Page 1


3

Tema broja:

POČINJE - I deo

štrajk radnika Fijata u Kragujevcu

Čak i bez preciznih podataka o baš svakoj pojedinačnoj fabrici u vlasništvu multinacionalnih korporacija na teritoriji Srbije, moguće je na osnovu nekoliko primera zaključiti kako je izbijanje opšteg štrajka bilo samo pitanje vremena. Setimo se samo primera južnokorejske kompanije Jura i raznih oblika sistematskog ponižavanja, pa čak i najobičnijeg iživljavanja koje radnici u njenim fabrikama trpe. Pogledajmo primer valjevskog Gorenja, gde je ime fabrike ujedno i adekvatan termin za to kako se radnici osećaju dok rade po abnormalno visokim temperaturama, za platu koja se kreće oko 30.000 dinara. Bez obzira kako se ovaj prvi borbeni talas bude završio, bez obzira na to koliko štrajkova bude odnelo pobedu i kolika ta pobeda bude, svima je jasno da je socijalno nezadovoljstvo dostiglo nov nivo i da će se od sada pa nadalje ispoljavati i češće i organizovanije i odlučnije, nego što je to bio slučaj u prethodnoj deceniji. Radnici su se trgli iz tranzicionog šoka. Svesni su da imaju sve manje da izgube, a da u svojim rukama drže moć da gazdama pričine milionske gubitke. Vreme nekažnjene korporativne arogancije je gotovo. Vreme sindikalne ofanzive počinje.

„Pa zar kod stranih investitora?!“

A

ko je suditi prema horskom siktanju režimskih medija i političara, talas štrajkova koji se, predvođen radnicima kragujevačkog Fijat-Krajslera (FCA), podigao u Srbiji prosto užasava vlast, makar u onoj meri u kojoj je uspeo da obraduje većinu stanovništva i dokaže da mrtvo more srpske politike i nije baš mrtvo. Nakon 17 godina socijalnih sukoba koji su se pretežno svodili na odbranu lopovlukom i privatizacijom opustošenih preduzeća, predodređenih za stečaj, ili, pak, na borbu za mesecima neisplaćene zarade, klasna borba se preselila u samo srce savremenog srpskog kapitalizma – u strane

kompanije. Godinama izvikivani slavljeni kao spasioci privrede, strani investitori su delovali nedodirljivo, a njihove fabrike, čak i ako bi imale sindikate, činile su se kao tvrđave stabilnosti poretka. U njih se išlo „da se radi“, tj. da se bez pogovora sluša i bude zahvalan na „pruženoj šansi“. Štrajk je u očima mnogih bio nešto čime se bave advokati i prosvetari i, tu i tamo, poneka kompanija nekog domaćeg tajkuna. Radnički protesti su bili uglavnom vezivani za otpor restrukturiranju i stečaju, u kojima su radnici bili u naizgled protivrečnoj situaciji da se bore zato da bi radili, dok su poslodavci – tajkuni i država – nastojali da ih


4 u tome onemoguće. Multinacionalne kompanije je trebalo da „uvedu red“ i njihov dolazak je u početku bio pozdravljen i od strane mnogih radnika, koji su se nakon 30 godina rasula ponadali „konačno nekome ozbiljnom“. Čak i kada je početna nada izneverena, kada je broj obećanih radnih mesta opadao kako se dan zaključivanja ugovora bližio – u slučaju Zastave i Fijata je sa 10.000 pao na 4.750, pa sa 4.750 na 2.433 i danas nastavlja da opada – čak i kada Zapadnjaci nisu sa sobom doneli zapadnjačke plate i zapadnjački standard, opet se sticao utisak da je barem nešto krenulo, da je došao kraj provincijskim dolinama gladi i da stvari mogu samo da krenu na bolje. Tu su državne subvencije, povoljna poslovna klima, tu je sporazum o bescarinskom uvozu sa Rusijom, a, na kraju krajeva, ne bi ni te kompanije tek tako došle u Srbiju. Sigurno im se isplati da proizvode, sigurno imaju nekakav plan za razvoj svojih fabrika, a time i sredina koje od tih fabrika žive. Trebalo je biti strpljiv, raditi, izdržati. Pre više od šest godina smo pisali:

Dolazak Fijata u Kragujevac najavio je mogućnost nove faze u razvoju kapitalizma u Srbiji. Povlastice koje vlada nudi stranim ulagačima, snižavanje cene rada i povratak države u jedan deo firmi koji je kroz privatizaciju prestao sa proizvodnjom polako stvara novi sloj radničke klase koji u svojim rukama oseća moć proizvodnje. U početku, ovi radnici će biti spremni da pristanu na jako loše uslove zaposlenja srećni da uopšte imaju posao. Međutim to će se brzo promeniti. Bitno je uočiti da u ovim kompanijama, i pored pokušaja sabotiranja od strane novih vlasnika, najčešće preživljava kontinuitet sindikalnog organizovanja. Poput radnika u javnim preduzećima koje uspešno proizvode, ovi radnici će uskoro

hteti da povećaju svoje učešće u dobiti koje preduzeća ostvaruju.

Sećanje na ekstremnu bedu i nezaposlenost ima kratak rok trajanja kao motivacija za rad, posebno u kompanijama koje ostvaruju astronomske profite, dok radnicima na čijoj grbači se bogate daju sume koje se jedino mogu nazvati mrvicama. Prirodno je da ljudi, kada tlo pod nogama prestane da im se klima, počinju da od života žele više od „privilegije“ da budu nečija jeftina radna snaga. Kao što smo u gornjem tekstu objasnili, bilo je samo pitanje vremena kada će se težište klasne borbe ponovo preseliti u najvitalniji deo radničke klase, u proizvodni sektor. U vreme kada je ovaj tekst započet, radnici kragujevačkog Fijat-Krajslera su već dve nedelje u štrajku, a zahtevi koje su postavili upravi su već poznati širom Srbije:

1) Novi način organizovanja proizvodnje kroz smanjenje saturacije ili prijem novih radnika na zamenu odsutnih zaposlenih (porodiljska i duža bolovanja), koja bi dovela do rasterećenja zaposlenih i smanjila broj operacija koje zaposleni radi

2) Nadoknade dodatnih troškova koje zaposleni ima zbog dolaska na rad mimo


5 standardnog radnog vremena, kada nije organizovan javni prevoz

3) Isplata dogovorenog bonusa za efikasnost u 2017. godini, kao i bonusa za 2018. godinu, sa zahtevom da visina bonusa za 2017. bude u visini prosečne zarade u FCA, a visina bonusa za 2018. godinu bude u visini prosečne zarade u FCA sa mogućnošću uvećanja ako firma dobije zlatni WCM status, sa rokom otplate u četiri tranše, od avgusta 2017, februara 2018, avgusta 2018, februara 2019.

Povratak iz šoka

Č

injenica da je samo jedan veći štrajk bio dovoljan da prelije masovno nezadovoljstvo i u druge fabrike govori o rastućem samopouzdanju radnika Srbije. Razlog za to leži prevashodno u izlasku iz početnog tranzicionog rasula i individualističke borbe za život, ali i u slomu poslednjih ostataka ideoloških iluzija o tome kako je restauracija kapitalizma, „tranzicija“, nekakav prelazni period, tokom kojeg se valja pomučiti da bi sutra bilo bolje, čim se stvari budu stabilizovale i čim privatizacija bude privedena kraju u skladu sa normama pravne države. Srbija bi tada trebalo da bude u potpunosti integrisana u svetski sistem tržišne privrede i da u njemu, „pametnom ekonomskom p o l i t i k o m “, nađe svoju „komparativnu prednost“, svoju šansu da p o s t a n e privredni „lider u regionu“.

4) Povećanje osnovne zarade zaposlenih na 45.000 dinara (što je kasnije povećano na 50.000 dinara usled ignorisanja zakonske procedure vezane za štrajk od strane rukovodstva Fijat-Krajslera). U međuvremenu su, očigledno ohrabreni borbom radnika u Fijatu, u štrajk stupili radnici još dveju kompanija, valjevskog Gorenja i beogradskog preduzeća MBA Ratko Mitrović – Niskogradnja. Štrajk proizvođača šinskih vozila u fabrici Goša, koji je prethodio onome u Fijatu, i dalje traje.

Prvi talas tranzicionih obećanja bila je, setimo se, bajkica o budućnosti malog i srednjeg preduzetništva, čiji je sastavni deo bila i ideja radničkog akcionarstva. Podela akcija radnicima i razni krediti za razvoj trebalo je da nas ubede kako je vreme radničke klase prošlo i kako ćemo svi imati priliku da postanemo preduzetnici, sve sam gazda do gazde, samo da se firme privatizuju i da se ratosiljamo te neefikasne, „svačije-ničije“ društvene i državne svojine. Od obećanja da ćemo svi biti gazde, samo ako budemo dovoljno vredni i sposobni, došlo se vrlo brzo do stvarnosti u kojoj su, bez obzira na sposobnost i vrednoću radnika, bivše društvene i državne firme propadale jedna za drugom da bi bile prodavane u bescenje, a radničke akcije su, uz malobrojne izuzetke, u s k o r o postale umr


6

lice njihovih bivših firmi. Sličan razvojni put imaju i mnogi započeti mali biznisi. Čak i medijske senzacije, uspešne „start up“ priče, već svojim senzacionalnim statusom nam govore o kojoj se retkosti radi i kakva sudbina očekuje većinu onih koji se odvaže na „pokazivanje preduzetničkog duha“. Druga faza je nudila skromnija očekivanja – možda nećeš nikad biti gazda, ali ako budeš vredno radio i bio među „najboljima“ na poslu, uskoro ćeš se probiti i napredovati na radnom mestu. I tako, unapređenje po unapređenje, prebačaj po prebačaj norme, povišica po povišica, svi koji žele da rade će stati na noge i živeće kao što su živeli ranije, u onom „totalitarnom komunizmu“ u kojem ništa nije valjalo – nakon 50 godina mraka, konačno ćemo moći da dostignemo standard od pre 30 godina. Na više načina, istorijat kragujevačke autoindustrije odslikava „razvojni“ put čitave naše industrije. Kragujevačka Crvena zastava je

bila zamišljena kao firma čiji bi proizvodi snabdevali 20 miliona Jugoslovena i koja bi sirovine i delove nabavljala iz raznih krajeva SFRJ. Građanski rat i raspad Jugoslavije neminovno je značio i kraj uspeha Zastave, a time i sunovrat životnog standarda ogromnog broja Kragujevčana. Nije bilo nikakvo čudo da su Kragujevac i okolina u ranom periodu tranzicije, nakon decenije tehnološkog stagniranja i sve manjeg tržišta, dobili nadimak „Dolina gladnih“. Radnici-akcionari uglavnom nisu izvukli nikakvu dobit od svojih akcija, ma koliko sudskih sporova poveli i ma koliko presuda držali u rukama. U okolnostima takvog ekonomskog šoka i socijalne agonije, Fijat je bio mnogo više od slamke spasa. Po prvi put u dve decenije, radnici Kragujevca su videli nekakvu budućnost. Ko se ne bi obradovao pokretanju proizvodnje sa najmodernijom tehnologijom i to uz obećano čuvanje radnih mesta? Ko se ne bi obradovao ruskom tržištu za „srpski fijat“?


7 Naravno da je dolazak Fijata doprineo modernizaciji proizvodnje – kako u pogledu savremenih mašina, tako i u pogledu obučavanja radnika koji njima rukuju. Tačno je i da su njegovi radnici na određeni rok bili povučeni sa ruba egzistencije u Dolini gladi i makar minimalno obezbeđeni Fijatovim platama. Slični procesi su se dešavali i u drugim sredinama u koje su se doselili strani investitori. Gradovi jesu do određene mere ekonomski živnuli. Mladi radnici jesu našli nešto što će ih, makar na neko vreme, zadržati od iseljavanja trbuhom za kruhom. Čitav niz industrijskih gradova je do daljnjeg izbegao potpuno odumiranje. U našoj analizi iz 2011. godine smo pisali:

Decenija u kojoj je kapitalizam poput pijavice uspevao da izvlači vrednost iz ostataka nacionalne privrede izgrađene u doba socijalizma se bliži kraju. Da bi reprodukovale eksploatatorski odnos, imperijalističke metropole prinuđene su da u određenom trenutku ubrizgaju novu krv u telo periferije investirajući u proizvodnju. Da li je, i u kojoj meri, imperijalizam u periodu svetske krize sposoban da izvrši ovaj zadatak, ostaje otvoreno pitanje. U ovom trenutku postoje slabašni nagoveštaji da se nalazimo na početku ovakve faze.

Međutim, čak i ukoliko bi došlo do daljeg razvoja industrije na principima kapitalizma, to ne garantuje poboljšanje uslova za život i rad ljudi u tom sektoru. Verovatnije je da će priliv novih investicija i otvaranja novih proizvodnih kapaciteta, uslovljen niskom cenom rada, stvoriti materijalne preduslove za oživljavanje klasnog organizovanja nove generacije proletera. Jak sindikalni pokret u novom industrijskom sektoru mogao bi se kao požar proširiti i na velike firme iz uslužnog sektora domaćeg krupnog kapitala. Ukoliko tome

dodamo i otpor radnika u javnom sektoru pokušajima rasparčavanja ostatka državne svojine, možemo nazreti moguće konture vraćanja radničke klase kao faktora u društvu slično nedavnim mobilizacijama u Sloveniji i Hrvatskoj. Dolazak multinacionalnih komapnija je, dakle, polako sanirao posledice ekonomskog šoka tranzicije. On je radnicima otvorio dovoljno prostora da se saberu i da sagledaju svoj društveni položaj kao klasa za sebe, a ne kao razbijena grupa pojedinaca od kojih svaki nastoji da na svoj način dočeka sutra. I pokazalo se da je baš ovaj kratki predah bio dovoljan radnicima da sa novim samopouzdanjem i novim kolektivnim optimizmom postave pitanje uslova i cene rada u svojim novim fabrikama. Nakon preživljavanja, na dnevni red je došao i život. Taj život nipošto nije lagodan. Naprotiv. Stalna težnja za smanjivanjem ulaganja, a maksimalizacijom profita od strane uprava novopridošlih kompanija, pojačana posledicama svetske krize kapitalizma i sve većim sužavanjem tržišta za automobilsku industriju, sve više i više opterećuje radnike prebacujući na njihova pleća očekivanja koja su istovremeno i nehumana i neodrživa čak i na srednji rok. Primer ovakve situacije su upravo uslovi rada u kragujevačkom Fijatu. Rečima Zorana Markovića, predsednika štrajkačkog odbora radnika Fijat-Krajsler Srbija: Novi način organizovanja proizvodnje je doveo do toga da na 14 mašina radi 9 radnika. Iako je radna norma smanjena sa 230 na 210 jedinica, 9 radnika i dalje mora raditi posao koji je nekada radilo 14 njih. Vozači isto tako moraju da voze i do 14 kilometara na čas po pogonu na kome je dozvoljeno 5 i da pretovaruju vozila da proizvodnja ne bi stala. Dalje,


8 imamo robote, tzv. mesta za ulaganje, gde na njih 7 radi svega 3, iako je predviđen po jedan radnik na svakog robota. Stoga je kod nas danas nemoguće prebaciti normu – radnici rade na toliko radnih mesta i operacija da moraju raditi produženo samo da bi dostigli „smanjenu“ normu. Nemogućnost prebacivanja norme, naravno, znači da je fizički nemoguće za radnika da sebi uveća platu na takav način, ma koliko vredno radio. Pored toga, smanjeni broj proizvedenih jedinica u jednoj smeni podrazumeva nadoknađivanje ovog zaostatka sve učestalijim prekovremenim radom. Iako nam se nadoknađuje prekovremeni rad, problem nastaje za drugu smenu kada ona u fabrici ostane kasnije od 22h, jer do tada radi gradski prevoz, te radnici moraju iz svog džepa da plaćaju taksi prevoz i da se sami snalaze.

Drugim rečima, ne samo što je nemoguće za radnika da prebacivanjem norme zaradi više, već se njegova zarada i umanjuje za troškove pronalaženja prevoza do kuće u kasnim noćnim satima. Ako uzmemo u obzir da je prosečna radnička plata u Fijat-Krajsleru Srbija ispod zvaničnog nacionalnog proseka (blizu 48.000 dinara) i da radnik sa 6 godina radnog staža zarađuje 36.000 dinara

mesečno, onda se, normalno, postavlja pitanje zašto bi neko uopšte radio, ako mu taj rad, pored tako male zarade, pričinjava još i dodatne troškove. 1988. godine, u vreme SFRJ, plata radnika Crvene zastave omogućavala radnicima da da podižu kredite za kupovinu kuća i stanova. Danas je pitanje koliko bi se sa svojom platom mogli uklopiti u kiriju i režije. Sa neuporedivo manjim stepenom automatizacije, pojedinačni radnik Zastave u SFRJ je bio manje opterećen nego radnik FCA Srbija danas, kada bi ušteda rada koju donosi robotizovana proizvodnja u prvom redu morala da svaki pojedinačni posao učini efikasnijim i manje napornim. Jedina ušteda rada koja zanima rukovodstvo vođeno profitnim motivom, međutim, jeste ušteda koja proizilazi iz odbijanja da se zaposli nova radna snaga. Uprkos desetinama hiljada evra subvencija namenjenima upravo toj svrsi, primer Fijata nam jasno pokazuje da je strani investitor itekako zainteresovan za uzimanje para, ali da mu otvaranje dodatnih radnih mesta prosto nije u računu. Štaviše, uprava FCA nije bila spremna čak ni da primi određen broj radnika kao zamenu za stalne radnike koji su završili na bolovanju. Naprotiv, kako saznajemo, smanjena brojnost u smeni je značila samo podelu iste količine posla na manje ruku. To sigurno nije spasonosni prosperitet kojem su se ljudi nadali kada je Fijat tek došao. Uprkos mišljenju koje je uvreženo kod režimskih političara, nijedan industrijski radnik ne ide na posao iz hobija i sama činjenica da negde radi mu nije ni iz bliza dovoljna motivacija da sa tim poslom nastavi. Zašto bi iko bio motivisan da radi, ako za obavljanje sve većeg posla biva plaćan sve manje? Zašto bi iko ulagao svoj rad u ekstraprofit kompanije koja nije u stanju da mu za taj rad isplati ni vrednost prosečne potrošačke korpe?


9 Čak i bez preciznih podataka o baš svakoj pojedinačnoj fabrici u vlasništvu multinacionalnih korporacija na teritoriji Srbije, moguće je na osnovu nekoliko primera zaključiti kako je izbijanje opšteg štrajka bilo samo pitanje vremena. Setimo se samo primera južnokorejske kompanije Jura i raznih oblika sistematskog ponižavanja, pa čak i najobičnijeg iživljavanja koje radnici u njenim fabrikama trpe. Pogledajmo primer valjevskog Gorenja, gde je ime fabrike ujedno i adekvatan termin za to kako se radnici osećaju dok rade po abnormalno visokim temperaturama, za platu koja se kreće oko 30.000 dinara.

Privatna država

R

eakcija Vlade i njoj lojalnih medija nije ostavila nimalo prostora za sumnju na čijoj strani stoji država Srbija. Insistiranje na prekidu štrajka kao preduslovu za početak pregovora (!) od strane premijerke Ane Brnabić i izjave ministra spoljnjih poslova Ivice Dačića (čija partija voli da se predstavlja kao „socijalistička“), koga smo ovih dana imali da vidimo kako zabrinuto šeni za stranim investitorima, uklonili su i poslednji tračak očekivanja da država ima ikakve veze sa zastupanjem interesa svog naroda. Danas je čak i najnaivnijima jasno da su interesi domaćih i stranih tajkuna, od Miškovića do Markionea, ti koji diktiraju državnu politiku, kao što su je diktirali i u vreme prethodnih vlada. Setimo se samo pod kojim uslovima je Fijat uopšte i došao u Kragujevac. Kao i druge multinacionalne kompanije, ponuđena su mu brojna oslobađanja od poreza – uključujući desetogodišnje oslobađanje od poreza na dobit, koje se broji od prve profitabilne godine, kao i oslobađanje od poreza na zemljište, poreza na implementaciju urbanističkog plana, poreza na isticanje zaštitnog znaka i dr. Pored toga, prema pisanju masovnih medija, Fijat je dobijao godišnje subvencije od Srbije, u iznosu od 10.000 evra po zaposlenom radniku. Ulaganja Vlade u ovu kompaniju postavljaju sasvim razumno pitanje: Ko je onda tu tačno investitor?

Bez obzira kako se ovaj prvi borbeni talas bude završio, bez obzira na to koliko štrajkova bude odnelo pobedu i kolika ta pobeda bude, svima je jasno da je socijalno nezadovoljstvo dostiglo nov nivo i da će se od sada pa nadalje ispoljavati i češće i organizovanije i odlučnije, nego što je to bio slučaj u prethodnoj deceniji. Radnici su se trgli iz tranzicionog šoka. Svesni su da imaju sve manje da izgube, a da u svojim rukama drže moć da gazdama pričine milionske gubitke. Vreme nekažnjene korporativne arogancije je gotovo. Vreme sindikalne ofanzive počinje.

Svako bi mogao tako da ulaže tuđ novac i da koristi skoro pa besplatnu radnu snagu. Politika svih tranzicionih vlada od 2000. do danas je bila politika specifičnog oblika kapitalističke nacionalizacije – nacionalizacije rizika. Ulaganja i rizik od gubitka su prebačeni na teret države, tj. njenih poreskih obveznika, dok stranom investitoru ostaje samo da kupi masne subvencije i esktraprofit. Pa sve i da mu fabrika posluje sa gubitkom, već same subvencije čine Fijatov dolazak izuzetno profitabilnim – do te mere da nam ostaje da se zapitamo jesu li oni došli uopšte zbog proizvodnje. Sve se više čini da nisu subvencije te koje stimulišu proizvodnju i izvoz, već obećanje proizvodnje i izvoza služi kao način da se izmuze što je više moguće subvencija. Daleko od obećanih „spasilaca srpske privrede“, strani investitori dolaze u Srbiju i u zemlje poput Srbije da bismo mi spasili njih, da bi se poslužili jeftinom radnom snagom, legalizovanom utajom poreza i subvencijama - drugim rečima, golom pljačkom naših budžetskih sredstava i otimačinom rada naših ljudi – i time barem na neko vreme ublažili udarce svetske ekonomske krize na visinu profitne stope svojih preduzeća i vrednost svojih akcija. Svaka dosadašnja vlast je od toga, naravno, imala predizborne poene i kraći period socijalnog mira, a novac ionako ne dolazi iz džepa nijednog od


10 političara (a koliko su im ovakve šeme džepove napunile, za sada možemo samo nagađati). Naša industrija, naš budžet, rad naših ljudi iscrpljuje se od strane parazita koji deluju u simbiozi – privatnih preduzetnika i njihove, privatne, države. Ova privatna država nije ništa bolja od nekog „preduzimljivog“ portira koji za procenat širom otvara lopovima skladište. Štaviše, privatna država Srbija je čak i gora jer im je otvorila čitavu zemlju i jer, za razliku od pomenutog portira, nju za sada nema ko ni da otpusti, ni da uhapsi. Privatna država Srbija je, stoga, privatna iz dva razloga – jer se redovno daje u najam raznim stranim pljačkašima i jer političkim elitama državne funkcije služe isključivo kao početni kapital za finansiranje svojih stranaka i lično bogaćenje. Sa druge strane, obični građani, iz redova radničke klase, jedini su u ovoj priči kojima se ova privatna država predstavlja kao nekakvo opšte dobro i za koju se od njih očekuje da podnose žrtve i odricanja. Kad god bi radnici zahtevali makar minimum kvaliteta života – poput bilo kakve sigurnosti od zapadanja u ekstremno siromaštvo usled skupoće, rezova u javnim službama, sve nižih realnih plata i sve dužeg i za gazde „fleksibilnijeg“ radnog vremena – u lice im se bacaju frazetine o „nacionalnom interesu“, o rastu BDP-a, kreditnom rejtingu zemlje, zahtevima EU i čitavom nizu stvari od kojih nemaju ama baš nikakve koristi u životu. Zato ne treba uopšte da nas čudi spremnost države da gotovo sasvim ignoriše zakonsku obavezu rukovodstva Fijat-Krajslera da u roku od 5 dana pre početka najavljenog štrajka započne pregovore sa sindikatima, a da u roku od 3 dana pre početka obustave rada odredi minimum procesa rada.

Strani investitori se ne primoravaju čak ni na poštovanje Vučićevog antiradničkog Zakona o radu, koji najvećim delom ide njima u korist. Država slobodno krši čak i vlastite zakone onda kada procenjuje da je u njenom i u tajkunskom interesu da se sa radnicima obračunava vođenjem kampanje ocrnjivanja i pritisaka. Svakim svojim dosadašnjim korakom, država Srbija i režim Vučić-Brnabić pokazali su da će radnički pokret, hteo ne hteo, borbu protiv domaćih i stranih tajkuna za bolje plate i uslove rada nužno morati da vodi i kao borbu protiv „svoje“ države. To nije stvar političkih stavova i emotivnog odnosa. Voleo neko „svoju“ državu ili ne, smatrao nju legitimnim predstavnikom građana ili ne – on će se toj državi morati suprotstavljati sve jače i sve beskompromisnije iz prostog razloga jer je država ta koja je započela ceo sukob. Nestao je čak i poslednji trag fasade „tripartitnosti“ i „socijalnog dijaloga“ u kojem država izigrava neutralnog arbitra između radnika i poslodavca. Uklještena između zahteva svojih šefova iz EU, Svetske banke i MMF-a na jednoj i sve nezadovoljnijih i siromašnijih radnika na drugoj strani, država je odabrala stranu ne ostavivši nimalo prostora za staru zabludu „država – to smo svi mi“. Ne, država je alatka koju gazde koriste da nas pridave čim podignemo glas i ako želimo da se naš glas čuje, mi davitelje moramo slomiti.

Filip Šaćirović


11

Kako nastaviti borbu?

Prekretnica

I

ako je većini ljudi bilo od početka jasno da aprilske demonstracije, uzete same za sebe, neće uspeti da ostvare zahteve oko kojih su se ljudi okupili na ulicama, njihov značaj je svejedno bio ogroman. Naime, po prvi put od 2000. godine neka vlast se suočava sa masovnim pokretom protiv sebe i po prvi put u 17 godina postaje jasno da su bes i mržnja prema aktuelnom režimu postali opšte mesto. Aleksandar Vučić i njegovi trabanti uspeli su da preuzmu na sebe ulogu simbola korumpiranog, lopovskog i antinarodnog režima, u meri na kojoj bi im dobrano pozavideo i pokojni SPS pokojnog Miloševića. „Pa šta?“, neko će reći. Tako je pao i Milošević, pa smo nakon njega dobili još gore garniture, skoro dve decenije još brže i još nemilosrdnije pljačke, pa čak i sadašnji režim kao kulminaciju. Čemu sva ta šetanja, kad znamo da je i tzv. opozicija radila isto što radi sad Vučić? Zar nam nisu upravo decenija lopovluka stranaka bivšeg DOS-a

i izneveravanja svih mogućih očekivanja na kraju doveli na vlast naprednjačku koaliciju, izabranu pre svega protestnim glasovima i apstinencijom, a održavanu klijentelizmom? Za šta i za koga onda opet šetnje, je l’ opet za neki novi DOS – pita znatan broj višestruko prevarenih i sumnjičavih ljudi. To pitanje je sasvim opravdano. Danas vidimo da su socijalno nezadovoljstvo i socijalne borbe 90-ih, upereni isključivo protiv jedne garniture na vlasti, sa jedinim zajedničkim ciljem - da se obori aktuelna vlada, vrlo brzo bili instrumentalizovani od strane desničarske neoliberalne opozicije i njenih stranih nalogodavaca, kojima je bila potrebna promena režima radi ubrzavanja kapitalističke tranzicije i dovođenja Srbije nedvosmisleno u NATO/EU sferu uticaja. „Eto šta nam je donelo šetanje!“, već se može čuti u pozadini. I tu naše slaganje prestaje. Tačno, obaranje Miloševićevog režima nije donelo željene promene nabolje. Pa ipak, već kada to primetimo, primećujemo ujedno i da je postojala želja da se stvari menjaju. Kada se pokušaj da se loša situacija poboljša izjalovi, to još uvek ne znači da tu lošu situaciju treba prihvatiti i trpeti u nedogled. Kada se ne zahteva bolje „da ne bude gore“, onda to gore dođe svejedno. Miloševićev režim je računajući na takvo umovanje svojevremeno sve više testirao granice str


12 pljenja i tolerancije svog naroda, sve dok te granice nije bio nepovratno prekoračio. Isto danas radi i režim Aleksandra Vučića, možda manje trapavo i taktičnije kada je reč o primeni gole sile, ali zato još beskrupuloznije i arogantnije, bez ikakvih zaštitnih mrežica, kada je reč o srozavanju kvaliteta života. Kao i stari dosovski režimi pre njih, naprednjačka koalicija, kao novi i stabilniji DOS, uporno igra na tu „da ne bude

ubedljivom većinom glasova, Vučića je, umesto uličnog slavlja, koje je nakon 2000. postalo sastavni deo stranačkog folklora, dočekalo masovno nezadovoljstvo. Ni zakletvu nije položio, a već je izgledao kao olinjali i kompromitovani političar na kraju svoje karijere. Njegov uspon na poziciju predsednika, iznuđen potez koji je trebalo da učvrsti naprednjački režim oslobodivši ga nepouzdano glupog i

gore“ kartu, svaki put kada uradi nešto da nam bude gore (što će reći svaki put kada urade bilo šta). Sistematski vezujući bilo kakav oblik protesta za negativna iskustva nakon 5. oktobra 2000, Vučić i kompanija (i to bukvalno čitav niz stranih kompanija!) kao da veruju da su otkrili magičnu formulu za umirivanje miliona potlačenih i izrabljivanih ljudi.

blamovima sklonog Nikolića, pokazao se kao okidač za prvi talas narodne pobune protiv onoga što je bez svake sumnje pokušaj zavođenja još gore i još čvršće diktature. Vučićeva strategija otvorenog klijentalističkog iznuđivanja glasova, te permanentnog spina i neprikosnovenog dominiranja medijskim prostorom, otišla je predaleko i otklonila čak i privid legitimnosti predsedničkih izbora. Opravdanje „neka ti, kad si glasao“, koje je sa sobom uvek nosilo i naivni tračak nade da se sledećim

Aprilske demonstracije su to demantovale. Tek što je izabran za predsednika Republike i to


13 glasanjem možda nešto može promeniti, prosto je prestalo da zvuči realno. Život ga je demantovao i kao stvaran izbor je ostavio samo ulicu. Da li je to onda povratak u ono vrzino kolo gde smo uvek za opoziciju jer smo ljuti na vlast? Svakako da jedan deo demonstranata jeste tako

razmišljao i najverovatnije da početni impuls za proteste jeste došao iz redova opozicije okupljene oko Saše Jankovića. Međutim, kako su protesti postajali masovniji, tako je uticaj opozicije jenjavao, do te mere da je čak i prirustvo obeležja i govornika iz njihovih redova vrlo brzo postalo neprihvatljivo. Stranke oko bivšeg DOS-a su napravile pun istorijski krug – od onih koji su zajahali nezadovoljstvo naroda i štrajkove 90-ih radi svog dolaska na vlast, do onih čiji je poziv na demonstracije 2010-ih narod prihvatio kao povod za izražavanje nezadovoljstva, ali tako da nije ujedno prihvatio i njih i njihovu politiku. Razlog za odbijanje politike građanske opozicije, okupljene mahom (ali ne i isključivo) oko predsedničkih kandidata Saše Jankovića i Vuka Jeremića, jeste u tome što je režim na vlasti podjednako građanski i što su razlike svedene na plitki nivo lične dopadljivosti, pristojnosti i veće ili manje potkupljivosti, o čemu je Crvena kritika već pisala. Građanska opozicija je naišla na odbijanje svoje politike jer je to politika koja je

celu jednu deceniju ignorisala sve veće socijalne probleme, a ljude pogođene njima uveravala da su sami krivi što su „gubitnici tranzicije“. Štaviše, velika većina privrednih i političkih mera koje danas sprovodi Vučić, započete su i manje-više dozirano svaljivane na leđa radnih ljudi još od strane postpetooktobarskih vlasti. Isto tako, neki od Vučićevih glavnih partnera među inostranim tajkunima dovedeni su u vreme koalicija okupljenih oko Mlađana Dinkića, štetočinske konstante svih prethodnih vlada i garanta da će sve dotadašnje vlade verno i bez kočenja sprovoditi diktate MMF-a i Svetske banke. Zato danas izuzetno šuplje zvuči svaka navodna zabrinutost koju gospoda iz prethodnih vlasti izražavaju za kvalitet života većine stanovništva. Bolje reći, zvučala bi šuplje jer se takva zabrinutost iz redova tzv. opozicije veoma retko čula. Sa izuzetkom Boška Obradovića i desničara iz Dveri, kojima je nedosledna socijalna priča retoričko pokriće i oblanda za uvijanje nacionalizma i ratnog huškanja, predstavnici parlamentarnih političkih stranaka bavili su se skoro isključivo pitanjima poštovanja zakona i pristojnog ponašanja, bez dovođenja u pitanje ko te zakone donosi i u čijem interesu. Baš zato nimalo ne čudi njihova organska nesposobnost da komuniciraju sa realnim životnim problemima većine ljudi koji su izašli na proteste. Za većinu je nelegitimnost predsedničkih izbora bila samo povod za izlazak na ulice. Uzroci sežu mnogo dublje i brojniji su iz godine u godinu. Sve lošija socijalna situacija, u kojoj ljude pritiska stalna pretnja od gubitka radnog mesta na jednoj i sve slabija plaćenost za obavljeni posao na drugoj strani; u kojoj lečenje i školovanje postaju investicije za koje se mora štedeti godinama unapred; u kojoj se pokušaji preživljavanja u sivoj ekonomiji to surovije guše što je prekršaj manji i prekršilac socijalno ugroženiji; u kojoj komunalna policija, žandarmerija i pri


14 vatni izvršitelji svako na svoj način divljaju i haraju po zemlji maltretirajući običan svet, tinja već duže vreme i samo traži način da izbije na površinu. Demonstracije protiv diktature su poslužile kao odličan kanal za to. Zato ne treba da nas čudi vrlo brza evolucija protestnih zahteva od onih čisto proceduralnih i formalističkih, koji traže reviziju biračkih spiskova, nove izbore i čitav niz smena inače režiranih protesta koje opozicione stranke vode protiv stranaka na vlasti, dobili smo proteste na zamenljivih činovnika, do socijalnih, kao što su poboljšanje radnih prava, poboljšanje životnog

Debakl oba nacionalizma

U

prvim danima protesta u Beogradu i Novom Sadu, politička konfuzija je bila otvorila prostor raznim grupacijama i ideologijama, uključujući i razne vidove desnog ekstremizma. U Beogradu je čak šačica fašističkih klovnova pokušala da ostvari političku hegemoniju prostim izbijanjem na čelo, bivanjem najglasnijima i pokušavajući da na jeftin način podiđu masama pomoću poznatih parola tipa „Vučiću, pederu!“. Međutim, ovaj pokušaj je propao bedno koliko i priliči desničarskim šibicarima. Naime, kao i druge građanske, tj. kapitalističke, opcije, ni ekstremna desnica nije u stanju da na bilo koji način ponudi trezvenu analizu sistemskih problema, a kamo li bilo kakva rešenja. Njihova nacionalistička naklapanja je stvarnost naših života odavno demantovala, zajedno sa njihovim konzervativnim paranojama. Demonstrantima je bilo jasno od samog početka da ogromna većina ljudi u Srbiji deli istovetne probleme, bez obzira na to koje su nacionalnosti ili vere i jesu li muškarci, žene ili štaveć. Većini ne pada na pamet da broji tuđa krvana zrnca, jer smo svi prezauzeti prebrojavanjem svakog dinara od prvog do prvog u mesecu. Isto tako, prisustvo LGBT organizacija na proitestima, sa sve odličnom parolom:

standarda, javno finansirano i svima dostupno školstvo i zdravstvo i promena prioriteta ekonomske politike. Umesto kontrolisanih i kojima je ponovo, po prvi put u proteklih 50 godina (još od 1968.), klasna borba prešla iz faze izolovanih ekonomističkih borbi ovog ili onog preduzeća, u ovom ili onom mestu, za ovaj ili onaj kratkoročni ustupak u fazu političke artikulacije zajedničkih ekonomskih problema na nivou cele države. Naravno, ovaj proces je još uvek u povoju i trebalo je mnogo truda da bi se klasni zahtevi probili kroz naslage besmislica vladajuće ideologije.

„Narode, pederi su sa vama“, pokazalo je da problem društva ne predstavlja seksualna, već klasna manjina – manjina domaćih i stranih lopova i ratnih profitera, koja nakon tri decenije ratovanja i tobožnjeg neprijateljstva više i ne krije zajednički interes i spremnost na saradnju kada radnicima treba da rade o glavi. Tako je od „pedera“ Vučić vrlo brzo postao Šreder. Uprkos raznim klevetanjima od strane cinika sa desnice, o tome kako levičari žive u nekom svom svetu i kako ne razumeju nacionalna osećanja svog naroda, još jednom je baš levica bila ta koja je smisleno ukazala na povezanost nacionalne ugnjetenosti Srbije kao neokolonije sa ugnjetenošću radničke klase, koja u toj neokoloniji ne izdržava samo strane ugnjetače, već i celu plejadu savremenih kvislinga koji svoj lopovluk i izdaju pravdaju odbranom „nacionalnog interesa“. Sa druge strane, ekstremna desnica je još jednom pokazala da je baš ona ta koja je potpuno razvedena od težnji i potreba naroda i ponovo je bila poražena i to baš na terenu za koji su tvrdili da je njihov domen – na ulici. Podvijenog repa, fašisti su se vratili u svoje nadrealne budžake sada rezignirano mračeći protiv demonstracija i tešeći se videoklipovima Miroljuba Petrovića.


15 Međutim, pogrešno bi bilo pretpostaviti da je bitka protiv nacionalizma dobijena samo proterivanjem fašističke boranije. Drugi, zastupljeniji, oblik nacionalizma koji se pokušavao nametati na protestima nije bio primitivni etnonacionalizam, već nacionalizam uvijen u pristojni i tolerantni celofan „svih građana Srbije“. Iako na prvi pogled potpuno različiti od etnonacionalista i spremni da prihvate „druge i drugačije“, građanski nacionalisti pate od iste suštinske boljke kao i oni etnički – od prihvatanja ideje nacionalnog interesa. Tamo gde etnonacionalisti govore o Srbima, koje bajagi spajaju jezik, geni, pravoslavlje i tome slično, tu građanski nacionalisti govore o građanima Srbije koje spaja – šta? – državljanstvo! Pa bi tako interes radnika i privilegovanih slojeva, tajkuna i više srednje klase, trebalo da bude na neki magičan način jedan te isti jer su i jedni i drugi građani Srbije. Ovo nije ni slučajno, ni naivno. Budući da se zalaže za ekonomsku politiku gotovo identičnu onoj koju danas sprovodi Vučićev režima, liberalna građanska opozicija se u svakom svom javnom angažovanju suočava sa zjapećom idejnom prazninom. Oni kubure po

ivicama cenzusa jer narodu više nemaju šta da ponude i politički preživljavaju tako što u svakom izbornom cirkusu mešaju sve krnji špil karata i prave vratolomne koalicije, sve strepeći od toga ko će ih u sledećem sazivu Skupštine izdati za šansu da radi sa SNS-om. Njihov sukob sa Vučićem nije sukob oko ideja, već oko reona. Nimalo onda ne čudi da su upravo iz redova građanskih stranaka i njihovih simpatizera dolazila histerična „upozoravanja“ i insitiranja na tome kako je neophodno da protest ostane protest „svih građana“, kako je samo bitno da se skine Vučić i kako taj sveti gral svih političkih ciljeva ne bi trebalo da ugroze „ideološke“ priče o radnim mestima i platama, školstvu i zdravstvu i ostalim stvarima koje, valjda, nisu problemi „svih građana“. Ovakvo ideološko dubljenje na glavi, gde se politikantska kombinatorika prikazuje kao opšti interes, a goruća socijalna pitanja kao uski interes malog broja levičara koji „pokušavaju da preuzmu protest“, ima jedan vrlo jasan cilj – baš preuzimanje protesta i to od strane DS i njenih derivata. Svesni svoje bezidejnosti, oni su svim snagama


16 nastojali da spreče bilo koga drugog da ponudi bilo kakve političke ideje da na bilo koji način artikuliše nezadovoljstvo demonstranata. Ako se gnev uperen protiv Vučića politički ne razradi, ako se ne sagledaju sistemski razlozi njegovog dolaska na vlast i opstanka na vlasti, onda će na sledećim izborima, u odsustvu bilo koje druge alternative, po sili političke inercije narodno nezadovoljstvo moći biti pretočeno u glasove poklonjene ovim Vučićevim blizancima. Tamo gde pokret ne vode jasno razrađene i konkretizovane ideje, vodiće ga infrastruktura onoga ko ima najviše novca i aktivista da celu stvar preuzme i okrene na svoju vodenicu. Tako bi protest „svih građana“ vrlo brzo prelašao u tor svih opozicionih stranaka, a odatle u klanicu stranke sa najjačom infrastrukturom i „najrealnijim šansama da pobedi Vučića“, to jest da sa Vučićem na nekim budućim izborima zameni uloge i trampi ulice za fotelje. Iluzija promene čuva netaknutost sistema, domaći i strani tajkuni nastavljaju sa svojim krvopijskim biznisom, a nova-stara garnitura nas uverava kako će „ovaj put“ sve biti po zakonu (što je donekle tačno, ali ne jer će se tajkunski kriminal suzbiti, nego jer će se novim zakonima legalizovati). Građanski, liberalni, nacionalisti,možda ne prebrojavaju krvna zrnca, ali njihovo odbijanje da prebroje stanje u novčaniku vrlo jasno govori na čijoj strani stoje – na strani onih kojima je podjednako u interesu da sakriju i sadržaj svojih i prazninu naših novčanika. U tome se oni ne razlikuju od etnonacionalista. Potpuno je svejedno hoće li neko na pitanje o tome ko živi od svog, a ko od tuđeg rada, odgovoriti sa „brate, Srbi smo, ovoga mi krsta!“ ili „gospodine, svi smo mi građani Srbije i moramo poštovati Ustav i zakone“. Biti samo protiv Vučića, a ne biti ujedno za korenite društvene promene se pokazalo nedovoljnim – upravo je ta ispraznost bila

ono što je ljude odvraćalo od priključivanja. Škola Petog oktobra i njene surove lekcije još uvek su sveže u sećanju naroda. U oba slučaja se sistematski ignoriše kapitalističko izrabljivanje svih radnika, koje ne preza ni pred etničkom pripadnošću, ni pred državljanstvom. I u oba slučaja je pokušaj propao. Nakon debakla fašista u Beogradu, usledio je debakl građanskih nacionalista. On je bio najpotpuniji u Novom Sadu, odakle su potekli prvi socijalni zahtevi i gde su upadljivo dominirale crvene zastave sa petokrakama i parole „Protiv diktature kapitala“, „Dole mere štednje“, „Smrt kapitalizmu“, „Strani investitori marš iz Srbije“(sic). Vrištanje liberalnog krila protesta, uglavnom okupljenog u projankovićevsku interesnu grupu „Odbranimo RTV“, kako će komunistička i druga levičarska obeležja i parole tobože „rasterati ljude“ i kako je potrebno što više neme buke pištaljki, šerpi i drugih instrumenata za neslanje političkih poruka na očigledno političkom protestu, vrlo brzo se pokazalo kao najobičnije strašilo. Štaviše, primetno je i da su socijalni zahtevi preuzeli primat baš u gradovima gde su protesti bili najmasovniji – Beogradu i Novom Sadu, kao i da je masovnost protesta najduže opstala tamo gde su socijalni zahtevi stavljeni u fokus. Na hiljade ljudi – u jednom trenutku i na desetine hiljada – okupljalo se da pokaže da je spremno da se odupire ne samo odbojnim ličnostima Vučića i njegove garniture, već i neizdrživoj životnoj situaciji nastaloj kao posledica mera iza kojih zajedno stoje i Vučićev režim i zvanična opozicija. Sa druge strane, u gradovima gde su predstavnici građanskih stranaka imali političku hegemoniju, poput Subotice i Niša, brojnost je bila čitav red veličina manja, ne prelazeći značajno 1000 ljudi u Subotici ili čak 500-tinjak u dvostruko mnogoljudnijem Nišu.


17

Zašto levica?

U

takvim okolnostima, prirodno je da je u centar pažnje javnosti ponovo dospela levica. Već neke dve decenije u Srbiji postoji više levičarskih organizacija, koje se politički deklarišu kao levlje od socijaldemokratije, neretko i kao komunisti (što je slučaj i sa nama Crvenima).

država u kojoj živi radi u interesu gazda i da će sa svakim novim zakonom njemu ili njegovoj deci biti sve teže da obezbede minimum dostojanstvenog života, ili, tamo gde je taj minimum odavno napušten, samu golu egzistenciju. Pod uslovom, naravno, da se ne izbori protiv sistema koji ga gura u takvu bedu.

Uprkos relativno skromnim snagama i velikoj političkoj i organizacionoj heterogenosti, ove organizacije dosta uspešno održavaju određeni nivo akcionog jedinstva i zajednički pružaju podršku različitim oblicima klasne borbe, bilo da se radi o borbama na radnom mestu ili visokoškolskim ustanovama, odupiranju merama štednje ili pak pružanju podrške ugroženim manjinama i izbeglicama kada se ovi nađu pod udarom državnog represivnog aparata i fašističkih bandi koje sprovode nezvaničnu represiju nad njima. Ono što spaja sve ove organizacije jeste proklamovano protivljenje neoliberalnim reformama, ali i svakom drugom obliku kapitalističkog sistema i zalaganje za uspostavljanje nekog oblika socijalističkih i komunističkih društvenih odnosa.

Na takvu borbu danas pozivaju jedino levičari. Odbijajući da se zapletu u sapuničarske intrige i reality show prepucavanja koja vidimo među sistemskim političarima, levičari su ti koji govore o stvarima od kojih se živi – radničkim pravima, visinama plata, zdravstvenom osiguranju, prilikama za školovanje, zaštiti na radnom mestu, kao i borbi protiv bilo kakvih pokušaja diskriminacije radnih ljudi na osnovu njihovog roda ili pripadnosti nekoj od manjina. Ovo potonje nije samo stvar neke „dobrodušnosti“ i „širenja ljubavi“, već jedini način da se među radnicima čuva i razvija jedinstvo borbe i da se spreče pokušaji gazda da iskoriste identitetske, seksualne ili rodne razlike među radnicima kako bi jedne okrenuli protiv drugih.

Za razliku od građanskih političkih stranaka vlasti i opozicije, levičari ne žele nikakvo doslednije držanje političkog i ekonomskog kursa koji su nam zacrtale imperijalističke sile – u prvom redu EU i SAD – kao nekakvog recepta za uspostavljanje uspešne države i prevazilaženje raznih vidova ekonomske, političke, institucionalne i druge zaostalosti. Upravo u imperijalističkom mešanju i ekonomskoj politici udešenoj tako da služi isključivo interesima MMF-a, stranih korporacija i tajkuna i nazvanom „evropski put Srbije“, levičari vide glavne uzroke svih društvenih problema sa kojima se danas suočavamo. I taj stav, svesno ili delimično svesno, deli većina stanovništva. Danas je svakome ko ima oči da vidi i uši da čuje jasno da

Drugim rečima, tamo gde su građanske opcije nudile fantazije privilegovanih zanoseći se manirima i pravnim tehnikalijama, levičari su ponudili stvarnost radnih ljudi; tamo gde su profesionalni političari društvene probleme površno predstavljali kao stvar ličnosti koja rukovodi sistemom, levičari su stvar zahvatali u korenu i kao protivnika prepoznali celokupan sistem sa svim njegovim akterima; tamo gde je lažna opozicija iz Skupštine govorila o diktaturi Vučića, prava opozicija sa levice je govorila o diktaturi krupnog kapitala. I narod je na to odgovorio pozitivno, sve glasnijim prihvatanjem socijalnih zahteva do mere u kojoj su oni početni, apstraktno politički ostali da vise tu više kao neka uspomena, nego kao stvarna zastava pod koju demonstranti staju.


18 Kompromisno rešenje, spajanje socijalnih zahtevima sa političkima, možda nije bilo najsrećnije ili najspretnije rešenje, ali je uprkos svoj svojoj ambivalentnosti poslužilo kao odskočna daska za problematizovanje kapitalističkog sistema. Čak ni početno sistematsko ignorisanje od strane krupnih medija nije bilo u stanju da potisne ovaj impuls iz masa.

Na kraju je čak i liberalni list Danas objavio tekst u kojem na protestima primećuje „povratak srpa i čekića“. Mnogi protestni govornici su bez uvijanja kao najveći problem isticali sistem, a protestni leci Crvenih „Dole tajkunska diktatura“ i „Za besplatno zdravstvo“ oduševljeno su prihvatani od strane novosadskih demonstranata i često nošeni kao mini transparenti.

Od pokreta ka partiji, od zahteva ka programu

K

ada je s vlasti oboren Slobodan Milošević, ljudi koji su sledili tadašnji DOS verovali su da od njega nema goreg. Za DOS, koji se još nije bio pokazao na čelu države, nisu znali kakav će tačno biti. Danas svi znamo kakve pojave sede u Vladi, Skupštini, Starom dvoru ili organima pokrajinske i lokalne samouprave. Znamo kako će se ponašali na vlasti jer su svi već bili na vlasti i dali nam priliku da vidimo (ma koliko često ne verovali svojim očima). Jedino što se ne zna je ko je gori i ko se sve sa kim utalio za šta. Smena jednih lopova drugima ne samo što nije zaustavila krađu, nego se pokazalo da se ni o kakvoj stvarnoj smeni nije ni radilo. Sprega „novih“ i „starih“ se pokazala toliko dubokom da se u svakom režimu uvek našlo ponešto za svakog od njih – tim više što je radnim ljudima ostavljano manje. Valjalo bi osavremeniti staru izreku tako da glasi: „Pomeri se, Kurta, da prijaše Murta“. U takvoj situaciji, sasvim je očekivano da protesti „protiv“ ne nude ama baš ništa, ukoliko se ne razviju u proteste „za“.

države ne bi služila interesima krupnog kapitala na uštrb radnih ljudi. Borimo se za to da se našim bakama i dekama ne otimaju penzije, da naši roditelji ne budu otpisani i dovedeni na rub egzistencije ako izgube posao nešto pre nego što su napunili godine radnog staža dovoljne za penzionisanje. Borimo se za to da se mlađe generacije spokojno obrazuju bez opterećenja koje donosi svakodnevna borba za preživljavanje i da nakon perioda školovanja budu u mogućnosti da u svojoj zemlji i u svojoj struci nađu posao. Borimo se za to da na tom poslu budu dovoljno plaćeni i dostojanstveno tretirani. Borimo se i za to da se višak vrednosti proizveden od naših resursa, našim radom u našim fabrikama ne odliva u inostranstvo jer su te fabrike budzašto prodate stranim investitorima ili domaćim tajkunima. Ovi ciljevi su suština socijalnog dela protestnih zahteva. Oni predstavljaju sasvim prirodne i zdravorazumske težnje, koje ujedinjuju ogromnu većinu ljudi.

Skoro svi se danas slažu da ovako više ne ide, ogorčenost postupcima režima je postala opšte mesto. Na dnevnom redu istorije se sad nalazi novo pitanje – ako se borimo protiv sistema, šta je ono za šta se borimo? Na ovo pitanje je donekle odgovoreno na samim protestima. Borimo se za egalitarnije društvo, u kojem bi školovanje, lečenje i radno mesto bili svima obezbeđeni i u kojem ekonomska politika

Međutim samo slaganje oko ovih težnji nije dovoljno za njihovo ostvarivanje. Moramo razmotriti u kojoj meri, u kom roku i pod kojim uslovima se one mogu sprovesti u delo. Da bismo ispunili socijalne zahteve protesta, potrebno je da se na tom cilju radi konstantno, a ne kampanjski. Demonstracije i štrajkovi imaju veoma važnu ulogu, ali ne može se borba iscrpeti u njima. Dokle god je nivo organizacije


19 rudimentaran i svodiv isključivo na tzv. akcijanje, kampanjsko reagovanje na neki novi katastrofalan potez vlasti, ne može biti govora o ozbiljnom društvenom pokretu. Akcijanje je po svojoj prirodi defanzivno i nužno prepušta incijativu onima protiv kojih se bori. Da bismo sačuvali kontinuitet borbe i da bismo borbu odveli ka značajnim pobedama, moramo mi biti ti koji će preuzeti inicijativu. Preuzimanje inicijative nije moguće bez rada na formiranju političke stukture koja će organizovati i voditi mase i koja će biti u stanju da aktuelni režim smeni, a da pritom ne bude instrumentalizovana od „opozicionih“ stranaka. Nanošenje poraza i režimu i opoziciji podrazumeva preuzimanje na sebe uloge istinske opozicije – formiranje nove masovne partije, sposobne da učestvuje na izborima, preuzme vlast i da ostvari sve one težnje na osnovu kojih su joj izrabljeni i osiromašeni radni ljudi poverili mandat. Postavlja se pitanje o kakvoj partiji bi se tu radilo. Oko čega bi ona okupljala ljude? Na osnovu čega bi zaslužila bilo čije poverenje ili makar interesovanje? Pitanje osnivanja partije je, dakle, pitanje formulisanja političkog programa. Jedan takav program, nastao za partiju koja izrasta iz masovnog socijalnog protesta, mora pokazati dublje razumevanje socijalnih problema, te biti u stanju da ponudi rešenja za njihovo otklanjanje. Cilj ovog teksta nije da pruži dovršen i zaokružen program, ali jeste da pokrene diskusiju o osnovama na kojima bi on morao počivati. Jedno od gorućih pitanja danas jeste ukidanje mera štednje. Ove mere kače sve slojeve stanovništva, osim najbogatijih, i direktno ugrožavaju i mogućnost napredovanja i fizički opstanak miliona ljudi u Srbiji. Partija izrasla iz protesta protiv diktature mora, dakle, usvojiti borbu protiv mera štednje, ali da bi ta borba imala svoj konkretan sadržaj ona mora ujedno

biti i borba za nova ulaganja u svima neophodne službe u javnom sektoru, kako bi se postiglo da više nikad nikome ne zafali adekvatna zdravstvena nega, socijalna zaštita, obrazovanje ili krov nad glavom u skladu sa savremenim civilizacijskim nivoom. Takođe, takva partija mora osigurati najstarijim stanovnicima naše zemlje pravo na zbrinutu i dostojanstvenu starost i ne sme dopustiti da im se otimaju penzije koje su zasluživali ceo svoj radni vek. Jasno je da ukidanje mera štednje i nova ulaganja u pristupačan i kvalitetan javni sektor nisu moguća bez razvoja privrede, to jest bez ponovne industrijalizacije zemlje. Reindustrijalizacija je jedini način da se otvara dovoljan broj radnih mesta koji bi stvorio uslove za eliminisanje nezaposlenosti. Rad na eliminisanju nezaposlenosti ujedno je i rad na jačanju samopouzdanja i političke uloge radničke klase – jer samo je radnik kojem posao ne visi o koncu u stanju da stalno bude na oprezu i brani svoja radnička prava i od najmanjih pokušaja da se ona ograniče ili ukinu. Pored toga, bez razvijene industrije, nije moguće osavremeniti infrastrukturu na iole isplativ način, što se da primetiti danas, kada je rad na infrastrukturi prepušten malverzacijama raznih koncesionara i predstavlja samo još jedan povod za nova zaduživanja, a time i nove budžetske rezove i razaranje socijalne države. Za industriju je vezana i egzistencija naših poljoprivrednika, koje jedino zagarantovan otkup poljoprivrednih proizvoda od strane države može spasiti od tržišnih kolebanja privatnih kartela koji nastoje da ih ucenjivanjem primoraju da obore otkupne cene. Postavlja se pitanje na koji način bi se reindustrijalizacija sprovela. Ona se u jednoj meri sprovodi i danas od strane domaćih i stranih kapitalista i za većinu stanovništva njene posledice su mahom štetne, bilo da se radi o sistematskom tlačenju radnika u privatnim firmama, bilo da se radi o crpljenju subvencija i poreskih olakšica koje samo dodatno prazne


20 državni budžet, čime se kvalitet života srozava upravo od strane onih čije je poslovanje u Srbiji predstavljano kao spas. Na osnovu iskustava sa privatnim investitorima, jasno je da se njima ne može poveriti reindustrijalizacija. Ostaje jedino država. Kao zavisnu od svojih državljana (čak i u periodima najgore korupcije i diktature) i kao nesposobnu da, kao institucija, spakuje kofere i pređe u neku drugu zemlju, čemu su multinacionalne korporacije sklone, jedino je državu moguće zamisliti kao alternativu privatnim investitorima u procesu reindustrijalizacije. Međutim, kako sprečiti da državni činovnici pođu putem svih svojih prethodnika i opljačkaju, a zatim i privatizuju državne fabrike? Šta je to što bi nas moglo zaštititi od birokratske korumpiranosti i gušenja razvoja usled raznih politikantskih igara i podmetačina? Svima koji su ikada radili u državnoj firmi je jasno da samo državno vlasništvo nikako nije garant uspešnosti te firme – često je čak sasvim suprotno. Iz ovog razloga, zahtev za državnim ulaganjem u reindustrijalizaciju i državnim vlasništvom nad novim preduzećima mora biti propaćen zahtevom za radničkom kontrolom tih državnih preduzeća. Jedino radnici, koji poseduju iskustvo i stručnost za posao koji obavljaju i koji su egzistencijalno vezani za opstanak i dalji uspeh preduzeća u kojem rade, mogu biti oni kojima je povereno upravljanje nad tim preduzećem. Radnička kontrola, upravljanje firmama od strane radničkih saveta, jedini je mehanizam od kojeg se može očekivati da osigura poslovanje firmi u interesu radnika, umesto u ličnom interesu ovog ili onog činovnika. Koliko to stoji za pojedinačno preduzeće, toliko stoji i za privredu

u celini. Radnička kontrola ne bi smela biti iscepkana i fokusirana samo na matične firme, kao što je to, nažalost, bio slučaj u jugoslovenskom samoupravljanju. Istinsko samoupravno poslovanje bi moralo da podrazumeva zajedničko donošenje odluka i delegiranje stručnjaka koji će izraditi plan za njihovo sprovođenje na centralnom, državnom nivou. Radnička kontrola, dakle, ne bi smela biti samo prisutna u preduzećima, već i u organima državne uprave. Drugim rečima, politički sistem kakav danas poznajemo, morao bi biti zamenjen drugim sistemom, sistemom masovnog demokratskog odlučivanja koji se prostire od nivoa lokalne zajednice i radnog mesta, pa sve do državnog vrha i nacionalnog planiranja ekonomskog razvoja. Jedino na takav način bi se moglo osigurati sprovođenje socijalne i ekonomske politike u interesu radne većine. Da sumiramo, partija koja bi izrasla iz socijalnog pokreta, morala bi u svom programu imati pre svega sledeće odredbe: 1) Veća ulaganja u javne službe i socijalnu zaštitu i odbacivanje politike mera štednje 2) Reindustrijalizaciju od strane države; izgradnju državnih preduzeća pod radničkom kontrolom

3) Zamenu aktuelnog političkog sistema parlamentarne demokratije sistemom masovnog demokratskog odlučivanja, koji seže od nivoa lokane zajednice i radnog mesta sve do državnog vrha i nacionalnog planiranja ekonomskog razvoja.


21 Iz svega ovoga sledi da bi partija o kojoj je reč morala biti partija levice, ali ne bilo kakva, već radnička partija – partija koja za cilj ima uspostavljanje radničke države, koja bi društvom upravljala u interesu radnika kao ogromne većine našeg stanovništva, prema kojima su svi drugi slojevi zanemarivo mala manjina. Partija koja vlada u interesu naroda, stoga, može jedino biti partija koja vlada u interesu radničke klase. Na koji način osigurati da neka partija vlada u interesu radničke klase? Na koji način osigurati da će uopšte sprovesti tri tačke koje smo iznad izveli? Jedini način da se to obezbedi jeste masovno radničko članstvo i organska povezanost partije sa borbenim sindikalnim organizacijama. Radnička partija mora biti radnička i po programu i po članstvu i po svojim organizacionim strukturama. Ona ne sme biti samo još jedna izborna mašina, već avangarda radničke borbe u svakodnevnom životu – ona mora blanko podržavati svaki radnički štrajk i biti spremna da u svakom trenutku mobiliše svoju bazu radi vršenja sve većeg pritiska na poslodavce i državu, dok taj pritisak ne postane za njih neizdrživ i dok ne budu prinuđeni da popuštaju pred svim zahtevima koje radnici pred njih postave. Jedino na takav način radnička partija iznikla iz socijalnog pokreta može sebi garantovati stalan rast masovnosti i političkog uticaja i vernost svojim principima. Sledeće pitanje jeste na koji način pribaviti sredstva za ostvarivanje ovih ciljeva. Da li novim zaduživanjima? Da li štampanjem novca i izazivanjem inflacije? Da li progresivnim oporezivanjem krupnog kapitala ili nečim drugim? Sva dosadašnja iskustva pokreta protiv štednje i neoliberalnih reformi, bez obzira na državu, pokazuju da je ideja socijaldemokratskog državnog regulisanja tržišne privrede svugde neslavno propala, ma koliko se na prvi pogled mnogima činila kao najrazumnije i najbezbol

nije rešenje. Od Grčke do Venecuele, pokušaji da se nađe ravnoteža između privatnog i javnog sektora i da se, čak i ozbiljnijim reformama, ojača udeo radnika u kapitalističkom društvu, urodio je u krajnjoj liniji haosom, čak i tamo gde su određeni pomaci u kvalitetu života masa u početku i bili napravljeni. Razlog te propasti je svugde bio isti – kapitalisti ne žele kompromis i svesni su da pod tim uslovima nije u njihovom interesu ga naprave. Svetska banka, MMF i drugi međunarodni kreditori sigurno neće odobriti zajmove kojima bi se privreda neke zemlje izvukla iz kandži zavisnosti od multinacionalnog kapitala. Čitava svrha MMF-a i Svetske banke jeste da omoguće nesmetano profitiranje baš tim istim korporacijama, kojima bi vlast koja usvoji gornje tri tačke pravila konkurenciju. To su ljudi koji su zarad jeftinih resursa i radne snage opustošili pola sveta – neće im sad tu neka demokratska volja glasača kvariti račune i rušiti profitnu stopu. Ništa spremniji na saradnju neće biti ni strani, a ni domaći, tajkuni od kojih bi se pokušala naplatiti progresivna poreska stopa. I najsitnija moguća progresivna reforma će na svakom koraku doživeti neprijateljstvo i sabotaže trenutnih vlasnika ovoga društva. Nisu naši tajkuni cele tri decenije krali i klali da bi se tek tako odrekli svojih privilegija zbog nekog tričavog izbornog rezultata. Veliki deo novca koji bi država uspela da prikupi na jedvite jade, otišao bi u dalju birokratizaciju i jačanje aparata zaduženog upravo za ubiranje tih poreza – aparata ranjivog na korupciju, poput svih birokratskih struktura. Nova vlast bi tada bila uvučena u bitku do iscripljivanja, u kojoj počinje sa mnogo manjim resursima i mnogo manjom infrastrukturom od onih sa kojima se sukobljava. Poraz i povratak neoliberala bi bio samo pitanje vremena u tim uslovima. Štaviše, sukob nipošto ne bi stao na igranju mačke i miša između tajkuna i poreznika. Kao dan je jasno da će sva ova gospoda upregnuti sve njima dos


22 tupne resurse kako bi sabotirali i potpuno onemogućili svakodnevno funkcionisanje novog društva. Oni to mogu da urade vrlo lako – dokle god su u njihovim rukama finansije, infrastruktura, sredstva za proizvodnju i masovni mediji i dokle god su u njihovim džepovima skoro sve druge političke stranke, nevladine organizacije i funkcioneri vojske i policije. Partija na vlasti koja bi pokušala da se finansira progresivnim oporezivanjem, a da pritom sačuva poluge moći koje tajkunima i bankarima omogućavaju da danas upravljaju ovim društvom, u startu bi položila svoju glavu i glavu svoje baze na panj vojnog puča ili „promene režima“. Sve što bi takva reformistička vlast mogla narodu da ponudi jeste mučeništvo uz jedno tugaljivo „eto, probali smo, ali bili su jači“... Narodu je, međutim, mučeništva preko glave. Muče se ljudi svaki dan, a u proteste i na štrajkove idu da bi mučeništvo okončali. U suprotnom bi isto tako mogli ostati kod kuće. Ako su rešili da se bore, onda je sasvim normalno da očekuju pobedu. Već smo imali priliku da vidimo koliko su protesti protiv diktature ohrabrili radnike Goše i Glavne pošte u Novom Sadu. Krećući u štrajk u vreme kada je vlast posebno ranjiva, oni su uspeli da izbore određene ustupke – pobeđivanje je već počelo da se nazire. Ukoliko želimo masovan pokret, koji bi socijalnu borbu da podigne na nivo cele Srbije, smemo sebi da dopusti samo još veće i trajnije pobede, nikako one gubitničke „moralne“. Da bismo do tih pobeda došli, moramo prvo i pre svega razoružati sve neprijatelje koji nam stanu na put. Naši glavni neprijatelji su poznati – gazde i država koja štiti njihove interese. Razoružavanje države se odvija u sklopu dolaska na vlast. Razoružavanje gazda zavisi od toga na koji način će se ta vlast vršiti. Oružje gazda je njihov ekonomski uticaj, vlast koju poseduju nad hiljadama radnika kao poslodavci i ogromna količina finansijskih sredstava kojima mogu sebi priuštiti privatne armije vucibatina, političara, ali i sabotera i izdajnika u redovima same radničke klase.

Da bi se sprečio otpor gazda jednoj novoj, antištednoj i antineoliberalnoj politici, neophodno je izbiti im iz ruku njihova ekonomska oružja. Neophodno je lišiti ih izvora njihove moći – privatne svojine. Sve banke, svi masovni mediji i celokupna krupna industrija mora biti istrgnuta iz njihovih ruku i prebačena u vlasništvo države i pod radničku kontrolu. Istovremeno, rezerve novca i dragocenosti koje ova oligarhija poseduje, moraju biti zaplenjene kako ne bi postale oružje korupcije i podrivanja nove, radničke vlasti. Ovim merama bi se ubile dve muve jednim udarcem: istovremeno bi se minimalizovala korupcija i sprečio otpor kriminalnih krugova promenama u korist radnih ljudi i sakupila bi se materijalna sredstva za nova državna ulaganja u reindustrijalizaciju i javni sektor. Programske osnove jedne radničke partije, koja bi izrasla iz socijalnog revolta, dobijaju i svoju četvrtu tačku: 1) Veća ulaganja u javne službe i socijalnu zaštitu i odbacivanje politike mera štednje

2) Reindustrijalizaciju od strane države; izgradnju državnih preduzeća pod radničkom kontrolom

3) Zamenu aktuelnog političkog sistema parlamentarne demokratije sistemom masovnog demokratskog odlučivanja, koji seže od nivoa lokane zajednice i radnog mesta sve do državnog vrha i nacionalnog planiranja ekonomskog razvoja.

4) Sve banke, svi masovni mediji i celokupna krupna industrija mora biti istrgnuta iz njihovih ruku i nacionalizovana pod radničkom kontrolom. Istovremeno, rezerve novca i dragocenosti koje ova oligarhija poseduje, moraju biti zaplenjene kako ne bi postale oružje korupcije i podrivanja nove, radničke vlasti i kako bi se mogle koristiti za finansiranje projekata reindustrijalizacije i razvijanja javnog sektora.


23

„Ali, ali, pa to je levi ekstremizam!“ čućemo već usplahirene povike levih liberala i socijaldemokrata (ako danas uopšte među njima ima ikakve razlike), „to je revolucija! Kapitalisti i svetske sile će se tome usprotiviti! Ne možemo mi danas da sprovodimo revoluciju, moramo naći neki kompromis da zadržimo saradnju sa stranim investitorima!“. Već smo objasnili zašto je takav kompromis iluzija zbog čega kapitalistima nije u interesu da ga naprave. Štaviše, ovakav „umereni“ pristup bi kapitalistima dao do znanja i da uopšte ne moraju da se dogovaraju sa predstavnicima takve „umerene“ radničke partije. Već samim svojim insistiranjem na „umerenosti“, levi liberali i socijaldemokrate daju do znanja da nemaju nameru da upravljaju državom u kojoj gazda nema. Takva politika poručuje gazdama da su neophodne i nezamenljive, što će reći da rezultat svakog „socijalnog dijaloga“ onda nužno zavisi isključivo od njihovih želja i da će se „umerenjaci“ prilagođavati njihovim ucenama do iznemoglosti (ne svoje, naravno – radničke). Svaki drugi pristup bi bio „levi ekstremizam“, radikalna društvena promena – revolucija koja je „umerenima“ neprihvatljiva koliko i gazdama, ako ne i više.

A ukoliko je nekoj vlasti revolucija protiv domaćih i stranih tajkuna neprihvatljiva, ako je se u startu odriče, onda je sasvim jasno da ona nema čime ni da pripreti, a kamo li da se zaista obruši na parazitske i profiterske slojeve. Usvajanje „umerene“, reformističke, platforme uvek na kraju dovodi do apsurdne situacije u kojoj predstavnici levice i radničkog pokreta bivaju ucenjivani i zastrašivani od strane gazda – radničkom revolucijom! Na to „umereni“ levičari mogu odgovoriti na samo jedan način – potpunom kapitulacijom i obećanjem da će dati sve od sebe da do revolucije ne dođe. Drugim rečima, obavezivanjem da će biti još veći desničari od desničara, još veći neoliberali od neoliberala i, shodno tome, još veći nacionalistički ljubitelji „bezbednosti“, tj. policijske države, od nacionalista jer čime drugim da se obračunaju sa masama radnika čije su poverenje izdali? Ne, kada se bori za trajne i korenite društvene promene, onda umerenosti ne sme biti mesta i revolucija nije strašilo, već jedini realan način da se stvari pomere sa mrtve tačke. Radnička partija, koja bi izrasla iz socijalnog pokreta i bila spremna da korenito promeni društveni sistem u kome živimo mora, dakle biti ne samo apstraktno i amorfno „levičarska“, već revolucionarna partija čiji krajnji cilj je komunizam.


24

Priključite se!

U

koliko se slažete sa našom analizom i želite da doprinesete formiranju jedne revolucionarne i komunističke radničke partije, priključite se Marksističkoj organizaciji Crveni, koja već godinama radi na njenoj izgradnji. Mnogi ljudi koji se tek politički aktiviraju zaziru od pristupanja postojećim organizacijama na levici jer deluje kao da je naš napredak previše spor i nepredvidiv, pa bi onda da pokušaju „nešto novo“ što bi u kraćem roku dalo nekakav bitniji i impresivniji rezultat. Međutim, istina je da se ozbiljna radnička organizacija ne može razvijati brzinom naših želja, da ne zavisi samo od angažovanja postojećih organizacija, već i od objektivnih okolnosti, od istorijskog trenutka. Ma koliko intenzivno neko želeo da „nešto promenimo sad odmah“ i ma koliko jak bio pritisak svakodnevice da se „ne čeka revolucija“, već da se skretanjem u reformizam kroz sporadične i izolovane promene olakša vlastita savest jer se, eto, „nešto radi“, ostaje kao činjenica da je to „nešto“ privremeno i da će svaki takav privremeni ustupak vladajuća klasa ukinuti čim namiriše prve znake zamora kod aktivista. Jaka volja jeste neophodna u klasnoj borbi, ali ona nije sve što je potrebno i ne može biti zamena za objektivne istorijske okolnosti i raspoloženje u masama. Neophodno je biti strpljiv i razumeti da svako učešće u konkretnim lokalnim momentima klasne borbe može uroditi dugoročnim plodovima jedino ukoliko

mu se pristupi kao jednoj od faza u izgradnji revolucionarnog pokreta. Ne postoje kesice sa formulom instant uspeha i rasta. Pa ipak, dosta često se na levici baš takva alhemičarska rešenja traže. Potraga za omasovljenjem i medijskom pažnjom pošto-poto, kao i nasedanje na neutemeljene srednjeklasne građanske stereotipe o radničkoj klasi kao navodno konzervativnoj, pretežno desno orijentisanoj i nespremnoj da se upusti u analizu i radikalnu kritiku postojećeg društva, naveli su do sada mnoge pokrete da se drže očiglednih stvari i da politici pristupaju na banalan i „sažvakan“ način – da ih i „prost“ čovek razume. U to ime, izgradnja partije se zamenjuje kampanjskim delovanjem i trčkaranjem za medijskim odobravanjem dok se program i perspektive zamenjuju spiskom zvučnih parola i opštih mesta, kojima često fali što međusobna logička veza, što ikakvo konkretno značenje. Stvar se svodi na priču o tome kako se živi loše, kako siromašni siromaše, a bogati se bogate itd. Crveni se ne slažu sa takvim pristupom. Prvenstveno, ne mislimo da je danas bilo kom radnom čoveku potrebno „objasniti“ da živi loše. To je bolno očigledno. Svrha političke organizacije radničke klase ne treba da bude da ponavlja stvari koje ljudi već znaju. Kada bi to bilo dovoljno, kapitalizam bi odavno bio srušen i to bi uspešno obavili sindikati. Kako se to nije desilo, jasno je da


25 politička organizacija radničke klase, revolucionarna partija, mora ići dalje i nastojati da na naučan način objasni koji su koreni svima očiglednog lošeg života i zašto treba menjati celokupni kapitalistički sistem, a ne samo pojedince ili stranke na vlasti. Da bi to objašnjenje bilo iole suvislo, potrebno je, pre svega, ne potcenjivati mase i ne zazirati od toga da aktivizam bude uvek praćen teorijskom analizom. Naučni pristup čini svaki oblik rada efikasnijim i politički rad nije izuzetak. Nemojmo se ograničavati na parole i kampanje. Snaga radničkog pokreta je i u tome što su na njegovoj strani realnost života i naučne činjenice. To, naravno, ne znači da treba otići u drugu krajnost i do besvesti kancelarijski razglabati o ovom ili onom „interesantnom mestu“ kod Marksa, Engelsa, Lenjina ili nekog skorašnjeg teoretičara koji se na njih poziva. Znatan deo studentske levice nastupa skeptično prema levičarskim organizacijama jer je navikao na školski, ispitni pristup problemima, koji se ogleda u rečenici „treba još o tome da čitam.“ Naravno da treba iscrpno čitati. To niko ne spori. Međutim, klasna borba i revolucija nisu ispit koji se položi kada se pređe ceo spisa literature. Isto tako, nijedna iole funkcionalna politička organizacija nije debatni klub ili forum za verbalnu gimnastiku, doskočice ili iscrpne kibicerske izveštaje nakon kojih izlagač sav srećan i zadovoljan konstatuje da ne zna koju političku liniju treba slediti i da, eto, ostavlja to publici da izvuče iz lavine nabacanih suvih podataka. Paneli i kružoci raznih intelektualističkih kolektiva i levih nevladinih organizacija, gde se stalno razglaba o tome „šta je alternativa“ (kao da je alternativa kapitalizmu nekakav nedostižni sveti gral) i gde načitana gospoda studenti i profesori svi važni konstatuju kako ne znaju šta tačno treba, „ali (ubaciti poznato ime) je o tome rekao (citat)“, ne razlikuju se mnogo od suvog aktivizma bez analize i plana. Štaviše, ova dva se nadopunjuju.

Vrlo često baš ti ljudi, koji na „levičarskim“ panelima iznose brojkama potkrepljeno odsustvo zaključka i citatima opravdano odsustvo definitivnog političkog zaključka, praktičnu jalovost svojih panela i projekata nastoje da prevaziđu slepim kampanjskim akcijanjem. Ovo banalno odvajanje teorije i prakse se, prirodno, uvek završi podbacivanjem na oba polja. Od sve silne teorije i progutanih autora, ostaje se „na pozicijama levice“, što može značiti svašta – jer ne znači ništa. Kao što naučni prostup čini svaki oblik rada, pa i onaj politički efikasnijim, tako je i primena naučnog pristupa u konkretnom radu neophodna za formiranje smislene političke teorije. Zato, ukoliko ste sindikalni aktivista ili borac za studentska prava, ili ukoliko ste običan student ili radnik, koji samo želi nešto da promeni, nemojte nasedati na priče o lebdećoj „nezavisnosti“ vašeg sindikata ili studentske organizacije, čisti „nepolitički“ ekonomizam ili na neodređeno „akademsko levičarstvo“, koji su već ispumpali i marginalizovali mnoge pokušaje da se radnička klasa artikuliše u političku snagu i uzvrati udarac tajkunskoj diktaturi. Ne smemo ponavljati iste greške! Istorijska prekretnica na kojoj se nalazimo zahteva masovnu akciju i doprinos najvećeg mogućeg broja radnih ljudi. Da bi masovna akcija uopšte bila moguća i da bi došla do krupnih pobeda i trajnih rešenja, neophodno je da marksisti preuzmu inicijativu i da radnički pokret otvoreno, bez skrivanja iza „antineoliberalizma“, „levice“, „demokratskog socijalizma“ i drugih šifara, izjavi: Nije nam cilj


26 Kontakritajte nas i uključite se u rad nekog od naših lokalnih ogranaka. Ukoliko u Vašoj sredini još uvek nemamo ogranak, zašto ne bismo zajedno organizovali tribinu ili marksističku diskusionu grupu, kao prvi korak ka formiranju organizacije? Za više informacija o načinima zajedničkog rada nam pošaljite mejl ili se javite na neki od naših telefona.

da popravljamo postojeći sistem izrabljivanja, niti da „urazumimo“ i umilostivimo gazde! Naš cilj je da gazde srušimo! Naš cilj je vlast radničke klase i ukidanje privatne svojine! Naš cilj je komunizam. Ako se slažete sa našim idejama i ciljem i ako želite da učestvujete u njihovom ostvarivanju, uključite se u rad Marksističke organizacije Crveni! Našem radu možete doprineti na sledeće načine:

Odštampajte ili delite naše tekstove na društvenim mrežama. Podižite nivo svog političkog znanja i pomozite da se pročuje za nas i naše ideje. Pošaljite nam tekst o situaciji u Vašoj sredini, gorućim pitanjima, dešavanjima, štrajkovima itd. Pomozimo jedni drugima da probijemo medijsku blokadu i doprinesemo povezivanju srodnih borbi i širenju solidarnosti. Radimo na tome da se slične borbe i slični pokreti približe i ujedine oko ideja klasne borbe i komunističke revolucije. Filip Šaćirović

Pomozite širenju ideja marksizma i izgradnji revolucionarne radničke partije! Za radničku partiju – protiv kapitalizma!


27

Bitka na Kozari:

Jedino komunizam može pobijediti fašizam!

P

ovratak kapitalističkih odnosa na prostor Bosne i Hercegovine i uništavanje većine materijalnih i socijalnih tekovina narodnooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije neminovno je svoj izražaj našao u ideološkoj nadgradnji. Kakav je odnos nove tajkunsko-političke elite prema nasleđu narodnooslobodilačke borbe najbolje nam pokazuje odnos i interpretacija ključnih i značajnih događaja iz perioda Drugog svjetskog rata. Jedan od takvih događaja, u isto vrijeme stradanja i herojskog otpora brojčano slabijih partizana je svakako Bitka na Kozari. Naša dužnost je da sa klasnih pozicija branimo

partizansku borbu i stalno ističemo njen radnički i socijalistički karakter. S jedne strane revizija događaja iz narodnooslobodilačke borbe dolazi od strane tajkunsko-političke elite konkretno na području Republike Srpske koja ne može do kraja da se odrekne partizanske borbe ali zato na sve načine pokušava dati nacionalni predznak ovoj borbi tvrdnjom kako je to najvećim djelom bila borba srpskog naroda protiv vječnih neprijatelja Srba oličenih u hrvatskom i muslimanskom narodu. Neki vodeći političari kao što je lažni socijalist Petar Đokić idu toliko daleko da tvrde kako su ”Srbi antifašistički narod” što jasno implicira da postoje i narodi predodređeni za fašizam. Jasno je da vladajuća klasa nastala na svemu suprotnom od partizanske borbe mora na ovakav reakcionaran i šovinistički način sebi dati legitimitet jer je nastala na svemu suprotnom od onoga zašto su se borili partizani. Zajedničko svim vladajućim elitama nastalim raspadom bivše


28 Jugoslavije je da narodnoslobodilačku borbu prikažu kao slučajni incident na prostoru vjekovnih etničkih sukoba ili fenomen uvezen iz Rusije. Tako se i vladajuća tajkunsko-politička elita u RS svim silama trudi da iz partizanske borbe ukloni bilo kakav revolucionarni sadržaj i prikaže samo kao borbu protiv fašizma koju su prvenstveno vodili Srbi. Namjerno se prećutkuje činjenica da je na čelu partizanske borbe stajala Komunistička partija Jugoslavije koju su činili pripadnici svih naroda na Balkanu. Na ovom mjestu je potrebno ukazati na suštinske razlike između ideja i tekovina NOB-a i ideja i ekonomske politike današnje tajkunskopolitičke elite u Republici Srpskoj. Partizansku borbu nije predstavljala samo borba protiv fašističkog okupatora i njegovih domaćih sluga, ustaša i četnika i ostalih kvislinških formacija, neodvojivi dio partizanske borbe pod vodstvom Komunističke partije Jugoslavije je korjenita društvena promjena u korist najširih slojeva radnih masa. Nakon završetka rata na području Jugoslavije došlo je do ubrzane industrijalizacije i modernizacije prije toga mahom ruralne i zaostale zemlje. Uvedene su civilizacijske tekovine prije toga neviđene na Balkanu- besplatno zdravstvo, besplatno školstvo, opismenjavanje naroda. Takođe i djelom upravljanje fabrikama od strane radnika i društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju i pravednije raspodjele društvenog proizvoda,

radnička prava i socijalna zaštita čije ostatke uživamo i danas. U potpunom kontrastu prema ovome stoje današnje elite koje su nastale na uništavanju navedenih tekovina. Kriminalna privatizacijska pljačka dovela je do dezindustrijalizacije i pretvaranja nekada industrijske Bosne i Hercegovine u perifernu pustoš kapitalističke Evrope. Masovna nezaposlenost, ukidanja radničkih prava i socijalnih servisa države dovele su do masovnog odlaska stanovništva u zemlje kapitalističkog centra koji ih prihvata kao jeftinu radnu snagu. Niske plate omogućavaju stranim korporacijama i domaćim tajkunima ekstremnu eksploataciju radnika koji da bi skrpili kućni budžet moraju dizati lihvarske kredite koje vraćaju cijeli život. Svake godine životni standard radnika u Republici Srpskoj i ostatku Bosne i Hercegovine je sve niži. I onda vidimo političke predstavnike kako se utrkuju u prolijevanju krokodilskih suza za žrtvama fašističkog terora i korištenje nevinih žrtava u širenju svoje nakaradne nacionalističke i reakcionarne ideologije kako bi radnicima odvratili pogled od katastrofalne situacije u koju nas vode. Nama nacionalistička kost njima puni džepovi para! S druge strane, NVO aktivisti, građanske i lijevo-liberalne provijencije, vječito zaglavljeni u identitetskoj i partikularnoj borbi, pokušavaju da očuvaju spomen na NOB pokušajem da utiču na vladajuće elite


29 pozivom da na pravi način obilježavaju događaje iz Drugog svjetskog rata. Iz njihove vizure, NOB predstavlja najvećim djelom antifašističku i antinacionalističku borbu, bez spominjanja revolucionarne sadržine, a to je socijalistička revolucija, tj. ukidanje kapitalističke eksploatacije i privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. Prilazeći NOB-u kao civilizacijskoj vrijednosti građanskog društva oni partizansku borbu pokušavaju povezati sa vrijednostima EU. Danas vidimo da je EU imperijalistička tvorevina krupnog kapitala u kojoj glavnu riječ vode kolonijalne i imperijalističke zemlje čija je politika sušta suprotnost borbi i tekovinama partizanske borbe. Ne polazeći od ekonomskih odnosa u društvu i prezira prema radnim masama zbog čega ne mogu pružiti nikakav suvisli program kao alternativu sistemu, njihov angažman nužno završava u jeftinim buntovničkim provokacijama vlasti koje onda plasiraju u svoje “nezavisne” medije ne bi li iskamčili koju marku od svojih donatora, koji se kreću od stranih ambasada do različitih “lijevih” fondacija.

Mi, polazimo od toga da je fašizam proizvod kapitalizma. U istorijskim periodima kada kapitalističkoj klasi prijeti radnička revolucija, vladajuća klasa se okreće najreakcionarnijim i najšovinističkijim snagama u društvu, suspenduje parlamentarnu demokratiju jer joj više ne omogućava klasnu vladavinu. U tim periodima kapitalistička klasa prvo napada radničke organizacije, tj. sindikate i radničke partije, a klasnu borbu pokušava zamjeniti isticanjem superiornosti rase i nacije. Zbog toga se antifašizam suštinski ne može odvojiti od radničke klase i socijalističke revolucije. Jedini odgovor fašizmu i nacionalizmu može dati organizovani radnički pokret što nam pokazuje istorija i tekovine partizanske borbe i socijalističke revolucije.

Na nacionalizam i fašizam odgovaramo radničkim internacionalizmom!

Na reformizam i identitetske borbe odgovaramo eksproprijacijom kapitalističke klase i ukidanjem privatne svojine kao jedinog preduslova emancipacije cijelog čovječanstva!

Za socijalističku Bosnu i Hercegovinu! Za socijalistički Balkan!

Za socijalistički svijet! Pridružite nam se!

Dejan Prodanović Antun Mavrak


30

Intervju:

Milan Radanović: Istoričar i autor knjiga ‚‚Oslobođenje Beograda” i ‚‚Kazna i Zločin - snage kolaboracije u Srbiji”

1. Na samom početku knjige „Kazna i zločin“ ocenili ste da jugoslovenska istoriografija nije na zadovoljavajući način obradila zločine koje su na tlu Jugoslavije počinile zaraćene strane tokom Drugog svetskog rata. Šta je uzrok tome i u kojoj je meri ta nezadovoljavajuća obrada otvorila manevarski prostor za širenje laži i poluistina od kontrarevolucije tokom devedesetih pa sve do danas?

J

ugoslovenska istoriografija koja je izučavala istoriju Jugoslavije se sporo razvijala u decenijama nakon Drugog svetskog rata. Jednostavno, bilo je nemoguće da u jednoj ili dve generacije istoričara budu oformljeni stručnjaci koji su na zadovoljavajući način bili u stanju da pokriju sve najbitnije teme jugoslovenske istorije. Uostalom, domaća kritička istoriografija sporo se razvijala i u drugim oblastima istraživanja. Kritička istoriografija na našim prostorima relativno je mlada i njen razvoj usporavali su nepovoljni društveni uslovi i istorijske okolnosti. Uostalom, svedoci smo izražene krize u istoriografiji koja se bavi Drugim svetskim ratom u okviru postjugoslovenskih istoriografija. Istoriografija nije imuna na društvene krize i upravo je kontinuirana društvena kriza koja traje četvrt veka uzrok naučnoj regresiji kada je reč o izučavanju 40ih godina prošlog veka. S druge strane, društvenom progresu u Jugoslaviji, naročito od početka 60ih do sredine 80ih, imamo zahvaliti i dodatni razvoj domaće kritičke istoriografije. Naravno, u određenim segmentima bila je to „istoriografija pod nadzorom“ budući da su određene teme bile forsirane ili tabuizirane. Pojedini važni aspe-

pkti istorije Drugog svetskog rata u Jugoslaviji bili su naučno obrađeni tokom poslednje tri decenije SFRJ, naročito istorijat vojnih operacija, razvoj oružanih snaga NOVJ i diplomatski odnosi u okviru rata. Međutim, ratni zločini, kao jedan od najvažnijih ratnih fenomena, bili su slabo istraživani od strane naučne istoriografije. Ne smatram da razlog treba tražiti u tabuiziranju ili smišljenom zanemarivanju, budući da su pojedini zločini ili zločini pojedinih formacija bili naučno ili publicistički obrađivani, naročito zločini nemačkog okupatora, ali i tu su uočljivi znatni propusti i slabosti istoriografije koja se tek razvijala. Primera radi, tek sredinom 80ih je jugoslovenska istoriografija započela ozbiljnija istraživanja Holokausta. Takođe, iako je Venceslav Glišić objavio solidnu doktorsku disertaciju o zločinima nemačkog okupatora u Srbiji, zločini nad Jevrejima, a pogotovo zločini nad Romima, nisu obrađeni na zadovoljavajući način. Dodao bih da je u Glišićevoj knjizi ostalo dosta prostora i za temu zločina nemačkog okupatora nad seljaštvom u Srbiji, naročito tokom 1941, budući da Glišić nije koristio vrlo obimnu dokumentaciju jugoslovenskih istražnih komisija koja je uglavnom nastala poslednje ratne go


31 dine. Ta dokumentacija većim delom do danas nije istražena. Isto važi i za vrlo obimnu građu republičkih i savezne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i kolaboracionista koja se odnosi na zločine NDH. Iako je značajan korpus građe tih komisija pohranjen u Beogradu (u Arhivu Jugoslavije) i iako je najznačajniji korpus građe vojnih i civilnih organa NDH takođe pohranjen u Beogradu (u Vojnom arhivu) mali broj srpskih istoričara istražuje navedenu temu. Napominjem da je reč o dokumentaciji koja je dostupna decenijama. Ipak, srpski nacionalisti nastoje da taj izostanak tumače zabranom izučavanja tematike zločina NDH nad Srbima iako komunisti nisu na vlasti skoro 30 godina. Istoričar Jovan Mirković je dokazao da je tema ustaškog logora Jasenovac bila prisutnija u istoriografiji, publicistici i periodici SFRJ nego nakon raspada socijalističke Jugoslavije. Treba istaći da propartizanska istoriografija, koja je nastajala u socijalističkom razdoblju, nije na adekvatan način obradila zločine snaga kolaboracije u Srbiji. Istražujući navedenu građu ustanovio sam da neki od najkarakterističnijih zločina JVuO i SDS ili uopšte nisu obrađeni ili su neadekvatno obrađeni u okviru propartizanske istoriografije.

Primera radi, fond Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora (Arhiv Srbije) jedva da je korišćen od strane domaćih istoričara, iako je dostupan nekoliko decenija. U tom fondu čuvaju se dragoceni elaborati Zemaljske komisije NR Srbije o masovnim zločinima SDS na području Topličkog i Leskovačkog okruga (1944.) i dokumentacija o pojedinim zločinima JVuO tokom 19431944: pokolj u Kopljarima, masakr u Bošnjanu, itd. Izostanak istraživanja ovih zločina od strane propartizanskih istoričara i publicista omogućio je revizionističkim istoričarima da lakše ignorišu navedene zločine. Primera radi, istoričar Bojan Dimitrijević u monografiji posvećenoj razvoju oružanih snaga pod kontrolom Nedićeve vlade ni jednom rečju nije pomenuo ne samo zločine SDS u tridesetak sela u Topličkom i Leskovačkom okrugu 1944, nego nije pomenuo nijedan masovan zločin oružanih snaga kvislinške vlade. Kapetan Mihajlo Zotović, jedan od dvojice najviših oficira u okviru snaga SDS koje su sprovodile teror na jugu Srbije 1944, sudski je rehabilitovan 2009, iako je lično ubijao i naređivao ubijanja i batinanja civila, pljačku i paljevine sela i sprovodio predaju uhapšenih civila Gestapou.

2. Fenomen normalizacije, rehabilitacije i afirmacije kolaboracionističkih pokreta na slične načine prisutan je u svim postsocijalističkim društvima. Neretko u medijima koje kontroliše krupni kapital možemo videti sadržaje koji saradnike fašističkih okupatora predstavljaju kao mudre oportuniste i kao, manje-više, nevine žrtve komunizma? Šta su glavne karakteristike tog procesa na prostoru Jugoslavije?

U

procesu delegitimizacije jugoslovenskog socijalizma i inauguracije vladavine desnice, nacionalista i antikomunista, koji je započeo krajem 80ih, trebalo je osmisliti kako najjednostavnije i najefektnije delegitimizovati jugosloenski komunistički pokret i njegove tekovine. Zanimljivo je da su nove političke i ekonomske elite u svim delovima Jugoslavije posegle za istim receptom koji je gotovo isto-

vremeno u svim delovima zemlje kolportiran u medijima pod kontrolom navedenih struktura, ali i u istoriografiji. Reč je o podvali koja nalaže da je KPJ/SKJ vodila antisrpsku (ili antihrvatsku ili antislovenačku, itd.) politiku, odnosno da je nacionalna politika KPJ/SKJ bila protivna dotičnom nacionalnom interesu. Nacionalni interes je uvek interes gornjih slojeva građanske klase, odnosno privilegovane


32

političke i ekonomske društvene manjine. Naravno, nova vladajuća klasa je to znala, ali oni kojima je ta podvala bila namenjena, prvenstveno jugoslovenska radnička klasa, nije prepoznala tu vrstu podvale. Kako bi se „dokazalo“ da su komunisti bili protivnici, recimo, srpskog nacionalnog interesa, došlo je do plasiranja niza stereotipa i dezinformacija o „antisrpskoj“ ulozi komunista. Neki od njih i danas su prilično prisutni u delu javnosti koji je zainteresovan za istoriju. Navešću neke od najkarakterističnijih stereotipa i dezinformacija. Partizani tobože namerno nisu želeli da oslobode Jasenovac. Partizani su namerno napadali snage nemačkog okupatora kako bi isprovocirali odmazde u cilju popunjavanja partizanskih jedinica. Srpska omladina je namerno žrtvovana na Sremskom frontu kako se kaznila Srbija zbog navodno većinske podrške četnicima. Komunisti su posle rata zabranili povratak izbeglom srpskom stanovništvu sa Kosova. Avnojevske granice su definisane na štetu Srbije i srpskog naroda. Davanjem au

tonomije Vojvodini i Kosovu nastojala se sprovoditi politika po principu „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“. Priznavanje političke nacije Crnogorcima, Makedoncima i Muslimanima na najperfidniji način osporeno je „srpsko istorijsko pravo“ na Crnu Goru, Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Nakon političkog razlaza sa članicama Kominforma, omogućeno je useljavanje velikog broja izbeglica iz Albanije u cilju smišljene albanizacije Kosova i Metohije. Famoznim premeštanjem fabrika iz Srbije u severozapadne delove Jugoslavije, nakon razlaza sa Kominformom, ekonomija Srbije je trajno zaostala za ekonomijama Slovenije i Hrvatske. Nasuprot tome, prema sličnim nenaučnim i ideološki tendencioznim tumačenjima, kolaboracionisti, napose Nedić i Mihailović, vodili su nacionalno odgovornu politiku u cilju čuvanja tzv. biološke supstance. U istom fonu opravdava se i saradnja bosasnkohercegovačkih i dalmatinskih četnika sa ustašama. Takođe, zagovornici tzv. alternativne


33 istorije skloni su banalizovanju istorijske realnosti do te mere da neretko tvrde kako su saveznici učinili ogromnu nepravdu prema Mihailovićevom pokretu, pri čemu se namerno ignorišu činjenice o četničkoj kolaboraciji sa okupatorom i obimu savezničkih saznanja o praksi kolaboracije. Isto tako, zagovornici alternativne istorije plasirali su nenaučnu tezu o navodnim demokratskim potencijalima četničkog pokreta koji su osujećeni dolaskom komunista na vlast. Ukratko: da su četnici pobedili jugoslovenska monarhija bi bila primer ekonomski napredne i demokratski uređene zemlje. Ista struktura koja zagovara ovakve besmislice u pola glasa žali zbog toga što je pobeda partizana osujetila nacionalno motivisani revanšizam nakon rata („Da se Dražin barjak vije, ne bi bilo Albanije“). Međutim, istorijska realnost je sasvim drugačija. Nemački okupator se nikad ne bi povukao iz Jugoslavije da nije bio prisiljen da se povuče. Sremski front je uspostavljen kako bi Nemci i ustaše sprečili prodor Crvene armije i NOVJ u Slavoniju, a ujedno kako bi NOVJ sprečila Nemce da ponovo zauzmu Srem i Beograd (što im je bio cilj). Aktivna vojna saradnja JVuO sa nemačkim okupatorom, naročito tokom Bitke za Srbiju (leto -

jesen 1944) i evakuacije četnika iz Srbije u Bosnu (i boravka srbijanskih četnika u Bosni) znatno je olakšala evakuaciju nemačkih snaga sa juga Balkana u Panoniju (prvenstveno na Sremski front, koji jednim delom bio uspostavljen i u donjem toku Drine), čime je nemačko prisustvo u pojedinim delovima Jugoslavije prolongirano sve do aprila 1945. Planirana eliminacija srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sremu koju je putem masovnih likvidacija, deportacija u Srbiju ili pokušaja denacionalizacije sprovodio režim NDH onemogućena je prvenstveno zahvaljujući borbi Titovih partizana. Saradnja četnika sa vojskama italijanskog i nemačkog okupatora i ustašama, naročito na teritoriji NDH, prvenstveno je podrazumevala korist okupatora i ustaškog režima, jer je slabila potencijalni antifašistički otpor. Saradnjom i tolerantnim odnosom sa ustašama i okupatorom, četnici su doprinosili ugrožavanju slobodne partizanske teritorije i, samim tim, stradanju srpskog naroda na tim teritorijama. Četnička sela pošteđena su ustaških zločina, ne zbog nekakvog iznenadnog pomirljivog stava režima NDH prema Srbima, niti primarno zbog prakse kolaboracije, već prvenstveno zbog toga što su postojali partizani, kao: 1) jedini pravi neprijatelj NDH, i 2) pobednici nad oružanim snagama NDH.

3. Koji je bio stvarni obim revanšizma i revolucionarnog terora u Jugoslaviji nakon oslobođenja 1945? Brojevi i kontekst koje iznose revizionistički istoričari i kvazi istoričari se čine neverovatnim čak i laicima.

J

oš uvek je teško govoriti o obimu revolucionarnog terora i kažnjavanja kolaboracionista u Jugoslaviji uoči i nakon oslobođenja. Najpotpunija istraživanja obavila je slovenačka istoriografija, stoga su najpribližniji podaci o obimu revanšizma i revolucionarnog terora odnose na Sloveniju. Prema tim istraživanjima, koje je 2014. kvan-

tifikovala istoričarka Vida Deželak Barič, partizani i jugoslovenski organi vlasti su u Sloveniji uoči i nakon oslobođenja likvidirali 15.000 lica koja su imala prebivalište na teritoriji današnje Slovenije. Od tog broja slovenačkih domobranaca (kvislinška vojna formacija) ubijeno je oko 11.700, slovenačkih četnika oko 150, civila slovenačke i nemačke


34 nacionalnosti oko 2.200, zatim preko 300 pripadnika različitih fašističkih vojno-policijskih formacija i preko 500 oružanih lica čija formacijska pripadnost nije naznačena. Navedeni broj od 15.000 se može smatrati gotovo konačnim. Tokom Drugog svetskog rata Slovenija je izgubila oko 99.000 ili oko 6,6% stanovnika. Od tog broja poginulo je ili ubijeno nakon zarobljavanja oko 28.500 partizana i 29.500 civila. Partizani su prouzrokovali smrt oko 4.230 civilnih stanovnika Slovenije tokom i nakon rata, što znači da su različite okupacione i kvislinške formacije prouzrokovale stradanje najvećeg dela preostalih oko 25.000 civila. Ostatak broja stradalih odnosi se dobrim delom na stanovnike Slovenije koji su stradali u ratu kao vojnici okupacionih ili kvislinških snaga. Primera radi, oko 10.300 stanovnika Slovenije stradali su, uglavnom poginuli na ratištu, kao nemački vojnici. Srpska istoriografija je poslednjih desetak godina pokušala da kvantifikuje stradanje stanovnika Srbije nakon septembra 1944, kada su komunisti započeli preuzimanje vlasti u Srbiji. Istoričari Srđan Cvetković i Momčilo Pavlović su 2009-2010. istupali u medijima sa pretpostavkom da je na teritoriji uže Srbije nakon oslobođenja „streljano“ odnosno „ubijeno“ između 30.000 i 35.000 stanovnika. Ove licitacije izrečene su u vreme intenzivne medijske kampanje koja je trebala da opravda formiranje dve revizionističke komisije pri Ministarstvu pravde u cilju demonizacije strane koja je 1945. pobedila u

oslobodilačkom i građanskom ratu, kao i viktimizacije pripadnika snaga kolaboracije (Državna komisija za utvrđivanje okolnosti stradanja generala Dragoljuba Mihailovića i Državna komisija za tajne grobnice – DKTG). Rezultati istraživanja DKTG upravo su demantovali navedene numeričke pretpostavke, jer je komisija popisala oko 15.000 imena stradalih stanovnika Srbije bez pokrajina, koji su izgubili život nakon 12. septembra 1944. Međutim, u taj broj uvrštena su imena više hiljada pripadnika JVuO i četničkih odmetnika (možda i oko polovine od navedenog broja ) koji su poginuli u borbi od septembra 1944. do kraja 1945. U manjem broju slučajeva reč je i o poginulim pripadnicima SDS/SUK i nekih drugih formacija, a susrećemo se i sa činjenicom da je u spisak uvršten i određen broj pripadnika JVuO koji su umrli od tifusa ili izvršili samoubistvo. Dakle, reč je o više hiljada lica koja nisu „streljana“ ili ubijena van borbe zbog čega ih je nemoguće proglasiti „žrtvama politički i ideološki motivisanog nasilja“. Odsustvo jasnih metodoloških kriterijuma i parametara u kreiranju registra stradalih DKTG ne dopušta nam da govorimo o tome koliki je približni broj stanovnika uže Srbije ubijenih van borbe nakon oslobođenja i koliko je među njima zaista nevinih ljudi, odnosno onih koji nisu skrivili nečije stradanje i nisu imali krivičnu ili političku odgovornost. U svakom slučaju, nema sumnje da je znatan broj onih koji su stradali nakon oslobođenja preoštro kažnjen, odnosno da je kažnjen najoštrijom kaznom umesto da bude osuđen na vremensku kaznu.


35 Kada broj od oko 15.000 stradalih sa područja uže Srbije nakon oslobođenja, koliko je evidentirala DKTG (čak ako zanemarimo nekoliko hiljada upisanih četnika koji su poginuli u borbi), uporedimo sa brojem od oko 15.000 stradalih lica u Sloveniji nakon oslobođenja, onda nije teško zaključiti da je u Sloveniji, proporcionalno ukupnom broju stanovnika, obračun sa snagama kolaboracije i njihovim simpatizerima bio intenzivniji. Isto se odnosi i na Hrvatsku, iako nisu poznati približni podaci. Sve ovo je u koliziji sa ustaljenim stereotipom srpskih nacionalista i antikomunista koji podrazumeva da je Srbija navodno bila „najveća žrtva komunizma“ u okviru Jugoslavije. Nakon 12. septembra 1944. nisu zabeležana isključivo stradanja lica za čiju smrt su bili odgovorni organi NOPa i posleratne vlasti. Zapravo, nakon tog datuma, pa do okončanja rata, zabeležen je veći broj stradalih partizana od ukupnog broja str-

adalih za čiju smrt su odgovorni partizani i organi nove vlasti. Od sredine septembra 1944. do sredine maja 1945. smrtno je stradalo preko 26.000 partizana sa područja Srbije. Mnogi od njih stradali su u Bosni u borbi protiv Nemaca i srbijanskih četnika, budući da su četnici iz Srbije i Vermaht od evakuacije JVuO u Bosnu do okončanja okupacije bili nesumnjivi saveznici i da u tom razdoblju nisu zabeleženi sukobi između srbijanskih četnika stacioniranih u Bosni i Nemaca. Naprotiv, nemački okupator je nastavio da strateški usmerava JVuO i da četnike snabdeva municijom. Revizionistička istoriografija uporno izbegava da konstatuje ove činjenice. U međuvremenu, poslednjih decenija, iz kolektivnog pamćenja nestala je svest o tome da su žrtve jugoslovenskih partizana bile najveće upravo 1945, iako je ta ratna godina vremenski bila najkraća.

4. Možete li objasniti tu igru brojkama, gdje se nekada čini da pojedini „nacionalno svjestni istoričari“ naprosto žale što na nekim mjestima nije stradalo više ljudi ili, s druge strane, naprosto negiraju masovne zločine?

O

ni koji plasiraju fabulozne i višestruko uveličane brojke stradalih nakon dolaska komunista na vlast, apeluju na emotivnu reakciju savremenika u cilju što efikasnije kriminalizacije partizanskog pokreta i ideologije tog pokreta. Najkarakterističniji primer takve manipulacije predstavljaju licitiranja brojem stradalih pripadnika oružanih snaga NDH (uglavnom ustaša) maja i juna 1945. u Austriji i Sloveniji (Blajburg i Križni put). Zadržaću se na nekoliko najkarakterističnijih revizionističkih mitova kada je reč o masovnim likvidacijama od strane partizana i komunista – na primerima iz istorije poražene strane u Srbiji, budući da sam te događaje najviše istraživao.

Jedan od najkarakterističnijih numeričkih stereotipa kada je reč o broju stradalih nakon oslobođenja predstavljaja licitiranje brojem stradalih stanovnika Beograda nakon 20. oktobra 1944. Domaći mediji su od 1990. iznosili fabuloznu pretpostavku o navodno 30.000 stradalih Beograđana. Revizionistička istoriografija je istupala sa nešto umerenijim pretpostavkama koje su podrazumevale brojke od 5.000 do 10.000 stradalih. Međutim, i te pretpostavke su višestruko uveličane u odnosu na realne brojke. Upravo su rezultati DKTG u popisivanju stanovnika glavnog grada stradalih nakon oslobođenja demantovali navedene pretpostavke budući da komisija raspolaže sa oko 1.500 validnih imena stradalih stanovnika Beograda. Taj broj


36 nije konačan, ali realan broj stradalih svakako ci pri čemu je ogormna većina navodno iznosi nekoliko puta manje od stereotip- streljana nakon zarobljavanja i bačena u izirane brojke od 10.000. Forsiranje narativa jednu jedinu jamu u blizini sela Miljevina o desetak ili nekoliko desetina hiljada ubi- kod Foče. U međuvremenu su istorijski jenih Beograđana nakon oslobođenja pred- publicisti, poput Miloslava Samardžića, nastavlja pokušaj tumačenja događaja koji su pustili pretpostavke o navodno 20.000 usledili nakon oslobođenja Beograda kao streljanih četnika u navedenoj istorijskoj „nove okupacije“ i „nacionalne katastrofe“ i epizodi i prihvatili stereotip o navodno centriranja Beograda kao središnjeg mesta 9.300 stradalih. Dokumentacija o borbama nacionalnog stradanja u apokaliptičnom vre- Jugoslovenske armije (JA) protiv ostataka menu koje je usledilo nakon dolaska komu- Mihailovićevih snaga maja 1945, pohrannista na vlast. Mit o navodno 9.300 ubijenih jena u Vojnom arhivu u Beogradu, dospripadnika JVuO na Zelengori i Sutjesci tupna je decenijama unazad. 12-15. maja 1945. jedan je od Revizionisti je nisu koristili. Takođe, najkarakterističnijih Uvidom u navedenu dokurevizionističkih mitova. Taj mentaciju i kritičkom zagovornici tzv. almit plasirala je akademanalizom izvora dolazi ternativne istorije skloni su ska istoriografija krajem se do zaključka da je banalizovanju istorijske real90ih i on je 2002. ušao u nosti do te mere da neretko tvrde Draža Mihailović 7. školske udžbenike. Mit maja pod komandom kako su saveznici učinili ogromnu je zasnovan na imao između 5.000 i nepravdu prema Mihailovićevom pogrešnom tumačenju 6.000 boraca, među pokretu, pri čemu se namerno igjednog izvora od strane kojima nekoliko norišu činjenice o četničkoj kolab- stotina Bojana Dimitrijevića: bosanskih oraciji sa okupatorom i obimu Reč je o izveštaju Štaba 3. četnika. Na Zelengoru i savezničkih saznanja o korpusa JA Generalštabu JA Sutjesku 12-13. maja od 17. maja 1945. u kome su pristiglo je između 3.000 i praksi kolaboracije. navedeni uveličani podaci o 4.000 četnika budući da se oko četničkim gubicima koji obuhvataju jedne trećine snaga, pod komanrazdoblje od 29. aprila do 17. maja, dakle i dom Dragoslava Račića, 10-11. maja odvorazdoblje kada se snage JVuO nalaze daleko jilo i zaputilo prema Jahorini i Rogatici. od Zelengore na koju su prispele tek 12. maja. Ostatak Mihailovićevih snaga najvećim Gubici koji su četnici pretrpeli u centralnoj i delom je poginuo u borbama. Jedan deo bojužnoj Bosni, u borbama pre 12. maja, re- raca je zarobljen, a ostatak, na čelu sa vizionisti su uvrstili u ukupne gubitke na Ze- Mihailovićem i pojedinim istaknutim ofilengori, iako su i prethodni gubici znatno cirima, uspeo je da izbegne uništenje ili uveličani u navedenom izveštaju. Drugi zarobljavanje. Deo zarobljenika je sproverevizionistički istoričari su nekritički preuzeli den u privremene zarobljeničke logore gde Dimitrijevićeve tvrdnje bez uvida u primarne je dočekao avgustovsku amnestiju, a deo je izvore. Desničarski, antikomunistički mediji i streljan u okolini Foče. Ostaje nepoznat revizionistička istorijska publicistika približan broj streljanih zarobljenika, ali taj početkom poslednje decenije prošlog veka in- broj ni približno ne iznosi nekoliko hiljada sistirali su na brojkama od 20.000 ili čak ili pak 9.300, kako to smatra deo javnosti, 40.000 stradalih četnika na Zelengori i Sutjes- već nekoliko stotina.


37 5. Kako objašnjavate to što su procesi normalizacije, rehabilitacije i afirmacije fašista i njihovih saradnika, barem kada je reč o jugoslovenskim prostorima, značajno intenzivirani i ubrzani pojavom aktuelne krize kapitalizma?

D

a, tačno je da su procesi normalizacije, rehabilitacije i afirmacije kolaboracionista iz vremena fašističke okupacije Jugoslavije intenzivirani na našim prostorima uporedo sa poslednjom globalnom krizom kapitalizma koja se znatno odrazila na društva postsocijalističkih država na Balkanu. Ti procesi su naročito upadljivi u Srbiji od 2009. do 2012. i u Hrvatskoj od 2014. do danas. Nije nimalo slučajno što je režim Demokratske stranke tokom mandata od 2009. do 2012. najviše intervenisao u polju zvanične revizije prošlosti, u odnosu na prethodne i potonje građanske vlade. Nije slučajno, ne samo zbog izraženog antikomunističkog sentimenta protagonista tog režima i ideologije Demokratske stranke, već i zbog činjenice da je vlada Mirka Cvetkovića izrazito doprinela narastanju spoljnog duga Srbije i srozavanju standarda stanovništva. Istovremeno, neki istaknuti predstavnici tog režima, uključujući i pojedince koji su bili uključeni u intervenciju u polju politike sećanja, bili su sumnjičeni i nezvanično optuživani za različite oblike malverzacija i nezakonitog bogaćenja. Vlada Demokratske stranke je 2009. osnovala dve revizionističke komisije koje su imale za cilj da kriminalizuju jugoslovenski revolucionarni pokret i njegova dostignuća. Politički i vojni pokret koji je izborio pobedu nad fašizmom, oslobodio zemlju, izmenio društvene odnose, ukinuo vladavinu jedne manjinske klase, rešio nacionalno pitanje, zadobio većinsku podršku naroda i međunarodno političko priznanje, izgradio pravednije i egalitarnije društvo i funkcionalniju zajednicu – trebalo je predstaviti kao zločinački pokret koji je na vlast došao političkom uzurpacijom i revolucionarnim terorom i koji se održavao na vlasti

prvenstveno državnom represijom. Najambiciozniji politički projekat osmišljen u cilju institucionalne podrške revizije prošlosti, podrazumevao je, kao što sam pomenuo, osnivanje dve državne komisije za preispitivanje istorijskih događaja koji su se odigrali krajem i neposredno nakon Drugog svetskog rata na području Srbije. Ovo je prvi put da državne institucije u Srbiji usmeravaju i motivišu istraživanja ovih događaja. Angažovanje određenog broja naučnih delatnika i javnih ličnosti sa neskrivenim antikomunističkim stavovima i izjave pojedinih članova komisija, jasno su sugerisale o nameri normalizovanja istorijskog nasleđa i viktimizacije pojedinih pripadnika i simpatizera snaga kolaboracije, koji su lišeni života nakon oslobođenja od strane oružanih formacija pod kontrolom komunista i organa posleratne socijalističke države. Vlada je najpre aprila 2009. formirala Državnu komisiju za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, a potom jula 2009. i Državnu komisiju za tajne grobnice. Revizionistički istoričari iz Instituta za savremenu istoriju odigrali su važnu ulogu u nastanku i radu obe komisije. Delatnost komisija naišla je na značajnu podršku u režimskim medijima, pre svega u dnevnim listovima, koji su, pozivajući se na pojedine članove komisija i na pristrasna i metodološki skandalozna „istraživanja“ pojedinih novinara, objavljivali brojne neproverene i netačne informacije. Intenzitet takve propagande jasno sugeriše da je reč o unapred osmišljenom političkom projektu. Režim je smatrao da će medijskim fingiranjem ispravljanjem stvarnih ili navodnih istorijskih nepravdi ostvariti politički kapital u delu javnosti. U tome i jeste suština ove pol-


38 litičke manipulacije: Režim koji sprovodi katastrofalnu ekonomsku i socijalnu politiku, koje svakodnevno nanose nepravdu većininskom delu društva, medijskim manipulacijama stvara privid ispravljanja istorijskih nepravdi. Režim Srpske napredne stranke nakon preuzimanja vlasti 2012. pokazao je manju sklonost ka takvoj vrsti manipulacije. Mislim da je to zbog toga što su prepoznali određene kontraefekte politike istorijske politike režima Demokratske stranke, partije koja je generalno prilično omražena u narodu zbog katastrofalne socijalne politike. Ne bih se iznenadio da i vlast Srpske napredne stranke u narednom razdoblju intenzivira propagandu usmerenu protiv nasleđa jugoslovenske levice. Da je to moguće pokazuje primer sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji je okončan zalaganjem kabineta predsednika Tomislava Nikolića. U Hrvatskoj se istorijske kontroverze vezane za dva najvažnija fenomena Drugog svetskog rata u Jugoslaviji (kolaboracija i revolucija) dodatno aktuelizovano nakon što je 2012. ustoličena vlada liberalno-konzervativnog konsenzusa na čelu sa osobom koja pobornik borbenog antikomunizma i istoričar po obrazovanju. Rela

tivizacija odgovornosti i rehabilitacija režima NDH, pogotovo viktimizacija oružanih snaga te tvorevine, podrazumeva naročitu društvenopolitičku kontroverzu zbog toga što fenomen kolaboracije u Hrvatskoj ima još snažniju konotaciju usled postojanja ustaške države sa najbrojnijim i najaktivnijim represivnim aparatom koji je imao najnegativniji učinak u odnosu na druge pokrete kolaboracije u Jugoslaviji (budući da je planirao i sprovodio istrebljivanje čitavih naroda). Slično kao i u Srbiji, kada je reč o medijskoj kampanji koja je imala za cilj da viktimizira pokrete poražene 1944, galama u hrvatskoj javnosti oko Blajburga i Jasenovca orkestrirana je kako bi se utišao glas nezadovoljstva sve siromašnijih i istraumiranijih slojeva stanovništva, naročito radničke klase. Kako se katastrofalni rezultati restauracije kapitalizma i vladavine desnice ne bi upoređivali sa rezultatima jugoslovenskog socijalizma, nužna je uporna kriminalizacija ideologije i istorijskog nasleđa jugoslovenske levice. Pogotovo jer su pripadnici političke i ekonomske elite, režimska inteligencija i crkvene strukture svesni da ideje levice ponovo oživljavaju i polako postaju prihvatljive sve većem broju ljudi.

Redakcija


39

Kapitalizam i automatizacija: kada će stići budućnost? Trenutno smo već 17 godina u “novom milenijumu” - eri koju su veliki mislioci i futuristi 20. vijeka zamišljali kao period prosperiteta i udobnosti za sve. Ipak, daleko smo od zamišljenog života u tehnološkoj utopiji, mi živimo u distopijskom košmaru nejednakosti i siromaštva u moru izobilja. Ugo Robles iz Socialist Appeal razmatra proturječnosti automatizacije i mašinerije u okvirima kapitalizma. Zašto “budućnost” još uvijek nije stigla?

P

rateći velike iskorake i skokove u nauci i tehnologiji koji su došli sa industrijskom revolucijom i impresivnom genijalnošću i otkrićima u post ratnim godinama, mnogi su vidjeli ovaj razvitak kao početak procesa neprekidnog progresa koji će kulminirati opuštenim i ugodnim životom ljudi, zasljepljujućim novim izumima koji će nam pomoći da zadovoljimo svaku potrebu. Veliki gradovi prekriveni krovovima i pokretnim trotoarima; putovanjima u svemir; ličnim robotima i skromnom radnom sedmicom od samo 15 sati. Ovo nisu proizvodi razmišljanja djece koja su upravo pročitala naučnofantastični roman – ovo su predviđanja naučnika i političkih mislilaca. Oni su uvidjeli mogućnost primjene tehnologije. Ali, bez marksističke perspektive, oni nisu shvatili važnost političko-ekonomske organizacije društva u oblikovanju razvoja i primjene tehnologije. Kao rezultat toga, mnogi od ovih tehnički izvodljivih predviđanja zasnovano je na pretpostavci da će se ove nove tehnologije primjeniti na racionalan način da se generalno

poveća sreća u društvu; ili da će automatizacija postepeno smanjiti količinu potrebnog rada i posljedično s tim i stvarnu potrebu za radom. Ako želimo da razumijemo zašto se ova predviđanja nisu ostvarila, moramo se vratiti idejama marksizma. Marks je detaljno pisao o kapitalizmu i tehnologiji; i posebno o automatizaciji i pitanju zašto tehnološki napredak nije racionalno primjenjen za potrebe svih. Ukratko, njegova analiza se može sažeti u jednoj rečenici: profitni motiv. Automatizacija i radna teorija vrijednosti

R

ad je niz primjenjenih akcija opd strane svjesnog bića na sredstva za proizvodnju. Međutim, primjena rada je izvor nove vrijednosti. Neplaćeni rad radničke klase – vrijednosti iznad i ispod od onoga što je isplaćeno radnicima u obliku plate – naziva se viškom vrijednosti. I iz ovog viška vrijednosti kapitalisti dobijaju profit. Roboti i mašine formiraju dio sredstava za proizvodnju; oni ne stvaraju novu vrijednost, već predstavljaju postojeću vrijednost – nagomilani prošli rad – koji je prebačen u novi proizvod tokom procesa proizvodnje.


40 Posljedično, roboti i cijela mašinerija nisu u mogućnosti stvaranja nove vrijednosti. Oni samo omogućavaju ljudima da efikasnije nego u prošlosti proizvedu višak vrijednosti. Ovo ih čini privlačnim kapitalistima kao način za povećanje produktivnosti, smanjujući potrebno vrijeme za proizvodnju roba i nadjačavanje konkurencije. Kao što je Marks pisao u Kapitalu:

“ Kao i svaki instrument za povećanje produktivnosti rada, mašinerija pojeftinjuje robe, i skraćivanjem dijela radnog dana u kojoj radnik radi za sebe, produžavajući drugi dio koji radnik kapitalisti radi za džabe. Mašina je sredstvo za proizvodnju viška vrijednosti.” Ako kao kapitalista možete natjerati radnike da proizvedu više u manje vremena, ali još uvijek ih plaćati istom platom i satima, napravićete mnogo profita; posebno jer ne možete odmah otpustiti sve radnike, zamjenjujući ih novim mašinama. Ali šta je potrebno za jednog kapitalistu – da poveća profit investiranjem u mašineriju i spuštajući cijenu rada – biće potrebno i za druge kapitaliste, uzrokujući da upotreba mašinerije postane opšta stvar. Ovo znači ne samo spuštanje potrebnog vremena za rad u proizvodnji robe u pojedinačnim firmama, ali i “društveno potrebno vrijeme”: prosječno vrijeme rada potrebno u jednom sektoru na osnovu stepena produktivnosti u toj industriji. Krajnji rezultat je da kapitalizam ubija gusku koja donosi zlatna jaja. Kao što je objašnjeno gore, samo primjena ljudskog rada proizvodi novu vrijednost a takođe i višak vrijednosti. Ali ako je rad zamijenjen mašinama, onda je i izvor profita kapitalista takođe uklonjen. U isto vrijeme, plate radničke klase su ono što formira tržište za robu koju kapitalizam

proizvodi. I ako su radnici nezaposleni zbog automatizacije, ko će onda kupovati proizvedene proizvode? Istorija automatizacije

N

a vrhuncu kapitalizma, ovaj proces je bio veoma korisna stvar: nauka i tehnologija su se ubrzano razvijale, dozvoljavajući da se stvari proizvode jeftino, efikasno i ravnomjerno, sa sve manjim i manjim naporom radnika. U isto vrijeme, ovaj progres je bio i proturječan, odražavajući proturječnu prirodu kapitalizma. Da, automatizacija je eliminisala potrebu za radnicima u određenim stvarima – ali tokom tog procesa uništavajući poslove. Umjesto korišćenja prednosti visoke produktivnosti i efikasnosti, radnici su otpuštani, ili im je prijećeno da će biti otpušteni prisiljavajući ih da prihvataju viši nivo eksploatacije. Zato tokom istorije vidimo razvoj mašinerije koju prati opozicija, strah, ljutnja i ponekad sabotaža. Razvoji koji poboljšavaju proizvodne snage društva krpz automatizaciju nisu razvoji koji su pod kontrolom radnika. Umjesto da radnici imaju koristi od tog razvoja, oni samo koriste kapitalistima, naravno preko leđa radnika. Automatizacija u 21. vijeku

D

anas, kao i u Marksovo vrijeme, vidimo kako promjena automatizacije u proizvodnji slijedi istu logiku kapitala. Kapitalisti neće uvijek investirati u nove mašine, tehnologiju ili softver sisteme da bi povećali produktivnost. Ovo je potrebno samo onda kada investiranje smanjuje troškove i povećava profit; kada je mašinerija jeftinija od radnika, mašinerija će zamjeniti radnike.


41

N

a ovo utiče nekoliko faktora: snaga radničkog pokreta; pristupačnost radne snage; cijena same nove mašinerije itd. Danas za gubljenje posla zbog automatizacije nisu naprimjer eksploatisani radnici u Bangladešu, već radnici u razvijenim kapitalističkim zemljama. Radnici na kasi, vozači taksija, vozova i autobusa, računovođe, radnici u kol centrima, pisci, medicinske sestre i pravnici: sve ove profesije su pod prijetnjom onim što buržoaski ekonomisti nazivaju “tehnološkom nezaposlenošću”. Povećanje tehnološke nezaposlenosti pojačava redove “rezervne armije rada”, omogućavajući pojačanu eksploataciju radnika u svim sektorima, jer je alternativa nezaposlenosti još gora. Iako vlasnici individualnih firmi mogu na kratko profitirati otpuštanjem radnika zbog tehnološke nezaposlenosti, ovi individualni gubici nestaju kako ova tendencija postaje opšta. Pravljenjem roba sa manje radnika, postojeća kriza hiperprodukcije se pojačava. Ali iz perspektive individualnog gazde, ovo je način kako ostati kompetitivan tokom krize. Ovo nam automatizacija može ponuditi u okvirima kapitalizma: krizu i nezaposlenost. U Marksovo vrijeme, kriza i nezaposlenost je barem praćena opštim razvojem proizvodnih snaga društva. Međutim, danas ovaj opšti napredak stagnira. Ali ova stagnacija nije tehnički problem, to je problem nastao u zastarjelom i anarhičnom društvenom poretku koji se naziva kapitalizmom. Mogući svijet koji nam nudi moderna tehnologija je svijet izobilja; gdje svako može imati pristup kvalitetnom stanovanju, hrani, zdravstvu, obrazovanju i čak luksuznim dobrima. Ipak, svijet na trenutnom

horizontu je blijeda sjenka mogućeg svijeta izobilja. Još uvijek želite tu obećanu “budućnost!? Borite se za socijalizam! Kada su futuristi ranog 20. vijeka zamišljali budućnost, oni su zamišljali svijet super izobilja o kojem komunisti pričaju. Da se istorija odvijala prema njihovim utopijskim vizijama, mi bi danas živjeli u takvom svijetu. Ali ne živimo, ne zato što su te vizije o tehnološkom progresu bile previše optimistične, već zato što nisu bile realistične i uzele u obzir nesposobnost kapitalizma da podijeli prednosti tehnologije. Nije teško zamisliti svijet u kojem je ogromni raspon društvene proizvodne moći iskorišten za dobrobit svih. Oko nas možemo vidjeti ogromni potencijal. Uspon informatičke tehnologije olakšava stvaranje i raspodjelu onoga što kapitalistički paraziti tretiraju kao svoje “intelektualno vlasništvo”. Razvoj 3D štampanja takođe nagovještava šta moderna proizvodna tehnologija i tehnika može postići, omogućavajući specijalizovane i kompleksne proizvode dostupne svima. Ovo pokazuje koliki su teret kapitalistički odnosi za progres. Da bi otklonili ove barijere za progres; da iskoristimo ogromne proizvodne resurse čovječanstva u stvaranju boljeg svijeta za sve, moramo srušiti truli kapitalistički sistem, ako to ne uradimo, kapitalizam će nastaviti proizvoditi bijedu i krizu. Zadatak ispred radničke klase, koja je napravila ova čuda tehnologije i koja upravlja njima, je da se ujedini, organizuje i baci ruševinu kapitalizma u kantu istorije gdje i pripada.

Ugo Robles


Crvena kritika - letnji broj 2017  

Časopis o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni.

Crvena kritika - letnji broj 2017  

Časopis o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni.

Advertisement