Page 1


Danijela Stil Klon i ja Ljubavna priÄ?a visoke tehnologije Balkandownload

2


POHVALE DANIJELI STIL “KNJIŽEVNI FENOMEN... I ne može se smatrati piscem koji piše knjige sa predvidivom radnjom.” - The Detroit News “ZAPLETI U ROMANIMA DANIJELE STIL SE OKREĆU I OBRĆU u formi neočekivanih priča, na ushićenje njene mnogobrojne čitalačke publike.” - United Press International “Fanovi gospođe Stil neće biti razočarani.” - The Nework Times Book Review “Od Danijele Stil se može očekivati PRIČA KOJA ZABAVLJA I OBAVEŠTAVA.” - The Cattanooga Times “Stilova piše o univerzalnim ljudskim osećanjima.” - Publishers Weekly “STILOVA JE U ZENITU SVOG STVARALAČKOG NABOJA.” - Houston Chronicle “Malo savremenih pisaca neguje teme porodičnog i bračnog života sa toliko zdrave empatije.” - The Philadelphia Inquirer

3


POHVALE KNJIZI KLON I JA DANIJELE STIL “ZABAVA.” - People “Vešto, živopisno, sasvim nesvakidašnje... dobrodošlica odlasku,” - Kiekus Reviews “Fanovi Stilove će uživati.” - Booklist “DUHOVITO I PAMETNO.” - Greenville Avocate (III.) “Ako želite zabavno štivo... Uzmite najnoviju knjigu Danijele Stil. Kao da se čita inkarnacija poslednjeg stripa Erme Bombek... Sa oduševljenjem sam čitao knjigu.” - Bloomington Herald Tims (Ind.) “BUČNO.” - Butler County Tribine-Journal (Allison, la.) “Zabavno štivo sa ljubavnim trouglom u kome se nalaze odbačena žena, divan novi muškarac i njegov ludi dubler Pol Klon.” - Salem News (Ohio)

4


Tomu Perkinsu, i njegovim mnogobrojnim licima, Dr Džekilu i Mr. Hajdu, i Ajsaku Klonu, koji, od svih njih, poklanja najlepši nakit... Ali najviše Tomu, što mi je dao Klona, i toliko divnih trenutaka. Svom svojom ljubavlju, D.S.

5


Prvo poglavlje

Moj prvi, i za sada jedini, brak okončao se tačno dva dana pre Dana zahvalnosti. Odlično se sećam tog trenutka. Ležala sam na podu naše spavaće sobe, do pola zavučena ispod kreveta, i tražila cipelu u svojoj omiljenoj spavaćici, koja mi se podigla skoro do vrata, kad je u sobu ušao moj suprug u sivim flanelskim pantalonama i sakou. Izgledao je besprekorno, kao i uvek, i bio je savršeno obučen. Čula sam ga kako je rekao nešto sasvim bezveze, a ja sam našla čašu koju sam dve godine tražila, fluorescentnu, plastičnu narukvicu za koju nisam ni znala da sam je izgubila i crvenu patiku koja je pripadala mom sinu, Semu, kad je bio beba. Kada sam našla patiku, Semu je već bilo šest godina. Toliko o verovanju da nam je kuća čista. Očigledno, nijedna od mnogobrojnih žena koje su čistile nikada nije ni zavirila ispod kreveta. Kada sam izvirila, Rodžer me je pogledao i ljubazno mi povukao haljinu. Izgledao je neprijatno učtivo dok sam, sa pramenom kose zakačenim na ivicu kreveta, gledala u njega. “Šta si rekao?” upitala sam ga sa osmehom, nesvesna da je malo borovnice iz mafina, koji sam pojela pre pola sata, još uvek bilo zalepljeno za moj očnjak. To sam otkrila pola sata kasnije, kad mi je nos bio crven od plakanja, dok sam se posmatrala u ogledalu. Ali u tom trenutku još sam se smejala, nesvesna onoga što će uskoro uslediti. “Zamolio sam te da sedneš”, rekao je, posmatrajući sa interesovanjem moju odeću, frizuru i moj osmeh. Uvek mi je bilo teško da razgovaram o ozbiljnim stvarima sa čovekom obučenim kao da je krenuo na Vol Strit, dok sam ja sedela u omiljenoj spavaćici. Kosa mi je bila čista, ali jutros nisam stigla da je očešljam. Nokti su mi bili uredni i, takode, čisti, ali nisu bili nalakirani. Mislila sam da je tako pametnije. Lak mi je samo zadavao probleme. Sem toga, bila sam udata. Tada sam se još zavaravala da udate žene ne moraju strogo da vode računa o svom izgledu. Očigledno sam grdno pogrešila, što sam shvatila nekoliko trenutaka kasnije. Seli smo jedno preko puta drugog u dve fotelje presvučene satenom, koje su stajale pored našeg kreveta, bez obzira na to što sam od uvek mislila da im tu nije mesto. Kao da je trebalo da sednemo na njih i pregovaramo pre nego što pođemo u krevet. Ali Rodžeru se tako dopadalo - očigledno su ga podsećale na majku. 6


Nikada toj njegovoj izjavi nisam tražila dublji smisao, što je, verovatno, bio deo problema. Rodžer je mnogo pričao o svojoj majci. Delovao je kao da ima nešto važno da mi kaže dok sam ja pažljivo zakopčavala spavaćicu. Majica i farmerke su mi bile uobičajena dnevna garderoba. Seksi izgled mi nije padao na pamet. Bilo mi je važno da budem odgovorna, da brinem o deci, da Rodžeru budem supruga. Seks je bio nešto što smo s vremena na vreme upražnjavali. Mada, u poslednje vreme ne tako često. “Kako si?” pitao me je i ja sam se opet nasmejala, nekako nervozno, a ostatak borovnice, koji nisam primećivala na svom zubu, još uvek mu je bo oči. “Kako sam? Dobro, čini mi se. Zašto? Kako izgledam?” Pomislila sam da mu možda izgledam bolesno, ali ono što je mislio saznala sam malo kasnije. Sela sam, nestrpljivo čekajući da mi kaže da je dobio povišicu, ostao bez posla ili da me vodi u Evropu, što se dešavalo ponekad, kad je mogao da nađe vremena za to. Ponekad bi me iznenadio nekim putovanjem. Bio je to njegov uobičajen način da mi kaže da je ostao bez posla. Ali nije imao taj pokoran izgled u očima. Ovog puta nije u pitanju njegov posao, niti putovanje, već neko drugo iznenađenje. Moja spavaćica je klizila po satenu, a i ja sa njom, lagano, sa stolice. Zaboravila sam koliko su klizave pošto sam vrlo retko sedela na njima. Bilo je nekoliko malih fleka na starom flanelu, a pošto mi je noću bilo hladno, ispod spavaćice sam nosila izbledelu majicu. Tako sam izgledala trinaest godina koje sam provela u braku sa njim. Srećnih trinaest, ili je barem tako bilo do tada. Dok sam sedela i gledala ga, i Rodžer mi je bio tako blizak kao moja omiljena spavaćica. Imala sam osećaj da sam oduvek sa njim i da ću sa njim zauvek ostati u braku. Odrasla sam pored njega, znam ga još otkad smo bili deca, godinama mi je bio najbolji drug, jedino ljudsko biće na svetu kome sam potpuno verovala. Znala sam da me, kako god se osećao, nikada neće povrediti. S vremena na vreme je bio mrzovoljan, kao i većina muškaraca, imao je problem sa zadržavanjem posla, ali mene nikad nije ozbiljno povredio i nikada nije bio zao prema meni. Rodžer nikada nije imao uspešnu karijeru. Snimao je reklame kad smo se venčali, posle toga je menjao različite poslove u marketingu i ulagao u neke, ne tako sjajne, poslove. Ali meni to nikad nije bilo važno. Bio je dobar čovek i pažljiv prema meni. Želela sam da budem u braku sa njim. Zahvaljujući dedi, koji mi je ostavio novac u fondu pre nego što je umro, uvek smo imali dovoljno para da smo mogli prilično dobro da živimo. Dedin fond nije samo meni bio od koristi, već i Rodžeru i deci, i davao mi je prostora da pokažem razumevanje prema Rodžerovim poslovnim promašajima. Budimo realni, kao što sam ja bila kad se pre nekoliko godina postavilo pitanje novca, 7


Rodžer se nije dovoljno trudio. Ali bio je uspešan u nekim drugim stvarima. Bio je sjajan prema deci, voleli smo iste emisije na televiziji, oboje smo uživali da provodimo leto na Kejpu, imali smo stan u Njujorku, koji smo oboje obožavali, puštao me je da biram filmove koje smo gledali jednom nedeljno, bez obzira na to što su ženski, i imao je prelepe noge. Dok smo spavali zajedno na koledžu, mislila sam da je u poređenju sa njim Kazanova smešan u krevetu. Izgubila sam nevinost sa njim. Voleli smo istu muziku, pevao mi je na uvo dok smo plesali. Bio je sjajan plesač, dobar otac i moj najbolji prijatelj. Pa šta ako nije mogao da se zadrži na poslu? Deda me je stalno zbog toga zavitlavao. Nikad nisam pomislila da mogu, ili da bi trebalo, da tražim više. Meni je Rodžer bio dovoljan. “Šta je bilo?”, pitala sam ga veselo i prekrstila jednu golu nogu preko druge. Nedeljama nisam brijala noge, ali bio je novembar i znala sam da Rodžeru to nije bilo važno. Nisam išla na plažu, samo sam pričala sa Rodžerom u našoj spavaćoj sobi na glupim, klizavim, satenskim presvlakama, čekajući da čujem kakvo mi je iznenađenje spremio. “Imam nešto da ti kažem”, rekao je i pažljivo me posmatrao, kao da je potajno znao da sam vezana žicom za eksploziv i čekao da me raznese na million delova. Ali ako ne uzmemo u obzir moje neobrijane noge i borovnicu na zubu, bila sam relativno bezopasna, kakva sam oduvek bila. Prilično sam tolerantna i nikad ne tražim mnogo od njega. Slažemo se mnogo bolje nego što se slaže većina mojih drugarica sa svojim muževima, bar sam tako mislila, i bila sam zahvalna zbog toga. Oduvek sam verovala da ćemo biti zajedno ceo život, tako da mi nije izgledalo previše da provedem sa Rodžerom pedeset godina. “Šta je bilo?”, pitala sam ga sa ljubavlju, verujući da je ponovo dobio otkaz. I da jeste, to ni za jedno od nas nije bilo ništa novo. Već smo prošli kroz to, mada u poslednje vreme kao da se manje brani zbog toga, a primetila sam i da se sve kraće zadržava na jednom poslu. Mislio je da ga je šef uzeo na zub, da njegovi talenti nisu vrednovani, čak je govorio kako “nema smisla više tamo da se pojavljuje” Pretpostavljala sam da je ponovo nešto slično u pitanju, a primetila sam i da je u prethodnih šest meseci nepristupačniji nego obično. Pitao se zašto uopšte mora da radi i govorio o tome kako bi mogao da provede godinu dana u Evropi sa mnom i decom, ili da napiše scenario ili knjigu. Nikada ranije nije pominjao ništa slično i ja sam pretpostavljala da je u pitanju kriza srednjih godina i da je poželeo da suvoparnost kancelarije zameni “umetnošću”. Dedin fond će nam i u tom slučaju pružiti podršku. Kako mu ne bi bilo neprijatno, ja nikada nisam spominjala njegove sve češće neuspehe ili bezbrojne poslove koje je promenio, niti činjenicu da moj pokojni deda godinama izdržava našu porodicu. Želela sam da mu budem savršena žena i, iako nije bio čarobnjak sa Vol Strita, a nikad nije ni obećavao da će biti, ipak sam mislila da je dobar čovek. 8


“Šta je bilo, dušo?”, pitala sam ga i pružila mu ruku. Ali nije dozvolio da ga dotaknem. Ponašao se kao da odlazi u zatvor zato što je nekoga seksualno uznemiravao, ili što se skidao u jednom od svojih klubova, pa ga je sramota da mi kaže. A zatim je izustio. Rodžerovo veliko priznanje. “Mislim da te više ne volim.” Gledao me je pravo u oči, kao da u njima traži nekog stranca i kao da se njemu obraća, umesto da govori meni koja sam sedela u staroj kućnoj haljini, sa tragom borovnice na zubima. “Molim?” Njegove reči su me pogodile kao raketa. “Rekao sam da te ne volim.” Delovao je kao da zaista tako misli. “Ne, nisi.” I ja sam gledala njega u oči, namrštena. Sećam se da sam, ne znam iz kog razloga, primetila da nosi kravatu koju sam mu ja kupila prošle godine za Božić. Zašto ju je stavio, kad mi kaže da me ne voli? “Rekao si da misliš da me ne voliš. To nije isto.” Uvek smo se prepirali oko glupih stvari, sitnica, oko toga ko je popio mleko i ko je zaboravio da ugasi svetio. Nikad nismo vodili raspravu oko važnih stvari, oko toga kako ćemo vaspitavati decu, ili u koju će školu ići. Tu nismo imali oko čega da se raspravljamo. Ja sam brinula o svemu. On je uvek bio suviše zauzet igranjem tenisa ili golfa, odlascima na pecanje sa prijateljima ili se borio sa najgorom prehladom u životu, pa nije imao vremena da se sa mnom raspravlja oko dece. Mislio je da su oni moja briga. Možda jeste bio odličan plesač i umeo da bude zabavan, ali odgovornost nije bila njegova jača strana. Rodžer je brinuo o sebi više nego što je brinuo o meni, ali za tih trinaest godina uspela sam da ne obraćam pažnju na to. Ja sam samo želela da se udam i imam decu. Rodžer je ostvario moje snove. Nesumnjivo smo imali divnu decu. Ali ono čega nisam bila svesna sve do tog trenutka bila je činjenica da je malo šta učinio za mene. “Šta se desilo?”, pitala sam, boreći se sa talasom nadolazeće panike, izazvane njegovom prethodnom izjavom. Moj muž “misli” da me ne voli. Kako to da shvatim? “Ne znam” rekao je Rodžer; bilo mu je neprijatno. “Osvrnuo sam se oko sebe i shvatio da mi ovde nije mesto.” Ovo je mnogo gore nego da je dobio otkaz. Imala sam utisak da on mene otpušta. I delovao je ozbiljno. “Tebi nije mesto ovde? O čemu pričaš?”, upitala sam ga i još niže skliznula sa satenske stolice, iznenada se osetivši neverovatno ružnom u svojoj staroj spavaćici. U prethodnih deset godina mogla sam da nađem vreme da kupim novu, shvatila sam. “Ti ovde živiš. Volimo se. Imamo dvoje dece, zaboga. Rodžere... Jesi li pijan? Ili na drogama?” Zatim sam se zapitala: “Možda i jesi. Prozak. Zoloft. Midol. Bilo šta. Nije ti dobro?” Nisam pokušavala da umanjim značaj onoga što je izjavio, samo nisam razumela. To je bilo nešto najluđe što mi je ikada rekao. Luđe od ideje da napiše scenario ili knjigu. Za trinaest godina našeg 9


braka, nikad nisam videla da je pismo napisao. “Dobro sam.” Gledao me je bledo, kao da me više ne poznaje, kao da sam već postala stranac za njega. Htela sam da ga uhvatim za ruku, ali ju je izmakao. “Stef, ozbiljan sam.” “Ne možeš biti ozbiljan”, rekla sam, a niz lice su mi potekle suze pre nego što sam uspela da ih zaustavim. Instinktivno sam ih obrisala rukavom, na kome su ostali crni tragovi. Maskara koju sam nosila prethodnog dana, sad mi se razmazala po celom licu. Baš fin prizor. Ubedljiv. “Mi se volimo... Ovo nije normalno...” Htela sam da vičem na njega. “Ne možeš to da mi uradiš, ti si mi najbolji prijatelj.” Ali dok sam trepnula, on to više nije bio. Za nekoliko trenutaka je postao stranac. “Ne, normalno je.” Pogled mu je bio bezizražajan. On je već otišao i u tom trenutku ja sam toga postala svesna. Imala sam osećaj da me je neko snažno udario u srce, ali da ga nije razbio u paramparčad, već samo napravio veliku rupu na njemu. “Kada si to shvatio?” “Prošlog leta”, rekao je mirno. “Četvrtog jula”, dodao je savršeno precizno. Šta sam pogrešila tog četvrtog jula? Nisam spavala ni sa jednim od njegovih prijatelja, nisam izgubila nijedno dete. Fond koji mi je deda ostavio nije se ispraznio i neće za naših života. U čemu je bio njegov problem, dodavola? Da nije dedinog fonda i mog blagonaklonog stava prema njegovim otkazima, da li se zapitao šta bi jeo i od čega bi živeo? “Zašto baš četvrtog jula?” “Bilo je dovoljno samo da te pogledam i da znam da je gotovo”, rekao je hladno. “Zašto? Postoji neka druga?” Jedva sam postavila to pitanje, a on je delovao povređeno. “Naravno da ne.” Naravno da ne. Moj muž mi posle trinaest godina kaže da me ne voli, a ja ne smem ni da posumnjam na suparnicu sa velikim grudima, koja se ne brije samo kad se smenjuju godišnja doba. Nemojte me pogrešno shvatiti, nisam gadna i neuredna, niti imam brkove, ali nisam ni uvijena u krzno. Ali priznaću vam, sada dok se osvrćem na taj bolni period, da sam se pomalo zapustila. Ljudi nisu bežali od mene na ulici, muškarci na zabavama još uvek su me smatrali privlačnom. Ali sa Rodžerom... Možda... Postala sam manje pažljiva. Nisam bila debela, samo se nisam doterivala kad sam sedela kod kuće, a moje spavaćice i pidžame su bile pomalo čudne. Meni su odgovarale. Njemu, izgleda, nisu. 10


“Ti to mene ostavljaš?”, upitala sam očajno. Nisam mogla da verujem da mi se tako nešto dešava. Otkako sam se udala bila sam nadmena prema ženama koje su bile razvedene, tj. koje su muževi ostavili. Meni to nije moglo da se desi, niti će. Upravo sam shvatala da mi se dešava baš u tom trenutku i sasvim sam pala sa fotelje, dok me je Rodžer posmatrao kao da me ne poznaje, kao da nisam ona osoba sa kojom je trinaest godina bio u braku. Posmatrao me je kao da je sa druge planete. “Da”, odgovorio mi je. “Ali zašto?” Tada sam već počela da jecam. Bila sam ubeđena da je pokušavao da me ubije. Nikad u životu nisam bila toliko prestravljena. Nestajao je moj status i čovek koji je bio moje drugo ja, moja sigurnost, moj život. Ko ću, onda, biti ja? Niko? “Moram da odem. Moram. Ovde ne mogu da dišem.” Nikad nisam primetila da je imao problema sa disanjem. Disao je ujednačeno, koliko sam mogla da primetim. U stvari, škripao je kao kad kamion proklizava na ledu. Meni se to sviđalo. I, na kraju, nisam ja ostavljala njega, već on mene. “Deca me izluđuju”, objasnio je. “Previše je to pritiska, odgovornosti... Suviše buke... Suviše svega... I kad te pogledam, vidim stranca.” “U meni?”, pitala sam zbunjeno. Koji bi se to stranac šetao po njegovoj kući neočešljan, neobrijanih nogu i u staroj spavaćici? Stranci nose mini suknje, visoke štikle i uzane džempere preko ogromnih silikonskih grudi. Očigledno mu to niko nije rekao. “Nismo stranci posle devetnaest godina, Rodžere, ti si mi najbolji prijatelj.” Ali ne više. “Kad odlaziš?” Uspela sam da ga pitam, dok sam i dalje razmazivala maskaru. To uopšte nije bio lep prizor. Patetičan - ne bi bio odgovarajući izraz. Ružan - bi bolje pristajao. Revoltiran - bi sve objasnio. Izgledala sam grozno, a da stvar bude još gora - nos je počeo da mi curi. “Mislio sam da ostanem za praznike”, rekao je Rodžer otmeno. Lepo od njega, verovatno, ali to je značilo da imam mesec dana da se naviknem na novonastalu situaciju ili da pokušam da ga odgovorim. Možda odlazak u Meksiko... Na Havaje... Tahiti... Možda i na Galapagos. Na neko toplo i seksi mesto. Sigurna sam da nije imao problem da me zamisli na nekoj plaži u majici i iznošenoj spavaćici. “Preseliću se u sobu za goste.” Delovao je ozbiljno. Dešavalo se nemoguće. Moj muž me je ostavljao i malopre mi je rekao da me više ne voli. Bacila sam mu se oko vrata i razmazala ono što mi je ostalo od maskare po njegovoj savršenoj kragni. Moje suze se nisu videle na njegovom sakou, a nos sam obrisala o njegovu kravatu. Dok me je tako pažljivo podnosio, držao se kao 11


bankarski činovnik koji se plaši da priđe pljačkašu opasanim dinamitom. Jedna stvar je bila očigledna - nije želeo da mi se približi. Sad, kad se osvrnem, nisam sigurna da li mogu da ga krivim. Takode shvatam koliko smo malo bili jedno sa drugim u dugom vremenskom periodu. Vodili smo ljubav jednom u dva ili tri meseca, ponekad čak jednom u šest meseci, pošto sam se ja žalila, a on se osećao obaveznim. Neverovatno kako čoveku promaknu takve stvari ili kako za njih nađe opravdanja. Mislila sam da je pod stresom zbog posla i da ga muči situacija u kojoj se nalazio. Možda se i sve desilo zbog toga što je jedno dete povremeno spavalo u našem krevetu, ili pas, uvek je bilo nešto. Ali mislim da nije bio problem u tome. Možda sam mu dosadila. Ali poslednje o čemu sam mislila kad sam ga pogledala tog jutra bio je seks. Život mi je visio o tankom koncu. Konačno je uspeo da skloni moje ruke sa svog vrata, a ja sam otišla u kupatilo, gde sam jecala u peškir i pažljivo se pogledala u ogledalu. Ne samo da mi je kosa bila neočešljana već sam primetila i ostatak borovnice. Kad sam se videla, samo sam još jače zaplakala. Nisam imala pojma kako da ga vratim, ili još gore, hoću li uopšte moći. Sad, kad dobro razmislim, pitam se jesam li se oslanjala na to da će ga dedin fond zadržati. Iskreno, ni on nije pomogao. Mislila sam da će me voleti više ako ga poštedim odgovornosti i prihvatim sve. U stvari, imala sam osećaj da me je mrzeo. Plakala sam ceo dan, koliko se sećam, a te noći on je spavao u sobi za goste. Rekao je deci da ima posla i povukao se za Dan zahvalnosti poput kamiona sa jednom bušnom gumom. Došli su nam u posetu moji i njegovi roditelji i njegova sestra Anđela sa decom. Nju je muž prethodne godine ostavio zbog sekretarice. Iznenada sam videla sebe na njenom mestu u vrlo bliskoj budućnosti. Bilo me je sramota da ikom išta kažem. Jedino je Rodžerova sestra primetila da se sa mnom nešto dešava. Da, ista stvar koja se dešavala i sa njom kad ju je Norman ostavio. Šest meseci neprekidne depresije. Izgleda da je afera sa psihijatrom bila jedina stvar koja ju je spasila. Božić sam te godine čekala u velikom neraspoloženju. Radnje su blistale, dimnjaci se pušili, a ja sam plakala kad me niko nije video. I, što je još gore, još uvek nisam mogla da verujem i činila sam sve da odgovorim Rodžera od odlaska, ali nisam kupila novu spavaćicu. Više nego ikada su mi bile potrebne stare stvari na koje sam navikla. Nosila sam čak i rasparene Rodžerove čarape. Ali Rodžer je već tada išao na terapiju i bio uvereniji nego ikad da time što me napušta čini pravu stvar. Ovog puta nije imao problema na poslu i više nije spominjao pisanje romana. Saopštili smo deci za Novu godinu. Semu je tada bilo šest, a Šarlot jedanaest godina. Mislila sam da ću umreti dok sam ih gledala kako neutešno plaču. Neko 12


koga poznajem i ko je ranije prošao kroz sve to, opisao je taj dan kao najgori u životu. Zaista sam verovala u to. Posle toga sam se bacila na krevet, a Rodžer je pozvao svog terapeuta i izašao na večeru sa prijateljem. Počinjala sam da ga mrzim. Izgledao je tako zdravo, a ja sam se osećala mrtvom. Ubio je mene i sve u šta sam nekad verovala. Ali najgore od svega je što sam, umesto da mrzim njega, mrzela sebe. Odselio se dve nedelje kasnije. Poštedeću vas dosadnih sitnica i navešću samo važne detalje. Smatrao je da sve srebro, porcelan, dobar nameštaj, stereo, kompjuter i sportska oprema pripadaju njemu, jer je on pisao čekove kad smo ih kupovali, iako su se isplaćivali novcem iz mog fonda. Meni je pripala posteljina, nameštaj koji nismo voleli i sve u kuhinji, bilo slomljeno ili ne. On je već kontaktirao s advokatom, ali ja to nisam znala dok se nije iselio i tužio me, tražeći alimentaciju i dečiji dodatak, u iznosu za koji je smatrao da će morati da potroši na decu, uključujući u tu cifru i zubnu pastu i CD-ove koje su gledali. A imao je i devojku. Dan kad sam to saznala bio je dan kad mi je postalo jasno da je među nama zaista sve gotovo. Prvi put sam je videla kad sam odvezla decu kod njega za Dan zaljubljenih. Bila je savršena. Lepa, plava, seksi, suknja joj je bila toliko kratka da sam mogla veš da joj vidim. Izgledala je kao da ima četrnaest godina, a koeficijent inteligencije 7. Rodžer je bio u farmerkama koje ranije nije hteo da nosi i osmehivao se tako da sam želela da ga odalamim. Bila je prelepa. Meni se slošilo. Posle toga više nisam mogla da se zavaravam. Vrlo dobro sam znala zašto je otišao. Nije bilo u pitanju njegovo samodokazivanje, što mi je više puta ponovio, niti želja da više ne zavisi od mene (Da se nije šalio? Ko ga je i tada izdržavao, ako ne ja?), što bi moglo da se razume, da nisam pogledala u lice te devojke i videla istinu. Bila je lepa, a ja (kako god da sam izgledala, a nisam izgledala loše) sam bila neuredna. Nisam imala frizuru, nisam se šminkala, više me nisu zanimale visoke štikle, udobna odeća bila je mnogo praktičnija zbog dece (stare majice, Rodžerovi iznošeni šortsevi za tenis i bušne espadrile), noge mi nisu bile obrijane (hvala Bogu da sam se još brijala ispod miške ili bi otišao mnogo ranije), više nismo radili neke stvari... Iznenada mi je sve buknulo pred očima i shvatila sam. Koliko toga sam shvatila o sebi, shvatila sam i o njemu. Nije bilo seksi brinuti o muškarcu onoliko koliko sam ja brinula. Muškarac koji ti prepusti da sve radiš umesto njega zato što je suviše lenj da bi brinuo o sebi i o tebi, neće nikad preuzeti deo tereta na svoja pleća. Možda sam volela Rodžera, ali on je mene godinama izrabljivao. Kako je mogao? Ja sam ga opravdavala, davala sve od sebe da se on oseća dobro uprkos svemu što nije radio. A šta je sa mnom? Počela sam da mislim da mi, na kraju, deda nije učinio tako veliku uslugu. 13


Jadničak, nije bio on kriv, Bog mi je svedok. Više nisam mogla da se setim šta je Rodžer učinio za mene. Bacao je đubre, gasio svetla noću, vozio decu na tenis kad sam ja bila zauzeta... Ali šta je uradio za mene? Neka sam prokleta ako znam. Tog dana sam bacila svoje stare spavaćice. Sve. Dobro, sve sem jedne. Sačuvala sam je za slučaj ako jednog dana budem bolesna ili ako neko umre, kad mi bude bila potrebna uteha. Ostale su završile u đubretu. Sutradan sam sredila nokte i ošišala se. Bio je to početak dugog, sporog, bolnog procesa, koji je uključivao redovno brijanje nogu, bila zima ili leto, džogiranje po Central parku dva puta nedeljno, čitanje novina - ne samo naslova u njima, šminkanje, peglanje, kupovinu novog veša i prihvatanje svih poziva za druženje, mada ih nije bilo mnogo. Odlazila sam bilo gde, i na kraju se depresivna vraćala kući. Nijedan muškarac nije mogao da parira Rodžerovoj devojci, koju su Sem i Šerli sad već zvali gospođica Ćurka, a čije su me lice, kosa, izgled i noge sada proganjali. Problem je što sam želela da izgledam kao ona, a da i dalje budem ja. Taj period je trajao punih sedam meseci nakon njegovog odlaska, a zatim je stiglo leto. Ja sam redovno plaćala alimentaciju i dečiji dodatak, kupila drugo srebro i porcelan, nešto nameštaja i više se nisam budila razmišljajući kako da vratim Rodžera ili da ga ubijem. Pozvala sam svog starog terapeuta, doktora Stejnfilda, i bacila sam se na rešavanje problema. Manje-više sam shvatala zašto je otišao, mada sam mrzela Rodžera zbog nedostatka samilosti. Ja sam bila navikla na njegovu neodgovornost prema poslu, zašto on nije mogao da toleriše moj izgled? Zapala sam u očajanje, poput mornara koga niko nigde nije čekao. Imala sam školjke na palubi, jedra su mi bila pocepana, a farba na mom brodu se gulila. Ali ipak sam još uvek bila đavolski dobar brod i trebalo je da me voli dovoljno da to vidi. Istina je bila da me verovatno nikad nije voleo dovoljno. Ako izuzmemo dvoje predivne dece, bilo je to trinaest izgubljenih godina. Nestalih. Izbrisanih. Poput Rodžera. Sasvim je nestao iz mog života. Ostale su jedino rasprave sa njim oko mojih planova i deca su bila kod mene svaki put kad je on želeo da bude sa svojom gospođicom Ćurkom. Što je još gore, ispostavilo se da ne samo da je imala dobre noge već i fond veći od mog, i onda mi je sve bilo jasno. Njoj se, očigledno, sviđalo što on ne radi, jer je mogao da se posveti pisanju “scenarija”, za šta je bio “talentovan”, što sam zaključila iz onoga što su mi deca rekla; na poslu bi, po njenom mišljenju, samo gubio vreme. Sem toga, oboje smo znali da je mogao bezbrižno da živi od alimentacije koju sam mu plaćala, barem narednih pet godina. To mu je sudija dodelio. Pet godina alimentacije i dečijeg dodatka, a onda je sam sa sobom. I šta onda? Oženiće se njom? Ili će konačno naći način da zaradi za život? Možda više od toga nije ni želeo. Tu više ponos nije igrao nikakvu ulogu, ali me je, bez sumnje, naterao da se 14


osvrnem na naš početak. Počeli smo da živimo zajedno kad sam završila fakultet. Tada sam radila kao mlada urednica u jednom časopisu. Plata nije bila nikakva, ali sam volela taj posao. I Rodžer je zarađivao crkavicu kao i ja, kao pomoćnik knjigovođe u maloj marketinškoj agenciji. Razgovarali smo o tome da se venčamo. Ali Rodžer je insistirao da ne ulazimo u brak dok ne bude bio sposoban da me izdržava. I našu decu, jednog dana. Šest godina zabavljanja sa njim je proletelo, Rodžer je nekoliko puta menjao poslove, a ja sam radila na istom. A onda, kad sam napunila dvadeset osam godina, moj deda je umro i ostavio mi fond. Tada su se sve kockice sklopile, mada moram da priznam da je brak tada bio moja ideja. Više nismo imali šta da čekamo. Više nije bilo važno to što su nam plate bile male, ali Rodžer je insistirao na tome da ga ja ne izdržavam. Obećala sam da neću. Mogli smo sami sebe da izdržavamo, a fond je trebalo da nam pomogne kad dobijemo decu. Ja sam ga nagovorila, bar sam mislila da jesam. Venčali smo se šest meseci nakon toga, a onda sam ja ostala u drugom stanju i prestala da radim. A zatim se desila velika čistka u marketingu i svi su dobili otkaze. Kad je beba došla na svet, bila sam više nego zahvalna dedi na novcu. Nije Rodžer bio kriv što skoro godinu dana nije radio. Povremeno je razmišljao da vozi taksi, za čim nije bilo potrebe pored novca koji sam nasledila od deđe. Moja majka me je još tada na razne načine upozoravala da je Rodžer nepouzdan, a ja sam ga opravdavala i nisam je slušala. Kupili smo stan na Ist Sajdu, Rodžer se konačno zaposlio, a ja sam obožavala to što sam se udala i što mogu da ostanem kod kuće sa bebom. To je bilo sve što sam htela od života. Volela sam popodne da sedim u parku sa bebom u kolicima i ćaskam sa drugim majkama. I volela sam sigurnost koju nam je deda pružio. Ona je dozvoljavala Rodžeru da se bavi poslom koji voli, umesto onim poslovima koje je mrzeo. Tada sam mislila kako imamo dosta slobode. A to je Rodžer imao sada. Slobodu. Oslobodio se mene. I dece, relativno. I odgovornosti, podrazumeva se. Imao je sve što je hteo, uključujući i gospođicu Ćurku da mu kaže kako je sjajan i koliko se namučio. Trebalo je samo da je pogleda i seti se koliko sam ja bila dosadna. i, kako mu se tako posrećilo? Koliko ja vidim, on je počeo ispočetka. Novi život. Lepa devojka u njegovom naručju, njen ili moj fond. Neprestano sam se pitala da li me je uopšte voleo. Splet srećnih okolnosti desio mu se u pravom trenutku i omogućio mu lagodan život. Sada je bilo nemoguće otkriti da li je na početku mislio glavom ili srcem. U tom trenutku, pored svih tih nedoumica koje su mi se motale po glavi, bila sam strahovito ranjiva. Što me je savršeno spremilo za novo poglavlje u životu. Za novu eru. I, rekla sam sebi - spremna sam. Razvod se okončao u septembru. Rodžer se oženio gospođicom Ćurkom u 15


novembru, skoro tačno godinu dana nakon što mi je rekao da me ne voli. Ponavljala sam sebi kako mi je učinio uslugu, mada nisam sasvim verovala u to. Nedostajale su mi moje stare iluzije, uteha da imam muza, toplo telo u krevetu da se privijem uz njega, neko sa kim bih razgovarala, neko ko će paziti decu kad sam bolesna. Neverovatno je koliko ti nešto nedostaje onda kad ostaneš bez njega. Nedostajalo mi je mnogo toga, ali preživela sam. A Helena, tako se zvala gospođica Ćurka, sada je bila gospođa i imala je sve što je meni nedostajalo. Nažalost, sve to je imala sa Rodžerom. Ja sam tada već bila mnogo iskrenija prema sebi i tačno sam znala kada sam zažmurila, šta sam izabrala da ne vidim jasno ili često. Jeste, bio je izvrstan plesač i lepo je pevao, pa šta? Ko će brinuti o njoj kad ne bude sve samo pesma? Šta će biti kada sazna da Rodžer ne samo što neće napisati scenario već neće moći ni da se zadrži na jednom poslu? Možda neće mariti. Možda je njoj svejedno. Ali šta god bilo i kakav god da bude prema njoj, on više nije moj muž. Sada je njen, a meni se u tom trenutku činilo da ja nisam imala ništa. Imala sam četrdeset jednu godinu, konačno sam naučila da napravim frizuru i posećivala sam terapeuta koji mi je ponavljao da sam seksi, pametna i lepa. Imala sam dva deteta, koja sam volela, i kupila sam četrdeset preskupih spavaćica. Bila sam spremna. Za šta? To još nisam znala. Koliko sam mogla da vidim, još se niko nije pojavio na vidiku, osim muževa mojih drugarica, koje ne bih dotakla ni dugačkom šipkom, mada je nekoliko njih pokušavalo da me ubedi u suprotno. Bili su dosadniji od Rodžera. Ali za slučaj da se ipak pojavi princ na belom konju i jednog dana uđe u moj život, ja sam bila spremna. Noge su mi bile obrijane, nokti sređeni, oslabila sam pet kilograma. Deca su kazala da sa novom frizurom izgledam kao Klaudija Šifer. Kako odanost utiče na dečiji vid. Do Božića, trinaest meseci nakon što me je Rodžer svojom izjavom pogodio posred čela dok sam sedela na satenskoj fotelji, prestala sam da plačem. Čak je i mafin sa borovnicama bio samo bledo sećanje, kao i Rodžer. Oporavila sam se. A zatim su na red došli izlasci. I jedan sasvim drugi život na koji nisam bila pripremljena.

16


Drugo poglavlje

Izlasci u ovim godinama su zanimljiv fenomen. U poredenju sa nekim drugim vremenima, srednjovekovnim, na primer, podsećaju na vitešku borbu. Ili da se vratimo malo dalje u istoriju, možemo ih porediti sa hrišćaninom u Koloseumu. Prirediš odličnu predstavu, ali znaš da će te, pre ili kasnije, jedan od lavova progutati. A bilo ih je dosta, lavova, mislim. Neki su zaista umiljate mace, a drugi se pretvaraju. Pojedini odlično izgledaju, ali audicija za Koloseum je neverovatno naporna i zahtevna, a završiš - gledaš se sa njim, oči u oči, a on razmišlja kad će da te pojede. Posle šest meseci izlazaka, osećala sam se kao žvakaća guma koja još nije izašla iz kutije. Sve je to ličilo na uvežbavanje koraka, koje meni nikako nije išlo, mada sam se posmatrala u ogledalu dok sam vežbala. Upoznala sam sedamdesetogodišnju ženu koja mi je pričala o svom novom dečku. Pitala sam se odakle joj snaga. Ja sam bila skoro duplo mlada od nje i već sam bila premorena. Priznajmo, izlasci ubijaju. Bilo je svakakvih tipova: debelih, mršavih, starih, mladih, onih sa kojima su me prijatelji upoznavali, tvrdeći da ću odlepiti za njima, samo što su uvek zaboravljali da pomenu jedan “problemčić” - ili je njihov kandidat bio alkoholičar, ili čudno vezan za majku, oca, bivšu ženu, psa, papagaja, ili je imao nekakav seksualni problem otkako ga je stric uvredio još dok je bio u srednjoj školi. Bilo je i normalnih tipova, znam, ali neka sam prokleta ako sam uspela da pronađem jednog. Sem toga, odavno sam izletela iz štosa. Trinaest godina sam svake večeri Rodžeru spremala večeru, gledala televiziju sa njim, ili spavala, da ne spominjem odlaske na bejzbol utakmice. Bila sam sasvim nespremna za “novi talas” pripreme hrane u mikrotalasnoj, za kapućino od šesnaest vrsta kata iz afričkih zemalja za koje nikad nisam čula, i sportove koje sam videla jedino na Olimpijskim igrama. Ispostavilo se da manikir i frizura nisu dovoljni. Morala sam da znam da skijam kao Kili, da plivam na sto metara i skačem u dalj. A da budem iskrena, ja sam lenja. Nakon izvesnog vremena, shvatila sam da mi je mnogo lakše da ostanem kod kuće, gledam serije sa decom i jedem picu. Do mog drugog slobodnog leta, shvatila sam da su izlasci iza mene. Nisam više mogla. Deca su te godine provela jul na jugu Francuske sa Rodžerom. Iznajmili su 17


jahtu, odseli u finom hotelu, a zatim je trebalo da posete Pariz. Tamo bi ih Rodžer smestio u avion, a trebalo je da ih dočekam i provedem avgust sa njima. Iznajmila sam za nas troje kućicu na plaži na Long Ajlandu. Na kraju, ni dedin novac nije bio neiscrpan. Rodžer i Helena su iznajmili malu palatu blizu Firence. Tada sam shvatila da je Helenin fond mnogo veći od njene pameti. A i od mog fonda. Bilo mi je drago zbog njega, bar sam se pretvarala, i doktor Stejnfild se ponosio mnome. Dobro, slagala sam ga. Još sam bila ljuta i pomalo ljubomorna na Helenine noge i grudi, ako ne i na njen fond. Tog meseca, kad deca nisu bila kod kuće, isprva sam bila usamljena. Nisam imala sa kim da gledam reprize serija, ali na sreću, pružila mi se mogućnost da zaboravim na picu i puter od kikirikija. Sem je imao osam, a Šarlot je tek napunila trinaest godina i držala sam joj beskrajna predavanja oko zelenog laka za nokte i probušenog nosa. Iskreno da vam kažem, posle druge nedelje provedene u samoći, počela sam da uživam. Uprkos vrućini, oduvek sam volela Njujork u toku leta. Vikendom nigde nikoga nije bilo. Kasno noću sam odlazila u duge šetnje i satima sedela u ledenim bioskopskim salama. Bilo mi je teško da poverujem da Rodžer već dve godine nije pored mene. Više ga nisam noću sanjala, nisam više patila za njim, niti se sa sigurnošću sećala svakog dela njegovog tela. Nisam verovala da je to moguće, ali konačno su prestali da mi nedostaju on i njegovo hrkanje i svi lepi trenuci koje odavno više nismo imali. Deca su me povremeno zvala i bilo mi je zabavno kad bi me Rodžer zadihano pitao kako izdržavam sa njima po celu noć i ceo dan i da li je Šarlot zaista ozbiljna u vezi sa bušenjem nosa. Koliko god da volim Sema i Šarlot, konačno mi je bilo drago što su sa njim... I Helenom. Neka samo nosi svoje omiljene bluze i najbolje suknje i ogrlice. Dugo ih neće videti. Nakon deset godina, samo će se pojaviti ispod njenog kreveta, zajedno sa omiljenom tašnom i bočicom parfema. Ja sam uvek prvo ispod kreveta tražila nešto što sam izgubila. Verovala sam da će i Helena doći do istog zaključka. Na kraju krajeva, briga o deci spada u zajednički život sa Rodžerom. Najsmešnije od svega je bilo to što je u dvadeset petoj razmišljala o tome da podveže jajnike, posle liposukcije i ugradnje silikona, jer nije želela da kvari figuru, ali je ipak odlučila da pije kontraceptivne pilule. Šarlot mi je to rekla. Semu je ona zabavna. Treće nedelje će već izludeti i zažaliti što se ikada udala za Rodžera. A ja sam već postajala nostalgična za zelenim lakom za nokte i pridikovanjima o pirsingu nosa. Na sreću, Šarlot to nije znala. Kuća je bez njih bila jezivo tiha. A ja sam i dalje redovno posećivala pedikira i mazala crveni lak da bih mogla da nosim sandale sa visokom štiklom. Odustala sam od izlazaka pre nekoliko meseci, ali ne i od svog novog imidža. Tog leta sam skratila kosu. Helena je još imala frizuru kao Fara Foset. Neka je. Rodžeru se 18


sviđala. Kao i sve ostalo na njoj. A zatim, četiri dana pre nego što je trebalo da se vrate deca, donela sam odluku. Nisam imala ništa drugo da radim, niti da u Njujorku čekam njihov povratak. Rešila sam to u ponoć petog dana nepodnošljive vreline. Pogledala sam svaki film koji se davao u gradu. Sve moje prijateljice su nekuda otputovale i iznenada mi je palo na pamet da odem po njih u Pariz. Našla sam povratnu kartu po odličnoj ceni. Rezervisala sam hotelčić u Left Benku. Neko mi ga je spomenuo, rekavši da pripada nekoj francuskoj filmskoj zvezdi i da se u njemu služi izvrsna hrana i dolaze elitni gosti. Spakovala sam stvari pre nego što sam otišla u krevet i odletela za Pariz narednog dana. Sletela sam na Šarl de Gol u ponoć po lokalnom vremenu, jedne tople, letnje noći krajem jula. I čim sam stigla, osetila sam čaroliju. Bila je to noć savršenija od svih ostalih koje sam doživela, u najromantičnijem gradu na planeti. Jedini problem je predstavljao taksista koji se preznojavao jedući sirovi crni luk. Mada je i u tome bilo izvesnog galskog šarma, ali samo dok sam držala otvoren prozor. Posmatrala sam znamenitosti Pariza dok smo se kroz njega vozili. Trijumfalna kapija, Trg Konkord, Vandomski trg... I most Aleksandra III, dok smo se vozili ka Left Benku, gde se nalazio moj hotel. Želela sam da izađem iz taksija i zaplešem, da zaustavim nekoga, bilo koga, da se ponovo osetim živom i podelim to sa nekim do koga mi je stalo. Problem je bio u tome što je jedini muškarac o kome sam dvadeset godina mislila bio Rodžer. On je još uvek bio na jugu Francuske sa Helenom i mojom decom. Ali i da je bio u Parizu sa mnom, više za njega ne bih marila. Nisam čak ni mogla da se setim zbog čega sam volela takvog čoveka i, poput njega, konačno sam se pitala da li je uopšte i bilo ljubavi među nama. Možda sam ja samo bila zaljubljena u iluziju o njemu i to mi je prijalo, a on u moj fond. Odavno sam prihvatila takvu mogućnost, a i bila sam mu zahvalna što mu više nisam plaćala alimentaciju. Ta moja obaveza prestala je onda kad se oženio Helenom. Sad sam mu plaćala samo dečiji dodatak, dovoljan da hrani čitavo jedno malo sirotište u Bijafri. Rodžer je zaista bio divan. U međuvremenu, eto mene u Parizu, uživam u pogledu na Ajfelovu kulu i divim se lepotama obala Sene, osvetljenim kao da je Božić. Sama, kao i obično u poslednje dve godine. Ali i onih trinaest pre njih, verovatno. Ne samo da sam izgubila iluzije, nevinost, mladost, kad sam izgubila Rodžera, već sam ostala i bez svojih flanelskih spavaćica. Navikla sam na samoću, na to da sama sebi budem društvo i na satenske spavaćice. Ponela sam u Pariz četiri sasvim nove; već mi je dosadila ona prva koju sam kupila. Kad sam stigla do hotela, platila sam taksi i sama unela svoje kofere. Kad sam ugledala predvorje, nisam se razočarala. Bilo je pomalo kitnjasto, ali i 19


najromantičnije mesto koje sam ikada videla. Na recepciji je bio mladić koji je izgledao kao porno-zvezda. Veoma lep, ali duplo mlađi od mene. Kad me je dopratio do sobe, zavodnički me pogledao i pružio mi ključ, shvatila sam da je nedavno konzumirao poveću količinu belog luka i da nije često koristio dezodorans. Iz sobe sam mogla da vidim delić Ajfelove kule i deo vrta muzeja Rodin. U sobi je bilo izuzetno tiho. Niotkuda se ništa nije čulo. Legla sam na krevet sa baldahinom i spavala kao beba sve do jutra. I, baš kao beba, probudila sam se gladna. Kroasani i jaka crna kafa stigli su mi u sobu na srebrnom poslužavniku sa prelepom platnenom salvetom i jednom ružom u kristalnoj vazici. Smazala sam sve osim salvete i ruže. Istuširala sam se, obukla i provela dan lutajući po Parizu. Nikad nisam uživala više, ni obišla više znamenitosti, niti potrošila više para. Kupila sam sve što mi se svidelo, čak i nekoliko stvari koje nisu. Našla sam prodavnicu u kojoj se prodavao neobično lep veš i kupila sam toliko komada da sam mogla slobodno da postanem kurtizana na dvoru Luja XIV. Kad sam se vratila u hotel, raširila sam ih po celom krevetu - brushaltere i tanke gaćice i haltere, sa kojima nisam znala šta ću. Dok sam ih tako začuđeno posmatrala, pitala sam se je li to nekakav znak od Boga. Ponovo ću da izlazim? O, ne, zaboga... Ponovo lavovi iz Koloseuma. Rešila sam da taj veš nosim za sebe. Možda će se svideti mom sinu Semu. Možda ga i naučim nečemu. Kao da ga čujem za tridesetak godina: “Moja majka je uvek nosila najlepši veš i spavaćice.” To će mu značiti prilikom odabira žena, a Šarlot će imati na šta da se ugleda. Pitam se da li je još uvek želela pirsing. Ja sam želela da provedem ostatak života u Parizu, u vešu koji je ležao razbacan po mom krevetu. U hotelu nije bilo rum-servisa te nedelje, zbog nekog kvara u kuhinji. Služili su samo kroasane i kafu ujutru, pa sam resila da procunjam po Bulevaru Sen Mišel i nađem neki bistro. Ručala sam sama u kafeu “Les Deux Magots”, slušala sam Parižane i posmatrala turiste. Osećala sam se neverovatno odraslo kad sam izašla iz hotela. Ovo je bila prava nezavisnost. Napokon sam uspela. Pobeda. U francuskom vešu. Nosila sam svetloplavi komplet koji sam kupila tog jutra. A stavila sam i podvezicu. Ko će znati? Samo policija, ako mi se desi neka nesreća... Zamislila sam kako francuski policajci došaptavaju jedan drugom da je na lešu sjajan veš. Ali uspela sam da ostanem živa, netaknutog veša, sve do bistroa. A onda sam ga ugledala. Samo što sam naručila Pernod, gorko piće sa ukusom sladića, koje sam mrzela celog života, ali sam ga ipak naručila jer je delovao tako “francuski”, i porciju dimljenog lososa. Nisam bila gladna, ali morala sam nešto da pojedem. Uhvatila sam sebe kako netremice gledam u njega dok je konobar spuštao moje piće na sto. 20


Nosila sam crnu majicu i farmerke i par starih mokasina. Moje sandale sa visokom štiklom ostale su u hotelu. Nisam se trudila da izgledam seksi ovde, samo sam uživala dok sam čekala da stignu deca. Jutros sam Rodžeru ostavila poruku gde da ih dovede, da ih ne bi ukrcao u avion za Njujork. Čovek koga sam posmatrala bio je visok i mršav, širokih ramena i očiju koje su delovale kao da sve vide. Bio je vitak i opružio se na stolici, kao da glumi u nekom filmu Hemfrija Bogarta. Procenila sam da mu je nešto više od pedeset godina i, ne znam iz kog razloga, pretpostavljala sam da je Englez ili Nemac. Imao je taj hladnokrvan izgled. Znala sam da nije Francuz, a iz komplikovanog razračunavanja sa konobarom, shvatila sam i da ne govori francuski. Zatim je uzeo da čita Herald Tribjun. Ne znam zašto, da li zbog usamljenosti, dosade ili možda hemije, ali bila sam očarana. Pored gomile Francuza koji su prolazili pored mene, ja nisam mogla da skinem pogled sa njega. Nešto me je opčinilo. Bio je zgodan, naravno, neznatno više od drugih muškaraca, ali kao da je bio obavijen aurom neosporne privlačnosti, i još gore, pretpostavljala sam da je bio svestan toga. Bio je seksi čak i dok je čitao Herald Tribjun. Na sebi je imao plavu Oksford košulju, bez kravate, braon pantalone i mokasine slične mojima. Dok sam posmatrala kako sipa vino, shvatila sam da je Amerikanac. Došla sam čak u Pariz da bi me očarao muškarac koji je, verovatno, iz Dalasa ili Čikaga. Patetično. Da ne pominjem cenu karte. A zatim se okrenuo. I ugledao me. Njegove oči srele su se sa mojima i kratko smo se gledali. Zatim se vratio svojim novinama, očito ravnodušan prema onome što je video. Verovatno je čekao Brižit Bardo, Ketrin Denev ili neku Francuskinju koja je izgledala kao Helena. Šta sam očekivala, zapitala sam se. Da padne sa stolice i to pravo pred moje noge i preklinje me da večeramo zajedno? Ne, ali mogao je da kaže bar “zdravo” ili me ponudi čašom vina. Nema šanse. Muškarci u stvarnom životu to ne rade. Dobro te odmere i vrate se svojim ženama u Griniču. Do tada sam već mislila da sigurno živi u Griniču ili na Long Ajlandu. Radio je na berzi ili je, možda, bio advokat... Ili profesor na Harvardu. Ili vucibatina kakvih sam dosta upoznala u prethodne dve godine. Verovatno alkoholičar. A možda i zlostavljač dece. Ili neki dosadan biznismen, koji želi da priča o svojim uspesima na berzi, bivšoj ženi ili jedinom rok koncertu na kome je bio kad je išao na fakultet. Sigurno Rolingstonsi ili Grejtful Dedsi, koje sam mrzela. Nisam ni sumnjala da je oženjen. Izgledao je kao da je studirao na Jejlu ili na Harvardu. Izgledao je kao da će mi slomiti srce i ostaviti me jednog dana, baš kao i Rodžer. Bio je toliko prokleto seksi dok je samo sedeo tamo u tim svojim braon pantalonama i Oksford košulji, da to nisam mogla da podnesem. I dok sam ga samo posmatrala, znala sam da ga mrzim. Koliko je lavova potrebno da pojedu 21


jednog hrišćanina? Tačan odgovor na to pitanje je - mnogo. Ili jedan veliki. Mene su već izujedali, izranjavali i raskrvarili stručnjaci. Poput ovoga. Već sam lako raspoznavala lavove. Na prvi pogled. Nečujno režeći na njega, naručila sam desert i filter kafu, iako sam znala da ću biti budna celu noć, ali ko je još u Parizu mario za to? Zatim sam, pošto sam platila svoj račun, nezainteresovano prošla pored njega dok sam izlazila. Vratiću se u hotel zaobilaznim putem, da malo udahnem vazduh i mirise Pariza i zaboravim ga. Pogledi su nam se nakratko sreli dok sam odlazila, znajući da ga više nikad neću videti. Bila sam opsednuta njim sve vreme dok sam večerala, a znala sam, naročito posle ove dve godine, da nijedan muškarac nije vredan, bez obzira na to koliko bi bio seksi. Već sam ubedila sebe da sam ga zaboravila dok sam posmatrala jedan izlog na putu do hotela, ali kad sam skrenula iza poslednjeg ćoška, otkrila sam da je heroj u plavoj košulji tik iza mene i da mi se brzo približava. Srce je prestalo da mi kuca i zastala sam, ne znajući šta da kažem kad me sustigne. Dok sam tako stajala, pokušavajući da smislim nešto pametno što bih mogla da kažem, on je nonšalantno prošao pored mene. Bez osmeha, niti pogleda u mom pravcu. Ušao je u moj hotel, a ja sam se pitala kako je znao da sam u njemu odsela ili zašto je to trebalo da zna. Verovatno će me čekati u predvorju. Naravno, nakon dve godine u kojima sam se svega nagledala, pomalo sam se izgubila. Uzimao je ključeve od porno-dečka sa recepcije kad sam ušla u hotel. Ovog puta se okrenuo i osmehnuo mi se, a mene je nešto protreslo u dubini duše. Sasvim sam se zbunila, nisam ni čula šta mi govori. Ako ništa drugo, prijalo mi je samo da ga gledam. Instinktivno sam pogledom potražila burmu na njegovoj ruci, ali nisam je primetila. Verovatno je jedan od onih tipova koji, po potrebi, stavlja i skida burmu sa prsta. Mislila sam najgore o njemu. Činilo mi se da suviše dobro izgleda da bi bio veran. “Lepo veče, zar ne?”, upitao me je ljubazno, dok je čekao lift koji je ličio na kavez za ptice. Ja sam obično išla peške, ali tada nisam, jer nisam mogla da skinem pogled sa njega. Stomak mi se spustio negde u cipele, kad sam začula sebe kako mumlam nešto. I jesam bila u pravu. Imao je američki naglasak. Ali i pre nego što sam ga čula, shvatila sam to po njegovoj košulji, pantalonama i mokasinama. Nije mi bilo potrebno da mu zavirim u pasoš. “Grad je prelep.” Sjajno. Bravo na toj izjavi. Hvala bogu da sam išla na fakultet i da nisam totalni duduk. “Ovde ste poslom?”, upitao me je kad je stigao lift. Bože, mi razgovaramo. Šta li se desilo? “Čekam decu, treba da dođu za nekoliko dana. Ubijam vreme i trošim novac.” 22


Nasmejao se. Sjajni zubi. Sjajan osmeh. Sjajno telo. A ja sam se osetila kao Šarlot, kao devojčica, samo bez pirsinga. “Zaista je prelep grad”, rekao je dok je ulazio sa mnom u kavez za ptice. “Često ste ovde?” Pritisla sam dugme za drugi sprat, a on nije pritisnuo nijedno. Možda namerava da me prati do moje sobe i ubije me. Ili me zavede. Svejedno. Dobro da sam na sebi imala novi, plavi komplet čipkanog veša i haltere. Znala sam da bi bio oduševljen kad bi ih video. “Jednom u deset godina”, rekla sam iskreno. “Odavno nisam bila ovde. A vi?... Dolazite li često? Mislim...?” Osećala sam se neverovatno glupo. Želela sam jedino da buljim u njega. Bilo je nemoguće ne zamisliti ga bez odeće. Pitala sam se kakav je veš on nosio. Verovatno Džokejsov. Sivi ili beli. Ili Kelvin Klajn. I dokolenice. Ispostavilo se da je njegova soba tik do moje, i nisam mogla da ne zamislim scenu iz “Šaputanja na jastuku” između Doris Dej i Roka Hadsona, kad oboje leže u kadama i razgovaraju telefonom. Da je ovo film, on bi me pozvao. U stvarnom životu, naterao bi me da priznam o čemu razmišljam. “Laku noć”, rekao je ljubazno i ušao u sobu da pozove ženu i sedmoro dece. Ili bivšu ženu i dve devojke. Ili dečka. Ili bilo koga iz prethodnih kombinacija. Ja sam stajala u svojoj sobi, gledala kroz prozor i razmišljala o njemu. Pošto je ipak postojala neznatna mogućnost da je normalna osoba, a ne registrovani seksualni prestupnik, nije me pozvao. Ali ponovo sam ga videla narednog jutra. U isto vreme smo izašli iz svojih soba, savršeno sinhronizovani, i zajedno smo se spustili liftom. Padala je kišica, ali ja sam bila spremna. Obukla sam kabanicu i ponela kišobran. Mogla bih da ga udarim njim ako bi me napao. Bila sam strašno razočarana što nije. Umesto toga, okrenuo se ka meni dok smo stajali u predvorju u kome sam ja pokušavala da otvorim kišobran. Ovog puta je bio u beloj košulji i pitao me je kuda idem. “Napolje...” - rekla sam zbunjeno - “U šoping... Možda u Luvr... Ne znam.” “I ja ću tamo... U Luvr, mislim. Hoćeš da mi se pridružiš?” A šta je sa njegovom ženom i decom u Griniču? Tek tako, je li? Posle svih onih dripaca, koji su previše pili i primoravah me da upotrebim aikido veštinu dok su me pratili kući, ovaj neverovatno zgodan muškarac je želeo da ide u Luvr sa mnom? Htela sam da ga pitam gde je bio dvadeset i jedan prokleti mesec, dok sam izlazila sa Godzilom i njegovim rođacima. Šta te je toliko zadržalo? A možda se pojavio u pravom trenutku. “Sa zadovoljstvom”, rekla sam sa osmehom. 23


Opušteno smo razgovarali u taksiju. I on je živeo u Njujorku, desetak blokova dalje od mene. Dosta vremena je provodio u Kaliforniji. Bio je vlasnik preduzeća u Silikonskoj dolini, koje se bavilo bionikom, nečim između biologije i elektronike. Ukratko mi je objasnio čime se bavi njegovo preduzeće. Zvučao mi je kao da priča na svahiliju. Čime god da se bavio, imalo je veze sa haj-tekom. Nije išao na Harvard ili Jejl. Išao je na Prinston. Dok je bio u braku, živeo je u San Francisku. Preselio se u Njujork pre dve godine, posle razvoda, i imao je jednog sina na Stenfordu. Zvao se Piter Bejker. Bilo mu je pedeset devet godina i nikada nije živeo u Griniču. Moja prošlost je bila toliko dosadna da sam očekivala da počne da zeva dok sam pričala. Uspeo je da ostane budan dovoljno dugo da stignem da mu kažem važne detalje. Izostavila sam scenu na satenskim foteljama i činjenicu da me je Rodžer, manje- više, ipak ostavio zbog Helene ili možda zato što me nije voleo. Rekla sam mu da imam decu, da sam razvedena i da sam radila kao urednik u jednom časopisu šest godina pre nego što sam se udala. Čak je i to zvučalo dosadno. Zaista sam bila iznenađena što nije zaspao. Htela sam da pređem sva pitanja sa njim. Posle skoro dve godine, zaista sam bila profesionalac. Tenis i skijanje - da; penjanje po stenama - ne; maraton - ne dolazi u obzir zbog blage povrede kolena, koju je zadobio na skijanju prošle godine; paraglajding - ne; vožnja aviona - ne, zbog straha od visine; nautika pomalo; gurmanska kuhinja - ne; nova posteljina, pristojne pidžame, vino - ne; teška pića, fatalna slabost ka čokoladi, malo španskog i lošeg francuskog, koji konobari, uglavnom, nisu razumeli. On je sve mogao sam da zaključi. Možda bi mu i Rodžer mogao dati preporuke, kad bi bio pritisnut. Nisam imala ozbiljnu vezu dve godine, (Bože, zar ima već toliko?) jer sasvim osrednji likovi izlaze po italijanskim restoranima. Sa francuskim je već drugi slučaj. Bila sam usamljena raspuštenica koja je tražila... Šta? Šta sam, u stvari, tražila? Koga sam tražila? Čoveka u snežnobeloj košulji i čistim braon pantalonama, sa teget sakoom preko ruke i Ralf Lorenovom kravatom u džepu? I šta je to bionika? Pojma nisam imala, a stidela sam se da pitam. Pokušavao je da mi objasni dok smo iz Luvra išli u Ric na piće. Nisam mogla da odbijem kad me je pozvao. Kazao mi je da je jednom odseo u njemu sa “prijateljima”, ali nije detaljisao. Pretpostavljala sam da je bio sa ljubavnicom, pa sam o tome razmišljala dok smo se vozili taksijem. Uprkos njegovoj prividnoj otvorenosti, postojala je aura misterije oko njega. I nešto veoma seksi. Način na koji se kretao i pričao. Pitanja koja nije postavljao. Odgovori koje nije davao. U Ricu je naručio martini. Kazao je da ga mnogo voli, da je to safirni džin. Veoma suv. Sa dve masline. Kad smo krenuli iz Rica, bilo je već devet sati. Deset sati smo proveli zajedno. Nije loše za prvi sastanak, Je li to bio? Šta je to bilo? Ništa. Belo vino 24


me je pomalo “uhvatilo”, a on je bio sjajan. Jeli smo ostrige u bistrou na Monmartru, a ja sam mu pričala o Semu i Šarlot, i o pirsingu na nosu. Čak sam mu rekla i za Rodžera i scenu na satenskim foteljama. I da mi je rekao da me ne voli. Sada je bio red na njega. Njegova žena se zvala Džejn i razišli su se pošto se ona dve godine viđala sa svojim lekarom. Živeii su u San Francisku. Piter nije delovao uznemireno dok je pričao o tome. Rekao je da je njihov brak mnogo pre razvoda bio gotov. Nisam mogla da se ne zapitam da li je i Rodžer isto to rekao Heleni. Ili da li je, uopšte, išta morao da joj kaže? Verujem da Helena nikada nije jela ostrige sa Rodžerom u Parizu, niti na bilo kom drugom mestu. Verovatno su posećivali diskoteke ili jeftine motele, nije bilo potrebe da razgovaraju. Piter je pomenuo i svog sina, rekavši da ga mnogo voli. Vratili smo se u hotel nešto pre ponoći i vozili smo se liftom u tišini. Pojma nisam imala šta će se desiti, niti šta sam želela da se desi, ali on je rešio problem umesto mene. Poželeo mi je laku noć, rekao da mu je bilo prijatno i da ujutru odlazi za London. Ja sam mu kazala kako mi je zaista drago što sam ga upoznala i zahvalila mu se na večeri. Bio je to jedan od onih posebnih trenutaka u životu. Kad sam zatvorila vrata sobe, osvrnula sam se unaokolo, rekavši sebi da muškaraca u belim košuljama i braon pantalonama ima koliko hoćeš. Ali nisu bile kao ovaj. Iz nekog razloga, delovao je posebno i drugačije. I bio je. Znala sam. Piter Bejker je bio raritet, dar, sasvim poseban i neobičan za današnje vreme. Delovao je kao normalna osoba. Prijatna. Već sam osećala kako me vodi u Koloseum u plavom, čipkanom vešu, mada sam danas nosila roze. Nisam bila sigurna šta da očekujem od njega, ni šta sam želela, niti šta je on hteo. Najverovatnije ništa. Ali rekao je da se vraća u Njujork i da će mi se javiti. Nema šanse, nije me pitao za broj telefona, a nije ga bilo u imeniku. Sem toga, ja ću biti u Hamptonsu sa decom. Ja sam i ušla i izašla iz Koloseuma. Živa sam pojedena za doručak, ručak i večeru. A Rodžer je pre toga uzeo najbolje parče. Nisam više znala šta je ostalo od mene, niti da li je bio zainteresovan. U stvari, bila sam sigurna da nije. Bila sam uverena u to dok sam se svlačila, prala zube i legla u krevet. Bilo je toliko vruće da ni spavaćicu nisam obukla, a iz susedne sobe se ništa nije čulo. Čak ni hrkanje. Mrtva tišina, sve do narednog jutra, kad me je pozvao. “Hteo sam da se pozdravim”, rekao je opušteno, “Sinoć sam zaboravio da te pitam za broj telefona. Da li će ti smetati ako te pozovem?” Da. To bi bilo strašno. Ne bih želela. Ne želim više nikad da te vidim. Već mi se toliko sviđaš, a to i ne znaš. Dok sam mu davala broj svog telefona, u daljini kao da sam čula lavove kako riču. Znala sam da mi se neće javiti. Zovu samo budale, nikad pravi muškarci. 25


“Javiću ti se kad se vratim u Njujork”, rekao je. “Uživaj sa svojom decom.” A ti uživaj u životu, rekla sam u sebi. A njemu sam poželela srećan put za London. Rekao je da putuje poslovno i da se u Ameriku vraća preko Kalifornije. Bar nije bio dosadan. Imao je posao. Živeo je od svog rada. Voleo je svog sina. Izgleda da nije imao problema sa bivšom ženom. Nikada nije bio u pritvoru ili zatvoru, bar nije rekao. Bio je ljubazan, seksi, pametan, učtiv, neverovatno zgodan i lep. Verovatno je psihopata.

26


Treće poglavlje

Rodžer je doveo decu u moj hotel sa vidljivim izrazom velikog olakšanja, onog dana kad je Piter otputovao u London. Ja sam do tada obišla muzej Rodin i svaki butik na Left Benku i kupila toliko garderobe da nisam znala šta ću sa njom. Sve je bilo seksi, mladalačko i usko. Bila sam pomalo neodlučna, ali sam rešila da sve što mi ne bude odgovaralo poklonim Heleni ili da sačuvam za Šarlot kad poraste. Deca su sjajno izgledala kad su stigla. Šarlot je imala svetloroze lak, umesto zelenog, i još jednu rupicu u uhu, što je izgleda zadovoljilo njenu želju za pirsingom. Barem trenutno. Rodžer je bio iscrpljen. Jedva se pozdravio kad je krenuo. Samo je mahnuo kad je odjurio, rekavši da treba da se nade sa Helenom. Ona je ostala kod Galijana da bi nešto kupila, a on treba tamo da stigne. Za trinaest godina našeg braka, nikad nije išao sa mnom u šoping. Ni jedan-jedini put. Izgleda da Helena uspeva da izvuče iz njega ono o čemu ja nikada nisam mogla ni da sanjam. “Tata je čudan”, zaključio je Sem, bacivši se na fotelju, sa Mars čokoladicom u jednoj ruci, koja je koštala dva dolara u hotelu u kome su odseli Rodžer i Helena. Ujutru odlaze u Firencu. “Nije”, ispravila ga je Šarlot, preturajući po novim stvarima u mom ormanu. Sa interesovanjem je posmatrala belu mini suknju i providnu bluzu sa džepovima od belog teksas platna, pažljivo zašivenim na mestima na kojima je trebalo telo da se pokrije. “On je kreten. Ti ćeš ovo da nosiš?” Prezrivo me je pogledala. Dobro došla, Šarlot. “Možda, ali ti sigurno nećeš, hvala ti”, rekla sam, srećna što je vidim posle mesec dana. Druga rupica na uhu jedva se videla, a minđuša koju je stavila je bila sitna. “Ne bi tako trebalo da pričaš o ocu.” Pokušavala sam da negodujem, ali je bilo teško prevariti je. “I ti isto misliš. A Helena je još uvek ćurka. Išla je u toplesu po celoj južnoj Francuskoj i izluđivala tatu”, rekla je i namrštila se. “Pokupila je dva tipa na bazenu, a tata je rekao da sledeće godine idu na Aljasku.” “Hoćemo li i mi morati da idemo?” Sem je delovao zabrinuto. “Pričaćemo kasnije o tome, Seme.” Bio je to jedan od mojih uobičajenih odgovora na 27


neželjena pitanja, i izgleda da je sada delovao. Pojeo je čokoladicu, a da, nekim čudom, nije umazao nameštaj, i izašli smo da napolju provedemo popodne. Odvela sam ih na sva mesta koja sam mislila da će im se dopasti. I jesu. Kada smo, nešto kasnije, otišli u “Les Deux Magots”, setila sam se Pitera Bejkera i zapitala se hoće li mi se ikad javiti. Deo mene se nadao da neće. Bilo bi suviše bolno da se opet zaljubim u nekoga. Ali drugi deo mene se nadao da će se, ipak, javiti. “ A ti?” upitala me je Šarlot u trenutku kad sam se prisećala kako je Piter izgledao prvi put kad sam ga videla, dok je čitao Herald Tribjun. “Jesi li se upoznala s nekim dok smo bili odsutni? S nekim zgodnim Francuzom, možda?” Trinaestogodišnja devojčica je, sa odličnim predosećanjem, opazila vrlo sofisticirane cipele. “Što bi se mama upoznavala s nekim Francuzom?” Sem je delovao sasvim nezainteresovano, dok se Šarlot spremala da me ispituje, a ja sam delovala tajnovito. Mogla sam iskreno da joj odgovorim da nisam. Mislim, upoznala se sa Francuzom. Upoznala sam se sa Piterom Bejkerom, ko god on bio. Ali nisam uradila ništa. Nemam šta da priznam. Nije me poljubio. Nismo imali seks. Samo smo proveli jedan dan zajedno. Nisam izgubila nevinost u Parizu. “Nisam”, odgovorila sam svečano. “Samo sam čekala vas dvoje” kazala sam naivno, što je manje-više bila istina. Ceo mesec nisam izašla ni sa kim i više me nije zanimalo hoću li izaći ikad. Gotovo je bilo sa izlascima u kojima nisam uživala, dok su me pijanci vraćali kući - neki od njih su bili i oženjeni, a skoro potpuni neznanci stavljali su na mene svoje nepristojne šape. Sačekaću da deca odrastu i otići ću u manastir. Ali šta ću sa spavaćicama? Do tada će verovatno biti iznošene, tako da neće predstavljati problem. Možda će me odora časne sestre podsetiti na udobnost mojih odavno izgubljenih flanelskih spavaćica. “To je baš dosadno.” Šarlot je donela zaključak o mom životu svojom neverovatnom preciznošću, a zatim je počela da mi govori o slatkim dečacima s kojima se upoznala, ili je želela da se upozna, na jugu Francuske. Sem mi je rekao da je upecao sedam riba dok su bili na jahti, a Šarlot ga je podsetila da ih je bilo samo četiri. On ju je udario, srećom, ne jako. Bilo je lepo što su ponovo sa mnom. Prijalo mi je njihovo društvo, prisno i drago, i podsetilo me da mi nije potreban muškarac. Sve što mi je trebalo bili su televizor i kreditna kartica za knjižaru u mom komšiluku. I moja deca. Kome je još potreban Piter Bejker? Kao što bi Šarlot rekla da je tada znala za njega sigurno je neki perverznjak. Vratili smo se u Njujork, a ja sam prvog dana prala veš i prepakivala kofere, a onda smo krenuli u Ist Hempton. Kuća koju sam iznajmila bila je veoma mala, ali 28


nam je odgovarala. Deca su delila sobu, ja sam spavala sama, a komšije su nas uveravale da njihova danska doga voli decu. Zaboravili su da pomenu i da voli travnjak ispred naše kućice. Satima nas nije lišavala svog neizbežnog prisustva. Deca su neprestano vikala: “Ponovo si nagazila, mama” dok smo pazili na njene “poklončiće”, koje je ostavljala svuda oko naše kuće, srećni što nismo bosi. Ali bila je druželjubiva i obožavala je Sema. Posle nedelju dana otkrila sam da spava u Semovom krevetu. Sem ju je sakrivao ispod pokrivača da je ne bih primetila. Izgledala je kao čovek dok je spavala pored njega. Posle toga, doga je ponekad spavala i u Šarlotinom krevetu, a Šarlot je spavala u mojoj sobi. Šarlot je još spavala pored mene kad me je, u subotu ujutru, nazvao Piter. Mislila sam da zove majstor za frižider koji se pokvario prethodnog dana. Pokvarile su nam se sve zalihe zamrznutih pica, viršle su se pokvarile, a sladoled se topio u sudoperi. Jedino što nam je ostalo bile su četrdeset dve konzerve tunjevine, sedam limenki Sevenapa, hleb, jedna zelena salata i malo limuna. Nisam baš mnogo kuvala leti. “Kako si?” pitao me je. Odmah sam prepoznala glas. Sinoć sam dva puta razgovarala sa njim, ili sam bar tako mislila, i obećao je da će doći ujutru, ali, eto, nije došao. “Biću mnogo bolje kad ti dođeš ovamo. Izgubili smo sinoć trista dolara u hrani i piću”, kazala sam. Imao je dubok, seksi glas kao da je radio na hot-lajnu. Zamišljala sam da ima sto trideset kilograma i da nosi pantalone koje mu lagano spadaju, otkrivajući stvari koje ne želiš da vidiš na muškarcu od sto trideset kila. Naročito na onom koji se znoji i puši cigare. “Žao mi je što je tako”, rekao je sažaljivo, misleći na hranu koja mi je propala u frižideru. “Možda bih mogao da dođem i izvedem te na večeru.” Zaboga, ne još jedan! Stolar koji je dolazio da popravi odvaljen prag drugog dana našeg boravka ovde, kazao mi je da sjajno izgledam u bikiniju i sam se pozvao na večeru. Sigurno sam delovala očajno. Rekla sam mu da izlazimo. “Ne, hvala, samo ti popravi frižider. To je sve što želim. Zaboga, dođi i popravi ga više.” Sa druge strane zavladala je kraća tišina. “Ne znam da li umem”, rekao je izvinjavajući se. “Mogu da pokušam. Imao sam nekoliko predavanja iz elektrotehnike na fakultetu.” Super. Majstor sa diplomom koji priznaje da nije siguran u to što radi. Bar je bio iskren. “Možda bi mogao da kupiš neki priručnik. Slušaj, juče si mi rekao da danas dolaziš. Hoćeš li ga popraviti ili ne?” Šarlot se probudila i izašla iz sobe dok sam se ja raspravljala sa njim. 29


“Ja bih te radije izveo na večeru, Stefani. Ako se slažeš.” Uporni đavolčić. Ali i ja sam. Bilo je vruće i nijedan sok nije bio hladan. Meni nije zvučao duhovito. “Ne slažem se... I nisam za tebe Stefani. Samo popravi ovaj frižider, dođavola.” “Mogu li da ti kupim novi?” “Ti se to šališ?” “Jednostavnije je. Loš sam majstor.” Zvučao je kao da se smejao. A meni nije bilo do smeha. “Šta si ti u stvarnom životu? Dermatolog? I zašto, uopšte, razgovaram sa tobom?” “Jer ti se frižider pokvario, a ja pojma nemam kako da ga popravim. Ja sam haj-tek tehničar, Stefani, nisam majstor.” “Šta si ti?” I tada sam shvatila sa kim razgovaram. To nije bio majstor. Taj glas sam slušala pre nekoliko nedelja, u Parizu. U Luvru, kad je pričao o Žanu Batistu Korou, i u Ricu, kad je objašnjavao konobaru kako se pravi savršeni martini. Bio je to Piter. “O, Bože... Izvini.” Osećala sam se kao najgori kreten. “Nema razloga da se izvinjavaš. Dolazim u Hempton na vikend i pomislio sam da bismo možda mogli da večeramo zajedno. Umesto flaše vina, doneću novi frižider. Želiš neku određenu marku?” “Mislila sam da si...” “Znam. Kako je u Hemptonu? Osim što frižideri ne rade?” “Vrlo lepo. Moj sin je usvojio argentinsku dogu iz komšiluka. U kućici je sve u redu, osim frižidera.” “Mogu li sve da vas izvedem na večeru?” I moju decu? Divno od njega, ali nisam sigurna da li želim da ga delim sa Semom ili Šarlot. U stvari, bila sam sigurna da ne želim. Posle nedelju dana provedenih u razgovoru samo sa njima, čišćenja doginih dlaka, koja je i u našoj kući radila isto što i na travnjaku, bila sam sigurna da mi je bilo potrebno veče provedeno u razgovoru samo sa odraslom osobom. Bila sam više nego spremna da ih ostavim u najbližem sirotištu, da zaboravim frižider i pozovem šintere. Želela sam da se vidim sa njim bez dece. “Mislim da deca imaju neke planove.” Slagala sam kao Pinokio, ali nisam želela ni sa kim da ga delim. “Gde ćeš odsesti?” “Sa prijateljima u Koguu. Postoji jedan restoran za koji mislim da bi ti se dopao. Da dođem po tebe u osam?” I šta sad? Je l’ se on to šali? Posle dve 30


godine izlazaka sa raznoraznim Godzilama i sati i sati odgledanih televizijskih serija, koje su, moram da naglasim, bile mnogo bolje od dotičnih izlazaka, jedna civilizovana osoba s kojom sam se upoznala u Parizu i sa kojom sam jela ostrige na Monmartru, želi da se nade sa mnom u Ist Hemptonu i da me izvede na večeru? Mora da se šali. Spustila sam slušalicu sa širokim osmehom na licu. Šarlot se vratila u sobu i posmatrala me. Upravo sam primetila uzan trag kučeće kake u mojoj sobi i nisam imala srca još da joj kažem. Sem toga, bila sam mnogo srećna posle Piterovog poziva da bih o bilo čemu drugom razmišljala. “Ko je zvao?”, upitala je sumnjičavo. “Majstor za frižider”, rekla sam i slagala svoje dete, ali to nije bila stvar koja je trebalo da je se tiče. “Nije”, rekla je optuživački. “On je u kuhinji, popravlja frižider. Rekao je da će nam možda biti potreban novi.” “Oh” uzdahnula sam. Glupo sam se osećala, a zatim je ona primetila trag koji je doga ostavila i uzviknula. Nisam mogla da shvatim čime su je hranili. Očigledno su joj davali previše. Možda je svakodnevno jela govedinu, pa se zato toliko praznila. Kad je izašla iz sobe, pozvala sam vlasnike. Do šest sati posle podne im nisam rekla da izlazim, a oni su otišli na hamburgere i u bioskop bez mene. Frižider je ponovo radio, privremeno, kako je majstor rekao, ali sok je ponovo bio hladan i svi su bili srećni. Čak sam otišla i do prodavnice da bih im kupila još zamrznutih pica i sladoled. “Kuda ćeš?” Sem me je sumnjičavo upitao. Nisam izlazila otkad su se oni vratili i to je očigledno njemu bio razlog da se zabrine. Možda i ja krenem u život, a to može da predstavlja opasnost po njih. Ko bi ih onda vozio u bioskop? Ili menjao televizijske kanale? Ili čistio za psom? Priznajmo, bila sam korisna. “Sa kim?” Šarlot je bila preciznija. “Sa ‘prijateljem’“, rekla sam neodređeno i nagla konzervu da pokrijem usta da oni ne bi jasno čuli drugi deo mog odgovora. Ali deca imaju izuzetno oštar sluh. Bar moja. Ona je čula šta sam tačno rekla, mada sam pola reči progutala zajedno sa sokom. “Iz Pariza? On je Francuz?” “Ne, Amerikanac je. Tamo smo se upoznali.” “Zna li engleski?” upitao je Sem zabrinuto. “Kao da mu je maternji”, uveravala sam ga. Oboje su se namrštili, u znak neslaganja. 31


“Što ne ostaneš ovde sa nama?” pitao je Sem povređeno. Njemu je to izgledalo sasvim prihvatljivo. Meni i ne baš, kad uzmem u obzir drugu mogućnost, koja mi je bila mnogo primamljiva. Uprkos sebi i činjenici da sam potpuno svesna cele situacije, Piter Bejker mi se dopadao, a znala sam da ne bi smeo. Na kraju krajeva, on je bio neprijatelj, zar ne? Ah nije ličio na neprijatelja. I provela sam sa njim jedan prelep dan u Parizu. “Ne mogu da ostanem ovde sa vama”, objasnila sam Semu. “Idete u bioskop.” “Ne, ne idemo.” Šarlot me je pogledala i iznenada se predomislila. “Dogovorila sam se sa nekim društvom da se nađemo na plaži u devet.” Mrzela sam trinaestu godinu. Vodila je u četrnaestu, a zatim u petnaestu. Ovo je bio tek početak. “Ne večeras”, rekla sam odlučno. Nisam htela dalje da slušam razloge i otišla sam u kupatilo, da operem kosu pre večere. Dadilja je došla u sedam i petnaest i ispratila sam Sema i Šarlot, koji su sa njom otišli mojim automobilom u pola osam. Otišli su na večeru, a zatim u bioskop da pogledaju neki film, koji je Sem gledao već tri puta, ali Šarlot nije, a nije ni želela. Radosno sam im mahala sa trema, moleći se da se prokleto komšijsko kuče ne vrati i ne ostavi jedan od svojih “poklona” na stepeništu dok ne dođe Piter. Obukla sam belu, lanenu haljinu i stavila tirkiznu ogrlicu od perli, frizura mi je bila uredna, a crveni lak na noktima na nogama - savršen. Rodžer me uopšte ne bi prepoznao. Više nisam bila jadnica koju je ostavio zbog Helene. A nisam bila ni Helena. Bila sam ja. Sa čvorom u stomaku veličine moje glave, pojma nisam imala šta da kažem Piteru. Dlanovi su mi bili vlažni, znala sam da sam u sosu. Bio je previše zgodan, previše pametan, previše samouveren. Nosio je bele farmerke, plavu košulju i nije imao čarape, samo par Guči mokasina. Nekako sam se držala u neobaveznom razgovoru, neprestano podsećajući sebe da nisam sasvim izgubljen slučaj, a svi muževi mojih prijateljica smatrali su me privlačnom. To je moralo nešto da znači. Ali jedan deo mene nije mogao da shvati šta je ovakav čovek video u meni. Ipak, nije mogao da zna za moju sklonost ka odrpanim flanelskim spavaćicama. I nije poznavao Rodžera, pa niko nije mogao da mu kaže koliko dosadna umem da budem. Sem toga, zajedno smo obišli Luvr i popili martini u Ricu. Niko mu nije uperio pištolj u glavu. Iz nekog razloga, on me je pozvao. I ovo se ne može zvanično nazvati prvim sastankom. To smo već obavili u Parizu. Sada bi trebalo da bude lakše. Je li tako? Koga ja zavaravam? Lakše bih podnela transplantaciju jetre. Izlasci i sastanci su mi teško padali. Prvo smo popili po čašu vina. Uspelo mi je da ga ne prolijem po njemu ili sebi. Kazao je da mu se dopada moja haljina i da mu se oduvek sviđala tirkizna 32


boja, naročito na preplanulim ženama. Pričali smo o njegovom poslu, Njujorku i ljudima koje smo u Hemptonu oboje poznavali. Bio je to uobičajen razgovor dvoje odraslih, i do trenutka kad nam je poslužena večera, čvor u mom stomaku se smanjio na veličinu veće breskve, umesto grejpfruta. Polako sam napredovala. Naručio je martini u restoranu, a ja sam čekala da se napije, ali nije. Izgleda da je zaboravio. Pričao je o svojim dečačkim letima provedenim u Mejnu, a ja sam se prisetila svog tinejdžerskog putovanja u Italiju, kad sam se prvi put zaljubila. On je pričao o svojoj bivšoj ženi i sinu, a ja nisam želela da mu kažem koliki je luzer bio Rodžer. Nisam želela da misli kako mrzim muškarce. Ne mrzim. Samo Rodžera. I to tek od skoro. Razgovarali smo o mnogim stvarima i dosta smo se smejali. Neprestano sam razmišljala o tome koliko je drugačiji od svih ostalih muškaraca koje sam poznavala. Bio je osećajan i srdačan, otvoren i zabavan. Rekao je da voli decu. Delovalo je kao da je to zaista istina. Pričao mi je o brodu koji je imao u San Francisku i o tome koliko ga je voleo. Razmišljao je da kupi još jedan. Priznao je slabost ka brzim automobilima i sporim ženama i smejali smo se našim pričama o izlascima sa drugima. Zaista smo upoznali svakakve osobe otkako smo se oboje razveli. Čak sam mu priznala kako se osećam zbog Helene i kako, ponekad kad je vidim, to utiče na moje srce i na moj ego. “Zašto?”, pitao je jednostavno. “Ona je, izgleda, klasična glupača, skoro toliko koliko tvoj muž, što te je ostavio zbog takve žene.” Pokušala sam da mu objasnim da sam se zapustila, da mi se život sveo na odlaske kod zubara i izvođenje dece u park. Međutim, nisam mu rekla da su mi nokti bili nesređeni, da sam decu vodila u Mekdonalds i da sam gledala sapunice kad bih se vratila kući. Pretpostavljala sam da očekuje mnogo više od toga. Da sam kardiohirurg ili nuklearni fizičar, nešto uzbudljivo i seksi. Izgleda da je bio zadovoljan mojom belom haljinom i tirkiznim perlama. Bila je već ponoć kad me je dovezao. Kad smo ušli u kuću, sačekala su nas deca koja su još uvek bila budna i gledala televiziju u dnevnoj sobi, pas je spavao na krevetu pored Sema, a dadilja u mojoj spavaćoj sobi. “Zdravo.” Šarlot je sumnjičavo pogledala Pitera kad sam ih upoznala. Sem nije mogao da odvoji pogled od njega, kao da nije mogao da veruje da Piter zaista stoji pored mene. Kad smo već kod toga, ni ja nisam mogla da verujem. Ko je taj čovek u našoj dnevnoj sobi, koji razgovara sa mojom decom o emisiji koju su gledali na televiziji? Nije uopšte delovao prestrašeno, čak ni pored mrkih pogleda koje je Šarlot upućivala njemu i meni, dok je stajala neposredno pored njega. Sem me je posmatrao sa interesovanjem. “Opet si nagazila u ono, mama”, rekao je opušteno. Pogledala sam u pod i primetila prljav, mali trag iza sebe i osmehnula se Piteru. 33


“Komšijski pas”, objasnila sam. “Iznajmili su kućicu u istom periodu kad i mi. Ovde je otkako smo stigli i spava sa Semom.” Objašnjavala sam dok sam se izuvala i otišla da počistim nered. Najradije bih ubila tog psa, ali nisam želela da pomisli da mrzim pse, za slučaj da ima nekog. Želela sam da mu se dopadne sve u vezi sa mnom. Zatim sam se zapitala zašto je to važno. Koliko ću ga puta još videti? Možda nikad više. Da se Šarlot pita, a bogami i Sem, tako bi i bilo. Šarlotin pogled upućen njemu bio je hladniji od frižidera koji je jutros popravljen. Ponudila sam Pitera vinom, ali popio je sok. Seli smo u kuhinju, dok su deca preuzela monopol nad dnevnom sobom. Otišla sam da probudim dadilju i da joj platim. Piter je ponudio da je odveze, ali ona je došla svojim kolima i, nakon što je otišla, kratko smo stajali na tremu, a on me je pitao da li bih volela sutra ujutru da odemo na tenis. Objasnila sam mu kako sam prosečan igrač, što je bilo preuveličavanje. I on je rekao da nije Džimi Konors. Imao je taj suptilan osećaj poniznosti u kombinaciji sa zdravom samouverenošću. Delovao je sasvim opušteno u svojoj koži. Bio je lep, pametan i šarmantan. I zaposlen, što je posebno prijalo. Rekao je da će doći po mene u pola jedanaest. “Hoćeš da povedeš decu? Mogu da igraju na drugom terenu, a možemo da igramo i dubl.” “To bi bilo zabavno”, rekla sam sumnjičavo. Ali ionako nisam imala gde da ih ostavim. Dadilja je sutradan bila zauzeta. Morala sam da ih povedeni. Odvezao se u svom srebrnom jaguaru, a ja sam se vratila unutra, isključila televizor i rekla deci da odu na spavanje. Pas je otišao pravo u Semov krevet, mnogo brže od njega. A Šarlot se muvala oko mene kako bi mi rekla svoje utiske o Piteru. Jedva sam čekala da ih čujem. “Izgleda kao kreten”, rekla je autoritativno, dok sam ja bila razapeta između želje da ga branim i potrebe da se ponašam nezainteresovano. Bilo kako bilo, znala sam da je na pomolu nevolja. Ako bih delovala kao da mi je stalo, to bi kod nje pobudilo interesovanje. Ako nisam, mogla bi da priča u nedogled. “Zašto?”, pitala sam opušteno, dok sam skidala tirkizne perle. Meni nije izgledao kao kreten. Naprotiv. “Nosi Guči.” A šta je trebalo da nosi? Najke? Meni su se Gučijeve mokasine sviđale, slagale su se sa plavom košuljom i belim farmerkama. Meni je izgledao lepo, čisto i seksi. To mi je bilo dovoljno. “Grozan je, mama. On samo hoće date iskoristi.” Zanimljivo opažanje. Ali on je platio ceh, pa ako je imao nameru da me iskoristi, ja to nisam primetila. A ako je nameravao da me iskoristi na drugi način, ne bih imala ništa protiv. 34


“Samo me je izveo na večeru, Šar, nije mi tražio povraćaj poreza. Kako možeš biti tako cinična u tvojim godinama?” Jesam li je ja tome naučila? Osećala sam se krivom dok sam je slušala. Možda sam suviše otvoreno pričala o Rodžeru. A opet, zaslužio je. Piter, za sada, nije. Ali ovo je bilo tek upoznavanje. “Je l’ on gej?” pitao me je Sem zainteresovano. Nedavno je naučio tu reč i koristio ju je u svakoj mogućoj prilici, ne razumevajući sasvim njeno značenje. Uveravala sam ga da nije. “Možda i jeste”, ubacila se Šarlot. “Možda ga je žena zato ostavila.” Kao da sam slušala svoju majku. “Otkud ti znaš da je ona njega ostavila?”, pitala sam, otvoreno ga braneći. “Je l’ on ostavio nju?” upitala me je ljutito, kao kakva zaštitnica žena, Jovanka Orleanka sa tragom soka na nausnicama. “Pojma nemam ko je koga ostavio i mislim da se nas to ne tiče. Nego”, spomenula sam prividno ravnodušno, “sutra idemo sa njim na tenis.” “Šta?” Šarlot me je prostrelila pogledom dok sam pokrivala Sema i psa, prativši me u stopu do spavaće sobe, dok sam ja skoro zaboravila da ona još uvek spava sa mnom. “Ja mrzim tenis!” “Nije istina. Juče si igrala ceo dan.” Pogodak. Ali samo trenutni. Bila je spremna. “To je nešto drugo. Igrala sam sa decom. Mama, on je matorac, može da ga strefi infarkt na terenu i da umre.” Zvučala je beznadežno. “Ne verujem. Meni se čini da bi mogao da odigra nekoliko setova. Pustićemo ga.” “Ja neću.” Bacila se na moj krevet i posmatrala me. Došlo mi je da je udavim, sprečio me je samo moj veliki strah od zatvora. “Ujutru ćemo pričati o tome”, rekla sam hladno, otišla u kupatilo i zatvorila vrata. Dok sam stajala tako, pogledala sam se u ogledalu. Šta ja to radim? Ko je taj čovek? I zašto mi je bilo važno da se dopadne mojoj deci? Posle dva izlaska, ja već pokušavam da ga omilim Semu i Šarlot. Svi znaci opasnosti bili su prisutni. Postojala su sva obeležja horor priče. Možda je ona u pravu. Sem toga, ako ga moja deca nisu volela, što bih se uopšte upuštala u roman su sa njim? Što? Zažmurila sam i pljesnula se hladnom vodom po licu, da operem ono o čemu sam razmišljala. Već sam čula lavove iz Koloseuma kako se oblizuju, očekujući mene za večeru. Obukla sam spavaćicu, ugasila svetla i legla. Šarlot me je čekala. Sačekala je da u mraku legnem u krevet i zvučala je kao klinka iz “Isterivača đavola” kad mi 35


je postavila naredno pitanje. “Baš ti se sviđa, je li?” “Ja ga čak i ne poznajem.” Želela sam da zvučim naivno, ali čak sam i ja primetila da, u stvari, zvučim usamljeno. To je bila istina. A ona je bila u pravu. Sviđao mi se. “Znači, zato nas teraš da igramo tenis sa strancem?” “Nemoj da igraš ako nećeš. Ponesi neku knjigu. Mogla bi da pročitaš nešto od lektire dok si na raspustu.” Znala sam da će se na to upecati i bila sam u pravu. Viknula je na mene, okrenula mi leđa i zaspala za pet minuta. Piter je stajao na tremu sa reketom u rukama, u belom šortsu i majici, u deset i petnaest narednog jutra. Pravila sam se da ne primećujem činjenicu da ima najbolje noge koje sam ikada videla. Volela bih da su moje bile tako dobre. Nasmejala sam se i otvorila mu vrata. Sem je seđeo za kuhinjskim stolom, jeo kornfleks i pio sok. Bila je to ozbiljna zavisnost. “Jesi li lepo spavala?”, pitao me je Piter, osmehujući se. “Kao beba.” Porazgovarali smo malo, dok Sem nije bacio činiju sa kornfleksom u sudoperu i napravio užasan nered, a Šarlot se pojavila u kuhinji, mršteći se na sve nas. Ali nosila je reket. Piter je rezervisao dva terena u obližnjem klubu, starom i ekskluzivnom, kome je Rodžer oduvek želeo da pripada, ali članstvo se dobijalo samo preko porodice. Rodžer bi mrzeo Pitera. Piter je bio sve što on nije. Čim smo stigli, Šarlot je predložila da igramo dubl. Znala sam da je nevolja na vidiku. On je mislio da je ljubazna. Insistirala je da igramo ona i ja. Piter je bio u ekipi sa Semom, koji je bio tek početnik. Rasturila ga je. Nikad je nisam videla da tako dobro igra. Sa takvom strašću i energijom. Ponosila bih se njom da trenira za Olimpijske igre. Bilo kako bilo, bila sam iznenađena što je Piter nije udario reketom ili pokušao da je ubije. Bila je nemilosrdna. Kad se igra završila, samo mu se osmehnula. “Odlično igra”, rekao je učtivo, nije ga uznemirila njena predstava. Ponovo sam imala želju da je zadavim i pao mi je kamen sa srca kad sam videla njene prijatelje u baru kako piju koka-kolu. Pitala me je može li da im se pridruži. Rekla sam da može ako povede i Sema, što nije želela. Zatim sam se izvinila Piteru zbog njenog ponašanja na terenu. “Bilo je zabavno”, rekao je i delovao kao da zaista tako misli. Tad sam prvi put posumnjala da sa njim nešto nije u redu. “Pokušavala je da se dokaže”, rekla sam, a on se nasmejao. “Nema potrebe. Ja sam relativno bezopasan. Ona je pametna devojčica i 36


verovatno je brine ko sam ja i šta tražim ovde. To je sasvim normalno. Upozoriću te da mi se i Sem mnogo dopada.” Bio mi je drag zbog toga. Na trenutak sam maštala kako su se sprijateljili, a zatim sam se dozvala svesti. Nije bilo potrebe da podgrevam nade. Izvesno vreme proveli smo u neobaveznom razgovoru, a zatim smo ručali sa Semom. Šarlot je ručala sa svojim drugarima na terasi i izgledala kao da je zaboravila Pitera. Pošto ga je porazila na terenu, izgubila je interesovanje za njega. U njihovom društvu bila su dvojica četrnaestogodišnjaka koji su joj bili mnogo interesantniji. Posle ručka, Sem je plivao u bazenu, a mi smo sedeli pored i posmatrali ga. Piter i ja smo se dotakli raznih tema i, na obostrano iznenađenje, otkrili da imamo ista politička uverenja, volimo iste knjige i da nam se dopadaju isti filmovi. Šta još? Ništa posebno. Oboje volimo hokej i navijamo za Rendžere. I sviđaju nam se ista mesta u Evropi. Obećao je da će da me vodi na vožnju brodom. Spomenula sam jednu predstavu koju sam odavno želela da vidim i ponudio se da ide sa mnom. Bio je to prelep vikend, kao i naredni i onaj koji je zatim sledio. Šarlot je još uvek mislila da je on kreten, ali nije se više tako žestoko protivila. Tog leta su se upoznali sa mnogo dadilja. Dolazio je jednom-dvaput nedeljno u hotel da prespava, kako bi mogao da izađe na večeru sa mnom. Definitivno se nije uklapao u sliku muškaraca sa kojima sam se viđala. Bio je ljudsko biće. Do tada smo se već ljubili, ali ništa više od toga. Svake noći kad bih se vratila kući, Šarlot me je čekala i držala mi pridike. A ja sam bila u oblacima u kojima me je Piter ostavio. Šarlotin pogled dočekao bi me kao prosuta ledena voda na glavu. “Pa?”, obično je tako počinjalo, “Je li te poljubio?” “Naravno da nije.” Osećala sam se kao kreten što je lažem, ali kako da objasnim trinaestogodišnjoj ćerki šta radim sa muškarcem u njegovom jaguaru? U moje vreme to se zvalo ljubakanje. Mogla sam da joj objašnjavam istoriju neškodljivog seksualnog dodira kroz vekove, ali odlično je poznajem. Kod nje to ne bi prošlo. Bilo mi je lakše da je slažem. Sem toga, nekako sam čvrsto verovala da, šta god se desilo i šta god da uradiš ili ne uradiš, treba da se praviš da si nevin. Tako je bilo i dok sam izlazila u toku studiranja. Rodžeru je to uvek bilo zabavno. Ali Šarlot je pogađala pravo u centar: “Lažeš, mama, znam.” Dobro, lažem, pa šta? U tom trenutku nije bilo nikakvih naznaka da ću ići dalje od toga, pa koja bi bila svrha priznavanja? Nikad me nije pitao, niti mi je ponudio da provedem sa njim noć u hotelu. Sem toga, morala sam da se vratim kući, da platim dadilji. 37


Njeni roditelji bi me ubili ako bi se cele noći zadržala kod mene, a, takođe, i moja deca. Šarlotin doček i ispitivanje padali su mi teže nego kad su me roditelji dočekivali posle izlaska dok sam bila u srednjoj školi. “Znam da ćeš to da radiš sa njim, mama”, konačno je, krajem avgusta, iznela svoju optužbu. Počela sam da verujem da je u pravu. Kao i uvek, njena ekstrasenzorna percepcija radila je punom parom. Malo smo se zaneli posle večere, kad me je pratio kući. Ozbiljno smo se ispipkali. Na sreću, oboje smo se brzo dozvali svesti. Šarlot bi trebalo da se ponosi mnome, u mesto da bude ljuta. “Šarlot”, rekla sam smireno, pokušavajući da ne mislim na njegove ruke koje su se lagano zavukle ispod moje bluze i osećanja koja je taj dodir probudio u meni, “neću da uradim to ni sa kim. Osim toga, ne bi trebalo sa mnom tako da razgovaraš, ja sam ti majka.” “Pa? Helena uvek šeta gola pred tatom, a onda odu u sobu i zaključaju se. Šta misliš, šta to znači?” Još jedna kofa ledene vode u lice. Nisam želela da znam šta Rodžer radi sa Helenom. “To se ne tiče ni mene ni tebe”, rekla sam odlučno, ali Šarlot nije bilo lako ućutkati. “Mislim da si opasno zaljubljena u njega, mama.” Zločesto se nasmejala, poput klinke iz “Lošeg semena”, dok sam je ja zaprepašćeno posmatrala. “U koga? U tatu?” Nisam upotrebila reč “zaljubljena” u istoj rečenici sa Rodžerom već godinama. Čak i pomisao na to me je užasavala. “Ne, mama... U Pitera.” “Oh.” To dete baš sve mora da primeti. “Samo mi se sviđa, to je sve. On je fin čovek i prijatno nam je da provodimo vreme zajedno.” “Da... I šta ćeš sada da radiš sa njim?” “Šta će da radi?” Sem je ušao u sobu sa psom. Komšije koje su bile njegove gazde verovatno su mislile da je otišao nekuda na kampovanje, ali kada bi, s vremena na vreme, odlazio da ih poseti, nama bi velikodušno ostavio po koji svoj “poklončić”. “Šta će da radi?”, pitao je ponovo Sem, ne ispuštajući limenku gaziranog soka. Bilo je kasno, kazao je da je imao košmar. I ja sam. Moj se zvao Šarlot. Ponašala se kao španska inkvizicija. “Kazala sam mami da će da uradi ono sa Piterom, ako već nije.” “Šta?” povikao je na sestru nestrpljivo, dok sam ja pokušavala da ih oboje oteram na spavanje. To je bilo nemoguće. “Da ima seks s njim”, objasnila je Šarlot svom mlađem bratu dok sam ja 38


izbacivala psa napolje, u nadi da će se isprazniti na travnjaku umesto na tepisima u kući koju smo iznajmili. “Nemam ja seks ni sa kim” rekla sam, prekidajući je, “a vi oboje SMESTA u krevet!” “Tako je, mama, oslobodi nas se, da ne moraš da nam kažeš šta se dešava sa Piterom.” Šarlot je uspela da deluje i uvređeno i neodobravajuće. “Ništa se ne dešava sa Piterom, ali desiće se svašta ako vas dvoje odmah ne odete u krevet. Hajde, ovog trenutka.” Pogledala me je ljutito i legla, a Sem se bunio, prosuo je sok po podu dok je pokušavao da dozove psa. Ubrzo su oboje zaspali. Sem je opet spavao pored psa koji je potrčao ka njemu kad je ušao i prosuo ostatak soka. Pokrila sam Sema i sela na kauč u dnevnoj sobi, da se malo smirim pre nego što legnem pored Šarlot. Bilo je teško prepustiti se romantičnim osećanjima kad su me deca ovoliko uznemiravala. I kako ću ikada uspeti da im objasnim? Postalo mi je savršeno jasno da neću moći da ga uvedem u svoj dom na velika vrata. Možemo da izlazimo na večere, da povremeno vodimo decu negde sa nama, ali ne smem čak ni da zamislim da on provede noć sa mnom i decom pod istim krovom. Nema sumnje da bi Šarlot pozvala jedinicu za borbu protiv terorista. Pa, dobro, pomislila sam dok sam gasila svetio i odlazila u krevet, možda jednog dana. Kad Sem ode na fakultet. Neizbežno, ispostavilo se da su Šarlotina predviđanja bila istinita. Piter je predložio da dođe kod mene za vikend kad smo saznali da će deca sa ocem provesti vikend za Praznik rada. Očekivala sam da, kao i obično, odsedne u hotelu, ali me je iznenadio njegov predlog da mu se pridružim. “Ja... Uh... Ja nisam... Ja ne mogu... Obično...” Zbunila sam se i prepala uprkos tome što smo od avgusta išli u tom pravcu. Zatim sam iznenadila samu sebe, rekavši sebi da sam odrasla osoba i da Šarlot neće ništa znati o tome. “Što ti ne ostaneš ovde?”, pitala sam. “To bi bilo lepo.” Zamislila sam ga kako se nasmejao dok je to govorio. Obrazi su mi i dalje bili crveni kad sam spustila slušalicu. Bilo je smešno da u mojim godinama budem stidljiva po tom pitanju. Ali ja sam se osećala kao odbegla tinejdžerka, koju panduri samo što nisu sustigli, kad sam ga videla da stiže. Obukla sam roze farmerke i majicu i nove pink espadrile. Svu staru obuću sam bacila. Kad sam se pogledala u ogledalu, delovala sam samoj sebi kao ogroman slatkiš od pamuka, ali Piteru to, izgleda, nije smetalo. Poljubio me je odmah na ulaznim vratima i spustio je torbu. Ta sitnica mi je iznenada delovala nekako sudbinski, kao da je simbolisala nekakav veliki korak. Šta ako ja nisam htela da se vezujem? Ako sam se predomislila? Šta ako Sem i 39


Šarlot nisu otišli, već se kriju u ormanu? Ali videla sam pre dva sata kako odlaze sa Rodžerom. Taman sam imala dovoljno vremena da zaronim u toplu kupku i transformišem se od majke u seksi kraljicu za Pitera. “Zdravo”, rekao je, zagrlio me i ponovo poljubio, dok sam se ja čudila kako je znao da sam nervozna. “Doneo sam malo namirnica”, rekao je opušteno, a zatim me upitno pogledao: “Ili bi radije da izađemo negde? Prilično sam dobar kuvar, ako želiš da mi veruješ.” Bila je to zanimljiva konstatacija, na koju nisam znala kako da odgovorim. Jesam li mu verovala? Istina je bila da jesam. Šta sam mislila da će da mi uradi? Šta ako nije razveden i ima hiljade devojaka u Njujorku i Kaliforniji? Ali dok sam mu pomagala da raspakuje namirnice koje je doneo, on me je ponovo poljubio. Ovoga puta mnogo strastvenije. Bila sam luda za njim. I da se na kraju ispostavi kao sasvim pogrešan izbor, sigurno nije mogao biti gori od Rodžera. Meso smo stavili u frižider, a povrće za salatu na pult. On je stavio flašu vina na sto i nekako sam u tom trenutku sasvim zaboravila na namirnice i počela lagano da se svlačim. Sasvim opušteno, naša garderoba je nestala u pink-plavobraon gomili na podu i sledeće čega se sećam bilo je da ležimo nagi na mom krevetu, dok je sunce lagano zalazilo za okean. Bila sam bez daha. Na svoje iznenađenje sam shvatila da nikada nikoga u životu nisam želela kao ovog čoveka, nikome nisam toliko verovala i nikome se nisam predala na takav način kao što sam njemu, čak ni Rodžeru... Osećala sam glad za njim. Ono što se zatim desilo sad mi deluje kao san. Ležali smo jedno drugom u naručju i ljubili se, šaputali, sanjali, otkrivali tajne koje smo želeli da znamo jedno o drugom. Tek kad je ponoć prošla, setili smo se večere. “Jesi li gladna?”, pitao me je promuklim glasom dok je ustajao, a ja dodirivala njegovu satensku kožu. Mogla sam samo da uzdahnem na to njegovo pitanje. “Zaboga, Pitere... Ne opet... Ne mogu.” Nasmejao se dok se saginjao da me poljubi i prošaputao: “Mislio sam na večeru.” “Oh...” Bila sam neobično stidljiva sa njim, a opet i opuštena. Sve je to za mene bilo novo i sasvim drugačije od svega za šta sam znala do tada u životu. Bilo je nečega tako nežnog u načinu na koji me je gledao, tako milog, a ipak smo bili prijatelji pre nego što smo postali ljubavnici i to mi se dopadalo. “Hoćeš da te odvedem negde na klopu?”, pitao me je dok je opušteno ležao na krevetu koji smo učinili našim, tužni što ne možemo zauvek da ostanemo u njemu, ali beskrajno zadovoljni što je Rodžer uzeo decu za vikend. “Mislio sam da ti ja spremim večeru.” Ponovo me je poljubio i ja sam 40


pomislila da krećemo sve ispočetka, ali smo oboje bili umorni i zadovoljni, iznenada shvativši da umiremo od gladi. Resili smo da ostavimo šnicle i umesto njih ispržimo jaja, Piter je spremio savršen omlet sa šunkom i sirom i salatu koju je doneo za večeru. Bio je sjajan kuvar, skoro kao ljubavnik. Zatim smo otišli u šetnju po plaži i kad smo se vratili kući, zaspali smo zagrljeni. Uzbudljivo je bilo što nismo poznavali navike onog drugog ni uobičajene poze za spavanje - da li onaj drugi voli da se pripije ili ne voli da ga iko uznemirava dok spava. Ali Piter mi je olakšao. Samo me je privukao sebi i trenutak kasnije, dok smo tonuli u san, pitala sam se šta bi bilo kad bi Šarlot saznala ili svojini natprosečno osetljivim instinktom trinaestogodišnjakinje otkrila da smo to uradili. Otvorila sam oči dok sam razmišljala o tome i pogledala u Pitera, a zatim se osmehnula... Bio je tako lep dok je ležao tu i spavao pored mene. Izvini, Šarlot. Sledeći dan smo proveli isto tako. Vodili smo ljubav kad smo se probudili, a ja sam mu, posle toga, spremila doručak. Plivali smo, pričali, jeli, dugo šetali. Veći deo vremena proveli smo u krevetu i kad se vikend završio, deo mene mu je pripadao, ma koliko da to nisam želela i ne usuđivala se da mu priznam. Zaljubljujem se u njega. Ispravka. Prošlo vreme. Zaljubila sam se u njega. Sve je bilo tako lepo, slatko, ispravno, nežno. Načisto sam nastradala. Kada me je u ponedeljak uveče dovezao u grad, nakon što sam zatvorila kućicu i predala ključ gazdama, spomenuo mi je da će veći deo septembra provesti u Kaliforniji. “Provodiš li tamo dosta vremena?”, upitala sam neobavezno, pitajući se da li to pokušava da mi kaže da je ovo kraj kratke letnje avanture, ili nešto na šta bi trebalo da se naviknem. Činilo mi se da bih mogla da se naviknem na sve što je imalo veze sa njim. Tako se nisam osećala još od srednje škole, ali nisam želela da mu to još dam do znanja. Bilo me je sramota da priznam da sam izgubila glavu za muškarcem koga sam poznavala manje od dva meseca. Kako je to moglo da mi se desi? Umela sam ja i bolje od toga. Trinaest godina sam bila u braku sa čovekom koga sam volela i verovala mu, a on me je, ipak, pogledao u oči i rekao mi da me ne voli. Tako će biti i u ovom slučaju. Znala sam. Odrasla sam. Zato sam mislila da je to pominjanje Kalifornije imalo dublje značenje. Ali delovao je tako opušteno kad mi je to spomenuo, a kad smo stali ispred moje zgrade, poljubio me je. “Sve je u redu, Stef”, rekao je. Pomislila sam kako je osetio moj strah. “Ne brini zbog mog puta. Ovog puta ću se zadržati samo dve nedelje.” Srce mi je zaigralo. Izgleda da je razumeo kako se osećam, a bila je činjenica da će mi 41


nedostajati. “Imam jedno iznenađenje za tebe dok ne budem bio ovde. Neću ti nedostajati.” “Kakvo iznenađenje?”, upitala sam naivno, opuštena posle svega što mi je rekao. On odlazi u Kaliforniju, ali mi neće nedostajati. Još uvek. Nisam mogla da ne mislim kakvo je iznenađenje bilo u pitanju. Pitala sam ga ponovo dok mi je pomagao da odnesem torbe do stana. Kao i uvek, vratar je nestao čim ih je ugledao. “Videćeš”, rekao je Piter misteriozno. “Ni jednog trenutka nećeš biti usamljena”, obećao je. Odlazio je za dva dana. Imali smo malo vremena da zajedno uživamo u Njujorku. Dan pre nego što je otišao, izveo me je na večeru u “21”. Tamo su ga svi znali. Zatim smo otišli u njegov stan i vodili ljubav. Ćak je bilo bolje nego za vikend. Vreme koje sam provela sa Piterom bilo je čarobno. Bila sam tužna pri pomisli da odlazi ujutru. Deca su bila sa Rodžerom i Helenom te noći i kad me je ujutru dovezao do kuće, rekla sam mu da i ja njega volim. To je bilo pre nego što sam saznala kakvo iznenađenje mi je spremio. U tom trenutku sam na njega sasvim zaboravila. Bilo je nevažno posle onoga što mi je upravo rekao. Rekao mi je da me voli. Ali šta je to trebalo da znači?

42


Četvrto poglavlje

Piter me je pozvao sa aerodroma pre nego što je otišao i zvučao je raspoloženo. Ponovio je kako mi je spremio iznenađenje, a zatim odjurio na avion, da ne propusti let. Bilo mi je neobično kad je otišao. Zaista sam se navikla na njega za ovo kratko vreme koje smo proveli zajedno. Naša veza je imala sve elemente prelepe romanse, a opet, bili smo opušteni i otvoreni kao da smo u braku. Volela sam da budem sa njim. Nikad u životu nisam imala nikoga kao što je on. Čak je i sa Rodžerom bilo drugačije. Ovaj odnos je bio zreliji, sa više poštovanja i bilo nam je prijatno na mnogo načina. Uživali smo da budemo zajedno, mnogo smo se smejali i neprestano razgovarali. Nije bilo nikakvih ćorsokaka ili razočaranja, kao što je bilo sa Rodžerom. Piter je bio sjajan. Pre nekoliko nedelja je osvojio Sema, ah Šarlot se i dalje opirala. Još uvek mu je pripisivala najgore motive i pravila aluzije na njega kad god bi joj se pružila prilika, verovatno zato što sam mu se sviđala i što me je činio srećnom. On je bio svestan njenog stava, ali nije se činilo da se uznemirava zbog toga, što ga je u mojim očima činilo još većim herojem. Bez obzira na to koliko je umela da bude neprijatna prema njemu, prikriveno ili otvoreno, on je to odlično podnosio. Ništa mu nije smetalo. Bio je odličan igrač i izgledalo je kao da mu se sviđaju moja deca. Kasnije tog dana, Šarlot je pokušavala da mi kaže koliko joj je drago što je otišao i da izrazi svoje nade da će se njegov avion srušiti, a da će on izgoreti u plamenu. Tada se začulo zvono na vratima. Ja sam spremala večeru i uopšte mi se nije sviđalo to što je Šarlot pričala. Znala sam da njegov avion još nije sleteo i brinula sam se. Otišla sam da otvorim vrata. Na sebi sam imala kuhinjsku kecelju, a u ruci varjaču. Školski raspust se završio prošle nedelje i Sem je učio u svojoj sobi. Šarlot je otišla u svoju sobu kad je začula zvono, kao da je znala šta se sprema. Iznenadilo me je što portir nije najavio da neko dolazi i pitala sam se ko li je mogao da mu promakne, a možda je bio neko od komšija. Ali nikako nisam mogla da se spremim za ono što sam ugledala kada sam otvorila vrata i umalo ispustila varjaču iz ruke. Bio je to Piter, obučen u nešto što nikada, nigde i ni na kome nisam videla, ponajmanje na njemu. Nosio je drečavozelene satenske pantalone, 43


pripijene uz telo, i providnu, crnu, mrežastu košulju sa šljokicama. Na nogama je imao kožne čizme koje sam videla u Versaće reklami, sa kopčama od veštačkih dijamanata. Sećam se da sam se pitala ko li bi ih, uopšte, obuo. Kosa mu je bila začešljana pozadi, sasvim drugačije nego što je inače nosio. Osmehivao mi se. Bio je to Piter, u to nije bilo sumnje, i priredio mi je odličnu šalu. Obukao se za Noć veštica, samo što je malo poranio. Njegova garderoba je bila sušta suprotnost belim farmerkama, savršeno ispeglanim braon pantalonama i oksfordskoj teget košulji, koju sam toliko volela. Sklopila sam mu ruke oko vrata i nasmejala se. Šala mu je bila odlična i dopala mi se. “Ti si ovde!... Stil ti je odličan!” nasmejala sam se. Primetila sam da ima drugi parfem. Svideo mi se, ali bio je mnogo jači i naterao me je na lajanje. Dok je išao za mnom u kuhinju, prenaglašeno se njihao dok je hodao. Pomislila sam kako će da ugane kuk. Podsećao me je na Elvisa i Majkla Džeksona, kao da se spremio za nastup u Las Vegasu. “Dopada ti se?” Izgleda da je bio zadovoljan što se meni dopalo ono što je obukao i široko se nasmejao. “Baš si me iznenadio... Najviše od svega mi se sviđa što si ovde.” Nisam mogla da prestanem da se smejem dok sam ga posmatrala. Ispala mi je varjača dok sam blenula u njega u svojoj kuhinji. Jedva sam čekala da ga deca vide, pogotovo Šarlot, koja mu je zamerala što je konzervativan i dosadan. Ovo sigurno nije bilo dosadno, ponajmanje konzervativno. “Rekao ti je da ću doći, je li?”, pitao me je dok je sedao na stolicu i zavukao ruku ispod moje suknje. Bio je to gest koji nikad ranije ne bi načinio, naročito ne kada su deca bila u blizini. Na sreću, bili su u svojim sobama i radili domaće zadatke. “Ko?” Zbunilo me je pitanje. Ko bi mogao da mu pokvari iznenađenje? Nisam poznavala njegove prijatelje. Još je bilo suviše rano, nije imao vremena da me upozna. “Piter”, kazao je dok mu je ruka klizila preko moje noge, koju sam morala lagano da izmaknem. Nisam želela da to deca vide, ako naiđu. Neprijatno bi se iznenadili, ali osećaj koji je taj njegov pokret izazivao u meni bio je vrlo prijatan. “Koji Piter?” Toliko se čudno ponašao i drugačije izgledao, a i sama činjenica da je ovde sasvim me je zbunila i nisam mogla da se skoncentrišem na ono što je pričao. Još uvek sam se navikavala na činjenicu da nije otišao u Kaliforniju i bilo mi je drago zbog toga. Obraćao mi se kao detetu, sa strpljivom staloženošću, dok sam ja vešto izbegavala njegove dodire i posmatrala ga, pokušavajući da razumem to što je pričao. “Zar ti Piter nije rekao da ću doći?” 44


“Baš je smešno. Ne, nisi mi rekao da ćeš doći. Rekao si mi da ideš u San Francisko i baš mi je drago što nisi otišao.” “Jesam”, nasmejao se tajnovito. “Mislim, on je. Jutros je otišao. Rekao mi je da dođem ovamo u vreme večere, jer ti nećeš biti kod kuće, ideš po decu u školu.” “Nečuveno”, rekla sam i nasmejala se. “Praviš se da nisi Piter? Ta igra je u pitanju?” Sve je bilo jasno i sjajno sam se zabavljala. On se toliko uživeo u ulogu, da je delovao savršeno. “Ništa se ja ne pravim. Bile su potrebne godine da od mene naprave savršenstvo. U početku je to bio samo eksperiment. Ali toliko uspešan da je on rešio da ti poveri tajnu.” “Kakvu tajnu?” Zabavljala sam se, ali bila sam zbunjena. Pričao je u zagonetkama. Takvo izražavanje se slagalo sa kostimom koji je nosio. Drečavozelene pantalone delovale su kao da će se zapaliti dok se šetkao po mojoj kuhinji. “Ja sam ta tajna!”, rekao je ponosito. “Ništa ti nije rekao pre nego što je otišao?” Smejao se. I ja sam. “Rekao je da će mi poslati iznenađenje”, odgovorila sam igrajući njegovu igru, bez svesne namere da se upuštam. Ali bilo je teško odoleti. “Ja sam to iznenađenje”, rekao je, “i tajna. Klonirali su ga.” “Ko ga je klonirao? Ko je kloniran? O čemu ti pričaš?” Nasmejala sam se, ali sam iznenada osetila nervozu. Sve to je počelo da me uznemirava. Da nema brata blizanca ili krajnje neobičan smisao za humor? Drečave pantalone su to nagoveštavale. “ U laboratoriji”, objasnio je dok je otvarao ormariće po kuhinji, tražeći nešto. “Piter ti je sigurno rekao da je bioničar. Ja sam njegov najuspešniji eksperiment. Za sada”, ponovio je s ponosom. “Šta tražiš?” Svuda je zavirivao, rešen da nade ono što je tražio. “Burbon”, rekao je jednostavno. “Ti ne piješ burbon”, podsetila sam ga, pitajući se da li je i to deo predstave. Zatim mi je nešto strašno palo na pamet. Šta ako je šizofreničar? Ili dvostruka ličnost? Je li to moguće? Možda je, pored toga što je bio divan i brižljiv, bio i lud. Možda nema nikakvu firmu za genetski inženjering u San Francisku. Možda nema ni ženu, ni sina, nikoga. Počela sam da paničim dok je on sipao sebi punu čašu burbona. Više mi nije bilo zabavno. Bilo je suviše uverljivo. “Šta to radiš?” Podsetio me je na Džoan Vudvord u filmu o ženi sa nekoliko različitih ličnosti u sebi. Gledala sam ga kad sam bila dete i bila sam neverovatno uplašena. I ovo je 45


bilo skoro podjednako jezivo. Možda još i gore. Delovao je kao da veruje u to što priča. “On ne pije burbon”, objasnio je i ponovo seo, ovog puta držeći u ruci čašu burbona. Čak nije sipao vodu, ni sodu, niti kockice leda u čašu. Pio je burbon kao da je sok. “Ja pijem burbon”, rekao je pošto je dobro cugnuo. Ispraznio je polovinu čaše. “On pije martini.” “Pitere, prestani. Srećna sam što si ovde. Iznenađenje je prelepo. Ali prestani više da se igraš. Nerviraš me.” “Zašto?” Delovao je povređeno kad sam to rekla, uzeo je još jedan gutljaj pića, a zatim glasno podrignuo i obrisao usta rukavom. “Nemoj da se nerviraš, Stef. Ovo nije igra. Ovo je Piterov poklon. Poslao me je iz Kalifornije samo za tebe.” “A kako si stigao ovamo? Letećim tanjirom koji su vozili vanzemaljci? Pitere, prestani!” “Ja se ne zovem Piter, već Pol. Pol Klon.” Ustao je i blago se naklonio, prosuvši malo burbona na pantalone, što mu, izgleda, nije smetalo. Sasvim me je očarao. “Zašto radiš ovo?” nasmejala sam se. “Prestani da me zavitlavaš, nije normalno.” “Ne samo da je normalno već je prelepo”, rekao je. “Pre samo deset godina, niko nije mogao to da uradi. Mislim na njegova istraživanja, koja su učinila da postojim. On je genije.” “Ne, očigledno je ludak.” Namrštila sam se, pitajući se da li je preda mnom njegov brat blizanac, za koga ja nisam znala. Kakav grozan način da me upozna sa njim. “Reci mi iskreno, jesi li ti njegov brat blizanac?” “Ne, bar ne na do sada poznat način. Ja se zovem Pol i mogu sve što može i on... osim”, rekao je sažaljivo, “da nosim braon pantalone. Ne mogu da ih podnesem. Pokušao je da me programira za to u početku, ali moj sistem se bunio. Znaš ono - sako, bele košulje, one grozne kravate koje nosi. Imao sam kratak spoj, pa me je pustio da sam biram garderobu.” Pokazao je na čizme sa kopčama od veštačkih dijamanata. Nisam oči mogla da odvojim od njih. Ovo je bilo ludilo u svom najsnažnijem obliku. Posle svih lepih trenutaka koje smo imali u prethodnih nekoliko meseci, sve je odjednom postala noćna mora. Ovo je bilo gore nego kad mi je Rodžer rekao da me ne voli. Piter je bio lud. “Boja lica ti je kao moje pantalone”, rekao je sažaljivo. “Da nisi trudna?” “Ne verujem”, rekla sam, dok mi se u glavi vrtelo. Ako glumi, ovo je najbolja 46


gluma koju sam ikada videla. A ako ne, ako zaista veruje u to što priča, on je ozbiljno bolestan čovek. Bila sam zaljubljena u bolesnu, ludu i udarenu osobu. “Želiš li da zatrudniš?”, upitao me je zatim, sipajući sebi još jednu čašu burbona. Počeo je da štuca, a ja sam iznenada osetila da nešto gori. Bila je to naša večera. U rerni mi je bilo pile koje je, kad sam ga izvadila, izgledalo kao da je kremirano. “Ne brini. Mogu da te izvedem na večeru. Imam njegove kreditne kartice. On i ne zna.” Delovao je vrlo zadovoljan time. “Pitere, suviše loše se osećam da bih bilo kuda išla. Ovo nije smešno.” Ozbiljno sam to mislila. Već mi je bilo dosta te igre. Ali je on uživao. “Izvini.” Bio je potišten. Primetio je koliko sam bila uznemirena i ponovo je počeo da štuca. Šta li će deca reći kad ga vide, ako nastavi sa ovom besmislenom pričom? Da li je njemu ili meni mesto u ludnici? Bila sam spremna i da volontiram ako on uskoro ne dode sebi. “Ako želiš da zatrudniš, Stef, lakše ti je sa mnom nego sa njim. Usavršili su me prošle godine.” “Baš mi je drago što to čujem. Ali, ne, ne želim da zatrudnim. Želim samo da se ponašaš kao čovek u koga sam se zaljubila.” Bila sam na ivici da briznem u plač, ali nisam htela da ispadne da nemam smisla za šalu, ukoliko je šala bila u pitanju. Molila sam se da je to samo njegov smisao za humor, koji mi ranije nije otkrio, u kombinaciji sa burbonom. Sipao je treću čašu dok sam ja piljila u njega. “Ja sam, u stvari, mnogo finiji od njega, Stef. Ko se upozna sa mnom, ne može da me ne zavoli.” Zakikotao se, spustio burbon i prišao da me zagrli. Ponovo mi je bio blizak, osim što mu je parfem bio drugačiji i golicao mi je nos. Naslonila sam glavu na smešnu, crnu košulju, kroz koju su mu se videle grudi. Ispod nje je nosio veliki, dijamantski “peace” privezak na dijamantskom lancu, koji do tada nisam primetila. Primetio je da sam ga videla. “Sjajno izgleda, zar ne? Kartijeov.” “Čini mi se da sam pred nervnim slomom.” Sve što sam želela bio je valijum. Ostalo mi je još nekoliko tableta koje mi je lekar prepisao posle razvoda od Rodžera. Nisam znala treba li da ih uzmem. Još ovakvih pet minuta, i biću prinuđena. “Dušo, pogledaj me.” Pogledala sam ga i shvatila da je gotovo. Ponovo će biti Piter i prestaće ovako okrutno da se poigrava sa mnom. Bila sam iscrpljena. “Iznenađenje” se otrglo kontroli i postalo je veliko i opasno kao oblak iznad Hirošime. “Biću ovde dve nedelje dok se on ne vrati. Uživajmo do tada.” “Izluđuješ me.” Skoro da sam se rasplakala. Biće mi potrebno više valijuma nego što sam u početku mislila. Već je bio u pitanju moj zdrav razum, ako ne i njegov. 47


“Usrećiću te toliko da nećeš poželeti da se on vrati iz Kalifornije.” “Želim da se smesta vrati!”, povikala sam, nadajući se da ću oterati zlog duha koji ga je zaposeo, dok je on pokušavao da mi otkopča brushalter. “Želim da ti nestaneš.” “Ne mogu”, rekao je učtivo i momentalno me podsetio na nežnost koju je Piter pokazivao prema meni. Rasplakala sam se i naslonila mu glavu na rame. Ovo je bilo suludo. Bila sam zaljubljena u luđaka. Pa čak mi se dopadala i ova njegova sasvim drugačija strana. “Obećao sam mu da ću paziti na tebe dok se on ne vrati. Ne mogu da te ostavim. Ubio bi me.” “Ja ću te ubiti ako ne prestaneš sa ovim”, rekla sam ozbiljno. “Samo se opusti. Ja ću ti pomoći oko večere. Sedi malo, a ja ću sve da organizujem. Popij malo, bolje ćeš se osećati.” Pružio mi je čašu burbona i vezao kecelju. Dok sam ga ja posmatrala, on se s lakoćom snalazio u kuhinji. Imala sam osećaj da su Marsovci preuzeli kontrolu nad mojim životom. Dodao je u supu duplo veću količinu začina, a zamrznutu picu je stavio u rernu i, bez reči, napravio salatu i veknicu hleba od belog luka. Nakon deset minuta, okrenuo se ka meni sa osmehom i rekao mi da je večera spremna. “Hoćeš da zovem decu?” upitao je. Prestao je da štuca i uzeo još jedan gutljaj burbona. “Šta da im kažem?”, pitala sam ga, očajna, dok sam osećala blagu vrtoglavicu. Pila sam njegov burbon. Bio mi je potrebniji nego njemu. “Pojavićeš se takav pred njima?” “Navići će se na mene, Stef. I ti ćeš, kad ti kažem. Posle dve nedelje, niko od vas neće želeti da se on vrati. Ja sam mnogo zabavniji od njega. I bolje kuvam... Da ne pominjem...” Ponovo je posegnuo za mojim brushalterom, a ja sam ga odgurnula, užasnuta. “Molim te! Zaboga, Pitere, ne sada!” Šta sam to rekla? Ne sada! Ne nikada! Ne sa ovim luđakom. Piter je uvek čuvao strast isključivo za spavaću sobu. Izgleda da njegova nova uloga uključuje i egzibicionizam. “Ja ću da zovem decu, nemoj da ustaješ”, rekao je nežno i, pre nego što sam stigla da ga zaustavim, otišao je da ih pozove. “Deco! Večera!” Pre nego što sam išta stigla da kažem, Sem je utrčao u kuhinju i stao, zapanjen onim što je video. Zatim je razvukao osmeh od uva do uva. “Vau! Tako se oblačite u Kaliforniji?” “U stvari, kupio sam pantalone u Mdanu prošlog leta”, rekao je ponosito. “Sviđaju ti se?” “Da... Na neki način... Radikalne su!” Sem se smejao. “Kladim se da se mami 48


ne dopadaju.” Pogledao me je, ne bi li video moju reakciju, ali bilo mi je toliko loše da ništa nisam mogla da kažem. Samo sam klimnula glavom i nasmejala se, a Šarlot je ušla u kuhinju i zazviždala. “Šta se desilo? Još si ovde, Pitere? Mislila sam da putuješ u Kaliforniju. Izgledaš kao rok zvezda.” “Hvala, Šarlot.” Osmehnuo joj se dok je stavljao večeru na sto. “Tvoja majka je mislila da ćeš se zgranuti.” “Ne, ali ona sigurno jeste”, smejala se dok je sedala za sto preko puta mene. Imala sam osećaj kao da sam izgubila kontrolu nad svojim životom, “I ja sam jednom kupila sličnu košulju. Mama me je naterala da je vratim. Rekla je da u njoj izgledam kao kurva.” Uzela sam još jedan gutljaj burbona dok je Piter, ili Pol, ko god mislio da je, sekao picu. “Pozajmiću ti je ako ti majka dozvoli”, rekao je velikodušno, dok su deca komentarisala kako je supa izvrsna. Dodao je u nju mnogo začina, a njima se, izgleda, svidelo. Ja sam uvek pazila da ne preteram. Sem je mrzeo začinjene stvari, a Šarlot se uvek žalila na moje kuvanje. Jeli su sve što je spremio, čak su tražili još. Ja sam se napila još dok je trajala večera. “Šta nije u redu, mama? Izgledaš kao da ti je muka”, prokomentarisao je Sem. Pametan, kul, konzervativan čovek, koga sam nekada znala kao Pitera, činilo mi se da je zauvek nestao. Ili sam nestala ja. “Samo sam umorna...” objasnila sam nevoljno. “Šta to piješ?” upitao me je Sem radoznalo. “Čaj”, rekla sam, zvučeći kao alkoholičar. “Smrdi kao viski”, prokomentarisala je Šarlot dok je sklanjala posuđe sa stola. Meni nikad nije pomagala, osim pod pretnjom smrću. Bile su potrebne drečave pantalone i providna košulja da bi ona nešto pomogla. “Vaša majka je imala težak dan”, Piter, iliti Pol, im je objasnio pažljivo. “Umorna je. Ranije ću je smestiti u krevet”, rekao je, a oni se nisu usprotivili. Šarlot se ponašala kao Lizi Borden svaki put kad bi me izveo u bioskop ili na večeru, a sad nije protestovala kad je rekao da će me ranije smestiti u krevet. Celu moju porodicu su zaposeli vanzemaljci, i Pitera zajedno sa njima. Čak više nisam bila sigurna ni u svoj zdrav razum. Deca su mu pomogla da spere tanjire i poslaže ih u mašinu za sudove. Zatim su otišli da rade domaće zadatke, izrazivši nadu da će mi biti bolje. Izgleda da ni jedno ni drugo uopšte nije zabrinjavalo Piterovo luđačko ponašanje. Da zlo bude veće, izgleda da im se dopadalo. “Šta si im stavio u hranu? LSD? Ponašaju se kao da su ludi koliko i ti.” 49


“Rekao sam ti da će me zavoleti. Više nego njega. Deca osećaju kad neko pokaže istinsko interesovanje za njih. Odgovaraju na ono što je stvarnost”, objasnio je dok je vadio iz frižidera flašu šampanjca, koju sam čuvala za posebne prilike. Ova nije bila ona na koju sam mislila. “Šta radiš to?” Otvorio je flašu pre nego što sam uspela da ga sprečim. “Sipam nam malo penušavca pre nego što odemo u krevet.” Nasmejao se nevaljalo. “Ovde? Sada?” ponovo sam vrisnula. Nisam nameravala da spavam sa njim u krevetu, pod istim krovom sa decom. Ranije sam mu to jasno stavila do znanja i verovala sam da je razumeo. “Ne možeš sa mnom u krevet ovde, Pitere. Ti to dobro znaš. Čak ni tako obučen. Ne želim.” “Opusti se. Biću u gostinskoj sobi. Samo ćemo malo da razgovaramo, to je sve. Samo se opusti, to je sve. Strašno si napeta. Nije dobro da budeš pod tolikim stresom. Piteru se to ne bi dopalo. Poslao me je ovamo da te usrećim, a ne unervozim.” Ali već me je unervozio. Nikad u životu nisam bila toliko nervozna, niti sam se osećala toliko dezorijentisano. Pol me je okrenuo naglavačke. “Obojica ste ludi... I ti i Piter.” Ne znam je li to bilo zbog burbona, ili što je on delovao toliko uverljivo, ali već sam počela da razmišljam o njemu kao o drugoj osobi. “Kako možeš to da mi radiš?” Za jedno veče mi je potpuno poremetio život. Štaviše, mojoj deci to, izgleda, nije smetalo. Ali šta će reći Rodžeru kad ga budu videli? Da mama ima dečka koji se ponaša kao ludak i pije tone burbona? Izgubiću starateljstvo nad decom zbog ove gluposti. Dok sam razmišljala o tome, ponovo sam postala histerična. Dodao mi je čašu šampanjca i poveo me u sobu pre nego što sam stigla da ga zaustavim. “Imaš li kakvo ulje?” “Što? Nameravaš i to da popiješ?” Ja sam već pila šampanjac. Bila je greota da se baci, sem toga, pomagao mi je da podnosim ono što se dešavalo. “Izmasiraću te”, rekao je odlučno, zatvorio vrata moje sobe i zaključao ih. “Sad ćeš da skineš tu odeću i ponovo budeš onakav kakav si inače. Eto, to ćeš da uradiš, Pitere Bejkeru.” “Pol, dušo. Pol Klon. I da - skinuću odeću, samo malo kasnije, da ne uznemirimo decu.” Popila sam punu čašu šampanjca, i pre nego što sam se osvrnula, on me je skinuo i već sam ležala gola na krevetu i posmatrala ga, dok je on preturao po mojim ormarićima u kupatilu i našao losion za telo koji sam kupila u Parizu. “Ovo je savršeno”, rekao je zadovoljno kad se vratio i ispio jedan dobar 50


gutljaj šampanjca iz flaše. “Imaš sveće?” “Zašto?” pitala sam, sasvim uspaničena. “Šta će ti?” “Da ih upalim. Njihova svetlost će te opustiti. Videćeš.” “Više nikada ništa neće moći da me opusti ako ne prestaneš sa ovim.” Već sam pomislila kako bi me opustio odlazak u ludnicu. “Šššš... Tišina...” Prigušio je svedo i krenuo da me masira francuskim losionom za telo. Nisam imala nameru da mu dozvolim da nastavi sa tim, ali toliko mi je prijalo i tako me je bolela glava da sam mu, ipak, dozvolila. Nakon pola sata, kad su došla deca, sedela sam u kućnoj haljini ispred televizora, kao u periodu pre nego što sam se upoznala s njim. “Je l’ ti bolje, mama?” upitala me je Šarlot kad je ušla, a zatim zamolila Pitera, ili Pola, ko god bio, da joj pomogne oko domaćeg zadatka. Bili su zauzeti pola sata, a do tada sam ja već smestila Sema u krevet i počela da mislim kako se sve vratilo u normalu. Piter je zvučao kao onaj stari dok je vežbao matematiku sa Šarlot. A ona se pristojno ponašala prema njemu - zahvalila mu se i otišla u svoju sobu. Do pola jedanaest, deca su spavala u svojim sobama, a Piter je sedeo u mojoj sobi i gledao me, nežno se osmehujući, dok je skidao košulju. “Ne možeš to da radiš! Šta ako se deca probude? Pitere, stvarno ne možeš da spavaš ovde.” Samo što se nisam rasplakala. “Rekao sam deci da se moj stan renovira i da si bila tako ljubazna da mi ponudiš svoju gostinsku sobu na nekoliko nedelja. Nijedno od njih se nije bunilo, čak me je Sem pitao hoću li da spavam u njegovoj sobi.” “Šta se to dešava sa nama? Sa tobom?” Šta god da je bilo u pitanju, delovalo je. Prvi put sam imala osećaj da ga je čak i Šarlot prihvatila. Možda zbog garderobe, ili večere koju je spremio, ili njegovog ponašanja, ali osvojio ih je u najgorem izdanju koje sam ja ikada videla, ponašajući se kao ludak. Čak se uselio u moju gostinsku sobu, a to izgleda nikome nije smetalo. U stvari, bilo im je drago. Tiho je zaključao vrata i, dok je svlačio svoje zelene pantalone, imala sam osećaj da je ponovo onaj stari. Dok nisam videla zlatne bokserice koje je nosio, ako mogu tako da ih nazovem. Više su ličile na spido kupaće gaće. Sa zlatnim detaljima. “Šta je to?”, upitala sam i konačno se nasmejala. Čitav cirkus je podigao na viši stepen i divila sam mu se zbog toga na neki način. To jeste bilo ludo, nesumnjivo, ali, na kraju, ipak smešno. Moralo mu se priznati da je bio kreativan. 51


“To su tange”, objasnio je, a ja sam prasnula u smeh. Ne znam da li zbog tangi ili šampanjca, ali sve mi je odjednom bilo neverovatno smešno. “Nikad ne bih rekla da tako nešto možeš da uradiš”, rekla sam dok su mi niz obraze tekle suze od smeha. “Imaš uvrnut smisao za humor. A ja sam uvek mislila da si suviše konzervativan.” Sve to mi se dopadalo na neki otkačen način. Veče je bilo potpuno nenormalno, dok nije ostao u tangama. Nasmejala sam se i učinilo mi se da nikad nije bio neodoljiviji. “Neverovatan si...” Svukao mi je kućnu haljinu, ponovo zapalio sveće, nalio me poslednjom čašom šampanjca i dokazao mi je da je čovek koga sam poznavala i volela, i to još više. Bio je romantičniji, nežniji, senzualniji nego što sam ga poznavala i radio mi je stvari o kojima sam samo čitala ili sanjala. Kao da je cela ta igra, koju je sa mnom cele večeri igrao, oslobodila nešto divlje u njemu, što nije moglo da se ispolji na neki drugi način. Kad smo, nešto kasnije, ležali jedno drugom u naručju, više nisam imala primedbi. Bilo je bolje nego ikada pre i osećala sam se savršeno slobodnom. “Kako ono reče da se zoveš?” izazivala sam ga, pospano se osmehujući. “Pol”, prošaputao je i ponovo me poljubio, a tada je zazvonio telefon. “Volim te”, došapnula sam ja njemu i podigla slušalicu, pre nego što se deca probude. Bio je skoro jedan sat posle ponoći. “Kako ti se dopada moje iznenađenje?”, upitao me je poznati glas, a ja sam se zbunjeno osvrnula oko sebe. Bio je to Piter. Ali nije moguće. On je ležao u krevetu pored mene i lagano me mazio prstom duž kičme. “Je l’ se dobro pokazao? Ne dozvoli mu da bude suviše razuzdan, Stef... Ili ću postati ljubomoran.” Širom sam otvorila oči dok sam slušala glas preko telefona. Kao da sam se našla u Zoni sumraka kad sam se okrenula ka Piteru, da proverim je li još uvek pored mene. Ali glas koji sam čula bio je njegov. Suviše dobro sam ga poznavala, osim ako nije bila u pitanju neka napredna, luda mašina. Ali kako je to moguće? “Ko je to?”, pitala sam, a reči su mi zastajale u grlu. “Piter. Zar Klon nije sa tobom?” Pogledala sam Pola i shvatila da je sve ono bilo istina. Piter je bio u Kaliforniji. A Pol Klon u mom krevetu, malopre je vodio ljubav sa mnom kao niko do tada i sve vreme je govorio istinu dok je tvrdio da nije Piter. Ali ako nije Piter, ko je onda on? Soba je počela da se okreće oko mene dok sam ga slušala, pogledala sam Pola i onesvestila se.

52


Peto poglavlje

Narednog jutra, kad sam se probudila, shvatila sam sa savršenom sigurnošću da su vanzemaljska bića preuzela kontrolu nad mojim životom. Kad sam otvorila oči, čula sam Pola kako telefonira i naručuje pet kilograma kavijara, šampanjac Luis Roderer Kristal i Šato d’Ikem. Pre nego što sam išta stigla da prokomentarišem, on je sve obavio, šetkao se po sobi i pričao kako je jutro divno. Nisam bila u stanju da se raspravljam sa njim. Ustala sam iz kreveta sa strašnom glavoboljom, kakvu godinama nisam imala. Sigurno je od šampanjca. Dok sam stajala pod tušem i pokušavala da se osvestim i shvatim šta se dešava, u kupatilo je ušao Pol i ponudio da mi pomogne oko brijanja nogu. “Ne, hvala, mogu i sama.” Sedeo je u toaletu, držeći u ruci čašu šampanjca, a ja sam se pitala da li da zaboravim na noge i obavijem mu ruke oko vrata. Još nisam mogla da shvatim šta se desilo. Sećam se da se sinoć Piter javljao iz Kalifornije, ali on se odlično razumeo u tehnologiju. Verovatno je snimio glas ranije i evo ga, sad sedi u mom kupatilu, praveći se da je neko drugi. Ta njegova priča o klonu malo je prenaglašena, ali mu dozvoljava da oslobodi svoje erotske fantazije i da slobodnije uživa u seksu u najneobičnijoj garderobi, a da ne oseća krivicu. Pitala sam se da li je to jedini način da se oslobodi od stega, kakve god da su bile. Pretpostavljala sam da je to u pitanju. Ali nisam mogla da se ne zapitam kakve to neuroze mora da krije, pretvarajući se da je druga osoba. Bilo je pomalo nastrano, ali sam bar uspela da složim kockice u svojoj glavi. Sinoć sam mu nakratko i poverovala, ali sada, dok je sedeo u mom kupatilu i posmatrao me, ogrnut peškirom, bilo mi je lako da primetim da je to bio Piter, bez obzira na to kako samog sebe nazivao, ili koliko god mu spoljašnjost bila neobična. “Bolje ti je?” upitao me je kad sam izašla ispod tuša i konačno se nasmejala. Neće me prevariti svojom malom igrom. Ako je već rešio da se poigra, pokazaću mu da i ja to umem. “Mnogo.” Poljubila sam ga i uzela gutljaj njegovog šampanjca. “Sinoć je bilo zabavno”, rekla sam dok sam brisala kosu, uživajući u njegovoj lepoti, kako god da se zvao. “Žao mi je što si se sinoć prepala kad je Piter nazvao. U početku jeste 53


zbunjujuće, razumem, ali kad se budeš navikla, onda će sve doći na svoje mesto. Pošto Piter često putuje, ne želi da budeš sama. Znaš, trebalo im je više od tri godine da me naprave, i još godinu i po da me usavrše.” Nisam sigurna ko su “oni” i da li im je uspelo. Ali očigledno je da ćemo danas da se igramo Stefani i Pola, i pravićemo se da Piter nije tu. “Šta hoćeš da radimo danas?” upitao me je ljubazno. “Zar ti ne moraš na posao?” upitala sam, nadajući se. “Kako kad. Piter bude pomalo nervozan kad ja idem u kancelariju, ali osećam se krivim ukoliko ne svratim bar jednom u nekoliko dana dok je on na putu. Ali sam mislio da danas uzmem slobodan dan i da... ostanemo u krevetu.” Nasmejao se nevaljale, popio šampanjac i bacio čašu. Parče kristala nije vredno pomena u ovakvoj predstavi. “Ima jedna izložba u Metu, koju želim da vidim. Mislim posle... Ukoliko...” Nisam mogla da verujem da sam pocrvenela dok sam pričala sa njim, ali on se osmehivao dok me je gledao, prišao mi i nežno mi poljubio grudi. “Pitere... nemoj...” “Pol”, prošaputao je, a ja sam klimnula glavom i izmigoljila se da se obučem. Ovo je, nesumnjivo, bila zanimljiva igra. Pitala sam se da li je spreman na još nešto: bičeve, lance, lisice ili neobičnije kostime, poput onog od sinoć. Dok su mi navirale razne seksualne fantazije, koje sam počela da zamišljam sa njim, oblačila sam stari sivi džemper i omiljene farmerke. Gola stopala sam uvukla u papuče i otišla u kuhinju da spremim doručak deci. Piter, iliti Pol, ostao je u sobi da telefonira, ali je obećao da će nam se pridružiti na doručku i pozdraviti se sa decom pre nego što odu u školu. Napravila sam galete sa slaninom za sve, pošto smo imali “gosta”. Sem je ispraznio tanjir pre nego što je Šarlot izašla iz sobe. Ona je, kao i uvek, ustala poslednja. Obukla je najkraću suknju koju je imala i skupila kosu. Oko vrata je imala lančić sa priveskom u obliku znaka “stop”, samo što je pisalo “seksi” i moje omiljene cipele na štiklu. Poslala sam je nazad u sobu da se presvuče u garderobu koju je uvek nosila u školi. Dok se pojavila, već je kasnila, Gurnula je u usta jednu galetu i kazala mi kako nije zdravo jesti slaninu. Klimnula sam glavom i pogledala na sat. Nije bio red na mene da ih vozim u školu, a majka koja danas treba da ih vozi skoro uvek kasni. Već je kasnila, a ja sam odmahnula glavom i okrenula stranu sa vestima u novinama, kad sam iza sebe osetila nečije neobično prisustvo. U nemogućnosti da se oduprem silama koje su delovale oko mene, osetila sam da je tu, pre nego što sam podigla pogled. Ugledala sam prizor koji je nemoguće opisati. Čak je i Sem zanemeo, a Šarlot je oduševljeno prošaputala: “Previše kul.” Definitivno je bilo 54


previše nečega, a nisam sigurna koliko je “kul” bila odgovarajuća reč. “Vruće” bi bila prigodnija. Klon, kako je nazivao samog sebe, nosio je jednodelno odelo od spandeksa sa leopardovim šarama, a preko njega pink majicu i patike u istoj boji. Imao je i naočare za sunce, a na prstima najmanje šest ogromnih dijamantskih prstenova. Pošto je sunce ulazilo u kuhinju, delovao je kao da će se raspasti na bezbroj svetlucavih delića. Nesumnjivo je bio “preterano kul”. “Svetio je nešto ovde, je li?” rekao je ljubazno i seo za sto, široko se osmehujući. Nisam mogla da odvojim pogled od njega. Stil mu je bio za ne verovati. “Mislim da to ti sijaš”, rekla sam, pitajući se da li su braon pantalone i konzervativne košulje samo maska. Možda je ovo bio pravi on. Ako nije, svakako je bila intrigantna šala. Možda je samo nosio konzervativnu odeću da bi me privukao. Da je bilo drugačije, ne bih ni progovorila sa njim, znala sam. “Ima li nečeg posebnog u tim novinama?”, pitao je uzgred, dok je sipao javorov sirup preko galeta sa slaninom i isprosipao ga po celom tanjiru, dok ga je Sem opčinjeno posmatrao. “Zanima li te deo posvećen modi?” pitala sam ga, dok ga je Sem upozorio da će mu toliko šećera oštetiti zube. “Mrzim zubare”, rekao je ljubazno. “A ti?” “I ja” složio se Sem, “baš. Mi imamo užasnog zubara. Tera me da koristim fluor i strašno me nervira.” “Onda ne bi trebalo da ideš kod njega, Seme. Život je suviše kratak da bi radio stvari koje ne voliš.” Sem je klimao glavom i sasvim se slagao sa njim. Polako sam spustila novine i obojicu ih pogledala. “Život je suviše dug da bi ga proveo bez zuba.” Piterov komentar mi uopšte nije prijao, kao ni Šarlotin pogled kad ga je oduševljeno pitala gde je kupio majicu. “Versaće, Šarli. On je jedini kreator koga nosim. Sviđa ti se?” “Neopisivo”, ubacila sam se, a zatim je nemilosrdni vratar zazvonio na interfon. Stigao je prevoz za decu. “Vreme je za školu!” Ispratila sam ih, zatvorila vrata i okrenula se ka njemu. “Šta tačno ti pokušavaš? Da ovde izazoveš revoluciju? Oni su deca. Ne znaju da se samo šališ... I Pitere... Taj tvoj stil...” Nisam znala kako da se izrazim, ali sam znala da neće biti lako zadržati Šarlot u nečemu pristojnom ukoliko on nastavi da se tako oblači. “Sjajno, zar ne?” Nasmejao se, a ja sam sela i bespomoćno uzdahnula i 55


ponovo ga pogledala. Delovao je tako slatko i ranjivo, skoro povređeno, pri pomisli da ja to ne odobravam. “Jeste, sjajno je.” Neka ide dođavola, jeste sjajan, obožavam ga, odličan je u krevetu, a deca su otišla u školu. Koja je šteta ako igram igru sa njim? Dan-dva. Pre ili kasnije, on će se umoriti i više me neće izazivati, vratiće se u braon pantalone i Guči cipele. Ali potajno sam žalila za danima kad ga je Šarlot nazivala uštogljenim, jer je bio previše konzervativan. A pripijeni kombinezon od spandeksa sa dezenom leoparda bio je sve, samo ne konzervativan. Dok sam ga gledala, nevaljalo se nasmešio i digao me sa stolice. “Dođi, Stef... Vraćamo se u krevet.” “Imam milion stvari danas da obavim, a još ni novine nisam pročitala”, rekla sam ozbiljno, nadajući se da će ga moj ton obeshrabriti. Otkako je Rodžer otišao, obećala sam sebi da ću se šminkati svakoga dana i biti u toku sa dešavanjima. “Pišu iste gluposti kao i svakog dana”, uveravao me je. “Ljudi se ubijaju, umiru, uspevaju, propadaju, akcije na berzi rastu i padaju kao jo-jo. Pa, šta? Koga to još zanima?” “Mene”, nasmejala sam se. Bio je tako smešan u tom odelu, naročito zbog ogromnog zlatnog lanca oko vrata. Kao da je došao iz neke holivudske, niskobudžetne komedije. “A i tebe, osim ako i mozak nisi obukao u spandeks. Ne možeš tek tako prestati da mariš za svet oko sebe, samo zato što si rešio da se našališ sa mnom. Odeća je jedno, a sve ostalo nešto sasvim drugo.” “U pravu si”, rekao je, potpuno me ignorišući, podigao me je u naručje kao Barbiku i odneo u sobu, spustivši me na krevet koji sam prethodno namestila. Jednom rukom je sklonio prekrivač, dok mu se prstenje presijavalo na suncu, i nežno me spustio. Bez oklevanja je krenuo da se svlači. Vrlo praktično, kostim leoparda je imao skriveni rajsferšlus i on ga je za tren oka otkopčao i svukao preko svojih pink patika. Ostao je u satenskim tangama leopardskog dezena, drečavoj pink košulji i patikama iste boje. “Sad mi pričaj o berzi”, rekao je dok je skidao patike i lanac i legao pored mene na moj ogroman krevet. “Mislila sam da idemo u Met”, rekla sam bez daha kad je počeo da me svlači, ali kad me je poljubio, bila sam suviše oduševljena da bih protestovala. “Misliš da bi trebalo...”, prošaputala sam slabo. Bilo je jutro, a ja sam bila majka dvoje dece. Šta mi je trebalo vođenje ljubavi sa čovekom u tangama dok su mi deca bila u školi? Ali kada su tange nestale, zajedno sa mojim farmerkama i čipkanim gaćicama roze boje, svi moji prigovori su nestali. Bio je izuzetno atletski građen, čak mnogo senzualniji nego ikada pre. I dok sam ležala i uzdisala od naleta strasti, on mi je šaputao na uvo. 56


“Hoću nešto da ti pokažem”, rekao je promuklo, zadovoljan zbog želje koju je budio u meni. Trebalo je da ga se plašim još na početku, u Parizu, trebalo je da osetim da sa njim nešto nije kako treba, ali sada je bilo prekasno misliti o tome. Pripadala sam mu dok me je vukao sebi, dok je pripijao svoje telo uz moje. U sledećem trenutku, sav vazduh mi je izašao iz pluća, kao da smo se katapultirali u vazduh, još uvek spojeni, i izvodili piruete svih vrsta, da bih se, na kraju, zatekla kako ležim na njemu na podu. Nisam mogla da verujem da je to uradio, niti kako mu je uspelo, a da ne povredi ni mene, ni sebe. On se smejao, a ja sam se osmehivala dok mi je objašnjavao. “To se zove dupli zaokret, Stef... To mi je specijalnost... Sviđa ti se?” “Izuzetno.” Nije mi smetalo ni što su se tokom tog manevra njegove tange nekako zakačile za moje levo uvo. “Jednom sam uspeo da izvedem trostruki... Ali nisam želeo da te povredim. Mislio sam da idemo polako... Pa da dođemo do trostrukog... Možda čak i četvorostrukog... To unosi posebnu čar u prelep trenutak koji dele dvoje ljudi. Zar nije tako?” “Jeste.” I dalje sam pomalo bila bez daha, zadivljena što se nismo povredili. Ali on, izgleda, nije osećao strah, pošto me je nežno vratio na krevet i pokušao sve ispočetka. Tog popodneva smo uspeli da izvedemo čak trostruki okret. Nismo otišli na izložbu starih umetnika u Mets, ah tada mi više nije bilo do toga. Ležala sam u nirvani, zarobljena u svetu koji je on stvorio. Moje telo je bilo instrument na kome je svirao kao da ga je stvorio Stradivari, kao da je posebna dragocenost. Kada smo se kasnije zajedno zatvorili u tuš-kabinu, mogla sam samo da zažmurim i sanjam. Bila sam toliko prijatno iscrpljena, zadovoljna i ispunjena da nisam čula da zvoni telefon. Nisam marila ni kad sam ga čula. “Stef... Dušo...” prošaputao je, dok sam se ja lagano ponovo vraćala na zemlju i pogledala ga. “Trebalo bi da se javiš. Možda deca zovu.” “Koja deca?” “Tvoja.” Da me je tada pitao kako mi se zovu deca, ne bih mogla da se setim, ali sam znala da moram da se javim. Bacio je na mene neku vrlo moćnu kletvu, da nisam mogla da mislim ni o čemu drugom, osim o njemu. Njemu i trostrukom zaokretu. “Zdravo.” Iznenadio me je poznati glas, tako energičan i živ, da sam se trgla. Posmatrala sam Pitera u tuš-kabini i pitala se kako mu je uspelo. Ako je snimio svoj glas, tačno je znao u koje bi doba trebalo da pozove. Igrao je sa mnom telefonsku igru, ali ovoga puta sam znala da ću da ga uhvatim na njegov način. Pretpostavljala sam da je jutros, dok smo razgovarali, shvatio da od mene dobija predvidive odgovore. Bilo mi je teško da shvatim da je to bio snimak, a ne prava 57


osoba koja preko telefona razgovara sa mnom. “Zdravo, Pitere.” Igrala sam igru široko se osmehujući. “Kako si, Stef?” “Prilično seksi”, odgovorila sam, umesto da kažem “dobro”. “Šta ti to znači?”, pitao je. Još jedno pitanje, spremno na očekivani odgovor koji bih mogla da dam. “Upravo sam u tuš-kabini. Vodili smo ljubav celo poslepodne.” Na trenutak je zavladala tišina, koja me je naterala da se nasmejem. Očigledno je ostavljao pauzu prilikom snimanja, što je bilo mudro. “On je bionik, Stef. On nije stvaran. Sačinjen je po ljudskom obliku, od temena do prstiju na nogama i ne misli ono što kaže. Šta god da radi, to je striktno mehanička predstava.” Iz mog iskustva, to ga je činilo tipičnim predstavnikom svoje vrste. Ničeg neobičnog nije bilo u tome, kao ni u Piterovoj izjavi. “Upravo smo uradili trostruki okret.” Da vidimo kakav je standardni odgovor na to. Razgovor je bio mnogo drugačiji od onoga što je Piter mogao da predvidi kada je snimao odgovore. “On ne bi trebalo to da radi, Stef. Trebalo je samo da te zabavlja dok se ja ne vratim. Nismo ga za to programirali. Izgleda da su se stvari otrgle kontroli.” Zvučao je zabrinuto i ja sam se nasmejala. Sad sam se ja šalila sa njim. “I ja bih se složila da su se stvari otrgle kontroli.” “Praviš me ljubomornim, Stef. Zvučiš kao da misliš da je stvaran.” Nije delovalo kao da mu je drago zbog toga. U stvari, zvučao je tužno, što me je iznerviralo. Nežno sam stopalom dodirivala njegove impresivne delove i dodala uz neskriven osmeh: “Meni je i više nego stvaran.” “Pa, nije. Programirali smo ga za mnoge druge stvari, ali ne za to. Dođavola, rekao sam mu da ne pokušava. Mogao bi nekoga da povredi. Sem toga, nisam pomislio da će da pokuša sa tobom.” To nije bio standardni odgovor koji sam očekivala i namrštila sam se. “Šta si rekao?”, pitala sam ga, unervozivši se iznenada, dok sam posmatrala Pola. Delovao je tako nevino, kao da drema. Možda ume da govori iz stomaka ili je psihopata. Možda i sociopata. Kako je ovo moguće? Glas sa kojim sam razgovarala zvučao je suviše stvarno i suviše zabrinuto. “Rekoh, on to nije trebalo da radi sa tobom. Mislio sam samo da tebi i deci pravi društvo i da vas zabavlja. Sem toga, kazao sam mu da ne pokušava ni dvostruki, ni trostruki okret, ni sa tobom, niti sa bilo kim drugim. Prokleta budala je kazala da bi da proba i četvorostruki. Stef, ako krene da pokušava tako nešto, 58


beži odmah iz kreveta, može da te povredi. Nisam srećan što čujem da je skroz operativan. Trebalo je da bude delimično operativan sa tobom.” U onome što smo radili nije bilo ničega “delimičnog” i iznenada sam osetda strahovitu krivicu. Pored toga, osoba sa kojom sam razgovarala preko telefona zaista je zvučala kao Piter, a ne kao snimak. “Pitere? Jesi li to ti?” Slučajno sam nervozno šutnula Pola i on se probudio. Obojica su pričala u isto vreme. Ovo nije bio trik. Osim ako mi nije dao da pojedem pečurke ludaje i haluciniram celo popodne. “Naravno da sam ja”, rekao je. Bio je napet. “Slušaj, Stef, drago mi je što si srećna. Želeo sam da ti bude zabavno sa njim. Ali ne baš toliko zabavno, koliko mi se Čini da jeste. Na kraju krajeva, on nije stvaran. Posmatraj ga kao igračku, lutku na naduvavanje koja će te zabavljati kad sam ja odsutan.” Pokušavao je da bude pažljiv i razuman. Ipak mi je on sam poslao Pola. “Pitere”, ponovo sam osetila da mi je muka, a u glavi je počelo da mi se vrti, “ja ovo ne razumem. Ne znam šta se desilo... Mislila sam da je šala... Da je on ti.” “I jeste. Mene su klonirali. On je, u stvari, hibrid. Klon koga pokreće bionika. Sveža novost koju sam želeo da podelim sa tobom. Skoro je savršen, osim nekoliko manjih nedostataka. Slušaj, uživaj sa njim. Vodi ga na žurke. Pusti ga da se igra sa decom.” Je l’ se on to šali? Je li to moguće? Kako je mogao to da mi uradi? Je li normalan? Ili, da zlo bude veće, jesam li ja normalna? Ako nisam poludela, uskoro ću. Pol je bio klon koga su pokretali “bioni”? Možda je ovo posledica dvostrukog okreta. “A šta je sa mnom? Kako si mogao to da mi uradiš? Ja ne volim njega, volim tebe.” “I ja tebe volim. I ne treba da voliš njega, treba samo da uživaš u njegovom društvu dok sam ja odsutan.” Ali ne u tolikoj meri, pomislila sam. “Gde ćeš ga sada staviti da spava?” Posle svega što sam mu rekla, bilo je očigledno gde je do tada spavao. “U sobu za goste. Spavao je sinoć ovde, posle...” Nisam mogla da završim rečenicu, ali već sam mu pomenula egzibicije dok sam verovala da glas koji sam čula preko telefona nije bio stvaran. Ja sam prevarena, dovedena u apsurdnu situaciju i želela sam sve to da zaboravim. “Dobro. Neka bude u sobi za goste. I ne pomišljaj na dvostruki okret.” Zaboga, sad je još i ljubomoran. Šta je očekivao pored takvog tela? Ne bi mu odolela ni Majka Tereza. Dok sam slušala Pitera, Pol me je dodirnuo, a ja sam shvatila da ne mogu da ne mislim na dvostruki okret. “Vraćam se kući za dve nedelje.” 59


Odjednom mi je to delovalo prebrzo. U šta sam se to upetljala i ko su ovi ljudi? Klonovi, bionici, sasvim operativni... Dešavao mi se haj-tek košmar. “Čekaću te, dragi”, rekla sam. I šta onda? Hoće li Pol nestati? “Kako posao?” To je bilo jedino što sam mogla da smislim da ga pitam, osim da se raspitujem o vremenu u Kaliforniji. “Fino. Nego, gde je sada on?” Zvučao je pomalo zabrinuto, ali sam je kriv. U stvari, Klon je kriv. “Ovde je”, rekla sam nesmotreno, dok mi je Pol sapunjao leđa i grudi. “Gde su deca?” “U školi. Uskoro se vraćaju.” Nažalost. Teško da je bilo vremena da probamo još jedan trostruki okret. Nije me bilo briga za ono što Piter govori. Nisam mogla da ostavim Pola sada, pa sve i da je bionik. “Zvaću te kasnije”, obećao je, “Volim te, Stef.” “I ja tebe volim”, to sam i mislila, što je najbolje. Klon je bio zabava. Bila sam sa njim samo zato što sam mislila da je Piter... U stvari, bila sam sigurna da je on. Sada je trebalo da se suočim sa svojim osećanjima i onim šta sam uradila sa Klonom, bio bionik ili ne. Piter je kazao da je on igračka... Ali kakva! Nikad u životu nisam imala takvu igračku. “Kako je?” pitao me je Pol kad sam spustila slušalicu. Gledala sam ga zbunjeno. “Dobro je”, rekla sam odsutno, dok sam razmišljala o svemu što je rekao, ne znajući kako da sredim osećanja, niti situaciju u kojoj sam se našla. “Pozdravio te je.” Nije, ali šta sam drugo mogla da kažem? Bila sam svesna da sam van sebe. “On mrzi taj dvostruki okret. Mislim da je to samo zato što ne zna da ga izvede. Plaši se da ću da pokidam žice ili da ću eksplodirati, naročito ako radim trostruki okret.” “Mislim da si učinio da ja eksplodiram.” Nasmejala sam se. Još nisam mogla da verujem da je sve to istina. Ali, šta je, tu je. Postala sam svesna svega posle razgovora sa Piterom. Njegova ljubomora me je naročito uverila. “Rekao je da ne bi trebalo da si sasvim operativan”, kazala sam pridikujući mu, kao kad grdim Sema zbog neurađenog domaćeg zadatka. “Zaboravio sam”, rekao je Pol, široko se osmehnuvši. “Šampanjac je kriv.” Znali smo da je kriv i u mom slučaju. On se, izgleda, uopšte nije kajao. “Bolje da se obučemo pre nego što se deca vrate iz škole”, rekao je ozbiljno, kao da će to obrisati sve što smo zgrešili. “Oni su zaista divna deca.” “ I Piteru su dragi”, rekla sam i ponovo ga pogledala. Sličnost je bila i više 60


nego savršena, nikad niko ne bi posumnjao da Pol nije Piter. “Kako to izgleda?” nisam mogla da se uzdržim da ne pitam. I on je, kao i Piter, bio iskren i jasan. “Biti klon? Meni se dopada. To mi daje mnogo slobode. On me obično pušta da radim šta hoću. Imam dosta slobodnog vremena kad je on ovde, a mnogo zabave kad ode.” Da ne pominjemo da ima seks kad god poželi. “Jesi li radio... uh... ovo i ranije? Mislim... ovako?” Pitala sam se sa koliko je Piterovih devojaka spavao, koliko je proveo popodneva sličnih ovom, kada je postao “sasvim funkcionalan” umesto “delimično”? “Nisam”, rekao je i pogledao me. Delovao je povredeno. “Nikada. Ovo je prvi put da sam posetio ženu. Ali u poslednje vreme su me mnogo ‘popravljali’ i ‘štelovali’. Do sada me je samo koristio da ga menjam kad posao to nalaže i kod nekolicine prijatelja. Oni su, baš kao i ti, mislili da sam ja jedna velika šala. Voleli su me u kancelariji, ali on se unervozi kad se ja pojavim. Prošle godine sam napravio i nekoliko skečeva. Ali ovo je prvi put da mi je poverio nešto što mu je veoma važno.” U očima su mu blistale suze dok je pričao. I u mojim. Kako mi se ovo desilo? Sam Bog zna. Sve je bilo uobičajena, nevina romansa dok mi Pol nije zakucao na vrata. Nisam znala šta da radim. Pol mi se uvukao pod kožu na neverovatan način za samo nekoliko sati, ali ja sam bila zaljubljena u Pitera. U to sam bila sigurna. “Prvi put mi se nešto ovakvo desilo, Pole”, rekla sam iskreno. “Ne znam šta da mislim, ni šta da radim.” Nisam mogla da se zaustavim. Rasplakala sam se, a on me je nežno držao u svom zagrljaju i mazio po kosi. Bio je čaroban, čak iako je bio bionik. “U redu je, Stef... I za mene je ovo novo. Zajedno ćemo se izvući... Biće sve u redu, obećavam ti... On dosta putuje...” Posle njegovih reči, moj plač je prešao u jecanje. Šta da radim? Kao da sam u vezi sa dvojicom muškaraca, jednim koga sam poznavala i volela, ili sam bar mislila da jesam, i drugim, sasvim neobičnim i neverovatno seksepilnim... Ali i on je bio Piter. Bila je to okrutna šala, naspram koje je Rodžer delovao naivno. Ova visoka tehnologija je bila previše za mene, previše čak i da zamislim. Kako je to bilo moguće? Bila sam zaljubljena u uvrnutog genija i spavala sam sa bioničnim klonom. Ko bi mi poverovao kad bih mu to rekla? Bilo bi isto kao kad sasvim prosečni ljudi pričaju da su ih kidnapovali vanzemaljci. Sada, kad sam upoznala Pola, drugačije sam ih posmatrala. “Volim te, Stef”, rekao je Pol nežno, dok sam ja i dalje plakala u njegovom naručju, skrhkana situacijom u kojoj sam se našla. “Bar tako mislim. Zbog tebe me bole žice. Takva je, valjda, ljubav.” “Gde?” Iznenada sam se zainteresovala za ono što je rekao i želela sam da ga 61


bolje upoznam. “Tačno ovde.” Pokazao je na zadnji deo vrata. “Tu imam najviše žica.” “Možda si se povredio zbog trostrukog okreta.” “Ne verujem, prilično dobro ga izvodim. Zaista mislim da je ljubav u pitanju.” “I ja.” “Hajde da se obučemo”, rekao je i tužno me pogledao. “Hoćeš da izađemo na večeru sa klincima?” Nisam mogla da se ne nasmejem. Bio je tako draga osoba, i bilo je jasno da je voleo decu. U stvari, i on sam kao da je bio dete; sreća pa se moja deca nisu tako oblačila. Obukla sam farmerke i crni džemper i obula nove crne mokasine. Deset minuta pre nego što su se deca vratila, Pol je izašao iz svoje sobe. Rekla bih da je imao mnogo problema u vezi s oblačenjem, ali rezultat je bio očaravajući. Izgledao je potpuno drugačije. Imao je crne kožne pantalone za jahanje i crvenu kožnu jaknu u istom stilu, koja se slagala sa kaubojskim šeširom i svilenom srebrnom košuljom i srebrnim kaubojskim čizmama od krokodilske kože. “Je li previše za izlazak na večeru?”, upitao je zabrinuto. Bilo je jasno da zaista brine o svom izgledu. “Možda malo, ako idemo samo na hamburger ili picu.” Nisam htela da mu kažem da izgleda kao pokretni hidrant, a zatim su mu oči zasijale. “Što ne bismo odveli decu u ‘21’? Tamo me odlično znaju. Odlično će nas uslužiti, a Semu će se svideti makete aviona za barom.” Koliko god da mi je bio drag i koliko god da mi se svideo trostruki okret, nisam mogla da zamislim da uđem sa njim tako obučenim u “21”. Ali sam znala da ako mu to kažem, duboko ću ga povrediti. “Mogla bih ja da spremim večeru”, pokušavala sam da taktiziram. “Stef”, pogledao me je pogledom punim ljubavi, “želim da te izvedem, da proslavimo.” Šta da proslavimo? To što sam spavala sa dva muškarca, misleći da su isti čovek? Ili možda jesu? Bilo mi ga je žao, bez obzira na to u kakvoj agoniji sam se našla. On zaista ništa nije bio kriv, već Piter. Ali ni na njega nisam bila ljuta. Na neki način, ja sam bila žrtva Piterove genijalnosti i ludog eksperimenta koji je stvorio. Međutim, shvatila sam da se iza toga nije krila nikakva njegova zla namera. Jadni Piter, uznemirio se kad je čuo da je Pol neočekivano savršeno operativan i da sam spavala sa njim. Svi smo dobili nešto što nismo tražili. “Ne bi trebalo da izvodimo decu nigde tokom radne nedelje”, rekla sam pažljivo Polu, nadajući se da ću ga odgovoriti od namere da nas izvede u “21” i 62


tamo napravi scenu. “Sad zvučiš kao on.” Na tren mi se učinilo da je nervozan, a zatim su stigla deca. Sem je uskliknuo kad je ugledao srebrnu košulju, a Šarlot je bila vidno impresionirana crnim kožnim pantalonama za jahanje i srebrnim čizmama. A zatim im je Pol saopštio da želi da ih izvede na većeru u “21”. Deca su bila oduševljena, a njihova reakcija me je iznenadila. Šarlot je mislila da je Piter uštogljen zbog crnih kožnih Gučijevih cipela, koje je nosio kad se upoznala s njim. Sada, dok je Pol stajao u crnim kožnim pantalonama i crvenoj kožnoj jakni, mislila je kako je kul. Čak joj je dozvolio da proba sve njegovo prstenje. A kad bih ja obukla nekoliko centimetara kraću suknju, ili, ne daj Bože, stavila krznenu kapu da mi se uši ne smrznu zimi, ne bi prošla ni istom ulicom sa mnom, bilo bi je sramota. Kako objasniti nekome od trinaest godina šta je perverzija, a šta ne, na način na koji je prihvatljivo? Pol je, očigledno, to umeo, ja nisam. On je bio jedan od njih. Ja nisam. Uprkos svim mojim protestima, Pol je ubedio decu da treba da izađemo, i već u pola osam vozili smo se u limuzini ka klubu “21”, dok su deca na zadnjem sedištu sipala sebi koka-kolu. On je i dalje bio u kožnim jahačkim pantalonama i jakni. Samo je preko obukao i krzneni kaput, ako zahladni. Ja sam nosila malu crnu haljinu i bisernu ogrlicu. Pokušao je da me nagovori da obučem nešto manje konzervativno. Čak je zaronio u moj orman i pokušao da nađe nešto što bi mu se više svidelo, ali bio je razočaran garderobom koju je u njemu zatekao. Predložio mi je da je bacim i kupim sve novo. Piterovom American Express karticom. “Sledeće nedelje moramo u šoping. Stef, volim te, dušo, ali tvoja garderoba je smeće.” Mogla sam da vidim svu svoju garderobu u kanti za smeće, baš kao što se to desilo sa mojim starim flanelskim spavaćicama. Ili, u najboljem slučaju, u Crvenom krstu. Kad se Piter vrati iz Kalifornije, možda me zatekne u pripijenom trikou u leopardovom dezenu, baš kao što nosi Pol. Razmišljala sam o tome dok smo se vozili. Limuzina koju je iznajmio bila je bela i predugačka, kakvu sam videla samo na filmu. Sem je rekao: “Vau!” istog trenutka kad ju je video. Kada sam prošaputala kako je to preterano, Pol me je razuveravao, rekavši da mu “on” to dozvoljava. Mogla sam da zamislim koliko bi Piter bio oduševljen. Ali on nam ga je poslao. Trebalo je da nas zabavi i to mu je odlično išlo. Usluga u “21” bila je izvrsna, kao i uvek, a hrana savršeno ukusna. Ne oklevajući nimalo, kad se Sem oduševio maketama aviona koje su visile nad barom, Pol se popeo na sto i skinuo mu tri komada. Kad je šef sale dojurio istog momenta, Pol mu je rekao da ih stavi na račun. Na izlasku, kupio je tašnu Šarlot i bade mantil sa brojem 21 za mene. Svi smo se lepo proveli, nekoliko ljudi je prišlo za naš sto da se pozdravi, a Pol je bio srdačan prema njima. Zakazao je poslovni ručak sa dvojicom za tu nedelju. Dogovorili su se da se nadu u 63


Univerzitetskom klubu, pošto je Piter bio član. Bila sam sigurna da će odelo od spandeksa sa leopardovim šarama i kožne pantalone tamo postati hit. Svi smo bili raspoloženi kad smo se vratili kući i ja sam smeštala Sema u krevet, kad je Piter nazvao. Na sreću, javila sam se pre Šarlot, ona bi se sasvim zbunila. Ja više nisam bila zbunjena. Navikla sam se i, mada mi je Piter nedostajao, svi smo bili ludi za Polom. Znala sam šta me je čekalo te noći. Još jedna noć ekstaze u njegovom naručju i, možda, uz malo sreće, još jedan trostruki okret, mada sam znala da Piteru to ne smem da spomenem. On me je doveo u ovu situaciju, morala sam da se snađem kako umem. Sa tog stanovišta, to više nije bio njegov problem. “Zdravo, dušo, gde si bila?”, pažljivo me je pitao. “Upravo smo se vratili iz kluba ‘21’“, objasnila sam. “Sjajno smo se proveli.” “Vas troje?” pitao je. “Ne, četvoro. Bili smo sa Polom. Hteo je da nas izvede, razmaziće decu. Skinuo je Semu tri aviona koja su visila iznad bara, a Šarlot i meni je kupio sve što mu je zapalo za oko.” “Na moj račun?” glas koji je dolazio iz Kalifornije zvučao je slabašno. “Kazao je da si mu ti tako rekao. Je li tako? Iznajmio je i limuzinu.” “Limuzinu? Kakvu limuzinu?” Piter je bio zbunjen. “Neku predugačku, Sem je rekao da je strava.” “Shvatam.” Piter je nakratko ćutao, trebalo mu je vremena da se sabere, a ja sam počinjala da uviđam sve prednosti koje nam je Klon pružao, čak i deci. Bilo je pomalo zamršeno u psihološkom smislu, ali istovremeno i zabavno kad se navikneš. Davala sam sve od sebe da se ne opustim, zbog Pitera. Klon nam je mnogo toga pružio, naročito meni. Imala sam nekoga da bude pored mene, da izlazi sa mnom i decom, da mi trlja ramena i da razgovaramo... a tu je, naravno, i trostruki okret. Osećala sam se srećno, na neki način. Više se nisam sama probijala kroz život. Bio mi je odlično društvo u Piterovom odsustvu, iako veoma neobično. Pošto sam mu ispričala o svojim seksualnim iskustvima sa Polom, Piter je, izgleda, počeo da se hladi u vezi sa projektom. “Znaš, Stef, ne znam da li bi trebalo da se pojavljuješ u javnosti sa njim. Tiha večera u nekom malom restoranu na Vest Sajdu - u redu. Ah odlazak u ‘21’ nije sasvim u redu. On je pomalo upadljiv, zar ne? Da nije, možda, obukao nešto moje?” “Možda”, nasmejala sam se, “ako imaš crne kožne pantalone za jahanje i crvenu kožnu jaknu, uparenu sa srebrnom košuljom.” 64


“Da pogodim - Versače, je li?” “Čini mi se. Bio je odličan domaćin. Za ovu nedelju je zakazao dva poslovna ručka u Univerzitetskom klubu sa nekim tvojim prijateljima. Prišli su da se pozdrave, a on je pomislio kako bi bilo lepo da ih pozove na ručak umesto tebe.” “Zaboga, Stef! Kaži mu da to otkaže odmah i neka ne zalazi po mojim klubovima. Poslao sam ga tebi, a ne da luduje po gradu. Poslaću ga na reprogramiranje ako se ne opameti.” Izgleda da se Piter uzrujao, što je i bilo razumljivo. Ovo je bio važan dan za sve nas, ispunjen neobičnim saznanjima i neočekivanim oslobađanjima. “Šta ima kod tebe?”, pitala sam ga, nadajući se da će se smiriti, kad je Pol ušao u kuhinju u kojoj sam ja razgovarala telefonom i otvorio flašu šampanjca. Već je popio dve flaše u “21”. Tvrdio je da su mu žice na mestu i da mu ništa neće smetati ako popije još, mada je priznao da mu je šampanjac uticao na sećanje prethodne večeri. Ipak je kazao da je u stanju da pije cele večeri, a da se ne napije. Izgledalo je da više voli alkohol od hrane. Sigurno zbog nekakve greške u sistemu. “Sve je u redu”, rekao je Piter, “samo jedva čekam da se vratim. Nedostaješ mi.” Delovao je iskreno. U stvari, delovao je usamljeno. “I ti meni nedostaješ”, uveravala sam ga, dok sam uzimala gutljaj Polovog šampanjca. “Jedva čekam da se vratiš.” Zažalila sam čim sam to izgovorila, jer sam, izgleda, povredila Pola. Pogledala sam ga sa izvinjenjem i poslala mu poljubac. Istog trenutka je izašao iz kuhinje. Pretpostavljala sam da je ljubomoran, ali nisam mogla da mu pomognem u vezi sa tim. “Neću dugo”, obećao je Piter. “Samo pazi na Polovo ponašanje. Želim da imam normalan život kad se vratim... I tebe.” “Imaćeš”, obećala sam. Na kraju krajeva, on je kriv što se sve ovo desilo. Ali, ipak, ja sam bila zaljubljena u Pitera. Bar sam u to bila sigurna. “Zvaću te sutra uveče.” Već je zvučao opuštenije. Kad sam spustila slušalicu, nedostajao mi je više nego ikad, ali Pol me je optužio da sam ponovo postala preterano osetljiva i podsetio me zbog čega je ovde. “Da te oraspoložim, Stef”, rekao je nežno, dok sam išla za njim u svoju sobu. Deca su već legla i ovo je bilo vreme za nas. Pol je pustio seksi sambu i upalio sveće oko kreveta. “Zaboravi na njega.” “Ne mogu”, usprotivila sam se. “Ne možeš tek tako da zaboraviš nekoga koga voliš.” Ali ipak je nešto znao. Imao je žice umesto srca, konstruisao ga je čovek, 65


a umesto mozga radio mu je kompjuterski čip. Piter me je upozorio da je on u potpunosti čovekovih ruku delo. Kakav je to inžinjering koji mu je omogućio dvostruki okret, koji je on te noći neprestano sa mnom ponavljao? A Piter je bio dalek i nestvaran, kao da je na drugoj planeti. Nisam htela da ga zaboravim, želela sam da verujem u njegovu stvarnost, da mislim o tome kako će se vratiti i da se podsetim koliko ga volim. Ali dok je Pol vodio ljubav sa mnom, iznova i iznova te noći, shvatila sam da je Piter u svojim braon pantalonama i Oksford košulji postajao samo daleko sećanje, mnogo brže nego što sam mislila da je moguće, i da je sada samo Klon delovao stvarno.

66


Šesto poglavlje

Prve dve nedelje koje sam provela sa Polom Klonom bile su najneobtčnije nedelje u mom životu i, na neki način, bilo ih je potpuno nemoguće objasniti. Nikada se ni sa jednim muškarcem nisam toliko zabavljala, ni toliko smejala, niti bila toliko srećna, čak ni sa Piterom. Redovno sam razgovarala sa njim kad bi zvao iz Kalifornije, ali već je počinjao da mi zvuči sve udaljenije. Svaki put kada bi pitao šta radimo, a ja mu rekla, uznemirio bi se. Tada je već bilo teško poverovati da mi je upravo on poslao Klona. Neprestano je bio neraspoložen zbog njega, iako mu više nijednom nisam spomenula naše seksualne igrarije. Ipak, uprkos mojoj diskreciji, mislim da je suviše dobro poznavao Pola i mogao je da pretpostavi šta se dešava, mada me više nije otvoreno pitao. Pol me je skoro svake večeri vodio na večeru u razne ekskluzivne restorane. Kad je konačno uspeo da izvede četvorostruki okret, kupio mi je neverovatnu narukvicu sa smaragdom. Kupio ju je kod Harija Vinstona, kao i prsten koji se slagao sa njom, a nekoliko dana kasnije i ogrlicu kod Bulgarija, “samo zato što me voli”. “Otkud znaš?”, pitala sam ga dok mi je stavljao ogrlicu oko vrata. “Da me voliš, mislim.” “Znam zato što me boli vrat.” To je za njega bio siguran znak. Sve ostalo što je osećao imalo je veze sa spojevima žica ili problemima u mehanizmu, koje je obećao da će srediti čim se Piter vrati. Tada ni on ni ja nismo mislili o tome. Nastojali smo da svaki dan iskoristimo maksimalno, a ja sam pokušavala da ubedim sebe da će to večno trajati. Nikada nismo razgovarali o Piteru. Pol je često ručao u Piterovom klubu, ako dan nismo provodili u krevetu ili ako sam ja imala obaveze. Bilo je teško održavati vezu sa njim i držati sve ostale konce u rukama. Pol je osećao obavezu da se, s vremena na vreme, pojavi u Piterovoj kancelariji i proveri je li sve u redu. A i voleo je tamo da odlazi. Nikad ga nisam pitala zašto ide, niti šta tamo radi, pretpostavljala sam da mu prija, da se oseća važnim. Ljudi su mu se sa poštovanjem obraćali, baš kao i Piteru kad je bio prisutan. To je zaista veoma značajno za običnog klona. Voleo je da odlazi na sastanke i donosi odluke u ime korporacije. Za njega je to bio naporan posao, nekoliko puta je pomenuo, ali smatrao je da toliko duguje Piteru. Na kraju krajeva, to je bio prvobitan razlog zbog koga ga je Piter napravio, mada mi je Pol 67


stidljivo priznao da njegov sistem za poslovnost još nije sasvim završen. Povratak meni, posle napornog dana na poslu, činio ga je više nalik čoveku, kazao mi je. Neverovatno, ali deca su ga zavolela i uopšte im nije smetalo što spava u mojoj sobi. Posle Šarlotinih ranijih primedbi kako ću sa Piterom sigurno raditi “ono”, izgleda da više nije marila, niti je išta pitala, verovatno jer je znala odgovor, a nije želela da ga čuje. Ja sam ih i dalje ubedivala da spavamo odvojeno, mada nisam bila sigurna ni da li je Sem više u to verovao, ali nijedno od njih dvoje ništa nije prigovaralo. Ipak sam terala Pola da se svake noći vrati u gostinsku sobu posle strasnih zagrljaja. Obično je odlazio oko četiri-pet, a tri sata kasnije ja sam ustajala da spremam doručak. Nisam imala vremena da se naspavam, ali bila je to žrtva koju sam rado podnosila, znajući kakva me nagrada čeka. Jedanput, dok se vraćao u prostoriju koju smo sada nazivali “njegova soba”, Pol je naleteo na Sema u pet sati ujutru. Kad je odlazio, nisam primetila da nije obukao sada već odlično poznate tange, već je prelazio preko hodnika kao od majke rođen. Da sam videla, ne bih mu dozvolila. Mogao je da naleti na Šarlot. Međutim, on je bio prilično siguran da deca u to doba spavaju. Uopšte nije razmišljao o tome da treba da pokrije telo. Pošto su svi delovi na njemu bili zamenljivi i sigurno ih je povremeno menjao, verovatno je imao nekakav drugačiji odnos prema svom telu, nije osećao stid. Više puta sam morala da ga opominjem da se obuče pre doručka, jer je moglo da mu se desi da izađe iz sobe samo u tanga gaćicama. Njegova Versaće kolekcija služila mu je samo za to da bude pristojan. U svakom slučaju, naleteo je na Sema u pet ujutru u hodniku. Sem je, očigledno, nešto loše sanjao i krenuo je u moju sobu, ali je naleteo na Pola i stajao je sa njim ispred gostinske sobe. Čula sam glasove kroz polusan u kom me je ostavio, i provirila sam kroz vrata. Videla sam svog sina kako gleda u Pola, koji mu se, potpuno nag, osmehivao. “Može jedna partija Monopola?” velikodušno mu je ponudio Pol, dok ga je Sem očarano gledao. Umeli su satima da igraju, na veliko Semovo zadovoljstvo. Niko od nas nije voleo tu igru i Sem je bio srećan što je konačno našao nekoga sa kim je mogao da je igra. Nije mu smetalo ni što je Pol varao svaki put kad bi igrao sa njim. Sem ga je, svakako, pobeđivao, ali ovaj put se nećkao. “Mama bi se mnogo naljutila na nas, moram sutra u školu.” “Što si, onda, ustao?” “Ispod mog kreveta je bio nilski konj”, objasnio mu je Sem. “On me je probudio.” 68


“Da, i meni se to ponekad dešava. Moraću da stavim so i pola banane ispod tvog kreveta. Oni so mrze, a banane se plaše.” Rekao je to tako ozbiljno i uverljivo, da sam se premišljala da li da ih ostavim ili da se uključim u razgovor. Ali nisam želela da Sem zna da sam budna, ili da smo bili zajedno. “Stvarno?” Sem je bio oduševljen. Već godinama sanja nilskog konja. Pedijatar mi je rekao da će proći kad malo odraste. “Mama kaže da se to desi uvek kad popijem mnogo gaziranog soka pre spavanja.” “Ne verujem...” Pol je to iskreno rekao, a zatim ga zabrinuto pogledao. Uplašila sam se da mu ne ponudi burbon, ali dobro je znao gde mu je granica, mada je on lično pio toliko alkohola da bi od te količine mogao da potopi Titanik. “Jesi li gladan?”, upitao ga je, a Sem je klimnuo glavom. “I ja sam. Može sendvič sa salamom, sa kiselim krastavčićima i puterom od kikirikija?” Bila je to kombinacija za sendvič koju su nedavno sami smislili, a Semove oči su zablistale na njegov predlog. Pol ga je zagrlio i otišli su u kuhinju. “Bolje se obuci”, posavetovao ga je Sem. “Moja mama može da se probudi i dođe da vidi šta radimo. Prepašće se ako te vidi takvog. Ona ne voli da se neko šeta go, čak ni tata dok je živeo ovde.” “U redu” rekao je Pol, otišao u svoju sobu i obukao satenski bademantil sa ljubičastim kićankama, koje bi čak i Đani Versaće izostavio. Videla sam ga kako u tome odlazi ka kuhinji. Ostavila sam ih same, zadovoljna što će sami uživati u sendviču koji su spemili. Bilo je dobro za Sema da ima da porazgovara sa nekim muškarcem, makar on bio i bionik. Bila sam sigurna da se ništa nepoželjno neće desiti i vratila sam se u krevet da uhvatim malo sna, pre nego što ustanem da spremim Polov omiljeni doručak - galete sa slaninom. Ujutru sam zatekla otpatke od salame u sudoperi i otvorenu teglu putera od kikirikija na radnom stolu. “Je li to neko sinoć ogladneo?”, pitala sam dok sam stavljala tanjir slanine između Pola i Sema. Kao i obično, Šarlot se još uvek oblačila. “Da, mi smo”, Sem je priznao bez ustručavanja. “Nilski konj je opet bio ispod mog kreveta, pa mi je Piter napravio sendvič. Još mi je i rekao da ako stavim polovinu banane pod krevet, nilski konj će se toliko uplašiti da se više nikad neće vratiti.” Po prvi put, Sem je imao kontrolu nad svojim strahom. “I so... Ne zaboravi so”, podsetio ga je Pol. “Oni se mnogo plaše soli.” Sem je razmišljao i klimnuo glavom, a zatim mu se osmehnuo, dok sam ih ja posmatrala. “Hvala, Pitere” rekao je blago. Pol mu nije rekao da je smešan, već mu je ponudio način da se izbori sa problemom koji je imao, koliko god on bio nestvaran. I moglo bi da da rezultata, znala sam, ako mu Sem veruje, a činilo se 69


da jeste. “Deluje, videćeš”, uveravao ga je Pol, a zatim se obrušio na galete, objašnjavajući zašto su bolje od palačinki - te kockice su pune vitamina, iako se ne vide, a sa palačinki spadnu čim ih okreneš. Skoro da sam mu poverovala dok sam ga slušala. A čak i tako umorna, volela sam zvuk Semovog smeha. Pol je bio sjajan prema deci, bio je jedan od njih, a strpljenje koje je pokazivao prema njima bilo je beskrajno. Za vikend ih je izveo i neumorno se igrao sa njima, vodio ih je u bioskop, a zatim bio na kuglanju sa Semom. Čak je išao u šoping sa Šarlot, što je bilo prilično zastrašujuće. Taj podvig se završio prekratkom kožnom suknjom, koju sam se zaklela da ću spaliti, čim on bude otišao od nas. Bili su sasvim očarani njim. Ali krajem druge nedelje, znajući da će sve uskoro biti gotovo, Pol je počeo da postaje depresivan i veoma tih. Znala sam da je razmišljao o odlasku. Neprekidno je pio vino i burbon. Neverovatno dobro ih je podnosio i, zbog svog posebnog sklopa, nikada nije bio mamuran i bio je imun na glavobolje. Jedini znak da je previše pio bio je mali incident na Trećoj aveniji, u Piterovom jaguaru. Udario je u taksi, a zatim, odbačen udarcem, za dlaku je izbegao parkiran kamion, šest parkiranih automobila i semafor. Niko nije bio povređen, ali je slupan prednji deo automobila. Nekako mu je pošlo za rukom da ne polupa tri kartona vina, koja je imao u kolima. Veoma loše se osećao zbog toga i nije želeo da kažem Piteru, kad se javio, šta je uradio. I nisam rekla. Kazao je kako je automobilu ionako bila potrebna sveža farba, da je srebrna boja potamnela. Uprkos njegovoj sklonosti ka srebrnoj čipki i vešu, mislio je kako je srebrna pogrešan izbor za boju automobila i prefarbao ga je u kanarinski žutu. Uveravao me je da će Piter biti oduševljen kad ga vidi. Felne je ofarbao u crvenu boju, što mu se veoma dopadalo. Bio je to period mog života ispunjen ekstazom i uzbuđenjima o kojima nikada ranije nisam ni sanjala, a poslednje noći koju smo proveli zajedno on je bio toliko depresivan pri samoj pomisli da će me ostaviti da nije pokušao čak ni dvostruki zaokret. Želeo je samo da leži pored mene i da me drži u svom naručju. Govorio je o tome koliko će biti usamljen kada se bude vratio u radnju. Koliko god da mi je Piter nedostajao, sad više nisam mogla da zamislim da živim bez Pola. Doživeli smo toliko jake i oprečne emocije, za tako kratak vremenski period, da smo oboje bili prilično zbunjeni. Već sam počela da se pitam hoće li mi Piter više toliko značiti. Za te dve nedelje, Pol je uradio sve što je mogao da proširi moje horizonte. Čak mi je kupio i svetlucavu, zlatnu mini haljinu, sa dubokim dekolteom. Želeo je da me u njoj izvede u jedan ekskluzivni restoran, ali nije nam se dalo. Iako nisam želela da mu priznam, činilo mi se da sam je čuvala za Pitera. Ta haljina je bila jedina stvar koju sam sačuvala. Sve ostalo sam, 70


doslovno, delila sa obojicom. Poslednje jutro bilo je pravi test, jer nije mogao da se pozdravi sa decom. Oboje smo znali da im nije moguće objasniti da sam u vezi sa dvojicom ljudi, tačnije - sa jednim čovekom i njegovim klonom. Kad Piter stigne, trebalo je da veruju da je to ista osoba. Spremila sam Polu galete poslednji put. Umesto u preliv, umakao ih je u burbon. Obožavao je moje galete. Konačno je došao trenutak rastanka. Pomogla sam mu da se spakuje - srebrnu i zlatnu odeću, kožne farmerke, odela od spandeksa sa šarama zebre i leoparda. Dok sam ih uzimala u ruke, navirala su mi sećanja, a srce umalo da mi nije prepuklo dok sam ga gledala. “Da ostavim tebe, najteže mi pada od svega što sam ikad uradio”, rekao je dok su mu se suze lagano slivale niz obraze i u tom trenutku osećala sam koliko je blizak mom srcu. “Vratićeš se”, prošaputala sam, boreći se da ne zaplačem, “on će ponovo otići.” “Uskoro, nadam se”, rekao je drhtavim glasom. “Toliko ću biti usamljen bez tebe.” Odlazio je u laboratoriju koja je bila ovde, u Njujorku. Kad sam ga pitala da li mogu da ga posetim, samo je odmahnuo glavom. “Svaki put me rasture u delove i ponovo prespoje”, rekao je. “Ne želim da me vidiš takvog. Rasture mi telo i skinu mi glavu.” Tu sliku sam jedva mogla da zamislim. “Pobrini se da ne promene nijedan deo koji volim”, rekla sam mu osmehujući se. I on se meni nasmejao, a u očima su mu ponovo zablistale suze. Nikada neću zaboraviti taj trenutak. Nosio je pripijene satenske pantalone i žutu sintetičku košulju, ukrašenu imitacijom dijamanata. “Mogu da promene šta god želiš - da smanje ili povećaju”, rekao je, “mogućnosti su beskrajne.” “Nemoj ništa da menjaš, Pole. Savršen si takav kakav jesi”, uveravala sam ga. Zatim je, ne rekavši ni reč, zatvorio svoj ljubičasti kofer od krokodilske kože, posebno dizajniran za njega u Hermesu, lagano otišao do ulaznih vrata i okrenuo se ka meni. “Vratiću se”, rekao je pobedničkim glasom. Oboje smo se nasmejali, znali smo da je to istina, ili smo se barem nadali da jeste. Kada je otišao, ja sam ostala sama u praznom stanu, razmišljajući o njemu i četvorostrukom okretu. Bilo je teško ne misliti o tome. Imala sam samo dva sata da se saberem, da pokušam da zaboravim na njega i da se mislima i srcem vratim Piteru. Zamolio me je da dođem po njega na aerodrom, a ja nisam bila sigurna hoću li moći. Nije bilo lako vratiti se Piteru 71


posle Pola. Klon je na mene ostavio snažan utisak. Više nisam znala da li mi Piter nešto znači. Dve nedelje provedene sa Klonom bukvalno su mi promenile život i bila sam svesna toga. Razmišljala sam o Polu i vremenu koje smo proveli zajedno. Morala sam da uzmem Piterovu fotografiju da bih se podsetiia kako izgleda. Bili su identični, naravno, ali u Piterovim očima i srcu je bilo nečeg što je bilo drugačije i što me je diralo u dušu. Morala sam da se podsetim na to da je Pol samo klon, gomila savršeno sklopljenih žica i kompjuterskih delova i da nije stvaran. Istina je da, koliko god meni sa njim bilo lepo i zabavno, on nije bio Piter. Polako sam se spuštala na zemlju. Obukla sam novi Diorov komplet, stavila šešir i pogledala se u ogledalu. Izgledala sam bezlično, skoro podjednako zastrašujuće kao nekada u mojim starim spavaćicama. Kako bih razbila monotoniju svog izgleda, stavila sam novu dijamantsku narukvicu i broš sa rubinom koji mi je Pol kupio pre nego što je otišao i koji se slagao sa minđušama. Same minduše su bile od Van Klifa. Kao i uvek, Pol ih je kupio na Piterov račun. Biće mu zadovoljstvo što je platio nešto što mi se mnogo sviđa. U limuzini, dok sam išla ka aerodromu, i dalje sam bila neraspoložena. Pol me je ubeđivao da iznajmim dugačku belu limuzinu, koja je pozadi imala đakuzi, ali imala sam osećaj da bi Piter bio zadovoljniji manjom, crnom limuzinom. Nisam mogla da ga zamislim u đakuziju, mada je Pol mogao, što mi se svidelo. Avion je kasnio, a ja sam pola sata čekala Pitera, pitajući se kako ću se osećati kad ga budem videla. Bilo je teško pretpostaviti, posle dve nedelje koje sam upravo provela sa Polom. Pitala sam se da li je sve zauvek izgubljeno. Nadala sam se da nije. A zatim, dok sam napeto iščekivala, a ljudi u trenerkama i kratkim pantalonama počeli da prisitižu, ugledala sam Pitera. Bio je visok i vitak, imao je novu frizuru, ozbiljan izraz lica i hodao je na svoj karakterističan način, koji je bio nekako moćan. Nosio je sako i sive pantalone, plavu košulju, naravno, i Hermesovu kravatu - teget, sa žutim tačkicama. Ostala sam bez daha dok sam ga po smatrala kako ide ka meni. Ovo nije bila imitacija, klon, ovo je bio stvaran čovek od krvi i mesa i osetila sam kako je srce počelo da mi tuče dok mi je prilazio. Odmah sam znala da se među nama ništa nije promenilo. I na svoje veliko iznenađenje, volela sam ga više nego ikad. Bilo je to teško objasniti, naročito posle sve one zabave koju sam doživela sa klonom. Ali Piter je bio stvaran, a Pol nije. Neprestano smo pričali na putu do kuće - o životu, deci, njegovom poslu i onome što je radio u Kaliforniji prethodne dve nedelje. Nijednom nije pitao za 72


Pola, niti šta smo radili otkako je otišao. Jedino ga je zanimalo zašto sam na aerodrom došla limuzinom umesto njegovim jaguarom. Morala sam da mu objasnim da je Pol imao malu nezgodu. Uveravala sam ga da je sa motorom sve u redu, da je bio oštećen samo prednji kraj i da nije bilo nikakve druge štete, da se prtljažnik lako otvara, da su gume zamenjene i da će mu se dopasti nova kanarinsko-žuta boja sa crvenim felnama. Videla sam kako mu se mišići vilice grče, ali nije rekao ništa. Bio je džentlmen i fer igrač, kao i uvek. Kad smo stigli kući, delovao je srećniji što me vidi. Ostavio je kofere u kolima. Svratio je samo na kratko. Zatim me je poljubio. Tada sam bila sasvim sigurna da se ništa nije promenilo među nama. Piterov poljubac jače je uticao na mene od Polovog dvostrukog, trostrukog, pa čak i četvorostrukog okreta. Čim sam ga ugledala, kolena su mi zadrhtala. Bila sam luda za njim. Otišao je u svoj stan da se istušira i presvuče. Kad se te večeri vratio da poseti mene i decu, oboje su delovali razočarano kad su ga videli. Nosio je farmerke, plavu oksfordsku košulju, teget džemper od kašmira i Guči mokasine. Morala sam da podsetim sebe da je to bio Piter, a ne Pol, i da su dani sa spandeks odelima životinjskih dezena za sada završeni. Pokušavala sam da ne mislim na Pola. Verovatno su mu do sada već skinuli glavu, (a sam svoju ponovo izgubila za Piterom. Dok sam mu u kuhinji sipala martini, Šarlot je došla i prošaputala: “Šta mu se desilo? Danima nije izgledao kretenski, a vidi ga sad.” Meni se sviđalo kako izgleda, mnogo više od tanga gaćica, rastegljivih odela i kaubojskih šešira. Volela sam njegov “kretenski” izgled. Smatrala sam da je neodoljivo seksi i neverovatno “kul”. Ali to je bilo teško objasniti Šarlot, kojoj su se više sviđale fluorescentnozelene pantalone i pripijene satenske majice, koje je obećao da će joj pozajmiti. “Umoran je, Šar”, objasnila sam joj strpljivo. “Možda je i neraspoložen. Možda je imao loš dan na poslu.” “Mislim da je on šizofreničar”, rekla je iskreno. Verovatno. A možda sam i ja. Ta mogućnost je, takođe, postojala. Najviše ih je iznenadilo kad su čuli da se vratio u svoj stan. Objasnila sam da je renoviranje završeno i da više nema potrebe da boravi u našoj sobi za. goste. Sem je bio slomljen kad je to čuo. “Nećeš ostati ovde?”, upitao je tužno. Piter je odmahnuo glavom, “Jutros sam se vratio u svoj stan”, objasnio je Piter, dok je pijuckao martini i poigravao se sa maslinama. “Sigurno zbog maminog kuvanja”, rekao je Sem, odmahujući glavom, dok se vraćao u svoju sobu. Kao da smo se svi ponovo prilagođavali, naročito ja, dok 73


smo sedeli na krevetu i držali se za ruke, čekajući da deca zaspe, kako bismo konačno otišli u moju sobu. Po navici iz prethodne dve nedelje, upalila sam sveće koje su se nalazile oko kreveta. Piter me je iznenađeno pogledao. “Zar to nije opasno?”, upitao me je zabrinuto. “Ne verujem... Simpatično je.” Okrenula sam se ka njemu. Pažljivo me je posmatrao. Znala sam da se oboje pitamo isto. Kako će biti sada? “Lepa si, Stefani”, rekao je nežno. “Nedostajala si mi.” Iz njegovog pogleda sam videla da je ozbiljno mislio. “I ti si meni”, prošaputala sam. “Jesam li?” Delovao je zabrinuto, kao da je pokušavao da veruje da je to istina. A bila je. Sad sam ga još više volela. “Nije bilo isto bez tebe.” Nepristojna konstatacija. Ali nedostajao mi je. Strašno. Dok sam ga gledala, sećala sam se svega kroz šta smo zajedno prošli. Kad me je privukao sebi, onako nežno, kako je samo on umeo, sve ostalo sam zaboravila. Pol i sva moja sećanja i osećanja prema njemu kao da su izbrisani iz mog sećanja istog trenutka kad me je Piter dodirnuo. Čudno, i nisam razumela. Piter je bio onakav kakav mi se dopadao - nežan, brižan, drag, pažljiv, senzualan - sjajan ljubavnik na svaki način. Nije bilo akrobatskih prevrtanja i okretanja, nikakvih dvostrukih, trostrukih okreta. Nas dvoje smo bili sami na mestu koje skoro da sam zaboravila u prethodne dve nedelje. I dok sam, posle svega, ležala u njegovom naručju, on mi je nežno milovao kosu i poljubio me. “Bože, nedostajala si mi”, rekao je i osmehnuo se. “I ti si meni... Previše... Bio je to lud period.” Mada nisam to tada primećivala, bio je to znak koliko sam ga volela. Nije me pitao za Pola, niti šta smo radili zajedno. Osetila sam da nije želeo da zna, mada sam bila sigurna u šta je sumnjao. Poslao mi je Pola kao poklon, i za njega je to sve već bilo završeno. A ja ću morati da živim sa tim i da se nekako naviknem. Međutim, Piter je bio onaj ko mi je važan, ko je deo mog stvarnog života. Piter, a ne klon. Ja sam već isekla negove žice i skinula mu glavu. “Prelepo si izgledala danas kad si došla po mene na aerodrom”, rekao je Piter, dok su sveće i dalje gorele. “Odakle ti ti rubini? Jesu li pravi?” Bili su prvoklasni, ali bio je toliko uzbuđen što me vidi da sam zaboravila to da mu kažem. “Od tebe su.” Nasmejala sam se i pogledala ga dok sam bila naslonjena na njegovo rame. “Pol mi ih je kupio, kod Van Klifa. Prelepe su, zar ne?” “Ja sam ih platio?”, pitao je Piter, dok se herojski trudio da ne pokaže zapanjenost. Klimnula sam glavom i osetila kako u njemu raste nervoza. 74


“Rekao je da ćeš želeti da ih imam. Hvala ti, dragi.” Privila sam se uz njega. I dalje sam osećala njegovu napetost. Više nije spominjao rubine. “Volim te, Pitere”, rekla sam zahvalno, setivši se svega prelepog što mi je upravo pružio. Bilo je lepo što se vratio, lepše nego što je ikad bilo. “I ja tebe volim, Stef”, prošaputao je. Znala sam da me je Pol Klon samo još više zbližio sa njim.

75


Sedmo poglavlje

Naredna tri meseca sa Piterom bila su prelepa. Deca su se navikla na njegovo ponašanje, mada su se pitala šta se desilo posle dve nedelje opuštenosti i neobične odeće. Ponovo su se navikli na Gučijeve cipele. I ja sam. Piter i ja smo dosta vremena provodili zajedno. Nikad u životu nisam bila srećnija nego tada sa njim. Išli smo u bioskop, izlazili. Upoznala sam se sa svim njegovim prijateljima, većina njih mi se dopala. On je vikende provodio sa mnom kad god bi deca odlazila kod oca. Ja sam povremeno ostajala da prenoćim u njegovom stanu, kad bih našla dadilju za decu, i ustajala u šest ujutru da bih stigla kući i spremila deci doručak, raspoložena posle noći provedene sa Piterom. Rekla sam mu da ga svakim danom volim sve više, uprkos njegovom povremenom hladnom ponašanju i sumnjama da li treba da bude u vezi sa mnom, što sam pripisivala njegovom dugom samovanju i nezavisnosti. Tvrdio je da je veza koju ima sa mnom prva ozbiljna veza posle mnogo godina. Bila mu je važna njegova sloboda. Veoma se razlikovao od Pola. Polu sloboda ništa nije značila. Ali sa Piterom je bila druga priča. On je dugo bio sam i sumnjala sam da mu je bilo teško da se veže. Bez obzira na to, naša veza je bila stabilna. Meni je mnogo značila, a očigledno i Piteru. Ta veza je bila mnogo lepša i smislenija nego sve veze u kojima sam bila, uključujući i vezu sa Rodžerom. Ova veza je bila stvarna, da stvarnija ne može biti, sa svojim usponima i padovima, smehom i povremenim suzama, poverenjem koje smo neprestano delili. Iako su mi se pojavile sumnje u vezi sa njim kad mi je poslao klona, iako je taj postupak bio krajnje neobičan, ipak sam zaključila da je Piter zaista bio normalan i veoma razuman. Klon je za njega bio igračka. Kao svaki muškarac, povremeno me je uveravao da ga nisam još sasvim upoznala, kao i da neke stvari o njemu nikada neću znati. To je bacalo veo misterije za koji je Piter verovao da je važan, ali istina je bila da sam ja odlično znala kakav je on i preda mnom je imao manje tajni nego što je verovao. Bila sam voljna da prihvatim to da je postojao mračan delić njega, koji je želeo da sačuva samo za sebe, ali to me nije plašilo. Videla sam, osećala i znala da je Piter ljubazan, velikodušan, osećajan, inteligentan i drag čovek Na hiljade načina mi je to dokazao. Uvek je bio strpljiv i ljubazan prema mojoj deci, a posebno je bio slab na 76


Sema. Tolerisao je i razumeo Šarlotine promene raspoloženja i njenu ćudljivost. Znao je da će jednog dana biti ljubazna prema njemu, a već drugog mu neće ni “zdravo” kazati. Grdila bih je kad bi bila gruba prema njemu, a on me je onda optuživao za nedostatak razumevanja i objašnjavao bi mi zašto njoj sve ovo teško pada, savetovao me da se povučem i dozvolim joj da ga upozna onda kad ona to bude želela. Ono što me je posebno dirnulo bila je situacija koja se desila između njega i Sema prošlog oktobra. Tačnije, za Noć veštica, kad sam mu kupila Betmenov kostim. Rodžer je obećao da će ga voditi na žurku povodom Noći veštica. Ja nisam mogla da ga vodim, jer sam obećala Šarlot da ću te večeri ići sa njom na školsku igranku. Bilo joj je važno da budem pored nje, jer ako ne budu imali dovoljan broj pratilaca, rekli su da će otkazati igranku. Moj nedolazak bi to doveo u pitanje, jer izgleda da mnogi roditelji nisu želeli da prisustvuju. Obećala sam joj da ću ići bez obzira na to šta iskrsne. Ali u poslednjem trenutku je Rodžer javio da je Helena bolesna i da ne može da izvede Sema. Pokušala sam da mu objasnim da je to njegova dužnost, a on mi je rekao da Helena to nikako ne bi mogla da razume i da ja moram da se snađem sama u vezi sa Semom. Piter je sedeo mirno na kauču i slušao moju bitku sa Rodžerom. Kad sam završila razgovor, sela sam, razmišljajući šta da kažem Semu. Obećala sam da ću se pojaviti kod Šarlot u školi. Ona se u svojoj sobi već spremala za igranku. Kad bih je izneverila u poslednjem trenutku, bio bi to greh koji mi nikad ne bi oprostila, a ako ostavim Sema kod kuće za Noć veštica, to će mu slomiti srce. Sa očajanjem sam pogledala u Pitera. “Koliko razumem, Rodžer nije u situaciji da dođe?” Pogledao me je sa razumevanjem kad sam klimnula glavom, dok sam u mislima pretresala sve mogućnosti koje su mi stajale na raspolaganju. Palo mi je na pamet da dadilja odvede Sema na žurku, ali bilo je prekasno da nađem ijednu slobodnu. Sem toga, odlično sam poznavala Sema. Ne bi išao sa dadiljom, a znala sam koliko mu je Noć veštica bila važna. Trebalo je da se kloniram, a za razliku od Pitera, meni to nije bilo moguće. Nisam imala Klona. “Sumnjaju da Helena ima upalu slepog creva”, objasnila sam mu. “Bože, zar nije mogla da dobije tu upalu neki drugi dan?” Piter mi je prišao. Osmehivao se i nežno me posmatrao. “Ja ću ga povesti ako bude želeo da ide sa mnom. Nemam nikakve obaveze večeras.” Planirao je da ide na večeru sa prijateljima dok ja budem sa Šarlot na igranci. I, da budem iskrena, nisam bila sigurna da bi Sem išao sa njim. Očekivao je da ide sa svojim ocem. Iako je voleo Pitera, to nikako nije moglo biti isto. “Hoćeš da ga pitam?” rekao je 77


Piter iznenada. “Ukoliko se složi, otkazao bih sve ostale planove.” Znala sam da su mu svi ti ljudi sa kojima je trebalo da se vidi bili dragi, da su doputovali iz Londona samo na nekoliko dana i da im je ovo bilo jedino slobodno veče. Ali meni je bila potrebna pomoć. “Pusti mene da ga pitam”, rekla sam zahvalno i poljubila ga. “Hvala ti za ovo... Znam da Semu to mnogo znači.” Ali kad je Sem čuo šta se desilo, bio je toliko razočaran da uopšte nije mogao razumno da razmišlja. Nije mario za Piterovu ponudu, bio je ljut na Rodžera i toliko razočaran što neće obući svoj kostim Betmena da ga je bacio na pod. “Neću da idem”, rekao je i bacio se na krevet, dok su mu suze besa i samosažaljenja klizile niz lice. “Tata uvek ide sa mnom na žurku za Noć veštica... To nije isto.” “Znam, dušo... Ali nije on kriv što je Helena bolesna. Ne može tek tako da ode i ostavi je. Šta ako bude morala u bolnicu, a on nije pored nje?” Glas koji je dopirao iza njegovog jastuka, u koji je zagnjurio lice, bio je slab, ali dovoljno razgovetan. “Neka zove Hitnu pomoć.” “Što da te Piter ne odvede?” “On nije moj otac. Što me ne vodiš ti?” pitao je dok me je posmatrao tužnim pogledom, a suze mu se slivale niz lice. “Moram da idem na Šarlotinu igranku.” Dok sam to govorila, primetila sam da se vrata otvaraju i Piter je tiho ušao u Semovu sobu. Stajao je, na trenutak oklevajući. Pogledao je Sema pravo u oči, kao muškarac muškarca i pažljivo ga upitao: “Mogu li ja da pođem?” Sem je klimnuo glavom, ali nije odgovorio, dok se Piter lagano približavao njegovom krevetu i seo na njegov kraj. Ja sam tiho napustila prostoriju, moleći se da Piter zna šta treba da mu kaže. Nisam bila sasvim sigurna šta se desilo, osim što mi je Sem nakon nekoliko dana rekao da mu je Piter ispričao kako mu je otac umro kad je imao deset godina, a majka je morala po ceo dan da radi da bi izdržavala njega i njegovog mlađeg brata. On nikada nije imao ni sa kim nigde da ide. Ah bio je blizak sa ocem svog najboljeg druga. Odlazio je sa njima na pecanje, kampovanje, čak jednom i na skijanje. Za Dan očeva išao je sa obojicom u školu. Ni Piteru nije bilo lako, ali kazao je Semu da je kasnije, kad je dobio sina, želeo da se njegov sin osloni na njega tako kao što se on oslanjao na oca svog najboljeg druga. Svake godine ga je posećivao u Vermontu, gde je sada živeo. Starcu su te posete sada bile vrednije od bilo čega, jer je njegov sin stradao u Vijetnamu. Sem je, očigledno, bio oduševljen pričom, pošto se pola sata kasnije pojavio u 78


mojoj sobi s Piterom u svom Betmen kostimu i s izrazom pomirenosti na licu. “Piter je rekao da će biti Robin”, objavio je Sem, “ako mu nađeš nešto da obuče.” “Nema problema”, rekla sam, “odmah stiže Robinov kostim.” Bio je gotov dvadeset minuta pre nego što je trebalo da krenem sa Šarlot. Majčinstvo je neverovatan izazov. Napravili smo mu rupe na povezu za oči koji sam donela iz aviona. Našla sam staru sivu duksericu i crnu vunenu kapu. Izgledao je prilično uverljivo, čak i u svojim sivim pantalonama. Nisam mogla da zamislim da izlazi iz zgrade u sivim helankama, čak i da sam ih imala, a hvala bogu, nisam. Na trenutak, pre nego što su krenuli, ruku pod ruku, Piter me je više podsećao na KJona nego na sebe. Pol bi obukao helanke i upario bi ih sa Versaće čizmama, mada su i Piterove elegantne pantalone i mokasine mogle fino da prođu. Obojicu sam ih poljubila pre nego što su otišli i odjurila sam u svoju sobu da se presvučem i sredim frizuru pre nego što krenem sa Šarlot na igranku. “Kasniš, mama!”, doviknula je iz hodnika nekoliko minuta kasnije, dok sam ja istovremeno obuvala cipele i zakopčavala rajsferšlus na haljini. “Ne kasnim”, rekla sam bez daha, zgrabila tašnu i osmehnula joj se. Nije bilo sumnje da je Piter spasio ovaj dan. “Šta si radila do sada?” Predugo bi trajalo da joj objasnim. Bila je uverena da sam proždirala bombone i gledala svoje omiljene emisije na televiziji. “Ništa”, rekla sam jednostavno, ne spominjući da sam Semu spasila proslavu Noći veštica i Pitera obukla kao Robina. Jaka stvar. Takve stvari radim svakodnevno. “Požuri, ne smemo da zakasnimo”, rekla je, dodajući mi tašnu i kaput, dok smo jurile ka vratima. Nismo zakasnile. Odmah smo uhvatile taksi i ja sam se na vreme prijavila kao pratilac. Šarlot se sjajno provela. Kad smo stigle kući, Piter i Sem su sedeli na kauču i pričali kao stari drugari. Omoti bombona i čokoladica bili su razbacani svuda oko kreveta. Pored bola u stomaku, koji će uskoro podeliti, bilo je jasno da su uspostavili kvalitetan odnos i Piter je još jednom osvojio moje srce. “Kako je bilo?”, pitala sam kad je Šarlot nestala u hodniku, pošto mi se adekvatno zahvalila na tome što sam je odvela na igranku. “Bilo je sjajno! Piter i ja idemo i na takmičenje Prinston - Harvard”, objavio je Sem ponosno. “Rekao je i da će ići sa mnom na školsku, skijašku ekskurziju ako tata ne bude mogao.” Piter me je preko njegove glave gledao pravo u oči u kojima sam videla nešto što nikada nisam, nekakvu nežnost, iskrenost i toplinu. Kakve god planove da je Piter skovao sa Semom bez mog znanja, bilo je 79


očigledno da je te noći uspeo da dopre do dečakovog srca. Taj pogled tehnologija nije mogla da klonira, koliko god bila napredna. Kada sam te večeri otišla da poljubim Sema za laku noć, on je ležao na jastuku i osmehivao mi se. “On je sjajan tip”, rekao je za Pitera. Mogla sam samo da klimnem glavom i ignorišem knedlu u grlu. “Volim te, Seme”, nežno sam prošaputala. “I ja tebe volim, mama”, rekao je pospanim glasom. “Hvala ti na predivnoj Noći veštica.” Te noći smo Piter i ja dugo razgovarali o njegovom detinjstvu, smrti njegovog oca, a zatim i majčinoj smrti, koja ga je zadesila kad mu je bilo četrnaest godina. Na neki način, on je bio usamljeni čudak više nego što sam ja to shvatala. To je i objašnjavalo zašto mu je bilo teško da se veže za nekoga. Čini mi se da se plašio da će nam se nešto desiti ako nas suviše zavoli, da će nas izgubiti. Ali kakve god ograde da je podigao oko sebe tokom svih tih godina, bilo je očigledno da je Sem uspeo da ih probije te noći, obučen u Betmena za Noć veštica. “Čini mi se da sam se večeras ja više zabavljao od njega. On je sjajan klinac.” Piter mi se osmehivao sa ljubavlju i privukao me sebi. “I on je za tebe rekao nešto slično, pre nego što je zaspao. Ja se slažem sa njim. Hvala ti što si nam spasao dan. I više od toga - hvala što si mi spasao život.” “U svako doba”, naklonio se, “Robin ti stoji na usluzi.” Zatim me je poljubio. Poljubac je imao ukus čokoladica koje su pojeli. To mi se sviđa kod muškarca. Mnogo toga mi se te noći sviđalo kod Pitera i ponovo sam se zaljubila u njega. S Piterovim sinom sam se upoznala na Dan zahvalnosti. Bio je prilično sumnjičav prema meni i grub, koliko su mu to okolnosti dozvoljavale. Podsetio me je na Šarlotino ponašanje u početku. Dosta vremena joj je trebalo da zaključi da je Piter bio dosadan, ali bezopasan. A Sem ga je iskreno zavoleo, pogotovo posle Noći veštica. Bio je početak decembra kad mi je Piter saopštio da ponovo odlazi u Kaliforniju na dve nedelje. Nije bio tamo skoro tri meseca. Kao što je rekao, plašila sam se da mu postavim pitanje koje se, očigledno, nametalo. Ništa mi nije spominjao, a ja se nisam usudila da ga pitam. Odvezla sam ga na aerodrom u njegovom jaguaru, koji je do tada bio još jednom prefarban. Vratio mu je srebrnu boju. Kanarinskožuta nije ugledala svetlost dana. Nije hteo da ga vozi takvog, što je, po mom mišljenju, bilo šteta. Pol je mislio kako je boja sjajna, pažljivo je birao da bi se Piteru svidela. Ali jedina sličnost između njih dvojice bila je fizička. 80


Piter me je nežno poljubio kad sam ga ostavila na aerodromu i rekao mi da se ne osećam usamljeno i da se bavim nečim dok on bude bio odsutan. Bili smo pozvani na mnoge predbožićne zabave i on je insistirao da se pojavim na svima. Rekla sam mu kako nisam sigurna da li to želim. Nisam želela da posećujem zabave bez njega. Skoro da mi je bilo žao što mi nije poslao Klona, ili bar obećao da će ga poslati. Nedostajao mi je Klon. Bilo bi lepo da je sada pored mene. Ali to očigledno ne bi prijalo Piteru. Kad je odlazio, Klona nije spomenuo, a ja ga ništa nisam pitala. Mislila sam da je Piter zažalio što mi ga je uopšte poslao. Nikad ga više nije pomenuo, a ja sam stekla utisak da u vezi sa Klonom nije sve bilo kako treba. Te večeri sam deci spremala večeru kad me je pozvao portir i rekao da je nešto stiglo za mene. Kad se začulo zvono na vratima, poslala sam Sema da ih otvori. Vratio se u kuhinju širokog osmeha. “Šta je stiglo?” Upozorila sam ga da ne otvara vrata dok ne pogleda na špijunku. “Ne šta, već ko”, rekao je i požurio da objasni. “Piter, vratio se i izgleda da je ponovo u ‘onom’ raspoloženju. Izgleda da ipak nije otišao u Kaliforniju.” Slušala sam Sema, čudeći se. Spustila sam varjaču i otrčala do vrata, ne skidajući kuhinjsku kecelju. Ispod sam imala farmerke i stari džemper. Otvorila sam vrata i ugledala ga kako preda mnom stoji sa nekoliko kofera od krokodilske kože. Bio je to Pol koji me je netremice posmatrao. Nagovorio je portira da ga nenajavljenog pusti gore. Uvek mu je davao odlične napojnice. Na sebi je imao satenske disko pantalone i kratku bundu. Ispod nje nije nosio ništa, nikakvu košulju. Videle su se samo njegove gole grudi i “peace” privezak koji je svetlucao. “Srećan Božić!”, bilo je prvo što mi je rekao, a zatim me je poljubio vrlo strastveno. “Vau!” prošaputala sam i pažljivo ga odmerila. Za prethodna tri meseca nije se nimalo promenio. Mogao je biti i Piter, ali sam znala da je Pol. Vratio se, gde god da je bio, sa popravljenim žicama i zamenjenim čipovima. Bila sam oduševljena što ga vidim. “Kako si?” Iznenada sam shvatila koliko mi je nedostajao. Više nego što bih ikada priznala Piteru, ali i sebi. “Neviđeno sam se dosađivao, hvala. Tri meseca sam bio bez glave. Nisam znao da će on ponovo da otputuje. Jutros su mi rekli. Došao sam čim su me pozvali.” “Čini mi se da je on tako odlučio u poslednjem trenutku”, prošaputala sam. Bik sam srećna što ga vidim, više nego što sam očekivala. Prethodna tri meseca sa Piterom su bila divna... Ali Pol je donosio čaroliju i nešto sasvim drugačije. 81


Nekakvo ludilo koje su blagoslovili neobični duhovi. Nosio je žute kaubojske čizme, i kad je skinuo bundicu, videla sam da na sebi ima providnu, tanku, crnu, raskopčanu majicu, prekrivenu šljokicama. Bio je veseo i srećan što me vidi. Zagrlio je decu, a Šarlot je prevrnula očima i rekla: “Šta je sad? Ponovo si u jednom od svojih luđačkih faza, Pitere?” Ali nasmejala mu se. Dopadalo joj se kad je bio tako luckast. I Sem se smejao njegovom izgledu, dok je Pol sipao sebi burbon u čašu. Već je znao gde se nalazi. Uzeo ga je iz ormarića i namignuo deci. “Hoćeš li opet ostati kod nas?”, pitao ga je Sem, zabavljajući se. Poslednji put kad je “Piter” bio u toj fazi, boravio je u našoj sobi za goste dve nedelje. Sem je mislio da su žute kaubojske čizme pomalo bezveze. Ali Piter je bio njegov drugar i već nekoliko meseci je nosio braon pantalone i uštirkane košuljice. Deca su se već navikla na ono Što su smatrala njegovim promenama raspoloženja i načina oblačenja. Šarlot mi je to šapatom potvrdila kad su njih dvojica izašli iz kuhinje. “Mama, njemu je potreban neki lekić. Prvo je tih i ozbiljan i igra Monopol sa Semom, a onda upada ovamo kao Mik Džeger obučen u Princa.” “Znam, dušo, pod velikim je pritiskom zbog posla. Ljudi različito reaguju na stres. Mislim da takvo oblačenje doprinosi smanjenju njegovog stresa.” “Ne znam kakav mi se više sviđa. Nekako sam se navikla da bude normalan. Ovo je pomalo neprijatno. Prošli put sam mislila da je ‘kul’, ali sad mi se čini da je bezveze.” Odrastala je. Osmehnula sam joj se. “Biće isti posle nekoliko nedelja, Šar, obećavam ti.” “Svejedno.” Slegla je ramenima i odnela salatu za sto. Pol je tamo već sedeo sa Semom i zabavljao nas svojim neobičnim pričama o sastancima koje je prekidao tako što je žabe vadio iz džepa. Tu njegovu stranu Sem je, prosto, obožavao. Ja sam shvatila da ga netremice posmatram. I ja sam se navikla na Pitera, kao i Šarlot, i Polova pojava me je pomalo zbunjivala. Nisam bila sigurna jesam li spremna za tri nedelje neprestanih uzbuđenja i četvorostrukih okreta. Moje srce je smatralo da je Piterov tihi način mnogo lepši. I da je duplo više privlačniji od Pola. Pol mi je oduzimao mnogo energije i trošio burbona koliko čitava država Nebraska. U kući nisam imala šampanjac za njega. Tražio je slatkiš, a zadovoljio se sa pola boce francuskog vina, koja je ostala od prošlog puta. Te noći naučio je Sema da igra poker, a sa Šarlot je, kasnije, igrao jamb. Pošto su ga oboje pobedili, otišli su u krevet, zabavljeni njegovim ponašanjem. Rekao im je da je rešio da ne ide u Kaliforniju. Još je kazao i da će ostati kod nas jer je svoj stan iznajmio prijateljima koji su stigli iz Londona. Polje odlično umeo deci sve da objasni kako ne bi saznala istinu o njemu ih shvatila da je Piter otišao. Kada su deca otišla na spavanje, bila sam iskrena prema njemu i rekla sam mu 82


ono što sam mislila. “Pole, nisam sigurna da bi trebalo da ostaneš ovde. Veza sa Piterom je prethodnih meseci postala ozbiljnija. Ne znam da li bi mu se to dopalo.” Što je još važnije, činilo mi se da se ne bi dopalo meni. Bilo mi je suviše konfuzno. “To je bila njegova ideja, Stef. Ne bih bio ovde da me on nije poslao. Zvali su iz njegove kancelarije.” To me je iznenadilo. Uopšte nije delovao zadovoljno kad je čuo šta je bilo kad je poslao Klona u septembru. “On očekuje da budemo zajedno dok je odsutan.” “Zašto? Mogu da se snađem sama dve nedelje.” Nisam bila nimfomanka i nisam morala da vodim ljubav četrnaest puta na dan viseći sa lustera, i sve to samo zato što je Piter bio u Kaliforniji. Sem toga, nije mi sve bilo tako jednostavno. Imala sam dosta obaveza oko dece, spremala sam se za raspust, počela sam da tražim posao i čekalo me je mnogo božičnih zabava. Pokušala sam to da objasnim Polu dok smo sedeli u dnevnoj sobi, a on otvarao još jednu flašu burbona. “Verovatno ne želi da izlaziš sama u ovo doba godine, Stef. Sigurno ima razlog što me je pozvao i poslao tebi.” “Možda bi trebalo njega da pitam”, rekla sam, pitajući se koji je najbolji način da izađem iz ove neprijatne situacije. “Ja ne bih to radio da sam na tvom mestu. Mislim da želi, da budem ovde, a da ne želi da sluša o tome.” I ja sam toliko shvatila. “Poput nekog imaginarnog prijatelja, ako znaš na šta mislim.” Znala sam odlično. “Pole, ti uopšte nisi imaginaran. Leda su me bolela dva meseca posle tvog odlaska.” Četvorostruki uopšte nije tako naivan kao što deluje, bez obzira na to koliko bi on bio vešt u njegovom izvođenju. Piter je bio u pravu. Bilo je opasno. Poslao me je kod svog kiropraktičara, koji je konačno uspeo da mi pomogne. Nije me pitao kako sam povredila leđa, ali sam sigurna da je znao. “Pričaj mi o tome. Meni su morali da zamene sve vratne žice” rekao je Pol i nevaljalo se osmehnuo, a ja sam osetila kako je u meni nešto počelo da se topi, uprkos mojim najboljim namerama i otporu koji sam mu pružala. “Ali vredelo je. Prepusti se, Stef... Zarad starih, dobrih vremena... Samo dve kratke nedelje. Božić je. Ako se sad vratim, imaću osećaj da sam izgubljen slučaj.” “To bi možda bilo najbolje za oboje. Čemu sve ovo? Ja sam zaljubljena u njega i ti to znaš. Ne želim to da pokvarim.” “I ne možeš. Ja sam njegov klon, zaboga. Ja sam on, a on je ja.” “Gospode, ne počinji opet sa tim”, rekla sam, “ne mogu ponovo kroz to da prolazim.” 83


“Zar nisi osećala veću bliskost sa njim posle mog odlaska?” upitao me je, povređen što sam sumnjala u njegove dobre namere. “Kako ti to znaš?” To je, zaista, bila istina. Ali on to nije mogao da zna. Ih, možda, jeste? “Stef, mislim da me je upravo zato ponovo poslao. Možda ti ja pokazujem onu njegovu stranu koju on sam ne ume da ti pokaže.” Pogledala sam u njegove šljašteće pantalone i providnu košulju sa šljokicama, pa mi je njegova teorija bila potpuno neprihvatljiva. Piter ni u najmanjoj meri nije bio sličan njemu. Čak i da je imao takvu stranu, sigurna sam da ne bi imao potrebu da mi je pokaže. Ovo je bio samo jedan ludi eksperiment o kome je neko sanjao, možda i sam Piter, koji se otrgao kontroli od samog početka. Bila je to oživljena fantazija, a ja sam bila ubedena da meni nije potrebna. Fantazija je bila njegova, ne moja. Mada, nisam bila sigurna ni da je više bila i Piterova. “Slušaj, dozvoli mi samo da prespavam ovde”, insistirao je, uprkos mom razložnom stavu. “Neće biti dvostrukih, trostrukih, niti četvorostrukih okreta. Samo ćemo ležati u krevetu i pričati kao stari drugari, u ime starih, dobrih vremena. I otići ću ujutru, obećavam.” “Kuda ćeš otići?” “Natrag u laboratoriju, da mi skinu glavu.” Jadničak. Grozan način da se provede Božić. Zaslužili smo malo zabave pre nego što se vrati u laboratoriju. Na kraju krajeva, tamo je od septembra, čekao je da Piter ode u Kaliforniju. “U redu. Ali samo večeras. I nema zabave. Možeš da obučeš njegovu pidžamu.” “Je l’ moram? Bože, tako su ružne. Sigurno su kremkaste.” Namignuo mi je, praveći se da će teško to podneti. Drugačije bi se osećao u satenskim pidžamama. “Teget je, sa crvenim prugama. Dopašće ti se.” “Sumnjam, ali obući ću je zbog tebe.” Sad mi je bilo žao što sam bacila i poslednju staru flanelsku spavaćicu. U njoj bih bila sigurna. Nisam želela da izazivam Pola, da se kasnije ne bih kajala. Kupatilo smo koristili odvojeno i nismo u isto vreme legli u krevet. Izašao je iz kupatila u teget pidžami sa crvenim prugicama. Imao je izraz na licu kao da se razboleo zato što je morao da je obuče. Ja sam obukla najzatvoreniju spavaćicu koju mi je on kupio u “21”. Bila je daleko od izazovne, kao i onda kada je bila nova. I sve je bilo drugačije. Ovog puta nije bilo sveća. Zaključila sam da je Piter u pravu u vezi sa njima - zaista rizikujemo da izbije požar. “Čak ni jednu malu?” Pol je bio tužan kad sam mu rekla. Voleo je svedost sveća, a i ja sam je zavolela uz njega. “Ne. Ugasiću svetio”, upozorila sam ga i legla u krevet pored njega, ali čim 84


me je zagrlio, imala sam osećaj da je to Piterova ruka. Morala sam da podsećam samu sebe da to nije on, ali bilo je teško u mraku. “Zašto si tako uzdržana noćas?”, upitao me je nesrećno, dok sam ja, napeta, ležala pored njega. “Izgleda da te je učinio frigidnom. Nije ni čudo što me je poslao.” “Nisi ti ovde ni u kakvoj misiji”, podsetila sam ga. “Došao si u posetu kao stari prijatelj i pokazatelj njegove povremene ludačke maštovitosti.” Prethodna tri meseca Piter je delovao tako normalno da mi je bilo teško da se podsetim da je klon bio njegova ideja i plod njegove mašte. “A šta je sa tvojom maštovitošću, Stef? Jesi li je zauvek izgubila ili je možda on ubio u tebi?” “Ne, on me je učinio veoma srećnom.” “Ne verujem ti”, rekao je iskreno. Namrštila sam se u mraku. Nije mi se dopadao pravac u kome je išao naš razgovor. Nisam mu dozvolila da ostane da bih se branila i pravdala, već zato što mi ga je bilo žao. “Da si toliko srećna, i dalje bi se zabavljala kao nekad. Sad si uštogljenija od njega.” “Ne mogu da spavam sa obojicom. To mi pravi pometnju.” “Ja nisam ‘obojica’. Mi smo ista osoba.” “Onda ste obojica ludaci.” “Moguće. Ali obojica te volimo”, kazao je kao da se to podrazumeva. “I ja volim vas. Samo ne želim ponovo da zbunjujem samu sebe. Prošli put kad sam bila sa tobom, mislila sam da volim tebe, a ne njega. Kad se on vratio, znala sam da volim njega, a ne tebe. Tada je tebi glava već bila skinuta i čitava stvar je postala sasvim izopačena.” Zašto se, uopšte, raspravljam sa njim? Izgleda da je on to želeo. Delovao je nervozno. “Ti znaš gde ti je glava, zar ne?” “Nećemo da se vređamo.” “Ućuti na trenutak”, rekao je i, pre nego što sam uspela da ga sprečim, poljubio me je. Uprkos svom odlučnom otporu, barijera je nestala. Iznenada sam osetila sve ono što sam i ranije osećala prema njemu, uprkos svojoj rešenosti da to ne dozvolim. “Ne!” rekla sam i ponovo ga poljubila, mrzeći sebe više nego njega. To je bilo besmisleno. Čim me je dodirnuo, nestao je sav moj otpor. I moral. “Tako je već bolje”, rekao je i ponovo me poljubio, a ja sam želela da ga udarim. Ali nisam. Nastavili smo da se ljubimo i, nakon nekog vremena, uopšte 85


nisam želela da prestanemo. Samo sam želela tako da ležim i zauvek da se ljubim sa njim. Dok me nije dodirnuo. Poljupci iznenada više nisu bili dovoljni i ja sam želela sve što je mogao da mi pruži. Najgore od svega je bilo to što mi je Piter sve vreme nedostajao, a istovremeno sam osećala kao da je Pol zaista deo njega. Bilo mi je nemoguće da razlučim ko je ko i šta je šta, sa kim šta radim i zašto. Bila sam luda koliko i oni i više nisam marila koji od njih dvojice je sa mnom u krevetu. Bila sam srećna i zadovoljna, čak sam uživala i u dvostrukom okretu, kad smo ga konačno izveli. “Sjajna si”, rekao je dok sam posle svega ležala u njegovom naručju i razmišljala o tome koliko je on čudan poklon koji mi je dao Piter i koliko mi obojica znače, mada mi je Piter, ipak, bio draži od Pola. Znala sam da će uvek tako biti. Ali volela sam i Polov nestašluk. “Mislim da ti nisi dobar za mene”, slagala sam ga želevši da oseti krivicu, jer je ja nisam osećala. Na kraju krajeva, Piter je bio onaj koji je kriv za sve ovo. On ga je stvorio i poslao meni. Da nije želeo da se ovo desi, ne bi mi ga dao. A šta ako je to bio nekakav test moje čestitosti i vernosti? U tom slučaju imam ozbiljan problem, jer sve dok spavam sa Piterovim Klonom, a ne sa nekim strancem, uopšte ne osećam nikakvu krivicu. Pol je bio isti čovek, istog lica, tela i duha. Samo se garderoba razlikovala. Dobro, i trostruki okret. Četvorostruki da ne pominjem. “Nije tačno da nisam dobar za tebe”, nije se slagao Pol. “Ne pravi od ovoga nešto što nije, niti treba da bude.” “A šta je onda? Objasni mi. Jer ja ne umem sebi da objasnim”, rekla sam, zbunjena onim što je on govorio i onim što sam ja osećala. “Ovo je fantazija. Njegova projekcija. Sem toga, ja poklanjam odličan nakit. Što me podseti...” Upalio je svetio i krenuo da prevrće po džepovima Piterove pidžame, koja je ležala na podu. Izvukao je široku dijamantsku narukvicu i pružio mi je. “Zaboga, šta je to?” “Na šta ti liči? Nije teniski reket, niti zmija - kućni ljubimac. Svratio sam kod Tifanija dok sam dolazio ovamo.” “O, Pole... Stvarno si lud... Ali to mi se sviđa.” Razvukla sam osmeh od uha do uha dok mi je vezivao narukvicu oko ruke. “Sad se stvarno osećam krivom. Pomislićeš da možeš da me kupiš.” “Ja ne mogu da te imam. Može samo on. Što se ne udaš za njega, Stef, i završiš sa ovim, umesto što se seljakate iz tvog stana u njegov, krijući se od dece. To je glupo gubljenje vremena. A sem toga, vi se volite.” 86


“To se uopšte ne dovodi u pitanje.” “To jeste pravo pitanje”, rekao je mudro. “Nisam sigurna šta je pravo pitanje. Bila sam udata i Rodžer mi je, posle trinaest godina, rekao da me ne voli. Ne želim da mi se ponovo desi isto.” “On je kreten i ti to dobro znaš. Piter nije.” “Nije, ali svejedno. Nije me ni pitao. Sem toga, šta bi bilo sa nama da jeste? To bi značilo da je sa nama gotovo. Ne bi više bilo nakita.” “Ne budi tako pohlepna. Ali on bi o tome odlučivao. Možda bi i onda želeo da ti pravim društvo kad otputuje u Kaliforniju?” “Sumnjam”, rekla sam iskreno, pitajući se koliko sam luda kad vodim ovakav razgovor sa klonom, a ne sa stvarnom osobom. Ali Pol je bio pametan, pametan koliko i Piter, i volela sam ga na neki svoj način, mada ne toliko koliko Pitera. Pol je u nekim trenucima umeo da bude božanstven, dok bi se, sa druge strane, ponekad dešavalo da bude Piterova bleda kopija. “Verovatno bi te vodio u Kaliforniju sa sobom”, rekao je Pol. “Bi, ako je pametan. A ako nije, nama zauvek ostaje naš četvorostruki okret. To je najgore što bi moglo da ti se desi. Rekao bih da ga zaista voliš. Ponekad pomislim da je to jedini razlog zbog koga voliš i mene.” To je, naravno, bilo tačno, ali nisam želela da povredim njegova osećanja. Pola je bilo lako povrediti. Bilo je teško verovati da umesto srca ima mašinu. “Bilo kako bilo, ja se neću udati za njega. I ti ćeš morati da nastaviš da mi kupuješ nakit na njegov račun. Navikni se na to.” “Problem je u tome što sam se navikao”, rekao je nežno, dok smo ležali jedno pored drugog u mraku, sa svojom rukom obavijenom oko mog tela. Sad mi je već bilo drago što se vratio i počela sam da shvatam koliko mi je nedostajao. Rekao mi je stvari koje mi Piter nikad ne bi rekao. “Stvarno bi mi nedostajala”, rekao je tužno, “da me nije pustio da se vratim.” “Nemoj da brineš... Hajde da spavamo”, rekla sam zevajući. Kad se okrenuo na svoju stranu, privila sam se uz njega. Ovog puta je bio veoma ranjiv i osetljiv, što me je duboko dirnulo. Pet minuta kasnije je zaspao, dok sam ja ležala do njega, razmišljajući o svemu što mi je rekao i o svojim osećanjima. Sve je bilo tako prokleto konfuzno. Kao da sam spavala sa dvojicom muškaraca u jednom telu i nikad nisam bila sigurna gde se jedan završava, a drugi počinje. Bila je to cena koju sam plaćala zbog spavanja sa Klonom, čovekom sastavljenim od žica i kompjuterskih čipova. Ali Pol nije bio samo to. Umeo je da izvede četvorostruki okret i kupovao je nakit. Zaspala sam nasmejana, sklupčana pored njega, srećna što je Piter rešio da mi ga pošalje. 87


Osmo poglavlje

Narednih nekoliko dana sasvim sam se privikla. Radili smo sve što i ranije. Po ceo dan bismo ostajali u krevetu dok su deca bila u školi. Odložila sam traženje posla za januar. Radili smo trostruke okrete po celu noć, a on se vikendom sjajno zabavljao sa decom. Čak smo ga odveli na klizanje u Rokfeler centar. Obukao je jednodelni svetloplavi skafander, sa šljokicama na kragni. Za njega je to bilo krajnje konzervativno, ali bio je izvrstan klizač i svi na klizalištu su mu se divili. Konačno je jednog kasnog popodneva otišao do kancelarije, da se pobrine oko nekih stvari koje su Piteru bile važne. Piter je nekoliko puta zvao sa Zapadne obale. Izgleda da je imao manjih poslovnih problema. Ovog puta mu nisam spominjala Pola, niti činjenicu da smo opet zajedno. Shvatila sam da on ili zna, ili ne želi da zna, tako da sam ćutala. Pol me je potpuno preokupirao. Ovog puta na drugačiji način. Mučilo me je to što sam volela obojicu, čak su mi i Polovi pokloni pričinjavali neprijatnost, naročito što sam znala da ih Piter plaća. Ali tog dana, kad je otišao na posao, zvala sam psihijatra kog sam kratko posećivala onda kada me je Rodžer ostavio. Lekar se iznenadio kad sam ga pozvala. Prošlo je skoro dve godine otkako sam ga poslednji put posetila. Verujem da je pretpostavljao da sam se ili ubila, ili vratila Rodžeru, ili našla nekog novog sa kim ću se mučiti. Imala sam sreće što je jedan pacijent otkazao termin tog dana i lekar mi je rekao da može da me primi za pola sata, ukoliko mogu da stignem na vreme. Obećala sam da mogu. Njegova ordinacija se nije puno promenila u prethodne dve godine. Kauč na kome sam sedela, nasuprot njemu, samo je bio izlizaniji, a slike na zidu depresivnije. On je imao manje kose, a tepih je bio pohabaniji. Sve ostalo je bilo odlično, a on je delovao srećno što me vidi. Posle kurtoaznih pitanja, rešila sam da pređem direktno na stvar. Bila sam neverovatno zbunjena zbog situacije sa Piterom i Polom. Bila sam zaljubljenija u Pitera više nego ikada. On je bio sve što sam ikada želela i savršeno smo se slagali kada smo bili zajedno. Ali kad njega nije bilo, bila sam upetljana u ludu aferu sa Polom, mojim imaginarnim prijateljem, kako je on samog sebe nazivao. Problem je bio u tome što mi on to nije bio. Svakim danom bivao mi je sve stvarniji i ponovo mi se uvukao pod kožu 88


na način koji me je plašio. Zato sam došla kod doktora Stejnfilda. “Pa, Stefani, šta Vas dovodi k meni?”, ljubazno je upitao dr Stejnfild. “Niste se, valjda, vratili Rodžeru?” “Nisam, hvala bogu.” Šarlot mi je nedavno rekla da on i Helena čekaju bebu. Najzanimljivije je bilo što me to uopšte nije doticalo. Oduvek sam mislila da ću poludeti ako se to ikada desi. Ali bila sam toliko zauzeta četvorostrukim okretom sa Polom, a Piter mi je veoma nedostajao, da uopšte nisam marila za to što će Rodžer i Helena dobiti bebu. “U pitanju je nešto sasvim drugo.” Nisam želela da gubim ni minut dragocenih sat vremena pričajući mu o Heleni i njenoj bebi. “U vezi sam sa dvojicom muškaraca i to me izluđuje. U stvari, nisu dvojica, već jedan. Recimo.” Iznenada sam shvatila da neće biti lako, a doktor Stejnfild me je pogledao sa interesovanjem. “Jeste li uvezi sa jednim ili dvojicom muškaraca? Nisam siguran da sam Vas dobro razumeo.” Zanimljivo, ni ja sebe nisam dobro razumela. I on je delovao zbunjeno koliko i ja. “Sa jednim pravim. Drugi je imaginaran. Samo što strastveno vodim ljubav sa njim. On se pojavljuje samo kad ovaj stvarni ode. U stvari, stvarni mi ga i šalje.” Dr Stejnfld je klimao glavom i oduševljeno me je posmatrao. Bilo je jasno da sam postala zanimljivija i neurotičnija nego što je on pretpostavljao da ću ikada biti. “A kakav Vam je seksualni život sa... Sa stvarnim?” “Sjajan”, rekla sam prilično sigurno, a on je potvrdno klimnuo glavom. “Drago mi je što to čujem. A drugi muškarac je samo fantazija? Kakva? Slobodno možete da mi kažete, znam da mi verujete.” “On je i jedno i drugo. Znam da će Vam zvučati suludo, doktore Stejnfilde, ali drugi muškarac, Pol, zaista je klon onog prvog. Prvi se zove Piter.” “Hoćete da kažete da su vrlo slični? Jesu li blizanci?” “Nisu, mislim, oni su ista osoba. Pol je Piterov klon, manje-više. Piter je bioničar i radio je nekakve veoma neobične eksperimente. Njega zaista volim.” Graške znoja pojavile su se na doktorovom čelu. Moram da priznam da ovo nije bilo lako ni meni ni njemu, skoro toliko da sam zažalila što sam uopšte došla kod njega. “Kažite mi, Stefani, uzimate li šta od lekova? Samoinicijativno? Znate, neki lekovi imaju ozbiljne nuspojave i mogu da izazovu halucinacije.” “Ja ne haluciniram. Pol je Piterov bionički klon, koga mi Piter šalje kad putuje 89


van grada. Spavala sam sa njim dve nedelje jesenas i opet je sve počelo kad je Piter ponovo otišao. Osećam se potpuno suludo. Svejedno mi je sa kim sam... Jedino što zaista volim Pitera. On je onaj pravi.” “Stefani”, rekao je ozbdjno, “da li ponekad čujete nekakve glasove? Čak i kada ste sasvim sami?” “Ne, ne čujem nikakve glasove, doktore. Ja spavam sa dva muškarca i ne znam šta da radim.” “Onda je sve jasno. Jesu li obojica stvarni, Stefani? Mislim, jesu li ljudska bića, poput Vas i mene?” “Ne”, rekla sam oprezno. “Jedan nije. Pol je trenutno ovde jer je Piter otputovao. On mi ga je poslao.” Doktor Stejnfild je lagano obrisao čelo i nastavio da me posmatra, dok sam ja žalila što se ne nalazim negde drugde, već u njegovoj ordinaciji. “Je li Pol sada sa nama u ordinaciji?”, pažljivo me je upitao. “Vidite li ga sada?” “Naravno da ne.” “To je dobro. Osećate li se napušteno kad Vas Piter ostavi? Imate li potrebu da tu prazninu ispunite sa nekim drugim, možda čak i sa nekim nestvarnim?” “Ne, ja nisam izmislila Pola zato što se osećam usamljeno. Piter mi ga je poslao.” “Kako Vam ga je poslao?” Svemirskim brodom, možda. Već je bdo očigledno da takav odgovor očekuje od mene. Uzalud sam dolazila. “Pol jedošao sa petnaestak identičnih ljubičastih Hermesovih kofera od krokodilske kože. Prilično je ekscentričan i što se tiče oblačenja, ali veoma je zabavno u njegovom društvu.” “A Piter? Kakav je on?” “Divan, konzervativan, pametan, drag, sjajan je prema mojoj deci i luda sam za njim.” “Kako se on oblači?” “Nosi farmerke i košulje na raskopčavanje, sive i braon pantalone i mokasine.” “To Vam se ne dopada? Zamišljate li ga kao Pola?” “Ne, sviđa mi se takav kakav jeste. U stvari, on je privlačniji od Pola. Kolena mi klecaju kad ga ugledam.” Nasmejala sam se, setivši se toga. 90


“To je lepo, Stefani. Veoma lepo, A šta osećate prema Polu?” “I njega volim. On voli da se provodi i zabavlja, ponekad se prilično loše ponaša. Ali i on voli moju decu i veoma je drag i čudesno dobar u krevetu. On izvodi nekakve okrete u vazduhu, a zatim završimo na podu, ja sam uvek na njemu i...” Primetila sam da je doktor Stejnfild bio na ivici nervnog sloma i bilo mi ga je žao. “Nekakve okrete u vazduhu? Mislite li na pravog ili imaginarnog?” “Nije on imaginaran. On je klon. Bionički klon. Ima žice. Ali izgleda potpuno isto kao Piter.” “Šta se dešava kad se Piter vrati? Da li klon nestane ili ga ponovo viđate?” “Ne. Vrate ga u laboratoriju, provere žice i skinu mu glavu.” Znoj je do tada već slobodno curio sa doktorovog lica. Gledao me je namršten. Nisam došla da bih njega mučila, već da olakšam sebi, ali, očigledno, nije išlo. Ni meni, ni njemu. “Stefani, jeste li razmišljali o tome da počnete da uzimate lekove?” “Kakve? Prozak? Nekad sam koristila valijum. Vi ste mi ga prepisali.” “Mislio sam na nešto jače. Nešto što bi više odgovaralo Vašem problemu. Možda, depakot. Jeste li čuli za njega? Jeste li uzimali neke lekove otkako smo se poslednji put videli?” “Ne, nisam.” “Jeste li bili hospitalizovani nedavno?”, saosećajno me je upitao i ja sam već počela da paničim, pomislivši da će me poslati u ludnicu. Možda mi je tamo i bilo mesto. “Nisam. Znam da sve ovo što sam Vam ispričala zvuči besmisleno, ali zaista se dešava. Kunem se.” “Znam da Vi verujete da je tako. Siguran sam da Vam obojica deluju stvarno.” Videla sam u njegovim očima da je bio ubeđen da sam ih obojicu izmislila, što je bilo krajnje suludo, ali ne na način na koji je on mislio. Sada sam mrzela Pitera što me je uvukao u problem ove vrste. “Termin nam je prošao, ali želim da Vam prepišem jedan lek. Nekako ću Vas ubaciti u sutrašnji raspored bez zakazivanja.” “Nemam vremena. Pol i ja vodimo decu u božičnu kupovinu.” “Shvatam”, rekao je. Delovao je još zabrinutije. “Da li im je Rodžer staratelj?” “Ne, već ja.” Iznenada sam poželela da se nasmejem dok sam ga posmatrala. Bio je potpuno zapanjen onim što sam mu ispričala. Volela bih da može da vidi 91


Pola u srebrnim ili zlatnim čipkanim košuljama i pripijenim pink pantalonama. I odelo sa dezenom leoparda bi bilo efikasno. Svideo bi se doktoru Stejnfildu. Tada bi razumeo moju zbunjenost. “Imate li glavobolje, Stefani? Jake?” “Ne, doktore, nemam”, rekla sam osmehujući mu se. Kad sam ustala, delovao je veoma zabrinuto. “Zaista mi je žao što Vas je moja priča toliko zbunila.” “Uskoro ćemo sve to resiti. Biće Vam mnogo bolje kad počnete da uzimate lekove. Biće potrebno nekoliko nedelja da stvari dođu na svoje, tako da je od velike važnosti da odmah počnemo sa tretmanom. Želim da mi se sutra javite, da zakažemo još jedan termin.” “Hoću”, rekla sam i bukvalno izjurila pre nego što bi stigao da pozove nekoga da donese ludačku košulju. Uzela sam taksi i otišla kući. Zatekla sam Pola kako se igra sa decom. Već je ispijao drugu flašu burbona. Mogla sam samo da odmahnem glavom, baš kao doktor Stejnfild. “Jesi li dobro?”, pitao me je nekoliko trenutaka kasnije, kad je došao da vidi šta spremam za večeru. “Nisam, mrzim te.” Tog trenutka sam to zaista mislila. “Popodne sam posetila svog starog psihijatra i, zahvaljujući tebi i ludaku koji te je ovamo poslao, uverila sam ga da sam sasvim luda.” “Jesi li mu rekla da nisi ti, već mi?” “Pokušala sam, ali mislim da je on u pravu. Mislim da je vaše ludilo zarazno.” “Šta ti je rekao da uradiš?”, Pol me je sa interesovanjem upitao. “Da uzmem lekove protiv halucinacija. Rekla sam mu da si ti klon, a on me je pitao da li se ti nalaziš sa nama u ordinaciji. Divno, zar ne?” “Veoma. Veruj mi, da sam bio tamo, on bi to dobro znao.” “Nemoj da se šališ.” Bio je u somotskim pantalonama sa zebrastim dezenom i crnoj, satenskoj košulji otvorenoj na grudima, na kojima se video znak peace. “Čuo bi te, ne bi te samo video.” Pol me je pogledao. Primetio je nešto u mom glasu. Nisam bila raspoložena za Polove šale. Prvi put mi je bila odvratna prenaglašena odeća koju je nosio, kao i način na koji je pio i moje ustajanje sa poda posle dvostrukog okreta. Zaista mi je nedostajao Piter. Posle večere, kada me je Piter pozvao, otišla sam sa telefonom do kupatila da bih mogla nasamo da razgovaram sa njim. 92


“Jesi li dobro?” “Jesam, hvala. Potpuno sam luda.” “Deca ti zadaju muke?” “Ne, ti. U stvari, obojica”, rekla sam i on je razumeo šta sam htela da kažem. “Opet je kod tebe?” Zvučao je iznenađeno i ne baš srećno zbog te činjenice. “Kao da ne znaš. Zar ga nisi ti poslao?” “Ovog puta nisam. Mislio sam da ti nije potreban jer imaš dosta obaveza.” “Pa, otkud onda on ovde?” Odjednom nisam znala da li da mu verujem. Svega mi je bilo preko glave. “Ozbiljno, Stef. Ne znam. Ali ako ti smeta, slobodno ga oteraj. Javiću da ga sutra pokupe. Odvešće ga u laboratoriju i skinuće mu glavu.” “Ne”, rekla sam prebrzo, “neka ostane dok se ti ne vratiš.” Uprkos svoj neobičnosti njegovog prisustva, želela sam da ostane, ali nisam to želela da priznam Piteru. “Želiš da ostane?”, upitao je uznemireno. “Više ne znam šta želim. U tome i jeste problem.” To jeste bila istina. “Razumem.” “Zaboga, zvučiš kao doktor Stejnfild.” “Ko je on?” Piter je prvi put tada čuo za njega. “Psihijatar koji me danas umalo nije poslao u ludnicu. Za sve si ti kriv. Zašto ne možeš da odeš i dopustiš da mi nedostaješ, kao sav normalan svet, već moraš da mi šalješ prokletog klona da mi ugađa i da me izluđuje?” Iznenada sam osetila ljutnju zbog cele situacije. Sve me je nerviralo. I Piter je bio kriv zbog toga, bez obzira na to koliko ga ja volela. “Mislio sam da će ti se dopasti.” “I jeste.” “Možda i previše. To hoćeš da kažeš?” Zvučao je uznemireno koliko i ja, a pomalo i ljubomorno. “Više ne znam šta pričam. Možda smo oboje ludi.” “Pokušaću da se vratim ranije.” Zvučao je veoma zabrinuto. “Možda bi sve troje trebalo da živimo zajedno. I da ne zaboravim, Helena čeka bebu.” “To je ono što te, u stvari, uznemirava?” 93


“Možda. Mada, ne verujem. Ali deca su veoma uznemirena zbog toga. Oni nju mrze. Kao i pomisao na to da će roditi bebu.” “Žao mi je, Stef.” “Nije ti žao.” Odjednom sam se rasplakala. Čula sam Pola u susednoj sobi sa decom. “On je alkoholičar, zaboga, i ako još jednom vidim zebrasti dezen, doživeću nervni slom. Možda sam ga već i doživela. Kako je sve ovo moglo da mi se desi?” Za sve je on bio kriv i želela sam da ga mrzim zbog toga. Ali nisam. Još uvek sam ga volela. Znala sam i da ga moja deca vole. Čak i Šarlot, iako nije želela da prizna. Sem je već odavno bio očaran njime, naročito otkad mu je Piter priskočio u pomoć, kad ga je Rodžer ostavio na cedilu za Noć veštica. “Bio je to samo eksperiment, ništa više. Ne shvataj previše ozbiljno.” Oboje smo zvučali kao ludaci, sreća da doktor Stejnfild nije mogao da nas čuje. “Da ne shvatam suviše ozbiljno? On ovde živi, pobogu, a ja sam zaljubljena u tebe, mada mi ponekad dođe da te rastrgnem. Dok se tušira, isti je kao ti, a kad se obuče, izgleda kao prokleti Elvis Prisli.” “Znam, znam... Hteli smo to da promenimo, ali nam nije dozvolio.” Pretpostavljala sam da ne želi da zna kako Pol izgleda dok se tušira, ali bilo je lako pretpostaviti šta se dešava među nama. Sem toga, znala sam da Piter poznaje Pola bolje nego bilo ko drugi. “On misli da treba da se oženiš mnome. Možeš li to da zamisliš? Luđi je od tebe.” Ja sam plakala, a sa druge strane žice zavladala je duga tišina. “Ne brini, rekla sam mu da nijedno od nas dvoje nije dovoljno ludo da se venča.” “Drago mi je da to čujem”, bilo je sve što je konačno izgovorio hladnim glasom. “I meni. Možda bi trebalo obojicu da vas ostavim i ponovo se vratim u normalu.” Bilo bi mi bolje da opet sedim sama ispred televizora i gledam reprize. Nekada sam mislila da sa Rodžerom gradim život, ali ispostavilo se da nije tako. A evo šta mi se desilo nakon njega. Bioničar, doktor Frankenštajn, ludi naučnik. Toliko sam bila uznemirena da sam sedela i plakala. “Praznici nas sve rastužuju, Stef. Samo si uznemirena. Pokušaj da se opustiš. Uskoro se vraćam, a on odlazi u laboratoriju. Ako želiš, odmah mogu tamo da ga pošaljem.” “Strašno je šta mu tamo rade. Sem toga, dopada mi se.” I vratili smo se na početak. Volela sam Pitera, ali nisam želela da izgubim Pola. Bila je to sasvim luda situacija. “Samo se opusti. Lepo se naspavaj noćas. On spava u sobi za goste, zar ne?” 94


“Da, naravno.” Budalo - htela sam da mu kažem. Šta ti misliš? On nije konstruisan ni za čiju gostinsku sobu. “Volim te” rekla sam tužno. “I ja tebe volim. Zvaću te sutra ujutru.” Prekinuo je vezu, a te noći se ponovila ista priča. Nisam mogla da mu odolim. Četvorostruki okreti i fantastičan seks, sveće i poruke, mirišljavo ulje... Kad je svanulo, još uvek sam bila budna i toliko zbunjena da sam ih mrzela obojicu. Želela sam da se Piter vrati kući, klon da ostane, ali i da ih više nikad ne vidim obojicu. Želela sam da se sve promeni, ali i da ostane kako jeste. Kad sam konačno zaspala, sanjala sam Pitera. Samo je stajao i posmatrao me dok je grlio Helenu, a Pol mi se smejao u pantalonama sa zebrastim dezenom.

95


Deveto poglavlje

Do kraja druge nedelje koju je Pol provodio sa mnom, bila sam zbunjena više nego ikad, ali uprkos tome, uvek nam je bilo lepo kad smo zajedno. Obišli smo sve božićne zabave na koje je trebalo da odem. Osim nekoliko manjih ispada, ponašao se sasvim pristojno. Pokušala sam da ga ubedim da se ja pobrinem oko njegovog izgleda, ali, naravno, previše sam tražila od njega. Kupio je srebrno odelo, na čijem su sakou visili božićni ukrasi. Mislio je kako je vrlo prigodno obučen, a domaćica prve zabave na koju smo otišli smatrala je njegovu garderobu šarmantnom šalom. Nije znala o čemu se radi, a on je imao osećaj da je pravi modni guru. Slistio je predjelo, posebno kavijar, a kada više nije bilo ničega, stavio je njihovu tropsku ribicu u piće i nju je progutao. Čini mi se da niko nije primetio, ali ja jesam. Otišli smo pre nego što napravi nešto još gore ili uznemiri domaćicu više nego što već jeste. Sledeću zabavu na koju smo išli organizovali su moji stari prijatelji, koji su se upoznali s Piterom. Pevali su božićne pesme, spremili su izvrsnu hranu i, nakon večere, igrali smo pantomimu u dnevnoj sobi. Ja sam izvodila “Prohujalo sa vihorom” i niko nije pogodio, pa sam sama izabrala sledećeg pantomimičara. Naravno, bio je to Pol. On je izabrao da objasni jednu kratku reč. Čim je počeo, shvatila sam koja je reč bila u pitanju - prdež. Možete samo zamisliti šta je sve izvodio kako bi je dočarao. Zabavu smo napustili ranije i, uprkos mom izvinjavanju, domaćini su me uveravali da im je Pol osvežio zabavu i da su deca bila naročito oduševljena. Kazali su da je mnogo “opušteniji” nego kad su ga prvi put videli i da je pokazao pravi božićni duh, a ja sam samo klimala glavom dok smo izlazili. Bila sam ljuta na njega zbog nepristojnog ponašanja i to sam mu otvoreno zamerila. “To je bilo previše, zaista”, rekla sam mu kad smo ulazili u taksi, uopšte mi nije bilo prijatno. “Šta? Božićne pesmice? Meni su baš bile slatke.” “Mislila sam na tvoje igranje pantomime. Pogađali su se filmovi, Pole. Nikad nisam čula za film koji se zove ‘Prdež’!” “Nemoj da se nerviraš, Stef. Svidelo im se. Svi su se smejali. Nisam mogao 96


da odolim. Sem toga, sami su krivi. Nije trebalo da služe pasulj. Pasulju nikako nije mesto na božičnoj trpezi”, rekao je kao da se to podrazumeva. “Niko te nije terao da ga jedeš. Osramotio si me.” Rastužio se čim sam mu to rekla. “Jesi li ljuta na mene, Stef?” Kad sam ga pogledala onako drečavo i napadno obučenog, odmahnula sam glavom. Kako da se naljutim na njega? Bio je tako drag i blesav. “Mislim da nisam, a trebalo bi.” Ono što me je najviše nerviralo jeste saznanje da će mi nedostajati kad ode. A taj trenutak se bližio. Ostalo nam je još samo nekoliko dana. Privlačio me je nečim, a to nije bila garderoba, niti su bili višestruki okreti. Imao je nešto tako iskonski iskreno, nevino i drago. Bilo mu je veoma teško odoleti. Ja nisam mogla. “Volim te, Stef”, rekao je i privio se uz mene u taksiju. “Voleo bih da provedem Božić sa tobom.” Htela sam da mu kažem da ja ne bih želela, ali to ne bi bila istina. Bilo je trenutaka kada sam želela da zauvek ostane, tako ludo obučen i prenaglašenog ponašanja. Nije bilo lako sa njim na zabavama, ali kada bismo bili sami, bili smo srećni. Toliko mu je bilo žao što me je uznemirio da je predložio da, umesto kući, svratimo u “Elani” na piće. To je bilo Rodžerovo i moje omiljeno mesto, na koje nisam svraćala otkako me je ostavio, ali dopao mi se njegov predlog i, posle kratkog oklevanja, pristala sam. Taksista nas je ostavio na ćošku, a Pol me je zagrlio dok smo išli ka “Elani”. Tamo je, kao i obično, bilo mnoštvo raspoloženih ljudi. Pol je naručio dupli burbon i čašu belog vina za mene. Prijalo mi je što smo svratili i, uprkos smešnom odelu koje je nosio, bila sam srećna što sam sa njim. I sami posetioci bili su ekscentrici, tako da njegov izgled nije privlačio neku posebnu pažnju. Nije bilo teško izlaziti na takva mesta sa njim. Čim sam ispila prvi gutljaj svog belog vina, okrenula sam se i iznenada ugledala Helenu u crvenoj somotskoj koktel-haljini i belim, izgleda zečjim, krznom oko vrata, kojim je mahala oko sebe. Ono što je bilo impresivnije i od samog krzna kojim je mahala,-bila je površina kože koju je haljina otkrivala. Nisam mogla da odvojim pogled od njenih ogromnih belih grudi. Toliko su privlačile pažnju da se njen trudnički stomak od njih uopšte nije primećivao. Kada sam podigla pogled, ugledala sam Rodžera kako me gleda dok je posmatram. Bilo mu je veoma neprijatno. Zatim je on pogledao Pola. Kugle na njegovom božičnom sakou iznenada mi se učiniše ogromnim, a boja njegovih pantalona, i pored gužve koja je vladala u klubu, kao da je šljaštela, bodući svima oči. 97


“Šta je to?”, upitao je Rodžer bez ikakvog uvoda ili pozdrava, veselo posmatrajući Pola. Čuo je za Pitera od dece, ali ništa što su rekli ne bi moglo da ga pripremi za ono što je video. “To je Pol... Mislim, Piter”, rekla sam tiho, skidajući dlačice Heleninog krzna koje su mi se zalepile za nos. “Sjajan stajling”, rekao je Rodžer, što je Pol shvatio kao kompliment, ali ja sam dobro poznavala Rodžera i znala sam šta je mislio. “Hvala ti, to je Mošino”, objasnio je Pol ljubazno, nemajući pojma ko je Rodžer, kao ni Helena. “Obično nosim Versaće, ali ovoj prazničnoj kombinaciji prosto nisam mogao da odolim. Kakvo ti je to krzno?”, pitao je, buljeći u Helenu, a zatim se okrenuo ka meni i sa osmehom me upitao: “Ovo su neki tvoji prijatelji?” “Moj bivši muž i njegova žena”, rekla sam kratko, a zatim se okrenula ka njoj. Morala sam da budem učtiva zbog dece, a možda i zbog Rodžera. “Zdravo, Helena.” Nervozno se osmehnula, a zatim je rekla Rodžeru da ide da napuderiše nos. Nestala je u gomili, mašući belim krznom, a Rodžer se osmehnuo čoveku za koga je mislio da je Piter. Ko zna kako bi reagovao da je ikako mogao da zna da je Pol bio klon. “Deca su mi dosta pričala o tebi”, rekao je Rodžer učtivo, na šta je Pol klimnuo glavom i ostavio nas, rekavši da ide da nam nađe sto. Jedino čega sam bila svesna je da smo Rodžer i ja, nakon više vremena, ostali nasamo. “Ne mogu da verujem da se viđaš sa tipom koji tako izgleda”, rekao je otvoreno. “Bar se nisam oženila Deda Mrazicom. Mislila sam da si alergičan na krzno.” Možda je bio alergičan samo na moje fianelske spavaćice i dlake na mojim nogama. “Nije lepo tako da govoriš o njoj”, kazao je. “Ona je buduća majka polubrata ili polusestre tvoje dece”, rekao je hladno. Bio je onaj čovek koga sam na kraju zamrzela. “To što se udala za tebe ne znači da zaslužuje poštovanje, Rodžere. To samo znači da je glupa onoliko koliko sam ja nekada bila. Bar trenutno. O čemu vas dvoje uopšte pričate? Ako uopšte razgovaraš sa njom.” “A šta ti tražiš sa njim u onom odelu? Igrate se dece cveća?” “On je divan prema tvojoj deci. To mnogo znači”, što nisam mogla da kažem za Helenu, a i nisam htela. Bilo je besmisleno, deca su mi se uvek žalila da ona sa njima ne razgovara i da jedva čeka da odu u nedelju popodne. Znala sam i da Rodžer to zna i pitala se kako se oseća zbog toga i koliko će se situacija još pogoršati kad njih dvoje dobiju bebu. Ali to je bilo pitanje koje se nije moglo 98


rešavati u klubu. Zažalila sam što smo svratili ovamo i naleteli na njih. Rodžer nije izgledao ništa bolje nego pre dve godine, kad me je ostavio. U stvari, delovao je umornije, pomalo starije i krajnje dosadno. Helena je bila glupa, ali sam morala da priznam da je privlačna i seksipilna. Njena pamet se sastojala od menjanja zečjeg krzna. Još se nije toliko primećivalo da je trudna, ali grudi su joj bile veće nego kad sam je poslednji put videla. “Jesi li ti dobro?” iznenada me je upitao, zabrinuto me pogledavši, zbog čega sam ga mrzela. Nisam želela da pokaže ikakvu ljudskost, a ponajmanje sažaljenje što sam izašla sa klonom u drečavim pantalonama i izrazito kičerajskom sakou, prekrivenom božičnim ukrasima. “Dobro sam, Rodžere”, rekla sam tiho. Nisam bila sigurna u to što sam izgovorila. Bila sam zaljubljena u najneobičnijeg čoveka koji je trenutno bio u Kaliforniji, baveći se nekim čudnim naučnim stvarima koje nisam razumela, koji nije hteo da se oženi, a u njegovom odsustvu sam spavala sa njegovim klonom. To ne bi bilo teško objasniti samo Rodžeru, već je i meni bilo teško da shvatim. Dok sam razmišljala o tome, Pol se vratio. “Našao sam sto”, rekao je ponosno, uzimajući moju čašu vina. Ali ja sam samo želela da idem kući. Primetila sam da stiže Helena, po belom krznu koje se približavalo. “Drago mi je što sam te video”, rekao je Rodžer ljubazno. “Srećan Božić.” Ja sam spustila svoju čašu i napustila bar sa Polom. Prošli smo pored Helene dok smo izlazili. Osetila sam njen parfem. Isti sam i ja koristila pre deset godina, znala sam da joj ga je Rodžer kupio jer mu se sviđao. Sada je bio njen i imali su svoj život. Čekali su bebu, a haos koji sam sama napravila od svog života uopšte nije bio njihov problem. Možda, čak, ni Piterov, niti Polov. Rekla sam Polu da želim da odemo. Bio je razočaran, jer je našao sto, ali po mom pogledu je video da nešto nije bilo u redu. Izašli smo napolje. Posmatrao me je dok sam udisala hladan vazduh da bih se oslobodila poznatog Rodžerovog lika i Heleninog parfema i krzna. “Šta se desilo?” “Ne znam”, rekla sam, drhteći na decembarskom, prohladnom vazduhu, kad je počeo da pada sneg. “Nisam očekivala da ih vidim... Ona je prava ćurka, a on je lud za njom. Osećala sam se kao onda kad me je ostavio. Ostavio me je zbog nje.” Bila sam ranjiva. Prelepa haljina i uredna frizura bile su mi slaba uteha. Istina je bila da me nije voleo. Ali bar nju voli. Više ga nisam želela, nije u tome bila stvar, i ne bih se pomirila sa njim ako bi on to želeo, već je problem bio u tome što sam se ponovo suočila sa svojim propalim snovima. 99


“Nemoj loše da se osećaš, Stef”, rekao je Pol nežno. “Ona je jedna velika nula. Čak joj i sise nisu prave... A tek haljina kako joj je grozna! Ti deset puta bolje izgledaš od nje. Veruj mi. Kome uopšte treba žena sa takvim ukusom?” Dok je pričao, pantalone su mu se presijavale, a božični ukrasi poigravali na vetru, ali me je njegov iskren pogled duboko ganuo. Zagrlio me je i zaustavio taksi. Kad smo u njega ušli, nežno mi je obrisao suze. “Zaboravi ih. Idemo kući da upalimo svece i da te izmasiram.” Iznenada je zvučao kao lekar koji prepisuje terapiju. U taksiju, ja sam ćutala i još uvek podrhtavala zbog susreta. Pol je bio nežan i pun razumevanja dok smo se penjali ka stanu. Platila sam dadilju. Laknulo mi je kad sam videla da su deca već spavala. Te noći Polova masaža mi je izuzetno prijala, dozvolila sam sebi da se opet prepustim njegovoj nežnosti i strasti i našem dvostrukom okretu. Nakon toga, osećala sam veću bliskost s Polom. Pomogao mi je da prevaziđem susret sa Rodžerom i Helenom i povratim poljuljano samopouzdanje. Te nedelje smo sa decom gledali “Krčka Oraščića”. Pol kao da se za tu priliku obukao u tursku kafu. Izveo je egzotični ples u holu i pokušao da me nagovori da mu se pridružim. Kada smo odveli Sema kod Deda Mraza, Pol je, zajedno sa njim, seo u Deda Mrazovo krilo. Izabrao je i prelepe poklone za Šarlot i Sema. Na nekakav svoj način, činio je mnogo toga lepog. Vreme provedeno sa njim podsećalo me je na sve što Piter nije bio. Činilo mi se kao da je Pol bio programiran da radi sa mnom sve ono što Piter nije radio. Pokloni, vreme koje je provodio sa mnom, detinji duh dok se igrao sa Šarlot i Semom. Beskrajna nežnost kojom me je obasipao. Bilo mu je nemoguće odoleti i ne zavoleti ga. Iza svih njegovih grešaka i neprikladnog ponašanja krio se jedan dobar čovek Ili bi trebalo da kažem - klon. Piter je učinio neverovatnu stvar kad ga je konstruisao. Piter me je dvaput ili triput dnevno zvao iz Kalifornije. Nije mogao da ne pita za Pola. Zanimalo ga je šta radimo, šta Pol priča, šta mu zamera i da li vozi jaguara. Nisam htela da mu kažem da ga vozi, ali sam, ipak, morala, jer je imao još jednu nezgodu. Tog dana je padao sneg, a ulice su bile klizave. Kad mi je rekao šta mu se desilo, bila sam srećna što nisam dozvolila deci da krenu sa njim. Pevušio je dok je slušao Piterove CD-ove, koji mu se uglavnom nisu dopadali. Ali svideo mu se CD Vitni Hjuston, koji sam ja poklonila Piteru. Zaneo se dok je pevao, pa je skrenuo u gomilu snega, koja se nalazila sa desne strane ulice. Automobil se smesta ugasio, ali je Vitni i dalje pevala. Pošto je bilo klizavo i strmo, lagano je upao u Ist River. Dopola je virio iz reke, dok je Pol čekao skoro dva sata da stigne pomoć iz auto-moto saveza. Kaže da su presvlake i tapacirung bili puni vode kad su ga, konačno, izvukli. Plašio se da će možda biti potreban nov motor i nadao se da se Piter neće mnogo ljutiti. 100


Pozvala sam Pitera da mu kažem. Uzviknuo je, a zatim zacvileo kad sam mu rekla koliko će popravka da košta. “Ne dozvoli mu da ga opet prefarba”, bilo je sve što je Piter rekao pre nego što je spustio slušalicu. “Kako je?”, pitao je Pol zabrinuto, kad sam mu rekla šta je Piter rekao za jaguara. “Pošizeo je”, kazala sam, ali je Pol bio taj zbog koga sam brinula. Prehladio se nakon što je upao u Ist River. “Ali srediće se”, rekla sam nežno. Zatim sam mu saopštila tužne vesti. “Sutra se vraća.” “Tako brzo? Dva dana ranije?” Pol je bio slomljen. Planirao je da ostane sa mnom do kraja nedelje, pre nego što se Piter vrati iz Kalifornije. “Rekao je da ima sastanak odbora direktora, kome mora da prisustvuje.” Ja sam sumnjala da nije samo to bilo u pitanju, niti da je žurio zbog problema sa kolima. Imala sam osećaj da nije želeo da Pol više bude sa mnom. Primetila sam i da je Pol bio uznemiren zbog toga. Tu noć smo proveli mirno. Uvila sam ga u ćebe jer je bio prehlađen, davala sam mu tople napitke i svaki put kad bih ga poljubila, on bi kijao, a nos mu je bio crven. Koliko god da je Pol loše izgledao, znala sam da jaguar izgleda mnogo gore. Kad sam legla pored Pola u krevet, okrenuo se ka meni, nesvakidašnje ozbiljan. Činilo se da ga mnogo toga muči i delovao je izuzetno nesrećno, što nikako ne liči na njega. “Šta bi se desilo kad bih ja ostao ovde?” upitao me je zabrinuto, a ja sam se nasmešila. Možda je povredio glavu u nesreći. “Moram li da te podsećam ko si? Jesi li zaboravio?” Nežno sam ga poljubila dok je spuštao čašu na stočić pored kreveta, a zatim me je pogledao zabrinuto. “Mislim, kad se Piter vrati. Šta bi se desilo kad bismo mu rekli da ću ja ovde ostati i da neću da se vratim u laboratoriju?” Bio je to prvi put da je rekao tako nešto. “Da li bi mogao? Da li bi ti dozvolili?” Nežnost u njegovom pogledu me je očarala, ali i pomalo zabrinula. “Mogao bih da pitam. Ne mogu da te ostavim, Stef. Meni je ovde mesto. Volim te... Srećni smo zajedno. Potreban sam ti.” Jeste bio, više nego što mi je ikada bila namera, možda čak i više nego što sam želela da priznam, ali bila je istina i da mi je Piter bio potreban, mnogo više od Pola. Prepustila sam se zabavi sa njim, ali poslednjih nekoliko dana jedva sam čekala da se Piter vrati. Piter mi je zaista prirastao za 101


srce. Sa Polom je sve bilo zabava, uživanje, provod, smeh. Ali Piteru sam poklonila deo svoje duše. To mi je tek nedavno postalo jasno. U životu mi je bilo potrebno mnogo više od četvorostrukih okreta i provoda. Bila mi je potrebna Piterova stabilnost, snaga, tiha istrajnost, kojom je lečio rane koje mi je Rodžer napravio. “Ne znam šta da ti kažem”, rekla sam iskreno, dok smo ležali jedno pored drugog. “Volim te, Pole.” Shvatila sam da moram da budem otvorena prema njemu. “Ali možda ne dovoljno. Mnogo toga stoji između nas. Nije lako biti sa klonom. Društvo bi nas odbacilo kad bi saznalo. Nije to tako jednostavno.” Oboje smo znali da je to bila istina. Dosta sam o svemu razmišljala. I nije da mi nije prijala njegova ponuda. U to nije bilo sumnje. Ali ako bi Piter to želeo, sa njim bih mogla da imam pravi život. Sa Polom sam znala da to ne mogu. “Ja bih se oženio tobom, Stef”, nežno je prošaputao, a meni je mnogo značilo samo što čujem te reči. “On neće.” Kao i Pol, i ja sam osećala da je Piter navikao da bude sam. Mada sam znala da me voli, njegov strah od predavanja bio je jači od njegove ljubavi. “Znam”, rekla sam tiho. “Svejedno, ja ga volim. Ne znam više da li mi je to važno. Već sam bila udata, znam kako je. Rodžer nije zaslužio da se udam za njega. Svejedno, brak ionako ništa ne garantuje”, rekla sam mudro. U to sam se razumela bolje od Pola. “U pitanju je samo obećanje, poverenje, nada.” Morala sam da priznam da je i to dosta, ali, takođe sam znala da ulozi nisu bili podjednaki. Uvek je bio onaj ko je voleo i onaj ko je, pre ili kasnije, odlazio. “Ali ti želiš brak. A on ti ga nikad neće pružiti. Kad bi trebalo da bira, radije bi pristao da se udaš za mene. Misliš li da bi, da te zaista voli, dozvolio da ja budem ovde svaki put kad on otputuje, da te masiram, izvodim na večere i zabave i učim te dvostrukom okretu? Ili čak četverostrukom?” “Moguće je da ne bi”, rekla sam tužno. “Ali to ne menja moja osećanja prema njemu.” “Jednom si se prevarila, sa Rodžerom. Nemoj dva puta da činiš istu grešku.” Molio me je, a ja nisam imala snage da ga pogledam. “Možda je već kasno”, priznala sam. “Ja sam ga već zavolela.” “Nas dvoje bismo mogli da imamo divan život, Stef, samo kad bi ti želela da nam daš šansu.” Ali ja nisam htela. Koliko god da sam ga volela, ne bih delila svoj život sa klonom, bar ne ceo, bez obzira na to koliko bi on bio zabavan. Ne bih mogla ostatak života da provedem sa čovekom koji na zabavi pantomimom objašnjava reč “prdež”. “Propuštaš životnu priliku, Stef. Zavidele bi ti sve tvoje prijateljice.” 102


“Već mi zavide”, rekla sam. “Ti si najbolji”, kazala sam, a zatim uzdahnula, rešena da mu kažem istinu. “Mislim da ću ga ostaviti, Pole”, rekla sam tužno, a suze su krenule da mi se slivaju niz lice. Kad ih je video, Pol se iznenadio. Dodao mi je papirne maramice. I on se rasplakao. Iako sam znala da su suze samo kvar na njegovim žicama, ipak me je dirnulo. “Kada?”, pitao me je. “Uskoro. Verovatno posle praznika.” Danima sam već razmišljala o tome, ali nisam htela da mu kažem. Mislila sam da treba prvo da saopštim Piteru. To mi se činilo poštenim. Ali ta moja odluka uticala je i na Pola. Značila je da se više nećemo viđati. Kako bismo? Ako ostavim Pitera, neizbežno ću izgubiti i Pola. Bila je to teška odluka, a ja još uvek nisam bila sasvim sigurna. Jedino što sam znala bilo je da sam i suviše zaljubljena u Pitera i da se odlično zabavljam sa Polom. Bila sam obojici odana istovremeno. Međutim, situacija u kojoj sam se našla bila je suluda. Koliko god da sam volela Pitera, znala sam da je sve ovo pogrešno. Nisam mogla da budem u vezi sa njim i da se zabavljam sa Polom svaki put kad bi on otputovao. Čak i kad bi njima dvojici to savršeno odgovaralo, meni ne bi. Sem toga, morala sam da razmišljam i o svojoj deci. Otišla sam predaleko ovog puta. Bila sam previše zbunjena. “Stef, jesi li sigurna?” “Naravno da nisam”, rekla sam, a sveže suze su mi ponovo potekle niz lice. “Kako da ga ostavim? On je divan i mnogo ga volim.” Više nego što bih ikada priznala. Ali kakav smisao ima ovakav život? Ne bih mogla da podnosim njegove odlaske i dolaske, da se nerviram oko nečega što nikada neće biti, a zatim nalazim utehu u Polu. Čak i ako on ne razume koliko sve ovo nije u redu, meni je jasno. Na kraju krajeva, ne bih mu sve ovo rekla tako otvoreno kao što sam rekla klonu. Piter je, ipak, samo čovek. A ova nakaradna šema je bila njegova ideja. Očigledno mu je odgovarala, oslobađala ga je pritiska. Mogao je da bude sa mnom kad god je u Njujorku, a kad bi poželeo da ode, tu je bio Pol. Savršen aranžman za njega. Međutim, meni bi bilo mnogo lakše da se naviknem na njegova putovanja, koliko god česta bila, i da ostajem sama sa decom. “Ne prenagljuj, Stef”, opomenuo me je Pol. “Ako ga ostaviš, izgubićeš i mene.” “Znam.” Morala sam o svemu još da razmislim. Pokušali smo četvorostruki okret te noći, kad sam ja prestala da plačem. Prilično uspešno smo ga izveli, mada sam se kasnije pitala da li mi je neko rebro slomljeno. Nisam želela da uznemirim Pola, pa mu ništa nisam rekla, ali dok sam ležala pored njega u krevetu i razmišljala, on me je uhvatio za levu ruku i osetila sam kako mi je stavio prsten na prst. “Šta to radiš?” pitala sam ga zapanjeno, ali on nije mogao da vidi izraz mog 103


lica u mraku. Nadala sam se da je taj prsten našao na nekom buvljaku, ali poznavajući ga, znala sam da nije bilo tako. Više nisam mogla da podnesem pretpostavke, upalila sam svetio i pogledala prsten. Ostala sam bez daha. Bio je to najlepši prsten sa rubinom koji sam ikada videla. Četrdesetokaratno zlato i crveni kamen u obliku srca. “Pole, ne možeš to da uradiš... Neću ti dozvoliti... Ovog puta si preterao... Ovo je previše.” Zaista sam to mislila. “U redu je, Stef”, rekao je smešeći se. “Uzeo sam ga na njegov račun.” Znala sam, ali ipak. Prsten je bio izuzetan, ah ipak je bio i suviše vredan poklon. Pitala sam se kakvo ima značenje i upitno sam ga pogledala. Pol se nasmejao i odmahnuo glavom. “Nije verenički prsten, već božićni poklon... Da me se sećaš.” U očima su mu blistale suze dok je govorio. I u mojima, kad sam ga poljubila. “Volim te, Pole”, rekla sam ono što sam iskreno osećala. U tom trenutku, uopšte mi nije bilo važno što je bio klon. Bio je najdraži, najzabavniji, najslađi i najviše seksi od svih muškaraca koje sam ikada poznavala. Možda čak više i od Pitera. “I ja tebe volim, Stef. Brini o sebi kad ja odem. Ne dozvoli mu da te izluđuje... Ili da ti slomi srce. Hoće, ako ne budeš oprezna.” Već jeste, na neki način, ali ja nisam želela da se suočim sa tim. “Već jeste... Mislim, izludeo me je. Kao i ti.” Ali nagrada koju sam dobila bila je toga vredna, pomislila sam dok sam posmatrala ogromno srce od rubina. “U tome i jeste čitav problem”, rekla sam naglas dok me je posmatrao. “Šta? U nakitu?” “Ne, već u činjenici da me obojica izluđujete. A možda sam i sama već bila luda. Možda me je zato i izabrao. Čini mi se da je znao šta radi u Parizu.” Pol je znao, iako mi nije rekao, da je Piter znao mnogo toga. Bio je pametan čovek. Jedino što nije znao bilo je da li me voli. Da me je voleo, zašto bi mi slao klona? Nije tu u pitanju bila samo želja da mi pokaže svoj jedinstveni pronalazak. Pitala sam se da li je možda želeo da me se otarasi posle svega, da li je želeo da se udam za Pola. Kakve god da je imao namere ili uvrnute teorije, znala sam da volim Pitera. I Pola, samo malo manje. Po milioniti put sam sve to prevrtala po glavi dok sam grlila Pola, a na ruci mi je sijao prsten. Ali nisam njega sanjala, već Pitera, sve do jutra. A to mi je mnogo toga govorilo.

104


Deseto poglavlje

Posle svega što smo sinoć jedno drugom rekli, oboje smo vrlo emotivno reagovali kada je Pol ovog puta odlazio. Nismo znali hoće li se ikada više vratiti. Ja ništa nisam mogla da mu obećam i on je to znao. “Za nekoliko sati, ponovo će mi skinuti glavu, viriće iz mene sve moje žice, a ti ćeš biti sa njim”, rekao je žalosnim glasom. “Ne mogu da razmišljam o tome.” Pogledao me je s toliko nežnosti, koliku nikada nigde nisam videla. “Ja samo želim da ti budeš srećna, Stef. To je sve. Radi šta god moraš.” Kad sam ga pogledala, znala sam da je to iskreno mislio i volela sam ga zbog toga. “Ako ga ostavim, hoću li moći opet da te vidim?” Brinula sam zbog svega što sam rekla. Nisam se osećala toliko hrabrom i, što je još gore, kad je odmahnuo glavom, umalo se nisam rasplakala. “Nećeš. To ne ide tako. Ja samo mogu da budem njegova zamena. Ne možemo se viđati nezavisno od njega.” “Ali rekao si... Sinoć si me pitao da se udam za tebe...” Bila sam zbunjena. Je li Piter bio deo ovoga? Na šta je Pol mislio? “Šalio sam se, Stef. Možemo da se venčamo, ali ja bih i dalje bio zavisan.” Rekao je to iskreno, nije želeo da me laže. Nije nikada, pa nije hteo ni sada. “Morao bih da te delim sa njim, čak i kad bi mene volela više.” “Ponekad mi se čini da tebe više volim.” I ja sam uvek bila iskrena. Ali istovremeno sam bila svesna toga koliko volim Pitera. “Ja verujem da si istinski zaljubljena u njega, Stef. Možda bi to trebalo da mu kažeš.” “Verovatno bih ga na smrt preplašila”, rekla sam i zamislila se. I čemu? Naša veza bila je savršena takva kakva je. Za njega. Zašto da tražim više? Zašto da je teram u ćorsokak? To nisam želela. “Kao što kaže Šarlot, on je kreten”, citirao je Pol. “Možda ste oboje. Možda zaslužujete jedno drugo. Život je suviše kratak da protraćiš ono što imaš. Čak i mene da protraćiš. Izluđuje me pomisao da ću mesecima biti obezglavljen, dok vas dvoje sve upropašćavate. Pomozi mu oko trostrukog zaokreta. Pravi je smetenjak. Mogao bi da se povredi. Budi pažljiva.” Pol je pokušavao da sakrije 105


koliko ga je odlazak od mene emotivno pogađao, a ja sam se zaista zabrinula za njega kad se pojavio u sjajnim, crnini, uskim pantalonama, crnoj kožnoj jakni i crnim kaubojkama od krokodilske kože. Nikad ga nisam videla u tako konzervativnom izdanju, niti tako ozbiljnog. “Ne volim što te ovako ostavljam, Stef”, rekao je tužno, “ne znajući kada ću te ponovo videti. I hoću li ikada.” “Sumnjam da hoćeš.” Nespretno sam se nasmešila. Kako da ostaviš čoveka koji ima klona? Naročito onakvog kakav je Pol. “Ne znam hoću li moći da ostavim ijednog od vas dvojice. Izgleda da sam sasvim poludela. Moraću ponovo da posetim doktora Stejnfilda, da mi pomogne da se sredim, a to može večito da traje.” “Nemoj, molim te. Nije ti on potreban. Ti sama znaš šta želiš.” Tužno mi se osmehnuo. Mogla sam da vidim koliko me voli. “Čuvaj se”, rekla sam mu kad me je poslednji put poljubio. Još uvek sam nosila prsten sa rubinom koji mi je poklonio. Znala sam da ću ga nositi zauvek. Rekao je da želi da ga zadržim. “Pozdravi decu.” Deca su već otišla u školu. Kad je portir došao i krenuo da unosi njegove stvari u lift, osvrnuo se preko ramena i rekao: “Budi srećna, Stef, šta god radila.” Vrata su se za njim zatvorila pre nego što sam stigla da odgovorim. Pitala sam se hoću li ga videti ikada više. To tada nisam znala i već mi je nedostajao. Dok sam se vozila ka aerodromu u ljubičastom tornadu koji je Pol izabrao, kao da sam čula odjek njegovih reči. Pitala sam se gde li je sada, da li mu je glava već skinuta, a žice izvučene. Znala sam da je ponovo imao problema. Cele nedelje dim mu je izlazio iz levog uha i desne nozdrve. Nisam znala šta je to značilo. Dok sam na aerodromu čekala Pitera, neprestano sam mislila na Pola. Bila je to najkonfuznija veza u kojoj sam ikada bila. Rodžer je samo bio dosadan. Dosta je spavao i mnogo je gledao televiziju. Gledao je najbezveznije emisije, a kada bih ušla u sobu i zatekla ga, nije želeo da prizna da ih gleda i isključio bi televizor. Sa Piterom i Polom uopšte nije bilo dosadno. Još gore, njih dvojica su se nekako dopunjavali. Zajedno su bili kompletan muškarac. I to kakav! Još uvek sam bila zaokupljena svojim mislima dok mi je Piter prilazio. Nisam ga primetila dok nije stao ispred mene i ćutke me privukao u naručje. Poljubio me je, a zatim se odmakao, da me pažljivije pogleda. “Jesi li dobro?” pitao me je dok me je pažljivo posmatrao, kao da je očekivao da ću biti drugačija, ali ja sam i dalje bila ista i podjednako zaljubljena u njega 106


kao prethodnog leta. Na sebi je imao sako, sive pantalone i sivi džemper sa rolkragnom, I nov par Gučijevih mokasina, koje je kupio u Kaliforniji. Bio je zgodan, kao i obično. Ošišao se pre nego što je došao i izgledao je privlačno i snažno. “Brinuo sam za tebe.” “Dobro sam.” Zaista sam bila dobro, osim što su me bolela leđa posle dve nedelje trostrukih okreta, a povremeno i četvorostrukih. Pol je predložio da nađem trenera ili steznik. “Kako je bilo u Kaliforniji?” “Kao i uvek.” Pričao mi je o svom putovanju dok smo čekali prtljag i, na moje veliko iznenađenje, nijednom me nije pitao za Pola. Međutim, kada smo krenuh ka garaži, primetio je prsten sa velikim rubinom na mom prstu. “Odakle ti to?”, pitao me je. Delovao je zabrinuto. Znala sam da je pretpostavljao odakle mi. I ko ga je platio. “Od tebe”, tiho sam odgovorila, a on je bio dovoljno pristojan da ništa ne komentariše. Samo se namrštio i uzdahnuo kad je ugledao ljubičast automobil. “Ti si iznajmila auto te boje?” “Samo taj je ostao” ljubazno sam mu objasnila. “Koliko dugo će jaguar biti na popravci?” “Tri meseca.” “Neće ga prefarbati?” Na trenutak sam oklevala, a zatim sam klimnula glavom. “U prelepu nijansu zimzeleno plave. Pol veruje da će ti se dopasti.” “Što ne u narandžastu ili limeta zelenu?” rekao je iznervirano, dok je ubacivao kofere u prtljažnik i posmatrao me. “Mislio je da će ti se plava više dopasti.” “Najviše bi mi se dopalo da uopšte nije vozio moj auto. U stvari”, pogledao me je nezadovoljno kad je seo za volan, “najviše bih voleo da ti uopšte nije dolazio u posetu. On samo pravi gomilu problema i loše utiče na decu.” “To od tebe zavisi”, rekla sam pokorno. Nikad nisam videla Pitera u tako lošem raspoloženju. Sigurno je loše putovao, a možda je bio ljut i zbog jaguara. “Tačno, od mene zavisi”, rekao je ozbiljno. Nije se opustio ni kad smo stigli do kuće. Ponudila sam mu da ga izmasiram. Rekao je da ga je cele nedelje boleo vrat. Najverovatnije zbog napetosti. Mada, ni meni nije bilo lako. Letela sam kao loptica za stoni tenis od jednog do drugog. Te noći sam ponovo bila sasvim zbunjena. Imala sam osećaj da mi je egzorcist potrebniji nego muškarac. Osećala sam se kao da Piter nikada nije odlazio, a Pol uopšte nije postojao. Bilo je jezivo. Bila sam zaljubljena u onoga sa kim bih bila. 107


U tom trenutku, ponovo sam bila očarana Piterom. Napravio je omlet za mene i decu i ponašao se kao da nikada nije odlazio. Deci više nije bilo čudno što je ponovo u sivim pantalonama, umesto u odeći životinjskih šara. Već su doživeli promenu i pripisivali su to stresu i promenama raspoloženja, kao i problemima na poslu. Kada su otišli u krevete, mi smo završili u mojoj sobi, predvidivo, i on me je gledao upitno. Znala sam o čemu razmišlja, i moje misli su bile iste, ali upozorila sam ga da nisam spremna za dvostruki okret. Delovao je uznemireno kada sam mu to rekla i bez reči je otišao u kupatilo. Nije više želeo da sluša o Polu, iako mi ga je sam poslao. Čula sam Pitera kako se tušira. Izašao je u svojoj teget pidžami, koju sam oprala tog jutra, a spremačica je brižljivo ispeglala. Zaključala sam vrata i bili smo veoma tihi da nas deca ne bi čula. Počeo je da se opušta tek pošto smo vodili ljubav. Zagrlio me je, duboko uzdahnuo i rekao mi da sam mu veoma nedostajala. Kao i pre toga, bila sam sasvim sigurna da moje srce pripada njemu, a ne Polu. Sa Polom jeste neverovatno zabavno, ali moja veza sa Piterom je snažnija i ima dublji smisao. Ali i dalje mi je bilo teško da podnosim napetost i, kad je otišao oko tri sata toga jutra, mislila sam samo o njemu, na Pola nisam ni pomislila. Veza sa Piterom bila je mnogo realnija. Mada, najčudnije je što sam mislila da me je Pol zaista voleo, a ne Piter. “Zvaću te ujutru”, prošaputao je Piter pre nego što je otišao, a ja sam zaspala još dok nije zatvorio vrata i sanjala ih obojicu kako pružaju ruke prema meni, a ja nisam znala čiju ruku da uhvatim. Kada sam se probudila narednog jutra, sunce je okupalo sobu, a ja sam se, ipak, osećala pomalo tužno. Bilo je čudno probuditi se, a ne ugledati Pola. Nisam znala zašto, ali sam imala osećaj da sam ga te noći konačno izgubila. Kad je došao na ručak, Piter mi je rekao da sam izuzetno tiha, ali uveravala sam ga da je sve u redu. Razmišljala sam o onome što mi je Pol rekao. Više nego ikada, bila sam svesna koliko je moja situacija teška. Bilo mi je prelepo sa Piterom, a onda sam morala da se prilagodavam Polu. Da se privikavam na njegove šale i ispade i garderobu, da provodim noći u trostrukim okretima, a zatim da ga ispraćam. I ponovo se vraćam Piteru. I sve tako, do tačke ludila. Koliko god da sam volela ovog čoveka, bilo je suviše za mene da volim i njega i njegovog klona. Nisam želela da kažem Piteru koliko mi je teško. Mada sam sumnjala da je znao. Nisam želela da povredim njegova osećanja i sve mi je bilo nekako besmisleno. Nisam znala mogu li više tako. Jedino čega sam bila svesna je činjenica koliko mi je Piter značio i kakav je redak poklon bio. Znala sam da 108


sam stigla do trenutka odluke, ali mislila sam da on nije bio spreman da je čuje. “Nedostaje ti, zar ne?” pitao me je Piter kad smo tog popodneva izašli u šetnju Central parkom. Padao je sneg i bilo je veoma hladno. Pogledala sam ga i klimnula glavom. Jeste mi nedostajao. Ali na kraju krajeva, on je bio samo klon. Savršen sklop čipova i žica, obučen u blještavi saten. Piter je imao um, srce, dušu i mnogo bolji ukus za odevanje. I ja sam ga zaista volela. “Razmišljao sam o tome dok sam se vraćao kući”, rekao je Piter tiho. “Nisam bio sasvim fer prema tebi, zar ne?” Nije bio. Ali koji muškarac jeste? Ni Rodžer nije bio fer. Piter je bio najbolji od svih. Još je imao i klona, pa je bio dvostruko zanimljiv. “Ne žalim se.” Ali jesam se žalila Polu. Žalila sam se na Piterovu nezainteresovanost za situaciju i moja osećanja. “Šta znači taj prsten? Je li to još samo jedan poklon ili nešto više?” Delovao je zabrinuto, dok su mu pahuljice padale po nosu i obrazima. Zaustavio se i pogledao me je, pogledom punim pitanja. Nešto ga je mučilo. “Još samo jedan poklon”, rekla sam tužno, setivši se trenutka kad ga je Pol stavio na moj prst. Otada ga nisam skidala. “Je li te zaprosio?” Dugo sam oklevala pre nego što sam odgovorila. Nisam bila sigurna da li bi Pol želeo da mu kažem. Ali moja odanost je pripadala Piteru, a ne klonu. Tiho sam klimnula glavom dok smo šetali. “Tako sam i mislio. I? Šta si mu odgovorila?” Namrštio se, ali je verovao da ima pravo da zna. “Rekla sam mu da ne mogu da se udam za klona”, kazala sam jednostavno. “Zašto ne možeš?” Piter je ponovo zastao i pogledao me, dok je sneg padao oko nas. “Dobro znaš, kao i ja. Ne mogu da se udam za klona. On je kompjuter, mašina, a ne ljudsko biće. Besmisleno je pričati o tome.” Sem toga, što je, u stvari, bilo najvažnije, ja sam volela Pitera. Pola nisam mogla istinski da zavolim. Bez obzira na to koliko on bio drag, ipak je bio samo iluzija. Piter je bio stvaran, ili sam bar ja tako mislila. Piter je bio čudno tih dok smo se vraćali kući. Kazao je da mora da se vrati u svoj stan i da će mi se javiti kasnije. Ali do ručka me nije zvao. Deca su tog vikenda bila kod Rodžera, a ja sam zvala Pitera nekoliko puta te večeri, ali mi se nije javio. Ostavila sam mu i nekoliko poruka. Sedela sam u mraku, sama u svojoj sobi i posmatrala sneg kako pada, pitajući se gde je i šta se to desilo među nama. Nisam ga čula sve do narednog jutra, a kad se javio, zvučao je neočekivano hladno. Rekao je da su ga zvali iz Kalifornije i da odlazi tog jutra. Nije želeo da ga ispratim na aerodrom i rekao je da će se vratiti za nekoliko dana. “Pre 109


Božića”, naglasio je. “Nešto nije u redu?” Uplašio me je ton njegovog glasa. Odjednom mi je bio veoma dalek. “Ne, samo je u pitanju hitan sastanak. Ništa suviše važno, ah želim da budem prisutan.” Više mi ništa nije rekao. “Mislila sam, da li nešto nije u redu sa nama?” Glas mi je podrhtavao dok sam ga to pitala. Nikad nije zvučao tako hladno. Kao da je bio neka druga osoba. “Možda. Pričaćemo o tome kad se vratim.” “Ne želim toliko da čekam.” Osetila sam u njegovom glasu da je došao kraj. Pretpostavljala sam da mi neće poslati Pola. Piter je zvučao kao da se okrenuo svom svetu, u kome nije bilo mesta za mene. “Potrebno mi je da budem sam neko vreme”, objasnio je, ali glas mu je bio leden. Sneg je i dalje padao. “Videćemo se za nekoliko dana. Ne brini ako te ne zovem.” Rekla sam da neću i rasplakala sam se kad sam spustila slušalicu. Možda postoji neka druga. Možda se zato vraća u Kaliforniju. Možda ga u San Francisku čeka neka plavuša, slična Heleni. Bila sam veoma zabrinuta. Tog popodneva sam sedela sama u stanu, neprekidno razmišljajući i pitajući se šta je krenulo po zlu, šta sam uradila i zašto je bio tako ljut i hladan. Bili smo zajedno punih pet meseci, što mi je izgledalo kao prilično dovoljno vremena da bi se veza mogla smatrati stabilnom, mada u poredenju sa dužinom života, to je bila sitnica. Pitala sam se hoće li se uopšte javiti i vratiti za Božić, kao što je obećao. I ono njegovo: “Razgovaraćemo o tome kad se vratim”, zvučalo je svakojako, samo ne srećno. Rekao je da će se javiti kad se vrati, a zatim prekinuo vezu, ne rekavši mi da me voli. Predosećala sam još jedno ljubavno razočaranje u bliskoj budućnosti. Možda čak i do Božića, ako zaista ne budem imala sreće. Trebalo je da se deca vrate do pola šest, a oko pet je neko pozvonio na vratima. Pretpostavljala sam da ih je Rodžer vratio ranije. Otišla sam da otvorim vrata, onako neraspoložena i depresivna zbog Pitera. Kad sam otvorila vrata, na njima je stajao Pol, stresajući sneg sa svog zelenog kaputa. Nosio ga je u kombinaciji sa crvenim pantalonama i svetlucavim Versaće džemperom, zajedno sa crvenim čizmama od krokodilske kože. Ipak ga je Piter poslao. Na trenutak, osetila sam olakšanje. Barem više nisam sama. “Zdravo”, rekao je teatralno, podigao me u naručje i počeo da me vrti u krug, dok mi se nije zavrtelo u glavi. Na rukama je imao srebrne rukavice na čijim vrhovima su bili iscrtani nokti. Dok me je grlio, skinuo ih je i bacio ih pred moje noge, kao da me izaziva. Tada sam primetila da je imao nove kofere. Onih od ljubičaste krokodilske kože više nije bilo. Sada je imao crvene, Vitonove. 110


“Ne deluješ srećno što me vidiš”, rekao je, skidajući jaknu. Izgledao je razočarano. Ja, jednostavno, više nisam imala snage za tu igru. Pre dva dana sam se oprostila sa njim i pomirila sa činjenicom da se, verovatno, više nikada nećemo videti. I moje srce je kucalo samo za Pitera. Samo sam na njega mislila dok sam gledala u Pola, očajna što mi ga je poslao ovaj put. “On je otišao”, rekla sam tužno, a suza mi se slila niz obraz, tražeći jednu od onih mojih starih flanelskih spavaćica. Nisam bila raspoložena za zabavu, niti za Pola. Bilo mi je svega dosta. Imala sam osećaj da živim u nekom prolaznom hodniku, u koji njih dvojica navraćaju u različito vreme. Sada sam znala kome pripada moje srce, ali Pol to nije mogao da razume. Sreća da sam, konačno, mogla ja. “Znam zašto si uznemirena”, rekao je Pol veselo se osmehujući dok je ulazio u kuhinju, ostavivši kofere u mom hodniku. Otvorio je ormarić u kome je stajao burbon. Ovog puta je uzeo flašu vodke. Ispio je dve čaše naiskap i sipao je treću. Prvi put sam ga videla da pije vodku, izgleda da mu se dopadala. “Piter je rekao da sam ti strašno nedostajao” objasnio je, gledajući me nežno. “Zato me je i poslao.” Muvao se po mojoj kuhinji kao da je njegova, što me je posebno nerviralo. Na kraju, on je, ipak, bio samo klon i ja mu nisam pripadala. “Volela bih da te nije poslao, Pole”, rekla sam iskreno. “Ja to ne želim i mislim da ne možeš da ostaneš ovde”, rekla sam tužno. “Ne budi luda.” Nije obraćao pažnju na ono što sam mu govorila dok je sipao još jednu čašu vodke. “Nije on za tebe, Stef. Mislim da te čini depresivnom. Sigurno svojim oblačenjem.” Pol mi je izgledao kao ogromna jagoda dok je sedeo u mojoj kuhinji u svojim crvenim uskim pantalonama. Toliko su bile jarke da nisam mogla da gledam u njih. “Sviđa mi se kako se Piter oblači”, branila sam ga, ali to sam i mislila. “Izgleda prelepo i privlačno i seksi.” “Tebi su sive pantalone seksi?” Klimnula sam glavom, a on se namrštio, oblizujući usne nakon što je ispio vodku. “Ne, Stefani, sive pantalone nisu seksi. Dosadne su.” Sasvim je verovao u ono što je govorio. “Ja ga volim”, rekla sam sa drugog kraja sobe, pitajući se kako sam ikada mogla da pomislim da volim Pola. Pol je bio lik iz crtaća, a ne stvarna osoba. Oboje smo to znali, ali njemu to, izgleda, nije smetalo. “Ne, ne voliš ga, Stef. Voliš mene i to dobro znaš.” “Volim da budem sa tobom. Zabavno mi je. Divlji si i zabavan, drag i zanimljiv.” “I sjajan sam u krevetu”, dodao je, dok je iz njega progovarala vodka. “Nemoj 111


to da zaboraviš.” “Nisu potrebne akrobatske figure da bi neko bio dobar u krevetu”, rekla sam tiho. Nisam želela da mi se život pretvori u cirkus. “Prestani da tražiš opravdanja za njega. Oboje znamo kakav je -patetičan.” “Nije”, rekla sam i iznenada osetila kako u meni raste bes, “ti si. Šta ti misliš? Da možeš da upadaš ovamo svaki put kad on ode i igraš se sa mnom? Da možeš da izvedeš nekoliko akrobacija, praviš budalu od sebe i osramotiš me pred prijateljima? I da ću ja oduševljeno da te dočekam i zaboravim njega? E, pa, neću. Ne mogu. Niti ću ikada. Ne mislim da me on voli, ako te baš zanima. Ali čak iako je tako, ja njega volim.” “Odvratna si”, rekao je Pol. Delovao je duboko povreden. Iznenada sam se uplašila da sam preterala i istinski povredila njegova osećanja. Imao je izuzetno osetljive žice i znala sam koliko je lako povrediti njegov ego. “Ali za jedno si u pravu. On te ne voli. Mislim da on ne zna da voli. Zato je mene i konstruisao. Da se zabavljam. A to i radim. Priznaj, Stef. Ja činim da on deluje zanimljivo. Bez mene, on je niko i ništa.” “Bez njega, ti si niko i ništa”, rekla sam neosetljivo. Pol se trgao kao da sam ga udarila. Želela sam da se zaustavim, ali nisam mogla. Znala sam da zarad svog sopstvenog razuma moram da budem iskrena prema njemu. Oduševljavao me je. Beskrajno sam uživala sa njim. Nikada ranije se nisam toliko zabavljala i bio mi je veoma drag, ali u prethodna dva dana shvatila sam da sam u svoja osećanja prema njemu oduvek diskretno sumnjala. Nisam ga volela. Volela sam Pitera. Sasvim i iskreno. Čak ni Piter to nije mogao da shvati. To se ni sada nije promenilo. “Povređuješ moja osećanja, Stef”, rekao je Pol i ponovo uzeo flašu vodke. Ovaj put je potegao iz nje, a zatim je, s treskom, spustio na sto. Bila je to jedna od sitnica koje su mi se kod njega dopadale. “Žao mi je, Pole. Morala sam to da ti kažem.” “Ne verujem ti. A ne veruje ti ni Piter. On zna da ti voliš mene.” “Zašto tako misliš?” “On mi je rekao”, rekao je Pol iskreno. “Zvao me je pre nego što je otišao u San Francisko.” “Šta ti je rekao?” pitala sam, radoznala da saznam o čemu su razgovarali i šta su o meni govorili. Mada, nijednoj ženi ne prija da dva njena ljubavnika razgovaraju o njoj. 112


“Rekao je da si bila depresivna otkako se vratio i da je zato morao da ode. Očigledno je postao suviše blizak sa tobom. Mnogo si mu nedostajala dok je bio odsutan. Rekao je da će videti koliko ti ja nedostajem kad se bude vratio. Nedostajaću ti, zar ne?” Nestašno se nasmejao. “Uvek mi nedostaješ”, rekla sam iskreno. “A bila sam depresivna jer sam mislila da te više nikada neću videti.” “Što me ne bi videla?” Klon se zbunio. “Ne bih te videla ako bih ga ostavila, Pole. Pričali smo o tome.” “Što bi ga ostavila, ako ga toliko voliš?” “Jer on ne voli mene. Sem toga, ne mogu do kraja života da živim ovako, da spavam sa obojicom. Nije u redu i prešlo je okvire zabave. U jednom trenutku uživam sa tobom, a već u narednom hrlim njemu u susret, želeći da mu ispunim sve želje. Ali više nisam sigurna da među njegovim željama postojim i ja. Skoro da se oprostio sa mnom pre nego što je otišao u Kaliforniju.” “Jer zna da smo ti i ja jedno za drugo.” “Ti si za laboratoriju, treba da ti skinu glavu. A meni je mesto u ludnici.” Znala sam da je jedino mesto koje bi mi odgovaralo bilo pored Pitera. Zauvek, ukoliko bi mi dozvolio. Ali to se sada činilo nemogućim. “On ne želi da se ispreči između nas”, rekao je Pol samouvereno, kao da je poznavao Pitera bolje od mene, kao da je razgovarao sa njim. “Onda je on luđi od tebe.” Pre nego što sam stigla još nešto da kažem, u stan su ušla deca, koja su se vratila od Rodžera i Helene, kod kojih su proveli vikend i želeli su da mi se odmah požale. Već su bili naviknuti na Polovo prisustvo, na neobičnu odeču koju je nosio, da su jedva obratili pažnju na njegovo prisustvo u kuhinji. Naravno, verovali su da je Pol Piter. “Fine su ti pantalone”, prokomentarisala je Šarlot, uzimajući sok iz frižidera i ne prestajući da priča o tome kolika je kučka Helena i koliko su odvratne njene grudi, koje nikad nisu bile veće. Opomenula sam je da pokaže poštovanje, ali uzalud. Dok sam ja razgovarala sa njom, Pol i Sem su se zaverenički izgubili, pa sam, pola sata kasnije, umalo doživela srčani udar kad sam ih potražila i videla da mu je Pol dao živu iguanu. Doneo ju je u koferu. “Gospode!” povikala sam. “Šta je to?” “Zove se Igi”, rekao je Sem ponosno. “Jedan Piterov prijatelj ga je doneo iz Venecuele.” “Reci mu da ga tamo i vrati. Ta životinja ne može da ostane u kući, Seme.” Prepala sam se. 113


“Ali mama...” Sem me je gledao svojim krupnim očima, pogledom koji je preklinjao. “Ne! Nikada!” Onda sam se ljutilo okrenula ka Polu. Ne samo da je došao nepozvan, kao i uvek, već je ovog puta bio i nepoželjan, i pored toga još je doneo i čudovište sa sobom. “Možeš da napraviš divne čizme od nje. Sigurno tvoj prijatelj iz Venecuele može da ti nabavi još jednu. Uopšte nećeš morati da ih farbaš. Već su zelene. Sad vraćaj to stvorenje u svoj kofer!” Pol je uzeo iguanu sa Semove glave, na kojoj se odmarala, dok me je Sem i dalje preklinjao da je zadrži. “Zaboravite, obojica! Sklanjajte mi je, ili vas šaljem u Venecuelu zajedno sa njom. Zbogom, Igi!”, rekla sam i vratila se u kuhinju, da spremim večeru. Šta da radim sa njim? Sa ili bez Igija, znala sam da Pol ovaj put neće ostati. Čvrsto sam odlučila. Spremala sam pastu kad se Pol vratio u kuhinju, sa ozbiljnim izrazom na licu. “Razočarala si me, Stef. Izgubila si smisao za humor.” “Odrasla sam. Ti to ne možeš da razumeš. Nisi stvaran. Čovek ne može sebi da dozvoli da zauvek živi u bajci. Ja ne mogu. Odrasla sam žena sa dvoje dece.” “Zvučiš kao Piter. On uvek govori takve stvari. Zato je svima dosadan.” “Možda ga baš zato volim. Sem toga, on nikad ne bi takav poklon doneo Semu. Možda bi mu poklonio zlatnu ribicu ili hrčka. Možda čak i psa. Ali čudovište nikako.” “To je iguana i prelepa je. Šta, misliš da mu je on ne bi poklonio? Uopšte ga ne poznaješ.” “Dobro ga znam i, veruj mi, on mom sinu ne bi poklonio iguanu.” “Izvini što sam uopšte živ”, rekao je, uzeo flašu šerija i ispraznio je do pola. “Imam li vremena da se istuširam pre večere?” “Ne”, rekla sam odlučno, “i ne možeš da ostaneš ovde večeras.” “Zašto?” Bio je razočaran i počeo je da štuca. “Ovaj šeri je grozan. Znaš, ne bi smela da ga piješ.” “Ne bi ni ti.” “Popio sam vodku, a nemaš burbon.” “Nisam znala da ćeš doći. Piter pije samo martini.” “Ne zanima me šta on pije. I zašto ne mogu da ostanem ovde?” “Jer ja okrećem drugi list. Mislim da je ovog puta on bio strašno uznemiren zbog tebe. Ne želim da upropastim vezu do koje mi je stalo, čak i da te je sam poslao.” 114


“Da nije malo prekasno za to? Osim toga, kažeš da misliš da te ne voli.” Zvučao je zlonamerno. Izgleda da je iz njega progovarala vodka. Ili, možda, šeri. “Nije stvar u tome. Voleo on mene ili ne, ja volim njega. A ti ne možeš da spavaš ovde.” “Ne mogu da se vratim u laboratoriju”, rekao je tvrdoglavo. Nemam ključ, a nedeljom ne radi.” “Onda idi u hotel. Imaš njegovu American Express karticu.” “Jedino ako ćeš ti sa mnom.” “Zaboravi... A, sem toga, nemam dadilju”, rekla sam iznervirano, a pasta mi je zagorela. Isparila je sva voda iz šerpe dok smo razgovarali o iguani i tome hoće li on ovde spavati ili ne. “Onda ostajem ovde”, rekao je praktično. “Dok se on ne vrati iz Kalifornije.” “Pole”, rekla sam ozbiljno i pogledala ga pravo u oči. “Možeš da ostaneš na večeri, ali posle toga ideš.” Nisam se šalila. Šarlot je upala u kuhinju i oboje nas začuđeno pogledala. “Ko je Pol?”, upitala je, pitajući se kakvu to igru igramo. “I šta je bilo sa večerom?” “Zagorela mi je”, rekla sam kroz stisnute zube kad je Sem ušao sa iguanom u ruci. “Sklanjaj to odavde!”, viknula sam i spustila šerpu sa zagorelom pastom u sudoperu. Bilo mi je svega dosta. “Mrzim te!”, povikao je Sem i otišao u svoju sobu sa Igijem. “Zaista bi trebalo da mu dozvoliš da je zadrži”, rekao je Pol nežno, “mnogo mu znači.” “Gubi se iz mog života!”, povikala sam iz sveg glasa. “Ne dozvoljavaš mi”, rekao je i okrenuo se ka Šarlot. “Tvoja majka je veoma nervozna dok kuva, zar ne? Hoćeš da ja spremim nešto?”, ljubazno mi je ponudio, dok sam ja vadila smrznutu picu iz zamrzivača. “Ne, hvala.” Izvadio je kockice i počeo da igra sa Šarlot, dok sam ja lupala po kuhinji. Bilo je već devet sati kad sam poslužila večeru. Čak je i pica uspela pomalo da mi zagori. Tek posle deset sam završila sa čišćenjem kuhinje. Sem je već spavao u svojoj sobi. Iguana je još bila sa njim. Kada sam otišla da ga poljubim za laku noć, videla sam kako leži pored njega na jastuku. Pažljivo sam zatvorila vrata da ne bi 115


mogla da pobegne. Pol će morati da je ponese sa sobom. Nema šanse da dozvolim Semu da je zadrži. “Zaspao je?” pitao je Pol brižno, kad sam se vratila u kuhinju. Ispijao je moju jedinu bocu džina. Čuvala sam je za Pitera, ali to, odjednom, više nije bilo važno. Piter je rekao da “treba da razgovaramo”, što se oduvek znalo šta znači. Verovatno će me otkačiti čim se vrati iz Kalifornije, ako već nije. Verovatno nije imao hrabrosti da mi kaže. Sećam se kako je bio ćutljiv dok smo šetali parkom dok je padao sneg i kako me je gledao, pošto je video prsten sa rubinom koji mi je poklonio Pol. Sipala sam sebi malo džina u čašu, dodala tonik i nekoliko kockica leda. “Mislio sam da ti ne piješ.” Gledao me je iznenađeno. “I ne pijem. Ali mislim da mi je sada potrebno piće. “Šta kažeš za masažu?” “A šta ti kažeš da uzmeš iguanu i odeš u hotel? Bez mene.” Bilo je već svega previše za jedno veče: dva puta mi je zagorela večera, morala sam da oteram Pola, a ogromna iguana je ležala u sobi mog sina. Da ne pominjem ovog ludaka sa kojim sam spavala, a zbog koga mi je, verovatno, propala veza sa Piterom. A Pol čak nije bio ni ljudsko biće. Život mi je bio u haosu. Već dve godine sam redovno vodila računa da mi noge budu obrijane, bacila sam stare spavaćice, upoznala se s najdivnijim čovekom i uspela da upropastim vezu sa njim zbog nekog terminatora. “Mislim da bi trebalo da odeš kod doktora Stejnfilda”, rekao je Pol sažaljivo, dok me je gledao kako pijem svoj džin sa tonikom. “Možda bi svi trebalo da odemo.” Bila sam suviše umorna da bih se raspravljala. Sve što sam želela bilo je da vidim Pitera, umesto Pola, kako, prekrštenih nogu, sedi u mojoj kuhinji. “Zar te ne svrbe noge u tim pantalonama? Ja to ne bih mogla da nosim.” Izgleda da me je uhvatilo ovo jedno piće koje sam popila, ali me nije bilo briga. Sa mojim životom je, ionako, gotovo. Izgubila sam Pitera. “Svrbe me”, rekao je Pol, željan da nastavi razgovor, neosetljiv na moje očajanje. “Odmah ću da ih skinem.” “Ne ovde”, rekla sam, a on se nasmejao. “Naravno, već u spavaćoj sobi.” Ponovo sam sela na kuhinjsku stolicu, uzdahnula i zažmurila. Zašto mi je Piter ovo uradio? Što nije izabrao neku drugu u Parizu i ispitao svog klona na nekoj drugoj naivnoj ženi? Bila sam zaljubljena u Džekila i Hajda. U stvari, u Džekila, a on me nije želeo. A Hajda nisam mogla da oteram iz svog života i iz svoje kuhinje. Umorila sam se od pokušavanja. “Gde je 116


Šarlot?” pitao me je dok je ustajao da se protegne. “Spava.” Otišla je u krevet odmah posle Sema. “Ovako rano?” “Zamolila sam je da sredi sobu i uradi domaći. To je isto kao da sam joj dala sredstvo za spavanje. Zaspala je čim sam izgovorila šta treba da uradi.” To je bio odgovor što nije bilo buke u stanu. Popila sam džin-tonik i ustala, pitajući se ima li nade da ga se oslobodim još iste večeri, ali nisam verovala. Možda bi bilo lakše da ga pustim da prespava poslednji put i ujutru izbacim i njega i njegovu iguanu. “Spavaj u sobi za goste.” Predložila sam, odustajući, ali ne sasvim. Mogao je da dobije moju sobu za goste, ali ne i moje srce. Ono je pripadalo Piteru. Sada sam bila sigurna. Više neću da se zavaravam da volim Pola. Nisam ga volela. A zatim sam se setila. Soba za goste bila je puna božićnih poklona. Bili bi mi potrebni sati da ih sklonim. Držala sam ih tamo jer nisam znala gde da ih stavim. Još ih nisam upakovala, nisam želela da ih deca vide. Krevet je u toj sobi bio pretrpan. Situacija je bila frustrirajuća. “Sad sam se setila. Ne možeš tamo da spavaš. Možeš da spavaš na podu u mojoj spavaćoj sobi.” “Ne mogu”, rekao je uverljivo, dok je celo telo odbijalo da ga sluša. Gubila sam čoveka koga sam volela, a nisam mogla da se rešim klona kog mi je poslao. “Ne mogu da spavam na podu”, objasnio je, “to nije dobro za moje uzemljenje, smeta mi.” “Pozvaću ti sutra električara. To ti je jedina opcija.” “Srce si, Stef.” “Hvala.” Ugasila sam svetlo, spustila čašu u sudoperu, a on je pošao za mnom, u moju sobu. Čim sam zatvorila vrata, svukao je crvene, uzane pantalone. Pokušavala sam da ne gledam u njegove privlačne noge. Napravljene s velikom preciznošću i trudom, njegove noge su bile izvajane, poput Piterovih. Otišla sam u kupatilo da obučem spavaćicu. Obukla sam i bade mantil i vezala ga. Da mogu, spavala bih u svom kombinezonu za skijanje. Bila sam rešena da ga odbijem. “Hladno ti je?” pitao je, iznenađen što sam tako obučena. “Nije, ja sam hladna”, rekla sam jednostavno i legla u krevet, a on je otišao da opere zube. Bio je vrlo pažljiv u vezi sa tim, iako nikada nije morao da ide kod zubara. Imao je savršene bele zube, koji su verovatno bili od porcelana prevučenog preko metala. Objasnio mi je, jednom kad sam ga pitala. Pojma nije imao šta je karijes. Srećković. Kada je izašao iz kupatila, svetla su bila ugašena, a ja sam se pravila da 117


spavam. Ležala sam na ivici svoje strane kreveta, očekujući da on spava na podu. Još jedna glupost sa moje strane. On to, uopšte, nije nameravao. Osetila sam kako je legao pored mene. Nisam mogla da vidim da li je obukao Piterovu pidžamu, ali sam se molila da jeste. A onda sam začula da je uzeo šibice i znala sam šta radi. Palio je sveću, ali nisam se usuđivala ništa da kažem, plašeći se da ne primeti da ne spavam, a zatim sam osetila kako me je nežno uhvatio za ramena i počeo da ih masira. Ležala sam, napeta, mrzeći ga što je toliko dobar prema meni. Ali znala sam da za to postoji razlog. Tačno sam znala šta želi i bila sam rešena da, bez obzira na to koliko bude bio ubedljiv, ne popustim. Međutim, moram da priznam da je masaža ramena i leđa bila izuzetno prijatna i opuštajuća. Nedugo zatim, uprkos svojoj odluci, uzdahnula sam i okrenula se. “Bolje?” prošaputao je. Njegov glas mi je uvek zvučao seksi i uveseljavao me je, ali večeras mi je donosio tugu. Zvučao je isto kao Piter. Prišao mi je bliže kako bi mi izmasirao ruke i, u želji da mu se oduprem, stegla sam mišiće. “Ne približavaj mi se više, imam napunjen pištolj u džepu spavaćice.” “Onda me ubij.” “Zauvek ću ti uništiti žice.” “Mislim da si ti vredna toga.” Ali ovog puta, iako su mi prijali njegov glas i dodir, nisam popustila. Nisam se dvoumila. Nisam se premišljala. Mislila sam samo o Piteru. “O čemu razmišljaš?” pitao me je dok mi je ponovo klizio prstima niz leđa, a zatim prešao na zadnjicu. “Razmišljam o njemu”, priznala sam pospano tihim glasom. “Nedostaje mi. Misliš li da će se vratiti? Meni, mislim... Čini mi se da me mrzi.” “Ne, ne mrzi te” rekao je nežno. “Rekao bih da te voli.” “Ozbiljno?” upitala sam ga i okrenula se da ga pogledam. To je bila najlepša stvar koju je te večeri rekao. Kad se nagnuo i poljubio me, shvatila sam da nije dobro tako da ga gledam. “Nemoj...”, prošaputala sam, ali ta reč se nije čula kad je nastavio da me ljubi. Nisam tada zaboravila na Pitera, već na sebe, kad su njegove ruke počele da mi se zavlače pod spavaćicu. “Pole... Nemoj... Ne mogu...” “Još samo jednom... Molim te... I kunem se da se više neću vraćati...” Ali ovog puta, dok je to govorio, znala sam da mi neće nedostajati. Ovog puta je stvarno bio kraj. “Ne možemo...” pokušala sam da ga odbijem, a zatim sam se zapitala šta će moje odbijanje da promeni. Još samo jednom... Za dobra stara vremena... Da imam čega da se sećam... Pre nego što sam stigla da ga zaustavim, počeo je da vodi ljubav sa mnom, a moja spavaćica je završila negde na podu dok sam mu se 118


ja predavala, dobro znajući da ne bih smela. Ali bilo je teško razmišljati dok mi se telo izvijalo pod njegovim dodirima. Bila je to pesma koju sam znala da ću dugo pamtiti. Biće to nešto što ću da sanjam kad me obojica budu ostavili. Još jedno sećanje na ovo ludo vreme. Pošto sam mu se potpuno predala, uzeo me je u naručje. Osećala sam da se sprema za poslednji, četverostruki okret sa mnom. Osmehnula sam se kad sam osetila da počinje, nisam mogla da se oduprem. Imala sam osećaj da se dugo vrtimo kroz vazduh i, kad smo se spremili da se mirno spustimo, kao što smo uvek činili, osetila sam da je napravio nekakav drugačiji pokret, dovoljan da nam promeni brzinu i težište i pravac i, pre nego što sam mogla da shvatim šta mi se dešava, ja sam udarila u stolicu i pala na stočić. Nisam znala gde su mi ruke i noge, osećala sam se kao meteor koji je udario u Zemlju. A zatim sam začula udarac i videla da njegova glava stoji pod čudnim uglom. Pitala sam se, dok smo tako ležali, vapeći za vazduhom, hoću li ga, konačno, videti bez glave. Pokušala sam da se uspravim, ali je on ležao preko mene i nisam mogla. “Dođavola, šta se desilo?”, jedva sam izustila, pitajući se jesu li mi rebra polomljena. “Jesi li dobro?” Bilo je to besmisleno pitanje. Na nama je bila i stolica. Nisam mogla da razumem ono što je pokušavao da mi kaže. Sklonila sam svoju spavaćicu sa njegovog lica i shvatila da će mu na oku ostati šljiva od udarca stolice. “Šta si rekla?” “Pitala sam te jesi li dobro.” “Još ne znam.” Nasmejao se i izdigao, oslonivši se na lakat. “Izgleda da sam napravio pogrešan pokret.” “Možda sam ja.” Nije ličilo na njega da pogreši. “Da donesem led?” Bilo mi ga je žao. Verovala sam da mu je ego poljuljan. Definitivno više nije okretan kao što je bio. Možda je i vodka bila kriva. Navikao je na burbon. Otišla sam da mu donesem malo leda i konjak. Znala sam da ponekad voli da ga popije. Vina više nije bilo. Ispio je gutljaj konjaka, a ja sam pažljivo prislanjala led na njegov vrat i ramena. Kao da je bio ljudsko biće. “Stef...” Čudno me je gledao dok sam ga smeštala na jastuke. Bio je tako drag i ranjiv. Uspanićila sam se, pomisiivši da će me Piter optužiti da sam ga slomila. “Kakav način da se oprostimo, zar ne?” Možda je to upravo bio znak da je među nama sve gotovo. “Moraćemo ovo još koji put da ponovimo”, rekao je ne skidajući pogled sa mene, pomalo zamagljen od viskija. “Ne verujem da ćemo”, rekla sam tužno. “Zašto?” Bio je toliko prokleto uporan. Verovatno je u pitanju bio njegov 119


kompjuter. “Znaš ti dobro zašto.” “Zbog njega.” Klimnula sam glavom, nije bilo potrebe da ponavljam. Već sam sve rekla. Pre nego što je pokušao da me ubije tim četvorostrukim okretom. “On nije vredan toga.” “Ja mislim da jeste.” Bila sam sigurna u to. “On te ne zaslužuje.” Bio je tužan kad je to rekao. “Ni ti me ne zaslužuješ”, osmehnula sam mu se. “Potreban ti je klon, kao što si ti, sa jakim leđima i dobrim kompjuterom.” “Jesam li te povredio, Stef?” “Dobro sam.” Život će mi sada biti neobičan bez njega i već sam osećala nostalgiju zbog toga. Uprkos svemu, znala sam da će mi nedostajati. Ko će drugi nositi crvene, uske pantalone od spandeksa i limeta zeleni saten? Da ne pominjem tange u dezenu leoparda. Nikad više neće biti nikoga kao što je on. Čak ni Piter ne može da ga zameni. Dok sam ležala pored njegovog nagog klona, neprestano sam mislila na Pitera. “Zašto ga voliš?” “Eto tako. Jednostavno to osećam.” “Je li?” Posmatrao me je dok mi je pružao čašu sa konjakom. Ispila sam gutljaj koji mi je pržio grlo dok je klizio niz njega. “I ja mislim da je to u redu”, prošaputao je. “Ne počinji opet”, upozorila sam ga, primetivši da je pocrveneo. Kako bi jedan stidljivac imao hrabrosti da se osmeli na četvorostuki okret? “Stef...”, ponovio je, “moram nešto da ti priznam.” “Šta je sad?” Više ništa nije moglo da me iznenadi. “Ja ga nisam zvao.” “Koga? Pitera? Je li trebalo?” Ni Piter mene nije zvao. Verovatno je bio u zagrljaju Helenine bliznakinje negde u San Francisku. “Ne, Pola.” “Kog Pola?” Bila sam uporna, a to što je imao da mi prizna delovalo je besmisleno. Sigurno ga je opio konjak. “Još uvek je u laboratoriji, skinute glave.” “Ko?” A zatim lagano, dok sam ga gledala, njegove reči su me pogodile punom snagom. Ali to nije moguće. To nije bilo moguće. On to nikad ne bi uradio. “Šta pokušavaš da mi kažeš?” “Znaš šta pokušavam da ti kažem... Ja nisam on... Ja sam ja...” Izgledao je kao 120


dečak dok je to govorio. “Pitere!” uzviknula sam, kao da ga vidim prvi put, a zatim mi je postao jasan neuspeh četvorostrukog okreta. Pored mene u krevetu uopšte nije bio Pol. Bio je to Piter. Zapanjila sam se kad sam shvatila. “Pitere! Nisi... Nisi mogao... Zašto bi?...” Odaljila sam se, da ga dobro pogledam. Nije bilo šanse da primetim razliku između njih dvojice, osim šljive na oku. “Kad sam se poslednji put vratio, mislio sam da si zaljubljena u Pola. Hteo sam da budem siguran. Mnogo si mi nedostajala dok sam bio u Kaliforniji... Samo sam mislio o tebi. A kad sam se vratio, bila si tako tužna. Mislio sam da si zaljubljena u njega i da ne želiš da se viđaš sa mnom.” “Ja sam mislila da me ne voliš.” Još uvek sam bila zapanjena onim što je uradio, skoro ljuta, ali on je toliko bio zbunjen da nisam mogla da se ljutim koliko je trebalo. “Bio si tako hladan... Tako dalek...” “Volim te. Mislio sam da ti želiš da budeš sa Polom. To sam mislio da želiš.” “I jesam poželela, jednom, ili dvaput”, osmehnula sam mu se, “ali, na kraju sam shvatila. On nije stvaran... Već ti. Ti si mnogo bolji od njega.” Nagla sam se ka njemu i poljubila ga. Jauknuo je kad sam ga do dirnula, ali mi je uzvratio poljubac. Tada sam znala odgovor na sva svoja pitanja. “Ja ne mogu da uradim četvorostruki okret”, Piter je tužno izjavio. “Niti da pijem koliko i on. Ne znam kako su ga programirali. Sutra će me mučiti mamurluk.” “Zaslužio si”, rekla sam, sklupčala se pored njega i navukla ćebe preko nas. Imao je blagu drhtavicu. Kakva noć. “Mnogo toga ne mogu da uradim kao on” rekao je Piter i zagrlio me. “Suviše sam star da bih te izgubio, Stef. Volim te. Ne želim ovo da izgubim.” Bile su to reči koje sam davno želela da čujem od Rodžera, a nisam. Piter je bio taj koga sam celog života čekala. Čak iako je bio pomalo luckast. - “Gde je Pol sada?” pitala sam, iznenada osetivši radoznalost. Nisam mogla da verujem da te noći nije upravo on bio pored mene... Odeća... Sve ono što je rekao... Iguana... Piter je bio neverovatno uverljiv. “U laboratoriji je i ostaće tamo. Obezglavljen. Posle Božića, ideš sa mnom u Kaliforniju. Od sada, svaki put kad budem putovao, naći ćemo dadilju, a ti ćeš ići sa mnom.” Privukao me je bliže, a ja sam se privila uz njega, ne verujući onome što čujem. Ovo je bio san. Sve ono ranije je bio košmar. “Zašto nije bilo tako od početka?” “Mislio sam da će ti sa njim biti zabavnije i da nećeš želeti da ostaviš decu, 121


pa sam ga aktivirao zbog tebe. Mislio sam da će ti se dopasti.” “I jeste, ali sve je bilo sasvim suludo. Radije bih se odlučila za dadilju i tebe.” “Deci neće smetati da ih povremeno ostaviš?” “Dovoljno su veliki da na kratko mogu da se snađu bez mene.” Zatim sam se setila nečega što me je veoma zabrinjavalo. “A šta ćemo sa iguanom?” “Smatraj to poslednjim poklonom od Pola.” “Moram li?” To nisu bile baš najbolje vesti, ali nisam želela da povredim njegova osećanja, niti da Semu slomim srce. Samo nisam želela da to čudovište vidim za doručkom, kako pilji u moj kornfleks. Možda možemo da mu napravimo kavez ili da mu iznajmimo stan. “Zavolećeš ga”, obećao je Piter, gaseći sveću i ponovo me privivši uz sebe. “Poslednji put kad si to rekao, napravio si mi haos od života. Ili je to učinio Pol,” Još nisam mogla da verujem da ležim u Piterovom naručju. “To mi je i sada namera... Da ti okrenem život naopačke. Možda bih mogao da sačuvam srebrnu, providnu košulju kao suvenir”, rekao je nežno, tonući u san, dok sam ga posmatrala, pitajući se kako se sve ovo desilo. Znala sam da nikad u potpunosti neću moći da razumem. Nisam mogla da prestanem da se pitam da možda nije sve to plod moje mašte. Bilo je teško verovati da je bilo stvarno. “Volim te, Stef... I ovde sam”, prošaputao je. Zaista jeste bio tu. Kad je zaspao u mom naručju, okrenula sam se. Bio je stvaran, koliko i ja. I sad sam bila njegova. Na kraju je sve bilo tako jednostavno. Na Pola sam pomislila samo delić sekunde pre nego što sam zaspala i znala sam da mi, uprkos svemu, neće nedostajati. Bilo je gotovo sa tim. Više nam nije bio potreban. Imali smo jedno drugo. Zauvek. Od sada nas je samo dvoje, nema više klona. Samo Piter i ja. Kraj

122

Danielle steel klon i ja  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you