Page 1

Godina I - Broj 5. || FEBRUAR 2016.

50 din | 1 km | 4 hrk | 30 den

B E S P L A T N O || Solidarna donacija 0,5€

CRVENA

KRITIKA Izdaje Marksistička organizacija «Crveni»


Impressum

KRITIKA Mesečnik o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni

Uredništvo: Goran Musić Filip Šaćirović Miodrag Mijatović Antun Mavrak Dule Marinković Tehnička obrada: Dule Marinković Kontakt: redakcija@crvenakritika.org (+381) 61 23 54 572 (Beograd) (+381) 64 56 83 355 (Sombor) (+381) 62 44 12 58 (Novi Sad) (+381) 63 17 45 275 (Niš) (+381) 64 37 08 245 (Golubac) (+387) 65 37 08 34 (Banja Luka) (+387) 60 318 54 68 (Tuzla)

www.crvenakritika.org Podstičemo umnožavanje i deljenje.

O NAMA Crvena kritika je mesečni časopis Marksističke organizacije Crveni, organizacije radnika, studenata i učenika okupljenih oko ideja marksizma, sa ciljem da organizuju borbenu partiju radničke klase, sa marksističkim programom korenitog društvenog preobražaja u korist radničke klase, koja sačinjava ogromnu većinu stanovništva svake civili-zovane, industrijske zemlje. Građanski teoretičari liberalnog i konzervativnog opredeljenja, od kojih su mnogi dojučerašnji „komunisti", već nas godinama ubeđuju kako je marksizam prevaziđen, a slobodno tržište nema alternativu. Kao primere uglavnom navode krah Sovjetskog Saveza i ostalih država „realnog socijalizma". U stvarnosti, krah Istočnog Bloka i sličnih država nije označio diskreditovanje socijalizma, već bankrot staljinističkih i staljinoidnih diktatura, koje su iskrivljavale marksizam i ideje Marksa, Engelsa i Lenjina, i koristili iskrivljene verzije njihovih teorija za otimanje vlasti iz ruku revolucionarnih radnika. Istina je, međutim, da je demokratija u samim osnovama socijalizma. Socijalizam može uspeti jedino ukoliko izraste iz najdemokratičnijeg oblika države koji može postojati - iz masovne, radničke demokratije, iz demokratije koja počiva na vlasti radničkih saveta. Naš cilj jeste da rea irmišemo marksizam kao kreativno i moćno oruđe za kritički i naučni pristup objašnjavanju i rešavanju gorućih društvenih problema. K apitalizam se pokazao kao antihumanistički sistem, u kojem su sve slobode žrtvovane slobodnom tržištu i koji ne poznaje druge društvene interese osim interesa šačice vlasnika krupnog kapitala. Iz svakodnev n o g ž ivo t a s e j a s n o z a k l j u č u j e d a u kapitalizmu velikoj većini ljudi sleduju samo beda i robovanje „poslodavcima“ zarad pukog preživljavanja. Nema razloga da ijedan radni čovek pristane na tako nešto. Drugačije društvo je moguće i neophodno!


2

KRITIKA Tema broja:

U ovom broju

Novi štrajk prosvetara – korak napred?

­ Miodrag Mijatović

str. 3 Društvo:

Otpuštanja u Dubicottonu i sramota sindikalne birokratije str. 8

­ Dejan Prodanović

Politika:

Glavni tokovi desne „levice“ [II deo]

­ Filip Šaćirović

str. 12 Feljton:

Svetozar Marković [I deo] Borba i život jednog revolucionara str. 18

­ Dubravko Galešić

Svet:

Suspenzija Šengena Najnovija faza u krizi Evropske unije

­ Fred Veston i Ben Pek

str. 23 Stav:

str. 28

Sporazum sa NATO


Tema broja:

Novi štrajk prosvetara – korak napred?

N

apadi režima na prosvetu se nastavljaju punom parom i dostižu nove v i s i n e b a h a to s t i i p o d m u k l o s t i . Početkom januara je predstavnicima sindikata prosvete bio predočen nacrt Zakona o platama u javnom sektoru. Uprkos ranijem donošenju novog Zakona o radu i smanjivanju plata svih radnika u javnom sektoru za 10%, ovi udarci protiv radnika nisu bili dovoljni za kapital, te se sada zagovara ukidanje bonusa na minuli rad, smanjivanje naknade tokom bolovanja i godišnjeg odmora, te ubacivanje toplog obroka i regresa u osnovicu plate, što bi njihovo praktično ukidanje od 2001. godine krunisalo formalnim ukidanjem. Najagresivniji predstavnik vlasti u tom pogledu je logično bio ministar inansija D u š a n Vu j ov i ć , ko j i j e n a s a s t a n c i m a Socijalno-ekonomskog saveta (SES) kategorički odbijao bilo kakvu modi ikaciju zakona u korist radnika – u suprotnom „bi bila probijena budžetska ograničenja dogovorena sa Svetskom bankom“. Ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu Kori Udovički je jedno vreme čak glumila razumevanje za sindikalce, te je pokušala da posreduje između njih i Vujovića. Vrlo brzo se pridružila ostatku vlade u osuđivanju sindikata za „nerazumnost“ nakon što joj podvala nije uspela. SES, kao i svaki drugi oblik „socijalnog dijaloga“, se time pokazao kao maska za ultimatume kapitala i njegovih predstavnika, kao i za stavljanje radnika pred svršen čin. Sindikati nisu sedeli skrštenih ruku. Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ su 3. februara održali jednočasovni štrajk upozorenja, u čemu su učestvovali i njihovi prosvetni ogranci, Sindikat obrazovanja Srbije (SOS) i Granski sindikat prosvetnih radnika „Nezavisnost“. Vlada je ubrzo posle toga popustila po pitanju minulog rada i naknade za bolovanje, ali je i dalje insistirala na novom obračunu regresa i toplog obroka, kao i na različitim osnovicama za plate u jedinicama lokalne samouprave. U među-

vremenu se umešao i Aleksandar Vučić, sastavši se sa ostatkom vlade i sindikalnim predstavnicima 6. februara, ne bi li ih zbog predstojećih izbora umirio novim praznim obećanjima. Na prvi pogled izgleda da je u tome uspeo, pošto je SES istog dana objavio p o s t i z a n j e ko c e n z u s a i z m e đ u vl a d e i sindikata – formalno su očuvani i regres i topli obrok kao stavke izvan osnovnog koe icijenta plate, ali njihov isnos će varirati „u skladu sa mogućnostima vlade“. Dok je vl a s t n a sva z vo n a p eva l a hva l o s p eve „socijalnom dijalogu“, te da „nijedan radnik javnog sektora neće u startu biti oštećen“, u njihovim saopštenjima se jasno provlačila spremnost da dodatno režu plate u skladu sa stanjem u budžetu, što će samo izazvati nove izlive nezadovoljstva među sindikalnom bazom. Budući da platni razredi u nacrtu zakona ne nude povećanje plata za prosvetare, sindikati prosvete su postavili novi zahtev u vidu povećanja plata za po 4% počev od aprilske i od oktobarske plate, kao i isplaćivanje svetosavske nagrade od 5.000 dinara. Ukoliko ovi zahtevi ne budu ispunjeni do 15. februara, sindikati su najavili celodnevni štrajk upozorenja za 25. februar, posle koga bi sledio novi štrajk na neodređeno. Na tribini održanoj 26. januara u Domu sindikata su se okupili predstavnici sva 4 reprezentativna sindikata prosvete, gde su se mogli čuti pojedini vrlo korisni uvidi i zahtevi. Miloš Galetin iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS) je na primer sasvim ispravno ukazao na činjenicu da zakon koji reguliše pravo prosvetara na štrajk prvenstveno osmišljen da bi oslabio poziciju prosvetara, te dao vlastima prostor da ih ignorišu dok se štrajkovi poput prošlogodišnjeg ne izduvaju. Iz toga sledi da ukidanje restrikcija na štrajk mora postati jedan od sindikalnih zahteva. On je takođe zagovarao ofanzivniji pristup u sindikalnoj borbi, gde se ne bi samo reagovalo na vladine rezove, već bi se pokrenula borba za veće plate uprkos režimskoj mantri o budžetskim ograničenjima. S obzirom na to da vlasti nikada neće dobrovoljno pristati na zahtev za ukidanjem


KRITIKA restrikcija na pravo štrajka, te restrikcije s va k a ko t re b a o n d a o b e z v re d i t i k ro z potpunu i složnu obustavu rada u budućim štrajkovima. Upravo na taj momenat se nadovezao Branko Trifunović iz Sindikata radnika u prosveti Srbije (SRPS), apelujući na sva 4 sindikata da se spoje u jedan zajednički kako bi se izbegla organizaciona raštimovanost i separatni dogovori sa režimom kao što se desilo na prošlom štrajku, kada su SOS i „Nezavisnost“ prevremeno istupili iz štrajka i ostavili USPRS i SRPS na vetrometini. S druge strane, Tomislav Živanović iz „Nezavisnosti“ je ukazao na činjenicu da je obrazovanje dosadašnjim progresivnim podređivanjem zakonima tržišta svedeno na proizvodnju fah-idiota, te da su svi dosadašnji napadi na prosvetu bili u interesu kapitala. Na žalost, iz ovog uvida nije proizašao odgovarajući zaključak, naprotiv. Živanović je odmah zatim uskočio sebi u usta implicirajući da je dualno obrazovanje (Ono je praksa u zemljama nemačkog govornog područja i predstavlja konačni stepen segregacije između gimnazija i stručnih škola, gde se u potonjim ne samo odustaje od bilo kakvog opštijeg obrazovanja i sve svodi na obučavanje radne snage za

kapital, već dotični privatnici sistematski eksploatišu učenike stručnih škola kao jeftinu alternativu/sredstvo za vršenje pritiska na zaposlene radnike – prim. aut.) nužno „kako bi Srbija opstala, ali vlast nije kadra da ga primeni“. Ovakve protivrečnosti su na žalost generalno simptomatične za sindikalni pokret u prosveti. Iako je USPRS najborbenija od sva četiri sindikata, oni kao uspeh ističu svoj doprinos uštedi budžetskih sredstava tako što je na osnovu Kolektivnog ugovora, postignutog na prošlogodišnjem štrajku, preko 5.100 prosvetara popunilo normu otpuštanjem onih koji su radili na određeno (Svaki nastavnik/učitelj ima određenu nedeljnu normu časova, u zavisnosti od predmeta, koju mora ispuniti kako bi imao punu platu. Negativni prirodni priraštaj već godinama dovodi do smanjivanja broja odeljenja u sve više škola. Posledično smanjivanje plata usled manjih normi predstavlja dodatni pritisak na materijalni položaj nastavnika, a često dovodi i do sukobljavanja unutar školskih kolektiva oko popunjavanja norme – prim. aut.). Ova tendencija među sindikatima prosvete da se


KRITIKA dokažu kao bolji u štednji od samog režima koji ih napada je u sprezi sa esnafskom perspektivom koju oni još uvek nisu prevazišli. Takva perspektiva predstavlja i osnovu zahteva za platnim razredima. Budući da su prosvetni radnici kao branša sa najvećim udelom visokoobrazovanih u javnom sektoru ujedno jedna od lošije plaćenih, platni razredi su zamišljeni kao način da se plate prosvetara povise, ali na račun drugih branši javnog sektora! Jasna Janković iz USPRS je još pred prošlogodišnji štrajk u intervjuu za „Danas“ ovako objasnila funkciju platnih razreda: „Platni razredi predstavljaju realnu raspodelu budžeta prema stručnoj spremi i odgovornosti posla. Mi smo predvideli 65 platnih razreda, gde bi prva grupa bili najslabije plaćeni poslovi koji su na minimalcu, a u najvišoj platnoj grupi bi bio predsednik države. Dakle, niko u zemlji ne bi

smeo da ima veću platu od njega, jer on obavlja najodgovorniji posao. Odnos između najniže i najviše zarade koji bi imao predsednik je jedan prema 12, dok bi profesori bili između 35. i 45. platne grupe, objašnjava Jasna Janković predlog Unije. N a p i t a n j e š t a b i to ko n k re t n o značilo za prosvetare, ona odgovara da bi tetkice u školama primale 20.500, administrativni radnici u školama sa petim stepenom stručne spreme duplo više - 41.000 dinara, profesor bi imao 61.500 (odnos jedan prema tri), dok bi najveća plata, preko 100.000 dinara, sledovala univerzitetskim profesorima (jedan prema pet). Profesor sa sedmim stepenom stručne spreme bi se u tom slučaju merio sa lekarom opšte prakse bez specijalizacije. Ukoliko bi se ovako stvari postavile, zarade bi bile smanjene nekim zaposlenima sa četvrtim stepenom stručne spreme koji sada


KRITIKA imaju duplo veću platu od profesora. Ali njima bi neko morao da objasni da oni realno ne mogu da imaju tolike plate sa takvom stručnom spremom.“ Sindikati prosvete su tako otvoreno obeležili druge radnike kao svoje protivnike, umesto da se zajedno sa njima bore protiv vlasti. Zahtev za platnim razredima se prosvetarima dodatno obio o glavu zato što vlada sa sadašnjim nacrtom Zakona o platama nema nameru da im poveća plate. Iako se ovaj zahtev sada menja zahtevom za povećanjem plata u prosveti, antagonizam prema drugim branšama je i dalje prisutan, i sindikati su izjasnili spremnost na odustajanje od štrajka ako se njihov predlog o platnim razredima ipak prihvati. Stoga je krajnje ironično iščuđavanje Jankovićke na pomenutoj tribini što prosvetare niko nije podržao tokom prošlogodišnjeg štrajka.

Borba za kvalitetnije obrazovanje i bolje uslove rada u prosveti se ne može uspešno voditi u kapitalističkim okvirima, niti kroz institucije kapitalističke, nacionalne države – kapitalizam u Srbiji danas nema manevarski prostor za ustupke kakav je imao pre početka svetske ekonomske krize. Zato će svi predlozi poput pokretanja tužbe protiv vlade za nepoštovanje prošlogodišnjeg Kolektivnog ugovora završiti u ćorsokaku, kao što je bilo i slučaj sa „pregovorima“ i „obećanjima“ tokom i nakon poslednjeg štrajka. Predloženi zahtev za učešće struke u izboru ministra prosvete takođe pada u vodu, jer ministar sa mandatom prosvetnih radnika objektivno ne bi mogao ništa učiniti kada ministarstvo inansija zavrne slavinu za prosvetni budžet. Isto tako je nerealno očekivati da će se glasanjem na predstojećim izborima moći izvršiti pritisak na buduću vladu – sve ponuđene građanske partije se,


KRITIKA svaka na svoj način i sa različitim stranim sponzorima, pozivaju na „nastavak reformi“, „ iskalnu odgovornost“, te „da se zna red“ – a pošto kapitalistički red danas usled krize podrazumeva još veće otimanje od radnika nego ranije i presipanje u džepove domaćih i stranih „preduzetnika“, prosvetarima su u ovoj borbi jedini realni saveznik drugi radnici. Štaviše, gospođa Udovički je već najavila buduće napade na radnike državnih irmi koje se pokažu nepro itabilnim. Ako prosvetni radnici već očekuju da im se u predstojećim borbama pridruže drugi radnici, pred prosvetnim sindikatima je

istorijski zadatak da prevaziđu esnafski sentiment i bezuslovno stanu u odbranu tih d r u g i h r a d n i k a , i n a č e ć e u s l e d s vo j e izolovanosti biti prinuđeni da nastave sa ponižavajućim prilagođavanjima budžetskim rezovima, što će samo dodatno demoralisati sindikalnu bazu i slabiti svaki naredni pokušaj otpora. Miodrag Mijatović, nastavnik nemačkog jezika u OŠ „Branko Radičević“ u Golupcu, č l a n S i n d i ka t a o b ra z ova n j a S rb i j e i Marksističke organizacije Crveni


KRITIKA Društvo:

Otpuštanja u Dubicottonu i sramota sindikalne birokratije

F

abrika „Dubicotton“ iz Kozarske Dubice koja se bavi preradom pamuka je 01. februara 2015. godine bez zvanične najave otpustila oko 130 radnika. Koliko je život radnika u kapitalizmu nesiguran pokušaću da prikažem na primjeru ove irme u kojoj sam radio devet mjeseci pod ugovorm na određeno vrijeme. Italijanski vlasnici su otpuštanje radnika obrazložili, nakon podjele otkaza, potrebom za reorganizacijom, smanjenjem i rezanjem troškova proizvodnje usljed nekonkurentnosti na svjetskom tržištu. Nije bilo nikakve najave niti saopštenja šta podrazumijeva reorganizacija proizvodnje i šta ona zapravo znači za radnike. Sastanci rukovodstava sa šefovima smjena i poslovođama su počeli krajem januara, a da pri tome nijedan predstavnik radnika nije pozvan niti na jedan sastanak. Niko od šefova nije javno rekao šta se sprema, tako da su fabrikom kružile glasine i neprovjerene priče

o spiskovima sa imenima onih koji će dobiti otkaze. Jedino što je bilo zvanično saopšteno jeste da fabrika neće raditi 1. i 2. februara zbog remonta fabrike. Pokazalo se da je to saopštenje obična laž! U ponedeljak, 1. februara, već od jutarnjih časova radnici su pozivani telefonom iz uprave fabrike. Svakom od njih rečeno je da dođu u fabriku na razgovor u tačno određeno vrijeme. Na tim „razgovorima“ uručivani su otkazi uz priču o tehnološkom višku. Radnici su praktično d ove d e n i p re d s v r š e n č i n . Sve j e b i l o smišljeno tako da se spriječi bilo kakva reakcija radnika. Ovo bezobzirno i bahato ponašanje vlasnika i rukovodstva je posebno gnusno jer su tokom januara radnicima potpisivane garancije za kredite, iako je u planu bilo njihovo otpuštanje. Nekoliko dana nakon otpuštanja navodnog viška, proizvodnja je nastavljena u punom kapacitetu. Sada su preostali zaposleni radnici u situaciji da rade više posla za istu platu. To je ono što n a m p o d m j e ra m a š te d n j e i re z a n j e m troškova proizvodnje plasiraju kapitalisti i njihovi politički predstavnici! “Dubicotton” je tipičan primjer stranog investitora zbog kojeg nas buržujski p o l i t i č a r i u v j e r a va j u d a j e p o t r e b n o leksibilno tržište koje će omogućiti strane investicije koje prestavljaju kao rješenje za sve naše probleme. S druge strane, radnicima je postalo jasno da interes stranog investitora nije ekonomski napredak zemlje u koji ulaže kapital, već izvlačenje maksimalnog pro ita eksploatacijom jeftine i nesindikalizovane radne snage. Prosječna plata jedva prelazi 400 KM. Sa minimalnom platom većina radnika ne može sebi da priušti ni najosnovnija sredstva za život tako da su bili prisiljeni na zaduženja kod banaka za koje im je poslodavac uredno popunjavao papire. Klasičan primjer funkcionisanja kapitalističkog sistema. Svi zadovoljno trljaju ruke, i bankar i industrijalac, jedino radnik prolazi najgore jer mu je radno mjesto sve nesigurnije, plata sve manja, sredstva za život sve skuplja.


KRITIKA Reakcija sindikata Posebnu priču predstavlja granski sindikat tekstila, kože i obuće Republike Srpske. Pošto u fabrici “Dubicotton” ne postoji sindikalna organizacija, nakon što s a m s a z n a o z a o t ka z e o d l u č i o s a m d a elektronskom poštom kontaktiram sa službom za informisanje Saveza sindikata Republike Srpske i da ih obavjestim o otpuštanju 130 radnika. Nakon što sam im dostavio detaljne informacije o fabrici, vrsti djelatnosti, namjeri otpuštanja radnika, dobio sam odgovor da je moj zahtjev prebačen predsjedniku granskog sindikata tekstila, kože i obuće Danku Ružičiću. Samo nekoliko sati nakon toga, na razgovoru na kojem mi je uručen prekid ugovora, direktor mi je saopštio da mu je lično predsjednik granskog sindikata Danko Ružićić rekao da sam ja kontaktrao sindikat. Nametnulo se logično pitanje: Koga zapravo zastupa sindikat i u čijem interesu radi rukovodtsvo Saveza sindikata Republike Srpske? Na upit sindikatu zašto su obavijestili direktora fabrike da sam sa njima kontaktirao, dobio sam šturi odgovor kako nisam naznačio da

sam se javio anonimno! Evo kako na zvaničnoj stranici granskog sindikata tekstila, kože i obuće konstatuju sa kakvim problemima se radnici u privatnom sektoru, posebno tekstilnom, susreću prilikom pokušaja sindikalnog organizovanja (preko 5 godina stara i jedina o b j ava n a n j i h ovo j s t ra n i c i ) : “ P ro c e s sindikalizacije u fabrikama se odvija teško zato što pojedini poslodavci to ne dozvoljavaju, a ukoliko i dođe do formiranja sindikata pojedini sindikalci bivaju proganjani i otpuštani s posla.” Koliko licemjerstva i bezobrazluka ima u ovoj izjavi vidimo kada se granskom sindikatu javi radnik a potom od strane predsjednika tog istog sindikata putem fantomskih sindikalnih povjerenika biva hitno prijavljen rukovodstvu fabrike. Kakvo uopšte ohrabrenje možemo dati radnicima koji su spremni da se sindikalno organizuju kada vas zvanični sindikat, koji bi trebao bar na papiru predstavljati radnike, otvoreno sabotira, prijavljuje gazdama a potom licemjerno lamentira kako je teško organizovati sindikat u privatnom sektoru? Posebno je indikativno kako Danko Ružičić, predsjednik granskog sindikata


KRITIKA tekstila, kože i obuće Republike Srpske, vidi otpuštanje skoro 130 radnika “Dubicottona”. U odgovoru koji mi je poslao obavjestio me je da je sindikalni povjerenik u irmi Dragan Puzavac, kako sa tim čovjekom ima odličnu saradnju i da ne vidi ništa sporno u otpuštanju radnika jer je sve urađeno po zakonu. Dakle, predsjednik granskog sindikata ne vidi ništa sporno u tome što su radnike poslali na ulicu. Njega ne interesuje da li će ti ljudi imati čime da prehrane sebe i svoje porodice i da li će im društvo omogućiti neki drugi posao kako bi mogli zaraditi osnovna sredstva za život. Ne! Njemu je bitno da zakon donešen u interesu kapitalista nije prekršen. Kada predsjednik govori o odličnoj saradnji sa sindikalnim povjerenikom, treba imati par stvari na umu. Prvo, koga uopšte predstavlja fantomski sindikalni povjerenik, za koga samo par ljudi u fabrici zna da obavlja sindikalnu funkciju, ako u njoj nema sindikalne organizacije? Iz razvoja događaja jasno je da sindikalni povjerenik ne predstavlja radnike jer isti čovjek ima mjesto šefa održavanja i bio je na svim sastancima sa rukovodstvom irme na kojima se razmatralo otpuštanje i na kojima su sačinjavani spiskovi za otpuštanje radnika. Dakle, isti čovjek sa kojim granski sindikat ima odličnu saradnju pravi spiskove radnika za otkaz, a nema obraza niti zrno poštenja da radnicima otvoreno kaže šta se sprema. Drugo, ako granski sindikat ima svog povjerenika u irmi, koja je njegova uloga? Da li on treba da radi na organizovanju sindikalne organizacije, podnosi izvještaje granskom sindikatu o svome radu ili se sve samo svodi na formalnost? U svakom slučaju, očigledno da je sindikalni povjerenik po svom radu polu prikriveni agent rukovodstva fabrike, čovjek koji sve radi da podjeli radnike i onemogući bilo kakvo organizovanje. Predsjednik granskog sindikata, očigledno, ne predstavlja radnike u tekstilnoj, kožarskoj i obućarskoj industriji osim na papiru tako da radnici ne mogu računati na bilo kakvu pomoć od predsjednika granskog sindikata. Čak i ako ga kontaktiraju, rizikuju da ih predsjednik granskog sindikata preko svojih ljigavaca koje naziva sindikalnim povjerenicima, prijavi gazdama irme. Takođe, upitno je i koje su aktivnosti granskog sindikata na organizovanju radnika jer na zvaničnom sajtu stoji samo jedna obavjest stara više od pet godina. Nema nikakvih izvještaja o borbi radnika, šta se učinilo u zaštiti radničkih prava, šta se radi na organizovanju radnika itd.

Zaključak Kakvi zaključci se mogu izvući iz ovog slučaja? S jedne strane, moramo računati da će otpuštanja biti sve više. Gazde su odlučile da usljed protuvrječnosti koje su dovele do globalne kapitalističke krize, održe zaradu tako što će otpuštati radnike da bi rezali troškove proizvodnje, a u isto vrijeme će pojačati eksploataciju tako što će manje radnika raditi više posla za istu ili čak manju platu. Ne smijemo zaboraviti da će veći broj nezaposlenih na birou za zapošljavanje obarati već ionako nisku cijenu rada, pogotovo u industriji. Ne smijemo gajiti iluzije u lokalne i republičke vlasti, političke predstavnike i njihova prazna predizborna obećanja, jer vidimo da ti isti ljudi koji nas svakodnevno b o m b a rd u j u p r i č a m a o “ n a c i o n a l n o m interesu” rade sve suprotno od interesa običnog radnog čovjeka. Sjetimo se samo novog Zakona o radu napisanog u interesu poslodavaca, koji im daje odriješene ruke da otpuštaju radnike, krše ionako ruinirana radnička prava i da za to nikome ne odgovaraju. Vidimo da sindikati, pod pritiskom vladajuće klase imaju, toliko degenerisano rukovodstvo da otvoreno sarađuje sa predstavnicima kapitala. Radnici i radnička baza u sindikatima im služi samo za potkusurivanje i bolju trgovačku poziciju u pregovaranju sa vladajućom klasom u čuvanju svojih privilegija i pozicija. Međutim, ovo nas ne smije obeshrabriti da odustanemo od borbe koja za početak može uspjeti samo kroz sindikalno organizovanje i vraćanje Saveza sindikata pod kontrolu radničke baze. Neophodno je rukovodstvo koje radi na zaštiti i proširivanju radničkih prava a ne na neprestanom ponavljanju priče o socijalnom dijalogu koja u suštini znači čuvanje sopstvenih privilegija i interesa vladajuće klase. Zašto je važno sindikalno organizovanje? Ako pogledamo u prošlost vidjećemo da su radnici sva prava osvojili i odbranili samo kroz organizovanu borbu. Kroz cjelokupnu istoriju radničke borbe vidimo nužnost organizovanja ljudi koji žive od svog rada jer je to jedini način u borbi za poboljšanje životnog standarda. Na primjeru Dubikotona vidimo da je izostanak sindikalne organizacije značio da su radnici prepušteni sami sebi, da ne postoji ni minimum zahtjeva oko kojeg bi se radnici okupili, i samim tim su bili lak plijen za


KRITIKA

SINDIKALNI BIROKRATA NA KONOPCIMA KAPITALA

vlasnike koji su pred sobom imali otvoren put da rade šta im je volja. On pokazuje koliko je gazdama važno da drže radnike neorganizovane i podjeljene jer tad mogu neometano da krše radnička prava. Takođe, uz s i n d i ka ln o o rga n i z ova n j e va ž n o j e d a predstavnici radnika i u lokalnom i granskom sindikatu budu pod kontrolom radnika, tj. demokratski birani od strane radnika i u svakom trenutku smjenljivi ukoliko ne rade u interesu onih koji ih biraju. Samo se tako može spriječiti otuđenje sindikalnih povjerilaca i sindikalnog vodstva od baze i zloupotreba pozicija za otvorenu sabotažu borbe radnika za svoja prava. Uz sve što je rečeno o neophodnosti sinidikalnog organizovanja, mora nam biti jasno da sindikati ostaju ograničeni na ekonomistička pitanja i samostalno u borbi protiv kapitala mogu doći samo do određenih taktičkih pobjeda. Iz iskustva sindikalne

borbe moraju doći politički zaključci jer se borba protiv kapitala može završiti samo rušenjem kompletnog sistema. Svakim danom nam je sve jasnije da protuvrječnosti u društvu (gdje na jednoj strani imamo nagomilano bogatstvo u rukama manjine a na drugoj opštu bijedu, nizak životni standard i perspektivu životarenja na rubu egzistencije) mogu razrješiti jedino borbom i organizovanjem oko konkretnih materijalnih interesa. Ovaj zadatak ne možemo ostvariti dok ne formiramo radničku partiju koja svoj program zasniva na korjenitom društvenom preobražaju u korist radnika koji predstavljaju većiniu u svakom društvu. Dejan Prodanović


Politika:

Glavni tokovi desne „levice“, II deo

Demokratski socijalizam i „savremena levica“

S

tarija dva oblika, socijaldemokratija i staljinizam su igrali ili igraju istorijsku ulogu sličnu protivnicima republikanizma u Francuskoj, gde su reformisti ekvivalent snagama iz redova buržoazije koje su htele da očuvaju monarhiju uz ustavne reforme, a staljinisti predstavljaju poraz revolucije iznutra, kakav se desio u Francuskoj pod Napoleonom. Buržoaska, liberalna levica iz vremena Francuske revolucije, danas se nalazi na poziciji branioca postojećeg poretka, kapitalizma, odnosno na desnici. Oba gore navedena oblika otuđenih levičarskih partija su u više navrata u istoriji doživela politički i ideološki bankrot, u tolikoj meri da su danas njihovi glavni predstavnici posve otvoreno prihvatili buržoasku politiku, prihvatajući da zakoni tržišne ekonomije imaju primat nad izbornom voljom birača i otvoreno ističući da nije realno očekivati da bilo koja partija ostvari obećanja iz predizbornog programa koja protivreče interesima investitora i kreditora, to jest interesima krupnih transnacionalnih kapitalista. Ovo podjednako važi za većinu staljinista kao i za većinu socijaldemokrata, tim pre što se najveći deo bivših staljinističkih aparata transformisao u socijaldemokratske partije i to tako da su ove nove partije listom stali na pozicije koje se smatraju desnim krilom socijaldemokratije, poput podržavanja privatizacije kao nužnog razvojnog puta i pristupanja Evropskoj uniji i NATO kao nužnog kursa u spoljnjoj politici. Time dolazimo do savremenih levičarskih partija i pokreta koji su nastali usled potrebe da se popuni politički vakuum na levici, nastao desnim zaokretima socijaldemokrata i staljinista. Partije koje se danas nameću kao partije demokratskog socijalizma su između ostalog Siriza u Grčkoj, Linke u Nemačkoj, Radnička fronta u Hrvatskoj i Inicijativa za demokratski socijalizam (deo slovenačke Združene levice). Da bi smo utvrdili na koji način se one razlikuju od socijaldemokratije i staljinizma, moramo

prvo pogledati kako se de iniše demokratski s o c i j a l i z a m u n j i h ov i m p ro g ra m s k i m dokumentima. P r o g ra m s k i d o k u m e n t S i r i z e , Solunski program, veće težište stavlja na obećane konkretne mere, nego na objašnjavanje političke pozicije koja dominira ovom partijom. Pritom, te programske mere su danas već odavno izneverene, tako da je rasprava o nihovoj validnosti postala deplasirana izdajom rukovodstva Sirize, koju je ono počinilo netom nakon osvajanja vlasti. Program nemačke partije Linke je znatno određeniji. On je isto tako i bitniji za političke prilike u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije ( i na uopšte na jugoslovenskim prostorima) , budući da je Fondancija Roza Luksemburg, koja je fondacija partije Linke, ovde jedan od ključnih činilaca u formiranju organizacija koje se pro ilišu kao demokratsko socijalističke, poput Levog samita Srbije, Centra za politike emancipacije i tome sličnih grupacija. U zvaničnom srpskohrvatskom prevodu programa Linke, između ostalog, stoji: Prvi veliki pokušaj izgradnje društva koje ne bi bilo kapitalističko u 20. veku nije uspeo zbog manjka demokratije, preve­ likog centralizma i ekonomske nee ika­ snosti. Pervertujući ideju socijalizma, počinjeni su strašni zločini. To nas obave­ zuje da rede inišemo svoje shvatanje socijalizma. Želimo demokratski socija­ lizam, koji će voditi računa o društvenim i globalnim izazovima i mogućnostima 21. veka. [1] Demokratski socijalizam, vidimo, stoji nasuprot staljinizmu, kojeg optužuje, sasvim ispravno, za pervertiranje ideje socijalizma, navodeći kao najznačajnije greške preveliki centralizam, manjak demokratije i ekonomsku nee ikasnost, što su sve karakteristike birokratskog planiranja privrede, u kojem je radnička vlast nad društvenom svojinom uzurpirana od strane uskog privilegovanog sloja, koji, da bi očuvao svoju vlast mora da čini i strašne zločine, o d n o s n o d a s e b r u t a l n o m re p re s i j o m


KRITIKA obrušava na političke protivnike, pre svega one s leva. O ovim problemima SSSR-a i njemu sličnih deformisanih radničkih država pisao je još i Lav Trocki, vođa Leve opozicije boljševika lenjinista, antistaljinističke struje u boljševičkom pokretu: Označiti sovjetski poredak kao pri­ vremen i prijelazan znači ne uzimati u obzir dovršene socijalne formacije, kao što su kapitalizam (uključivši i ‘državni kapitalizam’) i socijalizam. Osim toga takva je de inicija nepotpuna i može nas navesti na krivi zaključak da je u današnjem sovjetskom poretku jedini mogući prijelaz onaj koji vodi u soci­ jalizam. Povratak na kapitalizam također je moguć. Zato je potrebno formulirati potpuniju de iniciju koja će nužno biti dulja i opširnija. SSSR je prijelazno društvo između kapitalizma i socijalizma koje obilježavaju ove značajke: a) proizvodne snage su još nedovoljne da državnom vlasništvu dadu socijlistički značaj, b) sklonost prvotnoj akumulaciji, koja je nastala iz potrebe, izbija iz svih pora planske ekonomije, c) socijalna diferencijacija provodi se na temelju normi o raspodjeli koje su bur­ žoaskog značaja, d) osim toga što polako poboljšava položaj radnika, privredni razvoj pridonosi brzom stvaranju pov­ laštenog sloja, e) iskorištavajući socijalne s u p ro t n o s t i , b i ro k ra c i j a j e p o s t a l a nekontrolirana kasta tuđa socijalizmu, f ) socijalna revolucija, koju je vlada izdala, živi još u odnosima vlasništva i u svijesti radnika, g) evolucija nagomilanih sup­ rotnosti može dovesti do socijalizma, ali isto tako vratiti društvo u kapitalizam, h) kontrarevolucija za obnovu kapitalizma morat će slomiti otpor radnika, i) radnici će na svom putu u socijalizam morati srušiti birokraciju. Pitanje će se konačno riješiti dviju živih snaga na nacionalnom i internacionalnom terenu. [2] I još: U razini u kojoj se politički centar gravitacije prebacio s proleterske avanga­ rde na birokraciju, partija je promijenila svoju socijalnu strukturu kao i ideologiju. Zadužena velikim smjerom napretka, ona je u zadnjih 15 godina pretrpjela daleko radikalniju degeneraciju nego socijal­ demokracija u pola stoljeća. Trenutni progoni povlače između boljševizma i staljinizma ne samo krvavu liniju, već cijelu rijeku krvi. Istrebljenje cijele stare boljševičke garde, kao i važnog dijela

srednjih generacija koje su sudjelovale u građanskom ratu, kao i dijela mladih koji su boljševičku tradiciju uzeli za ozbiljno, pokazuje ne samo političku već i izičku nekompatibilnost između boljševizma i staljinizma. [3] Vidimo, dakle, da se, prema analizi Trockog, jedne od vodećih ličnosti boljševičkog pokreta, SSSR kao društvo nipošto ne može smatrati socijalističkim, kao ni da se staljinizovana KPSSSR i Kominterna pod kontrolom moskovske staljinističke birokratije ne mogu smatrati boljševičkim, odnosno komunističkim organizacijama. Borba za socijalizam mora podrazumevati i borbu protiv staljinizma. Na prvi pogled izgleda kao da se možemo složiti sa demokratskim socijalistima, barem oko odnosa prema staljinizmu, kao de initivno nepoželjnom obliku društvenog uređenja i kao ideologiji koju radnički pokret ne sme usvojiti. Ipak, bode oči zaključak da staljinistički zločini obavezuju demokratske socijaliste da rede inišu s vo j e s hva t a n j e s o c i j a l i z m a . U ko l i ko deformisana radnička država nije socijalizam, ukoliko staljinističke partije nisu komunističke, šta tu onda ima da se rede iniše? Jedino ukoliko su demokratski socijalisti nekada bili staljinisti, ili ako se slažu sa antikomunističkom propagandom desnice koja tvrdi da socijalizam vodi ka staljinizmu, iz takve perspektive bi imalo smisla govoriti o rede inisanju shvatanja socijalizma. Takvo rede inisanje bi, međutim, onda valjda trebalo da se kreće ka napuštanju pozicija staljinizma ili buržoaskog antikomunizma i ka usvajanju programskih osnova komunističkog pokreta. Međutim, sva je prilika da to nije slučaj. Program jasno govori o želji za demokratskim socijalizmom, „koji će voditi računa o društvenim i globalnim izazovima i mogućnostima 21. veka“. Ovakva odrednica je dosta problematična. Naime, koja bi bila razlika između društvenih i globalnih izazova i mogućnosti? Da li izazovi i mogućnosti koje su društvene nisu globalne, ili pak one koje jesu globalne nisu društvene? Postavljanje ovog pitanja nije stvar nekakve maliciozne igre reči, već odraz legitimne zabrinutosti za odnos partije Linke prema proleterskom internacionalizmu. Ukoliko se društveno i globalno razdvaja, onda bi to „društveno“, o kojem program govori, u stvari bilo nacionalno, gde su nacionalni izazovi na neki način odvojeni od globalnih i globalni odvojeni od nacionalnih, tj. gde su globalni


14 problemi u manjoj meri društveni od nacionalnih. Nije, naravno, sporno razlikovati nacionalne probleme od internacionalnih i posebno se njima baviti – to je u datim istorijskim okolnostima jednostavno nužno. Sporno je, međutim, nacionalne probleme nazivati „društvenima“, ograničavajući pojam društva na pojam vlastite nacionalne države. Šta su onda druge nacije, ako nisu društva? Zar nije cilj socijalizma ujedinjenje ljudskog društva? Zar nije metod kojim socijalisti pristupaju rešavanju društvenih problema uvek internacionalistički? Da li se radi o nesrećno sročenoj rečenici, ili se, pak, radi o formulaciji koja odaje problematičan, nacionalistički/patriotski, odnos prema nacionalnom pitanju nije zahvalno pogađati, niti pak ima načina da se iz same rečenice utvrdi šta je posredi. Da bismo ovo rasvetlili, moramo se pozvati na druge elemente programa partije Linke, one koji se tiču ekonomskih rešenja – jer politika je koncentrovana ekonomija i političko uređenje je nužno uslovljeno ekonomskim modelom kojim treba da rukovodi. Demokratski socijalizam rukovodi se vrednostima kao što su sloboda, jednakost, solidarnost, mir i socijalno­ekološka održivost. One određuju i sredstva na putu ka ostvarenju demokratsko­socijalističkog društva. Demokratski socijalizam iziskuje razvoj civilizacijskih potencijala društva, a usmeren je na fundamentalne promene preovlađujućih vlasničkih odnosa, prava raspolaganja i odnosa moći. [4] Dobro, ciljevi i vrednosti koji su ovde izneti su svakako nešto što bi svaki levičar potpisao. Fundamentalna promena preovlađujućih vlasničkih odnosa je upravo ono za šta se zalaže i Marksistička organizacija Crveni, kada poziva na razvlašćivanje domaćih i stranih tajkuna nacionalizacijom krupne industrije i inansijskog sektora. Apsolutno je neophodno da bogata manjina bude lišena vlasništva nad sredstvima za p ro i z vo d n j u o d s t ra n e ra d n e ve ć i n e i apsolutno je neophodno da radna većina tim podruštvljenim sredstvima za proizvodnju rukovodi demokratski. Da li je onda demokratski socijalizam samo još jedan sinonim za komunizam? Sledeći pasus, izgleda, to potvrđuje: DIE LINKE se u okviru šireg procesa transformacije i preoblikovanja društva bori za demokratski socijalizam 21. veka. Taj će proces obeležiti brojni mali i veliki reformski zahvati, te revolucionarni

lomovi i prevrati. Demokratski socijalizam uvek je i demokratski pokret za osloba­ đanje ljudi od svake vrste potlačenosti. [5] Borba za reforme, koje za cilj imaju pripremu revolucionarnih prevrata radi oslobađanja ljudi od svake vrste potlačenosti – to je sama srž boljševizma! Ovako revolucionaran program svakako mora spomenuti i razvlašćivanje kapitalističke manjine i radničko preuzimanje krupne industrije. To je sadržano u prethodnim redovima, naravno, ali partijski program bi morao biti precizniji. I on jeste precizniji: P i ta n je p res u d n o za d r u š t v e n e promene bilo je i ostaje pitanje vlasništva. Ekonomska moć takođe znači i političku moć. Sve dok se odluke velikih preduzeća rukovode željama za prihodom, a ne opštim dobrom, politika je ucenjiva, a d e m o k ra t i ja s a m o p ra z n a l j u š t u ra . Socijalno i ekološki osvešćeno, miroljubivo i demokratsko društvo iziskuje da se ekonomska moć onih koji zarađuju na siromaštvu, izrabljivanju, uništavanju prirode, naoružanju i ratovima suzbije i ograniči. DIE LINKE se bori za promenu vlasničkih odnosa. Želimo radikalnu obnovu demokratije koja će obuhvatiti i ekonomske odluke, a sve oblike vlasništva podrediti emancipatorskim, socijalnim i ekološkim kriterijumima. Bez demokratije u privredi ne mogu se ostvariti opšti interesi, koji su suprotni mnogo užem interesu generisanja pro ita. Demokratija je i dalje nesavršena. Zbog toga smatramo da je ekonomska demokratija jedan od stubova na kojima počiva demokratski socijalizam. Ostvariti više demokratije u privredi, to je oduvek bio jedan od važnih interesa radničkog pokreta. Mi sledimo tu tradiciju. ... U solidarnom ekonomskom poretku, kakvome teži DIE LINKE, ima prostora za razne oblike vlasništva: državno, gradsko i l i o p š t i n s ko , d r u š t v e n o , p r i v a t n o i zadružno vlasništvo. Zaposleni, potrošači, predstavnici opštih interesa trebali bi da imaju veće pravo saodlučivanja i da d i rekt n o p a r t i c i p i ra j u u d o n o š e n j u ekonomskih odluka. [6] I tako od socijalizma dođosmo do „solidarnog ekonomskog poretka“, kojem nema nekog naročitog imena, osim što se zna da mu Linke teži, a od demokratskog socijalizma dođosmo ponovo do reformizma,


15 odnosno do socijaldemokratije, do posredništva između rada i kapitala, do nastojanja da se kapital urazumi i umilostivi. „Fundamentalne“ promene u vlasništvu su, pokazalo se, za demokratske socijaliste samo ograničavanje i suzbijanje ekonomske moći „onih koji zarađuju na siromaštvu, izrabljivanju, uništavanju prirode, naoružanju i ratovima“. Drugim rečima, ove društvene štetočine mogu sve to da rade – ponovimo: da zarađuju na siromaštvu, izrabljivanju, naoružavanju i ratovima (a u ratovima ginu ljudi, da ne zaboravimo) – ali, pod uslovom da to rade manje, tako reći, da ne preteruju. Bilo bi interesantno pitati gospodu demokratske socijaliste da li su možda izradili neku studiju o tome, makar sa približnim vrednostima, o tome koliko bi bilo prihvatljivo da se zarađuje na siromaštvu, izrabljivanju, naoružavanju i ratovima? Postoji li neka kvota koja, kad se pređe, čini parazitiranje manjine izrabljivača nad radnom većinom sasvim neprihvatljivom u tom „solidarnom poretku“. Da li je solidarnosti tog poretka oličena u tome da se kapitalisti solidarišu sa radnicima tako što ih manje tlače i ubijaju, ili, pak, u tome da se radnici solidarišu sa kapitalistima tako što ovima dopuštaju da ih tlače i ubijaju, „al' samo malo“? Demokratski socijalisti govore sve vreme o ekonomskoj demokratiji, pravilno ističući činjenicu da bez ekonomske moći nema realne političke moći. Međutim, šta oni vide kao rešenje? Videli smo da ne vide razvlašćivanje kapitalista, već samo suzbijanje i ograničavanje njihovog parazitskog postojanja na mistične prihvatljive granice. Šta onda nude kao rešenje? Saodlučivanje, direktno učešće radnika u donošenju ekonomskih odluka. Revolucionaran zahtev – osim što nije. Kapitalisti se uvek oslanjaju na

KRITIKA inovativnost i uslužnost jednog, privilegovanog, dela visoko kvali ikovanih radnika i više su nego spremni da saslušaju njihove predloge o poslovanju i novim načinima za povećavanje konkurentnosti i maksimalizacije pro ita. Pa ko ne bi bio spreman da, umesto da plati stručne savetnike, prosto pokupi sveže ideje kroz participaciju i saodlučivanje?! Naravno, nigde se ne kaže da takve „fundamentalne promene“ vlasničkih odnosa nisu ništa drugo do podmlađivanje odnosa eksploatacije, time što se kratkoročno radnici ubeđuju u to kako je kapitalizam i u njihovom interesu, kako mogu, eto, da saodlučuju sa gazdom – pod uslovom da ne pitaju zašto bi gazda uopšte odlučivao, ako znamo da zarađuje na siromaštvu, izrabljivalju, naoružanju i ratovima. Od radničke demokratije, u iole ozbiljnom smislu, smislu formiranja klasne vladavine proletarijata, ne ostaje ama baš ništa. Za to se brine birokratska iscepkanost čak i one svojine koja je oduzeta ili otkupljena od buržuja, a za koju program predviđa cepkanje na „razne oblike vlasništva: državno, gradsko ili opštinsko, društveno, privatno i zadružno vlasništvo.“ Gradskim i opštinskim vlasništvom, naravno, upravljaju strukture grada i opštine, dok državnim vlasništvom upravljaju ljudi postavljeni, ili odobreni od strane vlade. U sva tri slučaja, radi se o birokratskoj kontroli, koja je, kao što smo videli u više navrata u modernoj istoriji, podložna „teškim odlukama“, odnosno odlukama o privatizaciji u vreme recesije i krize kapitalizma, kada se privatizacija nameće kao proces koji „nema alternativu“ i kada je participirajućim radnicima prepušteno da „biraju“ između otkaza, privatizacije i stečaja. Društvena svojina različita od državne je bila pokušana da se uspostavi u SFRJ i propala je zbog proste činjenice da je


16 nemoguće razdvajati državno i društveno vlasništvo dokle god postoji država kao forma organizovanja društva – takav oblik svojine se uvek nalazio na tromeđi između državne kontrole, ortačkog upravljanja od strane radnika koji su tamo trenutno zaposleni i upravljanja od strane tehnokratskog kadra, koji je nastojao da „društvena“ preduzeća što više tretira kao vlastite irme. Zadružno vlasništvo je vlasništvo kolektiva sitnih preduzetnika i ne razlikuje se suštinski od privatnog vlasništva. Svi ovi oblici vlasništva, dokle god postoje u okviru tržišne privrede, podrazumevaju neki vid eksploatacije – ako nije eksploatacije radnika od strane jednog kapitaliste, onda jeste eksploatacije slabije stojećih opština od strane onih bolje stojećih, ekonomski slabijih zadruga od strane ekonomski jačih, sve vreme prećutno ostavljajući prostor za prodaju vlasničkih prava. Program demokratskog socijalizma, dakle, nudi „revolucionarnu“ promenu svojinskih odnosa – bez ikakve promene svojinskih odnosa! Možda oni i nameravaju da ograniče svojinu tu i tamo, u određenim speci ičnim slučajevima, ali to ni na koji način ne menja strukturu svojinskih odnosa. Demokratski socijalizam, vidimo, nije ništa više demokratski, niti išta više socijalistički od postojećeg poretka, iako, to se mora priznati, rečitiji svakako jeste. To mu niko ne može osporiti. Levica koja bi se gradila na osnovama demokratskog socijalizma ne bi otišla dalje od levice koja se gradila na osnovama socijaldemokratije. Osim možda dalje udesno. Kroz ekonomski program Linke provejava ekonomski nacionalizam, iako se u određenim delovima stavlja akcenat na neophodnost međunarodnog regulisanja privrede. Nacionalizam se, međutim, ne iscrpljuje u nekakvom autarkičnom izolacionizmu. Naprotiv, osnovna odlika nacionalizma jeste prihvatanje postojanja nacionalnog interesa kao opšteg interesa čitavog društva. Odnosi eksploatacije podrazume­ vaju, kako je Marks istakao, sukob poseb­ nog i opšteg interesa, gde je posebni interes materijalni interes različitih klasa, poro­ dica ili pojedinaca, a opšti interes onaj koji proizilazi iz međuzavisnosti svih pojedi­ naca koji učestvuju u podeli rada. Ovaj sukob se unutar društva eksploatacije, klasnog društva, ne razrešava, već se kontroliše putem institucije javne vlasti, države, koja se nameće kao arbitar u

pitanju opšteg interesa i koja tu poziciju brani posebnim odredima naoružanih ljudi, to jest monopolom izičke prinude, bez kojega ne bi bilo moguće izički nametnuti državne, političke odluke. [7] Opšti interes je, dakle, interes koji opštim proglasi država. U buržoaskoj državi, koja počiva na ideološkoj pretpostavci da postoji jedinstvena nacionalna zajednica ravnopravnih pojedinaca, opšti interes jeste nacionalni interes, odnosno interes koji država proglasi nacionalnim. Opšti interes ne samo da nije u prvom redu interes radničke klase, već je njoj direktno suprostavljen, kao ideološko opravdanje za klasnu vladavinu kapitalističke manjine. Levica koja se poziva na vođenje ekonomije u opštem interesu je levica kojoj Margaret Tačer, Augusto Pinoče i Aleksandar Vučić nemaju šta da zamere. Sada je malo jasnija ona podela na globalno i društveno, koja nam je poslužila

Demokratski socijalizam, vidimo, nije ništa više demokratski, niti išta više socijalistički od postojećeg poretka, iako, to se mora priznati, rečitiji svakako jeste. To mu niko ne može osporiti.


17

KRITIKA

kao šlagvort za ispitivanje ekonomskih a s p e k a t a d e m o k ra t s ko g s o c i j a l i z m a . Društveno je „opšte“, „opšte“ je nacionalno i, kao takvo, naravno da je u suprotnosti sa globalnim. Drugim rečima, solidarni poredak demokratskog socijalizma je poredak solidarnosti radnika i kapitalista u okviru jedne nacije, dok svetska radnička klasa ostaje međusobno podeljena i komunicira preko postojećih, (ali „demokratizovanih“, šta god to značilo) međunarodnih organizacija, poput EU i UN. Daleko od toga da predstavlja nekakvu alternativu otuđenoj, desnoj levici staljinizma i socijaldemokratije, demokratski socijalizam je, kao što vidimo, samo novi celofan za staru i potrošenu socijaldemokratiju, koja periodično zaoštrava retoriku da bi kupila legitimitet u masama i bila u poziciji da ih odvrati od zbacivanja izrabljivačkog poretka, baš kao što su to nekada radili ustavni reformatori francuskog apsolutizma. Otuđena, reformistička levica, samo je osmeh iza kojega se krije desnica. Štaviše, ona je danas najupotrebljivije političko oružje desnice, najpouzdaniji mehanizam kanalisanja revolucionarnog raspoloženja masa u za kapitalizam sigurne vode. Kao takva, ona se može levicom smatrati samo zbog njene tradicije i iluzija koje mase još uvek o njoj gaje u ogromnom broju. Istinska levica, levica ko j a n u d i z b a c iva n j e ka p i t a l i z m a ka o izrabljiva-čkog i represivnog sistema i rušenje buržoa-ske vlasti kao mehanizma koji izičkom prinudom čuva taj izrabljivački i represivni sistem, mora biti levica koja nudi potpuno razvlašćivanje bogate manjine, u korist radne većine. Istinska levica, mora nuditi ukidanje privatne svojine, ona mora biti komunistička. Filip Šaćirović [1]www.rosalux.rs/sites/default/ iles/publications/Die_ Linke_Partijski_Program.pdf [2]www.radnickaborba.org/teorija/lav­trocki­izdana­ revolucija­1936/ [3]www.radnickaborba.org/teorija/lav­trocki­ staljinizam­i­boljsevizam­1937/ [4]www.rosalux.rs/sites/default/ iles/publications/Die_ Linke_Partijski_Program.pdf [5]Isto. [6]Isto. [7]Filip Šaćirović, „Aktuelnost marksističkog shvatanja ideologije“, diplomski rad, Beograd, 2014. [8]www.rosalux.rs/sites/default/ iles/publications/Die_ Linke_Partijski_Program.pdf, str. 89­93

satira

Komunista i "demokratski socijalista" pričaju o sportu “Demokratski socijalista": E, ja baš volim košarku. Komunista: Da? I ja isto! "Demokratski socijalista": Idem sad baš za vikend do bazena da igram - uzeo sam i nove kupaće i kapicu i naočare, sve. Komunista: Ali... To je vaterpolo, to nije košarka. "Demokratski socijalista": Možda je to ZA TEBE vaterpolo, ali za mene je to jedan od načina da se igra košarka. Komunista: Pa nije to stvar "jednog od načina", to objektivno nije košarka. "Demokratski socijalista": Vidi, slažemo se da je košarka sjajna stvar. Stvarno ne vidim zašto ti smeta pluralizam i zašto ne dopuštaš ljudima da imaju svoj način igranja košarke, u bazenu s golovima. Ako neko igra vaterpolo u bazenu s golovima, to uopšte ne znači da neko drugi ne može tu da igra košarku. Komunista: Ali znači... Vidi, ako nemaš teren na suvom sa dva koša i po pet igrača i loptu koja se tapka, onda to prosto nije košarka. Po de iniciji nije košarka? "Demokratski socijalista": E, stvarno si sektaš i dogmata.


18 Feljton:

Svetozar Marković, I deo Borba i život jednog revolucionara osnovi je bila zamjena jedne političke ličnosti drugom bez ozbiljnijih unutrašnjih potresa i p r o m j e n a . M e đ u u s t avo b r a n i t e l j i m a nalazimo prve tragove kasnijih liberala i konzervativnih naprednjaka koji će imati zapaženu ulogu u političkoj istoriji Srbije. Iako međusobno sukobljeni, i jedni i drugi su bili predstavnici srpskog kapitalizma koji je već tada pravio prve nesigurne korake. Birokratija se reprodukovala i održavala između ostalog i odlascima mladih ljudi na školovanje u inostranstvo, što je bila praksa koja se nastavila i kasnije. Međutim, sa školovanja u inostranstvu nisu dolazili samo svršeni studenti, već i ideje sa kojima su se studenti susretali u Ženevi, Parizu ili Petrovgradu. Tako se

Svetozar Marković

S

rbija polovinom 19. vijeka je pružala sliku društva koje se postepeno ali neminovno mijenja. Nakon revolucije i nacionalnog oslobođenja neupućenima je Srbija izgledala kao seljački raj. Ukinut je feudalizam, a zemlja masovno izdijeljena seljacima. Srpsko društvo nije imalo veleposijeda i nasljednog plemstva. Međutim, idealizovanu sliku je kvarila represivna vlast kneza Miloša i brojne dažbine koje su seljaci morali davati državi. Iz kruga kneževih ličnih saradnika nikle su klice one birokratije čiji će politički izraz predstavljati Ustavobranitelji, a koja će nastaviti postojati i kasnije. U vrijeme Ustavobranitelja vidimo već izraženu nedemokratsku crtu birokratije izraženu kroz prezir prema običnom čovjeku (opančaru). Mlada srpska država, iako bez fomalnog priznanja, razvijala se i polako modernizovala, događaji u Evropi nisu ostajali bez odjeka u Srbiji, bilo da se radilo o Napoleonovim ratovima ili revoluciji 1848. Dominatno seljačka Srbija nije bila izolovano ostrvo već se počinjala ubrzano integrisati u okvire tadašnjeg evropskog poretka u kome je buržoazija sve više igrala vodeću ulogu. Kopirana su mnoga zapadna rješenja i preslikavane pravne i političke ustanove poput čuvenog Hadžićevog zakonika. [1] Korijene srpskog kapitalizma možemo pronaći u djelovanju trgovaca prije Prvog srpskog ustanka. Prirodno bogatstvo i granični položaj smederevskog sandžaka omogućilo je dobre uslove za trgovinu sa susjednom Habzburškom monarhijom. Zahvaljući tome sve više se bogatstvom uzdizao relativno malobrojan trgovački sloj. Bez obzira na kasnije pokušaje kneza Miloša da spriječi stvaranje opozicije i brutalno gušenje svakog oblika otpora, knez je pripadao upravo toj „trgovačkoj buržoaziji“ ko j u j e n a jv i š e u g ro z i l a č uve n a s j e č a knezova. Voljom velikih sila knez je morao otići sa vlasti i predati je svom sinu koga su 1842. zamjenili svrgli Ustavobranitelji i novi v l a d a r A l e k s a n d a r K a r đ o r đ e v i ć . Pa d Ustavobranitelja i povratak Obrenovića u


19 obrazovala liberalna inteligencija, ali su u Srbiju dopirale i prve socijalističke ideje. Srpskom društvu koje se polako mijenjalo otvarala se kapitalistička perspektiva; raspadala se stara zadruga, seljaci se sve više zaduživali kod zelenaša, razvijalo se školstvo, mijenjao se način razmišljanja. Bližilo se doba industrije i željeznice, simbola napretka u 19. vijeku, ali i akumulacije kapitala, fabričkog rada, radničke bijede i sukoba dvije klase – radnika i kapitalista. U takvim uslovima kao i u svakom prelomnom periodu javljaju se ličnosti koje su izraz svog vremena i koje teorijski i praktično pokušavaju da riješe tadašnje dominatne probleme. Jedna od takvih ličnosti je nesumnjivo bio Svetozar Marković. Svetozar Marković se rodio 9. septembra 1846. O mjestu rođenja postoje razne pretpostavke, ali se najčešće navode Jagodina, Zaječar, Niševac ili Rgotina. Njegov otac Radoje, sreski načelnik-kapetan umro je 1854, a brigu o Svetozaru je preuzela maćeha Marija. Nižu gimnaziju je pohađao u Kragu-jevcu, a višu u Beogradu. Tada nije čitao neku ozbiljniju socijalnu literaturu. Šiler, Lesing, Šekspir, Dima, naročito ovaj zadnji su bili interesantni mladom čovjeku. Moguće je da je ipak ponešto i pročitao od ruskih autora, ali za to nema dokaza. To će se uskoro promijeniti. Godine 1866. Marković po dobijanju stipendije odlazi u Petrograd na Institut saobraćajnih inžinjera. Rusija je tada bila u fazi „liberalizacije“. Teška ruka carizma je pod vanjskim i unutrašnjim pritiskom malo popustila i 1861. je došlo do oslobađanja kmetova. Ipak, represivni carski aparat nije tolerisao organizovanu opoziciju i surovo se još od dekabrista 1825. obračunavao sa liberalnom i protosocijalističkom opozicijom. Revolucionari su hapšeni, zatvarani i progonjeni u Sibir. U takvim uslovima, prirodno je morala cvjetati legalna i ilegalna literatura sa socijalnom tematikom. Postavljalo se pitanje budućnosti Rusije, carizma i liberalizacije režima. Imena Aleksandra Hercena („Oca ruskog socijalizma“), Nikolaja Černiševskog, Mihaila Bakunjina, Dmitrija Pisareva, Petra Lavrova i drugih su bila veoma poznata u krugovima ne samo ruske inteligencije. Ono što je važno zapamtiti je da su autori koji su izvršili uticaj na Svetozara Markovića bili uglavnom demokratski revolucionari, naročito Černiševski kao ideolog agrarnog socijalizma. Rusija je Svetozaru omogućila i upoznavanje sa po režim (na prvi pogled)

KRITIKA manje problematičnim naučnim djelima poput djela prirodnjaka Čarlsa Darvina, ilozofa Ludviga Fojerbaha, sociologa Ogista Konta i dr. U proljeće 1869. Svetozar napušta Rusiju i odlazi u Cirih gdje upisuje Politehničku školu. U Cirihu nastavlja kontakte sa tamošnjom ruskom kolonijom gdje su kružile ideje Bakunjina, Tkačova i Lavrova. Svetozar je prvi put došao u dodir sa Internacionalom, odnosno njenom ruskom sekcijom. U ovom periodu prvi put Svetozar dolazi u dodir sa marksizmom. O uticajima raznih škola na djelo Svetozara Markovića biće riječi kasnije. Upravo u ovo vrijeme boraveći u Švajcarskoj Svetozar je počeo ozbiljniji javni angažman, kritikujući birokratski režim u Srbiji. Tekst „Naše obmane“ (kasnije „Srpske obmane“) sa potpisom „od jednog Srbina iz Kneževine“ izašao je u Novosadskoj zastavi u oktobru 1869. Preko kritike Ustava iz 1869. Svetozar je uspješno napao nedemokratsku vlast i njen odnos prema narodu kao politički nezrelom i stoga podložnom očinskoj vlasti vladara. Nije trebalo dugo čekati i vlast je reagovala. Već 18. oktobra je ministar prosvete i crkvenih dela Dimitrije Matić pismom tražio potvrdu od Svetozara da je on autor teksta, a potvrdan odgovor Svetozara Markovića, iako napisan 26. oktobra 1869. godine, štampan je u „Zastavi“ tek u januaru 1870. zajedno sa objašnjenjem zašto je to tako. Vlada u Beogradu je 31. januara 1870. donijela odluku da se Svetozaru oduzme stipendija. U obrazloženju je stajalo: “G. Markovića je vlada na stranu poslala da uči tehničke nauke, a ne da se bavi politikom...“. Dakle, vlast je neugodnog Svetozara ostavila b e z s re d s t ava z a ž ivo t p o d n a j č e š ć i m argumentom svih konzervativaca. Vlast ti daje pare i ima da slušaš vlast. Međutim, vlast ne dijeli svoje pare, već pare koje uzima radnim ljudima kroz poreze. Uostalom i danas se vlastodršci često identi ikuju sa državom i u tom smislu pitanje Svetozara Markovića srpskom ministru zvuči iznenađujuće moderno: “Zar se politička načela državnog pitomca ne smeju razlikovati od političkih načela ministra i vlade uopšte?“ Ovaj period u mnogočemu je ključan za razvoj Svetozara Markovića. Vraća se u Srbiju 1870, odbija da uređuje „Mladu Srbadiju“, list „Ujedinjene omladine srpske“ i sve više se sa lijevih pozicija obračunava sa liberalizmom. Ulazi u spor sa Vladimirom Jovanovićem i kritikuje smijer kojim kreće


20 „Mlada Srbadija“. Piše „Realni pravac u nauci i životu“ i 1871. ga objavljuje. O tome će kasnije biti više riječi, a ovdje ćemo dati nekoliko fragmenata odgovora koje je Svetozar uputio Vladimiru Jovanoviću. Zapanjuje njegov polemički talenat, ali i aktuelnost tim prije jer je restauracija kapitalizma „oživjela“ mnoge „argumente“ sa kojima se i Svetozar borio. Tako o nauci Marković reče: „Ja sam kazao u pređašnjoj kritici da u nauci danas postoje razne škole, boje i partije G.Jovanović veli da toga nema, već da je ’nauka skup istina dokazanih i opravdanih iskustvom ne jednoga čoveka i trenutka nego sviju vekova i svega čoveštva.’ Ja mislim kad ko hoće da kritikuje nečije misli, on treba najpre da ih razume. Jesam li ja gde god smešao mnjenja sa naukom? Neka pokaže to g. Jovanović o mojim rečima. „Nauka je skup dokazanih, opšte-priznatih istina ’to je de inicija nauke i to treba da je nauka’. Ama je su li u današnje vreme sve nauke skup opšte-

priznatih istina? To i jeste glavno, što nisu. Osim matematike i onog dela prirodnih nauka koje se opravdavaju računom i opitom, sve su ostale nauke skup ’mnjenja raznih pisaca’. Evo, npr. vi, bivši profesor političke ekonomije i prevodilac Rošera nećete odreći da je politička ekonomika ili ’nauka o narodnoj privredi’ – nauka. Ali evo ljudi koji vele da je osnova političke ekonomike, ’zakon čovekove prirode’ kao što ga nazivlju ekonomiste: čovek po svojoj prirodi teži da radi što manje, a da uživa što više – da je taj zakon lažan. Tako vele sve socijaliste, tako vele Kont i Kerije ne-socijaliste, a to potvrđuje psihologija osnovana na izučavanju čovekove prirode. Dakle: jedna strana veli da je ekonomika nauka, a druga da joj je osnova lažna pa prema tome da je i sve što se na toj osnovi podiže nenaučno. Jesam li ja kriv, što se ekonomika nazivlje naukom, ma da nije ’skup opštepriznatih istina’, već da joj je osnov, po mišljenju kompetentnih suđaja (prirodnjaka) lažan?....“


21 Ili kada se obračunava sa katogorijom „javnog srpskog duha“, besmislice koja i danas živi u glavama srpskih nacionalista: „On misli (Jovanović, prim. aut.) da je ’javni srpski duh’ ili ono što sam ja nazvao ’psihička svojstva’ Srbina ’nešto najopštije što kao večito nasledstvo preživljuje smrtne ličnosti i pojedine naraštaje’. To i jeste glavna vaša pogreška što vi ’javni duh srpski’ smatrate kao nešto ’urođeno’, što se ne mijenja vekovima i naraštajima. Ja velim da su čovekovo mišljenje i osećanje rezultat čovekovog organizma, klimatičkih i geografskih uticaja, vaspitanja, hrane i itd. dakle to nije čoveku urođeno, već je docnije razvijeno – pribavljeno. To isto važi i za mišljenje i osećanje skupa ljudi ili jednog naroda. Sve to što utiče na pojedine ljude u tom smislu utiče i na ceo narod iz najprostijeg uzroka: što je narod skup pojedinih ličnosti. No osim toga narod živi vekovima a ličnost samo desetinama godina, zato na narod utiču još istorijske prilike, koje na pojedinu ličnost manje utiču zbog kratkoće vremena. Ljudi iste rase ili istog naroda koji žive na rastojanju od nekoliko stotina godina jedni od drugih mogu imati sa svim različite pojmove o slobodi, o svojoj ’narodnoj’ zadaći, o druževnosti; tako isto mogu imati različita osećanja: ’čuvstvo lične samostalnosti’ npr. može se izgubiti sa svim.“ Naravno, postoji mnogo takvih mjesta u kojima se Svetozar obračunava sa nacionalističkim i idealističkim zabludama svojih savremenika. Kao posljedica morao je usljediti raskid sa liberalima i samostalan rad na pokretanju glasila. Prvi broj socijalističkih novina „Radenik“ pojavio se 1. juna 1871. god. U „Radeniku“ su građani Srbije prvi put mogli čitati o „Pogibiji pariske komune“ i „Belom teroru“. U toku svog kratkog izlaženja „Radenik“ je izlazio utorkom, četvrtkom i subotom. Objavljivao je i tekstove Karla Marksa, a dostigao je preko 1.500 pretplatnika što je u tadašnjoj Srbiji bio značajan uspjeh. „Radenik“ je vlastima bio trn u oku i sve su činili da pritiscima, zastrašivanjem i upotrebom sile ometu izlaženje lista. Tako je mladi Vasa Pelagić premlaćen nasred ulice, a hapšeni su i osuđivani oni kod kojih su pronađene Markovićeve knjige. Pod prijetnjom hapšenja Svetozar se prebacio preko Dunava u Austro-Ugarsku. Nastanio se u Novom Sadu i pokušavao da živi od pisanja, a širio je i ideje o potrebi organizovanja zanatlijskih zadruga. Paralelno sa ovim radom Svetozar je 1872. objavio „Srbiju na istoku“ u kojoj je zaokružio

KRITIKA svoju ideju Balkanske federacije i odacio velikodržavni nacionalizam inspirisan maglovitim „istorijskim pravima“. Njegov rad je sve više smetao i vlastima Austro-Ugarske koje su, pronašavši banalan izgovor, (navodno, nije skinuo šešir i prezrivo se smijao dok je prolazio pored bogojavljanske litije) početkom 1873. god. proterale Svetozara iz Novog Sada. U aprilu 1873. ponovo je u Srbiji. Kao politički protivnik, uhapšen je odmah po dolasku, ali nova vlast liberala Jovana Ristića je odlučila da ga pusti. Nekoliko mjeseci je bio p a s iva n , a o n d a j e p o k re n u o n ov i l i s t „Javnost“. Prvi broj je izašao u novembru 1873, a uskoro je imao preko hiljadu pretplatnika. List je pokrenuo i u njemu pisao drugačiji, stariji Svetozar u veoma teškim okolnostima stalnih provokacija i policijske kontrole. Negdje u isto vrijeme je nastao i tajni program revolucionarne akcije koji je između ostalog predviđao; -Uništenje upravnog sistema skupštinskom akcijom -Privremeni odbor koji bi uzeo centralnu upravu, kasnije će ga zamijeniti novi Glavni odbor biran na teritoriji svih okruga. Odbor izvršava odluke narodne skupštine -Okružni odbori će se birati na teritoriji okruga i upravljati svim poslovima okruga, rade po odlukama okružnih skupština. -Policijske uprave će biti u nadležnosti opština -Ukidanje sudskog sistema, a ostajanje porotničkog sudstva koje b i ra dilo besplatno ili o trošku parničara. -Brisanje dugova svih zemljoradnika -Zemlju mogu imati samo oni koje rade na zemlji -Višak zemlje će se dodijeliti opštinama Bilo je predviđeno i posebno inasiranje društva preko banaka, a posebno značajno mjesto u programu je ono gdje doslovce stajalo: „Da se srpski narod osigura od proletarijata nužno je da se sva zemlja iz privatne svojine preobrazi u opštinsku. Kako se to može izvršiti i za koje vreme, ostaje da se ispita.“ Na ovaj veoma značajan program vratićemo se kasnije tokom analize Markovićevog rada. U januaru 1874. Svetozar je opet uhapšen, a na sud je izveden 20. februara. U optužbama protiv njega naročito je isticano da:


22 “Gospodin Marković, uobrazivši da je on taj neočekivani mesija koji koji će zemlju ovu reformisati u duhu socijalpolitičkih načela bezobzirno je svojim otrovnim perom... napadao na najvažnije ustanove u zemlji, na narodnu skupštinu, na narodne i vladine poslanike, izazivao je... na gaženje zemaljskih zakona, opravdavao je podizanje bune protiv vladaoca zemlje, naposletku u drskosti svojoj nije ostavio na miru ni sama ustavna prava vladaočeva, već je i na ova napao i vređao...“ Sličnu optužbu prema naprednim l j u d i m a ć e uv i j e k p o n avl j a t i p o l i t i č k i konzervativci i legitimisti, svi oni lupeži, kojima će i najveća podlost biti prihvatljiva ako je zamotana u sjajni omot zakonitosti. Iako nije bio pravnik, Svetozar se argumentovano branio, pobijao je tezu po tezu optužbe, ali da nije imao iluzija u karakter procesa najbolje potrvđuje završetak njegove odbrane: „Iz ovih okolnosti izgleda da ova politička parnica stoji u svem sa trenutnim interesima politike, kojoj je bilo nužno da uništi ’Javnost’, koja je propovedala protivna načela i imala uticaja na skupštinu. A naročito da se ja kao glavni saradnik „Javnosti“ lišim slobode. Ali dužnost je suda da ima u vidu samo zahteve i interese pravde, a ne interese

politike, koja se može svaki čas promeniti... I ja se nadam da će me sud suditi po pravdi i zakonu, a ne po zahtevima i agitacijama odozgo i drugim političkim obzirima.“ Osuđen je na godinu i po zatvora. U zatvor u Požarevcu je stigao već ozbiljno bolestan od boravka u neuslovnim ćelijama i od iscrpljenosti procesom. Strašna riječ u 19. v i j e ku : Tu b e r ku l o z a ! U z a t vo r u p i š e : „Opštinska i privatna svojina“, „Ko ruši napredak i svojinu“ i studiju „Socijalizam i društveno pitanje“ i „Narodnu ekonomiju“. Iz zatvora izlazi u novembru 1874. god. Iako je bolestan, počinje ponovo pisati, bori se protiv pokušaja vlasti da školstvo uredi u skladu sa crkvenim dogmama, ali bolest ga je sve više pritiskala. Umire u Trstu kamo je otputovao pokušavajući da se izliječi od opake bolesti. Dubravko Galešić [1] Ne treba smetnuti sa uma da je tadašnje ugledanje na Zapad i mladi kapitalizam bilo progresivno, dok je moderno „tranziciono“ evropejstvo nazadno, jer pogoršava opšti položaj običnog čovjeka oduzimajući mu teško stečene dobitke poput radnih mjesta, besplatnog školstva i sigurne zdravstvene zaštite.


23

KRITIKA Svet:

Suspenzija Šengena Najnovija faza u krizi Evropske unije engenski sporazum, koji se, uz mone­ tarnu uniju, smatra jednim od dva stupa na kojima počiva Evropska unija, nalazi se na ivici kolapsa. Suspenzija koja mu preti obeležava najnoviji stadijum krize Evropske unije. Milion izbeglica je u 2015. godini pobeglo u Evropu, devedeset posto njih iz Sirije, Iraka ili Avganistana. To je najveće kretanje raseljenih ljudi od Drugog svetskog rata. Kao odgovor, Mađarska je podigla zid na svojoj južnoj granici, Danska otima dragocenosti migranata čim stignu, Švedska planira da deportuje 80.000 azilanata, a sedam država Evropske unije je u proteklim mesecima ponovo uspostavilo pograničnu kontrolu. Sve ovo naglašava protivrečnosti između potrebe kapitalizma za širim tržištima i postojanja nacionalne države. Proces globalizacije se raspada, a evropske integracije, koje su mnogi smatrali nepo­ vratima, sada kao da stupaju u povlačenje.

Š

Raspadanje Evrope Malo selo Šengen, u Luksemburgu, leži na obalama reke Mosel i graniči se sa Francuskom i Nemačkom. Ovo je mesto na kojem su te tri zemlje, zajedno sa Belgijom i Holandijom, postigle sporazum o ukidanju unutrašnjih granica 1985. i uspostavile zajednički vizni režim. Sporazum je stupio na snagu deset godina potom. Danas Šengenski sporazum obuhvata populaciju od preko četiri stotine miliona. Preko 1,25 milijardi putovanja se godišnje izvedu preko njegovih unutrašnjih granica. Njegove su članice dvadeset dve zemlje EU, plus Norveška, Švajcarska, Island i Lihtenštajn. Pravila EU nalažu da Bugarska, Rumunija, Kipar i Hrvatska budu pravno obavezne da postanu šengenske države, u sklopu svojih integracija. Međutim, nakon osmočasovnih pregovora između ministara u Amsterdamu, 25. januara, Johana Mikl-Lajtner, ministarka unutrašnjih poslova Austrije, istupila je sa

izjavom kako je „Šengen na ivici kolapsa“. Šengenska pravila dozvoljavaju d r ž ava m a č l a n i c a m a d a „ u i z u z e t n i m slučajevima“ vrate kontrolu na svoje granice „ukoliko postoji ozbiljna pretnja javnoj politici ili unutrašnjoj bezbednosti“, ali obično ne duže od trideset dana. Član 26 šengenskog pravilnika pak dopušta Evropskoj komisiji opciju da preporuči pogranične kontrole u trajanju i do dve godine. Nemačka je uvela kontrole na svojoj granici sa Austrijom prošlog septembra. N a ko n p a r i š k i h n a p a d a u n o ve m b r u , Fra n c u s k a j e uve l a va n re d n o s t a n j e i pogranične kontrole. 20. januara svoju granicu sa Grčkom je zatvorila Makedonija, koja nije ni u EU, niti u Šengenu. Donald Tusk, predsednik Saveta Evrope, rekao je da Evropa ima dva meseca da dovede migracionu krizu pod kontrolu – inače će Šengen „raspasti“. Mađarski premijer Viktor Orban, pozvao je na podizanje ograne duž grčke granice sa Makedonijom i Bugarskom radi zaustavljanja dotoka izbeglica. Skoro sve zemlje na liniji takozvane „zapadnobalkanske rute“ – Švedska, Danska, Nemačka, Austrija i Slovenija – aktivirale su odredbe koje im omogućavaju da privremeno vrate pogranične provere, što je suspenziju Šengena učinilo de facto realnošću. Bez sumnje, kako im je u prvom planu interes „demokratije“, Evropska komisija je u decembru predložila proširivanje privilegije koja se odnosi na ljude koji nisu državljani EU – ispitivanje njihovih ličnih podataka služeći se policijskim bazama podataka – na sve državljane EU.

Grčka kao žrtveno jagnje Grčkoj je još jednom dodeljena uloga žrtvenog jagnjeta od strane evropske vladajuće klase. Sa druge strane, Grčka krivicu svaljuje na Tursku. Švedski ministar unutrašnjih poslova, Ander Ingeman, za Grčku je rekao: „Ako neka zemlja ne ispunjava obaveze, moraćemo ograničiti njene


24 veze sa Šengenskom zonom“. Ipak, Grčka nema kopnenu granicu sa ostatkom Šengenske zone. Ima, međutim, ostrva koja su nadomak turske obale, odakle hiljade izbeglica nastoji da dođe do Grčke. Grčka se, pak, graniči sa Bugarskom, za koju se očekuje pristupanje Šengenu i koja se graniči sa Rumunijom, od koje se isto to očekuje i koja se graniči sa Mađarskom. Trenutno niko od izbeglica koje se iskrcaju u Grčkoj nema neposredan pristup Š e n g e n s k i m z e m l j a m a i z a j a ko m a l o izbeglica je verovatno da će odleteti od Atine do Berlina, Kopenhagena ili Stokholma. Stoga, amandmani na Šengen upereni protiv Grčke neće imati neposrednog uticaja na kretanje izbeglica. Pre se radi o simboličnom osvetoljubivom gestu od strane EU, iste vrste kao i odluka danskih političara da izbeglicama oduzmu dragocenosti vrednije od 10.000 evra. „Radna verzija Šengenskog evaluacionog izveštaja o Grčkoj“, objavljena 27. januara od strane Evropske komisije, jeste revizija grčke poslušnosti šengenskim pravilima. Kao znak poverenja, revizija je objavljena nakon iznenadnih poseta EU istražitelja grčko-tuskoj kopnenoj granici i ostrvima Hios i Samos u novembru. Prema tom izveštaju, Atina „ozbiljno zanemaruje obaveze i postoje ozbiljni nedostaci u kontroli spoljašnje granice, koji moraju biti prevaziđeni i rešeni od strane grčkih vlasti. „Ukoliko želimo da održimo unutrašnju zonu slobodnog kretanja, moramo bolje upravljati spoljašnjim granicama. Ovo znači da ćemo Šengen spasiti jedino primenom Šengena.“ Ovo je rekao Dimitris Avramopulos iz Nove demokratije, koji trenutno služi kao komesar za migracije i unutrašnje poslove EU. Ovak grčki kvisling, međutim, tačno prenosi stvarnu svrhu Šengena. On ne predstavlja princip „slobodnog kretanja“ uopšte, već je mehanizam kontrole kretanja radne snage. Konsenzus koji se sada rauzvija među nekima od evropskih vođa jeste da Grčku treba suspendovati iz šengenskog sistema i transformisati u „tampon zonu“ koja štiti ostatak Evrope od izbegličke krize. Predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker, sa odobravanjem je dočekao predlog Slovenije o pojačavanju grčko-makedonske granice radi zaustavljanja dotoka migranata.

Prikladno ilustrujući protivrečnosti u koje je Evropa zapala, ovi planovi podrazumevaju da Evropa pojačava granice izvan EU radi prinudnog zadržavanja ljudi unutar države članice EU, protiv želja te države. Ovo preti obnavljanjem grčko-makedonskih n a p e t o s t i i p ra k t i č n o G rč ko j n a m e ć e suspenziju iz Šengena.

Mnogi zidovi se podižu Pre samo dve godine, nemačka kancelarka Angela Merkel je iskoristila dvadesetpetogodišnjicu pada Berlinskog zida radi proslavljanja ujedinjenja Nemačke. Kapitalisti prepričavaju priču o Zidu kao trijumf slobode nad tlačenjem, demokratije nad diktaturom, kapitalizma nad komunizmom. Međutim, tek što je kancelarka spustila zavesu nad proslavom, već su se podigli novi zidovi. Nakon obećanja da će Nemačka otvoriti svoja vrata sirijskim izbeglicama, „osoba godine“ časopisa Tajm i „kancelarka slobodnog sveta“ našla se pod pritiskom. Četrdeset procenata Nemaca sada veruje da je izbeglička kriza razlog za Merkelinu ostavku. U novembru je Volfgang Šojble uporedio kancelarku sa trapavim skijašem koji izaziva lavinu na strmoj nizbrdici. U januaru je četrdeset četiri desnih poslanika u Rajhstagu (Ben Pek i Veston nisu normalni xD) potpisalo pismo koje zahteva efektivnu pograničnu kontrolu. Julija Klekner, vodeća igura CDU, pozvala je na uspostavljanje logora za registraciju na granici. Vođa sestrinske partije CDU iz Bavarske i partner u vladi, Horst Zehover, predsedavajući CSU i premijer Bavarske, takođe je istupio protiv kancelarke. Desno populistička Alternativa za Nemačku je dostigla dvocifrene brojke u istraživanjima javnog mnjenja. Merkel opet putuje u Tursku kako bi pokušala da oživi pregovore koji za cilj imaju da ubede Erdogana da zaustavi prelazak izbeglica u Evropu. Koliko je situacija dramatična, može se videti iz činjenice da suse još desetine hiljada sirijskih izbeglica okupile na turskoj granici prethodnih dana. U novembru je EU ponudila podsticaj od 3 milijarde evra Ankari, kao i obećanje političkih ustupaka, bezviznog režima. Ali Turskoj, koja je potrošila 8 milijardi dolara na smeštaj, obrazovanje i zdravstvenu negu, će biti potrebna dodatna motivacija.


25 Slabljenje i pad U Evropi je kapitalizam stvorio, a potom i prerastao nacionalnu državu. Potom je krenuo u kolonizaciju sveta u potrazi za jeftinim sirovinama i novim tržištima. Uprkos tome, svetsko tržište je bilo nesposobno da apsorbuje ukupni proizvodni kapacitet velikih sila. Rezultat toga su bila dva svetska rata, vođena radi prevlasti u Evropi i svetu. Na kraju tih ratova evropske sile su izgubile svoju vodeću globalnu ulogu. Iz pepela Drugog svetskog rata izdigla se Evropska zajednica za ugalj i čelik, embrion Evropske ekonomske zajednice i, kasnije, Evropske unije. Ona je rođena iz potrebe evropske buržoazije da prevlada okove nacionalne države i ograničenost nacionalnog tržišta. Evropske zemlje su primorane da se udruže ili bi bile zaobiđene brzim razvojem svetske trgovine i rastom ekonomskih giganata poput SAD i Japana. U ovom pogledu Evropska unija je udruženi imperijalistički poduhvat. Doprinela je svetskoj trgovini ra zvij a n j em g iga n t ske zon e slob odn e trgovine, sposobne da izdržava banke i monopole. Izvozila je kapital dok je istovremeno štitila domaću industriju i poljoprivredu od jeftinog uvoza. Porast svetske trgovine nakon 1945. stimulisao je investicije i porast svetskog B DP- a . U sp ost avlj a n j e evrop ske zon e slobodne trgovine je doprinelo tome. Danas se kriza kapitalizma jasno ogleda u činjenici da se proces integracije ubacuje u rikverc na svetskom nivou. U prvoj polovini 2015. svetska trgovina je pretrpela najstrmiji pad od kolapsa usled inansijske krize 2008. Uvozi i izvozi su se smanjivali mesec za mesecom u Kini tokom 2015. U decembru, SAD je uvela tarifu od 256% na čelik uveze iz Kine. Evropu pogađa hiperprodukcija, čemu svedoči nagomilavanje 1,1 biliona dolara gotovine u ne inansijskim kompanijama. Iz kapitalističke tačke gledišta, zašto ulagati u više proizvodnje, kada se ni ono što je već proizvedeno ne može prodati? „Porast svetske trgovine je postepeno opadao u većem delu godine. 23. decembra su SAD uvele kaznene mere za uvoz kineskog čelika. Usled toga se ubrzava devalvacija renmbinbija i nova, smrtonosnija faza globalnog rata valutama se otkriva, predstoji nam sklizavanje u novu globalnu recesiju. A mogu li investitori zaista biti sigurni da političari neće ponoviti greške 1930-ih i da će izbeći otvoreni de latorni pad,

KRITIKA nakon kojega sledi trgovinski rat?“ (Albert Edvards, vođa tima za globalnu strategiju banke Sosijete Ženeral) Uvođenje unutrašnjih granica za 1,7 miliona evropskih radnika koji se svakodnevno služe Šengenom bi godišnje koštalo 3 milijarde evra u poslovnim gubicima, prema Žan Klodu Junkeru. Vodeći nemački preduzetnici su upozorili da bi ponovno uvođenje granica koštalo privredu te zemlje preko 10 milijardi evra godišnje. Agencija za ekonomsko planiranje pri vladi Francuske, Frans Strateži, procenila je u skorašnjem izveštaju da bi to EU koštalo 110 milijardi evra i umanjilo njenu privredu za 0,8% u sledećoj deceniji. Takođe je rečeno da bi Francuska pretrpela gubitke od između milijarde i dve milijarde evra godišnje u kratkom roku, ukoliko se Evropa vrati kontrolisanim granicama. Turizam bi opao za između 500 miliona i 1 milijarde evra godišnje, dok bi negativni uticaj na trgovinu dostigao čak između 60 i 120 miliona evra godišnje. Takav razvoj bi pogoršao silaznu putanju svetske ekonomije. Evropska unija je kombinacija bivših kolonijalnih sila koje pate od neispunjene žudnje za povratkom u mladost. Izgubivši svoje imperije, oslabile su i kao industrijske nacije u poređenju sa silama u usponu, poput SAD i Japana, te su bile prinuđene da zbiju redove, kako bi preživele na svetskom tržištu. U sklopu ovog procesa, iako su članice Unije imale dobrobiti od posleratnog rasta, desila se diferencijacija usponom Nemačke na račun drugih, što je pojačalo unutrašnje protivrečnosti, umesto da ih smanji. Prirodna težnja radničke klase da se slobodno kreće, koju je prividno zastupao Šengen, sada se sudara sa prirođenim protivrečnostima kapitalizma, koji više ne može da dopusti slobodan protok radne snage. Kako EU dalje bude slabila, unutrašnja s o c i j a l n a s i t u a c i j a ć e s e p o g o r š ava t i porastom nezaposlenosti, koja je posebno visoka među omladinom. U ovim uslovima, nagomilao se pritisak u mnogim EU zemljama da se suzbije dotok radnika iz drugih zemalja, što posebno zagovaraju desničarske partije.

Imperijalizam i državljanstvo paralele sa Rimskom Republikom Ovde postoje određene paralele sa padom Rimske republike. Rim je takođe imao svoje protivrečnosti između načina proizvodnje zasnovanog na ropstvu i razvoja proi-


26 zvodnih snaga. Ropstvo više nije bilo produktivno kao nekada i počeli su da nastaju uslovi za njegov pad i zamenu drugim, produktivnijim načinom proizvodnje. Deo ove krize je bilo i pitanje ko ima pravo na državljanstvo. Robovski način proizvodnje je dao zamah proširenju Rima, gurajući ga u stanje neprekidnih ratova za proširenje, kako bi zadovoljio svoju potrebu za robovima. Široka upotreba robovske radne snage je na kraju ostavila mnoge seljake bez zemlje. Širom Italije, robovlasnici i patriciji su pohlepno progutali zajedničko zemljište i sitne seljake. Upropašteni, seljaci su se preselili u Rim i omasovili redove lumpen proletarijata, parazitske klase koju izdržava država. Lumpen masa je postala odlučujući faktor u Rimskoj politici. Lokalne vođe gradskih izbornih jedinica, često bivši vojnici, su radile za lokalne plemićke patricijske porodice ili za senatore. Mobilisali su glasače za svoje gospodare, započinjali nerede i izvršavali političke atentate. Kao i mnogi drugi ugnjeteni slojevi u istoriji, i rimski građani su bili okrenuti protiv drugih slojeva, kao što su robovi, da bi ih zadržali na njihovom mestu. Ljubomorno su čuvali svoj status građana, koji im je omogućavao da glasaju i žive od hleba koji im je država razdeljivala. Sa gađenjem su gledali na rad, koji su povezivali sa robovima, koje su želeli da poseduju, umesto da sami postanu robovi. Što je sve više ne-rimskih Italijana bilo upropašteno ogromnim rastom robovskih latifundija, to su više rasle tenzije i z m e đ u R i m l j a n a i s t ra n a c a ko j i s u s e naseljavali u Rim. Političari su iskorištavali te te n z i j e , s t a j u ć i n a s t ra n u R i m l j a n a i l i doseljenika za svoju korist. Rimski kapitalizam je bio gurnut na margine društva. Kapitalistička preduzeća nisu mogla da se takmiče sa jeftinim robovskim radom. Tamo gde robovski rad nije bio pogodan, kao u zanatskim veštinama, strani radnici su bili unajmljivani kao radnici. Ipak, san svakog stranog radnika bio je da dobije rimsko državljanstvo, što bi im omogućilo da se pridruže lumpen građanima u kupatilima, cirkusima i kladionicama.

Hiperprodukcija radne snage Paralele između drevnog Rima i današnjeg društva su jasne sa očiglednim razlikama, što zbog speci ične dinamike robovlsničkog društva, te zbog drugačijeg ekonomskog i socijalnog položaja radničke klase. Ipak, zajednička osobina je to što se

vladajuća klasa oslanja na uskogrudu nacionalističku demagogiju, pogotovo u vreme krize i nazadovanja. U kapitalizmu, ovakav nacionalistički pogled se uglavnom koristi da očuva malu i srednju buržoaziju, pogotovo onu koja je ograničena na domaće tržište. Restrikcije Evropske Unije i strana konkurencija za njih predstavljaju prepreku. To što ovo sve više postaje pristup koji vladajuća klasa koristi jeste dokaz propadanja evropske vladajuće klase. ,,Jeftine cene robe su teška artiljerija kojom ona ruši sve kineske zidove. " , tako je govorio Karl Marks. U skorije vreme je uspon Kine dočekan sa dizanjem američkih i evropskih zidova protiv kineske robe. Sada podižu zidove protiv izbeglica. Zašto bi se krupna buržoazija protivila uvozu jeftine radne snage? Po rečima čelnice MMF-a, Kristin Lagard: ,,Trenutni priliv izbeglica je izazov sa velikim potencijalom. Sa ispravnom politikom ovaj veliki priliv ljudskog kapitala može biti iskorišten u korist svih." Nikada im nije bilo stalo do izbeglica. Dubina kapitalističke krize sada znači da im se ne isplati ni da ih iskoriste kao radnike. Buržoazija je stvorila previše radnika. Postignuta je hiperproizvodnja radne snage. U svetu trenutno ima oko dve stotine miliona nezaposlenih, po statistici Međunarodne organizacije rada. Zvanične brojke pokazuju da u Evrozoni ima oko osamnaest miliona nezaposlenih, iako je ovo vrlo verovatno manji broj od stvarnog. Potpuno su nesposobni da ,,iskoriste ovaj bogati izvor ljudskog kapitala'', po hladnim rečima gospođe Lagard. U trenutnim uslovima krize, sve što imigracija znači za vladajuću klasu su povećani troškovi socijalne pomoći, što povećava nacionalni dug. Ovo zasenjuje svaku korist od smanjenja minimalne cene rada. Svi zakoni koji su predstavljeni kao zakoni za zaustavljanje imigracije, ne služe u stvari za sprečavanje uvoza jeftine radne snage. Naprotiv, jeftina radna snaga je kapitalistima uvek dobrodošla. Ipak, za političke svrhe, buržoaski političari žele da ispadne kao da nešto rade na sprečavanju imigracije. Ovo se dešava prvenstveno zbog toga što nema pravog objašnjenja šta vođe sindikata ovde rizikuju. Sa rastućom nezaposlenošću, nije nikakav problem za desničarske demagoge da šire ideju o manjku poslova jer ih imigranti uzimaju. Ovakvu propagandu koriste partije poput UKIP-a u Britaniji, Nacionalnog Fronta u Francuskoj ili Severne Lige u Italiji, i to onda gura sve vlade


27

KRITIKA

u desno.

Kako jeftinu radnu snagu napraviti još jeftinijom? U praksi, sve što anti-imigrantski propisi postižu je da stavljaju imigrantske radnike u još nesigurniju poziciju. Veći broj njih je tu „na crno“, te im se onemogućuje da pristupe sindikatima ili štrajkuju za više plate, ne mogu da dobijaju socijalnu pomoć, i moraju da prihvate bilo kakve plate i bilo kakve uslove da bi preživeli. Buržoazija ovde ubija dve muve jednim udarcem: jačaju desničarske partije rasističkom propagandom i dele radničku klasu, istovremeno čineći da jeftina radna snaga postane još jeftinija. Ceo fenomen doprinosi daljem društvenom i političkom destabilizovanju situacije, sa rastućim tenzijama unutar zemalja članica EU. U isto vreme, povećava tenzije između zemalja članica, pošto sve one pokušavaju da svale teret krize jedna na drugu. H a n s - H e l m u t Ko c , p o v r e m e n i profesor ekonomije na Harvard univerzitetu, pišući za Svetski ekonomski forum, kaže: ,,Moguće je da se ne samo Nemačka, već i Švedska, Holandija, Austrija i ostale, muče sa n e č i m š to j e p o l i t i č k i n e m o g u ć e . O vo implicira da je nemoguće stvoriti odgovor na nivou čitave EU, i da je time Šengen osuđen na propast" i da ,,koliko god ovo loše zvučalo, moramo imati u vidu mogućnost kraja Evropske monetarne unije i EU kakvu znamo". Ovo objašnjava zašto sve više političara u raznim parlamentima agituje za protekcionističke mere. To je delimično demagoški način da se osvoje glasovi, a delimično odraz barem dela kapitalista koji gube utakmicu na otvorenom tržištu širom Evrope. Na ovaj način, oni se pretvaraju da se bore za dobrobit radnika. Očigledno je pak da oni nisu branitelji radničke klase. Umesto toga, baziraju se na nedostatku bilo kakvog socijalističko-intenacionalističkog programa koji bi propagirale partije radničke klase i sindikati. Bez takve alternative, delovi radnič-ke klase, a pogotovo oni najsiromašniji i lumpen slojevi, mogu privremeno biti zavedeni nacionalističkom demagogijom.

Protekcionizam nije rešenje Protekcionizam, ipak, nije rešenje za

probleme kapitalizma. To je kratkovida politika, koju promovišu nazadni delovi vl a d a j u ć e k l a s e . G l e d a n o d u g o ro č n o , protekcionističke mere vode ka propadanju sve t s ko g t r ž i š t a , ka o z a v re m e Ve l i ke depresije tridesetih. To bi prouzrokovalo masovnu nezaposlenost i osiromašenje radnika svih zemalja. Anti-izbeglički stav evropskih nacionalnih vlada je deo rasističke propagande, stvorene da okrene radnike protiv radnika. Ovo će im prolaziti neko vreme među određenim slojevima radništva, jer kako smo rekli, radničke vođe ne predlažu nikakvu alternativu. Zapravo, oni često pokazaju da se slažu sa anti-imigrantskim merama, što daje dodatni kredibilitet desničarskoj demagogiji. Odgovor jeftinoj radnoj snazi ne leži u borbi protiv imigranata, već u njihovom organizovanju i uključivanju u sindikate, i u j e di n j ava n j u ra dn i ka p re ko ve rsk i h , etničkih, rasnih i verskih podela u borbu protiv kapitalista svih nacija. To je bio jedan od zadataka koje je Prva internacionala efektivno obavila. To je ono što nam treba danas. Da imigrantski radnici imaju jednaka prava kao i ostali, mogli bi se boriti za bolje plate i uslove sa ostalim radnicima, i tako bi postali saveznici u zajedničkoj klasnoj borbi. Činjenica je da, šta god kapitalisti urade, neće stvoriti izlaz iz ove situacije. Zaista otvoreno tržište bi bilo korisno za konkurentne kapitaliste, tj. one sa jeftinijim proizvodima, ali bi uništilo one druge. Suprotno od ovoga je nacionalni protekcionizam koji bi uništio postojeće tržište. U oba slučaja bi se kriza samo pogoršala. Ukidanje Šengena i dizanje granica je deo procesa sakrivanja nacionalnih kapitalističkih klasa iza nacionalnih granica. Još jedan korak na putu istorijskog propadanja Evropske unije. Ovo takođe priprema drugu stranu jednačine. Sa rastućim društvenim i ekonomskim problemima, nastaje klasna borba, i u narednom periodu ćemo videti da će se ovo razviti po čitavoj Evropi. Jedna za drugom, evropske zemlje će upasti u masovne borbe, štrajkove, proteste, uz polarizaciju društva na levo i desno, dok klase traže izlaz iz krize. Levičarske vlade će doći na vlast, nakon čega će slediti periodi reakcije i novi talasi borbi. U ovom procesu, radni narod Evrope će početi da izvlači izuzetno radikalne zaključke u narednom periodu. Fred Veston i Ben Pek


28 Stav:

Sporazum sa NATO Finansiranje ratnih pro itera u doba mera štednje

J

avnost je prethodnih dana potresla vest o skupštinskom potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Organizacije NATO za podršku i nabavku (NSPO) o saradnji u oblasti logističke podrške. Spisak država i naroda u kojima se d e s i l a i n t e r v e n c i j a N AT O i n j e g o v i h pojedinačnih članica broji na desetine zemalja-žrtava, među kojima se, pored Iraka, Avganistana, Libije, Sirije, Ukrajine, Koreje, Vijetnama, Grčke, Italije, Irana, Čilea, Argentine, Grenade, Gvatemale i brojnih drugih, nalazi i Srbija. U ovim intervencijama se vrlo retko za mete uzimaju pretežno vojni ciljevi i po pravilu se radi o uništavanju industrijske baze ili prosto kampanji terora nad civilnim stanovništvom, koji uključuje i korišćenje hemijskog i radioaktivnog naoružanja, poput narandžastog agensa, belog fosfora ili osiromašenog uranijuma naoružanja koje, pored smrti, nanosi i strahovite muke i bol svojim metama. U zemljama koje se nađu na udaru kopnenih s n a g a NATO i l i n e ke n j e g ove č l a n i c e , zabeležene su prakse poput ubistava civila, bespravnog lišavanja slobode i sistematskog mučenja – radi se, dakle, o ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti. [1] Vojne intervencije NATO, pored toga što omogućavaju lakše poslovanje multinacionalnih kompanija u poraženim zemljama, istovremeno i same jesu oblik poslovanja i to poslovanja sa minimalnim rizikom, budući da omogućavaju razvoj tzv. vojnoindustrijskog kompleksa, ekonomske sprege između oružanih snaga članica NATO i privatnog sektora, gde troškovi istraživanja i testiranja novih vojnih tehnologija bivaju svaljivani na teret poreskih obveznika, dok pro it od civilne primene tih tehnologija biva prepušten privatnom sektoru. Članstvo u i saradnja sa NATO kroz razne bilateralne sporazume podrazumevaju po pravilu i kupovinu naoružanja koje je u skladu sa NATO standardima, što po pravilu znači učestvovanje država bliskih NATO u daljem inansiranju vojnoindustrijskog kompleksa njegovih vodećih članica ili saveznica. Takvo

učešće se zahteva i od režima u Srbiji. Sporazum sa NSPO nije ni prvi, ni poslednji (a, nažalost, ni najgori) od sporazuma koje se očekuje da savremeni kvislinzi u našoj državi potpišu, ali jeste izuzetno značajan jer je mnogo direktnije uperen protiv interesa velike većine naroda koji živi u Srbiji. Pored ponižavajućih odredbi koji tretiraju Srbiju kao pistu za NATO trupe i pored činjenice da se naša zemlja njime dodatno vezuje za jednu od najkrvavijih zločinačkih organizacija u istoriji čovečanstva, Sporazum direktno predviđa nova izdvajanja iz državnog budžeta za inansiranje ovog satelitskog odnosa. Naime, Republika Srbija ovaj sporazum potpisuje da bi kupovala ratnu tehniku, opremu i usluge od Organizacije NATO za podršku i nabavku, pod uslovima koji predviđaju potpuno oslobađanje ove organizacije od bilo kakvog ekonomskog ili pravnog rizika, gde sve troškove snosi isključivo Srbija. Ukoliko uzmemo u obzir da se ove usluge, oprema i vojna tehnika kupuju kako bi osposobili Vojsku Srbije da izvršava zadatke u sklopu misija u kojima rukovodeću ulogu ima upravo NATO i da priča o bezbednosti Srbije podrazumeva bezbednost Srbije od neprijatelja NATO (uprkos činjenici da je jedina stvarna pretnja za našu bezbednost upravo NATO) onda postaje jasno da je naša država prihvatila da bude izmećar NATO i da za to još uredno plaća. Država koja tvrdi da nema dovoljno novca za javno inansirano obrazovanje i zdravstvo, za javno inansirani javni prevoz, za plate i penzije od kojih se može ljudski živeti, pa čak ni za funkcionisanje narodnih kuhinja, u tren oka nalazi sredstva za inansiranje NATO! Država koja nam svakog dana govori o neophodnosti mera štednje, ne štedi ni novaca ni resursa da pomogne onima koji su nas bombardovali da sada bombarduju nekog drugog – i da još za tu „privilegiju“ plate. Ovakva sramna politika, koja nakon razaranja naše zemlje i ubijanja ljudi koji u njoj žive, sada, na uštrb čitavog niza preko


29 potrebnih stvari, otvoreno iz budžeta plaća reket NATO imperijalistima, pravda se, naravno, starim fantomom „nacionalnog i n t e r e s a“. K o j i t o n a c i o n a l n i i n t e r e s podrazumeva odvajanje od usta da bi se davala novčana pomoć ratnim zločincima i masovnim ubicama? Koji to interes Srbija može imati u učešću – makar i posrednom – u globalnoj kampanji terora uperenoj protiv svakoga ko ne pristaje na diktate Vašingtona i Brisela? Čiji interes je taj „nacionalni interes“, ko i šta je ta „nacija“? Jasno je da se iza tog „nacionalnog interesa“ ne krije ništa drugo do interes domaće političkoposlovne elite. Domaći tajkuni i političari, omraženi od strane velike većine naroda zbog decenija štetočinske politike uperene protiv svakoga ko nastoji da živi od svog rada, jedino mogu opstati na vlasti uz podršku spolja, uz podršku koja dolazi od NATO imperijalizma, bez čije pomoći bi se njihov sistem urušio. To je ta „nacija“ čije interese i čiju bezbednost brani NATO i to je jedina tačka u kojoj ne postoji razlika između parlamentarnih stranaka, jedina tačka oko koje se svi oni slažu. Posebno otvara oči činjenica da su danas najveći branioci NATO „nacionalnog interesa“ upravo predstavnici onih stranaka koje su uvođenje kapitalizma i uništavanje i pljačku društvene svojine tokom 90-ih pravdale borbom za nacionalnu suverenost i odb ra nu „ srpst va“ prot iv hegemonije S j e d i n j e n i h D r ž ava i NAT O. D a n a s s u miloševićevci i radikalski četnici (u novom, „naprednom“ ruhu) napravili pun krug - od pljačke i ratnih zločina počinjenih u ime "srpstva" i sličnih prevara; od proglašavanja onih koji su se pljačkanju i zločinima iskreno i dosledno protivili za izdajnike; od pravdanja bede radnih masa i bogaćenja uskog kruga kriminalaca nacionalnim interesima i odbranom zemlje, do danas, kada "srpstvo", očigledno, više ne zahteva odbranu zemlje, već njenu prodaju u bescenje; kada čak više i nema nikakvih novih opravdanja za bogaćenje šačice kriminalaca, već je samo bogaćenje kriminalaca proglašeno za ideal kome se teži i koji opravdava svu sramnu antinarodnu i antiradničku politiku ovih gangstera i ako bogaćenje šačice kriminalaca zahteva dalje korake u stranoj okupaciji onda će ti koraci biti sprovedeni. Bankrot nacionalističkih i patriotskih prevara je potpun i još jednom se potvrđuje istorijska istina da niko ne izdaje svoj narod tako lako i tako voljno kao nacionalisti i patriote. I ne, ne radi se o

KRITIKA "lažnim nacionalistima", niti pak o "lažnim patriotama" - izdaja i trgovina su sama srž nacionalizma i patriotizma, gde su lebdeća Nacija i nedodirljiva Država uvek važnije od stvarnog, radnog naroda. Domaći izdajnici nisu "lažne patriote" i "lažni nacionalisti", već jedine moguće prave patriote, jedini mogući pravi nacionalisti. Za razliku od njih, Marksistička organizacija „Crveni“, koja se protivi svakom nacionalizmu i patriotizmu i koja se zalaže za odbranu interesa i kvaliteta života svih radnih ljudi, koje god nacije bili, osuđuje ovakve sramne neokolonijalne poteze aktuelnog kvislinškog režima i zalaže za istupanje Srbije iz svih sporazuma koji našu državu i privredu na bilo koji način dovode u zavistan položaj od NATO, EU ili bilo koje druge imperijalističke sile. Dole savremeni kvislinzi! Smrt imperijalizmu! Za slobodnu, socijalističku zajednicu svih radnih ljudi!

[1] Tamo gde NATO ili neka njegova članica ne intervenišu neposredno, „rad na terenu“ se prepušta raznim g r u p a c i j a m a e k s t re m n e d e s n i c e , o b u č ava n i m , inansiranim i naoružavanim od strane NATO i njegovih saveznica. Ove grupacije ne deluju samo na teritorijama država sa kojima se NATO nalazi u sukobu, već i unutar zemalja članica NATO, gde za svrhu imaju nezvanični policijski rad, to jest nasilne obračune sa protivnicima kapitalizma – komunističkim, sindikalnim, manjinskim i antiratnim organizacijama. Ideologija ovih ekstremista obuhvata širok spektar desnog ekstremizma, od verskih fanatika poput Al Kaide u Avganistanu, do neonacističkih organizacija poput Desnog sektora ili Bataljona „Azov“ u Ukrajini. Da bi se ovim desničarskim bandama dalo medijski prihvatljivo ljudsko lice, često se uz njih vezuju i razne ušminkane liberalne grupe, koje sa desnim ekstremistima nalaze najmanji zajednički sadržalac u ekonomskim pitanjima, gde se i jedni i drugi zalažu za demontiranje javnog sektora i društvenu prevlast privatnog preduzetništva.


AKTIVIRAJTE SE! ŠTA JE TO «SOLIDARNA DONACIJA» Časopis koji je pred vama je u potpunosti besplatan, tako da niko od čitalaca nema obavezu da plati bilo koju cenu. Solidarna donacija, koja je istaknuta na naslovnoj strani svakog broja nije cena časopisa, već predstavlja poziv na solidarnu pomoć organizaciji izdavaču časopisa, Marksist­ ičkoj organizaciji «Crveni». Iako svi sudionici na izradi ovog časopisa rade volonterski, postoje stalni troškovi štampe i distribucije časopisa. Ponuđeni iznos solidarne donacije je u vezi sa tim stalnim troškovima. Solidarna doncija nije vezna za iznos koji je predložen na naslovnoj strani. Ona može biti i veća ili manja od tog iznosa, u zavisnosti od mogućnosti čitaoca koji je voljan da pomogne rad na izdavanju časopisa. Čitalac koji odluči da donira, donaciju predaje distributeru časopisa, koji novac predaje organizacijskom fondu za izdavanje časopisa Crvena kritika. Hvala vam što nas pratite Redakcija časopisa

POTREBNI SU NAM

DISTRIBUTERI Ukoliko čitate časopis Crvena kritika, a živite u mestu gde nema članova niti simpatizera organizacije koji bi mogli da vama ili vašim poznanicima dostave časopis, a hteli biste da pomognete rad na distribuciji časopisa, pozivmo vas da nas kontaktirate . Redakcija časopisa

(+381) 61 235 45 72 (Beograd) (+381) 64 568 33 55 (Sombor) (+381) 62 441 258 (Novi Sad) (+381) 63 174 52 75 (Niš) (+381) 64 370 82 45 (Golubac) (+387) 65 370 834 (Banja Luka) (+387) 60 318 54 68 (Tuzla) crvenakritika@yahoo.com

Kažu da je napad najbolja odbrana. Kapitalizam je diskreditovan, sa svim svojim institucijama. On više ništa ne može da ponudi radničkoj klasi i omladini. Svi već osećaju da je bolje društvo moguće i neophodno. Sada je samo potrebno izboriti se za njega. Za to je potrebna organizacija sa jasno de inisanim političkim principima i marksističkim programom korenitog društvenog preobražaja u interesu radne većine. Došlo je vreme da komunisti ponovo preuzmu inicijativu i da nastupaju otvoreno, sa ubeđenjem i bez straha. Istorijska prekretnica na kojoj se nalazimo zahteva masovnu akciju i doprinos najvećeg mogućeg broja radnih ljudi. Zato nemojte sedeti kod kuće, ljuti na televizor i novine, gubeći nadu i odajući se pesimizmu – pristupite Crvenima i borbi za komunističku budućnost! Možete se uključiti u naš rad na sledeće načine: Kontakritajte nas i uključite se u rad nekog od naših lokalnih ogranaka. Ukoliko u Vašoj sredini još uvek nemamo ogranak, zašto ne bismo zajedno organizovali tribinu ili marksističku diskusionu grupu, kao prvi ko ra k ka fo r m i ra n j u o rga n i z a c i j e ? Z a v i š e informacija o načinima zajedničkog rada nam pošaljite mejl ili se javite na neki od naših telefona. Odštampajte ili šerujte naše tekstove, podižite nivo svog političkog znanja i pomozite da se za nas i naše ideje pročuje. Pomozite nam sa prevođenjem. Uvek nam treba pomoć pri prevođenju sa engleskog i drugih stranih jezika. Kontaktirajte nas da se dogovorimo oko članaka sa kojima biste nam mogli pomoći. Pošaljite nam tekst o situaciji u Vašoj s re d i n i , g o r u ć i m p i t a n j i m a , d e š ava n j i m a , štrajkovima itd. Pomozimo jedni drugima da probijemo medijsku blokadu i doprinesemo povezivanju srodnih borbi i širenju solidarnosti. Tekstove možemo, nakon diskusije sa Vama, objaviti na našim glasilima „Crvenoj kritici“, „Klasnoj borbi“ i „Pobuni“. Pomozite izgradnju revolucionarne radničke partije. Pristupite Crvenima!


O“

n a d je va e j e elo j n a v nih d mo. o z a Obr sastav ju vodi c- emo od rbe ko i lazi om bo emerje iskren m... ic oriti istino l a N dgov om o tpun IN J N o E -l ip v

/m.o.crveni

@mo_crveni

www.crvenakritika.org

Crvena kritika - februar 2016  

Časopis o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni.

Crvena kritika - februar 2016  

Časopis o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni.

Advertisement