Page 1


Naslov izvornika:

Archer's voice

A Sign of Love Novel

Mia Šeridan

Arčerov GLAS


Ova knjiga posvećena je mojim momcima - Džeku, Kejdu i Tajleru.

Svetu je potrebno što više dobrih ljudi.

S ponosom izdvajam tu trojicu.

Braća do kraja.


Legenda o kentauru Hironu Kentauri su bili poznati po raspusnom životu, pijančenju, siledžijstvu, razvratu. Ali Hiron nije bio poput ostalih - bio je mudriji, plemenitiji od svoje vrste. Zvali su ga ˝dobri kentaur˝ i ˝ranjeni iscelitelj˝. Na nesreću, Herkul, Hironov prijatelj, pogodio ga je otrovnom strelom tokom borbe s drugim kentaurima. Pošto je Hiron bio besmrtan, a rana neizlečiva, nije bilo načina da bude pošteđen silnih patnji. Na kraju, Hiron je došao do Prometeja, kojeg su bogovi osudili na večne muke. Prometej je bio vezan za stenu i svakog jutra orao bi dolazio da mu kljuca jetru, a svake večeri jetra bi mu ponovo zacelila. Hiron je ponudio svoj život u zamenu za Prometejev i tako obojicu oslobodio večnih muka. Hiron je pao mrtav Prometeju pred noge. Ali zbog njegove dobrote i zasluga, Zevs je od Hirona stvorio sazvežde Strelca, da njegova lepota za sva vremena ostane na nebu. Hironova rana simbol je transformišuće moći patnje - bol, i fizička i duševna, može postati izvor velike moralne i duhovne snage.


PRVO POGLAVLJE Arčer (sedam godina), April ˝Daj mi ruku! Uhvatiću te!˝, rekoh. Helikopter se podigao kad je Djuk uhvatio Snejkovu ruku. Trudio sam se da budem što tiši dok sam se igrao - mami opet nije bilo dobro. Spavala je gore u sobi i nisam želeo da je probudim. Pozvala me je da gledam crtaće s njom u krevetu, ali kad sam video da je zaspala, sišao sam u prizemlje da se igram plastičnim vojnicima. Helikopter je sleteo. Moji momci su iskočili i otrčali pod stolicu preko koje sam stavio peškir i pretvorio je u podzemni bunker. Dohvatio sam helikopter i ponovo ga podigao, imitirajuću zvuk elise. Voleo bih da pucnem prstima i da igračka postane pravi helikopter. Onda bih stavio mamu unutra i odleteli bismo odavde - daleko od njega, od mračnih očiju i maminih suza. I bilo mi je svejedno gde bismo sleteli, samo da bude daleko odavde. Otpuzao sam u bunker i nekoliko minuta kasnije čuo sam da se ulazna vrata otvaraju i odmah potom zatvaraju. Čuo sam i teške korake u predsoblju i hodniku kako dolaze ka mestu na kojem sam se igrao. Provirio sam i ugledao par uglancanih crnih cipela i prepoznao nogavice uniforme. Ispuzao sam što sam brže mogao i uzviknuo: ˝Striče Konore!˝ On je kleknuo, a ja sam mu se bacio u naručje, pazeći da ne zakačim bok na kojem je držao pištolj i policijsku baterijsku lampu. ˝Hej, momčino˝, rekao je, zagrlivši me. ˝Kako je moj heroj-spasilac?˝ ˝Dobro sam! Jesi li video kakvo sam podzemno utvrđenje sagradio?˝ Ponosno sam mu pokazao tvrđavu koju sam ispod stola napravio od ćebadi i peškira. Bila je baš dobra. Stric Konor se nasmešio i pogledao iza mene. ˝Naravno da sam video. Dobro si je napravio, Arčere. Nikad nisam video tvrđavu koja izgleda ovako neosvojivo.˝ Namignuo je i još šire se osmehnuo. Nacerio sam se. ˝Hoćeš da se igraš sa mnom?˝ upitah ga. Razbarušio mi je kosu. ˝Ne mogu sad. Kasnije, važi? Gde ti je mama?˝ Osetio sam kako mi osmeh bledi. ˝Mhm, nije joj dobro. Legla je.˝ Pogledao sam u stričeve zlatnosmeđe oči. Odmah mi se javila slika neba pre oluje - tamna i zastrašujuća. Odmaknuo sam se malo. U istom trenu stričeve oči su zasvetlile, zasijale, privukao me je ponovo k sebi i čvrsto me zagrlio. ˝U redu je, Arčere, u redu˝, rekao je. Odmakao me je od sebe, držeći me za ruke, i pogledom je prelazio preko mog lica. Obojica smo se nasmešili. ˝Imaš mamin osmeh, znaš li to?˝ Ozario sam se. Voleo sam mamin osmeh - topao i lep, pun ljubavi. ˝Ali ličim na tatu˝, rekao sam, spustivši pogled. Svi kažu da sam pravi Hejl. Zagledao se u mene, kao da je želeo nešto da mi kaže, a onda se predomislio. ˝E, pa, to je dobro, druškane. Tvoj tata je baš zgodan dasa.˝ Nasmešio mi se, ali mu radost nije stigla do očiju. Pogledao sam ga, poželevši da izgledam kao stric Konor. Mama mi je jednom rekla da u životu nije videla zgodnijeg muškarca. A onda je skrenula pogled kao da je nešto skrivila, kao da nije trebalo to da mi kaže. Verovatno zato što mi nije bio tata, nagađao sam. Osim toga, stric Konor je bio policajac - pravi heroj. Kad porastem biću kao on. Stric Konor se podigao, ˝Idem da vidim da li ti se mama probudila. Igraj se tu, ja ću doći


za minut, važi?˝ ˝Važi.˝ Klimnuo sam glavom. Razbarušio mi je kosu i krenuo ka stepenicama. Sačekao sam nekoliko minuta, a onda sam tiho pošao za njim. Zaobišao sam svaki škripavi stepenik, napredujući uz gelender. Umeo sam da budem tih. To je bilo od velike važnosti za život u ovoj kući. Kad sam stigao do vrha stepeništa, stao sam ispred vrata mamine sobe i slušao. Vrata su bila tek malo odškrinuta, ali i to je bilo sasvim dovoljno. ˝Dobro sam, Konore, stvarno˝, čuo sam mamin meki glas. ˝Nisi dobro, Alisa˝, prosiktao je, a na kraju prasnuo, tako da me je uplašio. ˝Hriste bože, dođe mi da ga ubijem. Dosta mi je toga. Sit sam i tvog mučeničkog ponašanja. Ti možda misliš da si to zaslužila. Ali Arčer... on nije˝, procedio je poslednje reči tako da sam znao da su mu zubi stisnuti. To sam već viđao ranije. Obično kad bi moj tata bio tu. Narednih nekoliko minuta čuo se samo tihi plač moje mame pre no što je stric Konor ponovo progovorio. Glas mu je sada zvučao čudno, bez emocija, bezizražajno, ravno. ˝Hoćeš da ti kažem gde je sada? Otišao je iz bara s Peti Nelson. Šrafi je od nedelje u njenoj prikolici. Provezao sam se tuda. Čuo sam ih iz kola.˝ ˝Pobogu, Konore˝, čuo sam kako se guši mamin glas. ˝Hoćeš da mi bude još gore...˝ ˝Ne!˝ viknuo je. Trgao sam se. ˝Ne˝, ponovio je mnogo tiše. ˝Želim da shvatiš da je dosta bilo. Dosta više. Ako misliš da moraš da okajavaš grehe, okajala si ih. Zar ne shvataš to? Osim toga, nisi ništa zgrešila, nisi ništa skrivila, a čak i da jesi - platila si i preplatila, iskupila si se i otkajala. Odavno si odslužila svoju kaznu. Sad svi ispaštamo. Hriste bože, hoćeš da ti kažem kako sam se osećao kad sam ih čuo u onoj prikolici? Hteo sam da uletim unutra i da ga prebijem zato što te time ponižava, zato što nema nimalo poštovanja prema tebi. I što je najgore, trebalo bi da budem srećan što je s drugom, što nije s tobom, što je s bilo kim samo ne sa ženom koja mi se tako duboko uvukla pod kožu da ne bih mogao da je izvučem ni kleštima. A umesto toga, bilo mi je muka. Bilo mi je muka što se ne ponaša prema tebi kako dolikuje, iako bi to možda značilo da nikad više ne bih mogao da te imam, da nikad više ne bi bila moja.˝ Bilo je tiho u sobi nekoliko minuta. Hteo sam da provirim unutra, ali suzdržao sam se. Čuo sam mamin tihi plač i šuškanje. Napokon, stric Konor je progovorio malo tiše, nežnije: ˝Dopusti mi da te odvedem odavde, dušo, molim te. Da zaštitim tebe i Arčera. Molim te.˝ Nisam znao kako se zove ono što sam mu čuo u glasu. Uzdahnuo sam tiho i duboko. Hteo je da nas odvede odavde? ˝A Tori? Šta će biti s Tori?˝ mama je tiho upitala.Tišina je trajala nekoliko sekundi, a onda je stric Konor odgovorio: ˝Reći ću Tori da odlazim. Neka zna. Godinama već nemamo pravi brak. Moraće da razume.˝ ˝Neće, Konore˝, mama je rekla uplašeno. ˝Neće imati razumevanja. Tražiće načina, uradiće nešto da nam se osveti. Uvek me je mrzela.˝ ˝Alisa, nismo više deca. Ne radi se o nekom glupom takmičenju. Ovo je stvaran život. Radi se o mojoj ljubavi prema tebi. Zaslužujemo da živimo zajedno. Ti, ja i Arčer.˝ ˝A Travis?˝, tiho je pitala. Nastala je tišina. ˝Dogovoriću se već nešto s Tori˝, rekao je. ˝Nemoj da brineš o tome.˝ Opet tišina, a onda je moja mama rekla: ˝Tvoj posao, grad...˝ ˝Alisa˝, rekao je stric Konor nežnim glasom. ˝Baš me briga za sve to. Ako tebe nema, ni do čega mi nije stalo. Zar ne znaš? Ostaviću posao, prodaću zemlju. Živećemo dobro, dušo. Bićemo srećni. Daleko odavde - daleko od ovog mesta. Negde gde ćemo biti na svom. Dušo, zar ne želiš to? Reci, da. Reci da to želiš.˝ Usledila je tišina. Čuo sam meke zvuke, kao da su se možda ljubili. Video sam ih ranije


kako se ljube kad mama nije znala da ih gledam. Znao sam da nije lepo da se to radi - mame ne bi trebalo da se ljube s muškarcima koji im nisu muževi. Ali isto tako sam znao da tate ne treba da stalno dolaze kući pijani, da šamaraju svoje žene, a mame ne bi trebalo da gledaju čike onako kako je moja mama gledala strica Konora. Sve je bilo zbrkano i zbunjujuće, i nisam znao kako sve to da rasporedim. I zato sam ih špijunirao, da bih razumeo. Na kraju, nakon, činilo mi se, mnogo vremena, mama je prošaputala tako da sam je jedva čuo: ˝Da, Konore, odvedi nas odavde. Odvedi nas negde daleko. Hajde da odemo, ti, ja i Arčer. Da nađemo sreću. Želim to. Želim tebe. Samo tebe sam uvek želela.˝ ˝Alisa... Moja Alisa...˝ Čuo sam kako stric Konor govori zadihano. Odšunjao sam se, sišao stepenicama, bez zvuka, u tišini.


DRUGO POGLAVLJE Bri

Prebacila sam ranac preko ramena, uzela malu nosiljku za psa sa suvozačevog sedišta i zatvorila vrata auta. Stajala sam u miru minut i slušala jutarnju pesmu cvrčaka, koja je skoro, mada ne sasvim, pokrila meko šuštanje lišća na vetru. Nebo iznad mene bilo je blistavo plavo i između kuća se nazirao odsjaj vode jezera. Začkiljila sam prema beloj građevini u blizini. Na prozoru je još uvek stajao mali natpis koji je oglašavao da je kuća za iznajmljivanje. Bila je stara i dotrajala, ali imala je šarma koji me je odmah privukao. Mogla sam da zamislim kako uveče sedim na malom tremu, gledam drveće kako se njiše na povetarcu koji donosi miris borova i jezerske vode, dok mesec izlazi iznad jezera. Nasmešila sam se. Nadala sam se da je i unutrašnjost takođe šarmantna ili u najmanju ruku uredna. ˝Šta kažeš, Fibs?˝, upitala sam meko. Fibi je odobravajuće kinula iz svoje nosiljke. ˝Da, i ja to mislim˝, rekoh. Stari sedan zaustavio se pored moje male folksvagen ˝bube˝. Stariji, proćelavi muškarac izašao je iz kola i uputio se ka meni. ˝Bri Preskot?˝ ˝To sam ja,˝ Nasmešila sam se i prišla da se rukujem. ˝Hvala vam što ste ovako brzo stigli, gospodine Konik.˝ ˝Molim vas, nemojte da mi persirate, zovite me Džordž˝, rekao je, uzvratio mi osmehom, i krenuo ka kući. Dizali smo prašinu i šutkali borove iglice sa svakim korakom. ˝Nije mi bilo teško da se nađem sa vama. Sad sam u penziji, pa i nemam mnogo obaveza. Ovo je ispalo baš fino.˝ Popeli smo se uz tri drvena stepenika na mali trem. Izvadio je svežanj ključeva iz džepa i počeo da traži odgovarajući. ˝Evo, to je to˝, rekao je, otključavši i otvorivši vrata. Pozdravio me je miris prašine i ustajalog vazduha kad smo zakoračili unutra. ˝Moja žena dolazila je povremeno, kad god bi mogla, da obriše prašinu i počisti koliko-toliko, ali kao što vidite, ovde bi dobro došlo generalno spremanje. Norma sve ređe izlazi, slabije se kreće, i ne dolazi često kao pre, zbog bolesnog kuka, reume i svega drugoga. Nije bilo gostiju celo leto.˝ ˝U redu je. Fino je.˝ Nasmešila sam mu se, spustila Fibinu nosiljku pored vrata i uputila se prema onome što je bilo, koliko sam mogla da vidim, kuhinja. Trebalo joj je više od osnovnog čišćenja - kompletno ribanje, to joj je trebalo. Ali odmah sam se zaljubila. Kućica je bila staromodna i puna šarma. Kad sam podigla presvlake, videla sam da je nameštaj vremešan, ali lep. Pod je bio napravljen od širokih dasaka i prelepo rustičan, a boje zidova bile su suptilne i umirujuće. Kuhinjski aparati bili su stari, ali što se kuhinje tiče, nisam imala velikih prohteva. Nisam ni bila sigurna da ću ikad ponovo poželeti da kuvam. ˝Spavaća soba i kupatilo su pozadi...˝ rekao je gospodin Konik. ˝Uzeću je˝, prekinula sam ga, onda sam se nasmejala i blago odmahnula glavom. ˝Hoću reći, ako je još uvek slobodna, i ako se vi slažete, uzeću je.˝ Zakikotao se. ˝Pa, da, to je sjajno. Idem do kola po ugovor, i onda ćemo sve da sredimo. Naveo sam da su depoziti prva i poslednja mesečna najamnina, ah to možemo da promenimo ako


vam predstavlja problem.˝ Odmahnula sam glavom. ˝Ne, nema problema. To je sasvim u redu.˝ ˝Dobro, onda. Odmah se vraćam˝, rekao je uputivši se prema vratima. Dok je bio napolju, prošla sam hodnikom i provirila u spavaću sobu i kupatilo. I soba i kupatilo bili su mali, ali meni sasvim dovoljni. Pažnju mi je privukao veliki prozor u spavaćoj sobi, koji je gledao na jezero. Nisam mogla da sakrijem osmeh kad sam videla mol koji vodi do mirne, svetlucave vode, zadivljujuće plave na blistavom, jutarnjem svetlu. Dva brodića bila su daleko na jezeru, tek dve tačkice na horizontu. Iznenada, gledajući u vodu, došlo mi je da zaplačem - ali ne od tuge, već od radosti. Čim sam toga postala svesna, osećanje je počelo da bledi, ostavljajući me u čudnoj nostalgiji koju nisam mogla da objasnim. ˝Evo me˝, gospodin Konik se oglasio. Čula sam kako se vrata zatvaraju za njim. Napustila sam sobu da potpišem ugovor za kuću koja će postati moj dom - barem na neko vreme - nadajući se, uprkos svemu, da ću ovde napokon naći mir. Norma Konik ostavila je u kući sunđere, krpe, sva sredstva za čišćenje. Nakon što sam istovarila kofer iz kola i stavila ga u spavaću sobu, bacila sam se na posao. Tri sata kasnije, sklonila sam mokar pramen kose s očiju i zagledala se u svojih ruku delo, ne skrivajući divljenje. Drveni podovi bili su čisti, a sav nameštaj otkriven. Sve zajedno bilo je temeljno očišćeno i obrisano od prašine. Pronašla sam posteljinu i peškire u plakaru u hodniku, oprala sam ih u maloj veš-mašini, smeštenoj u ostavi iza kuhinje pored sušilice, a onda sam namestila krevet. Kuhinja i kupatilo bili su oribani i izbeljeni. Otvorila sam sve prozore i pustila da uđe topao, letnji povetarac s jezera. Nisam se odomaćila, ali zasad sam bila zadovoljna. Izvukla sam sredstva za higijenu, nabacana u koferu, stavila ih u ormarić u kupatilu i onda se dugo tuširala da sperem sa sebe sate ribanja i još više sati putovanja. Šesnaestosatnu vožnju od mog rodnog Sinsinatija u Ohaju podelila sam u dve osmosatne etape; prvu noć prespavala sam u malom drumskom motelu, a drugu sam provela u vožnji, da bih stigla ovde ujutru. Dan ranije sam u malom internet-kafeu u Njujorku potražila nekretnine za iznajmljivanje u gradu u koji sam se uputila. Taj gradić u Mejnu bio je popularno turističko odredište. Nakon nešto više od sat vremena pretraživanja najbliže što sam našla, bilo je na suprotnoj obali jezera, u ovom malom gradu Pilionu.. Osušila sam kosu, obukla čist šorts i majicu i uzela telefon da se javim svojoj najboljoj prijateljici Natali. Zvala me je nekoliko puta otkako sam joj poslala SMS poruku da odlazim. Još se nismo čule, na njene pozive odgovarala sam porukama. Dugovala sam joj pošten telefonski razgovor. ˝Bri?˝ javila se Natali. Čula sam glasno čavrljanje u pozadini. ˝Hej, Nat, možeš da pričaš?˝ ˝Čekaj sekund da izađem.˝ Stavila je ruku preko mikrofona, rekla nešto nekome i onda se vratila vezi. ˝Mogu! Umirem od želje da popričam s tobom. Na ručku sam s mamom i tetkom. Mogu bez mene nekoliko minuta. Zabrinula si me˝, rekla je pomalo optužujućim tonom. Uzdahnula sam. ˝Znam, izvini. U Mejnu sam.˝ Već sam joj nagovestila da nameravam da odem u Mejn. ˝Bri, zbrisala si. Pobogu! Da li si uopšte stigla da se spakuješ? Da li si išta od stvari ponela?˝ ˝Nekoliko stvari. Dovoljno.˝ Otpuhnula je glasno. ˝Pa, dobro, kad se vraćaš kući?˝


˝Ne znam. Možda ostanem ovde neko vreme. U svakom slučaju, nisam ti to spominjala, ali tanka sam s novcem - dobar deo para dala sam za depozit za najam kuće. Treba mi posao, na nekoliko meseci najmanje, da zaradim dovoljno za povratak kući i za životne troškove za prva dva-tri meseca.˝ Natali je progovorila nakon kraće pauze.˝Nisam znala da je tako loše, da si u tako teškoj situaciji. Ali, Bri, dušo, ti imaš fakultetsku diplomu. Vrati se kući i upotrebi je. Ne moraš da živiš kao skitnica u gradu u kojem nikoga ne znaš. Već mi nedostaješ. Ejveri i Džordan su te se uželeli, i njima nedostaješ. Dopusti prijateljima da ti pomognu da se vratiš u život - volimo te. Mogu da ti pošaljem nešto novca ako ćeš se tako brže vratiti kući.˝ ˝Ne, ne, Natali. Stvarno. Ja... treba mi vremena. Znam da me voliš. Zaista znam˝, rekla sam tiho. ˝I ja tebe volim. Prosto, ovo moram da uradim,˝ Opet je usledila pauza. ˝Da li je to zbog Džordana?˝ Ugrizla sam se za usnu.˝Ne, nije samo zbog njega. Mislim, možda je to bila kap koja je prelila čašu, ali, ne, ne bežim od Džordana. Ovo mi je bilo potrebno. Svega mi je bilo... dosta.˝ ˝Oh, dušo, svakom jednom prekipi.˝ Na moje ćutanje ona je uzdahnula i rekla: ˝Dakle, ovo čudno, neplanirano, iznenadno, spontano putovanje već daje dobre rezultate.˝ Osetila sam u njenom glasu da je zadovoljna. Tiho sam se nasmejala.˝U nekim aspektima, da. U drugim, još ne.˝ ˝Dakle, nisi ih se oslobodila?˝ Natali je tiho upitala. ˝Ne, još nisam. Ali imam dobar osećaj u vezi s ovim mestom. Stvarno.˝ Trudila sam se da mi glas bude razdragan, da zvučim veselo. Natali je opet napravila pauzu. ˝Dušo, mislim da to nema veze s tim mestom.˝ ˝Nisam na to mislila. Htela sam da kažem da je ovo dobro mesto da se čovek skloni na neko vreme... oh, pobogu, moraš da ideš. Čekaju te mama i tetka. Pričaćemo o ovome drugi put.˝ ˝U redu˝, rekla je neodlučno. ˝Dakle, na bezbednom si?˝ Ućutala sam na tren-dva. Odavno se nisam osećala potpuno bezbedno. ˝Da, i ovde je prelepo. Našla sam kućicu odmah pored jezera.˝ Bacila sam pogled preko ramena kroz prozor na divnu vodu. ˝Mogu li da ti dođem u posetu?˝ Nasmešila sam se. ˝Čekaj da se prvo sredim. Možda bi mogla da dođeš po mene kad se odlučim za povratak.˝ ˝U redu, dogovoreno. Mnogo mi nedostaješ.˝ ˝I ti meni. Javiću se opet uskoro.˝ ˝Važi. Ćao, dušo.˝ ˝Ćao, Nat.˝ Prekinula sam vezu, otišla do velikog prozora i spustila roletne u svojoj novoj spavaćoj sobi. Popela sam se na tek namešteni krevet. Fibi mi se šćućurila kraj nogu. Zaspala sam istog trena kad sam spustila glavu na jastuk.

Probudio me je cvrkut ptica i talasi koji su zapljuskivali obalu u daljini. Okrenula sam se i pogledala na sat. Tek što je prošlo šest. Rano predveče. Protegla sam se i sela, gledajući oko sebe. Ustala sam i krenula ka malom kupatilu, Fibi je trčkarala pored mene. Oprala sam zube. Zagledala sam se u ogledalu ormarića. Tamni kolutovi ispod očiju i dalje su bili tu, mada manje naglašeni nakon pet sati sna. Uštinula sam obraze da im vratim boju i poklonila sebi široki, izveštačeni osmeh. Tada sam klimnula glavom. ˝Bićeš ti okej, Bri. Jaka si, i bićeš opet srećna. Jesi li me čula? Ima nešto dobro u vezi s ovim mestom. Osećaš li to?˝ Nagnula sam glavu u


stranu dok sam se gledala u ogledalu. Mnogi ljudi ohrabruju se i motivišu pred ogledalom, zar ne? Potpuno normalno. Šmrknula sam i ponovo klimnula glavom. Umila sam se i podigla dugu svetlosmeđu kosu u punđu na potiljku. Otišla sam do kuhinje i otvorila zamrzivač. Nisam ponela mnogo hrane od kuće, tek nekoliko smrznutih obroka koji se spremaju u mikrotalasnoj pećnici, mleko, puter od kikirikija i hleb, malo voća. I pola vreće pseće hrane za Fibi. Ali potrajaće mi par dana dok ne pronađem lokalne prodavnice. Sela sam na pult u kuhinji i ubacila makarone u mikrotalasnu pećnicu. Jela sam plastičnom viljuškom, stojeći. Kroz kuhinjski prozor ugledala sam stariju ženu kratke sede kose kako izlazi iz kuće pored moje i ide prema mom tremu s korpom. Kad sam čula njeno lako kucanje na vratima, bacila sam prazno kartonsko pakovanje makarona u đubre i krenula da joj otvorim vrata. Otvorila sam vrata. Stara gospođa u plavoj haljini toplo mi se nasmešila. ˝Zdravo, draga, ja sam En Kebot. Dobro došla u komšiluk!˝ Uzvratila sam joj osmehom i uzela korpu koju mi je pružila. ˝Bri Preskot. Hvala, baš lepo od vas.˝ Digla sam salvetu s vrha korpe i zapahnuo me je slatki miris mafina s borovnicama, ˝Oh, ovo miriše božanstveno˝, rekla sam. ˝Hoćete li da uđete?˝ ˝U stvari, htela sam da te pozovem da popijemo ledeni čaj kod mene na tremu. Upravo sam ga napravila.˝ ˝Oh˝, oklevala sam, ˝u redu, važi. Čekajte samo sekund da se obujem.˝ Vratila sam se unutra, ostavila korpu s mafinima i otišla do spavaće sobe po japanke. Kad sam izašla, En me je čekala na kraju trema. ˝Tako je prijatno veče. Uveče volim da sedim napolju i da uživam. Uskoro ću početi da kukam što je zahladnelo.˝ Krenuli smo ka njenoj kući. ˝Dakle, ovde ste preko cele godine?˝, upitah. Klimnula je glavom. ˝Većina ljudi s naše strane jezera ostaje ovde preko cele godine, ovde nam je stalna adresa. Turiste naš gradić ne zanima. Tamo˝, uperila je glavom prema suprotnoj obali jezera, jedva vidljivoj u daljini, ˝tamo su turističke atrakcije. Nama ovde to ne smeta, čak nam se sviđa što je tako. Naravno, sve će se to promeniti. Viktorija Hejl, žena koja bukvalno poseduje grad, ima planove za razne projekte koji će privući goste i ovamo.˝ Uzdahnula je kad smo se popele uz nekoliko stepenika do njenog trema i sela je na stolicu od pletenog pruća, a ja sam se smestila na ljuljašku za dvoje i zavalila se u naslon. Trem joj je bio lep, odisao je domaćom atmosferom, s udobnim belim stolicama od pruća i svetloplavim i žutim jastučićima. Svuda je bilo lonaca s cvećem: s visećim petunijama i kaskadama puzavica s belim cvetovima. ˝A šta vi mislite o dolasku turista?˝ Blago se namrštila. ˝Oh, ja volim naš mirni mali grad. Bolje bi bilo da ostanu tamo, na drugoj strani jezera. Imamo putnike koji prolaze kroz naše mesto, to je, što se mene tiče, sasvim dovoljno. Osim toga, volim šarm malog grada. Po svemu sudeći, izgradiće ovde stanove i apartmane, tako da neće više biti kućica i koliba pored jezera.˝ Namrštila sam se. ˝Oh, žao mi je˝, rekoh, shvativši da će morati da se seli. Odmahnula je rukom odrečno. ˝Ja ću biti dobro, meni se neće desiti ništa strasno. Brine me što će mnogi mali preduzetnici ostati bez posla. Male porodične firme neće moći da se nose sa konkurencijom kad sa širenjem biznisa dođu velike kompanije.˝ Klimnula sam glavom, i dalje namrštena. Nakon kratke tišine, rekoh joj: ˝Dolazila sam na letovanje s roditeljima na drugu stranu jezera kad sam bila mala.˝ Uzela je bokal s čajem sa stočića ispred sebe, napunila nam čaše i dodala mi jednu. ˝Zaista? Šta te je opet dovelo ovamo?˝


Otpila sam gutljaj čaja, namerno odlažući odgovor. Napokon rekoh: ˝Na kratkom sam putovanju. Bila sam srećna tog leta.˝ Slegla sam ramenima. Pokušala sam da se nasmešim, ali od pomisli na moju porodicu i dalje mi se stezalo u grudima. Zadovoljila sam se onim što je trebalo da bude prijatan, ljubazan izraz lica. Pažljivo me je pogledala i otpila čaj. Onda je klimnula glavom. ˝Pa, draga moja, to mi zvuči kao dobar plan. Ako te je ovo mesto jednom ranije već usrećilo, moglo bi da te usreći opet. Neka mesta slažu se s ljudima. Prosto prijaju, donose sklad, rekla bih.˝ Toplo se nasmešila i ja sam joj uzvratila osmehom. Nisam joj rekla da je ovde moja porodica poslednji put bila istinski srećna i bezbrižna. Mojoj majci dijagnostifikovan je rak dojke kad smo se vratili s tog letovanja. Umrla je šest meseci kasnije. Tata i ja ostali smo sami. ˝Koliko planiraš da ostaneš?˝ upita En, otrgnuvši me od uspomena. ˝Ne znam. Nemam ništa zacrtano. Ali trebaće mi posao. Znate li nekog ko bi mogao da me zaposli?˝ Spustila je čašu. ˝U stvari, znam. Restoranu u gradu potrebna je kelnerica za prepodnevnu smenu. Poslužuju doručak i ručak. Bila sam tamo pre neki dan i videla istaknut natpis. Devojka koja je tamo ranije radila porodila se i odlučila da se posveti bebi. Restoran je u glavnoj ulici. Zove se Kod Norma. Lako ćeš ga naći. Tamo je uvek fino i puno. Reci im da te je En poslala.˝ Namignula mi je. ˝Hvala.˝ Nasmešila sam se. ˝Hoću.˝ Sedele smo u tišini, pijuckajući čaj. Cvrčci su se oglašavali iz dvorišta, a poneki komarac prozujao bi mi pored uveta. Mogla sam da čujem udaljene povike s čamaca na jezeru. Verovatno su se dogovarali da se vrate na dok i da završe za danas. Čulo se i kako jezero meko zapljuskuje obalu. ˝Mirno je ovde.˝ ˝E, pa, nadam se da mi nećeš zameriti što sam direktna, ali čini mi se da je mir baš ono što ti treba.˝ Uzdahnula sam i meko se nasmešila. ˝Tu ste u pravu˝, rekoh. ˝Dobro čitate ljude.˝ Uzvratila mi je blagim osmehom. ˝Moj pokojni muž Bil govorio je da ništa ne bi mogao da sakrije od mene, sve i da hoće. Naravno, ljubav i vreme vode do toga. Praktično, onaj s kim si postane deo tebe - a od sebe se ne možeš sakriti. Mada neki su dobri u tim pokušajima, pretpostavljam.˝ Nagnula sam glavu u stranu. ˝Žao mi je. Koliko je prošlo otkako vam je muž preminuo?˝ ˝Oh, prošlo je deset godina. Ali još mi nedostaje. ˝ Melanholija se nakratko pojavila na njenom licu. Uspravila se i uperila glavom ka mojoj čaši. ˝Voleo je da preseče čaj burbonom. Živnuo bi i postao nestašan. Naravno, nije mi smetalo. Osmeh bi mu se vratio na lice, a meni bi to oduzelo u vrh glave dva-tri minuta.˝ Upravo sam otpila mali gutljaj čaja i morala sam da stavim ruku preko usta da ga ne ispljunem. Kad sam ga progutala, prsla sam u smeh. Klimnula sam glavom. ˝Izgleda da muškarci nisu komplikovani kad je o tome reč.˝ En se nasmešila. ˝Mi, žene, to još u mladosti naučimo, zar ne? Da li te kod kuće čeka mladić?˝ Odmahnula sam glavom. ˝Ne, imam nekoliko dobrih prijatelja, ali niko drugi me ne čeka.˝ Kad su mi reči sišle s usana, kao da me je neko udario u stomak. Nije bilo ništa novo za mene to što sam sama na svetu, a ipak izgovaranje tih reči učinilo ih je stvarnim na način na koji sama spoznaja nije mogla. Iskapila sam čaj, u nameri da progutam emocije koje su me iznenada preplavile. ˝Trebalo bi da krenem˝, rekla sam. ˝Mnogo vam hvala na čaju i društvu.˝ Nasmešile smo


se jedna drugoj i ustale. ˝Nema na čemu. Ako ti išta zatreba, znaš gde sam.˝ ˝Hvala, En. To je ljubazno od vas. Oh! Moram da odem do prodavnice. Ima li u gradu neka prodavnica?˝ ˝Da, ima, Haskelova. Prođi kroz grad putem kojim si došla i videćeš je s leve strane. Tačno ispred semafora. Ne možeš je promašiti.˝ ˝Sjajno! Hvala još jednom˝, rekoh. Mahnula sam joj, silazeći s trema. En mi je odmahnula s osmehom. Dok sam išla kroz svoje dvorište da uzmem tašnu iz kuće, videla sam usamljeni maslačak s punom, pufnastom glavicom. Sagnula sam se, ubrala ga, prinela usnama i zažmurila, sećajući se Eninih reči. Prošaputala sam: ˝Mir.˝ Zatim sam dunula i gledala kako paperjaste semenkice maslačka odleću, nadajući se da će neka od njih odneti moj šapat do tog nečega ili nekoga što ima moć da ispunjava želje.


TREĆE POGLAVLJE Bri

Nebo je baš počelo da tamni kad sam stigla kolima do Piliona, do tihog, staromodnog, malog centra grada. Većinom su tu bile male porodične radnje i prodavnice, a veliko drveće oivičavalo je široki trotoar, kojim su ljudi šetali te prijatne, sveže večeri kasnog leta. Volim ovo doba dana. Nešto je magično u sutonu, nešto puno nade, nešto što kaže: ˝Nisi znala da li ćeš moći, ali pregurala si još jedan dan, zar ne?˝ Ugledala sam Haskelovu prodavnicu, skrenula na parking desno i stala tačno ispred nje. Nisam krenula u neku ozbiljnu kupovinu, ali bile su mi potrebne neke osnovne namirnice. Samo zbog toga sam došla. Iako sam spavala pet sati, bila sam umorna i spremna da se ispružim u krevetu s knjigom. Završila sam kupovinu kod Haskela za deset minuta i krenula prema kolima kroz sve dublji sumrak. Ulično osvetljenje upalilo se dok sam bila u prodavnici i sad je bacalo sanjiv sjaj na parking. Stavila sam tašnu preko ramena i prebacila plastičnu kesu u drugu ruku kad se dno rascepilo. Sve što sam kupila palo je na beton i otkotrljalo se van mog domašaja. ˝Sranje!˝, opsovala sam, sagnuvši se da pokupim stvari. Ubacila sam šampon i regenerator u svoju veliku tašnu i videla krajičkom oka da je neko stao pored mene. Trgla sam se. Digla sam pogled baš kad je muškarac spustio jedno koleno na asfalt i dodao mi bočicu ˝advila˝ koja se otkotrljala pravo prema njemu. Buljila sam u njega. Bio je mlad, razbarušene, duge, blago talasaste smeđe kose, kojoj je očajnički bilo potrebno šišanje. Nosio je bradu, koja je izgledala više kao posledica nemara nego namere da izgradi imidž. Možda je bio zgodan, ali bilo je teško tačno odrediti kako izgleda ispod duge brade i kose koja mu je padala preko čela i vrata. Nosio je farmerke i plavu majicu zategnutu preko širokih prsa. Majica je nekad imala ispisanu poruku, koja je sada bila izbledela i iznošena, pa se moglo samo nagađati šta je nekad na njoj pisalo. Sve to sam videla u nekoliko kratkih sekundi, koliko mi je trebalo da posegnem ka njegovoj ispruženoj ruci s bočicom lekova protiv bolova. Tada su nam se pogledi sreli. Njegove oči bile su boje viskija, uokvirene dugim, crnim trepavicama. Lepe i duboke. Dok sam ga gledala, osećala sam kao da se nešto pokreće između nas, kao da je potrebno samo da pružim ruku i dohvatim vazduh koji nas je okruživao, pa bi mi se u ruci našlo nešto opipljivo, nešto meko i toplo. Namrštila sam se, zbunjena, ali nesposobna da skrenem pogled. Tad su mu oči hitro umakle od mojih. Ko je ovaj muškarac čudnog izgleda i zašto sam se ukočila pred njim? Odmahnula sam glavom i vratila se u stvarnost. ˝Hvala˝, rekoh, uzevši bočicu iz njegove ruke. Ništa nije rekao. Nije me ni pogledao. ˝Sranje˝, još jednom sam tiho opsovala, posvetivši ponovo pažnju stvarima rasutim naokolo. Oči su mi se raširile kad sam videla da mi se pakovanje tampona otvorilo i da nekoliko komada leži na zemlji. Ubiću se! Podigao ih je i dodao mi ih. Brzo sam ih ubacila u torbu, pogledavši ga u istom trenu kad je on pogledao mene. Izraz lica nije mu se promenio. Opet je brzo skrenuo pogled. Osetila sam kako mi rumenilo boji obraze i pokušala sam da površnim komentarom ispratim dodavanje tampona. Ćušnula sam ih u tašnu, suzdržavajući histerični kikot. ˝Proklete plastične kese˝, izvalila sam u jednom dahu, a onda sam duboko udahnula i nastavila malo sporije. ˝Ne samo što zagađuju prirodu, nego su i stvarno nepouzdane.˝ Muškarac mi je dodao ˝Almond džoj˝ čokoladicu i tampon. Spustila sam ih u otvorenu tašnu, stenjući u


sebi. ˝Trudim se da čuvam svoje torbe za kupovinu. Čak sam kupila neke baš slatke... na tufne˝, odmahnula sam glavom, ubacivši poslednji tampon u tašnu, ˝ali uvek mi ostanu u kolima ili kod kuće.˝ Opet sam odmahnula glavom kad mi je dodao još dve ˝Almond džoj˝ čokoladice. ˝Hvala˝, rekla sam. ˝Ostalo ću da pokupim sama.˝ Pokazala sam na četiri preostale čokoladice na zemlji. Digla sam pogled ka njemu, obrazi su mi se ponovo zagrevali. ˝Bile su na rasprodaji˝, objasnila sam. ˝Nisam planirala da ih sve odjednom pojedem.˝ Nije me ni pogledao dok ih je sakupljao, ali zaklela bih se da sam videla kako mu se trzaju usne. Trepnula sam i to je nestalo. Začkiljila sam ka njemu, uzevši čokoladice iz njegove ruke. ˝Uvek imam čokoladu u kući, da se počastim s vremena na vreme. Ovo mi je više-mesečna zaliha.˝ Lagala sam. Ove će mi potrajati dva-tri dana, ako i toliko. Možda pojedem nekoliko na povratku do kuće na jezeru. Muškarac je ustao, pa sam i ja tako uradila, dižući tašnu na rame. ˝U redu, pa, hvala na pomoći, što ste spasili mene... i moje... lične stvari... čokoladice, i kokos... i bademe...˝ Nasmejala sam se piskavim, posramljenim glasom i malo iskezila i napravila grimasu. ˝Znate, zaista bi mi pomoglo ako biste rekli nešto i poštedeli me muka.˝ Nasmešila sam mu se, i odmah se uozbiljila kad mu se lice smračilo. Ali kad je trepnuo, umesto praznog pogleda, u njegovim očima videla sam toplinu, koja, mogla bih se zakleti, samo trenutak pre nije bila tu. Okrenuo se i krenuo preko parkinga. ˝Hej, čekajte!˝ pozvala sam ga i pošla za njim. Ali ipak sam stala, mršteći se dok se udaljavao od mene. Telo mu se elegantno kretalo dok je brzao ka ulici. Najčudnije osećanje gubitka preplavilo me je kad je prešao ulicu i nestao s vidika. Sela sam u kola i nisam se pomakla nekoliko minuta, razmišljajući o čudnom susretu. Kad sam napokon pokrenula motor, primetila sam da imam nešto na vetrobranu. Htela sam da uključim brisače, ali predomislila sam se i nagnula se da pobliže pogledam. Semenkice maslačka bile su rasute preko stakla. Kad se javio laki povetarac, paperjasti krajevi podigli su se u vazduh i nežno otplesali s mog vetrobrana. Poleteli su u pravcu u kojem je muškarac otišao.

Probudila sam se rano sledećeg jutra, ustala iz kreveta i podigla roletne u spavaćoj sobi. Posmatrala sam kako se jutarnje sunce ogleda u jezeru, grejući ga zlatnom bojom. Velika ptica poletela je, i razaznala sam samo jedan čamac u vodi blizu suprotne obale u daljini. Da, lako bih mogla da se naviknem na ovo. Fibi je skočila s kreveta i sela kod mojih nogu.˝Šta misliš, curo?˝ prošaputala sam. Zevnula je. Duboko sam uzdahnula, trudeći se da se usredsredim. ˝Ne ovog jutra˝, prošaputala sam. ˝Sada si dobro.˝ Krenula sam sporo prema tušu, ne dopuštajući sebi da se opustim, ali s nadom u srcu koja je rasla sa svakim korakom. Kad sam pustila vodu, svet oko mene je trepnuo i nestao, a mlaz iz tuša postao je zvuk kiše koja dobuje po krovu. Strah me je ščepao, ukočila sam se kad mi je snažni udar groma odjeknuo u ušima i kad je hladni metal prešao preko moje gole dojke. Ustuknula sam na podrhtavanje cevi pištolja koji je tražio moju bradavicu. Naježila sam se od hladnog metala, a suze su brže potekle obrazima. U glavi mi je bilo kao da čujem vrisak točkova voza koji uz škripu koče na gvozdenim šinama. Oh, bože! Oh, bože! Zaustavila sam dah, čekajući da pištolj opali. Ledena strava kolala mi je venama. Pokušavala sam da mislim na oca koji je ležao u sopstvenoj krvi u susednoj sobi, ali moj strah bio je sveproždirući i nisam mogla ni na šta drugo da se usredsredim. Počela sam nekontrolisano da se tresem, i kiša je nastavljala da bije o... Vrata automobila zalupila su se napolju, vrativši me u ovde i sada. Stajala sam pred mlazom tuša, voda je kapala na mestu gde je zavesa bila otvorena. Nagon za povraćanjem


projurio mi je grlom, okrenula sam se dovoljno brzo da dohvatim lavor u koji sam povratila žuč. Ostala sam da sedim zadihano i uzdrhtalo nekoliko minuta, trudeći se da ovladam telom i da se smirim. Suze su zapretile da će poteći, ali nisam im dopustila. Čvrsto sam zažmurila i brojala unazad od sto. Kad sam stigla do jedan, opet sam duboko uzdahnula, uspravila se na noge, zgrabila peškir da obrišem lokvu pred otvorenim tušem. Svukla sam odeću i zakoračila pod topao mlaz. Zabacila sam glavu i zatvorila oči, pokušavajući da se opustim i vratim u sadašnjost, da umirim drhtavicu. ˝Dobro si, dobro si, dobro si˝, pevušila sam, gutajući osećanja, potiskujući emocije, krivicu, telo mi je i dalje treperilo. Biće mi dobro. Znala sam to, ali uvek bi potrajalo pre no što bih se otresla osećanja da sam se vratila tamo, na ono mesto, u onaj trenutak potpunog jada i strave, a onda je ponekad trebalo da prođe i nekoliko sati pre no što bi me tuga napustila, ali nikad sasvim. Svakog jutra javile bi se silovite slike tragičnog događaja, a svake večeri bila bih jača i osećala bih se i bolje. Sa svakim svitanjem nadala sam se da će me novi dan osloboditi, da neću morati da trpim bol tužne vezanosti za noć koja će zauvek razdvajati sada od onda. Završila sam s tuširanjem i obrisala se. Gledajući se u ogledalu, pomislila sam da izgledam bolje nego što obično izgledam ujutru. Uprkos činjenici da flešbekovi nisu prestali, dobro sam spavala, što mi se nije često dešavalo u poslednjih šest meseci. Osetila sam tračak zadovoljstva, koji sam pripisala jezeru ispred mojih prozora. Ima li ičeg spokojnijeg od zvuka vode koja nežno zapljuskuje peskovitu obalu? Sigurno će se malo tog mira uvući u moju dušu, ili u najmanju ruku pomoći da se naspavam, što mi je i te kako bilo potrebno. Vratila sam se u spavaću sobu, obukla svetlosmeđi šorts i crnu košulju s kratkim rukavima. Planirala sam da odem u grad do restorana koji mi je En pomenula. Želela sam da izgledam reprezentativno, pošto ću razgovarati o radnom mestu koje je, nadala sam se, još uvek upražnjeno. Ponestajalo mi je novca. Posao mi je bio hitno potreban. Osušila sam kosu, pustila je da slobodno pada i diskretno se našminkala. Obula sam crne sandale i krenula napolje. Topao jutarnji vazduh pomilovao me je kad sam izašla i zaključala vrata. Deset minuta kasnije zaustavila sam kola pored ivičnjaka ispred Norma, tipičnog ekspres-restorana u malom gradu. Pogledala sam kroz veliki izlog i videla da je već do pola pun i to u ponedeljak u osam ujutru. Natpis ˝Potrebna konobarica˝ još uvek je stajao u prozoru. To! Sjajno! Otvorila sam vrata, pozdravio me je miris kafe i pržene slanine. Iz separea i sa stolova dopiralo je čavrljanje uz tihi smeh. Krenula sam napred da sednem za šank pored dve mlade žene u šortsevima i tesnim majicama bez rukava - očigledno nisu bile od onih što su svratile na doručak pre odlaska na posao. Kad sam sela na rotirajuću crvenim vinilom presvučenu stolicu, žena do mene, pogledala me je i nasmešila se. ˝Dobro jutro˝, uzvratila sam joj osmehom. ˝Dobro jutro˝, rekla je. Kad sam uzela jelovnik, kelnerica, starija žena kratke sede kose, koja je stajala kod kuhinjskog pulta za isporuku jela, pogledala me je preko ramena i rekla: ˝Odmah dolazim, dušo.˝ Užurbano je listala beležnicu s porudžbinama. Mesto je bilo tek do pola puno, ali bila je sama i nije stizala sve da usluži. Jutarnje mušterije uvek traže brzu uslugu da bi na vreme stigle na posao. ˝Nije hitno, ne žurim˝, rekoh. Nekoliko munuta kasnije, kad je isporučila nekoliko jela došla je do mene i rasejano upitala: ˝Kafu?˝


˝Da, hvala. Padate s nogu? Olakšaću vam muke, uzeću s menija ovo pod brojem tri i bez dodataka.˝ ˝Živa bila, dušo.˝ Nasmejala se. ˝Mora da imaš iskustva u konobarisanju.˝ ˝Da, imam˝, nasmešila sam se i dodala joj jelovnik. ˝Znam da nije pravi čas... ali videla sam da tražite kelnericu?˝ ˝Ozbiljno? Ne šališ se?˝ rekla je. ˝Kad možeš da počneš?˝ Nasmejala sam se. ˝Što je pre moguće. Mogu da se vratim kasnije da popunim prijavu...˝ ˝Nema potrebe. Imaš radnog iskustva, treba ti posao, primljena si. Dođi kasnije da završimo s papirologijom. Norm je moj muž, ja imam ovlašćenje da zaposlim kelnericu i upravo sam te zaposlila.˝ Pružila mi je ruku. ˝Usput, zovem se Megi Džensen.˝ Nasmešila sam se. ˝Bri Preskot. Mnogo vam hvala!˝ ˝Upravo si mi ulepšala jutro˝, doviknula je, odlazeći da dopuni gostima šolje s kafom. E pa, to mi je dosad bio najlakši razgovor za posao. ˝Nova u gradu?˝, upitala je mlada žena do mene. Okrenula sam se ka njoj. ˝Da, upravo sam se doselila. Juče, u stvari.˝ ˝Dobro došla u Pilion. Ja sam Melani Šol, a ovo je moja sestra Liza.˝ Devojka desno od nje nagnula se i pružila ruku. Rukovala sam se s njom, rekavši: ˝Drago mi je da smo se upoznale.˝ Primetila sam da im vire kopče gornjeg dela bikinija iz majica s dubokim izrezom na leđima i upitah: ˝Došle ste na letovanje?˝ ˝Oh, ne˝, Melani se nasmejala, ˝radimo na obali. Bićemo u spasilačkom timu narednih nekoliko nedelja, dok ima turista, a onda se vraćamo da radimo u našoj porodičnoj piceriji preko zime.˝ Klimnula sam glavom, otpivši gutljaj kafe. Pomislila sam da izgledaju kao da su mojih godina, Liza je verovatno bila mlađa. Ličile su jedna na drugu, imale su crvenkastosmeđu kosu i iste velike plave oči. ˝Ako te bilo šta zanima u vezi s gradom, ne ustručavaj se da pitaš˝ rekla je Liza. ˝Znamo sve tračeve.˝ Namignula je. ˝Možemo ti reći i s kim da se zabavljaš, a koga da izbegavaš. Uglavnom smo ih sve ispitale, u oba grada - mi smo pouzdan izvor informacija.˝ Nasmejala sam se. ˝U redu, imaću to na umu. Stvarno mi je drago, devojke, što sam vas upoznala.˝ Htela sam da se okrenem, a onda sam se nečeg setila. ˝Hej, u stvari, interesuje me jedan momak. Pocepala mi se sinoć kesa na parkingu ispred apoteke, i neki mladić mi je pomogao. Visok, vitak, dobro građen, ali... ne znam, nije rekao ni reč... ima dugu bradu...˝ ˝Arčer Hejl˝, Melani je uskočila. ˝Mada, baš me čudi što ti je pomogao. Obično ni na koga ne obraća pažnju.˝ Zastala je. ˝I obično niko na njega ne obraća pažnju.˝ ˝Nije imao izbora˝, rekla sam. ˝Moja bočica s lekovima otkotrljala mu se pravo pred noge.˝ Melani je slegla ramenima. ˝Ipak, to je neobično. Veruj mi. Bilo kako bilo, mislim da je gluv. Zato ne govori. U detinjstvu je doživeo saobraćajnu nesreću na izlasku iz grada, na auto-putu. Mi smo bile male, ja sam imala šest, Liza pet godina, kad se to desilo. Roditelji su mu poginuli, i stric, šef policije. Tada je izgubio sluh, pretpostavljam. Stanuje na kraju Brijar rouda živeo je s drugim stricem koji ga je školovao kod kuće, ali je i taj stric umro pre nekoliko godina. Sad tamo živi sam. Nije dolazio u grad dok mu je stric bio živ. Sad ga viđamo s vremena na vreme. Međutim, potpuni je usamljenik.˝ ˝Uh˝, rekla sam namršteno, ˝to je baš tužno.˝ ˝Da˝, Liza se ubacila,˝jesi li videla kako je zgodan? Naravno, to je dobra genetika. Da nije tako nedruštven, ja bih ga kresnula.˝


Melani je zakolutala očima, a ja sam dlanom prekrila usta, da ne ispljunem kafu kad sam se zagrcnula od smeha. ˝Ti bi ga kresnula u svakom slučaju˝, rekla je Melani, ˝samo da hoće da te pogleda.˝ Liza se zamislila na sekundu, a onda je odmahnula glavom. ˝Sumnjam da bi znao šta treba da radi. Čista šteta.˝ Melani je ponovo prevrnula očima i potom bacila pogled na zidni sat. ˝Oh, moramo da krenemo. Zakasnićemo.˝ Izvadila je novčanik i doviknula Megi: ˝Ostavila sam pare na šanku, Meg.˝ ˝Hvala, dušo˝, Megi je dobacila, prolazeći s dva tanjira u rukama. Melani je nešto nažvrljala na salveti i dodala mi. ˝Ovo je naš broj telefona˝, rekla je. ˝Planiramo da uskoro napravimo devojačko veče na drugoj obali jezera. Možda bi volela da nam se pridružiš?˝ Uzela sam salvetu. ˝Oh, u redu, pa, možda.˝ Nasmešila sam se i napisala sam svoj broj telefona na salveti. ˝Mnogo ti hvala. To je stvarno lepo od tebe.˝ Začudila sam se koliko mi se raspoloženje popravilo posle razgovora s devojkama mojih godina. Možda mi je to potrebno, pomislila sam, da ne zaboravim da sam imala prijatelje i život pre tragedije. Bilo je lako upasti u zamku osećanja, privida da je celo moje postojanje počelo i završilo se tog strašnog dana. Ali to nije bila istina. Moram toga da budem svesna. Naravno, moji prijatelji u Sinsinatiju pokušavali su mesecima da me izvuku iz kuće nakon očeve smrti, ali jednostavno nisam bila spremna na to. Možda će mi druženje s ljudima koji nisu upoznati s mojom nesrećom više odgovarati - uostalom, zar nisam upravo zato krenula na ovo putovanje? Privremeno bekstvo? S nadom da će novo mesto doneti oporavak? I da ću onda imati snage da se suočim sa svojim životom. Liza i Melani brzo su izašle iz restorana, pozdravljajući se i mašući usput poznanicima. Minut kasnije, Megi je ispred mene spustila tanjir s onim što sam naručila. Dok sam jela, razmišljala sam o onome što su ispričale o momku po imenu Arčer Hejl. Sad je njegovo ponašanje dobilo na smislu - bio je gluv. Pitala sam se zašto mi to odmah nije palo na pamet. Zato nije progovarao. Očigledno, umeo je da čita s usana. I uvredila sam ga kad sam prokomentarisala njegovo ćutanje. Zato se onako uozbiljio i otišao.˝Lep potez, Bri˝, rekla sam tiho i zagrizla tost. Odlučila sam da mu se izvinim kad ga sledeći put vidim. Pitala sam se da li se služi znakovnim jezikom. Daću mu do znanja da može sa mnom da komunicira. Dobro sam znala znakovni jezik. Moj otac bio je gluv. Nešto u vezi s Arčerom Hejlom budilo je moju radoznalost - nisam mogla tačno da odredim o čemu se radi. Išlo je to dalje od činjenice da je gluvonem, a da je meni bila bliska konkretno ta vrsta hendikepiranosti. Mozgala sam malo o tome, ali nisam našla odgovor. Završila sam s jelom, a Megi je odmahnula rukom kad sam je pozvala da platim. ˝Za zaposlene je besplatno˝, rekla je, i sipala mi još kafe. ˝Dođi posle dva da popunimo radnu prijavu.˝ Nasmešila sam joj se. ˝U redu˝, rekoh. ˝Vidimo se po podne.˝ Ostavila sam napojnicu na šanku i krenula ka vratima. Nije loše, pomislila sam. U gradu sam tek jedan dan, a imam dom, posao, i neku vrstu prijateljice u komšinici En, a možda se sprijateljim i s Melani i Lizom. Bilo je dodatne lakoće i poleta u mom koraku dok sam išla ka kolima.


ČETVRTO POGLAVLJE Bri

Počela sam da radim u Normovom restoranu sledećeg jutra. Norm je radio u kuhinji i uglavnom je bio mrzovoljan i namrgođen. Nije sa mnom mnogo razgovarao, ali videla sam kako Megi obasipa pogledima. Bilo je jasno da je obožava. Pretpostavljala sam da je, u stvari, velika dobričina; mene nije uplašio. Osim toga, znala sam da dobro radim svoj posao i da je nivo stresa kod Megi drastično opao čim sam počela da radim, zato sam zaključila da sam odmah stekla Normove simpatije. U restoranu je bilo živo, radilo se užurbano, a meštani koji su tu jeli, bili su prijatni. Nisam imala zašto da se žalim, i prvih nekoliko dana brzo i glatko je prošlo. U sredu, nakon što sam završila s poslom, odvezla sam se kući, istuširala, obukla kupaći kostim, šorts od džinsa i belu majicu bez rukava. Planirala sam da malo istražim jezero. Stavila sam Fibi povodac i zaključala vrata. Dok sam izlazila, En me je pozvala iz svog dvorišta. Zalivala je ruže. Otišla sam do nje. ˝Kako ide prilagođavanje?˝, pitala me je, spustila kantu za zalivanje i prišla do ograde gde sam stajala. ˝Dobro! Želim da vam zahvalim što ste mi rekli da u restoranu traže kelnericu. Dobila sam posao.˝ ˝Oh, to je sjajno! Megi je zlatna žena. Ne daj da te Norm zaplaši - on samo laje, ne ujeda.˝ Nasmejala sam se i namignula joj. ˝To sam brzo shvatila. Sve je u najboljem redu. Krenula sam da se provozam kolima i da vidim kako je na jezeru.˝ ˝Oh, dobro. Dokovi ovde nisu baš lepi za šetnju - naravno, to si već znala. Ako odeš do Brijar rouda, možeš da pratiš putokaze do male plaže.˝ Ukratko mi je objasnila kako da stignem tamo, i dodala: ˝Imam bicikl koji više ne koristim. Ne mogu da držim volan, zglobovi me bole. Bicikl je praktično nov, ima čak i korpu u koju možeš da staviš kucu.˝ Spustila je pogled ka pomenutoj kuci.˝Zdravo, malena, kako se zoveš?˝ Fibi je radosno zalajala i zaigrala kad joj se En obratila. ˝Kaži zdravo, Fibi˝, rekoh. ˝Pa ti si baš slatka devojčica˝, rekla je En, nagnuvši se da joj Fibi lizne ruku. Uspravila se i rekla: ˝Bicikl mi je u spavaćoj sobi za goste. Hoćeš da pogledaš?˝ Zastala sam. ˝Jeste li sigurni? Moram priznati, radije bih do jezera otišla biciklom.˝ ˝Da, da˝, mahnula mi je rukom da dođem kad je krenula ka kući. ˝Bilo bi mi drago da ga neko koristi. Nekad sam išla biciklom u branje borovnica. Rastu svuda. Ponesi nekoliko kesa i možeš da ih staviš u korpu na biciklu kad ih napuniš. Umeš da praviš kolače?˝ ˝Hm˝, rekla sam, pošavši za njom, ˝dugo nisam stala za šporet.˝ Pogledala me je preko ramena. ˝Pa, možda te borovnice inspirišu da opet vežeš kecelju.˝ Nasmešila se i otvorila vrata desno od dnevne sobe. Njena kuća bila je uredna, sa starim, presvučenim nameštajem, mnoštvom sitnica i fotografija. Miris sušenog eukaliptusa odmah mi je doneo mir i radost. ˝Evo ga˝, rekla je En, izašavši s biciklom iz sobe u koju je ušla nekoliko sekundi ranije. Nisam mogla da se ne nasmešim. Bio je to jedan od onih staromodnih bicikala s korpom napred. ˝Oh, bože! Fantastičan je. Sigurno vam neće nedostajati?˝


˝Ništa me ne bi više usrećilo, draga, nego da tebi dobro služi. U stvari, ako ti bude odgovarao, možeš da ga zadržiš.˝ Nasmešila sam joj se, gurajući bicikl na trem. ˝Mnogo vam hvala. Ovo je tako lepo od vas. Stvarno sam... Hvala vam.˝ Izašla je za mnom i pomogla mi da ga snesem niz stepenice. ˝Zadovoljstvo mi je. Raduje me što će ga neko koristiti i uživati.˝ Nisam skidala osmeh s lica, diveći mu se. Tad mi je nešto palo na pamet. ˝Oh! Mogu li nešto da vas upitam? Naletela sam u gradu na jednog momka, i rekli su mi da stanuje na kraju Brijar rouda. Arčer Hejl? Da li ga znate?˝ En se namrštila i zamislila. ˝Da, čula sam za njega. Proći ćeš pored njegovog imanja na putu za malu plažu. Ne možeš ga promašiti - to je jedino imanje na toj strani puta.˝ Na sekund se isključila. ˝Da, Arčer Hejl... Zapamtila sam ga kao slatkog dečaka. Sad ne progovara. Verovatno zato što je izgubio sluh.˝ Nakrivila sam glavu.˝Znate li šta mu se tačno dogodilo?˝ Zastala je. ˝Ta strašna saobraćajna nesreća dogodila se baš u vreme kad se moj Bil razboleo. Nisam obraćala puno pažnje na detalje, kao ostali u gradu - samo sam tugovala zajedno sa njima. Ali znam da su Arčerovi roditelji i njegov stric, Konor Hejl, vlasnik zemlje na kojoj je grad podignut i šef policije, poginuli tog dana. Šta god da je Arčera snašlo, snašlo ga je u toj nesreći. Hm, čekaj da razmislim...˝ Zastala je. ˝Otišao je da živi s stricom Nejtanom Hejlom. Nejtan je umro pre tri ili četiri godine, od raka, koliko se sećam.˝ Gledala je preko mog ramena, negde u prazan prostor. ˝Neki u gradu kažu da nije čist u glavi, Arčer, hoću reći. Ali nisam sigurna u to. Možda mu samo pripisuju stričevu narav. Moja mlađa sestra išla je u školu s Nejtanom Hejlom i on nikad nije bio sasvim kako treba. Nevaljalo inteligentan, i uvek čudan. A kad se vratio iz vojske, bio je još više... drugačiji.˝ Namrštila sam se. ˝I pored svega toga, poslali su dete da živi s njim.˝ ˝Oh, pa pretpostavljam da se vlastima predstavio u lepom svetlu. Osim toga, koliko ja znam, od detetove porodice jedini je on ostao. Godinama nisam pominjala Hejlove. A uvek su dizali prašinu. Hm.˝ Ućutala je na nekoliko trenutaka. ˝Sad, kad razmislim o tome, stvarno je tužna ta situacija s mladim Hejlom. Ponekad, u malim gradovima, ljudi koji su oduvek bili tu... postanu deo prošlosti, budu zaboravljeni. Grad je želeo da ostavi tu tragediju iza sebe, i Arčera smo izgubili iz vida. Kakva šteta!˝ En je utonula u tišinu, kao da se izgubila u prošlosti, i pomislila sam da je najbolje da krenem. ˝Hm, pa hvala na uputstvima˝, nasmešila sam se. ˝Svratiću kasnije.˝ En se razvedrila i vratila u sadašnjost. ˝Da, to bi bilo fino. Lepo se provedi.˝ Nasmešila se i uzela kantu za zalivanje sa trema, a ja sam izgurala bicikl kroz kapiju. Stavila sam Fibi u korpu i lagano se uputila ka Brijar roudu. Razmišljala sam o onome što mi je En ispričala o braći Hejl i o Arčeru Hejlu. Izgleda da niko nije tačno znao šta se desilo Arčeru - ili su samo zaboravili detalje? I ja sam ostala sama, ali nisam znala kako je to kad se izgube oba roditelja odjednom. Kako uopšte da se počne suočavanje s tim? Da li um obradi i prihvati te gubitke jedan po jedan? Zar ne bismo poludeli od tuge kad bi se sve to sručilo na nas odjednom? Bilo je dana kada mi se činilo da svoje emocije jedva držim pod kontrolom. Pretpostavljam da se svako s tim nosi na svoj način. Prenula sam se iz misli kad sam stigla do njegovog imanja. Visoka ograda ga je okruživala, krošnje drveća bile su previše guste da bi se iza njih išta videlo. Izvila sam vrat da vidim dokle ograda seže, ali bilo je teško to odrediti s puta, jer s obe strane bila je šuma. Vratila sam pogled na početak ograde i videla spuštenu rezu na kapiji.


Nisam znala zašto stojim tu i slušam zujanje komaraca. Nakon nekoliko minuta Fibi je tiho zalajala, pa sam nastavila ka prilazu plaži, prema Eninim uputstvima. Provela sam nekoliko sati na obali jezera, kupala sam se i sunčala. Fibi je ležala u uglu peškira u senci i zadovoljno spavala. Bio je vreo avgustovski dan, ali u hladu drveća, uz povetarac s jezera, bilo je prijatno. Videla sam još nekoliko ljudi na maloj plaži, ali uglavnom je bilo pusto. Zaključila sam da je to zato što ovu stranu jezera koriste samo meštani. Legla sam na peškir i gledala njihanje vrhova drveća i komade vedrog, plavog neba i slušala talase. Nakon nekoliko minuta sklopila sam oči, u želji da ih samo malo odmorim, i zaspala sam. Sanjala sam oca. Samo ovoga puta nije odmah umro. Otpuzao je do kuhinje taman na vreme da vidi muškarca kako izleće na zadnja vrata. ˝Živ si!˝ rekla sam, podigavši se dovoljno da sednem na pod gde me je muškarac ostavio. Klimnuo je glavom s nežnim osmehom. ˝Jesi li dobro?˝ upitala sam, oklevajući sa strepnjom. ˝Da˝, rekao je. Trgla sam se, jer moj se otac nikad nije koristio glasom, samo rukama, znakovnim jezikom. ˝Možeš da govoriš˝, prošaputala sam. ˝Da˝, rekao je ponovo, blago se smešeći. ˝Naravno.˝ Ali tada sam primetila da mu se usne ne mrdaju. ˝Volela bih da se vratiš, tata˝, rekla sam suznih očiju. ˝Mnogo mi nedostaješ.˝ Lice mu je postalo ozbiljno i izgledalo je kao da se razdaljina između nas uvećava, iako se ni on ni ja nismo pomerali. ˝Žao mi je što ne možeš da imaš nas oboje, Pčelice˝, rekao je oslovivši me nadimkom. ˝Oboje?˝, prošaputala sam, zbunjena, gledajući kako razdaljina među nama još više raste. Iznenada je nestao i ostala sam sama. Plakala sam, zatvorenih očiju, ali osetila sam nečije prisustvo. Trgla sam se i probudila, tople suze slivale su mi se niz obraze, ostaci sna nestajali su u magli. Dok sam ležala i trudila se da se saberem, kunem se da sam čula kako se neko udaljava kroz šumarak iza mene.

Sutradan sam rano stigla u restoran. Iako sam se dobro naspavala, imala sam posebno jak flešbek tog jutra i bilo mi je teško da se otresem melanholije koja me je još držala. Uronila sam u jutarnju gužvu pognute glave, misli okupiranih porudžbinama gostiju, serviranjem hrane i dosipanjem kafe. Do devet sati, kad je restoran počeo da se prazni, osećala sam se bolje, vedrije. Ređala sam slanike na šanku kad su se vrata restorana otvorila i mladić u policijskoj uniformi je ušao. Skinuo je šešir i prošao prstima kroz kratku, talasastu, smeđu kosu. Klimnuo glavom Megi koja mu se nasmešila i doviknula: ˝Travise.˝ Pogled mu je stigao do mene dok je koračao ka šanku i oči su nam se srele na sekund. Osmeh mu je zasijao na licu. Ravni beli zubi blesnuli su kad je seo ispred mene. ˝Vi mora da ste razlog što je Megi nasmejana od ranog jutra˝, rekao je, pruživši ruku. ˝Ja sam Travis Hejl.˝ Oh, još jedan Hejl. Uzvratila sam osmehom i prihvatila pruženu ruku. ˝Zdravo, Travise. Bri Preskot.˝ Seo je, uvukavši dugačke noge pod šank. ˝Drago mi je, Bri. Šta te dovodi u Pilion?˝ Pažljivo sam birala reči, nisam htela da ostavim utisak nekog čudaka nomada. Mada, ako ćemo pravo, upravo sam to i bila. ˝Pa, Travise, nedavno sam završila fakultet i odlučila sam da pođem na putovanje.˝ Nasmešila sam se. ˝I našla sam se u vašem lepom, malom gradu.˝


˝Istražuj dok možeš˝, uzvratio mi je. ˝To mi se sviđa. Voleo bih da sam i ja to češće radio.˝ Nasmešila sam mu se i dodala mu jelovnik baš kad je Megi došla iza mene. Zgrabila je jelovnik i bacila ga pod šank. ˝Travis Hejl mora da ga je dosad već napamet naučio˝, rekla je, namigujući mi. ˝Počeo je da dolazi ovamo s majkom kad ni sto nije mogao da dohvati. Kad je već pomenuh, kako ti je majka?˝ Nasmejao se. ˝Oh, dobro je. Znaš nju, uvek nešto radi, neprestano prisutna u društvenim krugovima. Plus je sada dodatno zauzeta planovima za proširenje grada.˝ Megi je stisla usne, ali ipak je rekla: ˝Reci joj da sam je pozdravila˝, i nasmešila se ljubazno. ˝Hoću˝, kazao je Travis, okrećući se ka meni. ˝Dakle, prezivaš se Hejl˝, rekla sam. ˝Mora da si u srodstvu s Arčerom Hejlom.˝ Travisu se obrve skupiše i na tren se zbunio. ˝Arčerom? Da, on mi je rođak. Poznaješ ga?˝ ˝Oh, ne˝, rekoh, odmahujući glavom. ˝Naletela sam na njega u gradu pre nekoliko dana i raspitala sam se ko je... bio je malo...˝ ˝Čudan?˝ Travis je dovršio. ˝Drugačiji˝, ispravila sam ga uviđavno. Odmahnula sam rukom. ˝Upoznala sam svega nekoliko ljudi ovde, a on je bio jedan od njih... Nije da smo se baš upoznali...˝ Dohvatila sam bokal s kafom i pogledala ga upitno. Klimnuo je glavom, i krenula sam da mu punim šolju. ˝Teško je upoznati se s nekim ko ne govori˝, rekao je Travis. Izgledao je zamišljeno. ˝Pokušao sam tokom godina to više puta, ali ne odgovara na ljubaznosti. U svom je svetu. Žao mi je što te je on među prvima dočekao. U svakom slučaju, lepo je što si tu˝, nasmešio se i otpio kafu. ˝Hvala˝, rekla sam. ˝Dakle, ti si policajac u Pilionu?˝, upitala sam, izjavivši ono što je bilo očigledno, ali u želji da započnem razgovor. ˝Tačno tako˝, rekao je. ˝Na putu da postane šef policije˝, Megi se umešala, ˝baš kao njegov otac.˝ Namignula je, prolazeći ka stolu do šanka za kojim smo se odmarale tokom pauze. Travis je podigao obrve. ˝Videćemo˝, rekao je, ali nije izgledao kao da sumnja u to. Razmenili smo osmehe. Nisam pomenula da mi je En pričala o njegovom ocu Konoru Hejlu. Mislila sam da bi mu moglo biti neobično što sam se već raspitivala o njegovoj porodici. Ili barem o tragediji koja ih je zadesila. ˝Gde si odsela? Gde si se smestila?˝, upitao je. ˝Oh, na samoj obali jezera˝, odgovorila sam. ˝U Rokvel lejnu.˝ ˝U kući koju iznajmljuje Džordž Konik?˝ Klimnula sam glavom. ˝Pa, Bri, voleo bih da te jednom prilikom upoznam s našim mestom i okolinom, ako si za tako nešto raspoložena.˝ Njegove oči boje viskija klizile su po meni. Dobro sam ga proučila. Bio je zgodan, u to nije bilo sumnje. I bila sam sigurna da ovo nije tek usputna prijateljska ponuda, već poziv na sastanak. Izlasci s momcima - to nije bila najsjajnija ideja za mene u datom trenutku. ˝Žao mi je, Travise, stvari su kod mene... komplikovane u poslednje vreme.˝ Gledao me je netremice. Pocrvenela sam pod njegovim pogledom. ˝Ja sam jednostavan momak, Bri.˝ Namignuo je. Nasmejala sam se, zahvalna što je prekinuo napetost. Lako smo ćaskali dok nije popio kafu i onda sam otišla da počistim stolove i poredam jelovnike i slanike. Norm je izašao iz kuhinje baš kad je Travis ustao da krene. ˝Flertuješ s mojom novom kelnericom?˝,progunđao je Norm.


˝Moram˝, Travis je odgovorio, ˝pošto već Megi, iz nekog nepoznatog razloga, još uvek neće da te ostavi.˝ Travis je namignuo Megi, koja je brisala sto pored šanka. ˝Doći će pameti jednog dana. Ne gubim nadu.˝ Norm je šmrknuo i obrisao ruke o masnu kecelju koja mu je pokrivala okrugli stomak. ˝Nju kod kuće čeka ovaj dasa˝, rekao je. ˝Što bi se petljala s tobom?˝ Travis se zakikotao, okrećući se da ode, i doviknuvši Megi: ˝Slobodno me potraži kad ti dosadi ovaj naopaki balvan.˝ Megi se nasmejala, nameštajući sede kovrdže, a Norm se, gunđajući, vratio u kuhinju. Travis se na izlasku okrenuo ka meni i rekao: ˝Moja ponuda i dalje važi, Bri.˝ Nasmešila sam se dok je zatvarao vrata za sobom. ˝Pazi se˝, Megi me je upozorila, ˝taj momak šarmiraće te da ti gaće spadnu.˝ Ali smešila se dok je to izgovarala. Odmahnula sam glavom i pratila pogledom kako Travis Hejl ulazi u policijski auto i odlazi niz ulicu.

Te večeri opet sam biciklom otišla do Brijar rouda i brala borovnice usput. Kad mi je kesa bila do pola puna, a vrhovi prstiju tamnoljubičasti, pošla sam kući. Na povratku, zastala sam pored prašnjavog puta ispred Arčerovog imanja i gledala ogradu pred sobom bez nekog posebnog razloga - barem ne onog koji bih mogla sebi da objasnim. Nakon nekoliko minuta krenula sam kući. Te noći sanjala sam da ležim na obali jezera. Mogla sam da osetim pesak na goloj koži, zrnca koja mi se zabadaju u meso dok sam se ljuljala na njima s dobrodošlom muškom težinom na sebi. Nije bilo straha, opasnosti; želela sam da bude tu. Voda mi je prelila noge kao meka, hladna svila, milujući mi kožu, ublažujući ubode oštrog peska. Probudila sam se zadihana, bradavice su mi bolno očvrsle ispod majice, a puls mi je ritmično tukao između nogu. Okretala sam se i prevrtala dok napokon nisam zaspala, negde pred zoru.


PETO POGLAVLJE Bri

Imala sam slobodan dan. Kad sam se probudila i pogledala na sat, bilo je osam i sedamnaest. Iznenadila sam se. Mesecima nisam tako dugo spavala, ali pretpostavljam da se to moglo očekivati uzevši u obzir da prethodne noći maltene nisam oka sklopila. Sporo sam se uspravila u krevetu, izoštravajući pogled na sobu i svet oko sebe. Osećala sam se teško i mamurno kad sam spustila noge s kreveta. Snom ispunjena glava jedva da je počela da mi se bistri kad sam čula zvuk spolja, kao da je pukla grana ili kao da se s praskom pokreće brodski motor u daljini, ali moj um ga je uhvatio i katapultirao me pravo u jutarnji košmar - ukočila sam se, strava je počela da mi puzi mišićima, mozak mi je vrištao. Gledala sam kroz prozorče na vratima koja su odvajala oca od mene. Video me je krajičkom oka i počeo da mi da je znak: Sakrij se, dok je muškarac vikao na njega da spusti ruke. Moj tata nije mogao da ga čuje i ruke su nastavile da mu se kreću. Telo mi se streslo kad je pištolj opalio. Vrisnula sam i ruka mi je poletela ka ustima da uguši zvuk. Zateturala sam se unazad u šoku, prestravljena. Saplela sam se o ivicu kutije i pala. Privukla sam noge pod sebe, u pokušaju da se smanjim što je više moguće. Nisam imala telefon. Pogledom sam tražila mesto gde bih mogla da se sakrijem, da otpuzim. I tada su se vrata širom otvorila... Stvarnost se munjevito vratila dok se svet oko mene bistrio. Osetila sam posteljinu stisnutu u pesnici. Iz mene je izleteo uzdah i uspravila sam se nesigurno. Pojurila sam u toalet taman na vreme. Bože, neću moći ovako doveka. Ovo mora prestati. Nemoj da plačeš, nemoj da plačeš. Fibi je sela na pod kraj mojih nogu i tiho cvilela. Pribrala sam se nakon nekoliko minuta. ˝Sve je u redu, curo˝, rekla sam, mazeći Fibi po glavi, ohrabrujući i nju i sebe. Oteturala sam se pod tuš i dvadeset minuta kasnije osećela sam se malo bolje, kad sam obukla kupaći kostim, šorts i plavu majicu bez rukava. Duboko sam uzdahnula, zažmurila i umirila se. Bilo je sve u redu. Nakon što sam na brzinu dorućkovala, obula sam sandale, uzela knjigu i peškir, pozvala Fibi i izašla na topli, sparni vazduh. Komarci su već zujali oko mene, žaba je kreketala negde u blizini. Duboko sam udahnula svež vazduh. Miris borova i jezera ispunio mi je pluća. Popela sam se na bicikl, stavila Fibi u korpu i krenula. Odvezla sam se opet do Brijar rouda i sela na malu plažu koju sam otkrila pre nekoliko dana. Udubila sam se u roman i pročitala sam ga, a da nisam ni primetila da je dva sata proletelo. Ustala sam i protegla se, gledajući mirno jezero. Začkiljila sam ka suprotnoj obali gde su se čamci i skuteri kretali po vodi. Dok sam preklapala peškir, pomislila sam da sam imala sreće što sam se našla na ovoj strani jezera. Mir i tišina bili su baš ono što mi je trebalo. Stavila sam Fibi u korpu, pogurala bicikl uz blagi uspon do puta i odvezla se lagano ka ogradi Arčera Hejla. Stala sam pored puta kad me je poštanski kamionet prestigao. Vozač mi je mahnuo. Točkovi kamioneta digli su prašinu, pa sam se zakašljala, rukom rasterujući oblak ispred sebe


dok sam se vraćala na drum. Vozila sam još tridesetak metara, stala i ponovo zagledala ogradu. Danas sam, zbog položaja sunca na nebu, videla na drvetu nekoliko pravougaonika koji su bili nešto bleđi, svetliji, kao da su tu nekad stajali znaci ili natpisi, koji su potom uklonjeni. Baš kad sam ponovo krenula da vozim, primetila sam da je kapija malo odškrinuta. Buljila sam u kapiju nekoliko sekundi. Sigurno je poštar doneo pismo, paket ili pošiljku i ostavio otvorenu kapiju. Dogurala sam bicikl, naslonila ga na ogradu, još malo otvorila kapiju i proturila glavu unutra. Stao mi je dah kad sam ugledala lep kameni prilaz koji je vodio do male, bele kuće, otprilike trideset metara od mesta na kojem sam stajala. Ne znam šta sam očekivala da ću videti, ali ovo sigurno nisam. Sve je bilo uredno i čisto i održavano, smaragdnozelena, sveže pokošena trava između drveća s jedne strane kolskog prilaza i mala bašta u drvenim gredicama levo. Povukla sam glavu i krenula da zatvaram kapiju kad je Fibi iskočila iz korpe bicikla i provukla se kroz uski prolaz. ˝Sranje!˝, prasnula sam. ˝Fibi!˝ Otvorila sam kapiju još malo i ponovo provirila. Fibi je stajala na kolskom prilazu, gledala me, dahćući. ˝Nevaljala kuca˝, prošaputala sam. ˝Vraćaj se ovamo!˝ Fibi me je pogledala, digla rep i otkaskala dalje. Zastenjala sam. E, pa, baš sranje! Ušla sam, ostavivši kapiju otvorenu, i nastavila da dozivam Fibi koja je očigledno mislila, što se poslušnosti tiče, da mogu da je poljubim u njeno pseće dupence. Kako sam se primicala, tako sam mogla da vidim veliko, kamenom popločano dvorište i staze ukrašene velikim saksijama punim zelenila. Dok sam razgledala dvorište, iznenada sam registrovala da glasni udarci odzvanjaju na nekoliko sekundi. Da li neko seče drva? Da li je to taj zvuk? Fibi je otrčkarala iza kuće i izgubila mi se s vidika. Nagnula sam glavu u stranu, naćulila uši i počela da se premeštam s noge na nogu. Šta da radim? Ne mogu da ostavim Fibi ovde. Nisam mogla ni da se vratim do kapije i da dozivam Arčera - nije mogao da me čuje. Morala sam da pođem za njom. Arčer je bio tu. Nisam od devojaka koje su voljne da se izlože opasnosti. Niti sam takva bila ranije - a ipak opasnost me je svejedno pronašla. Ulazak na nepoznatu teritoriju nije mi pričinjavao zadovoljstvo. Prokleto malo, nevaljala, neposlušno kuče. Ali dok sam stajala tamo, skupljajući smelosti da odem po Fibi, razmišljala sam o Arčeru. Instinkti su mi govorili da nije opasan. To je moralo da se uzme u obzir. Da li ću dozvoliti da zbog onog zlog muškarca do kraja života sumnjam u svoje instinkte? Setila sam se kako su mi se sve dlačice na ruci nakostrešile istog trena kad sam čula zvonce na vratima te noći. Nešto u meni tada je znalo, naslutilo je da će se nešto loše desiti. A sad je nešto u meni osećalo da nisam u opasnosti. Zakoračila sam napred. Išla sam polako prilazom, udišući prodoran, oštar i opor miris sveže pokošene trave, nastavljajući tiho da dozivam Fibi. Krenula sam kamenom stazom koja je vodila oko kuće, povlačeći vrhovima prstiju po drvenoj fasadi. Zavirila sam iza kuće. Bio je tu, okrenut golim leđima ka meni. Dok je podizao sekiru iznad glave, mišići na leđima zatezali su se u zamahu. Prepolovio je uspravnu cepanicu po sredini tako da su se tri komada drveta odvojila i pala na zemlju. Sagao se i pokupio ih. Stavio ih je na gomilu, uredno naslaganu ispod drveta i velike cerade dignute sjedne strane.


Kad se okrenuo ka panju na kojem je sekao sitnije komade, ugledao me je, trgao se i potom ukočio. Oboje smo stajali i buljili jedno u drugo, ja blago otvorenih usta, on širom raširenih očiju. Ptica je zacvrkutala negde u blizini i odgovor na taj zov odjeknuo je drvećem. Zatvorila sam usta i nasmešila se, ali Arčer je ostao da zuri u mene još nekoliko trenutaka pre no što je pogledom brzo prešao preko mene. I ja sam očima klizila po njemu, njegovim lepo definisanim golim plećima, glatkoj koži, talasastim stomačnim mišićima.. Nikad, u stvari, nisam videla jasno izražene trbušnjake, a evo sad su bili tu, pravo preda mnom. Pomislila sam da je to još čudnije - nemi pustinjak nije bio izuzet od dara izuzetnog tela. Blago njemu. Nosio je nešto što je ličilo na bermude, sečene kod kolena i vezane u struku... konopcem? Zanimljivo. Pogled mi se spustio na radne čizme na njegovim nogama i vratio se na njegovo lice. Nakrivio je glavu u stranu dok smo proučavali jedno drugo, ali izraz lica ostao mu je isti: oprezan. Brada mu je bila neuredna kao i kad sam ga prvi put videla. Očigledno se njegov poriv za šišanjem odnosio samo na travu, i nije zahvatao njegove dlake na licu. Dobro bi im došlo drastično skraćivanje. Koliko je bila dugačka, mora da ju je puštao već neko vreme - godinama, verovatno. Nakašljala sam se i pročistila grlo: ˝Zdravo.˝ Nasmešila sam se i prišla bliže da može jasno da mi čita s usana. ˝Izvini što te uznemiravam. Kuca mi je ovamo pobegla. Zvala sam je ali nije htela da me sluša.˝ Pogledala sam naokolo, Fibi nije bilo na vidiku. Arčer je sklonio dugačku kosu s lica i skupio obrve na moje reči. Okrenuo se, podigao sekiru, zabio je u panj i onda se ponovo okrenuo ka meni. Progutala sam knedlu. Iznenada je mala bela krznena lopta izletela iz šumarka i dotrčala do Arčera. Sela je kraj njegovih nogu, zadihana. Arčer je spustio pogled ka njoj, nagnuo se i potapšao je po glavi. Fibi mu je obilno polizala ruku, zacvilevši za još kad je povukao ruku i uspravio se. Mala izdajica. ˝To je ona˝, rekla sam, ukazujući na ono što je bilo očigledno. Nastavio je da bulji. ˝Uh, dakle, ovo tvoje mestašce˝, dodala sam, mahnuvši rukom, pokazajući njegovo imanje, ˝stvarno je lepo.˝ Nastavio je da zuri u mene. Nakrivila sam glavu u stranu. ˝Da li me se sećaš? Iz grada? Čokoladice?˝ Nasmešila sam se. I dalje je buljio. Bože, trebalo bi da odem. Ovo je bilo čudno i neprijatno. Nakašljala sam se i pročistila grlo. ˝Fibi˝, pozvala sam je. ˝Dođi ovamo, curo!˝ Fibi me je gledala sedeći i dalje kraj Arčerovih nogu. Pogledom sam prelazila s Fibi na Arčera i s Arčera na Fibi. Oboje su bili potpuno nepomični, dva para očiju upiljenih u mene. Dakle. Zaustavila sam pogled na Arčeru. ˝Da li me razumeš? Ono što govorim?˝ Upitala sam. Izgledalo je kao da su mu moje reči privukle pažnju, ali sasvim malo. Gledao me je još samo tren, a onda su se njegove usne napućile i uzdahnuo je kao da je doneo odluku. Prošao je pored mene i uputio se ka kući, Fibi ga je pratila. Gledala sam ga zbunjeno. Okrenuo se, pogledao me i dao mi znak da pođem za njim. Pretpostavila sam da će me odvesti do kapije. Požurila sam za njim brzim hodom, da ne zaostanem za njegovim dugačkim koracima. Mala izdajica, poznatija kao Fibi, ostala je uz Arčera sve vreme, okrećući se da vidi da li ih pratim, poskakujući uzbuđeno. Kad sam stigla do mesta gde me je čekao, rekla sam: ˝Nisi valjda neki serijski ubica, da nećeš možda da me ubiješ sekirom ili tako nešto?˝ Šalila sam se, ali palo mi je na pamet da me niko ne bi čuo ako bih vrištala. Veruj svojim instinktima, Bri, ponavljala sam sebi.


Podigao je obrvu i pokazao ka mestu gde je ostavio sekiru zabodenu u panj. Pogledala sam u panj, pa opet u Arčera. ˝Tačno˝, prošaputala sam. ˝Teško ćeš me ubiti sekirom ako nisi poneo sekiru.˝ Isti onaj minijaturni trzaj usne koji sam već videla na parkingu kod prodavnice, prevagnuo je u donošenju odluke. Pratila sam ga ostatak puta ka ulazu u kuću. Otvorio je vrata. Uzdahnula sam kad sam pogledala unutra i videla veliki kamin od cigala okružen s dve, od poda do plafona, police s knjigama, i u tvrdim i u mekim povezima. Krenula sam prema njima kao besvesni robot koji voli knjige, ali osetila sam Arčerovu ruku na ramenu i zastala. Digao je prst, pokazajući da će se zadržati samo minut, i ušao je unutra. Kad se vratio nekoliko sekundi kasnije, imao je beležnicu u ruci i pisao je nešto. Čekala sam. Kad ju je okrenuo ka meni, vrlo urednim, velikim slovima, pisalo je: DA, RAZUMEM TE. DA LI TI JOŠ NEŠTO TREBA? Oči su mi potražile njegove i usta su mi se blago otvorila da mu odgovorim, ali zatvorila sam ih pre no što sam mu odgovorila na pitanje. Bilo je to nepristojno pitanje, drsko pitanje, usput da kažem. Ali zaista, da li sam htela još nešto? Grizla sam usnu, prebacujući težinu tela s noge na nogu dok me je gledao, čekajući odgovor. Izraz lica bio mu je oprezan i pažljiv, kao da nije znao da li ću mu odgovoriti ili ću ga ugristi, a bio je spreman i na jedno i na drugo. ˝Uh, baš mi je bilo krivo zbog onoga što se desilo pre neki dan. Nisam znala da... ne govoriš. Samo sam htela da znaš da ono što sam rekla nije bilo namerno, nisam htela da te uvredim... i samo... ja sam nova u gradu...˝ Dakle, to mi je baš dobro išlo. O bože! ˝Da li bi hteo da odemo na picu ili tako nešto?˝ istrtljala sam. Nije mi bila namera to da kažem, prosto se tako desilo. Gledala sam ga s nadom. Gledao me je kao da sam težak matematički problem koji ne ume da rastumači. Namrštio se i onda prineo olovku beležnici, ne prekidajući kontakt očima sa mnom. Napokon, spustio je pogled dok je pisao, a onda je podigao beležnicu ka meni: NE. Nisam mogla da ne prasnem u smeh. Nije se nasmešio, samo me je i dalje gledao oprezno. Smeh mi je zamro. Prošaputala sam: ˝Ne?˝ Kratak izraz zbunjenosti prešao mu je licem, a onda je digao beležnicu i nešto napisao. Dodao je reč ispod prethodne. Sad je stajalo: NE, HVALA. Uzdahnula sam, osećajući kako mi obrazi gore. ˝U redu, razumela sam. E, pa, izvini još jednom na nesporazumu na parkiralištu. I... izvini što sam danas ovako upala... to moje kuče... ˝ Uzela sam Fibi u ruke. ˝Pa, drago mi je da smo se upoznali. Oh! Usput, nismo se još upoznali. Znam kako se ti zoveš, a ja sam Bri. Bri Preskot. Ne moraš da me pratiš, sama ću izaći.˝ Pokazala sam palcem preko ramena, zakoračila unatraške, onda se brzo okrenula i hitro uputila kolskim prilazom do kapije. Čula sam njegove korake iza sebe kako odlaze u suprotnom pravcu, ka naslaganim cepanicama, pretpostavljala sam. Izašla sam na kapiju, ali nisam je sasvim zatvorila. Stajala sam s druge strane naslonjena na toplo drvo. Dakle, ovo je bilo čudno. I posramljujuće. Šta mi bi da ga pozovem na picu? Digla sam pogled ka nebu, stavila ruku na čelo i napravila grimasu. Dok sam stajala i razmišljala o tome, nešto mi je palo na pamet. Htela sam da pitam Arčera zna li znakovni jezik, ali zaboravila sam u svojoj nespretnosti i smetenosti. A onda je doneo ono glupo blokče. Ali tada sam shvatila da Arčer Hejl nije gledao moje usne dok sam mu se obraćala. Gledao me je u oči.


Okrenula sam se i prošla opet kroz kapiju, marširajući ka gomili drva iza njegove kuće, noseći Fibi u naručju. Stajao je tamo sa sekirom u rukama. Komad drveta bio je uspravno postavljen na panj, ali još nije bio zamahnuo. Samo ga je gledao, blago namršten, kao da je duboko zamišljen. A kad me je ugledao, iznenađenost mu je preletela licem pre no što su mu se oči vratile onoj istoj opreznosti od ranije. Kad ga je Fibi ugledala, ponovo je počela da se koprca i da dahće. ˝Nisi gluv˝, rekla sam. ˝Sasvim dobro ti čuješ.˝ Ostao je nepomičan, onda je zabo sekiru u panj, prošao pored mene, pogledao unazad ka meni, isto kao i prvi put, dajući mi znak da ga pratim. Što sam i uradila. Ušao je na vrata svoje kuće i pojavio se s onom istom beležnicom i olovkom u rukama. Nakon minuta podigao je beležnicu ka meni: NISAM TI NI REKAO DA SAM GLUV. Sačekala sam tren.˝Tako je, nisi to rekao˝, rekla sam meko. ˝Ali ne možeš da govoriš?˝ Pogledao me je, podigao beležnicu i pisao pola minute i onda je okrenuo ka meni: MOGU DA GOVORIM. PROSTO VOLIM DA SE HVALIM SVOJIM LEPIM RUKOPISOM. Buljila sam u te reči dok mi značenje nije doprlo do mozga. Skupila sam obrve i pogledala ga. ˝Je l' ti to pokušavaš da budeš duhovit?˝ upitala sam. Podigao je obrve. ˝Aha, razumem˝, rekla sam naherivši glavu. ˝Trebalo bi da poradiš na tome.˝ Stajali smo, gledajući se nekoliko sekundi, kad je s teškim uzdahom ponovo podigao beležnicu i napisao: DA LI ŽELIŠ JOŠ NEŠTO? Pogledala sam ga. ˝Ja znam znakovni jezik˝, rekla sam. ˝Mogu da te naučim. Onda nećeš moći da se hvališ svojim rukopisom, ha-ha, ali to je brži način sporazumevanja.˝ Nasmešila sam se, pokušavajući da ga nateram da se i on osmehne. Da li se osmehivao? Da li je uopšte za to bio sposoban? Gledao me je nekoliko trenutaka pre no što je nežno spustio beležnicu i olovku na zemlju pored sebe, uspravio se, podigao ruke i gestikulirao: Ja već znam znakovni jezik. Trgla sam se, a knedla mi se podigla u grlu. Niko mi nije pokazivao znakove gluvonemih više od šest meseci i to mi je vratilo oca, donelo mi je osećanje njegove prisutnosti. ˝Oh˝, uzdahnula sam, i poslužila se glasom, jer mi je Fibi bila u rukama. ˝Tačno. Verovatno si tako razgovarao sa stricem.˝ Namrštio se, verovatno se pitajući otkud uopšte znam da je imao strica, ali ništa nije rekao. Na kraju je pokazao: Ne. Trepnula sam, i posle minuta pročistila grlo. ˝Ne?˝ upitala sam. Ne, ponovio je. Ponovo tišina. Uzdahnula sam. ˝Znam da će ovo zvučati glupavo, ali pomislila sam da bismo možda mogli biti... prijatelji.˝ Slegla sam ramenima i ispratila to nervoznim smehom. Arčer je skupio oči ponovo, ali samo je gledao, nije čak ni pokušao nešto da napiše. Pogledala sam njega, pa beležnicu, a kad je postalo jasno da ništa neće ˝reći˝ prošaputala sam: ˝Svakom su potrebni prijatelji.˝ Svakom su potrebni prijatelji? Stvarno, Bri? Pobogu, zvučiš patetično. I dalje me je gledao. Uzdahnula sam, ponovo posramljena, ali i razočarana. ˝U redu, kako god želiš. Idem


sada.˝ Stvarno, zašto sam bila razočarana? Travis je bio u pravu - ovaj momak prosto nije odgovarao na ljubaznosti. Gledao me je nepomično. Njegove duboke oči boje viskija zasijale su kad sam počela da se povlačim. Htela sam da mu sklonim svu tu kosu s lica i da ga obrijem da mogu da vidim kako stvarno izgleda. Činilo se da ima lepe crte lica i da se ispod te bradurine krije prijatna spoljašnjost. Teško sam uzdahnula. ˝U redu, odoh ja onda...˝ Samo ućuti već jednom, Bri i KRENI. Očigledno da ovaj čovek ne želi ništa da ima s tobom. Osećala sam kako me njegove oči prate kad sam se okrenula i pošla prema kapiji. Izašla sam i ovaj put čvrsto je zatvorila za sobom. Naslonila sam se na nju minut, češkajući odsutno Fibi ispod brade, pitajući se šta nije u redu sa mnom. Koja je bila poenta svega toga? Zašto nisam prosto uzela svoje prokleto kuče i otišla? ˝Prokleto kuče˝, rekla sam Fibi, češkajući je. Liznula mi je lice, tiho zalajavši. Nasmejala sam se i uzvratila joj poljupcem. Kad sam se popela na bicikl i krenula da vozim, čula sam kako je cepanje drva ponovo počelo.


ŠESTO POGLAVLJE Arčer (sedam godina), Maj

Gde sam? Osećao sam se kao da izranjam, površina vode kilometrima daleko. Buka mi se digla u ušima i osetio sam bol u vratu, kao da stvarno imam gadnu upalu grla i spolja i iznutra. Pokušao sam da se setim kako sam se povredio, ali po mojoj glavi tumarale su samo senke. Oterao sam ih. Gde sam to bio? Mama? Gde mi je mama? Osetio sam suze, tople i teške, kako se slivaju iz mojih zatvorenih očiju niz obraze. Pokušao sam da ne plačem. Jaki muškarci ne plaču. Jaki muškarci treba da štite druge, kao moj stric Konor. Samo što je i on plakao. Ridao je, kukao do neba i pao na kolena tačno tu na asfaltu. Oh, ne. Oh, ne. Ne misli na to. Pokušao sam da se pomerim, ali imao sam osećaj kao da mi je neko vezao tegove za ruke i noge, čak i za prste na rukama i nogama. Mislim da sam mogao sasvim malo da se mrdnem, ali nisam bio siguran u to. Čuo sam ženski glas kako kaže: ˝Psst, budi se. Neka to uradi polako. Neka to uradi sam.˝ Mama, mama. Molim te, budi tu. Molim te, budi dobro. Molim te, nemoj da ležiš pored puta. Još toplih suza skliznulo mi je iz očiju. Celo moje telo iznenada je osetilo kao da su vruće čiode i igle zabodene u moju kožu. Pokušao sam da vrisnem upomoć, ali mislim da nisam uspeo ni da razdvojim usne. Oh, bože, bol se budio, kao čudovište koje oživljava u mraku ispod mog kreveta. Nakon što sam nekoliko minuta samo disao, samo se približavajući onome što sam osećao kao površinu, podigao sam očne kapke i začkiljio, jer iznad mene je bilo jako svetlo. ˝Ugasi svetlo, Meredit˝, čuo sam sa svoje leve strane. Opet sam otvorio oči, puštajući ih da se priviknu na svetlo, i ugledao postariju, plavokosu medicinsku sestru kako me gleda odozgo. Razmaknuo sam usne. ˝Mama˝, pokušao sam da kažem, ali reči nisu izašle. ˝Psst˝, rekla je sestra, ˝nemoj da govoriš, dušo. Doživeo si saobraćajnu nesreću. Sad si u bolnici, Arčere, i mi se stvarno dobro brinemo o tebi. Ja sam Dženi, a ono je Meredit.˝ Nasmešila se tužno i pokazala na mladu bolničarku iza sebe, koja je nešto gledala na aparatu pored mog kreveta. Klimnuo sam glavom. Gde je moja mama? Suze nisu prestajale da liju. ˝U redu je, ti si dobar dečak˝, rekla je Dženi. ˝Tvoj stric Nejtan je tu, napolju, ispred vrata. Čekaj da odem po njega. Baš će se obradovati što si se probudio.˝ Ležao sam i gledao u plafon nekoliko minuta pre no što su se vrata otvorila i zatvorila. Stric Nejt me je gledao odozgo. ˝Dobro nam se vratio, mali vojniče˝, rekao je. Imao je crvene krugove oko očiju, izgledao je kao da se neko vreme nije kupao. Ali stric Nejt je uvek izgledao pomalo čudno na ovaj ili onaj način. Ponekad bi košulju obukao naopako, ponekad bi nosio dve različite cipele. Meni je to bilo zabavno. Rekao mi je da se to dešava jer mu je mozak zauzet važnijim stvarima, pa nije imao vremena da misli o tome da li se obukao kako treba. Po meni, to je bio dobar odgovor. Osim toga,


uvek bi nam davao slatkiše i novac. Rekao mi je da ih čuvam na bezbednom mestu na kojem niko ne može da ih nađe. Rekao je da ću mu biti zahvalan kasnije i namignuo mi kao da ću prepoznati to ˝kasnije˝ kad bude došlo. Ponovo sam otvorio usta, ali Dženi i stric Nejt su odmahnuli glavom. Dženi je posegla za nečim na stolu pored nje. Okrenula se s blokčetom i olovkom i dala mi ih. Uzeo sam ih i napisao jednu reč: MAMA? Dženi je sklonila pogled s te reči, a stric Nejt je pogledao u pod. U tom trenutku saobraćajna nesreća vratila se u moj mozak vrišteći - slike i reči skakale su i udarale mi po glavi tako da sam zabio glavu u jastuk i stisnuo zube. Otvorio sam usta i vrištao, i vrištao, i vrištao, ali soba je ostala nema.


SEDMO POGLAVLJE Bri

U nedelju, baš kad sam završavala s poslom u restoranu, na ekranu telefona sam ugledala poziv sa nepoznatog broja. ˝Halo˝, odgovorila sam. ˝Hej, Bri? Melani ovde. Upoznale smo se u restoranu pre neki dan.˝ ˝Oh, zdravo!˝, rekla sam, mahnuvši Megi dok sam izlazila. ˝Da, naravno da te se sećam.˝ Megi mi je uzvratila. ˝Oh, dobro!˝, rekla je. ˝Nadam se da ne zovem u nezgodnom trenutku, ali Liza i ja izlazimo večeras i htele smo da vidimo da li si raspoložena da nam se pridružiš.˝ Zakoračila sam na toplo popodnevno sunce i krenula ka kolima. Setila sam se kako sam obećala sebi da ću ponovo biti normalna devojka, da ću raditi ono što normalne devojke rade. ˝Hm, pa da, u redu, to zvuči dobro. Naravno, baš bih volela.˝ ˝U redu, sjajno! Doći ćemo po tebe. Je l' ti odgovara devet?˝ ˝Da, biću spremna.˝ Rekla sam joj adresu, tačno je znala gde je. Pozdravile smo se i završile razgovor. Kad sam stavljala ključ u bravu, primetila sam grupu dečaka od deset ili dvanaest godina na drugoj strani ulice. Glasno su se smejali. Najveći od dečaka gurao je manjeg klinca s naočarima i knjigama u rukama. Manji dečak je posrnuo i knjige su mu pale na pločnik. Drugi dečaci nasmejali su mu se i otišli, jedan od njih doviknuo je: ˝Lepo si to uradio, nakazo!˝ Čak i sa druge strane ulice mogla sam da vidim posramljenost na licu dečaka koji je čučnuo da pokupi knjige. Mali kreteni. Bože, mrzim siledžije. Krenula sam preko ulice da pomognem detetu. Kad sam mu prišla, pogledao me je bojažljivo, brada mu je blago podrhtavala. Primetila sam da ima mali ožiljak od operacije kojom su mu sredili zečju usnu. ˝Hej˝, rekla sam tiho, smešeći mu se i naginjući se da mu pomognem da pokupi knjige. ˝Jesi li dobro?˝ ˝Jesam˝, rekao je tiho. Pogledao me je i brzo skrenuo pogled u stranu, porumenevši. ˝Voliš da čitaš?˝ upitala sam, pokušavajući da pročitam naslove. Klimnuo je glavom stidljivo. Pogledala sam naslov knjige koju sam podigla. ˝Hari Poter... hm. Ova je dobra. Znaš li zašto mi se sviđa?˝ Pogledao me je pravo u oči i odrečno je odmahnuo glavom. ˝Zato što govori o dečaku u kog niko nije verovao - klincu sa smešnim naočarima koji je živeo pod stepenicama kod tetke i teče. Ali znaš šta? Na kraju je uradio neke fenomenalne stvari uprkos svemu što je bilo protiv njega. Nema ništa bolje nego kad pobeđuje onaj od koga to niko nije očekivao, zar ne?˝ Dečak me je slušao širom otvorenih očiju. Klimnuo je glavom. Uspravila sam se i on je uradio isto. Dodala sam mu knjige i rekla: ˝Nastavi da čitaš. Devojke to vole.˝ Namignula sam mu i lice mu se razvuklo u širok osmeh, kojim me je obasjao. Uzvratila sam mu osmehom, okrenula se da odem i primetila Arčera Hejla kako stoji u dovratku radnje nekoliko izloga dalje, i gleda nas pomno s izrazom lica iz kojeg se ništa nije moglo pročitati. Nasmešila sam mu se, naherila glavu i činilo se kao da je opet nešto prostrujalo između nas. Trepnula sam i Arčer je skrenuo pogled, okrenuvši se da ode ulicom. Pogledao me je još


jednom dok se udaljavao, ali kad sam uhvatila njegov pogled, odmah se okrenuo i nastavio da hoda. Ostala sam ukopana u mestu, posmatrajući Arčera kako odlazi, a onda sam okrenula glavu ka dečaku, pa i njega ispratila pogledom. Uzdahnula sam, prešla preko ulice i vratila se do kola. Stala sam kod cvećare na izlasku iz centra grada, kupila cveće, zemlju i nekoliko plastičnih saksija. Kad sam stigla kući, presvukla sam se u šorts i običnu majicu i narednih nekoliko sati provela u presađivanju cveća, postavljanju saksija na trem i u temeljnom čišćenju dvorišta, uključujući i plevljenje korova i pranje stepenika. Jedan od njih se razlabavio, ali kad je reč o popravljanju kuće, tu sam čista katastrofa. Moraću da pozovem Džordža Konika. Kada sam konačno pogledala svoje delo, nisam mogla da sakrijem osmeh. Moja kućica bila je božanstvena. Ušla sam u kuću i dugo se tuširala. Očistila sam nokte prljave od zemlje i izdepilirala celo telo. Onda sam uključila mali radio, koji sam zatekla u kući kad sam se uselila. Dok sam slušala muziku s lokalne radio-stanice, posvetila sam se sređivanju kose. Osušila sam je i uvila figarom. Pažljivo sam se našminkala i namazala noge losionom, tako da su lepo izgledale u rastegljivoj pletenoj, tamnosrebrnoj haljini s otvorenim leđima. Bila je obična, jednostavna, ali seksi. Nadala sam se da će večeras učiniti svoje. Obula sam crne jednostavne sandale i svom izgledu dala još opušteniji ton. Poslednji put tu haljinu nosila sam na diplomskoj zabavi koju smo priredile u studentskom domu. Popila sam mnogo piva, smejala se s drugim devojkama s našeg sprata, i muvala se s momkom koji mi je uvek bio sladak, ali s kojim nisam reč progovorila do tada. Nije se bogzna kako dobro ljubio, ali bila sam dovoljno pijana da me bude baš briga. Sećajući se kakva sam devojka bila, shvatila sam da mi ona nedostaje. Nedostajalo mi je moje staro ja. Tragedija me je obeležila. Nisam više naivno gledala na svet. Znala sam da ništa nije zagarantovano i da život nije uvek pravedan. Ali moj otac i ja prošli smo zajedno kroz tragediju bolesti moje majke, i bili smo jaki. Nisam ni pomislila da će biti otrgnut od mene munjevito, u besmislenom trenu koji me je ostavio samu i poraženu. I da neću stići ni zbogom da mu kažem. Možda ovo putovanje nije odgovor kojem sam se nadala. Mada zaista i nije bilo posledica svesnog izbora, svesne odluke. U Ohaju sve me je podsećalo na tatu, moja tuga, strah i usamljenost. Nekoliko tupih meseci nakon one noći, spakovala sam kofer, stavila Fibi u nosiljku, sela u kola i odvezla se. Osećala sam da je to jedina mogućnost, jedina opcija. Tuga je bila klaustrofobična, gušila me je. Morala sam da pobegnem. Otrgla sam se od uspomena da ne potonem preduboko u strah i melanholiju. Bila je subota uveče, vikend. A vikendom normalne devojke izlaze s drugaricama u provod. Zaslužila sam malo toga, zar ne... zar ne? Melani i Liza zaustavile su se pred mojom kućom nekoliko minuta pre devet. Kad sam videla svetla njihovih kola, izašla sam i zaključala vrata za sobom. Otvorila su se vrata male honde i Džastin Timberlejk je zatreštao, prekinuvši tišinu noći. Osmehnula sam im se i sela na zadnje sedište. Melani i Liza toplo su me uglas pozdravile: ˝Zdravo!˝ ˝Izgledaš opasno!˝ reče Liza, gledajući me preko ramena kad je Melani pokrenula auto. ˝Hvala. Ti takođe!˝ Obe su nosile suknje i tesne majice i ja osetih olakšanje što sam izabrala sličnu odevnu kombinaciju. U tridesetominutnoj vožnji do druge strane jezera ćaskale smo neobavezno o mom poslu u


restoranu i dosadašnjim utiscima o Pilionu. Melani i Liza pričale su o letnjim dogodovštinama na spasilačkom poslu. Stale smo ispred bara koji se zvao Biter end lejksajd salun, malog, drvenog zdanja s parkingom pored puta. Kad smo izašle iz Melaninih kola, videla sam da je prednji deo bara ukrašen pecaljkama, vršama za jastoge, brodskim znacima, natpisima, kutijama za udice i mamce i sličnim sitnicama. Ušle smo u miris piva i kokica, smeh, glasne razgovore, i zvukove kugli koje se sudaraju na bilijarskom stolu. Bar je iznutra izgledao veći nego što bi se spolja moglo pretpostaviti. Istovremeno je bio i otrcan i u trendu. Ribolovački pribor i razni natpisi ukrašavali su i zidove unutra. Pokazale smo lične karte izbacivaču i sele za sto pored šanka. Dok nam je stigla prva tura pića, na vratima se već napravio red. Prvih dvadesetak minuta provele smo u kikotanju i čavrljanju. Sestre su odmeravale momke koji su im se sviđali, trudeći se da to ne bude previše očigledno. Melani je uhvatila pogled jednog od njih. Upalilo je, i nakon nekoliko minuta prišao je i pozvao je da plešu. Namignula nam je dok je odlazila za njim od stola, a Liza i ja smo na to samo odmahnule glavom, smejući se. Dale smo znak kelnerici da nam donese još jednu turu pića. I već sam se dobro provodila. Kad sam podigla flašu s pivom, privukao mi je pažnju muškarac koji je upravo ušao. Bio mi je leđima okrenut, pa mu nisam videla lice, ali videla sam široka ramena i duge mišićave noge, upakovane u iznošene farmerke. Opa! Prosto sama njegova veličina, njegova građa i talasasta smeđa kosa, naterali su me da zatrepćem i uperim oči u njega. Okrenuo se prema meni, smejući se nečemu što je momak pored njega rekao, i oči su nam se srele. Travis Hejl. Oči su mu zasijale, a usne se raširile u osmeh kad je krenuo ka našem stolu. Dve devojke, koje su ga pratile pogledom, izgledale su utučeno kad su videle kuda se uputio. Okrenule su se grupi iza njih. ˝Bri Preskot˝, rekao je, spustivši nakratko pogled na moje grudi, pre no što ga je podigao na moje oči. ˝Travise Hejl˝, odgovorila sam i otpila gutljaj piva. Nacerio se. ˝Nisam očekivao da te ovde sretnem.˝ Pogledao je Lizu i rekao samo: ˝Liza.˝ Ona je gucnula piće i otpozdravila: ˝Ćao, Travise.˝ A odmah potom je ustala i rekla: ˝Idem do toaleta. Vratiću se.˝ ˝Oh, u redu, hoćeš da pođem s tobom?˝, upitala sam, ustajući, Travis mi je stavio ruku na rame. ˝Siguran sam da i sama može da se snađe˝, rekao je. ˝Sve je u redu˝, kazala je Liza zadržavši pogled na Travisovoj ruci na mom ramenu. ˝Brzo se vraćam.˝ I rekavši to, okrenula se i otišla. Travis je vratio pogled na mene. ˝Mislio sam da je trebalo da te ja povedem u obilazak grada i okoline u znak dobrodošlice.˝ Nasmejala sam se i slegnula ramenima, gledajući ga kroz trepavice. Opet se nacerio. Imao je stvarno lep osmeh. Pomalo predatorski, no da li je to loše? Pretpostavljam da to zavisi od slučaja do slučaja. Ali popila sam već dva pića, i to mi je u tom trenutku prijalo. Travis se nagnuo ka meni. ˝Pa, Bri, to tvoje putovanje... dokle će trajati, kad će se završiti?˝ Razmislila sam o njegovom pitanju. ˝Nemam konkretan plan, Travise. Ali verovatno ću se jednom spakovati i vratiti kući.˝ Otpila sam pivo. Klimnuo je glavom. ˝Ostaćeš neko vreme?˝


Nasmešila sam se. ˝Zavisi˝, rekla sam, blago se namrštivši. ˝Od čega?˝ ˝Od toga da li ću se i dalje ovde osećati bezbedno˝ istrtljala sam. Nisam nameravala to da kažem, ali pivo je delovalo kao serum istine. Uzdahnula sam i ogulila ivicu etikete s pivske flaše. Iznenada sam se osećala ogoljeno. Travis me je proučavao nekoliko trenutaka, a onda su mu se usne sporo pokrenule: ˝E, pa, to je dobro, jer potrefilo se da je bezbednost moja specijalnost.˝ Digla sam pogled ka njemu i nisam mogla da suzdržim smeh kad sam videla njegov nadmen, samouveren izraz lica. ˝Oh, čini mi se da ste vi sve samo ne bezopasni, policijski službeniče Hejl.˝ Odglumio je povređenost i skliznuo na mesto koje je Liza napustila pre nekoliko minuta. ˝To me je duboko pogodilo, Bri. Zašto mi govoriš takve stvari? Čime sam to zaslužio?˝ Nasmejala sam se. ˝Pod jedan˝, nagnula sam se ka njemu, ˝da one plavuše koje su došle s tobom mogu da ubiju pogledom, bila bih pokojna. A crvenokosa s moje leve strane ne skida pogled s tebe otkad si došao. Čak mi se učinilo da joj je pošla voda na usta. Imam osećaj da sve one planiraju da urade nešto s tobom večeras.˝ Digla sam obrvu. Držao je oči prikovane na meni, ne pogledavši nijednu od njih. Zavalio se u stolicu, isturio bradu i ruku stavio iza leđa.˝Ne mogu da upravljam tuđim mislima i željama. Osim toga, šta ako su moji planovi drugačiji? Ako su usmereni na tebe?˝ Lenjo se nasmejao. Bože, ovaj momak je tako dobar. Opušten, šarmantan i samouveren. Uživala sam u flertovanju - bilo mi je drago što nisam sasvim zaboravila kako se to radi. Uzvratila sam mu osmehom, otpila pivo, ne skidajući pogled s njega. Njegove oči su se caklile dok je posmatrao moje usne na grliću flaše. ˝Igraš li bilijar?˝, upitala sam, menjajući temu razgovora. ˝Uradiću šta god želiš˝, lako je rekao. Nasmejala sam se. ˝U redu, impresioniraj me za bilijarskim stolom˝, rekla sam, ustajući. ˝Sa zadovoljstvom˝, rekao je, uzevši me za ruku. Preselili smo se za bilijarski sto. Travis je naručio još jednu turu pića dok smo čekali da se sto oslobodi. Ubrzo su nam se pridružili Melani, Liza i momak kojeg je Melani upoznala, pa smo ostatak večeri proveli igrajući bilijar. Travis je bio daleko najbolji u bilijaru, i dobio je sve partije s lakoćom, očigledno uživajući u demonstriranju svoje veštine. Liza je rano prešla na vodu, da bi mogla da vozi, a ja sam joj se pridružila kada se približila ponoć. Nisam htela da sledeći dan provedem mamurna, oporavljajući se u krevetu, pogotovo što mi je to bio slobodan dan. Kad su paljenjem i gašenjem svetla dali znak da se bar zatvara, Travis me je privukao k sebi i rekao: ˝Bože, Bri, lepa si ko san.˝ Glas mu je bio poput svile. ˝Dopusti mi da te odvedem na večeru sledeće nedelje.˝ Izvetrela su sva pića koja sam popila i Travisovo direktno i otvoreno flertovanje prestalo je da mi prija. ˝Hm, pa...˝, počeh da vrdam. Liza nas je prekinula, iznenada rekavši: ˝Hoćemo li da krenemo, Bri?˝, a Travis ju je iznervirano pogledao. ˝Svako mora da jede˝, kazao je Travis, vrativši pogled na mene i smešeći se šarmantno. Nasmejala sam se i ja, pa s oklevanjem napisala svoj broj telefona na salveti i dala ga Travisu. Tada sam se prisetila da treba da dopunim kredit. Moju postpejd karticu i telefon ostavila sam u Sinsinatiju i uzela sam jedan od onih pripejd brojeva i jeftini telefon, ali stalno sam zaboravljala da uplatim dopunu. Svima sam poželela laku noć. Liza, Melani i ja otišle smo do kola.


Kad smo izašle na put, Melani je rekla: ˝Travis Hejl, Bri? Pobogu, krenula si pravo u gradsku prvu ligu. Ma kakvi, u prvu ligu države Mejn.˝ Nasmejala sam se. ˝Travis spada u prvu ligu?˝ ˝Nego šta! Zavodnik je, ženskaroš, stalno menja cure... Ali ne mogu ga kriviti, ne zameram mu. Devojke mu se bacaju pred noge ne bi li ga odvojile. Možda ćeš ti napokon biti ta kojoj je to pošlo za rukom.˝ Namignula mi je. I Liza se na to nasmejala. ˝Da li je neka od vas...?˝ ˝Oh, ne, ne˝, rekle su istovremeno. Onda je Liza nastavila. ˝Puno se naših prijateljica smuvalo s njim, pa zaglavilo u iluziji da ih voli. Videle smo koliku pustoš ostavlja otrežnjenje. Budi oprezna.˝ Nasmejala sam se, ali ništa nisam rekla. Opreznost je moja prava priroda u poslednje vreme. Međutim, uprkos tome što mi je bilo pomalo neprijatno pred kraj večeri zbog Travisovog flertovanja, bila sam ponosna na sebe što sam uopšte napravila nekoliko koraka u tom pravcu. I dobro sam se provela. Čavrljale smo potom o drugim momcima koje su upoznale, i očas posla našle smo se pred mojom kućom. Izašla sam iz kola, prošaputavši: ˝Ćao, hvala vam mnogo˝, jer nisam htela da probudim komšije. ˝Čućemo se˝, doviknule su, mahnule i odvezle se. Umila sam se i oprala zube. Te noći u krevet sam otišla s osmehom, misleći - nadajući se - da ću se možda s osmehom i probuditi.


OSMO POGLAVLJE Bri

Probudila sam se boreći se za dah. Pre no što sam stigla da se uspravim, katapultirana sam u majku svih košmara. Imala je snagu i živopisnost onih flešbekova koje sam imala neposredno po očevom ubistvu - sve zajedno sa jasnom slikom moga oca koji leži u lokvi krvi i beživotnim očima zuri u tavanicu. Zgrabila sam čaršav. Onaj isti glasni vrisak ispunio mi je mozak, a onda je napokon stvarnost nadvladala i svet oko mene se raščistio. Nekoliko minuta kasnije bila sam povijena nad WC šoljom, suze su mi plivale u očima. ˝Zašto?˝, zakukala sam, puna samosažaljenja, bola i tuge koje su sećanja donela. Uspravila sam se i nesigurno ušla pod tuš, odbijajući da provedem ostatak dana u krevetu, kao što sam u prvom trenutku poželela, kao što sam radila mesecima nakon one noći. Flešbek je ubio sinoćnu radost. Brzo sam se istuširala, obukla kupaći kostim, šorts i majicu. Iz nekog razloga vreme koje sam provodila na maloj plaži kod Brijar rouda, ispunjavalo me je posebnim zadovoljstvom. Da, tamo sam sanjala oca, ali uprkos tome što mi je nedostajao u snu, probudila sam se s osećanjem nade. Sviđalo mi se tamo. Sela sam na bicikl, Fibi se vozila u korpi spreda. Jutro je bilo sunčano i već je postajalo toplo. Bio je kraj avgusta; nisam imala pojma kad vreme počinje da se menja ovde u Mejnu, ali zasad je još uvek bilo leto. Skrenula sam na Brijar roud, pustila bicikl da sam ide, podigavši obe noge sa pedala. Pustila sam i volan na nekoliko kratkih sekundi, poskakujući po kamičcima na zemljanom, prašnjavom putu i smejući se glasno. Fibi je zalajala kao da kaže: ˝Gledaj kud voziš, avanturistkinjo.˝ ˝Ne boj se, dragoceni moj tovaru. Nećemo se slupati, Fibs.˝ Kad sam stigla do jezera, stavila sam peškir i izletnički frižider na uobičajeno mesto i zagazila u hladnu vodu. Fibi me je gledala s obale. Voda je bila divna, nežno me je zapljuskivala po butinama dok sam ulazila. Na kraju sam se cela potopila, sasvim uronila i zaplivala. Voda me je milovala. Kad sam se okrenula i zaplivala nazad, čula sam tužno zavijanje. Pomislila sam da je to najverovatnije neki veliki pas. Nešto ga je mučilo. Fibi je počela uzbuđeno da kevće i da trči gore-dole po plaži. Izašla sam iz vode i oslušnula. Zavijanje je dolazilo s moje leve strane, iz pravca imanja Arčera Hejla. Pitala sam se da li njegov posed obuhvata i ovu malu plažu. Pomislila sam da je to sasvim moguće. Otišla sam do ivice šume. Kad sam pomerila šiblje u stranu i pogledala između stabala, ništa drugo osim drveća nisam videla. Ali otprilike tridesetak metara dalje videla sam žbunove kupina. Zaustavila sam dah, uzbuđenje me je ispunilo. Moj tata pravio je sjajnu pitu s kupinama. Da je samo mogao da vidi ovo obilje preda mnom. Krenula sam kroz žbunje, ali kad mi se trn s grančice zabo u goli stomak, zastenjala sam kroz zube i dala se u povlačenje. Nisam imala odgovarajuću odeću za branje kupina. To ću ostaviti za neki drugi dan. Vratila sam se do svog peškira, obrisala se i potom sela. Provela sam nekoliko sati u čitanju i sunčanju, a onda smo Fibi i ja krenule kući. Kao i obično, zastala sam pred Arčerovom kapijom, pitajući se ponovo šta li je pisalo na tablama koje su nekad stajale na tim izbledelim


mestima na ogradi. ˝Da li je za danas bilo dovoljno uhođenja, Bri?˝, šapnula sam sebi. Dok sam se udaljavala biciklom, čula sam isto ono bolno zavijanje. Šta god bilo, nadala sam se da Arčer to može da sredi.

Vratila sam se kući, presvukla se i odvezla do centra grada, do biblioteke. Provela sam tamo sat vremena i odabrala nekoliko novih knjiga. Nažalost, ostavila sam e-čitač u Sinsinatiju, pa sam morala da se vratim štampanim izdanjima. Nisam bila svesna koliko mi nedostaje da držim knjigu u ruci, koliko mi nedostaje miris knjige. Osim toga, bez preuzimanja s Interneta nije bilo ni računa za kupovinu. Nisam bila na Fejsbuku više od šest meseci i nije mi nedostajao. Ubacila sam gomilu knjiga na suvozačevo sedište i uputila se ka prodavnici u nabavku za sledeću nedelju. Puno sam vremena provela obilazeći rafove, police s robom, čitajući etikete i puneći kolica. Kad sam završila s tim, jedan pogled kroz prozor otkrio mi je da je napolju već sumrak. ˝Ćao˝ nasmešila sam se mladoj ženi za kasom. ˝Ćao˝, rekla je, razvlačeći žvaku.˝Ima li kupona?˝ ˝Oh, ne˝, rekla sam, odmahujući glavom. ˝Nisam uspela da uđem u štos s tim kuponima. Kad god bih pokušala, završila bih s dvanaest pakovanja nečega što nikad ne koristim i s deterdžentom koji ostavlja grudvice...˝ Utihnula sam kad sam shvatila da devojka otkucava ono što ću kupiti jednom rukom, a drugom piše poruke na telefonu koji je ležao na kasi. Uopšte me nije slušala. U redu, važi. ˝Šezdeset dva, osamdeset sedam˝, rekla je, ponovo pucnuvši balonom od žvake. Izvadila sam pare iz novčanika. Šezdeset dolara, tačno. Sranje. ˝Oh, pobogu˝, rekoh. Obrazi su mi goreli. ˝Žao mi je, nisam pazila. Imam samo šezdeset dolara. Moraću nešto da vratim.˝ Teško je uzdahnula i prevrnula očima. ˝Šta želite da vratite?˝ Počela sam da kopam kroz stvari koje sam već spakovala. ˝Uh, može li ovo? Ovo mi ne treba.˝ Dodala sam joj sunder koji sam kupila samo da bih zamenila stari u kući. ˝To je samo šezdeset četiri centa˝, rekla je. Čula sam kako neko iza mene gunđa. ˝Oh, čekajte da pogledam...˝ Kopala sam još malo. ˝Oh, a ovo? Ni to mi ne treba.˝ Dodala sam joj pakovanje brijača. Uzela ih je i stavila na stranu.˝Čekajte, u stvari, trebaće mi. Ja sam polu-Poljakinja, znate već kako je to.˝ Nasmejala sam se nervozno. Kasirka se, međutim, nije smejala. ˝Hm...˝ Zavukla sam glavu u kese, a gunđanje iza mene je prestalo. ˝Oh, hvala˝, čula sam kasirku. Kad sam je pogledala zbunjeno, rekla je sporo: ˝Platio je za vas˝, pokazujući glavom nadesno. Nagla sam se napred i pogledala iza namrštenog starca koji je stajao odmah do mene u redu i videla Arčera Hejla kako me gleda. Nosio je trenerku s namaknutom kapuljačom iako uopšte nije bilo hladno. Nasmešila sam mu se. Kasirka se nakašljala da mi privuče pažnju. Uzela sam račun iz njene ruke, pošla napred i stala na kraj kase. ˝Mnogo ti hvala, Arčere˝, rekoh. Arčer je zadržao pogled na mom licu. Kasirka i starac pogledali su prvo u mene, pa Arčera, s identičnim zbunjenim izrazom na licu. ˝Vratiću ti, naravno.˝ Opet sam se nasmešila, ali on nije. Odmahnula sam glavom, gledajući oko sebe. Primetila sam da nas sada gledaju ljudi s obe strane kase. Starac je platio svojih nekoliko stvari i prošao pored mene, a Arčer je stavio veliku kesu


pseće hrane na pokretnu traku kase. ˝Oh˝, rekoh˝, ˝bila sam danas dole na jezeru i učinilo mi se da čujem pseće zavijanje s tvog imanja. Zvučalo je baš tužno i bolno.˝ Bacio je pogled ka meni, pružajući novčanice kasirki. Ponovo sam se osvrnula. Ljudi su i dalje motrili na nas. Arčer Hejl kao da uopšte nije bio svestan toga. Uzdahnula sam i znakovima pokazala Arčeru: Ovi ljudi su baš radoznali, zar ne? Trzaj usnama. Treptaj. Gotovo. Uzeo je svoju kesu i prošao pored mene. Okrenula sam se i počela da guram kolica za njim. Opet sam se osećala glupo. Odmahnula sam glavom, onako, za sebe, i uputila se ka kolima. Bacila sam još jednom pogled u Arčerovom pravcu i videla da i on mene gleda. Zinula sam kad je podigao ruku i znakovima pokazao: Laku noć, Bri. Okrenuo se i sekund kasnije nestao. Naslonila sam se na kola i smešila se kao budala.


DEVETO POGLAVLJE Arčer (četrnaest godina)

Išao sam kroz šumu, preskačući mesta na kojima se može uganuti noga, a sva sam ih znao. Zaobilazio sam grane koje bi me mogle ščepati ako im se previše približim. Znao sam svaki pedalj ovog zemljišta. Nisam odavde izašao ima već sedam godina. Ajrin je vrludala desno od mene, prateći moj korak, istražujući ono što je psećem njuhu zanimljivo. Pucnuo bih prstima ili pljesnuo dlanovima kad bih je zvao da me stigne. Bila je već matora i odazivala bi mi se u pola slučajeva - da li zato što joj je sluh oslabio ili zato što je bila tvrdoglava, nisam sa sigurnošću znao. Našao sam još jednu zamku koju sam postavio sa stricom Nejtom pre nekoliko dana. Počeo sam da je rastavljam. Shvatao sam da ta vrsta stvari pomaže stricu Nejtu da utiša glasove koje čuje u glavi, kakvi god oni bili, i bio sam zahvalan što mi ta vrsta zanimacije prekraćuje vreme, ali nisam mogao da podnesem dozivanje malih životinja uhvaćenih u zamku usred noći. I tako sam išao po imanju i rastavljao ono što bismo postavili prethodnog dana i tražio one koje je Nejt sam postavio. Baš kad sam završio, čuo sam glasove, smeh i pljuskanje vode iz pravca jezera. Ostavio sam stvari koje sam sakupio i oprezno pošao ka ljudima koji su se zabavljali na obali. Čim sam došao do ivice drveća, ugledao sam je. Amber Dolton. Imao sam osećaj kao da sam zastenjao, ali naravno da zvuka nije bilo. Bila je u crnom bikiniju, izlazila je iz jezera, skroz mokra. Osetio sam kako se ukrućujem u pantalonama. E, baš sjajno. To mi se sad sve češće dešava, ali osećao sam se čudno, postiđeno, kad god bi mi se dogodilo zbog Amber. Uprkos tome što sam bio užasnut celom tom problematikom, pokušao sam o tome da porazgovaram sa stricom Nejtom prošle godine kad sam napunio trinaest godina, ali samo mi je dobacio neke časopise s golim ženama i otišao u šumu da postavlja zamke. U časopisima nisam pronašao bogzna koliko objašnjenja, ali voleo sam da ih prelistavam. Verovatno sam i previše gledao slike u njima. I onda bih zavukao ruku u pantalone i dao sebi oduška. Nisam znao da li je to ispravno ili nije, ali previše mi je prijalo da bih prestao. Zurio sam u Amber, gledao je kako se smeje i cedi mokru kosu, tako da nisam video kad je prišao. Iznenada, muški glas je viknuo: ˝Vidi ti to! Izgleda da imamo voajera ovde u šumi. Reci nešto voajerčino. Šta je? Zašto ćutiš? Nemaš ništa da nam kažeš?˝ I onda je promrmljao u pola glasa, ali dovoljno glasno da ga čujem: ˝Prokleta nakaza!˝ Travis. Moj rođak. Poslednji put video sam ga neposredno pošto sam izgubio glas. Bio sam još uvek prikovan za krevet kad su Travis i njegova majka, strina Tori, došli da me posete kod strica Nejta. Znao sam da je došla da vidi hoću li reći nešto od onoga što sam otkrio. Nisam hteo i neću. Ionako to više nije bilo važno. Travis je varao na kartama i onda kukao mami da sam ja varao. Bio sam previše umoran i previše me je sve bolelo, na razne načine, da bi mi bilo stalo da to raspravim. Okrenuo sam glavu ka zidu i pravio se da spavam dok nisu otišli. A sada, bio je na plaži s Amber Dolton. Lice mi je gorelo od sramote zbog njegovog ruganja. Sve oči okrenule su se k meni, otkrivenom i poniženom. Digao sam ruku i pokrio ožiljak. Ne znam zašto sam to uradio. Nisam hteo da vide dokaz da sam kriv i kažnjen - da sam ružan.


Amber je spustila pogled kao da je i ona postiđena, ali onda je sekund kasnije pogledala Travisa i rekla: ˝Hajde, Travise, ne budi pakostan. On je nesposoban. Ne može čak ni da govori.˝ Poslednju rečenicu praktično je prošaputala, kao da je to što je rekla neka tajna. Nekoliko pari očiju pogledalo me je sa sažaljenjem, a zatim skrenulo pogled u stranu. Ostali su sijali od uzbuđenja, iščekujući šta će se dalje desiti. Celo moje lice bubnjalo je od poniženja. I dalje su svi buljili u mene. Ukočio sam se. Krvotok mi je šuštao u ušima i vrtelo mi se u glavi. Na kraju, Travis je otišao do Amber i stavio joj ruku oko struka, privukao je k sebi i poljubio je sočno u usta. Izgledala je ukočeno, kao da joj je neprijatno, kad je prislonio obraz uz njen, očiju uperenih u mene. To je bio katalizator koji mi je napokon pokrenuo noge. Okrenuo sam se, sapleo na kamen i pružio po zemlji. Kamičci ispod borovih iglica zaboli su mi se u ruku i grana me je izgrebala po obrazu kad sam pao. Odjeknula je eksplozija smeha iza mene. Brzim korakom, praktično trčeći, vratio sam se u bezbednost kuće. Drhtao sam od srama i ljutnje i nečega sličnog žalosti. Mada, moram priznati, nije mi bilo sasvim jasno za čim žalim u tom trenutku. Bio sam nakaza. Sam i izolovan s razlogom - bio sam kriv za veliku tragediju, za sav taj bol. Bio sam bezvredan. Gazio sam kroz šumu. Kad su mi suze navrle na oči, tiho sam jeknuo, podigao kamen i bacio ga na Ajrin, koja me nijednog trena nije napuštala dok su mi se rugali na plaži. Zacvilela je i poskočila u stranu kad ju je mali kamen pogodio otpozadi i odmah se potom vratila da bude pored mene. Iz nekog razloga, to što se glupo kuče vratilo do mene nakon što sam bio okrutan prema njemu, nateralo je suze da mi nemilosrdno poteku. Hvatao sam dah i brisao mokre obraze. Pao sam na zemlju i zagrlio Ajrin. Izvini, izvini, izvini, neprestano sam ponavljao u svojoj glavi, nadajući se da psi mogu da nam čitaju misli. Bilo je to jedino što sam mogao da joj pružim. Zagnjurio sam glavu u njeno krzno i nadao se da će mi oprostiti. Nakon nekoliko minuta disanje mi se umirilo, a suze presušile. Ajrin me je i dalje trljala njuškom, i tiho bi zacvilela kad bih prestao da je mazim. Čuo sam kako borove iglice pucketaju pod težinom nečijih koraka i znao sam da je to stric Nejt. Nastavio sam da gledam pravo ispred sebe kad je seo pored mene i obujmio rukama kolena isto kao ja. Nekoliko dugih minuta sedeli smo tako, ne progovarajući, zureći ispred sebe. Ajrinino dahtanje i povremeno tiho cviljenje bili su jedini zvuci. Nakon nekoliko minuta stric Nejt je uzeo moju ruku i stisnuo je. Dlanovi su mu bili tvrdi, suvi, ali bili su topli, a meni je bio potreban dodir. ˝Ne znaju ko si ti, Arčere. Nemaju pojma. I ne zaslužuju da znaju. Nemoj da dopustiš da te njihovo osuđivanje povredi.˝ Primio sam njegove reći i prevrtao ih u mislima. Pretpostavio sam da je nekako video šta mi se desilo. Ono što je rekao nije mi sasvim imalo smisla. Obično je tako bilo sa stričevim obraćanjima, ali svejedno me je utešio. Izgledalo je kao da je uvek nadohvat velikih spoznaja, ali kao da bi uvek sasvim malo promašio, kao da mu je sasvim malo falilo da i neko drugi razume i shvati dubinu njegovih misli. Klimnuo sam glavom, ne okrećući se ka njemu. Sedeli smo tamo još neko vreme, a onda smo ustali i ušli u kuću da večeramo i da previjemo posekotine na mom obrazu. Smeh i pljuskanje vode u daljini bilo je sve slabije i slabije dok napokon nije sasvim nestalo.


DESETO POGLAVLJE Bri

Nekoliko dana nakon što mi je Arčer Hejl mahnuo na parkingu ispred prodavnice, radila sam jutarnju smenu u restoranu i kad sam se tog popodneva vratila kući, videla sam En kako sedi na svom tremu. Otišla sam do nje i pozdravila je, ona se nasmešila i rekla: ˝Jesi li za ledeni čaj, draga?˝ Digla sam rezu s njene kapije, prošla kroz dvorište i popela se uz nekoliko stepenika na trem. ˝Vrlo rado. Ako vam ne smeta kako mirišem - eau de roštilj i slanina.˝ Nasmejala se. ˝Podneću to nekako. Kako ti je bilo na poslu?˝ Sručila sam se u ljuljašku na tremu, okrenuvši se ka malom ventilatoru pored nje. Uzdahnula sam od zadovoljstva. ˝Dobro˝, odgovorila sam. ˝Volim taj posao.˝ ˝Oh, to je baš dobro˝, rekla je, dodajući mi čašu u koju je upravo sipala čaj. Zahvalno sam otpila i ponovo se zavalila. ˝Videla sam da su Šolove došle po tebe pre neko veče. Drago mi je što stičeš nove prijatelje. Nadam se da ne zameraš što su ti komšije tako radoznale.˝ Ljubazno se nasmešila. Uzvratila sam joj osmehom. ˝Ne, uopšte mi ne smeta. Da, išle smo na drugu stranu jezera. Srele smo i Travisa Hejla i ćaskale s njim u Biter endu.˝ ˝Oh, pa upoznaješ se sa svim Hejlovima.˝ Nasmejala sam se. ˝Ima li ih još?˝ ˝Ne, od mlađe generacije tu su samo Arčer i Travis. Pretpostavljam da je Travis jedina šansa za novu generaciju Hejlovih.˝ ˝Zašto?˝ ˝Pa, ne vidim da Arčer Hejl izlazi sa svog imanja na sastanke s devojkama, a o ženidbi da i ne govorimo, ali opet kažem, ne znam mnogo o njemu osim da ne govori.˝ ˝Oh, govori on˝, rekla sam, ˝Razgovarala sam s njim.˝ En je izgledala iznenađeno i malo je nakrivila glavu u stranu.˝E pa, stvarno nisam imala pojma. Nikad nisam čula da je reč progovorio.˝ Odmahnula sam glavom. ˝Koristi se znakovnim jezikom˝, rekla sam. ˝Ja takođe. Moj otac je bio gluv.˝ ˝Oh, razumem. To mi nikad nije palo na pamet. Ponaša se kao čovek koji ne želi da ima mnogo posla s drugima, barem je tako bilo nekoliko puta kad sam ga videla u gradu.˝ Namrštila se. ˝Mislim da se niko nije potrudio da stupi u kontakt s njim˝, rekla sam, slegnuvši ramenima. ˝Ne računajući gubitak sposobnosti govora, sve je u redu s njim, ništa mu ne fali. Možda bi mogao samo malo da poradi na ophođenju s drugim ljudima˝, rekoh, gledajući preko njenog ramena i zamišljajući Arčera. ˝I na odevanju, i na frizuri.˝ ˝Da, zaista zanimljivo izgleda. Naravno, mogu da zamislim da bi, ukoliko ga središ i doteraš, izgledao više nego zadovoljavajuće. Dolazi iz duge loze zgodnih momaka. U stvari, svi Hejlovi su bili zgodni, praktično nehumano zgodni˝, En se nasmejala kao šiparica. Otpila sam veliki gutljaj čaja i nagnula glavu u stranu. ˝Ne sećate se šta se tačno desilo s


dvojicom braće na dan Arčerove nesreće?˝ Odmahnula je glavom odrečno. ˝Znam samo ono što sam čula u gradu. Ne znam šta je dovelo do tragedije. Trudim se da mi ostanu u lepom sećanju - kao momci za kojima su sve devojke u krugu od sto pedeset kilometara ludele. Naravno, ti momci su to koristili, čak i Konor, koji je bio najpristojniji od njih trojice. Ali koliko se sećam, jedina devojka koja ih je istinski zainteresovala bila je Alisa Makrej.˝ ˝Svu trojicu?˝, upitala sam, razrogačivši oči. Ovo je bilo kao iz priče. ˝Hm˝, reče En, zagledavši se u daljinu. ˝Bilo je to kao u pravoj sapunici, kao u TV-seriji, uglavnom između Konora i Markusa Hejla. Ta dvojica momaka nadmetala su se u svemu. Kad nije bio u pitanju sport, bile su žene, a kad je Alisa došla u grad, borili su se za njenu naklonost. Nejtan Hejl nije krio da je takođe zainteresovan, ali ostala dvojica nisu mu posvećivala mnogo pažnje, nisu ga smatrali za pretnju i dostojnog konkurenta. Kao što sam rekla, bio je drugačiji.˝ ˝Ko ju je na kraju osvojio?˝ prošaputala sam. En je trepnula i pogledala me, smešeći se. ˝Markus Hejl. Udala se za njega - venčanje na brzinu, tako smo to onda zvali. Bila je trudna. Ali izgubila je tu bebu i tek godinama kasnije ponovo je ostala u drugom stanju. Rodila je sina, Arčera.˝ Odmahnula je glavom, ˝Nakon udaje za Markusa ta devojka je stalno bila tužna. Konor Hejl takođe. Uvek sam verovala da su oboje osećali da je donela pogrešnu odluku. Naravno, s Markusovim neprestanim opijanjem i švalerisanjem, čak i u braku s Alisom, manje-više ceo grad je znao da je izabrala pogrešnog.˝ ˝A onda je Konor Hejl postao šef policije?˝ ˝Da, tako je. I oženio se, pokušao je da nastavi sa životom, da ide dalje. I dobio je Travisa.˝ ˝I onda se sve završilo tragično?˝ ˝Da, da... vrlo tužno.˝ Pogledala me je. ˝Ali, draga, uspela si da razgovaraš s Arčerom, mislim da je to divno.˝ Odmahnula je glavom. ˝Sad shvatam koliko smo malo učinili za tog momka.˝ Izgledala je tužno i zamišljeno. Sedele smo u tišini nekoliko minuta i pile dok nisam rekla: ˝Idem da se istuširam i presvučem. Otići ću opet kasnije biciklom do jezera.˝ ˝Oh, dobro. Baš mi je drago što ti je onaj bicikl od koristi. Uživaj u suncu i kupanju koliko god možeš. Vreme će se uskoro promeniti.˝ Nasmešila sam se dok sam ustajala. ˝Hoću, hvala vam, En. I hvala na prijatnom razgovoru.˝ ˝Hvala tebi, draga. Vratila si osmeh starici na lice.˝ Nasmešila sam joj se, mahnula silazeći s trema i izašla na kapiju.

Sat vremena kasnije vozila sam bicikl Brijar roudom. U korpi je bila flaša vode, peškir i moje slatko, nevaljalo kučence. Kad sam stigla do Arčerove kuće, prikočila sam, vukući nogama po prašini. Kapija mu je bila odškrinuta. Zagledala sam se i zaustavila. Nisam usput videla poštanski kamionet. Da li je Arčer ostavio otvorenu kapiju? Nakrivila sam glavu u stranu, razmatrajući situaciju. Prstom sam tapkala po usnama, razmišljajući. Da li bi bilo potpuno glupo da opet uđem nepozvana? Ili je ostavio kapiju ovako malo otvorenu kao pozivnicu? Da li je budalasto, bezumno, smešno da uopšte razmišljam o tome? Verovatno jeste. Odgurala sam bicikl napred, naslonila ga na visoku ogradu, uzela Fibi u ruke i gurnula glavu kroz otvorenu kapiju u nameri da samo bacim pogled. Arčer je koračao ka kući, ali kad je čuo škripu kapije, okrenuo se i video me. Nije se iznenadio.


Zakoračila sam unutra. Zdravo, spustila sam Fibi i na znakovnom jeziku rekla: Nadam se da otvorena kapija znači da ti ne smeta što sam ušla i da ne dolazim nepozvana. Inače bi me bilo sramota. Napravila sam grimasu, dlanovima pokrila obraze, zaustavila dah i čekala njegov odgovor. Njegove duboke oči boje ćilibara gledale su me dok mi je lice crvenelo. Nekakav mir bio je u njegovom izrazu lica. Nosio je farmerke koje su izgledale kao da će se dezintegrisati, toliko rupa je bilo na njima, majicu s kratkim rukavima koja mu je bila knap - previše knap - i bio je bosonog. Hteo sam nešto da ti pokažem, rekao je. Nisam mogla da zaustavim osmeh koji mi se raširio po licu. Ali onda sam nagnula glavu u stranu, zbunjena. Znao si da dolazim? Lagano je odmahnuo glavom. Pomislio sam da bi to moglo da se desi. Video sam tragove bicikla. Opet sam pocrvenela. ˝Oh˝, uzdahnula sam. ˝Hm...˝ Hoćeš da vidiš to ili nećeš? Gledala sam ga sekund i onda sam klimnula glavom. U redu, važi. Čekaj, gde ti je sekira? Digao je obrvu, proučavajući me tren-dva. Ti to pokušavaš da budeš duhovita? Nasmejala sam se, oduševljena što ponavlja moje reči iz našeg pređašnjeg razgovora. Šta hoćeš da mi pokažeš? Tu su odmah iza. Ima toga više? Upitala sam, krenuvši napred s njim, pored drveća. Klimnuo je glavom, ali nije dalje objašnjavao, Fibi je ugledala pticu kako leti preko travnjaka i potrčala za njom brzo koliko god je male noge nose. Stigli smo do male kuće, popeli se uz nekoliko stepenika na mali trem, tek toliki da stane bela stolica za ljuljanje i kutija iza nje. Uzdahnula sam kad je sklonio stolicu u stranu. Oh, moj bože! Rekla sam, zaustavila dah i prišla. Ono što si čula pre neki dan. To je bila Macana, oštenila se. Nasmešila sam se gledajući mamu koja je spavala i tri malena, smeđa šteneta koja su se lenjo meškoljila na njenom stomaku. Bilo je očigledno da su siti padali u mlečnu komu. A onda su mi se obrve skupile kad mi je došlo do mozga šta je upravo rekao i pogledala sam ga. Kuče ti se zove Macana? Sklonio je kosu s lica i pogledao me. To je duga priča. Stric mi je rekao u poverenju da su životinje na našem imanju doušnici koji rade za njega, i rekao mi je tačno kako se zovu. Njeno puno ime je Macana Olujna. Obučavala ju je ruska obaveštajna služba. Sad radi za mene. O-o, ovo nije bilo dobro. Shvatam, rekoh. I ti veruješ u to. Pogledala sam ga sumnjičavo. Pa, njene operacije uglavnom su usmerene na otkrivanje i praćenje veverica, pokazao je na mesto gde je spavala s štencima, i očigledno na tajne sastanke s plodnim mužjačkim subjektima. U očima mu je zaigralo nešto što je izgledalo kao nestašluk. Nasmejala sam se i odmahnula glavom. Dakle, stric ti je bio malo... Paranoik, rekao je. Ali bezopasan. Bio je dobar čovek. Učinilo mi se da vidim senku tuge kako mu je proletela izrazom lica pre no što je ponovo okrenuo glavu kučićima. Dodirnuh sam mu rame, trgao se i okrenuo ka meni. Čula sam da je preminuo pre nekoliko godina. Žao mi je. Pogledao me je i klimnuo je glavom, jedva uočljivo. Proučavala sam mu profil nekoliko sekundi, primetivši da je izuzetno fin, barem koliko


sam mogla da vidim od kose i brade. Onda sam čučnula da izbliza pogledam štence. Nasmešila sam se Arčeru koji je čučnuo pored mene. Mogu li da uzmem u ruke jedno?, upitala sam. Klimnuo je glavom. Jesu li mužjaci ili ženke? Dva mužjaka, jedna ženka. Podigla sam malo, toplo, meko telo i prinela ga grudima, Ljuljuškajući ga pospanog i mazeći nosom krzno. Kučence se tiho oglasilo, cvilnulo i počelo da mi rije po obrazu, golicajući me vlažnom njuškicom. Pogledala sam Arčera koji je pratio šta radim s malim osmehom na usnama. To je bio prvi osmeh koji sam od njega dobila, pa sam se iznenadila. Oči su nam se srele i povezale isto kao i prvi put kad smo se videli. Zbunila sam se kad mi se puls naglo ubrzao. Zurila sam u njega, odsutno trljajući obrazom somotski mek stomačić šteneta. Spustila sam kučence da bih mogla da mu kažem znacima: Hvala ti što si mi ih pokazao... Posegnuo je i zaustavio mi ruke, gledajući me u oči. Pogledala sam ga upitno i onda spustila pogled na njegovu veliku šaku koja je počivala na mojoj ruci. Imao je lepe ruke, snažne i istovremeno elegantne. Vratila sam pogled na njega. Digao je obe ruke i rekao: Možeš da govoriš normalno. Mogu da te čujem. Trepnula sam i nakon nekoliko sekundi pokazala rukama. Ako nemaš ništa protiv, volela bih do govorim tvojim jezikom. Ispratila sam to malim osmehom. Gledao me je s neodgonetljivim izrazom u očima. Moram da se vratim poslu, rekao je i uspravio se. Poslu?, upitala sam. Klimnuo je glavom, ali nije hteo da pojasni. Pa, dobro, onda. Onda bih ja trebalo da krenem? Samo me je gledao. Mogu li opet da svratim?, pitala sam. Da vidim štence? Namrštio se, ali klimnuo je glavom, da. Uzdahnula sam. U redu. Ako kapija bude otvorena, znaću da je u redu da uđem. Opet je klimnuo glavom, ovoga puta jedva primetno. Gledali smo se još nekoliko sekundi pre no što sam se okrenula i uputila ka kapiji. Pozvala sam Fibi, koja je ovaj put dotrčala, i uzela sam je u ruke. Okrenula sam se kod kapije. Još uvek je stajao na istom mestu i gledao me. Mahnula sam mu i zatvorila kapiju za sobom.


JEDANAESTO POGLAVLJE Bri Sutradan, nestrpljivo sam išla prilazom ka Arčerovoj kući, grizući usnu. Čula sam zvuk, udarac kamena o kamen, koji je dolazio odnekud iza njegove kuće. Čim sam zamakla za ugao, ugledala sam Arčera kako nag do pojasa, na kolenima, slaže kamenje za nešto što je izgledalo kao početak bočnog dvorišta ili staze. ˝Zdravo˝, rekla sam meko i glava mu se trgla. Izgledao je kao da je iznenađen, ali... prijatno. Možda? Svakako nije bilo lako pročitati šta misli, pogotovo što nisam mogla da mu vidim sve crte lica skrivene bradom i kosom koja mu je padala preko čela i ušiju. Klimnuo je glavom i podigao ruku, pokazujući veliki kamen koji stajao desno od njegovog projekta i vratio se poslu. Sa posla sam otišla u dva, istuširala se kod kuće na brzinu, sela na bicikl i dovezla se do Arčerovog poseda. Ostavila sam Fibi kod En, zato što nisam znala smeju li još drugi kučići da budu blizu štenaca. Kad sam stigla do Arčerove kapije, nisam mogla da zaustavim osmeh kad sam videla da je odškrinuta. Otišla sam do kamena koji mi je prstom pokazao i sela na ivicu, gledajući ga u tišini i miru. Očigledno je bio kamenorezac u slobodno vreme. Mora da je on postavio dugačak kolski prilaz i popločao dvorište ispred kuće. Momak je bio pun iznenađenja. Nisam mogla da ne primetim kako mu se bicepsi napinju i zatežu kad bi uzeo kamen i stavio ga na odgovarajuće mesto. Nije ni čudo što je tako zgodan. Stalno je radio. ˝Vidi, napravila sam spisak˝, rekla sam nameštajući dupe na velikom kamenu da mi bude udobnije. Arčer me je pogledao, podigavši obrve. Služila sam se glasom da bi mogao da radi i da ne diže pogled s posla. Ali on se ipak okrenuo, seo, spustio ruke u rukavicama na mišićave butine, i gledao pravo u mene. Nosio je iznošeni, izbledeli radnički šorts, na kolenima štitnike, a na nogama radničke čizme. Njegova gola pleća bila su preplanula i presijavala su se od znoja. Spisak?, upitao je. Klimnula sam glavom, spuštajući list papira u krilo. Imena. Za štence. Nagnuo je glavu u stranu. U redu. Dakle, rekla sam, slobodno možeš da staviš veto, s obzirom na to da su kučići tvoji, ali mislim da su Ivan Granitni, Soko Stravinski i Oksana Čekić fenomenalna imena. Buljio je u mene. A onda je njegovo lice učinilo nešto čudesno. Razvuklo se u osmeh. Dah mi je zastao u grlu i zinula sam u njega. Sviđaju ti se? Napokon sam upitala. Da, sviđaju mi se, rekao je. Klimnula sam glavom, osmeh mi je sporo prelazio licem. Pa, dobro. Sedela sam još neko vreme tamo, uživajući u letnjem suncu i njegovom prisustvu i gledala sam ga kako radi - gledala sam njegovo snažno telo. Premeštao je kamenje, postavljao ga gde je želeo. Nekoliko puta me je stidljivo pogledao. Nismo razmenili mnogo reči nakon toga, ali bilo


nam je prijatno u druželjubivoj tišini. Na kraju sam ustala i rekla: ˝Moram da idem, Arčere. Moja komšinica En ima nešto zakazano, ide na neki sastanak, moram da odem po Fibi.˝ Arčer je ustao, brišući ruke o butine. Hvala ti, obratio mi se znacima. Klimnula sam mu i krenula ka kapiji. Vozila sam se kući s malim, srećnim osmehom.

Dva dana kasnije provezla sam se pored Arčerove kuće na povratku sa sunčanja na maloj plaži, a kapija je opet bila otvorena. Zadovoljstvo mi je prostrujalo kičmom kad sam sišla s bicikla. Ušla sam i krenula prilazom ka kući, noseći Fibi u naručju. Pokucala sam na vrata, ali nije bilo odgovora, pa sam krenula za psećim lavežom koji je dolazio iz pravca jezera. Kad sam prošla kroz šumarak, videla sam Macanu i Arčera malo dalje na obali. Krenula sam ka njima. Kad me je ugledao, nasmešio se stidljivo i rekao: Zdravo. Uzvratila sam mu osmehom, začkiljivši na jarkom suncu. Spustila sam Fibi i rekla: Ćao. Šetali smo neko vreme obalom u lakom ćutanju. Što smo više vremena provodili zajedno, čak i kad nismo razgovarali, to mi je bilo prijatnije s njim. I osećala sam da je i njemu sve prijatnije sa mnom. Arčer je podigao kamen s plaže i hitnuo ga ka jezeru. Odskakivao je po površini jezera, i ostavljao krugove na mirnoj vodi. To me je nasmejalo. Pokaži mi kako si to uradio! Arčer mi je pogledao ruke, a onda potražio kamen na peskovitoj obali. Našao je jedan kojim je bio zadovoljan i dao mi ga. Što ravniji to bolji, rekao je. Baci ga kao da je frizbi, da ravnom stranom sklizne po površini vode. Klimnula sam glavom i pripremila se za svoj hitac. Bacila sam kamen i gledala kako odskače i ponovo udara vodu. Uskliknula sam radosno i Arčer se nasmešio. Podigao je još jedan mali kamen i bacio ga ka jezeru. Pogodio je površinu vode i odskakao... i odskakao... i odskočio je dvadeset puta. ˝Praviš se važan˝, promrmljala sam. Pogledala sam ga i videla da mu je sve to zabavno. Dobar si u svemu što radiš, zar ne?, upitala sam, pogledavši ga iskosa. Malo se zamislio, pa pokazao rukama: Da. Nasmejala sam se. Slegnuo je ramenima. Kasnije sam ga upitala: Stric te je školovao kod kuće? Bacio je pogled k meni. Da. Mora da je bio obrazovan. Opet se zamislio. Da, bio je. Uglavnom kad je reč o matematici i prirodnim naukama. Ponekad bi mu um odlutao, ali naučio me je ono što treba da znam. Klimnula sam glavom, setivši se kako mi je En rekla da je Nejtan Hejl bio inteligentan momak i odličan učenik u školi. Pre no što sam počela da dolazim ovamo, raspitivala sam se o tebi u gradu, rekla sam, pomalo postiđeno. Arčer me je pogledao i namrštio se. Zašto? Nagnula sam glavu u stranu i razmislila. Nakon našeg prvog susreta... nešto me je privuklo kod tebe. Ugrizla sam se za usnu. Htela sam da te upoznam. Počeli su da mi gore obrazi. Arčer je zurio u mene kao da pokušava nešto da dozna, da razume. Onda je podigao još jedan ravan kamenčić i bacio ga ka vodi. Odskočio je toliko puta da nisam mogla da izbrojim. Odmahnula sam glavom. Kad bi samo znali. Okrenuo se sasvim ka meni. Ko kad bi znao i šta? Svi u gradu. Neki od njih misle da nisi čist u glavi. Nasmejala sam se. To je, u stvari,


smešno. Ponovo je slegnuo ramenima ponovo. Podigao je štap i bacio ga Macani, koja nam je prilazila. Zašto im dopuštaš da imaju takvo mišljenje o tebi? Uzdahnuo je i zagledao se u jezero pre no što se okrenuo ka meni. Tako je lakše. Pažljivo sam ga pogledala i uzdahnula. Ne sviđa mi se to. Odavno to traje, Bri, i ne smeta mi. Tako je lakše. Nisam sasvim razumela šta želi da kaže, ali videla sam da mu se telo napelo dok smo pričali, tako da sam popustila, odustala od te teme, u želji da mu opet bude prijatno sa mnom. Šta bi još mogao da me naučiš? Upitala sam, zadirkujući ga. Podigao je obrvu i pogledao me u oči. Stomak mi se skvrčio i čudno jato leptira proletelo mi je ispod rebara. Šta ti mene možeš da naučiš?, upitao je. Zamislila sam se, tapkajući se kažiprstom po usni. Pa, mogla bih da te naučim par stvari. Je l' da? Šta to? Oči su mu zasijale vrlo diskretno, a onda je skrenuo pogled u stranu. Progutala sam knedlu. ˝Hm˝, promrmljala sam, a onda nastavila znacima tako da je morao da me gleda. Stvarno dobro kuvam. Ne znam zašto sam to rekla. Nisam nameravala da kuvam ni za koga, niti da učim bilo koga da kuva. Ali u tom trenutku to je bilo prvo što mi je palo na pamet, a htela sam prekinem čudnu nelagodu u kojoj smo se našli. Htela bi da me naučiš da kuvam? Klimnula sam glavom veoma lagano. Hoću reći, ako to ne spada u veštine kojima si već ovladao. Nasmešio se. Nisam se još bila navikla da dobijam njegove osmehe i od ovoga mi je srce za nijansu brže počelo da kuca. Njegovi osmesi su bili kao vredni pokloni koje retko daje drugima. Uzela sam ga i sakrila negde duboko u sebi. Bilo bi mi zadovoljstvo, rekao je. Klimnula sam glavom, smešeći se, a on mi je darovao još jedan osmeh. Šetali smo obalom narednih sat vremena, tražili odgovarajuće kamenčiće i pravili žabice. Kad sam stigla kući, shvatila sam da mi jako dugo nije bilo tako lepo.

Sutradan sam u restoranu napravila sendviče, odvezla se kući, istuširala i presvukla, stavila Fibi u korpu bicikla i uputila se opet do Arčera. Uprkos činjenici da sam dolazila njegovoj kući i da sam ja inicirala naša druženja, imala sam osećaj kao da i on ulaže određeni trud, dopuštajući mi da ga posećujem. Pa, Arčere, rekla sam, ako tvoj stric nije znao znakovni jezik, kako ste se sporazumevali? Bili smo na njegovom travnjaku. Macana je ležala na ćebetu s nama, mali debeljuškasti štenci gegali su se naokolo, slepo bauljali dok ih mama ne bi ponovo privukla k sebi. Fibi je takođe ležala u blizini. Psići su joj pomalo budili radoznalost, ali nije im posvećivala mnogo pažnje. Arčer me je pogledao. Pošto mu je glava bila oslonjena na dlan, morao je da se podigne, da bi mogao da se služi obema rukama. Nisam mnogo govorio. Slegnuo je ramenima. Ako bih imao nešto važno da kažem, pisao bih. Uglavnom sam slušao. Gledala sam ga ćutke, poželevši da mogu bolje da mu vidim izraz lica - ali bio je skriven ispod razbarušene kose. Kako si naučio znakovni jezik?, na kraju sam tiho upitala. Naučio sam ga sam. Nagnula sam glavu u stranu, zagrizavši sendvič sa šunkom. Arčer je smazao svoj sendvič


za ravno pola minuta, podelivši šunku s Macanom. Spustila sam sendvič. Kako? Iz knjige? Klimnuo je glavom. Da. Imaš li računar? Pogledao me je i namrštio se. Nemam. Imaš li struju? Pogledao me je kao da ga dobro zabavljam. Da, imam struju, Bri. Svi je imaju, zar ne? Odlučila sam da ga ne prosvetljujem činjenicom da izgleda kao čovek kojem nisu dostupne sve pogodnosti savremenog doba. Naherila sam glavu. Imaš li televizor?, upitala sam minut kasnije. Odmahnuo je glavom. Ne, imam knjige. Klimnula sam glavom, razmišljajući o muškarcu preda mnom. I sve to čime se baviš popločavanje, zidanje, baštovanstvo - sve si to sam naučio. Slegnuo je ramenima. Svako može da nauči ono što ga interesuje ako ima dovoljno vremena. Ja imam vremena. Klimnula sam glavom, zagrizla komad mesa iz sendviča i žvakala ga sekund-dva pre nego što sam upitala: Gde si nabavio kamenje kojim si popločao dvorište i prilaz za kola. Deo sam sakupio pored jezera, a deo sam kupio u gradu, u vrtlarskoj prodavnici. A kako si kamen dopremio? Doneo sam ga, reče, gledajući me kao da sam luda i kao da je to glupo pitanje. Dakle, nemaš vozačku dozvolu, ne voziš?, upitala sam. Svuda ideš pešice. Da, odgovorio je, slegnuvši ramenima. U redu, dosta je bilo ispitivanja, rekao je. A ti? Šta radiš u Pilionu? Pažljivo sam ga osmotrila pre no što sam odgovorila. Njegove zlatne oči bile su uperene u mene dok je čekao šta ću reći. Pa, ja sam na neki način na putovanju..., počela sam, a onda sam stala. U stvari, znaš šta? Pobegla sam, rekoh. Moj otac... stradao je... desile su se i neke druge stvari s kojima nisam mogla da se izborim, i dozlogrdilo mi je, poludela sam, i pobegla. Uzdahnula sam. To je prava istina. Ne znam zašto sam ti to rekla, zašto sam ti se poverila, ali to je prava istina. Pažljivo me je gledao nešto duže nego što mi je bilo prijatno, osećala sam se ogoljeno, izloženo, i skrenula sam pogled u stranu. Kad sam krajičkom oka videla da mu se ruke kreću, vratila sam pogled na njega. Da li je pomoglo? ˝Da li je pomoglo? Na šta misliš?˝, prošaputala sam. Bekstvo, rekao je. Da li je pomoglo? Zurila sam u njega. Uglavnom nije, na kraju sam odgovorila. Pogledao me je saosećajno, pa onda skrenuo pogled u stranu. Bilo mi je drago što nije pokušao da mi kaže nešto ohrabrujuće. Ponekad je tišina puna razumevanja bolja nego gomila besmislenih reči. Pogledala sam preko besprekorno uređenog dvorišta ka maloj kući, jednostavnoj i očuvanoj. Htela sam da pitam odakle mu novac za ovakav život, ali nisam mislila da bi to bilo pristojno. Verovatno je živeo od neke polise osiguranja koju mu je stric ostavio... ili, možda, roditelji. Bože, toliko mnogo je izgubio. Pa, Arčere, napokon sam rekla, usmeravajući razgovor u drugom pravcu, što se tiče kulinarske poduke... Da li si slobodan u subotu? Kod tebe. U pet sati? Digla sam obrvu. Blago se nasmešio. Ne znam kakav mi je raspored. Moraću da se konsultujem sa sekretaricom da vidim kakav mi je raspored društvenih obaveza. Šmrknula sam. Trudiš se da budeš duhovit? Digao je obrvu. To je već bolje, rekoh.


Šire se osmehnuo. Hvala, poradio sam na tome. Nasmejala sam se. Oči su mu zasijale kad je spustio pogled na moje usne. Oni leptirići ponovo su poleteli i oboje smo oborili pogled. Nedugo zatim, pokupila sam svoje stvari i svoje malo kuče, pozdravila se s Arčerom i krenula. Zastala sam kod kapije i pogledala iza sebe ka maloj kući. Iznenada sam shvatila da je Arčer Hejl sam naučio jezik, a da nije imao s kim da priča. Dok nije upoznao mene.

Sledećeg dana nosila sam vešalicu s pomfritom Kalu Trimbliju i sendvič sa slaninom i salatom od krompira Stjuartu Parselu, koji su sedeli za stolom broj tri, kad se čulo zvonce na vratima. Pogledala sam i videla Travisa u uniformi kako ulazi. Široko mi se nasmešio i pokazao ka šanku, pitajući da li radim. Klimnula sam mu, tiho rekavši: ˝Odmah dolazim.˝ Poslužila sam Kala i Stjuarta, napunila im čaše vodom, a onda se vratila iza šanka za kojim je Travis sada sedeo. ˝Hej, ćao˝, pozdravila sam ga, smešeći se.˝Kako si?˝ Uzela sam bokal s kafom i digla obrvu upitno. ˝Da, hvala˝, odgovorio je. Nasula sam mu kafu. ˝Zvao sam te nekoliko puta˝, rekao je. ˝Je l' me ti to izbegavaš?˝ ˝Oh, ne - sranje. Ostala sam bez kredita.˝ Stavila sam dlan na čelo. ˝Izvini, imam postpejd karticu i retko je koristim.˝ Digao je obrve. ˝Zar ne treba povremeno da se javiš svojima?˝ Odmahnula sam glavom. ˝Imam nekoliko prijatelja, otac mi je preminuo pre šest meseci... i ne, ne moram nikome da se javim?˝ ˝Hriste, žao mi je, Bri˝, rekao je sa zabrinutošću. Odmahnula sam rukom. Nisam htela da me emocije savladaju na poslu. ˝U redu je. Dobro sam.˝ Uglavnom sam bila dobro. Ponekad sam bila dobro. Bilo mi je bolje ovih dana. Pogledao me je obazrivo. ˝Zvao sam te da vidim da li si raspoložena da izađemo na večeru.˝ Naslonila sam se kukom na šank. ˝Dakle, krenuo si da me potražiš kad si video da se ne javljam na telefon?˝ Nacerio se. ˝Pa, ne bih to baš nazvao operacijom potrage visokog nivoa.˝ Nasmejala sam se, ali njegove reči podsetile su me na Arčera i iz nekog čudnog razloga nešto nalik krivici zalepršalo je u mom stomaku. Otkud to? Nisam imala pojma. Naše prijateljstvo je cvetalo, ali još uvek je na mnogo načina bilo zatvoreno. Ali imala sam razumevanja za to. Ljutilo me je što ga ceo grad ignoriše, jer on je, u stvari, neverovatno pametan, nežan, osećajan muškarac, koji, koliko sam ja mogla da vidim, nikad nikome nije naudio. Nije bilo fer. ˝Halo, Zemlja zove Bri˝, rekao je Travis, prenuvši me iz razmišljanja. Buljila sam kroz prozor. Odmahnula sam glavom. ˝Izvini, Travise. Rvala sam se s mislima. Moj mozak ponekad liči na crnu rupu, ozbiljno.˝ Postidela sam se i nasmešila. ˝Da, svakako, ići ću na večeru s tobom.˝ Podigao je obrve. ˝Dobro, ne moraš da budeš toliko oduševljena pozivom.˝ Nasmejala sam se, odmahujući glavom.˝Ne, izvini, samo... samo večera, zar ne?˝ Nacerio se. ˝Možda i neko predjelo... možda čak i dezert...˝ Nasmejala sam se. ˝U redu, važi.˝


˝Petak uveče?˝ ˝Da, dogovoreno.˝ Digla sam ruku, dala znak paru, koji je upravo seo za sto u mom delu restorana, da ću odmah doći. ˝Moram da se vratim poslu, vidimo se u petak.˝ Napisala sam mu adresu na parčetu papira iz blokčeta za narudžbine. ˝Da dođem po tebe u sedam?˝ ˝Savršeno.˝ Nasmešila sam se. ˝Vidimo se onda.˝ Krenula sam oko šanka, do stola i primetila da se naginje da vidi kakvo mi je dupe dok sam se udaljavala.


DVANAESTO POGLAVLJE Bri

U petak sam radila pre podne i odvezla sam se posle posla pravo kući da se spremim za sastanak s Travisom. Dugo sam se tuširala i potrošila više vremena na sređivanje kose i na šminkanje, pokušavajući da umirim uzbuđenje što će momak upravo doći da me izvede na sastanak. Šta ako me poljubi? Nervozno lepršanje javilo mi se u stomaku. Čudno, ali opet mi se Arčer našao u mislima, a s njim je došlo i jedva primetno osećanje krivice. To je baš bilo budalasto - Arčer mi je samo prijatelj. Mada, mislila sam da se naš odnos razvija, da među nama možda ima nečega, a šta bi to moglo da bude, nisam imala pojma. Bila sam zbunjena i začuđena. On je nepoznata teritorija. Ima lepe crte lica, pristojno izgleda, barem koliko se dalo videti, ali nisam mogla da kažem da li mi se sviđao, da li mi je bio privlačan. Namrštila sam se sebi u ogledalu, zaustavivši se u iscrtavanju očiju ajlajnerom. Bio je zgodan, tu nije bilo zbora zapravo, bio je fenomenalno zgodan, da ti pođe voda na usta - i njegovom telu divila sam se neprestano, ali ne mogu reći da me je privlačio. Kako da ti se svidi muškarac toliko drugačiji od svih onih koji su ti se dotad sviđali? Ipak, nisam mogla da poreknem njegov šarm. Kad bih pomislila na njega, setila se njegovog stidljivog osmeha i očiju koje upijaju svaki sitnicu na meni, stomačić bi mi zalepršao. Da, bilo je tu nečega -nečega u šta nisam bila potpuno sigurna. S druge strane, Travis se svakoj ženi mogao lako svideti. Imao je sve - fin pristup i izgled koji bi svaku devojku pri zdravoj pameti privukao. Ja, izgleda, nisam baš bila pri zdravoj pameti. Ali možda ne bi bilo loše da se malo podstaknem. Možda mi je to bilo neophodno. Prošlo je više od šest meseci otkako... Završila sam sa šminkanjem. Nije bilo potrebe da ovo komplikujem. Bio je to samo izlazak. Sa slatkim, finim momkom. I nije bilo potrebe da budem nervozna. Nisam bila neiskusna - i nisam bila devica. Imala sam tri relativno ozbiljne veze na fakultetu. Čak sam mislila, u jednom slučaju, da sam se zaljubila. Ispostavilo se da je momak bio u ljubavi sa svim devojkama na mom spratu u studentskom domu - da ih je voleo taman toliko da im se uvuče u gaće meni iza leđa, pa se to loše završilo. Ali suština je u tome da nije bilo potrebe da budem nervozna zbog Travisa Hejla. Ovo je bio samo izlazak, i pri tom naš prvi. Ako ne budem želela ponovo da ga vidim, neću to učiniti. Prosto i jednostavno. Travis je pokucao na vrata u tačno sedam sati, božanstven, u košulji i pantalonama skrojenim po meri. Ja sam odabrala crnu usku haljinu, koja isticala moje obline, a uz nju srebrne cipele s visokom potpeticom. Kosu sam pustila, a pre toga sam je sasvim blago uvila, tek toliko da dobijem lokne. Pogledao me je s odobravanjem i pružio mi buket crvenih ruža, koje je već bio stavio u staklenu vazu. ˝Izgledaš predivno, Bri.˝ Prinela sam cveće nosu, smešeći se. ˝Hvala˝, rekoh, spuštajući vazu na stočić pored vrata. Uhvatila sam ga pod ruku dok smo išli prema njegovom velikom, tamnosrebrnom kamionetu. Pomogao mi je da uđem. Ćaskali smo o tome kako mi je u Pilionu na putu do restorana. Odveo me je do Kaselovog grila na drugoj strani jezera, za koji sam već bila čula da je najbolji restoran u okolini. I pokazalo se tačno - prigušena svetla, romantična atmosfera, veliki


prozori, zadivljujuć pogled na jezero. Kad smo se smestili, prokomentarisala sam koliko je restoran lep. Travis je na to rekao: ˝Uskoro nećemo morati da dolazimo na drugu stranu jezera da bismo uživali u ovakvim mestima. Moći ćemo da biramo gde da izađemo u Pilionu.˝ Digla sam pogled s menija. ˝Sviđaju ti se predložene promene?˝ Klimnuo je glavom. ˝Da, sviđaju mi se. Ne samo da će modernizovati grad, već će i svakome doneti više zarade, i mojoj porodici, takođe. Mislim da će, na kraju, većina ljudi biti zadovoljna.˝ Slušala sam ga pomno, pitajući se da li će zaista biti tako. Kako sam načula na poslu, većina ljudi nije bila oduševljena što će se Pilion pretvoriti u još jedan veliki turistički centar. ˝Osim toga˝, nastavio je, ˝uskoro ću postati vlasnik zemljišta na kojem je podignut grad, tako da ću raditi s majkom na razvojnim projektima.˝ Pogledala sam ga iznenađeno. ˝Oh, nisam to znala.˝ Klimnuo je glavom s pomalo samozadovoljnim izrazom na licu. Otpio je gutljaj vode i rekao: ˝Zemlja na kojoj je grad podignut pripada mojoj porodici još otkako su prvi doseljenici odabrali Pilion za svoj dom. I generacijama je prenošena u nasledstvo prvorođenom sinu kad napuni dvadeset pet godina. Sledećeg februara preuzeću stvari u svoje ruke.˝ Klimnula sam glavom. Pre no što sam došla u Pilion, nisam imala pojma da ljudi poseduju čitave gradove. ˝Shvatam. To je sjajno, Travise. I to što ideš očevim stopama, što si postao policajac - tome se divim.˝ Travis je izgledao zadovoljno. Jeli smo i pili uz prijatan i zabavan razgovor. Dobro sam se provodila. Kad me je upitao kako se zabavljam u gradu, ne računajući onaj izlazak s Melani i Lizom, zastala sam, nisam odmah odgovorila, a onda sam rekla: ˝U stvari, provodim vreme s Arčerom.˝ Zagrcnuo se dok je pio vodu i salvetom obrisao usta. ˝S Arčerom? Šališ se, je l' da?˝ Odmahnula sam glavom namršteno. ˝Ne, znaš li da se služi znakovnim jezikom?˝ ˝Uh, ne˝, rekao je. ˝Nije hteo ni da me pogleda kad sam mu se javio poslednji put u gradu.˝ Pažljivo sam ga gledala. ˝Hm, pa ne spada u ljude čije poverenje se lako stiče. Ali mislim da za to ima dobar razlog. Možda bi trebalo da se više potrudiš.˝ Pogledao me je preko ivice čaše s vinom pre no što je otpio gutljaj. ˝Možda si u pravu.˝ Zastao je. ˝Pa, šta to vas dvoje radite?˝ ˝Pa˝, rekla sam, ˝uglavnom pričamo. Ja znam znakovni jezik - moj otac je bio gluv.˝ Izgledao je iznenađeno. ˝Kakva koincidencija. I šta Arčer ima da kaže?˝ Slegla sam ramenima. ˝Razgovaramo o mnogim stvarima. Fin je, pametan i... zanimljiv. Sviđa mi se.˝ Travis je skupio obrve. ˝Važi, Bri, ali budi oprezna s njim, važi? Nije baš sasvim... stabilan. To pouzdano znam. Veruj mi.˝ Pogledao me je zabrinuto. ˝Ne bih voleo da te povredi.˝ Klimnula sam mu glavom. ˝Ne brine me to˝ rekla sam meko. Nisam se raspitivala o odnosu njegovog i Arčerovog oca, iako sam ponešto načula o njihovom navodnom rivalstvu. Iz nekog čudnog razloga želela sam priču o tome da čujem od Arčera, a ne od Travisa. Nisam tačno znala zašto - možda zbog toga što sam sa Arčerom ostvarila čvršći prijateljski odnos nego sa Travisom. Bilo kako bilo, Travis je promenio temu. Do kraja večeri pričali smo o vedrijim stvarima. Dok smo se vozili kući, sve vreme me je držao za ruku. Otpratio me je do vrata. Oni leptirići su mi se ponovo uskomešali u stomaku. Kad smo se popeli na moj trem, okrenula sam se ka njemu. Dlanovima mi je obujmio lice i pritisnuo svoje


usne na moje. Jezikom se progurao u moja usta. Malo sam se ukočila, ali on je nastavio. Opustila sam se za nekoliko sekundi. Ljubio me je vešto, znalački. Ruka mu se spustila preko mog ramena i niz moja leđa, a da nisam to ni primetila dok mi nije stisnuo zadnjicu i privukao me k sebi. Osetila sam njegovu erekciju kroz pantalone i prekinula sam poljubac. Oboje smo teško disali kad mi se pogled zaustavio na njegovim očima preplavljenim požudom. Nešto me je... odbilo. I nije to bila njegova krivica. Trebalo je da lagano uđem u te stvari. Poslednji put kad me je muškarac pogledao s požudom u očima bio je to najtraumatičniji doživljaj u mom životu. Morala sam da napredujem sitnim koracima. ˝Hvala ti za divno veče˝, rekla sam. Osmehnuo se i nežno mi poljubio čelo. ˝Nazvaću te. Laku noć, Bri.˝ Okrenuo se i sišao niz stepenice. Kad je kamionet krenuo, ušla sam i zatvorila vrata za sobom.

Sutradan sam rano ustala. Imala sam jak flešbek - očigledno ni izlazak sa slatkim momkom nije bio lek - pa sam se jedva odvukla u kuhinju po šolju vrućeg čaja. Kad sam se setila da sam za danas zakazala časove kuvanja s Arčerom, radost mi je oblila stomak, smenjujući osećanje strave iz košmara. Morala sam da smislim šta ću ga naučiti da kuva. Tupi udarac nelagode javio mi se u grudima kad sam pomislila na kuvanje. Da li je to bila dobra ideja? Sinoć sam rekla da ću napredovati malim koracima u intimnosti. To je očigledno važilo i za kuvanje. Nisam htela da se udubljujem u kreaciju komplikovanih jela. Pokazaću Arčeru kako da spremi nešto jednostavno. To će biti savršeno. Osećala sam se dobro s tim u vezi. I radovala se što ćemo provesti neko vreme zajedno. Stajala sam kod sudopere, natapajući kesicu s čajem i pijuckajući vreli napitak. Kad se sve uzme u obzir, osećala sam se bolje. Flešbek je bio jedan od jačih, ali opet, biće mi bolje. Sve do sutra, kad će se ponoviti. Naslonila sam se svom težinom na radnu ploču u kuhinji, trudeći se da ne dopustim depresiji da me savlada. Srećom, bilo je puno posla u restoranu i vreme je proletelo. Otišla sam kući, istuširala se, obukla šorts od teksasa i majicu bez rukava, sela za sto u kuhinji i napravila spisak sastojaka. Kad sam to završila, zgrabila sam torbu i ključeve i obula japanke. Deset minuta kasnije zaustavila sam se na parkiralištu ispred prodavnice u centru grada. S osmehom sam ušla, setivši se kako sam se osećala kad sam poslednji put bila ovde i kad se Arčer okrenuo i poželeo mi laku noć. Osećala sam se kao osoba koja je otvorila vrata i videla da je čekaju zvaničnici lutrije da je obaveste da je dobila glavnu premiju. Razlog za moju iznenadnu sreću - dve reči od nemog momka. Dovoljno da me zadovoljstvo preplavi. Pogledala sam da li ovoga puta imam dovoljno novca, hvala lepo, i krenula na kratku vožnju kući. Muškarci vole biftek i krompiriće. A Arčer je živeo sam. Odlučila sam da mu pokažem kako da spremi savršen biftek, da napravi jednostavan krompir au gratin i prilog od graška zapečenog s parmezanom. Razmatrala sam koje voće da iskoristim za dezert. Setila se kupina u šumarku iza plaže. Nisam imala drugih obaveza danas, pa sam pomislila da je branje kupina za pitu dobra ideja. Sve ću spakovati i krenuti ka jezeru oko pola pet i tako dati sebi sat i po da nakupim koliko mi je potrebno. I da uživam u branju letnjeg voća dok još mogu. To je prijatan, bezbrižan rad koji rezultira nečim divnim. Svidelo mi se to. Kad sam se vratila kući, sve sam spremila i spakovala u plastične kutije, i stavila u izletnički frižider. Nije mogao da stane u korpu bicikla, ali namestila sam ga nekako preko korpe.


Fibi će morati da preskoči ovaj izlet i da ostane kod kuće dok se ne vratim. Preživeće. Vodiću je sutra u dugu šetnju obalom jezera. Izašla sam na topao, pomalo sparan vazduh. Obuzela me je radost. Zašto sam bila više uzbuđena što ću svog čudnog, nemog momka učiti da kuva, nego zbog sinoćnjeg poljupca s najzgodnijim dasom u gradu? Opa! Čekaj malo! Stala sam i pridržavala bicikl. Svog čudnog, nemog momka? Ne bih rekla, Bri. Samo sedi na bicikl i pokaži svom prijatelju kako da skuva pošteno jelo. Naslonila sam bicikl na drvo na početku plaže, kao i obično, i ušla u šumarak. Pažljivo sam sklanjala grane i žbunje dok sam se probijala. I tu su bile kupine - čitav zasad žbunova, otežalih od sočnih plodova, zrelih za branje. Bilo bi šteta ostaviti sve to da istruli i propadne. Zakoračila sam kroz žbunje pažljivo i polako, izbegavajući oštro trnje. Kad sam prošla kroz prednji, obrasli deo, iza me je dočekala čistina kojom je lako moglo da se stigne pravo do kupina. Otkinula sam meku zrelu kupinu s grane i ubacila je u usta. Zažmurila sam kad je slatki sok oblio moj jezik i tiho prostenjala. Bože, ovo je bilo dobro. Biće to sjajna pita. Počela sam da ih pažljivo berem i stavljam u korpicu koju sam ponela od kuće. Nakon nekog vremena počela sam da pevušim. Ovde je bilo svežije, šuma je štitila od vrućine kasnoletnjeg sunca, samo su se male trake svetlosti probijale između drveća da mi pomiluju kožu toplotom kad bih prošla ispod njih. Ušla sam dublje u šumu ka usamljenom žbunu krcatom plodovima. Pružila sam ruku, usne su mi se razvukle u osmeh, iznenada mi se članak na nozi jako uvrnuo, bila sam zgrabljena otpozadi, ruke su bile svuda. Tresnula sam glavom o zemlju, a zatim mi je celo telo katapultirano uvis, sa zemlje u vazduh. Vrištala sam i vrištala, ali nije hteo da me pusti. Našao me je - došao je po mene. Ubiće me ovog puta. Opirala sam se i psovala i vrištala, ali stisak je bio sve jači. Opet se to dešavalo. Oh, bože, bože, bože, opet se to dešavalo.


TRINAESTO POGLAVLJE Arčer

Stavio sam poslednji kamen na mesto i odmakao se da pogledam svoje delo. Bio sam zadovoljan. Ispostavilo se da postavljanje kamenova po kružnom obrascu nije lako, ali na kraju sve se svodilo na matematiku. Pre no što sam postavio prvi kamen, na papiru sam proračuna o konfiguraciju i položaj terena, nacrtao dijagram i odredio rastojanja. Onda sam se poslužio konopcem i kočićima da napravim nagib taman dovoljan da kišnicu odvodi od kuće. Izgledalo je dobro. Sutra ću doneti pesak s plaže, nasuti ga između kamenja i pokvasiti. A sada moram da se istuširam i spremim za Bri. Bri. Toplina mi je ispunila grudi. Još nisam stopostotno siguran u njene motive, ali dozvolio sam sebi da se nadam da zaista traži prijateljstvo. Zašto baš sa mnom - to nisam znao. Počelo je sa znakovnim jezikom, i možda je za nju to predstavljalo neko ispunjenje. Hteo sam da je pitam zašto želi da provodi vreme sa mnom, ali nisam tačno znao kakve su društvene norme i pravila kad je o tome reč. Umeo sam da rastumačim složene masonske dijagrame, ali kad je reč o odnosima s ljudima, bio sam izgubljen. Bilo mi je lakše da se pravim da ne postoje. Naravno, odavno to traje. Nisam više ni siguran kako je počelo, da li se prvo ceo grad ponašao kao da ne postojim ili sam im ja davao do znanja da želim da budem nevidljiv. Bilo kako bilo, sad sam to prihvatio. I stric Nejt je, nema sumnje, takođe, to prigrlio. ˝Dobro je, Arčere˝, rekao mi je, prelazeći rukom preko mog ožiljka.˝Niko te na ovoj božijoj zemlji neće više mučiti. Pokaži im ožiljak i pravi se da ih ne razumeš, i ostaviće te na miru.˝ I tako sam i radio, i nije bilo teško. Niko nije hteo da veruje da je drugačije. Niko nije mario. A sada, nakon što je prošlo toliko vremena, činilo mi se da nema povratka. Meni to nije smetalo - dok ona nije došla na moje imanje. I sada su mi se javaljale svakakve lude, meni strane, nepoželjne ideje. Kako bi bilo da odem do restorana u kojem radi, da je vidim? Da sednem za šank i naručim kafu kao da sam običan, normalan čovek. Kako uopšte da naručim kafu? Da za sve što mi treba pokazujem prstom kao trogodišnje dete dok se ljudi smeju i odmahuju glavom zbog sirotog mutavca. Ne dolazi u obzir. Sama pomisao na to ispunila me je nemirom. Kad sam završio s tuširanjem, čuo sam vrisak u daljini. Trgao sam se, brzo navukao farmerke i majicu, trčeći ka vratima. Cipele... cipele... tražio sam ih unaokolo, a vrištanje nije prestajalo. Zvučalo je kao da je Bri. Zaboravi cipele! Istrčao sam iz kuće i pojurio ka šumi. Pratio sam njene bolne krike kroz žbunje, prema plaži na samom kraju mog imanja. Kad sam je video, upetljanu u mreži, kako mlatara i rukama i nogama, žmureći vrišti i doziva, srce mi je prepuklo u grudima. Stric Nejt i njegove proklete zamke. Da nije mrtav, ubio bih ga. Dotrčao sam do Bri, upetljane konopcima, i uhvatio je. Otrgla se i počela da cvili, stavivši ruke oko glave. Sklupčala se koliko je mogla u zamci. Izgledala je kao ranjena životinja. Hteo sam da zarežim od besa, proklinjući sebe što nisam sposoban da je glasom umirim. Nisam mogao da joj kažem da sam to ja. Oslobodio sam vrh zamke. Znao sam kako funkcionišu. Mnoge sam napravio sa Nejtom na stenama pored jezera. Sad je divlje, nekontrolisano drhtala, tiho cvilela, napela bi se kad god bi je moje ruke dodirnule. Spustio sam je na zemlju i sklonio konopce. Onda sam je podigao, i s njom u naručju


krenuo nazad kući kroz šumu. Na pola puta je otvorila oči. Zurila je u mene, a krupne suze kotrljale su joj se niz obraze. Srce mi je jako tuklo u grudima, ne od napora što je nosim uzbrdo - u naletu adrenalina bila mi je laka kao perce - već od straha i poraženosti koji su se urezali u njeno lepo lice. Na čelu je imala veliku crvenu masnicu, tamo gde je verovatno udarila glavom pre no što ju je zamka podigla. Nije čudo što je zbunjena i što ne zna gde je. Stisnuo sam zube, zarekavši se da ću nokautirati Nejta kad ga sretnem u drugom životu. Bri je zurila u mene. Činilo se da me prepoznaje, razrogačenim očima prelazila je preko mog lica. Ali onda je briznula u plač, zagrlila me oko vrata i pritisla obraz uz moje grudi. Sva se tresla od jecaja. Privio sam je čvršće uz sebe kad sam stigao do travnjaka ispred kuće. Nogom sam otvorio vrata, ušao i seo na kauč. Sve vreme sam je držao u naručju. Majica mi je bila mokra od njenih suza. Nisam znao šta da radim, samo sam tako sedeo i držao je dok je plakala. Nakon nekog vremena shvatio sam da je ljuljam, usana priljubljenih uz njeno čelo. To je moja mama radila kad bih se povredio ili kad bih zbog nečega bio tužan. Bri je dugo, dugo plakala, ali na kraju je plač postao tiši, a njen topli dah na mojim grudima umirio se. ˝Nisam se borila˝, rekla je tiho nakon nekoliko minuta. Odmakao sam je od sebe taman toliko da može da vidi moj upitni pogled. ˝Nisam se borila˝, ponovila je, odmahujući glavom. ˝Ne bih se borila čak i da nije pojurio ka meni.˝ Sklopila je oči, a onda ih otvorila nekoliko sekundi kasnije, gledajući me s dubokom, teškom tugom. Podigao sam je blago i položio je na kauč, spustivši joj glavu na jastuk. Ruke su mi bile utrnule, pošto sam je dugo držao u istom položaju, ali bilo me je baš briga, nisam mario. Držao bih je celu noć tako ukoliko bi to bilo potrebno. Upijao sam očima svaki njen pokret. Bila je lepa uprkos bolu. Duga, zlatnosmeda kosa prosula se u talasima, a zelene oči svetlucale su od suza. Protiv koga se nisi borila, Bri? Protiv čoveka koji je pokušao da me siluje, pokazala je znacima. Srce mi je najpre stalo, a onda luđački brzo zakucalo u grudima. Čoveka koji mi je ubio oca. Nisam znao šta da mislim, šta da osećam. A svakako nisam znao šta da kažem. Nisam se borila, ponovila je. Ni kad sam videla da drži pištolj uperen u mog oca, ni kad je krenuo po mene. Tata mi je rekao da se sakrijem i to sam i uradila. Nisam se borila, rekla je posramljeno. Možda sam mogla da ga spasem, rekla je. Ubio mi je oca, a ja se nisam borila ni kad je krenuo ka meni. Gledao sam je pažljivo, pokušavajući da shvatim. Na kraju rekoh: Borila si se, Bri. Preživela si. Borila si se da preživiš. I uspela si. To ti je otac govorio. Zar i ti ne bi učinila isto za nekoga koga voliš? Trepnula je, a onda kao da se nešto na njenom licu opustilo dok je očima lutala po mom. I nešto u meni je osetilo da je oslobođeno - iako nisam znao tačno šta. Bri su ponovo počele da teku suze, ali nestalo je agonije u njenim očima. Podigao sam je i zagrlio dok je tiho plakala, mnogo mirnije ovog puta. Nakon nekog vremena osetio sam da joj se disanje produbljuje. Zaspala je. Položio sam je ponovo na kauč, otišao po ćebe i pokrio je. Dugo sam sedeo pored nje i gledao kroz prozor kako sunce silazi. Pomislio sam koliko se Bri i ja razlikujemo... a koliko smo, ipak, slični. Nosila je krivicu što se nije borila kad je mislila da je trebalo, a ja sam nosio ožiljak od onoga što se desi kad se boriš. Postupili smo različito u trenutku nasilja i užasa, a ipak smo oboje bili povređeni. Možda nije bilo ispravnog i pogrešnog, belog i crnog, samo hiljade nijansi sive kad je reč o bolu i onome što smatramo svojom odgovornošću.


ČETRNAESTO POGLAVLJE Bri

S mukom sam otvorila oči. Osećala sam da su otečene. Soba je bila u polutami, samo jedna lampa bila je upaljena u uglu pored polica s knjigama. Ležala sam na pohabanom kožnom kauču. Stari, drveni stočić nalazio se ispred mene. Zavese na prozorima bile su razmaknute i mogla sam da vidim da je sunce sasvim zašlo. Sklonila sam ćebe u stranu. Mora da me je Arčer pokrio. Srce mi se steglo. Arčer. Pobrinuo se za mene, pomogao mi je. Spasao me je. Sela sam. Ako zanemarim to što su me pekle oči i što me je čelo bolelo na dodir, osećala sam se prilično dobro, odmorno. Iznenađujuće, s obzirom na to da sam se, uhvaćena u mrežu, pretvorila u divlju životinju. Postajalo mi je jasnije šta se dešava tek kad je Arčer mrežu skinuo s mene. Nisam tačno znala otkud zamka na njegovom imanju, ali zaključila sam da ima neke veze s Arčerovim stricem. Bože, poludela sam. Sad me je bilo sramota. Ali na neki način osećala sam i olakšanje. Nekako sam se osećala... vedrije? Kad sam shvatila da me je Arčer uzeo u naručje i kad sam videla njegov zabrinuti pogled, osećala sam se bezbedno. Suze su napokon potekle. Čula sam Arčerove korake. Približavao se sobi i to me je prekinulo u razmišljanju. Okrenula sam se da mu zahvalim, s posramljenim osmehom na usnama, ali kad sam ga videla, ukočila sam se. Mila majko božja! Kosu je začešljao iza ušiju i obrijao se. I bio je... lep. Zinula sam. Ne, ne lep. Bio je muževan taman toliko da to prevagne u odnosu na ono što bi inače bila puna muška lepota. Linija vilice nije mu bila oštra, bila je blago četvrtasta, ali ne preterano. Njegove lepe bledoružičaste usne bile su više široke nego pune. Sad kad je sklonio bradu i kosu sa lica, mogla sam da vidim kako mu se oči i nos savršeno uklapaju u portret. Zašto ga je krio? Znala sam da ima fino lice negde ispod svih tih dlaka, ali ovo nisam očekivala. Nisam to mogla ni da sanjam. Baš kad sam htela da progovorim, prišao je bliže, na svetlo, i tada sam mu videla ožiljak na vratu, ružičast i sjajan. Hrapava tekstura kože grubo je odudarala od lepih crta lica. ˝Arčere˝, uzdahnula sam, buljeći u njega. Stao je u pola pokreta, ali ništa nije rekao. Nesigurnost se mogla pročitati s njegovog lica i krutog držanja. A ja nisam mogla da uradim ništa drugo do da buljim, očarana njegovom lepotom. Nešto se uvuklo u mene. Nije imao pojma o tome. Nikakvog. Dođi! Rekla sam, pokazajući mesto na kauču, pored mene. Okrenula sam se dok je obilazio kauč. Seo je pored mene. Prešla sam pogledom preko njegovog lica. Zašto si to uradio? Umirio se na tren ili dva, oborenog pogleda. Grizao je donju usnu, pa zatim podigao ruke i rekao: Ne znam. Izgledao je zamišljeno. Nastavio je kada su mu se oči srele s mojima. Dok si bila u zamci, nisam mogao da te glasom umirim. Ne možeš da me čuješ... tu nema pomoći. Spustio je pogled na sekund, a onda ga opet podigao ka meni. Želeo sam da me vidiš. Ranjivost se javila na njegovom izrazu lica. Sad možeš da me vidiš. Srce mi se steglo. Shvatila sam. Razumela sam. Na taj način hteo je da mi pomogne, da se


ne osećam neprijatno što sam mu ogolila jedan deo sebe, hteo je da me podrži tako što se i sam ogolio. Digla sam ruke i rekla: Da, sad mogu da te vidim. Hvala ti, Arčere. Mogla bih večno da gledam u njega. Uzdahnula sam i rekla: I hvala ti za... ono što si učinio ranije. Odmahnula sam glavom. Sramota me je. Spasao si me. Pogledala sam ga. Izvi... Zgrabio me je za ruke da zaustavi moje reči i onda pokazao znacima: Ne, ja treba da se izvinim, rekao je, prodorno me gledajući. Moj stric je postavio zamke po celom imanju. Potrudio sam se da nađem i uništim sve do poslednje, ali onu sam propustio. Skrenuo je pogled u stranu. To je moja grešk, ja sam kriv. Odmahnula sam glavom. Ne, Arčere. Nisi ti kriv. Ponovo sam odmahnula glavom. Ne. I ma koliko bolelo što sam tresnula glavom i lupila se po čelu, nasmejala sam se postiđno, a Arčer mi je uzvratio malim osmehom, možda mi je... baš to bilo potrebno. Ne znam. Obrve su mu se skupile. Hoćeš da mi ispričaš o čemu se radi, o čemu je reč? Strovalila sam se na naslon kauča i uzdahnula. O tragičnoj noći nisam pričala ni sa kim, izuzimajući policijske detektive kojima je slučaj poveren. Nikom živom. Čak ni najboljim prijateljima. Znali su samo da je mog oca ubio provalnik i da sam ja tome prisustvovala, ali nisu znali ostalo, nisu znali sve. Ali iz nekog razloga osećala sam se dovoljno sigurno da sad pričam o tome. Osećala sam se bezbedno s Arčerom. I u tome što sam se služila rukama da mu prenesem šta se desilo bilo je nečeg olakšavajućeg, osećala sam se slobodnije, manje neprijatno. Već smo se spremali da zatvorimo za to veče, počela sam. Momak koji je radio na kasi u našem restoranu brze hrane otišao je, a moj otac je pregledao račune. Ja sam bila pozadi i mesila hleb za sutra. Čula sam zvonce na vratima i trebao mi je minut da operem i obrišem ruke. Kad sam to uradila, krenula sam ka vratima kuhinje. I tada sam kroz okruglo prozorče videla muškarca s pištoljem uperenim u mog oca. Suze su mi napunile oči, ali nastavila sam. Tata me je video krajičkom oka i pokazivao mi znacima: 'Sakrij se.' Muškarac je vikao na njega da mu da novac. Tata nije mogao da ga čuje, i nije mu odgovarao. Duboko sam uzdahnula dok me je Arčer gledao onim svojim očima kojima ništa nije moglo da promakne, upijajući moje reči, dajući mi svojom nemom, tihom podrškom snage da nastavim. Pre no što sam i stigla da shvatim šta se dešava, pištolj je opalio. Opet sam stala. Kada mi se u svesti ponovo javila jasna slika tog trenutka, odmahnula sam glavom i vratila se u sadašnjost - Arčerovom saosećajnom pogledu. Kasnije sam saznala da je pogodio mog oca u srce. Preminuo je na licu mesta. Krupne suze krenule su mi iz očiju. Odakle mi ovoliko suza, kako to da ih ima još? Duboko sam uzdahnula da se umirim. Pokušala sam da se sakrijem u kuhinji, ali u šoku sam se saplela i pala, i verovatno me je zato čuo. Krenuo je ka meni... Zadrhtala sam, setivši se toga. Oči su mu bile zakrvavljene, razrogačene, tresao se... Očigledno je nešto naumio. Stala sam, ugrizavši se za usnu. Ali po načinu na koji me je pogledao, znala sam šta će uraditi. Znala sam. Pogledala sam Arčera. Sedeo je sasvim nepomično, očima je uronio u moje. Još jednom sam duboko uzdahnula. Naterao me je da se skinem i... prelazio je pištoljem po mom licu. Onda je prešao na moje grudi. Rekao mi je da će me... napastvovati pištoljem. Bila sam prestravljena. Zatvorila sam oči na tren i okrenula glavu od Arčera. Osetila sam njegov prst na svojoj bradi. Okrenuo mi je lice ka sebi i u tom gestu bilo je toliko ljubavi da sam uzdahnula i ispustila mali, prigušeni jecaj. Osećala sam se kao da mi govori da nemam čega da se stidim, da nije bilo potrebe da sklanjam pogled od njega. Moje oči opet su se srele s njegovim. Umalo me nije silovao, ali pre no što je stigao to da uradi, začule su se sirene - i bile su sve bliže. Pobegao je. Istrčao je na zadnja vrata u oluju. Zatvorila sam oči na tren i onda ih


ponovo otvorila. Otad mrzim oluje - gromove, munje. Vrate me pravo u taj strašni trenutak. Duboko sam uzdahnula. Ispričala sam sve što se desilo one noći, i preživela sam. Bri, Arčer je počeo, ali izgleda nije znao kako da nastavi. Nije ni bilo potrebno. I samo to što je moje ime s toliko ljubavi držao u svojim rukama, razvedrilo mi je srce. Arčer me je pogledao i upitao: Zato si otišla? Zato si došla ovamo? Odmahnula sam glavom odrečno. Nakon očeve smrti otkrila sam da mu je polisa životnog osiguranja nevažeća. Dok sam bila na fakultetu, često je propuštao da uplati rate i imao je mnogo nepredviđenih troškova. Nije me to iznenadilo. Moj otac bio je dobar čovek, najdivniji na svetu, ali i vrlo neorganizovan. Čak sam se nasmejala. Pogledala sam Arčera. Njegove oči ohrabrile su me da nastavim. Bilo je nečega u načinu na koji me je gledao - razumevanja koje me je smirivalo, osnaživalo. Kad su mi rekli da ću morati da prodam naš restoran da platim sahranu i da pokrijem troškove predašnjeg poslovanja, prosto sam... zanemela, rekla bih. Nije prošlo mnogo pre no što sam dobila odgovarajuću ponudu, ali potpisivanje kupoprodajnog ugovora bilo je veoma bolno, nisam mogla da dišem. Opet sam odmahnula glavom, nisam htela da se vraćam u taj dan, čak ni u sećanjima. Kao da sam izgubila još jedan deo oca. Bio je vlasnik tog restorana čitav moj život praktično sam tamo odrasla. Arčer je uzeo moju ruku na sekund i onda je pustio, da mi kaže: Žao mi je. Čula sam te reči ranije, ali gledajući ga u tom trenutku, znala sam da nikad nisu imale takvu težinu kao sad, kad ih je Arčer rekao. Da li su uhapsili čoveka koji ti je ubio oca? Odmahnula sam glavom odrečno. Nisu, policajci su mi rekli da je napadač najverovatnije bio narkoman u krizi, koji se sledećeg dana nije ni sećao šta je uradio. Zastala sam na minut, razmišljajući. Nešto tu nije bilo kako treba, sve vreme sam to osećala... ali policajci valjda znaju šta rade. Ipak, povremeno hvatam sebe kako se osvrćem, gledam preko ramena, čak i kad nisam toga svesna. Arčer je klimnuo glavom, skupivši obrve. Upijala sam ga pogledom, osećajući se sve vedrije, kao da sam se oslobodila tereta koji nisam ni znala da nosim. Osmehnula sam mu se. Ala sam upropastila prvi čas kuvanja. Arčer mi je uzvratio osmehom, blesnuli su njegovi ravni zubi. Primetila sam da mu je jedan od donjih zuba malo okrnjen i zbog toga mi se njegov osmeh još više svideo. Nisam znala zašto - možda je to bila jedna od onih savršenih nesavršenosti. Imao je udubljenja na obrazima. Nisu to bile prave rupice, tako su mu se prosto mišići kretali kad se smejao. Gledala sam u ta udubljenja kao da su blizanci jednorozi koji su se sve vreme krili od mene ispod njegove brade. Čarobno. Moj pogled spustio se do njegovih usnana. Kad sam ga podigla do njegovih očiju, učinilo mi se da su se raširile pre no što je skrenuo pogled. Otišao sam po tvoj bicikl i izletnički frižider dok si spavala, rekao je. Sve što si spremila stavio sam u svoj frižider. Mislim da se nije pokvarilo. Bilo je na ledu. Hvala ti, rekla sam. Odložićemo čas kuvanja za drugi put? Nasmejala sam se, spustivši dlan na čelo, i tiho uzdahnula. Pod uslovom, naravno, da me opet pustiš na svoj posed. Nasmešio mi se. Ništa nije govorio nekoliko minuta. Napokon, podigao je ruke. Voleo bih to. I obećavam da te neću opet skidati s drveta. Ozarila sam se. U redu, dogovoreno. Zanemela sam od lepote kao da me je neko šutnuo u zadnjicu. Da, dogovoreno, reče on. Nastavila sam da mu se smešim kao budala. Ko je mogao da zna da će se ovaj dan završiti mojim osmehom? Sigurno ne devojka koja je, uhvaćena u zamku, visila s drveta i skrenula s uma pred lepim (tako će se ispostaviti), nemim muškarcem.


Otreznila sam se kad je progutao knedlu. Pogled mi se zaustavio na ožiljku na njegovom vratu, stidljivo sam pružila ruku da ga dodirnem. Arčer je u prvi mah uzmakao, ali onda je stao. Pogledala sam ga u oči i vrhom prstiju veoma nežno prešla preko povređene kože. ˝Šta ti se desilo?˝, prošaputala sam, držeći ruku na njegovom grlu. Opet je progutao knedlu, prešao pogledom preko mog lica,. Izgledao je kao da pokušava da odluči da li da mi odgovori. Na kraju, podigao je ruke i rekao: Rana od metka. Kad sam imao sedam godina. Ranjen sam. Oči su mi se raširile i dlanom sam pokrila usta. Tren kasnije spustila sam ruku i jeknula: ˝Ko je to uradio, Arčere?˝ Moj stric. Krv mi se sledila. Tvoj stric?, pitala sam, zbunjena. Onaj koji je živeo s tobom ovde, na imanju? Ne, moj drugi stric. Onog dana kad sam izgubio roditelje, moj stric je pucao na mene. Ne... ne razumem. Zašto?, upitah, svesna da moj izraz lica jasno prenosi stravu koju osećam. S namerom? Zašto bi...? Arčer je ustao i pustio kosu koja mu je bila vezana u rep. Otišao je do stočića iza kauča i podigao neku malu tubu. Kad se vratio do kauča i seo pored mene, stavio je tubu u krilo i rekao: Staviću ti antibiotsku mast na ogrebotine, tako da se ne inficiraju i upale. Pretpostavila sam da nije hteo više da priča o sebi. Želela sam da ga nateram da nastavi s pričom, ali ipak nisam to uradila. Znala sam vrlo dobro da niko ne bi smeo da primorava čoveka da priča o nečemu o čemu nije spreman da priča. Pogledala sam svoje ruke i noge. Posvuda sam imala male ogrebotine, a i nekoliko velikih. Pekle su me malo, ništa strašno. Klimnula sam glavom potvrdno. Otvorio je tubu i prstom stavljao po malo kreme na svaku ogrebotinu. Kad se nagnuo ka meni, udahnula sam čist, sapunski miris, nešto muževno što je savršeno ličilo na Arčera. Zaustavio je ruku, oči su mu se zabole u moje, i nije skretao pogled. Vreme kao da je stalo i srce je počelo brže da mi kuca baš pre no što je Arčer skrenuo pogled, vrativši zatvarač na malu tubu i spustivši je u krilo. To će pomoći, rekao je, ustajući opet. Tad sam mu primetila stopala i prostenjala. Bilo je na njima posekotina svuda, velikih i malih. Bile su crvene i natečene. Oh, bože! Šta ti se desilo s nogama?, upitah. Spustio je pogled, kao da tek sad vidi da je povređen. Nisam mogao da nađem cipele kad sam čuo tvoj vrisak, rekao je. Biće to u redu. Oh, Arčere, rekla sam, gledajući dole. Tako mi je žao. Treba da staviš zavoj. Ako imaš zavoj, previću ih... Nema potrebe. Stavio sam mast. Biće sve u redu ujutru. Uzdahnula sam. Mast će sigurno pomoći, ali posekotine neće zarasti preko noći. Barem ne one najgore. Stopala su mu bila iskasapljena. Bože, trčao je preko kamenja i oštrih grana i trnja da me spasi. Ustala sam. Moram u kupatilo. Klimnuo je glavom, pokazujući vrata desno od glavne sobe. Prošla sam pored njega i ušla u malo kupatilo. Sve je bilo čisto i uredno - lavabo i ogledalo su sijali a blag limunasti miris bio je u vazduhu. Nije bilo zamerki na njegovo održavanje kuće, to je bilo sasvim sigurno. Na toaletnom stočiću bio je sapun s jedne strane, a sa druge svi dostupni proizvodi za negu i pranje zuba: električna četkica za zube, konac, nekoliko različitih flašica tečnosti za


ispiranje usta, čačkalice i - podigla sam flašicu - fluor tablete. U redu, momak se možda malo preterano posvećivao zdravlju zuba. I ni to mu se nije moglo zameriti. Upotrebila sam toalet i onda se vratila Arčeru. Nasmešila sam mu se. Dakle, ti baš ozbiljno brineš o zubima, zadirkivala sam ga. Nasmešio se i blago odmahnuo glavom, prebacivši ruku pozadi na vrat. Kad mu je kosa pala na lice, htedoh da je zagladim da mogu bolje da ga vidim. Moj stric nije imao poverenja u lekare i u zubare. Rekao je da ugrađuju ljudima uređaje za praćenje kad god im se pruži prilika. Video sam kako je jednom sebi izvadio truo kutnjak običnim kleštima. Napravio je grimasu. Posle tog iskustva, zdravlje zuba postalo mi je prioritet. Napravila sam grimasu. Oh, bože! To je strašno, rekoh. Mislim, to što je tvoj stric sam sebi izvadio zub. A posvećenost zdravlju je za svaku pohvalu. Nisam mogla da se ne nasmejem, a Arčer mi je uzvratio. Izgledao je opuštenije. Upitao je: Jesi li gladna? Umirem od gladi. Klimnuo je glavom. Nemam neki izbor. Mogu da skuvam supu. To zvuči sjajno, rekla sam. Daj, ja ću to da uradim. Obećala sam ti bogat ručak, a umesto toga dočekao te je nervni slom. To nije po bontonu. Ugrizla sam se za usnu i slegla ramenima, izvinjavajući se. Pogledao me je i zakikotao se. Dijafragma mu se mrdala ispod majice, ali zvuk nije izlazio iz usta. Bilo je to nešto najbliže smehu što je u mom prisustvu pokazao. Upila sam to, uživajući u jamicama na njegovim obrazima. Spremili smo večeru u maloj, i, što nije bilo nikakvo iznenađenje, čistoj kuhinji. Pileća supa s knedlama i rolnice. Kad sam otvorila frižider, okrenula sam se ka Arčeru. Kikiriki-puter, žele, kompot od jabuka? Koliko godina imaš, šest?, podsmehula sam se. Nije mi uzvratio osmehom, već se malo zamislio. Pa, u nekim stvarima, da. U drugim, ne. Osmeh je nestao s mog lica. Oh, bože, Arčeru, izvini, žao mi je. To je stvarno bilo neuviđavno... Zgrabio mi je ruke i zaustavio me. Stajali smo tako nekoliko sekundi, oboje zagledani u svoje isprepletene prste. Na kraju, spustio je ruke i rekao: Za prijatelje imam i spiralne slamčice. Možemo da pravimo mehuriće u čokoladnom mleku. Nakrivio je glavu, pokazujući kuhinjski ormarić iza mog ramena. Bacila sam pogled pozadi, a kad sam se opet okrenula ka njemu, videla sam da se smeška. Nakrivila sam glavu u stranu. Ti to pokušavaš da budeš duhovit? Nasmejala sam se i ja. Nije loše, rekla sam i namignula. Arčer mi je pokazao gde mu stoje lonci i šerpe, pa sam se bacila na spremanje supe. Kuhinjski aparati bili su stari, ali Arčer je postavio najlepše kuhinjske radne ploče od kamena. Videla sam nešto slično na TV-u, ali nisu bile ni blizu tako lepe kao Arčerove. Dok se supa kuvala, prelazila sam dlanom preko ploča, diveći se njegovoj veštini. Jeli smo za malim kuhinjskim stolom i zatim počistili i raspremili sto, uglavnom u druželjubivoj, prijatnoj tišini. Nisam mogla da ne budem svesna kako se kreće po kuhinji. Njegova visoka, vitka figura plesala je oko mene. Pravila sam se da brišem ionako čistu radnu ploču i gledala mu mišice dok je prao i brisao sudove. Kad je završio, okrenuo se ka meni, ostavio je sunđer za sudove i uzeo kuhinjski peškir i obrisao ruke. Dok smo se gledali, nešto je prostrujalo vazduhom između nas. Knedla mi je zastala u grlu, kao i njemu. Pogled mi se zaustavio na njegovom ožiljku tek delić sekunde, a onda sam rekla: Trebalo bi da krenem. Spustio je peškir i odmahnuo glavom, rekavši: Ne mogu da te pustim da voziš bicikl kući


po mraku, a ne mogu večeras ni da pešačim toliko. Pogledao je svoja stopala, pokazajući posekotine. Ujutru će mi biti bolje i onda ću te otpratiti. Klimnula sam glavom.˝Hm...˝, zaustila sam, i onda pokazala na znakovnom jeziku. U redu, mogu da spavam na kauču. Arčer je odmahnuo glavom. Ne, spavaćeš u mom krevetu. Kad su mi se oči razrogačile, pobledeo je i zažmurio na tren-dva. Hteo sam da kažem, ja ću spavati na kauču, ti lezi u moj krevet, biće ti udobnije, pojasnio je. Rumene tačke obojile su mu jagodice i zaklela bih se da mi je srce preskočilo otkucaj u grudima. ˝Ne mogu to da uradim˝, prošaputala sam. Naravno da možeš, rekao je, prošavši pored mene, i izašao iz kuhinje. Pratila sam ga i ušla za njim na vrata preko puta kupatila. Soba je bila oskudno nameštena: krevet, komoda i mala stolica u ćošku. Nije bilo ukrasa, fotografija, ni bilo čega drugog. Posteljinu sam oprao pre neki dan. Sve je... čisto, rekao je, sklanjajući pogled od mene. Jagodice su mu opet porumenele. U redu, rekla sam. Hvala ti, Arčere. Za sve. Hvala. Oči su nam se srele. Kad me je ramenom dodirnuo, izlazeći iz sobe, osetila sam kako se malo trgao. Zatvorio je vrata za sobom. Pogledala sam po sobi još jednom i primetila da je, u stvari, na vrhu komode ipak stajala mala fotografija. Prišla sam i pažljivo je podigla. Bila je to fotografija lepe devojke. Duga smeđa kosa padala joj je preko ramena, smešila se osobi koja ju je slikala. Izgledala je bezbrižno i srećno. Izgledala je kao da je zaljubljena. Shvatila sam zašto mi je njen osmeh poznat - bio je to Arčerov osmeh. Ovo mora da je njegova majka Alisa Makrej, pomislila sam. Okrenula sam fotografiju, na poleđini je pisalo: ˝Mojoj prelepoj Alisi, volim te zauvek, K.˝ K? Konor. Arčerov stric. Čovek koji je pucao na Arčera. Bio je heroj grada, omiljena ličnost - sigurno nisu znali da je pucao na sinovca. ˝Ali kako je to moguće?˝, upitala sam devojku sa fotografije. Njene velike smeđe oči i dalje su se smešile, ništa mi ne govoreći. Vratila sam fotografiju tamo gde sam je našla. Brzo sam se svukla, ostala u gaćicama i brushalteru, podigla čaršave i legla u Arčerov krevet. Mirisao je na njega: na sapun i na čistog muškarca. Ležala sam u krevetu i mislila na Arčera u drugoj sobi, kako mu je telo preveliko za kauč, kako mu duge noge vire preko naslona. Udahnula sam njegov miris s posteljine i zamislila ga bez majice. U mojim mislima, mesečina je obasjavala njegove glatke, gole grudi i zadrhtala sam blago. Bio je na samo pola metra od mene, s druge strane zida. Nisam sigurna da je pametno da razmišljam o Arčeru na taj način. Možda je čak i opasno. Međutim, shvatila sam da je među nama bilo iskrica od samog početka. Bilo je teško tačno odrediti o čemu se tu radi, jer se toliko razlikovao od drugih. I još uvek sam se osećala pomalo zbunjeno. Ali moje telo, očigledno, uopšte nije bilo zbunjeno dok su hormoni sevali kroz njega. Moje vene bile su ispunjene vrelinom, a um nesposoban da se oslobodi slike njega i mene umotanih baš u ove čaršave, i tih lepih očiju boje viskija, ispunjenih strašću. Okrenula sam se i namestila jastuk, tiho zaječala u njega i čvrsto zažmurila, pokušavajući da zaspim. Iako sam tog popodneva odspavala nekoliko sati, ubrzo sam utonula u miran san i nisam se probudila sve dok sunce nije obasjalo sobu, probijajući se kroz krošnje drveća oko kuće.

Sela sam i protegla se, razgledajući Arčerovu sobu na jutarnjem svetlu. Obukla sam šorts i majicu i provirila kroz vrata. Nije ga bilo na vidiku. Pošla sam pravo hodnikom do kupatila.


Obavila sam posao, prstom oprala zube i isprala tečnošću za ispiranje usta. Umila sam se i pogledala se u ogledalu. Izgledala sam pristojno. Oči su mi i dalje bile malo otečene, ali ako to zanemarimo - kao da jučerašnji nervni slom nije ostavio velike posledice po moj izgled. Zagladila sam kosu i naslonila se na lavabo. Sećanje na jučerašnje ludilo podsetilo me je da bi mi se svakog trena mogao javiti flešbek. I biće bolje da budem sama, da Arčer to ne vidi. Verovatno je već mislio da sam malo ćaknuta. Kad bi video moj posttraumatski stresni poremećaj, definitivno bi bio ubeđen da sam luda sto posto. Stajala sam kod lavaboa nekoliko minuta, zatvorenih očiju, čekajući da se košmar pokaže u najgorem svetlu dok sam iza zaključanih vrata. Ali ništa se nije desilo. Pustila sam vodu i zamislila da pada kiša, kao one noći. Ništa se nije desilo. Pokušala sam da potisnem nadu koja mi je cvetala u grudima - u poslednje vreme dešavalo se da jak napad usledi čim se ponadam da su flešbekovi nestali. Zatvorila sam oči i setila se prethodne večeri, onoga što je Arčer rekao kad sam mu otkrila da se najviše u životu stidim toga što ništa nisam preduzela kad mi je otac ubijen i kad sam čudom izbegla silovanje. Nije me gledao s osudom... već sa razumevanjem. Olakšanje me je preplavilo. I plakala sam više nego što sam mislila da mogu. Isplakala sam reku suza... za ocem, zbog gubitka koji sam svakodnevno osećala, zbog gubitka najboljeg prijatelja, svoje ličnosti, zato što sam negde usput izgubila sebe, zato što sam bežala... Otvorila sam oči, nervozno grizući nokat. Da li je to ono što mi je bilo potrebno? Da li je sve vreme to bila svrha flešbekova? Da se suočim s onim od čega sam bežala? Imala sam osećaj da je to tačno. Ali to je samo bio deo odgovora. Možda je bilo potrebno da se osećam bezbedno i prihvaćeno u svom bolu da bih se oslobodila te svakodnevne bede. Bio mi je potreban neko ko će me razumeti i tešiti, grliti, držati me u naručju dok plačem. Bio mi je potreban Arčer. Otvorila sam silovito vrata kupatila i protrčala kroz kuću, dozivajući ga. Nije bio tu. Istrčala sam napolje, dozivajući ga. Nakon nekoliko minuta pojavio se iz pravca jezera. Zastao kod drveta na obodu šumarka, upitno me gledajući. Mislio sam da nećeš ovako rano ustati, rekao je. Otrčala sam stazom i stala pravo ispred njega, ozarena. Uzbuđenje je kipelo iz mene. Gledala sam ga pravo u lepo lice. Još uvek se nisam navikla da ga vidim celog. Još uvek mu je očajnički trebalo šišanje. Nisam imala flešbek jutros, rekla sam brzo pokrećući ruke. Namrštio se, gledajući me zbunjeno. Odmahnula sam glavom, smešeći se. Prosto ne mogu da verujem... hoću reći, uvek mi se javi. Svakog dana. Svakog božjeg dana u poslednjih šest meseci, rekla sam. Oči mi se napuniše suzama. Arčer me je gledao s razumevanjem, u njegovim očima videla sam blesak saosećanja. Moram da pustim Fibi napolje i da je nahranim, rekla sam, brzo brišući suze. Upila sam očima Arčera, zadovoljstvo me je preplavilo. Dao mi je neverovatan dar i zavrtelo mi se u glavi od sreće. Htela sam da provedem dan s njim i bilo me je baš briga što uvek ja iznosim predloge i preuzimam inicijativu. Mogu li da svratim kasnije?, rekla sam u dahu, gledajući ga s iščekivanjem. Pogledom je prelazio preko mog lica nekoliko trenutaka, a onda je klimnuo glavom. ˝Važi˝, uzdahnula sam. Kada sam zakoračila prema njemu, oči su mu se malo raširile, ali nije se ni pomerio. Obavila sam ruke oko njega i čvrsto ga držala. Nije mi uzvratio, ali dopustio


mi je da ga grlim. Nakon minuta, odmakla sam se i ponovo mu se nasmešila. Vratiću se. Dobro. Dobro, ponovila sam, s još širim osmehom. Osmejak mu se pojavio u uglu usana, ali samo mi je klimnuo glavom. Okrenula sam se i potrčala uz šumovitu padinu do njegove kuće i onda prilazom do kapije. Bicikl mi je bio naslonjen s unutrašnje strane ograde. Provezla sam se kroz kapiju i krenula kući. Svako malo, ovde i onde, pustila bih pedale i jedrila zemljanim putem glave dignute ka nebu, srećna, živa, slobodna.


PETNAESTO POGLAVLJE Bri

Kad sam stigla kući, pustila sam Fibi napolje da obavi svoj posao. Osećala sam se vedrije, radosnije, kao da sam se oslobodila lanaca koji su me vezivali za bol i tugu poslednjih šest meseci. Dok sam stajala na suncu i čekala Fibi, preplavilo me je osećanje dubokog mira. Nikad neću zaboraviti svog oca. Biće uz mene u svemu što radim, do kraja mog života. Oslobađanje od okova tuge i krivice nije značilo odricanje od njega. Otac me je voleo; bilo bi mu drago da me vidi srećnu. Olakšanje koje me je ispunilo maltene me je nateralo na suze. Potisnula sam osećanja i pozvala Fibi, krenuvši unutra. Nakon što sam joj dala da jede, sela sam i popila šolju čaja. Mislila sam na oca sve vreme, prisećajući se zajedničkih trenutaka sa savršeno jasnom slikom u glavi. Usredsredila sam se na dobre stvari, na ono što sam imala, na ono što neki ljudi nikad ne dobiju. Bio je sa mnom dvadeset jednu godinu. Imala sam sreće - to je bio božji dar. Kad sam ustala da stavim sudove u sudoperu, smešila sam se. Otišla sam u kupatilo, pustila vodu i skinula se. Ogrebotine su izgledale mnogo bolje. Očigledno je Arčerov melem davao rezultat. Arčer... Uzdahnula sam. Taj čovek je uzburkao toliko zbunjujućih osećanja i misli. Toplina bi mi ispunila grudi kad god bih pomislila na njega. Želela sam da saznam šta se njemu desilo, koja je njegova priča. Želela sam da saznam sve o njemu. Ali instiktivno sam znala da ne treba da insistiram da mi ispriča šta se desilo onog dana kada je stric pucao na njega. Šef policije, njegov stric, ranio ga je. Bože, kako to čovek da pojmi? I šta se desilo, šta ga je navelo da uradi tako nešto? Pola sata kasnije kosa mi je bila suva. Vezala sam je u rep, obukla šorts i majicu i obula japanke. Bacila sam pogled na telefon koji je stajao na komodi. Imala sam dve poruke, obe od Travisa. Ostavila sam telefon na komodi gde je bio. Javiću mu se kasnije. Uzela sam Fibi u ruke i krenula napolje. Nešto mi je palo na pamet dok sam zaključavala vrata, pa sam se vratila unutra načas. Nekoliko minuta kasnije vozila sam se ka Brijar roudu. ˝Hej, ćao.˝ Nasmešila sam se kad mi je Arčer otvorio vrata svoje kuće. Ostavio je kapiju malo otvorenu da mogu da uđem. Ugurala sam bicikl i pustila Fibi koja je odjurila da nađe Macanu i štence. Širom je otvorio vrata, nasmejan. Ušla sam i okrenula se k njemu. Duboko sam uzdahnula. Hvala što me opet primaš, Arčere. Ugrizla sam se za usnu, razmišljajući. Nadam se da ti to ne smeta... nakon onog sinoć...nema mesta na svetu na kojem bih radije bila od ovog ovde s tobom. Nagnula sam glavu u stranu, gledajući ga nežno. Hvala ti. Dok sam mu se obraćala, gledao je u moje ruke, i na kraju me je pogledao u oči, sa izrazom zadovoljstva na licu. Klimnuo mi je glavom i nasmešio se. Upila sam to. Nosio je one iznošene farmerke, koje su izgledale kao da će se raspasti svakog trena, i tesnu, mornarsko plavu majicu. Bio je bos. Spustila sam pogled na njegova stopala i videla sam da stvarno izgledaju bolje, pre svega zato što su posekotine i ogrebotine bile manje otečene. Ali izgledale su kao da i dalje bole. Napravila sam grimasu.


Arčer je pratio moj pogled. Dobro su, Bri. To je i dalje bilo pod znakom pitanja, ali ipak sam klimnula glavom. Nasmešio se. Nakrivila sam glavu. Pa, Arčere, donela sam nešto, ali pre no što ti to pokažem, želim da znaš da možeš slobodno da me odbiješ ukoliko ti se ta ideja ne svidi. Potpuno ću razumeti. Podigao je obrvu. To zvuči zastrašujuće. Zakikotala sam se. Ne... samo... daj da ti pokažem. Izvadila sam makaze iz svoje torbice. Arčer ih je gledao sa zebnjom. Pomislila sam da bi mogao da se ošišaš, rekoh, ali ako nećeš, i to je u redu. Ne kažem da ti je šišanje neophodno, ali... pa, ne bi bilo loše. Mogu samo malo da ti skratim kosu. Osmehnuo se pomalo sramežljivo i stavio ruku pozadi na vrat, a onda je spustio i ponovo me pogledao. Voleo bih to. Ozarila sam se. Stvarno? U redu. Hoću reći, nisam najbolja, ali umem to da uradim kako treba. Šišala sam tatu mnogo puta. Nasmešio se. Skrati koliko misliš da treba, Bri. Kako bi ti želeo? Uradiću onako kako se tebi sviđa. Pogledao me je u lice, neka toplina dolazila je iz njegovog pogleda, iako se nije smešio. Gledao me je ozbiljno, progutavši knedlu pre no što je rekao: Hoću da se tebi sviđa. Uradi šta god želiš. Oklevala sam, jer nisam htela da išta radi protiv svoje volje. Jesi li siguran? Sto posto, rekao je uputivši se u kuhinju. Izvukao je stolicu ispod kuhinjskog stola i postavio je nasred prostorije, da bi se dlake lakše mogle počistiti. Otišla sam u kupatilo, uzela peškir i češalj s lavaboa i vratila se u kuhinju. Pokrila sam mu peškirom ramena. Počela sam da mu skraćujem kosu, usredsređujući se na merenje i izravnavanje. Rekao mi je da mogu da uradim šta god želim, pa sam se odlučila za kratku frizuru. Htela sam da mu vidim lice. Imala sam osećaj da se krije iza kose. Da li je na meni bilo da ga ogolim? Ne, nije. Ali dao mi je dozvolu, i iskoristiću je. Izrašće mu kosa, moći će opet da je pusti ako to bude želeo. Odložila sam češalj i prstima mu raščešljavala crnu, svilenkastu kosu. Prolazila sam kroz guste, pomalo talasaste pramenove. Bilo je intimno i senzualno. Puls mi se ubrzao dok sam obilazila oko njega. Svaki put kad bih mu prošla rukom meko preko glave, Arčer bi blago zadrhtao. Nagnula sam se blizu njega dok sam mu radila s kosom, udisala aromu šampona i njegov čist miris. Mirisao je na sapun, ali je ispod tog sloja plenio mošusni miris njegove muževnosti. Stomačić mi se stegao i napeo od želje. Kad sam mu prešla spreda, sklanjajući mu kosu sa čela, pogledi su nam se susreli na tren. Arčer je čvrsto zažmurio, kao da je u bolovima. Srce mi se steglo. Da li ga je iko osim majke dodirivao s nežnošću? Nastavila sam da radim. Zaustavio je dah kad sam se nagnula da mu sredim kosu oko ušiju. Pogledala sam ga opet. Njegove oči bile su širom otvorene, a usne blago razdvojene. Bradavice su mi se ukrutile pod majicom. Arčer je spustio pogled. Zenice su mu se raširile kad ih je zaustavio na mojim grudima. Brzo je skrenuo pogled, a one crvene mrlje pojavile su mu se na jagodicama. Stisnuo je šake u pesnice. Kad sam se nagnula da mu štricnem kosu, moje grudi približile su se njegovom licu. Čula sam kako mu je dah najpre zastao, a zatim se ubrzao, i to je jedino remetilo tišinu u kuhinji. Malo sam se odmakla od njega i videla mu erekciju u pantalonama, punu i tvrdu. Brzo sam ga obišla, još malo mu poravnavajući kosu i trudeći se da sopstveno disanje stavim pod kontrolu. Oči su mi se caklile. Nadala sam se da dobro radim. Nisam mogla da se


koncentrišem, ovlažila sam između butina. Toliko sam bila uzbuđena da sam jedva stajala: od njegove blizine, od dodirivanja i od saznanja da i ja njega uzbuđujem. Nikad pre nisam se uzbudila tako brzo - i to od običnog šišanja. Ali nisam u tome bila usamljena. Dok sam se okretala oko njega, videla sam krajičkom oka da blago drhti. ˝Eto˝, prošaputala sam. ˝Gotovo, sređen si. Stvarno sam te dobro ošišala, Arčere.˝ Klekla sam ispred njega i progutala knedlu kad sam videla kako izgleda. Spustila sam makaze na radnu ploču pozadi i okrenula se opet ka njemu, izdižući se da mi bude u nivou očiju. Dok sam mu se približavala, srce mi je glasno tuklo u ušima i između nogu. Pogledala sam njegove usne. I on je prešao brzo pogledom preko mojih. Bože, tako sam želela da me poljubi da je to bolelo. Zurio je u mene i progutao knedlu. Adamova jabučica kretala mu se gore-dole, dižući mu ožiljak. Dok smo se gledali, nesigurnost mu se ocrtavala na licu. Stisnuo je pesnice čvršće uz butine. Iznenada, odgurnuo je stolicu unazad i ustao. U šoku, ustadoh i ja. Treba da odeš, rekao je. Da odem?, upitala sam. Zašto, Arčere, izvini, da li sam...? Odmahnuo je glavom. Videla sam kako mu pulsira žila na vratu. Ne, nisi, samo... moram da obavim neke stvari. Treba da odeš. Teško je disao, kao da je upravo pretrčao deset kilometara. Nekoliko puta zatekla sam Arčera u fizičkom radu, ali nisam videla da se ovako zadihao. Pogledao me je molećivo. ˝U redu˝, prošaputala sam, osetivši da počinjem da crvenim. ˝U redu.˝ Pokupila sam makaze i otišla do dnevne sobe da ih stavim u torbu. Okrenula sam se ka Arčeru. Jesi li siguran. Nisam... Da, siguran sam, molim te, rekao je. Spustila sam pogled i mogla sam da vidim da je još uvek u punoj erekciji. Progutala sam još jednu knedlu. Nisam znala šta da mislim. Da li ga je bilo sramota što se uzbudio? Ili ga je uznemirilo što sam ga ja uzbudila? Da li sam bila previše direktna, napadna? Možda je samo želeo da budemo prijatelji? Možda sam ga pogrešno pročitala? Bila sam povređena i zbunjena, i to mi je zamagljivalo misli. ˝U redu˝, rekla sam još jednom, krenuvši ka vratima. Nežno me je uhvatio za ruku kad sam prolazila pored njega. Iznenadio me je, blago sam se trgla. Žao mi je. Stvarno sam ti zahvalan na šišanju. Zurila sam u njega, shvatajući koliko je lep s novom frizurom i onim rumenilom na jagodicama, sveže obrijan. Oči su mu bile sjajne, zlatnosmeđe, svetlije nego obično. Klimnula sam glavom i izašla. Fibi me je čekala na tremu. Pokupila sam je i požurila s Arčerovog imanja.


ŠESNAESTO POGLAVLJE Bri

Polako sam se vraćala kući. Kad sam skrenula u svoju ulicu, shvatila sam da se uopšte ne sećam vožnje do kuće. Vozila sam u magli, nesvesna sveta oko sebe, isključivo usredsređena na osećanja. Bila sam povređena i zbunjena. Ugledala sam veliki kamionet ispred kuće. Neko je stajao na tremu. Šta se dešava? Kad sam se dovezla bliže, videla sam da je to Travis. Sišla sam s bicikla i naslonila ga na ogradu. Uzela sam Fibi u ruke i krenula ka Travisu sa zbunjenim osmeh om na licu. ˝Zdravo, stranče!˝ rekao je, uputivši se ka meni. Tiho sam se nasmejala. ˝Izvini, Travise. Ne izbegavam te. Dobila sam tvoje poruke, samo sam bila strašno zauzeta.˝ Sreli smo se na dnu stepenica trema. Digao je ruku u vazduh.˝Ne uhodim te˝, nasmešio se sramežljivo. ˝Samo, stvarno mi je bilo prijatno pre neko veče s tobom, a u gradu se održava policijska i vatrogasna parada za nekoliko nedelja. Po tradiciji, posle toga organizuje se večera mom ocu u čast - to je veliki događaj u gradu... Iskreno se nadam se da ćeš mi praviti društvo.˝ Nasmešio se. ˝Naravno, nadam se da ćemo do tada imati prilike da još vremena provedemo zajedno, ali hteo sam da budem siguran i zato te unapred zovem na tu večeru. Veoma mi je stalo do toga.˝ Ugrizla sam se za usnu, nisam znala šta da radim. A onda mi je sinulo - njegov otac je ustrelio Arčera. Počast njemu, takvom čoveku? Kako na to da pristanem? Nisam htela da povredim Travisa; sviđao mi se. Samo Arčer mi se sviđao više. O bože! I te kako mi se sviđao. Ali Arčer me je izbacio iz kuće, dok se Travis svojski trudio da me nađe da bi proveo vreme sa mnom. I to je lepo, iako se radilo o događaju kojem radije ne bih prisustvovala. Samo sam htela da uđem u svoju kući i da u miru o svemu razmislim. Želela sam da budem sama. ˝Travise, mogu li da razmislim o tome? Izvini... Samo bih...˝ Senka ljutnje, ili razočaranja, prešla je preko njegovog lica. Ali vrlo brzo se razvedrio i rekao: ˝Kako bi bilo da nazovem za dan-dva, tada ću imati više detalja, pa mi onda možeš reći 'da'.˝ To me je nasmejalo. ˝U redu, nazovi me za par dana˝, rekoh. Nacerio se, umiren, a onda se nagnuo da me poljubi. Okrenula sam malo glavu tako da može da me poljubi u obraz. Namrštio se i podigao glavu, ali ništa nije rekao. ˝Čujemo se uskoro˝, rekla sam ljubazno. Klimnuo je glavom, zaobišao me i uputio se ka svom kamionetu. Imao je široka ramena, a mišićava zadnjica lepo mu je popunila farmerke. Stvarno je bio premija. Zašto sam ostala hladna, zašto nije bilo iskri? Uzdahnula sam i ušla u kuću s Fibi. Otišla sam u sobu i legla na krevet. Ubrzo sam i zaspala. Kad sam se probudila, soba je bila u mraku. Pogledala sam na sat. Deset i osamnaest. Prespavala sam veći deo popodneva i večeri. Verovatno zato što se nisam naspavala u Arčerovom krevetu... svesna njegovog prisustva. Uzdahnula sam pri pomisli na Arčera, pitajući se šta li sad radi. Nadala sam se da nisam potpuno upropastila naš odnos. Uzdahnula sam i sela na ivicu kreveta. Fibi je dokaskala u sobu. ˝Hej, ćao, curo˝, rekla sam nežno. ˝Verovatno moraš napolje?˝ Ispratila sam je do vrata i nazula japanke, primetivši da treba da bacim uvele ruže koje su


stajale na stolu pored kante za đubre. Kad sam otvorila vrata, primetila sam nešto na otiraču. Zbunjena, sagnula sam se i shvatila da je to ˝buket˝ ˝Almond džoj˝ čokoladica, vezanih trakom s urednom mašnicom. Prevrtala sam poklon u rukama, cereći se glupavo, radost i sreća procvetale su mi u grudima. Pretpostavljala sam da je to izvinjenje? Ili... prijateljski gest? Šta je to tačno značilo? Uzdahnula sam. Kakav čovek! Nasmejala sam se glasno, grleći čokoladice, a onda nastavila da se kezim kao budala. Čudan momak. Slatki, nemi Arčer Hejl. Sutradan sam bila u smeni od šest do dva. Praktično je svitalo kad sam ušla u restoran. Bilo je to drugo jutro bez flešbeka. Kad sam sinoć otišla u krevet, malo sam se uplašila da je jutro kod Arčera bilo neka vrsta čudnog izuzetka. Ali izgleda da nije bilo tako. Osećala sam se kao potpuno nova osoba. Vedra i slobodna osoba, osoba ispunjena nadom. Kad su gosti sa doručka počeli da se razilaze, Norm je doviknuo iz kuhinje: ˝Moram na pauzu. Pozovi me ako neko dođe.˝ Skinuo je plastične rukavice, odmakao se od roštilja i uputio u malu prostoriju iza kuhinje. Megi je odmahnula glavom. ˝Je l' dobro?˝ upitala sam. ˝Dupe jedno tvrdoglavo! Bolestan je, ali, naravno, neće da zaposli još jednog kuvara. Stisao se za pare i misli da samo on zna kako treba da se radi.˝ Opet je odmahnula glavom. Prestala sam da brišem šank i okrenula se ka Megi. Nagnula sam glavu u stranu i rekla: ˝Megi, ako ti bude potrebna pomoć u kuhinji, samo reci. Moji su držali restoran brze hrane, a tamo se i kuvalo. Mislim da bih mogla da se izborim s ovim ovde... Mislim, ukoliko to bude neophodno.˝ Megi me je pažljivo pogledala. ˝Hvala, dušo. Imaću to na umu.˝ Klimnula sam glavom i vratila se brisanju šanka. Baš kad sam završavala, oglasilo se zvonce na vratima. Digla sam pogled i ugledala ženu od, rekla bih, četrdeset pet ili četrdeset šest godina kako ulazi u restoran. Nosila je svetlobež komplet, pantalone i blejzer kratkih rukava, koji je izgledao kao da je delo nekog poznatog kreatora. Mada nisam bila upućena u robne marke, čak sam i ja znala da je logo sa velikim C na njenoj torbi oznaka Šanela. Imala je sjajnu plavu kosu začešljanu u pundu, s nekoliko slobodnih pramenova koji su joj lepo uokvirivali lice. Njena šminka bila je besprekorna, možda za nijansu prejaka na zategnutom licu koje je očigledno upoznalo hirurški skalpel. ˝Dobar dan, gospođo Hejl˝, reče Megi, potrčavši kao da je upravo ušla engleska kraljica. ˝Megi˝, rekla je gošća, jedva je pogledavši, dok je išla ka šanku iza kojeg sam stajala. Dašak skupog parfema - s istaknutom notom ljiljana i ruža - zagolicao mi je nos. Kinula sam, zaklonivši usta i nos mišicom. ˝Izvinite˝, blago sam se osmehnula. Žena me je pogledala kao da bih mogla biti zarazna. Pobogu, valjda nisam preterano zahtevna ako očekujem da mi kažu: ˝Nazdravlje!˝ Slala je stvarno ˝dobre˝ vibracije. ˝Sačekaću da operete ruke.˝ ˝Oh, dobro, u redu, odmah se vraćam, onda ćete moći da naručite.˝ ˝Ne želim ništa da naručim.˝ Zastala sam. Aha, dobro... ali samo sam klimnula glavom i požurila pozadi, oprala i obrisala ruke. Dok sam išla prema šanku, zapitala sam se zašto uopšte izvršavam naređenja te osobe.


˝Izvolite, šta mogu da uradim za vas?˝, upitah je, držeći se na distanci od šanka. Bojala sam se da ću opet kinuti. Bila sam prilično sigurna da sam alergična na nju. ˝Ja sam Viktorija Hejl, verovatno ste čuli za mene.˝ Pogledala sam je belo.˝Ne, žao mi je, nisam˝, slagala sam, pronašavši malo zadovoljstvo u ljutnji koja joj se nakratko javila na licu. Kakva kučka! Ali brzo se pribrala. ˝Dobro, onda mi je drago što sam došla da se upoznamo. Ja sam majka Travisa Hejla. Koliko sam razumela, vas dvoje se družite?˝ ˝Uh, ja...˝ stala sam. Šta se ovde dešava? ˝Izašla sam na sastanak s njim˝, rekla sam, namrštivši se. Nisam imala nameru da nastavim da izlazim s Travisom, ali ona to nije morala da zna. ˝Da, tako sam čula˝, rekla je.˝To je baš fino, valjda. Travis sam bira žene koje će... viđati. Međutim, ne sviđa mi se što ste se, izgleda, sprijateljili s Arčerom Hejlom.˝ Razrogačila sam oči i zinula. Kako je, dovraga, saznala? Prekrstila sam ruke na grudima. ˝U stvari˝, rekoh, ˝on mi je više od prijatelja.˝ Isturila sam bradu, gledajući je s visine. U redu, to nije bilo baš istina - barem što se Arčera tiče - ali htela sam da vidim kakav će joj biti izraz lica kad to čuje. Njen prezir prema Arčeru bio je očigledan, ali nisam znala zbog čega. A najbolji način da ga odbranim, barem sam u tom trenutku jedino taj mogla da smislim, bio je da joj kažem da se viđam s njim. Gledala me je nekoliko trenutaka, a onda se nasmejala. Probola me je strela gneva. ˝Sve mi je to već poznato. Još jedna devojčica koja Hejlove momke vuče za muškost.˝ Onda me je pogledala iskosa. ˝Taj momak ima nasilnu prirodu. Zar ti to niko nije rekao?˝ Zinula sam. ˝Nasilnu prirodu?˝ nasmejala sam se. ˝Tu grešite...˝ Mahnula je rukom, prekinuvši me.˝Pitaj ga sama, devojčice. Čujem da znaš znakovni jezik i da ga podučavaš. Pitaj ga. Nek ti kaže kako me je napao pre nekoliko godina.˝ Klimnula je glavom, kao da se slaže sa svojim rečima. Ništa nisam rekla, zurila sam u nju, ne ispravljajući je u uverenju da učim Arčera da se služi znakovnim jezikom. ˝Kloni ga se˝, nastavila je. ˝Od druženja s njim nikakvog dobra neće biti. I mislim da bi devojka koja je nasilje već doživela trebalo ozbiljno da shvati moje upozorenje. Nikad se ne zna kad će poludeti i povrediti te. Upamti moje reči. Već mu se dešavalo. Prijatan ti dan želim.˝ I rekavši to, okrenula se i uputila ka vratima. Na izlasku je klimnula glavom Megi, koja je sedela za stolom za pauzu i trudila se da ne izgleda kao da je prisluškivala. Patosirala me je. Ta žena se informisala o meni - raspitala se ko sam i kakva mi je prošlost? Zašto? I bila je gora od svih snishodljivih kučki. Kad su se vrata zatvorila, Megi je pojurila ka meni. ˝Šta se desilo? O čemu se, dovraga, tu radi?˝, upitala je zabezeknuto. I dalje sam bila namrštena. ˝Bukvalno nemam pojma. Šta ta žena umišlja?˝ Megi je uzdahnula. ˝Tori Hejl se ponaša kao da je sve i svja još otkako je došla u grad - a još više se uobrazila kad se udala za Konora Hejla. Puna je sebe i teška je ko crna zemlja, ali šta možeš da kažeš ženi koja poseduje ceo ovaj grad, uključujući i sve poslove i ima više para od boga?˝ ˝Da naruči bolji karakter i bolju ličnost, da je snabdeju s malo više pristojnosti?˝ predložila sam. Megi se tiho zakikotala. ˝Slažem se s tobom, ali...˝ Slegla je ramenima. ˝Uglavnom vreme provodi u raznim udruženjima i društvenim klubovima na drugoj strani jezera. Nemam razloga da imam bilo šta sa njom. Naravno, neće steći nove obožavaoce ako uradi sa gradom ono što je namerila.˝


Pogledala sam Megi.˝Da li će to pogoditi i tebe i Norma?˝ Odmahnula je glavom. ˝To još ne znamo. Niko nije video finalni plan. Jedino što se sa sigurnošću zna jeste da će graditi apartmane na obali.˝ Pogledala sam kroz prozor ka ćošku iza kojeg je Viktorija Hejl nestala pre nekoliko minuta. ˝Hmm.˝ ˝Sad mi reci, je l' istina da se viđaš s Arčerom Hejlom?˝, upita Megi, prekinuvši mi misli. Uzdahnula sam. Naslonila sam se bokom na šank i gledala je. ˝Pa, tu sam malo preuveličala stvari i naš odnos, ali odlazila sam kod njega da se družimo. Sviđa mi se.˝ ˝Uvek sam za njega mislila da je mentalno zaostao.˝ Odmahnula sam glavom energično. ˝To uopšte nije tačno. Inteligentan je i duhovit, i sladak. Stvarno je čudesan˝, rekla sam, blago se zarumenevši i oborivši pogled kad me je Megi radoznalo pogledala. ˝Stvarno ti se sviđa˝, rekla je zapanjeno. ˝E pa, ko bi rekao, hm...˝ ˝Ja˝, rekoh. ˝Ima mnogo razloga za to. Nego, Viktorija Hejl kaže da je Arčer bio nasilan. Šta se to desilo?˝ Megi je slegnula ramenima.˝Nemam pojma. Nikad nisam videla da je ikoga napao. Kao što sam rekla, uvek sam mislila da je zaostao. Naravno, ne bi me čudilo da je tačno to što Viktorija kaže. To mu je u genima. Otac mu je bio gadan kad se napije. Sirota žena krila je modrice, ali svi smo znali...˝ Naslonila sam se na šank. ˝Da li je iko išta preduzeo?˝ pitala sam, osećajući kako mi se srce steže zbog Arčerove majke. Megi je klimnula glavom. ˝Konor Hejl, njegov brat, uvek je bio tamo. Svađali su se. Potukli su se više puta, koliko ja znam.˝ Opet je odmahnula glavom. Ugrizla sam se za usnu, pitajući se šta se zaista desilo između dvojice braće pre mnogo godina. ˝Idem da vidim kako je Norm˝, rekla je Megi. ˝Valjda nije pandrknuo u ostavi. Ne bi bilo dobro za posao.˝ Nasmejala sam se i vratila na posao, puna pitanja o braći, tajnama, devojci koju se obojica voleli i o kučki udovici. Pitala sam se kako li se svi ti delovi slagalice uklapaju i gde je tu Arčerovo mesto.


SEDAMNAESTO POGLAVLJE Bri

Otišla sam iz restorana kasnije tog popodneva i bilo je primetno svežije. Dani su i dalje bili topli i ličilo je na leto, iako je bio početak septembra, ali osećao se dah jeseni u vazduhu. Lišće je počelo da menja boju i videla sam farmerke i džempere u bliskoj budućnosti. Zaustavila sam kola. Da li je to značilo da ću ostati ovde? U Pilionu sam manje od mesec dana, a već imam osećaj da mi je tu dom. Moraću da razmislim o tome. Trenutno nije bilo potrebe za žurbom. Otvorila sam vrata kola i iznenada osetila lako tapšanje po ramenu. Trgla sam se, oštro udahnula i munjevito se okrenula. Dočekao me je par zlatnosmeđih očiju. U tom, najmanjem deliću sekunde, bila sam zbunjena, dok sam pogledom prelazila po lepom licu ispod kratke, crne, ošišane kose. Arčer. Uzdahnula sam, nasmejala sam se i stavila ruku na grudi. Osmehnuo se. Izvini. Sve je u redu. Samo nisam te čula kad si prišao. Skupila sam obrve. Otkud ti ovde? Došao sam da te vidim, rekao je, nabijajući ruke u džepove i gledajući cipele, pre no što je izvadio ruke iz džepova i nastavio. Da li je to okej, ne smeta ti? Držao je glavu oborenu, ali ipak me je gledao, pomalo žmirkajući. Stomačić mi je zatreperio. Da, to je okej, rekla sam, smešeći mu se. Našla sam buket koji si mi ostavio. Mnogo mi se svideo. Klimnuo je glavom, blago se osmehnuvši, ali onda mu se pojavio zabrinut izraz na licu. Žao mi je zbog onoga juče, rekao je, provlačeći prstima kroz kratku kosu. Treba da ti objasnim, ja... Arčere, rekla sam, uhvativši ga za ruku da prestane, kako bi bilo da čas kuvanja održimo večeras i da tada porazgovaramo? Da li bi to bilo okej? Zastao je na sekund, a zatim klimnuo glavom, nabivši ruke ponovo u džepove i nervozno gledajući naokolo. Nasmešila sam se. Okej, sjajno... dobro. Idem kući da se sredim. Doći ću kasnije biciklom. Opet je klimnuo glavom. Upadaj, rekla sam pokazujući na kola. Odvešću te kući. Pogledao ih je kao da su leteći tanjir. Ne, ići ću peške. Namrštila sam se na njega. Arčere, stvarno, što bi išao peške kad mogu da te odvezem? Počeo je da uzmiče. Vidimo se uskoro. Gledala sam ga sve dok se nije okrenuo i udaljio. Pa, kako god hoćeš, pomislila sam. Tek tada sam primetila ljude koji me radoznalo gledaju. Sporo su prolazili, čak se i ne trudeći da sakriju ljubopitljivost. Mali gradovi mogu čoveka mnogo da iznerviraju. Da li je tu bilo imalo privatnosti? Sela sam u kola i odvezla se kući.

Na brzinu sam se istuširala, obukla bledožuti laneni šorts i moju omiljenu, belu, majicu na bretele. Malo sam osušila kosu i vezala je ovlaš, ostavljajući nekoliko pramenova da mi uokvire lice. Zadržala sam se nekoliko minuta duže ispred ogledala, u želji da budem lepa Arčeru.


Lepršanje u stomaku nije prestajalo od uzbuđenja što ću provesti popodne s njim. Dvadeset minuta kasnije Fibi i ja zaustavile smo se kod Arčerove otvorene kapije. Ugurala sam bicikl i zatvorila kapiju za sobom. Kao i obično, Fibi je otrčala preko dvorišta da potraži Macanu i štence, koji su sada već pratili majku na tajnim misijama po celom imanju. Nasmešila sam se, onako, za sebe. Mislim da bih volela da upoznam strica Nejta. Arčer je izašao iz kuće, takođe nasmejan. Trebaće vremena da se priviknem na njegov novi izgled. Bože, bio je divan. Priznajem, njegova odeća bila je malo čudna za muškarca od dvadeset i nešto godina koji... čekaj malo, koliko Arčer ima godina? Otprilike na pet-šest metara od njega, upitala sam na znakovnom jeziku: Koliko godina imaš? Izgledao je zbunjeno na sekund, a onda se zagledao u daljinu kao da izračunava i rekao: Dvadeset tri. Stala sam, mršteći se. Jesi li siguran? Ne izgledaš mi kao da si siguran u to. Odmahnuo je blago glavom. Stric Nejt nije baš proslavljao rođendane, pa ponekad zaboravim godine. Rođendan mi je drugog decembra. Nisam znala šta da kažem na to. Niko nije slavio njegove rođendane? Sve te godine? To je bila, reklo bi se, sitnica, a opet, iz nekog razloga, srce mi se bolno steglo. Žao mi je, Arčere, rekla sam kad sam došla do njega. Slegnuo je ramenima kao da mu je svejedno, kao da mu to nije važno. Hoćeš da uđeš? Klimnula sam glavom. ˝Usput˝, rekoh, krenuvši za njim u kuću, ˝da li znaš šta se desilo sa mojim olabavljenom stepeniku na tremu?˝ Danas, kad sam se vratila kući s posla, primetila sam da više nije razlabavljen. I nije bilo šanse da je Džordž Konik znao da taj stepenik treba pričvrstiti. Nisam ga zvala. Arčer je bio poslednja osoba koja se popela na moj trem. Pogledao me je i malo se okrenuo. To može da bude opasno, rekao je. Svratio sam danas do tebe i popravio to. Nekoliko minuta posla. Uzdahnula sam. ˝Hvala ti. Baš lepo od tebe.˝ Bože, kakav čovek! Umreću koliko je sladak. Samo je klimnuo glavom, kao da to nije ništa naročito. Kad smo ušli, uzeo me je za ruku i poveo do kauča. Oboje sedosmo. Gledala sam ga s iščekivanjem. Veliki, lepi muškarac, zgodan toliko da mnogi ljudi provode sate u teretani da bi izgledali kao on, sedeo je pored mene, stidljiv i nesiguran. Ta činjenica nikako mi nije ulazila u glavu, a ipak - srce mi je brže zakucalo i toplina mi je pojurila venama. Izgledao je kao da mu je malo neprijatno, duboko je uzdahnuo i pokazao na znakovnom jeziku: Što se tiče onog juče...ja... Arčere, prekinula sam ga, ne moraš da objašnjavaš. Mislim da sam razumela... Ne, nisi, prekinuo je sad on mene. Prešao je rukom preko nove kratke frizure. Bri, nisam... zastenjao je stisnuvši čvrsto vilice. Nemam iskustva sa... Oči su mu uronile u moje s intenzivnim sjajem. Osetila sam taj intenzitet između butina. Nisam tu ništa mogla; moje telo reagovalo je na njega, htela ja to ili ne. Mogu li nešto da te pitam?, reče. One iste crvene tačke pojavile su mu se visoko na jagodicama. Bože, bio mi je tako lep. Slobodno, pitaj šta god želiš. Da li si juče... htela da te poljubim? Da li si htela da te dodirnem? Usne su mu se malo razdvojile. Čekajući odgovor, gledao me je kao da mu život od toga zavisi. Da, rekla sam bez oklevanja. Igrala sam razne igre s momcima ranije. Flertovala sam, oklevala i odugovlačila, ali s Arčerom se nisam predomišljala. Od mene će dobiti samo potpunu


iskrenost. Nikad neću ovom divnom, osećajnom muškarcu, koji je već dovoljno propatio u životu, ni u najmanjoj meri nauditi. Dah koji je zadržavao, izleteo je uz glasno ˝vuuš˝. Želeo sam da te poljubim, da te dodirnem. Samo nisam znao... da li i ti to želiš... Nasmešila sam se, gledajući ga kroz trepavice. Arčere, rekla sam, uzevši ga za ruku. Prinela sam njegov dlan svom srcu, koje je divlje udaralo u grudima. ˝Osećaš li to?˝, prošaputala sam. Nisam koristila znakovni jezik, jer sam rukama pritisla njegov dlan na sebe, ˝Eto šta se dešava kad si mi blizu, tako deluješ na mene. Srce mi jako bije jer tako jako želim da me poljubiš da jedva mogu da dišem.˝ Oči su mu se raširile, zenice su mu bile tako velike da su zlatnosmede oči sad izgledale tamnosmeđe. Između nas je prostrujalo nešto gotovo opipljivo. Spustio je pogled na moje usne, pa ga ponovo vratio na oči. Nisam se pomakla, instinktivno sam znala da je za njega važno da u ovome preuzme vodstvo. Sedela sam mirno, takođe spustivši pogled na njegove usne. Oblizao ih je i taj mali pokret poslao je iskre elektriciteta pravo među moje noge. Stiskala sam ih, u pokušaju da se oslobodim bolne požude koja je tu rasla. Poljubi me, poljubi me, pevalo mi je u svesti, napetost je toliko rasla da sam maltene prostenjala od olakšanja kad je konačno njegova glava krenula da se primiče mojoj. Primakao mi je usne, blago razdvojene. Na njegovom licu videla se mešavina nesigurnosti i otvorene požude. Nikad neću zaboraviti taj pogled - dok god sam živa neću zaboraviti čistu lepotu Arčerovog lica. Sledećeg puta neće biti isto. Jednom kad me bude poljubio, nakon ovog prvog poljupca, to sam znala, nikad više neće biti isto. Upila sam to, upamtila, učinila ga delom sebe. I onda su njegove usne dotakle moje i prostenjala sam, zvuk bez daha koji je nepozvan došao mojim grlom. Oči su mu se otvorile i stao je na sekund, oči su mu postale još tamnije pre no što je čvrsto pritisnuo usne na moje, ponovo zatvarajući oči. I ja sam zatvorila oči i upila osećaj njegovih mekih usana koje su kušale moje, eksperimentišući i trljajući se nežno. Nakon nekoliko sekundi primakao mi se bliže i jezik mu je prešao ivicom mojih usana. Na to sam se odmah otvorila, pozivajući ga da uđe bez ustručavanja. Jezik mu je ušao u moja usta oprezno, a ja sam ga odmah sočno usisala. Još više je pritisnuo svoje telo uz moje i mali dah prešao je iz njegovih usta u moja, kao da udiše život u mene. I možda je tako i bilo. Možda je sve vreme to radio. Nežno me je položio na kauč, ne odvajajući svoja usta od mojih. Poljubac je postao dublji i njegov jezik nastavio je da klizi po mojim ustima. Moj jezik dočekivao ga je u sporom, erotičnom plesu. I ništa nije izgledalo ispravnije od toga. Ludo, srećno, zaneseno olakšanje rascvetalo se mojim srcem od spoznaje koliko želim tog muškarca što me ljubi. Maltene sam zajecala od sreće. Odmakao se nakon nekoliko minuta, zadihan, gledajući me u oči. Uzvraćala sam mu pogledom i osmehom, a on je pritisnuo usne na moje, podigao ruke i provukao prste kroz moju kosu, nežno grabeći pune šake pramenova. Tako mi je prijalo da sam ponovo zastenjala, dižući kukove do njegovog čvrstog tela. Mogla sam da osetim njegovu erekciju, tvrdu i punu, i meškoljila sam se dok nije bila pritisnuta tačno tamo gde je trebalo da bude, toplota toga prošla je kroz njegove farmerke i tanak lan mog šortsa. Ispustio je još jedan mali dah u moja usta i ja sam ga popila, znajući da je to jecaj bez zvuka. Pritisnuo me je nežno svojom erekcijom i odvojio usne od mojih da me pogledom upita, slažem li se sa onim što radi. Od njegove nežnosti i pažnje prema mojim željama srce mi se steglo. ˝Da˝, prošaputala sam. ˝Da.˝ Nastavio je da me ljubi i nežno pokreće kukove, tako da se njegova erekcija kretala po


mom klitorisu u slasnim krugovima. Pitala sam se zna li da pokreti koji mu donose zadovoljstvo i meni donose zadovoljstvo? Potrudila sam se da mu pokažem šta mi se sviđa, dahćući i pripijajući se kukovima o njega. Prilagodio je pokrete mojim reakcijama, a činjenica da je bio tako usklađen s mojim zadovoljstvom poslala je još jedan talas uzbuđenja mom biću, učinivši da mi klitoris zaigra i otekne. Krv je tamo divlje pulsirala. Pomislila sam, opijena, koliko u ovom plesu muškarca i žene ima čistog instinkta, neizgovorenog opštenja, neme komunikacije. Nabrekle bradavice trljale su mi se o njegove grudi, šaljući strelice niz moje telo. Još jedan bezglasni uzdah izašao je iz njegovih usta. Kad sam ga osetila, moje telo se slasno stislo i zadrhtalo u opuštanju, oslobodivši se njegovih usana uz vrisak. Torzo mi se napeo u luk. Osetila sam kako je i on zadrhtao, a onda se umirio na meni, isprekidano dišući. Kad sam otvorila oči, dočekao me je iskreno zadivljenim pogledom. Seo je i na znakovnom jeziku pitao: Da li je to trebalo da se desi? Mislim, samo od ljubljenja? Nasmejala sam se i klimnula glavom, podižući ruke. Da, rekla sam, ponekad se to dešava. Digla sam se ka njemu i nežno mu poljubila usne. Kad sam se odmakla, lice mu se razvuklo u širok osmeh. Oh bože, moje srce! Moje srce nije moglo da izdrži taj osmeh. Bio je previše lep, neodoljiv. Preplavio me je srećom. Nasmejala sam se pomalo samozadovoljnom izrazu na njegovom licu. Nisam htela da mu kažem da svršavanje u pantalone nije baš nešto čime se treba dičiti, jer istina je bila da nikad nisam ni sanjala da ću i upola biti toliko uzbuđena koliko sam bila na ovom kauču s njim. Tako da je zasad mogao da bude zadovoljan sobom. Nasmejala sam se radosno i ponovo ga poljubila. Spustila sam glavu i rekla: Lekcije iz kuvanja ostavićemo za drugi put. Sad bih volela da ja kuvam za tebe. Hoću da učinim nešto lepo za tebe. Je l' to okej? Gledao me je nežno, neka toplina se javila u njegovim lepim očima i samo je klimnuo glavom, da.

Dok se Arčer tuširao, odomaćila sam se u njegovoj maloj kuhinji i dala se na posao. To je bilo prvi put nakon više od godinu dana da sam uzela da kuvam, ali osećala sam samo radost i zadovoljstvo dok sam seckala, mešala i pripremala hranu, pevušeći. Arčer je ušao, napunio malu činiju čipsom, izvadio iz frižidera teglicu sosa za umakanje i stavio ih ispred mene. Predjelo, rekao je, smešeći se. Otmeno. Nasmejela sam se, i onda razgrnula čips da dođem do onih komada koji su se umotali tokom prženja. Ti su mi bili omiljeni. Bili su za nijansu hrskaviji i savršeni da se njima pokupi umak. Ubacila sam ga u usta i vratila se na posao. Nismo mnogo pričali dok sam kuvala, ruke su mi bile zauzete. Arčer se zadovoljio time da me samo gleda, naslonjen bokom na radnu ploču u kuhinji. Bacila bih povremeno pogled ka njemu. Stajao je, ruku prekrštenih na grudima, zadovoljno se smeškajući. Nekoliko puta privukao me je k sebi i strasno me poljubio. Opet je izgledao zadivljeno i zapanjeno kad ga ne bih odbila. Onda bih se nasmešila i našla još neki izuvijani čips i ubacila ga u usta. Kad je večera bila spremna, postavila sam mali sto. Dok sam sipala hranu u tanjire, Arčer me je uhvatio za ruku i rekao: Hvala ti za ovo. Izgledao je kao dečak koji ne zna baš tačno da izrazi ono što oseća. Hvala ti, ponovio je. Shvatila sam šta to njegovo jednostavno hvala znači. Niko nije brinuo o njemu, niko nije ništa učinio za njega jako dugo. Uzeo je zalogaj i zavalio se u stolicu. Na njegovom licu sam videla isti onaj sanjivi izraz kao nakon našeg prvog poljupca. Osmehnula sam se. Je l' dobro?


Klimnuo je glavom, žvaćući. Nisi lagala, stvarno si dobra kuvarica. Nasmešila sam se. Hvala na komplimentu. Kuvala sam u našoj delikatesnoj radnji i sendvič-restoranu. Otac i ja sami smo smišljali recepte. Kuvali smo, mesili, pravili peciva i hleb zajedno. Zagledala sam se kroz Arčera, setivši se oca koji bi me posuo brašnom po licu praveći se da je slučajno. Nasmešila sam se - uspomene su mi ispunile grudi toplinom, a ne napetošću kakvu sam osećala u poslednjih šest meseci kad god bih se setila oca. Jesi li dobro?, upitao je, gledajući me zabrinuto. Uzela sam ga za ruku i blago ga stisnula. Da, dobro sam. Iznenada je kiša počela nežno da pada po kuhinjskom prozoru i privukla mi je pogled, ali krajičkom oka sam videla da Arčer pokreće ruke u znakovnom jeziku. Večeras nije trebalo da bude kiše, rekao je, kao da mi čita misli. Uzdahnula sam, slegnuvši ramenima. Arčer me je pogledao, uhvatio za ruku i blago je stegnuo. Ustala sam, otišla do ulaznih vrata i pozvala Fibi, koja je već bila na tremu. Uvela sam je unutra i našla joj zgodno mesto na tepihu u dnevnoj sobi. Vratila sam se za sto i nastavili smo s večerom. Ni on ni ja nismo progovarali nekoliko minuta dok smo jeli. Kad smo završili s jelom, Arčer mi je pomogao da sklonim sudove i počistim kuhinju. Dok sam brisala tanjir koji je upravo oprao, rekla sam: ˝Arčere, danas se u restoranu dogodilo nešto o čemu želim da popričam s tobom.˝ Pogledao me je još uvek s rukama u peni i klimnuo glavom. Stavila sam obrisani tanjir u kuhinjski orman i uzdahnula. Jedna žena je došla danas u restoran i... Stala sam, pažljivo birajući reči. Nije mi baš zapretila - više je to bilo upozorenje - ali rekla mi je da te se klonim. Arčer je gledao u moje ruke s punom pažnjom, a zatim su njegove oči poletele ka mojima, a obrve su mu se nabrale. Izgledao je zabrinuto i oprezno, kao da je znao šta ću reći. Viktorija Hejl?, rekoh. Istog trena vilice mu se stegnuše. Okrenuo je glavu, oborivši pogled u sapunicu. Ostao je tako nekoliko sekundi pre no što je digao iz vode tiganj koji je ribao i bacio ga u drugi prazan deo sudopere uz glasan, iznenadan tresak. Trgla sam se. Digao je mokre ruke i provukao ih kroz kosu. Stajao je nepomično, stiskajući i opuštajući mišiće lica oko vilice. Nežno sam mu dodirnula rame, nije me pogledao, mada mu se telo malo opustilo. Povukla sam ruku, i zastala na sekund, gledajući njegovo napeto telo i napregnut izraz lica, pomislivši da nikad nisam videla Arčera Hejla ljutog. Videla sam ga opreznog i stidljivog i nesigurnog, ali nikad ljutog. Nisam znala šta da radim. Duboko je udahnuo vazduh, ali ništa nije rekao, gledajući odsutno preko mog ramena, iznenada u mislima koje su ga odvele beskrajno daleko od mene. Hoćeš li da mi kažeš šta je to bilo između vas, Arčere? Oči su mu se vratile na mene, bistrije, usredsređenije. Još jednom je duboko udahnuo i klimnuo glavom. Obrisali smo ruke, ostavili sudove u sudoperi i prešli u dnevnu sobu. Sela sam pored njega na kauč i čekala da počne, da progovori. Pogledao me je i rekao: Dok je stric bio na samrti, u glavi bi mu se povremeno... malo raščistilo. Opet je odlutao na sekund, zagledao se negde iza mog ramena, ali ubrzo se vratio u stvarnost. Oči su mu ponovo našle moje.


Kao da je taj rak jeo i ono, šta god to bilo, što ga je činilo... psihički, mentalno drugačijim. Imao je trenutke pribranosti koje nikad ranije kod njega nisam video, ili barem ne u tako dugim periodima. Tada bi mi se ispovedao - pričao je o svemu i svačemu, o raznim stvarima i događajima. Šta je uradio u životu, koliko je voleo moju majku... Kratak blesak bola preleteo mu je licem pre no što je nastavio. Jednog dana ušao sam u njegovu sobu i zatekao ga kako plače. Privukao me je k sebi i ponavljao mi koliko mu je žao. Kad sam upitao zašto, rekao mi je da su mu, dok sam bio u bolnici nakon što sam ustreljen, nesvesno je podigao jednu ruku do ožiljka, protrljao ga i onda spustio ruku, doktori rekli da mi se glasne žice i grkljan mogu operisati, ali da se to mora uraditi u kratkom roku. Opet je stao. Stezao je vilice, na njegovom licu videla sam gorčinu. A onda mi je ispričao da je rekao Viktoriji za zakazanu operaciju, a ona je počela da mu usađuje u glavu da bi bilo bolje da ostanem nem. Jer ako ne mogu dogovorim, ne mogu da me ispituju. Manipulisala je njegovom paranojom, otkazao je operaciju i propuštena je prilika da mi se vrati glas. Uzdahnula sam zgroženo. Zašto?, upitala sam. Zašto je to uradila? Zašto nije želela da progovoriš? Odmahnuo je glavom i pogledao u stranu. Zato što znam stvari za koje ona ne bi volela da se pročuju. Ili me možda prosto mrzi. Možda i jedno i drugo. Nikad nisam sasvim shvatio zašto je to uradila. Ponovo je odmahnuo glavom. Ali to nije ni toliko bitno. Nabrala sam obrve, zbunjena. Arčere, ona sigurno zna da možeš da pišeš - da možeš da komuniciraš. Šta to ne želi da se sazna? Duboko je udahnuo. Nije bitno, Bri. Ionako o tome nikad ne bih ni reč rekao. To je ono najgore. Oduzela mi je jedinu priliku da budem normalan, da budem potpuna osoba, da živim kao drugi ljudi - i sve to ni zbog čega. Ionako ne bih odao njenu prokletu tajnu. ˝Arčere˝, zgrabila sam mu ruku i prinela je svom srcu kao što sam ranije uradila, ˝ti jesi potpuna osoba, možeš da živiš kao drugi ljudi. Ko ti je rekao da ne možeš?˝ Imala sam osećaj da mi se srce cepa. Ovaj slatki, pametni, nežni muškarac imao je tako nisko mišljenje o sebi. Oborio je pogled i odmahnuo glavom. Nije mogao da mi odgovori, jer sam mu držala ruku na mojim grudima. Nisam se dalje raspitivala o Viktorijinoj tajni. Znala sam da će mi se poveriti kad dođe vreme. Živeo je sam i izolovan, i jako dugo ni sa kim nije razgovarao. Kao i u slučaju mog kuvanja i intime... mali koraci, to je bilo potrebno. I on i ja, svako na svoj način, učili smo se da imamo poverenje. Mada, imala samo još jedno pitanje. Pustila sam mu ruku i znakovnim jezikom upitala: Zašto mi je rekla da si nasilan? To je bilo smešno, apsurdno. Nisam upoznala nežnijeg čoveka od Arčera. Došla je ovamo nakon što mi je stric umro, nakon što me je videla nekoliko puta u gradu. Ne znam zašto i nije me briga. Bio sam ljut i povređen. Izbacio sam je napolje, gurnuo s kapije. Pala je na dupe. Izgledao je postiđeno, mada za to nije bilo razloga, barem što se mene tiče. Stisla sam usne. Razumem, Arčere. Zaslužila je to, i još mnogo gore. Žao mi je. Pogledao me je, proučavajući moje lice. Iskrenuo je glavu, kao da mu je nešto palo na pamet, kao da je nešto primetio i shvatio. Nisi se zabrinula zbog njenih reči. Pitala si me za nju nakon što smo se... ljubili. Klimnula sam glavom. Znam te, rekla sam jednostavno. Izgledao je kao da pokušava da složi slagalicu. Verovala si mi više nego njoj? Da, rekla sam. Apsolutno.


Gledali smo se nekoliko trenutaka i onda mu se lice razvuklo u jedan od onih osmeha od kojih srce staje. Zamalo nisam zastenjala, puls mi se ubrzao u venama. Taj osmeh bio je moj mogla sam da se kladim da niko nije izmamio Arčeru Hejlu takav osmeh dugo, dugo vremena. Bila sam pohlepna i posesivna kad se radilo o tom osmehu. Uzvratila sam Arčeru osmehom. Možemo li još da se ljubimo?, upitao je, očiju sjajnih od želje. Nasmejala sam se. Šta je smešno?, pitao je. Ništa, odgovorila sam. Baš ništa. Dođi ovamo! Dugo smo se mazili na kauču. Ovog puta bilo je slatko i nežno, naša intenzivna potreba bila je zasad zadovoljena. Upoznavali smo jedno drugom usta, pamtili ukus, uživali u intimnosti poljupca, priljubljenih usana razmenjivali smo dah. Kad smo otvorili oči, zagladio mi je kosu i stavio mi pramen iza uveta. Njegov pogled rekao mi je sve što glas nije mogao. Razmenili smo hiljade reči, a da nijedna nije izgovorena. Kasnije, kad je rominjanje prestalo, Arčer me je otpratio kući, gurajući moj bicikl. Fibi je mirno sedela u korpi. Uzeo me je za ruku, gledajući me stidljivo. Osmehivali smo se jedno drugom, a ja sam osećala kako mi srce raste u grudima. Onda me je poljubio na stepenicama trema. Taj poljubac bio je tako sladak i nežan da mi je srce zaigralo. Mogla sam da osetim njegove meke usne na svojim još dugo nakon što je izašao iz mog dvorišta, zašao za ugao i nestao s vidika.


OSAMNAESTO POGLAVLJE Bri

Telefon me je trgao iz dubokog sna. Pogledala sam na sat. Pola pet ujutru? Šta se dešava? ˝Halo˝, izgovorila sam bunovno kada sam se javila na mobilni. ˝Šećeru? Dušo?˝ Bila je to Megi. ˝Hej, ćao Megi, šta se dešava?˝ upitah, sad već zabrinuto. ˝Dušo, moram da se pozovem na tvoje obećanje da ćeš raditi u kuhinji ako bude bilo potrebno. Norm je cele noći povraćao - izvini zbog mučnih detalja - nema šanse da se pojavi u restoranu. Ako ne možeš da ga zameniš, nije strašno. Ali moraćemo na vrata da stavimo znak da je zatvoreno.˝ Znala sam da bi im zatvaranje restorana, čak i na jedan dan, bio jak udarac po džepu. Deca su im već odrasla, ali čula sam kad je Megi u razgovoru s prijateljem rekla da su se ona i Norm odrali od posla poslednjih nekoliko godina da bi ostavili novac na stranu za stare dane i penziju, što nisu bili u mogućnosti da urade dok su im deca bila na fakultetu. ˝Naravno da ću zameniti Norma, Megi.˝ Uzdahnula je s olakšanjem. ˝Sjajno! Hvala, dušo. Vidimo se onda uskoro.˝ ˝Da, pozdravi Norma, prenesi mu moje želje za brzo ozdravljenje.˝ ˝Hoću, hvala ti, dušo.˝ Prekinula sam vezu. Danas ću kuvati za goste restorana. Sedela sam tako nekoliko minuta, ali nisam bila nervozna - brinulo me je jedino da li ću biti dovoljno brza, da li ću uspeti da pratim tempo narudžbi. Možda nisam bila nervozna zato što sam s Arčerom probila led kad je kuvanje u pitanju, ili možda zbog toga što mi je jednostavno bilo bolje. U svakom slučaju, nisam imala vremena da sedim i razmišljam o tome. Morala sam da krenem do restorana i da pripremim kuhinju. Brzo sam se istuširala, obukla se, osušila kosu i vezala je u čvrstu punđu. Izvela sam Fibi napolje, nahranila je i izletela na vrata. Deset minuta kasnije ušla sam u restoran. Megi je stigla koji minut pre mene. ˝Pomoći ću ti da pripremiš kuhinju˝, rekla je. ˝Sve je to prilično jednostavno. Uglavnom se naručuju omleti, jaja sa slaninom i palačinke. Biće sve u redu. Ništa tu nije komplikovano.˝ Klimnula sam glavom. ˝Snaći ću se, Megi. Biće sve u redu. Samo reci mušterijama da mi je prvi dan na poslu. Nadam se da će imati razumevanja što im jelo stiže koji minut kasnije nego što su navikli.˝ Nasmešila sam se. ˝Pobrinuću se ja za njih˝, uzvratila je Megi. Izvadile smo iz frižidera sve sastojke potrebne za omlet i stavile ih u posude iza roštilja, da budu nadohvat ruke. Megi je razbila nekoliko desetina jaja i stavila ih u posude i u frižider ispod tezge, tako da odmah mogu da ih bacim na tiganj. Pola sata kasnije svi potrebni sastojci bili su spremni. Megi je stavila kafu da se kuva i znak na vratima okrenula na ˝otvoreno˝. Zvonce na vratima oglasilo se nekoliko minuta kasnije kad su prvi gosti počeli da dolaze. Provela sam jutro u spremanju omleta, restovanog krompira, prženju slanine i pravljenju palačinki. Nekoliko puta bila sam u malom zaostatku, ali s obzirom na to da sam prvi put radila u Normovoj kuhinji, i da je trebalo nahraniti mnogo ljudi u kratkom roku, bila sam zadovoljna kako sam obavila posao. Preko kuhinjskog pulta za preuzimanje jela Megi se smešila i namigivala mi.


˝Odlična si za novajliju˝, doviknula je. Kad se gužva proredila, počela sam da jela pomalo obogaćujem, da im dajem svoj pečat: jajima za omlet dodala sam malo belog luka, a pavlaku u kajganu, neobrano mleko stavila sam umesto vode u smesu za palačinke - sve to naučila sam od oca. Dok sam čistila kuhinju, pripremajući se za ručak, spremila sam svoju posebnu krompir-salatu sa slaninom i salatu od paste s biberom, koja je bila omiljena u očevom restoranu. S osmehom sam to radila, srce mi se radovalo što time oživljavam uspomenu na svog oca. Ručak je prošao još bolje od doručka, jer sam u potpunosti ovladala kuhinjom i navikla se na kuhinjske aparate. Megi je svima preporučivala dve nove salate, ˝specijalitete kuće˝, i do pola jedan nije ništa ostalo od količine koju sam spremila. ˝Oduševljeni su salatama, dušo˝, rekla je Megi. ˝Da li bi mogla da ih spremiš i za sutra?˝ ˝Naravno˝, rekla sam radosno. Do tri po podne, kad se restoran zatvarao, Megi i ja pale smo s nogu. Čestitale smo jedna drugoj, smejući se. Bila sam umorna, ali i zadovoljna. ˝Hoću li ti i sutra biti potrebna?˝ ˝Nadam se da ne. Valjda će se Norm oporaviti, javiću ti.˝ Namignula mi je. ˝Stvarno si dobro uradila veliki posao.˝ Zamislila se. ˝Mogla bi i kad se Norm vrati da spremaš one salate kao sastavni deo stalnog menija?˝ Nasmešila sam se. ˝To bih baš volela.˝ Izašla sam iz restorana i krenula ka kolima. Neposredno pre no što sam stigla do kola, policijski automobil stao je na parking mesto pored mog. Travis je bio za volanom, Stajala sam pored svojih kola, čekala sam Travisa da se uparkira i da izađe. Prišao mi je s osmehom na licu koji je bio daleko od iskrenog. ˝Hej, ćao Bri.˝ ˝Ćao, Travise.˝ ˝Je l' to istina?˝ Osmeh mi je nestao s lica. ˝Šta to?˝, upitah, iako sam vrlo dobro znala na šta se odnosi njegovo pitanje. ˝Arčer ti je više od prijatelja?˝ Naslonio se dupetom na moja kola i prekrstio ruke na grudima, pogleda uperenog u mene. Uzdahnula sam, oborivši pogled na tren, i onda ga podigla ka Travisu. ˝Da, Travise, istina je.˝ Prebacila sam težinu tela na kuk. Osećala sam se malo neprijatno pred ovim muškarcem kojeg sam pre neko veče poljubila. ˝U stvari, viđam se s njim.˝ Nasmejao se. ˝Viđaš se s njim. Otkud to?˝ Izgledao je istinski zbunjeno. U trenu sam se razljutila i ispravila držanje. ˝Otkud to? Pa, otud što je dobar čovek pametan je i sladak i... ma šta ima da objašnjavam. Vidi, Travise, prava istina je... da mi se sviđa. Kad smo ti i ja izašli, nije mi bila namera da se poigram s tobom. Tad nisam znala u kom pravcu se kreće moj odnos s Arčerom. Sad to znam. I nadam se da razumeš što ne želim da se viđam s drugima. Već samo s njim. Samo s Arčerom.˝ Pogledao me je iskosa i ljutnja mu je preletela licem. Ali podjednako brzo se obuzdao i slegnuo ramenima. ˝Slušaj, mene to ne zanima. Da, zainteresovao sam se za tebe, tako da mi nije baš prijatno da ovo čujem.˝ Stisnuo je usne. ˝Ali, slušaj, ako si našla način da komuniciraš s Arčerom, na to se ne mogu ljutiti. Taj dečko je mnogo propatio. Nisam toliko sebičan da ne vidim da zaslužuje da bude srećan. Tako da... želim vam oboma sve najbolje, Bri. Zaista.˝ Uzdahnula sam, odlučivši se da ignorišem ono njegovo ˝dečko˝ u vezi s Arčerom i da ga ne podsećam da je Arčer nekoliko meseci stariji od njega. Prešla sam preko toga i rekla: ˝Hvala,


Travise. To mi mnogo znači. Ostajemo prijatelji?˝ upitala sam. Uzdahnuo je. ˝Joj! Sad sam etiketiran kao prijatelj.˝ Ali onda se nasmešio i izgledalo je da iskreno misli ono što kaže: ˝Da, bićemo prijatelji.˝ Osmehnula sam mu se i uzdahnula. ˝U redu, važi.˝ Onda je nakrivio glavu malo u stranu kao da o nečemu razmišlja. ˝Slušaj, Bri, cela ova situacija navela me je da shvatim da sam bio kreten što se nisam više potrudio da budem prijatelj Arčeru. Možda sam ga olako odbacio, podveo pod nelaskavu kategoriju, misleći da njegova nemost i ćutanje znači da ne želi da ima prijatelje. Možda se nisam dovoljno potrudio.˝ Klimnula sam glavom uzbuđeno. ˝Da, on samo želi da se ljudi prema njemu ponašaju kao prema normalnom čoveku, Travise. A izgleda da niko u gradu to ne radi. Svi ga ignorišu, prave se da ne postoji˝, namrštila sam se. Klimnuo je glavom. ˝Imaš dobro srce, Bri. Otići ću do njega krajem nedelje da ga pozdravim i da popričamo malo.˝ Ovo me je obradovalo. ˝To bi bilo sjajno, Travise. Mislim da bi mu se to dopalo.˝ ˝U redu.˝ Nasmešio se.˝Sad idem da utopim tugu u Meginoj piti s višnjama.˝ ˝Restoran je zatvoren˝, rekla sam, u šali odglumivši žaljenje, i nasmejavši se. Uzvratio je osmehom. ˝Da, ali Megi je još uvek tamo i kad bude videla koliko sam tužan, daće mi jedno parče˝, namignuo je. ˝Želim ti lep dan.˝ Nasmejala sam se blago. ˝I ja tebi, Travise.˝ Sela sam u kola i odvezla se, celim putem pevušeći uz radio.

Sat vremena kasnije, istuširala sam se i obukla crne, tesne farmerke i svetloplavu majicu. Pustila sam kosu da mi slobodno pada. I već za deset minuta bila sam pred Arčerovom kapijom s Fibi u korpi. Otvorila sam kapiju, koja je bila tek malo odškrinuta, i pustila Fibi da potraži svoje prijatelje. Naslonila sam bicikl na ogradu i krenula dugačkim kolskim prilazom baš kad se pojavio iza ugla kuće u pocepanim farmerkama, radnim čizmama, nag do pojasa. Grudi su mu se ovlaš sjajile od znoja. Rukom je obrisao čelo. Očigledno je opet radio na jednom od svojih mnogobrojnih projekata. Stomak mi je poskočio kad sam ugledala njegovo izvajano telo i pomislila sam koliko želim da ga vidim celog - svaki njegov deo. Uskoro? Tome sam se nadala. Nasmešio mi se i ubrzao korak. Jato leptirića proletelo mi je između rebara. I ja sam požurila ka njemu. Na kraju sam potrčala i bacila mu se u zagrljaj. Uhvatio me je i podigao. Radosno sam se smejala dok me je okretao i nemo mi se smešio. Nagnula sam glavu i jako ga poljubila, gubeći se u u slatkom, cimetnom ukusu Arčerovih usta, pomešanog sa jedinstvenim ukusom koji je bio samo njegov. Izljubila sam ga po celom licu, smešeći se i uživajući u slanom ukusu njegove kože. U njegovom naručju osećala sam se zaštićeno i voljeno. Na licu mu se istovremeno videlo i divljenje i radost. Shvatila sam da sam ja zaslužna za to, da sam ja probudila te emocije kod ovog zgodnog muškarca. Srce mi se istopilo i stomak mi se ponovo stegao. Protrljala sam mu palcem jagodicu, zagledana u njega dok me je držao u naručju. ˝Nedostajao si mi danas˝, rekla sam. Njegove oči rekle su mi sve što ruke nisu mogle jer me je privio uz sebe. Spustio je usne na moje i usledio je dubok poljubac. Nakon nekoliko minuta uhvatila sam vazduh. ˝Stvarno si brzo ovladao ovom veštinom.


Mislim na ljubljenje.˝ Namignula sam mu, na šta se on nemo zakikotao. Njegove grudi vibrirale su uz moje. Spustio me je i rekao na znakovnom jeziku: Danas si posebno srećna i radosna. Klimnula sam glavom dok smo išli prema kući. Otišli smo do kuhinje. Oboma nam je sipao po čašu vode. Pričala sam mu kako sam kuvala u restoranu. Pio je vodu, gledajući me kako čavrljam, očigledno nalazeći zadovoljstvo u mojoj radosti. Drag čovek. Grlo mu se kretalo sa svakim gutljajem, ožiljak mu se širio dok je pio. Prestala sam da pričam, nagnula se ka njemu i poljubila ožiljak, setivši se istog trena šta mi je juče ispričao o Viktoriji Hejl, zloj kučki. Kakav to grozni, užasni demon čovek treba da bude da bi uradio ono što je ona uradila Arčeru, postaravši se da, pored nesreće koja ga je snašla, živi večito izolovan i da se oseća kao da je nedovoljno dobar, nepoželjan. Nisam bila nasilna po prirodi, ali kad bih pomislila na to, osećala sam da bih mogla s lakoćom da joj nanesem fizički bol i da se ni najmanje ne osećam krivom zbog toga. Obavila sam ruke Arčeru oko struka, naslonila glavu na njegove grudi i slušala otkucaje srca. Okrenula sam se ka njegovoj toploj koži i mazila ga nosom, udišući muški miris. Liznula sam da ga okusim i osetila kako se ukrućuje uz moj stomak. Pritisla sam se o njega, čvršće ga zagrlivši. Blago je zadrhtao. Upleo je prste u moju kosu, zastenjala sam i zažmurila. Ponovo sam otvorila oči, a on me je gledao sa istim onim zanesenim, zadivljenim strahopoštovanjem, od kojeg je srce htelo da mi iskoči iz grudi. Nekoliko sekundi samo smo se gledali, a onda je približio svoje usne mojima i jezikom, toplim i vlažnim, ušao u moja usta i slasno klizio po mom jeziku. Iskre su sevnule nadole i čvršće sam se privila uz Arčerovu erekciju, da dam oduška intezivnom pulsiranju koje mi se javilo među nogama. Ali od toga se pulsiranje samo pojačalo. ˝Arčere...˝, uzdahnula sam, oslobađajući se njegovog poljupca. Spustio je ruke s mene i zaronio pogledom u moje oči, nervozan i gladan. Znam da voliš kad ti prstima mrsim kosu. Pokaži mi kako bi još volela da te dodirujem. Pokaži mi šta voliš. Pokaži mi šta ti prija, rekao je. Dok su njegove ruke sporo oblikovale reči, dah mi je postao isprekidan i još vlažnosti javilo mi se među nogama. Iako je njegovo pitanje bilo erotično, osetila sam malu nesigurnost. Niko me dosad nije zamolio za tako nešto - i nisam znala šta da uradim, odakle da počnem. Teško sam progutala knedlu. Ne skrećući pogled s mojih očiju, poveo me je ka kauču i položio me nežno. Trepnula sam ka njemu i ugrizla se za usnu. Dok je tako stajao iznad mene, s erekcijom koja mu je podigla farmerke, izgledao je kao ostvarenje svih mojih snova i fantazija. Samo što je moja mašta zaostajala za stvarnošću, jer nije umela da doda zaneseno divljenje i požudu, koje su maglile prelepe crte lica moje fantazije. Nikad mi nije sinulo da svojim snovima dodam te božanstvene, divne oči boje viskija pod tamnim trepavicama. Nisam mogla da znam da Arčer Hejl postoji negde na ovom ludom, prenaseljenom svetu, i da je stvoren baš za mene. I u tom trenutku, znala sam. Zaljubljivala sam se u tog lepog, nemog muškarca. A možda sam već bila i luda od ljubavi za njim. Seo je na kauč pored mene, nagnuo se i poljubio me slatko. Onda se uspravio, prolazio prstima kroz moju kosu sve dok nisam zaječala. Sviđalo mi se to. Da me Arčer celu noć samo mazi po glavi i po kosi, to bi mi možda bilo dovoljno - možda. Dobro, verujem da ne bi bilo dovoljno, ali osećaj je bio sjajan. Nasmešila sam mu se kad me je pogledao upitno. ˝Vrat˝, prošaputala sam. ˝Volela bih da mi ljubiš vrat.˝ Odmah se nagnuo i prešao mekim usnama preko kože tamo. Izvila sam glavu unazad i uzdahnula, prošavši prstima kroz njegovu meku, gustu kosu.


Istraživao me je. Nežno je sisao kožu na mom vratu i ovlaš prelazio usnama. Uzdasima sam mu govorila šta mi se više sviđa. I kao što je bio dobar u svemu čega bi se poduhvatio - brzo i lako naučio je kako da me navede da uzdišem i da se uvijam pod njim. Kako je uzbuđenje raslo, postajala sam smelija, gurala sam mu glavu ka svojim grudima. Odmah je razumeo. Nagnuo se i obuhvatio ih rukama, odmeravajući im težinu. Njegove oči su potražile moje, sjajne od požude, i onda je pogled vratio na moje telo. Podigao mi je majicu i skinuo je preko glave. Prešao je pogledom po meni, zaustavio se na jednostavnom, belom, čipkanom brushalteru i resko udahnuo. Posegla sam rukom, otkopčala ga i pustila da padne u stranu. Arčerove oči su se malo raširile dok je zurio u moje grudi. U drugoj situaciji, u drugačijim okolnostima, možda bi mi bilo neprijatno, ali neskrivena požuda koja mu je sijala u očima, izraz divljenja na njegovom licu bili su tako intenzivni da sam blisatala pod njegovim ispitivanjem. Ti si nešto najlepše što sam u životu video, rekao je. ˝Možeš tu da me poljubiš, Arčere˝, prošaputala sam. Do bola jako sam želela da osetim kako mi njegova topla, vlažna usta sisaju bradavice. Oči su mu usplamtele. Odmah se nagnuo, kao da je upravo to bilo ono što je hteo da uradi i da je samo čekao na moje instrukcije i odobrenje. Uzdahnula sam i zaječala kad je kušao jednu bradavicu, pa onda i drugu. Krv mi je urlala venama, i nisam mogla da sprečim bedra da se dignu tražeći umirenje za duboko pulsiranje koje mi je tuklo među nogama, moleći za ispunjenjem. Arčer je nastavio da draška i da sisa moje bradavice sve dok nisam zaječala u mešavini ekstaze i agonije. ˝Arčere˝, zadahtala sam. ˝Ne mogu da izdržim, previše je. Stani.˝ Digao je glavu i pogledao me, malo se namrštivši. Nije bilo dobro?, upitao je. Nasmejala sam se. Bio je to mali izmučeni zvuk. ˝Ne, bilo je previše dobro˝, rekla sam, grizući usnu. Nakrivio je glavu, pomno me gledajući, a onda klimnuo. Treba ti olakšanje, rekao je. Pokaži mi kako to da uradim rukama. Trepnula sam. ˝U redu˝, prošaputala sam. Shvatila sam da se i dalje služim glasom, iako je sad bilo prostora između nas, pa sam podigla ruke s njegovog struka da mu pokažem: Skini mi farmerke. Odmah se okrenuo da mi otkopča pantalone, pa zatim ustao da mi ih svuče s nogu. Erekcija mu je još bila napeta. Verovatno je i njemu bilo potrebno olakšanje. Očajnički sam ga želela u sebi, ali znala sam da bi to bilo njemu prvi put. Mislila sam da postepeno stignemo do toga. Nije bilo potrebe za žurbom. Ponovo je seo pored mene i upitno me pogledao. Uzela sam mu ruku i stavila je tik ispod lastiša gaćica. Mogla sam da osetim da su već mokre, Posegao je nadole oprezno, ispitivački. Kad su mu prsti dotakli moje usmine i skliznule u moju vlažnost, zaječala sam i izvila unazad glavu. Jednu nogu podigla sam na naslon kauča, da mu omogućim bolji pristup. Prijali su mi njegovi prsti koji su kliznuli u mene. Spustio se i skinuo mi gaćice i nežno vratio nogu na naslon kauča. Pomerio se naviše i prstom pratio usne i gledao ih dok je to radio. Bila sam mu otvorena i izložena na najintimniji mogući način. Ali nekim čudom, nisam bila stidljiva. Kad je njegov prst dotakao moj otečeni splet nerava, uzdahnula sam i zaječala i pritisla se uz njegove prste. Oči su mu plamtele dok je prelazio kružnim pokretima prsta. Ja sam stenjala i okretala glavu sjedne na drugu stranu naslona kauča. Osećala sam da krv, koja je pulsirala sporim talasanjem, počinje da vri. ˝Brže, molim te,


brže˝, preklinjala sam. Arčer je ubrzao, prstima je pravio uske krugove po mom pulsirajućem klitorisu odgovarajući na moje krike i jecaje. Tako me je pripremio, da je bilo potrebno svega nekoliko minuta da se moje telo napne i onda veličanstveno opusti u pljusku zadovoljstva, koje je bilo toliko jako da sam vrisnula Arčerovo ime. Izvila sam leđa naviše i onda pala nazad na kauč. Kad sam otvorila oči, Arčer me je gledao, usne su mu bile malo razdvojene, a na licu mu se oslikavala ista ona mešavina obožavanja i požude. Podigao se i poljubio me nežno, štipkajući mi usne izazovno. Mogla sam da mu osetim osmeh na ustima, i nasmešila sam se uz njegove usne. A onda, kad sam se malo izmigoljila, iznenada je uzdahnuo. Prisetila sam se da je i on pod pritiskom, da i njemu treba olakšanje. Bez reči sam ga blago gurkala dlanom sve dok nije bio u sedećem položaju na kauču, naslonjen leđima. Njegove oči sve vreme su me pratile, čekajući da vidi šta to radim. Ustala sam i digla gaćice s članaka naviše da se ne bih saplela o njih. Klekla sam ispred njega i otkopčala mu farmerke, gledajući ga u oči. Pratio me je pogledom nestrpljivo i željno. Bukvalno nije imao pojma šta radim. Oh, bože! Znala sam da je Arčer bio izolovan ovde na imanju, ali pitala sam se da li je stric ikada razgovarao s njim o seksu... Pitala sam se koliko zna o stvarima koje muškarac i žena rade u spavaćoj sobi. Ili u dnevnoj sobi na kauču, na primer. Svukla sam mu pantalone i njegov kurac je slobodno odskočio. Gledala sam ga nekoliko sekundi, usne su mi se raširile u osmeh. U tom delu tela nije oskudevao. Bio je veliki i lep. I izgledao je bolno tvrdo, glava mu je bila purpurna i nabrekla. Gledao me je, a nesigurnost mu se sada videla na licu. Divan si, pokazala sam znakovnim jezikom, na šta se on vidno opustio. Spustila sam se i liznula otečeni vrh blago, trgao se i usisao vazduh. Pogledala sam ga sa zadovoljstvom, oči su mu bile velike, zenice još više raširene. Opet sam se nagla napred i liznula Arčerov kurac, od korena do vrha, a onda jezikom vrtela u krug oko glavića. Disanje mu je postalo ubrzano i mogla sam da čujem kako grabi dah i uzima velike gutljaje vazduha. Obavila sam usta oko glavića i stisla koren njegovog kurca dok sam ga usisavala u grlo koliko god sam dublje mogla. Dizala sam i spuštala usta po njemu u brzim naletima. Kad sam se odmakla da vidim da li mu se sviđa ono što radim, pritisnuo se uz mene, moleći me očima da nastavim. Osmehnula sam se blago i stavila ga ponovo u usta. Stavio mi je ruke na glavu i počeo da mi provlači prste kroz kosu dok sam se ponovo kretala gore-dole po celoj njegovoj tvrdoj dužini. Osetila sam da postaje još veći i tvrđi u mojim ustima. Njegovo dahtanje je postajalo sve glasnije dok se zabijao u mom grlu. Ukočio se posle još nekoliko zamaha. Njegova gusta, slana esencija prsnula mi je u ustima. Progutala sam je i jezikom oblizala njegov kurac još jednom. Tada sam ga pogledala. Šake je zavukao u svoju kosu. Uhvatio je pramenove odmah iznad čela i gledao me kao da je upravo otkrio Sveti gral. Nasmešila sam mu se zadovoljno. Dobro?, upitala sam znakovima. Samo je klimnuo glavom, s istim onim strahopoštovanjem. Nagla sam se i smestila mu se u krilo. Ljubili smo se dubokim poljupcima nekoliko minuta, a onda se odmakao. Hoćeš li da uradiš to opet? Kratko sam se nasmejala. Ne odmah, zakikotala sam se. Ali, da. Hoću. Opet sam ga poljubila i ustala iz njegovog krila. Obukla se dok je Arčer navlačio farmerke preko uskih kukova. Videla sam dosad veći deo njega, ali još ga nisam videla celog.


Jedva sam čekala da ga vidim skroz golog. Jedva sam čekala da osetim njegovu golu kožu na sebi dok se bude kretao u meni. Zadrhtala sam. Iako sam imala orgazam pre manje od petnaest minuta, osetila sam kako mi se toplina širi venama. Vratila sam mu se u krilo. Nežno sam mu ljubila vrat, lickajući ga jezikom da osetim slanoću. Pre no što sam došla, radio je u dvorištu, i malo se oznojio, ali sve u vezi s njim bilo mi je slasno. Duboko sam uzdahnula kad su me njegove ruke obgrlile i čvrsto privile. Osećala sam se bezbedno i zaštićeno. Prštala sam od radosti i sreće. Podigla sam glavu i upitala: Arčere, da li ti je stric govorio o... seksu? Malo sam pocrvenela, jer nisam htela da se postidi, da ga bude sramota. Bila je to čudna situacija. Sedela sam u krilu najseksipilnijeg momka na svetu i upitala ga da li zna šta je to seks. Nisam se previše brinula za njega u tom pogledu - očigledno je brzo učio i bio odličan đak. Pretpostavljala sam da zna reproduktivne aspekte seksa i da je imao časove biologije. No, da li je išta znao o raznolikostima onoga što muškarci i žene rade kad su zajedno? Arčer je slegnuo ramenima. Ne, njegov um nije radio na taj način. Uvek je bio okupiran problemima u svojoj glavi - zaštitom našeg imanja. Pitao sam ga jednom o tome, kad sam imao trinaest godina, i dao mi je nekoliko časopisa. Skrenuo je pogled u stranu, izgledao je kao da mu je malo neprijatno. Bilo je članaka u tim časopisima... i shvatio sam suštinu. Namrštio se, pažljivo me gledajući minut. Da li ti smeta što nikad nisam... Pre no što je stigao da završi, odmahnula sam glavom. Ne, Arčere. Ti si najseksipilniji muškarac kojeg sam upoznala. Čak i onog dana kad si mi pomogao na parkingu, i tada si mi bio privlačan. Čak i sa onom ludom bradom i dugom kosom. Nasmešili smo se jedno drugom. Mislim da nam dobro ide. Šta ti kažeš?, zadirkivala sam ga, ljubeći mu vrat. Nasmejao se, klimnuo glavom i poljubio me. Ostali smo u zagrljaju, ljubeći se nežno. Ja sam trljala nosić o njegov vrat, koji je divno, slasno mirisao. Mogla sam da ostanem tako ceo dan. Digla sam glavu kad sam se setila razgovora s Travisom. Hej, videla sam danas Travisa u gradu, i pitao je kako bi bilo da ti dođe u posetu. Arčer je nabrao obrve, ali ništa nije rekao. Nisam mu pomenula da sam izašla jednom na sastanak s Travisom. Ionako to nije bilo važno, jer nisam ništa osećala prema Travisu, pa nije bilo ni razloga da to ističem. Rekao je da mu je žao što nije imao bliskiji odnos s tobom. Arčer je podigao obrvu. Rekao je da će ti doći u posetu ove nedelje. Arčer je izgledao sumnjičavo, nezadovoljno. U čemu je stvar?, pitala sam. Ne voliš ga? Premestila sam se iz njegovog krila na kauč, da bismo oboje mogli da koristimo ruke za razgovor. Za ovo kratko vreme koliko smo se poznavali, postali smo stvarno dobri u sporazumevanju na znakovnom jeziku. Koristili smo skraćene znake za reči koje smo oboje znali, pomerali usne samo za pojedine delove reči i tako to. Sad nam je trebalo duplo manje vremena za rečenicu nego pre dve-tri nedelje. Arčer je značajno napredovao otkako sam prvi put razgovarala s njim na znakovnom jeziku. Učio je od mene tokom naših razgovora. Na kraju krajeva, ja sam se znakovnim jezikom služila čitavog života. Bio mi je to drugi maternji jezik. On ga je naučio iz knjiga i prvi put ga je u praksi koristio. Do pre nekoliko nedelja morao je da pomera usne, da nemo izgovara reči za koje nije znao znakove - sad to više nije bilo slučaj. Ne baš, rekao je. On se igra s ljudima, Bri. Zagledao se u daljinu, a vilica mu se stegla zbog sećanja na neki događaj. Nisam ga video nekoliko godina - ako ne računamo da sam ga viđao kako se vozi po gradu svojim policijskim kolima. Pažljivo sam ga gledala. Pa, mislim da se promenio, da je sad drugačiji. Stvarno je fin momak. Možda bi mogao da mu pružiš šansu? Zar ne bi bilo lepo da s nekim iz porodice imaš


dobar odnos? Pomislila sam kako bih sve dala samo da imam barem jednu osobu koju bih mogla nazvati rodbinom ili članom porodice. Uradila bih sve što mogu da uspostavim odnos s tom osobom, kad bi mi se samo ukazala prilika. I htela sam da Arčer to ima. Bilo mi je krivo što je, ne računajući mene, sve vreme ovde sam, bez igde ikoga. Želela sam da ima prijatelje, porodicu... htela sam da bude srećan, da bude deo društva. Arčer je i dalje izgledao sumnjičavo, ali video je na mom licu nešto što je verovatno izgledalo kao nadanje i upitao: Hoćeš damu pružim šansu? Sporo sam klimnula glavom, da. Nastavio je da me gleda. U redu, onda hoću, rekao je jednostavno. Spustila sam mu dlan na obraz, nagnula se i poljubila mu meke usne. ˝Znam da ti to nije lako. Hvala ti˝, rekla sam, progovorivši u njegove usne. Klimnuo je glavom, privukao me k sebi i čvrsto zagrlio.


DEVETNAESTO POGLAVLJE Arčer

Nikad u životu nisam bio srećniji. Radio sam svakog dana na imanju dok su mi se štenci motali oko nogu, upadali u svakakve vrste nevolja, obarali stvari i pravili nered gde god bi se našli. I svakog popodneva srce bi mi radosno poskočilo kad bih čuo škripanje kapije koje javlja da dolazi Bri. Razgovarali bismo, pričala bi mi kako je provela dan. Oči bi joj se caklile kad bi mi govorila koje je sve nove recepte smislila sad kad su joj Norm i Megi dali da izmeni neke stavke menija. Izgledala je tako ponosno i srećno kad je rekla da je čak i Norm nerado, gunđajući, priznao da su njeni recepti za priloge uz glavna jela bolji od njegovih. Rekla je da sada planira da se posveti glavnim jelima. Kad mi je namignula, steglo mi se u grudima koliko je lepa bila. Ponekad mi se čini da previše piljim u nju, pa brzo skrenem pogled kad me uhvati u tome. A hteo bih da je gledam ceo dan - za mene je ona najlepša žena na svetu. Sviđa mi se što njena smeđa kosa ima nijanse zlatne kad je obasja sunce. Sviđa mi se što su joj oči malo iskošene i kako su joj usne pune i ružičaste, kao ružin pupoljak. Volim da ih ljubim. Mogao bih da ih ljubim večno. Imaju ukus breskvi. Sviđa mi se oblik njenog lica - kao srce. I volim njen osmeh, kako joj se celo lice obasja i kako radost sija iz njenih očiju. To je lepo i neponovljivo, iskreno, istinito, i srce bi mi poskočilo svaki put kad bi se okrenula ka meni. Volim njeno vitko telo i kako joj je koža bela tamo gde ju je prekrivao kupaći kostim. Počeo je da mi se diže, namestio sam ga u pantalonama i izbacio iz glave misli o njenom telu. Radio sam i trebalo je da budem fokusiran, usredsređen. Nasuo sam još malo maltera između kamenova koje sam postavljao bočno od stepenica. Skupio sam ih na obali pored jezera i pomislio sam da će se s njima stepenište bolje uklopiti u novo, popločano dvorište. Upravo sam završavao s poslom kad sam čuo kako se kapija otvara. Namrštio sam se. Ko bi to mogao da bude? Bri radi u restoranu danas do dva. A tek je bilo podne. Ustao sam i izašao ispred kuće. Video sam Travisa u uniformi kako polako prilazi i osvrće se kao da nikad nije bio ovde. Mada, poslednji put kad je video kuću i imanje bili smo deca i sve je izgledalo drugačije. Tad me je ugledao. Izgledao je iznenađeno. Prešli smo još po nekoliko koraka i sreli se ispred kuće. ˝Zdravo, Arčere.˝ Obrisao sam ruke krpom i pogledao ga, čekajući da mi kaže zašto je došao. ˝Lepo je ovde. Kuća i dvorište lepo izgledaju.˝ Klimnuo sam glavom, prihvatajući njegov kompliment. Znao sam da dobro izgledaju. ˝Marljivo si radio.˝ Ponovo sam klimnuo glavom. Uzdahnuo je. ˝Slušaj, čoveče, Bri mi je rekla da provodite vreme zajedno, i ja sam...˝ Provukao je prste kroz kosu, izgledao je kao da razmišlja. ˝Pa, hteo sam da svratim da te pozdravim. I da se izvinim što nisam ranije dolazio.˝


Gledao sam ga pažljivo. Nikad mi nije bilo lako da pročitam Travisove namere. I ranije sam upadao u njegove zamke. Pretvarao bi se da mi je prijatelj, i onda bi mi, da se slikovito izrazim, zabo nož u leđa. Čak i u detinjstvu, i pre nesreće. Ni sad mu nisam verovao, ali mislio sam da se ljudi mogu promeniti - mnogo vremena je prošlo. Daću mu šansu. Zbog Bri. Samo zbog Bri, Zato što mislim da će je to usrećiti. Sve bih učinio da bude srećna. Klimnuo sam mu i osmehnuo se krajičkom usana. Pokazao mu ka kući, pitajući ga ćutke hoće li da uđe. ˝Da, da, naravno˝, rekao je. Krenuli sam ka ulaznim vratima. Pustio sam ga da prvi uđe, prateći ga i pokazujući ka kuhinji. Izvadio sam čašu iz kuhinjskog ormana, napunio je vodom iz slavine i ispio, Kad sam završio, pokazao sam na čašu i na njega i podigao obrvu. ˝Ne, hvala˝, rekao je. ˝Sad sam, u stvari, na pauzi za ručak, tako da ne mogu dugo da ostanem. Zanima me da li si raspoložen da večeras izađeš sa mnom i momcima. Ništa veliko i svečano - obično momačko druženje, nekoliko piva, priča, malo šale, smeha.˝ Obrve su mi se skupile i zurio sam u njega. Pokazao sam na ožiljak i napravio grimasu kao da se smejem. Travis je uzdahnuo. ˝Ne možeš da se smeješ?˝ I zaista je izgledao postiđeno. Nikada nisam video Travisa s takvim izrazom lica. Možda se promenio. ˝Čekaj˝, izgleda da je još malo razmislio, ˝ti možeš da se smeješ. I bezglasni, nemi smeh je i dalje smeh. Ma, hajde, zar ne bi voleo da se malo zabaviš? U tome je poenta. Da pobegneš od ove kuće, barem na jedno veče? Da budeš normalan momak?˝ Želeo sam da budem normalan momak. Ili u najmanju ruku, želeo sam da me Bri vidi kao čoveka koji je barem malo nalik drugima. To nikad ranije nisam želeo. U stvari, ranije sam želeo upravo suprotno - da izgledam što nenormalnije tako da niko i ne poželi da me pogleda i upozna. Ali sad, sad je tu bila Bri. I čeznuo sam da joj pružim ono što zaslužuje, ne tužnog pustinjaka koji nikad ne napušta svoje imanje. Bio sam siguran da je ona izlazila s momcima pre no što je mene upoznala. Verovatno su je izvodili u restorane i klubove. Ja nisam znao kako se to radi. Bilo je vreme da naučim. Klimnuo sam glavom Travisu, i usnama oblikovao reči: U redu, važi. Izgledao je malo zapanjeno, ali osmehnuo se - blesnuli su njegovi veliki, beli zubi. ˝Dobro, dogovoreno!˝ rekao je. ˝Svratiću onda doveče po tebe. Da li ti odgovara da dođem u devet?˝ Slegnuo sam ramenima. To mi je izgledalo nekako kasno za izlazak, ali ja nisam imao pojma kad se izlazi u provod s društvom. Travis je ispružio ruku. Prihvatio sam je i rukovao se s njim. ˝U redu, vidimo se onda.˝ Nasmešio se. ˝Sam ću izaći, ne moraš da me pratiš.˝ Izašao je iz kuhinje i zatvorio ulazna vrata za sobom. Naslonio sam se na radnu ploču u kuhinji i prekrstio ruke na grudima, razmišljajući. Iz nekog razloga, nisam imao dobar osećaj u vezi s tim. Ali pripisao sam ga nervozi i otišao da se istuširam.

U devet sati i deset minuta Travis je otvorio kapiju. Ustao sam sa stolice na tremu gde sam ga čekao. Otišao sam prilazom do kapije i zaključao je kad sam izašao. Travis je imao veliki, tamnosrebrni kamionet, i čekao je na putu s upaljenim motorom. Duboko sam udahnuo. Poslednji put bio sam u kolima - a da se toga sećam, mislim da se ambulantna kola ne računaju - onog dana kada sam izgubio glas.


Stisnuo sam zube i popeo se u kamionet, silom izbacivši iz glave sećanja na taj dan. Travis je dodao gas i krenuo. ˝Dakle, čoveče˝, rekao je, gledajući me, ˝lepo si se sredio. Izgledaš čak bolje i od mene.˝ Nasmejao se, ali nisam mu video oči. Bri je praktično skakala od sreće kad sam joj rekao da izlazim s Travisom i njegovim prijateljima, ko god oni bili. Onda mi je pomogla da odaberem šta ću obući, mada izbor nije bio veliki. ˝Arčere˝, pitala me je, podigavši košulju, ˝kad si poslednji put išao da sebi kupiš nešto?˝ Slegnuo sam ramenima. Stric je to radio. Kupio mi je pantalone i košulje kad sam imao osamnaest godina. Gledala me je minut u tišini, a onda rekla: ˝Pusti me da pogodim, nisi bio...˝ mahnula je rukom prema meni, pretpostavljam pokazujući moje mišiće, ˝skroz razvijen.˝ Klimnuo sam glavom i slegnuo ramenima. Uzdahnula je kao da je to neki problem i počela da kopa po mojoj pohabanoj, staroj odeći. Na kraju, izvukla je par farmerki koje su izgledale pristojno i rekla da mogu da prođu kao namerno iznošene. Pronašla je i košulju, za koju sam i zaboravio da imam, jer mi je bila velika kad ju je stric kupio za mene, pa je nisam ni nosio. Bri je izgledala zadovoljno pa sam i ja bio zadovoljan. Možda čak odem do grada i uzmem nekoliko novih stvari ako će Bri to usrećiti. Travis je uključio radio i neko vreme vozili smo se slušajući muziku. Kad sam primetio da smo se uputili van grada, potapšao sam Travisa po ruci, pokazao na put i upitno podigao ramena. ˝Idemo u klub s druge strane jezera. Zove se Tizers.˝ Pogledao me je, podigavši obrve značajno. ˝Možemo li da porazgovaramo kao dva muškarca?˝ Sad sam ja podigao obrve. Nisam tačno znao kuda to vodi i bilo mi je malo neprijatno. ˝Da li si već bio fizički intiman sa Bri? Jeste li imali odnose?˝ Pogledao sam Travisa i onda brzo vratio pogled na drum. Nisam baš nešto posebno bio voljan da pričam s njim o tome, iako bih mu, da sam imao poverenja u njega, vrlo rado postavio nekoliko pitanja. Ali nisam. Dok se ne dokaže suprotno, držaču se toga da uglavnom nije dostojan poverenja. ˝U redu, shvatio sam, nećeš da pričaš o Bri.˝ Zaćutao je na minut. ˝Mogu li bar pretpostaviti da niste išli do kraja?˝ Slegnuo sam ramenima i klimnuo glavom. Zaključio sam da je to u redu i da mogu da mu kažem šta nismo radili. Nasmešio se. U polutami kamioneta zubi su mu blesnuli i senka mu je prekrila lice. Na sekund je ličio na one zle klovnove koje sam viđao u prodavnicama za Noć veštica. Trepnuo sam, i opet je bio Travis. ˝Pretpostavljam da ti to želiš?˝ Pogledao sam ga s nepoverenjem, ali klimnuo sam glavom. Naravno da želim. Ko to ne bi želeo? Bri je bila slatka i lepa. Opet se osmehnuo. ˝U redu, reći ću ti kako stoje stvari, Arčere, kad se... viđaš s devojkom lepom kao što je Bri, Ona verovatno ima iskustva i želećeš da znaš šta radiš kad preduzmeš taj veliki korak. Zato te vodim u ovaj klub. Biće tamo žena koje će ti dozvoliti... da se vežbaš na njima. Shvataš?˝ Srce je počelo da mi bije u grudima. Ne baš, hteo sam da kažem. Umesto toga, samo sam zurio u njega, kako bih mu dao do znanja da treba to da mi pojasni. Zasad mi se predlog nije


sviđao. Nimalo. Ali više od svega - nisam želeo da mislim na iskustva koja je Bri možda imala, na muškarce s kojima je možda bila ranije. U stvari, od toga mi se krv ohladila u žilama, i poželeo sam da udarim nešto. Radije uopšte ne bih na to mislio. A Bri mi je rekla da joj ne smeta što ja nemam nikakvog iskustva. Da li je govorila istinu? Sumnja je počela da mi pleni grudi, bilo mi je teško da progutam knedlu. Travis kao da mi je čitao misli. ˝Devojke će ti reći da im ne smeta što si neiskusan, ali veruj mi, i te kako će ceniti što znaš šta radiš kad je odvedeš u krevet. Ne želiš valjda da se ušeprtljaš s njom kao neka budala? Da se osramotiš?˝ Gledao sam kroz prozor, poželevši da mogu da mu kažem da okrene prokleti kamionet i da me vrati kući. Nisam ovako zamišljao večerašnji provod. ˝Hej, nemoj da se zbog toga nerviraš. Svi muškarci to rade. Neoženjeni, oženjeni - moj prijatelj Džejson u braku je već skoro deset godina i još uvek koristi usluge devojaka. Žena mu gleda kroz prste jer i ona od toga ima koristi. Shvataš?˝ Nastavio sam da piljim kroz prozor. Mislio sam na strica Nejta, koji je umeo ponekad da ode, a kad bi se vratio mirisao je na parfem i imao ruž za usne svud po kragni košulje. Nije imao devojku ni ženu, tako da je verovatno viđao žene kao što su ove koje rade u klubu u koji me je Travis sada vodio. A Nejt je bio dobar čovek. Voleo bih da je još živ da mogu da ga pitam ponešto u vezi s ovim. Znao sam da nisam glup, ali sam isto tako znao da imam još mnogo da učim. Stalno sam čitao knjige, ali o stvarnom svetu nisam puno znao, od toga kako se ljudi ophode jedni prema drugima, kako komuniciraju, do načina na koji se ponašaju i kako reaguju. Imao sam osećaj kao da se stalno igram žmurke - nije mi se sviđao taj osećaj. Stali smo ispred zgrade s tamnim staklima i velikim parkingom ispred. Na velikom, ružičastom i crnom neonskom znaku pisalo je Tizers svetlećim slovima. Stali smo na parking-mesto i Travis se okrenuo ka meni. ˝Slušaj, ne moraš da radiš ništa što ti ne prija. Ali veruj mi kad ti kažem, ako ti se neka svidi, slobodno joj priđi. Bri će ti biti zahvalna. To rade muškarci, Arčere.˝ Uzdahnuo sam i otvorio vrata. Ući ću s Travisom. Ako ništa drugo, Bri će se radovati što sam izašao u provod s momcima. Otišli smo do vrata i krupan momak obrijane glave, u majici s kratkim rukavima na kojoj je pisalo ˝osoblje˝, tražio nam je lične karte. Okrenuo sam se da odem, ali Travis me je zgrabio za ruku. Nagnuo se, pokazao značku i rekao nešto krupnom momku. Ovaj je klimnuo glavom i mahnuo nam da uđemo. U klubu je treštala muzika - nešto o seksu i slatkišima - i začkiljio sam u polutami dok sam razgledao prostoriju. Mali stolovi bili su poređani oko velike piste u sredini, i oči su mi se raširile kad sam video polunagu devojku kako klizi niz zlatnu šipku. Nekoliko sekundi stajao sam i buljio u nju. Tada me je Travis zgrabio za ruku i povukao ka stolu, za kojim su dva momka sedela s dopola ispijenim pićima. ˝Hej, seronje˝, rekao je Travis, okrenuo jednu od stolica i seo tako da mu naslon bude spreda. Pogledao me i pokazao na stolicu do sebe. Seo sam. ˝Džejsone, Brede, ovo je moj rođak Arčer.˝ ˝Hej, zdravo čoveče˝, rekao je Džejson, ispruživši ruku. ˝Drago mi je što si nam se pridružio.˝ Rukovao sam se s njim i primetio da je Travis govorio istinu, imao je burmu. ˝Drago mi je˝, rekao je Bred. Rukovao sam se i s njim. Kelnerica je došla obučena u nešto što je ličilo na kupaći kostim s malom suknjom i pitala šta ćemo da naručimo. Travis se okrenuo ka njoj, bacio pogled na njenu pločicu s imenom i rekao: ˝Ćao,


Brenda.˝ Zakikotala se i prešla pogledom po našem stolu. ˝O, pa, vi ste neki zgodni momci˝, rekla je. Ljubazno sam se nasmešio kad su nam se pogledi sreli. ˝Šta da vam donesem? Šta ćete da pijete?˝ Travis se nagnuo napred. ˝Turu tekile, 'kuervo gold' i turu 'džinglinga'.˝ Kelnerica se nasmešila i otišla da nam donese piće. Travis je ćaskao sa Bredom i Džejsonom dok sam ja gledao šou na bini. Kad je devojka raširila noge i skliznula niz šipku, osetio sam kako mi se diže. Pribio sam se uz sto da ostali to ne primete. Travis me je pogledao i znalački se nasmešio. Kelnerica je spustila pića na sto, a Travis joj je platio. Malo se nagnula i stavila novac između velikih grudi. S mukom sam progutao knedlu. Nisam znao šta da mislim o svemu tome. Travis se okrenuo, podigao čašicu i rekao: ˝Za Arčera! I za nezaboravnu noć!˝ Ostali momci digli su čaše, smejući se i nazdravljajući: ˝U to ime!˝ Gledao sam ih kako su ispili napitak u jednom brzom gutljaju i onda stavili limun u usta. I ja sam isto uradio, potrudivši se da ne ispljunem kad je piće počelo da mi peče grlo. Oči su mi zasuzile i stavio sam limun u usta i posisao kiseli sok. To je pomoglo. Travis me je pljesnuo po ramenu i rekao: ˝Tako je!˝, i podigao flašu s pivom ka meni. I ja sam podigao svoje pivo ka njemu i otpio. Napravio sam grimasu kad sam osetio kakvog je ukusa. Stric Nejt je voleo da pije. Držao je viski svud po kući i probao sam ga kad mi je bilo petnaest godina. Izgledalo je da se njemu baš mnogo sviđa. Za mene je imao ukus kao apotekarski alkohol za dezinfekciju. Ispljunuo sam prvi gutljaj. Zašto se njemu toliko to sviđalo nisam imao pojma. I posle toga sam izbegavao i da probam alkoholna pića. Osim toga, moj otac bio je težak pijanac i još uvek se sećam kako je jedva mogao da hoda kad bi došao kući, ali bio je dovoljno snažan da išamara moju majku. Izbacio sam te misli iz glave i ponovo se posvetio onome što se dešavalo na bini. Izašla je nova devojka - mala, s dugom svetlosmeđom kosom. Ličila je pomalo na Bri. Gledao sam kako počinje da se vrti uz muziku, da klizi uz šipku i niz šipku s jednom nogom omotanom oko nje. Prineo sam pivo usnama i otpio veliki gutljaj. Ovo je bilo previše - glasna muzika koja je tutnjala iz zvučnika, pokliči i povici, glasan razgovor oko mene, zvuci i prizori su me obasipali, a moje telo je reagovalo na te stvari tako da nisam bio siguran da mi se to dopada. Ali pivo mi je sad pomagalo, stvari su postajale dovoljno zamagljene da su bile podnošljive. Tako je nestao i deo moje zbunjenosti. Kad je devojka završila s plesom, svi momci ispred bine nagli su se napred i počeli da joj stavljaju novčanice u donji veš. Jedan je mahnuo novčanicom od dvadeset dolara. Kad je dopuzala do njega, stavio je ruku između njenih nogu i zavukao je pod gaćice ispod prepona. Skrenuo sam pogled u stranu. Bilo mi je dosta. Nisam imao nikakvo merilo vrednosti za ono što se ovde dešavalo, i zbog toga sam se osećao indisponirano, ugroženo, kao da su svi bili u prednosti u odnosu na mene. Nije mi se to sviđalo. Zato sam i ostajao na svom komadu zemlje i nisam ni pokušavao da ulazim u odnose s drugim ljudima. Nije mi bio potreban još jedan razlog da se osećam kao da svi osim mene znaju šta se, dovraga, dešava. Okrenuo sam se ka Travisu, počeo da ustajem i da pokazujem ka vratima. Travis me je grubo gurnuo odozgo po ramenima i pao sam nazad u stolicu. Vilica mi je škljocnula. Nagnuo se ka meni, stisnutih usana. Uhvatio me za rame kad sam ga oštro pogledao. Ako misli da može ovde da me zadrži protiv moje volje, grdno se vara. Stopiraću do kuće ako treba. ˝Slušaj, brate˝, rekao je tiho, pretpostavljam da ga ostali momci ne bi čuli, iako su bili


zauzeti dovikivanjem i podvriskivanjem devojci na bini. ˝Misliš da Bri ne koristi priliku da uživa sa strane, i to možda baš sad? U stvari, ja to vrlo dobro znam.˝ Pogledao me je iskusno i nagnuo se bliže. ˝Sviđa mi se što joj usne imaju ukus bresaka.˝ Oči su mi usplamtele, a stomak se zgrčio. Ljubio je Bri? Travis je uzdahnuo. ˝Samo hoću da ti pomognem, Arčere. Bri ne misli da možeš da je zadovoljiš, pa zato odlazi tamo gde zna da će dobiti ono što joj treba.˝ Podigao je obrve, očigledno ukazujući na sebe. ˝I kako sad stvari stoje, ti joj to ne možeš pružiti. Zato sam te doveo ovde, čoveče.˝ Seo sam, mršteći se prema bini na kojoj se crnka nagnula preko stolice. Bri se ljubila s drugim muškarcima? Bri se ljubila s Travisom? Gnev mi je pojurio krvotokom. Ali možda nisam mogao to da joj zamerim, ni da je krivim zbog toga. Možda sam je pogrešno pročitao - mislio sam da joj se sviđa ono što radimo kad smo zajedno, ali kako sam ja to stvarno mogao da znam? Bio sam kompletni novajlija. Verovatno joj je bilo dosadno sa mnom. Još jedna tura piva stigla je za sto. Dobro sam potegao iz pune flaše. Bio sam nesrećan i ljut kad bih pomislio na Bri sa Travisom, ali alkohol i devojke na bini grejali su mi krv u žilama - i bio sam uzbuđen. Želeo sam da odem kući da budem s Bri. Želeo sam da je ljubim i da je okusim svuda. Želeo sam da me ponovo uzme u usta... ali hteo sam da znam da to radim kako treba. Nisam hteo da se osećam kao devica, kao nevin muškarac. Devojka na sceni prešla je rukom preko svojih grudi, zgrabila šipku i glumila seksualni čin na njoj. Bio sam u punoj erekciji pod stolom. Sada nisam mogao da se dignem i odem. Ostali momci su i dalje povremeno pratili šta se dešava na bini, razgovarali su glasno i smejali se. Nisam ih više slušao. Nastavio sam da pijem - navikao sam se i počelo je da mi prija. Plavuša koja je ranije bila na sceni došla je do našeg stola, nagnula se i prošaputala nešto Džejsonu na uvo. Nasmejao se, ustao, pošao za njom i izašao na vrata pored bine. Pogledao sam Travisa, a on mi se nacerio. Nagnuo se ka meni. ˝Imam iznenađenje za tebe˝, rekao je glasno da nadjača muziku. ˝Mislim da će ti se svideti.˝ Pogledao je iza sebe i mahnuo nekome. Ubrzo je jedna devojka došla za naš sto. Izgledala mi je poznato. Travis se nagnuo napred. ˝Arčere, sećaš li se Amber Dolton? Sad radi ovde.˝ Amber Dolton: devojka u koju sam bio zaljubljen kad sam imao četrnaest godina. Devojka pred kojom me je Travis ponizio. Alkohol koji mi je kolao telom mora da je bio razlog što se nisam osećao posramljeno. Samo sam nastavio da je gledam, da gledam njenu do ramena dugu crnu kosu, iste one krupne smeđe oči koje sam voleo pre mnogo godina. Bila je lepa kao nekad. ˝Arčer Hejl?˝ prošaputala je. Oči su joj se raširile od iznenađenja. ˝Bože, nisam imala pojma.˝ Prešla je pogledom po meni. ˝Baš si lepo porastao˝, nasmešila mi se. Nisam se mogao odupreti, zadovoljstvo me je preplavilo. Imao sam osećaj da je sve ono što se desilo pre svih ovih godina ispravljeno i nadoknađeno sjajem u njenim očima, kojim je izrazila zadovoljstvo mojom pojavom. ˝Amber˝, Travis se umešao, ˝verujem da je Arčer spreman za privatnu seansu o kojoj smo se ti i ja dogovorili.˝ Namignuo joj je. Glava mi se malo razbistrila i odmahnuo sam glavom, ne, i pružio joj ruku da se pozdravimo - bio je to ˝drago mi je da smo se videli˝ gest. Ignorisala je moju ispruženu ruku i posadila mi se u krilo. Preplavio me je miris vanile koji je lebdeo oko nje. Malo sam se ukočio. Nisam znao šta da radim s rukama, osim da ih pustim da mi vise sa strane. ˝Sjajan predlog!˝, zapevušila je, pribivši se bliže i migoljeći po mojoj polutvrdoj erekciji.


Usisao sam vazduh. Bilo je čudno, nastrano, ali prijatno. Nisam znao šta da radim. Dok je muzika tutnjala ritmično u pozadini, Amber se nagnula i šapnula mi u uvo: ˝Jebote, izgledaš divno. Arčere. A tvoje telo...˝ Prešla je prstom po mojim grudima. ˝Znaš li da si mi se sviđao kad smo bili klinci? Videla sam kako si me gledao tamo kraj jezera. I želela sam da izađeš... ali nikad nisi...˝ Posmatrao sam kako se njen prst ravnomerno spušta niz moje grudi sve do struka. Zavukla ga je samo malo u moje farmerke i onda mi ga vratila na grudi. Sad sam ponovo bio u punoj erekciji. ˝Hajde, vas dvoje, idite,˝ Travis se nasmejao. ˝Lepo se zabavite.˝ Amber je skočila iz mog krila, uspravila se i povukla me za sobom. Išao sam tik iza nje da sakrijem stanje u kojem sam bio, i malo sam se ljuljao. Prokletstvo, bio sam pijaniji nego što sam mislio. Amber me je povela ka istim onim vratima kroz koja je Džejson nestao. Išli smo dugim, zamračenim, slabo osvetljenim hodnikom, a onda me uvukla kroz vrata levo i zatvorila ih za sobom. Na sredini sobe nalazila se stolica. Nežno me je smestila u nju. Otišla je do stola i baktala se s nečim. Ubrzo se iz zvučnika na zidu začula muzika. Bila je to prijatna muzika ovoga puta - ne preglasna i ne napadna. Tu sam se osećao bolje. Amber mi je prišla. Naterao sam se da mi očni kapci ne padnu. Osećao sam kako mi krv u venama struji, a istovremeno sam se osećao tupo, obamrlo. Uskočila mi je u krilo i njen parfem zapahnuo me je ponovo, golicajući mi nos. Njihala se uz muziku zatvorenih očiju i izvila se unazad tako da mogu da je gledam. Bila je lepa, ali ne kao Bri. Sad kad sam je gledao izbliza, pod svetlima koja su bila nešto jača nego ona u glavnoj sali, nije mi se svidela sva ta šminka na njenom licu. Pomislio sam da ima neke grubosti u njenom pogledu - toga nije bilo kad smo bili klinci u pubertetu. Njihala se sve dok se nije sasvim uspravila. Spustila je tesnu majicu s bretelama. Dojke su joj iskočile. Uhvatila me je za šake i spustila ih na svoje grudi. Kurac mi je nabrekao u farmerkama. Trljao sam joj bradavice onako kako je Bri volela i Amber je zabacila glavu i zaječala. Stisnuo sam ih blago. Imala je veće sise od Bri, a pod rukom su bile drugačije - nisu bile meke, već prilično čvrste, a koža je bila rastegnuta i sjajna. Amber je otvorila oči i uspravila glavu. Gledala me je pažljivo, oblizujući usne. ˝Znaš˝, rekla je, otkopčavajući gornja dva dugmeta na mojoj košulji, ˝ovde obično pružamo samo uslugu plesanja u krilu, ali Travis mi je dodatno platio da radimo šta god ti želiš.˝ Posegla je rukom i protrljala ga preko pantalona. Oči su mi se sklopile i glasno sam zadahtao. ˝Bože, baš ti je veliki, dušo˝, uzdahnula je, prelazeći usnama po mom vratu. Malo sam poskočio kad me je gricnula i uštinula zubima. ˝Mhmm˝, zaječala je, trljajući se o mene. ˝Jedva čekam da zajašem taj tvoj veliki tvrdi kurac. Da li više voliš brzo i divlje, ili sporo i duboko? Hmm?˝ Zapevušila je. ˝Otkrićemo to zajedno, zar ne, dušo?˝ Telo mi je odgovorilo na njene reči, ali osećao sam da nešto u vezi s tim nije bilo kako treba. Nisam istinski ni poznavao tu devojku. Da li je stvarno trebalo da je iskoristim za seks i da se vratim Bri, devojci do koje mi je stvarno stalo? Da li je zaista to bilo ono što je Džejson radio svojoj ženi? Želeo sam da za Bri budem poput drugih, normalnih muškaraca - nisam hteo da se ljubi s Travisom - ali ovo, ovo je izgledalo... Bože, nisam mogao da razmišljam od alkohola i od Amberinog trljanja preko farmerki. Misli su mi se smotale u klupko, a osećanja nekontrolisano letela na sve strane. Morao sam da izađem iz ove sobe. Završiću s ovim i otići kući. I onda, odmah ujutru, otići ću do Bri.


Isteturao sam se iz sobe deset minuta kasnije i krenuo da nađem Travisa. Još uvek je bio za našim stolom. Crvenokosa devojka sedela mu je u krilu. Potapšao sam ga po ramenu. Širok osmeh razlio mu se po licu kad me je ugledao. Sklonio je crvenokosu iz krila i rekao: ˝Jesi li spreman da krenemo, druškane?˝ Klimnuo sam glavom namršteno. Jedino to sam i želeo, da izađem odavde i da odem kod Bri. Da je zagrlim. Utučenost me je stigla kad sam pomislio na ono što sam uradio s Amber. Pokušao sam da se oslobodim tih misli - nisam uradio ništa od onoga što su drugi muškarci u klubu radili, A video sam brojne burme u mraku. Supruge su očigledno pristajale na te stvari. Izgleda da sam zaista bio drugačiji. Bio sam izopštenik, zato što to ne bih ponovio. Osećao sam se prazno i nesrećno... i bilo me je sramota, stideo sam se. Prešli smo most i vozili se ka Pilionu. Travis je bio ćutljiv celim putem, samo mu je osmejak igrao na usnama. Nisam mario, bilo me je baš briga zašto se smeška. Pospan od alkohola, naslonio sam glavu na prozor, zatvorio oči i mislio na Bri. Travis me je prodrmao, činilo mi se da je prošlo samo nekoliko sekundi. Krmeljivo i mamurno sam otvorio vrata i izašao. Tačno pre no što ću ih zatvoriti, Travis mi je namignuo i rekao: ˝Hajde još koji put ovo da ponovimo, brate.˝ Nisam odreagovao na njegove reči, samo sam okrenuo leđa kamionetu. Tek tada sam primetio da se nalazimo ispred kuće u kojoj živi Bri. Okrenuo sam se da se vratim u Travisov kamionet, ali on je dao gas. Zateturao sam se unazad kad je uz škripu točkova sljuštio asfalt i otišao.


DVADESETO POGLAVLJE Bri

Okrenula sam se u krevetu, smešeći se kroz prozor jezeru. Pozvala sam Melani i Lizu kad sam saznala da Arčer izlazi s Travisom, i dogovorile smo se da se vidimo. Otišle smo u grad, u bilijar-klub, popile nekoliko piva, smejale se i pričale, uglavnom ogovarale. Izgleda da je jedna devojka u gradu bila u vezi s najmanje trojicom oženjenih muškaraca. Žene Piliona bile su preneražene, i digle su glas. Naravno, ja sam mislila da ne treba nju toliko kriviti već muškarce koji su dali zavete i prekršili ih. Ali pretpostavljam da je bilo manje bolno verovati da su im muškarci zavedeni nekim činima i mračnim čarima, nego da su obične lažljive prevarantske guzice. Pričale smo puno i o Arčeru, ispričala sam im sve o njemu. Slušale su me zapanjeno, s uzbuđenjem. ˝Bože, nismo imale pojma, Bri˝, rekla je Melani. ˝Mada, znaš˝, nastavila je, ˝ti si jedina koja je mogla otkriti da je Arčer tako divan. To je bilo suđeno. Znaš znakovni jezik... i nisi odavde... i on je bio sam i ni sa kim nije pričao - kao da je sve to sudbina najlepše uredila.˝ Na to sam se sanjivo nasmešila, puštajući da me njene reči obaspu. Tako je bilo. Tako sam ja to osećala. Kao najlepši dar sudbine. Rano smo se rastale, jer sam ujutru radila. Stigla sam kući u jedanaest, istuširala sam se i onda neko vreme čitala. Mislila sam na Arčera i pitala se kako se provodi. Bila sam tako ponosna što je pristao da izađe s Travisom. Izgledao je sumnjičavo, nepoverljivo i nesigurno, znala sam da je to uradio samo da bi meni udovoljio. Ali to je bio veliki korak za njega. Jedva da je izlazio sa imanja od svoje sedme godine, ne računajući povremene odlaske u grad u nabavku namirnica i građevinskog materijala za radove oko kuće. Izlazak u bar ili restoran bila je velika stvar, veliki događaj. Nadala sam se da se barem malo zabavio. Trgla sam se kad sam čula kako su se vrata kola zalupila i potom kako pod punim gasom, uz škripu guma, kola odlaze. Šta se, kog vraga, dešava? Fibi je digla glavu s dna kreveta i tiho zalajala. Srce je počelo brzo da mi kuca, strah me je oblio. Umirila sam disanje - ako je to bio neko ko je namerio da mi učini neko zlo, ako je to on, sigurno se ne bi najavljivao nepotrebnom bukom. ˝Prestani da budeš paranoična, Bri˝, promrmljala sam. Ali otišla sam na prstima do dnevne sobe. Fibi mi je bila za petama. Povukla sam jedan kraj zavese i provirila kroz prozor. Videla sam veliku senku koja se nesigurno udaljavala od moje kuće. Da li je to... Arčer? Da, da, to je on. Požurila sam do vrata, otvorila ih i pozvala ga: ˝Arčere!˝ Okrenuo se na putu. Nakrivila sam glavu u stranu, zbunjena. ˝Šta radiš ovde?˝ upitala sam. ˝Dođi ovamo, u pidžami sam.˝ Stajao je tamo nekoliko trenutaka, malo se ljuljao, izgledao je... začkiljila sam na slabom svetlu... pijano i uznemireno. Oh, pobogu, da li ga je Travis napio? Sjajno. Iznenada, krenuo je ka meni oborene glave. Popeo se na trem, došao pravo do mene i zagrlio me. Držao me je čvrsto i zabio mi nos u vrat, duboko udišući. Ukočila sam se u njegovom zagrljaju. Oh, bože, mirisao je na parfem, na drugu ženu - u


stvari, bazdio. Na vanilu, jeftin miris. Srce mi je stalo u grudima i onda počelo da udara kao ludo. Šta se, dovraga, desilo na tom momačkom izlasku u provod? ˝Arčere˝, rekla sam ponovo, odmičući ga nežno. Zakoračio je unazad i napravio pokret kao da pokušava kosom da pokrije lice. Ali nije više imao dugu kosu. Provukao je prste kroz kratku frizuru i pogledao me snuždeno. Podigao je ruke, pokazao mi znacima, nekako aljkavo: Nije mi prijao izlazak s momcima. Ne volim striptiz klubove. ˝Striptiz klub?˝ uzdahnula sam. I tada sam ugledala veliku šljivu na njegovom vratu i svetloružičasti ruž za usne na njegovoj kragni. Oh, bože. Krv mi se sledila. ˝Bio si sa drugom ženom, Arčere?˝, upitala sam. Srce mi je klonulo. Ruke nisu mogle da urade ništa drugo do da nemoćno vise sa strane. Samo je zurio u mene. Namučene oči govorile su mi sve što mu se dešavalo u glavi. Na sekund je pomislio da me slaže, videla sam kako je ta misao sevnula u njegovim zlatno-smeđim očima, a onda mu se poraz prelio licem i klimnuo je glavom, da. Zurila sam u njega dobrih trideset sekundi pre no što sam progovorila. ˝Da li su te naterali da se popneš na binu ili tako nešto?˝, pitala sam, u nadi da je to bila neka momačka ludorija. Nabrao je obrve, a onda su se dve rumene tačke pojavile ma njegovim jagodicama, digao je ruke i pokazao: Ne, bio sam u jednoj od sobi iza bara. ˝U sobi?˝, prošaputala sam. Arčer je klimnuo glavom. ˝Dakle, bio si sa njom?˝, pitala sam. Osetila sam kao da mi boja nestaje s lica. Klimnuo je glavom, postiđen. Oborio je pogled. Zatvorila sam oči na nekoliko sekundi, pokušavajući da svarim to, a onda sam ih opet otvorila. ˝Zašto?˝, upitala sam. Suze su mi punile oči. Arčer je nabio ruke u džepove i samo me gledao. Čist očaj video mu se na licu. Ali šta je trebalo da radim s tim? Trebalo je da zna da ću se uznemiriti što je bio s drugom ženom. Da li je tako malo znao o svetu? O odnosima, vezama? O ljubavi? Ne, u to nisam verovala. Izvadio je ruke iz džepova i pokazao: Ljubila si se s Travisom. Vilica mu se stegla i škljocnula. Namrštila sam se. ˝Poljubila sam Travisa jednom. Ti i ja smo tada bili samo prijatelji˝, rekla sam tiho. ˝Ali postali smo nešto više, izabrala sam tebe, Arčere...˝ Glas mi je utihnuo i onda sam se zagrcnula: ˝Izabrala sam tebe.˝ Bol, ljutnja i poraz ponovo su mi pretresli telo. Ljuljao se ispred mene, izgledao je kao kučence koje su šutnuli. Ali nisam ga ja šutnula. Pročistila sam grlo da ne bih počela da plačem.˝Pijan si˝, rekla sam. ˝Odvešću te kući. Treba da odspavaš.˝ Osećala sam se tupo i obamrlo. Arčer me je uhvatio za ruku. Pogledala sam u njegove prste i onda digla pogled ka njegovom poraženom licu. Pustio mi je ruku i pokazao: Žao mi je. Klimnula sam glavom jednim trzajem brade i dohvatila svoj mantil s kuke pored vrata i izašla. Čula sam kako je Arčer zatvorio vrata iza nas, i njegove korake kako me prate. Ušla sam u kola, a on je seo na mesto suvozača, tiho zatvorivši vrata. Vozili smo se u tišini na kratkoj deonici do Brijar rouda. Kad sam stala ispred njegove kapije, okrenuo se ka meni u kolima, gledajući me molećivo. ˝Samo idi, Arčere˝, rekla sam. Morala sam da odem kući i da se sklupčam u krevetu. Nisam znala kako da sredim i sagledam svoja osećanja u tom trenutku. Arčer je zurio u mene nekoliko sekundi, okrenuo se, izašao iz kola, i zatvorio vrata. Brzo sam se isparkirala i krenula kući. Kad sam pogledala u retrovizor, Arčer je još uvek stajao na kraju puta, s rukama u džepovima, i gledao me kako odlazim.


Kad sam se vratila kući, skinula sam jaknu, vratila se u svoju sobu, popela se u krevet i povukla čaršav preko glave. Tek tada sam pustila suze da poteku, pustoš mi je zahvatila srce. Bio je sa drugom ženom - čovek u kojeg sam se zaljubila za svoj prvi odnos sa ženom izabrao je jeftinu striptize - tu u sobici u baru. I znala sam da sam i ja tome doprinela.

Izvukla sam se iz kreveta nakon samo dva sata sna. Bila sam teška od tuge dok sam se spremala da započnem dan. Okupirala sam se poslom u restoranu što sam više mogla, uzalud pokušavajući da ne mislim na Arčera. Punila sam posude sa šećerom i raspoređivala ih po stolovima. Setila sam se koliko sam samo terala Arčera da izađe iz svoje udobne usamljenosti, da bude više društven. Došlo mi je da se nasmejem od ironije, a onda da padnem na pod i plačem ispod stola. Umesto toga, duboko sam udahnula i počela da brojim kesice s veštačkim zaslađivačem. Delimično sam za ovo i ja bila kriva. Nije trebalo da ga teram da radi nešto za šta nije bio spreman. Jednostavno sam pomislila da nikad neće biti sasvim spreman i da mu neće naškoditi podsticaj osobe kojoj je stalo do njega, da treba neko malo da ga pogura. Ne može ceo život da provede na svom malom parčetu zemlju, a da mu najveća avantura bude odlazak do piljarnice i prodavnice alata. Mislila sam da ni on to ne želi. Ali možda je trebalo da mu ja pomognem da zakorači u svet, umesto da ga teram da prihvati Travisovu ponudu. Travis. Koja je bila njegova uloga u svemu tome? Imala sam osećaj da nije bila mala, bezazlena, ni naivna. Imala sam maglovit utisak da sam Arčera bacila vukovima, umesto da mu pomognem da izađe iz svoje bezbedne čaure. I na kraju, Travis nije sprečio da dođe do onoga što se desilo u klubu. Arčer je povučen i stidljiv. Sigurno ne bi sam potražio seks s drugom ženom. Oštrica bola prostrelila mi je srce i došlo mi je da ponovo zaplačem kad mi se u svesti javila slika kako se zabada u neku poluodevenu ženu. Zatvorila sam oči i odagnala suze. Nije prvi put da budem prevarena preživeću, preboleću i ovo. Ali... nešto u vezi s ovim nije izgledalo kao da me je baš... prevario. Izgledalo je... kao nešto drugo. Zaustavila sam te misli. Ne, neću mu dati izgovor za odluku koju je na kraju sam doneo. Oh bože, bila sam tako zbunjena. I povređena. Tog popodneva, nakon što sam spremila nekoliko činija salata i priloga za sutra, pozdravila sam se s Normom i Megi i krenula kući. Setila sam se da mi treba nekoliko stvari iz prodavnice i nakratko sam tamo svratila. Vraćala sam se do kola na parkingu, po glavi sam i dalje prevrtala situaciju i došlo mi je da vrištim, kad me je neko tiho pozvao po imenu. Okrenula sam se i ugledala ženu s kratkom, smeđom kosom i naočarima. Išla je ka meni, gurajući kolica iz samoposluge. Zaustavila sam svoja kolica i okrenula se ka njoj, smešeći se. ˝Zdravo˝, rekoh joj. ˝Zdravo˝ pozdravila me je toplim osmehom. ˝Znam da me ne poznajete. Ja sam Amanda Rajt. Neka vas ne brine što znam kako se zovete. Ja često u klubu igram karte s En.˝ Opet se osmehnula. ˝Oh, u redu˝, rekla sam. ˝En i ja smo prve komšinice.˝ Klimnula je glavom. ˝Znam. Rekla nam je prošle nedelje. I kad sam vas videla, zaključila sam da ste vi ona Bri koju nam je Eni opisala.˝ Klimnula sam glavom. ˝Pa, drago mi je što mogu da upoznam Eninu prijateljicu. Bila je jako dobra prema meni.˝ ˝Da, ona je divna.˝ Zastala je na sekund. ˝Nadam se da nećete pomisliti da sam nepristojno direktna, ali... pomenula je da posećujete Arčera.˝ Gledala me je radoznalo.


Stvari su se malo promenile otkako sam poslednji put razgovarala s En, ali nije bilo šanse da sad razglabam o tome, tako da sam odgovorila: ˝Da.˝ Nasmešila se i uzdahnula. ˝Ja sam bila najbolja prijateljica njegove majke Alise˝, rekla je. Uzdahnula sam iznenađeno. ˝Poznavali ste njegovu majku?˝ Klimnula je glavom. ˝Da, i uvek sam se osećala... tako loše što nisam više uradila za Arčera kad je Alisa umrla.˝ Tužno je odmahnula glavom. ˝Pokušala sam nekoliko puta da ga posetim, ali na ogradi su bili svi oni luđački znaci s upozorenjima na mine i zamke... Prosto... iz straha sam odustala.˝ Žena se zamislila. ˝Onda sam čula da se po gradu priča da je Arčer ostao mentalno poremećen posle saobraćajne nesreće i pomislila sam da su članovi porodice tu da vode računa o njemu.˝ Stisla je usne. ˝Sad kad sam to naglas rekla, shvatila sam koliko je to slab izgovor.˝ ˝Gospođo Rajt...˝, počela sam. ˝Nemojte da mi persirate, zovite me Amanda.˝ Klimnula sam glavom. ˝U redu, Amanda, nemojte mi zameriti zbog radoznalosti, ali znate li šta je izazvalo nesreću tog dana. Arčer neće da priča o tome, a ja...˝ Nisam znala kako da završim tu rečenicu, reči su mi izbledele i nestale. Amanda mi je stavila ruku na rame. ˝Stalo vam je do njega˝, rekla je, smešeći se. U njenim očima svetlucale su suze. Klimnula sam glavom. ˝Da.˝ I u tom momentu, bez obzira na ono što se desilo između Arčera i mene, shvatila sam da mi je istinski stalo do njega, i da još uvek želim da mu pomognem da ima bogat i pun život, u kojem neće biti samo on i psi, i popločavanje dvorišta iz godine u godinu. Amanda se zagledala negde u daljinu preko mog ramena, razmišljajući, a onda je rekla: ˝O nesreći znam samo ono što sam pročitala u novinama. Naravno, novinar nije bio iz našeg grada - Pilion nema svoje novine. A ljudi ovde o tome ne pričaju. Zbog Viktorije Hejl - svi je se plaše. Ima moć da ostavi ljude bez posla, da im zatvori firme, i već je to uradila onima koji su s njom ukrstili rogove. Bio je to dovoljan razlog da svi budu zabrinuti, i da paze šta pričaju. I reći ću ti još nešto: po mom mišljenju, šta god da se desilo na dan nesreće, počelo je od Viktorije Hejl. Nikad joj nije bilo teško da ljudima upropasti život da bi postigla ono što želi.˝ Usisala sam vazduh kroz zube. ˝Viktorija Hejl?˝ upitala sam. ˝Dolazila je prošle nedelje u restoran u kojem radim da me upozori da se ne zbližavam s Arčerom.˝ Klimnula je glavom kao da je donela neku odluku. ˝Ni sa kim nisam o ovome pričala, ali Tori Hejl je bila bolesno ljubomorna na Alisu. Uvek je manipulisala ljudima da dobije ono što želi. A kad je u pitanju Alisa, Viktorija je često imala uspeha.˝ Tužno je odmahnula glavom. ˝Alisa je uvek imala glupi osećaj krivice zbog nečega - osećala se nedostojnom svega i svakoga. Odrasla je u sirotištu, nikog nije imala na svetu dok nije došla u Pilion...˝ Glas joj se stišavao dok se prisećala prošlosti. ˝Najfinije stvorenje na svetu, ni trunku zla niste mogli naći kod nje, i Hejlovi momci opasno su se zaljubili u nju.˝ ˝En mi je rekla da je izabrala Markusa Hejla.˝ Nasmešila sam se. Ali Amanda se namrštila i odmahnula glavom. ˝Ne, nije ga odabrala - sve je bilo namešteno. Išle smo zajedno na zabavu te noći kad je Alisa zatrudnela. I Viktorija je bila tamo nikad to nisam mogla da dokažem, ali znam da je stavila nešto u piće Alisi i da je to Markus iskoristio. Time je došao u priliku da polaže pravo na nju i da pretekne brata Konora, kojeg je, to je postajalo očigledno, Alisa volela. Naravno, Markus nije očekivao da će ona zatrudneti, ali to se desilo. Venčali su se tri meseca kasnije. Alisi je srce bilo slomljeno, Konoru takođe. I naravno, Alisa je krivila sebe i prihvatila da joj kazna bude brak sa čovekom kojeg nije volela. Često je donosila loše odluke, pre svega zato što sebe nije cenila.˝


Opet je, na sekund, izgledala zamišljeno. ˝Uvek sam govorila da je Tori Hejl posebno talentovana da iskoristi druge da posao obave umesto nje. Njoj su, nekako, ruke uvek bile čiste, a ipak, ona je stajala iza svega.˝ Opet je tužno odmahnula glavom, skoro kao da će zaplakati, ali onda se vratila u sadašnjost, stavila ruku na grudi, i tiho se nasmejala. ˝Oh, pobogu, gle mene kako tračarim o prošlosti na parkingu ispred prodavnice dok ti se smrznuta hrana otapa. Molim te, oprosti mi. U stvari, samo sam htela da se predstavim, da se upoznamo, i da te zamolim da pozdraviš Arčera, i da mu kažeš da mi je njegova majka mnogo značila.˝ Klimnula sam glavom. Tuga me je preplavila od priče o Arčerovoj majci i Arčerovom ocu. Amanda je nastavila: ˝Imam butik u gradu - Mendis.˝ Nasmešila se. ˝Maštovit naziv, zar ne? Svrati ponekad, imaćeš prijateljski popust.˝ Nasmešila sam joj se. ˝To je lepo od vas, hvala, svratiću.˝ ˝Dobro. Baš mi je bilo zadovoljstvo da te upoznam, Bri.˝ ˝Bilo je i meni˝, rekla sam dok se ona polako udaljavala. Utovarila sam kese iz prodavnice i onda sela u kola. Razmišljala sam o slatkoj, finoj devojci koja je došla u nepoznati grad, i o braći koja su je volela - i kako ju je onaj kojeg nije volela naterao da izabere njega i kako se sve završilo tragedijom. I mislila sam na slatkog dečaka kojeg je ostavila, i srce me je bolelo zbog onoga što možda nikad više nećemo imati. Narednih nekoliko dana provela sam na poslu i kod kuće. Uglavnom sam čitala da mi vreme brže prođe. Bilo je bolno. Nedostajao mi je. I začudo, imala sam potrebu da ga utešim. Nisam tačno znala šta se desilo u klubu, osim da je Arčer otišao u sobu s jednom od striptizeta i da je imao seks sa njom. Nisam ni znala da su to u klubu imali na meniju. Ali znala sam da Arčer zbog toga nije bio srećan. Pa, zašto je onda to uradio? Pokušala sam da stvari sagledam iz njegovog ugla, da shvatim kako se osećao kad se našao u striptizbaru. Ali razmišljanje o tome bilo je bolno za mene. U petak, kad sam odlazila s posla, videla sam Travisa preko puta ulice u civilnoj odeći. Začkiljila sam na suncu i videla kako ćaska sa starijim muškarcem. Bes me je obuzeo. On je odveo Arčera u striptiz-bar. On je to isplanirao. Bez razmišljanja jurnula sam preko ulice. Neki vozač automobila je zatrubio. Travis me je primetio i počeo da se smeši, ali onda je video izraz na mom licu i uozbiljio se, okrenuo se ka starijem muškarcu i rekao mu nešto pre no što mi je krenuo u susret. Zamahnula sam čim sam došla do njega i šamar je odjeknuo blagim vazduhom rane jeseni. Zatvorio je oči, stavio ruku na obraz i razmrdao donju vilicu. ˝Zašto si kog vraga to uradila?˝ prosiktao je. Unela sam mu se u lice. ˝Ti si zla, pakosna, sebična guzica, Travise. Gde ti je bila pamet da vodiš Arčera u striptiz-klub? Mislila sam da mogu da ti verujem, da ćeš voditi računa o njemu.˝ ˝Da vodim računa o njemu?˝, upitao je, tiho se cerekajući. ˝Šta je on? Dete?˝ ˝Šta si rekao?˝, prasnula sam. ˝Naravno da nije dete. Ali znaš da mora da se o njemu vodi računa. Nikad ranije nije izlazio! Trebalo je da mu...˝ ˝To je ono što stvarno želiš? Želiš momka o kome neko sve vreme mora da se stara? Takvog muškarca želiš?˝ Sve mi se zacrvenelo pred očima, dlan me je svrbeo, htela sam da ga opet ošamarim. ˝Izokrećeš istinu. Govoriš o njemu kao da je mentalno zaostao, kao da je nesposoban da shvati


kako se rade stvari koje nikada nije radio. Trebalo je samo...˝ ˝Šta? Da ga celu noć držim za ruku da ne bi pojebao drugu ženu?˝ Zinula sam i zabuljila se u njega. Uzdahnuo je, provukavši prste kroz kosu. ˝Pobogu, Bri, nisam hteo da se nađeš u situaciji u kojoj ćeš biti povređena. Samo sam hteo da izvedem momka u provod - da se oseća kao muško, da stekne samopouzdanje, tako da se ne oseća kao da je daleko ispod tvojih kvaliteta. U redu, to očigledno nije bio najbolji plan - shvatio sam to kad je otišao pozadi i pojebao se s devojkom koja mu se sviđala kad su bili klinci.˝ ˝Bože, prestani to da govoriš!˝, vrisnuh. Suze su mi navrle na oči. Besno sam ih obrisala, ljuta na sebe što plačem nasred proklete ulice pred Travisom Hejlom. ˝Nije on za tebe, Bri. Previše je... drugačiji... zatvoren, sklon tome da donosi odluke koje će te povrediti. Žao mi je što si to na takav način saznala.˝ Odmahivala sam glavom. ˝Izokrećeš stvari.˝ ˝Ne˝, rekao je nežno, privukao me k sebi i zagrlio. ˝Žao mi je, Bri. Stvarno, stvarno mi je žao.˝ Odmakla sam se od njega, okrenula i uputila ka svojim kolima. U glavi mi je kipelo od bola i ljutnje - na Travisa, na Arčera, na sebe. Samo sam htela da se vratim kući. To mi je bilo potrebno. ˝Bri˝, Travis je doviknuo. Stala sam, ali nisam se okrenula. ˝Ako ti budem trebao, tu sam.˝ Nastavila sam da koračam i primetila da ljudi stoje i bulje u nas. Baš su diskretni. Ali upravo smo napravili predstavu, odnosno ja sam je napravila. Brzo sam otišla do kola, odvezla se kući, odvukla u sobu i pala na kauč. Fibi je došla i radosno mi skočila u krilo, mašući repom i ližući me po licu. Nasmejala sam se, uprkos lošem raspoloženju, i zagrlila je. ˝Zdravo, šećeru˝, tepala sam joj. Fibi mi je iskočila iz krila i otrčala do vrata, zagrebala meko da izađe napolje. Navikla je da uskoči u korpu bicikla i da se vozi do Arčerove kuće svakog dana, verovatno su joj nedostajali prijatelji i veliko imanje po kojem je mogla neograničeno da trči i da istražuje. ˝I meni, nedostaje, curo˝, rekla sam. Nisam znala šta kog vraga da uradim povodom toga. Otišla sam da se istuširam. Dok sam se svlačila u sobi, počele su da padaju prve kapi kiše.


DVADESET PRVO POGLAVLJE Bri

Do osam sati kiša je već jako padala i gromovi su počeli da udaraju, munje su šarale nebom.

Šćućurila sam se u sobi s Fibi u krilu. Osećanja one noći preplavila su me. Sad sam to bolje kontrolisala, ali znala sam da će me grmljavina uvek podsećati na usamljenost i bespomoćnost. Upalila sam nekoliko sveća u spavaćoj sobi za slučaj da nestane struje. Sveće obično donose smirujuću, romantičnu atmosferu, ali večeras su senke na zidovima učinile oluju još strašnijom. Čula sam tiho kucanje na vratima i trgla sam se. Fibi je načuljila uši i tiho zalajala. Dovraga, ko je to? Već mi je bio u mislima, prizvan olujom. Ubrzali su mi se otkucaji srca kad sam sporo ustala iz kreveta i na prstima se odšunjala hodnikom. Fibi mi je bila za petama. Otišla sam do prozora i provirila iza zavese. Odatle sam jedva mogla da vidim trem ispred mojih vrata. Arčer se uspravio iz nagnutog položaja i gledao me. Srce je prestalo da mi kuca kad sam videla da je mokar do gole kože: farmerke, bela majica i raskopčana trenerka bili su mu zalepljeni za telo. Oh, bože, išao je peške dovde po pljusku. Na sekund sam oklevala pre no što sam požurila do vrata i širom ih otvorila. Kiša je dobovala po zemlji ispred mog trema. Glasan prasak groma protresao je kućicu i malo sam poskočila, što je navelo Arčera da zakorači ka meni. Šta ti radiš ovde?, upitala sam. Ne voliš kad grmi, odgovorio je. Nakrivila sam glavu zbunjeno. Prešao si kilometar i po po kiši zato što ja ne volim grmljavinu? Oklevao je na sekund i pogledao u stranu, malo se mršteći. Onda je jednostavno rekao: Da. Zastao je na tren s bolnim izrazom lica. Znam da sam ja najverovatnije poslednja osoba na svetu koju sad želiš da vidiš, ali pomislio sam da se nećeš plašiti oluje ako budem sedeo na tvom tremu. Nećeš biti sama. Oh, bože. Nisam tu ništa mogla, fasada mog lica se srušila i ja se rasplakah. Arčer je oprezno zakoračio prema meni i nemo zatražio dozvolu. Klimnula sam glavom, odgovarajući na neizgovoreno pitanje. Zagrlio me je i privio uz sebe. Obujmila sam ga rukama i zabila glavu u njegov vrat, udišući miris čistoće i kiše. Plakala sam tiho u njegovom naručju nekoliko minuta. Trljao me je rukom po leđima. Njegov topli dah bio mi je u uvetu. Mokra odeća i mene je nakvasila. Tih nekoliko minuta bila sam bez sećanja, nesvesna gromova i kiše koja je glasno padala svuda oko nas - tih nekoliko minuta postojali smo samo on i ja i ništa više. Nisam znala šta da mislim. Znala sam samo da mi ovo prija. I dalje mi je bio najbolji prijatelj, moj slatki, nemi dečak, i toliko mi je očajnički nedostajao da je bolelo. Povredio me je, a ipak držala sam se za njega kao da mi život od toga zavisi. Nakon nekoliko minuta, odmakla sam se, i digla pogled ka njemu. Pogledao me je tako


nežno i slatko da mi se srce skvrčilo u grudima. Povredio si me, rekla sam, zakoračivši unazad. Tuga mu je ispunila oči i klimnuo je glavom, priznajući da je svestan toga. Daj da to popravim, rekao je, molim te. Šta želiš da uradim, kako to da popravim? Uzdahnula sam, spuštajući ramena. Imao si seks s drugom ženom, Arčere. Odmahnuo je glavom: Nisam imao seks sa njom, samo sam... bio sa njom. Obrve su mi se nabrale i ja trznuh glavom unazad. Šta? Mislila sam da si... čekaj, šta to ˝bio sam sa njom˝ tačno znači? Nisam znala šta će mi reći, ali olakšanje me je preplavilo kad sam shvatila da nije išao do kraja sa njom. Uzdahnuo je, prošao prstima kroz mokru kosu, i onda odmahnuo glavom. Ja... da li je to..., opet je uzdahnuo. Odvela me je u sobu iza, ljubila me po vratu i stavila mi ruke na svoje grudi. Moje telo je... odreagovalo. Zatvorio je oči i otvorio ih posle nekoliko otkucaja srca. Rekla mi je da joj je Travis platio za seks sa mnom, ali to mi nije izgledalo ispravno i otišao sam. To se desilo. Žao mi je. Znam da to nije dobro. Nisam to hteo. Mislim... ja... bože. Sram mu je oblio lice kad je ponovo oborio glavu. Uzdahnula sam i meko se nasmejala, odmahujući glavom. Arčer mi je uhvatio bradu svojim ledenim prstima i podigao mi glavu. Pogledao me je upitno. Dobio si erotski ples, Arčere, a ja sam preterala. Ali rekao si joj ne, i otišao si. Gledala sam ga nežno. Zašto si je odbio? Reci mi. Posle nekoliko trenutaka je pokazao: Zato što ne želim da budem ni sa kim drugim osim sa tobom. Nisam je želeo. Želim samo tebe. Želim samo tebe, Bri. Dok smo stajali na vratima, gledajući se u oči, primetila sam da drhti. Usne su mu pomodrele dok je stajao u barici na tremu. Uvukla sam ga unutra ˝Oh,bože, smrzao si se˝, rekla sam. Ruke su mi bile zauzete jer sam ga vukla unutra. ˝Moramo da te ugrejemo.˝ Odvela sam ga u kupatilo i pustila tuš. Vrela para odmah je ispunila malu prostoriju. Počela sam da mu svlačim odeću, trenerku i majicu. Pustio me je da ga skinem, oči prikovanih za mene, i pomagao samo kad je bilo potrebno. Zbacio je cipele. Klekla sam ispred njega i izula mu mokre čarape s nogu. Dok sam ustajala, očima sam prelazila preko njegovih stomačnih mišića, grudi. Kupatilo kao da je iznenada postalo još toplije. Ugrizla sam se za usnu i pogledala njegovo lepo lice. Istuširaj se, rekoh mu kad je ostao samo u farmerkama. I ja moram da se presvučem, rekla sam, gledajući svoju mokru spavaćicu. Klimnuo je glavom. Uz trzaj sam se okrenula i izašla iz kupatila. Zatvorila sam vrata za sobom i tiho zaječala. ˝Samo ti, Bri˝, rekla sam tiho. ˝Samo ti možeš da se zaljubiš u lokalnog, nemog pustinjaka.˝ A onda sam se razvedrila. Da, nemi je pustinjak, ali moj je. Skinula sam mokru i obukla novu - slađu - spavaćicu. Onda sam otišla do kuhinje i sipala vodu u čajnik i stavila da se greje. Gledala sam kroz prozor kišu i čekala da voda provri. Nekoliko minuta kasnije tuš se više nije čuo, a ubrzo potom i vrata su se otvorila. Tiho sam ga pozvala: ˝U kuhinji sam.˝ Arčer je ušao samo sa peškirom obmotanim oko uskih kukova, trljajući rukom kosu i gledajući me malo stidljivo. Pogledala sam njegova gola prsa od kojih bi mnogim ženama pošla voda na usta. Kako je peškir ostavljao malo mašti na volju, barem kad je reč o njegovoj obdarenosti, progutala sam knedlu. ˝Čaj će biti brzo gotov˝, rekla sam, uzimajući nekoliko kesica čaja. ˝Možeš, ako hoćeš da staviš mokru odeću u sušilicu - tamo je u maloj ostavi u hodniku.˝ Klimnuo je glavom i izašao iz sobe. Pridružio mi se kad sam odnela čaj u dnevnu sobu.


Uzeo je od mene šolju i seli smo jedno pored drugog na kauč, pijuckali vruć čaj u tišini. Na kraju je stavio šolju na sto pored kauča i okrenuo se ka meni. Mogu li nešto da ti kažem? Pogledala sam ga, nakrivila glavu, i rekla: ˝Naravno˝, i uzela gutljaj čaja. Duboko je udahnuo. Izgledao je kao da pribira misli. Mnogo sam razmišljao proteklih nekoliko dana i... pokušao sam da budem ono što bi ti želela da budem, ali... to je previše za mene, Bri. Blago je odmahnuo glavom. Bila mi je mrska ona noć - buka, svi oni ljudi, to što ne mogu da govorim. Utihnuo je na tren. Hteo sam da budeš srećna, više od svega, ali... Opet je prošao prstima kroz kosu. Spustila sam čaj na stočić ispred nas i primakla mu se. Arčere, ja sam kriva što si se osećao kao da si mi neki projekat. Što si pomislio da mi nije dovoljno da budeš takav kakav si... Spustila sam pogled na tren, a onda ga pogledala pravo u oči. Žao mi je, izvini. Zgrabio me je za ruke, stisnuo ih i onda pustio da mi pokaže: Ne, nisi ti kriva. Znam da si htela... da proširiš moj svet. Samo, treba to da uradim kad budem spreman. A ne znam kad ću biti spreman. To može da potraje, Bri. Klimnula sam glavom sa suzama u očima. U redu. Osmehnula sam se i popela mu se u krilo, opkoračivši ga, nagnuvši se napred i čvrsto ga zagrlivši. ˝Međutim, ima tu još jedna stvar˝, prošaputala sam mu na uvo. Nisam htela tek tako da ga pustim. Čekao je. Odmakla sam se malo i rekla: ˝Jedina žena koja će ti plesati u krilu biću ja.˝ Oči su mu zaigrale. Imala sam osećaj kao da od njegovog osmeha lako mogu da umrem. Prestanak rada srca izazvan prekomernom dozom lepote. Uzvratila sam mu osmehom, nagnula se ka njemu i poljubila ga strasno. Grom je udario i od sevanja munje zatreperilo je u sobi na nekoliko sekundi. Uzdahnula sam zadovoljno, i gurnula jezik u Arčerova topla usta. Ukus mu je bio mešavina cimeta iz paste za zube i meda iz čaja. Jezik mu je sreo moj, klizeći niz njega slasno, izmamivši stenjanje duboko iz mojih grudi. Obujmio mi je lice dlanovima i nagnuo mi glavu da može da uđe dublje, preuzevši inicijativu u poljupcu i istražujući moja usta sporo i temeljno, sve dok nisam zadahtala i počela da se trljam o njegovu punu, tvrdu erekciju. Arčer je bio stidljiv i nesiguran, ali kad je reč bila o stvarima kojima je imao vremena da ovlada, bio je odlučan i samopouzdan. Pitala sam se da li je to uopšte primetio kod sebe. Prekinula sam poljubac, udahnuvši, i nagnula glavu u stranu da mu omogućim pristup svom vratu. Ljubio ga je i nežno grickao dok sam mu prstima mrsila kosu. Ruke su mu stigle do mojih grudi. Trljao je moje bradavice lenjo preko tankog pamuka spavaćice. Uzdahnula sam od zadovoljstva, zgrabivši punu šaku njegove kose. Osetila sam kako mu se erekcija učvršćuje poda mnom - ništa nas nije delilo osim mog vlažnog donjeg veša i frotirskog peškira. Pružila sam ruku između nas i prstima prešla preko njegovih čvrstih trbušnjaka. Uvukao je vazduh, a mišići su mu se napeli pod mojim dodirom. Pomerila sam dalje ruku i povukla ga preko peškira. Gledao me je kroz poluspuštene kapke, a usne su mu se malo razmakle. Oh, bože, ošamutilo me je koliko je divan. Ovlažila sam između butina i divlje pulsiranje želje tuklo je tamo, tražeći da bude ispunjeno. ˝Arčere... želim te˝, prošaputala sam. Ne oklevajući ni delić sekunde, uzeo me je u naručje, ustao i uputio se ka spavaćoj sobi. Nasmešila sam se, obgrlivši mu ruke oko vrata. ˝Pretpostavljam da to znači da i ti mene želiš˝, rekla sam. Nasmešio mi se, izgledao je malo napeto. Uneo me je u spavaću sobu i nežno položio na krevet. Nežnost i želja srele su se u


njegovom očima. Srce mi je bubnjalo u ušima. Arčer se okrenuo ka zidu i ugasio svetlo. Sveće su još gorele i bacale sanjive senke po sobi. Koliko promene je donelo ovih pola sata, pomislila sam, setivši se da sam do malopre sedela u ovoj istoj sobi usamljena i uplašena. Arčer se okrenuo i spustio peškir s kukova. Bacila sam brzi pogled na njegovo nago telo pre no što je spustio jedno koleno na krevet i nagnuo se ka meni. Dragi gospode! Popločavanje dvorišta, cepanje drva, pešačenje - trebalo je od toga da napravi video za dostizanje savršenog izgleda i da ga plasira na tržište. Hitno! Prineo je usne mojima i ljubio me duboko, potom je prešao na moj vrat, prekinuvši poljubac samo da udahnemo vazduh. Sisao mi je kožu nežno. Zabacila sam glavu još više unazad, pritiskajući se kukovima naviše o njegovu tvrdoću. Usisao je vazduh, digao glavu, pogledao me u oči. Naginjao se ka meni na laktovima, tako da nije mogao da se služi rukama da govori, a i ja sam odabrala da ćutim. Izraz na njegovom licu rekao mi je sve što sam htela da znam. Nije bilo mesta na svetu na kojem bi radije bio nego ovde sa mnom, i ništa drugo ne bi radio do baš ovo. I kad sam pogledala te oči tamne od požude, a lice razneženo od emocija, znala sam da ni za mene nema mesta na svetu na kojem bih radije bila od ovoga ovde. Digla sam ruke, dajući mu do znanja da mi svuče spavaćicu. Nagnuo se, uhvatio je za rubove i dizao je sporo, povlačeći je preko moje glave. Spustio ju je na pod pored kreveta. Onda se opet uspravio i, gledajući me u oči, zavukao kažiprste u moje gaćice na bokovima i povukao ih niz moje noge. Spustila sam pogled s njegovih očiju na tvrd, uspravljen kurac i pulsiranje u mojoj srži dobilo je na intenzitetu. Stajao je i zurio u mene. Počela sam da se malo migoljim dok je pogledom prelazio po mom telu. Nikad nisam mirno dopuštala da neko proučava moju golotinju, ali kad me je pogledao u oči i prstima pokazao: Tako si lepa, opustila sam se. Primetila sam da mu ruke blago podrhtavaju. ˝I ti si lep˝, prošaputala sam kad se ponovo nadneo nada mnom. Mišići podlaktice bili su mu napeti jer se trudio da me ne pritisne svojim telom, da mu oslonac bude na rukama, kad je spustio glavu da se ponovo spoji s mojim usnama. Dlanom sam nežno prelazila po tvrdim izbočinama njegovih mišića i onda preko njegovih širokih ramena. Onda sam se spustila glatkom kožom mišićavih leđa, stigavši do njegove zadnjice, preko koje sam nežno prešla rukom, uhvativši ga blago i gurajući ga ka sebi. Osetila sam njegov osmeh na svojim usnama. Oslobodila sam se poljupca, nasmejana. Nastavio je da mi ljubi vrat. ˝Sviđa ti se kad te uhvatim za dupe?˝, upitala sam s osmehom. Nesmešio mi se u vrat. Vratila sam ruke na njegovu čvrstu zadnjicu i blago je mesila, dižući kukove nagore u njegovu erekciju. Ležala je tvrdo na mom stomaku, njena vrelina palila mi je kožu slasno. Uzdrhtala sam od želje za njim. Spustio je glavu na moje grudi i uzeo jednu bradavicu u topla usta. Kružio je jezikom oko nje. ˝Oh, Arčere˝, prostenjala sam, ˝molim te, nemoj da prestaneš.˝ Igrao se jednom bradavicom dok je drugu sisao i dražio ustima i jezikom, a onda promenio strane. Zaječala sam i pritisla naviše kukovima, tražeći olakšanje od bolne želje između nogu. Klitoris mi je bio tako otečen, da sam mislila da ću svršiti istog trena kad ga dotakne. Arčer je stavio jednu ruku između mojih nogu i zaronio prstima u moje sokove, premazujući njima moje malo klupko nerava, baš kao što sam mu pokazala. Stenjala sam i ječala, uvrćući kukove naviše, pritiskajući se uz njegovu ruku, moleći za olakšanje koje je bilo tako


blizu; mogla sam da osetim iskrice elektriciteta. ˝Oh bože, oh bože, oh bože˝, pevala sam, mrdajući glavom napred-nazad. Osetila sam kako mi Arčerov kurac skače po stomaku i to je bilo dovoljno da me pošalje preko oboda, orgazam me je udario snažno i brzo, talasajući se, kotrljajući se mojim telom sa slasnom sporošću, dok sam ga pratila stenjanjem i jecanjem. Kad sam otvorila oči, Arčer me je gledao odozgo, onim pogledom divljenja, strahopoštovanja i nežnosti koji sam volela do bola. ˝Želim te jako u sebi˝, prošaputala sam. I dalje me je gledao u oči kad je smestio kukove među moje noge i vodio kurac ka mom ulazu. Progutao je knedlu kad sam podigla kolena i više raširila noge, da bih mu olakšala pristup. Oči su nam se srele i nešto je prošlo između nas - ono isto neopisivo nešto što sam primetila kad smo se prvi put videli - samo sada je bilo desetostruko jače. Digla sam se na laktove. Zajedno smo gledali kako ulazi u mene sporo, gurajući ga unutra centimetar po centimetar, razvlačeći, šireći i puneći me. Kad je stao, digla sam pogled ka njemu, i izraz čistog zadovoljstva na njegovom licu bio je tako potpun i sirov da sam ostala da zurim očarana. Ja sam zaslužna za to. Udarao je u meni i onda se jednim zamahom zabio do kraja. Pala sam na leđa i zaječala. Počeo je da ga polako ubacuje i vadi. Gledala sam ga, opčinjena osećanjima koja su mu se videla na licu dok su mu ubodi dobijali na tempu - divljenje, strahopoštovanje, glad, pokušaj da sačuva kontrolu, i na kraju predaja zadovoljstvu kad su mu oči klonule. Zabo se u mene najjače i najdublje, oštro dahćući. Digla sam kukove i obgrlila ga nogama. Oči su mu usplamtele u deliću sekunde pre no što je zaronio glavu u moj vrat. Ubodi su mu postali drhtavi, još jednom se duboko zabio u mene i onda pritisnuo, uvijajući sporo kukovima, uljuljkan u svoje zadovoljstvo. Ležali smo zajedno tokom dugih minuta, Arčer je teško disao postrance u moj vrat, ja sam se smešila u plafon. Na kraju sam spustila obe ruke i prešla mu noktima po zadnjici, i onda je nežno stisla. Osetila sam kako se smeši uz moju kožu, ali nije podigao glavu i nije pokušao da se pomeri, njegovo telo napola je ležalo na meni, napola na krevetu tako da nisam bila zgnječena. ˝Hej˝, rekla sam nežno, ˝jesi li živ?˝ Osetila sam još jedan spor osmeh na svom vratu i onda je odmahnuo glavom, ne. Onda je digao glavu sa slatkim osmehom na licu. Uzeo mi je obraze u dlanove i ljubio mi usne nežno, a zatim se uspravio i seo. I ja sam sela. Morala sam da odem da se operem. Prešla sam rukom preko njegovog obraza i poljubila ga nežno, pa zatim ustala i otišla gola u kupatilo. Pogledala sam ga preko ramena, a njegove oči su lutale po mojim golim leđima i stražnjici. Odjurila sam u kupatilo, istuširala se i vratila u spavaću sobu. Arčer je još uvek sedeo na krevetu. Izgledao je malo nesigurno. ˝Sad je došao trenutak da me malo maziš.˝ Nasmejali smo se i legli zajedno u krevet. Privio me je uz sebe kad sam nas pokrila ćebetom. Bili smo okrenuti prozoru i kiša je i dalje padala, mada sada mnogo nežnije. Zavese sam ostavila otvorene - iza nas je bilo samo jezero, niko nije mogao da nas vidi. Sevanje munje osvetlilo je nebo, grom je odjeknuo u daljini nekoliko sekundi kasnije, ali oluja se udaljavala od nas. Zadovoljno sam uzdahnula kad me je Arčer još bliže privukao k sebi. Na kraju sam se okrenula ka njemu i prošaputala: ˝Mnogo si mi nedostajao proteklih nekoliko dana.˝ Klimnuo je glavom, legao na leđa i pokazao: I ti meni. Izluđivalo me je to. Naslonila sam glavu na njegove grudi i slušala otkucaje srca dok se on igrao mojom


kosom. Da li te zanima šta sam pomislio kad sam te prvi put video? Naravno, ne računajući što sam odmah primetio koliko si lepa. Pogledala sam ga upitno. Toplina je sijala u tim lepim očima boje ćilibara. Postidela si se - čak si i pocrvenela - zbog onih čokoladica. Nasmešio se, nagnuo i poljubio mi čelo. Srce je počelo brže da mi kuca. Nastavio je. To je bilo prvi put u mom životu da se neko postideo preda mnom. Ljudi su se obično mene stideli, ali nikad nisu bili postiđeni zbog nečega što su uradili. Osećao sam se kao pravi, normalan čovek, Bri. Osećao sam se kao da neki deo mene vredi, kao da sam važan, kao da sam bitan. Teško sam progutala knedlu. ˝Ti jesi pravi čovek, Arčere. Najbolji kojeg poznajem˝, prošaputala sam na njegovim grudima. Zagrlio me je i ležali smo tako dugo, uživajući što smo zajedno, u zagrljaju, kožu uz kožu, srce uz srce. Nakon nekog vremena pritisla sam nos uz njegovu kožu i udahnula njegov čist, muški miris. Nasmešila sam se i ponovo ga poljubila. Posegnuo je rukom i zgrabio me za zadnjicu. Ja sam se trgla i nasmejala. ˝Hej, to čuvamo za tebe, ja tebe treba da hvatam za dupe, to ti voliš.˝ A šta ti voliš?, upitao je na znakovnom jeziku, a onda me prevrnuo i osmehnuo mi se odozgo, oslonivši se na laktove tako da je mogao da se služi rukama. Meni su ruke bile zarobljene, pa sam glasom odgovorila: ˝Ne znam baš tačno - kladim se da ćeš sam to otkriti.˝ Podigao je obrvu, očigledno prihvatajući moj izazov. Posegla sam ispod čaršava i nežno ga uhvatila, osećajući kako se ukrućuje pod mojim dodirom. ˝Pa, da li je bilo onako kako si očekivao?˝ Uzvratio mi je osmehom i onda oštro uzdahnuo kad sam mu prstom prešla oko glavića. Klimnuo je glavom energično i onda pokazao: Još. Malo je nabrao obrve, a kada sam upitala: ˝Šta ti je?˝ odgovorio je: Mislim da bi trebalo da odem do prodavnice da kupim kondome. Pogledao me je malo nervozno. Zurila sam u njega pitajući se da li mu je stric pričao o kontroli rađanja - i zaključivši da je verovatno trebalo ja to da pomenem. Samo su devedeset osam posto efikasni u sprečavanju trudnoće, rekao je, i dalje me gledajući u oči. Tako piše na kutiji u apoteci. Nisam mogla da se suzdržim, nasmejala sam se. Podigao je obrvu. Je l' se to smeješ meni?, upitao je, ali nije izgledao kao da mu to smeta. Stavila sam mu dlan na obraz, uozbiljivši se: ˝Ne, nikako.˝ Odmahnula sam glavom. ˝Uzimam pilule.˝ Pilule? Klimnula sam glavom. ˝Za prevenciju trudnoće.˝ I dalje je samo zurio u mene. Nastavila sam: ˝Upravo sam obnovila ciklus uzimanja. Olakšava mi menstruaciju i... tako...˝ Klimnuo je glavom i protrljao me nosom. Poljubio me je prvo u usta, pa onda u oba oka i zatim u vrh nosa. Nasmešio mi se odozgo i srce mi je pretrnulo u grudima. Digao je ruke, sklonio mi nekoliko pramenova u stranu i zagledao se u njih. Proučavao mi je lice kao da se trudi da zapamti svaki detalj. ˝Šta želiš, Arčere, o čemu maštaš, o čemu sanjaš?˝ prošaputala sam, poželevši da saznam šta mu je u srcu. Gledao me je još malo, a onda se pridigao na kolena i povukao me tako da sam mu se, opkoračivši ga nogama, našla u krilu. Nasmešila sam se, obgrlivši ga rukama oko vrata, ali odmakla sam se da bi mogao da se služi rukama i znakovima.


Digao je ruke i rekao: Nisam znao dovoljno, nisam mogao ni da sanjam da postoji neko poput tebe, Bri, ali nekako taj san se ipak ostvario. Kako se to desilo? Protrljao je nosom o moj nos, a onda se opet odmakao. Čitaš mi misli i znaš tačno šta želim, čak kad i ja to ne znam. Uzdahnula sam, nasmešila sam se uprkos knedli u grlu. Osmehnula sam se uz njegove usne i rekla: ˝I ja osećam isto. Ti si moj san, Arčere. Takav kakav si.˝ Ponovo me je pogledao u oči i onda me privukao k sebi i duboko poljubio. Njegov jezik mi je zaigrao u ustima, željan da me svuda okusi. Osetila sam kako otiče i stvrdnjava se poda mnom, povela sam ga i namestila, a onda sam se spuštala niz njega dok nije bio potpuno u meni. Usisao je vazduh i držao me ovlaš oko struka kad sam počela sporo da se njišem, krećući se gore i dole po njegovoj tvrdoj dužini. Svaki put kad bih se spustila, moj klitoris udario bi po njegovim preponama, i slao slasne iskre zadovoljstva kroz moje telo. Počela sam da stenjem svaki put kad bih do kraja na njega sela, zabacila sam glavu unazad i jahala ga brže i čvršće i jače. Arčer se nagnuo i usisao u usta bradavicu, jezikom kružio po njoj, povećavajući zadovoljstvo koje mi je strujalo telom. Osetila sam da je orgazam blizu i požurila sam mu u susret. Dah mu je izlazio u kratkim uzdisajima uz moje grudi dok se selio između dojki, ližući i sisajući im otvdle vrhove, izluđujući me od požude. Telo mi se stislo, pulsirajući oko njega, kad me je orgazam preplavio. Kriknula sam Arčerovo ime, drhteći od blaženstva. Otvorila sam oči i pogledala njegove, poluzatvorene i tamne od požude. Preuzeo je inicijativu, i zabijao se u mene. Držala sam se za njega i ječala od malih sevanja zadovoljstva nakon orgazma. Nakon nekoliko uboda osetila sam kako postaje još veći u meni. Arčerove usne su se razmakle, na vrhuncu, oči su mu se još više spustile dok je svršavao, grudi su mu se dizale i spuštale u teškom dahtanju. Bio je tako lep. Osetila sam kao da me je nešto uhvatilo unutra u grudima i znala sam da je to on, da mi oduzima dah. Obavila sam ruke oko njega i privukla ga k sebi. Sedela sam na njemu nekoliko minuta dok nam se disanje smirivalo. Onda sam se skinula sa njega i pala na krevet uz uzdah zadovoljstva. Arčer je legao pored mene i pokazao: Ima li ikakvog razloga da izađemo iz kreveta narednih... nekoliko meseci? Nasmejala sam se i pokazala: Ne, baš i nema. Ne računajući da će me otpustiti s posla, i da neću imati čime da plaćam kiriju, i onda će ovaj krevet izneti napolje. Nacerio se, grudi su mu se dizale i spuštale u nemom kikotu. Za delić sekunde očajnički sam poželela da mogu da čujem taj kikot - mogu da se kladim da bi bio lep zvuk dubok i grlen. Ali maltene istom brzinom kojom se ta misao javila, odbacila sam je. Želela sam ga onakvog kakav je bio. Nikad neću čuti njegov smeh, ali i to je u redu. Imala sam njegovo srce, i njegove misli, i njega. I to je bilo više nego dovoljno. U stvari, to je bilo sve. Zagrlila sam ga i stisnula, a onda se odmakla da mu pokažem: Hajde sa mnom da se istuširamo. Nasmešio se i pratio me do kupatila. Brzo sam podigla kosu i zakačila je šnalama, onda pustila toplu vodu i ušla pod tuš. Arčer me je pratio. Na smenu smo jedno drugo prali. Dodirivao me je nežno, maltene s poštovanjem, dok je trljao gel za tuširanje po mojoj koži. Oprao je svaki deo mene, čak i između prstiju na nozi. Kikotala sam se i uzmicala, pokazujući: Golicaš me.


Uspravio se i poljubio me jako u usta. Uzela sam gel iz njegovih ruku i oprala ga od glave do pete, posvetivši nešto više vremena njegovoj mišićavoj zadnjici - ali to je bila čista sebičnost. Imao je izuzetno dupe. Kad je voda počela da se hladi, isprali smo se još jednom, izašli i obrisali jedno drugo. Dunula sam i ugasila sveće, pa smo se uvukli pod čaršave zajedno, goli. Arčer me je privukao k sebi. Položila sam mu glavu na rame, iscrtavajući lenje krugove po njegovoj koži kažiprstom. Napolju je kiša rominjala, a mesečina je zasijala preko jezera, bacajući dovoljno svetla da vidim Arčerove ruke koje mi govore: Ti si mi sve, Bri. Digla sam glavu i pogledala ga u polutami. Kako je mogao da izgleda srećno i tužno istovremeno? ˝I ti si moj, Arčeru˝, rekla sam,˝moje sve.˝ ˝A odsad˝, rekla sam, tonući u san, ˝kada grmljavina dođe, misliću na tebe, i ni na šta drugo.˝


DVADESET DRUGO POGLAVLJE Bri

Naredne nedelje ušli smo u prijatnu svakodnevicu, toliko smo se proželi i vezali, da sam jedva uspevala da dočekam da odem s posla. Praktično sam jurila kući da se istuširam, uzmem Fibi, i uputim se ka Arčeru. Od osmeha kojim me je svakog dana dočekivao osećala sam se vredno, dragoceno. Kad bih mu potrčala u zagrljaj, znala sam da sam napokon kod kuće. Ne na imanju, nego u njegovom naručju. Arčerov zagrljaj bio je moj dom - jedino mesto na kojem sam želela da budem, mesto na kojem sam se osećala bezbedno. Mesto na kojem sam se osećala voljeno. Vodili smo ljubav svuda, provodili smo duge noći istražujući jedno drugo i učeći šta nam sve donosi zadovoljstvo. I baš kao što se moglo očekivati od Arčera, postao je majstor u finoj umetnosti vođenja ljubavi - bila sam malaksala i opijena od zadovoljstva na kraju svakog susreta. Ne samo da je umeo da me navede da podivljam, poludim od želje, svojim rukama i jezikom i impresivnom alatkom, nego je znao i da ću početi da predem kao mačka kad me počeše vrhom nokta po nozi iza kolena, i da me potpuno opušta kad mi prste provlači kroz kosu. Kao da je moje telo bilo instrument na kojem je naučio tako savršeno da svira, tako da je melodija vibrirala samom mojom dušom. I to ne samo zbog zadovoljstva koje mi je pružao, već i zato što mu je bilo stalo da sazna i najmanji detalj o meni. Jednog dana je stavio pred mene činiju sa čipsom dok sam spremala ručak. Primetila sam da su svi krompiri bili savijeni, a to su oni koje najviše volim i koje obično moram da tražim po gomili. Pogledala sam čips i onda Arčera, zbunjena. ˝Sav ovaj čips... svi listiću su savijeni˝, rekla sam, pomislivši da to što sam rekla zvuči kao da sam luda. Pa, te baš voliš, zar ne? Klimnula sam glavom sporo, shvativši da je pretražio nekoliko kesica čipsa da sakupi one koje najviše volim. I shvatila sam da je primetio tu malu činjenicu o meni. Nisam znala da li da se nasmejem ili da zaplačem. Ali takav je bio Arčer. Želeo je da mi pruži zadovoljstvo i sve bi učinio da to postigne. Ponekad, dok bismo radili nešto na imanju, na njegovom bih licu jasno pročitala da razmišlja šta bi mi sve radio u tom trenutku. Maltene bih odmah ovlažila od požude, bradavice bi mi se ukrutile pod njegovim nemim pogledom. I tada bi me uzeo u ruke i odneo do svog kreveta, a ako bismo bili baš nestrpljivi, uzeo bi me tamo gde smo se zadesili - na ćebetu, na travi, sa blistavim suncem iznad nas, ili na visećoj ležaljci za dvoje, ili na peščanoj obali jezera. Posle jedne takve seanse, dok mi je telo još uvek treperilo od orgazma koji mi je upravo pružio, prošaputala sam bez daha: ˝Sanjala sam ovo, Arčere. Sanjala sam tebe i mene - baš ovako.˝ Oči su mu uronile u moje, nagnuo se i proučavao me nekoliko dugih minuta pre no što se nagnuo i poljubio me tako nežno da sam pomislila da će mi srce pući. Prevrnula sam ga na mokri pesak, smešeći se uz njegove usne, na kojima je takode titrao osmeh. I onda smo oboje prestali da se smejemo kad sam položila glavu na njegove grudi i živela upravo taj trenutak, zahvalna na vazduhu koji dišem i suncu koje mi greje leđa, i na lepom


muškarcu u mom zagrljaju. Rukama je ispisivao slova po mojoj koži, nakon nekoliko minuta shvatila sam da piše: Moja Bri... Moja Bri... ponovo i ponovo i ponovo. Zahladnelo je, i ubrzo smo otrčali kući, smejući se i drhteći. Ušli smo pod tuš da speremo pesak sa nas. Sklupčali smo se na njegovom kauču. Upalio je vatru u kaminu i mazili smo se dugo, ne gledajući jedno u drugo. Arčer je umeo da radi stvari koje su bile tako seksi i tako dominantno muške, da bi mi srce preskočilo otkucaj koliko je u tome bio prirodan i koliko je nesvesno to radio. Naslonio bi se na pult u kuhinji kukom na određen način, ili bi stajao u okviru vrata i držao se za ragastov iznad glave dok bi me gledao - radio je stvari za koje nije imao pojma da tako deluju na mene. Prosto, bio je takav, i nekako to je bilo još privlačnije. Nije bilo šanse da mu to kažem. Volela sam tu tajnu - sviđalo mi se što su te stvari samo moje, i nisam htela da kvarim njegovu spontanost time što bih mu ukazala na to i učinila ga svesnim toga. Što se mene tiče, bila sam izgubljen slučaj kad se radilo o Arčeru Hejlu. Pitala sam se kakav bi muškarac bio da nije bilo one strašne nesreće, da nije izgubio glas... da li bi postao kvoterbek fudbalskog tima? Otišao na fakultet? Vodio privatnu firmu? Jednom sam ga zadirkivala kako je dobar u svemu što radi... i zaista je i bio. Samo to nije video, nije bio svestan toga. Nije verovao da ima bilo šta da pruži. Još mi nije ispričao šta se desilo onog dana kada je izgubio roditelje, a ja nisam to ni tražila od njega. Očajnički sam želela da saznam šta mu se desilo, ali čekala sam da stekne dovoljno poverenja da mi to ispriča. O čemu razmišljaš?, upitao je, podigavši obrvu. Nasmešila sam se. O tebi, rekla sam. O tome kako sam zahvalna svojoj srećnoj zvezdi što me je dovela ovde... tebi. Nasmešio se onim osmehom od kojeg bi mi stomak zatreperio i rekao: Ja takođe. Onda se namrštio i skrenuo pogled. Šta je bilo?, upitala sam, uhvatila ga za bradu i okrenula k sebi. Hoćeš li ostati, Bri?, pitao je. Hoćeš li ostati ovde sa mnom? Izgledao je kao dečak u tom trenutku, i shvatila sam koliko mu je bilo potrebno da mu kažem da ga neću napustiti kao svi ostali u njegovom životu. Klimnula sam glavom. Da, rekla sam. Da. I govorila sam to svim srcem. Moj život sada je bio ovde, moj život bio je ovaj muškarac. Šta god to značilo - nigde nisam planirala da odem. Gledao me je u oči, kao da pokušava da oceni da li sam sasvim iskrena i izgleda da je bio zadovoljan onim što je video. Klimnuo je glavom i privukao me k sebi čvrsto. Nije mi rekao da me voli, a ni ja njemu to nisam rekla. Ali u tom trenutku, shvatila sam da ga volim. Tako sam ga jako volela da mi je to maltene izletelo s usana, morala sam da zatvorim usta da ne uzviknem. Ali ipak sam mislila da treba da sačekam da on to kaže. Ako se zaljubio u mene, htela sam da sam postane svestan toga. Arčer je živeo toliko uskraćen za nežnost, pažnju i brigu, da je osećanje ljubavi bilo neizdrživo veliko za njega. Nismo pričali o tome, ali videla sam mu to u očima dok smo radili jednostavne stvari; recimo, dok smo ležali na kauču i zajedno čitali knjigu, jeli, šetali obalom jezera, izgledalo je kao da pokušava da uredi, sabere svoje misli i osećanja - kao da nadoknađuje ono što je propustio poslednjih šesnaest godina. Možda je trebalo da porazgovaramo o tome, možda bi mu to pomoglo, ali iz nekog razloga nikad nismo o tome pričali. Najdublje sam se nadala da će moja ljubav biti dovoljna da zaleči njegovo ranjeno srce. Kad me je pustio od sebe, sela sam i pogledala ga. Smeškao se. Moram da te zamolim za uslugu, rekao je. Skupila sam obrve. U redu, rekoh, gledajući ga sumnjičavo.


Hoćeš li da me naučiš da vozim kola? Kako... dal Naravno'. Hteo bi da voziš kola? Klimnuo je glavom. Stric je imao kamionet. Držim ga u garaži u gradu. Pale ga s vremena na vreme i malo ga provozaju. Hteo sam da ga prodam, ali nikad nisam tačno znao kako to da uradim. A sad možda ne bi bilo loše da naučim da vozim. Bila sam uzbuđena i praktično sam skakala po kauču. Ovo je bilo po prvi put da je Arčer sam izrazio želju da radi nešto van imanja - pored odlaska u prodavnicu. U redu. Kada?, pitala sam. Sutra ne moram na posao. Onda sutra, rekao je, privukavši me k sebi. I tako se Arčer našao za volanom velikog kamioneta, koji je izgledao kao krš, dok sam ja sedela na suvozačevom sedištu, trudeći se da ga upoznam sa osnovnim saobraćajnim propisima i da mu pokažem kako da barata tvrdim menjačem. Odabrali smo veliki otvoren prostor iza jezera, nekoliko kilometara van grada. ˝Osećaš taj miris?˝, upitala sam. ˝E, tako smrdi spaljeno kvačilo. Polako ga otpusti.˝ Nakon, otprilike, sat vremena vežbe, Arčer je uglavnom ovladao vožnjom, ne računajući nekoliko naglih trzaja zbog kojih sam instinktivno tražila nogom kvačilo i kočnicu. Smejala sam se samoj sebi. Smešio se i on, pogledom prelazeći po mojim golim nogama. Ispratila sam njegov pogled, prekrstila noge, povukla suknju preko kolena i ponovo ga pogledala. Oči su mu potamnele i malo potonule. Oh, bože, volela sam taj njegov pogled. Taj pogled značio je da me čekaju vrlo, vrlo lepe stvari. ˝Vožnja je ozbiljna stvar, Arčere˝, zadirkivala sam ga. ˝Ako dopustiš da ti pažnja odluta mogao bi da ugroziš sve učesnike u saobraćaju.˝ Ljupko sam se nasmešila i zagladila pramen kose iza uveta. Podigao je obrve i na njegovom licu se jasno videlo da se zabavlja. Kamionet je išao dalje, Arčer je ubrzao i prebacio u drugu brzinu s lakoćom. Zemljani deo puta na kojem smo bili nije bio dovoljno veliki da bi Arčer mogao da ubaci i u četvrtu brzinu, ali ubacio je u treću i vozio nas u širokim krugovima. Prekrstila sam noge u drugom pravcu i prešla prstom preko butine. Zaustavila sam se na rubu suknje. Pogledala sam Arčera, oči su mu bile prikovane za moj prst. Brzo je pogledao kroz prednje staklo kamioneta, i nastavio da vozi u krug. Ometala sam ga, ali nije bilo prave opasnosti. Nastavila sam prstom uz butinu, dižući suknju tako da mi se sad videlo ružičasto, tufnasto donje rublje. Pogledala sam Arčera, usne su mu bile malo razmaknute, a oči su gladno pratile šta ću sledeće uraditi. Iskreno govoreći, nikad tako nešto ranije nisam radila. Ali Arčer je u meni budio ono što niko pre njega nije - osećala sam se seksi i bezbedno, i bila sam voljna da istražujem. S njim sam bila više živa nego ikad pre. Progutao je knedlu, pogledao ispred sebe, kroz prednje staklo, a onda vratio pogled na mene. Prstom sam stigla do prednje strane gaćica, zabacila sam glavu unazad, na sedište, zatvorila oči i tiho zaječala. Čula sam kako je Arčeru dah stao u grlu. Izvila sam kukove dok mi je prst klizio dalje i konačno stigao do svilenkaste vlažnosti između mojih butina. Protrljala sam svoj mali grumen, a talasi zadovoljstva rasprostrli su se od mog dodira. Ponovo sam zaječala i kamionet je uz trzaj poskočio napred. Prstom sam se mazila, stenjala od pljuskova čistog zadovoljstva. Povukla sam se nadole, na ruku.


Iznenada sam se cimnula napred kad je kamionet naglo stao. Arčer nije ni prebacio menjač u manju brzinu, samo je skinuo nogu s gasa tako da je kamionet uz trzaj stao. Otvorila sam oči taman na vreme da vidim Arčera kako podiže ručnu kočnicu. Lagano me je gurnuo nazad na sedište. Pomerao me je dok mi glava nije bila kod suvozačevih vrata. Izraz lica bio mu je napet i primalan i od njega mi se unutrašnjost stegla. Nagnuo se i poljubio me u stomak. Prste sam umrsila u njegovu meku kosu i zaječala. Dignuo se nakratko da mi spusti gaćice. Izvila sam kukove tako da su mi skliznule sa zadnjice i niz noge. Celo telo vibriralo mi je od žudnje, snažno mi je pulsiralo između nogu. Arčer se odmakao i razmakao mi butine. Zastenjala sam kada mi je nosom protrljao klitoris, a njegov topli dah plavio mi je usmine. ˝Molim te˝, zaječala sam, ponovo mu uplevši prste u kosu. Arčer mi je pružio zadovoljstvo na toliko različitih načina protekle nedelje, ali ovo još nije radio. Čekala sam, zadržavajući dah, a kad je prvi zamah njegovog jezika dotakao moje savijutke, podigla sam kukove, tiho stenjući. Pulsiranje na klitorisu postalo je jače, uzbuđenje mi je poraslo kad je počeo jezikom da kruži po malenom dugmetu, onako kao što sam ga naučila da radi prstom. Kretao se sve brže i brže. Topla vlažnost njegovog jezika klizila je po meni, a vreli dah razlivao se po mojim usminama dok mi je rukama stezao butine, držeći me otvorenom pred sobom. Oh, bože, bilo je izuzetno. Početak orgazma zatreperio je oko mene u lepom pulsu svetlosti pre no što sam cela zadrhtala, dižući se ka Arčerovim ustima i kriknuvši njegovo ime. ˝Arčere, Arčere, oh, bože, da.˝ Došla sam k sebi kad sam osetila njegov vreo dah na stomaku i kad sam osetila kako mi se smeši. I ja sam se nasmešila, prolazeći mu prstima kroz kosu, još uvek nesposobna da oblikujem reči. Iznenada, čulo se glasno kucanje na prozoru. Oboje smo se trgli, panika me je preplavila. Šta se dešava? Spustila sam noge, a Arčer je seo, brišući usta košuljom. Digla sam gaćice i spustila suknju. Prozor je bio zamagljen - hvala bogu. Ili možda nije. Oh, ne. Stid me je preplavio kad sam pogledala Arčera, on je pokazao glavom ka ručki za spuštanje i podizanje prozora. Spustila sam prozor. Travis je stajao tu u uniformi, napeto se nagnuo ka otvorenom prozoru i provirio ka nama. U vazduhu male kabine visio je teški miris seksa. Zažmurila sam na tren, kad mi je rumenilo oblilo lice. ˝Zdravo, Travise˝, rekla sam, pokušavajući da se osmehnem, ali umesto toga napravila sam grimasu. Travis je pogledom prelazio s Arčera na mene, i s mene na Arčera, a na kraju mu se pogled zaustavio na meni, spustio se na moje krilo i digao do mojih očiju. ˝Bri˝, rekao je. Nijedno od nas dvoje nije progovorilo prvih nekoliko sekundi, dok mu je izraz na licu postajao sve napetiji. Gledala sam ispred sebe, kao devojčica koju će direktorka škole upravo kazniti. ˝Javili su mi da je ovde viđen napušteni kamionet˝, rekao je. ˝Bio sam u blizini pa sam došao da vidim o čemu se radi.˝ Nakašljala sam se. ˝Oh, uh, pa...˝ Pogledala sam Arčera i ućutala na sekund - sedeo je opušteno, jednu ruku je položio na volan ispred sebe, izgledao je kao mačor koji je pojeo kanarinca. A u ovom slučaju, ja sam definitivno bila kanarinac. Mali, histerični smeh zapenušao mi je u grlu, ali sam ga ipak progutala. Njegovo samozadovoljstvo samo je poraslo. ˝Učila sam Arčera da vozi˝, rekla sam, okrećući se ka Travisu.


Travis je zanemeo na sekundu. ˝Aha. Da li ima dozvolu za časove vožnje?˝, upitao je, podižući obrvu, vrlo dobro znajući da nema. Uzdahnula sam. ˝Travise, bili smo ovde na otvorenom. Nismo na putu.˝ ˝Nije bitno. Mora da ima dozvolu.˝ ˝Hajde, Travise˝, rekla sam meko, ˝samo želi da nauči da vozi.˝ Travis je suzio oči i sporo rekao. ˝Ima prava na to, ali mora da poštuje pravila.˝ Pogledao je Arčera. ˝Možeš li da ispuniš taj uslov, brate?˝ Digao je obrvu. Pogledala sam Arčera, samozadovoljstvo zamenila je ljutnja, stisnuo je vilice. Digao je ruke i pokazao: Ti si guzica, Travise. Nervozno sam se nasmejala i pogledala Travisa. ˝Kaže, naravno, nema problema˝, rekla sam. Čula sam kako se Arčer meškolji u sedištu. ˝U svakom slučaju˝, nastavila sam, podižući glas, ˝krenućemo sada. Hvala što si imao razumevanja, Travise. Videćemo šta možemo da uradimo povodom te dozvole za učenje vožnje pre no što nastavimo s časovima. Ja ću voziti do kuće.˝ Nasmešila sam se slatko. Ovo je bila neprijatna, posramljujuća situacija, a pored toga bila sam još uvek ljuta na Travisa zbog svega što je uradio Arčeru one noći u striptiz-klubu. Travis se odmakao od kamioneta kad sam zajahala i preskočila Arčera. Osetila sam Arčerovu ruku pozadi na mojoj goloj butini dok se provlačio ispod mene. Videla sam da gleda Travisa. Otpuhunula sam kad sam pala u sedište, okrenula ključ i startovala motor. Pogledala sam ka Travisu dok sam ubacivala menjač u prvu brzinu. Imao je isti onaj napeti, pomalo ljutit izraz lica. Arčer ga je i dalje gledao. Nasmešila sam se tankim, uskim osmejkom i krenula. Kad smo se vratili na put, pogledala sam Arčera, koji je za sekund skrenuo pogled. Kad sam ga sledeći put pogledala, telo mu se treslo u nemom smehu. Okrenuo sa ka meni s osmehom i rekao: Vožnja mi se sviđa. Nasmejala sam se i odmahnula glavom. ˝Da, kladim se da je tako.˝ Onda sam ga udarila blago po mišici i rekla: ˝Sviđa mi se kako voziš. Ali možda bi trebalo da se drugi put vozimo na intimnijoj, manje javnoj lokaciji.˝ Podigla sam obrve. Nemo se nasmejao, zubi su mu blesnuli i one seksi jamice pojavile su mu se na obrazima. Gledala sam Arčerov lepi profil dok je radosno zurio kroz prednje staklo. Bio je srećan zbog onoga što se dogodilo između nas, ali bio je srećan i zato što nas je Travis uhvatio na delu, takođe. Ugrizla sam se za usnu, razmišljajući o njima dvojici i kako Arčer verovatno nije često imao priliku da likuje u životu. Rekoh mu: ˝Arčere, nadam se da znaš da nema potrebe da se takmičiš s Travisom. Nadam se da ti je jasno da sam izabrala tebe. Samo tebe.˝ Pogledao me je i uozbiljio se. Posegnuo je preko sedišta, uhvatio me je za ruku i stisnuo je. Onda je mirno nastavio da gleda kroz prozor. Uzvratila sam mu stiskom, i držala njegovu šaku u svojoj, vozila sam jednom rukom celim putem do kuće.

Sledeći dan na poslu imali smo najveću gužvu u poslednje vreme. Otprilike oko pola dva, kad je konačno počela da se proređuje, došle su Melani i Liza, sele za šank na ista mesta na kojima su sedele kad smo se upoznale. ˝Hej, zdravo, cure!˝, rekla sam kad sam ih videla. Otpozdravile su mi velikim osmehom. ˝Šta ima novo, drugarice?˝, Melani je upitala. Klonula sam na šank. ˝Uh, pakleni dan˝, jačinu glasa spustila sam u šapat, ˝trčala sam okolo kô kokoška bez glave.˝ ˝Da, u ovo doba godine počinju gužve. Ljudi koji rade na drugoj obali jezera sada više


vremena provode ovde. Norm je pričao da će zaposliti nekog da radi večernju smenu i da će restoran biti otvoren i posle tri, ali izgleda da se ipak nisu odlučili za to. Naravno, zbog svih ovih planova o proširenju grada, niko ne zna šta će se desiti, pa im se ne može ni zameriti što su oprezni.˝ Slegnula je ramenima. ˝Hm, nisam to znala˝, rekla sam, namrštivši se. Liza je klimnula glavom, i to me je vratilo u stvarnost. ˝Čime da vas poslužim, cure?˝ Obe su naručile hamburgere i ledeni čaj. Okrenula sam se i počela da im spremam pića. Nekoliko sekundi kasnije čula sam zvonce na vratima i Melani je graknula: ˝Sveca mu poljubim, ne mogu da verujem˝, a Liza je prošaputala: ˝Au.˝ Stavila sam po krišku limuna u svaku čašu. Tišina je zavladala. Šta se dešava? Obrve su mi malo pale, i pogledala sam oko sebe s malim, zbunjenim osmehom, pitajući se šta se dešava. I tada sam ga spazila - Arčera. Uzdahnula sam, osmeh mi se odmah raširio po licu. Oči su mu bile uperene u mene dok je stajao na vratima, izgledao je... oh, bože, izgledao je divno, fenomenalno, veličanstveno. Kupio je novu odeću: farmerke koje su mu savršeno stajale, ističući njegove duge, mišićave noge, i jednostavan, crni pulover s dugim rukavima i sivu majicu, koja se videla ispod kragne džempera. Bio je sveže obrijan, a kosa mu je savršeno padala, iako ga je u kuhinji ošišala devojka kojoj se sviđao. Osmeh mi je postao još veći. Došao je ovde. ˝Ko je to˝, čula sam gospođu Kenfild kako glasno pita za stolom pored vrata. Imala je oko hiljadu godina, ali svejedno. Njena odrasla unuka Krisi ućutkala ju je i prošaputala uglom usana: ˝To je Arčer Hejl, bako.˝ I dodala malo tiše: ˝Bogo moj.˝ ˝Nemi dečko?˝ upitala je, a Krisi je uzdahnula i poslala Arčeru izvinjavajući pogled pre no što se okrenula baki. Ali Arčer je ionako nije gledao. Stavila sam ledeni čaj na šank, ne spuštajući pogled s Arčera, i obrisala ruke o kukove. Pošla sam oko šanka i ubrzala, krupnim koracima prešavši ostatak puta do njega. Glasno sam se nasmejala kad sam mu skočila u zagrljaj. Podigao me je. Osmeh olakšanja raširio se po njegovom lepom licu pre no što mi je zabio nos u vrat i čvrsto me stišao. Htela sam da mu pokažem koliko sam mu se obradovala. Dok sam stajala tako privijena uz njega, palo mi je na pamet da nisu sva hrabra dela očigledna onima koji im prisustvuju. A ja sam jasno videla koliko je važan ovaj trenutak - dečak koji nikad nije osetio da je poželjan, pojavio se i tražio da bude prihvaćen. Srce mi se nadimalo od ponosa zbog lepog i odvažnog čina koji je Arčer Hejl preduzeo ušavši u restoran u malom gradu. I da je slamka pala, čulo bi se. Nisam marila. Ponovo sam se nasmejala, zabacila glavu i samo ga gledala. ˝Došao si˝, prošaputala sam. Klimnuo je glavom s nežnim osmehom na usnama. Spustio me je na pod i rekao: Tu sam zbog tebe. Nasmešila sam se. Istim rečima dočekao me je ispred restorana nekoliko nedelja ranije. ˝I ja sam tu zbog tebe i za tebe˝, prošaputala sam, opet se osmehnuvši. To što sam rekla imalo je mnoštvo značenja i za mene su sva bila istinita. Gledali smo se u oči nekoliko dugih sekundi. Shvatila sam da u restoranu i dalje vlada tišina. Nakašljala sam se i pogledala oko sebe. Ljudi koji su buljili u nas, neki s osmesima, drugi sa zbunjenošću, spustili su pogled i vratili se onom što su dotad radili. Čavrljanje je polako ponovo počelo da raste i znala sam tačno o čemu pričaju. Uzela sam Arčera za ruku i povela ga do šanka. Melani i Liza pogledale su ga i zamenile zapanjenost širokim osmehom. Melani mu je pružila ruku. ˝Ja sam Melani. Nismo se propisno upoznali.˝


Prihvatio je njenu ruku i nasmešio joj se sa jedva nešto malo opreza. ˝Arčere˝, rekla sam, ˝ovo je Liza, Melanina sestra.˝ Liza se nagnula i pružila ruku preko Melani da se takođe rukuje s Arčerom. Klimnuo je glavom i pogledao me. ˝Sačekaj me samo minut. Moram da se pobrinem za još nekoliko gostiju i odmah se vraćam.˝ Pružila sam mu jelovnik. Klimnuo je glavom kad sam otišla da odnesem porcije koje su upravo stigle na kuhinjski pult i da gostima dopunim čaše. Kad sam se vratila, Lizina i Melanina narudžba bila je spremna. Dohvatila sam hamburgere i stavila ih pred devojke, a onda se okrenula Arčeru. Jesi li gladan?, pokazala sam na znakovnom jeziku. Ne, čuvam apetit za večeru sa posebnom devojkom, nacerio se. Samo ću uzeti... pogledao je iza mene u aparat sa sokovima. Čokoladno mleko sa spiralnom slamkom?, upitala sam, podigavši obrvu. Zakikotao se nemo. Kafu, rekao je, namignuvši mi. ˝Bože, to je baš seksi˝, rekla je Melani. ˝Kao da vas dvoje pričate prostote pred svima.˝ Mi smo se na to samo nasmejali. Odmahnula sam glavom. ˝Možda bi i vas dve trebalo da naučite znakovni jezik. Mogle biste da nam se pridružite.˝ Okrenula sam se i uzela lonče s kafom i napunila Arčeru šolju, a onda gledala kako dodaje mleko. Megi je došla, stala pored mene i ispružila ruku ka Arčeru. ˝Zdravo˝, nasmešila se, kratko bacivši pogled ka meni, ˝ja sam Megi. Hvala što si svratio.˝ Arčer joj se stidljivo osmehnuo i rukovao se s njom, i pokazao mi znakovima. Molim te, reci joj da mi je drago što smo se upoznali. To sam i uradila i Megi se nasmešila. ˝Upoznali smo se mi pre mnogo godina, dušo. Mama te je dovodila ovamo još dok si bio mali.˝ Zagledala se u daljinu kao da se priseća. ˝Tvoja mama bila je najslađe, najlepše stvorenje na svetu. I, oh, koliko te je samo volela.˝ Uzdahnula je, vraćajući se u sadašnjost. Osmehnula se. ˝E, pa, u svakom slučaju, drago mi je što si ovde.˝ Arčer ju je slušao, upijajući svaku reč. Klimnuo je glavom i Megi je nastavila, gledajući mene. ˝Dakle, Arčeru, ova devojka je mnogo radila u poslednjih nekoliko dana. Zaslužila je da ranije ode s posla. Možda imaš neku ideju šta bi mogao da radiš s njom?˝ ˝Pobogu, Megi, to je zvučalo vulgarno˝, Liza je šmrknula. Arčer je dao sve od sebe da se ne nasmeje. Pogledao je u stranu i podigao šolju s kafom kad je Megi stavila ruke na bokove i smejala se sa Lizom. ˝To samo u tvojoj pokvarenoj mašti može da zvuči vulgarno˝, rekla je, ali oči su joj zasijale. Arčer me je pogledao. Možda bi mogli da smislimo nešto vulgarno za popodne?, pitao me je, smešeći se. Nasmejala sam se i onda se ugrizla za usnu da se smirim. ˝Vidiš!˝ rekla je Melani. ˝Znala sam da vas dvoje pričate prostote. Počeću da učim taj znakovni jezik.˝ Nasmešila sam se. ˝Samo me je pitao da li sam raspoložena za piknik˝, rekoh, mrtva ozbiljna. ˝Tako je!˝, rekla je Liza, smejući se. ˝Goli piknik.˝ Nasmejala sam se, Megi je šmrknula, od čega se Arčer šire osmehnuo. ˝Vi ljudi niste normalni. A sad, gubi se odavde˝, rekla je Megi, gurkajući me. ˝U redu, u redu, a šta ćemo s ovih par gostiju i salatama...?˝ ˝Ja ću da preuzmem tvoje mušterije˝, rekla je. ˝A salate možeš da napraviš i ujutru.˝ Pogledala sam Arčera. ˝E, pa, u redu, onda. Hajdemo!˝ Počeo je da vadi novac iz džepa za kafu, ali Megi ga je zaustavila, spuštajući dlan na


njegovo rame. ˝Kuća časti˝, rekla je. Arčer je stao, pogledao me i onda potvrdno klimnuo glavom. ˝U redu˝, rekla je ona s osmehom. Izašla sam iz šanka. Pozdravili smo se sa Melani, Lizom i Megi, i onda zajedno krenuli ka vratima. Napolju, na ulici, ugledala sam poznati lik. Viktorija Hejl upravo je izlazila iz prodavnice s jednom postarijom ženom crne kose. Uhvatila sam trenutak kad je ugledala Arčera i mene temperatura na ulici pala je za dvadeset stepeni i prošla me je jeza. Obavila sam ruke oko Arčerovog struka. Osmehnuo mi se odozgo, privio me k sebi i poljubio me u obraz. U istom mahu Viktorija Hejl je prestala da postoji.

Kasnije te večeri Arčer je upalio vatru na obali jezera. Sedeli smo u starim stolicama koje je njegov stric napravio pre mnogo godina. Poneli smo flašu crnog vina i ćebe, jer je postajalo sve hladnije, posebno uveče. Arčer je pio iz male čaše, ja iz velike; pijuckao je vino pažljivo kao da je žestoko piće. Mnoge stvari koje sam ja uzimala zdravo za gotovo, za njega su bile nove. Sedeli smo neko vreme u miru, pijuckali vino i gledali plamenove kako se uvijaju i skaču. Bila sam srećna i zadovoljna. Naslonila sam glavu na naslon drvene stolice i gledala njegov zgodni profil, osvetljen vatrom. Na sekund je izgledao kao bog, možda bog sunca, zlatan i lep, svojom veličanstvenošću odskakao je od razigranih plamenova. Nasmešila sam se za sebe pripita od pola čaše merloa. Pijana od Arčera, ove noći, sudbine, hrabrosti, života. Ustala sam, a ćebe mi je s krila palo na stolicu. Spustila sam čašu na pesak. Otišla sam do njega i sela mu u krilo. Uzela sam mu obraze u ruke i gledala ga nekoliko sekundi pre no što sam spustila usne na njegove, s ukusom crnog vina i Arčera, slasne ambrozije, pića bogova od kojeg sam zaječala i iskosila glavu tako da on može da preuzme poljubac i ponudi mi više od sebe. To je i uradio. Nagnuo se ka meni, dražio mi jezik svojim dok sam se nameštala u njegovom krilu i uzdisala u njegove usne. Odgovorio je na moje uzdahe. Njegov jezik zaronio je sporo u moja usta, podražavajući seksualni čin. Od toga je moje biće zapulsiralo od života, moja srž oživela, gotovo istog trena, kliska i vlažna, spremna za njega, da me ispuni i utoli želju od koje sam se meškoljila u njegovom krilu. Nasmešio se uz moje usne - tačno je znao šta mi je uradio i to mu se sviđalo. Bilo je tako lako izgubiti se sad u njemu, u načinu na koji mi je posvećivao pažnju, načinu na koji me je gledao kao da me obožava, u načinu na koji je njegov intenzivni seksepil bio prirodan i nepostiđen - jedva da je bio svestan da postoji. Ali učio je, i na izvestan način bilo mi je žao što gubim nesigurnog muškarca koji je čekao da mu pokažem kako da me zadovolji. Ali drugi deo mene slavio je novostečeno samopouzdanje, način na koji je preuzimao moje telo i činio me malaksalom od požude. Nakon nekoliko minuta odmakla sam se, oboje smo teško disali, hvatali dah. Poljubila sam ga još jednom lako u usta. ˝Zagrejao si me previše brzo˝, rekla sam. Digao je ruke. Da li je to loše?, upitao je. Gledao me je u oči - nije to bilo retoričko, već istinsko, iskreno pitanje. Prešla sam palcem preko njegove donje usne. ˝Ne, nije˝, prošaputala sam, odmahujući glavom. Uhvatila sam obris njegovog ožiljka na svetlosti vatre koja je plesala. Nabrana koža je bila crvena, razvučeni delovi zlatni. Nagnula sam se i poljubila ga. Malo je zadrhtao, ali ipak ostao nepomičan. Prešla sam jezikom po njemu, osećajući kako mu se telo još više napelo. Prošaputala sam mu u vrat, grlo: ˝Ceo si lep, Arčere.˝


Uzdahnuo je i sasvim malo zabacio glavu, ogolivši mi svoj ožiljak. Bio je to divan čin poverenja. ˝Reci mi šta se desilo˝, šapnula sam, trljajući se usnama gore-dole preko nabrane kože, udišući njegov miris. ˝Sve mi ispričaj. Želim da znam sve o tebi˝, rekla sam, odmakavši se i gledajući ga. Na licu mu se videla mešavina napetosti i zamišljenosti. Uzdahnuo je i podigao ruke. Osećao sam se... skoro kao normalan čovek danas. U restoranu. Zastao je. Ne želim da se sećam kako sam nastradao, ne večeras, Bri, Molim te. Želim samo da budemo ovde zagrljeni, i da se posle vratimo kući i da vodimo ljubav. Znam da to nije lako razumeti, ali molim te. Pusti da zasad samo uživamo. Gledala sam ga pažljivo. Razumela sam ga. I ja sam prošla kroz to. Silno sam se trudila da se vratim u normalan život nakon očeve smrti. Silno sam se trudila da prestanem da propuštam izlaze s auto-puta kojim sam hiljadu puta prošla, trudila se da se ne gubim u prodavnici pred pomorandžama, da ne buljim u prazan prostor, silno sam se trudila da nešto osetim - bilo šta što nije čist bol. I bez obzira na to ko bi me pitao, i ma koliko me voleli, nisam mogla da pričam o tome sve dok nisam bila stoprocentno, u potpunosti, spremna. Arčer je dugo živeo sam sa svojim bolom, i nije pošteno tražiti od njega da ga oživi po komandi. Čekaću. Čekaću koliko god mu bude bilo potrebno. Nasmešila sam mu se, sklonila mu kosu s čela i ponovo ga nežno poljubila. Kad sam se odmakla, rekoh mu: ˝Sećaš li se kako si mi rekao da se jesam borila one noći kad mi je otac ubijen i kad sam bila napadnuta?˝ Klimnuo je glavom. Njegove oči bile su u polutami, tik izvan dometa svetlosti vatre. ˝Isto važi i za tebe˝, rekla sam tiho, ˝i ti si se borio. Ne znam šta se tačno desilo, Arčere, i nadam se da ćeš mi to jednog dana ispričati. Ali ono što znam jeste da mi tvoj ožiljak govori da si se borio za život˝, prešla sam vrhom prsta nežno preko uništene kože na njegovom grlu i osetila sam kako teško guta. ˝Moj ranjeni iscelitelju, moj lepi Arčere.˝ Oči su mu zaiskrile. Nakon nekoliko tihih otkucaja srca, zasuo je peskom vatru i podigao me je u naručje i poneo me uzbrdo do svoje kuće i svog kreveta.


DVADESET TREĆE POGLAVLJE Bri Sutradan sam ostavila Arčera u krevetu, upetljanog u čaršave. Ćebe jedva da je pokrivalo mišićave obline njegove zadnjice, ruke su mu bile ispod jastuka, tako da su mu lepa leđa, sva u čvrstim pločama i grebenima, bila u potpunosti dostupna pogledu. Pomislila sam u prvi mah da ga probudim, da opet uživam u tim ravninama i izbočinama, ali znala sam da Fibi mora da obavi svoj posao i da sam tužno zapostavila svoju kućicu i svoj život - sve je bilo u neredu, nisam više imala ni čistog donjeg rublja. I zato sam se odvukla da obavim neophodne poslove, ostavivši mali, laki poljubac na Arčerovom ramenu. Bio je umoran - mnogo energije je sinoć potrošio. Stisla sam butine, setivši se toga i s teškom mukom izašla iz male spavaće sobe. Kad sam došla kući, brzo sam pustila Fibi napolje i dugo se tuširala. Nakon što sam se obukla, stavila sam telefon na punjenje i videla da imam dve poruke obe od Natali, u kojima me obaveštava da ju je detektiv koji je radio na istrazi ubistva moga oca zvao nekoliko puta i da treba da mu se javim. Duboko sam uzdahnula i sela. Mnogo puta zvala sam tog detektiva u mesecima nakon očevog ubistva i nisu imali nikakav trag, ni zrnce dokaza. Kad sam krenula na put, nisam mu se više javljala. Nisam mislila da je to neophodno. A sada, iznenada je bilo nečeg novog? Pozvala sam broj koji sam i dalje znala napamet. Kada se detektiv Makintajer javio i kad sam mu rekla ko sam, toplo me je pozdravio. ˝Bri, kako si?˝ ˝Dobro, baš dobro. Znam da se nisam dugo javljala, i promenila sam broj telefona...˝ ˝Sve je u redu. Drago mi je što si mi ostavila broj telefona tvoje prijateljice kod koje si odsela nakon zločina.˝ Primetila sam da nije rekao ˝ubistva˝. ˝Ima li nečeg novog?˝, upitala sam, prelazeći odmah na stvar. ˝U stvari, ima. Imamo osumnjičenog. Hteli bismo da dođeš da pogledaš fotografije radi identifikacije˝ rekao je obazrivo. Srce je počelo brže da mi bije. Uzdahnula sam i nastavila da sedim u tišini. Detektiv se nakašljao. ˝Znam da je ovo došlo iznenada nakon toliko meseci, a informaciju smo dobili od malog narko-dilera koji je hteo da se spase zatvora.˝ ˝U redu˝, rekla sam. ˝Kad treba da dođem?˝ ˝Što pre. Kad bi mogla da stigneš?˝ Ugrizla sam se za usnu. ˝Uh...˝, razmišljala sam, ˝za tri dana.˝ ˝Pa, ako je to najbrže što možeš, onda neka tako i bude.˝ Osećala sam se malo tupo. ˝U redu, nazvaću vas čim stignem u grad.˝ Pozdravili smo se i ja prekidoh vezu. Sedela sam na krevetu poprilično dugo i buljila kroz prozor. Osećala sam se kao da je nekakav balončić upravo pukao. Nisam znala tačno pod šta da podvedem to osećanje, jer bila sam srećna što će možda biti napretka u istrazi očevog ubistva. Ako dođe do hapšenja... neću više morati da se pitam... osećaću se napokon potpuno bezbedno. A otac će dočekati pravdu koju je zaslužio. Uzela sam telefon, nazvala Natali, i sve joj ispričala. Kad sam završila, duboko je uzdahnula i rekla: ˝Bože, Bri, strah me je da se previše nadam, ali... nadam se iz sveg srca˝, završila je tiho. ˝Da˝, rekla sam, ˝ja takođe.˝


Zaćutala je pre nego što mi je predložila: ˝Slušaj, imam ideju. Kako bi bilo da dođem avionom i da se zajedno vratimo kolima, da ti pravim društvo na putu.˝ Uzdahnula sam. ˝Učinila bi to za mene?˝ ˝Naravno, osim toga, moja majka ima silan popust na avio-karte zbog svih onih putovanja. Neće me to praktično ništa koštati.˝ Nasmešila sam se. ˝To bi... volela bih to. Taman ćemo imati vremena da se lepo ispričamo, da nadoknadimo sve propušteno u finoj, dugoj vožnji kolima.˝ Čula sam osmeh u njenom glasu kad je rekla: ˝Odlično, sve ću da sredim. Hoće li ti dati slobodne dane na poslu?˝ ˝Da, verujem da će sve biti u redu. Ljudi za koje radim su sjajni, a kad im budem rekla i razlog...˝ ˝Bri, oni znaju da si tu samo privremeno?˝ Oćutala sam i legla na krevet. ˝To im nisam rekla.˝ Stavila sam ruku na čelo. ˝I stvar je u tome što ovo nije privremeno, Natali. Nekako sam... odlučila sam da ostanem ovde.˝ Zatvorila sam oči, čekajući njenu reakciju. ˝Šta? Ostaješ? Šališ se? Zbog onog momka kojeg si pominjala?˝ Zvučala je iznenađeno i zbunjeno. ˝Da, uglavnom... To je... komplikovano. Sve ću ti ispričati kad dođeš. Je l' to okej?˝ ˝Da, jeste. Jedva čekam da te vidim, draga. Javiću ti kojim letom dolazim.˝ ˝U redu, mnogo ti hvala. Volim te.˝ ˝I ja tebe volim, dušo. Bićemo u kontaktu.˝ Prekinule smo vezu. Ležala sam nekoliko minuta, umirena što mi najbolja drugarica dolazi i što ćemo zajedno putovati do Sinsinatija. Sve će biti lakše. A onda ću se vratiti. Rekla sam Natali da ću ovde ostati za stalno. I izgovorivši to naglas još nekome pored Arčera, osetila sam koliko je to dobra odluka. Nije bilo šanse da se vratim u Ohajo. Moj život sada je bio ovde, uz Arčera. I to je bila istina.

Sledećeg jutra sam na poslu s oklevanjem rekla Magi za situaciju u Ohaju i da su tražili da dođem. Nisam joj ispričala detalje očeve smrti, ali imala je razumevanja i saosećanja, kao što sam i očekivala. Dirnuli su me topao zagrljaj i utešne reči - odavno se niko prema meni nije majčinski ponašao. Iako sam bila zahvalna što je došlo do napretka u slučaju, što se retko dešava kad prođe ovoliko vremena, brinula sam da će sam povratak u Ohajo izvući na površinu osećanja bespomoćnosti i tuge. Osećala sam se bezbedno u Pilionu - osećala sam se bezbedno s Arčerom. Tek je trebalo da mu javim o razvoju događaja. Juče sam radila po kući i zaspala u sedam uveče mrtva umorna. Bilo mi je krivo što nema načina da komuniciramo kad nismo zajedno. Ali znala sam da je dobro da povremeno dan provedemo nasamo. Bili smo praktično nerazdvojni u poslednje vreme i mala distanca dobro će nam doći. Bližio se kraj moje smene kad se oglasilo zvonce na vratima. Ugledala sam Travisa kako ulazi u uniformi i sa pilotskim naočarima za sunce. Skoro da sam prevrnula očima koliko je nenormalno dobro izgledao, ne zbog toga što je to samo po sebi bilo da se padne na dupe i da ženi pođe voda na usta, već zbog toga što je bilo toliko očigledno da je on svestan toga. ˝Travise˝, rekla sam, nastavljajući da brišem jelovnike. ˝Hej, zdravo, Bri˝, rekao je. Usne su mu se izvile u ono što mi je izgledalo kao iskren osmeh. ˝Čime da te poslužim?˝, pitala sam.


˝Kafom.˝ Klimnula sam glavom i okrenula se da uzmem šolju. Sipala sam kafu, stavila je pred njega i okrenula se. ˝Još si ljuta na mene?˝, pitao je. ˝Nisam ljuta, Travise. Samo nisam impresionirana kako se ponašaš prema rodbini.˝ Stisnuo je usne. ˝Slušaj, Bri, on mi jeste rod, i nismo bili u kontaktu mnogo godina - i vidim da je to uglavnom moja greška, ali Arčer i ja uvek smo... takmičili smo se dok smo bili deca. Možda se to nastavilo nešto duže nego što je trebalo da dozvolim kad je reč o tebi. Priznajem. Ali i on igra tu igru, veruj mi.˝ ˝Takmičenje?˝, narugala sam se. ˝Pobogu, Travise.˝ Malo sam podigla glas i nekoliko ljudi pogledalo je ka nama, pa naglo skrenulo pogled kad sam im se kiselo osmehnula. ˝Zar ne misliš da zaslužuje da barem jednom u životu neko bude na njegovoj strani? Zar ne zaslužuje da neko navija za njega, umesto da se bori protiv njega? Zar ne bi mogao da pokušaš da budeš ta osoba?˝ ˝Dakle, to je on tebi - predmet sažaljenja?˝ Zatvorila sam oči i duboko udahnula da ga ne bih zalila vrelom kafom. ˝Ne, njemu ne treba ničije sažaljenje. On je... neverovatan, čudesan, Travise.˝ Došla mi je pred oči njegova slika, njegove nežne oči i osmeh koji mu obasja lice kad je istinski srećan. ˝On je neverovatan.˝ Oborila sam pogled, iznenada sam se osetila postiđeno. Travis je ućutao. Otvorio je usta da nešto kaže kad se zvonce ponovo oglasilo i digla sam pogled. Razrogačila sam oči. Natali je ušla, a naš zajednički prijatelj Džordan stajao je stidljivo iza nje, s rukama u džepovima. Bacila sam jelovnik iz ruke i požurila oko šanka. ˝Oh, moj bože! Otkud vi ovde?˝ Vrisnula sam. Još sam čekala da mi porukom javi kad dolazi. Natali mi je brzo pošla u susret i zagrlile smo se, smejući se. ˝Iznenađenje!˝, rekla je, još jednom me čvrsto zagrlivši. ˝Nedostajala si mi.˝ ˝I ti si meni nedostajala˝, rekla sam. Osmeh mi je izbledeo kad sam pogledala Džordana koji se i dalje nije pomerio s vrata. Natali ga je pogledala, a onda vratila pogled na mene. ˝Praktično me je molio da ga povedem da bi mogao lično da ti se izvini.˝ Uzdahnula sam i mahnula Džordanu da nam se pridruži. Videlo mu se olakšanje na licu, došao je do mene i zagrlio me. ˝Izvini, Bri, iskreno mi je žao˝, rekao je, ozbiljnim, teškim glasom. Zagrlila sam ga. Nedostajao mi je. Džordan je bio jedan od mojih najboljih prijatelja. Ja, Džordan, Natali i Ejveri bili smo nerazdvojni još od osnovne škole. Odrasli smo zajedno. Ali Džordan je, figurativno rečeno, bio kap koja je prelila čašu, zbog koje sam spakovala kofere i otišla iz grada. Na vrhuncu tuge i emotivnog haosa, otišla sam kod njega. Tada me je saterao u ćošak i poljubio, navaljujući, iako sam se opirala, govoreći mi da je zaljubljen u mene, moleći da mu dozvolim da brine o meni. Bilo je to previše, i poslednja stvar koja mi je u tom trenutku trebala. Natali nas je oboje zagrlila, jedva smo se na kraju razdvojili. Pogledala sam po prostoriji u restoranu je bilo samo nekoliko ljudi. Megi je bila pozadi s Normom, sređivali su kuhinju. ˝Dođite, sedite za šank dok završim s poslom˝, rekla sam, smešeći se. Natali je sela pored Travisa, koji ju je pogledao, otpivši kafu. ˝Ehej, zdravo˝, Natali je rekla, zabacivši dugu, plavu kosu i prekrstivši noge. Zarotirala je stolicu za šankom tako da je napola bila okrenuta ka njemu. Podarila mu je svoj najbolji zavodnički osmeh. Frknula sam. Ignorisala me je, isto kao i Travis. ˝Travis Hejl˝, rekao je, pružajući joj ruku. Odmahnula sam blago glavom i upoznala


Travisa s Džordanom. Svi su se pozdravili, a onda je Travis ustao, ostavivši pet dolara na šanku. ˝Bri˝, rekao je, pogledavši me. ˝Natali, Džordane, uživajte u Pilionu. Drago mi je da smo se upoznali. Bri, reci Megi da sam je pozdravio.˝ Onda se okrenuo i izašao iz restorana. Okrenula sam se ka Natali koja mu je još gledala dupe dok je išao ka policijskim kolima. Okrenula se ka meni. ˝Nije ni čudo što hoćeš da ostaneš ovde.˝ Nasmejala sam se. ˝Nije on razlog za moj ostanak.˝ Natali je bacila pogled ka Džordanu koji je bio zadubljen u jelovnik. Uozbiljila sam se i promenila temu. Godinama sam mislila da se sviđam Džordanu, ali nisam imala pojma da misli da je zaljubljen u mene. Volela sam ga, ali ne tako, i znala sam da nikad i neću. Nadala sam se da ćemo nekako uspeti da budemo prijatelji kao pre. Stvarno mi je nedostajao. ˝Da li ste jeli?˝ pitala sam. Kuhinja je bila zatvorena, ali mogla sam da im napravim sendviče. ˝Da, nešto na brzaka pre sat vremena.˝ Natali je pogledala Džordana kako gleda meni. ˝Nisi valjda opet gladan?˝ Digao je pogled. ˝Ne, samo gledam.˝ Spustio je jelovnik, očigledno mu je još bilo pomalo neprijatno. Nakašljala sam se. ˝Okej, sačekajte me samo da kažem Megi da odlazim i da uzmem svoje stvari.˝ Petnaest minuta kasnije vozili smo se ka mojoj kućici. Džordana sam smestila u dnevnu sobu, a Natali je svoje stvari donela u moju spavaću sobu. Na smenu smo se istuširali i onda smo seli u dnevnu sobu. Pričali smo i smejali se Natalinim ljubavnim dogodovštinama s novim šefom. Džordanu je već bilo prijatnije, i bila sam srećna što je tu. ˝Hoćete li da izađemo u grad na večeru?˝ pitala sam. ˝Trknuću do Arčera dok se spremate, da ga pitam da li je raspoložen da nam se pridruži.˝ ˝Zašto ga ne nazoveš?˝ upitala je Natali. ˝Pa, on ne može baš da govori˝, rekla sam tiho. ˝Ha?˝, rekoše oboje u isti mah. Ispričala sam im za Arčera i kako je odrastao, ponešto o stricu i onome što sam znala o nesreći, iako mi o tome nije on pričao. Oboje su buljili u mene raširenih očiju. ˝Pa, to je ludo, dušo˝, Natali je rekla. ˝Da, znam, ljudi˝, rekla sam. ˝To je luda priča - a još to nije sve, ne znam celu priču. Ali sačekajte da ga upoznate. Tako je sladak i prosto... čudesan. Moraću da vam prevodim, odlično poznaje znakovni jezik.˝ ˝Au˝, rekao je Džordan. ˝Pa, ako nikad nije izlazio sa svog imanja sve te godine, i ne može da govori, šta planira da radi u životu?˝ Oborila sam pogled. ˝Još uvek pokušava to da dokuči˝, rekla sam, iznenada se našavši u situaciji da ga branim. ˝Ali naći će rešenje. Zasad još uvek radi na osnovnim stvarima.˝ Oboje su me pogledali i iz nekog razloga iznenada sam se postidela. ˝U svakom slučaju˝ nastavila sam, ˝idem da ga obavestim o našim planovima i nadam se da će pristati da pođe s nama.˝ Ustala sam i otišla da obujem cipele i obučem kaput. ˝U redu˝, rekla je Natali. ˝Da li mogu da idem u farmerkama i majici ili treba da se doteram?˝ Nasmejala sam se. ˝Definitivno farmerke i majica.˝ ˝Misliš da će možda i Travis biti tamo?˝, pitala me je. ˝Oh, ljudi, imam toliko toga da vam ispričam. To bi moglo da potraje. Brzo ću se vratiti.˝ ˝U redu˝, Natali je otpevušila, ustajući. Džordan je kopao po svom malom koferu u


potrazi za nečim. ˝U redu˝, reče i on, pogledavši me. Izašla sam, uskočila u kola i krenula prema Arčerovom putu.


DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE Arčer

Stajao sam kod sudopere u kuhinji i ispijao vodu u velikim gutljajima. Upravo sam se vratio s trčanja obalom sa psima. Neću to još dugo moći da radim kad se vreme promeni. Stajao sam i razmišljao šta ću još danas da radim, osećajući težinu u stomaku koju nisam znao kako da odagnam. Isto sam se osećao i pre trčanja, a mislio sam da će mi fizička aktivnost, vežbanje, napor, razbistriti glavu. Nije se to desilo. Bio sam uznemiren, prosto i jednostavno. I nije to bio fizički nemir, očigledno. Bio je psihički. Kad sam se jutros probudio, osetio sam miris Bri svuda oko sebe u zgužvanim čaršavima, bio sam srećan i zadovoljan. A onda, kad sam shvatio da je otišla, ustao sam i pokušao da smislim šta danas da radim. Mogao sam da biram čime ću oko kuće da se pozabavim, ali to mi nije bilo zanimljivo. Imao sam blagi osećaj da je to tema kojoj bi trebalo ozbiljno da se posvetim. Šta ćeš da uradiš sa svojim životom, Arčere? Bri je prodrmala moj svet - i u tom momentu osećao sam samo nelagodnost. Nisam očekivao da će neko doći i otvoriti mi vrata sveta, a ona je to uradila. I sada su preda mnom bile mogućnosti o kojima ranije nisam razmišljao. Ali sve se vrtelo oko nje. A to me je plašilo. To me je žestoko uplašilo. Čuo sam kucanje na kapiji i spustio čašu. Da li je Bri ranije završila s poslom? Izašao sam iz kuće, krenuo ka kapiji i video Travisa kako mi dolazi u susret. Stao sam i čekao da mi priđe, pitajući se šta, kog vraga, hoće. Digao je ruke u šaljivom gestu ˝ne pucaj˝. Ja sam samo nakrivio glavu i čekao. Travis je izvadio presavijen list papira iz zadnjeg džepa i pružio mi ga. Uzeo sam ga, ali nisam ga otvorio. ˝Prijava za dozvolu za učenje vožnje˝, rekao je. ˝Treba samo da doneseš krštenicu i neki zvanični dokument s adresom stanovanja. Recimo, račun za vodu, ili bilo šta slično tome.˝ Digao sam obrve, bacivši pogled na papir. Šta li je ovog puta skrivao u rukavu? ˝Dugujem ti izvinjenje za ono što sam uradio u strptiz-baru. Bilo je to... nezrelo i ružno. I stvarno mi je drago što ste se ti i Bri pomirili, i prešli preko toga. Mislim da joj se stvarno sviđaš, čoveče.˝ Hteo sam da pitam otkud to zna - znao sam da joj se sviđam, i da možda oseća i nešto više, ali interesovalo me je da čujem šta je Travisu rekla o meni, ako me je uopšte pomenula. Naravno, čak da sam i mogao, ne bi bila dobra ideja da ga to pitam - verovatno bi to iskoristio da mi napakosti. Ali nisam znao kako da pričam o svim svojim osećanjima sa Bri. Znao sam da seks ne znači automatski i ljubav, pa kako onda da znam da li me voli ako mi to ne govori? I ako mi to ne govori, znači li to da me ne voli? Upetljao sam se. Bio sam zbunjen, a nisam imao s kim da porazgovaram. I najgore je bilo što sam znao da ja nju volim - strasno, jako i svim srcem, čak i slomljenim parčićima svog srca, čak i onim nedostojnim i bezvrednim. I možda tim delovima baš i najviše. ˝Pa˝, nastavio je Travis, ˝hoćemo li se pomiriti? U ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, zar ne? Pobedio si; osvojio si devojku. Ne možeš mi zameriti što sam pokušao. Nema ljutnje?˝ Pružio mi je ruku. Pogledao sam je. Travisu uopšte nisam verovao, ali nije imalo smisla od ovoga praviti


neku vrstu rata. Bio je u pravu - pobedio sam. Bri je bila moja. Na tu misao, posesivnost je prostrujala mnome. Pružio sam ruku i rukovao se s njim, i dalje ga gledajući nepoverljivo. Travis je zakačio palac za pojas s revolverom. ˝Pretpostavljam da već znaš da su njeni prijatelji došli u grad.˝ Namrštio sam se i malo zabacio glavu i time sam se odao. Travis je imao onaj ˝oh, ne, sranje˝ izraz na licu. ˝Sranje, nije ti rekla?˝, upitao je. Skrenuo je pogled u stranu i onda me pogledao. ˝Pa, sigurno joj nije lako. Mislim, sviđaš joj se, ali jednom mora da se vrati kući, svom stvarnom životu. To je baš teška situacija.˝ Kući? Stvarnom životu? O čemu je, kog vraga, pričao? Travis me je pažljivo pogledao, uzdahnuo i prošao prstima kroz kosu. ˝Sranje, čoveče, nemaš valjda iluziju da će ostati ovde i raditi u restoranu u malom gradu čitavog života? I da će možda doći da živi s tobom u ovoj šupi koju ti nazivaš kućom, i da ćete imati čopor dece koje nećeš moći da prehraniš?˝ Nasmejao se, ali kad mu ja nisam uzvratio, osmeh mu je nestao. Zamenilo ga je sažaljenje. ˝Oh, prokletstvo, baš si se tome nadao, zar ne?˝ Krv mi je tutnjala u ušima. Nisam baš zamišljao sve ono što je rekao, ali na pomisao da će otići, ledeni strah prostrujao mi je venama. ˝Jebiga! Slušaj, Arčere, kad sam rekao da si pobedio, mislio sam u međuvremenu, na nekoliko toplih noći, malo razonode u tvom kamionetu. Mislim, blago tebi, zaslužio si to, čoveče. Ali ne fantaziraj da će biti nešto više od toga. Možda će ti i reći da će ostati - možda će čak i sama neko vreme verovati u to. Ali devojka poput Bri, koja je studirala, na kraju će poželeti da živi punim plućima. Ovde je privremeno našla utočište, dok ne zaceli rane - a onda će otići, A i zašto ne bi? Šta ti stvarno možeš da joj pružiš? Bri je lepa; uvek će biti momaka koji će je želeti i koji će moći da joj ponude više.˝ Odmahnuo je glavom. ˝Šta ti možeš da joj pružiš, Arčere? Stvarno?˝ Stajao sam sleđen pred ovom guzicom od čoveka. Nisam bio toliko glup da ne shvatim šta je nameravao. Igrao je niskom kartom. Ali na moju žalost, karta koju je odigrao zasnivala se na istini. Imao je dobitnu kombinaciju i znao je to. Zato je došao - da me porazi istinom. Da me podseti da sam niko i ništa. I možda je to bilo dobro. Nisam čak ni znao da li je još uvek želi. Možda je i ne želi. Ali sad mu je stalo da ne bude ni moja. Hteo je da pobedi, na ovaj ili onaj način. Video sam to; znao sam. Video sam jednom isti izraz lica kod jednog drugog čoveka. I zapamtio sam šta taj izraz lica znači. Još jednom je duboko uzdahnuo. Izgledao je kao da je malo postiđen, ili je to samo dobro odglumio. Nakašljao se. ˝U svakom slučaju˝, pokazao je na parče papira u mojoj ruci, ˝srećno s dozvolom. I ne treba svuda da ideš peške.˝ Klimnuo mi je glavom. ˝Čuvaj se, Arčere.˝ Onda se okrenuo i izašao na kapiju. Dugo sam tamo stajao, manji od makovog zrna, zamišljajući da je otišla i trudeći se da nastavim da dišem.


DVADESET PETO POGLAVLJE Bri

Odvezla sam se do Arčera i dozivala ga kad sam ušla na kapiju. Nije bilo odgovora, pa sam otišla do ulaznih vrata, pokucala i ponovo ga pozvala. I dalje nije bilo odgovora. Vrata su bila otključana, ušla sam i pogledala po kući. Kao i uvek, sve je bilo čisto i uredno, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Mora biti da je negde na imanju, predaleko da me čuje, ili se možda zaputio do grada. Uzela sam parče papira i olovku i napisala mu u kratkoj poruci da su mi došli prijatelji i da ću mu sve objasniti kad se budemo videli. Napisala sam mu gde ćemo otići na večeru i pozvala ga da nam se pridruži. Nadala sam se da hoće. Nadala sam se da će mu nedavni dolazak u restoran kod mene na posao biti ohrabrenje da opet izađe. Htela sam da ga upoznam sa svojim prijateljima. Htela sam da bude deo svakog aspekta mog života. Vratila sam se kući i spremila se, pa smo se Natali, Džordan i ja odvezli do lokalnog bilijar-kluba i picerije na večeru. Naručili smo veliku picu, doneli je na sto pored pikada i počeli igru. Popili smo već pola bokala piva kad sam ugledala Arčera na vratima. Osmeh mi se istog trena raširio licem, ostavila sam strelicu na stolu i potrčala ka njemu, obavila mu ruke oko vrata i poljubila ga u usta. Uzdahnuo je kao da je čitav dan zadržavao dah. Primetila sam napetost tamo gde je obično nije bilo. ˝Jesi li okej?˝ upitala sam. Klimnuo je glavom i malo se opustio. Zakoračila sam u stranu da bi mogao da mi se obrati. Nisi mi rekla da ti dolaze prijatelji. Tek sam juče saznala kad sam otišla od tebe. Stigli su jutarnjim letom. Arčere, imaju osumnjičenog za ubistvo mog oca. Razgovarala sam juče s detektivom koji vodi slučaj, hoće da dođem na foto-identifikaciju. Možda uhapse osumnjičenog, završila sam, gledajući ga u oči. Emocije su me iznenada preplavile dok sam mu govorila o toj mogućnosti. Bri, to je sjajno, rekao je. To je stvarno sjajno. Klimnula sam glavom. Moram da odem kući na nekoliko dana. Natali i Džordan ići će sa mnom kolima, ali vratiću se ovamo. Namrštila sam se, pomislivši kako ću se osećati kad budem stigla u Ohajo. Kad sam digla pogled ka Arčeru, primetila sam da mu se ona napetost vratila na lice. Mogao bi da podeš sa nama. Oči su mu se na minut smekšale, ali onda je uzdahnuo. Nisam baš za to, Bri. Bolje... budi s prijateljima. ˝Hej, Bri, dokle da te čekamo! Ti si na redu˝ Natali je doviknula. Nasmešila sam se i povukla Arčera za ruku. ˝Dođi da upoznaš moje prijatelje˝, rekla sam. ˝Svidećeš im se, zaljubiće se u tebe.˝ Arčer je izgledao kao da se predomišlja, ali nasmešio se i pustio me da ga povedem do stola na kojem nam je stajala pica. Upoznala sam ga sa Natali i Džordanom. Momci su se rukovali, a Natali je nakrivila glavu i rekla: ˝Šta ovde ima u vodi? Neki mineral od kojeg rastu ludo zgodni frajeri? Selim se


ovamo.˝ Nasmejala sam se i nagnula ka svom zgodnom momku, udišući njegov miris i smešeći se u njegov vrat. Džordan je skrenuo pogled i pobledeo. Nije mi se svidelo što mu je bilo neprijatno da me vidi s drugim momkom. Možda bi trebalo još malo da popričamo. Pogledala sam Arčera koji je oštro gledao Džordana - ni njemu nije promakla Džordanova reakcija. Naravno da nije, Arčeru Hejlu ništa ne može da promakne. Otkad sam ga upoznala, shvatila sam da je čudesno šta sve možemo da vidimo i čujemo samo kad zapušimo usta i kad prestanemo da slušamo samo svoj glas. Igrali smo pikado, ćaskali, jeli picu. Arčer se smejao Natalinim neprestanim pričama, ali njegova nemost bila je naglašenija nego inače. Pokušala sam da ga navedem da se otvori i opusti, ali izgleda da mu se nešto motalo po glavi što nije hteo da podeli sa mnom. Natali mu je postavljala pitanja, ja sam joj prevodila odgovore. Bio je sladak i ljubazan. Odgovarao je na sve što ga je pitala, ali i dalje se videlo da je nekako odsutan i povučen, ali nisam znala zašto. Moraću kasnije da porazgovaram s njim o tome, da ga pitam o čemu je reč, šta se dešava. Pred prijateljima, u baru, nije bilo ni vreme ni mesto za to. Naručili smo još jedan bokal piva, i Arčer je popio čašu, a onda otišao u toalet. Džordan mi je odmah prišao. ˝Mogu li načas da porazgovaram s tobom?˝, upitao je. Klimnula sam glavom, pomislivši da nam je upravo to potrebno. Celo veče gledao je popreko Arčera i bilo mi je dosta toga. Povukao me je u stranu tako da nas Natali ne čuje i duboko uzdahnuo. ˝Slušaj, Bri, izvini zbog onoga što sam uradio u Ohaju. Bio je to govnarski potez. Znao sam da si... osetljiva i da ne znaš gde ti je glava od nevolja i muka, i pokušao sam to da iskoristim. Neću da te lažem i da kažem da nisam. Ti bi me ionako prozrela.˝ Zavukao je ruku u svoju tamnoplavu kosu na šarmantan način. ˝Znam da u meni vidiš samo prijatelja i ništa više, i to mi je dovoljno. Stvarno, jeste. Zato sam i došao ovamo, da ti to kažem, a opet se ponašam kao kreten. Nije mi lako kad te vidim s drugim momkom... nikad mi to nije bilo lako. Ali radiću na tome. Tvoje prijateljstvo znači mi više od svega, isto tako i tvoja sreća. To sam hteo da ti kažem. Želim da budeš srećna, i ako nešto mogu da uradim da ti pomognem - kao prijatelj - to ću i uraditi. Hoćeš li mi oprostiti? Hoćeš li mi biti deveruša na venčanju kad nađem neku bolju od tebe?˝ Tiho sam se nasmejala, i skoro zaplakala. ˝Da, Džordane. Opraštam ti. I naći ćeš neku bolju od mene. Ja sam... zahtevna, i namćorasta kad nije sve po mom.˝ Nacerio se. ˝Lažeš, ali hvala ti. Prijatelji?˝ Pružio mi je ruku. Klimnula sam glavom, prihvatila pruženu ruku i privukla ga u zagrljaj. ˝Da˝, rekla sam, ˝i prestani da mog momka gledaš popreko. Da si malo posvetio pažnje drugim stvarima, video bi da te ona zgodna plavuša merka sa susednog stola.˝ Odmakla sam se i namignula mu. Džordan se nasmejao i bacio pogled ka stolu za kojim je devojka sedela. Nakašljao se s ozbiljnim izrazom lica. ˝Šta, ne sviđa ti se, misliš da nije zgodna?˝ upitala sam, trudeći se da ne gledam u njenom pravcu, tako da ne može da zna da govorimo o njoj. ˝Oh, zgodna je, u to nema sumnje˝, rekao je,˝i tvoj momak je ozbiljno ljut. Gleda me kao da bi me ubio.˝ Pogledala sam ka stolu za koji se Arčer vratio i videla sam kako je iskapio drugu čašu piva. ˝Popričaću s njim, Hvala, Džor˝, nasmešila sam se i pošla ka našem stolu. Kad sam došla do stola, nasmešila sam se Arčeru i rekla: ˝Zdravo˝, i poljubila ga u vrat. Stavila sam mu ruke na struk i stisla. Tamo apsolutno nije bilo viška, samo čvrsti mišići i zategnuta koža. Udahnula sam njegov miris - bože, mirisao je tako dobro, na sapun i izuzetnu


muškost. Moj muškarac. Nasmešio se onim iskrivljenim, nesigurnim osmehom, pogledao me je u oči i oborio pogled. ˝Hej˝, prošaputala sam. ˝Jesam li ti rekla da mi je drago što si došao?˝ Nasmešila sam mu se, pokušavajući da ga raskravim. Zaključila sam da je napet zbog Džordanovog ponašanja, ali nije bio zgodan trenutak da mu objasnim celu situaciju. Samo sam pokušala da ga umirim, da mu pokažem svoju naklonost dodatnom pažnjom. Nije imao razloga za brigu - Džordan mu nije bio pretnja. Iznenada, Arčer me je uzeo za ruku i poveo me ka toaletima pozadi. Morala sam da ubrzam hod da bih držala korak s njim. Skrenuli smo u hodnik u kojem su se nalazili toaleti. Pogledao je oko sebe. Šta je tražio, nisam znala. ˝Gde me vodiš, Arčere?˝, pitala sam smeteno. Očigledno je imao cilj. Nije odgovorio, samo me je poveo ka kraju mračnog hodnika gde su bila vrata u malom udubljenju u zidu. Pritisnuo me je na bravu i nagnuo se ka meni, uzevši mi usta u dubok i posesivan poljubac. Zastenjala sam, pritisnuvši se uz njegovu čvrstu figuru. Ovo je bila nova Arčerova strana, i nisam tačno znala šta se dešava. Njegov intenzitet zbunio me je. Ali svejedno sam bila i uzbuđena. Pretpostavljam da me je uzbuđivalo sve što ovaj muškarac uradi. Posegnuo je rukom nadole, uhvatio mi dojku i trljao bradavicu kroz tanku tkaninu košulje. Zastenjala sam, uvukla ruke u njegovu kosu i nežno je povukla. Odvojio je usta od mojih i jednostavno disao uz moja usta. Nagnuo se ka mom vratu i ljubio me i lizao nežno. ˝Arčere, Arčere˝, ječala sam. Iznenada sam poskočila kad je počeo da mi sisa kožu na vratu, zarivši zube u osetljivo tkivo. Spustila sam glavu, magla požude se razilazila kad sam ga pogledala i videla njegov izazovni izraz lica. Stavila sam mu ruku na vrat. ˝Da li si me ti to upravo... namerno obeležio?˝ Spustio je pogled na moj vrat, a onda ga vratio na moje lice. Oči su mu sijale. Odmakao se malo i rekao: Koliko muškaraca u tvom životu želi da bude s tobom? Pretpostavljam da ja, Travis, i onaj Džordan nismo jedini? Koliko ih još ima? Vilica mu je zaškripala. Zurila sam u njega, zanemela.˝Nisam...je l' se ti to šališ?˝, pitala sam. ˝Nema nijednog. Ali... kakve veze ima koliko muškaraca želi da bude sa mnom? Već sam jasno pokazala da sam izabrala tebe. Kakve to veze ima? Zašto je to važno?˝ Završila sam ovaj razgovor, povređenost se lako mogla prepoznati u mom glasu. Na licu mu se videla zbunjenost, ali ubrzo se pribrao i rekao: Važno je, ima veze, jebote. Vilica mu je ponovo škljocnula. Razrogačila sam oči. Nikad ranije nije opsovao i to me je iznenadilo. Duboko je udahnuo, ranjivost mu se pojavila u očima, hteo to on ili ne. Ne mogu čak ni da im kažem da ti ne prilaze, Bri. Treba da sedim i da to gledam i ništa ne mogu da uradim. Okrenuo se od mene. Uprkos tome što je bio ljut, što mi se nimalo nije sviđalo, osetila sam gubitak njegove toplote, kao da me je neko polio kofom hladne vode. Provukao je prste kroz kosu i pogledao me. Celo njegovo srce bilo je vidljivo na njegovom licu. Nisam čak ni muškarac. Ne mogu da se borim za tebe. ˝Prestani!˝ rekla sam glasno. ˝Ne moraš da se boriš za mene. Nemaš tu za šta da se boriš i nema nikoga s kim bi se borio. Tvoja sam. Već sam tvoja.˝ Prešla sam tih par koraka do njega i obavila mu ruke oko struka. Nije se opirao, ali nije ni uzvratio zagrljajem. Nakon minuta odmakla sam se. Uvek će biti neki momak, rekao je. Pogledala sam ga i odmakla se za još jedan korak, duboko udahnuvši. U tom trenutku, Džordan je došao iza ugla i doviknuo kroz mračan hodnik: ˝Jesi li okej, Bri?˝ Videla sam kako se Arčerovo telo napelo. Zatvorila sam oči i oborila glavu. Ponovo sam


je podigla kad se okrenuo i otišao od mene hodnikom i prošao pored Džordana. ˝Arčere!˝ pozvala sam ga, ali nije se okrenuo. ˝Bože!˝ zaječala sam, stavila ruku na čelo i krenula ka Džordanu. ˝Izvini, Bri, nisam hteo da vas prekinem. Krenuo sam u toalet i video kako stojite kao da ćete se pobiti.˝ Odmahnula sam glavom. ˝Nije bilo obračuna. Samo je Arčer bio... ne znam. Moram da odem za njim. Jeste li spremni da krenemo?˝ ˝Natali jeste. Ja ću ostati još malo, snaći ću se za prevoz kući.˝ Snebivljivo mi se nasmešio. Uprkos tome što sam bila uznemirena zbog Arčera, nasmešila sam se Džordanu i udarila ga lako po mišici. ˝To je Džordan koga znam i volim˝, rekla sam. ˝Jesi li siguran da si bezbedan?˝ Namignuo je. ˝Da, mislim da bih mogao da je sredim ako me napadne.˝ Nasmejala sam se i odmahnula glavom. ˝U redu.˝ Zagrlila sam ga i rekao je: ˝Izvini još jednom. Usput, baš ti je lepa ta masnica. Nisam video šljivu na tebi još od tvoje petnaeste godine.˝ Šmrknula sam. ˝Mislim da je to poruka od izvesnog muškarca tebi i svim drugim momcima ovde da sam zauzeta.˝ Uzdahnula sam. Džordan se nasmešio. ˝Pa, idi, umiri ga, uveri ga da mu to nije potrebno. Mi, muškarci, umemo da se ponašamo kao prave seronje kad smo nesigurni i željni pažnje.˝ Digla sam obrvu. ˝Ma nije valjda?˝ Nasmejao se tiho i stegao mi ruku. ˝Srediće se to. Vratiću se kući ujutro.˝ Klimnula sam glavom i još jednom mu stisla ruku, a onda se vratila do šanka gde me je Natali čekala. ˝Hej˝, rekla je, ˝tvoja muška igračka upravo je izjurila na vrata.˝ Teško sam uzdahnula. ˝Nije on igračka, Natali. Ne znam šta mu je večeras.˝ Digla je obrve. ˝Pa, ako te zanima moje stručno mišljenje, rekla bih da je zaljubljen i ne zna šta da radi s tim.˝ ˝Stvarno?˝, tiho sam upitala. Klimnula je glavom. ˝Da, svi znaci su tu. Škrguće zubima, popreko gleda muškarce koji ti se približe, zamišljen je i tužan, ponaša se hirovito i nepredvidljivo, obeležava teritoriju...˝ Pokazala je na moju šljivu. ˝Hoćeš da ga oslobodiš muka, poštediš jada i bede?˝ Razmišljala sam o situaciji nekoliko sekundi i onda rekla: ˝Nadam se da ću uspeti. Spremna si da krenemo?˝ Otišle smo do mojih kola. Dala sam Natali ključeve, pošto je pristala da večeras bude vozač i da ne pije. Kad je pokrenula auto, rekla je: ˝Usput da ti kažem, znam da on za tebe nije igračka. Videla sam kako ga gledaš. I shvatam zašto ti se sviđa... onaj ožiljak˝, zarežala je kod poslednjih reči, ˝dođe mi da ga ljuljuškam u naručju i onda da ga poližem.˝ Nasmejala sam se. ˝Au, samo polako, inače će i meni vilica početi da škljoca.˝ Nasmejala se, ali ubrzo se uozbiljila. ˝Zanima me planiraš li nešto na duže staze s njim? Mislim, kako će to tačno da funkcioniše?˝ nežno me je pitala. Duboko sam uzdahnula. ˝Ne znam. Sve je ovo novo. I da, u pravu si, njegova situacija je toliko drugačija - mnogo je tu izazova. Ali želim da pokušam. Toliko znam. Šta god to značilo... Kao da je moj život započeo one sekunde kad sam ga ugledala. Onog momenta kada sam ga zavolela sve je došlo na svoje mesto. Ma koliko zbunjujuća naša situacija bila, kad je reč o onome što osećam, sve ima savršeno smisla.˝ Natali je nakratko ućutala, ali ubrzo se opet oglasila: ˝To je poezija, dušo, i verujem ti svaku reč, ali život nije uvek pesma. I znam da ti to znaš bolje nego bilo ko drugi. Samo te ohrabrujem da budeš i realistična u sagledavanju situacije.˝


Pogledala me je i nastavila: ˝Oštećen je, dušo, i ne mislim pritom samo na njegove glasne žice - pobogu, zlostavljali su ga u detinjstvu, stric je pucao na njega, oba roditelja stradala su mu pred očima, a onda ga je ludi stric držao samog i izolovanog sve do devetnaeste godine, da ne pominjem činjenicu da ima povredu koja ga drži zakatančenog u sopstvenom umu, nedostupnog životnim htenjima i ciljevima - to mora da je ostavilo traga, dušo. Nije ni čudo što je oštećen.˝ Duboko sam uzdahnula, pustivši da mi glava padne na naslon sedišta. ˝Znam˝, prošaputala sam. ˝I kad to tako kažeš, ludo je uopšte pomisliti da možemo biti zajedno - da može da bude bilo s kim, ali nekako... ja u to verujem. Ne znam čak ni kako bih to objasnila, osim da je, uprkos svemu što si pomenula, on i dalje dobar i nežan, hrabar i pametan, čak i duhovit, ponekad.˝ Osmehnula sam se. ˝Pomisli samo koliko snage duha je potrebno da bi se prošlo kroz ono što je njega zadesilo a da čovek ne poludi, da zadrži i sačuva, nežno srce.˝ ˝To je istina˝, složila se. ˝Ipak, takvi ljudi nemaju poverenja u ljude, a često ni veru u dobro. A on nikad nije imao ništa dobro. Što stvari budu ozbiljnije s tobom, to će ga sve više izluđivati, to me brine. Gde će se zaposliti, šta će raditi sa svojim životom, to su još i laka pitanja, mali problemi u poređenju sa njegovim emocionalnim prtljagom.˝ Pogledala sam je, ugrizavši se za usnu. ˝I ja imam sličan prtljag, Natali. I ja sam oštećena. Za nismo svi?˝ ˝Ne u toj meri, dušo. Ne u toj meri.˝ Klimnula sam i položila glavu na sedište. ˝Otkad si ti postala tako upućena u psihologiju?˝, upitala sam. ˝Ja sam stara duša, draga - to već znaš.˝ Namignula mi je i izmamila mi osmeh. Zaustavile smo se ispred moje kućice. Zagrlila sam Natali za laku noć pre no što je odskakutala s mojim ključem mašući mi preko ramena. Obišla sam kola i sela za volan. Neće biti problema u vožnji kilometar i po do Arčerove kuće. Već sam se rastreznila. Kad sam stigla tamo, ušla sam na kapiju i otišla do kuće. Tiho sam pokucala, i nekoliko sekundi kasnije otvorio je vrata samo u farmerkama, peškirom brišući kosu. Upila sam taj prizor, bio je tako prokleto lep i tako prokleto nesiguran. Meko sam se nasmejala. ˝Zdravo.˝ Uzdahnula sam i prešla preko praga. Okrenula sam se da ga pogledam tek kad sam čula da je zatvorio vrata. Zašto se smeješ?, upitao je. Odmahnula sam glavom i podigla ruke. Volela bih da možeš da se vidiš mojim očima. Volela bih da možeš da čitaš misli da bi shvatio koliko te želim, tebe i nikog drugog. Moglo bi da se postroji trista muškaraca ispred mene i ne bi se ništa promenilo. Zato što nijedan od njih nije ti, Arčeru Hejle. Spustila sam ruke na sekund i onda ih odmah podigla. Nijedan od njih nije čovek koga volim. Odmahnula sam glavom i onda nastavila. I htela sam da sačekam da ti to meni kažeš... ali ne mogu. Zato što to bukvalno čeka da prasne iz mene sve vreme. I u redu je ako me ne voliš, ili ako nisi siguran da me voliš. A li ja sam sigurna. I ne mogu da podnesem da više i minut prođe, a da ti ne kažem da te volim, zato što je to istina. Ja. Te. Volim. Svim srcem. Stajao je sleđeno dok sam ja trtljala, ali kod mojih poslednjih reči već je prešao distancu koja nas je delila, tako brzo da mi je dah stao u grlu i ruke su mi pale. Zgrabio me je i privukao k sebi tako čvrsto da sam cijuknula, bio je to visok ton negde između osmeha i jecaja. Podigao me je i zaronio lice u moj vrat kad sam ga obgrlila. Položila sam glavu na njegovo rame i udisala njegov jedinstveni miris. Stajali smo tako nekoliko minuta. Na kraju se odmaknuh. Uzela sam ga za ruku i povela prema kauču. Žao mi je zbog onoga što se desilo u baru. Mogu li da ti objasnim? Klimnuo je glavom, malo stisnuvši usne. Džordan mi je samo prijatelj, i uvek je bio, nikad nešto više. Odrasli smo zajedno - poznajemo se od dvanaeste godine. Znala sam već neko vreme da mu se sviđam, ali


jasno sam mu stavila do znanja da prema njemu gajim samo prijateljska osećanja. Napravila sam pauzu pre no što sam nastavila. Izneo mi je svoja osećanja, pokrenuo pitanje našeg odnosa nakon što mi je otac stradao, i to je bila kap koja je prelila čašu. Osmehnula sam se. Moglo bi se reći da Džordanu možemo zahvaliti što me je poslao tebi. I Arčer se nasmešio i pogledao svoje ruke u krilu. Kad sam ponovo počela da govorim, digao je pogled ka mojim rukama. Bilo kako bilo, to je ono što si video noćas - njega kako pokušava da prihvati činjenicu da nikad nećemo biti nešto više od prijatelja. I to je sve. Arčer je klimnuo glavom, prošao rukom kroz kosu, i rekao: Izvini - ponekad mi se čini da me sve nadmašuje. Osećam se... slabo i nedostojno tebe. Nedostojno svega. Brzo sam mu zgrabila ruke i onda ih pustila. Ne, nemoj tako da se osećaš - molim te, nemoj. Bože, budi blaži prema sebi. Pogledaj šta si sve postigao do sada. Pogledaj ko si, uprkos svemu što je bilo protiv tebe, uprkos svemu što te je snašlo. Stavila sam mu ruku na obraz. Zatvorio je oči i naslonio se na moj dlan. ˝I da li sam ti pomenula da te volim˝ šapnula sam. ˝ A ja nemam običaj da volim bezvredne ljude.˝ Osmehnula sam mu se. Otvorio je oči i prelazio pogledom po meni nekoliko trenutaka. U izrazu lica videlo mu se poštovanje kada je rekao: I ja sam zaljubljen u tebe. Uzdahnuo je. Očajnički te volim. Širom je otvorio oči, kao da su reči koje je upravo ˝izgovorio˝ iznenađenje za njega. Usne su mu se razdvojile i njegove ruke su me upitale: Da li je to dovoljno, Bri? Uzdahnula sam i nasmešila sam se, dozvolivši sebi da malo uživam u radosti saznanja da me voli ovaj lepi, osećajni, hrabri muškarac koji stoji preda mnom - voli. Sekund kasnije, rekla sam: To je dobro za početak. Odmahnula sam glavom, oborivši pogled. Ostalo ćemo usput rešavati, važi? Uhvatila sam ga za ruku. Kad je klimnuo glavom, na licu sam mu opet videla ranjivost i otkrila da gaji neke sumnje. Srce mi se steglo. Šta se desilo, šta ti je, Arčere? Nagnuo se, dlanovima mi obujmio obraze i nežno me poljubio u usta, usne su mu ostale tamo kad je naslonio čelo na moje i zatvorio oči. Odmakao se i rekao: Volim te toliko da boli. Zaista je tako i izgledao. Osmehnula sam se i stavila mu dlan na obraz. Zažmurio je. Ne mora da boli. Uzdahnuo je. Mora, zato što se plašim da te volim. Plašim se da ćeš otići i da ću opet biti sam. Samo što će to biti još stoput gore, jer znaću šta gubim. Ne mogu... Udahnuo je isprekidano. Želim da moja ljubav bude veća od straha da ću te izgubiti, a ne znam kako to da postignem. Nauči me, Bri. Molim te, nauči me. Ne dozvoli mi da ovo uništim. Gledao me je molećivo, bol se urezala u svaku crtu njegovog lica. Oh, bože, Arčeru, pomislila sam dok mi se srce stezalo u grudima. Kako čoveka koji je sve izgubio da naučiš da se ne plaši novog gubitka? Kako da naučiš osobu da ima poverenja u nešto za šta nema garancija? Muškarac kojeg sam volela izgledao je slomljeno dok mi je izjavljivao ljubav. Izražavao odanost. Želela sam svim srcem da zbog toga bude srećan - ali razumela sam zašto je to za njega bilo bolno. Ljubav uvek nosi sa sobom mogućnost da ćeš biti povređen. Ni ja ne želim da izgubim više od onoga što sam već izgubila, ali zar ljubav nije vredna tog rizika? Zar nije zaslužila da joj se pruži šansa?, pitala sam. Potražio je moje oči i klimnuo glavom, ali njegov pogled rekao mi je da nije ubeđen u to. Duboko sam udahnula. Biće mi najvažniji zadatak da u to poveruje. Verovaću dovoljno čvrsto za nas oboje, ako budem morala. Zagrlila sam ga i popela mu se u krilo, da mu se još više priljubim. ˝Volim te, volim te, volim te˝, šaputala sam, trudeći se da ovo bude radostan, srećan trenutak. Uzvratio mi je osmehom, stavio usne uz moje i nemo izgovarao: ˝I ja volim tebe˝, kao da unosi dah ljubavi u moje telo.


Disala sam uz njega. Nakon nekog vremena počeo je da se meškolji, nameštajući me u svom krilu. Puls mi se ubrzao kad mi je telo odreagovalo na njegovu blizinu, njegov miris, na dodir tog velikog, čvrstog tela koje je bilo tu, uz moje, a posebno na nešto tvrdo i vrelo što mi se pritiskalo uz bedro. Posegnula sam rukom i protrljala izbočinu. ˝Da li ti je neprestano dignut?˝, pitala sam s usnama na njegovoj koži. Osetila sam kako se nemo zakikotao uz moje grudi i osmehnula sam se zbog činjenice da su se tuga i napetost od pre nekoliko minuta rastopile u vrelini naših tela. Odmakla sam se unazad i pogledala ga, nežnost i želja sijale su mu u očima. Digao je ruke. Da, kad si ti tu - zato se uvek grčim. Odglumio je bolan izraz lica. Nagnula sam glavu u stranu. ˝Mislila sam da je to tvoje pravo lice.˝ I to je istina. Nasmejala sam se. Kad sam jače pritisla budžu o kojoj je bilo reči, zatvorio je oči, usne su mu se razmakle. Kad je otvorio oči, upitao je: Da li ti nedostaju zvuci koje bih pravio tokom seksa da imam glas? Gledao me je u oči dok sam razmišljala o tome. Sklonila sam mu pramen s čela i onda sporo odmahnula glavom. Ne, uopšte ne mislim o tome. Ne oslanjam se na zvuke, dovoljno mogu da pročitam iz tvog izraza lica i tvojih očiju. Nagnula sam se, očešala usnama njegova usta i onda se odmakla. Slušam tvoje disanje i znam po načinu na koji zabodeš prste u moja bedra da si blizu da svršiš. Ima tako mnogo čitljivih znakova, Arčere Hejlu. I ja volim svaki od njih. Oči su mu zasijale kada se naglo pomerio napred, uhvativši mi lice rukama i položivši me na kauč pre no što se popeo na mene. Imala sam osećaj da je vreme razgovora prošlo. Leptirići su mi proleteli između rebara, i stomak mi se zgrčio. Zaječala sam, dubok uzdah rasparao mi je grlo. Dozvolila sam mu da preuzme inicijativu. Izvila sam se prema njemu, moja srž počela je intezivno da bije. Kako to da sam ovom muškarcu, koji je otkrio seks tek pre nekoliko nedelja, i samo sa mnom, davala svoje telo s više poverenja nego mnogo iskusnijima. Ljubili smo se sa osmesima i nije se odmakao da me pita zašto se smejem. Kliznula sam jezikom u njegova usta, od ukusa sam pomislila da ću eksplodirati - kako nečija usta mogu da budu tako slasna da te odmah opiju od požude? Sati su prošli otkad sam popila poslednje pivo, ali bila sam pijana od njega - pijana od ljubavi, požude, nečeg neopisivog, što nisam umela da imenujem, a ipak osvojila me je, moje telo i dušu, neka vrsta primalne povezanosti koja mora da je bila tu pre no što sam počela da postojim, pre no što je on počeo da postoji, pre no što smo on i ja disali isti vazduh. Bilo je to nešto zapisano u zvezdama. Zabio je svoju čvrstu muškost u moju srž, nateravši me da zastenjem i odlepim usta od njegovih. Zaječala sam, zabacila glavu, a snažno zadovoljstvo vibriralo mi je venama. ˝Arčere, Arčere˝, uzdahnula sam, ˝za mene nikad neće postojati niko drugi.˝ Moje reči su ga izgleda zapalile, njegov dah postao je oštriji kad mi je skinuo majicu i jednim pokretom otkopčao brushalter, oslobodivši moje dojke. Sisao mi je bradavicu toplim ustima dok sam ječala i uplitala prstima njegovu kosu. Varnice elektriciteta strujale su od moje bradavice ka otečenom klitorisu. Kukovi su mi se digli naviše, prilepivši se za njegovu tvrdoću. Teško je disao, gledajući me poluspuštenih kapaka. Ovlažila sam od samog pogleda na njegovo lice i širom sam otvorila usta. Intenzitet i požuda bili su neskriveni u njegovom izrazu lica, ali isto je važilo i za njegovu ljubav. Nikad nisam videla tako nešto. Snaga tog izraza bila je tolika da sam mogla samo da zinem i zurim dok je krv nastavljala da putuje ka jugu, učinivši me očajnički željnom. Osećala sam kao da mi je celo telo živa žica - i moje srce takođe. To je bilo neizdrživo.


Iznenada, Arčer se uspravio i pokazao mi da dignem ruke iznad glave. To sam i uradila. Svukao mi je majicu i prešao na moje farmerke, otkopčavši ih i spustivši ih niz moje noge. Izuo mi je cipele i bacio moje farmerke na pod. Stajao je iznad mene nekoliko sekundi, teško dišući. Njegova lepa pleća blistala su preda mnom. On je očima upijao moje telo. Krv je zapulsirala u mom klitorisu i od samog pogleda na njega. Nisam mogla da se uzdržim, posegla sam rukom između svojih nogu i zaronila prst u svoju vlažnu, željnu otvorenost. Zaječala sam od tog osećaja. Arčeru su oči gorele dok je gledao moju ruku, a onda je on krenuo dole. Okrenuo me je na stomak. Sa iznenađenjem sam uzdahnula. Gledala sam preko ramena kako skida farmerke i naginje se iznad mene. Mogla sam da osetim njegovu toplinu, ali još ne i njegovu kožu. Ponovo sam ga pogledala preko ramena, onaj intenzivni izraz njegovog lica i dalje je bio tu. Um mi se zamaglio od požude. Priznajem, iako sam volela slatkog, nežnog Arčera, volela sam i preduzimljivog Arčera koji uzima stvar u svoje ruke. Šta god da je oživelo tu stranu njegove ličnosti, prihvatila sam i prigrlila to, i htela sam više. ˝Molim te˝, rekla sam šapatom. Zagledao se u mene, polako se osvešćujući kao da izlazi iz transa. Uzeo ga je u ruku i trljao svoj kruti kurac između mojih guzova, gore-dole, gore-dole. Dahtala sam i pritiskala se na jastučiće kauča. Prišao mi je i nežno ga gurao unutra, polako, centimetar po centimetar, a ja sam zaječala od olakšanja. Nisam mogla da raširim noge, pošto me je pritiskao odozgo. Njegovo ulaženje u mene bilo je skoro neizdrživo, previše tesno, a njegova veličina prevelika za mene da ga primim pod tim uglom. Ali umirio se na minut, dopustivši mom telu da se prilagodi. Kad sam uzdahnula, počeo je da ulazi u mene i da izlazi iz mene sporim, lenjim pokretima. Stavila sam ruke pod jastuk na koji sam naslonila glavu, lice okrenuvši u stranu. Nagnuo se ka meni i uzeo mi usne vrelim poljupcem, ližući i sisajući moj jezik u ritmu kojim je njegov kurac klizio u moju vlažnost. Kad je prekinuo poljubac i podigao se, videla sam naš odraz u velikom prozoru preko puta kauča - svako je mogao da nas vidi, ali naravno, nikog nije bilo na njegovom ograđenom, izolovanom imanju, tako da me to nije brinulo. Gledala sam naš odraz, opčinjena prizorom i našim osećanjima. Arčer je držao jedno koleno na kauču pored mojih nogu, a drugu nogu, kojom se oslanjao na pod, savio je u kolenu kad se zabio u mene otpozadi. Prizor je bio primalan, a osećaj slasan, dok se njegov veliki, tvrdi kurac zabijao u mene, a moj se klitoris trljao o kauč pri svakom udarcu. Bilo je kao da želi da me ima, poseduje, da spoji naša tela u jedno biće. Nisam mogla da se pomeram, mogla sam samo da primim ono što je davao, da mu poverim svoje telo i svoje srce. I to sam uradila. Poverila sam mu sve u sebi. Okrenula sam lice u jastuk i zagrizla ga, nisam htela još da svršim, htela sam da ovo traje i traje. On me voli, moje srce je pevalo. I ja volim njega, i on me ima, moje telo i dušu. Baš me briga za druge stvari. Sve će se to samo po sebi rešiti, sve će doći na svoje mesto. I u tom trenutku verovala sam u to svakim delićem svog bića. Arčer je počeo da se kreće brže, zabijao se jače u mene, maltene kažnjavajući me, i sviđalo mi se to, toliko da nisam mogla da zaustavim orgazam koji me je dohvatio iznenada, krećući se mojim unutrašnjim mišićima s maltene agonijom slatke sporosti, šireći se kroz moju srž, uz moj stomak i dole sve do stopala. Vrisnula sam u jastuk, zaronivši glavu u njega, dok mi se telo napinjalo i opuštalo, pulsiralo u ekstazi. Arčerovi ubodi su se ubrzali. Postali su trzavi, a njegovo disanje sve glasnije. Osetila sam mali naknadni šok u svojoj srži od saznanja da će svršiti. U tri duga zamaha, a svaki od njih ispratio je glasnim uzdahom, zabijao se u mene. Osetila sam kako je postao još veći u meni, šireći me, neposredno pre no što sam osetila vrelinu njegovog oslobađanja. Pao je preko mene, ali je veći deo njegove težine bio na ivici kauča. Jedno pored drugog umiravali smo udaranje srca. Arčer je priljubio lice u moj vrat,


ljubeći me po leđima koliko je mogao da dohvati. Umirila sam se pod njegovim toplim ustima, zatvorila oči i zadovoljno uzdahnula. Mazio mi je nosom kožu i onda sam osetila kako njegove usne oblikuju reči: Volim te, volim te, volim te.

U toku noći sam se probudila sama u krevetu. Sela sam, još bunovna, i pogledala oko sebe, ali Arčera nije bilo nigde na vidiku. Ustala sam i obmotala čaršav oko nagog tela i krenula da ga tražim. Zatekla sam ga u stolici u njegovoj dnevnoj sobi. Bio je samo u farmerkama. Njegova zlatna koža sijala je na mesečini koja je ulazila kroz prozor. Izgledao je lepo i slomljeno, s laktovima na kolenima, jednom rukom masirao je vrat otpozadi i gledao u pod. Prišla sam i klekla ispred njega. ˝Šta ti je? Šta te muči?˝, pitala sam. Pogledao me je i nasmešio se slatkim osmehom, istim onim koji je imao kad se obrijao posle mnogo vremena i gledao me nesigurno. Sklonio mi je pramen kose s lica i onda rekao: Da li bi volela da imaš decu, Bri? Obrve su mi se nabrale, i malo sam zabacila glavu kad sam se nasmejala. ˝Jednog dana, da. Zašto me to pitaš?˝ Prosto sam se pitao. O tome sam razmišljao. Bila sam zbunjena. ˝Ti ne želiš decu, Arčere? Ja...˝ Odmahnuo je glavom. Nije stvar u tome. Samo... kako ću da izdržavam porodicu? Ne mogu. Jedva i sam spajam kraj s krajem ovde. Nešto malo novca ostalo je od polise životnog osiguranja roditelja, ali veći deo je otišao na bolničke troškove. Živeli smo od stričeve invalidske vojne penzije, a sad imam malu polisu životnog osiguranja koju je ostavio - potrajaće mi ako ne budem živeo sto godina... ali to je sve. Skrenuo je pogled s mene ka prozoru. Uzdahnula sam i opustila ramena. ˝Arčere, naći ćeš posao, radićeš nešto što voliš. Zar misliš da ljudi sa drugim vrstama ograničenja ne mogu da budu uspešni u raznim poslovima? Varaš se...˝ Hoćeš da ti ispričam šta se desilo kad sam prvi put odavde izašao sam?, pitao je, prekinuvši me. Gledala sam ga pažljivo i potvrdno klimnula glavom. Tuga me je iznenada obuzela iako nisam znala zašto. Stric je preminuo pre četiri godine. Sam je ranije sve uredio i bio je kremiran. Došli su s lekarom da odnesu njegovo telo, i nedelju dana kasnije doneli su mi njegov pepeo. Nikog živog nisam video narednih šest meseci. Stric je imao zalihu namirnica u podrumu - posledica njegove paranoje - i ta zaliha trajala je šest meseci. Počeo sam da puštam kosu, bradu... U to vreme nisam tačno znao zašto, ali sada mislim da je to bio jedan od načina da se sakrijem od ljudi s kojima sam znao da kad-tad moram da se suočim. Ludo, zar ne? Njegove oči ponovo su me našle. Odmahnula sam glavom energično. ˝Ne, to nije ludo˝, rekoh mu. Stao je, pogledao me i onda nastavio. Zadržala sam dah. Ovo je bilo prvi put da mi se sam otvorio, bez mog podsticaja. Prvi put kad sam krenuo u prodavnicu trebalo mi je dva sata da dođem do kapije, Bri, rekao je slomljeno. Dva sata. ˝Oh, Arčere˝, uzdahnula sam. Suze su mi ispunile oči, uhvatila sam se rukama za njegove butine, i pribila se uz njega. ˝Ali uspeo si. Bilo je teško, ali uradio si to.˝ Klimnuo je glavom. Da, uradio sam to. Ljudi su me gledali, šaputali. Uzeo sam hleb i puter od kikirikija i od toga živeo nedelju dana dok nisam skupio hrabrosti da opet izađem. Odahnuo je, s bolnim izrazom lica. Nisam izlazio odavde od svoje sedme godine, Bri.


Gledao je nekud pored mene, prisećajući se. Nakon nekog vremena, međutim, bilo mi je lakše. Ignorisao sam ljude i oni su ignorisali mene - počeo sam da se utapam u okolinu, pretpostavljam. Ako bi mi se neko obratio, okrenuo bih glavu na drugu stranu. Nakon toga sve je bilo fino i u redu. Počeo sam da radim oko kuće, imao sam čime da se bavim. Bio sam usamljen, tako prokleto usamljen. Prošao je prstima kroz kosu, s namučenim izrazom lica. Ali uglavnom, većinu dana, trudio sam se da se dobro izmorim... Osećala sam kako me suze golicaju u oku, shvatila sam koliko je hrabrosti bilo potrebno Arčeru da načini i jedan jedini korak van ovog imanja. ˝A onda si izašao sa Travisom... i došao si do mene u restoran˝, rekla sam. ˝Uradio si to, Arčere. I to je bilo neverovatno hrabro.˝ Uzdahnuo je. Da, jesam. Ali za to mi je trebalo četiri godine. Trebalo mi je četiri godine da načinim taj korak - i nije mi se svideo. ˝Nije ti se dopalo s Travisom, jer on nije bio prava osoba za to, nije vredan poverenja, ali dopalo ti se sa mnom, zar ne? Bilo je dobro onda?˝ Spustio je pogled ka meni, oči su mu bile pune nežnosti kad je stavio dlan na moj obraz. Da, uvek je dobro kad sam s tobom. Nagnula sam se k njemu. ˝Neću te ostaviti, Arčere˝, šapnula sam, zaustavivši suze kad sam digla pogled ka njemu. Pogled mu je bio još topliji kad ga je spustio ka meni. To je veliki teret, Bri. Pomisao, osećanje da će se toj osobi, ako je ostaviš, život do temelja srušiti, pretvoriti u prah. O tome sam razmišljao. Koliki sam ti teret, koliko je teško već samo to što me voliš. Odmahnula sam glavom. ˝Ne˝ rekla sam, ali srce mi je šuplje odzvonilo u grudima, jer razumela sam šta je hteo da mi kaže. Nisam se slagala s njim. Što se mene tiče, u tom momentu nije bilo nijednog razloga na ovom svetu da ga ikada ostavim, ali njegova nesigurnost udarila me je pravo u stomak zato što je imala smisla. Arčer je pružio ruku i blago mi nagnuo glavu u stranu. Pogledom je prelazio po mom vratu tamo gde mi je napravio masnicu - i dalje tamnocrvenu i ljutitu, u to sam bila sigurna. Onda je oborio glavu, pustio me i podigao ruke. Ne znam ništa da radim. Zaslužuješ više od onoga što ja mogu da ti pružim. Ali još mi teže pada pomisao da ostanem bez tebe. Uzdahnuo je. Ima još toliko mnogo stvari koje treba da savladam i toliko mnogo toga je protiv nas. Podigao je jednu ruku i prošao prstima kroz kosu s bolnim izrazom lica. Mozak me boli kad mislim o svemu tome. ˝Pa, onda nemojmo sad da mislimo o tome˝, rekla sam nežno. ˝Hajde da idemo korak po korak, i da rešavamo probleme kako dolaze. Sad to izgleda kao neostvarivo zato što pokušavaš sve odjednom da rešiš. Pristupimo tome polako.˝ Gledao me je odozgo nekoliko sekundi, a onda klimnuo glavom. Sela sam mu u krilo i zagrlila ga čvrsto, zaronivši glavu u njegov vrat. Sedeli smo tako nekoliko minuta, a onda me je podigao i odneo nazad u krevet. Dok sam tonula u san u njegovom naručju, palo mi je na pamet, onako sanjivoj, da sam mislila da će nas izjave ljubavi ojačati, a umesto toga -barem što se Arčera tiče - samo su digle ulog.


DVADESET ŠESTO POGLAVLJE Bri

Sledećeg jutra ustala sam rano, za posao, a Arčer je ustao sa mnom. Ispratio me do vrata i poljubio. Izgledao je pospano i seksi. Zadržala sam se na njegovim usnama nekoliko minuta duže nego što je trebalo. Trebalo je još da odem kući, da se istuširam i presvučeni za posao. Nadala sam se da je Natali nahranila i izvela Fibi napolje. Odmakla sam se od Arčera i rekla: Natali i Džordan će doći po mene u restoran kad mi se završi smena, videćemo se čim se vratim iz Sinsinatija. Klimnuo je glavom i uozbiljio se. Hej, našalila sam se, iskoristi ovo vreme da se malo naspavaš. Nek ti ovo bude nedelju dana odmora od mojih nezasitih seksualnih potreba. Pospano se osmehnuo i pokazao: Volim tvoje nezasite seksualne potrebe. Požuri da mi se vratiš. Nasmešila sam se i uzdahnula. Hoću. Volim te, Arčere. Volim te, Bri. Slatko se osmehnuo, a ja sam odugovlačila, nisam htela da mu kažem zbogom. Na kraju me je veselo pljesnuo po zadnjici i rekao: Idi. Mahnula sam mu dok sam išla prema kapiji, poslavši mu poljubac pre no što sam je zatvorila za sobom. Stajao je ispred kuće u farmerkama, bez košulje, s rukama u džepovima i s osmehom na licu. Bože, nedostajaće mi.

U restoranu je bilo mnogo posla, što je bilo dobro, jer dan je brzo prošao, i nisam imala vremena da previše mislim o tome koliko će mi nedostajati Arčer - koliko će mi nedostajati ceo ovaj mali grad. Za ovo malo vremena što sam provela ovde već sam osećala kao da mi je ovde dom. Nedostajali su mi prijatelji iz Ohaja, ali znala sam da je moj život sada ovde. Natali i Džordan došli su po mene tačno u tri sata. Presvukla sam se u farmerke i majicu u kupatilu, i brzo se pozdravila s Megi i Normom. Uskočili smo u kola. Džordan je vozio. Fibi me je pozdravila tiho kinuvši iz svoje nosiljke. Krenuli smo na put. ˝Šta ste radili danas?˝, pitala sam, trudeći se da ne obraćam pažnju na grudvu emocija koja mi se već penjala grlom kad smo izašli na auto-put i počeli da se udaljavamo od Piliona. ˝Prošetali smo se pored jezera˝, rekla je Natali. ˝Ali bilo je hladno, nismo se dugo zadržali. Odvezli smo se do grada na drugoj obali da ručamo i obidemo prodavnice. Stvarno nam je bilo lepo. Jasno mi je zašto ti se ovo mesto sviđa.˝ Klimnula sam glavom. ˝Leto je lepo, ali jesen...˝ Telefon je oglasio da mi je stigla poruka, prekinuvši me. Namrštila sam se. Ko bi to mogao da bude? Možda Ejveri? Ostali koji bi mogli da mi šalju poruke bili su sa mnom u kolima. Podigla sam telefon i gledala obaveštenje da imam poruku s nepoznatog broja. Namrštila sam se i otvorila poruku. Pisalo je: Da li je prerano da počneš da mi nedostaješ? Arčer Razrogačila sam oči i odmakla telefon, potpuno iznenađena. Uzdahnula sam. Arčer. Kako, pobogu? Pogledala sam napred ka suvozačevom sedištu na kojem je bila Natali. ˝Arčer mi je


poslao poruku!˝ rekla sam. ˝Kako je moguće da mi Arčer šalje poruku?˝ Natali se nasmešila kao da zna odgovor. Zinula sam. ˝Oh, bože! Da li si mu ti nabavila mobilni telefon?˝ Natali je odmahnula glavom i pokazala na Džordana za volanom. Nevino me je pogledao u retrovizoru. ˝Dao si Arčeru mobilni telefon?˝, prošaputala sam. Suze su mi navrle u oči. ˝Hej, nemoj da se raznežiš. To je samo običan telefon. Kako biste inače komunicirali dok si na putu? Čudi me da se sama toga nisi setila.˝ Suze su mi klizile niz obraze. Zagrcnula sam se u osmehu, odmahujući glavom. ˝Ti si... ne mogu...˝ zamucala sam, pogledavši Natali koja je isto kao i ja plakala i smejala se, brišući suze s obraza. ˝Pa, da. Zar nije?˝ upitala je. Klimnula sam glavom, novi potok suza lio mi je iz očiju dok sam se smejala i brisala ih s obraza. Bile smo u haosu - obe smo plakale i smejale se. Pogledala sam Džordana u retrovizoru, trljao je prstom oko, malo spustivši glavu i rekao: ˝Upalo mi je nešto u oko. U redu, prestanite da blebećete. Nije vas sramota! I odgovori mu već jednom. Sigurno nestrpljivo čeka tvoju poruku.˝ ˝Šta ti je rekao kad si mu dao telefon?˝ upitala sam. Džordan je slegnuo ramenima i bacio pogled ka meni u retrovizoru. ˝Gledao me je kao da se pita kakve to skrivene namere imam. Ali pokazao sam mu kako da ga koristi i otišao.˝ Ponovo je slegnuo ramenima kao da je to neka sitnica. ˝Volim te, Džordane Skot˝, rekla sam, nagnula se i poljubila ga u obraz. ˝Znam˝, rekao je, osmehnuvši mi se ponovo u retrovizoru. Oplemenila me je noćna smena s lepom plavušom.˝ Nasmejala sam se, šmrcajući i ponovo podigla telefon. Ja: Nadam se da to nije zato što si ti meni nedostajao i pre no što sam krenula. Na dvadesetak minuta vožnje smo od grada. Šta ti radiš? Čekala sam otprilike minut pre no što je stigla sledeća poruka. Arčer: Čitam. Počela je da pada kiša. Nadam se da vas neće stići. Ja: Nebo je vedro ispred nas. Volela bih da sam u tvom zagrljaju. Šta čitaš? Arčer: I ja bih voleo da si tu. Ali važno je ono što radiš. Čitam Itana Froma od Idit Vorton1. Jesi li je čitala? Ja: Ne, nisam. Je l' dobra? Arčer: Pa baš i nije. Dobro je napisana, ali to je verovatno najdepresivnija knjiga svih vremena. Ja: Lol. Već si je pročitao? Zašto je ponovo čitaš ako je depresivna? O čemu je? Arčer: Šta je lol? Zastala sam i nasmešila se, shvativši da je ovo Arčeru prvi put da piše i prima poruke preko mobilnog telefona. Naravno da nije znao šta lol znači. Ja: Laugh out loud, (Smeh do suza.) U žargonu SMS poruka. Arčer: Oh, okej. Ne znam što sam uzeo ovu knjigu danas u ruke. Sviđala se mom stricu. Govori o jadnom čoveku u braku bez ljubavi koji se zaljubljuje u ženinu rođaku. Pokušavaju da izvrše samoubistvo da bi bili zajedno, ali završavaju slomljeni, poraženi i još jadniji. Ja: Oh, bože! To je strašno. Ostavi tu depresivnu knjigu, Arčere Hejle! Arčer: Lol. Stvarno sam se nasmejala glasno kad sam videla njegov odgovor. ˝Tiše malo tamo˝,


Natali je progunđala, zatvorenih očiju, ali s osmehom. Telefon je ponovo tiho zvrcnuo, javljajući da je stigla još jedna poruka od Arčera. Arčer: Ne, stvarno, reč je o izolovanosti, usamljenosti, i o devojci koja predstavlja sreću čoveku koji nikad nije bio srećan. Mislim da mogu da se poistovetim, da su mi neke od tih tema bliske. Progutala sam knedlu, srce mi se steglo. Ja: Volim te, Arčere. Arčer: Volim te, Bri. Ja: Stajemo kod benzinske pumpe. Javiću se uskoro. Arčer: U redu.

Ja: Šta ti je na srećnoj listi? Arčer: Šta je srećna lista? Ja: Spisak jednostavnih stvari koje te usrećuju. Telefon je zaćutao na nekoliko minuta. Arčer: Miris zemlje posle kiše, kad padam u san, flekica s unutrašnje strane tvoje desne butine. Šta je na tvojoj listi? Nasmešila sam se i naslonila glavu na sedište. Ja: Letnje večeri kad se oblaci razdvoje, a zraci zlatnog svetla iznenada se probiju. Saznanje da si moj. Arčer: Uvek. Stalno. Ponovo sam se naslonila na sedište, sneno se osmehujući. Nakon minut-dva telefon je opet zvrcnuo. Arčer: Kad stižete u Ohajo? Ja: Verovatno oko osam ujutru. Sledeću smenu ja vozim, pa ću probati da se malo odmorim. Pisaću ti da znaš šta se dešava. Arčer: Dobro. Reci Džordanu da mu se zahvaljujem za telefon. Voleo bih da mu dam pare. Nisam se setio da to ponudim kad je došao kod mene. Ja: Sumnjam da bi uzeo pare. Ali reću ću mu. Volim te. Arčer: I ja tebe volim. Ja: Spavala sam nekoliko sati. Sanjala sam te. Stajemo da večeramo, a onda ću ja voziti narednih pet sati. Arčer: Sanjala si me? Kakav je bio san? Nasmejala sam se. Ja: Stvarno lep san.;) Sećaš se kad smo onda bili na jezeru. Arčer: Nikad to neću zaboraviti. Nedelju dana sam spirao pesak s mesta na kojima nikako nije trebalo da ga bude. Ja: Lol. Ali vredelo je, zar ne? Nedostaješ mi. Arčer: I te kako je vredelo. I ti meni nedostaješ. Znaš šta? Otišao sam u grad po nekoliko stvari i sad idem ulicom i pišem ti poruku. Mislim da gospođa Grejdi umalo nije dobila infarkt. Čuo sam je jednom u prodavnici da za mene kaže da sam Unibomber junior2. Morao sam da odem u biblioteku da vidim šta to znači. Shvatio sam da to nije bio kompliment. Zastenjala sam, nisam znala da li da se nasmejem ili da zaplačem. Neki ljudi su tako neuki, primitivni. Mogla sam da zamislim tinejdžera koji je živeo izolovano od sveta i koji je hrabro prvi put zakoračio među ljude i onda naišao na takav prijem. Oborila sam glavu. Svaka ćelija u mom telu vrištala je i htela da ga zaštiti, ali nisam mogla. To se već desilo. Tada ga nisam čak ni poznavala - ali činjenica da nisam bila pored njega, pogodila me je svejedno, osećala sam


krivicu i tugu. To nije bila racionalna reakcija. To je bila ljubav. Ja: Tvoj manifest bih pročitala, Arčere Hejlu. Do poslednje reći. Kladim se da bi bio lep. Arčer: Lol. Što u mom slučaju znači smejem se nemo. Ja: :D Ti to pokušavaš da budeš duhovit? :Đ Arčer: Da, šta ti izmami osmeh? Osmehnula sam se i razmislila na sekund pre no što sam počela da pišem. Ja: Štenci koji se gegaju s debeljuškastim stomačićima, kad čujem da se drugi smeju (smeh je zarazan), smešni padovi. Šta je na tvojoj listi smešnog? Arčer: Gospodin Bivens i njegova iskrivljena perika, psi koji proture glavu kroz prozor dok se voze kolima, ljudi koji grokću kad se smeju. Ja: Upravo se smejem (možda i grokćem) dok ulazim u restoran. :D Pisaću ti ujutru. Volim te. Arčer: Dobro. Laku noć, i ja volim tebe. ˝Pobogu, Bri, ne služi SMS za pisanje romana. Ukoćiće vam se prsti oboma, pa nećete moći ništa lepo da radite kad se vratiš˝, Natali se našalila. Nasmejala sam se i uzdahnula - možda malo previše zaneseno. Natali je zakolutala očima. ˝Sviđa mi se. Kao da ga na ovaj način još bolje upoznajem.˝ Natali me je obgrlila oko ramena i privukla k sebi. Ušle smo u restoran nasmejane.

Ja: Dobro jutro! Jesi li ustao? Za sat vremena stižemo. Natali vozi. Arčer: Da, ustao sam. Šetam obalom s psima. Hok je pojeo mrtvu ribu. Danas ga ne puštam u kuću. Nasmejala sam se pospano. Uspravila sam se i pomerala glavu levo-desno. Nije bilo udobno spavati na prednjem sedištu. Natali je za volanom pijuckala kafu iz Mekdonaldsa, a Džordan je tiho hrkao na zadnjem sedištu. Ja: Fuj! Hok! Šta ti se gadi? Arčer: Dugi, iskrivljeni nokti, kraste, pečurke. A šta se tebi gadi? Ja: Čekaj malo - ne voliš pečurke? Spremiću ti ih kad se vratim, promenićeš mišljenje. Arčer: Ne, hvala. Nasmejala sam se. Ja: Zadah od cigara, crvi, toaleti na benzinskim pumpama. Arčer: Odmah se vraćam. Moram da se istuširam. Ja: Lol. Nasmejala sam se. Ja: Hvala ti, to mi je bilo potrebno. Malo sam nervozna zbog onoga što me danas čeka. Arčer: Biće sve u redu. Videćeš. Možeš ti to. Nasmešila sam se. Ja: Možeš li da mi učiniš uslugu? Ako te nazovem pre no što uđem u policijsku stanicu i stavim telefon u džep, da li bi mogao... da budeš uz mene? Arčer: Da, da. Naravno. I obećavam da ću ćutati kao zaliven. Nasmejala sam se. Ja: Duhovito. Volim te, Arčere. Arčer: Volim te, Bri.


Sedela sam u policijskoj stanici i gledala fotografije. Detektiv je sedeo preko puta mene, sa skupljenim šakama na stolu, i pažljivo me posmatrao. Oči su mi se zaustavile na licu koje nikad neću zaboraviti. Lezi, odjeknuo mi je njegov glas u glavi. Zatvorila sam oči i duboko udahnula, osećajući Arčera na vezi, osećajući njegovo biće kao da je zaista bio tu pored mene. Drži me čvrsto u zagrljaju, šapuće mi u uvo: Možeš ti to, hrabra si, možeš ti to. Arčerov glas bio je jak. Samo sam njegov glas čula. ˝Ovaj˝, rekla sam pokazujući prstom na muškarca na fotografiji ispred mene. Nisam ni zadrhtala. ˝Jeste li sigurni?˝ detektiv je upitao. ˝Sto deset posto˝, rekla sam pribrano i nepokolebljivo. ˝To je čovek koji mi je ubio oca.˝ Detektiv je klimnuo glavom i uzeo fotografije. ˝Hvala vam, gospođice Preskot.˝ ˝Hoćete li ga sad privesti?˝ ˝Da, obavestićemo vas čim to uradimo.˝ Klimnula sam glavom. ˝Mnogo vam hvala.˝ Dvadeset minuta nakon što sam potpisala izjavu, silazila sam stepenicama policijske stanice. Izvadila sam telefon iz džepa i rekla: ˝Jesi li sve čuo? Prepoznala sam ga, Arčere. Nisam čak ni oklevala. Videla sam ga na fotografiji i odmah sam znala da je to on. Oh, bože, sad sva drhtim.˝ Tiho sam se nasmejala. ˝Hvala ti što si bio uz mene. To mi je mnogo pomoglo. Sad ću da prekinem vezu da možeš da mi pišeš. Bože, volim te. Hvala ti.˝ Sekund kasnije telefon se oglasio. Arčer: Bila si dobra, Bri. Odlična. To je baš bilo teško. Želim sad da te zagrlim. Ja: Znam, znam, Arčere. I ja želim tebe da zagrlim. Uh, diši duboko. Oh, bože, kreću mi suze. Ali srećna sam. Ne mogu da verujem. Moj tata dočekaće pravdu. Arčer: Tako sam srećan zbog toga. Ja: Oh, bože, ja takođe. Šta radiš upravo sada? Moram da pričam o nečemu drugom da bih se smirila. Arčer: Krenuo sam na trčanje. Nasmejala sam se i šmrcnula. Ja: Trčiš i istovremeno mi pišeš poruke??? Arčer: Sve sam bolji u pisanju. Ja: Ma nije valjda? Zašto me to ne čudi? Arčer: Pa i ne treba da te čudi. Vole me nove tehnologije. Nasmejala sam se i onda još malo plakala, emocije su me savladale. Ja: Hvala što si bio sa mnom. To mi je pomoglo. Dao si mi hrabrosti. Arčer: Ne, bila si hrabra i mnogo pre no što si mene srela. Šta te smiruje? Ja: Zvuk talasa jezera koji zapljuskuju obalu, šolja vrućeg čaja, ti. A tebe? Šta tebe smiruje? Arčer: Čista posteljina, gledanje u zvezde, ti. Ja: Hej, Natali me čeka u kolima. Idemo do tatine kuće da spakujemo još nekoliko stvari. Pisaću ti kasnije. Hvala ti, hvala ti. Volim te. Arčer: I ja tebe volim.

Ja: Znaš šta? Ponovo sam na putu. Arčer: Šta? Kako? Ja: Nedostaješ mi. Moram da se vratim kući. Arčer: Da li je ovde sad tvoj dom, Bri? Ja: Da, Arčere, moj dom je tamo gde si ti.


Arčer: Jesi li odspavala malo? Ne bi trebalo da voziš ako si umorna. Ja: Biće sve u redu. Praviću česte pauze za kafu. Arčer: Vozi pažljivo. Vozi pažljivo. I vrati mi se, Bri. Toliko mi nedostaješ. Kao da mi deo bića fali. Ja: I ti meni, Arčere. Moj Arčere. Vraćam ti se. Uskoro stižem. Volim te. Arčer: I ja tebe volim. I uvek ću te voleti. Arčer: Nemoj da mi pišeš dok voziš, ali kad napraviš pauzu, na sledećem zaustavljanju, javi mi gde si.

Arčer: Prošlo je već nekoliko sati, a ne javljaš se...

Arčer: Bri? Plašiš me.

Arčer: Bri... molim te... poludeću. Molim te! Samo da ti se ništa nije desilo.


DVADESET SEDMO POGLAVLJE Arčer (sedam godina), Maj ˝Arčere!˝ mama me je zvala. U glasu se čulo da je uplašena. ˝Dušo, gde si?˝ Bio sam ispod stola u trpezariji. Skrivao me je težak stolnjak dok sam klečao na podu sa svojim igračkama vojnicima. Oklevao sam, ali kad me je mama još jednom pozvala, još više zabrinuta, ispuzao sam ispod stola i otišao do nje. Nisam voleo taj strah u maminom glasu. Znao sam da se nešto dešava, pa sam i ja bio uplašen. Mama je celo jutro šaputala u telefon, a poslednjih pola sata pakovala je gore odeću i druge stvari u kofere. Tad sam se sakrio ispod stola i čekao da vidim šta će se dogoditi. Znao sam da ono što će se desiti ima veze s tim što je tata sinoć došao kući opet mirišući na neku drugu damu, i ošamario je mamu kad mu je rekla da se večera već ohladila. Činilo mi se da je mami konačno dozlogrdilo. A ako bih morao da pogađam s kim je razgovarala preko telefona, rekao bih sa stricem Konorom. Mama je ušla u trpezariju baš kad sam izašao ispod stola. Glasno je uzdahnula. ˝Arčere, dušo˝, rekla je, staviviši mi dlanove na obraze i nagnuvši se tako da joj oči budu u visini s mojima. ˝Sekiraš me.˝ ˝Izvini, mama.˝ Izraz lica joj se smekšao, nasmešila mi se i sklonila mi kosu s čela. ˝U redu je, ali treba da uradiš nešto za mene, i to je veoma važno. Možeš li da uradiš ono što ću ti reći i da ništa ne pitaš?˝ Klimnuo sam glavom. ˝Dobro.˝ Nasmešila se, ali onda je osmeh nestao i vratio joj se zabrinut izraz lica. ˝Otići ćemo odavde, Arčere - ja, ti i tvoj... stric Konor. Znam da si sad zbunjen, i sigurna sam da se pitaš šta će biti s tatom, ali...˝ ˝Želim da idem˝, rekao sam, uspravivši se. ˝Neću više da živim s njim.˝ Mama me je samo pogledala, stisnutih usana. Uzdahnula je i ponovo mi provukla prste kroz kosu. Suze su joj navrle na oči. ˝Nisam bila dobra mama˝, rekla je i klimnula glavom. ˝Ti si dobra mama!˝ rekao sam. ˝Ti si najbolja mama na svetu. Ali želim da idem sa stricem Konorom. Neću da te tata bije i da zbog njega plačeš.˝ Šrmrcnula je i obrisala suzu s obraza i onda mi klimnula glavom. ˝Bićemo srećni, Arčere, kad ti kažem. Ti i ja bićemo srećni.˝ ˝Da˝, rekao sam, ne skidajući pogled sa njenog lepog lica, ˝Dobro˝, rekla je, napokon se nasmešivši. Tada su se ulazna vrata otvorila i stric Konor je brzo ušao. Izgledao je napeto. ˝Jesi li se spakovala?˝ pitao je gledajući moju mamu. Klimnula je glavom. ˝Koferi su tamo.˝ Pokazala je glavom ka dnu stepenica. ˝Jesi li dobro?˝ upitao je stric Konor, prelazeći pogledom po maminom telu kao da želi da se uveri da je cela tu. ˝Biću. Vodi nas odavde˝, prošaputala je. Stric Konor izgledao je kao da ga nešto boli, a onda se nasmešio i pogledao me. ˝Jesi li


spreman, drugar?˝ Klimnuo sam glavom i pošao za njim i mamom napolje. Oboje su se osvrtali naokolo, dok je stric Konor stavljao kofere u prtljažnik automobila. Nikog nije bilo na ulici. Kad smo seli u kola, oboje su izgledali kao da im je laknulo. Izašli smo iz Piliona. Video sam kako je stric Konor uhvatio mamu za ruku na prednjem sedištu i ona se okrenula ka njemu, uzdahnula i nasmešila se. ˝Ja, ti i naš mali˝, stric Konor rekao je meko. ˝Samo mi.˝ ˝Samo mi˝, mama je šapnula. Ista ona nežnost prešla joj je preko lica. Mama se okrenula ka meni i rekla: ˝Spakovala sam ti lego kockice i nekoliko tvojih knjiga, dušo.˝ Nasmešila se i naslonila glavu na naslon sedišta, i dalje me gledajući. Ramena su joj se opuštala sa svakim pređenim kilometrom. Samo sam klimnuo glavom. Nisam pitao kuda idemo. Nije me bilo briga. Samo da smo daleko odavde, svuda je dobro. Stric Konor je pogledao moju mamu. ˝Veži pojas, Lis.˝ Mama se osmehnula. ˝Ovo je prvi put posle mnogo godina da se ne osećam sputano˝, rekla je i tiho se nasmejala. ˝Ali, u redu, bezbednost na prvom mestu.˝ Nagnula je glavu u stranu i namignula mu, i ja sam se osmehnuo. Voleo sam kad je mama tako raspoložena - oči bi joj zasijale, a u njenom glasu bi se začuo onaj sladak ton, kao kad bi se našalila na svoj račun. Mama je pružila ruku da dohvati pojas. Iznenada sam osetio jak trzaj i naša kola su se luđački zanjihala. Mama je vrisnula, a stric Konor je viknuo: ˝Oh, sranje!˝ dok je pokušavao da nas zadrži na putu. Naša kola su se okrenula i onda sam čuo samo vrištanje od sudara metala, lomljavu stakla, i svoje vriske dok su se naša kola prevrtala, činilo se, beskrajno dugo, i napokon su stala uz glasno škripanje. Strava me je obuzela i tad sam počeo da plačem. Zacičao sam: ˝Upomoć! Pomozite mi!˝ Čuo sam glasno stenjanje spreda. Stric Konor me je dozivao. Govorio mi je da će sve biti u redu. Čuo sam kako se oslobađa pojasa i onda je nogom gurnuo vrata. Nisam mogao da otvorim oči. Kao da su bile natopljene lepkom. Čuo sam kako se otvaraju zadnja vrata, a onda sam osetio stričevu toplu ruku na svom ramenu. ˝Sve će biti u redu, Arčere. Otkopčao sam ti pojas. Dopuzi do mene. Možeš ti to.˝ Konačno sam uspeo da otvorim oči. Dohvatio sam mu ruku i izvukao me je na toplo, prolećno sunce. Stric Konor je ponovo progovorio, glas mu je bio čudan. ˝Arčere, pođi sa mnom, ali kad ti budem rekao, moraš da se okreneš, važi?˝ ˝U redu.˝ Od strave i zbunjenosti još više sam plakao. Stric Konor uzeo me je za ruku i krenuo pustim drumom. Pratio sam ga u stopu. Okretao se ka kolima s kojima smo se sudarili. Kad sam bacio pogled ka njima, niko iz tih kola nije izlazio. Da li su poginuli? Šta se desilo? ˝Okreni se, Arčere, i ostani ovde, sine˝, rekao je stric Konor, a glas mu je zvučao kao da se guši. Uradio sam kako mi je rekao, pustio sam da mi glava padne unazad tako da sam gledao u čisto, plavo nebo. Kako bilo šta loše može da se desi pod ovako vedrim, plavim nebom bez ijednog oblaka? Čuo sam neobičan, zapomažući krik iza sebe i okrenuo sam se, iako mi je rečeno da se ne okrećem. Nisam mogao da izdržim. Moj stric Konor bio je na kolenima pored puta, glavu je zabacio unazad i jecao je ka nebu. Mamino mlitavo telo bilo mu je u naručju.


Nagnuo sam se i povratio na travu. Uspravio sam se nekoliko minuta kasnije, hvatajući vazduh i saplićući se unazad o sopstvena stopala. Tada sam ga video kako nam prilazi. Mog tatu. Sa revolverom u ruci. S izrazom čiste mržnje na licu. Krivudao je. Bio je pijan. Ali, začudo, nisam se uplašio, nisam video šta još loše može da nam uradi. Osećao sam se tupo i obamrlo kad sam krenuo ka stricu Konoru. Stric Konor je nežno spustio mamino telo pored puta i ustao kad je ugledao mog tatu. Krenuo je ka meni i gurnuo me iza sebe. ˝Ne prilazi, Markuse!˝, viknuo je. Moj tata stao je na nekoliko koraka od nas. Ljuljao se, oči su mu bile zakrvavljene. Izgledao je kao čudovište. Bio je čudovište. Mahao je pištoljem luđački i stric Konor držao me je čvrsto, trudeći se da me sakrije svojim telom. ˝Spusti pištolj, Markuse˝, stric Konor je ispljunuo. ˝Zar ti nije dosta za danas? Alisa...˝ Ispustio je glas koji je zvučao kao krik ranjene životinje. Osetio sam kako su mu kolena klecnula, a onda se opet uspravio. ˝Mislio si da možeš da pobegneš iz grada s mojom porodicom?˝ čudovište je ispljunulo. ˝Nikad nisu bili tvoji, ti bolesni kučkin sine. Alisa...˝ Opet mu se javilo ono grcanje i gušenje i nije završio misao. ˝Arčer je moj sin. On je moj. Znaš to dobro, isto kao i ja.˝ Imao sam osećaj kao da me je neko udario u stomak. Cvileo sam, dok su me Konorove ruke čvrsto držale. Ja sam njegov sin? Pokušao sam to da razumem, da tome nađem smisao. Nisam bio sin čudovišta? Nisam bio deo njega? Bio sam Konorov sin. Konor je moj tata. I moja tata je bio dobar. Provirio sam ka čudovištu. ˝Alisa je bila drolja. U to ne sumnjam. I dečak liči na tebe, to ne mogu da poreknem.˝ Sunuo je sve te reči, kao što se uvek dešavalo kad je bio pijan. Konor je stisnuo šaku u pesnicu i pogledao ga. Video sam da mu se vilica nije mrdala dok je govorio. ˝Da naša majka sada može da te vidi, oči bi isplakala zbog toga kakvo si bolesno govno od čoveka postao.˝ ˝Jebi se˝, čudovište je odgovorilo, s besom u očima, ljuljajući se. ˝Znaš li ko je morao da mi kaže da pokušavaš da pobegneš iz grada s mojom ženom? Tvoja žena. Da, došla je i rekla mi da si otišao i da bi bilo bolje da te stignem i da uzmem ono što je moje. I eto me, došao sam po ono što je moje. Mada, vidim da sam zakasnio što se nje tiče˝, pokazao je na moju mama koja je ležala pored puta. Vreli gnev ispunio mi je glavu. Konor je bio moj tata. Hteo je da spase mene i mamu od ovog čudovišta - a čudovište je sve upropastilo. Uvek bi sve upropastilo. Brzo sam prošao pored Konorovih nogu i potrčao sam ka čudovištu što sam brže mogao. Čuo sam kad je Konor viknuo: ˝Arčere!˝ kao da mu život od toga zavisi. Čuo sam kako je potrčao za mnom kad je čudovište podiglo pištolj da puca. Vrisnuo sam. Ali moj vrisak zvučao je kao grgotanje kad mi je nešto oštro i vrelo proseklo vrat postrance kao nož. Pao sam na tvrdi put. Digao sam ruke do vrata, a kad sam ih spustio bile su pune krvi. Čuo sam još jedan dubok urlik i onesvestio sam se, osećajući kako padam, ali kad sam došao k sebi, stric Konor... ne, čekaj, pomislio sam sneno, moj tata, moj pravi tata... ljuljao me je u naručju, plačući. Moje oči našle su čudovište, klečalo je na mestu na kojem je do pre nekoliko minuta stajalo. Ili je to bilo pre nekoliko sati. Sve je izgledalo kao san, sporo. ˝Sine moj, sine moj, slatki moj dečko˝, Konor je ponavljao. Govorio je o meni. Ja sam njegov sin. Radost mi je ispunila grudi. Imao sam tatu koji je bio srećan što sam njegov. ˝Za sve je on kriv˝, čudovište je kriknulo. ˝Da nije bilo njega, Alisa se ne bi držala tvoje bedne guzice. Da nije njega, Alisa ne bi ležala kraj puta sa slomljenim vratom.˝ Zvučao je kao


luđak, ali tuga me je ispunila i želeo sam da neko kaže da to nije istina. Da li sam ja kriv za sve? Konor, moj tata, morao sam da podsetim sebe, nije rekao da to nije tačno, samo je nešto pritisnuo na moj vrat, s divljim pogledom u očima. Gledao sam sneno svog pravog tatu i tada sam spazio kako je iznenada pobledeo. Osetio sam kako poseže za nečim na svom boku. Zar nije tu nosio pištolj? Pomislio sam da je možda tako. Obično ga je tu držao, čak i kad nije bio na dužnosti. Tražio sam nekoliko puta da vidim njegov pištolj, ali odbio je, rekavši da će me voditi na strelište kad porastem i kad budem mogao bezbedno da rukujem pištoljem. Izvukao je ruku ispod mene, i uperio pištolj u čudovište. Pogled mi je prešao na čudovište kao na usporenom snimku i tačno sam video kad je shvatio šta moj pravi tata namerava da uradi. I čudovište je podiglo pištolj. Oba pištolja su opalila i osetio sam kako se moj pravi tata trznuo iznad mene. Pokušao sam da kriknem, ali bio sam tako umoran, bilo mi je tako hladno, bio sam tako obamro. Pogled mi se vratio na čudovište, ležalo je na zemlji, lokva krvi sporo se širila oko njega. Oči su mi se sklapale i telo mog pravog tate bilo mi je teško. Ali kako je to moguće kad je stajao iznad mene, a moja mama odmah pored njega? Izgledali su tako spokojno. Povedite me sa sobom!, vrisnuo sam u svojoj glavi. Ali samo su se pogledali i moja mama se nežno nasmešila, i tužno i rekla: Ne još. Još nije vreme, slatki moj sine. I otišli su. Negde u daljini čuo sam kako škripe točkovi kola i čuo sam korake kako dolaze trkom ka meni. Za tih deset minuta, u kojima se moj dotadašnji život završio, nijedna kola nisu prošla putem. Vrisak je ispunio vazduh, osetio sam kako mi se telo cimnulo. ˝Ti!˝ ženski glas je vrisnuo. Bila je to strina Tori. Prepoznao sam njen glas. ˝Oh, bože! Oh, bože! Za sve ovo ti si kriv.˝ Otvorio sam oči. Pokazivala je prstom na mene, i oči su joj bile pune mržnje. ˝Ti si kriv.˝ I onda je vrisnula to ponovo, dok je svet bledeo oko mene, a plavo nebo se zacrnelo.


DVADESET OSMO POGLAVLJE Bri

Sunce još nije ni izašlo kad sam tiho otvorila Arčerovu kapiju, pustila Fibi iz nosiljke i krenula do njegove kuće. Pritisla sam kvaku. Vrata su bila otvorena. Ušla sam na prstima, nisam htela da ga probudim. Uzdahnula sam i sledila se. Dnevna soba bila je ispreturana, sva u neredu, sve knjige bile su pobacane naokolo, nameštaj i lampa prevrnuti, ramovi slika slomljeni na podu. Led mi je potekao venama. Oh bože, oh bože, oh bože! Šta se ovde desilo? Svetlo u kupatilu bilo je upaljeno i kroz odškrinuta vrata osvetljavalo je kratak hodnik. Njime sam krenula do Arčerove spavaće sobe. Kolena su mi klecala, a želudac se dizao. Ušla sam u njegovu sobu i odmah sam videla da leži na krevetu sklupčan, potpuno obučen. Oči su mu bile otvorene, zurio je u zid. Pojurila sam ka njemu. Koža mu je bila hladna, vlažna i lepljiva i malo je drhtao. ˝Arčere? Arčere? Dušo, šta se desilo?˝ Okrenuo je glavu prema meni, ali je gledao kroz mene. Počela sam da vrištim. ˝Arčere, plašiš me. Šta se desilo? Oh, bože, da li si dobro? Da zovem lekara? Šta se dogodilo ovde? Reci mi.˝ Oči su mu se malo razbistrile. Iznenada, u jednom strelovitom pokretu, uspravio se i zgrabio me, dirao mi lice, kosu, ramena. Izraz lica sasvim mu je oživeo na tren, ali ubrzo se opet ispunio bolom. Privukao me je k sebi grubo tako da sam vrisnula. Držao me je u čvrstom zagrljaju, tako jako je drhtao da je izgledalo kao da ima napad padavice u mom naručju. Oh, bože, mislio je da mi se nešto desilo. ˝Oh, Arčere, izvini, tako mi je žao. Telefon mi nije radio. Ispao mi je iz ruke u baru ispred Mekdonaldsa. Izvini˝, zajecala sam u njegove grudi, stiskajući mu majicu. ˝Izvini, Arčere, dušo. Nisam imala tvoj broj... baš glupo. Trebalo je da ga zapišem. Izvini, Arčere. Sad je sve u redu. Dobro sam. Tako mi je žao.˝ Ostali smo dugo tako zagrljeni, činilo mi se satima, dok mu se disanje nije vratilo u normalu. Telo mu se umirilo i stisak mu je popustio. Na kraju se odmakao i pogledao me tužno. ˝Tu sam˝, prošaputala sam, sklanjajući mu kosu s čela. ˝Tu sam, Arčere.˝ Podigao je ruke. Skoro da sam zaboravio koliko je to teško, rekao je. Izgledao je kao izgubljeni dečak. Srce mi je prazno odzvanjalo u grudima, prepuklo za muškarcem kojeg sam volela, tako prestravljenog gubitkom da mu se svest suzila kada se ponovo suočila s agonijom i strahom. Oh, Arčere. Ugušila sam jecaj. Poslednje što mu je sad trebalo bilo je da izgubim prisebnost. ˝Šta to?˝ šapnula sam. Kad si potpuno sam. ˝Nisi sam, dušo. Ja sam tu. Nikud ne idem. Neću te ostaviti. Tu sam.˝ Pogledao me je i onda se napokon osmehnuo. To je taj teret o kojem sam ti pričao, Bri. Eto koliko me je teško voleti. ˝Voleti tebe nije teret. Voleti tebe je nagrada i zadovoljstvo, Arčere.˝ Služila sam se glasom da bi mi ruke bile slobodne za dodire. Fizički kontakt bio je utešan, važan - ne samo za njega, već i za mene. ˝Ne bi mogao da me odgovoriš da te volim sve da to i pokušaš. To nije moja odluka. To je jednostavno istina.˝


Odmahnuo je glavom. Opet je izgledao izgubljeno. Da se nisi vratila, ležao bih ovde dok ne umrem. Naterao bih sebe da umrem. Odmahnula sam glavom. ˝Ne, ne bi. Misliš da bi to uradio, ali u stvari ne bi. Nekako bi našao snage da živiš dalje. Verujem da to imaš u sebi. Ali sad ne moramo da se pitamo šta bi bilo, jer ja sam tu.˝ Odmahnuo je glavom. Ne, pretvorio bih se u ništa, u prašinu, baš tu. Kako me sad vidiš? Da li ti sad izgledam snažno? Da li takvog muškarca želiš? Pogledao me je u oči, moleći me da mu kažem ono što želi da čuje, ali nisam znala šta je to. Da li želi da mu kažem da ga je nemoguće voleti? Da li želi da mu kažem da nemam dovoljno snage da ga volim? Da je previše što traži od mene podršku? Privukao me je k sebi i legli smo na njegov krevet. Zbacila sam s nogu cipele i pokrila nas jorganom. Slušala sam kako Arčer tiho diše pored mog uveta. Nakon nekoliko minuta i ja sam sklopila oči. Zaspali smo okrenuti jedno prema drugom, isprepletenih ruku i nogu. Naša srca kucala su u sporom, ravnomernom ritmu. Kad je sunce u podne obasjavalo krajeve zavesa na prozorima Arčerove spavaće sobe, probudila sam se dok mi je svlačio farmerke s nogu i skidao majicu preko glave. Prelazio je rukama po mojoj koži zatvorenih očiju i ljubio me, kao da mu je bio potreban neprestani dodir da bi bio siguran da sam zaista tu sa njim. Kad sam mu obavila noge oko kukova i čvrsto ga stegla, olakšanje koje mu se videlo na licu bilo je maltene srceparajuće. Ušao je duboko u mene, snažnim zamahom i glava mi je pala na jastuk. Uzdisala sam od zadovoljstva. Zadovoljstvo je raslo sve više i više dok nisam prešla granicu, uzdišući njegovo ime, kad mi je telo zadrhtalo u olakšanju. Nekoliko sekundi kasnije sledio me je sa dva poslednja treperava urona i onda se duboko pritisnuo u mene, zaronio glavu u moj vrat i u tom položaju disao nekoliko minuta. Rukom sam ga milovala po leđima i šaputala mu ljubavne reči. Nakon nekoliko minuta, okrenuo se na stranu, ponovo me zagrlio i maltene odmah zaspao. Ležala sam u polumraku njegove sobe i slušala kako diše. Piškilo mi se, i butine su mi bile lepljive od njegovog olakšanja, ali nisam htela da se pomerim. Instinktivno sam znala da mu je potrebno da budem tu pored njega. Nakon nekog vremena zaspala sam s glavom na njegovim grudima, disala sam uz njegovu kožu, s nogama upletenim oko njegovih.

Probudila sam se kasnije sama u krevetu. Primetila sam da se sunce pomerilo na nebu. Svetlo oko ivica zavesa bilo je prigušeno i zlatno. Spavali smo ceo dan? Sela sam i protegla se, bolni mišići usprotivili su se mojim pokretima. Mislim da se nisam ni pomakla u Arčerovom čvrstom zagrljaju. Digla sam pogled kad je ušao u sobu s peškirom oko struka. Drugim peškirom brisao je mokru kosu, koja mu je već malo porasla. Pozadi mu se ukovrdžala, a napred mu je prekrila čelo. Svidelo mi se to. ˝Hej, zdravo˝, uskliknula sam, podižući čaršave preko grudi. Uzvratio mi je stidljivim osmehom i seo na krevet. Trljao je kosu peškirom oborene glave, a onda je spustio peškir na krevet pored sebe i pogledao me. Žao mi je zbog onog sinoć. Izgubio sam se, Bri. Bio sam tako uplašen i nisam znao šta da radim. Ponovo sam bio bespomoćan. Zastao je, stisnuo usne, očigledno sabirajući misli. Poludeo sam. Čak se i ne sećam da sam rasturio dnevnu sobu.


Zgrabila sam mu ruke i odmahnula glavom. Arčere, sećaš li se kako sam se ponašala kad sam bila uhvaćena u onu mrežu koju je postavio tvoj stric Nejt? Pokazala sam glavom ka prozoru. Razumem te. Ponekad strah prevlada. Razumem to. Meni zbog toga ne moraš da se izvinjavaš. Ti si meni jednom pomogao u takvoj situaciji, a sad je red na mene. Tako to ide. Klimnuo je glavom, gledajući me ozbiljno. Problem je u tome, Bri, što mi se čini da je tebi sve bolje, a meni sve gore. Spremna sam da se uhvatim ukoštac s tim, da se suočim s izazovom, rekla sam, trudeći se da mu izmamim osmeh. Uspelo je, Arčer je uzdahnuo i klimnuo glavom. Jesi li gladna? Crkavam od gladi. Nasmešio se, ali i dalje je izgledao malo tužno. Gledala sam ga minut i onda se nagnula i obavila ruke oko njega. ˝Volim te˝, šapnula sam mu u uvo. Telo mu se malo napelo, ali zagrlio me je i čvrsto stegao. Sedeli smo tako nekoliko minuta i onda sam mu rekla u vrat. ˝Moram da se istuširam pod hitno. Baš hitno.˝ Konačno se malo nasmejao kad me je podigao i spustio na pod, ustao i zategao peškir. Volim kad si tako sva prljava od mene, rekao je. Oh, znam. Namignula sam, u pokušaju da mu izmamim još jedan osmeh, i krenula ka vratima. ˝Možeš opet da me isprljaš kasnije. Sad ću da se okupam i ti ćeš me nahraniti.˝ Da, gospoja, rekao je podarivši mi još jedan mali osmeh. Izašla sam iz sobe i krenula hodnikom do tuša. Zatvorila sam vrata kupatila i stajala tako minut, pokušavajući da shvatim zašto sam i dalje zabrinuta.


DVADESET DEVETO POGLAVLJE Bri Sledećeg dana vratila sam se na posao i u Megin veliki zagrljaj, kojim me je čvrsto pritisla na velike grudi dok sam se borila da dođem do daha. Norm je samo jednostavno rekao: ˝Bri˝, ali poklonio mi je i ˝Normov osmeh˝, što je bila retkost, i klimnuo glavom pre no što se vratio za roštilj-ploču na kojoj je pekao palačinke. Ponovni susret sa njima ispunio me je toplinom. Bila sam kod kuće. Ćaskala sam s meštanima, koje sam s vremenom upoznala na poslu, kretala se s lakoćom po restoranu, spremala hranu i posluživala goste. Razmišljala sam o Arčeru dok sam radila, o tome koliko mu je teško da se veže za nekoga. Bila sam delimično svesna toga pre no što sam krenula iz Ohaja, ali sad sam u potpunosti shvatala do koje mere to ide. Volela sam ga - i učinila bih sve da ga uverim da nigde neću otići, da ga neću ostaviti. Ali razumela sam i s čim se nosi. Videla sam da ga je učinilo slabim to što znam koliko zavisi od mene, koliko sam mu važna. Bio je stidljiv juče sa mnom, izbegavao je moj pogled dok smo zajedno spremali dnevnu sobu. Podigla sam Itana Fronta s poda kad sam prepoznala naslov i otvorila knjigu da pročitam odlomak, stavivši teatralno ruku na grudi i parodirajući bolni uzdah, šapnula: ˝Želim da pružim ruku i da te dodirnem. Želim da ti budem od pomoći, da se staram o tebi. Želim da ti se nađem kad si bolesna i usamljena.˝ Napravila sam pauzu, ruka mi je pala s grudi. Spustila sam knjigu i digla ruke: Ovo je u stvari bilo lepo, rekla sam. Nasmešio mi se i jednostavno rekao: Pa, da nije lepo, tragedija nas na kraju ne bi toliko pogodila. Ali onda je utihnuo, maltene kao da se stidi, kao da se snebiva preda mnom. Pokušala sam da ga izvučem iz tog raspoloženja, da ga šalom nateram da se otvori, ali i dalje je bio malo povučen čak i kad sam ga na rastanku sinoć poljubila, uzela Fibi i otišla kući da se raspakujem i spremim za naredni dan. Trebaće mu dan-dva da se oporavi i da mu bude bolje, pretpostavljala sam. Tokom narednih nekoliko dana vratio se svom predašnjem ponašanju, jedino je drugačiji bio intenzitet vođenja ljubavi, koji ranije nije bio tako jak. Skoro kao da je želeo da nas stopi u jedno. Bio je maltene grub u svojoj strasti. Nije mi smetalo; u stvari, otkrila sam da su sve Arčerove sklonosti u krevetu baš po mom ukusu. Ali nisam mogla da objasnim tu promenu. Čeznula sam da se otvori i da mi kaže šta oseća. Kad sam ga pitala, samo je slegnuo ramenima, osmehnuo se i rekao da sam mu nedostajala, pa se trudi da nadoknadi propušteno. Nisam u to poverovala, ali kao i uvek, Arčer Hejl će izneti istinu na videlo kad bude spreman i ni tren ranije. Brzo sam naučila - insistiranje ničemu ne vodi, čekaj i nadaj se da će steći dovoljno poverenja da se otvori na svoj uzdržan način. Mislila sam da to ima neke veze s tim što je voleo da shvati svoje emocije pre no što ih podeli sa mnom, a nije tačno znao gde se, po tom pitanju, trenutno nalazi. Četiri dana nakon što sam se vratila iz Ohaja pokucala sam na Enina vrata. Otvorila mi je u kućnoj haljini. ˝Oh, Bri, dušo!˝, uzviknula je otvorivši vrata. ˝Moraš da me izviniš. Danas sam lenja - bila sam tako umorna prošle nedelje.˝ Odmahnula je glavom. ˝Starost je grozna.˝


Nasmešila sam se i ušla u njen topli dom. Kao i uvek, umirujući miris eukaliptusa lebdeo je u vazduhu. ˝Vi? Stari?˝ Odmahnula sam glavom. ˝Ne bih rekla.˝ Nasmejala se i namignula mi. ˝Dobra si duša, ali danas se osećam kao da sam starija od planina. Možda sam zakačila neku boleštinu, virus.˝ Odmahnula je glavom i pokazala mi rukom da sednem na kauč. Pružila sam joj malu plastičnu kutiju s pitom. ˝Napravila sam vam pitu s jabukama˝, rekla sam. ˝Počela sam da mesim i da pečem kolače i stvarno uživam u tome.˝ ˝Oh! Divno. I ponovo praviš kolače - to je fenomenalno.˝ Prihvatila je pitu s osmehom. ˝Sačuvaću je, da imam šta da gricnem uz čaj. Kad sam to već pomenula, jesi li za čaj?˝ Odmahnula sam glavom i napravila nekoliko koraka do kauča i sela. ˝Ne, u stvari, došla sam samo na minut. Nalazim se s Arčerom, idemo do pećina.˝ En je stavila kutiju s pitom na stočić i sela na malu sofu levo od kauča. ˝Pilionske pećine. Svideće ti se. Tamo su i vodopadi - divni su. Bila sam tamo nekohko puta s Bilom.˝ ˝Lepo zvuči.˝ ˝Da, i vožnja do tamo je lepa, pogotovo sad kad se lišće žuti.˝ Osmehnula sam se. ˝Biće nam lep dan. A takav nam i treba˝, rekla sam s uzdahom. ˝Da li ti je Arčer pomenuo da sam ga posetila dok si bila u Ohaju?˝ ˝Ne˝, rekla sam iznenađeno. ˝Bili ste kod njega?˝ Klimnula je glavom. ˝Mislim na to dete otkad si me pitala šta se desilo s njegovim ocem i stricem. Trebalo je odavno da ga posetim.˝ Uzdahnula je i blago odmahnula glavom. ˝Odnela sam mu mafine - od poslednjeg pakovanja borovnica koje mi je ostalo u zamrzivaču.˝ Mahnula je rukom, kao da treba da zanemarim njen komentar. ˝Bilo kako bilo, izgledao je... nepoverljivo u početku, i ne mogu to da mu zamerim, ali raspričala sam se malo i opustio se - čak me je pozvao da uđem. Pojma nisam imala da je njegovo imanje tako lepo. Rekla sam mu to i izgleda da je s ponosom prihvatio pohvalu.˝ Dirnulo me je ovo što čujem. ˝Vredan je i marljiv.˝ ˝Da, jeste.˝ Gledala me je pažljivo. ˝Rekla sam mu neke stvari o Alisi, njegovoj majci, kojih se sećam. Bilo mu je drago.˝ Nakrivila sam glavu, želeći da nastavi s pričom. ˝Pričala sam o tebi i to mu se najviše svidelo - to sam jasno videla po njegovom izrazu lica.˝ En se nežno nasmešila. ˝Kako je Arčer izgledao kad sam te pomenula, oh, Bri, dušo - nikad nisam videla da se nekome na licu tako jasno vidi šta oseća.˝ U pogledu joj se javila toplina. ˝Tako me je Bili ponekad gledao.˝ Ponovo se nasmešila, ja takođe, a srce mi je brže zakucalo. ˝On te voli, dušo.˝ Klimnula sam glavom, zagledana u svoje ruke. ˝Da, i ja njega volim.˝ Ugrizla sam se za usnu. ˝Međutim, ljubav je komplikovana.˝ Tužno se osmehnula. ˝Shvatila sam, na osnovu onoga što znam o njegovom životu, da za njega tolika ljubav prema tebi predstavlja i veliki rizik˝ Oči su mi se sad napunile suzama. Ispričala sam joj šta se desilo kad sam se vratila iz Ohaja. Videla sam da joj se srce cepa dok me je slušala. ˝Šta da radim, En?˝ upitala sam je kad sam završila s pričom. ˝Mislim da je najbolje što možeš da uradiš za Arčera...˝, stala je u pola rečenice i uhvatila se rukom za grudi. ˝En!˝ vrisnula sam i skočila ka njoj. Borila se za dah i pala je na sofu. ˝Oh, bože! En!˝ Izvukla sam telefon iz džepa gornjeg dela trenerke i pozvala hitnu pomoć. Ruke su mi se tresle. Rekla sam operateru da mislim da je komšinica imala srčani udar, a devojka na vezi uverila me je da će ambulantna kola uskoro stići. Okrenula sam se ka En i rekla joj da pomoć stiže. I dalje je stiskala grudi, pogleda


fokusiranog na meni. Mislim da je razumela šta sam joj govorila. Oh, bože!, pomislila sam. Šta bi se desilo da nisam bila ovde? Sirena hitne pomoći zavrištala je našom malom ulicom deset dugih, beskrajnih minuta kasnije i suze su mi tekle obrazima dok sam gledala kako pružaju pomoć En. Duboko sam i drhtavo uzdahnula, trudeći se da umirim lupanje srca. ˝Da li će biti dobro?˝ upitala sam medicinske tehničare kad su doneli nosila. Stavili su joj masku za kiseonik i već je izgledala bolje, boja joj se vratila u obraze. ˝Izgleda dobro˝, rekao je. ˝Svesna je, i stigli smo na vreme.˝ Klimnula sam glavom. ˝Ona nema nikog od rodbine. Da odem do bolnice i da je tamo sačekam?˝ ˝Slobodno možete s nama.˝ ˝Oh! U redu, hvala vam˝, rekla sam, isprativši ih napolje i zatvorivši vrata Enine kuće. Dok sam išla prema ambulantnim kolima, bacila sam pogled nadesno i videla Arčera kako trči prema meni, s izrazom lica koji jedino mogu da opišem kao podivljali. Srce mi se spustilo u pete. Oh, bože, trčao je dovde - mora da se zvuk sirene čuo sve do njegove kuće. Brzo sam pošla ka njemu. Stao je istog trena kad me je video, nije prišao bliže, oči su mu bile razrogačene, a šake stisnute u pesnice. Pretrčala sam poslednjih nekoliko metara do njega i rekla: ˝Arčere! En je imala srčani udar. Mislim da je sad dobro, idem s njom u bolnicu. U redu je. Sve je u redu. Dobro sam.˝ Stavio je ruku na teme i zaškrgutao zubima. Izgledalo je kao da se svim silama trudi da nešto u sebi obuzda. Krenuo je da korača u krug, onda se okrenuo ka meni, klimnuo glavom, još uvek s onim divljim izrazom u pogledu. Ali izraz lica naglo mu je postao čudno prazan. ˝Doći ću pravo kod tebe kad budem videla da je En zbrinuta˝, rekla sam. Bacila sam pogled preko ramena i zadnji točkovi nosila nestali su u kolima hitne pomoći. Zakoračila sam unatraške. ˝Doći ću taksijem do tebe.˝ Arčer je klimnuo glavom, bezizražajno, a onda se okrenuo ne uputivši mi ni reč i otišao od mene. Oklevala sam na sekund, a zatim sam potrčala ka ambulantnim kolima i uskočila pre no što su zatvorili vrata. Ostala sam u bolnici sve dok se nisam uverila da će En biti dobro. Kad je doktor napokon izašao, rekao mi je da je u stabilnom stanju, da je zaspala i da će joj preneti da sam bila tu. Pozvali su i njenu sestru. En im je dala sestrin broj telefona na prijemu u bolnicu. Rekao mi je da će Enina sestra stići ujutru u Pilion. Bilo mi je mnogo lakše kad sam to čula i imala sam osećaj kao da mi je veliki teret skinut s pleća. Brinula sam se zbog Arčera. Poslala sam mu poruku kad sam došla u bolnicu, i još jednu nakon razgovora s doktorom, ali nije mi odgovorio. Bila sam nestrpljiva, htela sam što pre da stignem do njega. Grizla sam usne tokom tridesetpetominutne vožnje taksijem do moje kuće. Rekla sam Arčeru da ću doći pravo kod njega, ali htela sam da uzmem Fibi. Sigurno se dosad smirio. Znao je da sam dobro, iako ga je sirena kola hitne pomoći prilično uplašila. Nisam znala zašto nije odgovorio na moje poruke i to mi je stvaralo nemir. Platila sam taksisti, iskočila iz kola, pojurila do kuće i dozvala Fibi, koja je smesta dotrčala, noktima kuckajući po drvenom podu. Zaustavila sam se kod Arčerove kapije pet minuta kasnije i ušla na imanje. Otišla sam do


Arčerovih vrata, tiho pokucala pre no što sam ih otvorila i spustila Fibi. Kiša je počela da rominja, sivi oblaci zatamneli su nebo. Arčerova kuća bila je u mraku, samo je jedna stona lampa bila upaljena u ćošku dnevne sobe. Arčer je sedeo u stolici u suprotnom uglu. U prvi mah nisam ga ni videla, tako da sam se malo trgla kad sam ga ugledala, ruka mi je poletela do grudi kad sam se štrecnula. Sedeo je u senci, natmuren. Odmah sam mu prišla, klekla ispred njega, stavila mu glavu u krilo i uzdahnula. Kad sam nakon nekoliko sekundi shvatila da se neće pomeriti, pogledala sam ga upitno. Kako je En?, pitao je. Digla sam ruke. Biće dobro. Sestra će joj doći ujutro. Uzdahnula sam. Žao mi je što te je cela ta situacija prepala. Nisam htela da te ostavim, ali nisam htela ni da En bude sama. Arčer je podigao ruke. Razumem, rekao je, spuštenog pogleda. Klimnula sam glavom, ugrizavši se za usnu. Jesi li dobro? Zašto sediš ovde? Što si se zamislio? Tako dugo je bio tih da sam pomislila da mi neće odgovoriti, kad je konačno digao ruke i pokazao: Onog dana. Nakrivila sam glavu. Onog dana?, pitala sam zbunjeno. Onog dana kada sam ranjen, moj stric je došao da odvede moju mamu i mene od mog oca. Oči su mi se raširile, ali ni reč nisam rekla, samo sam ga gledala i čekala da nastavi. Moja otac bio je u baru... navodno, trebalo je da neko vreme bude zauzet. Stao je, zagledao se nekud iza mene na sekund. Nije uvek bio takav kakav je bio na kraju. Umeo je da bude zabavan, šarmantan kad je hteo. Ali počeo je da pije i stvari su krenule nizbrdo. Tukao je mamu, optuživao je za stvari koje je on radio. Bilo kako bilo, moja mama volela je samo jednog muškarca, a to je bio moj stric Konor. Znao sam to, moj tata je to znao, ceo grad je to znao. A istina je bila da sam i ja više voleo njega. Opet je zastao, zureći u prazno. Ali ubrzo je nastavio. I tako, kad je došao po nas tog dana, i kad sam saznao da sam njegov sin, a ne sin Markusa Hejla, bio sam srećan. Bio sam ushićen. Pogledao me je bez emocija, kao da se sakrio duboko u sebi. Moj stric me je ustrelio, Bri. Markus Hejl je pucao na mene. Ne znam da li je to stvarno hteo ili je pištolj sam opalio kad sam u besu potrčao ka njemu. Bilo kako bilo, pogodio me je i ovo je rezultat toga. Digao je ruku ka vratu i prešao po ožiljku. A onda je rukom pokazao na celog sebe. Ovo je rezultat toga. Srce mi je klonulo. ˝Oh, Arčere˝, uzdahnula sam. I dalje me je gledao. Izgledao je maltene tupo, obamrlo. ˝Šta se desilo s njima? Šta se desilo s tvojom majkom?˝, upitala sam, progutavši knedlu koja je pretila da će me ugušiti. Zastao je samo na sekund. Markus nas je otpozadi udario kolima. Hteo je da sletimo s puta. Naša kola su se prevrnula. Moja mama je poginula. Zatvorio je oči, zastao, a onda ih otvorio i nastavio. Nakon što me je Markus ustrelio, i Konor je potegao pištolj. Ponovo je utonuo u tišinu, oči su mu izgledale kao duboka vrela tuge boje ćilibara. Ubili su jedan drugoga, Bri. Obojica su stradali. Nasred auto-puta, ispod plavog prolećnog neba, ustrelili su jedan drugoga. Osećala sam se malaksalo od strave. Arčer je nastavio. Tori se pojavila i jedva se sećam kola koja su naišla minut kasnije. Sledeće čega se sećamje da sam se probudio u bolnici. Jecaj mi je krenuo iz grla, ali progutala sam ga. Sve ove godine, odmahnula sam glavom,


nesposobna da pojmim muke kroz koje je prošao, živeo si s tim sve ove godine - i to sam. Oh, Arčere. Duboko sam uzdahnula, trudeći se da kontrolišem emocije. Napokon su osećanja sevnula u njegovim očima, ali ih je ubrzo opet suzbio. Privila sam se uz njega, stiskajući njegovu majicu. Kad sam položila glavu na njegov stomak, suze su mi tiho potekle dok sam neprestano šaputala: ˝Tako mi je žao.˝ Nisam znala šta drugo da kažem u odgovor na težinu užasa koja se sručila na dečaka. Ali konačno sam razumela dubinu bola, traume, tereta koji je nosio. I shvatila sam zašto ga je Viktorija Hejl mrzela. Nije joj bilo dovoljno što je izgubio glas, htela je da izgubi samopouzdanje, samopoštovanje, identitet. Arčer je bio otelotvorenje činjenice da je njen muž voleo drugu ženu više nego što je ikad voleo nju, i da je toj ženi dao ne samo svoju ljubav, već i prvorođenog sina. I taj sin imao je moć da joj uzme sve. Zagrlila sam Arčera. Nakon, činilo se, mnogo vremena, odmakla sam se. Ti si vlasnik zemlje na kojoj je podignut grad. Ti si Konorov najstariji sin. Klimnuo je glavom, ne gledajući me, kao da nimalo ne mari za to. Ne želiš je, Arčere?, upitala sam, brišući suze s mokrih obraza. Pogledao me je. Šta bih, dovraga, ja s tim mogao da uradim? Ne mogu čak ni da komuniciram ni sa kim osim s tobom. A kamoli da upravljam celim gradom. Ljudi bi me gledali kao da sam najsmešniji vic na svetu. Odmahnula sam glavom. To nije tačno. Dobar si u svemu što radiš. U stvari, bio bi sjajan u tome. Ne želim to, rekao je. Neka to ostane Travisu. Ne želim ništa da imam s tim. Ne samo da sam nesposoban, nego to i ne zaslužujem. Ja sam kriv. Zbog mene su poginuli onog dana. Odmakla sam se, duboko uzdahnuvši. Nije to bila tvoja krivica. Ti si bio dete. Kako si za bilo šta mogao biti odgovoran? Arčer me je pogledao zagonetno. Iz očiju mu se ništa nije moglo pročitati. Moje postojanje dovelo je do njihove smrti. Njihove odluke su dovele do stradanja. A ne sedmogodišnji dečak. Žao mi je, ali nikad me nećeš uveriti da imaš i trunku odgovornosti u onome što se desilo između četvoro odraslih ljudi tog dana. Odmahnula sam glavom žestoko, u želji da fizički naglasim reči koje sam ˝izgovorila˝. Pogledao je preko mog ramena i zurio nekoliko minuta u nešto što je samo on mogao da vidi. Čekala sam. Nekad sam mislio da sam proklet, rekao je, mali neveseo osmeh javio mu se u uglu usana pre no što se pretvorio u grimasu. Prešao je rukom po licu pre nego što je nastavio priču. Nije bilo moguće da nekog snađu tolika sranja u životu. A onda sam shvatio da nisam proklet, već da sam kažnjen. Odmahnula sam glavom. Ne ide to tako. Sreli su nam se pogledi i uzdahnula sam. I ja sam to jedno vreme mislila, Arčere. Ali... shvatila sam da, ako istinski verujem u to, onda moram da verujem i da je moj otac zaslužio da bude ubijen u vlastitom restoranu, a znam da to nije tačno. Zastala sam, trudeći se da se setim kako je izgledalo kad sam mislila da sam prokleta. Ružne stvari se ne dešavaju ljudima zato što zaslužuju da im se dese. To jednostavno ne ide tako. To je prosto... život. I bez obzira na to ko smo, moramo da igramo s kartama koje su nam podcijene, makar bile i sranje, i da damo sve od sebe da ipak napredujemo, da ipak volimo, da ipak imamo nadu... da verujemo da putovanje na koje smo se uputili ima svrhu. Uhvatila sam ga za ruke na sekund i onda ih pustila da mogu da nastavim. I da verujemo da možda jače sijaju oni koji su prošli kroz najveće lomove. Arčer me je pažljivo posmatrao pre nego što je odgovorio: Ne znam da li mogu. Stvarno


se jako trudim, ali ne znam da li to mogu. Možeš, potvrdila sam odsečnim potezima ruku. Možeš. Sve je u haosu. Prošao je prstima kroz svoju kratku kosu. Ne mogu to da shvatim. Ništa nema smisla - moja prošlost, moj život, moja ljubav prema tebi. Čitav minut gledala sam kako mu osećanja menjaju izraz lica. Sekund kasnije podigla sam ruke. Jedva se sećam majke. Odmahnula sam glavom blago. Umrla je od raka, ja sam bila tada još mala. Ovlažila sam usne i zastala. Ali sećam se da je volela da veze. Arčer mi je gledao ruke, bacajući između reči poneki pogled na moje lice. Bilo kako bilo, jednom sam uzela njen vez, izgledao je grozno - neuredno, sa čvorićima i končićima koji su visili na sve strane, jedva sam uspela da razaznam šta vez predstavlja. Držala sam pogled na Arčeru, stisla sam mu nakratko ruke pre no što sam nastavila. A onda je mama naišla i uzela mi vez iz ruke i okrenula ga - i s druge strane bilo je remek-delo. Uzdahnula sam i osmehnula se. Volela je ptice. Sećam se tog veza - gnezdo puno ptića, a mama im se upravo vraća. Zastala sam, razmišljajući. Ponekad se setim i prizovem u misli mamin vez kad mi se čini da mi je život u haosu i kad ne mogu da ga razumem. Zatvorim oči i pokušavam da se ubedim da iako ne mogu odmah da vidim drugu stranu, a strana koju gledam je ružna i zbrkana, da se od svih tih čvorova i izgubljenih niti veze remek-delo. Trudim se da verujem da iz nečeg ružnog može nastati nešto lepo, i da će doći dan kad ću videti to. Pomogao si mi da vidim svoj vez, Arčere. Dopusti da i ja u tome pomognem tebi. Arčer me je gledao odozgo, ali ništa nije rekao. Samo me je nežno povukao za ruku, smestio u svoje krilo i čvrsto me zagrlio. Osetila sam njegov topli dah na vratu. Sedeli smo tako nekoliko minuta, pre no što sam mu šapnula u uvo: ˝Tako sam umorna. Znam da je rano, ali vodi me u krevet. I zagrli me.˝ Ustali smo i otišli do spavaće sobe. Polako smo se skinuli i zavukli pod čaršave. Privukao me je bliže i čvrsto zagrlio, ali nije pokazao nameru da vodi ljubav sa mnom. Izgledao je bolje, ali i dalje odsutno, kao da je izgubljen negde u sebi. ˝Hvala ti što si mi ispričao šta ti se desilo˝, prošaputala sam u mraku. Arčer je samo klimnuo glavom i privukao me k sebi.


TRIDESETO POGLAVLJE Bri

Sutradan se održavala tradicionalna Pilionska policijska parada. Stajala sam kod prozora restorana i kao kroz maglu, umorno, gledala kola i kamione u povorci, ljude poredane na trotoaru kako mašu zastavicama. Osećala sam se tupo, utučeno, ucveljeno, bolno. Nisam najbolje spavala. Arčer se prevrtao veći deo noći. Kad sam ga ujutru pitala da li ga je mučila nesanica, samo je klimnuo glavom, ne nudeći objašnjenje. Ni za doručkom nije mnogo govorio. Lutao je mislima, i dalje izgubljen u svojoj glavi, a ipak me je privukao k sebi i čvrsto zagrlio kad sam htela da krenem. ˝Arčere, dušo, pričaj sa mnom˝, rekla sam, ne mareći što ću zakasniti na posao. Samo je odmahnuo glavom, podarivši mi osmeh koji mu nije stigao do očiju i rekao mi da ćemo se videti posle mog posla i da ćemo razgovarati tada. I sad sam stajala kraj prozora, zabrinuta. Restoran je bio skoro prazan, pošto je ceo grad bio na paradi, tako da sam mogla da se prepustim mislima na miru, neometano. Gledala sam staromodna policijska kola kako prolaze. Okupljeni su glasno pozdravljali oldtajmere. Arčer bi trebalo da bude ovde. Arčer bi trebalo da bude na svečanoj večeri koja se organizuje u spomen njegovog oca. A nije čak ni pozvan. Šta je ovom gradu? Viktorija Hejl, zla kučka extraordinaire, eto šta je. Kako neko poput nje može da živi sam sa sobom? Uništila je mnoge živote - i to zbog čega? Novca? Prestiža? Vlasti? Časti? Pobede radi? I sad joj se ceo grad klanja u strahu od reperkusija. Dok sam stajala tamo, razmišljala sam o onome što mi je Arčer sinoć ispričao. Želudac mi se prevrtao i mislila sam da ću povraćati. Tragedija kojoj je svedok bio sedmogodišnji dečak budila je revolt u meni, bila je užasna. Želela sam da se vratim kroz vreme i da ga zagrlim, utešim, da učinim da sve to nestane. Ali nisam mogla, i to je bolelo. Iz misli me je prenulo vibriranje telefona u džepu radnog mantila. Izvadila sam ga brzo i videla da je poziv iz Ohaja. Otišla sam do šanka za kojim je nekoliko gostiju sedelo i stala kraj stola za pauze kad sam odgovorila na poziv. ˝Halo˝, rekla sam meko. ˝Bri, zdravo, ovde je detektiv Makintajer. Imam važne vesti.˝ Bacila sam pogled ka šanku, videla da gosti ništa ne traže i okrenula leđa. Čula sam zvonce na vratima, ali nisam se okrenula. Megi može da se pobrine za nove mušterije dok ne završim razgovor. ˝Imate vesti?˝ ˝Da, uhapsili smo ga.˝ Uzdahnula sam. ˝Uhapsili ste ga?˝ prošaputala sam. ˝Da, zove se Džefri Perkins. To je čovek kojeg ste identifikovali. Priveli smo ga na saslušanje i otisci prstiju slažu se s onim koje smo našli na mestu zločina. Tražio je advokata, i nije odgovarao na pitanja. Njegov otac vlasnik je Forčun fajv handred kompanije ovde u gradu.˝ Grizla sam usnu. ˝Džefri Perkins?˝, upitala sam. ˝Njegov otac je Luis Perkins, zar ne?˝, pitala sam, prepoznavši prezime čoveka koji je bio vlasnik jedne od najvećih osiguravajućih kompanija u Sinsinatiju. Detektiv je nakon kraće pauze odgovorio. ˝Da.˝


˝Zašto bi neko poput Džefrija Perkinsa opljačkao mali restoran brze hrane?˝ upitala sam, ne razumevajući ništa. ˝Voleo bih da imam odgovor na to˝, rekao je. ˝Nagađam da ima neke veze s drogom.˝ ˝Hm˝, rekla sam, setivši se Džefrijevih usijanih, razrogačenih očiju i drhtavice. Mora da je bio na nečemu. Bogati momak navučen na drogu? Zadrhtala sam, odmahnuvši blago glavom, da mi se misli razbistre. ˝Šta sad sledi, detektive?˝ ˝Pušten je uz kauciju. Suđenje će biti za nekoliko meseci i sad nam samo preostaje da čekamo.˝ Zastala sam. ˝Pušten je uz kauciju. Dakle, još čekanja.˝ Uzdahnula sam. ˝Znam, teško je, Bri. Ali imamo zaista čvrste dokaze protiv njega i uz to i vašu identifikaciju. Mi gajimo velike nade. Optimista sam.˝ Duboko sam uzdahnula. ˝Hvala vam. Molim vas, obavestite me ako saznate još nešto.˝ ˝Naravno da ću vas obavestiti. Prijatan vam dan.˝ ˝Takođe, detektive. Zdravo.˝ To su bile dobre vesti, pa zašto se onda ne osećam srećno, zašto nisam radosna, zašto ne osećam olakšanje? Grizla sam nokat na palcu, pokušavajući da shvatim sebe. Na kraju sam samo duboko uzdahnula i okrenula se. Viktorija Hejl i Travis Hejl sedeli su na kraju šanka desno od mesta na kojem sam stajala. Razrogačila sam oči i uhvatila Viktorijin ledeni pogled i Travisove nabrane obrve. Okrenula sam se i doviknula: ˝Megi! Idem na kratku pauzu. Nije mi dobro.˝ Megi se okrenula ka meni zabrinuto. ˝U redu, dušo˝, rekla je kad sam pojurila pozadi i ostala tamo dok Travis i Tori nisu otišli iz restorana. Ubrzo nakon njihovog odlaska, dok sam brisala sto pored prozora, videla sam Arčera na drugoj strani ulice. Srce mi je brže zakucalo.˝Megi!˝ doviknula sam.˝Odmah se vraćam.˝ ˝Oh, u redu˝, čula sam kako je Megi zbunjeno doviknula sa stola za pauze za kojim je sedela i čitala časopis. Mora da se pitala šta mi je danas. Izašla sam iz restorana i pozvala Arčera. Stajao je na ulici i napeto gledao povorku policijskih kola. Mislio je isto što sam i ja mislila, gledajući paradu. Baš kad sam zakoračila s ivičnjaka, neko me je zgrabio za ruku. Stala sam, malo se okrenula i videla Travisa. Levo od njega stajala je Viktorija Hejl i pravila se kao da ne postojim, pogleda usmerenog isključivo na paradu, s lažnim osmehom na licu i visoko podignutim nosem. Pogledala sam preko ramena ka Arčeru, koji je sad krenuo preko ulice ka nama. ˝Moram da idem, Travise˝, rekla sam, pokušavajući da izvučem ruku, da se oslobodim. ˝Hej, čekaj˝, rekao je, ne puštajući me. ˝Čuo sam te dok si razgovarala telefonom. Zabrinut sam. Samo sam hteo...˝ ˝Travise, pusti me˝, rekla sam, srce mi je brže zakucalo. Arčeru je samo još to trebalo. ˝Bri, znam da ti nisam drag, ali ako mogu nekako da ti pomognem...˝ ˝Pusti me, Travise!˝ viknula sam, istrgnuvši ruku. Ljudi oko nas naglo su se utišali. Njihovi pogledi prešli su s parade na nas. Pre no što sam stigla da se okrenem, pesnica je uletela u Travisovo lice. Tresnuo je na zemlju, a krv je prsnula kao na usporenom snimku ispred mene. Uzdah mi se oteo isto kao i Tori Hejl i nekolicini ljudi koji su stajali u blizini. Pogledala sam preko ramena. Arčer je stajao tu, zadihan, raširenih očiju, spuštene ruke pored tela, šake skupljene u pesnicu. Zinula sam u njega, a onda sam pogledala Travisa koji je upravo ustajao. Oči su mu bile ispunjene besom kad je pogledao Arčera. ˝Jebaću ti mater˝, Travis je zasiktao, škrgućući zubima.


˝Travise!˝, Tori Hejl je uzviknula. Nije uspela sasvim da sakrije strah. Pružila sam ruke između njih dvojice, ali bilo je prekasno. Travis me je obišao i napao Arčera. Pali su na zemlju. Okupljeni ljudi su se zateturali unazad, neki su se sapleli na ivičnjak, drugi su ih pridržali. Arčer je zadao još jedan udarac, a onda ga je Travis silovito okrenuo i bacio na asfalt. Videla sam kako je od udarca ostao bez vazduha i kako je stisnuo zube. Travis je zamahnuo ka njegovom licu, i pogodio ga u vilicu. Zaječala sam, strah me je zahvatio kao brzi šumski požar. ˝Prestanite!˝, vrisnula sam. ˝Stanite!˝ Travis je podigao pesnicu i upravo se spremao da je ponovo spusti na Arčerovo lice. Oh, bože, rastrgnuće ga, ovde pre svima, preda mnom. Sve u mom telu se ubrzalo, srce mi je glasno tuklo u ušima, a puls mi je skočio do nebesa.˝Stanite!˝ viknula sam glasom drhtavim od jecaja. ˝Vi ste rođena braća! Prestanite!˝ Vreme je stalo. Travisova pesnica zaustavila se u vazduhu i Arčerove oči poletele su ka meni. Čula sam kako je Tori oštro uzdahnula. ˝Vi ste braća˝, rekla sam ponovo. Suze su mi lile. ˝Molim vas, nemojte to da radite. Današnji dan posvećen je vašem ocu. On to ne bi voleo da vidi. Molim vas. Molim vas, prestanite.˝ Travis se odgurnuo od Arčerovih grudi, ustao i uspravio se. Arčer je brzo skočio na noge, trljajući vilicu i gledajući oko sebe ljude koji su buljili u njega. Na licu mu se videla mešavina zbunjenosti, besa i straha. Sva tri osećanja smenjivala su se u zlatnosmedim očima. Još jedan par zlatnosmedih očiju pronašao je moje kad je Travis gurnuo u stranu Arčera, ali ne previše jako. ˝Mi nismo rođena braća. Mi smo rođaci, braća od strica˝, rekao je, gledajući me kao da sam luda. Odmahnula sam glavom, oči sam uperila u Arčera koji me nije gledao. ˝Izvini, Arčere˝, rekla sam. ˝Nisam htela da se izbrbljam. Izvini˝, prošaputala sam. ˝Volela bih da mogu da povučem to što sam izlanula.˝ ˝Šta je, koj' kurac, ovo? Šta pričaš?˝, Travis je upitao. ˝Pusti to!˝, Tori Hejl je vrisnula na Travisa. ˝On je životinja˝, ispljunula je, pokazujući na Arčera. ˝Ludi su, i on i ona. Neću više da slušam te gluposti.˝ Pokušala je da povuče Travisa za ruku, ali se on s lakoćom otrgao. Pogledao ju je značajno, kao da je primetio nešto u njenim očima, kao da mu se javilo neko saznanje, spoznaja, kao da je nešto shvatio. ˝Pa, te stvari se lako mogu dokazati jednostavnom analizom krvi˝, Travis je rekao ravnim glasom, gledajući majku u oči. Tori je pobledela i okrenula glavu. Travis ju je gledao. ˝Oh, bože˝, rekao je. ˝Istina je. Znala si.˝ ˝Ne znam ništa o tome˝, rekla je histeričnim glasom. ˝To sam i mislila˝, još jedan glas javio se iz gomile okupljenih ljudi, okrenula sam glavu i videla Mendi Rajt kako ide prema nama. ˝Onog trena kad sam videla kako me tvoje oči gledaju iz maminog naručja, to sam pomislila. To su oči Konora Hejla - tvog oca˝, šapnula je Mendi. Zatvorila sam oči iz kojih su neprekidno lile suze. Oh, bože. ˝E, sad mi je dosta!˝, viknula je Tori. ˝Ako ti nećeš, ja odlazim odavde. O mom mužu pričate! I baš ste izabrali pravi dan da blatite uspomenu na njega - treba da vas bude sramota.˝ Uperila je koščati prst s nalakiranim noktom na svakog od nas pojedinačno, s onim istim ledenim pogledom. I nakon toga se okrenula i progurala kroz gomilu okupljenog sveta. Kratko sam pogledala Travisa, a onda se okrenula Arčeru. On me je pogledao, zatim je pogledao Travisa i Mendi, a na kraju i okupljene ljude. Panika mu se videla na licu, i shvatila sam da ljudi bulje u njega i da šapuću. Srce mi se steglo. Zakoračila sam ka njemu, ali on je odstupio


korak unazad, pogledom je prelazio po okupljenim ljudima. ˝Arčere˝, rekla sam, ispruživši ruke ka njemu. Okrenuo se i počeo da se probija kroz gomilu ljudi koju su nepomično stajali. Stala sam, spustila ruke i oborila glavu. ˝Bri?˝ Travis je upitao i bacila sam pogled ka njemu. ˝Nemoj˝, rekla sam kroz stisnute zube. Onda sam se okrenula od njega i otrčala u restoran. Megi je stajala na vratima. ˝Idi za njim, dušo˝, rekla je nežno, stavivši mi ruku na rame. Očigledno je sve videla. Ceo grad je video. Odmahnula sam glavom.˝Treba mu malo mira, treba mu da malo bude sam˝, rekla sam. Ne znam tačno kako sam to znala. Ali znala sam. ˝U redu˝, rekla je Megi, ˝idi onda kući. Danas ionako nema posla.˝ Klimnula sam glavom. ˝Hvala, Megi.˝ ˝Nema na čemu, dušo.˝ ˝Izaći ću pozadi, na zadnja vrata. Parkirala sam auto u uličici da izbegnem zastoj i zatvaranje glavnih ulica.˝ Megi je klimnula glavom sa saosećanjem koje joj je sjalo iz očiju. ˝Ako ti nešto zatreba, bilo šta, slobodno se javi˝, rekla je. Uspela sam da se nasmešim. ˝Hoću.˝ Uopšte nisam mogla da se setim kako sam se dovezla kući. Odvukla sam se u sobu i sručila na kauč, a kad mi je Fibi skočila u krilo i počela da me liže po licu, zaplakala sam. Kako se sve toliko zapetljalo, zakomplikovalo, zamrsilo, zabrljalo samo za nekoliko dana. Imala sam osećaj da je Arčer tempirana bomba koja može da eksplodira svakog časa. Htela sam da mu pomognem, ali nisam znala kako. Osećala sam se bespomoćno, nesposobno. Obrisala sam suze i ostala da sedim, pokušavajući da nađem rešenje. Možda bi trebalo da odemo iz grada - da ubacimo stvari u kola i nađemo neko novo mesto. Bože, to mi je bilo poznato. Zar nije upravo to bila ideja Konora Hejla? I vidi do čega je dovela. I kako se sve završilo. Ne baš dobro. Osim toga, kako bi se Arčer osećao? Već je zamerao sebi da nije pravi muškarac. Kako će se osećati kad ja negde, u nekom drugom gradu, dobijem posao, a on ostane da sedi u stanu po ceo dan. Ovde je barem imao svoje imanje, kuću, poslove oko kuće, jezero... Mada, ja sam mu pogoršala ostanak ovde. Preplavilo me je osećanje krivice. Toliko mu je vremena trebalo da skupi dovoljno samopouzdanja i hrabrosti da izađe iz kuće, a sad će opet morati da se krije na imanju - da ljudi ne bi šaputali kad ga vide i da ne bi upirali prstom u njega, pominjući njegovu manu, omalovažavajući ga. Nakon nekoliko minuta polako sam ustala, izvela Fibi napolje, vratila se i istuširala se, još uvek prevrćući po glavi ono što se dogodilo na paradi. Treba da odem do njega i da mu se izvinim. Nisam htela da izbrbljam ono što nije želeo da se sazna. Ali jesam. I sada će on trpeti posledice. Obukla sam toplu odeću, nesposobna da se oslobodim jeze koja mi se, izgledalo je, uvukla u kosti. Legla sam na krevet i pustila da me tuga opet preplavi. Bila sam slaba. Osim činjenice da sam očajnički volela Arčera, nisam videla ništa dobro u ovoj situaciji. Pomislila sam da je razlog što sam nenormalno umorna. Možda samo treba da se malo odmorim, da sklopim oči na tren... Otvorila sam oči, učinilo mi se nakon nekoliko minuta, i pogledala na sat. Oh, bože, spavala sam dva sata. Raščešljala sam i vezala kosu. Trebalo je da odem do Arčera. Pitaće se zašto nisam došla pravo kod njega. Okrenuo se i otišao bez reči od mene... ali dala sam mu nekoliko sati. Nadala sam se da mu je sad bolje. Bože, molim te da ne bude ljut na mene, pomislila sam, sela za volan i pokrenula kola.


Nekoliko minuta kasnije ušla sam na njegovu kapiju i zaputila se prema kući. Pokucala sam, spustila kvaku i ušla. Dočekala me je potpuna tišina, a sumrak je kroz prozore jedva nešto malo osvetljavao sobu ispred mene. ˝Arčere?˝, pozvala sam. Zloslutno osećanje prostrujalo mi je telom. Otresla sam ga se, i ponovo pozvala: ˝Arčere?˝ Ništa. Tada sam videla pismo s mojim imenom ostavljeno na stolu pored kauča. Drhtavim rukama uzela sam list papira i raširila ga. Strah me je obuzeo. Bri, Ne krivi sebe - ono što se danas desilo na paradi nije tvoja krivica, već moja, i samo moja.

Odlazim, Bri. Uzeću stričev kamionet i otići. Ne znam još kuda ću, ali moram da odem. Moram da razmislim, da nađem rešenje, da shvatim stvari, možda i da saznam ko i šta mogu da budem na ovom svetu - ako uopšte mogu da budem nešto i neko. Sama pomisao na to ispunjava me strahom, ali ostanak ovde - s obzirom na to kako se osećam - izgleda mi kao strašnija alternativa. Znam da je teško to razumeti. Ni ja to ne razumem sasvim. Dvaput sam pomislio da sam te izgubio i sama ta pomisao uništila me je. Znaš li šta sam uradio kad si samo nekoliko minuta kasnila i kad sam čuo sirenu hitne pomoći kako ide ka tvojoj kući? Povratio sam na travnjak i potrčao do tebe. Nasmrt sam se uplašio. A stvar je u tome što će uvek biti nečeg sličnog - ne moraju to da budu sirene ambulantnih kola, dovoljno je da kasnije dođeš s posla, ili da neki momakflertuje s tobom... milion različitih scenarija. Ne mogu sva ni da nabrojim ni da zamislim. Uvek će biti nečega što će pretiti da mi te uzme, to može da bude čak i neka sitnica ili plod moje mašte. I na kraju, to će nas uništiti. Počeću da te povređujem jer nećeš moći da mi pomogneš - nikad nećeš moći dovoljno da me razuveriš ni da me dovoljno uveriš. Na kraju ćeš me prezirati jer ćeš neprestano sama morati da nosiš teret za oboje. Ne mogu da dozvolim da se to desi. Zamolio sam te da mi ne dozvoliš da uništim ono što imamo, ali mislim da nisam sposoban ni za šta drugo. Sinoć, nakon što si zaspala, nisam mogao da prestanem da mislim o onome što si mi ispričala, o vezu tvoje mame. I razmišljao sam o tome i danas - i silno sam želeo da verujem da je ono što si mi rekla istina - da nešto lepo može da nastane od nečeg ružnog i kaotičnog od bola, od svih onih stvari koje su me učinile onakvim kakav sam. Želim da vidim šta je na drugoj strani. Ali da bi se to desilo, ja moram da preokrenem stvari. Ja moram da načinim korak, da preduzmem nešto. Ja moram da shvatim kako sve to postaje jedno, kakva je to celina, kakav joj je smisao - kako moj vez izgleda, šta predstavlja. Ne tražim od tebe da me čekaš - nikad ne bih mogao da budem toliko sebičan. Ali molim te, nemoj da me mrziš. Nikad nisam želeo da te povredim, ali nisam dobar za tebe. Nisam dobar ni za koga sada i moram da naučim, saznam, shvatim, kako to možda mogu da postanem. Molim te, imaj razumevanja. Molim te, znaj da te volim. Molim te, oprosti mi. Arčer

Ruke su mi drhtale, tresla sam se kao prut i plakala sam kao kiša. Zajecala sam, ispustila pismo i rukom pokrila usta. Ispod pisma ležao je svežanj ključeva, njegov telefon i priznanica za smeštaj psa na neodređeno vreme. Opet sam zajecala i sručila se na kauč - isti onaj kauč na kojem me je Arčer ljuljao u svom krilu nakon što me je spasao iz stričeve zamke, isti onaj kauč na kojem me je prvi put poljubio. Ridala sam u jastuk, želela sam da se vrati, želela sam očajnički da čujem njegove korake na vratima. Čeznula sam za njim svakom ćelijom svoga tela. Ali kućom je vladala tišina


koju su remetili samo moji priguĹĄeni jecaji.


TRIDESET PRVO POGLAVLJE Bri

Dani su se otegli. Srce mi je prepuklo i ležalo je teško u grudima, suze su neprestano pretile da će poteći. Toliko mi je nedostajao da sam se većinu dana osećala kao da sam pod vodom - gledala sam svet oko sebe i pitala se zašto ne mogu da se povezem s tim svetom, zašto su svi magloviti i udaljeni, nedostupni. A bila sam i zabrinuta - šta radi? Gde spava? Kako se sporazumeva s ljudima? Da li je uplašen, da li ga je strah? Pokušala sam to poslednje da odbacim, jer je to bio jedan od razloga za odlazak. Osećao se nedostojno zato što je umnogome zavisio od mene u spoljašnjem svetu. Nije baš tako rekao, ali znala sam da je to istina. Nije hteo da se oseća kao da sam mu mama, hteo je da budemo jednaki, da mi bude zaštitnik, onaj od kojega ponekad zavisim. Razumela sam to. Ali srce me je bolelo što je njegovo rešenje za taj problem bilo da me ostavi. Da li će se vratiti? Kada? I ako se vrati, da li će me i dalje voleti? Nisam znala. Ali čekaću. Čekaću doveka, ako bude potrebno. Rekla sam mu da ga nikad neću ostaviti, i držaću se toga. Biću ovde kad se bude vratio. Radila sam, posećivala sam En, koja se brzo oporavljala, išla sam u šetnje pored jezera, Arčerovu kuću redovno sam obilazila i čistila, i nedostajao mi je. Moji dani vukli su se i bledo pretapali jedan u drugi. Grad je neko vreme žestoko ogovarao, koliko sam načula. Kad je jednom to otkriveno, niko se nije iznenadio što je i Arčer bio Konorov sin. Ljudi su nagađali da li će se Arčer vratiti i tražiti ono što je po pravdi bilo njegovo, i da li će se uopšte vratiti. Ali nisam marila za te priče. Htela sam samo njega. Iznenađujuće, nakon parade i Viktorija Hejl je nestala bez glasa. Pomislila sam da bi to možda bio razlog za brigu - ona nije bila žena koja bi se tiho predala i prihvatila poraz - ali bila sam previše povređena da bih bilo šta preduzela povodom toga. Možda je verovala da joj Arčer nije pretnja. A možda i nije bio. Travis je nekoliko puta pokušao da razgovara sa mnom nakon parade, ali bila sam odlučna. Hvala bogu, nije navaljivao. Nisam ga mrzela, ali propustio je tako mnogo šansi da bude bolji čovek kad je reč o Arčeru. Umesto toga odabrao je da omalovažava i ponižava čoveka koji se već toliko mučio. Nikad ga neću poštovati. On je bio Arčerov brat samo po imenu i prezimenu. Jesen je išla ka zimi. Živopisno, treperavo, šareno lišće sušilo se i opadalo s drveća, temperatura je dramatično pala, a jezero se zaledilo. Jednog dana krajem novembra, nekoliko nedelja nakon Arčerovog odlaska, Megi mi je prišla dok sam dopunjavala zalihe ispod šanka i stavila mi ruku na rame. ˝Da li planiraš da ideš kući za Dan zahvalnosti, Bri, dušo?˝ Ustala sam i odmahnula glavom. ˝Ne, ostajem ovde.˝ Megi me je tužno pogledala. ˝Dušo, ako se vrati dok ne budeš tu, javiću ti.˝ Odmahnula sam glavom odlučnije. ˝Ne, moram da budem ovde kad se vrati.˝ ˝U redu, dušo, u redu˝, rekla je. ˝Onda dolaziš kod nas za Dan zahvalnosti. Naša ćerka i njena porodica doći će u grad. A svratiće i En i njena sestra. Stvarno će nam biti lepo.˝ Nasmešila sam se Megi. ˝U redu, Megi. Hvala ti.˝ ˝Dobro˝, nasmešila se, ali nekako je i dalje izgledala tužno.


Norm je seo pored mene za sto za pauze dok smo zatvarali. Kad su već svi gosti otišli, uzeo je zalogaj pite od bundeve koju sam ja napravila. ˝Praviš najbolju bundevaru na svetu˝, rekao je. Rasplakala sam se za stolom zato što sam znala da mi na taj način Norm kaže da me voli. ˝I ja tebe volim!˝, zajecala sam. Norm je ustao, namrštivši se. ˝Uh, pobogu! Megi!˝, doviknuo je, ˝Bri te traži.˝ Možda sam bila malo preosetljiva. Novembar se prelio u decembar i u Pilionu je pao prvi sneg. Sve je pokrio, dajući čaroban ambijent gradu, učinio da izgleda još staromodniji, kao na slikama Tomasa Kinkejda3. Drugog decembra bio je Arčerov rođendan. Uzela sam slobodan dan i provela ga ispred kamina u njegovoj kući, čitajući Itana Froma. Nije to bio baš najbolji izbor - Arčer je bio u pravu, bila je to najdepresivnija knjiga ikad napisana. Ali bio je to njegov dan, i htela sam da mi bude blizu. ˝Srećan rođendan, Arčere˝, šapnula sam te noći, poželevši želju. Vrati mi se. Jedne hladne subote, otprilike nedelju dana kasnije, sedela sam ušuškana s Fibi i knjigom pod ćebetom, kad sam čula tiho kucanje na vratima. Srce mi je skočilo u grudima, brzo sam ustala, provirila kroz prozor, slika dečaka koji stoji mokar na kiši proletela mi je svešću. Melani je stajala na mom tremu u velikoj, pernatoj jakni i sa ružičastim šalom i šeširom. Srce mi je klonulo. Volela sam Melani, ali na sekund sam dozvolila sebi da se ponadam da se to Arčer vratio. Otvorila sam joj vrata. ˝Zdravo˝, Melani se nasmešila. ˝Ulazi unutra˝, rekla sam, zadrhtavši od naleta ledene hladnoće. Melani je ušla i zatvorila sam vrata. ˝Došla sam da te vodim na pilionsko božično kićenje jelke. Hajde, oblači se˝, naredila mi je. Uzdahnula sam. ˝Melani...˝ Odmahnula je glavom. ˝A-a, nema nećkanja. Neću dozvoliti da postaneš glavna pilionska usedelica s mačkama.˝ Nasmejala sam se uprkos svemu.˝Usedelica s mačkama?˝ ˝Hm, hm.˝ Tuga se prelila njenim lepim crtama lica. ˝Prošlo je već dva meseca otkako je otišao, Bri. I znam da ti nedostaje. Ali neću dozvoliti da se zatvoriš ovde i da tuguješ za njim sve vreme. To nije zdravo.˝ Glas joj je postao još nežniji. ˝Odlučio je da ode, dušo. I znam da je imao razloge za to. Ali ti još uvek imaš život. Imaš prijatelje. Nedostajaće ti, ali nemoj prestati da živiš.˝ Suza mi je nemo skliznula. Obrisala sam je s obraza i šmrcnula. Klimnula sam glavom, a druga suza potekla je drugim obrazom. Melani me je zagrlila. ˝Hladno je. Dobro se obuci, ali nemoj da bude bunda od mačijeg krzna.˝ Nasmejala sam se i obrisala poslednju suzu s obraza. ˝U redu˝, šapnula sam i otišla da se obučem. Božična svetla treperila su na putu do centra grada. Prvi put otkako je otišao osetila sam nešto nalik na vedrinu dok sam gledala mali grad koji sam toliko zavolela, s ljudima koji su sad bili deo moga srca. Našli smo se s Lizom u centru grada i pridružili se gomili. Te večeri smejala sam se više nego za poslednja dva meseca. Obe cure počastile su me pričama o najnovijim ljubavnim dogodovštinama i uhvatile me za ruke kad je jelka zatreperila. Okupljeni su to ispratili uz povike i zvižduke.


Udahnula sam oštri decembarski vazduh, pogledala nebo prepuno zvezda i šapnula u sebi: Vrati mi se. Preplavili su me mir i spokoj. Grlila sam prijatelje i smešila se bez konkretnog povoda. Božić je došao i prošao. Uprkos činjenici da me je Natali molila da se vratim kući i provedem ga s njom, odbila sam je, i još jedan praznik provela sam s Megi i Normom. Bilo mi je bolje, trudila sam se da živim normalno, da nastavim sa životom, ali morala sam da ostanem u Pilionu, Morala sam da ostanem tamo gde Arčer može da me nađe. Da li je dobro? Stajala sam kraj prozora i gledala zaleđeno jezero. Sneg je nežno padao i pitala sam se da li mu je hladno, ima li dovoljno novca. Da li je onaj stari kamionet i dalje živ? Da li mu nedostajem onoliko koliko on nedostaje meni? ˝Vrati mi se˝, prošaputala sam po hiljaditi put otkako je otišao. Za Novu godinu restoran je radio samo do podneva. Melani i Liza pozvale su me da idem s njima na veliku zabavu na drugoj strani jezera kod nekog momka koji je stalno živeo tu. Pristala sam, ali kad sam obukla malu crnu haljinu, koju sam kupila u Mendinom butiku za ovu priliku, pomislila sam da pozovem devojke i da im kažem da neću ići s njima. Jednostavno nisam bila raspoložena za zabavu. Ali znala sam da neće hteti ni da čuju za to, i da će me, ako treba, i silom odvesti, tako da sam uzdahnula i nastavila da sređujem frizuru i da se šminkam. Trebalo mi je neko vreme da šnalama dignem kosu u frizuru koja je dobro izgledala, i da se pažljivo našminkam. Osećala sam da sam lepa po prvi put otkad je Arčer otišao, a sa njim i način na koji me je gledao s obožavanjem i požudom. Od tog njegovog pogleda osećala sam se kao da sam najpoželjnija žena na svetu. Zatvorila sam oči i duboko uzdahnula, progutavši knedlu. Liza i Melani došle su po mene u osam sati. Na zabavu u raskošnoj vili nadomak grada stigle smo pola sata kasnije. Zinula sam dok smo se vozili dugim prilazom do kuće. ˝Devojke, niste mi rekle da idemo na žurku kod filmske zvezde.˝ ˝Nije loše? Gejdž Bjukenan. Njegov otac je vlasnik odmarališta. Ume da bude kreten, ali žurke su mu epske. Obično nas pozove, jer se družimo s njegovom sestrom Leksi.˝ Klimnula sam glavom,gutajući očima prelepo osvetljenu kuću i kola koja su se, jedna po jedna, u redu, zaustavljala ispred nje. Momak u crvenom kaputu otvorio nam je vrata kola, i Melani mu je dala ključeve. Prošle smo pored velike fontane ispred kuće i popele se do vrata, gde nas je dočekao batler bez osmeha i rukom nam pokazao da uđemo. Liza se kikotala dok smo išle da ostavimo kapute. Kad sam videla unutrašnjost kuće još više sam zinula. Široke stepenice vodile su pravo iz foajea na sprat, bilo je mnogo mermera i bleštavih lustera na sve strane, nameštaj klasičan i skup i dovoljno velik da ispuni ogromne prostorije. Sve je izgledalo sjajno i preuveličano. Osećala sam se kao Alisa u Zemlji čuda dok sam išla širokim hodnikom sa velikim portretima i prozorima od poda do plafona, od kojih je svaki vodio na zaseban balkon. Lutale smo po kući. Ja sam sve upijala i slušala s pola uva Lizino i Melanino čavrljanje. Kuća je bila divno ukrašena zlatnim i crnim trakama i balonima, a stolovi su bili puni trubica i konfeta spremnih da polete kad sat otkuca ponoć. Ljudi su pričali i smejali se, ali nikako nisam mogla da popravim raspoloženje. Bila sam nervozna, nemirna, kao da moram baš u tom sekundu da budem na nekom mestu, ali nisam znala gde ni zašto. Okretala sam se u krug, gledajući ljude oko sebe, tražeći nešto... ali nisam znala šta. Kad smo ušle u plesnu salu, prišla nam je žena s poslužavnikom i ponudila nas šampanjcem. Uzele smo po čašu i pogledala sam oko sebe odsutno.


˝Bri? Zemlja zove Bri˝, Liza se nasmejala.˝Gde si odlutala?˝ Nasmešila sam joj se, vrativši se u stvarnost i sadašnjost.˝Izvini, ovo mesto je poplava za čula, poražavajuće je neodoljivo.˝ ˝E, pa, popij malo! Vreme je da zaplešemo.˝ ˝U redu.˝ Nasmejala sam se, pokušavajući da se otresem čudnog osećaja. Ispile smo šampanjac i krenule ka plesnom podijumu. Dok smo igrale i smejale se, šampanjac mi je dospeo u metabolizam, pa sam mogla da se posvetim aktuelnom trenutku. Krenule smo da odlazimo s podijuma za ples kad se brza pesma uz koju smo igrale završila. Počela je pesma sporijeg tempa. ˝Oh, hej, tamo su Stiven i Kris˝, Melani reče, gledajući ka dvojici mladih muškaraca koji su stajali pored plesnog podijuma i pričali. Opazili su Lizu i Melani, nasmešili se i mahnuli nam rukom da dođemo. Stavila sam ruku Melani na rame. ˝Idite vi da pričate s njima. Ja idem malo na vazduh.˝ Melani se namrštila. ˝Jesi li sigurna? Možemo da pođemo s tobom?˝ Odmahnula sam glavom. ˝Ne, nema potrebe, stvarno. Dobro sam, kad ti kažem.˝ Oklevale su, a onda je Melani rekla: ˝U redu, ali krenućemo u potragu ako te dugo ne bude bilo.˝ Nasmejala se i namignula.˝I ako te nađemo u praznoj sobi kako se maziš s mačkom, moraćemo da intervenišemo, dobićeš svoje.˝ Nasmejala sam se. ˝Brzo ću se vratiti, obećavam.˝ Izašla sam iz plesne sale i uputila se ka velikom balkonu, koji sam primetila još dok smo dolazile. Zakoračila sam napolje i duboko udahnula. Bilo je hladno, ali ne ledeno. Prijao mi je svež vazduh posle plesa. Prelazila sam prstima po kamenoj ogradi. Osećala sam se čarobno - velike jelke u saksijama ukrašene treperavim svetlima bile su poredane oko kuće, a između njih male, intimne klupe za dvoje. Nagnula sam se preko ograde i gledala goste koji su razgovarali i smejali se na balkonu ispod mene. Onda sam se uspravila i stajala tako nekoliko minuta, duboko udišući hladan vazduh i gledajući zvezde. Imala sam čudan osećaj da me neko gleda. Polako sam se okrenula. Ponovo mi se javilo isto ono osećanje koje sam imala u kući. Odmahnula sam glavom i vratila se u sadašnjost. Jedan par je izleteo na balkon. Smejali su se dok je muškarac pokušavao da zagrli ženu, koja ga je prvo izazovno gurnula, pa ga privukla da ga poljubi. Skrenula sam pogled u stranu, srce mi se steglo od prizora njihove intimnosti. Molim te, vrati mi se, rekla sam u sebi. Krenula sam ka vratima i ponovo ušla u kuću, ostavljajući ovaj par nasamo. Kad sam se našla u hodniku, stala sam i duboko udahnula pre no što sam se uputila ka plesnoj sali. Trgla sam se kad sam osetila nečiju ruku na ramenu. Zaustavila sam dah i okrenula se polako. Iza mene stajao je visok, zgodan, crnokos muškarac s lepim tamnoplavim očima. Pogled je uperio u mene. ˝Ples?˝ upitao je jednostavno, i onda pružio ruku kao da je moj pristanak bio neminovan. ˝Hm, da˝, rekla sam tiho, udahnuvši i prihvatajući njegovu ruku. Muškarac me je poveo ka plesnom podijumu, stao u sredinu i privukao me k sebi. ˝Kako se zoveš?˝ šapnuo mi je u uvo. Dubok glas bio mu je svilenkast. Odmakla sam se malo, i zagledala se u njegove plave oči. ˝Bri Preskot.˝ ˝Drago mi je, Bri Preskot. Ja sam Gejdž Bjukenan.˝ Odmakla sam se. ˝Oh, ovo je tvoja kuća. Hvala na gostoprimstvu. Ja sam prijateljica Lize i Melani Šol. Imaš lepu kuću.˝ Gejdž se nasmešio i zavrteo me s lakoćom, krećući se skladno s muzikom. Bilo ga je lako pratiti, iako, moram priznati, nisam bila dobra u plesu.


˝Kako to da te ranije nisam video. Teško mi je da poverujem da se o tako lepoj devojci nije pričalo u gradu. Preduzeo bih nešto.˝ Namignuo je. Nasmejala sam se, odmakavši se malo. ˝Živim u Pilionu˝, rekla sam. ˝Možda...˝ Naglo sam prestala da govorim kad je žagor oko nas iznenada utihnuo, pretvorivši se u tiho mrmljanje koje se širilo kroz gomilu okupljenih ljudi. Izgledalo je kao da se muzika pojačala kad su glasovi oko nas zamrli. Gejdž je stao, ja takode, zbunjeno sam se osvrtala. I tada sam ga videla. Stajao je na ivici plesnog podijuma, one predivne oči boje viskija gledale su me, izraz na licu nije mu se mogao pročitati. Srce mi je poletelo u grlo. Duboko sam uzdahnula i stavila ruke preko usta. Čista radost ispunila je svaki delić mog bića. Izgledao je kao bog, nekako viši, veći, kao da nosi autoritet kojeg ranije nije bilo. Ali i dalje je imao onu lepu nežnost u očima. Bila sam opčinjena. Crna kosa sad mu je bila duža, uvijala mu se na kragni, bio je u crnom odelu, svetloj košulji s kravatom. Ramena su mu izgledala još šire, čitava građa bila mu je veća, lepota intenzivnija. Upijala sam ga pogledom, srce mi je kucalo triput brže. Jedva da sam registrovala ljude koji su nas gledali kad sam zakoračila ka njemu i kad je on krenuo ka meni. Bili smo kao dva magneta, privučena silom kojom nisu mogli da upravljaju. Čula sam kako je jedna starija žena tiho promrmljala zanesenim glasom: ˝Isti Konor Hejl, zar ne?˝ Ljudi na podijumu za ples pomerili su se u stranu da mu naprave mesta, a ja sam stala i čekala ga. Svetla su treperila, muzika se pojačala kad je Arčer stigao do mene. Osetila sam nečiji dlan na ruci. Kad sam odvojila oči od Arčera i digla pogled, Gejdž na kojeg sam potpuno zaboravila, nasmešio se i šapnuo: ˝Iznenada mi je postalo jasno da si već zauzeta. Drago mi je što smo se upoznali, Bri Preskot.˝ Uzdahnula sam i uzvratila mu osmehom. ˝Drago mi je što smo se upoznali, Gejdž.˝ Izgleda da je Gejdž Bjukenan bio mnogo finiji momak nego što su Liza i Melani tvrdile. Klimnuo je glavom Arčeru, sklonio se i nestao u gomili. Vratila sam pogled na Arčera. Nekoliko trenutaka samo smo zurili jedno u drugo, pre no što sam digla ruke i pokazala: Došao si. Suze su mi navrle u oči, sreča me je obuzela. Uzdahnuo je, toplina je ispunila njegov pogled. Došao sam zbog tebe, rekao je. I onda mu se licem raširio najlepši osmeh koji sam u životu videla. Bacila sam se u njegovo naručje, plačući i jecajući u njegov vrat, čvrsto zagrlivši čoveka kojeg volim, kao da se borim za život.


TRIDESET DRUGO POGLAVLJE Arčer

Privio sam je uz sebe, udišući njen divni miris. Srce mi se nadimalo od ushićenja, slatkog olakšanja, dok sam je držao u svojim rukama. Moja Bri. Očajnički mi je nedostajala. Prvih nekoliko nedelja mislio sam da ću umreti bez nje. Ali nisam umro. Imam toliko toga da joj ispričam, toliko toga da podelim s njom. Odmakao sam se, gledajući u njene smaragdne oči, zlatne pegice koje sam toliko voleo, sad još svetlije pod svetlucanjem suza. Bila je zapanjujuće lepa. I molio sam se bogu da je još uvek moja. Ne znam baš da igram, rekao sam. Nisam mogao da odvojim oči od nje. Uzdahnula je i osmehnula se. Ni ja nisam u tome dobra. Svejedno, privio sam je uz sebe kad smo počeli da se njišemo uz muziku. Snaći ćemo se. Prešao sam dlanom po njenim golim leđima. Zadrhtala je u mojim rukama. Oboje smo gledali kako prste druge ruke uplićem s njenima. Progutala je knedlu i usne su joj se razmakle kad su nam se pogledi sreli. Privio sam je bliže uz sebe i pritisao njeno telo o svoje, osećajući kako me radost i spokoj preplavljuju. Kad se pesma završila, oboje smo se odmakli i Bri je upitala: Da li se ovo stvarno dešava? Nasmešio sam joj se. Ne znam. Izgleda kao da je stvarno. Ali osećam se kao da sanjam. Nasmejala se i oborila pogled, a onda ga opet digla ka meni. Kako si znao da sam ovde? Svratio sam do tvoje kuće, pokazao sam znakovnim jezikom, En me je videla i rekla mi je gde si. Pružila je ruku i stavila mi dlan na obraz, kao da proverava da sam zaista tu. Zatvorio sam oči i nagnuo se ka njoj. Sekund kasnije spustila je ruku i pokazala: Gde si bio, Arčere? Šta si...? Stavio sam ruke preko njenih, zaustavljajući je. Trepnula je iznenađeno. Pustio sam je i pokazao joj: Imam toliko toga da ti kažem. Da li me još uvek voliš?, upitala je, a ranjivost u njenim očima treptanje nije sakrilo, nove suze su joj navrle. Očajnički sam je voleo, osećao sam to do srži kostiju. Uvek ću te voleti, Bri, rekao sam, nadajući se da u mojim očima može videti da to govorim iskreno, iz duše, da to osećam celim svojim bićem. Gledala me je pažljivo, skrećući povremeno nakratko pogled, kao da okleva. Ostavio si me. Morao sam, odgovorio sam. Prešla je pogledom preko mog lica, proučavajući me pažljivo. Vodi me kući, Arčere, rekla je. Nije bilo potrebno dvaput da mi se kaže. Uzeo sam je za ruku i krenuo kroz gomilu okupljenih ljudi za koje sam i zaboravio da su tu. Kad smo izašli na hladni, noćni vazduh, Bri je rekla: ˝Čekaj, Melani i Liza...˝ Videle su me, pokazao sam, znaće da si otišla sa mnom. Klimnula je glavom. Momak s parkinga je dovezao moj kamionet, koji je potpuno odudarao od skupocenih be-em-veova i audija. I to je bilo okej. I bilo me je baš briga. Ja sam u naručju imao Bri Preskot i nameravao sam da je tu i zadržim.


Osmehnuo sam joj se kad sam upalio motor kamioneta. Od praska iz auspuha, ljudi koji su stajali okolo skočili su i vrisnuh. Jedna žena s lasičjim krznom oko vrata pala je na zemlju. Verovatno su pomislili da je neko zapucao. Mahnuo sam im s pokajničkim izrazom lica, izvinjavajući se. Dok smo se udaljavali, pogledao sam Bri koja se ugrizla za usnu da ne prasne u smeh. Pogledali smo se i onda oboje uperili pogled ispred sebe. Nakon nekoliko sekundi opet me je pogledala, zabacila glavu i počela da se grohotom smeje. Oči su mi se raširile, i onda više nisam mogao da se suzdržim, prasnuo sam u smeh i ja, smejao sam se zajedno sa njom, istovremeno se trudeći da ne skrećem pogled s puta. Toliko se jako smejala da su joj krenule suze, a ja sam se držao za grudi, trudeći se da smirim urnebesno smejanje koje nas je uhvatilo. Nakon nekoliko sekundi iznenada je prešla iz smeha u težak plač. Smeh mi je zamro i pogledao sam je nervozno, pitajući se šta se, dovraga, desilo. Stavio sam joj ruku na nogu, ali sklonila ju je, još jače zaplakavši, grcajući i boreći se da dođe do daha. Panika me je preplavila. Šta se dešava? Nisam znao šta da radim. ˝Nije te bilo tri meseca, Arčere. Tri meseca!˝, gušila se u suzama. Izgubila je glas kod poslednjih reči. ˝Nisi pisao. Nisi poneo mobilni telefon. Nisam znala ni da li si živ. Da li se negde smrzavaš. Nisam znala kako se sporazumevaš s ljudima.˝ Opet je zajecala. Pogledao sam je i zaustavio kamionet pored puta na maloj zaravni pored reke. Okrenuo sam se ka Bri baš kad je otvorila vrata i iskočila napolje. Brzo je koračala pored puta u maloj, crnoj haljini. Šta to radi, pobogu? I ja sam iskočio iz kamioneta i potrčao da je stignem. Šljunak mi je škripao pod nogama dok je Bri vijugala ispred mene na visokim štiklama. Mesec velik i pun osvetljavao je noć tako da sam je jasno video ispred sebe. Kad sam je konačno stigao, uhvatio sam je za ruku, suze su joj još lile obrazima, Nemoj da bežis od mene, rekao sam. Ne mogu da te dozovem. Molim te, nemoj da bežis od mene. ˝Ti si pobegao od mene!˝, rekla je.˝Pobegao si od mene i svakog dana umirao je deo mene! Nisi se setio ni da javiš da si dobro! Zašto?˝ Glas joj je prepukao kod poslednje reči i osetio sam kako mi se srce kida u grudima. Nisam mogao, Bri. Da sam ti pisao, ili da sam ti se na neki drugi način javio, ne bih izdržao da se ne vratim. A morao sam da izdržim, Bri. Morao sam. Ti si mi ulivala sigurnost, a morao sam to da uradim bez tebe. Morao sam. Gutala je nekoliko minuta, pogleda uperenog u moje nepomične ruke, nije me gledala u oči. Oboje smo drhtali, dah nam je izlazio u beličastim oblačićima. Iznenada sam sve razumeo. Bri je tri duga meseca potiskivala osećanja i moj povratak otvorio je branu. Znao sam kako je to kad ti osećanja zapenušaju i pojure napolje; muka ti je i ne možeš da se kontrolišeš - znao sam to najbolje na svetu. Zato sam i otišao. Ali sada sam se vratio. I sada je na mene bio red da budem jak za Bri. Sad sam napokon za to bio sposoban. Vrati se u kamionet. Molim te. Daj da se sklonimo sa zime, da se ugreješ malo, pa ćemo onda pričati. ˝Da li je bilo drugih žena?˝ Odmahnuo sam glavom i uzdahnuo, gledajući u svoje noge, a onda sam opet podigao pogled ka njoj. Nagnuo sam se i ˝govorio˝ rukama, gledajući je u oči dok joj je pogled prelazio s mojih ruku na moje lice i nazad. Za mene postoji samo jedna žena, a to si ti. I tako će uvek biti. Zatvorila je oči i suze su joj potekle. Stajali smo u tišini. Naš dah se gubio, dižući se u nebo. ˝Mislila sam˝, odmahnula je sporo glavom, ˝pomislila sam da si shvatio da si bio usamljen, sam i ničiji˝, duboko je uzdahnula, ˝i da bi se onog dana zaljubio u prvu devojku koja


bi ušla na tvoje imanje - da si zato otišao, da vidiš da li je to tačno.˝ Oborila je pogled. Stavio sam joj prste pod bradu i podigao joj glavu. Spustio sam ruku i na znakovnom jeziku rekao: Nisam bio ni u kakvoj nedoumici, nisam morao ništa da proveravam. Ono što znam jeste da sam se zaljubio u tebe istog dana kada si ušla na moja vrata. Ali ne zato što sam bio spreman da zavolim bilo koju devojku - već zato što si to bila ti. Tebi sam dao srce. I Bri, ako se kojim slučajem pitaš, ne moraš da mi ga vraćaš. Ponovo je zatvorila oči i onda ih otvorila i video sam da joj se telo opustilo. ˝Šta si radio?˝, na kraju je tiho upitala, obgrlivši se golim rukama. Daj da se sklonimo sa zime, ponovio sam, ispruživši ruku. Ništa nije rekla, ali prihvatila je moju ruku. Vratili smo se do kamioneta. Pomogao sam joj da se popne u kabinu, i onda obišao kamionet, popeo se na mesto vozača i okrenuo ka njoj. Na tren sam pogledao kroz prozor iza njenih leđa, pomislivši na sve što sam radio poslednja tri meseca da bih joj odgovorio na pitanje koje mi je napolju postavila. Išao sam u restorane, kafiće... bio sam u bioskopu. Osmehnuo sam se i pogledala me je u oči. Trepnula je ka meni. Nije više plakala. ˝Stvarno?˝, prošaputala je. Klimnuo sam glavom. Gledala me je u lice i pitala: ˝Šta si gledao?˝ Tora, rekao sam. Tiho se nasmejala, taj zvuk bio je muzika za moje uši. ˝Da li ti se dopao?˝ Oduševio sam se. Odgledao sam dve projekcije zaredom. Čak sam uzeo kokice i piće, iako je iza mene bio dugačak red. ˝Kako si to izveo?˝ Pogledala me je razrogačenih očiju. Morao sam da pokazujem prstom i da gestikuliram, ali klinac je shvatio šta hoću. Bio je fin, ljubazan. Zastao sam na minut. Mesec dana nakon što sam otišao shvatio sam jednu stvar. Kad bi videli moj ožiljak i shvatili zašto gestikuliram, ljudi bi različito reagovali. Nekima je bilo neprijatno, drugi su bili ljubazni, susretljivi, voljni da pomognu, a bilo je i onih koji bi samo nestrpljivo odmahnuli rukom. Video sam saosećanje i nežnost u njenim očima. Slušala me je ushićeno, zaneseno. Shvatio sam da njihove reakcije nemaju veze sa mnom, već s tim kakvi su oni. Prosvetljujuće iskustvo. Suze su joj ponovo napunile oči i pružila je ruku i spustila je na moju nogu. Klimnula je glavom. ˝Slično iskustvo imala sam i ja u vezi s mojim ocem. Pričaj dalje, šta si još radio?˝ Dobio sam posao, nasmešio sam se kad me je dočekao njen iznenađeni izraz lica. Klimnuo sam glavom. Da, stigao sam do malog grada u državi Njujork i video u oglasu da se traže momci za istovarivanje kamiona na aerodromu. Napisao sam pismo, objasnio svoju situaciju, istakao da mi je sluh sačuvan, da mogu da razumem instrukcije i uputstva, i da sam vredan i marljiv, ali da ne mogu da govorim. Predao sam ga lično čoveku i zaposlio me je na licu mesta. Nasmešio sam se kad sam setio koliko sam tada bio ponosan. Posao je bio dosadan, ali upoznao sam jednog momka, Luisa, koji nije zatvarao usta. Ispričao mi je celu svoju životnu priču dok smo radili. Kako je došao iz Meksika, nije znao jezik, kako se mučio da izdržava porodicu, ali bili su srećni, bili su zajedno, imali su jedni druge. Mnogo je pričao. Imao sam utisak da mu se prvi put dogodilo da ga neko samo sluša. Nasmešio sam se kad sam se setio svog prvog pravog prijatelja, ne računajući Bri. Pozvao me je da dođem kod njega za Božić na večeru. Njegova ćerkica već je bila naučila nekoliko reči na znakovnom jeziku, a ja sam joj pokazao još nekoliko novih. Osmehnuo sam se, setivši se male Klaudije. Pitala me je koji su znaci za ljubav i pokazao sam joj znake za tvoje ime. Bri je ispustila neki tihi zvuk, nešto između osmeha i jecaja. ˝Dakle, sad će da ide okolo i


da pokazuje: 'Ja Bri tebe'?˝, upitala je, nežno se osmehnuvši. Klimnuo sam glavom. Da. Skroz sam se okrenuo ka njoj, gledajući je u oči. Držim se svoje logike. Mislim da za ljubav svaki čovek ima svoju reč, kojom je opisuje. Moja reč za ljubav je Bri. Gledali smo se nekoliko trenutaka, očima sam upijao njenu lepotu, njenu slatku saosećajnost. Znao sam i ranije da je ima, ali ne u ovoj meri. Na kraju, upitala je: ˝Zašto si odlučio da se vratiš kući?˝ Gledao sam je nekoliko sekundi, razmišljajući o njenom pitanju. Sedeo sam u malom kafeu pre nekoliko dana i video starca za stolom preko puta mene. Izgledao je tako usamljeno, tako tužno. I ja sam se osećao isto, ali iznenada mi je palo na pamet da nekim ljudima ceo život prođe, a da ne budu voljeni i da ne vole jako kao što ja tebe volim. Uvek će postojati mogućnost da ću te u ovom životu izgubiti. Niko od nas ništa ne može da učini u vezi s tim, s gubitkom. Ali u tom trenutku shvatio sam da sam silno zahvalan što sam uopšte u prilici da te imam, da imam takvu ljubav. Suze su joj ponovo zasvetlucale u očima kad je šapnula: ˝A šta bi se desilo da me nisi ovde zatekao kad si se vratio?˝ Onda bih krenuo za tobom. Borio bih se za tebe. Ali zar ne shvataš, morao sam prvo da se izborim sa sobom. Morao sam da osećam da sam te dostojan. Gledala me je dok su joj suze samo navirale. ˝Kako si postao tako pametan i divan?˝ upitala je, nasmejavši se uz uzdah i šmrcnuvši. I pre sam bio takav. Ali nedostajalo mi je iskustvo, da vidim svet. Nedostajao mi je Tor. Opet se tiho nasmejala. Pokušavaš da budeš duhovit? Uzvratio sam joj osmehom, primetivši da je napokon prešla na znakovni jezik. Ne, s Torom nema šale. Nasmejala se i onda me je opet ćutke pogledala, uozbiljivši se. I ja sam se uozbiljio i pitao je: Zašto si ostala, Bri? Reci mi. Uzdahnula je, zagledavši se na tren u svoje ruke u krilu. Na kraju je rekla: Zato što te volim. Zato što bih te čekala do beskraja, večno. Pogledala me je u oči. Njena lepota ostavila me je bez daha. Vodi me kući, Arčere, rekla je. Srce mi je poraslo. Pokrenuo sam kamionet i vratio se na put. Vozili smo se u prijatnoj tišini. Neposredno pre no što smo stigli, Bri je posegnula za mojom šakom. Držali smo se za ruke ostatak puta. Zaustavio sam kamionet ispred imanja. Prošli smo kroz kapiju i stigli do ulaznih vrata u potpunoj tišini. Kad smo ušli u kuću, i kad se okrenula ka meni, pokazah joj: Dolazila si da čistiš. Pogledala je oko sebe kao da se tek sad toga priseća, a onda je klimnula glavom. Zašto?, upitao sam. Izgledalo je kao da razmišlja. Zato što sam onda osećala kao da ćeš se vratiti, kao da uskoro dolaziš kući. Srce mi se steglo. Oprosti mi, Bri. Odmahnula je glavom i pogledala me ranjivo. Nemoj ponovo da me ostaviš, molim te. Odmahnuo sam glavom i prišao joj bliže. Nikad više, rekao sam i zagrlio je. Podigla je usne ka mojima. Pritisnuo sam je, nemo prostenjavši od ukusa njenih usta kad sam jezikom kliznuo u njih. Nisam mogao da sprečim drhtaj koji mi je prošao telom kad je ukus bresaka i Bri eksplodirao na mom jeziku. Kurac mi se u trenu ukrutio i pritisao sam se uz nju. Uzdahnula je u moja usta i još više mi se digao. Kao da je čitav vek prošao otkad nisam bio u njoj. Odvojila je usta od mojih i rekla: ˝Tako si mi nedostajao, Arčere. Tako mnogo.˝


Pustio sam je na sekund i pokazao: I ti si meni nedostajala, Bri. Mnogo. Počeo sam da spuštam usne ponovo ka njenim kad mi je stavila ruke u kosu i rekla: ˝Porasla je. Moraću opet da te ošišam.˝ Nacerila se. ˝Možda me ovaj put nećeš izbaciti iz kuće kad krenem da te mučim.˝ Nemo sam se zakikotao i onda podigao ruke. Sve su šanse da se to neće desiti. Osim toga, Bri, sad ću prestati da pričam i koristiću ruke za druge stvari. Podigao sam je, odneo kratkim hodnikom do spavaće sobe i spustio ispred kreveta. Zbacio sam cipele, razlabavio kravatu i počeo da otkopčavam košulju, kad je ona izula cipele s visokom potpeticom i okrenula se da joj otkopčam rajsferšlus na haljini. Spustio sam rajsferšlus polako, otkrivajući kožu. Nije više bila preplanula, sad je bila kremastobela, svetlija nego poslednji put kad sam je video. Bila je tako lepa. I moja, samo moja. Ispunilo me je duboko zadovoljstvo, i očajnička želja da se nađem u njoj još je porasla. Okrenula mi je leđa i pustila je da joj mala, crna haljina padne kraj nogu. Penis mi je zapulsirao kad me je pogledala kroz trepavice, razmaknutih ružičastih usana. Posegnuo sam rukom nadole i skinuo čarape, onda se uspravio, otkopčao kaiš i pantalone, pustio ih da padnu na pod, izvukao noge. Bri je ovlažila usne i pogledala u moju štrčeću erekciju i onda me pogledala u lice. Oči su joj bile sjajne i širom otvorene. Pružio sam ruke, otkopčao joj brushalter i pustio da padne na pod. Osetio sam kapljicu semene tečnosti na vrhu uda kad sam uzeo u ruke njene savršene grudi, ružičaste bradavice već su bile ukrućene i tražile molećivo moja usta. Pogledao sam iza nje i klimnuo glavom, pokazujući na krevet. Bri je sela i potom legla kad sam se spustio na nju, kožu o kožu. Njena toplina me je milovala, šaljući strele čistog uzbuđenja niz moju kičmu; njene oči govorile su mi da me voli. Volela me je lepa žena koja je ležala ispod mene, spremna da me pozove u svoje telo. Ranije, kad bih vodio ljubav s njom u glavi bi mi uvek vrištalo: Moja!, očajnički, ali sada je to bilo nežno prihvatanje, prijatna istina. Moja, moja, uvek moja. Nagnuo sam glavu i uzeo bradavicu u usta, umivajući je jezikom, Bri je zastenjala i pritisla se kukovima o moju tvrdoću. Oh, bože, to je prijalo. Njen ukus, dodir njene tople, svilenkaste kože, saznanje da ću uskoro uroniti u njenu tesnu vrelinu... ali ne odmah. Hteo sam da ovo traje. Sisao sam i lizao njenu bradavicu nekoliko minuta dok je prstima prolazila kroz moju kosu, nežno je povlačeći. Moje telo pritislo se u njen stomak prema svom nahođenju, onako kako mu je odgovaralo, tražeći olakašanje intenzivnom pulsiranju u mom kurcu. Bri je izvila leđa i prostenjala. ˝Arčere, oh bože, molim te˝, uzdahnula je. Spustio sam ruku na njenu svilenkastu vulvu i osetio kako govori da je spremna za mene, klizava i vlažna. Premazao sam malo tog soka preko njenog klitorisa i nežno ga masirao u sporim krugovima dok je Bri uzdisala. ˝Oh, bože, Arčere, molim te, svršiću, a ne želim još. Želim da svršim s tobom u sebi. Molim te.˝ Nagnuo sam se i ponovo uzeo njena usta. Njen jezik plesao je s mojim, mek i vlažan i neverovatno ukusan. Nikad se neću zasititi njenih usta, nje same. Uzeo sam ga u ruku, namestio napeti glavić i gurnuo ga unutra, uronivši celom dužinom u jednom dubokom zabodu. Zatvorio sam oči na jedinstven osećaj nje koji me je okruživao, tesno i čvrsto, i ostao sam miran nekoliko trenutaka. Bri se pritisla uz mene, nemo me zamolivši da se pokrenem, što sam i uradio, njena vlažnost olakšala mi je da klizim unutra i napolje. Tesno trenje pružalo je neopisivo zadovoljstvo. Prvo sam išao polako, sa osećajem olakšanja što sam u njoj tako jako da nisam hteo da se ovaj trenutak ikad završi. Ali ubrzo je moje telo zatražilo da se krećem i moji uroni dobili su na


brzini.

Bri je zastenjala i rekla bez daha: ˝Da.˝ Zatvorila je oči, pritisnuvši glavu na jastuk. Moja, moja, uvek moja, um mi je pevao dok sam gledao njen lep, zadovoljstvom ispunjen, izraz lica, kosa joj se prosula po beloj jastučnici, kao da je boginja, anđeo. Njene male, bele grudi poskakivale su sa svakim pokretom. Uranjao sam, oslanjajući se na ruke, dok je Bri dahtala i ječala od zadovoljstva. Stavio sam jednu ruku ispod njenog desnog kolena i podigao joj nogu da mogu da uđem dublje. Zgrabila me je za dupe noktima, uživajući. Bože, to mi se svidelo. Nakon nekoliko minuta, njeni su se obrazi zarumeneli u klimaksu. Tek tad je otvorila oči. Ruke su joj pošle ka mojim napetim bicepsima. Milovala ih je gore-dole, zamagljenog pogleda i usana skupljenih u uzdah, neposredno pre no što sam osetio kako joj se mišići grče i stiskaju još čvršće na mom penisu i počinju da ulaze u konvulzije i kontrakcije. Zajecala je i izvila se ka meni. Divan izraz zadovoljstva oblio joj je lice, nežno je zastenjala kad joj se telo opustilo. Gledala me je sneno dok sam nastavljao da ulazim u nju i izgovorila: ˝Volim te.˝ Volim te, usnama sam oblikovao te reći, i onda zatvorio oči kad sam osetio prve žmarce kako mi idu kičmom. Svršio sam na kolenima i posegao ispod Bri, zgrabivši je za dupe i dižući joj kukove da mogu da uđem još dublje nego pre. Zabijao sam se u nju čvrsto i brzo, spirala zadovoljstva rasla je sve više i više. ˝Oh, bože!˝ Bri je prostenjala, pritiskajući se uz mene. Gledao sam kako još jedan orgazam struji kroz nju. Širom je otvorila oči i gledala me. Nasmejao bih se zapanjenosti i šoku u njenom izrazu lica, ali zadovoljstvo koje mi je kružilo abdomenom, od koje su mi se muda stegla, a kurac napeo i otvrdnuo od nadolazećeg orgazma, bilo je tako intezivno i jako da me je dovodilo do ludila. Zabio sam se u nju, jednom, dvaput, a onda mi je svet eksplodirao u milion svetlosnih tačaka, kao da je vazduh oko mene zadrhtao kad je ekstaza, duboka i jaka, pojurila mojim telom. Kurac mi se samo trzao u njoj dok sam bio na vrhuncu. Kad sam došao k sebi, Bri me je i dalje gledala zadivljeno i sa čuđenjem. Verovatno sam i ja tako izgledao. Izvukao sam ga iz nje i poludignutim kurcem utrljao seme, koje je sad izlazilo iz nje, po njenom klitorisu i usminama. Nisam tačno znao zašto to radim, bilo je to maltene instiktivno, nisam o tome razmišljao. Ali bio sam opčinjen onim što smo upravo zajedno doživeli, uzbudio me je prizor nas dvoje zajedno i dokaz mog zadovoljstva svuda po njoj. Osetio sam spokojnu posesivnost i ljubav. Pogledao sam Bri - crte lica bile su joj meke, izgledala je pospano i zadovoljno, oči krupne, izraz lica i dalje pun ljubavi. Sklonio sam ruku s kurca i pokazao: Volim te. Pružila je ruku i privukla me k sebi, mazila me po leđima. Mogao sam tako i da zaspim na njoj. Brzo sam joj poljubio usne i onda se uspravio i povukao je sa sobom u kupatilo. Tuširali smo se i prali jedno drugo, uživali u ljubavi i nežnosti. Kad smo završili, obrisali smo se, osušili i vratili u krevet, i zavukli pod čaršave nagi. Privukao sam je k sebi, i držao je tu, osećao sam se zadovoljno, nikad nisam bio srećniji u životu. Okrenuo sam je ka sebi i digao ruke: Jednog dana, rekao sam, kad ostarimo i osedimo, pogledam te dok budeš ležala u krevetu pored mene, baš ovako, kao sad, pogledaću te u oči i znaću da si za mene uvek postojala samo ti. I to će biti velika radost mog života, Bri Preskot. Nasmešila se, a oči su joj ispunile suze radosnice. Privio sam je na grudi, zagrlivši je čvrsto, udišući njen miris. Malo kasnije, probudio sam se na sekund kad sam čuo vatromet u daljini. Pospano sam


shvatio da je ponoć, potpuno nova godina, novi početak. Privio sam svoju lepu devojku uz sebe, uzdahnula je u snu, i zatvorio sam oči. Bio sam kod kuće.


TRIDESET TREĆE POGLAVLJE Bri

Izašli smo iz Arčerove kuće samo dvaput u naredna dva dana. Srećom, imala sam spojene slobodne dana te nedelje. Otišli smo do prodavnice sledećeg jutra nakon što se vratio kući i pokupili Fibi na povratku. I otišli smo na večeru na drugu stranu jezera to veče. Ponos na Arčerovom licu kad je naručio čašu vina za mene i koka-kolu za sebe izmamio mi je osmeh. Namignula sam mu. Gledati ga kako postaje ono što jeste, kako se vraća sebi, bilo je divno, bio je to čin lepote. Osećala sam se privilegovanom što prisustvujem tome. Uživala sam u njegovom opuštenom šarmu i predivnom osmehu. Primetila sam da ga je kelnerica koja nas je posluživala gutala očima celo veče. Nije mi to smetalo. U stvari, prijalo mi je. Svidelo mi se. Kako bih mogla da joj zamerim? Kao što je Natali rekla, budio je u ženama potrebu da ga maze, miluju i onda da ga poližu. Ali bio je moj. Bila sam najsrećnija devojka na svetu. Pričali šta je sve radio ta tri meseca koliko je odsustvovao, o ljudima koje je upoznao, sobama koje je iznajmljivao, kako usamljenost nije bila ništa manja nego pre, ali da je bilo drugačije. Razlika je bila u tome, zaključio je, što je napokon imao sebe i što je bio sposobniji nego što je mislio i verovao. Treba da tražim da mi izdaju vozačku dozvolu, rekao je dok smo večerali. Klimnula sam glavom. ˝Da, znam, mogli bi da te kazne zbog te tvoje prestupničke vožnje˝ rekla sam, podigavši obrvu. Nasmešio se između zalogaja. Ako me Travis uhvati, staviće me iza brave i baciće ključ u bunar. Digao je obrve. Kad već pomenusmo Travisa, da li si ga uopšte videla? Da li je pokušao da razgovara s tobom?, pitao je oprezno. Odmahnula sam glavom. ˝Nekoliko puta, ali izbegavala sam ga. Bila sam otresita, oštra, i nije navaljivao. A od Viktorije Hejl nije bilo ni traga ni glasa.˝ Gledao me je sekund, a onda samo klimnuo glavom. Ostavio sam te da se izboriš sa svim tim haosom, da sama nosiš sav taj teret, izvini zbog toga. Ali Tori mrzi mene. Mislio sam da će biti blaža prema tebi ako ja odem. Skrenuo je pogled na tren, a onda ga vratio na mene. Razgovaraću s Travisom i Tori. Da li bi pošla sa mnom da prevodiš? Trepnula sam. ˝Da, naravno, Arčere, ali šta nameravaš da im kažeš?˝ Mislim da preuzmem vlasništvo nad zemljom, Bri... nad gradom. Držao je pogled na meni kao da čeka moj odgovor, moju reakciju. Zinula sam. ˝Da li si spreman za tako nešto?˝, prošaputala sam. Ne znam, rekao je zamišljeno. Možda nisam... ali osećam kao da bih mogao biti. Mislim da bi možda nekolicina ljudi u gradu htela da mi pomogne, da mi olakša to... Megi, Norm, En, Mendi... i još nekoliko drugih. I to u znatnoj meri menja stvari. Zato mislim da bi trebalo barem da pokušam. Uzeo je zalogaj i nastavio. Moji roditelji silno su grešili, sve do samog kraja. Napravili su mnogo grešaka. Ali bili su dobri ljudi. Verovali su u ljubav. Moj stric Markus nije bio dobar čovek - a i Travis je pod velikim znakom pitanja. Ali Viktorija je gora od njih dvojice. Ne zaslužuju da izađu kao pobednici. Možda ni ja to ne zaslužujem, ali možda i zaslužujem. I ta mala verovatnoća daje mi želju da pokušam. Posegnula sam i uhvatila ga za ruku, osećala sam kako me ponos ispunjava. ˝Šta god ti


treba, tu sam. Šta god to bilo.˝ Jeli smo u tišini neko vreme, a onda sam se setila da nisam Arčeru rekla da me je detektiv zvao na dan parade. Sve sam mu ispričala. Pogledao me je zabrinuto. Pušten uz kauciju? Da li si u opasnosti? Odmahnula sam glavom. ˝Ne, ne verujem. Nema pojma gde sam i okružen je advokatima. Policija sad zna za njega. Samo... razočarana sam što ceo proces tako dugo traje. Želim samo da se to već jednom završi, a verovatno će biti veliko i dugo suđenje... Moraću da putujem u Ohajo.˝ Odmahnula sam glavom. Arčer me je uhvatio za ruku. Stegao je, a onda digao ruke i pokazao: Ići ću s tobom. I osudiće ga. I sve će to proći. A do tada - bezbedna si ovde sa mnom. Nasmešila sam se, ispunjena toplinom: ˝Nigde drugde ne bih ni volela da budem˝, šapnula sam. Ni ja. Završili smo večeru i odvezli se Arčerovoj kući. Ostatak te noći i veći deo sledećeg dana proveli smo u krevetu, otkrivajući iznova svoja tela i uživajući u tome što smo zajedno. Sreća nas je prigrlila. Budućnost je izgledala svetlo i bila je puna nade. Svet je bio savršen u tom trenutku.

Sledećeg jutra ustala sam rano, odvojila se od Arčera i poljubila ga dok je spavao. Ruka mu je izvirila i privukao me je k sebi. Glasno sam se nasmejala, a on se samo pospano osmehnuo. Srce mi je opila lepota tog osmeha. Odmakla sam se i rekla: ˝Ostani tu, baš tu. Vratiću se što pre mogu.˝ Zakikotao se, otvorio jedno oko, pogledao me i klimnuo glavom. Ponovo sam se nasmejala, ustala i brzo krenula ka vratima da se ne predomislim, i ne odem na posao. Baš kad sam izlazila iz sobe, okrenula sam se i još jednom ga pogledala. Nasmešio mi se, podigao ruke i pokazao: Ti me činiš tako sretnim, Bri Preskot. Stala sam kod vrata, nagnula glavu u stranu i uzvratila mu osmehom. Nešto u tom trenutku izgledalo je kao da je veoma, veoma važno. Nešto mi je reklo da stanem baš tu i da upijem taj trenutak, da ga sačuvam, zapamtim. Nisam znala zašto me je to osećanje preplavilo, ali naslonila sam glavu na dovratak i upijala ga očima. ˝I nastaviću da te usrećujem, Arčere Hejle.˝ Onda sam se osmehnula i izašla. Dogovorili smo se da Arčer dođe u restoran na rani ručak, pre no što krene gužva, tako da sam znala da ću ga uskoro videti. Uopšte mi nije bilo potrebno da mi opet mnogo nedostaje. U restoranu je bilo puno posla tog jutra i sati su proleteli. U petnaest do jedanaest poslužila sam poslednji doručak i počela da čistim stolove. ˝Hej, Norme˝, doviknula sam. ˝Kako su išli oni sitni, crveni kolači dok me nije bilo?˝ Napravila sam ih dan uoči Nove godine, pre no što sam otišla iz restorana. Izgledalo mi je kao da je od tada prošlo milion godina. Otišla sam odavde, čeznući za Arčerom, a vratila sam se ostavivši ga u krevetu. Mog jakog, lepog, nemog muškarca. Bila sam u delirijumu koliko sam se ponosila njime. ˝Izgleda da su se dopali ljudima˝, rekao je Norm. ˝Možda bi mogla da napraviš još.˝ Osmehnula sam se. To je značilo da su postali hit i da bi mi bio zahvalan ako napravim još. Shvatila sam nedavno da je često caka u ljubavi u tome da naučiš jezik voljene osobe. ˝Hoćeš da sedneš ovde sa mnom da popijemo kafu?˝ Megi je upitala dok sam presipala ostatke kečapa iz jedne flaše u drugu.˝Duguješ mi otprilike tri sata pripovedanja najnovijih događaja. Ali zadovoljiću se i kraćom, petnaestominutnom verzijom.˝ Nasmejala se. ˝U stvari, Megi, Arčer dolazi ovamo za petnaest minuta. Može li tridesetominutna verzija posle ručka?˝


Uzdahnula je. ˝Dobro, zadovoljiću se s onim što mi se nudi.˝ Odglumila je kao da joj je sve to ionako dosadno. A zapravo je bila presrećna zbog mene, i laknulo joj je što se Arčer vratio živ i zdrav. Zvonce na vratima oglasilo se nekoliko minuta kasnije i pomenuti muškarac ušao je s osmehom na licu. Setila sam se onog dana, od pre nekoliko meseci, kad je prvi put skupio hrabrosti da prođe kroz ta vrata. A vidi ga sada! Onaj isti slatki, nežni izraz lica javio mu se kad je uhvatio moj pogled i osmehnuo se, ali sada mu je držanje govorilo da ima samopouzdanja, da zna da je dobrodošao. Upijala sam ga pogledom dok sam mu kretala u zagrljaj. Zavrteo me je, nasmejanu, a onda me spustio, stidljivo pogledavši Megi. Megi je mahnula rukom. ˝Nemoj zbog mene da se suzdržavaš. Ništa me ne čini srećnijom nego da vas dvoje vidim zajedno. Dobro došao kući, Arčere.˝ Arčer je klimnuo glavom, nasmešio se i digao pogled kad je Norm došao. ˝Zašto vas dvoje ne biste prestali da pravite predstavu od sebe i seli za onaj sto pozadi? Tamo vam niko neće smetati.˝ Pogledao je Arčera i malo smekšao. ˝Arčere˝, rekao je, ˝dobro izgledaš.˝ Arčer se nasmešio i rukovao se s njim. Srce mi je zapevalo od radosti. ˝Hoćemo li?˝, upitala sam. Seli smo za sto u zadnjem delu restorana i Megi je doviknula: ˝Šta da vam donesem?˝ ˝U redu je, Megi˝, viknula sam. ˝Doći ću za minut da počnem da poslužujem ručak.˝ ˝Dobro˝, doviknula je, vrativši se ponovo za sto za pauze. Posegnula sam preko stola i uzela Arčera za ruku baš kad se zvonce na vratima ponovo začulo. Digla sam pogled. Krv mi se sledila u žilama! Naježila sam se i prigušeni zvuk izašao mi je iz grla. Bio je to on! Ne. Oh, bože. Ne, ne, ne. Zvona su mi odzvanjala u ušima, ukočila sam se. Njegov divlji, besni pogled našao me je istog časa i čista mržnja izobličila mu je lice. Ovo nije stvarno. Ovo nije stvarno. Zapevala sam u svojoj glavi kad sam osetila kako mi se sadržaj želuca diže u grlo. Progutala sam i zacvilela. Arčer je okrenuo glavu u pravcu u kojem su moje oči bile uperene i odmah je ustao kad je video muškarca iza sebe. I ja sam ustala, noge su mi tako drhtale da nisam znala da li ću uspeti da ostanem na nogama. Preplavio me je ogroman talas adrenalina. Izgledalo je kao da muškarac nije ni video Arčera, pogled mu je i dalje bio uperen u mene. ˝Uništila si mi život, kučko˝, zaškrgutao je zubima. ˝Znaš li ti ko sam ja? Otac bi mi ostavio kompaniju da ti nisi uprla prstom u mene. Misliš da ću te pustiti da se lako izvučeš sad kad sam sve izgubio?˝ Mozak mi je vrištao, krv mi je glasno bubnjala u ušima, nisam shvatala šta mi govori. Oči su mu bile zakrvavljene i sjajne kao i onog dana. Bio je na nečemu. Ili to, ili je bio istinski lud. Molim te, molim te zovi policiju, Megi. Oh bože, oh bože, kako je ovo moguće? A onda se sve desilo u trenu. Nešto je blesnulo u muškarčevim rukama i kao da se prostorija okrenula oko svoje ose kad sam ugledala pištolj. Digao ga je i uperio pravo u mene. Videla sam kratki odsjaj plamena. Arčer se bacio ispred mene. U deliću sekunde bio je odbačen unazad i oboje smo pali. Onda sam čula još jedan pucanj i Travisa kako viče: ˝Potrebna mi je podrška!˝ i krčanje radio-veze. Povukla sam se unazad, odmah primetivši da muškarac koji je pucao na mene leži nepomično na podu i da se ni Arčer ne mrda. Ispustila sam prigušeni jecaj i poletela sam napred


ispruživši ruke ka njemu. Ležao je na boku, licem okrenutim ka podu. Povukla sam ga unazad i spustila na leda. Vrisnula sam kad sam videla da mu je prednja strana košulje već natopljena krvlju. Oh, ne, oh bože, ne, ne, ne. Molim te, ne. Molim te, ne. Moji jecaji mešali su se sa zvucima koji su oživeli oko mene, koraci, Megin tihi plač, Normov promukao glas, škripanje stolica po podu. Ali oči nisam dizala sa Arčera. Privukla sam ga k sebi, ljuljala ga, milovala mu obraze i neprestano šaputala: ˝Drži se, dušo. Volim te, Arčere, volim te, da se nisi usudio da me ostaviš.˝ ˝Bri˝, čula sam kako Travis tiho kaže, dok je sirena kola hitne pomoći bila sve glasnija i bliža. ˝Bri, daj da ti pomognem da ustaneš.˝ ˝Ne!˝ vrisnula sam, privukavši Arčera bliže sebi. ˝Ne! Ne!˝ Nastavila sam da ga ljuljam, priljubivši se uz njega, i šapućući mu ponovo: ˝Nemoj da me ostaviš, potreban si mi, nemoj da me ostaviš.˝ Ali Arčer me nije čuo; već je otišao.


TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE Ti si doneo tišinu, Najlepši zvuk koji sam čula, Jer u njoj si bio. I sad si mi je oduzeo. I sav žamor, svi zvuci ovog sveta, Nisu dovoljno glasni da prostrele moje slomljeno srce. Pogledala sam zvezde, beskrajne i večne, i šapnula, Vrati mi se, Vrati mi se, Vrati mi se.


TRIDESET PETO POGLAVLJE Bri Čitav grad okupio se da oda počast Arčeru Hejlu. Meštani Piliona, mladi i stari, ujedinili su se u podršci čoveku koji je bio tihi član njihove zajednice otkad se rodio. Njegova nema rana, neopažena izolacija, koju su sad svi konačno razumeli, i njegovo nežno srce i hrabro delo, naveli su ih da zatvore radnje. Čak i oni koji su retko izlazili iz svojih kuća, pridružili su se svojim sugrađanima u najvećem iskazivanju podrške koju je grad video. Mala, tiha zvezda, uvek na rubu, jedva vidljiva ranije, zasijala je tako jako, da je čitav grad zastao da gleda njen sjaj i napokon širom otvorio oči da mu poželi dobrodošlicu, da ga pozdravi kao deo svog malog sazvežđa. Od mnogih sam čula da zbog Arčerove i moje priče ljudi žele da postanu bolji, da pruže ruku onima koje niko drugi ne vidi, da budu prijatelji onima bez prijatelja, da bolje vide druge i da prepoznaju muku kad naiđu na nju i da preduzmu nešto ako mogu. Išla sam tog hladnog, februarskog dana, pod ruku s Megi s jedne strane i Normom s druge strane i zauzeli smo svoja mesta, ljudi su mi se ljubazno smešili i klimali glavom. Uzvraćala sam im osmehom i i otpozdravljala. Ovo je sad bila moja zajednica. I ja sam bila deo sazvežđa. Kiša je počela da pada. Čula sam udar groma u daljini. Ali nisam se uplašila. Kad naiđe oluja, rekla sam mu, misliću na tebe i ni na šta drugo. I tako sam uvek radila. Uvek. Arčer je jednom već bio otišao - tokom ta tri duga meseca očajnički mi je nedostajao svakog dana. Ovog puta nije ga bilo tri pune nedelje. Bio je u dubokoj komi i lekari nisu znali kad bi mogao da se probudi, i da li će se uopšte probuditi. Ali čekala sam. I čekala bih večno. Molila sam se i šaputala nebesima svake noći, vrati mi se, vrati mi se, vrati mi se. Jednog drugog kišnog dana krajem januara, baš kada je munja sevnula i udar groma odjeknuo u bolničkoj sobi, otvorio je oči i pogledao me. Srce mi je zatutnjalo u ušima, glasnije od grmljavine napolju, skočila sam iz stolice i pojurila ka njemu, prigušeno mi je iz grla izletelo: ˝Vratio si se.˝ Uzela sam mu ruke i prinela ih usnama, ljubeći ih, ne prestajući, nanovo i nanovo, suze su mi padale na njegove prste, zglobove, na te lepe ruke koje su znale ceo jezik, koje su mi saopštavale šta mu je u mislima i u srcu. Volela sam te ruke. Volela sam njega. Suze su nastavile da teku. Gledao me je nekoliko minuta pre no što je povukao ruke iz mojih i sporo pokazao, prsti su mu se ukočeno kretali: Vratio sam se zbog tebe. Prigušeno sam jeknula, položila glavu na njegove grudi i držala se za njega čvrsto kad su sestre uletele u sobu. A sada je ceo grad čekao dok je Arčer išao ka podijumu, još uvek ukočen od zavoja kojima mu je bio omotan torzo. Pogledala sam još jednom oko sebe. Travis je stajao u dnu prostorije, još uvek u uniformi, službeno u svojoj smeni. Uhvatila sam njegov pogled i klimnula mu glavom. Uzvratio je na isti način i blago se osmehnuo. Još uvek nisam znala šta taćno da mislim o Travisu, ali stekao je moje poštovanje herojskim delom onog strašnog dana. Nedavno je izašlo na videlo da je Džefri Perkins bio heroinski ovisnik i da ga je otac izbacio iz kuće. One noći kad se pojavio u našem restoranu brze hrane u Sinsinatiju, trebao mu je novac za drogu.


Njegov diler otkucao ga je policiji da spasi svoju kožu. Džefri se pojavio te noći kod dilera umrljan krvlju i izbrbljao je da je ubio čoveka. Sredio se nakon toga i otac je počeo da ga prihvata, bio je spreman da mu dopusti da zauzme svoje mesto u porodičnim poslovima. Tada sam ga identifikovala na osnovu fotografija. Nakon hapšenja otac ga se odrekao, ostavio ga bez nasledstva, i Džefri se vratio drogama. Travis se suprotstavio svojoj majci. Bio je dobar policajac, s dobrim instinktima, i nije mogla da ga prevari. Video je kakva je zaista - osvetoljubiva žena toliko ispunjena mržnjom i ogorčenošću da je bila spremna sve da učini da zadrži ono što je smatrala da joj po zasluzi pripada: grad, novac, poštovanje, društveni položaj. Bio je prisutan kad me je Viktorija Hejl čula kako govorim o hapšenju Džefrija Perkinsa. Sabrao je dva i dva. Kako bi me inače heroinski ovisnik našao u restoranu onog užasnog dana? Potcenili smo njenu mržnju prema meni, osobi koja je u suštini razrušila sve ono što su njene manipulacije tokom godina izgradile. Travis mi je rekao da ju je suočio sa istinom, a da je ona poricala umešanost. Ali on u to nije poverovao. Rekao joj je da ode iz grada ili će pokrenuti istragu protiv nje. Iako nije imao dovoljno dokaza za krivično gonjenje, za nju u Pilionu nije bilo više ničega osim sramote. Sada, nakon odlaska Viktorije Hejl i u odsustvu izvršioca starateljstva nad testamentom, Arčer je nasledio zemlju porodice Hejl godinu dana pre svog dvadeset petog rođendana. Travis je izgledao ispijeno, iscrpljeno, bio je neobrijan,kao da celu noć nije spavao. I on je umeo s uspehom da manipuluše ljudima. Na kraju krajeva, učio je od najbolje. Duboko u srcu, ipak, nisam verovala da je Travis zaista hteo nekome da naudi. Njegova majka - to je već bila druga priča. Imala sam utisak da se dramatično promenio kad je video kakva je zaista, i šta je sve u stanju da uradi. Bilo je duboke tuge u njegovim očima kad mi je preneo sve te informacije jednoličnim glasom, a onda me ostavio da u bolu i muci čekam da mi se Arčer vrati. Tišina je zavladala auditorijumom kad se Arčer uputio ka stepenicama bine. Norm, koji je stajao sa strane, pokazao je: Obori ih s nogu, i uperio bradu ka Arčeru s ozbiljnim izrazom lica. Iznenađenje se videlo na Arčerovom izrazu lica i onda mu je klimnuo glavom. Grizla sam usnu, zadržavajući jecaj. Gospođa Ahern, bibliotekarka, koja je Arčeru izdala stotine knjige u poslednje četiri godine, od istorije masona do priručnika znakovnog jezika, ali ga nikad ništa nije upitala, niti mu se obratila, niti je na bilo koji način pokušala da mu pomogne, pokazala je: Svi smo uz tebe, Arčere. Suze su joj svetlucale u očima i izraz njenog lica rekao mi je da joj je žao što nije bila bolja, i što nije više učinila za njega. Arčer joj se nasmešio, i pokazao: Hvala vam. Popeo se na binu, stao za govornicu, klimnuo glavom tumaču, koji je stajao s desne strane, čoveku angažovanom da mu pomogne u obraćanju. Arčer je počeo da pokreće ruke i tumač je počeo da govori. Moj pogled bio je usmeren samo na Arčera, gledala sam mu ruke, elegantne i samopouzdane u kretnjama. Grudi su mi se nadimale od ponosa. Hvala vam svima što ste došli, rekao je. Stao je mirno i pogledao oko sebe. Zemlja na kojoj je podignut ovaj grad, dugo, dugo pripada mojoj porodici, i nameravam da upravljam njom isto kao svi Hejlovi do sada - odgovorno i s uverenjem da je svaka osoba koja ovde živi, podjednako važna, da svako od vas ima pravo glasa o onome što će se događati i onome što se neće događati u Pilionu. Značajno je pogledao okupljene ljude. Na kraju krajeva, Pilion nije samo gomila zemlje na kojoj je podignut, Pilion čine ljudi koji hodaju njegovim ulicama, vode radnje i prodavnice, koji žive u njemu. Opet je stao. Mislim da ćete videti da se sa mnom o svemu možete dogovoriti, a rekli su mi da stvarno umem da saslušam ljude i da im ne upadam u reč.


Okupljeni su se nasmejali. Arčer kao da se postideo na sekund i oborio je pogled. Večeras ćemo glasati o planu razvoja grada i znam da mnogi od vas to s nestrpljenjem čekaju. Ali pre toga, želeo bih da vam kažem, da ukoliko u budućnosti bilo ko od vas bude imao sugestije, predloge ili zamerke, moja vrata uvek će vam biti otvorena. Okupljeni ljudi su ga gledali, smešeći se s odobravanjem, loveći poglede svojih brojnih istomišljenika. Arčer je pogledao okupljene i tihi žamor je potpuno utihnuo. Pogledao je i mene. Nasmešila sam mu se, ohrabrujući ga. Tu sam za vas, tu sam zbog vas. Tu sam zato što ste me videli ne samo svojim očima već i svojim srcima. Tu sam zato što vas je zanimalo šta imam da kažem i zato što ste bili u pravu... svakom su potrebni prijatelji. Nasmejala sam se tiho i obrisala suzu s obraza. Znala sam da se, u stvari, iako je govorio u množini, obraća meni. Arčer me je gledao očima punim ljubavi. Tu sam zbog vas, rekao je, i uvek ću tu biti zbog vas i zahvaljujući vama. Duboko sam uzdahnula, suze su mi sad već tekle obrazima. Arčer mi se nežno nasmešio i onda ponovo pogledao okupljene ljude. Hvala vam još jednom što ste došli, hvala vam na podršci. Jedva čekam da se još bolje upoznamo, završio je. Čuo se najpre jedan aplauz iz zadnjeg dela prostorije, a onda mu se još nekoliko pridružilo. Na kraju je cela sala pljeskala i zviždala, Arčer se nasmešio i još jednom stidljivo oborio glavu, a ja sam se sad smejala kroz suze. Nekoliko ljudi ustalo je i drugi su im se pridružili, na kraju su svi ustali i stojeći mu aplaudirali strasno. Dok se smešio okupljenima, zaustavio je pogled na meni. Digao je ruke i pokazao: Ja Bri tebe, a ja sam mu odgovorila: Ja Arčer tebe. Bože, ja Arčer tebe tako mnogo. Rukovao se s tumačem i sišao s podijuma, i ja sam krenula sa svog sedišta. Megi mi je stisnula ruku kad sam prošla pored nje. Kad smo stigli jedno do drugog, zagrlio me je, podigao i zavrteo me. Zlatnosmede oči bile su pune topline, pune ljubavi. I pomislila sam, onako za sebe, glas Arčera Hejla jedna je od najlepših stvari na celom svetu.


EPILOG Pet godina kasnije

Gledao sam svoju ženu kako se lenjo ljulja na visećoj ležaljci. Jednu nogu vukla je ovlaš po travi dok se kretala napred-nazad na letnjem suncu. Uvila je pramen zlatnosmeđe kose oko prsta, drugom rukom listala je džepno izdanje knjige koja joj je ležala na ispupčenom stomaku. Ponos mi je ispunio srce do vrha dok sam gledao Bri, ženu koja me je volela, i našu decu. Naši trogodišnji blizanci Konor i Čarli ludirali su se u travi. Trčali su u krug sve dok im se ne bi zavrtelo u glavi. Smeh im je radosno potekao s usana kad su pali na travu kikoćući se. Dečaci. Dali smo im imena po našim očevima, koji su nas toliko jako voleli da su samo na nas mislili kad samo se našli u smrtnoj opasnosti. Razumeo sam to. Na kraju krajeva, i ja sam sada bio otac. Otišao sam polako do Bri. Kad me je ugledala, okrenula je knjigu, zabacila glavu i nasmešila mi se sneno. Stigao si. Čučnuo sam pored ležaljke i pokazao: Brzo smo završili sastanak. Bio sam u banci, ugovarao sam kupovinu zemlje neposredno izvan gradske zone. I dobro sam prošao. Grad je odbio planove za razvoj koje je Viktorija Hejl htela da sprovede pre pet godina, kad sam ja preuzeo zemlju. Ali kako se ispostavilo, meštani nisu bili protiv širenja grada, niti protiv privlačenja novih poslova. Bili su konkretno protiv Viktorijinih projekata. Kad sam predložio da se izgradi nekoliko pansiona koji neće odudarati od staromodnog, istorijskog izgleda grada, koji su svi voleli, meštani su u velikoj većini glasali za to i podržali moj predlog. Četvrti pansion gradiće se na zemlji koju sam upravo jutros kupio. Grad je napredovao, a posao je cvetao. Kako se ispostavilo, bio sam prilično dobar biznismen. Ko bi rekao?, rekoh Bri jedne noći, smešeći se kad je stigao prvi glas podrške za moj plan. ˝Ja bih rekla˝, kazala je tiho. ˝Ja bih rekla.˝ I zaista je bilo tako. Rekla mi je da je i moj glas važan, i njena ljubav uverila me je da je to istina. I ponekad je to dovoljno - jedan čovek koji je spreman da čuje tvoje srce, ono što se niko pre nije potrudio da čuje. Ubrao sam maslačak s paperjastom glavicom i pružio ga Bri. Nakrivila je glavu, a u očima joj se videla toplina kad ga je uzela iz mojih prstiju i šapnula: ˝Već su mi se sve želje ispunile.˝ Pogledala je naše sinove i rekla: ˝Ovo je za njih.˝ Dunula je nežno i paperjaste semenkice zaplesaše u vazduhu dok ih povetarac nije poneo ka letnjem nebu. Pogledi su nam se opet sreli, stavio sam joj ruku na stomak, osećajući kako se naša beba mrda ispod mog dlana. Dečak je, znaš, rekla je s osmehom. Verovatno. Nasmešio sam se. Mi Hejlovi pravimo samo mušku decu. Je l' to u redu? Meko se nasmejala. Da, to je savršeno u redu, rekla je i onda dodala, dok god je unutra samo jedno ne smeta mi ni ako je koza. Nasmejala se gledajući ka dvojcu koji se još vrteo na travi. Nisu mirovali od dana kad su došli na ovaj svet. Male bundžije. Nemo sam se nasmejao i triput pljesnuo dlanovima, da im privučem pažnju. Okrenuli su se ka meni i povikali: ˝Tata, tata!˝


Dotrčali su do mene i pustio sam ih da poveruju da su uspeli da me obore - pao sam na leđa kad su me dohvatili. Njihov smeh, najlepši zvuk na svetu, odzvanjao je našim imanjem. Seo sam, podigavši ih u krilo. Koji od vas dvojice momaka će danas da mi pomaže u dvorištu? Ja! Ja! Obojica su pokazala. U redu, dobro. Imamo puno posla da obavimo ako želimo sve da završimo do dolaska na svet vešeg brata ili vaše sestre. Ispružio sam ruku ka njima, stavili su svoje male bucmaste šake preko moje, gledajući me ozbiljno. Povukao sam svoju ruku i pokazao: Zauvek braća, i oni su isto pokazali odmah za mnom sa svečanim izrazom lica. Tako je, rekao sam. To je najvažniji zavet na svetu. Možda ću jednog dana i ja biti istinski blizak sa svojim bratom. Odnos nam se poboljšao otkako sam preuzeo grad, a on postao Šef policije. Mada ni najmanje nisam sumnjao da Travis voli svoje nećake, pred nama je još uvek bio dug put. Moji sinovi klimnuli su glavom, zlatno smeđe oči raširile su se, ozbiljnost se videla na njihovim identičnim licima. Ličili su na mene, čak ni ja to nisam mogao da poreknem. ˝U redu, momci, trčite unutra. Ja ću da vam spremim ručak dok tata ode po alat˝, rekla je Bri. Uspravila se u sedeći položaj na ležaljci i nasmejala se sama sebi kad je pala unazad, ne uspevši da podigne bremenito telo. Uzeo sam je za ruku i podigao je u zagrljaj. Zaljubljivao sam se u nju, što mi se dešava hiljadu puta dnevno. Dok je Bri, držeći Norma pod ruku, pre četiri godine koračala svećama osvetljenom stazom crkve u Pilionu ka oltaru i meni, zakleo sam se da ću je večno voleti, i samo nju, i verovao sam u to svim srcem. I čak i sada, uz sva životna ludila i strku, čak i uz sve moje obaveze i njene uspešne ketering poslove, svake noći pre no što bih zaspao, okrenuo bih se ka svojoj ženi i nemo rekao: Volim te, uvek ću te voleti, samo tebe. I njena ljubav tiho bi se spustila na mene, grleći me, usidrujući me, podsećajući me da su najglasnije reči one koje živimo.


IZJAVE ZAHVALNOSTI Iz dubine srca osećam da posebnu zahvalnost dugujem izvrsnom uredničkom timu, Anđeli Smit i Larisi Kale. Zahvalna sam vam obema što ste se postarale da mi jezik bude besprekoran, ali više od svega - zahvalna sam što dvoje ljudi koji me poznaju u dušu, uređuju moje delo. Elena Ekmajer, Ket Breht, Kim Par i Niki Laraco - dugujem vam veliku zahvalnost! Ljubav, beskrajnu i večnu, dugujem svom mužu - svom najboljem prijatelju, muzi, inspiraciji, čoveku koji ima najveće srce na svetu. Hvala što si me podržavao u ovom radu i što si ovo učinio mogućim.


O AUTORKI Mia Šeridan je bestseler autorka Njujork tajmsa, Juesej tudeja i Volstrit džurnala. Strast joj je da ispreda istinite ljubavne priče o ljudima kojima je suđeno da budu zajedno. Mia živi u Sinsinatiju u Ohaju s mužem. Imaju četvoro dece ovde na zemlji i jedno na nebesima. Miju možete naći na internetu www.MiaSheridan.com www.facebook.com/ miasheridanauthor


Napomene 1 Idit Vorton (engl. Edith Wharton; 24. I 1862. - 11. VIII 1937.) američka književnica, dobitnica Pulicerove nagrade za roman Doba nevinosti iz 1920. godine, bila je tri puta nominovana za Nobelovu nagradu za književnost (1927, 1928 i 1930). (Prim. prev.) 2 Unibomber (od engl. UNABOM skraćenica od UNiversity of Airline BOMber) Nadimak Teda Kačinjskog, američkog teroriste i anarhiste koji je između 1978. i 1995. godine postavljao i poštom slao ručno izrađene bombe, ubio troje i ranio dvadeset troje ljudi. U pismu Njujork tajmsu aprila 1995. obećao je da će prestati s terorističkim akcijama ako objave njegov manifest Industrijsko društvo i budućnost. (Prim.prev.) 3 Tomas Kinkejd (engl. William Thomas Kinkade III; 1958. - 2012.) bio je američki slikar popularnih realističnih, pastoralnih i idiličnih prizora i tema. Poznat je po masovnoj proizvodnji i prodaji ilustracija i reprodukcija svojih dela. Procenjeno je da svako dvadeseto domaćinstvo u Americi ima kopiju neke od njegovih slika. (Prim. prev.)

Mia sheridan, Arčerov glas  
Mia sheridan, Arčerov glas  
Advertisement