Issuu on Google+

MAGAZIN

CINE

Mart 2013 | Broj 09

DAnIeL DAY LeWIs QUENTIN DUPIEUX

Anne HATHAWAY LUIS TOSAR

Gus VAn sAnT


SVE O FILMU NA JEDNOM MESTU

„Filmske radosti” je jedan od retkih sajtova u Srbiji koji je u potpunosti posvećen sedmoj umetnosti. Projekat je pokrenut iz zagriženosti prema filmskim ostvarenjima. Na našem sajtu pored ostalih stvari možete naći programski, vrlo šarenolike „on line projekcije” (FR KINO) gde ćete uživati u radovima neotkrivenih i otkrivenih talenata uglavnom domaće produkcije. Namera nam je da postanemo vodeći sajt ove tematike u regionu i uporno idemo ka tome da se pozicioniramo kao važan filmski informator sa sadržajima posvećenim sedmoj umetnosti za iskrene filmofile. www.filmske-radosti.com www.facebook.com/pages/Filmske-radosti/152319791501654


http://www.facebook.com/pages/ Shkikenage-Toys


Mart 2013 | Broj 09

Sadr탑aj

Kratki metar 18

STAR TREK

Gus van Sant 36

42

Luis Tosar 60

ANNE HATHAWAY 54


DANIEL DAY LEWIS 30

Quentin Dupieux 48

KOKAN RAKONJAC 98


Najave

OZ THE GRAT AND POWERFUL Filmsko ostvarenje koje nam stiže iz Diznija studija predstavlja pravi spektakl. Magične scene predstavljaju pravi izazov, a James Franko je za potrebe filma morao da postane pravi mađioničar. Pri samom pogledu na trajler, Oz će vas navesti da zavirite u njega i odete dalje. Džejms igra čarobnjaka koji je, spletom okolnosti, dospeo u nestavarnu zemlju Oz. Mila Kunis u filmu igra vešticu, a pevačica Maraja Keri snimila je singl specijlano za ovu priliku.

Spring Breakers Reditelj i scenarista Harmony Korine donosi nam još jedan film sa sjajnim James Francom, a uz njega tu su i Selena Gomez, Vanessa Hudgens, Ashley Benson i Rachel Korine. Ove četiri devojke provode letnji raspust u skladu sa svojim godinama i raskalašnom prirodom. Neko bi ovo nazvao američkim „Klipom“.

8


Oblivion Tok Cruise je izgleda rešio da prestane da se glupira po talk showima i proslednjih godina ga gledamo kao povratnika žanru naučne fantastike, koji ga je davno proslavio. Film „Oblivion“ zasnovan je na grafičkoj noveli firme Radical Comics, a u ostalim ulogama su Olga Kurylenko, Andrea Riseborough, Morgan Freeman, Melissa Leo i Nikolaj Coster-Waldau. Muziku za film radio je čuveni francuski indi bend M83.

The Hangover Part III Čim budete videli poster za treći deo komedije koju volimo „Hungover III“, shvatićete da ovo nije tek obična američka glupost. Da li će i treći deo biti OK, ne znamo. Ostaje da verujemo timu koji čine reditelj: Todd Phillips i glumci Bradley Cooper, Ed Helms, Zach Galifianakis i Justin Bartha. „The Hungover III“ sa sloganom „It All end Here“, stiže nam krajem maja 2013.

9


Najave

I’m So Excited! Režija: Pedro Almodóvar Uloge: Javier Cámara, Cecilia Roth, Lola Dueñas, Raúl Arévalo Muzika: Alberto Iglesias Datum premijere: 13. mart 2013.

„I’m So Exided“ ili u originalu „Los amantes pasajeros“, novi je film kultnog španskog reditelja Pedra Almodovara. Prema trejleru, deluje da nas novi naslov vraća rediteljevim korenima - crnoj komediji apsurda i jakih boja. I zaista, izgleda da je Almodovar upao u neku mračnu i ozbiljniju fazu, što valjda dolazi sa godinama, ali je sada pono-vo spreman da se dobro zeza. Radnja celog filma smeštena je u avión, gde stjuardese/ stjuarti glavnu priču vode. Pa, zar nije tako u svakom avionu. Glavne uloge su Javier Cámara, Cecilia Roth, Lola Dueñas i Raúl Arévalo.

10


TR ANCE Reditelj: Danny Boyle Scenario: Joe Ahearne, John Hodge Uloge: James McAvoy, Rosario Dawson, Vincent Cassel Datum premijere: 27. mart 2013. (UK)

Izgleda da je Danny Boyle ponovo odlučio da bude cool. Čovek koji je stvorio „Trainspoting“ i „28 Days Later“ ne bi trebalo da se blamira holivudskim bulshit naslovima kao što je „Slumdog Millionaire“, bez obzira na Oskare. „Trance“ je prava britanska drama/triler o čoveku koji je izmešao dilovanje umetničkim delima sa krimi bandom. Izgleda da su granice između požude, realnosti i hipnoze u ovom filmu nepostojeće. U priči za glavne uloge bili su Michael Fassbender i Colin Firth, ali je na kraju izbor pao na Jamesa McAvoya, Rosario Dawson i Vincenta Cassela.

13


HNS Corner

Pet omiljenih filmova

ANGA LIJA piše: Ekaterina Milosavljević

Pravilo da nijedna dva filma režisera Anga Lija nisu ista, potvrđuje i njegov poslednji film „Life of Pi“, za koji je krajem februara nagrađen i Oskarom za najbolju režiju. Prethodno opisivan kao “nesnimljiv”, Li je uspeo nemoguće - uz veliku podršku vizuelnih i specijalnih efekata uspeo je da na filmsko platno prenese neuobičajenu priču koja se svidela i mainstream publici, ali i članovima Akademije. Sledi lista pet omiljenih filmova ovog režisera, iako se Li ogradio tvrdnjom da bi nekog drugog dana naveo pet drugih naslova. «Teško je dati odgovor na to pitanje. Mogao bih vam reći 50, pa čak i 100 naslova. Ali, reći ću vam pet filmova koji mi sada padnu na pamet.»

Tokyo Story / Tôkyô monogatari (1953) „Ovo je, po mom mišljenju, jedna od najboljih, ako ne i najbolja porodična drama. Vrlo je istočnjačka, zbog čega mi je odmah osvojila srce. Sve je vrlo mirno, ništa nije previše dramatično, ali vas na kraju zaista porazi saznanje da je život, na neki način, razočaravajuć. Sviđa mi se ta tema. Prikazuje vrlo suptilnu promenu u životu, ali tom suptilnošću pokazuje srž života, a to je promena. Ništa neće ostati u mestu i jedina stvar koja se nikad neće promeniti je princip da se stvari uvek menjaju.“ 14


Bicycle Thieves / Ladri di biciclette (1948) „Ponela me melodrama i prvi put sam se isplakao, a od tada sam ga pogledao još mnogo puta. Melodrama je nešto što se lako može odraditi, ali neorealizam italijanskih režisera zaista može da uzdigne žanr na jedan filozofsko socijalni nivo. To je neverovatno, jer oni mogu da prevaziđu tu dramu.“ Persona (1966) „Ja sam velik Bergmanov fan. Njegov film ‘Virgin Spring’ mi je promenio život. Potpuno mi je odgovarao, bio je to prvi film sa R katerorije koji sam pogledao kada sam imao 18 godina. Zatim sam pogledao još njegovih filmova i Persona mi je omiljeni.“ 2001: A Space Odyssey (1968) „Juče sam nosio košulju koja je bila Kubrickova omiljena košulja. Kostime za njegov poslednji film je radila jedna engleska dizajnerka sa kojom sam sarađivao tri puta. Ona je umrla pre nekoliko godina, ali je rekla da je Kubrick imao sedam takvih košulja koje je nosio svakog dana. Ja obožavam Kubricka. Što se tiče filma 2001, nisam mogao da shvatim šta sam

gledao jer sam ga gledao kad sam bio mlad, ali me je potpuno obuzeo. Kao da sam bio na acid tripu!“ Lebanon (2009) „Nije inače moj omiljeni film, ali jeste bio u 2009. godini. Bio sam u žiriju u Veneciji i nagradili smo ga Zlatnim lavom. Ceo film je efektno snimljen, uzbudljiv i zaista poseban. Neće se naći na mojoj listi omiljenih filmova svih vremena, ali te godine me je zaista impresionirao.“ 15


JENNIFER LAWRENCE

10 stvari o...

16


172 cm Visoka je u ” nagrad e iv t a lk a ost T na za “M a s la g z i U školi je aw

.L Zovu je J

ges Jeff Brid c a m lu g Omiljeni y Award m e d a c A ctress za Best A e ij c a in nom ima dve ja o k a ic odine a je glum Ima 22 g Najmlađ

y Kentuck , le il v s i u u Lo Rođena je

u je lav p o k s o r o Uh aru Svira git

http://www.inspiringwallpapers.net

nchett Cate Bla i y e n in ra L reep, Lau t S l y r e su joj M glumice e n je il m O

17


Najave

KRATKI METAR 2013

priredila: Ivona Perne

Jedan od najvažnijih festivala u regionu kada je u pitanju dokumentarni i kratki film, Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma ove godine obeležava 60 godina postojanja. Osnovan 1953. u Puli kao Festival jugoslovenskog filma, popularni ’’Kratki metar’’ će se ove godine održati od 2. do 6. aprila u Domu Omladine, Dvorani Kulturnog centra i bioskopu Fontana. Za nagrade festivala takmičiće se 48 inostrana i 35 domaćih filmova u četiri kategorije: dokumentarni, kratki igrani, animirani i eksperimentalni film. Domaći takmičarski program će premijerno predstaviti beogradskoj publici i dva filma koja su postigla zapaženi uspeh na nedavno održanom Berlinaleu, animirani film „Rabbitland“ i dokumentarni film „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“ (o kojem smo pisali u prošlom broju CINE magazina). Kratki metar će pored takmičarskog programa imati i osam pratećih programskih celina. Beogradska publika imaće prilku da pogleda izabrane filmove sa Short Shorts festivala u Tokiju u programu Made in Japan. Program London Calling predstaviće najbolje filmove sa London Short Film Festivala, dok će se program Kontrasti Rusije: Patriote i bludnici fokusirati na oprečnosti moderne Rusije, od političkog fanatizma do raskalašnog noćnog života. Sa istoka nam stiže i program Angry Ukrainians, sastavljen od filmova istoimenog pokreta filmskih autora, koji se bave problemima moderne Ukrajine. Ljubitelji muzike i dokumentarnog filma imaće prilike da u programu Rockumentary Revolutions pogledaju film „Otroci socijalizma“ o istoimenoj slovenačkoj pank grupi i film „How we played the revolution“ o litvanskoj ’raspevanoj’ revoluciji.

18

Ostvarenja iz regiona biće predstavljena u programu Komšiluk, koji ove godine ima poseban fokus na novi crnogorski film, studenata Fakulteta dramskih umjetnosti sa Cetinja. Tradicionalni prateći program Vrelo će se baviti temom art terapije sagledane kroz prizmu 5 dokumentarnih i kratkih igranih filmova iz Evrope i Južne Amerike, dok nam putujući festival UNAFF donosi dokumentarni film ’’Sing your song’’ o Hariju Belafonteu i njegovoj ulozi u pokretu za ljudska prava u Severnoj Americi.


SIMON KILLER Režija: Antonio Campos Scenario: Antonio Campos, Brady Corbet Uloge: Brady Corbet, Mati Diop, Michaël Abiteboul Datum premijere: 12. april 2013. Trajanje: 106 min

Film Antonia Camposa „Simon Killer“ koji smo imali priliku da gledamo na ovogodišnjem Sundance Film Festivalu nakon prvog gledanja želimo da pošaljemo u … Pa, da ga pošaljemo tamo gde se ne šalje. Ovaj pretenciozni, navaljali i hladni film govori o jednom Amerikancu koji tokom boravka u Parizu ispušta sve svoje duboko potisnute nagone. Ovaj film je, inače, novo producentsko delo ekipe prošlogodišnjeg uber hita „Martha Marcy May Marlene“. Film prati teški tehno-rok saundtrek, koji je na momente dobar, ali uglavnom ide na živce. Sam film ima otvoren kraj, što stvara mogućnost za nastavak priče, što se u ovom slučaju verovatno neće desiti. 21


Najave

Falsifikator Režija: Goran Marković Uloge: Tihomir Stanić, Branka Katić, Dragan Petrović, Sergej Trifunović, Haris Burina, Nataša Marković, Emir Hadžihafizbegović, Bogdan Diklić Zemlja porekla: Srbija Trajanje: 90 min

Anđelko je direktor osnovne škole u Bosanskoj Krajini šezdesetih godina XX veka, koji vodi skroman porodični život, cenjen je od sugrađana i voljen od prijatelja. Međutim, postoji nešto što krije: falsifikuje školske diplome i to čini godinama. Bez ikakve nadoknade, iz čistog čovekoljublja i naivnog uverenja da se radi o gestu dobročinstva kojim utire put nečijoj sreći i blagostanju. Posle spektakularnog hapšenja, završava u ozloglašenom zeničkom zatvoru. Društvo su mu ubice, okoreli kriminalci, politički zatvorenici i čuvari batinaši, čitava galerija živopisnih likova. Iz zatvora izlazi posle dve godine, potpuno izmenjen. Koprena je spala i svet koji mu se ukazao ne izgleda više vredan življenja. Porodica očekuje onog starog Anđelka, niko iz okoline nije spreman na tu promenu. Da li je to početak kraja? Saznajte u filmu jednog od najcenjenijih domaćih reditelja. 22


23


SIDE BY SIDE Režija: Christopher Kenneally Žanr: Dokumentarni Trajanje: 99 min Datum premijere: februar 2012. (Berlin International Film Festival)

Skoro 100 godina postojao je samo jedan način snimanja filmova – filmskom trakom. Filmovi su snimani, montirani i projektovani korišćenjem fotohemijskog filma. Ali, tokom poslednje dve decenije pojavio se digitalni proces kao izazov fotohemijskom snimanju filmova. „Side by Side“, novi dokumentarac producenta Kianu Rivsa, preuzima detaljan pogled na ovu revoluciju. Kroz razgovore sa rediteljima (Džejms Kameron, Lars fon Trir, Dejvid Finčer, Martin Skorseze, Džordž Lukas, Stiven Soderberg), snimateljima (Vitorio Storaro, Mihael Balhaus, Don MekAlpajn, Jost Vakano, Vilmoš Zigmond), studentima, producentima, tehnolozima, montažerima i prikazivačima, ovaj dokumentarac istražuje sve aspekte pravljenja filma, od snimanja, montaže, vizuelnih efekata i korekcije boje, do distribucije i arhivistike. U trenutku kada koegzistiraju digitalno i fotohemijsko pravljenje filma „Side by Side“ istražuje šta je ostvareno, šta je izgubljeno i šta nam može doneti budućnost. 25


Ako Ĺželite taÄ?an i up-to-date program bioskopskih projekcija, pristup ogromnoj bazi filmova, zanimljive vesti, najave premijera, puno dosijea glumaca, reditelja, scenarista, producenata kao i dodatne informacije o festivalima i zanimljivim regionalnim dogaÄ‘ajima posetite

26


27


Marija Maletiæ dizajner enterijera e: maletic_marija@yahoo.com Blaženka Jovanoviæ dizajner enterijera e: blazenka_jovanovic@yahoo.com

nameštaj rasveta grafièki dizajn total dizajn

enterijer

unutrašnja arhitektura

3d renderi

modelovanje

idejno rešenje

tehnièka dokumentacija 28 urbani dizajn


29


Persona

30


http://www.fansshare.com

Daniel Day Lewis

PROLOG Englesko-irski glumac Daniel Day-Lewis poznat je po tome što često ostaje u liku tokom celog trajanja snimanja filma. Možda ga sretnete u kafeteriji ili kako šeta oko seta, ovaj glumac će uvek biti svoj lik. Da li je ovo gluma ili ludilo? To je sada i nebitno - od 1997. godine ovaj čovek se pojavio u samo pet filmova, od kojih su mu 3 donela nominaciju za Oskara: „Gangs of New York“, „There Will Be Blood“ i „Linkcoln“. Za ovu nagradu je bio nominovan i 1994. za „In the Name of the Father“, a Oskara je osvojio i 1990. za „My Left Foot“. Ako su vas ovi podaci zbunili, važno je da upamtite da je Daniel prvi glumac u istoriji koji ima tri oskara za glavnu mušku ulogu.

31


HNS Corner 1. Naučio je potpuno nov jezik za „The Unbearable Lightness of Being“ (1988)

piše: Ekaterina Milosavljević

Deset najluđih metodskih načina pripreme Danijela Dej Luisa Daniel Dej Luis je pre početka snimanja filma Stivena Spilberga, „Lincoln“ odradio ozbiljno istraživanje za ulogu Poštenog Ejba, a pažnju je naročito usmerio na neuobičajeni ton 16. američkog predsednika - išao je toliko daleko da je engleskim glumcima zabranio da pričaju s njim sa britanskim akcentom. Međutim, to je samo vrh ledenog brega metoda ovog glumca. Koliko je jedan čovek spreman da ide daleko da bi ušao u svoj lik? Vrlo, vrlo daleko, ako je verovati ovim pričama o metodskoj glumi Danijela Dej Luisa... 32

1

Seme legende o Danijelu Dej Luisu posejano je dok je glumio seksualno opsednutog češkog hirurga iz egzistencijalističkog romana Milana Kundere. Pretpostavljamo da Danijel nije išao naokolo i zavodio žene, ali jeste naučio češki - odbijajući da izađe iz lika tokom skoro celog snimanja. 2. Slomio rebra za „My Left Foot“ (1989)

Kao obrazac za metodsku glumu, „My Left Foot“ je postao tema filmskog folklore - Dej Luis je glumio paralisanog pesnika Kristija Brauna, a članovi filmske ekipe su morali da ga hrane i nose po setu jer je glumac odbijao da ustane iz invalidskih kolica. Na kraju, nedelje patnje u invalidskim kolicima donele su mu tri stvari: Oskara za najboljeg glumca i dva polomljena rebra.

3

3. Lovio hranu za za sebe na „Last of the Mohicans“ (1992)

Za svoj sledeći film, „Last of the Mohicans“, Danijel Dej Luis provodio je dane u divljinama Alabame, gde je učio kako da prati, ulovi i pripremi životinje da bi se prehranio. Na kraju ovog putešestvija, glumac je znao da precizno baca tomahavk, napravi kanu i upuca skoro sve svojom puškom, od koje se nije odvajao čak ni za Božić.

4. Živeo kao džentlmen iz sedamdesetih za „ Age of Innocence“ (1993)

Legenda kaže da se Dej Luis prijavio u hotel Plaza pod imenom N. Arčer, prema svom liku Njulandu i proveo dva meseca šetajući ulicama grada u kostimu, sa sve šeširom i štapom.

5

5. Otišao u zatvor za „In the Name of the Father“ (1993)

Za svoju drugu saradnju sa režiserom Džimom Šeridanom, Dej Luis je glumio pogrešno osuđenog zatvorenika. Danijel je provodio noći u samici napuštenog zatvora gde su snimali film - ostavši budan tri dana da bi se pripremio za scenu ispitivanja.


http://www.didyouseethatone.com

HNS Corner

33


http://www.bangitout com

HNS Corner

34


HNS Corner

Dej Luis je navodno naložio članovima filmske ekipe da bacaju vodu na njega i zlostavljaju ga za autentično iskustvo zatvorenika IRA-e. Možete se kladiti da su potajno uživali u tome. 6. Nije se kupao za „The Crucible“ (1996)

Dej Luis je upoznao svoju buduću ženu Rebeku Miler na setu filma „The Crucible“, što je čudno s obzirom da se glumac nije kupao za vreme celog snimanja samo da bi osetio kako je bilo živeti po standardima higijene u XVII veku. Danijel je pomogao i u izgradnji seta, živeći neko vreme u replici kuće bez struje i vode. 7. Postao bokser za „The Boxer“ (1997)

7

Za svoj drugi film o Irskoj republikanskoj armiji, Danijel nije glumio, već je postao bokser. Dej Luis je, naime, proveo 18 meseci trenirajući sa bivšim svetskim šampionom u lakoj kategoriji Berijem Mekgiganom, pa je čak i istetovirao ruke. On se podvrgao žestokoj dijeti i trenirao je svakodnevno po dva puta da bi dostigao standarde boksera. 8. Dobio pneumoniju za „Gangs of New York“ (2002)

Za pripremu uloge zastrašujućeg vođe bande Bila Bučera, Danijel je išao na časove za pomoćnika mesara. On je ostajao u liku i na setu, pričao je sa članovima filmske ekipe njujorškim akcentom i oštrio noževe u pauzama. Glumac se malo zaneo kada mu je dijagnostikovana pneumonija jer je odbijao da nosi debeli moderni kaput, pošto to nije bilo istorijski dosledno. A šta se desilo kada su mu ponudili moderne lekove? Navodno je odbio i to.

9. Napustio ženu za „The Ballad of Jack and Rose“ (2005)

Danijelova žena Rebeka mu je ponudila glavnu ulogu terminalnog bolesnika u njenom filmu „The Ballad of Jack and Rose“. Kako ljubazno od nje. Kako joj se on odužio? Navodno se iselio iz kuće i odlučio da žive odvojeno da bi iskusio usamljenost svog lika.

10

10. Maltretirao kolegu glumca za „There Will Be Blood“ (2007)

Sporednog glumca Kela Onila je dve nedelje posle početka snimanja zamenio Pol Dano jer mu je navodno Dej Luisov lik Plejnvju bio previše za svakodnevnu saradnju. Režiser je to porekao, ali ne bi nas iznenadilo i da je tako. Ni Dano nije prošao ništa bolje. U sceni u kojoj Plejnvju baca kugle na njega, to su bile prave kugle. Dej Luis je za ovu ulogu naučio i kako da koristi tradicionalnu opremu za bušenje nafte.

35


Les Auteurs

piše: Jelena Ilić

GUS VAN SANT

Od lične borbe do životnog poziva 36


http://www.photolucidapdx.blogspot.com

Poznati Američki reditelj Gus Green Van Sant Junior rođen je 24. jula 1952, a osim filma kao svog životnog poziva oprobao se i kao slikar, fotograf, muzičar i scenarista, kreirajući iskustvo koje će ga kroz karijeru dovesti do statusa autora. Nominovan za 69, od kojih su dve za Oskara, osvojio je čak 34 prestižnih filmskih nagrada, među kojima je Zlatna palma na Kanskom festivalu. Poznat po filmovima „Drugstore Cowboy“, „Good Will Hunting“ (1997), „My Own Private Idaho“, „Milk“ (2008) i „Elephant“, svrstava se u najcenjenije savremene reditelje.

V

an Sant je još kao tinejdžer pokazivao interesovanje za vizuelne umetnosti, osim slikanja interesovao se i za 8mm film, pa je već tada snimao polu autobiografske kratkometražne filmove sa “budžetom” do 50 dolara. U periodu u kom je krenulo njegovo usmeravanje ka filmu, rađa se i pomalo egocentrični stil. Nakon vremena provedenog u Evropi, ovaj mladi reditelj se 1976. seli u L.A. i zapošljava se kao asistent produkcije, scenariste i reditelja Kena Šapira, koji je imao veliki uticaj na njegov početak karijere. Opčinjen zapadnjačkom kulturom i stilom života, počinje da istražuje marginalne teme i ljude sa margine, fokusirajući se na ovaj problem iz ugla ljudi višeg socijalnog staleža, stvarajući od svojih duplih standarda umetnost. Dve godine nakon odlaska u Njujork i rada u advertajzingu, ulaže prikupljeni novac u produkciju svog prvog filma „Mala Noche” (1985). Ovaj film snimljen crno-belom tehnikom nije postigao očekivani uspeh, pa se ovaj reditelj, nakon nekolicine odbijenih projekata, vraća u Portland, gde snima film „Drugstore Cowboy“ - svoje prvo zapaženo delo od strane kritike. Film govori o dva narkomana koji prljačkaju apoteke ne bi li namirili svoju zavisnost. Zahvaljujući uspehu ovog filma Van Sant dobija priliku da režira “My Own Private Idaho” (1991), nakon čega će se njegova karijera talentovanog reditelja iz senke, promeniti. Otkriven od strane filmskih kritičara, oči Holivuda bile su uprte u njega, pa je očekivano skliznuo u visokobudžetnu produkciju. Globalni uspeh postigao je filmom „Good Will Hunting” (1997) u saradnji sa Met Dejmonom i Benom Aflekom, koji su kao koscenaristi i protagonisti filma doprineli da ovo delo kasnije postane kultno. Slava koju je za ne tako kratko vreme osvojio, donela mu je priliku da režira rimejk poznatog Hičkokovog filma „Psiho”, koji je pod njegovom rediteljskom palicom doživeo fijasko. Poljuljan zbog neuspeha, Gus van Sant se okreće muzici i pisanju, pa u tom periodu izbacuje dva muzička albuma i roman „Pink”. Shvatajući da komercijalni film nije za njega, vraća se intimnijem umetničkom filmu. Pod uticajem mađarskog reditelja Bela Tar i njegove “prve ljubavi u filmu” Stenlija Kjubrika, Van Sant snima kontraverzni film sa naturščicima o masakru u srednjoj školi. Koristeći duge dubinske kadrove, postigao je da gledaoc bude uvek za korak ispred junaka, dok su zauzvrat scenaristički nerazvijeni likovi 37


Les Auteurs

manipulacijom slomljene Frajtagove piramide, potresali iz sekvence u sekvencu. Šokirani žiri kanskog festivala je ovaj film nagradio Zlatnom palmom i nagradom za najboljeg reditelja, što je ujedno bila i prva nagrada za Gus Van Santa, kao reditelja. Da li je to njegov način posmatranja sedme umetnosti ili jednostavno opravdanje jasnih filmskih citata? To možemo analizirati nekom drugom prilikom. Bilo kako bilo, jasno je da kao i na sve umetnike, tako su i na Gus Van Santa uticali njegovi kako prethodnici, tako i savremenici. Ohrabren uspehom na svom prethodnom filmu, 2005. snima „Last Days” finalni deo njegove trilogije smrti. Last Days predstavlja realističnu dramu o poslednjim danima Kurta Kobejna, frontmena grupe Nirvana, fikcializovanu od strane autora. Ovaj film je školskim rediteljskim postupcima, kojima svakako nije bilo mesto u takvom žanru, prošao skoro pa neopaženo. Ipak, to Van Santa nije previše potreslo, pa se već sledeće godine pojavljue sa filmom „Paranoid Park“, baziranom na knjizi (ne previše talentovanog) Blejka Nelsona, u tom trenutku pisca tinejžerske proze. Rediteljskim postupkom dugih kadrova, ponovo uspeva da stvori atmosferu napetosti bez odvijanja nekakve specijalne radnje. Mladi skejter je nesrećnim slučajem izazvao smrt jednog od junaka, gledaoci tokom filma skoro pa Trirovski, ulaze u srž lika i bore se sa njegovim

38

“Ne možeš iskopirati film. Ukoliko ja držim kameru, to je potpuno drugačije nego da je drži Irving Pen. Iako je isto mesto, kamera će nekom magijom preuzeti njegov stil. To je jednostavno deo eksperimenta”. – rekao je Gus Van Sant.


http://www.fmplus.net

unutrašnjim dilemama, saznanjima i strahovima. Dve godine kasnije, konačno dolazimo do filma „Milk” (2008), koji sa Šon Penom u glavnoj ulozi, glasno i jasno daje svima do znanja da je sada već svetski poznati reditelj “izašao iz ormana”. Deklarisan kao osoba homosekualnog opredeljenja, Gus Van Sant je i pre ovog filma imao simpatije LGBT polulacije, do te granice da su se vodile polemike da li je ključ njegovog uspeha zaista talenat ili pak iza toga ipak stoji tzv. gej lobi. Da se ova polemika vodi u manje razvijenoj zemlji na brdovitom Balkanu, odgovor bi bez pogovora bio jasan, ali ipak polemika je (srećom) ipak otišla na drugu stranu, a to je politizacija talenta, nego vratimo se na „Milk“. „Milk“ je film baziran na istinitoj priči o gej aktivisti i političaru Harviju Milku, koji je bio prva gej osoba izabrana za javnu funkciju u Americi. Protagonista je četrdesetogodišnji Njujorčanin koji ironično ili ne, radi kao menadžer na brodvejskoj „Kosi”, nakon čega se seli u San Francisko i sa svojim prijateljem otvara camera shop u Castro distriktu. Ovo mesto postaje cetralna tačka u Americi sa koje pokret za gej prava počinje. Period koji dolazi prikazuje Milkovu igru koja se ogleda u rescepu između političkih ideala i seksualnog opredeljenja. Dirljiv, spor u svojoj akciji i zreo u rediteljskim postupcima, Milk predstavlja film jedistvene indentifikacije reditelja koji želeći da obuhvati kritiku društva, istoriju savremene gej populacije i pretoči je u ličnu ispovest, a u isto vreme dozvoljavajući svakom gledaocu pojedinačno, mogućnost spostvene intentifikacije, dramaturški ipak posustaje. Noseći film na velikim imenima, intrigantnosti teme i povlađujući sadašnjem režimu, „Milk“ predstavlja kinematografsku vatru koja se ugasila brzinom kojom je i upaljena.

39


40


http://www.caveaxalapa.blogspot.com

Ipak, ono što ovaj film svakako jeste pružio, je trenutak prave humanosti u scenama teških mentalnih tragedija. Režiran iz ugla junaka filma, „Milk“ predstavlja film koji kao da stoji na ivici četvrtog zida. U odnosu na ugao režije i poker dijaloge u scenama razotkrivanja, ne predstavlja film vrednost u klasičnom smislu reči, ali pokreće temu teoretičara i manipuliše gledalištem, što se svakako može postići samo rediteljskim talentom i sjajnom glumom, a to ovaj film očito poseduje. Poslednji Gus Van Santov film, koji smo imali prilike da pogledamo na ovogodišnjem FEST-u je “Promiced Land”. Film smešten u doba ekonomske krize, sa Met Dejmonom u glavnoj ulozi, predstavlja priču o dva prodavca koji poslom dolaze u mali gradić. Detalje vam nećemo otkrivati u slučaju da tek treba da ga pogledate. Mnogi bi se složili da se delo Gus Van Santa ne može žanrovski okarakterisati, da su njegovi filmovi intelektualno elitizirani, egomanijački i vođeni kompleksima, ipak poštovanje koje ovaj umetnik ima od strane svetske filmske industrije, ne govori lobiranim jezikom, niti jezikom sujete, to poštovanje pripada reditelju koji je balansirajući između Holivud produkcije i umetničkog filma, uzeo najbolje od obe strane i kako sam kaže “nekom magijom” stavio svoj pečat na stvoreno delo. Danas, Gus Van Sant svojim društveno angažovanim manirom u režiji i u dobroj meri prikladnim citatima velikih reditelja, koji svoje fascinacije i način života otvoreno prikazuje, pretacajući ljudske strahove, tragedije, dileme i borbe u umetnost, predstavlja sam vrh svetskihreditelja. Pa od samog vrha svetskih reditelja do svih gledaoca i čitaoca, Gus Van Sant, u svom romanu „Pink”, piše: „Biti uplašen od samog sebe je nezaobilazno u suočavanju sa istinom”. 41


piše: Jovan vladimir Borka

DOK CEK AMO STAR WARS Verovatno sam ovim naslovom smrtno uvredio sve fanove franšize „Star Trek“, ali morate me razumeti - tektonska promena desila se u svetu filma kada je objavljeno da će se raditi Epizode VII, VII i XI najpoznatijeg sci-fi serijala svih vremena. Uz to, obelodanjeno je da će J.J. Abrams režirati i novi „Star Wars“ kao i „Star Trek: Into Darknes“. Ovim će uzbuđenje oko filma, koji nam stiže 16. maja 2013, biti još veće - ovo je kao neki završni ispit poznatog reditelja u pomenutom žanru. Završni i najteži ispit. 42


43


44


FOTOS< Taramount

eću se truditi da pobrojim sve filmove i serije iz franšize „Star Trek“, jer to je ono što pravi fanovi apsolutno znaju napamet, ali samo ću reći da ih sada ima dvanaest. „Into Darkness“ je nastavak filma iz 2009, kada smo imali priliku da se ponovo upoznamo sa čuvenim kapetanom James T. Kirkom, da vidimo kako je sve počelo, da ga vidimo kao ženskaroša, arogantnog i svojeglavog momka (takve likove uvek volimo u filmovima, pa i stvarnom životu). Chris Pine je i u ovoj prvoj pojavi u „Star Trek“ franšizi dokazao da nije samo lepo holivudsko diznifikovano lice, već nam se predstavio i kao čovek koji vrlo uverljivo stvara svoj lik, taj koji dobro poznajemo, u žanru koji je bitniji od likova (ili zapravo nije). I onda su ga ubeđivali da se pridruži armadi, pa je on (posle desetak minuta filma) jedva pristao i tako sve to počeše... J.J. Abrams se polako pretvara u holivudskog entertainment giganta. Njegov portfoilo uključuje kultne serije „Lost“ i „Fringe“, zatim filmove „Armageddon“, „Mission: Impossible III“, „Cloverfield“, „Star Trek“ iz 2009, „Super 8“, Mission: Impossible – Ghost Protocol“, „Star Trek: Into Darkness“ i na kraju „Star Wars: Episode VII“ koji nam stiže 2015. 45


: TREK SS AR ST ’ DARKNE lacije a t INTO s n ć i ’ dne pored ve ael o h t e Mich iz pr 013; kipe filmu iz 2 mpozitor ndel i e a n i Veći je se i u u su i ko aniel M rkey. t D u j , l e Ma a j v poja g reditelj fotografi ry Jo hary a M r o i , Zac ekto enut in, don pom hino, dir nn Bran hris Pine n Yelch o c t a Giac eri Mary lu čine C ana, An nwood, ald taž ree ode mon ku p n, Zoe S Bruce G i veliki č a ve Glum arl Urba n Cho i ice E n za l h A K o , u a s to ,J Quin on Pegg kao što ecijalizov tch (o e p c m b s i r a fa S mac mbe orke ove u u l n C g z i t u dic aY nsk brita ce Bene inica An E IN tiv leg nega m je ko isala u C e p j ko 05). ljno deta agazinu m

Priča je sledeć a: Nak što su on v raćeni posad doma, a Ente rprisea nezau st d Starfle avljiva sila, k eluje kao o e t ja i ostav haosu ila plan je napala . USS etu Z E n terpris zadatk e je sa emlju u u - lov da na u na č odgov nov oveka ran i v k o r ji je za om a ćanju stanje ovo stvar . St za ova udio Param i u pređašnje ount P j film icture dolara odvojio čak je , a film 185 m il ć io e n b a i u IMA it X 3D b i prikazivan io skopsk salam a (eto im radost i za Zagrep čane).

46


FOTOS< Taramount

„Star Tr ek: Into Darkne ss“ ća tr ajati tačno 1 29 minu zanimlj t a ,a ivo je i da film nagrad v e ć ima e koje s u dobili Locatio ljudi iz n Depa rtmenta Locatio COLA n Te Steve W am of the Ye ar oroniec ki (Loca Manag er) i Pe tion ter Gluc k (Key Assista nt Loca ti on Manag er).

47


Quentin

Dupieux

48

Piše: Goran Mirković kakavfilm.com


http://www.antoinedoyen.photoshelter.com

Outcast

ventin Dupju (Quentin Dupieux) je neverovatno talentovana individua. Reditelj, scenarista, kompozitor, elektro di-džej, montažer, snimatelj i umetnik, Dupju je persona koja čega god da se uhvati nastoji da probija norme, ruši pravila i obara publiku sa nogu njegovim nekonvencionalnim tvorevinama, ma kakve god da su vrste medija. Poznat ljubiteljima elektro muzike pod pseudonimom “Mr. Oizo“, Dupju je veliku prašinu podigao sa svojim prvim šire distribuiranim filmom “Rubber“, ostavivši mnoge u apsolutnom rebusu nakon emitovanja, da mudruju o tome šta su zapravo pogledali. Iako se u filmskoj umetnosti pojavio sa vrlo intrigatnim kratkim filmom (od 40min) „Nonfilm“, Dupju je za 10 godina uspeo da snimi svega 3 dugometražna igrana filma, ali je zato svaki od njih toliko drugačiji i toliko poseban da se nakon gledanja nikada ne zaboravljaju. 49


Outcast Steak (2007) Dupjuov dugometražni igrani prvenac se zaista poigrava sa svojom publikom i predstavlja jednu zbilja drugačiju, surealnu avantgardnu komediju koje će definitivno iz svojih posmatrača izvlačiti najradikalnije stavove. „Steak“ je jednostavno projekat koji ili beskrajno obožavate ili iskonski prezirete – nikada ništa između. U osnovi, priča filma „Steak“ se bazira na dva „gubitnika“, Bleza i Žorža, momke koji očajnički pokušavaju da budu prihvaćeni od strane „kul društva“. Spletom okolnosti, Blez na samom početku filma upada u ozbiljne probleme i biva poslat u mentalnu instituciju. Nakon 8 godina, Blez je pušten na slobodu i ubrzo uviđa da je zbog njegovog, pa možemo reći „problematičnog ispada“, ostao bez prijatelja i porodice. Blezu iz njegovog života pre nego što je zatvoren u instituciju jedino preostaje poznantsvno sa Žoržom, koji se za tih 8 godina jako promenio i očajnički se trudi da bude prihvaćen od strane „Šiversa“, grupe kul mladića koji piju mleko, nose iste jakne, udaraju se palicama za kriket po stomaku i opsednuti su plastičnim operacijama. Iako jeste na kompletno bizaran način vrlo duhovit, dugometražni igrani prvenac Kventina Dupjua mnogo više treba posmatrati kao satiričnu kritiku modernog društva nego kao komediju u klasičnom smilu te reči. Ova eksperimentalna surealna komedija se bavi temama krize indentiteta, procesa traganja za istim kroz pripradnost određenoj grupi, pomodarstva, kulta estetskog izgleda i nedostatka harizme na jedan vrlo satiričan i inteligentan način. Isprećen fantastičnom muzikom, „Steak“ pored popularnog francuskog komičnog dua Erik i Remzi u svom kastignu sadrži i nekolicinu trenutno najpopularnih elektro di-džejeva kao što su Kavinski, SebastiAn i Sébastien Tellier. 50


Rubber (2010) Ovo je jedan od najčudnijih projekata i od samog starta ću nagovestiti da ovo definitivno nije film za širu publiku. Ovakav projekat je zbilja teško obrazložiti i stvoriti neki generalni i univerzalni opis koji će apelovati na prosečan utisak posmatrača pošto sve što ćete videti ovde apeluje isključivo na vaše subjektivno srastanje sa temom. Mi ovde od samog starta dobijamo izjavu jednog od glavnih glumaca, direktnim obraćanjem u kameru, da je film koji ćemo upravo gledati omaž termina “bez razloga”, najmoćnijeg stilskog elementa. Za razliku od većine filmova gde reditelj pokušava da nas ubaci u priču, ovde on konstantno urušava kredibilitet radnje sopstvenog filma, opominujući nas da je ovo što gledamo samo film, i da ništa nije stvarno. Radnja ovog projekta, koliko god to bizarno zvučalo, centrira se oko gume za auto (da, baš tako) koja postaje svesna, pored toga poseduje telekinetičke moći i kreće masovno da ubija stanovnike jednog malog mesta u pustinji Amerike posredstvom, recimo, svog “uma”. Pored ovog dela, mi imamo i publiku, koja je došla da isprati avanture ovog objekta, kao i lokalnog šerifa, koji konstatno bombarduje kredibilitet projekta i nastoji da ukloni gumu, kako bi se snimanje što pre završilo i kako bi svi kompletno sa publikom koja je tu mogli da odu da jedu nešto. Neverovatno bizaran zaplet.

http://www. movieboozer.com

Ono što bi se moglo reći da mi gledamo film unutar filma, koji ima dve odvojene radnje. Prvu- ubilačke pohode gume i šerifa koji pokušava da je uhvati, i drugu – devojku koja beži od svoje mračne prošlosti. Pored kasnijeg stapanja ove dve priče, mi ubrzo vidimo da i ta pasivna publika postaje deo kompletne radnje i dobijamo nešto nalik krimi-trileru. Ne bih se složio sa time da ovaj projekat pripada horor žanru, iako guma ubija ljude tako što im natera glave da eksplodiraju – on je više neka vrsta jako mračne i apsurdne komedije sa primesama trilera.

51


Outcast Iako se konstantno tvrdi da je ovaj projekat totalno besmislen, vrlo se lako uviđa ironija da nijedan frejm nije slučajan, niti suvišan. Smatram da je objekat izabran za ovakvu rolu fantastičan izbor, pošto je nekako mračan, elegantan, pokretan bez nekih suvišnih ekstremiteta, i uz fantastičnu režiju i scenario, dobija sve elemente i dimenziju kao i standardni serijski ubica, imajući odlike i gestove kao ljudsko biće. Mi u ovom filmu stičemo utisak da je naš glavni akter ogorčen, sadističan, lukav, po malo i voajer, što je stvarno fantastično imajući u vidu da je on ništa više od proste gume. Finalni utisak filma “Guma” definitivno zavisi isključivo od vas, da li ćete smatrati ovaj projekat genijalnim i slojevitim, punim subliminarnih poruka ili ćete ga jednostavno doživeti, kako film sam i sugeriše, besmislenim. Ne mogu ovde biti stvarno objektivan, mogu samo izneti svoje viđenje filma, pošto smatram da će svako imati drugačije. Preporučio bih „Gumu“ ljubiteljima alternativnije kinematografije, svakako interesantan koncept gde generalni sud zavisi od posmatrača. 52

Wrong (2012) Kventin Dupju u filmu „Wrong” uzima jednostavnu priču o čoveku i njegovom psu i oslikava je u jednoj pomućenoj i iskrivljenoj realnosti u kojoj na prvi pogled apsolutno ništa nema smisla šta se dešava. Ova psihološka vrteška se vrti oko Dolfa Springa, čoveka koga sreća poslednjih dana ni malo ne služi. Dolf se svako jutro budi u 7:60h ujutro (da, znam šta sam napisao), ali ne ovog jutra, iz nekog razloga danas je drugačije. Nakon ustajanja iz kreveta Dolf uočava da mu je ljubav života, njegov pas Pol, nestao i nevezano koliko god on jako vikao njegovo ime, Pol nikako da se odazove ili pojavi. Što je najgore, ovo nije kraj njegovim problemima i Dolf po dolasku na posao u turističku agenciju, biva lepo zamoljen da se nikada više ne vrati jer je svima neprijatno što nastavlja da se pojavljuje iako je dobio otkaz pre tri meseca. Fokusiran i odlučan da pronađe Pola, Dolf u svojoj avanturi upoznaje mnoštvo bizarnih likova koji možda imaju, a možda i nemaju veze sa nestankom njegovog ljubimca. „Wrong” je na prvi pogled u potpunosti apsurdan film od koga se u svakom minutu očekuje da se deklariše kao jedna velika sanovita sekvenca, ali što se dublje ulazi u materiju i razmišlja o tome šta


http://www. stupidblueplanet.blogspot.com

se zapravo odvija „između redova” na ekranu, spoznaje se izuzetno bogata i slojevita tekstura koja krasi novi Dupjuov film. Baš kao i „Rubber”, „Wrong” je namenjen rušenju svakog kinematografskog pravila i razbijanju šablona i  normi na koje nas je Holivud navikao. „Wrong” niti u jednom momentu ne gubi svoju satiričnu notu i kroz čitavo svoje trajanje, iako površinski naizgled besmislen i pre-trpan detaljima samo da bi delovali čudno i apsurdno, uspeva da bude vrlo oštar, duhovit, odmeren i smislen. Pošto sam siguran da velika većina neće uspeti da uoči poruku ovog filma, pomoću vam u tome i reći da „Wrong” ima za zadatak da kroz svoju bizarnost i apsurdnost dočara kako mi kao ljudi umemo da zakomplikujemo određenu situaciju kada nemamo dimenziju da vidimo ono što je zaista jednostavno i očigledno. Naravno, ovo je vezano za glavnu temu filma, a sada da ne otkrivam epizodične ispade koje film ima, reći ću samo da ih posmatrate kao kritiku na nasumično uzimanje usluga za nešto što eto realno nam nije ni trebalo. Pored sjajne muzičke pozadine i prelepo snimljenih i montiranih kadrova, još jedan od zlatnih faktora ovih apsolutno nepredvidivih i bizarnih sekvenci, formulisanih u jednu na pogled nespojivu celinu, jesu vrlo intrigantni i vickasti likovi koje odlično oslikavaju akteri kojiima su oni povereni. Najzanimljiviji lik je definitivno Master Čeng. Vilijam Fikner (William Fichtner) je sjajan kao guru za životinje sa pola kiselinom spaljenim licem. Džek Plotnik (Jack Plotnick) je odličan kao istraumirani protagonista, a i Stivi Litl (Steve Little) dosta doprinosi u svojoj epizodnoj roli. Kventin Dupju je još jednom uspeo u potpunosti da me osvoji. „Wrong” je fantakstičan i izuzetno originalan satirični projekat koji otvara jedan nepredvidiv i bizaran svet kakav nikada ranije nismo videli na filmu. Za mene lično, „Wrong” je ništa manje od kompletnog i totalnog remek-dela, ali ovaj film je ipak suviše nekonvecionalan da bi ga preporučio ljubiteljima mejnstrim kinematografije. „Wrong” će definitivno najviše leći ljubiteljima onoga što su u svoje vreme radili Dejvid Linč (David Lynch) i Luis Bunuel (Luis Buñuel).

53


Znali smo da je najbolja

piše: Irena Fluks

Anne Hathaway Niko se nije iznenadio njenim Oskarom - znali smo da je najbolja. A opet, mnogi je ne cene. Ja nisam jedna od njih.

Anne Jacqueline Hathaway rođena je u Njujorku 12. novembra 1982. Njen uspeh je zapravo vrlo logičan, jer je ona jedna od onih glumica kojih se uglavnom ne sećate dobro, ali ste njenim ulogama bili oduševljeni dok ste te filmove gledali. Teško je reći da se na pomen filma “Brokeback Mountain” setite nje, a u filmu “Devil Wears Prada” uglavnom smo obratili pažnju na Meril Strip, u Bartonovoj “Alice in Wonderland” takođe je ona igrala, ali ko je nju upamtio pored fantastične Helene Bonam Karter. Impresivno je koliko se ovakvih filmova niže, ali Anne nije loša glumica, njen hendikep je možda baš kla54


55

http://www. pinterest.com


sična lepota koju poseduje. Ona je na neki način prototip ‘američke drage’ iz komšiluka i Holivuda. Anne je igrala i u “Love and Other Drugs”, davala je glas u animiranom filmu “Rio”, bila je nominovna za Oskara još 2008. za glavnu ulogu u filmu “Rachel Getting Married”, a pojavila se i u all-stars filmu “Valentine’s Day” iz 2010. Sve do sada navedeno daje nam glumčinu! Pa, zašto onda ranije nismo više obratili pažnju na nju? Reći ćete: “Kako ko... Neki od nas je prate već dugo.” Bilo kako bilo, Anne Hathaway je naporno radila i onda je došla 2012. godina. Ova devojka je prethodnog leta praktično ukrala Betmenu film u “The Dark Knigt Rises”. Čak i one kojima se nije svideo film, Anne je oborila s nogu. Momci su se primili na njen seksipil, gejevi su je obožavali, feministkinje su bile zadovoljne njenim likom heroine. I zaista, ova glumica je bila brilijantna, njeh lik je dostojan nekog uspešnog indi naslova – ona je zapravo iskoristila prostor koji Kristofer Nolan daje glumcima u jednom ovakvom prvoklasnom holivudskom blokbasteru. Potom je došao kraj 2012. godine. I dalje se pričalo o njenoj Catwoman (Selina Kyle) iz “Betmena”, a ona je ponovo briljirala - ovoga puta u “Les Miserables”. Njen lik Fontin (Fantine) ponovo je ukrao film - svi su pričali da je “Les Miserables” ovakav i onakav, ali su njen lik svi hvalili. Kao što znate, u ovom filmu se pevalo uživo, a Anne je pevala, glumila i plakala uživo. Njena verzija “I Dreamed A Dream” već postaje jedna od sjajnijih u bogatoj istoriji ove pesme. Setimo se samo Suzan Bojl.

56


http://www. topcelebritylink.com

mŽIVOT ŽIVOT UKRATKO UKRATKO Njenotac, otac,njujorški njujorški advokat advokat Njen i imajka majkaglumica glumica (koja (koja je je takođe “Les takođeigrala igrala Fontin Fontin u “Les Miserables”) su je je Miserables”) vaspitali vaspitali su uustrogom stilu, strogomkatoličkom katoličkom stilu, pa pajejekao kaovrlo vrlo mala mala izjavila izjavila da daželi želida da bude bude opatica. opatica. Onda 15 Ondaje, je,kada kada je je imala 15 godina, njen godina,saznala saznala da je njen brat bratMichael Michaelgej, gej, pa pa je počela počela da celu dadovodi dovodi uu pitanje pitanje celu religijsku religijsku striktnost. striktnost. Još Jošuusrednjoj srednjoj školi, školi, pevala pevala jejeuuhoru. je ii horu.Nastupala Nastupala je uuKarnegi KarnegiHolu Holu (Carnegie (Carnegie Hall), Hall),aapojavila pojavila se ii uu kratkotrajnoj seriji kratkotrajnoj Foxovoj Foxovoj seriji „Get „GetReal“ Real“(1999). (1999). Neko Neko vreme vreme jejestudirala jezik ii studiralaEngleski Engleski jezik ženske ženskestudije, studije, pa pa se kasnije kasnije prebacila prebacila na na American American Academy Arts. Academyof ofDramatic Dramatic Arts. Iako glume Iakomnogi mnoginjen njen stil glume porede poredesa saDžudi Džudi Garland Garland ii Odri da je je OdriHepbern, Hepbern,ona ona ističe ističe da Meril uzor. MerilStrip Strip njen uzor. Upoznali sjajnu Upoznalismo smoje je ii kao kao sjajnu komičarku Night komičarkuuuSaturday Saturday Night Live, Live,aauuDavid David Letterman Letterman Show Shownam namje je 2000. 2000. godine godine otkrila teško otkrilada dajoj joj je je bilo teško da nam daostavi ostavicigarete, cigarete, što nam jejeopet od opetcrta crtakao kao devojku devojku od krvi se krvii imesa. mesa.Pojavljivala Pojavljivala se uuserijama serijama„The „The Simpsons“ Simpsons“ ii „Family postla „FamilyGuy“. Guy“.Od Od 2012. 2012. postla jejevegan, vegan,aadanas danas je aktivna aktivna kao kaoLGBT LGBT aktivistkinja aktivistkinja koja kojase sezalaže zalaže za za istopolne istopolne brakove. brakove. Njen slavni Njennajmanje najmanje slavni momenat momenatjejeuloga uloga voditeljke voditeljke Dodele (83rd DodeleOskara Oskara 2011. 2011. (83rd Academy za AcademyAwards), Awards), ali za taj tajfijasko fijaskosmo smo svi svi okrivili okrivili Džejmsa Džejmsa Franka. Franka. 57


sy! It I’m very choo nuts. t n e g a y m s drive to I had e r e wh t it s c e ne il min g, b u I e h t nd ot ef y I s h t w e w er e a r s ing a t of a d e h h a lo On t h , I t houg e jus t re e n t of . r d o e u r w f n e n be out w ly naked i did my job d e n i r t r tu essa he y, I jus c e n n go t u eop l e. Bu t p

er an I look my best aft eup ak entire hair and m rs u team has spent ho perfecting me.

. drugs   o d t so on’ k, I d een given ss n i r d eb me n’ t ly d o h t n o w I ’ v t w a n t t o l a e r ’ I ig on l ik e r gs. es I d I feel p ort uniti hose thin t op with many it up

Zanimljivi citati

58

y I cry terribl easily.

I got i nt scare o this bus in mysel f and ess to be a n ac forc ou t sid e of m e myself i tress, to n y com fort z to a pl ace one.

t u o b a g n i s s Obse ld o g i b a s i t h weig e. m i t f o e t s a w

Film ge uple of the I disagree with a co tholic Church. stances of the Ca is gay and it’s My older brother to be able to love important for me gion n’t support a reli ca I y. el et pl m co him ort my brother. that doesn’t supp


It re a lly that’ , really, re s bodie put out th ally annoy s, w i t h a b s er e f or w o s me, t he i I t ’s un ma ol m h wome ealthy, an utely no fa en. These t ge n in t i t d ny at a t he he w o r l d w r e a r e onl l l on t hem ya ho . It mak are natur handful o e s me a f sick. lly like th at.

o d at e I try not t r k . It where I wo e a s ie r . m a k e s l if e

ed hat liv t r e t r ac or t a cha having sex f n s u j t o l dre e is n n are e ir c hi c k Fantin s ago. Wome h t o s ie ay bl o cen t ur a dol l a r a d e her a k i l e n n a o less th There’s some t now. . t s righ can e a f rom u

ms are letting me t older, which is really nice.

a me c r e h t o r When my b ll felt like out, we a nd so what’. ou a y e v o l e w ‘

I’m not g

oing to win. I’m categor y with M in a dr amatic ery l S t r eep. No con t es t. (Critics ’ Choice Awards 2009)

That was tough. I hesitate to talk about Heath (Ledger ). He was special in so many ways.

Ir e l an a nd d is s u c I ha ve t h an am bac h k of a m y h i s l i t t l zing c o e end ead th dream untry, a up l i v in t s ome in t he d g th ere. ay I’ll

I think that be fashion can . . a lot of fun

I gave up my s tr perfection a l uggle with o That is a conc ng time ago. ep very interest t I don’t find ing anymore. 59


Cine en Cine

piše: Igor Jurilj

Luis Tosar

Portret dijabolika u dragosti

Prodorni pogled ispod gustih, crnih obrva španjoskog glumca Luisa Tosara skriva jedan od najosebujnijih karaktera suvremene španjolske kinematografije i glumačke kvalitete što ga čine Robertom DeNirom Pirinejskog poluotoka.

I

stoga dana kao i britanski glumac Sascha Baron Coehn, 13. listopada 1971. Tosar je rođen u maloj obitelji, među antičkim zidinama rimskoga grada Luga, istoimene provincije u španjolskoj Galiciji.

60


http://www. cinespagnol.com

Provevši vrlo jednostavno djetinjstvo u mirnom španjolskom okruženju, pohađao je galješku katoličku srednju školu Maristas gdje po prvi pita prepoznaje sklonosti prema glumi i želji za vlastitim interpretacijama kazališnih komada. Ljubav prema glumi otkrio je slučajno nakon što ga je jedan od srednjoškolskih profesora zamolio da pročita jedan kazališni ulomak. Po završetku srednjoškolskog obrazovanja u Santiagu upisuje studij povijesti, no ubrzo ga napušta shvativši kako mu je srce upravo u glumi, ali tada još uvijek na kazališnim daskama kojima je ostao najvjerniji i do današnjega dana. Svoje dvadesete godine provodi istražujući se u različitim glumačkim smjerovima, pa pored kazališta gdje oslobađa svoje impulse za improvizacijom i slobodnijom interpretacijom u predstavama gdje svakoga puta može drukčije utjeloviti pojedini lik, započinje koketirati s kratkometražnim igranim filmom. Godine 1998.

debitira na dugometražnom igranom filmu u sporednoj ulozi u komediji Atilano Presidente, a već iduće godine u svom novom projektu Flores De Otro Mundo dobija i svoju prvu nominaciju za filmsku nagradu Goya (španjolski ekvivalent Oscaru) u kategoriji najboljeg glumca. No svoj značajniji glumački angažman pred kamerama ostvaruje u televizijskom serijalu Mareas Vivas gdje i doživljava prve valove popularnosti, prepoznavanja na ulici i postajanje zvijezdom što mu se nikada nije svidjelo. U serijalu o životu zajednice primorskog galješkog seoceta na Costi del Morte, prikazivanom 19982002, Tosar je utjelovio suca Andrésa Domíngueza glavnog protagonista. Serija je bila značajna kao jedan od prvih serijala i filmskih formi u kojoj se koristi galješki jezik kao izraz ove male autonomne zajednice u Španjolskoj, a jedan je od romanskih jezika srodan portugalskom. Po gašenju serije 61


Cine en Cine Tosar je bio vruća roba filmskim redateljima što mu je ubrzo osiguralo glavnu ulogu u filmu Los Lunes Al Sol, kao i prvoga Goyu za najboljeg glumca. Ova će nagrada Tosaru biti tek prva u nizu. Ovaj veliki kafendžija, neki će reći i kromanjonski-zastrašujućeg izgleda, redovito odabire uloge negativaca zbog njihove psihološke slojevitosti i kompleksnosti većih od onih kod klasičnih junaka-heroja. Stoga njegov spektar filmskih uloga seže od supružnika-zlostavljača, do neklasičnog, briljantnog psihopata, a gotovo nijedna od njegovih filmskih inkarnacija ne može na sebi održati pridodane predefinirane etikete, upravo zbog faktora nepredvidljivosti i istininalikosti koje se trudi unijeti u svaki od svojih filmskih likova. Jedan od jest i lik Antonija u uznemirijućoj drami Te Doy Mis Oyos redateljice Icíar Bollaín gdje udahnjuje neholivudske karakteristike u psihološki napredak muškarca koji zbog sklonosti zlostavljanja supruge odlazi na rehabilitaciju i terapiju ne bi 62

li odagnao svoje destruktivne demone. Ova uloga ponovno mu je donijela Goyu u istoj kategoriji kao i prethodna dva, a upravo ovom ulogom Tosar u svojoj filmografiji definira pomalo zazoran odnos s publikom senzibilizirajući ju prema antagonistu zbog njegove ljudskosti i dubine, unatoč jasnim i očitim signalima psiholoških poremećaja. Pored glumačkog angažmana, Luis Tosar nije skrivao političke afilijacije. Zastupnik galješkoga jezika i autonomije ove zajednice, postao je aktivnim članom političke stranke BNG (Bloque Nacionalista Galego) – galicijske stranačke koalicije nacionalista koja se definira kao „patriotski front“. U svojoj ideologiji, ova ljevaška stranačka koalicija, pa tako i sam Tosar promiče ideju nacionalizma s blagim tendencijama neovisnosti. Tako je 2004. ujedno bio jedan od kandidata Galeusce na listi za Europski parlament. Svoj je uspjeh na polju filma usmjerio, ali ne i iskoristio za davanje političkoga

glasa i potpore svojoj zajednici, ali godinama djeluje kao aktivist u obrani galješkoga jezika u pokrajini El Bierzo. Njegovi su se politički svjetonazori tako dali naslutiti i iz jednog ranijih dugometražnih projekata La flaqueza del bolchevique, a osjetljivost prema radničkom i građanskom sloju, s kojima se solidarizira tijekom različitih štrajkova, javno im iskazujući potporu. Jedan od najboljih primjera jest najrecentnija svesrdna i dugotrajna potpora radnicima TeleMadrida na pravo davanja potpune i istinite informacije na javnoj španjolskoj televiziji. Svoj glas uvijek daje i za sindikalne i radničke borbe, što je tendencija Tosara koja se može čitati iz njegovih odabira filmskih uloga. Upravo jedna takva bila je uloga u filmu También la lluvia redateljice Icíar Bollaín, gdje glumi španjolskog producenta Costu koji u Boliviji želeći snimiti film o dolasku Christophora Kolumba u Latinsku Ameriku zapravo iza kamere spoznaje životnu tragediju domorodačkog stanovništva u potpunom raskoraku sa životnim stilom i svakodnevicom jednog modernog Zapadnjaka. No uloga koja je označila prekretnicu u karijeri došla je na red tek nekoliko mjeseci prije uloge socijalno osviještenog Coste, u filmu Celda 211 gdje utjelovljuje zloglasnog doživotnog zatvorenika Malamadrea, predvodnika zatvorske pobune u kojoj se nedužan nađe mladi čuvar Juan Oliver. Iako dijaboličke naravi i mrkog pogleda kojem je savršeno odgovaralo pomalo zastrašujuće lice Tosara, Malamadre pokazuje kompleksnost i ljudskost, izvrnut, ali postojeći etički kodeks kojem Tosarov autoritarni stav i zazorne retoričke vještine daju emocionalnu i intelektualnu težinu. Njegovog su filmskog vođu u ovom filmu Daniela Monzóna pokorno slušali i deseci pravih zatvorenika španjolskoga zatvora koji su služili kao statisti za stvaranje i održavanje kredibiliteta.


• Te Doy Mis Oyos

• Celda 211

• Mientras Duermes

Prostački i vulgaran Malamadre u mnogočemu odgovara izvanfilmskom Tosaru, no ne i kada se radi o njegovom senzibilitetu za potlačene i marginalizirane. No svakako je neposredno iskustvo u realnoj španjolskoj svakodnevici pomoglo utjelovljenju zloglasnog ćelavog ubojice. O suradnji s redateljem Danielom Monzónom glumac tako navodi da mu je bila velika čast surađivati s njime, posebice u jednom takvom projektu što odražava jednu mračnu, underground, ali postojeću sliku Španjolske, a za tu se ulogu pripremao svojim životom i sudjelovanjem u zajednici. Pritom naglašava kako ga stravično živciraju redatelji i scenaristi s pristupom da imaju ulogu napisanu baš za njega, što u pravilu odbija, jer ne vjeruje u plošnost i predvidljivost karaktera. Štoviše, za svaki od njih duboko u sebi, kako kaže, pokušava pronaći sličnosti i razlike u odnosu na njega samoga. No s uzlaznom putanjom u svojoj karijeri pokazuje interes prema ulogama koje odražavaju upravo socijalne aspekte i tumore suvremene Španjolske. Socijalna kinematografija Španjolske, kao jedan od aktualnih pravaca, prema njegovom mišljenju suvremene probleme čini vidljivima, što je posebno važno u današnjoj kulturi instantne komunikacije gdje se vijest pojavi, a zatim brzo nestane i padne u zaborav. Film, prema njegovim riječima, daje vrijeme i prostor za obradu i analizu socijalnih tema. Takav je stav urodio slojevitom i trodimenzionalnom ulogom Malamadrea u Ćeliji 211 gdje je pored njega u glavnoj ženskoj ulozi nastupila lijepa glumica Marta Etura, jedna od najvećih nada španjolskoga glumišta. Iz njezine je sjene tako izašao nakon što su ga publika i kritika prepoznale kao vrhunskog glumca; svojevrsnog španjolskog Roberta De Nira. Na dodjeli nagrade Goya gdje su oboje nagrađeni za najbolju mušku i žensku ulogu, par je tijekom primitka nagrade u govoru zahvalio jedno drugome na ljubavi i potpori. Javier Bardem, kao Tosarov dugogodišnji prijatelj, pritom se hihotao jer su napokon izišli u javnost sa svojom vezom koju su dotad skrivali. Harmoničan i nevjerojatno trezven par koji je španjolske paparaze frustrirao svojom 63


Cine en Cine neskandaloznošću, jednako se tiho i nerazjašnjeno razišao u ljeto 2012. Zajedno su se prvi puta našli pred kamerama 2002. godine u trileru Trece campanadas, a 2011. uslijedit će vrhunski psihološki pandan koji koketira sa žanrom horora gdje se ne nalaze u tako prisnom odnosu i okruženju... Barem ne svjesno. Odnos fotografskih voajerističkih uhoda i slavnih osoba u Španjolskoj nije još uvijek poprimio radikalne razmjere poput onih u Americi (ili Italiji pa da se zbog toga gubi glava), no Tosaru slava nije udarila u glavu pa stoga i ne vidi potrebu za prostituiranjem svoje prilično normalne privatnosti. Ipak, smeta ga pomisao na današnje sveprisutne i neizbježne mehanizme i alate voajerizma, pa kaže kako danas televizija nije jedini i glavni prozor u tuđe živote, nego i sam Internet promiče ideju da svatko može saznati sve o svačijoj privatnosti na danas jezivo lagan i „prirodan“ način, a ako se ljudima ne da pristup u život, onda je to, tvrdi on redovito, osjećaj kao da trpiš nečiju agresiju. Jednom se prilikom tako netko lažno predstavio kao Luis Tosar na sve popularnijem Twitteru, a osobi su počeli odgovarati sami njegovi prijatelji misleći da je to on, pa je osobno morao istaknuti da se ne radi o njemu. Upravo iz tog razloga nema niti namjerava otvoriti svoj korisnički profil na Twitteru ili Facebooku. Tosar je i u mladenačkim danima, kao što to i danas redovito čini, naglašavao kako ga činjenica da je postao javna persona uvelike uznemiruje i smeta jer po završetku snimanja i gašenja kamere želi biti privatna osoba. Zanimljivo je kako je upravo napad na privatnost jedna od okosnica filma koji ga je zacementirao kao legendu na španjolskoj filmskoj sceni – Mientras Duermes, redatelja Jaumea Balagueróa. Između drugog i četvrtog nastavka sada već serijala [REC] (redatelj trećeg bio je Paco Plaza), Jaume Balageró po prvi je puta u svojoj redateljskoj karijeri

64


napravio autorsko-poetički pomak, eksperimentirajući sa trilerom, žanru bliskom omiljenom mu hororu, a za glavne protagoniste angažirao je tada još uvijek par – Tosara i Eturu. Podvornik César, kojeg igra Tosar, naizgled je simpatičan dobri duh stanara secesijske zgrade u Barceloni. No zapravo je kronični melankolik i mizantrop koji vjeruje kako bi mu nezadovoljstvo mogla odagnati tuđa nesreća, zbog čega mu je glavna žrtva vječno ozarena Clara. Podvlačeći joj se svake večeri pod postelju, César ostvaruje svoj dijabolični plan, dok Clara ni ne naslućuje što se događa dok spava. Redatelj i glumac suradnju su započeli tek nekoliko tjedana prije snimanja filma, a neobičan je bio i način konačnog dogovaranja. Naime, Tosar i Balagueró neposredno prije snimanja pošli su zajedno na koncert grupe KISS, maskiravši se u same članove benda ne bi li tako izbjegli nepotrebnu pažnju koje se obojica užasavaju. I sam odnos prema glazbi ima svoju profesionalnu težinu u životu Luisa Tosara, pa tako dok ne glumi, što je danas sve rjeđe, svoje vrijeme ispunjava kao pjevač i gitarist rock grupe The Ellas, noseći tako sa svojim muškim kolegama u bendu, žensko ime i pjevajući nerijetko o ženskim temama iz ženske perspektive. U ožujku 2011. bend je tako debitirao sa svojim prvim studijskim albumom nazvanom prema sebi. Naposljetku, ovaj španjolski filmski kameleon spreman utjeloviti spektar individualaca devijantno-kriminalnog ponašanja koji odražavaju rak španjolskog društva, svojim izražajnim crtama lica stavlja konačan potpis na svoje uloge koje postaju ikoničke. One već petnaestak godina stavljaju na sebe masku lica koje ne stari i doista se čini kao da je Tosar princ tame, barem kada govorimo o izgledu, ne mijenjajući se previše kroz godine. Ostavši bez kose i osijedivši s 26 godina, Tosar posljednjih petnaest godina djeluje zatočeno u vremenu, ali ne i metodologiji rada. Naprotiv, svakim novim filmskim projektom pomiče granice uvjerljivosti, ali i zazornosti te postaje tek pitanje vremena kada će ih pomaknuti i u Hollywoodu. Na sreću, kaže da trenutačno ne pretendira na projekte koji bi izlazili iz rodne mu i voljene Španjolske.

65


Play it Again, Sam

Chicken Run vs The Great Escape Najbolji i najsmješniji film na temu zarobljenika.

piše: Sead Vegara

Bez ikakve greške možemo reći da posljednjih godina, a i puno više, Hollywoodu manjka ideja. Gotovo u svakom pogledu. Rijetki su oni filmovi zasnovani na novom, originalnom scenariju. Sve se svodi na puko prepričavanje starih priča, dotjerivanje otrcanih klišea, snimanje nastavaka (sequela, prequela), a toliko dobrih priča i ideja leži negdje u morima napisanih knjiga, koje samo stoje i čekaju. Kako se najstariji holivudski trik sastoji u tome da staroj priči daš novo ruho, što u većini slučajeva, tj. filmova, završi katastrofalno, čast pojedincima (rediteljima) naravno, kroz rubriku PLAY IT AGAIN, SAM predstaviljamo neke od (naj)boljih holivudskih filmova uporedo sa njihovim (ne)klasičnim remakeom.

Prije svega:

The Great Escape r. John Sturges, gl. Steve McQueen, Richard Attenborough, James Garner, James Coburn, Charles Bronson, 1963. “Ratni filmovi u biti opisuju borbu između dvije ili više zaraćenih strana, dok filmovi o ratnim zarobljenicima podrazumijevaju nadmoć i (kompletno) osvajanje jedne od strane drugog, sve osim onog posljednjeg... osim duše zatvorenika.” (Žanrovi američkog filma – S. M. Kaminski) 66

R

editelj John Sturges je tri godine nakon western klasika Sedam veličanstvenih snimio Veliki bijeg. Film predstavlja ‘’celuloidnu adaptaciju’’ knjige Paula Brckhilla i smatra se jednim od najboljih ratnih filmova na temu zarobljenika. Današnja kino publika možda i ne bi toliko uživala u jednom ovakvom, s pravom možemo


reći, ratnom akcionom epu jer se radnja odvija suviše sporo. To dozvoljava odličnu karakterizaciju i razvijanje likova i doprinosi atmosferi filma. Tri četvrtine filma, koji traje skoro tri sata, se odvijaju u kampu. Upravo je taj dio i najzanimljiviji jer su do u detalje opisane sve operacije koje su zarobljenici poduzeli da pobjegnu: odlaganje zemlje iz prokopanih tunela (u filmu tri, a u knjizi četiri tunela), prikupljanje potrebnih stvari i informacija za izradu lažnih pasoša, ucjena stražara, izrada civilne odjeće za bjegstvo. Potrebni, ali neuzbudljivi detalji koji bi u današnje vrijeme bili izbačeni i minimalizirani na uštrb akcionih scena, pucnjave i ekspolozija. Mada bi se to mogao smatrati i jednim od nedostataka filma jer uopšte nije prikazana prava strana ratnog zarobljeničkog kampa: glad, iznemoglost, hladnoća i neprilagodljivost življenja u takvim uslovima. (Jasno je da su vojnički zarobljenički kampovi ipak bili, ako bih mogao da se poslužim tom riječju, ugodniji u odnosu na prave koncentracione logore.) Ostatak filma pratimo 76 zarobljenika koji su uspjeli pobjeći. Nema sumnje da je ovo pravi ‘’macho’’ film jer za vrijeme cijelog trajanja filma skoro da se i ne pojavi niti jedan ženski lik, pa čak i u drugom planu.

Nacisti razljućeni stalnim bježanjem zarobljenih Saveznika odluče da ‘’sva trula jaja stave u jednu košaru’’, tj. da sve profesionalne bjegunce prisile na boravak u specijalno napravljenom kampu Stalag Luft III iz kojega je, po njihovom mišljenju, nemoguće pobjeći. Neustrašivi i dužnosti odani vojnici po samom dolasku u kamp ne gube vrijeme nego pod vodstvom zapovjednika, kojeg igra Richard Attenborough, počinju sa radom na kopanju tri tunela koja će ih odvesti s one strane žice. Svaki od zarobljenika ima posebnu vještinu koja je od

.http://www.toutlecine com

Većina likova u filmu su izmišljeni i ‘ukomponovani’ na osnovu stvarnih ličnosti koje su opisane u knjizi. Sturges je okupio fantastičnu glumačku ekipu, sve same legende

Hollywooda: Steve McQueen, James Coburn, Charles Bronson (sva trojica glumila u Sturgesovom The Magnificent Seven), James Garner, od kojih je i Richard Attenborough, kasnije režiser veoma hvaljenog, također ratnog filma A Bridge too Far (“Nedostižni most” 1977.).

67


Play it Again, Sam

68

Scena koju ćete definivno pamtiti jeste McQueenov bijeg na motoru u zadnjem dijelu filma. Ono što krasi ovaj film i daje mu jednu posebnu notu jeste muzika koju je komponovao Elmer Bernstein. Reditelj John Sturges je odradio brilijantan posao ispunivši film napetošću, crnim humorom, sarkazmom i posve dobrom akcijom.

http://www.movies.film-cine.com

ključnog značaja za uspijeh: Bronsonov lik je klaustrofobičar i kopač tunela (nezaboravna je scena u filmu kada Bronsona uhvati panika pri bijegu kroz tunel), Garner je ‘’nabavljač’’, Coburn ‘’proizvođač’’, a najupečatljiviji od svih njih je McQueen kao ‘’The Cooler King’’ čiji lik veći dio filma provede u samici zbog mnogobrojnih samostalnih pokušaja bijega. U jednom je uspio i ‘’vratio se’’ i donio informacije potrebne za veliki bijeg.


http://www.subom.net

Chicken Run r. Nick Park & Peter Lord, gl. Mel Gibson, Julia Sawalha, Jane Horrocks, Miranda Richardson, 2000.

I

majući u vidu da su ratne filmove o zarobljenicima, gotovo uvijek britancima, radili američki reditelji, britanski animacijski studio Aardman Animations je uz pomoć američkog DreamWorksa napravio animirani film u kojem su odali počast najboljem u žanru Velikom bijegu. Pobuna u kokošinjcu se može smatrati nekom vrstom komične prerade filma Johna Sturgesa. Ali također sadrži i reference na druge filmove o ratnim zarobljenicima: na kokošinjcu je napisan broj 17 (Stalag 17 Billyja Wildera), Gibsonov lik se vrati i pomogne pri spašavanju ostalih kokoši baš kao i Stallone koji je u filmu Johna Hustona Victory (Bijeg u pobijedu) igrao Amerikanca među Britancima. 69


Play it Again, Sam

Ovaj neklasični remake ima više prednosti nego mana. Rađen je tzv. claymationom, animacijom glinenih lutaka. ‘’Nešto između svijeta crtića i stvarnog svijeta s akcijom uživo. Radi se o trodimenzionalnom, realnom svijetu sa stvarnom strukturom. Likovi su izrađeni od modernog plastelina uz latex pjenu, silikon, smolu i metalni kostur pa mogu mijenjati oblik; mogu se savijati. Ako je neko udaren u lice, ono se ponaša poput komada tijesta, kao u crtiću. Ali to nije samo igra s lutkama; zahtjeva planiranje sve do najmanjih detalja’’, riječi su Nicka Parka, jednog od reditelja. Drugi je Peter Lord, suvlasnik Aardman Animationsa. Vlasnici su četiri Akademijina priznanja od kojih su tri za kratke i jedan za dugometražni animirani film o Wallaceu i Gromitu The Curse of the Were-Rabbit. Film ima veliku akcijsku scenu (pijetao Rocky – Gibson spašava Ginger – Sawalhu iz mašine za pravljenje pilećih pita), veliku plesnu scenu, veliku ljubavnu scenu (Ginger i Rocky su sami na vrhu kokošinjca obasjani mjesečinom) i veliko finale (bijeg iz kokošinjca). Scenario (Karey Kirkpatrick) i sama priča (Peter Lord i Nick Park) su genijalni. Dijalozi vickasti i duhoviti. „Dolazim iz zemlje slobodnih i domovine hrabrih. Iz Škotske?“ Likovi su portretirani sa velikom pažnjom i karakterisani na najbolji mogući način. Prikazuju gospođu Tweedy (Miranda Richardson) kao nemilosrdnu i novcem zaluđenu vlasnicu farme, gospodina Tweedyja (Tony Haygarth) kao priglupog farmera, dvojicu lukavih pacova (Timothy Spall i Phil Daniels) ‘’nabavljača’’ koji će nabaviti sve samo da se domognu jaja, i naravno kokoške od kojih svaka ima svoje 70

mane i vrline. Ginger je rođeni vođa, Mac (Lynn Ferguson) mozak i duša svakog pokušanog plana, lokalni pijetao Fawler (Benjamin Whitrow) je maskota RAF-a (britanskih vazduhoplovnih snaga) koji će i neznajući naći rješenje za ultimativno bjegstvo, a Rocky pijetao za kojeg ćete na trenutak posumnjati da će ih sve ostaviti na cjedilu. Muzika (Harry Gregson-Williams i John Powell) je rađena u maniru teme Elmera Bernsteina iz Velikog bijega, a mogu se uočiti i skriveni momenti preuzeti iz Lucasovih originalnih Star Warsa (Rocky izusti istu onu rečenicu koju je progovorio i Wedge Antilles kada je vidio Zvijezdu smrti: ‘’Look at the size of that thing’’) ili trenutak kada Ginger uzima kapu ispod spuštajućih vrata (Spielbergov Indiana Jones and the Temple of Doom). Farma kokoši je prikazana kao njemački logor za ratne zarobljenike, gdje kokoške pod vodstvom Ginger na sve moguće podzemne (Ginger sa kašikom u ruci na točkićima klizi po šini u prokopanom tunelu, kao Bronson u Velikom bijegu) i nadzemne planove bijega koji se uvijek svode na to da Ginger završi u ’ćeliji za ispaštanje grijeha’ odbijajući lopticu o zid, baš kao i McQueen u Velikom bijegu. Samim čudom stiže pomoć u vidu ’letećeg’ pijetla Rockya koji im daje brzinski kurs ’letenja’ jer vlasnici namjeravaju farmu pretvoriti u fabriku pilećih pita.


Chicken Run obiluje humorom prihvatljivim i djeci i odraslima, odlično kreirane likove i priču, što se ne vidi baš često u velikim holivudskim filmovima. Ali kao i za sve, i za to postoji valjan razlog. To je britanski film urađen holivudskim novcem.

71


Special

S DRUGE STRANE KAMERE

Glumci kao režiseri II DEO

Ben Aflek je jedan od poslednjih u nizu koji se okušao u ulozi režisera, jedan od proslavljenih profesionalaca iz filmske industrije koji su stekli slvu ispred kamere, ali su onda ipak seli u režisersku stolicu. I to su uradili prilično dobar posao. Na ovogodišnjoj dodeli Oskara upravo je film “Argo” Ben Afleka bio taj koji je dobio zlatnu statuu, a ne Tarantinov ili Spilbergov film.

Zaplet ovog filma dovoljan je da osvoji centar gledalačke pažnje, pogotovo ako se ima u vidu da je reč o istinitom događaju. Građani Irana tražili su da se Pahlavi vrati u zemlju da bi mu se tamo sudilo. Iz protesta prema američkoj politici iranski pobunjenici okupirali su američku ambasadu i oteli zaposlene kao taoce, sem šestoro odbeglih koji su pronašli zaštitu u kanadskoj ambasadi pa su se našli na lokanoj poternici teheranskog prekog suda, van internacionalne medijske zaštite. Da bi rešila ovu situaciju, CIA šalje agenta da svoje sugrađane tajno izbavi iz Irana. Jedini plan koji im pada na pamet je da pokrenu lažno filmsko snimanje pa da ova grupa činovnika ambasade preuzme identitet ekipe jednog prosečnog naučno-fantastičnog filma. Na kraju, taj lažni akcioni film, postaće sredstvo istinske špijunske akcije sa hepiendom. Film drži pažnju i bitno se razlikuje od CIA 72

http://www.toutlecine.com

piše: Ivana Tomić

“Argo” Bena Afleka

filmova slične tematike. Nema sumnje da je politika opet umešala prste u ovogodišnju dodelu Oskara, ali Ben Aflek jeste zaslužio ovakvu vrstu priznanja jer se pokazao kao izvanredan reditelj (“Gone baby gone”, “The Town” i sad “Argo”). Moglo bi se reći da je njegov rediteljski talenat bolji od glumačkog, posebno ako uzmemo u obzir ljubavne komedije u kojima je nažalost učestvovao.


http://www.theerraticmuse.blogspot.com

“Hamlet” Keneta Brane Često se vrlo nepravedno zaboravlja ime ovog sjajnog glumca i režisera, a koliko je bitan njegov rad u sedmoj umetnosti govori i činjenica da je zbog svojih dramskih zasluga odlikovan je za viteza. Do sada je snimljeno šezdeset filmskih verzija ovog Šekspirovog dela – pa šta je onda posebno kod verzije koju je režirao Kenet Brana? Zamišljen je kao konačna verzija “Hamleta”, verzija pred kojom će se pokloniti svi prošli i budući umetnici, verzija koja će biti najveća, najskuplja, najimpresivnija, itd. Priznaćete da je film sebi zadao prilično visoke ciljeve. Na pojedinim mestima, ovaj film nas zaseni svojom veličinom, ali mnogi su mu kritičari zbog njegovog neuspeha dopunili naziv sa”The Titanic Hamlet”. Njegova verzija “Hamleta” je dugačka, ali nije spora, duboka, ali ne komplikovana, a sve je to praćeno sjajnom glumom samog Brane, koji je smestio danskog plemića u širi kontekst kraljevske politike. To je prva nekraćena verzija ovog Šekspirovog dela, a sa svojih 238 minuta trajanja upisan je u istoriju filma kao drugi najduži film holivudske produkcije (minutu je kraći od “Kleopatre”).

73


Special

“Hrabro srce“ Mel Gibsona

http://www.cambodianchildrensfund-uk.blogspot.com

Ovo je drugi rediteljski rad Mel Gibsona (posle ovoga usledili su kontraverzna „Pasija“ i „Apokalipto“). Godine kada se pojavio, ovaj film je privukao veliku pažnju: nominovan je za deset Oskara, a dobio ih je pet: za najbolji film, režiju, fotografiju, masku i montažu zvućnih efekata. Nagrađen je i Zlatnim globusom za najbolju režiju. Mogli bismo reći da je ovaj film obeležio Gibsonovu karijeru i uspeo je da razbije predrasude kritičara koji su ga doživljavali kao puku akcionu zvezdu koja zavisi od nadahnuća drugih. Veštom kontrolom epske priče snimio je film koji će vas zabaviti u moru spektakularnih scena borbe.

74


http://www.mubi.com

Klint Istvud kao posebna kategorija

Danima samsam pokušavala da da se odlučim o kom filmu nisammogla moglasa sa Danima pokušavala se odlučim o kom filmuKlinta KlintaIstvuda Istvudaću ću pisati pisati i nisam se odlučim. Svuda je briljirao i svaki mimi je je nana svoj melodramskoj se odlučim. Svuda je briljirao i svaki svojnačin načindrag. drag.Bilo Biloda da se se radi radi o melodramskoj ljubavnoj pričipriči ili ratnom dešavanju, Klint sese uu svakom odličnosnašao snašao ljubavnoj ili ratnom dešavanju, Klint svakomsvom svomrežiranom režiranom filmu odlično u ulozi reditelja. Bilo bi prava šteta da je prestao da snima filmove onda kada bi se to od njegai i u ulozi reditelja. Bilo bi prava šteta da je prestao da snima filmove onda kada se to od njega očekivalo. Da se iz sveta filma, bila bibi totoprava je izjavio izjavioda daće će očekivalo. Dapovukao se povukao iz sveta filma, bila pravašteta. šteta.Jednom Jednom prilikom prilikom je snimati filmove dokdok je živ i kao primer je je naveo de Oliveiru Oliveirukoji koji snimati filmove je živ i kao primer naveoportugalskog portugalskogreditelja reditelja Manoela Manoela de ima ima 102 102 godine, a još uvek režira i najstariji jeje aktivni Podsetićuvas vas godine, a još uvek režira i najstariji aktivnifilmski filmskireditelj rediteljna na svetu. Podsetiću samo na neke naslove filmova koje je režirao: „Mostovi odmilion milion samo na neke naslove filmova koje je režirao: „Mostoviokruga okrugaMedison“, Medison“, „Devojka „Devojka od dolara“, „Mistična reka“, „Ponoć u vrtu dobra i zla“, „Pisma sa Ivo Džime“, „Gran Torino“, takouu dolara“, „Mistična reka“, „Ponoć u vrtu dobra i zla“, „Pisma sa Ivo Džime“, Torino“, iitako nedogled. U njegovoj pozamašnoj biografiji nalazi koje je jerežirao. režirao. nedogled. U njegovoj pozamašnoj biografiji nalazisesečak čaktrideset tridesetiipet pet filmova filmova koje 75


Recenzija

Kultura cveta Profesor likovne umetnosti, reditelj, kritičar i roker Branko Radaković do sada je snimio oko trideset video radova. Ovaj čovek je multimedijalni autor kome je filmska/video umetnost najznačajnija. Većinom su u pitanju kratki, ali među njima postoje i dugometražni i srednjemetražni filmovi. U umetnosti ne trpi kompromise, a svojim učenicima savetuje da uvek cene kvalitet. Prošle godine Radakovićev kratki eksperimentalni film „Pozdrav video kasetama“ nominovan je za nagradu Art on Video na brazilskom festivalu Art Deco de Cinema. Novi film Branka Radakovića „Kultura cveta“ zapravo je dokumentarni video rad koji se uglavom sastoji od intervjua. Sniman u formatu 4:3, sa estetikom alternative osamdesetih, uz mnoštvo trash video efekata sa početka devedesetih. Estetski, ovo je prava alternativa - loš zvuk, preterano poigravanje sa vizuelnim ’maskama’ i domaća deep underground rock scena kao glavni saundtrek. Ključni momenat su sagovornici. Ovih ljudi je mnogo, oni nisu potpisani i gledalac o njima ne zna ništa - osim onoga što su rekli u kameru na zadatu temu. Ovaj film se bavi kulturom. Postavljaju se pitanja da li ona postoji i u kakvom je trenutno stanju. Ovim dolazimo i do glavnog problema - ko su uopšte ovi ljudi i zašto bismo njih o tome pitali? Da li ovakva tema zaslužuje neka zvučnija imena? Naravno, odmah shvatamo da je ideja da se reflektuje puls naroda, da se okupe mišljenja svih onih koje inače nemamo priliku da čujemo.

piše:Jovan Vladimir Borka

Same lokacije reflektuju zadati stil i prirodno okruženje ovako odabranih sagovornika: škola, letnjikovac, ulica, fotelja kraj prozora, soba, itd. Osnovna ideja filma i načina na koji je snimljen i jeste upravo ta skrivena kultura, zatim razočarani potencijalni konzumenti meinstrim sadržaja, naše komšije, nastavnici, lokalni književnici koji nisu objavljeni, setni filmski oldtajmeri, i dr. Kao i sve u našem društvu, i film „Kultura cveta“ u jednom segmentu govori o politici. Treba da se zapitamo: Zašto je u filmu o kulturi politika neizbežna? Da li je politika naša kultura? Zamerke idu na račun nedostatka rediteljske dinamike - film od jednog do drugog sagovornika ide vrlo monotono, uz manjak tematskog poentiranja na samom kraju. Da li je to poenta? Šta film želi da nam kaže? Da li kultura na kraju neće poentirati? Ili treba da poslušamo sagovornike filma „Kultura cveta“, zaštitimo se od loših kulturnih uticaja i počnemo da stvaramo? 76


Recenzija

DOKUMENTARAC O KUBRICKU Velika većina ljudi smatra da je Stanley Kubrick ako ne najbolji, onda definitivno jedan od boljih filmskih profesionalaca svih vremena, što je naravno savim opravdano kada se osvrnemo i setimo ispod kakvih je sve maestralnih naslova njegovo ime potpisano. Ono što je mene oduvek teretilo jeste sama činjenica da iako glorifikuju, velika većina ljudi jednostavno ne shvata njegova ostvarenja i uspeva da vidi svega 15% onoga što genijalni reditelj želi da nam pokaže.

piše:Goran Mirković kakavfilm.com

Dokumentarni Film “Room 237” upravo se bavi ovim problemom. Reditelj Rodney Ascher okuplja grupu filmskih teoretičara, eksperata i opsesivnih fanova, i u nizu različitih intervjua pokušava da pruži neki vid autopsije Kubrikovog klasika “The Shining“ i prikaže nam sve skrivene poruke, elaborira aluzije i brojne teško primetne sibmolizme koji se nalaze u ovom ostvarenju. Proglašen kao kompletnim promašaje od strane Rodžera Eberta, Varajetija i samog Stivena Kinga (Stephen King), na čijoj je knjizi ovaj film prilično slobodno baziran, “The Shining” je ipak uspeo pored svih ovih 78


negativnih stavova da ostane zapamćen i uđe u sve filmske lektire. Opšte je poznato da je Kubrik voleo da se igra sa publikom i da je svako njegovo ostvarenje koncipirano kao lavirint. U svakom kadru nalaze se određeni dokazi, a kada se malo bolje upoznamo sa samim manirima autora, vidimo da ipak apsolutno ništa niti u jednom njegovom filmu nije čista slučajnost. Kubrikovi filmovi nisu namenjeni klasičnoj publici, već filmskim detektivima. Jačina Ašerovog dokumentarnog filma upravo leži u njegovoj prezentaciji i odluci da ne prilazi pristrastno nijednoj od ovih teorija ma koliko god neke delovale smisleno, a neke ne. Film jednostavno samo iznosi mišljenja, teorije i bizarne paranoje i pokušava putem odlične montaže i grafikona vizualno da podrži i bliže nam približi reči ovih zaljubljenika u film. Mi o svakom od ovih nazovi “eksperata” dobijamo zaista minimum informacija, i to jedino onda kada su oni sami spremni da sa nama podele. Smatram da je ovo odličan potez reditelja jer uopšte nije cilj da se bavimo relevatnosti ovih komentara, već onim što oni predstavlju. Samo slušajući razne teorije i priče ljudi koji tvrde da su preko nekoliko desetina (određeni i preko stotinu) puta pogledali neki filma i napred i nazad, i segment po segment, govori upravo o tome koliko je Kjukbrik odlično obavio svoj posao. Pošto jedino od koga možemo čuti koji su zapravo skriveni simboli i šta tačno znače jeste od samog autora dela, gledajući ovaj dokumentarni film stičemo pravi utisak koliko zapravo neki film može da bude moćan alat i koliki mu je kapacitet da hipnotiše i utiče na psihu svoje publike. Ono što je zaista važno u vezi ovog dokumentarnog filma jeste to što ukazuje da svako od nas, na osnovu naših iskustava, može u određenom subjektu da vidi nešto novo, nešto drugačije, nešto što niko pre nas nije uspeo da vidi. Svaka percepcija daje posebnu dimenziju. Jedna od najvećih vrelina filma upravo leži u razničitim interpretacijama i doživljajima koji se mogu izvući iz njega. Kao i uvek, veliko hvala Kjubriku na fantastičnim zagonetkama, fantastičan dokumentarni film, topla preporuka za sve filmske detektive. 79


Ljudožder Vegetarijanac

Recenzija

H

piše: Radmila Djurica

rvatski film „Ljudožder vegetarijanac“  Branka Šmita, nagrađen FIPRESCI nagradom na ovogodišnjem FESTu, jeste drugi deo Šmitove trilogije o patologiji u hrvatskom društvu a tiče se i nas jer govori o kriminalnim ativnostima i korupciji u zdravstvu. Film je neprijatan i provokativan, moglo bi se reći katarzičan za hrvatsku javnost, baš kao i knjiga Ive Balenovića po kojoj je rađen. Iako mučan zbog nekih eksplicitnih scena, postoji taj suptilan humor koji omogućava lako gledanje bez obzira na brutalne i šokatne scene, tako da paradoks u naslovu filma nije slučajan. U pitanju je portret pojedinca vrednog prezira, kao komentar na sadašnjost tranzicijskog lažnog humanizma i izvrnutog pojma Hipokratove zakletve moralno bolesnog društva i tranzicijskog društvenog  šljama. 

Zašto bas ginekolog? Tu smo najtanji: tu leži novi život! Neko je dao zakletvu da će služiti humanosti i zdravlju, a da opet na takav način manipuliše i da se kocka sa životima. Ginekolog u filmu Branka Šmita skriveni je mizoginista, ženomrzac koji radi prekide trudnoće bez odobrenja majke, krivotvori dijagnoze, uništava zdrave plodove. 80

Teško je poverovati u to. To nismo mi, reći ćemo, mi smo humani!  Možda smo bili humani u onom siromašnom socijalističkom društvu, al sad više nismo! Ili ni tada nismo bili humani! Dakle u pitanju je doktor Danko, korumpirani i hladni vegetarijanac  koji  strašno vodi računa o svom telu, o zdravom životu, a iznutra je potpuno opusteo, bez morala, bez duhovne


etike: njemu je spoljašnost najbitnija a ljudski život nebitan. Bitanga i pravi zlikovac u dečačkom liku nesuđenog bubnjara i nemarnog ženskaroša. Knjiga Ive Balenovića je pisana po istinitim događajima od pre nekoliko godina, pisac je ginekolog po obrazovanju koji je odustao od poziva lekara u cilju obelodanjivanja istinitih događaja i očigledne korupcije na jednoj zagrebačkoj klinici. A po rečima reditelja Branka Šmita  glavni junak filma predstavlja prototip današnjeg čoveka, u društvu u kojem je sve svedeno na materijalno, bez imalo duhovnosti. Šmit trenutno radi na novom filmu, završnom delu trilogije (dakle bile su Metastaze dobitnik Eritrocita na FESTu 2010  i sada Ljudožder vegetarijanac), dok će treći deo biti film o

nemogućoj ljubavi. Pisac po čijim romanima su rađeni ovi filmovi  je bivši ginekolog, koji je završio novi roman o korupciji u hrvatskim medijima, roman koji će ovog puta ekranizovati Filip Šovagović. „Ljudožder vegetarijanac“  je u Puli osvojio pet Zlatnih arena, zatim i tri međunarodne filmske nagrade. Film je jako dobro prihvaćen u insostranstvu. Na festivalu u Briselu jedan čovek je rekao: „Čujte nisam siguran da toga nema i kod nas.“ U Ljubljani je bilo komentara o hrabrosti Šmita da snimi takav film jer se u Sloveniji niko ne usuđuje da takne zdravstvo, a dok je u Moskvi jedan od vodećih ruskih kritičara napisao: „Zašto mi Rusi nemamo takav film kada je kod nas situacija 100 puta gora“. Dakle tema je zajednička i tiče se svih nas.

81


piše: Radmila Djurica

Recenzija

82


To Rome With Love Jedna od najvažnijih stvari u filmu  „Rimu s ljubavlju“ je ležerno uklapanje prihvatljivog i nadrealnog, kao i besramno uživanje u luckastom. Zaplet koji se secka bez posebnog reda, poštuje različite teme, namere i vreme: I naravno mnogo likova, što je karakteristično za Allena. Antonio i Mili npr vode bračnu dramu koju prekida prostitutka  (Penelope Kruz), ali tu su i drugi likovi koji se kao niti protežu u realnom vremenu od nekoliko nedelja i meseci u Rimu. Različiti likovi retko se ukrštaju, i čine antologiju varijacije na multi-režiserski filmski omnibus, kao obeležije italijanske kinematografije iz pedesetih i šezdesetih. Toliko toga se odvija u Rimu, u njegovim kafeima i na ulicama, i  može se ispričati milion takvih priča. Rim je srećan grad: grad ponosnih Rimljana i grad opčinjenih turista.

A tu je i prostor za velikog i opet besprekornog Roberta Benignija. Ali gospodin Benigni je nadaren klovn, prilično simpatičan, kao što je i običan: srednja klasa Rima utonula je proizvoljno u tajne medijskih ličnosti, proganjanje paparaca «La Dolce Vita», svojevrsno izrugivanje paparaco sistemu i medijskom cirkusu senzacionalizma. Da Allenove avanture su bezbrižne, nadrealne bajke, rif na teme površne do apsurdnosti, a opet uzvišene na određenom nivou, kao npr u priči o Đankarlu «Celebriti» (Fabio Armiliato svetski poznati operski tenor u stvarnom životu).  Film je moglo bi se reći, površan kao mleko na vrhu kapućina, ali u potpunosti neodvojiv, sa užitakom konzumiran na nekom od predivnih rimskih trgova. Scene izgledaju nasumično izgrađene, a dijalog često zvuči neuigran. Sve to  u samo tako njegovom stilu: pritužbe bi bile suvišne, a možda i neminovane, baš kao i psihoanaliza koju Woody Allen toliko voli.

Bez obzira na tradiciju Woody Allena ništa zaista ne odgovara njegovom obožavanju Ingmara Bergmana, italijanskih filmova raznih vrsta - stripa i tragičnih priča, kiča i klasike – njegovi filmovi prosto hrane maštu gledaoca na očigledan i implicitni način, a u ovom slučaju prikazujući Rim po najbožanstvenijem mogućem sunčanom danu. Njegov prilično generički naziv filma evocira na  Dekamerona, i iskazuje Allenovu ljubav za šaroliku italijansku kulturu. Soundtrack uključuje čuvene operske arije i spretno ih uklapa u duhovitu priču o običnom čoveku koji odlično peva operske arije ali samo pod tušem. Kao i stari stil romantične balade, vrsta sira, sintetičkog popa da, kao i kod televizijskih serija, potrebno je napraviti čudo i povesti računa o ugledu Italije, uz naravno prisustvo besprekorne estetske presude na Woody Allenovski način. 83


Recenzija

The Master P

na pitanje da li reditelj upravo tim trikovima pokušava da nam da do znanja u kakvom se mentalnom stanju naš protagonista nalazi?

Banalno gledano, “The Master” donosi priču o duhovno praznoj, konstatno pijanoj lutalici Frediju Kvilu, čoveku bez svrhe i motiva u životu, koji pronalazi utočište u društvu “Uzroka” (The Cause), vrlo specifične religijske grupacije predvođene od strane harizmatičnog naučnika, doktora i pisca Lankastera Doda. Naravno, ovakav opis ni najmanje ne čini uslugu novom Andersonovom projektu, niti uspeva da nagovesti na čemu je primarni fokus.

Iako najavljivan kao film okrenut kritikovanju sajentologije, imam potrebu da naznačim da to nije glavna tema ovog ostvarenja, već predstavlja samo podzaplet. Gledaoci će sa sajentologijom biti tek povezani kada protekne skoro pa dve trećine filma, ali će se do tada drama toliko intezivno razviti da će u potpunosti iznenaditi priključak još jednog kritički žestokog sloja. Primarni fokus priče je upravo na odnosu dva potpuno različita lika koji lepo maskirano razmenjuju jedan sa drugim svoje “proizvode” za koje na kraju ispada da su oba podjednako “otrovna” i “štetna po zdravlje konzumenta“. Naravno, Anderson je ovo toliko genijalno i suptilno spakovao, odnosno sakrio ispod mnogobrojnih intrigantnih slojeva koji prave diverziju i skidaju fokus sa esencije i glavne poruke filma.

ol Tomas Anderson je autor čiji filmovi uglavnom ne apeluju na širu publiku. Anderson spada u šačicu onih mejnstrim reditelja čija dela ne vijaju ogromni komercijalni uspeh, već nastoje da ponude nešto drugačije, nešto posebno, nešto što ne spada u obruč glupe i besmislene zabave.

Anderson ovde odbacuje sve okove klasičnog izlaganja narativa. Vođen krivljenjem svesti naših subjekata, “The Master” radnju više razvija kroz mentalna putovanja na koja glavni duo kreće od momenta njihovog prvog susreta, pa do trenutka kada se zapravo upoznaju jedan sa drugim, nego što to radi u trandicionalnom smislu elaboriranja priče. piše:Goran Mirković kakavfilm.com

Čitava radnja je ispričana iz Fredijeve perspektive, tako da mnoštvo toga što se odvija će prilično biti subjektivno predstavljeno i veliki broj pitanja će nam na kraju ostati bez nekog konkretnog odgovora, baš kao i samom Frediju. Čitava ta misterija forme i scene koje iznenada pesecaju priču su na granici sna i stvarnosti, što opet vraća 84

“The Master” nema junake i negativce, on jednostavno oslikava ljude u nameri da svoj “otrov” i “smeće” zavale na lepo izreklamiran način, u stilu vas ubede da vam čine uslugu, umesto da za cilj imaju da se okoriste o vas. I pored apsolutno genijalnog scenarija, najveće bogatsvo filma “The Master” ipak leži u njegovom kastingu. Philip Seymour Hoffman, čovek koji često sarađuje sa Andersonom, je još jednom pružio izuzetno snažan performans. Najveće iznenađenje je definitivno kvalitet nastupa koji je pružio


Joaquin Phoenix. Znao sam da je Finiks izuzetno sposoban glumac, ali ovako intenzivan i sirov nastup nikako nisam očekivao. Fredi Kvil je definitivno njabolje nešto što je Hoakin do sada pokazao na filmu. Pored kompletne transformacije stava, mucanja, mlataranja ruku i neuravnoteženog pogleda, Finiksov Frdi Kvil se može opisati kao “zalutala tempirana bomba koja u svakom momentu može da eksplodira“. Za mene je Finiks apsolutni prvi kandidat za osvajanje oskara za najbolju glavnu mušku ulogu. Iako solidan doprinos, Amy Adams me i nije baš oduševila, ali opet nemam nikave zamerke. Još jedna mnogima sitna, meni izuzetno bitna stvar koja mi se svidela u filmu, jeste koliko je samo skromno snimljen, bez ikakvih efekata, trikova i krivljenja prirodnih boja. Anderson je sklopio toliko dobar i kompleksan projekat da nije imao nikakvu potrebu da ga površinski šminka ne bi li sakrio šupljine koje se kriju untar samog filma.

85


Recenzija

P

piše: Ivana Tomiić

S ljubavlju, Merilin 86

rošlo je 50 godina od nerazjašnjene smrti Merilin Monro, ali njen lik nije izbledeo. I dalje je viđamo na odevnim predmetima, torbama, broševima, lik koji je stvorila za javnost prevazišao je sve vremenske okvire i postao univerzalan. Svi znaju ko je bila Merilin. Ali niko ne zna ko je bila Norma Džin, devojka koja je oduvek želela da bude samo jedno: glumica. I to ne bilo kakva glumica, već najbolja u Holivudu. Ukoliko spadate u grupu ljudi koja zna jako malo stvari o ovoj glumici, onda ovaj film nemojte propustiti. Veći deo filma baziran je na pismima i zapisima same Merilin koji su pronađeni gotovo pola veka nakon njene smrti. Iz tih dokumenata saznajemo njene najskrivenije strahove, upoznajemo jednu opštu suprotnost od samouverene ikone plavih uvojaka. Mnogi je smatraju lošom glumicom, ali da li je za to kriv Holivud koji je želeo da je prikaže kao naivnu plavušu koja je u potrazi za bogatim muškarcima? Malo ljudi je upoznato sa činjenicom da je Merilin na vrhuncu svoje slave, napustila Holivud i otišla u Njujork u čuvenu glumačku školu Li Strazberga, gde je tražila priliku da je ozbiljno shvate. Film otkriva pažljivo čuvan privatni život Merilin Monro u kome se pojavljuju neka od vodećih holivudskih filmskih imena. Ono čime ovaj dokumentarac odstupa od forme na koju smo naviknuti, krije se u tome da su angažovani savremeni glumci poput Ume Turman, Glen Klouz ili Lindzi Lohan kako bi nam približili lik Merilin Monro. Ovo se može činiti kao dobra ideja, ali je rezultat pomalo razočaravajući. Pojedine glumice preglumljuju pri izgovaranju reči iz dnevnika, a kamera iz ruke nam narušava ovu ionako forsiranu dokumentarnost. Iako film zalazi u pojedinosti vezane za detinjstvo glumice i njenu mladost, ne napušta me utisak da je jedan bitan segment njenog života izostavljen. Čitava afera sa porodicom Kenedi u filmu se ni ne pominje, tačnije prezime Kenedi se ne izgovara već se kaže da je Merilin pevala rođendansku pesmu „na predsednikovom rođendanu“. Možda je ovo bila prilika da je upoznamo kao umetnicu, a da njenu smrt koja do dana današnjeg nije razjašnjena, nastavimo da smatramo mističnom i nepoznatom kakva i jeste.


87


Festivali

priredila: Marija Leković

Jedan od uspešnijih festivala dokumentarnog filma novije generacije u našem regionu, svakako je i ZagrebDox. Ove godine, najboljim filmom međunarodne konkurencije proglašen je ‘Kudzu loza’ Josha Gibsona, a najboljim u regionalnoj konkurenciji ‘Cvetanka’ Youliana Tabakova. Posebnu nagradu dobio je srpsko-hrvatski film ‘Kak’ je doma’. 88


CVETANKA / TZVETANKA

r. Youlian Tabakov, Bugarska, Švedska Film Cvetanka upotrebom promišljenog i prefinjenog filmskog jezika vodi nas kroz najintimnije trenutke života glavne protagonistice. Redatelj svojim jakim osobnim vizualnim potpisom, s perfekcionistickim pristupom svakom segmentu filmskog rada vodi gledatelja u svijet u kojem čak i trenuci iz davne prošlosti imaju snažan emotivan naboj. Iako je film priča o jednostavnoj bugarskoj doktorici, šalje nam univerzalnu poruku.

KUDZU LOZA / KUDZU VINE r. Josh Gibson, SAD

S vlakom koji nas odnosi u svijet naizgled potpuno drukčiji od ovog našeg, Gibson nas uvlači u područje prekriveno biljkom kudzu koja ga pretvara u nadrealni prostor nalik na staru oživjelu fotografiju u čudesnom spoju arhaično dokumentarnog i eksperimentalnog filma. To je u isti mah i nevjerojatno stvarni svijet u kojem ljudi uspijevaju postići suživot s prirodom. Ispod površine tog naizgled kataklizmičnog svijeta skriva se potreba da od njega uzmemo ono najviše što nam on želi dati, bilo da je riječ o hrani ili umjetnosti.

KAK’ JE DOMA? 

r. Kaja Šišmanović, Srbija, Hrvatska Hrabrost redateljice kao i hrabrost protagonista da nam ispričaju svoju intimnu priču u kojoj gledatelj na neposredan način prepoznaje probleme porodice najveća je kvaliteta ovog filma. Zbog toga redateljica ima težak zadatak da u svojim slijedećim filmovima postigne ovu ili sličnu količinu emocija i filmske istinitosti...

89


Azija Ljubav nema granice. Uostalom, u eri globalizacije upravo granice gube svaki smisao, svuda se lako i brzo stiže. Svaki drugačiji osećaj se samo onaj lične prirode. Onaj kad izviri animalna opsednutost, kao antiteža mogućnosti. Istina je da sami sebe ograničavamo. Predrasudama, nemogućnošću da kontrolišemo porive. Čak i u stvarima ukusa. Ipak, onaj ko nije poželeo egzotičnu avanturu veoma je retke sorte. I nije važno koliko se ima godina, biti zaljubljen je nešto što svi rado prigrle. To je možda i jedina stvar koja preostaje nad začaurenostima svakodnevnih rutina. A kuda sve to može da odvede? Svakog u nekom svom, nedovršenom pravcu... Akiko, studentkinja iz provincije, se izdržava radeći ekskluzivnu poslovnu pratnju. Glavna nevolja koja je muči u vezi s tim je što ima vrlo nezgodnog verenika, koji bukvalno proverava non-stop gde je i s kim, do apsurdnosti brojanja pločica u kupatilu. On to ne može da kontroliše, a ona se plaši da ga ostavi, pošto je nosilac crnog pojasa u karateu i vrlo je agresivan. U noći pred ispit, pri tom izbegavši da se vidi sa bakom koja je specijalno zbog toga došla u Tokio i čeka je ceo dan na stanici, ona dobija nalog da ode kod ostarelog profesora Sociologije. Neposredna i lepa, ona mu brzo priraste srcu. Kada je profesor sutra ujutru odveze na fakultet, tamo će imati prilike da se sretne i sa njenim verenikom...

piše: Vuk Spasić

Novi Kiarostami? 90

Kada se priča o brisanju granica, jedan od najboljih primera u filmskoj umetnosti je svakako iranski sineasta Abas Kiarostami. Iako je već zagazio u osmu deceniju života, ideje i način na koji prikazuje svoje filmske stavove deluju prilično aktuelno i sveže, govoreći u prilog tome da je kao autor uvek spreman da se unapredjuje. Žive ideje ga ovoga puta odvode na drugi kraj Azijskog kontinenta, u Japan, ali je istina da cela priča može biti smeštena u bilo koji velegrad na planeti zemlji. Izgledala bi, manje-više, isto. Upravo ga način prikazivanja stvari stavlja u ulogu globalnog reditelja, što svakako treba gledati kao pohvalu. Ovde ima pomoć odličnog trija lokalnih glumaca, koji gledalište lako i ubedljivo vode kroz ne tako jednostavan trougao odnosa izmedju dva muškarca i žene. Večita tema ovim filmom dobija novo poglavlje. Kiarostami uspeva da dočara sve razlike, kako generacijske, tako i intelektualne, izmedju likova, ali da maksimalno relativizuje iste, čineći sve protagoniste ravnopravnim u ovoj prastaroj igri. Niko od njih nije žrtva i prava istina je da svako, ma koliko nesvesno ušao, ima svoja pribežišta i svoje ranjivosti, i da to ni malo ne znači da će čist izaći ili da može dominirati tablom na kojoj se sve odvija. Upravo to otsustvo kontrole odgovara


http://www.ohkpop.com

autoru. Kroz ranija filmska iskustva lako se može uočiti njegova tendencija da “rasipa” priču. Ona se često gubi u vazduhu, ostavljajući specifičan ukus za sobom. Jasna je tendencija tog pristupa i u ovom ostvarenju. Iskustva su različita i uvek bolna. Nekom ostavljaju dublje, nekom pliće ožiljke. A neki se jednostavno izgube u paranoidnim lavirintima zaljubljenosti. Najčešće ličnim. Nesvodjenje priče se zato može učiniti pravim izborom za ovu ljubavnu igricu, ipak pojedinim gledaocima bi to moglo da smeta. Pre svega jer utisak koji ostavlja može da ima komičniju notu od predvidjenog. Čak ni gromoglasna lomljava onda ne može prekinuti osećaj apsurdnosti, iako bi mogla predstavljati konačno budjenje. Ako bi taj osećaj apsurda trebalo, u kognitivnoj nomenklaturi, izjednačiti sa zanesenošću zaljubljenosti, onda bi verovatno prikladniji bio neki drugi motiv. Ako pak sve treba da ostane na poistovećenosti, prepoznavanju putem empatije, onda je autor ovoga puta promašio temu. No, ovde se sve ionako gubi u etru, pa nek interpretacija, ako je uopšte neophodna, i ostane negde tamo. Zato ovaj film i treba odgledati potpuno rasterećeno. I gutati ono što pruža. 91


Q

Out in the Dark Izrael, SAD, 2012 Trajanje: 96’ Režija: Michael Mayer Uloge: Nicholas Jacob, Michael Aloni, Jameel Khouri, Alon Pdut, Shimon Mimran, Loai Noufi, Majd Bitar, Maysa Daw, Morris Cohen Festivali: Toronto, Haifa (Israeli Film Competition Award – Feature Film), Thessaloniki, Hamburg, Chicago, Rio de Janeiro

Nimet, palestinski student, sanja o boljem životu. Jedne sudbonosne noći sreće Roja, izraelskog pravnika. Njih dvojica se zaljube jedan u drugog. Dok se njihova veza produbljuje, Nimet se sučeljava sa neprijatnom realnošću u palestinskom društvu koje odbija da ga prihvati zbog njegovog seksualnog identiteta, a izraelsko društvo ga odbacuje zbog njegove nacionalnosti. Kada je njegov bliski prijatelj uhvaćen da se ilegalno krije u Tel Avivu i poslat nazad na Zapadnu Obalu, gde je brutalno ubijen, Nimer mora izabrati između života za koji misli da želi i svoje ljubavi prema Roju.

92


93

http://www.chschickhardt.blogspot.com


Muzika

RHYE

Woman

Rhye first emerged from the shadows in early 2012 – sensuous pop, an elusive aesthetic hinting at a stark sensual physicality, and a soft yet deeply stirring voice. Fast-forward to the end of the same year and it becomes clear the excitement that surrounded this new and intriguing band was every bit justified. Beginning with a transatlantic discovery of a rare musical kinship following the intention of collaborating on a remix, the duo who make up Rhye quickly set out working on a new project together. NME described it as “a mesmerizing gem” and The Guardian called their music “quietly fabulous”. The ensuing ‘The Fall’ EP went on to enjoy further accolades, with profile pieces in the likes of Pitchfork, FACT and Interview Magazine giving first insight into the bands inner workings, alongside winning the endorsement of Fearne Cotton at BBC Radio 1 who made the track her Record Of The Week.

94


95

FOTO: w w w.universalmusic.rs


96


97


Besplatni vodič kroz

Beograd

Sve brojeve GLE e-magazina možete naći na http://issuu.com/gle-e-magazin


Retro

piše: Branko Radaković

KO KAN RAK ONJ AC

Uvek zabranjen, nikad zaboravljen

100


L

Retro

egendarni reditelj Kokan Rakonjac rođen je 1. aprila 1935. u gradu Struga u Makedoniji. Porodica Rakonjac potiče iz Bijelog Polja u Crnoj Gori. Kokanov otac bio je profesor, pa zbog njegovog posla dolaze u Beograd, gde je Kokan studirao na Filozofskom fakultetu. Karijeru započinje u Kino klubu Beograd. Prema svedočenju Kokanovog bliskog saradnika Mihaila Ilića, Rakonjac je umeo odlično da peva, te bi verovatno da nije zakoračio u svet filma, postao profesionalni pevač. Teme kojima se bavio, tadašnja vlast nije volela da vidi na platnu, te je on bio jedan od glavnih aktera crnog talasa i veoma marginalizovan. Danas, retko neko uopšte i zna za njega, a o njegovom životu i stvaralaštvu retko ko piše, tako da se onima koji se malo više zainteresuju za ovog reditelja dešava da lako ostanu uskraćeni za veći broj informacija. Možemo naići na podatak da je bio muž Milene Dravić, kao i da je vezu sa njom započeo u vreme snimanja filma „Čovek nije tica“ na kome je bio pomoćnik režije. Umro je 12. juna 1969. u Beogradu. Zbog prerane smrti, za sobom je ostavio malo filmova i šest dugometražnih, učestvovao je i u omnibusima „Kapi, vode, ratnici“ i jedinom zvanično zabranjenom filmu u istoriji Jugoslavije - omnibusu „Grad“. Njegov kratkometražni film „Zid“ nezvanično je zabranjen, dok ostali filmovi nikada nisu promovisani na način na koji su zaslužili, te ih možemo okarakterisati kao ostvarenja koja su sklonjena od javnosti. Iako su u Kino klubu svi autori radili sve i tako istovremeno bili i reditelji i scenaristi i glumci i sve što je potrebno da bi završili film, Kokan ipak nije uspeo da finišira neke svoje projekte, od kojih je najzanimljiviji bio „Snaga volje“ koji je za glavnu priču imao bogalja na golu kome svi pokušavaju da daju gol, ali ne uspevaju jer on brani svojom snagom volje. Danas teško možemo doći u priliku da pogledamo njegov celokupan opus, osim ako ne naiđemo na neke dobro snabdevene kolekcionare. Inače, izašao je zvanično na DVD-u, prvo film, „Pre istine“, a onda i „Nemirni“. Ovaj drugi je njegovo najkomercijalnije ostvarenje i u isto vreme i film koji nikako ne izliva energiju ostalih ostvarenja i samo na trenutke liči na karakterističan i spe101


Retro

cifičan Kokanov stil, dok je DVD izdanje „Pre istine“ pravo iznenađenje - retko se dešava da nešto zaista umetnički vredno i nekomercijalno izađe na ‘police’. Kokan je išao daleko ispred svog vremena, a pre svega u načinu na koji je montirao filmove i sklapao ih u celinu. Bio je majstor u dočaravanju mračne atmosfere koja je u isto vreme bila i neobično romantična. Čini mi se da danas postoje oni koji nisu pogledali nijedan njegov film, ali verujem da oni koji jesu pogledali makar i delić amosfere, nisu ostali ravnodušni, bilo to u pozitivnom ili negativnom smislu.

IZGUBLJEN ILI SVE VREME PRISUTAN? Koliko ga poštuju pojedini reditelji, dovoljno govori činjenica da u filmu Miše Radivojevića „Uvod u drugi život“ iz 1992. imamo u jednoj sceni u krupnom kadru plakat Kokanovog filma „Zazidani“ na kome se nalazi fotografija Ljube Tadića i pištolj na njegovom čelu. Ovaj u suštini nebitan detalj je zapravo neka vrsta odavanja počasti velikom umetniku. Naizgled nevažan kadar nije nimalo slučajan, jer u filmovima Miše Radivojevića možemo osetiti određen uticaj Rakonjca, i to pre svega u načinu snimanja: neobični kadrovi koji daju posebnu draž u filmovima. Iz knjige Živojina Pavlovića „Planeta filma“ možemo saznati i uzrok smrti Kokana Rakonjca. Čuveni reditelj i pisac zapisao je da je Kokan posle neumerenih kura u sauni hotela Jugoslavija, doživeo srčani udar, jer je hteo da se liši suvišnih kilograma. Ipak, više informacija o životu i radu ovog autora teško ćete naći. Miroslav Bata Petrović u knjizi „Alternativni film u Beogradu od 1950. do 1990. godine“ posvetio je malo veću pažnju Kokanu Rakonjcu. Spomenu ga, tu i tamo, reditelji i teoretičari, ali u emisijama progovore o njemu veoma retko. Zato dolazimo do zaključka da je nepravedno zapostavljen, iako je svojim potencijalom i radom toga dao. Uostalom, ko danas od istinskih umetnika uopšte i dobija prostor i pažnju koju zaslužuje u medijima? Sve to, na kraju krajeva nije ni važno. Ono što je važno su dela, 102

a njegova dela pokazuju da je bio hrabar autor koji je u potpunosti znao svoju ideju da istera do kraja, bez obzira koliko ona bila hermetična. Mnoge filmove od pre par godina zaboravimo brzo jer nemaju nikakvu umetničku vrednost. Uprkos zabranama i svemu ostalom, to nije slučaj sa ostvarenjima Kokana Rakonjca. Da su njegovi filmovi istinski umetnički vredna dela koja ne zastarevaju i ne gube vrednost vremenom, već, sve što su starija, to su i značajnija i bolja kao dobro vino, govori činjenica da je poslednji film napravio 1969. a da se i dalje kada se spomenu njegovi filmovi, bez obzira što to nije tako često, ozbiljno polemiše o njima kod kritičara kao da ga je nedavno snimio i izaziva ozbiljno interesovanje kod malobrojne publike koja zna da prepozna kvalitet. Njegov opus predstavlja značajnu eru naše kinematografije i ona bi da Rakonjac nije rano napustio fizički ovaj svet bila još bogatija. Ko zna kako bi danas izgledao domaći film da je još uvek živ.


filmovi I z da j n i k

Prvi dugometražni film Kokana Rakonjca „Izdajnik“ iz 1964. tek je ukazao na potencijal mladog reditelja i na moguće puteve kojima bi mogao da se kreće kasnije. Scenario je napisao Mića Milić, a dijaloge čuveni Živojin Pavlović. Na samom uvodu uz zacrnjenu sliku čuje se rafalna paljba, a zatim u prvim kadrovima dvojica ljudi trči niz ulicu, dok Korčagin (Danilo Bata Stojković) krišom posmatra da li su ti ljudi otišli, pa i on počinje da trči u suprotnom pravcu. Na krovu jedne zgrade potom se sastaje sa jednom ženom i trojicom muškaraca koji ga očekuju i sve to izgleda kao da su oni neka organizacija koja se bori sa vlastima u kojoj je jedan od vođa Korčagin za kojim traga policija. Ipak, cilj te organizacije nije sasvim jasan. Nakon što Korčagina uhapse i premlate u policijskoj stanici i nagovore ga da ubije jednu devojku koju su zatvorili, počinje da radi za dojučerašnje neprijatelje i tako postaje izdajnik. Postaje nepoželjan u društvu, a i majka smatra da je ozbiljno pogrešio. „Misliš da se ne zna ko danas može da ima“ ključna je rečenica. Možemo doći do zaključka da se Korčaginova organizacija, koju je on iz nužde izdao, bori protiv bogate klase, a kada uzmemo u obzir da je film sniman u vremenu kada su zvanično svi živeli podjednako dobro, jasno nam je i zbog čega ovaj film nije bio poželjan. Pored toga, odbojnost prema samom ostvarenju je verovatno velikim delom postojala i zbog same hermetičnosti i nedorečenosti, što u jednoj kombinaciji zajedno nikako nije moglo da prođe u to doba. Autor je pokazao i da nije stao ni na čiju stranu, a to posebno zna da iritira ideološke strukture. I pored velike inventivnosti koje poseduje, „Izdajnik“ izgleda kao nedovršeno delo. Scenario pre svega. Film jako teško komunicira sa gledaocem jer smo u nedoumici, između ostalog, oko vremenskog perioda u kome se radnja odvija, pošto u jednoj sceni imamo čak i tri nemačka vojnika koji marširaju ulicom, a zatim se zaustavljaju kod Korčagina i traže mu isprave. Iako definitivno priča nije smeštena u doba Drugog svetskog rata, sa tim scenama reditelj je možda hteo da kaže kako bez obzira što je prošao rat, među nama žive i dalje izdajnici. Zanimljivo je i da se Korčaginova organizacija na samom početku filma dogovara da se sastane kod ruske crkve, što je dodatno moglo da provocira tadašnje nadležne organe.

Retro I pored svega nabrojanog, „Izdajnik“ poseduje ozbiljnu umetničku nit koja ga izvlači od svrstavanja u ligu loših filmova, bez obzira što ima puno osnovnih nedostataka i mana. Neobičan naboj i energija se osećaju tokom filma i u kameri i u montaži, daju ovom ostvarenju posebnu draž. Kl akson Rečenicom „Ubiću se“ započinje film „Klakson“ iz 1965. U svemu tome ne bi pronašao neku čudnu simboliku da rečenicu nije izgovorio Marko koga igra Bekim Fehmiu. Ona nema neko posebno svojstvo u filmu jer Marko nije suicidan tip, već je to rekao kao što mnogi mladi ljudi imaju običaj da izgovore tako nešto u dokolici, ne shvatajući u tim trenucima da je svet lep i da je život jedini, te da mladost brzo prolazi i da nije nimalo dosadna kao što se to čini ponekad u godinama kada proživljavamo najlepše doba. U šumi, pored reke, Marko i Viktor koga glumi Dušan Janićijević leže i razgovaraju neobavezno o dosadi i besmislici svakodnevnog gradskog života. Dok Viktor mašta o tome da se ne vrati u grad koji je pun dima i prašine, Marko zaključuje da je ubistvo jedini izlaz. Zapravo i jedan i drugi žele da se potpuno rasterete žurbe i obaveza koje ih pritiskaju. Oni su mladi ali znaju da ih čeka život koji ne donosi puno zabave. To je ono doba kada iz bezbrižne mladosti prelazite u zrelo doba, u doba kada ste mladi ali kada vam se više ne gleda kroz prste i kada postajete apsolutno nezavisna osoba. To vas tera da se vraćate bar u mislima u doba detinjstva. Priroda je pravo mesto za to. U gradu, gde se brzo živi i radi, nema se vremena za takve misli. Ubrzo stupaju u konverzaciju sa zalutalim devojkama Emom koju glumi Branka Petrić i Janom koju glumi Milena Dravić. One žele da dođu do planinarskog doma Orlovo gnezdo, u koji treba da provedu odmor, ali put do njega ne znaju. Viktor u Emi vidi svoju prvu ljubav iz detinjstva i to joj saopštava ali ona se ponaša grubo prema njemu, te Viktor zbog toga prestaje da veruje da je ta žena bila nekada nežna devojčica u koju je bio ozbiljno zaljubljen. Uskoro će se Ema poveriti Jani da ona ipak jeste ta devojčica, dok će Viktor Marku reći da Ema nije njegova prva ljubav. Marko će započeti ljubavnu avanturu sa Janom koja će se ozbiljno zaljubiti u njega, a ni on neće ostati ravnodušan, dok Viktor neće uspostaviti prisniji kontakt sa Emom, iako će ona to očajno želeti i to neće skrivati. Reći će Viktoru da je čeznula dugi niz godina da je on ponovo nađe i ponovo je poljubi, a on će opet tvrditi da to nije ona jer je njegova ljubav iz detinjstva bila sasvim drugačija i da se zvala Irena. „Klakson“ u suštini govori o iskonskoj želji ljudi da po-

103


Retro novo budu deca ali i o tome da svako sanjarenje ima svoju cenu koja nije prijatna. divlje Seme Film „Divlje seme“ iz 1967. mračna je drama koja otvara neka večna pitanja o samom životu koji živimo i sistemu koji moramo da poštujemo ili ne moramo ali onda postajemo neprilagođene jedinke i kao takvi možemo postati nenamerno negativci jer što smo manje otporniji, to smo i opasniji.

telja filma je bio zbunjen. To ih je sve dovelo u nedoumicu, te je počelo da vlada mišljenje kako ovaj film ima dva naziva, što je apsolutni nonsens. Ovaj film ima samo jedan naziv, a to je „Divlje seme“. Ni posle toliko godina niko od kritičara nije napisao nešto o ovom presedanu i to izgleda zbog toga što nisu ni primetili grešku, što je veoma zabrinjavajuće, a ja, pošto pišem ozbiljan tekst, savest mi nalaže da progovorim o bahatosti medijske strukture prema ostvarenju „Divlje seme“ kada već niko nije i tako ispravim grešku koju su drugi napravili jer Kokan to u svakom pogledu zaslužuje.

Glavni lik filma se zove Života. Njegovo ime ne samo da nije u skladu sa njegovim životnim stavom, već je aura imena sasvim suprotna njegovoj prirodi. On je seme zla i sejač smrti u selu u kome se celokupna životna drama ove priče odigrava. Interesanto je da je drugi glavni akter devojka koja se zove Nada. Ona zaista prividno Životi izgleda kao nada ali je zapravo takođe negativac. Tako dolazimo do zaključka da se autor namerno ironično poigrao kada je smišljao imena likovima. I sam život je apsurd i to je prirodno, pa je onda sa druge strane prirodno da se i čovek koji bez milosti ubija zove Života, a njegova ljubavnica Nada jer za njega nema ni nade, ni života. Taj odbegli robijaš Života koga glumi Ljuba Tadić dolazi u selo kome je živeo Obren koga je upoznao u zatvoru i sa njim delio ćeliju. U selo dolazi zbog Obrenove nemoralne žene Nade, koju igra Jelena Žigon. Obren je Životi svaki dan pričao o Nadi i on je zbog toga poželeo da se nađe na slobodi i konačno ugleda Nadu. Ona je bila njegova jedina sloboda. Svake noći mu je u zatvoru dolazila u san. I san mu se ostvario ali da li je taj san ispravan za njega, njemu nije važno. Bitno mu je jedino da bude sa njom i dolazi do sasvim pogrešne strastvene ljubavne avanture. Što se tiče tehničkih detalja, treba spomenuti da se u ovom filmu tek naslućuje kasniji egzibicionizam u montaži koji je prisutan u sledeća dva, ujedno i poslednja, filma Kokana Rakonjca: „Pre istine“ iz 1968. i „Zazidani“ iz 1969. Scenario za dramu „Divlje seme“ napisao je Živorad Lazić. Kada se spominje ovaj film definitivno ne treba zaobići činjenicu da je svojevremeno objavljeno zvanično izdanje ovog ostvarenja na čijem je omotu prekršteno ime u „Divlje senke“, što nije mala greška, već ozbiljno skrnavljenje samog dela i autora. Zanimljivo je da niko od ‘nadležnih’ nije to primetio, a najgore je što su i određeni novinari koji se navodno bave filmom nošalantno preuzimali novi naslov u svojim takozvanim esejima o Rakonjcu. To ih dovodi u kategoriju totalnih diletanata. Izgleda da su pisali zbog toga što moraju ili radi reda ali to nikako ne opravdava njihove bezočne greške. Zbog svega toga određen broj ljubi104

PRE IsTInE Dovoljno je da pogledate „Pre istine“ iz 1968. i shvatite koliko je reditelj Kokan Rakonjac bio daleko ispred svog vremena - ovaj film predstavlja remek delo jednog neobičnog umetnika. Mladenu Stojanoviću (Branko Pleša) dodeljena je penzija mnogo ranije nego što bi trebalo i on to smatra kaznom. Dolazi iz provincije u Beograd da pokuša da razjasni stvari, ali nailazi na otpor moćnijih od njega. Nadležni Đorđe koji ga je svojevremeno zaposlio u provinciji, ne želi ništa da mu objasni. Uz sve napore, ne uspeva da stupi u kontakt sa njim. Ostaje zbog toga i dalje zbunjen jer zna da je sve vreme radio svoj posao onako kako su mu naređivali drugi. Isti ti ljudi ga odjednom odbacuju, a još su mu uz to učinili da se oseća i krivim. Pravi zaplet filma počinje kada jedne noći prepozna Strahinju Petrovića, čoveka u suprotnom položaju u društvu od njega, uspešnog advokata koji vodi burni noćni život. Za vreme rata, partizan Mladen je streljao četnika Strahinju ali je ovaj misteriozno preživeo. Te večeri, njih dvojica, nakon par nesuglasica, kreću u noćnu avanturu zajedno. Naizgled kao da su se sprijateljili i kao da je zaboravljen rat. Iako Mladen deluje u određenim trenucima napeto, zbog loših okolnosti po njega, a Strahinja previše opušteno, ipak nalaze zajednički jezik. Čak mu Strahinja želi pomoći, i to zaista i može jer je uspešni advo-


Retro kat. Međutim ovaj drugi ne želi ni da čuje za to. Izjutra odlaze u Strahinjin stan gde Mladena upoznaje sa Katarinom, svojom lepšom polovinom. Neke scene su sa ukusom, nelogično i namerno ispremeštane. Zbog toga gledaocu film u logičnom rasuđivanju, stvara u nekim trenucima određenu zbrku, što nikako ne utiče negativno na ljubitelje filma. Time reditelj pokazuje svoju ogromnu dozu hrabrosti jer se usudio da tako nešto uradi u vreme kada je to bilo nezamislivo. Čudna montaža, za koju je bio zadužen Vuksan Lukovac, nas u određenim trenucima navodi i na trenutne pogrešne zaključke. Tako u jednom kadru Mladen i Strahinja se žestoko svađaju na ulici, a uskoro Mladen telo Strahinje vuče po ulici. To tera publiku da pomisli kako ga je ovog puta zaista ubio i da želi da ga negde sakrije, bez obzira što nam između scene svađe i scene kada vuče telo, autor ne otkriva ništa u vezi eventualnog ubistva. Scena između, još nam može dodatno pojačati dozu uzbuđenja jer je u njoj prikazano streljanje, pucanj koji je trebao da usmrti Strahinju 1945. godine, po svim zakonima logike. To nam samo može još uvećati veru u to da je posle rata završio započeti posao. Međutim, nakon toga pojavljuje se ulična banda i Mladen budi Strahinju uspaničeno. Ovaj uskoro zaista ustaje i započinje tuča. Ove scene nam odmah razbijaju iluziju, ako smo je imali, o tome da je Strahinja mrtav. Ovakvi neobični montažni rezovi asociraju na način koji je postao popularan i korišćen je u napetim trilerima, ali mnogo kasnije nakon nastanka ovog filma. I sada je veoma aktuelan. Zbog svega toga, ovaj film i danas izgleda sveže. z a z i da N i Ovo je poslednji film Kokana Rakonjca i nastavak priče koja je započeta u „Pre istine“. Strahinja Petrović (Ljuba Tadić), nakon godinu dana provedenih u zatvoru, pokušava da pobegne. U tom činu stražar Gavrilo (Bata Stojković) upada u reku, a Strahinja ga izvlači iz vode i beg mu propada.

Poslednje scene filma su zapravo i ključne, naročito rečenica kada Gavrilo saopštava da ne može da živi po starom i da je zazidan. To zapravo pokazuje da su oni bez obzira na trenutnu životnu situaciju obojica zarobljeni. Ni Strahinja, ni Gavrilo nemaju prijatelje, ni slobodu, ni neke mogućnosti za bolji život, bez obzira što je jedan bio iza rešetaka, a drugi na slobodi. I jednom i drugom život je bio monoton i siv. Gavrilu je život dosadio gledajući kao stražar razne ljude promašenih sudbina, a Strahinji je bila očajna činjenica da se nalazi u zatvoru i da tu treba da provede još devetnaest godina. U filmu se smenjuju i inserti iz „Pre istine“ i to predstavlja vizuelizaciju sećanja Strahinje dok boravi u tamnim zatvorskim odajama. Specifična autorska ličnost Kokana Rakonjca ostavila je i u ovom filmu neizbrisiv trag. Neobični kadrovi i montaža nisu zapostavljeni, samo što je to možda za nijasnu urađeno sa manje žara nego u predhodnom filmu. Inače, za montažu ovog filma bio je zadužen Mihailo Ilić. Interesantno je da Bati Stojkoviću glas pozajmljuje Branko Pleša. Možda je to namerno urađeno baš zbog toga što je Mladena Stojanovića ubio Strahinja u predhodnom filmu, a ovoga puta Strahinju ubija stražar Gavrilo. Za muziku bio je zadužen Dorijan Šetina koji je filmu nadenuo dodatnu dozu sete i neobičnu romantičnu crtu.

Nakon toga stražar želi da sa zatvorenikom stvori specijalan odnos, što mu nakon nekog vremena i uspeva. Počinje da ostvaruje prividno dobru komunikaciju i na trenutke zaista deluje kao da su našli zajednički jezik. Tako počinje Strahinji da priča o Jordanu, čoveku koji je takođe boravio u istom zatvoru i spavao u krevetu gde i Strahinja. Gavrilo je sve činio da bi pomogao Jordanu i kada je izašao nije imao nikoga, te ga je primio u svoju kuću, tražio mu posao i onda ga našao jednom sa svojom ženom. Od tada više ništa nije moglo da ga obraduje. Ipak počinje ponovo slepo da veruje u prijateljstvo, dok je Strahinja realniji i smatra da ih je zlo zbližilo. Gavrilo predlaže Strahinji da pobegne iz zatvora jer smatra da može da uspe u tome. 105


MAGAZIN

CINE who we are? Editor-in-chief Jovan Vladimir Borka Head Designer Ivana Josipović Chief of Staff Maja Ladolež Consulting Marko Burazor Web Crew Luke Ginnell Ivona Perne Writers Ivana Tomić Jelena Ilić Ivona Perne Radmila Djurica Sead Vegara Igor Jurilj Zoran Gajin Vuk Spasić Branko Radaković Ekaterina Milosavljavić Goran Mirković Bojan Gačić Marija Leković Miroslav Vukomanović Irena Fluks Jovan Vladimir Borka

CINEmagazin, Broj 09, 15. mart 2013.

www.cine.rs info@cine.rs

Our licence

Dostupno i na: http://issuu.com/cinemagazin www.novinarnica.net https://www.facebook.com/CINE.magazin.RS Twitter: @cinema_mag


CINE magazin 09