__MAIN_TEXT__
feature-image

Page 1

ISSN 2560-5968 COBISS.SR-ID 258396684

U ovom broju:

Made by Libra Balans u svakom Å¡tepu

1


NOVI MINI HATCH. OSVOJITE GRAD. SVAKA KRIVINA JE ZABAVA. 2


DIREKTOR Tamara Popović tamara.popovic@bwmagazin.rs GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK Iva Medić iva.medić@bwmagazin.rs

12

DIZAJN I PRIPREMA / VIZUELNI IDENTITET Ivan Radivojević ivan.radivojevic@bwmagazin.rs AUTORI Ivan Minić, Ivan Radojičić, Ina Borenović, Marta Levai, Vanja Mlađenović, Slavica Lazić, Jovana Pantelić, Ivana Zelenović, Marta Špadijer FOTOGRAFI Stefan Đaković, Nemanja Živković, Jan McIntyre, Ivan Minić NASLOVNA STRANA Stefan Đaković PRODAJA I MARKETING Kontakt: +381 (69) 595 77 95 Aleksandar Miletić aleksandar.miletic@bwmagazin.rs Milan Krstić milan.krstic@bwmagazin.rs LEKTOR Irena Mikić OSNIVAČ I IZDAVAČ MRS LUXE d.o.o. office@mrsluxe.rs Račkoga 4, Beograd ŠTAMPA Neven d.o.o. Zemun CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 79 BLACK & White : lifestyle magazin / glavni i odgovorni urednik Iva Medić. - 2018, br. 2. - Beograd : Mrs Lux, 2018 - (Zemun : Neven). - 30 cm Tromesečno. ISSN 2560-5968 = Black & White (Beograd) COBISS.SR-ID 258396684

4

32


14

Lifestyle magazin

Black&White je besplatni kvartalni lifestyle magazin dostupan u ugostiteljskim objektima i hotelima, ali i na drugim lokacijama. U digitalnom dobu, ponekad, svako od nas voli da uz kafu pročita nešto interesantno i lepo ilustrovano. Naš zadatak je da dobrim obabirom tema i autora zadovoljimo očekivanja i najzahtevnijih. Verujemo da kvalitet i dobre priče uvek nađu put do publike, uostalom, magazin smo i napravili jer smo želeli da čitamo takav sadržaj.

20

58

38

Noseći format svakog broja su intervjui sa istaknutim ličnostima iz kulturnog, naučnog i sportskog života. Pored toga svaki broj sadrži putopise, recenzije tehnoloških proizvoda i usluga, ali i zanimljive priče iz oblasti muzike, filma, sporta, kulture, psihologije, kao i praktične savete za unapređenje Vaše svakodnevice. Nadamo se da će Vam se dopasti ono što radimo, i da ćete nam poslati povratnu informaciju i Vaše ideje putem nekog od dostupnih kanala komunikacije. Uredništvo

bwmagazin.rs


Solaia:

Vinski mitovi Na pomen Toskane obično se pomisli na brdoviti reljef ukrašen starim zamkovima, ceo pejsaž prekriven lepo održavanim vinogradima, ukratko, predivan i krajnje romantičan prizor. Upravo kad vam se prikaže takva slika i pomislite kako ste ušli u neku reklamu turističke agencije ili sliku sa desktopa kompjutera, pred vama se pojavi vellika kamen kapija sa natpisom Tenuta Tignanello. Srce Chianti Classico regije i verovatno najpoznatije imanje kako Toskane tako verujem i cele Italije. Imanje Tignanello se prostire na ukupno 320 hektara toskanske zemlje dok je pod vinogradima ukupno 127 hektara od čega su najvažnije dve velike parcele Tignanello i Solaia. Tignanello zauzima blizu 57 hektara, dok je Solaia zauzela 20 hektara najboljeg tla ovog dela Toskane. Mnogo faktora čini posebnim ovaj teroar. Nadmorska visina je 400 metara, jugozapadna ekspozicija koja omogućava potpuno sazrevanje kasnosazrevajućih sorti poput Cabernet Sauvignon-a i Sangiovese-a. Tlo čini krečnjački kamen, kao i ostaci 6

morskog dna iz praistorije. Ceo vinograd Tignanello je početkom sedamdesetih godina služio porodici Antinori kao ogledno dobro i istraživačka stanica za unapređenje proizvodnje, i stvaranje vina sa jačom strukturom, prijatnijim taninima i potencijalom starenja. Radilo se mnogo na zgušnjavanju sadnje, smanjenim prinosima po lozi kao i drugim za to vreme izuzetno naprednim i revolucionarnim tehnikama po kojima je Piero Antinori poznat. Porodica Antinori se bavi proizvodnjom vina više od VI vekova. U tom periodu je 26 generacija lično upravljalo poslovima donoseći hrabre i odvažne odluke u cilju stvaranja neverovatnih vina. Jedno od njih je i Solaia. Solaia se proizvodi samo od vrhunskih berbi i nije proizvedena od berbi iz 1980, 1981, 1983, 1984. i 1992. godine. Reč je o vinu koje je istovremeno elegantno i jednostavno, i velikog potencijala za odležavanje. Vino zadržava autentični karakter podneblja na kom je i nastalo.


Da vas podsetimo iako smo već pisali o samom vinu Tignanello, kako je nastao ovaj prvi Supertoskanac. Naime Piero nije bio zadovoljan kvalitetom tadašnjeg Chianti Classico Riservea sa oznakom Tenuta Tignanello i smatrao je da vino i vinogradi koje poseduje imaju znatno veći potencijal od onog koji je proistekao iz stare Chianti recepture. Tada se Piero odvažio da se usudi da promeni recepturu staru već koji vek, i da promeni ono što je do tada bilo nezamislivo. Promenio je recepturu, dodao internacionalne sorte koje je uzgajao na svojoj parceli, prestao da koristi bele sorte u proizvodnji Chianti-a i još povrh svega koristio barik burad za odležavanje vina. Zbog svih ovih nestašluka vlasnik do tada takođe jednog od najpoznatijih Chianti, gubi svoj čin i titulu i prelazi u jednu novu grupu, tačnije sam je formira, danas poznatu kao Super Toskanci. Na sličan način nastaje i Solaia. Veoma slučajno i kao plod Pierove vizije i energije. Od samog početka stavranja Solaia je bila ustvari sastavni deo veće Tignanello parcele i to onaj najosunačaniji i najtopliji deo. Otud i ime Solaia koje predstavlja sunce. Na toj parceli su se gajile upravo one internacionalne sorte koje su Tignanello odvele u večnost. Zasadi su bili Cabernet Sauvignon i Cabernet Franc, što je bio i primarni blend Solaie, dok se kasnije parceli priljučuje i par hektara Sangiovese-a. Gustina zasada se kreće od 5500 do 7200 loza po hektaru. Prosečna starost vinograda je danas između 15 i 20 godina.

Stil vina je prepoznatljiv i podseća na bordoška Grand Cru Classe vina, vino je punog tela, elegantno, kompleksno, sa prefinjenim svilenim taninima i neverovatnim potencijalom starenja. Na pomenutoj vertikali samo iskusna čula su mogla da procene približnu starost vina jer je svaka čaša odisala mladošću, energijom, i bila veoma živahna, takoreći na početku života. Što se aroma tiče preovlađuje crno bobičasto voće i začinske arome dok se tokom godina razvija čitava paleta novih mirisa koji se takođe menjaju i prepliću tokom boravka vina u dekanteru i čaši. Kompletna obrada vina počev od berbe se obavlja ručno, i nakon dolaska u vinariju ručno se sortira grožđe i samo zdrave bobice završavaju na daljoj fermentaciji. Vinograd Solaia predstavlja jedan od dva dragulja na imanju Tignanello. Prostire se na 20 hektara i jugozapadne je ekspozicije. Tlo čini krečnjački kamen u Toskani poznato kao ‘’alberese’’, a nadmorska visina od 350 do 400m predstavlja još jedan važan detalj za zrenje kasnih sorti. Prvo vino pod imenom Solaia proizvedeno je od berbe iz 1978. godine, a originalna receptura je sadržala 80% Cabernet Sauvignon i 20% Cabernet Franc. Ovaj blend je ponovljen jos 1979. godine, a kasnije je dodat Sangiovese uz promenu odnosa Cabernet Sauvignon i Cabernet Franc.

Prva berba Solaie se može računati 1978. Te godine Cabernet koji je inače služio za kupažu Tignanello-a, je bio izvanrednog kvaliteta mnogo bolji nego ranijih godina te Piero odlučuje da zasebno fermentiše i odneguje oko 3600 boca ovog vina. Inicijalni blend je bio 80% Cabernet Sauvigon i 20% Cabernet Franc. Isto vino se ponovilio 1979, kao i kupaža, a u narednim godinama se polako priključuje Sangiovese koga danas ima oko 4 hektara. Takva kupaža se održala do danas sa jednim izuzetkom a to je godina 2002 sa naznakom na etiketi Anata Diversa koju sam imao prilku da probam na vertikalnoj probi poslednjih 10 godina Soalaie. Te godine su vremenski uslovi sprečili pravilno sazrevanje Sangiovese-a i izazvali dodatne probleme kod Cabernet Franc-a tako da je odlučeno da te godine Solaia bude 100% Cabernet Sauvignon. Pored toga treba napomenuti da se Solaia pravi samo u dobrim berbama i nije se proizvodila 1980, 1983, 1984 i 1992. 7


Nakon fermentacije put vodi vino do barik buradi od 225 litara od francuskog hrasta u kojima vino prvo jako polako prolazi kroz malolaktičku fermentaciju, nakon čega sledi faza mirovanja između 18 i 24 meseca, nakon čega još jedna cela godina u boci. Govoriti o oceni ovog vina je bespredmetno, ali tek da pomenem neke od godina: 2005. – Parker 96/100; 2006. – Parker 94/100, Wine Spectator 97/100; 2007. – Parker 97/100, Wine Spectator 94/100; 2009. – Parker 96/100.

8

Proizvodnja Grožđe koje se koristi za proizvodnju ovog izvanrednog vina se bere ručno, a sama berba traje tri nedelje u periodu od kraja septembra do sredine oktobra. U podrumima se grožđice ručno biraju, a zatim lagano pritiskaju. Različite faze fermentacije i ekstrakcije se vrše sa izuzetnom pažnjom , kako bi se u potpunosti sačuvale prirodne arome i voćni karakter.


Caesar spa club Caesar spa club je ekskluzivni centar koji nudi svojim klijentima apsolutni mir i relaksaciju. Smešten u vili na Dedinju, u luksuzno uređenom enterijeru inspirisanom starim Rimom, idealno je mesto za potpuni preporod uma, duše i tela. Doživite jedinstveno iskustvo kroz širok spektar masaža i wellness tretmana. U Caesar spa clubu su svi termini privatni, tako da klijenti na raspolaganju imaju sav sadržaj spa centra samo za sebe. U okviru spa centra se mogu koristiti sauna, djakuzi, tursko kupatila, slana soba, tepidarium, tropske kiše kao i relax apartman. Kako bi uživanje bilo potpuno, uz termin u Caesar spa clubu na poklon se dobija boca vina, bezalkohona pića, voćni tanjir i apetisani. Nakon okrepljujućih tretmana, možete posetiti Caesar restoran sa specijalno prilagodjenim menijem, koji spaja tradicionalna i internacionalna jela i uživati u bogatoj ponudi vina. Radno vreme: pon-ned 10-24 Adresa: Pukovnika Bacića 1a, Beograd Rezervacija: 060/5000-600 caesarspa.rs

osvaja srce

9


Semir Kardović:

Gospodarenje nad sopstvenom voljom i duhom Svi mi sledimo neki put iako, nažalost, većina nas nije svesna tog puta. A toliko toga o sebi i svetu na tom putu možemo da naučimo - kakve su nam želje, misli, šta i zašto hoćemo, koliko smo dobri... O ovome sam pričala sa Semirom Kardovićem, članom PSK Hajla iz Rožaja, planinarom koji se upravo vratio sa najhladnije planine na svetu.

Kako znaš da je planina tvoj put? Semir: Od detinjstva me planina čini živim. Tera me

da budem radoznao i da mislima i telom ne mirujem... Uopšte, čitava priroda je takva. Pomaže čoveku da sebe upozna.

Kada je surova, da li te strah natera da odustaneš od planine? Da li te strah ikada naterao da odustaneš od neke planine? Semir: Ako ste svesni, naglašavam svesni, da to što

želite ili radite izvire iz vašeg unutrašnjeg bića, onda ćete na lepši, pozitivniji način posmatrati cilj kojem težite. I kao da se strah povuče i postajete hrabriji.

Dakle, planine imaju tu moć?

Gete je rekao da teškoće rastu što se više približavamo cilju.

Semir: Imaju tu moć jer imaju i karakter i dušu. Želi

Semir: Da. To i u planinarenju dolazi do izražaja. Ti se

da ti se otkrije, da sve saznaš o njoj i ti moraš, hteo ili ne, da otkriješ sebe njoj. Nekada je to otkrivanje veoma prijatno, mada često ume da bude i surovo. Uvek, ali uvek učiš. Daću vam primer Himalaja. Ne morate da budete na najvišem vrhu sveta da osetite 10

tu čudnovatu energiju. Gde god da pogledaš, osetiš da si malen kao zrno peska a istovremeno dovoljno dostojan da budeš na tom mestu.

pripremiš za svaku planinu tako što prikupiš saznanja o njoj - kakav je teren, klima, šta ti je potrebno od opreme, čitaš o iskustvu drugih planinara. Spremiš se i fizički i duhom. Ali kada dođeš na planinu, ta saznanja su tuđa a ne tvoja.


Semir je osvojio himalajski vrh Islan Pik, najviši vrh planinskog lanca Anda, 6.962 metra visoku Akonkagvu koja je najviši vrh Južne Amerike, a u avgustu 2010. godine uspeo je da se popne na Materhom, na švajcarskim Alpima, visok 4.478 metara, koji je jedan od najteže osvojivih vrhova u Evropi i svetu. Kako odabereš planinu? Semir: Ona odabere mene! Hoću da kažem, ako želim

da upoznam neku planinu, znam da je ona poželela da upozna mene. Često taj susret nije romantičan ali je vredan iskustva i uspomena.

Pretpostavljam da susret sa najhladnijom planinom na svetu nije bio romantičan? Semir: Još uvek sumiram utiske. Pripreme za Denale

su potpuno različite nego za druge planine. Tamo sami, na sankama, vučete svoju opremu tešku od 50-70 kg i ranac od 30kg nedeljama. Toliko je hladno, nekada čak do -50 stepeni, da vam treba veoma specifična oprema

da biste preživeli. Čak i kada ste duhom spremni, čak i kada ste fizički spremni, ne znate da li ćete uspeti da je upoznate. Meni i mom timu se desilo upravo to. Tehnički nismo bili u mogućnosti da nastavimo put jer ne bismo preživeli.

Pomislila sam da je planinarenje u stvari alpinizam. Nešto čime samo ljudi skloni ekstremima mogu da se bave. Da su samim tim privilegovani u odnosu na nas koji to nismo. Semir: Ne. Ne morate vi ići na velike vrhove da

biste zavoleli planinu. Ima toliko lepih planina koje svako može da poseti. Ja sam sretan kada vidim da sam nekom svojom pričom, fotografijom, iskustvom pomogao ljudima da požele da odu na planinu. A verujte mi, govorim vam kao neko ko je planinarski vodič, ko prvi put poseti planinu, taj zavoli planinu. A onda će zavoleti i sebe. Jer „ako želiš da dodirneš srca kada nešto radiš, moraš to onda i od srca da radiš“ Slažete se? Marta Špadijer

11


Putovanje:

Kratak vodič za kupovinu avionske karte Jedna od velikih prednosti koju su nam doneli tehnologija i internet je ta što mnoge stvari možemo da obavimo samostalno, bez posrednika, i to brže i lakše nego što je to ranije bilo zamislivo. A ako spadate u one koji sami vole da planiraju svoja putovanja, onda ćete umeti da cenite ovu prednost.

Na prvi pogled, potraga za avionskom kartom može biti naporna, pošto, ako ne znate gde da tražite, lako možete završiti zatrpani reklamama za avio karte koje niste ni tražili ili, još gore, na neproverenim sajtovima. Kako se to ne bi desilo, evo kratkog vodiča za kupovinu avionske karte.

Pre nego što se pozabavimo pitanjem kako najlakše i najpametnije kupiti avionsku kartu, najpre ćemo se zamisliti nad time zašto bi smo uopšte sami tražili avionske karte, kad se za to možemo obratiti nekoj agenciji?

• Ne časite časa. Osnovno pravilo pri kupovini avionske karte jeste to da, što je ranije kupite, to će ona biti jeftinija. Isto tako, što ranije rezervišete kartu, imaćete veći izbor sedišta koja u velikom broju slučajeva sami možete odabrati. Zato, čim saznate gde i kada idete, prva stvar na koju treba da prionete je traženje avionske karte. Kako se datum putovanja približava, to će cena karte rasti, a izbor sedišta će biti sve manji. Zato nemojte gubiti vreme, već neka vam potraga za kartom i njena rezervacija

Osim što samostalno pronalaženje karata može biti značajno jeftinije, ono nam nudi benefite kao što su samostalan odabir mesta za sedenje, samostalno pravljenje itinerera ako ćete tokom puta presedati, kao i izbor avio-kompanije i svega što uz to ide. 12


budu prvi zadatak u planiranju putovanja. Ako, na primer, znate samo vreme kada želite da putujete, ali ne i gde, možete pratiti neki od sajtova sa akcijama i popustima, kao što je SecertFlying.com, i tako naći prave dragulje među jeftinim letovima. • Definišite budžet i prioritete. Ne možete znati koliko košta avionska karta dok to ne proverite, ali možete znati koliko košta kad koristite usluge regularnih avio kompanija, kao i onih koje su low cost. Ako vam je cilj da uštedite, onda ćete odabrati manji komfor; ako vam cena nije presudna ili prioritetna, imaćete mnogo širi izbor. Od planiranog budžeta će zapravo zavisiti koliko opcija imate na raspolaganju. Često ako ne letite direktno već ubacite neka na prvi pogled nepovoljna presedanja, možete dobiti značajno nižu cenu leta. Postoje i situacije u kojima kupovina pojedinačnih karata izmedju određenih destinacija nudi najbolje cene. Takozvane hacker fares, imaju samo jednu manu – ako vam let zakasni, nemate pravo na pronalaženje alternativnog od strane aviokompanije, jer vaši letovi zvanično nisu spojeni.

mogu biti razni: od troškova tokom samog prevoza (na primer, avio kompanije koje naplaćuju osveženje svojim putnicima tokom leta), pa sve do transporta do i od aerodroma, sve kafe i sendviči koje ćete pojesti i popiti u pauzi između dva vezana leta… Ako do sada niste imali iskustva u online kupovini karata, onda će vam taj prvi put biti neobičan. Možda i stresan. Brinućete oko toga da li ste našli najbolju ponudu i da li će sve proteći kako treba – od rezervacije, plaćanja, biranja sedišta. Ne brinite, takve bojazni su očekivane, a svaki sledeći put biće sve lakše. Tačnije, posle nekog vremena razvićete sopstveni mali sistem: kada, kako i odakle kupujete karte za svoja putovanja. Ina Borenović

• Fleksibilnost štedi novac. Ponekad se može desiti da karta istog prevoznika jednog dana ima jednu cenu, a već sutradan neku sasvim drugu, veću ili manju. I avionske kompanije imaju busy days, koji su obično uoči praznika ili sezona godišnjih odmora, pa proverite okolne datume i vidite da li bi vam se možda mnogo više isplatilo da svoje putovanje pomerite za dan ili dva. • Istražujte. Isto kao i kod klasične kupovine, tako i kod online kupovine karata najpre – razgledajte. Istražujte putem interneta, pri čemu obratite pažnju na dve bitne „cake”. Prva je da koristite samo proverene sajtove za rezervaciju i kupovinu avionskih karata, kao što su KAYAK, Google Flights, Expedia (posebna preporuka za letove ka SAD), Skyscanner, SkipLagged i slično. Druga „caka” je korišćenje takozvanog „inkognito” moda na browseru sa kog surfujete, kako vas nakon završene pretrage ne bi večno pratile reklame za avionske karte, ali i kako kompanije ne bi znale ko ste, i kakvi su vaši planovi, jer to ponekad znači namerno više cene. • Budite obazrivi na skrivene troškove. Ponekad korišćenje nekog sajta za kupovinu avionskih karata neće biti besplatno. Za to postoji razlog i takve varijante se najčešće isplate ljudima koji često putuju. Dodatni troškovi koji vas mogu snaći, a da toga u ovom trenutku niste svesni, 13


Made by Libra

Balans u svakom štepu Libra je srpski brend ručno rađenih kožnih asesoara koji su pažljivo dizajnirani i osmišljeni sa idejom da sve vaše stvari budu u savršenom redu i lake za pronalaženje gde god da idete i šta god da radite. Glavni proizvod kompanije Libra nosi isto ime - Libra i predstavlja kožni povez jedinstvenog dizajna sa posebno kreiranim pregradama i džepovma, za svaku stvar koja vam je svakodnevno potrebna pri ruci. Libra je inicijalno nastala kao odgovor na veliku potrebu koju imaju sve žene, a to je da u svojoj tašni lako pronađu baš one stvari koje im trebaju u datom trenutku. "Ideja za Libru se rodila iz lične potrebe da sve stvari koje su mi neophodne za sastanke, budu zajedno spakovane na jednom mestu u torbi. Želja mi je bila da kada dođem na sastanak u jednom pokretu imam pred sobom sve što mi je potrebno, a da uz to delujem organizovano i profesionalno." Jelena Đaković / tvorac brenda i vlasnik kompanije Libra

14

Prvu Libru Jelena je napravila sebi, kao savršeno rešenje da joj sve stvari koje su joj potrebne budu uredno složene i organizovane. Ispostavilo se da je Libra bila još korisnija nego što je inicijalno zamišljeno, jer je uz male modifikacije mogla da posluži i kao tašna za večernji izlazak, ali i kao insert za tašnu koji se lako prebacuje iz jedne u drugu i sprečava mogućnost da se nešto jako važno zaboravi u pogrešnoj tašni. Tako se, polako, rodio brend LIBRA. Libra danas ima 4 osnovna modela za različite namene: business, classic, travel i mini Libru, ali i veliki broj drugih praktičnih proizvoda koji olakšavaju život, poput novčanika, omota za kartice, torbi za lap top ili futrola za pasoš. Svi proizvodi brenda Libra posebno su dizajnirani da budu elegantni, jednostavni i nadasve praktični. Proces proizvodnje Libre je specifičan jer se sve radi ručno. Za svaki komad je potrebno više od 200 pojedinačnih operacija, a svaki šav mora da bude na svom mestu. Tim od 8 potpuno predanih i posvećenih zanatlija radi na svakom pojedinačnom komadu. Bez njih Libra ne bi postojala, a njihova pažnja i predanost


madebylibra.com svakom detalju daju Libri taj poseban kvalitet koji osetite kada je uzmete u ruku. "Kako se proizvodnja širila, otkrivali smo potrebu za novim vrstama proizvoda na tržištu, posebno u sektoru ugostiteljstva. Radili smo korice za jelovnike, omote za račune, kožne kutije za poklone, ali i kožne korpe za časopise i zidne držače za flaše. Posebno smo ponosni što nudimo mogućnost da kreiramo jedinstveni personalizovani proizvod za svakog klijenta, u skladu sa njegovim potrebama i željama."

Ono što posebno izdvaja Libru od drugih proizvoda na tržištu, jeste upravo ta mogućnost apsolutne personalizacije. Svako može da dobije proizvod iz Libra asortimana, dizjaniran i izrađen po sopstvenim željama i potrebama, u boji koju odabere i dodatno personalizovan logom firme ili svojim inicijalima. Mogućnost personalizacije u ovoj meri, svaki Libra proizvod čini jedinstvenom i posebno zanimljivim za poklanjanje dragim ljudima. Apsolutni imperativ brenda Libra je pažljiva ručna izrada svakog artikla i posvećenost svakom detalju. 15


JaM - just a meastro, razgovor sa Nikolom Kozomorom:

Mlade nade gastro scene Beograda Objasnite nam malo koncept i šta je to zapravo JaM?

N

aša želja je da pružimo gostima doživljaj kroz ambijent koji opušta i kuhinju koja svakog gosta vodi do hedonizma. Pažljivo biramo sve namirnice uz iskrenu želju da našim gostima služimo samo najkvalitetnije sastojke, pripremljene na najbolji mogući način. Sa velikom pažnjom je birana i karta vina, koju stalno unapređujemo. Pratimo kvalitetne berbe i proizvođače. Jedno od takvih vina na našoj karti je Rizzi. Cocktails. Cuisine. Cakes je vaš tagline, ispričajte nam malo o te tri komponente JaM-a? Možemo baš tim redom.

Cocktails Jako nam je bitno da pronađemo ukus koji gost želi da dobije i po tome kreiramo koktel kartu. Naša selekcija je specifična za beogradsku scenu, jer pored klasika obuhvata i neke autorske mešavine. Prepoznatljivi smo po neobičnim dekoracijama, prirodnim sirupima koje sami pravimo i naravno odličnom spoju različitih ukusa u okviru jedne koktel čaše. 16


Cuisine

Cakes

Kuhinja je zasnovana na Mediteranu i ističemo se od ostalih restorana jer smo prepoznatljivi po korišćenju svežih začina iz regiona, Evrope ali i Bliskog istoka.

Nema potpunog hedonizma bez deserta, a JaM je zapravo prvo postao prepoznatljiv po sjajnim slatkišima. Naš glavni poslastičar ima poseban osećaj za suptilne ukuse koje je potrebno uklopiti kako bi se dobila prava dekadentna poslatica.

Jelovnik je sezonski i cilj nam je da ga menjamo u skladu sa dostupnim svežim namirnicama. Neka od jela koje nasi gosti najviše vole su tatar od brancina sa avokadom i sladoledom od krastavca, karpaćo od bifteka iz soli sa sezonskom salatom, mariniranom svežom breskvom i ćimićuri, sotirana guščija džigerica na biskvitu od parmezana, sladoledom od slane karamele i mariniranom višnjom u aćetu do višnje i taljata od bifteka sa fontina sirom, zapečenim crvenim lukom i paradajzom, mladim krompirom i sosom od piva.

Moj savet gostima je – bez obzira da li vole voćne, čokoladne, kremaste ili mlečne slatkiše – da nikako ne preskoče vitrinu sa desertima i odaberu sebi neki od naših sada već klasika: kremu Grand Marnier, Limun tart ili vanila tartove sa svežim voćem.

Preporuka sefa poslastičarnice Aleksandra Maestro, Lemon tart, Crema Grand Marnier

Kako ste se pronašli vi i JaM, izvinite što pitamo, ali delujete jako mlado, a već ste na poziciji menadžera? Hvala na komplimentu, ja se nekada ne osećam baš tako mlado ali sam kroz ovaj posao stekao velika prijateljstva, i na taj način i ovde došao. Dosta iskustva proističe iz rada u inostranstvu i to sam doneo u JaM što mi je inicijalno i dovelo na poziciju šefa bara. Mislim da su kreativnost, zalaganje za posao, odgovornost i lojalnost doveli do toga da zaslužim poziciju na kojoj sam sada, iako sam sam, kao sto kažete mlad.

17


Kakav je tim ljudi sa kojim radite? Ceo tim je veoma mlad, jako ambiciozan i svi članovi tima su željni dokazivanja u svom segmentu posla. Ono što je meni najvažnije jeste da su svi timski nastrojeni i spremni da se uhvate u koštac sa svakim novim poslovnim izazovom, zajedno, što meni mnogo olakšava posao. Za goste to je zapravo potvrda da ćemo uvek dati sve od sebe da usluga bude na veoma visokom nivou. Sta najviše volite u svom poslu? Prvo što me je navelo da se bavim ovim poslom jeste upoznavanje novih ljudi. Ta mogućnost upoznavanja saradnika, drugih kolega, dovodi ka stvaranju novih ideja, ciljeva i naravno napretka. Uvek sam željan dobrih kritika (čega u ugostiteljstvu ne manjka) jer to dovodi do savršenstva u načinu poslovanja. JaM je već poznat kao jedna od najlepših bašta u Beogradu, da li je potrebna rezervacija? Naša bašta je mirna zelena oaza koje mi vidimo kao savršeno mesto za odmor i za lagani obrok u opuštajućem ambijentu. Rezervacija je neophodna, ali se uvek trudimo da i goste koji dođu bez rezervacije ugostimo. Imamo sve više i više stalnih gostiju, od kojih nam neki dolaze svakodnevno, a posebno smo interesantni posetiocima iz inostranstva. Uvek smo raspoloženi da se potrudimo više od očekivanja, da gostima njihove posebne prilike učinimo još posebnijim. Dizajn restorana je baš jedinstven, ko je bio tvorac enterijera? Jako promišljeno i vrlo pedantno sa mnogo ukusa i pažljivim spajanjem tekstura i neobičnih boja, enterijer je delo mladog, talentovanog tima - dizajnerke Tanja Lightfoot i arhitekte Miloša Svičevića. Šta biste preporučili posetiocima JaM-a? Ukoliko tražite idealan restoran za poslovni ručak, proslavu vama bitnih događaja ili romantičnu večeru sa dragom osobom, ovde ćete pronaći najbolje.

justamaestro.rs 18


19


Irena Jovanović 20 voditeljka Pinka


21


Low cost destinacije:

Berlin: Pet mesta koje prosto morate videti i doživeti Čini mi se da sam oduvek želeo da odem u Berlin, ali da se prosto nikada nismo dobro uklapali vremenski i finansijski. Ipak, prošle godine, kada je Ryanair uveo let iz Niša, bilo je jasno da je konačno došlo vreme da se upoznamo. Početkom avgusta kompanija easyJet kreće da leti direktno iz Beograda za Berlin. Dakle, ako i kod vas želja postoji, više definitivno neće biti mesta za izgovore.

neograničenu upotrebu prevoza košta 7 eura.

Servisne informacije:

Berlin sa širom gradskom regijom ima preko šest miliona stanovnika i pokriva površinu od gotovo 900 kilometara kvadratnih. Dobro isplanirajte gde sve želite da idete, i šta sve da vidite, jer stići od mesta A do mesta B, često zahteva dosta više vremena nego što vam se na prvi pogled čini.

Berlinski sistem javnog prevoza se zove BVG, ima fantastičnu mobilnu aplikaciju, i u okviru nje možete kupovati karte, ali se i navigirati po gradu kroz sve vidove prevoza. Dnevna karta koja omogućava 22

Kada je smeštaj u pitanju, hoteli i hosteli će verovatno biti prihvatljivija opcija od stanova, osim ako ide veća grupa ljudi zajedno. Stanovi su u Berlinu u deficitu već jako dugo, grad se bori protiv ilegalnog rentiranja, a i sama cena nekretnina je visoka, pa je često za kratke posete neki hotel sa tri ili četiri zvezdice bolje rešenje.


Kuda ići, šta videti? Interesovanja svakog od nas su različita, ali ovih pet stvari vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Za formiranje vašeg spiska preporučujem AtlasObscura. com.

1. Bundestag Misliš Reichstag? Zapravo i jedno i drugo je tačno. Zgrada je Reichstag, a u njoj se nalazi Bundestag, odnosno nemački parlament. Poseta je besplatna, ali se mora zakazati barem desetak dana unapred. Obavezno to uradite, zato što će to iskustvo biti jedno od najboljih koje ćete doživeti. Obilazak Bundestaga, besplatno predavanje uz odgovore na pitanja publike, i na kraju obilazak kupole i pogled na ceo grad su baš sjajan način da započnete dan.

2. Museum fur Naturkunde Ne znam za vas, ali ja kada sam bio mali, dinosaurusi su bili jako važan deo mog života. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga treba da posetite ovo mesto. Videćete najveći skelet dinosaurusa u Evropi, a u susednoj dvorani pogledaćete se i oči u oči sa t-reksom Tristanom. Osim toga, kroz desetine prostorija moći ćete da vidite fantastično pripremljene eksponate, a često će ih pratiti i dokumentarci koji su zaista predivni. U jednoj od prostorija moći ćete da se izvalite na sofu i na plafonu odgledate sjajan dokumentarac o nastanku naše planete i našem zvezdanom sistemu. U nastavku šetnje videćete stotine asteroida i priča o njima, a na kraju ćete proći kroz prostoriju u kojoj se nalaze hiljade uzoraka različitih prirodnih minerala. Mnogi od njih imaju polja primene koja će vas oduševiti. Ulaznica je 8 eura.

3. Deutsches Technikmuseum Fascinacija nemačkom tehnologijom je nama sa balkanskih prostora nešto što je prosto u krvi. Kada budete kročili u muzej, biće vam potpuno jasno zašto. Odvojite nekoliko sati, a možda i ceo dan. Sadržaja ima toliko, a prezentacija je na potpuno neverovatnom nivou. Osim eksponata i sjajnih priča o njima, tu je i mnogo interaktivnih materijala, kao i praktičnih demonstracija i predavanja. Od morskih dubina, do svemira, od analogne tehnike, do nanotehnologije. Ulaznica je 8 eura. 23


4. Einstein Unter den Linden Kafe restoran u centru koji je česta meta turista. Postoji nekoliko razloga, a svi oni se jedu ili piju, ali ja ću vam dati jedan - Einstein Apfelstrudel. Ne može se opisati koliko je ukusan i koliko je celo iskustvo sjajno. Cena - 8 eura.

5. The DDR Museum Iako je mnogo manji od prethodno pomenutih muzeja, nalazi se u centru, blizu Alexanderplatz-a i ponudiće vam izuzetno lepo spakovanu priču o istoriji i životu u Istočnoj Nemačkoj. Estetika će vam možda i biti poznata, jer dosta podseća na onu u kojoj smo odrastali, ali videćete mnogo toga interesantnog. A moći ćete i da se slikate u zatvorskoj ćeliji, ili tokom ispitivanja u Štazi-ju, dok prisluškujete komšije ili samo provodite jedno obično popodne uz tv program. Ulaznica je 8 eura.

A sledeći put? Sledeći put plan je da se obiđu Stasi museum za koji svi kažu da je impresivan, Olympiastadion koji već više od osamdeset godina predstavlja jedan od najvažnijih sportskih objekata u Evropi, Design Panoptikum muzej neobičnih industrijskih objekata... i još mnogo toga. Ivan Minić i Stefan Đaković

24


Lepota privlači pažnju ali

osvaja srce ADRESA: CETINJSKA 15 TELEFON: 060-4123434 INSTAGRAM: KARAKTERCONCEPTFLOWER 25


Instagram:

Kako je besplatna aplikacija sa filterima postala ozbiljan poslovni alat Neka digne dva prsta svako ko nema mobilni telefon… Dobro, imaju svi. Hajde sada da ustanu svi koji svoj posao ili sebe ne promovišu na Instagramu… Molim? Sedi jedan. Bogami ćeš ponavljati godinu. Ne ovo nije preterivanje. Vreme plakata, flajera i klinaca koji trče po čaršiji i viču “Ponovo radi bioskop!” stvar je prošlosti. Tehnologija nas je sve uzela pod svoje. Da se razumemo, nisu se promenili ljudi. Svi i dalje kupujemo ono što želimo, a želimo ono što prethodno vidimo. Ono što je drugačije je samo način, odnosno mesto gde nešto vidimo. Nekada smo se skupljali na korzou, a danas svi imamo mobilne telefone i “visimo” na Instagramu.

Zašto baš Instagram? Da se prvo suočimo sa par najvažnijih brojki i karakteristika Instagrama. 26

Instagram danas ima više od 800.000.000 korisnika na mesečnom nivou i raste brže nego li ijedna platforma pre. Povelika cifra složićete se. To ga stavlja na mesto vicešampiona društvenih mreža po broju korisnika, odmah iza Facebooka (inače, za slučaj da niste znali, ove dve socijalne mreže imaju istog vlasnika i povezane su ko creva). Instagram je mesto na kome korisnici provode većinu vremena dok su na internetu – oko 25 minuta dnevno. Posledično, ovo je mesto na kome se najviše lajkuje, komentariše i pregleda sadržaj. Najveći broj korisnika instagrama su muškarci i žene starosne dobi između 18 i 45 godina. 72% korisnika Instagrama kupilo je nešto nakon što je to videla na ovoj društvenoj mreži. Za razliku od drugih mreža, ljudi koji vas prate na Instagramu zaista vide vaše objave, jer nema algoritma koji ograničava doseg objave. Instagram je platforma na kojoj se traže dobre


fotografije i slike. Tekst je u drugom planu jer niko ne dolazi ovde da bi čitao.

Šta ovo znači za vas i vaš posao? “Snaga je u broju”, kaže stara poslovica. Svaki lovac (čitaj preduzetnik, firma, brend) juri plen tamo gde se lovina skuplja, a šansa za uspeh najveća. Drugim rečima, možda imate najbolji proizivod na svetu. Proizvod koji je svima potreban i pristupačan. Ali, ako postavite tezgu u sred Sahare, teško da ćete išta prodati pre nego što vas glad i žeđ sustignu. Na instagramu su ljudi koji čine glavnu ciljnu grupu za većinu biznisa na svetu. Kupci koji imaju potrebe, želje i novac. Vaše je da dođete i postavite mamac. S druge strane, budući da se na Instagramu traže fotografije, problem smišljanja dobrih reklamnih slogana i sati rada nad njima nestaju. Zapravo možete izdvojiti nekoliko sati mesečno na pravljenje dobrih fotki koje će te zatim plasirati na Instagramu i dozvoliti slici da govori 1.000 reči i privoli kupce da dođu na vaš web sajt u koji ste toliko uložili kako bi ste, na pravi način, predstavili svoj proizvod ili uslugu.

da gledaju, npr. imate turističku agenciju koja nudi egzotične destinacije, pravite custom motore, lepo oblikovane čokoladne bombone… Instagram je pravo mesto za vas. Ljudi vole da vide završen proizvod, ali obožavaju fotografije i video zapise koji pokazuju šta se dešava iza scene, kako izgleda proizvodni proces, ko su ljudi koji rade… Ovakav sadržaj pripoveda autentičnu priču i ostvaruje emotivnu vezu sa potencijalnim klijentima i olakšava konverziju. Konkurencija vam je već na Instagramu. Analiza nastupa konkurencije je sastavni i nezaobilazni deo marketinga. Zato proverite da li su vaši rivali već na Instagramu i, ako jesu, kako nastupaju i prolaze kod publike. Ako imaju mali broj fanova, a njihovi postovi ne dobijaju pažnju publike, razmislite, možda Instagram nije društvena mreža za vaš posao. S druge strane, ako je konkurencija tamo i prolazi fantastično, logično je pretpostaviti da znaju nešto što vama izmiče i da je vreme da Instagram iskoristite za sebe. Dakle, ako ste spremni da poboljšate svoje poslovanje i posvetite se pripovedanju vizuelne storije o svom poslu Instagram je tu i čeka na vas. Ivan Radojičić

Da li je Instagram za vas? Koliko god bio “strava” Instagram ipak nije baš bukvalno za svakoga. Zamislite na šta bi ličio Instagram profil jedne klanice… Većina ljudi voli da jede meso, ali ne želi da zna baš svaki detalj puta kojim je prošla jedna šnicla. Elem, evo nekoliko osnovnih parametara koji vam mogu ukazati da li je Instagram pravi kanal za promociju vašeg biznisa: Vaša publika je relativno mlađa populacija. Aproksimativno 90% korisnika Instagrama su ljudi mlađi od 35 godina. S druge strane 55% publike koju okuplja Twitter su ljudi preko 35 godina, dok je 65% ljudi na Facebooku takođe stariji od ove starosne dobi. Dakle, obraćati se starijoj publici na Instagramu isto je kao da pokušavate slanje SMS poruke preko toki-vokija – uzaludno. Proizvod ili usluga koje nudite su vizuelno stimulativni. Instagram zahteva dobre i inspirativne fotografije (možete ih napraviti i mobilnim telefonom ukoliko vam budžet ne dozvoljava unajmljivanje profesionalnog fotografa). Ukoliko prodajete nešto što ljudi vole 27


Pametni digitalni asistenti:

Sve moćniji pomoćnici u svakodevici Oni razgovaraju sa nama, nikada se ne inate, ne umeju da zvocaju, neprekidno nam se prilagođavaju i uvek su tu za nas - u po dana ili noći. Ne nisu u pitanju savršeni engleski batleri. Oni ipak moraju da spavaju. Radi se o digitalnim asistentima/pametnim zvučnicima, čudu 21. veka koji nenametljivo stoje u ćošku, čekaju na glasovnu komandu i ponosno demonstriraju da se budućnost dešava upravo sada. Na tržištu danas postoje tri konkurenta, Amazon Echo, Google Home i Apple HomePod. U svaki su investirani milioni i procenjuje se da će, do 2021. godine po jedan biti u više od 1.8 milijardi domova širom sveta. Dakle, ako već nemate svoj pametni zvučnik, mali spojler, uskoro hoćete. Zato, dozvolite da vas upoznamo sa Alexom, Google asistentom i Siri, onim šta mogu da urade za vas danas i kako će izgledati bliska budućnost u društvu veštačke inteligencije (AI). Pogledajmo šta korisnici pametnih digitalnih asistenata danas misle o svojim pomoćnicima. 28

Zajedničko mišljenje 54% korisnika digitalnih asistenata jeste da ovaj vid veštačke inteligencije čini njihov život jednostavnijim i lakšim. 31% navodi da je pametni zvučnik deo njihovog svakodnevnog života. 65% korisnika pametne digitalne asistente koristi u različite privatne i poslovne svrhe. Telefoniranje, podešavanje pametnog svetla, povezivanje sa pametnim televizorima, frižiderima, veš mašinama, aparatima za kuvanje kafe, diktiranje mailova, zakazivanje sastanaka, pravljenje podsetnika… Pametni zvučnici se najčešće koriste za slušanje muzike, vremensku prognozu, pretragu interneta, čitanje poruka i emailova, poručivanje namirnica i pozivanje taksija… I sve to kroz razgovor, na zabavan i lak način. Ipak, postavlja se pitanje koji pametni asistent je pravi za vas. Ko će biti vaš najbolji AI prijatelj? U ovom trenutku postoje izvesne razlike u mogućnostima svakog od tri takmaca. Ipak te razlike zapravo nisu baš toliko velike i, verovatno u veoma


kratkom roku, sa novim verzijama softvera, biće u potpunosti izjednačene. Zato je daleko bolje odabir zasnovati na situaciji u kojoj se nalazite po pitanju računara i mobilnih telefona. Ukoliko koristite Android pametni telefon, onda je Google Home logičan izbor jer je Google Assistant prisutan na svim Google uređajima. Slična je situacija i sa Apple HomePod pametnim zvučnikom. Iphone, Apple TV, Mac računar lako i bez greške se integrišu sa HomePodom. Sve ostaje u jednom ekosistemu u kome se kreće asistent Siri, što vam pruža brojne dodatne pogodnosti poput lakog prebacivanja podataka, kontinuiteta u korišćenju aplikacija… Opcija broj tri, Amazon Echo i pomoćnica Alexa najbolji su izbor za sve koji, u ratu Androida i Applea nisu odabrali stranu i žele da se slobodno šetaju od jednog do drugog brenda.

Šta nas čeka u budućnosti? Ono što možemo očekivati veoma brzo jeste usmeravanje veštačke inteligencije ka obrazovanju dece i pomoći starima. Pametni digitalni asistenti će se igrati sa mališanima, odgovaraće na 1001 pitanje udovoljavajući dečijoj radoznalosti i pripovedati im priče za laku noć ako roditelji nisu tu. Pričaće im o lekcijama iz istorije, pomagati da razumeju matematičke probleme, objašnjavati hemijske reakcije i sve to na interaktivan i zanimljiv način koji će deci olakšati i ubrzati učenje. S druge strane, pametni zvučnici praviće društvo seniorima koji žive sami, razgovarati sa njima, postarati se da popiju lekove na vreme i dobiju sve namirnice koje su im potrebne. Međutim, kako tehnologija bude napredovala, a danas to čini brže nego li ikada do sada, digitalni asistenti moćiće da upravljaju automobilima i svedu broj udesa na minimum, pronalaze parking mesto, vode računa o čistoći kuće… Na ovo ćemo malo sačekati ali, budući da već postoje “pametni domovi” samo je pitanje vremena kada će nastati i “pametni gradovi”. Ko zna, razvoj veštačke inteligencije možda će jednoga dana učiniti i da pametni asistenti dobiju emocije, a film “Her” postane realnost. Ivan Radojičić 29


Moët & Chandon:

Joie de vivre Francuzi su definitivno dobili neko bolje upustvo za život od ostatka sveta, pa je svaki put u Francusku prilika da besramno prepisujemo. Pratite nas i vi ćete lako preći na ružičastu stranu života (uz koji rosé više). U Moët & Chandon režiji idemo u srce Šampanje, ali i u blistavu prestonicu Pariz. Ovo će biti jedna dobra epizoda!

Eperne Idemo u Šampanju? I već u ušima sve šušti dok se to „ššš“ lagano kotrlja preko jezika, kao da je zamirisalo neko vino, a mehurići brzo krenuli ka vrhu čaše... I zadržite tu misao, Eperne je istinski grad šampanjca, grad koji svakim svojim ćoškom slavi ovo ukusno piće. U glavi će vam odjekivati promukao glas Édith Piaf dok se vrtite uskim uličicama uređenim u tradicionalnom francuskom stilu, a kad dođete do oboda grada dokle god vam pogled seže pred vama će se prostirati vinogradi. Ako ovaj kraj posetite u kasno proleće poželećete da se uštinete, da proverite da li su ti beli oblačići na tirkiznom nebu, savršeno zelena brda, vinova loza i ljupki žuti kamioneti pravi. I ne, niste zalutali u neko umetničko delo, živopisan krajolik mesto je gde je nastalo piće kojim slavimo život, i na letimičan pogled kristalno je jasno odakle inspiracija. Nezaobilazno mesto jeste Avenue de Champagne (Avenija šampanjaca) ulica u kojoj su smešteni vinski podrumi, a na čijem broju 20 se nalazi Moët & Chandon dom. Budite organizovani i bukirajte turu online, naša preporuka jeste da se odlučite za Grand Vintage varijantu, u kojoj obilazak uključuje i wine tasting i to Vintage etiketa, ako lagano flertujete sa vinskim svetom, ovo je sjajna prilika da se bolje upoznate sa vrstama, kao i da uz vrhunske znalce otkrijete koje su to nijanse koje čine odličan šampanjac. Moët & Chandon podrum čini splet od 28 kilometara podzemnih tunela od kojih najstariji datiraju od samog osnivanja ove vinske kuće, 1743. godine. U polumraku na idealnoj vlažnosti vazduha u beskrajnim nizovima poređane su flaše koje su prepuštene vremenu dok šampanjac lagano ne sazri. Sve je obeleženo posebnim šiframa koje označavaju kada 30


su flaše napunjene, kao i koja kombinacija se nalazi u njima, a samo nekoliko ljudi ume da protumači te oznake. Vama će dozvoliti da bazate okolo i nagađate, dok vam objašnjavaju čak osam koraka kroz koji svaka flaša mora da prođe kako bi stigla do nas. Posebna tehnologija spravljanja koja se ne menja već stotinama godina upravo čini šampanjac tako specijalnim pićem koje čuvamo za posebne prilike. Gde odsesti: Zaokružite priču na pravi način, iako je moguće posetiti Eprene i vratiti se u Pariz istog dana, pružite više vremena ovom prešarmantnom mestu. Rezervišite sobu u hotelu Hostellerie La Briqueterie koji pripada prestižnoj Relais & Châteaux mreži. Pet zvezdica u stilizovanoj seoskoj kući smeštenoj u idilično zelenilo oraspoložiće i najneromantičnije. Samo se prepustite, Eperne je prava bajka.

Pariz - jour

Maksimalan broj gostiju po večeri je samo šest, što ovo mesto čini jednistvenim u Parizu. Gostima su na raspolaganju dva menija: Gourmet aperitif i Gastronomy odyssey. Prvi uključuje Moët & Chandon vintage šampanjce od 1993. do 2000. godine uz specijalite kao što je slatka teletina sa smrčak pečurkama kuvanim u vinu. Gastronomska odiseja nudi ozbiljnije etikete Grand Vintage Collection 1995/1996/1998 ili Grand Vintage Collection 1990/1992/1999 uz jela jednako posebnih ukusa. Izuzetno iskustvo! Gde odsesti: Zaista, Pariz vam nudi toliko mogućnosti kada je u pitanju izbor hotela. U nizu hotela koji vas ostavljaju bez daha, nesumnjivo se izdvaja Park Hyatt Vendôme koji nudi vrhunski luksuz upakovan na najdiskretniji način. Ovaj klasik francuskog hotelijerstva savršeno će se uklopiti uz jednu ovakvu turu ispunjenu posebnim moet momentima. Jelena Karakaš

Francuska prestonica je grad mode, lepote, gastronomije, ali tokom juna i – vrhunskog tenisa! Roland Garros je mesto gde se morate pojaviti ako uživate u lepom životu, fer pleju i džentlmenskim manirima. Ovaj turnir u tenisu prati poseban modni i životni stil koji najlakše možemo opisati odrednicom – elegantno! Dok tokom mečeva posetioci uživaju u dobroj igri, pauze su tu za osmatranje ljudi, a ako imate sreće pauze između mečeva provešćete u Le Village delu, koji je ove godine kompletno renoviran. Pa se tako Moët & Chandon lounge nalazi na prvom spratu, enterijer je u kombinaciji večne bele boje i klasičnih prugica, uz dizajn detalje koji jasno asociraju na tenis. Hostese će vam spremno dodati šešir, kremu za sunčanje i termalnu vodu, a posle par sati na suncu postaće vam i jasno zašto. Kako bi se osvežili probajte Moët Ice Impérial Rosé, posebnu vrstu rosé šampanjca koji se pije na ledu, a svetu je predstavljen 2016. godine.

Pariz - nuit Već smo utvrdili da francuska kuća šampanjca u svaki segment od pripreme, do pakovanja, preko prezentacije ulaže puno pažnje i ljubavi, te ne čudi da je od ovog leta u Parizu otvoren jedan sasvim poseban restoran! Nastao je kao plod saradnje kuće Moët & Chandon i čuvenog svetskog kuvara Yannick Allénoa ovenčanog sa čak tri Michelin zvezdice. On je od 2014. godine na čelu kuhinje prestižnog restorana Pavillon Ledoyen, a ovog proleća u okviru tog prostora predstavljena je „tajna prostorija“ misterioznog naziva Inside. 31


“negativac” za kog navijamo:

Dani Treho On ima jedno od onih lica koje vam odmah kaže da li je dobar ili loš momak. Ljubitelji serija znaju ga iz Čista hemija (Breaking Bad), Sinovi anarhije (Sons of Anarchy) i Dosije X (The X-Files) serija, a filmofili po Mačeta (Machette) seriji filmova, a pre nje po čuvenim Desperado, Vrelina (Heat), Od sumraka do svitanja (From Dusk Till Dawn) filmovima. Pamti ga, međutim, i američko pravosuđe, i to kao višestrukog prestupnika. Dani Treho je rođen 1944. godine u okolini Los Anđelesa. Roditelji su mu bili Meksikanci, a čuveni režiser Robert Rodrigez rođak. To mu nije bilo od 32

pomoći da postane holivudska zvezda, pošto se za ovu rodbinsku povezanost saznalo tek tokom snimanja filma Desperado. To što je bio u zatvoru mu, na neki način, jeste pomoglo da postane filmska zvezda. A nije se činilo da će biti tako. Naprotiv…

Samo još jedna priča o protraćenoj mladosti? Pre filmske karijere, Treho je radio kao radnik na građevini, a već od šezdesetih godina, kao maloletnik počinje da gradi svoju… zatvorsku karijeru. U periodu od 1959. do 1969. nekoliko puta je završavao u kazneno-popravnim ustanovama u Kaliforniji. Imao


je problem sa drogom, a od 1972. godine donosi odluku da ipak skrene sa puta kojim je pošao. Nedugo potom ušao je u program za lečenje od zavisnosti, a u međuvremenu postao zatvorski šampion u boksovanju. Ove godine je tačno 50 godina od donošenja odluke koja je promenila njegov život. Nakon što je izašao iz sopstvenog pakla koji su obeležili droga, kriminal i zatvorske kazne, Dani Treho počinje da, u svojstvu savetnika, pomaže mladima da prevaziđu slične probleme. Dok je radio sa jednim tinejdžerom 1985. godine na setu filma Runaway Train, ponuđen mu je posao. I to da glumi zatvorenika. Pisac scenarija i glumac Edvard Banker, koji takođe ima kriminalnu prošlost, ga je prepoznao iz zatvora i setio se njegovih iznadprosečnih bokserskih veština. Tako je sve počelo, a njegov upečatljiv izgled koji karakterišu oštre crte lica, ožiljci i namrgođen izraz – kao i brkovi koje ima baš u svrhe naglašavanja svog opakog izgleda – učinile su ga holivudskom legendom.

Zato što je „video previše glumaca koji se osećaju posebnim, i zbog toga bi ih rado prebio”. Nekada stvarni, a sada samo filmski negativac ostaje veran svom imidžu lošeg momka. Srećom, ovoga puta, u pitanju je samo imidž. To što je slavan Treho koristi kako bi dopro do što većeg broja mladih koji bi mogli izrasti u problematične odrasle. Kaže za sebe da je još uvek isti onaj savetnik iz osamdesetih i da će mladi pre poslušati njega nego bilo koga drugog. I, znate šta? U pravu je, pošto je on živi primer toga kako je moguće promeniti svoj život sopstvenim odlukama i akcijama. Ina Borenović

Presudni momenat Kako je ovaj čovek napravio skok od kriminalca i zavisnika do holivudske zvezde? O ključnom momentu Treho je pričao prošle godine za Hollywood Reporter. Inače je sklon da obeležava godišnjice tog presudnog momenta i to deli sa medijima, što je sjajan način da inspiriše mlade koji su pošli putem koji je i on isprva odabrao da ipak preispitaju svoje odluke. Presudni momenat desio se 5. maja 1968, dok je Treho bio u zatvoru. On i jedna grupa zatvorenika optuženi su za započinjanje nereda, zbog čega im je pretila smrtna kazna. Suočen sa idejom da će uskoro umreti, obratio se Bogu rečima: „Pusti me da umrem sa dostojanstvom. Pusti me samo da se oprostim. I ako to uradiš, ja ću spomenuti tvoje ime svakog dana, i učiniti sve što mogu za svoje sapatnike.” Iako je bio spreman na ono što sledi – koliko se na to uopšte može biti spreman – do izvršenja kazne ipak nije došlo. Tačnije, nešto više od godinu dana kasnije, Treho je oslobođen, spreman za izvršenje jedne druge pogodbe, one sa Bogom. Tada donosi odluke koje su mu promenile život: da postane „čist” od droge i da pomogne mladima da ne skrenu sa pravog puta. On kaže da je postajanje filmskom zvezdom „srećna slučajnost”.

Od dna ka uzoru Treho kaže da ne misli za sebe da je holivudska zvezda. 33


Vanja Grbić:

Moj zadatak je da uvek pravim razliku

V

ladimir Vanja Grbić je možda najbolji odbojkaš svih vremena. Ono što je sigurno je da je on čovek koji je pokrenuo lavinu zbog koje je Srbija danas velesila u odbojci. Iako je još 2009. završio igračku karijeru, kako otkriva u intervjuu za Black&White, sportski duh i želja da uvek postigne više u njemu gore jače nego ikad.

osvojio prvu medalju na Evropskom prvenstvu 1975. godine. Ta medalja će meni biti ogroman podstrek. Znao sam da obučem njegov dres, stavim medalju i popnem se na tabure u dnevnoj sobi zamišljajući da ću, jednoga dana, biti olimpijski šampion kome će svirati himna, a ceo narod biti ponosan na mene. To je ideja koja me je vukla od šeste godine života.

Slobodno se može reći da si jedan od najzaslužniji ljudi za to što je odbojka, kao sport koji se u Srbiji nalazio na margini, izrasla u jedno od najvažnijih nacionalnih obeležja kojim se ponosi čitava nacija. Kako je izgledao početak tvoje karijere?

Rođen si u Kleku, mestu koje ima pet olimpijskih medalja, iz kog je poteklo 70 odbojkaških reprezentativaca, tebe i Nikolu, jedina dva brata na svetu koja su ušla u Hol slavnih i pride još i Dejana Bodirogu. Da li decu tamo hrane nečim posebnim? U čemu je tajna?

Vanja: Počeo sam u devetoj godini da treniram, ali sam odbojku upoznao znatno ranije zahvaljujući mom ocu koji je bio reprezentativac 13 godina, bio kapiten i

34

Vanja: Odrastao sam kao i sva ostala deca na

selu igrajući se napolju. Odbojci sam se posvetio


maksimalno i uz nju rastao i stasavao. Upoznavajući njene prednosti i to kako je odbojka povezana sa životom i životnim situacijama i prevazilaženjem problema. Odrastao sam gledajući ozbiljne igrače, velikane sporta od kojih sam video šta znači biti reprezentativac, idol, sportista za primer. Takvi pozitivni primeri bili su ono što je bila moja inspiracija.

Šta je to što je tadašnjoj odbojci nedostajalo da dostigne visine tvoje generacije? Kako je tekla ta tranzicija? Vanja: Odbojka u staroj Jugoslaviji bila je veoma

U tom periodu većina naših igrača odlazi u Italiju gde je odbojkaška liga bila najjača. Šta je to što ste mogli da donesete klincima koji su tek dolazili u reprezentaciju? Vanja: Tehnologiju treninga. Za olimpijsko zlato mislim da najviše imamo da zahvalimo Italiji koja nas je edukovala i pripremila. Tamo su naši igrači trenirali i igrali, a zatim prenosili znanje ovde. Italijani su bili izuzetni i na njima smo oštrili zube sve dok nismo počeli da ih pobeđujemo.

Odbojka je tada kod nas postala pokret, ozbiljan sport koji je najveći broj dece želeo da trenira.

razvijena. Individualnih igrača je bilo i jačih nego li u mojoj generaciji, ali onaj pojam tima koji bi u odbojci trebalo da bude najizraženiji, nije postojao. Sujeta, ljubomora, trzavice među igračima, učinili su da od tima koji je mogao biti vrhunski, nastane tim koji je nikakav.

Zanimljivo je da si, na vrhuncu svoje karijere, odlučio da se oprobaš kao igrač na egzotičnijim destinacijama. Kakva si iskustva stekao?

Ja sam u reprezentaciju ušao 1988. godine, ali sam ozbiljniju ulogu dobio 1991. i odnosi su bili isti takvi. Sledeće godine, nakon odlaska nekoliko igrača koji su bili iz drugih republika, kreirala se jedna grupa mlađih igrača koja će biti okosnica. Na Evropskom prvenstvu 1995. smo imali prvu medalju, bronzu koja je ispraćena erupcijom oduševljenja, i odbojka je postala fenomen. Usledile su kvalifikacije za Olimpijske igre 1996. i tada je počelo raslojavanje. S jedne strane su bili mlađi, a s druge stariji igrači. Tu je došlo do velike dvojbe u glavi samog trenera, šta i kako da radi. Odlučio je da stare igrače zameni mlađim i to već na prvoj utakmici protiv Rusa, tako da je mlađa postava odigrala sve mečeve do kraja. Tako je formirana osnova buduće “Olimpijske generacije” koja će 2000. uzeti zlato.

Turskoj, Italiji, Grčkoj i Brazilu, sa i protiv ljudi različite boje kože, nacionalnosti i religija. Nailazio sam na ljude sa kojima se lakše ili teže sarađuje i to je jedino po čemu delim ljude. Uvek sam tražio ono što me spaja sa tim ljudima i zato sam se svuda osećao odlično. Čak sam u Brazilu tamnoputog saigrača koji je bio izraziti rasista, svojim stavom doveo do toga da

Vanja: Igrao sam u šest zemalja, Japanu, Rusiji,

Bio si vanserijski igrač kako u reprezentaciji tako i u klubovima. Ima li razlike u igri? Vanja: To su dve potpuno različite stvari. Kada obučeš dres reprezentacije i izađeš na teren, to više nisi ti. Nemaš ime i prezime jer predstavljaš svoju zemlju. Od tog sekunda nema boli, umora, nema ne mogu. Svu tradiciju, nasleđe i ono što predstavlja tvoju zemlju tada ti braniš i predstavljaš. Tvoje ponašanje i način borbe moraju biti takvi da predstavljaju tvoju zemlju i kako je ti doživljavaš. Zato smatram da za reprezentaciju ne treba da igraju najboljiuje, već oni koji su spremni da poginu na terenu. Tako sam igrao i to se na terenu vidi. Zato su me ljudi i voleli. 35


me zove “beli brat” i ne želi da ide bilo gde bez mene. Tu sam stekao iskustvo koje nije moguće kupiti i poznanstva i poimanje kako stvari zaista stoje, ko smo i kako treba raditi stvari.

Kažu da je bavljenje profesionalnim sportom u Brazilu nešto posebno. Kakav je bio tvoj osećaj? Vanja: Odbojka, naročito ženska, je broj jedan sport kod njih. Fudbal ovde ne računam jer on ima status religije. Brazilci su latinoamerički Srbi, potpuno smo isti. Nismo od onih koje možeš staviti u sistem. Svakodnevna borba i snalaženje je ono što nas definiše jer komocija ulenjuje gene. Sam doživljaj Brazila za mene je nešto posebno. Video sam jednog čiču sa pocepanim slamnatim šeširom i jednim zubom u vilici kako puši loše savijenu cigaru i smeje se. To je ono što za njih definiše pojam sreće. Zahvaljujući tome, kada negde zapnem pa moram, moram, moram… Onda zastanem i zapitam se šta je to što me suštinski čini srećnim. Da li je to slika nečega što bi želeli da budemo, pa smo razočarani ako nas neko okarakteriše drugačije, ili nas srećnim čini naša realna procena nas samih.

Otišao si iz reprezentacije 2006. ali si nastavio da igraš u zahtevnim klubovima i daješ svoj maksimum. Šta te je guralo? Vanja: Sa reprezentacijom sam se oprostio na

svetskom prvenstvu u Japanu, nažalost, bez medalje. Nakon toga sam otišao u Tursku, u Fenerbahče, na dve godine. Taj klub je tada slovio za četvrti, peti tim, i nije do tada imao titulu. Te godine smo osvojili i kup i prvenstvo, a ja sam bio MVP. Naredne godine smo napravili najveći korak u istoriji turske odbojke – prešli smo u sledeće kolo u kupu šampiona. Onaj dečkić koji se peo na tabure i oblačio očev dres, bio je u meni i kada sam sa 39 godina završavao karijeru. To je moja tajna. Igrao sam se celog života i voleo sport. To je ono što me je vuklo.

Šta je prethodilo odluci da prekineš igračku karijeru i kako si nastavio dalje? Vanja: Godinu dana pre prekida, preminuo mi je otac. To je na mene poprilično uticalo. Kada ti je neko uzor kao igrač, muškarac i otac, a onda ga više nema,

36

dosta toga izgubi smisao. Poznato je da voliš različite sportove. Međutim, šta je to što, po tvom mišljenju, odbojku čini tako lepim i voljenim sportom? Vanja: Odbojka je sport brze inteligencije. U trenutku morate da odlučite šta ćete uraditi sa loptom i svojim telom koje stavljate na raspolaganje intelektu. U odbojci ne možete da zadržite loptu do isteka vremena ili da udarite protivnika. Ako ste pametniji i domišljatiji, napravićete poen, a za to vam je potrebno da imate socijalnu inteligenciju dovedenu do najvišeg nivoa, jer zavisite od drugih. To je ono što odbojku razdvaja od drugih sportova.

Sledeće dve godine sam proveo upoznajući realnost. Sportisti su selektirani i pripremljeni da rade ka zajedničkom cilju u saradnji sa drugima. To je potpuno suprotno u odnosu na to kako funkcioniše realni svet. Sportiste prvo dobro išamaraju i iskoriste i zato sam se osetio razočarano. Čak sam došao do toga da prodam sve i odem odavde. Međutim, rekao sam sebi zar ćeš sada da se predaš, rešio sam sa sobom neke stvari, okrenuo se sebi i onome što želim da radim. Uključio sam se u rad Odbojkaškog saveza Srbije, gde mi je status podpredsednika bio zamrznut dok sam igrao. Dobio sam zaduženje da razvijem segment odbojke na pesku, što je neophodno kako bi naša federacija zadržala najviši status klase 5. Time sam se bavio šest godina, a kroz moje ruke je prošlo 12.000 klinaca. Brzo smo postali prvaci mediterana u ženskoj konkurenciji seniorki, a dve devojke, Tijana Basić i Irena Drobnjak, su u Češkoj osvojile prvu bronzanu medalju na evropskom prvenstvu za mlađe kategorije. Za mene je to bio ogroman uspeh budući da odbojka na pesku nije nešto što je bilo popularno kod nas i nismo imali velika sredstva. Takođe, vratio sam se studijama Sporta i fizičkog vaspitanja i uskoro ću doktorirati, a od pre tri godine predajem i studentima na katedri loptaških sportova, predmet odbojka. Takođe, svoje iskustvo i znanje delim sa decom na odbojkaškom kampu koji na Zlatiboru držim već dve godine.

A iza svih tvojih uspeha stoji? Vanja: Moja porodica. Ona je moja baza, ona što čuva ono što sam i što ću biti, moja snaga koja mi


ne dozvoljava da iskočim iz koloseka. Svojoj porodici dugujem sve. Zato imam moralnu obavezu da svojoj deci prenesem svoju pasiju i iskustvo i tako ih pripremim za život.

Reklo bi se da i ljude sa kojima radiš posmatraš kao porodicu? Vanja: Iste ove principe primenjujem i na kampu sa

ciljem da deca shvate šta su prave vrednosti i dobiju prava znanja. Ono što radimo u kampu, sam koncept, ne postoji nigde u svetu. Štos je u tome što, većina kampova ne razmišlja o tome šta će da pruži deci, već šta će dobiti od njihovih roditelja. Ideja sa kojom sam krenuo i po kojoj radim je potpuno suprotna. Nije nam cilj da ostvarimo komercijalnu priču. To dokazuje i činjenica da smo na kampu prošle godine imali 20% učesnika koji su tu bili besplatno. Interesuje nas samo i isključivo kvalitet. Da, kada se podvuče crta, nemamo računicu, nema zarade. Sve funkcioniše zahvaljujući sponzorima koji su prepoznali moju ideju i njen kvalitet, a pre svega Swisslion i Rodoljub Drašković koji je generalni sponzor. Ekipa sa kojom sarađujem su Duško Spasovski sa banjičke Ortopedije, Milivoje Dopsaj koji je sa analitike i dijagnostike sa Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, Goran Nešić, moj profesor sa fakulteta, Ana Pešikan, psiholog sa Filozofskog fakulteta, Ana Petrović, nutricionista i mnogi drugi stručnjaci koji su mi pomogli da, za osam godina, osmislim čitav koncept. Sve ovo zajedno deci u kampu pruža ono najbolje iz sporta i života.

Aktivan si i u priči oko Specijalne Olimpijade? Vanja: Na Specijalnu Olimpijadu u Atini sam 2011.

godine otišao kao VIP gost i ambasador Srbije. Shvatio sam da deca sa intelektualnom ometenošću nemaju priliku da izađu iz kuće, nemaju dokumenta, ne idu kod doktora, ne takmiče se, ne treniraju, izložena su velikim predrasudama… Njihova socijalizacija je katastrofalna. Aktivirao sam se iz želje da se toj deci pruži prilika da se bave fizičkom aktivnošću, kao i sva druga deca. Postao sam globalni ambasador Evroazije za odbojku i ubrzo ambasador za odbojku Specijalne Olimpijade na internacionalnom nivou i tu ulažem napore sa kolegama poput Nađe Komaneči, Majkla Felpsa, Vanese Vilijams, Stivi Vonder, Klarens Sedorf, Jao Ming, Dikembe Mutombo i mnogim drugima koji su svoj integritet stavili na raspolaganje ovoj organizaciji. Takođe, uspeo sam da pokrijem i sve troškove da naši klinci dođu u moj kamp na Zlatiboru kako bi dobili isti tretman kao i sva deca.

Kakvi su ti dalji planovi? Vanja: Počeo sam da radim međunarodne projekte.

Preko fondacije All-Star Volley, čiji sam potpredsednik, pravimo All-Star svih vremena u poljskom gradu Lođu. To će biti prvi put da jedan sport okuplja sve šampione iz istorije da još jednom izađu na teren. Ideja nam je da sledeće godine nešto slično napravimo i u Beogradu. Prihod će biti korišćen za pokrivanje troškova odbojkaških kampova za decu kako bi svoj deci bili dostupni. Takođe tu je i moja fondacija All-Star Project koja se bavi socijalnim projektima na temu prekogranične saradnje dece od 9 – 18 godina, naravno, kroz odbojku. Ivan Minić

37


Pikaso:

Umetnik, buntovnik, ljubavnik

U

filmu Preživeti Pikasa (Surviving Picasso) iz 1996, Holivud je odlučio da nam pokaže sav promiskuitet i tamnu stranu ličnosti ovog velikog umetnika. Iako bi se o njegovom ljubavnom životu sigurno mogla napraviti sočna psihoanalitička studija, da li u filmu o jednom od najvećih umetnika svih vremena u fokus zaista treba staviti njegove švalerske poduhvate? Istini za volju, možda i treba. Odnosno, u svrhe boljeg razumevanja načina na koji je ovaj genije živeo, to jesu bitne informacije. Ali, postoje i druge, podjednako pa i više važne tačke njegove biografije. Zato je isti onaj Holivud odlučio da se, makar donekle, ispravi. Sada imamo priliku da upoznamo život, kao i političko dejstvo Pabla Pikasa, kroz seriju Genije (Genius), koja je počela sa emitovanjem prošle godine. Svaka sezona prati segmente iz života jednog genija (u prvoj sezoni to je Albert Ajnštajn, a u drugoj Pikaso). Sad možemo da biramo – da li ćemo do ženskih srca ili Antonija Banderasa kao ipak nešto

38

višedimenzionalnijeg lika. Nije to baš jednostavan izbor.

Svi znaju ko je bio Pikaso? Za većinu ljudi, prva i osnovna asocijacija na ovo ime je: slikar. Za one malo informisanije, jedan od najvećih španskih i svetskih slikara 20. veka. Za umetnosti sklone, Pikaso je slikar, vajar, dizajner, pesnik i pisac, kao i suosnivač kubističkog pokreta u slikarstvu. I to i dalje nije kompletan spisak svega što je bio Pablo Pikaso. Kao i mnogi geniji, Pikaso je već u detinjstvu ispoljio talenat i interesovanje za slikanje. Njegova majka kaže da su mu prve reči bile „piz, piz”, što je skraćeno od francuskog lápiz i znači „olovka”. Već od sedme godine, Pikaso dobija formalnu umetničku obuku od svog oca, koji je takođe bio slikar, kao i profesor umetnosti i kustos u lokalnom muzeju. Uvidevši da njegov sin ima nesvakidašnji talenat, ali i nadmašivši ga u slikarskoj veštini sa samo trinaest godina – kada


je imao i svoju prvu izložbu – otac odlučuje da ga usmeri na školovanje. (Otac je istovremeno, valjda iz sujete, odlučio da prestane da se bavi slikanjem, ali nije ispunio svoj naum).

Buntovnik, sa ili bez razloga? Pikasu je nedostajalo discipline kad je reč o školi, pa se često svađao sa ocem. Sa 16 godina prestaje da odlazi u školu i u snažnom je otporu prema formalnom obrazovanju. Mladi Pikaso, takoreći, ima „problem sa autoritetom”, što se u suštini govori za sve dubinski neposlušne ljude. Madridski muzej Prado postao mu je nova škola, sa učiteljima kao što su Dijego Velaskez, Francisko Goja i Fransicko Zubarban. El Greko mu je tada bio omiljen slikar.

Visokotehnološki kursevi i radionice za decu od 8 do 15 godina!

Buntovništvo nikad nije napustilo Pikasa, što se videlo u njegovim političkim stavovima i činjenjima. Iako je simpatisao ideju o katalonskoj nezavisnosti, nikad je nije zvanično podržao. Nije podržavao nijednu stranu tokom Prvog svetskog rata, Španskog građanskog rata, niti Drugog svetskog rata. Ipak, jeste se glasno usprotivio Franku i fašistima. Odbijen mu je zahtev za dobijanje francuskog državljanstva, zbog „ekstremističkih ideja koje naginju ka komunizmu”. Mnogo kasnije je, po dobijanju Lenjinove nagrade za mir, za komuniste rekao: „Pridružio sam se porodici, a kao i sve porodice, i ova je puna s*anja”. Kasnije se, doduše prećutno, deklarisao kao pacifista.

„Sve što možete da zamislite je stvarno.“ Ono po čemu će Pikaso ostati upamćen ne samo u umetnosti, već i u mnogim drugim oblastima, jeste njegova sklonost ka pomeranju granica. Otvorenost ka prihvatanju različitih ideja, stalno eksperimentisanje sa onim što se smatra merom ili standardom, „slikanje predmeta onako kako ih zamislim, a ne kako ih vidim” ništa manje ne spadaju u nasleđe ovog umetničkog genija od njegovih slika i dela. Za razliku od mnogih umetnika, Pikaso je doživeo priznanja za vreme svog života – tačnije, još u detinjstvu. Da li nam to daje za pravo da ga, makar iz vizure pop kulture, prevashodno pamtimo kao ženskaroša i egoistu, ostaće večna misterija. Ina Borenović 39


Mini F60:

MINI Cooper S Countryman ADD FAMILY

i popakujete čini se kao da krećete na put od 10 dana. Sreća pa je bar automobil spreman za start, a još važnije, U dvadesetima se jedino čini važnim da živite život mali je potrošač i izlazi na kraj sa svakim izazovom. punim plućima, izlazite, završavate faks i imate svo Pravac škola, pa kancelarija. Dug dan na poslu, na kom vreme sveta samo za sebe. crpite svoj maksimum, nakon toga kuća, ručak, pa dete Vrlo brzo stižu i tridesete i period kada poželite na trening, a onda mašina, pegla, šporet i još milion da se ostvarite u ulozi roditelja. Kada se to i desi obaveza za sutra i tako dani samo nečujno prolaze. postajete svesni činjenice da ste od tog trenutka odgovorni za jedan život, da to maleno biće volite Užurbani stil života ne dozvoljava da se u dovoljnoj najviše, da je sad ono centar sveta. Za njega biste količini posvetite detetu, da uživate u njegovom sve učinili, a to podrazumeva da ima najbolje cucle i flašice, najlepšu benkicu i najbolja kolica, pa kasnije i igračke i tablet pa onda mobilni telefon... Kako vreme prolazi tako se vaše obaveze povećavaju. Ustajete ujutro, spremate se za posao, budite dete, a zatim redom proveravate da li su spakovane knjige za školu, stvari za trening, da li nosi blok za likovno tog dana, da li je majicu, onako sanjiv, obukao naopačke ili je već uspeo da je isfleka pastom za zube. Dok se spremite 40


odrastanju, igrama, šetnjama, odlasku u park, čitanju i one druge priče koju želi pred spavanje. Koliko god obaveza imali, odvojte jedan dan samo za decu, za porodicu, sedite u auto i odvezite se bilo gde, bez telefona, televiziora, samo vi. Uživajte u tom putovanju, igrajte se sa njima i budite ponovo deca. Omogućite im da se sećaju trenutaka provredenih na tom putu, jer tako kreiraju svoje životne priče. Neće pamtiti ni skupe

prostorom. U mom slučaju idealan bi bio jedan šleper, jer kako krenuti negde sa bebom a ne poneti sve?!

patike, ni najbolji telefon, pamtiće kako ih je tata vrteo i bacao u vis, i kako je mama mirisala dok ih je držala u krilu i čitala priče. Pamtiće pesme koje ste zajedno pevali vozeći se kolima i igara koje ste usput smišljali. Ono što će povezati porodicu, relaksaciju, uživanje i olakšati svaki dan jeste vaš MINI. Countryman je stvoren za porodicu i putovanja. Model koji vožnji pruža sigurnost, stabilnost, komfor i omogućava klincima stvaranje najlepših uspomena.

Da li Vam znači činjenica da MINI Countryman ima gepek od 450l?

Nabavka novog većeg automobila predstavlja koliko zadovoljstvo za buduće roditelje toliko i jednu vrstu stresa. Odabrati najbolji model, koji je funkcionalan, malo troši, lagano staje u garažu, a da je lep, atraktivne boje i naravno da ima jako veliki gepek.

Jednoj budućoj majci, ta činjenica ne znači ništa dok se ne uveri da model kolica koje je odabrala za svog

ADD SPACE Najsrećniji momenat mog života je onaj kada sam saznala da ću postati majka. Ali odmah nakon tog uzbuđenja, kao i većini majki, 1000 pitanja mi je prošlo kroz glavu: gde ćemo smestiti krevetac, a gde ćemo sa bebinim stvarima, a tek koliki nam je auto potreban... Dolaskom novog člana povećava se i potreba za 41


mališana može da stane unutra, a uz njih staje i neka p.s. A i svakoj ženi je neophodno da ima dovoljno prostora za nekoliko rezervnih pari cipela torba i možda još nešto sa pijace. A koliko je samo korisna stvar imati opciju automatskog otvaranja gepeka... Svaki put kada su mi ruke pune preteških kesa, a treba da otvorim gepek da bih ubacila stvari, dovoljno je da samo priđem MINI-ju i nogom prođem ispod vrata gepeka, senzor registruje pokret i gepek se sam otvara. Često se sa decom šalim u tom trenutku i izgovorim: “Sezame, otvori se!”, osmeh na njihovim licima je neprocenjiv! Dakle, moje je samo da smestim svoje stvari unutra, pritisnem dugme i vrata se zatavraju. A mi nastavimo dalje.

ADD LOVE Prvi je bio MINI Cooper in Midnight Black Metallic boji, sa kožnim sedištima i panorama krovom. Bila je to ljubav na prvi pogled, najlepši auto koji sam ikada videla i prvi auto koji sam vozila (ako ne računamo onaj krš iz auto škole ili tatin auto koji bih ponekad pozajmila) i još uvek pamtim svaki detalj svog MINIja.

Od kako je 2003. izašao remake filma “Italian job”, Uz malo mašte i dobre volje svaki prostor se može nadala sam se da će jednog dana biti moj. Kad god bi dobro iskoristiti! MINI prošao pored mene, srce bi mi malo “poskočilo”. Sećam se mirisa novog automobila i kako je menjač Što se same veličine gepeka tiče, MINI Countryman ležao u mojoj ruci dok sam se navikavala na kvačilo, pored opcije duplog dna, koji obezbeđuje dodatni ali i osećaja kada sam sa drugaricom krenula na prvo prostor, ima i mogućnost pomeranja zadnje klupe po putovanje, narezale smo CD sa omiljenim pesmama i dužini dodajući mesta, koje možda zatreba ako ste pokupile kafu “za poneti” – ma živela sloboda! odlučili da baš taj najveći kofer ponesete na put. Sećam se svih mesta na koje me je MINI poveo, ljudi,

42


osmeha, svih uspomena, jer MINI je za mene uvek bio više od automobila – bio je osećaj nezavisnosti i samostalnosti, jer je učinio da se osećam odraslo. Kada sam dobila stipendiju za školovanje u inostranstvu, odlučili smo da ga prodamo. Da, plakala sam kada je novi vlasnik odvezao mog voljenog MINI-ja. Posle toga, imala sam još dva automobila i, naravno, oba su bila MINI. Uvek mi kroz glavu prođu prodavčeve reči, kada su mi roditelji kupovali prvi automobil - “Jednom MINI, uvek MINI”. Kroz život tražim ono što se uklapa u moj životni stil, ono na šta ću biti ponosna, a kada na ulici ljudi “zure” u nas dvoje – moj auto i mene, a sa njihovih usana čitam “MINI”, ne mogu a da se ne nasmešim. Živim u centru, udata sam, radim posao u marketingu koji obožavam, ali koji zahteva mnogo sastanaka, vožnje po centru i jurenja parking mesta. MINI poseduje okretnost, agilnost, koja svako uparkiravanje čini lakim, a stres gradske vožnje nestaje jer sam ušuškana u udobnom sedištu dok moje izmanikirane ruke izgledaju odlično na sjajno dizajniranom volanu i ručici menjača. Svaka vožnja MINI automobila istinsko je uživanje. Zrači pozitivnom energijom i to je najvažnija stvar kada vozite MINI, sa njim zabava nikada ne prestaje, on me “resetuje”. MINI nije auto, on je prijatelj, on je životni stil, on je kultura i on je dizajn.

43


MINI Cooper S Countryman broj cilindara / broj ventila po cilindru radna zapremina (cm3) maksimalna snaga KS (kW) menjač automatski max. brzina (km / h) ubrzanje od 0-100 km / h (sec.)

Dimenzije 4/4 1.998 192 (141) 8 brzina 225 7.4

dužina (mm) širina (mm) visina (mm)

4299 1822 1557

Potrošnja gradska vožnja (l / 100 km) na otvorenom putu (l / 100 km) kombinovana vožnja (l / 100 km)

7.4 5.2 6.0

*Potrošnja goriva i emisija CO2 se određuje prema procedurama koje važe u EU. Svi pomenuti podaci se mogu razlikovati od onih koji su deklarativno navedeni i to usled načina vožnje, saobraćaja i vremenskih uslova, opšteg stanja i stepena opremljenosti vozila.

44


Centar za savremenu stomatologiju i implantologiju Dental Implant pruža kvalitetne stomatološke usluge iz domena zubne implantologije, oralne hirurgije, protetike, parodontologije, ortodoncije, estetske i rekonstruktivne stomatologije, primenom najsavremenijih materijala, koji prate moderne evropske standarde. Uz savremenu dijagnostiku, dobićete dobar savet kako da na najbolji način rešite svoj zdravstveni ili estetski problem u skladu sa Vašim zahtevima i Vašim mogućnostima.


Foto: © Jan McIntyre

Mansur Bahrami:

Dečak sa zarđalim tiganjem koji je postao najveći zabavljač sa reketom i lopticom

M

ansur Bahrami je rođen 1956. godine u Iranu. Da se rodio negde drugo, danas bi ga pamtili kao višestrukog Grand slam šampiona, možda i broja jedan, ali… Smatraju ga najnaderenijim teniserom koji je ikada držao reket u rukama. Sa pravom. Nikada niko pre, ni posle, nije umeo da izvede stvari koje je radio sa lakoćom. Zato ga danas, u 62. godini ona prava teniska publika širom celog svega, ljudi koji su ovu predivnu igru voleli i pre nego što je to bilo cool, obožava. Mansur je odrastao u siromaštvu u manjem gradu u

46

blizini Teherana. Saznao je šta je tenis i zaljubio se u tu čarobnu igru. Radio je kao dete na teniskom terenu kao pomoć, samo da bi gledao kako ljudi igraju. Nije imao nikakve uslove, ali je koristio sve što bi mu palo u ruke a ličilo je na reket da udara staru lopticu koju je nekad neko negde ostavio. Udarao je besomučno u zid, i vremenom je postao prilično dobar u tome. Iranska teniska federacija ga je primetila sa 13 godina i tada je dobio prvi reket. Počeo je da igra na malim turnirima, i postajao je sve bolji. Sa 19. godina dobio je priliku da zaigra za Dejvis kup tim Irana, a svoj prvi


meč igrao je protiv Roberta Tejlora, top 10 igrača iz Velike Britanije. Izgubio je, i to prilično glatko – 6:0, 6:0, 6:2. Taj nivo igre do tada nije video, i protivnik je prosto bio bolji. Ipak, kako je brzo učio, u narednih 11 mečeva za nacionalni tim, zabeležio je 9 pobeda. A onda, došla je 1979. godina i Iranska revolucija. Tenis je zabranjen kao dekadentna zapadnjačka zabava, i naredne tri godine Mansur nije ni jednom udario lopticu. Mogao je da se odrekne državljanstva i prebegne, ali nije to želeo. Igrao je bekgemon po čitav dan, a onda su vlasti odlučile da organizuju prvi teniski turnir u Homeinijevom Iranu. Mansur se prijavio i osvojio. Nagrada je bila avionska karta za Atinu. Poklonio ju je tadašnjoj devojci, a ona mu je sutradan vratila kartu i rekla – uz doplatu od 200 dolara možeš stići u Nicu i konačno svetu pokazati šta umeš! Imao je punih 27 godina. Kada je stigao u Francusku, shvatio je da je život mnogo skuplji nego u Iranu, i da od igranja na malim turnirima, osim ako ih sve bude osvajao, neće moći da preživi. Ono malo novca što je imao odlučio je da stavi na kocku, i nije mu se posrećilo. Mnoge noći je proveo šetajući gradovima, a dane pokušavajući da igra na malim turnirima. Ubrzo mu je istekla viza i više nije mogao ni slobodno da se kreće. Sklanjao se čim bi video uniformisano lice. Oslanjao se na pomoć prijatelja, i često nije imao ni za hranu. Ipak, imao je šansu da igra tenis. Ono što je najviše na svetu voleo. I publika je volela da ga gleda. Nije mnogo pobeđivao, ali je uvek pravio šou. Mnoge mečeve koje je mogao pobediti nije dobio jer se ludirao, ali upravo to je publika znala da ceni. Tek u ranim tridesetim dobio je priliku da zaigra malo ozbljnije. Počinje da igra po ozbiljnijim turnirima, sa više uspeha u dublu. Sa 33 godine dobija Francusko državljanstvo, a te godine sa partnerom Erikom Vinogradskim dolazi do finala Roland Garrosa u dublu. To je ona magična godina kada je Čeng uzeo muški singl a Santoro i Kaprijati titule kao juniori. U finalu dublova Pat Mekinro i Džim Grab bili su bolji u 4 seta. U karijeri je odigrao 17 finala turnira i osvojio 5 titula. Dostigao je 192. mesto u singlu i 31. u dublu. Igrao je tokom devedesetih male turnire i Dejvis kup. Poslednji meč u profesionalnoj karijeri odigrao je 2003. godine u Estorilu u 47. godini.

mečevima pokažu sve ono zbog čega su postali šampioni. Naravno da je bio pozvan. Ovakvi turniri organizuju se širom sveta, a svaki od Grand Slam turnira ima i turnir veterana, najčešće u dve konkurencije. Pre par godina, kada sam boravio na Roland Garrosu, gledao sam uživo na terenu kako Suzan Leglan Bahrami i Lekont publiku dovode do suza. Iako su meč izgubili od Harhiusa i Foržea, stotine klinaca, a i nas malo starijih, došlo je da se slika i rukuje sa divnim brkom koji nas godinama zabavlja. Količina energije i humora koju on deli sa publikom i saigračima nešto je što daje posebnu dimenziju ovoj igri. Potražite njegove nastupe na Youtube, nećete se pokajati. Pratite ga na Facebook-u i Instagramu. Videćete da je on zaista jedan beskrajno simpatičan brka, koga ceo ATP tur obožava. Dobri duh ove predivne igre. Ko još servira držeći šest loptica u ruci? Zapravo, rekord mu je 21 loptica u jednoj ruci. Ne pitajte me kako. On preskače mrežu u sred poena, hvata loptice u džep i od svega pravi predstavu. Svoju suprugu Federiku upoznao je jedne novogodišnje noći kada je zaglavljen u prevozu na Šanzelizeu, ugledavši u susednom automobilu prelepu devojku, spustio prozor i upitao je – Nije li običaj da se poljubite sa osobom koja vam je najbliža u ponoć? Možda nije osvojio sve što je mogao, ali kaže da je srećan čovek. Ilie Nastase ga zove maestro, Džon Mekinro kaže da je genije, a Rod Lejver smatra da je Mansur najveći prirodni talenat koji je ikada uzeo reket u ruke. Četrdeset nedelja godišnje obilazi čitav svet radeći ono što najviše voli i uveseljavajući stotine hiljada ljudi koji ga gledaju. Za siromašnog dečaka sa tiganjem i snom, daleko je dogurao. Ivan Minić

Sredinom devedesetih ATP je formirao tzv. tur šampiona (veterana). Igrači preko 35. godina, mahom penzionisani dobijali su priliku da u revijalnim 47


Poslastičarnica sladoled:

Zadovoljstvo kuglu po kuglu

S

vi znamo ovaj scenario: Došle su devedesete i počele da ruše sve pred sobom. Prazni rafovi i prazni džepovi, beznađe koje čini da se osećamo kao da smo potonuli na dno. Međutim, ako na dnu postoji ijedna lepa stvar, to je mogućnost da se odbacimo o tlo i isplivamo na površinu. Ova vrsta frustracije iznedrila je Poslastičarnicu, prodavnicu zanatskog sladoleda. U pokušaja izvlačenja iz krize, Veroljub Šobić je otkrio svoju veliku ljubav i oko nje izgradio pravi mali raj za sladoled, spajajući italijansku tehnologiju i srpske voćnjake. Danas nam priča kako je gradio svoj zanat i kako se jedna ideja materijalizovala, u obliku sorbeta od maline, drenjine, bundeve ili divlje trešnje.

svakom danu koji provedem u našoj poslastičarnici. Početkom devedesetih, međutim, o sladoledu nisam znao ništa a interesovanje za njega se rodilo iz očaja i nemogućnosti da obezbedim sebi i svojoj porodici stalna primanja, bez obzira na fakultetsku diplomu. Moja supruga i ja smo rešili da započnemo sopstveni biznis, a njenom zaslugom smo se, 1991. godine, odlučili baš za sladoled i tada otvaramo lokal u Novom Sadu.

Žestoko smo se zadužili, naručili opremu iz Italije i počeli da učimo. U cenu skupih mašina ulazila je i obuka njihovog majstora, za koju se ispostavilo da je trajala svega tri sata. Ipak, i to je vredelo i tako počinjemo sa vrlo bazičnim znanjem, koje će se godinama širiti. Sladoled me je ubrzo zaveo i ja počinjem sve Kako ste se odlučili za proizvodnju sladoleda svoje vreme da posvećujem učenju i eksperimentii gde ste ispekli zanat? sanju. Čvrsto smo odlučili da, makar to bilo nauštrb zarade, insistiramo na prirodnim, zanatskim sladolediVeroljub: Danas mi je lako da sa ponosom ma, koje smo pravili sa mnogo ljubavi i pažnje. A kada kažem da sam zaljubljen u svoj posao i da uživam u tako pristupaš svom poslu, ljudi to primećuju i cene.

48


Svaki novi uspeh pratila je nova glad za znanjem i tako smo svih ovih godina samo napredovali. Nekoliko godina nakon otvaranja, našu radnju su počeli da posećuju zaposleni u italijanskoj ambasadi i što je još važnije – vraćali su se, iako smo bili u Novom Sadu, a oni u Beogradu. Tako se desilo i da smo dobili ponudu da postanemo zastupnici materijala, a kasnije i mašina koje smo koristili. Ja sam to prihvatio iako nisam bio suviše lud za trgovinom. Ispostavilo se da je to bila prekretnica. Na sastancima sa drugim zastupnicima upoznao sam najveće svetske majstore za sladoled, gledao sam, „krao“ znanje, učio i raspitivao se. Posle nekog vremena i sam sam naučio dovoljno da postanem prihvaćen u tim krugovima. Danas imam čast da sedim sa njima i u tome posebno uživam. Ti ljudi su takvi posvećenici, bez trunke pretencioznosti – sedenje na sladoledu sa njima i rasprava o novim ukusima izgleda kao razmena recepata za sarmu među domaćicama. Nema sujete, jednostavno, mi toliko volimo to sto radimo.

Zašto se vaš sladoled razlikuje od drugih? Veroljub: Sladoled nije teško napraviti, ali smo mi rešili da ga zakomplikujemo, vrativši se nekoliko koraka u proizvodnji unazad, što nam dozvoljava da kontrolišemo svaki sastojak. Suština je jednostavna – pravimo zdrav proizvod. Želja nam je bila da izbegnemo zamku u koju je upala proizvodnja sladoleda, a to je industrijalizacija. Industrijska proizvodnja je daleko lakša i jeftinija, ali ona vam ne garantuje pravi ukus voća ili krema, niti svežinu proizvoda. U njihovoj osnovi su određene baze, odnosno paste, uvek iste, čime sladoled gubi svoju draž koja je beskonačna.

Koje vrste sladoleda imate u ponudi? Veroljub: Pravimo tri vrste sladoleda: sorbeto,

đelato i krem. Italijanski sorbeto je, po knjigama, voćni sladoled bez trunke masnoće, što znači da se pravi na vodi i da sadrži minimum od 35% voća. Moji sladoledi sadrže 40% voća, koje mešamo sa izvorskom vodom i šećerima. Podrazumeva se da nema nikakvih emulgatora niti sličnih dodataka. Đelato je najrasprostranjeniji, mlečni sladoled. Mi ga nudimo u ukusima lešnika, čokolade, oraha, plazme… Ako pitate mene, pripadnika stare škole, voćni sladoledi sa mlekom ukazuju na nedostatak stručnosti, jer im masnoća menja strukturu i autentičan ukus voća. Poslednji i meni najdraži je krem sladoled, koga karakteriše najplemenitiji sastojak – pasterizovano žumance. Od samih početaka sam se jako interesovao za ovu vrstu, ali me je plašio rizik od salmonele, zbog čega sam čekao da se na tržištu pojavi pasterizovano žumance. Danas, zahvaljujući tehnologiji, posedujem mašinu sa programom za pasterizaciju žumanaca i mogu da garantujem da je svako ponaosob potpuno zdravo. Svi klasični ukusi se mogu praviti u krem varijanti, dok je u Italiji parametar za kvalitet upravo krem sladoled od čokolade, vanile, lešnika i najčuveniji – od pistaća. Za to koristim staru mašinu koja za razliku od nove pravi teži sladoled punijeg ukusa.

Tokom godina sam upoznao sladoled „iznutra“ i znam kako da izbalansiram sve sastojke kako bi, na primer, običan sok limuna dobio pravu teksturu. Eksperimentisanjem smo došli do zaključka da se najbolji sladoledi dobijaju od svežeg voća, što nam u sezoni omogućava širok spektar vrsta koje rastu u Srbiji. Moj prvi „autorski“ ukus bio je suva šljiva, zbog čega ga nazivam srpskim sladoledom – premda je tehnologija italijanska, glavni sastojak je domaći. Danas su tu i ukusi drenjine, mušmule, bundeve, divlje trešnje i svi oni se pripremaju sa vrlo malo sastojaka – svežim voćem, vodom i raznim vrstama šećera. Kada zahladni, sa jeseni stiže dunja, kruška Karamanka, dok voćke kojima je prošlo vreme, kao što je jagoda, tada pravimo sa zamrznutim voćem. 49


Kako nastaje jedan sladoled? Veroljub: Prva i osnovna stvar jeste biranje odgo-

varajućeg voća. Ako je breskva zelena, ili jagoda je prezrela, to će se itekako osetiti. Tako je za mene pijaca postala druga kuća, pri čemu se sjajno zabavljam. Ako dođete do savršenog voća, sve ostalo teče lagano. Bitno je odabrati pravi šećer – dekstroza ili grožđani šećer je dobar, ali ima mali udeo u sastavu, dok je glukoza važna zbog sjajne teksture koja se dobija uz njenu pomoć. Saharoza je glavni saradnik, jer je dovoljno slatka da istakne ukus voća. Međutim, svaka vrsta voća traži svoj odnos sastojaka, sa čime smo se mnogo igrali i eksperimentisali dok nismo došli do idealnog ukusa i čvrstine. Ja u tome uživam dovoljno da imam strpljenja za svaki novi sastojak, verujući u to da sve može da se pretvori u sladoled, pa su pojedini imali i priliku da probaju sladoled od paradajza.

S obzirom da insistirate na kvalitetu, koliko je teško pronaći kompetentnog radnika? Veroljub: Čudno je što živimo u zemlji sa tolikim

procentom nezaposlenosti, a tolikim poteškoćama da pronađemo radnike. Nama je najveći izazov da pronađemo nekoga ko će, pre svega, da voli ovu poslastičarnicu koliko i mi. Jer njeno bogatstvo se ne sastoji samo od sladoleda. Mušteriju treba uvek da dočeka nasmejano lice, cvrkut i dobro raspoloženje.

50

To ne znači da treba da nabacimo veštački osmeh i ponašamo se kao roboti, već samo da istinski uživamo u svom poslu. Imam želju da svoje radnike „inficiram“ ovim entuzijazmom, da delimo energiju, trenutke i ideje. Ni najsposobniji radnik ne može da nadomesti taj krucijalni nedostatak posvećenosti i doprinos porodičnoj atmosferi. Iako je meni ovaj posao doneo finansijsku sigurnost, ja ga volim jer mi je doneo nešto mnogo veće. Doneo mi je strast. Zato sam u radnji neretko od jutra do mraka – želim da se pobrinem da sve mušterije budu ne samo zadovoljne, nego očarane. Kada neko dođe prvi put, insistiramo da prvo proba sve ukuse za koje je zainteresovan pa tek onda bira koje će kupiti.

Kako izgledaju vaši planovi za budućnost? Veroljub: Planiramo da otvorimo još jednu ili dve radnje u Beogradu, mada mi je od toga važnije da raširim ideju i koncept koga se mi držimo i da se u tom cilju udružim sa svojim kolegama. Da razgovaramo o ugostiteljstvu, razmenjujemo ideje vratimo se kvalitetu. Ja sam napravio svoj mali, lični raj i nastojim da ga takvim i održim. Sladoled je druženje, deljenje, osmeh, nagrada posle napornog dana, osećanje poleta i udobnosti. Moja misija je da ta ideja opstane. mojafirma.rs


Mi smo MojaPijaca. Svakoga dana biramo najbolje voće, povrće, zrnaste, jezgraste i druge namirnice i dostavljamo ih besplatno na Vašu adresu u Beogradu. Da bismo to postigli razvili smo sopstvenu nabavku i lager, rigorozan proces selekcije, ali ključni deo su predani i posvećeni ljudi. Trudimo se da nabavljamo od malih lokalnih proizvođača koji imaju sjajne proizvode, a asortiman dopunjavamo artiklima iz uvoza. Na jednom mestu, nudimo sve što Vam može zatrebati. Bolje namirnice po nižim cenama uz besplatnu dostavu “danas za sutra” do Vaših vrata!

www.mojapijaca.rs

+381-69-718-717 51


Peroni:

172 godine italijanske tradicije u svakoj flaši Peroni je najveća italijanska pivara, i postoji od 1846. godine. Nalazi se u gradiću Viđevano u Lombardiji. Pre nekoliko dana u poseti Beogradu je bio Federiko Sanela, direktor korporativnih poslova pivare Peroni. Povod je bio dolazak Peronija na tržište Srbije, a posetu smo iskoristili za razgovor. Da li ste prvi put bili u Beogradu? Kakvi su Vaši utisci? U Beogradu sam bio nekoliko puta i svaki put sam iznova oduševljen gradom i prelepim Dunavom. Dinamičan je i moderan, ima mnogo zanimljivih barova i neverovatan noćni život. Imao sam priliku da posetim nekoliko mesta sa 52

izuzetnom hranom i veoma uzbudljivom atmosferom. Beograd je takođe prestonica kulturnih događaja i ima interesantnu ekonomsku perspektivu i priliku za razvoj i rast biznisa, posebno sa projektom Beograd na vodi.

Da li možete da nađete neku sličnost sa Italijom i šta Vam se najviše dopalo? Italija i Srbija imaju veoma dugu istoriju i nasledstvo koje se oseća i prepoznaje dok prolazite gradom i spoznajete njegovu kulturu. Italija je poznata po izuzetnoj hrani, modi, umetnosti i životnom stilu. To se u Srbiji veoma ceni i osećam se ponosno zbog toga kao i zbog gostoprimljivosti svih ljudi sa kojima sam se sreo i njihovih lepih reči o mojoj zemlji. Duboko verujem da su Italija i Srbija savršen spoj.


Šta je ono što izdvaja Peroni na tržištu? Peroni je pravi italijanski tradicionalni brend, napravljen od 100% italijanskog slada koji raste ispod italijanskog sunca. Peroni je pravi brend Italije koji prenosi sve ključne standarde visokog kvaliteta italijanske tradicije hrane i pića. Savršen je uz picu, pastu i tradicionalnu italijansku kuhinju. Takođe je savršeno pivo za sve one trenutke koje delite sa porodicom i prijateljima. Jedinstven je na srpskom tržištu kao jedino italijansko pivo koje prenosi stil, kvalitet i tradiciju Italije.

Koja je Vaša glavna strategija za srpsko tržište? Odlučili smo da uđemo na srpsko tržiše i postepeno steknemo tržišni udeo među ciljanim potrošačima koji su fokusirani na visok kvalitet hrane kako italijanske tako i internacionalne, ali takođe želimo da budemo prisutni u modernim objektima i na bitnim događajima. Bili smo prisutni na proslavi Nacionalnog dana Italije u Ambasadi i to je bio prvi događaj na kome smo se predstavili srpskoj publici. U saradnji sa kompanijom Energy Star international organizovaćemo nekoliko modernih događaja koji će najaviti dolazak Peronija i učiniti naš brend prepoznatljivim svim ljubiteljima

piva. Takođe, s ponosom možemo reći da ćemo ove godine biti deo Beer Festa u Beogradu.

Šta ljudi u Srbiji treba da znaju o Peroniju? Moraju da znaju da je Peroni italijansko pivo napravljeno iz strasti 1846. godine i osmišljeno od strane Đovanija Peronija, koji je želeo da ljudima pruži pivo visokog kvaliteta, zaokruženog ukusa i savršene ravnoteže između gorkog i slatkog. Peroni je jedan od najstarijih italijanskih brendova, koji je uspeo da se promeni i razvije isto kao što je to učinila Italija i da uvek zadovolji sve potrebe svojih potrošača. Već više od 170 godina proizvodimo pivo po najvišim standardima i koristimo samo najbolje italijanske sirovine. Naše pivo, od trenutka od kada je nastalo do danas, pravi se isključivo od visokokvalitetnih sastojaka, kao što je 100% italijanski slad koji nastaje od ječma koji raste ispod sunca na našoj zemlji i prati se kroz sve nivoe razvoja. Izabrali smo, jednog po jednog, više od 1500 farmera koji uzgajaju ječam za nas kako bismo bili sigurni da ćemo dobiti samo najbolje od Italije. Peroni proizvodimo u 3 pivare: u Bariju na jugu Italije, u Rimu i u Padovi na severo-istoku. Sve one koriste najnoviju dostupnu tehnologiju i bazirane su na tradicionalnim receptima kako bi potrošačima pružile sjajno osvežavajuće italijansko pivo.

Da li možete da nam otkrijete tajnu neverovatnog uspeha koji je Peroni napravio u svetu piva? Italija je veoma cenjena u svetu zbog svoje kulture, istorije, umetnosti, mode, hrane i životnog stila. Uz Peroni smo u mogućnosti da izvezemo baš ovaj kvalitet svuda. Peroni je pivo koje se savršeno slaže uz italijansku hranu ali i uz internacionalnu kuhinju. Od strane naših potrošača prepoznat je kao najbolji italijanski brend.

Kako vidite ljude u Srbiji i kupce Vašeg piva u našoj zemlji? Duboko verujem da će ljudi u Srbiji zaista ceniti i zavoleti Peroni zbog svog osvežavajućeg ukusa i kvaliteta kao i zbog svog jedinstvenog stila. Ono što sam mogao da vidim jeste da u Srbiji ljudi vole da izlaze, druže se sa prijateljima i veoma su povezani, a to je upravo sve ono što Peroni predstavlja. 53


Putovanja:

Pametno isplanirajte godišnji odmor Sezona godišnjih odmora je počela. I nema ko joj se nije obradovao. Predah od svakodnevnih obaveza i posla dragoceno je vreme kada možemo da se posvetimo sebi i svemu onome za šta tokom radnih dana nemamo vremena. Većina ljudi u ovom periodu putuje, što znači da, iako su na odmoru, ipak ne mogu da se skroz odreknu planiranja, pravljenja lista i spiskova, pregovaranja oko ponuda (da ne kažemo cenjkanja) i slično. To samo za sebe ne mora da bude problem, ali jeste onda kad mu se ne posvetimo na vreme. Zato vam donosimo nekoliko saveta o tome kako možete isplanirati odmor, tako da on to zaista i ostane – vreme za opuštanje i zabavu.

Planiranje ili spontanost Nemamo svi u jednakoj meri izraženu sklonost ka planiranju. Neko svoje letovanje planira još u januaru za avgust, a neko samo uskoči u prevozno sredstvo i 54

probudi se na moru. Ovo su, naravno, dva ekstrema, a kom ćete pripasti zavisiće ne samo od onoga što godi vašem senzibilitetu, već i obavezama koje imate (na primer, putovanje sa decom sigurno ne dozvoljava previše spontanosti i naprečac donetih odluka). Zato se najpre sa sobom dogovorite u vezi toga koliko želite da stvari teku po planu (što opet nije garancija da će tako i biti), a koliko ste spremni da budete spontani.

Spisak stvari koje želite da obavite Lista ili spisak mogu biti poslednja stvar na godišnjem koju želite da vidite, ali bolje je da ne bude tako. Ako volite planiranje i osećaj da imate kontrolu nad svojim životom, onda na listu možete staviti sve što vam padne na pamet: od kozmetike koju ćete poneti na put, pa sve do usputnih pauza koje ćete praviti tokom putovanja. Za one koji ne luduju za listama, u telefonu iskuckan spisak preporučenih plaža za obići na ostrvu na koje putuju može biti svo planiranje koje im je neophodno. Pronađite šta vam je važno da imate izlistano i potom to i učinite.


Na vreme obavestite ljude uključene u vaše planove Pošto smo već utvrdili da se ljudi međusobno veoma razlikuju po stepenu spontanosti u planiranju svojih aktivnosti, onda će biti važno da na vreme obavestite sve one koje želite da uključite u svoje planove. Ako pravite žurku na otvorenom u julu, računajte sa tim da će određen broj ljudi biti odsutan, upravo zbog perioda godišnjih odmora. Isto tako, na vreme najavite prijateljici kad bi bilo dobro da zalije cveće ili nahrani mačku dok niste tu. Nemojte zaboraviti da i drugi ljudi imaju planove i da će često biti potrebno da se vi uklopite u njihove, a ne oni u vaše, čak i ako je u pitanju vaš godišnji odmor.

Ne zaboravite da je godišnji ipak ODMOR Da, važno je sve stići, svemu se posvetiti, u svemu uživati, ali pazite da se godišnji ne pretvori za jurnjavu za iskustvima, do te mere da zaboravite da uopšte budete prisutni u tim trenucima. Zastanite, udahnite, odmorite. Nemojte zaboraviti da je ovo vreme za punjenje baterija, vreme koje vam je potrebno kako biste napravili otklon od svakodnevice. Zato ostavite

sve one naporne stvari koje inače svakog dana radite i posvetite se, koliko je to moguće, aktivnostima koje vas ispunjavaju ili su za vas na neki drugi način svrsishodne.

Dan, dva za prilagođavanje Povratak sa godišnjeg odmora u stvarnost – tačnije, sa putovanja na kom ste uživali u realnost koju čine posao i druge obaveze od kojih se ne može lako pobeći – za veliki broj ljudi je veoma stresan. I tu se uopšte ne radi o tome da li to znači da vi potajno mrzite svoj posao, već se radi o prostoj činjenici da je većini ljudi teško da se sa plaže prešalta na kancelariju, sa koktela na mejlove, sa morskog vazduha na klimatizovanu kancelariju. Zato budite nežni prema sebi, pa zato između puta i povratka na posao ostavite barem dan ili dva, kako biste se lakše privikli na povratak u realnost Svaki put kad nešto u vezi svog godišnjeg ne isplaniramo kako treba, mi zapravo dobijemo lekciju kako to ubuduće treba da se radi. Zato svaki plan koji je propao posmatrajte kao investiciju u buduće planove i ne zaboravite – poenta godišnjeg odmora je u odmoru, a ne jurenju za planovima i ciljevima. Za to imate sve druge dane u godini. Ina Borenović

55


MotoGP:

Bio jednom jedan Valentino... Jednog dana će sve priče o čupavcu iz Tavulje počinjati kao bajke. Tako uvek počinju priče o ljudima čije je postojanje na granici između realnog i mašte. Oni su besmrtni, jer ih ljudi nikada neće zaboraviti. Doktor je jedan od njih. Žuti Vale. Njegova sportska biografija je impresivna. Dvadeset i neka sezona u svetskom šampionatu, sa devet titula oko sebe. Titule u sve tri klase. Ipak, nije on ni prvi ni poslednji veliki vozač. On je mnogo više od toga. Nije sve u titulama, nešto je i u načinu kako je do njih došlo. Nešto je i u načinu na koji su proslavljene. U stavu. Iskrenosti i emocijama. U vilinskoj prašini koju ostavlja za sobom. Takvim ljudima opraštate sve što nikome drugom ne bi oprostili. Njih volite zbog toga šta su, i uprkos onome što su. Zbog njega, svako od nas ima “nekog svog” u MotoGP. 56

Jedno je kada ste najbolji na svetu. Možda i u istoriji. Poštovanje. Priznanje. Mnogi za to žive. Ipak, nešto sasvim drugo je ljubav koju ljudi imaju za vas. Zbog toga kakvi ste. Kako se ponašate. Kada vas vole zbog toga ko ste, a ne samo zbog rezultata. Jer rezultati prođu, ali to kakvi ste, ostaje zauvek. Ljubav ka brzoj vožnji nasledio je od oca Graciana. I on je proveo nekoliko godina u svetskom šampionatu, a najuspešnije godine rodio mu se sin Valentino. Prva čaletova pobeda bila je baš te godine na Grand Prix-u Jugoslavije u Rijeci. Na leđima mu je bio broj 46. Isti onaj koji jer njegov sin učinio planetarno popularnim. Pre par godina bio sam u Barseloni, na stazi Katalunja. Za gotovo sve španske vozače, a oni su već godinama dominantni u šampionatu, to je dom. Neki od njih, rođeni su i odrasli na svega nekoliko kilometara od


staze. Najbolji vozači u poslednjih nekoliko godina - Horhe Lorenco i Mark Markez, takođe. Tu su i drugi veliki šampioni - Pedrosa pre svega, a i braća Espargaro iz čijeg dvorišta se čuje buka sa staze. Pa ipak, više od polovine navijača u katalonskom hramu nosila je broj 46 na grudima. Iako je Valentino već veteran, iako je poslednji put osvojio titulu 2009. godine. Pre Valentina, MotoGP bio je samo još jedno takmičenje čudaka koji vole motore i žele da ih voze u krug. Ljudi koje niko van malog kruga poštovalaca nije poznavao. On je od toga napravio planetarni spektakl, najbrži cirkus na svetu na dva točka. On je razlog zbog koga ljudi znaju za sve ove nove klince koji su danas, možda i bolji. Razlog zbog kog vaš bakalin ili mesar znaju šta je MotoGP. Loše vozi kvalifikacije, već neko vreme. Ipak, ume to često da nadoknadi na trci. Karijeru mu je i obeležilo pobeđivanje potezima u poslednjim krugovima. Preticanje rivala na mestima i na način na koji to niko nikada pre nije radio. Poruke konkurentima, slavljenje pobeda. Sve bilo je najlepša predstava na svetu. Svaki krug na stazi prati ga huk sa tribina. Njegovi "žuti" su uvek tu za njega. Od 100.000 na tribinama Katalunje, barem polovina je bila uz njega. Bio je 7. u kvalifikacijama. Dok se probio iza Lorenca, imao je 2 sekunde zaostatka. A onda se dao u poteru. Smanjivao je prednost, ali je ponestalo krugova. Nije uspeo, završio je drugi. Na pobedničkom postolju, dobio je novi pehar. Ne onaj najveći, ali svejedno lep. Ima ih preko 200. I svi su pevali sa njim. Onda se i Horhe popeo na najviše postolje, i niko nije pevao. Čulo se i dosta zvižduka. Na njegovoj stazi niko se nije radovao zbog njegove možda i najveće pobede u karijeri. Četvorostruki šampion sveta. Paklen vozač, tehnički fantastičan. Ali nije vilenjak. Mali iz Tavulje i dalje ima rezultate, i ove godine je drugi u šampionatu iako ima skoro 40 godina. Njegove pobede menjaju svet na bolje. Vraćaju osmeh na lice. U životu, a i u sportu, ne pobeđuju uvek najlepše priče. Ne pobeđuju oni koji zaslužuju, oni za koje to najviše želimo… Ali kada pobede, to je zaista posebno.

Ivan Minić 57


Razmišljanja:

Kad je vreme da krenete dalje? Erik Patrik Klepton nije primljen u grupu The Rolling Stones, ali je postao jedan od najboljih gitarista svih vremena. Kit Ričards, gitarista Stonsa, kasnije se šalio da je Klepton suviše dobro znao da svira gitaru pa zato nije primljen u njihovo društvo. Da li ste dobri u jednom ili u drugom timu, ali i da li ste uopšte spremni za rad u kolektivu, to je na menadžeru da prepozna. Pitanje je šta bi bilo da je Klepton ipak primljen u sastav The Roling Stones. Da li bi takvi Stonsi bili bolji? Možda. U svakom slučaju, mnogo pesama koje je sam Klepton napravio ne bi bile stvorene. Ovako, Klepton je jedan od najuticajnijih i najvažnijih gitarista svih vremena. Po izboru časopisa Rolling Stone, Klepton je drugi gitarista na listi sto najboljih, iza Džimija Hendriksa, naravno, a ispred Pejdža (Led Zepelin) i, gle slučaja, Kita Ričardsa. Naravno, mnogo više je onih slučajeva u kojima pojedinac nije ostvario sebe kroz karijeru kakvu je, na primer, napravio Erik Klepton. Zato je važno pronaći šta je to što nam omogućava da napravimo naš proizvod, naš brend. Zanimljivo je da su svi poznati gitaristi učestvovali, prvobitno, u nekakvom bendu pre nego što su napravili solo karijere. Erik Klepton je bio član postave grupa Cream i The Yardbirds. Kratko je učestvovao u projektu Derek and the Dominos. Blizak tom društvu jedan od Bitlsa. Zanimljivo, tu je nastala čuvena 58

verzija pesme Layla. Pre toga, Klepton je svirao u bendu Delaney & Bonnie and Friends. Kakva je to tek postava bila! Greg Alman, Dvejn Alman, koji će kasnije napraviti The Allman brothers band, sada već klasike bluz muzike. Opet je tu učestvovao Džordž Harison. Da ništa nije više napravio, Harisonova pesma While my guitar gently weeps predstavlja njegov brend za sva vremena. Kleptona često viđamo da svira ponovo sa The Allman brothers band, koji vodi Greg Alman, budući da je Dvejn stradao u nesreći 1971. godine. Ali to su već ujedinjenja nakon solo projekata. Dakle, važan segment u osamostaljivanju je ipak rad u nekakvoj vrsti grupe. Postoje izuzeci, naravno. Da nije njih, ne bi bilo ni pravila. Držati se ideje koja nas vodi ka cilju, to je najvažnije. Međutim, kako da saznam šta je moja ideja? Tu nastupa grupa. Kakva to saznanja nosimo iz grupe? Grupa nas uči novim znanjima i veštinama, za koje nismo bili spremni sami. Prosto zato što smo ljudska bića koja imaju ograničeno perceptivno oruđe. Grupa nam daje povratnu informaciju o kvalitetu naših poteza, tako što postajemo svesni sebe tek u grupi. U grupi dobijamo osećaj pripadnosti koji je, takođe, presudan za lični razvoj. Na kraju, a na osnovu svega prethodno rečenog, učestvujemo u kolektivu koji nam daje prvu priliku za zdravu konkurenciju, što, opet, razvija naše kompetencije. Ivan Minić / MojaFirma


Aviokarte za sve destinacije na jednom mestu.

Garancija najniŞe cene™

Besplatan poziv

Viber i Whatsapp

E-mail za informisanje

0800 085 085

+381 69 280 0290

info@aerogaga.com 59


Lena Kovačević - džez muzičar, kompozitor i tekstopisac:

Rano sam se zaljubila u čaroliju scene Domaća muzička scena danas je nezamisliva bez Lene Kovačević, koja je spoj džeza i popa približila publici. Posle albuma „Dobar dan za pevanje“, „San“ i „Džezeri“, Lenin novi singl „Cafe“, koji se vrti par meseci, je osvojio i publiku u regionu i nalazi se u vrhu slušanosti. Velikom uspehu pesme doprineo je i atraktivni spot u kome se pored Lene pojavljuje i glumac Miloš Timotijević. Uporedo sa karijerom u regionu, strpljivo gradi ime u zahtevnoj svetskoj muzičkoj industriji. Kako harmonizuje porodične i poslovne obaveze, šta je inspiriše i pokreće svakoga dana, koliko je teško stati iza svojih autentičnih estetskih izbora, govori za naše čitaoce Lena, koja se izborila za mesto u prvom redu najvažnijih muzičara nove generacije. Pratila je svoj instinkt i radila ono što joj se dopadalo i što je i sama volela da sluša. Ispostavilo se da se velikom broju ljudi dopao džez koji je Lena kroz jedinstveni muzički izraz sa pop zvukom i uticajem ostalih stilova ponudila publici. Sa svojim bendom uradila je 60

visokotiražne albume i pokazala da beskompromisna ljubav prema autentičnom zvuku, talenat i muzičko obrazovanje koje je mukotrpno sticala na Muzičkom konzervatorijumu u Amsterdamu nedostaju domaćoj muzičkoj sceni. Ali, tajna njenog zvuka osvojila je i publiku regiona a najnoviji singl „Cafe“ očekuje i svoju premijeru na drugim jezicima. Već tokom školovanja uspešno je sarađivala kao solista u projektima američkog basiste Džona Klejtona sa Najdžel Kenedi kvintetom i Al Di Meola bendom. Ostvarila je dragocenu saradnju 2004. godine sa Kraljevskim holanskim orkestrom, sa kojim je izvela koncerte u Holandiji i Belgiji i nastup pred holanskom kraljicom. A našu tradicionalnu pesmu „Gusta mi magla padnala“ snimila je sa belgijskim producentom Biskemijem i na nov način predstavila naše muzičko nasleđe evropskoj publici. Povratak u Beograd obeležila je albumima koji su munjevito rasprodati, i nastupima na kojima je prati publika koja sluša potpuno različite žanrove. Tridesetšestogodišnja umetnica udata je za Veljka


Brčinu sa kojim ima sinove Vuka (šest godina) i Teodora (tri godine).

Kako biste opisali kulturnu i umetničku scenu u Srbiji? Verujem da ima kvalitetnog sadržaja i sjajnih talentovanih ljudi. Optimista sam i ne sumnjam u budućnost novih projekata i ideja koje će se realizovati po svetskim standardima. Veliki je i ozbiljan put pred nama. Lenin vizuelni identitet najbolje oslikava krilatica modne ikone Koko Šanel – manje je više. Ženstvene scenske komade nosi sa gracionošću i merom koji ležerno prate njenu nesvakidašnju lepotu. Bela boja je njen izbor. A minimalni mejk ap stvar dobrog ukusa.

Smatrate li da ste doprineli popularisanju džez muzike? Sasvim objektivno, čini mi se da jesam u smislu da je svaki put kada je nešto pomenuto što smo radili, bilo reči o džez muzici. Uvek napominjem da ja nisam tradicionalni džez pevač i da me je uvek zanimala kombinacija popa i džeza.

Da li naša publika ceni autentične izvođače? Nikada nije bilo lako biti drugačiji u Srbiji. Ipak, mesta ima za sve a posebno za nešto što je zanimljivo i uvek bih mladim budućim muzičarima savetovala da misle o originalnim konceptima.

Školovali ste se na prestižnom svetskom konzervatorijumu i sarađivali ste sa velikim imenima svetske muzičke produkcije. Ipak, niste podlegli kopizmu i trendovima, već ste uvek razvijali svoju estetiku. Koliko je teško u tom smislu ostati veran sebi i biti autentičan? U svetu i kod nas?

Taj deo mog školovanja i života me je definitivno oblikovao zauvek, u muzičkom ali i svakom drugom smislu. To iskustvo školovanja, upoznavanja muzičara sa svih strana sveta i deljenje bine sa njima je nešto posebno.

Ko je otkrio Vaš muzički talenat? Bila sam toliko uporna da su moji roditelji morali da popuste pred dečijim željama – da dobijem klavir, a zatim da upišem muzičku osnovnu i srednju školu. Volela sam sve što ima veze sa muzikom i oni su to brzo uočili.

Proveli ste detinjstvo na sceni, pored oca, jednog od najvećih srpskih dramaturga Dušana Kovačevića, u društvu umetnika koji su gradili kultne srpske filmove, pozorišne komade, muziku, književnost. Koliko su ti utisci bili važni u Vašem sazrevanju i koliko Vam je blizina scene od malih nogu, sada dragocen saveznik? Da li i Vašu decu vodite sa sobom na turneje i koncerte i koliko razumeju magiju scene? Rano sam se zaljubila u miris pozorišta i čaroliju scene. To je nešto što me je kao baš malu sasvim obuzelo. U osnovnoj školi sam već bila zadužena za muzičke delove priredbe. Svirala sam kao Kristina iz Maratonaca dok drugi igraju i imala punu podršku divne profesorke muzičkog. Te prve impresije su tako važne. Rasla sam u duhovnom okruženju, zanimljivom ali i jednostavnom. Naša deca danas vole muziku, ali još više sport i fizičke aktivnosti.

Lepo je pratiti svoju strast. Ali to nije jednostavno, niti rezultati idu podjednako brzo. Sve što nije deo mas produkcije traži vreme i strpljenje, ali to je put koji nosi veliku satisfakciju.

Koliko su godine školovanja provedene u Amsterdamu značile za građenje Vašeg muzičkog izraza i životne filosofije? 61


Dobili ste priznanje "Zlatna značka" za doprinos u kulturi u Srbiji. Koliko Vam to znači? To je lepo priznanje i još veća je čast što su dobitnici te godine bili izuzetni. Među njima i violinista Nemanja Radulović.

Oprobali ste se i kao pisac muzike i teksta nekih svojih pesama, snimili ste taj materijal u NJujorku sa ekipom odličnih muzičara. Da li planirate da se uporedo sa domaćom scenom, ozbiljnije bavite i svojom svetskom karijerom? Zadovoljna sam činjenicom da već dosta sviramo u inostranstvu. Ove godine imali smo nastup u Albertina Hallu u Beču i koncerte u NJujorku i Čikagu. Radujem se svakom koncertu u Srbiji i regionu. Naravno, put koji sam započela u Holandiji i Belgiji lepo je nastaviti.

Na novom albumu imate uočljiviji zaokret ka pop zvuku. Taj spoj džeza i popa naišao je na veliki prijem kod publike, za koju smo ipak nekako mislili da je "otrovana" komercijalnom i novokomponovanom muzikom. Kako Vam uspeva da u velikim tiražima približite ovaj senzibilitet mladoj publici? Želela sam da predstavim popularne i moderne pesme u našem stilu, na način na koji ih ja čujem i razumem. U pitanju je stil i materija koju sam i studirala. Kada nešto poželim da čujem u džez maniru onda sam zaista zaljubljena u tu ideju drugačijeg zvuka. U pitanju je zaista velika strast a i sledeći akustučan projekat ide u nekom novom pravcu.

Ko su Vaši muzički uzori? Sjajni autori, pevači ali pre svega ljudi koji svojom umetnošću nenametljivo menjaju svet na bolje. Nije reč samo pesmi i muzici, već o poruci koju šaljete mladim ljudima.

Šta smatrate svojim najvećim muzičkim dostignućem? Volim album „Džezere“. Nije bilo jednostavno realizovati nijedan projekat koji sam radila. Puno 62


očekujem od pesme „Cafe“ koja upravo čeka svoj put u Francuskoj. Trenutno radimo na verziji za njihovo tržište. Bože zdravlja!

Važite za ženu od stila. Kada je odevanje u pitanju negujete ženstven, ležeran, sofisticiran stil. Da li Vam je izražavanje vizuelnog identiteta kroz modu bitno? Koliko god da pričamo o modi kao o nekoj taštini (što u velikim razmerama može postati), činjenica je da mi u svetu našim oblačenjem i stilom puno toga govorimo o sebi. Sasvim je pogrešno misliti da je to pitanje statusa. Mnogo važniji je doživljaj da žena može biti dama i zanimljiva ličnost bez doslednog praćenja trendova koji sve više teže onoj drugoj strani.

Koliko je modni dizajn važan za umetnika i izvođača? Video prati audio, danas više nego ikada. Tako da je i ceo vizuelni identitet deo priče o muzici. To je definitivno i zabavan i kreativni deo slagalice. Lena je ćerka dramskog pisca Dušana Kovačevića koja je vaspitavana tako da je porodica najvažnija vrednost koja se održava i gradi sa mnogo ljubavi, tolerancije i slobode da se razviju ambicije i interesovanja. Zajednički porodični trenutci sa decom su prioritet i bukvalno se otima svaki slobodni trenutak da bi porodica bila na okupu. I danas u svom porodičnom domu sa suprugom rado okuplja prijatelje na porodična druženja i slavlja. Kao nekada, u porodičnom domu svojih roditelja.

Ličnosti koje su popularne na domaćoj sceni prepoznajemo po uniformisanom odevanju, velikim zahvatima estetske prirode koji potpuno izobličavaju prirodnost i odsustvu ikakvog duhovnog i kulturnog obrazovanja. Kako se borite svojom kreativnošću, stilom i estetikom u tom miljeu? Čini mi se da sve ipak nekako dolazi iz kuće i uticaja okruženja, pa i obrazovanja u kome živimo. To je početak. Zatim uzori, koje imamo pravo da biramo i da ih pratimo i podražavamo. Bog nam je dao tu slobodu i to je nešto fantastično. Mi svakoga dana možemo da biramo kakvi ljudi želimo da budemo... bez pravdanja. 63


Vi ste i poslovna žena, koja sa suprugom razvija veoma zanimljiv posao u Beogradu. O čemu je reč, i koliko je italijanski sladoled đelato, čiji ste brend ambasador, zaživeo kod nas?

Volim domaće dizajnere, ali i italijanske i sasvim različite brendove.

Iz velike ljubavi prema sladoledu a pre svega Italiji i zajedničkim putovanjima, zaljubili smo se u ukus i ideju Gelato Fredda i to je mesto za ljude koji vole ukusne i zaista kvalitetne poslastice. Torte... kolače... sladolede, ali i kafu.

Nije jednostavno, ali je moguće zahvaljujući ljudima koji nas vole. Planiram sve dosta unapred i čvrsto se držim rasporeda.

Lena je i uspešan brend ambasador porodičnog posla Gelato Freddo, koji polako osvaja Beograd. Sa suprugom je otvorila poslastičarnicu na Senjaku, koja je u Milanu osvojila prestižnu nagradu za najbolji dizajn gelaterije, u kojoj se mogu naći najbolji sladoled originalnog ukusa sa juga Italije, tačnije Sicilije i Kalabrije , kao i kolači i torte koji su bez konzervansa i veštačkih boja, i naravno bez veštačkih zaslađivača. Sirovine stižu sa juga Italije.

Volite li da kuvate i šta je na meniju Vaše porodice? Volim Mediteransku kuhinju, paste, salate... rado ih pripremam, kao i kiselo – slatke kombinacije.

Šta je Vaš modni favorit ovog leta, na sceni i u svakodnevnom životu? Haljina. Apsolutno haljina! Tragam za pravom, obzirom da je leto stiglo mnogo ranije.

Spontani ste i nasmejani, na nastupima , na snimanjima u razgovorima. Kako uspevate za zadržite taj optimizam i sjaj? Volim ljude, uživam u razgovoru sa ljudima i ta razmena energije me pokreće u životu, ali i na sceni.

Šta je za Vas sreća?

Sreća... kontakt sa duhovnim, uzvišenim i ona životna iskra koja pulsira kroz sve što radimo u poslu, međusobnim odnosima. Srećnom me čine samo prave stvari. Blef – ne!

Gde Vi kupujete odeću i obuću, da li imate kreatore u Srbiji kojima verujete? 64

Kako stižete da harmonizujete poslovne i porodične obaveze?

Vaši sinovi Vuk i Teodor su još relativno mali. Često ste na snimanjima, turnejama, poslovnim obavezama. Koliko možete da im se posvetite? Zapravo mnogo više nego što se to čini na instagramu. Moji koncerti su nekoliko puta mesečno a sve druge obaveze se trudim da završim do tri, najkasnije četiri sata popodne, kada smo samo njihovi. Zaista se trudim da ništa ne zakazujem nakon tog vremena, osim naravno kada imamo nastup. Moj posao je specifičan i što su stariji, počinju da ga razumeju.

Koliko je duhovni život dragocen za Vas i Vašu porodicu, da li vaspitavate decu u tradicionalnom duhu i koliko je duhovna estetika važna u Vašem stvaralaštvu? Sve je vera i sve je duhovnost u ovom našem kratkom zemaljskom životu, tako da im pričam dosta o svemu i volimo zajednički odlazak u Crkvu. Duhovno sam vezana za oca Voju Bilbiju i oca Velizara Rakića koje sam zavolela u Holandiji. To su tako značajni susreti za mene... za Večnost. Slavica Lazić


Zamislite idealan poklon. Koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Trajan i jedinstven. Poklon koji ima visoku estetsku, ali i upotrebnu vrednost. Napravljen od najkvalitetnijih prirodnih materijala. Koji je neko svojim znanjem i talentom, rukama stvorio. Poklon kod koga jedna veličina zaista odgovara svima. Koji štiti zdravlje i greje dušu. Šal. Telefon:

+381 (0)11 40 77 345

Mobilni:

+381 (0)62 100 100 2

Adresa:

Skadarska 6/12, Beograd

E-mail:

office@iskonmode.rs

Sajt:

www.iskonmode.rs

Pripremili smo posebne pogodnosti za korporativne poklone i B2B saradnju.

65


Istorija LEGO kocaka:

Stolarska radionica koja je usrećila generacije Uz velika imena često idu i nesvakidašnje anegdote. Malo ko od nas, kao dete, nije imao priliku da se sretne sa čuvenim LEGO kockama. Neki su ih imali, drugi pozajmljivali ili išli kod komšijske dece da se sa njima igraju. Retko je ko, u tim bezbrižnim vremenima, pomišljao na poreklo ovih nezamenljivih igračaka za sve generacije. A one su zajedno sa nama starile, razvijale se i svakako menjale. Na pitanje gde je njhov početak, dobija se potpuno bajkoviti odgovor. Lego kockice potiču iz stolarske radionice i vezane su za ime Ole Kirka Kristijansena. Ole Kirk Kristijansen, danski drvodelja i stolar živeo je u malom gradu Billund, na poluostrvu Jutland u Danskoj. Početkom dvadesetih godina, prethodnog veka, Kristijansen je bio samo još jedan od mnogih zanatlija koji su izrađivali merdevine, nameštaj i kućnu drvenariju. Igrom pukog slučaja njegov mlađi 66

sin napravio je peh koji će drvodeljsku radnju za početak dovesti u nepriliku. 1924. godine u radionici je izbio požar. Kristijansen je sa sinovima i malim timom ljudi sanirao štetu. To je bio prvi korak ka rađanju velike ideje. Usledila je promena poslovne politike. Umesto velikog nameštaja i drvenih stuba, Kristijansen je odlučio da proizvodi makete nameštaja i drvene igračke. Iako je i ranije od ostataka drveta proizvodio igračke, one nikada nisu dobile put do tržišta. Nova radionica, znatno veća od prethodne, radila je punom parom. Tridesete godine donele su i prvi veći profit. Razmišljalo se o davanju imena novonastaloj kompaniji. Ole Kirk je 1932. raspisao konkurs za ime firme. Svi zaposleni imali su pravo da predlože po jedno ime. U najužem izboru našla su se dva imena. U finalnoj trci između imena Legio i Lego ipak je pobedio Lego. Legio je bila skraćenica od “Legion of toys“. Legija igračaka poklekla je pred


nazivom LEGO koji je predstavljao dansku kovanicu Leg godt. U prevodu na srpski Leg god znači “dobra igra“. LEGO na latinskom predstavlja “sakupljanje“ ili “kolektiranje“. Simbolika je pobedila. U godinama koje su usledile nakon Drugog svetskog rata, naglo se povećala proizvodnja plastike. Krajem četrdesetih plastika je stigla i u Dansku. Oduševljen idejom Kiddicraft plastičnih cigli koje je patentirao Hilari Hari Fišer, Kristijansen je LEGO kompaniju uveo u novi posao. Tada su na scenu stupile plastične sklapajuće kocke od kojih su se mogle praviti minijature građevina, kuće, mostovi… Godinama kasnije LEGO je proizveo i točak. Čak 300 miliona sićušnih automobila proizvodilo se godišnje. Nameštaj za ženske lutke bila je još jedna od ideja koju je LEGO iznedrio. Ole nije doživeo da vidi čudo koje je LEGO kompanija učinila na svetskom planu. Posao je nastavio njegov sin Gotfred koji je sledeći porodičnu tradiciju veoma posvećeno pristupio poslu. Šezdesete godine bile su ključne za reklamiranje brenda. Posao se sa prostora Evrope prebacio na severnoamerički kontinent. Odluka da kompanija pravi male igračke po svemu sudeći bila je prava. Poslednje tri dekade dvadesetog veka donele su LEGO kompaniji veliki uspeh. Devedesetih godina LEGO je zarađivao milijarde i usrećivao milione dece širom sveta. Ova kompanija spajala je generacije. Stariji su se pod izgovorom da pomažu deci pasionrano uključivali u sopstvene projekte građenja velikih skulptura od kockica. Danas se organizuju takmičenja u pravljenju predmeta od čuvenih LEGO kockica. Ginisova knjiga rekorda upisala je i rekordere koji su sačinili najimpozantnije građevine. Pored standardnih kocaka i dodataka, LEGO već godinama unazad pravi specijalizovane serije koje proširiju mogućnosti setova koje kupujete. Jedna od prvih stvari koja je do danas opstala je LEGO Technic. On donosi brojne elemente koji su potrebni da bi se osposobile mehaničke konstrukcije – zupčanici,

osovine, kaiševi, amortizeri i slično. To je omogućilo pravljenje mnogo kompleksnijih mehaničkih struktura. LEGO Mindstorms nudi mogućnost da uz pomoć centralne programabilne jedinice, kao i seta senzora i motora, deca (i odrasli) prave robote koje je, kroz jednostavan sistem programiranja, moguće “oživeti”. LEGO Architecture je serija specijalizovanih setova uz pomoć kojih možete napraviti replike poznatih građevina, recimo Luvr, Empajer Stejt Bilding ili Burž Kalifu. Bilo je serija koje nisu bile uspešne, ili su prosto vremenom izgubile publiku. Recimo LEGO Racers, koji je omogućavao da napravite neki od poznatih automobila, recimo Ferrari ili Lamborghini, a zatim i da se trkate sa drugima. LEGO Space se bavio svemirskom brodovima, astronautima i vanzemaljcima, ali je nakon velikog uspeha osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, izgubio popularnost početkom novog milenijuma. Kompanija LEGO danas ne proizvodi samo igračke. Video igrice, filmovi, tematski parkovi i čitava popularna kultura vezana je za ime ove korporacije. Priča o njima inspiriše mnoge ljude. Pouka je više nego transparentna. Velike ideje nastaju među najobičnijim ljudima. Kad pritisnu nedaće treba zadržati maštu i naivnost deteta i posmatrati svet kroz prizmu igre. Koliko bi svet bio drugačiji da je Kristijansen beznadežno plakao nad zgarištem svoje radionice? I gde bi isparila mašta da je dozvolio da brzo odraste? p.s. Ako baš mnogo volite LEGO, iz Tuzle leti Wizzair za gradić u kome je centrala kompanije, kao i Legoland tematski park. Letovi su dva puta nedeljno – nedeljom i četvrtkom, a ako planirate dovoljno unapred cene letova su od 30-70 EUR. Ivan Minić

67


Foto: Nemanja Živković

Jazz:

Ko je prvi otkrio džez na Balkanu? Vi putujete po celom svetu – gde ima tačno džeza i svinga, jesu li to neke određene zemlje?“ „Ne“, kaže Luj Armstrong zvani Sačmo, „džez je tamo gde ga nađeš.“ Po njegovim tipično američkim korenima, prosečan poštovalac muzike bez greške će džez povezati sa nasleđem Novog Sveta, tog velikog kontinenta s' one strane Atlantika. Srećom, dobra muzika ne da se tek tako sputati granicama ili bojom kože. Polovinom prošlog veka, džez se, osim u Americi, već uveliko svirao u Evropi i na teritoriji Balkana. Ovakve džez sastave činili su većinom školovani muzičari, nepogrešivi u svom osećaju za ritam, melodiju i specifični džezerski groove. Reči velikog „Sačma“ stoga su krile i poveće zrno istine. A kada tu istinu počnete naslućivati u svojim ranim godinama, onda je vrlo verovatno da ćete poželeti da joj posvetite ceo život. Džez u Beogradu Takvu izuzetnu sreću imao je čovek koji je, najskromnije rečeno, za sva vremena zadužio i beogradsku i svetsku džez scenu. Dušan Gojković (14. oktobar 1931.), proslavljeni jugoslovenski džez 68

trubač, znao je da je pronašao svoj poziv čim je prvi put čuo legendarnog Roja Elridža. Odmah je poželeo da svira trubu, a odluka da se bavi muzikom odvela ga je iz rodnog Jajca (BiH) na Beogradsku muzičku akademiju. U to vreme, već sa svojih 18 godina, svirao je sa lokalnim diksilend bendovima, kao i sa Big Bendom tadašnjeg Radio Beograda. Već tada se Dušanov muzički i svirački talenat počeo širiti van granica Jugoslavije. Nedugo po završetku studija, Gojković odlazi u Frankfurt i snima svoj prvi LP sa tamošnjim All Stars bendom. Istovremeno, počinje sarađivati i sa već poznatim i priznatim imenima svetske džez scene: Keni Klark, Oskar Petiford, Sten Gec i Čet Bejker postaju mu kolege i dobri prijatelji. Iako je već bio zapažen i sa druge strane Atlantika (1958. po prvi put učestvuje na džez festivalu u Njuportu), druženje sa velikanima otvara Dušanu vrata i studijama na bostonskom Berkli koledžu. Usledela su poznanstva i angažmani sa bendom Mejnarda Fergusona, kao i nastupi sa Sonijem Rolinsom, Vudijem Hermanom, Džerijem Maliganom i Filijem Džo Džounsom. Nekada lični uzori, a sada bliski prijatelji, ovoj ekskluzivnoj listi pridružuju se i Dizi Gilespi, Luj Armstrong i Majls Dejvis.


Pa ipak, Gojković se nikada nije odrekao tradicije svoga područja: „Imao sam to u glavi, odrastao sam uz tu našu muziku koja je vrlo bogata. Imaš uticaje – i Makedonija i Turci, i Mađari i Cigani, sve je to izmešano. I jednom u Njujorku kaže mi on (Sten Gec, prim. aut.): ,Slušaj, ti dolaziš iz tog kraja. Ako pišeš kompozicije, sviraš – zašto ne upotrebiš to svoje? U Americi imamo ovo naše, evergrine, Geršvina, Elingtona – a ti ako hoćeš nešto originalno, trebalo bi da sviraš svoje.’ Tako mi je dao crv u uho... Dakle, da bude džez, a baza da je Balkan.“ (Dušan Gojković, intervju za nedeljnik Vreme, 13. 8. 2015.) Upravo to beše (muzički) momenat koji je evropskom džezu doneo novu odrednicu. Fuzija džeza i balkanskih ritmova i melodija po prvi put se začula na Gojkovićevoj ploči „Swinging Macedonia“ (1966.), čineći tako jugoslovenskog trubača pionirom novog stila poznatog kao „balkan džez“. A uz tople nijanse zvuka trube, preciznost u ritmici i tehnici, ali i majstorske aranžmane u autorskim kompozicijama, balkan džez je Dušanu Gojkoviću otvorio put ka dalekim područjima Afrike i Japana. Tokom 60 godina duge karijere, nekoliko puta je nastupao i u Srbiji – publika ga je mogla čuti na nastupima u Beogradu, na Nishville festivalu i novosadskom Exitu. Stilovi poput fri džeza, bibopa i svinga bili su i ostali njegov fah, a godine 2003. otvara i novo poglavlje inspirisano tradicijom muzike Brazila. Postavljajući nove standarde džez muziciranja i stvarajući jedinstveni stil prepoznatljiv po besprekornom melodijskom fraziranju, Dušan Gojković zaslužan je i za to što se Srbija našla na važnom mestu svetske muzičke scene. „Soul Connection“, „Bebop City“, „Balkan Blue,“ „My Dreams“, „Samba do Mar“ i neizostavni „Swinging Macedonia“, samo su neki od albuma koji svedoče bogatoj karijeri pionira balkanskog džeza. Iako je uveliko zašao u osmu deceniju, Gojković i dalje aktivno nastupa širom sveta. Svirajući sa velikanima, i sam je postao jedan od njih, o čemu sasvim dovoljno govori i činjenica da je on jedini jugoslovenski džezer čije ime se našlo u svim poznatim džez enciklopedijama. Marta Levai, 011info.com 69


Stela Makartni:

Borba za jednu humaniju modu Veliko interesovanje javnosti nedavno je svojim angažovanjem u pripremi kraljevskog venčanja izazvala poznata britanska kretorka Stela Makartni. Naime, bilo joj je povereno da dizajnira drugu, večernju haljinu vojvotkinje od Saseksa, Megan Markl. Tom prilikom je istakla da joj je velika čast što je izabrana da predstavlja savremeni britanski dizajn i da joj je to jedan od najdragocenijih momenata u karijeri. „Doživljavam to veoma lično. Dobila sam priliku da i kao dizajner i kao, što je takođe važno, udata žena kreiram haljinu“ – rekla je za BBC. Prvu, svilenu venčanicu sa dugim velom potpisuje Kler Vajt Keler, takođe britanska dizajnerka i prva žena umetnički direktor francuske modne kuce „Givenchy“. Njenu kreaciju zamenila je svedena bela haljina Stele Makartni, sa rol kragnom koja otkriva ramena, prati liniju tela i završava se dugačkim šlepom. Haljina odiše glamurom, ali i nosi dozu zavodljivosti. Dizajnerka je istakla da je ova haljina omogućila Megan da svoju autentičnost prikaže u pravom svetlu, pre nego što se zvanično priključi kraljevskoj porodici i usvoji oficijelne norme ponašanja i odevanja. Uzgred, ona je takođe bila zaslužna i za izgled Opre Vinfri i Amal Kluni na kraljevskom venčanju.

Prvi koraci u modnom svetu Stela Makartni je danas jedna od najzanimljivijih i najznačajnijih dizajnerki, što nije bilo izvesno da će se dogoditi kada je započinjala svoju karijeru. Modna javnost i kritika joj tada ni najmanje nisu bili naklonjeni. Kada je, kao dvadesetpetogodišnjakinja, na mestu kreativnog direktora pariske modne kuće „Chloé“ nasledila Karla Lagerfelda, ovaj slavni kreator je u svom prepoznatljivom stilu izjavio: „Trebalo je da zaposle 70


neko značajnije ime, što i jesu učinili, ali u muzici a ne u modi. Nadajmo se da je nadarena kao i njen otac.“ Svakako da su čelnici modne kuće „Chloé“ prepoznali značaj njenog imena i nasleđa koje nosi. Međutim, očekivanja su bila prevelika i, uprkos svemu, nije joj bilo nimalo lako da prokrči svoj put u svetu mode. Otvoreno je govorila o prednostima ali i preprekama sa kojima se suočavala kao dete slavnih roditelja. „Najveći luksuz koji sam kao dete poznatih roditelja imala, jeste to što nisam morala da pravim kompromise. U dubini duše sam uvek znala da i ako sve ovo propadne, biću dobro, biće sve u redu sa mnom. Tu opciju, u finansijskom smislu, mnogi nemaju“ – izjavila je za Gardijan. Interesovanje za modu je ispoljila već u 13. godini, kada je dizajnirala svoj prvi komad odeće – jaknu. Nakon tri godine počinje da stažira kod Kristijana Lakroa, i dobija priliku da radi na prvoj haute couture kolekciji. Završava prestižni modni koledž Central Saint Martins i prikazuje svoju diplomsku kolekciju koja je ubrzo dospela na naslovne strane časopisa. Čitav događaj je bio spektakularan – njene prijateljice i supermodeli Kejt Mos, Naomi Kempbel, Jasmin Le Bon su bile u ulozi modela i koračale uz zvuke pesme „Stella May Day“, koju je specijalno za ovu priliku komponovao njen otac, slavni Pol Makartni.

Autentična modna filosofija Modnu kuću pod svojim imenom osniva 2001. godine zajedno sa tadašnjom „Gucci group“ i prikazuje svoju prvu kolekciju u Parizu. U međuvremenu, nakon sedamnaest godina partnerstva, ona je otkupila njihove akcije i danas je većinski vlasnik svoje modne kuće. Odlučila se na taj korak kako bi u potpunosti kontrolisala rad kompanije koja nosi njeno ime. Njene kolekcije postižu velike komercijalne uspehe.

i izuzetnim tkaninama, nastoji da odeća koju dizajnira bude moderna i relevantna. Makartni je jedna od retkih dizajnerki koja pravi odecu namenjenu nošenju tokom celog dana, a ne samo za večernje prilike. Stičemo utisak da ima jedan zapravo holistički pristup modi, koji se vidi u svim procesima izrade odeće – od samog dizajna do načina izrade, upotrebe materijala i sl. Sve ovo proističe iz njene posebne filosofije i odnosa prema životu i svetu – strastvena je aktivistkinja, borac za prava životinja, vegeterijanac itd, u čemu sledi svoju majku Lindu, fotografkinju i takođe poznatu aktivistkinju. Žestoko se protivi upotrebi kože, krzna ili bilo kakvih materijala životinjskog porekla, neekološkoj proizvodnji odeće, i propagira ove vrednosti u modnom svetu. Poslednjih godina uvela je u proces rada inovativne ekološke tkanine, poštujući principe odrzivosti i nastojeći da se prilikom procesa izrade štedi voda. Otišla je i korak dalje – za potrebe poslednje kolekcije proizveden je lepak koji nije životinjskog porekla i ne sadrži nikakve hemikalije. Osim na proizvođače apeluje i na modne konzumente, savetuje ih da kupuju manje a kvalitetnije, što je svakako prst u oko preteranom konzumerizmu – dominantnoj ideologiji našeg doba. Zanimljivo je i to da prodavnice i kancelarije njenog brenda (kako u samoj Britaniji tako i širom sveta) koriste isključivo solarnu i energiju vetra. Modni pokret koji spaja ekološku i etičku modu, zahvaljujući između ostalih i Steli Makartni, ima sve više pristalica i među etabliranim dizajnerima. Nedavno su se krzna odrekli i „Donatella Versace“, „Gucci“ i „Michael Kors“. Što govori u prilog tome da njena borba za jednu humaniju modu nije uzaludna. Naprotiv, njen kreativni rad menja lice modne industrije. Jovana Pantelić

Oštri i jednostavni krojevi, sofisticirani seksipil i ženstvenost odlikuju njene kolekcije. Takođe, insistira na tome da njene kreacije budu nosive. „Poenta nije u tome kako to izgleda u studiju ili na modnoj pisti, već kako izgleda na osobi u realnom zivotu“ – izjavla je jednom prilikom za WWD. U svom stvaralaštvu je veoma okrenuta ka ženama, razumevajući izazove sa kojima se one danas susreću. Osim insistiranja na besprekornom kroju 71


Istorija:

Sva imena Beograda Najstarija kultura koja je ostavila traga na mestu današnje prestonice bila je Vinčanska, čiji su ljudi živeli u Beogradu i okolini oko 7000. godine pre nove ere. Ne znamo kako nam se grad tada zvao, jer je najstarije ime koje je zabeleženo bilo keltsko. Kelti u grad pristižu nakon tračko-dačkih plemena i novonastalom naselju daju ime Singidun. Malo je poznata činjenica da se London nekada zvao Londun, te da dva grada u korenu imaju istu reč - dun - koja označava naselje ili utvrđenje. Za "singi" postoji više tumačenja, ali je opšte prihvaćeno ono da se radi o krugu, odnosno kružnoj građevini. Međutim, velika je verovatnoća da je u ime umešano dačko pleme Singi, koje je naseljavalo Banat u prvom veku nove ere. U drugom veku Singidun prelazi u pod vlast Rimljana koji mu shodno svom jeiku dodaju sufiks - um, i tako nastaje najslavnije i najduže očuvano ime srpske prestonice. U isto vreme dobija status municipijuma, druge klase grada nakon kolonija. To znači da je Singidunum imao svoju samoupravu, premda su njegovi građani imali dužnosti rimskog državjanina, ali ne i njegova prava - na primer, morali su da plaćaju 72

porez ali nisu mogli da učestvuju u političkom životu. U blisko vreme podignuti su i Viminacijum (Kostolac), Sirmijum (Sremska Mitrovica) i Taurunum sa druge strane reke - Zemun. U petom veku Beograd trpi osvajanja sa raznih strana evroazijskih plemena - Huna, Gota, Avara, Gepida, Ostrogota i Vizantije koja ga konačno uzima pod svoje sredinom šestog veka i menja ustaljeno rimsko ime u Veligradon. Tako prvi put naslućujemo ime koje koristimo danas. Vizantijski car Justinijan I je ponovo izgradio razoreni grad koji su gotovo dva veka naizmenično rušila razna plemena, sa kojima sklapa mirovni ugovor nakon čega sedi pola veka retkog i dragocenog mira u Beogradu. Međutim, onda stižu Avari koji su ga još jednom opustošili i zapalili. Tako grad konačno zaista gubi svoj važni položaj a na njegovu budućnost koja je izgledala svetlo od vlašću Justinijana sušta se zavesa.

Dobrodošlica Slovenima Sloveni stidljivo ulaze u grad sredinom sedmog veka.


Najpre su naselili njegovu okolinu, da bi se u grad ušunjali i dali mu današnje ime, kako legenda kaže - o boji kamena od kog je bio sagrađen par vekova ranije (ili onoga što je od njega preostalo nakon spaljivanja u više navrata). Postoji čak i tačan datum - 16. april 876. godine - kada papa Jovan VIII piše pismo bugarskom knezu Borisu Mihajlu u kom pominje Beograd. Time je konačno i okončana era Singidunuma, budući da se ovo ime neće više pominjati u daljoj istoriji. Tokom IX, X i XI veka o Beograd su se otimale tri sile koje su njime već vladale: Ugarska, Bugarska i Vizantija. U to vreme on se pominje kao Alba Graeca, na latinskom, što su Bugari prekrstili u Alba Bulgarica premda se za vreme njihove vlasti zadržalo slovensko ime. Ugarsko, odnosno mađarsko ime će se menjati kroz epohe. Najpre se zvao Fehervar, zatim Nandoralba, a nakon XIV veka se dva imena spajaju u Nandorfehervar, što je opet svojevrsni prevod Belog grada. Isto važi i za Italiju, gde je Beograd bio poznat kao Kastel bjanko. Dolazak Osmanlija u grad preobraća ga u Belgrat, u ozloglašenoj i daleko tužnijoj verziji - Dar Al Džihad, što u prevodu znači "kuća rata". Tako stižemo čak do Vuka, koji izdaje svoj rečnik 1818. godine i u njemu navodi grad Bijograd (kome će se j vremenom izgubiti) - a grad u Crnoj Gori i Dalmaciji biti pominjan kao Biograd na Dunavu, nasuprot Biogradu na moru, koji i danas nosi isti naziv. I eto nama zvanično Beograda. Doduše, nacisti su četrdesetih pokušali da ga prekrste u Princ Eugen Štat, što bi se verovatno i desilo da je istorija otišla mračnijim tokom.

Kako se ime Beograda kaže na drugim jezicima? Béalgrád (irski), Bělehrad (češki), Belehrad (slovački), Belgrad (jermenski, bugarski, katalonski, finski, nemački, poljski, rumunski, ruski, švedski, turski), Belgrád (mađarski), Belgrada (letonski), Belgradas (litvanski), Belgrade (engleski, francuski), Belgråde (valonski), Belgrado (holandski, portugalski, španski, italijanski), Beograd (danski, slovenački), Beograd - Београд (srpski), Bilġrād (arapski), Biograd (stari hrvatski naziv), Bjelhrad (ukrajinski), Nándorfehérvár (stari mađarski), Singidunum (latinski), Veligrádi Βελιγράδι (grčki), Griechisch-Weißenburg (staronemački) Vanja Mlađenović - 011info.com 73


Cezar salata

74


75


76

Profile for bwmagazin.rs

Black&White magazin  

Black&White je besplatni kvartalni lifestyle magazin dostupan u ugostiteljskim objektima i hotelima, ali i na drugim lokacijama.

Black&White magazin  

Black&White je besplatni kvartalni lifestyle magazin dostupan u ugostiteljskim objektima i hotelima, ali i na drugim lokacijama.

Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded