Page 1

Habitus | Broj 1 | 1


Nastavnik koordinator Ma Marija Branković marija.brankovic@fmk.edu.rs Glavni i odgovorni urednik Marija Andrijašević marija.andrijasevic.korunovic@fmk.edu.rs Redakcija Branislava Milanović branislava.milanovic@fmk.edu.rs Nevena Trmčić nevena.trmcic@fmk.edu.rs Ivana Ilić ivana.ilic@fmk.edu.rs Lektura i korektura Redakcija Naslovna strana i logo Ivana Ilić Grafička oprema Dragana Nikolić

Fakultet za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum Beograd, decembar 2013.


SA D R ŽA J

Uvodna reč..........................................................................5 Originalno istraživanje..............................................7 Milica Stanković: AFEKTIVNA VEZANOST ADOLESCENATA I ADAPTACIJA NA ŠKOLU I DOM UČENIKA

Studentski narativ........................................................19 Bojana Regoje: SADRŽAJ NACIONALNOG IDENTITETA I STEPEN VEZANOSTI ZA NACIJU

Otkriveno u prevodu....................................................31 Gregori, M. Herek, Psihologija seksualnih predrasuda Prevod sa engleskog: Marija Andrijašević, Miroslava Milićević

Ex Cathedra.......................................................................39 Licem u lice: sa profesorom dr Ivanom Ivićem, Kuda ide obrazovanje u Srbiji Intervju vodile: Branislava Milanović, Nevena Trmčić

Kritički okular.................................................................49 Stefan Milutinović: PSIHOLOŠKE IMPLIKACIJE NIČEOVE KRITIKE HRIŠĆANSKOG UČENjA

Psihologija u odjecima................................................56 dr Nataša Šofranac: MOTIV LUDILA U TRAGEDIJAMA VILJEMA ŠEKSPIRA

Uputstvo za autore......................................................63


Uvodna reč Ideja o osnivanju Časopisa studenata psihologije Fakulteta za medije i komunikacije: Habitus, učinila se potrebnom, prirodnom i neophodnom imajući u vidu nezanemarljiv- a neiskorišćen studentski kreativni potencijal. Uz saglasnost i podršku nastavnika Departmana za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije, kao i Fakulteta u celini, ukazala se mogućnost pokretanja časopisa koji bi u vrlo skoroj budućnosti postao plodan prostor za objavljivanje radova talentovanih i motivisanih studenata psihologije, budućih mladih naučnika istraživača, psihologa svih orijentacija, psihoterapeuta. Osnovna zamisao je da Časopis studenata psihologije FMK: Habitus izlazi dva puta tokom jedne školske godine (jednom u jesenjem i jednom u prolećnom semestru), sa ciljem da ispuni svoju težnju ka sveobuhvatnosti, raznovrsnosti i kvalitetu većeg broja različitih rubrika. Osnovna ideja je da rubrike ispunjavaju tekstovi prevashodno studenata psihologije Fakulteta za medije i komunikacije, a potom i saradnika i nastavnika, sa namerom da se ostvari plodna saradnja i sa ostalim zainteresovanim departmanima kako našeg matičnog Fakulteta, tako i ostalih univerziteta u zemlji i okruženju. Prvi broj časopisa otvara rubrika Originalno istraživanje u kojoj je objavljen originalni istraživački diplomski rad iz oblasti teorija afektivnog vezivanja, studentkinje psihologije Fakulteta za medije i komunikacije Milice Stanković „Afektivna vezanost adolescenata i adaptacija na školu i dom učenika“ pod mentorstvom doc. dr Nevene Čalovski Hercog. Rubrika Studentski narativ u ovom broju donosi kvalitativno istraživanje studentkinje psihologije Fakulteta za medije i komunikacije Bojane Regoje „Sadržaj nacionalnog identiteta i stepen vezanosti za naciju“. Rad je odbranjen na predmetu Istraživački intervju i fokus grupa, pod mentorstvom doc. dr Jasne Milošević. Sledi rubrika Otkriveno u prevodu u kojoj možemo čitati studentske prevode aktuelnih i zanimljivih stručnih radova objavljenih u stranim stručnim recenziranim psihološkim časopisima i stručnim monografijama. Ovog puta reč je o radu profesora Gregorija Hereka, sa Univerziteta Kalifornija, koji se bavi problemima seksualnih predrasuda. Rad je objavljen u APA časopisu Current Directions in Psychological Science, a prevele su ga studentkinje psihologije Fakulteta za medije i komunikacije Miroslava Milićević i Marija Andrijašević. Rubrika Ex Cathedra u ovom broju donosi opsežan razgovor sa profesorom dr Ivanom Ivićem, dugogodišnjim upravnikom Katedre za razvojnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, o najinteresantnijim i najaktuelnijim problemima obrazovnog sistema u Srbiji i najnovijoj Strategiji razvoja obrazovanja kod nas. Razgovor su vodile studentkinje psihologije našeg Fakulteta, Branislava Milanović i Nevena Trmčić. U rubrici Kritički okular dat je analitički osvrt Stefana Milutinovića, studenta psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, na psihološke implikacije Ničeove kritike hrišćanskog učenja, u radu koji je odbranjen na predmetu Psihologija religije pod mentorstvom profesora dr Petra Jevremovića. Časopis zatvara rubrika Psihologija u odjecima u kojoj čitamo tekst docentkinje dr Nataše Šofranac, sa Katedre za anglistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Reč je o radu interdisciplinarnog pristupa, u kojem autorka promišlja o motivu ludila u Šekspirovim dramama, i susretu književnosti i psihologije u dramskom tekstu . Osnivači ovog časopisa su studenti Departmana za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije. Redakcija se zahvaljuje dekanatu, kolegijumu Departmana za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije, kao i ostalim nastavnicima Fakulteta, saradnicima i prijateljima na ukazanom poverenju i podršci. Posebno se zahvaljuje doc. dr Jasni Milošević i doc. dr Neveni Čalovski Hercog koje su pomogle svojim stručnim kritikama i sugestijama u priređivanju istraživačkih radova, i konačno asistentkinji ma Mariji Branković na neumornoj, svakodnevnoj podršci, profesionalnoj pomoći, koordinatorskom radu i svemu onome što pravi mentori čine. Uredništvo U Beogradu, decembra 2013.

Habitus | Broj 1 | 5


ORIGINALNO ISTRAŽIVANJE

AFEKTIVNA VEZANOST ADOLESCENATA I ADAPTACIJA NA ŠKOLU I DOM UČENIKA

Milica Stanković

milica.stankovic80210@fmk.edu.rs Departman za psihologiju Fakultet za medije i komunikacije Univerzitet Singidunum

ABSTRACT This paper deals with the exploration of adaptation process during middle adolescence, primarily the relationship of attachment and different aspects of adaptation, as well as gender differences in adaptation. The sample consisted of residents of the first class dormitories of high school students in Belgrade. The research results show different adaptation in securely and insecurely attached adolescents.  Significant differences between secure and insecure attachment were obtained on the measures of social and emotional adaptation. Male and female respondents differed only with respect to emotional adaptation - boys demonstrated higher levels of emotional adaptation. Anxiety and rejection, as aspects of attachment, were significantly associated with adaptation, especially social adaptation. The results emphasize the importance of the quality of family relationships and secure attachment of adolescents to the family, especially in the area of ​​emotional functioning and social relationships.  Keywords: adolescence, affective attachment, adaptation, anxiety, rejection. UVOD Pitanje prilagođavanja adolescenata na uslove u kojima žive i uče, nije često spominjano, ali je veoma važno iz praktičnih razloga. Veliki broj mladih još u doba svoje srednje adolescencije i perioda u kome nisu kompletno samostalni, napušta mesta u kojima su do tada živeli i odlaze uglavnom u veće gradove, u cilju srednjoškolskog obrazovanja i pred njima se nalazi niz zadataka sa kojima se moraju suočiti. Mladi srednjoškolci se uče samostalnosti, odgovornosti, samokontroli i nizu drugih Habitus | Broj 1 | 7


Originalno istraživanje poželjnih oblika ponašanja, a postoji mnogo faktora koji mogu doprineti lošem snalaženju u novoj sredini. Zbog toga se srećemo sa pojedinim primerima maladaptivnog ponašanja u raznim oblicima, sa lošim uspehom u školi, nezadovoljstvom novim životom, socijalno nepoželjnim ponašanjem, pa i različitim psihopatološkim manifestacijama koje se mogu pojaviti. Odabir afektivnog vezivanja kao teme proizilazi iz procene da je vezivanje za porodicu, veoma važno za celoživotno funkcionisanje osobe, a posebno za razvoj tokom adolescentnog perioda i u situaciji napuštanja porodice radi školovanja. Cilj nam je dobijanje empirijskog podatka koji će pokazati u kojoj meri, i kako se mladi snalaze u promeni mesta prebivališta, škole i socijalnog miljea, i to gledano kroz kvalitet odnosa sa roditeljima tokom života. Adolescenciju je, kao psihološki koncept, uveo Stenli Hol (Stanley Hall) opisujući je kao period velikih mogućnosti za rast i razvoj, ali i period u kome se sukobljavaju polariteti u raspoloženju, osećanjima, energiji, ideologiji; period pun konflikata i nemira (Kapor-Stanulović, 2007). Reč “adolescencija” potiče od latinske reči adolesscerre što znači rasti, sazrevati, jačati, a teško je definisati tačnu vremensku određenost ovog doba. Kod različitih autora sreću se različite granice koje se kreću od 18. do 21. godine u većini zemalja, a u nekima i 21. ili 23. godine. Prema Musu (Muuss, R), adolescencija sa psihološkog stanovišta predstavlja period u kome se ostvaruju novi vidovi prilagođavanja koji odvajaju dečje ponašanje od ponašanja odrasle osobe u određenoj socijalnoj sredini (Nešić i sar., 2000). Svetska zdravstvena organizacija je 1980. godine odredila adolescenciju kao period od 10. do 19. godine a zatim 1985. predložila da se gornja granica pomeri na 24 godine, tako da ovu životnu fazu možemo podeliti u podfaze na ovaj način (Kapor-Stanulović, 2007): - Rana adolescencija – od 10. do 14. god. - Srednja adolescencija – od 15. do 19. god. - Pozna adolescencija – od 20. Do 24. god. Zadaci koje ovaj životni period postavlja pred mlade odnose se na prihvatanje svog fizikuma i polne uloge, uspostavljanje novih odnosa sa vršnjacima oba pola, izgrađivanje emocionalne nezavisnosti od roditelja i ostalih odraslih, profesionalno opredeljivanje, razvijanje intelektualnih veština, sticanje ekonomske nezavisnosti i priprema za partnerstvo i porodicu. Najznačajnije je istaći da su zadaci u srednjoj adolescenciji, kojoj pripadaju mladi u periodu polaska u srednju školu, usmereni na promenu odnosa u porodici, uspostavljanje ličnog identiteta (seksualni identitet i društvene uloge) i razvoj intelektualih kompetencija (SZO, prema Kapor-Stanulović, 2007). Dešavanja koja su adolescenti tokom istaživanja ocenili kao značajna tokom ove životne dobi povezana sa stvaranjem autonomije u odnosu na roditelje, sticanjem zrelosti i izgradnjom čvrstih i iskrenih prijateljstava (Vranješević, 2001). Pojam afektivne vezanosti (eng. attachment) u nauku je prvi put uveo engleski psihoanalitičar Džon Bolbi (John Bowlby) i predstavlja „specifičan, neravnopravan odnos između majke i deteta koji se formira u najranijem detinjstvu i traje kroz čitav život“ (prema Stefanović-Stanojević, 2005. str. 15). Afektivna vezanost je odnos deteta sa majkom, njihova topla privrženost (Bowlby, 1994). Teorija afektivne vezanosti nastala je u saradnji Bolbija i američkog razvojnog psihologa Meri Ejnsvort (Mary Ainswort) (prema Stefanović-Stanojević, 2005). Bolbijeva teorija afektivnog vezivanja nastala je kao nastavak na psihoanalitički pojam emocionalne zavisnosti koji je on želeo drugačije da objasni. Prema Bolbijevom viđenju, afektivna vezanost deteta za majku nije posledica njegove fizičke zavisnosti koja se pomera prema psihološkoj, već je biološka, urođena. Prema ovome, dete na najranijem uzrastu potrebuje adekvatan emocionalni kontakt sa majkom. Veliki doprinos Habitus | Broj 1 | 8


Originalno istraživanje Ejnsvortove (M. Ainsworth) ogleda se u postuliranju pojma sigurne baze kao osnove rasta i razvoja deteta. Sigurnom bazom podrazumeva okruženje koje detetu dozvoljava da samostalno otkriva svet i istovremeno brine o njemu i odgovara na njegove potrebe. Porodična sigurnost, prema njenom mišljenju, neophodna je za formiranje veština i interesovanja u različitim životnim oblastima. Ukoliko porodična sigurnost izostane, osoba biva osujećena. Meri Ejnsvort je takođe napravila i prvu klasifikaciju individualnih razlika u okviru teorije afektivnog vezivanja.Istraživanje pod nazivom Strana situacija pomogla joj je da formuliše prvu podelu obrazaca vezivanja. Dvadesetominutnim posmatranjem reagovanja dece na odvajanje od majke izdvojila su se ponašanja koja je Ejnsvortova svrstala u četiri kategorije: - Sigurna vezanost „V“ – 66% uzorka - opisana kod dece koja se rastuže zbog odvajanja od majke, a nakon majčinog povratka toplo se pozdravljaju sa njom i nastavljaju sa igrom; - Nesigurno-izbegavajuća vezanost „A“ – 22% uzorka – kod dece koja ne pokazuju izrazitu žalost zbog odvajanja od majke i ignorišu je po povratku. Igra je prekinuta i deca su zakočena, ne nastavljaju da istražuju; - Nesigurno-ambivalentna vezanost „C“ – 12% uzorka - izrazito žalovanje deteta pri odvajanju od majke, plač, uznemirenost i nemogućnost lakog smirivanja nakon majčinog povratka. Deca pokazuju ljutnju prama majci što ih je ostavila; - Nesigurno-dezorganizovana vezanost „D“ – tip vezanosti koji je kasnije formulisan. Karakteriše ga konfuzno ponašanje dece, od ukočenog ponašanja do stereotipnih pokreta pri susretu sa majkom. Ovaj tip privrženosti naziva se još i plašljivim tipom, a deca pokazuju izrazito izbegavanje bliskosti kao i anksiozno ponašanje. Adaptacija(lat. adaptatio = prilagođavanje) se, kao psihološki pojam, definiše kao svrsishodan sistem reakcija organizma na stalne ili promenljive uslove spoljašnje okoline, čiji je cilj samoodržanje. Ova univerzalna odlika živih bića se sastoji u raznovrsnim mogućnostima modifikacije strukture, procesa, funkcionisanja i ponašanja u skladu sa zahtevima sredine (Trebješanin, 2000). Prema teoriji evolucije, adaptacija predstavlja strukturalnu promenu ili promenu ponašanja koja je značajna za opstanak (Reber & Reber, 2010) a sposobnost za adaptaciju naziva se adaptabilnost. Socijalna psihologija ističe značaj prilagođavanja na društvenu sredinu, na socijalne institucije i grupe, što je obuhvaćeno pojmom socijalna adaptacija (Trebješanin, 2000). U razvojnoj psihologiji, prema Pijažeu, adaptacija je proces uspostavljanja ravnoteže između procesa asimilacije i akomodacije (Trebješanin, 2000). Asimilacija je proces uklapanja novih iskustava u stare, već učvršćene šeme saznanja. Akomodacija predstavlja proces modifikovanja, saobražavanja kognitivnih struktura novom objektu ili pojavi, koja ne može da se uklopi u postojeće šeme. Adaptacija, na način na koji je operacionalizovana upitnikom SACQ za procenu adaptiranosti adolescenata (The Student Adaptation to College Questionnaire, Baker, Siryk, 1984. prema Vukelić, 2005), podrazumeva skup više vrsta adaptiranosti: akademsku, socijalnu, emocionalnu adaptaciju i vezanost za instituciju. Akademska adaptacija se odnosi na prilagođenost adolescenata zahtevima koje postavljaju škola i dom (težina sadržaja nastavnog programa, rad školskih sekcija) i ogleda se u zadovoljstvu učenika sadržajima koje mu škola i dom nude i očekivanjima od obrazovnog procesa. Socijalna adaptacija je prilagođavanje na društvenu sredinu u novoj školi i domu. Vršnjačke grupe su karakteristične po tome što nastaju i održavaju se zajedničkim aktivnostima, a ne i radi ispunjavanja nekog zajedničkog zadatka ili cilja, i obrazuju se na osnovu uzajamne privlačnosti (Rot, 2006). Grupe se formiraju da bi pojedinci zadovoljili potrebe i želje za afilijacijom, afektivnom vezanošću, ili preisitivanjem Habitus | Broj 1 | 9


Originalno istraživanje stavova prema različitim društvenim pitanjima. Emocionalna adaptacija podrazumeva proces prilagođavanja na nove uslove afektivnih odnosa, koji učenici iskazuju svojim doživljajima psihološkog distresa i povezivanjem distresa sa somatskim problemima. Adolescenti su odvojeni od roditelja i ranijih bliskih prijatelja, pa se pred njih postavlja zahtev za traženjem novih izvora emocionalne sigurnosti. Kada roditelji uvažavaju detetova osećanja, kaže se da je dete dobilo „dozvolu da oseća emocije“, i suprotno, dete se odriče svojih emocija ukoliko roditeljima nije važno da ih oseća i izražava. Milivojević to naziva „zabranom da dete oseća emocije“ (Milivojević, 2007, s.124). Pored ovoga, roditelji predstavljaju model ponašanja i po pitanju emocionalnosti prema drugima, pa je uticaj roditelja značajan i po pitanju emocionalnosti u novim životnim situacijama koje zahtevaju emocionalnu adaptaciju. Vezanost za instituciju je doživljaj pripadanja školi i učeničkom domu kao i zadovoljstvo životom i uspehom u aktivnostima vezanim za ove institucije, što pripada indikatorima adaptiranosti adolescenata. Vezanost za ustanovu ogleda se u volji učenika da budu deo škole i doma učenika, kao i da to ostanu do kraja, prihvatajući karakteristike institucije kao svoje. PREDMET I CILjEVI ISTRAŽIVANjA Predmet istraživanja predstavlja eksploraciju razvoja adolescenata u oblasti akademske, socijalne i emocionalne adaptacije na zahteve srednje škole i doma učenika kao i tipova afektivne vazanosti adolescenata za primarnu porodicu. Istraživanjem se obuhvata samo kontekst odvojenosti od porodice i treba uporediti grupe adolescenata svih tipova afektivne vezanosti u odnosu na akademsku, socijalnu i emocionalnu adaptaciju. Predmet istaživanja obuhvata povezanost adaptacije sa dimenzijama anksioznosti i odbacivanja kao varijabli koje su prisutne kod svih tipova afektivne vezanosti, kao i istraživanje polnih razlika u stepenu adaptacije. Ciljevi istraživanja: 1) Ispitivanje odnosa tipova afektivne vezanosti i opšte adaptiranosti; 2) Ispitivanje odnosa tipova afektivne vezanosti i različitih vrsta adaptiranosti: akademska, socijalna, emocionalna adaptacija i vezanost za instituciju; 3) Ispitivanje razlika u aspektima adaptiranosti prema polu; 4) Ispitivanje povezanosti 4 aspekta adaptiranosti sa anksioznošću i sa odbacivanjem, kao dimenzijama afektivne vezanosti. Hipoteze: - Opšta hipoteza - Postoji razlika u totalnoj adaptiranosti adolescenata u zavisnosti od tipa afektivne vezanosti – očekuje se bolja adaptiranost adolescenata koji su sigurno privrženi, nego onih koji pripadaju okupiranom, odbacujućem i dezorganizovanom tipu. - Postoji razlika u akademskoj adaptiranosti adolescenata u zavisnosti od tipa njihove afektivne vezanosti. - Postoji razlika u socijalnoj adaptiranosti adolescenata u zavisnosti od tipa njihove afektivne vezanosti. - Postoji razlika u emocionalnoj adaptiranosti adolescenata u zavisnosti od tipa njihove afektivne vezanosti. - Postoji razlika u vezanosti za instituciju kod adolescenata u zavisnosti od tipa njihove afektivne vezanosti. Habitus | Broj 1 | 10


Originalno istraživanje - Postoje razlike u akademskoj, socijalnoj, emocionalnoj adaptaciji i vezanosti za instituciju između muških i ženskih ispitanika. Očekivano je da su devojke bolje adaptirane u akademskoj i emocionalnoj sferi, dok su mladići bolje socijalno adaptirani, kao i da više pokazuju vezanost za školu i dom. - Postoji negativna korelacija između anksioznosti i 4 aspekta adaptacije, kao i između odbacivanja i aspekata adaptacije. METODOLOŠKI DEO U svrhu istraživanja, odabran je prigodan uzorak učenika prvog razreda srednjih škola u Beogradu koji stanuju u domovima učenika „Karađorđe“, „Aleksa Dejović“ i „Petar Drapšin“ u Beogradu. Ispitanici imaju od 14 do 15 godina. Obuhvaćeno 132 ispitanika. Približno polovinu uzorka činili su ispitanici muškog (51.5%), a drugu polovinu ispitanici ženskog pola (48.5%). Varijable u istraživanju: - Pol -Tip afektivne vezanosti –sigurna afektivna vezanost, nesigurna-okupirana vezanost, nesigurnaodbacijuća vezanost, nesigurna-dezorganizovana vezanost -Adaptacija na školu i dom – sa aspektima: akademska adaptacija, socijalna adaptacija, emocionalna adaptacija i vezanost za instituciju. -Anksioznost – predstavlja dimenziju afektivne vezanosti čijom količinom prisutnosti ustanovljavamo da li je ispitanik sigurno ili nesigurno privržen. Predstavljena je skalom Upitnika za procenu afektivne vezanosti. -Odbacivanje – varijabla predstavljena skalom Upitnika pa procenu afektivne vezanosti i značajna je za određivanje tipa privrženosti kao i varijabla anksioznost. Instrument korišćen za ispitivanje afektivne vezanosti je Upitnik za procenjivanje porodične afektivne vazanosti, autora Brenana, Klarka i Šejvera (Brenan, Clark & Shaver, 1995. prema Stefanović-Stanojević, 2005) koji je preveden i adaptiran za našu populaciju. Upitnik se sastoji iz 18 samoopisnih ajtema koji ispituju emocionalnu vezanost osobe za porodicu. Afektivna vezanost se utvrđuje procenom dimenzija anksioznosti i odbacujućeg ponašanja prema članovima porodice. Upitnik sadrži 9 ajtema kojima se ocenjuje anksioznost ( npr. “Kada nemam bliskog člana porodice, osećam se nesigurno i mučno”) i 9 ajtema sa opisom odbacivanja (npr. “Pokušavam da izbegnem preveliko zbližavanje sa članovima porodice”). Od ispitanika se traži da, odgovaranjem na sedmostepenoj skali Likertovog tipa (od uopšte se ne slažem sa tvrdnjom do potpuno se slažem sa tvrdnjom), procene svoj odnos sa porodicom u celini. Tipove afektivne vezanosti na osnovu ovog upitnika dobijamo u zavisnosti od skorova na skalama anksioznosti i odbacivanja. Granične vrednosti na osnovu kojih svrstavamo ispitanike u neki od četiri tipa afektivne vezanosti su 36 na skali anksioznosti i 36 na skali odbacivanja: - Sigurna vezanost – anksioznost <36, odbacivanje <36 - Nesigurna okupirana vezanost – anksioznost >36, odbacivanje <36 - Nesigurna odbacujuća vezanost – anksioznost <36, odbacivanje >36 - Nesigurna dezorganizovana vezanost – anksioznost >36, odbacivanje >36 Pouzdanost instrumenta: računanjem Krombahovog alfa koeficijenta utvrdili smo pouzdanost celog upitnika za procenu afektivne vezanosti kao i pouzdanost skala anksioznosti i odbacivanja od kojih Habitus | Broj 1 | 11


Originalno istraživanje je upitnik sastavljen. Pouzdanost korišćenog instrumenta na istraživačkom uzorku je 0.80, na 18 ajtema celog upitnika, 0.73 na skali anksioznosti i 0.75 na skali odbacivanja. Upitnik za adaptaciju na školu i dom, koji je korišćen u ovom istraživanju je SACQ upitnik (The Student Adaptation to College Questionnaire, Baker & Siryk, 1984), sa prevodom i adaptacijom Vukelić, M., takođe korišćen u svrhu istraživanja adaptacije adolescenata u našoj zemlji (Vukelić, 2005). Upitnik se sastoji iz 67 samoopisnih ajtema na koje se odgovara na petostepenoj skali Likertovog tipa (od uopšte se ne slažem do u potpunosti se slažem). Ispitanici se ne svrstavaju u kategorije nivoa adaptacije, već se na osnovu upitnika dobijaju skorovi koji se koriste tokom obrade. Teorijski raspon skorove se krece od 67 do 335. Upitnik meri četiri aspekta adaptacije, sledećim subskalama: 1. Akademska adaptacija - ajtemi koji traže od subjekta da proceni motivaciju, zalaganje, školsku efikasnost i prihvatljivost školskog okruženja i onoga što škola nudi (npr.“Uživam u izvršavanju školskih obaveza”). Subskala sadrži 24 tvrdnje, teorijski raspon skorova je od 24 do 120. 2. Socijalna adaptacija – ajtemi koji se odnose na interpersonalne zahteve bitne za prilagođavanje na školu: generalna uspešnost socijalnih aktivnosti, interpersonalne veze, nostalgija zbog promene sredine i socijalno okruženje (npr. “Osećam da sam se dobro uklopio/la u školsku sredinu”). Subskala sadrži 20 tvrdnji, pa se teorijski raspon skale kreće od 20 do 100. 3. Emocionalna adaptacija –ajtemi o osećanju psihičke i fizičke adaptacije, kako se ispitanici osećaju psihički i fizički (npr. “U poslednje vreme se osećam napeto i nervozno”). Subskala sadrži 16 tvrdnji, sa teorijskim rasponom između 16 i 80. 4. Vezanost za instituciju – ajtemi koji ispituju uopšteno osećanja o školovanju i vezanost za školu i dom i osećanje pripadnosti (npr. “Ponekad razmišljam da promenim školu”). Subskala sadrži sedam tvrdnji, pa je njen raspon od 7 do 35. Pouzdanost Upitnika SACQ: - Autori upitnika su potvrdili pouzdanost u više istraživanja. Krombahov alfa koeficijent (Baker, McNeil, Siryk, 1985. prema Vukelić, 2005) za celu skalu iznosi 0.93 - 0.95, za akademsku adaptaciju 0.84-0.88, socijalnu 0.90-0.91, emocionalnu 0.81 - 0.85 i vezanost za instituciju 0.90-0.91. - Pouzdanost upitnika za adaptaciju na školu i dom, u prevedenoj i adaptiranoj formi, dobijena u istraživanju u našoj zemlji, kreće se u rasponu od 0.53 do 0.92. Za ukupnu skalu adaptacije iznosi 0.92, a među subskalama, najviša pouzdanost je na subskali akademske adaptacije 0.86 i emocionalne adaptacije 0.87. Pouzdanost korišćenog instrumenta na istaživačkom uzorku, koju smo dobili na 67 ajtema celog upitnika iznosi 0.91. Na skalama ovog upitnika, dobijene vrednosti pouzdanosti su: Akademska adaptacija - 0.86, Socijalna adaptacija - 0.72, Emocionalna adaptacija - 0.81, Vezanost za instituciju - 0.85. Statistička obrada podataka obuhvata jednofaktorsku analizu varijanse, Pirsonov linearni koeficijent korelacije, t – test.

Habitus | Broj 1 | 12


Originalno istraživanje REZULTATI ISTRAŽIVANJA Tipovi afektivne vezanosti i ukupna adaptacija Varijanse su homogene na nivou 0.05 tako da je moguće primeniti analizu varijanse. Analiza varijanse je pokazala da se tipovi afektivne vezanosti statistički značajno razlikuju prema opštoj adaptiranosti (F (3,128) =13.33, p=.00) Post hoc testovi pokazuju da: - Postoji statistički značajna razlika između sigurnog i okupiranog tipa afektivne vezanosti, (MD=48.51, p=.01) kao i između sigurnog i dezorganizovanog tipa vezanosti (MD = 50.42, p= .00). Ispitanici koji pokazuju sigurnu afektivnu vezanost bolje su adaptirani od ispitanika nesigurno-okupiranog i nesigurno-dezorganizovanog tipa vezanosti (pogledati srednje vrednosti u tabeli 1.) - Između sigurnog i odbacujućeg tipa afektivne vezanosti ne postoji statistički značajna razlika, kao ni između okupiranog i dezorganizujućeg, okupiranog i odbacujućeg i dezorganizovanog i odbacujućeg tipa. Tabela 1: Aritmetičke sredine i standardne devijacije opšte i specifičnih tipova adaptiranosti prema tipu vezanosti Aspekt adaptacije/ Tip vezanosti

Opšta adaptiranost*

Akademska adaptiranost

Socijalna adaptiranost

Emocionalna adaptiranost

Vezanost za instituciju

Sigurni

247.95 (29.43)

84.24 (14.62)

75.33 (8.,73)

56.43 (10.62)

31.95 (4.03)

Okupirani

199.44 (31.02)

69.89 (14.64)

63.00 (14.,95)

42.56 (11.17)

24.00 (7.84)

Odbacujući

218.64 (45.22)

76.21 (21.72)

68.93 (11.61)

47.07 (12.68)

26.43 (8.22)

Dezorganizovani

197.50 (10.11)

70.50 (8.43)

59.00 (5.10)

44.83 (12.48)

23.17 (7.68)

*Teorijski rasponi skala: opšta adaptiranost 67-335; akademska adaptiranost 24-120; socijalna adaptiranost 20100; emocionalna adaptiranost 16-80; vezanost za instituciju 7-35

Habitus | Broj 1 | 13


Originalno istraživanje Odnos tipova afektivne vezanosti i različitih aspekata adaptiranosti – korišćena statistička tehnika je jednofaktorska analiza varijanse. 1. Tipovi afektivne vezanosti i akademska adaptacija- analiza varijanse pokazuje da postoje značajne razlike u akademskoj adaptiranosti u zavisnosti od tipa afektivne vezanosti (F(3,128) = 4.40, p=.01). Post hoc testovi pokazuju da postoji značajna razlika između sigurnog i okupiranog tipa vezanosti (MD=14.35, p=.04). 2. Tipovi afektivne vezanosti i socijalna adaptacija1 – U socijalnoj adaptiranosti, nađena je statistički značajna razlika među tipovima afektivne vezanosti (F (3,128) =10.69, p=.00). Značajno se razlikuju sigurni i dezorganizovani tip vezanosti, (MD =16.33, p=.00). Sigurno privrženi adolescenti su bolje socijalno adaptirani od dezorganizovano privrženih. 3. Tipovi afektivne vezanosti i emocionalna adaptacija – Postoji statistički značajna razlika između tipova vezanosti (F (3,128) = 8.22, p=.00). Post hoc testovi pokazuju razliku između sigurnog i okupiranog tipa vezanosti (MD = 13.87, p =.00), kao i između sigurnog i odbacujućeg tipa (MD = 9.35, p =.02). I ovaj nalaz ide u prilog boljoj adaptiranosti sigurno privrženih adolescenata. 4. Tipovi afektivne vezanosti i vezanost za instituciju2 – Postoje značajne razlike u vezanosti za instituciju u zavisnosti od tipova afektivne vezanosti (F (3,128) =14.80, p=.00). Međutim, post hoc testovi ne pokazuju značajne razlike među grupama. Jedina razlika koja se bliži granici statističke značajnosti je razlika između sigurno vezanih i okupirano vezanih (MD = 7.95, p =.06). Razlike u adaptiranosti prema polu Upotrebom Levenovog t-testa, uporedili smo nivoe adaptacije kod muških i ženskih ispitanika i dobili statistički značajnu razliku polova samo kod emocionalne adaptacije (t (130) =3.14, p=.00). Kod ostalih vrsta adaptacije (akademska, socijalna adaptacija i vezanost za instituciju) nisu nađene značajne razlike prema polu (aritmetičke sredine su prikazane u Tabeli 2).

1 Varijanse među grupama nisu bile homogene, te su korišćeni robusni testovi značajnosti prilagođeni narušenoj pretpostavci o homogenosti varijansi (Welch F), kao i Games-Howell post hoc testovi. 2

Pogledati prethodnu napomenu.

Habitus | Broj 1 | 14


Originalno istraživanje Tabela 2: Razlike u adaptiranosti prema polu pol Aspekt adaptiranosti

muški

ženski

t

df

p

Akademska

83.72 (1.58)

79.73 (2.28)

1.45

130

0.15

Socijalna

73.66 (1.19)

72.44 (1.38)

0.67

130

0.50

Emocionalna

57.00 (1.27)

50.73 (1.54)

3.14**

130

0.00

Vezanost za instituciju

30.81 (0.67)

30.01 (0.77)

0.78

130

0.44

Razlika značajna na nivou 0.05.

Korelacija adaptacije i anksioznosti – Pronađene su statistički značajne povezanosti između anksioznosti i svih tipova adaptiranosti (Pirsonovi linearni koeficijenti korelacije su prikazani u Tabeli 3). Anksiozne osobe pokazuju slabiju adaptiranost u svim aspektima. Korelacija adaptacije i odbacivanja - Pronađene su statistički značajne povezanosti između dimenzije odbacivanja i svih tipova adaptiranosti (Pirsonovi koeficijenti korelacije su prikazani u Tabeli 3). Osobe sa izraženim odbacivanjem pokazuju slabiju adaptiranost u svim aspektima. Tabela 3: Povezanost adaptacije i dimenzija privrženosti – anksioznosti i odbacivanja Anksioznost

Odbacivanje

N

Akademska ad.

-0.30**

-0.36**

132

Socijalna ad.

-0.41**

-0.41**

132

Emocionalna ad.

-0.37**

-0.32**

132

Vezanost inst.

-0.37**

-0.39**

132

Korelacija značajna na novou 0.01. DISKUSIJA Afektivna vezanost i opšta adaptacija – Statistički značajna razlika dobijena je samo između sigurnog i okupiranog tipa afektivne vezanosti i između sigurnog i dezorganizovanog tipa. Ovim je potvrđen jedan deo osnovne hipoteze. Rezultati govore o tome da su ispitanici sa sigurnom afektivnom vezanošću bolje adaptirani na školu i dom, nego ispitanici sa okupiranom i dezorganizovanom vezanošću. Nije dobijena značajna razlika između sigurnog i odbacujućeg tipa, koja je bila očekivana, i ovakav rezultat možemo objasniti time što adolescenti sa odbacujućim tipom vezanosti manje eksternalizuju svoje unutrašnje doživljaje, pa je i očekivano da svoju lošu adaptiranost ne pokažu na upitniku na isti način kako to rade okupirani i dezorganizovani tipovi. Habitus | Broj 1 | 15


Originalno istraživanje Analizom varijanse uporedili smo grupe ispitanika različite afektivne vezanosti, i to odvojeno, prema svakom od četiri aspekta adaptiranosti. Dobili smo rezultate koji pokazuju statistički značajnu razliku između tipova afektivne vezanosti u akademskoj, socijalnoj i emocionalnoj adaptaciji. Kod akademske adaptiranosti postoji razlika između sigurnog i okupiranog tipa privrženosti, u korist sigurno vezanih učenika. Učenicima okupiranog tipa dominiraju znaci slabije akademske adaptacije, u vidu nezadovoljstva svojim školskim uspehom i prilagođenošću obavezama, kao i slabom voljom da se bave školskim aktivnostima. Kod socijalne adaptiranosti nađena je razlika između sigurne i dezorganizovane vezanosti, gde sigurni tip izražava bolju socijalnu adaptaciju. Razlog zbog koga odbacujuće vezani nisu pokazali slabiju socijalnu adaptaciju, možemo potražiti u pretpostavci da se radi o internalizujućem ponašanju, za koje nije karakteristično ispoljavanje nezadovoljstva u socijalnim interakcijama. Ostaje, međutim, činjenica da okupirani tip vezanosti nije pokazao slabiju socijalnu adaptiranost, što je izvan očekivanja i kontradiktorno teorijskim objašnjenjima okupirane vezanosti, te ovo može biti interesantna tema za naredna istraživanja. Razlike u emocionalnoj adaptaciji dobijene su između sigurnog i okupiranog tipa vezanosti, kao i između sigurnog i odbacujućeg. Ovi rezultati potvrđuju našu hipotezu o tome da se nesigurno vezani adolescenti emocionalno slabije adaptiraju od sigurno vezanih. Razlika nije dobijena između sigurnog i dezorganizovanog tipa, što može biti neočekivano. Istraživanjem nisu dobijene značajne razlike tipova afektivne vezanosti u akademskoj adaptaciji i ovaj rezultat možemo tumačiti kao slabiji uticaj afektivnosti na akademsko postignuće adolescenata. Podsećamo na rezultate Ilića (Ilić, 1998. prema Vukelić, 2005.) koji pokazuju da 90,42% učenika pokazuju visoko samopoštovanje, istrajnost i kompetentnost, koji mogu biti značajni faktori školskog postignuća. Tipovi afektivne vezanosti nisu pokazali značajnu razliku, ni na subskali vezanosti za instituciju. Postoji mogućnost da ovaj aspekat adaptacije, koji se odnosi na osećanje pripadnosti školi i domu, više zavisi od kvaliteta uslova i izgrađenih odnosa u ovim institucijama, nego od privrženosti adolescenata za porodicu. Možemo pretpostaviti da afektivna vezanost za porodicu ima značajniji upliv u socijalnu i emocionalnu sferu adaptacije, nego u školsko postignuće i osećanje pripadanja školi i domu učenika. Adaptacija adolescenata i pol - Statistički značajna razlika dobijena je samo u emocionalnoj adaptaciji, što pokazuje da su mladići emocionalno bolje adaptirani od devojaka. Značajno pitanje koje se ovde postavlja je: da li se muški ispitanici zaista bolje adaptiraju od ženskih, ili samo slabije ispoljavaju svoju neadaptiranost nego one. Ovakav rezultat se može objasniti time što je za devojke karakteristično otvorenije ispoljavanje emocija, pa se pretpostavlja da su i prilikom testiranja bile spremnije da otkriju probleme u emocionalnom adaptiranju više nego što su mladići spremni na to. Slični rezultati dobijeni su i u istraživanju M. Vukelić (Vukelić, 2005) u kome su devojke ispoljile nižu emocionalnu adaptaciju od mladića u prvom i ponovljenom merenju. Devojke su u tom istraživanju pokazale značajnu tendenciju ispoljavanja emocija, potrebu za emocionalnim osloncem, dok su mladići negirali privrženost i slabije izražavali emocije, te su, neotkrivanjem eventualnih emocionalnih problema, pokazali bolju emocionalnu adaptiranost. Statistički značajna razlika među polovima nije dobijena u akademskoj i socijalnoj adaptaciji, kao ni na skali vezanosti za instituciju, što nije u skladu sa hipotezama. Adaptacija adolescenata, anksioznost i odbacivanje Analize su pokazale da postoje statistički značajne negativne povezanosti anksioznosti i sve četiri vrste adaptacije. Ovaj rezultat potvrđuje hipotezu i možemo zaključiti da se anksiozni adolescenti teže adaptiraju zahtevima škole i doma, a posebno socijalnom miljeu (-0.414). Ovi Habitus | Broj 1 | 16


Originalno istraživanje rezultati su različiti od podataka dobijenih u ispitivanju M. Vukelić (Vukelić, 2005), koji pokazuju značajnu pozitivnu korelaciju između adaptacije i anksioznosti. To istraživanje govori da bolje adaptirani učenici pokazuju i viši stepen anksioznosti a u našem istraživanju je suprotno: adolescenti koji su manje anksiozni, uspevaju bolje da se adaptiraju od svojih visokoanksioznih vršnjaka. Učenici koji pokazuju visokoanksiozno ponašanje, tokom istraživanja ocenjuju svoju adaptaciju kao lošiju i to na polju emocija, socijalnog funkcionisanja, kao i školskog postignuća, što čini ovu povezanost veoma kompleksnom. Utvrđivanjem korelacije varijable odbacivanja i tipova adaptacije potvrđena je i hipoteza o slabijoj adaptabilnosti adolescenata sa izraženim mehanizmom odbacivanja. Korelacija je statistički značajna i negativna na sve četiri subskale adaptacije, a najviša je kod socijalne adaptacije, što je slično rezultatima povezanosti adaptacije sa anksioznošću. Adolescenti koji ispoljavaju odbacujuće ponašanje slabije će se adaptirati na školu i dom, i akademski i emocionalno, a najviše u situacijama socijalnih interakcija. ZAKLJUČAK U istraživanju afektivne vezanosti i adaptacije učenika na zahteve srednje škole i doma, rezultati istraživanja pokazuju razliku u adaptiranosti adolescenata koji su sigurno vezani i onih okupiranih, kao i sigurno vezanih i dezorganizovanih. Značajne razlike između sigurnog i nesigurnih tipova afektivne vezanosti dobijene su na socijalnoj i emocionalnoj adaptiranosti. Muški i ženski ispitanici pokazali su značajnu razliku samo u emocionalnoj adaptaciji, mladići su bolje adaptirani od devojaka. Anksioznost i odbacivanje su značajno povezane sa adaptacijom u celosti, kao i sa svim aspektima adaptacije, posebno sa socijalnom adaptacijom. Možemo zaključiti da je privrženost mladih za svoju porodicu značajan faktor adaptacije na srednju školu i dom, prilikom odvajanja od porodice radi školovanja. Kvalitet odnosa sa porodicom je posebno važan za emocionalno prilagođavanje i normalan psihološki razvoj, kao i za adaptiranje učenika na novo društvo i nastavnike. Sigurna privrženost doprinosi emocionalnoj stabilnosti i fleksibilnosti adolescenata u uključivanju u nove socijalne mreže. Anksioznost i odbacivanje, kao determinante afektivne privrženosti, značajno su povezane sa adaptacijom. Ispitanici sa visokim skorovima na ovim varijablama, pokazuju nizak nivo adaptiranosti. Mladići u proseku manje ispoljavaju emocije nego devojke, umanjuju značaj emocionalnog vezivanja i ređe se žale na probleme iz oblasti emocionalne adaptiranosti. Zbog karakteristika uzorka, nacrta i instrumenata, istraživanju smo pripisali izvesna ograničenja i dali ideje za razvoj daljih istraživanja na ovu temu. Predlozi za buduća istraživanja mogu biti proširenje uzorka na adolescente koji nisu odvojeni od porodice, kao i eksploracija odnosa većeg broja crta ličnosti i adaptacije. Implikacije razultata istraživanja odnose se na prevenciju problema adaptacije na školu i dom učenika, otkrivanje problema adaptacije, podizanje opšteg nivoa svesnosti o značaju kvaliteta odnosa unutar porodice, kao i rad na poboljšanju adaptacije preventivnim programima u školama i domovima učenika. Pomoć učenicima da se bolje adaptiraju može se realizovati kroz savetodavni rad stručnih saradnika u školi i domu i njihovu saradnju sa roditeljima. Primer rada na unapređenju adaptacije može biti formiranje učeničkih sekcija na kojima bi se moglo govoriti o problemima u učenju i uslovima stanovanja u domu, a na ovaj način bi učenici imali prilike da se bolje upoznaju i zbliže, pomažući jedni drugima. Habitus | Broj 1 | 17


Originalno istraživanje REFERENCE Bowlby, J. (1994). The Making & Breaking of Affectionall Bonds. London and New York: Routledge Kapor-Stanulović, N. (2007). Na putu ka odraslosti. Beograd: ZUNS Milivojević, Z. (2007). Emocije: psihoterapija i razumevanje emocija. Beograd: Psihopolis institute Nešić, B., Radomirović, V. (2000). Osnove razvojne psihologije. Jagodina: Učiteljski fakultet Reber, A. S., Reber, E. S. (2010). Rečnik psihologije. Beograd:Službeni glasnik Rot, N. (2006). Psihologija grupa. Beograd:ZUNS Stefanović-Stanojević, T. (2005). Emocionalni razvoj ličnosti. Niš: Prosveta Trebješanin, Ž. (2000). Rečnik psihologije. Beograd:Stubovi kulture Vranješević, J. (2001). Promena slike o sebi: autoportret adolescencije. Beograd: Zadužbina Andrejević Vukelić, M. (2005). Psihološka separacija adolescenata od roditelja i adaptacija na školu i dom učenika, Magistarski rad. Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet

Habitus | Broj 1 | 18


Studentski narativ

SADRŽAJ NACIONALNOG IDENTITETA I STEPEN VEZANOSTI ZA NACIJU

Bojana Regoje bojana.regoje@fmk.edu.rs Departman za psihologiju Fakultet za medije i komunikacije Univerzitet Singidunum

ABSTRACT Considering the great wave of migration (the â&#x20AC;&#x153;brain drainâ&#x20AC;?) from Serbia in the late 20th and early 21st centuries, and the fact that people are still leaving Serbia, we wanted to examine how citizens understand and perceive their national identity. We investigated the dominant understanding of national identity and the strength of national identification, among senior and younger members of the population, as well as among participants from interethnic and intraethnic marriages. Focus groups were used as a method. We found that among senior members of the population, as well as participants from intraethnic marriages, primordialist understanding of the content of national identity was more dominant then the instrumentalist understanding and that they are loyal to their nation to a greater extent. Our assumption that among younger members of the population, as well as among participants from interethnic marriages instrumentalist understanding of the content of national identity will be more present and that they will be loyal to their nation to a smaller extent, were partially or completely confirmed. Keywords: national identity, national loyalty

Habitus | Broj 1 | 19


Studentski narativ UVOD Najstariji tip ljudskih zajednica, koje su nastajale tokom svestrane čovekove delatnosti, rada i organizacije su etničke zajednice ili etnije, koje su prethodile nastajanju nacionalnih zajednica. Pojam nacije prvi put pominje se u 18. veku i označavao je male lokalne, svrsishodne, zavičajne skupine ljudi na nekom prostoru. Tek u 19. i 20. veku u epohi moderne i modernog društva, sa pojavom prosvetiteljstva i industrijske revolucije pojavljuju se pojmovi nacije, nacionalizma i nacionalnog identiteta u svom današnjem značenju. U tom periodu dolazi do procesa transformacije i integracije svih regija i pokrajina jednog naroda u nove, veće nacionalne celine. Ujedinjuju se jezik, obrazovni sistemi i kultura uopšte, industrijski kapital i nacionalno tržište, stvaraju se moderne nacionalne institucije (političke, kulturne, obrazovne, ekonomske) i politički sistemi. Izgrađuju se moderne nacije i države koje prihvataju nove vrednosti i sadržaje (Korunić, 2005). Danas nacija predstavlja grupu ljudi koji dele zajedničku kulturu i istoriju i imaju zajedničke interese koje teže da ostvare, a koji su iznad ličnih. Pripadnici određene nacije se sa njom identifikuju i te identifikacije internalizuju u sopstveni psihološki sklop. U tom procesu pojedinac postaje svestan koja grupa mu je važna, koje stavove bi trebalo da formira i koji je oblik ponašanja odgovarajući (Gleason,1983, str. 466, prema Milošević Đorđević, 2011). Sadržaj nacionalnog identiteta različiti teoretičari sagledavaju na različite načine, ali u ovom radu mi ćemo govoriti o dva ekstremna teorijska stanovišta- primordijalizmu i instrumentalizamu, kao najvažnijim, jer se upravo na njihovim kritikama zasniva veliki broj drugih teorija. Primordijalizam polazi od načela da je nacionalni identitet fiksan i trajan, nepromenljiv u toku života. On je čvrsta i osnovna, bazična ljudska kategorija, data rođenjem (Cornell, Hartman, 1998). Osim objektivnih, vidljivih karakteristika koje pojedinac stiče rođenjem (jezik, državnost, religijska pripadnost itd.) nacionalni identitet čine i subjektivna, unutrašnja osećanja pojedinca da pripada nekoj lozi. To su iracionalna, neizreciva osećanja, instinkti, uspomene, koje predstavljaju individualnu psihološku dimenziju nacionalnog identiteta (Putinja, Žoslin - Fenar, 1997). Ta osećanja nisu vezana za konkretne i racionalne činjenice, već su nezavisna od stvarnih odnosa i potreba pojedinca. Kao svako ekstremno stanovište i ovo trpi brojne kritike, jer je u određenim situacijama neodrživo. To su situacije kada pojedinci imaju dvojni identitet, kada dolazi do menjanja nacionalnog identiteta u toku života (Waters, 1990 prema Milošević Đorđević, 2003), pogotovu pod uticajem društveno -političkih događanja. Navedene situacije ukazuju da je potrebno nacionalni identitet posmatrati i proučavati u okviru višestrukih, složenih društvenih identiteta i socijalnih promena uopšte, kao i u okviru širih regija i odnosa prema “drugim” identitetima, kulturama, narodima i nacijama (Korunić, 2005). Opozitno stanovište primordijalističkom je instrumentalističko– da su nacionalne grupe interesne, veštački održavane i stvorene isključivo iz pragmatičnih razloga, što podrazumeva fluidnost i promenljivost nacionalnog identiteta u odnosu na okolnosti. On ima ekonomsku, teritorijalnu i političku funkcionalnost, koja se oslanja na racionalne procese i obezbeđuje državi resurse, teritoriju i radnu snagu (Smit, 1999). Ipak, ni ovaj teorijski koncept ne isključuje iracionalnu i emotivnu komponentu nacionalnog identiteta, koja pojedincu obezbeđuju samodefinisanje, samopoštovanje i predstavlja okvir za percepciju sebe i drugih, što čini intimnu, unutrašnju funkcionalnost ovog fenomena. Ono što ovaj pristup ne objašnjava je činjenica da za mnoge ljude nacionalni identitet predstavlja suštinsku karakteristiku i može predstavljati snažan mobilišući faktor. Habitus | Broj 1 | 20


Studentski narativ Sadržaj nacionalnog identiteta bi bilo adekvatnije predstaviti kontinuumom čija bi dva suprotna pola bila primordijalizam i instrumentalizam (Milošević Đorđević, 2003). Shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta je među Srbima dominantno primordijalističko (elementi od posebne važnosti su jezik, pismo, vera i poreklo), a potom instrumentalističko. Iako je ovo takozvano konzervativno shvatanje nacije, državna obeležja i građanski interes nisu dobili primat nad poreklom i osećanjima pripadnosti. Ovakvi nalazi bi se mogli protumačiti društvenim i personalnim razlozima. Naime, pretpostavlja se da se nacionalnom identitetu pridaje individualno i porodično značenje, kako bi se sačuvao i ogradio od posledica burnih društveno - političkih promena (menjanja komunističkog sistema u kapitalistički; cepanja države Jugoslavije na manje, zasebne države usled građanskog rata itd.) (Milošević-Đorđević, 2007). Ponekad je stepen vezanosti za sopstvenu naciju ekstremno izražen i prelazi u patologiju. Iako se u ovom radu ne bavimo patološkim oblikom ovog koncepta, razmotrićemo ga radi kompletnijeg sagledavanja nacionalnog identiteta i nacionalne vezanosti. Nacionalizam se shvata kao izrazit nacionalni identitet, koji nastaje ukoliko procesom identifikacije, nacija kao grupa postane previše značajna za pojedinca, značajnija od bilo koje druge identifikacije (Milošević Đorđević, 2003). Givkov (Guetzkow, 1955 prema Rot, 2010) smatra da u osnovi nacionalnog osećanja stoji predispozicija za pozitivnim reagovanjem i podrškom pojedinaca prema svojoj naciji, dok Dub (Dob, 1964 prema Rot, 2010) osim nacionalne svesti uopšte, pod nacionalizmom podrazumeva i superiornu lojalnost prema svojoj državi, izrazit ponos na svoju nacionalnost i uverenje u njenu neospornu izuzetnost. Takvo gledište odlikuje nepostojanje drugog oblika vezanosti osim nacionalne, uverenost u superiornost svoje nacije i spremnost na korišćenje svih sredstava u cilju jačanja vlastite nacionalne države. Sa ovim stavovima ide uporedo i uverenje o manjoj vrednosti drugih nacija, nepoverenje prema drugim državama i ocena da su druge nacije potencijalni neprijatelji. Prema Kacu (Katz, 1965 prema Rot, 2010) jedna vrsta nacionalne vezanosti, u odnosu na fazu društvenog razvitka u kojoj se pojedina nacija nalazi, jeste takozvani konzervativni nacionalizam. Važno je spomenuti ovu vrstu nacionalne vezanosti, koju karakteriše naglašavanje kulturnog identiteta, tradicije i istorije, jer se ona javlja u državama poput naše, u kojima vladajući sloj gubi svoju moć i u kojima je snaga i ekspanzija tog sloja u opadanju. U već pomenutom istraživanju (Milošević-Đorđević, 2007) istaknuto je da je za Srbe karakterističan ovaj vid nacionalne vezanosti. Na osnovu istraživanja došlo se do saznanja da je nacija na drugom mestu po važnosti za pojedinca, odmah posle porodice kao primarne i najvažnije socijalne grupe (Bakić, 2006). PREDMET ISTRAŽIVANJA Zbog društvenih potresa, ratova, međunarodne izolacije, ekonomske krize u Srbiji tokom devedesetih godina prošlog i u prvoj deceniji 21. veka, došlo je do velikog talasa migracije - „odliva mozgova“. Zemlju su napustili ljudi sa visokim kvalifikacijama, velikim potencijalom i izuzetnim sposobnostima. I danas ljudi masovno napuštaju Srbiju (Roth & Bacas, 2010) pa se može spekulisati o tome da li jedan od faktora migracije može biti promena u poimanju i doživljavanju nacionalnog identiteta. Navedena dešavanja motivišu na bavljenje temom nacionalnog identiteta, tako da je cilj istraživanja ispitati na koji način stariji i mlađi ljudi iz mešovitih i jednonacionalnih brakova shvataju i doživljavaju nacionalni identitet, u kom stepenu su vezani za sopstvenu naciju i da li postoje razlike među njima. Habitus | Broj 1 | 21


Studentski narativ Sadržaj nacionalnog identiteta i stepen vezanosti za sopstvenu naciju predstavljaju dva elementa zavisne varijable, dok starost i nacionalno poreklo roditelja predstavljaju nezavisne varijable. Prva hipoteza je da će kod pripadnika starije populacije biti prisutnije primordijalističko nego instrumentalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta i da će u većem stepenu biti vezani za sopstvenu naciju. Stariji ljudi u Srbiji, koji su vaspitavani tradicionalno da vole svoju domovinu i da joj budu odani, tokom poslednje dve decenije pretrpeli su snažne promene (pad moći vladajućeg sloja, transformaciju društvenog sistema iz komunizma u kapitalizam itd.). Ipak, uspeli su da svoj nacionalni identitet sačuvaju, što ukazuje na primordijalističko shvatanje nacionalnog identiteta. Ovo gledište pretpostavlja da se nacionalnom identitetu pridaje individualno i porodično značenje usled jakih društvenih promena, da bi se od njih ogradio i na taj način sačuvao (Milošević-Đorđević, 2007). Druga hipoteza je da će kod pripadnika mlađe populacije biti prisutnije instrumentalističko nego primordijalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta i da će u manjem stepenu biti vezani za sopstvenu naciju. Mladi ljudi, živeći u novoj državi koja im nije pružila sigurnost i zaštitu, a usled tehničkotehnološkog napretka i razvoja interneta koji je omogućio međusobno upoznavanje i globalno povezivanje mladih ljudi iz celog sveta, spremni su da napuste svoju državu i nastave da žive u nekom drugom delu sveta. Sve ovo čini da pripadnicima mlađe populacije bude bliže instrumentalističko shvatanje nacionalnog identiteta i da je stepen njihove vezanosti za naciju manji. Treća hipoteza je da će kod pripadnika i starije i mlađe populacije iz mešovitih brakova biti prisutnije instrumentalističko nego primordijalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta i da će u manjem stepenu biti vezani za sopstvenu naciju. Četvrta hipoteza je da će kod pripadnika i starije i mlađe populacije iz jednonacionalnih brakova biti prisutnije primordijalističko nego instrumentalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta i da će u većem stepenu biti vezani za sopstvenu naciju. Stariji i mlađi pojedinci iz mešovitih brakova, s obzirom da su im rođenjem dati nacionalni identiteti oba roditelja, trebalo bi da prihvataju i budu vezani za nacije oba roditelja, pa samim tim i da imaju manje isključive stavove vezane za nacionalni identitet, te da mu pridaju i manji značaj. Takođe, s obzirom da imaju pravo na izbor, osobe iz mešovitih brakova mogu se opredeliti za onu nacionalnost koja im pruža bolje uslove za život i beneficije (pasoš, jezik i sl.). METODOLOŠKI DEO Istraživanje je bilo sprovedeno tehnikom fokus grupe, jer bi kvantitativni pristup mogao donekle da ograniči sagledavanje ovih kompleksnih, nedovoljno jasno definisanih i od konteksta zavisnih pojmova, koji u sebe uključuju emotivnu komponentu. Takođe, ljudska razmišljanja su često nekonzistentna i kontradiktorna što bi se moglo uočiti u dinamičnoj diskusiji koju fokus grupe pružaju. Uzorak je činilo osam ispitanika, od kojih je jedna polovina ispitanika bila iz mešovitih Habitus | Broj 1 | 22


Studentski narativ brakova, a druga iz jednonacionalnih. Takođe, u svakoj od grupa, po dva ispitanika predstavljala su mlađu populaciju (starosti od 20 do 25 godina), dok su druga dva predstavljala stariju (starosti od 45 do 50 godina). Svakako treba upozoriti i na ograničenja prigodnog uzorka u našem istraživanju. Istraživač je bio ograničen na učesnike koji su bili voljni da učestvuju u intervjuisanju, dakle na one do kojih je bilo lakše doći. Drugi problem leži u malim mogućnostima generalizacije dobijenih nalaza, s obzirom da je sprovedena samo jedna fokus grupa. Međutim, trebalo bi napomenuti da ovo istraživanje nema za cilj generalizaciju već sticanje šireg znanja i uvida, te boljeg razumevanja koncepata koje istražujemo na osnovu izlaganja konkretnih pojedinaca. U tom smislu, veći uzorak bi svakako bio adekvatniji. Takođe, osim glavnih karakteristika članova uzorka na osnovu kojih su selekcionisani (starost i nacionalno poreklo roditelja) bilo bi poželjno pažnju usmeriti i na druge relevantne dimenzije (polni, porodični status i sl.). ANALIZA FOKUS GRUPE Radi bolje preglednosti uzorak ispitanika koji je ušestvovao u fokus grupi je prikazan u tabelama koje slede: Tabela 1 : Prikaz predstavnika mešovitih brakova Ispitanik 1 2 3 4

Starost ispitanika 50 god. 49 god. 20 god. 22 god.

Nacionalno poreklo oca ispitanika Srbin Srbin Srbin Hrvat

Nacionalno poreklo majke ispitanika Makedonka Crnogorka Slovenka Srpkinja

Tabela 2: Prikaz predstavnika jednonacionalnih brakova Ispitanik 1 2 3 4

Starost ispitanika 45 god. 47 god. 22 god. 25 god.

Nacionalno poreklo oca ispitanika Srbin Srbin Ukrajinac Srbin

Nacionalno poreklo majke ispitanika Srpkinja Srpkinja Ukrajinka Srpkinja

Ispitanici su se okupili u stanu moderatora fokus grupe 15. januara u 20h. Na samom početku atmosfera je bila zvanična, nisu se svi ispitanici osećali dovoljno komforno, kako bi spontano izneli svoja mišljenja o postavljenim pitanjima, tako da je starija populacija dominirala. Moderator se trudio da direktnim obraćanjem, radoznalošću i podrškom uključi ispitanike koji nisu bili aktivni. Kako su se u diskusiji otvarala pitanja oko kojih ispitanici nisu bili u potpunosti saglasni, bivali su sve zainteresovaniji da iznesu svoje mišljenje. Ubrzo su svi učesnici bili u potpunosti uključeni, Habitus | Broj 1 | 23


Studentski narativ atmosfera je bila opuštena a ceo proces uzbudljiv i pomalo napet. Učesnici su ponekad neplanski prelazili sa jednog pitanja na druga, tako da moderatoru nije bilo jednostavno da vodi diskusiju prema predviđenoj strukturi iz vodiča. Diskusija se uspešno završila posle nepuna tri sata. Zbog vrlo dinamične diskusije, fokus grupa će biti analizirana prema postavljenim hipotezama, radi jasnije strukture i bolje preglednosti. Prva hipoteza je da će kod pripadnika starije populacije biti prisutnije primordijalističko nego instrumentalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta i da će u većem stepenu biti vezani za sopstvenu naciju. U grupnoj diskusiji na temu nacionalnog identiteta, predstavnici starije populacije (4550 god.) međusobno su se složili oko značenja nacionalnog identiteta. Kako jedan od njih kaže „To je ono ko si, šta si, odakle si, odakle su ti koreni, gde pripadaš“ (mešoviti brak, 49). Smatraju da nacionalni identitet nije nešto što biramo, on nam je nametnut rođenjem, ali se svest o njemu razvija tokom godina odrastanja, pod uticajem prvenstveno porodice i drugih spoljnih faktora. Smatraju da naše nacionalno biće čine zajednički jezik, pismo, kultura, vera, običaji, način na koji se ponašamo i izražavamo emocije, smisao za humor. Kod svih učesnika u diskusiji prisutno je osećanje pripadnosti svom narodu. Jedan od njih izjavljuje: „Emotivno snažno doživljavam svoju nacionalnu pripadnost, jer kada znaš istoriju svoje nacije, onda saosećaš sa svojim narodom. Diviš se kako je nacija bila složna i hrabra u pojedinim trenucima naše istorije (mešoviti brak, 50). Dalje govoreći o kapitulaciji vojske Kraljevine Jugoslavije ističe: „Kada se interesi kralja, države i naroda poklapaju, jača se nacionalna svest i stvaraju se duboko ukorenjene emocije prema svom narodu” (mešoviti brak, 50). Navedeno ukazuje da je kod ovog sagovornika izraženo primordijalističko shvatanje nacionalnog identiteta, jer su eksplicirana intimna osećanja pojedinca da pripada svojoj lozi. Takođe, izražen je visok stepen vezanosti za naciju kojoj pripada rođenjem. Međutim, njegova sagovornica bez obzira što je saglasna sa prethodno navedenim, ističe: „Svi smo mi isti, pre svega ljudi, pa tek onda pripadnici određenih verskih i nacionalnih grupa“ (jednonacionalni brak, 45). Smatra da „kada ti neko nametne nešto svesno ili nesvesno, to je da bi mogao na neki način da te kontroliše. Činjenica je da se nacionalnim identitetom manipuliše i da se on koristi za sprovođenje različitih političkih i verskih interesa, zato što svaka grupa želi da dominira nad onom drugom“. Iako sagovornica zastupa primordijalističko shvatanje nacionalnog identiteta, ovim rečima ukazuje i na elemente instrumentalističkog shvatanja nacionalnog identiteta, jer podržava stanovište da su nacionalne grupe interesne i stvorene iz pragmatičnih razloga. Tokom diskusije pokrenuto je pitanje mogućnosti menjanja nacionalnog identiteta tokom života. Povodom toga jedan od sagovornika ističe: „Nacionalni identitet stičeš rođenjem, tokom godina odrastanja formira se tvoj specifičan mentalni sklop (mešoviti brak, 50). U daljoj diskusiji na temu emigriranja on ističe: „Ako se iseliš u drugu zemlju i prihvatiš tuđe običaje, pravila života tada gubiš svoj pređašnji identitet, ti nisi više ta ista osoba nego postaješ neko drugi. Ja lično to nikad ne bih mogao da podnesem” (mešoviti brak, 50). Ostali sagovornici smatraju da je tehnički moguće promeniti svoj nacionalni identitet, ali da nije moguće odreći se dela sebe koji je do tada bio prisutan. Ovakvim razmišljanjem svi oni pokazuju visok stepen vezanosti za svoju naciju i primordijalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta, kao trajne i nepromenljive kategorije koja je data rođenjem. Može se primetiti da se stepen nacionalne vezanosti kod naših sagovornika menjao usled Habitus | Broj 1 | 24


Studentski narativ konstantnih društveno-političkih previranja. Politička situacija na ovim prostorima poslednjih dvadeset godina dovela je do ratova, pomeranja granica i razdvajanja naroda. Proizvela je velike žrtve tranzicije promenom komunističkog društvenog sistema u kapitalistički. Pretpostavlja se da narod usled raspada države počinje da gubi poverenje u njene institucije i preispituje sadržaj sopstvenog nacionalnog identiteta. Ovo se oslikava u doživljaju naše sagovornice koja ističe: „Svi mi volimo da pripadamo nekom, ja sam pripadala svojoj državi i doživljavala je kao svoju majku koja me je štitila i vaspitavala na jedan način, a onda u jednom momentu osetiš da je tebe majka ostavila i počinješ da se osećaš napuštenim, postaješ tužan i počinješ da sumnjaš u identitet koji ti je podarila i shvataš da to više nije onaj isti. Država je zloupotrebila naše emocije i vezanost za naciju i dovela nas u situaciju da se stidimo što pripadamo ovom narodu. Često poželimo da pripadamo nekom drugom. Mnogo se više stidim nego što sam ponosna u poslednje vreme“ (mešoviti brak, 49). Takođe, navodi da je vezanost za sopstvenu naciju, pre ovih događaja, bila izrazito jaka. Drugi sagovornik ističe da je, bez obzira na sve negativne događaje, izrazito vezan za svoju naciju. Ukoliko bi državom vladali ljudi koji bi se zalagali za interese naroda i radili za njegovu dobrobit, prema njegovim rečima, bio bi spreman da stavi interese svoje nacije ispred sopstvenih. Navedena diskusija starijih učesnika dominantno ukazuje na prijemčivost primordijalističkom načinu shvatanja sadržaja nacionalnog identiteta. Oni su u visokom stepenu vezani za sopstvenu naciju, ali ispoljavaju kako pozitivna, tako i negativna osećanja prema njoj. Pretpostavka je da su negativna osećanja tuge, izneverenosti i ljutnje posledica promene društveno- političkih prilika. Raspad države (Jugoslavije) dovodi u krizu nacionalni identitet, a nova država nije stvorila institucije, niti je obezbedila sigurnost svojim građanima. Svi učesnici u diskusiji su saglasni sa tim da je nacionalni identitet veoma važan, da se visoko vrednuje i da se doživljava kao bitan element ličnog identiteta. Ističu stav da bi trebalo osećati ponos u odnosu na sopstveni nacionalni identitet i u visokom stepenu su vezani za sopstvenu naciju. Takođe ističu da je potrebno uspostaviti granicu, kako preveliko samoljublje ne bi dovelo do stvaranja negativnih predrasuda prema drugim nacijama. Druga hipoteza je da će kod pripadnika mlađe populacije biti prisutnije instrumentalističko nego primordijalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta i da će u manjem stepenu biti vezani za sopstvenu naciju. Pripadnici mlađe populacije, takođe su se složili da je nacionalni identitet dat rođenjem– kako jedan od njih kaže: „Identitet je nešto što dobijaš rođenjem na određenoj geografskoj dužini i širini, nešto što ne možeš da biraš i ne možeš da menjaš. Nametnut je, može da nam se dopada ili da nam se ne dopada, ali smo ipak emotivno vezani za njega“ (jednonacionalni brak, 25). Ovakav komentar ide direktno u prilog opovrgavanju hipoteze jer sadrži elemente primordijalističkog stava. Drugi sagovornik, poreklom Ukrajinac, smatra da svojim rođenjem pripadamo jednom narodu, a da je stvaranje nacionalne svesti proces i ističe: „Osećam privrženost svojoj naciji, lično nikada ne bih promenio svoj nacionalni identitet, iako živim u Srbiji sa svojom porodicom negujem i čuvam tradiciju svog nacionalnog porekla. Treba negovati svoj nacionalni identitet bez obzira gde živiš, jer potomci moraju da znaju odakle potiču, moraju da razumeju mentalitet svojih predaka. Dalje, on dodaje: „Ne mislim da je formiranje nacionalnog identiteta zamišljeno iz nekog političkog ili manipulativnog interesa, on naprosto mora da postoji, to je narod“ (jednonacionalni brak, 22). Navedeni komentari takođe podržavaju primordijalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta Habitus | Broj 1 | 25


Studentski narativ i nisu u skladu sa postavljenom hipotezom. Druga sagovornica komentariše: „Ja sam rođena ovde, slika i prilika sam svojih roditelja i njihovih običaja i tradicija u kojima su odrastali“ (mešoviti, 20), a u diskusiji koja se ticala uticaja političkih promena na nacionalni identitet, za razliku od nekih učesnika u diskusiji starije populacije, nema jasan stav o tome da li je nacija stvorena interesno da bi se ljudima manipulisalo. Iako samo na osnovu ovih komentara ispitanice ne možemo doneti sud o tome kojem shvatanju sadržaja nacionalnog identiteta je privrženija, možemo primetiti da je kod pripadnika mlađe populacije, kao i kod pripadnika starije, dominantno primordijalističko shvatanje nacionalnog identiteta. Tokom diskusije pokrenuli smo pitanje o mogućnosti menjanja nacionalnog identiteta tokom života. Jedan od sagovornika smatra da on nije nepromenljiv, ali je veoma teško promenljiv. U određenim životnim situacijama usled promene mesta življenja, religije i drugih objektivnih ili subjektivnih okolnosti može doći do promene nacionalnog identiteta sopstvenom voljom, prema njegovim rečima. Ovakav sagovornikov stav ide više u prilog instrumentalističkom shvatanju nacionalnog identiteta jer podržava fluidnost i promenljivost nacionalnog identiteta u odnosu na životne okolnosti. Međutim, njegov sagovornik smatra da nacionalni identitet osim samopoimanja obuhvata i to kako nas pripadnici drugih nacija vide i tim povodom ističe: „Iako svoj nacionalni identitet promeniš, za druge ćeš uvek ostati stranac“ (jednonacionalni brak, 25). Drugi učesnik diskusije takođe misli da možeš, ukoliko odeš da živiš u neku drugu zemlju, da promeniš svoj identitet ako to želiš, ali ako građani te druge zemlje znaju odakle potičeš, uvek će za tebe vezivati karakteristike naroda od kojeg potičeš. Pripadnici mlađe populacije smatraju da osoba, čak i ako pokuša da promeni svoj nacionalni identitet, uvek za njega ostaje emotivno vezana i delimično ga zadržava, što je u skladu i sa stavom starijih sagovornika, a u suprotnosti sa postavljenom hipotezom. Stepen nacionalne vezanosti kod mlađe populacije je različit. Jedan od učesnika u diskusiji misli da emotivna pripadnost naciji u kojoj si rođen zavisi od svakog pojedinca. On lično ne oseća bliskost sa svojim narodom, već sa svojim prijateljima, bez obzira kojoj nacionalnosti pripadaju. Iako smatra da ljudi imaju potrebu da pripadaju nekom, nacionalni identitet na globalnom nivou više razdvaja nego što spaja ljude, što je u skladu sa postavljenom hipotezom. Međutim, druga sagovornica koja pokazuje veći stepen emocionalne vezanosti, kaže: „Ja sam ponosna što sam Srpkinja jer shvatam koliko ova zemlja ima potencijala koji se tiču običaja i tradicije, topline, gostoljubivosti. Srećna sam kad oduševimo ljude koji su imali pogrešnu sliku o nama“ (mešoviti brak, 20). Ona ističe da je poznat fenomen okupljanja ljudi oko zastave kada kod članova nacije dolazi do velikog emotivnog naboja usled velikih teškoća, nesreća i stradanja, a kada se svi članovi međusobno solidarišu. Napominje da su to trenuci kada se čovek ponosi svojom nacijom, ali da svakako postoje i situacije kada se posramiš jer je slika u svetu o našoj naciji veoma loša. Navedeno nije u skladu sa postavljenom hipotezom. Na osnovu ove diskusije o sadržaju nacionalnog identiteta, moguće je primetiti da je većina mlađih ispitanika bila sklonija primordijalističkom shvatanju sadržaja nacionalnog identiteta (iako njihova mišljenja nisu bila u potpunosti usaglašena), što ukazuje da postavljena hipoteza nije potvrđena. Mladi, kao i starija populacija, smatraju da je nacionalni identitet dat rođenjem i da ga je teško promeniti, a ostati isti. Mladi ljudi iskazuju različit stepen vezanosti za sopstvenu naciju, mada kod većine dominira visok stepen vezanosti. Gde god da odu i koliko god da budu želeli da se prilagode, misle da će u njima dominirati ono odakle su potekli. Habitus | Broj 1 | 26


Studentski narativ Treća hipoteza je da će kod pripadnika i starije i mlađe populacije iz mešovitih brakova biti prisutnije instrumentalističko nego primordijalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta i da će u manjem stepenu biti vezani za sopstvenu naciju. Pripadnik starije populacije iz mešovitog braka, čija je majka Makedonka, a otac Srbin izjavio je da se ne oseća drugačije zato što je iz mešovitog braka i ne pravi razliku između Makedonaca i Srba i njihovih nacionalnih identiteta, jer su oba naroda živela u istoj državi. Svi narodi bivše Jugoslavije imali su istu zastavu, himnu, jezik, pasoš, kulturu, običaje, mentalitet, slušali su istu muziku, pa su se mnogi pripadnici tih naroda u to vreme izjašnjavali kao Jugosloveni. Njegovi roditelji prihvatili su proklamovano bratstvo i jedinstvo među narodima, pa su tako i vaspitavali svoju decu i razvijali im podjednaku vezanost i za jedan i za drugi narod. Ipak, smatra da se nacionalnost stiče rođenjem i po našim običajima nasleđuje od oca. Ujedno, veći deo svog života proveo je u Srbiji, pa se samim tim više oseća kao Srbin, iako je emotivno vezan za oba identiteta. Ovaj ispitanik duboko je vezan za svoje korene i svoj nacionalni identitet, bez obzira što smatra da je država Srbija u krizi i da nema formirane institucije. Ne bi bio spreman da menja svoj nacionalni identitet. Ovakvo mišljenje bliže je primordijalističkom shvatanju nacionalnog identiteta i u suprotnosti je sa hipotezom postavljenom u ovom istraživanju. Sagovornica mlađe generacije iz mešovitog braka čija je majka Slovenka, a otac Srbin ističe da osobi rođenjem oba identiteta pripadaju ali da od toga u kojoj meri roditelji neguju svoju nacionalnu kulturu, jezik i običaje, zavisi koji će identitet dete doživljavati kao autentičniji. Ona smatra da bez obzira u kojoj zemlji osoba živi, ako zna jezik, može bolje da se upozna sa kulturom te zemlje (muzikom, književnošću i dr.). Lično se više oseća kao Srpkinja jer je rođena u Srbiji i veoma je vezana za srpsku naciju. Ovakav stav ne govori direktno u prilog ni jednom od dva shvatanja sadržaja nacionalnog identiteta već ističe uticaj stavova roditelja prema sopstvenom nacionalnom identitetu, poznavanju jezika i kulture zemlje, kao specifičnim faktorima koji dodatno utiču na nacionalni identitet. Jedan od učesnika u diskusiji posmatrajući mešoviti brak svojih rođaka, u kome je žena Ukrajinka, a muž Poljak, komentariše da uspeh mešovitih brakova zavisi od toga koliko svako od supružnika drži do svog nacionalnog identiteta i koliko poštuje nacionalni identitet svog partnera, odnosno kolika je spremnost na kompromis u braku. Misli da je teško živeti u mešovitom braku ukoliko su oba supružnika privržena svom nacionalnom identitetu, a tada dete stiče nacionalni identitet dominantnijeg roditelja. Dete pomenutog bračnog para privrženo je majci, rođeno je i živi u njenoj zemlji, gde je i vaspitavano, pa je samim tim više privrženo nacionalnom identitetu naroda kome pripada majka. Ovaj sagovornik ukazuje na to da je stav roditelja prema sopstvenom nacionalnom identitetu i nacionalnom identitetu svog supružnika, odlučujući faktor stava koji će kasnije formirati deca. Napred navedena hipoteza nije u potpunosti potvrđena, jer su ispitanici iz mešovitih brakova više privrženi primordijalističkom shvatanju sadržaja nacionalnog identiteta, kao i ispitanici iz jednonacionalnih brakova. S obzirom na to da su iz mešovitih brakova, veruju da pripadnost nacionalnom identitetu zavisi od brojnih faktora, pored mesta rođenja. Ti faktori mogu biti: porodično vaspitanje, socijalna sredina, stav roditelja u mešovitim brakovima o nacionalnom identitetu - da li dominira nacionalnost jednog roditelja ili se obe nacionalnosti podjednako tretiraju. Kada je reč o stepenu vezanosti za nacionalni identitet on je veoma visok, kao i kod ispitanika iz jednonacionalnih brakova, ali su uočljivo izražene tolerancija i pozitivne emocije i prema drugoj naciji. Habitus | Broj 1 | 27


Studentski narativ Četvrta hipoteza je da će kod pripadnika i starije i mlađe populacije iz jednonacionalnih brakova biti prisutnije primordijalističko nego instrumentalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta i da će u većem stepenu biti vezani za sopstvenu naciju. Starija sagovornica, čije smo mišljenje naveli i pri razmatranju prve hipoteze, pored toga što je privržena primordijalističkom shvatanju nacionalnog identiteta i što je u visokom stepenu vezana za sopstvenu naciju, ističe i elemente instrumentalističkog shvatanja. Ona kaže: „Svi smo mi isti, pre svega ljudi, pa tek onda smo pripadnici određenih verskih i nacionalnih grupa“ (jednonacionalni brak, 45). Smatra da „kada ti neko nametne nešto svesno ili nesvesno, to je da bi mogao na neki način da te kontroliše. Činjenica je da se nacionalnim identitetom manipuliše i da se on koristi za sprovođenje različitih političkih i verskih interesa, zato što svaka grupa želi da dominira nad onom drugom“ (jednonacionalni brak, 45). Međutim, jedan mlađi ispitanik ne deli mišljenje svoje starije sagovornice: „Ne mislim, za razliku od moje starije sagovornice, da su svi ljudi isti, naprotiv, svaki narod se razlikuje od drugog po svojoj kulturi, običajima, po izgledu. Treba negovati svoj nacionalni identitet bez obzira gde živiš, jer potomci moraju da znaju odakle potiču, moraju da razumeju mentalitet svojih predaka. Zato je osnovno da deca znaju jezik i običaje. Osećam privrženost svojoj naciji, lično nikada ne bih promenio svoj nacionalni identitet, iako živim u Srbiji sa svojom porodicom negujem i čuvam tradiciju svog nacionalnog porekla. Takođe, ne mislim da je formiranje nacionalnog identiteta zamišljeno iz nekog političkog ili manipulativnog interesa, on naprosto mora da postoji, to je narod“ (jednonacionalni brak, 22). Ovakvo mišljenje podržava primordijalistički stav i time potvrđuje postavljenu hipotezu. Drugi učesnik se slaže sa mišljenjem svog sagovornika i smatra da i ukoliko svoj nacionalni identitet promeniš, za druge ćeš uvek ostati stranac. Dalje ističe: „Identitet je nešto što dobijaš rođenjem na određenoj geografskoj dužini i širini, nešto što ne možeš da biraš i ne možeš da menjaš. Nametnut je, može da nam se dopada ili da nam se ne dopada, ali smo ipak emotivno vezani za njega.“ Kod pripadnika i starije i mlađe populacije iz jednonacionalnih brakova je prisutnije primordijalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta, a svi učesnici su u visokom stepenu vezani za sopstvenu naciju, čime je naša hipoteza potvrđena.

Habitus | Broj 1 | 28


Studentski narativ ZAKLJUČAK Na osnovu analize fokus grupe možemo zaključiti da su potvrđene pretpostavke da je kod pripadnika starije populacije, kao i kod mlađih i starijih pripadnika iz jednonacionalnih brakova, prisutnije primordijalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta, iako mišljenja nisu potpuno saglasna. Svi smatraju da je nacionalni identitet dat rođenjem, nametnut i da je prisutna emotivna komponenta bez obzira na to da li se pojedincu njegov nacionalni identitet dopada ili ne. Međutim, pretpostavke da će kod pripadnika mlađe populacije, kao i kod mlađih i starijih pripadnika iz mešovitih brakova biti prisutnije instrumentalističko shvatanje sadržaja nacionalnog identiteta su delimično ili potpuno odbačene, jer su ispitanici iz mešovitih brakova više privrženi primordijalističkom shvatanju sadržaja nacionalnog identiteta. Međutim, oni ističu da na formiranje nacionalnog identiteta utiču i drugi društveni i socijalni faktori, a posebno stil vaspitanja, stepen negovanja tradicionalnih običaja u porodici, poznavanje jezika i mesto življenja, kao i to da li i u kojoj meri dominira nacionalnost jednog roditelja ili se pak, obe nacionalnosti podjednako tretiraju. Svi sagovornici su u visokom stepenu vezani za sopstvenu naciju i ispoljavaju kako pozitivna tako i negativna osećanja vezana za nju. Nalazi ove studije idu u prilog shvatanju da bi stavove o tome kako stariji i mlađi ljudi iz mešovitih i jednonacionalnih brakova razumeju i doživljavaju nacionalni identitet bilo adekvatnije smestiti na kontinuum čiji su suprotni polovi primordijalizam i instrumentalizam, a ne posmatrati ih kategorijalno. Sa jedne strane oni smatraju da nacionalni identitet određuje samodefinisanje, samopoimanje individue (doprinosi odgovorima na pitanja ko si, odakle si, gde pripadaš), utiče na način na koji će osoba poimati druge, ali i na to kako će pripadnici drugih nacija percipirati nju i kako će se prema njoj ophoditi. Dalje, naši ispitanici su u visokom stepenu vezani za sopstvenu naciju i naglašavaju važnost kulturnog identiteta, tradicije i istorije sopstvenog naroda. U skladu sa tim smatraju da će pojedinac, gde god da ode, pa čak i ako pokuša da promeni svoj nacionalni identitet, uvek biti više emotivno vezan za mesto i nacionalni identitet porekla. Sa druge strane neki od njih smatraju da su nacije stvorene iz pragmatičnih razloga jer imaju ekonomsku, teritorijalnu i političku funkciju. Prema njihovom mišljenju, činjenica je da se nacionalnim identitetom manipuliše i da se on koristi za sprovođenje različitih političkih i verskih interesa. Neki misle da nacionalni identitet može biti fluidan i promenljiv pod specifičnim okolnostima kao što su promena mesta življenja, religije i drugih objektivnih ili subjektivnih okolnosti. Takođe, ovi nalazi nas navode na razmišljanje da bi presudniju ulogu u formiranju sadržaja nacionalnog identiteta i vezanosti za sopstvenu naciju mogao imati društveni kontekst u kome odrastamo i dominantno shvatanje nacionalnog identiteta koje se u njemu promoviše. U prilog tome govori i činjenica da ispitanik, koji je poreklom Ukrajinac, deli slična mišljenja i osećanja kao i ljudi sa ovih prostora. Međutim, pri iznošenju ovih zaključaka moramo imati na umu ograničenja uzorka koja smo detaljnije obrazložili u metodološkom delu. S obzirom da su zaključci doneseni samo na osnovu jedne fokus grupe i da je broj učesnika iz svake kategorije definisane specifičnim demografskim obeležjem bio ograničen, problematična je generalizacija zaključaka. S tim u vezi smatramo da bi bilo adekvatnije ovaj rad posmatrati kao preliminarno istraživanje, osnovu za neko buduće, obuhvatnije, kojim bi dobijeni rezultati bili provereni i produbljeni. Habitus | Broj 1 | 29


Studentski narativ

REFERENCE Bakić, J. (2006). Teorijsko-istraživački pristupi etničkoj vezanosti (Ethnicity), nacionalizmu i naciji. Sociologija, 48(3), 231-264 Cornel S., Hartmann D. (1998). Ethnicity and Race, Making Identities in a Changing World. London: Sage Publications. Korunić, P. (2005). Nacija i nacionalni identitet. Revija za psihologiju, 36, 87-105 Milošević Đorđević, J. (2003). Jedan pokušaj klasifikacije teorijskih razmatranja nacionalnog identiteta. Psihologija, 36(2), 125-140 Milošević-Đorđević, J. (2007). Primordijalističko značenje nacionalnog identiteta u Srbiji.  Psihologija, 40(3), 385-397. Milošević Đorđević, J. (2011). Oblici operacionalizacije nacionalnog identiteta. Srpska psihološka misao, 33, 11-23 Putinja F., Stref-Fenar Ž. (1997). Teorije o etnicitetu. Beograd: Biblioteka XX vek. Rot, N. (2010). Osnovi socijalne psihologije. Beograd: Zavod za udžbenike Roth, K., Bacas, J.L. (2010). Migrants of the Future – Serbian Youth between Imaginary and Real Migration. Ethnologia Balkanica, 14, 109-128 Smit, A. (1998). Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek.

Habitus | Broj 1 | 30


OTKRIVENO U PREVODU

Psihologija seksualnih predrasuda1

Gregori, M. Herek Odeljenje za psihologiju Univerziteta Kalifornija, Dejvis, Kalifornija2 Prevod sa engleskog: Marija Andrijašević, Miroslava Milićević

Apstrakt Termin seksualne predrasude se odnosi na negativne stavove prema pojedincu zbog njegove ili njene seksualne orijentacije. U ovom članku korišćen je kako bi se opisali negativni stavovi heteroseksualaca prema a) homoseksualnom ponašanju, b) homoseksualno ili biseksualno orijentisanim osobama, i c) gej, lezbijskoj i biseksualnoj zajednici. Termin seksualne predrasude je prikladniji od termina homofobija jer ne podrazumeva ikakve pretpostavke o motivima koji su u osnovi negativnih stavova, izbegavajući vrednosne sudove u vezi sa ovakvim stavovima, dopuštajući smeštanje studija koje se bave stavovima o seksualnoj orijentaciji u širi kontekst socijalno psiholoških istraživanja o predrasudama. Iako je tokom 90-ih godina XX veka moralna osuda homoseksualno orijentisanih osoba sve manja, a protivljenje diskriminaciji ovih osoba u porastu, seksualne predrasude i dalje ostaju široko rasprostranjene u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj članak razmatra trenutna saznanja o rasprostranjenosti seksualnih predrasuda, njihovim psihološkim korelatima, motivima koji leže u osnovi ovih predrasuda, kao i odnos seksualnih predrasuda prema zločinima iz mržnje i ostalim anti-gej ponašanjima. Ključne reči: stavovi; homoseksualnost; predrasude; homofobija; heteroseksizam

1

Herek, G. M. (2000). The Psychology of Sexual Prejudices. Current Directions in Psychological Science, 9, 19-22.

2

Kontakt adresa: Gregory Herek, Department of Psychology, University of California, Davis, CA 95616-8775.

Habitus | Broj 1 | 31


Otkriveno u prevodu UVOD Krajem 1998. godine, u periodu od šest meseci, dogodila su se dva brutalna ubistva Metju Šeparda i Bili Džek Gejtera, koja su šokirala Ameriku. Šepard (21), student Univerziteta u Vajomingu, i Gejter (39) radnik u fabrici u Alabami, imali su veoma malo zajedničkog, osim da su obojica bili žrtve napada zbog toga što su bili gej orijentacije. Nažalost, njihova ubistva nisu predstavljala izolovane događaje. Lezbijke, gej muškarci i biseksualne osobe - kao i heteroseksualci doživljeni kao da su gej-osobe, redovno doživljavaju nasilje, diskriminaciju i lično odbacivanje. Organi za sprovođenje zakona su 1997. godine izbrojali 1 102 zločina iz mržnje zasnovana na seksualnoj orijentaciji. Pošto značajan broj ovakvih zločina nikada nije prijavljen policiji, ova cifra predstavlja samo vrh ledenog brega (Herek, Gillis, & Cogan, 1999). Osobe homoseksualne ili biseksualne orijentacije su oduvek bivale stigmatizovane. Međutim, sa pojavom političkog gej pokreta krajem 60-ih godina, dolazi i do pojačanog preispitivanja osude homoseksualnosti kao vida društvenog nemorala, kriminalnog ponašanja i bolesti. Kada je 1973. godine Američko psihijatrijsko udruženje uklonilo homoseksualnost sa liste psihijatrijskih dijagnoza, započeto je ozbiljno naučno razmatranje zašto neki heteroseksualci gaje snažno negativne stavove prema homoseksualcima. Društveno preispitivanje shvatanja seksualne orijentacije dobija svoj izraz u terminu homofobija, koji je heteroseksualni psiholog Džordž Vejnberg skovao krajem 60-ih godina. Reč se prvi put pojavila u štampi 1969. godine a zatim je podrobno razmatrana u njegovoj popularnoj knjizi (Weinberg, 1972)3. Otprilike u isto vreme, počinje se sa upotrebom termina heteroseksizam, koji se koristi kao termin analogan seksizmu i rasizmu, predstavljajući ideološki sistem koji prikazuje homoseksualnost kao inferiornu pojavu u odnosu na heteroseksualnost4. Mada upotreba ova dva termina nikada nije postala jednoobrazna, homofobija je obično korišćena u opisu individualnih antigej stavova i ponašanja, dok je heteroseksizam termin koji se odnosi na nivo društvenih ideologija i institucionalizovanu diskriminaciju osoba koje nisu heteroseksualno orijentisane. Stvaranje ova dva termina označilo je prekretnicu, privukavši pažnju javnosti i nauke na netrpeljivost usmerenu ka homoseksualnoj zajednici. Po svoj prilici, homofobija je verovatno više upotrebljavan i češće kritikovan termin. Kritičari upotrebe ovog termina, naglašavaju da se njime implicitno sugeriše to da se anti-gej stavovi mogu najbolje razumeti kao vrsta iracionalnog straha i da takvi stavovi predstavljaju formu individualne psihopatologije, pre nego društveno učvršćene predrasude. Kako su od 80-ih godina anti-gej stavovi postajali centralno uporište konzervativnih političkih i religioznih ideologija, ograničenja u upotrebi ovih termina postaju još problematičnija. Ipak, heteroseksizam, koji je istorijski povezan sa makro-perspektivom i fokusom na kulturne ideologije, pre nego stavove pojedinaca, nije zadovoljavajuća zamena za homofobiju. Dakle, naučna razmatranja u psihologiji anti-gej stavova bi bilo lakše sprovoditi uz upotrebu novog termina. Za ovu svrhu, nudim termin seksualne predrasude. Shvaćene u širokom smislu, seksualne predrasude se odnose na sve nagativne stavove u vezi sa pitanjima seksualne orijentacije, 3 Iako je Vejnberg prvi skovao termin homofobija, on se prvi put pojavio u štampanoj formi 1969. godine, u dvadeset trećoj, majskoj kolumni Džeka Nikolsa i Li Klarka u magazinu Screw (J. Nichols, lična prepiska, 5. novembar, 1998; G. Weinberg, lična prepiska, 30. oktobar, 1998). 4 Heteroseksizam je upotrebljen prvi put 10. jula 1972. godine u dva odvojena pisma štampana u alternativnom časopisu Great Speckled Bird, u Atlanti, Džordžija. Zahvaljujem se Džoani Despre iz kompanije Merriam Webster na nesebičnoj pomoći u istraživanju porekla ovog termina.

Habitus | Broj 1 | 32


Otkriveno u prevodu nezavisno od toga da li je određeni pojedinac homoseksualne, biseksualne ili heteroseksualne orijentacije. Međutim, imajući u vidu trenutnu društvenu ustrojenost seksualnosti, te predrasude su gotovo uvek usmerene ka osobama sa homoseksualnim ponašanjem, ili onima koji sebe nazivaju gej, lezbijkama, ili biseksualnim. Stoga, termin seksualne predrasude obuhvata negativne stavove heteroseksualaca prema a) homoseksualnom ponašanju, b) osobama homoseksualne ili biseksualne orijentacije, i c) gej, lezbijskim, i biseksualnim zajednicama. Poput drugih predrasuda, seksualne predrasude imaju tri ključne komponente: a) to je stav (tj. procena ili sud); b) usmeren ka društvenim grupama i njenim pripadnicima; c) koji je negativan, uključujući hostilnost ili odbojnost. Upotreba termina seksualne predrasude, nasuprot terminu homofobija, u konceptualizaciji negativnih stavova heteroseksualaca prema homoseksualcima ili biseksualcima, ima više prednosti. Prvo, termin seksualne predrasude je deskriptivne prirode. Za razliku od homofobije, ne sadrži prethodne pretpostavke u vezi sa poreklom, dinamikom i motivima koji su u osnovi anti-gej stavova. Drugo, termin eksplicitno povezuje studije o neprijateljstvu prema gej populaciji sa bogatom tradicijom istraživanja predrasuda u oblasti socijalne psihologije. Treće, korišćenje konstrukta seksualna predrasuda ne podrazumeva prisustvo vrednosnih sudova o tome da li su anti-gej stavovi po sebi iracionalni i zli. PREVALENCA Većina odraslih osoba u Sjedinjenim Američkim Državama izražava negativne stavove prema homoseksualnom ponašanju, smatrajući ga pogrešnim i neprirodnim (Herek & Capitanio, 1996; Yang, 1997). Uprkos tome, rezultati sprovedenih anketnih istraživanja pokazuju da su ovi stavovi u protekle tri decenije sve manje negativni. Na primer, dok je 70-ih i 80-ih godina najmanje dve trećine ispitanika u Opštem anketnom istraživanju američkog društva (General Social Survey- GSS) smatralo da je homoseksualno ponašanje „uvek pogrešno”, taj broj je primetno opao 90-ih godina. Do 1996. godine, samo 56% ispitanika iz GSS-a je smatralo takvo ponašanje uvek pogrešnim (Yang, 1997). Veći deo javnosti takođe poseduje nagativne stavove prema pojedincima koji su homoseksualno orijentisani. U nacionalnoj anketi 1992. godine, više od pola heteroseksualnih ispitanika je izrazilo odvratnost prema lezbijkama i gej muškarcima (Herek, 1994). U istraživanjima vezanim za nacionalne izbore u Americi (American National Election Studies) lezbijke i gej muškarci su među najniže ocenjenim grupama na „termometru osećanja“ sa 101 stepenom, iako su prosečne ocene porasle za otprilike deset stepeni između 1984. i 1996. godine (Yang, 1997). Uprkos navedenim primerima negativnih stavova, većina Amerikanaca veruje da gej osobi ne bi trebalo uskratiti prava pri zapošljavanju ili osnovne građanske slobode. Međutim, javnost još uvek nije spremna da homoseksualnost tretira na potpuno isti način kao i heteroseksualnost. Većina Amerikanaca smatra da bi istopolni partneri trebalo da budu delimično prepoznati pred zakonom prilikom dobijanja zdravstvenih beneficija zaposlenih, i da imaju pravo poseta u bolnicama, ali se većina ipak protivi legalizaciji istopolnih brakova. I dok javnost generalno podržava pravo zapošljavanja gej nastavnika, većina veruje da lezbijkama i gej muškarcima ne bi trebalo da bude dozvoljeno usvajanje dece (Yang, 1997). Nažalost, u većini studija se ne povlači razlika između lezbijki i gej muškaraca kao meta predrasuda. Podaci koji su nam na raspolaganju ukazuju da su stavovi prema gej muškarcima negativniji od stavova prema lezbijkama, pri čemu je razlika izraženija kod heteroseksualnih Habitus | Broj 1 | 33


Otkriveno u prevodu muškaraca u odnosu na heteroseksualne žene (Herek & Capitanio, 1996; Kite & Whitley, 1998). Ovaj obrazac može izražavati polne razlike kada je reč o osnovnoj kognitivnoj organizaciji seksualnih predrasuda (Herek & Capitanio, 1999). KORELATI U laboratorijskim i anketnim istraživanjima koriste se raznovrsne mere kako bi se procenili stavovi heteroseksualca prema lezbijkama i gej muškarcima (e.g., Davis, Yarber, Bauserman, Schreer, & Davis, 1998). Nalazi ovih studija su u skladu sa nalazima istraživanja javnog mnjenja; potvrđen je znatno viši stepen seksualnih predrasuda među pojedincima koji su stariji, manje obrazovani, koji žive na Jugu i Srednjem Zapadu, kao i ruralnim oblastima SAD-a (Herek, 1994). U anketnim, kao i u laboratorijskim studijama, heteroseksualni muškarci uglavnom pokazuju viši stepen seksualnih predrasuda od heteroseksualnih žena (Herek & Capitanio, 1999; Kite & Whitley, 1998; Yang, 1998). Seksualne predrasude takođe koreliraju sa nekim drugim psihološkim i socijalnim varijablama. Heteroseksualci sa izraženim seksualnim predrasudama imaju tendenciju da na skali autoritarnosti postignu više rezultate od drugih (Altemeyer, 1996; Haddock & Zanna, 1998). Pored toga, heteroseksualci koji se identifikuju sa fundamentalističkim religijskim grupama i koji često prisustvuju verskim službama, obično ispoljavaju viši stepen seksualnih predrasuda od osoba koje ne pripadaju religijskim grupama, i od onih koje pripadaju liberalnim organizacijama (Herek & Capitanio, 1996). Od 80-ih godina, politička ideologija i partijska opredeljenost, postaju tesno povezane sa seksualnim predrasudama, pri čemu je najveći stepen seksualnih predrasuda zabeležen među konzervativcima i republikancima (Yang, 1998). Seksualne predrasude su snažno povezane sa tim da li heteroseksualna osoba lično poznaje homoseksualne osobe. Najniži stepen predrasuda manifestuju heteroseksualci koji imaju gej prijatelje ili članove porodice, oni koji opisuju odnose sa njima kao bliske, i koji izveštavaju da su direktno razgovarali o seksualnoj orijentaciji. Interpersonalni kontakt i predrasude su recipročno povezani. Ne samo da su heteroseksualci koji imaju gej prijatelja ili člana porodice manje skloni predrasudama, već su heteroseksualci iz demografskih grupa sa nisko izraženim stepenom seksualnih predrasuda (npr. žene, visoko obrazovani ljudi) skloniji da stupe u lični kontakt sa otvoreno homoseksualnom osobom (Herek & Capitanio, 1996). Relativno mali broj empirijskih istraživanja je ispitivao razlike u stepenu zastupljenosti seksualnih predrasuda među pripadnicima različitih rasnih i etničkih grupa. Moguće je uočiti da su ove predrasude nešto izraženije među afroameričkim heteroseksualcima nego među heteroseksualnim belcima, uglavnom zbog relativno povoljnih stavova belkinja prema lezbijkama i gej muškarcima. Korelati seksualnih predrasuda mogu varirati u odnosu na rasu i nacionalnost. Na primer, interpersonalni kontakt može biti značajniji u oblikovanju stavova belaca, dok je kod crnaca bolji prediktor seksualnih predrasuda uverenje da je homoseksualnost stvar izbora (Herek & Capitanio, 1995).

Habitus | Broj 1 | 34


Otkriveno u prevodu OSNOVNI MOTIVI Poput drugih predrasuda, i seksualne predrasude u svojoj osnovi imaju različite motivacije. Kod nekih heteroseksualaca, one proizilaze iz neprijatnih interakcija sa gej osobama, koje se kasnije pretvaraju u generalizovane stavove prema celoj grupi. Ovakvo objašnjenje se verovatno odnosi na događaje u kojima je ostvareni interpersonalni kontakt bio površan i minimalan. Za druge heteroseksualce, seksualne predrasude su ukorenjene u strahu prema homoseksualnosti, verovatno reflektujući nelagodnost u odnosu na sopstvene seksualne impulse i konformiranje rodnoj ulozi. Ipak, za neke druge, seksualne predrasude odražavaju uticaj grupnih normi koje su neprijateljski usmerene ka homoseksualnim i biseksualnim osobama. Još jedan izvor predrasuda je doživljaj da gej osobe i udruženja oličavaju vrednosti koje su u direktnom sukobu sa ličnim sistemom vrednosti pojedinca. Ovi različiti motivi proizilaze iz različitih psiholoških funkcija koje predrasude ispunjavaju, i variraju od osobe do osobe. Na primer, kod nekih heteroseksualaca seksualne predrasude mogu smanjivati anksioznost koja je povezana sa strahom prema seksualnosti i polu, dok kod drugih heteroseksualaca predrasude mogu učvrstiti pozitivna osećanja i pripadnost na primer religioznoj zajednici „dobrih hrišćana”. Takvi stavovi su funkcionalni samo kada su u skladu sa kulturnim i situacionim normama, na primer kada je homoseksualnost definisana kao suprotnost muškom identitetu ili kada religiozna zajednica definiše neprijateljski odnos prema homoseksualnosti, kao uslov da budete „dobar hrišćanin” (Herek, 1987).

PREDRASUDE I PONAŠANJE Zločini iz mržnje i diskriminacija su neizbežno uslovljeni složenim situacionim faktorima (Franklin, 1998). Seksualne predrasude ipak doprinose anti-gej ponašanjima. Eksperimentalna istraživanja pokazuju korelaciju seksualnih predrasuda i anti-gej ponašanja, iako neki drugi faktori često moderiraju ovaj odnos (Haddock & Zanna, 1998; Kite & Whitley , 1998). Obrasci glasanja na dodatna pitanja na nacionalnim izborima koja se tiču gej populacije5, generalno su konzistentni sa ranije opisanim demografskim korelatima seksualnih predrasuda (Strand, 1998). Prepoznavanjem složenog odnosa između seksualnih predrasuda i anti-gej ponašanja, dodatno se naglašava značaj ukotvljavanja ovih fenomena u naučnu literaturu o predrasudama, koja nudi više različitih modela za razumevanje veza između stavova i ponašanja.

ZAKLJUČAK I SMERNICE ZA DALJA ISTRAŽIVANJA Iako je prošlo više od četvrtine veka od kada je Vejnberg prvi put predstavio svoju naučnu diskusiju o psihologiji homofobije, empirijska istraživanja o seksualnim predrasudama su još uvek u svojim ranim fazama. Do danas, najviše pažnje je posvećeno prevalenci i korelatima seksualnih predrasuda. Relativno mali broj istraživanja je posvećen razumevanju dinamike kognitivnih 5 Radi se o tome da na glasačkim listićima postoji niz dodatnih pitanja, na primer o tome da li glasač podržava legalizaciju gej brakova, što je ujedno i korišćenje prilike da se glasači izjasne o nekim bitnim pitanjima- prim.prev.

Habitus | Broj 1 | 35


Otkriveno u prevodu procesa koji su povezani sa anti-gej stavovima i stereotipima, tj. tome kako heteroseksualci razmišljaju o lezbijkama i gej muškarcima. Nije bilo ni ekstenzivnih sistematskih istraživanja posvećenih razumevanju različitih motivacija koje leže u osnovi seksualnih predrasuda, ili pak ispitivanju efikasnosti različitih intervencija kojima bi se ublažile seksualne predrasude. Ove oblasti predstavljaju plodan prostor za buduća istraživanja. Pored toga, postoji potreba za deskriptivnim studijama seksualnih predrasuda među različitim podgrupama u populaciji, uključujući etničke i uzrasne grupe. Imajući u vidu da su anti-gej ponašanja najprisutnija kod adolescenata i mladih, studije o razvoju seksualnih predrasuda u ranom životnom dobu su nam posebno potrebne. Konačno, u psihologiji seksualnih predrasuda, trebalo bi proučavati sličnosti i tačke preseka u stavovima prema različitim grupama (npr. muškarcima ili ženama, homoseksualcima ili biseksualcima). Većina sprovedenih empirijskih istraživanja u ovoj oblasti je ograničenog dometa jer su fokusirana (implicitno ili eksplicitno) na heteroseksulne stavove prema gej muškarcima. Tokom XX veka, stigmatizacija zasnovana na seksualnoj orijentaciji je postala uobičajena pojava. Konceptualizacija ove hostilnosti u terminima seksualnih predrasuda, predstavlja korak ka postizanju naučnog razumevanja porekla, dinamike i funkcija ovog fenomena. Možda je najznačajnije to što bi takvo razumevanje moglo pomoći u prevenciji izražavanja seksualnih predrasuda kroz nasilje, diskriminaciju i uznemiravanje homoseksualno orijentisanih osoba.

Habitus | Broj 1 | 36


Otkriveno u prevodu PREPORUČENA LITERATURA Herek, G.M. (Ed.). (1998). Stigma and sexual orientation: Understanding prejudice against lesbians, gay men, and bisexuals. Newbury Park, CA: Sage. Herek, G.M., & Berrill, K. (Eds.). (1992). Hate crimes: Confronting violence against lesbians and gay men. Thousand Oaks, CA: Sage. Herek, G.M., Kimmel, D.C., Amaro, H., & Melton, G.B. (1991). Avoiding heterosexist bias in psychological research. American Psychologist, 46, 957–963. Herman, D. (1997). The antigay agenda: Orthodox vision and the Christian Right. Chicago: University of Chicago Press. Rothblum, E., & Bond, L. (Eds.). (1996). Preventing heterosexism and homophobia. Thousand Oaks, CA: Sage. Zahvalnost - Priprema ovog članka je delom podržana od strane Nezavisne naučne nagrade Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje (K02 MH01455).

REFERENCE Altemeyer, B. (1996). The authoritarian specter. Cambridge, MA: Harvard University Press. Davis, C.M., Yarber, W.L., Bauserman, R., Schreer, G., & Davis, S.L. (Eds.). (1998). Handbook of sexuality-related measures. Thousand Oaks, CA: Sage. Franklin, K. (1998). Unassuming motivations: Contextualizing the narratives of antigay assailants. In G.M. Herek (Ed.), Stigma and sexual orientation: Understanding prejudice against lesbians, gay men, and bisexuals (pp. 1–23). Newbury Park, CA: Sage. Haddock, G., & Zanna, M. (1998). Authoritarianism, values, and the favorability and structure of antigay attitudes. In G.M. Herek (Ed.), Stigma and sexual orientation: Understanding prejudice against lesbians, gay men, and bisexuals (pp. 82–107). Newbury Park, CA: Sage. Herek, G.M. (1987). Can functions be measured? A new perspective on the functional approach to attitudes. Social Psychology Quarterly, 50, 285– 303. Herek, G.M. (1994). Assessing attitudes toward lesbians and gay men: A review of empirical research with the ATLG scale. In B. Greene & G.M. Herek (Eds.), Lesbian and gay psychology (pp. 206–228). Thousand Oaks, CA: Sage. Habitus | Broj 1 | 37


Otkriveno u prevodu Herek, G.M., & Capitanio, J. (1995). Black heterosexuals’ attitudes toward lesbians and gay men in the United States. Journal of Sex Research, 32, 95–105. Herek, G.M., & Capitanio, J. (1996). “Some of my best friends”: Intergroup contact, concealable stigma, and heterosexuals’ attitudes toward gay men and lesbians. Personality and Social Psychology Bulletin, 22, 412–424. Herek, G.M., & Capitanio, J.P. (1999). Sex differences in how heterosexuals think about lesbians and gay men: Evidence from survey context effects. Journal of Sex Research, 36, 348–360. Herek, G.M., Gillis, J., & Cogan, J. (1999). Psychological sequelae of hate crime victimization among lesbian, gay, and bisexual adults. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 67, 945–951. Kite, M.E., & Whitley, B.E., Jr. (1998). Do heterosexual women and men differ in their attitudes toward homosexuality? A conceptual and methodological analysis. In G.M. Herek (Ed.), Stigma and sexual orientation: Understanding prejudice against lesbians, gay men, and bisexuals (pp. 39–61). Newbury Park, CA: Sage. Strand, D. (1998). Civil liberties, civil rights, and stigma: Voter attitudes and behavior in the politics of homosexuality. In G.M. Herek (Ed.), Stigma and sexual orientation: Understanding prejudice against lesbians, gay men, and bisexuals (pp. 108–137). Newbury Park, CA: Sage. Weinberg, G. (1972). Society and the healthy homosexual. New York: St. Martin’s. Yang, A. (1997). Trends: Attitudes toward homosexuality. Public Opinion Quarterly, 61, 477– 507. Yang, A. (1998). From wrongs to rights: Public opinion on gay and lesbian Americans moves toward equality. Washington, DC: National Gay and Lesbian Task Force Policy Institute.

Habitus | Broj 1 | 38


EX CATHEDRA

Licem u lice: sa profesorom dr Ivanom Ivićem

Intervju vodile: Branislava Milanović Nevena Trmčić

Prof. dr Ivan Ivić Foto: Vreme

Kuda ide obrazovanje u Srbiji? Sistem obrazovanja jednog društva trebalo bi da predstavlja jedno od njegovih gorućih pitanja. Da li je tako i u Srbiji? Studenti Departmana za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije imali su priliku da na svom Fakultetu ugoste profesora dr Ivana Ivića, dugogodišnjeg upravnika Katedre za razvojnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i neumornog borca za reformu obrazovanja u Srbiji, i da sa njim razgovaraju o brojnim pitanjima koja muče srpski obrazovni sistem, uključujući i pitanje šta nam donosi nova Strategija razvoja obrazovanja.

Kako vidite trenutnu situaciju u obrazovanju, u Srbiji danas? U Srbiji postoji veoma malo objektivnih podataka o stanju u obrazovanju. Mogli bismo da kažemo da ipak imamo najviše podataka o osnovnoškolskom obrazovanju. Imali smo nacionalna i međunarodna testiranja kao što su PISA i TIMSS, gde se naši učenici i nisu baš proslavili. O postignućima učenika u gimnazijama gotovo da ništa ne znamo, nemamo nikakve podatke.O visokom obrazovanju takođe imamo veoma malo podataka. U Srbiji još uvek nemamo informacioni sistem u oblasti obrazovanja (iako je Svetska banka od 2002. godine dva puta davala kredit u te svrhe) tako da i o drugim aspektima obrazovanja imamo veoma malo pouzdanih informacija. Habitus | Broj 1 | 39


Otkriveno u prevodu

Koliki procenat našeg stanovništva završava osnovnu i srednju školu? Službeni podaci koje naša zemlja daje međunarodnim organizacijama kažu- 98-99%. Odlično! Ali kako su dobijeni ti podaci? Podaci se prikupljaju tako što se prati koliko učenika je u jednoj godini upisalo osmi razed a potom, koliko ih je završilo taj razred. Podatak koji bi trebalo da se traži je koliko njih je ušlo ili nije ušlo u osnovnoškolski obrazovni sistem od ukupnog broja dece jedne generacije, zatim koliko ih se osulo od tog broja, a potom, i koliko ih je nakon svega toga, završilo osmi razred. Ja sam se na razne načine dovijao kako bih odgonetnuo ove podatke i došao sam do procene da otprilike 14% učenika ne završava osnovnu školu. Kod nas postoji ustavna obaveza da deca završe osnovno obrazovanje. Postoji čak zakon iz 1958. godine koji ovo potvrđuje. Država ne poštuje sopstveni Ustav i sopstvene zakone. To znamo kada vidimo ove podatke. Ako postoji jedan ovakav zakon, zašto oko 5% dece uopšte ne upisuje osnovno obrazovanje? Koja su to deca? Da li iz romske populacije, iz seoskih sredina, da li hendikepirana deca? Kada to znate, tek onda možete da rešavate problem. Dakle, osnovnu školu ne završava oko 14% dece, od toga je nikada nije ni upisalo oko 5%. Zaključak je da osipanje čini čitavih 9%. Obuhvatnost osnovnog školskog obrazovanja bi trebalo da bude 100%, ili 1-2% manje od toga (radi se o deci sa velikim problemima u razvoju).

Kako biste u najkraćem opisali ulogu i značaj poslednje Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji? Prvo, želeo bih da naglasim da Strategiju ne bi trebalo mešati sa reformom. Reforma je pokušaj jednokratnih promena u obrazovanju, na primer, u jednoj ili nekoliko godina. Važno je da znamo kuda dugoročno idemo kako se ne bismo izgubili. Važnost Strategije je upravo u tome, da spreči ovaj haos, koji trenutno postoji u obrazovanju.

Dakle, osnovnu školu ne završava oko 14% dece, od toga je nikada nije ni upisalo oko 5%. Zaključak je da osipanje čini čitavih 9%.

S obzirom na često menjanje ministara, u Vladama postoje pritisci od strane sindikata, studenata itd. da se donose jednokratne mere, bez uvida kuda taj put vodi. Strategija je jedna vrsta putokaza, kojoj je cilj da unese red u zakone, u promene programa. Znači, ona je orijentir kuda bi trebalo da se ide na duži rok. Dakle, postoji važna razlika u odnosu na reforme, u kojima se pokušava zamisliti kako odjednom da se odradi sve što je potrebno. Međutim, šta Strategija nije? Strategija se jako razlikuje od konkretnih mera koje bi trebalo preduzimati. Tu se radi o takozvanim akcionim planovima. Na osnovu Strategije se prave akcioni planovi. Mi smo napravili Strategiju i imamo radne verzije akcionih planova. Podelili smo ukupan vremenski period do 2020. godine, u dva perioda od po četiri godine.To se otprilike poklapa sa mandatom Vlada, jer je Vlada ta koja bi trebalo da izvršava aktivnosti iznete u planovima. Podelili smo dalje taj period od četiri godine i pogledali za svaku godinu šta je potrebno, šta moguće, a šta je prioritet da se uradi. Habitus | Broj 1 | 40


Otkriveno u prevodu Akcioni plan polazi dakle od tog putokaza, od liste strateških mera koje su predviđene za svaki nivo obrazovanja, a onda te strateške mere pretače u konkretne akcije. Akcioni plan odgovara na pitanja: šta bi trebalo preduzeti i u kom periodu, definiše koje institucije će to izvršiti (Ministarstvo, školske ustanove, Zavod za vrednovanje...). Potom, značajno pitanje je koja finansijska sredstva su potrebna, ali i koje druge mere moraju biti izvršene da bi se sve to ostvarilo. Na primer, neophodne će biti promene različitih zakona. Sada je aktuelna promena standarda za akreditaciju studijskih programa.

Kako je tačno tekao proces pravljenja Strategije? Ministarstvo osigurava osnovna finansijska sredstva od Evropske investicione banke za izradu Strategije. Zatim, postoji koordinaciono telo (konkretno Vlasta Matejić, profesor Elektrotehničkog fakulteta, koji je glavni koordinator i ja). Posle toga su određeni koordinatori za jedanaest segmenata Strategije: predškolsko obrazovanje, školsko obrazovanje, pa tako do doktorskih studija. Nakon toga su određeni stručni timovi koji će se baviti izradom Strategije. Potom su stručni timovi radili radne verzije. Angažovani su konsultanti stručnih grupa, ljudi koji odlično poznaju područje, tako da mogu da daju mišljenje. Takođe, imali smo angažovane i oponente. Oponenti su plaćeni da traže isključivo ono što je loše u radnim verzijama. Autori i oponenti su organizovali sastanke, gde su ispravljali ono što nije dobro urađeno u radnoj verziji. Važno je naglasiti da su angažovani i strani recenzenti. Nakon toga smo imali terenske diskusije o Strategiji, u četiri regiona Srbije. Pored toga organizovana je rasprava o Strategiji preko veb sajta Ministarstva prosvete i nauke i u relevantnim institucijama (nacionalnim savetima za obrazovanje i stručno obrazovanje, za visoko obrazovanje i nauku, kao i na univerzitetima Srbije). Znači, mobilisali smo sve one ljude koji su imali nešto značajno da kažu pri stvaranju ovakve Strategije. Celokupni proces konsultacija je pokazao da u Srbiji postoje ograničeni ekspertski kapaciteti. Tako smo, na primer, imali radnu grupu koja je trebalo da kaže kako će privreda izgledati do 2020. godine kako bismo obrazovanje na neki način primerili tome. Prosto nismo našli ljude koji umeju to da urade i na kraju je objavljena jedna radna verzija koja nije bila odgovarajuća. Ipak, Strategija je rađena na osnovu svih raspoloživih informacija o stanju u obrazovanju i na osnovu raspoloživih uvida u projekcije privrednog razvoja Srbije.

Koje su osnovne karakteristike Strategije? Prva njena postavka je da je zasnovana na onakvom poznavanju stanja obrazovanja kakvo smo imali do sad. Druga, takođe veoma važna postavka je da je reč o Strategiji koja nije usko sektorska, već se prevashodno bavi time kakvu ulogu obrazovanje ima u razvoju Srbije (privrednom, kulturnom, tehnološkom, demokratskom razvoju itd.). Dakle, to je interresorska strategija, pa smo i timove pravili tako da prvo možemo definisati pitanje- čemu služi obrazovanje u Srbiji? Pored toga, Strategija mora voditi računa o osiguranju prava na obrazovanje za sve (reč je o problemu dostupnosti obrazovanja svim slojevima stanovništva). U predškolskom obrazovanju, na primer, Habitus | Broj 1 | 41


Otkriveno u prevodu moraju biti deca koja nemaju dobre uslove za razvoj u porodici. Kada pravite analizu (a ja sam pravio takvu anlizu za UNESCO) došlo se do zaključka da u predškolskom obrazovanju nemamo decu sa hendikepom, decu iz seoskih sredina, iz porodica sa najnižim obrazovnim statusom, iz najsiromašnijih društvenih slojeva. To predstavlja krupan problem za naše obrazovanje. Mi imamo predškolske ustanove za dobrostojeće slojeve, a ne za one kojima je to najpotrebnije. Naravno, pod pritiskom ekonomske situacije, kada govorimo o Strategiji, moramo spomenuti važnost efikasnosti, odnosno isplativosti predloga mera koje ona predviđa. Tu imamo veliki sukob između ekonomske i obrazovne racionalnosti. Ekonomski racionalno bi bilo napraviti odeljenja od 80 učenika na jednog učitelja, koji uz to često nije dovoljno kvalifikovan, što se dešava u nekim nerazvijenim zemljama. To je ekonomski isplativo.

U predškolskom obrazovanju nemamo decu sa hendikepom, decu iz seoskih sredina, iz porodica sa najnižim obrazovnim statusom, iz najsiromašnijih društvenh slojeva. To predstavlja krupan problem za naše obrazovanje. Mi imamo predškolske ustanove za dobrostojeće slojeve, a ne za one kojima je to najpotrebnije.

Ja sam rođen u Opštini Crna Trava. Učenik u toj Opštini je oko tri puta skuplji od učenika u Beogradu. A to se dešava zato što tamo imamo malo učenika. Neophodno je učenicima obezbediti sve nastavnike, a pošto je glavni izdatak plata nastavnika, jedan učenik u Crnoj Travi mnogo je skuplji nego učenik u Beogradu. Svetska banka vrši pritisak da se ukrupne odeljenja. Sada se prave odeljenja do 34 učenika, što je previše za osnovnu školu. Po gledištu Svetske banke to je najracionalnije. Poseban problem su kombinovana odeljenja. Ali takva rešenja ugrožavaju pravo na obrazovanje nekih delova stanovništva i kvalitet obrazovanja.

Kakva je ostvarivost Strategije razvoja obrazovanja?

Postoji mnogo nerazumevanja u odnosu na našu Strategiju. Kada smo naglasili da do 2020. godine želimo da bude 38% visoko obrazovanih, a danas ih ima svega 7% (tačnije 6.7% je približno procenat onih sa univerzitetskim obrazovanjem po popisu stanovništva iz 2002.godine, a ne sa visokim u celini), mnogi će pomisliti, pa ko je uopšte smišljao ovu Strategiju i neostvarive ciljeve u njoj?! A tačni podaci su sledeći: u opštoj populaciji postoji oko 12% osoba sa visokim obrazovanjem (a to uključuje one sa univerzitetskim i višim obrazovanjem), na osnovu rezulatata popisa iz 2011.godine u opštoj populaciji ima nešto preko 16% onih koji imaju visoko obrazovanje (univerzitetsko i više uzeto zajedno) a već sada u uzrasnoj grupi od 30 do 34 godine ima oko 26% sa ukupnim visokim obrazovanjem. Prošle godine je na visoko obrazovanje upisano 55 000 sudenata, a u tom godištu postoji oko 108 000 mladih ljudi. Dakle, polovina generacije već se upisuje u visoko obrazovanje. Dakle, cilj o visokom procentu mladih sa visokim obrazovanjem uopšte nije neostvariv. Jedina važna pitanja su koju vrstu visokog obrazovanja će završavati mladi ljudi (ono koje je potrebno za razvoj Srbije ili nešto što uopšte nije potrebno) i kakav će biti kvalitet onoga što će naučiti. Moja procena je da će u tim generacijama koje dolaze biti oko 35 000 kandidata. U Srbiji postoji 65 000 akreditovanih mesta za upis u prvu godinu studija (na osnovu odluka Komisije za akreditaciju i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje). Habitus | Broj 1 | 42


Otkriveno u prevodu Prošle godine je bilo približno toliko budžetski finansiranih studenata, koliko će u budućnosti biti kandidata. Ako će svi biti budžetski, pitanje je da li će postojati privatni fakulteti. Mladi ljudi će ići tamo gde je obrazovanje besplatno. Prvi problem koji može nastati je to što će doći do snižavanja kvaliteta visokoškolskih ustanova, jer će doći do „jagme” za kandidatima. Zato smo predvideli da u jednom trenutku ne vrše fakulteti selekciju pri upisu, jer će u nestašici kandidata fakulteti prihvatati svakoga, već će se polagati ozbiljna eksterna matura, koja bi trebalo da bude dokaz da je neko ovladao osnovnim obrazovnim standardima iz četiri godine srednje škole. A ako i budemo uradili tako, neće biti raspoloživo ni 35 000 kandidata, jer neki neće ispuniti uslove. To je veliki problem. Dobio sam podatak iz Agencije za zapošljavanje da se svake godine u Srbiji zaposli preko 20 000 ljudi sa fakultetskim obrazovanjem. Posledica bi mogla biti nestašica visokoobrazovanog kadra, posebno u nekim oblastima rada, naročito ako uzmemo u obzir i pad kvaliteta visokoškolskih ustanova.

Osnovni stav u Strategiji o odnosu privatnog i državnog sistema visokog obrazovanja je da su ti oblici vlasništva pravno ravnopravni i da je ključno pitanje ispunjavanje uslova kvaliteta (u procesu akreditacije) a da će se javna (budžetska) sredstva koristiti za finansiranje državnih visokoškolskih ustanova.

Kako biste opisali situaciju u privatnom obrazovanju u Srbiji? U samom radu na Strategiji bilo je poprilično trzavica oko ovog pitanja. Pogrešno je protumačeno da će se i privatno visoko obrazovanje finansirati iz budžeta. Strategija o tome zapravo uopšte i ne govori. U Strategiji je pisalo da pod nekim uslovima država može da naručuje od privatnih srednjih i visokoškolskih ustanova da razviju neke programe koji nedostaju. Pisalo je o pravima studenata sa privatnih fakulteta da konkurišu za domove, na primer. Ja sam branio prava studenata privatnih fakulteta. Zašto? Zato što se novac uzima od poreskih obveznika, a to su roditelji studenata i privatnih i državnih fakulteta. Zašto onda studenti privatnih fakulteta ne bi imali ista prava kao i studenti državnih fakulteta? Odgovori nekih kolega su bili da se na privatnim fakultetima lako dobijaju visoke ocene i da će u tom slučaju studenti privatnih fakulteta istisnuti studente državnih fakulteta. Znamo da ima tih slučajeva. Potom smo dali predlog: pošto sada ima oko 18% studenata sa privatnih fakulteta (a ostali su sa državnih) u toj proporciji bi trebalo odrediti kvote za studente sa privatnih i državnih univerziteta. Ni taj predlog nije ušao u Strategiju. Osnovni stav u Strategiji o odnosu privatnog i državnog sistema visokog obrazovanja je da su ti oblici vlasništva pravno ravnopravni i da je ključno pitanje ispunjavanje uslova kvaliteta (u procesu akreditacije) a da će se javna (budžetska) sredstva koristiti za finansiranje državnih visokoškolskih ustanova. Na nekim privatnim fakultetima je bilo takođe dilema u vezi sa standardima propisanim za procenu kvaliteta studija, pa je bilo predloženo da se kvalitet ocenjuje prolaznošću i ocenama studenata. To je opasno, jer ne može fakultet sam sebe vrednovati tako što će davati visoke ocene i to je, ponavljam, nešto što je krajnje opasno. Moraju se napraviti neki novi kriterijumi kvaliteta, bez obzira da li su u pitanju državni ili privatni fakulteti, kriterijumi koji su objektivni. Habitus | Broj 1 | 43


Otkriveno u prevodu

Da li postoji tzv. plan B, makar nevidljivo ugrađen u Strategiju razvoja obrazovanja? Jer, ako bi krenulo paranje celog sistema, šta je to što ne bi smelo da se menja u Strategiji kako bi ideja i dalje ostala živa, a šta bi možda i moglo da se žrtvuje? Posle svih okolnosti, pre svega ratnih, kriznih i tranzicijskih, koje su zadesile našu zemlju, rezultati pokazuju da se sistem nije mnogo urušio, ostao je približno isti. Kako to objasniti? Postoje dobra i loša vest u vezi sa ovim pitanjem. Loša vest je da sistem vrlo teško prihvata novine, reč je o jednom užasno inertnom sistemu, velikom i glomaznom. Ono što je dobra vest, je to da se sistem isto ponaša i prema negativnim promenama. Tako da mnogo gore od ovoga ne može biti, ne može dalje da se ruši. Dakle, nema plana B, ali postoje akcioni planovi koji jesu plan B u izvesnom smislu, jer se akcioni planovi prave za nekoliko godina (a ne za ceo period do 2020+) i prilagođavaju se realnim okolnostima.

Da li je, prema Vašem mišljenju bolje imati što više obrazovanih ljudi ili postoji, shodno potrebama države, poželjan broj doktora nauka, ljudi sa visokim ili srednjim obrazovanjem? Jedan odgovor ću pozajmiti od bivšeg direktora UNESCO-a: „Čak iako se ne zaposli neko ko je dobio visoko obrazovanje, ima neku dobit od toga, jer je obrazovan.“ Druga stvar, obrazovani po pravilu jesu u stanju da izvrše i ono što se zove samozapošljavanje. Bili smo u dilemi da li bi dominantni nivo obrazovanja trebalo da bude nivo srednjih stručnih škola. Nemamo pune odgovore. Idemo za tim da u nekim domenima imamo veće ambicije. Dakle, još jednom se vraćam, nemamo odgovor na to ključno pitanje. Potrebna nam je dobra srednja škola. Dakle, u industrijskom razvoju Srbije maksimum su tehnologije srednjeg stepena složenosti, osim u nekim, vrlo retkim oblastima.

Prednost privatnog visokoškolskog obrazovanja jeste upravo to što fleksibilnije i brže može prilagoditi studijske programe. I tu smo imali neke dogmatske, ideološke, i čisto interesne otpore privatnom obrazovanju, jer su se državni univerziteti bojali da će jedan deo finansiranja koje država daje ići ka privatnim.

Međutim, jedna prednost privatnog visokoškolskog obrazovanja jeste upravo to što fleksibilnije i brže može prilagoditi studijske programe. I tu smo imali neke dogmatske, ideološke, i čisto interesne otpore privatnom obrazovanju, jer su se državni univerziteti bojali da će jedan deo finansiranja koje država daje ići ka privatnim.

Šta je sa ulaganjima u slabo vidljive, ugrožene i osetljive grupe, na primer, najdarovitije učenike? Njihovo obrazovanje jeste sigurno nešto skuplje, ali mu nije, čini se, posvećeno dovoljno pažnje? Predloženo je objedinjavanje svih javnih fondova koji daju podršku najsposobnijima. A sad ako tu uložite puno, postoji opasnost da ti učenici ovde budu iškolovani, a nakon toga da odu tamo gde Habitus | Broj 1 | 44


Otkriveno u prevodu su im ponuđeni bolji uslovi, te tako može doći do velikog ulaganja, ali sa velikim odlivom. I tu bi naravno mogli da postoje mehanizmi, koji bi pomogli da se stvore uslovi da ovakvi učenici mogu ovde da se arfimišu, ali i da se postavi zakonska obaveza da nakon školovanja moraju da ostanu u svojoj zemlji. Ipak, ovo ostaje teško rešiv problem. Ako pogledate Matematičku gimnaziju u Beogradu, učenici iz nje odlaze na Oksford, Kembridž i slične univerzitete. Ali je veoma otvoreno pitanje o tome koliko je to rezultat visoke selekcije pri upisu, a koliko stvarnog doprinosa Matematičke gimnazije napredovanju učenika. Ona nezasluženo ima veliki ugled. Mi pokušavamo da uvedemo nešto što se zove pedagoški dodata vrednost. To znači, ako ta Gimnazija dobije briljantne đake koji ulaze u nju, ostaje otvoreno pitanje da li je ona i koliko dodala nešto krupno njihovom napretku, ili ih je samo eksploatisala. Ja se bojim, kada bi napravili objektivnu analizu, da je malo toga dodato.

Nacionalne analize i testiranja pokazuju da neke izvikane beogradske škole imaju manju pedagoški dodatu vrednost od nekih malih škola, na primer, u Pčinjskom okrugu.

Nacionalne analize i testiranja pokazuju da neke izvikane beogradske škole imaju manju pedagoški dodatu vrednost od nekih malih škola, na primer, u Pčinjskom okrugu. Ako dobijete, kao recimo u školi u Bujanovcu, od 190 prvaka-117 Roma, i postignete da oni nauče čitanje i pisanje, to je mnogo više nego kad u školi „Drinka Pavlović“ u Beogradu dobijete decu čiji su roditelji fakultetski obrazovani, pa ona postižu odlične rezultate. Ta deca bi verovatno i bez vaše škole to postigla. Nigde nisam video analize šta su stvarno uradili bivši učenici gore spomenute Matematičke gimnazije, kakva stvarna intelektualna postignuća imaju. Pitanje obrazovanja marginalnih društvenih grupa je sasvim drugačije pitanje. Strategija za te kategorije previđa snažne mere za veći obuhvat i inkluzivno obrazovanje kod svih kategorija gde je to u najboljem interesu te dece, ali i dalje se zadržavaju specijalne škole kada je to opravdano.

Da li ste razmišljali kada ste sastavljali Strategiju razvoja obrazovanja, da nastavnici zapravo mogu i da usporavaju proces inkluzije, kada iz regularnih škola šalju decu u škole za decu sa teškoćama u razvoju (koje ih onda primaju oberučke, kako bi napravile odeljenje, jer bi inače nastavnici u tim školama izgubili posao)? Da li se pouzdano zna je li nastavnik službenik države ili je službenik deteta? Vaše pitanje sadrži odgovor. Ja sam jedno vreme ispitivao jednog malog Roma Iliju iz Kumodraža koji je kao Rom znao romski, potom je naučio srpski, a pošto je sa roditeljima bio u Francuskoj, znao je i francuski. Govorio je tri jezika, a stavili su ga u specijalno odeljenje. Njegova učiteljica koja zna samo jedan jezik nije u specijalnom odeljenju. Neko ko zna tri jezika očigledno nije za specijalno odeljenje. Dakle, vi imate taj podatak da je 80% učenika specijalnih odeljenja upravo iz romske populacije, što ne znači da su mentalno zaostali (možda su samo obrazovno zapušteni). I tu se već upliće splet interesa. Prvo, defektolozi su nekada tražili da 15% populacije ide u specijalne škole, čime se njima stvara mnogo novih radnih mesta. Znači, tu imate interes. Habitus | Broj 1 | 45


Otkriveno u prevodu Dakle, potpuno ste u pravu, postoji taj problem. Postoje otpori u uvođenju inkluzivnog obrazovanja. Kod romske dece jeste problem to što dolaze iz porodica koje imaju nizak kulturno-obrazovni status, dolaze bez znanja srpskog jezika, pitanje je koliko znaju i romski. I treba reći da to jeste problem, ali takvo dete nije za specijalno odeljenje, nego za specijalnu obrazovnu podršku. S druge strane imate dogmate inkluzije koji sad kažu: „sva deca su jednaka, svi bi trebalo da budu inkluzivni“. Postoji nešto što se naziva individualni obrazovni program, što jeste jedno od dobrih rešenja. Finska ima dobar uspeh na PISA testiranju zbog toga što onog časa kad neko dete ima problem u učenju, nastavnik se zaustavlja, kako bi sa njim dodatno proradio gradivo, kako bi odmah video o čemu se radi i pružio pomoć u hodu. To je najbolje rešenje za decu ometenu u razvoju, za decu sa problemima u učenju, za decu koja dolaze iz lošijih socijalno-kulturnih uslova.

Kod romske dece jeste problem to što dolaze iz porodica koje imaju nizak kulturno-obrazovni status, dolaze bez znanja srpskog jezika, pitanje je koliko znaju i romski. I treba reći da to jeste problem, ali takvo dete nije za specijalno odeljenje, nego za specijalnu obrazovnu podršku.

Kada već pominjete socio-kulturne uslove, mogli bismo da nastavimo i sa pitanjem- s obzirom da ste specijalizaciju završili kod Žana Pijažea u Ženevi, kako to da ste nakon tog boravka ipak postali više “vigotskijanac”? Kada sam otišao u Ženevu, pre toga sam Pijažea samoučki izučavao. Dakle, ja sam prvo Pijažea čitao, nakon toga sam vršio neka istraživanja sa njegovim zadacima i imao sam rezultate ispitivanja naše dece. Kod Pijažea sam bio tokom poslednje godine njegovog rada u nastavi, prisustvovao sam i poslednjem času koji je držao.

Kao što sam rekao, vršio sam istraživanja njegovim zadacima, i iskreno, nije mi štimala ta njegova teorija, koja kaže da dete recimo kad pređe sa preoperacionalnog na operacionalni stupanj, vlada svim operacijama. Meni je to bilo malo sumnjivo. Ja sam mu rekao da mi se čini da je to što je on radio više jedna razvojna logika, nego razvojna psihologija, jer ne ulazi u psihološke mehanizme rešavanja operacionalnih zadataka. Pijaže me je ubeđivao da je on ipak ispitivao psihologiju, a ne logiku. Dakle, već tada sam malo naslućivao manjkavosti njegove teorije, pa me je to kasnije odvelo ka Vigotskom.

U vašoj knjizi „Čovek kao animal symbolicum“, došli ste do nekih važnih otkrića o simboličkoj funkciji i socijalnom mozgu. Sprovodili ste različita psihološka istraživanja, a osim toga, pratili ste i brojnu neuropsihološku, genetičku i evolucionu literaturu… Ponovo ću krenuti od Pijažea. Njegova teorija je himna ispevana u čast aktivnog deteta, koje samo svojim misaonim naporima uspeva da učini napredak, jer kad se suoči sa problemskom situacijom, aktivno traži rešenje i to je taj njegov individualni aktivizam. Pijaže je radio u Institutu kod Žan Žak Rusoa. A znamo da je Ruso napisao knjigu „Emil ili o Habitus | Broj 1 | 46


Otkriveno u prevodu vaspitanju“ gde je pokazao da će dete samo da razvije sve, ako mu sredina i kultura ne smetaju. Pazite, kultura kao smetnja! Pijaže je nastavio tu jednu intelektualnu atmosferu. Dakle, Pijažeova slika je malo idealizovana- da će dete u susretu sa problemima koji dolaze iz fizičke sredine, tražiti i naći rešenja. I u ovom rusoovskom smislu, sredina će čak i smetati. Tu sam ja, pošto sam rano naišao na Vigotskog, video ograničenja Pijažeove teorije. U knjizi koju spominjete, pokušao sam da povežem te dve teorije. Očigledno da je za razvoj simbola i simboličke sposobnosti, potreban određeni nivo kognitivnog razvoja, ali bez socijalne interakcije ničega od toga ne bi bilo. I tu je Vigotski apsolutno jači. Pijaže je individualni konstruktivista, a Vigotski socijalni konstruktivista. Znači, u interakciji sa odraslima, koji su zreli predstavnici kulture, deca ostvaruju napredak, jer odrasli kao zreliji partner, predstavlja viši nivo, postavlja izazov i tako nastaje socijalno kognitivni konflikt. Kod Pijažea postoji samo kognitivni konflikt.

Danas imamo neurofiziološka, neurobiološka i evoluciona istraživanja koja pokazuju da postoje delovi mozga koji su nastali i razvili se tokom evolucije u socijalnoj interakciji i koji su neurofiziološka osnova socijalnih funkcija (socijalne interakcije, empatije i razumevanja psihičkih stanja drugih ljudi, komunikacije, uključujući i verbalnu komunikaciju).

Pomenuli ste socijalni mozak. Vigotski je slutio da postoji, ali u ono vreme nije imao dokaze. Danas imamo neurofiziološka, neurobiološka i evoluciona istraživanja koja pokazuju da postoje delovi mozga koji su nastali i razvili se tokom evolucije u socijalnoj interakciji i koji su neurofiziološka osnova socijalnih funkcija (socijalne interakcije, empatije i razumevanja psihičkih stanja drugih ljudi, komunikacije, uključujući i verbalnu komunikaciju).

Da li i u kojoj meri, kao psiholozi, rizikujemo da određene psihičke pojave i fenomene tumačimo pogrešno i površno, ukoliko ne koristimo znanja koja nam dolaze iz genetike, evolucije i neuronauka?

Za razumevanje ponašanja neophodne su genetika, neuronauke i socijalna neuronauka, evoluciona biologija i evoluciona psihologija. Zaista, one su krajnje važne.

Apsolutno počinje da se javlja veliki problem u studijama psihologije u Srbiji, upravo zbog toga što se ne koriste tehnike karakteristične za ove nauke. Recimo neki časopisi danas neće da objave rad ako vi nemate, uz rezultate istraživanja, priložene snimke magnetne rezonance, snimke o tome koji delovi mozga su rešavali zadatak postavljen u istraživanju.

Mislim da je u obrazovanje psihologa neophodno uvođenje i genetike, evolucione biologije, uključujući i evoluciju ponašanja, kao i poznavanje nove discipline koja se zove socijalna neuronauka. Ja mislim da našim psiholozima preti opasnost od zastoja. Za razumevanje ponašanja neophodne su genetika, neuronauke i socijalna neuronauka, evoluciona biologija i evoluciona psihologija. Zaista, one su krajnje važne. Habitus | Broj 1 | 47


Otkriveno u prevodu

Znači, ključni problem je osmisliti čemu služi obrazovanje u celini, a potom i čemu svaki segment i program obrazovanja posebno, a zatim da programi i način realizacije budu takvi da garantuju sticanje samostalnosti u osvajanju znanja. Tu leži taj ogroman zadatak.

Da zaključimo, na samom kraju, šta biste rekli, šta je najveći problem u obrazovanju u Srbiji danas? Spoj dve stvari: prvo funkcija/misija ili uloga obrazovanja i kvalitet obrazovanja- i to povezano. Znači, trebalo bi da za svaki nivo obrazovanja, za svaki studijski program, znamo čemu služi, i to jasno definisati. Ja stvarno mislim da bi i osnovna škola, gimnazija i univerzitet pogotovu, trebalo na primer, da osposobe mlade ljude da samostalno pronalaze i procenjuju izvore informacija. Sad postoji Internet, tu se možete i potpuno izgubiti.

Dakle, još jednom se vraćam, moramo jako zaoštreno da postavimo standarde za svaki nivo obrazovanja i za svaki program obrazovanja- čemu služe, koje rezultate i ishode moraju da daju. Ishode u smislu znanja, umenja, kompetencija, a onda da pravimo programe i način izvođenja programa. Nikada se samostalnost neće steći ako učenicima/studentima samo držite predavanja. Pomoću predavanja može da se nauči puno korisnih činjeničnih znanja, delimično i pojmovnih znanja, ali samostalnost u radu, metodološka znanja, primena znanja, sposobnost istraživanja (ako vam je to cilj) mogu da se postignu samo ako se uvede praktikovanje, odnosno aktivan odnos prema onome što se uči. Znači, ključni problem je osmisliti čemu služi obrazovanje u celini, a potom i čemu svaki segment i program obrazovanja posebno, a zatim da programi i način realizacije budu takvi da garantuju sticanje samostalnosti u osvajanju znanja. Tu leži taj ogroman zadatak. Još jedan ograničavajući faktor u obrazovanju, na primer, može biti i to da nastavnici koji rade na višim nivoima, doktorskim studijama, ne uvode koncepcijske novine iz svojih oblasti u nastavu. Međunarodna razmena je tu krajnje važna kako bismo videli gde smo i gde zaostajemo. Meni jako bolno deluje kad vidim da neki od sadašnjih nastavnika koji su rasli i razvijali se u ovim kriznim godinama, nikad nisu zavirili ni na jedan veliki univerzitet u svetu. Ja sam imao tu sreću da budem kod Pijažea, da budem u Moskvi, na Kolumbija Univerzitetu u Njujorku. Na primer, na Odeljenju za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Aleksandar Kostić u Laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju i Goran Knežević, koji se bavi psihologijom ličnosti i povezuje je sa biološkim teorijama i genetičkim saznanjima, hvataju neki korak sa svetom, ali to se ne radi masovno, zbog ove naše izolacije. Dakle, i tehnička sredstva i finansijska sredstva, ali i nekakva zatvorenost duha mogu da budu velike smetnje u savremenom obrazovanju psihologa. Takođe, opšti društveni kontekst, kao što je stanje u privredi, opšta društvena klima, dominacija sfere politike u odnosu na sve druge delatnosti, mogu biti veliki ograničavajući faktor unapređivanja obrazovanja.

Habitus | Broj 1 | 48


KRITIČKI OKULAR

PSIHOLOŠKE IMPLIKACIJE NIČEOVE KRITIKE HRIŠĆANSKOG UČENjA

Stefan Milutinović steff.milutinovic@gmail.com Katedra za psihologiju Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

,,Ljudi vole da budu viši od tebe“, govorio je otac, ,,zato ostani niži“. ,,Ja sam i dandanas vrlo ponizan, gospodine, ali sam došao i do nešto malo moći“. 1

Obično se može čuti ili pročitati kako istoričari filozofije umeju da p(r)ovuku razliku između dve ,,grupe“ filozofa: prvih – koji ispituju unutrašnju logičku strukturu stvari na ovom svetu, fenomenalnu ili noumenalnu, apstraktnu ili konkretnu, materijalnu ili idealnu; koji su više ,,teorijski umovi“ u pravom smislu tog izraza i interesuje ih koliko njihove hipoteze, teze i antiteze sežu u srž ,,objektivnosti“, koliko su zapravo doprli do ,,objektivne sinteze“ uz pomoć svoje teorijske alatke – uma; koji se diče sobom kao „istinskim jurišnicima“ na istinu i time da je inicijalno da upravo oni budu ,,naslednici“ istine. Oni, često za drugu grupu imaju reći da je to grupa pisaca, pesnika, mistika, zanesenjaka, fanatičnih romantičara sa po kojom briljantnom temom. Ti drugi su se bavili svetom kao celinom i svetom kao smislom; drugi, koje je interesovao život tek izašao iz ljušture, koji ište razvitak; drugi - koji su pisali poeziju, ali su se bavili i filozofijom; neki od njih su smatrali da je estetika bolji organon za filozofiju; ti drugi čije je ispisivanje filozofije bilo lično svedočenje, ispisivanje svog vremena i njegovog smisla; ti drugi, koje će interesovati subjekt kao 1

Dikens, Č. (1966). David Koperfild.Beograd: Nolit

Habitus | Broj 1 | 49


Kritički okular objekt, individua, a koji će znati dobro da prebroje istine, bar onoliko koliko pada u njihovo oko. Prvima je zamerano da im je filozofija bila alma mater, dok se za ove druge može reći da im je filozofija bila medicina mentis2. Kao primer prvih, za naše svrhe ovde, pobrojaćemo Kanta, Šelinga ili Hegela, dok kao „druge“ možemo navesti Heraklita, Ničea ili Kjerkegora. Ovde nam je cilj da razmotrimo jedno od centralnih pitanja Ničeove filozofije (psihologije?) – šta sve može da se dogodi kada nestanu tradicionalne vrednosti, pošto bi one po Ničeu i trebalo da nestanu, kada umre Bog i kultura koja je nusprodukt hrišćanske teologije? Šta sve može da se dogodi kada ostanemo sami i dovoljno ,,odrasli“, kada smo iza sebe odavno ostavili ,,mladost koja je neprijatna, jer u njoj ili nije moguće ili nije razumno biti produktivan, ni u kom smislu“3, kako bi sami tragali na putu smisla i besmisla, kada će već ,,sve biti dozvoljeno“? Možda bi trebalo da sazrimo za jednu novu kulturu sa drugačijom aksiologijom? Kakve psihološke implikacije za nas ima ,,pohod“ ka novoj kulturi kakvu je zamišljao Niče, koju bi trebalo da stvaramo na(d) ruševinama metafizike i ,,grobovima bogova“?4 O kakvom razvoju tu zapravo govorimo? Šta bi za nas trebalo da ostane od te (prethodne) aksiologije? Da li za nas može postojati jedan nov život konačno vredan življenja, život iznad svih tradicionalnih vrednosti i ciljeva sabijenih, promenjenih, uništenih, zamenjenih novim? Niče je verovao, koliko i filozofirao, o mogućnosti takvog života. On je filozofirao o jednoj novoj aksiologiji, životu prožetim težnjom ka stanju slobodnog duha koji diše kreativnost; životu, čija kreatologija jeste sazdana na bolu i sreći, koji je anahron prevrednovanju starih vrednosti, pre svega vrednosti sazdanih u hrišćanskom učenju – u hrišćanskoj nauci o moralu i metafizici. Dakle, anahron prevrednovanju starih ciljeva. Da li se u Ničeovim pitanjima koja izbijaju iz gotovo svakog njegovog aforizma, može prepoznati poziv ili prinuda za jednim drugačijim načinom života, i shodno tome, jednom potpuno drugačijom psihologijom? Da li je to poziv darovitim pojedincima ili prinuda darovitoj (zapadnoj) kulturi? § ,,Dionis protiv Raspetog“5 Teoretičari filozofije i filozofi obično izlažu: Dionis je bog orgijastične raznovrsnosti – bogatstva, izobilja, pijanstva i ekstaze, on je ,,bog Ničeovog srca“.6 U svojoj estetičkoj raspravi o tragediji7 , Niče polazi i nalazi ono bitno, kao i u većini svojih drugih spisa, od starogrčke kulture. Jedna od bitnih dihotomija koju neki autori uzimaju i za bitan hermeneutički ključ njegove filozofije, jeste odnos Apolon – Dionis. U starogrčkoj teologiji, odnos Apolon – Dionis je bio antitetički, ali Ničeov bog Dionis nije ograničen Apolonom. Apolon je sa druge strane bog kontemplacije, a ne orgijast, on je bog harmonije i zaštitnik pesnika, propagator duhovne jasnoće i protivnik razbuktalih strasti. Apolon (donekle) podseća na ideju hrišćanskog boga. Umereni bogovi, hrišćanski bog i Apolon, imaju jednu sličnost – borili su se upravo protiv te razbuktale strasti. U razbuktaloj strasti čoveka 2

Šopenhauer, A. (1986). Svet kao volja i predstava. Novi Sad: Matica srpska

3

Niče, F. (2003). Ljudsko, suviše ljudsko. Beograd: Dereta

4

Niče, F. (2005). Tako je govorio Zaratustra. Beograd: Večernje novosti

5

Niče, F. (1998). Ecce homo. Beograd: Rad

6

Đurić, N. Miloš (1983). Predgovor Rođenju tragedije iz duha muzike (F. Niče). Beograd: BIGZ

7

vidi Niče, F. (1983). Rođenje tragedije iz duha muzike.Beograd: BIGZ

Habitus | Broj 1 | 50


Kritički okular nisu videli njegovu šansu za stvaranje, ali su zato videli njenu štetnost i mogućnost za propadanje. Ali razbuktala strast nije daleko od onoga što je Niče podrazumevao pod pogonom kreatologije. U zanosu, bogatstvu, ne kontemplaciji u pravom smislu, već duševnom orgijanju, duševnoj tiraniji, gongorizmu u pogledu izražavanja – bilo verbalnog, muzikalnog ili likovnog, leži jedan od ključeva za kreaciju. Hrišćanski bog, i religijski život koji je on dao ljudima, prema Ničeovom mišljenju, glavni je razlog ograničavanja moći psihologije čoveka. Pre svega, u zahtevu za ,,duhovnom skromnošću“ i odricanju od duhovnog rasipništva, leži propast kreatologije i stvaranja višeg čoveka. Prema mišljenju ovog filozofa, svako ograničavanje moći, štetno je. Niče je tražio način za rešenje drugog ograničenja – kako ograničiti Raspetog, odnosno kako ograničiti pogubnost Hristovog učenja. Da li bi to bio put kojim bi u potpunosti bila uništena savremena kultura? Postavio je sebi pitanje da li je to isti onaj način na koji su apostoli Raspetog ograničavali Dionisa? Učenje o višem čoveku, koji stvara prvo sebe, tj. sebe kroz svoja dela, govori da je njegov pogon dionizijski način kontemplacije, što samim tim znači da hrišćansko učenje koje je gospodarilo vekovima čovekovom kreatologijom, gospodarilo u smislu što ju je svesno ograničavalo (,,Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko“)8 jeste ostavilo pogubne tragove i na kreatologiju, i na psihologiju. Krajnji cilj kreatologije je nešto što bismo mogli nazvati ,,samoproizvod“ – viši čovek, kao proizvod sebe. Viši čovek, sa superiornim psihološkim svojstvima, prema uverenju ovog filozofa je raison d’ être. Psihološki najjednostavnije rečeno – čovek koji „radi na sebi“ da bi postao viši čovek, čovekbolji-nego-juče, natčovek, a koji se po Ničeu postaje samo kontinuiranim psihološkim radom, radom bez prestanka – Übermensch. Dakle, ne čovek koji je odradio ili radi da bi odradio, kako bi postao viši čovek ili natčovek, već viši čovek proistekao iz kontinuiteta psihološkog procesa, ,,rada na sebi“. Prema Ničeu, put do takvog čoveka, je put sa druge strane dihotomije Raspeti – Dionis. To je dionizijski put. Dionizijski put je put koji poštuje čulnost, bogatstvo čovekove duše – njenu osećajnost, težnje i strast, koji poštuje put kojim se hoda Zemljom, te je stoga i ispunjenje smisla Zemlje – stvaranje tog višeg čoveka, po Ničeu dionizijski put. Stoga je jasno, da za ispunjenje smisla Zemlje prvo treba biti veran Zemlji, i odbaciti onu vernost koju učenjâ apostolâ Raspetog smatraju za telos; odbaciti svrhu koju propoveda hrišćansko učenje i prihvatiti svrhu drugačijeg postojanja o kojoj propoveda Niče, a oličenu u težnji ka jednoj aksiološkoj, superiornoj „gromadi“, natčoveku, koja bi Zemlju učinila boljim i ispunjenijim mestom; značilo bi odužiti se zemlji za ono što ona može da nam pruži: viši put – čovečiji put, prožet njegovim razumevanjem sebe, njegovim razumevanjem sopstvene kreativnosti. § ,,Nepravi hrišćani“ (teolozi) u borbi protiv čoveka – kreatora – višeg čoveka Niče je u izvesnom smislu iskazivao poštovanje rodonačelniku hrišćanske teorije (religije), smatrajući ga pre svega autentičnim filozofom: ,, . . . u osnovi, postojao je samo jedan hrišćanin, a taj je umro na Krstu…“9 Za hrišćansku teologiju, njene teoretičare – teologe, i praktičare – sveštenike, Niče ima uglavnom sve loše da kaže, počevši od smisla njihove svakodnevne religiozne prakse, pa do njihovog promisla o ljudskoj egzistenciji ugraviranog u smisao ljudskog psyche-a. Niče, pre svega, zamera 8

Beseda na Gori (lk. 6, 20-49), Novi zavet

9

Niče, F. (1996). Antihrist. Prokleto hrišćanstvo. Beograd: Rad

Habitus | Broj 1 | 51


Kritički okular hrišćanskoj dogmi, kao dogmi per se. To je potpuno razumljivo, budući da je Niče perspektivista po svojoj filozofskoj prirodi. Dakle, nema jednog puta, kao što nema ni jedne istine. Kod ovog filozofa se još u prvim delima ističe jedan naročito osoben put kojim bi trebalo da idu ljudi kojima se on obraća – to je put slobodnih duhova. Hrišćanska dogma ili učenje, koje su prema Ničeovom mišljenju propagirali stolećima najveći ,,paraziti“10 – sveštenici, je takav put slobodnih duhova gotovo drakonskim merama zabranjivala; psihološkim pritiscima inherentnim teološkim moralnim zakonima; crkvenim pravilima iznetim u apostolskim delima, a prihvaćenim od ,,parazita“. Fizičke mere kažnjavanja su podjednako bile teške, poput spaljivanja na gradskim agorama. Vrhunac te fizičko-kaznene pedagogije je bila inkvizicija. Hrišćanska crkva je vršila kažnjavanja počevši od analogije nečiste misli – pokvarena duša, gde se pod nečistim mislima podrazumevala čak i pomisao na jednu drugačiju metafiziku, do postavljanja u svest stalnog pritiska o večnoj patnji sa one strane života ukoliko se čovek ne bude pridržavao ,,Hristovog puta“. Put Ničeovog slobodnog duha nije bio put koji je propovedao Hrist. To nije bio miran, već uzburkan put. To je najkraće rečeno, put velikih psiholoških turbulencija, put neizvesnosti, a ne pasivnosti i praštanja, put koji predstavlja hod ka moći, put koji se sastoji od ispoljavanja kreativnosti, čiji kraj se ne nazire, ali zna se da je ,,zdravlje“11 – put ka više moći. Prema Ničeovoj filozofiji, smisao čoveka nije unapred dat kroz podržavanje određenih vrednosti i istina. Slobodan duh sam stvara vrednosti. Slobodan duh proglašava metafiziku za zabludu, ili još više, za nauku o zabludama. Slobodan duh stvara sam istine, ali ima i uho da čuje druge. Sloboda stvaranja vrednosti je put ka uspešnoj kreatologiji. Upravo se hrišćansko učenje obrušilo na potencijalnu ljudsku kreatologiju kao na svog najjačeg neprijatelja. Neiskorišćavanje psiholoških potencijala zbog metafizičkog zgoditka, zbog metafizičke nagrade (ili metafizičke obaveze!?), je prema Ničeu učenje o parazitologiji, učenje o upropašćavanju čoveka, učenje koje stolećima uzima danak Zemlji, otimajući njene najsposobnije duhove – čiji je um namenjen da služi toj Zemlji. I to nije sve: Niče smatra da ta parazitologija posebnu moć dobija okupljajući pod svoje skute one najnemoćnije među ljudima: one verne Hristovoj crkvi. Hrišćansko učenje, prema Ničeovom mišljenju, dakle, vrši jednu lošu psihološku selekciju, jednu lošu „psihodijagnostiku“ – miris njegove primamljivosti i ocene njegovih otaca, prihvataju najslabiji, ali i najpodliji. Kod Ničea samilost koju propoveda hrišćanska religija i kreatologija ne mogu ići zajedno. Niče smatra da je bitna psihološka razlika između ljudi koji imaju ,,dara“ da se obruše na dalek put ,,preko užeta“ iznad provalije12 – koji pružaju ruke ka nekom višem čoveku i ljudi koji svu utehu za svoju nemoć, slabost, i porok utopljen u samosažaljenju i sažaljenju nalaze u crkvenoj parazitologiji; to je bitan psihološki momenat koji je inherentan dihotomiji Übermensch – Üntermensch. Zavist. Sterilnost. Ljubomorna osvetoljubivost. Niče je označava, koristeći se francuskim izrazom koji izgovaramo kao resantiman. Sa druge strane je kreativnost. Niče je zaslužan za bitno isticanje ovog osećaja običnih i nemoćnih – „sterilnih“, kao motivatora za borbu protiv viših ljudi, kreativaca, ili, bar, prema onima koji teže višem čoveku. Resantiman je causa prima svekolike borbe koja se vodi protiv takvog čoveka koji je krenuo na ,,viši“ put – put ka natčoveku, borbe protiv čoveka slobodnog duha. Snaga resantimana je oličena u hrišćanskoj podršci slabim ljudima – bezuspešnima, u onome što je za Ničea najbolnije – u zavisti prema ljudima koji mogu da prevaziđu svoju bol i iz toga stvaraju, ljudima koji su sposobni za jedan viši put, o kojem on filozofira. Upravo zahvaljujući hrišćanstvu, prema ovom filozofu, 10

Ibid.

11

Niče,F. (1996). Antihrist. Prokleto hriščanstvo. Beograd: Rad

12

Niče, F. (2005). Tako je govorio Zaratustra. Beograd: Večernje novosti

Habitus | Broj 1 | 52


Kritički okular prirodna pravilnost da moć jačeg pobeđuje je stolećima izneveravana, zbog ,,Nebeskog carstva… stanja srca…“13 A to stanje srca je uzrokovano ,,metafizičkim otrovom“, učenjem koje su apostoli nasledili od Hrista. Ukoliko se usmrti hrišćansko učenje, veliki čovek – neosporni stvaralac, neće imati više potrebu da obraća pažnju na dve za njega nebitne stvari, i samo štetne stvari – onostrani posmrtni život i sažaljenje nad nekreativnim, inertnim, često običnim ljudima.

§

Prema Ničeovom mišljenju, hrišćanska pedagogija, verna resantimanu, je ne samo pogrešna, već fatalna pedagogija. Niče navodi da je ,,protestantski pastor deda nemačke filozofije“. Filozofija je, dakle, u suštini teologija. Ničea je posebno interesovalo pitanje koje je stalno iznova promišljao, a to je – šta je filozofija i koja je njena uloga.14 Niče slovi za jednog od najvećih kritičara zapadnoevropske kulture i tradicije, a propast i pogubnost te kulture je upravo video u toj tradiciji – „metafizičkoj dedovini“. Zapadna filozofija se po njegovom mišljenju mogla na različite načine „destilisati“ ili u metafiziku ili u teologiju, ne tako daleke jedna od druge, ali i ne tako istovetne. Pitanje filozofije je za Ničea, možemo sebi dozvoliti da kažemo i glavno pitanje pedagogije (psihologije) – koji tip čoveka bi trebalo vaspitati (stvoriti)? Niče smatra da hrišćanska pedagogija greši kada je reč o moralu, ili skupu pravila za zasluge na „onom“ svetu. Zbog moralnih zakona, pravila koji ignorišu život na zemlji i potencijal rođenih, zapadna civilizacija je u dekadenciji, a zbog njih propada i ono što je u čoveku najvrednije – njegova moć za stvaranje. Već smo spomenuli da oni, moralni zakoni, počivaju na hrišćanskoj metafizici. Takva pedagogija Zapada se nije obazirala na retke pojedince – na retke slobodne duhove, stoga, još je jasnije, zašto se tako dugo, do pojave Ničea, nije spekulisalo da li temelji zapadne kulture mogu naneti sebi zlo – da li mogu ubiti ono najvrednije u sebi. Autodestruktivna zapadna kultura je prema Ničeu bolesna, dekadentna – kancer njenog tkiva su hrišćanstvo i metafizika. Potrebno je stvoriti kulturu na Zemlji, a ne obećavati kulturu Neba. Trebalo bi stvoriti jednu pedagogiju čiji će cilj biti vaspitavanje po novim psihološkim zakonima (ili vrednostima!) onih koji će se boriti za njen najveći cilj, a to je njihov samocilj – put ka višem čoveku. Potrebna je pedagogija koja će se voditi fascinacijom za samoprevazilaženjem, fascinacijom za stvaranjem. A samoprevazilaženje otkriva sve osobine tog višeg čoveka. Samoprevazilaženje izaziva još veću želju za sobom, a sve veća želja, kao i sve veća moć, odraz je poletnog, sposobnog, zdravog duha. Iz zdravog duha (p)ostaju zdrava dela.

13

Niče, F. (1996). Antihrist. Prokleto hriščanstvo. Beograd: Rad

14

vidi Đurić, M. (1992). Putevi ka Ničeu. Beograd: Srpska književna zadruga

Habitus | Broj 1 | 53


Kritički okular § ,,Obrnuto: istorija hrišćanstva je – i to počev od smrti na Krstu – istorija na svakom koraku sve grubljeg nerazumevanja jednog izvornog simbolizma“15 Za velike ciljeve su potrebna velika sredstva. Verovatno među najtežim paralipomenama Ničeove filozofske misli jeste ubistvo boga – izazvalo je toliko kontroverzi među autorima, i toliko više među laicima i ,,slobodnim čitačima“. Ovi prvi, bitniji za nas, išli su dalje, toliko da su u tom filozofskom ubistvu našli uzrok krize za postmoderni moralni nihilizam, za haos značenja, a potvrdu nalazili u ličnom Ničeovom iskazu o profetskom nagoveštaju dva veka nihilizma. Ubistvom boga, Niče je u svojoj filozofiji nagovestio značaj drugačijih vrednosti – vrednost budućeg života koji nije veran jednoj Istini i koji se ne drži jedne Istine. Prema Ničeu, dve boginje koje bismo ovde mogli nazvati Kreativnost i Istina ne govore. Govore kreacija i istina, ako pod kreacijom shvatamo aktivno delanje. Mogli bismo to da nazovemo i ubistvom Istine (istine sa velikim I, neosporno oličene u primeru Hristove prave, jedine istine) i da postavimo pitanje – ko bi sad trebalo da gradi aksiologiju čoveka? Da li bi to trebalo da učini onaj čovek kome su sada u ruke predate uzde njegovih nagona, želja, težnji – za zdravljem, srećom, saznanjem, smislom, životom? Kakav je to čovek, kakav je njegov „psihološki štof “? Da li i taj „štof “ nastaje u aktivnom delanju, u samotestiranju na putevima kreativnog samoisticanja, ili je naprosto dat, prestabiliran nekome? Da li sada jedna čisto zemaljska aksiologija, rođena božjom smrću, u otporu prema svakoj metafizici, može da nam izgradi ostrvce smisla onda kada je moguće, bar usled psiholoških zakona, da ga nakratko izgubimo u nekim trenucima života? Niče se temeljno bavio time šta bi mogla da bude uteha u svetu, ako je bog mrtav. Njegov odgovor je bio upravo da je to težnja ka onom višem čoveku. Dakle, prema onom čoveku kome sigurnost nije preča od istine. Rekao je da su za velike ciljeve potrebna velika sredstva. A imati cilj ponekad znači i pisati put kojim se on postiže. Put do Übermensch-a je put za retke. Čoveku ostaje vera u sebe kao višeg i jačeg – njena izdržljivost glavni je test njegovog postojanja. Svaki čovek ima svoju ,,vrlinu“, svoj psihološki specifikum – ali njegova snaga se procenjuje u aktivnoj težnji prema velikim ciljevima koji idu tim specifičnim putevima.

15

Niče, F. (1996). Antihrist. Prokleto hrišćanstvo. Beograd: Rad

Habitus | Broj 1 | 54


Kritički okular Reference Dikens, Č. (1966). David Koperfild. Beograd: Nolit Đurić, M. (1983). Predgovor . Rođenje tragedije iz duha muzike (F. Niče). Beograd: BIGZ Đurić, M. (1989). Ničeovo umeće filozofiranja. Filozofski godišnjak 2, 49-71 Đurić, M. (1992). Putevi ka Ničeu. Beograd: Srpska književna zadruga Holingdejl, Reg Dž. (2004). Niče, život i filozofija. Beograd: Dereta Novi zavet. Biblija. (1990). Beograd: Srpska pravoslavna crkva Niče, F. (1983). Rođenje tragedije iz duha muzike. Beograd: BIGZ Niče, F. (1988). Ecce homo. Beograd: Rad Niče, F. (1996). Antihrist. Prokleto hrišćanstvo.Beograd: Rad Niče, F. (2003).Ljudsko, suviše ljudsko. Beograd: Dereta Niče, F. (2005). Tako je govorio Zaratustra. Beograd: Večernje novosti Šopenhauer, A. (1986). Svet kao volja i predstava. Novi Sad: Matica srpska

Habitus | Broj 1 | 55


PSIHOLOGIJA U ODJECIMA

MOTIV LUDILA U TRAGEDIJAMA VILJEMA ŠEKSPIRA

dr Nataša Šofranac natasha.sofranac@gmail.com Katedra za anglistiku Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

Abstract The motif of madness is very common in Shakespeare’s plays. Playful and light in comedies, painful and deadly in tragedies, it is always enlightening and strikingly clairvoyant. It used to be treated as possession, disease or legitimate punishment throughout history. In Renaissance, it was observed through the theory of humours, mainly ascribing melancholy to young, educated men and hysteria to young ladies or widows. Love is often the cause, besides disappointment, suffering and sin. Crime is also associated with it, be it as cause or consequence, as something that drives the perpetrator into madness or as the outcome of perturbed mind. This paper deals with characters from the four great tragedies: Hamlet, Macbeth, King Lear and Othello. They all have a certain predisposition to madness, exacerbated by the adverse circumstances. Male characters usually regain sanity, having gone through painful recognition and self-examination. Female characters, once insane, never recover, so their common end is death– suicide. But the secrets of human soul are universal and not gender-limited, that is what Shakespeare reveals to us and that is what makes him timeless. Ključne reči: Šekspir, tragedije, ludilo, um, spoznaja.

Habitus | Broj 1 | 56


Psihologija u odjecima Ludilo i, uopšte, psihu Šekspirovih junaka proučavali su književni kritičari, ali i psiholozi, psihoanalitičari i psihijatri. Stoga je ovaj rad pokušaj iskoraka iz čisto književnog sveta ka sinergiji umetnosti i nauke. Ludilo je čest motiv u književnosti, a drama je posebno efikasan medijum zbog vizuelnog efekta, koji je najsnažniji u scenskoj izvedbi. Gestovna artikulacija, neverbalni jezik i mimika lica upečatljiviji su od pritom izgovorenih reči. Setimo se Ofelijinog opisa Hamletovog upada u njenu odaju, unezverenog i sličnog Duhu koji je njega pohodio. Nije joj rekao ni reč, a njen detaljan i plastičan opis njegovog izgleda i ponašanja pomaže nam da vizualizujemo scenu koju prepričava. Opet, zašto tragedija, kad i u komedijama imamo primere ludila, za dramaturgiju možda i značajnije nego u tragedijama? Ludilo u komedijama je– komično. Više ludost nego bolest. Izvor je duhovitih replika, lucidnosti i mudrolija, u opšte vrcavom i ponegde festivnom ambijentu. Ludilo u tragedijama je, naprotiv, uvek u atmosferi tuge, patnje, bolne spoznaje i nenadoknadivog gubitka. U tom mraku rađa se svetlost istine, shvata se suština života i ljudskog bitisanja na Zemlji, dekonstruišu se zablude. Čovek je ogoljen, usamljen, ostavljen na milost i nemilost bogovima, razornoj snazi prirode, još razornijem ljudskom zlu i pohlepi. Tu, pritešnjen na samoj litici, on će ili skočiti u ambis, ili, poput junaka Dostojevskoga, vikati „hoću da živim!“. To određuje individualni karakter, koji se otkriva upravo u tim ekstremnim okolnostima, pa neko bira „biti“, a neko „ne biti“. Smrt je neumitan ishod tragedije, a prethodi joj ili beznadežno ludilo, ili, kod nekih junaka (uglavnom muških), povratak razuma, stišavanje oluje u umu i mirno prihvatanje sudbine. I zato će neki junaci oduzeti sebi život, a drugi će mirno reći „idemo u zatvor“ ili „idemo na dvoboj“ ili „idemo Makdafu na megdan“, što je zapravo takođe odlazak u smrt, ali na način koji pruža utisak povraćene moći i kontrole. U takvim scenama nastale su neke od vanvremenskih misli i najčešćih citata. Te scene su zato uvek svečane, pored toga što nas rastuže i potresu. Ali, jedno je sigurno, nikada ne izazovu smeh, iako su izgled i ponašanje junaka u njima nekada tragikomični, nekada groteskni, ali to može izazvati samo saosećanje i žaljenje, nikada podsmeh. Recimo, Ofelija koja deli zamišljeno cveće i pozdravlja imaginarne gospe, Lir koji deli pravdu i pomiluje zamišljenog grešnika, Otelo koji besomučno insistira na maramici, ili Makbet koji, prestravljen priviđenjem Bankovog duha, nabraja zveri kojima bi se smeo suprotstaviti jer kod njih nema ničega natprirodnog, „metafizičkog“. U ranom modernom periodu, diskurs ludila je postao istaknut zbog implikacija u medicinskoj, pravnoj, teološkoj, političkoj i društvenoj rekonceptualizaciji čoveka. Postepeno je ludilo, a time i normalnost, počelo da se sekularizuje, medikalizuje, psihologizuje i, na kraju, barem po predstavljanju, definiše na rodnoj osnovi. Na izražajnom području književnosti i filosofije, doživljaj ludila, u petnaestom stoleću, poprima pre svega pravac moralne satire. Ludilo više nije prisna neobičnost sveta; ono je tek jedan prizor dobro poznat neobičnom posmatraču; ne više figura kosmosa, već crta karaktera oevuma1. Najvažniji oblik ludila, koji će se javljati još i u osamnaestom veku, jeste ludilo usled nekog romantičarskog poistovećenja. Njegove odlike je, jednom za svagda, utvrdio Servantes. Varke se prenose sa pisca na čitaoca, ali ono što je s jedne strane bilo mašta, postaje opsena; piščevo lukavstvo se, u svoj bezazlenosti, prihvata kao istinski lik. Tik uz to prvo je – ludilo tašte uobraženosti. Ali ludak se ne poistovećuje sa nekim uzorom iz književnosti; on se poistovećuje sa sobom samim, i to putem zamišljenog odobravanja koje mu omogućuje da prida sebi sve vrline ili moći kojih je lišen. On je naslednik stare Filautije Erazmove2. 1

Fuko, M. (1980). Ludilo i civilizacija. Beograd: NOLIT, str. 39

2

Fuko, M. (1980). Ludilo i civilizacija. Beograd: NOLIT , str. 40

Habitus | Broj 1 | 57


Psihologija u odjecima Svetu morala pripada i ludilo pravedne kazne3. Ono nemirima duha kažnjava nemire srca. Pravda ovog ludila jeste to da je istinoljubivo. Tako bunilo Ledi Makbet otkriva „onima koji to ne bi trebalo da znaju“ reči što su se dugo šaputale samo „gluvim ušima“. Konačno, i poslednja vrsta ludila: ludilo očajničke strasti4. Ljubav koja se izjalovila u svojoj prekomernosti, pre svega ljubav koja je obmanula neumitnost smrti, nema drugog izlaza do ludila. Dokle god je postojao predmet, luda ljubav bila je više ljubav no ludilo; prepuštena sebi, ona se produžuje u prazninu sumanutosti. Kazna za strast odveć predatu svojoj silovitosti? Ali, to kažnjavanje izaziva i sažaljenje. Ako i vodi smrti, to je smrt u kojoj oni koji se vole nikada više neće biti rastavljeni. To je poslednja pesma Ofelijina; to je bunilo Aristovo u Ludosti mudraca. Ali to je iznad svega, gorko i blago ludilo Kralja Lira. U Šekspirovom delu, ludila se orođuju sa smrću i sa ubistvom. Kod Servantesa i Šekspira ludilo uvek zauzima izuzetno mesto, u tom smislu što je bez pribežišta. Nikada ga ništa ne privodi ni istini ni razumu. Ono vodi jedino rascepu i, odatle, smrti. Ludilo, u zaludnim svojim rečima, nije taština; praznina koja ga ispunjava jeste „zlo koje prevazilazi moju praksu“, što reče lekar povodom Ledi Makbet. Blaga radost, kakvu je Ofelija na kraju našla, ne usklađuje se ni sa kakvom srećom; njena beslovesna pesma isto je toliko bliska suštini koliko i krik žene koji duž hodnika Makbetovog zamka objavljuje da je „Kraljica umrla“. Rastrojeno ludilo može da bude jedino pretnja svršetka. Ali sama smrt ne donosi mir: ludilo će ponovo likovati– bedno večna istina s onu stranu jednog života, koji se, ipak, izbavio ludila samim tim svršetkom. Njegov bezumni život ga prati i čini besmrtnim samo zbog njegovog ludila; ludilo je, još i neprolazan život posle smrti. Neki Šekspirovi tragični junaci bili su prave studije slučaja i materijal za dokazivanje teorija u dvadesetom veku. Psihologija i, posebno, psihoanaliza, s druge strane, mogu da pomognu proučavaocima Šekspirovih dela u holističkom pristupu, u sveobuhvatnoj analizi i dekonstrukciji mnogih aspekata i delova koje je bard naizgled stihijski, a verovatno brižljivo gradio i postavljao baš tu gde jesu. Podsvest je bitan faktor i izvor mnogih postupaka, problema ili nerazrešenih konflikata, i zato nam psihoanalitičari daju moćno „ultrazvučno“ pomagalo da objasnimo ono što nije vidljivo „golim okom“, odnosno posmatranjem površine. Poput svog junaka Hamleta, i Šekspir je bio čovek Renesanse, čovek na ušću dve epohe, vršnjak Galilea Galileja i savremenik Montenja, Đordana Bruna i jakobinskog dvorskog lekara Harvija koji je otkrio krvotok, ali i crkvenih previranja, ekskomunikacija, egzorcista, inkvizitora i krstaša. Zato će i pojave kojima se on bavi, kao i reči koje njegovi junaci izgovaraju, biti odraz i starih tumačenja i verovanja, i ranog modernog doba. Ludilo u Šekspirovom opusu nikada nije tema samo po sebi, ali jeste veoma čest motiv. Slika ludila data je kroz ponašanje aktera, autentično ili odglumljeno, i kroz komentare ostalih junaka, očevidaca i tumača. Postoje, uslovno rečeno, tri vida u kojima se ono prikazuje: ludilo junaka koji pretrpe teške udarce, gubitke i razočaranja; simulirano ludilo koje ima svrhu mimikrije, privlačenje pažnje upravo da bi se ona odvratila od suštine, ili da se zavara trag i, na kraju, ono što posmatrači vide i dožive kao ludilo, a što možda i ne zaslužuje takvu nominaciju. Ovo treće se često naziva neprirodnim ponašanjem, ekstazom ili zanosom, a posmatrač ga izjednačuje sa ludilom najčešće zbog nedostatka informacija koje mi kao gledaoci ili čitaoci dobijamo putem solilokvijuma ili dijaloga junaka sa drugima. Jer, da li je poremećaj u ponašanju to što je Hamlet povučen i tužan 3

Ibid, str. 41

4

Ibid, str. 42

Habitus | Broj 1 | 58


Psihologija u odjecima nakon očeve smrti, pa makar to trajalo mesecima? Da li je lud ako je upao u Ofelijinu sobu sa bolnim izrazom na nemom, ispijenom licu (sve i da je to bila gluma u funkciji ubeđivanja drugih u ono što je želeo da poveruju)? Da li je Lir lud ako u devetoj deceniji želi da podeli kraljevstvo i da ono pripadne zahvalnoj deci koja iskažu ljubav i poštovanje? A, zatim, koji od ta tri vida je najuverljiviji za gledaoca ili čitaoca? Šekspir je malo toga sugerisao, još manje nametao. Prikazivao je prirodu, „držao ogledalo pred njom“, a zaključke ostavio nama. Kao i mnogobrojna pitanja i odgovore na njih. Neke scene ludila su poetski veoma efektne, dirljive slike: Ofelijina tuga za ubijenim ocem i izgubljenom ljubavlju, cveće i voda koja je odnese; Ledi Makbet, koja na kraju izazove saosećanje uprkos svemu, kad usamljena i omrznuta vapi za svetlom i bezuspešno pokušava da spere mrlje sa ruku i sa savesti; Lir koji se izloži šibanju vetra i kiše u olujnoj noći, gotovo patetično potencirajući svoju titulu kralja, ostavši bez ičega; Otelo u epileptičnom ropcu i Jago koji nema milosti nad njim. Ako je i Šekspir držao do katarze kao važnog razloga zbog kojeg ljudi odlaze u pozorište, pored zabave, smeha i dobre borbe, onda je zasigurno uspeo da stvori katarzične scene. Pored pesničke, ludilo ima i bitnu dramaturšku funkciju, a posebnu „kategoriju“ čine one forme ludila, ili ludosti, u kojima se saopštavaju životne mudrosti i istine. Šekspirov savremenik Armin skovao je izraz foolosopher, a Erazmo Roterdamski je ludosti posvetio svoju Pohvalu. Mudra luda je više svojstvena komediji, te često prisutna u tom žanru Šekspirovih drama, a u tragedijama, pored filozofije koju „prosipa“, ona unosi i malo vedrine u sumorni ton koji preovladava, istovremeno dajući snažan kontrast i time naglašavajući tragične elemente, ali i nudeći predah od napetosti i zločina, čuveni „comic relief “. Luda u Kralju Liru čini i jedno i drugo, a pored toga što deli te mudrosti i istine sa publikom, ona „otvara oči“ svom gospodaru, na šarmantno drzak način koji ponekad koristi Hamlet dok simulira ludilo, jer ludu ne možete teretiti za izgovorene reči, a ni naljutiti se na nju. To pruža slobodu od auto-cenzure i čak od dužnog poštovanja prema autoritetu starijeg, uključujući i samog monarha. Maska ludaka, tj. glumljeno ludilo, sredstvo je iz antičkih vremena. Setimo se Odiseja (Uliksa) koji nije hteo u Trojanski rat, pa je glumio ludilo orući njivu i sejući so umesto žita, razobličivši svoju neuračunljivost tek pred rizikom da „uzore“ i sopstvenog sina. Hamlet svoje ludilo glumi, a ponekad granica između privida i stvarnosti nije jasna, tj. pomerena je. To su trenuci kada se, usamljen i dobrovoljno izolovan, junak bori sa teškim spoznajama i pomešanim osećanjima, sa nametnutim zadatkom i moralnim kodeksom koji je direktno protivan tom zadatku, sa metafizičkim i arhetipskim pitanjima. Tada se njegova maska „čudaka“ („antic disposition“) stapa sa onim ko je nosi. Ofelija je, pak, u svoje ludilo oterana dugogodišnjim potiskivanjem sopstvenog identiteta, gušenjem u muškom svetu oca, brata i kraljevića koga je volela, što na kraju kulminira usled tuge za ubijenim ocem. Dok u Hamletovom ludilu ima „metoda“, njeno ruši dotadašnju branu i dugo zabranjivano sopstveno „ja“ progovara iz nje, uz zaboravljene pesme iz detinjstva i seksualne aluzije. Zatim, u Makbetu razum izgube i kralj i kraljica, mada je po mnogima veoma važno pitanje da li su oni sasvim zdravi na samom početku radnje, ili je sve upravo i uzrokovala nezajažljiva ambicija, dakle poremećaj kao uzrok, a ne kao posledica. Ledi Makbet u svom ludilu ritualno pere ruke od ogromne krvi koju je sa svojim mužem prolila, nikud ne idući bez svetlosti sveće iako joj nije potrebna za hod u snu– strah od pakla kao mračnog mesta logičan je kao strah od kazne. Kod Makbeta se ludilo javlja pre nego kod nje, u vidu halucinacija i napada koje ima, opet kao griža savesti i strah od povampirenih duhova ubijenih. Habitus | Broj 1 | 59


Psihologija u odjecima Kralj Lir je već na početku drame veoma star i slab. Fizička slabost i blizina smrti su i razlog što želi da podeli svoj imetak kćerima, ali mentalna slabost ogleda se u principu podele koji je odabrao. Tvrdoglavost i ponositost, koje su se u antičkim dramama uvek kažnjavale smrću, odvele su ga u niz fatalno pogrešnih odluka, u samoću i izgnanstvo u divljini, i, na kraju, u ludilo. Sve to je katarza koja nam na kraju daje rezigniranog starca, kome je spoznaja (anagnorisis) donela bes, kajanje, ali i vid koji je bio izgubio, poput Glostera kome se to i fizički dogodilo. Otelo je poludeo od ljubomore, mada je legitimno reći da je njegov mentalni sklop i doveo do te ljubomore. Pažljivo pletena mreža oko njega, manipulacije i nesrećan splet okolnosti, doveli su do promene u ovom čoveku, poznatom po staloženosti i mudrosti. On svoje ludilo demonstrira u vidu epileptičnih napada, ljubomornih ispada i, kao kulminacija, ubija svoju nedužnu suprugu. Zajedničko svim ovim junacima je da ni kod jednog ne postoji „klasično“ ludilo u medicinskom smislu. Ono je više devijacija u socijalnom smislu, sa psihološkim implikacijama, posledica emotivnog kraha, baš kao što su i Šekspirove drame porodične, psihološke i lične, iako na prvi pogled istorijske i političke. Tako su priče o ludilu Šekspirovih junaka mahom ljubavne i porodične istorije. To je zapazila Lili Kembl koja je još 1935. godine objavila knjigu Šekspirovi tragični junaci– robovi strasti (Shakespeare’s Tragic Heroes– Slaves of Passion), objašnjavajući pojavu koju sada nazivamo ludilom– strastima. Za polaznu tačku u tumačenju uzima elizabetansku teoriju ćudi (humours). Hamlet je bio predisponiran za ludilo zbog svog melanholičnog temperamenta, baš kao što je Lirovo ludilo zapravo ekscesivnost jednog kolerika.Svaki junak ima svoju strast, koja se negde stapa sa njegovom tragičnom greškom, a najčešće ona to i jeste. Hamletova greška se ogleda u previše kontemplacije i neodlučnoj akciji; Lirova kobna greška je podela kraljevstva i proterivanje Kordelije; Otelova greška je to što slepo veruje manipulatoru Jagu a ne svojoj supruzi koja je podnela mnoge žrtve da bi bila sa njim. Makbet i Ledi Makbet su jedini glavni, naslovni junaci u tragedijama, kod kojih se tragedija desi ne zbog greške, ne zbog zablude ili tuđeg destruktivnog uticaja, nego zbog sopstvenogog aktivnog činjenja i zločinačkih namera. No, i one potiču od strasti, kako ih je nazvala Lili Kembl– strasti prema moći, ambicije, želje za neograničenom vlašću koja čak i ne teži materijalnoj koristi od svega što može da ostvari. Dakle, od ove četiri tragedije, Makbetovi su najmanje pasivni. Osim uticaja veštica koji je diskutabilan i, kako se većina kritičara slaže, ipak u najveću ruku katalizator, a ne i uzrok, izvor zla i nesreće je u njima. Hamlet je, ipak, pretrpeo gubitak oca i šok od majčine preuranjene i kontroverzne preudaje; Lir je starac u devetoj deceniji i to mu se mora uzeti kao olakšavajuća okolnost, premda, ako je verovati njegovim kćerima, ni u najboljim godinama nije sasvim vladao sobom. Otelo je žrtva opasnog uma, makbetovski ambicioznog i veštičije zlog bez neposrednog povoda– Jago kao da je sluga Hekate, ili njen alter ego. Potpuno je u funkciji mraka i uništenja, čak i kada njemu lično to ničim ne ide u prilog. Ono što je najinteresantnije je to kako su se svi ovi junaci prepustili dejstvu tih sila, kako su poverovali u, nama tako očigledne, iskrivljene percepcije, distorzije svesti. Odgovori na ta pitanja leže u analizi njihove psihe, karaktera, mentalne snage i celokupnog životnog iskustva– detinjstva, odgoja, obrazovanja, interakcije sa spoljnim svetom. U zavisnosti od konstelacije svih tih faktora, nekoga će skrhati isti udarac kakav drugoga razjari i da mu snage, neko će da besni i preti u svojoj nemoći i ogoljenosti, dok će drugi da ubijaju.

Habitus | Broj 1 | 60


Psihologija u odjecima Za razliku od moralnih zakona, koji jasno definišu šta je dobro a šta zlo, kategorije „normalnog“ i „bolesnog“ se sve više relativizuju. To posebno važi za fiktivne likove Šekspirovih drama, ako ih ne posmatramo romantičarski, kao stvarne ljude, pojedince, nego kao reprezente pojava i eksponente sila koje vladaju ovim svetom, oko nas i u nama. Tim pre što upoznajemo različita lica, odnosno, mentalna stanja junaka od kojih niko nije „trajno poremećen“, osim Toma iz Bedlama, Edgarove maske koju on stavlja u svojoj „drami u drami“, a koji bi, da je zaista Šekspirov junak a ne simulacija jednog od junaka, bio i jedini pravi primer kliničkog ludila. Ostale smo upoznali i kao zdrave, smirene i uravnotežene osobe, neki se u to stanje i vrate, a kod nekih se stapa i meša više stanja. Manje je važno da li su takvi obrti zaista mogući i naučno opravdani– u pozorišnoj umetnosti prenaglašenost, apstrakcija i kolridžovska fantastika sastavni su deo stvaranja. Upravo ludilo nas dovodi do horizonta odakle se sve drugačije vidi, proživljavajući takva stanja junaka sa kojima se identifikujemo i mi doživljavamo njihove epifanije, mirenje sa sudbinom ili pak pad u ambis. Ludilo je u toj borbi završni udarac duši i od tada više nije ni važno šta će biti sa telom, da li će se „istopiti to prečvrsto meso“ o kome govori Hamlet u svom prvom solilokvijumu (I.2.131). Gubitak razuma gotovo da je i gubitak života i zato je toliko čest motiv u tragičnim pričama. Osećanje tuge, gubitka, žaljenja, to je nešto što nas obuzme dok gledamo nekada moćne vladare, čedne i krotke devojke, velike vojskovođe ili uzvišene umove u koje se nadala cela nacija, kako padaju na dno, govore vulgarne i nepovezane rečenice, histerično urlaju ili nemoćno prete. Oni koji uspeju da pobede ludilo, vraćaju se osnaženi tim strašnim iskustvom i obogaćeni mudrošću, kao posle kliničke smrti. Oni koji to ne uspeju, jedini spas pronađu u smrti. Toga je svesna bila Ledi Makbet koja je shvatila da se počinjeno delo ne može izbrisati (undo). Lir neće dobiti drugu šansu, reprizu prve scene Prvog čina; Otelo neće moći da oživi Dezdemonu niti da se čuva Jaga sada kad je sve shvatio; Hamlet neće moći da kazni očevog ubicu ili barem da sačuva svoj život. Ako tragedija treba da bude uverljiva kao dokumentacija, ludilo se mora javiti u likovima koji joj izgledaju podložni. Budući da je Šekspir vrhunski posmatrač ljudske prirode, ne iznenađuje što je video klicu potencijalnog ludila u Hamletovom obožavanju oca i stalnom razmišljanju o majčinoj seksualnosti, u Ofelijinoj tajanstvenosti i krutoj uzdržanosti, u namernom slepilu Ledi Makbet prema prirodi njenog zločina, u Lirovoj morbidnoj sebičnosti, tvrdoglavosti i posesivnosti, u Otelovom slepom poverenju u čudnom nepoznavanju samoga sebe. Pošto je u svim ovim slučajevima mentalni poremećaj u skladu sa karakterom, drama znatno dobija na snazi svoje uverljivosti. Sama reč „ludilo“ kod Šekspira je veoma česta i bogatog je semantičkog spektra, te označava mentalni poremećaj, ekstazu, budalasto ponašanje, gnev i veselost. Nije slučajno što Šekspir to ludilo u Hamletovom slučaju naziva „antic disposition“, jer u antičkim tragedijama ovaj motiv je veoma prisutan: Ajaks, Kasandra, Filoktet, Orest, Fedra, Edip; svi oni imaju napade ludila, bilo da drama predviđa njihovo izvođenje na sceni, bilo da ih glasnik prepričava. Kod starih Grka je ludilo bilo osećaj unutrašnjeg mraka, a stara je izreka da koga bogovi žele da kazne, prvo ga oteraju u ludilo. Zatim imamo renesansno „crno sunce“, romantičarsku melanholiju, hrišćanski pogled na ludost i shvatanje da ludi mogu više da „vide“ nego li zdravi (R.D. Leng). Ludilo je lutanje u sebi samom i van, zagađenje duše, znak božjeg nezadovoljstva. Ludilo se povezuje sa više božanstava starogrčkog sveta, a Dionis je bog tragedije. I kod starih Grka, i kod Rasina, Šekspira, Ničea, ludilo potiče od stvari koje je „tužno znati“. Habitus | Broj 1 | 61


Psihologija u odjecima Britanski filozof Kolin Megin analizira Šekspirov psihologizam i pita se do koje mere je Šekspirov naturalizam, dakle posmatranje i opisivanje pojava koje vidi– protopsihologija. Njegovo zanimanje za ljudsku dušu i um njegove drame čini „psihodramama“.5 On ljudski um posmatra celovito, u svim stanjima: ne samo na javi, već i u snu, u ludilu, razočaranju, napadima ili krajnostima osećanja. Abnormalna psihologija ga zanima koliko i svakodnevna, razni prelazi iz jednog stanja u drugo, a pozorišni aspekti ličnosti samo su deo ovog šireg interesovanja za funkcionisanje ljudskog uma. Često se kaže da je Šekspir bio briljantan psiholog, a njegov uvid u ljudsku prirodu i, posebno, postojeće tipove, nema premca. On ljudskom umu pristupa i kao naučnik– interesuje ga kako funkcioniše, koje su mu komponente i kakva je njihova interakcija. Kao i kod Montenja, njegova psihologija je naturalistička, daje sliku ljudske prirode, otvorena prema svim pojavama u svoj njihovoj raskoši i složenosti, bez uslovljenosti dogmom ili ideologijom, verskom ili naučnom. Naravno, u to vreme se malo šta znalo i o nauci uopšte, a kamo li o psihologiji, pa je pitanje kakav je to doprinos psihologiji Šekspir mogao da pruži, kad ga smatraju pretečom Frojda? Megin misli da je to primitivno stanje nauke i psihologije zapravo pomoglo Šekspiru da razume um. Mogao je da bude naturalista, a da ne bude naučnik. Dok Frojd izvodi zakone koji regulišu ljudski um i po kojima su muškarci podložni Edipovom kompleksu i potiskivanju seksualne želje, što dovodi do kasnije manifestacije te represije, za Šekspira je svako ljudsko biće posebno, original a ne varijacija na prototip. Hamlet ne bi dozvolio Jagu da ga onako „pomuti“; Makbet nikada ne bi bio toliko spor u delovanju kao Hamlet; Porcija sebe nikada ne bi dovela u situaciju u kakvoj su se našle Kordelija i Dezdemona. Njegov doprinos ljudskoj psihologiji je zaključak da je ona beskrajno raznovrsna6. On je psiholog morala, jer uz svaki psihološki portret idu i etičke vrednosti koje određuju karakter. I, još jednom, zašto je Šekspir toliko važan za psihologiju i zašto ima toliko psihologije u čitanju i kritici njegovih dela? Profesor Lori Megvajer nazvala ga je guruom samopomoći7. Razumevanje interakcije između junaka i situacije u kojoj se našao čini ga psihologom pre psihologije, tvrdi ona. Možda je u tome tajna Šekspirove neodoljive privlačnosti za psihologe, ali i neprikosnovenog primata kod čitalaca koji traže uzbudljivo putovanje kroz „dubine ljudskog srca“, duše i uma, odgonetanje vekovnih tajni i univerzalnih ljudskih vrednosti. Prikazujući ekstremna stanja poput ludila, histerije, neutažive ambicije, kada padaju brane i kad je ljudski um ogoljen poput gologlavog Lira u olujnoj pustari, bez kraljevskog ruha i zaštitnog prstena vernih vitezova, Šekspir je vršio vivisekciju emocija i razuma, polažući pred nama sav taj složeni mozaik koji, opet, vidimo svojim očima i čitamo svojim pismom, uz neprestanu fascinaciju tim „remek-delom“– čovekom.

5

McGinn,C. (2007). Shakespeare’s Philosophy. New York: HarperCollins Publishers, str. 164

6

McGinn,C. (2007). Shakespeare’s Philosophy. New York: HarperCollins Publishers, str. 173

7 Maguire, L. (2007). Where There’s a Will, There’s a Way or, All I Need to Know I Learned from Shakespeare. London: Nicholas Brealey Publishing, str. 2

Habitus | Broj 1 | 62


Psihologija u odjecima REFERENCE Fuko, M. (1980). Ludilo i civilizacija (prev. Jelena Stakić). Beograd: NOLIT Maguire, L. (2007). Where There’s a Will, There’s a Way or, All I Need to Know I Learned from Shakespeare. London: Nicholas Brealey Publishing McGinn,C. (2007). Shakespeare’s Philosophy. New York: Harper Collins Publishers

Habitus | Broj 1 | 63


UPUTSTVA ZA AUTORE Recenzije Istraživačke radove recenziraće profesori Departmana za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije. Na osnovu recenzija uredništvo časopisa će objavljivati radove i može doneti jednu od sledećih odluka: da rad objavi u formi u kojoj je priložen, da rad objavi uz neophodne korekcije samog autora, u skladu sa uputstvima recenzenata ili da odbije da objavi rad. Redakcija i uredništvo obaveštavaju autora rada o svojoj odluci. Ukoliko se autor odluči da koriguje svoj tekst u skladu sa preporukama recenzenata, može ponovo podneti rad za objavljivanje, i u obavezi je da redakciju i uredništvo upozna sa svim izmenama koje je načinio u tekstu (sa brojem stranice na kojoj se nalazi takva izmena). Ukoliko autor smatra da neka od preporuka recenzenata nije opravdana, ili je iz nekog razloga nije moguće ispuniti, potrebno je da o tome napiše detaljno obrazloženje redakciji. Važan kriterijum selekcije radova biće i društvena relevantnost analizirane teme. Svaki priloženi tekst će proći proceduru anonimnog recenziranja, odnosno recenzenti neće znati identitet autora. Priloženi tekst se smatra poverljivim dokumentom i pre njegovog objavljivanja neće biti dozvoljeno prosleđivati ga kolegama van redakcije i diskutovati o njemu u javnosti. Krajnja svrha recenzije je osim pomoći redakciji u donošenju konačne odluke o objavljivanju rada, i to što je ona konstruktivna kritika usmerena ka poboljšanju kvaliteta naučne komunikacije, ali i pisanja, pripreme radova i primene različite metodologije. Posebno oštro će biti kritikovani i neće biti prihvaćeni radovi u kojima postoji kršenje etičkih normi koje se podrazumevaju prilikom objavljivanja rada (plagijarizam, nepoštovanje tuđih autorskih prava, „lažiranje rezultata“ itd).

Habitus | Broj 1 | 64


Uputstva za istraživačke radove

Izgled rada Celokupan rad mora biti napisan fontom Times New Roman, latinicom, veličinom slova 12, sa proredom od 1.5 redova. Rad mora imati oko 15000 karaktera (oko 10 strana dužine, ali su dozvoljena i nešto kraća naučna saopštenja) izuzimajući naslovnu stranu i strane koje su zauzete referencama i prilozima. Jezik rada Rad mora biti napisan na srpskom jeziku uz upotrebu odgovarajuće terminologije za naučnu oblast kojoj pripada. Naslov rada Naslov rada bi trebalo da bude što koncizniji i što jasniji. Nakon naslova sledi ime autora i ime institucije u kojoj studira ili radi. Iza imena prvog autora potrebno je naznačiti e-mail adresu. Sažetak rada Sažetak (apstrakt) mora biti napisan na početku rada u opsegu od 100-150 reči, na engleskom jeziku. Adekvatno mesto sažetka je neposredno iznad uvodnog dela odnosno početka glavnog teksta. Sažetak mora da sadrži informacije o ciljevima istraživanja, metodama, rezultatima i zaključcima. Trebalo bi izbegavati reference u ovom delu rada. Na kraju sažetka potrebno je navesti pet ključnih reči. Ključne reči moraju biti napisane u Italic stilu. Ključne reči se pišu jedna za drugom sa zarezom između. Prezentovanje tabela i grafikona Isti podaci ne smeju biti prezentovani i tabelarno i grafički. Ispod svake tabele ili grafikona mora postojati naslov tabele koji je sačinjen od rednog broja tabele i naslova tabele. Citiranje Nakon svakog citata mora postojati referenca koja uključuje i broj strane na kojoj se nalazi citat. Navođenje referenci u tekstu Imena autora u tekstu bi trebalo biti napisana u srpskoj transkripciji, odnosno fonetskim pisanjem imena stranih autora, dok je sama referenca u tekstu u zagradi, sa prezimenom autora autentično napisanog, sa godinom publikovanja rada. Ukoliko referenca sadrži više od jednog autora, potrebno je navesti prezimena autora prema redosledu kojim su navedeni u samom članku. Ako je rad na koji se referira produkt više autora uobičajeno je pravilo da se u prvom navođenju navedu svi autori (ukoliko ih je do šest), a u svakom sledećem prezime prvog autora i skraćenica „i sar.“

Habitus | Broj 1 | 65


Navođenje više referenci Lista referenci na samom kraju rada mora imati naslov: „Reference“ i mora da sadrži samo one reference koje je autor koristio u tekstu. Ovaj deo rada mora biti u skladu sa standardima Američke psihološke asocijacije. Aktuelan je standard APA 6. Sledeći primeri ilustruju najčešće načine prikazivanja izvora. 1. Knjiga: Sadrži prezime i inicijale (svih) autora, godinu izdanja, naslov knjige (kurzivom), mesto izdanja i izdavača. U slučaju koautorstva rada : Prezime autora, Inicijal imena autora., Prezime drugog autora, Inicijal imena autora. & Prezime trećeg autora, Inicijal imena autora. (godina publikovanja). Naslov knjige. Mesto izdavanja: ime izdavačke kuće. Primer: Block, J. (1965). The challenge of response sets. New York: Century. 2. Poglavlje u knjizi ili zborniku: Prezime autora, Inicijal imena autora. (godina publikovanja). Naslov poglavlja. U Inicijal imena urednika. Prezime urednika (Ed ili Eds ako ima više urednika), Naslov knjige-kurzivom (str. xxx-xxx). Mesto izdavanja: Ime izdavačke kuće. Primer: Schwartz, S.H. (2007). A theory of cultural value orientations: Explication and applications. U Y. Esmer & T. Pettersson (Eds.), Measuring and mapping cultures: Twenty- five zears of comparative value surveys (str. 33- 78). Leiden- Boston: Brill 3. Članak u časopisu: Prezime autora, Inicijal imena autora. (godina publikovanja). Naslov članka. Ime časopisa, volumen, stranice časopisa. Primer: Kuzmanović, B., Popadić, D. I Havelka, N. (1995). Social changes and changes of values. Psihologija, 28, 7-26. 4. Web dokument: Prezime autora, Inicijal imena autora. (godina publikovanja). Naziv dokumenta. Preuzeto sa: http://xxxxxxxxxxxxxxx. Primer: Vazirani, N. (2007). Employee Engagement. Preuzeto sa: http://www.siescoms.edu/ images/pdf/reserch/working_papers/employee_engagement.pdf 5. Saopštenje sa skupa: Prezime autora, Inicijal autora. (godina održavanja skupa, mesec održavanja skupa). Naslov izlaganja. Saopštenje na Naziv konferencije, lokacija konferencije. 6. Neobjavljen rad: Prezime autora, Inicijal imena autora. (godina izrade). Naslov rada. (Neobjavljenja magistarska, doktorska, i sl. teza). Ime institucije. Mesto. Kada se navodi više radova istog autora, redosled navođenja referenci prati redosled objavljivanja radova od najstarijih prema novijima. Ukoliko se navode radovi autora koji su objavljeni iste godine, potrebno je obeležiti ih abecednim slovima, pored godine publikovanja kako u tekstu tako i u spisku referenci. Habitus | Broj 1 | 66


Fakultet za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum www.fmk.edu.rs

Habitus | Broj 1 | 68

Habitus časopis  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you