Page 1

Godina II - Broj 14. || MART 2017.

50 din | 1 km | 4 hrk | 30 den

B E S P L A T N O || Solidarna donacija 0,5€

CRVENA

KRITIKA Izdaje Marksistička organizacija «Crveni»


Impressum

KRITIKA Mesečnik o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni Uredništvo: Goran Musić Filip Sać irović Miodrag Mijatović Antun Mavrak Dule Marinković Kontakt: redakcija@crvenakritika.org b: /m.o.crveni tw:@mo_crveni

(+381) 61 15 90 676 (Beograd) (+381) 64 56 83 355 (Sombor) (+381) 62 44 12 58 (Novi Sad) (+381) 64 37 08 245 (Golubac) (+387) 65 37 08 34 (Banja Luka) (+387) 60 318 54 68 (Tuzla) info: www.crvenakritika.org/stampanoizdanje

Sve prethodne brojeve Crvene kritike mož ete proč itati na naš em issuu pro ilu - www.issuu.com/crveni.

www.crvenakritika.org Podstičemo umnožavanje i deljenje.

O NAMA Crvena kritika je meseč ni č asopis Marksistič ke organizacije Crveni, organizacije radnika, studenata i uč enika okupljenih oko ideja marksizma, sa ciljem da organizuju borbenu partiju radnič ke klase, sa marksistič kim programom korenitog druš tvenog preobraž aja u korist radnič ke klase, koja sač injava ogromnu već inu stanovniš tva svake civilizovane, industrijske zemlje. Građanski teoretič ari liberalnog i konzervativnog opredeljenja, od kojih su mnogi dojuč eraš nji „komunisti", već nas godinama ubeđuju kako je marksizam prevaziđen, a slobodno trž iš te nema alternativu. Kao primere uglavnom navode krah Sovjetskog Saveza i ostalih drž ava „realnog socijalizma". U stvarnosti, krah Istoč n og Bloka i slič n ih drž ava nije označ io diskreditovanje socijalizma, već bankrot staljinistič kih i staljinoidnih diktatura, koje su iskrivljavale marksizam i ideje Marksa, Engelsa i Lenjina, i koristili iskrivljene verzije njihovih teorija za otimanje vlasti iz ruku revolucionarnih radnika. Istina je, međutim, da je demokratija u samim osnovama socijalizma. Socijalizam mož e uspeti jedino ukoliko izraste iz najdemokratič nijeg oblika drž ave koji mož e postojati - iz masovne, radnič ke demokratije, iz demokratije koja poč iva na vlasti radnič kih saveta. Naš cilj jeste da rea irmiš emo marksizam kao kreativno i moć no oruđe za kritič ki i nauč ni pristup objaš njavanju i reš avanju goruć ih druš tvenih problema. Kapitalizam se pokazao kao antihumanistički sistem, u kojem su sve slobode žrtvovane slobodnom tržištu i koji ne poznaje druge društvene interese osim interesa šačice vlasnika krupnog kapitala. Iz svakodnevnog života se jasno zaključuje da u kapitalizmu velikoj većini ljudi sleduju samo beda i robovanje „poslodavcima“ zarad pukog preživljavanja. Nema razloga da ijedan radni čovek pristane na tako nešto. Drugačije društvo je moguće i neophodno!


2

KRITIKA Tema broja:

U ovom broju

Svi su isti! Za aktivni bojkot predsedničkih izbora! Filip Šaćirović

str. 3 Intervju:

Frančesko Merli: Ako mislite da je 2016. bila politički zemljotres - čekajte samo da vidite kakvim ćemo velikim događajima svjedočiti u bliskoj budućnosti! str. 18 Ekonomija:

Penziono pitanje u BiH

Seudin Kovačević

str. 24

Politika:

Univerzalni dohodak: utopijski san ili noćna mora liberala?Adam But

str. 28


Tema broja:

Svi su isti! Za aktivni bojkot predsedničkih izbora! Predsednik kao rezervni diktator

F

unkcija predsednika Republike ima mahom protokolarni karakter u mirnodopskim uslovima, uz taj izuzetak da mož e otež ati Narodnoj skupš tini da mimo procedure donosi zakone. Ovaj izuzetak po pravilu nije posebno znač ajan, buduć i da skupš tinska procedura i aktuelni ustavni poredak već omoguć avaju donoš enje č itavog niza zakona koji iz meseca u mesec pogorš avaju polož aj radnič ke klase, seljaka, penzionera i studenata i č ine da nam opstanak bude sve slož enija umetnost. Cemu onda uopš te funkcija predsednika Republike? Prvenstveno zato jer je različ itim frakcijama vladajuć e klase potrebna igura od simbolič nog autoriteta na polož aju u kojem mož e glumiti politič ku neutralnost i ceremonijalno ignorisati realne druš tvene podele frazama o drž avnom i nacionalnom jedinstvu. Drugim reč ima, jer je vladajuć oj klasi potrebna privremena i kastrirana verzija monarha. Ovaj uš trojeni monarh bi imao funkciju navodno neutralnog sudije na politič koj utakmici, koji bi se starao da stranač ke trzavice ne dođu do stadijuma u kojem bi iracionalnim zaoš travanjem borbe za vlast rastrzali č itav drž avni aparat i dovesti do uzajamnog uniš tenja. Bez takvog posredovanja i inalne „neutralne“ reč i o proglaš enju zakona, raspisivanju izbora ili sazivanju narodne skupš tine, postoji realna opasnost da, poneti suprotstavljenim interesima svojih stranač kih maš ina ili,

pak, svojih tajkunskih inansijera, lideri parlamentarnih stranaka u borbi za vlast pređu granice koje su sami sebi postavili i ugroze stabilnost kapitalistič kog poretka pokazujuć i u praksi da su ustavni poredak i aktuelni zakoni obavezujuć i samo za one elemente druš tva koji nisu dovoljno naoruž ani da bi se od te obaveze emancipovali, tj. da su mantre o „opš tem drž avnom interesu“, „nacionalnoj bezbednosti“ i „vladavini prava“, samo ideološ ka kocka š eć era, uz koju je lakš e progutati suš tinsku ulogu svake drž ave – golu silu u služ bi vladajuć e klase. Kako drugač ije objasniti č injenicu da se svaka vlada hvali svako malo kako „u interesu građana“ donosi „nepopularne mere“? Kod koga nepopularne, ako ne baš kod tih građana?! Kako drugač i je objasniti koriš ć e nje vanrednog stanja nakon ubistva Đinđić a, kojim su bili zabranjeni javni skupovi i š trajkovi i da se suš tinski svako malo u ovoj zemlji uvodi vanredno stanje, kada drž avnici imperijalistič kih zemalja svrate da periodič no obilaze svoju zajednič ku investicionu koloniju, iscepkanu na interesne sfere transnacionalnih kompanija? Kako drugač i je objasniti demonstraciju policijske sile svaki put kada radnici iz unutraš njosti dođu u Beograd da skrenu paž nju Vladi na sve gore uslove ž ivota i rada sa kojima se suoč avaju? Svako ko ima oč i da vidi i uš i da č uje odavno je već uvideo da ova drž ava, iako se zove Srbija kao najveć u pretnju „nacionalnom interesu“ vidi upravo – svoj narod. Razlog tome jeste č injenica da kapitalistič ka drž ava služ i u prvom redu kapitalistima i da je sve ono š to se podvodi pod „nacionalni interes“, pod „dobro za Srbiju“, od strane vlada-


KRITIKA juć ih politič ara, samo i jedino ono š to je dobro za privatne dž epove domać ih i stranih tajkuna. Interes već ine naroda nije neš to š to spada u taj „nacionalni interes“. Uloga predsednika je vrlo bitna u ovom sputavanju i disciplinovanju naroda. Pored one simbolič ne uloge, koja za cilj ima da nas uveri kako svi ipak nekako ž elimo isto i kako je drž ava – personi ikovana u predsedniku – iznad politič kih razlika i kako je od njih važ nija, predsednik je takođe vrhovni komandant vojske i tu funkciju mož e upotrebiti kako u ratnom stanju, tako i onda kada je neophodno da vojska posluž i kao dopuna policijskom aparatu, u sluč ajevima kada narod odluč i da zaista preuzime vlast i suverenitet u svoje ruke. Podsetimo se da vojska koju danas imamo nije vojska regruta, već profesionalna i da je po svom naoruž anju, sastavu i mentalitetu koji se u njoj gradi, slič nija nekom militarizovanom ogranku MUP-a, nego organizaciji koja č uva granice zemlje (uostalom, i obezbeđivanje granica je danas preuzela policija). Predsednik je,

KANDIDAT BR. 6 - AV!

dakle, tu da nas u „nacionalno jedinstvo“ uveri milom ili silom, već prema potrebi. On igra ulogu rezervnog diktatora, ulogu koja ć e tek izać i na videlo sa daljim zaoš travanjem socijalnih nemira.

Iznuđeni potez i šupljina stranke Aleksandra Vučića Uprkos izjavama da se neć e kandidovati za predsednika Srbije, Aleksandar Vuč ić je odluč io da se kandiduje. Da je Vuč ić laž ov nije nikakvo iznenađenje i u ovom sluč aju predstavlja sporednu stvar. Na kraju krajeva, kada vas neko laž e sistematski i ne baš inteligentno, vrlo brzo se postiž e efekat slič an govorenju istine – do č injenica dolazite time š to zaključ ite suprotno od onog š to ste č uli. Važ nije je pitanje zaš to je Vuč ić spreman da menja funkciju na kojoj poseduje stvarnu izvrš nu vlast za funkciju koja je mahom ceremonijalnog karaktera. Stvar je u tome š to nema nikog drugog za tu funkciju. Pouč en oč iglednim sukobom sa Tomislavom Nikolić e m,


KRITIKA Vuč ić je shvatio da na predsednič koj funkciji mora imati nekoga ko je i dovoljno autoritativan i dovoljno vidljiv u javnosti, ali i dovoljno posluš an – nekoga ko se neć e osiliti i zabiti mu nož u leđa. Predsednič ka funkcija se dobija pomoć u stranke, ali kada se jednom osvoji, njen nosilac stič e određeni vlastiti politič ki kapital i znatan stepen politič ke nezavisnosti. Ko zna š ta bi u takvim okolnostima, kada okusi vlastiti politič ki uticaj i moć , moglo pasti na pamet nekom od Vuč ić evih sledbenika. Ne, mnogo je lakš e kontrolisati premijera. Premijer zavisi od parlamentarne već ine, tj. od stranke koja ga je postavila. Vuč ić , koji još uvek č vrsto drž i već inu konaca u SNS-u, lakš e ć e moć i da pritegne novog premijera, nego novog predsednika. Istovremeno, Vuč ić ć e na predsednič koj funkciji biti u poziciji da se distancira od vladinih neuspeha, a da prigrabi dovoljno lovorika za svaki predstavljeni uspeh, ma koliko ovaj bio iktivan. To je lekcija koju je nauč io od rež ima Borisa Tadić a. Još jedna lekcija iz vremena Tadić e vog rež ima nam govori da, iako pretež no ceremonijalnog karaktera (izuzev u okolnostima o kojima je bilo reč i gore), funkcija predsednika republike ima ogroman simbolič ki kapital, a predsednič ki izbori se neretko tretiraju kao svojevrsni plebiscit građana o parlamentarnoj već ini (naravno, najjasniji plebiscit kod nas u ovom trenutku jeste stopa izlaznosti, tj. neizlaznosti). Poraz kandidata neke stranke na predsednič kim izborima č esto najavljuje poraz ili znatnu oslabljenost te stranke na sledeć i m parlamentarnim izborima. I ne samo š to ga najavljuje, već č esto mož e tom porazu i doprineti – setimo se kako je Demokratska stranka proš la nakon Tadić evog poraza. Vuč ić u je jasno da bi poraz na predsednič kim izborima dao novi vetar u jedra rivalskim strankama i da bi sledeć e parlamentarne izbore doč ekao znatno oslabljen, uz stalne sukobe sa novim predsednikom, gde bi taj novi predsednik bio u boljoj poziciji kao neko ko samo reaguje kritikom na š tetu koju pravi

vlada SNS i njenih satelita. Stvari za kritiku uopš te nema malo. Najpoznatija Vuč ić eva nepodopš tina je, svakako, revolveraš ko ruš enje objekata u Savamali. Uprkos zbunjenim jadikovkama Saš e Janković a i ž utih patkica (liberalnih glasnogovornika inicijative Ne davimo Beograd), te noć i nije „nestala drž ava“ i nije „suspendovana vladavina prava“, već se drž ava ispoljila u punoj sili ruš eć i autonoman umetnič ki prostor u ime privatne svojine i dajuć i nam svima doznanja kako namerava da tretira sve one koji smatraju da su kulturni prostori i pomoć ljudima u nevolji (poput velikog broja izbeglica kojima su ljudi iz sruš enog Miksališ ta pomagali od poč etka izbeglič ke krize) važ niji od pro ita. Mantranje o tome kako je Miksališ te bilo „bespravno sagrađeni objekat“ i kako se radilo o „prljavoj udž erici“, koja je ruž ila Beograd i koč ila izgradnju „velelepnog dela grada“, govori jako mnogo i o tome u č ijem interesu funkcioniš e današ nji pravni poredak i o tome kako premijer gleda na ljude koji ne mogu da priuš te š ljaš teć e zgradurine, a vala i o tome zaš to i premijer i aktuelni pravni poredak treba da prođu kao Savamala. Znatno je isprać ena bila i prič a sa lič nom kartom premijerovog brata i fantomskim irmama za koje i danas ostaje nejasno da li su pripadale Andreju Vuč ić u i zaš to je pokrenut postupak protiv tih irmi i tuž be za krađu identiteta tek kada je cela stvar izaš la na videlo u Skupš tini. Mada, ponekad su pitanja informativna koliko i odgovori. Drž avno nasilje u služ bi privatne svojine u Savamali i afere sa fantomskim irmama nisu, međutim, niti jedina, niti najgora ljaga na vladajuć em rež imu. Mnogo je monstruozniji bio Vuč i ć e v nastup u odbranu juž nokorejske kompanije Jura i sistematskog maltretiranja radnika u njenoj leskovač koj fabrici od strane korporativne vrhuš ke i njenih izvrš itelja. Vuč ić eva cinič na prič a o tome kako je trebalo da radnici Jure, umesto protesta, prvo dođu kod njega i da to reš e diskretno, iz koje je vrlo jasno da se radi


KRITIKA ili o glupanu koji ni o č emu nije obaveš ten, ili o besramnom laž ovu, sve uz pretnje tipa „Hoć ete da nam ne dođe Samsung?“, pokazuje nam da tom č oveku uopš te nije stalo ne samo do blagostanja, nego ni do minimuma dostojanstva radnih ljudi. Naprotiv, u svakom pokuš aju radnika da se izbore za minimalna prava i dostojanstvo, Vuč ić vidi samo svetinu koja mu kvari reality show time š to se usuđuje da stenje pod batinama ili da kaž e da je gladna. Daleko najozbiljnije posledice Vuč i ć evog rež ima imali su nemar i jeftino politikantstvo u vreme poplava 2014, kao i donoš enje novog Zakona o radu, o kojima smo u to vreme pisali. Kako bi se paž nja naroda sklonila od svih ovih razornih poteza, Vuč ić i njegova kamarila nas svakodnevno bombarduju kreiranom stvarnoš ću, tj. p r o p a g a n d n i m i z m i š l j o t i n a m a i performansima o kojekakvim pokuš ajima drž avnog udara protiv Njega, koji se deš avaju paralelno sa Njegovim upinjanjem da nam svima obezbedi bolji ž ivot – ž ivot koji mi uporno odbijamo da primetimo jer nas u tome ometaju silna socijalna beda, pad zaposlenosti i plata, kao i rast cena i daž bina. Povremeno se, naravno, održ ava i privid ratnog stanja sa komš ijskim drž avama, tek da se setimo da nas, ako mu se ć efne, Vuč ić mož e poslati i u rat radi č uvanja svoje fotelje i fotelja njegovih kompradorskih kolega u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji i na Kosovu. Pozoriš tance ne bi bilo potpuno bez renta-masa, gomila ljudi kojima je Vuč ić upropastio ž ivote da bi mogao da ih kupi za skromna i nedovoljno plać ena radna mesta i poslovič ne sendvič e, kao ni bez njegovih redovnih kenkanja na konferencijama za š tampu, ili, pak, bez armije botova koji se u sajberprostoru upinju da kucanjem š ablonskih komentara stvore sliku narodne oduš evljenosti rež imom savremenog srpskog kvislinga. Zaš to baš kvislinga? Nije da imamo koncentracione logore, nema ž utih traka oko jevrejskih ruku, protiv vlasti se mahom sme istupati otvoreno – odakle onda asocijacija na

Milana Nedić a i marionetsku vlast nemač ke okupacije? Upravo zbog ovog poslednjeg. Formiranjem koalicije oko SNS-a, zapadni imperijalizam je dobio dugo priž eljkivanu stabilnu satelitsku vlast. Vuč ić i Nikolić su, preuzimanjem (neo)liberalne ž vake o tome kako „Evropa nema alternativu“ i spajanjem te ž vake sa svojim š ovinistič kim staž om konač no uspeli da uspotave tranzicionu vlast kakvu su EU i NATO ovde priž eljkivali najmanje 30 godina. Lojalnost agendi privatizacije i odbrani interesa multinacionalnih kompanija, Vuč ić u je obezbedila podrš ku EU establiš menta, koji ne samo š to ž muri na to š to Vuč ić povremeno pada u nacionalistič ki trans, već deluje kao da takve ispade i podrž ava kao sjajan privid „nacionalnog“ karaktera jedne dresirane kompradorske vlasti. Vuč i ć eva koalicija oko SNS-a, dakle, predstavlja funkcionalni DOS, stabilnu (neo)liberalnu koaliciju koja je uspela da otrgnute elemente nacionalizma, izrasle na samostalnim apetitima srpske tajkunske elite 90-ih godina, vrati pod okrilje normalizovanog nacionalizma i dresiranog š ovinizma – onog koji ć e povremeno ujedati i lajati na komš ije (viš e lajati, naravno) i izmiš ljene zaverenike iz redova vlastitog naroda, ali koji ć e uvek pokorno š eniti pred svojim gospodarima iz Brisela i Vaš ingtona, ili, pak iz Moskve i Pekinga. Na slič an nač in je i Milan Nedić „branio srpstvo“ od izmiš ljenih neprijatelja iz hitlerovskocrkvenih teorija zavere dok je na srebrnom posluž avniku stvarnim neprijateljima – okupatorima – izruč ivao vlastiti narod. Razlika je, doduš e, u tome, š to Vuč ić eva Srbija nema jednog prepoznatljivog vojnog okupatora (š to, naravno, nije spreč ilo Vuč ić a da taj nedostatak prevaziđe sprijateljivš i se sa tri najozloglaš enija vinovnika bombardovanja SRJ 1999. godine, Blerom, Klintonom i Srederom), već je isparcelisana od opš tine od opš tine, od kvarta do kvarta, na interesne sfere i kolonijalne enklave, pod kontrolom Jure, Fiata, Kalcedonija grupe, Gazprom Njefta i brojnih drugih


KRITIKA belosvetskih izrabljivač a naš ih resursa i radnika. Takođe, razlika je i u tome š to je sadaš njim kapitalistič kim kompradorima na periferiji za sada dopuš teno da služ e ne dva, nego č itavu gomilu gospodara, dokle god posredni sukobi među imperijalistič kim silama ne poprime otvoreniji oblik. Vidimo koliko bi teš ko – č a k nemoguć e – bilo Vuč ić u da izađe na kraj sa nekim ko bi mu već inu ovih stvari spoč itavao sa pozicije koja je po autoritetu približ no ravna premijerskoj. Pobeda na predsednič kim izborima je, stoga, za njega imperativ. Vuč i ć u je takođe jasno da je okruž en jedinom moguć om vrstom ljudi koja je spremna da bude uz njega na vlasti - bandom bezlič nih i prezrenih pojava, koji bi za novac uradili sve i koji su dovoljno prizemni da to trapavije kriju od svojih rivala iz „opozicije“. Pojave poput Nebojš e Stefanović a Sline, Siniš e Malog i slič n ih velič i na nisu samo uprljane brojnim skandalima aferama od kojih je nekoliko puta i sam Vuč ić morao da se distancira, već su ujedno i ljudi liš eni č ak i one medijski napumpane harizme, bez trunke autoriteta, osim onoga koji na njih projektuje njihov š ef. Predsednič ki izbori nikako ne favorizuju takve tipove i vrlo je teš ko za rež im, koji je ulož io godine i ogromne sume novca u izgradnju Vuč i ć e vog imidž a jedinog ozbiljnog politič ara u zemlji (do te mere da je to za posledicu imalo dosta tač nu percepciju njegovih stranač kih kolega kao bezlič nih sektaš a potpuno posveć enih i podređenih Vođi), da sada preko noć i pokuš a da sklepa liderski imidž od nekog Malog ili neke Sline. Vuč ić u jedino preostaje da za predsednika ponudi sebe, a da na premijersko mesto postavi nekog od svojih pinokija. Za to mu drva ne fali. Vuč ić eva predizborna kampanja se suš tinski ne razlikuje od predizborne kampanje njegovih izazivač a . Njome dominira š irenje panike i straha od suparnič ke strane. Kao š to Vuč i ć evi konkurenti kao svoju najveć u vrlinu istič u da nisu Vuč ić , tako i Vuč ić kao svoju

najveć u vrlinu istič e da nije nijedan od njegovih protivnika, kako kaž e „DOSovih kandidata“ (iako je i on sam, videli smo, baš takav kandidat). Nekome mož e izgledati kao da su poruke u Vuč ić evoj kampanji politič ke jer se povremeno gađa brojkama i fotogra iš e sa kojekakvim stranim tajkunima. Međutim, nigde tu nema nimalo razrađenog politič kog programa, osim onih opš tih mesta koja se tič u nastavka neoliberalnih reformi (tj. kontrareformi jer su reforme neš to š to istorijski donosi napredak radnim ljudima, dok je neoliberalni zaokret upravo sistematsko ukidanje izborenih reformi i povratak u devetnaestovekovne odnose između burž uja i radnika). Sve drugo je personalizovano i potč injeno Vuč i ć evom svakodnevnom klackanju između plač u ć e poze maltretiranog deč aka i opake poze iskusnog š anera. Trebalo bi, međutim, imati u vidu da Vuč ić eva glavna snaga ne lež i u suludim spotovima. Propaganda ima određeni znač aj u pridobijanju jednog dela naivnih ljudi, koji su navikli da veruju televizoru. Ipak, ovih je sve manje jer je ž ivot sve tež e ignorisati kada se televizor isključ i. Vuč ić stoga igra na mnogo sigurnijoj osnovi – na klijentelizmu. Birač ko telo SNS-a i satelitskih stranaka se uopš te ne mora slagati sa njim, već mu se nudi š irok asortiman vrlo konkretnih bene icija, od namirnica i zdravstvene nege, sve do produž etka privremene obezbeđenosti radnog mesta. Buduć i da nastupa iz pozicije vlasti, Vuč i ć u ova politič k a trgovina obezbeđuje mnogo viš e š ansi od bilo kojeg pojedinač nog protivnika, koji nema radno mesto ili poslovič ni dž ak braš na da njima potkrepi svoju praznu prič u. Pri izboru između gomile gluposti i gomile gluposti i dž aka braš na, znatan broj ljudi ć e se opredeliti za dž ak braš na, a gluposti ć e naprosto ignorisati. Jač a startna pozicija pak ne mora nuž no biti garant Vuč ić eve pobede. To posebno važ i ukoliko dođe do drugog kruga. Ovo je za vladajuć u kliku najgori moguć i scenario i razlog sve već e panike Vuč ić a i njegovih slugu. Ta panika se mož e osetiti svugde, u


KRITIKA svakom saopš tenju javnosti SNS-a, u svakom oč ajnič kom govoru bilo samog Vuč ić a, koji sve tež e kontroliš e eksplozije besa, bilo trabanata poput Ivice Dač ić a, koji se upinju da dokaž u kako je Vuč ić nepobediv. Pobeda u prvom krugu im je neophodna da bi dokazali postojanje već inske podrš ke u narodu. Već sam ulazak u drugi krug bi dokazao da je narod velikom već inom protiv sadaš njeg rež ima – velikom jer se procentu glasova protiv Vuč ić a dodaje i procenat glasova onih koji nisu izaš li na izbore i koji se protive svim postojeć i m politič k im opcijama. Staviš e, nije isključ eno da bi u drugom krugu resantiman uperen protiv katastrofalne politike SNS-ove vlade i sve goreg kvaliteta ž ivota motivisao i jedan broj apstinenata da izađu i glasaju protiv. Na kraju krajeva, svaki klijentelistič ki rež im jeste klijentelistič ki baš zbog toga š to je velikoj već ini ljudi bez politič ke zaleđine sve loš ije iz godine u godinu i samo je pitanje vremena kada ć e oni koji nisu kupljeni (zajedno sa onima koji su kupljeni za premali iznos), pritisnuti sve opasnijom egzistencijalnom situacijom, reš iti da privilegovanima pomrse rač une. U vreme pisanja ovih redova, mediji izveš tavaju o daljem zaoš travanju socijalnih sukoba. Nakon š trajka novosadskih poš ta, u kojem se zahteva povratak plata koje su im zakinute novim merama š tednje i ukidanje vladine uredbe o nezapoš ljavanju novih radnika u javnom sektoru, izbio je i generalni š trajk u fabrici š inskih vozila „Goš a“, u Smederevskoj Palanci. Neposredan povod za š trajk je samoubistvo radnika Dragana Mladenović a, koji se ubio usled teš ke besparice. Zahtevi š trajkač a u „Goš i“ se tič u neisplać enih doprinosa, poreza, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, pa č ak i plata koje im se duguju. Premda je forma oba š trajka č isto ekonomistič ka, ona nije bez politič ke sadrž ine, makar ova bila i neizreč ena. Politič ki sadrž aj ova dva š trajka je već u tome š to predstavljaju nedvosmislenu osudu kako mera š tednji SNS rež ima, tako i privredne politike u

kojoj „inves-titori reš avaju sve“. Vuč ić eva Srbija je, dakle, rasulo i katastrofa za radnu već inu, baš kao š to je i pravi raj za domać u i stranu tajkunsku manjinu.

Histerična družina i lebdeća država Saše Jankovića Jedini razlog zaš to se to još uvek nije desilo jeste odbojan i prokazan karakter Vuč ić evih politič kih blizanaca (č ak sijamskih blizanaca) iz „opozicije“, koji su poč eli ekstremnu liberalizaciju nakon Petog oktobra. Jedan takav primer su stranke i lič nosti iz javnog ž ivota okupljene oko kandidature Saš e Janković a. Nuđenje tobož e nestranač kog kandidata (jer svaki kandidat koji postigne politič ki dogovor sa nekom strankom jeste nuž no stranač k i, imao č l ansku kartu ili ne) na apstraktnoj platformi pristojnosti i pravne drž ave bio je jedini nač in za Demokratsku stranku i njene simpatizere, saveznike i derivate da na ove izbore izađu sa makar teorijskom š ansom za pobedu. Svaki pokuš aj da se kandiduje neko ko je zvanič n o č l an omraž enih „ž utih“ bio bi debakl u samom svom zač etku. Isto tako, svaki pokuš aj da se predsednič kom programu da bilo kakva ozbiljna i konkretna politič ka sadrž ina bi suviš e podseć ao na potroš ene tranzicione bajke koje je pred pad Miloš ević a ispredao DOS i koje je danas u potpunosti preuzeo Vuč ić . Iz ovog razloga, pripadnici tvrdog jezgra stare liberalne građanš tine drž e se š to dalje od politike i insistiraju na apstrakcijama koje bi mogao da potpiš e svaki kandidat i svaki njegov glasač – apstrakcije poput pristojnosti, ustava i vladavine prava. Janković evu kampanju saž ima slogan „druž ina ili drž ava“, koji bi trebalo da otvori pitanje o tome š ta vlast jeste i š ta bi trebalo da bude. „Druž ina“ ovde predstavlja strukturu vlasti kojom rukovodi neka interesna grupa, koja se vlasti doč e pala sa ciljem da izgradi sistem privilegija za sebe, svoje sponzore i svoje klijente. Sa druge strane, „drž ava“


KRITIKA bi predstavljala strukturu vlasti kojom rukovode odgovorni ljudi, sa ciljem da svima obezbede jednaka prava i sa namerom da vladaju u najboljem interesu svih građana, to jest u nacionalnom interesu (gde je nacija shvać ena kao politič ka, a ne etnič ka zajednica, te obuhvata sve građane jedne nacionalne drž ave). Sve to lepo zvuč i na površ ini. Problemi, međutim, nastaju onda kada se postavi pitanje kako se tač no određuje interes svih građana i š ta bi on u praksi predstavljao. Ideja o vladavini prava je ideja o tome da su pred zakonom svi građani jednaki i da za zakon ne postoje klasne razlike. Zakon jednako tretira i kapitalistu i radnika i pripadnike onih prelaznih druš tvenih slojeva koji se nalaze između ove dve klase i koji se zajedno nazivaju srednjom klasom. Saš a Janković i njegove pristalice insistiraju da zakon danas nije jednak za sve i da je u tome koren svih naš ih druš tvenih problema. Drž ava, kaž u, ne radi svoj posao i ne postoji vladavina prava. Da li je to zaista sluč aj? Da li zakoni danas ne važ e jednako za sve? Pre nego š to

odgovorimo na to pitanje, imalo bi smisla postaviti još jedno pitanje: kakvi su ti zakoni o kojima govorimo? Primera radi, zakon koji garantuje privatnu svojinu je jednak i za onoga ko svojinu ima i za onoga ko je nema. U oba sluč aja, on garantuje vlasniku raspolaganje svojinom, a onome ko nije njen vlasnik to raspolaganje zabranjuje. Kada vlasnici svojine poš tuju ovaj zakon, oni pro itiraju. Kada radnici poš tuju ovaj zakon, njihova beda se uveć ava iz meseca u mesec. U ovom sluč aju, vladavina prava savrš eno odgovara domać im i stranim tajkunima. Dobro, ali š ta je sa korupcijom, š ta je sa zakonskim odredbama koje ipak donekle š tite radnike, a koje se ne primenjuju? Sta je sa nepoš tovanjem propisa, utajom poreza, podmić ivanjem politič ara itd? Imaju li gospoda dokaze i svedoke za te optuž be? Ako i imaju, zar je na njima da presude, zar to nije na sudovima? Ako je sudstvo korumpirano, imaju li gospoda dokaze za to? Pa i da imaju, zar ne treba samo sudstvo da presudi o tome je li korumpirano ili ne? Svako od nas je sasvim slobodan da

KANDIDAT BR. 1

SAŠA I DRUŽINA PRISTOJNIH


KRITIKA podmiti sud i da bude nevin po optuž bama za korupciju dok sud ne kaž e suprotno. Svako od nas je sasvim slobodan da podmiti ključ ne ljude u tuž ilaš tvu da batale njegov predmet – i svako od nas podlaž e zakonskoj kazni, ukoliko mu se taj zloč in dokaž e na sudu. Svako od nas je sasvim slobodan da podmaž e politič a re krupnim provizijama da bi jeftino otkupio neko preduzeć e i opustoš io njegove magacine, rasprodao njegove maš ine i na kraju iskoristio njegov plac kao građevinsko zemljiš te za trž ni centar ili neš to drugo. Svako od nas ć e krivič no odgovarati za to, ukoliko tuž ilaš tvo i sud to nađu za shodno. Isto tako, svakome od nas ć e stić i kazna za spavanje u parku, ili krađu hrane u prodavnici, ili š vercovanje u javnom prevozu, ili postavljenje tezge bez dozvole na ulici ili u blizini neke pijace. Potpuno ista kazna bi stigla i svakom tajkunu, ako bi on tako neš to uradio i ako bi tuž ilaš tvo i sud naš li za shodno da podignu optuž nicu i donesu presudu. Staviš e, zakon je toliko jednak za nas da baš svako od nas mož e za male pare otkupiti preduzeć e i biti investitor i preduzetnik, samo ako ispuni uslove koje mu je legalno i demokratski izabrana vlast postavila. Svako od nas je sasvim slobodan da bude gazda i da se zaš titi od napada na svoju svojinu, ukoliko mož e da dokaž e da mu ju je neko povredio. Zar ne vidite, gospodo građani? Vladavina prava i pravna drž ava su već tu. Problem je, kako vidimo iz prilož enog, u tome š to ni vladavina prava, ni pravna drž ava nisu ono za š ta se izdaju – nisu lebdeć i č ardaci ni na nebu ni na zemlji, već su mehanizmi klasne vladavine burž uja nad radnicima. Ravnopravnost svih građana nije tu da otkloni privilegije, već da ih sistematski ignoriš e. Pravna drž ava ne vidi druš tvene nejednakosti ne da bi ih time otklonila, već da bi time oprala od njih ruke i da bi ih priznala kao neminovnost. Zato i Saš a Janković i ostali kandidati bež e od politič kih pitanja kao đavo od krsta. Oni bež e od č injenice da se u

osnovama njihove politike podudaraju, pa zato pokuš avaju da kampanju svedu na nivo izbora za predsednika odeljenske zajednice – ko je ini deč ko, ko je kome simpatič niji, ko vrać a knjigu u biblioteku i sl. Prič a o vladavini prava bez prič e o tome ko donosi zakone i ko ima materijalne moguć nosti da te zakone sprovodi je prazna prič a. Predsednik, premijer i skupš tina koji poš tuju zakone i Ustav pogubni su za radnike dokle god taj Ustav i ti zakoni stoje č vrsto na strani kapitalista, dokle god su osmiš ljeni tako da radnici izvuku deblji kraj. Zbog toga je prič a Saš e Janković a potpuno promaš ena i ne mož e nuditi ama baš nikakvu alternativu postojeć em poretku – ona ni za trenutak ne napuš ta njegove okvire, niti na to pretenduje. Njegova lebdeć a drž ava bi isto tako branila interese kapitala, kao š to je brani i ova realna drž ava. Međutim, ova č injenica nije jasna protagonistima pokreta koji je Janković a izneo kao kandidata. Citava armija intelektualaca – novinara, glumaca, profesora, NVO aktivista itd. – u Janković u i lebdeć oj drž avi vidi poslednju nadu za svoj spas. To ima svoj razlog. Naime, baš ovi ljudi su pripadnici prelaznih slojeva srednje klase, koji su, bilo materijalnim stanjem, bilo socijalnim statusom, privilegovani u odnosu na radnič ke mase, a u potč injenom polož aju u odnosu na kapitaliste. Njihova socijalna pozicija diktira i njihovu ideologiju. Naime, ove dame i gospoda ž ele da sač uvaju svoju superiornost u odnosu na mase radnika, kao i š to ž ele priliku da se dalje penju na druš tvenoj lestvici i da budu u stanju da, m a k a r p o s o c i j a l n o m s t a t u s u i druš tvenom uticaju, pariraju kapitalistima. Oni su ubeđeni da na to imaju pravo jer su obrazovani i kulturni i jer predstavljaju kulturnu i intelektualnu elitu druš tva, kao š to kapitalisti predstavljaju ekonomsku. Ove dame i gospoda ne uviđaju da je razvojem civilizacije i masovnom proizvodnjom visokoobrazovanog kadra č itav njihov druš tveni sloj faktič ki pretvoren u sloj visokoob-


KRITIKA razovanih radnika, koji isto tako rade za nadnicu, bez obzira na to š to je ta nadnica č esto (mada ne nuž no) već a od radnič ke ili š to im se tradicionalno ukazuje već e poš tovanje. Pored toga, dame i gospoda iz srednje klase (ili, č ak mož emo već reć i, bivš e srednje klase) mahom su kao lič nosti formirani u duhu individualizma, gde se, č ak i kada rade u okviru neke š ire celine, međusobno nalaze u konkurenciji. Nisu samo priklješ teni između kapitalista i radnika, oni su uklješ teni i u međusobnom laktanju, gde je svaki od njih ubeđen da je među najboljima i da zasluž uje ne samo viš e, nego, pre svega, viš e nego ostali. Zato nije nikakvo č udo da se ovaj sloj ljudi ogromnom već inom opredeljuje za meritokratiju, vladavinu zasluž nih gde kao zasluž ne vide pre svega sebe. U tome lež i koren njihovog histerič nog k l i c a n j a d r ž a v i k o j a s t i m u l i š e „najbolje!!!“, kao i njihovog elitistič kog zgraž avanja nad „krezubima“, tj. nad ljudima koji zbog svog materijalnog stanja i socijalnog porekla nisu bili u moguć nosti da razviju određene higijenske navike, ili, pak da priuš te adekvatnu stomatološ ku negu. U tome lež i i koren slabe popularnosti Saš e Janković a. Njega njegov najuž i krug pristalica č ini odbojnim već ini stanovniš tva. Iza njegovog smirenog tona i skromnog nastupa, ljudi vide histerič nu nakostreš enost i zjapeć e okice srednjeklasnih laktaš a. Bez obzira na njihovu obrazovanost i upuć enost u politič ka zbivanja u zemlji i inostranstvu, ti ljudi nisu u stanju da se izmeste iz č a ure svojih lič n ih interesa. Njima je naprosto potrebno da jure himere i fantazije u kojima su oni glavni junaci. I tu vidimo ironič ni obrt u kampanji Saš e Janković a . Iza gesla „druž ina ili drž ava“ stoji samoizolovana i arogantna druž ina, koja odbija da shvati š ta je drž ava.

Orbanovske ambicije Vuka Jeremića Drugi antivuč ić evski kandidat iz tzv. građanskog tabora (iako su sve frakcije koje na ovim izborima uč estvuju građanske – tj. podrž avaju kapitalistič ko druš tveno uređenje) je Vuk Jeremić . Kada je reč o iluzijama koje njegovo birač ko telo gaji o pravnoj drž avi i promociji „najboljih!!!“, mala je razlika između Jeremić a i Saš e Janković a. Međutim za razliku od Janković a i janković evaca, koji se još uvek drž e utopijskih ideja o tolerantnom liberalizmu i „otvorenom druš tvu,“ Jeremić se


pretež no oslanja na desno krilo liberalne građanš tine, kojima Saš a Janković nije dovoljno nacionalista i ne nudi dovoljno č vrstu ruku. Jeremić rač una na podrš ku ma lo „ ozb ilj n ij e“, t j . ma lo ma n j e idealistič ke i malo viš e pragmatič n e struje u liberalnom miljeu. Ovoj struji su i pristojnost i meritokratija dragi kao i janković evcima, ali im je draž a nedosanjana ambicija o Srbiji kao diplomatskoj sili i „lideru u regionu“; o Srbiji koja u jednom trenutku postaje dovoljno uticajna na međunarodnom planu da bi mogla da se prema susednim drž avama ophodi sa pozicije moć i. Ova struja pati za Đinđić em, ali ne onim iz liberalnih ž itija, već za onim stvarnim, koji se nikad nije do kraja odrekao snova o regionalnom imperijalizmu i tvrdoj, autoritarnoj drž avi. Iako Vuk Jeremić govori č esto kritič ki i o EU i o NATO, iako č esto rado spominje Kinu i Rusiju kao potencijalne „partnere“ Srbije (pod „partnerstvom“ se, naravno, podrazumeva omoguć avanje njihovim k o m p a n i j a m a d a p o d p o v o l j n i m uslovima eksploatiš u naš e resurse i jeftinu radnu snagu), on je istovremeno i jedini kandidat koji se posebno fokusira na tzv. bezbednosna pitanja. Pitanja bezbednosti zemlje se guraju u prvi plan onda kada zemlji preti ratno stanje, kada ima problema sa teroristič kim napadima, ili, pak, kada se oč ekuju socijalni nemiri koje ć e standardni mehanizmi drž ave i njenih saradnika u sindikalnoj birokratiji teš ko biti u stanju da obuzdaju i kanališ u. Uprkos povremenim pumpanjima etnič kih tenzija prema Hrvatskoj i Kosovu, svima je jasno da se Srbija ne nalazi u neposrednoj opasnosti od rata. Na prvi pogled, isto je i sa pitanjem terorizma. Međutim, kada govori o bezbednosnim pitanjima, Vuk Jeremić ne govori o pretnjama uperenim protiv Srbije, već o pretnjama uperenim protiv svetskih sila, u prvom redu centralnih zemalja EU. O tome jasno svedoč e poruke koje je Jeremić poslao na mitingu u Subotici, gde je nastupio kao branilac rasistič ke politike i policijske drž ave

Viktora Orbana, rekavš i kako je boljikava ž ica podignuta jer Mađarska „nema poverenja“ u Srbiju, te kako srpska „Vlada nije u stanju da garantuje bezbednost svojim građanima“. Da li gospodin Jeremić misli na bezbednost od maltretiranja ulič n ih prodavaca od strane komunalne policije? Da li mož da misli na bezbednost neč i jeg doma i obezbeđenost od plenidbe i isterivanja na ulicu usled lihvarskih kredita? Da li misli na bezbednost ljudskih ž ivota usled adekvatne zdravstvene nege i kvalitetnog ž ivota, č iji je ključ an deo kvalitetno radno mesto? Naravno da ne! Nijedno od ovih stvarnih pitanja, koja pritiskaju obič ne radne ljude, Vuka Jeremić a ne interesuju. U njegovom privilegovanom svetu ovo i nisu problemi. Problem su, ni viš e, ni manje, nego izbeglice, ljudi koji bež e da spasu glave od ratova koje su im uvezli Jeremić evi partneri. Kada, dakle, govori o bezbednosti građana Srbije, Vuk Jeremić pokazuje da ga je za te građane baš briga i d a j e j e d i n a b e z b e d n o s t ko j a ga interesuje – bezbednost Berlina i ostatka Tvrđave Evrope. Vuk Jeremić bi se, kao predsednik, posvetio uč vrš ćivanju kapitalistič ke diktature u Srbiji po ugledu na onu Viktora Orbana ili Redž epa Tajipa Erdogana. Bila bi to Srbija ograđena bodljikavom ž icom sa do zuba naoruž anim policijskim patrolama – u pripravnosti da pripreti komš ijama, ali i vlastitom narodu, ukoliko bi ovaj krenuo da zahteva nekakve „populistič ke“ mere, kako se danas ž igoš u sve mere koje bi imale za cilj da, o už asa, urade neš to u interesu radnih ljudi. Jeremić , dakle, pretenduje da bude Vuč ić sa ljudskim likom, ali sa mnogo manje ljudskom č izmom. To je vidljivo iz č injenice da je, za razliku od Vuč ić a i Janković a, Jeremić najavio da ć e se, ukoliko bude izabran zalagati za promene ustava koje bi predsedniku dala već a ovlaš ć enja. Jeremić e ve orbanovsko-erdoganske ambicije nisu neš to š to se da svesti na lič ni karakter i ganjanje politič ke moć i. Jeremić u i krugovima koji ga inansiraju


KRITIKA je jasno da ć e svaka sledeć a vlast u Srbiji m o ra t i d a n a s t av i j o š b r u t a l n i j e budž etske rezove, još brž e privatizacije i, shodno tome, još masovnija otpuš tanja radnika u javnom sektoru. Takva politika ć e sigurno dovesti do novih eskalacija klasne borbe i za oč ekivati je da kapitalisti gledaju da tako neš to preduprede. Najoč igledniji mehanizam je svakako jač anje drž ave prelaskom na predsednič ki sistem. Međutim, gola represija nikad n e i d e s a m a . D a b i s e o d re đ e n e antisocijalne mere sprovele, potrebno je prvo stvoriti atmosferu linč a protiv grupacije koja ć e tim merama biti pogođena. Atmosfera linč a radnika u javnom sektoru je vezana za bauka partijskog zapoš ljavanja. Slič no prič i o vladavini prava i drž anju ustava, prič a o borbi protiv partijskog zapoš ljavanja deluje sasvim razumno. Sta mož e biti smislenije od toga da se svima obezbedi jednaka prilika za zapoš ljavanje i da niko ne bude favorizovan na osnovu pripadanja ili nepripadanja nekoj stranci! Partijsko zapoš ljavanje spreč ava kvali ikovanije ljude da dođu do radnih mesta na kojima bi bili svima nama od koristi, pa umesto njih na tim mestima dobijamo jedva kvali ikovane ljude, kojima je jedina kvali ikacija i preporuka to š to ih gura neka rež imska struktura. I tako nam onda, kaž e se, mladi talenti odlaze iz zemlje, a ostaju samo neki stranač ki botovi. Reš enje se podrazumeva – dalje smanjenje uloge drž ave u zapoš ljavanju, dalja privatizacija javnog sektora. Gazda ć e zaposliti prave ljude jer mu oni donose pro it. Pitanje koje se postavlja ovde je koliko je funkcionalna neka privreda, ukoliko je posla toliko malo da su stranke na vlasti u poziciji da koriste poslove za jač anje svoje baze? Cinjenica da ljudi bivaju prinuđeni da se uč lane u neku stranku da bi dobili trku za radno mesto govori da radnih mesta nema ni blizu dovoljno i da se radi o igri muzič kih stolica, gde na kraju uvek neko – u ovom sluč aju sve već i broj ljudi – ostane da stoji

kada muzika prestane da svira. U takvim okolnostima, gde se radi o stvarnom ž ivotu, mnogi ć e prihvatiti prisilno uč lanjivanje kao realnost protiv koje se, makar trenutno, ne mož e. Među njima č ak i nije nuž no da su svi, pa č ak ni već ina neš to katastrofalno nekvali ikovani, u prvom redu zato š to velika već ina poslova danas ne zahteva posebno visoke kvali ikacije, a potom i jer visoke kvali ikacije ne moraju nuž no znač iti principijelnost karaktera ili neslaganje sa politikom rež ima. Ljudi mogu biti odlič ni u svojoj struci, a nadasve slepi za politič ku analizu, ili prosto apolitič ni. Pa č ak i da je negativna selekcija toliko dominantna da su sluč ajevi kapitulacije kvali ikovanih pojedinaca zanemarljivi, na koji nač in se protiv toga mož e boriti u uslovima rastuć e nezaposlenosti? Kako spreč iti nekoga da bude partijski zaposlen? Zabraniti politič ku pripadnost svima zaposlenima? To je udar na politič ke slobode. Uvesti posebna tela koje bi ispitivale svaki pojedinač n i sluč aj? Ta tela bi opet morala da postavi vlast i imala bi toliko posla da bi verovatno sama postala novo steciš te partijski zaposlenih kadrova. Prič e o nezavisnim komisijama zvuč e lepo i primamljivo, ali ko utvrđuje njihovu nezavisnost i ko ih č ini otpornima na razne oblike podmić ivanja (uključ ujuć i i p a r t i j s k o z a p o š l j a v a n j e r o đ a k a , prijatelja, supruž nika, dece itd. u zamenu za aminovanje u pojedinim istragama)? Staviš e, ko garantuje da određeni investitori neć e, u zamenu za „povoljnu investicionu klimu“, tj. subvencije, oslobađanje od poreza i niske cene energenata, zapoš ljavati upravo po partijskoj osnovi? Niko to ne garantuje. To je č ak i neš to š to mož emo sa izvesnoš ću oč ekivati jer je, kao š to i liberali priznaju, privatniku presudan pro it, a takva odluka je za njega mudar poslovni potez. Ovako oč igledne stvari nam ukazuju na to da je poklič protiv „partijskog zapoš ljavanja“ u stvari poklič protiv drž avnog zapoš ljavanja, bilo ono partijsko ili ne. To je poklič protiv


14 poslednjih oaza radnič ke zaš tić enosti i relativno pristojnog odnosa prema radnicima. Kada bi neki politič ar zaista ž eleo da spreč i da partijska č lanska karta bude ujedno i ulaznica na radno mesto, taj politič ar bi se zalagao za otvaranje novih radnih mesta, za već u ulogu drž ave i za razvojni plan koji bi punu zaposlenost stavio ispred punih sefova u poreskim rajevima. Vuk Jeremić nije takav politič ar i njega puna zaposlenost oč igledno ne zanima. Njegova mantra protiv partijskog zapoš ljavanja je samo jeftino podilaž enje sujeti birač a, gde se oč ekuje da svako za sebe misli da je bolji od svih ostalih i da se raduje kada drugi dobijaju otkaze – sve dok isto ne pogodi i njega.

opcija, onda nikakvo č udo nije š to neke ankete na drugo mesto po popularnosti smeš taju izmiš ljenog lika, Ljubiš u Preletač e vić a Belog, lidera stranke Sarmu prob’o nisi (SPN), kojeg tumač i mladenovač ki glumac Luka Maksimović . Maksimović nam kaž e da je ubacio Belog u politiku da bi doveo do kraja viš edecenijski apsurd politike u Srbiji. I sa tim sentimentom svi saoseć amo. Odatle i slogan „Sirotinja uzvrać a udarac“ u Preletač ević evoj kampanji. Ima neš to izuzetno prijatno u glasanju za izmiš ljenog lika, u nepristajanju na stare i iznoš ene ideje. Ima nekog oseć aja vrać enog dostojanstva u š ansi da ismejemo i drž avu i predsednika i izborni sistem i sve. Skoro sve. Jer druš tveni sistem kojem ta drž ava i taj predsednik i taj izborni sistem služ e, kapitalizam, Fenomen Ljubiše Preletačevića – neć emo na taj nač in ismejati. Naprotiv, Belog još jednom ć e on ismejati nas. Fenomen Belog odraz je politi Kada vidimo kakvi su nam č kog stasavanja jednog dela omladine u predstavnici dominantnih politič k ih Srbiji, koji je, usled idejne ispraznosti parlamentarnog politič kog ž ivota

KANDIDAT BR. 5

Šala, šala pa vladavina prava.


15 usvojio pasivan, „blejač ki“ stav prema politici, gde se od mladog č oveka oč ekuje da se ne optereć uje previš e krupnim pitanjima, već da už iva u mladosti i gleda da š to pre emigrira, ili pak da smisli lak nač in dolaska do novca. Politič ki problemi su tu neš to š to je označ eno kao dosadno jer im je u suš tini nerazumljivo i jer ne vide nač in da doprinesu njihovom reš avanju. Odatle i parole „samo jako“ i „bez sikiranja“ – individualistič ke parole koje nam poruč uju da treba sami da istrpimo ili da iskuliramo š ta god da se desi jer prosto nema svrhe da se preterano ž estimo oko politike, a kamo li da pokuš amo da je na neki znatan nač in promenimo. Ostaje nam samo da se cerekamo i da sami sebi delujemo pametni kriš om. Cak i da Beli pobedi na izborima i postane novi predsednik – š ta bi se tač no promenilo? Ovo je jako teš ko oceniti jer nije sasvim jasno kada su njegove izjave satira, a kada su ozbiljno politič k o miš ljenje. Maksimović je pokuš ao u viš e navrata to da premosti time š to je napuš tao lik Belog s vremena na vreme, ali to samo doprinosi zbunjenosti jer na kraju ne znamo ni hoć e li predsednik u sluč aju njegove/njihove pobede biti Beli, ili Maksimović ili, ako budu obojica, u kojoj meri i kojim sluč ajevima ć e to biti jedan, a u kojima drugi. Međutim, u tom moru umetnič ke konfuzije i humoristič nih pokuš aja (u č iju uspeš nost ovde nema potrebe ulaziti), postoje određene naznake politike koju i Beli i Maksimović zastupaju i koja se ne razlikuje od proklamovane politike drugih uč esnika na izborima. Na svom blogu, Beli nam otkriva svoje viđenje vrš ilaca vlasti: Glasač Belog Preletačevića mora da bude osoba koja će promenu društva krenuti od sebe. Od pozitivnog delovanja unutar porodice, komšiluka, lokalne zajednice – pozitivnog stava prema životu. U tom slučaju, uloga političara je samo jedna – DA NE SMETA. To mora da bude Beli, političar koji ne smeta i koji podržava poštene ljude koji obavljaju svoj

KRITIKA posao. To su ljudi koji će pomagati Belom u ostvarivanju sna pravednije Srbije – ljudi koji do sada nisu mogli da rade svoj posao kako treba zato što su trpeli političke pritiske. Njima treba Beli, a verujem da je ta relacija uzajamna. Beli mora da ukloni politički i institucionalni pritisak na društvo. Svako ko očekuje nešto drugo od Belog kao preCednika, moraće da preispita svoj odnos prema partijama i političarima, ulažući dodatnu energiju da se oslobodi tereta partokratije. I Beli nam, kao i svi drugi, nudi neoliberalnu mantru o drž avi koja „ne smeta“, koja samo „puš ta ljude da obavljaju svoj posao“. Koje to ljude? Ko su ti ljudi kojima drž ava „smeta da obavljaju posao“? Naravno da se tu ne misli na radnike jer teš ko da mož emo zamisliti da neki pojedinač ni radnik u fabrici, pekari, š koli ili bolnici trpi nekakve politič ke pritiske. Pritisci koje radnici trpe su oni koji ih kolektivno tiš te – mere š tednje, ukidanje dosada važ eć ih radnič kih prava, korumpiranost sindikalnih vrhuš ki, smanjenje socijalne pomoć i, sve slabije dostupno leč enje i š kolovanje i brojni drugi. Nigde tu nema politič kih pritisaka na pojedinog radnika koji bi mu se meš ali u obavljanje posla. Ne, Beli tu, sasvim je jasno, misli na preduzetnike. Izjava da su politič ari tu da ne smetaju preduzetnicima je neš to od č ega jeza treba da podiđe ne samo borce za radnič ka prava, nego č a k i dovoljno dosledne i poš tene pobornike demokratije. Ta izjava nije niš ta drugo do poziv na to da, ma kako narod glasao, ma ko bio na vlasti, politika ostane ista i da isto služ i domać e i strane tajkune i njihove sitnopreduzetnič ke prilepke. Ali dobro, Beli tu spominje i neko angaž ovanje, neku borbu, kako nije kraj nakon izbora. Tač no, ali kakvo angaž ovanje? „Unutar porodice, komš iluka lokalne zajednice – pozitivnog stava prema ž ivotu.“ Od politike i borbe za trajna i sistemska reš enja nema ni traga. Neoliberalna mantra ovde svodi druš tveno angaž ovanje na nivo nevladinog


16 sektora i kampanjskog organizovanja oko izolovanih i sitnih problema. Ovakvo bavljenje politikom, drž anje servisnih kioska za ljudska prava, mogu sebi priuš titi samo malobrojni – oni koji ne moraju da rade, već ž ive od pisanja projekata za privlač e nje inansijske pomoć i raznih stranih fondacija. Fondacija č i ji su najveć i donatori upravo vlasnici multinacionalnog kapitala, koje politič ari treba da ostave da „obavljaju svoj posao“ i kojima Beli ne bi da smeta. Osim š ale i pokuš aja humora, vidimo, Beli ne nudi nikakvu ozbiljnu promenu i č ak nikakvu politič ku razliku u odnosu na svoje rivale. Onog trenutka kada je pokuš ao bilo š ta ozbiljno da kaž e, samo je ponovio ideološ ku mantru koja nam se servira sa svih strana – viš e trž iš ta (š to ć e reć i viš e tajkuna), manje drž ave, a ponajmanje uč eš ća naroda u politici i rukovođenju drž avom i privredom (nek se drž e oni svoje porodice i komš iluka). Izbor Belog zarad neš to slatkog smeha nad gorkim nam ž ivotom uč inio bi samo da opet obič ni radni ljudi izvuku deblji kraj i postanu predmet zadovoljnog podsmeha vladajuć e klase, ali i samog Belog, koji bi tako uspeo da odradi najbolju š emu u svom ž ivotu. Zašto aktivni bojkot O ostalim kandidatima nije potrebno troš iti previš e reč i, buduć i da se radi o ljudima koji se kandiduju samo zato da njihove stranke ne bi polako otiš le u zaborav i na koje je sasvim primenjiva kritika č etvorice najizglednijih kandidata. Komunisti ne ž ele da se predaju i glasaju za „manje zlo“, niti pak da zapadnu u cinizam i „nek izgori sve“ sentiment. Na ovim izborima pozivamo radnike i omladinu da se opredele za aktivni bojkot. Zaš to aktivni bojkot? Zar nije bojkot po prirodi politič ki pasivan? Zar ne podrazumeva prepuš tanje svog glasa i svog odluč ivanja drugima. Bojkot sam po

sebi jeste pasivan. Glasove, međutim, p r e p u š t a m o d o m a ć i m i s t r a n i m tajkunima kada god glasamo za nekog od njihovih politič ara. To se u burž oaskoj politici ne mož e izbeć i. Aktivni bojkot, međutim, ne podrazumeva samo apstiniranje od glasanja na izborima bez izbora. Ovaj deo jeste znač ajan jer su prazna birališ ta jedino š to se ne mož e sakriti izbornim malverzacijama i jedino š to mož e graditi svest o nelegitimnom i uzurpatorskom karakteru kapitalistič ke drž ave. Međutim, ta svest sama još uvek nije dovoljna da se neš to promeni. Paralelno sa bojkotom i u periodu između izbora, komunisti aktivno rade na informisanju i organizovanju radnika i omladine – za sada sredstvima koja jesu skromna, ali koja se poveć avaju sa svakim novim pojedincem ili grupom ljudi koja nam se priključ i. Naš cilj nije samo ignorisanje izbora. Naš cilj jeste stvaranje politič ke alternative u interesu radnič ke klase, alternative za koju vredi izać i na izbore – radnič ke partije. Kada govorimo o radnič koj partiji, mi ne govorimo samo o još jednoj izbornoj maš ini, koja se svoje baze seti svake č etiri godine. Radnič ka partija mora biti politič ki izraz svakodnevne klasne borbe. Ona mora izrasti iz borbenih sindikata i biti prisutna da pruž i politič ku podrš ku svakom radnič kom š trajku, svakoj borbi ugnjetenih slojeva za dostojanstven i kvalitetan ž ivot. Takva partija, koja bi zastupala stvarne interese velike već ine stanovniš tva, nuž no bi vremenom osvojila simpatije i uč eš će te velike već ine. Da bi u tome uspela, radnič ka partija mora imati politič ki program koji raskida sa kapitalistič kom eksploatacijom rada i klasnom vladavinom pro itera – program povratka privrede u ruke radnika i izgradnje socijalistič kog sistema. Shodno tome, Marksistič ka organizacija Crveni, kao komunistič ka organizacija, koja okuplja borbene radnike i omladince, poziva sve one koji vide da nam se na svakim izborima do sada nude


17

KRITIKA

bezbrojna lica iste politike, da nam se priključ i u aktivnom bojkotu i stanu u odbranu vlastitih interesa. Potpuno je svejedno da li ć e vaš e neizlaž enje posredno doprineti dolasku na vlast ovog ili onog tajkunskog ili korporativnog kandidata. Svi su isti i vama ć e pod njima biti isto. Kapitalistič ko druš tvo je raspadnuto i diskreditovano, sa svim svojim institucijama. On viš e niš ta ne mož e da ponudi radnič koj klasi i omladini. Svi već oseć aju

da je bolje druš tvo moguć e i neophodno. Sada je samo potrebno izboriti se za njega. Nemojte nasedati na prič e o „manjem zlu“ i odavati se pesimizmu pristupite Crvenima u borbi za radnič ku partiju i komunistič ku buduć nost! Za aktivni bojkot predsednič kih izbora! Svi su isti – sve ć emo ih sruš iti! Filip Šaćirović

Za aktivni bojkot predsedničkih izbora! Svi su isti – sve ćemo ih srušiti!


18 Intervju:

Frančesko Merli: Ako mislite da je 2016. bila politički zemljotres - čekajte samo da vidite kakvim ćemo velikim događajima svjedočiti u bliskoj budućnosti!

F

rančesko Merli je član Međunarodnog sekretarijata Internacionalne marksističke tendencije, urednik marxist.com i odličan poznavalac političkih prilika u Evropi. Intervju su snimili delegati Marksističke organizacije Crveni tokom kongresa Austrijske sekcije IMT u Beču. Tema intervjua su politički događaji koji su šokirali svjetsku javnost i obilježili 2016. godinu.

Američ kim Drž avama, centralnoj zemlji kapitalizma i najvaž nijoj imperijalnoj sili na svijetu, vidimo da se nakon svih ovih godina ne nazire rješ enje za krizu. Sistem je diskreditovan. Ono š to je u poč etku nekome moglo da izgleda samo kao ekonomska kriza preraslo je u sistemsku krizu. To utič e na povjerenje naroda prema establiš mentu i na nač in na koji gleda na sistem. Trampova pobjeda, Brexit, rast ljevice u Spaniji i tako dalje, sve proizilazi iz istih kontradikcija. CK: Proš le godine smo č esto mogli da Deš ato vaju se stalni protesti, nepovjerenje č ujemo politič ke analitič are kako prema sistemu i odbacivanje estapolitič ka deš avanja opisuju kao „poli- bliš menta koje se izraž ava na različ ite tič ke zemljotrese“. Nakon referenduma u nač ine. Tramp nije pobijedio zato š to je Grč koj, pojave Podemosa i Korbina, dobio podrš ku već ine američ kih birač a uslijedili su Bregzit, predsjednič ki izbori nego zato š to je glas za Trampa za mnoge u Sjedinjenim Drž avama i vojni puč u b i o n a č i n d a i z ra z e p ro t iv l j e n j e Turskoj. Sve se to deš ava paralelno sa establiš mentu. Hilari Klinton je bila teroristič kim napadima i velikom predstavnik establiš menta koji zastupa izbjeglič kom krizom na Bliskom istoku. interese američ ke vladajuć e klase, „Zemljotresi“ se deš avaju sve č eš će i sve najmoć nijih lobista i bogataš a. Tramp je su jač i, š ta ih uzrokuje? jedan od njih. On nije prijatelj radnič ke klase iako se pretvara da jeste. On je FM: Već viš e od osam godina, na među- milijarder sa populistič kim programom. narodnom nivou, traje duboka kriza On poruč uje američ kim radnicima koji kapitalizma. Druš tveni procesi koji su se svih ovih godina krize prolaze kroz deš avali tokom proteklih osam godina patnje pada ž ivotnog standarda i sada izazivaju politič ke zemljotrese. nezaposlenosti: „Sve ć e mo riješ iti i Vladajuć a klasa nije sposobna da uč initi Ameriku ponovo velikom!“. To je u pronađe izlaz iz krize iako je zabiljež en stvari prodaja iluzija. Zbog teš ke situacije izvjestan ekonomski rast u drž avama u kojoj se nalaze zbog ekonomske krize Jugoistoč ne Azije. Sada vidimo da č ak i taj mnogi su nasjeli na ovu prevaru. Slijedi skromni rast usporava i da kriza ponovo interesantan period jer je Trumpova nastupa vrlo snaž no. U Sjedinjenim pobjeda nastavak destabilizacije


19 sistema. Niko sa sigurnoš ću ne mož e da kaž e š ta ć e sve da uradi Trump, ali po svemu sudeć i njegova ć e vladavina imati globalni uticaj i doveš ć e do daljeg produbljivanja krize. CK: Na koji nač in gledate na promjenu politič ke kulture koju je Tramp donio sa njegovom kampanjom u Sjedinjenim drž avama? Donedavno je bilo nezamislivo da predsjednič ki kandidat otvoreno javno poniž ava i vrijeđa tako velik broj ljudi na vjerskoj, etnič koj i rodnoj osnovi. Cini se da je liberalna Amerika u stanju dubokog š oka. Kako je moguć e da neko sa takvim stavovima pobijedi na izborima za predsjednika Sjedinjenih Američ kih Drž ava? FM: Prije svega moramo da pogledamo brojeve. Tramp je pobijedio sa najmanjim brojem glasač a u proteklih dvadeset godina. Dobio je 1,7 miliona glasova manje od Hilari Klinton ali uslijed izbornog sistema koji podrazumijeva da glasač i biraju predstavnike u pojedinim drž avama koji potom biraju predsjednika moguć e je da kandidat sa manjim brojem glasova pobijedi. To se ne deš ava prvi put ali to ć e svakako da utič e na njegovu vladavinu jer legitimitet njegove pobjede je potkopan brojevima o kojima govorimo. Dakle, ne radi se o velikoj promjeni kada je riječ o podrš ci reakcionarnim idejama na kojima je zasnovan Trampov politič ki program nego se radi o velikom kolapsu unutar Demokratske stranke. Razlog tog kolapsa je neuspjeh demokrata da ispune obeć a nja koja su data tokom Obamine kampanje. Narod se osjeć a izdanim i postao je cinič an prema establiš mentu. Sve to je rezultat dugog procesa krize koju generiš e kapitalizam i ne zavisi od volje pojedinog politič ara poput, recimo, Obame. CK: Kada govorimo o izborima za predsjednika Sjedinjenih Američ kih Drž ava moramo pomenuti još jedan fenomen

KRITIKA koji je takođe donedavno bio nezamisliv. Mislimo na Bernija Sandersa i masovnu podrš ku za politiku koju on naziva „demokratski socijalizam“. Nakon š to smo vidjeli kako je i zaš to poraž ena Hilari Klinton č ini se da je Sanders mogao da pobijedi Trampa da je dobio kandidaturu Demokratske stranke ili da je nakon izdaje u Demokratskoj stranci nastupio kao nezavisni kandidat. FM: U Sjedinjenim Američ kim Drž avama se zaista desio politič ki zemljotres. Berni Sanders je postao istaknut politič ar tako š to je pokrenuo stotine hiljada ljudi da aktivno djeluju unutar njegove kampanje. Dobio je milionsku podrš ku za kandidaturu ispred Demokratske stranke. Postavio se kao kandidat protiv establiš menta, autsajder i socijalista. To je presedan, barem kada je riječ o skorijoj istoriji Sjedinjenih drž ava. Imao bi ozbiljne š anse za pobjedu unutar Demokratske stranke da su politič ki procesi unutar nje zaista demokratski. Međutim ti procesi su, kada je riječ o inansiranju kampanje i metodima izbora kandidata, izuzetno nedemokratski. I Tramp i Sanders su odbacili politič ki establiš ment s tim da je Sanders zagovarao revoluciju protiv milionerske klase. To pokazuje raspolož enje u američ kom narodu, pogotovo među mladim i siromaš nim. Ljudi su postali svjesni ogromne razlike između siromaš ne već ine i bogate manjine koja je se u vremenu krize još viš e obogatila. Sanders je pokrenuo impresivnu kampanju iznoseć i progresivne zahtjeve poput opš teg zdravstvenog osiguranja i rješ avanja nezaposlenosti iako nije sasvim objasnio kako je moguć e unutar kapitalizma sprovesti reforme koje je zagovarao. Nakon izbora za predsjednič kog kandidata unutar Demokratske stranke, kapitulirao je i podrž ao Hilari Klinton. Na taj nač in je pogazio sve š to je zastupao tokom kampanje za kandidaturu Demokratske stranke. Ono š to je važ no u vezi sa kampanjom Bernija Sandersa jeste to š to je pokazala


20

CK: Sta mož emo da oč ekujemo ako u Velikoj Britaniji Korbin dođe na vlast? Veze između Sjedinjenih Drž ava i Velike Britanije su vrlo snaž ne na ekonomskom, kulturološ kom i politič kom planu. U isto vrijeme ideologije koje zastupaju Tramp i Korbin su vrlo različ ite. FM: Ne znam, naravno, š ta ć e se zaista desiti ali realnost je da je Velika Britanija imperijalna sila u opadanju. Uloga Velike Britanije na svjetskoj pozornici jeste vjerno sluganstvo američ kom imperijalizmu i to je svakim danom sve viš e vidljivo. Specijalne veze između Sjedinjenih drž ava i Velike Britanije su potkopane stvarnoš ću međunarodnih odnosa na globalnom planu. Britanija je za Sjedinjene Američ ke Drž ave bila korisnija kao č lanica Evropske unije nego sada nakon Bregzita. Naravno, Bregzit još uvijek nije sproveden u djelo ali ć e biti u naredne dvije godine. Bregzit je bio veliki š ok i š amar vladajuć oj klasi koja je skoro u potpunosti zagovarala ostanak u Evropskoj uniji. To govori da se Velika Britanija nalazi u vrlo ozbiljnoj krizi. Iz te krize ć e, vjerujem, proizać i ljevič arska vlada predvođena Korbinom. Vladajuć a klasa je vrlo zabrinuta. Laburistič ka partija joj je do sada bila „lojalna opozicija“ i saveznik kada je trebalo nametnuti dodatne poreze radnič koj klasi, imperijalistič ke ratove i tako dalje. Sada je Laburistič ka partije neš to sasvim drugač i je. Desio se masovan pokret uč lanjivanja u Laburistič ku partiju u cilju podrš ke Korbinu i sada Laburistič ka partija ima viš e od 600 000 č lanova. Nakon poreza na posljednjim izborima broj č lanova se utrostruč io. Već ina novih č lanova su mladi i sindikalno organizovani radnici koji radikalno podrž avaju Korbina i koji su se u Laburistič ku partiju uč lanili zbog Korbina. Tako da postoji š ansa da se bitno promijeni politič ka

Franč esko Merli

zainteresovanost i potencijal za socijalizam u Sjedinjenim Američ kim Drž avama.


21 atmosfera u zemlji. Podrš ka Korbinu ć e, po svemu sudeć i, da raste uprkos naporima vladajuć e klase da potkopa Korbinov uticaj i uprkos nekim greš kama koje je Korbin napravio. CK: Na koje greš ke mislite? FM: Privremeno odustajanje od stavova k o j i s u g a u č i n i l i p o p u l a r n i m , preformulacija određenih politič k ih zahtjeva i odustajanje od javnog zagovaranja tih zahtjeva. I iznad svega, velika Korbinova greš ka je to š to je propustio da sprovede transformaciju Laburistič ke partije. Veliki dio strukture je još uvijek u rukama desnog krila partije, onih koji podrž avaju Blera i interese sitne burž oazije. Oni te pozicije unutar partije stalno koriste kako bi potkopali Korbina. Zbog toga je bio prisiljen na nove izbore unutar partije koje je dobio sa još već om

KRITIKA razlikom u odnosu na protivnike. Bio je suoč en sa pokuš ajem puč a i skandaloznom kampanjom laž i i uvreda u medijima. Desno krilo Laburista mu je uskratilo podrš ku u Parlamentu. Svemu tome se uspio oduprijeti zahvaljujuć i velikoj podrš ci č lanstva, ali borba za kontrolu Laburistič ke partije još nije završ ena. Laburistič ka partija je još uvijek u velikoj mjeri pod kontrolom desnog krila. Ljudi koji su se uč lanili ž ele transformaciju partije i potreban im je lider da bi se to desilo inač e se to neć e desiti prije sljedeć ih opš tih izbora u Velikoj Britaniji. CK: Reakcija Evropske unije, iz koje je Velika Britanija nedavno istupila, na izbjeglič ku krizu znač ajno je dovela u pitanje uvjerenje da je Evropska unija humanistič k i projekat „porodice naroda“. Sto je dublja kriza kapitalizma to postaje oč iglednije da nije riječ o


22 „porodici naroda“ nego o kapitalistič koj tvrđavi. Kako je ekonomska kriza uticala na stavove prema Evropskoj uniji u Italiji, zemlji u kojoj ste rođeni i zemlji koja je mogla direktno da vidi už asne scene mrtvih izbjeglica?

prije aktuelne ekonomske krize. Mogli smo da ga vidimo tokom raspada Jugoslavije i danas, recimo, u Ukrajini u vidu podrš ke raznim ekstremno reakcionarnim politič kim strujama.

FM: Generalno gledano raste broj ljudi koji kritič ki gledaju na Evropsku uniju. Na Evropsku uniju se gleda već duž i vremenski period kao na instrument reformi u korist kapitala. Donedavno je postojala velika podrš ka Evropskoj uniji ali to se mijenja jer ljudi su umorni od stalne krize i pada ž ivotnog standarda. Italija je u recesiji proteklih osam godina. Sadaš nji iznos bruto domać eg proizvoda je na nivou iz 1999. godine. To je ozbiljan problem jer je već i na ljudi postala siromaš nija dok se manjina još viš e obogatila. Isti proces mož emo da vidimo svuda. Ono š to se desilo u Grč koj znač ajno je uticalo na stavove prema Evropskoj uniji. Tu mislim na nametanje drakonskih mjera š tednje od strane Evropske centralne banke, Troike i njemač k e vlade, š to naravno nema smisla kada je riječ o rješ avanju krize. To je bio nač in da se kazni narod Grč ke i da se da primjer svima koji misle da se mož e predlož iti alternativa mjerama š tednje. Ekonomsku i socijalnu katastrofu koja je kreirana u Grč koj posmatraju narodi cijele Evrope. U ovom kriznom periodu Evropska unija se pokazala kao ono š to zaista jeste - kapitalistič ki klub a ne zajednica naroda Evrope. Kao marksisti mi se zalaž emo za ujedinjenju, socijalistič ku Evropu. To je potpuno druga stvar u odnosu na Evropsku uniju. Ne postoji nač i n da se Evropska unija reformiš e. Skoraš nji događaji ukazuju na to da se Evropska unija neć e oporaviti od krize u kojoj se nalazi. Nakon uruš avanja Sengenskog sporazuma zbog izbjeglič ke krize imamo Bergzit i pokazivanje pravog lica koje svakako nije lijepo lice.

FM: Kada govorimo o spoljnoj politici Evropske unije govorimo o ikciji. Ne postoji spoljnja politika Evropske unije. Clanice se mogu slož iti oko neč ega ako uspiju da se usklade interese glavnih kapitalistič k ih sila unutar Evropske unije, Njemač ke, Francuske, Velike Britanije - donedavno, u izvjesnoj mjeri Italije, ali uglavnom Njemač ke i to je sve viš e i viš e naprosto tako. U odnosu prema Jugoslaviji ili u odnosu prema Ukrajini danas – Evropska unija je samo lice iza kojeg se kriju kapitalistič ke sile, u prvom redu Njemač ka koja je imala znač ajnu u l o g u u k o m a d a n j u J u g o s l a v i j e priznavanjem republika koje su proglasile samostalnost. Te zemlje su uveliko odgovorne sa sve š to se desilo nakon toga, bez obzira š to su intervenisali pretvarajuć i se da donose mir. Ljudi na Balkanu su to osjetili na svojoj kož i i vide jasnije o č emu se radi nego ljudi u drugim zemljama. Evropska unija ne igra progresivnu ulogu, nije instrument mira. Radi se o misti ikaciji uloge Evropske unije. U nekim sluč ajevima, č ak i na ljevici ljudi jednostavno idealizuju Evropsku uniju. To se deš ava jer nisu sposobni da istaknu i odbrane istinski internacionalnu poziciju a to je revolucija protiv kapitalizma š irom kontinenta i perspektiva uspostavljanja federacije socijalistič kih drž ava u Evropi kao prvi korak ka uspostavi socijalistič ke federacije u ostatku svijeta. Kriza koja je okovala Evropsku uniju iznijeć e kao posljedicu revolucionarne pokrete š irom Evrope, u jednoj zemlji za drugom. Tek smo na poč etku. Ako mislite da je 2016. godina bila politič ki zemljotres, č ekajte samo da vidite kakvim ć emo velikim događajima svjedoč iti u bliskoj buduć nosti!

CK: Kada ste spomenuli ruž no lice Evropske unije, ono je bilo pokazivano i


23

KRITIKA


24 Ekonomija:

Penziono pitanje u BiH

P

itanje isplate penzija je jedno od najosjetljivijih socijalnih i ekonomskih pitanja u BiH, koje sadrž i sve slabosti i proturječ j a bosanskog kapitalizma. Osjetljivost pitanja penzionog osiguranja je naroč ito naglaš ena zbog č injenice da se tič e najugrož enijeg sloja stanovniš tva BiH, tj. penzionera koji broje 340.848 u Federaciji, i 253.083 u RS-u. Legitimnost perifernog kapitalizma i dejtonskog politič kog poretka, nalazi svoju slabu tač ku u problemu inanciranja penzionog fonda, koji iz godine u godinu pada u sve već u zaduž enost, uporedo sa krizom BiH ekonomije. Nemoguć nost izdrž avanja penzionisanih radnika je niš ta do odraz slabosti posljeratne privrede, koja uz razruš enost i malu produktivnost, ima i veoma visoku stopu nezaposlenosti, visoku stopu javnih dugovanja, tj. neisplać ivanja penzionih doprinosa od strane javnih preduzeć a u Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO), te raš irenu sivu ekonomiju u kojoj je zaposleno oko 150.000 do 200.000 bosanskih radnika. Federalni PIO je već dugi niz godina prazan i u dugovanjima, te isplata penzija direktno zavisi od prebacivanja sredstava iz javnih preduzeć a (primarno BiH poš te) i posuđivanja od komercijalnih banaka. Naime, samo ove godine P I O s e z a d u ž i o z a 6 3 , 7 m i l i o n a konvertibilnih maraka kod komercijalnih banaka, kako bi nastavio sa mjeseč nim isplatama penzija. Dok uporedo zavisi i od prebač enih sredstava iz BiH poš te kako bi popunila rupe u budž etu. Drugim riječ ima, Bosna i Hercegovina, i speci ič nije FBiH-kao i njene konstitutivne kantonalne drž avice, je toliko bankrotirana da ne mož e viš e

osigurati ni zbrinjavanje umirovljenog radniš tva, prisiljavajuć i sve već i broj starač ke populacije da ovisi od humanitarne pomoć i i narodnih kuhinja. Unatoč silnim zaduž ivanjima (koje iznosi 200 miliona konvertibilnih maraka), penzije redovno kasne. Naravno, kada kaž emo penzionisano stanovniš tvo, to u kontekstu BiH ne znač e striktno umirovljenici. Pored 340.000 umirovljenika, mnogi drugi dijelovi stanovniš tva, poput boraca i samohranih majki zavise od takvih primanja da osiguraju svoje minimalne ž ivotne potrebe (minimalne u svakom smislu, prosječ na penzija u federaciji iznosi 326 konvertibilnih maraka), te bi kolaps sistema za isplatu penzija znač io i prvi vjesnik kolapsa BiH ekonomskog sistema. To bi uistinu bila druš tvena katastrofa, sa stotinama hiljada ljudi ostavljenih bez osnovnih primanja. Zato je federalna vlada oč ajna da održ i njegovo funcionisanje, koje visi o tankoj niti, te to trenutno radi posuđivanjima i topljenjem drž avne imovine (npr. skoraš nje pozivanje na privatizaciju Doma penzionera u Tuzli od strane federalnog premijera Fadila Novalić a). Pitanje pak ostaje, kako je doš lo do ovakvog stanja uniš tenosti fonda, č ijoj su izgradnji doprinosile generacije BiH radnika. Uzroci ove krize su viš estruki i međusobno se preklapaju. Od netransparentnosti troš enja sredstava iz PiO (tj. prebacivanja sredstava namjenjenih za isplatu penzija u dž epove politič k ih stranaka) ili direktne pljač ke, pa do neisplać ivanja penzionih doprinosa od strane velikog broja javnih i privatnih preduzeć a u Bosni i Hercegovini (naroč ito javnih, poput Zeljeznica FBIH, č iji dug prelazi cifru od 180 miliona


25 maraka), male stope zaposlenosti (u BiH jedan penzioner dolazi na 1,13 radnika) i raš irene sive ekonomije, naroč i to u trgovač kom sektoru. Ipak, svi uzroci ukazuju na jednog glavnog krivca, a to je labava i pokvarena poslijeratna BiH ekonomija nad kojima predsjedava degenerič na politič ko-ma ijaš ka elita. Prema valoriziranim podacima iz 1992 godine, imovina fonda je bila procijenjena na 354 miliona konvertibilnih maraka, uz koju je spadalo i 9 komfornih i uređenih domova izgrađenih u Sarajevu, Tuzli, Mostaru, Neumu, Zenici, Trebinju, Prijedoru i Bihać u. Danas, od tih devet, Tuzlanski je proglaš en javnom ustanovom i naknadno markiran za privatizaciju, Zenič ki isto tako, a domovi u Neumu i Mostaru su bestidno ukradeni od penzionera i pretvoreni u luksuzne hotele „Ero“ u Mostaru i „Neum“ u Neumu. Sredstva Fonda su ispraž njena u toku ratnih deš avanja, te je Fond sa zaključ kom rata u Bosni završ io sa 700 miliona maraka duga. Novac penzionerima nikada nije uistinu ni povrać en. Ono š to su neposredno nakon rata dobili kao naknadu jesu certi ikati, koji su tada

KRITIKA na trž iš tu nosili vrijednost od oko 3 do 3,5 posto ili ukupno 21 milion maraka. Jednostavnije reč eno, nacionalistič ka tranzicijska banda je u svom kratkovidnom ž deranju teš ko zarađene imovine radnika i penzionera, privatizovala penzioni fond iliti reč eno liberalnim ž argonom „nezakonito otuđila“. Otuđila imovinu miliona ljudi koja je decenijama vrijednog i pož rtvovanog rada akumulirana. U toj leš inarskoj orgiji pljač ke, zapravo i lež i jedan od glavnih uzroka današ njeg mizernog stanja penzionog fonda. Penzioneri u BiH za vrijeme i neposredno nakon rata su pretvoreni u jednu od najugrož enijih socijalnih kategorija. Na leđima njihove bijede, se obogatila nova politič ko-tajkunska ma ija. Kao so na ranu, Dom Naroda Federalnog parlamenta ć e 1998 godine donijeti novi zakon putem kojeg su penzioneri izgubili pravo na zaš titne i ostale dodatke na penziju, koji su ustvari bili svojevrsna socijalna pomoć za najugrož enije dijelove penzionisane populacije, kao i pravo na naknadu za p o m o ć i n j e g u , i p r o f e s i o n a l n u rehabilitaciju. Novim zakonom je sma-


26 njena osnovica za obrač un penzije, te su time penzioneri primali manje isplate nego prije rata. Ovakvo dodatno rezanje i ž rtvovanje starač ke populacije, je imalo za cilj da bolje raš iri tanka (ili nikakva) sredstva Fonda, koji je završ io u ogromnim dugovima, velikim djelom zbog pohlepe i korupcije BiH drž avne ma ije. Naravno, ovo je imalo malo efekta, buduć i da je propast penzionog fonda bio blisko povezan sa sudbinom ostale druš tvene svojine u BiH. Naime, nacionalistič ka klika je već 1990 godine zakonom proglasila svu nekadaš nju druš tvenu svojinu drž avnom imovinom, stvarajuć i preduslov za njenu sistematsku pljač ku i topljenje, u svrhu vlastitog bogać enja i politič ke ambicije. Uporedo je ukinula ili zaguš ila bilo kakve mehanizme nadzora nad upravljanjem i troš enjem sredstava u drž avnom, i nekada druš tvenom sektoru. PIO je prije rata imao dobro organiziranu služ bu koja je kontrolisala da li su preduzeć a na vrijeme izvrš avala svoje obaveze, ali nakon rata sistem nadzora i zakonskih sankcija je iako oč uvan postao rijetko

primjenjiv. Isplać ivanje doprinosa je postalo neš to na dobrovoljnoj bazi. Novi menadž ment, iz redova politič kih kadrova vladajuć ih partija (SDA, SDP itd.) su javna preduzeć a pretvorili u stranač ke kase, gdje su se sredstva topila za kupovanje lič nog politič kog uticaja, i bogać enje, dok su se najosnovnije obaveze prema radnicima ignorisale. Sve to je dovelo do enormnih dugovanja javnih preduzeć a za isplatu doprinosa, oko kojih se danas centriraju osnovni ekonomski zahtjevi radnika zaposlenih u tim preduzeć ima (TTU, Konjuh, Aida u Tuzli, Fortuna-Grač anica, itd.). Bezobzirnost i arogantna otuđenost sa kojom se vladajuć a BiH elita odnosi prema nekadaš njoj druš tvenoj svojini, i samim ž ivotnim zahtjevima radnika koji ovise o njenom funkcionisanju, je najbolje i l u s t rova n a n a p r i m j e r u r u d n i ka Banović i . Rudnici uglja, zajedno sa ž eljeznicama su inač e među najveć im duž nosnicima za poreske i penzione doprinose, sa preko 100 miliona maraka dugovanja. Ipak, unatoč silnim dugovanjima za radnič ke doprinose, rudnici poput rudnika mrkog uglja „Banović i“ u


27 Banović ima , ostvaruju znač ajan prihod za njihove č elnike. Bogatstvo koje iz tog rudnika izvire, inancira cijelu politič ku maš ineriju SDA gangstera u Tuzlanskom kantonu, na č ijem se č elu nalazi njihov nesluž beni ma ija bos Mirsad Kukić . Sve pozicije poč ev od kantonalnog premijera (Bego Gutić ) pa do opć inskog nač elnika Banović a, kontroliš e Kukić eva klika, koja izvor svoje moć i (i inancija) nalazi u drž avnom rudniku Banović i, na č elu kojeg je Kukić ev poltron Munever Cergić . U nač elnoj demokratiji Tuzlanski kanton postaje feudalni odž akluk timar lokalnog spahije, tj. oligarha. Na ovom primjeru mož emo najjasnije vidjeti karakter č itave politič ke maš inerije i ekonomskog sistema (kapitalizma na periferiji). Bosanska liberalna (tranzicijska) demokratija jeste niš ta do forma klasne vladavine kompradorske burž oazije na periferiji kapitalizma, č i ja je uloga osigurati č vrstu kontrolu drž avnih mehanizama (vlasti i moć i tj. upravljanja) i vlasniš tva nad sredstvima za proizvodnju (u obliku privatne i drž avne svojine ) od strane nekolicine ljudi. Drž avna imovina time sa jedne strane služ i kao kasa, iz koje se kupuje socijalni mir (putem zapoš ljavanja na rodbinskoj vezi), te stvara klijentelistič ka mrež a politič kog uticaja. Sa druge strane, osiguranje politič ke moć i i ekonomskog prosperiteta tranzicijske elite, zahtjeva ž rtvovanje osnovnih prava radnika (uvezivanje radnog staž a, te isplać ivanje penzija i plata) Naravno, kanibalistič ki odnos koji vladajuć a klasa u BiH ima prema drž avnoj svojini, jeste niš ta do simptom organske krize kapitalizma u BiH. Neoliberalni ekonomski model je odraz nuž nih zahtjeva trž iš ta, izraž enih u politici privatizacija i pljač ke. Nepobitni zakoni restauracije kapitalizma na periferiji, nuž no traž e ž rtvovanje socijalno najosjetljivijih slojeva stanovniš tva.

KRITIKA Prodaja narativa o kapitalistič koj utopiji, od strane onih istih koji su od nje najviš e pro itirali na rač u n dolaska neviđene bijede i neimaš tine se pokazala kao obič na laž . Razrješ enje penzionog pitanja, kao i svakog drugog, ne mož e se bazirati na kapitalu. Nije moguć e obnoviti privredu ili izgraditi druš tvo koje bi funkcionisalo za sve, na bazi privlač enja direktnih stranih investicija. Kapital kada ulaž e, ulaž e u trž iš ta koja mogu osigurati stabilan obrt pro ita, a u zemlju gdje je već ina u neposrednom poslijeratnom periodu ž ivjela od humanitarne pomoć i, i danas ž ivi od najamnine koja nije dovoljna da pokrije č ak osnovne ž ivotne potrebe. Takva pro itabilnost nije moguć a. Jedina realna i pro itabilna avenija za strane ulagač e jesu one djelatnosti orijentisane ka izvozu, tj. proizvodnja sirovina. Reč eno ekonomskim ž argonom, rat je razruš io "kupovnu moć " BiH stanovniš tva, i jedini nač in da se obnovi jeste poveć anje cijene rada i socijalnih davanja, š to nije privlač na opcija ni privatnicima ni stranom kapitalu. Druš tvo koje bi funkcionisalo za sve (bez gladi, nejednakosti i nezaposlenosti) se mož e samo izgraditi na bazi ekonomskog plana usaglaš enog oko druš tvenih potreba. Cak i najbazič niji zahtjevi radnika i penzionera, poput plata koje im omoguć a vaju prež ivljavanje i redovnih penzija su unutar ogranič e nja ekonomskog sistema na periferiji postali utopijski, gdje se jedino mogu ostvariti u okviru drugač i jeg druš tveno-ekonomskog sistema koji bi raskrstio sa tajkunima, stranim kapitalom i terorom trž iš ta. Ti osnovni ekonomski zahtjevi su neupitno legitimni, ali se jasno mora reć i da su ostvarivi samo nadovezivanjem na konkretnu lijevu, radnič ku i revolucionarnu politič ku borbu. Seudin Kovačević


28 Politika:

Univerzalni dohodak: utopijski san ili libertarijanska noćna mora?

U

niverzalni dohodak (UBI), bezuslovna isplata svim građanima, nedavno je postao važan dio ekonomije, prihvaćen od strane i ljevice i desnice, kao rješenje za simptome i rane kapitalističkog sistema pogođenog krizom. Dž on Mekdonel, veteran radnič ke ljevice i ,,kancelar iz sjenke’’, nedavno je izjavio da on i njegov tim razmatraju tu ideju kao centralni dio radnič kog ekonomskog programa. S druge strane kanala La Manš , Benoa Hamon, tzv ,,francuski Korbin’’, i socijalistič ki kandidat za predsjednika, obeć ao je da ć e uvesti UBI ako bude izabran. U međuvremenu, moguć nost da se uvede UBI doš la je i u Indiju, gdje je ova vrsta politike ozbiljno predlož ena kao jednostavna alternativa slož enoj mrež i socijalnih pomoć i koja im je trenutno na ponudi. Ali koji bi bio pravi uticaj UBI-a? Zaš to je iznenada istaknut kao zahtjev zadnjih nekoliko godina? I, š to je najvaž nije, koga je zapravo predlož io – i u č iju korist?

Trka protiv mašine Jedna sumnjiva prič a se prič a o Henriju Fordu II, kako pokazuje skoro automatizovani automobil Volteru Rojteru, veteranskom lideru Ujedinjenog sindikata zaposlenih u autoindustriji. ,,Voltere, kako ć eš natjerati te robote da otplate tvoje dugove prema sindikatu?’’, rugao se vlasnik kompanije Ford. ,,Polako

ali sigurno’’, odgovorio je Rojter. ,,Kako ć eš ih ti natjerati da kupe tvoja auta? (The Economist, 4 novembar 2011) Ova prič a je najvjerovatnije izmiš ljena. Ali, uprkos tome, privlač i i naglaš ava stvarnu i ozbiljnu zabrinutost među dalekovidnijim burž ujskim komentatorima, kojih danas ima bezbroj: prijetnja ,,tehnološ kog viš ka’’, ili tzv ,,trka protiv maš ine’’. Daleko od toga da se prihvati napredak moderne tehnologije i ogromni potencijal da se č ovječ anstvo oslobodi od onoga š to automatizacija nudi, brzi tempo tehnološ kog napretka se smatra opasnom i nekontrolisanom silom koja bi mogla uč initi da dijelovi radnič ke, pa č ak i srednje klase zastare u ne tako dalekoj buduć nosti. Ko ć e, u ovom sluč aju, pita gore navedena anegdota, kupiti svu tu robu koje ogromne svjetske ekonomske proizvodne sile uporno proizvode u obilnim količ inama? Iznad svega, pitanje automatizacije i maš inerije poč elo je razotkrivati kontradikcije kapitalistič kog sistema, otkrivš i nivo licemjerja onih politič a ra koji zahtjevaju mjere š tednje i napade na obič ne ljude, dok u isto vrijeme poš tuju ,,preduzetnike’’ milijardere, od kojih njih osmorica posjeduju jednaku količ inu bogatstva kao pola svjetskog stanovniš tva zajedno. Postaje sve jasnije onima koji imaju oč i da je armija robota potpomogla da se stvori ,,armija nezaposlenih ’’, ili kako je Marks objasnio: masa nezaposlenih koja svojim prisustvom stvara pritisak na plate onih koji rade. Oni koji su zamijenjeni novim tehnologijama nisu prekvali ikovani ni ponovno š kolovani da bi stekli vješ tine


29 koje su im potrebne da bi mogli da prate ovu pokretnu traku kapitalizma koja se stalno ubrzava; umjesto toga ,,bacaju se na gomilu starog gvož đa’’ i prisiljeni su da proš iruju ,,gig-ekonomiju’’ - sjenoviti pakao laž nog samozapoš ljavanja, nesigurnog posla i ugovora bez garancije o stalnom zaposlenju. Posljedica toga je da je, uprkos nizu automatizacija i razvoju tehnologije koja se koristi u proizvodnji, porast proizvodnje u ekonomiji u zastoju; jeftinije je, iz perspektive parazitskog kapitaliste koji pro itira, da zaposli one iz rangova prekarijata, koji su oč ajni u potrazi za poslom, nego da ulož e novac u maš ineriju koja ć e smanjiti potrebu za radom. Iz perspektiva kapitalista, je i ,,previš e’’ automatizacije- u smislu ,,tehnološ kog viš ka’’, i, u isto

KRITIKA vrijeme, ,,premalo’’, zbog zastoja u proizvodnji.

Sistem je slomljen U ovom kontekstu pokvarenog ekonomskog motora se vidi pojava potraž nje za univerzalnim dohotkom. Jedinstvena isplata koja se daje svima u druš tvu, bez obzira na njihovo bogatstvo ili potrebe. Razlog za univerzalni dohodak je, u teoriji, taj š to bi on presjekao vezu između rada i plate, obezbjeđujuć i, s jedne strane, radnicima koji su postali viš ak zbog robota, sigurnosnu mrež u koja ih sprječ ava da zaglave na slabo plać enim i nesigurnim poslovima , dok im istovremeno dozvoljava da pređu


30 iz zastarjelih industrija u nove, viš e produktivne sektore. A s druge strane, omoguć i kapitalistima da ulož e u automatizaciju i novu tehnologiju bez griž nje savjesti (ili, š to je još važ nije, bez tog praktič n og problema) da ć e to poveć ati druš tvenu legiju nezaposlenih. I eto ga! Toč kovi kapitalizma su dobro podmazani: investicije i ekonomija rastu, p r o i z v o d n j a s e p o v e ć a v a – a u međuvremenu, radnici mogu bez problema mijenjati radna mjesta do kraja svog ž ivota. Kad bi barem to bilo tako lako. U stvarnosti, produktivne investicije su danas manje nego ikad, ne zbog nekog principijelnog shvatanja sudbine otpuš tenih radnika, nego zbog ogromne količ ine suviš ne proizvodnje – ili ,,viš ka kapaciteta’’, kako to uljepš ava burž oazija, koji je breme koje nosi svjetska ekonomija. Kapitalisti ulaž u, ne da obezbijede poslove, upoznaju potrebe, ili da razviju proizvodne sile, nego da pro itiraju. Ako dobra ne mogu biti prodana zato š to obič ne porodice ne mogu da ih priuš te, ekonomiju ć e pojesti moljci. A ako š efovi mogu ostvariti već i pro it tako š to ć e iskoristiti deset radnika nego ako iskoristi jednu novu maš inu, onda ć e radnici ostati na svom radnom mjestu a proizvodnja ć e ostati spora. Uistinu, veza između rada i plate je već presječ ena, ali ne u pozitivnom smislu. U svim drž avama - i u onim naprednim kapitalistič kim, i u onima sa tzv. ,,rastuć o m’’ ekonomijom – onaj dio bogatstva kojim se plać a rad je opao, a prave plate ne rastu, uprkos porastu bruto domać eg proizvoda. Radne sedmice su duž e, a ukupna isplata je ista.

U čiju korist? Iako se podigao na osnovu prvenstveno laž nih premisa, potreba za univerzalnim dohotkom svejedno je naiš la na pristalice u ovoj epohi nejednakosti koja tjera suze na oč i. Neke drž ave već vrš e druš tvene i ekonomske eksperimente koji uključ uju i univerzalni

dohodak, kao š to su: Kanada, Finska i Holandija. U Svajcarskoj, prijedlog za osnovni dohodak od 30,000 franaka godiš nje (24,000 funti godiš nje), je odbijen od strane 77% glasač a na referendumu dok je pristalica bilo svega 23%. U Britaniji je, međutim, podnesen zahtjev za univerzalni dohodak od strane lidera i Laburistič ke partije i Zelene stranke. Za one sa ljevice, univerzalni dohodak je predlož en kao progresivni zahtjev, pojač ana sigurnosna mrež a, izvan lastera trenutač ne drž ave blagostanja, inansirane kroz poveć ano oporezivanje krupnog kapitala i bogatih. Poš to se podigao na ovakav nač in, jasno je da je to zahtjev – kao svaka ispravna reforma – koju treba podrž avati i boriti se za nju. Univerzalni dohodak, međutim, nije konkretno ljevič a rski ili mjera napretka. Ideja o jedinstvenoj plati, zapravo ima branitelja i na strani liberalske desnice. Zaista, č ak i istaknuti burž ujski ekonomisti poput Miltona Fridmena su predlagali slič ne stvari u proš losti, kao š to je negativni porez na dohodak. Za ove ugledne dame i gospodu, koncept univerzalnog dohotka privlač an je kao ekstremna pojednostavljena verzija – ili još gore, zamjena za – drž avu blagostanja. Odjednom, ovi mali vladini f a n a t i c i p r e d l a ž u d a s e m o g u ,,pojednostaviti’’ razni sistemi oporezivanja i bene icija, ,,uklanjajuć i birokratiju’’ i ,, smanjenje intervencija trž iš ta’’. U isto vrijeme, jasno se mož e vidjeti zaš to je univerzalni dohodak privlač an liberalima š umpeteristima, koji propovijedaju vrline nevidljive ruke i moć nih transformativnim silama ,,kreativnog uniš tenja’’. Omoguć i primitivnu sigurnosnu mrež u, iskorijeni ,,prepreke’’ da se stvore radna mjesta, kao š to je minimalna plata, i oslobodi jednu ruku anarhiji trž iš ta da uniš ti industriju i poslove, bez ikakvog planiranja ili snabdijevanja obrazovanjem i prekvali ikacijom. To je san liberala, a noć na mora radnič ke klase. Neki fanatici slobodnog trž iš ta su, u međuvremenu, č ak branili ideju o


31 relativno velikom univerzalnom dohotku, ali (tu je kvaka) pod uslovom da dosadni javni servisi – kao š to su zdravstvena zaš tita, i obrazovanje budu odbač eni, tj. privatizovani i da se od njih mož e pro itirati. Daleko od toga da ć e se osvajanja koja su vrš ile prethodne generacije pojač ati, stoga, mož e se vidjeti da se zahtjev za univerzalni dohodak mož e podnijeti i od strane onih koji ž ele da smanje i uniš te ovakve dobitke. Umjesto da pojač a drž avu blagostanja na napredan nač in kao š to je ponovna razdjela ogromnog druš tvenog bogatstva, univerzalni dohodak bi mogao postati veoma nazadni smokvin list za veliki napad na – i privatizaciju – javnih servisa, š to ć e pojač a ti kapitalistič ko trž iš te umjesto da ga oslabi. Marksisti ć e se boriti za bilo kakvu reformu koja zaista poboljš ava ž ivotni standard radnika i siromaš nih. Ali, da bi se moglo konstatovati da li

KRITIKA mož emo podrž ati ovaj ili onaj zahtjev, moramo se prvo zapitati: Da li se to zaista predlaž e reforma, a ne kontra-reforma? U vezi sa ovim, potreba za univerzalnim dohotkom u apstraktnom smislu je besmislena. Đavo je u detaljima. Iznad svega, neophodno je da se ovo pitanje analizira iz perspektive neke klase, i da se obrati paž nja na onoga ko podnosi zahtjev i – ono najvaž nije – u korist č ijeg klasnog interesa.

Ko plaća? Kao i sa svim takvim reformama, najvaž nije pitanje je: ko plać a? Covjek se mora zapitati: Odakle taj novac dolazi? Zaista, ključ na je stvar da se desnič ari protive univerzalnom dohotku. U sluč aju referenduma u Svajcarskoj proš le godine, vlada se usprotivila onim 24,000 funti godiš nje, zato š to se ne mož e priuš titi ovolika količ ina novca u te svrhe


32 (da biste dobili š iru sliku, imajte na umu da je cijena stalnog boravka u Svajcarskoj nevjerovatno visoka, i da su prosječ ne plate duplo već e od predlož enog univerzalnog dohotka). U drž avama kao š to je Finska, predlož en je ,,neš to razumniji’’ osnovni dohodak od bijednih 5.700 funti godiš nje, vrijednost koja bi bila neznatna promjena milionerima koji bi je primali (ne zaboravite da je ovo ipak bezuslovna univerzalna isplata), ali to bi zapravo pogorš alo situaciju onih najsiromaš nijih koji se trenutno oslanjaju na socijalnu pomoć . Da bi omoguć ili već i univerzalni dohodak od onoga š to je trenutno na ponudi kroz drž avu blagostanja, bilo bi potrebno neko znač a jnije poveć a nje poreza, kako primjeć uje The Economist sa nekim hipotetič kim procjenama: ,,Neć e biti lako uspostaviti univerzalni dohodak. Da bi se svakom odraslom č o vjeku i djetetu isplatio dohodak od otprilike 10.000 dolara godiš nje, bogata drž ava kao š to je Amerika bi trebala da poveć a udio bruto nacionalnog proizvoda, prikupljenog od poreza, za skoro 10% i da ukine već inu nezdravstvenih programa i programa socijalnog davanja. Velikoduš niji programi bi zahtijevali još već e oporezivanje’’. Prije no š to nastavimo, trebamo razja-sniti neke stvari: novac nije tu da bi omoguć io solidan univerzalni dohodak svima, na nivou preko 10 000 $. Kao š to je već reč e no, prema č l anku iz Oxfam novina o globalnoj nejednakosti, samo osam milijardera posjeduje bogatstvo jednako polovini siromaš ne svjetske populacije. U međuvremenu,krupni biznisi u SAD-u sjede na velikoj gomili novca od 1.9 triliona dolara. Problem nije ekonomski već politič ki. Implementacija uistinu naprednog univerzalnog dohotka bi u k l j u č i v a l o n a j a m b i c i o z n i j e i najradikalniju redistribuciju poreskog sistema, kada je socijalna pomoć na principu “od kolijevke do groba”, uvedena tokom poslijeratnog perioda. A

ipak, u vrijeme kada su svi ovi uspjesi proš losti pod napadom š tednje, vidimo različ ite dobronamjerne ljevič are koji pozivaju na univerzalni dohodak i predlaž u ogromne izazove kapitalu, sa ogromnim poveć a-njima poreza za bogataš e i korporacije. Gdje god pogledamo pogledamo, socijal-demokratija i reformizam su u p ovl a č e n j u , š to j e re z u l t a t k r i z e kapitalizma. Izabrana ,, ljevič a rska,, vlada , kao š to je Siriza u Grč koj i Olandovi ,, socijalisti,, u Francuskoj su daleko od izvrš enja progresivnih programa glede poreza i potroš nje, te su bili prisiljeni od strane diktata banaka da provode kontra reforme. Ali to je nebitno: duplo ili niš ta.

Utopija U tom smislu, zahtjev za univerzalnim dohotkom je najnovija utopijska preporuka od naivnog sloja ljevice, koji umiš lja da su mjere š tednje proizvod ideologije i da mož emo nekako, sigurno, ubijediti bogataš e i imuć ne da ljubazno i tiho predaju novac za dobrobit č itavog druš tva. Ovome se pristalice univerzalnog dohotka nadaju: u dobrotu i č ovjekoljublje kapitalista i politič ara koji ih predstavljaju. Iako poneki multimilijarder kao Bil Gejts donira malu količ inu novca u poređenju sa njegovim bogatstvom u dobrotvorne svrhe ( a č ak i tada radi publiciteta), kapitalistič k a klasa kao cjelina , u konač noj analizi, je tu samo da bi pravila pro it. A oni nisu, niti su kad htjeli da se njihov novac na silu oduzme i sa njim poboljš a č itavo druš tvo, otuda su najveć e svjetske kompanije upletene u lakrdijaš ke š eme izbjegavanja plać anja poreza. Kao š to je Warren Buffett, poznati milijarder investitor, izjavio, naglaš avajuć i da on plać a manje poreza od svoje tajnice: “postoje klasna borba, ali moja klasa, bogataš ka klasa kreira rat i pobjeđuje ga. Opet, treba naglasiti da u druš tvu postoji bogatstvo da se progresivno inansirsa sistem univerzalnog dohotka.


33 Ali jedini nač in da se takva reforma predstavi na bilo kakav znač ajan nač in nastaje kada se kapitalisti osjeć a ju ugrož eno, pod strahom da ć e izgubiti sve, tj. ako je klasna borba dosegla velike i ž estoke stupnjeve , te da je vladajuć a elita ponudila reformu kako bi zaustavila revoluciju. A č ak i tada u takvoj situaciji zahtjev ne bi bio za univerzalnim dohotkom, nego za socijalistič kom revolucijom! Ako bi se ljevica borila za univerzalni dohodak onda to ne mož e biti uč injeno odvojeno od pitanja klasnie borbe. Ne mož emo se osloniti na n e s e b i č n o s t b o ga t a š a i e m p a t i j u kapitalistič ke drž ave – č iju je suš tinu, Engels objasnio, a Lenjin naglasio, sastoji se od posebnih tijela naoruž anih ljudi u odbrani imovine i interesa vladajuć e klase. Posebno u vrijeme kada se vlade posvuda postavljaju u zaš titu “nevidljive ruke trž iš ta”, pa je č isto utopijski sugerisati da ć e kapitalisti mirno predati svoje bogastvu kako bi inansirali dostojanstveni univerzalni dohodak, ili da ć e burž oaska drž ava pristati na takav poduhvat.

Raspodjela naspram proizvodnje Glavna ogranič enost poziva za progresivni univerzalni dohodak, kao i sa svim reformskim zahtjevima, je da padaju u postavljanju pitanja klasne perspektive – to jest, da analiziraju ko zapravo posjeduje i kontroliš e bogastvo i tehnologiju u druš tvu i najvaž nije kako su uopš te doš li na takvu poziciju. Problem sa univerzalnim dohotkom ( a i sa svim reformskim politikama ) , drugim riječ ima, proizilazi iz njegove gotovo isključ ivog fokusa na pitanje raspodjele, a ne proizvodnje. Kao š to Marks komentariš e u svojoj Kritici Gotskog Programa ( slič an reformistič ki i u t o p i j s k i p ro g ra m s a s t avl j e n o d Marksovih socijalistič kih pratioca,

KRITIKA Lasalaovaca ): “Sasvim nezavisno od dosadaš nje analize, pogreš no je bilo dizati larmu o tzv. raspodjeli i postavljati glavni naglasak na nju. Svaka raspodjela, koji god da su uslovi potroš nje, je samo posljedica raspodjele samih uslova proizvodnje. Kasnija raspodjela je karakteristika samo nač ina proizvodnje. Kapitalistič ki nač in proizvodnje stoji na č injenici da su materijalni uslovi proizvodnje u rukama privatnika u obliku kapitala ili zemlje, dok su mase jedini vlasnici lič nih uslova proizvodnje, radne snage. Ako su elementi proizvodnje tako raspoređeni, onda je današ nja raspodjela potroš nje automatska. Ako su materijalni uslovi proizvodnje kooperativno vlasniš tvo samih radnika, onda ć e se isto raspodjela sredstava za potroš nju razlikovati od trenutnih.” “Vulgarni socijalizam ( i dio demokrata ) je preuzeo od burž oaskih ekonomista razmatranje i tretman raspodjele kao nezavisan od nač i na proizvodnje, a time i prikazao socijalizam kao pitanje raspodjele. Poš to je odavno jasan pravi odnos, zaš to se vrać ati nazad?” Ove riječ i odzvanjaju još jač e danas . Fokusirajuć i se na porez i ponovnu raspodjelu moderni lideri radnič kog pokreta niš ane na pogreš ne ljude, otuđujuć i srednju klasu govorom o porezu , prihodu i lič nom vlasniš tvu, radije nego da napadaju super bogataš e kapitalistič ke klase, č i je je bogastvo obavijeno pro itom i kapitalom, koje je mnogo već e od drž avnih poreznika. Naglasak na socijalizam, kao š to Marks kaž e , ne bi trebao biti na ponovnu raspodjelu bogatstva koje je već stvoreno u druš tvu ( kroz poreze i socijalnu pomoć , itd.), nego na kolektivnu i demokratsku kontrolu nad sredstvima kojima se bogatstvo stvara, tj. Sredstvima proizvodnje. Ako bi se takav racionalan plan sproveo, pitanje poreza, nasljedstva, raspodjele, socijalnog sistema, itd. bi brzo nestala.


34 Za marksiste, pitanje nejednakosti, iako važ no, je sekundarno. U korijenu naš a kritika kapitalizma primarno ne lež i na simptomima senilnog sistema, nego na njegovoj bolesti: samom zakonu kapitalizma; prepreke privatnog vlasniš tva, konkurencije i prozvodnje za pro it, koje stoji na putu razvoja proizvodnih snaga industrije i nauke, tehnologije i tehnike, umjetnosti i kulture. Lav Trocki, veliki ruski revolucionar i teoretič ar, komentariš e u svom marksistič kom remek-djelu Izdana Revolucija: ,,Osnovni nedostatak kapitalistič kog sistema nije rasipniš tvo posjednič kih klasa, ma koliko da je samo po sebi odvratno, nego č injenica š to b u r ž o a z i j a , o d r ž ava j u ć i p r iva t n o vlasniš tvo nad sredstvima za proizvodnju, osuđuje privredu na anarhiju i raspadanje.” Danas vidimo to “osnovno zlo anarhije i raspadanja”, koje se polako pokazuje kao kontradikcija ogromne gomile novca u rukama velikih biznisa, pored istorijski niskih nivoa investiranja i zaostalog rasta proizvodnje; od apsurdna moguć nosti masovne automatizacije pored strahova tehnološ kog nezaposlenja; besposlice za milione, umjesto da

se realizuje slobodno vrijeme za sve. Univerzalni dohodak, pored svih pokuš aja na papiru, ne č ini niš ta da zaustavi anarhiju trž iš ta i riješ i krizu hiperprodukcije koja je dovela druš tvo u ć orsokak. Uistinu, kako su marksisti uvijek govorili, nijedna količ ina reformi ne mož e riješ iti ove osnovne kontradikcije kapitalizma. Samo revolucionarnom transformacijom druš tva se mož e prerezati ovaj Gordijev č vor.

,, Plate za kućni rad” Naime, postoje i feministič k i zagovornici univerzalnog dohotka koji podrž avaju zahtjev na osnovu toga kako bi ovakvo plać a nje trebalo izazvati trenutne idejo o poslu, pokazujuć i vrijednost trenutnog neplać e nog, ali socijalno potrebnog rada, kao š to je kuć ni rad. Ali poziv na “plate za kuć ni rad” nije socijalistič ki zahtjev. Marksisti ne ž ele da ž ene ( ili muš karci ) budu plać eni za njihov kuć ni rad, tj., da kreiraju plate radnicima u kuć i pored plata radnika na radnom mjestu. Umjesto toga, marksisti ž ele da otklone koncept kuć nog rada: da preuzmu trenutno privatno obavljanje kuć nih poslova iz ruku pojedinač nih porodica, van zidova izolovanih domova i da organizuju druš tveno potrebne zadatke kao dio racionalnog plana proizvodnje. Samo socijalizacijom pitanja o brizi djece i kuć nih poslova, kao i otklanjanjem tež ine rada sa leđa radnič ke klase ž ena, mož emo oč ekivati dostignutu jednakost spolova u druš tvu. Engels u djelu Porijeklo porodice, drž ave i privatnog vlasniš tva piš e: , ,E ma n cip a cij a ž en e ć e b it i moguć a kada ž ena uzme dio u proizvodnji na druš tveno viš em nivou, a kuć ni posao neć e viš e znač iti niš ta nego samo nebitna količ ina njenog vremena. A to je jedino moguć e sada kroz moderno industriju visokog nivoa, koja ne zabranjuje zaposlenje ž ena, nego to


35

KRITIKA

zahtjeva, dok u isto vrijeme okonč ava kuć n i rad pretvarajuć i ga u javnu industriju. ,, Jedini nač in da se postigne prava, stalna promjena druš tva nije da se ž ena plać a za njen rad u kuć i nego da se kuć ni rad uzme van doma pojedinca, da se ovaj rad pojavi kao druš tveni zadatak koji je odgovornost druš tva kao cjeline. A na kraju da se investira u maš ineriju i tehnologiju koja ć e nam omoguć iti da ovaj rad potpuno nestane. Izumi kuć nih maš ina kao š to su mikrotalasne peć nice, maš ina za suđe i maš ina za pranje su pomogle da se skrati vrijeme koje je potrebno za kuć n e poslove . Zadatak je sada da se ovakva tehnologija uzme i stavi pod javnu i demokratsku kontrolu, da se ovi zadaci socijalizuju kao dio druš tvenog plana proizvodnje i da se oslobode radne ž ene i muš karci bič a kuć nog posla.

lnog dohotka. Za desne liberale koji podrž avaju univerzalni dohodak, predstavljanje univerzalnog plać anja nije jač a nje socijalistič kog elementa “socijalne plate”, nego njegovo slabljenje, koristeć i univerzalni dohodak kao izgovor za privatizaciju javnih servisa. Predstavljanje univerzalnog dohotka bi se takođe koristilo kao opravdanje za uklanjanje važ nih reformi kao š to je minimalna plata, nazadovanje radnika u borbi protiv gazda. Oni na ljevici koji bez razmiš ljanja i entuzijastič n o pozivaju na univerzalni dohodak moraju biti oprezni glede svojih ž elja. Lideri radnič k ih pokreta bi trebali podupirati nacionalizaciju i radnič ku kontrolu, radije nego ispunjavati zahtjeve glede univerzalnog dohotka.

Plate, prihodi i univerzalni dohodak

Najveć a ironija univerzalnog dohotka je u tome š to ljevič ari otvoreno priznaju sve upadljive kontradikcije prisutne u kapitalistič kom druš tvo, ali o n d a o d l u č e d a p ro b l e m o k re n u naopač ke, ukazujuć i na sve osim samog r i j e š e n j a . O n i v i d e i ra c i o n a l n o s t masovne nezaposlenosti uz pretjerani ra d, p oveć a n j a n ej edn a kost i dok tehnologija napreduje, automatizacija nas polako porobljava umjesto da nas t oslobađa, a opet oni prihvataju takve iracionalnosti kao č injenice, priznajuć i raspad kapitalizma, ali odbijaju da ga prepoznaju kao korijen problema. Kao i sa svim reformistič k im zahtjevima, zagovornici univerzalnog dohotka su spremni da predlož e izvanredne i utopijske mjere, sve dok one ne osporavaju jedno pravo koje oni smatraju neprikosnovenim, pravo privatnog vlasniš tva. Cak je i predlož eno da je univerzalni dohodak put kapitalizma ka komunizmu, prema Marksovoj izreci ,, od svakoga prema moguć nostima, svakome prema potrebama.,,

Unutar modernog kapitalizma, gdje je radnič ka klasa uspjela kroz borbu da osigura javno inansirane servise, kao š to su zdravstvo i socijalna pomoć , “prihod” koji radnik dobija je podijeljen na dva dijela: platu koju prima od vlasnika u zamjenu za rad i “socijalnu platu” koja se sastoji javno inansiranih servisa koji su besplatni za koriš ćenje. Pod socijalizmom, razmak između ova dva bi se primakao kraju.” Socijalna plata “bi se poveć ala, s tim plata u zamjenu za rad bi nestala. Umjesto da s a m o z d ravs t vo b u d e b e s p l a t n o , transport, smješ taj, struja, hrana, odjeć a, p a č a k i l u k s u z n e s t va r i , b i b i l i pristupač ni , kao dio druš tvenog plana proizvodnje. Ideja vrijednosti bi polako postala besmislena i novac bi nestao. Uz univerzalni dohodak pojavila bi sei treć a varijanta prihoda: uz platu i “socijalnu platu”, mi sada imamo bezuslovno novč ano plać anje univerza-

Za socijalističko društvo


36 Z a t a k ve d a m e i g o s p o d u , konkurencija i potraga za pro itom su odgovorne za poš ast nejednakosti, nezaposlenosti i ekonomske krize koja uniš tava druš tvo, ali kada predlož imo da ukinemo anarhiju na trž iš tu tada ,,bogohulimo,,. Uostalom, kao š to nas revolucionare stalno opominju, moramo biti realni! Zaista, za neke, kao š to je Tomas Pejn , englesko-američ ki prosvjetitelj, politič ki ilozof i jedan od osnivač a SADa tvrdi da bi oblik univerzalnog dohotka građanima bilo nekakvo prosvjetljenje pod uslovom da prihvate postojanje privatnog vlasniš tva. Kao š to “Ekonomist” piš e: “Tomas Pejn bi priž eljkivao takvu moguć n ost. Njegov vid univerzalnog dohotka je opravdan glede postojanja privatnog vlasniš tva. Prije pojave privatnog vlasniš tva, on je vjerovao da su svi ljudi sposobni da se brinu o sebi kroz lov i stoč arstvo. Kada im se to oduzme od njih se oduzima 15 funti kroz ,, prirodno nasljeđe ,, svake godine, inansirajuć i najam tla kog naplać uje vlasnik zemlje.” Granice univerzalnog dohotka su predstavljene u č asopisu “Jacobin” , pod naslovom “Pogreš na strana univerzalnog dohotka”: “Osnovna dilema univerzalnog dohotka je ta da ostvariva verzija u č ije se osnovne potrebe bez suplementarno plać enog zaposlenja, te se izostavlja ono š to ga č ini potencijalno emancipacijskim na prvom mjestu. Zaista, mnogi komentari navode osnovne eksperimente prihoda i tvrde da znač ajno ne smanjuju podsticaj za rad.” “Ova kontradikcija je direktno povezana sa č injenicom da se osnovni prihod samo bavi pitanjem raspodjele, dok je ignorisana č injenica proizvodnje. Vrsta slobode od rada ili slobode kroz rad postaje prvi ž ivotni zahtjev, te da je vizija univerzalnog dohotka za ž ivot nije kompatibilna sa zahtjevima kapitalistič ke pro itabilnosti.”

“Dramatič n o jač a nje radnič ke klase pod snaž nim univerzalnim dohotkom za ž ivot bi prije ili kasnije doveo do smanjenja investiranja kapitala, jer kapital mož e samo stvoriti pro it kroz eksploataciju i neć e biti investiran sem ako pravi pro it. Ali usporena proizvodnja bi potkopavala materijalnu osnovu sistema univerzalnog dohotka za ž ivot.” “Jedini izlaz da se proizvodnja nastavi, č ak i ako ne mož e da napravi pro it. Prema tome, ovaj sistem bi prije ili kasnije bio primoran da se vrati poziciju starog pitanja o vlasniš tvu sredstava za prozivodnju.” U najboljem sluč a ju poziv na univerzalni dohotka bi bio prelazni zahtjev, predstavljena reforma da se poboljš aju uslovi ž ivota, ali da se iskoristi kako bi se razotkrile neracionalnosti, glupost i kontradikcije kapitalizma, zahtjev vezan za borbu za nacionalizaciju ključ nih poluga privrede i pitanje moć i radnika. Zabrinutost oko “tehnološ ke n e z a p o s l e n o s t i ” i p r e d l o z e n o s t i palijativnosti univerzalnog dohotka su jasno istakli smiješ an paradoks gdje se v i d i n a p re d a k u a u to m a t i z a c i j i i sposobnosti druš tva da proizvede viš e bogastva sa manje rada, ne kao napredak, već kao opasnost. U isto vrijeme, da bi se riješ ile ove kontradikcije, takođe treba naglasiti potencijal za stvarno socijalistič k o druš tvo, gdje č ovječ a nstvo i maš ina postoje u harmoniji, druš tvo izobilja, “potpuno automazivanog luksuznog komunizma”, gdje je moto “od svakoga prema moguć nostima, svakome prema potrebama.” “Tehnič ka nauka je oslobodila č ovjeka od starih elemenata, zemlje , vode , vatre i vazduha, samo da bi ga podvrgnula sopstvenoj tiraniji. Covjek je prestao biti rob prirode da bi postao rob maš ine, č ak i gore, rob ponude i potraž nje. Sadaš nja svjetska kriza svjedoč i na jedan posebno tragič an nač in kako


37 č ovjek, koji roni na dno okeana, koji leti kroz stratosferu, koji razgovara nevidljivim talasima, kako ovaj ponosni i smjeli vladar prirode ostaje rob slijepe sile sopstvene ekonomije. Istorijski zadatak naš e epohe sastoji se u zamjeni nekontrolisane igre trž ista razumnim planiranjem, u disciplinovanju proizvodnih snaga, tjerajuć i ih da rade zajedno u harmoniji i posluž no služ e potrebama č ovječ anstva. Samo na ovoj novoj socijalnoj osnovi ć e č ovjek moć i da protegne svoje umorne udove i svaki č ovjek i svaka ž ena, a ne samo nekolicina izabranih ć e moć i

KRITIKA da postanu građani sa punom snagom u domenu misli... Kada završ i sa anarhič nim putevima vlastitog druš tva č ovjek ć e poč eti raditi na sebi. Po prvi put č ovječ anstvo ć e sebe posmatrati kao sirovinu ili u najboljem sluč aju kao izič ki i psihič ki poluproizvod. Socijalizam ć e znač iti skok iz carstva nuž nosti u carstvo slobode, u smislu da je č ovjek današ njice pun kontradikcija nedostatka harmonije, te ć e otvoriti put za novu i sreć niju rasu.” Adam But


AKTIVIRAJTE SE! ŠTA JE TO «SOLIDARNA DONACIJA» Casopis koji je pred vama je u potpunosti besplatan, tako da niko od č italaca nema obavezu da plati bilo koju cenu. Solidarna donacija, koja je istaknuta na naslovnoj strani svakog broja nije cena č asopisa, već predstavlja poziv na solidarnu pomoć organizaciji izdavač u č asopisa, Marksističkoj organizaciji «Crveni». Iako svi sudionici na izradi ovog č asopisa rade volonterski, postoje stalni troš kovi š tampe i distribucije č asopisa. Ponuđeni iznos solidarne donacije je u vezi sa tim stalnim troš kovima. Solidarna donacija nije vezana za iznos koji je predlož en na naslovnoj strani. Ona mož e biti i već a ili manja od tog iznosa, u zavisnosti od moguć nosti č itaoca koji je voljan da pomogne rad na izdavanju č asopisa. Citalac koji odluč i da donira, donaciju predaje distributeru č asopisa, koji novac predaje organizacijskom fondu za izdavanje č a sopisa Crvena kritika. Hvala vam što nas pratite Redakcija časopisa

POTREBNI SU NAM

DISTRIBUTERI Ukoliko čitate časopis Crvena kritika, a živite u mestu gde nema članova niti simpatizera organizacije koji bi mogli da vama ili vašim poznanicima dostave časopis, a hteli biste da pomognete rad na distribuciji časopisa, pozivamo vas da nas kontaktirate . Redakcija časopisa

(+381) 61 159 06 76 (Beograd) (+381) 64 568 33 55 (Sombor) (+381) 62 441 258 (Novi Sad) (+381) 64 370 82 45 (Golubac) (+387) 65 370 834 (Banja Luka) (+387) 60 318 54 68 (Tuzla) crvenakritika@yahoo.com

Kaž u da je napad najbolja odbrana. Kapitalizam je diskreditovan, sa svim svojim institucijama. On viš e niš ta ne mož e da ponudi radnič koj klasi i omladini. Svi već oseć aju da je bolje druš tvo moguć e i neophodno. Sada je samo potrebno izboriti se za njega. Za to je potrebna organizacija sa jasno de inisanim politič k im principima i marksistič kim programom korenitog druš tvenog preobraž aja u interesu radne već ine. Doš lo je vreme da komunisti ponovo preuzmu inicijativu i da nastupaju otvoreno, sa ubeđenjem i bez straha. Istorijska prekretnica na kojoj se nalazimo zahteva masovnu akciju i doprinos najveć eg moguć eg broja radnih ljudi. Zato nemojte sedeti kod kuć e, ljuti na televizor i novine, gubeć i nadu i odajuć i se pesimizmu – pristupite Crvenima i borbi za komunistič ku buduć nost! Možete se uključiti u naš rad na sledeće načine: Kontaktirajte nas i uključ ite se u rad nekog od naš ih lokalnih ogranaka. Ukoliko u Vaš oj sredini još uvek nemamo ogranak, zaš to ne bismo zajedno organizovali tribinu ili marksistič ku diskusionu grupu, kao prvi korak ka formiranju organizacije? Za viš e informacija o nač inima zajednič kog rada nam poš aljite mejl ili se javite na neki od naš ih telefona. Odš tampajte ili š erujte naš e tekstove, podiž ite nivo svog politič kog znanja i pomozite da se za nas i naš e ideje proč uje. Pomozite nam sa prevođenjem. Uvek nam treba pomoć pri prevođenju sa engleskog i drugih stranih jezika. Kontaktirajte nas da se dogovorimo oko č lanaka sa kojima biste nam mogli pomoć i. Poš aljite nam tekst o situaciji u Vaš oj sredini, goruć im pitanjima, deš avanjima, š trajkovima itd. Pomozimo jedni drugima da probijemo medijsku blokadu i doprinesemo povezivanju srodnih borbi i š irenju solidarnosti. Tekstove mož emo, nakon diskusije sa Vama, objaviti na naš em portalu. Pomozite izgradnju revolucionarne radnič ke partije. Pristupite Crvenima!


Demokratija za neznatnu manjinu, demokratija za bogate - to je demokratija kapitalističkog društva.

Lenjin

/m.o.crveni

@mo_crveni

www.crvenakritika.org

Crvena kritika - mart 2017  

Časopis o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni.

Crvena kritika - mart 2017  

Časopis o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni.

Advertisement