Page 1


Impressum

KRITIKA Mesečnik o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni Uredništvo: Goran Musić Filip Sać irović Miodrag Mijatović Antun Mavrak Vuk Suvajdž ić Tehnička obrada: Dule Marinković Kontakt: redakcija@crvenakritika.org +381612354572 (Beograd) +381645683355 (Sombor) +381631745275 (Niš ) +381643708245 (Golubac) +38765370834 (Banja Luka)

www.crvenakritika.org Podstičemo umnožavanje i deljenje.

O NAMA Crvena kritika je meseč ni č asopis Marksistič ke organizacije Crveni, organizacije radnika, studenata i uč enika okupljenih oko ideja marksizma, sa ciljem da organizuju borbenu partiju radnič ke klase, sa marksistič kim programom korenitog druš tvenog preobraž aja u korist radnič ke klase, koja sač injava ogromnu već inu stanovniš tva svake civili-zovane, industrijske zemlje. Građanski teoretič ari liberalnog i konzervativnog opredeljenja, od kojih su mnogi dojuč eraš nji „komunisti", već nas godinama ubeđuju kako je marksizam prevaziđen, a slobodno trž iš te nema alternativu. Kao primere uglavnom navode krah Sovjetskog Saveza i ostalih drž ava „realnog socijalizma". U stvarnosti, krah Istoč n og Bloka i slič n ih drž ava nije označ io diskreditovanje socijalizma, već bankrot staljinistič kih i staljinoidnih diktatura, koje su iskrivljavale marksizam i ideje Marksa, Engelsa i Lenjina, i koristili iskrivljene verzije njihovih teorija za otimanje vlasti iz ruku revolucionarnih radnika. Istina je, međutim, da je demokratija u samim osnovama socijalizma. Socijalizam mož e uspeti jedino ukoliko izraste iz najdemokratič nijeg oblika drž ave koji mož e postojati - iz masovne, radnič ke demokratije, iz demokratije koja poč iva na vlasti radnič kih saveta. Naš cilj jeste da rea irmiš emo marksizam kao kreativno i moć no oruđe za kritič ki i nauč ni pristup objaš njavanju i reš avanju goruć ih druš tvenih problema. Kapitalizam se pokazao kao antihumanistički sistem, u kojem su sve slobode žrtvovane slobodnom tržištu i koji ne poznaje druge društvene interese osim interesa šačice vlasnika krupnog kapitala. Iz svakodnevnog života se jasno zaključuje da u kapitalizmu velikoj većini ljudi sleduju samo beda i robovanje „poslodavcima“ zarad pukog preživljavanja. Nema razloga da ijedan radni čovek pristane na tako nešto. Drugačije društvo je moguće i neophodno!


2

KRITIKA

u j o r b m o U ov Tema broja:

Tri dana sa izbeglicama volonterska priča

Filip Šaćirović

str. 3

Zašto treba biti komunista str. 12

Rob Sjuel

Svet:

Grčka: SIRIZA je dobila izbore, ali ovo nije mandat za š tednju

Fred Veston i Arturo Rodrigez

str. 18


3

KRITIKA Tema broja:

Tri dana s izbeglicama volonterska priča

T

akozvana izbeglička kriza je u žiži javnosti već neko vreme, posebno u zemljama kroz koje ovi očajni ljudi prolaze u potrazi za bezbednom, mirnom i prosperitetnom budućnošću. U takvoj situaciji, teško je ne učiniti nešto, ma koliko bilo minimalno, kako bi se ljudima ukazala solidarnost i pomoć. Shodno tome, spremao sam se da se prijavim u organizaciju Refugee Aid u Beogradu i odvojim nekoliko dana za volonterski rad. Međutim, čuvši za sukob na mađarskoj granici kod graničnog prelaza Reske-Horgoš, gde je mađarska policija nasrnula na izbeglice sa neverovatnom, paničnom brutalnošću, otišao sam na lice mesta sa drugovima iz Crvenih i Antifa Sombor. Stigli smo na Horgoš nekoliko sati nakon sukoba donevši nešto odeće naših majki. Kao jedini član Crvenih iz Sombora koji više ne studira i nema posao, rešio sam da ostanem na Horgošu i pomognem naporima tamošnjih volontera.

Ko su te izbeglice? Kada smo stigli na Horgoš -Reske, u noć i 16. septembra, naiš li smo na hiljade ljudi iz raznih krajeva Bliskog i Srednjeg Istoka. Svi oni su už urbano nastojali da obezbede zalihe za sebe i, vrlo č esto, za svoje porodice, koje su poveli na ovo putovanje u nepoznato. Trebalo nam je dosta vremena da se orijentiš emo i još neš to vremena je trebalo meni da steknem hrabrosti da se obratim nekom od izbeglica – ne iz straha od tih ljudi jer takav strah ni u jednom trenutku nisam osetio, već zato š to mi se č inilo nametljivim prilaziti ljudima u trci za noć no snabdevanje i metež u posle sukoba, kada je svaki sekund dragocen. Zato sam razgovor sa stanovnicima kampa na Horgoš u poč eo tek sledeć eg jutra, dok sam te noć i imao samo sporadič an kontakt , u g l av n o m p o m a ž u ć i k a o p revo d i l a c izbeglicama koji su od stranih volontera traž ili ć e bad i š atore, ili pak služ eć i se besplatnim internetom na svom telefonu da

napravim hotspot, kako bi se izbeglice mogle javiti prijateljima i familiji. Ujutru je sve bilo mirnije. Skoro da je nestao trag haosu koji je vladao samo nekoliko sati ranije, kada je mađarska policija tukla izbeglice (kao i volontere i novinare) i bacala gas na njih. Prilazio sam nekolicini grupa ljudi i započ injao razgovor, kako bih č uo njihove prič e. Jedna od tih grupa je bila porodica avganistanskih Hazarejaca, u begu od neprekidnog rata koji im je donelo meš anje imperijalistič kih sila. Hazarejci su š iitska manjina u Avganistanu i Pakistanu, poreklom iranizovani Mongoli koji govore dari hazaragi (dijalekti persijskog jezika). Njihovo versko nasleđe i etnič ko poreklo ih č ini metom tlač enja i nasilja kako od strane talibana, tako i od strane novog rež ima. Staviš e, sve ove „strane“ u avganistanskom ratu se jasno prepoznaju kao iste u oč ima Hazarejaca, poput č o veka s kojim sam razgovarao. Na moje pitanje da li su on i porodica napustili Avganistan zbog Amerike ili zbog talibana, sklopio je š ake i rekao „Amerika i talibani – jedno. Bin Laden je bio dete CIA“. Dok smo razgovarali, č ovek je navlač io higijenske rukavice i spremao se da poč i sti okolinu svog š atora. Samoorganizovano č iš ćenje je bilo norma, premda je bilo nemoguć e postić i neki visoki nivo higijene uz toliku količ inu otpada od potroš nje i iziološ kog otpada. Ipak, takva nastojanja su bila dokaz samodiscipline i saradnje i pokazivala su da ljudi koji izgube sve ne moraju nuž no izgubiti i svoje dostojanstvo. Kamp je bio prepun raznih porodica. Neke su putovale zajednog od poč etka, neke su bile improvizovane familije prijatelja koji su se upoznali na putu i odluč ili da se drž e zajedno i da č uvaju jedni druge. Jedna takva novoformirana familija je bila grupa Sirijaca sa kojima sam seo da prič am dok su sedeli oko vatre č ekajuć i da prođe jutarnje zahlađenje. Oni su bili Arapi suniti, nevoljni


KRITIKA da uč estvuju u građanskom ratu. Ono š to je bilo neko pravilo u pogledu Sirijaca (izuzev Kurda), jeste njihovo pribojavanje od fotogra isanja, usled još uvek vrlo ž ivog straha od Asadove tajne policije. Ipak, ova grupa je prihvatila da uradimo jedan „sel i“ za uspomenu, ako obeć am da tu sliku neć u nigde objaviti. Glasine idiotskih nacionalistič kih medija o tome kako su izbeglice sve listom mladi vojnosposobni muš karci brzo bivaju oborene jednim pogledom na veliki broj ž ena, dece i staraca u kampu, kao i na iznenađujuć i broj invalida u kolicima ili na š takama. Naravno, ne bež e sve izbeglice od rata. Mnogi su se odvaž ili na putovanje ka Evropi kako bi pobegli od bede i naš li kvalitetan ž ivot, koji im nije dostupan u n j i h ov i m z e m l j a m a . Ta k ve i z b e gl i c e uglavnom dolaze iz afrič kih zemalja, poput

4

Sudana ili zemalja Magreba. Zapadnjač ka desnič arska š tampa i politič ari č esto nastoje da naprave veš tač ku podelu između izbeglica i takozvanih ekonomskih migranata. Ova besmislica č ak postoji i u međunarodnom pravu. Ona je zasnovana na pogreš noj pretpostavci da je č ovekov ž ivot „dovoljno“ ugrož en da bi ovaj postao izbeglica samo ako ž ivi u predelima zahvać e nima ratom. U stvarnosti, svakodnevni ž ivot u bedi jednako, ili č ak viš e ugrož ava radne ljude koji nastoje da prež ive. Stres, bolesti, kriminal, ekstremno siromaš tvo – sve ovo veoma ugrož ava ljudski ž ivot i nema već e g cinizma od govorenja ljudima „nije rat, dobro ti je.“ Takvo iš kalstvo samo služ i kao izgovor za suž avanje odgovornosti takozvane međunarodne zajednice i njenih institucija, koje se ponaš aju kao osiguravajuć a druš tva – tvrde da se bave pomaganjem ljudima, dok realno samo traž e nač ine da izbegnu ili minimalizuju svoje obaveze.


5

KRITIKA Bodljikava žica „otvorenog društva“

Međutim, nije lako izbeć i obaveze. Kada valjate američ ki ili evropski san ostatku č oveč anstva istovremeno pretvarajuć i ž ivote ljudi van tih kontinenata u najmrač nije noć ne more, nikakvo iznenađenje ne bi trebalo da bude to da ć ete u jednom trenutku imati masovan pokret ka samozvanim obeć anim zemljama. Već decenijama unazad zemlje Zapadne Evrope i Severne Amerike predstavljaju svoje liberalno demokratske sisteme kao „otvorena druš tva“, druš tva „slobodnih pojedinaca“ i „slobodnog protoka ljudi i roba“. Sve je to bilo lepo dok su vremena bila lepa i dok su se trž iš ta š irila tokom „zlatnog doba socijaldemokratije“, koje je doneo ekonomski bum posle II sv. rata, a produž ila ga integracija bivš ih staljinistič kih i staljinoidnih drž ava u svetsko trž iš te.. Kada je kapitalizam uš ao u krzu i svet kapitala se mobilisao nastojeć i da z a u s t av i p a d p ro i t n e s to p e , fa s a d a otvorenosti i navodne slobode je skoro sasvim ogoljena i na videlo je izaš lo da je ona oduvek bila apstraktni smokvin list „slobode“, koji pokriva konkretne i beskrupulozne oblike eksploatacije. Ova maska je služ ila svrsi tokom Hladnog rata, kada je imperijalizam morao da se predstavlja kao blistava š arena alternativa „tmurnom“, „komunistič kom“ ž ivotu u deformisanim radnič kim drž avama. Međutim, kada su se deformisane radnič k e drž ave vratile u kapitalizam, zrele za „tranziciju“ – to jest privatizacionu pljač ku – maska viš e nije služ ila nič e mu. Nasmeš eno lice „demokratije“ i „slobode izbora“ je ubrzo zamenjeno bič em „nema alternative“, reformistič ka politika ustupaka radnom narodu je zamenjena merama š tednje i privatizacijama, koje su milione liš ile pristupa osnovnim tekovinama civilizacije, poput zdravstva, obrazovanja i reš enog stambenog pitanja. Imperijalistič ki ratovi započ eti na Bliskom Istoku nikada nisu zaista bili nač in da se izađe na kraj sa nekom stvarnom pretnjom po narode na Zapadu. Od samog poč etka, oni su bili pokuš aji da se poš tapaju trž iš ta i da se zaradi na brzinu, bez ikakve dugoroč ne strategije za te regije, bez ikakve

brige o tome š ta ć e se desiti sa ljudima tamo kada im zapadnjač k i biznismeni iscede resurse, kada „oslobodioci“ završ e sa svojim „preduzimač kim radom.“ Ali eto, planeta nam je okrugla, bez obzira na to š to ova ina gospoda toliko nastoje da zaborave tu prostu č injenicu, pa se tako nered koji napraviš u jednom delu sveta neizbež no pojavi kad mu se najmanje nadaš da te ujede za ino pozicioniranu zadnjicu. EU koncept „slobodnog protoka roba i ljudi“ je u poč etku osmiš ljen radi jač anja nemač kog izvoza i obezbeđivanja jeftine nesindikalizovane radne snage putem kontrolisane imigracije. Bila je to taktič ka odluka zapadnoevropskog kapitala, pomoć u koje je mogao da izvrš i ekonomsku kolonizaciju Istoč n e Evrope kroz proces „evropskih integracija“. Da bi ovako neš to uspeli da prodaju istoč noevropskim masama i ostatku sveta, ova taktič ka poslovna odluka je morala biti predstavljena kao nač elo, „evropska vrednost“, deo evropske vladajuć e ideologije. Nikakvo č u do nije, onda, š to su milioni sasvim oč ajnih ljudi, koji bež e da spasu gole ž ivote, odluč ili da ovaj princip uzmu zdravo za gotovo i zahtevaju da evropske zemlje ispune svoja vajna obeć anja. Problem je š to u svetu slobodnog trž iš ta obeć anje vredi samo dok je potkrepljeno silom, bilo ekonomskom, bilo politič kom. Ako mase izbeglica ne donose pro it evropskom kapitalu, ako dodatno optereć u ju socijalnu drž avu – ne samo inansijski, traž eć i socijalnu pomoć pri dolasku, već i politič ki, traž eć i njeno oč uvanje kao institucije – i ako se to rade kao izuzetno masovna grupacija, a ne kao atomizovani pojedinci koji su doš li putem kontrolisane imigracije, tada oni postaju novi prirodni saveznik evropskog antiš tednog pokreta, na č ijem se č elu nalazi radnič ka klasa. Staviš e, takav prirodni savez bi vodio ka integraciji već i ne izbeglica u radnič k i pokret č i m postanu zapoš ljivi i č im njihov boravak u EU bude obezbeđen. Ovakav razvoj situacije treba oč ekivati iz viš e razloga. Prvo i pre svega, trž iš te rada u zemljama evropskog centra, koje se smanjuje, neć e moć i da apsorbuje sve izbeglice, č ak ni već inu, jedan duž i vremenski period. Mnogi od njih ć e biti jedva zapoš ljivi dok se ne smeste na trajnu adresu, dok ne veri ikuju struč nost i veš tine, nauč e jezik zemlje u kojoj su se nastanili itd. Takođe,


KRITIKA mnoge izbeglice imaju č lanove porodice koji nisu samostalni – bilo decu, bilo invalide i stare. Da bi postali zapoš ljiv(ij)i i, stoga, samostalni, morać e neko vreme dobijati inansijsku pomoć drž ave. Isto već važ i za milione nezaposlenih, nedoš kolovanih i/ili beskuć nika koji oduvek ž ive u Evropi. Već postoji potreba za sveobuhvatnim reš enjem ovih ekonomskih teš koć a koje pogađaju milione ljudi - kako izbeglica, tako i lokalaca. Drugo, nikakvo obrazovanje i nikakva obuka ne mogu reš iti problem strukturne nezaposlenosti. Sve manje trž iš te radne snage tera radnič ki pokret da traž i politič ka reš enja za krizu nezaposlenosti – reš enja koja ne postoje u okviru trž iš ne privrede. Radnič ki pokret sve viš e biva prisiljavan da se opredeli između potpune kapitulacije pred kapitalizmom i revolucionarnog ruš enja tog sistema. Na ovu raskrsnicu ć e znatan uticaj imati i nač in na koji se radnič ki pokret odnosi prema izbeglič koj radnoj snazi. Ako se prema njima postavi neprijateljski i konkurentski, utoliko ć e kapitalistima biti lakš e da izbeglice

6

instrumentalizuju za napad na uslove rada. Sa druge strane, ako se izbeglice blagovremeno upoznaju sa radnim pravima i integriš u u strukture radnič kog pokreta, ovi hrabri i izdrž ljivi ljudi bi mogli postati jedan od najborbenijih slojeva radnič ke klase. Treć e, integracija izbeglica u radnič ki pokret služ ila bi i kao odbrana od kapitalistič ke politike kulturnih razdora i dovela bi do bankrota besmisleni mit o „sukobu civilizacija“, koji se vladajuć a klasa toliko trudi da zadrž i u ž ivotu da bi imala ideološ ko opravdanje za imperijalistič ke intervencije š irom sveta. Nedostatak podrš ke za imperijalistič ke ratove bi veoma otež ao, mož da č ak i onemoguć io kapitalistima da se služ e „nacionalnim jedinstvom“ kao izgovorom za uvođenje dodatnih policijskih mera prilikom napada na radnič ka prava. Ovakav scenario je razlog zbog kojeg je evropski kapital spreman da otvoreno gazi č ak i vlastite zakone i sporazume, od Zenevske konvencije iz 1951. godine, do


7 Sengenskog sporazuma. Nije ni č udo, onda, š to se od pogranič nih EU č lanica, poput Mađarske, Hrvatske i Bugarske, oč ekuje da, kako znaju i umeju, spreč e da izbeglice dospeju do centralnih imperijalistič kih zemalja, poput Nemač ke, Britanije, Francuske, ili zemalja Skandinavije i Beneluksa. Koriš ć enje pogranič nih drž ava kao š tita je takođe i politič ki zgodno jer se radi o „novim Evropljanima“, tj. svež im č lanicama EU, koje još dobijaju č asove „demokratije“ i „ljudskih prava“ od osnivač a Unije – uglavnom od Nemač ke. Zbog toga se svaki oblik brutalnosti i metoda policijske drž ave kojim se ove zemlje budu posluž ile mož e prosto pripisati prevelikoj revnosti vlada ovih „mladih demokratija“, koje još uvek nisu do kraja prihvatile „evropske vrednosti“. A brutalnosti nije falilo. Zaista se č oveku slama srce kada vidi ž ene, decu, starije i invalide kako trpe batine i suzavac od strane nalož enih pripadnika policije evropske Mađarske. Scene imigrantskih zatvora koji lič e na koncentracione logore, č i n j e n i c a d a j e s a m o o r g a n i o v a n i m volonterima bilo zabranjeno da donose hranu i druge potrepš tine izbeglicama koje su unutra i prekomerna sirova sila koju primenjuje mađarska policija, pre svega odaju posluš nič ku paniku, nepodnoš ljivu tež nju Viktora Orbana da se dokaž e kao novi antiizbeglič ki feldmarš al Berlina. Nasilje i zanemarivanje ljudskih prava i međunarodnog prava su bili posve otvoreni. Mađarska policija je č ak povredila teritoriju Srbije ispaljujuć i suzavac preko granice i hapseć i demonstrante na teritoriji Srbije. Mađarski mediji su, poput jednog broja marginalnih nacionalistič kih propagandnih mlinova u Srbiji, dali svoj doprinos rasistič koj paranoji objavljujuć i lude senzacionalistič ke prič e, u koje mož e da poveruje samo retardirano dete. Takve prič e govore pre svega o mentalnom sklopu ljudi koji danas vladaju Mađarskom. Zahvaljujuć i Orbanovom „radu“, Angela Merkel i nemač ki establiš ment su mogli u poč etku da priuš te sebi slanje poruka dobrodoš lice izbeglicama u javnosti dok su istovremeno zahtevali da se ti ljudi zaustave u pogranič nim zemljama, svim raspolož ivim sredstvima. Samo naivac bi mogao poverovati da su Mađarska i Bugarska sluč ajno i nezavisno simultano krenule u podizanje

KRITIKA ograda na svojim granicama. Cak i to naivno uverenje brzo pada pred č injenicom da su osnivač i EU potpuno promenili prič u nakon proboja prvog bedema Tvrđave Evrope zajednič kim naporima izbeglica i pokreta solidarnosti evropskih naroda koji ž ele da im pomognu da stignu na odrediš te. Tada su naglo i zemlje centra poč ele da lič e na „mlade demokratije“, praktič no odbacujuć i Sengen i uvodeć i novu evropsku vrednost – svako za sebe.

Reagovanje naroda Već ina evropski vlada nije rač unala na neverovatnu i predivnu spontanu reakciju na „izbeglič ku krizu“ od strane masa obič nih radnih ljudi š irom Evrope. Uprkos decenija kljukanja raznim vidovima ksenofobnih, posebno islamofobnih laž i, narod Evrope je prikazao zadivljujuć u solidarnost. Hiljade ljudi su donirale viš ak odeć e i kupovale hranu i druge potrepš tine, na desetine ljudi su se javile da volontiraju u izbeglič kim kampovima. Kada sam stigao na Horgoš , oč ekivao sam da već ina volontera budu iz Srbije, ali sam uskoro video da to nije sluč aj, Već ina volontera iz Srbije su ostali u Beogradu, gde je već postojala š iroka mrež a solidarnosti i pomoć i. Jedan od centara koji prednjač i u ovom humanom angaž ovanju je savamalsko Miksališ te. Sto se tič e Horgoš a, volonteri iz Ceš ke, SAD, Svedske, Britanije i mnogih drugih zemalja su se organizovali da dođu i uč ine sve š to mogu kako bi ž ivot izbeglica uč inili podnoš ljivijim. Cele noć i, sa minimumom sna, volonteri – NVO i samostalni – borili su se da obezbede š atore, ć ebad, vreć e za spavanje za š to viš e ljudi, kao i makar jedan kuvani obrok dnevno. U odsustvu ozbiljnije zvanič ne infrastruktre, skvotirali smo napuš teni restoran na granič n om prelazu, koji je sada služ io kao centar za aktivnosti i boravak volontera. Volonterski smeš taj se od izbeglič kog razlikovao samo po tome š to smo spavali – ako smo spavali – u zatvorenom prostoru. Van toga, jeli smo istu hranu, spavali u istim vreć ama za spavanje i borili se za isti cilj. Među najtraž enijim dobrima u kampu su bile informacije i internet. Kada se proč ulo da imam besplatan hotspot na svom telefonu, shvatio sam da nije realno oč ekivati da ć e baterija ikada biti napunjena viš e od


KRITIKA

8

20%. WhatsApp, Vajber i Fejsbuk bili su veliki izvori utehe jer su preko njih izbeglice mogle da saznaju š ta se deš ava sa bliskim ljudima od kojih su se odvojili tokom seobe, ili pak da jave tim ljudima da su ž ivi i zdravi. Internet je takođe bio i glavni izvor vesti o novim rutama za seobu. Nove vesti su pristizale stalno i svi smo se trudili da razdvojimo glasine od č injenica.

„Hvala ti, Srbijo!“ Na prvi pogled, pozicija Vlade Srbije prema izbeglicama mož e delovati neoč ekivano progresivno. Nasuprot politici ksenofobije zemalja u okruž enju, posebno Makedonije i Mađarske, Srbija je uspela da nastupi kao utoč iš te, gde se njihova prava poš tuju. Cak su i mejnstrim mediji č esto povlač ili paralele između sadaš njih izbeglica i srpskih izbeglica iz građanskog rata 90-ih. Iz toga razloga je jedan od najč eš ćih poklič a među izbeglicama bio „Thank you, Serbia“ – „Hvala ti, Srbijo!“. Cak su ga i deca znala. I z a ova k vo g p o n a š a n j a s t o j i , naravno, kratkoroč ni politič ki pro it koji je Vuč ić , poznati š ovinista, ispravno uoč io. Tanko uvijenim licemerjem i do pola ispruž enom rukom prema izbeglicama – imajmo u vidu da je logistič ka podrš ka bila minimalna i zavisila uglavnom od samopregornog neprestanog rada zdravstvenih radnika na terenu i ogromnih napora volontera – rež im nastoji da na brzinu prikupi politič ke bodove koji ć e mu poveć ati popularnost kod kuć e, a mož da i pruž iti povoljniju pregovarač ku poziciju u raznim regionalnim sporovima. Svaki put kada se burž oaski politič a r nasmeš i, to je samo razgibavanje vilice pred ugriz.

Protest Nakon pokuš aja proboja mađarske ograde 16. septembra i sukoba sa mađarskom policijom, š to se pokazalo previš e rizič nim i opasnim, izbeglice su, predvođene jednim izuzetno racionalnim i stalož enim sirijskim Kurdom, organizovale mirne demonstracije. Veliki broj njih je seo pred mađarsku ogradu, na naš oj strani granice, dok se jedan manji deo uhvatio pod ruke i napravio ž ivu ogradu. Protest je poč eo kao nem i dogovor je bio da se jedno vreme ne daju nikakve izjave, da se niš ta ne uzvikuje,

da, tako reć i, pustimo da tiš ina odzvanja. Uč esnici koji su sedeli su nosili komade kartona sa rukom ispisanim parolama na nesavrš enom engleskom jeziku – parolama o miru, solidarnosti i molbama za pomoć i bezbedan prolaz. Kada sam uoč io protest, pitao sam za dozvolu da se priključ im ljudskoj ogradi, š to su demonstranti vrlo rado prihvatili. Bilo im je drago š to neko od „domać ih“ stoji uz njih i doslovno. Tokom stajanja u ogradi sam u ruci drž ao zastavu Marksistič ke organizacije „Crveni“, za koju sam objasnio izbeglicama š ta predstavlja. Iako dobar deo njih nije znao precizno š ta sve podrazumeva komunizam, prihvatili su zastavu Crvenih i raš irili je, č ineć i je tako sastavnim delom protesta. Zbog moje spremnosti da stojim uz njih na protestu i zbog mog relativno dobrog znanja engleskog jezika, demonstranti su me izabrali za glasnogovornika protesta i


9

zamolili me da razgovaram sa medijima kada prođe nema faza. Jedan od razloga zbog kojih su mi ukazali ovo poverenje jeste i č injenica da sam sve vreme poš tovao dogovor o tiš ini odolevajuć i raznim pokuš ajima medija da me intervjuiš u i dobiju bilo kakvu izjavu. Reagovanje medija je bilo predvidivo, baš onakvo kakvo je oč ekivao pomenuti organizator. Genijalnost njegove ideje se ogledala u č injenici da je samo sat vremena protestne tiš ine bilo dovoljno da mediji poč nu kao na iglama da se bore da dobiju bilo kakvu izjavu. Jedan posebno tupav novinar Rojtersa, Britanac, priš ao mi je i prekornim tonom pitao, bez trunke blama: „Jesi li ti organizovao ove ljude?“. Bilo me je sramota u njegovo ime zbog rasistič ke snishodljivosti i idiotizma, koji su isijavali iz tog pitanja. Upravo je ta glupost i ta razvedenost od stvarnosti usled robovanja vladajuć oj ideologiji, razlog zbog kojeg se mejnstrim japi „novinari“ danas smatraju smeš nim i detinjastim klovnovima od strane obič nih ljudi. Bilo je i pokuš aja da se malicioznim provokacijama izmami krš enje dogovora o tiš ini. Jedna novinarka, takođe iz Britanije, pokuš ala je da apeluje na moju sujetu: „Ah, znač i, ti si gluvonem“, dedukovala je ova vrsna logič arka. Klimnuo sam glavom pre nego š to se udaljila. Kada je period tiš ine bio gotov, vođe protesta su objasnile medijima da mogu da razgovaraju samo sa mnom. Odgovarao sam na pitanja isključ ivo na engleskom jeziku, č ak i u razgovoru sa srpskim i mađarskim novinarima, buduć i da je to bio jedini nač in da ljudi koji su mi poverili mandat razumeju š ta govorim. Prilikom razgovora sa medijima, bilo

KRITIKA

mi je važ no da moji odgovori odraž avaju dostojanstvo i ponos izbeglica. Stoga sam odbijao da dajem odgovore na besmislena pitanja, poput „Koji su vaš i zahtevi?“, te bih samo rekao da se zahtevi izbeglica nisu promenili od poč etka krize i da su jasni svakome ko poseduje minimum ljudske pristojnosti. Nekolicina reportera su pokuš ali da skrenu sa teme protesta i da razgovaraju o meni, Crvenima i naš oj zastavi. Da bih izaš ao sa time na kraj, odbijao sam da kaž em bilo š ta o sebi ili organizaciji kojoj pripadam, sve dok ne budem prethodno dao intervju o izbeglič kom protestu. Naravno, protest je kopnio kako su ljudi u talasima odlazili u Hrvatsku, uprkos iznuđivač kim cenama autobusa. Pa ipak, trajao je do poslednjeg dana boravka izbeglica na Horgoš u i predstavlja primer č vrstine volje i hrabrosti koju ti ljudi pokazuju suoč avajuć i se sa groznim ž ivotnim okolnostima. Ograda oko Tvrđave Evrope ih nije zadrž ala i već i na njih su danas u Nemač koj – barem prema poslednjim porukama koje mi š alju oni sa kojima sam ostao u kontaktu. Otvaranje puta preko Hrvatske i Slovenije je bila velika pobeda i volim da mislim da je ono š to smo radili na Horgoš u u tome imalo udela, ma koliko mali taj udeo bio.

Šta marksisti treba da rade Na granič nom prelazu ReskeHorgoš mož da viš e nema izbeglica, ali izbeglič ko pitanje i dalje ostaje otvoreno. Ljudi koji su uspeli da dođu do zemalja evropskog centra suoč i ć e se sa novim skupom izazova, kao š to su integracija i z a p o š l j ava n j e . O va dva s e n e s m e j u


KRITIKA posmatrati odvojeno. Radnič ka klasa Evrope i sveta se kreć e ka krupnim događajima. Uloga izbeglič kih radnika u tim događajima ć e biti znatna i određena najveć im delom stavom radnič kih organizacija prema njima i njihovim problemima. Baza radnič kog pokreta mora razumeti da se problemi sa kojima se danas radniš tvo suoč ava ne mogu reš iti reakcionarnim i ksenofobnim pozivima na ogranič avanje imigracije. Sto viš e vođstvo radnič kog pokreta bude iš lo niz tu stazu, to ć e viš e zaglibiti u poziciji branilaca izmaš tanog „nacionalnog interesa“, š to ć e ih, pak, voditi ka pristajanju na razne ustupke prema gazdama i politici klasne kapitulacije pred sve rigidnijim antiradnič kim merama svojih vlada. Kapitalisti vladaju nad nama tako š to nas drž e podeljenima po naciji, veri, rodu i drugim odlikama od sekundarnog znač aja. Radnič k i pokret je zasnovan na svesti o č injenici da se radnič ki interesi mogu odbraniti samo kolektivnom borbom protiv poslodavaca, nasuprot individualnoj konkurenciji jednih protiv drugih. Jedinstvo je ključ ni izvor snage radnič ke klase. Ono ne sme biti polovič no, ne mož e važ iti samo za probranu grupu. Ova prosta istina mora biti temelj odnosa radnič kog pokreta prema izbeglič kim radnicima – jedini nač in da se spreč i njihova instrumentalizacija od strane gazda jeste da budu integrisani u radnič ki pokret š to brž e i š to je e ikasnije moguć e. Velika već ina izbeglič kih radnika neć e raditi

10

duž e za manju platu ukoliko im bude pruž ena zaš tita od strane radnič kog pokreta i ukoliko budu upoznati sa svojim pravima i uključ eni u borbu za ta prava. Staviš e, pitanje zapoš ljavanja izbeglica mož e jedino biti reš eno u sklopu opš te strategije za postizanje pune zaposlenosti. Sa druge strane, nač in na koji neka drž ava tretira izbeglice je uvek samo vež ba za tretiranje domać ih beskuć nika, nezaposlenih i, na posletku, osiromaš enih i oslabljenih zaposlenih radnika. Zato je takođe od suš tinskog znač aja za levicu da odbaci sve partikularistič ke iluzije i prihvati izbeglič ke radnike kao prirodne saveznike i viš e – kao n a j n ov i j e ko l e g e i d r u g ove u b o rb i . Najopasnija zamka za levicu u ovoj situaciji jeste zamka oportunizma i laž ni utisak da ć e levica nekako uč vrstiti svoj polož aj među domać im radnicima time š to ć e iskazati razumevanje za ksenofobiju, ma koliko razvodnjeno. Svaki takav pokuš aj ć e samo stvoriti unutraš nji sukob i otuđiti izbeglič ke radnike gurajuć i ih u kandž e burž uja, dok ć e vođstvo radnič k og pokreta naterati na postepeno i sve brž e povlač enje pred raznim antiradnič kim merama u ime „č uvanja mira“ i odbrane „nacionalne bezbednosti“ usled pooš travanja nacionalnih tenzija. Jedini pobednik u takvom scenariju jeste kapitalistič ka elita. Tokom protesta na Reske-Horgoš u, diskutovao sam sa demonstrantima i slož ili smo se da politič ka sadrž ina protesta treba


11

KRITIKA

da povezuje probleme izbeglica sa problemima koji već pogađaju domać e stanovniš tvo Evrope. Izbeglice su me pitale da im predlož im parole i pesme na mađarskom jeziku, koje bi bile upuć ene Mađarima i drugim narodima Evrope, kao poziv na solidarnost i dokaz da im izbeglice ne predstavljaju nikakvu pretnju. Zato smo pevali mađarske antifaš istič ke pesme (gde sam, naž alost, ja morao da vodim pesmu, dok su ostali uglavnom uskakali na refren i udarali ritam). Nakon toga, dogovorili smo se da skandiramo „Free, free Hungary!“ („Oslobodite, oslobodite Mađarsku!“) dajuć i do znanja da ograde ne drž e samo izbeglice vani, već doprinose stvaranju represivne atmosfere i jač a nju Orbanovog rež ima. Takođe smo se slož ili da skandiramo stari s l o g a n j u g o s l ove n s k i h ko m u n i s t a – „Bratstvo, jedinstvo!“ – na srpskohrvatskom i engleskom jeziku, kako bismo istakli internacionalistič ko nasleđe naroda Jugoslavije i ostatka Evrope. Iako mnoge izbeglice dolaze iz donekle konzervativnih i vrlo religioznih zajednica, bili su viš e nego otvoreni da č uju o komunizmu, ne samo zbog ispravnosti komunistič ke teorije, već i jer su iz mog doprinosa njihovim naporima videli kako se komunisti ponaš aju u praksi. Cak i ljudi koji su u poč etku imali otklon i negativan stav o Karlu Marksu, kao „bezbož niku“, bili su makar voljni da č uju kontraargumente jer ih je interesovalo kako je to mene upravo marksizam motivisao da stojim u solidarnosti sa njima i doprinesem njihovoj borbi. Nuž no je, stoga, da radnič ki pokret zauzme beskompromisan stav protiv bilo kakvih ogranič enja slobode kretanja i da brani politiku otvorenih granica i zajamč ena prava svih izbeglica da ž ive u zemlji koju sami izaberu, sa pristupom javno inansiranom programu integracije i radnom mestu na kojem mogu da budu č l anovi sindikata. Internacionalizam nije samo stvar sentimenta, već i stvar razumevanja politič ke realnosti i prihvatanja najboljeg nač i na odbrane radnič kih interesa, koji se jedino mogu braniti s uspehom ako se brane za dobrobit svih radnih ljudi. Filip Šaćirović

Ukratko:

O Horgošu i javnim nastupima Nakon nereda na graničnom prelazu Horgoš, koji je izazvala mađarska policija (dan ranije), naš drug se priključuje izbeglicama koje ga, kao čoveka kome veruju, a u opravdanom strahu od javnih nastupa, biraju da u njihovo ime saopšti njihove ciljeve - što on i čini, govoreći na engleskom jeziku kako bi ga svi razumeli. Razlog našeg prisustva na Horgošu, pored humanog, je i da uputimo poruku radničkoj klasi Srbije da je internacionalizam jedini okvir u kome ona može politički da deluje u vlastitom interesu. S tim u vezi, radnička Srbija je, uzimjući sve u obzir, bila toga svesna ili ne, tih dana bila prisutna na Horgošu. Obaveza komunista je da ukoliko dođe do radikalizacije protesta od strane masa, a to se na Horgošu desilo dan ranije, podrže koliko god su u mogućnosti tu radikalizaciju, a ne da utiču na smirivanje situacije ili se držie po strani. To je razlog zašto se naš drug tih dana našao u prvim redovima odbrane interesa ovih ljudi. Dule Marinković


KRITIKA

12

Zašto treba biti komunista "U stanju smo da dosegnemo najudaljenije delove Sunčevog sistema, čak i da izmislimo automobile bez vozača, a ipak smo nemoćni da rešimo naše svakodnevne probleme." Koliko je ovo tač no? Cuda moderne nauke zaista su neverovatna, ali ne mož emo obezbediti dovoljno domova da bismo spreč ili da ljudi budu prisiljeni na ž ivot na ulici, ili da osiguramo pristojna radna mesta za naš u omladinu. Ovo nije problem sa kojim se suoč ava neka zaostala zemlja kojoj nedostaju sredstva. Ljudi pate od ove “ž ivotne” krize u Glazgovu, Njukastlu i Londonu isto kao i u Sao Paulu i Kairu. Sa druge strane, tipovi poput milijardera Donalda Trampa (koji ž eli da postane predsednič ki kandidat u SAD) i njegovih superbogatih prijatelja u Londonu i drugde, poseduju ine palate i stanove, vredne umetnič ke zbirke, viš emilionske super-jahte, luksuzne vozne parkove i putuju oko sveta u svojim privatnim mlaznjacima. Imaju vozač e i sluge koje trč kaju oko njih u svako doba dana i noć i. Koncentracija toliko mnogo bogatstva i moć i u tako malo ruku zaista oduzima dah. Sač ica od 85 ovih milijardera zajedno poseduju viš e bogatstva nego već ina stanovniš tva na planeti. Dok bogati jedu i piju u ekskluzivnim restoranima, sve već i broj radnih roditelja preskač e obroke kako bi spreč ili da im deca idu gladna u š kolu. Već ina obič nih ljudi sada je prisiljena da radi u dugim ili noć nim smenama, ako uopš te imaju tu sreć u da imaju radno mesto, samo da bi sastavili kraj sa krajem. Dok super bogati už ivaju u luksuzu, rahitis i tuberkuloza su se vratili u naš e osiromaš ene gradove. Dobrodoš li u druš tvo XXI veka.

Iz čista mira U n a š e m d r u š t v u p r o c v a t a i propasti, industrije se s vremena na vreme zatvaraju ili stavljaju u „naftalin“ (zatvoreno do daljnjeg sa moguć noš ć u ponovnog

otvaranja po potrebi, prim.prev), a radnici bivaju bač eni u socijalni program, poš to n j i h ove ve š t i n e v i š e n i s u p o t re b n e . Nezasposleni radnici zure u prazne fabrike. Mnogi od njih rade skrać ene sate sa smanjenim platama. Kao da je zemlja pogođena nekom vrstom prirodne katastrofe. Ljudi imaju potrebe, ali ne mogu da priuš te sebi da kupe stvari. Gde je racionalnost u svemu tome? Apologete kapitalizma kaž u da nema alternative ovoj periodič noj „kreativnoj destrukciji“. Ovo je nač in na koji trž iš te funkcioniš e – kao da je zatvaranje fabrika i ostavljanje ljudi bez radnog mesta puko kresanje nekoliko mrtvih listova sa drveta. „Ali to je u ljudskoj prirodi“, nastavljaju oni. „Uvek je tako bilo stoga ć e uvek tako i biti“, tvrde oni netač no. No, da li je u ljudskoj prirodi gledati ljude kako ž ive u strać arama ili kako se bore da opstanu na ulici, dok su imanja prazna, prepuš tena spekulativnim investicijama? Da li je ljudska priroda videti ljude kako gladuju dok se farmerima plać a da zemlju ostave neobrađenu? Da li je ljudska priroda da ljudi umiru samo zato š to ne mogu platiti lekove? Treba li jednostavno da prihvatimo naš u sudbinu kao š to nam se stalno ponavlja? Zaš to naš e ž ivote ne bismo planirali i organizovali tako da svako ima koristi od stvorenog bogatstva, a ne samo nekolicina? Ima dovoljno ljudi sa svim potrebnim veš tinama da se pozabave problemom. Mogu č ak i da poš alju raketu na Pluton i dalje, i da naprave još mnogo zadivljujuć i h stvari. Oč igledno je da postoji dovoljno kadrova, uključ ujuć i i one koji su trenutno na socijalnom programu. Izgradnja dovoljno domova za ž ivot ljudi bi trebalo da bude jednostavna stvar. Radimo to već dovoljno dugo. No, prič ekajte minut! Vlasnici stanova i građevinskih kompanija su poslovni ljudi. Ukoliko nemaju veliku, debelu zaradu oni neć e graditi domove onima kojima je to potrebno. Zarada je jedino š to ih zanima. Ako nema zarade, nema ni kuć a. Zapravo, š to je manje stanova, utoliko su duž e liste za č ekanje, cene rastu i zarađuju viš e


13

KRITIKA

novca. U ovom haotič nom svetu š to je viš e teš koć a i patnje, to se viš e pro ita zarađuje iz svega toga. Naravno, oni to ne bi baš tako objasnili. Umesto toga, trude se da sakriju š ta se deš ava.

Kazino kapitalizma Kapitaliste, koji manje-viš e poseduju sve, interesuje samo jedna stvar – pro it. Oni ne rade mnogo, ako uopš te rade. Mnogi bogati investitori upoš ljavaju menadž ere i rač unovođe da ulaž u njihov novac i paze na njega. Cak i kad bi ovi kapitalisti radili mnogo, oni zapravo ne proizvode niš ta od druš tvene vrednosti. Oni svoje bogatstvo dobijaju od rada drugih. Oni jedu, nose odeć u i ž ive u kuć ama koje su proizvod tuđeg rada, a za uzvrat ne nude niš ta. Radnici proizvedu mnogo viš e nego š to im se vrati u platama. Odatle potič e pro it. Radnici dobijaju tek dovoljno da izdrž e do sledeć e isplate. Takva eksploatacija nije tako oč igledna kao, recimo, u Srednjem veku, gde su kmetovi bili prisiljeni da rade besplatno na zemlji feudalca, ali je ista stvar. Kapitalisti zarađuju na svakakve nač ine, ali se sve svodi

na to da se dobije viš e rada za manje novca. U prethodnim vekovima kapitalisti su zapravo proizvodili neš to. Danas, oni ž ele zaradu bez muke koju podrazumeva proizvodnja. Ako pogledate listu bogatih Sandej Tajmsa, videć ete da već ina bogatih ljudi do novca dolazi putem nasledstva, imovine, osiguranja, bankarstva, inansijskih usluga, i sl. Malo njih zapravo proizvodi neš to. Oni kupuju i prodaju valute ili obveznice. Oni č ak trguju i „dž ank” obveznicama. Ne, nisu ih pokupili na buvljaku ili otpadu - to su inansijska potraž ivanja napravljena od strane institucija koje se smatraju visokorizič nim jer imaju velike dugove. Berza je manje-viš e kao kockarnica. Naž alost, egzistencija miliona zavisi od toga kako milijarder baci kockice. Nije li to sumanuto?! Sto se milijardera tič e, oni nikad ne gube stvarno. „Dilovanje“ je ovde ključ na reč i, a ne „proizvodnja“. To je ono š to donosi velike pare. Preuzimanja, akvizicije, otkupi; š ta vam padne na um, oni to rade. Svejedno je š ta kupuju, a š ta prodaju, bilo to oruž je za masovno uniš tenje ili neš to drugo. Prodali bi i svoju babu kad bi imali pro it od toga. Kao š to je jedan investicioni bankar rekao, sve određuje „neodoljiva pohlepa koja prož ima naš poslovni ž ivot“.


14

KRITIKA Kapitalisti: stvaraoci bogatstva ili paraziti? Uzmimo za primer milijardera Vorena Bafeta. Njegov biznis ima 67 milijardi dolara u gotovini da ulož i u akvizicije ili otkupljivanja kompanija. On je ovo opisao kako „lov na slonove“, hobi o kojem malo ko od nas zna bilo š ta. Gospodin Bafet uspeo je bolesnu tekstilna irmu da pretvori u najveć i konglomerat u SAD-u, s trž iš nom kapitalizacijom danas od 354 milijardi $. Za to je sigurno bilo potrebno mnogo otkupljivanja! Kompanija ima poslovanja koja obuhvataju osiguranje i pozajmljivanje, ž eleznicu, proizvodnju i energetske irme. U isto vreme ulaž e u mnoge druge velike kompanije. On je inansirao spajanje Kraft-a i Heinz-a, i preuzimanje kanadskog lanca kafe Tim Hortons od strane Burger King-a. Njegova poslednja akvizicija bila je Van Tuyl, američ ka mrež a autoprodaje koju je otkupio za 4,1 milijardu dolara. „Sa akvizicijom Van Tuyl-a mi sada posedujemo devet i po kompanija (Heinz predstavlja tu jednu polovinu) koje bi, da su nezavisne, bile na listi Fortune 500 (lista 500 korporacija iz SAD rangiranih prema bruto prihodu koju pravi magazin Fortune, prim. prev)“, napisao je ove godine gospodin Bafet u svojem godiš njem pismu deonič arima. „To nam ostavlja 490 i po riba u moru. Plovci su nam u vodi.“ Kako je gospodin Bafet mogao da zaradi toliki novac pecajuć i sam tolike biznise i „zanimacije“? Kapitalisti starog kova koji su pored toga š to su posedovali svoje biznise i upravljali njima, su skoro potpuno nestali. Umesto toga, danas, ljudi poput Bafeta zapoš ljavaju menadž ere da rade za njih. Ali ljudi poput Bafeta sigurno mnogo rade, zar ne? Sa svim tim preuzimanjima mora da su iscrpljeni na kraju dana. Međutim, pitanje je, da li je ovaj rad neophodan za zadatak proizvodnje pravog bogatstva? Dž on Streč i , međuratni poslanik Laburistič ke partije je pre viš e od pola veka vrlo dobro odgovorio na ova pitanja. „Hajde da zamislimo zemlju”, rekao je, „u kojoj svi putevi imaju naplatne rampe (iako su putevi tada, kao i danas, bili javno inansirani). Hajde da pretpostavimo da vlasnici tih naplatnih rampi ž ive pored svojih rampi.

Kada vozilo naiđe oni bi istrč ali i dizali i spuš tali rampu, usput uzimajuć i poprilič nu putarinu. Ekonomisti takve drž ave bi sigurno rekli da ti vlasnici naplatnih rampi zarade svaku paru koju dobiju. Ukazivali bi na č i njenicu da su oni radili veoma teš ko, izlazeć i u svim vremenskim prilikama da otvore svoje rampe i propuste saobrać aj. Sva ta aktivnost i visina putarine dokazali su, rekli bi ekonomisti, da su ovi marljivi preduzetnici sa naplatnim rampama neophodni. Toliko, da bi zemlja prestala da funkcioniš e bez njih ako bismo prestali da plać amo te visoke putarine tako zasluž nim građanima. Ukoliko bi iko pitao da li bi saobrać aj i dalje funkcionisao isto, ili č ak brž e, kad uopš te ne bi postojale naplatne rampe, toj osobi bilo reč eno da ni kom sluč aju ne postavlja tako drska pitanja.” To š to osoba radi marljivo i zaradi bogatstvo ne znač i da je taj posao od ikakve koristi. Ovo se ne odnosi na svet vlasnika naplatnih rampi, već na današ nje menadž ere hedž fondova (posebna vrsta investicionog fonda za ogranič en broj ulagač a sa š irokim spektrom investicionih i kupoprodajnih aktivnosti, prim. prev), spekulante valutama, zadrigle bankare i ostale investitorske ajkule, odnosno velike biznise uopš teno. Svi su oni isti. Samo im se nač in zarađivanja novca razlikuje. Jedan bogati izvrš ni direktor je naš a vremena opisao kao „eru nagrađivanja sebe tuđim novcem”. Oni ž ive luksuzno. Oni drž e vojsku pomoć nika koji titraju svakoj njihovoj potrebi kao robovi iz proš losti. Rad stotina hiljada kvali ikovanih radnika sa svakog kontinenta služ i da zadovolji potrebe svakog od tih parazita.

Hiperprodukcija Međutim, postoji problem: koliko god se oni davili u kavijaru i š ampanjcu, ne mogu lič no da potroš e svoje sve već e bogatstvo – č ak i to ima svoje granice. Mož e se ž iveti samo u jednoj palati ili voziti se samo jednom limuzinom. Stoga je već ina njihovog novca ulož eno u zaradu još viš e novca. Tuđim radom oni su stekli basnoslovna bogatstva. Oni zauzimaju najviš e polož aje u poslovanju, drž avi i politici. Oni su gornjih jedan posto druš tva, poput starih barona pljač kaš a. Oni su pripadnici viš e klase. Velika već i na bogatih su postali


15 bogati, ne radom, nego sreć om rođenja i nasledstva. Prič a o napredovanju od prosjač kog š tapa do bogatstva je najstarija urbana legenda. „Radi marljivo i jednog dana ć eš i ti biti bogat”, reč eno nam je. Mož da nekoliko osoba mož e da ispuž e iz radnič ke klase i udalji se od siromaš tva. Međutim, uzimajuć i u obzir kako kapitalizam funkcioniš e, radnici mogu da rade dugo i teš ko koliko god izič ki mogu da izdrž e, ali ć e uvek ostati radnici. Marljiv rad im neć e poboljš ati sudbinu, ali uč inić e gazde bogatijima. Danas, deo nacionalnog dohotka koji ide radniš tvu konstantno opada, dok deo koji ide kapitalu ubrzano raste. Proseč ni glavni izvrš ni direktor iz SAD je u 2013. godini zaradio 295,9 puta viš e nego proseč ni američ ki radnik, u poređenju sa 20 puta iz 1965. godine. U Britaniji proseč na plata najviš ih š efova je skoč ila na 5 miliona funti – 183 puta već a od radnič ke, sa 160 puta u 2010. godini. Top deset izvrš nih direktora je zajedno zaradilo 156 miliona funti. Ovo su neizbež ne posledice kapitalizma. Zakoni sistema deluju u i kroz anarhiju trž iš ta, kao š to je to Marks još davno objasnio. Ovi zakoni funkcioniš u iza leđa druš tvu, gde svako misli na sebe, a niko ne misli na sve. Kao rezultat toga kriza je neodvojiva od kapitalistič kog sistema. Glavna protivreč nost je ta da radnič ka klasa ne mož e da kupi svo bogatstvo koje je proizvela. Hiperprodukcija je inherentna sistemu. Kapitalizam je uspeo privremeno da prevaziđe ovaj problem, na mahove, kroz ulaganja, ali je i to doseglo svoje granice. Sve viš e i viš e proizvodnih kapaciteta znač i i već u proizvodnju robe za trž iš te koje se smanjuje. Otuda današ nja kriza.

Automatizacija i nezaposlenost Masovna nezaposlenost je postala normalna. Nezaposlenost preko 10% se smatra problemom, a 5% se smatra „punom zaposlenoš ću“! Milioni, posebno mladi, su ostavljeni da trule na socijalnoj pomoć i, njihovi talenti protrać e ni. Milioni lič n ih g o d i n a p o t e n c i j a l n e p ro i z vo d n j e j e protrać e no svake godine zbog nezaposlenosti. Sistem je u ć orsokaku... i stvari postaju gore. Izveš taj š kole „Oksford Martin“ iz 2013. procenjuje da postoji veliki rizik da

KRITIKA polovina radnih mesta nestane u roku od jedne ili dve decenije. Zamislite, polovina radnih mesta! Nestalo! Ovo je vezano za uvođenje automatizacije i š irenje upotrebe robota. Kakvo prokletstvo! Neverovatan napredak robotike bi mogao otvoriti novu perspektivu slobodi od mukotrpnog rada. Međutim, u kapitalizmu taj napredak daje suprotni ishod. Maš ine zamenjuju rad č ineć i ljude „suviš nim“, dok napor onih koji zadrž e posao postaje još već i. Viš e ne radimo da bismo ž iveli, već ž ivimo da bismo radili. Svi su na pokretnoj traci koja se ubrzava. Neke rad č ak odvede u rani grob. U proš losti je osoba koja je radila zarađivala dovoljno za celu porodicu. Sada je potrebno dvoje ili č ak i viš e, svaki sa po nekoliko poslovima sa nepunim radnim vremenom. Dok raditi postaje sve tež e i tež e, milijarderska klasa postaje basnoslovno bogata. „Moramo da poveć amo naš u produktivnost“, kaž u oni. Drugim reč ima, moramo da proizvodimo viš e sa manje radnika! Naravno da je to vrlo pro itabilno za gazde. Manje radnika koji proizvode viš e robe č ine se veoma „produktivnima“; a ko ć e da kupi te proizvode kad radnici ostanu bez posla? Roboti i nove maš ine ne mogu da kupuju i konzumiraju stvari. Opet završ avamo u krizi hiperprodukcije – ekonomija ludila današ njice. Paradoksalno je da imamo uređaje za uš tedu vremena viš e nego ikada, a ipak imamo manje vremena nego ikada pre. Ukoliko se koristi ispravno, automatizacija i robotika mogu da rade već inu manuelnog rada i da ukinu teret dugih sati rada za sve nas. Umesto da radimo duž e, kao sada, zamislite radnu nedelju sa samo tri sata rada dnevno, sa rastuć om platom. Zapravo, zaš to ne bismo imali radnu nedelju od 10 ili 5 ili č ak 1 sata? Nema nič ega š to mož e da nas zaustavi – resursi su tu. Međutim, da bismo to uradili trebalo bi da nacionalizujemo – ne male duć ane (kojima bismo pomogli da se iš čupaju iz stiska kiradž ija i banaka) – nego 150 najveć ih monopola koji u potpunosti dominiraju ekonomijom, zajedno sa bankama i inansijskim kuć ama. Neć emo dati nikakvu kompenzaciju tim zadriglim vlasnicima, jer nam već predugo siš u krv. Tada bismo sastavili demokratski plan proizvodnje zasnovan na potrebama naroda i


KRITIKA upregnuli sve resurse da obavimo posao. Proizvodnja zasnovana na potrebi, a ne pohlepi, bi podizala proizvodnju za 20-25% svake godine! Milijarde viš ka stvorenog bogatstva bi moglo biti upotrebljeno da se lansira program masovne gradnje stanova; da se stanarine skreš u na ne viš e nego 2% primanja (umesto današ njih 50%); da se uvede minimum primanja za sve; obezbediti besplatno gorivo i struju, javni prevoz, š to bi smanjilo zagađenje i popravilo naš e zdravlje (i znatno smanjilo pritisak na zdravstvenu uslugu). Gradili bismo viš e š kola i bolnica, obrazovanje bi bilo besplatno sa subvencijama za sve koji hoć e da nastave š kolovanje na univerzitetu.

Za demokratsko i racionalno planiranu ekonomiju Socijalistič ki planirana ekonomija bi mogla, ne samo da skrati radni dan, nego i da smanji godine odlaska u penziju. Uprkos monstruoznom birokratskom staljinistič kom rež imu, iz ruske ekonomije posle 1917. mogu da se naziru ogromne moguć nosti planirane ekonomije. Na primer, u deset godina od 1958. do 1968. u Rusiji je izgrađeno 100 miliona stanova, viš e nego u celoj Zapadnoj Evropi, Japanu i Sjedinjenim Drž avama zajedno. Zamislite š ta bi moglo da se ostvari u demokratskoj socijalistič koj

16

Britaniji sa demokratskim tradicijama britanskih radnika i visokim nivoom kulture i tehnike. „Ma to je ludač ka ideja“, kaž u kapitalisti. Istina, u kapitalzmu i ne mož emo da č inimo sve te divne stvari. One su u suprotnosti sa celom idejom proizvodnje za pro it. Zaš to onda ne odbaciti motiv pro ita? Upotreba automatizacije i slobodno vreme koje ta upotreba obezbeđuje bi ljudima dala moguć nost da sebe razviju u potpunosti. Po prvi put, oslobilo bi ljude da mogu da se uključ e u vođenje industrije i druš tva. Prava radnič ka demokratija, oslobođena bankara i kapitalista, bi cvetala. „Ali radnici ne mogu da upravljaju druš tvom“, kaž u oni. „A zaš to ne?“, pitamo mi. Radnici su ti koji odrađuju stvarni posao. Radnici ć e vam tač no reć i kako najbolje upravljati njihovim radnim mestom. Mogli da upravljaju njime mnogo bolje nego trenutne gazde. Naravno, nikada ne bi tako neš to predlož ili svojim š efovima jer bi ostali bez posla! „E ikasnost“ danas znač i kako napraviti viš e para za kapitaliste, sa manje radnika koji bi radili viš e posla. U racionalno planiranom druš tvu, e ikasnost bi znač ila ogromnu korist za sve. Naravno, pomoć tehnič a ra, IT analitič a ra i inž enjera je dobrodoš la u ovakvom poduhvatu. Nauč nici bi pomogli izgradnju boljeg sveta novim izumima koji bi š tedeli rad i dalje kratili radnu nedelju.


17

Ne bi bilo nezaposlenosti kad bi proizvodnja bila planirana Ogromna trać enja u kapitalizmu bila bi pobrisana u socijalistič koj planiranoj privredi. Danas, na primer, potroš nja na naoruž anje je postalo ogromni troš ak za druš tvo. Trenutno, postoji 15.700 bojevih glava na planeti za koje se zna, sa dovoljno snage da nas uniš te nekoliko puta. Vlade planiraju da u sledeć oj deceniji potroš e jedan trilion dolara na oruž je za masovno uniš tenje. Kakvo skandalozno trać enje! Bilo bi daleko bolje fabrike koje proizvode bombe preusmeriti na proizvodnju druš tvenokorisnih stvari i tako podić i ž ivotni standard. Naš e potencijalne resurse upotrebili bismo, ne za ratove i kon likte, već da poboljš amo naš e blagostanje. Talenat nauč nika ne bi bio trać ne na pravljenje već ih bombi i so isticiranijeg oruž ja, nego bi bio produktivan za sve nas.

Od svakog prema sposobnostima, svakome prema potrebama „Naš e demokratije bivaju sve viš e zarobljene od strane vladajuć e klase koja tež i održ anju svojih privilegija“, objasnio je Stiv Hilton, vodeć i politič ki strateg britanskih konzervativaca. „Ko god je na funkciji, isti ljudi vladaju. To je demokratija samo u imenu, koja funkcioniš e u interesu male elite, bez obzira na ishod izbora.“ Eto, pravo sa

KRITIKA izvora! Kapitalizam je sistem kojim upravljaju bogati u interesu bogatih. Umesto diktature bankara i kapitalista, imać emo demokratsko upravljanje od strane radnog naroda. Druš tvo radnika, kojim radnici upravljaju u interesu radnič ke klase. Socijalistič ko planiranje upotrebe resursa je put ka napretku. Kapitalisti, koji propovedaju vrline trž iš ta, ne primenjuju trž iš ne principe u svojim fabrikama i na radnim mestima. Tamo se planira sve do poslednje sitnice, uz pomoć najmodernije tehnologije. To je jedini nač in na koji se mož e organizovati fabrič ka proizvodnja. Tu trž iš nog sistema nema! Sve š to mi ž elimo jeste da se č itava privreda ustroji na takvoj, planskoj, osnovi, umesto da bude prepuš tena hirovima slepih trž iš nih sila. Naravno, pod planiranjem ne podrazumevamo diktate neizabranih menadž era, već demokratski angaž man svih. Ekonomske poluge druš tva – banke i krupna industrija – treba da budu preuzete bez nadoknade i treba ih staviti pod demokratsku radnič ku kontrolu i upravu. Tako bi vlast konač no bila u rukama obič nih ljudi. Ovo ć e nam omoguć iti da demokratski planiramo privredu i da konač no ž ivimo svoje ž ivote punim pluć ima. Umetnost i kultura, koji su danas mahom rezervisani za privilegovanu manjinu i one koje ta manjina reš i da sponzoriš e, bili bi tako dostupni najš irim narodnim masama, ne samo kao roba koja se konzumira, već i kao moguć nost za uč eš će u kulturnom stvaralaš tvu i vlastiti kulturni razvoj pojedinca. Razvoj produktivnosti i nestanak p o s l e d n j i h o s t a t a ka ka p i t a l i z m a b i , vremenom, omoguć i li druš tvu da bude zasnovano na principu „od svakog prema moguć nostima, svakome prema potrebama“. Drugim reč ima, besklasno druš tvo, zasnovano na solidarnosti i skladnom zadovoljavanju svač ijih potreba. Beda kapitalizam bi konač no mogla da završ i na đubriš tu istorije, a č oveč anstvo bi konač no moglo da zakorač i u buduć nost mira i napretka. Rob Sjuel Preveli i prilagodili: Eduard Bošnjak i Filip Šaćirović


KRITIKA

18

Svet:

Grčka: SIRIZA je dobila izbore, ali ovo nije mandat za štednju

S

iriza je dobila izbore za koje Cipras tvrdi da mu daju mandat za nastavak puta kojim je krenuo ovog ljeta, primjenu uslova koje mu diktira Trojka. Međutim, on ignoriš e važ an detalj da je vladajuć a koalicija (Siriza – Nezavisni Grci) ukupno izgubila 416 hiljada glasova ako uporedimo sa izborima u januaru. U procentima Siriza je osvojila 35,46% skoro jednako kao januarskih 36,3%, ali u apsolutnom smislu partija je izgubila 320 hiljada glasova. Nova Demokratija je osvojila 28%, skoro kao januarskih 27,8%, ali je i izgubila blizu 200 hiljada glasova. Ono š to je iskrivilo izborne rezultate je veliki broj onih koji nisu izaš li na izbore. U januaru 37% nije glasalo, a sada 43,5%, a od broja onih koji su izaš li na birališ ta 2,5% je ubacilo prazan listić . Tako da je ukupan broj onih koji nisu glasali 46%, skoro pola populacije. Ne smijemo zaboraviti da prema Clanu 51 grč kog Ustava: „Upotreba prava glasa je obavezna“. Uprkos zakonskoj obavezi, skoro pola populacije je odbilo da glasa. Ovo pokazuje dubinu razoč a renja među birač kim tijelom. U januaru su neki desnič arski komentatori pokuš ali omalovaž iti Sirizin rezultat, isticanjem č injenice da je 36% od ukupno 63% koji su glasali č ini manje od 23% glasač kog tijela koje je dalo podrš ku Sirizi. Tada je Siriza zastupala „Solunski program“ reformi i predstavljala se kao partija protiv Trojke, memoranduma i mjera š tednje. Ako istu logiku primjenimo danas, morali bismo reć i da 35,46% od ukupno 54% znač i samo 19,14% glasač kog tijela koje je ovaj put glasalo za Sirizu. Dalje, one partije koje su 20. jula glasale za novi Memorandum izgubile su ukupno 800 hiljada glasova. Ovo nije pravi mandat za š tednju koje vlada planira primjeniti u narednom periodu. Pravi izraz grč kog naroda je bio julski referendum, kada su ljudi osjetili da imaju partiju u vladi koja je spremna da se

suprotstavi Trojki. Taj osjeć aj je sada nestao, č ak i oni koji su i ovaj put glasali za Sirizu sada su rezignirani č injenicom da je š tednja sve š to se nudi. Oni se jednostavno nadaju da pod Ciprasom neć e biti tako oš tra. Ovi izbori pokazuju š ta se događa kada vodstvo radnič ke klase nije spremno da vodi borbu protiv kapitalistič ke klase koja kontroliš e ekonomiju. Nema srednjeg puta između onoga š to kapitalisti zahtjevaju i onoga š to radnič ka klasa treba. Tu lež i problem. Grč ka radnič ka klasa je uč inila sve š to je mogla: preko 30 generalnih š trajkova, mnoga masovna okupljanja i protesti, i glas za ono š to se tada č inilo a i mediji predstavljali kao „radikalno lijevu“ partiju. Siriza se u vrlo kratkom periodu popela od marginalne partije (4-5%) do pobjednika januarskih izbora. Ovaj meteorski uspjeh nije postignut zagovaranjem već potpunim ukidanjem mjera š tednje. Radikalni program reformi je omoguć io Sirizi pobjedu u januaru. Međutim, usvajanjem mjera š tednje koje je zahtjevala Trojka, Siriza je pod Ciprasom uspjela izgubiti preko 300 hiljada glasova. Cijeli scenario u Grč koj pokazuje pravu prirodu burž oaske demokratije. Partija zastupa program koji dolazi u kon likt sa interesima kapitalista i na tom programu je izabrana u vladu. U svega nekoliko mjeseci pod pritiskom kapitalista partija odbacuje program na osnovu kojega je izabrana i usvaja potpuno suprotan program od onoga za š ta je narod glasao. Program koji ć e Cipras sad provoditi je odluč en na drugom mjestu, kod velikih kapitalista Evrope. U č lanku koji je objavio Gardijan nalazi se zanimljiv naslov, „Neviđene sile: Ko god pobijedi na grč kim izborima morać e raditi u skladu sa direktivama ovog č ovjeka...“, z a t i m s l i j e d i p o d n a s l ov, „ H o l a n d s k i ekonomist Marten Vervej i njegova operativna grupa nadgledać e primjenu grč kih reformi za novi paket pomoć i“. Clanak dalje


19

objaš njava, „Ko god dođe u Maksimos palatu, služ benu atinsku rezidenciju grč kog premijera, poslije izbora, on neć e u nikakvom smislu voditi zemlju. Tu č ast umjesto njega ć e obavljati holandski ekonomist u Briselu sa titulom generalnog direktora u sekretarijatu Evropske komisije zaduž ene za strukturne reforme... Prema pisanju inansijskog nedeljnika Agore, Vervejova grupa od dvadeset ljudi ć e izraditi zakonodavstvo za skoro sve dijelove vladine politike, od korporativnog poreza na dobit i politike trž iš ta rada do zdravstvenog i socijalnog sistema... i pripremiti privremene izvješ taje tokom procjene ekonomije“. Posljednji Memorandum zahtjeva da 80% reformi mora proć i u grč ki zakon do kraja godine. To znač i da ć e grč ki narod biti pogođen mjerama š tednje u vrlo kratkom periodu. Stvari ć e biti puno drugač ije za par mjeseci. Nade da ć e Cipras „olakš ati bol“ ć e nestati i prava priroda onoga š to je potpisao postać e jasna svima. Tada ć e to biti drugač ija igra. Posljednji izborni rezultati su pokazatelj trenutne situacije. Grč k i izborni rezultati moraju se razumjeti u kontekstu raspolož enja, apatije i iscrpljenosti koja postoji u zemlji poslije pet godina mobilizacije i nade da se neš to mož e uraditi kako bi se zaustavila drakonska š tednja primjenjena nad grč kim radnim narodom. Grč ka je proš la kroz petogodiš nju politič ku nestabilnost prać e nu už asnom ekonomskom krizom, pet godina labavih

KRITIKA

koalicija, tehnokratskih vlada i prijevremenih izbora, a sa druge strane desetinama generalnih š trajkova, protesta i masovnih mobilizacija koji nisu doveli do nikakvih politič kih promjena. Na vrh svega toga doš lo je nekoliko bolnih mjeseci Sirizine vlade: stalne krize, pregovori, obrati, prać eni stalnim kolebanjima Sirizinog vodstva bez uvjerljivih dugoroč nih perspektiva. Zatim je slijedio referendum gdje je narod ustao protiv brutalne nacionalne i internacionalne politič ke i ekonomske kampanje. Svi ovi događaji, uprkos pokrenutom impulsu, završ ili su velikom kapitulacijom, gdje je Sirizina vlada pokazala potpunu bespomoć nost a da je NE na referendumu bio samo tigar od papira u rukama vlade. Revolucija je veliko troš enje ljudske energije i posljednjih nekoliko mjeseci su demoralisali i iscrpili mase, koje viš e ne vjeruju nijednoj partiji i samo ž ele da nastave sa svojim ž ivotima u bilo kakvoj stabilnosti. Ovo objaš njava apatiju i ekstremno visok broj neizlaska na izbore. Pobjeda Sirize je doš la zbog straha od ponovnog dolaska Nove Demokratije na vlast, posljednji djelić ljevič arstva koji Cipras posjeduje i njegovo obeć anje da ć e Siriza biti „najprogresivnija“ pro-memorandumska partija, č injenica da se ekonomski udar još nije osjetio, i č injenica da se nijedna znač ajna politič ka snaga nije pokazala kao uvjerljiva alternativa memorandumu.


KRITIKA Lijevo od Sirize, ni KKE (Komunistič ka partija Grč ke), ni nova partija Narodnog Jedinstva nisu napravile pomak. KKE je osvojila 5,5% glasova, isti procenat kao u januaru, ali u apsolutnom smislu izgubila je 37 hiljada glasova. Partija Narodnog Jedinstva koja je formirana od strane lijevog krila Sirize, 25 poslanika, osvojila je 155 hiljada glasova, samo 2,86%, 11 hiljada manje od 3% praga za ulazak u parlament. Antarsija je osvojila 0,85% glasova i potisnuta je na margine politič kih procesa u Grč koj. Oni su mislili da mogu dobiti Ciprasovom izdajom. U januaru su osvojili 39,411 ili 0,64%, a sada su dobili 45,937 hiljada glasova. Da su Narodno Jedinstvo i Antarsija napravile dogovor o zajednič kom izbornom frontu, mogli su imati viš e od 10 poslanika, predstavljajuć i tako glas lijeve opozicije u parlamentu. Sada nemaju niš ta. Manjak rasta KKE se mora objasniti njihovom sektaš kom politikom svih ovih godina. Iako su ispravno kritikovali Sirizu i partiju Narodnog Jedinstva, nisu pokuš ali primjeniti Lenjinovu taktiku Ujedinjenog Fronta. Nije dovoljno biti ispravan u teoriji; ona se mora dokazati u praksi. Mora se pokazati da KKE ž eli da osvoji vodstvo radnič kog pokreta, a to mož e biti ostvareno samo nuđenjem jedinstva drugim radnič kim partijama, ne vež uć i se za njihove reformistič ke tendencije, već postavljanjem zahtjeva u interesu radnič ke klase. Vodstvo KKE se zadovoljava proglaš avanjem drugih kao izdajnika i govorom da ć e sve biti dobro ako KKE raste. Partija je platila cijenu na ovim izborima zbog sektaš enja prema druš tvenim pokretima, drugim snagama na ljevici i prema NE kampu na referendumu. Na drugoj strani, Narodno Jedinstvo nije uspjelo zbog svog slabaš nog programa baziranog vrać anju na drahmu i protekcionistič kom obliku kapitalizma, č injenicom da su Lafazanis (birokrat koji se pokazao slabim kritič arem Sirize dok je bio u vladi) i druš tvo još uvijek povezano sa vladom i zahvać e no opš tim skepticizmom. Mnogi glasač i su pomislili zaš to glasati za jednu nepoznatu partiju kao š to je Narodno Jedinstvo koja se puno ne razlikuje od onoga š to je Cipras govorio prije nekoliko mjeseci. Vodstvo Narodnog Jedinstva je platilo vrlo visoku cijenu za svoj prethodni pristup Ciprasu unutar Sirize. U jednom trenutku već ina sirizinog CK-a, kao i politič ki

20

sekretarijat, omladinsko krilo Sirize i Sirizini kadrovi u sindikatima su bili protiv Ciprasa. Da je Lafazanis htio, mogao je pokrenuti borbu da preuzme Sirizu i osvoji već inu. Ali da bi to uradio morao je biti dosljedan proteklih osam mjeseci da bi uspio mobilisati č lanove partije. Umjesto toga, on je izabrao „prijateljski raskid“. Predao je Sirizu Ciprasu, koji je tada bio u manjini unutar partije. Ovakvo ponaš anje objaš njava zaš to mnogi na ljevici nisu vjerovali novoj partiji. Uprkos svim ovim poteš koć ama na ljevici, istina je da Cipras mora primjeniti memorandum koji ć e Grč ku odvesti u još dublju krizu koja ć e postati politič k i i ekonomski neodrž iva. Burž oaske partije su sada slabije nego ikad, podjeljene i delegetimisane i vladajuć a klasa se mora osloniti na Ciprasa kao svog jedinog preostalog saveznika. Burž oazija je previš e slaba da se sama odluč no nametne. Proljetne tenzije i udarac Ciprasove izdaje ć e proizvesti demoralisanje i stagnaciju određeni period, ali pod udarcima č ekić a krize radnič ka klasa ć e ponovo dignuti glavu. Sada ć e to uč initi na viš em nivou, zato š to ć e se to dogoditi poslije iskustva teš ke š kole pro-EU reformizma, koji se pokazao potpuno utopijskim. Zaključ c i Sirizinog debakla su jasni: Reforme se jedino mogu osvojiti kroz borbu i revolucionarne mjere. Ovo je bio poraz, ali takav da ć e u narednom periodu podić i za jednu recku nivo klasne borbe. Kao š to je Roza Luksemburg objasnila: „Cijeli put do socijalizma - š to se tič e revolucionarne borbe - je poploč an porazima. Ipak, u isto vrijeme, istorija neumoljivo marš ira, korak po korak, do konač ne pobjede! Gdje bi mi danas bili bez tih „poraza“, iz kojih smo izvlač ili istorijska iskustva, razumjevanje, snagu i idealizam? Danas, kada napredujemo prema konač noj bici proleterskog klasnog rata, stojimo na temeljima tih poraza; i to ne mož emo uraditi bez ijednog od njih, jer svaki doprinosi naš oj snazi i razumjevanju“. Ono š to je potrebno Grč koj danas nije ni plakanje ni smijeh već razumjevanje. Reformizam ne mož e zaustaviti sile š tednje. Potrebna je partija grč ke radnič ke klase koja mož e izvuć i zaključ k e iz ovih lekcija i objasniti radnicima i omladini da borba protiv š tednje ne mož e dovesti do uspješ nog kraja dok ne postane borba protiv kapitalistič kog sistema u cjelini.


21

KRITIKA

Poraz nije kraj prič e. To je jedan korak u procesu, konač ni završ etak zavisi od izgradnje znač ajne marksistič ke tendencije u okviru radnič kog i omladinskog pokreta Grč ke, tendencija koja mož e preuzeti i pokazati analizu i program marksizma prvo naprednim slojevima a onda i š irim djelovima radnič ke klase. Radikalni slojevi oko KKE, partije Narodnog Jedinstva, militantne omladine, ć e biti snage oko koje se mož e izgraditi prava revolucionarna partija grč ke radnič ke klase, ali prvo moramo razumjeti zaš to smo ovdje gdje smo sada. Postskript – Bilješ ka o Zlatnoj Zori: U posljednjem periodu od strane nekih na ljevici govori se o prijetnji Zlatne Zore kao indikaciji poveć anja glasova za desnicu, ali istina je da u posljednjim opš tim izborima broj apsolutnih glasova za Zlatnu Zoru stalno opada, maj 2012.: 440,966, jun 2012.: 426,025, januar 2015.: 388,387, septembar 2015.: 379,539 hiljada glasova. Ovo ne isključ uje moguć nost oporavka u buduć nosti kada mjere š tednje budu primjenjene nad grč kim narodom, ali za sada ne dobijaju iz trenutne situacije. Fred Veston i Arturo Rodrigez

U PRIPREMI prevod brošure Ted Grant

Kolonijalna revolucija i kineskosovjetski sukob


AKTIVIRAJTE SE! Kaž u da je napad najbolja odbrana. Kapitalizam je diskreditovan, sa svim svojim institucijama. On viš e niš ta ne mož e da ponudi radnič koj klasi i omladini. Svi već oseć aju da je bolje druš tvo moguć e i neophodno. Sada je samo potrebno izboriti se za njega. Za to je potrebna organizacija sa jasno de inisanim politič kim principima i marksistič kim programom korenitog druš tvenog preobraž aja u interesu radne već ine. Doš lo je vreme da komunisti ponovo preuzmu inicijativu i da nastupaju otvoreno, sa ubeđenjem i bez straha. Istorijska prekretnica na kojoj se nalazimo zahteva masovnu akciju i doprinos najveć eg moguć eg broja radnih ljudi.

ogranak, zaš to ne bismo zajedno organizovali tribinu ili marksistič ku diskusionu grupu, kao prvi korak ka formiranju organizacije? Za viš e informacija o nač inima zajednič kog rada nam poš aljite mejl ili se javite na neki od naš ih telefona. Odš tampajte ili š erujte naš e tekstove, podiž ite nivo svog politič kog znanja i pomozite da se za nas i naš e ideje proč uje. Pomozite nam sa prevođenjem. Uvek nam treba pomoć pri prevođenju sa engleskog i drugih stranih jezika. Kontaktirajte nas da se dogovorimo oko č lanaka sa kojima biste nam mogli pomoć i.

Poš aljite nam tekst o situaciji u Vaš oj sredini, goruć im pitanjima, deš avanjima, š trajkovima itd. Pomozimo jedni drugima da probijemo medijsku blokadu i doprinesemo povezivanju srodnih borbi i š irenju solidarnosti. Tekstove mož emo, nakon diskusije sa Vama, objaviti na Možete se uključiti u naš rad na sledeće naš im glasilima „Crvenoj kritici“, „Klasnoj borbi“ i „Pobuni“. načine: Zato nemojte sedeti kod kuć e, ljuti na televizor i novine, gubeć i nadu i odajuć i se pesimizmu – pristupite Crvenima i borbi za komunistič ku buduć nost!

Kontakritajte nas i uključ ite se u rad nekog od naš ih lokalnih ogranaka.

Pomozite izgradnju revolucionarne radnič ke partije.

Ukoliko u Vaš oj sredini još uvek nemamo

Pristupite Crvenima!

+381612354572 (Beograd) +381645683355 (Sombor) +381631745275 (Niš ) +381643708245 (Golubac) +38765370834 (Banja Luka) crvenakritika@yahoo.com


Crvena kritika - oktobar 2015  

Mesečnik o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni.

Advertisement