Page 1

ISSN 2738-0564


SADRŽAJ

| | | |

■ U FOKUSU: Kovid 19+

4

■ INTERVJU: Madlin Miler

6

■ TEMA BROJA: Romani o odrastanju

8

POKLON PRIMERAK AVGUST 2021. IZDANJE 1 | BR. 10 IZLAZI MESEČNO

Za izdavača / Dejan Papić Direktor marketinga / Ana Spasojević

■ AKTUELNO: Razgovor sa Elvedinom Nezirovićem

10

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Jugoslovenski nokturno

12

■ TRI RAJKE: Ovde smo svi odrasli

13

■ INTERVJU: Dejvid Van

14

Grafički dizajner / Dejana Vranješ

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Dobro došla u Ameriku

16

Saradnici:

■ TAJNE PISACA: Dejan Aleksić

17

■ NOVO U LAGUNI

18

■ MALA LAGUNA: Uroš Petrović

20

■ ODLOMAK: Život pre čoveka Margaret Atvud

22

Lektura i korektura / Saša Bošković i Maja Milenković Pejović

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Milena Radulović

24

Telefoni redakcije:

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Frida Kalo i boje života

26

■ IZ PRVE RUKE: Iskon

27

011/7155-080, 011/7155-055 Imejl-adresa redakcije: redakcija@bukmarker.rs

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: 10 minuta i 38 sekundi

28

■ DELFI GIFT: Spremni za školu!

30

Naslovna strana / iStock

■ VESTI

31

Štampa / Rotografika, Subotica

■ #BUKMARKER: Gospodarica „Rica“

32

■ DELFI KUTAK: Una

33

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

34

REDAKCIJA Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

Iva Burazor, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Matija Krstić, Vuk Lazarević, Nataša Đuričić Marković

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

Dragi čitaoci,

Bliži se godinu dana izlaženja Bukmarkera. Odrastamo. Koraci nam postaju sve stabilniji zahvaljujući, pre svega, vašoj podršci. Kroz vaša pisma, mejlove i onlajn podršku stavili ste nam do znanja da nas rado čitate i time nam dali krila i elan da iz broja u broj budemo sve bolji. Simbolično, u ovom desetom izdanju, glavnu temu posvetili smo bildungsromanima, odnosno knjigama o odrastanju, kao što su Male žene, Tuđa pravila, Stakleno zvono, Ubiti pticu rugalicu i mnoge druge. Okosnica avgustovskog broja su odlični intervjui, i sa domaćim i sa stranim piscima. Marko Vidojković, Elvedin Nezirović, Uroš Petrović, Madlin Miler i Dejvid Van bili su nam ovoga puta sagovornici, a osim što su pričali o novim knjigama, podelili su sa nama i svoja zapažanja o mnogim aktuelnim društvenim temama. Kroz stalne rubrike – koje volite jer vam u njima pisci, urednici, književni kritičari, ali i popularni bukstagrameri preporučuju knjige – ovoga puta predstavljamo Fridu Kalo i boje života, Jugoslovenski nokturno, Dobro došla u Ameriku, Petlju, Iskon, Gospodaricu „Rica“. Popularna mlada glumica Milena Radulović podelila je sa nama priču o svojim omiljenim knjigama i otkrila nam zašto su joj ruski pisci posebno dragi. A sa kolegama iz gift sektora napravili smo izbor savršenog školskog programa kako bi roditelji na vreme pripremili svoje školarce za povratak u klupe. Uživajte u čitanju kao što mi uživamo u pripremanju svakog broja!

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

100 opakih žena u istoriji, Hana Džuel


U FOKUSU

U FOKUSU

Budućnost nam se već dogodila U novoj knjizi Kovid 19+ pisac Marko Vidojković ovekovečio je period pandemije koja je zauvek obeležila naše živote, ali se nada da ova zbirka priča neće imati nastavak Razgovarala: Iva Burazor

S

vaka njegova napisana reč podigne prašinu. Svaka njegova izgovorena misao uzburka duhove. Navikli smo da od Marka Vidojkovića možemo očekivati sve, ali sa stavom. Čvrstim, uverljivim, usmerenim, nepokolebljivim. Ništa drugačije se ne nalazi ni u novoj zbirci priča Kovid 19+, gde se uhvatio ukoštac sa temom koju niko od nas nije mogao da zaobiđe proteklu godinu i po dana. Ali onako, vidojkovićevski. U predgovoru knjige Kovid 19+ pišeš kako te je sveopšta situacija sa virusom korona podstakla da, umesto regularnih tekstova i kolumni, počneš da pišeš priče. O radnicima u fabrikama koji rade u

4

nehumanim uslovima, kasirkama „otpornim“ na virus, potpisivanju ugovora sa đavolom... Da li je za tebe na neki način bilo lekovito da napišeš ovakvu knjigu? Bilo je inspirativno. Nešto veliko se dešavalo. Pandemija je obuhvatila ceo svet. Kod nas je bilo još teže, ludaci i pokvarenjaci zloupotrebili su pandemiju da bi se održali na vlasti, a moroni na ulicama u nju nisu verovali, kao što nisu verovali u vakcine. Jedna gomila mentola, frikova i kukavica, koje normalna satira više nije mogla da opiše, već proza. Bio je još mart 2020. kad sam shvatio da za Buku ne mogu više da pišem samo uobičajene tekstove i tako su počele da se rađaju priče. Svaku je bilo uživanje pisati, svaka je dala poseban pečat svakom morbidnom fenomenu sa kojim se Srbija tokom prve godine pandemije suočila. Na kraju, početkom maja 2021, bilo ih je dovoljno ne samo za zbirku već smo izbacili pet „najslabijih“, pa smo opet ostali na dvadeset i dve. Jednu priču (Dostavljač) napisao sam ekskluzivno za zbirku. Prema onome kako je dosad knjiga uticala na urednicu, lektorke i korektorku, može se reći da deluje lekovito na čitaoce, što je mnogo bitnije od toga kakav ima uticaj na mene. Ja je skoro nisam ni osetio, pošto su se priče rađale maltene same od sebe.

Kvalitetno, zabavno, duhovito i lekovito


Koliko sam shvatio, „cancel“ kultura je kad u uređenoj sredini o nekoj poznatoj ličnosti iskopaš nešto ružno iz prošlosti i onda ta uređena sredina počinje da bojkotuje rad te osobe, pa i samo njeno postojanje. Mi nismo uređena sredina, mi smo pakao, taj moderni trend kod nas nikad neće zaživeti, jer ovde žive uglavnom gremlini, a ne ljudi. Nema kod gremlina nikakve kulture, pa tako neće biti ni „cancel“ kulture. Mi smo hibridno poremećeno društvo u kome važe hibridna i poremećena pravila. Kakva crna „cancel“ kultura, ovo je borba za opstanak! Kome je ova knjiga namenjena? Na korici piše 19+. Da li misliš da ćeš preplašiti omladinu svojim pričama ili naprotiv, računaš da je „zabranjeno voće najslađe“?

Bolest koju izaziva virus SarsCov2 se zove KOVID 19, a knjiga se zove Kovid 19+ iz tri razloga: da bude sasvim jasno da je pandemija inspiracija za nju, a ovaj plus znači da je knjiga na neki način zaseban soj ove bolesti. Uz to, 19+ znači da ima više od 19 priča u njoj. Na Đubretu sa razlogom stoji broj 18, kao drugarsko upozorenje da maloletnici ne bi trebalo da je čitaju. Voleo bih da Kovid 19+ pročita svako ko ume da čita. Kako će, po tvom mišljenju, buduća pokolenja doživljavati ovu knjigu? Kao non-fiction, science fiction ili nešto treće? Ima tu mnogih žanrova. Neke priče su realistične, neke su nadrealistične, neke su naučnofantastične, u jednoj konj upravlja kriznim štabom, nema nijedne koja nije fikcija. Ja se, pre svega, nadam da će buduća pokolenja ovu knjigu doživljavati kao kvalitetnu, zabavnu, duhovitu i lekovitu. Kad ih neko pita: „Je li, tebra, o čemu je ova knjiga?“, da mu kažu: „Tebra, evo ti, čitaj, ja to ne umem da definišem.“

Šta misliš da dolazi posle svega ovoga? Hoćemo li disati svežiji vazduh, skinuti maske, grliti se do besvesti dok đuskamo do zore...? Ne. Biće sve gore, jer je pandemija šlag na otrovnoj torti čovečanstva. Prenaseljenost, klimatske promene, zagađenje, pa čak i neposredna opasnost od nuklearnog sukoba, koje mnogi nisu ni svesni, uz narastajući fašizam i vladavinu glupih, koji su direktni plodovi pandemije, faktori su zbog kojih se ne treba radovati. Očekuje nas postapokaliptična distopija, u kojoj je moguće sve, da na jednoj strani planete padaju atomske bombe, dok na drugoj strani Bili Ajliš peva na „Koačeli“. Globalna ekonomska depresija je, zahvaljujući pandemiji, usmerena na razaranje turizma, ugostiteljstva, muzičke industrije i profesionalnog sporta, ali njoj se ne nazire kraj. Kraj ovako dubokih kriza je, nažalost, najčešće globalni oružani sukob. Do njega ne mora da dođe, a možda ipak i mora, kako bi se dosadašnji ciklus mešanja tehnološkog napretka sa masovnim ubijanjem ljudi, neometano nastavio. ■

U FOKUSU

Pravo na slobodu mišljenja i govora je osnovna civilizacijska tekovina. Da li je možda potreba za ostvarivanjem tih prava dovela do svoje suprotnosti, pa danas svako misli i priča a da pre toga ne promisli. Hoćemo li svi postati žrtve „cancel“ kulture?


INTERVJU

O ljubavi koja pomera granice i ruši predrasude Ahilova pesma, knjiga o najvećem od svih Grka i njegovom voljenom saputniku Patroklu, oduševila je čitaoce širom sveta. U intervjuu za Bukmarker autorka Madlin Miler objašnjava šta ju je privuklo ovoj priči na kojoj je radila deset godina i kako ju je ona zauvek promenila

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Nina Subin

A

hilova pesma je roman koji je opčinio čitaoce u Srbiji, čemu svedoči i Lagunina top-lista na kojoj se ova knjiga nedeljama nalazila u prvih 10 najčitanijih naslova beletristike. Sa stvaralaštvom njegove autorke Madlin Miler upoznali smo se preko romana Kirka, ali veličanstvena Kirka nije njen prvi roman. Prvo je napisala jednako veličanstvenu Ahilovu pesmu – priču o ljubavi Ahila i Patrokla, koja pomera granice i ruši predrasude. Ovim romanom, koji je odmah postao bestseler Njujork tajmsa i koji je ovenčan nagradom Orindž za književnost, Njujorčanka Madlin Miler obeležila je svoju ljubav prema antičkoj književnosti. Oduvek je bila očarana kulturom grčko-rimske civilizacije i njenim junacima, pa je magistrirala latinsku i starogrčku književnost, a studirala 6

je i dramaturgiju. Na romanu Ahilova pesma radila je predano celu jednu deceniju i svetu dala prelepu priču o prijateljstvu i ljubavi dva muškarca u doba velikih heroja, koja je i nju mnogo promenila. Ahilovom pesmom otkrili ste priču koja je bila sakrivena, kako ste sami jednom prilikom rekli. Šta Vas je u Ahilovoj i Patroklovoj priči posebno privuklo i zato ste želeli da je razotkrijete i ispričate na svoj način? Bila sam uvučena u misteriju Patroklove priče i ljubav između njega i Ahila, koja je u Ilijadi uglavnom neistražena. Kod Homera je Patroklo „najvoljeniji“ Ahilov saputnik, ali mi vidimo vrlo malo od njihove veze, osim Ahilove utučenosti kad Patrokla ubiju.

Osećala sam da je Homer ispričao kraj njihove priče, a ja sam želela da ispričam početak. Zaintrigirali su me, takođe, Homerovi opisi Patrokla – da je uvek nežan i ljubazan prema svima. Želela sam da uzmem ovu epsku avanturu i usredsredim je na vezu između ovog ljubaznog čoveka i heroja koji ga je voleo. Za mene je to oduvek ljubavna priča. Osećala sam da ta priča nije slučajno bila skrivana, već zato što su ljudi želeli da izbrišu ideju o ljubavnoj priči između ova dva drevna junaka. Stoga da sam želela da je izvučem na površinu, a i da pokušam da odgovorim na pitanje: ko je Patroklo? Kako ste izabrali postupak kojim ćete prikazati ljubav između Ahila i Patrokla, šta Vam je bilo najvažnije da u njihovoj priči istaknete?


Koliko ste se tokom pisanja oslanjali na mitove o Ahilu, a koliko ste sebi dali slobode? Ko je za Vas bio Ahil? U nekim scenama sam u velikoj meri koristila mitove, čak i neke Ahilove citate iz Ilijade. A onda, u drugim trenucima, ostavljala sam mitove po strani, posebno kad sam pisala scene između Ahila i Patrokla. Mitovi širokim zamasima četkicom oslikavaju Ahila na bojnom polju, Ahila u besu. Ja sam želela da zamislim Ahila kao dete, u momentima mira i tišine. Oduvek me je interesovala činjenica da on nije samo najmoćniji grčki ratnik – on je i vešt doktor i nenadmašan muzičar. I povrh svega toga fizički je lep. Kad sam pisala Ahilov lik, zamišljala sam kako bi bilo biti zarobljen između dva puta – njegove želje da leči i sposobnosti da povređuje. Kako je pisanje njihove priče uticalo na Vas, na koje sve načine Vas je njihova priča dotakla, koliko Vas je promenila? Patroklov glas i njegova ljubav prema Ahilu bili su deo mog života deset godina. Apsolutno sam se osećala drugačije usled ovog iskustva, na mnogo načina. Ponajviše sam se osetila drugačije zbog prilike da podelim ovu priču sa čitaocima. Slušanje ljudi koji su uživali u knjizi, koji su promišljali o njoj, bila je jedna od najvećih počasti u mom životu. Pisanje sam uvek doživljavala kao usamljenički posao, ali pisanje ove knjige me je povezalo sa mnogima. To je neočekivan i najdivniji dar. U Ahilovoj pesmi ženski likovi su samo na prvi pogled sporedni, a zapravo su izuzetno važni za razvoj radnje, za postupke glavnih junaka. Zašto su Tetida, Briseida i Deidamija veoma bitne za ovu priču?

Pisanje sam uvek doživljavala kao usamljenički posao, ali pisanje Ahilove pesme me je povezalo sa mnogima. To je neočekivan i najdivniji dar

Ova tri ženska lika za mene su bila fundamentalni delovi romana. Priča je ispričana iz Patroklovog ugla, i mada je on simpatičan, takođe ima pomalo i seksističke stavove svog društva. On iznosi pretpostavke o svakoj od ovih žena i te pretpostavke su pogrešne – veoma pogrešne u slučaju Deidamije i posebno Tetide, ali i u pogledu Briseide. Ove žene imaju darove, nade i snove koji su jednako značajni i kompleksni kao Patroklovi i Ahilovi. Ipak, unutar društva u kom žive, one nemaju mogućnost da ostvare te snove. Kako se Ahil kreće kroz svoju legendu, tako ostavlja za sobom mnogo razaranja. Kuda god da ide, stavlja sebe u centar zbivanja – ali životi oko njega su jednako vredni, jednako važni i zaslužuju da budu upamćeni. Kako ste se posle priče o Ahilu, najvećem od svih Grka, odlučili za knjigu o Kirki? Zbog čega Vam je bilo važno da ispričate njenu priču? Kirka je na mnogo načina potekla od Tetide. Ove dve žene su različite, ali svaka je nimfa – boginja – ali najmanja od svih božanstava, sa vrlo malo moći. One moraju da se bore da nađu svoje mesto – Tetida u tome ne uspeva, ali Kirki polazi za rukom, izmišljanjem sopstvene moći veštičarenja.

INTERVJU

Pre svega, nikada nisam ni pomišljala da pričam priču iz bilo koje druge perspektive, osim Patroklove. On je bio junak koji je privukao moju pažnju od samog početka. Ahilova priča se često prenosi kao priča o ugledu, ponosu, besu. Želela sam da je ispričam iz perspektive zaljubljenog čoveka – da je usredsredim ne na Ahila heroja, već na Ahila kao voljenog čoveka. Patroklo je naporno radio na tome da oslika Ahila kroz njegovu ljudskost.

Volela sam Kirkinu nezavisnost, volela sam što je njena moć utemeljena u kreativnosti – veštičarenje proizilazi iz iskustva stručnosti, posvećenosti, strasti. To nije božanska moć, više je kao umetnost – plesanje, slikanje, plivanje ili pisanje. Tako da sam bila srećna što uzimam žensku priču, što pišem o ženi umetnici i postavljam je u središte epske priče. Zašto i pisce i čitaoce privlače priče iz antičkog sveta, šta iz tih mitova možemo danas da naučimo? Postoji razlog zašto ove priče opstaju, a to je zato što nam govore kroz generacije, sa vanvremenskim uvidima u ljudsku prirodu. Tehnologija i kultura se menjaju, ali mi ne – mi i dalje volimo, nadamo se, borimo se, idemo u ratove, izlazimo na kraj sa svojim porodicama i sa samima sobom. Po mom mišljenju, Homer je neverovatno svež, istrgnut iz svojih naslova. Stari su imali izreku; ništa novo pod suncem. Ilijada zapravo počinje strašnom pandemijom i ogromnim argumentom o tome kako su se sebične vođe loše nosile sa tim. Teško da nešto može biti relevantnije od toga. Ali ako ostavimo relevantnost po strani, možemo da kažemo da su ove priče takođe uzbudljive, živopisne i, na kraju, otvorene za nove interpretacije. ■ 77


TEMA BROJA

SVE TEČE, SVE SE MENJA -

TEMA BROJA

Romani o odrastanju Putovanje od deteta do odrasle osobe ume da bude nepredvidljivo, zbunjujuće, teško, ali i veoma uzbudljivo, pa ne čudi što je piscima odrastanje nepresušan izvor inspiracije i što čitaoci rado biraju knjige sa tom temom, jer sa njihovim junacima često mogu da se poistovete Piše: Iva Burazor

K

raj avgusta ili početak septembra period je idealan za donošenje novih odluka, za nove početke. Zato smo sa razlogom izabrali da baš ovaj broj posvetimo romanima o odrastanju, koji imaju posebno mesto u književnosti – omiljeni su i piscima i čitaocima. Šta je, u stvari, roman o odrastanju? Roman o odrastanju je onaj u kojem glavni junak pred očima čitalaca postaje odrasla osoba. To dalje otvara još pitanja. Da li roman o odrastanju zahteva da na kraju dođe do vidnog sazrevanja? Da li odrastanje mora da bude centralna tema romana – u zapletu, po emocionalnoj težini? Da li glavni lik mora na početku da bude i bukvalno adolescent? Odgovor na sve ovo je „uglavnom da, ali ne uvek“. Ove priče obično naglašavaju dijalog ili unutrašnji monolog u odnosu na radnju, često im je radnja u prošlosti ili se odrasle osobe prisećaju događaja koji su se već desili.

8

U romanima o odrastanju ne radi se obavezno o godinama. To su knjige o razvoju, o onom definišućem trenutku u izgradnji lika kada jednostavni optimizam mladosti zameni nešto dublje, emocionalno razumevanje i sveta i sebe samih. Trajanje i konstantna popularnost ovog žanra, poznatijeg i kao bildungsroman, ukorenjeni su u njegovoj suštinskoj humanosti. Glavni junaci su iskusili euforiju prve ljubavi, preseljenje u novi grad, doživeli gubitke, našli posao, prilagođavali se promenama u porodičnim odnosima; sve su to osećanja i te kako poznata svima nama. Možemo da se poistovetimo sa junacima, bez obzira na to kad su ili gde pisani ti romani. Potraga za sopstvenim mestom pod suncem nije jednostavna. Dodajte joj hormone, prve ljubavi i porodične drame i odrastanje zaista može da izgleda kao nemogući zadatak – zato nije ni čudo što je Petar Pan mnogima omiljeni književni junak. Svi možemo da se poistovetimo sa transformacijama koje se odvijaju tokom adolescentskog perioda. Romani o odrastanju na najbolji način „hvataju“ te apstraktne a opet esencijalne procese. Ove knjige uranjaju u problematične i osetljive porodične odnose, zadiru u samospoznaju i osećaj pripadanja, i istražuju seksualnost, romanse i slomljena srca.

JUNACI KOJI SE NE ZABORAVLJAJU Univerzalan i uvek aktuelan roman Jadi mladoga Vertera priča je o nesrećnoj ljubavi, begu od učmalosti sredine i o osećanju izgubljenosti – temama koje vekovima opsedaju umetnike. Gete je imao samo 24 godine kada je napisao ovaj delimično autobiografski roman. Osetljivog i strastvenog temperamenta, Verter je odraz jednog doba, generacije koja je u njegovom liku pronašla sebe i opravdanja za svoja osećanja, prepoznavši svoje emocije u njegovoj ispovesti. Male žene, jedna od najvoljenijih i najčitanijih knjiga svih vremena, zasnovana na mladalačkim događajima Luize Mej Olkot, opisuje porodični život, avanture, ljubavi i prijateljstva četiri sestre Marč koje žive u Novoj Engleskoj tokom Američkog građanskog rata. Dobre supruge nastavljaju njihovu priču kada su odrasle, zaljubile se i zavolele, neke se i udale, suočavajući ih sa neumitnim iskušenjima i problemima svakodnevnog života u potrazi za srećom.

Neki romani Toni Morison, dobitinice Nobelove i Pulicerove nagrade, mogu da se klasifikuju kao romani o odrastanju. Možda je njen treći roman Solomonova pesma najbolji primer, jer pokriva kompletan razvojni put Mejkona Deda Trećeg (koji je poznatiji kao Mlekadžija, jer ga je majka dugo dojila) od njegovog rođenja do smrti njegovog oca. Prateći Mlekadžijino putovanje od industrijskog grada do mesta iz kojeg potiče njegova porodica, autorka nas upoznaje sa lepezom poroka, lažova i ubica, sa likovima koji nastanjuju crni svet Amerike i razotkriva njihovu intimnu istoriju. Klasik Džona Irvinga Tuđa pravila pripoveda o Homeru Velsu, koji odrasta u sirotištu u ruralnoj Novoj Engleskoj, gde pomaže direktoru te ustanove i njenom jedinom doktoru u sprovođenju abortusa – dok konačno ne odluči, kao mladić, da napusti mesto u kojem je proveo ceo život u potrazi za smislom i samim sobom. Stranice ove knjige prepune su prepoznatljive Irvingove ironije, nepredvidljvih obrta i tragičnih događaja. Autor nam poručuje da pravila moraju da postoje, ali kada je reč o stvarnom životu, potreba da se izborimo sa nedaćama na svaki mogući način jača je od svih pravila.


Knjige o odrastanju su dela sa čijim se junacima na mnogo načina možemo poistovetiti. Ponekad su glavni junaci toliko stvarni da možete u njihovoj ličnosti da prepoznate svoju mlađu verziju. U drugim slučajevima poenta je u iskustvu: već ste prošli kroz ovo ili poznajete nekoga ko jeste, i to vas pogodi u žicu. Priče o odrastanju daju glas moćnim emocijama i mislima koje mogu da savladaju ljude tokom ovog životnog perioda. Najbolje priče će uvek pomoći onima usred oluje, možda probuditi nostalgiju, ili čak konačno odgovoriti na neka pitanja koja su odavno čekala odgovor. ■

Nemojte praviti velike planove za nedelju u kojoj budete čitali Lovca na zmajeve Haleda Hoseinija: emocionalno je razarajući i odbija da ga ispustite iz ruku. Smešten u turbulentne godine avganistanske novije istorije, Hoseinijev debitantski roman se vrti oko Amira, koji provodi svoj život bežeći od kukavičkog i okrutnog čina iz detinjstva. Decenijama kasnije on ostavlja svoj novi dom u Americi i vraća se u opasan svet Avganistana da nađe ono za čim najviše žudi: iskupljenje. Ova knjiga donosi važnu lekciju: ono što se dogodi u nekoliko dana, nekad i za samo jedan dan, može da promeni tok celog života. Klasik američke književnosti Ubiti pticu rugalicu Harper Li, iz perspektive Skaut Finč, šestogodišnje devojčice odrasle u malom gradu na jugu zemlje, na duhovit i autentičan način kritikuje rasne i klasne predrasude u američkom društvu tridesetih godina prošlog veka. U učmaloj sredini ogrezloj u nasilje i hipokriziju, moralna snaga jednog čoveka, advokata Atikusa Finča, koji brani crnca optuženog za silovanje bele žene, podsetiće stanovnike okruga Mejkom, ali i samog čitaoca, koliko je teško i važno istrajati u nameri da se bude čovek. Priča o porodici Finč, Atikusu, njegovoj deci Skaut i Džem priča je o ljudskom sazrevanju i pronalaženju mesta u društvu. U svetskom bestseleru i višestruko nagrađivanoj knjizi Mala zemlja Gael Faj piše o odrastanju, bolnom detinjstvu i slomljenoj domovini. Burundi 1992. Za desetogodišnjeg Gabrijela život u udobnom domu sa ocem Francuzom i majkom Ruanđankom i mlađom sestrom nešto je najbliže raju. Mirna svakodnevica i bezbrižno detinjstvo će se raspasti kad i Burundi, sa kojim će se istorija brutalno poigrati. Prisećajući se nevinih godina dečaka zahvaćenog vrtlogom istorije, koji je morao brzo da odraste, Faj kroz glavni lik Gabrijela pokušava da pronađe odgovore za svoje strahove i pitanja o svom detinjstvu, kao i ljude koje je ostavio u Burundiju.

TEMA BROJA

DOGAĐAJI KOJI PROMENE CEO ŽIVOT

BOŽANSKI PLAN OVENA MINIJA U romanu Grad i psi Marija Vargasa Ljose pitomci vojne gimnazije su podvrgnuti strogoj disciplini, vladaju nepisana pravila i zakon jačeg. Mladići su primorani da nauče da se uklope u takvu sredinu, gde je nemoguće da se razvijaju, gde su neprekidno potčinjavani i ponižavani. Strast mladosti pomešana sa brutalnošću vojničkog života prerasta u bes, gnev i zaslepljenost, potpuno uništavajući osećajnost ovih mladih ljudi. Vargas Ljosa ovim romanom direktno napada pogrešne predstave o muškosti, o tome čemu ona služi, kao i posledice loše shvaćenog vojničkog obrazovanja.

U septembru nam stiže Molitva za Ovena Minija Džona Irvinga, još jedan Irvingov roman o odrastanju. Nakon tragične nesreće jedanaestogodišnji Oven Mini dolazi do neobičnog zaključka: on je božji instrument, poslat na zemlju zarad višeg cilja. Kako odrasta kraj svog najboljeg prijatelja i uz približavanje Vijetnamskog rata, serija neverovatnih događaja sugeriše da možda Ovenov božanski plan i nije samo u njegovoj glavi. Izuzetno originalno i neopisivo duhovito remek-delo od autora romana Svet po Garpu. 9


AKTUELNO

Stranac AKTUELNO

u svom zavičaju Foto: Matija Krstić

J

10

Povodom novog romana Ono o čemu se ne može govoriti urednica u Laguni Janja Stjepanović razgovarala je sa piscem knjige Elvedinom Nezirovićem

anja Stjepanović: U podnaslovu knjige Ono o čemu se ne može govoriti stoji „Boja zemlje – novo poglavlje“. No očigledno je da nije tek reč o nastavku tvog romana Boja zemlje (Miljenko Jergović je rekao da je možda pre reč o uvodu). Ti se zapravo ovde iznova vraćaš nečemu što je ostalo nedorečeno u Boji zemlje: svom odnosu sa očuhom koji je žrtvovao svoj život da te spase odlaska u logor. Na drugom nivou čini se da je glavna motivacija za ovo, kako pišeš, „kopanje po mrtvom vremenu“ niz pretnji smrću koje 2020. dobijaš na društvenim mrežama od nominalno svojih. Kako su povezana ova dva nivoa? Odnosno, je li knjiga odbrana i razrada izjave zbog koje si dobijao pretnje smrću: naime izjave na Federalnom radiju da su sve tri strane (sva tri naroda u BiH) činile zločine u ratu? Ili pretnje počinju da prizivaju stare traume, utoliko što su neka vrsta potvrde da rat nije definitivno prošao i da mu se zato u književnosti moramo uvek iznova vraćati?

ziva one prethodne, pa su pomenute prijetnje u meni vrlo snažno oživjele događaje iz 1993. i produbile mi osjećanje krivice koju nosim od trenutka kada sam se u autobus za kakvu-takvu slobodu ukrcao ja, a ne Mito. Taj je događaj, dakle, za roman iznimno važan i zbog toga što se dotiče mog osnovnog osjećanja svijeta, a to je osjećanje krivice. Ne govorim ovdje o krivici koja nastaje u monoteističkim religijama, nego o krivici, kako to konstatuje Manuel Vilas u sjajnom romanu koji se zove Ordesa, kao simptomu sile teže i saveza sa zemljom i postojanjem. U širem smislu, iz osjećanja krivice rađa se moralno tkivo, etika, a moral i etika su jedni od pokretača stvarnosti. Bez prihvatanja krivice, bez katarze, u ovim našim posvađanim balkanskim društvima ostajemo taoci najmračnije prošlosti. Bez krivice bili bismo samo mravi, kako to kaže Vilas. Ne znam da li sam htio da u romanu branim ovaj stav, znam samo da sam imao jaku potrebu da ga razložim i objasnim, prije svega, samome sebi. Zapravo, jedino tako sam i mogao da o svemu tome pišem.

Elvedin Nezirović: Iz pozicije vremena, drugi dio romana je nešto drukčiji, jer je pisan iz sadašnjeg trenutka, ali opet, u ogledalu događaja koji je obilježio mojih dvadeset osam poslijeratnih godina i oko kojeg se formirao moj današnji identitet. To je rastanak s očuhom, krajem maja 1993. Problem s traumom – a dobivanje prijetnji smrću jeste traumatično iskustvo – u tome je što svaka nova trauma do-

J. S.: U Boji zemlje pripovedač Elvedin Nezirović, na osnovu albuma porodičnih fotografija koji je slučajno pronašao, rekonstruiše lanac porodičnih zbivanja i sudbinu jednog po jednog člana porodice, da bi uz to oslikao i duh vremena i istoriju jedne zemlje. Roman otvara i zatvara priča o odsutnom ocu, tvom ocu koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada si imao samo sedam meseci.

Ono o čemu se ne može govoriti takođe je priča o očinskim figurama: pre svega, tvom očuhu Miti koji ti je ustupio mesto u autobusu koji vozi do slobodne teritorije, a onda i o tvom ujaku Ibri, koji je isto preživeo logor i koga na jednom mestu u romanu i zoveš „daidža-otac“. Tu je na kraju i figura samog pripovedača kao brižnog oca. Predstavljaju li očinske figure neku normu i moralno uporište u anarhičnom zverinjaku pripovedačeve svakodnevice? E. N.: Boja zemlje je roman o ocu, dok je Ono o čemu se ne može govoriti roman o odnosu s očuhom, ali oba, u suštini, govore o majci. Ona je centralna figura u čijoj sudbini se zrcale sudbine svih drugih likova – njenih muževa, sinova, braće, roditelja, unuka... Njen odnos s najstarijim djetetom, iliti pripovjedačem, kakogod, jako je kompleksan – s jedne strane zatvoren, krut, ispunjen njenim strahom, životnim nedoumicama, željama i dilemama, a s druge, opet, roditeljski topao, brižan, prepun ljubavi i žrtvovanja.

Meni je oduvijek bio važan prostor, kontekst, geografska ili urbana zona u kojoj se moje ja ispisuje svojim djelovanjem, kretanjem, interakcijom s drugim ljudima


U njegov temelj ugrađene su dvije smrti: smrt njenog prvog muža, pripovjedačevog oca, kojeg se on i ne sjeća, i smrt Mite, njegovog očuha, koji ga spašava od odlaska u hrvatski logor. Oca i očuha, dakle, povezuje proživljeni ljubavni roman njegove majke, zbog čega je temu očinstva u oba romana od nje nemoguće odvojiti. Istina je da je to meni izuzetno važna životna tema, i tako je još od djetinjstva. Sjećam se, recimo, da sam se tokom odrastanja radije družio s dječacima koji, kao i ja, nisu imali oca ili majku, ili su, pak živjeli u nekoj vrsti razgrađene porodice. S njima sam lakše sklapao prijateljstva, premda je istina da smo o svojim mrtvim ili razvedenim roditeljima vrlo rijetko govorili. Uglavnom smo to nastojali sakriti, kako od drugih tako i od sebe samih, jer je to bio jedini način da se osjećamo kao ostala djeca. Mislim da to, prije svega, ima veze s činjenicom da je društvo u kojem sam odrastao u svojoj osnovi bilo, a u dobroj mjeri je to i danas, patrijarhalno, pa su se sve vrste porodične disfunkcionalnosti, a pogotovo odsustvo očinske figure u porodici, tretirali kao neka vrsta socijalne stigme. Poslije se ta potreba za ocem javljala u različitim vidovima i životnim fazama, da bi na kraju, kada sam i sâm postao otac i kada sam napokon mogao da razumijem sve razmjere očeve tragedije, ona prerasla u čist i zaokružen sentiment – u tihu, iskrenu tugu, čijim je bojama danas prošarana moja roditeljska sreća.

Najpotresnije u ovom romanu je upravo taj veran prikaz sudara krajnje naivnosti i krajnje katastrofe ili tog prelaza/reza (traume) iz mitskog „zlatnog“ doba u istorijsku tragediju. Da li je to nešto što je tipično za dečji/dečački pogled ili misliš da je to tipično za rat 90ih, naime, da ne samo da ga niko nije očekivao (osim njegovih kreatora) nego da niko nije bio sasvim svestan ni njegovog početka i posledica?

J. S.: Prvi deo romana je koncipiran tako da svakom poglavlju prethodi jedan „prolog“, odlomak sećanja na detinjstvo, bilo da je to ono zlatno doba pre rata – sa dedom i nenom – ili vreme samog početka rata, kao u poglavljima Baklava (prvi i drugi dio). Svejedno, čak i ta dva poglavlja („prologa“) u neku su ruku vanvremenski: u prvom delu Baklave (koji je meni možda najstravičniji deo knjige): očuha, majku i dvojicu dečaka (od kojih je jedan pripovedač) koji putuju kolima iz Mostara za Crniće da proslave Bajram s porodicom zaustavljaju vojnici – nismo sigurni koje vojske: jasno je da su Srbi jer su obrasli u bradu, a jedan nosi kapu sa petokrakom. U poglavlju Baklava, drugi dio nije sasvim precizirana godina, pa ne znamo da li se ovaj drugi deo nadovezuje na prvi iako se radnja odvija trećeg dana Bajrama: pripovedač je sa svojom porodicom i komšijama u zbegu u šumi gde se kriju, kako saznajemo na samom kraju, od šešeljevaca. Pripovedač, još uvek dečak ili tek zamomčen, sve vreme sanjari kako će postati jugoslovenska fudbalska zvezda.

E. N.: Misliti da nam se rat desio slučajno, kao neka vrsta kolektivnog iznenađenja, bilo bi prilično naivno. Vrijeme je pokazalo da su postojale snage u SFR Jugoslaviji, možda čak još i od njenog osnutka, koje su čekale povoljan historijski trenutak da svoje planove o njenom raspadu počnu sprovoditi u djelo. Krajem osamdesetih jugoslavenski unitarizam postao je opravdanje za nacionalizam najgore vrste, došlo je do naglog jačanja velikonacionalnih ideja, pogotovo u Srbiji i Hrvatskoj, i u tom ludilu, koje je s vremenom zahvatilo i Bosnu i Hercegovinu, rat je, naprosto, bio neizbježan.  Generacija kojoj ja pripadam, klinci rođeni sredinom sedamdesetih, taj isti rat dočekali su, manje-više, lišeni dublje spoznaje o onom što se oko njih dešava. Da stvar bude gora po mene, moja majka i očuh nisu uopće imali dara za procjenu političke situacije ni u sopstvenoj ulici, a kamoli u zemlji, pa smo za Bajram, u sami osvit rata, kada je putovanje od Mostara do Crnića moglo da bude i posljednje na koje smo ikada krenuli, išli na bajramsko druženje kod mamine porodice. Sjećam se, recimo, da sam raspad Jugoslavije, u početku, jako teško pod-

J. S.: Drugi deo romana opisuje šetnju pripovedača ka policijskoj stanici, gde se uputio da prijavi pretnje smrću. Prolazeći gradom, svaki kamen ima neku priču, mislim i na spomenike kulture i arhitekturu, ali i na ličnu istoriju: svaki ćošak dotiče neku traumu. Ivan Milenković je u najavi čitanja odlomka tvog romana na Trećem programu Radio Beograda napisao da je u ovom romanu sam grad jedan od glavnih likova. Ali zapravo je za modernizam tipičan taj odnos čoveka (junaka) i grada (Uliks, Berlin Aleksanderplac, Svaki dan u godini itd.). Prokomentariši mi taj odnos između tebe (kao čoveka, autora, junaka) i grada: gde se Elvedin i Mostar spajaju i na kom mestu se razdvajaju – mogu li se uopšte razdvojiti, u životu ili u književnosti?

AKTUELNO

nio, prije svega jer sam to dovodio u izravnu vezu sa zabranom nastupa jugoslovenskoj fudbalskoj reprezentaciji na Evropskom prvenstvu u Švedskoj (a kakvu smo samo reprezentaciju imali!). Moja prva reakcija na raspad Jugoslavije i na rat, koji je potom uslijedio, bila je, dakle, iskrena tuga za neodlaskom jugoslovenske reprezentacije na fudbalsko prvenstvo Evrope. Kroz tu činjenicu, s vremenom, počeo sam da se intenzivnije zanimam za stvarnost i polako uviđam šta se to, kog vraga, oko mene događa.

E. N.: Meni je oduvijek bio važan prostor, kontekst, geografska ili urbana zona u kojoj se moje ja ispisuje svojim djelovanjem, kretanjem, interakcijom  s drugim ljudima... Osjećaj pripadnosti gradu razvio sam tokom osamdesetih godina, na Aveniji, da bi se on tokom rata i poraća rasprsnuo u bezbroj komada. Najveći dio svog poslijeratnog života, sve do događaja o kojima ova knjiga govori u drugom dijelu, ja sam intenzivno pokušavao – ispostavit će se, uzalud – pronaći način da ponovo formiram taj osjećaj. Ono o čemu se ne može govoriti ujedno je i roman o mom mirenju s činjenicom da ću u ovom i ovakvom Mostaru ostati stranac sve do svoje smrti.  Mirko Kovač u jednom svom intervjuu kaže da kada bi se morao vratiti u rodni zavičaj, bilo bi mu kao da ide u najveću tuđinu. Ja savršeno dobro osjećam šta je htio da kaže, jer ja živim u toj tuđini. Kada se desi da nekome odgovorim na pitanje odakle sam, recimo, i kada kažem da sam iz Mostara, osjećam da lažem, odnosno da to nije posve tačno. Jer Mostar u kojem sam rođen i kojem pripadam, nije Mostar u kojem živim. Živjeti danas u Mostaru znači živjeti na svojoj strani, u svojoj naciji i svojoj religiji, ne u gradu. ■ 11


KNJIŽEVNA KRITIKA

FUDBAL

KNJIŽEVNA KRITIKA

UJEDINITELJ I RAZJEDINITELJ

U knjizi Jugoslovenski nokturno: Roman o jednoj generaciji Emanuele Đulijaneli i Paolo Fruska smenjuju romansiranu priču pasioniranog navijača i stvarna sećanja fudbalera, koji čitaoce uvlače u niz pobeda i poraza, padova i uspona, kako u sportu tako i u životu Piše: Dušan Milijić

D

a Jugoslavije više nema i da je taj posao završen, čuli su i dobro zapamtili svi njeni stanovnici, pa je nakon svega suvišno lamentirati nad nečim u čijem je raspadu proteklo previše reka krvi – ali treba se sećati, i to se treba sećati isključivo činjenica i stalno ukazivati na njih, umesto sa dozom nepotrebne patetike i pristrasnosti veličati ili ružiti jedan iščezli svet. Ne bežeći od nostalgije – koja je u konkretnom slučaju dobila i svoju podvrstu – jugonostalgiju – a ipak se sve vreme držeći neophodne racionalnosti, italijanski pisci Emanuele Đulijaneli i Paolo Fruska dali su specifičan pogled na istoriju, kulturu i, posebno, na sport jugoslovenske države, od njene obnove nakon Drugog svetskog rata do njenog raspada u znatno manjim, ali verovatno potresnijim ratovima. Mešajući dokumentarnost i fikciju, koliko je to bilo moguće a da se ne naruše dobro poznate istorijske činjenice, Đulijaneli i Fruska su u romanu Jugoslovenski nokturno pokazali da se može dati objektivna slika zemlje o kojoj se najčešće govori subjektivno (bilo u pozitivnom, bilo u negativnom kontekstu), pa iako je kao najvažniji pripovedač istaknut jedan oduševljeni Jugosloven, koji prilično idealizuje epohu i ideologiju tokom kojih je stasavao i ostvario svoje porodične i profesionalne ambicije, opet je čitaocu ostavljeno dovoljno prostora da sâm proceni da li glavni junak romana zastupa ispravne stavove ili se samo naivno zavarava sistemom vrednosti koji zapravo više i ne postoji.

12

Pored toga, Jugoslovenski nokturno podseća nove generacije na jednu bitnu činjenicu: sve i da se o Jugoslaviji govori u najnegativnijem kontekstu, pa sve i da se u istorijskom pamćenju želi skrajnuti uloga jugoslovenske države u razvoju onih naroda koji su je činili, opet je ostalo nekoliko bitnih pojmova koji se jedino mogu vezati za Jugoslaviju kao neraskidivu celinu. Razume se da su i sve sportske discipline koje su se na jugoslovenskom prostoru razvijale tokom dvadesetog veka neraskidivo vezane za jugoslovensku državu, i to ne samo zbog toga što su sportisti iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije i Makedonije mogli na međunarodnim takmičenjima da nastupaju jedino kao predstavnici Jugoslavije, a ne njenih federalnih jedinica, nego i zbog toga što je unutar same Jugoslavije bilo nesmetanog mešanja i prelazaka iz jedne nacionalne sredine u drugu, pa nije bilo neobično da u jednom beogradskom klubu igraju Hrvat i Makedonac, a da Srbin ostvari sportsku karijeru u splitskom klubu. Odabravši fudbal kao jedan od najprepoznatljivijih simbola jugoslovenskog društva i države, Đulijaneli i Fruska zapravo su dali hronološki presek razvoja, vrhunca i raspada jedne mirne oaze usled hladnoratovskih trzavica, ali pošto nisu bili skloni idealizovanju i nekritičkoj nostalgiji, pisci su izneli i sve negativne strane sistema iz čijeg su forsiranog bratstva i jedinstva isplivali nacionalizmi neviđenih razmera.

Prevođenjem sa italijanskog na srpski jezik, Jugoslovenski nokturno se, uslovno rečeno, vratio kući Od vremena kad je splitski Hajduk igrao u Bariju protiv tima britanskih vojnika i kad je Partizan imao crveno-plave dresove, preko fudbalskih ikona Šekularca, Džajića i Piksija, sve do opšte žalosti na splitskom i nacionalističkih izliva na zagrebačkom stadionu, prikazuje se jugoslovenski fudbal kao nerazdvojiv od državne politike i od mentaliteta samog naroda u datom trenutku, ali i kao fenomen koji je znao da ujedini ono što se u drugim prilikama verovatno nikada ne bi ujedinilo. Prevođenjem sa italijanskog na srpski jezik, Jugoslovenski nokturno se, uslovno rečeno, vratio kući, ali ne zato što je u romanu prvenstveno reč o jugoslovenskom fudbalu i što su detaljno prikazani planetarni uspesi Crvene zvezde (i to u danima kad je crvena petokraka postala neželjeni simbol), a sve to iz ugla vernog navijača Partizana, nego zato što će srpskim čitaocima sigurno biti zanimljiv pogled dvojice stranaca na zemlju koju je ujedinio i razjedinio fudbal – i to onaj fudbal koji, sa druge strane, bez te zemlje ne bi ni postojao kao takav. ■


OVDE SMO SVI ODRASLI Piše: Dunja Lozuk

S

Astrid ima 68 godina, i udovica je. Ima troje dece, koja su i sama postala roditelji. Ona je oduvek bila stroga majka, glava porodice, čvrsto je verovala u disciplinu i smatrala da je to jedini način da decu izvede na pravi put. Nikad nije mnogo razmišljala o tome kako će njena hladnoća godinama kasnije uticati na njenu decu. Međutim, nakon što njena dugogodišnja komšinica i večita rivalka Barbara doživi nesreću koju nažalost ne preživi, Astrid počinje da analizira svoj život i pokušava da se ponovo zbliži sa svojom otuđenom decom. Nerado se priseća neprijatnih situacija i razgovora i razmišlja kako bi bilo idealno kada bi neko mogao da joj napravi spisak grešaka koje je napravila, i da joj podeli te greške u dve kolone – one koje je mogla lako da izbegne i one koje ni dan-danas ne bi prepoznala kao greške. Pokušava ponovo da okupi porodicu i konačno se otkrivaju sve tajne koje su se godinama krile iz straha kako će strogi matrijarhat reagovati. A i Astrid ima veliku tajnu koju će konačno podeliti sa svima... Njen stariji sin Eliot je neodlučan i nezadovoljan i karijerom i privatnim životom. Plaši se da prizna majci da najnoviji poslovni potez možda i nije bio najpametniji, a još više se plaši da joj prizna da je sve u životu radio samo da bi nju zadivio. Oženjen je i ima razuzdane blizance koji ga uopšte ne slušaju, i ako mu najnoviji poslovni plan propadne, biće u velikim finansijskim problemima. Astridina ćerka Porter je trudna i biće samohrana majka.

KOLUMNA

vaka porodica ima jedinstvenu priču. Svaki roditelj se u nekom trenutku zapita da li je za svoju decu mogao da učini više, da li je trebalo u nekim situacijama drugačije da reaguje, da li drugi roditelji imaju magična uputstva za život, ili im je neko možda šapnuo tajni recept za podizanje srećne dece. U romanu Ovde smo svi odrasli autorke Eme Straub junakinja Astrid će preispitati svoje izbore i suočiti se sa greškama koje su uticale na zahladneli odnos koji ima sa svojom decom.

Uverljivo napisana, emotivna i pronicljiva, ova knjiga će vas sigurno podstaći da preispitate odnos sa svojom porodicom

Odlučila je da, pošto nema perspektivnog partnera, ode na veštačku oplodnju i sama podiže dete, mada u svom životu ima muškarca, samo postoji mali problem – on je oženjen. Astridin mlađi sin Niki, koji je uvek bio miljenik porodice, ima problema sa trinaestogodišnjom ćerkom koju su upravo izbacili iz škole.

Ova višegeneracijska porodična drama vraća nadu da je i nakon godina pogrešnih poteza, nekomuniciranja i guranja pod tepih svih emocija moguće popraviti odnose i uz podršku najbližih naučiti da za sve u životu postoji rešenje, iako na prvi pogled možda ne deluje tako. Ovaj roman se hvata ukoštac sa važnim gorućim temama, ali u sebi ima dozu humora i čita se sa lakoćom. Autorka prikazuje disfunkcionalnu porodicu, iz ruralne sredine, koja pokušava da se ponovo zbliži. Zaljubićete se u ove likove, uživaćete u njihovoj introspekciji i navijaćete da se na kraju izbore sa svim mukama koje im je život doneo. Uverljivo napisana, emotivna i pronicljiva, ova knjiga će vas sigurno podstaći da preispitate odnos sa svojom porodicom. ■

Ova saznanja teraju Astrid da se zapita da li bi njena deca donosila bolje odluke da je ona bila bolja majka. Da za kućne ljubimce nije govorila da služe jedino da decu nauče kako da se nose sa gubitkom kada životinja ugine, možda bi sada njena deca živela drugačije živote. Nikad nije kasno da se počne iznova, i nikad nije kasno da se otkriju tajne koje nas pritiskaju i sputavaju da život živimo punim plućima.

Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

13


INTERVJU

PORODIČNE LEGENDE KAO ANTIČKE TRAGEDIJE U ekskluzivnom intervjuu za Bukmarker pisac Dejvid Van govori o novoj knjizi Jarčeva planina i otkriva svoja razmišljanja o postavci dobra i zla u ljudima Razgovarala: Nevena Milojević Foto: Mathieu Bourgois

P

re dve godine Dejvid Van je posetio Beogradski sajam knjiga i sve nas šarmirao svojom neobičnom ličnošću i raznolikim životnim iskustvom. Bio je brodograditelj na Aljasci i kapetan, a posle proboja njegove prve knjige Legenda o samoubistvu napustio je Ameriku i otisnuo se na put po svetu brodom koji je sam izgradio. Ima čirokansko poreklo, a kao mali zaista je išao u lov na jelene sa dedom i ocem, kao što to čini junak njegove knjige Jarčeva planina, koja se nedavno pojavila u izdanju Lagune. Dok smo se družili, delovalo je neobično da je taj jednostavan i otvoren čovek napisao knjige koje sirovo obrađuju traumatično porodično iskustvo. Nedopustivo je tumačiti knjige jednog pisca preko njegove ličnosti. Ali u ovom slučaju analogiju je teško izbeći. Jarčeva planina se čini manje ličnom pričom od druge Vaše knjige Legenda o samoubistvu koju je Laguna objavila, a opet je duboko ljudska na jednom univerzalnijem nivou. Da li ste i ovde izneli „meso“ svog iskustva?

14

Jarčeva planina je zapravo autentično ime planine u Kaliforniji, gde je moja porodica posedovala lovački ranč. Sa jedanaest godina zaista sam morao da ubijem svog prvog jelena i pojedem njegovo još živo srce i sirovu džigericu da bih postao čovek. Ubio sam dva tog vikenda, a drugog sam ranio u kičmu i morao da ga potom dokrajčim izbliza. Dešavanja u knjizi ipak su drugačija; deda postaje mnogo veći i važniji lik, a scena sa lovokradicom nije se odigrala u stvarnom životu. Ali ova knjiga je smeštena u sveti predeo za muškarce iz moje porodice. Kada sam završio pisanje, osećao sam se kao da sam zaista završio i sa pisanjem uopšte i da nikad više neću napisati novi roman. I dalje je ovo moja omiljena knjiga koja me je najviše iznenadila, najčudnija, najcelovitija, sva iz jednog dela. Šta je onda spona između Jarčeve planine i Legende o samoubistvu? Čini se da se obe opsesivno bave porodičnim nesrećama u arhetipskim dimenzijama antičke tragedije?

Istina je da pišem antičke tragedije koristeći svoje porodično nasleđe. Kod grčkih tragedija volim što junaci nisu neprijatelji. Oni su bliski, vole jedni druge. Ali pošto je njihovo ponašanje vođeno podsvešću i van kontrole, oni strašno povređuju jedni druge. Jarčeva planina je ključ za razumevanje svih tragedija koje sam napisao zato što je to predstava pakla, prirodnog ishodišta tragedije. Tragedija je predstava unutrašnjeg osećanja da smo loši ili nedovoljno dobri, koja postoji u svima nama, a pakao kompletira sliku koju imamo o sebi. Knjiga u pozadini obrađuje i rat u Vijetnamu i nasilje američkog društva. Ova knjiga naročito ima smisla ako uzmemo u obzir moje čirokansko nasleđe. Hrišćanstvo je Indijancima oduzelo religiju i kulturu, pa moja knjiga linčuje Sveto Trojstvo u svojevrsnoj nesvesnoj osveti koju nisam planirao, ali ima smisla imajući na umu moje poreklo. Kako ste došli na ideju da oko jedne anegdote postavite ceo roman? Šta ova priča predstavlja kroz alegoriju?


Nisam planirao da napišem Jarčevu planinu. Zapravo sam pokušavao da napišem roman smešten u australijski outback o dva brata, koji bi mogli biti Kain i Avelj. Dok sam pisao kako jedan od njih vozi kamionet kroz isušena korita potoka, iznenada sam se setio da sam se svake jeseni vozio do ranča uz planinske serpentine i počeo sam da pišem ovaj roman bez dana pripreme ili prethodnog promišljanja o njemu. Nisam imao ideju zašto se Sveto Trojstvo pojavljuje u tako čudnoj manifestaciji dok nisam stigao do pedesete stranice. Tada sam shvatio da se roman bavi Kainom i Aveljom i porivom za ubijanjem. Zašto je bitna analogija sa Kainom i Aveljom za razumevanje ovog romana? Prvi pad nije se desio u rajskom vrtu kada je Eva zagrizla jabuku. Radi se o buđenju ljudske svesti, čime smo postali nešto drugačiji od životinja. Ali Kain je naš prvi pravi pad, trenutak spoznaje da, i pored svesti da bismo otišli dalje od brutalnosti za koju su životinje sposobne i ubijali i kad ne moramo, osećamo da nas naše misli primoravaju na to. Sposobnost da razmišljamo je naš dar i naše zlo. Kain mora da dovrši ubistvo Avelja nakon što ga je prvobitno ranio kamenom iako to više ne želi. Svi polazimo od Kaina zato što razumemo posledice svojih postupaka kada je već kasno i moramo da nastavimo da živimo sa njima. Priča o Avramu koji žrtvuje Isaka je važna jer je Avram rad da ide protiv svega što voli i poznaje da bi pratio diktat religije. Ubili bismo i sopstvenu decu ako to religija traži. Biblija nagrađuje i ohrabruje najvarvarskiji oblik ljudskog ponašanja, i svako ko sluša njene propise može lako da opravda što postaje psihopata.

Deda u Jarčevoj planini postaje otelovljenje starozavetnog Boga. Možda i najbolji način da se on razume je antimaterija, što je najbliže što možemo da opišemo Boga. On daje život ali može sve, može i da uništi, i definitivno nam neće dati nijedan nama pojmljiv znak. Deda kao antagonista u romanu pokreće mnoga dešavanja, kao i dečak koji je protagonista. On još nema nikakav osećaj za moralno, ali ga zadobija kako roman odmiče i više ne želi da ubija iako i dalje svejedno to čini. Tom, porodični prijatelj, protivi se svemu što se čini pogrešnim, ali ne želi da uradi ništa protiv toga. Otac je moralan čovek, bespomoćan pred licem realnosti naše suštine. On može samo da pokuša da uspostavi pravila koja su u suštini laži. U knjizi je đavo sama Jarčeva planina, uzdiže se ka moći, a leš je Sveti duh. Lovokradica je Isus. Kako ova knjiga korespondira sa teatrom apsurda i egzistencijalističkom tradicijom? Bio sam pod uticajem mnogih egzistencijalista, naročito Kjerkegora kada sam bio na bogoslovskim studijama. Bliska mi je ideja o apsurdu. Takođe sam bio pod uticajem Dostojevskog (naročito Zločina i kazne) i pomalo Ničea. Svi moji romani mogu se smatrati egzistencijalističkim. Ovaj roman vraća jedan drevni poredak sveta u kom vladaju animalni porivi i pobude. Kakav je to svet?

I dalje je ovo moja omiljena knjiga koja me je najviše iznenadila, najčudnija, najcelovitija, sva iz jednog dela.

Kako se vraćamo sve više kroz vreme, svet postaje brutalniji, naročito za žene. Postoji mnogo dokaza za to, i srećan sam što živim u modernom svetu u kom postoje bolja prava i zaštita za sve. A opet postoji ta idealistička nostalgija za prošlošću kada smo bili bliži prirodi i mnogo jednostavniji u društvenim odnosima, i ima istine i u tome. Kako smo „napredovali“ kroz vreme, neke stvari smo i dobili i izgubili.

INTERVJU

Za svog dedu junak kaže da nije potekao od Boga, za oca da je oslabljen osećajem za dobro i zlo, a za sebe da je sa jedanaest godina samo ono što jeste, neka vrsta čudovišta, ali još ne čovek. Da li deda predstavlja Stari zavet u ljudskom obliku, a otac Novi? Da li je onda glavni junak đavo ili početna imoralna prirodna forma u kojoj čovek dolazi na zemlju?

Stiče se utisak da sve rečenice oponašaju biblijske, da su izrečene sa jednoznačnim apsolutnim znanjem koje priliči samo Bogu. Da li je to narativna opscena ili svesna namera? U ovom intervjuu, takođe, dajem ekstremne konstatacije kojima bi se većina ljudi protivila, na primer da je ponašanje prema zakonima religije definicija zla. To je metod po kom je pisan i ovaj roman ne bi li se oslikala ekstremna stanovišta pakla. Razlog za to je što su u grčkim tragedijama tabui sukobljeni, i jednom kada je zakon ustanovljenog ponašanja prekršen, svi zakoni koji nas drže u celovitom stanju kao osobe ali i porodice se problematizuju. U Jarčevoj planini nudim drugačije viđenje hrišćanstva, koje treba da posluži kao ogledalo postojećim konfesijama. Kada kažem, na primer, da bi pričešće trebalo da pruža podršku jer mi još možemo da se raspadnemo na meso i krv i nismo izgubili svoju animalnu svest, to je ideja šta bi trebalo da se dešava tokom pričesta. Kažemo da evharistija pričesti telo i krv Hristovu, ali da li dok uzimamo pričest zaista verujemo u to? Nekako uspevamo da verujemo u religiju, istovremeno ne verujući ni u šta od onoga što ona propoveda. Ipak se ponašamo, svesno ili nesvesno, u skladu sa njenim kodeksom. ■ 15


IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

Nepodnošljiva lakoća ćutanja O svedenom minimalističkom romanu Dobro došla u Ameriku Linde Bustrem Knausgor, čiji naslov zavodi jer umesto očekivane priče o migrantima govori o traumatičnom detinjstvu u kojem niko nikog ne želi da upozna, piše književnica Ljubica Arsić Foto: Nikola Ilić

N

ema veće nelagodnosti od one kad žena otkrije da je postala književni lik u knjizi svoga muža. Upravo to je zadesilo Lindu Bustrem Knausgor, bivšu suprugu slavnog Karla Uvea Knausgora, čiji je šestotomni roman Moja borba, ispunjen surovim uvidima pri vivisekciji porodičnog tkiva, izazvao svetsku pomamu. Iako pisac Knausgor nikog ne štedi, ni sebe pa ni svoju suprugu, ona mu, ne uzimajući u obzir da su potpuno različiti pogledi onaj kako vidimo sebe i kako nas vide drugi, zamera da je čitaocima stvorio iluziju kako je dobro poznaju. Ako niko nikog zapravo ne poznaje, da li vredi pokušati da se pisanjem dođe do onog ko smo zapravo?

16

Linda Bustrem je, inspirisana muževljevim uspehom, svoj poklič „Hoću da budem ličnost!“ pretočila u sveden minimalistički roman Dobro došla u Ameriku, knjigu ovenčanu značajnom nagradom Avgust, čiji naslov zavodi jer je umesto očekivane priče o migrantima ovo priča o traumatičnom detinjstvu u kojem niko nikog ne želi da upozna. U ovom romanu devojčica Elen prestaje da govori. Svima stavlja do znanja da ne želi da raste i prihvati očekivanja odraslih, pokazujući da deca lišena svake moći jedino mogu da pokažu svoju snagu koristeći nemoć kao oružje. Nastojanje majke glumice, preterano egzaltirane, sa rukama uvek raširenim i navodno spremnim na zagrljaj, sa izuzetnim darom za krivotvorenje osećanja i pretvaranje svake životne situacije u ulogu oličava se u jednoj njenoj dramskoj replici upotrebljenoj za naslov, kojom ona kao Kip Slobode, uzvikom dobrodošlice dočekuje došljake. Iako majka u glumačkom nadahnuću često uzbuđeno ponavlja da su oni „porodica svetlosti“, Elenino ćutanje ukazuje na odsustvo zajednice i nesposobnost da se članovi porodice međusobno povežu. Ponašanje likova ispunjeno je igrama i strahom, smehom koji smenjuje patnja, nepredvidljivim gestovima čija logika postoji jedino u košmarima. Razlog ćutanja su protivurečnosti koje izluđuju i sa kojima se Elen teško nosi. Često joj se javlja otac kao duh koji joj ispunjava sećanje uspomenama na svoju psihičku bolest, na česte promene raspoloženja posle napijanja za kojim slede nasilje i očajanje. Njen brat je zakucao vrata svoje sobe da bi, neuznemiravan, danonoćno slušao muziku. Majka se trudi da bude mlada, dobra, lepa i zaljubljena. Iako na prvi pogled sve izgleda mirno, čitalac na svakoj stranici, nalik Strindbergovim tunelima koje ovaj pisac kopa ne bi li došao do čoveka, ili poput Bergmanovih filmova, klizi slikama zamrznutih predela ludila, postavljajući pitanje kako pomiriti

veru u porodicu sa njenom stvarnom mogućnošću da pruži ljubav i ispuni očekivanja. Odričući rečima istinu i preuzevši pantomimu kao govor bez laži sveden na suštinu (setimo se pozorišta u Šekspirovom Hamletu), devojčica Elen stoji pred polomljenim ogledalom čije krhotine odražavaju kućne prizore, halucinacije, odjeke ponašanja ukućana. Njeno ćutanje nije lagodni mir mudraca već doživljaj tišine sličan onom na dnu mora koje prožimaju podvodne struje. Linda Bustrem Knausgor prikazuje mentalnu bolest bez sentimentalnosti, kao superioran stav koji, paradoksalno, vidi bistrije ono što čist um često vidi zamagljeno. Njena Elen je istovremeno mlada i stara, sveznajuća i ograničena, ona je prestrašena i zapomaže bez glasa, a autorka je, izbegavši da daje sud o karakterima, omogućila svojim likovima bizarnu samostalnost kao svojevrsnu nesreću. Svako podleže sopstvenoj logici i ta raščinjenost uništava porodični savez. Majka učenike glume podučava kako da vrište, otac se penje uz oluk, brat u svojoj sobi-zatvoru koristi prazne flaše kao toalet. Autonomija likova gura ih na različite strane. Razbijena je celina koja ne može da se sastavi. ■

Linda Bustrem Knausgor prikazuje mentalnu bolest bez sentimentalnosti, kao superioran stav koji, paradoksalno, vidi bistrije ono što čist um često vidi zamagljeno


Nakon deset knjiga pesama (što je žanr u kome se oseća najsigurnije), knjige drama i preko dvadeset knjiga za decu, nagrađivani autor Dejan Aleksić napisao je prvi roman Petlja, i to iz ženskog lica, i pružio čitaocima snažnu i uzbudljivu priču koja vodi kroz lavirinte skučenih životnih izbora, koji često dovode do preispitivanja i preobražaja ličnosti

Roman Petlja je, zapravo, vrsta literarno obrađenog svedočanstva o vremenu i prostoru čija su svojstva duboko odredila naše živote, u svim aspektima. Godinama razmišljam o užasu činjenice da ljudi moje i svih generacija koje dolaze nemaju iskustvo življenja u normalnom, uređenom društvu. Ogromna većina nas dospela je u srednje godine na varljivom pogonu vere u „mogući život“. To je ključni pokretač samopreispitivanja glavne junakinje Dine Poledice: u kojoj meri pojedinac može da se beskompromisno ostvari uprkos surovim dejstvima društva, politike, istorije. Dakle, priča je izgrađena na konstrukcijama mučnih pretpostavki, na otvorenim pitanjima iza kojih nikada neće doći pouzdani odgovori. Naposletku, smisao naše egzistencije zasniva se na traganju, to jest na nekoj vrsti pitanja, a istinski verujem da je pravilno usmerena zapitanost uvek bolja od sumnjivih odgovora i bilo kakve izvesnosti. Iako sam ideju za roman dugo nosio i oblikovao u sebi, potom i u brojnim pripremnim nacrtima, sâm rad na njemu nije trajao dugo. Napisao sam ga za svega dva i po meseca, u vreme karantina i policijskog časa tokom pandemije. Jedino tako je, čini mi se, bilo moguće – da imam period kontinuiranog rada na tekstu, bez „ometajućih“ okolnosti kojih je u mojoj regularnoj svakodnevici mnogo: redakcijski posao, putovanja, književni programi...

Recimo da sam na mudar način iskoristio zlo doba. Ali kada zlo doba nekom traje otkada zna za sebe, kako svoju biografiju percipira glavna junakinja, personalnost te individue razvija se kroz voljne i nevoljne deformitete, stiče odlike socijalne nakaznosti ne bi li se prilagodila životu u sredini koja nameće uslove. Ljudi koji su pročitali roman najčešće ističu dobro iznijansiran karakter i senzibilitet junakinje, povezanost motivacije i postupaka vođenih njenom buntovnom prirodom. „Nikada nisam videla tako uspeo ženski glas kod muškog pisca“, napisala mi je u poruci jedna ugledna kritičarka. Ja sam želeo taj izazov, hteo sam da sebi otežam rad, jer svaka prepreka održava naročitu budnost u stvaralačkom procesu. Od najranijih skica znao sam da ću roman pisati iz prvog ženskog lica. Hteo sam da izgradim donekle verterovski lik mlade žene, koja svojom kompleksnom ličnošću odstupa od preporučenih normi pervertirane stvarnosti i čija je pojava na telesini bizarnog društvenog organizma ništa drugo do čir koji se gnoji i svrbi.

TAJNE PISACA

VARLJIVI POGON VERE U „MOGUĆI ŽIVOT“

prevashodno zbog efekta koji sam želeo da ostvarim, i shvatio sam da je roman odgovarajuća formalna mera. Oni koji donekle poznaju moj pesnički opus lako će primetiti da je ta proza pisana po diktatu pesničkog uma. Bilo je pravo iskušenje učiniti da ton, ipak, ne bude preterano poetski.

Pored zahtevnog pripovedanja iz ženske perspektive, zadao sam sebi još jedan težak zadatak, koji se odnosi na kompoziciju. Nju čini vrlo složena montaža više vremenskih ravni, s tim što ta složenost ne otežava čitanje, a sam čitalac se lako kreće kroz vremena, vođen nenametljivim putokazima. Morao sam da smislim čitav asortiman pripovedačkih trikova da bih to postigao. Rezultat je da se u prepletenosti prezenta i brojnih perfekata pronalazi naročit sinhronicitet, takoreći paradoks koji možda najbolje možemo objasniti Matićevim stihom: „Prošlost dugo traje.“ ■

Piše: Dejan Aleksić Foto: Ljubiša Simović, @just.took.the.right.book

I

deja za roman Petlja nije došla iznenada. Ona je rezultat potrebe da se progovori na pripovedački način o temama koje sam smatrao suviše „nezgrapnim“ da bih na njima brusio stihove. Ovo ne treba shvatiti kao moje uverenje da poezija ne može ili ne treba da se dotiče života ili neke njegove oblasti na najneposredniji način. Reč je samo o tome da sam tražio drugačiji izražajni format, 17


NOVO u Laguni

Uživanje u čitanju zagarantovano je uz najnovija izdanja iz domena beletristike i publicistike

1.

2.

Idemo na Zagreb

3.

NOVO U LAGUNI

Nebojša Jovanović

1. Čudo u Poskokovoj Dragi,

2. Knjiga o fotografiji,

Ante Tomić

Žarko Radaković i David Albahari

Urnebesna burleska o pet balkanskih brđana – ocu Jozi i četiri sina Krešimiru, Branimiru, Zvonimiru i Domagoju, u potrazi za ženskom rukom koja bi ih hranila i čistila. ■

Knjiga napisana u četiri ruke svojevrsna je zbirka utisaka i eseja o fotografiji koja fascinira dva autora. Fotografije u knjizi beleže mesto i navode autore na priču o proteklim vremenima. ■

KULTNI ANTIRATNI BESTSELER

3. Zapisano u beskraju, Irene Valjeho Ova hrabra knjiga opisuje pojavu knjige u klasičnoj Grčkoj, šta je značila Aleksandrijska biblioteka a šta lično obogaćivanje koje za autorku i sve čitaoce sveta podrazumeva veštinu čitanja. ■

4.

Mit o ptici, Miroslav Antić

5.

Me’med, crvena bandana i pahuljica, Semezdin Mehmedinović

Zbirkom poezije Mit o ptici Mika Antić se uvrstio u red najvećih pesnika na tlu bivše Jugoslavije u drugoj polovini 20. veka. Ovo je velika himna stvaranju, pohvala neprolaznosti i srž pesničke filozofije. ■ 18

Bolno potresna priča o muškarcu, ženi i detetu, o emigrantskom iskustvu usamljenosti i suočavanju sa Amerikom čoveka koji se sedamdesetih i osamdesetih godina u Jugoslaviji formirao kroz američku kulturu. ■

6.

Luna – Vučji mesec,

7.

8.

Beležnice,

Sve ili ništa,

Žoze Saramago

Simona Arnstet

Dve sveske Saramagovih Beležnica, zapravo skupljenih blogova iz 2008. i 2009. godine, najbolje ilustruju šta nam nobelovac poručuje kada ne piše u alegorijama i parabolama nego kad promišlja izazove savremenog sveta mimo svojih romana. ■

Leksija bi da otkrije ljubav a da pritom ne izgubi pamet. U najkraćem, na tome se zasniva radnja ovog zabavnog romana o modernim ženama, vreloj strasti i nemogućim telesnim idealima, koji je napisala autorka No.1 bestselera u Švedskoj. ■

Ijan Mekdonald Drugi deo naučnofantastične trilogije Luna. Nadovezuje se na haos i paniku nastalih zbog vakuuma moći na kraju Mladog meseca i predstavlja zanimljivo objašnjenje kako priroda rešava vakuum. ■


Ono što se spasava od vatre Ketrin Senter je priča o ženama u svetu muškaraca i njihovoj borbi za ravnopravnost. To je iskrena i zanimljiva priča o porodici, ljubavi i moći praštanja. ■

O ženama i soli Gabrijele Garsije je zadivljujući roman o majci zarobljenoj u prošlosti, o sudbonosnom izboru njene ćerke i o porodičnom nasleđu stvorenom na Kubi pre nego što su se obe rodile. ■

Knjiga o V. Ane Solomon je smeo kaleidoskopski roman koji prepliće živote tri žene tokom tri veka dok se njihove priče o seksualnosti, moći i želji konačno spajaju u današnjem vremenu. ■

Knjige možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs

3 PITANJA ZA... Miomira Petrovića

Povod:

Novi roman Središnja pustinja, koji dočarava atmosferu lične i globalne pustinje 21. veka Vaši prvi romani bili su inspirisani Orijentom, ali i istorijom. Ali sve se više bavite aktuelnim trenutkom, čak i bliskom budućnošću. Kako objašnjavate tu promenu orijentacije? Tek je moj treći roman Persijsko ogledalo bio početak orijentalnih potraga. Ne jedan za drugim, ali sledili su Arhipelag i kasnije Libansko leto. Bliski istok kao mesto susreta ali i sudaranja Istoka i Zapada za mene su jedna od paralelnih opsesivnih tema. Ne i jedina. To orijentalno što prepoznajem u sebi, potraga za drugim Ja, dvojnikom, sklonost dertu i misticizmu... sve je to jedna velika, jedinstvena potraga za identitetom. Ne samo ličnim već

kolektivnim, balkanskim. Sledili su romani vezani za istorijski trenutak koji nosi akustiku aktuelnih događaja – jer pisac uvek govori o vremenu sadašnjem, on se uvek bavi aktuelnim čak i onda kada na prvi pogled poseže za mitskim ili prošlim – pa onda oni, poput Black Lighta, koji tretiraju blisku distopijsku budućnost. Čini mi se da se u Središnjoj pustinji u mom opusu susreću, ako sam smem to da primetim, digitalna budućnost našeg sveta, grozomorna potrošačka sadašnja realnost prostačkog kapitalizma i, sa začinima Orijenta, prošlost zavijena u sufi mistiku. Uostalom, nakon dve godine života u Emiratima za mene je osnovni utisak da je tamo reč o „digitalnom srednjem veku“. Tako rečeno, kod pisca koji ima mnogo naslova nikada nema zaokreta u orijentaciji već dopunjavanja, mešanja, preplitanja narativnih linija.

liteta i vere, treći u raspetosti između savremenog demokratskog načina razmišljanja i prezira prema konzumerizmu – dospevaju u prostore ličnih unutarnjih pustinja svoje duše. Naslov je metafora za pustinje koje postoje u samom savremenom čoveku, ali i oaze koje se bore protiv politički korektnog života koji nam nameće svet.

NOVO U LAGUNI

O SUDBINAMA JAKIH ŽENA

Roman je zasnovan na Vašem iskustvu u Emiratima. Da li ste ga pisali dok ste boravili tamo i koliko ste sebe uneli u glavnog junaka?

Za šta je tačno metafora sam naslov romana: Središnja pustinja? Za pustinju koja u svom minimalizmu, jer oko u pejzažu nema šta da zapazi, okreće očne jabučice ka unutra, ka samoposmatranju, večnim pitanjima. Čitava arabljanska pustinja je jedna ogromna isposnička kelija bez krova nad glavom u kojoj se preispitujete, nekada čak doživljavate „profetski tinitus“ (čujete glasove anđela ili demona, nikada ne možete biti sigurni) koji vas upućuje već negde. Emirati su spoj te beskrajne puste prirodne sredine i ispraznosti luksuznog života, postojanja u „zlatnom kavezu“ u kome se sve napinje i trudi da postane American Dream i života u novcu bez uloženog napora. Junaci ovog romana – jedan u stvaranju nove, virtualne Jugoslavije, drugi u prihvatanju lokalnog menta-

Da, ostavio sam po strani rukopis na kome sam do tada aktivno radio da bih čulne fascinacije, nova i neispitana, sirova iskustva uhvatio dok su još uvek sveža, dok pulsiraju. Središnja pustinja nije roman toliko o Emiraćanima koliko o Srbima i Hrvatima, servilnim Indijcima i Pakistancima, obezdušenim Englezima i belim Afrikanerima, simpatičnim Nigerijcima, spetljanim Filipincima, uobraženim Arapima, duševnim Libancima... Rečju, o Vavilonskoj kuli koja nudi globalizam. Na mestu koje se čini najmanje pogodnim za bilo kakav život – beskrajnoj neplodnoj pustinji. ■ 19


Mala

Laguna

NOVE ZAGONETKE – NOVE AVANTURE!

MALA LAGUNA

Sa Urošem Petrovićem književnost za decu i mlade dobila je novu dimenziju! Ako među vama još ima onih koji se pitaju koja je i kakva to dimenzija, odgovor će pronaći u ovom interesantnom intervjuu Razgovarala: Tanja Vučković

M

ože vam se prišunjati a da to ne primetite, može vas iznenaditi neobičnim glasom pa da ga u prvi mah ne prepoznate, uvek će vas pohvaliti za pokušaj da rešite zagonetku čuvenom rečenicom: „Dobro razmišljaš“. Bilo da ste mali ili veliki, znate ko je Uroš Petrović.

Od prve objavljene knjige Aven i jazopas u Zemlji Vauka prošlo je 18 godina i Uroš Petrović je predano gradio imidž najboljeg druga dece, ali i roditelja zato što mališane podstiče da misle, povezuju svoje znanje, rešavaju zagonetke. Od tada do danas dobili smo 20 fenomenalnih knjiga, nekoliko društvenih igara, mnogo druženja na promocijama i bezbroj rešenih/nerešenih zagonetki. I avantura se nastavlja. „Bila je to zanimljiva deonica puta, i čini mi se da sam postigao odlično prolazno vreme, kao da sam se vozio toboganom. I danas mi je teško da osvestim da sam sa Lagunom prošao kroz proces koji je čitaocima isporučio gotovo pola miliona knjiga. Unapred se radujem nastavku te zajedničke pustolovine“, rekao nam je na početku Uroš. 20

Najpre čestitke, postali ste Vitez srpske književnosti za decu! Kako se oseća vitez tim povodom i ima li nove obaveze? Kad smo već neoprezno ispustili kraljevinu, dobro je da imamo makar vitezove. Da bude veselije, pre nekoliko godina sam dobio i priznanje Vitez Džedaj, tako da sam sada objedinio drevnu i futurističku plemićku titulu. Dugo se znamo, ali nikad nisam pitala šta Vas je usmerilo ka ovoj uzbudljivoj avanturi smišljanja zagonetki i rada sa decom? To jest, kako je sve počelo? Ne mogu da prepoznam okidač. Verovatno je taj ishod rezultat hiljadu malih, naoko beznačajnih i neprimetnih okolnosti, pre svega u detinjstvu. I naravno, nije bilo namerno. Svojevremeno ste bili predsednik Mense i nezvanično najpametniji Srbin. Kako se pamet može najbolje iskoristiti za dobrobit društva? Trebalo bi da svako radi ono što voli – to je jedini pametan izbor profesije. Ipak, mislim da bi najsposobnije lju-

de jednog društva trebalo podsticati da se bave decom. To je jedini način da čovečanstvo bude sve bolje i da čovečanstvu bude sve bolje. Ovako, očigledno, tehnološki spektakularno napredujemo a tavorimo ili nazadujemo u mnogim aspektima ljudskosti.


Zagonetke koje stvaram nisu lake, jer ništa što je lako nije ni značajno korisno ni preterano zabavno. Evo, na mom profilu na Instagramu @urospetrovicofficial postavljene su pojedine zagonetke koje još uvek niko nije rešio – a reč je o hiljadama pokušaja i dece i odraslih. A tu se vidi ko ne odustaje! Prva generacija „moje“ dece, dakle posvećeni čitaoci Zagonetnih priča su danas već zaposleni ljudi, a mnogi od njih su ekstremno uspešni u svojim oblastima. Siguran sam da se još u detinjstvu mogu prepoznati budući nosioci napretka, i to po tome što ne biraju lagane prečice i ne odustaju i kada su prepreke pred njima visoke i zahtevne. Pet knjiga Zagonetnih priča imaju kultni status i ogromne tiraže za naše tržište. Koliko se Vaša književnost menjala tokom godina, preko Misterija Ginkove ulice, Marte Smart, Janga, Zagonetne potrage? Zagonetne priče su otvorile put i svakako su značajne za mene. Ipak, malo mi je žao što u pitanjima nisu spomenuti moji romani. Knjiga Deca Bestragije je obavezna lektira u Republici Srpskoj. Po romanu Peti leptir je snimljen prvi 3D film u istoriji srpske kinematografije, Karavan čudesa je dobio dve najznajčnije nagrade iz oblasti kulture za decu, a knjigu Aven i jazopas u Zemlji Vauka i danas najviše volim. Ni poezija nije nedostižna za Uroša Petrovića. Knjiga Kamile su debele posebno je draga deci. Da li je to bio izlet, izazov i da li možemo da očekujemo još pesmica? Nemojte da očekujete ništa! Na kraju, nisam ni ja ništa očekivao od sebe. Ipak, slutim da nisam završio sa okušavanjem u novim žanrovima, od kojih neki još nemaju ime. U knjižarama je i najnovija knjiga Zagonetna potraga 2: Dvorac duhovitih duhova. Još izazova za male školarce. Koliko je ova knjiga drugačija od prethodnih i šta novo nudite čitaocima? Ova knjiga ima jednu novu notu, praktično začin, kojim je posut roman u zagonetkama, žanr koji sam začeo još sa knjigom Mračne tajne Ginkove ulice, pre više od decenije. Hteo sam da dodam još krivina na literarni rolerkoster za mozak čitalaca. Radnja romana teče, iznenada je preseče vic, potom zagonetka za rešavanje, i tako sve do kraja. Znam da zvuči sumanuto – zato i mislim da će uspeti.

Trebalo bi da svako radi ono što voli – to je jedini pametan izbor profesije. Ipak, mislim da bi najsposobnije ljude jednog društva trebalo podsticati da se bave decom

Često Vas možemo sresti u društvu kolega, pisaca za decu. Koliko je jak taj „dečji klan“, od koga najviše učite i ko Vam stvara najviše izazova i glavolomki? Najviše izazova i glavolomki mi stvara život, i neka ga. Bolje je za mene da mu to što brže i iskrenije oprostim, i čak mu zahvalim. U suprotnom, bumerang u čelo. Da li možete da mi odgovorite na pitanje koje me dugo muči? Zbog čega mi tako loše ide rešavanje zagonetki? Nemam nijednu lopticu. Iz istog razloga zbog kojeg meni loše ide tenis. Imate li savet kako se najbolje rešavaju zagonetke, kako ove Vaše tako i životne? Za početak je potrebna vera da su rešive. Sve ostalo je lako. Mnogo vremena provodite u prirodi. Koliko je važno pitanje očuvanja životne sredine i kako da na tu temu podignemo svesnost kod novih pokolenja? U poređenju sa tim pitanjem sve ostalo je manje važno. Ja sam u životu zasadio 1.131 drvo, i imam pravo da hodam Zemljom kao Vinetu.

Nedelja knjiga Uroša Petrovića

MALA LAGUNA

Vaše knjige podstiču na razmišljanje, na neki način „muče“ decu, ali ona u tome uživaju, što možemo i videti na svim okupljanjima jer ste stekli veliki broj obožavalaca.

Dragi mladi čitaoci, ukoliko vam u kućnoj biblioteci nedostaje neka od izvrsnih knjiga Uroša Petrovića, idealan trenutak da je popunite jeste akcija „Nedelja knjiga Uroša Petrovića“. Od 23. do 29. avgusta pružamo vam odličnu priliku da obogatite svoju kolekciju knjigama kao što su: Zagonetna potraga, Deca Bestragije, Karavan čudesa, Misterija Ginkove ulice, Zagonetne priče, Neko se uselio u onu staru vilu, Priča o Jangu i mnoge druge. Tokom „Nedelje knjiga Uroša Petrovića“ važiće količinski popust od 20% za kupovinu tri ili više njegovih naslova u svim knjižarama Delfi, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs. Količinski popust od 20% možete kombinovati sa svojim članskim popustom.

Gde Vi, tu i Vaš ranac koji skriva mnoge tajne... Šta nosite u njemu i zašto? Mogu da otkrijem tri predmeta. Prvi je lupa. Kome nije jasno zašto je ona uvek tu, neka potraži na Guglu povest o mom misterioznom dolasku u Lagunu. Drugi je baterijska lampa. Svetlost nam nikada nije bila potrebnija. Ponekad i tokom dana. Treći je tabla tableta za bolove – ne prođe dan a da nekom ne olakšam glavobolju. Ponekad i sebi. ■ 21


Život pre čoveka

Pružamo vam priliku da među prvima pročitate odlomak nove knjige dobitnice Bukerove nagrade i autorke bestselera Sluškinjina priča Margaret Atvud. Poetski roman Život pre čoveka britka je anatomija modernog braka. Duhovito i blago melanholično, autorka opisuje modernu porodicu i romantičnu ljubav, sve vreme nas podsećajući da joj preti izumiranje

Foto: Luis Mora

ODLOMAK

Margaret Atvud

Priredila: redakcija Prevod knjige: Aleksandra Čabraja

Subota 30. oktobar 1976. NEJT Nije obukao kišnu kabanicu. Sitna kiša hvata mu se po debelom džemperu, bradi, skuplja na čelu i polako curi. Pošto nema kabanicu, pošto je sav mokar i drhti, kako može da mu ne otvori vrata? Parkira bicikl na prilaznom putu, privezuje ga za grm jorgovana, zaključava katanac. Kao i obično; ali nije kao i obično. Nije je video mesec dana. Četiri nedelje. Njene suze, njegova griža savesti i sleganje ramenima, i mnogo sladunjavih izjava sa obe strane, poput Bolje je tako. Ona ga je od tada nekoliko puta pozvala telefonom, pozivala ga da dođe, ali je on to izbegavao. 22

Ne voli da radi iznova jedno isto, ne voli predvidljivost. Ovog puta je, međutim, pozvao on nju. Ona stanuje u A, 32 A, u stanu u jednoj od starijih, većih kuća istočno od Šerborna. Glavni broj obeležen je s prednje strane, a ulaz A bočno. Kad pozvoni, ona mu istog časa otvara. Čekala ga je. Međutim, kosa joj nije sveže oprana i nije u somotskoj kućnoj haljini; već u običnim pantalonama i pomalo ofucanom svetlozelenom džemperu. U ruci drži polupraznu čašu. U njoj pluta korica limuna, kocka leda. Podrška. „Pa“, kaže ona. „Srećna godišnjica.“ „Čega?“, pita on. „Subota je oduvek bila naš dan.“ Po-

malo je pripita, ogorčena. Ne može to da joj zameri. Nejtu je teško da bilo kome bilo šta zameri. Najčešće je razumeo njeno ogorčenje. Samo što nije mogao mnogo učiniti da to promeni. „Mada se ona toga nije baš pridržavala“, nastavlja Marta. „Hitno ovo, hitno ono. Izvinjavam se što vam smetam, ali jednom detetu je upravo otpala glava.“ Marta se smeje. Nejt poželi da je zgrabi za ramena i dobro prodrmusa, da je gurne tako da udari o zid. Ali naravno, ne može. Umesto toga stoji dok se s njega voda cedi na pod, i tupo je gleda. Oseća kako mu telo klone i kičma se povija, kako se meso opušta poput vrućeg slatkiša na štapiću. Karamele. Ne trči


„Možemo li da decu?“, pita on.

ne

spominjemo

„Zašto?“, pita Marta. „I one su učestvovale u tome, zar ne?“ Ona mu okreće leđa i ulazi u svoju dnevnu sobu. Trebalo bi sada da odem, misli Nejt. Ali ipak kreće za njom, najpre skidajući mokre cipele, tapkajući bosim stopalima po starom tepihu. Po starom putu.

„Boli me dupe da li me razumeš ili ne“, odgovara Marta buntovno. Kod nje sladunjavo razumevanje ne prolazi. Gleda ga pravo u oči, mada sedi u senci. „Nisam došao da bismo pričali o tome“, kaže Nejt, iako nije sasvim siguran o čemu tačno pričaju. On u takvim razgovorima nikad nije siguran. Jasno je da ona smatra da on nije u pravu. Da je loše postupao prema njoj. Da se ogrešio o nju. Ali on se trudio da od početka bude iskren, nije je lagao. Neko bi trebalo da mu oda priznanje zbog toga. „Pa, zašto si došao?“, pita Marta. „Pobegao si od mame? Hoćeš da ti neka druga, fina ženica dâ kolačić i malo valjanja u krevetu?“

Upaljeno je samo jedno svetlo. Pripremila je svetlo unapred. Seda na suprotan kraj sobe od svetla, u senku, na dvosed. Dvosed presvučen plišom na kojem ju je prvi put poljubio, raspustio joj kosu, milujući je po širokim ramenima. Širokim, sposobnim rukama. Mislio je da će biti siguran u tim rukama, među tim kolenima.

Nejt ovo smatra surovim. Ne odgovara joj. Shvata da je upravo to želeo, mada to ovog trenutka ne želi.

„To joj je oduvek bio izgovor“, kaže Marta. Na nogama ima kukičane vunene papuče. Elizabeta nikad ne bi obula kukičane vunene papuče.

„Ne možeš tek tako da me uključuješ i isključuješ“, kaže ona.

„Nikad nije imala ništa protiv tebe“, kaže Nejt. Ovo su već radili. „Ne“, kaže Marta. „Zašto bi imala nešto protiv sluškinje? Radila sam za nju prljavi posao. Trebalo je da mi plati.“ Nejt oseća, ne prvi put, da je ovoj ženi previše rekao. Ona pogrešno tumači, koristi njegova poveravanja protiv njega. „To nije pošteno“, kaže on. „Ona te poštuje. Nikad nije htela ni u šta da se meša. Zašto bi?“ Ne odgovara na primedbu o prljavim poslovima. Zar si to tako doživljavala?, poželi da je pita, ali se plaši odgovora. Istresi ga. Nemarna ćaskanja u školskoj svlačionici. Oseća svoj miris, miris vlažnih čarapa, terpentina na pantalonama. Nekad ga je zadirkivala, trljajući mu leđa dok su sedeli u njenoj starinskoj kadi sa četiri noge. Tvoja žena se ne stara o tebi. Na više načina. „Da“, kaže Marta. „Zašto bi? Oduvek je želela i jare i pare. To si ti, Nejte. Elizabetino jare. Ti si njeno jare.“ Nejt se seća kako ju je prvi put video, za radnim stolom kod Adamsa, Prueta i Stajna, potajno je žvakala žvaku – navika koje se odrekla kad je on nagovestio da to ne voli. „Razumem zašto si ljuta“, kaže on. To je jedna od Elizabetinih taktika, izražavanje razumevanja, i on se oseća nepošteno zbog toga što je koristi. Zna da zapravo ne razume Martu. Ni Elizabeta njega ne razume, kad mu to govori. Ali ga to uvek umiri.

Marta nadlanicom otire usta i nos. Nejt sada shvata da nije prigušila svetlo zbog romantike, već zato što je očekivala da će se rasplakati a nije htela da on to vidi.

„Mislio sam da bismo mogli da razgovaramo“, kaže Nejt. „Slušam te“, odgovara Marta. „To stvarno umem da radim.“ Nejt nije siguran da je to tačno. Istina, ume to da radi kad on priča o njoj. Sva se u uvo pretvori. Imaš najlepše butine na svetu. Ona stvarno ima lepe butine, ali, najlepše na svetu? Otkud bi on to mogao da zna? „Pretpostavljam da si čula šta se desilo“, kaže on napokon. Nesposoban da prizna zašto bi zbog Krisove smrti želeo utehu. Po opštem shvatanju trebalo bi da se raduje, više nije rogonja, mrlja na njegovoj časti izbrisana je krvlju.

„Misliš na ono što se desilo Elizabeti“, kaže Marta. „U ovom gradu svi znaju šta se kome desilo. Možeš zamisliti da su svi dolazili da mi kažu. Uživaju u tome. Uživaju da me gledaju dok izgovaraju tvoje ime. I tvoje i njeno ime. Elizabetin ljubavnik je sebi razneo glavu. Neki čak govore, Elizabetin čovek. Pa šta? Šta ja treba da kažem? Šteta? Dobila je šta je zaslužila? Konačno mu je došla glave?“ Nejt nije pamtio da je ona ikad bila tako surova, čak ni u njihovim najgrubljim svađama. Ono što je u početku kod nje najviše voleo bila je njena neodređenost, njena neusredsređenost, odsustvo oštrine koje joj je davalo nekakav mutan sjaj. Sad kao da je bačena na ulicu iz velike visine i da se tu skamenila, sva je od oštrih uglova i ivica. „Nije ga viđala već neko vreme“, kaže on, stajući na Elizabetinu stranu, na šta ga Marta praktično primorava. „Tražio je od nje da ostavi decu. To nije mogla da uradi.“ „Naravno da nije“, kaže Marta. Ona zuri u svoju praznu čašu i pušta je da padne na tepih, između njenih stopala. „Supermama nikad ne ostavlja decu.“ Ona zaplače, ne trudeći se više da sakrije lice. „Preseli se kod mene“, kaže ona. „Živi sa mnom. Želim da nam se pruži prilika.“

ODLOMAK

sa štapićem u ustima, govorio je deci već ih zamišljajući kako padaju, dok im zašiljeni štapić probija nepce. Trčanje, klečanje, dizanje, jauk, njegov glas. O bože.

Nejt misli: Možda smo je već imali. Sada je nemaju. On se naginje ka njoj iz svoje stolice. Za koji trenutak ona će već biti uz njega, obavijaće ruke oko njegovog vrata poput morskih algi, prislanjati vlažno lice na njegove grudi, priljubiti karlicu iz njegove prepone, dok on stoji tu, zgrčen. „Šta misliš, kako se osećam?“, kaže ona. „Kao u ljubavnoj priči sa pomoćnom kuvaricom na zadnjem stepeništu, samo što svi znaju, a ti se noću vraćaš svojoj prokletoj ženi i svojoj prokletoj deci dok ja čitam krimi romane do četiri ujutru, samo da bih ostala pri zdravoj pameti.“ Nejt razmišlja o pomoćnoj kuvarici. Njene ga metafore zbunjuju. Ko još ima zadnje stepenište? Seća se kako su jedne večeri njih dvoje, umotani u pokrivač, zajedno na krevetu pili džin i gledali seriju Upstairs, Downstairs, i smejali se. Majka, ledena kraljica, držala je pridiku kućnoj pomoćnici, koja je ostala trudna sa sinom i naslednikom. To je bilo u početku, dok su se još dobro provodili. Bila je subota; to je bilo pre nego što je Elizabeta rekla: Hajde da razumno gledamo na to. Moramo znati da u određeno vreme možemo računati jedno na drugo. Ona je izabrala četvtak, on subotu jer je to bio vikend i Marta sutradan nije morala da ustaje rano. I one druge večeri, kad je Marta rekla: Mislim da sam trudna. Njegova prva misao bila je: Elizabeta to neće prihvatiti. ■ 23


BIBLIOTEKA POZNATIH

RUSKI KLASICI SU MI OTVORILI NOVA VRATA Za talentovanu glumicu Milenu Radulović, koja karijeru gradi i u Srbiji i u Rusiji, knjige imaju veliku važnost, a u intervjuu za Bukmarker otkriva zašto pored domaće i francuske posebno voli rusku književnost Razgovarala: Maja Šarić Foto: Luka Šarac, Hello magazin

ubav rađa heroje – životna je deviza glumice Milene Radulović, koja osvaja i srpsku i rusku publiku, jer na oba jezika i u obe države ima zapažene uloge u kojima se vidi njen raskošan talenat. Dakle, sve što radi – radi sa ljubavlju. Tako bira uloge, ali i knjige koje će čitati. A književnost joj je posebna ljubav. Otkako je naučila da čita, knjige su joj najdraži saveznici, ali i omiljeni saputnici, jer kad god putuje – a putuje često zbog posla – u koferu se obavezno nađe mesta i za omiljeno štivo. Koliku važnost u Vašem životu imaju knjige? Na kojim knjigama ste odrasli, a koje su Vam danas omiljene? 24

Knjige u mom životu imaju veoma veliku važnost. Naučila sam da čitam sa pet i po godina i celo detinjstvo sam provela čitajući serijale poput Harija Potera ili Sumrak sage. Zatim sam bila zaljubljena u romane Agate Kristi i Harlana Kobena, a onda sam otkrila francuske, ruske i domaće klasike. I dan-danas najviše volim klasičnu literaturu i uvek joj se vraćam. Iz ljubavi prema delima Dostojevskog, Čehova, Bulgakova pojavila se i moja želja da naučim ruski jezik, što mi je otvorilo vrata na ruskom tržištu. Veliki sam ljubitelj i poezije. Nedavno smo Vas gledali u seriji Beležnica profesora Miškovića, a igrali ste i u seriji Jedne letnje noći, rađenoj prema romanu Mir-Jam. Koliko je književnost važna za posao kojim se bavite?

Tumačeći različite likove, glumac nudi sebe i svoj sadržaj, a taj sadržaj je mnogo širi ukoliko čovek čita

Naravno da je važna. Tumačeći različite likove, glumac nudi sebe i svoj sadržaj, a taj sadržaj je mnogo širi ukoliko čovek čita. Omiljeni film ili serija urađeni po knjizi? Borilački klub, Pokajanje.


5 KNJIGA ZA SVA VREMENA PO IZBORU MILENE RADULOVIĆ:

Zbog posla dosta putujete. Spakujete li u kofer i knjigu – imate li uopšte vremena za čitanje tokom pauza na poslu, i koje žanrove birate za opuštanje od posla? Naravno, uvek. Uvek ostajem verna kvalitetu i ne verujem da postoje knjige „za opuštanje“. Volim da me knjiga veže za sebe i „angažuje“. Dok mnogi maštaju o tome, Vi ste doživeli da postanete junakinja knjige. Reč je o serijalu Svemirska princeza, u kome ste upravo Vi Svemirska princeza Zi.

Pa kakav je osećaj biti glavna junakinja knjige? Zapravo, knjiga Svemirska princeza je izašla nakon serije, tako da tokom snimanja, nažalost, nisam doživela to uzbuđenje ekranizacije romana. Kao svemirska princeza Zi, mnogim devojčicama ste najdraži lik iz knjige. Koja je Vaša omiljena književna junakinja ili junak? Margarita iz romana Majstor i Margarita. ■

BIBLIOTEKA POZNATIH

1. Braća Karamazovi, Fjodor Dostojevski 2. Seobe, Miloš Crnjanski 3. Sto godina samoće, Gabrijel Garsija Markes 4. Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov 5. Koreni, Dobrica Ćosić


KNJIŽEVNA KRITIKA

KNJIŽEVNA KRITIKA

Vatromet emocija Neobičan, težak, ali i blistav život najpoznatije meksičke umetnice, kroz prizmu njene ljubavno-bračne priče sa slikarom Dijegom Riverom, osvetlila je književna teoretičarka i pisac Karolin Bernard u romansiranoj biografiji Frida Kalo i boje života Piše: Aleksandra Đuričić Foto: @just.took.the.right.book

Ž

ivot i delo meksičke slikarke Fride Kalo (1907–1954) inspirisali su brojne publicističke knjige i romane. Njenu najpoznatiju biografiju napisala je Hejden Herera. Nobelovac Le Klezio napisao je knjigu o Fridi i njenoj najvećoj ljubavi Dijegu Riveri, a krajem prošlog veka otkriven je i objavljen čudan i potresan dnevnik Fride Kalo (preveden i objavljen kod nas 2002. godine). Književna teoretičarka i pisac Tanja Šile odabrala je da pod pseudonimom Karolin Bernard objavi interpretaciju čudnog, teškog i blistavog života najpoznatije meksičke umetnice, koja za života nije primila ni deo priznanja za svoj rad i talenat u odnosu na to koliko je interesovanje izazvala kada je, tri decenije nakon smrti, otvorena njena zaostavština. Centralno mesto u romanu zauzima ljubavno-bračna priča dvoje umetnika, slavnih i neobičnih, koji su spojili sudbine prepletene umetničkim porivom ne samo prema slikarstvu već i prema životu samom, živeći ga na originalan i za većinu veoma neuobičajen način. Dijego Rivera bio je već slavan slikar, pre svega murala, kada je upoznao dvadeset godina mlađu Fridu koja je već bila obeležena teškom saobraćajnom nesrećom. Usledile su muke, bolovi oporavka, bezbrojne operacije kičme i noge, što je Fridu u potpunosti okrenulo prema slikanju kao smislu postojanja i nade u život. Zaljubivši se sa svega dvadeset godina za čitav život u čoveka koji ju je obožavao, ali i imao veoma fleksibilne pojmove

26

o vernosti, stavila je sebi svojevrsnu ogrlicu od trnja, kako je sebe naslikala na jednom od brojnih autoportreta koji su oslikavali njena duševna stanja. Uz Dijega je bila voljena, pažena, podsticana da slika, ali i izneveravana, ostavljana, uvređena zbog drugih žena koje su neprekidno prolazile kroz njegov život. Karlos Fuentes napisao je nadahnuti esej-predgovor njenom Dnevniku, u kome poseban akcenat stavlja na neobičnu karmalnu vezu Fridinog slikarstva i nesreće koja joj se dogodila kada je imala samo sedamnaest godina. Fizičke muke pretočene na platno urodile su neobičnim, često i mučnim slikama njenih patnji, pobačaja i operacija od kojih je poslednja bila amputacija noge. Ali sjaj slikarske mašte učinio je da ona pomoću odeće, a naročito originalnog meksičkog nakita i svoje duge bujne kose, napravi svojevrsno platno, osmisli pojavu po kojoj će ostati upamćena i kojom je privlačila pažnju gde god bi se pojavila. Njene našušurene duge suknje krile su bolesnu nogu, kratke vezene bluze meksičke narodne nošnje isticale su gracilnu lepotu torza, dok je uplitanjem traka i cveća u kosu i brojnim ogrlicama, naušnicama, prstenjem skretala pažnju na lepotu svoje duše, originalne, talentovane i nesrećne. Posebno mesto na njenim platnima zauzimaju višestruke trudnoće koje nije mogla da iznese. Te potresne slike ženske patnje prva je iznela u javnost, postajući tako sveštenica ženskih muka koje su se oduvek odvijale u tišini i skrivene od pogleda.

Frida Kalo bila je hrabra žena na mnogo načina, ne samo u podnošenju svojih fizičkih nesreća. Njene čudne vanbračne veze završavale su se uvek u Dijegovom zagrljaju, koji je bio njena inspiracija i snaga. A izložbe njenih slika u Njujorku i Parizu otvorile su joj vrata sveta iz kog se uvek vraćala u Meksiko, u svoju rodnu kuću zvanu Kasa Azul. Sve detalje njenog inspirativnog života Karolin Bernard pretočila je u pitku i lako čitljivu prozu jednostavnih rečenica koje prate biografske podatke i rukovode se prizorima sa Fridinih slika. Čitaocu koji možda i ne poznaje ove slike, mada takav neće ni čitati ovu knjigu, biće jasnija geneza jednog originalnog opusa koji se nadahnjivao folklorom i svetlošću Meksika, ali i ljubavlju i nesrećom, večitim pratiocima svakog ljudskog života. Još jedna velika inspiracija Fride Kalo bio je čarobni svet vegetacije njene domovine, žarke boje napojene suncem u koje se oblačila i koje je prenosila na svoja platna. Taj vatromet emocija u svim oblicima za nju su, osim slikanja, bili i: fizička ljubav, kuća, kuvanje, gleđosano posuđe, voda, čistoća, bašta, kamenje, biljke, nakit, tekstil, pa čak i strašni korseti od gipsa ili kože koje je morala da nosi zbog teško povređene kičme. Zato „boje života“ u naslovu ove knjige najbolje oslikavaju svet u kome je provela svoj kratki život i otišla u večnost sa željom da se ne vraća. Jer ponovo se nikako ne može roditi još jedna Frida Kalo, a bilo šta drugo bilo bi ispod njenih očekivanja. ■


KAKO NAS JE

ZEMLJA STVORILA OD ČEGA SMO SAZDANI „Voda u vašem telu u nekom trenutku je protekla Nilom, pala kao monsunska kiša u Indiji i kovitlala se po Pacifiku. Ugljenik u organskim molekulima vaših ćelija pokupile su iz atmosfere biljke koje jedete. So u vašem znoju i suzama, kalcijum u kostima, gvožđe u krvi sprala je erozija sa stena u Zemljinoj kori; a sumpor u proteinskim molekulima vaše kose i mišića izbacili su vulkani“ – ovako autor Luis Dartnel u knjizi Iskon, originalno zamišljenom ostvarenju koje bih toplo preporučio svakome ko se bavi promišljanjem sveta oko nas, počinje svoj prikaz o uticaju Zemlje na pojavu čoveka, na naš razvoj i civilizaciju, i uopšte na našu sadašnjicu i savremenog čoveka, što ponekad, uobraženi u svoj veličini zaboravljamo. Zato ovo nije tek obična knjiga o razvoju čovečanstva, ovo je štivo koje će vas naterati da dobro razmislite o svemu što primate zdravo za gotovo, a zapravo je dar planete na kojoj živimo. Zemlja nije oduvek bila ovakva kakvu je poznajemo. Dinosaurusi se nisu kretali po kontinentima čije oblike lako razaznajemo.

K

ada zamišljate planetu Zemlju, verovatno najčešće u unutrašnjem vidu imate sliku tirkiznoplave lopte išarane oblacima sa kontinentima koji se naziru (poneko je, možda, zamišlja i kao ravnu ploču, ali to je neka druga priča). Retko kad vam pada na pamet da Zemlju zamislite i kao sebe jer ste u suštini i vi gotovo stoprocentno deo Zemlje. Čitavo vaše okruženje, najverovatnije sve što posedujete kao i ono čime se služite je sa Zemlje (naravno ukoliko niste pasionirani kolekcionar meteorita). Vaš automobil je nekada bio mnoštvo različitih ruda, vaša kuća deo geoloških naslaga, kao i stakla na prozorima.

Tokom nekoliko milijardi godina svog postojanja Zemlja se menjala, a živi svet se prilagođavao tim promenama. Nekada je jedva opstajao u surovim uslovima, a nekada eksplodirao kada Zemlja postane pitoma i naklonjena životu, kao što je to poslednjih dvanaest hiljada godina od završetka jednog od mnogih ledenih doba u njenoj dugoj istoriji. Dartnel nas vodi ka mogućim odgovorima na pitanja kako su se događale i šta su značile za nas te burne promene, koliko su nas oblikovali uslovi u pojedinim delovima sveta, terali nas da se selimo u neke druge predele, a naštetili našoj sabraći hominidima. Rude koje ova planeta krije u svojoj utrobi, naslage uglja i rezerve nafte koje su i

IZ PRVE RUKE

Knjiga Iskon Luisa Dartnela je štivo koje će naterati čitaoca da dobro razmisli o svemu što prima zdravo za gotovo a zapravo je dar planete na kojoj živimo, saznajemo od urednika Srđana Krstića

Iskon je predivan osvrt na našu jedinu planetu i podsećanje koliko još uvek zavisimo od nje, bez obzira na našu tehnologiju dalje osnovi energije koju koristimo, vetrovi i njihov smer, čak i uticaj geoloških formacija na neke političke rezultate, sve su to delići slagalice koji čine knjigu Iskon, predivan osvrt na našu jedinu planetu i podsećanje koliko smo deo nje, i koliko još uvek zavisimo od nje, bez obzira na našu tehnologiju. Izuzetna knjiga za sve one koji žele da prošire vidike i da istoriju i nauku posmatraju drugim očima, a pre svega za sve zaljubljenike u tirkiznoplavu loptu koja plovi svemirom. ■ 27


LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

PREDSTAVLJA Roman slavne turske književnice Elif Šafak

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu

P

osle godinu i po dana onlajn susreta na Instagram profilu laguna_knjige, 77. tribina Laguninog književnog kluba ponovo je održana u knjižari Delfi SKC. O knjizi 10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu turske književnice Elif Šafak govorile su prevoditeljka knjige Dijana Radinović i književnica i književna kritičarka Aleksandra Đuričić.

LJUDI SA MARGINE I ISTANBUL D. R.: Elif piše odlično, jasno i sa lakoćom. Od prve stranice vam je jasno da imate posla sa nekim ko je rođeni pripovedač. Ona tačno zna šta hoće da kaže, ume jednostavno i precizno da iznese misao i satka priču. Autorka se u knjizi bavi ljudima na koje običan svet često ne gleda kao na ljude. Susrećemo se sa prostitutkama, transvestitima, kafanskim pevačicama. Elif je svakom od njih posvetila priču i prikazala ih kao ljude koje ne treba zaobići. A. Đ.: Na samom početku čitaocu nije prijatno, jer se susreće sa činjenicom da je glavna junakinja Lejla Tekila mrtva. Ali već posle prvog poglavlja jasno je koji ugao gledanja uzima autorka. 28

Elif priča o Lejli i njenim prijateljima, o ljudima sa dna koji su došli u Istanbul, a koje je Istanbul progutao. Svi ti autorkini ljudi sa dna, „poniženi i uvređeni“, u stvari su veoma pozitivne ličnosti, jer na kraju svi pokažu dobre osobine iako žive u užasnim okolnostima. Lejlini život i smrt su dakle osnovna linija romana, a kao drugi glavni junak pojavljuje se Istanbul. Treća dimenzija je politički kontekst romana. Elif govori o društvenim antagonizmima i strahovito podeljenom turskom društvu, ne samo na ekonomskom nego i na verskom i političkom planu i vraća se na masakr na Trgu Taksim 1977. godine, koja je za Lejlu bio ključni trenutak lične konačne propasti jer je poginuo čovek koga je volela, koji se njome oženio. Izraženi politički kontekst podigao je kvalitet romana i pokazao da junaci Elif Šafak imaju svoje mesto u društvu i da nisu uzaludni.

LEJLA TEKILA A. Đ.: Lejlin život počinje u provinciji, na jezeru Van, u patrijarhalnoj porodici u kojoj je otac neprikosnoveni gospodar koji ima dve žene, iako se radnja dešava u sekularnoj Turskoj i žene više nisu u hidžabu. Njen otac šije garderobu po francuskoj modi za bogatije žene iz svog mesta, ali svoje žene drži u krajnje patrijarhalnoj atmosferi, u kojoj je čak moguće da se majci oduzme dete. Iz te atmosfere Lejla beži jer ne vidi drugi izlaz. Njen položaj ćerke surovog oca i sestre nesrećnog brata je besperspektivan. Takva sredina i okolnosti naterali su je da pođe u Istanbul, a sudar sa velikim gradom ju je vrlo brzo osvestio da bez škole i novca ne može da bude ništa drugo osim prostitutke. Na tom planu,

perspektiva mogućnosti za ženu odvojenu od porodice je poražavajuća. Kada sklopi brak sa mladim levičarem koji veruje u ideje socijalizma i ravnopravnosti, dolazi do malog stepena političke svesti, ali kada on nastrada, njenom političkom angažmanu je kraj. Dakle, društvo osujećuje bilo kakav konstruktivan i dostojanstven način angažovanja žene u bilo kakvim društvenim promenama i na kraju njena smrt je uslovljena činjenicom da ne samo da je pristala da bude roba nego je spala i niže. Od rođenja do smrti bila je samo objekat, predmet kojim su raspolagali drugi. D. R.: Na Lejlinu sudbinu je, pre svega, uticalo što ju je u detinjstvu zlostavljao stric. Zlostavljanje je trajalo godinama. Na kraju je zatrudnela i izgubila dete. U početku je krila, a kad se naposletku požalila i priznala šta joj se dešava, niko joj nije verovao. U jednom trenutku je shvatila da otac zna da govori istinu, ali da je odabrao da zaštiti strica, muškarca. Potom su hteli da je udaju za znatno mlađeg brata od strica. Ne videvši nijedan razlog da ostane u takvom okruženju, prezrena od vlastite porodice, spas je potražila u bekstvu.

OSLOBOĐENJE D. R.: Lejlino telo završilo je u kontejneru, pa na groblju odbačenih ljudi u neobeleženom grobu. Komična je scena u kojoj prijatelji dolaze po njeno telo, jer ne žele da bude samo broj. Plava riba borac, koja napušta akvarijum, skače u reku i završava u moru, kao metafora predstavlja bespoštednu borbu za slobodu. I Lejla je želela da ode, da makar simbolično bude slobodna, a njeni prijatelji su joj to omogućili. ■


29

IZ PRVEIZRUKE PRVE RUKE


DELFI GIFT

OBRADUJTE SVOG ŠKOLARCA! Neka povratak u klupe za vaše đake bude lak i lep, uz originalan i kvalitetan školski program iz Delfi gift asortimana

Sveska – Harry Potter

Sveska – Star Wars

Raspored obaveza – Grupo Erik

DELFI GIFT

Š

kolske torbe, rančevi, pernice, olovke, gumice, sveske, notesi... Pripreme za polazak u školu podrazumevaju spiskove sa mnogo stavki koje treba pripremiti pre nego što svoje školarce ispratite u novu školsku godinu. Delfi gift nudi bogat, kvalitetan, ali pre svega originalan školski program, tako da će pripreme za školu biti lepa avantura i za decu i za roditelje.

Nemački proizvođač školskih artikala Undercover, španski Grupo Erik, argentinski Levensal i engleski Tinc u ponudi imaju zanimljiv i neobičan školski pribor, koji će oduševiti đake.

Ranac – Unicorn Rosa

Undercover garantuje izuzetan kvalitet anatomskih rančeva i originalnih šestodelnih školskih setova, koji poseduju sve što je školarcima potrebno – ranac, torbu za fizičko, pernicu, novčanik… Odlikuju ih divan dizajn i fenomenalan kolorit. Pokrivaju licence kao što su: Star Wars, Spiderman, Frozen, Pepa Pig, Paw patrol, LOL Surprise. Španski proizvođač Grupo Erik poznat je po sjajnim agendama i kalendarima. Njihov program je popularan jer je vrlo kvalitetan, a i vrlo zanimljiv. Namenjen je svim uzrastima. A vrlo su atraktivni jer u svojoj ponudi imaju i čuvene franšize kao što su: Harry Potter, Mandalorian, Pusheen, Rick and Morty, Frida Kahlo i mnoge druge. 30

Sveska – Grupo Erik

Pernica – Unicorn Rosa

Ranac – Grupo Erik

Školski set – Star Wars

Školska torba sa setom 6 – Star Wars

Pernica – Sequins Rosita

Ranac – Sequins Azul

Levensal je veoma popularan u Južnoj Americi, Španiji i Portugaliji, a polako krči svoj put ka ostatku sveta. Rančevi koji svetlucaju, puni šljokica i štrasa, ali i oni koji su dodatno ukrašeni svetlom nešto su sasvim novo i originalno na našem tržištu. Pernica – Hugga

Pernica – Fuzzy Guy

Tinc je prethodne godine bio naš najveći hit među školskim artiklima, pa ne sumnjamo da će i ove izazvati veliku pažnju. Školske artikle ovog britanskog proizvođača odlikuje poseban dizajn – lično su osmislili likove, originalna rešenja pernica, olovaka, flaša za vodu – dakle kompletnog školskog dečjeg aksesoara za nove mlade generacije željne inovacija. Kompletan školski program možete pronaći u svim knjižarama Delfi, kao i na sajtu delfi.rs. ■


Literarni konkurs „Pesma leda i vatre – novo poglavlje“ Od 20. do 26. septembra organizovaćemo Nedelju knjiga Džordža Martina, a tim povodom i novi literarni konkurs pod nazivom „Pesma leda i vatre – novo poglavlje“, koji počinje 6. septembra i traje do 26. septembra 2021. U 250 reči dopišite svoju epizodu čuvenom Martinovom serijalu Pesma leda i vatre. Da li ćete priči dodati sasvim novu epizodu ili ćete na svoj način preraditi neku već postojeću scenu iz serijala, odnosno napisati je onako kako je, po vašem mišljenju, trebalo da se odigra (možda će u vašoj priči rasplet neke scene, sukoba, fizičkog ili verbalnog duela biti drugačiji, najdraži junak doživeti drugačiju smrt itd.), na vama je da odaberete. Tri najbolje priče izabraće Lagunini pisci Goran Skrobonja i Aca Seltik i prevodilac Džordža R. R. Martina Ivan Jovanović, a autori će dobiti vredne nagrade.

Zakoračite u svet Paloma hotela!

VESTI

Nagrađene priče biće objavljene u novembarskom broju Bukmarkera. ■

Letovanje u drugoj polovini avgusta i početkom septembra je najlepše. Turistička agencija Odeon World Travel preporučuje neki od hotela iz lanca Paloma hotela, koji broji ukupno osam objekata na više lokacija. Sadržaji hotela su različiti, ali ono što ih povezuje jeste koncept organske hrane, što podrazumeva proces uzgajanja i posluživanja zdravih namirnica. Paloma je sinonim za dobar ukus, luksuz, kvalitet, umerenost, eleganciju i dizajn. Hoteli se nalaze u Sideu, Kemeru, Beleku i Kušadasiju. Zakoračite u Paloma svet sa agencijom Odeon World Travel! ■

Visa i Laguna darovali Fondaciji SOS Dečija sela Srbija 500 knjiga za decu Na inicijativu kompanije Visa uz podršku Lagune, Fondacija SOS Dečija sela Srbija postala je bogatija za 500 knjiga za decu iz edicije Mala Laguna. Knjige su uručili Vladimir Đorđević, generalni direktor kompanije Visa za jugoistočnu Evropu, i Vuk Lazarević, v. d. direktora marketinga izdavačke kuće Laguna. Nacionalna direktorka Fondacije SOS Dečija sela Srbija Vesna Mraković Jokanović zahvalila je kompaniji Visa i izdavačkoj kući Laguna na donaciji, ističući da će knjige značajno doprineti da deca zavole čitanje. Vladimir Đorđević, generalni direktor kompanije Visa za jugoistočnu Evropu, istakao je da mu je veoma drago što Visa zajedno sa Lagunom i knjižarama Delfi poklanja knjige deci. „Čitanje knjiga je jedan od najboljih načina da deca razvijaju maštu, da se zabave, uče nove stvari i stiču kritičko razmišljanje. Usmerenost na lokalne zajednice je posebno važna za nas, bilo da je reč o suštinskim poslovnim aktivnostima ili filantropskim projektima, zbog čega rado podržavamo ono što Fondacija SOS Dečija sela Srbija radi za decu i mlade bez roditeljskog staranja u našoj zemlji.“ Vuk Lazarević, v. d. direktora marketinga izdavačke kuće Laguna, istakao je da je važno da deca odrastaju uz knjige od najranijih dana. „Laguna se kao najveći izdavač u ovom delu Evrope već godinama trudi da deci bez roditeljskog staranja ulepša detinjstvo raznim slikovnicama, edukativnim izdanjima i najlepšim pričama za decu.“ Doživljaji Toma Sojera, Mali princ, Agi i Ema i Hajdi samo su neki od naslova u kojima će uživati mališani koji žive u hraniteljskim porodicama koje podržava SOS Dečije selo u Kraljevu, kao i deca uključena u rad njihovih centara za podršku porodici u Nišu, Beogradu i Kraljevu. ■ 31


ČUDESNA PRIČA O TAJNAMA I LJUBAVI Ako pitate bukstagramerku Jovanu Adamović (koju ćete na Instagramu naći baš pod nazivom @ako. mene.pitate) šta misli o knjizi Melani Bendžamin Gospodarica „Rica“, odgovoriće vam da je to uzbudljiv roman koji daje portret jedne nezaboravne žene iza kulisa čuvenog pariskog hotela pod okupacijom Foto: @ako.mene.pitate

Zabeleženo na

M

ada nisam veliki ljubitelj romana baziranih na pričama iz Drugog svetskog rata, knjiga Gospodarica „Rica“ me je privukla i njena zanimljiva radnja mi se dopala. Da vidimo za početak koliko znate o hotelu Ric. Da li znate da u najpoznatiji hotel u Parizu, koji obavija veo misterije, ne može da uđe svako i da čak i stalni gosti moraju da se najave i naruče bar kafu pre ulaska u hotel? Ili da je Koko Šanel bila stalna gošća, te da se danas apartman u kom je slavna modna kreatorka spavala i provodila dane izdaje za čak 12.000 evra?

32

Možda ste čuli za pljačku na krovovima ovog hotela koja se povezuje sa ozloglašenim Pink Panterima, koji su ukrali dijamante i nakit u vrednosti od 4,5 miliona evra? Ili da je princeza Dajana baš tu poslednji put večerala pre nego što je u automobilskoj nesreći izgubila život?

žele sve osoblje da im bude na raspolaganju i ne žele probleme, a kada se smeste u svoju polovinu, shvataju da je Ric „njihovo mesto“, odnosno da se i pored prisustva Nemaca jedino tu osećaju sigurno. Jer hotel je kao dete koje nikada nisu uspeli da dobiju.

Dakle, mnogo je priča i sudbina povezano sa veličanstvenim hotelom Ric, koji od 1898. godine stoji čvrsto na tlu Pariza. Stoga ne čudi što je američka spisateljica Melani Bendžamin, koju znamo kao autorku knjige Avijatičareva žena, na stranicama svog romana ispisala njegove tajne, uzevši kao vremenski okvir Drugi svetski rat i nemačku okupaciju Pariza.

Ipak, kako strah od rata raste tako raste i jaz između njih dvoje i svako na svojoj strani počinje da plete mrežu laži i obmana, a sve da bi zaštitili jedno drugo. Blanš dane zagorčava i Koko Šanel, koja zna s kim treba da provede noć da bi izvukla neophodne informacije, a Klodu glavobolje zadaje jedna misteriozna žena koja stalno dovodi Blanš u nevolje.

Svi koji budu spremni da se upuste u spletke iza zidina ovog hotela treba da znaju da će ih priča prosto omađijati i vezati za sebe dok im i poslednja tajna ne bude ispisana pred očima.

Roman Gospodarica „Rica“ otkriva nam ne samo šta to krije Koko Šanel već i kakav je pisac Ernest Hemingvej i još mnogo, mnogo drugih intriga i zanimljivosti.

Priča prati mladi bračni par: Blanš Ozelo, nemarnu ali zanosnu Amerikanku, i njenog supruga Kloda, ozbiljnog i pedantnog Francuza, direktora Rica. Oni dolaze u okupirani hotel – Nemci su zauzeli pola hotela,

Ali da vam ne otkrivam previše! Ostavljam vas da zajedno sa ovom knjigom krenete na uzbudljivo putovanje i pronađete, kao što sam ja, očaravajuću priču koja se krije na njenim stranicama. ■


Ljubavni roman u kome je ljubavna priča najmanje važna. Knjiga o suštinskoj ljudskoj potrebi za slobodom, koja se, osamdesetih godina XX veka kada je nastala, skupo plaćala. Una Mome Kapora opčinila je čitaoce Fejsbuk grupe Delfi kutak, a jedan od njih podelio je sa nama svoje utiske LJUBAV, OŽILJCI I GORKE USPOMENE U KNJIZI

Una Mome Kapora Piše: Goran Nikolić

Foto: @just.took.the.right.book

O

vo je priča o dva sveta. Pri prvom njihovom susretu vreme staje. Trenutak se beleži usporeno. Sat kao izdajica zaustavlja otkucaje. Srce treperi. Protagonist prvog sveta je profesor Mišel Babić, trn u oku kolega, idol u očima studenata. Neko ko kroz forme svog izlaganja govori mnogo ne samo o mas-medijima nego i o kulturi, dešavanjima oko sebe, iskren, pravedan, neko ko zaslužuje poštovanje. Drugi svet je mlada studentkinja Una. Mlada, buntovna, izuzetne lepote, neko ko je pun ideala, ali i praznine. Neko ko se traži i želi da negde pripada.

Šta se dešava kada se ova dva sveta spoje? Ljubav, strast, ostvarenje snova, iskustvo, zrelost, lepota, čežnja, želja. Gde je granica ovakvog odnosa? Gde je u tome Vida, Mišelova supruga? I zašto je Una pristala na dekanov zadatak da snimi priču o profesoru Babiću? Mnogo mi se dopao način (forma intervjua) na koji pisac govori o razlikama između tadašnjih mladih i njegove generacije. Jaz koji je postojao postoji, borba onog nekad sa ovim sad, hrabrost i bunt starijih i letargičnost mlađih, ali i njihovo buđenje na profesorovim predavanjima. Kako traka klizi, tako saznajemo toliko toga o ispraznosti života takozvane elite, jeftinim vinima koja konzumiraju, temama koje površno poznaju ili ne poznaju uopšte, lažljivom životu uvijenom u najfiniji porcelan i mašnicu. A unutra. Šupljina. I profesorova pomirljivost sa tim, jer nije vredno trošiti vreme i reči kad ga čeka Una. Osoba koja mu je kao eliksir, zbog koje se oseća mlado, poletno, živo. Ali tada kreću strahovi. On nije više mlad. Kome je upućeno njeno zavodljivo: „Halo“ sa druge strane žice? Rovac je otpočeo svoj zanat. Ili je to samo znak da treba da prestane sa tim. Ali kako prestati kada je najlepše... Ili je zaista u ovom slučaju tačna izreka: Sve što je lepo ima kraj? Kakav kraj ima zabranjena ljubav? Buran i fatalan ili bez reči i u suzama? Prazna čaša u kojoj je stajala četkica, izbledeli miris parfema, parče čokolade. Sve to je kratkotrajno. Ostaju ožiljci, sećanja, uspomene – lepe, pomalo gorke. Ali kakva je stvarnost posle svega toga?

Roman Una spada u red najčitanijih dela Mome Kapora, ne samo zbog intrigantne ljubavne priče već i zbog načina na koji je autor uspeo da dočara duh jednog vremena

DELFI KUTAK

DELFI KUTAK

Veliki broj pitanja, prostor za diskusiju o nekadašnjem i sadašnjem vremenu nekad i sad... Da li je ranije zaista sve bilo bolje? Šta ostaje posle svega? Praznina, uspomena, i još nešto. I još nešto. ■

33


VAŠ KNJIŽAR

Kristina Karić

NOVI ULOV

ZAVRŠNA REČ

(Knjižara Radoje Domanović, Kragujevac)

O

d otvaranja knjižare u Kragujevcu 2010. Kristina Karić je na poziciji šefa. Rad u knjižari je veoma dinamičan i podrazumeva svakodnevni prijem knjiga, sortiranje prema žanrovima, prijem i izlaganje širokog izbora gift programa. Kristina je ponosna na svoj tim, jer odlično sarađuju i komuniciraju i sa njima sve izgleda lepše i bolje. A jedan od pokazatelja da su savršeno uigrana ekipa bilo je i prošlogodišnje otvaranje knjižare na dva sprata, na novoj lokaciji, u rekordno kratkom roku, i to pred veliku manifestaciju kao što je Noć knjige.

NOVI ULOV:

Zaljubljen u Rim Marka Tedeska U izdanju Lagune uskoro će se naći knjiga koja predstavlja jedinstven spoj autorovog iskustva i kratkih priča o znamenitostima grada u istorijskom kontekstu i koja savršeno može da posluži kao turistički vodič Piše: Ivana Veselinović

D

rugačijim pristupom autor knjige Zaljubljen u Rim Mark Tedesko navodi čitaoca/putnika da zagrebe malo dublje ispod suvih činjenica i očiglednih turističkih atrakcija, da neobaveznije krene u istraživanje Rima. On razgovara sa uličnim sviračima, strancima koji žive u Rimu, lokalnim stanovnicima.

34

Šta knjižaru u Kragujevcu čini posebnom, pa je Kragujevčani rado posećuju?

Zapaženo je interesovanje za domaće autore, prvenstveno za nagrađivane romane.

Pre svega, nalazi se u samom centru grada, gde je najveća cirkulacija ljudi, a izlozi su do glavne ulice, tako da svojim izgledom privlače kupce. Drugo, postoji ogroman broj izdanja raznovrsnih žanrova, kako Laguninih tako i izdanja drugih izdavača, pa Kragujevčani znaju da kod nas mogu da nabave bilo koji naslov i da ćemo ga, ukoliko neki trenutno nemamo u ponudi, sigurno poručiti i nabaviti u kratkom roku. Kragujevac je univerzitetski grad, tako da izlazimo u susret studentima, jer u ponudi imamo priličan broj izdanja na engleskom jeziku. Knjižara je na dva sprata, sa velikim delom koji je posvećen gift programu. Postoji i poseban kutak za najmlađe, zatim deo sa istorijom, trilerima, fantastikom, klasicima... Kupci ostvaruju pravo na popuste ukoliko poseduju člansku kartu do koje je vrlo lako doći, što ih čini još zadovoljnijim.

Koje Lagunino izdanje ima posebnu važnost za Vas, pa ga rado preporučujete čitaocima?

Koje žanrove Kragujevčani najradije biraju? Najmlađi dolaze sa roditeljima, prelistavaju knjige i slikovnice, i od malih nogu gaje ljubav prema čitanju. Deca školskog uzrasta najčešće traže naslove domaće lektire savremenih srpskih pisaca, a tinejdžeri stripove i tinejdž fantastiku, gde Laguna može da se pohvali velikim brojem odličnih izdanja.

Duhovit je u pokušajima da utvrdi šta ga uvek odaje kod lokalnih stanovnika (kao uostalom i prosečnog američkog turistu na bilo kom drugom mestu na svetu), iako je godinama živeo u Rimu i tečno govori italijanski. Njegova teorija je da sve monumentalno u Rimu ima svoju priču koja nije samo skup praznih činjenica nego neodvojiv deo ljudskih života vekovima unazad. Zaključuje da je najbolje iskusiti grad spontano i steći autentičan utisak, čak i kad su u pitanju mesta koja su pod naletom hordi turista. On se upoznavao sa Rimom na neuobičajen način, pa su tako i njegova iskustva nesvakidašnja – kada je prvi put kao mladić došao u Rim, prijavio se kao volonter u lokalnom prihvatilištu za beskućnike koje su vodile opatice. Tu je upoznao ljude koji su živeli na ulicama, Rim iz prve ruke. Lokalni stanovnici su podelili sa autorom šta je tako privlačno i posebno u životu u Rimu, koje su osobenosti mentaliteta, zašto se stiče utisak da je istorija živa na svakom koraku. Sa druge strane, imamo vizuru grada iz ugla doseljenika i stranaca na privremenom radu, i zanimljivo je uporediti te dve strane priče. ■

Knjiga koja je na mene ostavila poseban utisak je Bosonoga kraljica Ildefonsa Falkonesa. Pomenula bih i njegov naslov Katedrala na moru. Trenutno čitam knjigu Firentinski dublet Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, u kojoj se odlično prepliću elementi trilera, istorije i fantastike. U poslu kojim se bavimo moramo poznavati opuse brojnih pisaca i sadržaje romana, jer je to obavezna stavka našeg posla. Šta od gift programa najviše privlači pažnju kupaca? Prostor knjižare nam omogućava da veliki deo posvetimo gift asortimanu. Prvenstveno bih pomenula franšizni gift, artikle sa motivima iz poznatih knjiga, serija, stripova. Takođe, možemo da se pohvalimo odličnom ponudom artikala sa motivima iz serijala o Hariju Poteru, koji svakako izaziva najveće oduševljenje. Pomenula bih i proizvode vezane za filmove i stripove – Star Wars, Batman, Game of Thrones. Damama smo prepoznatljivi po odličnom izboru torbi, nesesera, novčanika. Naši posetioci sa nestrpljenjem iščekuju nove kolekcije. ■

Posebna poglavlja su posvećena Karavađu, Vatikanu i Neronovoj palati Domus Aurea, gde autor svoje utiske prepliće sa pričom o istorijskoj pozadini na nepretenciozan i zabavan način.


HAIER FRIŽIDERI SA 3D SISTEMOM OTVARANJA VAŠE BLAGO DOSTUPNO NA PRVI POGLED.

Pristupite hrani lakše nego ikada, uz novi frižider sa direktnim fiokama za zamrzavanje. Samo u Tehnomaniji.

Profile for Laguna

Časopis Bukmarker - broj 10  

Advertisement
Advertisement
Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded