Još uvek je sedeo na stolici, kada je čuo njeno duboko disanje. Zureći u vatru koja se gasila, Quinn je pokušavao da natera sopstveno telo da se opusti, ali nije bilo koristi. Večeras neće moći da zaspi. Možda bi pomoglo piće. Ili dva. Spustivši se u hodnik, primetio je mlaku svetlost koja je dolazila ispod zatvorenih vrata salona. Dakle, nije bio jedini kome nije bilo lako da zaspi. Oklevao je samo trenutak pre nego što je ušao. Simon je sedeo na stolici koja je leđima bila okrenuta vratima, dok mu je poluprazna čaša visila u ruci. Smestio se tačno u središtu prostorije, tako da je imao neograničen pogled na portret koji je visio iznad ognjišta. Quinn ga je tiho posmatrao. Nosio je stari izbledeli ogrtač, koji je bio Božićni poklon od Amande. Gospode, od tada mora da je prošlo više od dvadeset godina. Smešno je to što se još uvek seća tog ogrtača, a još smešnije to što ga Simon sačuvao. Prišao je klesanoj Venecijanskoj polici, gde je čuvao asortiman boca i sebi sipao meru whiskeyja. A opet možda, to nije bilo toliko smešno. Simon je podigao čašu ka portretu i ni ne pogledavši Quinna, reče, „Tvoja majka je bila prelepa žena. Možda ne u konvencijalnom smislu, već u onom koji se računa. Quinn se smestio na sofu i protegao svoje dugačke noge, pijuckajući piće kao da je bio sam u sobi. Simon odjednom isprazni svoju čašu, a zatim ustane da je dopuni. „Čudno je to, što joj legalni brag nije ništa značio. Tvoja majka nije marila za konvencionalnost. Oh, išla je nedeljom u crkvu, ali samo zato što sam ja insistirao. Religijsku ustanove je nisu zaista interesovale.“ Zatvorio je bocu i otišao nazad do stolice. „U svom srcu se udala za mene onog dana kada sam je odveo od Cartera Sladea, i nikada više o meni nije mislila drugačije, osim kao o svom mužu. Uvek bi mi se smejala kad god bih to pomenuo. Prokleta žena. Nikada nije razumela kolika sam kukavica bio.“ „Zašto, Simone?“ Quinnov glas je bio ravan. „Zašto je nisi oženio, kao što si trebao?“ „Predrasude.“ Reč, koja je bila konačno izgovorena, visila je među njima u tihoj sobi. „Slepe, glupe predrasude. Postojao je jedan deo mene koji nije želeo za suprugu ženu Indijanske krvi. Zar to nije najgluplja, najtužnija stvar koju si čuo u životu? Jedna kap krvi tvoje majke je bila vrednija od moje celokupne.“ Prvi put od Amandine smrti, snažan čvor mržnje u Quinnu se olabavio. Možda je to bilo zbog Simonove iskrenosti. Noelline reči koje je nešto ranije izgovorila, bile su jasne kao da mu je sedela na ramenu: „Tvoj otac je samo čovek, Quinne, a ne Bog. Pravi greške, kao i svi mi.“ Simon je nastavio da priča, i dalje posmatrajući portret. „Naravno, kada si se ti rodio, shvatio sam koliko sam bio glup. Ali, malo kasno, zar ne? Čak i da sam odveo Amandu iz Cape Crossea da je oženim, uvek je postojala šansa da neko sve sazna. Ne daj Bože, da ljudi saznaju istinu o Simonu Copelandu; da je njegov jedini sin bio kopile, a njegova supruga uopšte to nije bila. Odlučio sam da bi bilo svrsishodnije – e, to je reč koju sam uvek voleo – da je svrsishodnije da ne učinim ništa, pa je to ono što sam i učinio – ništa.“ Quinn se nagnuo napred, a svaki trag nehajnosti mu je nestao iz pokreta. Morao je da pita oca zašto ju je konačno oženio na kraju, kada je umirala. Ali, i pre nego što je stigao da mu postavi pitanje, Quinn je sasvim sigurno znao odgovor, kao da je pogledao u sopstveno srce. Simon nije mogao da podnese pomisao da će Amanda umreti, a da nikada nije postala njegova supruga. Prostorija je bila tiha, dok su muškarci bili obuzeti svojim mislima. Quinn je konačno prekinuo tišinu. „Nadam se da Christopher neće biti toliko surov prema meni, kao što sam ja bio prema tebi.“ „O ne, nećeš, dečko!“ uzviknu Simon, nekako se plašeći čudne slabosti koja ga je preplavila čuvši reči svog sina. „Nemoj sada postati mekan prema meni. Tvoja mržnja je nešto na šta sam uvek mogao da računam. Previše promena nije dobro za čoveka mojih godina.“
217