Page 1

381 UDK 659.442

Marina Markovi}

ZNA^AJ VERBALNE KOMUNIKACIJE U ODNOSIMA S JAVNO[]U Govor je dar bogova. Kvintilijan

U dana{nje vreme, ve{tinu verbalnog komuniciranja treba posmatrati sa stanovi{ta prakti~nog dela govornog procesa, odnosno poku{aja da se govor uobli~i i formira u moderan, savremen, adekvatan izraz. Javni govor i govor u javnosti pretpostavljaju izrazitu odgovornost spram kazane re~i. Stoga se, usled veoma slo`enih zahteva u odnosima s javno{}u, ve{tina govorenja izu~ava na tri osnovna na~ina: – teorijski, – prakti~no, – empirijski. a) Teorijski pristup podrazumeva: sticanje obrazovanja u datoj struci, ali i {irenje fonda znanja u datoj i drugim oblastima, prikupljanje materijala, baze podataka i odre|ene literature, obradu informacija na specifi~an, kreativan na~in; tako|e uklju~uje i sa~injavanje bele`aka, kreiranje sopstvenog stila i koncepcije u izlaganju. Teorijsko istra`ivanje jezika, pre svega, zna~i upoznavanje sa gramatikom, sintaksom i akcentologijom. Jezik je osnovno sredstvo sporazumevanja i podrazumeva jezi~ku kulturu i kulturu govora uop{te, poznavanje ortoepskih i ortografskih pravila kao {to su: razlikovanje pojedinih glasova, akcenata, du`ina, pravopisa. Govorna delatnost se izu~ava kroz afirmativno, efektno komuniciranje koje isti~e jednostavnost i prirodnost govornog akta, ali i primenu specifi~ne tehnike – slikanje re~ima. b) Prakti~an pristup predstavlja prakti~no – stru~no usavr{avanje putem ve`banja: sticanje glasovne kondicije i vokalne ekspresije, oblikovanje govornog procesa, dinamika konverzacije, itd. Govorni ~in u prakti~nom smislu tako|e uklju~uje: sposobnost logi~kog izlaganja, sa`imanje ili pro{irivanje govornog ~ina, ekonomi~nost u izlaganju, kao i elokventnost, mogu}nost gradiranja i sl. Ovaj pristup podrazumeva izu~avanje i uve`bavanje konverzacijskih maksima i analizu konverzacije, prou~avanje zapisâ, snimaka i govorâ, mnogobrojne ve`be. Prakti~ni pristup obuhvata prou~avanje op{tih i posebnih osobina glasa i govora, govornih konstanti, kao i knji`evnih i stilskih figura.


382 c) Empirijski proces predstavlja komunikaciju sa razli~itim strukturama i grupama, uo~avanje potreba klijenata, prihvatanje pozitivnih iskustava uspe{nih poslovnih partnera i saradnika, stvaranje otvorenog, kreativnog, radoznalog pristupa informacijama. U ovom slo`enom procesu, zna~ajan je posebno kreativan momenat u preno{enju poruka i informacija. U tom smislu, treba obratiti pa`nju na: – saznajni (kognitivni) deo ovog procesa – fokusiranje teme, argumentovano i kompetentno izlaganje, dinamiku konverzacije, izbor odre|enih znakova i kodova; – izgra|ivanje li~nog stila, sticanje govorne i jezi~ke kulture uop{te; – uskla|ivanje govornog ~ina sa znacima neverbalne komunikacije koji prate slo`ene procese fonacije, govora i komunikacije. U zavisnosti od profesije, kreira se specifi~na strategija u mnogim segmentima marketinga, pa i u oblasti odnosâ s javno{}u, javnog govora i istupanja u javnosti. Izbor govornih znakova, razlikuje se u odnosu na oblast koja je u kontaktu s javno{}u; u zavisnosti od dru{tvenih odnosa i jezi~ki sistem se menja. Politi~ki govor razlikuje se u izboru sredstava po sadr`aju i strukturi govora, variranju govornih konstanti, upotrebi stilskih figura, itd., od na primer, besede branioca na sudu, predavanja profesora u amfiteatru ili prezentacije menad`era prodaje. U tom smislu mo`e se govoriti o jezi~kim i govornim obrascima karakteristi~nim za svaku pojedinu oblast.

Poslovni stil Sposobnost dobrog govorenja je prirodni dar. Me|utim, pored prirodne obdarenosti, neophodno je unapre|ivanje kulture izra`avanja i izgra|ivanje li~nog stila. Tokom vremena formirali su se specifi~ni stru~ni jezi~ki oblici kao: pravni~ki, nau~ni, knji`evni, administrativni, akademski, arhai~ni, publicisti~ki, neutralni i poslovni stil. Razli~iti stilovi podle`u posebnim pravilima i terminolo{kim sistemima, pa i poslovni stil. Da bi se do{lo do koncizne i ta~ne besede (govora), potrebno je prikupiti mnogo podataka, informacija, obraditi odre|enu literaturu, sa~initi niz bele`aka, te pokazati spretnost u sa`imanju i uobli~avanju sadr`aja. Sloboda izbora u prikupljanju materijala zna~ajna je koliko i sloboda i samopouzdanje u saop{tavanju i plasiranju poruka. Jezik je osnovno sredstvo sporazumevanja, ali predstavlja kako bogatstvo i vrlinu, tako i manu modernog dru{tva: sve je manje va`no razumeti se, sve je izrazitija otu|enost u komunikaciji; ne poklanja se du`na pa`nja izboru re~i i kontekstu, smislu i zna~enju poruke; odgovornost prema izgovorenoj i datoj re~i gotovo da ne postoji. U procesu monolo{kog ili dijalo{kog kazivanja, svaka izgovorena re~ ima zna~aj, va`nost, specifi~nu te`inu; re~ ne oslikava samo simbol, ne opisuje predmet ili osobu, ve} odra`ava i li~nost govornika – mi{ljenje, ose}anje, stepen obrazovanja, stavove i sl. Iza odre|enog govornog procesa, slobodno se mo`e re}i, stoji kompletna li~nost.


383 Osnovne odlike stila uop{te, pa tako i poslovnog stila jesu: jasnost, konciznost, ta~nost, `ivost u izlaganju, skladnost. Stil izra`avanja i osobeni manir (u pozitivnom zna~enju), predstavlja na~in na koji se obra}amo sagovornicima ili slu{aocima, klijentima, publici. Upotreba i izbor odre|enih re~i i izraza sa~injavaju, izme|u ostalog, li~ni stil govornika. Jedna od ~estih gre{aka u obra}anju javnosti jeste prekomerna upotreba stru~ne terminologije, nedostupne za razumevanje {irem auditorujumu. U te`nji da se ostavi {to bolji utisak, prenebregava se jednostavnost i jasno}a stila. Ta pojava ponekad vodi u suprotnost –frazeologiju i kitnjast stil. Sadr`aj, ideja i poruka razumljivi su ukoliko se postigne jednostavnost, konciznost i ta~nost u izra`avanju. Jednostavnost stila u obra}anju javnosti, {irem auditorijumu, slu{aocima i sagovornicima daje znak da je li~nost – govornik spreman za komunikaciju, siguran, kompetentan, ali ne superioran i nadmo}an. Prilikom javnog nastupanja, treba izbegavati tu|ice, strane re~i i izraze. Ukoliko ne postoji odgovaraju}a re~ na maternjem jeziku, ili se ne mo`e adekvatno i doslovno prevesti, re~ ili pojam treba navesti u originalu i objasniti iskaz. Neosporno je da danas postoji potreba za jednostavnom i pozitivnom komunikacijom. Stil u opho|enju i kompletan imid` u javnosti, treba da s jedne strane bude bri`ljivo osmi{ljen, interesantan, individualan, a s druge strane sveden u svojoj jednostavnosti i prirodnosti. Takav vid komuniciranja zahteva visok stepen li~ne odgovornosti u toku permanentnog op{tenja sa ljudima i javno{}u.

Osnovni vidovi saop{tavanja U verbalnom komuniciranju mogu se uo~iti dva osnovna vida saop{tavanja. To su: a) monolo{ka i b) dijalo{ka forma. Monolog kao tip saop{tavanja isklju~uje okrenutost govornika KA sebi. Naprotiv, govor je intenzivno upu}en ka slu{aocima, li~nim anga`ovanjem i zalaganjem govornika. Monolo{ko kazivanje zahteva izrazitu kontrolu dinamike govornog ~ina, “unutra{nje“ slu{anje i pra}enje reakcija sagovornika ili slu{alaca. Stoga, govor izra`en u monolo{koj formi postavlja pred govornika nekoliko zahteva: a) jasan, koncizan i `ivopisan tok izlaganja, b) isticanje teme, fokusa govornog ~ina, c) odabir govornih konstanti (i vokalnu ekspresiju), d) podesan tempo izlaganja, e) momenat improvizacije, f) poentiranje, g) zaklju~ak.


384 U monolo{kom kazivanju, postoji povratna reakcija koja se, tokom govornog ~ina, mo`e uo~iti kao: nerazumevanje, negiranje, razumevanje, slaganje, suprotstavljanje, otpor prema iznetim idejama i programima i sl. Da bi se uo~ile sve mogu}e reakcije, potrebna je izuzetna psiholo{ka spremnost i sposobnost posmatranja i predvi|anja. Momenat kreativnog, spontanog, elementi humora, u znatnoj meri pospe{uju monolo{ko kazivanje. Dijalog je osnovni oblik komuniciranja u poslovnom okru`enju. Dijalog u savremenom dru{tvu, predstavlja formu kojoj se te`i. U razgovoru u~estvuju najmanje dve osobe, a slo`enost ovog procesa pove}ava se sa brojem u~esnika i sagovornika. Dijalog sadr`i: a) osnovni koncept – izlaganje teme, b) momenat slu{anja, c) razmenu mi{ljenja, d) pregovaranje (primena metoda i tehnika pregovaranja), e) kontrolu sagovornika, f) ube|ivanje (kontrola konverzacije), g) mogu}nost zaklju~ivanja. U dijalo{kom procesu komuniciranja, zna~ajan faktor je proces slu{anja. Ponekad se, u toku `ivog komuniciranja, zaboravlja sagovornik; govornik, zadivljen sopstvenim idejama i izlaganjem, ostaje u svojoj auri i tok dijaloga se gotovo prekida. Sukob u pregovorima mo`e nastati usled neslu{anja ili ~injenice da pogre{no ~ujemo sagovornika. Koncentracija energije i pa`nje samo na tok sopstvene besede vodi ka osiroma{enju komunikacijskog ~ina i “zatvaranju“ dijaloga. Spremnost da se prekine izlaganje, saslu{a primedba, prigovor ili pitanje, ukazuju na sigurnog, koncentrisanog, pripremljenog, kompetentnog govornika. Aktivno slu{anje sagovornika iskazuje pa`nju i po{tovanje, pokazuje respekt i `elju da se saslu{a druga strana u dijalogu. Razgovor, konverzacija, dijalog je na~in razmene mi{ljenja, a ciljevi vo|enja dijaloga su razli~iti: saznajni momenat, preno{enje informacija, razmena ideja, pregovaranje, ube|ivanje, dokazivanje, postizanje dogovora. Rezultat kreativnog pristupa govornom ~inu jeste sloboda govora, uva`avanje tu|eg mi{ljenja i po{tovanje pravila govora u javnosti. Razgovori se vode na razli~ite na~ine, u odnosu na vrstu profesije i oblik razgovora – poslovni, privatni, formalni, neformalni, intervju, pregovori, itd. Izvesni razgovori se odvijaju i vode veoma jednostavno, dok drugi zahtevaju posebnu pripremu, kao {to je slu~aj sa poslovnim sastancima i pregovaranjem. Razli~ite vrste i na~ini vo|enja razgovora mogu se uve`bavati; pripremaju se po utvr|enoj shemi i primenom odre|enih metoda i tehnika. Najva`nije je definisati potrebe i odrediti {ta je cilj dijaloga. Tako|e, treba razdvojiti va`ne od neva`nih razgovora.


385 Razgovaranje je aktivan proces govorenja i slu{anja. Slu{anjem se uspostavlja kontakt, kao i prate}im neverbalnim signalima: kontakt pogledom, klimanjem glavom i drugim znacima odobravanja. Razgovor prolazi kroz odre|ene faze, ~ije su odlike: 1. Oblikovanje govornog procesa zna~i i uobli~avanje, konkretizovanje mi{ljenja. Ciljevi dijalo{ke aktivnosti mogu biti: razmena informacija, postizanje zajedni~kog stava dogovorom i sporazumom, verbalne pobeda jednog od pregovara~a ({to nikako ne treba da bude cilj), kao i potpuno nerazumevanje i prekidanje poslovnog kontakta. Komunikacija izme|u dva sagovornika podrazumeva neprekidnu, koncentrisanu upu}enost jednog lica KA drugom. U dijalogu u kome u~estvuje vi{e sagovornika, pa`nja je podeljena i nije fokusirana samo na jedno lice. Vreme (trajanje) je, tako|e, zna~ajan faktor u razgovaranju i zavisi od broja pregovara~a. Strane u pregovorima treba da poka`u `elju za dono{enjem zaklju~ka, sporazuma i zajedni~kog stava, op{teg zajedni~kog dogovora. 2. Tekst, podtekst, kontekst povezani su sa razli~itim nivoima zna~enja. Informacija se saop{tava kao odre|en, uobli~en tekst, ali ona tako|e podrazumeva razlog i uzrok nastajanja. Tekst i kontekst grade se na osnovu: – postavljene teme, – predmeta razgovora, – vremena predvi|enog za razgovor, – trajnosti procesa ili trenutnog momenta kao odlu~uju}eg faktora, – predvi|enih pauza za proveru procesa razumevanja i za odmor. 3. Proces razgovaranja ima dinami~an tok, menja se i transformi{e, biva manje ili vi{e slo`en proces, u zavisnosti od: – uzajamnog poznavanja sagovornika, – statusa i mo}i, – pozicije u firmi, – efekta dopadanja i nedopadanja, – teritorije.

Oblikovanje govornog procesa Nastupi mogu biti raznovrsni: dr`anje predavanja i govora u javnosti (politi~ki govor, na primer), prezentiranje razli~itih sadr`aja, vo|enje poslovnih razgovora, u~e{}e u pregovorima, nastupanje u medijima, itd. Da bi se steklo samopouzdanje u nastupanju, savladavaju se odre|ene govorni~ke ve{tine, kao {to su: racionalno izlaganje, izgra|eni glasovni i vokalni kvaliteti govornika, dobra artikulacija i dikcija, razvijanje kreativnosti u kori{}enju glasovnih kvaliteta i u ostvarivanju govornog dinamizma.


386 1. Racionalno izlaganje predstavlja na~in razmi{ljanja, odnosno logi~ko rasu|ivanje. Jednostavan i jezgrovit na~in mi{ljenja treba razumljivo i razgovetno preneti slu{aocima i sagovornicima, obrazla`u}i osnovni nacrt teme. Dinami~no saop{tavanje poruka posti`e se ulaganjem odre|enog stepena intenziteta, kao i emocionalnim zalaganjem. Konkretno, precizno, jasno izra`avanje, upotpunjeno interesantnim primerima, {iroj javnosti postaje blisko, dostupno, razumljivo, jasno. Ovakav na~in izlaganja zahteva: selekciju obra|enog i pripremljenog materijala, odabir promotivnog miksa, statisti~ku proveru raspolo`ivog vremena za efikasno i ekonomi~no izlaganje. Pripremanje jezgrovite koncepcije mogu}e je ostvariti: izborom adekvatne terminologije, organizacijom materijala, slikovitim, `ivopisnim, ali i konciznim obja{njenjem u pisanoj ili usmenoj formi, isticanjem zanimljivih primera. 2. Motivisanost za besedu ili razgovor, preduslov je efektnog komuniciranja. Ona se ispoljava kroz dinami~nost, informisanost, sigurnost u toku govornog ~ina u plasiranju informacija na nov, individualan na~in, kombinacijom maksimalne informisanosti, obave{tenosti i tehni~ke, prakti~ne pripremljenosti za nastup. Izra`ajnost u govoru je komponenta koja podrazumeva upotrebu slikovitih, `ivopisnih izraza, zanimljivo melodijsko – tonsko kretanje u okviru re~i i re~enice, fraze i misli. Izra`ajnost zna~i i pravilno, fokusirano artikulisanje teme. 3. Izgra|eni glasovni i vokalni kvaliteti govornika predstavljaju prakti~an deo obrazovanja govornika. Akusti~ka slika je dostupnija slu{aocima ako je glas postavljen u okviru svog prirodnog volumena i opsega, ako pleni svojom bojom i emisijom u prostoru. Komunikacijskom procesu i njegovom uspehu u mnogome doprinose slede}e vokalne karakteristike govornika: zdrav, ~ist, sonoran, ~vrst glas, pravilno disanje, izbor centralnog registra i adekvatne visine tona, kao i odabir odre|enog tempa i ritma kazivanja. 4. Artikulacija i dikcija su zna~ajne komponente za jasno govorenje i izra`avanje. Tema treba da bude izlo`ena jasno, te~no, razumljivo, artikulisano. Artikulacioni procesi zavise od dejstva organa za oblikovanje glasa, ali i od slo`enih psihofizi~kih procesa. Pronala`enje sopstvenog stila u izrazu delimi~no zavisi od mno{tva artikulacionih kombinacija: optimalno formirani vokali, pravilno izgovaranje suglasnika po mestu njihovog nastajanja u usnoj duplji, nagla{eni i nenagla{eni akcenti, du`ine, itd. 5. Ma{tovitost u kreiranju govorne strukture i “negovanje“ kulture izra`avanja, danas treba svesno i energi~no suprotstaviti ru`enju i siroma{enju jezi~ke kulture, kao i krajnjem pojednostavljivanju govorne delatnosti, naro~ito u svakodnevnom komuniciranju (ali i u elektronskim medijima). Raslojavanje i raspadanje jezika, kako upozoravaju savremena lingvisti~ka istra`ivanja, dovode do siroma{enja verbalne aktivnosti. To je poslednjih decenija uo~eno kao specifi~na kulturolo{ka regresija koje smo bolno svesni naro~ito u profesijama koje treba da neguju govornu delatnost i umetnost govorni{tva. Potreba da se bude ve{t govornik svodi se na jezi~ko nadmetanje, buku i kori{}enje konverzacijskih


387 fraza i bombastih jezi~kih znakova u okviru su`enog terminolo{kog sistema struke. Kreativnost se ogleda u slobodi i ma{tovitosti prilikom kombinovanja, slaganja, raspore|ivanja i oblikovanja re~i u re~enicu. 6. U sadr`aju svake konverzacije, jedna re~enica (deo re~enice) je semanti~ki posebno nagla{ena – to je bitan argument, najzna~ajnija ta~ka u dijalogu, fokus govornog ~ina. Analiza konverzacije upravo se odnosi na prepoznavanje i izdvajanje fokusa. Ve{tina se sastoji u tome kako delovati na slu{aoce da se bitan argument posebno istakne i zapamti. Izvesne jezi~ke jedinice i znaci imaju zna~enje samo u konkretnom govornom procesu. Grade}i interpretativnu semantiku, lingvista Noam ^omski je istakao da fokus odgovara temi, nosi sobom informaciju. Komunikacijski ~in je uspe{niji ukoliko je nagla{ena i konkretizovana tema. 7. Upotreba pauza u toku konverzacije, prezentacije ili govora, mo`e biti uslovljena na~inom disanja i artikulisanja (u tehni~kom, finkcionalnom smislu). No, pravljenje pauze, deo je retorske figure, predstavlja i momenat prevarenog o~ekivanja, privla~enja pa`nje auditorijuma i sl. Pauze u govoru ili pauze za odmor, uslovljene su situacionom analizom, a delimi~no zavise i od publike. Broj u~esnika u dijalogu ili pregovorima, jedan je od razloga za planirano pravljenje i trajanje pauza. Duge pauze u dijalogu sa jednim sagovornikom mogu da naru{e konverzacijski tok, posebno u nastupima na radiju i televiziji. U kontaktima sa {tampom, me|utim, pauze – cezure, mogu biti vi{estruko korisne: pa`ljivo slu{anje pitanja omogu}ava pripremu za odgovor, poentiranje i isticanje bitnog argumenta. U politi~kim i javnim istupanjima, pauza ima veliki zna~aj kao retorska finesa. Ona pru`a mogu}nost za akcentovanje i skretanje pa`nje na posebno zna~ajno mesto u besedi. Auditorijumu se sa namerom ostavlja mogu}nost i prostor za reakciju, za odobravanje, izra`avanje volje, slaganje, neslaganje, itd. Pauze su ~esto deo osmi{ljene strategije, koja govorniku daje izvesnu psiholo{ku prednost. U okviru planirane besede, pauze mogu izostati ili biti svesno upotrebljene. U prvom slu~aju, ne prekida se tok monologa ili dijaloga; svesnom organizacijom i kontrolom, razgovor se vodi u kontinuitetu. Sagovorniku se namerno ne ostavlja mogu}nost, vreme, ni prostor da postavi pitanje, da reaguje ili izrazi neslaganje. Na ovaj na~in se posebno izbegavaju upadice ili kratki komentari, replike, dobacivanja i sl. U drugom slu~aju, namerna upotreba pauze skre}e pa`nju na fokus govornog ~ina, na poentu. U toku trajanja pauze, govornik mo`e pripremiti jo{ neki dokaz, izvesti argument. Dobro postavljeno pitanje usmerava tok razgovora ili pregovora u `eljenom smeru, povoljnom za dalji razvoj situacije. Pauza se mo`e skratiti ili produ`iti u zavisnosti od potrebe govornika i ve{tine da se pauza odr`i ili spontano izostavi. 8. Igra re~ima se koristi radi jednostavnog, konciznog i jasnog izlaganja poruke, ali i da bi se na ma{tovit, kreativan na~in, iskazao zanimljiv sadr`aj. Mogu se upotrebiti:


388 a) re~i u svakodnevnom, kolokvijalnom zna~enju, b) re~i i iskazi u okviru izbora iz terminolo{kog sistema struke, c) re~i u doslovnom zna~enju, d) re~i u prenesenom smislu. a) Prezentuju}i odre|ene ideje, programe, predmete, javnosti se prikazuju svojstva, kvalitet, osobine, marka, zastupljenost predstavljenog sadr`aja. Re~i koje se upotrebljavaju u svakodnevnoj konverzaciji, a kojima se sadr`aj pribli`ava slu{aocu, treba da budu razumljive, jasne, poznate i dostupne svima. Primaoci poruke se ose}aju bezbedno i sigurno ako je informacija plasirana jednostavno i zanimljivo. b) U okviru odre|ene struke ili profesije, koriste se standardizovani i usvojeni termini. U javnom istupanju, posebno u elektronskim medijima, valja biti veoma oprezan prilikom kori{}enja previ{e stru~ne terminologije. Umesto da postigne cilj, stru~no koncipiran sadr`aj mo`e da postane nerazumljiv, samim tim odbojan, a li~nost govornika nesimpati~na, jer je nepristupa~na u pokazanoj nadmo}i. c) Re~i upotrebljene u doslovnom zna~enju slu`e opisivanju i prikazivanju, na primer, predmeta, njegove svrhe, namene i kvaliteta. (U domenu trgovine, u prodajnom sektoru marketinga, ovaj metod se pokazuje kao svrsishodan.) d) Re~i upotrebljene u prenesenom smislu, posti`u cilj u pru`anju interesantnih i neobi~nih primera, u pore|enju, itd. (U turisti~koj ponudi koristi se slikovito i `ivopisno izlaganje.) Politi~ki govori i sudsko besedni{tvo obiluju re~ima u prenesenom smislu, podsti~u}i tako slu{aoca da nakon govornog ~ina razmi{lja o dubljem zna~enju i slojevima poruke. 9. Govorni dinamizam i efektno koncipirana poruka doprinose snazi javnog govora i kreativnosti u izra`avanju, mi{ljenju i interpretiranju. Nije va`no samo preneti informaciju, ve} izvr{iti uticaj i preneti odre|enu energiju u javnost. Kvintilijan je rekao: “Govor u ve}ini slu~ajeva otkriva karakter ~ovjeka, a najskrovitije tajne njegova srca izbijaju iz njegova govora“.1

Sadr`aj Svaka beseda mora biti sastavljena kao `ivo bi}e, mora imati svoje vlastito telo, tako da nije ni bez glave, ni bez noge, nego da ima i trup i udove... Platon

U procesu sa~injavanja osnovne koncepcije besede i u toku izlaganja, treba razlikovati dva osnovna principa: – {ta re}i – sadr`aj i – kako re}i – na~in kazivanja – interpretaciju. 1

Marko Fabije Kvintilijan, Obrazovanje govornika, Sarajevo, 1985, str. 435.


389 Prvi princip se odnosi na temu, sadr`aj poruke, fokus govornog ~ina. Dugi princip odnosi se na: na~in saop{tavanja poruke, predstavljanje ideje i prikazivanje programa u javnosti. Delovi govora u pogledu sadr`aja su: – ekspozicija – uvod, – obrazlaganje teme, – isticanje fokusa – bitnog argumenta, – umetnuti, povezuju}i skup elemenata, – primeri, – poenta, – zaklju~ak. Sadr`aj se kreira u odnosu na du`inu i vrstu govora, kao i na oblik saop{tavanja (monolog ili dijalog), a podrazumeva: – poznavanje ideje, koncepta, programa, proizvoda u potpunosti; – otvaranje i dopunjavanje baze podataka; – kreiranje osnovnog koncepta; – isticanje fokusa u dinami~kom toku konverzacije; – izbor jezi~kih znakova, kodova i terminolo{kog sistema; – efektno zaklju~ivanje. Varijante govora po du`ini mogu biti: – kra}a varijanta koja sadr`i: uvod, primer, zaklju~ak; – {ira varijanta podrazumeva: uvod, umetnute delove, primere, zaklju~ak; – naj{iri oblik sadr`i sve gore navedene delove govora. Svaki od pojedinih delova govora treba da traje u zavisnosti od ideje ili programa koji se prezentuje. Ponekad je potrebno da uvod ili ekspozicija, kao i obrazlaganje teme, budu produ`eni u odnosu na druge delove govora. Povezuju}i, umetnuti skup, koji se uglavnom sastoji od stilskih i knji`evnih figura, slikovito i `ivopisno upotpunjuje izlaganje. Primeri se izdvajaju kao karakteristi~ni reprezentanti ideje ili programa. Zaklju~ak mo`e biti kra}i, ukoliko su prethodni delovi besede jasno i koncizno objasnili svrhu i cilj ideje ili du`i u zavisnosti od procene efekta prethodnih sastavnih delova govora, trajanja i stepena u~inka svakog pojedina~nog dela. Poenta i zaklju~ak su ponekad sadr`ani u samom govoru i njegovim sastavnim delovima, pa ih ne treba posebno ponavljati; u tu svrhu koristi se – rezime. Me|utim, repeticija je va`na retorska figura i slu`i ponavljanju i isticanju poente i nekoliko puta u toku govornog ~ina. Govor ne treba da bude dug, ali ni prekratak. Situaciona analiza, odnosno date (zadate) okolnosti: prostor, vreme, broj u~esnika, uti~u na raspored i trajanje delova govora. Ukoliko govor iz bilo kog razloga mora da bude sveden i skra}en, valja izabrati najinteresantnije delove, koji u najkra}im crtama predstavljaju program. Karakteristike dobrog govornika su: stabilnost, kreativnost i


390 ma{tovitost. Govornik treba da deluje objektivno, ubedljivo, jednostavno, stru~no, kompetentno. Govori se pripremaju u zavisnosti od profesionalne delatnosti. U odnosu na specifi~ne oblasti i grane, prilago|avaju se interpretativni elementi, kao {to su: vokalna ekspresija, izbor sredstava verbalne i neverbalne komunikacije, itd. Politi~ki govori, na primer, zahtevaju ulaganje odre|enog stepena intenziteta i glasnosti, izvestan “povi{en“ ton blizak re~itativu. Ova vrsta “povi{enog“ na~ina izlaganja (u pogledu visine glasa, melodije i ritma re~enice) ima za svrhu ube|ivanje auditorijuma. Uvodne parnice ili rasprave u sudovima, javne rasprave, zahtevaju te~an, jasan, precizan na~in izra`avanja, uz “prigu{en“ intenzitet i pauze koje mogu da nazna~e postojanje i pripremanje “tajnog oru`ja“ – argumenta koji mo`e da preokrene tok parnice i kojim se poentira. Ton besede u sudu karakteri{e umeren tempo izlaganja, izbor centralnog registra u pogledu obima glasa i glasnosti. Zna~ajna figura koja se koristi u politi~kim govorima ili u sudskom besedni{tvu jeste gradacija – u glasnosti, intenzitetu, tempu. Svaki govor (beseda, prezentacija) ima svoj operativni i strategijski karakter. Operativni se sastoji od: koncipiranja osnovnih ideja, odlika i karakteristika programa, isticanja trajnosti, kvaliteta i ta~nosti programa. Operativno planiranje odvija se u nekoliko faza: – priprema, – odabir teme; – isticanje fokusa govornog ~ina, – odabir metoda, – raspored materijala – delovi govora, – prora~un vremena, – povezivanje odlomaka, – momenat improvizacije, – poentiranje – aktivno dejstvovanje radi postizanja odre|enog cilja, – zaklju~ak. Strategijski karakter povezan je sa na~inom preno{enja poruka, odnosno sa interpretacijom.

Interpretacija Glumci, po prirodi svoje profesije, imaju zadatak da tu|e misli i ideje predo~e publici, ne samo snagom pisane re~i, ve} specifi~nim ~itanjem, dubinskom analizom i promi{ljanjem teksta, koji deluje na ma{tu i podsti~e kreativnost gledalaca. Interpretator je, tako|e, “onaj koji ne{to interpretira, tuma~i, obja{njava“.2 Stoga, bez obzira na vrstu nastupa, govornik nikada ne treba da zaboravi da je tokom izlaganja, pored svega navedenog i – zabavlja~. 2

Ljubo Mi}unovi}, Savremeni Leksikon stranih re~i i izraza, Beograd, 1991, str. 297.


391 Interpretacija se odnosi na onaj deo komunikacijskog ~ina koji u fokusu ima na~in kazivanja poruke i daje odgovor na pitanje kako se informacija prenosi do primaoca. Postoje u osnovi dva mogu}a pristupa interpretaciji: unutra{nji i spolja{nji. Unutra{nji pristup podrazumeva, pre svega, poznavanje i prihvatanje materije i teme koja je predmet interesovanja, konverzacije, pregovora, prezentacije, itd. Spolja{nji pristup uklju~uje poznavanje tehnika i metoda u nastupanju, posebno u elektronskim medijima. Kompletan nastup zavisi od datih ili zadatih okolnosti; on se menja u zavisnosti od novonastalih ili nepredvi|enih okolnosti. Od broja sagovornika, klijenata ili slu{alaca, kao i od raspolo`ivog vremena i prostora (situaciona analiza), zavisi izbor i uskla|ivanje govornih konstanti i glasovnih transformacija. Prostor, mesto u kome se komunikacijski ~in odvija, kao i vreme, trajanje (tajming), parametri su koji umnogome uti~u na tok procesa, jer postavljaju odre|ene zahteve pred govornika. Govor ili dijalog koji se odvija u manjem prostoru, veli~ine kancelarije, sasvim se razli~ito razvija i interpretira od govora u eksterijeru, na otvorenom prostoru. U tom smislu, menjaju se glasnost, visina tona, tempo, ritam i intenzitet. Svi parametri su poja~ani i nagla{eni, posebno intenzitet i glasnost, ukoliko se nastupa u ve}em prostoru. Visina glasa se ne menja; centralni registar treba da se ozvu~i i poja~a u smislu gradacije u glasnost; glasnost koja se gradi u vi{em registru (tonalitetu) ne deluje ubedljivo. Nastupanje u ve}em prostoru, posebno u eksterijeru, tako|e zahteva i br`u jedinicu tempa, sa cezurama za kra}e i burne reakcije slu{alaca. Interpretacija tako|e zavisi od broja sagovornika ili slu{alaca. U dijalogu sa jednom osobom, pa`nja i koncentracija su usmerene na sagovornika, te je izbor verbalnih i neverbalnih sredstava sveden, jednostavan; intenzitet je “prigu{en“, stil kazivanja jednostavan i koncizan, tempo – umeren, kao i glasnost. Interpretacija u dijalogu sa vi{e lica je razu|enija i bogatija, melodijski usponi i padovi daju bogatu skalu zvu~anja. U centralnom registru glasa (u obimu) nalazi se niz od tri do pet tonova, ali melodija mo`e biti i raznovrsnija u pogledu intervalskih skokova. Izmene ritma i tempa razbijaju ritmi~ku monotoniju. Jedan od zna~ajnih parametara u op{tenju jeste – trajanje (tajming), prora~un vremena. Ovaj fenomen zahteva samokontrolu i kriti~nost te odricanje od najmilijih ideja i poentiranje, ukoliko je vreme za nastup isteklo ili ako je atmosfera “zasi}ena“. U govorni{tvu, kao u muzici, treba gotovo metronomski meriti vreme. Trajanje zavisi od datih okolnosti, situacije, prostorne i vremenske analize. Okolnosti su ponekad takve da beseda traje kra}e no {to je predvi|eno, pa je utisak nedovoljan i nepotpun. U ovakvim situacijama treba imati dragocenu “rezervu“, bazu podataka, fond koji slu`i za popunjavanje i pro{irivanje besede. U drugom slu~aju, vreme brzo proti~e, zahvaljuju}i zainteresovanoj publici, zbog pauza, reakcija, pitanja i sl. U ovom slu~aju se treba odre}i dragocenih delova govora, zarad uspostavljanja kvalitetnog i `ivog dijaloga.


392 Ponekad je bolje izostaviti izvesne argumente i ~injenice i izlo`iti zanimljive primere da sagovornici ili slu{aoci ne bi bili “zatrpani“ samo informacijama. U odnosu na tri osnovne jedinice tempa: lagani, umereni i brzi, u zavisnosti od broja sagovornika i okoline, tempo mo`e da varira od umerenog u dijalogu sa jednim licem do br`eg u odnosu na ve}i broj sagovornika; od sporijeg u nastupima na televiziji, do `ivog i `ivahnog u odnosu na ve}i prostor i razu|enu okolinu. U ve}ini slu~ajeva, govorniku je poznato mesto doga|anja i trajanje, kao i broj sagovornika, te se strategija mo`e bri`ljivo planirati. U drugom slu~aju, postoji momenat iznena|enja u pogledu vremena, mesta i broja sagovornika. Planirana strategija tada se spontano prilago|ava, zahvaljuju}i kreativnosti, sigurnosti, spretnosti i sposobnosti govornika za improvizaciju. Na~in saop{tavanja poruka jednako je va`an kao i smisao, sadr`aj poruke. Kao {to se te`i jednostavnosti stila u sa~injavanju govora, treba ostvariti sli~an efekat i u interpretaciji, bez preuveli~avanja i preterivanja, razmetanja znanjem i govorni~kom ve{tinom. Dobro obave{ten govornik `eli da svoje znanje i ideje podeli sa drugima.

Kako da postanete dobar govornik? Poeta se mora roditi, a orator se mo`e postati. Atinska sofisti~ka {kola

Glasovna obuka i govorna kultura najzna~ajnije su komponente u oblikovanju govora, a posebno u okviru marketin{ke koncepcije odnosa s javno{}u. Istupanje u javnosti, kontakti razli~ite vrste, nastupi, odnosi sa medijima, publicitet kao oblik javne promocije, zahtevaju specifi~nu pripremu. Govorna kultura ne predstavlja samo te`nju ka odnegovanom jeziku, ve} potrebu i sposobnost govornika da se prilagodi svakoj situaciji i da uvek ostane na nivou i visini dobrog kazivanja (jezi~ka snala`ljivost, bogatstvo i gipkost jezika, itd.)3 Srpski jezik krase melodi~nost i bogatstvo tonskih kretanja intonacije u okviru re~enice – melodija ima tonski uspon i pad. Op{te osobine govora su i: akcentuacija (postojanje ~etiri vrste akcenata), du`ine i logi~ki akcenat re~enice, re~eni~ki ritam, ritam disanja pri govoru. 3

Briga o govoru podrazumeva poznavanje osnovnih postulata fonologije, fonetike, besedni{tva, retorike, recitovanja, pripovedanja i sl. Neuro-lingvisti~ki programi (NLP) pokazuju na~in na koji ljudi razmi{ljaju dok govore. Jedno od interesantnih istra`ivanja ukazuje na ~injenicu da se zvuk i re~ mogu vizuelizovati. Vizuelizacija (govora) i slu{anje se fizi~ki mogu osetiti kao neka vrsta odraza u ogledalu. Tako se stvara vizuelni govor (ovo nije sasvim adekvatan prevod termina “visual language“).


393 Prakti~no obrazovanje govornika odnosi se, u pogledu govorne aktivnosti, na: – glasovnu pripremu i – prilago|avanje govornih konstanti u odnosu na situacionu analizu. Glas je osnovno sredstvo u komunikaciji, a istovremeno je odraz i obele`je li~nosti.4 Primaran zadatak glasovnog obrazovanja govornika, jeste sticanje glasovne kondicije, uspostavljanje (u~enje) pravilnog tipa disanja i pravilna postavka glasa za nastupanje u medijima. Govorne konstante predstavljaju zna~ajan element govorne delatnosti koji doprinosi (nesvesno ili svesno) govornom dinamizmu i interpretaciji. One se mogu posmatrati u knji`evnom, ali i u kolokvijalnom, svakodnevnom, prakti~nom, poslovnom stilu izra`avanja. Govorne konstante su: intenzitet (ja~ina), glasnost (~ujnost), visina glasa koja je u vezi sa intonacijom i melodijom re~enice, tempo, ritam. Od svesne upotrebe i promena govornih konstanti direktno zavisi: preno{enje zna~enja informacije, interpretacija smisla i poruke, pribli`avanje teme sagovorniku, fokusiranje konverzacije, dinamizam govornog ~ina. Interesantno je uo~iti da intenzitetom, ja~inom i bojom glasa mo`e da se zadobije poverenje slu{alaca. Prijatan ton, centralna glasnost i umeren intenzitet ne pla{e ljude. Oni smiruju i “uvla~e“ slu{aoca u pri~u. O variranju tempa, kao i transformisanju govornih konstanti u odnosu na situacionu analizu (ko, kad, gde, koliko), govorili smo u delu o interpretaciji.

Rezime – [ta podrazumeva dobar nastup u verbalnom smislu? – – – – – – – – – – – – – –

4

kvalitetnu i odgovaraju}u pripremu, prikupljanje svih potrebnih ~injenica i informacija, selekciju materijala, sa~injavanje strategije i operative govora, izdvajanje tri glavne poruke, postavljanje problema – analiza, odre|ivanje du`ine govora, pripremu podsetnika, pojavu i predstavljanje, dinami~ko izlaganje, prirodnost i jednostavnost stila u izlaganju, vokalnu ekspresiju, pauze u govoru, variranje govornih konstanti.

Fenomenu glasa – njegovom nastajanju, oblikovanju i produkciji, posve}ena je posebna pa`nja u knjizi Marine Markovi}, Glas glumca, Beograd, 2002.


394 LITERATURA: Aristotel, Retorika, Svetovi, Novi Sad, 1997. Blek, Sem, Odnosi s javno{}u, Clio, Beograd, 1997. \or|evi}, Branivoj, Elementi srpskohrvatske dikcije, Univerzitet umetnosti, Beograd, 1975. \or|evi}, Branivoj, Osnove recitovanja, Savez amaterskih dru{tava Vojvodine, Novi Sad, 1989. Kvintilijan, Marko Fabije, Obrazovanje govornika, Veselin Masle{a, Sarajevo, 1985. Markovi}, Marina,Glas glumca, Clio, Beograd, 2002. Markovi}, Marina, Poslovna komunikacija – Oblikovanje govora u odnosima sa javno{}u, Clio, Beograd, 2000. Mi}unovi}, Ljubo, Savremeni Leksikon stranih re~i iizraza, Zavod za ud`benike i nastavna sredstva, Beograd, 1991. Petrovi}, Sreten, Retorika, Filolo{ki fakultet u Beogradu – Narodna knjiga, Beograd, 2001.

Marina Markovi} PUBLIC RELATIONS DEVELOPMENT (RE: LINGUISTIC POINT OF VIEW) Summary 1. PUBLIC SPEECH AND SPEAKING IN PUBLIC; SPEAKER’S PERSONALITY – BUILDING PERSONAL STYLE. 2. BASIC FORMS OF MAKING STATEMENTS – MONOLOGUE AND DIALOGUE. 3. CREATING CONTENT – WHAT TO SAY? 4. INTERPRETATION – HOW TO SAY IT? 5. VERBAL ACTIVITY a. breathing b. relaxation c. vocal preparation d. articulation e. diction f. voice positioning, resonance g. practising the speech invariables.

znachaj verbalne komunikacije u odnosima sa javnošću  

teorijski esej

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you