Page 9

JUNAK U RATU ZABORAVQEN U MIRU

9

DRU[TVO

PETAK 20. FEBRUAR 2015. GODINE

Deca majora Gavrilovi}a

K\ERKA DANICA DOKMANOVI] @IVELA U ^A^KU

Stigao je do ~ina pukovnika, ali daqe nije mogao da napreduje. Kada ga je vojvoda Petar Bojovi}, posle proboja Solunskog fronta predlo`io za generala, vojvoda Stepa je smatrao da je jo{ uvek mlad za ovaj ~in, a vojnom vrhu nije bio po voqi. - Pao je na generalskom ispitu i, uvre|en, nije hteo ponovo da pola`e. Pradeda nije zagovarao ideju jugoslovenstva, a to se mnogima nije dopadalo, pa ni kraqu

kultetom. Nije se udavala niti je ostavila potomstvo. K}erka Qubica, ro|ena 1910. godine, postala je arhitekta i supruga diplomate. Za vreme okupacije umro joj je jedini sin, a od tuge za wim ubrzo je i ona oti{la. Sina Drago{a Dragutin i Darinka su dobili 1912. godine, i on je, vi{e po o~evoj nego sopstvenoj `eqi, zavr{io Vojnu akademiju i postao oficir. Drugi svetski rat je proveo u zarobqeni{tvu, a potom oti{ao u Francusku, gde je radio fizi~ke

Mirjana, in`ewer agronomije, `ivela je majkom i o~uhom, Danicom i Radivojem Dokmanovi}, profesorima biologije, sve do wihove smrti. Danica je ro|ena 1914, udala se za oficira i sa wim dobila dete. Mu` joj se, posle zarobqeni{tva nije vra}ao iz Austrije, a k}erka je zbog prele`anog meningitisa za vreme okupacije, ostala slabovida. Kao i ostala Gavrilovi}eva deca, i Danica je posle oslobo|ewa imala problema pri zapo{qavawu, ali je ipak uspela da dobije posao u rodnom gradu svoga oca, u Mu{koj gimnaziji. U {koli se upoznala sa iskusnijim kolegom i ne`ewom Radivojem Dokmanovi}em, koji je poreklom bio Sremac, a pre ^a~ka je neko vreme slu`bovao u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima, ~iji je bio i |ak. Simpatije su bile obostrane i ubrzo su wih dvoje u{li u brak. Iako je kao profesor bio izuzetno cewen od u~enika i kolega, Radivoju su prosvetne vlasti zamerale {to nije bio komunista i

manirima, u`ivali su veliko po{tovawe sugra|ana i ostali upam}eni kao qudi koji su, uprkos svemu, uspeli da sa~uvaju dostojanstvo. Oboje po~ivaju na ^a~anskom grobqu.

GAVRILOVI\EV PRAUNUK PISAO MATURSKI RAD O ODBRANI BEOGRADA Emilija, najmla|a k}erka Dragutina i Darinke Gavrilovi}, do{la je na svet 1921, dok je porodica `ivela u Kru{evcu. Udala se za advokata Lazara Marinkovi}a, radila kao prevodilac sa francuskog, `ivela u Beogradu i 1950. rodila sina Blagoja. On je in`ewer elektrotehnike, `ivi u Beogradu. Ima sina Milo{a, koji je odabrao o~evu profesiju, i k}erku Minu, prevodioca sa italijanskog koja od pro{le godine `ivi u Hjustonu. Zanimqivo je da je Milo{ Marinkovi}, danas tridesetjednogodi{wak, 2003. godine, pripremaju}i se za maturski ispit u 12. beogradskoj gimnaziji, odabrao temu “Posledwa odbrana Beograda 1915. godine”. Istra`iva~ko bavqewe odbranom Beograda

Prilikom obele`avawa godi{wice odbrane Beograda u Prvom svetskom ratu, 2013. ispred spomen obele`ja na Dor}olu. Prisustvovao je i Milo{ Marinkovi}, praunuk majora Gavrilovi}a Ven~awe Danice Gavrilovi} i oficira Vukmanovi}a

Aleksandru. Dok su druge napredovali u karijeri, on je sklawan u stranu. Za utehu, kraq je odredio da pradeda bude wegov izaslanik na kowi~kim trkama u ^a~ku, 1927 - kazuje praunuk Dragutina Gavrilovi}a. ^itavih deset godina posle rata porodica Gavrilovi} je `ivela u Kru{evcu, gde je Dragutin slu`bovao i zadobio veliko po{tovawe gra|ana. Kada je 1930. prekomandovan u Beograd, Kru{evqani su ga dostojno ispratili na `elezni~koj stanici, a ,“u znak zahvalnosti za wegov desetogodi{wi rad na kulturnom i humanom poqu“ proglasili ga za svog prvog po~asnog gra|anina. U prestonici je bio na du`nosti {efa Administrativnog odseka Ministarstva vojske i mornarice, a na Vojnoj akademiji je predavao vojnu administraciju. ^in generala i ministarska du`nost ponu|eni su mu tek 1941. godine, posle martovskog pu~a. - Vojni vrh je smatrao da }e deda oberu~ke prihvatiti ponudu generala Du{ana Simovi}a. Delegaciju koja je do{la u wegov stan,

ponudio je kafom, a unapre|ewe odbio, uz obrazlo`ewe da `eli da ostane vojnik - prepri~ava praunuk ono {to je slu{ao od babe Emilije. U kratkom, aprilskom ratu, zarobqen je i odveden u Nema~ku, gde je u koncentracionom logoru kod Nirnberga ostao do oslobo|ewa. Iako naru{enog zdravqa, borio se za po{tovawe @enevske konvencije o ratnim zarobqenicima i u~estvovao u prikupqawu pomo}i za ruske zarobqenike. Kada je ratu do{ao kraj, odbio je da, kao najstariji zarobqenik, iz logora iza|e prvi ve} ga je napustio posledwi. U otaxbinu se vratio fizi~ki oronuo i te{ko bolestan, a nova, komunisti~ka vlast mu se nije obradovala. - Nisu ga fizi~ki zlostavqali, ali su ga isle|ivali u zatvoru na Crvenom krstu. Umro je 19. jula 1945, u krugu porodice, u oficirskom stanu na Slaviji. Odobrewe da po~iva u zajedni~koj grobnici branilaca Beograda porodica nije dobila, pa je pradeda sahrawen u grobnici koju mu je ostavila ro|aka Despina Milovanovi}, gde su

joj po~ivali mu` i sin jedinac, koji je preminuo kao maturant. Nesre}na `ena je za vreme okupacije `ivela u Zagrebu, gde je i sahrawena kada ju je zgazio voz - otkriva Milo{, sin Dragutinovog unuka Blagoja Marinkovi}a.

SVE K\ERKE DAO NA VISOKE [KOLE Slavni branilac Beograda bio je o`ewen Darinkom, k}erkom ~a~anskog prote Velimira Belopavlovi}a . Mladi poru~nik je devojku zaprosio posle Svetosavskog bala u hotelu „Kren“, 1906. godine, a ven~awe je obavqeno 28. oktobra naredne godine. Dragutin i Darinka su izrodili petoro dece. - Najstarija k}erka Milica ro|ena je 1908. godine, zavr{ila pravni fakultet i udala se za oficira Aleksi}a koji je slu`bovao u Aleksincu i Ni{u, a Drugi svetski rat proveo u zarobqeni{tvu. Imali su k}erku Emiliju, koju su u porodici zvali Emica, ona je bila magistar srpskog jezika, radila u Zavodu za izdavawe uxbenika i sara|ivala sa Filolo{kim fa-

poslove dok nije stekao izvestan imetak. Onda se vratio u Beograd, gde su mu bili supruga Ru`a i sin Dragutin, ~iji je nadimak Buca. Drago{ nije svoju budu}nost video u Jugoslaviji pod novom vla{}u, te se sa porodicom iselio u Ameriku, u ^ikagu postao uspe{an bankar i `iveo do smrti. Buca je, kao in`ewer elektrotehnike, neko vreme boravio u Holandiji, a sada sa suprugom Ukrajinkom i dvoje dece `ivi u ^ikagu - upoznaje nas Milo{ sa svojim srodnicima i napomiwe da je wegov otac Blagoje vlasnik skromnog stana u ^a~ku, koji je nasledio od sestre od tetke, Mirjane Vukmanovi}, koja nije imala potomstvo.

{to je nastavio da odlazi u crkvu, pa se wegov preme{taj u Osnovnu {kolu „Milica Pavlovi}“ mo`e smatrati kaznom za nepristajawe na nova pravila mi{qewa i pona{awa. Preme{tena je i Danica, u O[ „Vuk Karaxi}“, gde je ostala do kraja radnog veka. Radivoj je u penziju oti{ao iz Sredwe medicinske {kole, u kojoj je predavao anatomiju. Dokman i Dokmanka, kako su ih |aci iz milo{te zvali, predstavqali su profesorski par za primer, bili su odani jedno drugom i svojoj profesiji. On, de`mekast gospodin sredweg rasta, i ona, `ena prijatne spoqa{wosti iz koje je zra~ila `ivotna radost, uvek otmeno odevena i sa damskim

u Prvom svetskom ratu posledica je, obja{wava Milo{, wegovog mladala~kog interesovawa za istoriju, ali i dug prema pretku kome nikada nije prestao da se divi, ne samo zbog wegovih vojni~kih sposobnosti ve} i qudskih vrlina. - Najvi{e me je impresionirala wegova principijelnost - priznaje potomak, dobitnik nagrade koju Biblioteka grada Beograda dodequje za najboqi maturski rad o Beogradu. Na rodnoj ku}i majora Gavrilovi}a tek je 1986. postavqena spomen plo~a, a mnogo je vode proteklo Moravom dok jedna ulica u ^a~ku, u blizini „Slobodinog“ igrali{ta, nije ponela wegovo ime. Emilija Vi{wi}

20. februar 2015.  

20. februar 2015.

20. februar 2015.  

20. februar 2015.

Advertisement