__MAIN_TEXT__
feature-image

Page 1

ISSN 2738-0564

NAJLEPŠE BIBLIOTEKE SVETA


SADRŽAJ

| POKLON PRIMERAK | APRIL 2021. | IZDANJE 1 | BR. 6 IZLAZI MESEČNO

■ U FOKUSU: Saveti pisaca

5

■ U FOKUSU: Najlepše biblioteke sveta

6

■ INTERVJU: Ildefonso Falkones

8

■ TEMA BROJA:

Knjiga – to je iznenađenje!

■ TEMA BROJA: Knjiga – to je iznenađenje!

10

■ POKLON PRIČA: Nevolje s ovcama Aleksandre Filipović

12

■ MALA LAGUNA I DELFI GIFT

13

■ INTERVJU: Gradimir Stojković

14

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: M. Sin veka

16

■ TAJNE PISACA: Draško Miletić

17

■ NOVO U LAGUNI

18

■ KOLUMNA: Tri Rajke

21

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Dnevnik besne domaćice

22

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

■ ODLOMAK: Flajšman je u škripcu, Tafi Brodeser-Akner

24

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Ana Štajdohar i Nikola Demonja

26

Grafički dizajner / Dejana Vranješ

■ IZ PRVE RUKE: Čovečanstvo

29

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Priručnik o slikanju i pisanju

30

Saradnici: Tanja Vučković, Iva Burazor, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Matija Krstić, Vuk Lazarević, Nataša Đuričić Marković

■ #BUKMARKER: Devojka sa bisernom minđušom

31

Lektura i korektura / Saša Bošković

■ DELFI KUTAK: Sveće gore do kraja

32

Naslovna strana / iStock

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

34

Štampa / Rotografika, Subotica

Dragi čitaoci, April je mesec u kome se obeležavaju dva vrlo važna datuma za svet književnosti: 2. april – Međunarodni dan knjige za decu i 23. april – Svetski dan knjige. Ljubav prema knjigama, čitanju i pisanju jeste naša stalna inspiracija, ali ovi datumi su nas dodatno motivisali da za vašu (i našu) dušu izdvojimo neke od najboljih saveta pisaca o pisanju i „prošetamo“ svetom u potrazi za najlepšim bibliotekama. April je mesec u kome Laguna već šestu godinu organizuje manifestaciju Dečji dani kulture, pa smo ovaj broj Bukmarkera u velikoj meri posvetili najmlađim čitaocima. Urednik izdanja za decu u Laguni Zoran Penevski napisao je sjajan tekst u kome deci objašnjava (a nas starije podseća) zašto je čitanje dragoceno i kako nam knjige oplemenjuju, pa i menjaju život.

Strana 10 Za izdavača / Dejan Papić Direktor marketinga / Ana Spasojević REDAKCIJA

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA Uživaćete i u odličnim intervjuima sa Ildefonsom Falkonesom, kao i u razgovoru sa Vedranom Rudan o knjizi Dnevnik besne domaćice. Pripremili smo za vas i novu rubriku #bukmarker ili Zabeleženo na Instagramu, a među stalnim rubrikama nalaze se odlične priče o knjigama koje volite i koje ćete voleti. Uz knjige se lepše raste, ali nas one istovremeno i ne puštaju da odrastemo! Uživajte u čitanju!

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

PETAR PAN, DŽEJMS METJU BARI


„Pisanje je najzabavnija stvar koju možete da radite sami sa sobom.“ Teri Pračet

„Da biste napisali najbolju priču što možete, izbacite sve dobre rečenice.“ Ernest Hemingvej

„Ne pokušavajte da otkrijete šta je to što ljudi žele da čuju od vas; otkrijte šta vi imate da kažete. To je jedna jedina stvar koju imate da ponudite.“ Barbara Kingsolver

AKO POSTOJI KNJIGA KOJU ŽELITE DA PROČITATE, A NIJE JOŠ NAPISANA, ONDA JE MORATE NAPISATI – REKLA JE JEDNOM PRILIKOM KNJIŽEVNICA TONI MORISON. ALI ŠTA JE POTREBNO DA BI SE NAPISALA KNJIGA VREDNA ČITANJA? MNOGI VELIKI PISCI PISALI SU UPRAVO O TOME, PA SMO IZDVOJILI ZA VAS NEKE OD NJIHOVIH SAVETA. NIKAD SE NE ZNA, MOŽDA BAŠ U NEKOM OD VAS PROBUDE AUTORA BUDUĆIH BESTSELERA!

U FOKUSU

Priredila: Iva Burazor

„Savijte svaku rečenicu po deset puta preko koljena, stanite na svaku riječ cijelom težinom, ispitajte njenu ’nosivost’, jer od tih krtih riječi i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimjetno prenijeti čitatelja preko ponora besmisla i nesvijesti u zemlju života i stvarnosti koju ste vi za njega i sve ljude uspjeli prikazati.“ Ivo Andrić, esej O pisanju

„Ne pišete zato što želite nešto da kažete, pišete zato što imate nešto da kažete.“ F. Skot Ficdžerald

„Ne popuštajte; ne umekšavajte; ne trudite se da zvuči logično; nemojte da redigujete sopstvenu dušu u skladu sa modom. Samo bez milosti idite za onim što vas najsnažnije opseda.“

„Da bi priča bila ubedljiva, ona mora da raste u pripovedaču, da izranja iz njegove imaginacije, da poseduje emotivni naboj koji crpi iz ličnog iskustva. Najvažnije je održati intonaciju, ne dozvoliti pad tonusa, pričati priču iznutra.“ Dragan Velikić

Franc Kafka 5


Najlepše Ima nečeg posebnog u bibliotekama. Možda je do onog specifičnog mirisa knjiga, koji ispunjava ceo prostor i čini ga jedinstvenim, ili je do mogućnosti otkrivanja novih autora i novih svetova, ili je do upijanja mudrosti starih klasika, iznova i iznova. Šta god da je razlog vaše ljubavi prema bibliotekama, jedno je sigurno – one su mnogo više od zgrada u kojima su knjige poređane po autoru, naslovu ili temi. One su čuvari pisane reči od zaborava. Još kada se nalaze u arhitektonski nesvakidašnjim i, slobodno možemo reći, čarobnim prostorima, šta jedan bibliofil može više da poželi? Dok naše kućne police ne budu mogle ovako da izgledaju, uživajte u našem izboru nekih od najlepših biblioteka na svetu. Priredila: Iva Burazor

U FOKUSU

Foto: Stefan Leitner (biblioteka opatije Admont), iStock

ISPUNJENA SVETLOŠĆU Biblioteka opatije Admont najveća je manastirska biblioteka na svetu, a datira iz perioda kasnog evropskog baroka. U njoj su predstavljeni različiti umetnički žanrovi (arhitektura, freske, skulpture, rukopisi i štampana dela) koji čine impresivnu celinu. To je skladište znanja prikupljano vekovima. Njen graditelj Jozef Huber, pristalica prosvetiteljstva, smatrao je da „kao i naše razumevanje, i prostori bi trebalo biti ispunjeni svetlošću“. ■ BIBLIOTEKA OPATIJE ADMONT, ŠTAJERSKA, AUSTRIJA

OTVARANJE KA SVETU ZNANJA

GRADSKA BIBLIOTEKA, ŠTUTGART, NEMAČKA

6

Nova gradska biblioteka je sagrađena 2011. godine, a već dve godine kasnije je proglašena za najlepšu u zemlji. Poseti je preko 2 miliona turista svake godine. Arhitekta Jun Jang Ji je projektovao jednostavnu kocku od betona i staklenih cigli na 11 spratova. Nadsvođena je staklenim krovom. Stepeništa vode do poslednjeg sprata, a svaki zid pokriven je nizom polica ispunjenim knjigama, što za arhitektu predstavlja otvaranje ka svetu znanja. Ideja nove biblioteke bila je da spoji tradiciju i inovaciju. ■


biblioteke VELIČANSTVENO ZDANJE

Godine 1837. ovo udruženje su osnovala 43 portugalska imigranta, političke izbeglice, kako bi promovisali kulturu među portugalskom zajednicom u prestonici tadašnje carevine Brazil. Veličanstveno zdanje je iz 1887. godine. U njemu se nalazi najveća zbirka portugalske književnosti izvan Portugala. Drvene galerije do vrha ispunjene knjigama ostavljaju bez daha. Svake godine biblioteka dobija u proseku 6.000 novih naslova. Redovno je na svetskim listama najlepših biblioteka. ■

I HRAM PISANE REČI I TURISTIČKA ATRAKCIJA

U FOKUSU

KRALJEVSKI PORTUGALSKI KNJIŽEVNI KABINET, RIO DE ŽANEIRO, BRAZIL

Stara biblioteka najstarijeg univerziteta u Irskoj je magnum opus arhitekte Tomasa Burga iz 18. veka. Izgradnja je trajala 20 godina. Duž cele prostorije je postavljeno 14 mermernih bisti slavnih filozofa, pisaca, mecena univerziteta, među kojima se ističe bista Džonatana Svifta, autora Guliverovih putovanja. Izdavačke kuće u zemlji su dužne da primerak svake objavljene knjige pohrane u ovu biblioteku. Biblioteka predstavlja jednu od najvećih turističkih atrakcija Irske. ■ BIBLIOTEKA TRINITI KOLEDŽA, DABLIN, IRSKA

NAJVREDNIJA ISTORIJSKA BIBLIOTEKA Biblioteka manastira Strahov jedna je od najvrednijih i najbolje očuvanih istorijskih biblioteka – njena zbirka se sastoji od približno 200.000 tomova. Nastala je tako što je prvobitnom silosu za žitarice promenjena namena. Najstariji deo biblioteke, Barokna teološka sala, potiče iz 17. veka. Drveni rezbareni kartuši sa slikama i natpisima iznad polica pokazuju različite tipove literature. Latinski natpisi na plafonu su citati iz Biblije. Duž prostorije se nalaze geografski i astronomski globusi. ■

BIBLIOTEKA MANASTIRA STRAHOV, PRAG, ČEŠKA

sveta

7


KREATIVNOST JE POKRET OTVORENOSTI PREMA SVETU IINTERVJU

U poslednjem romanu o ljubavi, umetnosti i osveti Slikar duša pisac Ildefonso Falkones predstavlja raskošan portret rodne Barselone uoči modernizma, a u ekskluzivnom intervjuu za Bukmarker otkriva zašto mu je ova knjiga bila najteža za pisanje, kako pronalazi teme i šta misli o književnosti današnjice Razgovarala: Iva Burazor

U

Foto: Joan Tomás

njegovim knjigama putovali smo po Andaluziji (Fatimina ruka, Bosonoga kraljica), a novim romanom Slikar duša ponovo nas vodi u rodnu Barselonu. Ali ne onu iz proslavljene Katedrale na moru ili Naslednika zemlje, već u grad modernizma, radničkih borbi, Tragične nedelje... Advokat po struci, Ildefonso Falkones danas je jedan od najpopularnijih španskih pisaca na svetu. Osvojio je brojne nagrade, a njegovi romani prodati su u više od 7 miliona primeraka širom sveta. Pre četiri godine bio je gost Lagune i Sajma knjiga. Prilikom te posete saznali smo da je Falkones topao, komunikativan, druželjubiv čovek. Sa njim su razgovori uvek prijatni, a takav je bio i ovaj za Bukmarker. Iako nismo imali priliku za susret „oči u oči“, odgovori na naša pitanja još jednom su nam potvrdili mišljenje koje smo o njemu stekli prilikom upoznavanja – Falkones nije samo veliki pisac već je i veliki čovek.

8

Razgovor smo počeli pričom o Slikaru duša, romanu koji autor naziva svojim „trijumfom nad strahom“, jer mu je tokom rada na ovoj knjizi dijagnostifikovana teška bolest. Roman Slikar duša počinje posvetom „svima onima koji vode borbu protiv raka“. Da li Vam je ovo bio najteži roman za pisanje? Bez sumnje je bio najteži. Kombinovati rad i uzbuđenje koje prati svaki kreativan proces, dok ste istovremeno prinuđeni da se suočite sa bolešću i borite se protiv nje, zadatak je koji bih svrstao u prilično teške, često neuspešne, beznadežne. Danas se i dalje borim, smatram to privilegijom. Zašto ste u Slikaru duša želeli da „otputujete“ baš u modernističku Barselonu? Barselona je grad sa najvećim modernističkim arhitektonskim nasleđem na svetu. Stoga nudi veličanstveno okruženje za razvijanje zapleta o ljubavi, seksu, strasti, novcu i svim onim komponentama koje

u romanu moraju da privuku pažnju čitaocu. To je spoj fikcije i stvarnosti, u ovom slučaju zaista magične, atraktivne stvarnosti. Glavni lik je slikar po imenu Dalmau. Koje su njegove glavne odlike? Dalmaua odlikuje osećajnost. Reč je o osobi koja ima slikarski dar, poseban osećaj da uhvati suštinu stvari i zabeleži ih na slici... Reč je o umetniku čiji se život prepliće sa izgradnjom modernističkih zgrada. Drugi lik je Ema, mlada kuvarica uključena u radničku borbu. Koju su ulogu žene zaista imale u ovoj borbi? Žene su igrale ulogu koja mi se činila iznenađujućom: vodile su demonstracije koje su održavali radnici u vreme kada nisu imali nikakva prava. One su išle ispred svih, vodile su svoju decu sa sobom kako bi zaštitile muškarce, svoje očeve, muževe, sinove... Predvodile su društvenu revoluciju i igrale suštinsku ulogu u borbi


Kako je radnička klasa doživljavala modernizam? Kao razmetanje buržoaske klase ili na neki drugi način?

Imam običaj da tvrdim da u maštama ljudi mi pisci možemo pripadati samo dvema vrstama: nitkovima koji pišu uz flašu alkohola i pepeljaru punu opušaka ili toplim srdačnim tipovima koji pišu ispred prozora sa pogledom na idilično zeleno polje. Radim kod kuće, ujutru i po podne, kao kancelarijski radnik, uz četvoro dece koja ulaze i izlaze iz moje kancelarije sa najčudnijim pitanjima i temama, zvono na ulaznim vratima koje neprestano zvoni – još više zbog onlajn kupovine – i nepodnošljivu buku usisivača svako jutro.

Čini mi se da radničkoj klasi nije bilo mnogo stalo do modernizma. U to vreme bilo je žestokih kritika upućenih pravoj revoluciji u estetici, ali su uglavnom dolazile od same buržoazije, uvek konzervativne. Niže klase su imale dovoljno muka da se izbore za krov nad glavom i hranu, za jednostavno preživljavanje. Da li ste od početka znali kako će se razvijati priča ili ste u nekom trenutku improvizovali sa likovima? Jesu li Vam se neki likovi „javili“ dok ste stvarali priču, iako ih na početku niste imali u planu? Zbog načina na koji pristupam pisanju romana, uvek prvo imam smišljenu i razrađenu ideju, inače rizikujem da dođem do polovine dela ili do kraja i da se radnja ne uklapa. Zbog toga glavni likovi moraju biti prilično jasno definisani. Sporedni likovi, oni od kojih ne zavisi tok romana, mogu se menjati, rađati, razvijati ili gubiti na važnosti, pa čak i potpuno nestati. Da li ste, dok ste istraživali istoriju Barselone, otkrili nešto što Vas je iznenadilo? Među mnogim pojedinostima koje sam otkrio, saznao sam da je postojalo skoro deset hiljada napuštene dece koja su živela na ulici. Teško je prihvatiti da je ne tako davno – pre jednog veka, u vreme kada su živeli naši roditelji ili bake i deke – postojala tolika beda u gradu koji, s druge strane, danas prikazuje raskoš i veličanstvenost nekih zgrada koje su nastajale u to doba. To su nejednakosti koje su bile jedan od najvećih društvenih kontrasta modernog doba i koje su se završile strahovitim nasilnim sukobima kakva je bila Tragična nedelja.

Pisanje je dobrovoljan čin: želim da pišem o onome što radim i izučavam sam čin. Ne mogu da čekam da me bilo šta pronađe

Da li tražite teme o kojima želite da pišete ili one pronalaze Vas? Tražim ih. Pisanje je dobrovoljan čin: želim da pišem o onome što radim i izučavam sam čin. Ne mogu da čekam da me bilo šta pronađe. Šta mislite o španskoj književnosti danas? Mislim da se, posle mračnog perioda tokom Frankovog režima, može porediti sa književnošću svih susednih zemalja, iako je uvek karakterišu tipično španski poroci. Koji su Vaši omiljeni pisci? Koju knjigu biste svima preporučili?

Moji omiljeni pisci su svi oni koji su bogatili moju maštu od detinjstva do mladosti: Leon Uris, Anri Šarijer, Frederik Forsajt, Harold Robins… Preporučujem Mafaldu (argentinski novinski strip o šestogodišnjakinji koja promišlja o svetu i ljudskim problemima, prim. aut.). Šta čitate trenutno? Ogledalo naših tuga Pjera Lemetra. Koliko i na koji način se izmenila Barselona pred očima njenih stanovnika? Barselona je bila magičan, kreativan, otvoren, univerzalan grad. Međutim, trenutno je u retrogradnom procesu. Kreativnost je napustila Barselonu ili, usuđujem se da kažem, Barselona je izdala svoju istoriju. Kreativnost je pokret otvorenosti prema svetu i trenutno pokušavamo da promovišemo svoju kulturu, svoje običaje. Danas je na delu jedan endogamski pogled na svet nespojiv sa univerzalnošću koja je karakterisala ovaj grad. Koja su Vaša omiljena mesta u Barseloni? Modernistička i gotička zdanja, Santa Marija del Mar i more.

IINTERVJU

Kako izgleda Vaš način rada? U kakvom ambijentu volite da stvarate, u koje doba pišete, da li Vam je potrebna tišina dok radite?

Da li i dalje uživate u kuvanju? Da, ali nemam mnogo vremena za to. Šta mogu čitaoci da očekuju od Vas u budućnosti? Nadu i želju za životom. ■

Foto: @just.took.the.right.book

u vreme kada je radnička klasa shvatila da ima neizostavnu ulogu u politici koja im je do tada bila uskraćena i borila se da je obezbedi.

9


TEMA BROJA

KNJIGA –TO JE IZNENAĐENJE! Kod knjiga za decu lepo je što se uvek postavlja pitanje: šta je knjiga? I lepo je što postavljamo pitanja. A najlepše je što postoji bezbroj odgovora na to pitanje...

Piše: Zoran Penevski Foto: iStock

K

njiga nastaje u našem svetu, usmerenom i ograničenom, ali kad otvorimo njene korice, kao da smo kroz neka vrata zakoračili u drugi i drugačiji svet (ili u dodatak ovog sveta, ili kao da smo ušli u sobu za koju nismo znali da postoji). Čitajući dalje knjigu, shvatamo da taj svet govori o nama i onome što vidimo oko sebe, ma kako to drugačije izgledalo. Kada pročitamo knjigu, čini nam se da smo se vratili na početnu tačku, ali smo, ovog puta, sasvim promenjeni.

10

Okupani pričom, zreliji za novo iskustvo, s prijateljem i saznanjem većim nego ranije, sa drugačijim osećanjima i pogledima na svet – mi smo iznenađeni time što su nas promenile reči i slike. Mnogi posežu za knjigom jer detetu ona može da bude mnogo toga. KNJIGA JE… ● Knjiga je dobar prijatelj. Taj prijatelj je otvoren i bez uvijanja pokazuje kako žive druga deca, upoznaje nas s njihovim problemima, pa se lične nevolje prepoznaju kao rešive ili se ne doživljavaju tako dramatično, jer pravi prijatelj nudi rešenja, savete i odgovore. I kad smo usamljeni, knjiga može da bude dobar sagovornik. Naravno, ona nikad nije lek za samoću, ali kad želimo da se udaljimo od drugih, kad nas povređuje ono čudovište od sveta u kojem živimo, knjiga je slatka uteha koja može da nas obodri. ● Knjiga je avantura. Niko ne zna šta ga čeka na sledećoj stranici, ali želimo da shvatimo celinu, želimo da dođemo do kraja i tako otkrijemo da se sve sastoji od malih, zaokruženih stvari koje čekaju da ih doživimo i ugradimo u svoje iskustvo. To je uzbuđenje koje nas privlači, bezopasno ali podsticajno, ono što nas mami a uči da volimo život.

● Knjiga je vaspitačica i učiteljica. Govori nam mnoge činjenice, pokazuje šta se dešava u svetu oko nas, objašnjava kako nešto funkcioniše, upoređuje i upozorava, napominje i ističe. Ona je zbirka podataka kojima želimo da verujemo. Knjiga je iznenađenje kojem dajemo svoje poverenje. ● Knjiga je pravi drug, a to je više od prijatelja. Ona ne potcenjuje pamet svojih čitalaca, ona ume da se šali i uči nas kako da budemo duhoviti, ona je deci možda najkorisnija jer se i od čitanja raste, ona će podeliti svoje znanje sa svojim čitaocima ne tražeći ništa zauzvrat, ona će ih naučiti kako da se čitaju slike i podstaći da se bolje razume likovna umetnost. Knjiga uči čitaoca da je ona predmet od posebne važnosti – predmet koji može da promeni svet. ● Knjiga je prvi korak ka ljubavi. Ako mali čitalac nauči da se raduje knjizi, onda je na dobrom putu ka zrelosti jer je naučio da ti papiri pružaju sreću i radost življenja. Ako mali čitalac nastavi da se raduje knjigama i kada u njima stvari nisu sasvim vesele, ako se rastuži, takve suze imaju posebnu vrednost jer pokazuju kako se život u svim svojim bojama i dalje voli.


Učiti se ljubavi znači voleti ono što raduje i što može da boli. Ljubav je iznenađujuća sposobnost da se shvati šta je našem biću neophodno, šta treba da se čuva i o čemu treba da se brine. Mali čitalac to može da razvije u odnosu prema knjizi i sadržaju koji ona pruža. ● Knjiga je pozivnica za igru. Ima knjiga koje traže pomoć čitaoca, pa treba da se dopune, docrtaju ili oboje. Ima i avantura u kojima čitalac treba da ubaci lik u priču, da izabere tok priče ili njen kraj. Knjiga je zabava koja ne može bez malene ruke da njome diriguje. O, eto iznenađujućeg zaključka! Knjiga je pesma koju dete može da stvori i reprodukuje. ● Knjiga je zagonetalica. Ima knjiga koje postavljaju zadatke, vežbaju sive ćelije mozgića svojim glavolomkama, zahtevaju znanje matematike i logičko povezivanje, bude naučnike u mališanima. Ona nudi probleme čije rešenje otvara neočekivane sposobnosti rasuđivanja i ushićenje novootkrivenom veštinom rezonovanja. ● Knjiga je ulaznica u snove. Ne mislimo samo na priče za laku noć (mada se lepše sanja kada zvuci i slike zatitraju oko najlepših glavica na svetu), već i na priče koje su kilometrima daleko od naše prirode. A u mašti se nalaze mnoga otkrića jer se najpre nešto zamisli, pa se onda traži put do toga da se ta ideja stvori tu pored nas.

Snovi nas leče jer su smireni pejzaž naših osećanja, situacija postavljena na čudesan način da bi se bolje razumela, pa čak i kada je košmar, knjiga-san predstavlja način da se suočimo i shvatimo sopstvene strahove. ● Knjiga je igračka. Ona može da bude nešto što samo najmudrijoj glavici može da padne na pamet: kuća, kockica za slaganje, izmišljeno biće. Ali ne samo to! UKRAS KOJI SE ČITA Knjige za decu znaju i za različite oblike postojanja: uz rešetkastu foliju odštampane ilustracije počinju da se kreću, iza prozorčića otkrivamo novi podatak jer svet uvek krije nešto ispod onoga što vidimo, izvučemo li dodatke – ugledaćemo sliku koja nije sugerisala ono što smo mislili, crnobeli crteži postaće istog trena obojeni ako povučemo stranicu ili joj dodamo samo kap vode, knjiga može da peva i ispušta zvuke, neke čak i mirise. Iznenađujuće je kako sve knjiga može da izgleda: spektar formata je ogroman, čudesni su materijali od kojih se izrađuju, svi mogući oblici uče mališane kako je svet koji ih čeka beskrajno zanimljiv, različite ilustracije i stilovi otvaraju nova polja spoznaje u malim dušama. Neke knjige imaju i nalepnice kojima svako može da se igra, neke imaju dodatke koji se mogu iseckati ili se od njih napraviti papirnate lutkice, ili karte za igranje, a postoje i knjige kojima se mogu iseći viškovi hartije i gde će na stranicama ostati samo siluete ilustracija i tako dobiti knjiga koju možemo otvoriti da ukrašava komode i stočiće. Mada nam to zvuči poznato: knjiga je ukras koji se čita. I pored svega, suština knjige je priča. Svako je uvek bolji za bajku koju je pročitao.

Sasvim neprimetno, u bajkama se lako nađemo u moralnoj dilemi, iskušavamo svoje sposobnosti i veštine, verujemo u srećan kraj makar za njega brinule i natprirodne sile – jer verujemo da je svet uvek u dobrom poretku i da ga tek poneko ponekad naruši iz svog neznanja i samoljublja. Maštom se svet obuhvata u njegovim granicama isto kao što to rade nauke. Tako što otvarajući nove puteve kojima svet može da hoda, zamišljajući bića i zaplete drugačije od ljudskih shvatamo da se uvek vraćamo na svoju suštinu, tražimo kako da ne osećamo da nam je ovde tesno, kako da razobručimo svoj potencijal i učinimo sebe boljim i obogatimo prirodu. Lepota knjige u nama otključava neočekivane odgovore. Ako knjige ne mogu da nas iznenade, zaboravićemo da volimo. Zašto? Pa jednostavno zato što ako prestanemo da se čudimo, nećemo znati da budemo radoznali. Ako nismo radoznali, ako ne umemo da postavljamo pitanja, živećemo bez otkrića (ako je to uopšte moguće). Ako ništa ne otkrivamo, ne možemo da budemo srećni. Iznenađenje je otkrivanje novih osećanja. A može se voleti samo ako u nama ima prostora za ono nepoznato.

TEMA BROJA

Iznenađenje je otkrivanje novih osećanja. A može se voleti samo ako u nama ima prostora za ono nepoznato

I zato, ne zaboravite: svaka dečja glava je polica puna iznenađenja! ■

Kada pročitamo knjigu, čini nam se da smo se vratili na početnu tačku, ali smo, ovog puta, sasvim promenjeni. Okupani pričom, zreliji za novo iskustvo

11


POKLON PRIČA

NEVOLJE S OVCAMA DECI S LJUBAVLJU!

Aleksandra Filipović, autorka knjige O krilima i čudima, poklanja mladim čitaocima prelepu priču o slabosti i snazi iz rukopisa novog romana Serafina Krin i Srce sveta, koji će biti prva knjiga iz trilogije

POKLON PRIČA

P

as je bio veliki kao omanja stena. Neko bi pomislio da se zove Zver ili Tajson. Međutim, na privesku u obliku koske, koji je visio sa ogrlice, pisalo je: Loki – pas i gospodin.

„Loki, pobogu, zar ne možeš da se suzdržiš?!“, devojčica mu je šakama brisala krzno. „Molim te, nemoj mi stajati na muku!“ zasuzi pas. „Buhuu, vidi onog sumrakovačkog uličnog ovčara, zavisnika od jurnave za ovcama! Misliš li da mi je fenomenalno to što moram da trčim za njima?! Naravno da nije. Ali ne mogu sebi da pomognem. Kada ugledam jednu od tih vragolanki, krv mi prostruji i sve prestane da postoji. Sve osim nje. Jednostavno moram da je vijam!“

Hodao je kraj svoje vlasnice, devojčice Serafine Krin. Vlati barskih trava povijale su mu se pod šapama. O crno krzno lomili su se zraci zalazećeg sunca. Oko desnog oka mu se ocrtavao krug svetlobraon krzna, te je izgledao kao da nosi monokl. Loki je bio sumrakovački ulični ovčar. Ova rasa poticala je iz Sumrakovca, glavnog grada Magovije. Imao je sto trideset i šest godina. Psećih, razume se. Kada bi se one prevele u godine čudovišta, dobilo bi se jedanaest i po. Loki je, takoreći, bio tinejdžer. I najbolji Serafinin prijatelj. Devojčica i pas uživali su u uobičajenoj šetnji kraj bare u blizini kuće. A onda je, kao da ga je ujelo sedam žderobuva, Loki urliknuo: „NESTAJUĆA OVCA!“ Ispred njih se stvorila rogata životinja, vune bele i paperjaste poput kumulusa − oblaka iz kojih ponekad pada kiša, a u specijalnim prilikama i gušter-bombone. Nestajuće ovce bile su poznate po tome što bi iznenada nestale i tren kasnije iskrsnule na drugom mestu. Niko nije znao na koji su način to izvodile. Fizičari su sumnjali da ima veze sa zakrivljavanjem prostor-vremena. „BEEEE!“, oglasi se ovca. To je moglo da znači „Zdravo!“, a ujedno i „Energija je ekvivalentna masi pomnoženoj kvadratom brzine svetlosti u vakuumu.“ Šta god da je rekla, Lokijeve oči se zakrvaviše, i on se, kao hipnotisan, upilji u ovcu. Serafina nije stigla ni da poviče, a pas se stušti ka životinji. Ovca istog časa ispari. „PUF!“ Na mestu gde se donedavno belila, osta praznina. Tren kasnije, stvori se na obali Rusalkinog jezera i nastavi da pase travu kao da se ništa nije dogodilo. Za psa je bilo prekasno.

12

„Dobro, oprosti.“, zagrli ga devojčica. „Sada si bezbedan.“ „Eto, i vuk sit i ovce na broju.“ „Onaj ko tvrdi da je i vuk sit i ovce na broju, najpre nek proveri ume li da broji.“, nasmeši se Serafina.

Traženje pomoći nije odlika slabosti. To je obeležje hrabrosti i snage Pojurio je za ovcom i upao u baruštinu. Nestao je pod vodom. „Loki!“, zavapi Serafina. Taman što se spremila da uskoči u baru i spase ljubimca, nešto zapljuska i pas zakuka: „Pomo… grgolj… Pomozi mi!“ Loki ispljuva vodu i noktima se grčevito uhvati za obalu. Serafina čučnu i zgrabi ga za šapu. Pomože mu da izađe. „Kah-kah! Zamalo da se udavim! Nek su proklete nestajuće ovce i moja opsesija njima! Kah-kah!“, iskašljavao je vodu i trave.

„Ako ugledaš nestajuću ovcu, molim te, zaustavi me kako znaš i umeš!“, preklinjao je pas. „Makar morala da me vežeš. Moliću te i kumiti da me pustiš, da je samo malo proganjam. Možda ću ponuditi da ti osam meseci donosim papuče. Nemoj poklenuti pred mojim psećim šarmom i steži me čvrsto!“ „Važi.“ „Sigurno sam mnogo slab kada moram da tražim pomoć ne bih li se odvikao od jurnjave za ovcama.“, jadikovao je Loki. „Traženje pomoći nije odlika slabosti. To je obeležje hrabrosti i snage.“, devojčica se uozbilji i blago pogleda u voljenog ljubimca. Čuvši ovo, Loki se oraspoloži. Osetio je da su njene reči istinite. A to je bilo tako oslobađajuće. Nastavili su šetnju. Kada je mrak mastilom počeo da boji svet, vratili su se kući. Večerali su i otišli na spavanje. Dok je devojčica tonula u san, pas je brojao ovce. ■


dani kulture

JEDNOROZI, ŽIVOTINJE I JOŠ MNOGO SLATKIH CRTEŽA

URNEBESNA ISTORIJA

Pusti svoje jednoroge da poskakuju i trče po stranicama ove vesele bojanke i oboj superslatke crteže. Sa 5 voštanih bojica u obliku jednoroga i više od 50 nalepnica. ■

Jedinstvena zbirka iz koje ćete naučiti da su veliki i mudri ljudi bili i duhoviti i luckasti, te da su mnogi događaji u prošlosti bili zabavni, pa čak i smešni. ■

MOJ ATLAS SVETA

OTKAČENA ŠKOLA 4

Sadrži zanimljive činjenice o običajima, jezicima, kulturama i prirodi. Saznaj zanimljivosti o umetnosti, tehnologiji, ekonomiji i sportu. ■

Svima je poznato da od svih nastavnih predmeta Perica najviše voli – veliki odmor. Ali u ovoj knjizi otkrićete da svaka škola može biti Otkačena. ■

MALA LAGUNA

Dečji

MANIFESTACIJA KOJA ŠIRI LJUBAV PREMA KNJIGAMA I ČITANJU KOD DECE I MLADIH ODRŽAVA SE OD 21. DO 25. APRILA U SVIM KNJIŽARAMA DELFI, LAGUNINIM KLUBOVIMA ČITALACA, KAO I NA SAJTOVIMA LAGUNA. RS I DELFI.RS. OVAJ PUT PREDSTAVLJAMO NEKOLIKO ZANIMLJIVIH NASLOVA KOJI ĆE NEIZOSTAVNO PRIVUĆI NJIHOVU PAŽNJU

LAKU NOĆ, DECO Prelepa zbirka sa osam nezaboravnih priča i mnogo simpatičnih junaka. Čitajte ih svojim mališanima kako bi svake večeri radosni i bezbrižni odlazili na spavanje. ■

ZAKORAČITE U ČUDESNI DIZNI SVET! J

unacima kreiranim u Diznijevoj fabrici snova nemoguće je odoleti! Rasli smo uz njih, pratili njihove avanture, nervirali se kad god bi se našli u nevolji i radovali se svakoj njihovoj pobedi. A onda smo i na nove generacije preneli tu ljubav.

DELFI GIFT

DELFI GIFT

SET ZA DORUČAK, DISNEY, DUMBO, PINOCCHIO, THRUMPER & BAMBI

Miki, Šilja, Paja, Pepeljuga, Petar Pan, Dambo… Ljubav prema ovim junacima, ali i proizvodima inspirisanim njihovim likovima, bezgranična je i nema veze sa uzrastom. Pa tako će i bogat izbor Delfi gift programa sa omiljenim Dizni likovima zadovoljiti apsolutno svakog. Kolekcija će vas ostaviti bez daha! Mi ne možemo da se odlučimo šta pre da izaberemo, a vi? Bogat asortiman Dizni proizvoda možete pronaći u Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. ■

ŠOLJA, MUG MINI, BEAUTY AND THE BEAST CHIP

AGENDA A5, PREMIUM,THE LION KING, SIMBA FURRY

KUTIJICA, DISNEY, CLASSIC TRINKET MARIE

LAMPA, DISNEY, ALADDIN MAGIC LAMP

FIGURA DISNEY, FIGURA, POOH & PIGLET UMBRELLA

13


P

isac je čarobnjak. On ima moć, onu dobru, da vas uvede u svet književnosti. Jedan od takvih, zbog kog su mnogi mališani zavoleli knjigu, upravo je Gradimir Stojković, tvorac voljenog serijala o Hajduku. Prva knjiga Hajduk u Beogradu objavljena je 1985. i od tada njegove avanture ne prestaju da iznova privlače mlade čitaoce. Stojković kroz svoje knjige uči dobroti, pomaže čitaocima da shvate da nije sve baš onako kao što izgleda, pita se zajedno sa njima da li je dobro da nam se ispune baš sve želje, ističe da kroz burne godine odrastanja treba zaplivati snažno i odlučno i da nikad ne treba gubiti veru u bolje sutra.

INTERVJU

Čitamo Vaše knjige i uživamo u njima, a mnogi od nas i nisu više mali. Uživate li dok pišete danas isto kao pre? Najpre ispravka: svi koji zažele da čitaju moje knjige, pa ih i čitaju, jesu uvek i mladi i mali... jer zašto bi ih čitali? A što se mene tiče – uživam... jer zašto bih ih pisao! Pisanje nije zanimanje, posao, zanat! Pisanje je uživanje, ljubav, sanjarenje, igra – bar za mene. Veoma je važna uloga pisca u životu dece koja čitaju njegove knjige. Šta je ono najvažnije što želite da deca nauče iz Vaših knjiga? Da čitaju knjige. Toliko. Malo li je? U knjizi Ne brinite za sutra devojčice su odlične na terenu sa fudbalskom loptom i na ulici sa kamerom. Svi su dobri u svemu. Da li ste time hteli da potcrtate da nema i nikada ne bi trebalo da bude podele na muške i ženske poslove i stvari? Ne, ne to! Ima razlike. Najvažnija i neprikosnovena je razlika u tome što žene rađaju decu. U poslovima koje ljudi obavljaju izgleda da ne postoje razlike: žene mogu da budu kovači, muškarci krojači; žene mogu da voze kamione, muškarci da heklaju, žene mogu da kopaju u rudnicima, muškarci da štrikaju... i tako dalje. Na stranu koliko bih to „potcrtavao“. Ne bih. Samo sam konstatovao, a čitaoci i kritičari neka tumače po svome. U knjizi pišete i o socijalnim razlikama među decom. Jedna od najtužnijih rečenica koju sam našla u knjigama za decu i mlade je rečenica: „Najviše volim da budem sam. Onda me ni od čega nije sramota.“ Kakvu funkciju u romanu ima lik Miloja? Koliko su deca i mladi, pa i odrasli, danas senzibilisani prema onima koji su siromašni u materijalističkom svetu u kome živimo? 14

Pisanje je uživanje, ljubav, sanjarenje, igra Gradimir Stojković, pisac na čijim su knjigama odrastale i odrastaju generacije čitalaca, svojim delima poručuje da je u životu najvažnije voleti, želeti i činiti dobro, i biti uporan i istrajan na putu odrastanja u dobrog, poštenog i ispravnog čoveka Razgovarala: Tanja Vučković

Odgovor na ovakva pitanja svakako postoji u samoj knjizi. Miloje ima, dakle, „funkciju“ da živi. A njegov lik je bezmalo istinit. Rađen je prema nekoliko sudbina poznatih koliko autoru toliko i ljudima današnjice. Miloje preživljava i ima budućnost. Mnogi takvi nisu to ispeli. Otuda je Miloje putokaz ili bi to trebalo da bude... Što se senzibilisanja tiče (uzgred, nikako ne volim tu reč), odrasli odavno već nemaju ni želje, ni volje, niti vremena da se bave sirotinjom. Kako veli ona nemačka poslovica: „Svako je kovač svoje sudbine“. Ko je kriv siromasima što su siromašni, osim njih samih, zar ne? Odrasli formiraju i formirali su svoje potomstvo. Osvrnite se oko sebe i videćete vrlo lako koliko sam u pravu. Ja sam na to onomad odgovorio pesmom: „Ako su roditelji lepi, / ne mora i dete da bude lepo. / Ako su gluvi il’ slepi, / ne mora da bude slepo! / Samo jedno mora, svima je poznato, / bogati roditelji – i dete bogato!“ „Odrastanje je shvatanje da zloba i pakost postoje.“ Koje sve važne lekcije uče Vaši junaci? Ne bih da prepričavam svoj roman! Ko bude pročitao, taj će shvatiti „lekcije“, no da li će ih upamtiti, da li će se ravnati po njima – to je već individualno. Namera mi je bila, ipak, da pokažem koliko je važno u životu voleti, želeti dobro, činiti dobro i biti, prevashodno, uporan i istrajan u svemu na putu odrastanja u dobrog, poštenog i ispravnog čoveka. Da li je jevanđelski deo koji ste iskoristili za naslov („Ne brinite se dakle za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svog.“) zapravo poruka da treba imati vere u život i ljude, što Vaši junaci pokazuju jedni drugima, i da će svet biti bolje mesto? Meni jedino u preostalom životu ostaje vera u to da u svakom čoveku postoji makar zrnce dobrote, ali se ovo vreme uporno trudi da me razuveri. Moji junaci imaju stvarnu podlogu, verovali vi to ili ne. Borjana ima početni deo sudbine moje velike i iskrene drugarice, prijateljice, književnice, čiji su mi saveti podosta pomogli. Njena rana životna priča bila je istinska inspiracija za formiranje lika ove junakinje. Otuda je i osnovna poruka da će svet morati jednom da bude pravo i dobro mesto za srećniji život. Optimizam, ipak. U celoj priči je, u suštini, optimizam. Vera, ne samo nada. Svi ti klinci se trude da im život bude bolji, srećniji, ispunjeniji. Čak i Miloje živi od vere u nešto bolje, koje će mu se dogoditi.


Veoma je zanimljiva i scena na kraju knjige, gde dvoje siročadi, posle teških životnih muka, izlaze iz crkve nakon čina krštenja. To je jaka simbolička slika. Šta ste njome želeli da poručite?

Verovali ili ne, a ja sam se uverio, Hajduk se uvek vraća u ruke čitalaca. Taman izgleda da je zaboravljen, a on oživi kod novih generacija. I opet isto: ide od ruke do ruke, klinci ga sami preporučuju jedno drugome.

Ja sam hrišćanin, pravoslavac, a pravoslavlje podrazumeva dobrotu. Krštenje obavezuje na život u duhu svega što pravoslavlje daruje. Taj čin nije samo crkveni čin. Otvoren im je put u budućnost. Imaju oboje za šta da žive. I kako da žive.

Hajduk je romantična priča. Pojedini teoretičari i kritičari ga nazivaju fenomenom. A ja velim: Hajduk ima dušu, ima privlačnost borbe i uspeha u životu. Nije teško mladom čitaocu da se identifikuje s njim. Mladi svakako to žele u svim vremenima: pobedu i uspeh. Hajduk im to pruža.

Ne brinite za sutra je ozbiljna kritika društva u kome žive veliki i mali. Neki ostaju, a neki odlaze u bolju budućnost van Srbije. Kakva će budućnost biti za nas koji ostajemo i za našu decu?

Važnost razumevanja između roditelja i dece je takođe jedna od glavnih poruka ovog romana. Kako se na tom razumevanju radi? Teško, ali se ipak radi tu i tamo. Izuzetno je važno, a eto dobar deo nas zaboravlja na to. To je već ofucana priča: raditi i zarađivati za život kod obične većine. Ne raditi, ali imati sve, to je sadašnje pravilo o kom ipak snevaju roditelji. I deca. A kako se radi? Moje nije da roditelje učim. Ja samo pišem, smišljam i izmišljam pozitivne primere, pokušavam da ih što manje nametljivo uguram u živote roditelja i dece. Možda i uspevam. Bar se tome nadam. Pouzdano znam mnoge studente književnosti koje je Vaš čuveni junak Hajduk uveo u svet knjige. Prvu knjigu o njemu objavili ste 1985. Prvo pomislim kako su se deca tada igrala drugačije. Zašto je važno da nove generacije čitaju Hajduka i da li one mogu uopšte da se povežu sa njim?

Ja samo pišem, smišljam i izmišljam pozitivne primere, pokušavam da ih što manje nametljivo uguram u živote roditelja i dece. Možda i uspevam. Bar se tome nadam

Još uvek je to samo priča koja najmanje zavisi od mene. Ostaje mi da verujem u filmadžije kojima sam dao u ruke sva ovlašćenja. Na scenariju nisam radio, koliko do uobličavanja nekih nezgrapnosti i proizvoljnosti, koje ipak nisam dozvolio. Kako Vam se čini vreme u kome živimo, ljudi i deca u njemu? Rekla bih da i jedni i drugi žele samo da im bude lako...

INTERVJU

Moj brat je dugo, dugo van Srbije. Njegova deca već imaju decu. Za njega je Srbija samo puko sećanje. Moj srednji sin je takođe van Srbije. Nepunih mesec dana nakon završetka NATO agresije, spakovao se i otišao u beli svet. Sada živi normalnim životom, radi ono što voli i ume, ima i sina i srećan je. Da li je ovo pravi odgovor na pitanje? Ne znam. Na vrat nam se natovarila još i korona. Nije ružičasta nijedna budućnost ni tamo, ni ovde. Videćemo...

Priča o ekranizaciji Hajduka polako ulazi u finale i nadamo se da će uskoro početi snimanja. Hoćete li raditi na scenariju? Kakva su očekivanja?

Ne bih o tome... samo toliko koliko da sve manje razumem i vreme, i okolnosti, i ljude, i decu. Možete li da zamislite koliko je to tragično za mene? Čitav svoj život sam posvetio razumevanju mladih i podršci njima. I kako sad... Šta Vam nedostaje iz vremena Vašeg detinjstva, a šta je danas bolje? Nedostaje mi sve i ništa! Kako kad. Živeo sam punim životom, preživeo sve i svašta, nagomilalo se baš veliko iskustvo, a onda – čemu sve to danas? Detinjstvo je samo sećanje: Mramorak, beskrajno nebo banatsko, sloboda i, nažalost, nekoliko bolesti. Potom Vršac – najsrećnije doba detinjstva. Prva cigareta, prva ljubav, prvi sportski uspesi, prve pesme, a bolesti kao rukom odnesene! Kratko beše. Potom Pančevo, no to je već mladost. Ne bih pogrešio da kažem kako je tada sve bilo bolje. Danas? Pa... lakše se piše, komfornije, računar je velika pomoć. Ostalo ništa: godine starosti, prebrodio sam šlog, operaciju karotide i – eto me. Živ. Još uvek. Toliko. ■ 15


IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

KO JE BIO MUSOLINI?

doprinela da se futurističke ideje o ratu kao higijeni sveta i estetskom idealu junaka okruženog mašinama za kretanje i ubijanje primene u stvarnosti.

Ljubica Arsić Foto: Nikola Ilić

I

spred Skale, najpoznatije operske kuće na svetu, gde su veseli tonovi Seviljskog berberina slavili raskoš života, gde su jednog popodneva, za vreme generalne probe Nabuka, električari bili ganuti do suza dok su slušali onaj uzbudljivi hor koji priziva proleće naroda, gde je čežnja bez budućnosti Madam Baterflaj zauvek ispratila svet iz veka romantizma, pomahnitali kamion se zaleće u svetinu. Na boku kamiona-ubice crnim slovima je ispisano: Teror! Milano oblači crninu i postaje grad nasilja i smrti, koji se, poput strašne i nezaustavljive pošasti, šire Italijom. Slikajući početak fašizma sa Musolinijem na političkoj sceni, savremeni italijanski pisac Antonio Skurati, kroz brižljivo vođenu dnevničku dokumentarnost od 1919. do 1924. godine, kroz dane učesnika uskomešane mase koju talasi istorije ljuljaju i bacaju na hridi, opisuje čudovišni XX vek u kojem su se dogodila dva svetska rata. Zauzimajući glas sveznajućeg svedoka i visoko moralni stav tumača istorije, pisac slika karakteristike fašizma i okolnosti u kojima je, sa Musolinijem na čelu, fašizam postao negativni simbol jednog perioda italijanske prošlosti.

Njegovi počeci ogledaju se u epilogu Velikog rata, posle kojeg je Italiju, pobednicu sa svešću slavne istorije Cezara, izneverenu za obećanje Rijeke i Dalmacije, preplavilo podsticano osećanje osujećenosti i gubitka. Takođe, klima nasilja i hvalospev sili leže u karakterističnoj vezi estetike i politike, koja je u suštini italijanskog mentaliteta rukovođenog strašću prema lepoti. Blizina umetničkog pokreta futurizma poniklog na italijanskom tlu, sa Marinetijem na čelu, u velikom meri je 16

O maestralnom dokumentarnom romanu o fašizmu i Musoliniju M. Sin veka, u kome autor Antonio Skurati otkriva decenijama potiskivanu stvarnost, piše književnica Ljubica Arsić

U Skuratijevom romanu, ovenčanom nagradom Strega, nižu se prizori nasilja, koji kroz ujedinjenje u kolektivnoj emociji žalovanja postaju mit kojim se kroz zajedničko iskustvo prevazilazi smrt, a oplakivani se uzdiže u sveca. Nekrofilija i slavljenje smrti nad kovčezima postaju temelj ujedinjenja u fašizmu, sa lepršanjem zastava, svečanim pucnjevima i himnom, sumornim bakljama koje žive ljude pretvaraju u legiju aveti dok svetina pada na kolena. Sveta smrt pojedinca prerasta u kolektivni ritual jačanja zajednice, a umetnost okupljanja ljudi sa pesmama i poklicima što pozivaju na mladost, naciju i rat postaje pozornica fašizma, koji je dosta naučio od prethodnika kako da se mase više ne potiskuju na margine istorije, već pozivaju na političku scenu, na kojoj se pojavljuje glavni glumac Benito Musolini.

Prizori nasilja, kroz ujedinjenje u kolektivnoj emociji žalovanja, postaju mit kojim se kroz zajedničko iskustvo prevazilazi smrt Ko je bio Musolini? Pisac Emilio Gada označava ga kao izdajicu, arhimafijaša i ljigavca, ali ove tri reči ne mogu da u potpunosti objasne sina veka, koji je uspeo da zavede ne samo ljude iz „sive zone“ koji su odjednom dograbili motke već je privukao i intelektualnu elitu sa pesnikom D’Anuncijom, Pirandelom, Kurcijem Malaparteom, slavnim Toskaninijem. Iako je izgledalo kao da o Musoliniju nema više šta da se kaže, Skuratijev Duče na drugačiji način tumači italijansku i svetsku politiku, ali uprkos činjenici da su istraživanje dokumenata i njihovo korišćenje zaštitili autora od emotivnog učitavanja, treba verovati Skuratiju kada kaže da nije imao nameru da napiše istoriju, već roman o Musoliniju.

Pisac prati glavnog junaka od problematičnog školarca izbačenog iz škole zbog ubadanja nožem svojih drugova, preko cirkuzanta koji se u Skali pojavljuje u smokingu i kanarinac-žutim čarapama do degenerika iskolačenih očiju, koji sebe vidi kao imperatora Rimskog carstva. On je neposredan naručilac smrti i čovek sa psihologijom organizatora zločinačkih poduhvata, uvek spreman da sebi obezbedi alibi. Njegovo shvatanje opovrgava politiku kao pesnički zanos, već je vidi kao uskogrudu hrabrost, pokvarenost uličnih tuča, nikako skladnost konjičkog juriša. Njegov lik poseduje dve važne karakteristike: osvajanje političkog cilja i seksualnost. Iako ima porodicu, Musolini se u njoj dosađuje jer mu snagu pruža dvostruki život u mnogobrojnim tajnim vezama, u kojima se romansa, kao ona sa ljubavnicom Idom Dalser koju Duče, zajedno sa njihovim „detetom ljubavi“, smešta u ludnicu, često okončava tragično. Najveća vrednost ovog izuzetnog romana jeste sigurno oko piščeve kamere, koja izbegava naglašavanje, čak i po cenu da poetizuje užas i tako ga delimično ublažava, što uvek daje jak pečat verodostojnosti i čini da mu čitalac veruje. Ona snima „slepe sile istorije“, uzroke tragičnosti na koju čovek ne može da utiče ali, takođe, pokazuje da fašizam nije samo istorija i mogućnost sadašnjosti, već i deo psihopatologije pojedinca, njegove senke, mračne strane. ■


Opklada u reč

Pisanje romansirane autobiografije Matična knjiga, slojevite, jedinstvene i beskompromisne hronike zemlje u kojoj su oduvek postojale dve pravde, za pisca Draška Miletića značilo je, pre svega, neizmerno utišavanje prvog lica jednine, ne bi li se izbegla oda narcizmu

Dalje, to je zahtevalo da se usredsredim na najgore i najbolje u sebi, na okolnosti kada sam bio skot i na one druge, kada sam bio valjan. Otuda je ovaj roman provokacija. Međutim, ukoliko je moj prvi roman, zapravo, zbirka priča sa romanesknim pretenzijama, iliti mikroroman, ukoliko je drugi: roman kontra romanu, a treći: roman individua, onda je ovaj četvrti: roman tihovanja i storuke samoće, gotovo anahoretske. Takođe, posebno naglašena kao antiratna (biofilna) priča, Matična knjiga je vapaj da se rodoljublje, već jednom, počne meriti sačuvanim glavama a ne onim stradalim. Da se silosima krvi, distopijskoj sudbi i duboko narušenoj ravnoteži u kojoj, eto ti vraga, najmlađi sin preuzima ulogu poginulog oca i zlosrećne braće, da se svemu tome glasno, odrešito i bez rezerve kaže: Dosta!

Piše: Draško Miletić

P

oziv pisca je vrlo jednostavan: da začikava i onespokojava, da iznova propituje i zanoveta, i da to čini uprkos nespornim moćima vladajuće književne mrtvaje, ovaploćene u diktaturi folklornog, estradnim modama i stilskoj seniliji. Dalje, tu je i borba s mnogim estetičkim ogrešenjima, s duboko uvreženim malograđanskim ritualima i histeričnim poetikama (autistično-hibrisnim redovima, poetikama krvi i tla, apoteozom smrti, te mimetičkom književnošću-po-svaku-cenu). Sve pobrojano trebalo bi osloviti urbanim gestom i pritom se čuvati antičkog ideala, kalokagatije, jer piščevo ipak nije da se poistoveti s bilo čim, već da bude samosvojan. S druge strane, аko se pisac posveti pisanju romansirane autobiografije, a to, bez daljeg, jeste slučaj s Matičnom knjigom, onda je pred njim neizmerno utišavanje prvog lica jednine, ne bi li se izbegla oda narcizmu. Drugim rečima: glavnom junaku trebalo je dopisati glavnog junaka, u ovom konkretnom slučaju: vračarski soliter. I to je jedina tajna Matične knjige, to udvostručenje glavnog junaka, to da se sudbi jednog pridodaju sudbe mnogih.

Naime, data na kontrolno čitanje, nakon prve ruke, nakon pet godina pisanja, Matična knjiga mi je vraćena s dobronamernom ali veoma zahtevnom opaskom „da roman gubi ravnotežu“.

Glavnom junaku trebalo je dopisati glavnog junaka, u ovom konkretnom slučaju: vračarski soliter. I to je jedina tajna Matične knjige Ta i takva strukturna primedba, razumljivo, uzela je još četiri godine pisanja. Čuvala se toga da je čovekov duh, izgleda, najvispreniji upravo u poetici kalkulantskog i jeftinog, da nas je život učinio takvima da zvučimo najstvarnije u modalitetima kiča, da je površnost naša jedina fabula. Bio je to moj pokušaj da odbranim pun smisao književnosti, da ona mora biti „svesno sećanje“.

TAJNE PISACA

Pored toga, trebalo je svaku novu rečenicu spotaći, pustiti je da tresne i strpljivo sačekati šta će biti: hoće li rečenica biti vredna čitanja ili će se, eto, raspasti, zauvek nestati? Takav način pisanja, zašto kriti, izaziva spartanstvo u tekstu: um postaje strog, gotovo nemilosrdan, ogrešenja i nesmotrenosti jesu zanemarljive. Nadahnuće nestaje, u stvari, nikad ga nije ni bilo, i vrh pera umače se isključivo u duboku usredsređenost. To neumitno vodi u meditaciju reči, u sporo pisanje. U mom slučaju, u dva spora pisanja. Foto: @just.took.the.right.book

Pisana kao višeciklična: radovi iliti poglavlja, spisak stanara, sitnež i dokumenti, Matična knjiga je imala potrebu za jedinstvom liričnosti i naracije, fikcije i fakata. Polagala je „opkladu u reč“. Bila se upela da ostvari osnovni ideal pisanja – jedinstvo polazne namere i posledičnog ishoda (željenog i ostvarenog). Pored toga, Matična knjiga se bavila i tabuima, recimo onim o opsadi Sarajeva, o petostepenom zločinu. Jer svi veliki zločini počinju izvorištem zla (unde malum): idejom, naredbom i izvršenjem, a končaju skrivanjem leševa i poricanjem. To, nažalost, niko na Balkanu nije izbegao. Ovde više nema sakramentnih uloga: svako je onom drugom i žrtva i dželat. Kamo pameti i sreće da je drukčije, ali nije. U svakom slučaju, ovaj roman za mene je bio i ostao pitanje nužnosti, moj pokušaj gazdovanja glagolom biti. Zato bi, uslovno rečeno, ugao čitanja Matične knjige valjao biti približan uglu pod kojim je pisana: u drvenoj stolici. Svakako bez uljuljkivanja. Jer vrlo malo je potrebno da čoveka Nečastivi obuzme, da ga prevari. Znamo to odranije. Valjda znamo. Zato... ■ 17


NOVO u Laguni

Beletristika ili publicistika, domaći ili strani autori, šta god da je vaš izbor, uživaćete u bogatoj ponudi novih naslova 1.

2.

SA NESTRPLJENJEM IŠČEKUJEMO:

3.

365 dana,

NOVO U LAGUNI

Blanka Lipinska

1. Latinski glosar, Vladeta Janković

2. Povratak, Nikolas Sparks

Uspešno transponujući latinske izreke u srpske poslovice ili uzrečice, autor nas pitkim stilom i duhovitim anegdotama iz starog Rima i ranog srednjovekovlja upoznaje ko je, kada i zašto izrekao sve ove istine za koje smo obično držali da pripadaju folkloru. ■

Trevor Benson je radio u Avganistanu kao ortopedski hirurg sve dok jednog dana ispred bolnice nije eksplodirala minobacačka granata. Zadobivši teške povrede, vratio se u domovinu. U život mu ulazi tajnovita tinejdžerka Kali koja živi u obližnjem kampu za prikolice. ■

3. Baba Anujka – Banatska veštica, Šimon A. Đarmati SEKSI, ROMANTIČNI BESTSELER PO KOM JE SNIMLJEN FILMSKI BLOKBASTER

Krajem XIX i početkom XX veka u panonskoj ravnici trovački zanat je donosio ogroman profit. Najbolji takav „zanatlija“ na našem prostoru bila je Ana Dee, poznatija kao baba Anujka. Smatra se da je njenom krivicom umrlo oko pedeset ljudi, dok neki smatraju da broj stradalih premašuje sto. ■

4.

18

5.

6.

Nestvarno, a stvarno 2, Živojin Petrović

Od i Ledeni Divovi, Nil Gejmen

Pravilna linija ishrane Zvanični kuvar, Suzan Pirs Tompson

Autor nastavlja da istražuje našu prošlost i donosi nam nove, intrigantne i emotivne, zabavne i bizarne priče o neobičnim događajima u Beogradu, o zaboravljenim a zaslužnim građanima, o prvinama i ispraćajima za pamćenje. ■

U beskraju beskonačne zime Od se nije osećao kao srećković. Oca se seća samo po vikinškoj sekiri koju je nasledio, a na sopstvene dogodovštine podseća ga samo skrhana noga. I zato će se jednog mračnog jutra zaputiti u sneg… ■

U ovoj knjizi naći ćete recepte, kao i mnoštvo saveta, trikova i alata, koje su osmislili članovi zajednice Pravilne linije ishrane. Pošto se ovaj program razlikuje od svih drugih programa mršavljenja koji postoje, i ovaj kuvar će se razlikovati od svega što ste dosad videli. ■

7.

Kraj je uvek blizu, Den Karlin Originalnim, smelim i nekonvencionalnim pristupom istoriji, autor povezuje prošlost i budućnost na zadivljujuć i živopisan način, poziva nas da zaronimo u uspone i padove civilizacija i da se zapitamo kuda idemo. ■

8.

Zamena, Bet O’Liri Lina je veoma uspešna, čak preambiciozna. Ali nakon teške godine koncentracija na poslu će joj popustiti i upropastiti važnu prezentaciju. Elena ima skoro osamdeset godina i muž joj je pobegao sa drugom! Lina i Elena dolaze do ideje da se zamene… ■


Otpadnik: Vreme zla 2, Dobrica Ćosić

10.

Šta ćemo sad?, Holi Born

Trilogija Vreme zla iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Romanom Otpadnik nastavlja se saga porodice Katić. 11.

Hiljadu brodova, Natali Hejns

Šta ako kada izgradiš karijeru i imaš sve ipak nisi srećna? Da li je to i dalje uspeh? Duhovito, iskreno, dirljivo istraživanje ljubavi, prijateljstva i emocionalnog lavirinta u koji može zabasati svaka žena u tridesetim godinama. 12.

Ovo je priča o svim ženama koje su bile uvučene u legendarni Trojanski rat – o Trojankama, čija sudbina sada leži u grčkim rukama, o amazonskoj kraljici koja se borila sa Ahilom, Penelopi, koja čeka Odisejev povratak, pa i o trima boginjama čija je svađa sve započela.

Ordesa, Manuel Vilas Čovek na životnoj raskrsnici razmišlja o rodnom mestu, gde su mu roditelji nedavno preminuli. Rastrzan mislima, odlučuje da piše. Sledi smela hronika njegovog detinjstva i bespoštedni prikaz životnih iskušenja, neuspeha i trijumfa.

Sve knjige možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs

3 PITANJA ZA... Đorđa Bajića Povod: Prvi roman u izdanju Lagune, triler Smrt u ružičastom, o tajanstvenoj smrti plavokose lepotice, bivše žene ozloglašenog tajkuna

Čitaoci koji se sada prvi put susreću sa Vašim stvaralaštvom prvi put se upoznaju i sa inspektorom Nikolom Limanom, iako je taj lik započeo svoj književni život u Vašim prethodnim romanima. Kako biste ga predstavili? Mislim da je Smrt u ružičastom zgodno i prirodno početno mesto za upoznavanje sa Limanom. Događaji opisani u ovom romanu hronološki prethode onim iz moja druga dva trilera u kojima se ovaj lik pojavljuje (Žuta kabanica, Jedno đubre manje). Na ovaj potez sam se odlučio kako novi čitaoci ne bi morali da imaju bilo kakvo predznanje, ali i zato što sam osećao snažnu potrebu da svog junaka predstavim što trodimenzionalnije – da mu kroz ovu knjigu pružim utemeljenje koje do tada nije u punoj meri imao. Nikola Liman svakako nije svetac, daleko od toga, često pravi greške i ume da povredi one koje voli, ali jeste dobar čovek koji ne trpi nepravdu i istinski želi da pomogne. A ako ćemo iskreno, svima nam je u životu potreban bar po jedan Liman – neko na koga možemo da se oslonimo kad zagusti. Da li je u dobrom trileru razvoj likova podređen radnji?

Foto: Matija Krstić

NOVO U LAGUNI

9.

Uvek se trudim da postignem odgovarajuću ravnotežu kada pišem: radnja ne može da bude ubedljiva i uzbudljiva bez brižljivo osmišljenih likova, i obratno: dobra misterija ističe ono najbolje u junacima.

Uvek se trudim da čitaoci zavole moje likove, da strepe za njih i da saosećaju sa njima. Takođe, imajte u vidu i to da su svi moji romani celine za sebe – svaki donosi sasvim novi slučaj. Tako je i u Smrti u ružičastom, s tim što je ovoga puta ulog podignut, pošto Liman u njemu istovremeno prolazi i kroz veoma težak period u privatnom životu. „Skandinavci imaju Nesbea, a mi Bajića“, stoji u blurbu za knjigu. Šta za Vas znači to poređenje? Slagao bih kada bih rekao da mi to ne laska. Nesbe je najpopularniji pisac koji danas stvara u okvirima kriminalističkog žanra. Nesbe je institucija. Sa druge strane, svako ko u ruke uzme Smrt u ružičastom videće da se Norvežanin i ja dosta razlikujemo, što po pitanjima stila i konstrukcije zapleta, što po pogledu na svet i prostoj činjenici da potičemo iz dva dijametralna društvena i kulturološka konteksta. Ali rekao bih da nas spaja ta nedvosmislena ljubav prema „čistom žanru“ – obojica pišemo punokrvne trilere i nimalo se ne stidimo toga. ■ 19


PROMO LAGUNA, DELFI KNJIŽARE I METALAC ZAJEDNO TKAJU USPOMENE: KOLEKCIJU PRIČE IZ SRBIJE, INSPIRISANU NAŠIM KULTURNIM NASLEĐEM, MOŽETE PRONAĆI U DELFI KNJIŽARAMA I NA SAJTU DELFI.RS

Suveniri s pričom

Š

ta će biti uspomene današnjih generacija? Tragajući za odgovorom na ovo pitanje, Metalac je, u saradnji sa Mikserom i Balkanskom dizajnerskom mrežom, svojevremeno raspisao konkurs Nove uspomene. Iz svih država regiona stizali su predlozi dekora za posuđe, a svi dizajnerski rukopisi bili su vrlo slični – prevladavali su ornamenti sa ćilima, heklanih šustikli i narodnih nošnji. Iako vlada mišljenje da to nikako ne mogu biti uspomene novih i budućih generacija, pokazalo se upravo suprotno. Kao kompanija koja je proizvela na stotine hiljada suvenirskih lončića za daleke zemlje, Metalac je odavno planirao da uvede prepoznatljivu suvenirsku ponudu artikala za Srbiju i region. Prva takva linija suvenira sa naslovom Priče iz Srbije pojavila se upravo u Delfi knjižarama. Laguna i Delfi knjižare razumeli su ne samo nameru već i strast, veru i upornost Metalčevog tima da projekat realizuje na društveno odgovoran način. Stoga ćemo ovu, i svaku sledeću Priču iz Srbije, tradicionalnu ili modernu, pričati zajedno, na proizvodima, u publikacijama, na društvenim mrežama. Logično je što smo je povezali sa artiklima koji su deo našeg svakodnevnog života i zato su ne samo uspomena i emocija već i praktični, korisni predmeti: džezve, lonci, činije, šerpe. Za početak, zahvaljujući zajedničkoj viziji dve domaće kuće, Metalčev suvenirski prvenac dostupan je u svim Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. A i Laguna i Metalac znaju da će se ova suvenirska priča širiti, a proizvodi biti dostupni domaćim i stranim turistima, sakupljačima uspomena ne samo širom Srbije već i širom sveta. ■

20

Magična igra boja i ornamenata Ćilim je istkana priča sa posebnim mestom u kulturnom nasleđu Srbije. Svaka njegova šara ima svoje značenje. Iza magične igre boja i kombinacije ornamenata kriju se priče o ljubavi, zdravlju, sreći, slobodi, uspehu, veri, patnji, nadi... Njih su ispisivale tkalje – žene veštih ruku, oštrog vida, beskrajnog strpljenja i istančanog smisla da već poznate šare uklope u nove kompozicije, dajući im lični umetnički pečat. Više informacija na: pokloni.metalac.com.


Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

I

zvesna Madu je očaravajuća, drska i želi da postane svetski poznata glumica. Odbegla je iz Nemačke odakle ju je izvukao slavni reditelj – zvaćemo ga Mo – sa namerom da od nje napravi zvezdu. Došla je sa prezrivim stavom na kasting svetski poznatog reditelja. Njega je to privuklo. Bila je poznata po besramnim tačkama u berlinskim podzemnim kabareima koje je izvodila obučena kao muškarac. Mo joj je rekao da mora da smrša, naučio ju je kako da se poigrava svetlošću da bi naglasila svoje dobre strane i potisnula u senke ne tako slavan nos i sitne mane; u igri senki lice joj je izgledalo zastrašujuće prelepo. Obožavala je ogledala ne zato što je bila opsednuta sobom, već zato što je ogledalo njen najbolji saveznik. U njemu je uvek videla istinu. Nikad nije improvizovala. Bila je surovi profesionalac, ustajala je u pet, morala je uspeti. Jer ju je kamera ne samo volela, kamera ju je slušala. Njen glumački dar nije vrhunski, pevački glas je u najbolju ruku osrednji; uopšte ne ume da igra. Ništa od toga nije nimalo važno. Najpoznatija je po izuzetnim nogama za koje je i sama rekla: „Nije bitno kakve su, bitno je šta njima umem da radim.“ Ona je takođe žena koja čita. Knuta Hamsuna, Selmu Lagerlef, Huga fon Hofmanštala i Fridriha Helderlina. Obožava Rilkea; zna napamet književna dela Eriha Kestnera. Vrlo otmeno, vrlo moderno. Ali ona ne samo da voli da čita već voli i da spava sa piscima. Volela je Frensisa Skota Ficdžeralda, Džona Dos Pasosa, Džordža Bernarda Šoa, Noela Kauarda, Gertrudu Stajn i ponajviše možda najboljeg od svih njih, čuvenog nemačkog pobunjenika. Zvaćemo ga Boni.

Poznata je po svom proždrljivom libidu. Bila je sa muškarcima, kao i sa ženama. Dozvolila je da jedan od njenih ljubavnika zlostavlja njenu jedinu ćerku. Nema slavne ličnosti koja nije poklekla njenom šarmu. Uspela je i da otme ljubavnicu slavnoj Šveđanki, svojoj jedinoj parnjakinji. Ljubavnica ima ime kao jedan čuveni automobil. U pogledu seksa, oduvek je bila žena golemog i bestidnog apetita. U svojim maničnim fazama proždire muškarce, birajući koga želi. „Tatice, hoću malo toga“, šapne kada vidi nekog zgodnog mladog glumca u prolazu. Lakoma je i retko zadovoljna, traži sledeće uzbuđenje, sledeći plen. Ona nikad nikoga ne voli, ali obožava da je vole. Najpoželjnija žena na planeti postala je nepoželjna u rodnoj, sada Hitlerovoj Nemačkoj. Hitler je uništio sve kopije Plavog anđela osim jedne, koju je sačuvao za sebe, pokvarena zver.

Priča o Marlen Ditrih, jednoj od najčuvenijih glumica u istoriji, ispričana kao da je nikad pre niste čuli

TRI RAJKE

Piše: Nevena Milojević

Pomaže Jevrejima koji žele da pobegnu iz otadžbine. Sa zavišću gleda Hugo Bos nacističke uniforme koje su tako perfektno sašivene. Njoj bi prekrasno stajale. Dok se gubila u strasnoj romansi sa britanskom milionerkom koja je živela na jedrilici na Francuskoj rivijeri – zvaćemo je Piratkinja – združila se sa porodicom Kenedi. Nakon što je Džek Kenedi proveo celo veče plešući sa njenom ćerkom, ona ga je zgrabila i njena ruka je slučajno skliznula na njegovo međunožje. Svi su morali biti njeni. Ima priča koje su previše poznate. Svi ih znamo. To moraju biti najbolje priče koje su ikad napisane kad ih iznova toliko ponavljamo. A opet, svi se sećamo prvog puta kad smo čuli za njih. Ne bi li bilo čarobno da ih pročitamo jednom kao da ih čujemo prvi put? Roman Pole Bern uspeva upravo to – da priču o jednoj od najčuvenijih glumica u istoriji ispriča kao da je nikad pre niste čuli. Kroz priču njene dežmekaste i zapostavljene ćerke i ogledala koja su pratila i opkoljavala glumičin život kao svojevrsni antički hor zaljubite se još jednom kao da je prvi put u Marlen Ditrih. ■ 21


LAGUNIN KNIJŽEVNI KLUB

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB PREDSTAVLJA

ŽEVNOSTI DNEVNIK BESNE DOMAĆICE, U KOME GLAVNA JUNAKINJA PIŠUĆI O SEBI, SVOJIM BROJNIM STRAHOVIMA I SVOJIM NAJBLIŽIMA, POKUŠAVA DA OSMISLI JEDNOLIČAN ŽIVOT. O ROMANU SMO PRIČALI SA KNJIŽEVNICOM VEDRANOM RUDAN, KOJA OVU KNJIGU SMATRA „KNJIGOM SVOG ŽIVOTA“ I U NJOJ NALAZI MNOGO VAŽNIH PORUKA PODRŠKE ŽENAMA

Kad sam imala 20 godina, poslala mi je vrlo jasnu poruku – nikad ne smiješ biti Tina. Nikad ne smiješ biti žena koja će imati muža koji će te podrazumijevati kao predmet, kao sluškinju, nikad ne smiješ imati dvoje djece čiji ćeš biti rob, nikad ne smiješ biti žena koja nema pravo na slobodu, na svoje ja, na svoj posao, na svoj raspored vremena. Kad sam je čitala kao majka dvoje male djece, sa mužem koji je maltene preslikani Tinin, samo što je moj imao mnogo manje para, postala sam Tina – rob dvoje male djece i muža kome sam čistila, kuhala, prala, peglala. Samo što je ona imala sluškinju da to radi za nju, ali to nije bitno. Ona je rob, nema svojih para, ovisi o mužu. Tina mi je otkrila i još jednu veliku životnu istinu – da su žene jedna drugoj neprijatelji. Tina nema prijateljica. Jedina prijateljica joj je sluškinja, ali to je prijateljstvo bez riječi u kom dvije ropkinje jedna drugu razumiju. A sve druge oko nje su njene neprijateljice, kao što su, nažalost, i oko mene i oko mnogih drugih žena. Foto: Rino Gropuzzo

R

oman američke autorke Sju Kofman Dnevnik besne domaćice bio je tema 73. Laguninog književnog kluba, koji je prikazan na Laguninom Jutjub kanalu i na Instagram profilu laguna_knjige. Sa književnicom Vedranom Rudan, koja je napisala predgovor i na čiji je predlog Laguna objavila knjigu, razgovarala je PR Lagune Tanja Vučković. Vedrana je knjigu pročitala mnogo puta i u različitim životnim fazama, pa i ne čudi što se u svakoj prostoriji njenog doma nalazi po jedan primerak knjige jer je, kako kaže, ta knjiga njena snaga, inspiracija i utešiteljka.

22

REMEK-DELO SVETSKE KNJI-

U knjizi pratimo život glavne junakinje Betine, jedne vrlo obrazovane mlade dame. Pre udaje je krenula jednim putem, pa bismo očekivali da se na kraju ostvarila kao bogata i uspešna slikarka, ali zahtev njenog vremena, porodice, oca bio je da se uda, postane majka i supruga i da se tome podredi. U takvom svetu nije srećna. Kako pravilno tumačiti knjigu sa 22 godine, sa koliko ste je Vi prvi put čitali, a kako sa 30, 50 ili 70 godina? Šta Vam je svakim sledećim čitanjem novo otkrivala?

Tinin način života je nesumnjivo diktat vremena. To je Amerika krajem šezdesetih godina prošlog veka. Ali koliko je i njena krivica što se našla u takvoj situaciji? Ne slažem se da je njen način života diktat vremena. Ovo jeste prava književnost upravo zato što nema veze sa vremenom. Tinina pozicija američke žene krajem šezdesetih godina prošlog vijeka ista je kao pozicija srpske žene krajem ove godine. Žena rob, žena sluškinja, žena s parama ili bez para, to su samo nijanse. Ako si bogata, pitanje je samo da li imaš love da kupiš velike grudi da bi zadovoljila kriterije muža, ili u Tininom slučaju da li imaš love za skupu haljinu, jer silikoni nisu bili u modi kad je ona živjela. Ali nema razlike.


Čini se da danas žene imaju mogućnost izbora, stopa razvoda je mnogo viša, žene zauzimaju važna mesta. Stopa razvoda jeste visoka, ali to za ženu ne znači slobodu. Žene traže razvod u 99% slučajeva, ali nakon razvoda su veće ropkinje nego prije. Dečurlija su posle njihova briga, alimentacija se po pravilu ne plaća, bar na ovim prostorima, žena gubi krov nad glavom, nema dovoljno novaca da plaća podstanarstvo, postaje ropkinja i definitivno izopćena. Razvod jeste neka vrsta oslobađanja od zlostavljača, ali da bi opet postao „normalan“, moraš naći drugog sponzora, jer ne možeš jednostavno platiti svoju slobodu. Takvo pitanje postavila mi je unuka: „Zašto se ti, nona, od prvog muža nisi razvela prije?“ Ja sam joj rekla da nisam imala novaca. Razvod je sloboda ako imaš para.

preživi, koji joj otvara vidike. Dakle, imamo dva muškarca koji su drugačiji, i tu je autorica knjige velika spisateljica, definitivno jedna od najvećih američkih spisateljica. Ona ne dijeli svijet na muškarce svinje i žene žrtve. I usudila bih se reći da je to velika šamarčina ženama, jer im vrlo jasno poručuje – ostavljate svoje sestre na cjedilu. Drugi sloj romana je prikaz američkog društva tog vremena. Velika stvar je što je to i prikaz ovog vremena. Tipičan predstavnik te Amerike je čovek koga Tina bira za ljubavnika. Zašto se, po Vašem mišljenju, Tina odlučuje na taj korak? Da li je to spas, osveta ili znatiželja?

Kakvi su muškarci u knjizi Dnevnik besne domaćice? Uglavnom onakvi kakvim ih drže borkinje za ženska prava. Rekla bih da su takozvani tipični – zlostavljači koji žele ropkinju i sluškinju. Ali tu je i otac koji voli svoju kćer, koji želi da se ona ostvari na način na koji ona želi. Tu je i psihoterapeut koji joj daje snagu da

Roman obiluje autentičnim epizodama. Tina je dobra osoba, što se vidi u odnosu sa kućnom pomoćnicom. Ali ona je stalno na granici anksioznosti i depresije. Zapustila je kuću, teško joj padaju obaveze. Izdvojila bih epizodu kad je pao sneg u Njujorku, a ona izašla da nahrani golubove i veverice. Da li je cilj ove scene da nam predstavi Tinu kao dobru ženu? Mislim da ne. Ta scena je zastrašujuća i autorka njome želi da nam predstavi muža kao monstruma, kao sadistu koji je probudio njihovu decu, koja su nevina jer nemaju stav, ne poznaju život, i nahuškao ih da se zajedno narugaju majci. On je učinio najveći mogući zločin, uzeo je decu kao oruđe da bi se rugala vlastitoj majci. Prošla sam kroz isto kada je moj bivši muž, da bi se narugao mom tadašnjem poslu radijskog novinara, pružao našoj djeci kuhaču pod nos i mene oponašao kao luđakinju koja ljudima postavlja glupa pitanja.

Tina je posvećena domu, nema svoj novac, nema svoje ishodište. Pisanje joj pomaže da preživi. Ženama kao da se nameće osećanje krivice ako se bave nečim što nisu deca i muž. Mi smo predodređene da rađamo, zasad. Nauka ide toliko daleko da će valjda jednom i muškarci rađati, ali je vrlo zanimljivo što se retko spominje da žene pružaju otpor. Na primer, Japanke su strahovito potlačene, ali pružaju otpor. Natalitet u Japanu je nula. Ne žele udaju, ne žele djecu. To jeste tužno, ali jedini pravi put prema ženskoj slobodi je nerađanje. Mi smo pred stravičnim „Sofijinim izborom“ – hoćemo li biti uspješne i slobodne bez djece, ili rastrzane između posla, muža i djece. Djeluje da je nemoguće to uskladiti, ali vidim da se sada pojavljuju novi muškarci. Ima velikih muškaraca i njima se ne daje šansa. Ja prva kažem da su svi muškarci svinje osim ako se ne dokaže suprotno, ali i mi koje se borimo za ženska prava baš i ne čačkamo dovoljno. Nisu svi muškarci svinje, ima dobrih muškaraca i ne bismo ih smele olako osuditi.

Mislim da nije ništa od toga. To je želja da u učmali život unese malo živosti. Ljubavnik u nesretnom braku nikad nije rešenje ni spas. To je čokolada. Neka žena će svoju tugu i nesreću razbiti otvaranjem frižidera, a druga će naći ljubavnika. Dakle, i u Tininom slučaju ljubavnik je čokolada, ali gorka.

LAGUNIN KNIJŽEVNI KLUB

Žene inače nemaju izbora jer su definitivno ograničene statusom žene. Svetom su vladali muškarci i šezdesetih i danas, a ti moraš zadovoljiti njihove kriterije da bi uspio.

Zanimljiva je i simbolična završna scena – zidni sat, bubašvaba koja se zaglavila u satu, opasnost koja preti od kazaljke i Tina koja ima ogromnu potrebu da spase tu bubu. Koga ona zapravo spasava?

Mi smo pred stravičnim „Sofijinim izborom“ – hoćemo li biti uspješne i slobodne bez djece, ili rastrzane između posla, muža i djece

Sebe. Može li žena bubašvaba sebe spasti od sata? Teško, osim ako ne prepozna svoju snagu. Ako žena bubašvaba prepozna snagu koja je samo njena i u njenom srcu, onda će pobjediti taj sat i tu je poruka jasna. Naša sudbina, koliko god da smo bijedne, siromašne ili bogate, u našim je rukama. Koje su najvažnije poruke ove knjige? Otkrijte tko ste. Jednako je legitimno željeti postati predsjednica Evrope, predsjednica sveta, književnica, kurva, kuharica, čuvarica djece ili žena koja se bavi pranjem suđa. Davno sam o tome razgovarala sa svojom kćeri koja je žarko željela biti iza kase u marketu. Imala je trinaest godina i ja sam joj rekla: „To je prava stvar ako imaš izbor da to budeš, ali ako ti je to sudbina, onda nije dobro. Završi fakultet, pa odluči hoćeš li biti čuvarica djece ili ćeš raditi u marketu, ili ćeš otkriti cjepivo.“ Budi svoja, znaj šta hoćeš i bori se za to. ■ 23


Kasnije te večeri, pošto je Soli otišao na spavanje, Rejčel mu reče: „Sigurno se slažeš da ove godine treba da ide na košarku.“ Tako se obraćala svojim zaposlenima. Sve svoje zahteve i namere o kojima nije bilo diskusije počinjala je sa: „Sigurno se slažete“. „Želi da ide na klizanje. Šta je tu loše?“ Rejčel je zurila u njega kao da mu kaže, ne vuci me za jezik. „Ma daj, Rejč.“

ODLOMAK

Tafi Brodeser-Akner PRUŽAMO VAM PRILIKU DA ZAVIRITE U SVET TOBIJA FLAJŠMANA, GLAVNOG JUNAKA ROMANA SA ČIJIH STRANICA PRŠTE HUMOR, FURIOZNA PROMUĆURNOST, OSEĆANJA I ISTINA. TOBI JE MISLIO DA ZNA ŠTA MOŽE DA OČEKUJE OD ŽIVOTA NAKON ŠTO JE RAZVODOM OKONČAO SVOJ MIZERNI BRAK, I TAMAN KAD JE USPEO DA PRONAĐE RAVNOTEŽU U SVOM SLOBODNOM ŽIVOTU, BIVŠA ŽENA MU DOVODI NJIHOVO DVOJE DECE I NESTAJE...

Priredila: redakcija

P

re samo nekoliko meseci Rejčel je želela da pošalje Solija u letnji kamp, a Tobi se lavovski borio da ga zadrži kod kuće.

„Zajebi tu priču“, rekla je Rejčel jedne večeri. „Mora da nauči. Ima osam godina. Hana je tad otišla prvi put. Tako će i on.“ „Ali on ne želi da ide.“ „Pa ne radimo uvek ono što želimo. Na nama je da ih izvedemo na put, Tobi.“ „Ma stvarno, je li to na nama?“ Rejčelina iznerviranost celom situacijom bila je pojačana činjenicom da je Soli nedavno gledao seriju na Dizni kanalu o deci koja treniraju umetničko klizanje; dvojica su bili dečaci. Pitao ih je može li da ide na časove umetničkog klizanja. „Raspitaću se“, rekao je Tobi, dok je Rejčel ćutala; rečenica „Nemoguće da će oćutati“ sinula je na Tobijevom unutrašnjem kajronu. 24

„Želi da ide na umetničko klizanje“, rekla je. „To nije neki sport. Treba mu pravi sport kojim će se baviti celog života. Naš je zadatak da mu omogućimo raznolika iskustva.“ „Raznolika iskustva? Je l’ tako govore agenti? Pošto se u stvarnom životu tako ne govori.“ „Ne donosiš ti sve odluke, Tobi. Ja sam mu majka.“ „Nećeš ti odlučivati samo zato što ti plaćaš. Nisam ti ja asistent.“ Tek od prošle godine kao da su se saglasili da je novac koji Rejčel donosi u kuću novac kojim ona svojevoljno raspolaže. U vreme dok je radila kao asistentkinja u Alfuzu, Tobi je i s početničkom platom zarađivao više od nje, ali su taj novac smatrali zajedničkim. Uplaćivan je na zajednički račun na koji su oboje bili ovlašćeni. To je trajalo godinama, posle čega je usledio obrt. Što je više radila, to je više novca donosila u kuću. Već pola godine nakon što je otvorila svoju agenciju, otvorili su štedni račun na kom je uvek bilo novca za dva meseca života, ukoliko nešto krene naopako. Posle godinu dana isplatili su polovinu Tobijevog studentskog duga. Četiri godine kasnije provodili su odmore u Evropi i Južnoj Americi i stavljali novac na stranu za dečje školovanje. Lakše su pravili izbore. Očajanje je iščilelo. Ako bi ona želela na odmor, išlo bi se; ako je želela da iznajmi vikendicu tokom leta, iznajmili bi je; ako bi joj bilo do renoviranja stana, renovirali bi ga. Ubedio je sebe da se oženio ženom jake volje. Bio je uveren da i Bartukova žena donosi odluke za oboje. Ali odnedavno je sve postalo ogoljenije: evo para, evo kako ćemo ih potrošiti, a ako bi i ti da donosiš ovakve odluke, onda treba da zaradiš ovakve pare. To nikad nije izgovoreno. Tek, stajalo je iza svega izrečenog, a on je znao (kao što je znala i ona) da nije u stanju da ove reči sasluša izgovorene jasno i glasno, te bi se na prstima približio samoj ivici, nikad se ne bacivši u bezdan. „Ja samo mislim da je tvoj pristup roditeljstvu, gde ne treba da znamo šta je za našu decu najbolje, komičan“, rekla je. „Detetu treba omogućiti da radi ono što želi.“ Tobi najpre oseti pritisak, a onda ga preplavi adrenalin.

Od toga mu se zavrte u glavi. „Ne želim da mu se rugaju“, rekla je. Ruke su joj i dalje bile stisnute u pesnice; govorila je kroz stisnute zube. „Znaš li šta će mu druga deca uraditi ako čuju da smo ga dali na umetničko klizanje?“ „Ali njemu se sviđa. Nastavnik fizičkog nam je rekao da ga treba upisati na neki sport koji jača fleksibilnost celog tela. Sećaš se? Na poslednjim otvorenim vratima? O, čekaj, nisi se pojavila.“ „O, da, molim te nastavi da me proganjaš jer radim i omogućavam nam da vodimo ovakav život. Ne možemo svi da stavimo kaput na leđa u pet, kao ti. Pomislio bi čovek da sam udata za bankara, ali da je tako, drukčije bi pričali.“ „Koliko dugo si spremala tu izjavu?“, pitao ju je. „Jednostavno bi mi bilo krivo da ne zna u šta se upetljava. Ne zbog mene. Ljudi su takvi. A ljudi ga većinom ne razumeju. Ima li on onoliko prijatelja koliko bi trebalo da ima? Ne bih rekla.“ To je bilo čisto sranje. Nije da Soli nije imao prijatelja. Samo je više voleo da bude s porodicom, ili da čita Ratove zvezda. „Ima prijatelje. Šta je s Maksom?“ „Maks mu je prijatelj samo zato što sam ja prijateljica s Roksenom.“ „Maks mu je prijatelj jer je Soli jedan sjajan dečko.“

Ubedio je sebe da se oženio ženom jake volje. Ali odnedavno je sve postalo ogoljenije: evo para, evo kako ćemo ih potrošiti, a ako bi i ti da donosiš ovakve odluke, onda treba da zaradiš ovakve pare „Naravno da jeste. Ali ne ide to tako. Prijatelji su jer ja odvajam vreme za Roksenu. Roditelji podstiču druženje svoje dece s decom čiji roditelji nisu noćna mora. Odvajam vreme za Roksen, pa ona predloži da se Maks i Soli vide, jer ćemo onda i nas dve moći malo da se družimo.“ „Ti odvajaš vreme za Roksen jer bi da se popneš na društvenoj lestvici i da gostuješ po bogataškim kućama.“ Rejčel je zurila u njega dve ledene sekunde. „Treba da ode u letnji kamp kako bi porastao i osamostalio se.“


„Zašto ti se toliko žuri da ih se otreseš, Rejčel? Želeli smo ih, ne sećaš se?“

Hana se razvikala: „Zašto ste takvi, ovo nije pravedno!“

„Ne radi se o tome. Treba da se zapitamo kako to da, dok se ostala deca bore za nezavisnost, naša žele da otpuze natrag u matericu. Čoveče, praviš od mene čudovište.“

Rejčel konačno diže pogled s ekrana: „Možda treba da još jednom porazmislimo.“

Kasnije te večeri, pošto su nakon svađe sklopili uobičajeni ledeni detant, Tobi se pitao ko će učiniti ustupak kako bi se tenzija vratila na nivo koji su smatrali normalnim. Rejčel je sedela za kuhinjskim stolom, pred laptopom; on se zapita postavlja li i ona sebi isto pitanje. Dok je spremao večeru, u kuhinju uđe Hana.

„Ona je u pravu“, rekla je Rejčel. „Ni meni se to ne sviđa, ali ne treba je prisiljavati da se oseća drugačijom u svetu u koji smo je sami gurnuli.“

„Ne treba ti Instagram“, rekao je Tobi. Uključio je rernu da se zagreje. „Samo ćeš se nervirati, plus ćeš kad porasteš stalno visiti tamo. Mi bismo samo da te još malo sačuvamo od tog ludila, dok smo u mogućnosti.“ Oprao je batake i obrisao ruke. „Jednog dana ćeš nam biti zahvalna.“

Tobi se zagleda u nju. „Za manje od godinu dana puni dvanaest godina. Uvek smo govorili da će otvoriti nalog na Instagramu kad napuni dvanaest godina.“ Onda se okrenu prema Hani. „Za to postoji dobar razlog.“ „Da, da nemam nijednu drugaricu! To vi želite!“ „Ne“, rekao je. „Postoje studije koje govore o deci tvog uzrasta, o anksioznosti i društvenim mrežama. Zaključak je da to za tebe ne bi bilo dobro. Osećaćeš se loše, iako ti se čini da baš to želiš.“

„A je l’ neko razmišlja o anksioznosti koju osećam jer znam da se svi druže bez mene?“, umeša se Hana. „Je l’ neko razmišlja o tome?“

„Ne govori joj ti šta joj se čini da želi“, reče Rejčel. „Ona zna šta želi. Nije beba.“

Rejčel se zamisli. „Možda je tako. Znaš, Mirijam Rotberg mi je svojevremeno rekla kako ni ona neće pustiti svoju decu, a onda je pročitala da je anksioznost zbog toga što ga svi ostali imaju još veća od anksioznosti koju Instagram stvara.“

„Ne podrivaj dogovor koji smo već napravili.“

„Mi nismo Rotbergovi“, rekao je Tobi, držeći sirov batak u ruci. ■

ODLOMAK

„Drago mi je što ste oboje tu“, obznanila je, stojeći ukrućeno. „Htela bih da otvorim nalog na Instagramu, isti kao što ima bukvalno svako koga poznajem. Iz svega sam isključena, svaki dan svi u školi pričaju o nečemu što su videli na Instagramu, a ja pojma nemam.“

Tobi se strelovito okrenu prema njoj: „Rejčel!“


BIBLIOTEKA POZNATIH

KNJIGE POSTOJE DA SE POŠTUJU I VOLE U domu Ane Štajdohar i Nikole Demonje, poznatog muzičko-bračnog para, knjige zauzimaju posebno mesto, a kako se ljubav prema čitanju u njihovim porodicama prenosi s kolena na koleno, tako sada njih dvoje razvijaju i neguju tu ljubav kod svoje dece Razgovarala: Maja Šarić Foto: Ivan Dinić

I

na sceni i van nje pevačica Ana Štajdohar i saksofonista Nikola Demonja savršen su par. Čaroban su muzički tandem, što svakog petka vidimo i čujemo u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem, a pored mnogih zajedničkih interesovanja, dele i ljubav prema knjigama. U tom pogledu, šestogodišnja Nia i četvorogodišnji Lav pravi su naslednici svojih roditelja. Nia i Lav obožavaju knjige, a mama i tata im polako formiraju malu kućnu biblioteku u kojoj, za sada, dominiraju priče o princezama, dinosaurusima i superherojima. Koliku važnost u vašem domu imaju knjige?

A. Š.: Nedavno smo se preselili u novi stan. Knjige su smeštene na privremene police, jer i dalje razmišljam koje mesto je najsavršenije za njih. Želim da budu na idealnom mestu. U našem domu knjige imaju poseban tretman. Ko vam je preneo ljubav prema knjigama? Na kojim knjigama ste odrasli? A. Š.: Kada sam bila dete, imala sam posebnu rutinu sa tatom. Često smo odlazili u knjižaru koja se nalazila u okviru Malog pozorišta „Duško Radović“. Tata bi me pustio da sama obilazim rafove sa knjigama, pa bih dugo birala koju ćemo knjigu da kupimo. Pamtim te momente kao izuzetno lepe, a budući da smo često tu dolazili, gotovo precizno se sećam kako je knjižara izgledala. Volela sam dugo da biram, a najinteresantnije su mi bile ruske, ukrajinske, beloruske bajke. 26

Kupovali smo ih jednu po jednu, i to lagano skupljanje u komplet imalo je posebnu draž. Obožavala sam da ih čitam. Kasnije me je tata upisao u Biblioteku „Milutin Bojić“ i to je bio moj kutak. Ostajala bih dugo u biblioteci, u tišini pažljivo birajući naslov koji ću pozajmiti. Tada sam zavolela svet knjiga i naučila da ih poštujem kao neka posebna bića prema kojima treba biti pažljiv. N. D.: Svakako su mi roditelji preneli ljubav prema knjigama. Priče o knjigama su bile među najinteresantnijima za ručkom, jer nismo pojave uvek doživljavali na isti način. Kao mali pročitao sam sve od Tolkina i veliki sam ljubitelj njegovih dela i dan-danas. Jedva čekam da deca porastu dovoljno da sa njima ponovo proživim taj svet. Naravno, tu su bili i domaći klasici poput knjige Vlak u snijegu ili Orlovi rano lete. Kako svojoj deci prenosite ljubav prema književnosti i koje knjige im čitate? A. Š.: Deci pričam o svom iskustvu sa knjigama kada sam bila dete, sa željom da im prenesem ljubav. Oni imaju svoju malu kućnu biblioteku, koju često uvećavamo. Vreme se promenilo i toga sam vrlo svesna. Ja sam odrastala u analogno doba, a oni su rođeni u digitalnom vremenu. Mi smo imali crtani u 7.15 uveče, a deca danas znaju da su crtaći dostupni ceo dan, znaju da na internetu postoje ekranizacije raznoraznih priča i bajki, kao i sve drugo što bi im privuklo pažnju, pa je donekle teže zainteresovati ih za knjige. Ali nije nemoguće.

Čitamo uglavnom pre spavanja. Ja im predložim dva-tri naslova, pa oni izaberu. Ako baš ne mogu da se slože, onda jedno veče bira Nia, drugo Lav. Tokom čitanja pravimo pauze kako bismo pojasnili sve što im je nejasno, pa imamo i „ozbiljne“ razgovore o životu. N. D.: Naša dečica veoma vole da im se čitaju knjige i verujem da će ubrzo i sama početi da uživaju u njima. Ćerkica je slova brzo savladala, i ćirilična i latinična, i baš pokazuje interes za pisanu reč. A i brat uz nju. Čitamo im svašta, od bajki i basni, priča, stripova, do geografije ili istorije, primereno njihovom uzrastu. Koja je najdraža književna junakinja vaše ćerke, a sa kojim književnim junakom se poistovećuje vaš sin? N. D.: Lav je veliki ljubitelj superheroja i dinosaurusa. Spajdermen je trenutno glavna faca u njegovoj glavici. A Nia mi je upravo rekla da joj je omiljena junakinja Bel iz knjige Lepotica i zver. Sećate li se koju ste školsku lektiru sa zadovoljstvom pročitali a da vam je i dan-danas važna? A. Š.: To je Kafkin Proces. Isprva mi je bila čudna i nisam je razumela. Nakon časova analize, shvatila sam drugu, skrivenu priču o procesu koji se ne dešava samo u spoljnom svetu već unutar glavnog lika. N. D.: U srednjoj školi sam u okviru lektire pročitao dve knjige koje baš pamtim – Mi deca sa stanice Zoo i Droga i ljudsko ponašanje.


5

knjiga za sva vremena po izboru Ane Štajdohar:

1. Na Drini ćuprija, Ivo Andrić

1. Umeće ljubavi, Erih From

2. Krst na križu, Ratko Dmitrović

2. Dobro drvo, Šel Silverstejn

3. Tibetanska knjiga života i smrti,

3. Proces, Franc Kafka 4. Usamljenost prostih brojeva,

Sogjal Rinpoće 4. Majls – autobiografija, Majls Dejvis 5. Gospodar prstenova, Dž. R. R. Tolkin

U to vreme, u bloku u kome sam živeo, droga je bila lako dostupna i na neki način su mi te knjige pomogle da prođem kroz period odrastanja bez želje da ikada probam te gluposti. Kad ne čitate deci, koje knjige birate za svoju dušu? Imate li omiljeni književni žanr, da li radije čitate klasike ili savremenu literaturu? A. Š.: Za čitanje mi je potreban određeni ambijent, ali i raspoloženje. Ne mogu da se usredsredim na knjigu ako me stalno nešto prekida ili ako razmišljam o hiljadu stvari koje treba da obavim. Čitam periodično. Nekada knjiga može lako da me uvuče u sebe, pa se distanciram od svega što je van njenih stranica, kao da ne postoji ništa drugo, a nekada prođu i meseci da ne odmaknem od početka.

Volim italijanske autore. Kada za to imam strpljenja, čitam originalna izdanja kako bih održavala poznavanje jezika. U toku studija pročitala sam gotovo sve klasike italijanske književnosti, a danas mi više prijaju savremeni autori. N. D.: Sticajem raznih okolnosti, i globalnih i „regionalnih“, ali i nekim drugim sasvim slučajnim okolnostima koje su se desile pre izlaska filma Dara iz Jasenovca, trenutno sam u sferi mračne strane čovečanstva, u tom jezivom delu naše prošlosti koja se zove NDH. Kupio sam jednu od tri knjige čuvenog izraelskog istoričara i stručnjaka za Holokaust Gideona Grajfa, a druga me čeka u biblioteci. Treću tek treba da nađem. Ta tematika me interesuje oduvek i mislim da je vrlo važno da se informišem i da svoja saznanja podelim sa ljudima koje to interesuje. Istina

Paolo Đordano 5. Kako Bog zapoveda, Nikolo Amaniti

mora da se zna, i naglas da se ponavlja, da istorija ne bi. Da li se i u kojoj meri muzika i književnost prožimaju? A. Š.: I te kako. Ako posmatramo pesmu, bilo koju, njene reči i melodija su celina, oni zajedno stvaraju slike, predstave u glavi slušaoca. Ja pridajem veliki značaj tekstu kada stvaram pesme. Mnogo puta mi se desilo da odustanem od melodije koju sam komponovala, iako mi se inicijalno veoma dopala, jer nisam uspela da smislim tekst koji bi se savršeno uklopio. Ne samo da tekst treba metrički da se uskladi sa melodijom, on mora da isprati atmosferu priče koju već priča muzika. Isto je i u obrnutom procesu. Svaki tekst već ima svoje boje i tonove, neko određeno raspoloženje koje treba dočarati muzikom. ■

BIBLIOTEKA POZNATIH

5

knjiga za sva vremena po izboru Nikole Demonje:


DOBROTA NAM JE U GENIMA

deo evolutivnog puta, ali gotovo sve imaju problem da objasne kako su došljaci iz Afrike uspeli da nadjačaju neandertalce koji su u Evropi živeli stotinama hiljada godina ranije. Pritom su neandertalci bili fizički daleko superiorniji, bolje prilagođeni uslovima života u tadašnjoj Evropi, a imali su i veći mozak. Omiljene teorije o divljačnoj strani naše prirode, o toj zveri unutar čoveka se ne uklapaju, kao ni one o superiornoj inteligenciji. Rešenje ove zagonetke je po svoj prilici na drugoj strani. Mi nismo nadvladali jače i pametnije neandertalce većom silom i bržim razmišljanjem, mi smo verovatno bili pitomiji, spremniji da međusobno sarađujemo.

Č

esto se setim jednog prijatnog putovanja avionom kada sam se sa suprugom vraćao iz Moskve, a većina putnika su bili radnici, građevinci, koji su se posle završenog posla u dalekom Sibiru vraćali kući. Topla, prijatna, ljudska atmosfera koju su u kabini aviona napravili ti ljudi bila je u potpunoj suprotnosti u odnosu na predubeđenja o grubim radnicima sa građevine. U Sibiru nisu gradili pojedinci koji ispod oka gledaju jedni druge. Postojao je kvalitet više, ono što je našoj civilizaciji omogućilo da osvaja i negostoljubiva prostranstva. Bili su obični, vredni, dobri ljudi, i to se jasno osećalo u neverovatnom štimungu koji su napravili tokom uobičajenog komercijalnog leta, a kojem su se pridružili i svi ostali putnici.

Postoje mnoge teorije kako su sapijensi uspeli da prevladaju sve ostale hominine s kojima su delili veliki

Mi nismo nadvladali jače i pametnije neandertalce većom silom i bržim razmišljanjem, mi smo verovatno bili pitomiji, spremniji da međusobno sarađujemo

SKRIVENO LICE CIVILIZACIJE Vekovima smo verovali da je civilizacija samo tanka fasada koja će se raspući na najslabašniji udar, a onda će na površinu isplivati „prava“ ljud-

ska priroda puna sebičluka, zavisti, zlobe i urođenog divljaštva. Ovakav stav je duboko ukorenjen u društvu, religiji, filozofiji, kulturi. Ali šta ako je većina ljudi pristojna i dobra? Svestan svih prepreka, problema i predrasuda koje povlači ovakav „naivan“ stav, Rutger Bregman, „holandski vunderkind novih ideja“ po Gardijanu i „jedan od najeminentnijih evropskih mislilaca“ po TED-u, prihvatio se teškog zadatka da nam pokaže da je homo sapiens zapravo homo maza – pitomi čovek, da evolucija ne forsira agresivne i divlje nego dobre i pitome, što nam je ponekad vrlo teško da prihvatimo jer učenje po kome su ljudi po prirodi sebični i loši ima dugu tradiciju u zapadnoj misli i tome nas uče od malih nogu.

IZ PRVE RUKE

Da je homo sapiens zapravo homo maza, odnosno pitomi čovek, nije nam lako da prihvatimo, jer nas od malih nogu uče da su ljudi po prirodi sebični i loši. Knjiga Čovečanstvo: Istorija koja uliva nadu Rutgera Bregmana, napisana nakon mnogo godina temeljnog istraživanja, pokazuje da verovanje u velikodušnost i saradnju ipak nije puki optimizam, saznajemo od urednika u Laguni Srđana Krstića

Knjiga Čovečanstvo: Istorija koja uliva nadu nema tendenciju da vas obrlati i uveri u nemoguće. Ona je rasadnik novih, smelih ideja o ljudskoj prirodi i svakako će vam otvoriti nova polja razmišljanja, što je svrstava uz Hararijeva dela. Napisana je posle dugih godina ozbiljnih istraživanja onih pojava koje pogrešno uzimamo zdravo za gotovo, a obrađuje široku lepezu „dokaza“ i tvrdnji da imamo nasilnu, urođeno lošu prirodu, koji idu dotle da čak i svaki naš humani gest tumače kao iskaz egoizma. Bregman nam pokazuje drugo, skriveno lice naše civilizacije, ono duboko ljudsko i toplo, što greje čak i daleki Sibir. Mladi evropski mislilac i njegova sjajna knjiga će vam čak i u ovom vremenu, teškom za čitavu planetu, vratiti nadu i veru u pobedu čovečanstva. ■ 29


KNJIŽEVNA KRITIKA

Zarobljeni umetnik

KNJIŽEVNA KRITIKA

Uzbudljivim i satiričnim romanom Priručnik o slikanju i pisanju nobelovac Žoze Saramago preispituje funkciju umetnosti i književnosti, kao i ulogu kritičara i korene koji formiraju zapadnu kulturu Piše: Aleksandra Đuričić Foto: @just.took.the.right.book

R

oman koji je sve samo ne priručnik u bukvalnom smislu reči ispričan je u prvom licu jednine i predstavlja svojevrsni lament nad sudbinom umetnika u svakom vremenu i okolnostima. Ukoliko nečim opravdava ironiju reči priručnik u naslovu, onda se uputstva ne odnose na umetnički postupak, već su upućena onima koji ljude smeštaju u fioke. Pripovedač je slikar koji pisanjem autobiografije traži za sebe slobodu izražavanja koju mu slikarstvo ne pruža. On živi u Lisabonu pod Salazarovim režimom negde početkom sedamdesetih godina prošlog veka i traži puteve ka ličnoj i umetničkoj slobodi preispitujući sve što sačinjava njegov život. Osnovno, obezbeđenje egzistencije, pokušaće da reši slikanjem naručenog portreta. Model je uticajan bogataš koji želi da bude ovekovečen. Slikar vidi nešto drugo i rešen je da naslika još jedan, realni, portret čoveka koji mu se gadi. Tako i umetnik i model vide ono što žele, onu stranu stvarnosti koja im se čini podnošljiva. Proces stvaranja naručenog uvek je za umetnika mučan i protkan svojevrsnim osećanjem poniženja. Kako bi to izbegao, Saramagov junak drži se na emotivnoj distanci od svega, približavajući se na taj način drugim strancima u književnosti dvadesetog veka. Saramago piše ovo delo sa punih 55 godina, dakle kao čovek i pisac koji je u zenitu iako tek počinje da objavljuje svoja dela. Bez posebnog opterećenja, do tada je radio druge poslove i preživljavao na različite načine, ne odustajući od svoje umetnosti.

30

Njegov junak ne pokazuje ni blizu toliko upornosti, zapravo mu je sušta suprotnost. Zarobljen političkim okolnostima u kojima se zemlja nalazi, i to pre svega strahom od Salazarove policije, kao izlaz vidi svojevrsno otuđenje, otklon od svega što ga okružuje. I ljubav prema ženi predstavlja samo fizički čin, povremeno u literarnom postupku doveden do same granice sirove erotike, a slikanje i pisanje su lišeni slobode, vazduha, originalnosti izraza, svetlosti neophodne da bi se stvorilo istinsko umetničko delo. Druženje i kontakti sa ljudima su beskrvni, neiskreni, puni potrebe da se istakne, dominira, bude bolji od poslušnika, moralniji od korumpiranih, iskreniji od lažljivih. Tako čitav životni zamah biva ugušen u nekoj vrsti fioke u kojoj obitava čovek bez nade, umetnik koji zna da će biti zaboravljen i protiv takve vrste promašaja ostaje mu kao jedino oružje cinizam, kopljem okrenut prema samom sebi. Jedno putovanje u Italiju i susret sa autentičnom umetnošću pretvorilo se u celoživotno maštanje o slobodi stvaranja i velikom talentu koji mu je uskraćen. Italija kao neka vrsta Arkadije koja je nedosegnuta i nedostižna ostaje njegovo duhovno utočište, ali ne i inspiracija. Otuđivši se i od Boga i od ljudi, ipak ostaje svestan svog formata, ali još više svoje sputanosti. Strah okiva svaku njegovu misao, a cenzura svaki uzlet mašte. Pritisnut, on postaje kao duh zarobljen u boci sa izvesnošću večnosti u kojoj će biti zaboravljen kao najvećom kaznom. Roman pisan u trenutku kada je Saramago već zreo ali još nepriznat

umetnik, bez mogućnosti da nasluti svetsku slavu koja će doći tek u poznim godinama, odslikava verovatno duševna stanja u kojima se pisac mogao nalaziti u zemlji koja je tek izlazila iz godina diktature i u umetničkom okruženju koje još nije bilo spremno za originalnost njegovog izraza.

Iako oplakuje umetnika, Saramago ne može ostaviti čoveka u njemu bez nade i vere u lepotu Tako sudbina umetnika predstavlja metaforu života u neslobodi, sve zarobljene umove i žudnje za životom koje su ostale neispunjene sakateći slobodu stvaranja i umetnost koja može da postoji samo ukoliko joj se to dozvoli. S druge strane, gušeći slobodu izražavanja i talente koji, ponekad i osrednji kao u slučaju Saramagovog junaka, ipak osećaju snažnu potrebu da se ispolje, društvo potpisuje smrtnu presudu samom sebi, ostajući bez zapisa i svedočanstava za budućnost i bez smisla postojanja u sadašnjosti. Iako oplakuje umetnika, Saramago ne može ostaviti čoveka u njemu bez nade i vere u lepotu. Njegov junak će osetiti i proživeti pravu ljubav koja će mu vratiti autentična osećanja i njihova snaga pobediće prolaznost i zaborav. Ili, pesničkim jezikom rečeno, ne postoji umetničko delo koje se svojom lepotom može približiti samo jednom trenutku prave ljubavi. ■


Istorija iza slike Zabeleženo na Novo izdanje savremenog klasika Devojka sa bisernom minđušom inspirisalo je bukstagramera Marka Kovačevića, na čijem se profilu @bukmarkic nalaze odlični književni prikazi, da kroz priču o knjizi osvetli još jednom i priču koja se nalazi iza slavnog umetničkog dela Johanesa Vermera Foto: @bukmarkic

P

ronaći dobar i kvalitetan istorijski roman, koji pritom ne nudi samo interesantnu priču, veliki je izazov. Trejsi Ševalije je jedna od onih spisateljica koje se zaista potrude da istraže istorijski kontekst romana o kom pišu. Likovi u njenim knjigama su mahom istorijske osobe koje su zaista postojale, a o kojima ne znamo mnogo. Pisala je o poznatom romantičaru Vilijamu Blejku, zatim o Meri Ening, jednoj od najbitnijih figura u svetu potrage za fosilima, pa o čoveku koji je popularizovao drvo jabuke u Americi, Džoniju Eplsidu. Ali glavna asocijacija na ime Trejsi Ševalije je priča o holandskom umetniku Johanesu Vermeru, koji je živeo i radio u XVII veku u Delftu u Holandiji, i njegovom umetničkom delu Devojka sa bisernom minđušom, po kome roman nosi ime.

i šta je to što je izdvaja od drugih pisaca istorijske fikcije. Historiografska metafikcija je varijanta postmodernog romana i donekle podžanr istorijskog žanra, odnosno stil kojim se mnogi umetnici služe kako bi na poseban način dočarali određenu priču, sa ciljem da pokažu sve načine na koje poimamo istoriju kao takvu. Koristeći istorijske činjenice i neke malo manje poznate epizode ili manje poznate ljude iz istorije, autorka priča priču kako je do određenog cilja moglo doći. Sličan način pisanja i korišćenja istorijskih činjenica u fikciji imaju i Margaret Atvud u romanu Alijas Grejs, ili Hana Kent u romanu Pogrebni običaji. Dakle, u slučaju Devojke sa bisernom minđušom Trejsi koristi istoriju ne samo Holandije i gradića Delfta gde je smestila svoju priču već govori i o ljudima koji su zaista postojali, kao što je to slučaj sa slikarom Johanesom Vermerom, njegovom suprugom Katarinom i svekrvom Marijom Tins. Iako njihova imena stoje zapisana u istoriji, njihova karakterizacija u romanu je čista fikcija. U centru ovog romana je stvaranje umetničkog dela, ali bitno je znati da ovo nije prava priča o tome kako je do stvaranja Devojke sa bisernom minđušom došlo, već samo Trejsina ideja o tome kako je do nje moglo doći. U knjizi se pominju i mnoga druga Vermerova slavna dela. U nekoliko scena, Trejsi Ševalije smišlja priče u priči, dakle, ukratko nam objašnjava kako je moglo da dođe i do izrade nekih drugih njegovih slika. Pogled na Delft, jedna od njegovih najpoznatijih slika iz 1660. godine, opisana je u romanu, kao i slika Mlekarica, koja je u knjizi vezana za lik Taneke, Vermerove kućne pomoćnice, koja je ovde plod autorkine mašte. VIŠESLOJNA PRIČA Međutim, istina iza prave Devojke sa bisernom minđušom je mnogo drugačija. Nikad se nije saznalo ko je misteriozna devojka sa slike, iako se veruje da je to bila Vermerova najstarija ćerka. Takođe, mnogi umetnici dele mišljenje da na pomenutoj slici devoj-

ka uopšte ne nosi bisernu minđušu, prvenstveno zbog njene veličine, već da ima minđušu napravljenu od lima ili neke druge vrste metala. Ipak, to nije sprečilo autorku da stvori lik sjajne šesnaestogodišnje Grit, devojke koja jednog dana pronalazi posao u kući slikara Vermera kako bi se odvojila od porodice koja tone u siromaštvo. Neverovatno je kako je Trejsi uspela da dočara period Holandije iz XVII veka. Uz njenu knjigu ćemo osetiti miris Vermerovog ateljea, smrad mesa na pijaci, prošetati ulicama Delfta i zaista osećati da smo tamo. Sa te strane, Ševalije je uradila odličan posao; ne samo da je istražila sve do najsitnijeg detalja već je znala i da sve to prenese na pravi način. Gritina naracija je takođe za svaku pohvalu. Autorka je dala glas šesnaestogodišnjoj devojci koja tek počinje da se stara o sebi, devojci koja odjednom biva „bačena“ u novu porodicu i jedan dijametralan svet, svet umetnosti i prestiža, a opet uspeva da zadrži deo sebe. Evidentno je da je glavna tema romana umetnost i njeno stvaranje, ali osim toga, autorka nam govori da je važno da ostanemo svoji i da ne zaboravimo svoje korene ma kojim putem da nas život povede. Ako zagrebete malo ispod površine, uspećete da prepoznate i feminističku notu knjige, jer Trejsi Ševalije piše o ženama iz tog perioda koje su bile vlasništvo muškaraca. Počevši od ćerki, supruga pa sve do kućnih pomoćnica, ovo je roman koji nam govori o tome da bi svako trebalo da bude vlasnik svog tela i da svako može i sme da radi ono što želi. Grit će, kroz roman, shvatiti da je „na prodaju“, odnosno da njene želje i njeni planovi nisu toliko bitni. Devojka sa bisernom minđušom je slojevit roman kojim je Trejsi Ševalije napisala ne samo odu umetnosti, ne samo odu velikom holandskom slikaru i poznatoj slici već i priču o tome da nas život može voditi na najrazličitije strane, ali je važno da sačuvamo sebe, da ne izgubimo svoju suštinu. ■

Kako bi se pristupilo ovom romanu na najbolji mogući način, potrebno je znati kako Trejsi gradi svoje romane 31


DELFI KUTAK

DELFI KUTAK

Članovi Delfi kutka oduševljeni su knjigom izvrsnog mađarskog pisca Šandora Maraija Sveće gore do kraja. O ovom napetom i izvrsno strukturiranom romanu, koji je ocenjen kao klasik moderne evropske književnosti, utisak je iznela jedna čitateljka TRAGANJE ZA ISTINOM U KNJIZI

Sveće gore do kraja Šandora Maraija Piše: Andrijana Petković

N

e pamtim kada sam poslednji put u nekom proznom delu naišla na toliko čestu upotrebu stilskih figura i kada sam poslednji put pročitala delo čija je svaka druga rečenica kao slika. Evo, na primer, kako Šandor Marai rečima slika Pariz: „(…) Videlo je klizave krovove, visoke dimnjake koji su se sivo krivili među prljavim zavesama vlažnog neba, kao da sasvim drugačije i nerazumljive tajne nekih sudbina uzvikuju prema svetu. Žene su smejući se hodale po kiši, jednom rukom bi malo odigle suknje kao da su kiša, nepoznat grad, francuski jezik, sve to, bili neka vesela i veličanstvena stvar, samo dečak još ne može da razume.“ A kako je tek, na samo nekoliko stranica uspeo da dočara duh Beča, na kakav samo način opisuje šumu, zamak, enterijere... Stekla sam utisak da sam sve to videla sopstvenim očima, da sam sve doživela a ne samo pročitala. Marai je u svom pripovedanju posebno zgusnuo neobična, lepa poređenja koja oživljavaju slike kao što je ova: „Muziku je slušao celim telom, onako žedno, kako osuđenik u ćeliji osluškuje daleke korake, koji možda donose vest o spasenju.“ Ili neka od ovih: „Već u predsoblju osetio je prijatnu toplinu kaljeve peći, kao neko rodbinsko rukovanje“, „U dvorištu zamka stajalo je više stotina godina staro stablo smokve, kao neki mudrac pri izlasku sunca

32

koji, u svojim godinama, samo sasvim jednostavne priče može da ispriča“… Mogla bih nasumično da otvaram stranice i na svakoj bih pronašla pregršt ovakvih, pa i lepših komparacija, mogla bih unedogled da ih ispisujem. Da je Marai, kao stari mudrac iz poslednjeg citata, ispričao neku sasvim jednostavnu priču, i ona bi bila vredna čitanja zbog stila i neverovatne lepote jezika kojim se ovaj pisac služi, zbog rečenica koje, bez obzira na ukrase, teku kao potok koji se ne zaustavlja ako u njega ubacimo latice cveća. U Maraijevoj priči, međutim, ništa nije jednostavno. Moglo bi se reći da je ova knjiga tapiserija satkana od najtananijih, najdubljih, za život nasušnih osećanja, a ne bi bilo pogrešno ni reći da je Marai ovim romanom razmrsio sva ona pitanja, zahteve, želje, emocije koje život pomeša, umrsi, uveže u čvorove. Jer njihova kakvoća i važnost postaju stvarne, postaju istinite tek kad se samostalno sagledaju. Dva nerazdvojna prijatelja iz detinjstva će se u svojim tridesetim godinama razići, jedan će otići bez reči, a onda, nakon četrdeset i jedne godine, ponovo će se sresti. Zašto je jedan od njih morao da ode? Koje su se to niti osećanja uprele, pa je otišao daleko, u tropske krajeve? Šta može preprečiti put prijateljstvu? Mogu li se čvorovi prijatelj-

stva tek tako razvezati? Da, ovo je priča o prijateljstvu, o ljubavi, o dubokim uzajamnim vezama, ali je mnogo više od toga. Ovo je priča koja rasvetljava ljudsku prirodu, njene segmente, ono slično i različito u ljudima. Govori se u njoj i o sudbini, i o tome kako je sami krojimo ili ne. Međutim, iz mnoštva niti ova priča teži da razmrsi, izdvoji jednu, onu koja je, naposletku, i najvažnija. Baš kao što general, jedan od dvojice prijatelja, očekuje da nakon četrdeset i jedne godine sazna istinu, tako ovaj roman nama otkriva istinu. Jer nije li čovekov životni put zapravo traganje za istinama? Možemo li istinu odgonetnuti? Koliki je njen značaj? „Čovek uvek na kraju celim životom odgovara na važnija pitanja. Nije važno šta govori u međuvremenu, kakvim rečima i adutima se brani. Na kraju, na kraju svega odgovara činjenicama iz svog života na postavljena pitanja, koja je svet tako nemilosrdno postavio upravo njemu. Ta pitanja glase: Ko si ti? Šta si hteo? Šta si zaista znao? Čemu si bio zaista veran i neveran? Prema čemu i prema kome si bio hrabar ili kukavica? To su pitanja.“ Odgovori dolaze na kraju života. Na kraju dolazi i istina. Ali sigurna sam da sam čitajući ovo delo otkrila važne istine, jer ih Marai ovom pričom daruje, dozvoljava da ih čitalac otkrije pre kraja... Zato je ovo delo zlatna nit, pravo blago. ■


Hamnet po meri američkih kritičara

R

oman Megi O’Farel Hamnet dobitnik je nagrade za beletristiku američkog Nacionalnog kruga književnih kritičara, koji čini više od 600 književnih kritičara i urednika u Sjedinjenim Državama. Megi O’Farel, autorka osam knjiga, postala je opsednuta pričom o Šekspirovom sinu Hamnetu dok je studirala engleski jezik na Kembridžu, a za izvrsnu priču inspirisanu malo poznatom sudbinom sina slavnog Šekspira već je nagrađena priznanjem Women’s Prize za 2020. godinu. ■

Nepoznato o…

Tomasu Pinčonu ► Vilijam Pinčon, predak Tomasa Pinčona i jedan od prvih evropskih doseljenika u Ameriku, ► Tomas Pinčon je išao na predavanja kod Vladimira Nabokova, ali ga je slabo razumeo

zbog specifičnog ruskog akcenta.

► Sredinom 1960-ih godina se potpuno povukao iz javnosti. Ipak, pojavio se na snimanju

dve epizode animirane serije Simpsonovi sa kesom na glavi. ■

VESTI

1636. godine osnovao je grad Springfild u Masačusetsu.


VAŠ KNJIŽAR Milan Blagojević

(Knjižara Gornji Milanovac)

P

ZAVRŠNA REČ

osao šefa knjižare je veoma dinamičan i svaki dan predstavlja novi izazov – ovim rečima svoje radno mesto opisuje Milan Blagojević, šef knjižare u Gornjem Milanovcu. Ta pozicija podrazumeva veliku odgovornost i predan rad, kako na polju organizacije posla tako i u ukupnom funkcionisanju knjižare – od rešavanja tehničkih pitanja do komunikacije sa čitaocima. Naravno, sve to uz fantastičnu saradnju sa kolegama. Koji trenutak pamtite kao najizazovniji u dosadašnjem radu? Prošla godina je bila najizazovnija do sada jer se radilo u znatno drugačijim okolnostima u odnosu na prethodne. Održavanje manifestacija Noć knjige i Sajamski dani zahtevalo je potpuno drugačiji pristup u organizaciji, što je svakako predstavljalo veliki izazov.

NOVI ULOV

Šta za Vas predstavlja kontakt sa čitaocima i kako odlučujete koju ćete knjigu preporučiti?

Rad sa čitaocima je svakako najlepši deo posla. I kolege i ja osećamo posebnu odgovornost jer želimo da opravdamo poverenje naših posetilaca. Preporučiti knjigu koja će se dopasti čitaocu nije jednostavan posao. Potrebno je mnogo čitati, stalno pratiti nove i upoznavati se sa starim naslovima različitih žanrova kako bi se preporučila knjiga koja će se dopasti različitim čitaocima. Pošto vodim knjižaru u manjem gradu, naši kupci su u najvećem broju stalni posetioci, sa izgrađenim ukusom, tako da u radu sa njima uvek postoji dodatni izazov – kako im otkriti nekog pisca, za njih novog, koji će im se dopasti. Procena je moguća jedino na osnovu razgovora sa čitaocem o tome šta voli i za kakvo štivo je trenutno raspoložen. Koja knjiga Vas je u poslednjem periodu posebno zainteresovala? Drago mi je što se nedavno ponovo pojavio roman Samarkand Amina Malufa, koji opet čitam i u njemu pronalazim nešto novo u odnosu na prethodno čitanje. Od naslova koje sam čitao u poslednje vreme svakako bih izdvojio roman Čovek koji je voleo pse Leonarda Padure i romane Liju Cisina, koji po mom mišljenju trenutno piše najoriginalniju naučnu fantastiku. Svima takođe preporučujem Alternativnu istoriju Srbije, koja pruža interesantna razmišljanja o istoriji koja je u bitnim trenucima mogla da ode u drugom pravcu od onog koji se na kraju desio, što bi dovelo do toga da naš današnji svet izgleda potpuno drugačije.

Bliže se Dečji dani kulture. Koje knjige roditelji najradije biraju za svoje mališane? Naši kupci su veoma probirljivi kada kupuju knjige za svoje mališane i tom „poslu“ pristupaju ozbiljno i odgovorno, jer je potrebno da odabrani naslov istovremeno bude i zabavan i poučan. Od romana koji se bave pitanjima koja se javljaju u određenim uzrastima do interesantnih enciklopedija pomoću kojih deca stiču prva znanja o tome kako funkcioniše svet. Postoji ogroman broj knjiga uz koje deca stiču čitalačke navike i uče. Koji dečji ili tinejdž naslov uvek od srca preporučujete? Uvek preporučujem knjige koje podstiču dečju radoznalost, poput romana Džordžov tajni ključ vaseljene Lusi i Stivena Hokinga, kao i istorijske biografije namenjene mlađem uzrastu. Izdvojio bih i odličan roman Zagrli Mesec, koji ima jaku poruku o razumevanju i negovanju ispravnih životnih vrednosti.■

NOVI ULOV:

Kao voda za čokoladu Laure Eskivel Sa nestrpljenjem iščekujemo bestseler o ljubavi, kuvanju i magiji! Knjiga Kao voda za čokoladu Laure Eskivel već samim svojim naslovom kreće da golica čula Piše: Ivana Veselinović

S

vako od dvanaest poglavlja knjige Kao voda za čokoladu, nazvanih po mesecima u godini, počinje tradicionalnim meksičkim receptom koji evocira događaje iz života junakinje Tite. Ona oduvek intimno oseća mističnu i sveprožimajuću moć koju ima spremanje hrane. Rođena u kuhinji, još u detinjstvu ovladava kulinarskim veštinama pomažući porodičnoj kuvarici Naći. Tajni sastojak njenih jela su suze koje nemilice teku, bile one radosnice ili izazvane tužnim događajem. U zavisnosti od toga kako se oseća dok priprema jelo, ono će imati različit efekat na one koji ga konzumiraju.

34

A baš zato što tako intenzivno i duboko oseća sve oko sebe, životi njenih ukućana su pod nepredvidivim uticajem njene kuhinje. Iz stranice u stranicu obuzimaće vas osećaj da ste uronili u tople, mekane grudi matrijarhata, osetićete dobro poznati miris zaprške iz bakine kuhinje, čućete zvuk vatre iz starog šporeta i klokot mleka koje samo što ne iskipi. Baš kao i prokletstvo, kuhinjske veštine se prenose sa kolena na koleno. Titina unuka pripoveda priču o svojoj baba-tetki, od koje je ostala samo sveska s receptima. ■

Iz stranice u stranicu obuzimaće vas osećaj da ste uronili u tople, mekane grudi matrijarhata


Profile for Laguna

Časopis Bukmarker - broj 6  

Advertisement
Advertisement
Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded