Page 1


Tri godine posle nesreće koju je Mija jedva preživela u knjizi Ako ostanem, ona i Adam više nisu zajedno. Ali onda Adam, zvezda popularnog benda Šu ng star, ostaje sâm jedne noći u Njujorku pred početak evropske turneje benda. Sasvim slučajno, te večeri Mija, sad veoma poznata violončelistkinja, ima koncert u Karnegi holu ...


Naslov originala: Gayle Forman Where She Went


Za moje roditelje: Jer su verovali u mene.


Možda će jednom doći teška noć, Kad skrhanoj patnjom i uz bolni jecaj, Potreba mi zgazi odlučnosti moć, I tad tvoju ljubav prodaću za spokoj, Za hranu ću menjati sećanja iz ove noći. Možda se i to desi. Ali mislim da neću moći. Odlomak iz pesme „Ljubav nije sve: nije ni meso ni piće“. Edna Sent Vinsent Milej


1. Svakog jutra se budim i kažem sebi: To je samo jedan dan, samo dvadeset če ri sata koje treba da preživiš. Ne znam kad sam tačno počeo s tim svakodnevnim bodrenjem samog sebe – ili zašto. Zvuči kao mantra iz programa od dvanaest koraka, a ja nisam ni u kakvim anonimnim nekadašnjim ovisnicima, mada kad pročitate neke od glupos koje pišu o meni, pomislite da bih morao bi . Živim životom za koji bi većina ljudi dala bubreg samo da ga bar malo iskusi. Pa ipak, otkrio sam da imam potrebu da se podse m na prolaznost života, da utešim sebe da sam preživeo jučerašnji dan, da ću preživeti i današnji. Ovog jutra, nakon dnevne doze pods canja, pogledao sam minimalis čki digitalni sat na hotelskom noćnom ormariću. Pisalo je 11.47, cik zore za mene. Ali s recepcije su mi već upu li dva poziva za buđenje, a posle me je ljubazno ali odlučno pozvao moj menadžer, Oldus. Danas je možda samo još jedan dan, ali je taj potpuno ispunjen. Treba da odem u studio i odsviram nekoliko završnih gitarskih deonica za neku strogo za internet verziju prvog singla s našeg upravo objavljenog albuma. Dobra fora. Ista pesma, nova gitarska deonica, malo zvučnih efekata, i plate nam koji dolar više. „Danas moraš da izmuzeš dolar iz svakog centa“, rado nas podsećaju poslovni menadžeri diskografske kuće. Posle studija, imam zakazan ručak i intervju s nekim novinarom iz Šafla. Ta dva događaja obuhvataju kao korice ono u šta mi se život pretvorio: stvaranje muzike, što volim, i pričanje o stvaranju muzike, što ne podnosim. Ali to su dve strane iste medalje. Kad me je Oldus po drugi put pozvao, konačno sam zbacio jorgan i uzeo bočicu s lekovima s noćnog ormarića. To je nekakav anksioli k koji treba da uzmem kad sam nervozan. Nervoza je moje normalno stanje. Navikao sam da budem nervozan. Ali otkako smo počeli turneju trima koncer ma u Medison skver gardenu, osećam još nešto. Kao da ću biti usisan u nešto moćno i bolno. Uzvrtloženo. Da li uopšte postoji ta reč?, pitam se. Razgovaraš sam sa sobom, pa koga briga, dođavola?, odgovaram, progutavši dve pilule. Navučem bokserice i odem do vrata, gde me već čeka bokal s kafom. Ostavio ga je neko od zaposlenih u hotelu, nesumnjivo prateći stroga uputstva da mi se ne pojavljuju na oči. Ispijam kafu, oblačim se i silazim teretnim li om do sporednog izlaza – menadžer za odnose s gos ma ljubazno mi je dao posebne ključeve da bih mogao da izbegnem paradu obožavalaca u predvorju. Kad sam izašao na ulicu, dočekao me udar sparnog


njujorškog vazduha. Težak je, ali ja volim kad je vazduh vlažan. Podseća me na Oregon, gde kiša neprestano pada, a čak i tokom najvrelijih letnjih dana rascvetali beli oblaci lebde na nebu, a njihove senke te podsećaju da letnja vrućina brzo prolazi, i da kiša nikad nije daleko. U Los Anđelesu, gde sad živim, kiša jedva da ikad pada. A vrelina nikad ne posustaje. Ali to je suva vrelina. Ljudi to odsustvo vlage koriste kao pokriće za sve nedostatke vrelog zadimljenog grada. „Danas je možda četrdeset dva stepena“, hvalisaće se oni, „ali je vazduh na sreću suv.“ Ali u Njujorku je sparno; dok sam s gao do studija, udaljenog deset blokova u napuštenom delu Zapadnih pedese h, kosa, koju krijem ispod kačketa, bila mi je skroz mokra. Izvadio sam cigaretu iz džepa i ruke su mi se tresle dok sam je palio. Poslednjih godinu dana imao sam laganu drhtavicu. Posle detaljnih pregleda, lekari su rekli da je to na nervnoj bazi, i posavetovali su me da se bavim jogom. Kad sam s gao do studija, Oldus me je čekao ispod nadstrešnice. Pogledao me je, onda je pogledao cigaretu, pa ponovo moje lice. Po načinu na koji me gleda vidim da se dvoumi da li da bude dobar policajac ili loš policajac. Mora da izgledam posrano kad se opredelio za dobrog policajca. – Dobro jutro, sunašce – kaže veselo. – Stvarno? Šta je dobro u vezi s jutrom? – pokušavam da prebacim na šalu. – Tehnički gledano, sad je popodne. Kasnimo. Gasim cigaretu. Oldus mi stavlja ogromnu šapu na rame, neočekivano nežno. – Želimo samo jednu gitarsku deonicu za „Šećer“, tek da pesmu malo dodatno začinimo da bi je obožavaoci iznova kupovali. Smeje se, odmahuje glavom zbog onog u šta se posao pretvorio. – Onda imaš ručak s novinarom iz Šafla, onda oko pet imamo fotografisanje za Tajms i njihovu rubriku Fešn roks, onda odlazak na piće s nekim finansijskim menadžerom iz diskografske kuće, a onda ja odoh na aerodrom. Sutra imaš kratak sastanak sa službom za marketing. Samo se smeškaj i ne govori mnogo. Nakon toga si prepušten sebi sve do Londona. Prepušten sebi? Za razliku od toplog porodičnog okruženja kad smo zajedno?, kažem ja. Ali kažem to u sebi. U poslednje vreme mi se sve više čini da većinu razgovora vodim sâm sa sobom. Imajući u vidu šta mi se mota po glavi, to je verovatno dobra stvar. Ali ovog puta ću stvarno bi sam. Oldus i ostatak benda večeras lete u Englesku. Trebalo je da budem u istom avionu, ali sam shva o da je danas petak trinaes , i rekao sam da nema šanse! Ova turneja mi je već grozna, pa nemam nameru da dodatno baksuziram putujući danom koji je zvanično zlosrećan. Tako da sam rekao Oldusu da mi rezerviše kartu za sledeći dan. Snimamo spot u Londonu i onda imamo mnogo konferencija za


novinare pre nego što započnemo evropski deo turneje, tako da nije da propuštam čitav šou, već samo prvi sastanak s rediteljem. Ne želim da slušam o njegovim umetničkim vizijama. Kad počne snimanje, radiću šta mi kaže. Pra m Oldusa do studija i ulazim u gluvu sobu, i tamo smo samo ja i čitav niz gitara. S druge strane stakla sede producent, S m, i snimatelji zvuka. Oldus im se pridružio. – Dobro, Adame – kaže S m – odsviraj još jednom prelaz i refren. Da zvuči malo melodičnije i zaraznije. Igraćemo se vokalima u postprodukciji. – Melodično. Zarazno. Kapiram. – Stavio sam slušalice i počeo da š mujem gitaru i zagrevam se. Trudim se da ne razmišljam kako se uprkos onom što je Oldus rekao pre nekoliko minuta već osećam kao da sam ostao sasvim sâm. Sam u gluvoj sobi. Ne razmišljaj mnogo, kažem sebi. Tako se snima u modernom studiju. Jedini problem je što sam se tako osećao i pre nekoliko večeri u Gardenu. Na sceni, pred osamnaest hiljada obožavalaca, uz ljude koji su nekada bili deo moje porodice, osećao sam se usamljeno kao u ovoj kutiji. Ipak, moglo je da bude i gore. Počinjem da sviram i prs mi lete i ustajem sa stolice i udaram u gitaru, mla m je dok ne zaškripi i ne zacvili baš kao što želim. Ili gotovo onako kako želim. U ovoj prostoriji se nalaze gitare vredne sto hiljada dolara, ali nijedna ne zvuči tako dobro kao moja stara les pol džunior – gitara koju imam godinama, ona koju sam svirao na našim prvim albumima, ona koju sam, u napadu glupos ili oholos ili ko zna čega, ponudio na prodaju u humanitarne svrhe. Bleštave skupe zamene nikad nisu zvučale dovoljno dobro. Ipak, kad glasno udaram po žicama, uspevam da se izgubim na nekoliko trenutaka. Ali to je ubrzo gotovo, i onda se S m i tonci rukuju sa mnom i žele mi sreću na turneji, i Oldus me vodi do vrata i ubacuje u kola i šibamo Petom avenijom prema Sohou, do hotela čiji su restoran ljudi iz propagandnog odeljenja diskografske kuće odabrali kao dobro mesto za intervju. Šta, zar misle da neću lupeta ili reći nešto odbojno ako sam na skupom javnom mestu? Sećam se kako je bilo ranije, kad su novinari koji su radili intervjue pisali za sajtove ili blogove i bili su obožavaoci i uglavnom su želeli da pričaju o roku – da razgovaraju o muzici – i želeli su da razgovaraju s celim bendom. Uglavnom bi se to pretvaralo u normalan razgovor tokom koga bi svako glasno branio svoje stavove. Tada nisam mnogo pazio šta govorim. Ali sad novinari ispituju mene i bend odvojeno, kao da su policajci i smeštaju mene i saučesnike u odvojene ćelije pokušavajući da nas nagovore da optužujemo jedni druge. Moram da popušim cigaretu pre nego što uđemo, tako da Oldus i ja stojimo ispred hotela na bleštavom podnevnom suncu dok se gomila ljudi okuplja i gleda jesam li to ja mada se prave da to ne rade. To je razlika između Njujorka i ostatka sveta. Ljudi su ovde opsednu pozna m ličnos ma kao i bilo gde drugde, ali se Njujorčani – ili makar


oni koji se smatraju prefinjenim i muvaju se po Sohou – prave da im nije stalo, čak i kad pilje kroz svoje naočari za sunce od trista dolara. S prezirom gledaju došljake koji krše nepisano pravilo i trče i traže autograme kao što su to upravo uradile dve devojke u duksericama s logom Univerziteta Mičigen, što je iznerviralo trio snobova koji su stajali u blizini, sažaljivo me gledali i prevrtali očima u pravcu devojaka. Kao da su devojke problem. – Moramo bolje da te maskiramo, Divljače – kaže Oldus, pošto devojke odlepršaju, kikoćući se uzbuđeno. On je jedini koji sme tako da me zove. Nekad mi je to bio nadimak, nastao od mog prezimena, Vajld.1 Jednom sam rasturio hotelsku sobu, i nakon toga sam za tabloide postao Divljak. Onda se, kao po pozivu, pojavio fotograf. Ne možeš da stojiš ispred luksuznog hotela duže od tri minuta a da se to ne dogodi. – Adame! Da li je Brin unutra? – Fotografija mene i Brin vredi če ri puta više od one na kojoj sam samo ja. Ali nakon prvog blica, Oldus stavlja šaku ispred objektiva i drugu ispred mog lica. Dok me gura u hotel, priprema me za intervju. – Novinarka se zove Vanesa Legrand. Nije od onih sedokosih novinara koje mrziš. Mlada je. Nije mlađa od tebe, mislim da ima dvadeset i neku godinu. Imala je blog pre nego što je počela da piše za Šafl. – Koji blog? – prekidam ga. Oldus mi retko daje detaljne podatke o novinarima ako za to ne postoji razlog. – Nisam siguran. Možda Gejber. – Oh, Ole, to je usrani tračerski sajt. – Šafl nije tračerski sajt. I ovo je ekskluzivni intervju za naslovnu stranu. – Super. Kako kažeš – rekao sam, ulazeći u restoran. Unutra su niski stolovi od metala i stakla i kožne stolice, kao na milion drugih mesta na kojima sam bio. Ti restorani imaju vrlo visoko mišljenje o sebi, ali u stvari su samo preplaćene previše nacifrane verzije Mekdonaldsa. – Eno je, sto u uglu, plavuša sa šiškama – kaže Oldus. – Pravi slatkiš. Ne kažem da nedostaju slatkiši. Sranje, nemoj da kažeš Brin da sam to rekao. Dobro, zaboravi. Biću u baru. Oldus ostaje tokom intervjua? To je posao predstavnika za medije, osim što odbijam da me oni prate. Mora da stvarno izgledam kao čudak. – Izigravaš mi dadilju? – pitam. – Jok. Samo sam mislio da bi ti dobro došla podrška. Vanesa Legrand je slatka. Ili je bolji izraz seksi. Nije važno. Po tome kako oblizuje usne i zabacuje kosu znam da je svesna toga, i to umnogome kvari u sak. Tetovirana zmija joj se penje uza zglob, i kladim se u pla nas album da ima tetovažu na guzi. Naravno, kad se nagne da izvadi digitalni diktafon iz tašne, iz njenih spuštenih


farmerki izviruje mala tetovirana strela koja pokazuje nadole. Otmeno. – Zdravo, Adame – kaže Vanesa, gledajući me zaverenički, kao da smo stari drugari. – Samo da kažem da sam tvoja velika obožavateljka. Album Kolateralna šteta pomogao mi je da preživim užasan raskid tokom završne godine faksa. Dakle, hvala ti. – Smeši mi se. – Ovaj, nema na čemu. – I sad bih želela da uzvra m uslugu tako što ću napisa najbolji tekst o Šu ng staru koji je ikad napisan. Pa kako bi bilo da krenemo od temelja i pokrenemo stvari. Da krenemo od temelja? Da li ljudi razumeju i pola glupos koje izgovore? Vanesa možda pokušava da bude prodorna i drska, ili pokušava da me pridobije iskrenošću ili da mi pokaže svoje pravo lice, ali šta god da prodaje, neću to kupiti. – Naravno – to je sve što sam rekao. Konobar prilazi da uzme našu porudžbinu. Vanesa naručuje salatu; ja naručujem pivo. Vanesa lista skupu beležnicu. – Znam da bi trebalo da razgovaramo o Krvoločnom suncu... – počinje ona. Istog trena se namrš m. To je upravo ono o čemu treba da razgovaramo. Zato sam ovde. Ne da bih se družio. Ne da bih razmenjivao tajne, već zato što mi je posao da promovišem albume Šuting stara. Vanesa nastavlja: – Slušam album nedeljama, a ja sam nestrpljiva devojka koju je teško zadovolji . – Smeje se. U daljini čujem kako se Oldus nakašljava. Gledam ga. Na licu ima ogroman lažni osmeh i daje mi znak podignu m palcem. Izgleda blentavo. Okrećem se prema Vanesi i trudim se da joj uzvra m osmeh. – Ali sad, kad je objavljen vaš drugi album za veliku diskografsku kuću i kad vam je zvuk postao znatno čvršći, složićemo se oko toga, želim da napravim konačni presek. Da pra m vašu evoluciju od emokor benda do pionira agita-roka. Pioniri agita-roka? Ta vrsta samozadovoljnog dekonstrukcionis čkog sranja oduvek me je nervirala. Što se mene če, pisao sam pesme: akorde i ritmove i tekstove, s hove i prelaze i refrene. Ali onda, kako smo postajali veći, ljudi su počeli da seciraju pesme, kao žabu na času biologije, sve dok nisu ostala samo sitna crevca – komadići, skup delova manji od celine. Neprimetno sam zakolutao očima, ali Vanesa je usredsređena na beleške. – Slušala sam neke piratske snimke vaših prvih nastupa. Zvuče tako pop, gotovo slatkasto u poređenju s današnjim zvukom. I pročitala sam sve što je ikad napisano o vama, svaki blog, svaki tekst na sajtovima. I svi govore o toj „crnoj rupi“ u karijeri Šu ng stara, ali niko je ne objašnjava. Imali ste svoje malo nezavisno izdanje; dobro je prošlo; bili ste na putu za prvu ligu, i onda nastupa pauza. Kružile su glasine da ste se raspali. I onda dolazi Kolateralna šteta. I bum. – Vanesa pravi pokret kao da joj eksplozija izlazi iz stisnutih pesnica.


To je drama čan gest, ali ne i neprikladan. Album Kolateralna šteta izašao je pre dve godine, i mesec dana po objavljivanju, singl „Nadahnuće“ dospeo je na nacionalnu top-listu i širio se kao virus. Šalili smo se da ne možemo da slušamo radio duže od sat vremena a da ga ne čujemo. Onda je „Most“ dospeo na top-liste, i ubrzo je ceo album došao na prvo mesto na Ajtjunsu, što je navelo svaki Volmart u zemlji da ga naruči, i uskoro je izbacio Ledi Gagu s prvog mesta Bilbordove liste. Neko vreme je izgledalo da svi između dvanaest i dvadeset če ri godine imaju album na svojim ajpodima. Nekoliko meseci kasnije, naš napola zaboravljeni bend iz Oregona bio je na naslovnoj strani magazina Tajm najavljen kao „Nirvana za novi milenijum“. Ali to nije novost. Mediji su, uključujući i Šafl, objavili to toliko puta da se svima smučilo. Nisam siguran šta Vanesa smera. – Znaš, svi su skloni da čvršći zvuk pripišu činjenici da je Gas Alen producent Kolateralne štete. – Tako je – rekao sam. – Gas voli da roka. Vanesa otpije gutljaj vode. Začujem kako joj zvecka pirsing na jeziku. – Ali Gas nije napisao te tekstove, koji su u osnovi te privlačnos . Ti si ih napisao. Svu tu sirovu snagu i emocije. Kao da je Kolateralna šteta najgnevniji album decenije. – Mislim da ćemo sad ići na najradosniji. Vanesa me pogleda, s snu h očiju. – To je bio kompliment. Bio je katar čan za veliki broj ljudi, uključujući i mene. I evo šta hoću da kažem: svi znaju da se nešto loše dogodilo tokom „crne rupe“. To će kad-tad izaći u javnost, pa zašto da ne kontrolišemo tu poruku? Šta tačno znači „kolateralna šteta“ – pita ona, prs ma praveći navodnike u vazduhu. – Šta se dogodilo s vama? S tobom? Konobar je doneo Vanesinu salatu. Naručujem drugo pivo i ne odgovaram na pitanje. Ništa ne govorim, obaram pogled. Vanesa je u pravu što se če jednog. Mi stvarno kontrolišemo poruku. Ranije su nam često postavljali ovo pitanje, ali smo davali neodređene odgovore: tražili smo pravi zvuk, pisali smo pesme. Ali sad je naš bend postao dovoljno veliki da naši glasnogovornici prosleđuju novinarima listu zabranjenih tema: odnosi između Liz i Sare, mene i Brin, Majkovi problemi s drogom – i „crna rupa“ benda Šu ng star. Ali Vanesa očigledno nije dobila taj dopis. Gledam prema Oldusu, ali on je zadubljen u razgovor s barmenom. Toliko o podršci. – Naslov se odnosi na rat – rekao sam. – Objasnili smo to ranije. – Da, da – kaže ona, kolutajući očima. – Jer su vaši tekstovi taaako politički. Vanesa zuri u mene m krupnim svetloplavim očima. To je novinarska tehnika: stvori neprijatnu šinu i čeka da intervjuisani počne da brblja. To kod mene ne pali. Mogu da zurim duže od ikoga. Vanesin pogled iznenada postaje hladan i oštar. Naglo se oslobađa svoje površne koketne ličnos i zuri u mene hladno ambiciozno. Izgleda gladno, ali i to je napredak


jer je pokazala pravo lice. – Šta se dogodilo, Adame? Znam da tu postoji priča, prava priča o Šu ng staru, i ja sam ta koja će je ispriča . Šta je pretvorilo taj indi-pop bend u istinski rok fenomen? Ose o sam hladnoću u stomaku. – Dogodio se život. I trebalo nam je malo više vremena da napišemo nove pesme... – Tebi je trebalo više vremena – prekinu ga Vanesa. – Ti si napisao oba poslednja albuma. Samo sam slegnuo ramenima. – Hajde, Adame! Kolateralna šteta je tvoja ploča. Remek--delo. Treba da budeš ponosan. I znam da je priča iza toga, iza benda, ujedno tvoja priča. Takva promena, od člana indi-kvarteta koji zajednički piše pesme do frontmena u cajnog pank benda. To si sâm pos gao. Mislim, sâm si izašao na pozornicu da primiš Gremi za najbolju pesmu. Kakav je bio osećaj? Posran. – Ako si zaboravila, ceo bend je dobio nagradu za najboljeg novog izvođača. I to je bilo pre više od godinu dana. Klima glavom. – Slušaj, ne pokušavam nikoga da ocrnim ni da otvaram stare rane. Samo pokušavam da shva m taj prelaz. U zvuku. U tekstovima. U žes ni benda. – Gleda me značajno. – Sve ukazuje da si ti bio katalizator. – Ne postoji katalizator. Samo smo promenili zvuk. To se stalno dešava. Kao kad je Dilan prešao na električnu gitaru. Kao kad je Liz Fer postala komercijalna. Ali ljudi imaju običaj da odlepe kad nešto ispadne drugačije od njihovih očekivanja. – Jednostavno znam da postoji još nešto – nastavlja Vanesa, gurajući sto tako snažno da mi se zariva u želudac i moram da ga odgurnem. – Pa, rekao bih da imaš neku teoriju, zato nemoj dozvoli da se is na ispreči na putu. Oči joj blesnu na trenutak i pomislim da sam je nalju o, ali onda stavlja šake na sto. Nok su joj izgrizeni. – U stvari, da li bi želeo da čuješ moju teoriju? – otegnuto pita. Ne baš. – Samo napred. – Razgovarala sam s nekim ljudima koji su išli u srednju školu s tobom. Ose m kako mi se celo telo koči, meso se pretvara u olovo. Treba mi mnogo koncentracije da bih podigao čašu i pretvarao se da pijem. – Nisam znala da si išao u srednju školu s Mijom Hol – kaže opušteno. – Poznaješ li je? Violončelistkinja? O njoj se mnogo šuška u m krugovima. Ili šta je već ekvivalentno šuškanju u svetu klasične muzike. Možda brujanje. Čaša mi podrhtava u ruci. Moram da je prihva m drugom rukom da bih je spus o na sto pre nego što se ispolivam. Niko od ljudi koji znaju šta se stvarno dogodilo u to vreme ne govori o tome, podse o sam sebe. Glasine su, čak i one tačne, poput


plamena: zatvori dovod kiseonika i one se gase i umiru. – Naša srednja škola imala je dobar umetnički program. Bila je neka vrsta rasadnika muzičkih talenata – objašnjavam. – Zvuči logično – klima Vanesa glavom. – Postoje neodređene glasine da ste i Mija bili par u srednjoj školi. Što je čudno jer nikad nisam čitala o tome, a zasigurno mi deluje vredno pažnje. Mijina slika mi promiče pred očima. Sedamnaestogodišnjakinja tamnih očiju punih ljubavi, stras , straha, muzike, seksa, magije, bola. Njene ledene ruke. Moje ledene ruke, koje i dalje drže čašu s ledenom vodom. – Bilo bi vredno pažnje da je is nito – kažem, trudeći se da mi glas zvuči normalno. Otpijam još jedan gutljaj vode i mašem konobaru da mi donese još jedno pivo. To mi je treće, desert nakon tečnog ručka. – Dakle nije istina? – Zvuči sumnjičavo. – Maštarije – odgovaram. – Znali smo se iz viđenja. – Hm, da, nisam pronašla nikoga ko je stvarno poznavao ijedno od vas a ko bi to potvrdio. Ali onda sam se dočepala godišnjaka, i tamo je slatka fotografija vas dvoje. Izgledate baš kao par. Stvar je u tome što u potpisu za sliku nema imenâ. Tako da ako ne znaš kako Mija izgleda, može da ti promakne. Hvala , Kim Šajn: Mijina najbolja prijateljica, kraljica godišnjaka, paparaco. Nismo želeli da se ta fotografija upotrebi, ali Kim ju je umuvala u godišnjak bez naših imena, samo s glupavim nadimcima. – Šmeker i Štreberka? – pita Vanesa. – Čak ste imali i nadimke. – Koristiš školski godišnjak kao izvor? Šta je sledeće? Vikipedija? – Ni ti baš nisi pouzdan izvor. Rekao si da ste se znali iz viđenja. – Slušaj, is na je da smo se možda muvali nekoliko nedelja, baš u vreme kad su te fotografije nastale. Ali čuj, izlazio sam s mnogim devojkama u srednjoj školi. – Upu o sam joj najzavodničkiji osmeh. – Znači da je nisi video od srednje škole? – Ne otkako je otišla na koledž – rekao sam. Makar je to bila istina. – Pa kako to da ostali članovi benda koje sam intervjuisala nisu imali komentar o tome? – pita, oštro me gledajući. Jer šta god da se desilo s nama, i dalje smo odani jedni drugima. Kad je to u pitanju. Prisiljavam sebe da glasno izgovorim: – Jer nema šta da se kaže. Mislim da ljudi poput tebe vole zgodnu priču o, znaš, dvoje pozna h muzičara iz iste srednje škole koji su nekad bili zajedno. – Ljudi poput mene? – pita Vanesa. Lešinari. Krvopije. Kradljivci duša. – Novinari – kažem. – Volite bajke. – Ko ih ne voli? – pita Vanesa. – Ali život te žene je bio sve samo ne bajka. Izgubila


je porodicu u saobraćajnoj nesreći. Vanesa se folirantski strese, kao što rade ljudi koji govore o tuđoj nesreći koja ih se ne če i nikad ih se neće ca . Nikad nisam udario ženu, ali na trenutak sam poželeo da je udarim u lice, da ose bol koji tako olako opisuje. Ali uzdržavam se i ona nastavlja, blaženo nesvesna. – Kad smo već kod bajki, da li ćete i Brin Šreder uskoro dobi bebu? Stalno je viđam u tabloidima na stranama o pozna m trudnicama. – Ne – odgovaram. – Ne koliko ja znam. – Vanesa sigurno zna da je razgovor o Brin zabranjen, ali ako će je Brinina navodna trudnoća omesti, onda ću upotrebiti to. – Ne koliko ti znaš? Valjda ste još uvek zajedno? Bože, kakva glad u njenim očima. I posle svih priča o najboljem prikazu benda, uprkos njenim istraživačkim sposobnos ma, ne razlikuje se od ostalih novinara i paparaca, koji očajnički žele da budu prvi koji će objavi veliku vest, ili o rođenju: Blizanci za Adama i Brin? Ili o smr : Brin kaže svom Divljaku: „Gotovo je!“ Nijedna priča nije is nita, ali ponekad vidim i jednu i drugu na naslovnim stranama žute štampe. Mislim na kuću u Los Anđelesu u kojoj Brin i ja živimo. Ili je delimo. Ne sećam se kad smo poslednji put nas dvoje bili tamo zajedno duže od nedelju dana. Ona snima dva ili tri filma godišnje, i upravo je osnovala svoju producentsku kuću. Izgleda da su nam rasporedi neusklađeni, jer ona stalno snima ili reklamira filmove ili traži nove scenarije, a ja sam ili u studiju ili na turneji. – Aha, Brin i ja smo još uvek zajedno – kažem Vanesi. – A ona nije trudna. Samo nosi široke bluze, tako da svi odmah pretpostavljaju da krije stomak. To nije tačno. Is nu govoreći, ponekad se pitam da li se Brin namerno tako oblači, da bi provocirala novinare. Ona stvarno želi dete. Mada javno govori da ima dvadeset če ri, Brin ima dvadeset osam, i priča kako joj sat otkucava i tako to. Ali ja imam dvadeset jednu, i zajedno smo samo godinu dana. I baš me briga što Brin kaže da imam staru dušu i da sam već proživeo jedan život. Čak i da imam četrdeset jednu, i da smo Brin i ja upravo proslavili dvadesetu godišnjicu, ne bih želeo dete s njom. – Hoće li ti se pridružiti na turneji? Na sam pomen turneje, osećam kako mi se grlo steže. Turneja traje šezdeset sedam noći. Šezdeset sedam. U glavi posežem za bočicom s pilulama, smirujem se zbog saznanja da je tu, ali nisam lud da izvadim jednu pred Vanesom. – Molim? – pitam. – Da li će Brin uopšte biti s tobom na turneji? Zamišljam Brin na turneji, sa s lis ma, instruktorima pilatesa, dijetom na bazi sirovih namirnica. – Možda. – Kako se sviđa život u Los Anđelesu? – pita Vanesa. – Ne deluješ kao


kalifornijski tip. – Vazduh je suv – odgovaram. – Molim? – Ništa. Šala. – Oh. Dobro. – Vanesa me sumnjičavo gleda. Više ne čitam tekstove o sebi, ali dok sam to radio, često su koris li reči kao nedokučiv. I uobražen. Da li me ljudi zaista tako vide? Na sreću, naš predviđeni sat je istekao. Zatvara svoju beležnicu i traži račun. Gledam u Oldusove oči pune olakšanja i dajem mu do znanja da završavamo. – Drago mi je što sam te upoznala, Adame – rekla je. – Da, i meni – lažem. – Moram da kažem da si zagonetan. – Smeši se i zubi joj izgledaju neprirodno beli. – Ali volim zagonetke. Poput tvojih tekstova, svih onih užasnih prizora na Kolateralnoj šteti. I tekstovi na novom albumu su veoma zagonetni. Znaš da se neki kri čari pitaju može li Krvoločno sunce da dostigne Kolateralnu štetu... Znam šta sledi. Čuo sam to i ranije. To je ono što novinari rade. Pomenu mišljenje drugih kri čara da bi posredno rekli šta sami misle. A ja znam šta ona stvarno želi da zna, čak i ako nije svesna toga: Kako je moguće da je najbolje što si ikad uradio proisteklo iz tako užasnog gubitka? Iznenada, sve mi se smučilo. Brin i trudnoća. Vanesa i moj srednjoškolski godišnjak. Pomisao da ništa nije sveto. Da se svi me bave. Da moj život pripada svakome osim meni. Šezdeset sedam noći. Šezdeset sedam, šezdeset sedam. Odgurnem sto tako snažno da joj čaše s vodom i pivom padaju u krilo. – Šta kog...? – Intervju je završen – zarežim. – Znam. Šta se istresaš na mene? – Jer si običan lešinar! Jebe se tebi za muziku. Radi se samo o guranju nosa u tuđe stvari. Vanesine oči se trzaju dok traži diktafon. Pre nego što je uspela da ga uključi, uzimam ga i bacam na sto, razbijam ga, a onda ga potopim u čašu s vodom, da začinim stvar. Ruka mi se trese i srce mi udara kao ludo, i osećam nadolazeći napad panike, takav da mi se čini da ću umreti. – Šta si to uradio? – urla Vanesa. – Nemam drugi snimak. – Odlično. – Kako sad da napišem članak? – Ti to nazivaš člankom? – Da. Neki moraju da zarade za život, ti nabeđena neuravnotežena budalo... – Adame! – Oldus je pored mene, stavlja trista dolara na sto. – Za novi diktafon –


kaže Vanesi, pre nego što me odvede iz restorana i ubaci u taksi. Vozaču, koji se uplašio mog besa, dobacuje sto dolara. Oldus iz mog džepa vadi bočicu s lekom, istresa pilulu na dlan i kaže: – Zini – kao neka brižna majka. Čeka dok ne dođemo blizu hotela u kojem sam odseo, dok ne popušim dve cigarete, jednu za drugom, i progutam još jednu pilulu za smirenje. – Šta se tamo dogodilo? Pričam mu. Pitala je za „crnu rupu“. Za Brin. Miju. – Ne brini. Možemo da pozovemo Šafl. Da im zapre mo da će izgubi ekskluzivu ako ne pošalju drugog novinara. Možda ovo za nekoliko dana dospe u tabloide ili Gejber, ali i nije neka priča. Smiriće se. Oldus govori mirnim glasom, kao, pa to je samo rokenrol, ali pogled mu je zabrinut. – Ne mogu, Olduse. – Ne brini. Ne moraš. To je samo članak. Sredićemo to. – Nije samo to. Ne mogu. Ništa više. Oldus, koji verovatno nije prespavao celu noć otkako je išao na turneju s Aerosmitom, na trenutak izgleda umorno. Onda se ponovo vraća u svoj menadžerski modus. – Samo imaš tremu pred turneju. Događa se i najboljima – uverava me. – Čim počneš, čim izađeš pred publiku, kad ose š njihovu ljubav, adrenalin, muziku, vra će se energija. Mislim, dođavola, bićeš iscrpljen ali srećan. I u novembru, kad se ovo završi, možeš da odeš na neko ostrvo gde te niko ne poznaje, gde niko ne mari za Šuting star. Niti za Adama Vajlda. Novembar? Sad je avgust. To su tri meseca. A turneja traje šezdeset sedam noći. Šezdeset sedam. Ponavljam to u sebi kao mantru, osim što deluje suprotno. Dođe mi da počupam kosu s glave. I kako da kažem Oldusu, kako ikome da kažem, da su muzika, adrenalin, ljubav i sve ostale stvari koje olakšavaju život nestale? Ostao je samo vrtlog. A ja stojim na njegovoj ivici. Celo telo mi se trese. Gubim se. Dan se možda sastoji samo od dvadeset če ri sata, ali ponekad mi je preživljavanje samo jednog od njih kao osvajanje Mont Everesta.


2. Igla i konac, meso i kost Sluz i tetive, bol nije gost. Dijamantski odsjaj tvojih šavova Sjajne zvezde svetla moga zatvora. „Šav“, sedma pesma s albuma Kolateralna šteta Oldus me ostavlja ispred hotela. – Slušaj, čoveče, mislim da treba da iskuliraš malo. Slušaj, oslobodiću te obaveza do kraja dana i otkaza tvoje sutrašnje sastanke. Let za London je tek u sedam; ne moraš da budeš na aerodromu pre pet. – Gleda svoj telefon. – Imaš više od dvadeset če ri sata da radiš šta god želiš. Garantujem , osećaćeš se mnogo bolje. Samo se opusti. Oldus me gleda s proračunatom zabrinutošću. Prijatelj mi je, ali je i odgovoran za mene. – Otkazaću svoj let – izjavljuje. – Letim sutra s tobom. Sramota me je koliko sam mu zahvalan. Let prvom klasom s bendom nije previše zanimljiv. Obično svi slušamo svoje ajpode, ali makar le m s njima, nisam sam. Kad le m sam, ko zna pored koga ću sede ? Jednom sam sedeo pored japanskog biznismena koji je neprestano pričao tokom desetočasovnog leta. Želeo sam da se premes m ali nisam želeo da izgledam kao neki rokerski drkadžija koji traži da ga premeste, tako da sam sedeo, klimao glavom, mada nisam razumeo ni pola onog što je govorio. Ali još gore je kad sam stvarno sâm na tim dugim letovima. Znam da Oldus ima mnogo posla u Londonu. Kad smo već kod toga, propuštanje sutrašnjeg sastanka s ostatkom benda i rediteljem spota biće još jedan mali zemljotres. Ali šta da se radi. Grešaka ima toliko da ne mogu ni da ih prebrojim. Uostalom, niko ne krivi Oldusa; krive mene. Veliki je ustupak što Oldus ostaje još jedan dan u Njujorku. Pa ipak prihvatam njegovu ponudu, umanjujući njenu velikodušnost me što samo promrmljam jedno: „Važi“. – Super. Razbistri glavu. Ostaviću te samog, neću te ni zva . Hoćeš li da dođem po tebe ovde, ili ćemo se naći na aerodromu? – Ostatak benda je odseo u centru grada. Navikli smo da odsedamo u različi m hotelima nakon poslednje turneje, i Oldus diplomatski odseda naizmenično u njihovom i mom hotelu. Ovog puta je bio s njima. – Aerodrom. Vidimo se u holu – kažem mu. – Dobro. Naručiću prevoz za če ri sata. Do tada samo kuliraj. – Pruža mi ruku i grli me, a onda se vraća u taksi, odlazi da odradi sledeću obavezu, verovatno


popravku štete koju sam danas napravio. Odlazim okolo do ulaza za osoblje i probijam se do hotelske sobe. Tuširam se, planiram da spavam. Ali ovih dana san mi ne dolazi na oči čak ni uz pun ormarić psihofarmakološke podrške. S prozora na osamnaestom spratu vidim popodnevno sunce koje obasjava grad toplim sjajem, zbog koga Njujork izgleda gotovo prijatno, ali u sobi je klaustrofobično i vruće. Oblačim čiste farmerke i srećnu crnu majicu. Želeo sam da sačuvam tu majicu za sutrašnji odlazak na turneju, ali osećam da mi je i sad potrebna sreća, tako da ću se dvostruko više osloniti na nju. Uključujem ajfon. Imam pedeset devet imejlova i sedamnaest govornih poruka, uključujući nekoliko od verovatno besnih ljudi iz propagandne službe diskografske kuće i nekoliko od Brin, koja pita kako je bilo na snimanju i intervjuu. Mogao bih da je pozovem, ali šta imam od toga? Ako joj ispričam za Vanesu Legrand, uzbudiće se što sam narušio imidž pred novinarom. Pokušava da me odvikne od toga. Kaže da kad god pobesnim pred novinarima, njima rastu ape . „Pokaži im svoje dosadno lice, Adame, i prestaće da pišu toliko o tebi“, stalno me savetuje. Stvar je u tome što bi, kad bih rekao Brin koje me je pitanje izludelo, i ona verovatno izgubila svoj javni imidž. Razmišljam o onome što je Oldus rekao o bežanju od svega, i isključujem telefon i spuštam ga na noćni ormarić. Onda uzimam kačket, naočari, pilule i novčanik i izlazim. Skrećem na Aveniju Kolambus, idem prema Central parku. Prolaze vatrogasci, sirene zavijaju. Po glavi se počeškaj, smrt tako oteraj. Ne sećam se kad sam čuo taj s h iz dečje pesmice koji naređuje da se počešeš po glavi svaki put kad čuješ sirenu, inače će naredna bi za tebe. Ali sećam se kad sam počeo to da radim, i sad mi je to prešlo u naviku. Ipak, na mestu kao što je Menhetn, gde sirene neprestano zavijaju, to je prilično naporno. Veče je palo, žestoka vrelina je popus la, i kao da su svi ose li da smeju da izađu jer ljudi ima posvuda, prave piknik na travnjacima, šetaju se stazicama, plutaju u kanuima na jezercu prekrivenom lokvanjima. Mada volim da gledam ljude koji rade ono što žele, osećam se izloženo. Ne shvatam kako ostale javne ličnos to podnose. Ponekad vidim slike Breda Pita s gomilom dece u Central parku, sede na ljuljaškama, i očigledno je da ga paparaci prate, ali on ipak izgleda kao da provodi običan dan s porodicom. Ili možda ne. Slike umeju da zavaraju. Razmišljajući o tome dok prolazim pored srećnih ljudi koji uživaju u letnjoj večeri, počinjem da se osećam kao pokretna meta, mada sam natukao kačket na oči i nosim naočari za sunce i nisam s Brin. Kad smo Brin i ja zajedno, gotovo je nemoguće da prođemo neprimećeni. Obuzima me paranoja, ne toliko zbog fotografa ili lovaca na autograme – mada sad ne bih voleo da se sretnem s njima – već iz straha da bi mogli da me ismevaju kao jedinu osobu koja je sama u parku, mada to očigledno nije is na.


Ipak, osećam se kao da će ljudi upravo poče da upiru prstom u mene, da mi se rugaju. Dakle, to sad ovako izgleda? U to sam se pretvorio? Hodajuću pro vrečnost? Okružen sam ljudima i usamljen sam. Tvrdim da mi je potrebno malo normalnos , ali kad je dobijem ne znam šta bih s njom, ne znam kako da ponovo budem normalna osoba. Hodam prema Ramblu, gde su jedini ljudi koje mogu da sretnem oni koji ne žele da budu pronađeni. Kupujem dva hot-doga i gutam ih u nekoliko zalogaja, i tek tad shvatam da nisam jeo ceo dan, i pomišljam na ručak – i na debakl s Vanesom Legrand. Šta se dogodilo tamo? Znam da mrziš novinare, ali ono je bilo amaterski, kažem sebi. Samo sam umoran, pravdam se. Preopterećen. Pomišljam na turneju i kao da se travnato tlo pored mene otvara i počinje da bruji. Šezdeset sedam noći. Pokušavam da razmišljam razložno. Šezdeset sedam noći je sitnica. Pokušavam da podelim broj, da ga raščlanim, da ga nekako umanjim, ali šezdeset sedam je nedeljiv broj. Razbijam ga. Četrnaest zemalja, trideset devet gradova, nekoliko sto na sa u autobusu. Ali matema ka samo pojačava brujanje i osećam mučninu. Naslanjam se na drvo i dodirujem koru, podseća me na Oregon, i zemlja se makar privremeno zatvara. Ne mogu da se oduprem razmišljanju o tome kako sam, kad sam bio mlađi, čitao o mnogim muzičarima koji su pukli – Morisonu, Džoplinovoj, Kobejnu, Hendriksu. Gadili su mi se. Dobili su ono što su hteli, i šta su uradili? Drogirali se do besves . Ili pucali u glavu. Kakva gomila budala. Pa, pogledaj sebe. Nisi narkoman, ali nisi ni mnogo bolji. Promenio bih to kad bih mogao, ali to što sam sebi govorio da ću m i uživam nije mi mnogo pomoglo. Kad bi ljudi oko mene znali kako se osećam, ismevali bi me. Ne, to nije is na. Brin se ne bi smejala. Bila bi zbunjena mojom nesposobnošću da uživam u onome što sam napornim radom postigao. Ali da li sam naporno radio? Tako misli moja porodica, Brin, ostatak benda – ili su bar ranije tako mislili – da ja nekako zaslužujem sve to, da su slava i bogatstvo nagrada. Nikad nisam verovao u to. Karma ne funkcioniše kao banka. Uloži glavnicu, podigni kamatu. Ali sve više i više počinjem da podozrevam da sve to zaista jeste isplata za nešto – samo što je u pitanju nešto loše. Želim cigaretu, ali kutija je prazna. Ustajem i otresam zemlju s farmerki i napuštam park. Sunce počinje da tone ka zapadu, bleštava kugla pada prema Hadsonu i ostavlja na nebu kolaž svetlonarandžas h i ljubičas h pruga. Stvarno je lepo i za trenutak prisiljavam sebe da se divim prizoru.


Nastavljam na jug Sedmom avenijom, zaustavljam se kod prodavnice, kupujem pljuge, i onda krećem ka centru. Vra ću se u hotel, naruči da mi donesu hranu u sobu, možda za promenu ranije o ći na spavanje. Ispred Karnegi hola se zaustavljaju taksiji, izlaze ljudi koji idu na večerašnji koncert. Starica s biserima i na š klama izlazi iz taksija, njen pogrbljeni pra lac u smokingu pridržava je za ruku. Gledam ih kako se zajedno teturaju, a nešto me steže u grudima. Gledaj zalazak sunca, kažem sebi. Gledaj nešto lepo. Ali kad ponovo pogledam u nebo, linije su poprimile modru boju. Nabeđena, neuravnotežena budala. Tako me je novinarka nazvala. Ona je prava mustra, ali u ovom slučaju je bila u pravu. Ponovo obaram pogled i kad to uradim, vidim njene oči. Ne kao ranije – iza svakog ugla, iza sopstvenih spuštenih kapaka na početku svakog dana. Ne kao što sam ih zamišljao u očima svake devojke na kojoj sam ležao. Ne, ovoga puta su to stvarno njene oči. Njena fotografija, obučena je u crno, violončelo joj je naslonjeno na rame kao umornom detetu. Kosa joj je podignuta i začešljana u punđu koja je izgleda obavezna za klasične muzičarke. Češljala se tako za resitale i koncerte kamerne muzike, ali s nekoliko slobodnih pramenova koji bi ublažili ozbiljnost. Na ovoj fotografiji nema pramenova. Zurim u natpis. Koncerti mladih muzičara – Mija Hol. Pre nekoliko meseci, Liz je prekršila zabranu u vezi s Mijom i poslala mi je isečak iz magazina Ol abaut as. „Mislim da treba da vidiš ovo“, nažvrljala je na samolepivoj ceduljici. Bio je to članak pod naslovom „Dvadeset mlađih od dvadeset“, o čudima od dece. Na stranici posvećenoj Miji nalazila se fotografija koju sam jedva uspeo nakratko da pogledam, i tekst o njoj, koji sam ovlaš pročitao nakon nekoliko dubokih udisaja. U članku su je nazvali „pravim naslednikom Jo-Jo Maa“. Nasmejao sam se na silu. Mija je govorila da ljudi koji nemaju pojma o violončelu svakog violončelistu opisuju kao novog Jo-Jo Maa jer su samo za njega čuli. Šta je sa Žaklin Dipre?, uvek bi pitala, pominjući svoj uzor, nadarenu i urnebesnu violončelistkinju koja je u dvadeset osmoj godini obolela od multiple skleroze i umrla petnaest godina kasnije. Novinar u časopisu Ol abaut as nazvao je Mijino sviranje natprirodnim i onda je veoma detaljno opisao saobraćajnu nesreću u kojoj su joj poginuli roditelji i mlađi brat pre više od tri godine. To me je iznenadilo. Mija sigurno nije pričala o tome, nije želela sažaljenje. Ali kad sam ponovo bacio pogled na tekst, shva o sam da je to prepisivanje navoda iz starih članaka, ništa što je Mija rekla. Nekoliko dana sam čuvao članak, povremeno ga gledajući. Dok sam ga nosio u novčaniku, osećao sam se kao da nosim bočicu plutonijuma. A da me je Brin uhva la s člankom o Miji, dogodila bi se nuklearna eksplozija. Nakon još nekoliko dana, bacio sam ga i prisilio sebe da ga zaboravim. Sad sam pokušavao da se prise m detalja, da prizovem u sećanje da li je bilo reči o tome da Mija napušta Džulijard ili drži resitale u Karnegi holu.


Ponovo sam pogledao. Oči su joj i dalje bile tu, i dalje su zurile u mene. I potpuno sam uveren da te večeri svira tu. Znao sam to i pre nego što sam proverio datum na plakatu i video da je koncert trinaestog avgusta. I pre nego što sam shva o šta radim, pre nego što sam mogao da odvra m sebe od toga, da uvidim kako je to bila grozna ideja, o šao sam do blagajne. Ne želim da je vidim, kažem sebi. Neću je vide . Samo želim da je čujem. Na blagajni stoji natpis da su karte rasprodate. Mogu da kažem ko sam ili da pozovem recepciju hotela ili Oldusa, i verovatno bih dobio kartu, ali odlučujem da okušam sreću. Pretvaram se da sam anonimni, skromno obučeni mladić i pitam ima li još karata. – U stvari, upravo smo dobili poslednju turu karata. Imam karte za mezanin, sa strane. Nije idealan pogled, ali to je jedino što je ostalo – kaže devojka iza stakla. – Nemam nameru da gledam – odgovaram. – I ja tako mislim – kaže devojka, smejući se. – Ali ljudi su probirljivi. To je dvadeset pet dolara. Provlačim kreditnu kar cu i ulazim u hladnu polumračnu salu. Sedam na sedište i zatvaram oči, sećajući se kad sam poslednji put išao na ovakvo elegantno mesto. Pre pet godina, naš prvi sastanak. Kao i te večeri, ose o sam nalet iščekivanja, mada sam svestan da je, za razliku od tad, neću poljubi . Ni dodirnu . Ni je vide izbliza. Večeras ću samo slušati. I to će biti dovoljno.


3. Mija se probudila posle če ri dana, ali rekli smo joj tek šestog dana. Nije bilo važno, jer je izgledalo kao da već zna. Sedeli smo pored njenog bolesničkog kreveta na odeljenju intenzivne nege, njen ćutljivi deda je izvukao najkraću slamku, rekao bih, jer je on bio odabran da joj saopš da su joj roditelji, Ket i Deni, poginuli u saobraćajnoj nesreći nakon koje je ona tu završila. I da je njen mlađi brat, Tedi, umro u hitnoj službi u lokalnoj bolnici, gde su odvezli njega i Miju pre nego što je Mija prebačena u Portland. Niko nije znao uzrok sudara. Da li se Mija seća toga? Mija je samo ležala, treptala i držala me za ruku, zarivajući mi nokte tako snažno da je izgledalo kao da me nikad neće pus . Odmahivala je glavom i ho neprekidno govorila „ne, ne, ne“, ali bez suza, i nisam bio siguran da li odgovara na dedino pitanje ili ne prihvata celu tu situaciju. Ne! Onda je ušla socijalna radnica, preuzevši stvari u svoje sigurne ruke. Rekla je Miji o dosadašnjoj proceduri: „Trijaža, samo da te stabilizuju, i oporavljaš se neverovatno dobro“, a onda joj je pričala o operacijama koje je čekaju u narednim mesecima – prvo će joj sanira prelom kos leve noge uz pomoć metalnih šipki. Onda još jedna operacija nedelju ili dve kasnije, uzeće komade kože s bu ne nepovređene noge. Za m će transplan ra kožu na povređenu nogu. Te dve procedure, nažalost, ostaviće „gadne ožiljke“. Ali povrede lica mogle bi potpuno da nestanu uz pomoć rekonstruk vne hirurgije nakon godinu dana. „Kad prođu sve neophodne operacije, pod uslovom da ne bude komplikacija, infekcije nakon odstranjivanja slezine, upale ili drugih problema s plućima, izlaziš iz bolnice i odlaziš na oporavak“, rekla je socijalna radnica. „Fizikalna i radna terapija, govorna i šta god da je potrebno. Za nekoliko dana ćemo proceni trenutno stanje.“ Vrtelo mi se u glavi od tog govora, ali Mija kao da je upijala svaku njenu reč, kao da obraća više pažnje na opise operacija nego na ves o svojoj porodici. Kasnije tog popodneva, socijalna radnica je nasamo razgovarala s nama. Mi smo – Mijini baba i deda i ja – bili zabrinu zbog Mijine reakcije, ili odsustva reakcije. Očekivali smo vrištanje, čupanje kose, nešto eksplozivno, što bi odgovaralo užasnim ves ma, što bi odgovaralo našem bolu. Njeno jezivo ćutanje navelo nas je da pomislimo da ima oštećenje mozga. – Ne, nije to u pitanju – brzo nas je razuverila socijalna radnica. – Mozak je osetljiv instrument i biće nam potrebno nekoliko nedelja da saznamo da li je neka oblast pogođena, ali mladi su veoma otporni i njeni neurolozi su prilično op mis čni. Motorika joj je prilično dobra. Izgleda da nema probleme s govorom. Desna strana joj


je slabija i poremećen je centar za ravnotežu. Ako su to jedina oštećenja mozga, onda je imala sreće. Svi smo se snuždili na tu reč. Sreća. Ali socijalna radnica nas je pogledala. „Mnogo sreće, jer od toga može da se oporavi. A što se če njene reakcije“, pokazala je prema bolničkoj sobi, „to je pičan odgovor na takvu snažnu psihološku traumu. Mozak ne može da podnese sve odjednom, zato filtrira informacije, polako ih vari. Prihva će sve, ali potrebna joj je pomoć.“ Onda nam je pričala o fazama žaljenja, dala nam gomilu priručnika o pos raumatskom poremećaju, i preporučila nam psihološkog savetnika za Miju. „Možda ne bi bilo loše i da ga vi posetite“, rekla je. Ignorisali smo je. Mijini baba i deda nisu bili ljubitelji terapija. A što se mene če, trebalo je da se brinem za Mijin oporavak, ne za svoj. Sledeća tura operacija počela je vrlo brzo, što mi se učinilo surovim. Mija se bila upravo vra la s ivice smr , saznala da joj je porodica mrtva, a sad ponovo mora pod nož. Što je ne ostave na miru? Ali socijalna radnica nam je objasnila da što pre operišu Mijinu nogu, pre će bi pokretna, i počeće da se oporavlja. U butnu kost su joj stavili šrafove; uze su komadi kože. I neverovatno brzo su je otpus li iz bolnice i prebacili u centar za rehabilitaciju, koji je izgledao kao stambena zgrada, sa stazicama koje presecaju dvorište, u kojem je prolećno cveće upravo počelo da cveta kad je Mija došla. Bila je tu manje od nedelju dana, presudnih, užasno bolnih nedelju dana, kad je stiglo pismo. Džulijard. To mi je ranije značilo toliko mnogo toga. Predvidiv kraj. Stvar na koju sam ponosan. Suparnik. A onda sam zaboravio na to. Mislim da smo svi zaboravili. Ali život se odvijao izvan bolnice, i negde u tom svetu, ona druga Mija – ona koja ima oba roditelja, brata i potpuno zdravo telo – i dalje postoji. I u tom drugom svetu, neki članovi komisije su slušali kako je Mija svirala nekoliko meseci ranije, i prosledili su njenu prijavu, i ona je prošla kroz razne instance sve dok nije doneta konačna odluka, koja je sad bila pred nama. Mijina baba je bila suviše nervozna da bi otvorila koverat, tako da je čekala mene i Mijinog dedu pre nego što ga je rasekla nožem za pisma od sedefa. Mija je bila primljena. Da li je iko i sumnjao u to? Svi smo mislili da će to bi dobro za nju, svetla tačka na sumornom horizontu. – Već sam razgovarala s predsednikom upisne komisije i objasnila sam mu tvoju situaciju, i rekli su da mogu da te sačekaju godinu dana, čak i dve ako je potrebno – rekla je baba dok je saopštavala Miji ves o povećoj s pendiji koja je pra la sve to. Džulijard je predložio odlaganje upisa, jer su želeli da budu sigurni da će Mija moći da ispuni visoke školske standarde, ako odluči da se upiše. U depresivnoj zajedničkoj sobi centra za oporavak Mija je beživotnim glasom,


kojim je govorila od nesreće, rekla „Ne“. Niko nije znao da li je to posledica emo vne traume ili je to sad uobičajeno, nov način govora kao posledica promena na mozgu. Uprkos upornim uveravanjima socijalne radnice, uprkos procenama terapeuta da dobro napreduje, i dalje smo bili zabrinu . O tome smo ho razgovarali pošto bismo je ostavili onih noći kad nisam mogao da se nateram da ostanem. – Nemoj da brzaš – rekla je baba. – Svet će možda izgleda drugačije za godinu ili dve. Možda ćeš poželeti da odeš tamo. Baba je mislila da Mija odbija da ide na Džulijard. Ali ja sam znao da nije tako. Dobro sam poznavao Miju. Odbijala je odlaganje. Baba se raspravljala s Mijom. Septembar je za pet meseci. Prebrzo. I bila je u pravu. Mijina noga je i dalje bila u gipsu, i tek što je počela ponovo da hoda. Nije mogla da otvori teglu jer joj je desna ruka bila preslaba, i često je zaboravljala imena ili nazive nekih običnih stvari, kao što su makaze. Za sve to su terapeu rekli da je očekivano i da će verovatno proći – sve u svoje vreme. Ali pet meseci? To nije tako dugo. Mija je tog popodneva tražila da joj donesu violončelo. Baba se namrš la, zabrinuta da će ta nepromišljenost uspori Mijin oporavak. Ali ja sam skočio sa stolice, otrčao do kola i vratio se s violončelom pre nego što je sunce zašlo. Nakon toga, violončelo joj je postalo terapija: fizikalna, emo vna, mentalna. Doktori su bili zapanjeni snagom gornjeg dela Mijinog tela – ono što je njena stara profesorka Kris nazivala „telom violončeliste“: široka ramena, mišićave ruke – i kako joj je sviranje povra lo tu snagu, nestalo je slabos desne ruke i povređena noga je ojačala. Pomoglo je i s vrtoglavicama. Mija je svirala zatvorenih očiju i tvrdila je da joj je to, uz držanje stopala na podu, pomoglo da uspostavi ravnotežu. U sviranju je Mija otkrivala slabos koje je dok razgovara nastojala da sakrije. Ako bi želela koka-kolu a nije mogla da se se naziva, snašla bi se i tražila sok od pomorandže. Ali s violončelom je iskreno priznavala to da se se la Bahove svite koju je vežbala pre nekoliko meseci, ali ne i jednostavne e de koju je naučila kad je bila dete; no kad ju je profesorka Kris , koja je dolazila jednom nedeljno da radi s njom, podse la, odmah je počela da je svira. To je terapeu ma i neurolozima dalo do znanja kako njen mozak radi, pa su tome prilagodili terapiju. Ali više od svega, violončelo joj je popravilo raspoloženje. Imala je svakodnevne obaveze. Prestala je da govori monotono i ponovo je govorila kao Mija, bar kad je govorila o muzici. Terapeut je promenio plan oporavka, dozvolio joj je da provodi više vremena vežbajući. – Ne znamo kako muzika pomaže oporavku mozga – rekao mi je jedan od njenih neurologa jednog popodneva dok ju je slušao kako svira grupi pacijenata u zajedničkoj sobi – ali znamo da pomaže. Pogledaj samo Miju. Napus la je centar za oporavak nakon če ri nedelje, dve nedelje pre roka. Mogla


je da hoda sa štapom, da otvori teglu putera od kikirikija, i da đavolski dobro svira Betovena. Sećam se jedne stvari iz članka „Dvadeset mlađih od dvadeset“ iz Ol abaut as koji mi je Liz poslala. Sećam se ne samo nagoveštene već otvoreno iznesene veze između Mijine „tragedije“ i njenog „natprirodnog“ sviranja. I sećam se kako me je to razbesnelo. Zvučalo je nekako uvredljivo. Kao da je jedini način da se njen dar objasni bilo prizivanje neke natprirodne sile. Kao da su mislili da mrtva porodica sad naseljava njeno telo i svira nebesku muziku njenim prstima. Ali Ali is na je, jeste se dogodilo nešto natprirodno. A znam to jer sam bio prisutan. Bio sam svedok toga: video sam kako je Mija od nadarene muzičarke postala nešto potpuno drugačije. Nešto magično i groteskno preobrazilo ju je u roku od svega pet meseci. Da, tako je, sve se to može pripisa njenoj tragediji, ali Mija je podnela najveći teret. Uvek je bila takva. O šla je na Džulijard dan nakon Praznika rada. Odvezao sam je na aerodrom. Poljubila me je na rastanku. Rekla mi je da me voli više od života. Onda je prošla kroz aerodromsko obezbeđenje. Nikad se nije vratila.


4. To gudalo je staro, slepljene njegove strune, Ubačeno u mašinu, poput tebe, poput mene... Otkuda to da onda nastavljaju tvoje pogubljenje; Publika urla, na nogama, opšte oduševljenje „Prašina“, deveta pesma s albuma Kolateralna šteta Kad su se svetla upalila posle koncerta, bio sam iscrpljen, utučen, kao da mi je krv zamenjena katranom. Nakon što je aplauz u hnuo, ljudi oko mene su ustali, razgovarali o koncertu, o lepo Baha, melanholiji Elgara, o riziku – koji se ispla o – sviranja savremene kompozicije Džona Kejdža. Ali Dvoržak je svima oduzeo dah, i jasno mi je zašto. Kad je Mija ranije svirala violončelo, čitavo njeno telo odavalo je usredsređenost. Bore na čelu. Usne tako čvrsto s snute da ponekad poblede, kao da joj je sva krv otišla u šake. U prvom delu koncerta toga nije bilo. Ali kad je s gla do Dvoržaka, poslednje kompozicije na koncertu, nešto ju je obuzelo. Ne znam da li se zagrejala ili je to bila njena omiljena kompozicija, ali umesto da sedi pogrbljena nad violončelom, telo kao da joj se raskrililo, procvetalo, i muzika kao da je ispunila sav slobodan prostor oko njega poput divlje kupine. Pokre su joj bili široki i srećni i odlučni, a zvuk koji je ispunio dvoranu kao da je prenosio to čisto osećanje, kao da je sama kompozitorova ideja kružila prostorijom. A izraz njenog lica, podignut pogled, osmejak na usnama, ne znam kako da ga opišem a da ne zvučim poput onih novinskih članaka prepunih klišea, ali izgledalo je kao da se stopila s muzikom. Ili je samo bila srećna. Pretpostavljam da sam oduvek znao da je sposobna da dosegne taj nivo virtuoznos , ali jebiga, posta svedok toga bilo je potpuno razorno. I za mene i za sve ostale u publici, sudeći prema gromoglasnom aplauzu koji je dobila. Svetla u dvorani su se popalila, bleštavo svetlo odbija se od bledožute drvene stolice i geometrijske zidne oplate, pod kao da lebdi. Sedam u najbližu stolicu i pokušavam da ne mislim ni na Dvoržaka – ni na druge stvari: kako je obrisala ruku o suknju između stavova, kako je nakrivila glavu prema nevidljivom orkestru, pokrete koji su mi poznati. Ponovo ustajem pridržavajući se za stolicu ispred sebe. Uveravam se da me noge drže i da se pod ne okreće, i onda nogu pred nogu idem prema izlazu. Razvaljen sam,


iscrpljen. Samo želim da se vra m u hotel i progutam nekoliko lekova za smirenje ili bilo šta što pronađem u ormariću s lekovima – i završim ovaj dan. Želim da odem na spavanje, probudim se i završim s ovim. – Oprostite, gospodine Vajld. Obično zazirem od zatvorenih prostora, ali ako postoji mesto u gradu gde bih očekivao da budem anoniman, to je koncert klasične muzike u Karnegi holu. Za sve vreme koncerta i pauze niko me nije ni pogledao, osim nekih matorih kokoški koje su verovatno bile očajne zbog mojih farmerki. Ali ovaj p je bio mojih godina; razvodnik, jedina osoba u okolini mlađa od trideset pet godina, jedina osoba ovde koja verovatno poseduje album Šuting stara. Preturam po džepu i tražim olovku koju nemam. Razvodnik deluje pos đeno, odmahuje istovremeno glavom i rukama. – Ne, ne, gospodine Vajld. Ne tražim autogram. – Govori tiše. – To je protiv pravila, mogu da me otpuste. – Oh – kažem naivno, zbunjeno. Za trenutak se pitam da li će me izbaci zbog neprikladne odeće. Razvodnik kaže: – Gospođica Hol želi da joj se pridružite iza scene. Svuda vlada postkoncertna graja, tako da mi se na tren učini da sam ga pogrešno razumeo. Učinilo mi se da je rekao da ona želi da joj se pridružim iza scene. Ali to je nemoguće. Mora da govori o tome da napustim hol, a ne da odem kod Mije Hol. Ali pre nego što sam ga pitao da mi to razjasni, uhva o me je za lakat i poveo me stepeništem, glavnim hodnikom i kroz mala vrata pored pozornice i kroz lavirint hodnika, pored zidova prekrivenih uramljenim par turama. Dozvoljavam da me vodi; kao kad sam imao deset godina i poslali me kod direktora zato što sam bacio balon pun vode u učionici, i samo sam mogao da pra m gospođu Linden kroz hodnike i pitam se šta me čeka iza vrata direktorove kancelarije. Sad se osećam isto tako. Kao da sam u nekoj nevolji, kao da mi Oldus nije stvarno dao slobodno veče i kao da će me kazni zbog izostanka sa snimanja ili nerviranja novinarke ili zbog toga što sam asocijalni usamljenik koji pre da razbije bend. I tako ne razmišljam o tome, ne dozvoljavam sebi da čujem ili poverujem ili mislim o tome sve dok me razvodnik ne dovede do male prostorije i otvori vrata i zatvori ih, i ona je iznenada tu. Stvarno je tu. Prava osoba, ne neki duh. Moj prvi nagon nije da je zgrabim u zagrljaj ili poljubim ili vičem na nju. Samo želim da joj dodirnem obraz, i dalje rumen od večerašnjeg koncerta. Želim da preskočim prostor koji nas deli, nekoliko koraka – ne kilometara, ne kon nenata, ne godina – i da joj prstom otvrdlim od žica dodirnem lice. Želim da je dodirnem da bih se uverio da je to stvarno ona, ne jedan od onih snova koje sam često sanjao kad je o šla, kad sam je jasno video, bio spreman da je poljubim ili zagrlim, a onda se budio s Mijom izvan svog domašaja.


Ali ne mogu da je dodirnem. To je pravo koje mi je uskraćeno. Pro v moje volje, ali uskraćeno. Kad pominjemo volju, moram da se prisilim da smirim ruke, da se ne tresu kao lude. Pod se okreće, vrtlog me zove, i žudim za jednom od svojih pilula, ali sad je neću uze . Duboko dišem da bih sprečio napad panike. Uzalud pokrećem vilice u pokušaju da kažem nešto. Osećam se kao da sam sâm na pozornici, bez benda, bez opreme, ne sećam se nijedne pesme, a gleda me milion ljudi. Osećam se kao da je prošao čitav sat otkad stojim ispred Mije Hol, bez teksta kao novorođen. Kad smo se upoznali u srednjoj školi, prvi sam progovorio. Pitao sam Miju kako se zove kompozicija koju je upravo bila odsvirala. Jednostavno pitanje od kojeg je sve počelo. Ovoga puta, Mija prva pita: – Da li si to stvarno ? – A glas joj je potpuno is . Ne znam zašto sam očekivao da bude drugačiji, osim zbog toga što je sad sve drugačije. Njen glas me vraća u stvarnost. Stvarnost od pre tri godine. Toliko stvari treba reći. Kuda si otišla? Da li si mislila na mene? Uništila si me. Da li si dobro? Ali naravno, ne mogu ništa od toga da izgovorim. Osećam kako srce počinje jako da mi lupa i zvoni mi u ušima, i gubim kontrolu. Ali začudo, kad je panika počela da raste, pojavio se neki nagon za preživljavanje, onaj koji mi omogućava da izađem na pozornicu pred hiljade stranaca. Smirujem se dok se udaljavam od sebe, povlačim se i prepuštam drugoj ličnos da preuzme stvar u svoje ruke. – Glavom i bradom – odgovaram. Kao da je najnormalnija stvar na svetu to što sam na njenom koncertu i što me je pozvala u svoje sve lište. – Dobar koncert – dodajem jer mi to deluje kao prava stvar. A pritom je i istina. – Hvala – kaže. Onda se trgne. – Jednostavno ne mogu da verujem da si ovde. Mislim o trogodišnjoj zabrani prilaska koju mi je nametnula, i koju sam večeras prekršio. Ali si me pozvala, želeo sam da kažem. – Da. Danas puštaju svakakve propalice u Karnegi hol – šalim se. Zbog moje nervoze ovo deluje sarkastično. Rukom poravnava suknju. Već je skinula dugu svečanu haljinu i obukla dugačku široku suknju i bluzu bez rukava. Odmahuje glavom, naginje se zaverenički prema meni. – Ne baš. Propalicama je ulaz zabranjen. Zar nisi video upozorenje? Čudim se da te nisu uhapsili čim si kročio u predvorje. – Znam da pokušava lošom šalom da uzvra na moju lošu šalu, i deo mene joj je zahvalan zbog toga, i zahvalan što vidi da nije izgubila smisao za humor. Ali drugi deo, neotesani deo, želi da je podse na sve koncerte kamerne muzike, gudačke kvartete i resitale koje sam nekad odslušao. Zbog nje. S njom. – Kako si znala da sam ovde? – pitam. – Šališ se? Adam Vajld u Zankel holu.2 Na pauzi su svi iza scene samo o tome brujali. Očigledno mnogo obožavalaca Šuting stara radi u Karnegi holu. – Mislio sam da sam ovde inkognito – kažem. Njenim stopalima.


Jedini način da preživim razgovor jeste da gledam u Mijine sandale. Nok na nogama su lakirani bledoružičasto. – Ti? Nemoguće – odgovara. – Pa, kako si? Kako sam? Da li me zezaš? Prisilim se da podignem pogled i prvi put pogledam Miju. I dalje je prelepa. Ne na onaj očigledni način, kao Vanesa Legrand ili Brin Šreder. Na neki skriveni način koji me je oduvek obarao s nogu. Kosa joj je tamna i duga, sad je raspuštena, pada joj na gola ramena, koja su još uvek mlečnobela i prekrivena sazvežđima pegica koje sam nekad ljubio. Ožiljak na levom ramenu, nekada jarkocrven, sad je srebrnastoružičast. Gotovo kao poslednji krik mode u tetoviranju. Gotovo lep. Mija traži moj pogled, i na tren se uplašim da će mi maska spas . Gledam u stranu. – Oh, kako da kažem. Dobro. Zauzeto – odgovaram. – Da. Naravno. Zauzeto. Jesi li na turneji? – Aha. Sutra letim za London. – Oh. Ja sutra letim za Japan. U suprotnim pravcima, pomislim i iznenadim se kad Mija to izgovori naglas. – U suprotnim pravcima. – Reči samo lebde, zloslutno. Iznenada, ose m kako se vrtlog ponovo pokreće. Progutaće nas oboje ako se ne udaljim. – Verovatno bi trebalo da idem. – Čujem kako smirena osoba koja imi ra Adama Vajlda kaže to s nekoliko koraka udaljenosti. Mislim da vidim nešto sumorno u njenom izrazu, ali ne znam šta jer mi celo telo leluja, i kunem se da bih mogao potpuno da se izgubim. Ali dok se ja gubim, drugi Adam i dalje šljaka. Pruža ruku Miji, mada je pomisao da bih mogao zvanično da se rukujem s Mijom Hol jedna od najtužnijih stvari koje mogu da zamislim. Mija gleda ispruženu ruku, otvara usta da nešto kaže, a onda samo uzdahne. Lice joj se pretvara u masku dok prihvata moju ispruženu ruku. Drhtanje ruku postalo je toliko uobičajeno, neprekidno, da ga više i ne primećujem. Ali čim mi se prs sklope oko Mijine šake, primećujem da je prestalo i umirilo se, kao što mikrofonija naglo prestane kad neko isključi pojačalo. Mogao bih večno da ostanem ovako. Ali to je samo rukovanje, ništa više. I nekoliko trenutaka kasnije ruka mi je pored tela i kao da sam preneo malo svog ludila na Miju jer izgleda da se njena ruka trese. Ali ne mogu da budem siguran jer me odnosi brza struja. I sledeće čega se sećam jeste da se vrata njene garderobe zatvaraju za mnom, i ostajem sam u brzacima, a Mija je na obali.


5. Znam da je trulo – čak i glupo – da poredim to što sam ostavljen s nesrećom u kojoj je poginula Mijina porodica, ali to je jače od mene. Jer je za mene, kako god se uzme, ono što je usledilo bilo potpuno isto. Prvih nekoliko nedelja budio sam se u magli neverice. Nije se to valjda stvarno dogodilo? Uh, jebote, jeste. Onda bih se sklupčao. Držao pesnicu na stomaku. Trebalo mi je nekoliko nedelja da se pomirim s m. Ali za razliku od nesreće – kad sam morao da budem tamo, da budem prisutan, da pomognem, da pružim podršku – kad je ona o šla, ostao sam potpuno sam. Nije bilo nikog ko bi prihva o odgovornost. Tako da sam jednostavno pus o da se sve raspadne, a onda se sve zaustavilo. Vra o sam se da živim kod roditelja. Samo sam uzeo gomilu stvari iz svoje sobe u Kući roka i o šao. Sve sam napus o. Školu. Bend. Život. Iznenadan i neobjašnjen odlazak. Bedačio sam se u svom dečačkom krevetu. Brinuo sam se da će svi da mi lupaju na vrata i traže objašnjenja. Ali tako je to sa smrću. Glasine o njenom dolasku brzo se i daleko šire, i ljudi su sigurno znali da sam postao leš, jer niko nije došao da vidi telo. Dobro, osim uporne Liz, koja je dolazila jednom nedeljno da mi ostavi CD kompilaciju ili neku novu muziku koju je slušala, koju bi veselo ostavila povrh gomile diskova od prethodne nedelje. Roditelji su bili zbunjeni mojim povratkom. Ali zbunjenost je bila uobičajena kad sam ja u pitanju. Tata je bio drvoseča, a kad je ta industrija propala, našao je posao u fabrici električnih uređaja. Mama je radila na univerzitetu kao servirka. Oboma je to bio drugi brak, prvi brakovi su im bili katastrofalni i bez dece i o tome nikad nisu razgovarali; za to sam saznao od tetke i teče kad sam imao deset godina. Rodio sam se kad su već bili u godinama, i izgleda neočekivano. A mama je obično govorila da je i sve što sam radio – od pokušaja da postanem muzičar, preko zaljubljivanja u devojku kao što je Mija, do odlaska na koledž, osnivanja tako popularnog benda, napuštanja koledža, napuštanja benda – takođe bilo neočekivano. Prihva li su moj povratak kući bez pitanja. Mama mi je donosila hranu i kafu u sobu, kao da sam zatvorenik. Tri meseca sam ležao u svom dečačkom krevetu, želeći da sam u komi kao što je bila Mija. Mora da je to lakše od ovoga. Konačno me je trgnuo s d. Imao sam devetnaest godina, napus o sam školovanje, živeo sam kod roditelja, bio nezaposlen, danguba, kliše. Roditelji me nisu gnjavili, ali počelo je da mi bude muka od stanja u kojem sam. Konačno, posle Nove godine, pitao sam oca ima li posla u fabrici. – Jesi li siguran da to želiš? – pitao me je. Nisam to želeo. Ali nisam mogao da imam ono što želim. Samo sam slegnuo ramenima. Čuo sam kako on i mama


raspravljaju o tome, kako ga ona moli da me odgovori od toga. – Zar ne želiš nešto više za njega? – čuo sam njen glasni šapat odozdo. – Zar ne želiš da se bar vra u školu? – Ne radi se o tome šta ja želim – odgovorio je. I tako se raspitao u kadrovskom, zakazao mi razgovor, i nedelju dana kasnije počeo sam da radim na unosu podataka. Od pola sedam ujutro do pola če ri po podne, sedeo sam u prostoriji bez prozora unoseći brojeve koji mi ništa nisu značili. Prvog radnog dana, majka je ustala rano da bi mi napravila obilan doručak, koji nisam mogao da pojedem, i skuvala kafu koja nije ni izbliza bila dovoljno jaka. Stajala je pored mene u svom pohabanom ružičastom bademan lu, zabrinutog lica. Kad sam se spremao da krenem, odmahnula je glavom. – Šta? – pitao sam. – Radiš u fabrici – rekla je, ozbiljno zureći u mene. – To ne bi bilo neočekivano. To je ono što bih očekivala od svog sina. – Nisam znao je li gorčina u njenom glasu bila upućena meni ili njoj. Posao je bio grozan, ali nije bilo bitno. Nisam zamarao mozak. Došao bih kući i spavao čitavo popodne, a onda bih se probudio i čitao i spavao od deset uveče do pet ujutro, kad je bilo vreme za odlazak na posao. Taj dnevni raspored bio je potpuno izvan ritma normalnog života, što mi je odgovaralo. Nekoliko nedelja ranije, oko Božića, i dalje sam gajio nadu. Mija je planirala da se vra kući za Božić. Karta za Njujork bila je povratna, a datum povratka bio je devetnaes decembar. Mada sam znao da je to naivno, nekako sam mislio da će doći da me vidi, da će ima neko objašnjenje – ili, još bolje, veliko izvinjenje. Ili da ćemo utvrdi da je sve ovo bio samo veliki i užasan nesporazum. Na primer, slala mi je imejlove svakog dana ali nisam ih dobijao, i pojaviće se na mojim vra ma, besna što joj ne odgovaram, kao što bi se nalju la na mene zbog sitnica, kao nekad zbog toga jesam ili nisam bio dobar prema njenim prijateljicama. Ali decembar je došao i prošao, dosadno siv, prigušene božićne pesme dopirale su iz prizemlja. Ostao sam u krevetu. Tek u februaru sam imao posetioca koji se vratio kući s koledža na Istoku. – Adame, Adame, imaš posetu – rekla je mama, ho kucajući na vrata. Bilo je veče i već sam legao, za mene je to bilo pola noći. U polusnu, pomislio sam da je Mija. Skočio sam, ali sam na osnovu majčinog bolnog izraza lica video da zna da mi je donela razočaravajuće vesti. – To je Kim! – rekla je usiljeno veselo. Kim? Nisam video Mijinu najbolju prijateljicu od avgusta, kad je otišla na školovanje u Boston. Iznenada mi je sinulo da je i njeno ćutanje podjednako izdajničko kao i Mijino. Kim i ja nikad nismo bili prijatelji dok smo Mija i ja bili zajedno. Bar ne pre nesreće. Ali posle, nekako smo se spojili. Nisam shva o da Mija i Kim idu u paketu,


jedna s drugom. Izgubiš li jednu, izgubio si i drugu. Ali s druge strane, kako je i moglo drugačije? Sad je ovde bila Kim. Da li ju je Mija poslala kao neku vrstu izaslanika? Kim se kiselo smešila, držeći ruke prekrštene jer je noć bila vlažna. – Zdravo – rekla je. – Nije te lako pronaći. – Tamo sam gde sam oduvek bio – rekao sam, šu rajući prekrivač. Kim se, kad je videla moje bokserice, okrenula na drugu stranu dok nisam navukao farmerke. Uzeo sam cigarete. Počeo sam da pušim nekoliko nedelja ranije. Izgledalo je kao da svi u fabrici puše. Bio je to jedini razlog da se izađe na pauzu. Kimine oči su se raširile od iznenađenja, kao da sam izvukao pištolj. Vratio sam cigarete ne zapalivši nijednu. – Mislila sam da ćeš bi u Kući roka, zato sam o šla tamo. Videla sam Liz i Saru. Spremile su mi večeru. Drago mi je da sam ih videla. – Zastala je i pogledala po sobi. Zgužvano prljavo ćebe, spuštene roletne. – Jesam li te probudila? – Imam čudan raspored. – Da. Tvoja mama mi je rekla. Unos podataka? – Nije ni pokušala da prikrije iznenađenje. Nisam bio raspoložen za ćaskanje ili ljubaznost. – Zašto si došla, Kim? Slegnula je ramenima. – Ni zbog čega. Došla sam na raspust. Proveli smo Hanuku s mojim babom i dedom u Džersiju, tako da je ovo prvi put da sam se vra la i želela sam da svratim i pozdravim te. Kim je izgledala nervozno. Ali i zabrinuto. Taj izraz lica sam dobro poznavao. Onaj koji je govorio da sam ja sad pacijent. U daljini se čula sirena. Mahinalno sam se počešao po glavi. – Da li se i dalje viđaš s njom? – pitao sam. – Molim? – Kimin glas postao je piskav od iznenađenja. Zurio sam u nju. I polako ponovio pitanje: – Da li i dalje viđaš Miju? – D... da – promucala je Kim. – Mislim, ne baš. Obe idemo na fakultet, a Njujork i Boston nisu baš tako blizu. Ali da. Naravno. Naravno. Bio sam siguran da je tako. Nešto ubilačko se kuvalo u meni. Bilo mi je drago što u blizini nije bilo teških predmeta. – Zna li da si ovde? – Ne zna. Došla sam kao prijateljica. – Kao moja prijateljica? Kim je pobledela od sarkazma u mom glasu, ali je uvek bila čvršća nego što izgleda. Nije ustuknula niti otišla. – Da – prošaputala je. – Kaži mi onda, prijateljice, da li je Mija, tvoja prijateljica, tvoja „zauvek najbolja prijateljica“, rekla zašto me je ostavila? Bez objašnjenja? Da li je možda to pomenula? Ili niste razgovarale o meni?


– Adame, molim te... – preklinjala je Kim. – Ne, ja tebe molim, Kim. Molim te, pošto nemam pojma šta se desilo. Kim je duboko udahnula i ispravila se. Mogao sam da vidim kako joj odlučnost ispravlja kičmu, pršljen po pršljen, granica odanos je povučena. – Nisam došla ovde da razgovaram o Miji. Došla sam da te vidim, i mislim da ne treba da pričam s tobom o Miji, a ni obrnuto. Zvučala je kao socijalni radnik, neutralna treća strana, i želeo sam da je udarim zbog toga. Zbog svega. Ipak, samo sam povikao: – Šta onda radiš ovde, jebote? Kakva korist od tebe? Šta si ti meni? Ko si ti bez nje? Ti si niko i ništa! Nula! Kim je ustuknula, ali kad je podigla pogled, umesto da bude ljuta, gledala me je očima punim nežnosti. Zbog toga sam još više želeo da je zadavim. – Adame... – počela je. – Odjebi odavde – zarežao sam. – Ne želim više da te vidim! Kim nije trebalo dvaput reći. Otišla je bez reči. Te noći nisam spavao, nisam čitao, već sam sa ma hodao po sobi. Dok sam hodao tamo-amo, praveći trajne tragove na je inom tepihu mojih roditelja, ose o sam neku groznicu u stomaku. Delovalo je živo i neizbežno, kao povraćanje nakon gadnog mamurluka. Ose o sam kako mi obuzima telo, počinje da se oslobađa, dok na kraju nije pokuljalo iz mene takvom snagom da sam prvo udario pesnicom u zid, a kad me to nije dovoljno zabolelo, u prozor. Krho ne stakla su mi zasekle zglobove, a bol pomešan sa zadovoljstvom bio je praćen udarom hladnoće februarske noći. Taj potres je izgleda probudio nešto što je spavalo duboko u meni. To je bila noć kad sam prvi put posle godinu dana uzeo gitaru u ruke. To je bila noć kad sam ponovo počeo da pišem pesme. Za dve nedelje, napisao sam više od deset novih pesama. Za mesec dana, Šu ng star se okupio i svirao ih. Za dva meseca, potpisali smo za veliku diskografsku kuću. Za če ri meseca, snimali smo Kolateralnu štetu, na kojoj je bilo petnaest pesama koje sam napisao u provaliji svog dečačkog kreveta. Za godinu dana, Kolateralna šteta bila je na Bilbordovoj listi, a Šuting star na naslovnim stranama tiražnih magazina. Palo mi je na pamet da dugujem Kim izvinjenje ili zahvalnost. Možda i jedno i drugo. Ali kad sam to shva o, izgledalo je kao da su stvari o šle predaleko da bi se nešto promenilo. A istinu govoreći, još uvek ne znam šta bih joj rekao.


6. Biću tvoj nered, ti budi moj, Takav smo sklopili dil. Imam HTZ opremu tvoj krš da sklonim: Gas-masku, rukavice, znam čitav dril. Al’ na kraju sâm sam, i pogled mi je uprt U tu praznu sobu, savršeno sređenu smrt „Haotično“, druga pesma s albuma Kolateralna šteta Kad sam izašao na ulicu, ruke su mi se tresle a utroba prevrtala kao da priprema puč. Posežem za pilulama, ali bočica je prazna. Jebiga! Oldus mi je verovatno dao poslednju u taksiju. Ima li još pilula u hotelu? Moram da ih nabavim pre sutrašnjeg leta. Želim da uzmem telefon ali se prisećam da sam ga zaboravio u hotelu dok sam pokušavao da se izolujem od sveta. Ljudi se roje okolo i pogledi im se predugo zadržavaju na meni. Ne mogu sad da se izborim s prepoznavanjem. Ne mogu da se izborim ni sa čim. Ne želim ovo. Ne želim ništa od ovog. Samo želim da napus m sve. Da napus m svoje postojanje. U poslednje vreme sve češće mislim o tome. Ne želim da budem mrtav. Ni da se ubijem. Ni išta od tog glupog sranja. Samo ne mogu da ne mislim kako ne bih morao da se suočim s h šezdeset sedam noći da uopšte nisam ni rođen, ne bih morao da budem ovde, sad, nakon što sam jedva preživeo razgovor s njom. Sam si kriv što si večeras došao, kažem sebi. Trebalo je da se okaneš toga. Palim cigaretu i nadam se da će me to dovoljno umiri da se vra m u hotel odakle mogu da pozovem Oldusa i sredim stvari, i možda čak odspavam nekoliko sa i ostavim ovaj užasni dan iza sebe jednom za svagda. – Treba da odustaneš. Njen glas me uznemirava. Ali me nekako i smiruje. Dižem pogled. To je Mija, rumenog lica, ali nasmešena. Teško diše, kao da je trčala. Možda su i nju jurili obožavaoci. Zamišljam onaj stari par s biserima i smokingom kako trči za njom. Ne s žem ni da se pos dim jer Mija je ponovo ovde, stoji ispred mene kao kad smo delili is prostor i vreme i sretali jedno drugo, i kad nije bilo čudno što se iznenada srećemo, nije bilo ni najmanje neobično. Na trenutak pomislim na onu repliku iz Kazablanke kad Bogart kaže: „Od svih krčmi na svetu, morala je da uđe baš u moju.“ Ali onda se podsetim da sam ja ušao u njenu krčmu.


Mija polako prelazi poslednjih nekoliko koraka između nas, kao da sam lukava mačka koju treba uhva . Gleda cigaretu u mojoj ruci. – Otkad pušiš? – pita. I kao da su godine među nama nestale, a Mija zaboravila da više nema prava da se bavi mojim slučajem. Mada je ovoga puta u pravu. Nekada davno, bio sam nepokolebljivi pro vnik nikotina. – Znam. To je kliše – priznajem. Gleda mene, gleda cigaretu. – Mogu li da dobijem jednu? – Ti? – Kad je Mija imala šest godina, čitala je neku knjigu za decu o devojčici koja je navela tatu da prestane da puši i onda je odlučila da natera mamu, povremenog pušača, da prestane. Miji su bili potrebni meseci da nadvlada Ket, ali je uspela. Kad sam ih upoznao, Ket nije pušila. Mijin tata, Deni, pućkao je lulu, ali to je radio iz fazona. – Ti si počela da pušiš? – kažem. – Ne – odgovara Mija. – Ali sam upravo imala veoma snažno iskustvo, a kažu da cigareta smiruje živce. Nakon koncerta ponekad sam se osećao napeto i nervozno. – I ja se povremeno osećam tako posle koncerta – kažem, klimajući glavom. Vadim cigaretu za nju; ruka joj se i dalje trese, tako da mašim vrh cigarete upaljačem. Za trenutak pomišljam da je uhva m za zglob da bih joj smirio ruku. Ali ne radim to. Samo lovim cigaretu dok plamen ne zasija u njenim očima i ne zapali vrh. Udiše i izdiše, malo kašlje. – Ne pričam o koncertu, Adame – kaže pre nego što s naporom ponovo povuče dim. – Govorim o tebi. Žmarci mi prolaze telom. Samo se smiri, kažem sebi. Jednostavno se unervozila što te vidi tako iznenada. Ipak, laska mi što sam joj važan – što je makar uznemiravam. Neko vreme pušimo u šini. Onda čujem grgorenje. Mija trese glavom u neverici i gleda prema stomaku. – Sećaš li se kakva sam nekad bila pre koncerata? U to vreme, Mija od nervoze nije mogla da jede pre koncerta, tako da bi posle obično bila gladna kao vuk. U to vreme išli smo u naš omiljeni restoran na meksičku hranu, ili smo u lokalu pored auto-puta naručivali pomfrit s močom i pitu – Mijin obrok iz snova. – Kad si poslednji put jela? – pitam. Mija zuri u mene i gasi polupopušenu cigaretu. Odmahuje glavom. – Pre Karnegi hola? Nisam jela danima. Želudac mi se prevrtao tokom celog koncerta. Činilo mi se da čak i ljudi na balkonu mogu da ga čuju. – Jok. Samo violončelo. – Sad mi je lakše. Valjda. Nekoliko trenutaka ću mo. Želudac joj se ponovo oglasi. – Da li su pomfrit i pita još uvek op malan obrok? – pitam. Zamišljam je kako sedi za stolom u našem omiljenom restoranu u Oregonu, mlatara viljuškom, kao da kritikuje svoje izvođenje. – Pita nije. Ne u Njujorku. Pite u restoranima su tako razočaravajuće. Voće je


najčešće iz konzerve. A ovde nema kupina. Kako je moguće da neko voće prestane da postoji kad s jedne obale pređeš na drugu? Kako je moguće da momak prestane da postoji od danas do sutra? – Ne bih znao. – Ali pomfrit je dobar. – Daje mi nadu poluosmehom. – Volim pomfrit – kažem. Volim pomfrit? Zvučim kao retardirano dete iz neke televizijske serije. Pogled joj se susretne s mojim. – Da li si gladan? – pita. – Uvek. Pra m je Pedeset sedmom ulicom i onda niz Devetu aveniju. Hoda brzo – bez i najmanje naznake hramanja, koga je još bilo kad je o šla – i namerno, kao što to rade Njujorčani, prstom pokazuje znamenitos , kao profesionalni turis čki vodič. Pada mi na pamet da nemam pojma da li još uvek živi ovde ili je došla samo zbog koncerta. Mogao bi da je pitaš, kažem sebi. To je normalno pitanje. Da, ali toliko je normalno da je čudno što moram da ga postavim. Pa moraš nešto da kažeš. Ali dok skupljam hrabrost, Betovenova Deveta počinje da zvoni u njenoj torbi. Mija prekida svoj monolog o Njujorku, uzima mobilni telefon, gleda displej i trza se. – Loše vesti? Odmahuje glavom i izraz lica joj je tako uvežbano izvinjavajući. – Ne, ali moram da se javim. Otvara telefon. – Zdravo. Znam. Molim te, smiri se. Znam. Slušaj, možeš li da sačekaš trenutak? – Okreće se prema meni, glas joj je uglađen i zvaničan. – Znam da je ovo neoprostivo neuljudno, ali možeš li da me ostaviš na pet minuta? Shvatam. Upravo je odsvirala sjajan koncert. Ljudi je zovu. Ali čak i tad, i uprkos masci izvinjenja koju nosi, osećam se kao obožavalac koga su zamolili da sačeka ispred autobusa dok rok zvezda ne izađe. Kao što obožavaoci uvek rade, mirim se s tim. Zvezda je Mija. Šta drugo mogu da uradim? – Hvala ti – kaže. Dozvoljavam Miji da ode nekoliko koraka ispred mene, da bih joj dao malo privatnos , ali ipak hvatam deliće razgovora. Znam da je to bilo važno. Nama. Obećavam da ću svima nadoknadi . Nijednom mene ne pominje. U stvari, izgleda da je potpuno zaboravila na mene. Što bi bilo u redu da nije zaboravila na zbrku koju moje prisustvo izaziva u Devetoj aveniji, punoj barova i ljudi koji ispred njih stoje i puše. Ljudi koji se trgnu kad me prepoznaju, i vade mobilne telefone i digitalne foto-aparate da bi me snimili. Pitam se da li će neki od snimaka završi u Gejberu ili nekom od tabloida. To bi bio


san za Vanesu Legrand. I noćna mora za Brin. Brin je već ljubomorna na Miju, mada je nikad nije upoznala; samo je čula za nju. Mada zna da Miju godinama nisam video, i dalje zvoca: „Teško je nadmetati se s duhom.“ Kao da je Brin Šreder s bilo kim morala da se takmiči. – Adam? Adam Vajld? – To je pravi paparaco s teleobjek vom nedaleko od mene. – Ćao, Adame. Može li slika? Samo jedna – viče. Ponekad to upali. Dozvoli im da te slikaju i o ći će. Ali uglavnom ne pali, to je kao kad ubiješ jednu pčelu i dozoveš razgnevljeni roj. – Ćao, Adame. Gde je Brin? Stavljam naočari, ubrzavam korak, mada je prekasno za to. Zaustavljam se i izlazim na Devetu aveniju, koja je puna taksija. Mija je nastavila da hoda, brbljajući u mobilni telefon. Stara Mija je mrzela mobilne telefone, mrzela je ljude koji razgovaraju na ulici, koji napuštaju nečije društvo da bi razgovarali s drugom osobom. Stara Mija nikad ne bi izrekla reči neoprostivo neuljudno. Pitam se treba li da je pus m da se udalji. Pomisao da samo uskočim u taksi i vra m se u hotel pre nego što ona prime da je ne pra m pričinjava mi neko mračno zadovoljstvo. Neka se ona malo pita šta se dogodilo. Ali svi taksiji su zauze i, kao da je miris moje uznemirenos iznenada dopro do nje, Mija se okreće da me potraži, vidi fotografa koji mi se približava, mašući aparatom kao mačetom. Gleda prema moru automobila na Devetoj aveniji. Samo nastavi, samo nastavi, kažem joj u sebi. Ako te slikaju sa mnom, tvoj život će posta hrana za tabloide. Samo nastavi. Ali Mija hoda prema meni, hvata me za ruku i, mada je tridesetak cen metara niža i dvadeset pet kilograma lakša, iznenada se osećam bezbedno, bezbednije nego u pratnji telohranitelja. Hoda pravo preko zakrčene avenije, zaustavlja saobraćaj ispruženom drugom rukom. Put se otvara pred nama, kao Jevrejima koji prelaze Crveno more. Čim s gnemo na drugu stranu, procep se zatvara dok taksiji prolaze kroz zeleno svetlo, ostavljajući paparaco progonitelja na drugoj strani ulice. – Sad je gotovo nemoguće pronaći taksi – kaže mi Mija. – Sve brodvejske predstave su upravo završene. – Imamo dva minuta prednos pred m pom. Čak i da sam ušao u taksi, pra o bi me peške u ovakvoj gužvi. – Ne brini. Ne može da nas prati tamo kuda idemo. Probija se kroz gužvu, gurajući me ispred sebe i istovremeno me š teći kao odbrambeni igrač u američkom fudbalu. Skreće u mračnu ulicu punu starih stambenih zgrada. Na pola ulice, niz stambenih zgrada od cigle naglo se pretvara u park ograđen visokom metalnom ogradom s teškim katancem za koji Mija ima ključ. Brava se otvara uz škljocanje. – Ulazi – kaže mi, pokazujući na živu ogradu i


baštensku kućicu iza nje. – Sakrij se tu dok ne zaključam. Radim kao što mi je rekla i minut kasnije dolazi kod mene. Ovde je mračno, jedino svetlo dopire s obližnje ulične sve ljke. Mija stavlja prst na usne i pokazuje mi da čučnem. – Kuda je otišao, dođavola? – čujem kako neko viče na ulici. – Ovuda – kaže žena, glasom s njujorškim izgovorom. – Kad ti kažem. – Pa gde je onda? – Da nije u parku? – pita žena. Zvečanje kapije odjekuje u mraku. – Zaključana je – kaže on. U mraku vidim kako se Mija smeje. – Možda je preskočio. – Visoka je tri metra – kaže tip. – Ne preskače se to tako lako. – Ne misliš valjda da ima nadljudsku snagu? – pita žena. – Idi tamo i proveri. – Pa da pocepam nove armani pantalone na ogradu? Znam kad je dosta. A i deluje mi da je prazno. Verovatno je našao taksi. Što i mi treba da uradimo. Sad su mi javili da je Timberlejk kod Breslina. Čujem korake kako se udaljavaju i krijem se još neko vreme, za svaki slučaj. Mija prva progovara. – Ne misliš valjda da ima nadljudsku snagu? – pita savršeno imi rajući ženin glas. Onda počinje da se smeje. – Pa da pocepam nove armani pantalone na ogradu? Znam kad je dosta – odgovaram. Mija se još više smeje. Napetost u mom stomaku popušta. Gotovo sam se nasmešio. Pošto njen smeh umine, ona ustaje, briše prašinu sa zadnjice i seda na klupu u senici. Ja radim isto. – Mora da ti se to stalno događa. Slegnem ramenima. – Najgore je u Njujorku, Los Anđelesu i Londonu. Ali ima toga svuda. Čak i obožavaoci prodaju slike tabloidima. – Svi su u tom kupleraju, jelda? – kaže ona. Sad više zvuči kao Mija koju sam nekad poznavao, ne kao violončelistkinja koja se visokoparno izražava i s onim lažnim panevropskim izgovorom poput Madoninog. – Svi žele svoj deo – kažem. – Navikneš se na to. – Navikneš se na mnoge stvari – uzvraća Mija. Klimam glavom u mraku. Oči su mi se navikle na tamu tako da vidim da je vrt veliki, široki travnjak ispresecan stazicama od cigle i oivičen cvetnim lejama. Povremeno bi mala svetla zasijala u mraku. – Da li su to svici? – pitam.


– Da. – Usred grada? – Baš tako. I mene je to ranije čudilo. Ali gde god da postoji trava, maličci je pronađu i osvetle. Dolaze na samo nekoliko nedelja svake godine. Uvek sam se pitala gde provode ostatak vremena. Razmišljam o tome. – Možda su uvek ovde, samo nemaju razlog da svetle. – Možda. Insektna verzija poremećaja raspoloženja izazvanog promenom godišnjih doba, mada mali vragolani treba da odu u Oregon ako stvarno žele da dožive depresivnu zimu. – Odakle ti ključevi? – pitam. – Da li živiš u blizini? Mija prvo odmahuje, pa klima glavom. – Da, moraš da živiš ovde da bi dobio ključ, ali ne u mom slučaju. Ključevi pripadaju Ernestu Kastorelu. Ili su pripadali. Kad je bio gostujući dirigent u Filharmoniji, živeo je u blizini i kao zakupac je dobio ključeve. U to vreme sam imala problem s cimerkom, što je priča mog života, tako da sam često iznervirana završavala kod njega na spavanju, i kad je otišao, slučajno sam uzela ključ. Ne znam zašto sam se tako zaprepas o. Bio si s toliko devojaka posle Mije da im ne znaš ni broja, govorim sebi. Nisi baš bio u celibatu. Zar misliš da ona jeste? – Jesi li ga ikad gledao kako diriguje? – pita me. – Uvek me je podsećao na tebe. Osim večeras, nisam slušao klasičnu muziku otkako si otišla. – Nemam pojma o kome govoriš. – Kastorel? On je neverovatan. Odrastao je u siro njskoj četvr u Venecueli, pohađao je program klasične muzike za siromašnu decu i sa šesnaest godina je postao dirigent. Dirigovao je Praškom filharmonijom s dvadeset godina, a sad je umetnički direktor Čikaškog simfonijskog orkestra i vodi isti onaj program u Venecueli koji je i sam prošao. On jednostavno udiše muziku. Kao i ti. Ko kaže da ja udišem muziku? Ko kaže da uopšte dišem? – Opa – kažem, trudeći se da obuzdam ljubomoru na koju nemam pravo. Mija me pogleda, iznenada pos đena. – Izvini. Ponekad zaboravim da nisu svi zainteresovani za pričice o klasičnoj muzici. On je prilično poznat u našem svetu. Da, pa i moja devojka je stvarno poznata u ostatku sveta, pomislio sam. No da li ona uopšte zna za Brin i mene? Mada, neko bi morao da kao noj zabije glavu u zemlju da ne bi čuo za nas. Ili bi morao namerno da izbegava ves o meni. Ili da bude klasični muzičar koji ne čita tabloide. – Zvuči kao super tip – kažem. Čak ni Miji ne promiče sarkazam. – Nije poznat kao , htela sam da kažem – njeno oduševljenje zapada u nelagodu. Ne odgovaram. Neko vreme vlada šina, osim zvuka reke automobila na ulici. A onda Mijin želudac ponovo počne da krči, podsećajući nas da se krijemo u vrtu. Da smo, u stvari, krenuli na neko drugo mesto.


7. Na neki uvrnut način, Brin i ja smo se upoznali zbog Mije. Dobro, preko zajedničke poznanice, pretpostavljam. Bilo je to zbog pevačice i tekstopisca Bruk Vega. Trebalo je da Šu ng star bude predgrupa Brukinom bivšem bendu Bikini, na dan Mijine nesreće. Kad mi nisu dozvolili da pose m Miju, Bruk je došla u bolnicu i pokušala da napravi diverziju. Nije imala uspeha. I tad sam poslednji put video Bruk, sve dok nije počela ludnica posle Kolateralne štete, koja je objavljena u dva platinasta tiraža. Šuting star je bio u Los Anđelesu na dodeli MTV nagrada. Jedna od ranije snimljenih ali neobjavljenih pesama postala je deo muzike za film Zdravo, ubico i bila je nominovana za najbolju pesmu. Nismo dobili nagradu. Nije bilo ni važno. Dodela MTV nagrada bila je samo poslednja u nizu ceremonija, a žetva nagrada bila je bogata. Samo nekoliko meseci ranije dobili smo Gremi za najboljeg mladog izvođača i najbolju pesmu godine za singl „Nadahnuće“. Bilo je to čudno. Pomislio bi da nekoliko pla nas h ploča, dva Gremija i nekoliko drugih nagrada mogu ulepša život, ali što sam ih više dobijao, muzička scena mi se sve više gadila. Devojke, droga, ulizice, i još pažnja medija – neprestana pažnja medija. Ljudi koje nisam poznavao – i to ne obožavaoci već ljudi koji se bave muzikom – prilazili su mi kao da se godinama znamo, ljubili me u obraze, zvali me „dragi“, ostavljali mi vizitkarte, šaputali mi o filmskim ulogama ili reklamama za japansko pivo, jednodnevnim poslovima koji će mi doneti milione. Nisam mogao to da podnesem, i zato sam, kad smo završili svoj nastup, napus o dvoranu Amfiteatra Gibson i o šao u prostor za pušače. Planirao sam da pobegnem kad sam video Bruk Vegu kako ide prema meni. Iza nje je bila devojka duge crne kose i krupnih zelenih očiju koja mi je delovala poznato. – Vidi to, Adam Vajld – rekla je Bruk, grleći me energično. Bruk je odnedavno nastupala solo i njen debi album Poljubi ovo takođe je sakupljao nagrade, tako da smo se često sretali na različi m dodelama. – Adame, ovo je Brin Šreder, ali verovatno je znaš kao mačku nominovanu za najbolji filmski poljubac. Da li si gledao kako se opasno žvalavi u filmu Posrnule devojke? Odmahnuo sam glavom. – Izvini. – Pobedio je poljubac vampira i vukodlaka. Devojke koje se ljube više ne deluju na publiku kao ranije – rekla je Brin ravnodušno. – To je krađa! – ubacila se Bruk. – Oboje ste pokradeni. Prava bruka. Ali ostaviću vas da ližete rane ili da se upoznate. Moram da se vra m. Adame, vidimo se, nadam se. Treba češće da dolaziš u Los Anđeles. Ne bi škodilo da pocrniš. – O šla je,


namigujući Brin. Nekoliko trenutaka smo stajali i ćutali. Ponudio sam Brin cigaretom. Odmahnula je glavom, onda me je pogledala svojim zastrašujuće zelenim očima. – To je bilo provodadžisanje, ako nisi primetio. – Da, mislim da jesam. Slegnula je ramenima, ni najmanje pos đena. – Rekla sam Bruk da si mi zanimljiv, pa je uzela stvar u svoje ruke. Nas dve smo slične. – Vidim. – Da li ti to smeta? – Zašto bi mi smetalo? – Mnogim tipovima odavde bi smetalo. Glumci su nesigurni. Ili gej. – Nisam odavde. Nasmešila se. Onda je pogledala moj sako. – Jesi li pobegao ili tako nešto? – Misliš da će poslati pse da me traže? – Možda, ali ovo je Los Anđeles, pa će posla malecne čivave uvezane i spakovane u firmirane torbice, tako da ne treba mnogo da se plašiš. Želiš li društvo? – Stvarno? Ne treba da ostaneš i tuguješ nad izgubljenom nagradom za najbolji poljubac? Pogledala me je pravo u oči, kao da je razumela šalu koju sam napravio. Bio sam joj zahvalan. – Više volim da slavim ili žalim daleko od očiju javnosti. Jedini plan koji sam imao bio je da se vra m u hotel iznajmljenom limuzinom. Ipak sam odlučio da odem s Brin. Dala je svom vozaču slobodno veče, uzela ključeve svog ogromnog džipa i odvezla nas nizbrdo prema obali. Odvezli smo se auto-putem pored pacifičke obale severno od grada, do plaže po imenu Point dum. Usput smo kupili bocu vina i suši. Kad smo s gli na plažu, magla se spustila na mastiljavu vodu. – Junska izmaglica – rekla je Brin, drhteći u kratkoj zeleno-crnoj haljini bez naramenica. – Uvek me zaledi. – Zar nisi ponela džemper ili tako nešto? – pitao sam. – Nije mi se slagao s haljinom. – Evo. – Dodao sam joj svoj sako. Iznenađeno je izvila obrve. – Džentlmen. Sedeli smo na plaži, pili vino iz boce. Pričala mi je o filmu koji je nedavno završila i o onom koji će poče da snima sledećeg meseca. I pokušavala je da odabere jedan od dva ponuđena scenarija koja će snimiti u upravo osnovanoj kompaniji. – Dakle, ti si u suštini lenja osoba? – rekao sam. Nasmejala se. – Odrasla sam u rupčagi u Arizoni, gde mi je majka celog života govorila kako sam lepa, kako treba da budem manekenka ili glumica. Nije mi


dozvoljavala da se igram na suncu – u Arizoni! – jer nije želela da uniš m kožu. Kao da je sve što imam lepo lice. – Okrenula se i zapiljila u mene, i video sam joj pamet u očima, koje su, moram da priznam, bile na lepom licu. – Ali dobro, bilo kako bilo, lice me je dovelo dovde. Ali i u Holivudu je isto. Svi me smatraju lepom glupačom. Ali znam da nije tako. I ako želim da dokažem da imam mozak, ako želim da se igram na suncu, da se tako izrazim, moram da pronađem projekat kojim ću se probi . Mislila sam da ću bi u boljem položaju ako sam i producent. Sve je pod kontrolom. Pretpostavljam da želim sve da kontrolišem. – Da, ali neke stvari ne možeš da kontrolišeš, koliko god da se trudiš. Brin je zurila u tamni horizont, bosih stopala ukopanih u hladan pesak. – Znam – rekla je ho. Okrenula se prema meni. – Stvarno mi je žao zbog tvoje devojke. Mija, zar ne? Zagrcnuo sam se vinom. To nije bilo ime koje sam očekivao da čujem. – Izvini. Kad sam se raspi vala o tebi kod Bruk, rekla mi je kako ste se upoznali. Nije tračarila niti išta slično. Ali bila je tamo, u bolnici, tako da je saznala. Srce mi je lupalo kao ludo. Klimnuo sam glavom. – Tata nas je napus o kad sam imala sedam godina. To je najgora stvar koja mi se ikad dogodila – nastavila je Brin. – Tako da ne mogu da zamislim kako je izgubi nekoga na taj način. Ponovo sam klimnuo glavom i gucnuo vino. – Žao mi je – uspeo sam da kažem. Neprimetno je klimnula glavom. – Ali makar su umrli zajedno. Mislim da je to na neki način dobro. Znam da ne bih želela da se probudim ako bi ostatak moje porodice bio mrtav. Vino je pokuljalo iz mojih usta, krenulo kroz nos. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da povra m dah i moć govora. Kad sam to uradio, rekao sam Brin da Mija nije mrtva. Preživela je nesreću, potpuno se oporavila. Brin je izgledala iskreno užasnuta, toliko da sam se sažalio na nju umesto na sebe. – Bože, Adame. Umreću od s da. Jednostavno sam pretpostavila. Bruk je rekla da nikad nije čula ni reč o Miji i na osnovu toga sam zaključila. Šu ng star nakratko nestaje i onda dolazi Kolateralna šteta, mislim, tekstovi su tako puni bola i besa i izdaje... – Aha – rekao sam. Onda me je Brin pogledala, zelene oči presijavale su se na mesečini. I video sam da je sve razumela a da nisam rekao ni reč. Nisam morao da objašnjavam, što je bilo veliko olakšanje. – Oh, Adame. To je na neki način gore, zar ne? Kad je Brin to rekla, i naglas izgovorila ono što sam na svoju sramotu ponekad osećao, pomalo sam se zaljubio u nju. I mislio sam da je to dovoljno. Da će to prećutno razumevanje i te prve simpa je buknu u osećanja prema Brin slična


ljubavi koju sam nekad osećao prema Miji. Te noći sam o šao u Brininu kuću. Tokom proleća stalno sam je posećivao na snimanju u Vankuveru, onda u Čikagu, za m u Budimpeš . Samo da pobegnem iz Oregona, od neprijatnos koja se kao debelo akvarijumsko staklo isprečila između mene i ostatka benda. Kad se vra la u Los Anđeles tog leta, predložila mi je da se preselim u njenu kuću na Holivud hilsu. – Imam gos nsku kuću koju nikad ne koristim, i možemo da je pretvorimo u tvoj studio. Ideja o napuštanju Oregona, udaljavanju od ostatka benda, od prošlos , novi početak, kuća puna prozora i svetlos , budućnost s Brin – u tom trenutku mi je izgledala kao prava stvar. Tako sam postao polovina poznatog para. Sad me slikaju s Brin čak i kad radimo tako obične stvari kao što je ispijanje kafe u Starbaksu ili šetnja kroz kanjon Ranjon. Trebalo bi da sam srećan. Trebalo bi da sam zahvalan. Ali problem je što ne mogu da se otrgnem osećanju da moja slava nema veze sa mnom; već s njima. Kolateralnu štetu napisao sam s Mijinom krvlju na rukama, i to je bio album koji me je proslavio. A kad sam postao stvarno slavan, to je bilo zbog veze s Brin, tako da to nije imalo mnogo veze s muzikom koju sam stvarao koliko s devojkom s kojom sam bio. A ta devojka. Sjajna je. Svaki muškarac bi ubio da bude s njom, bio bi ponosan da joj napravi dete. Osim na početku, kad smo bili u fazi „ne mogu da te se zasi m“, među nama je uvek postojao nevidljivi zid. Isprva sam pokušao da ga srušim, ali trebalo je mnogo napora da bi se napravila puko na. A onda sam odustao. Tada sam nalazio opravdanja. Takve su veze među odraslim osobama, takva je ljubav kad imaš ožiljke. Možda zato ne mogu da uživam u onome što imamo. Zato, usred noći kad ne mogu da zaspim, izlazim da slušam zvuk filtera u bazenu i razmišljam o stvarima koje me izluđuju u vezi s Brin. Čak i dok to radim, svestan sam da su to sitnice – to što spava s blekberijem pored jastuka, to što vežba po ceo dan i broji kalorije, to što odbija da odstupi od rasporeda obaveza. A znam da ima mnogo sjajnih osobina koje poništavaju mane. Darežljiva je kao bogati šeik i verna kao pitbul. Znam da nije lako žive sa mnom. Brin mi kaže da sam povučen, uzdržan, hladan. Optužuje me, u zavisnos od raspoloženja, da sam ljubomoran na njenu karijeru, da sam s njom slučajno, da je varam. To nije is na. Nisam dodirnuo nijednu obožavateljku otkad smo zajedno; nisam ni poželeo to. Uvek joj govorim da je jedan od naših problema što skoro nikad nismo zajedno. Ako ne snimam ili ne putujem, onda je Brin na snimanju ili na nekoj od bezbrojnih konferencija za medije. Ono što joj ne govorim jeste kako ne mogu da zamislim da više vremena provodimo zajedno. Jer nije baš da je sve sjajno kad smo zajedno. Ponekad bi Brin, kad popije nekoliko čaša vina, tvrdila da Mija stoji između nas. –


Zašto se ne vratiš svom duhu? – rekla bi. – Ne mogu više da se takmičim s njom. – Niko ne može da se takmiči s tobom – kažem joj, ljubeći je u čelo. I ne lažem. Niko ne može da se takmiči s Brin. I onda joj kažem da to nema veze s Mijom; ni s bilo kojom devojkom. Brin i ja živimo pod staklenim zvonom, pod reflektorima, u ekspres loncu. To bi teško palo bilo kom paru. Ali mislim da oboje znamo da lažem. I is na je, ne može se izbeći Mijin duh. Brin i ja ne bismo bili zajedno da nije bilo nje. U tom uvrnutom, incestuoznom obrtu sudbine, Mija je deo naše prošlosti, a mi smo među krhotinama njene zaostavštine.


8. Odeća je sirotinji razdeljena. Zbogom sam već davno rekao. Kuća je prazna, nameštaj prodat i već tuđ, Tvoj miris uskoro biće samo trulež i buđ. Zašto se mučim da zovem, kad ne odgovaraš. Zašto se mučim da pevam, kada me ne slušaš „Isključen“, deseta pesma s albuma Kolateralna šteta Da li ste čuli priču o psu koji je proveo ceo život jureći za kolima, i konačno je jedna stigao – i nije znao šta s njima da radi? Ja sam taj pas. Jer evo me, sâm s Mijom Hol, o čemu sam maštao više od tri godine, i pitam se šta sad. Sedimo u restoranu koji je ona izabrala, na nekom bezličnom mestu čak na zapadnom kraju grada. – Ima i parking – kaže Mija kad smo stigli. – Aha – odgovaram. – Nikad ranije nisam videla menhetenski restoran s parkingom, zato sam i svra la. Onda sam prime la da svi taksis jedu ovde, a taksis obično dobro procenjuju hranu, a onda nisam bila sigurna jer tu postoji parking, a besplatan parking je privlačniji nego dobra jeftina hrana. Mija je brbljala. A ja sam mislio: Da li stvarno razgovaramo o parkingu? A nijedno od nas, koliko mogu da vidim, nije došlo kolima. Ponovo me pogađa to što je više ne poznajem, ne znam baš ništa o njoj. Šef sale nas vodi do našeg mesta i Mija se iznenada smrkne. – Nije trebalo da te dovodim ovde. Verovatno više ne jedeš na ovakvim mestima. U stvari, u pravu je, ne zato što više volim zatamnjene preskupe i ekskluzivne restorane, već zato što me tamo vode i ostavljaju na miru. Ali ovo mesto je puno prosedih Njujorčana i taksista, niko me ne prepoznaje. – Ne, ovo mesto nije loše – kažem. Sedimo kraj prozora, pored parkinga koji je ponos restorana. Dve sekunde kasnije, niski zdepas maljavi p se stvori ispred nas. – Maestro – obraća se Miji. – Dugo se nismo videli. – Zdravo, Stavrose. Stavros nam daje jelovnike i okreće se prema meni. Izvija čupavu obrvu. – Dakle,


konačno si dovela dečka da ga upoznamo! Mijino lice se zažari, i mada je pomalo uvredljivo to što se toliko pos dela kad su je nazvali mojom devojkom, ima nečeg utešnog u njenom crvenjenju. Ta pos đena devojka više liči na osobu koju sam poznavao, onu koja nikad ne bi šaputala u mobilni telefon. – To mi je stari prijatelj – kaže Mija. Stari prijatelj? Da li je to uvreda ili kompliment? – Stari prijatelj, ha? Nikad ranije nisi nikog dovela. Lepa nadarena devojka kao . Eufemija! – dere se. – Dođi. Maestro ima dečka! Mijino lice postalo je ljubičasto. Kad je podigla pogled, prošaptala je: – Njegova žena. Iz kuhinje dolazi ženska verzija Stavrosa, niska dežmekasta žena, s previše šminke na licu, koja kao da joj se sliva niz podvaljak. Briše ruke o umašćenu belu kecelju i smeši se Miji, pokazujući zlatan zub. – Znala sam! – uzvikne. – Znala sam da kriješ dečka. Lepa devojka kao što si . Sad mi je jasno zašto ne želiš da izlaziš s mojim Džordžijem. Mija s ska usne i izvija obrve; upućuje Eufemiji lažni osmeh krivice. Uhva la si me na delu. – Hajde, hajde, ostavimo ih – ubacuje se Stavros, tapšući Eufemiju po kuku i ubacujući se ispred nje. – Maestro, kao i obično? Mija klima glavom. – A tvoj dečko? Mija klone, i šina za stolom se oteže kao prekid u emitovanju programa na studentskim radio-stanicama. – Za mene hamburger, pomfrit i pivo – konačno kažem. – Sjajno – kaže Stavros, tapšući rukama kao da sam mu upravo dao lek pro v raka. – Čizburger deluks. Prilog od prženog luka. Tvoj dečko je suviše mršav. Baš kao i ti. – Deca vam neće bi zdrava ako ne nabacite malo mesa na te kos – dodaje Eufemija. Mija zariva lice u šake, kao da pokušava da bukvalno nestane u sopstvenom telu. Kad odu ona proviri. – Bože, to je bilo uvrnuto. Jasno je da te nisu prepoznali. – Ali su prepoznali tebe. A ne bih rekao da su ljubitelji klasične muzike. – Onda pogledam u svoje farmerke, crnu majicu, izlizane pa ke. Nekad sam i ja bio ljubitelj klasične muzike, a ko bi to rekao. Mija se smeje. – Oh, nisu. Eufemija me zna iz vremena kad sam svirala u metrou. – Svirala si na stanici metroa? Zar su vremena bila tako teška? – I onda shva m šta sam rekao i poželim da premotam unazad. Ne pitaš nekog kao što je Mija da li su vremena bila teška, mada znam da nisu bila što se novca če. Deni je imao i dodatno


životno osiguranje pored onog uplaćenog preko sindikata nastavnika, i Mija je dobila dosta novca, mada niko nije isprva znao za drugu polisu. To je bio jedan od razloga zašto je dosta muzičara u gradu organizovalo seriju dobrotvornih koncerata i prikupilo oko pet hiljada dolara za Mijin fond za školovanje. To je ganulo njene babu i dedu – i mene, naravno – ali je razbesnelo Miju. Odbila je da primi donaciju, nazivala je to krvavim novcem, a kad je deda rekao da je prihvatanje darežljivos drugih ljudi neka vrsta darežljivos koja će pomoći da se ljudi u zajednici osećaju bolje, odbrusila je da nije njen posao da pomaže drugim ljudima da se osećaju bolje. Ali Mija se samo nasmešila. – Bilo je super. I iznenađujuće unosno. Eufemija me je videla, i kad sam došla ovamo da jedem, se la me se sa stanice Kolambus serkl. Ponosno me je obavestila da je stavila dolar u moju kutiju. Mijin telefon je zazvonio. Oboje smo zastali da slušamo piskavu melodiju. Betoven je svirao i svirao. – Hoćeš li da se javiš? – pitao sam. Odmahnula je glavom, delujući pomalo krivo. Uskoro zvonjava prestaje i ponovo počinje. – Večeras si baš popularna. – Ne toliko popularna koliko u problemu. Trebalo je da odem na večeru posle koncerta. S nekim velikim facama. Agen ma. Sponzorima. Prilično sam sigurna da je to profesor s Džulijarda, neko iz koncertne agencije ili moj menadžer, koji zove da bi vikao na mene. – Ili Ernesto? – kažem opušteno koliko je to moguće. Možda su Stavros i Eufemija bili u pravu kad su rekli da Mija ima nekog uštogljenog dečka koga ne može da dovede u grčki restoran. Ali to nisam ja. Mija ponovo izgleda kao da joj je neprijatno. – Možda. – Ako moraš da razgovaraš s nekim, ili, znaš već, da ideš nekud, ne dozvoli da te ometam u tome. – Ne. Treba da ga isključim. – Otvara torbu i isključuje telefon. Stavros se vraća s ledenom kafom za Miju i badvajzerom za mene, a kad ode, ponovo usledi neprijatna tišina. – Dakle... – počinjem. – Dakle... – ponavlja Mija. – Dakle, obično jedeš u ovom restoranu. To ti je omiljeno mesto? – Dolazim na pitu sa spanaćem i par ju gnjavaže. Blizu je studentskog naselja, tako da sam često dolazila ovde. Dolazila? Preračunavam se već dvadese put večeras. Mija se upisala na Džulijard pre tri godine. Što znači da će ove jeseni posta apsolvent. Ali već svira u Karnegi holu? Ima menadžera? Iznenada poželim da sam pažljivije pročitao onaj članak.


– Zašto više ne dolaziš? – frustracija u mom glasu odjekivala je kroz buku restorana. Mijino lice se ispuni pažnjom, mala gusenica napetos pojavi joj se iznad korena nosa. – Molim? – brzo kaže. – Zar nisi još uvek u školi? – Oh, to – kaže, dok joj olakšanje opušta obrvu. – Trebalo je da kažem ranije. Diplomirala sam proletos. Džulijard ima trogodišnje studije za... – Virtuoze. – Mislio sam to kao kompliment, ali zbog nezadovoljstva što ne znam podatke iz biografije Mije Hol – rezultate, najbolje trenutke, uspehe – zazvučalo je ogorčeno. – Nadarene učenike – ispravlja me Mija, gotovo se izvinjavajući. – Diplomirala sam ranije da mogu da počnem turneju. Sad, zapravo. Turneja upravo počinje. – Oh. Sedimo u neprijatnoj šini sve dok Stavros ne donese hranu. Nisam mislio da sam gladan kad smo naručivali, ali čim sam namirisao hamburger, želudac je počeo da mi krči. Shvatam da sam danas pojeo samo dva hot-doga. Stavros spušta nekoliko tanjira pred Miju, salatu, pitu sa spanaćem, pomfrit, sutlijaš. – To je ono što uvek naručuješ? – pitam. – Rekla sam . Nisam jela dva dana. A znaš koliko mogu da pojedem. Ili si znao, hoću da kažem... – Ako ti treba još nešto, maestro, samo vikni. – Hvala, Stavrose. Kad ode, oboje zalivamo kečapom i pomfrit i razgovor. – Dakle... – počinjem. – Dakle... – ponavlja ona. Onda pita: – Kako su ostali? Članovi benda? – Dobro. – Gde su sad? – U Londonu. Ili na putu tamo. Mija nakrivi glavu. – Učinilo mi se da si rekao da putuješ sutra. – Da, pa morao sam da obavim neke stvari. Pripreme i tako to. Pa sam ostao još jedan dan. – Prava sreća. – Molim? – Hoću da kažem, srećna okolnost, inače se ne bismo sreli. Gledam je. Da li je ozbiljna? Pre deset minuta je izgledala kao da će dobi infarkt od same mogućnosti da bude moja devojka, a sad kaže da je sreća što sam je pra o večeras. Ili je to samo ljubazno ćaskanje? – Kako je Liz? Da li je još uvek sa Sarom?


Da, to je pauza za ćaskanje. – Da, naravno. Žele da se venčaju i raspravljaju se oko toga da li da to urade u nekoj državi gde je to dozvoljeno, kao što je Ajova, ili da čekaju da i Oregon to legalizuje. Toliko problema da bi ozvaničile vezu. – Tresem glavom u neverici. – Zar ne želiš da se venčaš? – pita, pomalo izazivački. Pomalo je teško uzvra joj pogled, ali se trudim. – Nikad – kažem. – Oh – izusti ona, gotovo s olakšanjem. Ne paniči, Mija. Nisam nameravao da te zaprosim. – Šta je s tobom? Još uvek živiš u Oregonu? – pita. – Ne. Sad sam u Los Anđelesu. – Još jedan begunac od kiše koji je otišao na jug. – Da, tako nekako. – Nema potrebe da joj pričam kako je brzo iščilelo uživanje u činjenici da u februaru možeš da jedeš napolju, i kako je odsustvo godišnjih doba nešto fundamentalno pogrešno. Potpuno sam drugačiji od onih ljudi koji moraju da se kvarcuju usred zime. Usred losanđeleske sunčane imitacije zime, moram da sedim u tamnoj sobi da bih se osećao prijatno. – Preselio sam i roditelje. Toplota je dobra za tatin artritis. – Da, i moj deda ima velikih problema s artritisom. U kuku. Artritis? Ovo zvuči kao tekst iz novogodišnje čes tke: Bili je završio s časovima plivanja, Tod je devojci napravio dete, a tetka Luiza je operisala kurje oko. – Baš mi je žao – kažem. – Znaš kakav je. Ću i trpi. U stvari, on i baba se spremaju da me prate na turneji, čak su izvadili i nove pasoše. Baba je pronašla studenta hor kulture koji će se brinu o njenim orhidejama dok je ona na putu. – Pa kako su joj orhideje? – pitam. Sjajno. Sad smo prešli na cveće. – I dalje osvajaju nagrade, tako da pretpostavljam da su dobro. – Mija obara pogled. – Nisam odavno videla njen staklenik. Nisam išla tamo otkako sam došla ovamo. Iznenađen sam me, a i nisam. Kao da sam to već znao, mada sam mislio da se Mija možda vratila kad sam napustio grad. Još jednom sam precenio svoj značaj. – Trebalo bi da svra š ponekad – kaže. – Bilo bi im drago da te vide, da čuju koliko si uspešan. – Koliko sam uspešan? Kad je pogledam, vidim da zuri u mene ispod slapa kose, odmahuje glavom u čuđenju. – Da, Adame, kako neverovatno dobro ide. Mislim, uspeo si. Postao si rok zvezda!


Rok zvezda. Te reči su tako pune iluzije da je nemoguće vide pravu osobu iza njih. Ali ja jesam rok zvezda. Imam bankovni račun kao zvezda i pla naste albume kao zvezda i devojku kao zvezda. Ali jebeno mrzim taj izraz, i kad čujem da me Mija tako zove, gađenje mi dostiže nebeske visine. – Imaš li neku sliku ostatka benda? – pita me. – Na telefonu ili nešto slično? – Da, slike. Imam ih gomilu na telefonu, ali ostavio sam ga u hotelu. – Teška laž, ali nikad neće sazna . A ako želi slike, jednostavno mogu da kupim primerak Spina na prvom kiosku. – Imam neke slike. Moje su zapravo prave fotografije na papiru, jer imam prastari telefon. Mislim da imam neke babine i dedine, i da, sjajnu sliku Henrija i Vilou. Bili su prošle godine s decom na mom koncertu na fes valu Marlboro – kaže mi. – Beatriks, ili Triksi kako je zovu, sećaš li se te devojčice? Sad ima pet godina. I imaju još jedno dete, Tea, dobio je ime po Tediju. Na pomen Tedijevog imena, želudac mi se grči. Na tabeli osećanja, nikad ne možeš da znaš da li će te odsustvo jedne osobe pogodi više nego odsustvo druge. Voleo sam Mijine roditelje, ali sam nekako prihva o njihovu smrt. Umrli su prerano, ali po redu – roditelji pre deteta – mada Mijini baba i deda verovatno ne misle tako. Ali nekako još uvek ne mogu da shva m da će Tedi zauvek ima osam godina. Svake godine razmišljam koliko bi Tedi sad imao godina. Sad bi imao gotovo dvanaest, vidim ga na licu svakog bubuljičavog pubertetlije koji dolazi na naše koncerte i moli za autogram. Nikad nisam rekao Miji koliko me je zaboleo gubitak Tedija, tako da nema šanse ni da joj sad kažem. Nemam više pravo da pričam o m stvarima. Izgubio sam – ili mi je oduzeto – mesto za stolom Holovih. – Slika je od prošle godine, tako da je malo starija, ali otprilike ćeš vide kako svi izgledaju. – Ma nema potrebe. Ali Mija već pretura po torbi. – Henri i dalje izgleda isto, kao veliko dete. Gde mi je novčanik? – Prevrće torbu na sto. – Ne želim da vidim tvoje slike! – Glas mi je hladan kao led, glasan kao roditeljska grdnja. Mija prestaje da kopa. – Oh, dobro. – Izgleda ukoreno, kao da je dobila packu. Zatvara torbu i stavlja je na stolicu, i dok to radi, obara flašu s pivom. Panično uzima salvete iz držača da bi upila tečnost, kao da se kiselina prosula na sto. – Dođavola! – kaže. – Nije važno. – Jeste. Napravila sam haos – rekla je Mija bez daha. – Skoro si sve pokupila. Samo pozovi svog prijatelja i on će obrisati ostalo.


Nastavlja da briše kao luda sve dok ne isprazni držač za salvete i iskoris svaki komad suvog papira u blizini. Skuplja mokre salvete u loptu i pomišljam da će nasrnuti na sto golim rukama, i gledam je, pomalo zbunjen. A onda Mija kao da se izduvala. Zaustavlja se, spušta glavu. Onda me pogleda onim svojim očima. – Žao mi je. Znam da je pristojno da kažem da je sve u redu, da nije važno, da me nije isprskala pivom. Ali iznenada nisam siguran da pričamo o pivu, a ako ne pričamo o pivu, ako Mija pokušava da se prikriveno izvini... Zbog čega ti je žao, Mija? Čak i da mogu da se nateram da postavim to pitanje – a ne mogu – ona ne čeka, već skače i trči prema kupatilu da opere pivo sa sebe, kao da je Ledi Magbet. Nema je izvesno vreme, i dok čekam, dvosmislenost koju je ostavila za sobom dopire do najdubljih delova mog bića. Jer zamišljao sam mnogo verzija našeg susreta tokom poslednje tri godine. Uglavnom su se sve svodile na Veliku Grešku, užasan nesporazum. I veliki broj mojih fantazija uključuje načine na koje Mija puzi i moli za oproštaj. Izvinjava se što mi je na ljubav uzvra la okrutnom šinom. Što se ponašala kao da su dve godine života – dve godine naših života – beznačajne. Ali nikad ne zamišljam da mi se izvinjava što je o šla. Jer iako se ona možda toga ne seća, uradila je ono što sam joj rekao da može da uradi.


9. Bilo je znakova. Verovatno mnogo više nego što sam prime o, čak i naknadno. Ali sve sam ih propus o. Možda zato što ih nisam tražio. Bio sam previše zauzet osvrtanjem prema vatri iz koje sam pobegao, da bih posve o dovoljno pažnje li ci visokoj trista metara koja je bila ispred mene. Kad je Mija te jeseni odlučila da ode na Džulijard, i kad je do kraja proleća postalo jasno da će biti u stanju to da uradi, rekao sam da ću otići s njom u Njujork. Samo me je pogledala kao da kaže nema šanse. – Nismo o tome ranije razgovarali – rekla je – zašto bismo to radili sad? Jer si ranije bila zdrava, a sad nemaš slezinu. Ni roditelje. Jer bi Njujork mogao da te proguta, pomislio sam. Nisam ništa rekao. – Vreme je da se oboje vra mo svojim živo ma – nastavila je. Ranije sam bio vanredni student, ali sam posle nesreće prestao da idem tamo i tada sam bio u zaostatku čitav semestar. Ni Mija se nije vra la u školu. Propus la je toliko toga, i radila je s privatnim profesorom da bi odradila časove završnog razreda kako bi mogla da maturira i na vreme se upiše na Džulijard. Bila je to samo formalnost. Profesori bi je pustili da položi čak i da nije ništa radila. – Šta je s bendom? – pitala je. – Znam da te čekaju. – Bila je u pravu. Neposredno pre nesreće, snimili smo album Šu ng star za nezavisnu diskografsku kuću iz Sijetla, Smajling Sajmon. Album je izašao početkom leta, i mada nismo imali zakazanu turneju, CD se prodavao kao alva i često se vrteo na studentskim radio-stanicama. Zbog toga su Šu ng star počele da saleću velike diskografske kuće, zainteresovane da potpišu ugovor s bendom koji je postojao samo u teoriji. – Tvoja sirota gitara umire ovako zanemarena – rekla je tužno se osmehujući. Nisam je vadio iz ku je otkako smo otkazali nastup kao predgrupa Bikiniju. I tako sam pristao na vezu na daljinu. Delimično zato što s Mijom nije moglo da se razgovara. Delimično jer nisam želeo da napus m Šu ng star. Ali bio sam krajnje nonšalantan u vezi s tom razdaljinom. Ranije sam bio zabrinut kako će udaljenost u ca na našu vezu. Ali sad? Šta nama može če ri hiljade kilometara? Osim toga, Kim je odabrala fakultet u Njujorku, nekoliko kilometara od Džulijarda. Ona će drža Miju na oku. Onda se Kim u poslednjem trenutku predomislila i o šla u Boston da studira. Bio sam besan. Nakon nesreće, često smo razgovarali o Mijinom oporavku i prenosili važne informacije njenim babi i dedi. Držali smo svoje razgovore u tajnos , znajući da bi nas Mija ubila ako bi pomislila da radimo nešto iza njenih leđa. Ali Kim i ja bili smo


kapiteni ma Mija. Ako već ja nisam mogao da se preselim u Njujork i budem s Mijom, osećao sam da Kim ima obavezu da bude pored nje. Neko vreme sam besneo zbog toga sve do jedne vrele julske noći otprilike mesec dana pre nego što su ona i Mija morale da pođu. Kim je došla kod Mijine babe da gleda DVD s nama. Mija je ranije o šla u krevet tako da smo samo nas dvoje do kraja odgledali neki pretenciozni strani film. Kim mi je neprekidno pričala o Miji, kako joj dobro ide, i blebetala je kao neki brbljivi papagaj dok smo gledali film. Konačno sam joj rekao da umukne. Skupila je oči i počela da uzima svoje stvari. – Znam šta te brine, a to nije ovaj dosadni film, pa što se onda ne bi izdrao na mene i završio s m – rekla je. Onda je briznula u plač. Nikad ranije nisam video Kim kako plače, tako kao tad, čak ni na sahrani, tako da sam se ose o kao govno i izvinio sam joj se i trapavo je zagrlio. Kad je jecanje prestalo, obrisala je oči i objasnila mi kako ju je Mija naterala da se opredeli za fakultet u Bostonu. – Mislim, želim da idem tamo. Nakon Oregona, stvarno sam želela da idem u jevrejsku školu, ali ni Njujorški univerzitet nije loš, a tamo ima mnogo Jevreja. Ali bila je nepopustljiva. Rekla je da ne želi „dadilju“. Baš tako je rekla. I zaklela se da će ako se upišem na Njujorški univerzitet zna da smo napravili plan da je držimo na oku. Rekla je da će prekinu sve veze sa mnom. Kazala sam joj da ne verujem u to, ali u očima je imala pogled kakav nikad nisam videla. Bila je ozbiljna. Tako da sam to uradila. Znaš li koliko sam veza morala da potegnem da bi se naknadno upisala? Pored toga, nisu mi vra li prvu ratu školarine koju sam upla la u Njujorku. Ali bilo kako bilo, Mija je bila srećna, a ovih dana je to retko. – Kim se skrušeno nasmešila. – Ne znam zašto se onda osećam tako bedno. Valjda zbog krivice. Tako je to s vernicima. – Onda je ponovo počela da plače. Prilično glasan znak. Verovatno sam bio zapušio uši. Ali kraj je, kad je konačno došao, bio h. Mija je o šla u Njujork. Ja sam se vra o u Kuću roka. Ponovo sam krenuo u školu. Svet je i dalje postojao. Prvih nekoliko nedelja, Mija i ja smo slali epske imejlove jedno drugom. Ona je pisala samo o Njujorku, predavanjima, muzici, školi. Ja o sastancima s predstavnicima diskografskih kuća. Liz nam je zakazala gomilu koncerata pre i posle Dana zahvalnos – i morali smo žestoko da vežbamo, s obzirom na to da nisam pipnuo gitaru nekoliko meseci – ali na Majkovo insis ranje, posao je bio na prvom mestu. Putovali smo u Sijetl i Los Anđeles i sastajali se s direktorima diskografskih kuća. Neki lovci na talente iz Njujorka su došli u Oregon da nas vide. Pisao sam Miji o njihovim obećanjima, kako je svaki obećao da će nam dotera zvuk i lansira nas među zvezde. Svi smo se trudili da ostanemo na zemlji, ali bilo je teško ne udahnuti zvezdanu prašinu. Mija i ja smo svake večeri razgovarali telefonom pre nego što bi ona o šla u


krevet. Obično je bila veoma umorna, tako da su razgovori bili kratki; samo da jedno drugom čujemo glas, da uživo kažemo volim te. Jedne večeri, oko tri nedelje od početka semestra, pozvao sam je malo kasnije jer smo bili na večeri s predstavnikom jedne diskografske kuće u restoranu Le Pižon u Portlandu, i sve je kasnilo zbog toga. Kad se uključila govorna pošta, pretpostavio sam da je otišla na spavanje. Ali sledećeg dana, nije mi poslala imejl. Izvini što sam zakasnio. Jesi li ljuta na mene?, glasio je SMS. Ne, odmah je odgovorila. I bilo mi je lakše. Ali te večeri sam pozvao na vreme, a odmah se uključila govorna pošta. Sledećeg dana, Mija mi je poslala imejl koji se sastojao od dve kratke rečenice, kako ima mnogo obaveza u orkestru. Prešao sam preko toga. Stvari su počele da se zakuvavaju. Na kraju krajeva, bila je na Džulijardu. Njeno violončelo nije imalo vaj-faj. A u pitanju je bila Mija, devojka koja je znala da vežba po osam sati dnevno. Ali onda sam počeo da je zovem u različita vremena, ustajao sam rano da bih mogao da je nađem pre predavanja, zvao sam je u vreme večere. I pozivi su mi stalno prebacivani na govornu poštu, nikad mi se nije javila. Nije odgovarala ni na moje SMS-ove. I dalje sam dobijao imejlove, ali ne svakog dana, i mada su moji imejlovi bili puni očajničkih pitanja: Zašto se ne javljaš na mobilni? Jesi li ga izgubila? Jesi li dobro?, njeni odgovori su prelazili preko toga. Samo je tvrdila da je zauzeta. Odlučio sam da odem kod njenih babe i dede. Prak čno sam živeo kod njih tokom pet meseci Mijinog oporavka i obećao sam da ću ih redovno posećiva , ali zanemario sam obećanje. Bilo mi je teško da budem u toj staroj kući punoj promaje s fotogalerijom duhova – slika s venčanja Ket i Denija, potresna slika dvanaestogodišnje Mije koja drži Tedija u krilu i čita mu – bez Mije pored sebe. Ali gubio sam vezu s Mijom, bili su mi potrebni odgovori. Kad sam prvi put o šao kod njih te jeseni, Mijina baba me je ugnjavila pričom o svojoj baš i onda je o šla u staklenik, ostavljajući me da sedim u kuhinji s njenim mužem. Skuvao nam je jaku kafu. Nismo mnogo govorili, tako da sam uglavnom slušao pucketanje šporeta na drva. Samo me je tužno gledao, zbog čega me je obuzela neobjašnjiva želja da kleknem pored njegove stolice i stavim mu glavu u krilo. O šao sam tamo još nekoliko puta, čak i pošto je Mija prekinula kontakt sa mnom, i uvek je bilo tako. Osećao sam se loše što sam se pretvarao da sam došao u neobaveznu posetu, a u stvari sam se nadao ves ma, objašnjenjima. Ne, ono čemu sam se stvarno nadao bilo je da čujem da nisam jedini. Želeo sam da mi kažu: „Mija je prestala da nas zove. Da li se javila tebi?“ Ali naravno, to se nije dogodilo, jer se to nikad neće dogoditi. Radilo se o tome da mi nije bila potrebna njihova potvrda. Znao sam već druge


noći kad se uključila govorna pošta da je to kraj. Zar joj to nisam rekao? Zar nisam stajao iznad njenog tela i obećao joj da ću uradi sve ako ostane, makar to značilo da je pus m da ode? Činjenica da je tad bila u komi, da se probudila tek posle tri dana, da nijedno od nas nikad nije to pomenulo – sad je izgledala gotovo nevažno. Sâm sam to tražio. Ono što ne shvatam jeste kako je to uradila. Nikad nisam ostavio devojku na tako brutalan način. Čak i kad su bile u pitanju obožavateljke, uvek bih otpra o aktuelnu devojku iz hotelske sobe, limuzine ili gde god da smo bili, smerno je poljubio u obraz i rekao: „Hvala, bilo je zabavno“, ili nešto slično što je nagoveštavalo kraj. A to su bile obožavateljke. Mija i ja smo bili zajedno više od dve godine, i da, bila je to srednjoškolska ljubav, ali sam mislio da je to veza u kojoj oboje pokušavamo da nađemo način da ona traje beskonačno, veza koja bi bila ozbiljna da smo se upoznali pet godina kasnije i da ona nije bila virtuoz na violončelu a ja član sve popularnijeg benda, ili da naši životi nisu bili ovako uništeni. Shva o sam da postoji razlika između saznanja da se nešto dogodilo, čak i saznanja zašto se dogodilo, i verovanja u to. Jer kad je prestala da mi se javlja, da, znao sam šta se dogodilo. Ali trebalo mi je dugo vremena da u to poverujem. Ponekad, i dalje ne verujem u to.


10. Cilindar s jednim metkom, vrti se, do tri. Kaže mi da ja biram: ili ja, il’ ti. Metal na slepom oku, buka neizdrživa, Poliži krv koja me prekriva. Ona je ta jedina preživela „Rulet“, deseta pesma s albuma Kolateralna šteta Posle večere, počeo sam da osećam nervozu. Naleteli smo jedno na drugo. Bili smo dovoljno pristojni da provedemo neko vreme zajedno i razmenimo informacije; šta nam preostaje sem da se rastanemo? Ali nisam spreman za to. Prilično sam siguran da s Mijom neće bi još nekog postskriptuma, i moraću da živim od uspomena na ovo veče do kraja života, tako da želim malo više od svega, a ne samo priču o parkingu, artritisu i nemušta izvinjenja. Zbog toga je svaka ulica koju prođemo u kojoj Mija ne zaustavi taksi ili ne pronađe izgovor da kaže laku noć za mene kao odlaganje smrtne kazne. U odjekivanju vlas h koraka na asfaltu gotovo da mogu da čujem odlaganje izvršenja, odlaganje izvršenja kako odjekuje gradskim ulicama. Hodamo u šini mirnijim, prljavijim delom Devete avenije. Ispod nadvožnjaka živi gomila beskućnika. Jedan traži nešto novca. Bacam mu deset dolara. Autobus prolazi, ostavljajući oblak sagorelog dizela. Mija prstom pokazuje na drugu stranu ulice. – To je glavna autobuska stanica – kaže. Samo klimam glavom, ne znajući da li ćemo podjednako detaljno da razgovaramo o autobuskim stanicama kao o parkinzima, ili planira da me se otarasi. – Unutra postoji kuglana – kaže mi. – U autobuskoj stanici? – Ludilo, zar ne!? – poviče Mija, iznenada živahna. – Ni ja nisam mogla da verujem kad sam prvi put videla. Jednom sam se kasno uveče vraćala iz Bostona, bila sam kod Kim, i usput sam se bila izgubila, i odjednom je bila preda mnom. Se la sam se potrage za uskršnjim jajima. Sećaš li se kako smo Tedi i ja bili uzbuđeni oko toga? Sećam se kako se Mija uzbuđivala. Obožavala je sve praznike koji imaju veze sa slatkišima, a posebno se trudila da zabavi Tedija. Jednog Uskrsa je naporno radila da ručno oboji kuvana jaja i sakrila ih je u dvorištu da bi ih Tedi sutradan tražio. Ali cele noći je padala kiša i sva živopisna jaja postala su sivkasta. Mija je bila razočarana do


suza, ali se Tedi gotovo upiškio od uzbuđenja – ta jaja nisu, izjavio je, uskršnja jaja; to su dinosaurova jaja. – Da, sećam se – rekoh. – Svi imaju svoje razloge zašto vole Njujork. Kultura. Mešavina svakojakih ljudi. Ritam. Hrana. Ali za mene, sve izgleda kao velika potraga za uskršnjim jajima. Iza svakog ugla čeka te malo iznenađenje. Kao onaj vrt. Kao kuglana u ogromnom autobuskom depou. Znaš... – naglo zastaje. – Šta? Odmahuje glavom. – Verovatno imaš neke obaveze večeras. Klub. Ekipu s kojom izlaziš. Kolutam očima. – Nemam ekipu, Mija. – Zvuči grublje nego što sam nameravao. – Nisam želela da te uvredim. Samo sam pretpostavila da svi rokeri, poznate ličnosti, putuju u čoporu. – Prestani da pretpostavljaš. To sam još uvek ja. – Na neki način. Pogledala me je iznenađeno. – Dobro. Dakle, nemaš nikakve obaveze? Odmahujem glavom. – Kasno je. Moraš li da ideš na spavanje? – Ne spavam mnogo ovih dana. Spavaću u avionu. – Dakle... – Mija šutne komad đubreta, i shvatam da je još uvek nervozna. – Idemo onda u urbanu potragu za uskršnjim jajima. – Zastaje, gleda me u lice da vidi da li je razumem, i naravno da je razumem. – Pokazaću sva skrivena mesta u gradu koji mnogo volim. – Zašto? – pitam je. I čim postavim pitanje, želim sam sebe da ošamarim. Dobio si odlaganje, sad jezik za zube! Ali deo mene želi da zna. Ako mi nije najjasnije zašto sam o šao na njen koncert večeras, još manje mi je jasno zašto me je pozvala, zašto sam još uvek ovde. – Jer želim to da pokažem – jednostavno kaže. Zurim u nju, čekam objašnjenje. Mrš se dok pokušava da objasni. Onda kao da odustaje. Samo sleže ramenima. Ubrzo ponovo pokušava: – Radi se o tome da na neki način napuštam Njujork. Sutra idem u Japan, i dva koncerta ću održa tamo, a jedan u Koreji. Onda se na nedelju dana vraćam u Njujork i posle toga turneja stvarno počinje. Biću na putu verovatno četrdeset nedelja godišnje, tako da... – Ne ostaje mnogo vremena za potragu za jajima? – Tako nekako. – Dakle, ovo će bi oproštajna turneja? – Opraštanje od Njujorka? Od mene? Prekasno za mene. – Mislim da može i tako da se gleda – odgovara Mija. Zastajem, kao da stvarno razmišljam o tome, kao da razmatram svoje opcije, kao


da dovodim u pitanje prihvatanje njenog poziva. Onda sležem ramenima, glumatam: – Naravno, zašto da ne? Ali i dalje se dvoumim u vezi s autobuskom stanicom, tako da stavljam naočari za sunce i kačket pre nego što uđemo. Mija me vodi kroz hodnik popločan narandžas m pločicama, sredstvo za dezinfekciju s mirisom borovine ne prekriva u potpunos smrad mokraće, i nakon serije pokretnih stepenica, pored zatvorenih kioska i restorana brze hrane, idemo još jednim pokretnim stepenicama sve do neonskog znaka KUGLANA DOKOLICA. – Evo nas – rekla je s dljivo, ponosno. – Nakon što sam slučajno nabasala na nju, stekla sam naviku da svra m kad god sam na stanici. A onda sam počela redovno da dolazim ovamo. Ponekad samo sedim za šankom, jedem načose i gledam kako se ljudi kuglaju. – Zašto se ne kuglaš? Mija nakrivi glavu, onda se potapše po laktu. Ah, njen lakat. Njena Ahilova peta. Jedan od samo nekoliko delova njenog tela koji nije, kako izgleda, povređen u nesreći, nije bio stavljen u gips ili spojen šrafovima ili šavovima i s njega nije uzimana koža za transplantaciju. Ali kad je ponovo počela da svira violončelo, u tom ludom pokušaju da sve nadoknadi, lakat je počeo da je boli. Išla je na rendgen. Magnetnu rezonancu. Lekari nisu mogli da pronađu problem, rekli su joj da se možda udarila ili imala kontuziju živca, predložili joj da uspori s vežbanjem, što je Miju razbesnelo. Rekla je da joj je muzika jedino što joj je ostalo. A šta je sa mnom?, sećam se da sam razmišljao, ali nisam to rekao. Bilo kako bilo, zanemarila je upozorenja lekara i svirala uprkos bolu, pa ili se stanje poboljšalo, ili je navikla na bol. – Pokušala sam nekoliko puta da pozovem neke ljude s Džulijarda, ali nije im se svidelo. Nije važno – kaže mi. – Ovo je mesto koje volim. Potpuno je skriveno. Ne moram da se kuglam da bih uživala. Dakle, tvoj dečko, ključar rajskog vrta, suviše je otmen za narodne restorane i kuglane, a? Mija i ja smo ranije išli na kuglanje, ponekad samo nas dvoje, ponekad porodično. Ket i Deni su obožavali kuglanje, to je bio deo Denijeve retro faze. Čak je i Tedi dobro kuglao. Sviđalo se to tebi ili ne, Mija, imaš malo grandža u DNK, zahvaljujući svojoj porodici. I, možda, zahvaljujući meni. – Možemo sad da idemo na kuglanje – predlažem. Mija se smeši. Onda se ponovo potapše po laktu. Odmahuje glavom. – Ne moraš da se kuglaš – objašnjavam. – Ja ću se kugla . Ti gledaj. Samo da bi ose la sve to. Ili mogu da se kuglam za oboje. Deluje mi da bi trebalo da odigraš jednu partiju ovde. Pošto ti je ovo oproštajna turneja.


– Uradio bi to za mene? – Ono što me čudi jeste iznenađenje u njenom glasu. – Da, što da ne? Nisam se godinama kuglao. To nije baš tačno. Brin i ja smo išli na kuglanje pre nekoliko meseci u okviru neke humanitarne akcije. Pla li smo dvadeset hiljada dolara da bismo iznajmili stazu na jedan sat za neki hvale vredan cilj, i čak se nismo ni kuglali; samo smo pili šampanjac dok se Brin folirala. Mislim, ko još pije šampanjac u kuglani? U kuglani Dokolica miriše pivo – i vosak i hot-dogovi i sprej za obuću. Kuglana tako treba da miriše. Staze su pune neuobičajeno neprivlačnih Njujorčana koji izgleda uživaju u kuglanju. Ne gledaju nas, ne obraćaju pažnju. Zakupljujem stazu i dva para patika. Sve što sleduje. Mija je uzbuđena dok obuva pa ke, pleše dok bira žensku ružičastu kuglu od če ri kilograma kojom ću kuglati u njeno ime. – Šta je s imenima? – pita Mija. Nekad davno, uvek smo birali muzičare; ona bi odabrala neku staru pank pevačicu a ja klasičnog muzičara. Džoan i Frederik. Ili Debi i Ludvig. – Ti biraj – kažem, jer nisam siguran koliko ćemo se priseća prošlos . Sve dok ne vidim imena koja je odabrala. Zamalo se nisam onesvestio. Ket i Deni. Kad vidi izraz mog lica, izgleda postiđeno. – I oni su voleli da se kuglaju – brzo objašnjava i hitro menja imena u Pet i Leni. – Šta kažeš na to? – pita usiljeno veselo. Dva slova udaljeno od morbidnos , pomislim. Ruka mi se ponovo trese dok idem prema stazi s „Pe nom“ ružičastom kuglom, što možda objašnjava zašto sam oborio samo osam čunjeva. Mija ne mari za to. Ciči od zadovoljstva. – Sledeća je moja – viče. Onda se postidi i pogleda u patike. – Hvala što si ih iznajmio. Lepo od tebe. – Nema na čemu. – Kako to da te niko ovde ne prepoznaje? – pita. – U pitanju je kontekst. – Možda možeš da skineš naočari za sunce. Teško je razgovara s tobom kad ih nosiš. Zaboravio sam da ih još uvek nosim i osećao sam se glupo zbog toga, i zbog potrebe da ih nosim na javnom mestu. Skidam ih. – Sad je bolje – kaže Mija. – Ne znam zašto klasični muzičari misle da je kuglanje za probisvete. Tako je zabavno. Ne znam zašto sam se uzbudio zbog ove male priče o snobovima s Džulijarda i njihovoj borbi pro v nas ostalih, ali jesam. Obaram preostala dva Mijina čunja. Ona glasno navija. – Sviđa li ti se? Džulijard? – pitam. – Da li je onakav kakvim si ga zamišljala? – Ne – kaže, i ponovo se osećam pobedonosno. Sve dok ne objasni. – Bio je još


bolji. – Oh. – Mada, nije tako počelo. Isprva je bilo gadno. – To me ne iznenađuje, znaš, imajući sve u vidu. – To je bio problem. Imajući sve u vidu. Mnogo sam stvari imala u vidu. Kad sam došla, bilo je kao i svuda; ljudi su bili veoma pažljivi. Cimerka je bila toliko pažljiva da nije mogla da me pogleda a da ne zaplače. Preosećajna, nje se sećam. Prekinuli smo kontakt nekoliko nedelja kasnije. – Sve moje cimerke bile su sklone preterivanju. Mnogo puta sam ih menjala tokom prve godine, pre nego što sam se iselila iz studentskog doma. Znaš li da sam živela na jedanaest mesta? Mislim da je to neki rekord. – Smatraj to vežbom za turneju. – Voliš li turneje? – Ne. – Stvarno? Imaš priliku da vidiš sve te različite zemlje. Čini mi se da bih volela to. – Sve što vidim jesu hotel i dvorana i zamagljeni predeli kroz prozor autobusa u pokretu. – Da li ikad ideš u obilazak grada? Bend ide. Imaju privatne VIP ture, obilaze rimski Koloseum pre nego što ga otvore za pose oce i slične stvari. Mogu da idem s njima, ali to znači da moram da provodim vreme s njima, tako da ostajem sam u hotelu. – Obično nema vremena – lažem. – Dakle, imala si problem s cimerkama. – Da – nastavlja Mija. – Preterana brižnost. Tako je bilo sa svima, čak i s profesorima, koji su bili nervozni u mom prisustvu, a trebalo je da bude obrnuto. Postoji neka vrsta vatrenog krštenja kad prvi put sviraš s orkestrom, bukvalno rasture tvoje sviranje, tu pred svima. I to se dogodilo svakome. Osim meni. Kao da sam bila nevidljiva. Niko se nije usuđivao da me kri kuje. I veruj mi, to nije bilo zato što sam svirala sjajno. – Možda jeste – kažem. Približavam se, sušim šake iznad sušača s toplim vazduhom. – Ne, nije. Jedan od prvih predmeta je Analiza gudačkog kvarteta. A jedan od profesora je onaj Lemski. On je velika faca na fakultetu. Rus. Zamisli bilo koji surovi stereo p, i on je takav. Mislim, sasušeni čovečuljak. Kao iz knjiga Dostojevskog. Tata bi ga obožavao. Nakon nekoliko nedelja, pozovu me u njegovu kancelariju. To obično nije dobar znak. – Sedi za neurednim stolom, na kojem su visoke gomile papira i par tura. I počne da mi priča o svojoj porodici. Ukrajinski Jevreji. Preživeli pogrome. Onda Drugi svetski rat. Onda mi kaže: „Svako ima teškoće u životu. Svi pate. Profesori će vas mazi zbog


onog što ste preživeli. Ipak, ja mislim da ako to budemo radili, onda bolje da ste i vi poginuli u saobraćajnoj nesreći, jer ćemo vam ugušiti talenat. Da li to želite?“ – Nisam znala kako da odgovorim, samo sam stajala. I onda je povikao na mene: „Da li to želite? Da vas ugušimo?“ I nekako procedim ne. A on kaže: „Dobro.“ Onda uzme dirigentsku palicu i potera me iz kancelarije. Znam gde bih mu rado zabio tu palicu. Uzimam svoju kuglu i zavitlam je niza stazu. Pogađa čunjeve uz zadovoljavajući zvuk; čunjevi padaju na sve strane, kao mali ljudi koji beže od Godzile. Kad se vratim do Mije, smireniji sam. – Dobar pogodak – kaže istovremeno kad ja kažem: – Taj tvoj profesor je pravi drkadžija! – Tačno je da nije bio baš ljubazan. I u to vreme sam bila preplašena, ali sad mislim da je to bio jedan od najvažnijih dana u mom životu. Jer je on bio prva osoba koja mi nije popuštala. Okrećem se, zadovoljan što imam razlog da se udaljim od nje, tako da ne može da mi vidi lice. Bacam njenu ružičastu kuglu, ali ona odlazi udesno. Obaram sedam čunjeva, a preostala tri su raštrkana. Obaram samo jedan u sledećem pokušaju. Da bih izjednačio rezultat, namerno loše bacam u „svojem“ sledećem pokušaju, obaram samo šest čunjeva. – I tako, nekoliko dana kasnije, u orkestru – nastavlja Mija – sabo raju mi glisando, i to ne preterano nežno. Smeje se, obuzeta srećnim uspomenama na to poniženje. – Ništa bolje od javne poruge. – Da! Bilo je sjajno. Kao najbolja terapija na svetu. Gledam je. Terapija je nekad bila zabranjena reč. Mija je išla kod psihoterapeuta u bolnici i centru za oporavak, ali odbila je da nastavi kad je puštena kući, zbog čega smo se Kim i ja bunili. Ali Mija je tvrdila da joj jednočasovni razgovor o mrtvoj porodici ne pomaže. – Kad se to dogodilo, kao da su se svi na fakultetu opus li – rekla je. – Lemski me je muštrao. Nije bilo predaha. Ništa osim sviranja violončela. Tokom leta sam svirala na fes valima. Aspen. Onda Marlboro. Onda su me Lemski i Ernesto naterali da se prijavim na audiciju za Koncerte mladih muzičara, što je bilo suludo. U poređenju s m, prijemni za Džulijard je dečja igra. Ali bila sam se spremila. I primljena sam. Zato sam večeras bila u Karnegi holu. Dvadesetogodišnjaci obično nemaju solis čke koncerte u Zankel holu. I to mi je otvorilo sva vrata. Sad imam menadžera. Agen se interesuju za mene. I zato je Lemski insis rao da diplomiram ranije. Rekao je da sam spremna za turneju, mada ne znam da li je u pravu. – Na osnovu onoga što sam čuo večeras, jeste. Lice joj iznenada postaje tako željno, tako mlado, to me je gotovo zabolelo. –


Stvarno misliš tako? Svirala sam na raznim fes valima, ali ovo će bi drugačije. Sviraću sama, ili kao solista s orkestrom ili s gudačkim kvartetom ili kamernim ansamblom. – Odmahuje glavom. – Ponekad pomislim da bi trebalo da pristupim orkestru, da imam kon nuitet. Kao s bendom. Mora da je velika uteha bi stalno s Liz, Majkom i Ficijem. Pozornice se menjaju, ali muzičari su isti. Razmišljam o bendu, sad su u avionu, lete preko Atlan ka – razdvaja nas okean, i još mnogo toga. A onda pomislim na Miju, kako je svirala Dvoržaka, na to šta su ostali pose oci u sali rekli pošto je napus la pozornicu. – Ne, ne treba to da uradiš. To bi bilo traćenje tvog dara. – Sad zvučiš kao Lemski. – Super. Mija se smeje. – Znam da deluje kao strog čovek, ali pretpostavljam da je u suš ni to uradio jer misli da će mi pomoći da izgradim karijeru, da popunim prazninu. Mija prestaje da govori i okreće se prema meni, gleda me pravo u oči, istražuje, proverava. – Ali nije morao da mi podari karijeru. Ona neće popuni prazninu. Shvataš to, zar ne? Uvek si to shvatao. Iznenada, sva današnja sranja mi se vraćaju – Vanesa i Brin i rubrike s pozna m trudnicama i Šafl i pretećih šezdeset sedam dana odvojenih hotela i neprijatne tišine i održavanja koncerata s bendom koji me više ne podržava. I pomislim: Mija, kako ne kapiraš? Muzika jeste praznina. A ti si razlog što je tako.


11. Šu ng star je oduvek bio bend s pravilom – osećanja su jedno, posao drugo – tako da nisam mnogo razmišljao o bendu, nisam razmišljao o njihovim osećanjima, njihovom nezadovoljstvu, o svom produženom odsustvu. Pretpostavio sam da su sami shva li zašto me nema. Kad sam izašao iz bunila i napisao prvih deset pesama, pozvao sam Liz, koja je organizovala radnu večeru s ostatkom benda. Tokom večere, sedeli smo oko klupskog stola, tako nazvanog jer je Liz uzela taj neverovatno ružan drveni sto iz sedamdese h koji smo našli na pločniku i prekrila ga lecima benda i prelakirala ga hiljadu puta da bi podsećao na unutrašnjost kluba. Prvo sam im se izvinio što sam „nestao u akciji“. Onda sam izvadio laptop i pus o im pesme koje sam napisao. Liz i Fici su razrogačili oči. Zaboravili su vegetarijanske lazanje koje su jeli dok su slušali pesmu za pesmom: „Most“, „Prašina“, „Šav“, „Rulet“, „Ohrabrenje“. – Čoveče, mislili smo da si gotov, radiš neki posrani posao i bedačiš se, ali bio si produktivan – uzviknuo je Fici. – Jebote, ovo stvarno roka. Liz je klimnula glavom. – Da. A i predivno je. Mora da si doživeo katarzu – rekla je, pružajući mi ruku. – Volela bih da pročitam tekstove. Imaš li ih na kompjuteru? – Nažvrljane na papiru kod kuće. Prekucaću ih i poslati ti imejlom. – Kod kuće? Zar ovo nije kuća? – pitala je Liz. – Tvoja soba je kao muzej. Što se ne vratiš ovamo? – Nemam šta da preselim. Osim ako niste prodali moje stvari. – Pokušali smo. Suviše su prašnjave. Nije bilo kupaca – rekao je Fici. – Koris li smo tvoj krevet za odlaganje šešira. – Fici se prevejano nasmejao. Pogrešio sam što sam im rekao kako sam umislio da se pretvaram u svog mrtvog dedu, sa svim njegovim sujeverjem, uključujući njegovo čvrsto verovanje da šešir na krevetu donosi nesreću. – Ne brini, zapalićemo tamjan – rekla je Liz. Fici je očigledno obavestio medije. – I šta, to je to? – rekao je Majk, kuckajući noktom po mom laptopu. – Sine, to je deset pesama – rekao je Fici, dok mu je komad spanaća stajao posred širokog osmeha. – Deset ludački dobrih pesama. To je ceo album. Imamo dovoljno da odemo u studio. – To su samo one koje su gotove – prekinuo sam ga. – Imam bar još deset. Ne znam šta se događa, ali samo izlaze, kao da su već napisane i snimljene i neko je pritisnuo plej. Završiću ih najbrže što mogu. – Povinuj se muzi – rekla je Liz. – Ona je prevrtljiva ljubavnica. – Ne pričam o pesmama – rekao je Majk. – Ne znamo ni da li će bi albuma. Ako


nas ijedna diskografska kuća bude htela. Bili smo u dobrom zaletu, a on nas je praktično ubio. – Nije on ništa ubio – rekla je Liz. – Kao prvo, prošlo je samo nekoliko meseci, a kao drugo, naš album za Smajlin Sajmon kida na nezavisnim top-listama, i mnogo se pušta na studentskim radio-stanicama. A ja sam dobro pokrila tu publiku – nastavila je Liz – intervjuima i ostalim, da bih održala popularnost. – I čoveče, Savršeni svet nije završio svoje; još ga puštaju na satelitskim radiostanicama – rekao je Fici. – Siguran sam da će oni predstavnici diskografskih kuća bi srećni da nas vide, polomiće se da čuju ovo. – Ne možeš bi siguran – rekao je Majk. – Postoje trendovi. Moda. Bendovi koje žele. A hoću da kažem kako on – i upire prstom u mene – bataljuje bend bez reči i upada ovamo kao da se ništa nije desilo. Majk je bio u pravu, ali nikog nisam zadržavao. – Izvini, žao mi je. Svi ponekad odlepimo. Ali mogli ste da me zamenite da ste želeli. Da nađete novog gitaristu i potpišete svoj ugovor s velikom diskografskom kućom. Po brzim pogledima koje su razmenili, video sam da su i o tome razgovarali, i verovatno je Liz uložila veto. Šu ng star je bio demokratski bend; uvek smo zajednički donosili odluke. Ali ako ćemo iskreno, bend je pripadao Liz. Osnovala ga je i pozvala me da sviram gitaru nakon što me je videla kako sviram po gradu. Onda je privukla Ficija i Majka, tako da bi promena članova bila njena odluka. Možda je zato Majk počeo da svira tezge s drugim bubnjarem, pod imenom Ranč hend. – Majk, ne shvatam šta hoćeš – rekao je Fici. – Da kupi bombonjeru? Želiš li da ti Adam donese lep buket cveća u znak izvinjenja? – Odjebi, Fici – rekao je Majk. – Kupiću cveće – predložio sam. – Žute ruže. Verujem da je to znak prijateljstva. Kaži šta želiš, uradiću sve. – Hoćeš li se tad oseća bolje? – nastavio je Fici. – I kakve ima veze, jebote? Imamo ove sjajne pesme. Želeo bih da sam ih ja napisao. Ali Adam ih je napisao. Pregurao je sve i vra o nam se. Tako da bi možda trebalo da se vra mo sviranju strava muzike i vidimo šta će od toga ispas . I možda, znaš, pus mo čoveka da malo uživa u životu. Dakle, sine, zaboravi. Ispostavilo se da je Majkova zabrinutost bila bez osnova. Neke od velikih diskografskih kuća koje su nam se jesenas udvarale sad su nas iskulirale, ali mnoge su i dalje bile zainteresovane, i kad smo im poslali demo-snimke pesama koje će posta Kolateralna šteta, totalno su odlepili, potpisali smo ugovor i bili smo u studiju s Gasom pre nego što smo bili svesni toga. I neko vreme, sve je bilo dobro. Fici i Liz su bili u pravu. Snimanje Kolateralne štete


predstavljalo je katarzu. I bili smo srećni. Rad s Gasom je bio naporan; izvukao je na površinu našu bučnu stranu, rekao nam je da se ne plašimo sirove snage, i poslušali smo ga. I bilo je kul bi u Sijetlu, snima album i odseda u luksuznim apartmanima i osećati se kao „velika faca“. Sve je izgledalo dobro. Nedugo nakon izlaska albuma, počela je turneja. Petomesečno putovanje kroz Severnu Ameriku, Evropu i Aziju, koje je u početku izgledalo kao najuzbudljivija stvar na svetu. Isprva je tako bilo. Ali bilo je i naporno. I ubrzo sam stalno bio umoran. I usamljen. Bilo je dosta slobodnog vremena kad sam mogao da pa m za njom. Po hotelskim sobama, autobusima. Otuđio sam se od svih. Čak i od Liz. Posebno od Liz. Ona nije bila glupa; znala je šta mi se događa – i zašto. A i nije ona neki nežni cve ć. Vodila je računa o meni. Pa sam se zakopavao, sve dok njoj, pretpostavljam, nije dosadilo da me otkopava. Kako je turneja odmicala, album je počeo da se prodaje kao alva. Pla nas raž. Onda još jedan. Koncer su bili rasproda , tako da su naši promoteri morali da zakazuju dodatne datume da bi zadovoljili potražnju. Svi su nam nudili ugovore za suvenire. Šu ng star majice, kape, posteri, nalepnice, čak i posebna verzija Šuting star teleskopa. Iznenada su nas spopali novinari. Intervjui sve vreme, što nam je isprva prijalo. Ljudi su nas dovoljno voleli da bi čitali ono što imamo da kažemo. Ali tokom intervjua počele su da se događaju uvrnute stvari. Novinar bi nas sve okupio, postavio nam neka uobičajena pitanja, a onda okrenuo mikrofon i kameru prema meni. A ja sam pokušavao da uključim i ostatak benda. Onda su novinari počeli da traže intervjue samo sa mnom, što sam uvek odbijao, sve dok to nije postao jedini način da dajemo intervjue. Nakon če ri meseca turneje, došli smo u Rim. Roling stoun je poslao novinara da provede nekoliko dana s nama. Jedne noći, posle koncerta, sedeli smo u hotelskom baru. Bilo je sve prilično ležerno, sedeli smo, opuštali se i ljuš li grapu. Ali onda je novinar počeo da postavlja teška pitanja. Samo meni. Mislim, bilo nas je tu desetak – ja, Liz, Majk, Fici, Oldus, tehničari, obožavateljke – ali taj p se ponašao kao da sam jedina osoba u prostoriji. „Adame, da li Kolateralna šteta ima jednu pripovedačku nit? Ako je tako, možeš li da je objasniš.“ „Adame, misliš li da ovaj album predstavlja tvoje autorsko sazrevanje?“ „Adame, u drugim intervjuima si pomenuo da ne želiš da kreneš ’tamnom rokerskom stazom’, ali kako izdržavaš toliki teret sopstvene slave?“ Majk je odlepio. – Preoteo si bend! – zaurlao je na mene, kao da smo sami u prostoriji, kao da nema novinara. – Ovo nije šou Adama Vajlda, znaš. Mi smo bend. Grupa. Ima nas četvoro. Ili si to zaboravio, dok si hodao „tamnom rokerskom stazom“?! Majk se okrenuo prema novinaru. – Hoćeš li da saznaš nešto o slavnom Adamu Vajldu? Imam odabrane detalje. Recimo, naša rok zvezda mora da obavlja jedan


ludački vudu ritual pre svakog koncerta, a takva je primadona da se, ako zviždućeš iza scene pre koncerta, razbesni jer misli da je to maler... – Daj, Majk – naglo ga je prekinula Liz – svi umetnici imaju rituale. Novinar je gutao sve ovo i istovremeno zapisivao, sve dok Oldus nije diplomatski rekao da su svi umorni i rasterao sve osim benda i pokušao da navede mene i Majka da se pomirimo. Ali Majk je samo psovao, govoreći mi kako sam postao drkadžija željan pažnje. Pogledao sam prema Liz nadajući se da će me zaš , ali ona je samo zurila u svoje piće. Okrenuo sam se prema Ficiju, ali on je samo odmahnuo glavom. – Nikad nisam mislio da ću bi onaj koji će to reći, ali vreme je da vas dvojica odrastete. – Onda je o šao. Molećivo sam pogledao u Liz. Delovala je saosećajno, ali umorno. – Majk, preterao si – rekla je mirno. Ali onda se okrenula prema meni i odmahnula glavom. – Ali, Adame, urazumi se. Moraš to da sagledaš iz njegove perspek ve. Iz naše perspek ve. Teško je bori se s ovim, posebno jer si se udaljio od nas. Razumem zašto si to uradio, ali to ne olakšava stvar. Svi su bili pro v mene. Digao sam ruke u znak predaje. Istrčao sam iz bara, na ivici suza. U predvorju, italijanska manekenka Rafaela, koja se družila s nama, čekala je taksi. Nasmešila mi se kad me je videla. Kad je taksi s gao, dala mi je znak glavom, pozvala me da pođem s njom. I pošao sam. Sutradan, premes o sam se u drugi hotel. Priča je gotovo odmah dospela do Roling stouna, a nekoliko dana kasnije i u sve tabloide. U diskografskoj kući su odlepili, kao i u agenciji za promocije, i svi su nas upozorili na raznorazne posledice koje ćemo snosi ako ne budemo poštovali zakazane koncerte. Oldus je doveo profesionalnu pregovaračicu da razgovara sa mnom i Majkom. Nije imala uspeha. Njena genijalna ideja, koja se proteže do danas, bila je ono što Fici naziva „razvodom“. Trebalo je da odsedam u jednom hotelu a ostatak benda u drugom, do kraja turneje. A naš savetnik za medije je odlučio da je bolje da Majk i ja odvojeno dajemo intervjue, tako da su novinari uglavnom razgovarali samo sa mnom. Da, to nam je baš pomoglo! Kad sam se vra o s turneje, gotovo sam napus o bend. Iselio sam se iz kuće u Portlandu koju sam delio s Ficijem i iznajmio svoju. Izbegavao sam ih. Bio sam ljut, ali i pos đen. Nisam bio siguran kako, ali očigledno je da sam sve uniš o. Verovatno bih tada napus o sve, ali je Liz svra la jednog popodneva do moje nove kuće i rekla mi da napravim pauzu od nekoliko meseci i vidim kako će se sve odvija . – Svi bi poludeli nakon onog što se nama dogodilo, posebno tebi – rekla je, što je bila jedina vrsta pominjanja Mije. – Ne tražim da išta radiš. Samo te molim da ništa ne radiš i vidiš šta će se dogoditi za nekoliko meseci. Onda je album počeo da osvaja sve te nagrade, i onda sam upoznao Brin i preselio se u Los Anđeles, i nisam više provodio toliko vremena s njima, tako da sam odlučio


da započnem još jednu turneju. Brin je jedina osoba koja zna koliko me turneje izluđuju, i koliko sam se užasavao ove koja sledi. „Otkači ih“, bilo je njeno rešenje. Misli da imam neku vrstu kompleksa krivice zbog svog skromnog porekla, i da zbog toga ne želim da nastupam solo. „Vidi, shvatam te. Teško je prihva da zaslužuješ pohvale, ali tako jeste. Ti pišeš sve pesme i većinu muzike, i zato si u centru pažnje“, kaže mi. „ Ti si nadaren! Nisi samo lepotan. Da je ovo film, bi bio zvezda plaćena dvadeset miliona dolara, a oni tumači sporednih uloga, ali ovako svi dobijate podjednako“, govori mi. „Nisu potrebni. Posebno uza svu muku koju ti zadaju.“ Ali ne radi se o novcu. Nikad se nije radilo o njemu. A solo karijera mi ne izgleda kao rešenje. Kao da iz vrelog ulja skačem u vatru. I ostaje i dalje turneja koju treba odraditi, a muka mi je od same pomisli na nju. – Zašto ne odeš kod doktora Vajsbluta? – predlaže Brin u telefonskom razgovoru iz Toronta, gde snima najnoviji film. Vajsblut je psihofarmakolog s kojim me je diskografska kuća povezala pre nekoliko meseci. – Vidi može li da da nešto jače. I kad se vra š, moramo da sednemo s Bruk i ozbiljno porazgovaramo o solo karijeri. Ali moraš da prebrodiš ovu turneju. Inače ćeš uništiti reputaciju. Ima važnijih stvari od reputacije koje mogu da se unište, zar ne? Tako sam mislio. Ali nisam rekao. Samo sam pozvao Vajsbluta, uzeo još recepata, i čeličio se za turneju. Pretpostavljam da Brin razume, kao što ja razumem, kao što svi koji me poznaju razumeju, da uprkos imidžu lošeg momka, Adam Vajld radi ono što mu se kaže.


12. Komad olova imam gde srce treba da bude, Vaditi ga odatle previše je opasno, kažu; Pusti ga nek prebiva tu, i lekari se slažu. Tvoje ga je prigrlilo telo; i to je čudo, kô proviđenje. Da, još kad bih mogao s njim da prođem aerodromsko obezbeđenje... „Metak“, dvanaesta pesma s albuma Kolateralna šteta Mija mi ne govori kuda idemo. Kaže da, pošto je ovo njen tajni obilazak Njujorka, to treba da ostane tajna, i onda s autobuske stanice idemo dole, dole, dole u lavirint tunela podzemne železnice. A ja je pra m. Mada ne volim tajne, mada mislim da Mija i ja imamo dovoljno tajni u ovom trenutku, i mada je podzemna železnica na vrhu svih mojih strahova. Zatvoren prostor. Gomila ljudi. Nema izlaza. Nagoves o sam joj to, ali ponavlja mi ono što sam ranije rekao o kontekstu. – Ko bi očekivao da vidi Adama Vajlda u metrou u tri ujutro? Bez ekipe? – Vragolasto se smeši. – Pored toga, u ovo doba nema nikog. A ja uvek putujem metroom po Njujorku. Kad s gnemo do metro stanice Tajms skver, ona je puna ljudi, kao da je četvrtak u pet po podne. Oglašava se moje zvono za uzbunu. Još jače kad s gnemo do perona. Ukočim se i naslanjam se na stub. Mija me gleda. – To nije dobra ideja – mumlam, ali zabrinutost nestaje kad vidim voz koji se približava. – Vozovi ne idu tako često noću, što znači da svi verovatno čekaju prilično dugo – viče Mija da bi nadglasala buku. – Ali dolazi jedan, vidi, sve je u redu. Kad se ukrcamo, oboje shvatamo da je Mija pogrešila. Vagon je pun ljudi. Pijanih. Osećam poglede na sebi. Znam da nemam pilule, potrebna mi je cigareta. Odmah. Tražim kutiju. – U metrou je zabranjeno pušenje – šapuće Mija. – Moram. – Zabranjeno je. – Baš me briga. – Ako me uhapse, makar ću biti bezbedan u policijskoj stanici. Iznenada, ona poludi. – Ako želiš da ne privlačiš pažnju, zar ne misliš da je pušenje u suprotnos s m? – Odvlači me na stranu. – Sve je u redu – cvrkuće, i skoro da očekujem da me pomazi po vratu kao što je nekad radila kad sam bio napet. – Samo ćemo stajati ovde. Ako se ne isprazni kod Trideset četvrte ulice, izaći ćemo.


Kod Trideset četvrte ulice izlazi gomila ljudi, i osetim se malo bolje. Kod Četrnaeste izlazi još ljudi. Ali iznenada, kod Kanala, u vagon ulazi gomila šminkera. Povlačim se u zadnji deo vagona, pored kondukterske kabine, okrećem leđa putnicima. Većini ljudi je teško da shvate kako se uspaničim kad se nađem u malom prostoru okružen gomilom ljudi. Mislim da bih i onaj ja od pre tri godine teško to razumeo. Ali taj ja nikad nije imao iskustvo kad me je neki p u maloj prodavnici ploča u Mineapolisu prepoznao i počeo da uzvikuje moje ime, a onda je sve izgledalo kao kokice na vrelom ulju: prvo jedan, pa drugi, onda eksplozija, sve dok ti tromi posetioci prodavnice ploča nisu postali rulja, okružili me, onda me gurali. Nisam mogao da dišem. Nisam mogao da se pomerim. To je bezveze jer stvarno volim pojedinačne susrete s obožavaocima. Ali kad ih je više i kad ih taj duh rulje uzme pod svoje, kao da zaborave da sam običan smrtnik: od krvi i mesa, ranjiv i plašljiv. Ali izgleda da je sve u redu u ovom uglu. Sve dok ne napravim fatalnu grešku i još jednom se ne osvrnem preko ramena da bih se uverio da me niko ne gleda. I u toj dese nki sekunde – događa se. Sretnem nečiji pogled. Vidim kako se prepoznavanje pali kao šibica. Gotovo da mogu da ose m fosfor. Onda kao da se sve događa usporeno. Prvo zvuk. Sve je neprirodno ho. A onda kreće ho brujanje kako se vest širi. Čujem svoje ime, kako se šapatom prenosi kroz bučni vagon. Vidim gurkanje laktovima. Ljudi vade mobilne telefone, otvaraju torbe, skupljaju snagu, vrpolje se. Sve to traje samo nekoliko sekundi, ali je uvek bolno, kao kad neko upu prvi udarac, ali ga još nisi dobio. Neki brada p se sprema da ustane sa sedišta, otvara usta da izgovori moje ime. Znam da ne misli ništa loše, ali kad to uradi, svi će se baci na mene. Trideset sekundi do totalnog haosa. Hvatam Miju za ruku i vučem je. – Jao! Vrata između vagona su otvorena i vučem je u drugi vagon. – Šta to radiš? – pita, dok hoda iza mene. Ne slušam je. Vučem je u sledeći vagon, pa u sledeći, sve dok se voz ne zaustavi u stanici i onda je guram napolje, na peron, uza stepenice, preskačem po dve odjednom, deo mozga me upozorava da sam suviše grub, ali drugi deo ne mari za to. Kad izađemo na ulicu, vučem je nekoliko blokova sve dok se ne uverim da nas niko ne prati. Onda se zaustavljam. – Pokušavaš li da nas ubiješ? – viče. Osećam nalet krivice. Ali uzvraćam joj. – A šta je s tobom? Hoćeš li da me napadne rulja? Pogledam i shvatim da je još uvek držim za ruku. I Mija gleda. Puštam je. – Kakva rulja, Adame? – tiho me pita.


Sad razgovara sa mnom kao da sam ludak. Kao što Oldus govori kad imam napad panike. Ali Oldus me makar nikad nije optužio da umišljam da me proganjaju obožavaoci. Video je to dovoljno puta. – Prepoznali su me – promrmljao sam, udaljavajući se od nje. Mija okleva na trenutak, onda mi prilazi. – Niko te nije prepoznao. Njeno neznanje – blaženo neznanje! – Svi u vagonu su znali da sam to ja. – Šta to govoriš, Adame? – Šta govorim? Govorim o fotografima koji mi kampuju ispred kuće. Govorim o tome da nisam išao u prodavnice ploča dve godine. Govorim o tome da ne mogu da se šetam a da se ne osećam kao jelen prvog dana sezone lova. Govorim o tome da svaki put kad imam kijavicu u tabloidima piše da uzimam kokain. Gledam je dok stoji u senkama zaspalog grada, kosa joj je pala na lice, i vidim da pokušava da dokuči da li sam odlepio. A ja moram da se oduprem potrebi da je uhva m za ramena i udaram o zid sve dok oboje ne ose mo vibracije. Jer iznenada želim da čujem kako joj kos zveče. Želim da ose m mekoću njenog tela, da čuje uzdah dok se moj kuk zariva u nju. Želim da joj izvijem glavu dok joj ne otkrijem vrat. Želim da joj mazim kosu dok joj disanje ne postane duboko. Želim da je rasplačem i onda joj poližem suze. A onda želim da stavim usta na njena, da je prožderem, da joj prenesem sve stvari koje ne razume. – To je sranje! Kuda si me to vodila? – Adrenalin mi pretvara glas u režanje. Mija me iznenađeno gleda. – Rekla sam ti. Vodim te na tajni obilazak Njujorka. – Da, pa malo sam prerastao tajne. Molim te da mi kažeš kuda idemo. Da li je to previše, jebote? – Gospode, Adame, kad si postao takav... Egomanijak? Drkadžija? Narcis? Mogao bih da se se m milion reči. Sve sam ih ranije čuo. – ... tip? – dovršava Mija. Za trenutak se gotovo nasmejem. Tip? To je najbolje što je smislila? Podse lo me je na priču koju su mi roditelji pričali, o tome kako sam kad bih se nalju o u de njstvu bio sav izbezumljen i psovao: – Ti, , si... klip! – kao da je to nešto najgore na svetu. Ali onda sam se se o i nečeg drugog, davnog razgovora koji smo Mija i ja vodili jedne noći. Ona i Kim su imale običaj da svrstavaju sve u potpuno različite kategorije, a Mija bi uvek izmišljala nove. Jednog dana mi je rekla da su podelili muški pol u dve kategorije – Muškarci i Tipovi. Jednostavno rečeno, svi sveci na svetu bili su: Muškarci. Tupadžije, švaleri, ljubitelji mokrih majica? Bili su Tipovi. U to vreme bio


sam Muškarac. Dakle, sad sam Tip? Tip! Za trenutak izgledam povređeno. Mija me zbunjeno gleda, ali se ničeg ne seća. Onaj ko je rekao da prošlost nije mrtva nije bio u pravu. Budućnost je mrtva, već se odigrala. Čitava ta noć je bila greška. Neće mi dozvoli da se vra m unazad. Ili poništiti greške koje sam napravio. Ili obećanja koja sam dao. Ili vratiti nju. Ili mene. Nešto se promenilo na Mijinom licu. Kao da se nečeg se la. Jer je počela da objašnjava kako me je nazvala pom jer povi uvek moraju da znaju kakav je plan, kuda se ide, i kako me je vodila na feribot do Stejten Ajlenda, što i nije neka tajna ali je stvar koju ljudi na Menhetnu retko rade, što je šteta jer se odlično vidi Kip slobode i povrh toga, feribot je besplatan a ništa u Njujorku nije besplatno, ali ako se brinem zbog ljudi, bolje da zaboravim na to, mada možemo da proverimo i ako nije prazan – a ona je prilično sigurna da će bi u ovo doba noći – možemo da se iskrcamo pre nego što isplovi. A ja nemam pojma da li se se la tog razgovora o Muškarcima i Tipovima ili ne, ali to više nije važno, jer je u pravu. Sad jesam Tip. I mogu tačno da se se m noći u kojoj sam to postao.


13. Obožavateljke su odmah počele da se pojavljuju. Ili su možda oduvek bile tamo a ja ih nisam primećivao. Ali čim smo krenuli na turneje, zujale su oko nas kao kolibriji koji zabadaju kljunove u prolećno cveće. Jedna od prvih stvari koje smo uradili nakon što smo potpisali ugovor s diskografskom kućom bila je da angažujemo Oldusa da nam bude menadžer. Trebalo je da Kolateralna šteta izađe u septembru, a diskografska kuća je planirala malu turneju krajem jeseni, ali Oldus je imao drugačije ideje. – Momci, morate da se priviknete na putovanja – rekao je Oldus kad smo završili s postprodukcijom albuma. – Morate da krenete na turneju. Čim je album izašao, Oldus nam je ugovorio deset koncerata na Zapadnoj obali, u klubovima u kojima smo svirali ranije, da bismo se ponovo povezali s obožavaocima – ili da bismo ih podsetili da još postojimo – i da se iznova naviknemo na žive svirke. Diskografska kuća nam je obezbedila lep kombi, opremljen krevetom, i prikolicu za našu opremu, ali osim toga, osećaj nije bio mnogo drugačiji nego na koncer ma koje smo ranije održavali. Bio je potpuno drugačiji. Kao prvo, odmah i iz nepoznatog razloga, „Ohrabrenje“ je postalo hit singl. Čak i tokom dvonedeljne turneje, popularnost pesme je rasla, i to se osećalo na svakom narednom koncertu koji smo održali. Krenuli smo od dobro posećenih preko punih i rasprodatih do čekanja u redu za karte i dolaska policije. Sve u roku od dve nedelje. A tek ta energija. Kao struja, kao da su svi posetioci znali da smo na putu do slave, i želeli da budu deo toga, deo naše istorije. Kao da smo bili zajedno u tome. Možda su zbog toga koncer bili najbolji, najluđi, najžešći koncer koje smo ikad odsvirali – s mnogo skakanja u publiku i horskog pevanja pesama, mada ih publika nikad ranije nije čula. Osećao sam se prilično dobro, prilično zaš ćeno jer iako je u pitanju bila čista sreća što su stvari krenule tim tokom, ja nisam bendu ništa pokvario. Obožavateljke kao da su bile deo te zajedničke energije, te rastuće mase poklonika. Isprva, nisam o njima mislio kao o obožavateljkama jer sam veliki broj devojaka poznavao odranije. S tom razlikom što su ranije bile prijateljski raspoložene, a sad su otvoreno flertovale. Posle jednog od prvih koncerata u San Francisku, pomodarka po imenu Viv, koju sam znao odranije, došla je u našu svlačionicu. Imala je sjajnu crnu kosu i žilave ruke prekrivene tetovažama. Snažno me je zagrlila i onda poljubila u usta. Cele noći je ostala pored mene, grleći me oko struka. U tom trenutku, već više od godinu dana bio sam van šeme. Mija i ja, pa... ona je


bila u bolnici, onda na oporavku, i čak i da nije bila prekrivena šavovima, gipsom i zavojima, nije bilo nikakve šanse da nešto uradimo. Sve te maštarije o seksi pranju sunđerom u bolnici su šala; ne postoji mesto koje te manje pali od bolnice. Tu vlada smrad raspadanja – što je suprotno poželjnom. Kad se vra la kući, smes la se u bivšu bakinu radnu sobu u prizemlju. Spavao sam na kauču u dnevnoj sobi. Na spratu je postojala slobodna soba, ali Mija, koja je i dalje hodala uz pomoć štapa, nije mogla da se penje uza stepenice, a ni ja nisam želeo da budem daleko. Mada sam provodio svaku noć kod Mije, nikad se nisam zvanično iselio iz Kuće roka, i jedne noći, nekoliko meseci po Mijinom izlasku iz bolnice, predložila je da odemo tamo. Nakon večere s Liz i Sarom, Mija me je ugurala u moju sobu. Čim su se vrata zatvorila za nama, bacila se na mene, ljubeći me otvorenim us ma, kao da pokušava da me celog proguta. Isprva sam ustuknuo, uplašen m naletom, plašio sam se da se ne povredi, i nisam imao preteranu želju da gledam bodljikavi crveni ožiljak na njenoj bu ni odakle su joj uzeli kožu za transplantaciju ili dodirujem ožiljak na drugoj nozi koji je podsećao na zmijsku kožu, mada je bio prekriven zavojem. Ali dok me je ljubila, telo je počelo da mi se budi, a s njim i um. Ležali smo na mom krevetu. Iznenada, baš kad su stvari krenule svojim tokom, počela je da plače. Isprva nisam prime o jer su jecaji podsećali na uzdahe od malopre. Ali ubrzo, postali su jači, nešto grozno i živo njsko se oslobodilo iz nje. Pitao sam je da li sam je povredio, ali rekla je da nije to u pitanju i zamolila me je da napus m sobu. Kad je izašla, potpuno obučena, zamolila me je da odemo kući. Nakon toga je još jednom pokušala. Tokom letnje noći nekoliko nedelja pre odlaska na Džulijard. Njeni baba i deda su o šli da posete tetku Dajanu, tako da smo ostali sami cele noći, a Mija je predložila da spavamo u jednoj od soba na spratu jer joj tada stepenice nisu više predstavljale problem. Bilo je vruće. Otvorili smo prozore i izbacili starinski jorgan i pokrili se čaršavima. Sećam se da sam se osećao zbunjeno što sam u krevetu s njom nakon tako dugog vremena. Uzeo sam knjigu i postavio nekoliko jastuka da bi Mija mogla da podigne nogu, kao što je to obično radila noću. – Ne želim da spavam – rekla je, prelazeći prstom preko moje gole mišice. Nagnula se i poljubila me je. Nije to bio uobičajeni suvi brzi poljubac, već sočan istraživački. Uzvra o sam joj poljubac. Ali onda sam se se o one noći u Kući roka, njenog živo njskog cviljenja, straha u njenim očima kad je izašla iz spavaće sobe. Nema šanse da je nateram da ponovo prolazi kroz to. Nema šanse da nateram sebe da ponovo prolazim kroz to. Te noći u San Francisku, dok je Vivina ruka bila oko mog struka, jedva sam čekao da krenem. Proveli smo noć u njenom stanu, i ujutro smo zajedno doručkovali s bendom


pre nego što smo krenuli na sledeći koncert. – Pozovi me kad sledeći put dođeš u grad – prošaputala mi je dok smo se rastajali. – Ponovo si u sedlu, drugar – rekao je Fici, bacajući mi kosku dok smo se vozili na jug. – Da, svaka čast – rekla je Liz, pomalo tužno. – Samo mi ne sipaj so na ranu. – Sara je nedavno diplomirala na pravnom fakultetu i radila je za neku humanitarnu organizaciju. Više nije ostavljala sve da bi putovala na turneje s Liz. – Nemoj da nam roncaš tu zato što ti i Miki niste slobodni – rekao je Fici. – Turneja je veliko zezanje, zar ne, Divljače? – Divljak? – pitala je Liz. – Sad se tako zove? – Ne – rekao sam. – Hej, ako mu ime pristaje... – rekao je Fici. – Sva sreća, nabavio sam veliko pakovanje kondoma pred polazak. U Los Anđelesu, čekala me je još jedna devojka. I u San Dijegu. Ali nije mi smetalo. Eli, devojka iz Los Anđelesa, bila mi je stara prijateljica, a Lejna, ona iz San Dijega, bila je apsolventkinja – pametna i seksi i starija. Niko nije bio u zabludi da te šeme vode ka velikoj ljubavi. Tek na pretposlednjem koncertu sam upoznao devojku čije ime nikad nisam saznao. Prime o sam je s pozornice. Sve vreme me je gledala i nije skretala pogled. To me je plašilo, ali mi je i laskalo. Prak čno me je svlačila očima. Naravno da sam se osetio moćno i napaljeno, i sviđalo mi se što me neko tako otvoreno želi. Naša diskografska kuća pravila je žurku povodom izlaska albuma, ulaz samo uz pozivnice. Nisam očekivao da je vidim tamo. Ali nakon nekoliko sa , evo nje, hoda prema meni obučena napola kao kurva napola kao supermodel: suknja s dubokim izrezom, čizme razorne kao atomska bomba. Stala je ispred mene i rekla mi ne previše him glasom: – Došla sam čak iz Engleske da te pojebem. – I tad me je uhvatila za ruku, izvela me napolje i odvela u svoju hotelsku sobu. Sledeće jutro bilo je najčudnije u mom životu. O šao sam u kupa lo, brzo se obukao i pokušao da se iskradem, ali ona je bila tu, obučena i spremna za polazak. – Šta to radiš? – pitao sam je. – Idem s tobom – rekla je, kao da je to očigledno. – Kuda? – U Portland, ljubavi. U Portlandu je trebalo da održimo poslednji koncert i neku vrstu proslave povratka kući jer smo svi živeli tamo. Ne u zajedničkoj Kući roka. Liz i Sara su našle stan. Majk se preselio kod devojke. A Fici i ja smo zajedno iznajmili kuću. Ali svi smo živeli u krugu od nekoliko kilometara jedni od drugih i mesta za probe koje smo iznajmili. – Došli smo kombijem, a ne autobusom – rekao sam joj, gledajući u svoje starke. –


A koncert u Portlandu je poslednji, rezervisan za prijatelje i porodicu. Ne možeš da pođeš. A i ti nisi moja ljubav. Namrš la se, a ja sam zalupio vrata, misleći da se na tome završilo. Ali kad smo došli na tonsku probu u Portlandu, bila je tamo, čekala me je u Satirikonu. Rekao sam joj da ode, ne preterano ljubazno. Zvučalo je otprilike ovako: To što radiš zove se proganjanje. Bio sam drkadžija, znam, ali bio sam umoran. Rekao sam joj da ne dolazi. I mnogo sam je se plašio. Ne samo nje. Če ri devojke za dve nedelje. Bilo mi je potrebno da budem sam. – Odjebi, Adame. Nisi još ni postao rok zvezda, zato prestani da se ponašaš kao samozadovoljni drkadžija. A nisi ni tako dobar u krevetu – vikala je pred svima. Rekao sam pomoćnicima da je izbace. O šla je uzvikujući uvrede na račun mojih seksualnih sposobnosti, mog ega. – Pravi Divljak – rekla je Liz, izvijajući obrve. – Da – rekao sam, osećajući se upravo suprotno, želeo sam da pobegnem u sobu i sakrijem se. Tada to nisam znao, ali kad je počela prava turneja – ona na koju nas je diskografska kuća poslala nakon što je album postao hit, pet meseci rasproda h koncerata i obilja obožavateljki – samo sam želeo da se sakrijem. S obzirom na sklonost ka osamljivanju, čovek bi pomislio da sam naučio da se klonim besplatne ljubavi koja mi se stalno nudila. Ali posle koncerata, žudeo sam za društvom. Žudeo sam za golim telom, ukusom ženskog znoja. Ako to već nije mogla da bude ona, onda će svaka bi dobra... na nekoliko sa . Ali naučio sam jedno – nijedna ne ostaje do jutra. I tako, te noći u Sijetlu verovatno sam prvi put bio Tip. Ali ne i poslednji.


14. Na tvojoj strani kreveta bauk se kikoće Bolje da si mrtav, na uvo mi šapuće Puni mi snove sirenama i svetlima Ljubi me nežno u mojim košmarima „Bu!“, treća pesma s albuma Kolateralna šteta Idem na feribot s Mijom. Šta mi preostaje? Da se nalju m jer se ne seća svakog razgovora koji smo ikad vodili? To se zove nastaviti sa životom. Bila je u pravu – feribot je prazan. U pola pet ujutro nema mnogo ljudi koji idu na Stejten Ajlend. Na donjoj palubi se nalazi desetak ljudi. Tri noćne p ce sede na klupama, podsećaju se sinoćnjih događaja, ali kad prođemo pored njih, jedna od devojaka diže glavu i zuri u mene. Onda pita prijatelja: – Čoveče, je li ovo Adam Vajld? – Prijatelj se smeje. – Jašta. A s njim je i Britni Spirs. Kog đavola bi Adam Vajld tražio na feribotu za Stejten Ajlend? I sam sebi postavljam to pitanje. Ali to je jedna od Mijinih omiljenih stvari, njen oproštaj od Njujorka mada ga uistinu ne napušta. Pratim je uza stepenice do pramca broda. Dok se udaljavamo od Njujorka, zgrade nestaju za nama i reka Hadson se ukazuje s jedne, a luka s druge strane. Na vodi je mirno, čuje se samo par galebova koji nas pra pun nade i kreš u potrazi za hranom, pretpostavljam, ili samo za društvom za tu noć. Uprkos svemu, počinjem da se opuštam. Nakon nekoliko minuta, približavamo se Kipu slobode. Osvetljen je, baklja je osvetljena kao da stvarno plam , pozdravlja potlačene mase.3 Ćao, gospođo, ovde sam. Nikad nisam bio do Kipa slobode. Ima previše ljudi. Oldus me je jednom pozvao na obilazak privatnim helikopterom, ali ne volim da le m. Ali kad mi je ovako blizu, shvatam zašto je na Mijinom spisku. Na slikama, ovaj kip uvek izgleda sumorno, odlučno. Ali izbliza deluje nežnije. Izgleda kao da zna nešto što ostali ne znaju. – Smešiš se – kaže mi Mija. I shva m da jeste tako. Možda zato što sam dobio posebnu pozivnicu da uradim nešto zabranjeno. Ili je taj izraz lica kipa zarazan. – Lepo je – kaže Mija. – Nisam to odavno videla. – Baš smešno – odgovaram – upravo sam mislio o njoj. – Pokazujem statuu. – Kao da ima neku tajnu. Tajnu života.


Mija podiže pogled. – Da. Znam na šta misliš. Glasno izdahnem. – Baš bi mi trebala ta tajna. Mija se nagne preko ograde. – Stvarno? Zamoli je za jednu. – Da je zamolim? – Tu je ispred tebe. Niko te ne vidi. Nema turista koji joj se muvaju oko nogu kao mravi. Zamoli je da ti oda tajnu. – Neću. – Hoćeš li da ja to uradim? Rado, ali pitanje je tvoje, tako da treba tebi da pripadne ta čast. – Da li često razgovaraš sa statuama? – Da. I s golubovima. Hoćeš li ili nećeš? Gledam Miju. Prekrs la je ruke na grudima, pomalo nestrpljivo. Okrećem se prema ogradi. – Dakle. Kipe? Kipe slobode? – ho pozovem. Nema nikog, ali se i dalje osećam neprijatno. – Glasnije – kaže Mija. Nek ide dođavola. – Hej, izvini – povičem – koja je tvoja tajna? Oboje načuljimo uši iznad vode, kao da očekujemo odgovor. – Šta je rekla? – pita Mija. – Sloboda. – Sloboda – ponavlja Mija, klimajući glavom. – Ne, sačekaj, ima još. Čekaj. – Naginje se preko ograde, širi oči. – Hmm. Hmm. Aha. – Okreće se prema meni. – Izgleda da ne nosi donji veš ispod haljine, a pošto vetar duva, pomalo je hvata jeza. – Gospođa Sloboda je bez gaća – kažem. – Baš francuski! Mija se nasmeje. – Šta misliš, da li podiže haljinu pred turistima? – Nema šanse! Šta misliš otkud joj takav izraz na licu? Svi oni puritanci iz provincije dolaze brodovima, i ne sumnjajući da stara Slobodarka nema gaće. Verovatno ima i brazilku. – Dobro, to je slika koju ne želim da pam m – zastenje Mija. – A moram da te podsetim da smo i mi pomalo provincijalci. – Oregon je podeljena država – odgovaram. – Seljačine na istoku, hipici na zapadu. – Kad smo već kod hipika i hodanja bez gaća... – Oh, ne. To je slika koju ja ne želim da pamtim. – Dan oslobađanja grudi! – uzvikuje Mija, podsećajući me na neku manifestaciju koja je šezdese h održana u našem gradu. Jednom godišnje bi izvestan broj žena proveo ceo dan u toplesu zbog nepravde što je muškarcima dozvoljeno da hodaju bez košulja, a ženama nije. Radile su to le , ali pošto je u pitanju Oregon, vreme je uglavnom bilo hladno, tako da je bilo dosta ostarele naježene kože. Mijina mama je uvek pre la da će se pridruži skupu, a tata ju je uvek podmićivao večerom u


skupom restoranu, samo da bi odustala od toga. – Držite svoje ruke podalje od korpi mog grudnjaka – kaže Mija između naleta smeha, ci rajući jedan od smešnijih slogana pokreta. – To nema nikakvog smisla. Ako pokazuješ grudi, čemu grudnjak? – Smisao? To je ideja nekog naduvanog hipika. A ti tražiš logiku u tome? – Dan oslobađanja grudi – kaže Mija, brišući suze. – Dobri stari Oregon! To je bilo pre sto godina. I bilo je. Tako da ta opaska nije trebalo da me udari kao šamar. Ali jeste. – Kako to da se nikad nisi vra la? – pitam je. Nije objašnjenje zašto je napus la Oregon ono što mene stvarno zanima, ali deluje mi sigurnije da se podvučem pod veliki zeleni prekrivač naše države. – A zašto bih? – uzvraća Mija, zureći u vodu. – Ne znam. Tamo su ostali neki ljudi. – Ti ljudi mogu da dođu ovamo. – Treba da ih posetiš. Imaš porodicu. Tamo... – Oh, sranje, šta ja to pričam? – Misliš na grobove? Samo klimnem glavom. – U stvari, zbog njih se i ne vraćam. Klimam glavom. – Suviše bolno. Mija se smeje. Pravi i iskren smeh, zvuk očekivan koliko i auto-alarm u prašumi. – Ne, nije tako. – Odmahuje glavom. – Zar stvarno misliš da to gde si sahranjen ima ikakve veze s mestom gde ti obitava duh? Mesto gde ti obitava duh? – Želiš li da znaš gde obitavaju duhovi moje porodice? Iznenada se osećam kao da razgovaram s duhom. Duhom razumne Mije. – Ovde su – kaže, lupkajući se po grudima. – I ovde – pokazuje na čelo. – Sve vreme ih čujem. Ne znam šta bih rekao. Zar se nismo sprdali s nju ejdž hipicima pre dva minuta? Ali Mija se više ne šali. Mršti se i udaljava. – Nije važno. – Izvini. – Ne, shvatam. Zvučim kao zaluđenik. Čudak. Lujka. – U stvari, zvučiš kao tvoja baka. Zuri u mene. – Ako ti kažem, pozvaćeš tipove s ludačkim košuljama. – Zaboravio sam telefon u hotelu. – Aha. – A i na brodu smo. – U pravu si. – A ako se kojim slučajem i pojave, ja ću o ći s njima. Dakle, šta se događa, oni te,


kao, progone? Duboko udahne i ramena joj se spuste kao da primaju težak teret. Pokazuje mi prema jednoj od praznih klupa. Sedam pored nje. – Proganjanje nije prava reč. To zvuči kao da je loše, nepoželjno. Ali čujem ih. Stalno. – Oh. – I ne samo glasove iz sećanja – nastavlja. – Čujem ih kako mi se obraćaju. Sad. U ovom trenutku. Govore o mom životu. Mora da sam je čudno pogledao, jer je pocrvenela. – Znam. Čujem mrtvace. Ali nije to baš tako. Sećaš li se one lude beskućnice koja je lutala oko studentskog grada i tvrdila da čuje glasove iz svojih kolica za kupovinu? – Klimnem glavom. Mija zastaje na trenutak. – Makar mislim da nije tako – kaže. – Možda jeste. Možda sam lujka, ali ne mislim da jesam jer ludaci nikad za sebe ne misle da su ludi, zar ne? Ali stvarno ih čujem. Ne znam da li su to anđeli kao što baka veruje, koji su negde na nebu i direktno mi se obraćaju, ili su u pitanju samo moja sećanja na njih. I ne znam kakve to ima veze. Važno je samo da su sa mnom. Sve vreme. I znam da zvučim kao ludača, mrmljam nešto sebi u bradu, ali samo razgovaram s mamom o tome koju suknju da kupim ili s tatom o koncertu zbog koga sam nervozna ili s Tedijem o filmu koji sam gledala. – I čujem kako mi odgovaraju. Kao da su tu sa mnom. Kao da nikad nisu ni o šli. I pazi sad ovo: kad sam u Oregonu, ne čujem ih. Posle nesreće, njihovi glasovi kao da su nestali. Mislila sam da ću potpuno izgubi sposobnost da se sećam kako su zvučali. Ali kad sam o šla, sve vreme sam ih čula. Zato ne želim da se vra m. Dobro, to je jedan od razloga. Plašim se da će se veza prekinuti, da se tako izrazim. – Čuješ li ih sad? Zastaje, osluškuje, klima glavom. – Šta ti govore? – Kažu da im je drago što te vide, Adame. Znam da se šali, ali pomisao da mogu da me vide, da me prate, da znaju šta sam radio prethodne tri godine, tera me da zadrhtim iako je noć topla. Mija vidi da drh m, obara pogled. – Znam da je ludo. Zato nikom nisam pričala o tome. Ni Ernestu. Čak ni Kim. Ne, želim da joj kažem. Grešiš. Nisi uopšte luda. Mislim na sve glasove koji se meni muvaju po glavi, glasove za koje mislim da su neka starija ili mlađa ili bolja verzija mene. Bilo je pokušaja – kad je situacija bila stvarno sumorna – da je prizovem, da je zamolim da mi odgovori, ali nije upalilo. Čujem samo sebe. Ako želim njen glas, moram da se oslonim na sećanje. Njih imam u izobilju. Ne mogu da zamislim kako bi izgledalo da mi je stalno u glavi – kakvu bi mi utehu to donelo. Drago mi je što znam


d a jesu s njom sve vreme. Zbog toga mi je jasno zaĹĄto ona deluje normalnije od mene.


15. Prilično sam siguran da bebe kad se rode u Oregonu napuštaju porodilište s krštenicom i malecnim vrećama za spavanje. U Oregonu svi kampuju. I hipici i seljačine. I lovci i zaš tnici prirode. Bogataši. Siromasi. Čak i rok muzičari. Posebno rok muzičari. Naš bend je usavršio umetnost pank-rok kampovanja, ubacivanje gomile krša u kombi, kao, idemo odmah u planine, tamo ćemo pi pivo, roš lja , svira oko logorske vatre i spava pod otvorenim nebom. Ponekad, na turnejama, na teškim počecima, kampovali smo umesto da boravimo u još jednoj prenatrpanoj rokenrol kući punoj bubašvaba. Ne znam da li je to zbog toga što, gde god živeo, divljina nije bila predaleko, ali izgledalo je kao da svi u Oregonu kampuju. Svi, osim Mije Hol. – Spavam samo u krevetu – rekla mi je Mija kad sam je prvi put pozvao na logorovanje. Ponudio sam joj da ponesem jedan od onih dušeka na naduvavanje, ali je uprkos tome odbila. Ket me je čula kad sam pokušavao da ubedim Miju i nasmejala se. – Srećno s m, Adame – rekla je. – Deni i ja smo vodili Miju na logorovanje kad je bila beba. Planirali smo da ostanemo cele nedelje na obali, ali je urlala dva dana bez prekida i morali smo da se vratimo. Alergična je na kampovanje. – Istina – rekla je Mija. – Ja ću da idem – ponudio se Tedi. – Dosad sam logorovao samo u dvorištu. – Deda te vodi svakog meseca – odgovorio je Deni. – I ja te vodim. Samo što ne idemo svi zajedno, kao porodica. – Pogledao je Miju. Samo je zakolutala očima. Iznenadio sam se kad je Mija pristala da pođe na kampovanje. Bilo je to za vreme letnjeg raspusta uoči njene poslednje godine srednje škole i mog odlaska na koledž, i jedva da smo se viđali. Bend mi je stvarno oduzimao mnogo vremena, tako da sam celo leto proveo na turnejama, a Mija je bila u svom muzičkom kampu, a onda u pose rođacima. Mora da sam joj mnogo nedostajao. To je bilo jedino objašnjenje za njen pristanak. Znao sam da ona nije za pank-rok p kampovanja. Zato sam pozajmio šator. I jedan od onih penas h dušeka za spavanje. Poneo sam priručni frižider pun hrane. Želeo sam da sve bude u redu, mada, iskreno govoreći, nisam bio siguran zašto Mija ne voli kampovanje – nije bila neka razmažena guska, ni najmanje; ona je devojka koja voli da igra košarku u ponoć – tako da nisam imao pojma da li će omogućavanje čitavog tog komfora pomoći.


Kad sam o šao po nju, cela porodica je izašla da nas ispra , kao da idemo na obilazak cele zemlje, a ne na dvadesetčetvoročasovni izlet. Ket mi je mahnula da priđem. – Šta si poneo za jelo? – pitala je. – Sendviče. Voće. Za večeru hamburgere, prebranac, maršmelou. Hoću da joj priredim pravo izletničko iskustvo. Ket je ozbiljno klimnula glavom. – Dobro, možda bi prvo trebalo da joj ponudiš slatkiše, ako postane ćudljiva. I ja sam vam spakovala nešto. – Dodala mi je veliku plastičnu kesu. – U slučaju opasnosti razbiti staklo. – Šta je to? – Karamele. Bombone. Čokoladice. Ako postane naporna, samo joj daj ovo đubre. Sve dok je puna šećera, ti i divlje životinje ste bezbedni. – Dobro, hvala. Ket je odmahnula glavom. – Hrabriji si nego ja. Srećno. – Da, biće potrebna sreća – rekao je Deni. Onda su se on i Ket pogledali i počeli da se smeju kao ludi. Na samo sat vožnje odatle postojalo je mnogo sjajnih mesta za logorovanje, ali želeo sam da odemo na neko posebno mesto, tako da smo o šli u planine, na mesto do koga je vodio stari zemljani put i kuda sam često išao kad sam bio dete. Kad sam se zaustavio pored puta, na zemljanoj stazi, Mija me je upitala: – Gde je kamp? – Kampovi su za turiste. Mi ćemo kampovati u prirodi. – U prirodi? – Glas joj je zvučao zabrinuto. – Opus se, Mija. Moj tata je dolazio ovamo. Poznajem ove puteve. A ako se brineš zbog tuširanja i ostalog... – Ne brinem se zbog tuširanja. – Odlično, jer imamo privatni bazen. Ugasio sam motor i pokazao Miji to mesto. Nalazilo se pored reke, malo jezero puno mirne i bistre vode. Pogled je pucao na sve strane, samo borova šuma i planine, kao ogromna razglednica na kojoj piše: OREGON! – Lepo je – nevoljno je priznala Mija. – Sačekaj dok vidiš pogled s vrha grebena. Jesi li raspoložena za šetnju? Mija je klimnula glavom. Uzeo sam nekoliko sendviča, vodu i dve kesice karamela i pošli smo, malo šetali, čitali knjigu ispod drveta. Kad smo se vratili, bio je pao mrak. – Trebalo bi da podignem šator – rekao sam. – Da li ti je potrebna pomoć? – Ne. Ti si gost. Opusti se. Čitaj knjigu ili tako nešto. – Kako ti kažeš.


Spus o sam delove pozajmljenog šatora na zemlju i počeo da podižem stubove. Šator je bio jedan od onih novih, nepotrebno komplikovanih modela kod kojih se stubovi slažu kao velika slagalica, a ne oni starinski koje sam postavljao kao dete. Nakon pola sata, i dalje sam se mučio s m. Sunce je palo iza planine, a Mija je spustila knjigu. Gledala me je, zbunjeno se osmehujući. – Uživaš u ovome? – pitao sam, preznojavajući se iako je veče bilo prohladno. – Sigurno. Da sam znala da će biti ovako zabavno, odavno bih pristala da idem. – Drago mi je da se zabavljaš. – Oh, naravno. Ali jesi li siguran da nije potrebna pomoć? Biću potrebna da držim baterijsku lampu ukoliko ovo potraje. Uzdahnuo sam. Podigao sam ruke u znak predaje. – Pobedila me je oprema za kampovanje. – Ima li tvoj protivnik neko uputstvo? – Verovatno ima. Odmahnula je glavom, ustala, uhva la vrh šatora. – Dobro, uzmi ovaj kraj. Ja ću drugi. Mislim da duži deo ide ovamo. Deset minuta kasnije postavili smo šator. Sakupio sam kamenje i suva drva za potpalu i ubrzo smo zapalili vatru. Spremio sam hamburgere i podgrejao pasulj. – Zadivljena sam – rekla je Mija. – Dakle, sviđa ti se kampovanje? – Nisam to rekla – kazala je, smešeći se. Tek kasnije, kad smo večerali, pojeli slatkiše i oprali sudove u reci na mesečini i kad sam svirao gitaru dok je Mija pijuckala čaj i jela čokoladu, razumeo sam njen problem s kampovanjem. Bilo je možda deset sa , ali u prirodi je to izgledalo kao dva ujutro. Ušli smo u šator, uvukli se u vreće za spavanje. Zagrlio sam Miju. – Znaš li šta je najbolje kod kampovanja? Osećao sam da je napeta, ali ne u pozitivnom smislu. – Šta je to bilo? – prošaputala je. – Šta? – Nešto sam čula – rekla je. – Verovatno neka životinja – rekao sam. Upalila je baterijsku lampu. – Otkud znaš? Uzeo sam lampu i okrenuo je prema njoj. Oči su joj bile raširene. – Uplašena si? Oborila je pogled i jedva klimnula glavom. – Jedino čega treba da se plašiš su medvedi, a njih zanima samo hrana, zato smo je i ostavili u kolima – uveravao sam je. – Ne plašim se medveda – rekla je prezrivo. – Čega onda?


– Osećam se kao meta. – Kakva meta? – Meta za ljude s puškama. Lovce. – To je smešno. Pola Oregona lovi. Cela moja porodica lovi. Love živo nje, ne izletnike. – Znam – rekla je piskavim glasom. – Ne radi se samo o tome. Osećam se... bespomoćno. Svet izgleda tako veliki kad si u prirodi. Kao da nema mesta za tebe ako nisi u svom domu. – Tvoje mesto je ovde – prošaputao sam, čvrsto je grleći. Pripila se uz mene. – Znam. – Uzdahnula je. – Kakva ludača! Unuka biologa Službe za zaštitu šuma koja se boji kampovanja. – Ima još. Ti si violončelistkinja čiji su roditelji stari pankeri. Ti si potpuna ludača. Ali moja ludača. Neko vreme smo ležali u šini. Mija je isključila baterijsku lampu i pribila se uz mene. – Da li si kao mali išao u lov? – prošaputala je. – Nikad mi to nisi pominjao. – Išao sam s tatom – promrmljao sam. Mada smo bili jedini ljudi u krugu od nekoliko kilometara, nešto u vezi s noći nalagalo nam je da šapućemo. – Uvek je govorio da ću dobi pušku za dvanaes rođendan i da će me nauči da pucam. Ali kad sam imao devet, o šao sam u lov sa starijim rođacima i jedan od njih mi je dao pušku. Mora da je u pitanju bila početnička sreća, jer sam ubio zeca. Rođaci su poludeli. Zečevi su mali i brzi, i čak je i iskusnim lovcima teško da ih pogode, a ja sam ubio jednog iz prvog pokušaja. O šli su da ga donesu kako bismo mogli svima da ga pokažemo i možda prepariramo. Ali kad sam ga video onako krvavog, počeo sam da plačem. Onda sam počeo da vriš m kako moramo da ga vodimo kod veterinara, ali već je bio mrtav. Nisam im dozvolio da ga ponesu. Naterao sam ih da ga sahrane u šumi. Kad je moj tata čuo za to, rekao je da je suš na lova da se živo nja ubije bilo zbog mesa ili krzna ili nečeg trećeg, jer je to inače traćenje života. Ali mislim da je znao da to nije za mene, jer kad sam napunio dvanaest nisam dobio pušku; dobio sam gitaru. – Nikad mi ranije nisi to ispričao – rekla je Mija. – Verovatno nisam želeo da narušim svoj pankerski kredibilitet. – Mislim da bi ga to učvrstilo – rekla je. – Tjah. Ali pošto sam emotivac do koske, možda i upali. Topla šina ispunjavala je šator. Napolju se čulo ho hukanje sove koje odjekuje kroz noć. Mija me je munula u rebra. – Pravi si plačljivko! – Kaže devojka koja se plaši kampovanja! Zakikotala se. Privukao sam je bliže, želeći da izbrišem udaljenost između naših


tela. Sklonio sam joj kosu s vrata i smestio tu svoje lice. – Sad mi duguješ neku sramotnu priču iz detinjstva – promrmljao sam joj na uvo. – Sve moje sramote još uvek traju – odgovorila je. – Mora da postoji neka za koju nisam čuo. Ćutala je, a onda je rekla: – Leptiri. – Leptiri? – Užasavala sam se leptira. – Baš imaš problem s prirodom. Odmahnula je glavom, bezglasno se smejući. – Znam – rekla je. – Postoji li manje zastrašujuće biće od lep ra? Žive samo nedelju ili dve. Ali prestravim se svaki put kad ih vidim. Roditelji su pokušavali sve: kupovali su mi knjige o lep rima, odeću s leptirima, stavljali mi slike leptira u sobu. Ništa nije pomoglo. – Da te nije napala banda leptira? – pitao sam. – Ne – rekla je. – Baka ima teoriju u vezi s mojom fobijom. Kaže da ću jednog dana mora da prođem kroz metamorfozu kao što se gusenica pretvara u lep ra i da me to plaši, pa se zbog toga plašim leptira. – To baš liči na nju. Kako si prevazišla strah? – Ne znam. Jednostavno sam odlučila da se ne plašim i jednog dana sam prestala. – Pretvaraj se da si samopouzdana dok to ne postaneš. – Tako nekako. – Možeš to da probaš i s kampovanjem. – Moram li? – Ne, ali drago mi je što si došla. Okrenula se prema meni. U šatoru je bio mrkli mrak ali video sam njene tamne oči kako sijaju. – I meni. Da li moramo da spavamo? Zar ne možemo da ostanemo ovako neko vreme? – Cele noći ako želiš. Pričaćemo tajne u mraku. – Dobro. – Da čujem još neki od tvojih nerazumnih strahova. Mija me je uhva la za ruke i privukla se do mojih grudi, kao da uranja telo u moje. – Plašim se da te ne izgubim – rekla je piskutavim glasom. Odgurnuo sam je da bih joj video lice i poljubio sam je u čelo. – Rekao sam „nerazumnih“ strahova. Jer to se neće dogoditi. – Ipak se plašim – promrmljala je. Ali onda je počela da nabraja ostale stvari kojih se užasavala, a ja sam uradio isto, i nastavili smo da šapućemo, pričamo priče iz de njstva, do kasno, kasno u noć, sve dok Mija nije zaboravila da je uplašena i zaspala.


*** Nekoliko nedelja kasnije je zahladnelo, a te zime je Mija doživela nesreću. Tako da je to bilo moje poslednje kampovanje. Ali čak i da nije, i dalje mislim da bi mi to bilo najbolje putovanje u životu. Kad god se se m toga, zamišljam naš šator, mali brod koji svetli u noći, Mijino i moje disanje kao muziku koja lebdi preko mora na mesečini.


16. Prešla si reku, na suvom me ostavila Što me skoro ubilo, al’ ti si nastavila. Raznela si most, i taj terorista ludi Mahao je s tvoje obale i poljubac mi slao. Krenuo sam za tobom ali sam prekasno shvatio Da ispod mojih stopala samo vazduh je ostao „Most“, četvrta pesma s albuma Kolateralna šteta Prs svetlos počeli su nasilno da otvaraju noćno nebo. Ubrzo će sunce izaći i novi dan će nesumnjivo poče . Dan kad idem u London. A Mija u Tokio. Sat otkucava kao tempirana bomba. Sad smo na Bruklinskom mostu, i mada Mija to nije naglasila, osećam da je ovo poslednja stanica. Mislim, napuštamo Menhetn – to nije povratno putovanje kao naše krstarenje do Stejten Ajlenda i natrag. I osim toga, Mija je odlučila, pretpostavljam, da je vreme da se nakon nje i ja ispovedim. Na pola mosta, iznenada se zaustavlja i okreće se prema meni. – Šta se događa s tobom i bendom? – pita. Duva topao povetarac, ali iznenada mi je hladno. – Kako to misliš „šta se događa“? Mija sleže ramenima. – Nešto se događa. Osećam to. Gotovo da ih nisi spomenuo čitave noći. Ranije ste bili nerazdvojni, a sad čak i ne živite u istoj državi. I zašto ne putujete zajedno u London? – Rekao sam ti, pitanje organizacije. – Šta je to bilo toliko važno da ne mogu da te sačekaju jedan dan? – Morao sam da obavim neke stvari. Da odem u studio i odsviram nekoliko gitarskih deonica. Mija me nepoverljivo gleda. – Ali vi ste na promo vnoj turneji za novi album. Zašto snimaš? – Promo vna verzija jednog od naših singlova. Više verzija – namrš m se dok trljam palac i kažiprst pokretom koji nagoveštava novac. – Zar ne bi trebalo da snimate zajedno? Odmahnuo sam glavom. – Više se ne radi tako. A pored toga, morao sam da dam intervju za Šafl. – Intervju? Bez benda? Samo ti? Nije mi jasno. Razmišljam o prethodnom danu. O Vanesi Legrand. I iznenada, se m se teksta


pesme „Most“, i pomislim kako razgovor o tome s Mijom Hol iznad tamne vode Ist Rivera nije tako dobra ideja. Bar više nije petak trinaesti. – Da. Tako se to danas radi – kažem. – Zašto žele samo tebe? Šta ih zanima? Ne želim da pričam o tome. Ali Mija je kao lovački pas, nanjušila je nešto, i poznajem je dovoljno dobro da znam da moram ili da joj bacim komad krvavog mesa, ili da joj dozvolim da nanjuši gde se nalazi crkotina. Odlučujem se za diverziju. – U stvari, to je prilično zanimljivo. Novinarka je pitala za tebe. – Molim? – Mija se okrenula da bi me pogledala. – Intervjuisala me je i interesovala se za tebe. Za nas. Za srednju školu. – Iznenađenje na Mijinom licu, uživam u tome. Mislim o onome što je rekla ranije, o tome kako joj se Oregon čini kao davna prošlost. Pa, možda nije baš tako davna! – To se prvi put dogodilo. Čudna slučajnost, kad se sve uzme u obzir. – Više ne verujem u slučajnosti. – Nisam joj ništa rekao, ali našla je stari godišnjak. Onaj sa slikom – Šmeker i Štreberka. Mija odmahuje glavom. – Da, baš sam volela taj nadimak. – Ne brini. Nisam ništa rekao. A kao vrhunac, razbio sam joj diktafon. Uniš o sve dokaze. – Ne sve dokaze. – Zuri u mene. – Godišnjak je još uvek tu. Sigurna sam da bi Kim bila oduševljena da se njeni rani radovi pojave u tabloidima. – Odmahuje glavom i kikoće se. – Kad te Kim uslika, to je zauvek. Tako da nije bilo potrebe da razbiješ diktafon. – Znam. Jednostavno sam bio odlepio. Došla je da me provocira, i pokušala je nešto da izvuče iz mene uz pomoć uvreda prerušenih u komplimente. Mija klima glavom. – I meni se to događa. To je najgore! „Oduševio me je Šostakovič koga ste večeras svirali. Mnogo ste ga bolje savladali nego Baha“, kaže nadmenim glasom. Prevod: „Šostakovič ti je bio grozan.“ Ne mogu da zamislim da Šostakovič ikako može bi grozan, ali neću da poričem da smo u sličnoj poziciji. – Šta je želela da sazna o meni? – Imala je nameru da napiše dugačak tekst, pretpostavljam, o tome šta je tajna Šuting stara. I išla je do našeg rodnog grada i razgovarala s ljudima s kojima smo išli u školu. I rekli su joj za nas... o tome... šta smo radili. O tebi i onome što se dogodilo... Odlutao sam. Gledam u reku, tegljač prolazi ispod nas, i sudeći prema mirisu, prevozi đubre. – A šta se to dogodilo? – pita Mija. Nisam siguran da li je to retoričko pitanje, tako da okrećem na šalu. – Da, i ja još


uvek to pokušavam da dokučim. Pada mi na pamet da je ovo možda najiskrenija stvar koju sam večeras rekao, ali način na koji sam je rekao pretvorio ju je u laž. – Znaš, menadžer me je upozorio da će nesreća privlači sve više pažnje kako budem postajala popularnija, ali nisam mislila da će povezanost s tobom bi problem. Mislim, možda u početku. Na neki način sam čekala da me neko potraži, duhovi bivših devojaka, ali pretpostavljam da nisam bila dovoljno zanimljiva u poređenju s tvojim ostalim, hm, pratiljama. Misli da je to razlog što je niko nije gnjavio, jer nije zanimljiva kao Brin, za koju bih rekao da zna. Kad bi samo znala kako su se ljudi oko benda trudili da drže njeno ime po strani, da ne diraju ranu koja krvari čim je neko pomene. U ovom trenutku postoje ugovori za intervjue koji određuje čitav niz zabranjenih tema koje, mada joj se ime ne pominje izričito, čiji je cilj da nju izbrišu iz dosijea. Da je zaštite. I mene. – Mislim da je srednja škola stvarno davna prošlost – zaključuje. Davna prošlost? Da li si nas stvarno bacila na đubrište glupih srednjoškolskih ljubavi? A ako je tako, zašto i ja ne mogu da uradim isto? – Da, i ja, mi smo kao MTV iLajftajm – kažem, što opuštenije mogu. – Drugim rečima, mamac za ajkule. Uzdiše. – Dobro. Pretpostavljam da i ajkule moraju da jedu. – Šta ti to znači? – Jednostavno, ne želim da neko povlači moju porodicu po novinama, ali ako je to cena koju treba da platim da bih radila ono što volim, neka bude. I ponovo se vraćamo na to. Ideja da se vredi žrtvova zbog muzike – voleo bih da verujem u to. Ali ne verujem. Nisam siguran da sam ikad verovao. Nije muzika ono što me tera da ustajem svakog jutra i nastavim da dišem. Okrećem joj leđa i gledam u tamnu vodu. – Šta ako to nije ono što voliš? – mrmljam, ali glas mi nadjačavaju vetar i saobraćaj. Makar sam to rekao naglas. Bar toliko. Potrebna mi je cigareta. Naslanjam se na ogradu i gledam prema trima mostovima. Mija mi prilazi dok se trudim da nateram upaljač da radi. – Treba da prestaneš – kaže, dodirujući me nežno po ramenu. Na trenutak, pomislim da govori o bendu. Da je čula šta sam rekao i kaže mi da napus m Šu ng star, da napus m muziku. Oduvek sam čekao da me neko posavetuje da napus m muziku, ali to se nije dogodilo. Onda sam se se o kako mi je, ranije te večeri, rekla istu stvar, pre nego što je ugasila cigaretu. – Nije tako lako – kažem. – Sereš – kaže Mija na način koji me je odmah podse o na njenu majku, Ket, koja je bila nepokolebljivo sigurna u sebe i znala da psuje kao kočijaš. – Prestajanje nije


teško. Odluka da se prestane je teška. Kad to prelomiš u glavi, ostalo je lako. – Stvarno? Tako si ti ostavila mene? I iznenada, bez razmišljanja, bez izgovaranja u sebi, bez raspravljanja sa samim sobom, kažem to. – Eto – kaže ona, kao da se obraća publici ispod mosta. – Konačno je to rekao. – Zar nije trebalo? Zar je trebalo da pus m da prođe cela noć i ne pomenem šta si uradila? – Ne – tiho kaže. – Zašto onda? Zašto si otišla? Zbog glasova? Odmahuje glavom. – Nije zbog glasova. – Zašto onda? Zbog čega? – Čujem očajanje u svom glasu. – Zbog mnogih stvari. Zato što ne možeš da se opustiš uz mene. – O čemu pričaš? – Prestao si da razgovaraš sa mnom. – To je glupost, Mija. Stalno sam razgovarao s tobom! – Govorio si mi, ali nismo razgovarali. Videla sam kako se mučiš. Postojale su stvari koje si želeo da mi kažeš. I stvari koje si izgovarao. Razmišljam o svim takvim razgovorima. Sa svima. Da li je tad počelo? – Pa, nije bilo lako razgovarati s tobom – uzvraćam. – Sve što sam govorio bilo je pogrešno. Gleda me i tužno se osmehuje. – Znam. Nisi samo ti kriv. Oboje smo bili krivi. Odmahujem glavom. – Nije tačno. – Jeste. Ali nemoj da se osećaš loše zbog toga. Svi oko mene su hodali kao po jajima. Ali bolelo me je što nisi mogao da budeš stvarno sa mnom. Mislim, jedva da si me dodirivao. Kao da želi to da naglasi, stavlja mi dva prsta na unutrašnju stranu zgloba. Ne bih se ni najmanje iznenadio da se pojavio dim, a njeni prs mi ostavili o sak na koži. Morao sam da se udaljim da bih se pribrao. – Oporavljala si se – bio je moj bedni odgovor. – I ako se sećam, pokušavali smo, si se uplašila. – Jednom – kaže. – Jednom. – Samo sam želeo da budeš dobro. Samo sam želeo da pomognem. Uradio bih bilo šta. Naslanja bradu na grudi. – Da, znam. Želeo si da me spaseš. – Dođavola, Mija. Kažeš kao da je to nešto loše. Gleda me. I dalje joj vidim sažaljenje u očima, ali i nešto drugo: surovost; razbija moj bes i plaši me. – Bio si toliko zauzet pokušajima da budeš moj spasilac da si me ostavio samu – kaže. – Znam da si pokušavao da mi pomogneš, ali sam se osećala, u to vreme, kao


da me guraš od sebe, da me čuvaš od nekih stvari iz dobre namere i tako me još više ugrožavaš. Ernesto kaže da nečije dobre namere mogu da nas stave u ku je koje podsećaju na mrtvačke sanduke. – Ernesto? Šta on zna o tome? Mija pomera stopalo preko dasaka na drvenom šetalištu. – U stvari, mnogo. Roditelji su mu ubijeni kad je imao osam godina. Odgajili su ga baba i deda. Znam da treba da ose m sažaljenje, ali obuzima me bes. – Je li to neki klub? – pitam, glas počinje da mi puca. – Klub ožalošćenih u koji ne mogu da se učlanim. Očekujem da mi kaže ne. Ili da sam već član. Na kraju krajeva, i ja sam ih izgubio. Mada je i tad bilo drugačije, kao da postoji prepreka. Nekako ne očekuješ da u patnji postoji nekakvo takmičenje. Bez obzira na to koliko su mi bili važni, bez obzira na to koliko su mi ljudi izjavljivali saučešće, Deni i Ket i Tedi nisu bili moja porodica, i iznenada sam uočio tu razliku. Ona izgleda i dalje postoji. Jer Mija zastaje i razmišlja o mom pitanju. – Možda nije klub ožalošćenih. Već klub krivaca. Ostavljenih. Oh, nemoj da mi govoriš o krivici! Teče mi kroz vene. Osećam kako mi se oči pune suzama. Jedini način da ih zaustavim jeste da se razbesnim. – Ali mogla si da mi kažeš – govorim joj, a glas mi se pretvara u vikanje. – Umesto da me ostaviš kao vezu za jednu noć, mogla si da budeš toliko pristojna da raskineš sa mnom a ne da me ostaviš da se tri godine pitam... – Nisam to nameravala – kaže, takođe podižući glas. – Nisam sedela u avionu misleći da smo raskinuli. Bio si mi sve. Čak i kad se to događalo, nisam verovala da se događa. Ali jeste. To što sam došla ovamo, ostala sama, bilo je mnogo lakše nego što sam pretpostavljala. Nisam verovala da će mi išta više u životu bi lako. Bilo je to veliko olakšanje. Pomišljam na sve one devojke kojima sam jedva čekao da vidim leđa. Kad bi iznenada njihovi glasovi i mirisi nestali, ose o bih veliko olakšanje. Vrlo često i Brin spada u tu kategoriju. Zar je moje odsustvo tako izgledalo Miji? – Nameravala sam da kažem – nastavlja, a reči su joj sad hao čno dahtanje – ali isprva sam bila tako zbunjena. Nisam znala šta se događa, samo sam znala da se osećam bolje bez tebe, i kako sam mogla tebi to da objasnim? A kako je vreme prolazilo, nisi mi se javljao, nisi ustrajao, i pretpostavila sam da me ti razumeš. Znam da sam bila pravo govno. Ali pomislila sam... – Mija zastane za trenutak, a onda se pribere. – Pomislila sam da imam pravo na to. I da ćeš me razume . Tako je izgledalo. Napisao si mi: Kaže mi da biram, ili ja il’ ... Ona je ta jedina preživela. Ne znam. Kad sam čula „Rulet“, pomislila sam da jesi razumeo. Da si bio ljut, ali si znao. Morala sam da odaberem sebe. – To je izgovor što si me ostavila bez reči? To je kukavički, Mija. I surovo! Da li si


postala takva? – Možda mi je bilo potrebno da neko vreme budem takva – poviče. – Izvini. Znam da je trebalo da se javim. Da ti objasnim. Ali nisi bio dostupan. – Oh, sranje, Mija. Nedostupan sam za većinu ljudi. Ali za tebe? Dva telefonska poziva i mogla si da me nađeš. – Nije mi tako izgledalo – kaže. – Bio si... – rukama dočarava eksploziju, kao Vanesa Legrand. – Fenomen. Ne više obična osoba. – To je neviđeno sranje, i bi trebalo to da znaš. A pored toga, bilo je to više od godinu dana pošto si o šla. Godinu. Koju sam proveo kao klupko jada u roditeljskoj kući, Mija. Ili si zaboravila i taj telefonski broj? – Ne – glas joj je ravnodušan. – Ali nisam mogla prva da zovem. – Zašto? – vičem. – Zašto ne? Mija se okreće prema meni. Vetar joj mrsi kosu i izgleda kao neka zagonetna čarobnica, prelepa, moćna i zastrašujuća u isto vreme. Odmahuje glavom i povlači se. Oh, ne! Prešli smo most. Može da sruši prokle nju ako želi. Ali ne bez objašnjenja. Hvatam je, okrećem je prema sebi. – Zašto ne? Kaži mi. Duguješ mi to! Gleda me pravo u oči. Nišani. A onda povlači obarač. – Jer sam te mrzela. Vetar, buka, sve umine na tren, a meni zvoni u ušima, kao nakon koncerta, kao kad monitor rada srca zapišti. – Mrzela si me? Zašto? – Jer si me naterao da ostanem – rekla je ho, i glas joj se zamalo izgubio u vetru i saobraćajnoj buci i nisam siguran da li sam dobro čuo. Ali ponavlja glasnije. – Naterao si me da ostanem! Eto. Metak kroz srce, potvrda onoga što sam oduvek znao. Ona zna. Elektricitet u vazduhu se promenio; kao da možeš da namirišeš jone koji plešu. – I dalje se budim svakog jutra i na trenutak zaboravim da više nemam porodicu – kaže. – A onda se se m. Znaš li kako to izgleda? Iznova i iznova. Bilo bi mnogo lakše... – Iznenada maska smirenosti puca i ona počinje da plače. – Molim te – dižem ruke. – Molim te nemoj... – Ne, u pravu si. Moraš mi dozvoli da kažem ovo, Adame! Moraš to da čuješ. Bilo bi lakše da sam umrla. Ne kažem da sad želim da sam mrtva. Ne želim. Imam mnogo stvari u životu koje mi predstavljaju zadovoljstvo, koje volim. Ali nekih dana, posebno na početku, bilo je tako teško. I nisam mogla a da ne pomislim kako bi bilo mnogo lakše da sam o šla sa ostalima. Ali – si me zamolio da ostanem. Preklinjao si me da ostanem. Stajao si iznad mene i obećao si mi nešto, zavetovao si se. I razumem zašto si ljut, ali nisam ja kriva. Možeš da me mrziš što sam te držala za reč. Mija sad jeca. Stidim se jer sam je doveo do toga.


I iznenada shvatam. Razumem zašto me je pozvala u koncertnu dvoranu, zašto je pošla za mnom nakon što sam napustio svlačionicu. Ovo je suština oproštajne turneje – Mija dovršava ono što je započela pre tri godine. Pus da prođe. Svi govore o tome kao da je to najlakša stvar na svetu. Otpušta prste jedan po jedan dok se šaka ne otvori. Ali moja šaka je s snuta u pesnicu već tri godine; potpuno zgrčena. Sve u meni je sleđeno u grč. I uskoro ću se potpuno ugasiti. Zurim u vodu. Malopre je bila mirna i bez talasa, ali sad izgleda kao da se reka vrtloži, peni, pravi veliki vir. Taj vrtlog samo što me nije progutao. Udaviću se u njemu, a neće biti nikoga pored mene u toj tmini. Krivio sam je za sve, što me je ostavila, što me je uniš la. I možda je to iz toga niklo, iz tog malog semena nikla je ova zloćudna biljka. A ja je gajim. Zalivam je. Brinem se o njoj. Grickam njene otrovne plodove. Dozvoljavam da mi se obmota oko vrata, da me davi. Ja to radim. Potpuno sam to radim. Sebi to radim. Gledam reku. Talasi kao da su visoki petnaest metara, idu prema meni, pokušavaju da me zbace s mosta u vodu. – Ne mogu više! – vičem dok mi se krvožedni talasi približavaju. Ponovo, vičem: – Ne mogu više! – Vičem talasima i Liz i Ficiju i Majku i Oldusu, izvršnim direktorima naše diskografske kuće i Brin i Vanesi i paparacima i devojkama s duksericama Univerziteta Mičigen i pomodarkama u metrou i svakom ko želi deo mene, jer nema dovoljno delova za sve. Ali uglavnom vičem na sebe. – NE MOGU VIŠE! – Vičem glasnije nego ikad u životu, tako glasno da moj dah obara drveće na Menhetnu, siguran sam u to. I dok se borim s nevidljivim talasima i izmišljenim vrtlozima i demonima koji su suviše stvarni i sâm sam ih stvorio, osećam kako mi se grudi otvaraju, kao da će mi srce iskočiti. I puštam ga da izađe. Puštam ga. Kad pogledam, reka je ponovo reka. A šake, kojima sam ogradu mosta držao tako čvrsto da su mi zglobovi pobeleli, sad su opuštene. Mija odlazi, ide prema drugom kraju mosta. Bez mene. Sad mi je jasno. Moram da održim obećanje. Da je pus m. Da je stvarno pus m. Da oslobodim oboje.


17. Kad sam imao četrnaest godina, počeo sam da sviram u svom prvom bendu, Infini 89. Naš prvi koncert bio je na nekoj žurki nedaleko od studentskog naselja. Niko od nas trojice – ja sam svirao gitaru, Nejt bas, a njegov stariji brat, Džona, bubnjeve – nije znao da svira. Niko od nas nije dugo svirao, i nakon tog koncerta saznali smo da je Džona podmi o domaćina žurke da nas pus da sviramo. Malo ljudi zna da se prva svirka Adama Vajlda pred publikom možda ne bi ni dogodila da se Džona Hamilton nije učipio burencetom piva. Burence je bilo vrhunac žurke. Bili smo toliko nervozni da smo pojačala uključili prejako, i pravili ludačku buku, zbog koje su se komšije žalile, a onda smo to nadoknadili svirajući tako tiho da nismo čuli sopstvene instrumente. Ono što sam čuo u pauzama između pesama bio je zvuk žurke: zveket pivskih boca, besmisleno čavrljanje, smeh i, kunem se, u jednoj od soba neko je gledao Američkog idola. Hoću da kažem da sam čuo sve to jer je bend bio toliko loš da se niko nije trudio da nas sluša. Nismo bili vredni pažnje. Bili smo toliko loši da nam nisu čak ni zviždali. Jednostavno su nas ignorisali. Kad smo završili sa svirkom, žurka se nastavila kao da nismo ni svirali. Postali smo bolji. Nismo bili sjajni, ali smo bili bolji. Ali nikad dovoljno dobri da sviramo bilo gde osim po kućama. Onda je Džona o šao na koledž, a Nejt i ja smo ostali bez bubnjara, i to je bio kraj benda Infiniti 89. Tad je počela moja kratka kantautorska turneja po gradu, svirao sam uglavnom po kafićima. Turneja po kafićima bila je neznatno bolja nego sviranje na žurkama. Pošto smo tu bili samo ja i gitara, nisam morao toliko da pojačavam ton, a ljudi u publici uglavnom su bili uč vi. Ali dok sam svirao, i dalje su me ometali zvukovi koji nemaju veze s muzikom: šištanje aparata za kapućino, hi studentski razgovori o Važnim Stvarima, kikotanje devojaka. Nakon koncerta, kikot bi postajao glasniji jer bi devojke dolazile da razgovaraju sa mnom, da me pitaju gde nalazim inspiraciju, da mi nude CD kompilacije koje su napravile, a ponekad su nudile i druge stvari. Jedna je bila drugačija. Imala je mišićave ruke i odlučan pogled. Kad mi se prvi put obratila, rekla je: – Gubiš se. – Ne. Potpuno sam pribran – odgovorio sam. – Gubiš se na drugi način – rekla je, izvijajući obrvu s pirsingom. – Gubiš se u akus čnoj muzici. Gledala sam te ranije dok si svirao u onom užasnom bendu, ali bio si stvarno dobar, s obzirom na to da si klinac. – Hvala ti. Pretpostavljam.


– Nema na čemu. Nisam ovde da bih ti laskala. Ovde sam da te regrutujem. – Izvini. Ja sam pacifista. – Duhovito! Ja sam lezbijka, ona koja voli i da pita i da kaže šta je, tako da ni sama nisam podobna za vojsku. Okupljam bend. Mislim da si neopisivo nadaren gitarista, tako da sam ovde da ukradem mlado mesto, da se slikovito izrazim. Imao sam jedva šesnaest godina i pomalo sam se plašio te drčne devojke, ali rekao sam zašto da ne. – Ko je još u bendu? – Ja sam bubnjarka. Ti si gitarista. – I? – To su najvažniji članovi, zar ne? Sjajni bubnjari i gitaris koji pevaju ne rastu na drveću, čak ni u Oregonu. Ne brini, popuniću praznine. Uzgred, ja sam Liz. – Pružila mi je ruku. Bila je puna žuljeva, uvek dobar znak kod bubnjara. U roku od mesec dana, Liz je vrbovala Ficija i Majka, i nazvali smo bend Šu ng star i počeli zajedno da pišemo pesme. Mesec dana kasnije, imali smo prvi koncert. Bila je to još jedna privatna žurka, ali potpuno različita od onih na kojima sam svirao s Infini 89. Sve je bilo drugačije od samog početka. Kad sam odsvirao prvi akord, kao da su se svetla pogasila. Svi su zaćutali. Pridobili smo njihovu pažnju i zadržali je do kraja. U pauzama između pesama, ljudi su glasno izražavali zadovoljstvo, a onda bi ućutali, u iščekivanju sledeće pesme. Posle nekog vremena, počeli su da traže pojedine pesme. Ubrzo su tako dobro naučili tekstove da su pevali s nama, što je bilo zgodno kad bih ja zaboravio tekst. Vrlo brzo, počeli smo da sviramo po većim klubovima. Ponekad bih razaznao zvukove sa šanka u pozadini – zveket čaša, naručivanje pića. Prvi put sam čuo ljude koji su vikali moje ime. „Adame! Ovde sam!“ Glasovi su uglavnom pripadali devojkama. Devojkama koje sam uglavnom ignorisao. U tom trenutku, počeo sam da se zaljubljujem u devojku koja nikad nije došla na naš koncert i koju sam video kako svira violončelo u školi. A kad mi je Mija postala devojka i počela da dolazi na koncerte – i, na moje iznenađenje, izgledala kao da uživa, ako ne u koncertu, onda bar u našoj muzici – ponekad bih se trudio da čujem njen glas. Želeo sam da je čujem kako mi doziva ime, mada sam znao da nikad to ne bi uradila. Bila je s dljiva. Imala je običaj da stoji iza pozornice i gleda me s ozbiljnom pažnjom. Čak i kad se dovoljno opus la da ponekad gleda koncert iz publike, kao normalna osoba, ostala je prilično uzdržana. Ali ipak, nadao sam se da ću joj ču glas. Nikad mi nije bilo važno što ga nisam čuo. Osluškivanje je bilo dovoljno zabavno. Kako je bend postajao pozna ji i koncer posećeniji, klicanje je postajalo glasnije. A onda je na neko vreme, u hnulo. Nije bilo muzike. Nije bilo benda. Nije bilo obožavalaca. Nije bilo Mije.


Kad se sve vra lo – muzika, koncer , publika – zvučalo je drugačije. Čak i tokom dvonedeljne turneje po izlasku Kolateralne štete, mogao sam po zvuku da shva m koliko se sve izmenilo. Zvučni zid je obavijao bend, gotovo kao da sviramo pod staklenim zvonom napravljenim od naše muzike. A između pesama, publika je vrištala i urlala. Ubrzo, mnogo brže nego što je iko pretpostavljao, svirali smo u ogromnim dvoranama: arenama i stadionima, pred više od petnaest hiljada obožavalaca. U m dvoranama ima toliko ljudi, toliko zvuka, da je gotovo nemoguće ču određeni glas. Sve što čujem, osim naših instrumenata koji odjekuju iz najmoćnijih zvučnika, jeste divlje urlanje publike dok se svetla gase i spremamo se da izađemo na pozornicu. A kad izađemo, urlanje publike se stapa u divljačko zavijanje uragana; ponekad, kunem se, osetim dah tih petnaest hiljada urlika. Ne volim taj zvuk. Pogubim se pred tom njegovom monolitnom prirodom. Na nekoliko koncerata koris li smo slušalice umesto monitora. Zvuk je bio savršen, kao da smo u studiju, nije se čulo urlanje publike. Ali tako je bilo još gore. I bez toga se osećam otuđenim od publike, zbog prostora između njih i nas, prostora koji se proteže preko velike pozornice i vojske pripadnika obezbeđenja koji sprečavaju obožavaoce da nas dodiruju, a nas da se bacamo u publiku, što smo ranije radili. Ali više od svega mi smeta to što ne mogu da čujem pojedinačne glasove. Ne znam. Možda i dalje tražim onaj glas. Tokom koncerta, dok Majk i ja š mujemo gitare ili neko popije gutljaj vode iz flaše, zastanem i pokušavam da čujem jedan glas iz publike. I vrlo često uspevam. Čujem nekoga ko traži određenu pesmu ili viče Volim te!. Ili skandira moje ime. Dok stojim na Bruklinskom mostu, razmišljam o m koncer ma, o uraganskom zavijajućem šumu. Jer čujem samo tutnjanje u glavi, nemušto zavijanje dok Mija nestaje, a ja pokušavam da je pustim da ode. Ali postoji još nešto. Glasić koji pokušava da se probije, da probuši to zaglušujuće ništavilo. A glas postaje sve jači i jači, i to je moj glas koji postavlja pitanje: Kako ona to zna?


18. Jesi li srećna u tom svom jadu? Spokojna u miru te svoje praznine? To je ta poslednja stvar koja nas veže Taj izvor utehe moje jedine „Tuga“, šesta pesma s albuma Kolateralna šteta Mija je otišla. Most izgleda kao brod duhova iz drugog vremena čak i dok se ispunjava ljudima iz dvadeset prvog veka, prvim jutarnjim džogerima. A ja sam ponovo sam. Ali i dalje stojim. I dalje dišem. I uprkos svemu, osećam se dobro. Ali pitanje i dalje dobija na značaju: Kako ona to zna? Jer nikome nisam rekao šta sam tražio od nje. Čak ni bolničarkama. Ni babi i dedi. Ni Kim. A sigurno ne Miji. Kako onda zna? Ako ostaneš, uradiću šta god poželiš. Napus ću bend, o ći s tobom u Njujork. Ali ako bude potrebno da odem, i to ću uradi . Razgovarao sam s Liz i ona je rekla da bi povratak u stari život možda bio previše bolan, da bi možda bilo lakše da nas sve izbrišeš. To bi bilo strašno, ali učinio bih to. Ako te danas ne izgubim, pristajem da te tako izgubim. Pustiću te. Ako ostaneš. To je bio moj zavet. I moja tajna. Moj teret. Moj s d. Zamolio sam je da ostane. Čula me je. Jer pošto sam joj obećao to što sam obećao, i pustio joj kompoziciju Jo-Jo Maa, izgledalo je kao da me jeste čula. Stegla mi je ruku i mislio sam da će sve bi kao u filmovima, ali to je bilo sve. I dalje je bila u nesves . Ali taj s sak je bio njen prvi voljni mišićni pokret; usledilo je još s saka, onda bi na tren držala oči otvorene, onda malo duže. Jedna bolničarka mi je objasnila da je Mijin mozak kao p čica, pokušava da razbije ljusku jajeta, a taj s sak je bio znak buđenja koje se odigralo nekoliko dana kasnije, kad se probudila i zatražila vodu. Kad god bi pričala o nesreći, Mija bi govorila da joj je čitava nedelja u magli. Nije se ničeg sećala. Nisam želeo da joj kažem za obećanje koje sam joj dao. Obećanje koje sam, na kraju, morao da održim. Ali znala je. Nije čudo što me mrzi. Na neki čudan način, bilo je to olakšanje. Toliko sam umoran od tajni. Toliko sam umoran od krivice što sam je naterao da živi, i od besa što živi bez mene i toga što se


zbog svega osećam kao licemer. Stojim neko vreme na mostu, puštam je da ode, a onda prelazim preostalih tridesetak metara do kraja mosta. Vidim dese ne taksija koje prolaze auto-putem ispod, i mada nemam pojma gde sam, siguran sam da ću naći taksi koji će me odves do hotela. Ali kad siđem s mosta, nalazim se na parkingu, ne pored puta. Mahnem nekom džogeru, sredovečnom pu koji dahćući silazi s mosta, i pitam ga gde mogu da nađem taksi, a on mi pokazuje prema nekim zgradama. – Tamo ih ima dosta radnim danima. Ne znam kako je vikendom, ali siguran sam da ćeš ga naći. Nosi ajpod i izvadio je slušalice iz uva kad je počeo da razgovara sa mnom, ali muzika i dalje svira. To je Fugazi. Tip trči uz Fugazi, uz pesmu „Smallpox Champion“. Onda se pesma završava i počinju „Wild Horses“ od Rolingstonsa. I ta muzika mi je, ne znam, kao svež hleb na prazan stomak ili topla peć kad je hladno. Dopire iz slušalica i mami me. Tip me i dalje gleda. – Jesi li Adam Vajld? Iz Šu ng stara? – pita. Ne kao obožavalac, samo je radoznao. Ulažem dosta napora da prestanem da slušam muziku i da mu posve m pažnju: – Aha. – Pružam mu ruku. – Ne bih želeo da budem nevaspitan – kaže pošto smo se rukovali – ali zašto šetaš Bruklinom u subotu u pola sedam ujutro? Jesi li se izgubio? – Ne, nisam se izgubio. Ne više nego inače. Mik Džeger nastavlja da peva i gotovo da moram da se ugrizem za usnu kako ne bih i ja zapevao. Ranije nikud nisam išao bez ajpoda. A onda je postalo kao i sve drugo, uzmi ili ostavi. Ali sad bih ga uzeo. Sad mi je potreban. – Mogu li da te zamolim za nenormalno veliku i potpuno ludačku uslugu? – Važi...? – Mogu li da pozajmim tvoj ajpod? Samo na jedan dan? Ako mi daš ime i adresu, vratiću ti ga. Obećavam da ćeš ga dobiti za sutrašnje trčanje. Odmahuje glavom, smeje se. – Jedno naporno trčanje nedeljno mi je dovoljno, ali da, možeš da ga pozajmiš. Zvono na mojoj zgradi ne radi, pa ga predaj Niku u kafeu Sautsajd na Šestoj aveniji u Bruklinu. Tamo sam svakog jutra. – Nik. Kafe Sautsajd. Šesta avenija. Bruklin. Neću zaboraviti, obećavam. – Verujem – kaže, razmotavajući slušalice. – Nažalost, nema pesama Šu ng stara. – Još bolje. Vraćam ti ga do večeras. – Ne brini zbog toga – kaže. – Napunio sam bateriju pre nego što sam krenuo tako da će ti trajati najmanje... jedan sat. Ta stvar je prastara. – Tiho se zakikotao. Onda je nastavio da trči, mahnuo mi je ne osvrćući se. Uzimam ajpod, stvarno je star. Podsećam sebe da mu kupim novi kad mu budem


vraćao ovaj. Pretražujem njegovu kolekciju – ima svega, od Čarlija Parkera do grupâ Minutmen i Jo La Tengo. Ima različite plejliste. Odabiram onu koja se zove Dobre pesme. A kad se oglasi klavir na početku pesme „Challengers“ benda Nju pornografers, znam da sam u dobrim rukama. Sledi Endru Berd, onda sjajna pesma Bilija Brega i Vilka koju nisam godinama čuo, onda Safdžen S vens i „Chicago“, pesma koju sam voleo ali sam prestao da je slušam jer me je preterano uzbuđivala. Ali sad mi odgovara. Kao hladna kupka posle groznice, pomaže mi da ublažim bol onih pitanja bez odgovora kojima ne mogu više sebe da mučim. Pojačavam ton do daske, tako da čak i moje ogrubele bubne opne osećaju buku. Sve to, uz zvuke centra Bruklina koji se budi – zvuk metala i autobuskih motora – prilično je glasno. Tako da kad se začuje glas, gotovo da ga ne primećujem. Ali tu je, glas koji tražim sve ove godine. – Adame! – viče. Isprva ne verujem. Isključujem ajpod. Gledam oko sebe. I tamo stoji ona, sad je ispred mene, lica mokrog od suza. Ponovo izgovara moje ime, kao da je to prva reč koju sam ikad čuo. Pustio sam je. Iskreno. Ali evo je. Tačno ispred mene. – Mislila sam da sam te izgubila. Vra la sam se da te potražim na mostu ali nisam te videla i pomislila sam da si se vra o na Menhetn, i pala mi je na pamet ta glupa ideja da mogu da te prestignem taksijem i sačekam te na drugoj strani. Znam da je to sebično. Čula sam šta si rekao na mostu, ali ne možemo tako da se rastanemo. Ja ne mogu. Ne ponovo. Moramo drugačije da se oprostimo. Moramo... – Mija? – prekidam je nežnim glasom. Prestaje da brblja. – Kako si znala? Pitanje iz vedra neba. Ipak, izgleda kao da tačno zna šta je pitam. – Oh, to – kaže. – Nije tako jednostavno. Počinjem da se udaljavam od nje. Nemam pravo da je to pitam, a ona nema obavezu da odgovori. – U redu je. Dobro je. Ja sam dobro. – Ne, Adame, prestani – kaže Mija. Prestajem. – Hoću da kažem. Moram da kažem. Mislim da mi je potrebna kafa pre nego što se dovoljno saberem da ti objasnim. Vodi me u istorijsku četvrt, do pekare u kaldrmisanoj ulici. Izlozi su zamračeni, vrata zaključana, izgleda da je zatvoreno. Ali Mija kuca i ubrzo čupavi muškarac s bradom umazanom brašnom otvara vrata i viče bonjour i ljubi Miju u oba obraza. Mija mi predstavlja Hasana, koji nestaje u pekari, ostavljajući otvorena vrata, a topli miris putera i vanile ispunjava jutarnji vazduh. Vraća se s dve velike šolje kafe i smeđom papirnom vrećicom, već umrljanom puterom. Dodaje mi moju kafu i vidim da je vrela i crna baš kao što volim.


Već je jutro. Sedamo na klupu na Bruklin hajts promenadi, još jednom od omiljenih Mijinih mesta, kako mi kaže. Nalazio se pored Ist Rivera, a Menhetn je nadohvat ruke. Sedimo u prijateljskoj šini, pijuckamo kafu, jedemo Hasanove tople kroasane. I osećaj je dobar, toliko podseća na prošlost da deo mene želi da zaustavi čarobnu štopericu, da zauvek sačuva ovaj trenutak. Osim što ne postoje čarobne štoperice, a postoje pitanja na koja treba odgovori . Mija izgleda kao da nikud ne žuri. Pijucka, žvaće, gleda grad. Konačno, kad je ispila kafu, okreće se prema meni. – Nisam te lagala kad sam rekla da se ne sećam ničega u vezi s nesrećom ili posle nje – počinje. – Ali onda sam počela da se prisećam. Ne baš da se sećam, već da čujem neke stvari i osećam da su mi neverovatno poznate. Rekla sam sebi da je to zbog toga što sam stalno slušala priče o tome, ali nije bilo tako. I nakon godinu dana, posećujem sedmog ili osmog terapeuta. – Dakle, ideš na terapije? Čudno me pogleda. – Naravno da idem. Menjala sam psihijatre kao cipele. Svi su mi govorili isto. – A to je? – Da sam bila ljuta. Da sam bila ljuta što se dogodila nesreća. Da sam bila ljuta što sam preživela. Da sam bila ljuta na tebe. – Okreće se prema meni kao da se izvinjava. – Sve ostalo je imalo smisla, ali nisam shvatala ovo za tebe. Mislim, zašto na tebe? Ali bila sam ljuta. Osećala sam kako sam... – na trenutak odluta – ... bila besna – ho završava. – Bilo je očiglednih razloga, kako si se udaljio od mene, kako nas je nesreća promenila. Ali to nije odgovaralo ubilačkom besu koji sam osećala kad sam o šla. Mislim da sam, sve vreme, duboko u sebi znala da si me zamolio da ostanem – čak i pre nego što sam se toga setila. Ima li to ikakvog smisla? Ne. Da. Ne znam. – Ništa od toga nema smisla – kažem. – Znam. I tako, bila sam ljuta na tebe. Nisam znala zašto. Bila sam ljuta na ceo svet. Znala sam zašto. Mrzela sam beskorisne terapeute. Bila sam kao lop ca autodestruk vnog besa, i svi su mi to govorili, ali niko nije mogao da mi pomogne. Sve dok nisam pronašla Nensi, niko od njih mi nije pomogao koliko moji profesori na Džulijardu. Mislim, stvarno! Znam da sam besna. Molim te, kaži mi kako da se rešim tog besa. Bilo kako bilo, Ernesto mi je predložio hipnoterapiju. Pomogla mu je da prestane da puši, pretpostavljam. – Udara me laktom u rebra. Naravno da Gospodin Savršeni ne puši. I naravno da je on pomogao Miji da otkrije razlog zašto me mrzi. – Bilo je prilično rizično – nastavlja Mija. – Hipnoza oslobađa skrivena sećanja. Pojedine traume su prevelik zalogaj za svesni um i moraš da im pristupiš na drugi način. Tako da sam nevoljno pristala na nekoliko seansi. Nije bilo onako kako sam zamišljala. Nije bilo medaljona koji se klate, ni metronoma. Više je bilo kao usmerene


vizuelne vežbe koje smo povremeno imali u kampu. Isprva, ništa se nije dogodilo, a onda sam o šla da provedem leto u Vermontu i nisam više dolazila. Ali nekoliko nedelja kasnije, počela sam da doživljavam bleskove sećanja. Nasumične. Recimo, mogla sam da se se m operacije, da čujem muziku koju su lekari puštali u operacionoj sali. Pomislila sam da ih pozovem i uverim se da li je to tačno, ali prošlo je mnogo vremena i sumnjala sam da bi se se li. Pored toga, nije mi bilo potrebno da ih pitam. Tata kaže da sam mu kad sam se rodila izgledala toliko poznato, da je bio obuzet osećanjem da me poznaje čitavog života, što je bilo smešno, imajući u vidu da uopšte ne ličim na mamu. Ali kad su mi se vra la prva sećanja, ose la sam istu sigurnost, da su stvarna i moja. Nisam videla celu sliku sve dok nisam počela da vežbam jednu kompoziciju za violončelo – sećanja mi se vraćaju kad sviram – bilo kako bilo, svirala sam Geršvinov „Andante con moto e poco rubato“. Zaus o sam da kažem nešto, ali nisam mogao. – Puštao sam tu kompoziciju – konačno sam izustio. – Znam. – Nije bila iznenađena potvrdom. Naginjem se, stavljam glavu među kolena, i duboko dišem. Osećam kako me Mijina ruka nežno mazi po vratu. – Adame? – Glas joj je neodlučan. – Ima još. Sad postaje pomalo jezivo. Deluje mi logično da je moj um zapam o neke stvari koje su se događale oko mog tela dok sam bila u nesvesti. Ali postoje i druge stvari, druga sećanja... – Kakva? – prošapućem. – Uglavnom nejasna, ali jasno se sećam stvari koje ne bi trebalo da znam jer nisam bila tamo. Evo jednog sećanja. Ima veze s tobom. Napolju je mrak. Stojiš ispred ulaza u bolnicu, čekaš da me vidiš. Nosiš kožnu jaknu, gledaš uvis. Kao da me tražiš. Da li si to radio? Mija mi podiže bradu, ovog puta očigledno traži potvrdu da je taj trenutak bio stvaran. Želim da joj kažem da je u pravu, ali izgubio sam moć govora. Izgleda da moj izraz lica pruža potvrdu koju traži. Neprimetno klima glavom. – Kako? Kako, Adame? Kako mogu to da znam? Nisam siguran da li je pitanje retoričko ili misli da ja stvarno znam rešenje njene metafizičke misterije. A ne mogu da joj odgovorim jer plačem. Ne shvatam to dok ne ose m so na usnama. Ne mogu da se se m kad sam poslednji put plakao, ali kad prihva m da sam se rasplakao kao beba, brane pucaju i sad jecam, pred Mijom. Pred celim prokletim svetom.


19. Prvi put sam video Miju Hol pre šest godina. Naša škola je imala muzički program, i ako bih izabrao muziku kao izborni predmet, pohađao bih časove ili dobijao termine za samostalno vežbanje u studiju. Mija i ja smo se opredelili za samostalno vežbanje. Nekoliko puta sam je video kako svira violončelo, ali nisam prime o ništa posebno. Bila je slatka, ali nije bila moj p. Bila je klasična muzičarka. Ja sam bio roker. Ulje i voda se ne mešaju. Nisam je primećivao sve do onog dana kad sam je video kako ne svira. Samo je sedela u jednoj od gluvih soba, violončelo je bila naslonila na kolena, gudalo je bilo nekoliko cen metara iznad kobilice. Oči su joj bile zatvorene, a čelo malo nabrano. Bila je mirna, kao da je nakratko napus la telo. I mada se nije pomerala, i oči su joj bile zatvorene, nekako sam znao da sluša muziku, priziva note iz šine, kao što veverica skuplja žireve za zimu, pre nego što počne da svira. Stajao sam tamo, iznenada opčinjen, sve dok se nije probudila i počela da svira s velikom usredsređenošću. Kad me je konačno pogledala, otišao sam. Posle toga, na neki način sam bio oduševljen njome i onim što sam pretpostavljao da je sposobnost da čuje muziku u šini. U to vreme želeo sam da i ja to mogu. Zato sam je gledao kako svira, i mada sam ubeđivao sebe da je razlog za moju pažnju to što je ona posvećena muzici kao i ja i što je slatka, is na je bila da sam želeo da razumem šta to ona čuje u tišini. Za sve vreme koje smo proveli zajedno nisam uspeo to da saznam. Ali kad sam bio s njom, to mi nije bilo potrebno. Oboje smo bili opsednu muzikom, svako na svoj način. Nije bilo važno što nismo potpuno razumeli opsednutost onog drugog, razumeli smo svako svoju. Tačno znam o kojem trenutku Mija govori. Kim i ja smo se odvezli do bolnice u Sarinom ružičastom dodž dartu. Ne sećam se da sam bio zamolio Lizinu devojku da mi pozajmi auto. Ne sećam se da sam vozio. Ne sećam se vožnje do brda na kojem se nalazi bolnica ni kako sam pronašao put. Samo sam jednog trenutka bio u dvorani u centru Portlanda, na tonskoj probi za koncert, kad se Kim pojavila da nam saopš užasne vesti. A sledećeg trenutka sam stajao ispred bolnice. Mijino neobjašnjivo sećanje prva je jasna stvar u izmaglici koja je nastupila između saznanja šta joj se dogodilo i dolaska u bolnicu. Kim i ja smo upravo bili parkirali kola i izašao sam iz garaže pre nje. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se saberem, da se očeličim za ono što ću vide . I sećam se da sam gledao u ogromnu zgradu bolnice i


pitao se gde je Mija, i grlo mi se steglo od pomisli da je možda umrla u međuvremenu. Ali tad sam ose o talas nečeg, ne baš nade, ne baš olakšanja, već neku vrstu saznanja da je Mija još uvek tu. I to je bilo dovoljno da mi dâ snage da uđem. Kažu da se sve događa s razlogom, ali ne znam da li verujem u to. Ne znam da li ću ikad shva razlog zbog kog se to dogodilo Ket, Deniju i Tediju. Ali bilo mi je potrebno mnogo vremena da uđem i vidim Miju. Prvo su me oterale bolničarke iz intenzivne nege, a onda smo Kim i ja smislili plan kako da se ušunjamo. Mislim da tad nisam shva o, ali čini mi se da sam na neki čudan način odlagao to. Skupljao sam snagu. Nisam želeo da se rasplačem pred njom. Kad sam je konačno video, gotovo da sam povra o. Koža joj je izgledala kao papir. Oči zalepljene lepljivom trakom. Cevi su joj virile iz svakog dela tela, pumpale su tečnost i krv i izvlačile neke jezivo gadne stvari iz nje. Sramota me je da kažem, ali kad sam prvi put ušao, poželeo sam da pobegnem. Ali nisam mogao, nisam smeo. I zato sam se usredsredio na jedini deo nje koji je izgledao kao ranije – šake. Imala je žice zakačene za prste, ali su to i dalje bile njene šake. Dodirnuo sam joj prste na levoj ruci, izlizane i glatke, poput stare kože. Prešao sam prs ma preko žuljeva na njenim palčevima. Šake su joj bile ledene, kao i uvek, tako da sam ih zagrejao, kao što sam uvek radio. I dok sam joj grejao šake, razmišljao sam da je sreća što izgledaju normalno. Jer bez šaka ne bi bilo muzike, a bez muzike, izgubila bi sve. I sećam se da sam pomislio kako i Mija mora da postane svesna toga. Da je treba podse kako ima muziku kojoj mora da se vra . Istrčao sam iz sobe, plašeći se da je više nikad neću vide živu, ali znao sam da moram da uradim jednu stvar. Kad sam se vra o, pus o sam joj Jo-Jo Maa. I tad sam joj obećao. Obećanje koje je očekivala da ispunim. Uradio sam pravu stvar. Sad to znam. Mora da sam oduvek znao, ali bilo je teško vide to od gneva. I u redu je ako je ljuta. U redu je i što me mrzi. To što sam tražio od nje bilo je sebično, iako se ispostavilo da je to najnesebičnija stvar koju sam ikad uradio. Najnesebičnija stvar koju moram nastaviti da radim. Ali uradio bih to opet. Sad to znam. Obećao bih to hiljadu puta i izgubio bih je hiljadu puta samo da bih mogao da je čujem kako svira kao sinoć ili da je vidim na jutarnjem svetlu. Ili bih mogao i bez toga. Samo da znam da je tamo negde. Živa.

*** Mija me gleda kako ludim na promenadi. Vidi kako zemlja puca, kako lava kulja, tu veliku eksploziju koja joj, pretpostavljam, izgleda kao bol. Ali ne plačem od bola. Plačem od zahvalnosti.


20. Neka me probude kad gotovo bude Večernja tišina kad topi se u zlatu; Polegnite me samo na ležaj od deteline Pomozite mi s ovim teretom o vratu „Tiho“, trinaesta pesma s albuma Kolateralna šteta Kad sam se pribrao i smirio, ruke i noge su mi se udrvenile. Oči su mi se sklapale. Upravo sam popio punu šolju neuobičajeno jake kafe, a kao da su u njoj bile rastvorene pilule za spavanje. Mogao bih da legnem na klupu i zaspim. Okrenuo sam se prema Miji. Kažem joj da moram da spavam. – Stan mi je blizu – kaže. – Možeš da spavaš tamo. Posle plača sam mlitav. Nisam se tako osećao od de njstva, bio sam osetljivo dete koje je stalno zbog nečeg plakalo, a majka bi me uplakanog stavljala u krevet. Zamišljam Miju kako me stavlja u krevet, navlači mi do brade čaršav s Bazom Lajtjirom. Sad je već sredina jutra. Ljudi su budni i promiču naokolo. Dok hodamo, ha stambena četvrt pretvara se u trgovačku ulicu, punu bu ka, kafića i pomodara koji tu dolaze. Prepoznaju me. Ali ne zamaram se maskiranjem – nema naočara za sunce, nema kačketa. Ne pokušavam da se sakrijem. Mija se probija kroz gomilu i skreće u sporednu ulicu punu drveća, s kućama od kamena i cigle. Zaustavlja se ispred male kuće od crvene cigle. – Dome, slatki dome. Iznajmljujem je od nekog violiniste koji je sad član Bečke filharmonije. Ovde sam rekordnih devet meseci! Pra m je u najmanju kuću koju sam ikad video. Prizemlje se sastoji od dnevne sobe i kuhinje s kliznim staklenim vra ma koja vode u vrt dvaput veći od kuće. Tu je beli kauč, i ona mi pokazuje da legnem na njega. Izuvam cipele i svaljujem se na kauč, tonem u plišane jastuke. Mija mi podiže glavu, stavlja jastuk pod nju, i prekriva me mekim ćebetom, ušuškava me kao što sam se i nadao. Osluškujem ne bih li čuo njene korake na stepenicama, verovatno ide u svoju spavaću sobu, ali umesto toga, osećam blago pomeranje kauča dok Mija seda na drugu stranu. Pokušava da names stopala. Sad su samo nekoliko cen metara od mojih. Onda duboko uzdahne i disanje joj polako postaje ujednačeno. Zaspala je. Ubrzo sam i ja. Kad sam se probudio, stan je pun svetlos , i osećam se tako osveženo da sam ubeđen kako sam spavao deset sa i propus o let. Ali kratak pogled na kuhinjski sat


govori mi da je dva sata, i dalje subota. Spavao sam samo nekoliko sa , a u pet moram da se nađem s Oldusom na aerodromu. Mija i dalje spava, duboko diše i gotovo hrče. Neko vreme je gledam. Deluje tako mirno i blisko. Čak i pre nego što je počela da me muči nesanica, uvek sam se teško uspavljivao, dok bi Mija čitala pet minuta, okrenula se na stranu i zaspala. Pramen kose pao joj je na lice, kad bi udisala i izdisala primicao se i udaljavao od njenih usta. Ne razmišljajući, saginjem se i sklanjam pramen, prstom joj slučajno dodirnem usne. Deluje mi tako prirodno, kao da nisu prošle tri godine, zamalo da je pomazim po obrazu, bradi, čelu. Zamalo. Uzdržavam se. Kao da vidim Miju kroz prizmu, i ona je uglavnom devojka koju sam poznavao, ali nešto se promenilo, ugao je pogrešan, i tako, pomisao da dodirujem Miju nije ni slatka ni romantična. Deluje voajerski. Ispravljam se i protežem. Spremam se da je probudim – ali ne mogu da se nateram na to. Obilazim njenu kuću. Bio sam toliko umoran kad smo došli da nisam s gao da vidim kako izgleda. Sad mi se čini da čudnovato podseća na kuću u kojoj je Mija odrasla. Ista hao čna gomila slika na zidu – Elvis na platnu, poster iz 1955. koji najavljuje finalni meč prvenstva u bejzbolu između Bruklin Dodžera i Njujork Jenkija – i isti detalji, lampice u obliku ljutih papričica koje vise s dovratka. A fotografija ima svuda, vise na zidovima, prekrivaju svaki cen metar komoda i polica. Sto ne fotografija njene porodice, među njima neke koje su ranije visile u staroj kući. Tu je slika sa svadbe Ket i Denija; Deni u jakni s nitnama kako drži bebu Miju; osmogodišnja Mija drži violončelo sa širokim osmehom na licu; Mija i Ket drže rumenog Tedija, nekoliko minuta nakon rođenja. Tu je i ona srceparajuća fotografija Mije dok čita Tediju, ona koju nikad nisam smogao snage da pogledam kod Mijinih babe i dede, mada ovde, u Mijinoj kući, ne deluje tako potresno. Prolazim kroz malu kuhinju, i tamo se nalazi prava galerija fotografija Mijinih babe i dede kako stoje ispred raznih prostora za orkestar, Mijinih tetaka i stričeva i rođaka koji hodaju kroz planine Oregona ili nazdravljaju kriglama piva. Gomila fotografija Henrija i Vilou i Triksi i dečačića koji mora da je Teo. Tu su i slike Kim i Mije iz srednje škole i ona na kojoj njih dve poziraju na vrhu Empajer stejt bildinga – uznemirujući podsetnik da njihovo druženje nije prestalo, da imaju uspomene o kojima ništa ne znam. Tu je još jedna fotografija Kim, obučene u pilotsku jaknu, kosu joj mrsi i nosi prašnjavi vetar. Tu su slike muzičara u svečanim odelima, drže čaše šampanjca. Svetlooki muškarac kovrdžave kose u smokingu, drži dirigentsku palicu, i is p koji diriguje orkestrom dronjave dece, i onda ponovo on, pored predivne crnkinje, kako ljubi nedronjavo dete. To mora da je Ernesto. Odlazim u vrt da popušim jednu cigaretu za razbuđivanje. Pipam po džepovima, ali


pronalazim samo novčanik, naočari za sunce, pozajmljeni ajpod, i uobičajeni izbor gitarskih trzalica koje su mi uvek pri ruci. Onda se se m da sam cigarete verovatno zaboravio na mostu. Nema cigareta. Nema pilula. Mislim da je danas dobar dan za skidanje s loših navika. Vraćam se unutra i ponovo razgledam. To nije kuća kakvu sam očekivao. Nakon svih njenih priča o selidbama, zamišljao sam mesto puno ku ja, nešto bezlično i sterilno. I uprkos tome što je govorila o duhovima, nisam očekivao da se potpuno okružila njima. Nedostaje samo moj duh. Nema nijedne moje slike, mada me je Ket uključila u toliko porodičnih fotografija; čak je sliku mene, Mije i Tedija u kos mima za Noć veš ca okačila iznad kamina u dnevnoj sobi, na počasno mesto u kući Holovih. Ali ne i ovde. Nema nijedne od onih luckas h fotografija koje smo Mija i ja pravili slikajući jedno drugo ili sami sebe, ljubeći se ili glupirajući se, dok bi jedno od nas držalo fotoaparat u ispruženoj ruci. Voleo sam te fotografije. Nedostajalo bi pola glave ili bi se video nečiji prst, ali kao da su prikazivale nešto istinito. Nisam uvređen. Ranije bih možda bio. Ali sad razumem. Kakvo god da je moje mesto u Mijinom životu, u Mijinom srcu, sve se promenilo onog dana u bolnici, pre tri i po godine. Razrešenje. Mrzim tu reč. Psihijatri je vole. Brin je voli. Kaže da nikad nisam razrešio stvari s Mijom. „Više od pet miliona ljudi kupilo je i preslušalo moje razrešenje te stvari“, obično odgovaram. Dok stojim tu, u ovoj hoj kući gde čujem crvrkut p ca iz vrta, razmišljam kako shvatam šta je razrešenje. To nije veliko drama čno „pre“ i „posle“. Već više kao ona seta koja te obuzme na kraju lepog putovanja. Nešto posebno se završava, i tužan si, ali ne toliko tužan jer, hej, bilo je lepo dok je trajalo, i biće i drugih putovanja, drugih provoda. Ali neće biti s Mijom, ili Brin. Gledam na sat. Moram da se vra m na Menhetn, da se spakujem, odgovorim na najhitnije imejlove, koji su se nagomilali, i da odem na aerodrom. Moram da pozovem taksi, a pre toga moram da probudim Miju i oprostim se kako treba. Odlučujem da skuvam kafu. Nekad bi se probudila od samog mirisa. U jutra kad sam spavao u njenoj kući, ponekad bih se probudio ranije da bih se družio s Tedijem. Kad bi se lepo naspavala, odneo bih aparat za kuvanje kafe u njenu sobu i puštao da se miris širi sve dok ne bi podigla glavu s jastuka, očiju pospanih i nežnih. Odlazim u kuhinju i nagonski znam gde se šta nalazi, kao da sam u svojoj kuhinji i kao da sam ovde kuvao kafu hiljadu puta ranije. Metalni aparat za kafu je u ormariću iznad sudopere. Kafa je u tegli u frižideru. Kašikom sipam mirisni tamni prah u odeljak na vrhu aparata za kafu, onda sipam vodu i stavljam ga na šporet. Začuje se šištanje, praćeno boga m mirisom. Gotovo ga vidim, kao oblačić u stripu, kako lebdi kroz


sobu, budeći Miju. I naravno, pre nego što se kafa skuva, ona se proteže na kauču, guta zalogaje vazduha kao što inače radi kad se budi. Kad me vidi u kuhinji, na trenutak je zbunjena. Ne znam da li je to zato što se ponašam kao domaćica, ili zato što sam uopšte tu. Onda se se m šta je rekla o svakodnevnom podsećanju na gubitak koji je doživela. – Da li se ponovo sećaš toga? – pitam. Glasno. Jer želim da znam i zato što mi je rekla da je pitam. – Ne – kaže. – Ne ovog jutra. – Zeva, onda se ponovo proteže. – Pomislila sam da sam ono od noćas sanjala. Onda sam namirisala kafu. – Izvini – promrmljam. Smeši se dok skida ćebe sa sebe. – Da li stvarno misliš da ću zaboravi svoju porodicu ako je ne spominješ? – Ne – priznajem. – Verovatno ne. – I kao što vidiš, ne pokušavam da zaboravim. – Mija pokazuje na fotografije. – Gledao sam ih. Imaš zadivljujuću galeriju. Svi su tu. – Hvala. Prave mi društvo. Gledam slike, zamišljam kako će jednog dana Mijina deca bi u većini ramova, njena nova porodica, nova generacija u kojoj nema mesta za mene. – Znam da su to samo slike – nastavlja – ali ponekad mi stvarno pomažu da ustanem ujutro. Pa, one i kafa. Ah, kafa. Idem u kuhinju i otvaram ormarić gde bi trebalo da budu šolje, i malo se trgnem kad vidim da su to iste one keramičke šolje iz pedese h i šezdese h godina iz kojih sam mnogo puta pio; zapanjen sam da ih je nosila iz jednog studentskog doma u drugi, iz stana u stan. Tražim svoju omiljenu šolju, onu s razigranim lončićima za kafu, i presrećan sam što je još uvek tu. Kao da je i moja slika na zidu. Neki mali deo mene još postoji, iako najvećeg dela nema. Sipam kafu sebi, onda Miji, dodajem malo mleka i pavlake, baš kao što ona voli. – Sviđaju mi se slike – kažem. – Deluju zanimljivo. Mija klima glavom, duva u kafu. – I meni nedostaju – kažem. – Svakog dana. Izgleda iznenađeno. Ne zato što mi nedostaju već zbog toga što to konačno priznajem. Ozbiljno klima glavom. – Znam – kaže. Hoda po sobi, prelazi prs ma preko ramova slika. – Nedostaje mi prostora – kaže. – Morala sam da stavim dosta novih Kiminih slika u kupa lo. Da li si skoro razgovarao s njom? Mora da zna šta sam uradio Kim. – Ne. – Stvarno? Onda ne znaš za skandal?


Odmahujem glavom. – Prošle godine je napus la koledž. Kad se razbuktao rat u Avganistanu, Kim je odlučila, jebeš ga, želim da budem fotograf, a to se najbolje uči na terenu. I tako je uzela foto-aparate i o šla. Počela je da prodaje snimke Asošijeted presu i Njujork tajmsu. Hoda naokolo obučena u burku i ispod nje krije fotografsku opremu, a onda je vadi da bi napravila snimak. – Kladim se da gospođa Šajn uživa u tome. – Kimina majka je bila poznata po tome što ju je š la od svega. Poslednje što sam čuo bilo je da je poludela kad je Kim o šla u školu daleko od kuće, što je, kako je Kim rekla, upravo i bio cilj. Mija se smeje. – U prvo vreme, Kim je govorila porodici da pauzira samo jedan semestar, ali kad je postala veoma uspešna, zvanično se ispisala, i gospođa Šajn je zvanično dobila nervni slom. A tu je i činjenica da je Kim dobra jevrejska devojčica u muslimanskoj zemlji. – Mija duva u kafu i otpija gutljaj. – Ali s druge strane, sad Kimine fotografije objavljuje Njujork tajms, i dobila je veliki posao za Nešenel džiografik, tako da gospođa Šajn ima čime da se hvali. – Majke ne mogu tome da odole – kažem. – Jesi li znao da je ona veliki obožavalac Šuting stara? – Gospođa Šajn? Uvek mi je više izgledala kao ljubitelj hip-hopa. Mija se smeje. – Ne. Sluša hevi metal. Hardkor. Kim. Gledala je vaš koncert u Bangkoku. Kaže da ste svirali po pljusku. – Bila je na tom koncertu? Šteta što nije došla iza pozornice, da mi se javi – kažem, mada znam zašto to nije uradila. Ipak, došla je na koncert. Mora da mi je bar malo oprostila. – I ja sam joj to rekla. Ali kaže da je morala da ide. Morala je da bude u Bangkoku, ali kiša na kojoj ste vi svirali na drugom mestu se pretvorila u ciklon, i morala je da ode i snimi to. Stalno je u potrazi za dobrim fotografijama. Zamišljam Kim kako juri talibanske pobunjenike i izbegava leteće drveće. Vrlo mi je lako da to zamislim. – Smešno je to... – počinjem. – Šta? – pita Mija. – Što je Kim postala ratni foto-reporter. Prava neustrašiva devojka. – Aha, da pukneš od smeha. – Nisam tako mislio. Ali Kim. Ti. Ja. Svi smo došli iz malog grada u Oregonu, a vidi nas sad. Sve troje smo otišli u krajnosti. To je čudno, moraš da priznaš. – Nije uopšte čudno – kaže Mija, tresući činiju s kornfleksom. – Svi smo prošli kroz nedaće koje su nas očvrsle. Dođi, uzmi pahuljice. Nisam gladan. Nisam siguran mogu li da pojedem ijednu pahuljicu, ali sedam jer mi je mesto za porodičnim stolom Holovih upravo ponovo dodeljeno.


Vreme nas pri ska, i upravo ga osećam na plećima. Gotovo je tri sata. Još jedan dan prolazi, a večeras polazim na turneju. Čujem kucanje starinskog sata na zidu. Progovaram tek kad prođe mnogo više vremena nego što bi trebalo. – Oboje moramo da putujemo. Treba da krenem – kažem. Glas mi je čudan, ali sam začudo smiren. – Ima li ovde taksija? – Ne, idemo na Menhetn splavom – šali se. – Pozovi taksi – ubrzo dodaje. Ustajem, idem prema kuhinji, gde se nalazi telefon. – Koji je broj? – pitam. – Sedam jedan osam – počinje Mija. Onda zaćuti. – Čekaj. Isprva mislim da pokušava da se prise broja, ali pogled joj iznenada postaje nesiguran i molećiv. – Moram nešto da kažem – nastavlja, neodlučnim glasom. – Kod mene je nešto što ti pripada. – Moja majica s logom Vajpersa? Odmahuje glavom. – Nažalost, nje odavno više nema. Hajde. Na spratu je. Pra m je uz škripave stepenice. Na vrhu uzanog odmorišta, s desne strane se nalazi spavaća soba s drvenom tavanicom. S leve strane su zatvorena vrata. Mija ih otvara, pokazuje mi mali studio. U uglu je ormar s digitalnom bravom. Mija unosi šifru i vrata se otvaraju. Kad vidim šta vadi iz ormara, isprva pomislim: Da, naravno, moja gitara. Jer ovde, u Mijinoj kućici u Bruklinu, nalazi se moja stara električna gitara, moj les pol džunior. Gitara koju sam kao klinac kupio u zalagaonici novcem zarađenim dostavom pica. To je bila gitara na kojoj sam odsvirao sve naše pesme, uključujući i album Kolateralna šteta. To je gitara koju sam prodao na humanitarnoj aukciji i od tada žalio zbog toga. Stajala je u svojoj staroj ku ji, s mojim Fugazi i K rekord nalepnicama, čak i s nalepnicama starog benda Mijinog tate. Sve je bilo isto, remen, ogrebo na od pada na pozornicu. Čak je i prašina mirisala poznato. Još uvek se trudim da sve to shva m, prolazi nekoliko sekundi pre nego što mi stvarno dođe do mozga. To je moja gitara. Moja gitara je kod Mije. Mija je osoba koja je kupila moju gitaru za neku ogromnu sumu, što znači da je Mija znala za aukciju. Gledam po sobi. Među par turama i priborom za violončelo nalazi se gomila časopisa, moje lice viri s naslovnih strana. A onda se se m nečega s mosta, Mije kako mi tekstom pesme „Rulet“ objašnjava zašto me je ostavila. I iznenada mi deluje kao da sam cele večeri nosio čepiće za uši i da su iznenada ispali, i sve što je bilo prigušeno postalo je jasno. Ali i glasno i prodorno. Moja gitara je kod Mije. To je potpuno jasno, a opet, čini mi se da me je to iznenadilo više nego da je Tedi iskočio iz ormara. Vr mi se u glavi. Sêdam. Mija stoji ispred mene, drži moju gitaru za vrat, nudi mi je. – Ti? – to je jedino što uspevam da procedim.


– Uvek ja – nežno i stidljivo odgovara. – A ko drugi? Mozak mi napušta telo. Gubim moć govora. – Ali... zašto? – Neko je morao da je spase od Hard rok kafea – kaže Mija smejući se. Ali osećam da i nju izdaje glas. – Ali... – pokušavam da uhva m reči kao davljenik koji se hvata za dasku koja pluta – ... rekla si da si me mrzela? Mija duboko uzdahne. – Znam. Trebalo mi je da mrzim nekog, a tebe sam najviše volela, tako da sam tebe odabrala. Drži moju gitaru, nudi mi je. Želi da je uzmem, ali nemam snage. I dalje me gleda, nudi mi gitaru. – Ali šta je s Ernestom? Gledam kako zbunjenost na njenom licu zamenjuje osmeh. – On mi je mentor, Adame. Prijatelj. Oženjen je. – Na tren obara pogleda. Kad me pogleda, osmeh nestaje. – Pored toga, šta te briga? Vra se svom duhu, čujem kako mi Brin kaže. Ali nije u pravu. Brin je ona koja je živela s duhom – bledom senkom čoveka koji nikad nije prestao da voli nekog drugog. – Nikad ne bih bio s Brin da nisi odlučila da me zamrziš – odgovaram. Mija hrabro prima udarac. – Ne mrzim te. Mislim da te nikad nisam stvarno mrzela. Bio je to samo gnev. I kad sam se suočila s m, kad sam shva la, nestalo ga je. – Obara pogled, duboko udahne, i izdahne tornado. – Znam da dugujem izvinjenje; cele noći sam pokušavala to da kažem. Izvini, žao mi je, ali to nije dovoljno dobro. – Odmahuje glavom. – Znam da je ono što sam uradila pogrešno, ali u tom trenutku sam morala to da uradim da bih preživela. Ne znam da li je i jedno i drugo is na, ali tako je bilo. A ako je za utehu, nakon nekog vremena, kad je nestala potreba, kad sam shva la da nisam u pravu, samo mi je ostalo saznanje o veličini greške, o tome koliko mi nedostaješ. I morala sam da te gledam iz daljine, da te gledam kako ostvaruješ snove, živiš savršenim životom. – Nije savršen – kažem. – Sad mi je jasno, ali kako sam mogla da znam? Bio si toliko, toliko daleko od mene. I pomirila sam se s m. Prihva la sam to kao kaznu za ono što sam uradila. A onda... – prekida. – Šta? Udahne i napravi grimasu. – A onda se Adam Vajld pojavi u Karnegi holu, na najvećem koncertu u mojoj karijeri, i čini mi se da to nije slučajno. Shva la sam to kao poklon. Od njih. Za moj prvi koncert poklonili su mi violončelo. A za ovaj, poklonili su mi tebe. Svaka dlaka na telu mi se naježila, stresam se od jeze. Ona brzo nadlanicom briše suze i duboko udahne. – Evo, hoćeš li da je uzmeš?


Nisam je štimovala neko vreme. Nekad sam sanjao ovakve snove. Mija se vraća iz mrtvih, stoji ispred mene, živa je. Ali čak sam i u snovima bio svestan da to nije moguće i čekao sam da se oglasi alarm, tako da i sad osluškujem, čekam da zazvoni. Ali ništa se ne događa. A onda uzmem gitaru, dodirujem drvo i žice, i to me spušta na zemlju. Budim se. A ona je i dalje tu. I gleda me, gleda gitaru, i violončelo i sat na simsu. I vidim šta želi, a to je ono isto što sam želeo godinama, ali ne mogu da poverujem u to nakon sveg ovog vremena, i sad kad nemamo dovoljno vremena, ona to traži. Ali ipak, klimam glavom. Uključuje gitaru, baca mi kabl, i uključuje pojačalo. – Daj mi E – kažem. Mija okida E žicu na violončelu. Podešavam zvuk prema tome i onda odsviram a-mol, i dok se zvuk odbija od zidove, osećam jezu koja mi ide uz kičmu, što mi se dugo nije dogodilo. Gledam Miju. Sedi preko puta mene, violončelo joj je među nogama. Oči su joj zatvorene i vidim da radi ono, sluša nešto u šini. Onda, iznenada, Mija deluje kao da je čula ono što je želela. Otvara oči i ponovo me gleda, kao da nije ni prestajala. Uzima gudalo i glavom pokazuje gitaru. – Jesi li spreman? – pita. Ima toliko stvari koje želim da joj kažem, pre svega da sam uvek bio spreman. Ali umesto da to kažem, dižem snagu pojačala, vadim trzalicu iz džepa, i samo kažem da.


21. Čini mi se da sviramo sa ma, danima, godinama. Ili su u pitanju sekunde. Nisam više siguran. Ubrzavamo, za m usporavamo, instrumen cvile. Ozbiljni smo. Smejemo se. Tihi smo. Za m glasni. Srce mi udara kao ludo, krv mi vri, celo telo se trese kao da se prisećam: koncert ne znači stajanje pred hiljadama stranaca. To znači bi zajedno. Znači biti usklađen. Kad konačno prestanemo, znojav sam, a Mija teško diše, kao da je trčala kilometrima. Sedimo u šini, naše ubrzano disanje istovremeno se usporava, otkucaji srca smiruju. Gledam na sat. Prošlo je pet. Mija prati moj pogled. Spušta gudalo. – Šta sad? – pita. – Šubert? Ramonsi? – kažem, mada znam da ne pita za to. Ali samo želim da nastavim da sviram, jer odavno nisam imao tu želju. Plašim se onog što bi moglo da se dogodi kad muzika prestane. Mija pokazuje na digitalni sat koji zloslutno treperi na prozorskom simsu. – Nećeš stići na let. Sležem ramenima. Na stranu to što do večeras ima bar deset drugih letova za London. – Šta je s tvojim letom? – Ne želim da le m – s dljivo kaže. – Imam slobodan dan pre koncerta. Mogu da idem i sutra. Iznenada, zamišljam Oldusa kako me čeka u Virdžinovoj čekaonici, pita se gde sam, zove na mobilni, koji je i dalje u hotelskoj sobi. Razmišljam o Brin, koja je u Los Anđelesu, nesvesna zemljotresa koji se odigrava u Njujorku, koji šalje cunami prema njoj. I shvatam da pre budućnos postoji sadašnjost kojoj moram da se posve m. – Moram da pozovem nekog – kažem Miji. – Menadžera koji me čeka... i Brin. – Oh, da, naravno – kaže, glava joj zbunjeno pada dok ustaje na brzinu, gotovo udara u violončelo. – Telefon je u prizemlju. Treba da pozovem Tokio, mada sam sigurna da je sad tamo noć, pa ću im samo poslati imejl, a zvaću ih kasnije. A moj turistički agent... – Mija... – prekidam je. – Molim? – Smislićemo nešto. – Stvarno? – Ne izgleda tako sigurna. Klimam glavom, mada mi srce udara kao ludo, a komadi slagalice lebde oko mene dok mi Mija spušta bežični telefon u ruku. Idem u vrt, koji je h i miran na popodnevnom svetlu, letnji cvrčci zaglušujuće cvrče. Oldus se javlja na prvo zvono i,


čim mu čujem glas i počnem da ga uveravam da sam dobro, počinjem priču koja deluje kao da je dugo, dugo pripremana. Objašnjavam da neću sad doći u London, da neću snima video ni dava intervjue, ali da ću s ći u Englesku pred početak turneje i da ću odsvira svaki koncert. Ostatak plana koji se oblikuje u mojoj glavi – koji sam na neki način već smislio prošle noći na mostu – zadržavam za sebe, ali mislim da Oldus nešto predoseća. Ne vidim Oldusa, tako da ne znam da li trepće ili se trza ili izgleda iznenađeno, ali ne prestaje da govori. – Poštovaćeš sve obaveze na turneji? – ponavlja. – Da. – Šta da kažem bendu? – Mogu da snime video bez mene, ako žele. Videću ih na fes valu u Gildfordu – kažem, misleći na veliki engleski muzički fes val na kojem smo glavne zvezde. – A ja ću im tada objasniti. – Gde ćeš biti u međuvremenu? Ako nekom budeš potreban. – Kaži im da je bolje da im ne budem potreban – odgovaram. Sledeći poziv je teži. Zažalio sam što sam danas odlučio da ostavim pušenje. Umesto cigarete, radim vežbe disanja koje mi je pokazao lekar i okrećem broj. Putovanje dugo hiljadu kilometara počinje s nekoliko cifara, zar ne? – I pomislila sam da bi to mogao da budeš – kaže Brin kad mi čuje glas. – Jesi li opet izgubio mobilni? Gde si? – U Njujorku. U Bruklinu. – Zastajem. – S Mijom. Mrtva šina ispunjava telefonsku liniju, a ja ispunjavam šinu monologom koji je... šta? Ne znam: objašnjenje šta se dogodilo sinoć, priznanje da stvari među nama nikad nisu bile dobre, onako dobre kako je ona želela, i na kraju, bio sam grozan momak. Kažem joj da se nadam da će imati više sreće s narednim momkom. – Da, ne brini zbog toga – kaže i pokušava da se zakikoće, ali ne zvuči tako. Onda duga pauza. Čekam njenu tiradu, optužbe, sve što mi sleduje. Ali ništa ne kaže. – Jesi li još uvek tu? – pitam. – Da, razmišljam. – O čemu? – Razmišljam da li bih više volela da je umrla. – Bože, Brin! – Oh, zaveži! Ti nemaš pravo da se lju š. Ne sad. A odgovor je ne. Ne želim da je mrtva. – Ćuti. – Za tebe nisam sigurna. – Onda spušta slušalicu. Stojim tamo, i dalje držim telefon na uvu, razmišljam o Brininim poslednjim rečima, pitam se da li je u njenom neprijateljstvu bilo i malo praštanja. Ne znam zašto je to važno, jer dok udišem prohladni vazduh osećam kako me obuzima


osećanje slobode i olakšanja. Posle nekog vremena, podižem pogled. Mija stoji pored kliznih staklenih vrata, čeka. Zbunjeno joj mašem i ona polako prilazi popločanom delu dvorišta gde stojim, i dalje držeći telefon. Hvata telefon, kao da je štafetna palica koju treba da preda dalje. – Je li sve u redu? – pita. – Oslobođen sam, da tako kažem, svih prethodnih obaveza. – I turneje? – Zvuči iznenađeno. Odmahujem glavom. – Ne turneje. Ali svih sranja pre toga. Mislio sam na, hm, druge obaveze. – Oh. Oboje stojimo neko vreme, smejemo se kao budale, i dalje se o mamo oko telefona. Konačno, odustajem i nežno joj uzimam telefon iz ruke i spuštam ga na metalni sto, ne puštajući joj ruku. Palcem joj mazim žuljeve na palcu i koštane grebene zglobova na prs ma. Osećam se tako prirodno i povlašćeno. Dodirujem Miju. A ona mi to dozvoljava. Ne samo dozvoljava, već zatvara oči i uživa. – Je li ovo stvarno? Smem li da te držim za ruku? – pitam, prinoseći je svom neobrijanom obrazu. Mijin osmeh je topao. Kao predivan gitarski solo. Kao sve dobro na ovom svetu. – Mmmmm – odgovara. Privlačim je k sebi. Hiljadu sunaca izlazi mi iz grudi. – Smem li da uradim ovo? – pitam, dok je hvatam za ruke i polako plešem s njom po dvorištu. Celo lice joj se smeje. – Smeš – mrmlja. Mazim joj gole mišice. Okrećem je oko saksija, punih mirisnog cveća. Zaranjam lice u njenu kosu i udišem njen miris i miris njujorške noći koji ju je zapahnuo. Pra m njen pogled uvis, sve do nebesa. – Šta misliš, da li nas gledaju? – pitam dok joj nežno ljubim ožiljak na ramenu i osećam kako me obuzima vrućina. – Ko? – pita Mija, naslanja se na mene, podrhtava. – Tvoja porodica. Izgleda da misliš da te prate. Misliš li da vide ovo? – Obuhvatam je oko struka i ljubim je iza uveta, to ju je ranije izluđivalo, a po ubrzanom disanju i nok ma koje mi je zarila u bok, izgleda da je još uvek izluđuje. Pada mi na pamet da moja pitanja deluju jezivo, ali u stvari nije tako. Sinoć sam se s deo pomisli da njena porodica vidi šta radim, ali sad se ne radi o tome da želim da vide ovo, već želim da znaju za ovo, za nas. – Želim da mislim da me ponekad ostavljaju na miru – kaže, otvarajući se kao suncokret pred poljupcima kojima joj obasipam bradu. – Ali komšije sigurno mogu da


vide. – Mazi me rukom po kosi, i kao da mi je struja prošla kroz skalp – prijatna struja. – Zdravo, komšo – kažem, sporo kružeći prstom oko njene ključne kosti. Stavlja mi ruke pod majicu, prljavu smrdljivu srećnu crnu majicu. Dodir joj više nije nežan. Bode me, prs joj šalju hitnu poruku Morzeovom azbukom. – Ako se ovo nastavi, komšije će gledati spektakl – šapuće. – Na kraju krajeva, mi smo zabavljači – odgovaram joj, stavljajući joj ruke pod majicu i mazeći joj torzo. Kože nam se privlače, kao magne , dugo uskraćeni za delovanje suprotnog naboja. Povlačim prstom niz njen vrat, linijom njene vilice, a onda joj šakom obuhva m bradu. I stajem. Stojimo tako na trenutak, gledamo jedno u drugo, uživamo. A onda, iznenada, krećemo zajedno. Mijine noge se podižu, obavijaju mi se oko struka, ruke joj se zarivaju u moju kosu, moje u njenu. I spajamo usne. Nema dovoljno kože, dovoljno pljuvačke, dovoljno vremena za sve izgubljene godine koje naše usne žele da nadoknade, jer su se konačno pronašle. Ljubimo se. Elektricitet između nas postaje prejak. Mora da trepere svetla u celom Bruklinu. – Ulazi! – izgovara Mija to polunaređenje-polumolbu, i dalje se držeći nogama oko mog struka, i nosim je u njenu kućicu, do kauča na kojem smo pre nekoliko sa spavali, svako za sebe zajedno. Sada smo i te kako budni. I sasvim zajedno.

*** Zaspali smo, i probudili se usred noći, izgladneli. Naručujemo hranu. Jedemo na spratu u njenom krevetu. Sve je kao u snu, najneverovatniji deo je buđenje u zoru. S Mijom. Vidim je kako spava i osećam se srećniji nego ikad. Grlim je i ponovo zaspim. Budim se ponovo nekoliko sa kasnije, Mija sedi na stolici pored prozora, sklupčanih nogu, umotana u stari prekrivač koji je plela njena baka. I izgleda nesrećno, i strah mi kida utrobu kao bomba i gotovo da je užasniji od svih strahova koje sam preživeo s njom. I to govori mnogo. Jedino što mislim je: Ne smem ponovo da te izgubim. To bi me ubilo. – Šta je? – pitam, pre nego što se uplašim i uradim nešto glupo kao što je odlazak pre nego što mi se srce pretvori u pepeo. – Razmišljala sam o srednjoj školi – kaže Mija tužno. – To bi svakog ubedačilo. Mija ne naseda. Ne smeje se. Snuždila se na stolici. – Razmišljam kako smo ponovo u istoj situaciji. Spremala sam se da odem na Džulijard, a si bio na putu za, kako da kažem, mesto na kojem si sad. – Obara pogled, obmotava tkanje prekrivača oko


prsta, sve dok joj jagodica ne pobeli. – Razlika je što smo tad imali mnogo više vremena da brinemo. Sad imamo jedan dan, ili smo imali jedan dan. Sinoć je bilo predivno, ali to je samo jedna noć. Stvarno moram da odem u Japan za sedam sa . A ti imaš svoj bend. Turneju. – Prekriva oči dlanovima. – Mija, prestani! – glas mi se odbija od zidova sobe. – Nismo više u srednjoj školi! Gleda me, pitanje visi u vazduhu. – Slušaj, turneja mi počinje tek za nedelju dana. Pero nade lebdi prostorom koji nas deli. – A znaš, čini mi se da sam se uželeo sušija. Osmeh joj je tužan i skrušen, a to nije ono što sam želeo. – Pošao bi u Japan sa mnom? – pita me. – Već sam tamo. – Volela bih to. Ali šta onda? Mislim, znam da ćemo smisli nešto, ali mnogo ću putovati... Kako joj nije jasno, kad je meni sve jasno kao dan? – Ja ću biti tvoj pratilac – kažem joj. – Tvoj obožavalac. Tvoj tehničar. Tvoj šta god želiš. Kuda god da ideš, idem i ja. Ako to želiš. Ako ne, razumeću. – Ne, želim to. Veruj mi, želim to. Ali kako bi to izgledalo? Šta je s tvojim obavezama? S bendom? Ćutim. Ako kažem naglas, postaće istina. – Nema više benda. Bar za mene. Gotovo je. Nakon ove turneje, sve je gotovo. – Ne! – Mija tako snažno odmahuje glavom da joj dugi pramenovi kose udaraju u zid iza. Dobro poznajem taj odlučni izraz na njenom licu, i osećam kako mi se želudac prevrće. – Ne smeš to da radiš zbog mene – dodaje, nežnijim glasom. – Nema više gledanja kroz prste. – Gledanja kroz prste? – Za poslednje tri godine, svi su mi, osim možda profesora na Džulijardu, gledali kroz prste. Što je još gore, sama sam sebi gledala kroz prste, i to mi nije pomoglo. Ne želim da budem takva osoba, koja samo uzima. Dovoljno sam uzela. Ne želim da odbaciš ono što toliko voliš da bi bio sobar ili nosač. – Jednostavno je tako – mrmljam. – Prestao sam da volim muziku. – Zbog mene – žalosno kaže Mija. – Zbog života – odgovaram. – Uvek ću svira . Možda ću ponovo i snimi nešto, ali sad mi je samo potrebno slobodno vreme s gitarom, da bih se podse o zašto sam uopšte počeo da se bavim muzikom. Napuštam bend bez obzira na tebe. A što se tiče nosača, ja sam onaj kome je on potreban. Ja sam onaj koji vuče prtljag. Pokušavam da se našalim, ali Mija je uvek mogla da prozre moja foliranja; poslednja dvadeset četiri sata su to dokazala.


Gleda me svojim laserskim očima. – Znaš, mnogo sam razmišljala o tome poslednjih nekoliko godina – kaže prigušenim glasom. – O tome ko se brinuo o tebi. Ko te je držao za ruku dok si patio za svim onim što si ti izgubio? Mijine reči kao da otkače nešto u meni i iznenada se pojavljuju suze na mom prokletom licu. Nisam plakao tri godine, a ovo je drugi put za dva dana. – Sad je moj red da se pobrinem za tebe – šapuće, prilazi mi i umotava me u prekrivač dok se ponovo gubim. Grli me dok ne povra m Y hromozom. Onda se okreće prema meni, pogled joj je zamišljen. – Tvoj fes val je sledeće subote, zar ne? – pita me. Klimam glavom. – Imam dva koncerta u Japanu i jedan u Koreji u utorak, tako da mogu da budem tamo do petka, a kad se vraćaš na zapad, dobijaš dodatni dan. Sledeći moj koncert u Čikagu tek nedelju dana posle toga. Tako da možemo da le mo direktno iz Seula za London. – Pa, šta kažeš na to? Izgleda tako s dljivo dok me to pita, kao da postoji i najmanja šansa da je odbijem, kao da to nije ono što sam oduvek želeo. – Smem li da pođem s tobom na festival?


22. Kako to da nikad ne idem na koncerte? – pitao je Tedi. Svi smo sedeli za stolom, Mija, Ket, Deni, Tedi i ja, treće dete koje je redovno dolazilo na ručak. Ko bi mogao da mi zameri? Deni je bio bolji kuvar od moje mame. – Šta kažeš, mali čoveče? – pitao je Deni, stavljajući punu kašiku krompir-pirea u Tedijev tanjir, pored pečenog lososa i spanaća, koji je Tedi neuspešno pokušao da izbegne. – Gledao sam neke stare porodične foto-albume. Miju ste stalno vodili na koncerte. Čak i kad je bila beba. Mene niste vodili ni na jedan. A imam skoro osam godina. – Napunio si sedam pre pet meseci – prasnula je Ket u smeh. – Ipak, Mija je išla i pre nego što je prohodala. Nije pošteno! – A ko je rekao da je život pošten? – pitala je Ket, izvijajući obrvu. – Ja nisam. Mislim da je život težak. Tedi je potražio lakšu metu. – Tata? – Mija je išla na moje koncerte, Tedi. Bilo je to naše porodično vreme. – A ti ideš na koncerte – kazala je Mija. – Dolaziš na moje resitale. Tedi je izgledao zgroženo kao kad mu je Deni sipao spanać. – To se ne računa. Hoću da idem na glasne koncerte i nosim prigušivače. – Prigušivači su bile ogromne slušalice koje je Mija nosila kad su je kao dete vodili na koncerte starog Denijevog benda. Bio je to pank bend, i to veoma glasan. – Prigušivači se više ne koriste, rekao bih – kazao je Deni. Mijin otac je odavno napus o bend. Sad je bio nastavnik u osnovnoj školi, nosio je staromodna odela i pušio lulu. – Možeš da dođeš na jedan od mojih koncerata – rekao sam, nabadajući komad lososa na viljušku. Svi su prestali da jedu i pogledali me, svi odrasli članovi porodice Hol gledali su me s neodobravanjem, svako na svoj način. Deni je izgledao umorno zbog onog što sam rekao. Ket je izgledala nervozno zbog potkopavanja njihovog roditeljskog autoriteta. A Mija – koja je, iz ko zna kog razloga, podigla taj veliki zid između mog benda i svoje porodice – streljala me je pogledom. Samo je Tedi, koji je klečao na stolici i aplaudirao, i dalje bio na mojoj strani. – Tedi ne sme da ostaje budan do kasno – rekla je Ket. – Puštala si Miju da ostaje budna do kasno kad je bila mala – uzvratio je Tedi. – Mi ne možemo da ostajemo tako dugo budni – umorno je rekao Deni.


– I ne mislim da je to u redu – zagunđala je Mija. U tom trenutku, ose o sam poznatu uznemirenost u stomaku. Jer to je bila stvar koju nikad nisam razumeo. S jedne strane, muzika je bila ono što je povezivalo Miju i mene, a to što sam muzičar moralo je da bude jedan od razloga zašto je privlačim. I oboje smo znali da je prostor koji smo pronašli u njenoj porodičnoj kući – gde smo bili sve vreme – bio pravo utočište za nas. Ali gotovo da je zabranila porodici da dolazi na moje koncerte. Za godinu dana koliko smo zajedno, nijednom nisu došli. Mada su Deni i Ket nagoves li da bi voleli da dođu, Mija je uvek nalazila izgovore kako sad nije pravo vreme za to. – Nije u redu? Da li si upravo rekla da nije u redu da Tedi dođe na moj koncert? – pitao sam, trudeći se da zvučim smireno. – Da, jesam. – Teško da je mogla da zvuči prkosnije i oštrije. Ket i Deni su razmenili brze poglede. Šta god su mi zamerali, sad su bili na mojoj strani. Znali su kako izgleda Mijino protivljenje. – Dobro, kao prvo, imaš šesnaest godina. Nisi matora usedelica. Dakle, nije dozvoljeno da određuješ šta je u redu. A drugo, zašto, dođavola, nije u redu? – Dobro, Tedi – rekla je Ket, uzimajući Tedijev tanjir. – Možeš da jedeš u dnevnoj sobi ispred televizora. – Nema šanse! Hoću da gledam ovo! – A Sunđer Bob? – ponudio mu je Deni, vukući ga za lakat. – Uzgred – rekao sam Deniju i Ket – koncert na koji sam mislio deo je velikog fes vala koji se održava na obali narednog meseca. Biće tokom dana, za vikend, napolju, tako da neće bi toliko glasno. Zato sam mislio da bi to bilo zgodno za Tedija. Za sve, u stvari. Ke n izraz lica je smekšao. Klimnula je glavom. – To zvuči zabavno. – Onda je pokazala prema Miji, kao da mi kaže: Imaš ti većih briga da rešiš. Njih troje su se išunjali iz kuhinje. Mija se opus la na stolici, izgledajući kao krivac i kao osoba koja nema nameru da popusti ni za milimetar. – Šta te muči? – zahtevao sam da znam. – U čemu je fora s tvojom porodicom i mojim bendom? Misliš da smo toliko loši? – Ne, naravno da ne! – Da li ti smeta što tvoj tata i ja stalno razgovaramo o muzici? – Ne, ne smeta mi. – O čemu se onda radi, Mija? Malene prkosne suze skupljale su se na ivici njenih očiju i ona ih je besno obrisala. – Šta je? O čemu se radi? – pitao sam nežno. Mija nije bila plačljivica. Odmahnula je glavom. Usne su joj bile stisnute. – Hoćeš li mi reći? Ne može da bude gore od onog što mislim, a to je da se s diš Šuting stara jer misliš da smo najgori bend na svetu.


Ponovo je odmahnula glavom. – Znaš da to nije is na. Samo sam... – zastala je, kao da donosi neku tešku odluku. Onda je uzdahnula. – Bend. Kad si s bendom, već moram da te delim sa svima. Ne želim da uvučem i svoju porodicu u to. – Onda se prepustila i počela da plače. Moja nervoza je nestala. – Budalice – zacvrkutao sam, ljubeći je u čelo. – Ne deliš me. Poseduješ me. Mija je popus la. Cela njena porodica došla je na fes val. Bio je to predivan vikend, dvadeset lokalnih bendova, bez ijednog kišnog oblaka. Cela stvar se pročula, snimljen je i živi CD, i nastao je niz festivala koji se i danas održavaju. Tedi je insis rao da nosi prigušivače, tako da je Ket provela čitav sat gunđajući i pretražujući kutije u podrumu, sve dok ih nije našla. Mija je obično volela da na koncer ma boravi iza pozornice, ali kad je Šu ng star svirao, bila je ispred, nedaleko od dela rezervisanog za gurku, i sve vreme je igrala s Tedijem.


23. Prvo si me proverila Onda si me overila Onda si me otkačila Radujem se danu Kad me budeš uskrsnula „Ohrabrenje“, prva pesma s albuma Kolateralna šteta Kad naš avion sle u Londonu, kiša pada kao iz kabla, tako da se oboje osećamo kao kod kuće. S gli smo u pet po podne. Treba da budemo u Gildfordu te večeri. Sviramo sutra uveče. Onda počinje odbrojavanje do potpune slobode. Mija i ja smo smislili raspored za naredna tri meseca, dok smo oboje na turnejama, preklapanja slobodnih dana, posete, viđanja. Neće to bi sjajno, ali u poređenju s poslednje tri godine, i dalje izgleda kao raj. Dolazimo u hotel posle osam. Zamolio sam Oldusa da me smes u is hotel s ostatkom benda, ne samo tokom fes vala, već do kraja turneje. Šta god da misle o mom odlasku, to što spavamo udaljeni tri kilometra neće umanji problem. Nisam Oldusu ni bilo kome drugom pomenuo Miju, i za divno čudo, dosad smo uspeli da sakrijemo njeno ime od tabloida. Izgleda da niko ne zna da sam proveo prošlu nedelju s njom u Aziji. Svi su bili prezauze novim Brininim dečkom, nekim australijskim glumcem. Poruka na recepciji me obaveštava da bend organizuje privatnu večeru u atrijumu, i mole me da im se pridružim. Iznenada se osećam kao da idem na pogubljenje i posle petnaestočasovnog leta iz Seula razmišljam samo o tuširanju, možda da odložim viđanje za sutra. Ali Mija mi stavlja ruku na leđa. – Ne, treba da ideš. – Ideš li i ? – glupo mi je što je pitam. Upravo je odsvirala tri neverovatno predivna i ludački dobro primljena koncerta u Japanu i Koreji a onda preletela pola sveta i uletela pravo u moju psihodramu. Ali sve ću lakše podneti ako bude sa mnom. – Jesi li siguran? – pita me. – Ne želim da smetam. – Veruj mi, ako iko smeta, to sam ja. Nosač nosi naše stvari do sobe, a recepcioner nas vodi kroz predvorje. Hotel je u starom zamku, ali pun je rokera i drugih muzičara koji mi klimaju glavom i pozdravljaju me, ali sad sam suviše nervozan da bih im odgovarao. Recepcioner nas vodi do slabo osvetljenog atrijuma. Bend je tamo, pored švedskog stola prepunog tradicionalnog engleskog pečenja. Liz se prva okreće. Nismo bili u dobrim odnosima od turneje posle Kolateralne


štete, ali pogled koji mi upućuje, ne znam kako da ga opišem: kao da sam najveće razočaranje u njenom životu ali da pokušava da se izdigne iznad toga, da se smiri, da se ponaša uobičajeno, kao da sam neko iz publike, ulizica, neko od brojnih ljudi koji od nje žele nešto što ona ne mora da im da. – Adame – kaže mi učtivo. – Liz – uzvraćam oprezno. – Hej, drkadžijo! Lepo je što si nam se pridružio! – Ficijev neukro vi glas je i sarkastičan i radostan, kao da ne može da se odluči kako da se ponaša. Majk ništa ne kaže. Samo se pravi da ne postojim. Onda me Mija okrzne po ramenu dok se pojavljuje iza mene. – Zdravo, ljudi – kaže. Lizino lice se na trenutak potpuno ukoči. Kao da ne zna ko je Mija. Onda izgleda uplašeno, kao da je videla duha. Onda moja snažna, gruba, muškobanjasta bubnjarka počinje da se trese – najpre usne, onda lice. – Mija? – pita drhtavim glasom. – Mija? – glasnije pita. – Mija! – uzvikuje, suze joj liju niz lice pre nego što zagrli moju devojku. Kad je pus iz zagrljaja, malo se odmakne da je pogleda, a onda pogleda mene, pa opet Miju. – Mija? – viče, pitajući i odgovarajući odjednom. Onda se okreće prema meni. Ako mi nije oprostila, makar me je razumela. Kiša nastavlja da pada i sutradan. – Baš je lepo ovo englesko leto – svi se šale. Obično sam se izolovao na ovim velikim fes valima, ali pošto shvatam da je ovo verovatno poslednji na kome ću bi u skorijoj budućnos , makar kao učesnik, idem do mesta gde se održavaju koncer , slušam neke od bendova na manjim pozornicama, viđam se sa starim prijateljima i poznanicima, i čak dajem nekoliko intervjua. Pazim da ne pomenem raspad benda. Sve u svoje vreme, i dozvoliću ostalima da odluče kako će saopš vest. Dajem kratke izjave o raskidu s Brin, što je glavna tema u tabloidima. Kad me pitaju za moju novu tajanstvenu devojku, samo kažem „nemam komentar“. Znam da će se uskoro sazna , i ne smeta mi da ceo svet zna da smo zajedno, samo želim da poštedim Miju cirkusa. Do devet uveče, kad treba da počne naš nastup, kiša se pretvara u izmaglicu koja kao da pleše u letnjem sutonu. Publika se već navikla na bljuzgavicu. Blato je na sve strane i ljudi se valjaju po njemu kao da smo na Vudstoku. Pre svirke, bend je bio nervozan. Takvi smo na fes valima. Ulog je veći nego na običnim koncer ma, čak i onim na stadionima – na fes valima ima mnogo više publike, a među njima ima i dosta kolega. Večeras sam miran. Nemam čega da se bojim. Nemam šta da izgubim. Ili sam već izgubio i pronašao sve, a ono što još mogu da izgubim nema veze s koncertom. To je razlog zašto se ovde tako dobro osećam, sviram naše nove pesme na staroj les pol džunior gitari, još jednom komadu istorije vraćenom iz mrtvih. Liz se zaprepas la kad sam je izvadio iz starog kofera. – Mislila


sam da si se otarasio te starudije – rekla je. – Da, i ja – odgovorio sam, upućujući Miji zaverenički osmeh. Odsvirali smo pesme s novog albuma, onda nekoliko stvari s Kolateralne štete, i pre nego što sam se osves o, bili smo na kraju koncerta. Pogledao sam spisak pesama zalepljen na pod pozornice. Nažvrljan Lizinim štampanim slovima, piše naziv poslednje pesme pre odlaska i neizbežnog vraćanja na bis. „Ohrabrenje“. Naša himna, kako je producent Gas Alen rekao. Najžešća pesma na Kolateralnoj šte , kako je rekla kri ka. Verovatno naš najveći hit. Pravi je hit na koncertima jer publika voli horski da peva refren. To je i jedna od samo nekoliko pesama koje smo snimili uz pomoć producenta, s gudačkom sekcijom nasnimljenom preko naše muzike, mada na koncer ma nismo izvodili tu verziju. Tako da dok počinjemo da je sviramo, ne čujem publiku kako urla od oduševljenja, već u glavi čujem njeno violončelo. Na trenutak, pred očima mi je slika nas dvoje kako se glupiramo u nekoj hotelskoj sobi, ona svira violončelo, ja gitaru, sviramo pesmu koju sam napisao za nju. I jebote, to me čini tako prokleto srećnim. Pevam pesmu iz dubine srca. Onda s žemo do refrena: Mrzi me. Uniš me. Razori me. Uskrsni me. Uskrsni me. Molim te, molim te, molim te uskrsni me. Na albumu, refren se neprestano ponavlja, urlik besa i gubitka, i postao mi je običaj da tokom koncerta prestanem da pevam, okrenem mikrofon prema publici i pus m ih da nastave. Okrećem mikrofon, a publika poludi, peva moju pesmu, izvikuje moju molbu. Ostavljam ih da pevaju i šetam se pozornicom. Ostatak benda vidi šta se događa tako da stalno sviraju refren. Kad se približim ivici pozornice, vidim je tamo, gde je uvek volela da stoji, mada će u skoroj budućnos ona bi ta koja je na pozornici, a ja ću je posmatrati. Publika nastavlja da peva, ponavljaju moje molbe, a ja nastavljam da sviram gitaru sve dok ne priđem dovoljno blizu da joj vidim oči. A onda počinjem da pevam refren. Njoj. A ona mi se smeši, i kao da smo sami tu, jedini koji znaju šta se događa. Da je ova pesma koju zajedno pevamo ponovo napisana. Nije više lju ta molba upućena praznini. Ovde, na pozornici, ispred osamdeset hiljada ljudi, ona postaje nešto drugo. Postala je naš novi zavet.


Zahvalnost Običaj je da se pisci zahvaljuju urednicima i agen ma odvojeno. Ali kad pomislim na svoju spisateljsku karijeru, često zamišljam kako mi s jedne strane stoji urednica, Džuli Straus-Gejbel, a s druge agentkinja, Sara Berns. Te dve hrabre inteligentne književne ratnice tako su važne za stvaranje i vođenje moje karijere da ih je teško razdvoji . Sara me savetuje, zastupa i pomaže mi da ništa ne zaboravim. Džulin najveći dar je što mi daje ključ kojim otključavam svoje priče. Njih dve su moji stubovi. Ali kao što se zna, izdavanje knjige je kolek van posao. A u Džulinom slučaju, taj kolek v se sastoji od mnogih posvećenih ljudi u Pengvin jang riders grupi. Poštedeću poneko drvo i neću naves sva imena, već ću samo reći da postoje mnogi ljudi u prodaji, marke ngu, propagandi, likovnoj obradi, internetu i proizvodnji kojima sam duboko i svakodnevno zahvalna. Sve pohvale Donu Vajsbergu, Lori Hornik, Lisi Joskovic i Alison Verost, koja je novinar, terapeut i prijateljica. Sarin kolek v u Gernert kompani uključuje Rebeku Gardner, Logana Garisona, Vila Robertsa i sjajnu Kortni Gejtvud, koja je, za nekoga ko sanja o svetskoj dominaciji, veoma ljubazna. Hvala Alisi Vajlers n, što me je nadahnula, i posve la mi deo svog dragocenog vremena da bih shvatila tok karijere mlade profesionalne violončelistkinje. Hvala Lin Ists, koordinatorki traumatološkog centra u OHSU, što mi je objasnila tok Mijinog oporavka i rehabilitacije. Hvala Šonu Smitu za uvid u filmsku industriju (i mnoge druge stvari). Sve što sam napisala tačno bilo je zahvaljujući m ljudima. Sve što sam pogrešila moja je krivica. Hvala Udruženju Edna Sent Vinsent Milej, koje mi je dozvolilo da koris m jedan od njenih najomiljenijih soneta: „Ljubav nije sve: nije ni meso ni piće“. Mnoge Ednine pesme su neverovatno roman čne i još uvek provoka vne toliko godina kasnije. U knjigu sam uvrstila samo drugi deo soneta, ali trebalo bi da potražite ceo sonet. Hvala mojim čitaocima u raznim fazama rada: Džejni Banin, Tamari Gleni, Mardžori Ingal, Tamaru Šamhartu i Kortni Šajnmel, koji su mi uputili pravu mešavinu ohrabrenja i kritike. Hvala mom drugom kolektivu – mojim komšijama – što su mi čuvali decu i bili tu za mene. Izabel Kirjaku i Grečen Sondžu, doživotno sam vam zahvalna! Hvala porodici Kris za večitu ljubaznost i darežljivost. Hvala Gregu i Dajani Rios,


koji su nastavili putovanje s nama. Hvala mojoj porodici, Formanovima, Šamhartovima i Takerima, za podršku i navijanje. Posebna zahvalnost ide mojoj sestri što je prodala knjigu polovini ljudi u Sijetlu. Hvala mojim ćerkama: Denbeli, koja je s gla u našu porodicu na pola pisanja ove knjige, i ako je ikad pomislila da je čudno što njena nova majka izražava bes dvadesetogodišnjeg momka, nije to pokazala. I Vili, koja me nehotice snabdela tolikim izmišljenim imenima bendova, filmova i likova, kao što to samo petogodišnjaci mogu. Verovatno treba da joj povećam džeparac. Hvala mom mužu, Niku, za ne tako ljubazne kri ke koje me uvek teraju da budem bolja. Za njegove sjajne liste pesama koje donose muziku u moj život (a to se odnosi i na knjige). Što mi je dao te male detalje o bendovima. I što je razlog zbog kojeg ne mogu prestati da pišem ljubavne priče o gitaristima. I na kraju, hvala prodavcima knjiga, bibliotekarima, nastavnicima i blogerima. Što su pomogli da knjiga uspe.


O piscu Gejl Forman je nagrađivana književnica i novinarka čiji su tekstovi objavljivani u brojnim časopisima, uključujući Seventin, Kosmopoliten i El. Živi u Njujorku. Prvi roman serijala o Miji i Adamu je Ako ostanem (Evro--Giunti, 2011).


1 Engl.: Wilde; čita se isto kao pridev wild – divlji. (Prim. prev.) 2 Dvorana u Karnegi holu. (Prim. prev.) 3 Engl.: huddled masses, iz pesme The New Colossus (Novi Kolos), ugravirane na ploču postavljenu unutar Kipa slobode. (Prim. prev.)

Gejl forman kuda je otišla  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you