Nora Roberts
„Ponovi još jednom", zatražio je. „Sedi. Dobro. Zdravo. Odlično!" Pogladio je psa po ušima i pogledao Fionu. „Kako si uspela da ga tako brzo naučiš?" Bože, divno izgledaju zajedno, pomislila je. Neobrijani muškarac žutomrkih očiju i mladi pas koji polako staje na noge. „Želi da uči i da ti ugodi. Stvarno jako želi." Dodala je Sajmonu grickalice. „Nagradi ga. Srećan je i kad ga samo pohvališ i pomiluješ, ali hrana je dodatni podstrek." Uzela je lopatu i počela da ubacuje zemlju i treset u rupu. „Dosta je. Sad treba da posadimo koren." „Ne znam baš mnogo o sađenju drveća." Obrisala je čelo rukavicom. „Zapravo, ovo mi je prvo. A tebi?" „Posadio sam nekoliko." „Mislila sam da si pre Orkasa živeo u gradu." „Da, ali nisam tamo odrastao. Moj otac je građevinac." „Dobro, ali to je podizanje kuća a ne drveća." Nasmešio se. „Moglo bi se reći. Međutim, ćale je imao princip da uvek kupuje drvo ili bar žbun za svaku kuću koju sagradi. Zato sam ih i posadio toliko." „To je baš lepo. Mislim, taj princip." „Da. Lep gest, a dobar i za posao." Podigao je dren i polako spustio koren u rupu. „Ovo je dovoljno." Potom je čučnuo i otvorio vreću sa sadnicom. Zajedno su nastavili da ubacuju zemlju i treset oko korena. „Zar ne bi trebalo da ga sasvim pokrijemo?", upitala je. „Ne, samo koren." Uzeo je kofu. „Treba ga dobro zaliti, i tako jednom nedeljno sve dok ne počnu kiše." Bilo je zabavno saditi sa njim drvo u ovo sveže jutro. „Jednom nedeljno, razumem." „Nisam doneo ništa za zagrtanje. Mislio sam da će biti u šumi pa ću nakupiti borovih iglica. Sad moraš da nađeš nešto drugo." „Dobro." Odmaknula se. „Imam dren. Hvala, Sajmone." „Tako smo se pogodili." „Mogao si doneti bor i strpati ga u rupu od panja. Ali ovo je divno." Okrenula se da ga poljubi, prijateljski, ali on se drugačije namestio. „Imamo vremena pre početka časa", rekao je. „Hmmm, to je tačno." Pogledala je na sat. „Ali ne mnogo. Moramo biti veoma brzi i jako motivisani."