Potraga
Sve dok nije osetila miris sopstvene smrti.
Probudila se u mraku. Zarobljena. Vrisak joj je goreo u grlu, ali ga je progutala kada je osetila težinu Sajmonove prebačene ruke, kada je čula sporo disanje - njegovo i pseće. Ali panika joj je gmizala u grudima, tik ispod kože. U glavi joj je bio zarobljen vrisak, jak i prodoran. Izađi! Izađi! Izađi! Progurala se ka ulazu, jedva ga nekako otvorila i ispuzala napolje, gde ju je dočekao hladan, vlažan vazduh. „Drži se. Hej. Drži se." Kad ju je Sajmon uhvatio za ramena, odgurnula ga je. „Nemoj. Nemoj. Samo da se nadišem." Znala je da histerično dahće, ali nije mogla da prestane. Kamenčina joj je ležala na grudima, a u glavi je počelo da joj se vrti. „Ne mogu da dišem." „Možeš, možeš." Stegnuo je čvršće, podigao na kolena i kratko, odlučno protresao. „Diši. Pogledaj me, Fiona. Tu sam. Diši! Diši!" Udisala je kratkim, jecavim trzajima. „Sad izdahni. Radi kako ti kažem. Udahni, izdahni. Uspori. Uspori, pobogu." Zurila je u njega u neverici. Šta on zamišlja? Gurnula ga je u grudi, a on se nije ni pomerio nego ju je ponovo protresao. A zatim je disala. „Samo nastavi. Bogarte, sedi. Samo sedi. Udahni, izdahni. Gledaj me. Udahni, izdahni. Bolje je, sad je bolje. Samo nastavi tako." Pustio ju je. Usmerena na udisanje i izdisanje, skljokala se i sela na pete, a Bogart ju je blago gurnuo njuškom. „Dobro je. Dobro sam." „Popij. Polako." Sajmon joj je stavio u ruke flašu vode. „Polako." „Znam. U redu je. Dobro sam." Prvo je duboko izdahnula, a onda otpila malo. „Hvala i izvini, sve zajedno. Uf." Ponovo je otpila. „Izgleda da ipak nisam bila previše umorna za napad panike. Sve mi se vratilo. Bilo je... Bože, odavno mi se to nije desilo, ali izgleda da su trenutne okolnosti doprinele tome." Sad je mirnije disala. Jednom rukom zagrlila je Bogarta. „Bio si grub", rekla je Sajmonu. „Upravo mi je to trebalo da bih se pribirala da ne padnem u nesvest. Mogao bi da držiš predavanja." „Jezivo si me isprepadala. Prokletstvo."
- 229 -