Issuu on Google+


crowarez&bosnaunited

Aleksandra Poter ZBOGOM NIJE KRAJ Naziv originala: Alexandra Potter DON'T YOU FORGET ABOUT ME

www.crowarez.org www.bosnaunited.net

2


crowarez&bosnaunited

Za mog tatu, Reja Potera Koji je voleo, i smejao se, i živeo, i otišao I sada više ništa neće biti kao pre

3


crowarez&bosnaunited

NOVOGODIŠNJI RITUAL Mnoge drevne civilizacije verovale su da magija novogodišnje noći može da očisti od svega što ne želite da ponesete iz stare godine u sledeću. Bilo da su to strahovi ili kajanje, slomljeno srce ili bolna sećanja, narušeno zdravlje ili ružne navike, ovo je vreme kada možete da ostavite prošlost i neopterećeni krenete u budućnost. Najpre založite vatru. Potom uzmite parče papira i napravite spisak, ili upotrebite fotografije, ili neki drugi simbol onoga čega želite da se oslobodite i, kada sat otkuca ponoć, predajte sve to plamenu. Dok plamen pali vaše muke, varnice pršte na sve strane. Tada poželite želju. Varnice će je uzeti i u vasionu poneti vaše nade i snove, da ih vetrovi nose u novu godinu.

Dragi dnevniče, Seb i ja smo raskinuti. Dobro, to nije prava istina. On je ostavio mene. Rekao je da me voli, ali da nije zaljubljen u mene, da bi verovatno bilo bolje da raskinemo, da se nada da ćemo ostati prijatelji... Ali znaš li šta me je najviše povredilo? Kada mi je rekao da ne vidi sebe pored mene u budućnosti. To mi je slomilo srce. Ne znam šta sada da napišem. Da li da napišem da sam još uvek obamrla? Da je prošlo svega nekoliko sati i da i dalje ne verujem da je sve gotovo? Da znam da će šok oslabiti, kao anestezija kod zubara, a da se ja užasavam bola? Ili da napišem da znam da sam ja za sve kriva. Da ima toliko toga što bih sada uradila drugačije. Da se zbog mnogo čega kajem. Da sam bezbroj puta pomislila „a šta bi bilo da sam”. Ali sad je prekasno. Nikada nikoga nisam volela kao što volim Seba, a sada sam ga izgubila. Već mi nedostaje.

4


crowarez&bosnaunited

1 O čemu razmišljaš? Sedim za stolom, spustila sam bradu na ruku i mrzovoljno zurim u monitor. Fejsbuk mi uzvraća pogled. Ispravka: podsmeva mi se izuzetnim ljubavnim životom svih drugih ljudi. Pregledam stranicu i čitam najnovije status-poruke svojih prijatelja: Krisi Hatersli obožava guči tašnu koju joj je momak kupio za Božić. Dženi Hamilton-Proktor Radujem se dočeku Nove godine sa svojim savršenim mužićem i bebom. Blagoslovena sam. Anila Patel voli Imrana Bata. Melodi Dabrovski Endi me je zaprosio i ja sam pristala! Sara Dženkins Pošto više ne mogu da zakopčam farmerke, vreme je da vam saopštim novosti, Džon i ja čekamo bebu!!!! Emili Klajn Spavam još dva puta do polaska na medeni mesec na Bali. JEDVA ČEKAM!! Emili ide na medeni mesec? Nisam znala ni da se udala! Pažnju mi odvlači zvučni signal koji me obaveštava da mi je stigao mejl. Piše mi ser Ričard, moj šef, i podseća me na vizu za put u Indiju u novoj godini. Sranje. Na to sam zaboravila. „Sve je pod kontrolom”, odgovaram mu vedro. Tri je sata posle podne na dan dočeka, i dok je većina ljudi ili kod kuće na kauču, gleda reprize na TV-u i jede pitice s mesom, ili je hiljade 5


crowarez&bosnaunited

kilometara daleko na plaži u Goi i uživa u zimskom suncu, ja sedim zaglavljena u kancelariji u jugozapadnom Londonu. Kancelarija je dom Blekstoka i Vajta, trgovaca pićima poznatim po viskiju i ostalim firmiranim žestinama, gde radim kao lični asistent ser Ričarda Blekstoka. To zanimanje zvuči tako otmeno, kao da bi trebalo da izgledam poput likova iz serije Ljudi s Menhetna i da budem strašno efikasna, ali ja, iskreno, baš i nisam najbolji lični asistent na svetu. Istina je da sam prilično loša. Ali to nije moja krivica. Radila sam ovde kao honorarac pre nekih godinu dana, kada je ser Ričardova lična asistentkinja otišla na porodiljsko, pa mi je on ponudio da je zamenjujem. Odmah sam mu rekla da nisam za taj posao. Nisam skroz sigurna kakav bi trebalo da bude čovek stvoren za taj posao, ali sam sasvim sigurna da to nije neko ko kuca s dva prsta, smatra da je dokumentacija uredno katalogizirana ako je potrpana u fioku i potom zaboravljena, i ne može da se seti, ni da joj život od toga zavisi, da li bi poslovnu prepisku trebalo zaključiti rečima „s poštovanjem” ili „srdačan pozdrav”. Ali ser Ričard je samo nemarno odmahnuo rukom na sve moje brige i vedro se osmehnuo. S pedeset i nešto godina, sa sklonošću ka sjajnim smeđim odelima i pramenom kose začešljanom preko glave što svima sve govori, on je najprijatniji šef kog sam imala. Zbog čega je prava šteta što za nekoliko meseci ide u penziju. Razmišljam o tome dok pišem sebi podsetnik u vezi sa njegovom vizom na papirić koji lepim na monitor svog računara, sada već gotovo potpuno prekrivenog sličnim porukama. Zureći u ružičasti i žuti zid samolepljivih podsetnika, osećam kako me nagriza zabrinutost. Zaista bi trebalo da počnem da se bavim nekima od ovih stvari, jer uskoro neću moći da vidim monitor. Ili Fejsbuk. Primetivši foto-album jedne prijateljice koji je ona nazvala Raj, počinjem dokono da pregledam fotografije; zalazak sunca... pogled na jedan od onih bazena koji izgledaju kao da se pružaju ka horizontu... on i ona kako nanose tetovaže od kane... on obavija ruke oko nje i s puno ljubavi je gleda u oči... Teško uzdišem. Ako sam ranije bila depresivna, sada se osećam još i gore. Suočen sa momcima koji kupuju poklone, savršenim muževima i romantičnim odmorima, moj ljubavni život, ili nepostojanje istog, samo se još jače ističe. Hoću da kažem, znam da sam srećna po pitanju mnogih stvari. Dobro, možda nemam izuzetno uspešnu karijeru, ali imam posao. Imam krov nad glavom (zapravo, to je krov moje cimerke Fione, a ja 6


crowarez&bosnaunited

iznajmljujem jednu sobu pod njim) i kao što moja majka voli da kaže: „Zdravlje te služi, Tes.” Ipak bi bilo lepo da sam zdrava i da imam momka koji me obožava. Odustajem od daljeg pregledanja njihovog albuma i ponovo se posvećujem onom dosadnom pitanju O čemu razmišljaš? pored slike na profilu. Pokušavala sam da ga ignorišem, ali je to izgleda nemoguće. Kratko i jasno: razmišljam o Sebu. Iskrena da budem, ne izbija mi iz glave. Mislim na njega od trenutka kada se probudim do trenutka kada pođem na spavanje. I tako već dva meseca, sve od dana kada smo raskinuli. Preciznije, dva meseca i nedelju i tri dana. Da, još uvek brojim. Dva meseca i nedelju i tri dana otkako smo vodili „onaj” razgovor. Dobro, kažem razgovor, ali razgovor podrazumeva dijalog između dvoje ljudi. A zapravo je samo Seb govorio, i to da me voli, ali da nije zaljubljen u mene, pokušavao je da izbegne da me gleda u oči i nelagodno zurio u svoje patike, dok sam ja sedela na kauču preko puta njega i trudila se da potisnem suze i ne dozvolim mu da vidi da mi se srce slama. Bili smo zajedno skoro celu godinu i ja sam ga zaista, zaista volela. Volela sam što je Amerikanac i što je toliko drugačiji od mene, sa onim njegovim neobičnim kulturnim referencama, zavisnošću o kafi sa sojinim mlekom i navikom da pogrešno izgovara nazive stanica podzemne železnice (Lester skver je jednom prilikom nazvao Lejsester skver). Volela sam što je uspešan i pametan i volela sam ona njegova velika, široka ramena i „kutak”, to jest udubljenje u ramenu na koje sam, priljubivši se uz njega, naslanjala glavu. Čak sam volela i to što ne ume da svira gitaru - najviše je voleo da svira sopstvenu interpretaciju pesme Wonderwall - i bilo je slatko i neodoljivo kako mu nikako nije uspevalo da upamti polovinu akorda. Naravno, ne bi trebalo zaboraviti ni seks. Samo kada ga se setim, onaj poznati drhtaj mi prostruji telom. Taj deo sam zaista volela. Neki ljudi vremenom zavole jedno drugo. Iz prijateljstva se razvije veza. Ali sa Sebom ljubav je počela od samog početka. Bio je onaj pravi. Od prvog sastanka, na kom sam bila toliko nervozna da sam mu prosula crno vino u krilo, znala sam da sam gotova. Nije bilo svrhe odupirati se. Znala sam da ću se zaljubiti u njega i da nema načina da to izbegnem. Ali nisam znala koliko će to boleti. 7


crowarez&bosnaunited

Nije mi se javljao od „tog razgovora koji zapravo nije bio razgovor”, ako izuzmemo čudnu SMS poruku „samo da se javim”, i elektronsku čestitku kojom mi je poželeo srećan Božić. Ali mogu samo sebe da krivim. Premda on to nikada nije rekao, duboko u sebi znam da je raskid moja krivica, ja sam kriva što naša veza nije uspela, i ne mogu a da ne pomislim da bismo još uvek bili zajedno da sam postupila drugačije... Osećajući kako mi suze peku oči, žurno sam nekoliko puta zatreptala da bi ih osušila. Kako bilo, nema svrhe sada o tome razmišljati. Ne može se probati veza pre nego što se u nju upustiš. Sebova i moja priča je gotova, moram ga zaboraviti i nastaviti sa svojim životom. „Opa, ovde je kao u mrtvačnici.” Naglo podižem pogled sa monitora i vidim kako kroz foaje prolazi figura u fluorescentno zelenom prsluku i sa biciklističkom kacigom. Zavlači ruku u poštansku torbu prebačenu preko grudi, izvlači paket i, videvši da danas nema nikoga na recepciji, kreće niz hodnik prema meni. „Gde su svi?”, pita s teškim irskim naglaskom osvrćući se po kancelariji i praznim stolovima na kojima se nalaze ostaci božičnih ukrasa. „Proslavljaju veridbu... idu na medeni mesec na Bali... tetoviraju se kanom...” Zbunjeno se mršti. „Tetoviraju se kanom?” „Izvini, ne obraćaj pažnju na mene.” Odmahujem rukom, silom se smešim i preuzimam paket. „Hvala...” „Fergus”, kaže iznenada. „O, da... Ferguse”, klimam glavom. On je jedan od naših redovnih kurira na biciklu. Viđala sam ga kako dolazi na recepciju i odlazi, ali nikada nisam razgovarala s njim, ako se izuzme onih nekoliko puta kada je naša recepcionerka Kim skoknula do toaleta, a ja morala da potpišem hitne pošiljke. Nekada samo koristili kompaniju čiji su kuriri dostavljali poštu motociklima i kombijima, ali je ser Ričard, generalni direktor, pre šest meseci rešio da postane ekološki odgovoran, poslao je memorandum u kom je insistirao da koristimo „pedale, a ne benzin”, pa smo angažovali kurire na biciklima. „Odlično”, odgovara Fergus veselo. „Zamalo da se potučem sa nekim tupadžijom u poršeu koji ne ume da razlikuje dupe od žmigavca, ali inače...” Skida kacigu i provlači šaku u rukavici kroz umršenu ćubu crne kose. Prvi put sam mu pošteno videla lice i shvatam da je zapravo 8


crowarez&bosnaunited

prilično zgodan. „A ti... ?” Podiže obrvu i gleda u pločicu sa imenom na mom stolu. „Tes Koneli.” Pogleda me i upućuje mi zanosan osmeh. „O, okej”, lažem i počinjem da slažem neke papire po stolu. Videla sam ga kako flertuje sa devojkama u kancelariji i nemam nameru da padnem na njegov šarm. „U gužvi.” „Dobro, da”, klima glavom osvrćući se sumnjičavo po praznoj prostoriji. „U stvari, nisam stala celo poslepodne”, kažem uobraženo. Ovo je, zapravo, drska laž. Posla nije bilo. Ništa se ne dešava oko Božića i Nove godine i većina ljudi je na odmoru, naročito pošto na spratu iznad preuređuju. Dobrovoljno sam se javila da dođem jer sam mislila da će mi to pomoći i skrenuti mi misli, zaokupiti mi pažnju nečim i naterati me da radim, a ne samo da sedim na kauču sa Fionom i gledam dnevni televizijski program tamaneći sve čokoladice iz kutije koju su joj baba i deda poslali. Ali ne želim da to ovaj drski kurir sazna, pa uzimam list papira i pretvaram se da ga proučavam. „O, pogledaj, važan faks od jednog od klijenata iz Brazila.” Vidite, bar umem da se pretvaram da sam ultraefikasni lični asistent. „Šta su guze, tibe i butke?” pita vireći mi preko ramena. „Molim?” Spuštam pogled na „važan faks” i shvatam da je to raspored grupnih treninga u fitnes-klubu u koji planiram da se učlanim. Planiranje je ovde ključna reč. Kako je Nova godina tu iza ugla, rešila sam da će to biti jedna od novogodišnjih odluka. „O... uh... to je nova vrsta brazilskog ruma”, kažem zbunjeno. „Šališ se”, smeje se Fergus, a bistre zelene oči mu iznenađeno sijaju. „Stvarno?” „Pa, znaš kakvi su ljudi u Brazilu”, lažem ukrštajući prste ispod stola. „Sve mora da ima veze sa telom, pogledaj samo Žizel...” „Opa, naučiš nešto novo svaki dan, zar ne?” „Uh... da”, klimam glavom izbegavajući njegov pogled. „Zamisli da zatražiš to u pabu - dajte mi velike guze, tibe i butke.” Grleno se smeje i odmahuje glavom. „Bože, ček samo da kažem za ovo drugarima u Dablinu.” Jebeš ga, ja i moja jezičina. „Da li si bio u Dablinu za Božić?” pitam ga brzo pokušavajući da skrenem temu sa brazilskih supermodela i izmišljenih pića. 9


crowarez&bosnaunited

„Nisam, ove godine nisam uspeo”, odgovara češući kratku, tek izraslu bradu. „Pomislio sam da je bolje da provedem Božić ovde, u miru i tišini.” „U miru i tišini? U Londonu?” S obzirom na to da sam došla sa sela, nikada nisam bila u stanju da London opišem kao miran i tih. „Imam sedam sestara, jedanaest sestričina i dva sestrića”, objašnjava. „Zamisli ih sve u jednoj prostoriji. Svi se trude da nekoga nadglasaju. Veruj mi, u poređenju sa tim, svako mesto je mirno i tiho.” Prevrće očima i ne mogu a da se ne nasmešim njegovom tugaljivom izrazu. „A šta je s tobom? Veliko porodično okupljanje?” „Ne”, odmahujem glavom. „Moji roditelji su odleteli u Australiju da posete mog brata koji putuje svetom, tako da sam Božić provela s dedom.” Moja ranija rešenost da se ne upustim u razgovor s Fergusom brzo se topi i sada ne mogu da izbegnem iskren razgovor. „Znači i ti si uživala u miru i tišini?” Razmišljam o dedi Koneliju. Mnogo je reči kojima se on može opisati, ali „tih” nije jedna od njih. „Pa nisam baš”, smešim se tužno dok se prisećam kako sa pola tuceta njegovih osamdesetineštogodišnjih prijatelja sedim zbijena oko stola na sklapanje u staračkom domu i gostim se pitama s mesom i viskijem Blekstoka i Vajta koji sam donela, a on nas zabavlja svojim lošim vicevima. „Moj deda ima devedeset dve godine i ne prestaje da pokušava da me navede na stranputicu”, smeje se. „A mislio sam kako bi trebalo da sedi u stolici na ljuljanje i daje mi karamele.” „Da, znam, upravo tako”, smejem se uprkos lošem raspoloženju. Veseo je i njegova duhovitost je zarazna. „I koji je plan za večeras?” Prestajem da se smejem i belo ga gledam. „Plan?” „Znaš već, žurka... doček”, pomaže mi. „O, da, naravno.” Ceo dan se trudim da na to zaboravim. Doček Nove godine baš i nije najveseliji momenat za onoga kome je srce slomljeno. „Idem na zabavu sa cimerkom.” „Odlično”, veselo klima glavom. „A kuda?” Kolebam se. Fiona ne prestaje da priča o dočeku već nedeljama, ali nisam je preterano pažljivo slušala. Iskrena da budem, potajno sam se nadala da će, ako ga budem ignorisala, doček nekako nestati. Kao kada 10


crowarez&bosnaunited

ignorišem račune za kreditne kartice i one dve kile koje nabacim oko svakog Božića. „Uh... vidiš... nisam baš sigurna...” Na svu sreću prekida me glasno pucketanje Fergusovog radija, i glas koji mu govori da ima novi zadatak. „Dobro, treba da pođem.” Stidljivo mi se osmehuje. „Lepo se provedi večeras...” „Da, i ti”, klimam glavom posmatrajući ga dok stavlja kacigu i bori se sa pramenovima crne kose koji su rešeni da ne dozvole da ih kaciga slepi. „Vidimo se.” „Vidimo se sledeće godine”, veselo mi namiguje i, nakon što se okrenuo na peti, brzo izlazi iz kancelarije. Posmatram kako njegov fluorescentni lik izlazi sa recepcije i okrećem se svom računaru i Fejsbuku. Iznenada mi se utroba ledi. Seba su obeležili na jednoj od fotografija. Na žurci. Stomak mi se grči. Zurim u fotografiju poput zeca osvetljenog farovima. O bože. Dok sam ja, u staroj trenerci i bez grama šminke, toliko depresivna da je čak i glumačka ekipa serije EastEnders u odnosu na mene izgledala vedro, skupljena ležala na kauču, okružena natopljenim maramicama i praznim kesicama čokoladnih bombona, Seb se zabavljao. Bez mene. Moj um smesta postavlja hiljade pitanja. Gde je? Čija je to žurka bila? Da li je išao sam? Da li je nekoga upoznao? Kakvih još slika ima? Na trenutak zurim u fotografiju i mučim sebe svakakvim pitanjima, a potom se trudim da se saberem. Bože, ovo je smešno. Moram da ga zaboravim. Impulsivno klikćem na opciju obriši. Pojavljuje se poruka: „Da li ste sigurni da želite da izbrišete Sebastijana Fildinga sa spiska svojih prijatelja?” Odabiram opciju potvrdi pre nego što se predomislim, i njegova fotografija nestaje. Tek tako. Nekoliko sekundi zurim u prazno mesto na kom se nekada nalazila, a potom se brzo posvećujem poslu, uzimam jednu od nalepnica. Kada bi samo tako lako mogla da ga izbrišem i iz srca.

11


crowarez&bosnaunited

2 Ser Ričard u četiri sata objavljuje da je kancelarija „zvanično zatvorena” i tera me kući. „Zar ne ideš na neku zabavu?” grmi dobroćudno gladeći odbegli pramen kose koji mu leprša oko glave poput nemirne ptice koja se sprema da poleti. Dođe mi da mu kažem kako nažalost idem. Ali to, naravno, ne činim. Jedno je osećati se depresivno, a sasvim drugo dati do znanja šefu da vam je srce slomljeno i da ste ruina od čoveka koja samo želi da ode kući, zavuče se pod jorgan i sačeka da se godina okonča. „Uh... idem”, klimam glavom izbegavajući njegov pogled i isključujući računar. Ustajem i uzimam jaknu s naslona stolice. „Ah, biti mlad, slobodan i bezbrižan”, uzdiše ser Ričard čežnjivo. Spustivši svoje pozamašno telo na ivicu mog stola, prekršta ruke i gleda me snenim očima. Prisiljavam se da se nasmešim. Ovako umotana u dugačku perjanu jaknu, i nesposobna da iz misli izbacim Seba, i svesna da mi novogodišnja žurka visi nad glavom, u stanju sam da sebe opišem brojnim rečima, ali bezbrižna definitivno nije jedna od njih. „Sećam se kada sam bio tvojih godina, na šta sam sve bio spreman u novogodišnjoj noći...” reči mu se gube u kikotu. „Znaš li da su me uhapsili jer sam plesao u fontanama na Trafalgar skveru?” „Zaista?” Gledam šefovo odelo koje mu nije šiveno po meri, debele, prevelike naočare na vrhu crvenog nosa, praktične braon cipele na šnir koje izgledaju kao da su kupljene pre sto godina i isto toliko nošene. I teško mi je da u to poverujem. „Jesam, bogami”, klima glavom, a u glasu mu se oseti i više od nagoveštaja ponosa. „Zapravo, plesao sam kao od majke rođen.” „Šalite se?” Glas mi je visok i piskutav. Najednom mi se pred očima javlja vizija ser Ričarda kako trči preko fontana. Golišav. Aaaaa. Ne. Besno odagnavam od sebe ovaj prizor. „O, da”, klima on glavom ozbiljno. „U mladosti sam bio pravi vragolan.” Nisam sasvim sigurna kuda vodi ovo prisećanje, ali ne želim da ostanem i otkrijem. 12


crowarez&bosnaunited

„Pa, doviđenja”, kažem živahno i navlačim krznom opšivenu kapuljaču kao da pokušavam da zaštitim uši od dodatnih priča o nudističkim podvizima. „Srećna Nova godina!” „A da, zaista, zaista”, žustro klima glavom, trgavši se i podigavši naočare. Na tren ostaje da sedi na ivici mog stola i po prvi put primećujem da je izgužvaniji nego obično, i da se, ako se ne varam, jutros nije obrijao. „Pa, srećna Nova godina, Tes”, kaže vraćajući se u ulogu šefa. Uspravlja se i odsečno gura ruke u džepove. „Lepo se provedi.” „Takođe”, odgovaram. Tužno izgleda dok stoji pored mog filodendrona, sam u kancelariji, i iznenada shvatam da se možda i on, kao i ja, krije u kancelariji. A ako je tako, od čega? Tek što mi se ova misao javila, odbacujem je. Nemoj da si budalasta, poslednjih dvadeset godina je srećno oženjen sa ledi Blekstok, od čega bi on mogao da beži? Zatim sam uzela torbu, mahnula mu i uputila se ka liftu. Kada sam iz tople kancelarije izašla napolje, osećala sam se kao da sam zakoračila u frižider. Žurno koračam. Suviše je hladno da bih čekala autobus, i pored toga što imam debelu perjanu jaknu, a i živim na svega deset minuta od kancelarije. Uzimam ajpod, raspetljavam slušalice i krećem prema reci uz muziku Paola Nutinija. Dve pesme kasnije vidim pred sobom veličanstveni luk mosta Hamersmit, ukrasne zlatne detalje iz tame je izdvajao neprekidni snop svetlosti farova. Ledeni udari vetra podižu se sa reke i plešu oko mojih promrzlih ušiju pa podižem okovratnik, zarivam lice u šal od mohera i nastavljam da hodam. Temza je poda mnom crna kao mastilo, ali pored obale reke vidim pabove okićene novogodišnjim lampicama i razaznajem obrise ljudi koji izlaze iz toplote pivske atmosfere i hvataju se ukoštac s hladnoćom da bi zapalili cigaretu. Isključujem ajpod. Čujem glasove i smeh koje nose naleti vetra i na trenutak zastajem i naslanjam se na ogradu. Pogled mi luta prema horizontu. Ima nečeg magičnog u stajanju visoko iznad reke i posmatranju Londona i života iz ove perspektive. Prisutan je neki neodređeni osećaj slobode i mira, čak i pored žamora saobraćaja iza mene, zahvaljujući kome moj um počinje da luta. Da sanjari. Da razmišlja.

13


crowarez&bosnaunited

Kao i obično, razmišljam o sebi i Sebu. To mi već postaje navika, ponavljam scene i razgovore u glavi, zamišljam kako bi sve izgledalo da nisam rekla ili uradila ovo ili ono, zamišljam šta bi bilo da sam odreagovala ovako umesto... Za vezu je potrebno dvoje, a i za prekid veze je potrebno dvoje, ali mnogo je toga za šta sam sama kriva. Nisam pravila ozbiljne, velike greške, grešila sam u brojnim sitnicama. Kao, na primer, u onoj glupoj raspravi o braku. Sa kajanjem se prisećam leta. Otišli smo na venčanje jednog prijatelja i bezazleno šaljivo zadirkivanje da sam „sledeća” pošto što sam uhvatila buket, pretvorilo se u prilično neprijatnu scenu kada je on izjavio da ne veruje u brak. Uznemirila sam se i shvatila to lično, premda smo se zabavljali svega šest meseci i ni ja nisam baš jedva čekala da se zakitim prstenom. Ali to je ono što se desi kada ste beznadežan romantik i kada popijete suviše šampanjca... Bože, kakva sam ja budala. Osećam kako mi se srce steže. Zureći u baršunastu tamu, pitam se gde je sada. Šta radi. Da li misli na mene. Mora da je jedan od najgorih osećaja onaj kada vam neko nedostaje. Sva ostala osećanja, poput ljutnje, straha i užasa, cenjenija su, kao da im njihov intenzitet daje vrednost, ali ovaj osećaj izbija u snažnim naletima i nestaje, a mučni bol gubitka jednostavno se mora istrpeti. On je kao pozadinska buka, uvek je prisutan, nikada ne nestaje. Morate se potruditi da ga isključite, da zaokupite sebi pažnju nečim drugim, da se nadate da će se do sutra praznina koju je neko ostavio u vašoj duši malo popuniti. Odjednom svesna koliko su mi ruke hladne, sklanjam ih sa gvozdene ograde i, gurajući zaleđene prste u džepove, silazim s mosta i krećem prema velikoj crvenoj viktorijanskoj stambenoj zgradi na uglu. Na vitražu iznad ulaza piše Arminta stanovi. Spolja zgrada izgleda veličanstveno, veoma otmeno i luksuzno, ali su stepeništa zapravo pomalo otrcana, a neki od suseda sumnjivi. Fiona je svoj stan kupila pre nekoliko godina, novcem koji joj je ostavila neka stara tetka, i nalazi se na kraju četiri niza stepenica toliko dugačkih da pluća počnu da vam pucaju, očajnički mu je potrebno krečenje i više je nego skučen. Što, ruku na srce, u potpunosti liči na Fionu. Ozbiljno vam kažem, ona je nalik na svoj stan. Veličanstvena spolja, ali ni približno takva iznutra. Za spoljnji svet ona je uspešan novinar koji se bavi zdravljem i lepotom i piše kolumnu za nacionalni nedeljnik, u kojoj veliča dobrobiti vežbanja, tri zdrava organska obroka dnevno i zaštitni faktor 45. Onima u unutrašnjem svetu - to jest meni - ona je neko 14


crowarez&bosnaunited

ko u pidžami obavlja honorarni posao za našim kuhinjskim stolom, puši kutiju cigareta dnevno i koja, kada se ne natapa obilnim količinama ulja za sunčanje na prvi titraj sunčevih zraka, pokušava da smrša uz pomoć ove ili one trenutno aktuelne dijete. Pokušala sam da joj kažem da je prelepa baš takva kakva je, ali me ne sluša. Prošli mesec jela je samo tom jam supu. „To je moderni ekvivalent dijetalnoj supi od kupusa”, objasnila mi je oduševljeno, „samo bez nadimanja”, pa je tri puta nedeljno odlazila u tajlandski restoran brze hrane da pokupi neverovatne količine ove supe. A to se valjda računa kao redovna vežba. Fiona je moja najstarija i najbliža prijateljica. Upoznale smo se u osnovnoj školi kada smo obe imale osam godina, a predstavila mi se tako što je rekla da ume da svira klavir i da njeni roditelji imaju vikendicu na jugu Francuske. Što je i bila istina. Na neki način. Ako se u obzir uzme kamp prikolica koja se svake godine prevozi preko kanala. A što se sviranja klavira tiče, bilo je to više „udaranje palicama” po Jamahinom sintisajzeru. Ali to je Fiona. Oduvek je bila takva. I da, u redu, ume da bude neprijatno kada uobraženim glasom kaže ljudima da je pohađala Kembridž, ali zaboravi da spomene da je to zapravo bila politehnička škola1. Ili, na primer, pre neko veče sam je čula kako preko telefona govori da mora da požuri „na pilates”, a činjenično stanje je da ona ima pilates na DVD-ju koji je gurnut pod televizor i skuplja prašinu zajedno sa svim ostalim diskovima sa vežbama. I ne samo to, samo sam je jednom videla kako vežba, ali je prekinula usred treninga da bi gledala rijaliti Dragon's Den. Ali uprkos svoj njenoj izveštačenosti, duboko u duši je jedna od najmilijih osoba koje sam srela. Ima ogromno srce i znam da će mi se uvek naći kada zagusti - zovem je četvrtom hitnom službom; ali ona kao da oseća da za javnost mora da pripremi ovu veliku glumačku tačku. Kao da se, iz nekog razloga, stidi onoga što jeste. Istini za volju, mislim da je to u velikoj meri zbog njene majke. Ona je jedna od onih klasičnih Nekadašnje strukovne škole, koje su po odluci britanske vlade 1992. godine postale univerziteti. Trenutno su u tranziciji, pokušavajući da svoje aktivnosti podignu na akademski nivo. (Prim. prev.) 1

15


crowarez&bosnaunited

napadnih majki koje neprestano zvocaju bucmastom detetu da je debelo i teraju ga da se bavi silnim vannastavnim aktivnostima. Sirota Fiona se svakog dana pojavljivala u školi posrćući pod teretom četiri muzička instrumenta, teniskog reketa, palice za hokej, baletske haljinice i opreme za plivanje. Kada bi se požalila, mama bi joj rekla: „Merilin Monro nije ništa postigla dok je bila Norma Džin.” Što je prilično zbunjivalo jedanaestogodišnje dete. A i bilo je veliki pritisak za nju. Mislim da se Fiona nikada nije oporavila od toga. „Tes, ti li si?” Zadihana od penjanja stepenicama otvaram vrata stana i dočekuje me glasna buka koja dopire iz njene sobe. Čudno, kada sam samo ja prisutna, njen glas je mnogo manje nalik onima iz rijalitija Made in Chelsea, više je u fazonu TV serije The Only Way Is Essex. „Zašto? Da ne očekuješ još nekoga?” dahćem i bacam torbu na sto u hodniku. Dolazi Fli, naš narandžasti mačor i počinje da se mota oko mojih nogu i glasno prede. Podižem ga, golicam ga ispod brade kada pomislim: O, ne! Možda je na žurku pozvala i nekog od momaka sa kojim je u poslednje vreme izlazila. U glavi listam spisak muškaraca koji su nam protutnjili kroz stan u poslednjih nekoliko meseci: bio je tu Karl, diplomata visok dva metra koji je gotovo pao u nesvest kada je udario glavom u dovratak kuhinjskih vrata; Gavin, koji je pisao poeziju i insistirao na tome da je recituje; Karlos, Španac, on je došao da je izvede na večeru, popušio džoint na kauču i onesvestio se... Iskreno, ne mogu svih ni da se setim. Nakon što je godinama, bez mnogo uspeha, izlazila sa momcima na starinski način, Fiona je nedavno otkrila onlajn upoznavanje i otada menja muškarce zabrinjavajućom brzinom. Osluškujem njen odgovor, ali on ne stiže. O bože, nemoj mi reći da je jedan od njih već ovde. Ne bi bilo prvi put da uđem i nađem se licem u bokserice sa polugolim muškarcem u kuhinji. „Fi...” kažem oprezno. Naginjem glavu osluškujući zvuke znate-većčega iz njene sobe. Čujem mnogo šuškanja; izvirujem iza ugla da osmotrim hodnik. „Da li si... ovaj... pristojna?” Čuje se glasan udarac, zatim se vrata naglo širom otvaraju. 16


crowarez&bosnaunited

„Ta-da!” Fli poče oštro da sikće i uplašeno iskoči iz mog naručja. Ali umesto nepoznatog muškarca u boksericama, vidim Fionu u uniformi bolničarke. „Šta kažeš?” Okreće se na vrtoglavim štiklama. „To je za žurku večeras”, nastavlja nameštajući belu kapicu. Plava kosa joj je šatirana, uvijena u lokne i našpricana lakom do te mere da bi se lako moglo desiti da otpadne. A kad samo pomislim da je upravo napisala članak o kosi i kako je vreme da se „bace svi proizvodi za bojenje i oblikovanje kose” i da je sada pravi trenutak da se bude au naturel. „Kakav je tvoj kostim?”, gleda me sa iščekivanjem. Na trenutak zurim u nju, naviru mi bleda sećanja o tome kako mi priča o žurci: ogromna pokrivena krovna terasa sa neverovatnim pogledom... radi za Moet, znači biće more šampanjca... na pozivnici piše da se obuče kostim...” Iznenada me obuze strašan osećaj. „Nisi zaboravila da je u pitanju maskenbal, zar ne?” „Pa nisam baš zaboravila...”, počinjem, ali me ona uzbuđeno prekida. „Onda, hajde, nemoj me držati u neizvesnosti, šta ćeš obući?” Okreće se da prouči svoj odraz u ugradnoj mikrotalasnoj i stavlja još jedan sloj sjaja za usne. „Pa, vidiš, u tome je problem, planirala sam da nosim farmerke, mislim niko neće ni primetiti...”, obrazlažem skidajući jaknu i stavljajući je na naslon stolice. „Tes!” uzvikuje zapanjeno i okomljava se na mene. „Ne možeš ići u farmerkama na doček Nove godine!” „Šta je loše u tome da Novu godinu dočekam u farmerkama?” Pokušavam da se raspravljam, ali me dočekuje onim svojim pogledom. Znam taj pogled. To je pogled koji je uputila čoveku koji nam je prošle zime rekao da ne može da nam popravi bojler. „Izvini, mila, ali moraćeš 'ladnom vodom da se tuširaš dok ne stigne novi deo.” Ni reč nije rekla. Nije morala. Ne sa tim pogledom. Reći ću vam samo da je celo posle podne proveo rastavljajući i sastavljajući naš drevni protočni bojler, a ona je celo veče provela ležeći u vreloj penušavoj kupki. „Ali moraš obući kostim”, kaže. „Maskenbal je.” 17


crowarez&bosnaunited

Iznenada uvidevši priliku, grabim je obema rukama. „U pravu si”, ozbiljno klimam glavom. „Ali ja nemam kostim, tako da ne bi trebalo da idem. Ionako nisam raspoložena...” Gotovo mi se vrti u glavi od olakšanja na pomisao da ostanem kod kuće u pidžami, sa mačorom i ispred TV-a. Na sekund. „Budalaština. Naravno da bi trebalo da ideš”, kaže odbacujući moje prigovore svojim čarobnim štapićem u vidu sjaja za usne. „U depresiji si. Osećaćeš se mnogo bolje ako odeš na žurku.” Upućuje mi ohrabrujući osmeh. „Nisam u depresiji, srce mi je slomljeno”, ističem. Njen osmeh smenjuje zabrinut izgled. „O, Tes, moraš prestati da veneš za Sebom. Moraš ga zaboraviti. Pretvaraj se kao da ne postoji. Prošli su meseci...” „Nisu prošli meseci, prošla su samo dva meseca jedna nedelja i tri dana... ili tako nekako”, dodajem pokušavajući da zvučim neodređeno, i ne uspevajući u tome kažem: „I ne venem ja za njim. Samo mi nedostaje, ništa više.” „Naravno”, kaže i stišće mi ruku. „Znam kakav je osećaj, prošla sam kroz to. Sećaš se kada me je Lorens ostavio?” „Teško da je to isto - izašli ste svega dva puta.” „Ipak mi je srce bilo slomljeno”, odgovara povređeno. „Fiona, jedini put kada sam primetila da ti je srce slomljeno bilo je kada nisu imali tvoj broj na rasprodaji u L. K. Benetu”, kažem joj. Nije da je Fiona bezosećajna, ali kada su u pitanju propale romanse, ona sebi dozvoljava samo dvadeset četiri časa za depresiju/brisanje svih njegovih poruka/proždiranje svega što se može pronaći u kuhinji. Na kraju ta dvadeset četiri sata odradi jednu seriju vežbanja uz DVD Trejsi Anderson, promeni status na Fejsbuku u slobodna i vraća se u igru. „Znaš, Tes, ljubav se ne meri vremenom”, nastavlja mudro zanemarujući moj prethodni komentar. „Možeš se zaljubiti na prvi pogled.” „Ti se možeš napaliti na prvi pogled”, ispravljam je razmišljajući o njena dva sastanka sa Lorensom, koja su se, ukoliko se dobro sećam, najviše odigravala pod jorganom. „Imam rezervni kostim”, kaže ignorišući me. „Meni je pretesan, jer tom jam dijeta i nije delovala. Ugojila sam se dve kile...” Razočarano 18


crowarez&bosnaunited

gleda svoj stomak i pokušava da ga uvuče šireći grudni koš, tako da njen dekolte izgleda još raskošnije. „Ali tebi će savršeno pristajati”, dodaje gledajući me značajno. „Kakav kostim?” pitam je oprezno. „Dopašće ti se! Bićeš seksi mače!” sva sija. Srce mi je potonulo. „Kako mače može biti seksi?” zapomažem. Ali dok pitam, shvatam da nisam sigurna da želim da čujem odgovor. Međutim, pre nego što je stigla da mi odgovori, prekida nas zvonjava njenog blekberija i ona ga grabi sa stola. „Pipa, ljubavi”, cvili, prebacujući se na opciju otmenog glasa. „Kako si?” Pipa je jedna od Fioninih novih drugarica iz visokog društva, koje je upoznala na Kartije internešenelu2 prošlog leta. Fiona je pisala članak o tome da je „polo novi pilates”, a Pipa i njene drugarice bile su tamo zato što se druže sa članovima kraljevske porodice koji su prisustvovali manifestaciji. Pipa je izlazila sa princem Harijem. Ili je poznavala nekoga ko je izlazio sa njim. Kako bilo, veza je i dalje postojala, a ma koliko slabaška bila, probudila je Merilin Monro u Fioninoj Normi Džin. „Apsolutno, jedva čekam. Da li dolaze i Tigi i Rizl?” To je jedna od neobičnih stvari koje sam primetila u vezi sa Fioninim otmenim drugaricama. Nijedna nema normalno ime; sva imena zvuče kao da su iz nekog crtanog filma. Čak ni Fiona nije samo Fiona kada je s njima - tada se pretvara u „Fifi”. Znam to jer sam se jednom javila na njen blekberi dok je ona ležala u kadi, zvala je Pipa i tražila Fifi. Najpre sam mislila da je neko pogrešio broj. „Božić?” uzbuđeno kaže Fiona. „O, dan sam provela kod mamice i tatice.” Mamice i tatice? Otkad su Džon i Liz, Fionini roditelji, od običnih mame i tate postali „mamica i tatica”? Preneraženo nastavljam da slušam dok ona zabacuje plavu kosu i brblja kako je „baš božanstveno što je imala prilike da provede neko vreme na selu”. Uzgred budi rečeno, selo je dvojna kuća njenih roditelja sa šljunčanom fasadom u Kentu. Međunarodni dan Herlingamske polo asocijacije koji se zbog sponzorstva zove Cartie International Day. (Prim. prev.) 2

19


crowarez&bosnaunited

Prolazim pored nje i punim čajnik. Zaboravi šampanjac i kanapee, potrebna mi je šolja čaja i kutija jafa keksa. Pre neki dan sam kupila novu kutiju... podižem se na vrhove prstiju i počinjem da čeprkam po kuhinjskom ormariću, dok ona nastavlja razgovor. „Znam, i ja sam takva! Prosto obožavam duge šetnje i svež vazduh.” Pokušavam da potisnem smeh. Fiona ne praktikuje svež vazduh. Ona praktikuje mirisne sveće i marlboro lajt. A što se dugih šetnji tiče... Bacam pogled na njene neverovatno visoke štikle. Fiona je visoka jedva metar i po, ali ono što joj nije dala priroda, nadoknađuje vrtoglavo visokim štiklama. Ona jedina od osoba koje poznajem podržava Viktoriju Bekam. Zove je „svojom srodnom dušom”. Zapravo, pre neki vikend sam je uhvatila kako lista primerak časopisa Helou!, i krajičkom oka sam videla kako gleda u fotografiju na kojoj je Poš u još jednom paru besmisleno visokih štikli. Ne znajući da je čujem, duboko je uzdahnula i promrmljala: „Razumem tvoj bol, Viktorija, zaista te razumem”, a zatim je u znak solidarnosti protrljala čukljeve. „OK, super! Jedva čekam da se vidimo. Moram da pomognem cimerki oko kostima.” Upućuje mi onaj pogled, i ja se krijem iza kutije jafe. „OK, ciao, ciao.” Šalje puno poljubaca u blekberi, potom prekida vezu i okreće se ka meni. „Ej, prestani da ždereš!” I opet se glatko prebacuje sa glasa Made in Chelsea na glas The Only Way Is Essex i otima mi kutiju iz ruke. „Moramo da te pretvorimo u seksi mače.” „Ali ja ne želim da budem seksi mače”, cvilim stežući čaj pre nego što mi i njega otme. „Doček je”, kaže strogo. „Nemaš izbora.” Na trenutak se natežemo u kuhinji i rezultat je nerešen, a meni pada na pamet da bih mogla da ne popustim. Ali Fiona ume da bude zastrašujuća, naročito u tom kostimu bolničarke. „OK, OK.” Podižem ruke u znak predaje, i ustajem od stola. „Predajem se.” „Znala sam”, klima glavom zadovoljno. „Sada požuri, uskoro stiže taksi.” Gura me prema spavaćoj sobi, a zatim nestaje u svojoj i vraća se sa crnim trikoom i krznenim ušima. „Žurka je savršen lek za slomljeno srce. Toliko će ti noćas biti lepo da ćeš sve to sa Sebom ostaviti iza sebe.” Pruža mi kostim i grli me. „Veruj mi, ujutro ćeš se probuditi i biće kao da ga nikada nisi ni srela.” 20


crowarez&bosnaunited

3 Imam teoriju u vezi sa novogodišnjom noći. Širom sveta joj kliču kao najboljoj i najznačajnijoj noći u godini. Noći kada se slavi, zabavlja, luduje kao da ste Prins i da je 1999. I sa njom dolaze velika očekivanja i nadanja. Sva ta tenzija. Pritisak da se nezaboravno provedete. Iskrena da budem, to je pomalo liči na gubljenje nevinosti. A šta ako se ne provedete nezaboravno? Šta ako se čak i razočarate, i dok vam se čini da se svi oko vas ludo zabavljaju, ne možete a da se ne zapitate „i to je to?” a zatim neizbežno zabrinete da nešto nije u redu s vama. (Sad kada malo bolje razmislim, i jeste kao gubljenje nevinosti.) Ali potajno sumnjam da svi imaju isto mišljenje. Nije važno da li đuskate na Trafalgar skveru, napijate se u klubu u Njujorku ili slavite na plaži u Goi. Širom sveta milioni ljudi glume. Sve je to jedna velika zavera. A možda je moja teorija potpuno pogrešna i svi ostali se zaista odlično provode, zaključujem dok gledam veoma pijanu Mariju Antoanetu koja izgleda kao da pošteno uživa u tome što usisava lice jednog Elvisa. Možda je sve do mene i možda sam ja ta koja se ne uklapa. Sat vremena kasnije nalazim se u jednoj od onih ogromnih kuća u Čelsiju sa belim štuko fasadama. Enterijer je kao iz časopisa: savršena novogodišnja jelka u mermernom hodniku, vatra u kaminu, i velika terasa koja se pruža iz veličanstvene dnevne sobe ukrašene hiljadama treperavih novogodišnjih sijalica. Žurka je u jeku. Kada smo stigle, Fionu je dograbio Den, bivši momak sa onlajn sajta KindredSpiritsRUs koji ju je progonio u sajberspejsu, a sada ju je uzeo za taoca i saterao u ćošak u kuhinji. I nakon nekoliko propalih pokušaja ćaskanja, evo mene, stojim sama u dnevnoj sobi, ne poznajem nikoga i trudim se da izgledam kul i opušteno. 21


crowarez&bosnaunited

Hoću da kažem, ne možete se unedogled pretvarati da šaljete poruke, zar ne? Primetivši poslužavnik sa šampanjcem u prolazi, hvatam čašu i ispijam polovinu jednim gutljajem. „Žedna si, a?”, ceri se konobar sa snažnim australijskim akcentom. „Tako nekako”, smešim se zahvalna što sam ugledala bar jedno prijateljsko lice. Razmišljam o tome da zapodenem razgovor s njim, ali pre nego što sam smislila šta da kažem, on je već daleko i provlači se pored ostatka gostiju. Pijem ostatak šampanjca i pogledom prelazim preko prostorije tražeći nekoga s kim bih mogla da ćaskam. Ovde sam, zaista se trudim da budem u prazničnom raspoloženju i lepo se provedem, ali uprkos trudu, ne ide mi. Mislim da mi ovaj kostim ne pomaže preterano. Fionin argument da će svi biti maskirani i da ću se savršeno „stopiti” s masom pokazao se kao loša uteha za činjenicu da nosim ono što je u suštini ogromna čarapa za celo telo, od šezdeset dena, i krznene uši. A i trudim se da ne razmišljam o brkovima koje mi je nacrtala na licu ajlajnerom, ili o tome da je insistirala da stavim rep koji je napravila od sjajnog novogodišnjeg ukrasa. Baš dok se pitam kako da se dokopam nove čaše šampanjca pre nego što umrem od sramote jer svi mogu da vide moju zadnjicu, Fiona se pojavljuje iz kuhinje. „O bože, izvini zbog ovog”, kaže pomirljivo. „Nisam mogla da se izvučem; ne prestaje da ponavlja da smo srodne duše.” „Ali mislila sam da ste samo jednom izašli i da je bilo strašno.” „I gore od toga!” namrštila se s gađenjem. „Rekao mi je da ne pije, ne puši i da je još nevin!” „Znači, savršen ste par”, kažem veselo. „E u tome je problem”, ona odgovara mršteći se. „Nije prestajao da priča o tome kako se naši profili poklapaju devedeset devet procenata i kako ne razume kako to da ne želim da izlazim s njim kada računar kaže da smo stvoreni jedno za drugo...” Prekida nas glasna vriska i smeh, pa se obe okrećemo i vidimo jato devojaka na terasi. Sve nose haltere, mrežaste čarape i puš-ap brusthaltere, gutaju šampanjac i okupljene su oko mršave plavuše nalik na konja i koja je u crvenom kostimu đavolice. „O, vidi, to su Pipa i devojke”, kaže Fiona iznenađeno. „Mora da ne zna da sam ovde.” 22


crowarez&bosnaunited

Gledam prema njima i osećam tračak sumnje. Nikada zapravo nisam upoznala Pipu, ali izgleda kao jedna od onih osoba kojima je nevažno sve osim njih samih, a tu spada i Fionino prisustvo na ovoj žurci. „Gužva je, verovatno me nije videla”, nastavlja Fiona vedro, premda pomalo neuverljivo. „Dođi, upoznaću te s njom - jako će ti se dopasti!” I pre nego što sam stigla da se pobunim, Fiona zavlači ruku pod moju i energično me vuče napolje. „Ćao, društvo”, maše teturajući se prema grupi, koja se razdvaja kada nas primeti i sumnjičavo se zagleda u mene. Ali Fiona kao da to ne primećuje. „Tes, ovo su Loli, Rara i Grizi”, ozareno govori pružajući ruke kao prodavač sa telešopa dok predstavlja neki od predmeta jezivog izgleda i pokušava da vas ubedi koliko je zapravo čudesan. Čudno. Čujem promrmljane pozdrave i vidim dosta zabacivanja kose. „A ovo je Pipa!”, govori sva zanesena, gotovo da sam zvuk bubnjeva mogla da joj čujem u glasu. Pipa se naginje i ljubi me u oba obraza, a skenira me očima od glave do pete. „Tes, tooooliko sam lepog čula o tebi”, prede smešeći mi se osmehom jednako lažnim kao i njena ljubaznost. „Zaista je lepo što sam te konačno upoznala.” „I meni je drago što sam tebe upoznala”, smešim se. „I ja samo o tebi slušam.” (Kunem se, ako Fiona samo još jednom ispriča priču o princu Hariju...) „Da li znaš da Pipa dizajnira nakit?” nastavlja Fiona. „Nije li to fantastično?” „Uh... jeste”, klimam glavom. „Fantastično.” „Pogledaj, napravila je ovaj prsten!” Fiona pokazuje Pipin prst i nešto što izgleda kao neka božična drangulija. „Smaragd”, kaže Pipa nonšalantno. „Pet karata. Savršen.” Gledam zapanjeno. Taj veliki zeleni komad stakla je pravi? „Sve svoje kamenje nabavljam u Radžiju”, nastavlja živahno. „Originalno se nalazio u starinskoj ogrlici, ali ja sam ga stavila u prsten.” „Radži? O, da li je to ona draguljarska radnja u glavnoj ulici blizu stanice Patni?” „Radžastan, u Indiji”, kaže gledajući me kao da sam glupa. Osećam kako mi obrazi rumene.

23


crowarez&bosnaunited

„Mada mislim da ću da napravim pauzu jer dizajniranje tako iscrpljuje.” Uzdiše i uzima gutljaj šampanjca. „Mogu samo da zamislim”, klimam glavom pokušavajući da zamislim koliko čoveka može da zamori kada po vasceli dan pravi smaragdno prstenje - i to neuspešno. „Svi ti letovi do Indije i nazad. Mene izmori šetnja do kancelarije preko mosta Hamersmit.” Fiona čuje sarkazam u mom glasu i gleda me nervozno, ali Pipu on ni najmanje ne dotiče. „Znam, upravo tako. Apsolutno!” širi oči. „A putovanje avionom strašno isušuje kožu. Kozmetičarka ne prestaje da mi ponavlja”, tu ona poče strogo da govori, „Pipa, misli o porama!” Čuje se saosećajno mrmljanje i neko joj utešno steže rame. „Zato razmišljam da izgradim azil i počnem da radim sa napuštenim životinjama.” „Pips, ti baš umeš sa životinjama”, ubacuje se Grizi. Ili je to bila Loli? Ne razlikujem ih: sve su plave, mršave i nose puš-ap brusthaltere. „Mi smo uzele mačku iz azila!” živo se ubacuje Fiona. „Zove se Fli.” „Zaista? Kako je to slatko”, frkće Pipa. „Ali ja sam mislila na nešto manje domaće.” Podrugljivo se smeši. Fiona se snuždila. Gospode, Pipa je jedan strašan i snishodljiv snob. Ne razumem zašto Fiona želi da joj bude prijateljica. Iz nekog razloga je impresionirana njome. „Mamica gaji lame, a konji su mi u krvi, tako da nemam ništa zajedničko sa matorim mačketinama zaraženim buvama.” Zakikotala se i ostatak družine joj se pridruži, njakale su kao magarci. Najednom osećam snažan zaštitnički nagon. Želim da zaštitim i Flija i Fionu. „O, pa nisam baš sigurna, uverena sam da umeš da ogrebeš ako treba”, odgovaram nedužno se smešeći. Smeh iznenada prestaje i čuje se kako se neko nervozno kikoće. Primećujem Fionin užasnut izraz na licu dok se Pipa okreće i zuri u mene kao da me je tek tada primetila. Skupila je oči i oštro upitala: „Šta ti ono radiš?” „Ništa ni približno fascinantno kao ono čime se ti baviš...” počinjem vedro, ali me prekida Fiona koja me gotovo obara na zemlju. „O, vidi, Tes, čaša ti je prazna”, kreštavo uzvikuje. „Idemo po piće.” Hvata me za lakat i gura me unutra. 24


crowarez&bosnaunited

„Izvini”, kažem čim smo ušle. „Znam da ti je Pipa drugarica, ali morala sam da se zauzmem za Flija.” I tebe, dodajem nemo. „O, nije ona to tako mislila, to je samo njen način izražavanja. Malo je stidljiva, to je sve”, kaže Fiona u Pipinu odbranu. „Stidljiva?”, ponavljam u neverici. „Ako je Pipa stidljiva, onda je i Ledi Gaga isto tako stidljiva.” Fiona poleće za konobarom koji nosi poslužavnik sa šampanjcem i pravi se da me ne čuje. „Dve čaše, molim vas.” „Zapravo, ja neću, mislim da ću da idem kući”, prekidam je. Držeći u svakoj ruci po jednu čašu, Fiona se okreće prema meni prosipajući šampanjac. „Kući?”, uzvikuje. „Ne možeš ići kući: još nije ponoć! Propustićeš odbrojavanje.” „To i nameravam”, smešim se žalosno. Toliko je utučena da pomalo osećam krivicu. Nije ona kriva što se ne zabavljam. Koliko god se ja trudila, slomljeno srce i novogodišnja noć nisu dobra kombinacija. „Žao mi je, ali mislim da ne mogu da se suočim sa tim trenutkom kada svi dođemo do 'jedan', a ja moram da tražim koga da poljubim.” „Možeš poljubiti mene”, nudi mi ona ozbiljno. „Samo nemoj u usta.” „Hvala, Fiona, to je baš ljubazno od tebe”, kažem sa lažnom zahvalnošću. „Volim te, ali ne toliko.” „U redu je, umem da primim korpu”, sleže ramenima i gura nos u čašu sa šampanjcem. Otpija nekoliko gutljaja, a potom me udara laktom u rebra. „Ma, daj, Tes, ostani i popij još jedno piće”, nagovara me mašući mi čašom ispred nosa. „Hajde da se napijemo i dobro se zabavimo.” U prošlosti bi me pijanstvo sa Fionom oraspoložilo - bar do sledećeg jutra, naravno - ali večeras nisam bila za to. Nije me privlačio čak ni besplatan šampanjac. „Drugi put”, kažem odmahujući glavom. „Ali nećeš uspeti da pronađeš taksi”, kaže mi. „Moraćeš da ostaneš.” Baš u tom trenutku vidim farove taksija koji staje pred kućom i iz njega na trotoar izlazi nekoliko zakasnelih gostiju. Savršen trenutak: automobil za beg. „Sad me slušaj, naređujem ti da uživaš u ostatku večeri i da se strašno napiješ”, dajem joj uputstva, njenu tašnu i grlim je pre nego što stigne da se dalje buni. „I, uzgred budi rečeno, mislim da se dopadaš 25


crowarez&bosnaunited

Henriju Osmom.” Pokazujem preko sobe na momka u kratkim pantalonama i sa kapom od veštačkog krzna i sa velikom narandžastom bradom nataknutom preko lica. „To su rekli i Ani Bolen, a vidi šta je nju snašlo”, duri se dovršavajući svoj šampanjac i prelazeći na moj. Baca pogled prema njemu. On joj namiguje. „A možda i vredi zbog njega izgubiti glavu”, kaže dok je posmatram kako uvlači stomak, pa je ostavljam da flertuje i izlećem napolje.

26


crowarez&bosnaunited

4 „Hej, vrećo buva, stigla sam.” Dobra stvar u vezi sa ovom noći jeste to što su svi toliko zauzeti proslavom da na ulicama uopšte nema saobraćaja, tako da prilično brzo stižem do stana, zatvaram za sobom vrata i izuvam cipele. Gospode, što je lepo biti kod kuće. U čarapama ulazim u kuhinju i pristavljam čajnik. Iako je kuhinja u haosu, nije me briga, na Fionu je red da pere sudove. A otvorivši frižider i primetivši praznu bocu na polici, shvatam i da nemamo mleka. Kažem praznu, ali u njoj možda ima koja kap, zahvaljujući Fioni koja uvek ostavi malo mleka da ne bi ispalo da je sve potrošila. „Ali ima malčice”, zablejaće ako je optužim, pokazujući nekoliko kapi na dnu boce. Bacam bocu u kantu za reciklažu i pretražujem kuhinjske ormariće tražeći nešto za šta mi neće biti potrebno mleko. Nalazim mnoštvo Fioninih biljnih čajeva, ali oni se ne koriste, tu su samo radi reklame. Izvlači ih iz ormarića kad god joj dolaze gosti i ponosno ih izlaže, zajedno sa diptik parfimisanom svećom i egzotičnim džemovima koje je pre četiri godine kupila sa božićnom korpom Fortnama i Mejsona. Jednom sam umalo greškom otvorila jedan od njih kada nam je nestalo uobičajenog Teskovog džema od jagode. Nikada neću zaboraviti tu scenu. Bukvalno je preletela preko kuhinje u svom svilenom kimonu, kao u filmu Pritajeni tigar skriveni zmaj, i uz urlik mi iz ruke otela marmeladu od konjaka i cveta zove pre nego što sam stigla nožem da skinem pečat. Ne šalim se, bilo je prilično zastrašujuće. O, ček malo, šta je ovo? Iza koprive i ekstrakta korena čička primećujem nešto što liči na... Flašu tekile za hitne slučajeve. Pobedonosno je posmatram. Potpuno sam zaboravila na nju. Dobila sam je od ser Ričarda prošle godine za rođendan i sklonila sam je u kuhinjski ormarić. Nije da ne pijem tekilu, ali ako sam kod kuće i poželim neko piće, uglavnom podelim sa Fionom bocu vina, ne ređam čašice po kuhinjskom stolu. Gledam flašu. 27


crowarez&bosnaunited

Rekla sam uglavnom. Ali ova noć je malo drugačija. Ništa u vezi s njom nije uobičajeno. Ovo je novogodišnja noć. Srce mi je slomljeno. Sama sam kod kuće. I nosim kostim seksi mačeta. Dođavola i biljni čaj. Noćas mi je potrebno nešto mnogo jače. Okej, da bih ovo izvela pravilno, potrebni su mi so i limeta. Toliko znam. Bacam pogled prema našoj bednoj činiji sa voćem. Pomislili biste da Fiona, s obzirom na to da piše o zdravlju i lepoti, pretrpava kuhinju egzotičnim voćem. Ali imali smo samo dve pocrnele banane i jabuku greni smit koja je bila toliko sasušena da bi trebalo da bude izložena u Britanskom muzeju. A ne mogu ni so da nađem. Niti čistu čašu. Dobro, nema veze. Uzimam svoju šolju sa natpisom Ostani smirena i nastavi dalje i sipam sebi čašicu tekile. Gledajući količinu tečnosti pre nego što je iskapim, shvatam da sam verovatno sipala četiri čašice. Udaram šoljom o kuhinjski pult i trzam se. Tekila je kao tečna vatra, pali stazu kojom se spušta do stomaka. Opa. Jaka. Ovo te bogami pretrese. Još nekoliko ovakvih čašica i biću toliko pijana da neću znati ni koji je dan. Savršeno. Sipam sebi još jednu šolju tekile i krećem u svoju sobu. To je nekada bila dnevna soba, ali pošto je Fionin stan zapravo jednosoban, ona je, kada sam se uselila, dnevnu sobu pretvorila u još jednu spavaću. Što je sasvim u redu jer je kuhinja jedna od onih velikih kuhinja-trpezarija. Pri tome imam svoj mali portabl TV koji volim da gledam iz kreveta, a u sobi mi je i originalni viktorijanski kamin koji radi. Mislim da ću da založim vatru. Pravi plamen me uvek oraspoloži. Bacam nešto suvih grančica u kamin i počinjem da uvijam listove novina, što je trik kojem me je deda naučio kada sam bila mala, i za tren oka plamsa sasvim pristojna vatra. Kad sam već krenula da ugađam sebi, pomišljam i na sveće, ali je moja omiljena mirišljava sveća dogorela. Prokletstvo. Bacam je u đubre i u tom trenutku mi nešto pada na pamet, ali smesta odbacujem tu misao. Ne, ne smem. Fiona će me ubiti. Nikada neće ni saznati, šapuće pijani buntovni glas u mojoj glavi. Vratićeš je na mesto pre nego što se vrati kući. Samo ćeš je pozajmiti. E sad, u onom uobičajenom razumnom i prisebnom stanju nikada mi tako nešto ne bi palo na pamet. Pozajmljivanje diptika, kako je Fiona s puno poštovanja zove, isto je što i pozajmljivanje krunskih dragulja. Drugim rečima, to je nešto što nikada ne radite. Ova sveća je stvorena da stoji kao ukras na ugaonom stočiću u hodniku zajedno sa belom 28


crowarez&bosnaunited

orhidejom u saksiji i Fioninim smitson adresarom koji je dobila na poklon od nekog menadžera za odnose s javnošću. Ali ja nisam pri čistoj svesti. Niti sam razumna. Trenutno sam pod uticajem čaše šampanjca i dve velike tekile, i sada mi se to čini kao prokleto fenomenalna ideja. Kao i tamanjenje one kutije jafa keksa, iznenada se setim, i veselo zateturam prema kuhinji samo da bi se trenutak kasnije vratila sa prokrijumčarenom robom. Grickajući keks teatralno palim diptik sveću. Eto. Savršeno. Udišući skupi miris smokve, udaljavam se od kamina. Sada kada gore vatra i sveća, osećam kao da sobu obavija neki topao sjaj. Sve izgleda lepo. Tako udobno. Tako romantično. Volela bih da je Seb ovde. Tras. Ponovo me obara. Nekoliko trenutaka nije bio u mojoj glavi, ali sada se vratio sa takvom silinom da mi je gotovo izbio vazduh. Osećajući kako me oči peckaju, brzo pokušavam da skrenem sebi misli time što uzimam daljinski i uključujem televizor. Neću plakati, kažem sebi strogo. Neću plakati. Na silu se koncentrišem na TV. Uobičajene novogodišnje emisije: reporterka stoji ispred Milenijumskog točka, smrzava se u srebrnoj haljinici i trudi se da bude sva vesela... klik... stari crno-beli film... klik... novogodišnji program Džulsa Holanda... klik... još jedna reporterka samo što se ova nalazi s druge strane Atlantskog okeana, „i premda ima još nekoliko sati do vrhunca večeri, u Njujorku uzbuđenje raste...” Sedim na ivici kreveta i posmatram kako kamera prelazi preko zaslepljujućih svetala na Tajms skveru i okupljene mase koja se luđački veseli, a zatim se vraća na ozareni par. „... Ovde su Tifani i Brandon koji se večeras venčavaju, a mi ih pratimo uživo na Tajms skveru!” Aaaa ne, ne pratimo ih. Brzo menjam kanal. Sada sam ponovo kod novinarke koja se do bola smrzava ispred Londonskog oka. „Ovde sam sa profesorom kulturologije Endruom Koterom i razgovaramo o različitim novogodišnjim tradicijama i ritualima koji se obavljaju širom planete.” Kamera snima Endrua, niskog proćelavog tipa sa svetlucavim zečjim ušima. Pretpostavljam da su one deo kostima za maskenbal. Bar se nadam da je tako. „Pa, reci mi, Endru, kako slavi ostatak sveta?”

29


crowarez&bosnaunited

„Pa, Keri”, počinje veselo, „u Danskoj bacaju slomljene tanjire ljudima na vrata, a u Venecueli svako nosi žuti donji veš za sreću...” „Žuti donji veš!”, smeje se reporterka. „Da li si i ti obukao žuti veš, Endru?” „Da znaš, Keri, da jesam”, namiguje joj. „A ti?” „E pa sad, ne mogu da odam sve svoje tajne!”, kaže glumeći zaprepašćenje, a zatim se oboje koketno kikoću, pre nego što se sete da program ide uživo pa ona žustro nastavlja. „I naravno, ovde u Ujedinjenom Kraljevstvu postoji tradicija maskenbala! Hajde da pogledamo neke od najboljih ove večeri...” Otpijam poveći gutljaj tekile dok ispred kamera paradiraju ljudi u ćaknutim kostimima. Maskenbal. Ma hajde, i nije nešto, zar ne? Žuti donji veš i bacanje tanjira zvuči mnogo zabavnije od crnog odela od likre i ušiju od veštačkog krzna. Skidam svoje uši i bacam ih na toaletni stočić. Seksi mače, malo sutra. Iskreno, izgledam više kao matora mačketina. Kad već spominjem mačke, gde je Fli? Iznenada se spolja čuje glasno šištanje, i bacivši pogled kroz prozor, vidim eksploziju obojenih svetala. Naravno. Vatromet. Fli mora da se sakrio. Mrzi vatromet - on ga nasmrt plaši. Spremam se da ga potražim kada čujem tiho mjaukanje ispod kreveta pa se nesigurno spuštam na sve četiri (tekila mi je udarila pravo u glavu) i zavirujem pod krevet. Iz tame me netremice posmatra par ogromnih zelenih očiju. „Hej, drugar”, kažem mu pružajući ruku da ga pomazim. Ne pomera se. Šape je savio pod grudi, poput sfinge i tvrdoglavo me gleda kao da kaže: „Nemoj ti meni, hej drugar, ne mrdam odavde.” Što je pošteno. Ne krivim ga. Da sam mogla, i ja bih novogodišnju noć provela sakrivena ispod kreveta. Nakon što sam ga još jednom pomazila, spremam se da ustanem kada mi za oko zapadne nešto u senci: kartonska kutija. Zastajem. Gotovo da sam i zaboravila na nju. Gotovo. Ali ne u potpunosti. Krila se kao i Fli. Osećam kako me steže u grudima. Znam da bi trebalo da je ostavim tamo gde sam je i našla. Da je ignorišem. Vratim se i gledam televiziju kao da je nikada pre nisam gledala. 30


crowarez&bosnaunited

Ali opet, retko kad sam radila ono što je dobro za mene. Izvlačim je ispod kreveta, prekrštenih nogu sedam na tepih od ovčje kože ispred kamina i stavljam kutiju pred sebe. Spolja gledano nije ništa posebno. Nema s njom u vezi ništa dramatično. Nije kao Harison Ford i Otimači izgubljenog kovčega. Neću podići poklopac i otkriti tajnu ljudskog postojanja. U pitanju je stara kutija od najn vest cipela. A ipak... A ipak unutra se nalazi nešto što mi je podjednako značajno kao nekada te cipele. Nešto još i vrednije. Jer unutra je moja veza sa Sebom. Možda sam budalasta i sentimentalna, ali sačuvala sam ponešto iz vremena kada smo bili zajedno. Nisu to krupne stvari, kao skupoceni nakit ili dugačka kitnjasta ljubavna pisma - samo sitnice. Svakom drugom bi sadržaj ove kutije izgledao kao gomila beznačajnih stvari, ništa posebno, samo bezvredno smeće. Ali za mene je ova kutija puna sećanja na posebne zajedničke trenutke, puna je slika našeg zajedničkog života. Na primer: Dve karte za bioskop Ovo su karte za prvi film koji sam pogledala sa Sebom. Ratovi zvezda. Gledali smo ga u Britanskom filmskom institutu na nekom festivalu. Baš smo se lepo proveli mazeći se u zadnjem redu. Počela sam da vadim stvari iz kutije jednu po jednu. Naplavljeno parče drveta Sa plaže u seocetu Vest Vitering na obali mora. Bio je ledeni januarski dan i neplanirano smo resili da se umotamo u šalove, natučemo kape i odvezemo se do obale, i on je gacao po plićaku zaleđenog mora. Stala sam i posmatrala ga sa obale, a on me je nazvao kukavicom. Narukvica sa koncerta Seb je bio veliki ljubitelj svih onih američkih indi3 bendova za koje ja nikada nisam čula. Sve mi je zvučalo kao mnogo dreke i ljutitih gitara, ali bilo je zabavno otići na naš prvi zajednički koncert. Pampur od vinske flaše Na njemu je još uvek trag crnog vina, okrećem ga prema svetlu i čitam marku: stenli ranč pinot noir. To je čep od boce vina koju smo pili u

Takozvana nezavisna, alternativna muzika, ona koja nije mejnstrim. (Prim. prev.) 3

31


crowarez&bosnaunited

njegovom stanu; te večeri smo prvi put proveli noć zajedno; prvi put smo vodili ljubav... Razglednica sa slikom snežnog zeca Seb je obožavao snoubording i želeo je da me jednom odvede za vikend na Alpe, ali nikada nismo otišli. Nikada u životu nisam se spuštala snoubordom i predložila sam da umesto na Alpe odemo u spa centar... Okrećem razglednicu i dešifrujem njegov grozni rukopis: „Jedva čekam da te vidim na padinama i jedva čekam apres-ski4 uživanje s tobom. Seb xx5 Osećam kako mi se grlo steže i brzo je vraćam nazad u kutiju i vadim: Šibice Okrećem kutiju u šaci i pratim prstima natpis s prednje strane. Mala. Seb je obožavao ljutu hranu i ovo mu je bio omiljeni restoran. Odveo me je jednom tamo da me iznenadi i poručio sva ta neverovatna jela. Neočekivano mi niz obraz klizi suza. Brzo je brišem rukavom. Rešila sam da neću plakati. Trzalica Seb je svirao gitaru i trzalice su mu bile razbacane svuda po stanu. Čak se šalio da bi trebalo da sačuvam jednu za slučaj da jednog dana postane slavan, jer ću tada moći dobro da je prodam na ibeju. Autobiografija Baraka Obame Ova knjiga je toliko debela da zauzima pola kutije. Vadim je i prelistavam pohabane stranice kojima su savijeni ćoškovi. Ovo je Sebov primerak. Bio je oduševljen njome, rekao mi je da će mi ova knjiga promeniti život, a ipak nikada nisam stigla da je pročitam. Osećam krivicu i vraćam je nazad u kutiju, oči mi se pune suzama jer vidim nešto drugo... Jarkocrvenu satensku vrpcu Sa pakovanja donjeg veša koji mi je za rođendan doneo iz Njujorka; u pakovanju su se nalazile penušave tange od francuske čipke i seksi brusthalter od crvenog satena sa puš-ap efektom i prorezima na korpama. Još uvek ga čuvam fioci, umotanog u zaštitni papir, jer ga nikada nisam obukla. Pa, nisam mu mogla reći da mi je potreban veći 4

5

Fr. Piće, izlasci i uopšteno druženje posle skijanja. (Prim. prev.) XX označava dva poljupca. (Prim. prev.) 32


crowarez&bosnaunited

broj, zar ne? Umesto toga sam se nadala da će mi se zadnjica smanjiti (ili da će se gaćice nekom magijom povećati!). Fotografija Sa venčanja nekog prijatelja (pre nego što smo se onako ni zbog čega sporečkali). On neverovatno zgodan u jutarnjem odelu6, a ja sa jednim od onih blesavih šešira. Tako smo lep par... bili smo tako lep par... Zurim u crno-belu fotografiju i posmatram kako se polako muti, kako suze koje već neko vreme potiskujem počinju da mi klize niz obraze. Ovog puta i ne pokušavam da ih obrišem. Ovog puta pokrivam lice dlanovima i pokušavam da se isplačem. Ne znam koliko dugo sam u ovom položaju kada osetim kako me dodiruje nešto meko, podižem pogled i vidim Flija kako mi se mazi o nogu. Brišem otečene oči i privijam ga na grudi, osećajući njegovo meko toplo telo uz svoje. Kajanje me kida. Ima toliko stvari koje bih volela da mogu da uradim drugačije, toliko je toga što bih volela da sam rekla i da nisam rekla, toliko sam grešaka počinila... duboko uzdišem... ali sada je sve uzalud. Desilo se i ja samo želim da mogu da izbrišem sav bol i kajanje, želim da nestanu... „Da li ti je ikada srce bilo slomljeno?” pitam Flija mazeći ga ispod brade. „Ne, suviše si ti pametan za to. Pa, dozvoli da ti kažem, ništa to ne valja.” Gledam u svoj mobilni telefon. Leži nem na krevetu. Na trenutak pomišljam da pozovem Seba, da mu pošaljem poruku... Što je načisto budalasto. Čak i patetično. Raskinuli ste, sećaš li se? Nije ti više momak. A i najverovatnije je noćas na nekoj žurci i zabavlja se, bocka me glas u mojoj glavi. Bol zamenjuje nalet vrelog besa i otpijam još jedan gutljaj tekile. Hajde, Tes, saberi se. Ne smeš mu dozvoliti da sazna da si onoliko plakala zbog njega. Gde ti je ponos, devojko? Dodavola i Seb Filding! Grabim maramicu i divlje duvam nos, tako da Fli beži iz mog krila. Staje na daljinski i šapom pojačava ton. „Nova godina samo što nije stigla, imamo manje od jednog minuta!”, cvrkuće reporterka veselo. „Pa, Endru, koja je tvoja omiljena novogodišnja tradicija?”

Dnevno formalno odelo koje se sastoji od sakoa, krojenog tako da podseća na frak, prsluka i pantalona na pruge. Naziv potiče iz XIX veka kada su ovako odevena gospoda išla na jutarnje jahanje. (Prim. prev.) 6

33


crowarez&bosnaunited

Posmatram kako se kamera okreće prema njemu. Još uvek nosi one svetlucave uši i manijakalno se smeje. „Pa, Keri, omiljen mi je zapravo jedan drevni ritual koji se izvodi tako što se uzme parče papira i na njega se zapiše sve ono čega čovek želi da se reši, bilo da je u pitanju kajanje ili bolna sećanja, patnja, ili možda neka ružna navika ili zavisnost i onda se, kada otkuca ponoć, taj spisak baci u vatru.” Prigušeno se smeje. „Premda, naravno, u drevna vremena nije bilo ni papira ni olovaka, tako da su ljudi birali predmete ili crteže koji su simbolizovali ove stvari.” „Ali zašto u vatru?”, pita Keri mršteći se. „Zato što mnoge kulture veruju da se sveg tog tereta trajno oslobađate ako ga spalite. Na ovaj način pročišćavate dušu i starate se da ga ne ponesete sa sobom u narednu godinu.” „Neverovatno, fascinantna priča!”, kaže Keri raširenih očiju. „To je neverovatno.” Uzimam još jedan buntovnički gutljaj tekile. Mora da se šališ. Da li ona zaista veruje u te budalaštine? „Tako je”, Endru žustro klima glavom, „a dok plamen pali sve čega želite da se oslobodite, varnice pršte na sve strane. Zato zamislite želju! Jer će varnice vašu želju poneti u Novu godinu...” „Aha, dobro, želite li da vam kažem šta sam poželela?” kostrešim se pijano na Endrua i Keri. Big Ben na TV-u počinje da otkucava ponoć i impulsivno grabim kutiju za cipele i bolna od razočaranja i ponesena besom, bacam je u vatru. „Želim da ga nikada nisam srela!” Plamen je odmah zahvata i dok posmatram kako moja veza sa Sebom nestaje u plamenu, kako se sve one teške uspomene pretvaraju u dim, kako se u dim pretvara sve moje kajanje i moj bol, mislim da vidim samo jednu jedinu varnicu. Ali onda i ona nestaje, izlazi kroz dimnjak, da je vetar nosi dalje...

34


crowarez&bosnaunited

5 Uuuggghh. Budim se sa osećajem da mi je glava teška kao parče betona. Parče betona koje pulsira. Otvaram jedno mutno oko i trzam se kada mi se zrak zimske svetlosti bolno zarije u zenicu. Gde sam? Koliko je sati? Zašto imam osećaj kao da mi je nešto crklo u ustima? Oprezno škiljim kroz trepavice i pokušavam da razaznam okolinu koja ne prestaje da se vrti oko mene. Sve kao da je pod nekim čudnim uglom, a i neka vlažna, krznena stvar mi je prilepljena uz lice. Tada shvatam: To je moj tepih od ovčje kože i ležim lica zarivenog u njega i slinavim. Još uvek sam potpuno odevena - ukoliko se kostim seksi mačeta može nazvati odećom. Ispijanje tekile u novogodišnjoj noći u kojoj si sasvim sam veoma je loša ideja. Mislim da ću povratiti. U pozadini čujem glasove i polako pomerajući oči shvatam da dopiru iz pravca televizora. Mora da je ostao uključen kada sam sinoć zaspala na tepihu. Nisam stigla ni na krevet da se popnem. Za razliku od nekih, poput Flija koji blaženo hrče sklupčan na mom jorganu. Kao po komandi, zeva i proteže se koliko je dugačak i stavlja šape na moj jastuk. Neko očigledno uživa što ima ceo krevet na raspolaganju. Čak i mačka više voli da spava sama nego sa mnom. Znam da je to blesavo razmišljanje, ali mamurna sam. Dozvoljeno mi je samosažaljevanje. Pokušavam da pomerim udove. Potpuno su beživotni i uz nadljudski napor mi polazi za rukom da sednem. Opa. Dok sedam uspravno, cela soba počinje da se vrti ukrug i hvata me nalet vrtoglavice. Pružam ruke i hvatam se za krevet da bih održala ravnotežu. O bože. Ovo nije dobro. Ovo uopšte nije dobro.

35


crowarez&bosnaunited

Osećajući da bi svakog trenutka mogla da povratim, udišem duboko i nesigurno se oslanjam na noge. Potreban mi je vreo tuš, jaka kafa i gomila paracetamola. Stenjući, sklopljenih očiju, teturam se iz sobe, kao neki lik iz filma o zombijima, i na autopilotu odlazim do kupatila. Otvaram vrata, grabim peškir i odvrćem slavinu. Samo što umesto nečeg hladnog, glatkog i napravljenog od porcelana, udaram u nešto toplo, meko i živo. „Aaaal”, vrištim. Teturajući se unazad otvaram oči. Doživljavam najveći šok u životu. U mom kupatilu je gotovo nag muškarac! Stoji ispred mene. Na prostirci pred kadom. Na sebi ima samo bokserice i preneraženo se smeje. „Srećna Nova godina!”, kaže veselo kao da me je sreo na ulici. Na trenutak samo zurim u njega, bez reči od zaprepašćenja i privijam peškir na grudi. Izgledam kao jelen obasjan farovima. Nisam u stanju ni reč da izustim, niti da se pomerim. „Uh, da, ćao...” uspevam da promucam na kraju, pokušavajući da skrenem pogled sa njegovog veoma dlakavog torza koji je upakovan u vrlo tesan donji veš. Toliko tesan da se vidi sve, ako znate na šta mislim. Aagghh. Ne gledaj, Tes, ne gledaj. Posramljeno sklanjam pogled. Ovo nije ono što želim da vidim prvog dana Nove godine. I još gadno mamurna. O, bože, pa on ima grudi, spazim iznenada. I da li su mu to bradavice probušene7 „Nisam znao da još neko živi ovde...” Primetio je da zurim u njega. Obraze mi obliva rumenilo. O, jebeš ga, Tes, šta to radiš? Trebalo bi da skrećeš pogled, a ne da buljiš u njegove bradavice! Spuštam pogled na svoja stopala i žurno počinjem da se udaljavam iz kupatila. „Aha... da... živi, mislim... ja živim...” Nemam ništa protiv probušenih bradavica, nisam puritanka niti nešto tome slično, mogu i da radim pirsing i da se tetoviram, i... spotičem se o vagu u kupatilu i umalo da padnem. Prigušeno cvilim. „Hej, da li si dobro?” „Jao, jesam, dobro sam”, toročem pokušavajući da ignorišem bol koji počinje da mi seva u palcu na nozi. „Nikad bolje, hvala.” „Dobro, pa, ja sam završio, tako da je kupatilo samo tvoje”, smeši se i nonšalantno prolazi pored mene. Jedna ruka mu je u boksericama i njome se pošteno i žustro češe. 36


crowarez&bosnaunited

Zadrhtavši, grabim vrata i zatvaram ih za sobom, a potom se naslanjam na njih. Srce mi lupa. Palac mi pulsira. U glavi mi tutnji. Mislim, šta kog đavola, neki nepoznati muškarac radi u našem kupatilu? Kao da moram da pitam. Fiona. Mora da ga je srela sinoć na žurci i pozvala ga u stan. Pa, ne bi joj bilo prvi put. Ne kažem da je ona „laka” žena, kao što bi to rekla moja majka, ali reći ću samo da, otkako sam se uselila kod Fione, noću stavljam čepove za uši. I to ne one meke, obične, već prave industrijske koji su u stanju da blokiraju oko milion decibela. Očigledno da testeri čepova za uši nikada nisu čuli Fionu za vreme orgazma. Podbočivši vrata korpom za veš da ne bih doživela još koje iznenađenje, okrećem se prema lavabou. I doživljavam još veći šok. Zaboravite na nepoznatog muškarca u boksericama u kupatilu, šta ćemo sa ovim hororom u ogledalu? Ućebana kosa, krvave oči, sinoćna šminka. Dovoljno je loše kada prespavate samo sa dva sloja maskare i sjajem za usne, ali sasvim je druga priča kada su u pitanju krejonom iscrtanim mačji brkovi i crna fleka na nosu koji su se razmazali po celom licu. O bože, da li mi je to pauk na obrazu? Srce mi na tren zastaje. Ne, shvatam da je to samo jedna od mojih veštačkih trepavica i skidam je. Oslanjam se rukama na ivicu umivaonika zbog ravnoteže, zurim u svoj odraz u ogledalu i ispuštam jecaj. Osećam se onako kako i izgledam. Ili bi trebalo reći da izgledam onoliko loše koliko se loše osećam? Kako bilo. Ista stvar. Izgledam i osećam se užasno. Nisam baš nova ja kao što sam se nadala, s obzirom na Novu godinu i tako to. Puštam tuš i skidam mačji kostim od likre koji kao da je vakuumiran za moje telo, ulazim u kadu i počinjem da stružem šminku, perem zube i kosu, i pola sata kasnije izranjam golog lica, čiste kose i umotana u kućnu haljinu. Sada se bar osećam delimično živom. Sledi naredna faza rekonstrukcije Tes Koneli. Kafa. Tapkam bosonoga do kuhinje i šokiram se po drugi put. Nestala je planina prljavog posuda i pepeljare pretrpane Fioninim opušcima i čaša od vina sa crvenim tragom karmina. Dočekuju me besprekorno čiste površine, uglancana sudopera od nerđajućeg čelika i Fiona kompletno 37


crowarez&bosnaunited

našminkana i u svojoj najboljoj svilenoj, kimono kućnoj haljini kako leprša po reprezentativnoj kuhinji i maže maslac na tost. I - samo malo... gledam radio na prozorskoj dasci. Da li se to umesto uobičajene tutnjave Radija Kapital čuje klasična muzika? „Jutro”, pevuši. „O, ćao”, odgovaram ošamućeno. Osećam se kao da sam zakoračila u paralelni univerzum. Fiona obično ujutro nakon noćnog izlaska sedi kao zombi za kuhinjskim stolom i grli mamurluk, šolju čaja i marlboro lajt. Ali ovog jutra polugoli muškarac iz kupatila sedi za stolom u kuhinji, a pred njim su izloženi svi džemovi i biljni čajevi koje imamo u kući. Naravno. Znači, sve ovo je zbog njega. „Ovo je Garet”, nastavlja Fiona pružajući mu tost. „Već smo se upoznali”, smeši se otvarajući njenu ljubljenu marmeladu s konjakom. „Izvini zbog onog ranije, brava na vratima kupatila je neispravna.” „Da, znam, treba je popraviti.” Upućujem Fioni prekoran pogled, ali ona sneno zuri u Gareta. Dodajem bravu od kupatila zamišljenom spisku stvari koje bi trebalo uraditi u stanu. Fiona je možda zvanično stanodavac, ali otkako živim s njom, mislim da je nisam videla ni sijalicu da menja. „Još jednu solju čaja od nane i hibiskusa?” guguče. „Odlično”, odgovara on zvaćući tost. „Mmm, ova marmelada je baš ukusna.” Ona se ponosno osmehuje. „Mada je ne treba stavljati mnogo pošto je veoma slatka”, dodaje i vidim da počinje da je hvata blaga panika jer on trpa punu kašiku marmelade na parče tosta. „Kao i domaćica”, namiguje Garet podižući šolju da je dopuni. Fiona rumeni poput šiparice. „Vidi, vidi, laskanjem ćeš sve postići”, kikoće se koketno. Posmatrajući ovu scenu blaženstva menjam mišljenje o kafi. Sve ovo mi je previše. Svoju dozu kofeina ću potražiti u Starbaksu. Okrećem se i izlazim iz kuhinje. „Tes”, zove me Fiona. Zastajem na vratima. „Da nisi negde videla diptik sveću?”

38


crowarez&bosnaunited

„Diptik?', slike mi proleću pred očima, kao golać preko stadiona na kriket meču. „Hmm... nisam...” kažem što nedužnije, ali osećam kako mi se niz kičmu spušta ledenica. „Čudno.” Mršti se i na trenutak mi se čini da sam provaljena i da ću morati da priznam da sam je pozajmila. Bar sa Garetom kao svedokom neće moći da me ubije nožem za maslac. Ali zatim zabacuje kosu i sleže ramenima: „Pa, mora da je negde”, kaže i nastavlja da pravi biljni čaj. To je prilika za beg i sklanjam se u svoju sobu u kojoj odmah primećujem ukradeni predmet o kome je malopre bilo reči kako se ponosno šepuri na polici iznad kamina. Osećam olakšanje koje potom prati užas kada shvatim da je vosak nestao. Nije ostalo ništa osim prazne čaše i parčeta fitilja. Jebeš ga. Mora da sam zaspala i pustila da sveća dogori! Zurim u nju i osećam mučninu. Zaboravi bezbednost. Zaboravi činjenicu da sam mogla da zapalim stan. Zaboravi da smo obe mogle da izgorimo do neprepoznavanja. Ta sveća košta oko četrdeset funti! Istopila se! Dok sam ja bez svesti ležala na tepihu od ovčje kože. Brzo grabim dokaz i trpam praznu čašu u fioku sa čarapama. Nema mi druge, moraću da kupim novu i zamenim je, a da ona to ne primeti, što neće biti jednostavno - glavom mi proleće scena iz Afere Tomasa Krauna: onaj deo kada Pirs Brosnan isplanira veoma složenu smicalicu da bi vratio ukradeno umetničko delo u galeriju a da to niko ne zapazi, a tu su i svi oni muškarci koji trče unaokolo sa polucilindrima kao da su sišli sa jedne od Magritovih slika. Osećam trunku panike. Jedva mogu da stojim uspravno, da ne govorimo o muškarcima sa polucilindrima. Odlučujem brzo da ću time morati da se pozabavim kasnije, oblačim farmerke i džemper i guram stopala u stare patike. Ne izgledam baš najotmenije, ali to je prvo što nalazim, a jutros nisam u stanju da smislim lepu odevnu kombinaciju. Istini za volju, to mi retko kog jutra polazi za rukom, psujem, guram vlažnu kosu pod vunenu kapu i uzimam kaput. Napolju je jedan od onih sivih, ledenih dana. Čini se čak i da je drveću hladno, onako golom i bez lišća dok pruža koščate prste prema belom, zaleđenom nebu. Guram ruke u džepove jakne da ih zagrejem, i s mukom krećem niz ulicu, praveći dahom bele oblake. Na svu sreću, Starbaks nije daleko i nije prošlo ni deset minuta, a ja već guram poznata vrata i ulazim u toplu prostoriju koja miriše na espreso. Unutra je prilično tiho, tu je svega nekoliko majki sa bebama u 39


crowarez&bosnaunited

kolicima i ja prilazim pultu. Savršeno. Konačno ću dobiti svoju dozu kofeina. „Veliki trostruki espreso s mlekom”, ispaljujem pre nego što je devojka stigla da me pozdravi. „Da li ste sigurni da želite trostruki veliki espreso?” pita me sumnjičavo. „Veliki espreso zapravo nije i količinski velik, tako da će kafa biti prilično jaka.” „Savršeno”, smešim se. Muzika za moje mamurne uši. I dalje sumnjičava, ispisuje moju porudžbinu na šolju. „Da li želite još nešto, kroasan, pogačicu, topli sendvič?” „Ne, hvala, samo kofein... hoću da kažem kafu”, dodajem brzo vadeći novčanik i pružajući joj pet funti. Uzimam kusur i odlazim da sačekam svoju kafu s mlekom. Dok devojka pravi mlečnu penu, prelazim pogledom preko unutrašnjosti kafea: loših umetničkih dela na zidovima, iscrpljene majke u uglu sa detetom koje je, čini mi se, rešeno da prospe svoj dečji kapučino po podu, momka pored prozora koji tipka nešto na laptopu... Nalet hladnog vazduha me trza iz misli, pa bacam pogled prema vratima koja se otvaraju dok neko ulazi. Požuri i zatvaraj ta vrata, smrzoh se, besnim u sebi, posmatrajući kako se prilika u trenerci pojavljuje iza Starbaksovog logoa na staklu i ulazi mi u vidno polje. Stomak mi se smesta spušta u pete. O, bože, nije moguće. Jednostavno nije moguće... U neverici zurim u visoku priliku širokih ramena koja ide ka meni. Ali jeste. Seb. Osećam se kao da sam upravo iskočila iz aviona bez padobrana i letim prema tlu brzinom od sto kilometara na sat. Um mi divlje radi. Šta on radi ovde? Izgledam kao govno. Verovatno je išao da trči pored reke. Da li me je video? Bože, još uvek ga volim. Srce mi se steže. Sinoćni bes je netragom nestao, a moje pijano razmetanje smenjuje želja da mu priđem i zagrlim ga. Navlačim vunenu kapu na oči, zurim u stopala i pokušavam da umirim disanje, ali misli mi se vrte ukrug u divljem kovitlacu. Zašto, o zašto se nisam našminkala? Zašto bar nisam pokrila bubuljicu na bradi? A sjaj za usne - šta bih dala za jedan sjaj za usne... Mahnito preturam po džepovima i sva srećna pronalazim balzam za usne. Ovako mora da su 40


crowarez&bosnaunited

se osećali kopači zlata kada bi pronašli zlatnu rudu, razmišljam mažući usne sa očajem ostavljene žene koja je upravo videla svog bivšeg. Na delić sekunde pomišljam da pobegnem i sakrijem se u toaletu. Ako uspem da stignem do tamo pre nego što me primeti - ali ponos, ma koliko narušen, to mi ne dozvoljava. Prikucava me za mesto i tera me da s mukom progutam pljuvačku i podignem pogled. Dobro. Spremna. Pripremam se. Ništa. Ama baš ništa. Gleda u mene. Ispravka: gleda kroz mene, kao da ne postojim. Pogledom samo prelazi preko mene; na licu ni traga prepoznavanja dok prolazi i prilazi da poruči kafu. Na trenutak sam ošamućena i stojim u mestu potpuno i sasvim preneražena. Ovaj, samo malo, šta se ovo upravo dogodilo? Možemo li malo da premotamo film unazad? Vrti mi se u glavi od našeg susreta, ili nedostatka susreta, i nastavljam da zurim u njega ne verujući šta se dešava. Adrenalin mi još kola venama, spreman da mi pomogne ukoliko dođe do borbe za opstanak. Ali nije spreman za nepostojanje reakcije. Ni pokret trepavicama. I to je to? Očekivala sam nelagodan susret, neprijatna pitanja, očekivala sam da ću morati da nabacim srećan osmeh i lažem kako „je sve super”. Ali nisam očekivala da se pravi da ne postojim. Posmatram kako se opušteno isteže dok čeka kusur. Znam, možda me nije video, ili - ček malo - možda me nije prepoznao zbog ove vunene kape? Da, mora da je to, kažem sebi odlučno. Ne zna da sam ovo ja. Zato me je ignorisao. Ma koga ja lažem? Nosim vunenu kapu a ne fantomku. „Veliki trostruki espreso s mlekom?” Vraćam se u stvarnost i vidim da me devojka gleda podignutih obrva, i da me kafa čeka na pultu. Sam bog zna koliko već stoji tamo. „O, dobro, hvala”, mumlam, grabim kafu i bežim koliko me noge nose. Ne mogu da verujem. Jednostavno ne mogu da verujem. Ošamućena idem ulicom i u glavi premotavam scenu kao da posmatram snimak sa bezbednosne kamere: tu sam ja, čekam kafu, on ulazi, gleda pravo u mene i skroz me ignoriše... Premotavam i puštam ponovo. Evo ga

41


crowarez&bosnaunited

opet, ulazi, i sada gleda pravo u mene i... Usporavam snimak, puštam ga kadar po kadar... ne, nema greške, skroz me je i nedvosmisleni iskulirao. Probada me bol: Kako je mogao to da uradi? Kako može da se ponaša kao da me ne poznaje? Nakon svega što smo značili jedno drugom. Zatim osetim nalet besa: Skotina! Tako me iskulirati! Šta on misli ko je on? Dobro, možda smo i raskinuli, možda više nije zaljubljen u mene, ali to ne znači da treba da me ignoriše! Sva besna uzimam gutljaj svoje zaboravljene kafe. Ohladila se. Sranje! Čak mi je i kafu pokvario! Razjarena besom, ogorčenošću i mlakim espresom mar��iram do kuće ne obraćajući pažnju na okolinu. Mislim samo na Seba. Zato sam jedva svesna da sam opet naletela na Gareta, sad na vratima stana. Ovog puta je potpuno odeven, hvala nebesima. Mada, tek kada me je pitao gde je najbliža metro stanica i tek pošto što sam ga uputila, shvatam da nosi kostim Henrija Osmog, doduše bez narandžaste brade. Znači to je on. Ulazim u stan i primećujem da se sve vratilo u normalu. Džemovi i čajevi su nestali, kao magijom, a Fiona je opet ona stara, zavaljena u stolici u kuhinji puši i prelistava prošlonedeljni primerak Gracije. Pridružujem joj se i bacam se u stolicu preko puta nje, još uvek ošamućena. „Jednostavno ne verujem”, kažem nakon nekoliko trenutaka spuštajući kafu na sto. „Znam, ni ja nisam mislila da je moj tip”, odgovara Fiona podižući pogled sa časopisa. „Obično ne padam na niske muškarce.” „A?”, gledam je zbunjeno. „Ali ozbiljno, kada pogledaš ispod onog ogrtača od hermelina, istina je što kažu.” Podiže obrve i dobacuje mi značajan pogled. „Ne, ja ne pričam o Henriju Osmom”, uzvikujem kada sam shvatila o čemu govori. „Pričam o onome što se upravo desilo.” „Šta se desilo?” „Upravo sam srela Seba i iskulirao me je!” Čekam njenu reakciju. Poznajući Fionu, ona će imati štošta da kaže na ovu temu. Na kraju krajeva, nije se ustezala da izrazi mišljenje o mojoj vezi u prošlosti. Mršti se i na trenutak vlada tišina dok uvlači dim cigarete. Potom, sasvim neočekivano, kaže samo dve reči. Ali one su sasvim dovoljne da mi okrenu svet naglavačke. „Kog Seba?” 42


crowarez&bosnaunited

6 Tlo poda mnom se pomera i ja se hvatam za ivicu stola da ne bih pala. Šta je ona to upravo rekla? Na trenutak je preneraženo gledam, nesigurna šta da kažem ili kako da reagujem. Onda odjednom shvatam. „O, ha-ha, veoma smešno”, smejem se i opuštam. „Na trenutak si me zabrinula.” Osećajući se pomalo budalasto, puštam ivicu stola. Naravno, sada se sećam, ne bi trebalo više da pričam o Sebu niti da razmišljam o njemu. Ako je verovati Fioni, jedino ću ga tako zaboraviti. Mada, iskrena da budem, nisam sigurna da zapravo želim da ga zaboravim. „Treba da se pravim da ne postoji, zar ne?” Fiona me gleda nesigurno. „Ko ne postoji?”, pita me polako. „Znam, znam”, klimam glavom pristajući na igru, „ali možemo li da prestanemo da se pretvaramo samo na tren?” „Da se pretvaramo?” gleda me zbunjeno kao da ne zna o čemu pričam. Moram reći da sam impresionirana. Nisam znala da je Fiona toliko dobra glumica. „Vidi, neću ga posle ovog više spominjati, obećavam”, kažem joj privlačeći stolicu do njene. Eksplodiraću ako nekom ne ispričam. Fiona i ja delimo jedna s drugom svaki detalj naših veza, jedino muškarce ne delimo. „Ali moram ti reći... upravo sam naletela na njega, u Starbaksu, i ignorisao me je!” Teatralno podižem ruke u vazduh i čekam njenu reakciju. Ali umesto da se nagne prema meni i kaže „nemoj mi reći!”, i upusti se u detaljnu analizu situacije, Fiona ispušta dim cigarete kroz nos i mršti se. „O čemu pričaš? Ne pretvaram se!” Zastajem. Osećam kako se malčice zanosim. Opa, zaista je dobra u ovome. To ogorčeno držanje je odlično odradila. 43


crowarez&bosnaunited

„Ma, Fiona, hajde...”, pokušavam da je molim, ali ona nestrpljivo praska. „Šta? Nemam pojma o čemu govoriš.” „Govorim o Sebu!”, progovaram ljutito. Sada sam ja izgubila strpljenje. Vreme je da prestane da se glupira s tim budalaštinama „nikada ni postojao nije”. Uostalom ne govorim ja ovde o vezi za jednu noć. Govorim o Sebu! To je muškarac u kog sam bila - u kog sam još uvek - zaljubljena. Muškarac zbog kog patim. Muškarac čije je poruke u početku satima analizirala, i kog je nazvala svakim pogrdnim imenom kog se mogla setiti, pa ga je još kako počastila na kraju. „Ozbiljno, kako možeš da se praviš da ne poznaješ muškarca kog si nazvala... kako ono?” zastajem pokušavajući da se setim njenih tačnih reči. „Prokleta, glupa budaletina koja u glavi ima govna umesto mozga?” Fiona uzima šolju s čajem i uzdiše. „Izvini Tes, ali zaista ne znam o čemu pričaš.” Odjednom se osećam veoma čudno. Fiona je možda pristojna glumica kada treba da odglumi da je povredila ruku da bi se izvukla od pranja sudova, ali ovo je više od toga. Toliko je kategorična, toliko smirena, toliko uverena, kao da zaista ne zna ko je Seb. „Sećaš li se kada smo se svi napili od votke sa karamelom i pevali karaoke?”, pokušavam da je podsetim, ali me ona samo belo gleda. „Metar osamdeset, kratka plava kosa, američki naglasak?” Opet me belo gleda. „Stvarno zgodan?” ne uspevam da se suzdržim. Ništa. „Momak sa kojim sam gotovo godinu dana bila u vezi?”, kažem naposletku. Čelo joj se nabira i gleda me zabrinuto. „Tes, da se ti ne drogiraš?” „Ja? Droga? Naravno da ne!”, vatreno negiram. „Dobro, ako se ne računa paracetamol...” Pružam ruku i uzimam porodično pakovanje koje je trajno smešteno na sredini kuhinjskog stola. Tamo gde većina ljudi drži vazu s cvećem da im ulepša prostor mi držimo lekove protiv bolova. „Da li si sigurna da nisu uzela nimalo onog voćnog punča koji su sinoć služili?”, nastavlja podižući obrvu dok gutam još dve tablete. „Čula sam od Pipe da je bio začinjen nekim halucinogenim drogama;

44


crowarez&bosnaunited

izgleda da se njen prijatelj Tarkin upravo vratio iz posete nekim plemenima u Amazoniji...” „Ne, nisam uzela ni kap voćnog punča!” ne mogu više da se suzdržavam. „Šta ti je onda, kog đavola?”, pita me iznervirano. „Šta je meni? Ti ne možeš da se setiš Seba, mog bivšeg momka.” „To je zato što nikada nisi imala momka po imenu Seb”, planu ona. Ovo me ućutkava. Otvaram usta da nešto kažem, ali reči ne izlaze. Samo zurim u nju u čudu. Čitav sekund, a onda joj sva očajna kažem. „Znaš, ovo uopšte nije smešno.” „Ja se ne smejem.” Privukla je kolena grudima, stavila šolju na njih i namrštila se. „Ti imaš zamišljenog momka”, kaže uvređeno. Na trenutak nastupa tišina i nijedna od nas ne progovara. Ne mogu da verujem da se svađam s Fionom zbog ovoga. Šta joj je? Zašto se ovako ponaša? „Vidi, ne znam šta se dešava, ali nemam običaj da izmišljam momke”, odgovaram joj smireno. „Mislim, alo? Ako nikada nisam izašla sa Sebom, zašto je onda naša zajednička fotografija na frižideru, a?” Samou-vereno se okrećem prema frižideru. Ali tamo nema fotografije. Samo prazno mesto na kom se nekada nalazila. Susrećem onaj njen „rekla sam ti” pogled. „O... naravno, sklonila sam je kada smo raskinuli i bacila je”, uznemireno kažem setivši se šta se desilo. „Pa, nisam htela da me neprestano podseća na propalu vezu, zar ne?” „Kako god ti kažeš”, uzdiše kao da mi ne veruje, zatim se ponovo posvećuje Graciji. Sada sam već ozbiljno ljuta. Dobro, sad mi je dosta. Dosta je bilo ovog blesavljenja. Ne znam šta izigrava, niti zašto, ali dokazaću joj da sam u pravu, a onda ćemo videti šta će imati da kaže. Ulećem u svoju sobu i uzimam laptop sa noćnog stočića, potom se besno vraćam u kuhinju. „Šta radiš to?” Radoznalo podiže pogled kada bučno stavim računar na sto pred nju. „Imam stotine fotografija na kompjuteru”, objašnjavam joj. Ha. Sad će videti. 45


crowarez&bosnaunited

Otvaram računar i klikćem na malu ikonu da otvorim datoteku sa fotografijama i čekam da se aplikacija otvori. Imam mnogo fotki pa je potrebno neko vreme da se učitaju... ali obično ne ovoliko dugo... Iznenada se pojavljuje mali točak u svim duginim bojama i počinje da se vrti ukrug. O, ne, to je takozvani „točak prokletstva”. Mrzim kada se to desi; ipak trebalo bi da sve bude u redu za koji minut... Nekoliko sekundi posmatram kako se okreće, a onda se čuje neobičan piskav zvuk i monitor postaje crn. Sada sam već zabrinuta. „O, ne, šta se dešava?” počinjem da udaram po tastaturi uzalud se nadajući da ću računar povratiti u život, ali ništa. Monitor je i dalje crn. „Znam, mora da je baterija!” pobedonosno se vraćam u sobu po punjač. Naravno, to je u pitanju. Baš sam glupa. Ulećem u kuhinju, ukopčavam računar u struju i ponovo ga uključujem. Ništa. Nijedno svetio se ne pali. Nema poznatog plavog monitora. Ni skrinsejvera sa fotografijom Džonija Depa. Srce mi silazi u pete. „O bože”, užasnuta cvilim zureći u beživotni računar. Očajnički još nekoliko puta pritiskam dugme za paljenje, ali ne vredi. „Laptop mi se pokvario!” Fiona me sve vreme nemo posmatra. „Znači nema fotografija?” kaže na kraju. „Ne, i dalje su u računam...” Zastaje, izgleda zabrinuto, potom se naginje prema meni i steže mi ruku. „Ma, nema veze, to je onda kraj, nema potrebe dalje raspravljati, zar ne?”, kaže veselo, ali takvim tonom da mi je jasno da mi nije postavila pitanje, već iznela tvrdnju. „Hajde ti lepo sedi, a ja ću nam obema skuvati čaj”, i dok mi pruža svoj ljubljeni primerak Gracije pritiska dugme na svom blekberiju. „Pipa, draga”, čujem je kako sikće, „šta je, jebote, bilo u onom punču... ?” *** Dobro, nećemo paničiti. Kao što piše na mojoj šolji: Ostani smirena i nastavi dalje. Samo si mamurna, ništa više. Gadno si mamurna. Toliko si mamurna da je tvoja cimerka potpuno iz sećanja izbrisala tvog bivšeg momka. Ili nešto tome slično. 46


crowarez&bosnaunited

Nakon šolje čaja i nekoliko stranica Pitera Andrea ostavljam Fionu da telefonira i vraćam se u svoju sobu. Moram da prilegnem. U glavi mi tutnji i ne mogu da razmišljam. To što me je Seb iskulirao je samo po sebi dovoljno loše, ali Fionino krajnje čudno ponašanje me je dobrano isprepadalo. A sada se, povrh svega, moj laptop obezobrazio i pokvario se. Šta je sledeće? Možda mi je samo potrebno da se malo odmorim, pokušam da se naspavam? Zapravo sam prilično umorna. Izuvam patike i zavlačim se pod jorgan. Još uvek je topao u sredini, na mestu na kom je spavao Fli. Tonem u jastuk i sklapam oči. Bože, što je ovo lepo. Već mi je bolje. Zapravo, uverena sam da će, kada se probudim, sve opet biti kao i pre... Ne pomeram se više. Ušuškana između mekih perjanih zidova ostatak vikenda provodim spavajući da bi se izlečila od mamurluka, gledajući stare crno-bele filmove, mazeći Flija i onda još spavajući. Povremeno izađem iz sobe da napravim sebi čaj ili tost, koje donosim nazad u krevet, tako da ne moram da prekidam ciklus. U jednom trenutku čujem Fionu kako viče „ćao” i tresak vrata, ali to jedva primećujem. Izgubljena u vremenu i jorganu, samo se čvršće umotavam dok me uljuljkava i ponovo uspavljuje film Divan život. U ponedeljak ujutro sam već mnogo bolje. Državni je praznik pa ne moram da idem na posao, i mamurluk je prošao, nema nepoznatih muškaraca u tesnim gaćama, a u kuhinji me ne dočekuje stepfordska supruga. Sve se vratilo u normalu. Sa olakšanjem konstatujem da mi se vikend čini kao daleko, mutno sećanje, kao da se nikada nije ni dogodio, i lupam na Fionina vrata da vidim da li želi kafu. Kako mi ne odgovara, zavirujem u sobu i otkrivam da još uvek čvrsto spava. Ona nikada ne ustaje rano. Zapravo jedini put kada je viđena pre podneva bilo je kada je letela u Španiju na porodični odmor prošlog leta. „Dobra strana honorarnog posla je što nikada ne moraš da navijaš sat”, jedna je od njenih omiljenih izreka. Na njenu nesreću to nije omiljena izreka avio-kompanije kojom je putovala. Kada se sa zakašnjenjem pojavila na Getviku, odbili su da je puste da ude u avion i bila je primorana da naredna tri sata ubije u prodavnici aksesoara čekajući sledeći let. Kako sama tvrdi, do dana današnjeg, nije više pogledala ni jedan jedini par japanki sa šljokicama. Spava i kada se spremam da napustim stan, što takođe znači da neću imati prilike da opet porazgovaram s njom o Sebu. Nije da moramo da 47


crowarez&bosnaunited

razgovaramo, kažem sebi strogo i trčim za busom koji već daje žmigavac kojim nagoveštava da će se uključiti u saobraćaj. Kao što sam već rekla, uverena sam da je sve bio nesporazum. Očitavam ojster7 karticu i ulazim krećući se prema slobodnom me-stu pozadi. Uživajući u zagušljivoj toploti nakon oštre hladnoće napolju, naslanjam glavu na staklo i gledam kroz prozor. Na kraju krajeva, šta bi drugo moglo biti u pitanju? Nakon dvadeset minuta autobus stiže u zeleno predgrađe i silazim ispred Hemingvej hausa, blistave zgrade od crvene cigle koja izgleda kao da je napravljena od lego kockica i postavljena usred parkinga za automobile. Ako je suditi prema živopisnoj brošuri ukrašenoj crtežom na kome su Doris i Berta sa kovrdžavom sedom kosom i širokim osmehom kojim otkrivaju veštačke zube, Hemingvej haus se reklamira kao „staračka zajednica koja nudi negu i pomoć u svakodnevnom životu svakome kome je ona potrebna”. „Pomoć i nega, malo sutra, ovde je kao u Velikom bratu”, govorio je deda. Ali opet, deda Koneli nikada nije voleo da mu neko govori kako da živi. Čak ni baka dok je bila živa. Jednom je, kada mu je rekla da ne puši lulu u kući, montirao sebi televizor u šupi, preneo u nju svoju fotelju i nedeljama odbijao da izađe napolje. Baka je rekla da bi verovatno bio u stanju da zauvek ostane tamo da nije bilo velike britanske zime koja ga je naterala da se vrati u toplu kuću. „Tvrdoglav jeste, ali glup nije”, smejala se. Otvarajući dvostruka vrata ulazim u prijemni hol ispunjen sobnim biljem i nameštajem od trske kakvim se opremaju staklene bašte. Na zidovima se nalaze uokvirene fotografije veselih starijih penzionera koji učestvuju u raznim aktivnostima. Sumnjam da na tim slikama „poziraju modeli”, a ne pravi stanari Hemingvej hausa, jer još nisam videla da neko pije bocu rozea na osunčanoj terasi. Obično se igra skrebl u zagušljivoj zajedničkoj prostoriji. „Ćao, Tes.” Prilazeći prijemnom pultu nalećem na Melani. Ona je jedan od najmlađih članova osoblja. Ima jarkoružičaste dredove i minđušu u nosu i svi stanari je obožavaju zato što se prema njima ponaša kao da su joj prijatelji, a ne naporne starkelje kojima treba govoriti šta da rade. Ide ruku podruku sa jednim od njih i široko mi se osmehuje. „Tražiš dedu?” 7

Britanska verzija bus-plus kartice. (Prim. prev.) 48


crowarez&bosnaunited

„Ćao, Mel”, smešim se skidajući šal i rukavice. Bože, ovde previše greju. Nije ni čudo što većina stanara stalno drema u foteljama: toplota te tera da poželiš da prilegneš i odremaš. „Kako je?” „Ima pune ruke posla, navodi druge stanare na stranputicu”, dobacuje sa prijemnog pulta gospođica Templ, uštogljena šefica smene. Podiže pogled sa papirologije, skida naočare za čitanje i strogo me gleda. Uh. Osećam kako me obuzima strah. Šta je sad uradio? „Zaista?” odgovaram nedužno kao da nemam pojma o čemu priča. Ali ne polazi mi za rukom da prevarim ljude, a najmanje gospođicu Templ. Pošto su moji roditelji odleteli u Australiju i ostavili me da brinem o dedi, zvala me je tri puta da se požali na njegovo neprimereno ponašanje. Prvi put me je zvala jer je suviše glasno puštao svoje džez ploče i odbijao da utiša zvuk; drugi put me je zvala zato što je usred noći provalio u kuhinju i pekao palačinke; a treći put me je zvala jer je pušio lulu u sobi. „Hemingvej haus je nepušačka ustanova, gospođice Koneli”, rekla mi je, „a vaš deda namerno krši pravila.” „U sobi je”, prekida je Melani, i namiguje mi kada je pogledam. „Poslednji put kada sam ga obišla igrao je poker.” „Dobro, hvala”, smešim se i, izbegavajući ledeni pogled gospođice Templ, brzo nestajem niz hodnik. „Da li biste bili ljubazni da podsetite svog dedu da je kockanje strogo zabranjeno”, dovikuje gospođica Templ za mnom, ali sam, na svu sreću, već prošla kroz protivpožarna vrata i mogu da se pravim da je ne čujem.

49


crowarez&bosnaunited

7 Dedina vrata su čvrsto zatvorena. Zapravo zaključana, što uviđam nakon što sam pritisnula kvaku. Kucam. „Gubi se”, urla glas iz sobe. „Imam posla.” Deda, čini se, nije baš preterano voljan da prihvati politiku „otvorenih vrata” koja se u velikoj meri reklamira kao duh zajednice u brošuri Hemingvej hausa. Ponovo nežno kucam. „Tes je”, šapućem. Nastupa tišina, čujem unutra neko šuškanje, potom se vrata otvaraju i otkrivaju muškarca snežnobele kose i plavih očiju oko kojih su bore. Onako besprekorno odeven u sivo prugasto odelo, sa sve svilenom maramicom u gornjem džepu, zlatnim satom na lancu na uredno zakopčanom prsluku i uglancanim oksford cipelama, predstavlja veoma upečatljivu figuru. Što i ne iznenađuje. Ovo je Sidni Arčibald Koneli, koji je gotovo pedeset godina bio poznat kao jedan od najboljih krojača u Ulici Sevil rou. Ali za mene je on jednostavno deda. „Zdravo, lepotice.” Celo lice mu se ozari. „Kakvo lepo iznenađenje.” „Srećna Nova godina”, smešim se udišući poznati miris duvana i losiona posle brijanja dok mu prilazim da ga zagrlim. Požuruje me da uđem. Sam je, ali vidim dokaze nedavne partije pokera: karte su uredno složene na stolu, četiri prazne čaše za žestinu i dopola ispražnjena boca viskija Blekstoka i Vajta. „Izgleda da moram da ti prenesem da je kockanje zabranjeno”, započinjem, ali on samo prezrivo frkće. „Ma, ko kaže?” hoće da zna, naslanjajući se teško na štap dok prilazi kožnom kauču uguranom u ugao sobe. Prevelik je za ovu prostoriju, ali on je insistirao na tome da se ležaj iz radnje prebaci ovamo. A tražio je i da mu se donese krojačka lutka, uramljena fotografija kraljice sa njenog srebrnog jubileja 1977. godine, i njegova voljena mašina za šivenje koja se ponosno kočoperila na drvenom ormariću. Spuštajući se na izlizane jastučiće koji su, ako je verovati dedi, videli zadnjice mnogih poznatih ljudi - „Kod mene su bili svi Bondovi: Šon Koneri, Rodžer Mur, pa čak i onaj Krejg” - tapše jastuče pored sebe da bi 50


crowarez&bosnaunited

mi dao do znanja da sednem pored njega. „Život je sam po sebi kocka”, kaže cokćući jezikom. „Znam, ali ako nastaviš da se uvaljuješ u nevolje...” „Šta će da urade? Da me izbace?” Na samu pomisao se oduševio. Deda nije krio da mrzi što je u staračkom domu, a njegova izrazito naglašena nezavisnost protivi se svemu što dom predstavlja. Ali nakon što je baka umrla, on jednostavno nije umeo sam da se nosi sa životom. Sa dva veštačka kuka i navikom da ostavlja gas na šporetu odvrnut („Ali zakleo bih se da sam ga isključio!”), postao je opasan i za sebe i za svoje susede, tako da se prošle godine nevoljno preselio u Hemingvej haus. „Mogu lepo da zamislim lice one Templove”, kikoće se uzevši kesicu žele bombona i pretresavši je preda mnom. „Uvek izgleda kao da je zagrizla limun. Ili kao da je možda sela na nešto oštro...” „Deda, smem li da te zamolim za uslugu?” Brzo skrećem temu sa zadnjice gospođice Templ, sedam pored njega i guram ruku u tašnu. „Hajde, koliko ti treba?”, gunđa s ljubavlju spuštajući bombone i izvlačeći novčanik. „O, ne, ne treba mi novac”, brzo mu kažem. „Dobila sam božični bonus.” Deda odobravajući podiže obrve. „Vidi, vidi, pametna devojčica.” Osećam kako mi obrazi blago rumene. Pamet nema nikakve veze s tim. Pre je to što imam ljubaznog šefa koji se sažalio na mene i cele godine se pravio slep za moju krajnju nestručnost. „Ne, želela sam da te pitam smem li da pozajmim tvoju mašinu za šivenje? Vidiš, pronašla sam...” Guram ruku u stari ruksak koji je video i bolje dane i izvlačim parče umotane desenirane tkanine koju sam pronašla u nekoj prodavnici polovne robe. Ne mogu da odolim prodavnicama polovne robe: u njima možete da pronađete svakakve čudne i divne stvari. „Pomislila sam da bih mogla da napravim tašnu, jer je ova moja zrela za smeće, a nove su danas užasno skupe...” Uzima svoje polumesečaste naočare, stavlja ih na vrh nosa i razmotava tkaninu. „Hmmm...”, klima glavom okrećući je u rukama, pregledajući je, „... pa, moguće je, ali ovo je veoma debeo pamuk, gotovo kao tkana kudelja, a čini se da je u pitanju neka vrsta džaka...” Mršti se i podiže pogled. „U svom životu sam napravio hiljade odela po meri, draga moja, ali sam ih šio od najfinijih tkanina, ne od džakova”, kaže pomalo oholo. „Sada, da si nabavila lepu svilu ili italijanski kašmir...” 51


crowarez&bosnaunited

„Želim da upotrebim ovo”, kažem tvrdoglavo. „I da, u redu, u pravu si, to jeste stari džak. Žena u prodavnici polovne robe je rekla da je neka starija dama u njemu donela odeću za prodaju. Izgleda da je iz pedesetih i da su ga koristili za skladištenje brašna kada je živela na farmi u Francuskoj...” „A ti od njega želiš da napraviš tašnu?” zbunjen je. „Naravno”, smešim se. „Dopada mi se desen i pomislila sam da od neke lepe tkanine napravim postavu i ušijem ove vrpce duž ivica...” izvlačim traku koju sam sačuvala sa pakovanja nekog poklona za Božić, „... da se nabere, ovako...” Uvek se obraćam dedi da mi pomogne oko ovog ili onog novog projekta. Uvek nešto pravim, delimično jer ne zarađujem mnogo, ali najviše zato što se uvek ludo zabavljam osmišljavajući stvari i pretvarajući one koje je neko odbacio u nešto novo i interesantno. Nadvijamo se nad tkaninom i nekoliko trenutaka je posmatramo. „Pa, šta misliš?” pitam okrećući se u stranu da ga pogledam. Deda podiže naočare više na nos, i posmatra me, kao da duboko razmišlja o nečemu. „Imaš dara”, kaže tiho nakon nekoliko trenutaka, a na usnama mu zatitra osmeh. „Dara?” mrštim se. „Nikada pre ti ovo nisam rekao, ali oduvek sam to znao”, klima glavom veoma zadovoljan sobom. „Govorio sam tvojoj majci: Tes je na mene...” „O, deda”, smejem se, „ti si bio jedan od najboljih krojača u Ulici Sevil rou. Ja ne znam ni kako se šiju odela!” „To je lako: svako može da nauči da izmeri butinu”, odmahuje rukom. „Ali vizija ne može da se nauči.” „Pa, ne znam za to...”, smešim se pomalo posramljena zbog komplimenta koji mi je udelio. Nisam navikla na komplimente, osim, naravno, od dede. On iz nekog razloga misli da sam najbolja u svemu. „Samo volim da pravim stvari, ništa više”, sležem ramenima. „Tes, nije da samo praviš nešto, ti stvaraš nešto”, ispravlja me sav ponosan. Rumenim, iznenada se prisećam školske božićne predstave koju je deda došao da gleda. Glumila sam magarca i nisam ni reč progovarala, a on mi je sve vreme glasno tapšao kad god bih izašla na scenu, čime je ozbiljno nervirao zbunjenu rodbinu ostale dece. Do dana današnjeg tvrdi da je magarac nosio predstavu. 52


crowarez&bosnaunited

„Znači, misliš da će uspeti?” pitam gledajući ga. „Pa sad, daj da vidimo...” Otvara fioku, vadi svoj krojački metar i, ustavši sa kauča, prilazi mašini za šivenje. „Ako sečemo duž ovog ruba i ovde uradimo dupli šav...” Dok objašnjava, prilazim i dovlačim hoklicu da bih mogla da sedim pored njega i posmatram kako njegovi bledi, na pergament nalik, prsti oživljavaju i stručno okreću brojčanike i poluge na mašini za šivenje. „Juhu...” Prekida nas visoki ženski glas i iza vrata izviruje glava sa trajnom frizurom u boji lavande. „Videla sam da su vrata odškrinuta i čula sam glasove...” „O, zdravo Filis”, osmehujem se. S obzirom na to da sam se pobrinula da zatvorim vrata, i da Filis loše čuje, nisam sigurna da joj verujem, ali nije ni važno. Volim Filis. Ona je udovica u osamdesetim godinama, a njena soba je malo dalje niz hodnik i uvek svraća da obiđe dedu noseći sa sobom skrebl i kekse. „Znaš li da ti je deda talentovan? Nikada nisam videla toliko reči od sedam slova!” Naslućujem da joj se deda sviđa, ali kada sam mu to spomenula, rekao mi je da prestanem da pričam gluposti. „U našim godinama nema sviđanja, ima samo srčanih tegoba”, rekao je strogo. „Srećna Nova godina, kako ste?” pitam grleći njena sićušna ramena. „Još sam živa”, kikoće se. „Kako si ti? Viđaš li se s kim?” Ne mogu a da se ne nasmešim kada čujem reč „viđanje”. Tako je predivno staromodna i dočarava sve one prelepe scene čajanki i šetnje ruku podruku. Mnogo je lepša od naše moderne reči „izlaženje”. Mislim na Fionu pogrbljenu nad računarom kako prelistava profile na KindredSpiritsRUs.com, i pregleda hiljade fotografija muškaraca koji se bave snoubordingom, ronjenjem na dah, skakanjem bandžijem. Čini se da je svaki samac u Londonu zaluđenik za ekstremne sportove. „Imala sam nekoga... ali smo raskinuli pre nekoliko meseci”, kažem trudeći se da situaciju predstavim bezazlenijom nego što jeste. Saosećajno cokće. „Ništa se ti ne brini, u tvojim godinama još ima ribe u moru. E sad, kad zađeš u moje godine, more je već prilično prazno; ostalo je svega nekoliko starih rakova...” smeši se i pokazuje na dedu. „Koga ti nazivaš rakom?” gunđa pre nego što se okrene prema meni da zatraži objašnjenje: „Kakva je to priča o nekom momku?” kao da nije 53


crowarez&bosnaunited

moj osamdesetsedmogodišnji deda, već strašni sicilijanski kum koji štiti porodičnu čast. Filis glasno cokće. „Znaš, nije njoj potrebna tvoja dozvola.” „Znam ja to”, odgovara ljutito, vadi lulu iz džepa i žestoko istresa pepeo. „Samo nisam ništa znao o tom momku.” „Sećaš li se Sebastijana, dovela sam ga jednom da ga upoznaš”, podsećam ga premda deo mene to ne želi da učini. Tradicija je da prvi sastanak oca devojke i njenog momka bude pomalo napet. Na kraju krajeva, ti si njegova devojčica i sada si odrasla i spavaš s momkom koji sedi na ivici kauča i trudi se da vodi civilizovan razgovor o traktorima. (Ne pitajte zašto je tata potegao traktore. On nije poljoprivrednik, već penzionisani profesor biologije. Ali opet, pokušati logički razumeti zašto moj tata nešto radi je isto kao pokušati logički sagledati odeću Ledi Gage. Potpuno besmisleno.) Ali susret momka i dede bi trebalo da bude srdačan i druželjubiv, deda bi trebalo da se priseća dobrih starih dana i da mu ponudi šolju zaslađenog čaja i kolač. Deda ne bi trebalo da izazove momka na partiju pokera, unakrsno ga ispita o „njegovim namerama” i mašući antiknim pištoljem upozori ga da ne bi smeo da vara. „Ali, gospodine Koneli, naravno da joj to nikada ne bih učinio”, promucao je Seb uplašeno. „Nisam govorio o svojoj unuci, već o kartama”, rekao je deda streIjajući ga pogledom. Bila je to vrlo stresna poseta. Situacija se dodatno pogoršala kada su e pojavile sestre i konfiskovale mu pištolj jer je u pitanju opasno vatreno oružje, a Seb je posle toga pobedio u dve partije. Ne znam šta je dedi teže palo, to što je ostao bez pištolja ili što je izgubio na pokeru. Kako god, deda tog dana nije bio srećan čovek. Otada ovaj događaj nisam spominjala jer sam smatrala da bi najbolje bilo da se sve zaboravi. A sada je očigledno tako i bilo. I to u potpunosti. „Sebastijan? Nikada nisam upoznao nekog Sebastijana!” zatutnja deda zabadajući u lulu četkicu za čišćenje kao da je smrtonosno oružje. Sada sam već pomalo zabrinuta. Nadala sam se da će zaboraviti partiju pokera, ali nisam se nadala da će zaboraviti Seba. Ali dedu pamćenje više ne služi najbolje, a u poslednje vreme stanje je sve gore. Najpre smo svi pretpostavili da su u pitanju njegove godine, ali kada su mama i tata došli da ga posete pre nego što su pošli za Australiju, jedna od sestara je zatražila da porazgovara s njima. Izgleda da je nekoliko 54


crowarez&bosnaunited

sestara primetilo da ne samo da postaje sve zaboravniji već se i pomalo gubi, i plašile su se da bi to mogli biti prvi simptomi Alchajmera. Pričalo se i o tome da bi ga trebalo odvesti lekaru. Kada mi je mama prenela šta im je sestra saopštila, sve sam negirala i odbila da u to poverujem. Kao što sam i njoj rekla, nije da ne zna ko sam, samo ponekad ne može da mi se seti imena. Nije to ništa strašno. Mnogi ljudi loše pamte imena. Ali sada počinjem da se pitam da nema u tome istine. Da nije u pitanju nešto mnogo zlokobnije, a ja nisam htela u to da poverujem. „Jesi, upoznao si ga, bio je Amerikanac, sećaš li se?”, nežno ga podsećam. Ali u ovom slučaju ne brine me samo njegovo pamćenje; upravo sam doživela deja vu jučerašnjeg dana i Fionine reakcije. „Oooo, Amerikanac?” ubacuje se Filis. „Za vreme rata sam se viđala sa jednim Amerikancem. Zvao se Džoni Džejms; krupan, visok momak sa jarkocrvenom kosom i osmehom veličine Teksasa. Kupovao mi je hulahopke, tako da nisam morala da crtam šavove na nogama...” Odluta, prisećajući se. Deda joj upućuje pogled kojim govori da ne želi da sluša o Džoniju Džejmsu i njegovim hulahopkama. Na moje veliko iznenađenje, Filis shvata nagoveštaj. „Dobro, bolje da pođem”, kaže brzo, „moram da dovršim vez na jastučnici.” Potom brzo odlazi pošto što mi je namignula i stegla mi ruku. Okrećem se prema dedi. „Igrali ste poker... on je pobedio”, pokušavam ponovo. Sada sam već ozbiljno zabrinuta. Deda Koneli deluje užasnuto. „Vidi, sećanje me možda ne služi kao nekada”, priznaje, „ali toga bih se sećao.” Pruža mi upotrebljenu četkicu za lulu, i ja bez reči uzimam novu iz torbice na stolu i dodajem mu je. Kao sestra u operacionoj sali pružam hirurgu njegov pribor. „Ma, da li si došla da me razveseliš ili da me dokusuriš klevetajući moje kartaško umeće?” Gleda me preko ruba naočara, kao kada sam kao mala bila nevaljala i odjednom se osećam kao da mi je pet godina. „Naravno, došla sam da te vidim”, bunim se. „To je moja devojčica”, namiguje mi i ja se smešim uprkos strahu. „I samo da se zna, biće potrebno mnogo više od toga da tebe dokusuri”, zadirkujem ga. „To i sestre kažu”, smeje se i iz džepa na grudima vadi vrećicu s duvanom. Počinje da puni lulu. Milion puta sam ga videla kako ovo radi, ali ga svaki put opčinjeno posmatram. Toliko je temeljan i precizan. 55


crowarez&bosnaunited

Kada sam bila mala, rekao mi je da je za punjenje lule neophodna tročlana porodica... U umu mi iskrsava sećanje: mala sam i sedim mu u krilu a on mi govori: „Najpre staviš duvan nežno, kao što bi učinilo dete, vidiš li?”, hvata me za ruku i mojim prstom utapkava nežne, paperjaste listiće. „Zatim stavljaš još duvana i čvršće pritiskaš, kao što bi to majka učinila”, držeći moj prst snažnije stiska duvan. „I naposletku dodaješ još duvana i pritisneš snažno, kao što bi otac učinio”, i obavivši svoju ogromnu ruku oko mog sićušnog prsta snažno njime gnječi duvan. „Dodaj mi one šibice”, kaže mi sada i sećanje se prekida, vidim kako pokazuje malu činiju punu brojnih paketića raznih veličina i oblika. „Deda!” sikćem i gledam ga prekorno. „Ne smeš da pušiš ovde, izbaciće te!” „Kamo lepe sreće”, gunđa. Predajem se. „Dobro, u redu, samo ovaj put, ali moraću da otvorim prozor.” Prilazim prozoru i otvaram ga, potom uzimam kutiju šibica. Na njima piše Savoj. I to me rastuži. Deda je išao na sva ta otmena mesta kada je radio u Ulici Sevil rou. Mora da mu je strašno što je zatvoren ovde. „Evo, ja ću”, kažem i palim šibicu. Dođavola i Hemingvej haus i njihova pravila. Deda me iznenađeno gleda, zatim se naginje prema meni. Nekoliko puta duboko povlači dim, pa ispušta oblak slatkastog mirisa. „A sad, u vezi sa tom jaknom koju želiš da napraviš”, kaže okrećući se prema mašini za šivenje. „Hoću da napravim tašnu, sećaš li se?” Na čelu mu se pojavljuje duboka bora i očigledno se strašno trudi da se seti. „Naravno”, žustro klima glavom. „Samo sam se malo zbunio.” Brzo uzima tkaninu. „Dobro, dođi, hajde da se bacimo na posao.” Sedam pored njega i smesta osećam kako se opuštam. Moram prestati da brinem. Ništa se čudno ne dešava. Dedu sećanje ne služi. Zato se ne seća Seba. I samo su njegove godine u pitanju. Odbacujem ovu misao i prislanjam obraz na dedino rame dok on pokreće mašinu. Volim ovaj deo. Volim da gledam kako moje zamisli oživljavaju. Volim kada se nešto staro pretvara u nešto novo. To je kao čarolija. 56


crowarez&bosnaunited

UzbuÄ‘eno posmatram kako igla poÄ?inje da leti preko tkanine.

57


crowarez&bosnaunited

8 Nakon nekoliko sati za mašinom za šivenje vreme je da pođem. Skupljam tkaninu koja je ve�� poprimila oblik, i obećavam da ću uskoro svratiti na drugi čas. „A ti u međuvremenu pokušaj da ne zapadneš u još koju nevolju”, grdim ga ljubeći mu izborani obraz. „Trudiću se”, kaže veselo i besramno jer nema nameru da se tako ponaša, „i nemoj zaboraviti da sledeći put poneseš trake... o, i moraćeš da odlučiš da li želiš rajsferšlus ili dugmad...” Mršti se dok razmišlja. „Mislim da bi dugmad bila bolja, zlatne boje ili možda neka lepa sedefna. Zapravo, mislim da negde imam nešto...” „Dobro, odlično”, smešim se i spremam se da odem, ali me on hvata na vratima. „... I materijal za postavu, to je veoma važno, on u potpunosti menja stvar. Mislim da bi lepa saten svila - nemoj donositi one gadne poliestere koji se danas mogu nabaviti...” Već dugo nisam videla dedu ovako raspoloženog i njegov entuzijazam je zarazan. „Svila zvuči savršeno”, slažem se. „Znam, šta kažeš na lepu boju jagode? Kao što je tvoja maramica? U stvari”, pomišljam dok je gledam, „mogli bismo upotrebiti tvoju maramicu!” Na tren iznenađeno gleda dole, potom je izvlači iz džepa na grudima i teatralno je pretresa. Lice mu sija. „Odlična ideja, Tes! Rekao sam ti da imaš dara?” Počinjem da se smejem i, pre nego što mu na pamet padne još koja sugestija, mašem mu njegovom maramicom i odlazim niz hodnik. Napolju uskačem u autobus i idem prema obližnjem velikom tržnom centru. Iako je državni praznik, sve radnje su otvorene, jer žele da iskoriste to što ljudi danas ne rade i što su spremni da potroše božićni novac. Ponela sam laptop da bih ga odnela u veliku prodavnicu računara. Nadam se da će moći da ga poprave. Ulazim, penjem se pokretnim stepenicama i probijam se kroz gužvu. Pogled mi privlače izlozi prodavnica poznatih modnih marki: tifani, guči, prada. Gledam u unutrašnjost jedne od njih. Jato plavuša gugutalo je oko izloženih tašni, na smenu su ih uzimale i stavljale na rame i vrtele se pred ogledalom. Usporavam i opčinjeno ih posmatram. Nikada nisam 58


crowarez&bosnaunited

razumela zašto žene troše toliko novca na tašne. Meni to nikako nema smisla. Nije da imam nešto protiv poznatih modnih marki. Jasno mi je zašto su privlačne skupe cipele - na kraju krajeva, ko ne želi par prelepo napravljenih cipela na štiklu u kojima članci izgledaju neverovatno mršavo, a noge kao da su kilometar dugačke? Ili odlično skrojene haljine, napravljene od divne tkanine koja grli telo i ističe ono najbolje na njemu i čini da izgledate kao da imate sićušan struk i velike grudi. Ali tašna poznatog dizajnera? Ne razumem. Zbog berkin tašne od šest hiljada funti nikada nećete izgledati kao da ste tanji za ceo konfekcijski broj. Niti ćete biti makar i centimetar viši. A ni svaki primerak nije unikat. Svaki put kada otvorim časopis, vidim sve te slavne ličnosti sa jednom od tih tašni. Mislim, zamislite da ih sve fotografišu kako nose istu haljinu? Čak i Fiona žudi za tom tašnom. Zapravo samo zbog nje znam da postoji tašna koja je nazvana po glumici iz šezdesetih i koja košta koliko i omanji automobil. Pri tome Fiona bi izgleda dala svoj život za nju. „Umrla bih za berkin tašnu! Ozbiljno ti kažem, umrla bih!” jednom je uzdahnula gledajući sliku Poš. Bar mislim da je to bila Poš - torba je bila toliko suludo velika da ju je bukvalno zaklonila. A jedino o čemu sam mogla da razmišljam bilo je šta je, kog đavola, stavila unutra? Dejvida? A opet, šta ja znam? Pravim sebi tašnu od džakova za brašno i dedine maramice. Brzo nastavljam dalje i krećem prema još jednim pokretnim stepenicama i na kraju stižem do prodavnice računara. Radnja je puna kupaca i ljubaznog osoblja u majicama jarkih boja koji vas pitaju da li vam je potrebna pomoć. „Pokvario mi se laptop”, objašnjavam tužno kada se jedan od prodavača ustremi na mene. „Nema problema”, kaže vedro. „Jedan od naših tehničara će ga pogledati. Molim vas da mi kažete svoje ime i da sednete...” Pokazuje na niz stolica na kojima još nekoliko ljudi čeka i dodaje: „... Ne bi trebalo dugo da potraje.” „O, dobro, hvala”, klimam glavom, dajem mu svoje podatke i sedam na praznu stolicu.

59


crowarez&bosnaunited

Dok spuštam torbe pored sebe, čujem da mi zvoni telefon. Zove me neko sa australijskog broja. Mora da su moji roditelji. Brat mi je u Sidneju već šest meseci, a još mi se nijednom nije javio, osim što mi je poslao SMS u kom je pisalo: „Ko je pobedio u fudbalu?” Moja majka, s druge strane, nema takvih komunikacijskih problema. „Tes? Da li si to ti?” Ovako moja mama započinje svaki telefonski razgovor. Nikada je nisam pitala šta misli ko će joj se javiti s obzirom na to da je okrenula broj mog telefona. „Ćao, mama, da, ja sam”, odgovaram joj. Premda razmišljam da bi jednog dana trebalo da izmenim glas i pretvaram se da sam neko drugi. Možda bih mogla da se predstavim kao kraljica. Ili vanzemaljac koji se nastanio u telu njene kćeri i ukrao joj mobilni. „Ovde je toplo i sunčano!”, kaže odmah prelazeći na vremensku prognozu. Ona je u Australiji. Tamo je leto. Teško mi je da na njenu konstataciju odgovorim čuđenjem, ali se svojski trudim. „O bože, stvarno?”, kažem. „Juče je bilo trideset dva stepena.” „Opa.” Znam šta sledi. „Kakvo je vreme u Londonu?” „Pa, znaš, prilično hladno.” Možda sam nešto propustila, ali moji roditelji su ceo život proveli u Engleskoj. Kada januar nije bio hladan? I da, znam sve o klimatskim promenama, ali da nije ovde vladala tropska klima pre nego što sam se rodila? Da nije bilo vlažno i vrelo? „Reci tati da sam upravo bila kod dede”, kažem menjajući temu. „Kako je? Da li se ponaša pristojno?” „Naravno da se ponaša pristojno”, kažem smesta počevši da ga branim. „Ona gospođica Templ ga ne voli...” „Pa, tvoj deda će onda morati da bude pristojniji. Znaš, ima sreće što je u Hemingvej hausu; dugačka je lista čekanja za to mesto...” „Znam, ali nije mu lako.” „Nikome od nas nije lako, Tes”, odgovara mama pomalo tiho. „Moramo istrpeti stvari koje nam se ne dopadaju...” U pozadini čujem tatu i brata kako urlaju dok gledaju utakmicu na televiziji i mama im kaže da ćute. 60


crowarez&bosnaunited

„Uglavnom, bio je baš dobro raspoložen. Uči me kako da koristim mašinu za šivenje.” „Da, dobro”, kaže rasejano i jasno mi je da me ne sluša. Ali mama me nikada ne sluša. Kao da je već unapred smislila odgovor bez obzira na to šta ja imam da kažem. Uvek je bilo tako, što je delimično razlog moje bliskosti s dedom. On me je uvek slušao; nije bilo važno šta sam imala da kažem, ni koliko je to budalasto i glupo zvučalo, nikada me nije osuđivao, samo je slušao. Ponekad je to sve što vam je potrebno: da vas neko sasluša. „Ali izgleda da mu se pamćenje pogoršava”, dodajem. „Zašto, šta se desilo?”, naglo se ponovo uključuje. Osećam se pomalo krivom što to spominjem dok su na putu, ali razmišljala sam u autobusu i premda sam uverena da su u pitanju samo njegove godine, priznajem da se brinem. „Pa, pričala sam o Sebu i on nije mogao da ga se seti. Kao da ničeg ne seća s njim u vezi.” Na drugom kraju linije nastupa pauza i pomišljam kako će mama ponovo pokrenuti temu Alchajmera, ali umesto toga kaže: „O, da li je to Fionin novi momak?” Srce počinje glasno da mi udara i osećam nalet panike. Ne i mama. „Fionin?”, pokušavam da odugovlačim nadajući se da razgovor neće krenuti u, čini se, neizbežnom pravcu. „Da li se momak zove Sebastijan?”, nastavlja mama. Ali ne vredi. Nemam nikakvu kontrolu nad tim. Evo opet počinje. „Uh... jeste”, uspevam da prozborim. Iznenada osećam vrtoglavicu. „Nikada ga ranije nisi spomenula”, nastavlja živahno, „da li je fin?” Ovo pita žena koja je bila van sebe od sreće kada sam upoznala Seba i koju smo fizički morali da sprečimo da ne kupi novi šešir kada smo proslavljali šest meseci zabavljanja. „Hm... da”, kažem ponovo. Počinje da mi se vrti u glavi i pokušavam grčevito da se uhvatim za nešto, ali kao da je sve odjednom nestalo. Ovo nema smisla. Ili je ceo svet poludeo ili... Zaustavljam misao i počinjem panično da razmišljam, kao da trčim ukrug u sopstvenoj glavi, kao neko ko je zarobljen u lavirintu i pokušava da pronađe izlaz. Ili sam ja poludela.

61


crowarez&bosnaunited

Uspevam da prekinem vezu, što nije lako, jer je namerila da mi kaže kako je uzela recept za prokelj iz novog kuvara Džejmija Olivera koji je dobila za Božić i kako „bez preterivanja nije ni prineti onome što je baka pripremala”, a zatim su usledile preporuke Džejmiju kako da poboljša svoj recept: „Posuti ih mojim tajnim sastojkom, kafom, i zapeći ih u rerni.” Da, da, mama, uverena sam da uspešni milioner i profesionalni kuvar prosto umire od želje da prihvati tvoje sugestije po pitanju prokelja. Dalje, nemoj se vređati, ali prokelj - tvoj, pokojne bake ili Džejmijev - nije trenutno na listi mojih prioriteta, jer mislim da gubim razum. Osećajući se kao da me hvata pravi napad panike, nekoliko puta duboko udišem vazduh. Dobro, smiri se. Smiri se. Sklapam oči, stiskam koren nosa i pokušavam da se opustim. Nema svrhe paničiti i izlagati se stresu, to neće pomoći. Moram smireno i hladne glave da o svemu razmislim. Smireno i hladne glave. Bar mislim da je tako„ponavljam u sebi. Uostalom mora da postoji racionalno objašnjenje za sve ovo. Jednostavno mora. Koncentrišem se. Potrebno mi je nekoliko sekundi, a onda... Znam! Možda vlada neki neobičan oblik selektivne amnezije, pomalo nalik na svinjski grip, i svi su se zarazili osim mene. I ne gubim ja razum, samo svi oko mene gube pamćenje. Zimi vladaju virusi. I možda je ljudima samo potrebna tura antibiotika ili vakcina ili tako nešto i... I šta, Tes? Svi će se najednom setiti ko je Seb? Uvidevši koliko se budalasto ponašam, nastavljam da razmišljam. Samo malo, nešto mi pade na pamet! Možda se Fiona ovako šali pa je svima rekla kako da se ponašaju. Kao da je prvi april, samo što je sada januar. I možda će za nekoliko sati priznati da se našalila na moj račun i ha-ha, nije li to smešno? Bolje mi je: ma sigurno je to! Ali odmah sledi nagrizajuća sumnja. Da, to bi moglo biti istina, ali što više o tome razmišljam, to mi se čini manje verovatnim. Za početak, Fiona se retko šali. Nedavno smo bile u pabu sa prijateljima i pričali smo viceve, a kada je došao red na nju, ostala je bez teksta: „Za mene je jedini vic moj poslednji momak, Lorens.” A tu je i mama. Ne ume ta da čuva tajnu duže od dve sekunde. Zapravo, ona je sama-samcata upropastila najmanje pola tuceta žurki iznenađenja tako što je, ne razmišljajući, pozvala osobu, čestitala joj 62


crowarez&bosnaunited

rođendan i razgovor završila veselim: „Vidimo se večeras na zabavi!” A i ova teorija ni na koji način ne objašnjava dedino ponašanje. Nemir se ponovo pojačava. I zašto? Zašto bi Fiona želela da me ubedi da nikada nisam bila sa Sebom? To baš i nije neka urnebesna šala, zar ne? I zašto bi uplela moju mamu? Ili tek dedu? To jednostavno nema smisla. Ništa nema smisla. Pokušavam da se izborim sa ovim onako kako se ljudi bore sa kišobranima na vetru, pokušavam da dođem do zadovoljavajućeg odgovora, ali uzalud. Odustajem. Moraću ovo da dodam spisku stvari koje nikada neću razumeti - kao što je industrijski indeks Dau Džouns, zašto je Rasel Brand privlačan, i zašto muškarci uvek pre nego što izađu napolje pitaju da li će im biti potrebna jakna. Nema objašnjenja. „Tes Koneli?” Čujem da prozivaju moje ime i shvatam da je došao red na mene. Ustajem i prilazim pultu gde me dočekuje bucmasti tehničar sa naočarima sa najdebljim staklima koje sam ikada videla. Predstavlja se kao Ali. „Dakle, u čemu je problem?”, pita veselo. Koliko vremena imaš?, mislim žalosno. „Molim?” Ali na tren prestaje da se osmehuje. O, sranje, da li sam ovo upravo izgovorila naglas? „Oh, ovaj, izvinite, ignorišite me... jedan od onih dana.” Osećam kako mi se obrazi žare i brzo podižem laptop i stavljam ga pred njega. „Ugasio se, ne mogu nikako da ga pokrenem”, kažem brzo. „Dobro, u redu”, žustro klima glavom. „Hajde da pogledamo.” Naravno nema ovde nikakvog mi. Podiže naočare na koren nosa, trlja prste da ih zagreje, a potom se okomljava na tastaturu. Gledam kako mu prsti lete preko tipki kao da je mađioničar, i pokušavam da ne mislim o tome kako ja još uvek kucam s dva prsta. „Dobro, uspeli smo da ga uključimo”, kaže vedro dok se na monitoru šepuri skrinsejver sa slikom Džonija Depa. „Odlično”, kažem osećajući olakšanje. Konačno da nešto krene kako valja. Osećajući kako se opuštam u Alijevim veštim rukama, posmatram kako vešto nastavlja da radi, ozbiljnog izraza lica. „Lepo, lepo, šta to imamo ovde?” 63


crowarez&bosnaunited

Evo ohrabrujućih reči. Sve će biti u savršenom redu. Dobro, ne baš sve, ali bar ću moći da čitam horoskop onlajn, na Guglu pretražujem neke potpuno neverovatne stari i gledam na Fejsbuku koliko su moji bivši momci iz školskih dana omatorili - moći ću da se bavim svim onim što je neophodno da bi se zalečilo slomljeno srce. „Uh...” Vraćam se u realnost. Samo malo. To nije zvučalo ohrabrujuće. „Uh”, nije isto što i „lepo”. „Uh” je reč koju ne želite da čujete od zubara dok vam gleda u usta. Niti od tehničara koji vam pregleda računar. „Plašim se da postoji problem sa hard-diskom.” E sad, ne znam mnogo o računarima, ali kada se reči „hard-disk” i „problem” nađu u istoj rečenici, to zvuči strašno zabrinjavajuće. „Ali možete da ga popravite, zar ne?” pitam ga puna nade. Zapravo, zamislite da sam rekla da ga preklinjem. „Pa, trudimo se da popravimo većinu stvari, ali kada hard-disk crkne, a on je centralni nervni sistem računara...” Zastaje i, videvši koliko sam se snuždila, brzo dodaje: „Ali dobra vest je da vam je računar još pod garancijom i da možemo besplatno da vam zamenimo taj deo.” Široko se osmehuje. „Zaista?” uzvraćam mu osmeh. Znala sam da mogu da verujem Aliju. Izgleda kao jedan od onih pametnih tipova pored kojih ste uvek želeli da sedite na matematici. „To naravno znači da ćete izgubiti sve podatke, ali to ne bi trebalo da bude problem. Kada ste poslednji put bekapovali podatke?” „Kako to mislite bekapovali?”, pitam ga oprezno. „Da, na novi hard-disk možemo da vam prebacimo bekapovane podatke”, kaže. „Koristite li eksterni disk, ili ste možda sačuvali podatke onlajn? Prestaje da kuca i podiže pogled. Kao da govori svahili. Negde, u zabačenom delu mog uma čuči sećanje o tome da sam nekada želela da naučim nešto o tim stvarima. „Uh, ne”, priznajem nevoljno. „Ne koristim ništa od navedenog.” Sledi još jedno sećanje kako zaključujem da ću se time pozabaviti kasnije i odlazim sa Fionom da gledam Ples sa zvezdama. Alijev veseli osmeh nestaje. Ćuti i neko vreme me posmatra iza naočara ne trepćući, kao student matematike koji pokušava da reši nezgodnu jednačinu koju nikada pre nije video. „Aha, razumem”, kaže zatim, a na čelu mu se pojavljuje duboka bora. „Dobro, u tom slučaju ste 64


crowarez&bosnaunited

izgubili sve što se nalazilo na ovom računaru.” „Sve?”, gledam ga užasnuto. „Tako je, sve što se nalazilo na hard-disku. Sve dokumente, datoteke, muziku...” „Čak i fotografije?” Glas mi podrhtava. Razmišljam o svim fotografijama napravljenim u toku onih godinu dana koje sam provela sa Sebom. Sve su nestale. „Plašim se da je tako”, klima glavom. Oči neočekivano počinju da mi suze. Nisu u pitanju fotografije, većinu ionako bacam. U pitanju je... pa, sve. Poslednjih nekoliko nedelja mi nisu bile lake, raskinula sam sa Sebom, morala sam sama da preguram Božić i Novu godinu, naletela sam na njega, a on me je iskulirao - a sada ovo. Za mene previše toga. Suza mi se omiče i klizi niz obraz. „Da li ste dobro?” Ali me zabrinuto gleda. „Izvinite”, šmrcam. „Raskinula sam s momkom i...” u grlu mi stoji knedla i osećam kako mi se oči pune suzama. Prestajem da pričam i grubo brišem oči rukavom jakne. „Vidite, možda nije sve izgubljeno.” Sažalivši se na mene, pruža mi maramicu za brisanje monitora. „Postoje posebni stručnjaci koji se bave spašavanjem podataka sa hard-diska, koji često mogu vratiti brojne podatke. Podatke je nemoguće izvući samo ako je ploča ozbiljno oštećena, ako je došlo do magnetne degradacije ili presnimavanja podataka.” Čeka da kažem nešto. „Žao mi je, sve nakon reči hard-disk mi je bilo nerazumljivo”, priznajem mu duvajući nos. „Dobro, ovako stoje stvari: vaš računar čuva sve na hard-disku, svaki pritisak na tipke, svaki sajt koji ste posetili, svaki mejl koji ste poslali... Ukoliko on strada, to je kao pad aviona, sve što je na njemu strada s njim - gubite sve.” Zastaje, potom se naginje napred, spušta glas i zaverenički dodaje: „To jest, tako je ako ne znate gde da tražite podatke.” Pogleda me značajno i ja prestajem da duvam nos i gledam ga razrogačenih očiju. Bože, sve ovo zvuči strašno tajanstveno. „Rad računara je izuzetno kompleksan. Kompjuter je kao mreža tunela i može se desiti da krije podatke duboko u tim podzemnim jazbinama. Zato se dešava da uhvate kriminalce koji su mislili da su izbrisali sve sa računara, hvataju ih jer podaci ipak negde ostaju sačuvani.” 65


crowarez&bosnaunited

„Zaista?” Iznenada se prisećam kako sam na Fejsbuku pregledala stranice Sebovih bivših devojaka i listala njihove albume. „Tako je”, klima glavom ozbiljno. „Možete da pokušate sve da obrišete, skroz da ga ispraznite, ali ako kopate dovoljno duboko i znate kako da upotrebite pravi softver, pronaći ćete skrivene stvari. Gotovo je nemoguće izbrisati sve sa računara. Zapravo, rekao bih da je sasvim nemoguće.” „Kako znate sve ovo?”, zevam u njega brišući oči. „Kada sam studirao u Delhiju, u slobodno vreme sam radio za kompaniju koja se bavila spašavanjem podataka.” „Opa, vi ste zaista genije.” „Pa u to baš nisam siguran. Samo sam pomalo zaluđenik. Bar mi je to bivša devojka stalno govorila.” Posramljeno je slegnuo ramenima. „Pa, onda je ona potpuni idiot”, kažem mu solidarno. „Kao i vaš momak”, ponavlja on ljubazno. Razmenjujemo poglede pune razumevanja. Potom, osvrnuvši se da se uveri da ga niko ne sluša, dodaje: „Vidite, ne bih smeo ovo da radim, ali imam pauzu od petnaest minuta - videću šta ću uspeti da spasem sa vašeg harda. Može?” „Stvarno?”, šmrcam zahvalno. „Prepustite vi to meni”, kaže i udaljava se od pulta pošto mi je pružio još jednu maramicu. Pomalo oraspoložena odlazim i sedam na stolicu. Vadim ogledalce iz tašne i brišem razmazani ajlajner i maškaru kada me prekida neki glas. „Izvinite, da li je ovo mesto slobodno?” Čujem američki akcenat i osećam kako se ukrućujem. Samo malo, taj glas mi je poznat. Podižem pogled. Osećam kao da me je đule pogodilo u grudi. „Seb?”

66


crowarez&bosnaunited

9 Okreće se na zvuk svog imena i gleda me. Dah mi zastaje u grlu i držim ga u plućima čekajući da izdahnem. Ispitivački me gleda, a tišina se oteže unedogled. Oteže se kao žvaka. Čini mi se da sve oko mene nestaje, ljudi, žamor, buka... ničeg više nema. Kao da je neko isključio zvuk; čujem samo svoje srce kako mi bubnja u grudima. Poslednji put me je totalno ignorisao, ali ovog puta ne može da se pretvara da me nije video. Mislim, evo me ovde. Sedim pred njim. Čekam da kaže nešto. Bilo šta. „Izvini”, kaže na kraju zbunjeno. „Da li se mi poznajemo?” Ali ne to. Zurim u njega u neverici. Mora da se šališ? Jezivo je to što on ne izgleda kao da se šali. Kad god bi se Seb glupirao, postojali su određeni znaci koji su ga odavali. Ali danas ne vidim trzanje usana, nervozno češanje po glavi, namerno izbegavanje pogleda. Gnev mi udara u glavu kao da me je neko odalamio tiganjem. Ma, daj, ovo je sumanuto. Da ne kažem da je prokleto nevaspitano. Dobro, znam da se svako sa raskidom nosi na drugačiji način; neki ljudi izlaze i napijaju se, spavaju s kim stignu, leže u krevetu s mačkom i jedu jafa keks i bez kraja i konca gledaju Očajne domaćice (za ovo sam se ja opredelila). Ali da se neko pretvara da onog drugog nikada nije sreo? Kao da ga nikada nije video bez odeće? I na WC šolji? Pred očima mi proleće slika golog Seba na WC šolji kako čita upitnik na poleđini časopisa Venitifer i dobacuje mi da nema toalet-papira. Besna sam, ma hajde, sa mnom razgovaraš. Sa devojkom koja te je spasla novom rolnom papira. „Stvarno pokušavaš da me ubediš da ne znaš ko sam?” izleće mi. Izgleda zbunjeno. „Moraćeš da mi oprostiš, strašno loše pamtim lica. Ponekad pogledam u ogledalo i ni sam sebe ne prepoznajem.” Smeši se tužno. „Ali ipak prilično sam uveren da bih te upamtio da smo se sreli.” O, bože, da li on to flertuje sa mnom? Užasnuto zurim u njega. Zaista ne znam šta da mu kažem. Ili kako da reagujem. I pre je bilo čudno, ali sada... 67


crowarez&bosnaunited

„Dakle... da li je slobodno?” pokazuje slobodno mesto pored mene. „Uh, jeste”, klimam glavom. Um mi divlja dok pokušava da pronađe logično objašnjenje za ono što se dešava. Možda su i Sebu savetovali ono što je Fiona meni govorila. Da se pretvara da ne postojim. Da me zaboravi. Ali čak i da je tako, da nije ovo malo ekstremno7. „Pa, da li sam bio ljubazan?” kaže sedajuči. Gledam ga zbunjeno. „Izvini?” „Kada smo se sreli?” Imam potrebu da ga zgrabim za ramena, i protresem, i kažem mu da se ponaša normalno. Kao kada sam bila mala i tata se glupirao i pretvarao se da je strašno čudovište, a ja bih plakala i molila ga da opet postane onaj stari. „Ovaj...” tragam za pravim rečima, ali ne nalazim ih. A on me i dalje gleda i čeka odgovor. Kao da smo dvoje neznanaca koji neobavezno ćaskaju, a ne par koji tek što je raskinuo. „Pa... ne sećam se... baš najbolje, bilo je to davno.” S mukom pravim rečenicu, uhvaćena u ovoj bizarnoj, košmarnoj sceni. Seb, s druge strane, izgleda kao da nema takvih problema. „Pa, nadam se da sam bio fin”, smeši se veselo, seda pored mene i gleda u svoj ajfon. Razgovor se završio, i ja se ošamućeno naslanjam na naslon stolice. Ne mogu da verujem u ono što se upravo desilo. U ono što se i dalje dešava, podsećam sebe gledajući ga krajičkom oka. Možda sam nešto pogrešno razumela. Možda je u pitanju jedan od onih slučajeva pogrešnog identiteta. Na kraju krajeva, zar ne bi svako od nas trebalo da ima dvojnika? Možda je ovo Sebov. Posmatram ga ispod trepavica. I dalje gleda u ajfon i ja pratim poznate obrise njegovog lica: isti zlatni ten od čestih odlazaka na skijanje; ista gusta plava kosa i uredno podšišani zulufi; ista snažna vilica i zavodljiva rupica u bradi; ista navika da podiže obrve kada razmišlja... Srce mi treperi. Isto ime je jedna stvar. Ista fizička pojava je nešto drugo. Ali iste karakteristike? „Razbio sam displej.” Glasno cokće i okreće se ka meni. Uplašeno se trzam. „Izvini?” kažem brzo i povlačim šiške pokušavajući da se sakrijem iza njih. „Snoubording”, sleže ramenima pokazujući slomljeno staklo na ajfonu. „Pokušao sam da zakažem popravku u njihovoj prodavnici u Ulici 68


crowarez&bosnaunited

Ridžent, ali svaki termin do kraja naredne nedelje je zauzet. Zato sam dotrčao ovamo.” Razgovara sa mnom kao da je sve savršeno normalno, kao da nije primetio da mi je neprijatno. Kao da nije primetio da sam to ja. Tes. Devojka koju je nekada grlio pred spavanje. Gledam ga zbunjeno. Šta se to, dođavola, dešava?” „Gospođice Koneli?” Podižem pogled i vidim tehničara Alija kako stoji iznad mene. „O, zdravo”, pokušavam da se priberem. „Mislim da sam pronašao nešto”, šapuće. „Sve ostalo je potpuno izbrisano, ali ovo je bilo zakopano duboko unutar diska, gotovo da mi je promaklo...” Osvrće se krišom da se uveri da ga niko ne posmatra, potom stavlja ruku u džep. „U pitanju je vord-dokument, snimio sam ga ovde.” Brzo mi stavlja disk u ruku kao da mi predaje ukradenu robu. „Plašim se da nije mnogo...” „O, hvala”, smešim se zahvalno. „To je zaista lepo od tebe...” Prestajem da pričam kada primetim da nas Seb zainteresovano posmatra. Ali da li je to Seb? Možda je to njegov dvojnik. Čiji dvojnik, Tes? Dvojnik tipa kog si sanjala? Sranje. Moram da se izgubim odavde. I to brzo. Pozdravljam se s Alijem, guram disk u džep i brzo izlećem iz prodavnice. Odlazim kući potpuno ošamućena. Ne znam šta da mislim, pa se trudim da uopšte ne razmišljam, samo stavljam slušalice i pojačavam ajpod do maksimuma. Bas mi protresa bubne opne. Obično kada u podzemnoj vidim ljude koji pojačavaju muziku do daske coknem i pomislim šta to rade? Ogluveće! Sada ja to radim i nije me briga. Pa šta ako ogluvim? Kako stvari stoje, već sam potpuno odlepila. Ulazim u stan i zatičem Fionu za kuhinjskim stolom u paperjastoj kućnoj haljini, raščupanu, sa slušalicom prikleštenom ispod brade i cigaretom u uglu usana. Teško da bi iko ovako zamislio novinarku koja piše kolumnu o lepoti i zdravlju. A sasvim sigurno ne liči na ženu kakvu čitaoci njene kolumne zamišljaju. Na fotografiji u novinama sedi na podlozi za jogu, odevena u likru i pije svež sok od pomorandže. „Nije me briga što je državni praznik. Zar ne razumete da sutra moram da predam članak?” urla u slušalicu. „Dobro, u redu, znate već 69


crowarez&bosnaunited

gde da nabijete tu novu kremu s botoksom!” frkće i treska slušalicom. „Glupača za odnose s javnošću”, kaže ljutito, besno uvlači dim i udara po tastaturi. Spuštam torbu na sto i bacam se u stolicu. „Da li si lepo provela dan?” pita rasejano zureći u monitor. „Onako”, odgovaram uzdišući. „Deda je dobro, ali mi je laptop pokvaren. Kažu da moram da menjam hard-disk.” „Jao”, kaže ne podižući pogled sa tastature. „Da li si bekapovala podatke?” Kako je moguće da čovek provede ceo život a da nijednom ne čuje neku informaciju, a onda kada je prekasno, svi samo nju spominju? „Nisam. Sve sam izgubila. Uključujući i razum”, ne mogu a da ne dodam, ali ona me ne sluša, već besno kuca, bez sumnje šalje uvredljiv mejl sirotoj ženi zaduženoj za odnose s javnošću. „Da, osim ovoga...” Skidam jaknu i stavljam na sto disk koji sam izvadila iz džepa. „Šta je to?” Fiona prestaje da kuca i izranja iza monitora laptopa. „Ne znam”, umorno sležem ramenima. „Momak u radnji mi je rekao da je uspeo da spase neki fajl ili tako nešto.” Podižem se iz stolice i pristavljam čajnik. Očajnički mi je potrebna šolja čaja. Zapravo, treba mi nešto jače, ali nisam sigurna da bi tekila bila pametan izbor. Pogledajte kuda me je to odvelo prošli put. „Daj da pogledamo...” Okrećem se i vidim kako Fiona uzima disk i stavlja ga u laptop. „Čaj?” pitam je pružajući ruku da uzmem kesice. Ne čuje me. Suviše je zaokupljena. „Hm... izgleda kao mnogo teksta...” Za svaki slučaj kuvam čaj i za nju. Fiona nije tip čoveka koji će nešto odbiti. Videla sam neke od njenih onlajn izabranika... „O, samo malo, mislim da je to dnevnik...” „Dnevnik?” „Tako mi izgleda.” Gleda me. „Nisam znala da vodiš dnevnik!” Osećam kako mi obrazi rumene. „Pa i nisam neko vreme...” Prekida me pištanje mikrotalasne. „Gotova je moja tom jam supa.” Skače sa stolice. „Ostalo mi je malo, pa sam pomislila da bih mogla da je pojedem - kilogram tamo - kilogram ovamo, dođe ti na isto... samo što se kod mene radi o više kila”, mrmlja sebi u bradu.

70


crowarez&bosnaunited

Dok kreće prema drugoj strani kuhinje, ostavljam čaj i prilazim njenom računaru. I bez greške na monitoru vidim zapis u dnevniku od 4. januara 2011: Dragi dnevniče, Prvi put sam izašla sa Sebom! Otišli smo na piće u Čelsi... Vidim njegovo ime i prestajem dalje da čitam, reči mi se mute pred očima. Šta kog... Iznenada me obliva talas vreline a zatim me hvata jeza. Na delić sekunde zastajem, a onda misli počinju da mi divljaju, lete levo-desno kao na olujnom moru. A ipak u tom haosu, jedna misao se jasno i glasno čuje: Znači da nisam poludela. Nisam ga izmislila. Ništa nisam izmislila. Osećam da ću sada uspeti da se opravdam. „Vidiš, rekla sam ti”, kažem Fioni pobedonosno, setivši se da imam glas. „Šta si mi rekla?” okreće se sa činijom supe u ruci. Spremam se da je dovučem do računara i pokažem joj dokaz, kada na polovini stranice primećujem: ... A Fiona sledeće nedelje ima sastanak sa tipom kog je upoznala preko neta i kupila je haljinu za tu priliku. Pretesna je, prekratka i neobične ružičaste boje, pa izgleda kao kobasica. Pitala me je da li u njoj izgleda debelo, slagala sam je i rekla... „Uh, ništa”, kažem i brzo izbacujem disk. „Samo gomila budalaština, ništa značajno.” Grabim disk, ostavljam je da dovrši supu i brzo bežim iz kuhinje. Zatvaram vrata sobe za sobom i sedam na ivicu kreveta. Fli nezadovoljno mjauče što ga uznemiravam dok se izležava na mom jorganu, ali sam suviše rasejana da ga uzmem u naručje. Nepomično sedim neko vreme. Polusvesno osećam vrelu šolju koja mi prži dlan, ali se ne pomeram. Ništa ne mogu da uradim. Kao da je svaki atom snage preusmeren u moj um koji ne prestaje da se divljački vrti ukrug, baš kao onaj mali točak u duginim bojama na računaru, svim silama se trudi da obradi sve 71


crowarez&bosnaunited

neobične i neobjašnjive događaje koji su se desili u poslednja dva dana: kuliranje u Starbaksu, Fionina reakcija, reakcije svih ljudi u mojoj blizini... Kao da mi je u glavi pokvarena ploča, neprestano čujem žamor glasova. Fiona pita: „Koji Seb?” Deda kaže: „Nikada nisam upoznao tog Sebastijana.” Mama kaže: „Nikada ga pre nisi spominjala.” Svi glasovi se stapaju u jedan jedini glas... a onda ponovo vidim Seba: sedi pored mene, priča sa mnom, a ja ga gledam u oči i u njima ne vidim ni trunku bliskosti; kao da ne zna ko sam. Ali to je nemoguće! Šta je s dnevnikom?, buni se glas u mojoj glavi. Ovog puta je to moj glas i naglo mi zaustavlja svaku misao. Spuštam šolju na noćni ormarić i počinjem da kopam po njemu. Mora da postoji još neki dokaz naše veze, nešto opipljivije od reči na računaru. Stara fotografija, čestitka koju mi je napisao, nešto... Očajnički pokušavam da pronađem bilo šta. Ali nalazim samo gomilu smeća: stare karmine, zalihu čepova za uši, rezervnu dugmad koja ide uz nove majice, a koju nikada ne znam gde da stavim... Nema ničega što bi me povezalo sa Sebom. Nema zajedničkih fotografija, nema čestitki, razglednica, ničega. Zatim mi sine da naravno neću ništa pronaći. Pa sve sam bacila. Želela sam da ga zaboravim. Zato sam obrisala sve poruke, mejlove, Fejsbuk stranicu. Zato sam u novogodišnjoj noći u kaminu spalila sve uspomene na našu vezu. U tom trenutku javlja mi se nejasno sećanje - slika muškarca na televiziji. Ima sjajne zečje uši. Kako se ono zvao? Pričao je o ritualima. S mukom se probijam kroz sećanja natopljena tekilom, pokušavam da se prisetim... „... Jedan drevni ritual... sve ono čega čovek želi da se reši... bolna sećanja, patnja... baci u vatru kada otkuca ponoć.” S naporom se trudim da se setim šta je dalje bilo. „... Mnoge kulture veruju da se tog tereta trajno oslobađate ako ga spalite... tako ga nećete poneti sa sobom u narednu godinu...” Iznenada me obliva talas vrućine, a zatim me hvata jeza. Zastajem. Ma hajde, zaboga, na glavi je imao sjajne zečje uši. Kao da ću poverovati nečemu što je on rekao. To je sujeverje. Morala bih biti potpuno luda. A ipak... U mojoj glavi kao da su se sklopile kockice. Skroz je besmisleno. Nemoguće. Nestvarno. I ne mogu da verujem da uopšte razmišljam o tome, ali... ali to bi objasnilo mnogo toga, na totalno sumanut način. Da 72


crowarez&bosnaunited

sam se, bacivši sve vezano za njega u vatru, nekom čarolijom oslobodila svih sećanja na njega, izlazaka, vremena koje smo proveli zajedno. Potpuno sam izbrisala vezu. Potpuno sam izbrisala nas. Sve osim dnevnika - jedinog dokaza koji je uspeo da preživi usled neke tehničke greške i tako me sprečio da ga skroz izbrišem iz glave i srca - kao da se nikada nije ni desilo. Ponovo u glavi čujem glas: „... A dok plamen pali sve čega želite da se oslobodite, varnice pršte na sve strane... jer će varnice vašu želju poneti u Novu godinu...” Sećam se te večeri. Varnice koju sam videla kako se penje uz dimnjak pošto sam bacila sve u vatru. Sećam se svoje želje. Srce mi bije u grudima kada shvatim. Poželela sam da ga nikada nisam srela. I želja mi se ostvarila. Nikada ga nisam srela. Misli mi prekida glasna zvonjava. Zvoni interfon u hodniku. Nejasno čujem žamor glasova, zatim Fionu kako me doziva: „Tes, tebe traže.” „Ko je?” vičem. Ali odgovora nema. Nervozna sam. Ko god da je, ne želim da ga vidim. Nikoga ne želim da vidim. Na tren ostajem da sedim i ne pomeram se, deo mene se nada da će taj neko otići ako ga budem ignorisala. „Tes!” Ponovo Fiona. Odupirući se želji da zaurlam „Odlazi”, ustajem s kreveta. Proveravam svoj izgled u ogledalu, pokušavam da učinim nešto s kosom, pa odustajem i izlazim u hodnik. Vidim Fionina leđa, stoji ispred nekog. Razgovara s njim, ali se okreće kada se približim. „Evo je!”, kori me svojim najotmenijim glasom. „Izgleda da si ostavila torbu u radnji.” „Torbu?” Danas sam morala da ponesem dve torbe jer nisam mogla i laptop i sve ostalo da stavim u kožni ruksak. Sada tek shvatam da sam kući vratila samo jednu. Drugu mora da sam ostavila u radnji. Bože, kakva sam ja budala... „Stvarno, Tes, šta je s tobom?” Zvonko se smeje, onako kako se uvek smeje kada ima muškaraca u blizini. „Srećom po tebe, ovaj fini mladić ju je pronašao.” Aha, znala sam. Sijajući od zadovoljstva pokazuje figuru na vratima. „O bože, hvala...” Kako prilazim ulaznim vratima, Fiona se pomera u stranu da bih mogla da zahvalim neznancu. Samo što on nije neznanac. 73


crowarez&bosnaunited

Glas mi zastaje u grlu. O moj bože, šta Seb radi ovde? „Ostavila si ovo.” Smeši se jer mu je neprijatno i pruža mi torbu. Belo ga gledam, potom mi postaje jasno. U prodavnici računara. Sedela sam pored njega. Brzo sam pobegla... Shvatam da stojim i zevam u njega. „Uh... da, hvala”, klimam glavom i brzo uzimam torbu. „Nadam se da se ne ljutiš, morao sam da pogledam unutra da bih pronašao adresu.” „Ne, naravno da se ne ljutim”, kažem uzbuđeno, čvrsto privijajući torbu na grudi i osećajući kako mi se vrti u glavi. Moram se pridržati za nešto. Za bilo šta. Nastupa tišina i kao kroz maglu primećujem da je Fiona nestala i da smo Seb i ja sami. S mukom gutam pljuvačku. Moram reći nešto. Ne mogu ignorisati ovo što se dogodilo. Šta se događa? „Samo sam želela da kažem...” uspevam da procedim. Gleda me svojim svetloplavim očima kao da nešto iščekuje. Mučim se, pokušavam da pronađem prave reči. „Samo samo želela da kažem...” ponavljam a zatim ćutim. Ma koga ja zavaravam? Nema svrhe: nema pravih reči. Kako da mu išta objasnim, kada ne umem ni sebi da objasnim? Misliće da sam luda. „Hvala još jednom”, mucam. Na tren mi se čini da sam mu na licu videla trag razočaranja, ali onda ono nestaje i on se opet smeši. „Nema problema”, kaže. „Pa, verovatno sam ti oduzeo previše vremena...” Dok se okreće da ode, hvata me panika. „Trebalo bi da pođem...” Odlazi. Moram da ga zaustavim. „U redu”, klimam glavom tupo. I to je to? Nikada ga više neću videti i to je sve što ću mu reći? „Ali pre nego što odem, želim nešto da te pitam”, kaže i okreće se, a meni je laknulo. „Da?” Ruke je zavukao duboko u džepove, vidi se da je nervozan. Grudi mi se stežu. „Pa, pitao sam se... ako bi možda... želela da izađeš sa mnom na piće...” Pogledi nam se susreću i na delić sekunde se vraćam u onaj trenutak kada smo se prvi put sreli. Pre godinu dana stajali smo u krcatom baru, okrenula sam se i videla da me gleda, on mi se obratio, ponudio mi je da me časti pićem, a zatim me je pozvao da izađemo. Bio je to trenutak koji je sve izmenio u mom životu. Samo što ovog puta stojimo u hodniku mog stana. Drugo vreme, drugo mesto. Ali je on i dalje isti. I ja sam i dalje ista. Sve se promenilo, a 74


crowarez&bosnaunited

opet se ništa nije promenilo. Ponovo sam na pragu naše veze. Na mestu odakle sve počinje. Samo što ovog puta sve mogu da sprečim. Mogu da nas razdvojim pre nego što se spojimo. Preplavljuje me olakšanje. Pomisli samo, nema više teskobe i bola u duši. Nema više suza na jastuku. Nema više koračanja ulicom i iznenadne, snažne čežnje, toliko neočekivane i bolne da ostajem bez daha. Moram da zaboravim da sam ga ikada srela, a sada se, po svoj prilici, ispostavlja i da nisam, zar ne? Tako je jednostavno. Tako je lako. Zašto bih, zaboga, želela da još jednom doživim takav bol? Zašto sve ponavljati kada samo treba da ljubazno odbijem njegov poziv, zatvorim vrata i nikada se ne osvrnem? Znam kako se ova priča završava i znam da nema srećan kraj. „Pa?” pita me Seb nesigurno. Otvaram usta spremna da kažem ne; već uvežbavam reči u glavi, ali dok gledam njegove poznate svetloplave oči, obuzimaju me sva ona stara osećanja. Nikada nisu ni nestala, samo sam ih zakopala duboko u sebi. I nešto me sprečava. Saznanje da sam možda izbrisala vezu, ali nisam izbrisala osećanja prema njemu. Još uvek ga volim. Ne prestaješ tek tako nekoga da voliš, zar ne? I iznenada, sasvim neočekivano, zadrhtim od mogućnosti koja mi se pruža. Misao raste, sve je jasnija... Čini se ludom, a opet, sve do sada je bilo potpuno ludo. Šta ako mogu da izmenim ishod? Šta ako mogu da uradim sve ono što sam želela da uradim? Šta ako sada imam priliku da ispravim sve ono zbog čega sam se kajala? Kažu da u ljubavi niko ne dobija drugu šansu; niko ne može prvo da vežba, pa da drugi put uradi sve kako treba. Ali ja mogu. Do sada nisam verovala u rituale i sujeverja. Međutim, nekim čudnim, neverovatnim, magičnim obrtom sudbine, dobila sam priliku da sve ispravim. Sa ovom pameću i znanjem mogu učiniti da nam veza uspe. U mislima se vraćam u našu vezu, kopam po kutiji od cipela punoj uspomena, tražim sve greške koje sam počinila, stvari koje nisam uradila, sve one budalaštine koje želim da izmenim: što sam slučajno ismejala njegov omiljeni film, što nikada sa njim nisam otišla na snoubording, što se nisam potrudila da pročitam knjigu koju mi je dao, što sam započela onu glupu svađu pošto što sam uhvatila bidermajer na venčanju. Zaboga, gde mi je bila pamet? Zašto ga, dođavola, nisam 75


crowarez&bosnaunited

bacila nazad? Ali ovog puta mogu to da učinim. Ovog puta mogu sve da izmenim. Lebdim na ivici tog trenutka, kao skakač na ivici daske, i duboko udišem vazduh. Smešim se Sebu i ponovo uskačem u vezu s njim. „Naravno.” Dragi dnevniče, Prvi put sam izašla sa Sebom! Otišli smo na piće u Čelsi i bila sam toliko nervozna da sam oborila čašu i polila ga crnim vinom. Gospode, bilo mi je STRAŠNO neprijatno! Iako mi nije zamerio i bio je zaista fin, pitam se zašto ne mogu, bar jednom u životu, da budem kul? Zašto sam takva smotana budala!!!???

76


crowarez&bosnaunited

10 Naredno je veče i treba da se spremam za izlazak, ali umesto toga sedim na krevetu u kućnoj haljini i čitam dnevnik. Odštampala sam ga, ovo sam napisala posle prvog izlaska sa Sebom prošle godine. A sada ću da ponovim taj izlazak. Na tu pomisao iz kaveza u mom stomaku izleće čitavo jato leptirića. U istom smo lokalu u kom smo se našli i prvi put - Seb ga je predložio, a ja nisam mogla da kažem zašto želim da odem na neko drugo mesto - ali ovog puta ću se pobrinuti da bude drugačije. Ovog puta nemam nameru da ponovim istu grešku; biću maksimalno oprezna i pažljiva. Neće biti prosipanja crnog vina. Zapravo neću čak ni piti crno vino. Poručiću belo. Ili votku. Možda čak i džin. Ne. Džin navodno kvari raspoloženje. Ne mogu piti džin na prvom sastanku... Zaustavljam se pre nego što pročitam ime svakog pića sa menija. Nije važno, važno je samo da je providno i da ne ostavlja fleke. Za svaki slučaj, naravno. U poslednja dvadeset četiri sata, to jest otkako me je Seb pozvao da izađemo, ne razmišljam ni o čemu drugom, još uvek ne mogu da poverujem da se ovo dešava. Toliko sve liči na san, da sam ceo dan kao omamljena. Morala sam svako malo da zastanem i podsetim sebe: Ponovo idem na prvi sastanak sa Sebom. Nekoliko puta sam to možda i naglas izgovorila, jer me je gospođa u prodavnici neobično pogledala kada sam išla da kupim toalet-papir i rekla: „Uverena sam da će vam prijati.” Tada sam mislila da je to prilično slobodna opaska, koliko god kvalitetan toalet-papir da je u pitanju. Gledam na sat na noćnom stočiću. Bože, zar je već toliko sati? Dogovorili smo se da se nađemo za nešto više od sat vremena, u osam, a ja se još nisam obukla. Uzbuđena i nervozna prelećem pogledom preko raznih odevnih kombinacija koje sam isprobala i odbacila. Jednostavno ne mogu da odlučim šta da obučem. Nijedna nije dovoljno dobra a zaista mi je važno da ostavim dobar utisak.

77


crowarez&bosnaunited

A to je smešno ako se uzme u obzir da me je Seb video u ofucanoj staroj majici i helankama. Osim što nije, zar ne? Moram brzo samu sebe da podsetim. Bože, kako je sve ovo zbunjujuće. Ponovo gledam svoj sićušni orman. Pronašla sam ga u prodavnici starih stvari, izgleda baš lepo, sav je u oblinama karakterističnim za tridesete godine prošlog veka i sa osobenim delikatnim intarzijama, ali je potpuno nepraktičan jer je suviše uzak za moderne vešalice i sve je u njemu nagurano i visi pod čudnim uglom. Što znači da je sve što izvadim iz njega izgužvano i neuredno. Zlovoljno zurim u plavu svilenu haljinu koja sada izgleda kao stara kuhinjska krpa i pokušavam da izračunam koliko će mi vremena biti potrebno da je ispeglam: traženje daske za peglanje (5 minuta), borba da je namestim (5 minuta), odustajanje i širenje peškira na pod kupatila (2 minuta), punjenje pegle vodom i čekanje da se zagreje (4 minuta), fajtanje haljine jer nisam sačekala dovoljno dugo i još nema dovoljno pare (3 minuta), pojačavanje pegle (2 minuta), još jedan pokušaj peglanja samo da bih otkrila da je pegla sada suviše vrela i da se zalepila za svilu (2 minuta), zurenje u stravičnu rupu na haljini i razmišljanje o tome da li bih je mogla sakriti brošem (1 minut), oblačenje i uviđanje da umesto da izgledam seksi, sada izgledam kao nečija baka (3 minuta). Sranje. Matematika mi ne ide, ali to je mnogo minuta, i ipak neću imati šta da obučem. Na tren paralisano zurim u svoju garderobu i kako vreme prolazi, osećam sve veći pritisak, a onda mi najednom nešto pada na pamet. Samo malo, ček samo malo. Uzimam stranice starog dnevnika i brzo čitam zapis pri dnu strane: ... Obukla sam farmerke i ružičastu bluzu od šifona koju sam kupila u prodavnici polovne robe. Bila je pomalo staromodna, pa sam skratila rukave i ušila sičušnu sedefastu dugmad sa prednje strane {uz dedinu pomoć, naravno). Seb je rekao da izgledam lepo. Premda sam GRDNO pogrešila što sam obula nove čizme na visoku potpeticu. Jedva sam mogla da hodam u njima, a lokal je bio prilično daleko od stanice podzemne železnice. Tako da sam kasnila, pojavila sam se sva rumena od trčanja, a prsti na nogama su mi bili puni žuljeva... Odlično! Znači pronašla sam šta ću da obučem.

78


crowarez&bosnaunited

Preturam po ormanu, pronalazim bluzu od šifona i dobre stare farmerke. Pa, ne mora baš sve da bude drugačije, ne ako se i prvi put pokazalo kao veoma uspešno. Potrebno je samo izmeniti stvari koje nisu bile dobre. Kao, na primer, one proklete čizme. Vraćam čizme sa visokom štiklom u orman i uzimam ravne čizme do gležnja. Dvadeset minuta kasnije osušila sam kosu, našminkala se i obukla bluzu i farmerke. Dobro, spremna sam. Samo još da se pogledam. Nemam veliko ogledalo, samo ono koje sam stavila na kamin, tako da izvodim svoj uobičajeni trik, penjem se na krevet i uvijam se i savijam kao pereca dok pokušavam da vidim različite delove tela. Pa, svi izgledaju dobro. Pojedinačno. Saginjem se da vidim dekolte, potom skačem i održavajući se na jednoj nozi podižem drugu i mašem njome pred ogledalom... Samo nisam sigurna kako sve to izgleda u kompletu. Na kraju krajeva, davno sam poslednji put obukla ovu odeću, a otada se između mene i ovih farmerki isprečilo mnogo pita s mesom. Da ne spominjem Fionino porodično pakovanje čokoladica. Malčice se kajem. Moja naročita slabost su one ružičaste. E sad kad sam to rekla, nisam odgovorna za to što su ostale nestale. Otkako su joj roditelji poslali to pakovanje čokoladica, po stanu su misteriozno počele da se pojavljuju sićušne izgužvane loptice sjajnog papira. Kažem misteriozno, jer je Fiona opet na nekoj od svojih dijeta i tvrdi da ih nije jela. Poricanje je čudo. Kada već govorimo o Fioni, ne treba mi veliko ogledalo kada je ona kod kuće. Ona je kao sat sa kukavicom, samo što umesto tačnog vremena, ona tačno kaže kako izgledam. Skačem s kreveta, guram dnevnik u torbu i krećem u kuhinju gde je nalazim nadvijenu nad šporetom kako meša nešto u tiganju. „O, izgledaš lepo”, kaže podižući pogled kada sam ušla. „Odlična kombinacija.” Drvenom varjačom pokazuje na farmerke i bluzu i s odobravanjem klima glavom. „Okreni se.” Poslušno se okrećem. „Opa, Tes, izgledaš neverovatno, oborićeš ga načisto...” iznenada zastaje i zbunjeno gleda u moja stopala. „Šta je bilo?” „Nosiš ravne cipele”, kaže u neverici. „Znam”, klimam glavom. „Ne nosiš cipele na štiklu.” „Aha.” „A ideš na sastanak.” Potpuno je zapanjena. Što i ne čudi, zato što sam, po Fioninim merilima, upravo učinila nezamislivo. Odlazak na sastanak s momkom bez 79


crowarez&bosnaunited

cipela sa visokim potpeticama je kao odlazak na sastanak bez odeće. Zapravo, ako bi mogla da bira, ona bi verovatno radije otišla gola, nego bez cipela na štiklu. „Mislila sam da će mi biti udobnije u ravnim cipelama”, pokušavam da joj objasnim. Užasnuta je. „Tes, ideš na prvi sastanak s tim momkom! I ne treba da ti bude udobno. Trebalo bi da izgledaš što više i što mršavije. Da li znaš da ti cipele sa visokom potpeticom dodaju deset centimetara u visinu i da skidaju tri kilograma?” Kaže ovo kao da me pita da li znam da je zemlja okrugla. „Uh... možda”, kažem neodređeno. Moram da priznam da mi se dopada pomisao o gubitku ta tri kilograma, ali teško da mogu da joj kažem zašto zapravo nosim ravne čizme. „Šta to spremaš?”, pitam je brzo menjajući temu. „Pasulj”, odgovara posvećujući se tiganju. „I to je sve?” „O ne, spremam ga s paradajzom, crvenim kupusom i rotkvama”, kaže veselo. „To je... ovaj... neobična kombinacija”, kažem nesigurno. „Sada sam na nekoj novoj dijeti, zove se dijeta u duginim bojama”, objašnjava. „Svakog dana možeš da jedeš samo hranu iste boje.” Gleda u tiganj. „Danas je na redu crvena boja.” „A sutra?” „Hm...” Zastaje, potom nešto pevuši sebi u bradu: „Crvena i žuta i ružičasta i plava...” Prestaje da peva. „Plava”, kaže odlučno. „Trebalo bi da bude žuta, ali, dođavola, biću buntovnik, napraviću malo haosa.” Grleno se smeje. „Postoji plava hrana?” pitam je začuđeno. „Naravno”, odgovara i uzima list papira na kom je ispisana dijeta. „Borovnica”, kaže, čitajući sa spiska, „i patlidžan...” „Zar patlidžan nije ljubičast?” „Mršti se a zatim nastavlja da čita ignorišući moj komentar. „Glavno kod ove dijete je da bi trebalo da neverovatno dobro izbacuje sve gadne toksine iz organizma kao što su so, rafinisani šećeri...” „O, vidi, evo još jednog papirića!” prekidam je primetivši narandžastu foliju ispod kuhinjskog stola.

80


crowarez&bosnaunited

Fiona se ispravlja. „Ju, kako je to neobično”, kaže razrogačenih očiju, teatralno. Toliko je očigledno da laže. Fiona ne govori „ju”. Ona koristi izraze kao što su „jebote” i „ne seri”, a ponekad čak i „jebote, ne seri”. „Ju” je strogo rezervisano za Pipu i njene otmene drugarice. „Pitam se otkud to tu?” nastavlja ona uštogljeno. „Hmm, baš se pitam”, razmišljam naglas pristajući na njenu igru. Saginjem se - sranje, ove farmerke su baš tesne - i podižem sićušnu loptu od ukrasne folije. „Možda je Fli?”, kaže izbegavajući moj pogled, i okreće se svom tiganju. „Fli!” kažem zapanjeno pogledavši prema mačoru sklupčanom na kauču. „Fli ne jede čokoladu - on je mačka.” „Kako znaš da ne jede čokoladu?” svađa se pomalo se braneći. „Možda voli čokoladu. Možda se, kao i svi mi, ponekad rastuži, pa mu je potrebno nešto da ga oraspoloži.” Počinje snažnije da meša pasulj. „Sa kremom od lešnika?” prigušujem kikot. „Pa, zašto da ne?” buni se pomalo uvređeno. „Znaš, to što Fli više voli da spava na tvom krevetu nego na mom ne znači da ne znam njegove najskrivenije želje.” „Pa, za početak, čokolada je štetna za mačke...”, počinjem. „Zapravo je dobra kao izvor gvožđa”, buni se Fiona mudro, okrenuvši se prema meni i pogledavši me svojim ozbiljnim novinarskim pogledom. Jednom sam napisala članak od hiljadu reči o tome u Saturdej spiks.” „Da, ali životinje ne bi smele da jedu čokoladu.” „Pa, niko od nas zapravo to ne bi smeo”, slaže se sa mnom gledajući svoje butine i mršteći se. „Da nisi nešto zaboravila?”, kažem podižući obrvu. „O, sranje”, uspravlja se iznenada se setivši nečega. „Znala sam da sam nešto zaboravila...” Skače do kuhinjskog stola i počinje da prekopava po gomili uzoraka krema za lice i maski za kosu koje joj marketinška odeljenja uvek šalju nadajući se da će pisati o njima u svojoj kolumni. A koje se sada gomilaju u neverovatnim količinama. Plašim se da ću se jednog dana vratiti s posla i zateći Fionu ispod lavine proizvoda za ulepšavanje. Već vidim naslove: Novinarka, stručnjak za lepotu i zdravlje, pronađena mrtva pod planinom krema za lice koje podstiču proizvodnju kolagena. 81


crowarez&bosnaunited

Radnici službe hitne pomoći satima su se borili da izvuku nesrećnu novinarku, ali su količine uzoraka maski za kosu jednostavno bile prevelike. Njena očajna cimerka Tes Koneli je izjavila: „Ova katastrofa je, nažalost, bila neizbežna.” „Srećan rođendan”, kaže vrativši se sa luksuznim pilingom za telo koji mi je gurnula u ruke. „Hvala”, smešim se preneraženo, „ali nije mi rođendan.” „Nije? Pih”, oseća olakšanje, potom se mršti. „Dobro, šta je onda?” „Poklopac”, pokazujem prema kutiji sa čokoladicama. „Fli je možda veoma pametna mačka, ali nije dovoljno pametan da otvori zapečaćeni poklopac...” Dve crvene mrlje pojavljuju joj se na obrazima, i baš kada sam pomislila da će mi sve priznati, obema nam pažnju privlači miris zagorele hrane. „Jebote, pasulj!”, cvili skačući prema šporetu. Glasno mumla. „Sranje! Sve je crno, a danas bi trebalo da jedem crvenu hranu!” „Mislim da crno nije dugina boja”, odgovaram zabavljajući se. „Mora da je to znak.” „Znak?” „Da bi trebalo da odustaneš od tih pomodarskih dijeta”, zvocam. „Nikada ne deluju, a i nisu ti potrebne. Odlično izgledaš baš takva kakva jesi.” „Da nećeš zakasniti?” odgovara ignorišući moj komentar. Znam da me neće poslušati, pa pošto sam shvatila šta želi da mi kaže, uzela sam svoju debelu perjanu jaknu. „Ćao”, mašem joj, okrećem se i odlazim. „Vidimo se kasnije.” „Lepo se provedi.” Maše mi drvenom varjačom, a potom mi namiguje. „Rekla bih da ovoga vredi zadržati.” Neverovatno. Pre svega nekoliko dana Fiona je Seba nazivala svakim pogrdnim imenom kog je mogla da se seti i govorila mi da zaboravim da je ikada postojao. Ne mogu da verujem da je toliko drastično promenila mišljenje. Ali mnogo toga se promenilo u poslednjih nekoliko dana, zar ne? A nadam se da će se tek promeniti. Razmišljam dok mi niz kičmu silaze trnci. „Zar ti ne misliš tako?”

82


crowarez&bosnaunited

Vraćam se u stvarnost. „Mislim”, kažem tiho. „Definitivno ga vredi zadržati.” I držeći palčeve žurno izlazim iz stana. Ovog puta ne želim da ga izgubim. Ovog puta se nadam da je zauvek.

83


crowarez&bosnaunited

11 Od Hamersmita se podzemnom železnicom vozim samo četiri stanice, ali ipak je skoro osam kada stižem na Gloster roud. Dok odlazim sa stajališta, prisećam se prethodnog prvog sastanka - kako sam se trudila da žurim u onim štiklama, pa iskrenula gležanj jureći klizavim trotoarom, i trzala se od bola zbog žuljeva veličine klikera koji su mi se pravili na nozi, gledala na sat i paničila jer ću mnogo kasniti. Ali ne i ovog puta. A, ne. Sada koračam u svojim udobnim ravnim čizmama, pretičem devojke u visokim potpeticama koje se oprezno teturaju ulicom, i trude se da ne padnu na ploče čistog leda koje su kaldrmu pretvorile u klizalište. Bože, što je ovo dobro! Razmišljam zadovoljno kako bih mogla kilometrima da šetam u ovim čizmama, uživajući u njihovim gumenim stabilnim đonovima, dok bez ikakve muke napredujem ulicom, i izdišem oblake pare u zimski vazduh. I čini mi se da za tren oka vidim pab na uglu pred sobom. Velika viktorijanska zgrada sa ogromnim zaobljenim prozorima sa graviranim staklima i sa nekoliko stolova i stolica napolju za kojima zgureno sede hrabri pušači. Nervozna sam od pomisli da ću se ponovo videti sa Sebom. Što je besmisleno jer sam izlazila s njim godinu dana, podsećam sebe odlučno. Nije on neznanac. Bar meni nije. Pretpostavljam da je tako glumcima kada se spremaju da po prvi put izađu na scenu. Nije važno koliko su proba imali pre toga, kada se zavesa podigne, to je to. Nema prostora za greške; ovog puta moraju sve da urade kako treba. Ovog puta ja moram sve da uradim kako treba. Zastajem kod vrata i duboko udišem. Dobro, opusti se. Ništa ne može da pođe naopako jer sam sve ovo već uradila. Gledam na sat. Vidiš! Prethodni put sam kasnila, a sada stižem tačno u minut! I po prvi put otkako me je Seb pozvao da izađemo nervi mi se smiruju i osećam nalet uzbuđenja. Nade. Sigurnosti. Jer ovo se dešava, premda nikada neću razumeti kako je to moguće. Neka neverovatna magija je dospela u moj ugao univerzuma i sada moram verovati da je univerzum to učinio s razlogom. Obavijam prste u vunenim rukavicama oko kvake i otvaram vrata. 84


crowarez&bosnaunited

Ovo će biti savršen prvi sastanak. Dok ulazim u pab zapahnjuju me zagušljiva toplota i žamor glasova. U pitanju je jedan od onih gastro pabova sa brodskim podom, mnogo drvenih stolova i stolica i velikim menijem ispisanim kredom na tabli na kom se nalaze jela kao što su preterano skupe riblje ćufte i moules-frites. Nikada mi nije pošlo za rukom da dokučim zašto u gastro pabovima vole da meni ispisuju na francuskom. Prelazim pogledom po prisutnima tražeći Seba. Prošli put je sedeo pored kamina, na starom kožnom kauču, čitao je knjigu i čekao me. Gledam prema kauču i, naravno, tamo je, u farmerkama i svetloplavoj košulji koja se slaže s bojom njegovih očiju. Srce mi preskače otkucaj; izgleda božanstveno. Skidam šal i rukavice i prilazim mu. „Ćao”, kažem. Podiže pogled i preko lica mu se razliva široki osmeh. Bože, Amerikanci imaju tako lepe zube. „Hej”, pozdravlja me onim svojim lenjim glasom i skače da me zagrli. Nema kod njega one engleske uzdržanosti pri prvom susretu, nespretnog poljupca u obraz, pokreta ruku koji govori da niste najsigurniji šta da radite s njima, poput tinejdžera na školskoj igranci. Samouvereno obavija ruke oko mene i privlači me u prijateljski zagrljaj. Dok to čini, moj obraz ovlaš dodiruje njegov sveže izbrijani obraz i ja udišem poznati miris. Osećam toplinu u srcu. Isto kao kada se vratite kući nakon dugog putovanja. „Izgledaš odlično”, smeši se nakon što se odvojio od mene i odmerio me. „Hvala”, smešim se i ja njemu. „I ti.” Na trenutak stojimo jedno naspram drugog i gledamo se, potom on kao da se pribrao, pa počinje da na kauču pravi mesta za mene. „Izvini, iz nekog razloga sam pomislio da ćeš kasniti...” „Molim? Da li misliš da sve devojke teraju muškarce da čekaju?” zadirkujem ga sedajući pored njega. Zadovoljna sam. Sve je dobro počelo zahvaljujući mom dnevniku, jer sam zbog njega obula ravne čizme. Da nije tako, još uvek bih duvala i puvala probijajući se ulicom poput parne lokomotive. Ne bih sedela pored njega i gledala njegov posramljeni osmeh. „Izvini, trebalo je da znam da si drugačija”, kaže gledajući me u oči. „Ne volim da kasnim”, odgovaram uzvraćajući mu pogled. Što je istina, 85


crowarez&bosnaunited

zaista ne volim. Nažalost, ma koliko se trudila, obično zakasnim. Kao da se moji ključevi namerno kriju ispod jastuka na kauču. Ili vagoni namerno stoje u tunelima podzemne železnice. „Pa, to je već jedna stvar koja nam je zajednička”, smeši se. „Ne umem da zakasnim čak ni kad se trudim. Mora da ima veze s tim što mi je otac bio u vojsci. Mislim da sam od njega to nasledio”, smeje se. Dobro, to je to. Od sada pa nadalje ću se zaista truditi da uvek stignem na vreme. Čak i ranije. „Premda to obično znači da sam ja onaj sirotan koji stalno nekoga čeka”, nastavlja smešeći se jednom stranom usana. „Zato sa sobom uvek nosim neko štivo. Unutra imam pola biblioteke.” Pokazuje svoj nabrekli ranac na podu i knjigu koja mu viri iz džepa. „Dopola sam pročitao drugu Obaminu knjigu.” „O, da li je dobra?” pitam ljubazno. „Uvek viđam te političke autobiografije na listama bestselera i mislim kako mora da su zaista fascinantno štivo.” A onda odem i kupim najnoviji tipično ženski roman jer znam da ću u njemu mnogo više uživati. „Neverovatna je, premda mislim da mu je prva bolja. Trebalo bi da je pročitaš! Samo malo, mislim da imam primerak...” Saginje se, pretura po rancu i izvlači podebelu knjigu sa mekim koricama. „Evo je! Šta sam ti rekao za biblioteku?” Smeje se. „Ta je nova novcijata jer nigde ne mogu da pronađem svoj stari primerak. Verovatno sam ga nekome pozajmio.” Da, pozajmio si ga meni, razmišljam prepoznavši knjigu u njegovoj ruci. To je ista knjiga koju mi je dao i pre, ali koju nikada nisam stigla da pročitam. Kako bilo, kao što sam rekla, ovog puta nameravam da postupim malo drugačije. „Baš ti hvala”, kažem mu kada mi je pružio knjigu. „Jedva čekam da je pročitam!” Na brzinu je prelistavam. Bože, ne sećam se da je bila ovako dugačka - gotovo petsto stranica. „Odlična je. Veruj mi, potpuno mi je promenila život. Promeniće i tvoj”, kaže poletno. „Odlično!” A dok je držim u krilu, shvatam i da je teška. Smešimo se jedno drugom, zbližio nas je Obama, i na trenutak mi se pred očima ukazuje lepa scena u kojoj nas dvoje raspravljamo o ovom velikanu, njegovim socijalnim reformama, njegovom poznatom govoru: Da, možemo! 86


crowarez&bosnaunited

„Pa, kako se ti snalaziš?”, pita me. Trepćem. „Molim?” „Kako ubijaš vreme dok nekog čekaš.” „O... hm...” Uhvaćena nespremna očajnički tražim izlaz, a potom ga ugledam - iz džepa mi vire slušalice. „Moj ajpod”, kažem uzimajući ih u ruku i mašući njima kao dokaznim materijalom. „Iznenađena sam što još uvek imam bubne opne”, ubacujem kao šalu. Smeje se i ja osećam olakšanje. „Dakle, sledeće pitanje...” Još jedno? Pripremam se. „Šta piješ?” U glavi mi seva sramno sećanje na to kako sam mu prosula vino u krilo, a zatim poletela da ga obrišem maramicom. A ovaj deo znam. Osećajući se sigurnije, pretvaram se da razmišljam. Upamti Tes, ništa crno, ništa što ostavlja fleke, za svaki slučaj. „Hm... belo vino”, smešim se. „Neko određeno?” „O, ne... bilo koje, nije važno”, sležem ramenima. „Samo da nije crno.” „Crno?” kaže jer me očigledno nije slušao, pa me zbunjeno gleda. „Učinilo mi se da si rekla belo?” „O... hm... jesam”, kažem uznemireno. „Htela sam da kažem da može bilo koje belo vino.” Smeje se. „Dobro, u redu, stiže”, kaže smešeći se. „Odlično!” odgovaram uzvraćajući mu širokim osmehom. Posmatram kako odlazi do šanka. Potom izdišem. Ovo možda i neće biti toliko lako kao što sam se nadala. Ali sve sumnje nestaju čim se vratio s pićima i seo pored mene na kauč. Samo što ovog puta sedi malo bliže i, kada njegova butina očeše moju, osećam prijatno treperenje. „Kakvo je vino?” pita me uputivši mi jedan od svojih očaravajućih osmeha. Otpijam gutljaj. „Mmm, odlično je.” I zaista jeste, dobro rashlađeno i ukusno. Savršeno za letnji dan. Premda, dok stežem ledenu čašu, primećujem da verovatno nije idealno za ledeno januarsko veče. Zapravo mi je od njega prilično 87


crowarez&bosnaunited

hladno. U stvari, da budem iskrena, radije bih čašu crnog vina; na kraju krajeva, nema ničeg lepšeg od crnog vina pored kamina, zar ne? Ali to nije važno. I ovo je lepo, razmišljam, trudeći se da ne drhtim dok mi ledeno vino silazi u stomak. Upoznavanje je završeno i sada možemo da počnemo sa ćaskanjem. Seba interesuje sve u vezi sa mnom, raspituje se o mojoj porodici, onome što radim. To preskačem jer se sećam da ga moj posao nikada nije preterano zanimao, što je razumljivo jer je on velika faca u Sitiju i zarađuje milion puta više od mene - i umesto toga pričam o svom dedi. „Zvuči kao prava faca, voleo bih da ga upoznam”, smeši se dok načinjemo drugu turu pića. „Uverena sam da bi i on voleo da upozna tebe.” Mislima mi proleće sećanje na njihov susret i kako se deda nenadano pretvorio u Tonija Soprana. „Ali dosta o meni, da pređemo sad malo na tebe?” kažem brzo menjajući temu. „Šta te interesuje?” smeje se. „Sve”, kažem zainteresovano iako, naravno, već znam sve odgovore. „Dobro...” Udiše duboko kao da se priprema. „Odrastao sam u Čikagu, kao najmlađi od četvorice braće”, prevrće očima. „Kao klinac sam učio da sviram gitaru i želeo sam da budem novi Edi van Halen, ali to mi, nažalost, nije bilo suđeno”, komično se mršti i nastavlja: „Pa sam, pošto sam napustio koledž, obukao odelo i otišao da radim u Njujork, za jednu od velikih kompanija koje se bave finansijskim uslugama, a onda sam se pre dve godine prebacio u njihovu londonsku kancelariju.” Zastaje i žedno uzima gutljaj piva. „Hmm, šta još? Imam dobar smisao za humor, volim životinje, jedan od hobija mi je da pomažem staricama da pređu put.” Smeši se i ja počinjem da se smejem. „I da, volim sve vrste sportova i rekreacije... Volim da idem u teretanu, trudim se da budem u formi, znaš već.” Skromno se smeje i gladi zamišljeni šlauf. „Znam”, klimam glavom sećajući se kako me u zoru budi budilnik koji je navio da bi mogao da trči pre nego što ode u teretanu. „Zaista?” „Hm... htela sam da kažem da se vidi”, ispravljam se brzo. „Da si fit.” Fit? Da li sam ja to upravo rekla fit? Osećam da rumenim. „Shvatiću to kao kompliment”, kaže a usne mu se trzaju. „A ti?” Um mi se cepa na dva dela. Jedna polovina razmišlja o brošuri za fitnes-centar koja čuči u mojoj fioci na poslu, ukletom pokušaju trčanja 88


crowarez&bosnaunited

pored reke koji se završio žuljevima, šavom i predinfarktnim stanjem, i godinama koje sam u školi provela sedeći na rezervnim klupama jer imam dve leve noge. To sam prava je. Druga polovina razmišlja o tome kako je Seb opsednut sportovima i vežbanjem. Kada nije u kancelariji, onda je na pokretnoj traci ili igra tenis. Uvek je prekorno gledao na to što se vikendom izležavam u krevetu i govorio da bi želeo da sam aktivnija. „O, uh, da, volim da vežbam”, klimam glavom. Krajičkom oka primećujem flajer prikačen na oglasnu tablu iza nas. „Radim vojne vežbe fizičke spremnosti”, izleće mi. Seb izgleda kao da ga je udarila struja. „Opa, zaista? Impresivno.” Kao da me gleda sa novostečenim poštovanjem. „Ti momci su opasni.” „Znam, pričaj mi o tome”, kukam. „Sve te vežbe na benču!” Na benču? Trzam se kada čujem šta govorim. Nikada u životu nisam ništa radila na benču. Zapravo, nisam čak ni sigurna da znam šta je benč. „Prijalo bi mi malo tih vojnih vežbi. Išao sam na snoubording nekoliko dana i bilo me je sramota koliko nemam kondicije.” Prevrće očima i ja ga častim osmehom. „Da, kako da ne”, smejem se. „Istina je”, buni se lažno uvreden, onako kako to može samo neko ko zna da to uopšte nije istina. Kao mršave devojke koje se žale da su debele. Ili supermodeli koji govore da su ružni, kao ona koja je nedavno bila na naslovnoj strani Fioninog časopisa sa jagodicama kao isklesanim i punim usnama zbog kojih poželite da bacite karmin i priznate poraz. U časopisu se nalazio i intervju s njom i ona je neprestano pričala o tome kako „mrzi” da se gleda u ogledalu jer ima lice kao patka i prevelike usne. Mislim, molim te, koga ona laže? Prevelike usne? „Kako ti stojiš sa snoubordom? Da li skijaš?” dodaje i uzima gutljaj piva. Oklevam. Kraj skija nisam ni prošla. „Ne, ali želim da naučim”, odgovaram potiskujući misli o dve leve noge. „Premda sam uverena da sam posebno talentovana za apres-ski”, šalim se mašući čašom s vinom. Smeje se. „Voleo bih da sam i ja talentovan za to. Suviše piva nakon skijanja i bam. Tako sam i razbio telefon. Ipak drago mi je što sam to uradio. 89


crowarez&bosnaunited

Gledam ga zbunjeno. „Pa, da ga nisam razbio, ne bismo se sreli”, objašnjava, a lice mu smekšava. „O... da”, kažem brzo i uzimam gutljaj vina. „Premda, ako se sećam, ti si mislila da smo se već upoznali, zar ne?” Umalo da se udavim, vino je skliznulo pogrešnim putem. „Hej, da li si dobro?” „Jesam”, kažem brzo spuštajući čašu. Samo što toliko jako kašljem, pa ne vidim dobro ivicu stola i čaša se naginje napred. Kao na usporenom snimku gledam kako se vino penje uz ivicu čaše i kreće prema Sebovom krilu koje je svega nekoliko centimetara udaljeno od nje... o, sranje, ovog puta nije trebalo da ga prolijem... ovog puta je trebalo da sve bude drugačije. Bacam se napred i hvatam čašu u poslednjem trenutku. „Opa, zapanjujući refleksi”, kaže impresionirano. A s obzirom na to da nikada nisam uspela da uhvatim loptu i sama sam prilično impresionirana. „Hvala”, smejem se, ali je to od olakšanja. Uh. Nesreća izbegnuta. „Pa, Tes...” Naslanjajući se na naslon kauča kao da mi se još malo primakao i ja osećam kako drhtim od iščekivanja. „Pitao sam se kakvi su ti planovi za ovu nedelju?” „Nisam planirala ništa posebno, samo posao i vojne vežbe”, kažem pokušavajući da zvučim opušteno i da ne razmišljam o tome da ću sada zaista morati da krenem na vežbe. A to i nije tako loše; zapravo je odlično. Novogodišnja odluka da konačno povedem računa o svom telu. „Pitao sam se da li bi možda bila raspoložena za bioskop?” Osećam treperenje u želucu. „Zašto da ne”, kažem trudeći se da ne zvučim suviše očajno. „Super”, izgleda zadovoljno. „U bioskopima se sada daje onaj novi 3D triler, mogu da kupim karte...” „Da, to zvuči zanimljivo...” zastajem jer mi nešto pada na pamet. Samo malo. „Premda nisam raspoložena za triler.” „O, nema veze, možemo ga gledamo nešto drugo. Šta bi htela?” U umu mi se pojavljuje slika kutije za cipele koju sam bacila u vatru i dveju karata od našeg prvog zajedničkog filma: Ratovi zvezda.

90


crowarez&bosnaunited

„Nešto potpuno drugačije”, kažem setivši se nečega. „Da budem iskrena, znam da će ti zvučati glupo, ali zaista bih da pogledam neki naučnofantastični klasik.” „Voliš naučnu fantastiku?” Seb iznenada živnu. „Nemoj mi reći! I ja je volim!” „Stvarno? Kakva slučajnost”, kažem pokušavajući da zvučim iznenađeno. „Uopšte se ne šalim”, smeši se, a zatim me, nagnuvši se ka meni, gleda onim svojim velikim plavim očima. „Reci mi, koji ti je omiljeni film?” „To je lako”, kažem osećajući kako se topim. „Bez sumnje Ratovi zvezda.” Seb izgleda kao da je upravo umro i otišao u raj. „Opa, devojka po mom ukusu”, kaže ozareno. „Mora da sam taj film pogledao stotinu puta!” Znam, sećam se kako si bez kraja i konca pričao o tome pošto smo ga pogledali i da ja baš nisam najbolje razumela zašto ga toliko veličaš. „Možda možemo njega da pogledamo? Mora da se daje u nekom od bioskopa...” Zastaje i odjednom izgleda nesigurno. „Naravno, ako želiš.” „Baš bih volela”, široko se osmehujem. Nervoza koja me je možda i držala početkom večeri potpuno je nestala. Ovaj izlazak je bio baš uspešan, ne mogu da dočekam sledeći. „Dakle, dogovorili smo se”, smeši se i pogledavši me u oči kuca svojom čašom moju. „Nazdravimo našoj filmskoj noći!”

91


crowarez&bosnaunited

12 Ali postoji jedan mali problem. Rano narednog jutra na putu do posla svraćam u Blokbasters da iznajmim film kako bih se pripremila za drugi sastanak. Odavno ga nisam gledala i sve sam zaboravila, ali nema razloga za brigu, sve sam smislila. Uradiću domaći i pogledati ga nekoliko puta, tako da ću, kada opet vidim Seba, sve znati napamet. Biće impresioniran! Biće fantastično. Ali kada stižem do radnje, shvatam da nije otvorena. A kada zalupam na vrata, mrzovoljna prodavačica me osorno obaveštava da su zatvoreni zbog renoviranja. „Pokušajte da pronađete ono što vam treba u našoj on-lajn prodavnici”, reži na mene kroz staklo pre nego što spusti venecijaner. Tako sam i uradila. I da, imaju ga, samo što će biti potrebno nekoliko dana da mi ga dostave poštom. A ja nemam nekoliko dana jer mi je Seb već poslao poruku da mi kaže kako se sinoć lepo proveo i: Nećeš verovati! Naš omiljeni film se prikazuje u bioskopu na Vest Endu, pa sam nam nabavio karte za sutra uveče. Na šta mu ja odgovaram: Odlično, jedva čekam. Pre nego što dobijem napad panike. Sranje. Šta da radim? To bi trebalo da mi je omiljeni film, a ja ne mogu da se setim ničega u vezi s njim. Osim što nisam mogla da shvatim zašto se oko njega diže tolika frka i zašto mi je bio toliko dosadan da sam pri kraju i zadremala. A sada, za manje od trideset četiri sata, moram da postanem stručnjak. Moram biti u stanju da raspravljam o svojim omiljenim scenama, ponudim neko tumačenje, citiram dijalog. U redu je, ne paniči.

92


crowarez&bosnaunited

Uskoro će pauza za ručak a ja i dalje sedim za stolom i očajnički pretražujem po Guglu „hitno iznajmljivanje DVD-ja”. Danas je prvi radni dan svima u kancelariji posle novogodišnjih praznika i zbog renoviranja, i zaista bi trebalo da se koncentrišem na mejlove koji mi se gomilaju u inboksu. Da i ne spominjem ružičastu i žutu tapetu od samolepljivih papirića koji mi uokviruju monitor i koji su sada već toliko dugo tu da je na njima počela da se skuplja prašina. Zabrinuto primetivši to, pokušavam da ih obrišem rukavom. Ali sada imam važnija posla. Sutra uveče opet izlazim sa Sebom i uprkos tucetu očajničkih telefonskih poziva ništa nisam rešila. Potreban mi je plan. I to onaj koji ne podrazumeva skakanje sa mosta Hamersmit. „Ćao, Kim, da li si ikada gledala Ratove zvezda?”, dovikujem našoj recepcionerki Kim, koja sedi za svojim stolom poput papagaja jarkih boja. Zima na nju nema nikakvog uticaja. Dok svi drugi kriju svoje blede udove ispod debelih hulahopki i Zarinih džempera, ona izgleda kao da je na Ibici u avgustu, sa onim njenim veštačkim narandžastim tenom, sjajnom senkom i podšišanom izblajhanom kosom koja je natapirana i nalakirana da joj na glavi stoji uspravno kao šešir s perjem. Podiže pogled sa sajta Missed Connections. Uprkos tome što izlazi sa našim vozačem Vejnom, Kim je zavisnik o veb-sajtu Propuštene prilike na kom ljudi ostavljaju poruke u kojima pokušavaju da pronađu neznance koji su im zapali za oko, ali sa kojima nisu stupili u kontakt jer su bili suviše stidljivi. „Beznadežni sam romantik”, uvek čežnjivo uzdiše. U to ni najmanje ne sumnjam. Ali isto tako mislim da joj se Vejn skroz smučio, jer je već osam godina nije zaprosio, i iskreno se nada da će u jednom od ovih oglasa prepoznati sebe i smoći snage da ga ostavi. „O, da li je to onaj novi rijaliti na Kanalu četiri?” pita me veselo. „Onaj u kom slavne ličnosti prave izgrede i opasno se svađaju? Priznajem da se nisam mnogo nadala. „Slavne ličnosti?”, reži nečiji glas i obe se okrećemo prema niskoj usukanoj ženi koja juri niz hodnik prema nama. Srce mi tone u pete. Vendi Montgomeri, jedan od šefova odeljenja. Poznata i kao Veštica, i to ne samo zbog toga što ne izlazi iz crne odeće. Radi na spratu iznad nas, u kancelariji prepunoj uramljenih fotografija svojih mačaka, i kaktusa poredanih duž prozorske daske poput bodljikavih, izobličenih vojnika. Kruže priče da želi ser Ričardovo radno mesto, ali ja se nadam da su to samo glasine. A priča se i da je pokušala da zavede Gerija iz računovodstva na božićnoj zabavi tako što ga je saterala u ćošak iza 93


crowarez&bosnaunited

aparata za vodu i gurnula mu jezik u grlo. On je jutros javio da neće doći na posao jer je bolestan, tako da niko nije bio u stanju da ustanovi ima li u ovoj glasini istine ili ne. Mada, ako ćete verovati kancelarijskim radio-milevama, a ja ih, naravno, ne slušam, jadničak pati od posttraumatskog šoka. A ako ćemo iskreno, i ako su glasine istinite, ko bi mu zamerio? „Kakva je ovo priča o poznatim ličnostima?” optužuje nas Vendi besno nas gledajući. „Kim, nadam se da su to fakture, što ih s tolikom predanošću čitaš.” Mrko gleda u njen monitor. „Pauza za ručak ti je tek za pet minuta.” Sirota Kim skače kao oparena i čuje se tipkanje dok zatvara sajt Missed Connections i otvara eksel. „A šta je s tobom, Tes? Da li ti je ser Ričard dao nekog posla?” skenira sićušnim crnim očima moj sto, dok bešumno prolazi pored njega u svojim haš papis cipelama. Jednom mi je neko rekao da njih nosi zato što su gumeni đonovi nečujni na tepihu, pa može neprimećeno da se prikrada ljudima. „Da, apsolutno”, kažem vedro. „Upravo sređujem vizu za Indiju”, dodajem primetivši papirić na računaru. Sranje, stvarno moram to da uradim. „Pa, potrudi se onda, jer mu je ovo poslednje putovanje u svojstvu generalnog direktora. Uskoro ćeš dobiti novog šefa...” značajno mi se osmehuje, a jarkocrveni ruž na njenim usnama izgleda kao posekotina posred belog lica. To je još jedna stvar u vezi sa Vendi: stavlja toliko pudera i crvenog karmina da joj lice izgleda kao japanska kabuki maska. „I uverena sam da će ovde biti mnogo izmena...” „A kakve bi to izmene mogle biti?” pita je ser Ričard izvirujući iz svoje kancelarije. Zajedno sa politikom brige o životnoj sredini uveo je još neke novine, zaključio je da je potrebno da kompanija „sruši barijere i otarasi se stare hijerarhije”, pa je nedavno preselio svoju kancelariju u prizemlje. Većina viših rukovodilaca je rekla: „Odlična ideja”, ali su se i dalje uporno držali svojih raskošnih ugaonih kancelarija na višim spratovima. Među njima je bila i Vendi, koju su čuli kako ga naziva starim hipikom i vrišti: „Samo preko mene mrtve!” Za šta se, nažalost, ispostavilo da je bila prazna pretnja. Iznenađena njegovom pojavom, Vendi otvara i zatvara usta poput zlatne ribice. „O, ser Ričarde, nisam znala da ste danas ovde”, uspeva da kaže. 94


crowarez&bosnaunited

Većini ljudi je bilo potrebno neko vreme da se naviknu da im je šefova kancelarija u blizini. „A zašto da ne budem? Još uvek sam generalni direktor”, kaže sa oštrinom u glasu koju nikada pre nisam čula. Izlazi iz svoje kancelarije u sjajnom smeđem odelu koje izgleda još izgužvanije nego pre, i kritički posmatra Vendi. „Pa da, naravno, naravno”, klima ona glavom i izgleda kao da joj je neprijatno. „Govorila sam o svim onim velikim promenama koje će nas čekati kako bismo pokušali da nadomestimo gubitak tako stručnog čoveka i izuzetnog lidera...” S mukom guta pljuvačku i brzo trepće sitnim očima. „I... uh, sa tako obimnim iskustvom, gospodine.” „Zaista?” ser Ričard podiže jednu čupavu obrvu. „U tom slučaju će biti veoma teško zauzeti moje mesto, zar ne?” „Pa, uverena sam da ću... hoću da kažem, da će osoba koja bude te sreće da dobije vašu poziciju biti izuzetno sposobna...” Uspravlja se do svoje pune visine, čitavih sto šezdeset četiri centimetra, podiže bradu i zauzima pozu za koju smatra da je čini izuzetnom. Istu tu pozu imala je kada se fotografisala za katalog kompanije. Šuška se da ju je ukrala od Hilari Klinton. „Zaista”, mrmlja ser Ričard. Mada mi, iskreno, ne izgleda impresionirano. Gledam u Vendi koja još uvek stoji isturenih grudi i ne mogu a da je ne žalim. Misli da je super uspešna poslovna žena - a ne shvata da svi misle da je sažaljenja vredna. Ali Vendi o tome ništa ne zna i, pogrešno uverena kako je ostavila dobar utisak, pokušava da vodi neobavezan razgovor. „Pa, šta planirate da radite kada se penzionišete? Uverena sam da ste vi i ledi Blekstok već mnogo toga isplanirali.” Na pomen ledi Blekstok ser Ričardu odjednom postaje neprijatno i pokušava da zagladi onaj pramen kose koji je prebacio preko glave a koji buntovnički poskakuje i ponovo se podiže. „Pa... hm, nisam sasvim siguran”, kaže nespretno. „Trebalo bi da odete na jedno od onih krstarenja oko sveta”, dobacuje Kim koja je sve vreme prisluškivala. „To su moji baka i deka uradili kada se on povukao iz veća.” Vendi je namrgođeno pogleda. „Hvala, Kim. Ako nemaš ništa protiv, ovo je razgovor dvoje viših rukovodilaca.” „Dobro, samo sam...” 95


crowarez&bosnaunited

Dok se nastavlja rasprava između njih dve, okrećem se da pogledam svog šefa. Izgleda neuobičajeno nervozno a primećujem i da u ruci drži aktovku. „Pa, moram da pođem, imam sastanak”, ubacuje se. Mrštim se. To je neobično; ništa nije pribeleženo u rokovniku. „Tes, budi ljubazna i primi sve poruke”, kaže okrećući se prema meni, potom tišim glasom dodaje. „Neću se vraćati celo posle podne i isključiću mobilni.” „Naravno, ne brinite.” Na trenutak se pitam da nisam nešto propustila i na brzinu prelećem pogledom preko ispisanih poruka, ali ne vidim ništa. Možda i nisam najbolji lični asistent na svetu, ali očigledno je da ser Ričard ne želi da ljudi znaju kuda ide. Zahvalno mi se osmehuje. „I nemoj ostati da radiš za vreme pauze za ručak”, kori me dobroćudno a potom ulazi u lift. Smešim se u sebi. On je zaista najbolji šef na ćelom svetu. „Mnogo promena”, ponavlja Vendi oštro. Okrećem se i vidim da besno gleda i mene i Kim, koja gubi i poslednju kap krvi ispod lažnog tena, a zatim se okreće na svojim gumenim donovima i nastavlja da maršira hodnikom, a usled trenja prati je zvuk struganja hulahopki boje kože. S obzirom na to da su nam u zgradi svi tepisi najlonski, čudi me da je neprestano ne udara struja zbog sveg tog statičkog elektriciteta. Ali to su samo puste želje. Okrećem se svom računaru i nastavljam potragu, ali nakon nekoliko minuta sam spremna da odustanem. Ovo je smešno. Očajnički pretražujući beskrajan niz sajtova bez ikakvog rezultata, shvatam da se nikada neću dokopati DVD-ja Ratova zvezda. Pritiskam na tastaturi dugme obriši. „Ćao, kako je?” „Sranje, jebeno sranje, i opet sranje!” „Toliko dobro, a?” Podižem glavu i vidim par blistavih zelenih očiju koje me gledaju upitno. Pripadaju Fergusu, kuriru na biciklu. „O bože, da li sam ja to izgovorila naglas?” „Ne brini, niko osim mene ne može da te čuje”, smeši mi se a ja gledam prema recepciji i vidim da Kim nije na svom mestu. Mora da je zbrisala čim je Veštica nestala. 96


crowarez&bosnaunited

„Izvini.” Okrećem se i puštam miša da bih potpisala da sam preuzela paket. Dok se potpisujem, osećam da su mi se prsti ukočili jer sam suviše snažno stezala miša. „Pokušavam da pronađem neki DVD koji izgleda niko nema”, objašnjavam mu mrdajući prstima kako bih povratila cirkulaciju. „Da li si bila u onom malom video-klubu pored stanice?” predlaže mi. „Odavno je zatvoren”, odgovaram. „Stvarno?” izgleda iznenađeno. „Tauer rekords?” „Isto tako.” „Blokbasters?” „Zatvoren zbog renoviranja.” „Bogami, dobro si obavila domaći”, kaže zadivljeno. Skida kacigu i pretresa kosu. „A što ga ne kupiš?” „Koga god da sam zvala kaže da ga više nema, a ako ga poručim preko neta, stići će tek za nekoliko dana.” Mrštim se. „A ti ne možeš da čekaš?” „Ne”, uzdišem odmahujući glavom. „Moram da ga pogledam pre nego što ga vidim u bioskopu.” Češe glavu. „Izvini, možeš li da ponoviš ovo što si upravo rekla?” Osećam kako mi obrazi gore. „Treba mi što pre, to je sve.” Skuplja obrve. „Hmm... mora da ga neko ima...”, mrmlja razmišljajući. „Ne vredi, nema šta nisam pokušala”, uzdišem rezignirano. To je to. Plan da se pretvorim u savršenu devojku u koju će se Seb, ovog puta, očajnički zaljubiti propao je i pre nego što je ljudski i počeo. Odlično, Tes. Još jedan od tvojih neverovatnih životnih uspeha. „Znam!” Fergus iznenada udara pesnicom po stolu i ja poskakujem u stolici. „Biblioteka!” „Biblioteka?” ponavljam začuđeno. „Da, znaš, u svakom gradu ima po jedna...” „Znam šta je biblioteka”, kažem, „samo...” „Samo šta? Misliš da su pune prašnjavih starih knjiga i beskućnika?” „Ne, nisam to pomislila!” bunim se. Pa, dobro, priznajem u sebi, možda sam delimično to i pomislila. „Kada si poslednji put bila u biblioteci?” pita me. „Danas su prilično fascinantne. Ne iznajmljuju samo knjige već i CD-e, video-igrice, 97


crowarez&bosnaunited

elektronske knjige, DVD-jeve... Ja uvek koristim onu u svom kraju, tako uštedim čitavo bogatstvo”, kaže veselo, a oči mu sijaju. „Trebalo bi da svratiš u najbližu biblioteku, i to što pre, dok je gradsko veće nije zatvorilo, jer kako ovi seku...” Ali dok se Fergus upušta u kritiku društva, ja sam već na Guglu pronašla najbližu biblioteku i okrenula njihov broj. Bibliotekarka se javlja i po hiljaditi put danas iznosim svoj problem, s tim što je ovog puta odgovor pozitivan. „Imaju ga!”, kažem ushićeno stavljajući ruku preko slušalice. „Dobro, odlično, hvala, preuzeću ga kasnije.” Spuštam slušalicu potpuno rasterećena. Fergus staje usred tirade kritike vlasti. „Odlično”, smeši se i izgleda zadovoljno. „Šta sam ti rekao? Vidiš, kao što sam govorio o vladi...” Ali prekidam ga, pre nego što mu pođe za rukom da nastavi. „Da li si već ručao?” pitam ga. Iznenada shvatam da sam bila toliko preokupirana da celo jutro ništa nisam jela i da umirem od gladi. „Tu preko ulice ima jedan odličan mali kafe koji služi neverovatan pečeni krompir. Ne ono uobičajeno đubre iz mikrotalasne, peku ga u rerni pa je hrskav i služe uz njega razne priloge...” „Mmm, zvuči odlično, ali verovatno bih trebalo da pođem”, kaže nevoljno kada radio-veza poče da pucketa. „Ja častim pošto si me spasao”, mamim ga. Okleva, a potom isključuje radio. „Dobro, prodato”, osmehuje se. „Odlično”, osmehujem se i ja. „Samo da uzmem jaknu.”

98


crowarez&bosnaunited

13 Kako je bilo vreme ručka, sićušni kafe bio je krcat, ali smo uspeli da pronađemo rasklimani sto u uglu pored prozora. „Pa, kako si se provela na dočeku?”, pita pokušavajući da svoje visoko telo prilagodi maloj plastičnoj stolici. „Odlično!”, lažem sedajući preko puta njega. Uopšte nisam bila svesna koliko je visok, pa gledam kako se skuplja kao harmonika da bi zavukao kolena pod sto. „A ti?” pitam ljubazno. Sada, kada smo izašli iz kancelarije i sedimo sami u kafiću, pitam se da li je ovo pametno. Najednom me hvata nervoza. Na kraju krajeva, jedva ga poznajem. O čemu ćemo razgovarati. „Prilično usrano”, osmehuje se vedro. Njegov odgovor me je zatekao. „Isto svake godine”, sleže ramenima. „Čini se da je svima oko mene lepo, ali ja jednostavno ne uživam. Zapravo, čak se i ne trudim da izađem. I ove godine sam novu godinu dočekao kao i svaku drugu, sam na kauču, gledajući loš televizijski program i želeći da sve što pre prođe.” Smeje se. „Znam da verovatno zvučim kao čudak...” „Ne... uopšte”, bunim se i osećam naklonost prema njemu. „I kod mene je tako.” „Zaista?” Mršti se i gleda me skupljenih očiju. „Dobro, onda smo se dogovorili. Na čijem kauču čekamo narednu novu godinu, mom ili tvom?” Smejem se i opuštam. „Dakle, šta ovde valja?” pita. „Umirem od gladi.” „O... ovde su razni dodaci koji idu uz krompir”, kažem žurno pružajući mu jedan mali plastificirani meni. Škiljeći gleda slova. „Samo malo...” Pretura po gornjem džepu sakoa i izvlači par naočara u tankom žičanom ramu. „Ah, sad je već bolje, sada zapravo vidim šta ću da jedem”, kaže stavljajući ih na nos. „Nisam znala da nosiš naočare”, kažem posmatrajući ovo novo Fergusovo izdanje.

99


crowarez&bosnaunited

„Nestalo mi je sočiva”, objašnjava, „poslednji par sam upotrebio za audiciju.” „Audiciju?”, ponavljam zbunjeno ga pogledavši po drugi put u pet minuta. Uviđam da je Fergus pun iznenađenja. „Da li želite da poručite?” Prekida nas konobarica iscrpljenog izgleda. „O, hm, samo kozji sir i sušen paradajz”, kažem brzo birajući svoje uobičajeno jelo. „A ja ću crni pasulj sa čilijem”, ubaci se Fergus. Konobarica zapisuje porudžbinu u blok i nestaje. Ponovo se okrećem prema njemu. „Kakvu audiciju?” „Za neku emisiju na televiziji”, sleže ramenima, a kada vidi zbunjen izraz na mom licu dodaje: „Ja sam glumac.” „Misliš kao Džoni Dep?” kažem glupavo ne uspevajući da se obuzdam. Užasno mi je neprijatno. Stvarno, Tes, ponekad bi trebalo da uključiš mozak pre nego što otvoriš ta velika usta. Ali ako i misli da sam idiot, to ne pokazuje. „Ne sasvim”, kaže ravnim glasom. „Mislim da Džoni Dep ne radi kao kurir na biciklu kako bi platio račune. Kapetan Džek Sperou i okretanje pedala? Možda se varam, ali mislim da to ne ide jedno s drugim...” U očima mu se vidi da se zabavlja. „Ne, pretpostavljam da ne ide”, klimam glavom i smešim se. „Pa da li si glumio negde?” „Malo u pozorištu dok sam bio na akademiji”, sleže ramenima, „i radio sam nekoliko reklama.” „Oooo, kojih?” Posmatram ga s nestrpljenjem. Dobro, ne mogu protiv sebe. Sve mi to zvuči strašno uzbudljivo i glamurozno. Sada je on posramljen. „Pa, nedavno sam glumio tatu u reklami za toalet-papir”, priznaje. Izbegava moj pogled i počinje da se igra začinima. „Nemoj da pričaš!” „Ko sada glumata?” podiže jednu gustu crnu obrvu. Gledam ga zbunjeno. „Ma hajde, nemoj mi reći da si iskreno impresionirana?” „Ali jesam!” bunim se. „Na TV-u si!” „Prodajem toalet-papir”, podseća me s turobnim osmehom. „Nije baš uloga za Oskara.” 100


crowarez&bosnaunited

„Negde se mora početi. Pogledaj Kolina Ferta!” kažem ohrabrujuće. „Zašto, kako je on počeo?” pita živnuvši. „Pa... ovaj... nisam baš sigurna”, pa brzo dodajem: „Ali sam uverena da je bilo nešto užasno.” „Da li želiš da mi kažeš da je reklama za toalet-papir užasna?” pita uvređeno. Jebeš ga. „Ne, nisam mislila...” „Samo te zadirkujem”, namiguje mi. „Đubre jedno”, razigrano ga bockam viljuškom. „Kako bilo, uverena sam da si bio odličan”, smešim se. „Za Oskara”, smeje se i prevrće očima. Konobarica se vraća s hranom koju smo poručili i na nekoliko trenutaka prestajemo da razgovaramo dok se Fergus gladno baca na svoj krompir. „Bogami, nisi pogrešila”, mumla punih usta. „Ovaj čili je prokleto dobar.” „Shvatiću to kao kompliment”, odgovaram i zabavljam se gledajući kako proždire hranu zabrinjavajućom brzinom. „A šta je s tobom?” podiže pogled sa tanjira i upire viljuškom u mene. „Kako to misliš?” pitam ga. „Šta tačno radiš tamo?” pokazuje preko ulice, ka zgradi u kojoj se nalazi moja kancelarija. „Ja sam šefov lični asistent”, objašnjavam stavljajući u usta punu viljušku krompira. „Dobro”, klima glavom. „Nemoj da se uvrediš, ali ne čini mi se da je pozicija ličnog asistenta tvoj pravi poziv.” Pogled mu susreće moj i mene obliva rumenilo. „Da li je tako očigledno?” „Pa, nisam stručnjak, ali zar ne bi trebalo da se javiš na telefon ako zazvoni?” „Javljam se!”, uvređeno protestujem. „A ne da se pretvaraš da si automatska sekretarica?”, dodaje, a usne mu podrhtavaju. Koji blam. „O bože, video si to?”

101


crowarez&bosnaunited

„Bio sam na recepciji, slučajno sam pogledao.” Zastaje da pročisti grlo, a zatim imitira automat: „Žao mi je ali trenutno niko nije u mogućnosti da se javi zato vas molim da pozovete kasnije...” Cičim i pokrivam lice šakama. U svoju odbranu mogu da kažem da se desilo samo jednom. Morala sam da zavedem neke silne fakture, a telefon nije prestajao da zvoni, pa sam podigla slušalicu i pokušala da zvučim kao jedna od onih automatskih poruka. „Znam da ništa ne valjam”, priznajem sklanjajući ruke i otkrivajući posramljeno lice. „Zapravo, mislim da si to prilično dobro izvela - mene bi prevarila”, zadirkuje me Fergus dobronaklono. I uprkos blamu, na licu mi se pojavljuje bespomoćan osmeh. „Pa, drago mi je što smatraš da sam zabavna”, smešim se, „ali mislim da ljudi ne dele tvoje mišljenje. Zapravo, ovaj posao radim samo zbog ser Ričarda, svog šefa. Strašno je drag, ali uskoro će u penziju.” „A šta onda?” Fergus prestaje da se smeje i posmatra me ozbiljno. „Nazad na honorarisanje, pretpostavljam”, sležem ramenima pokušavajući da sakrijem brigu u glasu. „Mada, iskrena da budem, ni to mi ne ide od ruke.” „A šta ti ide od ruke?” Njegovo pitanje me na tren zbunjuje. To me niko pre nije pitao. Svi školski izveštaji su nabrajali samo ono što mi nije išlo. „Hm, ne znam, zapravo ništa”, mumlam osećajući se neprijatno. „Nisam tako talentovana kao ti.” „Hej, ne uzbuđuj se previše, još me nisi videla kako glumim”, šali se uz osmeh. „Znaš šta sam htela da kažem”, smešim se. „Neki ljudi su klikeraši, ili su talentovani sportisti ili imaju sluha - znaš, kao da su rođeni da im nešto ide od ruke, oni čak i ne moraju da razmišljaju čime će se baviti u životu, jednostavno znaju. Ali ja nisam takva”, sležem ramenima. Na trenutak me posmatra, kao da me odmerava, potom se oslanja na laktove i naginje se prema meni. „Hoćeš da mi kažeš da nemaš san?” I gleda me tako prodorno, kao da gleda u samu moju srž. „Svako ima neki san, Tes. Koji je tvoj?” Na delić sekunde se prisećam kako sam, pre nekoliko dana, sedela pored dede za mašinom za šivenje, uzbuđena dok sam posmatrala kako

102


crowarez&bosnaunited

igla leti preko materijala, oduševljena kao svaki put kada vidim da moje ideje poprimaju oblik. Kada bih jednog dana mogla... Odmah zaustavljam sebe, pre nego što dozvolim da mi se misao formira u glavi. „Ne, ja ne gajim snove”, kažem brzo prelazeći preko njegovog pitanja. „Mada, da si me to ranije pitao, rekla bih ti da je moj san da pronađem taj DVD.” Zakikotala sam se, pokušavajući da sve okrenem na šalu i posvetila se svom krompiru. Premda sam iz nekog razloga ostala bez apetita i uviđam da više nisam gladna. Razgovor se prekida i Fergus nekoliko trenutaka ne progovara. Vidim da ga nisam ubedila i na tren mi se učinilo da će me jače pritisnuti, pa se pripremam za odbranu. Ali tada kao da se predomislio, on prati moj primer i sa obnovljenom žestinom se posvećuje svom ručku. „U tom slučaju, drago mi je što sam bio na usluzi”, kaže veselo, „mada ne bih nikada pomislio da voliš takve filmove. Znaš, u njemu nema Džonija Depa?” Podiže pogled sa krompira i nestašno mi se osmehuje. Udaram ga papirnom salvetom. „Nije mi omiljeni”, priznajem. „Zapravo, mislim da su naučnofantastični filmovi dosadni, ali moj momak ga...” Zastajem. Smem li već da nazovem Seba svojim momkom? Samo jednom smo izašli. Dobro, samo jednom zvanično. „Aha, u redu”, Fergus klima glavom. Ali osećam kako opuštenost nestaje. Kao da nam se Seb, nakon što sam spomenula da imam momka, pridružio i sada više nismo bili sami za stolom. „A šta je s tobom?”, pitam ignorišući novonastalu atmosferu i vraćajući razgovor na njega. Uvek je ovako kada steknete prijatelja suprotnog pola. Jednom sam pročitala članak na tu temu po imenu „Uspostavljanje platonskih granica”. Ako je suditi po njemu, sve ovo je savršeno normalno. „Misliš da li sam gledao Ratove zvezda?” Trlja nos i kupi viljuškom preostali krompir. „Jednom, davno, kada sam bio klinac. Iskreno, nikada nisam razumeo oko čega se diže toliko frka.” Odmahnula sam glavom odupirući se potrebi da se složim s njim: „Htela sam da te pitam da li imaš devojku?” „O, da, razumem.” Guta zalogaj i odmahuje glavom. „Ne, nemam.” Iznenada zastaje usred zalogaja i uspravlja se kao merkat. „Ali sad kad ovo rekoh, mislim da sam se upravo zaljubio.” 103


crowarez&bosnaunited

„Zaljubio si se?”, ponavljam. Samo malo, da nisam nešto propustila? Ali on ne odgovara, samo bulji preko mog ramena nalik na lutku u izlogu. Okrećem se u stolici da bacim pogled preko kafea i primećujem predmet njegove naklonosti: devojku koja, udubljena u knjigu, sedi sama za stolom. Kada je podigla pogled, uhvatila je Fergusa kako zuri u nju, nakratko su im se pogledi susreli pre nego što se stidljivo osmehnula i brzo vratila svom štivu. Kunem se, kao da sam nevidljiva. „Lepa je”, primećujem i iznenađena sam kada shvatim da sam se oneraspoložila. Mora da su to one platonske granice o kojima sam govorila. „Lepa? Ta ona je Venera glavom”, poče da se izražava pesnički, a pogled mu se zamagli. Posmatram je kako se nervozno poigrava svojom svetloplavom kosom. Zna da pričamo o njoj. „Priđi joj, predstavi se”, ohrabrujem ga. „Mislim da joj se dopadaš.” Gleda me kao da sam mu predložila da skine sve sa sebe i tako nag protrči glavnom ulicom. „Nikako!” zasikta, vidno se povlačeći u svoju vodootpornu fluorescentnu jaknu. „Ona neće želeti da izađe sa mnom.” „Nemoj da si blesav, zašto?” pitam. Odjednom sam shvatila da čovek koji sedi preda mnom nije ni nalik onom koji obično flertuje sa svim devojkama na recepciji. Ček malo, gde nestade irski šarm? Šeretski osmeh? Namigivanje i slatkorečivost? Sve je netragom nestalo. „Koliko vremena imaš?” odgovara. Posmatrajući ga kako nervozno gricka nokte, vidim da ga je zamenio čovek koji se sada skupio u plastičnoj stolici kao šestogodišnjak prvog dana škole. „Nemoj mi reći da si stidljiv?” zadirkujem ga bockajući u rebra. „Naravno da nisam”, vatreno mi se protivi. „Dobro, šta je onda u pitanju?” ne odustajem. Izdiše, a potom duboko udiše. „OK, za početak, ja sam nezaposleni glumac čiji je poslednji angažman bila reklama za toalet-papir i koji radi kao kurir na biciklu da bi mogao da plati stanarinu za sobu na sirotinjskoj strani Šeperds Buša...” „Znaš, moraćeš prestati ovako da se hvališ”, prekidam ga. „A kada platim stanarinu, obično sam toliko švorc da preživljavam na pasulju i tostu.” 104


crowarez&bosnaunited

„To je mnogo vlakana u ishrani”, kažem podržavajući ga. Nisam uspela da ga razuverim. „I poslednje, ali nikako manje značajno, gubim kosu.” Na trenutak zabezeknuto zurim u njegovu crnu gustu kosu, a potom počinjem grohotom da se smejem. „Nije smešno”, duri se, „neprestano nalazim dlake u slivniku.” Naginje se preko stola i sklanja kosu s čela. „Pogledaj, povlači se!” Zurim u crnu pravu liniju korena njegove guste kose. „Oćelaviću.” „Kada? Za trideset godina?” progovaram konačno se sabravši od zaprepašćenja. „Za glumca gubitak kose predstavlja poljubac smrti”, turobno mi odgovara. „Ferguse, prestani da se brineš, nećeš oćelaviti”, razuveravam ga. Sada znam kako mora da se osećao Seb kada sam non-stop pričala o nepostojećoj bubuljici na bradi i kukala i zapomagala kako imam akne. „Mada sam uverena da postoji mnogo uspešnih ćelavih glumaca.” „Na primer?” zahteva da mu kažem. „Hm... pa, ne znam, ali sam uverena da ću se setiti nekoga.” Čuje se struganje stolice o pod, oboje se okrećemo i gledamo kako ona devojka ustaje od stola i izlazi iz kafea. Čim je izašla, Fergus zakuka. „A sada je otišla. Prokletstvo. Zašto joj se nisam obratio?” „Ne znam, zašto nisi?” Još uvek pokušavam da shvatim otkud ova iznenadna transformacija. Fergus je potpuno drugi čovek. Njegovo samopouzdanje je izvetrilo i sada podseća na kip od dva metra koji ne zna gde bi se smestio. „Možda zato što smo bili prezauzeti raspravom o tome kako nisi ćelav”, rekla sam pokušavajući da ga šalom ponovo oraspoložim. Ali on odbija da se nasmeši. „Možda samo ne želim da dobijem još jednu korpu”, sleže ramenima. „Toga je previše u mojoj takozvanoj glumačkoj karijeri.” Aha, znači o tome se radi. „Ali nisi na audiciji za ulogu”, pokušavam da ga ubedim. „Stvarno?” podiže obrve. „Kada te momak pozove da izađete da li ga pogledaš i pomisliš: Da li je ovo ljubavni sastanak? Da li je on neko s kim se vredi zabavljati? Da nije on onaj pravi?” Zapravo, u pravu je. 105


crowarez&bosnaunited

„Ali možda bi dobio ulogu?”, smešim se pokajnički. „Ako ne pokušaš...” „Da, možda”, slaže se. „Ali ona je Lepotica, a ja Zver, ona je princeza, a ja žabac...”, ponovo je poetski nastrojen. „Koliko se sečam, princeza je poljubila žabu”, kažem mu. „To je u bajkama”, protivi se, „ne dešava se to u stvarnom životu.” Nabada na viljušku krompir koji sam ostavila na tanjiru i ćuti. Zajedno gledamo kroz prozor i posmatramo njen lik kako se udaljava glavnom ulicom i nestaje u masi. Ostajem do kasno u kancelariji da bih završila nagomilani posao, potom na putu do kuće svraćam u biblioteku da pokupim onaj film. Ulazim u stan, bacam torbu u hodnik, i idem u kuhinju gde kao i obično pronalazim Fionu zabarikadiranu iza laptopa u vrtlogu dima cigarete i s glasno uključenim radiom. „Ovde je prilično zadimljeno”, kažem prilazeći prozoru da ga otvorim. „Je li? Nisam primetila”, kaže podižući pogled sa monitora. „Ceo dan pokušavam da napišem kolumnu, ali ne ide.” Glasno cokće i duboko uvlači dim cigarete. „A o čemu je?” „O pirana-pedikiru”, kaže ispuštajući oblak dima. Gledam je belo. „Dobro, nisu to prave pirane. Uglavnom, potopiš stopala u bazenčić pun tih sićušnih riba koje se hrane tkivom i one ti pogrickaju svu mrtvu kožu”, objašnjava mi. „Jao, to zvuči bolno”, mrštim se i pristavljam čajnik. „To je najnoviji hit u Japanu; izgleda da su ti stopala posle strašno meka.” „Ali šta ako jako ogladne, pa reše da ti odgrizu prst?” Fiona se najednom zabrinu. „O bože, ne misliš valjda da je to moguće?” „Zar se ne sećaš onog filma o Džejmsu Bondu na Badnji dan?” Gledamo se prisećajući se scene iz filma Samo dvaput se živi gde Blofeld svojim piranama daje parče mesa od kog za svega nekoliko sekundi ostaje samo kost.

106


crowarez&bosnaunited

„Ma mani to, kako si se provela sinoć na sastanku?”, pita me brzo menjajući temu. „Umirala sam od radoznalosti jutros, ali si već bila otišla kada mi je sat zazvonio.” Fiona ovo kaže kao da se desilo prvi put, kao da se ne dešava svaki dan. „Zaista je bilo dobro”, srećno se osmehujem dok uzimam mleko iz frižidera. „Pa, kada ćeš ga ponovo videti?” pita uzbuđeno. „Sutra”, kažem osećajući kako me prolaze trnci od uzbuđenja. Seb mi je već poslao pola tuceta koketnih poruka o tome kako se raduje našem drugom izlasku i ja jedva čekam da se vidimo. „Opa, Tes, to je odlično”, ceri se i dodaje: „Ima li on nekog prijatelja?” Gledam je iznenađeno. „Šta se desilo sa Henrijem Osmim?” „Nije me pozvao.” Trudi se da zvuči kao da je nije briga, ali joj se u glasu čuje da je povređena. „Prošlo je svega nekoliko dana, možda te pozove”, ohrabrujem je pružajući joj šolju čaja. „Nisam sigurna. Pipa kaže da on izlazi samo sa jako mršavim devojkama. Izgleda da je njegova prethodna devojka nosila odeću broj trideset dva”, kaže setno uzimajući gutljaj čaja. Nisam mislila da bih mogla da prezirem Pipu više nego što već jesam do tada, ali kada sam videla izraz na Fioninom licu, shvatila sam da je to i te kako moguće. „Onda je verovatno bila visoka sto dvadeset centimetara”, tešim je. „On je baš malen.” „Ne i u spavaćoj sobi”, reče Fiona uz uzdah, a potom spušta šolju i uzima činiju dopola pojedene hrane koja se nalazi pored računara. Kad god je patila, Fiona je utehu tražila u hrani. Mada, u ovom slučaju, nisam baš sigurna koliko će joj to utešiti. „Šta to jedeš?” pitam je brzo menjajući temu o veličini znate-već-čega Henrija Osmog i pokušavajući da identifikujem mešavinu neobičnog izgleda. „Patlidžan sa suvim šljivama - to je deo dijete u duginim bojama”, kaže uzimajući punu kašiku. „Danas jedem plavu hranu, sećaš se?” objašnjava i mršti se. „Želiš li da probaš? Imam još mnogo.”

107


crowarez&bosnaunited

„Uh... ne, hvala, još uvek sam sita od ručka”, kažem brzo se udaljavajući od zastrašujuće zgrudvanog ljubičastog bućkuriša. „Mislim da ću da se izvalim na krevet i pogledam DVD koji sam iznajmila.” „Oooo, šta si uzela?” pita Fiona živnuvši. „Onaj novi film sa Džonijem Depom koji si jedva čekala da pogledaš?” „Uh, ne baš”, kažem osećajući se pomalo neprijatno. „Palo mi je na pamet da pogledam nešto malo drugačije od uobičajenog.” Iz nekog razloga ne želim da kažem Fioni istinu. „Ali ti voliš Džonija Depa.” „Da, ali ne mora baš da bude u svakom filmu koji gledam.” Vidim da je Fiona sumnjičava i pokušavam da izbegnem dalju raspravu. „Kako bilo, da li želiš da mi se pridružiš?” „Da, zašto da ne”, sleže ramenima i ustaje. „Dobro će mi doći dobar film, verovatno mi upravo to treba da razbijem blokadu.” Prati me u sobu noseći u rukama činiju sa ljubičastom hranom i šolju čaja i baca se na lejzi beg u uglu dok ubacujem DVD u plejer. Nakon što sam ga uključila, pridružujem se Fliju na krevetu i nameštam se dok traje uvodna špica. O, umalo da zaboravim. Uzimam blok i olovku sa noćnog stočića da bih mogla da hvatam beleške. „Šta radiš to?” pita Fiona pogledavši me. „O, uh, ništa, nešto škrabam”, kažem nonšalantno. „Mislila sam da želiš da gledaš ovaj film”, mršti se. „Ma znaš mene, volim da škrabam dok gledam filmove.” Pretvaram se da žvrljam nešto. „Stvarno?.”, Fiona me posmatra kao da nije sasvim sigurna šta da misli o meni, a potom se okreće prema TV-u. Opuštam se. Osećam se pomalo krivom. Ne volim da se pretvaram pred Fionom, ali ne mogu da joj kažem istinu, zar ne? Odakle bih uopšte počela? Udobnije se nameštam i gledam ekran. Potpuno je crn i pojavljuje se tekst o tome kako se radnja dešava u nekoj udaljenoj galaksiji; zatim se čuje prepoznatljiva muzika. „Samo malo - ovo su Ratovi zvezda”, zapanjeno će Fiona. „Zapravo se zove Epizoda IV: Nova nada”, ispravljam je znalački. Užasnuta je. „Tes, da li si ovo uzela namerno?.” „Trebalo bi da je klasik”, bunim se dok svemirski bojni brod leti preko ekrana i ispaljuje rakete. 108


crowarez&bosnaunited

Gleda me kao da sam načisto odlepila. „Čekaj malo, da li je ovo ista žena koja pristaje da pogleda neki film samo ako Džoni Dep glumi u njemu?” „Mislim da nema ništa loše u tome da širimo vidike”, kažem braneći se. Fiona me gleda otvorenih usta, kao da ne veruje baš u potpunosti onome što čuje, a onda sleže ramenima. „Pošteno”, klima glavom, „ali u tom slučaju te ostavljam da sama širiš svoje vidike, mislim da ću ranije na spavanje.” Osmehnula mi se kada je ustala iz fotelje. „Uživaj!” A onda je otišla ostavljajući me samu sa Flijem i glupim filmom. Pardon: klasikom, strogo podsećam sebe. A što je još važnije, to je Sebov omiljeni film, zar ne? Uzevši gutljaj čaja sa entuzijazmom se ponovo koncentrišem na ekran. Premda mi se nakon nekoliko minuta kapci spuštaju. U stvari sam prilično umorna, pa bih i sama mogla ranije na spavanje. Zapravo, pre odlaska u krevet savršeno bi mi prijala penušava kupka sa jednim od onih lepih mirišljavih proizvoda koje mi je deda kupio za Božić... A mogla bih da stavim i masku za lice sa algama koju mi je Fiona dala... Sranje! Šta se dešava? Nešto je eksplodiralo! Glasan prasak sa TV-a tera me da se razbudim i shvatim da sam se potpuno isključila. O, sranje, moraću da vratim... Uzimam daljinski i premotavam film. Iskreno, ako ovako nastavim, nikada neću otići na spavanje. Vrativši se na sam početak, ponovo puštam film. Dobro, da, mnogo svemirskih brodova... devojka sa frizurom nalik na grejače za uši... čudan mali robot... muškarac u kostimu jetija... bože, ovo je kao maskenbal, zar ne? Pomislio bi čovek da će biti malo realističnije - ima i mnogo pucanja... a evo još jedne bitke u svemiru. Opet. Ponovo zevam. Ovo možda i jeste klasik, ali radnja je budalasta. Ipak uskoro će se završiti. Uzimam kutiju. Pitam se koliko li traje. Srce mi staje - više od dva sata?. Na tren padam u iskušenje da ubrzam film, ali onda proveravam telefon i vidim Sebovu poruku o odlasku u bioskop sutra uveče. Srce mi treperi. I odjednom se setim zašto ovo radim. Zato što volim Seba. I zato što sam dobila novu priliku! Ova magija se desila s razlogom. Seb i ja smo suđeni jedno drugom, jer zašto bi se inače desio ovaj čudesni obrt sudbine? Zašto bi nas sudbina ponovo spojila? Ne, ne smem protraćiti ovu šansu. Mnogo ljudi uživa u ovim filmovima, nije u pitanju samo Seb. Mora da nešto sa mnom nije u redu. 109


crowarez&bosnaunited

A sada imam priliku da sve ispravim. Kakvu sam samo sreću imala! Nadljudskim naporom, sa obnovljenim interesovanjem, ponovo posvećujem pažnju ekranu. Ako Seb voli ovaj film, mogu i ja da naučim da ga volim! Gledam kako dvojica muškaraca započinju dvoboj neonskim svetlima nalik na ona koja imamo na plafonu kuhinje. O bože. Ovaj film je grozan. Gori je nego što sam mislila! Šta, dođavola, da kažem o njemu? Dragi dnevniče, Opet sam izašla sa Sebom!! Odveo me je da pogledam Ratove zvezda i sedeli smo pozadi što je bilo baš romantično. Mada mi se film nije dopao i pred kraj sam i zaspala. Kasnije sam se smejala tome kako je film bio glup i dosadan, ali on mi se nije pridružio. Zapravo, bio je prilično mrzovoljan. Tek tada sam otkrila da mu je to omiljeni film... Ja i moja jezičina.

110


crowarez&bosnaunited

14 „Neverovatan je! To je verovatno najbolji film u istoriji kinematografije!” Naredno je veče i Seb i ja smo upravo pogledali Ratove zvezda u malom bioskopu u Sohou, i probijamo se kroz foaje od crvenog pliša, zajedno sa ostalim gledaocima. „Opa, zaista voliš taj film, a?” Oduševljeno mi se osmehuje. „Apsolutno!” Pričam ushićeno i snažno klimam glavom da bih prikrila zevanje. Ako već ne mogu da naučim da ga volim, bar mogu da se pretvaram da je tako. „Ne znam više ni koliko sam ga puta pogledala.” Tri. Zapravo, tri puta i još nešto malo ako se računa i prvo gledanje sinoć, kada sam zaspala na pola filma, i verujte mi, mogu da se setim svega. Svaka galaktička bitka mi je urezana u pamćenje, kao ogrebotine na vinilu. Prethodne noći sam ostala budna do tri ujutru i pila sam crnu kafu da ne zaspim. U jednom trenutku sam gotovo morala šibicama da držim kapke otvorenim, ali me je budnom održala svest da mi je pružena ova jedinstvena prilika. A danas sam pauzu za ručak upotrebila da saznam što je više moguće o filmu na netu. Iskrena da budem, iscrpljena sam. A i zabezeknuta. Nisam imala pojma koliko je sajtova, konvencija - da ne spominjemo svu robu, čak i zabavne parkove - posvećeno ovom filmu. Znala sam da je popularan, ali ne i da su ljudi njime opsednuti! Pretraga na Guglu mi je otkrila preko tri miliona sajtova obožavalaca, od kojih su svi do jednog pravi sledbenici. Čak sam pronašla forum posvećen raspravi na temu kako Čubaka (verovali vi meni ili ne, jeti ima ime) ide u toalet! „Da li si znao da reč džedaj potiče od japanskih reči Jidai Geki, što se prevodi kao istorijska avanturistička drama?.” Hvala Ani iz Teksasa na ovom podatku. „Opa, ti si zaista pravi zaluđenik, zar ne?”, kaže s divljenjem. Savest mi se buni i na delić sekunde osećam krivicu. Da li je pogrešno ovoliko glumiti? Zar ne bi trebalo da budem iskrena i kažem mu istinu? Ali kad bolje razmislim, to se i ne razlikuje od one situacije kada je Seb 111


crowarez&bosnaunited

slagao da mu se dopada haljina koju sam obukla, samo da bi me naterao da izađemo iz stana jer smo kasnili. Ili kada uveravam Fionu da njena zadnjica, naravno, ne izgleda veliko u novim farmerkama. Ili kada se tata pretvara pred mamom da obožava njena užasno neukusna jela i uvek traži još. To nikoga ne povređuje. Posmatrajući Sebovo ozareno lice zaključujem da zapravo ne da nije pogrešno nego čini upravo suprotno. Izgleda srećno. Mislim, kako je moguće da ovo bude pogrešno? „Izvini, ponekad se zanesem”, kažem i posramljeno se smejem. „Zaustavi me kad ti dosadi.” „Kad mi dosadi?” uzvikuje uzbuđeno gestikulirajući. „Da li se ti to šališ? Priča o Luku Skajvokeru i džedajima. Ti si prva devojka koju sam upoznao koja te filmove voli koliko i ja, to je fantastično...” zastaje i govori mi dok izlazimo napolje, a zatim se, kada se nađemo na ulici, okreće prema meni. „Ti si fantastična”, dodaje tiho. Uprkos spoljnoj temperaturi ispod nule, od sreće mi se telom razliva toplota. Zar je uopšte važno što sam ostala budna do kasno i propustila ručak? Osećam kako prstima dodiruje moje i kako ih nežno, ali čvrsto, prepliće sa mojima. Sada, kada me ovako gleda, shvatam da ništa od toga nije bilo uzalud. Kao ona izreka. „Bez muke nema nauke.” A i podsećam sebe da nikada više neću morati da pogledam taj film, dok se ruku podruku udaljavamo od mase. „Pa...” kaže gledajući me iskosa. Obmotan sivim kaputom i sa vunenom kapom navučenom preko kose izgleda privlačnije nego ikada. Prolazimo ispod ulične svetiljke i vidim kao mu se zubi bele naspram preplanulog tena. Kunem se, Seb je jedini čovek kog sam srela kome polazi za rukom da izgleda seksi usred britanske zime. Mi ostali smo ubledeli, usne su nam ispucale a nosevi nam postaju crveni čim temperatura padne ispod nule. „Pa...” odgovaram pokušavajući da budem misteriozna i ne razmišljam o svom nosu, koji izgleda kao klovnovski nos koji ljudi nose u znak podrške Komik rilifu8. „Šta ćemo sada?” podiže obrve i osmehuje mi se. Poslednji put smo se ovde rastali i ja sam metroom otišla kući i sve vreme prebacivala sebi što sam otvorila usta i rekla pogrešne stvari.

8

Humanitarna organizacija slična Doktorima klovnovima (Prim. prev.) 112


crowarez&bosnaunited

„Možda bismo mogli da odemo na piće?” predlažem. „Ovde ima mnogo finih mesta.” Osmeh mu se širi. „Imam bolju ideju. Zašto ne bismo svratili do mog stana? Nalazi se na svega pet minuta odavde, a imam i odličnu bocu crnog vina koju još nisam otvorio...” Zastaje i traži odgovor u mojim očima u tami. „Šta kažeš?” Mislim kako nema ničega na svetu što bih radije učinila nego otišla do njegovog stana i podelila s njim bocu vina, a u stomaku osećam leptiriće. Ali, naravno, moram bar da pokušam da delujem suzdržano. Zvanično, ovo nam je tek drugi izlazak. „Hmm...”, pretvaram se da razmišljam, kao da zaista razmatram njegov predlog. „Bezbedna si sa mnom, obećavam”, kaže praveći slobodnom rukom znak krsta preko srca. „Dođavola”, kažem u šali. Smeje se. „Dakle, da li bi mi se pridružila? Ili moram sam da popijem to vino?” Kao da mora da pita. „Pa, sada kada si to tako sročio”, kažem na kraju i potiskujem svaku pomisao o uzdržanosti, „zvuči mi mnogo primamljivije.” U Sebovom stanu sam bila toliko puta da bih, i sklopljenih očiju, mogla nacrtati put na mapi. Zato moram da pazim da automatski ne skrećem tamo gde bi trebalo i da ne prelazim ulicu kada bi trebalo. U jednom trenutku zamalo da se izlanem i kažem: „Ne, brže je ovuda”, pa ga povedem uličicom koju sam uvek koristila kao prečicu. Pre sam mu stalno govorila kako je tuda brže, a on meni da nije. Jednom smo se toliko sporečkali oko toga da je svako išao svojim putem, a Seb je insistirao da nam oboma meri vreme da vidimo ko je stigao pre umeo je da bude takmičarski nastrojen - i rekao je da je njegov put kraći za šest stotinki. (Ima jedan od onih glomaznih, vrhunskih sportskih satova, tako da se nisam mogla protiviti.) Sad kad se toga sećam, mogla bih se zakleti da je bio malo rumen, kao da je trčao, ali kategorički je tvrdio da je sve vreme hodao i da je crven od vina koje smo pili. Ali to nije bilo ništa neobično. Seb i ja smo se stalno prepirali oko puta kojim bi trebalo ići. Nije bilo važno kuda smo išli, uvek bismo se 113


crowarez&bosnaunited

sporečkali, a ponekad bi se i pošteno posvađali, na šta bi mi on oteo mapu i izjavio da sam nas navela na „pogrešan put!” Što baš i nije bilo pošteno. Hoću da kažem da nisam od onih ljudi koji imaju ugrađen kompas, ali umem da se snađem u H&M-u, čak i u vreme rasprodaje, a verujte mi, to nešto znači. Na kraju sam mu za rođendan kupila GPS. Odlično. Problem rešen! Ali ni to nije pomoglo, jer se on ni sa navigacijom nije slagao. A uputstva je davao Stiven Fraj. Mislim, ko se, za boga miloga, ne slaže sa Stivenom Frajem? Sada sam ga pak pustila da me vodi i stigli smo do njegovog stana bez trzavica. Nijedna neprijatna reč nije razmenjena (premda i dalje mislim da je moj put kraći) i, nakon što je ukucao bezbednosni kod, ušli smo u tepihom pokriven foaje. Seb živi u jednom od onih stambenih blokova sa portirom, sa sjajnim mesinganim pločicama na kojima su ispisana imena i liftom sa kliznom rešetkom koji vas za tren oka preveze do njegovog stana na drugom spratu. To je skroz drugačiji svet od Arminta stanova sa tipskim interfonima i stepeništima na kojima ostajete bez daha. „Evo nas”, kaže Seb kada smo izašli iz lifta i zaputili se niz hodnik do njegovog stana. Gura ključ u bravu i otvara vrata. „Dobro došla u moj skromni dom.” To Seb želi da bude skroman. Verujte mi, u tom stanu nema ničeg što bi se moglo opisati kao skromno. Duplo je veći od mog i Fioninog stana, nema pregradnih zidova, ima ogromne lepe prozore i uglancan i sjajan parket. Podseća me na neki stan u Njujorku - nije da sam bila u Njujorku, ali znate na šta mislim. Boje koje preovladavaju su zagasitosiva i bela sa fantastičnim apstraktnim slikama na zidovima, a ima i veliki sivi kauč na koji može da se smesti oko dvadeset ljudi, kao i stakleni klub stočić sa tri noge koji je rad nekog dizajnera čije ime mi je jednom rekao, ali ja ne mogu da ga se setim. „Ovo mesto je neverovatno”, kažem osvrćući se oko sebe ponovo opčinjena. „Hvala”, smeši se, „ali plašim se da to nije moja zasluga.” „Stvarno?” Prestajem da zurim u dve otmene, moderne lampe i okrećem se ka njemu. Odmahuje glavom. „Ne, kada sam se useljavao, unajmio sam unutrašnjeg dekoratera da se pobrine za enterijer. Ona je odabrala sav nameštaj, čak i umetnička dela”, objašnjava. „Imao sam suviše posla.” 114


crowarez&bosnaunited

„O...” Nikada mi nije rekao da stan nije opremio sam. Ponovo gledam stan, ali više nisam impresionirana, sada sam razočarana. „Šteta”, kažem. „Uvek sam mislila da je najzanimljiviji deo kupovine sopstvenog stana nabavljanje uzoraka farbi i farbanje delova zidova raznim neobičnim bojama dok ne dođeš do onog što ti se najviše sviđa.” Okrećem se i primećujem izraz na njegovom licu, ali umesto da potvrdno klima glavom, on me gleda kao da ne razume o čemu pričam. „Stvarno?”, mršti se iznenađeno. „Ne i za mene. Radije bih da mi paletu boja bira profesionalac.” „Ali upravo je to zabavan deo opremanja stana”, bunim se. „Možda za tebe, ali ja ne umem da razlikujem boje”, smeje se. „Verovatno bih završio sa ljubičastim zidovima.” „Ali šta je sa ostalim stvarima?” smejem se. „Odlazak vikendom na pijace kao što su Spitalfilds i Portobelo, traženje neobičnih komada i đubreta koje se može restaurisati. Kao što je recimo neugledna stara fotelja koju možeš presvući nekom starinskom tkaninom, ili čak čitav kauč - ili lampa za koju možeš napraviti novi abažur?” Ponesena idejama počinjem živo da gestikuliram. „Kao što sam rekao, nemam vremena ni za šta od toga”, sleže ramenima Seb. Nešto mi se čini da ne deli moj entuzijazam, i osećam se pomalo glupo što sam uopšte pokrenula tu temu. Istina je: ima suviše posla da bi cunjao pijacama. Ima strašno uspešnu karijeru i stalno je u kancelariji. Mada često je i u teretani i dosta vremena posvećuje sportovima. Ipak pretpostavljam da svako bira svoje prioritete. „Pa, i dalje je zaista lep”, kažem prilično neuverljivo. „Hvala”, Seb se smeši, baca ključeve na sto i skida kaput. Za to vreme gledam oko sebe. Sve je isto kao i pre. Ništa se nije promenilo, a ipak se sve promenilo. Očima prelazim preko police sa fotografijama. Nekada se tu nalazila naša zajednička fotografija sa neke zabave, ali sada je nema. Osećam treptaj tuge i na trenutak osećaj gubitka, gorko-slatku nostalgiju za svim trenucima koje smo proveli zajedno a koji se u stvari nikada nisu desili. Kao što su nedeljna poslepodneva provedena u čitanju novina. Večera koju smo priredili prošlog leta na kojoj smo se napili votke s karamelom i pevali karaoke. Kao što je raskid, podsećam se oštro. Iznenada sam svesna da sam upravo tada ovde bila poslednji put i budi se stari bol. Premotavam scenu nekoliko meseci unazad i vidim 115


crowarez&bosnaunited

sebe kako sedim tamo... gledam u veliki sivi kauč i najednom sam u sceni kao iz filma Vrata sudbine... gledam sebe kako sedim, grlim jastuče i trudim se da ne zaplačem, a u fotelji preko puta mene je Seb koji zuri u svoje patike, a atmosfera je napeta i strašna. „Da li je sve u redu?” Vraćam se u stvarnost i vidim da me Seb zabrinuto gleda. Ali toga više nema. Izbrisano je. Izbrisano zauvek. Kao audio-kaseta, a sada sve ponovo snimamo, samo što će ovog puta biti drugačije. I nije mi žao, drago mi je. Možda su i nestali lepi trenuci, ali nestali su i loši. Kada sam poslednju put bila ovde, veza se okončavala, ali sada smo opet na početku. Počinjemo sve iznova. „Da, sve je u redu”, smešim se oduševljena ovom mišlju. Još uvek ne mogu da verujem da se ovo dešava, da sam dobila šansu da uradim sve iz početka. Gotovo da želim da se uštinem. „Dobro.” Lice mu se opušta. „Još uvek si u jakni, uplašio sam se da planiraš da odeš...” Shvatam da nisam skinula jaknu. „O, izvini”, smejem se i otkopčavam je i izvlačim ruke iz rukava. „Samo mi je potrebno malo vremena da se zagrejem.” Izrekavši ovo opravdanje pružam mu jaknu. „U tom slučaju odoh po vino. Dobro crno vino će te začas zagrejati”, smeši se, uzima moju jaknu i kači je na čiviluk u uglu a potom odlazi u otvorenu kuhinju. Pored frižidera je stalak za boce i ja posmatram kako stručno bira jednu i uzima otvarač i dve čaše i onda se okreće ka meni. Na trenutak mi se čini da će nešto reći, ali on se blago naginje i nežno me ljubi. Ovo je prvi put da pokušava da me poljubi i toliko je to opušteno i ležerno učinio da ne shvatam odmah šta se dešava. Sve dok njegove usne ne dodirnu moje. U tom trenutku osećam kako mi telom struji poznata čežnja. Bože, koliko mi je samo nedostajao. I u jednom divljem, uzavrelom trenutku sve što želim je da se privijem uz njega, obavijem ruke oko njega i ugušim ga poljupcima. Stiskam kočnicu i moj um staje. Tes, ne! Ne možeš! Tek si ga srela, upamti to! A nisi u njegovom stanu ni pet minuta - ne možeš tek tako da ga zaskočiš u kuhinji. Na šta bi to ličilo? Planiraš da budeš savršena devojka, ne drolja. Odupirem se žudnji i samo ga ovlaš ljubim u obraz. 116


crowarez&bosnaunited

A mislila sam da je uzdržavanje od čokolade za vreme uskršnjeg posta prošle godine bilo teško. Verujte mi, za ovo sada je bila potrebna ozbiljna snaga volje. Razdvajamo se i on me gleda u oči dovoljno dugo da noge počnu da mi klecaju, a zatim kaže: „Hajde da se raskomotimo”, i pokazuje na kauč. „Dobro”, odgovaram glasom za koji se nadam da će zvučati promuklo. Ali zapravo zvuči piskutavo, kao onda kada sam sa Fionom bila na zabavi povodom nečije veridbe i kada smo se napile i udisale helijum iz balona. Celo veče smo provele pričajući kao prasići iz crtanog filma. Samo što sada nema balona. Ovde smo samo Seb i ja. Sami u njegovom stanu sa bocom crnog vina. Cela noć je pred nama. Usne mi još bride i osećam nemir i nadu, i krećem za njim prema kauču. Što se svega ostalog tiče, biće za to dovoljno vremena i kasnije.

117


crowarez&bosnaunited

15 Zamislite prizor: Meko svetlo, onakvo kakvo daju lepe i skupe lampe strateški raspoređene po prostoriji, ambijentalna muzika za opuštanje koja dopire sa sakrivenih zvučnika, i Seb i ja šćućureni na velikom mekom kauču. Dve čaše vina i popriličan broj poljubaca kasnije - u raju sam. Razmišljam kako nijedan izlazak sa nekim ne može biti bolji od ovog, dok ležim priljubljena uz njegov vrat i udišem poznati miris afteršejva i dezodoransa. Udišem ga duboko. Zaboravite sve otmene skupe parfeme, ovo je moj omiljeni miris. „Želiš li još vina?”, mrmlja mi Seb u uvo. „Aha, da.” Izranjam iz svog snenog užitka i pripito sedam. Osećam se nekako razliveno, kao crtež olovkom koji je po ivicama malo zamrljan gumicom, kome su izbrisane sve oštre ivice. „Volim ovu berbu”, kaže Seb i uzima bocu da mi sipa još vina. „Mmm, da, prelepo je.” Uzimam gutljaj. „Koje je ovo vino?” „Pino noar iz jednog od mojih omiljenih vinograda u Americi.” Negde u mojoj glavi oglašava se neodređeno zvono. Dok se on okreće da i sebi naspe čašu vina, pružam ruku i uzimam plutani čep koji leži na stolu. Odsutno ga posmatram, na dnu se nalazi fleka od vina, a kada ga okrenem, vidim da na vrhu piše stenli ranč pino noar 2002. Prepoznajem to ime. Prisećam se kutije za cipele koju sam bacila u vatru. Njenog sadržaja. Pampura koji sam sačuvala kao uspomenu. To je isto vino koje smo pili kada smo se prvi put zajedno napili. Kada smo prvi put proveli noć zajedno. Kada smo prvi put vodili ljubav. „Kasno je...” Vraćam se u stvarnost. „... Pitao sam se...” Zastaje a ja duboko u osebi osećam damaranje pulsa. Znam šta će reći, a ipak mi to ne umanjuje uzbuđenje. Zapravo, čak sam uzbuđenija. „Da li želiš da ostaneš?”

118


crowarez&bosnaunited

Moje prepone odgovaraju umesto mene. Mora da je u pitanju telepatska veza. „Ili želiš da ti pozovem taksi”, dodaje brzo i nesigurno. Pročitala sam davno jednu od onih knjiga koje govore o izlascima sa muškarcima, i tamo su se nalazila silna uputstva kako da navedete muškarca da se zaljubi u vas. Jedno je govorilo da tek na trećem sastanku smete da odete s njim u krevet. Izgleda da su takva pravila. Oklevam. Ovog puta želim da sve uradim ispravno; ovog puta želim da poštujem sva pravila. Ali neka pravila su stvorena da bi se kršila... Stavljam čep u džep i osmehujem mu se. „Imaš li rezervnu četkicu za zube?” Sveža veza je uvek pomalo napeta, ali nema ništa gore od dolaska do onog kritičnog trenutka kada bi se moglo desiti da odete sa momkom u krevet... a onda shvatite da niste spremni. I ne mislim na ono „sve se odvija prebrzo i najpre želim da ga upoznam”. Mislim na to da niste spremni jer se niste depilirali od prošlog leta i sada su vam malje toliko podivljale da bi mogle da se takmiče sa dredovima Boba Marlija. Ili nosite udoban brusthalter i gaćice koje se kupuju u pakovanju od po tri para i koji su u boji kože da se ne bi provideli kroz odeću. I koji nikako nisu, a očigledno je da je to od ključnog značaja kada prvi put spavate sa muškarcem za kojim ste ludi, vrsta donjeg veša koju bi on trebalo da vidi, jer bi on trebalo da vidi male, skupe čipkane trake koje vam se usecaju u znate-već-šta i zbog kojih se vrpoljite u podzemnoj kao da igrate salsu. Donji veš kao što je onaj skupoceni komplet koji mi je Seb kupio prošle godine. Vrpoljim se dok ustajem i krećem za njim u spavaću sobu. Premali mi je, ali sam ga ipak obukla, za svaki slučaj. Priznajem da sam i izdepilirala noge i sve intimne delove. Čak sam uradila i piling celog tela i stavila kremu za samopotamnjivanje. Čitav ovaj proces je trajao satima. Morala sam da navijem budilnik da me probudi baš rano jutros da bih mogla sve to da obavim pre odlaska na posao. A verujte mi, stavljanje vrelog voska na osetljive delove u šest sati ujutro, nakon svega nekoliko sati sna jer ste veći deo noći proveli gledajući Luka Skajvokera kako pobeđuje Darta Vejdera, ume da bude veoma opasno. Bila sam toliko bunovna da je vosak slučajno dospeo na neka veoma bolna mesta. 119


crowarez&bosnaunited

Ipak ovog puta sam morala da budem spremna. Nisam tačno znala kada bi do seksa moglo doći, ali sam želela da se pobrinem da sam spremna i doterana. Kao anđeli kada ih Čarli pozove telefonom. Naš prvi put uopšte nije bio planiran. Sve se desilo neočekivano, što je bilo uzbudljivo i spontano, ali se sećam i da sam poželela, dok se on mučio da se otkopča, da sam obukla zavodljiviji brusthalter. A kada mi je svukao farmerke, samo su mi moje blede, dlakave noge koje sam cele zime krila ispod pamučnih hulahopki bile na pameti i nadala sam se da ih neće primetiti. A da ne pričam o preponama. Ali sada sam u prednosti zbog predznanja i potpuno izdepiliranih prepona. Podsećam se, osećajući nalet uzbuđenja, da sam čak ubacila u tašnu i nekoliko kondoma. Dobro, znam da je ovo liči na prepisivanje na testu, ali ukazuje mi se nova prilika da ga oduševim u spavaćoj sobi i ne mogu da dočekam da je iskoristim! Na vratima spavaće sobe Seb me privlači sebi i, obavivši ruke oko mene, počinje dugo da me ljubi. Uzvraćam poljupcima, uživajući u iščekivanju onog što će uslediti. Iznenađenja su lepa, ali ponekad je lepše znati šta vas čeka. „Idem da se osvežim”, kažem flertujući i uspevam da se odvojim od njega. „Naravno”, kaže i opušteno mi se smeši. „Kupatilo je tamo.” Prelazi preko gustog tepiha i otvara vrata kupatila sa pločicama od krečnjaka. „Čisti peškiri su na polici pored umivaonika.” „Odlično”, osmehujem se dok se provlačim pored njega. „A ovde je rezervna četkica za zube.” Otvara fioku i pruža mi jednu od onih putnih četkica koje dobijete kada letite preko Atlantika. Seb uvek negde putuje i ima ih tuce, zajedno sa maskama za oči i svim lepim sredstvima za higijenu koje vam daju besplatno kada letite prvom klasom i odsedate u hotelima sa pet zvezdica. Naravno, nije da to znam iz iskustva - imajući u vidu moju katastrofalnu karijeru, razmišljam kako je za moje jedino poslovno putovanje potrebna samo ojster kartica. Odmah potiskujem tu misao. „Hvala”, kažem mu uzimajući četkicu. „Stižem za tren.” Koketno ga isterujem iz kupatila, zatvaram vrata i naslanjam se na njih. Osećam se pomalo ošamućeno od sveg onog crnog vina i pokušavam da saberem utiske od ove večeri... bioskop... vino... a sad i

120


crowarez&bosnaunited

ovo. Opet sam ovde. Spremam se da vodim ljubav sa Sebom po prvi put. Opet. Nije li to fantastično? Osećajući kako uzbuđenje u meni raste, brišem razmazani ajlajner i uzimam sjaj za usne. Do sada je sve bilo fenomenalno, kako bi to Seb rekao, i želim da i noć bude savršena, besprekorna, za zlatnu olimpijsku medalju. U glavi vidim kako sudije podižu ocene... samo što umesto savršenih šestica podižu velike nule jer sam ih razočarala. Stani malo, šta to bi? Brzo brišem tu sliku iz glave. Mora da su nervi. Seb i ja smo se u krevetu uvek odlično slagali. Bar sam ja tako mislila. Priznajem da sam se posle raskida ponekad pitala da li sam mogla i tu nešto da izmenim. Kao, na primer, šta bi bilo da sam u onim trenucima kada je on bio raspoložen za seks, a ja rekla da sam umorna i da moram rano da ustanem, bila spremna i orna i da sam odmah uzela ulje za masažu u ruke? A ne navila sat i uzela čepiće za uši. Ili šta bi bilo da sam uvek nosila zavodljiv donji veš, čak i one resice za bradavice koje mi je jednom kupio? Za koje sam mislila da su šala i vrištala od smeha dok sam ih raspakivala, a Fli je pomislio da su mali miševi i pokušao da ih pojede. A onda i onaj trenutak usred predigre kada mi je Seb rekao da moram da se pustim, pa sam to i učinila i pala s kreveta. Sada mislim da uopšte nije imao to na umu. Sve mi se čini da nije. Odjednom sam se uznemirila. Možda je upravo to razlog što smo raskinuli, a on mi to nije rekao? Možda nisam bila dovoljno seksi. Možda ga nisam seksualno zadovoljavala? Možda - stomak mi se veže u čvor sam bila loša u krevetu. Teram sebe da se brzo oslobodim takvih misli. To je budalaština. U spavaćoj sobi smo se odlično slagali. Naravno, kao i većini parova bilo nam je potrebno vreme da se uskladimo, da eksperimentišemo, da otkrijemo šta ono drugo voli i ne voli, ali to je normalno. Ali, podsećam se, ovog puta neće biti nervoze i petljanja oko garderobe. Od samog početka naš odnos će biti savršen - a ovo je posebna prednost u tome što se ponovo viđam sa Sebom - već znam šta ga pali. Već sam sve trikove naučila! Stavljam sjaj za usne i ogledam se. Na primer, znam da Seb zaista voli kada... Zastajem, ne mogu da dovršim misao. Mrštim se. Čudno, um mi se potpuno pomutio. Mora da je od onolikog vina, uvek sam neupotrebljiva nakon nekoliko čaša. Stresam se, skidam višak sjaja za 121


crowarez&bosnaunited

usne toalet-papirom (ne želim da izgledam kao da sam našminkana) i razmišljam o onome što radim sa... Bože, mora da sam stvarno pijana. Ni toga ne mogu da se setim! Kunem se, to je zbog one treće čaše vina. Jednom sam, nakon što sam sa Fionom popila bocu vina pino gri, zaboravila gde smo parkirale kola. Tražile smo ih čitavu večnost, dok se jedna od nas nije dovoljno otreznila da shvati da mi zapravo nemamo auto. Znam, možda će mi se, ako zamislim seks sa Sebom, sećanje vratiti. Obično se to tako desi, kao svih onih noći koje sam provela sama u krevetu otkako smo raskinuli. Pa, slobodna devojka mora dati sebi malo oduška. Sklapam oči i zamišljam Seba bez odeće (uvek tako započinjem fantaziju), potom se pripremam za nalet svih onih sećanja samo za odrasle... samo što se, čudno, ništa ne dešava... Zastajem. Um mi je prazan? Ne mogu ničega da se setim. Hvata me panika i očajnički tražim makar jedno sećanje, ali mi ne polazi za rukom. Kao da imam amneziju. Seksualnu amneziju. Iznenada mi nešto pade na pamet. O bože, to je u pitanju! Nisam samo izbrisala našu prošlost. Izbrisala sam i naš seksualni život! Širom otvaram oči. Sranje, šta ću sad? Onda se setim. Dnevnik. Preturam po tašni. Nosim ga sa sobom cele nedelje, još od prvog sastanka, i grabeći presavijene stranice izvlačim dnevnik i sedam na WC šolju da ga pročitam. Dobro, u redu. Listam stranice. Hajde, hajde, mora da sam negde napisala nešto o seksu. Mora da jesam. „Hej, da li je sve u redu?” Skačem kada čujem Sebov glas. Sranje. Verovatno čuje šuštanje papira i pita se šta se kog đavola dešava unutra. Žurno odvrćem slavine. „Uh... da, sve je u redu”, vičem trudeći se da zvučim vedro i opušteno, a ne kao da sam panikom prikucana za WC šolju zbog toga što ću prvi put voditi ljubav sa Sebom, a ne sećam se prethodnog puta. Razmišljam, a mozak mi se vezuje u čvor. O, samo malo, šta je ovo... Dragi dnevniče, Spavala sa Sebom prvi put!!! Bila sam strašno nervozna, ali bilo je neverovatno. Premda bih volela da sam znala da ćemo to uraditi, jer bih 122


crowarez&bosnaunited

obrijala noge! I stavila kremu za samopotamnjivanje. Sve vreme mi je bilo neprijatno, pa sam se krila ispod jorgana, što je pomalo pokvarilo doživljaj pod jorganom ume da bude prilično toplo. I vrlo mračno. Bilo je petljanja i u jednom trenutku smo se čak i upleli i sudarili glavama i gotovo onesvestili od udarca. Laknulo mi je. Dobro, bar ne moram da se brinem da će to da se desi. Ovog puta ću skakutati po sobi gola i neću gasiti svetla. Biću samouverena, aktivna. Zavodnica. Pa, to sam planirala. Međutim, hvata me panika jer osećam da će se celo veče koje sam u glavi provežbala pretvoriti u katastrofu. Nastavljam da čitam. ... A bilo je i malo neprijatno jer sam nosila prsten koji mi je Fiona kupila za rođendan prošle godine, onaj sa velikim plavim kamenom, i zapeo je za njegov znaš-već-šta... Gledam svoj prst. Plavi prsten mi uzvraća pogled. Sranje. Bolje da ga skinem. Pokušavam, ali prsten zapinje za zglob. Stavljam sapun i trudim se da ga svučem s prsta. Iznenada odleće preko kupatila i zveči na podu. Sranje! Gde je pao? Ali nemam vremena da ga tražim, ostaviću to za kasnije. Moram da pročitam još nešto. Moram da pronađem neki trik. Da otkrijem šta voli i šta ne voli. Šta ga pali. A šta ga odbija. Panika me razara. Šta ako počnem da govorim lascivne stvari, a on mi kaže da ućutim? Šta ako je od onih muškaraca koji se više lože na dupe nego na grudi? Uzimam dnevnik i nastavljam da listam. Sada se već viđamo tri meseca i seks je sve bolji i bolji! Noćas sam ga izludela kada sam... Rumenim i prestajem da čitam. Ju, ne sećam se da sam ovo napisala. Liči na nešto iz erotskih romana Džeki Kolins! Osećam da mi je lice vrelo, okrećem stranicu i nastavljam da čitam.

123


crowarez&bosnaunited

Ali budi se moj zdrav razum. Tes, šta radiš to? U sobi te čeka napaljen zgodan muškarac! Muškarac u kog si zaljubljena. Muškarac koji ti je poslednjih meseci toliko nedostajao da si čak na jastuk navukla jednu njegovu staru majicu. Onu koju je skinuo kada se vratio iz teretane i koja nije bila oprana. A sada je ovde. S druge strane vrata. Spreman da se baci na tebe, a ti sediš na WC šolji i čitaš svoj stari dnevnik? Ne spremaš se za ispit! Vodićeš ljubav sa Sebom, što si do sada učinila nebrojeno puta. Prestani da se brineš, to su samo nervi. Biće kao vožnja bicikla, samo moraš da sedneš na njega. Da se tako izrazim. Pribravši se skačem sa WC šolje, vraćam dnevnik u tašnu, brzo perem zube, zabacujem kosu i nameštam brusthalter tako da se vidi čipka i vraćam se u spavaću sobu. Seb sedi na ivici kreveta samo u farmerkama i čeka me. Moj želudac izvodi salto. Zaboravila sam koliko dobro izgleda bez majice. „Hej, nedostajala si mi”, kaže lenjo dok me guta očima. I ti meni, odgovaraju moje prepone. Verujte mi, onih deset nedelja mi se strašno odužilo. „Dakle... hm, da li bi želeo da odeš u kupatilo?” kažem stojeći na vratima. Ali pre nego što stižem da dovršim rečenicu, on me hvata oko struka, obara me na krevet i zavlači mi ruke pod majicu. „Mmm, koža ti je tako meka”, mrmlja. „Stvarno?”, odgovaram pokušavajući da zvučim iznenađeno i da ne razmišljam o satima koje sam provela ribajući se i mackajući se kojekakvim kremama. „... I tako je lepo preplanula, da li si bila negde?” „Nisam”, odgovaram nevino. Pa, parfimerija se ne računa, zar ne? Počinje da mi ljubi vrat i otkopčava košulju. „Opa”, kaže s odobravanjem kada vidi moj brusthalter sa prorezima. „Seksi.” „O, ništa posebno, samo nešto što sam navukla na sebe na brzinu”, kažem nehajno, dok jezikom prelazi preko moje bradavice tako da osećam nalet požude. Bože, kako mi je ovo nedostajalo. Ležimo isprepleteni na jorganu, dah nam se ubrzava i osetim kako uzbuđenje raste dok jedno drugom naizmenično skidamo odeću.

124


crowarez&bosnaunited

Sve dok ne počnem da otkopčavam rajsferšlus na njegovim pantalonama i, setivši se dnevnika, prelazim rukama preko njegovog čvrstog stomaka i vešto usnama idem sve niže i niže... Ispušta uzdah zadovoljstva. Zastajem, izazovno, i osmehujem se u sebi. Zašto sam se uopšte brinula? A sećanje se najednom vraća...

125


crowarez&bosnaunited

16 Seb me narednog jutra budi poljupcima. Ušuškana u toplom krevetu osećam meke, paperjaste poljupce na kapcima i obrazima koji me bude iz sna. „Hej, spavalice”, šapuće mi u uvo. Mmm. Lepo. Ovakve budilnike volim. Osećam kako mi zubima nežno gricka usnu školjku i kičmom mi se spušta prijatan drhtaj, a celim telom mi se širi osećaj zadovoljstva. „Vreme je za ustajanje.” Osećam nalet uzbuđenja. Želi da opet vodimo ljubav! Trnem od iščekivanja. Istina je kada kažu da je seks kao vožnja bicikla. Kada ponovo sedneš na njega... Pružam ruku ispod jorgana i tražim njegovo toplo, nago telo. Samo što - samo malo, gde je?. Otvaram oči i vidim kako se podižu roletne i otkrivaju Seba u trenerci. „Vreme je za trčanje.” „Molim?” „Mislio sam da bi htela da mi se pridružiš”, smeši se i stavlja kačket naopako. „Rekla si da voliš da vežbaš.” Trepćući zbog hladnog zimskog svetla koje dopire kroz prozor, osećam se kao pod hladnim tušem. „Stvarno?”, cvilim, i podsećam se one večeri u pabu. „Uh... tako je, volela sam... hoću da kažem volim”, ispravljam se i pridižem se na laktove i trljam pospane oči. „Premda ste vi koji prolazite vojnu obuku u stvarno dobroj kondiciji i verovatno ćeš trčati brže od mene”, smeje se. Trčati brže od njega? Gledam ga ošamućeno. Ranije me je ostavljao da dremam u krevetu kada je išao da trči. Ali ne i sada. Sada misli da sam fitnes fanatik. Misli da sam jedan od onih luđaka koji trče po parku na oštroj hladnoći u obojenim tregericama dok neki tip u maskirnoj uniformi urla na njih.

126


crowarez&bosnaunited

„Posle toga možeš da mi pokažeš one vežbe na benču koje si spominjala”, namiguje mi koketno. Vežbe na benču? „Uh... volela bih, ali...” počinjem da tražim neki izgovor u svom omamljenom i još uvek uspavanom mozgu, a onda mi sine. „Nemam patike.” Što je apsolutna istina. I naravno da bih išla da ih imam. Zaista. „Možda bi mogla da uzmeš moje”, predlaže vedro. „Koji broj nosiš?” „Mali”, kažem brzo znajući da Seb nosi broj četrdeset tri. Lice mu se sneveseli. „Šteta.” „Znam, baš šteta.” Pretvaram se da sam razočarana. „O, dobro, sledeći put.” Isteže listove, savija se i ljubi me. „Vraćam se brzo, zato ostani gde jesi.” „U redu, ako insistiraš.” Smešim mu se. „Insistiram”, mrmlja i ljubi me strastvenije. „Prethodna noć je bila neverovatna, ti si bila neverovatna, ono što si učinila...” Zavlači ruku pod jorgan i privlači me sebi. „Kako si znala... ?” „E sad, ne smem da ti odam sve svoje tajne”, šapućem uvlačeći ruku u njegovu trenerku i prelazeći prstima naniže. Disanje mu postaje dublje. „Znaš šta, možda ću jutros preskočiti trčanje...” U kancelariju ulazim lebdeći na oblaku seksualnog zadovoljstva. Beli, penušavi, orgazmički oblak seksualnog zadovoljstva iznosi me iz Sebovog stana, unosi me u podzemnu železnicu, u Starbaks, i kroz pokretna vrata Blekstoka i Vajta kao da sam na nekom čarobnom letećem ćilimu. Ništa ne može da mi pokvari raspoloženje. Ni metro krcat putnicima, ni čovek u odelu koji ne prestaje da mi staje na nogu. Niti ogroman red u Starbaksu. Niti oblak ledene kiše koji je rešio da me prati glavnom ulicom, i rešeta me gradom. Čak ni činjenica da je Seb jutros morao da leti za Ženevu poslom i da neće biti tu ceo vikend. Lebdim uokolo sa ogromnim osmehom na licu, a um mi se neprestano vraća na prethodnih nekoliko dana. Kakav vrtlog dešavanja, nisam imala prilike ni da stanem i udahnem. Kada se nismo viđali, zvali smo jedno drugo, pisali smo poruke i slali mejlove... neverovatno. Izašli smo samo dva puta, ali kao da smo sada bliskiji nego što smo bili pre. 127


crowarez&bosnaunited

Nekako smo povezaniji. Zanimljivo je da sam ranije slušala da ljudi pričaju kako je to kada se u potpunosti razumeš sa partnerom, ali nikada to nisam shvatala. Ali sada shvatam. Sedim za stolom i sneno gledam svoj monitor i mislim na Seba. Neću ga videti do ponedeljka, a to mi se čini strašno dugo. Mada tešim se time da ću moći da obučem udobne gaćice, gnezdeći se u stolici i pokušavajući da oslobodim mačkicu od stiska čipkastih tangi. Ali samo pogoršavam stvari. Jao. Trzam se kada se uštinem. Dok mi telo protresa nekoliko drhtaja sa donjeg dela tela, uviđam da ću morati da ih skinem. Samo što drhtaji ovog puta nemaju nikakve veze sa Sebom i onim što radi svojim... Crvenim i brzo se osvrćem da vidim da li me neko gleda. U tome je problem sa jutarnjim seksom, osećam se kao da svi znaju šta sam radila. Kao da mi cela kancelarija može pročitati misli, a one glase: Upravo sam se kresnula s momkom. Ali u kancelariji je samo Kim i, kao i obično, zaokupljena je dnevnim prelistavanjem sajta Missed Connections. „Oooo, vidi ovo”, kaže čitajući naglas. „Sumnjam da me se sećaš, ali bio sam u poseti Londonu i video sam te na Londonskom oku. Bila si u susednoj kapsuli i gledali smo jedno u drugo kroz staklo. Prošla je godina, a ja i dalje mislim na taj susret.” Oslanja bradu na lakat i glasno uzdiše. „Nije li to najromantičnija rečenica koju si ikada pročitala?” „Ne, najromantičnija rečenica koju sam ja ikada pročitao je: 'Večera je u rerni'“, kikoće se Vejn, njen dugogodišnji momak koji u tom trenutku ulazi u foaje u vozačkoj uniformi. Namiguje joj. Kim ga mrko gleda. „Šta misliš, Tes?” pita me namerno ga ignorišući, i okrećući se prema meni. „Uh... ja?” Crvenim jer sam uhvaćena nespremna dok pokušavam da se oslobodim tangi, koje me sada seku kao žica za sir. „Mislim... da moram do toaleta.” Ostavljajući Vejna i Kim da se raspravljaju, ulećem u toalet i zaključavam se. Skidam tange. Ah, kakvo olakšanje. Ko bi pomislio da parče francuske čipke može da se pretvori u spravu za mučenje? Guram ih u tašnu, navlačim pantalone i izlazim iz kabine. 128


crowarez&bosnaunited

I nalećem na Vešticu. Šta sam ono rekla u vezi sa njenim gumenim đonovima? Nisam je čula kada je ušla. Stoji pred ogledalima, stavlja jarkocrveni ruž i uvežbava Hilari Klinton pozu. Spazivši me iza sebe, okreće se prema meni, sva važna. „Ah, Tes, primetila sam da nisi za stolom, pitala sam se kuda si odjurila.” Srce mi tone u pete. Ako iko može da mi pokvari raspoloženje onda je to ona. „Dobro jutro, Vendi”, klimam joj glavom i pitam se da li bih mogla na brzinu da se izgubim, ali stoji mi na putu. Uprkos sitnoj građi, ona je kao igrač američkog fudbala. Ne može se proći pored nje. „Nadam se da nisi zaboravila da si zadužena da vodiš zapisnik na današnjem sastanku?” podseća me sa neiskrenim osmehom. „Nisam, naravno da nisam”, kažem pokušavajući da zvučim opušteno, ali ruka počinje da mi se grči na samu pomisao na ovaj zadatak. Nisam zaboravila na sastanak, više sam tu informaciju potisnula. Vođenje zapisnika mi je najmrskiji deo posla. Nikada ne znam šta da izostavim, a šta da zapišem, pa sve vreme sumanuto zapisujem sve što je rečeno, dok me ne uhvati grč u šaci i rukopis mi ne postane toliko nečitak da bi za dešifrovanje bilo potrebno unajmiti stručnjaka za razbijanje šifri. Ali nije to zbog nedostatka truda. Kada sam počela da radim, otišla sam i kupila sledeće knjige: Kako da uspešno vodite zapisnik! i Zapisnici, ništa lakše!, koje su krcate tačkama kao što su „datum i vreme sastanka” (pa, to je lako), „spisak prisutnih” (da, i to mi je jasno), „spisak zaduženja” (e ovde se stvar komplikuje; šta to tačno znači?), i „odluke” (što u teoriji zvuči odlično, ali na sastancima se nikada ne donose nikakve odluke; tri sata svi sede za konferencijskim stolom od mahagonija i neodređeno pričaju o izveštajima i strategijama dok piju kafu i jedu mnogo „ekstremno čokoladnih keksa” koje im je Kim kupila u Marksu i Spenseru). I, naravno, konačna mudrost glasi: „Otkucajte zapisnik i pošaljite primerak svakom učesniku” (dobro, e sad je vreme za paniku). „Znaš, nisam primila svoj primerak zapisnika sa prethodnog sastanka”, nastavlja. „Zaista?” pravim se luda. „To je čudno, mora da se zagubio negde tokom slanja. Ili tako nešto.” To „nešto” bila sam ja, namerno je nisam 129


crowarez&bosnaunited

stavila na spisak ljudi kojim sam mejlom poslala zapisnik. Vođenje zapisnika je dovoljno teško i kada ga ona ne čereči na sitna crevca. „Možeš li da ga pošalješ ponovo?” Podiže tanku, olovkom iscrtanu obrvu. Iz nekog neobjašnjivog razloga ona je počupala svoje prave obrve, a potom ih oštrom linijom iscrtala olovkom za oči. „Što pre. Ako nemaš ništa protiv.” Ponovo mi se izveštačeno osmehuje. „Uh... da, naravno”, klimam glavom ukrštajući prste na leđima. O, sranje, sada ću morati da smislim novi izgovor. Kako bilo, nemam sada vremena da razmišljam o Vendinom primerku zapisnika, moram da se vratim ser Ričardu. Voli da me uputi u temu sastanka pre nego što odemo na njega jer zna da smatram da su sastanci - kako to on ono kaže? - a, da, tako je: Izazovni. Što verovatno nije reč koju bih izabrala, ali reč koju bih koristila nije za štampu. Prolazeći kroz kuhinju uzimam njegovu uobičajenu šolju kafe - pije kafu bez mleka, sa tri kocke šećera - i krećem prema njegovoj kancelariji. Čudno. Obično drži vrata širom otvorena - u skladu s njegovim pristupom poslovanju „bez barijera” - ali danas su zatvorena. Kucam. Ne odgovara mi. Zbunjena čekam trenutak, a potom, držeći kafu u jednoj ruci, okrećem kvaku i guram vrata. Kancelarija je mračna, venecijaneri su spušteni, i izgleda da u njoj nema nikoga. Onda čujem nešto. Nejasan zveket. Šta li je sad to? Pomalo uplašeno se osvrćem oko sebe pokušavajući da se priviknem na tamu, ali teško mi je da bilo šta vidim. A i nisam sigurna gde se nalazi prekidač za svetio. O bože, opet taj zvuk! Šta li je to, dođavola? Možda je neka životinja ostala zarobljena ovde preko noći, mačka lutalica, ili možda lisica! Iznenada mi pred očima iskrsavaju silni novinski naslovi o ljudima koji su rastrgnuti u divljim napadima... ne, nemoj da si smešna. To je novinarska patka. Lisice su divna stvorenja. Čuje se glasno šuštanje. Sranje. Spuštam kafu na sto i brzo podižem venecijanere. Oštro zimsko sunce se probija u kancelariju i čujem kako neko meni iza leđa glasno kaže: „Šta zaboga... ?” Okrećem se i vidim priliku na kauču, pokrivenu starim ćebetom. „Ser Ričarde!”, vičem zaprepašćeno. Napipava naočare na stočiću i stavlja ih na nos. „0, Tes, ti si...” Pročišćavajući grlo brzo zbacuje ćebe i seda. Primećujem da je spavao u odelu. Znači zato ono izgleda izgužvanije nego inače. 130


crowarez&bosnaunited

„Da li je sve u redu?” Brzo zatvaram vrata. Prelazim pogledom preko prepunog kofera na podu, četkice za zube... koliko dugo već spava ovde? „Strašno mi je žao, nije trebalo ovakvog da me vidiš.” Izvinjava se i kroti pramenove kose koji mu štrče na sve strane. „O, ne brinite, videla sam ja i gore - trebalo bi da upoznate moju cimerku”, pokušavam da se našalim pružajući mu šolju kafe. Uzima je zahvalno i žedno pije. Na trenutak niko ne progovara. „Dobro, možda bi trebalo da sačekam napolju...” krećem prema vratima. „Ledi Blekstok i ja se razvodimo. Iselio sam se.” Okrećem se i gledam ga zaprepašćeno. „O, žao mi je, nisam znala...” „Ne, nema potrebe za tim”, kaže odmahujući glavom. „Naš brak je već dugo mrtav.” „Ali kuda ćete vi sada? Ne možete ostati ovde.” Gledam njegovo krupno telo stisnuto na sićušnom kauču. Izgleda kao da mu je strašno neudobno; mora da ne može da se naspava. „Ovo je trebalo da bude samo privremena mera, dok se ne snađem... Obično bih odseo u klubu, ali ne želim da ljudi tamo znaju šta mi se dešava u životu...” Neprijatno mu je pa prestaje da priča. „Kako bilo, juče sam u gradu pogledao nekoliko stanova.” Znači to je juče radio. Nije ni čudo što to nisam imala zapisano. „Za vikend se useljavam u novi stan.” Prekida nas reska zvonjava telefona na njegovom stolu i on se javlja brzo ustavši s kauča. „Hvala, dolazimo.” Spušta slušalicu i okreće se prema meni. Kaže: „To je bila Vendi, ljubazno nas je podsetila da su svi stigli u salu za konferencije”, a u glasu mu se čuje da je blago iznerviran. Upasuje košulju i zakopčava sako, zatim glasno cokće. „O, bestraga, mora da mi je otpalo dugme.” Gledam u njega i brinem se. On možda i jeste generalni direktor, ali uopšte tako ne izgleda. Kao njegov lični asistent ne mogu da dozvolim da ovakav ode na sastanak. „Samo malo, skinite sako na trenutak”, kažem mu brzo. Preko lica mu preleće zbunjen izraz. „Ali... ?” „Sako. Skidajte ga”, naređujem mu i s nestrpljenjem pružam ruku. Okleva - i ja suviše kasno uviđam da ne bi trebalo da naređujem šefu -a 131


crowarez&bosnaunited

zatim pokorno skida sako i pruža mi ga. Brzo ga izvrćem na naličje. „Da, tako sam i mislila. Rezervno dugme je prišiveno iznutra”, kažem pobedonosno pokazujući mu ga. „O, ti pametna devojko, kako si to znala?” „Krojači ih uvek tu stavljaju”, objašnjavam, „deda me je to naučio.” Uzimam tašnu, preturam po njoj i vadim mali pribor za šivenje koji nosim svuda sa sobom. „Brzo ću vam ga ušiti.” „Umeš to?”, pita ser Ričard u neverici. „Biće gotovo za minut”, kažem već uvukavši konac u iglu. „A zašto se vi ne biste obrijali na brzinu, dok ja ne završim?” Pokazujem na njegov električni brijač koji vidim na stolu. „O da... naravno!” Ser Ričard opipava zaraslo lice. Uzima brijač i uključuje ga. „Šta bih ja bez tebe, Tes?” uzvikuje da bi nadglasao zujanje brijača, osmehuje mi se pun zahvalnosti i počinje energično da se brije iznad korpe za otpatke. „Ma nije to ništa, stvarno”, bunim se, ali u sebi sam ponosna. Dobro, možda i jesam beskorisna kada je u pitanju vođenje zapisnika, ali kada se radi o ušivanju dugmadi... odgrizam konac i divim se svom ručnom radu. Deda me je dobro naučio. Još uvek je pomalo izgužvano, ali ako se to izuzme kao novo je.

132


crowarez&bosnaunited

17 Koji minut kasnije stižemo liftom na treći sprat. Vrata se otvaraju uz zvučni signal i žurno idemo niz hodnik kada se ser Ričard udari po čelu. „Bože, potpuno sam zaboravio da te pripremim za sastanak.” S obzirom na sve što se dešavalo, i ja sam to potpuno smetnula s uma, ali sada kada me je podsetio, nemir počinje da mi grči stomak. „Ne brini”, umiruje me videvši izraz na mom licu. „Sve će biti odlično, samo radi ono što i ja.” Potom me, otvorivši vrata prostorije za sastanke, gura unutra. „Ah, dobro jutro svima, lepo je što ste svi uspeli da stignete”, i ne trepnuvši kreće da se rukuje sa svima, razmenjuje šale i neobavezno ćaska kao pravi profesionalac. Zauzimamo mesta, ser Ričard seda na čelo stola, a ja - o, sranje... srce mi tone jer vidim da se jedino slobodno mesto nalazi pored Veštice Vendi. Čovek može biti loše sreće, a može biti i zaista loše sreće. Ignorišem to što me probada pogledom, brzo sedam i pripremam svoj rokovnik i olovku. Osećam da me gleda i kako pokušava da preko mog ramena vidi šta pišem, a ja padam u iskušenje da nacrtam vešticu na metli. Ali, naravno, suviše sam zrela za tako nešto. Nažalost. Umesto crteža štampanim slovima pišem ZAPISNIK i podvlačim reč dva puta. Dobro, za sada je sve u redu. Trideset minuta kasnije: dovršila sam upisivanje datuma i mesta sastanka i sastavila listu prisutnih, kao što piše u knjigama koje sam kupila, i sada pokušavam da smislim šta još da napišem. „Dakle, ovaj naredni grafikom pokazuje nedavnu analizu efikasnih strategija stvaranja brenda”, mumla Kevin iz računovodstva koji stoji pred nama i drži pauer point prezentaciju koja kao da se sastoji od identičnih slajdova sa tabelama i grafikonima koje ni najmanje ne razumem. Krišom posmatram prisutne i sećam se jedne stavke iz knjige Zapisnici, ništa lakše!: „Izbegavajte lične ili provokativne primedbe.” Znači, u tom slučaju, najbolje je da ne napišem: Vendi je proždrala sve čokoladne kekse iz prve kutije i sada napada drugu. 133


crowarez&bosnaunited

Adamu, jednom od šefova odeljenja, otkopčan je šlic. Džon iz marketinškog odeljenja čačka nos... Posmatram kako je pošteno ugurao prst i kako na kraju analizira ono što je pronašao. Pauza... bože, nadam se da neće uraditi ono što mislim da će uraditi... ... I jede to. Brzo sklanjam pogled, gledam u Kevina i pokušavam da se koncentrišem na njegovo izlaganje, ali um mi je kao papirni zmaj. Koliko god se trudim da ga usmerim na razgovor u sali za konferencije, on neprestano nekud luta - daleko od grafikona i tabela - do štrasa i dugmića i nove ideje za manju pismo-tašnu. Volim tašnu koju imam, ali ova bi bila savršena za izlazak, dovoljno velika da u nju stane sjaj za usne, ključevi i mobilni telefon. Mogla bih da napravim kaiš za zglob od one prelepe somotske trake; ona je tamnoljubičasta i ako je obmotate oko ruke... A kada bih ušila paunovo perje preko tašne? Uvek nalećem na njega u prodavnicama polovne robe, jarkozelena i plava boja perja sa ljubičastim somotom... bože, da, to bi izgledalo neverovatno... „Hvala, Kevine, fascinantni podaci”, zadovoljna je Vendi. „Slažemo li se svi sa tim?” Vraćam se u realnost i vidim da zuri u moj blok u koji sam, očigledno, sve vreme žvrljala. Umesto da hvatam beleške, odsutno sam skicirala novu tašnu i stranice su bile popunjene crtežima. Sranje. Brzo okrećem stranicu i pokušavam da se fokusiram na Kevina, ali on je završio i vratio se na svoje mesto. Sranje, sranje, sranje, sada sam tek nadrljala. Osećam kako mi Veštičine oči svrdlaju profil. O bože, posle ovog mi neće dati ni trenutka mira. Pošto je propast neizbežna, gledam u ser Ričarda koji upravo počinje da govori. „Dakle, čisto da razjasnimo, Kevine, glavne tačke tvoje prezentacije su... ?” Gleda u mene i namiguje mi. Potreban mi je trenutak da shvatim o čemu se radi, ali kako Kevin nastavlja da ukratko iznosi ono o čemu je pričao, sve mi postaje jasno i, osećajući neizmerno olakšanje, zahvalno se osmehujem ser Ričardu i brzo zapisujem. Ostatak sastanka prolazi bez ikakvih problema, zahvaljujući ser Ričardu i njegovoj stalnoj potrebi da razjasni stvari, a nakon sastanka brzo odlećem do svog stola i ostatak prepodneva provodim u kucanju 134


crowarez&bosnaunited

beležaka i slanju zapisnika. Što je za mene krajnje neobično. Čak sam pala u iskušenje da lično uručim Vendi njen primerak. Premda sam, kada sam malo bolje razmislila, zaključila da ne moram baš da idem toliko daleko. Uglavnom, kada dođe vreme za pauzu za ručak, osećam se prilično dobro i odlazim preko puta po porciju pečenog krompira koju nameravam da pojedem u kancelariji. Poručujem i naslanjam se na pult, i tek tada primećujem priliku koja sedi u uglu. Delimično je sakriven primerkom Metro novina, i ne bih ga primetila da nije bilo poznatih tamnih čuperaka kose koji su štrčali iznad naslova novina. Samo malo, da li je to... ? „Ferguse?” Lice mu se pojavljuje iza novina, izgleda pomalo uplašeno. „Hej, zamisli da baš na tebe ovde naletim!” smešim se. „Hm... da, zamisli”, klima glavom i šara pogledom po kafeu. „Nisi mogao da odoliš, zar ne?” Gleda me nekako zaleđeno. „Pečenim krompirima”, pomažem mu. „A, da, naravno, krompiri!” oduševljava se teatralno mljackajući i tapšući stomak. „Nisam mogao da im odolim!” Gledam njegov sto. Prazan je ako se izuzme koka-kola. Tišina, a zatim... „Dobro, provaljen sam”, priznaje prateći moj pogled. „Nisam došao zbog krompira, došao sam da vidim da li će ona devojka opet doći.” „I da li je bila?” „Nije”, odmahuje glavom. „Koliko dugo već čekaš?” Mršti se. „Recimo to ovako, pijem petu koka-kolu.” Razmenjujemo poglede. „A, ti? Kakav je bio film?”, pita menjajući temu. „O, odličan”, klimam glavom prisećajući se prethodne noći i osećajući prijatnu jezu. „Dopao ti se?” Izgleda iznenađeno, a zatim menja glas i gromoglasno kaže: „Neka sila bude s tobom.” „Ma ne, nije mi se dopao film”, priznajem smejući se, „ali mom momku jeste, a kasnije...” zastajem shvativši da sam u opasnosti da iznesem suviše informacija. Ali nije bilo potrebe da brinem, Fergus me uopšte ne sluša. Gleda vrata jer neko upravo ulazi. Samo što je to bilder obrijane glave i sa tetovažama.

135


crowarez&bosnaunited

Razočaran je. „Izvini, nešto si počela da pričaš?”, kaže i okreće se prema meni. Zapravo, narednih pet minuta mislim da ne čuje ni reč od onoga što mu govorim, dok nastavljamo neku vrstu konverzacije. Svaki put kada se začuje zvonce sa ulaznih vrata, on se okreće i gleda ka njima, telo mu se napne od uzbuđenja, a pošto shvati da to nije ona, izduva se kao balon. Napokon dobijam svoju porciju krompira. Dok me prati natrag do posla, okrećem se i kažem mu: „Nikada nećeš pogoditi šta se desilo! Tigar je došao u kancelariju i odgrizao glavu mom šefu!” „Hm... stvarno”, odgovara odsutno. „Ferguse!”, uzvikujem. Trza se iz transa. „Molim? Da li sam nešto uradio?” Zbunjen je. Pomalo saosećam s njim. Znam kako mu je. I ja sam bila tako zanesena Sebom. Đavola, još uvek sam takva - setila sam se penušavog oblaka na kom sam jutros lebdela. „Želiš li da razgovaraš o njoj?” ohrabrujem ga. „Šta tu ima da se priča?” sleže ramenima pridržavajući mi vrata. „Nikada je više neću videti. Nisam se mnogo ni nadao.” „Ćao, Ferguse.” Prekida nas Kim dok prilazimo recepciji. „Kako si?” Smeši se koketno i dodiruje kosu da se uveri da joj se frizura nije pokvarila. Što je, s obzirom na to da ju je zabetonirala Lorealovim elnet lakom za kosu koji uvek nosi u tašni, malo verovatno osim ako je neko ne bi napao macolom. A pitanje je da li bi i to uspelo. „Bolje, čim sam tebe video”, smeši se šarmantno. Promena raspoloženja je nagla kao da je pritisnuo dugme i prebacio se na drugi način rada. Kikoće se oduševljena pažnjom, zatim se okreće prema meni. „Hej, Tes, ček samo da čuješ ovu poruku sa sajta Missed Connection, oduševićeš se!” Iznenada mi nešto pada na pamet. „Znam! Imam ideju! Zašto ne bi i ti ostavio poruku?” predlažem okrećući se Fergusu. „Ooo, da li si propustio priliku?” uzvikuje Kim, čuvši šta sam mu rekla. „Kako je to uzbudljivo!” „Pa, ne znam baš...”, počinje, ali ga ona prekida. „Šta želiš da napišeš u poruci? Sada ću je staviti.” „Zaista bi to učinila za mene?” Iznenađen je Fergus. 136


crowarez&bosnaunited

„Naravno!” Oduvek sam želela da ostavim poruku na ovom sajtu; znaš, tako su romantične, čitaš te neverovatne priče kako se ljudi sretnu, venčaju i žive srećno do kraja života...” „Stvarno?” Fergus joj prilazi zaintrigiran. „Naravno!”, viče Kim oduševljena što ima zainteresovanu publiku. Pomalo se brinem. Kim se potpuno zanela, a sada povlači i Fergusa sa sobom. „Ustvari, nisam sigurna da je to baš dobra ideja”, pokušavam da ih urazumim, ali prekasno. „Možda bi i trebalo to da uradim”, kaže sada Fergus. „Zašto da ne? Mislim, ne može da škodi, zar ne?” „Odlično!” osmehuje se Kim. „Dobro, najpre poruku moramo da stavimo u odeljak momak traži devojku...” Iznenada zastaje. „Osim ako naravno nije momak traži momka.” Gleda ga značajno. Fergus crveni. „Au, za koga me smatraš? U pitanju je devojka”, kaže uvređeno. „Pa danas čovek ne sme ništa da pretpostavi, znaš”, pevuši Kim kuckajući noktima po tipkama. „OK, šta želiš da napišeš?” „Hmm...” Prolazi prstima kroz čupavu crnu kosu, i zamišljeno nabire obrve. „Ako želiš, mogu da ti pomognem”, nudi mu. „Možda mu je potrebno da malo razmisli o svemu”, kažem i streljam Kim pogledom. „Mislim, nikuda ne žuri.” Obe nas prekida Fergus koji najednom oživljava, shvata da ume da govori i započinje monolog. „Bila si lepotica plave kose u kafeu Luks u sredu u vreme ručka... a ja momak u crvenoj majici i drečavoj jakni koji je bio suviše stidljiv da ti priđe i pozdravi te...” Kao da je na sceni i glumi Hamleta, udara se šakom u grudi, preklinje publiku da posluša njegovu muku. Gledam u Kim čiji prsti lete preko tastature. „... Zato ti govorim sada: Zdravo. Voleo bih da te odvedem na kafu...” „Ma daj, ako ćeš pozvati devojku da izađe sa tobom, onda je moraš izvesti na večeru”, prekidam ga, „ili bar na piće.” Ako već ne mogu da ga sprečim da ostavi poruku na sajtu, mogu bar da mu pomognem da je napiše. Prekida monolog i obraća mi se. „Ne pijem na prvom sastanku. Ne posle Suzi i Malibua i nesreće sa ananasom.” 137


crowarez&bosnaunited

Gledam ga belo. „Imao sam petnaest godina. Školska diskoteka.” Odmahuje glavom i mršti se kao da je upravo pojeo nešto kiselo. Ne moram da tražim objašnjenje. Njegov izraz je i više nego dovoljan. „Dobro”, sležem ramenima. „U tom slučaju će i kafa proći.” „Dooobro, sada mi treba tvoj mejl”, cvrkuće Kim i kuca dok joj ga Fergus diktira. „Dobro, to je to. Pošalji!” Teatralnim pokretom miša šalje poruku i zavaljuje se u stolicu. „Gotovo!” Uzbuđeno mu se osmehuje i podiže ruku da bi mogli da bace kosku. „Srećno!” „Hvala”, smeši se on. Prekida nas reska zvonjava Kiminog telefona, i dok se ona javlja, ja posmatram Fergusa i primećujem da se više ne smeje i da izgleda nervozno. Kao da nije siguran šta je uradio. „I šta sad?” pitam ga. Okreće se prema meni, sleže ramenima i gleda me očima punim nade. „Izgleda da ću morati da čekam.”

138


crowarez&bosnaunited

18 Na kraju radnog dana odlazim iz kancelarije i hvatam autobus za Kensington gde treba da se nađem sa Fionom posle posla. Pozvala me je na besplatan pedikir ako odem sa njom u Oceano, novootvoreni japanski salon za manikir i pedikir. Zamka je bila sledeća: „Nije u pitanju regularni pedikir, već onaj riblji”, priznala mi je preko telefona. „A ne, ne”, odgovorila sam. „Volim svoje prste.” „Ma, hajde, to je za kolumnu”, molila je. „Uplašila si se, zar ne?”, rekla sam ne mogavši da prikrijem koliko mi je ovo zabavno. „Uplašila se? Nemoj da si blesava! Naravno da se nisam uplašila!”, žestoko se protivila. „Samo sam pomislila da bi bilo zabavnije ako odemo zajedno.” „Misliš, lakše je ako nas je više?” Nastupa tišina. „Uzgred budi rečeno, znaš li da još uvek nisam uspela da pronađem svoju diptik sveću...” O, jebote. Sa svim što se izdešavalo potpuno sam zaboravila na nju. „Kad bolje razmislim, u pravu si, zaista zvuči zabavno. Ponovi mi adresu?” Ipak mi polazi za rukom da se izgubim, uprkos detaljnim uputstvima, i tek nakon što sam nekoliko puta obišla kvart, uspevam da pronađem salon, ušuškan u sporednoj uličici popločanoj kaldrmom. Spolja izgleda kao bilo koji drugi salon za manikir i pedikir, ali kad otvorim vrata, dobrodošlicu mi želi niz akvarijuma, poredanih jedan do drugog, punih ribica spremnih da se goste stopalima posetilaca. Trudim se da ne ustuknem. „Tes!” Podižem pogled i vidim uplašenu Fionu, nogavice je zasukala do kolena i radnica u kimonu je vodi ka jednom od akvarijuma. Prizor podseća na scenu iz Bonda sa Helgom Brand kada je bace piranama. „Izvini, izgubila sam se...”, započinjem, ali me ona prekida. 139


crowarez&bosnaunited

„Ne brini, sačekaću te.” Daje znak devojci. „U redu je, samo ti izvoli”, kažem izuvajući zimske čizme. Bledi pod neonskim svetlima. „Ne, u redu je, iskreno... zapravo, znaš šta? Moram u toalet...” i izmišljajući razna opravdanja nestaje iza zavese. Kao kada smo u školi slučajno razbile direktorkin prozor loptom za bejzbol, i kada je Fiona pobegla i ostavila me da se sama suočavam s posledicama. Samo što je ovog puta u pitanju hiljadu sićušnih riba. Tresem se kada me nekoliko minuta kasnije odvedu do stolice i oprezno spuštam stopala u akvarijum. Smesta se bacaju na moje prste i ja stežem stolicu kada krenu da me grickaju. O bože, ovo će boleti, ovo će biti bolno... Neočekivano počinjem da se kikoćem. O bože, ovo golica! „Kako je?”, pita Fiona izronivši iz toaleta i smeštajući se na stolicu pored mene. Na tren pomislim da joj kažem koliko je prijatno. A potom menjam mišljenje. Dužna sam joj za onaj prozor. Potiskujem kikot i prisiljavam se da se namrštim. „U agoniji sam”, uzdišem. „O, bože, ozbiljno?”, bledi Fiona. Nemo klimam glavom svim silama se trudeći da potisnem smeh. „Jao”, uzvikujem. „Molim?” Uplašena, Fiona odskakuje unazad. „Prst!” jaučem. „Mislim da su mi odgrizle prst!” „Jebote! Šališ se!”, uzvikuje užasnuta. To je previše. Ne mogu više da se pretvaram, pa počinjem da se smejem. „Naravno da se šalim”, frkćem, pokušavajući da dođem do daha. Potreban joj je trenutak da obradi informaciju, a potom: „Tes!” cvili uvređeno i udara me u rame. „To je bilo pokvareno!” „Pa, zaslužila si”, odgovaram joj brišući suze od smeha. „Nije pošteno! Stvarno sam se zabrinula!” „Toliko da si pobegla i ostavila me samu da se suočavam sa ribama?” kažem i dalje se smejući. Duri se i pretvara se da me ne čuje. Kao kada kažem da je na nju red da pere sudove, ili da nema više toalet-papira. Ja to zovem selektivan sluh, jer je dovoljno da makar i prošapućem reči „čokolada” ili „zgodan je” da ona naćuli uši poput slepog miša i počne da zapitkuje: „Šta? Gde?” 140


crowarez&bosnaunited

Duboko udiše i spušta stopala u akvarijum ispred sebe. Na tren izgleda iznenađeno, a potom uzvikuje: „Ooo, golica...” kada ribice počnu gladno da je grickaju. „Dopada mi se.” „I meni”, osmehujem se i zavaljujem se u stolicu. Koliko god to čudno zvučalo, ovo me opušta, kao da mi neko masira stopala. „I nije ni nalik sceni iz Bondovog filma”, kaže gledajući me prekorno. „Pa, nisam to mogla da znam”, odgovaram nedužno. Žmirka i gleda me kratko, kao da nije sigurna da li da mi veruje ili ne, potom odustaje i tajanstveno mi se osmehuje. „Nemoj da misliš da nisam primetila da sinoć nisi došla kući.” „Ostala sam kod Seba”, priznajem i ponovo osetim ono treperenje, i to nema nikakve veze sa gara rufa ribicama. Uzbuđeno se naginje prema meni. „Pa, kako je bilo?” „O, Fiona, bilo je fantastično”, široko se osmehujem jedva suzdržavajući oduševljenje. „Seks je bio toliko dobar, a?” Osećam kako crvenim. „Pa, da, ali nije u pitanju samo seks već sve. Odlično se slažemo... i on je tako uspešan i pametan... i zgodan”, dodajem blaženo se osmehujući. „I izgleda da mu se zaista dopadam...” „I bolje bi mu bilo”, odgovara Fiona lojalno. „Šta ima da mu se ne dopada?” Smešim se stidljivo. „Naravno da ćeš to reći, ti si mi najbolja drugarica.” „Ne, samo sam iskrena”, kaže ravnim glasom. „Tes, ti si prelepa, zanimljiva i duhovita: zašto ne bi mislio da si fantastična?” Neprijatno mi je od njenog izliva naklonosti i ne znam šta da kažem na kraju krajeva, ona je samo ljubazna, i osećam olakšanje kada se pojavi devojka sa zelenim čajem i gomilom časopisa. „Oooo, super!”, uzvikuje Fiona ignorišući zeleni čaj i bacajući se oduševljeno na časopise. „Evo, koji želiš? Breda i Andželinu, ili Pitera Andrea?” Podiže dve naslovne strane. „Nijedan, imam knjigu”, kažem i uzimam Obaminu biografiju iz tašne. Nosim je sa sobom otkako mi ju je Seb dao i teška je kao tuč. Fiona se mršti. „Molim? Ne želiš da čitaš o celulitu poznatih?” Otvara časopis i ja primećujem bikini specijal. Na trenutak me posmatra sumnjičavo, a potom sleže ramenima. „U redu, kako hoćeš.” 141


crowarez&bosnaunited

Ćutimo i počinjemo da čitamo, ali nakon nekoliko trenutaka pažnju mi odvlači Fionin uzdah. „O bože, trebalo bi ovo da vidiš!” uzvikuje i ja podižem pogled. „Ups, izvini, zaboravila sam da te više ne interesuju tračevi o poznatima”, kaže stavljajući prst na usta kao da želi da ućutka sebe. „U redu je”, kažem i ponovo se posvećujem knjizi. Čujem kako Fiona lista stranice, a zatim... „Ne mogu da verujem!” „Molim?” podižem glavu. „O, ništa”, sleže ramenima i odmahuje glavom. Znatiželja mi ne da mira. U šta gleda? Dženifer Aniston u mini-haljini na nekoj premijeri? Golišave fotografije Pitera Andrea? Neku pijanu slavnu ličnost kako tetura izlazeći iz kluba? Naravno, ne interesuje me to, samo sam radoznala. Čvrsto presavivši korice knjige zurim u stranicu pred sobom. Gde sam ono stala? Pronalazim pasus i nastavljam da čitam. Samo što iz nekog razloga ne mogu da se koncentrišem. Reči mi plivaju pred očima i nekoliko puta zaredom čitam istu rečenicu... „Mmm, odličan”, mrmlja Fiona. Dobro, sad je bilo dosta. Pukla sam. Izvini, Obama. Možda i jesi najmoćniji muškarac na svetu, ali tračevi o poznatima suviše mame. Krišom krivim vrat i pokušavam da vidim šta Fiona gleda. Ooo, vidi, to je članak na obe strane o onom zgodnom glumcu iz Uvoda u anatomiju! „Dobra knjiga?” Okrećem glavu gotovo povredivši vrat i vidim kako me Fiona gleda podignute obrve. „Aha, jeste... stvarno je dobra”, klimam žustro. „Seb kaže da mu je promenila život.” „Nisi daleko odmakla”, mršti se, a ja uviđam da sam još uvek na drugoj strani. Drugoj strani? Pročitala sam samo dve strane? Zaprepašćeno zurim u knjigu. Osećam se kao da je čitam već dva dana. „Pa... hm... treba vremena da se informacije svare”, kažem brzo, „zato mora da se čita polako i... hm... mora da se duboko razmišlja o njegovim pogledima na život i... hm... tako to.” 142


crowarez&bosnaunited

„Kakvi su njegovi pogledi na život?” „Uh, pa, nisam još stigla do tog dela.” „Hmm.” Fiona me ćutke posmatra nekoliko trenutaka kao da se sprema da nešto kaže, ali pažnju joj odvlači zvuk koji je obaveštava da joj je stigao mejl na blekberi. „Ooo, poslali su mi neke srodne duše”, kaže i gleda displej. „Otvorila sam nalog na novom sajtu za upoznavanje, zove se Sassy Soul Mates9“, objašnjava kada je videla da je belo gledam. „Zaista?” Laknulo mi je jer smo promenile temu. „Aha”, klima glavom. „Pošto sa Henrijem Osmim nije uspelo, pomislila sam da je vreme da proširim mrežu - više ribe u moru i tako to”, zaključuje. To je jedna od stvari koje volim kod Fione. Kad god padne, ona ustaje. Znam da ju je ono što se desilo povredilo, ali ona odbija da to pokaže. „Pa ko su ti srodne duše?” pitam je radoznalo. „Samo malo, učitava se...” Gleda u displej blekberija. „A, jao”, kaže mršteći se. „Šta je bilo?” „Niko nije moj tip”, kaže pregledajući stranicu, „a jednom od njih je potrebno ozbiljno sređivanje.” Zagleda displej i cokće. „Šta on to, zaboga, nosi?” „Ko? Daj da vidim...” Ali Fiona me ne sluša, već odgovara. „Upravo sam pogledala tvoj profil i mislim da nisam tvoja drska srodna duša”, ljutito kuca na blekberiju. „Ipak...” Ponovo se mršti na displej i odmahuje glavom. „... Morala sam da ti se javim jer mislim da ništa nećeš postići s tom fotografijom. Uverena sam da si veoma dobar čovek, ali smatram da bi ti jedno ozbiljno sređivanje dobro došlo. Imaš li drugarice koje bi mogle da te posavetuju po pitanju mode i stila? Ako nemaš, kao neko ko piše o modi i zdravlju, rado ću ti pomoći. Pozdrav...” Snažno je pritisnula dugme i zadovoljno poslala mejl. „Eto. Gotovo.” Vraća blekberi u tašnu. „Znaš, da nisam kolumnista koji piše o modi i zdravlju, sigurna sam da bih bila dobra Draga Saveta”, kaže zadovoljno.

9

Engl. Drske srodne duše. (Prim. prev.) 143


crowarez&bosnaunited

Na trenutak pomišljam da li da joj kažem da većina muškaraca koja traži devojku preko interneta zapravo traži šta će da prevrne a ne ko će da ga sredi, ali prekida nas jedna od devojaka. „Izvinite, ali ribice su završile vaš pedikir.” „Zaista?” gledam i primećujem da ribice više nisu u jatu nagomilane oko mojih stopala, već da lenjo plutaju ivicom akvarijuma. „Vidite kako se više ne hrane?”, objašnjava mi. „To je zato što su site.” „Pa, drago mi je da je bar neko sit”, mrmlja Fiona kada čuje kako se njen stomak glasno buni. Stavlja ruku preko njega ne bi li ga utišala. „A da svratimo na picu na putu kući?”, predlažem vadeći noge iz akvarijuma. Bože, ovo je neverovatno, zaista deluje. Nikada mi noge nisu bile ovako meke. „Ne mogu. Još uvek sam na onoj duginoj dijeti.” Mršti se. „Koja boja je danas na redu?” „Žuta.” „Pa, to je lako, možeš da uzmeš picu sa četiri vrste sira, samo izbaci paradajz”, predlažem joj veselo dok sušim stopala i navlačim čarape. „Istina”, klima glavom gurajući stopala u nezaobilazne cipele na visoku potpeticu. „Ali nemam vremena. Moram da se vratim u stan. Svratiće Pipa i Grizi i još nekoliko devojaka.” Srce mi tone. „O, to će biti zabavno”, kažem pokušavajući da zvučim veselo, što je teško kada pričate kroz stisnute zube. „Da, rekla sam da bismo mogle da organizujemo testiranje kozmetičkih proizvoda. Na tvoju sreću, rešiću se one gomile uzoraka na kuhinjskom stolu...” „Reći ću hitnoj pomoći da za sada odstupi”, osmehujem se. „A kupiću i vino, i mnogo grickalica... koje ja, naravno, neću moći da jedem...” dodaje brzo. „Pomislila sam da bismo mogle da provedemo jedno lepo žensko veče. Šta ti radiš? Viđaš li se sa Sebom?” Namiguje mi nekoliko puta. Odmahujem glavom. „Ne, ovog vikenda je poslom u Ženevi.” „Da li će ti nedostajati?” Fiona mi saosećajno steže ruku. „To je samo nekoliko dana”, smešim se tužno. Istina, nedostajaće mi Seb, ali iskrena da budem biće lepo odvojiti malo vremena za sebe. Ova nedelja je bila prilično nemilosrdna. Ostala sam budna do tri sata ujutru gledajući Ratove zvezda nekoliko puta zaredom, depilirala sam prepone u ranu zoru, da ne 144


crowarez&bosnaunited

spominjem prošlu noć i današnje jutro, i zapravo sam prilično iscrpljena. Nemojte pogrešno da me shvatite, bilo je fantastično, ali potrebno mi je malo vremena da se oporavim. A i vilica me boli od sveg onog... Pa, znate već. Ne želim da mi se vilica ukoči, zaboga. Zahvaljujemo devojkama i Fiona im ostavlja svoju vizitkartu, obećavši da će im poslati primerak svoje kolumne. „Iskreno zaista će mi prijati veče kod kuće”, priznajem dok izlazimo u zimsku noć. „Zaista?” pita Fiona oduševljeno. „Odlično! Možeš da nam se pridružiš!” Zavlači ruku pod moju i ozareno me gleda. „Baš ćemo se zabaviti!” „Sjajno”, smešim se i, zanemarivši grč u stomaku, lepim osmeh na lice kao da sam lutka koju koriste trbuhozborci. „Jedva čekam.”

145


crowarez&bosnaunited

19 Po povratku u stan Fionu hvata ludilo čišćenja kuće. „Dodaj mi rukavice!” zakreštala je i rastrčala se po stanu u štiklama. Bila je samo trag žute gume sve dok nakon dvadeset minuta nisu nestale gomile papira, prljave šolje od kafe i pretrpane pepeljare koje su u potpunosti zauzele kuhinjski sto. Umesto njih pojavile su se otmene činije s grickalicama, vaza sa svežim cvećem, a u kibli se hladila boca vina. I nije to bio uobičajeni šardone iz lokalne prodavnice za četiri funte i devedeset devet penija, već skupa boca kupljena od razmetljivog prodavca vina u Kensingtonu, koji nije prestajao da pričao o nijansama ogrozda i aromama limunove trave, sve dok Fioni nije izletelo: „Da, ali da li ima ukus kao skupo vino?” Što se tiče planine šampona i krema za lice, sada su tako lepo složeni na pultu u kuhinji da bi se i kozmetičko odeljenje Selfridžiza ponosilo takvim aranžmanom. Iznenada se čuje interfon. „O bože, stigle su!” uzvikuje Fiona, skida gumene rukavice i baca se prema sjaju za usne. Sva je uznemirena i nervozna kao da ide na prvi sastanak. „Kako izgledam?” pita me zadihano, nameštajući frizuru i gladeći haljinu. „Odlično”, uveravam je. Preobukla se u novu haljinu, koja je, kao i sve u Fioninom ormanu, dva broja manja nego što bi trebalo da bude, kupljenu za „kada se dijetom steše”, tako da toliko snažno uvlači stomak da se čini da bi svakog trenutka mogla prsnuti. „Sve izgleda odlično, ne brini.” „Znam, ali ovo je prvi put da Pipa dolazi ovde. Pozivala sam je stotinu puta, ali uvek je imala previše posla.” „Hmmm, kladim se”, mrmljam. Čudno je kako je uspela da pronađe slobodnog vremena i pored svih silnih obaveza kada joj se more besplatnih proizvoda nudi džabe. Fiona podiže slušalicu i pušta ih u zgradu. „Ćao, draga, poslednji sprat”, pevuši svojim otmenim glasom.

146


crowarez&bosnaunited

„Gde je lift?”, zapucketa Pipin glas kroz zvučnik. Fiona zastaje kao gromom ošinuta. „Uh... zapravo, nema ga”, kaže usplahireno. „Nema lifta!” uzvikuje Pipa u neverici. „Da li hoćeš da mi kažeš da ću morati da nosim berkinku uz sve ove silne stepenice?” Ostajem bez teksta. Nadam se da se šali. „O bože, izvini...” Fiona počinje da se izvinjava. „Ako želiš, sići ću ja i poneti tvoju tašnu...” Moram na silu da joj otmem slušalicu. „Stan broj sedam. Vidimo se za pet minuta!” kažem i spuštam slušalicu. Fiona me nemo gleda, kao da nije sigurna šta se to zapravo desilo. „Zar ne moraš da staviš i maskaru... ili tako nešto?”, kažem praveći se luda i brzo se okrećem da ne bi počela da se raspravlja sa mnom i glancam već savršeno čistu čašu za vino. Nekoliko minuta kasnije čuje se bat lubuten cipela i pojavljuje se Pipa s pratnjom, sve do jedne su rumene u licu i bez daha. „Uspele ste!” zasja Fiona, dočekujući ih kao da je posećuje kraljica. Nisam videla Fionu ovako oduševljenu otkako je pre dva Božića izgubila pet kilograma jer je imala gadnu upalu krajnika. „Jedva”, kaže Pipa boreći se za dah i uteturavajući se u hodnik kao da će se srušiti. Prati je vojska mršavih plavuša koje glasno gunđaju i dahću kao labrador mojih roditelja. „Čudi me da nisam dobila srčani udar.” „Stvarno? A ja sam mislila da ćeš bez po muke ustrčati uz stepenice”, ubacujem iznenađeno, „s obzirom na one silne vežbe sa ličnim trenerom o kojima mi je Fiona toliko pričala.” Osmehujem se medeno. „Hm, da... jeste”, Pipa se uštogljeno smeši i gleda me popreko. „Da li ste za vino?” nudi Fiona, skakućući kuhinjom kao nešto iz predstave Abigejlina zabava, i otvara bocu vina koja se hladila. Potpuno je ignorišu. „Gde su proizvodi?” pita jedna od plavuša. Mislim da je to Grizi, a opet mogla bi biti i Loli - iskreno, teško mi je da ih razlikujem. „O, tamo su na...” Ali pre nego što stigne da dovrši rečenicu, guraju je u stranu i čopor plavuša proleće pored nje i baca se na izložene uzorke kao kupci prvog dana Harodsove rasprodaje. „Ooo, pogledajte, serum protiv bora... Želim fluid za savršen ten... Daj mi krem sa zaštitnim kompleksom... Ne, ja hoću to, ti uzmi masku za kosu sa mineralima...” Razočarana Fiona ih posmatra dok se svađaju oko proizvoda za negu lica i kose. 147


crowarez&bosnaunited

„Ja bih čašu vina”, kažem želeći da joj pružim podršku. Primećujem da joj ruke drhte dok mi sipa vino, i shvatam da je nervozna, što me podseća na školu. Kako je Fiona uvek bila nervozna u blizini Suzan Flečer, najpopularnije devojčice u razredu. U stvari bila je poprilična krava, ali Fiona je očajnički želela da joj bude drugarica. Kao da se nadala da će se Suzanino samopouzdanje i popularnost preneti i na nju, kao da će ukoliko zadobije njenu naklonost i ako je ona primi u svoje društvo postati jedna od njih. Što bi značilo da više neće moći da bude ono što jeste: prilično stidljiva, bucmasta devojčica naelektrisane kose koja ima prilično napadnu majku. „Da li neko želi grickalice?” Fiona ponovo pokušava da im privuče pažnju uzimajući činiju sa zrnima soje, ali kao da je nevidljiva. Oko kuhinjskog pulta vlada ludnica. Gledam Pipu koja je berkin tašnu bacila na stolicu i sada je obema rukama grabila gomilu krema. Fiona natmureno spušta činiju. „Mmm, ovo vino je baš ukusno”, kažem osmehujući joj se. „O... dobro”, odgovara zahvalno, ali nakon sveg truda koji je uložila, vidim da je strašno razočarana. Ovo nikako ne liči na to kako je ona zamišljala veče. Zurim u Pipu i društvo i spremam se da im kažem nešto kada mi pažnju privlači berkin tašna. Samo malo. Da li se to ona upravo pomerila? Što je, naravno, smešno. Tašne se ne pomeraju. Gledam je nekoliko trenutaka, ali sada miruje, naravno, stoga skrećem pogled i otpijam gutljaj vina. Neverovatno, uzela sam bukvalno dva gutljaja vina i već mi se priviđaju stvari. Upravo se promeškoljila! Hvatam pokret krajičkom oka. Ovog puta sam sigurna da se nisam prevarila. Tašna se definitivno promeškoljila! I nekako zatresla. Gledam je i vidim kako se iz nje pomalja sićušan ružičasti nos, a za njim i par sitnih očiju, a zatim i malo, dlakavo telo. Kao munja uleće u činiju sa sojom. „O bože, pa to je pacov!”, kažem bez daha. „Pacov? Gde?”, vrišti Fiona skačući unazad, zbog čega štiklom staje Pipi na prst. Ona ispušta prodoran vrisak. To podstiče i ostale devojke da zavrište tako da kuhinjom odjekuje histerična vriska, a uzorci krema lete na sve strane dok se devojke hvataju jedna za drugu u paničnom strahu. „O bože, pacov! Pacov! Tamo je...” 148


crowarez&bosnaunited

„Talula!”, zapomaže Pipa, oslobodivši se iz grupe i bacivši se preko stola. „Moja Talula!” Talula? Iznenada sve devojke ćute dok Pipa skače prema pacovu i privija ga na grudi, miluje mu glavicu i pevuši mu i tepa kao da je dete. Ima pacova koji se zove Talula? „Ne brini bebice, mama je ovde”, govori a zatim podiže pogled i besno me gleda. „Pacov!” frkće u neverici. „Talula je moje novo kuče.” „To je pas?”, zurim u sićušno stvorenje nalik na glodara. „Nije to običan pas”, kaže vatreno. „To je kineski ćubasti pas. Ali, naravno, baš sam glupava, ti i ne možeš znati ništa o pedigreima, zar ne?” Značajno gleda Flija koji se izležava na naslonu kauča raširenih nogu. I baš u tom trenutku počinje da liže zadnjicu. „Dobro, nije važno, nema više panike”, ubacuje se Fiona koja se spustila na kolena kako bi sa kuhinjskog poda pokupila proizvode koje su svi u panici pobacali. „Bio je to glupi nesporazum.” Uspravlja se, namešta frizuru i vedro se osmehuje. „Mislim da će nam svima prijati čaša lepog vina, slažete li se?” „Plašim se da ne možemo da ostanemo”, sleže ramenima jedna od plavuša i pali cigaretu. „Ovde se ne puši”, lažem iznervirana što nije pitala da li sme da zapali. „Gluposti”, kaže Fiona smejući se veselo i smesta joj pruža pepeljaru. „Molim vas, raskomotite se. Pripremila sam vol-au-vent10 sa pečurkama.” Pipa se praktično podrugljivo ceri. „Vol-au-vent? Da li to ljudi uopšte više jedu?” Fiona izgleda zbunjeno. „Pa, nabavila sam ih u Vejtrouzu11...” „Hvala, ali ne možemo da ostanemo.” „Već odlazite?” Fiona se snuždila. „Tako je, mila. Odlazimo na vikend. Naši prijatelji Fredi i Bels su nas pozvali u goste, samo što imamo jedan sićušni problem.” „Koji?” zahtevam da čujem skupivši oči i pogledavši je sumnjičavo. Ne dopada mi se kako ovo zvuči.

Vrsta pogačica od lisnatog testa (Prim. prev.) 11 Lanac supermarketa sa ekskluzivnijom ponudom artikala. (Prim. prev.) 10

149


crowarez&bosnaunited

„Pa, upravo su dobili Zebedi, preslatku devojčicu, što znači da ne mogu da povedem Talulu. Deca i kučići i sve to.” Zvonko se smeje. „NE”, kažem odlučno pre nego što i postavi pitanje. Znam šta sledi. „Tes”, sikće Fiona upozoravajući me pogledom. „Pa sam se pitala da li bi se ti brinula o Taluli, samo nekoliko dana, dok sam ja na putu...” Ignoriše me i osmehuje se Fioni najšarmantnije što može. „Tako se lepo slažeš sa životinjama, a nikom osim tebi, Fifi, ne verujem toliko da mu poverim svoju voljenu kucu... ? Kao da ju je opčinila. U neverici posmatram kako se Fionino razočaranje topi, kako se nadima od ponosa. „Pa, ako si sigurna da to želiš. Preslatka je.” „A Fli?” kažem ja. „O, Talula je dobra, neće pokušati da pojede tvoju mačku”, kaže Pipa otresito. „Da, ali Fli bi mogao da pokuša da pojede Talulu”, upozoravam je. Pipa se mršti i čvršće grli svog pacolikog psa. „Samo se šali”, umiruje je Fiona brzo. „Tes ima neobičan smisao za humor.” „Da, baš mi se čini”, mršti se Pipa i predaje Fioni Talulu, čija kristalna ogrlica cepa Fioninu novu haljinu. „Dobro, moramo da pođemo da ne bismo propustile avion”, ubacuje se jedna od plavuša nakon što je pogledala na sat. „Let?” ponavlja Fiona zbunjeno. „Mislila sam da Fred i Bels žive u Viltširu?” „Ne, to su Tigi i Tarkin”, ispravlja je jedna od plavuša. „A gde onda oni žive, Pipa?” pitam je i gledam je u oči. Zakopčava kaput i izgleda kao da bi što pre da pobegne. „O, zar vam nisam rekla? Baš sam zaboravna.” Zvonko se smeje. „Na Baliju.” „Na Baliju?”, kaže Fiona zaprepašćeno. „Mora da se šališ!” frkćem. „Nema šanse da...” Ali ne dozvoljava mi da završim rečenicu. „Idemo samo nakratko, vraćam se za tren oka”, kaže i ljubi vazduh pored Fioninih obraza. „Cmok, cmok, hvala draga, lepo se provedi za vikend...” Grabi svoju tašnu i zastaje pored pulta. „O, umalo da zaboravim”, kaže vedro i jednim pokretom ruke trpa u tašnu sve proizvode koji se na njemu nalaze, a potom izlazi iz kuhinje. Prate je sve ostale plavuše koje nose pune kese i marširaju za njom najpre u hodnik, a zatim i van iz stana. 150


crowarez&bosnaunited

Fiona žuri za njima. „Ćao, srećan put”, viče sa vrta dok nestaju niz stepenište. Potom čujem Pipu. „Sranje, zaboravila sam na ove stepenice.” A zatim čujem Fionu: „Želiš li da ti pomognem da nosiš...” Zatvaram vrata i gledam Fionu kao da joj poručujem „da se nisi usudila.” Bez reči se vraćamo u kuhinju. Uzimam bocu vina i punim čašu, potom pokretom pitam Fionu, koja uprkos duginoj dijeti nasrće na volau-vent s pečurkama, da li želi da i njoj napunim čašu. Zahvalno klima glavom i pruža čašu. Punim je do vrha i ona poteže veliki gutljaj. „Kuca je baš slatka”, kaže posramljeno gledajući Talulu koja reži i pokušava da ugrize Flija. Fli izvija leđa i glasno i zastrašujuće frkće i Talula beži pod kauč. Zgledamo se. Fiona mi pruža tacnu sa vol-au-vent pogačicama i ja uzimam jednu. Žvaćemo u tišini. Nešto mi govori da će ovo biti veoma dug vikend.

151


crowarez&bosnaunited

20 Budim se u subotu ujutro i nekoliko trenutaka dremam, i maštam o Sebu, a od tih maštanja obliva me toplina i hvata vrtoglavica. Želim da sam se probudila pored njega. Zamišljam ga kako leži pored mene. Samo što on ne bi ležao pored mene, zar ne? Iznenada mi pade na pamet. Već bi bio u trenerci i spremao se za trčanje. A ja bih išla s njim. Ušuškavam se dublje pod jorgan. Zapravo lepo je kada vam neko nedostaje, zar ne? Nekako vam je miliji. A i ovako mogu da ostanem duže u krevetu. Zatim grlim svog momka od perja u jastučnici i pokušavam da ignorišem zabrinjavajući misao; premda ne znam koliko još vremena imam, ali izležavanje u krevetu će uskoro postati deo prošlosti. Još malo ležim i dremam, a onda se izvlačim iz kreveta i odvlačim u kuhinju da napravim sebi kafu. Pružam ruku prema aparatu za espreso i zastajem. „Uh... Fiona”, zovem je. „Aaa...”, dopire prigušeno stenjanje iz njene sobe. „Desila se... hm... malecka nezgoda.” „A?” Čuje se buka i pojavljuje se Fiona, krmeljava, raščupana, u papučama napravljenim da liče na neku životinju i kafom isflekanom kućnom ogrtaču. Kunem se, nikada neće prestati da me zadivljuje kako se sa ovakvog jutarnjeg izgleda - koji nazivam „normalna Fiona” prebaci u isfeniranu, našminkanu verziju u svilenom kimono kućnom ogrtaču - koju nazivam „muškarac je ovde proveo noć”. Kao da su u pitanju dve potpuno različite osobe. Nakon što je pošteno zevnula, normalna Fiona gleda u mene, a zatim i pod u kuhinji. „Sranje.” „Upravo tako”, klimam glavom zadovoljna što mi je uzela reč iz usta i sada ne moram ništa da joj objašnjavam. Talula, čini se, još nije naučila da koristi toalet i tokom noći se malo uneredila. Zapravo, uneredila se nekoliko puta jer primećujem gomilice rasute po linoleumu kao da je u kuhinju zalutala krtica. „Gde je?” „Hmmm, sudeći po tragu koji je ostavila za sobom mislim da je otišla tamo”, pokazujem iza sofe. 152


crowarez&bosnaunited

Pospano kreće preko kuhinje kada primećujem skrivenu gomilicu iza sobne juke. „Pazi!” Prekasno. „Jebote!”, psuje kada krznenom papučom ugazi pravo u nju. „Jebeni pas! „Mislim da si Pipi rekla da je preslatka?”, odgovaram a usne mi se trzaju jer prikrivam smeh. Fiona steže vilicu dok stoji u gomili psećih govana. Vidim kako se koleba i na trenutak mi se čini da joj je konačno Pipa dozlogrdila. Da je konačno uvidela kakva je. Ali onda čujem: „Pa da, Talula je preslatka, naravno”, kaže naglo promenivši stav i pretvorivši grimasu u osmeh. „Talula, mila...”, doziva je održavajući ravnotežu na jednoj nozi dok oprezno pokušava da izvuče nogu iz ukaljane papuče. „Dođi maminoj drugarici.” Čujem zvuk okršaja, a zatim i glasno mjaukanje, i Talula izleće ispod kauča, a za njom izleće i Fli koji takođe misli da je ona sićušni pacov. „O, vidi kako je slatka”, guguče Fiona podižući je u naručje. Drži je podalje od sebe jer Talula reži i kezi zube. Fiona se sa životinjama ne slaže preterano dobro. Nervozna je kada su oko nje. Što i ne iznenađuje s obzirom na to da je u školi ubila ne jednog, ne dva, već tri odeljenska gerbila tako što im je dala suviše hrane, sve dok joj gospođica Daglas, nastavnica, plašeći se da će morati da se bori sa potencijalnim masakrom, nije zabranila da se približava životinjama. Naravno da to nije bilo namerno. Verovatno ih je često hranila zbog činjenice da je ona stalno bila gladna. Gledajući zabrinuto kako kučetu daje poslasticu, nadam se da Pipino kuče neće doživeti istu sudbinu kao Flopsi, Topsi ili Mici. „Vidiš, dopadam joj se”; nastavlja gledajući me pogledom kojim mi govori vidiš-da-i-ja-umem-sa-životinjama. „Hm, da vidim da...” pokazujem nadole. Fiona me belo gleda, a potom prati moj pogled. „O, sranje!”, zapomaže. „Ne, ovog puta nije.” Ne mogu da se uzdržim i počinjem da se smejem dok obe bespomoćno posmatramo kako Talula piški po njenom kućnom ogrtaču. Kasnije me grize savest što sam joj se smejala i nudim se da pomognem u čišćenju, ali Fiona mi dramatično rukom pokazuje da se ne mešam. „Pipa je moja drugarice, i Talula je moja odgovornost”, kaže 153


crowarez&bosnaunited

frkćući. „I uzgred, Flopsi, Topsi i Mici su stradale nesrećnim slučajem”, dodaje braneći se. „Kako sam mogla da znam da ne smeju da jedu picu? Imala sam samo osam godina.” Ostavljam je i obilato prskam kuhinju skupim parfemom koji su joj poslali da bi mogla da napiše kritiku za kolumnu - na nju je bio red da kupi osveživač vazduha, i kao i obično je zaboravila - i brzo odlazim da se spremim. Deda me je juče sav uzbuđen zvao da mi kaže da je našao savršenu dugmad za tašnu koju pravim i obećala sam mu da ću danas doći da ga posetim. Zbog posla i Seba nisam ga videla cele nedelje. Ali najpre želim da svratim u prodavnicu polovne robe gde sam pronašla tkaninu za tašnu. „O, sećam vas se”, pozdravlja me prodavačica čim sam ušla. „Vi ste kupili onaj stari džak za brašno, zar ne?” „Da, to sam ja”, smešim se. „Tako sam i mislila. Nikada ne zaboravljam lica. Sećam se da sam pomislila kako je čudo što želite samo njega, a ne odeću koja se nalazila unutra”, smeje se veselo zbog čega su naočare koje su joj visile oko vrata skakale gore-dole na grudima prekrivenim moherom. „Šta mogu da učinim za vas?” „Pitala sam se da nemate možda još koji džak?” pitam je puna nade. „Pa, zanimljivo je što pitate, jer je starica upravo bila i donela još neke stvari”, kaže oduševljeno. „Upravo ste se mimoišli s njom. Simpatična je, iz Francuske je, znate...” Sranje, volela bih da sam upoznala ovu misterioznu Francuskinju, pomišljam gledajući gomilu kartonskih kutija koju je ostavila. „Izgleda da joj je suprug preminuo nedavno i da sada pravi veliko spremanje.” Narednih petnaest minuta kopam kroz ostatke nečijeg života; tanjiri iz kojih je neko jeo sa porodicom i prijateljima; vaza u kojoj je stajalo cveće poklonjeno od voljenih osoba; crvena svilena haljina bez sumnje kupljena za neku posebnu priliku, možda za zabavu... Zamišljam staru Francuskinju kako nosi ovu haljinu kada je bila veoma mlada, i kako je njen suprug vrti po podijumu za igru u nekom prelepom hotelu u Parizu, ispod kristalnog lustera, dok bend svira, a on joj govori koliko je lepa... Počinjem da sanjarim. Zato mi se dopadaju prodavnice polovne robe; sve ima istoriju; za sve su vezane uspomene; sve ima svoju priču. Fascinantno je zamišljati te priče, razmišljati o neznancima koje nikada 154


crowarez&bosnaunited

nećete sresti, ali čiji život je dotakao vaš pošto ste kupili vazu koja je nekada pripadala njima i sada se nalazi na vašoj polici puna svežeg poljskog cveća. Naposletku sam pronašla još dva džaka za brašno upadljivog desena i odmah rešila da ih kupim nakon što sam izvadila odeću iz njih, a kupila sam i radni kombinezon sa kožnim tregerima. Potom sam, ostavivši svoj broj u slučaju da Francuskinja opet svrati, izašla i uskočila u autobus. Za divno čudo saobraćaj nije gust, pa brzo stižem u Hemingvej haus gde na ulazu vidim gospođicu Templ kako razgovara sa jednim članom osoblja. Saginjem glavu i pokušavam da prođem neprimetno. „Ah, gospođice Koneli...” Naravno da ne vredi ni pokušavati. Sigurno je bilo podjednako nemoguće proći neprimetno na kontrolnom punktu Čarli kao što je meni sada pored gospođice Templ. Gledam prema njoj i trudim se da se nehajno smešim. „Gospođice Templ”, klimam glavom. „U vezi s vašim dedom...” O, ne, šta je sada bilo? „Možete li ga, molim vas, podsetiti da je soba za igre namenjena za sasvim opušt...” Ali ne čujem ostatak rečenice jer ga je ugušio glasan metež, snažan kao eksplozija, koji dopire kroz dvokrilna vrata. Dve postarije dame koje su prolazile pored recepcije, uplašene, privile su se jedna uz drugu. O, sranje. Deda će se ovog puta stvarno uvaliti u nevolju. „Odmah ću mu reći!”, vičem pokušavajući da nadglasam buku i ostavljam gospođicu Templ da umiri dve stare dame koje počinju da spominju bombardovanje Londona, pa žurim prema sobi za igre. Buka je sada mnogo snažnija. A ja sam mislila da su starački domovi puni ljudi koji vezu u tišini. Idem prema masi okupljenoj oko velikog stola u udaljenom uglu prostorije. Dok im se približavam, čujem da je u toku rasprava. „Ne možeš to upotrebiti!” „Da vidiš kako mogu!” „Ali to je odvratno.” „Pa šta? Reč je, zar ne?” 155


crowarez&bosnaunited

„Deda?” Izvinjavam se ćelavom starcu na skuteru za invalide dok se provlačim pored njega i vidim Filis kako viče na dedu koji lupa pesnicom o sto. Kada čuje moj glas, podiže pogled i škilji prema meni kroz polumesečaste naočare, plavim očima prelazi preko lica dok na kraju ne spazi moje. „Tes, mila!”, grmi a lice mu sija. „Otkud ti?” „Čuli smo se juče i dogovorili se da dođem da te vidim. Da dovršimo tašnu, sećaš li se?” Smešim se pokušavajući da ignorišem zabrinjavajuću misao da mu je pamćenje sve lošije. „Zar si zaboravio?” „Nisam, nisam”, buni se veselo. „Samo sam igrao skrebl dok ne stigneš.” Skrebl? Tek tada primećujem tablu za skrebl na stolu. „Zato se svađate?” pitam u neverici. Oprostite, ali zaista sam mislila da je skrebl tiha i nenametljiva društvena igra i da najveće uzbuđenje nastaje kada vam pode za rukom da sklopite reč od sedam slova. Ni za živu glavu ne bi pomislila da skrebl može da izazove ulične nemire. „Upotrebio je ružnu reč”, optužuje ga Filis koja sedi naspram njega. „Deda!”, kažem zaprepašćeno. „Nije to ružna reč, već...” „Nemoj da si je ponovio, Sidni Arčibalde Koneli”, upozorava ga Filis preteći mu koščatim prstom. „Ili ću ti iščupati creva.” Vau. Nisam znala da Filis ume da bude tako zastrašujuća. A ja je držim za finu postariju damu koja ume da mesi kolače i koja je zatreskana u dedu. „Možda bi sada trebalo da pođemo”, predlažem taktično i podižem obrvu. „U šta želiš da se kladiš da ćemo je naći u rečniku?”, ne odustaje, ignorišući me i pružajući ruku prema debeloj knjizi crvenih kožnih korica na sredini stola. To je dedina mana. Ume da bude tvrdoglav kao mazga. „Deda”, siktim i gledam ga besno. „Hajde, pogledaj, proveri”, podsmeva se ćelavi starac na skuteru, a okupljenom masom širi se talas neslaganja. O bože. Ovde će vrlo brzo nastati haos. Kako je krenuo, definitivno će ga izbaciti. Gospođica Templ je na ratnoj nozi i njemu je izrečeno poslednje upozorenje. 156


crowarez&bosnaunited

Duboko udišem i prekidam okršaj. „Dobro, to je to”, kažem, svim silama se trudeći da zvučim autoritativno. „Igra je završena.” Presavijam tablu za skrebl napola. „Oooo”, čuje se glasan uzdah razočaranja. „Izvinite”, kažem ostalim igračima. „Ali ako ne umete da igrate u tišini...” Iznenada shvatam da zvučim kao moja majka kada je grdila mene i brata. Što je u redu kada su u pitanju deca, i kada ste vi roditelj, ali je malčice neprijatnije kada to kažete odraslim osobama koje u proseku imaju osamdeset godina. Rekla sam dedi da „se pozdravi sa prijateljima” i vratila ga u njegovu sobu. „Stvarno, deda”, korim ga protresajući jastuke i pomažući mu da sedne na kožni kauč, „jednog dana ćeš se uvaliti u gadnu nevolju.” „Znam, znam”, posramljeno klima glavom i uzima žele bombone i nudi i mene. „Mada, bilo je zabavno, zar ne?”, dodaje a oči mu nestašno sijaju. Trudim se da se ne smešim. „Filis je bila besna”, grdim ga sedajući pored njega i gurajući ruku u kesicu. „Ma, Filis. Ona voli dobru svađu, to je malo razdrma.” Kikoće se. „Kako bilo, reč uopšte nije bila ružna...” „Videla sam je na tabli”, prekidam ga brzo. Uprkos rešenosti da budem ozbiljna, počinjem da se kikoćem. Još jedan problem je što ne možete dugo da se ljutite na njega. „Grozan si, znaš li to”, zadirkujem ga gurajući ga laktom u rebra. Uzvraća mi istom merom, nakon čega gledamo jedno u drugo i počinjemo da se smejemo. „Da je baka živa, naterala bi te da opereš usta sapunom”, kikoćem se. „I više od toga, nego šta”, smeje se, ali u očima mu se nazire tuga i on gleda crno-belu fotografiju na stočiću. To je slika s njihovog venčanja, pre gotovo pedeset sedam godina. Tako su mladi - ona je u jednostavnoj beloj haljini, a on u staromodnom odelu - i radosno se osmehuju jedno drugom, jasno je da je čitav život pred njima. „Znaš, nedostaje mi”, kaže tiho. „Znam da ti nedostaje”, klimam glavom. Osećam knedlu u grlu znajući da se to koliko mu ona nedostaje ne može rečima izraziti. Uzimam njegovu umornu ruku u svoju. „Svima nam nedostaje.”

157


crowarez&bosnaunited

Neko vreme samo sedimo a onda se on stresa, kao da zbacuje prošlost sa sebe, i okreće se prema meni. „E sad, mlada damo, što se tiče one dugmadi...” Podiže se sa kauča, uzima štap i prilazi stolu na kom se nalazi mašina. „Dobro sam pregledao svu staru dugmad koju sam zadržao i pronašao sam ovu...” Otvara fioku nakon čega naglo nastupa tišina. „Deda?” gledam prema njemu. On samo mirno stoji, a na licu mu je zbunjen izraz. „Šta je bilo? „Nestala su!” Odmahuje glavom. „O, uverena sam da nisu, mora da su tu negde, samo si ih negde zaturio...” Ali mi ne odgovara, i nastavlja sve frustriranije da pretura po fioci. „Hej, ček da ti pomognem...” Skačem sa kauča i prelazim preko sobe, ali on je već iskrenuo fioku i rasuo sadržaj po podu. „Neko mora da ih je ukrao!” Gleda me, a u plavim očima se rađa panika. „Deda, molim te, daj da ti pomognem.” Njegov nemir je očigledan i ja se plašim. O ovome su sestre pričale. Nije ovo samo loše pamćenje. Više je od toga. „Niko ih nije ukrao”, kažem mu samouvereno pokušavajući da ga smirim. „Ne dešava se ovo prvi put, znaš. Stvari stalno nestaju”, kaže okrećući leđa fioci. „Evo, da li je ovo ta dugmad?” Krajičkom oka sam spazila kesicu sa dugmadi na kaminu, pa sam je zgrabila i pružila mu je. Smesta prestaje da pretura i lice mu se opušta. „To je to! Pametna moja devojčica! Gde si ih našla? Nisam ih video.” „O... pali su na pod”, lažem. „Mora da su pali kada si praznio fioku.” Ne želim da mu kažem da su bili na drugom mestu; to bi ga samo dodatno uznemirilo, a sasvim dovoljno je uzrujan. Ili je bar bio. Jer kada je pronašao dugmad, oluja je prošla jednako brzo kao što je i došla, smirenost mu se vratila. Opet je onaj stari i ponaša se kao da se ništa nije ni desilo. Kao da je sve već zaboravio. „Vidiš, nisu li prelepa?”, kaže istresavši ih na dlan i pruživši mi ih. A tamo, na njegovom naboranom dlanu, vidim savršene diskove. Od sedefa koji kao da sija i treperi na svetlu. „Bože, prelepa su!” smešim se. „Zaista jesu”, klima glavom veselo. 158


crowarez&bosnaunited

„A vidi, pronašla sam i ovo...” Sada je na mene red, pa uzimam plastičnu kesu i vadim iz nje ono što sam kupila u prodavnici polovne robe. „Pogledaj, stari muški radni kombinezon. Pomislila sam da bismo mogli da upotrebimo kožne tregere kao drške.” „Bože, bože, puna si ideja.” Uzima ih i zagleda. „Tako je, to bi moglo da prođe, mada ćemo morati da se pobrinemo da koža bude dobro ušivena...” „Da, pronašla sam još starinskih džakova za brašno da bismo mogli da napravimo još koju tašnu!” kažem uzbuđeno. „Odlično”, klima glavom a uglovi usana mu se izvijaju. „Ali najpre da završimo ovu, šta kažeš na to?” Stavlja mi ruku na rame da me smiri. „Da, naravno”, kažem brzo shvativši da sam se potpuno zanela. Osećam žaoku poznatih sumnji. Deda je u pravu, moram najpre da završim ovu tašnu. Na kraju krajeva, šta ako ne uspe, i ispostavi se da je najobičnije đubre? Gledam u svoje delimično završeno delo i počinjem da sumnjam u sebe. Verovatno je sve ovo vrlo glupa zamisao. „O, želeo sam da te pitam...” Vraćam se u stvarnost i vidim da deda gleda u svoj kožni džepni podsetnik. „Za sledeći petak sam zakazao partiju pokera. Da li si zainteresovana?” „Deda, znaš da je kockanje zabranjeno”, počinjem, ali on samo odmahuje rukom. „Hoćeš li da nam se pridružiš ili nećeš?” pita me. „Hoću”, smešim se pokajnički. „Odlično”, sija i zapisuje moje ime. „A smem li da povedem nekoga?” pitam ga iznenada se setivši nečega. „Seba, mog momka”, dodajem čekajući da vidim njegovu reakciju. Kao što sam i očekivala. „Novi momak?” Oči mu sijaju. „Pa, da, naravno da moram da upoznam novog momka. Da vidim da li zaslužuje moju unuku.” „Deda”, osećam kako rumenim. „Nemoj ti meni deda.” Cokće jezikom i zapisuje nešto u dnevnik, potom ga vraća u džep na grudima i uzima metar. „Hajmo, na posao”, kaže pokazujući mi da sednem pored njega. Ustajem sa kauča i smeštam se pored njega. „Samo još jedna stvar.” „Koja?” pitam ga okrećući se prema njemu.

159


crowarez&bosnaunited

Približava mi se i naslanja čekinjavi obraz uz moj. „Ova tašna će biti neverovatna, mila”, šapuće i pokreće mašinu ne dajući mi priliku da išta kažem.

160


crowarez&bosnaunited

21 Nekoliko sati kasnije opraštam se s dedom, kažem mu da se kloni nevolja dok se ne vidimo sledeće nedelje i krećem u tržni centar. Tehničar Ali mi je ostavio poruku na mobilnom telefonu da mogu da preuzmem svoj laptop. „Kao što sam i mislio”, kaže ozbiljno stavljajući moj upravo popravijeni računar pred mene. „Došlo je do katastrofalnog kvara na matičnoj ploči usled kvara na glavi diska gde je unutrašnja glava uređaja za čitanje i pisanje došla u kontakt sa pločom, premda je u ovom slučaju to bila magnetna površina za čuvanje podataka, što je naravno dovelo do ozbiljnog gubitka podataka.” Podiže pogled i videvši izgubljen izraz na mom licu, prestaje da objašnjava. „Ponovo radi”, kaže jednostavno. „Divan si”, smešim se. Usne mu se trzaju. Uviđam da Aliju, kada ne obavlja ulogu prodavca, osmehivanje baš i ne ide od ruke. Kao mali je verovatno preskočio taj deo i smesta prešao na logaritme. Podigavši masivne naočare do korena nosa, kratkovido pilji u mene. „Dakle, kako stoje stvari? Mnogo si bolje volje.” Pomalo mi je neprijatno jer sam se podsetila kako sam se prethodni put rasplakala pred njim zbog Seba. „Ovaj, da, odlično”, klimam glavom i osećam kako blago rumenim. „Pomirila sam se s momkom”, poveravam mu se. Pa, pošteno je s obzirom na to da je prošli put morao da mi da maramice za brisanje monitora da izduvam nos. „Znači da ipak nije idiot”, klima glavom s odobravanjem. Osmehujem se žalosno. „A kod tebe?” „I dalje sam sam”, sleže ramenima. „Pa, onda je tvoja bivša devojka i dalje idiot”, kažem odlučno. Sasvim neočekivano, ozbiljni Ali počinje da se smeje. „Šta je toliko smešno?”, pitam ga zbunjeno. „Momak”, ispravlja me a u očima mu se vidi da se zabavlja. Potrebno je neko vreme, ali onda shvatam. „O bože, izvini, nisam ukapirala...” „U redu je, ne brini, većina ljudi ne kapira”, kaže prekinuvši moje izvinjenje. „Nije lako Indijcu da bude gej. Moji roditelji i dalje ne razgovaraju sa mnom; ne žele da prihvate da sam...” Tužno odmahuje 161


crowarez&bosnaunited

glavom. „Ipak drago mi je zbog tebe. Drago mi je što je tvoj momak shvatio da je pogrešio. Daje mi nadu da ljudi mogu da se promene.” „Tako je”, smešim se samouvereno, ali osećam nemir. Jer tek sada, nakon što sam čula ove reči, uviđam da se samo jedna osoba promenila. I to sam ja. Ali promena je dobra stvar, zar ne? Kažem to sebi odlučno i mašem Aliju. Fiona ima čitavu gomilu knjiga o samopomoći na polici, i odmah nakon raskida sa Sebom, počela sam da čitam jednu od njih u kojoj se neprestano pričalo o rastu i promeni. Priznajem, stigla sam samo do dvadesete strane jer je počinjao Iks faktor. Ali je suština bila da svi moramo da se razvijamo da bismo preživeli. Mislim, pogledajte samo šta se desilo dinosaurima! Napuštam prodavnicu računara i spuštam se pokretnim stepenicama. Prvobitni plan je bio da pokupim laptop i odem pravo kući, ali kad sam već ovde, mogla bih da kupim nekoliko sitnica. Zastajem pored izloga prepunog svilenog donjeg veša. Očajnički mi je potreban novi veš. Jedini seksi komplet je onaj koji mi je Seb kupio i ne mogu ga unedogled prati na ruke. Ranije su, kada je donji veš bio u pitanju, „udobnost” i „podrška” bile ključne reči. Ali više nisu. Sada su ključne reči seksi, otkriveno i... Koliko? Pošto sam ušla i skinula sa vešalice crne tange od satena, sada otvorenih usta zurim u cenu. Ovo mora da je greška. Sedamdeset pet funti! Za nešto trakica i trougao veličine poštanske marke? A što se tiče udobnosti i podrške... verujte mi, tim rečima ovde mesta nema. Zapravo, više sam udobnosti i podrške videla u muzeju srednjovekovnih sprava za mučenje koji sam jednom prilikom posetila. Mrštim se dok sa strepnjom gledam „jednodelni donji veš sa cirkonima”. Ipak isplatiće se, kažem sebi odlučno, zamišljajući Sebovu reakciju kada me vidi u njemu. A i neću ga nositi suviše dugo ako je suditi po poslednjem susretu, mislim u sebi nevaljalo i uzimam jedan. A uzimam i nekoliko pari francuskih gaćica, sićušne tange, brusthaltere sa otvorom na korpama i korset koji se vezuje na leđima i potpuno je čvrst... Bože, ne bih volela da ga imam na sebi nakon porcije pečenog krompira... U tom trenutku čeznem za svojim udobnim pamučnim brusthalterima i velikim gaćicama. Ove stvari možda izgledaju seksi, ali sve je to prenaporno. A opet, kada sam prvu put bila sa Sebom, nisam ulagala

162


crowarez&bosnaunited

dovoljno napora. Nisam bila dovoljno seksi. Ovog puta će sve biti drugačije. Ja ću biti drugačija. Ovo je moje novo, seksi izdanje. Pružam kreditnu karticu prodavačici i trudim se da ne gledam sumu na aparatu dok ukucavam PIN kod, ali ne mogu a da ne primetim nekoliko nula. Stomak mi se grči kao i uvek kada na bankomatu pritisnem dugme za proveru stanja, ali ga ignorišem. Na kraju krajeva, ne trošim novac, već ga ulažem u svoju budućnost. Zaboravite na štedne račune, ovo je sasvim drugačija vrsta štednje, ovo je štedni račun veze. Zadovoljna ovom finansijskom idejom, izlazim iz prodavnice sa veliom kesom prebačenom preko ramena. Dobro, kada smo kod ulaganja, kakve su mi još investicije potrebne? A, da, naravno, nešto daleko manje glamurozno, ali podjednako neophodno. Trudeći se da ne zadrhtim, ulazim u prodavnicu sportske opreme. Za mene su ova mesta pomalo zastrašujuća. Sve one vrckave prodavačice u trenerkama, patikama i kosom vezanom u konjski rep i sa slušalicama u Madoninom fazonu, spremne da skoče na vas i nateraju vas da se osetite kao totalni moron zato što ne razlikujete najke sa vazdušnim đonom od asiks gel patika. Kad ih već spominjemo... „Ćao, mogu li vam pomoći?”, cvrkuće prodavačica doskakutavši do mene dok zurim u neverovatan izbor patika i osećam se potpuno poraženo. Duboko udišem. Ovo nije samo moje novo seksi izdanje, ovo je i moje novo sportsko izdanje. Ono koje redovno radi vojne vežbe. Prvi čas mi je u ponedeljak, tako da moram da se opremim. „Potrebne su mu nove patike”, kažem i trudim se da zvučim samouvereno i da se oduprem potrebi da pitam koje su najjeftinije. „Koliko dugo vam je trajao prethodni par?” Razmišljam o svojim starim patikama koje se raspadaju zakopane negde u dubinama mog ormana i pokušavam da se setim. „Hm, oko pet godina”, kažem neodređeno. Osmeh nestaje sa lica vrckave prodavačice s konjskim repom. „Pet godina?” ponavlja užasnuto. „Moraju se menjati svakih godinu dana, šest meseci ako redovno vežbate.” Gleda me optužujuće i ja osećam kako mi se unutrašnja strana butine trese. „Da li vam je ris visok?” Nemam pojma o čemu priča, ali zvuči bolno. „Uh, nisam sigurna...” „Kakvu vrstu vežbi ćete raditi? Intenzivne? Trčanje? Aerobik? Ili ćete vežbati više disciplina?” „Ovaj...” 163


crowarez&bosnaunited

Dvadeset mučnih minuta kasnije odlazim sa novim, vrhunskim patikama, zajedno sa novom opremom za teretanu, tegovima za noge, znojnicama i loptom za pilates. Sve ovo investiranje može da bude veoma skupo. Potpuno sam istrošila kreditnu karticu. Nemam dovoljno novca na ojster kartici da bih se vratila busom kući, pa ću morati da idem peške. U stan stižem umorna i švorc i zatičem Fionu za kuhinjskim stolom kako se mršti na monitor. „Šta je kampanologija?” pitam me preskačući uobičajeno ćao-kako-si i slične ljubaznosti i upliće me u razgovor bez ikakvog objašnjenja, kako samo najbolja prijateljica koju poznajete godinama ume. „Nauka o zvonima”, odgovaram spuštajući kese. Vidite, odrastanje pored oca opsednutog ukrštenicama u Sandej tajmsu ima svojih prednosti. „Zašto, da ne tražiš neki hobi?” „Ne, dobila sam mejl od nekoga sa sajta Sassy Soul Mates...” Počinje da čita: „Ćao, zovem se Stiv i tražim posebnu devojku sa kojom bih mogao da ostvarim vezu punu ljubavi i poverenja...” „Obećava”, ubacujem se. „Spomenuo je reč 'veza'.” „Upravo tako”, klima glavom Fiona. „Za razliku od muškaraca koje sam upoznala a koji nisu u stanu da je izgovore a da se ne šlogiraju.” „Da li ćeš izaći s njim?” „Pa, vidiš problem je u tome...” Gleda u svoj monitor i nastavlja da čita: „... I sa kojom bih podelio svoju veliku životnu strast: kampanologija... “ Prestaje da čita i razmenjujemo poglede. „Pretpostavljam da je to nešto sasvim drugačije”, kažem trudeći se da zvučim pozitivno. „Širim mrežu, ne tražim Kvazimoda!”, buni se i briše poruku. Podiže pogled i primećuje kese. „Oooo, išla si u kupovinu”, kaže bacajući se na njih sa oduševljenjem. Ništa ne može da privuče Fioninu pažnju kao kesa upravo kupljenih stvari. „Opa, vrlo seksi”, klima glavom sa odobravanjem nakon što je izvukla brusthalter sa prorezima na korpama i prislonila ga uz svoje velike grudi. Fiona se stalno žali da ne može da pronađe lepe brusthltere jer su joj grudi prevelike i da nema izbora nego da kupuje ogromne nosače koji joj ostavljaju crvene tragove na ramenima i strašno ružno izgledaju. Kada je videla da joj je premali, razočarano uzdiše i nevoljno ga vraća nazad. „Šta si još...” Nastaje muk kad pogleda u drugu kesu. „Samo malo, za koga je sva ova sportska oprema?”

164


crowarez&bosnaunited

„Za mene”, kažem pokušavajući da zvučim što je opuštenije moguće i pristavljam čajnik. „Za tebe?” Gleda zapanjeno znojnice pa mene. „Ali ti mrziš sport!” „Gledala sam Vimbldon prošle godine”, kažem braneći se. „Samo zato što ti se dopao Nadal”, podseća me, pa jedna drugu gledamo zbunjeno. „Poslednji put si se bavila sportom u školi. Mislim da si igrala netbol, sećaš li se?” Sada, kada me je podsetila, prisećam se scene kako po ko zna koji put mašim koš. Za sve godine koliko sam ga igrala, nijednom nisam uspela da ubacim loptu u koš. „Dobro, možda moram malo da se pozabavim koordinacijom ruka-oko”, priznajem i uzimam kesice za čaj i ubacujem ih u šolje. „Ali nisam baš toliko loša.” Kesice padaju na pod. „Ai nije u pitanju sport, već vežbanje i održavanje kondicije”, kažem brzo izbegavajući Fionin pogled i kupeći kesice sa poda. „Kao što i sama znaš, jer pišeš o lepoti i zdravlju”, kažem naglašavajući reči. „Želim da te obavestim da sam danas dva puta izvela Talulu u šetnju. „Zaista?” Krenula sam da uzmem mleko iz frižidera, ali se impresionirano okrećem prema njoj. „Kuda si je vodila, pored reke?” „Ne, u Prajmark. Da li si videla rasprodaju? Neverovatna je.” Počinjem da se smejem. „Odvela si Talulu u Prajmark?” Ne znam šta mi je smešnije: što Fiona smatra da ovo može da se nazove šetnjom ili zamišljanje Pipine reakcije kada bi znala da je njeno voljeno kuče išlo u kupovinu u Prajmark, a ne u Pradu. „I u Voterston”, dodaje Fiona koju moja reakcija izgleda pomalo ljuti. „Kupila sam knjigu koju je napisao Sezar Milan, svetski priznati stručnjak za pse, i zove se Kako vaspitati savršenog psa.” „Odlično”, klimam glavom trudeći se da na licu zadržim ozbiljan izraz. Fiona očigledno svoje dužnosti prema psu shvata ozbiljno. „Zapravo, mislim da ću je opet izvesti napolje”, nastavlja, sklapa računar i uzima jaknu. „Talula, šetnjica!” Nešto se meškolji na tepihu shvatam da je to Talula. „Sa psom se mora uspostaviti takav odnos da on shvati da si ti vođa”, kaže Fiona autoritativno i okreće se prema meni. „Suština je da mu se stavi do znanja ko je alfa.” Izgleda veoma zadovoljna sobom, ponovo se okreće prema Taluli, koja i dalje leži sklupčana na tepihu i ne pomera se. „Šetnjica”, ponavlja, doduše ovog 165


crowarez&bosnaunited

puta prodornijim glasom. Talula lenjo otvara jedno oko, potom ga brzo zatvara kao da kaže: Ti si načisto poludela, ženo, napolju je đavolski ledeno. „Šta Sezar kaže da se radi ako te pas ignoriše?” pitam pokušavajući da potisnem osmeh. „Hm, pa, nisam još stigla do tog dela...” Uzima knjigu i počinje da lista, potom odustaje i zatvara je. „Uverena sam da uvek postoje situacije u kojima jednostavno moraš uzeti stvar u svoje ruke.” Stavlja Tululi povodac sa cirkonima i cima ogrlicu. „Vidiš, nisam potpuno izgubljen slučaj”, dodaje kada je Talula ustala i krenula za njom vukući šape. „Ono sa gerbilima bio je nesrećni slučaj.” „Nesrećni slučaj”, potvrdno klimam glavom. Obliva je rumenilo. „Uglavnom, smem li da pozajmim tvoj šal? Onaj crveni sa bleštećim detaljima?” „Ako uspeš da ga pronađeš”, odgovaram dok izuvam cipele i kačim jaknu. „Nisam ga videla otkako si ga poslednji put uzela.” Fiona uvek pozajmljuje stvari i nikada ih ne vraća. „Mogao bi biti bilo gde...” zastajem jer vidim da ga je već stavila oko vrata. „Odlično, hvala”, smeši se vedro. „Dobro, moram da pođem.” Kada sam čula da se vrata zatvaraju, bacam se na kauč i uključujem TV. Blaženstvo. Kod kuće sam u subotu uveče i lenčarim ispred TV-a, baš kao što volim. Fli mi je sklupčan u krilu i dok pijuckam čaj, guram ruku u kutiju sa čokoladicama ostavljenu na naslonu za ruke. Samo što, ček samo malo... ne mogu da ih napipam pa, odvojivši pogled od Iks faktora, virim u kutiju... skroz je prazna. Neko ih je sve pojeo! I naravno da to nije učinila Fiona, razmišljam zajedljivo, prisetivši se njenog ljutitog poricanja i kako je pokušala da svali krivicu na Flija. Zaštitnički ga češkam po vratu i on glasno prede, nesvestan činjenice da je zamalo postao žrtveni jarac. „Prava zagonetka, zar ne?” gugučem cereći se sama sebi - potpuna i nerazjašnjiva zagonetka. Iz misli me trza zvonjava telefona. Uzimam ga i gledam u displej. Seb je. Osećam nalet iznenađenja. Zove me iz Ženeve! „Ćao”, javljam se veselo. „Ćao i tebi”, kaže Seb onim karakterističnim američkim otezanjem. Kako si?” „Odlično”, smešim se. „A ti?”

166


crowarez&bosnaunited

„Odlično sada kada razgovaram s tobom”, odgovara i ja sam srećna. Prošlo je samo nedelju dana, ali nema igranja igrica. Možemo da budemo iskreni jedno prema drugom. „Pa, šta radiš?”, nastavlja veselo. Na tren zamišljam Seba u hotelu sa pet zvezdica u Ženevi kako se sprema da provede veče u nekom otmenom restoranu sa svojim drugarima u skupocenim odelima i ne želim da mu priznam da subotom uveče ležim na kauču, s mačkom u krilu, i gledam neki rijaliti šou. „Upravo sam se vratila sa vežbi i trčanja”, kažem iznenada se setivši. Pa, iskrenost nije baš uvek najpametnija stvar, zar ne? „Opa, subotom uveče? To se zove posvećenost”, kaže s odobravanjem. A i šta je tu loše? Nikada neće saznati istinu. „Koliko si trčala?” „O... uh... ne mnogo, dvadeset pet kilometara”, izmišljam. „Opa, to je mnogo!” Zvuči impresionirano. „Da, jeste mnogo”, slažem se. Bože, zašto sam morala da kažem dvadeset pet kilometara?” I četiri bi bila sasvim dovoljna. „Mora da si sva znojava”, nastavlja bezobrazno. „Strašno”, odgovaram pristajući na igru. Zašto se uopšte brinem? Mogla sam reći i da sam pretrčala maraton, Seb to nikada ne bi saznao, u Ženevi je. A i počinjem da vežbam u ponedeljak jer sam se upisala na vojni fitnes, tako da ne izmišljam baš sve. Samo sam malo požurila sa obaveštenjima, ništa više. „Znači moraš pod tuš, zar ne?” nastavlja. „Pa, najpre moram da skinem sve sa sebe”, kažem koketno. „Misliš skineš se do gole kože?” „Upravo tako. Neće biti ničega između mene i sapuna.” „Mmm, seksi”, kaže i smeje se. „Pa, kako je prošao sastanak?” pitam ga menjajući temu pre nego što razgovor postane potpuno zreo za cenzuru. „Odlično”, oduševljeno će on. „Sklopili smo posao.” „O, pa to je sjajno”, kažem ponosno. Nikada neću razumeti kakva je tačno Sebova uloga u zbunjujućem svetu finansija, ali znam da je neverovatno dobar u onome što radi. „Kako planiraš to da proslaviš?” „Izvešću te na večeru”, šali se. 167


crowarez&bosnaunited

„Ha-ha, baš smešno”, šalim se i ja. „Zašto je to smešno?” pita me. „Pa u slučaju da nisi primetio, ja nisam u Ženevi.” „Nisam ni ja.” „Nisi?” sad sam iznenađena. „Vratio sam se ranije da bih se video s tobom.” „Zaista?” naglo ustajem, zbog čega je Fli prisiljen da se pomeri i nezadovoljno mjauče. „Da, idem prema tvom stanu, vozim se sa aerodroma. Broj dvadeset sedam, zar ne?” Iznenađenje za iznenađenjem; na trenutak ostajem bez teksta. „Hm... da”, uspevam da progunđam. „Gde si tačno?” Ovo zvuči kao bezopasno pitanje, ali je zapravo moj očajnički pokušaj da procenim koliko vremena imam na raspolaganju. Ako je sat vremena, mogu da uletim pod tuš, operem i isfeniram kosu i ispeglam haljinu. Ako je četrdeset pet minuta, moraću da biram da li će mi kosa ostati mokra ili ću nositi izgužvanu haljinu. Manje od pola sata i jedno i drugo. Petnaest...” „Napolju sam.” Gotova sam. Čujem interfon i gotovo iskačem iz kože od straha. Sranje! „Da, hm, tako je”, kažem s mukom gutajući pljuvačku, i pokušavam da govorim smirenim glasom, dok drugi glas u mojoj glavi vrišti iz petnih žila: upravo si mu rekla da si bila na vojnim vežbama! Rekla si mu da si pretrčala dvadeset pet kilometara! Rekla si mu da si vrela i znojava i da ti je potrebno tuširanje! A ležim na kauču u farmerkama i čupavim papučama sa šoljom čaja u krilu. I da se potrudim, ne bih mogla manje da izgledam kao neko ko je upravo pretrčao dvadeset pet kilometara. „Popni se. Poslednji sprat. Stan broj sedam.” Ali nema mi druge. I to za manje od tri minuta! Aaaaaaa. Spuštam telefon, skačem sa kauča i, skinuvši odeću, trčim naga po stanu sakrivajući sve tragove čaja, kese iz kupovine i gorepomenutu odeću, i navlačim nove helanke, sportski brusthalter i znojnice. Vezujem patike i trčim do ogledala u hodniku da se pogledam. Samo što nešto nedostaje... Ulećem u kupatilo, otvaram ormarić i uzimam fajtalicu koju držimo pored pegle. Panično kvasim lice i grudi - moram da izgledam kao da sam se oznojila. 168


crowarez&bosnaunited

Usred špricanja čujem kucanje na vratima. O bože, stigao je! Na kraju zaista ostajem bez daha dok trčim ka vratima i otvaram ih. „Hej, gle ti nju, svu mokru”, ceri se. „Da, znam, izvini”, mrštim se. Privlači me u zagrljaj da bi me poljubio. „Mmm...” I kao magijom. Zaboravljam na paniku i osećam kako se topim od njegovog poljupca. Osećam njegov jezik i sklapam oči jer se sve strastvenije ljubimo i... Čudno, nešto mi se dešava s licem. Usred ljubljenja proleće mi misao kroz glavu, ali ne obraćam pažnju na nju. Verovatno me grebe njegova trodnevna brada... Ponovo se posvećujem ljubljenju... mmm, Seb se tako lepo ljubi. Kao da se jako zateže. Prestani! Uživam u ponovnom susretu sa svojim momkom. Osećam kako Seb prelazi rukama preko mog sportskog brusthaltera... Zapravo, ukrućuje se. Iznenada imam flešbek, vidim fajtalicu, i Fionu kako pegla onom tipu košulju, i kako štirka kragnu... I shvatam. O bože! Upravo sam sebi uštirkala lice! „Idem da se bacim pod tuš”, izleće mi i hitro se udaljavam. Hvata me panika. Za koji tren će mi se lice stvrdnuti poput betona. „O... uh... u redu”, kaže Seb vidno iznenađen mojom naglom reakcijom, što primećujem kada mu pogledam pantalone. „Raskomoti se”, kažem žureći. „Da li si sigurna da ne želiš da ti se pridružim?” pita oporavivši se od šoka i zavodljivo mi se osmehujući. Pokušavam da uzvratim zavodnički osmeh, ali moje lica odbija da se pomeri. „Uh, ne, ostani ovde i opusti se, gledaj TV, vraćam se za tren oka.” „O, ej, Tes?” „Da?”, okrećem se. „Ostavila si etikete na odeći.” Pokazuje moj sportski brusthalter. „Zaista?” zastajem. „O... uh... mora da su tu otkako sam ga kupila, a da to nisam ni primetila”, kažem uznemireno i umalo da iščašim rame pokušavajući da izvijem ruku i poskidam ih. „Daj meni, ja ću”, nudi se i kreće prema meni. „Ne!” vrištim. „Hoću da kažem, u redu je, hvala”, kažem brzo i toliko snažno ih otkidam, da ostaje rupa u tkanini. 169


crowarez&bosnaunited

„O, u redu”, sleže ramenima gledajući me kao da se ponašam krajnje neobično. Verovatno zato što se ponašam krajnje neobično. „Pa, obuci nešto lepo, jer te vodim u otmen restoran”, kaže menjajući temu. „Odlično!” „O, i ovaj put nemoj da zaboraviš da poneseš patike. Možemo da odemo na trčanje koje smo onog jutra propustili i potrošimo kalorije koje ćemo večeras da unesemo...” Osmehuje mi se. „A i imaćeš priliku da me rasturiš”, šali se pretvarajući se kao da će da me šutne u dupe. „Ha, ha... da”, smejem se pretvarajući se da ću da mu uzvratim šut, ali gubim ravnotežu i zamalo padam. „Samo čekaj!” Zatim utrčavam u kupatilo. Da te rasturim. Ha-ha. O, bože. Dragi dnevniče, Seb me je večeras izveo u Malu, super otmeni restoran u Mejferu. Bilo je baš romantično, premda jedva da sam išta okusila pošto ne mogu da jedem ljutu hranu. Što je prava šteta jer je sve izgledalo baš ukusno, a i Seb je izgledao razočarano. Našalio se da će sledeći put da me vodi u Pica hat. Mada, iskreno, nisam sigurna da je to bila šala...

170


crowarez&bosnaunited

22 Petnaest minuta kasnije vozimo se u Sebovom sportskom automobilu koji je upravo dovezao iz servisa. „Imao sam malu nezgodu, razbio sam retrovizor”, osmehuje se dok jurimo ulicama Londona. Krov mu je uprkos hladnoći spušten, a grejači uključeni na maksimum, pa se gnezdim u mekim, zagrejanim kožnim sedištima, i sasvim mi je toplo i udobno, dok on vešto vozi kroz gradski saobraćaj a na radiju svira neka klupska muzika. Krišom ga posmatram. Gledam njegova široka ramena u skupom kašmiru, najmekšem koji se može kupiti u ekskluzivnoj radnji u Najtsbridžu, a ne u onom koji se pere u mašini iz Gepa. Još uvek je preplanuo, a ima snažnu, četvrtastu vilicu za koju bi ubio sve i jedan glavni glumac. Oseća da ga posmatram i okreće se prema meni, usne mu se šire u osmeh i pokazuju njegove savršene blistavobele zube. „Pa, kako ti se dopada automobil?” „Prelep je”, klimam glavom. „Ne deluješ mi impresionirano”, šali se, ali stičem utisak da mi pomalo zamera što nisam pala u nesvest. Ne sećam se da se hvalio automobilom kada smo prvi put bili zajedno, ili možda to tada nisam primetila. Čudno je kako neke stvari ne primećujete odmah, zar ne? „Pa, kuda ćemo?”, pitam menjajući temu. Kroz glavu mi proleće čitav niz restorana u koje smo nekada išli. Bože, nadam se da idemo u onaj italijanski restoran u Sohou. Zaista bi mi prijala neka testenina. „U jedan od mojih omiljenih restorana”, smeši se dok skrećemo u kaldrmisanu sporednu ulicu. Ček malo, ovo mi je poznato... Stajemo ispred velike zgrade sa velikim staklenim pločama i pred nas izlazi momak da nas pozdravi i parkira njegov auto. Mala. Jedan od najboljih restorana u Londonu. Poznat po svojoj vrhunskoj ljutoj hrani. „Izgleda odlično”, oduševljeno ću ja, ali mi se srce spušta u pete. Sada se sećam. Bili smo ovde i ranije i bila je to prava katastrofa jer nisam mogla ništa da jedem. Nisam probirljiva po pitanju hrane, samo ne mogu da jedem ljuto; smeta mi. 171


crowarez&bosnaunited

Na trenutak pomišljam da predložim neki drugi restoran. Ali ne mogu. Postoji razlog što sam dobila ovu drugu priliku: ovog puta moram sve uraditi kako treba. „Hrana je odlična”, nastavlja Seb. „Voliš li ljutu hranu?” „Obožavam!”, odgovaram. Moraću onda da jedem pirinač. Ili mogu da oponašam manekenke da ispremeštam hranu na tanjiru i pravim se da jedem. Jedno je sigurno, ovog puta neću sve uprskati. „Odlično”, smeši se. „Dopašće ti se ovo mesto!” Prolazimo kroz staklena vrata u mračne dubine predvorja. Zašto svi skupi restorani i hotelu moraju da budu tako mračni? Oni bar mogu da kupe dovoljno sijalica. Ali negde sam pročitala da je prigušeno svetio zapravo znak prefinjenosti. Premda ne znam šta je prefinjeno u spuštanju niz stepenice u mraku i držanju za gelender jer mi život od toga zavisi, pošto ne vidim gde se jedan stepenik završava, a gde drugi počinje. Oprezno spuštam stopala ugurana u visoke potpetice. Za razliku od Fione, cipele sa visokom štiklom nisu moja omiljena obuća. Pratim Seba i stižemo do bara gde nam oboma poručuje koktel, piće kuće, martini sa azijskim trešnjama. Konobar se vraća nakon pet minuta, uzima naša pića i moli nas da ga pratimo do stola koji je pripremljen za nas. Smešim se ljubazno. Za razliku od prethodnog puta. Stresem se samo kada se setim. Pa, kako sam mogla da znam da ne želi da skloni martini pre nego što ga popijem? Prepirka je nastala kada sam pokušala da ga u tome sprečim (s obzirom na to da je piće koštalo petnaest funti, tih poslednjih nekoliko gutljaja je vredelo bar pet funti) i Seb je morao brzo da se umeša, kao sudija u boks meču, pre nego što sam popustila stisak. Bože, baš sam se osramotila. Ipak ovog puta sam čvrsto rešila da če sve biti potpuno drugačije, i dok idemo prema diskretnom separeu u dnu restorana, i kada sedamo na svoje mesto, a konobar širi moju salvetu, doživljavam jedan od retkih trenutaka u kom je baš sada, u ovom datom trenutku, sve onako kako želim. Nalazim se u romantičnom restoranu, sa svojim momkom, koji me gleda sa obožavanjem. „Pa, da li sam ti nedostajao?” pita me Seb uzimajući moju ruku u svoju.

172


crowarez&bosnaunited

„Naravno”, odgovaram dok on prepliće prste sa mojima. Osećam kako mi se toplota razliva telom i to nema nikakve veze s martinijem. „I šta si radila dok sam ja sklapao poslove?” Pokušavam da se setim neke zanimljive anegdote koju bih mu ispričala. Znam! Naginjem se prema njemu, Sebu će se ovo dopasti. „Pa, nikada nećeš pogoditi šta sam sinoć radila”, kažem vedro i već počinjem da se cerekam dok se prisećam svog i Fioninog ribljeg pedikira. Zastajem da bih mu dala vremena da se uključi, ali on deluje pomalo rasejano. Osećam čudno vibriranje. „Šta to bi?” „Moj ajfon”, odgovara i gleda displej. „Mejl iz kancelarije u Ženevi.” Sve do sada sam potpuno zaboravila na Sebov ajfon. Otkako smo raskinuli, bila sam preokupirana žaljenjem za svim dobrim stvarima, pa nisam razmišljala o onim drugim stvarima. Kao da sećanje namerno zanemaruje sve one navike i sve stvari koje su vas nervirale, i pruža vam ulepšanu verziju. Kao kada bacite sve svoje grozne fotografije i ostavite samo one na kojima izgledate lepo. Tako da, kada pogledate fotografije sa odmora u Grčkoj, imate iskrivljenu sliku i pogrešno verujete da ste bili mršaviji, da niste imali celulit i da vam je kosa svakog dana bila božanstvena. A zapravo ste najveći deo vremena izgledali prokleto jezivo, kosa vam je požutela od hlora u bazenu, pojavio vam se pojas oko struka jer ste zaboravili da uvučete stomak - a ako bi se desilo da vam sunce obasja stražnju stranu butina... Jao! Ali, naravno, te fotografije su davno izbrisane, a sa njima je nestalo i sećanje. Samo što me je ova situacija, dok gledam Seba kako kucka po telefonu i osećam ono poznato zrno frustracije, upravo na njih podsetila. Međutim, ovog puta ću je ignorisati. Pretvaraću se da ništa ne primećujem. Neću, ponavljam, neću se iznervirati i poćeti da bacam ajfone kroz prozor automobila (u prilog mi ide što sam to uradila da bih ga sprečila da vozi i kuca u isto vreme, a svi znaju da je to zaista opasno). „Da li je sve u redu?”, pitam dok slušam poznati zvuk koji govori da je mejl poslat. „Jeste, samo dovršavan nešto”, klima glavom i spušta ajfon. „O čemu si ono pričala?” Ali moj entuzijazam je sada nestao i priča mi nije više zanimljiva. „Ma ni o čemu.” Blago odmahujem glavom. „Gde si, Sebe!” Američki akcenat i prodoran glas nas teraju da podignemo pogled i vidimo da je pored našeg stola zastao bucmasti muškarac u odelu. 173


crowarez&bosnaunited

„Ćao, Krise”, veselo će Seb, skače i započinje seriju bacanja koski. „Kako si?” „Fenomenalno”, Kris prosto sija. Sećam se Krisa. On je jedan od Sebovih kolega. Srela sam ga svega nekoliko puta, ali, iskrena da budem, nikada mi se nije dopadao; uvek mi je delovao nekako izveštačeno. Kad god sam ga srela, nije mogao da mi se seti imena i činilo se da ga više interesuje da pokaže svoj novi porše i svoju novu plavušu. „Ugledao sam te baš kada smo se spremili da pođemo.” Pokazuje privlačnu plavušu u koktel-haljini. Neke stvari se nikada ne menjaju. „Ana, nisam te video”, smeši se Seb ljubeći je u obraz. „Hej, Tes, ovo su moji dobri prijatelji”, kaže i okreće se prema meni. „Ljudi, ovo je Tes. Moja devojka”, dodaje i ja počinjem da se topim. „Ćao”, široko se osmehujem. Ovog puta ću se više potruditi. Na kraju krajeva, on je Sebov kolega. „Opa, drago mi je što smo se upoznali.” Kris me veselo ljubi u oba obraza, dok je Ana uzdržana. Očima me odmerava od glave do pete da vidi da li sam joj konkurencija. Pošto je očigledno zaključila da nisam, pruža mi ruku. „Ćao”, kaže suzdržano. Ana nije druželjubiva i otvorena kao njen momak Amerikanac, ali poreklom je iz okoline Čelsija i u celosti je pripadnica Pipine brigade. „Nećemo da vas zadržavamo”, kaže Kris. „Vidimo se.” Energično udara Seba po leđima, kao što ljudi obično rade kada žele da pomognu nekome ko se guši, a zatim, obavivši ruku oko Aninog sićušnog struka, izlazi iz restorana. „Fenomenalan par, zar ne?” komentariše Seb dok ponovo sedamo. Gledam ga zapanjeno. Njemu tako izgleda odlična veza? Dvoje izveštačenih likova i nula hemije? „Uh, da, fenomenalan”, lažem. Ne želim da mu vređam prijatelje, ali počinjem da se pitam: da se on ne nada da će i naša veza biti takva? „Dakle, gde smo stali?” osmehuje se Seb i uzima meni. Pa, bavio si se svojim ajfonom, a ja sam čvrsto odlučivala kako me to više neće nervirati. Ali umesto toga kažem: „Moj deda uskoro organizuje partiju pokera, pa sam se pitala da li bi želeo da pođeš sa mnom. Volela bih da ga upoznaš...” 174


crowarez&bosnaunited

„Mmm, naravno...”, klima glavom gledajući meni. „Šta kažeš na ljute škampe za početak?” Prestajem da pričam jer shvatam da me Seb uopšte ne sluša. „Uh, da, zvuči dobro”, kažem ravnim glasom. Seb podiže pogled i primetivši izraz na mom licu počinje da se izvinjava: „Izvini, zaneo sam se. Ovde je hrana neverovatna.” „U redu je”, osmehujem se. „Nije ni bilo važno.” „Naravno da jeste”, buni se, prekriva moju šaku svojom i snažno je steže. „Sve što ti kažeš je važno.” „Pa, upravo sam pričala o svom dedi”, kažem ohrabreno. „Želeo je da te pozove na jednu od svojih pokeraških večeri - ne ovog petka, narednog.” „Hej, računaj na mene, poker je moja igra”, kaže oduševljeno. „Da li si siguran da ćeš moći?” „Pokušaj da me sprečiš”, smeje se i ja osećam kako me zapljuskuje talas sreće. Zaista je važno da se Seb i deda dopadnu jedan drugom, a ovog puta sam uverena da će se od samog početka lepo slagati. Jednostavno znam da je tako. Srećna i kada se konobar ponovo pojavljuje pored naše stola da pita da li smo spremni da poručimo. „Da li želite da čujete šta su specijaliteti dana?”, pita veselo. Seb je oduševljen. „Naravno”, klima glavom i smeši mi se kao da me pita: „Nije li ovo sjajno?” a ja napeto slušam kako konobar vergla beskrajnu listu jela, a svako mi se čini začinjenijim i ljućim od prethodnog. „Pripremate li krekere od škampa?”, pitam puna nade nakon što je završio. Konobar sa gotovo vidnim gađenjem izvija usnu. „Ne, ne pripremamo krekere od škampa”, kaže ponavljajući reči kao da su ispod njegovog nivoa. „Nismo u lokalnom kineskom restoranu”, smeje se Seb, a ja osećam kako rumenim. „Znam - samo sam mislila kao grickalice...” „Ne brini, poručićemo mnogo hrane”, smeši se, „nećeš ostati gladna”, i kao pravi stručnjak naručuje poduži niz jela: u tiganju pržene valjuške sa čili uljem, začinjenu junetinu, kung pao piletinu, rezance u ljutom sečuan sosu... 175


crowarez&bosnaunited

Osećam kako mi želudac nakon svakog jela sve više gubi boju. Vau, to je mnogo hrane. Napokon prestaje da poručuje i gleda prema meni. „Šta bi ti želela, Tes? Nešto posebno? Izabrao sam neka od mojih omiljenih jela da delimo.” Nervozno gledam u meni. Pored svakog jela nalaze se crteži ljutih papričica koje ukazuju na to koliko je jelo ljuto. Većina jela je ili jako ljuta ili smrtonosno ljuta. „Bože, ne znam. Iskreno, i nisam nešto gladna.” „Nakon onakvih vežbi?”, buni se Seb. „Hajde, mora da umireš od gladi! Kada čovek pretrči dvadeset pet kilometara, izgubi more kalorija. Moraćeš mnogo da jedeš da bi nadoknadila potrošeno.” „Zaista?” cvilim. „Apsolutno”, kaže ozbiljno. „Pa, ukoliko je to sve”, prekida nas konobar. „Zapravo, ima još jedna stvar”, kažem okrećući se ka njemu. „Molila bih flašu vode? Veliku flašu.” Pripremam se. Kako stvari stoje, biće mi potrebna. Ostatak večeri protiče u kovitlacu ljutih jela, rezanaca od kojih trne jezik i toliko ljutih crvenih papričica da biste njima mirne duše mogli mahati pred nosom Entoniju Kidisu12. Svako novo jelo je ljuće od prethodnog i moram neprestano da brišem lice salvetom da se sa mene ne bi slivao znoj. U jednom trenutku Seb me hrani štapićima a ja se prisećam priče koju sam jednom negde pročitala o čoveku koji je umro nakon što je pojeo ljutu papričicu. Ali ostajem odlučna u svojoj nameri. Nekim neverovatnim čudom pružila mi se još jedna prilika da pokušam da navedem Seba da se zaljubi u mene. To ne smem da protraćim! Sve će večeras biti drugačije pa makar me to i ubilo i tako, skupivši hrabrosti i umrtvivši čulo ukusa, uzimam zalogaj svakog jela koje je poručio. Na svu sreću, nekako sam uspela da preživim i osećam olakšanje što smo konačno u Sebovom stanu i što napokon mogu da se sklupčam na kauču. Privijajući se uz njega, razmišljam kako mi se ovo već više dopada.

12

Pevač grupe Red Hot Chilli Peppers. (Prim. prev.) 176


crowarez&bosnaunited

„Smem li da se smestim u 'kutak'?”, pitam ga podižući lice prema njemu dok me grli. „Molim?” Seb zuri u mene upitno nabranih obrva. „Znaš, 'kutak'“, ponavljam, a potom ga, pošto je skroz zbunjen, zadirkujem: „Zar ne znaš šta je 'kutak'?” „Hm, ne”, odgovara, a izgleda kao da se zapravo zabavlja. „Da li bi trebalo?” „Naravno da bi”, korim ga. „Brzo učim”, smeši se, a oči mu se sijaju. „Pa, u tom slučaju...” Izvijam se i stavljam rame pod njegov pazuh i smeštam se u udubljenje između njegovog grudnog koša i ruke blago savijene u laktu. Obožavala sam da ležim u „kutku”. To je bila jedna od milion stvari koje su mi nedostajale kada smo raskinuli. „To je ovo mesto ovde, vidiš, malo skriveno mesto u koje mogu cela da stanem zato se zove 'kutak'.” Samo što mi se sad iz nekog razloga baš i ne odgovara. Što je čudno, i to me pomalo brine. „Da li si sigurna?” smeje se. „Možda nam je potreban jastučić.” „Ne, nije nam potreban jastučić”, kažem meškoljeći se još malo. „Au, povredio sam rame u teretani”, trza se. „O, izvini”, izvinjavam se i brzo menjam položaj. „Da li je ovako dobro?” Malo se namešta i potom kaže: „Da, sada je dobro, a tebi?” „Da, dobro je”, klimam glavom. Iskrena da budem, nije udobno kao što pamtim. Zapravo, istina je da mi je vrat savijen pod neobičnim uglom i da mi je ruka prignječena. Kao kada ležite nakon vođenja ljubavi isprepleteni i ruka počne da vam trne, ali ne želite ništa da kažete. Uglavnom, nije ni važno, jer zaboravljam na bockanje u ruci kada Seb počinje da me ljubi. „Znaš, smatram da je veoma, veoma seksi kada devojka koja može da jede ljutu, začinjenu hranu...” „Stvarno?”, oduševljena sam. „Apsolutno”, mrmlja dok zavlači prste pod haljinu. „Opa, šta je ovo?” kaže s odobravanjem kada ugleda korset. „Dopada li ti se?” smešim se koketno. „Da li mi se dopada? Obara me s nogu...” Glas mu se gubi, i ja u uvu osetim njegov vreo dah. 177


crowarez&bosnaunited

„Mmm.” Ležem na leđa uzbuđena zbog onog što predstoji i srećna zbog truda koji sam uložila. Rukama prelazi preko mojih butina i osećam kako mi telom prolazi drhtaj. Bože, kako volim ovaj deo. Ljubi me, sve se zakuvava, i baš tada se moj stomak oglašava. „Ooo, izvini”, kikoćem se posramljeno, ali me on ućutkava i još strastvenije me ljubi. Uzbuđenje raste, ljubi mi onu naročito osetljivu kožu iza ušiju. I protiv moje volje, otima mi se uzdah zadovoljstva. I glasno podrigujem. O bože, strašno me je sramota. Brzo pokrivam usta, ali on je na svu sreću toliko zaokupljen onim što radi, da mi se čini da ništa nije primetio, te se prepuštam uživanju u njegovim usnama na mojim grudima kada polako počinje da mi razvezuje korset. Na unutrašnjoj strani butine osećam da se ukrutio. Osećam koliko me želi. A zatim osećam još nešto. Neko komešanje. O, ne. Molim te, ne. Ni pomisao ne mogu da podnesem. Lep način da se to kaže bio bi da imam gasove. Manje lep način da se to kaže je da moram da prdnem. Obuzima me užas dok pokušavam da zadržim gasove, ali moj stomak opet kulja. To je zbog sve one ljute hrane. Znala sam da nije trebalo da je jedem. Ne smem da jedem ljuto. Moj stomak ne podnosi ljutu hranu. A sada moram da platim danak. Užasnuto se trzam kada Seb prstima hvata moje francuske gaćice i pokušava da ih skine. Očajnički ih držim. „Ne daš se?” osmehuje se i povlači ih snažnije. „Hm, tako nekako...” pokušavam da se smešim, opušteno i zavodljivo, dok istovremeno čvrsto stežem mišiće zadnjice. Moj se stomak opet oglašava. Ovog puta glasnije. Iz udaljenog kutka mozga javlja mi se podatak o tome kako vulkan pet minuta pred erupciju počinje da tutnji u znak upozorenja. O bože. Eruptiraću. Kao vulkan. Još nekoliko trenutaka pokušavam da se koncentrišem na seks sa Sebom. Podsećam sebe da sam zavodnica. Da moram da se šepurim u svom novom korsetu! Skačem sa kauča da bih paradirala, a on se 178


crowarez&bosnaunited

naslanja na naslon kauča i stavlja ruke pod glavu. „Mmm, seksi”, mrmlja zadovoljno. Zahvalno vrckam zadnjicom. Potom shvatam još nešto. Nešto mnogo strašnije od ma kog vulkana. Nisu u pitanju samo gasovi. „Izvini, vraćam se odmah. Moram da...” ne stižem ni rečenicu da završim, niti da primetim iznenađen izraz na Sebovom licu dok skupljenih nogu nezgrapno trčim kroz dnevnu sobu. Aaa. Moram u toalet. Brzo!

179


crowarez&bosnaunited

23 „Čudno, mora da sam zakačila neki virus.” Ubrzavamo do nedelje ujutro i upravo sam ispuzila iz kreveta nakon što sam poslednjih dvanaest sati provela na relaciji spavaća soba kupatilo. Moj se stomak prethodne noći pobunio zbog sve one ljute hrane koju sam pojela i ja sam, kao talac, provela nekoliko sati u toaletu. U jednom trenutku sam zaspala s glavom na umivaoniku. Ali naravno da Sebu ne mogu da kažem istinu, zar ne? „Verovatno vlada neki virus”, klima glavom saosećajno pružajući mi čašu vode i dva aspirina. „Sada im je vreme. Evo, uzmi.” „Hvala”, kažem zahvalno slabaško mu se osmehujući, i uzimam gutljaj vode. Iz mog stomaka dopire preteće režanje, kao kada pas iskezi zube da vas upozori da se sprema za napad. Pripremam se. O, ne, molim te bože, ne. Znam da sam želela da stvari budu drugačije, ali ovaj put sam otišla malčice predaleko. U redu je to što sam htela da usrećim Seba, ali nikako nije u redu što sam se razbolela. Ipak on je strašno pažljiv, neguje me i brine o meni. Baš sam prava srećnica što imam takvog momka. „U redu, bolje da požurim”, kaže i gleda na sat. Pomalo sam iznenađena. On nekuda ide? „Kuda ideš?” Pitam ga dok on brzo hoda preko sobe i ulazi u garderober. „Da trčim”, odgovara, glas mu zvuči prigušeno, i nekoliko trenutaka kasnije se pojavljuje u trenerci. „Znam da je trebalo da idemo zajedno, ali ti si se razbolela...” zastaje. „Naravno, samo ti idi.” Prisiljavam sebe da se vedro osmehujem. Ja ću da trčim od kreveta do WC šolje. „Kada se vraćaš?” „Verovatno kasno posle podne. Otići ću i u teretanu, vežbati s tegovima, pa otići u saunu. Volim vikendom da odradim dobar trening. „O, tako dakle.” Iz nekog razloga sam pretpostavila da će se vratiti za jedan sat. „Lepo se provedi i ne brini za mene”, umirujem ga, a u stvari umirujem samu sebe. Pa šta ako Seb neće danas ostati kod kuće i praviti mi društvo? Nisam razočarana, savršeno ga razumem. Dobro,

180


crowarez&bosnaunited

priznajem, da je situacija obrnuta, ja njega ne bih ostavila, ali žene su drugačije, zar ne? „Trebalo bi da ostaneš u krevetu, da gledaš TV.” Pokazuje na ogromni televizor ravnog ekrana na zidu spavaće sobe. „I hoću”, klimam glavom. Zapravo, možda će mi baš prijati da budem sama kod kuće. Gledam TV. Odmaram se. Još uvek osećam fizičku slabost i želim da sam blizu toaleta. Ne želim da se opet nađem u situaciji u kojoj sam se sinoć bila. Drhtim dok se sećam onog šta se desilo. I dalje se ne usuđujem da razmišljam o svom skupocenom seksi donjem vešu. Leži, uništen, skriven na dnu moje tašne jer nisam bila, da to kažem na finiji način, dovoljno brza. Trebalo bi uvesti zakon po kom bi uz ljutu hranu išlo upozorenje da ona može da škodi vašem seksualnom životu i da vam upropasti donji veš. „O, pre nego što zaboravim, uskoro je venčanje jednog mog druga i pitao sam se da li si raspoložena da ideš sa mnom”, pita me onako uzgred, dok isteže zadnju ložu. „Venčanje?”, na pomen ove reči zaboravljam na uništeni donji veš i potpuno se predajem oduševljenju. Želi da idem s njim na svadbu njegovog druga. Već. „Zapravo nije mi prijatelj”, precizira, „nego kolega.” Misli mi jure. Koga briga čije je to venčanje? Svi znaju da momak ima ozbiljne namere ako te zove da ideš s njim na venčanje. To je nepisano pravilo. Ne vodiš devojku da gleda kako drugi par ide do oltara ukoliko ne nameravaš da kreneš njihovim stopama. To je kao javno priznanje možeš slobodno i u Tajmsu da objaviš: „Evo je, moja buduća supruga!” „Kada je?” pitam trudeći se da ne delujem suviše uzbuđeno. Bože, šta da obučem? Moraću da nabavim novu haljinu. I nove cipele. „Sledeće srede, ali to je samo venčanje kod matičara u pauzi za ručak. Oboje su advokati i imaju sastanke posle podne...” Pušta gležanj i savija celo telo istežući se u stranu. „Šta kažeš?” O, da, naravno, biće mi drago, u koje vreme ćemo se naći, da li je potrebno da ponesem poklon... ? Reči se gomilaju i spremne su da mi polete s usana, a onda se podsećam onoga šta se desilo kada smo poslednji put bili na venčanju. Buket. Svađa. Seb mi je rekao da ne veruje u brak. Zapravo, kad malo bolje razmislim... 181


crowarez&bosnaunited

„Ne, neću ići”, kažem kočeći i praveći polukružno. Seb se uspravlja i gleda me iznenađeno. Ovo očigledno nije bio odgovor koji je očekivao. „Ne moraš uzeti slobodan dan. Biće to brzinsko sklapanje braka, čaša šampanjca i trk nazad u kancelariju”, brzo mi objašnjava. „Nije to u pitanju”, kažem odmahujući glavom. „Nije?” Nabira čelo. „Nego šta?” Gutam pljuvačku i ukrštam prste ispod jastuka. „Ne verujem u brak.” „Zaista?” Potpuno je zaprepašćen. Ako ćemo pošteno, verovatno sam prva devojka koja mu je to rekla. „I... ovaj... mislim da je licemerno ići na venčanje kada već imam takvo mišljenje”, nastavljam odlučno. A kad sam to tako sročila, prilično sam ponosna na sebe što se držim svojih principa. Premda to nisu moji principi. „Nadam se da razumeš.” Seb je i dalje iznenađen. Kao da ne veruje u ono što čuje. „O, opa, potpuno te razumem”, kaže kada se pribrao. „Delim tvoje mišljenje. Ni ja ne verujem u brak. Zašto se venčavati? To je zastarela institucija i traćenje novca.” „Vala baš”, slažem se s njim i prevrćem očima. „Sav taj trošak za samo jedan dan!” Zapravo počinjem i samu sebe da ubeđujem u ono što govorim. Možda je Seb u pravu. Možda u modernom svetu nema mesta za brak, a ja sam sve ovo vreme bila staromodnih shvatanja. Na kraju krajeva, zar ne pričaju feministkinje o tome već godinama? Zar nije moja majka zbog toga palila svoj brusthalter? Pa, dobro, ne moja majka lično. „Jednostavno ne razumem sve te devojke opsednute venčanicama i organizacijom svadbe i medenim mesecom na safariju!”, frkćem. Dobro, priznajem, odlazak na medeni mesec na safari je oduvek bio moj san. To mi deluje tako romantično: lebdenje u balonu iznad Serengetija sa svojim novim suprugom; odlazak u divljinu u zoru da bih mogla da posmatram lavove i slonove sa muškarcem sa kojim ću provesti ostatak života; pijuckanje džin-tonika pored logorske vatre u sumrak, planiranje zajedničke budućnosti... Ali ko kaže da ne možeš inače da odeš na safari? Ne moraš da se udaš da bi to učinila. „Medeni mesec i slične budalaštine”, duvam prezrivo. 182


crowarez&bosnaunited

Seb žustro klima glavom kao da se u svemu slaže sa mnom. „Ozbiljno, šta je toliko važno u vezi sa tim parčetom papira?”, nastavljam odlučno. „Zašto dvoje ljudi ne bi samo živeli zajedno?” „Potpuno se slažem”, kaže uzbuđeno gledajući me kao da je upravo pronašao srodnu dušu. „Ja uvek kažem...” „Ako nije pokvareno, ne popravljaj”, kažemo uglas. Nastupa trenutak tišine dok se gledamo i čudimo se ovoj novoj zajedničkoj crti. Kao da smo najednom postali bliži jedno drugom nego ikada pre. „Ali moram da idem zato što su mi oboje kolege”, kaže Seb posramljeno. „Zar bi ti baš toliko smetalo da pođeš sa mnom? Neće trajati duže od sat vremena. Najviše devedeset minuta.” Gleda me molećivo. „Zaista bih ti bio zahvalan.” Nekoliko trenutaka se premišljam - mada mi, da se ne lažemo, ne treba ni sekund. „Pa... dobro”, popuštam velikodušno a u glavi beležim: ovog puta nemoj da hvataš buket. „Fenomenalno!”, osmehuje se Seb, lice mu sija i otkriva svoje savršene zube. Stomak mi treperi, ali ovog puta ne od ljutih sečuan rezanaca. Bože, zaista je zgodan. „Tvoj sam dužnik.” „U redu je”, smešim se, a celim telom mi struji prijatna toplota. „Zapravo, znam kako ću ti se odužiti...” „Zaista?”, smešim se, ali pomalo i strepim. O bože, nadam se da nema na umu ništa fizičke prirode; nakon onog sinoć zaista nisam raspoložena ni za šta. Ali umesto da mi se približi, on prilazi policama ispunjenim DVDjevima. „Zašto li se samo toga nisam ranije setio”, kaže entuzijastično. „Oduševićeš se!” „Odlično”, smešim se zbunjeno. Seb je baš sladak kada se tako zbog nečega uzbudi. „Ta-daaa!” Trijumfalno izvlači veliku kutiju. „Evo ga!” „Šta?” smejem se. „Samo posebno digitalno obrađeno izdanje svih delova Ratova zvezda: Kompletna saga, epizode I-VI.” Lice mu je rumeno od uzbuđenja. „Čitav serijal!” Hvata me panika. „Svih šest filmova”, nastavlja oduševljeno. „I to blu-rej snimak!” 183


crowarez&bosnaunited

Zurim u njega, moj mozak polako registruje ono o čemu govori. O bože, ovo nije moguće. Šta se desilo sa provođenjem nedeljnog poslepodneva u krevetu uz seriju EastEnders? Sada se preda mnom pruža dan ispunjen beskrajnim digitalno obrađenim galaktičkim bitkama visoke rezolucije. „Ovo su produžene verzije tako da imaš i dodatni materijal i intervjue sa glumcima, plus specijalni efekti koji su izbrisani iz bioskopske verzije i koji nikada nisu viđeni...” Osmeh mi se ledi na licu. Ostajem bez reči. „Znao sam da će te to razveseliti i izmamiti ti osmeh”, smeši se Seb potpuno pogrešno protumačivši moje užasnuto ćutanje. „Pomisli samo, možeš da preležiš ceo dan i gledaš Ratove zvezda, uopšte ne moraš da se pomeraš.” Već vadi srebrnkaste diskove iz kutije. Upravo o tome i razmišljam i užasnuta sam. Jedan film mi je bio dovoljno strašan. Ali šest filmova? Jedan za drugim?. To je kao doživotna. „Zapravo, znaš šta, gledaću TV - čini mi se da su komande za DVD užasno komplikovane”, kažem naposletku uspevši da promucam pokoju reč. Mašem daljinskim i pravim izraz na licu koji govori „pravisam-idiot-kada-je-tehnika-u-pitanju.” „Nije tako, u stvari je baš prosto”, veselo će Seb gazeći svaki moj otpor. „Imam novi DVD, u njega staje šest diskova odjednom i nema potrebe da bilo šta radiš.” Pritiska dugme i držač DVD-jeva izlazi napolje, i on veselo stavlja diskove u njega. „Satima ćeš gledati filmove. Samo treba da pritisneš dugme.” „Divota”, gunđam. „Prava uživancija, zar ne?”, smeši se i pritiska dugme na daljinskom pored mene. „U tom slučaju zašto ne bi preskočio odlazak u teretanu i ostao da pogledaš filmove sa mnom?”, uzalud se trudim da ga umilostivim. Ako već moram sve da ih pogledam, bar bih mogla da se privijem uz njega. Ali ne vredi. „Izvini, moram da idem”, kaže tužnog izraza lica. „Uživaj!” „O... u redu, i ti.” Kao da očajnički želi da umakne. A onda, pošto me je ovlaš poljubio u obraz, napušta sobu. Čujem kako se vrata od stana zatvaraju za njim, a zatim treštanje najavne špice filma. 184


crowarez&bosnaunited

„Nekada davno, u dalekoj galaksiji...” Moj stomak se opet preteći oglašava. O, ne, ne opet...

185


crowarez&bosnaunited

24 U ponedeljak ujutro sam već toliko dobro da mogu da se odvojim od WC šolje dovoljno dugo da stignem do kancelarije. Nakratko sam se poigravala s idejom da uzmem jedan dan bolovanja, ali nisam želela da izneverim ser Ričarda, a i nema šanse da podnesem još koji naučnofantastični film. Ljuta hrana iz restorana me je gotovo usmrtila, ali Sebova kolekcija filmova bi me sasvim sigurno dokusurila. Ipak ovo ima i svoju vedriju stranu: ne samo da smo Seb i ja bliskiji nego ikada pre već sam izgubila i dva kilograma koja nisam mogla da skinem još od Božića. Sedim za stolom i pijuckam lek koji ublažava probavne tegobe (nažalost, jutros sam morala da se odreknem kafe s mlekom u korist ove ružičaste tečnosti). Možda bih mogla da preporučim Fioni ovako nešto umesto jedne od njenih pomodarskih dijeta. Zamišljam Fionu kako proždire sirove ljute papričice - ona ne ume ništa da radi polovično - a zatim vidim kako se na vratima našeg zajedničkog kupatila nalazi natpis koji upozorava da je narednih nedelju dana ovoj prostoriji zabranjen pristup. Ali, kad bolje razmislim, možda i neću... Ponovo se posvećujem papirologiji na stolu preda mnom, i počinjem da slažem fakture. Imam mnogo posla oko pripreme zabave u čast ser Ričardovog penzionisanja, koja će biti održana u nekom otmenom klubu u Mejferu narednog meseca. Narednog meseca! Ova pomisao mi zadaje ozbiljne brige. Pokušavala sam da negiram realnost i potisnem svest o tome da ser Ričard odlazi, htela sam da taj događaj otpišem kao nešto neodređeno i nedefinisano, što će se desiti jednog dana u dalekoj budućnosti. Ali problem je u tome što ne mogu realnost da potiskujem unedogled. To će se desiti i ja ću morati da razmišljam o tome. Dobro, ovo je ono što za sada znam: Razgovarali su sa nekoliko kandidata. Na svačiju neizmernu žalost, ispostavilo se da u glasinama ima istine i da je jedan od kandidata za ovu poziciju bila i Vendi (svi u kancelariji smo kolektivno zajaukali kada je pošla na razgovor sa izvršnim odborom). 186


crowarez&bosnaunited

Još uvek nije objavljeno ko će ga zameniti. Ali znam da ću, ko god to bio, morati ponovo da konkurišem za radno mesto jer je ovo bio samo privremeni dogovor. Stomak mi se grči na ovu pomisao. Ser Ričard je rekao da će mi dati odlične preporuke, ali koga ja zavaravam? Nikada neću biti dobar lični asistent. Zapravo, verovatno nema smisla ni da apliciram. Čak i ako nekim previdom i dobijem posao, moj novi šef nikada neće biti kao ser Ričard. A moglo bi se desiti da mi novi šef bude Vendi. Drhtim od te pomisli. Što znači da sam... šta zapravo? Nezaposlena? Na socijalnoj pomoći? Lični asistent šefu koji me mrzi? Uzdišem i kažem sebi da pozovem agencije za privremeno zapošljavanje danas posle podne. Možda uspem da pronađem neki drugi posao. I to onaj za koji je potreban neko ko ume da kuca samo s dva prsta, i da u ekselu pravi tabele sa suviše kolona i redova koje iz nekog nepoznatog razloga uvek zablokiraju program, i ko ume odlično da glumi automatsku sekretaricu. Nego šta. Uverena sam da samo mene čekaju. Uzimam papire koje ser Ričard treba da potpiše i krećem u njegovu kancelariju. Vrata su odškrinuta i kada provirim kroz njih, primećujem da nije unutra. Verovatno je otišao u ono što naziva „obilazak”. Ser Ričardova politika je da šef mora biti u dobrim odnosima sa svim zaposlenima, pa ponedeljkom obilazi zaposlene da vidi kako su se proveli za vikend, kako su, šta rade. Zaista nema takvog generalnog direktora. O, dobro, nema veze, ostaviću mu poruku. Ulazim, prilazim stolu i spuštam papire pored njegovog laptopa kada se on pojavljuje na vratima. „Dobro jutro, ser Rič...” Zastajem usred pozdrava jer on juri prema meni i gotovo se baca preko laptopa koji se zatvara pod njegovom težinom. „A, Tes, da, dobro jutro”, duva pokušavajući da izgleda opušteno dok opružen leži preko stola. Uplašena zurim u njega na trenutak, a zatim se sabirem. „Da li je... uh... sve u redu?” „Jeste, jeste”, klima glavom gladeći kosu i podižući naočare. Čekam da se pomeri. Ali on se ne pomera. Ostaje da leži na stolu glave oslonjene na lakat kao da pozira u reklami za bikini. „A kod tebe?” pita živahno kao da je situacija savršeno normalna. 187


crowarez&bosnaunited

„Hm... jeste”, kažem nesigurno. Ovakvo ponašanje je krajnje neuobičajeno, čak i za ser Ričarda. Krajičkom oka primećujem da na stolu stoji i jedna mala veb-kamera. Šta on to, zaboga, smera? „Pa, ako ti nisam potreban...” zastaje i ja iznenada pomišljam na papire koje sam donela. „O, da, izvinite. Treba da potpišete ove dokumente.” Pokazujem gomilu faktura i formulara. „Ako ih ostavim ovde...” „Potpisaću ih i odmah ću ti ih vratiti”, dovršava, ali se i dalje ne pomera. „Dobro, odlično”, smešim se vedro i ostavivši ga da leži na stolu okrećem se i izlazim iz kancelarije. Šta ovo bi? Dok sedam na svoje mesto još uvek razmišljam o tome, a potom čuje da zvoni telefon na mom stolu. Grabim slušalicu „Dobar dan, Blekstok i Vajt, lični asistent ser Ričarda kraj telefona.” „Ti prljava droljo!” Zove me Fiona. „Gde si ti celog vikenda?”, zadirkuje me. „Umalo da pozovem policiju da te traži.” „Izvini, htela sam da ti pošaljem poruku”, smešim se obmotavajući telefonsku žicu oko ruke i zavaljujući se u stolicu. „Ali te je ponela ljubav”, dovršava glasno udišući dim cigarete. „Tako nekako”, kažem osećajući kako rumenim. „Kako si ti? Kako je Talula?”, pitam ponovo se fokusirajući na nju da se ne bih raspekmezila. Kao po komandi čujem glasan lavež u pozadini i zvuke okršaja. „O, napredujemo. Vodim je večeras na obuku kako bi postala poslušna”, odgovara površno, ali joj glas postaje oštriji. „Znači teče glatko između tebe i Seba?” kaže brzo menjajući temu. „Da... mislim da je tako”, odgovaram i uzimam bočicu leka. Pomišljam kako je „teče” ovde ključna reč, da ne pominjem vrlo precizna, i uzimam poveči gutljaj leka. „Pa, čini se da su mu namere prilično ozbiljne ako želi da provede ceo vikend s tobom”, kaže. Klimam glavom, ali osećam crv sumnje. Nije da ne mislim da je Seb ozbiljan. Da se ne zaboravi, pozvao me je da idem s njim na venčanje. Ali to što sam celu nedelju provela sama gledajući Ratove zvezda dok je on bio u teretani, nije isto što i provesti ceo vikend s nekim. Pažnju mi 188


crowarez&bosnaunited

privlači ser Ričard koji izlazi iz svoje kancelarije i prilazi mom stolu. „Samo malo”, šapućem i dlanom pokrivam slušalicu. „Izvoli.” Maše gomilom papira. „Svi su potpisani”, kaže veselo. „O, hvala”, odgovaram uzimajući ih od njega. „Ko je to bio?” pita Fiona dok se on udaljava. „Ser Ričard, moj šef”, odgovaram joj sklanjajući dlan sa slušalice. „Otišla sam malopre u njegovu kancelariju i zamolila ga da potpiše neke fakture za zabavu koju mu organizujem povodom penzionisanja...” „Uh... mmm...” Jasno mi je da je Fiona nezainteresovana za takve informacije i da se isključila. Reči „kancelarija”, „faktura” i „penzija” i zasebno izgovorene će je sasvim sigurno uspavati. A kako sam ih sve upotrebila u jednoj rečenici, pravo je čudo što nije u komi. „... I ponašao se jako čudno.” Vraća se. „Čudno? Kako?” E sad, kada se neko ponaša čudno, to je sasvim druga stvar. Zastajem i krišom se osvrćem da se uverim da me niko ne sluša. U blizini je samo Kim i kao i obično potpuno je udubljena u sajt o propuštenim prilikama. Dublje tonem u stolicu. „Znaš da se razvodi”, šapućem u slušalicu. „Hmmm, znam li?” kaže neodređeno. Dobro, ne nosim posao kući, pa je moguće da joj to nisam spomenula. Moja mantra je oduvek bila: „Ono što se dešava u kancelariji, ostaje u kancelariji.” „Pa, uglavnom, upravo sam bila u njegovoj kancelariji, i kada je video da sam ušla, zatvorio je laptop i izgledao je kao da nešto krije. Kao da nešto smera.” „Naravno da nešto smera”, frkće kao da je to očigledno. „Zaista?”, kažem iznenađeno, potom brzo ponovo spuštam glas. „A šta to?” „Verovatno se bavi internet pornografijom”, odgovara trezveno. Užasnuta sam. „Ser Ričard, nikako!” protivim se. „Razveden, usamljen...” nastavlja. U tom trenutku stiže mejl preko ser Ričardovog naloga kome imam pristup. Mejl je sa „nepoznatog sajta” i kaže mi da je „uplata vaše pretplate obrađena i sada, kao član, imate potpun pristup svim podacima, uključujući video-snimke i prenose uživo sa veb-kamera.” Zurim u mejl, nesposobna da se pomerim. O bože, Fiona je u pravu! 189


crowarez&bosnaunited

„Veruj mi, radili smo članak o tome u Saturdej spiks, jednu od onih istinitih priča...” Ali više je ne slušam. Pokušavam da zamislim ser Ričarda kako... Zaustavljam se kočeći. Aaa, ne! Prestani, Tes. Izbriši tu sliku iz glave ove sekunde. Stresam se i brzo dolazim sebi. Ponašam se nezrelo. Na kraju krajeva, nema ničeg lošeg u tome da odrastao muškarac koristi takve... onlajn izvore. Mislim, to je savršeno normalno. Svako ima potrebe. Čak i ser Ričard... O bože, opet to radim. Prestani. „Fiona, moram da radim”, kažem najednom. Ona staje usred litanije o nekome ko je postao zavisan od pornografije na internetu i ko je napravio hiljade funti duga na kreditnim karticama. „O, u redu”, kaže veselo. „Ne brini, vidimo se kasnije.” „Da, ćao.” „Ćao.” Spuštam slušalicu i jedan sekund zurim u mejl i grizem palac, a potom ga brzim pritiskom na dugme brišem. Ostatak jutra se bavim svojim poslom i pokušavam da potisnem misli o ser Ričardu. Kao što sam rekla, on je odrastao čovek - ne tiče me se šta radi. Ali se ipak trudim da ga izbegavam, i kada shvatim da je potrebno da potpiše neko pismo, prisećam se reči „prenosi uživo sa veb-kamera” i potpisujem se umesto njega, samo da ne bih morala da uđem u njegovu kancelariju. Pa, ne želim da ga prekinem u nečemu, zar ne? Zato mi lakne kada konačno dođe vreme za pauzu za ručak i kada mogu da pobegnem u kafe preko puta ulice i sastanem se sa Fergusom. Ostavio je poruku kod Kim da mora hitno da razgovara sa mnom. „Šta je bilo?”, pitam provlačeći se između stolova i spuštajući se u stolicu preko puta njega. Izgleda kao da se nije brijao ceo vikend i gotovo da ima pravu bradu, a gusta crna kosa mu štrči na sve strane. „Dva dana, dvadeset tri sata i osam minuta”, kaže bezizražajno. „Molim?” gledam ga belo. Znam da kasnim jer sam morala hitno da pošaljem neki faks, ali ne kasnim toliko. „A ja i dalje čekam.” „Izvini, Ferguse, ne razumem te.” „Svoju propuštenu priliku!”, kaže kao da je to očigledno. 190


crowarez&bosnaunited

Iznenada kapiram. „Znači to je bilo tako hitno?” Gleda me kao da ne može da veruje kako uopšte mogu da postavim takvo pitanje. „Nije odgovorila!”, naglašava. „Još”, naglašavam podjednako snažno. Pojavljuje se konobarica i spušta pred njega veliki pečeni krompir sa kiselom pavlakom, sirom i pasuljem. „Izvolite?” pita me okrećući se prema meni. „Samo krompir, hvala”, odgovaram i podozrivo gledam Fergusov tanjir. Nažalost ne uzimam prilog. Ne usuđujem se. Ne nakon posete restorana Mala. „Neće ni odgovoriti, znam da neće”, nastavlja Fergus dok se konobarica udaljava. Gleda svoj android telefon koji nemo stoji na stolu između nas. „Bila je to glupa zamisao, a ja sam idiot.” „Verovatno nije ni videla poruku”, kažem mu. „Kako uopšte možeš biti siguran da čita poruke na tom sajtu?” „Hmmm.” Nije preterano uveren u istinitost mojih reči i otvara usta da nešto kaže, a potom kao da menja mišljenje. „Pa šta ćeš ti raditi ove nedelje? Nešto zabavno?”, pita napadajući svoj krompir. Prelistavam svoj rokovnik u mislima. Prošle nedelje sam se upisala na vojni fitnes i večeras mi je prvi trening. Malo sam se brinula da zbog stomaka neću moći da odem, ali osećam se kao da sam se vratila u normalu. Ipak nisam baš najsigurnija da bih to nazvala zabavom. A tu je i venčanje na koje idem sa Sebom, ali to je tek naredne nedelje, a dovoljno poznajem muškarce da znam da ovo Fergus ne bi okarakterisao kao zabavno. „Seb me vodi na koncert sutra uveče”, kažem mu. Uspeo je da nam na ibeju nabavi dve karte za jedan od njegovih omiljenih bendova i nešto ranije mi je poslao poruku da mi javi dobre vesti. „A, da, zaboravljam, neki od nas imaju ljubavni život”, kaže natmureno. Što me podseti... Ignorišuči Fergusa uzimam olovku iz tašne i pišem po ruci. „Šta tu piše?” pita me pokušavajući da pročita moj užasni rukopis. „Čepovi za uši”, kažem okrećući ruku da mu pokažem šta sam napisala. „Zar sam toliko dosadan?” mršti se mrzovoljno. „Ne, budalice, to je za koncert.”

191


crowarez&bosnaunited

„Nosićeš čepove za uši na koncert?” zbunjen je. „Izvini ako sam nešto pogrešno razumeo, ali zar ljudi obično ne idu na koncerte da bi slušali muziku?” Obrazi mi se rumene. „Pa, obično je tako, ali ovo nije nešto što bi mi se moglo dopasti.” „Ko svira?” „Neki indi bend za koji nikada nisam čula”, kažem i nabiram nos. „Ne voliš indi muziku?” Gledam u Fergusa u onoj njegovoj pocepanoj majici sa znakom benda Ramons i imam potrebu da se branim. „Ne. Plašim se da imam mnogo neizgrađeniji ukus.” „Koliko?” osmehuje se. „Mnogo”, osmehujem se žalosno. „Da ne voliš sestre Nolan?” Počinjem da se smejem. „Šta je sad?” pita me ozbiljno. „Nolans su vrlo uspešan irski bend.” Prestajem da se smejem i gledam ga znatiželjno. Šali se, zar ne? „I'm in the Mood for Dancing je bio veliki hit.” „Zaista?” gledam ga iznenađeno. Bože, ne, mislim da se ne šali; zapravo je mrtav ozbiljan. „U Japanu”, dodaje svečano. „U Japanu, baš zanimljivo”, kažem. Nadam se da ga nisam uvredila. Verovatno je strašno ponosan na njih jer su Irkinje. Zapravo, možda su one nacionalno blago, kao što je nama, Britancima, kraljica. „Znam”, klima glavom ozbiljno. „Ali to je odlična pesma, zar ne?” „Odlična”, slažem se, „vrlo je pevljiva.” „A ta harmonija...” Odmahuje glavom diveći joj se, a potom tihim glasom kaže: „Za respekt.” „Za respekt”, klimam glavom trudeći se da delujem kao da im na odgovarajući način ukazujem poštovanje. Zastaje, a zatim čisti grlo. Hvata me panika. O, ne, neće valjda da uradi ono što mislim da će da uradi. Ne usred kafea... I hoće. I čini to. Ima veoma snažan bariton i ja zanemelo zurim u njega dok počinje da peva I'm in a Mood for Dancing. Nisam sigurna šta me više brine, to što je počeo da peva tu pesmu usred prometnog kafea i što nas svi ljudi gledaju, ili to što ima zaista odličan glas. „Hajde sad, zajedno”, nagovara me. 192


crowarez&bosnaunited

„Uh, ne, neće moći”, počinjem da protestujem, ali on samo glasnije insistira. „Hajde...” Sranje. Znate one situacije kada jednostavno ne možete da se izvučete. Srce mi tone. Imam užasan glas. A ipak ne želim da ga uvredim. S mukom gutam pljuvačku. „Bravo”, smeši se. Nakon nekoliko sekundi shvatam da, zapravo, i nisam toliko loša i da uživam u pevanju i sklapam oči dok pevam refren i... Ček malo, šta se desilo sa Fergusom? Shvativši da ne čujem njegov glas otvaram oči i vidim ga presamićenog preko stola kako umire od smeha. „Gade”, uzvikujem. „Izvini, nisam mogao da odolim”, uspeva da procedi. „Ovo je bio klasik.” „Zajedno?”, vičem i udaram ga. „Jao.” Hvata se za stomak. Ipak ne mogu a da i sama ne prasnem u smeh. „Dakle, šta ti radiš ove nedelje?” pitam ga nekoliko trenutaka kasnije, nakon što sam obrisala oči papirnom maramicom i zaklela se da ću mu se osvetiti. „Verovatno isto ono što radim ceo vikend”, sleže ramenima. „A to je?” pitam ga radoznalo. Pokazuje na telefon koji se i dalje ne oglašava. „Sedeću kod kuće i proveravati mejl.”

193


crowarez&bosnaunited

25 Tačno u šest sati isključujem računar i izlećem iz kancelarije da uhvatim voz za Vimbldon da bih stigla na prvi trening vojnog fitnesa. Ne želim da kasnim. Već sam popunila formular na internetu i spremila se u ženskom toaletu na poslu. Nosim svoju novu sportsku opremu: crne helanke od likre, sa malim prugama niz nogu koje bi trebalo da mi daju dodatno ubrzanje, i duks iste boje; opake, vrhunske patike i mnogo znojnica. Neverovatno, ali otkako sam sve to navukla na sebe, čini mi se da sam već u mnogo boljoj kondiciji, a i ljudi u podzemnoj me gledaju s odobravanjem, kao da misle da sam pravi sportista. I to do te mere da se, i pre nego što smo stigli do stanice Patni bridž, i osećam kao pravi sportista. Zapravo, hvatam sebe kako prekorno gledam osobu koja sedi preko puta mene, drži u ruci veliko pakovanje čokoladica i čita Metro. Kakvih sve ljudi ima! Zato sam prilično samouverena kada krećem sa stanice i živahno skakućem prema parku, mašući rukama i izdišući oblake pare kao lokomotiva. Bože, zaista je hladno, te podižem ružičasti vuneni šal da pokrijem uši. Ipak uverena sam da ću se uskoro zagrejati i zarumeneti od vežbe. Smešim se u sebi. Verovali ili ne, zaista se radujem ovom treningu. Zapravo, možda mi je Seb pomogao da otkrijem ono što ni sama nisam znala o sebi. Celog života mislim kako ne volim ni sport ni vežbe, ali možda ih ipak volim. Možda sam ja u stvari dobar sportista, ali je škola umrtvila moj talenat. Možda su me u školi ubedili da mi sport ne ide od ruke, kao što su me ubedili da mrzim sutlijaš. Tek godinama kasnije, kada je baka umrla i ostavila mi sve svoje recepte, otkrila sam da sutlijaš ne mora da bude mlak i sa onom gadnom koricom, već da može da bude vreo, kremast i vrlo ukusan. Skrećem za ugao i primećujem osvetljen park. Prema uputstvima koja sam pročitala na netu, sastaćemo se na parkingu gde ću se upoznati sa instruktorima. Sada sam već nestrpljiva. Ovo je zapravo veoma uzbudljivo. Mislim, volim Seba, očigledno, ali ipak, koja devojka ne oseti leptiriće na pomisao da će upoznati mnogo zgodnih fitnes instruktora. Sav taj testosteron i maskirne uniforme. Trebalo bi da povedem i Fionu... 194


crowarez&bosnaunited

pa, da! Odlično sam se toga setila! Zašto mi to ranije nije palo na pamet? Može da oblikuje telo, nabaci kondiciju i upozna nekog! Mani to upoznavanje preko interneta - vojne fitnes vežbe su mesto na kom bi trebalo da bude... Kažem sebi da je sledeći put povedem i poletno koračam po asfaltu. Ispred vidim parkiran vojni kombi i mnogo ljudi u duksevima raznih boja. Medu njima je i nekoliko krupnih mišićavih muškaraca u vojnim uniformama koji drže spiskove i izdaju naređenja. „Kasniš!” Jedan od njih glasno zalaja i ja se osvrćem da vidim na koga viče. „Devojko sa ružičastim šalom!” Glas mu je kao rafalna paljba. Koja devojka sa ružičastim šalom? Ne vidim nijednu - jao, samo malo - ja imam ružičasti šal. Sranje. „Da, ti! Da nemaš nešto u ušima?” Sa zebnjom se okrećem i vidim kako me gleda zastrašujuća gromada od čoveka sa bicepsima velikim kao šunke. „Ovaj... ali kasnim samo pet minuta”, mucam gledajući na sat. Potom hoću da iskočim iz kože. „Pet minuta! Pet minuta!” besni jureći prema meni sa sve spiskom. „Trebalo je da budeš ovde u osamnaest časova! U! Tačno! Osamnaest časova!” O kakvo sranje. Srce počinje divlje da mi udara. U poslednje vreme se strašno trudim da uvek stižem na vreme. Otkako sam rekla Sebu da nikada ne kasnim, počela sam da navijam alarme, nosim sat i krećem ranije. Učinila sam sve što je u mojoj moći, ali ipak kao da mi je kašnjenje fabrički uprogramirano. Kao da nisam stvorena da stižem na vreme. Čak je i moja mama rekla da sam se rodila tri nedelje kasnije, a i tada su morali da joj daju indukciju. Mada mislim da gospodinu Besnom Naredniku-Vodniku to neće ništa značiti. „Gde ti je formular?”, grmi nadvijajući se nada mnom kao Hulk. Samo što nije zelen. Lice mu je više nekako ljubičasto, a vene na čelu su mu nabrekle kao crvi. „O... evo”, kažem uznemireno i izvlačim ga iz ranca i cepam u žurbi. Uzima formular i preleće pogledom preko njega. Mislim da nikada u životu nisam bila nervoznija. „Dobro, onda, Tes Koneli”, nastavlja 195


crowarez&bosnaunited

podižući pogled nakon nekog vremena, „moje ime je Vudi i ja ću biti jedan od tvojih trenera.” „Ćao, Vudi”, smešim se osećajući olakšanje. O, hvala bogu, izgleda da je smekšao. Možda je on od onih tipova što laju, a ne ujedaju. „Znači misliš da si u dobroj formi?” pita me podižući obrvu. „Pa, ne bih baš rekla da sam u formi, ali svakog dana idem peške na posao i stan mi je na četvrtom spratu i nemamo lift...” Neću da pomisli da sam potpuno bespomoćna. „Hajde, pet sklekova, sada.” Gledam ga nesigurno - mora da se šali? Zar ne? „Molim? Mislite, ovog trenutka?”, mucam nervozno i osvrćem se da procenim reakciju ostalih prisutnih, ali niko ne obraća pažnju, formiraju se u grupe i sa instruktorima odlaze na travu. „A šta ti misliš?” ispaljuje. Šta ja mislim? Mislim da nisam u stanju da uradim nijedan sklek, a ne pet, eto šta mislim. „Ja... uh...” počinjem da mumlam. „Ne brini, najpre ćemo te pustiti da se zagreješ”, prekida me pre nego što sam osmislila odgovor, zbog čega mi je lakše. Hvala bogu - na trenutak sam već videla sebe lica zabijenog u asfalt dok narednik urla kao u filmu Redov Bendžamin. „Dobro, moraš da odabereš prsluk”, nastavlja brzo. „Na raspolaganju su ti tri boje u zavisnosti od tvoje fizičke spremnosti. Ako nisi sigurna u kakvoj si formi, izaberi plavu boju. Ako si u pristojnoj formi i možeš da podneseš neke teže vežbe, uzmi crveni prsluk. Zeleni uzmi samo ako si ozbiljan sportista.” ���Dobro, u redu”, klimam glavom. Vau, koju boju da odaberem? Gledam kako se oni u plavim prslucima zagrevaju i neki od njih se s mukom saginju da dodirnu prste na nogama. Dobro, nisam baš toliko loša. Znači biram crvenu boju. A opet... „Nemamo ceo dan”, laje nestrpljivo na mene. „Hajde, kreći! KREĆI!” Jebeš ga. Uzimam zeleni prsluk. Znam da će biti teško, ali moram brzo da se dovedem u red. Da ne zaboravimo, Seb misli da sam u odličnoj formi i da sam pre neko veče pretrčala dvadeset pet kilometara. Nemam vremena za crvene, moram da se intenzivnije pozabavim ovim pitanjem. 196


crowarez&bosnaunited

A i, molim te, u koliko lošoj kondiciji mogu biti? Na trenutak sam uverena da vidim kako je instruktor iznenađen, ali onda on ponovo počinje da urla. „U redu, onuda!” pokazuje prema grupi zelenih koji već trče prema drugom kraju parka. Bacam jaknu i ruksak u kombi, stavljam svetlozeleni prsluk sa brojem trideset četiri na leđima i počinjem da trčim preko trave. Ledeno je i osećam hladnoću u plućima dok duboko i gladno udišem vazduh. „Brže! Ne smeš izneveriti svoj tim”, viče za mnom dok jurim i spotičem se preko parka pokušavajući da sustignem zelene. Samo što umesto da im se približim, oni kao da su sve dalje od mene. Kao fatamorgana. Ili duga. Jedino što na kraju ove staze nema ćupa sa zlatom - samo trbušnjaci, čučnjevi i nešto što zovu legionari. Zvučalo je zabavno i zanimljivo kada sam o tome čitala sedeći u toploj, ergonomski oblikovanoj stolici, ali sada, u hladnom i mračnom Vimbldon parku, ove vežbe mi se nisu činile nimalo zabavne a ni zanimljive. Sustižem ih kada mi se već čini da će mi pluća eksplodirati, i to samo zato što su prestali da trče i poredali se na travi da bi mogli da rade trbušnjake. Primetivši instruktora podižem ruku u indijanski „haug” pozdrav. Ne mogu da govorim. Moje telo je zapalo u stanje šoka zbog ove iznenadne i neočekivane eksplozivne vežbe i savijam se pokušavajući da dođem do daha. „Da li si uživala u šetnji?” urla mi instruktor na uvo, našavši se iza mene. Zamalo da iz kože iskočim. Samo što nemam snage za to. „Izvinite... pokušavala sam da vas stignem...” uspevam da prodahćem, ali me on prekida u pola rečenice. „Pedeset trbušnjaka!” naređuje osorno. A ja sam mislila da je Vudi strog. Padam na travu i pružam se na leđa. Jedva da je prošlo pet minuta, a ja sam već iscrpljena. Ostala bih da ležim, ali ne mogu. Iznad mene stoji zastrašujući instruktor i broji. „Jedan... dva... tri...” Dobro, mogu ja ovo. To je samo pedeset trbušnjaka. Neću umreti. Stavljam ruke iza glave, duboko udišem i počinjem da se grčim... Povlačim reč. Mislim da ću umreti.

197


crowarez&bosnaunited

Nakon dvadeset mučnih minuta osećam se kao da ću povratiti. I to ovog puta nema nikakve veze sa ljutom hranom, nego s tim što se mučenje nije završilo na pedeset trbušnjaka. O, ne. Trčala sam, štafeta, sprint, sklekovi, legionari - što podrazumeva čučanje, pružanje noge u poziciju za sklek i ponovno ustajanje, a to je, iskrena da budem, izuzetno bolno. Da ne spominjem skokove, iskorake i puzenje ivicom parka na laktovima. Ne, ne šalim se. I da, dobre sam pare dala za to. Nikada nisam bila ovoliko iscrpljena. Ako zaostaneš za grupom, teraju te da radiš dodatne vežbe, tako da sam se svim silama trudila da ne zaostajem, ali postoji kondicija i postoji ozbiljna kondicija. Ostali zeleni su kao olimpijci. U jednom trenutku su nas podelili u parove i trebalo je da se ponašamo kao vojnici - zamišljali smo da je jedan od nas povređen u bombaškom napadu pa smo morali da ga odnesemo na bezbedno mesto. Moj partner je Gari, sto osamdeset centimetara visok stručnjak za računare koji se takmiči u trijatlonu „iz zabave”. Dovoljno će vam biti kada vam kažem da mi je malo falilo da se izvrnem kada sam ga uprtila na leđa da bih ga odnela do našeg „bunkera”. I zato se sada krijem iza drveta. Pa, žao mi je, ali nemam drugog izbora. Instruktor nam je rekao da trčimo oko parka, a noge su mi kao olovo teške. Ne mogu ni da hodam, a kamoli da trčim. A kad pomislim da sam sada mogla da budem kod kuće i gledam TV. Ili pijuckam vino. Ili ležim u kadi. Ili čak perem sudove. Da li ljudi ovo zaista rade iz zadovoljstva? Svojom slobodnom voljom? Više puta nedeljno? Virim iza drveta i posmatram kako nekoliko zelenih prsluka proleće pored mene. Neće ni primetiti da me nema. Ostaću ovde nekoliko minuta, odmoriti se, povratiti dah, zatim ću im se neprimetno pridružiti kada opet prođu ovuda. Odličan plan! Sklapam oči, sedam na vlažnu travu i naslanjam se na drvo. „Broj trideset četiri? Gde si, dođavola?” Naglo otvaram oči. Sranje. „Broj trideset četiri! Želim da te vidim! Smesta!” Jebote, kakvo sranje. U grudima me steže. Trebalo je da znam da se neću tek tako izvući. Čak i u mraku ovi instruktori imaju oči i na ćelavom potiljku. Ništa im ne promiče. „Broj trideset četiri!” 198


crowarez&bosnaunited

Sada urla i ja izvirujem iza stabla i vidim ga kako stoji nekoliko metara dalje. Ogroman četvrtast čovek u vojnoj uniformi, liči na veliki frižider u maskirnim bojama. Sranje. Nikada se neću izvući iz svog skrovišta. Uhvatiće me da zabušavam i kazniće me sa milion legionara. Gotova sam. Moraću da priznam. Ja sam... Glasan lavež mi prekida tok misli i vidim zlatnog retrivera kako trči prema instruktoru. Nakratko se okreće da ga pomazi. Bežim. Grabim priliku i izlećem iza drveta i počinjem da trčim preko trave. Samo što me za nekoliko sekundi probada snažan bol u nozi. „Jao!” vičem hvatajući se za nogu i poskakujući na drugoj nozi. Kada je začuo vrisak, instruktor se okreće i, ugledavši me, trči prema meni. „Da li si dobro? Šta se desilo? Daj da vidim.” Da ne trpim tako strašan bol, bila bih impresionirana brzinom kojom me podiže i nosi do klupe. Kada me je smestio, počinje da mi pregleda nogu. „Izgleda da je mišić zadnje lože.” Očigledno se odlično razume u ono šta govori. „Mislim da si ga pokidala.” „Pokidala?”, ponavljam uplašeno. „Ili to, ili si ga istegla. Nisam siguran, ali moraćeš da odeš kući i staviš led.” „Molim? Sada? Pre kraja treninga?” Zaboravite činjenicu da sam se možda ozbiljno povredila, gotovo sam opijena od olakšanja na samu pomisao da mogu da idem kući. „Da, odmah”, klima glavom odsečno. „Da sam na tvom mestu, popio bih i nekoliko brufena; pomoći će da splasne otok.” „U redu”, klimam glavom poslušno osećajući se primereno kažnjeno. Ustajem s klupe i počinjem da šepam ka kombiju da pokupim stvari. „O, i još jedna stvar...” Okrećem se usred koraka i vidim da me instruktor posmatra ruku prekrštenih na grudima. „Sledeći put ćemo ti dati plavi prsluk. Početnički”, dodaje podižući čupavu obrvu i gledajući me značajno. Sranje. Propade mi odličan plan. „Uh, naravno...” Ma nemam nameru da se suprotstavljam krupnom instruktoru visokom dva metra i koji centimetar sa ručerdama veličine omanjeg tenka. Samo što ja znam nešto što on ne zna. 199


crowarez&bosnaunited

Neće biti sledećeg puta. Dragi dnevniče, Nisam imala prilike da zapisujem događaje jer sam bila u strašnoj gužvi, da ne kažem u totalnom haosu - zbog onog venčanja (i svađe), odlaska na plažu i koncerta (podseti me da sledeći put ponesem čepove za uši!!). I naravno, dedin i Sebov susret!! Jao!! To mi je dobro pokidalo nerve, i nije baš išlo onako kako sam se nadala... Ali sad moram da pišem jer imam da ti prenesem važnu vest... molim za malo pažnje... Zaljubljena sam!!!

200


crowarez&bosnaunited

26 Ispostavilo se, na svu sreću, da je pocepan mišić zapravo samo istegnut mišić, i naredne dve nedelje proleću u neprestanom nizu uspešnih izlazaka sa Sebom. Na primer, bio je tu odlazak na koncert. Kao što sam rekla, svirao je jedan od njegovih omiljenih indi bendova, i baš kao i pre, koncert je bio miks dreke i iživljavanja na gitarama. Samo što sam ovog puta, umesto da sve vreme držim prste u ušima iz straha od zvonjave u glavi, došla opremljena proverenim čepovima za uši koji me štite čak i od Fioninog orgazma. Zato sam se veselo pridružila Sebu, pored zvučnika, među najvatrenijim obožavaocima koji nisu prestali da skaču i bilo je odlično ništa nisam čula! Čak ni Seba kada mi se kasnije obratio, jer sam ih ugurala preduboko pa sam sve vreme dok smo išli kući morala da se trudim da mu čitam reči s usana. Što je bilo prilično stresno jer je vozio i morao je da gleda pred sebe tako da sam teško primećivala kada mu se usne pomeraju. U jednom trenutku zamalo da me provali kada sam pomislila da me optužuje da sam lenja, pa sam se sva nakostrešila pre nego što sam shvatila da je zapravo rekao da je svirka bila luda. Kunem se da je bilo kao igra pokvarenih telefona. A onda odlazak na venčanje. Obično volim svadbe, ali ovog puta idem u svojstvu bračnog skeptika i svim silama se trudim da se loše provedem. Mlada je bila prelepa, ali umesto da sam se oduševljavala njenom haljinom, grizla sam se za usnu. I ni suzu nisam pustila kada su razmenili zavete (što mi je mnogo teže palo nego što sam mislila jer uvek plačem na venčanjima, ali pomoglo mi je koncentrisanje na račun kreditne kartice). A što se buketa tiče... vratila sam ga čim sam ga uhvatila. Priznajem da sam ispala pravi smor, venčanja bi trebalo da su radosni događaji. Ipak bar smo ovog puta Seb i ja bili na istoj talasnoj dužini, i umesto da se svađamo, slažemo se sve bolje i bolje. Komentarisali smo kako ljudi mora da su poludeli kada odlučuju da se venčaju i kolutali očima tokom obreda. Bilo je odlično, premda se nikada nisam lošije osećala na nekom venčanju! 201


crowarez&bosnaunited

Zatim smo se, kada je Seb izjavio da mu nedostaje okean, jedne večeri posle posla odvezli do obale, na istu onu plažu na kojoj smo bili i kada smo se prvi put zabavljali, gde je pronašao ono parče naplavljenog drveta i ušao da prošeta u ledenom moru. Samo što sam ovog puta, umesto da ostanem na suvom, zasukala nogavice i pridružila mu se. Vidite, nisam kukavica! „Apćiha!” Evo petka i eto mene s prehladom. Možda je gacanje u moru na mesečini na obali Saseksa romantično, ali imate li vi ikakvu predstavu koliko je Kanal hladan u januaru? Bilo je ledeno! Malo je falilo da umrem od hipotermije. Zapravo, mislim da još uvek imam promrzline na prstima. „Nazdravlje!” Podižem pogled i vidim kako ser Ričard prolazi kroz kancelariju sa svojim irskim seterom Montijem. Izgleda da su se on i uskoro-bivša-ledi-Blekstok dogovorili da dele starateljstvo, pa ga je vozač, s obzirom na to da je ovog vikenda red na ser Ričarda da ga čuva, jutros dovezao. „O, hvala”, šmrcam podižući pogled i duvajući nos. Otkako se onomad ponašao onako neobično, nisam ga pošteno ni videla, jer je išao na brojne sastanke izvan kancelarije, ali izgleda da je poprilično živnuo. U stvari, mogu čak da kažem da je doživeo pravi mali preobražaj. Nestalo je staro, sjajno, izgužvano braon odelo, pohabane stare cipele na pertle i pramajka svih kravata koju je nosio još dok je studirao na Oksfordu. A zamenili su ih tamnosivo odelo koje bi moglo biti delo nekog poznatog dizajnera, a jedine linije na njemu su one posred nogavica; par cipela za koje se Kim kune da su pol smit, jer je u Graciji osvanula fotografija Džada Loa u njima, i zamislite - rešio je da ne stavi kravatu! Umesto toga je otkopčao dugme na košulji. Otkopčano dugme na košulji! Ser Ričard? Šta je sledeće? Majica kratkih rukava? Minđuša? Brada od tri dana? „Lepo se provedi za vikend”, kaže ozareno prolazeći kraj mog stola sa Montijem za petama. „Hvala, i vi”, vičem za njim dok prolazi pored recepcije gotovo skakućući. Očigledno mu je njegov „onlajn hobi” na čudesan način povratio „šmek”. Što je odlično, i nemam nikakav puritanski komentar na to. Gledam ga dok prolazi kroz vrata i pored Fergusa koji ulazi noseći veliku kutiju na kojoj je debelim slovima napisano „zabava”. Verovatno 202


crowarez&bosnaunited

su to baloni koje sam poručila za zabavu. Znam da je u pitanju neki super fensi elitni privatni klub, ali ipak je nemoguće prirediti zabavu bez balona. „Hajde, pričaj, šta ima!” pita Kim pre nego što je Fergus pošteno otvorio vrata. Bila je na bolovanju zbog gripa i sada je željna svakog i najsitnijeg detalja. „Umirem da saznam šta ima novo. Da li se javila? Da li ste izašli? Da li si zaljubljen?” Dok ona ispaljuje pitanja i ne stajući da udahne vazduh, Fergus me gleda očajnički. A ja njega ohrabrujuće. Videli smo se samo nakratko nakon onog razgovara u kafeu, ali znam da nema nikakvih vesti. „Još ne”, kaže upotrebivši moje reči. „Da li bi potpisala ovde”, nastavlja živahno spuštajući paket na pult. Ali Kim ne naseda. Pući svetio nakarminisane usne i mršti se. „Da li 'još ne' znači da se još nisi zaljubio, ili da se još nije javila?” „Ovo poslednje” kaže blago porumenevši dok joj pruža elektronski blok da se potpiše. „Ko nije odgovorio?” čuje se oštar glas i niz hodnik se najednom sjuri Vendi u svom dubretarcu, pošla je kući. „Fergus je ostavio poruku na sajtu Missed Connection”, kaže Kim. Brzo se okrećem i gledam je besno. Stvarno, kakva izdaja. „Šta je bilo?”, kaže Kim kada vidi moj pogled. „Zar nije trebalo nikom da kažem?” „Missed Connection?”, ubacuje se nekoliko ljudi iz računovodstva koji su takođe pošli kući pa su se zatekli na recepciji. Fergusa još snažnije obliva rumenilo. „Ti? Nije valjda!” Frkće jedan od muškaraca, bucmasti momak sa pozamašnim stomakom čije ime nikako ne mogu da upamtim, i koji izgleda kao da potajno likuje što je ovaj zgodni Irac spao na to da daje oglase lične prirode. „Molim, i nije ti odgovorila?”, uzvikuje. „Pa, još ne zna, jer nije pregledao sve odgovore devojaka koje su mu odgovorile”, ubacujem se glasno, uzimam kaput i prilazim Fergusu. „Ima ih na stotine, nikako da pročita sve poruke, zar ne?” Prevrćem očima, a Fergus mi se zahvalno smeši. To ućutkava bucmastog momka i ja hvatam Fergusa podruku i brzo ga izvodim iz kancelarije. „Ignoriši ih”, šapućem mu na uvo dok prolazimo kroz automatska vrata i izlazimo na hladan vazduh.

203


crowarez&bosnaunited

„Hej, ja sam glumac, navikao sam na odbijanje. To je nezaobilazan deo našeg posla.” Odvezuje bicikl i gura ga dok ide pored mene. „Ne znam ni zašto se uopšte trudim oko ove audicije.” Ćulim uši. „Kakve audicije?” okomljavam se na njega. „Za jednu televizijsku dramu.” „Ferguse, pa to je fantastično!” uzvikujem. „Zašto mi nisi rekao?” „Agent samo što me je pozvao”, sleže ramenima trudeći se da zvuči opušteno. „Sve je nekako u poslednji tren.” „Kada je audicija?” „Sutra. Moram večeras da naučim tekst.” „Opa, pa to je sjajno!” smešim se uzbuđeno. I on se smeši. Vidim da je strašno uzbuđen, ali da se očajnički trudi da se obuzda. „Šta ćeš ti da radiš uveče?” pita me. „Idem da vidim dedu, večeras je njegovo veliko pokeraško veče.” Prekida me reska zvonjava mog mobilnog telefona. „Izvini, samo malo”, kažem izvlačeći ga iz džepa da bih se javila. Zove me Seb, želi da zna gde sam. „Idem prema autobuskoj stanici. Trebalo bi da u Hemingvej haus stignem za pola sata”, odgovaram srećno. Cele nedelje se radujem večerašnjem okupljanju. Jedva čekam da Seba ponovo upoznam s dedom. „Dobro”, odgovara. „A ti samo gledaj da stigneš pre sedam jer tada počinje partija...” „Pa u tome i jeste problem.” „Problem?” Dobro raspoloženje mi polako gasne. „Kakav problem?” „Potpuno sam zaboravio da sam već ranije dogovorio partiju skvoša.” Ne želim da poverujem u ono što čujem. „Ali zar ne možeš da otkažeš? To je samo skvoš...” Na pomen reči „samo” gotovo da čujem kako se kostreši s druge strane. „Zapisao sam ga u rokovnik veoma davno, ne mogu tek tako da otkažem u poslednjem trenutku”, odgovara nestrpljivo. „Ali zaista sam želela da upoznaš dedu”, kažem uzalud. Prvi njihov susret je bio katastrofalan, zato sam želela da ovaj put bude drugačije. Čak sam planirala i da sakrijem dedin pištolj, čisto da budem sigurna. „Žao mi je, dušo”, kaže blagim glasom, „pobrkao sam datume.” Ali i dalje ne menja mišljenje. „Drugi put, može?” Razočaranje mi grči želudac. Poslednjih nekoliko nedelja radila sam sve što je Seb želeo, a kada je došlo vreme za jednu jedinu stvar koja je meni zaista važna... Neočekivano počinju da mi naviru suze. 204


crowarez&bosnaunited

Uznemirena sam. Izneverena. Besna. Jer nisam samo ja u pitanju već i deda. On živi za svoje partije pokera i ovoj se verovatno već danima raduje. Ne mogu da poremetim broj igrača. Ne mogu da ga izneverim. Neću da ga izneverim. Stavljam telefon u džep i okrećem se Fergusu. „Umeš li da blefiraš?” Na kraju smo se dogovorili. Fergus će ići sa mnom na poker, a ja ću njemu kasnije pomoći da nauči tekst. „Rukujmo se”, smeši se, skače na bicikl i obećava mi da će stići na vreme. „Čekaj, nisam ti rekla kako da dođeš do tamo”, vičem za njim. Ali on se samo smeje. „Ne brini, ja sam kurir, pronaći ću adresu”, odgovara i gubi se u saobraćaju. I eto, kada sam stigla do Hemingvej hausa, on me je već čekao tamo, pa smo zajedno prošli kroz automatska vrata. „Ah, gospođice Koneli”, viče gospođica Templ okomivši se na mene čim smo ušli. „O, zdravo”, prisiljavam sebe da joj se osmehnem. Kunem vam se da me ta žena čeka u zasedi. „Ko je to?”, šapuće mi Fergus u uvo. „Zmaj koji mrzi dedu”, šapućem i ja njemu. „A vi ste?”, pita strogo okrenuvši se prema Fergusu. „Fergus O'Flanegan”, odgovara uz šarmantan osmeh. „A koga imam zadovoljstvo da upoznam?” Rezultat je neverovatan. Gospođica Templ se na moje oči topi od miline i počinje da se ponaša kao šiparica. „Molim vas, zovite me Ketrin”, kaže porumenevši. Ketrin? Zurim u nju u neverici. „Kao naša buduća kraljica”, laska joj i ljubi joj ruku. „Zapravo, čak vidim i sličnost sa njom.” „Zaista?”, kikoće se i sve više rumeni. Sličnost? Između vojvotkinje od Kembridža i gospođice Templ? Kao da je rekao da vidi sličnost između mačeta i rotvajlera. Glasno pročišćavam grlo i oboje se okreću prema meni. „Trebalo bi da pođemo, deda nas očekuje.” „Naravno, žao mi je, izvinite nas”, okreće se Fergus gospođici Templ - pardon - Ketrin. 205


crowarez&bosnaunited

„O, naravno, naravno, ne obazirite se na mene.” Nevoljno mu pušta ruku i počinje da se hladi nekim papirima. „Uživajte, i prenesite moje pozdrave svom dedi”, smeši se budalasto. „Kakav šarmantan džentlmen... morate uskoro opet doći.” „Hoćemo”, smeši se Fergus namignuvši mi dok zavlačim ruku pod njegovu i guram ga prema protivpožarnim vratima. „Kao naša buduća kraljica!”, uzvikujem čim se nađemo s druge strane vrata. „Hej, nemam naočare”, buni se i zlobno se smejulji. Na trenutak niko ništa ne progovara i samo nastavljamo niz hodnik a zatim se, nemoćni da se dalje suzdržavamo, okrećemo jedno prema drugom i počinjemo da se smejemo. Ne prestajemo da se smejemo ni kada stignem do vrata dedine sobe i pokucam na njih. Tri puta brzo, zatim tri puta lagano. Fergus me upitno gleda. „To je dogovoreni znak... poker je zabranjen”, šapućem. „Vau”, mrmlja Fergus iznenada se unervozivši od svih ovih smicalica. Najpre tišina, a potom se čuje kako se brava otključava i na vratima se pojavljuje deda sav gizdav u svom odelu na pruge i sa smaragdnozelenom svilenom maramicom u džepu sakoa. Lice mu sija kada me ugleda i onda bez reči gleda levo-desno, a potom nam pokazuje da uđemo. Snažno me grli nakon što je zatvorio vrata za nama. „Tes, mila”, kaže ozareno, „baš mi je drago što si uspela da stigneš.” „Ne bih ovo propustila ni za šta na svetu”, široko se osmehujem mašući poznatim licima, stanarima Hemingvej hausa, koji već sede za sklopivim stolom. Čuje se talas veselih pozdrava. „Povela sam svog prijatelja Fergusa.” Pokazujem na njega, kome je već prišla Filis i pokušava da ga nagovori da sedne pored nje. „Filis, puštaj sirotana”, kori je deda strogo. Uhvaćena na delu, Filis glasno cokće. „Molim? Ništa ja ne radim”, buni se i glumi nevinašce. Fergus nam se pridružuje i zahvalno mi se smeši. „Hvala”, kaže tiho dok mi pruža ruku. „Pazi se, sinko”, smeje se deda odmahujući glavom energično. „Pokušaće da te mazne Tesi ispred nosa.” 206


crowarez&bosnaunited

„O, ne, Fergus mi nije momak”, počinjem žurno da objašnjavam, ali me Filis prekida. „Da li sam ja to čula reč momak?”, kaže naglas okrećući se ka meni. Osećam kako mi lice poprima jarkocrvenu boju i ne smem da pogledam Fergusa. Možda ovo i nije bila tako sjajna ideja. „Da, tako je”, odgovara Fergus pre nego što sam dobila priliku išta da kažem. Šta... ? Ljutito se okrećem prema njemu i vidim kako mu se na licu pojavljuje veliki osmeh. „Nećeš valjda dozvoliti da mi se Filis nabacuje celo veče”, sikti kroz stisnute zube kao trbuhozborac. Krajičkom oka vidim kako Filis sedi na ivici stolice, a sitne oči joj izgledaju uvećano iza naočara. Možda se i bliži osamdesetoj, ali je spremna da ga sažvaće i ispljune. „Uh, da”, klimam glavom pristajući na igru. „Ovo je moj momak.” Pomalo se osećam krivom što lažem dedu, ali objasniću mu sve kasnije. „Odlično! Odlično!” viče oduševljeno. Očinski grli Fergusa. „Konačno!” Uh, u redu, deda, ne moraš da ideš toliko daleko, pomišljam kada vidim Fergusov veseo izraz. „Dobro, hoćemo li?” kažem žustro. „Čekaju nas.” „Da, da, zaista”, klima glavom i čuje se odobravanje i buka dok se svi pomeraju kako bi napravili mesta za mene i Fergusa. Sedamo za sto na kom se nalazi špil karata i boca Blekstok i Vajt viskija. I da li je to... „Deda, da li si ti to zapalio tamjan?”, pitam ga primetivši malu kupu koja se dimi nasred stola. „Nag čampu”, ispravlja me sa zapanjujućom preciznošću ako se uzme u obzir da ga pamćenje izdaje. „Dala mi ga je ona ljubazna sestra Melani. Rekla je da će zamaskirati dim lule”, namiguje mi, stavlja lulu u ugao usana i pali šibicu. „Ali deda, pravila”, bunim se uznemireno, no Fergus me ućutkava nasuvši mi pozamašnu količinu viskija u čašu. Odustajem i zahvalno ga gutam.

207


crowarez&bosnaunited

„Pa, narode...” Deda moli za malo pažnje i žamor za stolom prestaje. Veselo pućkajući lulu uzima špil karata. „Pa da počnemo.” I teatralno deli karte. Nakon dva sata, popijene boce viskija i mnogo kocke, izgubila sam sav novac zajedno sa većinom ostalih igrača. Dedu, međutim, služi sreća. Uprkos tome što smo se kladili samo u kovanice, uspeo je da dobije više od pedeset funti i pobeđivao je u svakom deljenju. Sada su ostali samo on i Fergus. „Odustajem”, objavljuje spuštajući karte. „Ne mogu da se merim s vama.” „Budalaština!” Deda odbija da čuje, ali grudi mu se nadimaju od ponosa. „Tvoj deda bi trebalo da se bavi ovim profesionalno”, kaže Fergus i namiguje mi. „Hej, nemoj mu davati ideje”, bunim se. Deda likuje i pućka svoju lulu. „Ma, hajde, još jednu ruku”, nagovara ga. Ali Fergus odmahuje glavom. „To bi bilo divno, ali moram da pođem. Imam sutra audiciju.” „Ooo, ti si glumac?” ubacuje se Filis koja je odavno odustala od igre i poslednjih sat vremena drema na kauču. „To je kazna božja”, osmehuje se. „Znaš, jednom sam se udvarala glumcu. Nastupao je na daskama koje život znače u varijeteu, bio je zgodan momak.” „Da, u redu je, Filis”, kaže deda strogo, a zatim se okreće prema meni i mrmlja. „Kome se ta nije udvarala?” Trudim se da se ne nasmejem i guram ga laktom da bi prestao. „Zar i ti odlaziš?” pita me. „Obećala sam da ću pomoći Fergusu da nauči tekst”, smešim se žalosno, očekujući da zagunđa, ali on izgleda zadovoljno. „Dobra si ti devojka”, klima glavom sa odobravanjem i tapše me po kolenu. „Idem po naše jakne”, kaže Fergus i prilazi hoklici pored mašine za šivenje na kojoj smo ih ostavili. Krene da ih uzme i onda zastaje. „Da li je ovo jedan od vaših projekata, gospodine Koneli?” pita. „Tes mi je rekla da ste krojač.” 208


crowarez&bosnaunited

Gledam u njega i shvatam da drži tašnu koju šijem. Grudi mi se stežu. Kao da je otkrio moju tajnu. „Krojač?” Ali pažnju mi privlači prazan izraz na dedinom licu. Na delić sekunde izgleda kao da ne može da se seti. „U Ulici Sevil rou, deda”, podsećam ga. „Radio je tamo pedeset godina”, nastavljam objašnjavajući ne samo Fergusu već i njemu. „A, da, tako je”, klima glavom iznenada shvativši, „ali plašim se da ne mogu da preuzmem zasluge za to. To je Tesinih ruku delo, zajedno radimo na njemu. Zar nije talentovana? Stalno joj govorim da ima dara, ali me ne sluša...” „To je samo jedan mali projekt”, ubacujem se posramljeno i grlim dedu da bih ga ućutkala. „Ćao, uskoro ću opet svratiti.” „Zdravo, mila.” „Lepo se provedite”, maše Filis sa kauča, „i nemojte raditi stvari koje ja nikada ne bih radila”, namiguje. A sve mi se čini da nema toga što Filis ne bi radila. Zaključujem to pogledavši Fergusa i porumenevši. Iskreno, ovo je pomalo neprijatno. Kada sam rekla da želim da ovog puta prvi susret dede i mog momka bude drugačiji, mislila sam na to da želim da veče protekne drugačije, a ne da bude drugi momak u pitanju. Prvom prilikom ću morati da mu objasnim da je došlo do nesporazuma. Fergus je samo prijatelj, ništa više. Grlim dedu i mašem mu. Što pre sve razjasnim to bolje.

209


crowarez&bosnaunited

27 „Moram nešto da ti priznam: Zaljubljen sam u tebe.” „Zaista?” Gubim se u dubinama Fergusovih očiju. „Da”, klima glavom i gleda me zaljubljeno. „Još od trenutka kada sam morao da uradim onu hitnu operaciju na srcu a ti mi dodala skalpel.” „Doktore Lorens...”, kažem, a hvata me nesvestica. „Sestro Keti...”, odgovara promuklo. Fergus i ja u njegovom stanu u Šepards Bušu uvežbavamo tekst za njegovu sutrašnju audiciju. Živi u maleckoj garsonjeri visoko u potkrovlju u viktorijanskom stambenom bloku sa kosim tavanicama što znači da stalno mora da se saginje da ne bi udario glavom dok korača gore-dole sa tekstom u ruci. „Sestro Keli”, ispravljam ga. „Jaoj, jeste!” gunđa provlačeći prste kroz kosu. „Nikako da upamtim.” „Dobro je, ne brini”, pokušavam da ga umirim. „Keti, Keli, u čemu je razlika?” „Verovatno od toga zavisi da li ću dobiti ulogu ili neću”, odgovara sumorno, a između obrva mu se pojavljuje duboka bora. Baca tekst na sanduk za čaj i spušta se na stari plišani kanabe. Zaboravite moderni minimalizam, Fergusov stan pomalo liči na Aladinovu pećinu. Ukrašen je mešavinom starinskih mapa, velikih indijskih tapiserija, gomila knjiga u kožnom povezu - one sa zlatnim slovima na hrbatu - i starinskim lampama sa resama preko kojih su prebačeni svileni šalovi da bi odavale meko, ružičasto svetio. Saznajem da svaki komad nameštaja ima svoju priču, i nijedan nema nikakve veze sa Ikeom. Fergus je većinu svojih stvari pronašao ili na putovanjima ili na ulici. „Ljudi bacaju sve ove predivne stvari. Ovaj kanabe sam pronašao u smeću”, rekao mi je ponosno kada sam ušla u stan. „Pokazao sam ga prijatelju koji radi u prodavnici antikviteta i kazao mi je da je to nameštaj s početka veka, možeš li da poveruješ? Samo je bilo potrebno presvući ga...”. Potom je pokazao lampe. „Ostavljene su pored kontejnera za reci210


crowarez&bosnaunited

klažu; trebalo je jedino staviti im abažure da bi bile kao nove...” Slušam ga fascinirano. Za nekoga ko ima naviku da svraća u prodavnice polovne robe ovo je korak više. Ove stvari su besplatne! „Pa, hvala ti što si pustio dedu da pobedi”, smešim se zahvalno i sedam pored njega na kanabe i pokušavam da ga oslobodim nervoze. „Svi se brinemo za njega; mislimo da ima Alchajmera.” Kada čujem sebe kako izgovaram ove reči, shvatam da je ovo prvi put da sam naglas priznala, bilo sebi, bilo drugima, da deda možda ima ovu bolest. „Moja baka je imala Alchajmera”, kaže tiho, „ume da bude prilično gadno. I za obolele i za porodicu.” „Znam”, klimam glavom, a stomak mi se grči kada pomislim na dedu. Ne mogu da podnesem razmišljanje o budućnosti, o onom što će se desiti. Suviše se plašim da ga ne izgubim i ne želim da mislim o tome. „I, uzgred budi rečeno, nisam”, nastavlja. Trzam se iz misli i zbunjeno ga gledam. „Nisam mu dozvolio da me pobedi”, objašnjava mi Fergus s osmehom. „On je odličan igrač.” Znam da me laže. U jednom trenutku sam pogledala preko njegovog ramena i videla da ima rojal fleš, ali je brzo zamenio karte da bi izgubio. „I siguran sam da će još neko vreme odlično igrati”, uverava me. Znam da pokušava da me uteši. „Hvala”, smešim se zahvalno, „i hvala ti što si mi pravio društvo.” „Hvala tebi što si me pozvala, baš mi je bilo zabavno”, smeši se i dodaje: „Ali sam i pošteno ogladneo od sveg tog kockanja. Da li si gladna?” „Umirem od gladi”, klimam glavom. Danas skoro ništa nisam jela i izgladnela sam. Ustaje i prilazi kuhinjici a zatim se čuje zvuk preturanja i otvaranja i zatvaranja ormarića. „Izgleda da mi je nestalo svežih jastoga”, kaže nakon nekoliko trenutaka, izranjajući iza vrata jednog od ormarića, „ali mogu da ti ponudim prženi pasulj na tostu.” „Sreća”, odgovaram ozbiljnog izraza lica. „Ne volim svežeg jastoga.” Smeje se i posvećuje se ubacivanju hleba u toster, pasulja u tiganj, i za nekoliko trenutaka služi dva tanjira pasulja na tostu. „Mmm, ovo je ukusno”, oduševljavam se usta punih vrelog tosta. „Sve pohvale kuvaru.” 211


crowarez&bosnaunited

„To mi je jedan od omiljenih recepata”, klima glavom Fergus glumeći da je ozbiljan. „A ukus dolazi do punog izražaja tek uz ginis.” Smejem se dok otvara limenku i sipa crnu, penušavu tečnost u dve čaše, a zatim mi dodaje jednu. Raskrčio je malu površinu na podu, pa sedamo prekrštenih nogu, a tanjire stavljamo na sanduk za čaj koja služi kao stočić. Na tren se prisećam obroka sa Sebom u restoranu Mala, egzotičnih jela i visokih cena i ne mogu a da ne pomislim koliko više uživam u ovom obroku. Ali, naravno, to je samo zato što ne volim ljutu hranu, i ni iz kog drugog razloga. Kratko jedemo u prijatnoj tišini, sve dok, nakon što je uzeo punu viljušku pasulja, Fergus ne zastane i upita me: „Mislio sam da si mi rekla da nemaš snove?” Gledam ga i ne razumem šta me pita. „Ona tašna koju sam video”, podseća me. Sada shvatam i postaje mi neprijatno. Nadala sam se da to neće spomenuti. Osim dedi, nikada nikom nisam priznala šta me zaista interesuje, nikada nisam bila dovoljno hrabra da se izvrgnem podsmehu, ali sada je moja tajna izašla na videlo. „O, to?” nehajno sležem ramenima. Našaliću se. Jednostavno ću odbaciti tu temu kao nevažnu. Ali ima nečeg u Fergusovom nepokolebljivom pogledu zbog čega mi se čini da je moj san ostvarljiv. Ne želim da ga poreknem. Želim da razgovaram o tome. „Pa, oduvek sam volela da pravim stvari i palo mi je na pamet...” Uvek sam mislila da će mi biti teško da nekome iznesem svoj plan, ali čim sam počela da pričam, reči mi same nadolaze. „Znaš kako žene troše čitavo bogatstvo na tašne - zapravo verovatno ne znaš, pošto si muškarac”, ispravljam se brzo. „Kako bilo, želela sam da napravim tašnu koja je lepa i otmena, ali koja ne košta mnogo i koja nije šivena u nekoj robovskoj fabrici u Indiji ili Kini. Tašnu koja je ručno napravljena od starinskih džakova za brašno iz Francuske, tako da je i reciklirana i da može da se reciklira...” „Znači da daješ svoj doprinos zaštiti životne sredine”, ubacuje se Fergus. „Upravo tako”, kažem oduševljeno. „A za ovu koristimo dedinu svilenu maramicu kao podstavu i malo starih vrpci i staru dugmad, a pronašla sam i stare kožne tregere od kojih ćemo napraviti ručke i koji su savršeni. A ta tašna ima i svoju priču, ima prošlost - kao što je imaju i 212


crowarez&bosnaunited

ove stvari koje si pronašao za svoj stan...” Energično širim ruke i pokazujem stvari oko sebe, a zatim se okrećem prema Fergusu, koji me zamišljeno posmatra. „O bože, izvini, potpuno sam se zanela, zar ne?” kažem pocrvenevši. „To je sasvim u redu”, buni se, „ako je to tvoja strast, onda bi i trebalo da se zaneseš.” Strast. Razmišljam o njegovim rečima. Nikada ranije to nisam posmatrala na ovaj način, ali u pravu je. To što radim je zaista moja strast. „Mislim da je to odlično”, nastavlja ozbiljno. „Stvarno?” „Pa, nije da se razumem u ženske tašne”, priznaje i žalosno se osmehuje, „ali dopada mi se ideja, a dopalo mi se i ono što sam video. Mislim, nosio bih takvu tašnu. Da sam devojka”, dodaje brzo. „Moraćeš da napraviš i neki uniseks model - zašto bi se ograničila samo na polovinu tržišta?” „Hej, to je odlična ideja”, klimam glavom, a točkići u glavi već počinju da mi se okreću. „Nisam ja samo lepo lice”, dobacuje. Smešim se, oklevam malo, a potom ga pitam: „I ne misliš da sam glupa?” „Pa, sada kad već pitaš...” „Ne mislim na inteligenciju”, kažem namrštivši se. „Hoću da kažem, zar ne misliš da sam glupa što uopšte pomišljam da bih mogla da dizajniram tašne i da bi te tašne neko želeo da kupi...” U glasu mi se čuje nada i nervozno susrećem njegov pogled. „Nije ništa gluplje od moje želje da postanem glumac...” Smešim se zahvalno i na trenutak se gledamo sa razumevanjem. „Nikada te nisam pitala, ali zbog čega si poželeo da postaneš glumac?” Znatiželjna sam. „Verovatno jer sam gladan pažnje”, smeje se samoprekorno. „Odrastajući u ogromnoj porodici, neprestano sam bio željan pažnje, da me neko primeti, a nikada me nisu primećivali... mama i tata su uvek imali pune ruke posla sa ovim ili onim žgepčetom. A zatim sam otkrio dramsku sekciju u školi, i pozornicu, a zbog onog što sam osećao... odatle je sve krenulo...”, zastaje kao da se priseća. „I, naravno, mislio sam da bi to bio pravi lepak za žene”, dodaje zlobno. „Glavni glumac i tako to. Mada baš i nije tako ispalo.” 213


crowarez&bosnaunited

„Doktor Lorens bi mogao sve to da izmeni”, smejem se a zatim zastajem i pokušavam da ga što opuštenije pitam: „Da li si se ikada zaljubio u neku od koleginica sa kojima si glumio?” „U mnoge”, klima glavom. „Mnoge?”, ponavljam. To nije bio odgovor kom sam se nadala. „Ma da”, smeši se. „Kada sam tek počeo da glumim, stalno sam se zaljubljivao, ali ništa nije trajalo duže od nekoliko meseci. Ništa se nije pretvorilo u nešto ozbiljno. Uglavnom je to bio samo seks...” „Ferguse!” pretvaram se da ga prekorevam i on se smeje. „Šalim se”, kaže. „Doduše, ne skroz.” Zastaje a zatim će zamišljeno: „Ništa od toga nije bilo zasnovano na nečemu stabilnom, kao što je pravo prijateljstvo...” Zastaje i gleda me i najednom osećam kako se atmosfera promenila. Ali onda se on zagleda preko mog ramena. „Hej, pogledaj”, uzvikuje, smešeći se i pokazujući prema prozoru. „Pada sneg!” Okrećem se i gledam kroz prozor i, vidi čuda, u pravu je. „O”, uzvikujem posmatrajući bele pahulje kako se kovitlaju u tami. „Hajde, uzmi jaknu.” Skače i otvara balkonska vrata i otkriva ogromnu krovnu terasu koja je veća od čitavog stana. „Evo zašto sam iznajmio ovaj stan”, kaže vodeći me napolje. Neverovatno je. Kao da sam zakoračila u drugi svet. Sada znam kako mora da su se osećala deca kada su prošla kroz onaj orman i ušla u Narniju. Zaprepašćeno gledam preko krovova, u pahulje koje nam se kovitlaju oko glava poput šljokica, i osvetljavaju tamu. Kao da deluje neka čarolija. Obuzima me oduševljenje. Kao da smo zatvoreni u jednoj od onih snežnih kugli koju je neko dobro protresao. Medu saksijama sa biljkama sa kojih je opalo lišće nalazi se klupa i mi sedamo na nju. „Znaš, svaka pahulja je jedinstvena, kao što je i svaki čovek jedinstven”, kaže plazeći jezik i hvatajući jednu pahulju. „To me je prosto opčinjavalo kada sam bio mali.” Smešim se i gledam ka nebu i puštam da mi pahuljice miluju lice. Sićušne zaleđene pahulje koje se smesta tope. Ovde gore medu dimnjacima kao da sam hiljadama milja udaljena od stvarnog života. London je toliko haotičan. Čak i nakon pet godina života u njemu još

214


crowarez&bosnaunited

uvek se nisam navikla na konstantnu buku i žamor, prepune trotoare i beskrajno brujanje saobraćaja. Uglavom volim tu gužvu. Volim energiju ljudi; volim što, dok hodate ulicom, možete naići na raznolike izloge indijskih prodavnica sarija, marokanskih restorana, tajlandskih kafića i jeftinih bircuza, a svi se nalaze jedni pored drugih; volim što se možete probuditi usred noći i videti kroz prozor da je grad i dalje osvetljen. Ali ponekad ne mogu a da ne poželim da postoji dugme za isključivanje. Dugme koje bih mogla da pritisnem i sve zaustavim, kao što se zaustavlja ringišpil na vašaru, da čovek može da siđe, protegne noge i udahne malo vazduha. Kao sada. Ovde sa Fergusom se osećam kao da sam pronašla to dugme. Sve je tako mirno, tako tiho... Osećam iznenadni nalet vetra i nevoljno drhtim. „Da li ti je hladno?” mršti se. „Ne, dobro sam”, lažem i čvršće se umotavam u jaknu, ali mi zubi i dalje cvokoću. „Da, kako da ne”, cokće, „dođi ovamo.” Grli me oko ramena i privlači me k sebi. Tako je visok, bez problema mogu da se ušuškam pod njegovom rukom u vunenom rukavu, i na nekoliko trenutaka ostajem tako, jer mi je udobno i toplo, i posmatram kako pahulje igraju oko nas. Ušuškana u toplo udubljenje između njegovog grudnog koša i njegove ruke. U „kutak”. Oštro zvono mobilnog telefona prekida mi tok misli i počinjem da preturam po džepovima. „Halo?” „Mala, žao mi je zbog onog danas...” Seb je, izvinjava se što nije mogao da se nađe sa mnom večeras, i kada mu čujem glas, iznenada osećam krivicu. Kao da sam uradila nešto pogrešno. Skačem s klupe. Što je, naravno, besmisleno; samo sam se grejala. „U redu je, Sebe, ne brini”, kažem brzo hodajući preko terase. Gotovo da se osećam kao da mi smeta. Vidim kako mi Fergus pokazuje da se vraća unutra, i dok posmatram, on ustaje i nestaje kroz francuski prozor, a ja osećam žalac kajanja. „Mislim da bi trebalo da pozovem tvog dedu i izvinim se...” 215


crowarez&bosnaunited

Ponovo se usredsređujem na telefon. „Ne!” vičem. „Hoću da kažem, nema potrebe, sve je u redu”, kažem brzo. „Pa, ako si sigurna...” „Potpuno sam sigurna”, kažem odlučno. U glavi markerom dva puta podvlačim informaciju da pozovem dedu prvom prilikom i sve mu objasnim. „Dobro, iskupiću ti se za ovo”, nastavlja. „Vodim te negde za vikend.” „Zaista?” uhvaćena sam nespremna. „Pokupiću te sutra u šest sati ujutro. Ponesi pasoš.” Pasoš? Idemo u inostranstvo? Jedino što uspevam da kažem je: „Kuda idemo?” Sve se dešava prebrzo pa mi je teško da se opasuljim. „Ja znam, a ti ćeš se iznenaditi”, zadirkuje me. „Ali šta da spakujem?” Smeje se. „Ništa ti ne brini. Sve sam sredio”, umiruje me, a zatim, nakon kraće pauze, nežno dodaje: „Zaista si mi nedostajala večeras.” „I ti meni”, odgovaram, mada više po automatizmu nego zato što to iskreno osećam. Tek kada sam čula ove reči, shvatila sam da on meni nimalo nije nedostajao. Ali samo zato što sam bila preokupirana dedinim pokerom i pomaganjem Fergusu da nauči tekst i... svime ostalim. Pozdravljamo se i on prekida vezu, i ja na trenutak ostajem nepomično da stojim, osećajući se pomalo ošamućeno zbog ovo neočekivanog obrta događaja, i potom ulazim unutra. Zatičem Fergusa kako čita tekst, a bora na čelu mu se produbila. „Da li je sve u redu?”, pita podigavši pogled. „Hm... jeste”, klimam glavom, a osećanja su mi podeljena. „Bio je to Seb”, nepotrebno dodajem. „Da, čuo sam.” Atmosfera je pokvarena i sada osećam neobičnu napetost medu nama. „Vodi me negde za vikend”, objašnjavam premda ni sama ne znam zašto. „Odlično”, smeši se Fergus. „Mini-odmor, a?” „Da”, i ja se osmehujem. 216


crowarez&bosnaunited

Razgovor se gasi i nastupa neprijatna tišina. Onda kažem: „Pa, trebalo bi da dođem.” „Hoćeš li moći da se vratiš sama kući?” „Da, nije toliko kasno, a deda mi je dao novac za taksi.” Premda bi bolji opis bio da mi ga je „na silu ugurao u džep”. „Samo malo, ispratiću te”, kaže i uzima ključeve. Zatvara vrata, ali ih ne zaključava, i zajedno silazimo niz stepenice do ulaznih vrata zgrade, koja se glasno zatvaraju za nama. Još uvek pada sneg, ali tlo je toliko mokro da ne može da se nataloži i samo se topi u malim, sivim bljuzgavim lokvicama. Gledam preko puta u žuti neonski znak ćevabdžinice, masu okupljenu oko nje, grmljavinu saobraćaja. Krov mi se čini kao sasvim drugi svet, čarobno mesto daleko od ovog trotoara na kom me stvarnost udara svom silinom. Taksi staje pored ivičnjaka, i mi skačemo kako bismo izbegli da nas poprska. „Lepo se provedi na mini-odmoru”, kaže veselo i ljubi me u obraz. „Hvala”, smešim se, otvaram vrta i sedam u taksi, „i srećno sutra na audiciji. Znam da ćeš dobiti ulogu. Osećam da će tako biti.” „Osećaš li isto onako kao kada si mi predložila da potražim svoju 'propuštenu priliku'?”, šali se bezvoljno. „Znaš, nije mi poslala mejl.” Osećam krivicu. „Ne, ovo je potpuno drugačiji osećaj”, kažem odlučno. „Potpuno drugačiji.” Smeši se rezignirano. „Ne brini, biću dobro. Kao što sam rekao, navikao sam na odbijanje - to je nezaobilazan deo ovog posla”, i nakon što je zatvorio vrata za mnom, maše mi dok me taksi odvozi u noć. *** Kada kasnije stižem kući, pakujem nekoliko stvari za vikend i spremam se za spavanje. Stan je prazan. Fiona se još nije vratila. Zapravo, jedva da sam je i viđala poslednjih nekoliko nedelja jer sam najčešće spavala kod Seba, a ona je svaku noć izvodila Talulu. Izgleda da su išle na neki intenzivan kurs poslušnosti, ali kada bi se i desilo da ostanem da spavam u stanu, nikada se nije vraćala pre ponoći i pitam se, premda se divim njenoj posvećenosti, da ne bi i psi ponekad trebalo da ranije legnu?

217


crowarez&bosnaunited

Uglavnom, poslala sam joj poruku u kojoj sam je obavestila o putovanju za vikend i pitala je da li može da pazi Flija i ona mi je smesta odgovorila: Opa!!! Da!!! Zovi me sutra!!!! Zbog te poruke sam osetila krivicu jer je ona reagovala sa mnogo više uzbuđenja nego ja. Nije da nisam uzbuđena. Naravno da jesam! Koja devojka ne bi bila? Samo sam iznenađena, ništa više... Primećujem još jedan džemper i guram ga u već pretrpanu putnu torbu. Nemam pojma šta da ponesem, zato pakujem sve. Zakopčavam torbu i smeštam se u krevet pored Flija. Još malo ću čitati pre nego što isključim svetio. Uzimam knjigu koja stoji na noćnom ormariću, otvaram je i brzo je ponovo zatvaram. Koliko god da se trudim, prosto ne mogu da je čitam. Obama možda i jeste najfascinantniji lik milionima ljudi, i znam da bi ova knjiga trebalo da me interesuje, ali... pa, jednostavno me ne interesuje. Vraćam je na noćni ormarić, naslanjam se na jastuke i češkam Flija iza ušiju. Umorna sam, ali mi u glavi još uvek bruji, i nižu mi se slike večerašnjih događaja: dedina partija pokera, Fergus kako uči tekst, Sebov poziv... zaista bi trebalo da pokušam da zaspim. Seb će doći po mene u šest ujutro. Osećam kako treperim od iščekivanja. Pitam se kuda me vodi? Možda u Pariz, ili Njujork... ne, to je predaleko za jednu noć. „Znaš, nije mi poslala mejl.” Fergus. Moje misli se vrte oko njega. Mislim na meki ritam njegovog irskog akcenta. Na rezigniran osmeh koji mi je uputio kada sam mu poželela sreću. Osećaj krivice se vraća. Da mu samo nisam predložila da ostavi tu glupu poruku. Ja sam kriva. Zaista je talentovan, ali to mu je poljuljalo samopouzdanje. A ja sam za to odgovorna. Nikada neće dobiti ulogu ako bude bio toliko negativan. Sva ta priča o odbijanju, kao da se već priprema na to da neće proći audiciju. Udaram jastuk pesnicom da bih se udobnije namestila i okrećem se. Bilo bi lepo kada bih mogla da mu vratim samopouzdanje, ali kako? Kako? A zatim mi se javlja začetak jedne misli koja potom raste, pušta koren i cveta. Naravno! Zašto se toga nisam ranije setila? 218


crowarez&bosnaunited

Skačem iz kreveta i uzimam laptop. Unosim šifru u svoj imejl nalog i pravim novu adresu. Nema druge. Sedim na ivici kreveta i počinjem da kucam. Kriva sam za ovu situaciju, pa ću pokušati i da je ispravim. Ja ću biti njegova „propuštena prilika”. Dragi dnevniče, Seb mi je poslao razglednicu sa slikom snežnog zeca. Napisao je: „Jedva čekam da te vidim na padinama i jedva čekam apres-ski uživanje s tobom. Seb xx.” Što je baš lepo od njega. Seb obožava snoubording i hoće da me odvede na Alpe za vikend, ali iskrena da budem nikada nisam naučila ni da skijam ni da se spuštam snoubordom a ni ne želim sada da učim. Hladnoća, padovi, modrice, mogući lomovi... to mi ni najmanje ne zvuči zabavno. Pozivam ga i neizmerno mu se zahvaljujem, ali potom predlažem odlazak u banju. Čudno, uopšte nije bio oduševljen...

219


crowarez&bosnaunited

28 Koja devojka ne mašta o tome da je momak odvede negde za vikend? I ne samo to već da je iznenadi time. To se dešava samo u ljubavnim romanima, u filmovima u kojima glumi Džulija Roberts, u pustim snovima. Ne u stvarnom životu. A svakako ne u mom životu. Sve do sada. Mene, Tes Koneli, momak vodi na mini-odmor! To je tako uzbudljivo! Stalno čitam o tim odmorima u Fioninim časopisima: luksuzni mali pansioni, moderni hoteli, urbana utočišta, spa odmarališta... Svaki put kada listam stranice časopisa, uhvatim sebe kako sanjarim; duboko uzdišem dok čežnjivo gledam fotografije kreveta sa baldahinom, bazena, egzotičnih koktela... Tako da možete da zamislite koliko sam uzbuđena dok se vozimo ka aerodromu, i to kako molim Seba da mi kaže kuda idemo, i kako se Seb smeje i odbija da mi kaže. Do dolaska na parking aerodroma više ne mogu da suzbijam uzbuđenje. Još koji tren i eksplodiraću. I onda, konačno, ne može više da me drži u neizvesnosti i govori mi kakvo mi je iznenađenje pripremio. „Šta misliš?” pita uzbuđeno, čekajući moju reakciju. Delić sekunde vlada apsolutni tajac dok obrađujem informaciju, a zatim: „Snoubording?”, ponavljam. Glas mi je nešto kreštaviji nego što sam planirala. „Znao sam da ćeš se primiti”, kaže oduševljeno, a licem mu se širi ogroman beli osmeh. „Setio sam se da si mi na prvom sastanku rekla da bi volela da naučiš da se spuštaš snoubordom.” „Da, i ja se sećam”, smešim se ošamućeno. Sranje, ja i moja jezičina. Iz glave mi brzo nestaju slike hedonističkog odmora u nekom modernom hotelu u Parizu. „Ali nisam spakovala odgovarajuću garderobu”, ubacujem se. Nikad se ne zna. Možda još uvek ima vremena da put na planine zamenimo odlaskom u Pariz. Da pijemo koktele u hotelu Costes. Da hodam unaokolo u mekom ogrtaču i idem na spa tretmane. „Ne brini, sve možemo tamo da nabavimo”, umiruje me. A možda me i ne umiruje. 220


crowarez&bosnaunited

Kada je prebacio torbe iz prtljažnika na aerodromska kolica, okreće se i čvrsto me grli. „Veruj mi, biće fenomenalno”, smeši se. Ušuškana u njegovom zagrljaju, gledam mu plave oči i iznenada mi u glavi iskrsava razglednica koju sam spalila u novogodišnjoj noći, ona na kojoj je bila slika snežnog zeca i na kojoj je pisalo da me poziva na snoubording. I sećam se svog kajanja što nikada nisam otišla na taj odmor i sećam se da sam poželela da mogu sve da uradim drugačije. A sada mi se pruža prilika. Kažem sebi da se saberem. Tes, šta to radiš? O ovome si maštala svih onih noći kada si tonula u san na jastuku mokrom od suza i budila se otečenih očiju. Ovo ti je prilika da sve uradiš kako treba. Ovog puta možeš da odeš na snoubording! Masa ljudi to radi i dopada im se, zašto bi se ti razlikovala od njih? Oklevaš samo zato što to nikada nisi radila kladim se da će biti fantastično! Možeš da mu pokažeš koliko brzo učiš, koliko voliš padine, koliko se lepo provodiš. Možeš da mu pokažeš da ste stvoreni jedno za drugo. „Fenomenalno”, i ja se smešim. „jedva čekam.” Idemo u Šamoni. Seb je sve rešio - to jest njegova super organizovana sekretarica je sve dogovorila - i sada letimo direktno za Ženevu biznis klasom; da, tako je! Biznis klasom! Potom nas minibusom prevoze do skiodmarališta gde ćemo odsesti u planinskoj kolibi koja pripada jednom od njegovih prijatelja. Dok nas žena za pultom za čekiranje karata ljubazno upućuje u bar za putnike prve klase u kom čekamo ukrcavanje, razmišljam koliko se sve ovo razlikuje od mog uobičajenog načina putovanja; letenje jeftinim avio-kompanijama, u neko nenormalno vreme, pa tumaranje po Stanstedu sa sendvičem u ruci u potrazi za nekom slobodnom plastičnom stolicom, a zatim ukrcavanje koje više liči na utovar stoke jer nisam platila dodatnih nekoliko funti za raniji bording... Ovog puta se opuštamo u otmenom baru, gledamo TV i pijemo šampanjac. U sedam sati ujutro! Kao da je Božić, samo bez repriza programa. Zatim, pre nego što će avion poleteti, pozivaju nas da se ukrcamo, odvode nas do udobnih širokih kožnih sedišta i nude nam još šampanjca. U normalnim uslovima se plašim letenja, ali dok se avion podiže u nebo, osećam nalet uzbuđenja. Ako ovako izgleda putovanje na snoubording, onda krenimo! Na odredište smo stigli svega dva sata kasnije. 221


crowarez&bosnaunited

„Dobro došli u Šamoni”, kaže vozač minibusa dok se automatska vrata otvaraju da nas puste napolje. Prvo što primećujem je blistava belina. Nakon londonskog sivila gotovo je zaslepljujuća, pa tražim jeftine naočare za sunce koje sam kupila na Hitrou. Dok ih guram na nos, duboko udišem čisti alpski vazduh i na trenutak samo stojim i upijam ovu zimsku zemlju čuda. Prizor me bukvalno ostavlja bez daha. Netaknuti beli sneg kao šlag na torti, sveže, blistavo nebo nezaboravne boje, jarko sunce i... „Pogledaj, eno ga!”, kažem bez daha. „Molim?” pita Seb i ne podiže pogled sa ajfona. Nije sklonio pogled s njega sve vreme puta od aerodroma - „izvini, posao i ta sranja” - ali mi to po prvi put ni najmanje nije smetalo. Bila sam suviše zaokupljena zurenjem kroz prozor i prelepim krajolikom i čitanjem turističkog vodiča koji sam sva srećna kupila na aerodromu. „Monblan”, uzvikujem, podižem pogled sa stranica vodiča i gledam prema njemu, gledam kako se beli, snegom prekriveni vrh veličanstveno uzdiže prema nebu. „Da li znaš da se nalazi na visini od četiri hiljade i osamsto deset metara iznad nivoa mora?” „Da, znam”, klima glavom ponovo podigavši pogled a licem mu se širi osmeh. „Fenomenalno, ha?” „A da li si znao da je puno ime Šamonija zapravo Šamoni Monblan i da su se tu održale prve zimske olimpijske igre 1924. godine?” Moj moto je da se ništa ne radi polovično. Ako sam već resila da nešto uradim, onda ću se tome posvetiti svim srcem. Premda ponekad umem i da preteram, čemu svedoči prisutni bol u mišiću zadnje lože koji me podseća na onaj fijasko od vojnih vežbi. Hvatam Seba kako me radosno gleda. „Šta sam ti rekao? Znao sam da će ti se ovde dopasti.” Smejem se jer se, uprkos prvobitnom oklevanju, moram složiti s njim. Ne mogu da verujem koliko sam pogrešila u vezi sa snoubordingom! Priznajem, sve sam potpuno pogrešno razumela! Osmehujem mu se. Osećam se kao da smo konačno pravi par, i radimo ono što pravi parovi rade, odlazimo zajedno na vikend i zabavljamo se. On mi upućuje još širi osmeh, a ja osećam kao da ću eksplodirati od zahvalnosti. Kako sam samo srećna što mi se ovo desilo, što sam dobila drugu priliku da ispravim sve svoje greške i ovog puta sve uradim ispravno. Ozbiljno, mora da sam najsrećnija devojka na svetu.

222


crowarez&bosnaunited

Sva srećna i poletna zavlačim ruku pod njegovu i zajedno krećemo. Seb se ovde savršeno uklapa u skijaškoj jakni i snežnim čizmama sa debelim gumenim donom koje mi podseća na traktorske gume, ali moje čizme su predviđene za britansku zimu - to jest bljuzgave londonske trotoare, ne za meki sneg i led - i klizam se na svakom koraku. „Opa!” Okliznula sam se postrance i Seb me hvata smejući se. „Drži se za mene”, smeje se. „Nije daleko.” Seb me vodi probijajući se kroz sneg i prolazimo pored brojnih skijaških brvnara od kojih je svaka luksuznija od prethodne i, naposletku, stižemo do neverovatne drvene kolibe sa strmim krovom, visoko na padini, sa ogromnim prozorima, ogromnim tremom i... srce mi treperi od uzbuđenja... da li je to dvorišni džakuzi? „Stigli smo”, kaže Seb i staje. „Naš dom ovog vikenda.” „Opa”, kažem zabezeknuto i zurim oduševljeno. Zaista liči na nešto iz časopisa. Ček samo da kažem Fioni! Saginje se i ljubi me dok stojimo na ulazu. Usne su mu meke i tople na ledenom vazduhu i osećam se kao da me je neko umočio u otopljenu sreću. Ima li išta bolje od ovog? Odjednom čujem buku u kolibi i uplašeno se trzam jer je to glas nekog muškarca. „Čoveče! Stigao si!” Veoma bučan glas sa američkim akcentom. Glas koji mi liči na... „Krise”, smeši se Seb kada se vrata otvore i otkriju Sebovog prijatelja iz restorana. Kris se baca na njega raširenog dlana za brojne koske, pa razmenjuju udarce u ramena i tapšanje po leđima. Posmatram ovo zaleđena kao i krajolik oko mene. Ne mogu da verujem svojim očima. Kris je ovde? U našoj kolibi? Šta kog... ? O, ne. On je taj prijatelj. Srce mi tone. Ne usuđujem se da razmišljam. Ali dok se reči ređaju, teram ih da se slože u rečenicu. Koliba. Je. Njegova. Iznenada mi se sav entuzijazam topi brže nego polarne ledene kape. „Zdravo, Tina!” grmi Kris, okrećući se prema meni. „Drago mi je što te vidim!” „Tes”, pokušavam da ga ispravim, ali već nas je obgrlio oko ramena i uvodi nas unutra poput preterano uzbuđenog kauboja. I baš kad sam pomislila da ne može biti gore nego što jeste... „Hej, Ana, gledaj ko je stigao!” viče. 223


crowarez&bosnaunited

Dok ulazimo u prostranu dnevnu sobu - kuhinju, iza vrata frižidera izranja Ledena kraljica lično. U belim farmerkama i beloj rolci podseća me na tanku ledenicu, a i podjednako je topla. „Ćao, društvo”, kaže svojim krutim otmenim glasom, onim koji Fiona pokušava da savlada. „Kako ste putovali?” Pruža dve flaše piva. „Odlično”, osmehuje se Seb i baca torbe pa uzima jednu flašu. Kris uzima drugu. Gledam ih kako žedno gutaju. I ja sam prilično žedna i gledam u Anu, ali ona se ponaša kao da ne postojim. Nešto mi kaže da se Ana i ja nećemo slagati. „Da li si spreman, adrenalinski majmune13?”, pita ga Kris glasno. „Apsolutno!” oduševljeno će Seb. Gledam ih. Nemam pojma o čemu pričaju. „Šta je adrenalinski majmun?” pitam oprezno. Ana se podrugljivo kikoće. „Tako zovemo zaluđenike za snoubording kao što smo mi”, objašnjava Seb grleći me oko struka. „Ali ne brini, zakazao sam ti nekoliko časova.” „Ne skijaš?”, uzvikuje Ana. „Ne”, odgovaram kruto i odmahujem glavom. „Mili bože”, kaže zapanjeno i širi oči. Toliko je zaprepašćena da bi čovek pomislio da sam je upravo obavestila da ne umem da pišem. „Skijanje je za bakice”, ubacuje se Seb i osmehuje mi se. „Tes će naučiti kako da se spušta snoubordom.” Ana izgleda kao da je upravo zagrizla limun i ja se zahvalno osmehujem Sebu. „Šta čekamo? Idemo na padine!” veselo uzvikuje Kris udarajući praznom pivskom flašom o kuhinjski pult. „Spreman?” gleda Seba. „Nego šta”, osmehuje se on. Okreće se prema meni i upitno podiže obrvu. „Tes?” Nervi mi trepere, ali ih zanemarujem. „Nikada nisam bila spremnija”, smešim se. Sve će biti dobro. Nema razloga za brigu. Ovo će biti strašno zabavno. Žargonski naziv (u originalu powder monkey) za zaluđenike za snoubording koji traže padine sa paperjastim, rastresitim, suvim i neugaženim snegom. (Prim. prev.) 13

224


crowarez&bosnaunited

Zar ne? E, pa, baš i neće. Stojim po prvi put u životu na snežnoj padini i slušam instruktora i gledam svoj odraz na prozoru škole skijanja. Mnoge reči bih sada mogla da upotrebim, ali „zabavno” nije među njima. Za početak, izgledam kao Mišlenova maskota. Svi ostali zuje uokolo izgledajući seksi u pantalonama sa džepovima i tankim termo-jaknama, sa naočarima za skijanje opušteno podignutim na čelo kao da su u San Tropeu na plaži, a ja sam natrontana kao da sam u jednom od onih odela koja komičari navlače da bi izgledali debelo. Verujte mi, ovo daje potpuno novo značenje „slojevitom oblačenju”. Zapravo, imam toliko slojeva da jedva mogu da hodam, a kamoli da se spuštam snoubordom. Najpre sam obukla termo pa osnovne slojeve. Zatim mikrofiber i međuslojeve. Pa perjanu jaknu jarke boje i vodootporne pantalone. Potom štitnike za kolena, zglobove, laktove. Zatim nešto što mi je zaličilo na nepromočive kuhinjske rukavice. Pa kacigu. I čisto da mi ne padne na pamet da bih na bilo koji način mogla da izgledam privlačno, par naočara za skijanje koje ne samo da mi spljeskaju nos toliko da izgledam kao da sam prečesto posećivala boks ring već mi ostavljaju i crvene tragove na licu. Seb me je odveo u prodavnicu i opremio me. Bio je veoma velikodušan i sve je on platio, potom me je ostavio u školi skijanja gde ću imati prvi čas. Što je bilo baš lepo i pažljivo s njegove strane, ali ako ćemo iskreno, ovo baš i nije romantični vikend s momkom kom sam se nadala. Zapravo, dok mi je mahao i odlazio svojim putem prema žičari da bi se sastao sa ostalima, želeći mi sreću i obavestivši me da ćemo se kasnije naći u kolibi, osećam se kao da imam četiri godine i da su me po prvi put roditelji doveli u vrtić i ostavili tamo, a ne kao nečija devojka. Ali hej, ne bih da zvučim nezahvalno. Uverena sam da je to samo zato što mi je sve ovo novo i nepoznato, ništa više. Nekoliko časova i uskoro ću sedeti pored Seba na žičari i spuštati se s njim niz padine. Pomisli samo, oboje ćemo biti adrenalinski majmuni! „'Vako drži stopalo.” Okrećem se prema instruktoru. Zove se Fransoa i zgodan je kao i svaki osamnaestogodišnji francuski instruktor skijanja. Preplanuo, sa rejbankama i dugom plavom kosom skupljenom u konjski rep, šepuri se na svom snoubordu kao da je na njemu izleteo iz majčinog stomaka. 225


crowarez&bosnaunited

A ja se osećam kao njegova majka. Pritom činjenica da sam najstarija u grupi mi nimalo ne olakšava situaciju. Zapravo sam daleko najstarija, što shvatam dok se osvrćem oko sebe i primećujem da većina drugih đaka u mom razredu jedva da mi doseže do štitnika za kolena. Sada mi je jasno zašto se ove padine zovu zabavište, jer je većina ove dece još uvek u zabavištu. A još je neprijatnije što se oni, dok se ja borim da se održim u uspravnom položaju, ne plaše padanja i kopiraju pokrete instruktora očas posla. I već jurcaju kao mala topovska đulad. Vrištim i brzo se sklanjam s puta jednom od njih pre nego što me obori. „Izvanredno, Fredi! Bien, Henri”, aplaudira instruktor jureći unaokolo na svom snoubordu i pridružuje im se. Prevrnuvši se u sneg razmišljam kako će mi trebati malo više od dvatri časa. Tek nakon nekoliko trenutaka, kada mi je pošlo za rukom da ustanem, pojavljuje se Fransoa i prilazi mi. „Ne, ne tako, ovaaako”, kaže mi nestrpljivo. Trudim se da održim ravnotežu. Zaista se trudim. Ali je nemoguće. I daska mi opet beži i ja padam po hiljaditi put. „Jao”, vičem nakon što sam tresnula na dupe. Trzam se, rukom u rukavici trljam bolno mesto i ponovo ustajem. To je svega nekoliko modrica, kažem sebi veselo. Vežbanjem se postaje majstor. Trudeći se da zanemarim činjenicu da mi je sve hladnije i da mi je odeća sve vlažnija, krećem po svoj snoubord, a potom zastajem. Oči mi se nekontrolisano pune suzama. O bože, ovo je baš neprijatno, zašto plačem? Ponašam se budalasto. To je svega nekoliko modrica. Samo što to nije istina - koliko god me bilo sramota da priznam, u pitanju je mnogo više od nekoliko modrica. Toliko sam se trudila da se posvetim ovome sa žarom, da uživam, da zavolim snoubording jednako kao što se čini da ga vole i svi ostali ali... Ali... jednostavno ne mogu. Ne uživam, i ne volim ga, i ne znam šta sa mnom nije u redu. Suza mi klizi niz obraz i ja je brzo brišem pre nego što je neko primeti. Najgore od svega je što znam da sam srećnica. Većina devojaka bi odgrizla sebi desnu ruku da ih momak počasti plaćenim vikendom na francuskim Alpima. Ja sam kriva što ne uživam. Niko drugi do ja. A svakako ne Seb. Mislim na njega kako se spušta s vrha planine. Sada je sa svojim prijateljima, uživa u fantastičnim alpskim avanturama, na suncem 226


crowarez&bosnaunited

obasjanim prelepim padinama, i s njima svraća u najbolje barove i restorane na stazama na većim visinama. Na samu pomisao na to osećam se strašno usamljeno. Usamljenija sam nego ikada dok stojim ovde u ovom budalastom odelu, kilometrima udaljena od doma i u društvu gomile francuske dece. Svim silama se trudim da potisnem suze i okrećem se prema Fransoi. Ali on je odustao od mene i posvetio se flertovanju sa preplanulom plavušom u jarkoružičastom skafanderu. Posmatrajući ih kako se smeju, pomišljam da je to verovatno majka nekog od topovske đuladi. Kao da i nisam tu. U tom slučaju... Prebacujem snoubord preko ramena, okrećem se i spuštam se niz padinu, klizajući se u čizmama od kojih sam dobila žuljeve. Počinjem da mislim kako sam prvi put bila u pravu. Počinjem da verujem kako nije trebalo da dolazim ovamo.

227


crowarez&bosnaunited

29 Pronalazim internet kafe i poručujem toplu čokoladu. I parče torte koja deluje ukusno. Pa, vežbala sam. Ako se padanje može nazvati vežbanjem. Sva se tresem dok sedam u stolicu. Nakon ledenih padina i niske spoljne temperature nikada u životu nisam bila srećnija zbog toplote unutrašnjosti, pa skidam natopljene rukavice, grejem šake na vreloj šolji i uzimam gutljaj tople čokolade. Ukusna je. Ponekad nema ništa bolje od šolje guste, kremaste tople čokolade. Narednih nekoliko minuta se ne pomeram, kao u transu sedim, pijem čokoladu, jedem tortu i polako se vraćam u život. Postepeno se otapam i osećam se malo bolje, i odsutno zurim u jedan od računara. Odlučujem da bih mogla da proverim mejl dok sam ovde, pa spuštam šolju i sedam za kompjuter. Upravo unosim šifru kada čujem pištanje mobilnog. Poruka od Fergusa. Kako se provodiš na mini-odmoru? Lakše mi je dok čitam poruku. Poruka od prijatelja me uvek razveseli. Pokušavam da mu odgovorim, ali prsti mi ne funkcionišu, što je posledica nedavnog smrzavanja, i nikako da potrefim sićušne tipke. Odustajem. Pozvaću ga. Vodafon me je obavestio porukom da imam neku posebnu novu tarifu i da mogu jeftino da telefoniram u inostranstvu, a i godilo bi mi da čujem prijateljski glas. Okrećem njegov broj i on se odmah javlja. „Nemoj mi reći da si u nekom pomodnom hotelu u Parizu i pijuckaš šampanjac okružena crvenim ružama”, zadirkuje me. Zašto svi uporno to ponavljaju? I Fiona je rekla isto kada sam je, na putu prema kafeu, pozvala da proverim kako je Fli, i nije čak ni pokušala da sakrije razočaranje kada sam joj saopštila istinu. Glas joj je pao za bar dve oktave, od visokog i uzbuđenog postao je ravan i nezainteresovan, i onda je rekla da mora da prekine pošto je neko na vratima. 228


crowarez&bosnaunited

„Ne baš”, kažem vrpoljeći vlažnu zadnjicu u stolici. „Pogodio si državu, ali nisam u Parizu. U Šamoniju sam, na snoubordingu.” „Čoveče.” Zvuči impresionirano. „Nisam znao da voliš snoubording.” „I ne volim. Sranje je, ali Seb je stručnjak”, uzdišem, a potom shvatam da zvučim kao da se žalim i trudim se da budem pozitivnija. „Ovo mi je prvi put. Idem na časove. Nadam se da ću brzo naučiti.” „Baš lepo”, kaže podržavajući me. „Ja ga ne volim. Na plažu bih mogao svakog dana...” I konstatujem u sebi, ne po prvi put, kako se slažem s Fergusom. „Ma zaboravi na mene, ne drži me u neizvesnosti, kako je prošla audicija?”, pitam ga menjajući temu. „Bilo je ludilo!” Iznenada je živnuo. „Bio sam zaista dobro raspoložen jer se - pogodi ko? - konačno javio!” „Ko?”, pitam praveći se luda. „Sara! Moja 'propuštena prilika'!” Najednom osećam nemir, na delić sekunde krivica mi pritiska savest jer sam napravila lažni nalog prošle noći, i pretvarala se da sam neko drugi, i napisala sam mejl potpisavši se kao Sara... Ali moja teskoba nestaje dok ga slušam kako uzbuđeno priča. „... To je me stvarno oraspoložilo i dalo mi potrebnu energiju za audiciju, uopšte nisam bio nervozan...” „Odlično”, kažem veselo i prosto se nadimam od sreće, a osećam i poprilično olakšanje. „... Izgleda da je i ona mene primetila, ali se stidela da mi priđe...” Nikada ga nisam čula tako veselog, taj mejl je definitivno bio pun pogodak. Baš mi je drago što je upalilo. „... I rekla je da bi volela da odemo negde na kafu, ali da leti za Tajland naredne sedmice jer ide da radi u prihvatilištu za slonove.” Dobro, priznajem, nije baš najbolji izgovor, ali bilo je kasno i morala sam da smislim neki dobar razlog da mu nežno dam do znanja da neće biti viđanja. S obzirom na okolnosti, to je bilo najbolje što mi je palo na pamet. „O, dobro, nema veze”, tešim ga, „bar si dobio dokaz da nisi odbijen. A kladim se i da si ulogu dobio.” „Pa, šuška se da su je dali nekom drugom, znaću tačno sledeće nedelje...” 229


crowarez&bosnaunited

„Nema šanse!” uzvikujem uvređeno. „Ali ta uloga je kao stvorena za tebe!” Sada znam kako mora da se osećaju majke kada misle da je njihovo dete bolje od ostale dece. „U redu je, to je skroz okej...” „E pa meni nije!” protestujem vatreno. Ne šalim se, najradije bih otišla tim glupim ljudima koji rade kasting i pitala ih gde su im oči! Fergus je očigledno najbolji kandidat. Naravno da bih bila ljubazna, samo bih im jasno dala do znanja da je on talentovaniji od ostalih i... „Mislim da će to biti sudbina ako ne dobijem ulogu.” Moj zamišljeni razgovor u kom s besom pravednika napadam ljude iznenada prestaje. „Sudbina?”, ponavljam u neverici. „Kako to misliš?” „Mislim da mi možda nije suđeno da postanem glumac”, kaže veselo. „Do sada baš i nisam bio preterano uspešan, zar ne? Možda bi trebalo da se bavim nečim drugim, nečim što bi mi pružilo više zadovoljstva, nečim što bi imalo veću težinu i značaj.” „Na primer?” pitam ga oprezno. Ne dopada mi se tok ovog razgovora, niti kuda vodi. Zapravo, pomalo da se brinem. „Mogao bih na primer da odem u Tajland i radim sa slonovima.” O bože. Nije moguće. „Zar ti se ne čini da trčiš pred rudu?” kažem žurno. „Dobro, možda nećeš dobiti ovu ulogu, ali to nije razlog da odbaciš sve i napustiš London...” Ali on me ne sluša. „I upravo sam poslao mejl Sari.” Stiže mi mejl. Pojavljuje se u inboksu na monitoru. Otvaram ga teška srca: Draga Saro, Opa, to je baš odličan posao! I ja bih voleo da se bavim nečim sličnim. Da li im treba još dobrovoljaca? Možda da dođem i pridružim ti se? Fergus x „Zaista mislim da je to znak.” Vračam se u stvarnost. „Znak?” O bože, za sve sam ja kriva. Sve je to zbog mog mejla. Samo sam pogoršala stvari. Sada je sve mnogo, mnogo gore. Sranje. Šta da radim? 230


crowarez&bosnaunited

Pokušavam da nađem neko rešenje. Hajde - razmišljaj Tes, razmišljaj. Mora da postoji način da se ovo reši. Mora da postoji nešto što možeš da uradiš. Nešto mi sine, ali trudim se da tu pomisao potisnem. Mora da postoji neka druga opcija. Drugi način. Ali nema ga. Ništa drugo ne mogu da uradim. Izvinjavam se i brzo se pozdravljam s njim i, osećajući kako sebi kopam dublju jamu, počinjem da kucam... Moraću da mu odgovorim na mejl. Vraćam se u kolibu i zatičem tamo Seba, očiju blistavih od adrenalina. „Hej, tu li si!” kaže veselo dok ulazim i unosim snoubord. I odmah se zaglavljujem. Znate onaj vic o čoveku sa merdevinama koji se okreće u stranu? E, to sam ja. „Ups, jao”, cvilim udarajući se dok se borim sa daskom. Neki ljudi su rođeni za padine - kada ih gledate, mislite da je sve to izuzetno lako. Međutim, ja nisam jedna od njih. „Da li si dobro?” pita me žureći da mi pomogne. „Uh... jesam, dobro sam”, smešim se konačno uspevši da uđem. „Pa, kako si provela dan?”, pita me željno iščekujući odgovor. Tako je uzbuđen i veseo da nemam srca da mu kažem da sam doživela pravu katastrofu, da sam se osećala kao da učim da igram na lopticama za golf i da sam sve vreme mrzela svaki ledeni, dugački minut tog pakla. Ne nakon sveg truda koji je uložio. I ne kada naša veza zavisi od toga. Zato nabacujem vedar osmeh. „Odlično”, klimam glavom. Još šire se osmehuje. „Znao sam da će ti se dopasti, znao sam!” „Aha”, nastavljam da se smešim. Kao da sam zaleđena. Što, zapravo, i jesam, jer mi je trebalo sto godina, sa svim žuljevima koje sam zaradila, da dođem ovamo iz kafea. Čula sam ih kako mi pucaju u čizmama, kao mehurići na plastičnom omotu. „Neverovatno je, zar ne? Ni sa čim ne može da se poredi. To ushićenje, ta sloboda...” Nemo klimam glavom. Vidite, mora da nešto sa mnom nije u redu. Ne mogu da verujem da pričamo o istom iskustvu. 231


crowarez&bosnaunited

„A s obzirom na to da si u dobroj formi zbog onih vojnih vežbi, savladaćeš ovo za tren oka!” Oči mu sijaju od uzbuđenja i izgleda toliko zadovoljno i srećno da mogu samo da se smešim i klimam glavom kao jedna od onih plastičnih ukrasnih figurica koje vidite u automobilima. „Sada bi trebalo da skinem ovo sa sebe”, kažem naposletku, „okupam se, opustim bolne mišiće.” „Zašto ne bi uskočila u džakuzi napolju?” predlaže. „To je najbolji lek za bolne mišiće.” Naravno. Džakuzi. Zaboravila sam na njega. Po prvu put tog dana srce mi igra od zadovoljstva. Ali... „Gde su Kris i Ana?” „Znajući Krisa, konzumiraju apres-ski. Neće se vratiti satima”, smeje se nežno, a zatim me pita: „Zašto pitaš?” „Bez nekog određenog razloga”, sležem ramenima pokušavajući da zvučim ravnodušno, a u sebi skačem od sreće. „Hajde, uskoči u kadu”, ohrabruje me Seb. „Dolazim da ti se pridružim za minut.” „U redu”, smešim se. Verujte mi, ne treba dalje da me nagovara, grabim svoje stvari i odlazim u kupatilo da se presvučem. „Uzgred”, viče Seb za mnom i ja se okrećem. „Svratio sam do škole skijanja, ali te nisam video. Zar nisi bila na zabavišnim padinama? Instruktor mora da je nešto pobrkao jer je mislio da si već otišla.” Sranje. Provaljena sam. Osećam kako me lomi talas krivice jer shvatam da sam u tom trenutku verovatno sedela u kafeu i ćaskala sa Fergusom. „Hm... da”, klimam glavom, „ali su me prebacili, ovaj, na drugi nivo.” „Već? Opa.” Smeši se ponosno. „Vidiš, začas ćeš moći da mi se pridružiš na neobeleženim stazama...” „Uh, da, odlično”, smešim se. O bože, ja sam loš čovek. Sada se osećam još gore. Ali kažem sebi strogo da neću o tome da razmišljam. Zapravo, neću da razmišljam ni o čemu osim o lepoj vreloj kupki i masažerima koji me čekaju napolju... 232


crowarez&bosnaunited

Gotovo da mi se vrti u glavi od nestrpljenja, pa brzo skidam sa sebe brojne slojeve. Nisam ponela kupaći jer sam mislila da ću ga kupiti na aerodromu ako se ispostavi da ću vikend provesti u banji. Zato odlučujem da ću ići u donjem vešu i uzimam peškir. A zatim zastajem iznenada se setivši. Ako ćemo u kadi biti samo Seb i ja, onda ništa i ne moram da obučem, zar ne? Nevaljalo se kikoćem i skidam brusthalter i gaćice i umotavam se u peškir. Napolju je temperatura još više pala. Bože, ovde je baš ledeno. Drhtim dok gledam u osvetljeni džakuzi na tremu, iz čijih zanosnih mehurića se diže para. Pripremam se, pa skidam peškir i bacam ga preko stolice. Ledeni vazduh seče mi nago telo i zato trčim preko snegom prekrivenog trema i brzo ulećem u vrelu vodu. Aaaahh, kakvo blaženstvo. Čim mi topli mehurići obaviju telo, ispuštam uzdah zadovoljstva. Spuštam se dublje pod vodu, i sedam naspram jednog masažera, uživajući u mlazu vode na bolnim leđima. Osećam se kao da sam umrla i otišla u raj. Možda sam ranije isuviše ishitreno donela zaključak. Možda ovaj put i neće biti tako loš. Dobro, beznadežan sam slučaj kada je u pitanju snoubording, i da, ume da bude samotno kada si sam sa sobom, ali u ovome zaista uživam - ovde je prelepo. Uživajući u tome što je spoljna temperatura ispod nule, a voda veoma topla, uživam i u pogledu. Mrak je pao, ali okružuju me snegom prekrivene planine, a poda mnom se pruža odmaralište osvetljeno blistavim svetlima. Gledam ga i dahom pravim male bele oblake pare, potom zabacujem glavu. Nebo iznad mene je toliko tamno i vedro da vidim milione zvezda kako svetlucaju. I, ček samo malo, ima tu još nešto... Pahulje. Jedna pahulja mi se spušta na nos i ja pomislim na Fergusa i na tren kao da sam opet na njegovoj krovnoj terasi. Bože, da li je to zaista bilo sinoć? Čini mi se da su prošle godine. Toliko stvari se desilo u međuvremenu: let, audicija, izigravanje Sare, njegove „propuštene prilike”... Setivši se našeg ranijeg razgovora, razmišljam o internet kafeu i mejlovima. Pitam se da li je pročitao odgovor? I počinjem da se brinem. Možda bi trebalo da zamolim Seba da mi pozajmi svoj ajfon da proverim poštu.

233


crowarez&bosnaunited

Iznenada se zaustavljam. Šta je to radim? Otišla sam na vikend sa svojim momkom. Trebalo bi da razmišljam o njemu, a ne o Fergusu. Što me podseti: gde je Seb? I baš u tom trenutku čujem korake. O, stiže. Dobro. Moram da potisnem misli o Fergusu i „propuštenim prilikama”. Da se usredsredim na svoju vezu, ne na nečiju zamišljenu. Sklanjam vlažnu kosu s lica i pokušavam da se bolje namestim. Moram da izgledam kao seksi devojka koja se nemarno izležava u džakuziju, a ne kao izubijana i modra devojka koja se navalila na masažere samo zato što je svaki mišić u telu toliko boli da joj se čini da umire. Suzbijam potrebu da zevnem, smeštam se u ugao i sa iščekivanjem čekam da se pojavi Seb. Koraci su sve glasniji i bliži. Čudno, sada mi se čine kao dva para koraka... Čim mi se ova misao javila, sa užasom shvatam da to nije Seb. To su Kris i Ana. „Hej!” viče Kris primetivši me prvi. „Vidi ko je ovde!” Osećam se kao u jednom od onih košmara u kome ste goli na javnom mestu. Samo što je ovo mnogo, mnogo gore. Ovo nije san, a JA JESAM GOLA. Zaranjam što je dublje moguće a da se ne udavim, i očajnički se nameštam ispred jednog od masažera nadajući se da će me mehurići pokriti. Voda mi dopire do brade i izbacujem samo dva prsta. „Ćao”, kažem slabaško mahnuvši im i trudeći se da se ponašam koliko-toliko normalno. Uz malo sreće neće ni primetiti da na sebi nemam ništa od odeće. Pozdraviće me, okrenuti se i vratiti se nazad u kolibu. Kako da ne. Koga je lažem? Sreća me je zvanično napustila u školi skijanja. „O... ćao”, kaže Ana sa vidnim nezadovoljstvom. Nosi kućni ogrtač, a ispod njega upadljivi beli bikini, preplanuo ten i telo koje nikada nije okusilo ni najmanje pakovanje čokoladica, a kamoli porodično pakovanje. Da li sam već rekla da je ovo košmar? I to košmar iz kog ne mogu da se probudim? Jer oboje ulaze u džakuzi - ispravka: Ana ulazi, a Kris se skida u bokserice i skače bombu. Pokušavam da nađem rešenje i pobegnem iz ove situacije. Ali ne pronalazim način.

234


crowarez&bosnaunited

Zarobljena sam. U džakuziju u Alpima. Bez odeće. A s užasom shvatam da mi veoma jako svetio osvetljava znate-već-šta, te pokušavam da ga prekrijem stopalom. „Da li ste se lepo proveli danas?”, pitam ljubazno kao da ne čučim u prevelikoj plastičnoj kadi rukama sakrivajući grudi već stojim pored bara na zabavi. „Jebeni kec!” viče Kris koji je očigledno previše uživao u apres-ski aktivnostima. „Totalno sam se razneo najednom od crnih!” Nisam baš najsigurnija o čemu govori jer priča „snoubordski” jezik koji se ovde u Šamoniju govori, a koji ja ne razumem, ali sam pošteđena odgovora pošto se okreće prema Ani koja me uporno sve vreme ignoriše. Zapravo, možda pošteđena nije reč koju tražim, jer uskoro uviđam da je njegova pažnja u potpunosti usmerena na njene grudi i oni iznenada počinju da... Pa, da ne bih otkrila previše, mislim da izraz koji se za to koristi u Americi glasi „ludiranje”. Lično za to imam drugi naziv: „Vadite me odavde!!!!” Skupljam se jer mi je neprijatno i svim silama se trudim da ih ignorišem i fokusiram se na svoj peškir koji visi na stolici pored vrata. Pokušavam da procenim da li bih mogla da iskočim iz kade i stignem do njega a da me ne primete. Na kraju krajeva, ne mogu ovde ostati celu noć, zar ne? Osećam kako mi se koža mreška. A i čujem neki neobičan zvuk usisavanja i mislim da to nema nikakve veze sa masažerima. Opet pomišljam na Seba i to ne blagonaklono. Gde je, jebote? Mogla bih ga ubiti. Uvređeno ostajem da sedim u kadi još koji minut, a kada više ne mogu da podnesem, glasno pročišćavam grlo. Prestaju da rade to što su radili i okreću se ka meni. „Ups, izvini, zaboravili smo da si tu”, kikoće se Kris pijano. „Dušo, možda bi trebalo da uđemo unutra”, kaže Ana. Rumenilo mi obliva lice. Kako je moguće da sam kao od majke rođena, a ipak se osećam kao puritanka? Ali koga briga? Odlaze. Laknulo mi je kada vidim kako se raspetljavaju i izlaze iz kade, a potom i nestaju stazom prema kolibi. Čekam nekoliko trenutaka da se uverim da je vazduh čist, a zatim i ja iskačem i trčim prema svom peškiru i ulazim u kuću za njima. Zatičem Seba na kauču kako se zanima gitarom. 235


crowarez&bosnaunited

„Ćao, mala.” Podiže pogled kada me vidi, nesvestan da nešto nije u redu. „Kakva je bila voda?” „Mislila sam da ćeš mi se pridružiti?” cedim kroz stisnute zube. „Izvini, pažnju mi je privukla Krisova gitara sa dvanaest žica...” Pokazuje instrument kao da on sasvim opravdava to što je zaboravio da ga devojka naga čeka u džakuziju. A da ne pominjem da je trebalo da me spasi od Krisa i Ane i njihove male predstave. Bes reži iz mene, ali se trudim da ga zanemarim. Samo sam loše volje. „Odsviraću ti nešto”, nastavlja i ne sačekavši odgovor počinje sa nizom akorda. Ali ne mogu da se savladam. Stojim i osećam bol u svakoj koščici tela, stopala su mi u ranama, a sa kose mi kaplje voda i pravi baricu oko mene. Shvatam da je bilo dosta. Da sam sita svega, i više nego sita. Jer nije sve moja krivica. Ceo dan sam se svim silama trudila da budem zahvalna i da se opustim, ali to što me je ostavio u školi skijanja i otišao da uživa sa ostalima baš i nije bilo zabavno, a još manje je bilo zabavno kada me je ostavio da ga četrdeset pet minuta čekam u džakuziju. I još očekuje da slušam loše izvođenje pesme Wonderwall!! „U stvari, mislim da ću u krevet”, odgovaram prekinuvši ga. Prestaje da svira i brzo podiže glavu. „O, u redu”, klima glavom razočarano, ili je pak iznenađen što neću da ostanem i slušam ga kako svira? „Pretpostavljam da si umorna od snoubordinga, ipak ti je ovo prvi dan.” „Valjda”, slažem se s njim. Ali u pitanju je mnogo više od toga. To jest tek sada sam, po prvi put otkako smo nanovo počeli da se zabavljamo, stavila sebe na prvo mesto. Dok ulazim u spavaću sobu, čujem ga kako ponovo svira. Zatvaram vrata za sobom i ležem u krevet. Ali suviše sam besna da bih odmah zaspala, pa uzimam Obaminu knjigu i otvaram je na stranici na kojoj sam stala, koja je... Strana broj tri? I to je sve? Pokušavam da se koncentrišem, ali mi smeta buka koja dopire iz susedne sobe. Kris i Ana mora da gledaju neki film. A ako je suditi po vrištanju, verovatno gledaju horor. Iskreno, čovek bi pomislio da će ga malo utišati. Tako su sebični. Trudim se da ignorišem buku, ali to je nemoguće. Zapravo, sve je glasnije i glasnije i... Iznenada shvatam. Ne gledaju oni film. 236


crowarez&bosnaunited

Bljak. Obama pada uz glasan tresak kada, besna i frustrirana, bacam knjigu u zid. Opet mi se čini da moj romantični vikend baš i nije onakav kakvom sam se nadala. Gasim svetio i stavljam prste u uši i glavu pod jastuk.

237


crowarez&bosnaunited

30 Mnogo pre pojave sajta Expedia otišla sam u lokalnu putničku agenciju da uplatim odmor. Imala sam samo sedamnaest godina i moja drugarica Suzi i ja smo odabrale aranžman za Krf, ali sećam se da sam, dok smo čekale u redu, listala jednu od brošura za odlazak na zimovanje. Onu na kojoj se na naslovnoj strani nalazi nasmejani par koji se, sa savršenim osmesima i jaknama u istoj boji, zajedno spušta niz planinu. Devojci koja je odrasla sankajući se na obližnjim poljima na plastičnoj vreći napunjenoj slamom sve se to činilo strašno glamurozno. Nikada neću zaboraviti ono što sam pročitala o zabavi na padinama, blagodetima svežeg vazduha i fizičke aktivnosti, i kako ćete se buditi osveženiji i vitalniji. Dobro, evo mene u Šamoniju... da vidimo koliko su tačne informacije iz brošure: Zabava na padinama? Često padala. Došlo mi da zaplačem. Pobegla u kafe i jela tortu. Blagodeti svežeg vazduha i fizičke aktivnosti? Modrica veličine Afrike na levoj butini. Više žuljeva nego kada sam onomad u visokim potpeticama išla kući peške iz noćnog kluba jer sam propustila poslednji autobus. I nikada posle toga nisam potcenila prednosti udobnog kauča i Iks faktora. Osveženija i vitalnija nakon sna? Budim se osećajući se kao da me je pregazio dabl-deker. Narednog jutra nisam u stanju ni da se pomerim. „Bol” nije ni približno snažna reč da opiše ono što osećam. Kao da sam preko noći ostarila sto godina i potrebno mi je strašno mnogo vremena samo da se izvučem iz kreveta. A kada pomislim da bi sve ono trebalo danas da ponovim, trzam se od bola i ulazim pod tuš. Kako sam krenula, neću biti u stanju ni da hodam, a kamoli da se spuštam snoubordom. Ali nakon četrdeset pet minuta stajanja pod vrelim mlazom vode, uspevam da sakupim dovoljno entuzijazma - rešena sam da još jednom pokušam. Ne mogu da odustanem posle samo jednog dana! Dobro, juče je bila katastrofa, ali neću dozvoliti da mi to upropasti ceo odmor. Ne 238


crowarez&bosnaunited

smem da dozvolim da mi to upropasti ceo odmor! Dobila sam još jednu priliku da dokažem Sebu da sam prava devojka za njega. Ne mogu sada sve da upropastim. Pošto sam se dovoljno opustila da navučem čarape a da ne zavrištim, stižem do kuhinje na doručak. I otkrivam da su svi već doručkovali i da obuvaju čizme. „Hej, tu si”, kaže Seb kada me vidi. „Spremamo se da pođemo.” „Već?”, gledam u aparat za kafu. Jedva da je ostala koja kap. „Dobro, uzeću kafu usput...” „Nema potrebe”, odgovara Ana kruto. „Idemo u Lezuš da se spustimo niz Kandahar.” „Šta radite?” ignorišem je i okrećem se prema Sebu tražeći objašnjenje. Kao što sam rekla, ne govorim njihov jezik. „Kandahar je poznata spust staza na kojoj se održavaju brojna svetska prvenstva. Spustićemo se niz nju na snoubordovima”, objašnjava. „Nisam sigurna da bi uspela da se spustiš posle samo jednog časa”, kaže Ana snishodljivo. „Nema veze.” Zaista sam se trudila da mi se dopadne, ali ne vredi. Ona je jedna najobičnija krava. „Ali možeš da se popneš s nama do vrha žičarom”, predlaže Seb koji uopšte ne primećuje njenu zlobu. „Pogled je fantastičan.” „I možeš da gledaš svog tipa kako se baca s vrha”, smeje se Kris, pa uzima poslednje parče tosta meni ispred nosa i trpa ga u usta. Moj stomak se glasno buni. Znači moraću usput da uzmem kafu i tost. „Potom možeš žičarom da se vratiš do svoje zabavišne padine”, zaključuje Ana. Rešila sam da je ignorišem. „Okej”, kažem dok gotovo hramljem. „Odmah se vraćam, samo da se obučem.” Uprkos Aninim komentarima, zaista mi je drago što sam pošla, jer pogled sa žičare i više nego potire to što sam morala da sedim pored nje. Neverovatan je. Kao i pogled na Seba kako se baca sa vrha planine. To je veoma strm pad, ali on opušteno skače sa litice i nestaje zajedno sa ostalima, a odozdo samo dopiru zvuci njihovih glasova. Evo još jednog dokaza da nikada neću biti vešt snouborder. Potrebna mi je sva hrabrost sveta samo da bacim pogled preko te ivice.

239


crowarez&bosnaunited

Spuštam se žičarom nazad niz planinu i odlazim na doručak, potom idem u školu skijanja na drugi čas. Premda počinjem da se predomišljam. Ajnštajn je jednom rekao da je školski primer ludila kada neko uporno ponavlja istu stvar i očekuje drugačiji rezultat. Što: a) savršeno opisuje moje pokušaje da naučim da vozim snoubord; b) znači da sam načisto odlepila. Dok se mučim da se iskobeljam iz snega nakon još jednog pada, čini mi se da čujem prigušeno vibriranje. Čudno, ali to kao da je moj mobilni. Samo malo, to jeste moj mobilni, te pokušavam da ga pronađem ispod silnih slojeva odeće. Naposletku ga nalazim, baš pre nego što će prestati da zvoni. „Hej, pokušavam da te dobijem.” Zove me Fergus. Zvuči kao da je u pitanju hitna stvar. „Izvini, bila sam na vrhu planine - gore verovatno nije bilo signala.” „Tes, želim da razgovaram s tobom.” „Zaista?” zadovoljna sam kada ovo čujem. „Sara mi je odgovorila na mejl.” Ali posle ovih reči iz nepoznatih razloga osećam se razočarano. „I potreban mi je ženski sud.” „Naravno”, odgovaram brzo se pribravši. Čisti grlo i čita: „Dragi Ferguse, Drago mi je što čujem da si zainteresovan za volontiranje, ali nažalost ovo prihvatilište vode budistički sveštenici i ono je samo za budiste. Izvini. Pozdrav, Sara (Karma Dečen Palmo - Blistava Blažena Žena).” Potom tajac. „Šta misliš?” pita me. Mislim da mi nimalo nije bilo lako da smislim ovaj izgovor, kao i da sam čitavu večnost tražila to budističko ime. Sat vremena sam ga juče guglovala! Ali naravno da se ono što mislim i ono što govorim razlikuje. Gutam pljuvačku. Sada moram da pazim. Ne želim da se stvari dodatno zakomplikuju.

240


crowarez&bosnaunited

„Bar si se potrudio”, kažem oprezno sasvim slučajno pogledavši u Fransou, svog instruktora koji me ljutito gleda i pokazuje moj mobilni. Što je prilično drsko ako se uzme u obzir da je njemu njegov zalepljen za uvo. Pokazujem mu da „neću dugo” i čekam Fergusov odgovor. Kao da mu treba večnost, a zatim... „Da, u pravu si”, uzdiše Fergus s druge strane. Zadržavala sam dah sve vreme, nisam se usuđivala da dišem i sada tek izdišem. Dobro, hvala bogu. Katastrofa je izbegnuta. Celo telo mi se opušta od olakšanja. Na sekund. „Ali jedan deo mene misli: znaš šta, Ferguse, ako nešto želiš, moraćeš da se potrudiš da to i dobiješ.” Usta mi se suše. „Zaista?”, grakćem. „Celog života se plašim neuspeha i nikada se nisam usudio da se nečemu zaista posvetim. Mislim, dobro, pokušao sam sa glumom, ali da li sam se zaista trudio? Da li sam zaista dao sve od sebe?” Misli su mi uskovitlane. „Hm... ne znam, da li si?”, zamuckujem, ali njegova pitanja su retorička i on nastavlja da priča. „Ne želim tek tako da odustanem. Zato ću joj odgovoriti i reći da sam mnogo razmišljao...” „Jesi li?” prekidam ga užasnuto. „Jesam”, kaže sa odlučnošću kakvu nikada pre nisam od njega čula. „Mama O'Flanegan neće biti srećna, a neće ni naš lokalni katolički sveštenik, ali informisao sam se i znaš šta? Mislim da ću postati budista.” Otvaram usta da nešto kažem, ali nisam sigurna šta. No, pre nego što stignem da se saberem, već je nestao. „Ferguse? Ferguse?”, vičem, a zatim shvatam da je veza pukla. Panično pokušavam da ga pozovem a tada primećujem da je displej mog telefona crn. Sranje. Ispraznila se baterija! *** Ostatak časa sam provela pokušavajući da se koncentrišem i ne uspevajući. Ne mogu da prestanem da razmišljam o razgovoru sa Fergusom, što znači da provodim još više vremena na dupetu nego juče. Mislim da je Franosi laknulo kada mu saopštavam da mi je danas poslednji dan i da sutra neću doći. Kaže nešto na francuskom što ne razumem, ali mi nije potreban prevodilac kada me snažno zagrli i 241


crowarez&bosnaunited

mahne mi na rastanku osmehujući mi se šire nego što mi se ikada osmehivao. Nakon toga odlazim pravo u kolibu. Želim da stavim telefon na punjenje da bih mogla da pozovem Fergusa, ali pošto sam pretražila torbu, shvatam da nisam ponela punjač, a svi ostali imaju ajfon. A u tome Ana strašno uživa. „Molim? Nemaš ajfon?”, licemerno se smejulji s kauča na kom leži obmotana oko Krisa i pije crno vino. „Kako je to staromodno.” „Dopada mi se moja stara nokija”, kažem defanzivno. „Jednog dana ćeš morati da se prebaciš u dvadeset prvi vek”, smeši se Seb i privlači me k sebi da me poljubi. U normalnim okolnostima bi me ovaj izliv pažnje oduševio, ali sada me samo iritira i ja se povlačim. Sebov osmeh nestaje i on se mršti. „Šta je bilo?” „Ništa. Samo sam umorna”, kažem brzo da bih otklonila svaku sumnju. Da, tako je, nema to nikakve veze s njim, samo sam umorna i mrzovoljna. Ovaj vikend me je potpuno iscrpeo. „Uzgred, zar ne bi trebalo da počnemo da se pakujemo?”, podsećam ga. „Znam da ne voliš da kasniš, ali još je malo rano za to”, odgovara ponovo se osmehnuvši i uzevši bocu vina. Kreće da ga sipa u dve čaše. „Zašto, kada je let za London?” To je verovatno jedan od onih letova koji na Hitrou stižu u sitne sate. „O, ne brini, tek sutra”, kaže pružajući mi čašu vina. Na trenutak mislim da se šali. „Da li si ozbiljan?” „Zašto ne bih bio ozbiljan?” odgovara mi ravnim glasom. „Ali sutra je ponedeljak.” „Deset bodova za tačan odgovor”, dobacuje Kris sa kauča, a Ana se smeje kao da je ispričao najbolji fazon koji je ikada čula. „Ali ja moram da radim”, dodajem zbog Ane koja se izgleda specijalizovala za to da profesionalno bude devojka. Gleda me popreko i zabacuje plavu kosu preko ramena dok se privija uz Krisa. Očigledno sam je pogodila u živac. Iskrena da budem, koliko god da je krava, zapravo je sažaljevam. Sretala sam devojke kao što je Ana i ranije, žene koje se profesionalno bave izlascima sa bogatim muškarcima. Ali primetila sam i nekoliko bora oko njenih očiju, a juče sam je, krišom, uhvatila kako zateže lice dok se gledala u ogledalu. Pretpostavljam da ima više godina nego što tvrdi. 242


crowarez&bosnaunited

Ali šta će se desiti kada botoks prestane da deluje? Kada zadnjica počne da joj visi? Kris menja devojke kao što menja automobile i uvek mu je draži najnoviji model. Uskoro će na tom kauču biti druga plavuša, mlađa plavuša. A šta će Ana tada? „Siguran sam da možeš da se dogovoriš sa šefom”, kaže Seb opušteno. „To je samo jedan dan.” Gledam ga u neverici. „Ne mogu tek tako da pozovem i kažem da neću doći na posao”, kažem besno. „Izvinite ser Ričarde, ali ja sam u Šamoniju.” „Zašto da ne?” sleže ramenima. „Shvatio sam da ne radiš neki važan posao, zar ne? Mislim, nikad o njemu nisi pričala, osim što si mi rekla da ćeš uskoro prestati da radiš jer tvoj šef ide u penziju.” Ovo me je pogodilo. Istina je, retko kad razgovaram o svom poslu sa Sebom, ali to je zato što ga moj posao u prošlosti uopšte nije interesovao. „Ali nije u tome stvar”, raspravljam se. „Možda i nisam najbolji lični asistent na svetu, i možda i ne obavljam najznačajniji posao na svetu, ali meni je važan...” Sve do sada nisam ni bila svesna koliko ozbiljno shvatam svoj posao kod Blekstoka i Vajta. Ne zato što gajim velike ambicije po pitanju karijere. Upravo suprotno, rad u kancelariji, bilo kojoj kancelariji, nije nešto o čemu maštam. I, hajde da se ne lažemo, nemam dara za tabele i grafikone. Ali uvek se strašno trudim, bila dobra u tome ili ne (ne računajući snoubording... ). Kao što je pisalo na školskim izveštajima koje su slali mojim roditeljima: „Tes možda i nema naglašenu akademsku crtu, ali uvek daje sve od sebe.” „Ne mogu izneveriti ser Ričarda.” Zgranuto se zgledaju na ovaj moj ispad i Seb otpija gutljaj vina. „Šta želiš da uradim? Da zamenim karte za raniji let?” Smeje se na samu pomisao. U tom trenutku shvatam da Sebu nisam nikada pričala o svom poslu jer je on uvek uspevao da mi da do znanja da je moj posao daleko nevažniji od njegove neverovatno uspešne karijere. „Želim”, kažem tiho ali odlučno. Na trenutak niko ne progovara, a potom: „Čoveče, nećeš nas valjda već napustiti”, jauče Kris, isturivši donju usnu kao prerasli školarac. „Ako Tes mora da se vrati, onda Tes mora da se vrati”, sleže ramenima Seb, ali vilica mu je stegnuta i vidim da nije srećan. 243


crowarez&bosnaunited

„Zar ne možeš ti da ostaneš?” predlaže Ana, gledajući pravo u Seba. Oduševljena je idejom da ja odem. „Ana je u pravu, mogu i sama da se vratim”, kažem ravnim glasom, „nije problem.” Pokušavam da umanjim štetu. „Ne želim da ti kvarim vikend.” Ali već je uzeo telefon i okrenuo broj: „Dobar dan, da li je to Britiš ervejz?. Želeo bih da promenim rezervaciju...”

244


crowarez&bosnaunited

31 Ispostavilo se da nije bilo nijednog slobodnog mesta i svakako smo morali da čekamo naredno jutro. Što znači da je Seb srećan, a ja kasnim u kancelariju, pa moram da radim i za vreme pauze za ručak da bih odgovorila na sve mejlove. A tu spadaju i Fergusovi mejlovi. U poslednja dvadeset četiri sata je održao svoju reč i nije odustao. Zapravo, on i moj alter ego Sara su razmenili tuce mejlova. Morala sam neprestano da proveravam poštu u internet kafeu na aerodromu, čim sam ušla u stan i sada na poslu. Što je prilično stresno. A i počinje da me brine. Sa strahom se logujem na svoj novi nalog i vidim da me u inboksu čeka još jedan mejl od Fergusa. Sada sam već uznemirena. Ne mogu da nastavim da komuniciram s njim ovako. Želela sam da mu pomognem da se ne oseća odbačeno. Na kraju krajeva, niko ne zna kakav je to osećaj bolje od mene. Ali umesto da mu pomognem, sve sam iskomplikovala i pogoršala. Počinjem da čitam njegov mejl, peti danas: Draga Saro, opet ja... Želudac mi se veže u čvor. Potpuno nesvesno sam se upustila u sajber vezu. Sa nekim ko mi je postao zaista dobar prijatelj. O bože. Zato, dok završavam čitanje poruke, shvatam da ću morati da je okončam. Moram biti okrutna da bih mu pomogla, okrutnost je u ovom slučaju milost. Fergus će biti strašno razočaran, ali je to za njegovo dobro. Teška srca počinjem da mu kucam mejl... *** Upravo sam poslala mejl kada me zove ser Ričard i obaveštava me da me čeka. Dok žurim prema njegovoj kancelariji, vidim da su vrata odškrinuta i da ser Ričard sedi za stolom, ali da je u poslednje vreme stalan vedar izraz na njegovom licu zamenila briga. Sranje. Ljut je na mene što sam danas kasnila. „Pre nego što išta kažete, smem li da objasnim”, izleče mi. „Momak me je odveo na snoubording u Francusku, bilo je to iznenađenje, samo 245


crowarez&bosnaunited

što je propustio da mi kaže da ćemo se vratiti tek danas, a kada sam ga naterala da promeni let, ispostavilo se da su svi letovi već bili popunjeni, tako da sam se vratila tek skoro pred ručak, ali ostaću kasnije večeras i nadoknaditi sve što nisam stigla da uradim...” „Hvala, Tes, uveren sam da će tako i biti”, smeši se ser Ričard, „ali nisam te zato zvao.” „Niste?” gledam ga zbunjeno. „Ali...” „Molim te, zatvori vrata i sedi”, kaže pokazujući stolicu naspram sebe. Glas mu je opet ozbiljan i ja, iznenada uznemirena, zatvaram vrata i sedam na ivicu stolice. U glavi mi se nižu razni scenariji. Obično bih u ovakvoj situaciji očekivala da mi se kaže da ću izgubiti posao, samo što je to nešto što već znam. „Mogu li da računam da će ono što ti sada kažem ostati između nas?”, pita me ozbiljno podižući naočare do korena nosa. Po prvi put primećujem da ne nosi stare naočare sa ramom od kornjačinog oklopa, već nove i to firmirane. „Uh, da... naravno”, klimam glavom. „Bože, pitam se šta li će mi reći? Najednom mi nešto pada na pamet. O, ne, molim te bože, samo da mi ne prizna da je zavistan od pornografskih sajtova! Hvata me panika dok pročišćava grlo i gotovo da želim da čvrsto zažmurim. Gutam pljuvačku. Upamti, Tes, budi smirena i razumna. Smirena i razumna. „U pitanju je kompanija...” Ah, kakvo olakšanje! Ser Ričard iznenađeno podiže obrve. „Izvini?” „O, ništa... počeli ste”, brzam svesna da sam svoje olakšanje izrazila glasno. Prepliče prste i gleda me ozbiljno. „Ne znam da li si svesna, ali moj pradeda ser Angus Blekstok je 1882. godine osnovao kompaniju Blekstok i Vajt zajedno sa svojim velikim prijateljem Rosom Vajtom.” „Znam, pročitala sam to u brošuri”, klimam glavom revnosno. „Četiri generacije su ovde radile, svaka je ovu kompaniju jačala, a kada sam ja, pre trideset godina, preuzeo posao od oca i postao generalni direktor, učinio sam to sa željom da i sam jednog dana kompaniju predam svom potomstvu. Želeo sam da se nastavi tradicija 246


crowarez&bosnaunited

uspeha i razvoja. Nažalost, moj sin Edmund nikada nije želeo da se bavi porodičnim poslom, on je izabrao drugačiji poziv...” Nema potrebe da dovrši tu rečenicu. Svi u kancelariji znaju za Edmunda, njegovog otuđenog sina, koji radi za barom na Ibici i, ako je verovati njegovom Fejsbuk profilu, vreme provodi tako što se vuče sa žurke na žurku i nosi neonske prsluke. „Ali bez obzira na to, želeo sam da svom nasledniku, ma ko to bio, ostavim snažnu i profitabilnu kompaniju...” Zastaje, a potom spušta glas. „Međutim, zbog trenutne ekonomske krize koja hara Evropom, ne, svetom, sa žaljenjem moram da kažem da to možda neće biti slučaj.” Pročišćava grlo, a zatim uzdiše. „Blekstok i Vajt su u veoma teškoj situaciji, Tes.” Podižem glavu. „U teškoj situaciji?” ponavljam. Ne razumem baš najbolje biznis terminologiju (jednom prilikom sam se uključila u razgovor koji je Seb vodio sa nekim svojim prijateljima kada sam čula da se spominje futsi14, pa sam im sva srećna ispričala kako sam, kada sam prvi put upoznala roditelje svog momka iz tinejdžerskih dana, počela da ga mazim stopalom ispod stola, i kako sam kasnije saznala da je to bio njegov otac. Što je samo po sebi bilo neprijatno, ali postalo je još neprijatnije kada sam saznala da razgovaraju o berzanskom indeksu FTSE.) Međutim, loše je loše, kako god da pokušate da ga predstavite. Ser Ričard ozbiljno klima glavom. „Do sada sam uspevao da izbegnem otpuštanja, ali nisam siguran koliko će to još biti moguće s obzirom na trenutno tržišno stanje, zbog čega je moj sutrašnju put u Indiju od izuzetno velikog značaja. Indija predstavlja jedno od najvećih novih tržišta, i za razliku od Evrope, imala je dvocifren rast na tržištu alkoholnih pića u poslednje dve godine. Ukoliko moj put bude uspešan, i ako uspemo da se dogovorimo sa nekim od ključnih igrača, Blekstok i Vajt će opstati još sto trideset godina.” Gleda me, a oči mu sijaju, i vidim da na nekoliko trenutka vidi svetlu budućnost kompanije; da zaista veruje da može da spase kompaniju. „Tes, verovatno ne bi trebalo sve ovo da ti govorim”, nastavlja s osmehom, „ali s obzirom na to da si bila moj lični asistent i podrška u Futsi je popularni naziv za FTSE 100 indeks na londonskoj berzi, ali je istovremeno i reč (engl. footsie) koja označava dodirivanje stopalom ispod stola. (Prim. prev.) 14

247


crowarez&bosnaunited

prethodnoj godini, smatram da smo lepo sarađivali kao tim. Znam koliko si se založila da organizuješ ovaj put i, pre nego što sutra pođem, samo sam želeo da znaš da vidim koliko se trudiš i da to cenim.” „Hvala vam”, odgovaram gotovo porumenevši na ovaj kompliment. „Ne, hvala tebi, Tes. Ovo nije običan poslovni put, mnogo je više od toga, i smatrao sam da je važno da znaš koliko je značajan sav trud koji si uložila, a podjednako je važno da ti lično zahvalim za ulogu koju si u svemu ovom odigrala. Naročito tokom onog što je bilo - kako da to sročim? - prilično intenzivna tranzicija u mom privatnom životu”, dodaje nespretno. „O, ma nema na čemu, samo sam radila svoj posao”, kažem vedro, pokušavajući da ne razmišljam o trenutku kada sam ga pre dve nedelje zatekla kako spava na kauču u kancelariji, sav izgužvan i neobrijan. Iskrena da budem, čini mi se da se to desilo baš davno. Otada je počeo otmenije da se oblači i vratilo mu se samopouzdanje - sada je drugi čovek. „Nedostajaće mi ova kompanija, ali ću utehu pronaći u činjenici da sam je ostavio u boljem položaju nego što je ikada bila.” „Znam da hoćete”, smešim se. „Verujem u vas. Svi mi verujemo u vas.” „Odlično.” Kreće da ustaje što je meni znak da izađem iz kancelarije, pa i ja ustajem iz svoje stolice. „I da, voleo bih da ovo ostane medu nama”, dodaje. „Ne želim da ljudi počnu da brinu da li će uspeti da zadrže posao, naročito ne u vreme ovakve recesije. Iskreno se nadam da nikada neće ni morati.” „Naravno”, klimam glavom. Razmišljam o Kim i njenom odmoru na Ibici koji je rezervisala i devojci iz računovodstva koja će se poroditi, Džonu iz marketinga koji se upravo oženio i kupuje kuću. „O, i Tes, samo još jedna stvar.” Okrećem se prema njemu. „Upravo sam pregledao papire za put u Indiju i sve je u redu, samo što mi nisi vratila pasoš. Znam da je poslat u ambasadu zbog vize, zato sam pretpostavio da je još kod tebe.” „Idem po njega”, odgovaram samouvereno. „Verovatno sam ga sklonila u fioku ili u jedan od registratora.” „Samo da nije izgubljen u pošti”, kikoće se veselo. 248


crowarez&bosnaunited

„Ha, da”, smejem se i ja. Izlazim iz njegove kancelarije i vraćam se do svog stola da uzmem njegov pasoš. Toliko toga se izdešavalo u poslednjih nekoliko nedelja da se uopšte ne sećam da sam ga poslala u ambasadu, ali mora da jesam jer nema papirića na monitoru. Skidam ih samo kada obavim ono na šta me podsećaju. Možda i nije najbolji organizacioni sistem, ali za mene je savršen. Zato bi papirić još uvek stajao na monitoru da nisam poslala pasoš u ambasadu. A na monitoru ga nema, pa počinjem da pregledam stvari na stolu. Neko vreme tražim, ali od pasoša ni traga. Čudno. Pitam se da li su ga vratili? Bože, nadam se da jesu, ali već brinem. Prestajem da razmišljam i počinjem da preturam po papirima na stolu. Uvek plaćam više da bi vize bile brže obrađene i da bi ih kuriri što pre vratili. Tako da pasoš nije mogao da se izgubi; mora da je ovde negde. Krajičkom oka primećujem kako ispod nalepljenih papirića na monitoru proviruje nešto ružičasto. Parče boje sakriveno između monitora i onog dela gde su kablovi. Osećam kako mi se niz leđa spuštaju ledeni trnci. Šta je to? Trudim se da ga dohvatim, ali mora da je palo dole i zaglavilo se. Uzimam lenjir i pokušavam da ga njime podignem. Led mi klizi niz kičmu, ali ne obraćam pažnju. Nije to ništa. Verovatno neki stari flajer. Ili nešto što je ispalo iz časopisa. Nije to ništa važno. To je papirić-podsetnik. Sav izgužvan i pocepan na mestu na kom sam ga probola lenjirom, ali je to definitivno samolepljiv papirić. Shvatam da su mi se usta osušila i s mukom gutam pljuvačku, uplašeno ga poravnavam. U neverici zurim u reč koju sam svojom rukom napisala. VIZA Samo jedna naoko bezopasna reč, ali dovoljna da me baci u očajanje. O, ne. Molim te, reci da nisam u pravu. Molim te reci mi... ne mogu čak ni da dovršim misao, već me je uhvatila panika. Dobro, smiri se, smiri se, kažem samoj sebi oštro. Hajde da ne prenagljujemo. Pronašla sam papirić. Pa šta? To je ionako potpuno glup sistem organizacije. Lepljenje podsetnika na monitor računara. Stvarno! To ne znači da ga definitivno nisam poslala. Već sam slala njegov pasoš u 249


crowarez&bosnaunited

brojne ambasade. Priznajem da to uvek radim u poslednjem trenutku, ali nikada nisam prosto zaboravila da ga pošaljem. Pokušavam da se koncentrišem, ali u glavi ne prestaju da mi se roje misli. Ne mogu da razmišljam razborito. Podsećam sebe da tražim pasoš. Da, naravno, samo je potrebno da pronađem ser Ričardov pasoš, proverim da li je viza u njemu i onda prestanem da brinem. To je kao kada pomislim da sam izgubila ključeve jer ne mogu da se setim gde sam ih stavila, a ispostavi se da oni sve vreme čuče u tašni. Uverena sam da će se tako ispasti i sa vizom za Indiju. Praznim fioke i baš tada pored mog stola prolazi Veštica Vendi i iznosi primedbu na stanje u kom se moj sto nalazi i kaže kako „uredan što znači da je i um metodičan”, ali joj ne odgovaram. Suviše sam zaokupljena paničnim preturanjem po gomilama smeća... Pakovanje instant supe... rezervni par hulahopki... mini-pribor za šivenje... koverta sa nekim formularima i - o bože, evo ga! Pasoš ser Ričarda Blekstoka! Sa uzdahom olakšanja vadim ga iz koverte i počinjem da ga listam. Pun je viza sa raznih putovanja u inostranstvo. Kina... Hongkong... Australija... ostalo su prazne strane. Ne, to nije moguće. Prebrzo sam listala, mora da sam je preskočila. Počinjem ponovo. Ovog puta polako. Stranicu po stranicu. Stižem do kraja. Ne, nemoguće. Nema indijske vize. Užasnuto zurim u praznu stranicu! Nije u pasošu! Papirić mora da je otpao sa monitora i zato nisam poslala pasoš u ambasadu. A avion mu poleće sutra ujutro. Panično gledam na sat, ali već je četiri. Suviše je kasno. Ambasada će biti zatvorena kada taksijem stignem do nje. A i nema šanse da mi na licu mesta izdaju vizu. Iznenada u glavi čujem ser Ričardov glas: Do sada sam uspevao da izbegnem otpuštanja, ali nisam siguran koliko će to još biti moguće s obzirom na trenutno tržišno stanje, zbog čega je moj sutrašnju put u Indiju od izuzetno velikog značaja... Ovo nije običan poslovni put, mnogo je više od toga. Osećam mučninu dok polako postajem svesna posledica svoje greške. Zeznula sam stvar. Dobro sam zeznula stvar. Srce mi divlje lupa i počinje da mi se vrti u glavi. Šta sad, dođavola, da radim? 250


crowarez&bosnaunited

32 „Tes? Da li ti je dobro? Tes?” Kao da sam zaronila pod vodu. Sve je nestalo i samo sam nejasno svesna prigušenih zvukova, ali ne mogu da ih prepoznam. A dok sve dublje i dublje tonem, sve snažnije čujem jedan zvuk. Šum koji postaje glasniji kako se ostalo utišava. Bledi i gubi se. Nestaje u tami... „Tes!” Izranjam da udahnem vazduh i vidim da me Fergus zabrinuto posmatra. „A?” mrmljam. Osećam vrtoglavicu. Kao da ću se onesvestiti. „Ženo, šta ti se desilo?”, šali se. Um mi je kao računar koji pokušava da podigne sistem. Umrtvljena sam i samo zurim u njega nekoliko trenutaka. „Uradila sam nešto strašno”, naposletku uspevam da prošapućem. „Šta si uradila?”, mršti se i naginje se prema meni. S mukom gutam pljuvačku pokušavajući da umirim podivljalo srce. „U velikoj sam nevolji”, kažem tihim glasom. „Nemoj mi reći da su te uhvatili kako opet glumiš automatsku sekretaricu?” šali se i nestašno se osmehuje. „Zaista sam gadno zabrljala”, mrmljam sebi u bradu dok zamišljam posledice svoje greške. „Šta je gore od izigravanja automatske sekretarice?” smeje se. „Ferguse ovo nije smešno!” brecam se na ivici suza. „Ovo je stvarno ozbiljno.” Zaprepašćen je mojim ispadom. „Izvini, nisam mislio...” Zaobilazi moj sto i izvlači stolicu. „Sedi i reci mi šta se desilo...” „Nemam vremena!” gotovo vrištim. Kim se vraća iz toaleta i iznenađeno gleda u nas. „Šta vas dvoje smerate?” pita sumnjičavo podižući jednu obrvu. Bože, poslednje što želim je da Kim sazna šta sam uradila. Odnosno šta nisam uradila. Premda će uskoro saznati. Opet osećam talas panike. Svi će vrlo brzo saznati. 251


crowarez&bosnaunited

„O, ništa”, kažem prisilivši se da govorim smireno. „Fergus me, po običaju, nervira.” Uspevam čak i da se nakratko nasmejem. „Ha-ha, da, u pravu je, opet je izluđujem”, pridružuje se i Fergus. S obzirom na to da je glumac, taj smeh nije mogao biti neiskreniji. Liči na nasnimljeni smeh u TV serijama, samo je još gori. „Hmm, dobro...”, klima glavom, ali nam ne veruje. „Nemojte me samo izostaviti ako je u pitanju neki kancelarijski trač”, kaže pomalo nadureno. „Umirem od dosade.” „Nećemo”, kažem vedro prisiljavajući se da se široko osmehujem dok se približava recepciji. Sranje. Ako hoće trač, kako bi bilo da joj kažem da će kompanija propasti zato što sam upravo zeznula veoma važan put u Delhi na koji je trebalo da ode naš generalni direktor, kao i da će svi ostati bez posla? Na ovu pomisao me hvata jeza i ja uzimam jaknu. Stavljam ser Ričardov pasoš nazad u kovertu sa ostalom dokumentacijom, a kovertu stavljam u jaknu. „Kuda ćeš?” Fergus me zabrinuto posmatra. „Ne znam...” zastajem odmahujući glavom. „Potreban mi je vazduh. Da dišem. I da razmislim.” „Čekaj, idem s tobom.” Bez oklevanja polazi za mnom dok prolećem pored Kim i recepcije i izlazim. Kim podiže pogled sa telefona dok žurno prolazimo pored nje i otvara usta kao da će nešto reći; ali zakasnila je, već sam proletela kroz automatska vrata sa Fergusom za petama. „Šta se dešava?” pita me zadihano kada nas udari nalet ledenog vazduha. Oklevam. Jedan deo mene ne želi ovo da izgovori naglas. Za sada jedina znam šta se desilo i gotovo da mogu da prevarim sebe da se ništa nije desilo ako o tome ne budem pričala. „Tes, reci mi!” zahteva Fergus. Srce mi udara u grudima. Ne želim da mu kažem, jer kada to učinim, sve će postati realnost. Ali koga ja lažem? Rekla ja njemu ili ne, problem je stvaran. Zato duboko udišem i govorim mu sve; o pasošu, vizi, putu u Indiju, kompaniji na rubu propasti: „I sve će propasti zbog mene, jer sam ja pogrešila!” kukam. Ozbiljan je. Nijednom me nije prekinuo dok sam pričala; pažljivo me je slušao, a na čelu mu se pojavila duboka bora. 252


crowarez&bosnaunited

„Mora da postoji način da se ovo sredi”, kaže naposletku odmahujući glavom. „Mora da postoji neki način.” „Nema ga. Ambasada se zatvara u četiri i trideset, a čak i da stignemo tamo na vreme, neće stići da obrade podatke, prekasno je...” „Nikada nije suviše kasno da čovek ispravi grešku”, odgovara Fergus odlučno smirenim glasom. Saginje se, odvezuje bicikl i okreće se prema meni. „Penji se”, kaže mi. Gledam ga belo. „Molim?” „Idemo u ambasadu.” „Molim? Oboje? Ali imaš samo jedan bicikl.” „Povešću te na prečazi.” Gledam ga uplašeno. „Zar to nije opasno?” „Veoma”, klima glavom. Skida kacigu i pruža mi je. „Zato stavi ovo na glavu.” Oklevam. Nema šanse da rizikujem toliko i popnem se na bicikl. Ali ništa ne mogu da učinim. Čak i ako postoji i minimalna šansa da ispravim svoju grešku, moram pokušati to da uradim. Makar završila pod autobusom. „Hajde, požuri!” Stavljam Fergusovu kacigu i sedam na bicikl. „Misliš li da ćemo stići na vreme?” vičem dok počinje da okreće pedale. „Za oblast Viktorija15 uglavnom mi treba pola sata.” Gleda na sat. „Sranje, imamo manje od dvadeset minuta.” „Da li ćemo stići?” „Drži se, jer ćemo to upravo otkriti”, viće i leže na pedale zbog čega bicikl ubrzava niz jednu od sporednih ulica. Umreću! Ozbiljno, biće to kao nešto iz filma Jedan dan16. Samo što ćemo ovog puta stradati nas dvoje. I Fergus i ja. Završićemo zgnječeni točkovima nekog kamiona. Ili će ispred nas iznenada zakočiti neki automobil i moraćemo naglo da usporavamo i menjamo pravac... Aahh! Oblast centralnog Londona, u Vesminsteru, nazvana po kraljici Viktoriji. Neformalno se odnosi na ulice oko stanice Viktorija, gde spada i Viktorijina ulica. (Prim. prev.) 16 Film snimljen po istoimenom romanu (One Day) Dejvida Nikolsa. (Prim. prev.) 15

253


crowarez&bosnaunited

Dok se čvrsto držim za njegov struk da bih ostala živa, Fergus bezbedno prolazi ispred haube jednog automobila i juri niz ulicu. Očigledno je pravi profesionalac. Ne samo da je u neverovatnoj kondiciji - kunem se da nikada nisam videla tako mišićave listove, bukvalno se grče i pumpaju kako srčani zalisci - već je i pravi pokretni GPS. Juri uličicama, krivuda sporednim ulicama, zuji Londonom kao srebrni metak i ostavlja saobraćajnu gužvu za sobom. Držim se za njega i posmatram kako asfalt promiče ispod nas. Nasmrt sam preplašena. Nikada ne rizikujem. Ne volim opasnost. Uvek stavljam pojas u taksiju. Mislim, znam da bi trebalo, ali ko to još radi? Ja. Ja to radim. A ipak u isto vreme strah me sprečava da razmišljam o vizi. O onome šta će se desiti ako ne stignemo tamo na vreme. Na samu pomisao na to hvata me novi nalet panike. Tešim se da ako umrem, bar neću doživeti sudbinu koja me čeka u Blekstoku i Vajtu. Nikada neću morati da se suočim sa ser Ričardom, neću morati da vidim lica ljudi kada čuju da će otpuštanja biti neizbežna... Ne, stani! To se neće desiti. Ne sme se desiti! Moramo stići u ambasadu na vreme! Nakon što smo prešli most Hamersmit, jurimo duž nasipa Čelsi, pratimo Temzu dok vijuga kroz London. Zraci sunca se povremeno probijaju kroz teške oblake i svaki zimski snop odbija se od površine vode i poigrava na njoj. Idemo na istok, jurimo pored zaglavljenih učesnika saobraćaja, a zatim presecamo prema Viktorijinoj ulici i Bakingemskoj palati. Nema ni trena oklevanja. Razmišljam kako Fergus ovo radi po ceo dan i poznaje grad kao svoj dlan, dok posmatram prelepe bašte ograđene gvozdenim ogradama, kuće sa belom štuko fasadom, veličanstvene zgrade koje se nadvijaju nad gradskim mravinjakom. Zaboravite turističke ture u otvorenim dabl-dekerima: ovo je pravi način da se vidi London. Sada razumem zašto toliko voli da vozi bicikl osećaš da je grad živo biće i da si ti deo njega. A zatim, i pre nego što stižem da se osvestim, žurno skrećemo za ugao i tamo, pravo ispred mene, vidim Indijski konzulat. „Stigli smo!” kaže Fergus zadihano naglo zakočivši. Skače sa bicikla. Ne mogu da verujem da ga noge nisu izdale kada se oslonio na njih. „O bože, ovo je neverovatno... već smo stigli...” mucam u neverici. A pomišljam kako je još neverovatnije da sam stigla živa i čitava, dok mi 254


crowarez&bosnaunited

on pomaže da siđem s bicikla. Srce mi lupa iako nisam okretala pedale. Drhtim i borim se za dah. Malo iz straha, malo zbog nestrpljenja, a malo iz čistog užasa. Pritrčavamo vratima i spremam se da ih otvorim, ali... „Zaključana su!”, vičem okrećući se ka Fergusu. „Nemoguće! Prešli smo put za osamnaest minuta, merio sam vreme!” buni se gledajući na sat. „Koliko je sati kod tebe?” „Uh... samo malo...” tražim sat. „Četiri i dvadeset osam!” vičem ljutito. Okrećem se i lupam na vrata. Pojavljuje se radnik obezbeđenja. „Zatvoreno je”, kaže mi strogo kroz ojačano staklo. „Još nije četiri i trideset”, bunim se, „trebalo bi da je otvoreno još dva minuta.” „Moj sat ne kaže tako”, kaže mrzovoljno. „Ali meni je hitno potrebna viza”, pokušavam da mu objasnim, ali on je nepokolebljiv. „Plašim se da ćete morati da dođete sutra”, odgovara bez i trunke emocija. „Ali ne mogu da se vratim sutra!” cvilim, a glas mi postaje sve viši i viši. „Viza je za mog šefa koji sutra ujutro ima let za Indiju.” „Onda neće otputovati, zar ne?”, odgovara i sleže ramenima, kao da kaže „baš me briga.” Gledam ga i dođe mi da istovremeno zaurlam i briznem u plač. „Molim vas!” molim ga očajnički. Nije me sramota. Spremna sam da preklinjem. Mrko me gleda i spušta venecijanere. Jedan tren stojim kao ukopana, nemoćna da shvatim ono što se upravo desilo. I na trenutak moje nade vise u vazduhu, kao kojot kada pretrči preko litice i još uvek nije svestan da je nad provalijom dok ne pogleda dole. Zatim gledam dole. I dok sve postaje jasno, moje nade se gube u nepovrat. To je to. Gotovo je. Kompanija će propasti. Ljudi će ostati bez posla. A za sve sam ja kriva. Okrećem se od vrata, pogrbljena od težine poraza. „Prekasno”, kažem tiho Fergusu koji me nestrpljivo čeka pored bicikla. „Sve sam upropastila.” 255


crowarez&bosnaunited

„Hej, prestani da prebacuješ sebi”, kaže stavivši mi ruku na rame. „Pokušala si da ispraviš grešku. Svako može da pogreši.” „Ali ne ovoliko”, gušim se osećajući kako mi suze stežu grlo. „I ne ovako. Ne radi se ovde o meni, nije me briga za mene, ovde se radi o drugim ljudima...” Oči mi se pune suzama i moram da trepnem da bih razbistrila pogled. „O ljudima koji imaju decu, hipoteke...” „Stani... nemoj”, kaže i grli me jer počinjem da plačem i zarivam lice u njegove grudi. „Hajde, razumeće oni, to su tvoji prijatelji, znaće da to nisi uradila namerno...” Ali ostatak rečenice ne čujem jer jecam. Niz obraze mi liju krokodilske suze i osećam da nikada neće presahnuti. I ranije sam grešila, ali nikada ovakvih razmera. Kako sam mogla da budem tako glupa i nemarna? Kako? Kako? Nisam sigurna koliko dugo stojimo tako nasred trotoara, tog hladnog januarskog dana, dok se svet i saobraćaj okreću oko nas. Čvrsto sam zatvorila oči jer želim da se isključim, ne želim da razmišljam ni o čemu. A onda nejasno čujem otvaranje vrata, čujem prigušene glasove, zatim glas radnika obezbeđenja: „Možete li se odmaći od vrata da bi osoblje moglo da izađe?” „Hajde, Tes, ne vredi ovde stajati.” Čujem Fergusov meki irski akcenat i podižem zamućeni pogled i vidim kako nekoliko ljudi napušta zgradu, kao i radnika obezbeđenja kako me ljutito gleda. U pravu je, nema svrhe. Gotovo je. Rukavom brišem lice i zakoračujem unazad. Vidim kako osoblje radoznalo gleda prema nama i verovatno se nakratko pitaju kakva se priča krije iza devojke naduvenog lica koja je očigledno plakala i tamnokosog kurira na biciklu koji pokušava da je uteši. Pre nego što me potpuno zaborave i pre nego što me u njihovim glavama zamene važnije misli o viđanju sa prijateljima u pabu, putu kući, pripremanju obroka za decu. Ali ostajem da stojim. Razmišljam o sudbini koja me čeka kada se vratim u kancelariju. Razmišljam kako ću morati ser Ričardu da priznam šta se desilo. Srce mi se spušta u pete na ovu pomisao. Najgore od svega je što on neće biti ljut, suviše je on dobar čovek, samo će biti tužan i razočaran. A to je mnogo, mnogo gore. Radije bih da viče na mene. Zaslužila sam to. Izneverila sam ga. Sve sam ih izneverila. „Tes?”

256


crowarez&bosnaunited

Neki glas mi prekida tok misli. Na trenutak pretpostavljam da je to Fergus, ali zatim ga čujem ponovo, ovaj put glasnije. „Tes!” Shvatam da nije Fergusov glas i okrećem se. Neko zuri u mene sa udaljenosti od pola metra. Muškarac u perjanoj jakni s krznom i sa kapom sa štitnicima za uši. Nekoliko trenutaka zurim u njega, a onda se setim. „Ali!” vičem kada sam ga prepoznala. Naravno, to je Ali iz prodavnice računara. Nisam ga videla otkako sam pokupila svoj laptop i otkako smo se ispovedili jedno drugom. Prilazi mi i grli me. „Šta radiš ovde?” „Došao sam da se nađem sa sestrom posle posla. Idemo da nešto prezalogajimo. Da se nađemo s roditeljima”, dodaje nervozno. „To je sjajno, Ali”, smešim se ohrabrujuće. Znam koliko mu je ovo važno. „Uverena sam da će sve biti u redu.” „Zato vodim sestru sa sobom, njen zadatak je da me štiti”, dozvoljava sebi smešak. „Hej, Rupinda”, doziva devojku u crvenom đubretarcu koja izlazi iz konzulata pored radnika obezbeđenja. „Dođi da upoznaš moju drugaricu Tes i...” pokazuje Fergusa i tihim glasom me pita: „... Da li je to on?” „O, nije”, kažem brzo shvativši šta me pita. „Fergus mi je prijatelj.” „Ćao”, smeši se lepa Indijka i žurno navlači rukavice dok nam se pridružuje. „Drago mi je.” Ljubazno mi pruža ruku u rukavici. „Takođe”, odgovaram primećujući porodičnu sličnost između nje i Alija. „A ovo je...”, spremam se da kažem Fergusovo ime, ali Rupinda iznenada glasno zavrišta a potom poklopi usta rukom. „Rups? Šta je bilo?” Ali je zabrinuto gleda. „Šta se desilo?” Ali ona ne može da progovori. Njene tamne oči sijaju i odmahuje glavom kao da ne može da poveruje šta vidi. „Rups!” kaže oštro, a potom se prebacuje na pandžabi. „Da li joj je dobro?”, pita Fergus i gleda me zabrinuto. „Ne znam.” Odmahujem glavom i gledam Rupindu koja stoji na trotoaru poput kipa. Na zvuk Fergusovog glasa sklanja ruku sa usta i uspeva da promuca: „To je on!” „Ko?” pitam zbunjeno. Podiže ruku i upire prstom u Fergusa. Izgleda kao da je videla duha. „Muškarac sa reklame.” „Reklame?” ponavlja Ali zbunjeno. 257


crowarez&bosnaunited

Rupindine oči su sada staklaste, a meni postaje jasno da nije uplašena, već uzbuđena. „Mi pružamo najmekše...” ponavlja rečenicu iz reklame a u očima joj se vidi divljenje, „nežno, a snažno, i traje dugo...” Veselo gledam Fergusa. Lice mu je postalo jarkocrveno. „Bio si u reklami?”, pita ga Ali tek sada shvativši o čemu se radi. „Za toalet-papir”, Fergus posramljeno klima glavom. „On je glumac”, kažem kao pravi odani prijatelj. „O bože, obožavam te!”, uzvikuje Rupinda živnuvši. „Gledala sam tu reklamu milion puta! Onaj deo gde se igraš s mačetom je tako sladak...”, prestaje da priča a pogled joj postaje snen. „Mislim da imaš obožavateljku”, šapućem, a usne mi podrhtavaju dok pokušavam da prikrije osmeh. „Hvala, drago mi je da ti se dopala”, kaže Fergus postiden. „Ne mogu da verujem da sam te upoznala”, nastavlja. Ispušta uzdah i gleda ga zaljubljeno. „Ona je tvoj najveći obožavalac”, šapućem ispravljajući se. Fergusu je strašno neprijatno, premešta se s noge na nogu, a lice mu je crveno do korena kose, a onda kao da mu je nešto palo na pamet. Ispravlja ramena, sklanja kosu s čela i osmehuje joj se kao devojkama u kancelariji. Taj osmeh zovem „osmeh glavnog glumca”. „Da li radiš ovde?” pita je, a glas mu odjednom pada za tri oktave. Gledam ga iznenađeno. Šta se dešava? „Hm... da”, klima glavom Rupinda, koja sada vidno drhti, ali ne od hladnoće. „Zaista?”, Fergus podiže obrvu u stilu Šona Konerija. „A da slučajno ne radiš na vizama?” Aha, sada shvatam šta je naumio. „Da, naravno!” žustro klima glavom. „Ja ih obrađujem.” „U tom slučaju, da li bi mi učinila uslugu...” kaže i još jednom joj se zanosno osmehuje.

258


crowarez&bosnaunited

33 „Ti si čudotvorac!” „Ne znam baš”, smeši se Fergus skromno. „Dao si autogram i zauzvrat dobio poslovnu vizu?” uzvikujem. „To je bilo genijalno!” „Pa, drago mi je da je ona srečna i da si ti srećna.” „Srećna?” smešim se. „U ekstazi sam!” Nekoliko sati kasnije sedimo u pabu i proslavljamo uspeh. Rupinda je bila i više nego raspoložena da nam učini uslugu u zamenu za Fergusov autogram, i nakon manje od dvadeset minuta pojavila se sa ser Ričardovim pasošem u kom se nalazila nova poslovna viza. Pošto sam joj od srca zahvalila, požurila sam nazad na posao (ovog puta taksijem), i vratila se pred sam kraj radnog vremena i dala pasoš ser Ričardu. „Izvinite, bio mi je u fioci”, rekla sam što sam nehajnije mogla. „Mora da ga nisam videla.” „Nema problema”, odgovorio je veselo, listajući ga da pogleda vizu. „Znao sam da će sve biti u redu.” U glavi mi sevaju slike suludih poslednjih nekoliko sati u toku kojih sam očajnički jurila Londonom na Fergusovom biciklu, plačnim glasom preklinjala radnika obezbeđenja i rasterećeno se grlila sa Fergusom, Alijem i Rupindom kada smo razmenili autogram, vizu i pozdrave. „Da, sve je u redu”, smešim se vedro a zatim mu želim srećan put i zahvalno odlazim u lokalni pab. Tamo se nalazim s Fergusom koji je, po prvi put otkako sam ga upoznala, ostavio bicikl kod kuće i došao autobusom. „Vožnja u alkoholisanom stanju nikada nije dobra ideja”, nasmejao se i poručio prvu turu. „Nazdravimo Indiji!” kaže podižući pivo. „I što sam još živa nakon one vožnje biciklom!” smejem se kucajući svojom čašom njegovu. „Hej, ti si bila bezbedna, ja sam ostao bez kacige”, buni se uzimajući gutljaj ginisa. „Rizikovao sam život zbog tebe!”

259


crowarez&bosnaunited

Šali se, ali kada bolje razmislim o njegovim recima, uviđam da je zapravo potpuno u pravu. „Znam”, kažem mu zahvalno na trenutak se uozbiljivši. „Ne znam kako da ti se odužim.” „Ne brini, još jedna krigla piva će biti dovoljna”, blesavi se i jednim gutljajem ispija ostatak piva. „Dogovoreno”, smejem se dok mi praznom kriglom maše ispred nosa. Treperim od sreće, a i od vina. Popila sam samo jednu čašu, ali već mi je udarila u glavu i pomalo sam pripita. A planiram da budem još pripitija, pa se okrećem ka baru, a zatim ispuštam krik. „O, ne pogledaj gužvu”, kažem primetivši koliko se bar ispunio ljudima koji idu s posla. Mesto je krcato, a ispred šanka je red ljudi koji mašu novčanicama od deset funti. „Nikada neću doći na red.” „Ne brini, poznajem šankerke”, smeši se Fergus. „Idem ja po piće.” „Molim? Da i njima nećeš dati autogram?” zadirkujem ga, a on se smeje. „Šta da radim kad sam popularan”, šali se. „Šta piješ? Opet isto?” „Ne, ja idem po ovu turu”, bunim se. „Ne možeš ti da radiš sve.” „Pa, ako baš insistiraš, ali idem s tobom da ti pomognem da doneseš piće.” „Snaći ću se, imam dve ruke.” „A šta ako želim i kesicu slanog kikirikija?” Smejem se. „Dobro, predajem se.” Zajedno krčimo put prema baru. Bože, kakva gužva. „Uzgred, sa Sarom je sve gotovo...” „S kim?” Primetivši prazno mesto pored bara brzo ga zauzimam. „A, da s tvojom 'propuštenom prilikom', naravno.” Zbog krize sa vizom potpuno sam na to zaboravila. „Rekla je da je u poslednjem trenutku došlo do izmene plana i da odmah putuje za Tajland.” Staje pored mene i okreće se ka meni. „I rekla mi je da neće više moći da mi šalje mejlove jer u prihvatilištu za slonove nema interneta, ni telefona, čak ni obične pošte. Nikako se ne može stupiti u kontakt s njom.” To je bio moj poslednji mejl i koliko god da sam se plašila da ga ne povredim, morala sam to da napišem. Nisam imala izbora. „Šteta”, tešim ga, „ali ne shvataj to lično. Nije do tebe, trenutak je pogrešan.” Klima glavom zamišljen. „Pretpostavljam da si u pravu”, slaže se sa mnom tiho. 260


crowarez&bosnaunited

„Zar ne znaš? Žene su uvek u pravu”, šalim se pokušavajući da popravim raspoloženje. Deluje. Vedriji je i počinje da se smeje. Osećam neverovatno olakšanje kada čujem njegov smeh. Uprkos svim mojim strahovima, sve je na kraju ispalo dobro. Ser Ričard ide u Indiju da spase kompaniju, a ja sam uspela da zaštitim Fergusa od toga da mu neko slomi srce. Sve je dobro što se dobro svrši. „Iskren da budem, dužan sam joj uslugu”, priznaje. „Uslugu?” ponavljam zaprepašćeno. „Zašto?” Zamišljeno grize usnu. „Nemoj da me pogrešno razumeš, bio sam van sebe od sreće kada mi je Sara poslala mejl. Nisam mogao da verujem da je odgovorila na moju poruku, i mislio sam da je to sudbina. A kada je rekla da ide u Tajland - pa, priznajem da sam se malo zaneo...” Zastaje posramljeno i uzdiše. „Ali toliko se toga izdešavalo otkako sam ostavio poruku na tom sajtu i na neki način sam zahvaljujući njoj shvatio da nisam bio iskren ni prema njoj ni prema sebi.” Samo malo. Gledam ga zbunjena. Mislila sam da znam šta misli, ali sada uviđam da sam se možda prevarila. „Nisi?” kažem nesigurno. „Nisam”, priznaje odmahujući glavom, „a ona to ne zaslužuje. Sara je bila iskrena prema meni, pa sam i ja želeo da budem iskren prema njoj, da joj objasnim. Zato sam joj odgovorio na mejl.” Skamenila sam se. Odgovorio? „Kada?” pokušavam opušteno da ga pitam, ali misli mi lete na sve strane. Nisam primila još jedan mejl. Kada ga je poslao? Šta je u njemu pisalo? Sleže ramenima. „Pre nego što sam te video u kancelariji...” Zato ga nisam pročitala. Bila sam zaokupljena nervnim slomom zbog ser Ričardove vize. Mora da je još uvek u inboksu. Nepročitan. Na delić sekunde žalim što nisam poslušala Seba kada mi je govorio da kupim ajfon. Sada bih mogla da otrčim u toalet i pročitam poštu umesto što stojim ovde i pitam se na čemu treba da mi zahvali i šta da objasni. „Uglavnom, gotovo je, nikada je više neču videti”, kaže odmahujući rukom. „Zato, hajde, šta piješ? Još vina?” „Hm... da, hvala...” smešim se ignorišući neodređene sumnje. U pravu je, gotovo je. Nemam zbog čega da brinem?

261


crowarez&bosnaunited

„Stiže”, osmehuje se veselo i okreće se prema baru, a zatim iznenađeno viče: „Ne mogu da verujem!” Gledam u Fergusa kome se osmeh zaledio na licu i pratim njegov pogled. I osećam kao da mi je neko na grudi spustio ogroman teret. O bože, nije moguće... Ali jeste. Stoji na drugom kraju šanka i ona je. Devojka iz kafea. Na trenutak sve staje. Kao da sam upravo pritisnula pauzu na DVD plejeru života i scena se zamrzava. Vreme stoji i imam onaj čudan osećaj kao da nisam tu, da gledam sve odozgo i da vidim neizbežan niz događaja koji će uslediti, a koje ne mogu da zaustavim. Osećaj kao da zadržavam dah duboko u plućima. Da stojim u tom deliću sekunde koji deli život na pre i posle određenog događaja. Zatim neko ponovo pušta film. I kao sudar, jednostavno se dešava. „Saro!” „Ferguse, čekaj..” Ali već je stigao do nje. Žurim za njim. „Mislio sam da smo se mimoišli. Mislio sam da si već otišla!” Fergus veselo brblja a devojka ga zbunjeno gleda. „Izvini, da li se poznajemo?” Nesigurno gleda drugaricu koja joj uzvraća jednako zbunjen pogled. „Ja sam, Fergus”, crveni do korena kose. „Izvini, malo sam se zaneo, trebalo je da se predstavim.” Gleda ga nesigurno kao da pokušava negde da ga smesti, a istovremeno dolazi do zaključka da nema šanse da bi zaboravila ovog privlačnog Irca i da on mora da je ili pijan ili pokušava da joj privuče pažnju nekom sumanutom žvakom, a nijedna od te dve opcije joj se ne dopada. Ali Fergus je suviše zanesen smešeći se od uva do uva da bi to primetio. Srećan je što je vidi. Uzbuđen. Srce mi tone u pete. O bože, šta sam uradila? Šta sam uradila? „Izvini, ali zaista te ne poznajem... Ferguse”, kaže. „Momak iz kafea... 'propuštena prilika'...”, dodaje spuštajući glas posramljeno. „Izvini, ali ne znam ništa ni o kakvoj propuštenoj prilici”, odgovara, ovog puta odlučnije. „I ne zovem se Sara.” Zbunjen je. „Ali mejlovi...” počinje. 262


crowarez&bosnaunited

Ne mogu više da podnesem. Stojim ovde već čitav minut i ne govorim ništa i ne radim ništa, ali sada nemam izbora, ja sam ga uvalila u ovu nevolju, ja ću ga iz nje i izvući. „To sam bila ja”, kažem naglo. Četiri kratke reči, ali im je značenje strašno. Čini se da po prvi put primećuje da stojim iza njega, okreće devojci leđa i gleda me zbunjeno. „Tes, o čemu to pričaš?” S mukom gutam pljuvačku, a srce mi kao divlje udara u grudima. „Ja sam ti slala mejlove”, kažem ne usuđujući se da ga pogledam u oči. Gleda me zapanjeno. „Ti si Sara?” Klimam glavom. Na trenutak ni on ni ja ne progovaramo i vidim kako mu preko lica preleće vihor emocija dok se trudi da razume ono što sam mu rekla. Čekam da potpuno postane svestan mojih reči. Kao da mu je potrebna čitava večnost... „A, sada razumem.” Glas mu je neprepoznatljiv. Nemilosrdan i čvrst da se trgnem kada ga čujem. „Znači sve je bila šala na moj račun, zar ne? Pomislila si da biste svi u kancelariji mogli malo da se zabavite na moj račun...” „Molim? Ne!” vičem užasnuto. O bože, ovo nije trebalo da se desi, kako može tako nešto i da pomisli? Ali dok postavljam sebi ovo pitanje, uviđam kako to izgleda iz njegove perspektive i trnem. „Sve si pogrešno razumeo.” Oboje vičemo i svi u baru se okreću da vide šta se dešava. „E baš imaš petlju”, uzvraća mi. „Ja sam pogrešno razumeo?” Sad već ne znam šta ću. Umesto da mu sve lepo objasnim, ja samo pogoršavam situaciju. „Molim te, Ferguse, nije ono...” pokušavam ponovo, ali me on seče pogledom. „Zaista? A šta je?” „Htela sam da te zaštitim, da ne bi bio povređen, da te poštedim još jednog odbijanja...” Čim sam izgovorila ove reči, čujem kako zvuče, i znam da nije trebalo da ih izgovorim. Ali prekasno je. Trza se kao da sam ga udarila, potom dolazi sebi i gleda me čvrsto stegnute vilice. „Jebi se, Tes, ne treba mi tvoje sažaljenje.” Okreće se, gura se kroz masu ljudi koji su zastali da čuju šta se dešava i izleće iz paba. 263


crowarez&bosnaunited

34 Na trenutak kao zaleđena stojim u mestu, suviše potresena da bih se pomerila. Ne mogu da verujem šta se desilo. Sve je pošlo naopako, strašno naopako. Osvrćem oko sebe, svi zure, ali me nije briga, nije me briga ni za koga osim za Fergusa. „Da li si dobro?” Čujem glas i primećujem devojku za koju je mislio da je Sara. Deluje zabrinuto. „Hm ne... baš mi je... žao, nisam želela da te uvlačim u ovo”, mucam izvinjavajući se i jurim napolje za Fergusom. Počela je kiša i vidim ga ispred mene, prelazi ulicu. „Ferguse, čekaj!” Trčim niz stepenice i preko ulice izbegavajući vozila. Čuje se kako neko glasno trubi i vozač me psuje, ali ja i ne primećujem. „Molim te, čekaj, znam da si ljut, ali dozvoli mi da ti objasnim!” Ne okreće se. Nastavlja da ide ulicom, rešen da me ignoriše. Pokušavam da ga sustignem, ali kiša počinje da pada sve jače i trotoar je sve klizaviji. „Nisam to uradila iz sažaljenja, moraš da mi veruješ”, vičem njegovim leđima koja se sve više udaljavaju i očajnički se trudim da nadglasam saobraćaj. „Nikada to ne bih uradila, ti si mi prijatelj...” Iznenada staje u mestu i okreće se. „Prijatelj?” viče prezrivo. „Nazivaš sebe mojim prijateljem? Koji prijatelj radi takve stvari?” Grudi mu se podižu i spuštaju, prestaje da govori i besno me gleda. Nikada nisam videla ovakav pogled u njegovim očima i osećam kako se moje pune suzama, ali ne smem im dozvoliti da poteku. Moram da mu objasnim, da ga nateram da shvati. „Nisam želela da budeš povređen”, odgovaram s mukom gutajući pljuvačku i pokušavajući da smirim buru osećanja koja preti da me savlada. „Nisam mogla da podnesem da te vidim toliko potištenog kada sam shvatila da ti niko nije odgovorio na poruku koju si ostavio na sajtu. A morao si da ideš na audiciju, i bio si toliko dobar, a stalno si pričao o tome kako ćeš opet dobiti korpu...” Glas mi se lomi, ali prisiljavam sebe da nastavim dalje. „... I želela sam da ti ulijem malo samopouzdanja, da ti dam vetar u leđa, da te nateram da shvatiš koliko si poseban.” 264


crowarez&bosnaunited

Podižem pogled prema njemu, ali me on ne gleda, zuri u trotoar čvrsto stegnute vilice. „Pa sam pomislila da ti pošaljem mejl i pretvaram se da je od nje...” Zastajem. Tada mi se ta zamisao činila odličnom, ali sada kada sam to izgovorila, shvatam koliko je glupa i nepromišljena. „Mislila sam da će te to oraspoložiti, da ćeš se osećati bolje.” „Nemoj da si snishodljiva.” Gleda me, povređenog ponosa. „Nisam”, bunim se. „Sve si ovo izvukao iz konteksta, preterano burno reaguješ.” „Ja preterano burno reagujem?”, pljuje reči i ja se trzam. „Ferguse, nisam htela...” Ma, čemu? Pokrivam lice rukama i dlanovima pritiskam čelo. Samo pogoršavam situaciju. Kao da sam izgubila kontrolu nad automobilom i ne znam kako da ga zaustavim. Ali moram da pokušam. „Nisam želela da budeš povređen”, ponavljam tiho, sklanjam ruke i usuđujem se da ga pogledam u oči. „Znam kako je to kada te neko odbaci.” „Kako da ne”, breca se. „Otkud bi ti to znala?” Zastajem. Ne mogu da mu kažem. Ne mogu da mu kažem za Seba, ne bi mi poverovao. „Ne... ne mogu da objasnim...” „Čudno...” „Ali istina je, moraš da mi veruješ”, molim ga boreći se sa suzama. „Da ti verujem?” viče prezrivo. „Zašto da ti verujem? Ti ni sama sebi ne veruješ.” Njegova optužba me hvata nespremnu. „Radiš neki kancelarijski posao koji ne obavljaš dobro jer nemaš petlju da poveruješ da si talentovana, da pokušaš da ostvariš svoj san. Čak se ne usuđuješ ni da se okušaš u onome u čemu si dobra...” Gledam ga zabezeknuto. „Video sam onu tašnu kod tvog dede. Prelepa je, zaista imaš smisla, ali traćiš svoj talenat, odbacuješ ga jer nemaš čuke da veruješ u sebe, jer misliš da nisi dovoljno dobra...” „Vidi ko se oglasio!” odgovaram ljutito. „Nisi imao ni zrno samopouzdanja pre one audicije, ti nisi verovao da si dovoljno dobar.” „Ali sam ipak otišao, zar ne?”, raspravlja se. „Ipak sam pokušao.” „Jer sam ti ja poslala onaj mejl”, ispaljujem. 265


crowarez&bosnaunited

„Molim te, ne laskaj sebi, Tes”, odgovara mi grubo. „Svakako bih otišao. Misliš da nisam navikao na odbijanje? Svakako bih otišao. Svakako bih pokušao, jer ako ne pokušaš, u startu si izgubio.” Zastaje i prolazi rukom kroz kosu koja mu se lepi za lice od kiše i gleda me netremice. „Čega se toliko plašiš, Tes? Zašto se toliko bojiš da budeš ono što jesi?” „Ne plašim se ničega”, kažem vatreno. „Zato se toliko trudiš da budeš neko ko nisi?” Gleda me podignutih obrva. „Mislio sam da sam ja ovde glumac.” Razgovor je krenuo drugim tokom i sada pričamo o meni i to mi se ne dopada. „Ne znam o čemu pričaš.” „Film? Koncert?” podseča me. „Snoubording?” Prisećam se naših razgovora: razgovarali smo o DVD-ju Ratova zvezda koji mi je pomogao da pronađem i sećam se da sam mu priznala da ne volim naučnofantastične filmove; zatim sam mu priznala da nosim čepove za uši na koncert indi benda, i kako volim kičersku muziku, pa me je nasmejao spomenuvši sestre Nolan; sećam se kako sam bila srećna kada sam sedeći sama u onom kafeu u Šamoniju dobila poruku od njega, te sam ga pozvala da bih čula prijateljski glas, poverila mu se kako se zapravo osećam. „A ja sam mislio da je Sara prevarant”, kaže smejući se prezrivo. „Nisam prevarant!” vičem braneći se. „Ne znaš o čemu pričaš.” Ali čak i dok poričem, znam da je naglas rekao ono što ne želim da čujem, da je izgovorio neke sumnje koje sam gajila duboko u sebi i sa kojima nisam želela da se suočim. Zatim, na tren, nijedno ne progovara i samo stojimo pod uličnim svetiljkama, s mukom dišemo dok nam kiša natapa odeću. Povređenost i bes gotovo opipljivo vise u vazduhu i grade neprobojan zid između nas. Nekada tako bliski, sada toliko udaljeni. „Da li si sigurna, Tes?”, kaže nakon duge tišine. „Jer ja nisam. Mislio sam da znam kakva si zapravo, da poznajem osobu ispod maske, ali sada nisam siguran. Ne znam šta je stvarno, a šta nije.” Gleda me pravo u oči. „Tes, da li ti uopšte poznaješ sebe?” U njegovom pogledu vidim nešto zbog čega mi se srce grči. Razočaranje. A onda se okreće i odlazi. Samo što ga ovog puta ne zovem da se vrati. Prekasno je. Stojim nepomično na kiši i gledam kako njegova 266


crowarez&bosnaunited

figura postaje sve manja i manja, kako se zamagljuje obasjana farovima automobila i kako se gubi iz vida, iz mog života. Nestaje. Kada konačno stignem kući, stan je prazan i hladan. Fiona je ostavila poruku u kojoj me obaveštava da je odvela Talulu na još jedan čas. Umorna i mokra odlazim pod tuš, potom se zavlačim ispod jorgana sa Flijem i laptopom. Tek tada vidim mejl. S obzirom na sve što se izdešavalo potpuno sam zaboravila na njega, ali sada ga teška srca otvaram: Draga Saro, Hvala ti što si tako iskrena prema meni, i ja želim da budem iskren prema tebi. Kada sam te prvi put video u kafeu, izgledala si prelepo, i nisam mogao da prestanem da mislim na tebe. Verovatno sam bio pomalo i opsednut tobom. Ne manijački, ali sam stalno mogao da mislim na tebe. Ali sada sam shvatio da sam to činio da bih prestao da mislim na nekog drugog. Da bih pokušao da sprečim sebe da se zaljubim u nju. Nemoj da misliš da sam to radio namerno - toga tada nisam ni bio svestan. Ali nije vredelo. U stvari samo sam postigao suprotno. Vidiš, na neki čudan način bila mi je potrebna jedna propušena prilika da bih uvideo da sam već ostvario duboku vezu, i da se suočim sa činjenicom da sam se zaljubio u nekoga. A taj neko je moja prijateljica Tes. Ali problem je u tome što je ona zaljubljena u drugog. Uglavnom, verovatno sam ti izneo isuviše podataka, pa ću sada prestati. Nadam se da ne misliš da sam te zavlačio, ili da sam se poigravao s tobom, i voleo bih da se rastanemo kao prijatelji, premda se nikada nismo sreli. Nisam nameravao da nekog obmanjujem. Obmanuo sam jedino sam sebe. Želim ti sve najbolje u novom životu u Tajlandu sa slonovima (uzgred, znam da si izmislila onaj deo o budističkim sveštenicima mada priznajem, na trenutak si me prešla, ali u svakom slučaju ti hvala što si pokušala da me otkačiš na fin način). I da, samo još jedna stvar, i to savet: kako kupiti slona? Kreditnom karticom. (Loše šale su uvek najbolje.) 267


crowarez&bosnaunited

Fergus Smešim se dok čitam mejl, ali suze mi mute vid. Mislila sam da je nemoguće da se osećam gore nego što sam se osećala pre čitanja mejla. Ali prevarila sam se. Kao što sam se prevarila u mnogim stvarima. Shvatam to dok me guši jecaj. Zurim u Fergusove reči na monitoru i gledam kako se mute i razlivaju kao vodene boje na kiši. Ošamućena sam, ovo mi je ipak previše. Nisam imala pojma da se ovako oseća, da je bio zaljubljen u mene - BIO, podsećam se oštro. Prošlo vreme. jer kakva god osećanja da je gajio prema meni, sada to više nije tako. U to sam se uverila. Pred očima mi iskrsava slika nas dvoje na ulici i načina na koji me je pogledao, i srce me boli. Bio je iskren, a ja neiskrena. Kako bi i mogao da mi oprosti? Kako ću ikada sama sebi oprostiti? Jedna suza mi se sliva niz obraz. Prati je još jedna, pa još jedna. I ne trudim se da ih zaustavim. Ne bih mogla ni kad bih pokušala.

268


crowarez&bosnaunited

35 Avion proleće iznad mene i ostavlja beli trag na čistom plavom nebu. Neko vreme ga posmatram mršteći se zbog sunca, potom otvaram ogledalce da proverim šminku. Bože. Uprkos maskari i korektoru, oči su mi i dalje otečene i krvave. Stavljam još malo crvenog karmina, potom uzimam naočare za sunce iz tašne i stavljam ih na oči. Nema mi druge, moraću da ih krijem. Vreme je ručka narednog dana i sedim na klupi ispred Crkve Svete Marije. Neuobičajeno je toplo, kao da se zima iznenada i preko noći pomešala s prolećem, i nekoliko zbunjenih šafrana je promolilo glave, uljuljkano lažnom sigurnošću da mraza više neće biti. Zatvaram ogledalce, vraćam ga u ranac i izvlačim kesu. U njoj se nalaze crne satenske cipele s visokom potpeticom koje sam pronašla u prodavnici polovne robe. Još uvek su bile u kutiji, ali su na prstima imale neke grozne kopče koje sam zamenila prelepim art deko broševima u obliku leptira koje sam pronašla u prodavnici jeftinih antikviteta. Izuvam čizme koje sam nosila u kancelariji i obuvam cipele. Savršeno se slažu sa haljinom koju sam obukla. Spremna sam i gledam na sat. Po prvi put sam poranila. Ali potrudila sam se. Čujem zvuk guma na šljunku i vidim kako mi se približava automobil. Srebrni mini, stari model, klopara prema meni, amortizeri su toliko loši pa dvoje putnika poskakuje kao na trambulini. Staje uz zabrinjavajuće struganje kočnica i vrata se otvaraju. „Stigli smo”, čuje se veseli glas i izranja glava puna jarko obojenih dredova. „Konačno smo stigli!” To je Mel iz Hemingvej hausa, koja nasmejana zvecka velikim minđušama. „Izvinite što malo kasnimo, ja sam kriva.” „U redu je”, smešim se skočivši sa klupe i zagrlivši je. „Ooo, fantastične cipele”, kaže oduševljeno gledajući u moja stopala. „Veoma su otmene.” „Da si s takvom pažnjom slušala moja uputstva, nikada se ne bismo izgubili”, gunđa neki glas iz automobila. 269


crowarez&bosnaunited

„Ćao, deda”, smešim se zavirivši unutra i nagnuvši se da ga poljubim. „Ćekaj, sad ću ti pomoći da izađeš.” „Svašta, mogu sam da izađem”, buni se i otvara vrata. Preko krova minija vidim kako mlati štapom po vazduhu. „Šta misliš, da sam samo običan starac?” Mel i ja se smešimo jedna drugoj pre nego što mu priđemo u pomoć. Uprkos brojnom uveravanju da je dobro i da može sam, ipak nam dozvoljava da mu pomognemo da se iskobelja iz kola. „Vidite, sitnica”, kaže kada mu konačno pođe za rukom da izađe. Gleda svoj odraz na prozoru i namešta šešir. „Pa, ostaviću vas da obavite šta imate”, kaže Mel tišim glasom i okrećući se prema meni. „Sačekaću u kolima.” „Da li si sigurna da ti to nije problem?” „Kada je Sidni u pitanju? Naravno da nije”, smeši se. „Nemojte da žurite.” Zahvalno je grlim, a potom se okrećem ka dedi. „Spreman?” „Da, mislim da je to sve.” Zadovoljan kako mu šešir stoji, smeši se, a onda iznenada zastaje. „Zaboravio sam da kupim cveće.” „Niste”, kaže Mel i vadi jarkožute hrizanteme iz automobila. „Kupili smo ih usput, sećate se?” „Zaista?” pita sumnjičavo mršteći čelo. „Ne sećam se.” „Prelepe su”, kažem brzo pre nego što se uznemiri jer ga pamćenje ne služi. Provlačim ruku ispod njegove i ohrabrujuće mu se smešim. „Hajde, idemo.” Mašem Mel. „Vidimo se uskoro.” Maše nam i seda u automobil i ja čujem tihi zvuk radija dok se udaljavamo, ruku podruku, deda sa svojim štapom, a ja u svojim cipelama sa visokom potpeticom, stazom koja vodi do groblja iza crkve. „Mila, izgledaš prelepo”, kaže čim smo ostali nasamo. „I ti”, smešim se i uzvraćam kompliment. Deda nikada nije izgledao otmenije. Ispod kaputa nosi svoje najbolje tamnosivo odelo na tanke pruge, „napravljeno od najfinijeg italijanskog kašmira, moliću da se pribeleži”, sa ljubičastom svilenom postavom i kravatom iste boje, savršeno uvezanom oko uštirkane kragne bele košulje. „Ko ti je uštirkao kragnu?” pitam ga impresionirana, ali i pomalo zabrinuta. Poslednji puta kada je deda štirkao košulje, ostavio je uključenu peglu i gotovo spalio starački dom. 270


crowarez&bosnaunited

„Gospođice Templ se ljubazno ponudila”, kaže onako uzgred. „Gospođica Templ ti je uštirkala kragnu?”, ponavljam u neverici. „Da li si siguran da to nije bila Mel?” „Ne, bila je to gospođica Templ”, uporan je. „U poslednje vreme mi je od velike pomoći - postala je druga žena.” Zabrinuta sam. Nema šanse da gospođica Templ uradi nešto toliko ljubazno kao što je štirkanje kragne. Mora da je nešto pomešao. „Deda, da li si danas dobro?” „Ne brini, mila, dobro sam”, uverava me tapšući me po ruci. „Umalo da zaboravim, rekla je da ti prenesem poruku. E sad, šta je ono rekla... ?” Kucka prstom po čelu. „A, da, kaže da moraš, kada sledeći put dođeš, da popiješ čašicu šerija s njom i ostalim članovima osoblja; nešto u vezi sa bližom saradnjom sa prijateljima i porodicom.” „To je poruka za mene?” kažem zaprepašćeno. Gospođica Templ nikada nije pokazala ni najmanju želju da se sa mnom zbliži tokom mojih ranijih poseta. Upravo suprotno, kao da nije mogla da dočeka da me se otarasi. „Da, za tebe i onog finog momka kog si pre nego veče dovela.” Znači o tome se radi. U isto vreme sam i tužna i laknulo mi je. „Misliš na Fergusa”, kažem i sve me boli na spomen njegovog imena. Nisam se čula s njim otkako smo se sinoć posvađali, ali nisam ni očekivala da mi se javi. „Mislim na tvog novog momka”, odgovara i podiže obrvu. O bože. Zaboravila sam na to. „A, da, moram nešto da ti kažem”, priznajem mu. „De-de, samo te zadirkujem”, namiguje mi a potom ponovo posvećuje pažnju stazi. „Ne moraš ništa da mi objašnjavaš, srećan sam što si pronašla nekoga.” „E pa, u tome je stvar”, pokušavam ponovo. „Došlo je do malog nesporazuma zbog Filis...” „Zar se opet petljala?” mršti se. „Ma, nemoj da si podao, Filis je simpatična starija gospođa”, korim ga. „I dopadaš joj se”, dodajem gurkajući ga laktom. „Njoj se svako dopada”, kaže. „Za vikend su je uhvatili u sobi Bilija Rotmana.” „I šta onda?”, pitam ga. „Pa, nisu igrali skrebl”, kaže gledajući me preko ruba naočara. 271


crowarez&bosnaunited

„Molim!” kažem zaprepašćeno. Kad samo pomislim da sam nasela na njene kekse. Šokirana sam, ali potajno i prilično impresionirana. Ima bar osamdeset godina, sigurno ne manje. Koja žena. Nastavljamo da hodamo, šljunak nam krcka pod nogama dok prolazimo kroz gvozdenu kapiju i ulazimo na malo groblje. Lepo je ovde. Groblja su često depresivna i samotna, mermerni mauzoleji ukrašeni plastičnim cvećem, ali ovo je okruženo drvećem i nalazi se pored reke. „Hajde, reci mi, šta je Filis sada uradila?” kaže nakon nekog vremena. „Nadam se da nije prouzrokovala neke probleme između tebe i tvog novog momka.” „Ne... nije”, odmahujem glavom razmišljajući kako da mu objasnim svoj i Fergusov odnos. Nema jednostavnog načina, moraću da mu kažem istinu. „Mila, nisam te dugo video tako srećnu”, nastavlja pre nego što sam išta uspela da izgovorim. „A svima u sobi je bilo jasno šta on oseća prema tebi.” Steže me u grudima. „Zaista?” „Kao i da ti isto osećaš prema njemu.” Molim? „Znam da si mislila da možeš to da sakriješ od mene”, kikoće se pogrešno protumačivši moju zaprepašćenost kao priznanje. „Ali takva osećanja se ne mogu sakriti. Ja to najbolje znam, tako sam voleo tvoju baku.” „Znam, ali...” Uznemireno otvaram usta da to poreknem, da mu kažem da je pogrešio, da je sve pogrešno protumačio, ali ne želim da ga povredim, niti da ga razočaram, ne danas... Mada nije samo to u pitanju. Još nešto me sprečava. Oklevam jer pokušavam da shvatim svoje sukobljene emocije dok treptaj sumnje osvetljava nešto duboko sakriveno u meni za šta do sada nisam ni znala da postoji, to jest nisam želela da priznam da postoji. Osećaj da deda možda i nije sve pogrešno protumačio, već ja. „Evo nas.” Vraćam se u stvarnost i shvatam da stojimo pred jednostavnom, malom kamenom nadgrobnom pločom:

272


crowarez&bosnaunited

INID KONELI 1930-2007 VOLJENA SUPRUGA, MAJKA I BAKA NAŠA TELA MOŽDA NISU VEČNA, ALI NAŠA LJUBAV JESTE Pročitala sam te reči nebrojeno puta, ali i dalje mi knedla stane u grlu kada ih vidim. „Nedostaje mi”, kaže deda tiho. „Znam”, kažem i čvrsto mu stežem ruku. Pomažem mu da spusti cveće na njen grob. Jarkožuti cvetovi stoje ponosito u vazi, baš kao što je baka volela. Zatim samo stojimo tamo, ruku podruku, izgubljeni u svojim mislima i sećanjima. Često se u životu trudimo da pronađemo prave reči, da izgovorimo prave stvari, ali ponekad reči nisu potrebne. Ne morate reći sve. Treba samo da to osetite. Nakon nekog vremena deda izvlači svoju svilenu maramicu i briše oči. „Dobro, dosta je bilo tuge”, kaže osmehnuvši se. „Došli smo da slavimo.” „Apsolutno”, klimam glavom odlučno i gutam knedlu. „Šta misliš zašto sam obula cipele sa ovolikom potpeticom? Da bih mogla da ih izujem...” Smeje se zahvalno mojoj lošoj šali. „A to nije sve...” skidam ranac sa ramena, preturam po njemu i vadim malu bocu i dve plastične čaše. „Šta je to?” pita me. „Šampanjac, naravno. Šta misliš da se pije kada se proslavlja godišnjica braka?” Na licu mu se vidi i da se iznenadio i da se obradovao. „Šta bih ja bez tebe?” kikoće se. „Vidiš u tome je i problem”, odgovaram mu otvarajući šampanjac i dodajem: „Plašim se da nikada nećeš otkriti jer me se nećeš uskoro otarasiti.” Čuje se glasan pucanj kada čep izleti iz flaše i preleti preko groblja. „Majko mila, još ćeš nam i policiju navući na vrat”, kaže i skače. Smejem se i brzo podmećem obe čaše dok penušava tečnost kulja iz boce. „Tvoja baka je volela mehuriće.” 273


crowarez&bosnaunited

„Za baku. Za vas”, nazdravljam pružajući mu jednu čašu. „Srećna godišnjica.” Kucamo se plastičnim čašama, a zatim jedan tren oboje ćutimo dok pijemo šampanjac i uživamo u hladnim mehurićima. „Da je živa, ovo bi nam bila pedeset sedma godina braka”, kaže nakon kraće pauze. „Znam da moje pamćenje nije kao što je nekad bilo, ali to je datum koji nikada neću zaboraviti.” „Opa, pedeset sedam godina, to je neverovatno.” „I nije”, smeši se. „Bilo je lako biti u braku sa tvojom bakom... premda se nismo uvek slagali.” Smeje se i odmahuje glavom. „Imala je žestoku narav, i umela je da bude temperamentna, bogami jeste, ali zbog toga je Inid bila Inid, i ja sam je voleo, kao i sve njene mane. Ne bih menjao ni jednu jedinu stvar u vezi s njom.” Lice mu oživljava dok priča o njoj i vidim mu u očima sjaj ljubavi. „Da mogu da vratim vreme, ne bih promenio ni jednu jedinu stvar u tih naših pedeset sedam zajedničkih godina. Ni jednu jedinu stvar. Čak ni svađe, a bilo ih je velikih, veruj mi na reč.” Kikoće se. „Posvađali smo se čim smo se upoznali.” Gledam ga iznenađeno. „Nisi mi o tome pričao.” „Bilo je to u bioskopu. Otišao sam sa svojim prijateljima Bobijem Vinkapom i Fredom Lesterom. Ne sećam se šta smo gledali, verovatno pošto sam bio zaokupljen zurenjem u tvoju baku. Video sam je čim smo ušli. Nakon filma sam sakupio hrabrosti da je pitam da je otpratim kući i pokušao sam da je poljubim...” „Deda!”, uzvikujem pretvarajući se da sam zgrožena. „Bio sam prava bitanga u to vreme”, priznaje. „Ali boga mi, dobro me je spustila na zemlju. Prestravio sam se.” „Zašto, šta ti je rekla?” „Ne sećam se više”, kaže nabravši obrve, „ali se sećam kako je mirisala. Tada je nosila durđevak, pa sam pomislio kako miriše na letnji dan...” Glas mu se gubi i smeši se, i jasno mi je da je sada u mislima tamo, u tom trenutku kada je bio drski mladić u dvadesetim godinama koji flertuje sa lepom mladom devojkom koja će mu postati supruga. „Otada više nisam mogao da zamislim život bez Inid. Otkako smo se venčali, nismo proveli nijednu noć razdvojeni, čak su i deca rođena kod kuće...” Zastaje i ja gledam kako mu se s lica gubi osmeh. „Nismo se razdvajali sve do dana kada je otišla u bolnicu...” S mukom guta pljuvačku i gleda u daljinu, glas mu se pretvara u šapat. „Nikada neću 274


crowarez&bosnaunited

zaboraviti kako sam ušetao na odeljenje i video je tamo... toliko sam se plašio, a ona je bila tako hrabra... dan kada je umrla bio je najgori dan u mom životu.” Okreće se prema meni, oči su mu crvene i sjajne od suza. „Znaš, mislio sam da će mi srce prepući i da ću umreti.” Steže me u grudima: moje srce se slama dok gledam kako pati. „Zar nikada ne poželiš da zaboraviš taj deo života?”, kažem ljuta na prošlost. „Da možeš da izbrišeš te bolne uspomene, da zaboraviš da se tako nešto ikada desilo, da se sećaš samo srećnih vremena?” „Ne smeš to nikada reći”, kori me strogo. „Ali zašto?” gledam ga iznenađeno. „Jer zbog ružnih sećanja još više ceniš lepa. Nikada nemoj da poželiš da ih zaboraviš. Tvoja baka je uvek govorila: 'Za dugu su potrebni i sunce i kiša.” Gleda me odlučnog izraza lica. „Ne želim da zaboravim nijedan trenutak. Sve što sada imam su sećanja na tvoju baku. Bila ona lepa ili ružna, ne želim da ih izgubim.” „I nećeš”, kažem mu brzo. „Nikada nećemo zaboraviti baku, niko od nas je neće zaboraviti.” „Ali u tome je problem...” Gleda me u oči. „Znam šta svi pričaju.” „Šta?” mrštim se. „Da gubim razum... kako se to danas zove? Alchajmer.” „Ne, ne mislimo tako”, bunim se, ali me grize savest jer se sećam sastanka mojih roditelja sa sestrama i razgovora o tome da bi trebalo da ide lekaru, kao i mog nedavnog priznanja Fergusu. Ne želim da lažem dedu, ali kako da mu kažem? Kako da mu kažem istinu? „Video sam brošure, znam da Siril u sobi u dnu hodnika ima Alchajmera, ne može više da se seti gde je...” potresen odmahuje glavom. „I to me plaši, Tes, nasmrt me plaši.” Po prvu put u životu vidim strah na dedinom licu, vidim koliko je uznemiren i očajnički želim da ga utešim. „Bićeš ti dobro, deda”, pokušavam da ga uverim. „Hoću li?” pita me. „Svakog dana je sve manje stvari kojih se sećam. Neko mi krade sećanja, a ja se svim silama trudim da ih zadržim.” Steže koščate pesnice kao da su mu sećanja tu, na dlanu. „Ali ona mi izmiču i ne mogu ništa da uradim povodom toga. Zaboravljam imena, vreme, mesta...” Ljutito uzdiše. „Mi smo skup naših sećanja, Tes. Sećanja su

275


crowarez&bosnaunited

nešto najdragocenije što imamo. Lepa ili ružna. Ona nas čine onim što jesmo. Kakvi bismo bili bez njih?” Gleda me i vidim da je besan i frustriran. I u panici. „Plašim se da ću je zaboraviti. Da se neću sećati kako je izgledala, i njenog glasa i zajedničkog života...” Glas mu podrhtava i gubi se. Grlim ga oko ramena. Gotovo da mogu da osetim njegov strah i borim se protiv njega. Deda se brinuo o meni otkako sam bila dete; tešio me, uveravao me da će sve biti u redu, činio svet bezbednim. Sada je na mene red. „Nikada je nećeš zaboraviti”, kažem mu uverena u to. „Nikada, ni da živiš milion godina. Ako nekog voliš, tvoje će ga srce uvek pamtiti. Čak i ako ga um zaboravi, srce neće.” Skoro da osećam kako crpe snagu iz mojih reči. „Nikada, ni da živim milion godina”, ponavlja tiho i odlučno. Sunce tone iza drveta i njegova senka pada na nas, osećam da je temperatura pala. Primećujem da su nam čaše prazne. „Hladno je, hajde da se vratimo”, kažem mu. „Da, hajdemo”, klima glavom. I pošto sam spremila sve stvari u ruksak, uzimam ga podruku i polako se vraćamo ka automobilu.

276


crowarez&bosnaunited

36 Vraćam se u stan i tražim ključeve. Fiona je kod kuće, čujem kako razgovara s nekim, mora da ima društvo... kopam po tašni. Samo malo, da li sam ja to upravo čula neko stenjanje? Zastajem i osluškujem. I da li se to čuje... teško disanje? Pronalazim ključ i sa strahom ga guram u bravu. Ne bi bilo prvi put da naletim na nešto što ne bi trebalo da vidim. Glasno zatvaram vrata i ulazim u kuhinju gde zatičem Fionu kako sedi za kuhinjskim stolom. Kao i obično, laptop joj krije sve osim temena. Laknulo mi je. Ali ne i Fioni. Podiže pogled i krikne kada me vidi. „O bože, dobro si me prepala!” Panično grabi miša i klikće. „Izvini”, izvinjavam se brzo, „nisam htela da te uplašim.” Skinula sam naočare i uprkos korektoru oči su mi i dalje otečene i imaju tamne krugove od sinoćnih suza. Deda je samo bio pristojan kada je rekao da lepo izgledam. Izgledam užasno. „Ne, nije to u pitanju, nisam te očekivala tako brzo...” Zastaje kao da je rekla previše. „Da li je neko ovde? Mislim da sam čula da razgovaraš s nekim.” „Stvarno?” Nervozno se vrpolji. „Ne, nema nikoga, samo sam preko skajpa razgovarala sa svojim urednikom.” „Ali tvoj urednik je žena, ako se ne varam. A uverena sam da sam čula muški glas...” Prekida me reska zvonjava njenog blekberija i ona se brzo javlja. „Pukla je veza, pozvaću te”, šapuće. „Upravo sam pošla napolje”, kaže glasno okrećući se prema meni. Gledam je sumnjičavo. „Kuda ćeš?” „Vodim Talulu u njenu uobičajenu večernju šetnju”, odgovara izbegavajući da me pogleda i zatvarajući laptop. „U donjem vešu?” pada mi vilica kada vidim da nema odeću na sebi. Rumenilo joj obliva obraze. „A, da, naravno, baš sam blesava, zaboravila sam... hm... bilo je jako vruće pa sam morala da se skinem!”, zaključuje i počinje da se hladi. 277


crowarez&bosnaunited

„Dok si razgovarala sa svojim urednikom?” podižem obrve. „Pa... hm, veoma smo liberalni u našem časopisu...” Zvonko se smeje i podiže odeću sa gomile na podu pored stolice i počinje da navlači vunene hulahopke i haljinu. „Vidimo se kasnije.” Hitro prolazi pored mene i uzima jaknu. „Da nisi nešto zaboravila?” Okreće se sa rukom na kvaci. „Talulu?” podsećam je. „O, da, naravno, skroz sam poludela”, brblja, vraća se u kuhinju, a zatim opet u hodnik sa Talulom u naručju. „Ćao”, viče. Potom nestaje zalupivši vrata za sobom. Na trenutak samo zurim u vrata, i pokušavam da dokučim šta se desilo. Razgovarala je skajpom sa svojim urednikom? Bilo joj toliko toplo da je morala da se skine? Mora da izvede Talulu u šetnju? Kako da ne. Za koga me ona smatra? Očigledno je da je skajpom razgovarala sa nekim muškarcem i situacija je počela da se zahuktava. Zašto bi inače sedela u brusthalteru i gaćicama? A sada ide da ga pozove. Pitam se ko je to? I zašto je toliko tajanstvena? Možda se ponovo viđa sa Henrijem Osmim i ne želi da ja to saznam. Ili je možda promenila mišljenje u vezi sa Kvazimodom pa se malopre čula sa zvonarom sajta Sassy Soul Mates. Razmišljajući o ovome ulazim u kuhinju i pristavljam čajnik kada čujem kucanje na vratima. Fiona. Dok tapkam ka hodniku, pomišljam kako je verovatno još nešto zaboravila, uključujući i svoje ključeve. „Da čujem, kakva je to velika tajna?” hoću da je zadirkujem i otvaram vrata. Samo što pred vratima nije Fiona već Seb. „Nemam tajni”, odgovara zbunjeno. „O bože, izvini... Mislila sam da je moja cimerka Fiona”, brzo objašnjavam. „Upravo je izašla.” „Znam, sreo sam je napolju”, smeši se opustivši se. „Ona me je i pustila u zgradu.” „Dobro, da, naravno...” nervozno klimam glavom. Sebova poseta je potpuno neočekivana. Nismo se videli otkako smo se vratili sa našeg mini-odmora, i to što se tek tako pojavio izbacilo me je iz koloseka. „Pa, nameravaš li da me pozoveš da uđem?”, pita me. Shvatam da još uvek stoji na pragu. „Uh, da, naravno... uđi. Upravo pripremam čaj...” Sklanjam se da bi mogao da uđe. 278


crowarez&bosnaunited

„Ceo dan pokušavam da te dobijem, ali telefon ti je isključen”, kaže zatvarajući vrata za sobom i prateći me u kuhinju. „Bila sam s dedom, išli smo na bakin grob.” „O, izvini”, kaže gledajući me saosećajno. „Nema potrebe.” Smešim se dok se prisećam današnjeg dana. Bilo je to srećno poslepodne, ne tužno. „Išli smo da proslavimo.” „Da proslavite?” Zbunjen je. „Danas im je godišnjica braka”, objašnjavam. „Da je živa, ovo bi im bila pedeset sedma godina zajedničkog života.” „Opa, to je duže od većine doživotnih kazni”, šali se očekujući da se nasmejem njegovoj fori u vezi s brakom. Ranije bih mu se pridružila, ali ovog puta ga ignorišem i posvećujem se čajniku. „Želiš li kafu ili čaj?”, pitam ga da bih promenila temu. „A šta kažeš na martini sa azijskim trešnjama?” Skidam šolje sa stalka i gledam ga belo. „Hajde, idemo na večeru u restoran Mala.” Uzima mi šolje iz ruku i vraća ih nazad na stalak. „Mogao bih da utamanim njihove sečuan rezance, šta kažeš?” O bože, ne. Pre će ti rezanci utamaniti mene, a ne ja njih. „Nisam gladna, već sam jela s dedom.” Ponovo uzimam šolje. „Dobro.” Blago je iznenađen mojom ravnodušnošću. „A da pogledamo film? Ima jedan novi 3D naučnofantastični sa Vilom Smitom...” „Uh, ne, hvala”, odmahujem glavom. „Nisam raspoložena za izlazak.” „U tom slučaju zašto ne bismo ostali ovde... ?” Približava mi se, hvata me oko struka i počinje da mi ljubi vrat. „Doneo sam ti poklončić...” Iz džepa vadi malu ružičasto-crnu kesu sa znakom ejdžent provokator i maše mi njome ispred nosa. „Pošto smo sami u stanu, možda bi mogla da obučeš ovo...”, šapuće mi na uvo. „Hm, znaš, nisam raspoložena”, čujem sebe kako mu govorim. „Hajde, biće zabavno...” „Umorna sam...” „Mogla bi da uradiš ono što radiš jezikom...”

279


crowarez&bosnaunited

„Sebe, prestani! Ne želim!” vičem. Nešto je u meni puklo i naglo se sklanjam od njega, nagomilane emocije su izletele kao čep sa boce šampanjca. „Ne želim da radim ništa od toga što si nabrojao.” Zaprepašćen je. „Zašto? Šta je bilo?” I sama zgranuta svojim ispadom, neko vreme ćutim da bih se sabrala. Ja i moja jezičina. Zašto sam se tako izletela? Gledam Seba i najednom se kajem zbog svoje reakcije. Izgleda tako zbunjeno. „Žao mi je... nisam želela da prasnem...” Krivica me kida, i pokušavam da mu objasnim. „Vidiš, samo...” „Da li je ovo u vezi sa prošlim vikendom?” prekida me. „Molim? Nije!”, uzvikujem. „Jer ne moraš da brineš što smo skratili vikend, oboma sam nam nabavio sezonske propusnice!” Bože dragi. Zurim u njega užasnuto. Ne znam šta da kažem. Ali znam da nešto moram reći. Postaje mi jasno da moram da kažem nešto ne samo u vezi sa snoubordingom već u vezi sa svim ostalim. Sakupljam hrabrost i pokušavam da pronađem odgovarajuće reči i način da mu objasnim. Izgleda tako zadovoljan sobom i jasno mi je da ovo neće biti lako. Zato sam jednostavno rekla. „Sebe, mrzim snoubording.” „Molim?” Nabira čelo kao da me nije dobro čuo. „I ljutu hranu. Ne mogu da je jedem. U stvari, alergična sam na ljute papričice.” „Ali ne razumem. Rekla si da je obožavaš - rekla si mi da obožavaš i jedno i drugo.” Seb mlati glavom kao da mu je voda ušla u uši. „A ne volim ni naučnofantastične filmove.” „Zaista?” Odmahujem glavom. „Ne, iskrena da budem, pomalo mi je dosadna. Ne, čak ni to nije istina; istina je da mi je naučna fantastika smrtno dosadna. Svi ti suludi kostimi i svemirski brodovi koji izgledaju kao da su napravljeni od boca od deterdženta za pranje sudova za neki dečji program...” Sada kada sam krenula ne mogu da se zaustavim. Kao da u meni postoji neka malena ostava u koju sam sklonila pravu sebe, i u koju sam poslednjih nekoliko nedelja gurala svoja stvarna osećanja u pokušaju da ih nateram da nestanu. I gurala sam i gomilala mišljenja i misli dok više

280


crowarez&bosnaunited

nije ostalo nimalo mesta. A sada je neko otključao vrata i sve se to izlilo kao bujica. „A što se tiče seksi donjeg veša”, prevrčem očima, „ne nosim ga sve vreme, suviše je neudoban.” „Neudoban?” zbunjen je kao da mu tako nešto nikada nije palo na pamet. Klimam glavom. „Tange se useku znaš-već-gde, onaj brusthalter koji ima otvore za bradavice sam nosila samo jednom i baš žulja...” „Ali ja sam mislio da uživaš da ga nosiš”, kaže gledajući zbunjeno ejdžent provokator kesu koja sada suvislo stoji na kuhinjskom pultu. „Jer sam želela da tako misliš”, priznajem mu. „Da li bi ti uživao da sve vreme nosiš konac u dupetu?” Ako sam se i nadala da ću razbiti tenziju ovom šalom, nisam uspela. Provlači prste kroz kosu i gleda me izbezumljeno. „Ovo nema nikakvog smisla - ne razumem te.” Okreće se i kao omamljen seda na kauč. „Žao mi je, ja sam kriva, sve ovo je moja greška...” Glas mi se gubi i počinjem da zurim u linoleum u kuhinji. Osećam se užasno, ali u isto vreme znam da je ovo prva razumna stvar koju radim u poslednjih nekoliko nedelja. S mukom gutam pljuvačku. „Mislim da bi trebalo da raskinemo.” „Da raskinemo?”, viče Seb zaprepašćeno me gledajući. „Ali zašto? Tako se lepo slažemo, volimo iste stvari...” „Zar ne razumeš? Upravo to pokušavam da ti objasnim. Ne volimo iste stvari, Sebe. Pretvarala sam se da ih volim da bih ti se dopala.” Gleda me zbunjeno, ne razume šta se dešava. Kako bi i mogao? Kako da razume da smo već jednom bili zajedno i da me je tada ostavio i da sam ponovo počela da izlazim s njim s namerom da sve uradim drugačije, nadajući se da će se ovog puta zaljubiti u mene. „Ali ovo je ludo! Zaljubljen sam u tebe!” Njegove reči odzvanjaju kuhinjom a mene kao da je udario grom. Nikada to pre nije rekao, i moje srce na tren preskače otkucaj. To je ono što sam oduvek želela da čujem s njegovih usana. Ono što sam toliko dugo čekala da čujem. Kada smo se prvi put zabavljali, govorio mi je da sam lepa, ili da misli da sam preslatka, ili da voli da bude sa mnom. Ali mi nikada nije rekao da me voli. Nikada nije izgovorio konkretne reči. A sada je to učinio. Sada imam sve o čemu sam sanjala. 281


crowarez&bosnaunited

Ali po kojoj ceni? Duboko udišem, zadržavam trenutak u kom njegove reči vise u vazduhu, uživam u momentu koji sam tako dugo čekala, udišem njegove reči, razmišljam o tome kako se osećam sada kada sam ih čula, razmišljam da li mi odgovaraju. A onda ih odbacujem. „Nisi ti zaljubljen u mene”, kažem mu tiho odmahujući glavom. „Jesam!” buni se uvređeno. Gledam kako sedi na kauču baš kao što sam ja nekada sedela na njegovom i razmišljam kako su sada uloge zamenjene. A ipak, ako sam nekada i mislila da bih mogla da uživam u ovoj obrnutoj situaciji, grdno sam se prevarila. Nisam rešila da ponovo budem s njim iz želje za osvetom. Samo sam pratila svoje srce; bilo je nemoguće zanemariti ga. I možda ga je Seb slomio kada me je ostavio, ali ja sada ne nalazim zadovoljstvo u slamanju njegovog. „Nisi”, kažem mu odsečno. „Nisi zaljubljen u pravu mene, zaljubljen si u osobu kakva sam postala, osobu u koju sam se izrodila, osobu kakva sam pokušala da budem. Veruj mi, nisam devojka u koju si se zaljubio. To nisam ja.” U grlu mi stoji jecaj - izgovorene reči teraju me da se suočim da onim u šta sam se pretvorila i sa tom realnošću mi je teško da se izborim. „Prevarom sam te naterala da se zaljubiš u iluziju. Ja sam varalica.” Dok izgovaram ove reči, razmišljam o Fergusu. Sve vreme je bio u pravu, a ja nisam htela da mu verujem. „Mislila sam da nisam dovoljno dobra. Da nešto sa mnom nije u redu. Da moram da se promenim da bi me ti voleo, da moram da budem drugačija, da budem...” Osećam kako mi se oči pune suzama dok se sećam tih osećanja. Kada smo prvi put raskinuli krivila sam sebe. Smatrala sam da je krivica moja. Smatrala sam da bi sve bilo drugačije da sam se više trudila, da sam se drugačije ponela, da sam bila zanimljivija, zavodljivija, pametnija, veselija, u boljoj kondiciji, uspešnija... Mislila sam da bi se Seb zaljubio u mene da sam bila ono što nisam. Jer je negde duboko u meni nešto ostalo zakopano, neka nesigurnost, strah, nedostatak samopouzdanja - nazovite to kako hoćete - zbog čega sam osećala da ne zaslužujem da budem voljena, da obična ja nikada ne bih mogla da budem uspešna, i da nisam vredna ljubavi. I sve ove godine sam nosila taj osećaj duboko u sebi. 282


crowarez&bosnaunited

„Samo što sam sada konačno shvatila da jesam dovoljno dobra”, kažem odlučno i odjednom, kada čujem sebe kako ovo po prvi put u životu glasno izgovaram, znam da je to istina. „I više nego dovoljno dobra, i ne moram da se menjam. Samo moram da prihvatim sebe i volim sebe onakvu kakva jesam. Jer kako mogu da očekujem da me neko drugi voli ako ja ne volim samu sebe? Kako da neko drugi misli da sam dovoljno dobra ako ja sama tako ne mislim?” Ali Seb me ne sluša. Ne želi da me čuje. „Da li je u pitanju drugi muškarac? Da li se zbog njega ovako ponašaš?” Osećam se kao da je neko noktima zagrebao po školskoj tabli, svaka ćelija mog bića se trza na ove reči. „Naravno da to nije razlog”, bunim se brzo, ali me um izdaje i prikazuje mi Fergusov lik. Još uvek mi se nije javio. Bio je tako ljut i uznemiren da mislim da mi nikada neće oprostiti, pogotovo sada kada zna da sam pročitala onaj mejl koji je poslao „Sari”. Steže me u grudima. Još uvek ne mogu da verujem da je to istina. Nikada nisam ni pomislila da gaji takva osećanja. Ali... Prisećam se onog trenutka na njegovoj terasi, pahulja koje nam se kovitlaju oko glava, daha koji sam zadržavala. Osećanja čarolije, iščekivanja i još nečega... samo što ne umem da definišem šta je to bilo. Nije ni važno. Šta god da je bilo, više ga nema. Za to sam se sama pobrinula. „Ne, nema nikog drugog”, kažem mu tiho. U narednih nekoliko trenutaka ni on ni ja se ne pomeramo i ne govorimo. Pritiska nas neprijatna tišina. Postajem svesna glasnog brujanja frižidera, laganog kapanja slavine, prigušene tutnjave aviona. „Da li si sigurna da ovo nije u vezi sa prošlim vikendom?” kaže i dodaje: „Jer mi je Kris spomenuo nešto u vezi sa džakuzijem...” „Molim te, Sebe”, kažem i on prestaja da govori. „Veruj mi, ovo nema nikakve veze sa tim vikendom, niti sa džakuzijem, niti s tobom... nikada i nije bilo u vezi s tobom, ovo se tiče samo mene.” Glas mi smekšava, prilazim mu i sedam na kauč pored njega. „Ti si divan momak, ali ja nisam devojka za tebe.” „Ne misliš tako, samo tako pričaš”, kaže ljutito, sada više nije povređen, sada je gnevan. Prekršta ruke i odmiče se od mene. „To svi uvek kažu kada raskidaju.” U pravu je. Ako se dobro sećam, i on je nešto slično rekao meni. 283


crowarez&bosnaunited

„Ne, Sebe, ne slušaš me, ja zaista tako mislim”, kažem čvrsto. „Ti voliš da vežbaš i da si u formi, a ja volim da se izležavam na kauču i da gledam Iks faktor.” „A vojni fitnes?” pita me kao da me je uhvatio u laži. „Išla sam samo jednom i isteglila sam zadnju ložu.” „Ali ideš na trčanje.” „Ne, ti ideš na trčanje, ja se samo pretvaram. Jedino što može da me natera da potrčim je autobus.” Prestajem da pričam kada mu vidim izraz na licu; konačno, i sebi i njemu, priznajem ko sam. „Ja sam devojka kojoj je omiljena hrana pasulj na tostu, a kada ne navijem tri budilnika i ne nosim dva sata, uvek kasnim...” Pokušava da se pobuni, ali mu ne dozvoljavam. „Ne, zaista je tako... I volim da slušam Abu, a ne indi bendove, koji mi svi zvuče isto, i volim da nosim svoje stare udobne brusthaltere i velike pamučne gaćice.” Nestaje mu boja s lica. „Ja sam devojka koja nije odmakla od treće strane Obamine knjige koju si mi dao, i to zato što mi je od početka bilo jasno da mi ona nikada neće promeniti život i da bih radije da čitam OK! magazin i gledam koliko slavne ličnosti imaju celulita.” „Koliko imaju čega?.” „I moj omiljeni film nisu Ratovi zvezda već Prljavi ples. Ili bilo koji film u kom glumi Džoni Dep. Zuri u mene zabezeknuto. Kao da sam mu rekla da sam vanzemaljac. „Ali mnogi parovi imaju različita interesovanja”, kaže naposletku. „Suprotnosti se privlače, zar ne?” Smešim se. „Znam da je tako, i ja sam o tome razmišljala, ali ovde se radi o nečem sasvim drugom, Sebe. Mi nismo samo suprotnosti, mi smo dva kraja spektra, uverenja nam se potpuno razlikuju...” Razmišljam o dedi, o tome kako sam danas stajala s njim na groblju. „Ja verujem u brak. Verujem da je moguće zaljubiti se u nekoga pored koga se osećaš kao najsrećnija osoba na svetu, u potpuno predavanje tom nekom pred celim svetom, i u ukrcavanje na to ludo, sumanuto putovanje koje se zove zajednički život...” Zastajem i sećam se izraza u dedinim očima dok je govorio o baki. „I nema toga što želim više nego da narednih pedeset godina provedem sa nekim ko me voli

284


crowarez&bosnaunited

onakvu kakva sam, sa svim manama, i koga ja volim na potpuno isti način. Glas mi zamire, a srce snažno lupa. Gotovo sam ostala bez daha. Ali ima tu još nešto. Osećam se slobodno i otvoreno i kao perce lagano. Kao da je sa mene spao teret pokušaja da budem neko drugi, kao da mi je s pleća spao veliki kamen koji me je gušio. A onda na tren nastupa tišina. Sedimo jedno pored drugog, niko ne progovara, svako gleda u svoja stopala. Shvatam da još uvek držim one dve šolje. „Znači nisi zapravo volela sve ono”, kaže nakon dugo vremena. „Samo si se pretvarala?” Konačno je shvatio. „Žao mi je”, klimam glavom. „Pa, pretpostavljam da bi trebalo da pođem...” Ustaje sa kauča i ja ga pratim u hodnik. „Zbogom, Tes.” „Zbogom, Sebe.” Ljubimo se nespretno u obraz, ali pre nego što je stigao do vrata, zastaje i čisti grlo. „A šta je sa onom noći kada si doživela pet orgazama? Da li je i to bilo laž?” Lepim licem mu se širi nesigurnost, pa ukrštam prste iza leđa i odmahujem glavom. „Ne, to je bilo stvarno.” Opušta se. „Znao sam da to ne možeš da odglumiš”, kaže zadovoljno klimnuvši glavom i nakon toga se okreće, izlazi iz stana i zatvara vrata za sobom. Dragi dnevniče, Seb i ja smo raskinuli. Dobro, to nije prava istina. On je ostavio mene. Rekao je da me voli, ali da nije zaljubljen u mene, da bi verovatno bilo bolje da raskinemo, da se nada da ćemo ostati prijatelji... Ali znaš li šta me je najviše povredilo? Kada mi je rekao da ne vidi sebe pored mene u budućnosti. To mi je slomilo srce. Ne znam šta sada da napišem. Da li da napišem da sam još uvek obamrla? Da je prošlo svega nekoliko sati i da i dalje ne verujem da je sve gotovo? Da znam da će šok oslabiti, kao anestezija kod zubara, a da se ja užasavam bola? Ili da napišem da znam da sam ja za sve kriva. Da ima toliko toga što bih sada uradila drugačije. Da se zbog mnogo čega kajem. Da sam bezbroj puta 285


crowarez&bosnaunited

pomislila „a šta bi bilo da sam”. Ali sad je prekasno. Nikada nikoga nisam volela kao njega, a sada sam ga izgubila. Već mi nedostaje.

286


crowarez&bosnaunited

37 Da mi je neko rekao onda kada me je Seb ostavio, da ću nekoliko meseci kasnije ja ostaviti njega, ne bih mu poverovala. Rekla bih da je to nemoguće, nezamislivo, smešno. Optužila bih ga da je lud. Ja bih... Pa, jasno vam je. Pošto je Seb otišao, pravim sebi čaj i stavljam dve kašike šećera. Zapravo, neka bude tri. To bi trebalo da uradiš kada doživiš šok, zar ne? Samo što sam u ovom slučaju šokirala samu sebe. Nisam imala pojma da ću raskinuti sa Sebom. Kada sam se jutros probudila, nisam nameravala da okončam našu vezu. Nisam sebi napisala podsetnik na samolepljivom papiriću i zalepila ga na monitor (premda ću definitivno u potpunosti preispitati svoj organizacioni sistem nakon jučerašnjeg dana). U stvari da je raskidanje s nekim zločin, izjasnila bih se da: „Nisam kriva, časni sude”, jer ono nije bio raskid s predumišljajem. Jednostavno sam, nakon što sam prestala da razmišljam o Sebu i onome šta on želi i počela da mislim na sebe, i na ono što ja želim, shvatila da Seb nije taj. Želim nekog ko će me voleti takvu kakva jesam - a to nije on. I u tom trenutku se sve promenilo. I kao kada se povuče jedna nit na porubu, cela naša veza počela je da se rašiva, a zatim se raspala. I onda smo iznenada raskinuli. Opet. Samo što je ovog puta drugačije. Ja sam drugačija. Sedim na kauču sa šoljom čaja u ruci i ponovo čitam svoj dnevnik, samo što ovog puta imam utisak kao da ga je napisao neko drugi. Više nisam ta devojka slomljenog srca koja je za sve krivila sebe. „Rekao mi je da ne vidi sebe pored mene u budućnosti.” Ponovo čitam ove reči i sada ne mogu a da ne primetim ironiju. Nekim uvrnutim, neobjašnjivim obrtom sudbine uspela sam da izbrišem našu prošlost, ali Seb je taj koji nije mogao da zamisli našu budućnost. A sada, ovog puta, po prvi put, ne mogu ni ja. Nakon velikih nemira u poslednjih nekoliko dana, ostatak sedmice prolazi u relativnom miru. Što i nije tako loše. Iskreno, nisam sigurna da 287


crowarez&bosnaunited

bih mogla da podnesem još neki šok. Osećam se kao kada sam imala šest godina i igrala ćorave bake, igru u kojoj vam stave povez preko očiju pa se teturate unaokolo i trudite se da ne padnete. Ali kažem sebi odlučno da je sve u redu, samo moram da se orijentišem. Samo moram da sedim mirno i povratim ravnotežu. Zapravo, sada mi je potrebno malo dosade. Inače mislim da je dosada potcenjena. Ponekad je u životu potrebna, treba vam miran put na kom vas ništa neće zaskočiti i uhvatiti nespremne i okrenuti vam svet naglavačke. Svi vam govore kako je promena dobra, ali sada bi mi prijalo malo monotonije, hvala lepo. I tako sam, naginjući dosadi i tuposti, rešila da provedem vikend u spremanju sobe i velikom čišćenju. Od Nove godine sam sve zapustila: imam gomilu veša za pranje, gomilu veša za peglanje, a orman se raspada od odeće koju ne nosim... Otvaram vrata ormana i u neverici gledam sadržaj. Da li sam samo ja u pitanju ili niko ne nosi oko sedamdeset pet procenata svoje odeće? Osam je sati u subotu ujutro i već sam budna, uzela sam dozu kofeina i pregledam vešalice i primećujem stvari koje nisam godinama nosila, ako sam ih ikada i obukla. E sad mi je dosta, nikada više neću ništa kupiti, kažem sebi strogo, i grabim gomilu odeće i trpam je u kesu da je odnesem u prodavnicu polovne odeće. Vidi! Pa na ovome još visi etiketa! Šokirana sam i brzo skrećem pogled. Dobro, šta još treba izbaciti? Gledam po sobi i za oko mi zapada Obamina još uvek nepročitana knjiga, koju sam ostavila na noćnom ormariću. Pardon: knjiga koja nikada i neće biti pročitana. Možda može da promeni život neke druge osobe, pa je zato dodajem gomili odeće sa olakšanjem i osećanjem zadovoljstva. O, vidi, evo donjeg veša koji mi je Seb upravo kupio. Gledam u kesu i odmotavam ukrasni papir - tange sa cirkonima. Povlačim ih palcem i kažiprstom, kao katapult. Oči mi suze od same pomisli na to gde bi ti cirkoni završili kada bi ih obukla - bogu hvala što nikada neću morati da ih nosim. Kesa je puna, a Obamina knjiga je opasno napinje preteći da je pocepa, pa uzimam staru kartonsku kutiju i stavljam knjigu u nju. Onda se osvrćem u potrazi za još nečim čega bih mogla da se rešim. Kao, na primer, onog komada naplavljenog drveta koji sam uzela kada smo bili na plaži; možda će se nekom dopasti. Stavljam ga u kutiju, a zatim najednom zastajem... Samo malo... 288


crowarez&bosnaunited

Ne ispuštajući kutiju, preturam po sobi nekoliko trenutaka sakupljajući koje kakve sitnice. Na toaletnom stočiću primećujem čep od boce crnog vina pored plastične narukvice sa koncerta; pored kamina je kutija šibica iz restorana Mala; jedna od Sebovih trzalica je dospela u moj kofer zajedno sa odsečkom sa časova snoubordinga... a šta mi je ovo u džepu farmerki? Izvlačim odsečke karata za Ratove zvezda i bacam ih u kutiju. Šta još nedostaje? A, da, fotografija s venčanja. Odlazim do garderobera i iz jakne izvlačim neke stare konfete i polaroid fotografiju mene i Seba. I nju bacam u kutiju. To je to. To je sve. Zurim u kutiju. Kako je to neobično. Sadržaj je isti kao i pre. Kao i kada smo prvi put bili zajedno. Ali ovog puta nisam tužna kada gledam sve te uspomene, niti za nečim žalim, niti patim. Uglavnom se sećam kako mi je bilo dosadno dok smo gledali Ratove zvezda, da ne spominjem celodnevnu projekciju čitavog serijala; sećam se kako sam na onom koncertu morala da uguram čepove u uši toliko duboko da su ostali zaglavljeni sve vreme puta kući i da nisam imala pojma o čemu Seb priča; i gledam polaroid fotografiju na kojoj izgledamo prokleto nesrećno, jer i jesmo bili prokleto nesrećni. Sećam se izraza na licu neveste kada sam joj vratila buket... I odjednom omiče mi se kikot, zatim još jedan, pa još jedan, sve dok mi niz lice ne počnu da liju suze od smeha dok se prisećam raznih uspomena vezanih za svaki od predmeta. Trebalo je da budete tamo pa da sami vidite. A ja sam bila. Dva puta. Tek kada sam obrisala oči, uzimam knjigu i tange. One mogu da idu u prodavnicu polovne robe, a ostatak? Krajnje neceremonijalno bacam čitavu kutiju u korpu za otpatke. Kao što sam rekla, ipak je to samo smeće. Posle punjenja dve velike kese za smeće, dve kartonske kutije i nakon nekoliko sati, konačno sam završila sa čišćenjem i odvukla sve, jedno po jedno, u prodavnicu polovne robe. Kada sam odnela i poslednji paket, shvatam da sam iscrpljena. S druge strane, prodavačica je oduševljena. „Mnooogo vam hvala, ove stvari su prelepe”, prede zaronivši u moju gomilu odeće i smesta počinje da je razvrstava po bojama. „Oooo, baš mi se dopada ovaj džemper.”

289


crowarez&bosnaunited

Gledam u nju i primećujem da drži prelep komad sa tri četvrt rukavima i bisernim dugmićima i na trenutak se kajem. Uvek mi se to dešava kada poklanjam stvari. Čim stavim komad odeće u kesu za donacije, nešto čudno se desi. Iznenada mi se opet dopada i ne mogu da živim bez njega. Šteta što ne postoji kesa za donacije za ljude. Spasila bi brojne veze: samo stavite partnera u kesu i, vidi čuda, opet ste se u njega zaljubili. „Hm, možete li da sačekate da odem... pre nego što razvrstate odeću”, molim je pomalo nespretno. Privija džemper na grudi. „Naravno, potpuno vas razumem”, kaže zaverenički, a potom svečano kaže: „Čovek se veže za stvari, zar ne?” „Da, u pravu ste”, klimam glavom trudeći se da se ne nasmejem. Prekida nas zvonce iznad vrata i ulazi sitna sedokosa žena. Jedva da je sto pedeset centimetara visoka, ali vuče za sobom kolica svoje visine. „O, molim vas, dozvolite meni”, viče prodavačica, i trči da joj pridrži vrata. „Uzeću...” „Non, non”, odgovara žena s naglašenim francuskim akcentom. „Mogu ja i sama.” Gleda u mene i namiguje mi. „Vrlo sam stara, ali sam jaka. Kao staro vino.” Zvonko se smeje otkrivajući dva reda sićušnih, savršeno ravnih zuba, a primećujem i da su njeni. Za nekoga njenih godina to je prilično neverovatno, ali opet, ona nije tipična starica. Obučena u crno, sa crvenim karminom i kosom otmeno pokupljenom u punđu, ona je otelotvorenje šika. „Donela sam neke stvari.” Otvara kolica. Za razliku od mene ona se ne dvoumi, i počinje da slaže na pult sve što je donela. Tada sam primetila džak od brašna. „Vaši su!” Znači ovo je ta misteriozna Francuskinja o kojoj su mi pričali. „Oui”, klima glavom. „A imam ih još mnogo.” Kopa po kolicima i vadi čitavu gomilu džakova. „Divno!”, uzvikujem oduševljeno. „Odakle vam?” „Kada sam bila devojčica živela sam na farmi...” Glas joj se gubi i ona se smeši. „Čuvam suviše stvari, ali sada se selim jer mi je kuća prevelika, deca su odrasla i odselila se, a suprug je preminuo...” „O, žao mi je.”

290


crowarez&bosnaunited

„Non”, odmahuje glavom. „Nije mu bilo dobro; bolje je ovako. Život je kao ples. Strašno zabavan, ali se ponekad umoriš i zaboraviš korake...” Ponovo joj se glas gubi i ona sleže ramenima. „Tada je vreme da se ode na počinak.” Dok priča o plesu, na pamet mi pada ona crvena haljina i tražim je pogledom. Starica prati moj pogled. „Trebalo bi da je probaš”, klima glavom. „O, verovatno mi je pretesna”, bunim se. „Gluposti.” Odmahuje sićušnom glavom nalik na ptičju i iznenađujuće okretno odlazi na drugi kraj prodavnice i uzima haljinu s vešalice. „Skidaj jaknu.” Nisam navikla da mi nepoznate starice naređuju šta da radim, ali bez reči činim šta mi kaže. „Ovo je svila; rasteže se, ovako, vidiš?” Navlači mi rukave i počinje da obmotava tkaninu oko mene veštinom krojačice. „Na meni je bila duža, takva je bila moda pedesetih... ali na tebi - parfaitl” Zadovoljna svojih ruku delom zakoračuje unazad i obe gledamo u moj odraz u ogledalu na zidu. Haljinu mi je obukla preko farmerki i majice, a na nogama imam iznošene stare patike, kosa mi je vezana u konjski rep, ali haljina ima takvu čar da sve ostalo postaje nevidljivo. Sve ostalo nestaje i vidim samo nabore zanosne crvene tkanine koji me grle i pripijaju se uz mene, osećam na njoj miris parfema i prohujalih dana i na jedan kratak, veličanstven trenutak osećam se kao da me je neko preneo u Pariz pedesetih godina, na plesnom sam podijumu, a bend svira... „Sada ti još samo treba neko sa kim bi plesala”, prodavačica klima glavom s odobravanjem. Vraćam se u stvarnost i shvatam da sam u Oksfamu u Hamersmitu i da sa radija dopire Rijana. „Uh, da...”, klimam glavom pomalo posramljeno. „Uverena sam da ona može da bira sa kojim će muškarcem da pleše”, smeje se stara Francuskinja dok veselo gleda prodavačicu. „Sećaš li se kada smo mi bile mlade? Bilo je toliko muškaraca, n'est-ce pas?” Kako je verovatno čitavu mladost provela organizujući crkvene prodaje, prodavačica rumeni na samu pomisao o brojnim muškarcima. Da i ne spominjem da je, premda je dobrih dvadeset godina mlađa od starice, jasno da suprotnom polu nije bila ni približno privlačna kao ova francuska dama sa crvenim karminom i svilenom haljinom. 291


crowarez&bosnaunited

„Pa, ne znam baš...” smeje se nelagodno i izbegava da pogleda staricu, pa gleda u mene. „Pa, recite mi - kako ćete platiti stvari koje ste odabrali?”

292


crowarez&bosnaunited

38 Pošto sam kupila crvenu haljinu i ostatak pamučnih džakova, izlazim iz prodavnice i krećem kući. Međutim malo skrećem s puta. Zapravo ne baš malo, pre idem potpuno suprotnim smerom. Ali nema mi druge, pokušala sam sve ostalo. Skrećem u Šepards Buš, idem trotoarom i brojim kuće dok ne naletim na onu koju tražim. Broj sedamdeset četiri. Fergusova adresa. Dok mi srce tutnji u grudima, zastajem pred zgradom od crvene cigle. Poslednjih nekoliko dana razmišljala sam samo o Fergusu i onome šta se desilo. Još uvek mi je strašno loše što sam ga povredila, i ne zameram mu što je ljut, ali konačno sam prestala da to sebi prebacujem. Ono što sam učinila je možda i bilo glupo, ali imala sam dobre namere i, premda ne očekujem da mi oprosti, želim da to zna. Potrebno mi je da to zna. Podižem oči prema njegovom stanu u potkrovlju. Nadala sam se da ću mu sve objasniti kada dođe u kancelariju, ali umesto njega došao je drugi kurir. A kada sam pitala gde je Fergus, rekao je da on tek počeo da radi i da nema pojma; samo što je dobio zadatak da se brine o isporukama za našu firmu i da preuzima pakete od nas. Pa sam mu poslala mejl i čekala da mi odgovori. Ali nije. Zato sam mu poslala još jedan. Ništa. Ni na poruke mi nije odgovarao. Niti se javljao kada sam ga zvala. Zato sam sada ovde, pred njegovim stanom, pokušavam da sakupim hrabrosti da pozvonim. U stvari, to sam nameravala. Ali sada kada sam ovde nervoznija sam nego što sam mislila. Mislim, očigledno je da ne želi da me vidi, niti da razgovara sa mnom, zar ne? Izbegava me i ignoriše me. Što nameće pitanje šta kog đavola radim ovde? Verovatno će mi reći da se teram. Hrabrost me napušta. Ovo je vrlo glupa ideja. Još jedna, i najradije bih šutnula sebe. Izgleda da mi baš idu od ruke, zar ne? Okrećem se i odlazim, ali nisam napravila ni nekoliko koraka, a u glavi čujem Fergusov glas: Nikada nije prekasno da čovek ispravi grešku.

293


crowarez&bosnaunited

Oklevam. Šta mogu da izgubim? Okrećem se, prilazim ulaznim vratima i zvonim. Pripremam se. Jednostavno ću reći šta imam da kažem. Čak i ako mi zalupi vrata pred nosom. Daću sve od sebe. Ali niko mi ne otvara. Čekam nekoliko trenutaka, pa ostavljam poruku u kojoj ga molim da me pozove. Ubacujem je u sanduče. Nadajmo se da je bio u pravu kada je rekao da nikada nije prekasno da se ispravi greška. Do ponedeljka sam razrešila brojne stvari, i emocionalno i praktično. Glava mi je bistrija, soba mi je svakako čistija i mnogo sam pozitivnija. Što je dobro jer moram da budem raspoložena za zabavu. Kako je ser Ričard još u Indiji, a njegova oproštajna zabava vreba iza ugla, ostatak nedelje se posvećujem poslednjim pripremama. Nakon onog što se desilo s vizom, izmenila sam svoj organizacioni sistem baziran na samolepljivim papirićima, i sada imam spisak na kome obeležavam stvari koje sam obavila. Baloni? Štiklirano. Natpis „Srećan odlazak u penziju, ser Ričarde”? Štiklirano. Ketering kompanija koja služi organsku hranu uzgajanu na ekološki održiv način? Štiklirano. Alkohol? To je bilo lako. Štiklirano. Svi su uzbuđeni. Uprkos žalosti što gubimo omiljenog šefa i što još uvek ne znamo ko će ga zameniti, ovo je svim devojkama prilika da obuku nove cirkonima ukrašene haljine, momcima da pokušaju da ih impresioniraju novim plesnim koracima, i svima zajedno da se napiju na račun kompanije. A ja? Ja samo želim da sve teče glatko. Kada sam u petak uveče isključila računar, sve na mojoj listi je bilo precrtano, i to ne samo jednom već dvaput. Ovog puta neću da rizikujem. Ser Ričard bi trebalo da se vrati večeras - promenio je let da bi održao nekoliko dodatnih sastanaka u Delhiju - i šofer će ga pokupiti sa Hitroua i dovesti ga na zabavu. Zato nema mesta za greške; sve mora biti savršeno. I biće, hrabrim se i uključujem radio da mi pomogne da smirim nerve i oraspoložim se. U svojoj sam sobi i spremam se. Pozvala sam Fionu jer ona voli dobre zabave, a ja ne volim da idem sama. Zapravo, nisam ni morala da je zovem, sama se prijavila - rekla je da mora da razgovara sa mnom o nečemu, „pa će to biti dobra prilika”. Sećam se kako mi je to spomenula pre nekoliko dana kada sam kretala na posao, sa sve nelagodnim meškoljenjem i izbegavanjem mog pogleda, zbog čega osećam da bi to moglo da znači katastrofu. 294


crowarez&bosnaunited

Pretpostavljam da je odmah trebalo da je pitam o čemu se radi, ali iskrena da budem, nisam želela da znam. Bože, nadam se da ne prodaje stan, ili tako nešto, pa želi da se iselim. Trenutak bi bio strašno loš jer ću za manje od dve nedelje ostati bez posla. Ali opet, zar te stvari ne idu u seriji od tri? Bez momka, bez posla, a sada i bez stana? Naravno, nije nužno sve od ovoga loše. Raskid sa Sebom je definitivno bio ispravan potez, a i nisam baš planirala da ostvarim sjajnu karijeru kao lični asistent, ali ipak bio bi to trostruki bedak. A što je još važnije, uprkos prepunim pepeljarama, čudnoj hrani u tiganjima i činjenici da Fiona još uvek nije zamenila bravu na vratima od kupatila, volim ovaj stan. Stavljam maskaru i odmičem se da proverim svoj odraz u ogledalu. Nosim crvenu svilenu haljinu iz prodavnice polovne robe, ovog puta ne preko farmerki, i shvatam da je stara Francuskinja bila u pravu, savršeno mi pristaje. Pevušim uz muziku s radija i okrećem se posmatrajući kako se nabori svile šire poput suncobrana. Zatim zastajem kada mi svila pokrije noge - ček malo šta ja to pevušim? Da li su to... ? Nolans. I'm in the Mood for Dancing. Podseća me na Fergusa. Toliko sam bila zaokupljena organizovanjem zabave da nisam stizala ni o čemu drugom da razmišljam, ali sada nema ničeg što bi me sprečilo da mislim na njega i probija mi se u misli. Nije odgovorio na moju poruku. Deo mene to nije ni očekivao; ionako se nisam mnogo nadala. Ipak pitam se da li će doći večeras? Poslala sam pozivnicu i njemu i svim redovnim kuririma koji su radili za ser Ričarda. Dozvoljavam sebi da se nadam. Možda, možda... Bože, zar je već vreme za polazak? Čujem kako mi zvoni podsetnik na mobilnom i sabirem se. Brzo uzimam kaput i zlatnu pismo-tašnu. Potom menjam mišljenje, suviše je mala, nikada neću u nju nagurati sve što mi je potrebno. Znam, poneću svoju tašnu! Svoju tašnu. Osećam nalet nesputanog ponosa. Konačno, nakon nedelja napornog rada, uspela sam da je dovršim prošle sedmice i, premda sada krajnje neskromno hvalim samu sebe, izgleda odlično. Kožne drške koje sam napravila od tregera radnog kombinezona daju joj starinski šmek, a tu su i i svilene trake i vez i sedefna dugmad i... pa, iskreno, mogla bih da je hvalim doveka. Ali gde li je?

295


crowarez&bosnaunited

Preturam po sobi u potrazi za tašnom. Sranje, kako sam krenula, zakasnićemo ako je uskoro ne pronađem! Otkako više nisam sa Sebom, ne navijam dva sata i sve moje trudom stečene navike su se brzo izgubile, te sam se vratila na staro, a to znači da uvek i svuda kasnim deset minuta. „Hej, Fiona”, dozivam je, „da nisi videla moju tašnu?” „Molim?” Izviruje iz kupatila. Nosi pripijenu crnu koktel haljinu i cipele sa veoma visokom potpeticom. „Opa, izgledaš fantastično!” Nije da Fiona ne izgleda dobro kada izlazi, ali večeras sva sija, a takvu je nikada pre nisam videla. „Hvala”, kikoće se srećno. „I ti.” Smešim se zahvalno. Bila je baš drugarčina kada sam raskinula sa Sebom. Nije me osuđivala, niti je tražila da joj iznosim detalje, samo me je zagrlila i rekla da ionako nije bio baš toliko zgodan i da je uverena da je imao navlake na zubima. Takođe mi je veoma ljubazno, na jastuku, ostavila primerak časopisa u kom se nalazio članak o celulitu poznatih, „jer je to nešto što nijedna devojka ne bi smela da propusti, a i osećaćeš se mnogo bolje kada ga pročitaš”. „Da li si spremna?” pita me. „Biću kada pronađem tašnu. Da je nisi videla?” „Kako izgleda?” „Znaš, ona koju sam napravila, sa kožnim drškama i svilenom postavom.” Na licu joj se vidi krivica. „O, tu tašnu...” Osećam nervozu. „Kako to misliš tu tašnu?” „Mislila sam da bih mogla da je pozajmim.” „Mislila?” Gledam je. „Izvini.” Smeši mi se pokajnički. Kolutam očima; nemam ništa protiv da pozajmljuje moje stvari, ali nikada ih ne vraća. „Gde je?”, pitam je. „Pa, vidiš...” kaže polako. „Pozajmila sam je prošle sedmice kada sam išla na snimanje i stilista ju je video i želeo je da je upotrebi na fotografijama sa modelima...” Počinje da brza i samu sebe spotiče pokušavajući da mi objasni šta se desilo. „Vratiću ti je, obećavam”, završava. „Fiona!”

296


crowarez&bosnaunited

Prekida nas poruka koja stiže na moj telefon. Gledam displej. „Taksi služba nam javlja da je taksi stigao”, kažem čitajući poruku. „Hajde, polazi.” „Čekaj, moram da uzmem Talulu.” „Ne možeš nju da povedeš”, vičem. Istura bradu i ispravlja leđa. „Kuda god da idem, ide i Talula”, kaže odlučno. Talula je izgleda postala stalan stanar našeg stana. Kod nas je već mesec dana, a Pipa se još nije javila da kaže kada će se vratiti, niti kada će doći po nju. Uglavnom, kad god bih pokušala da pokrenem tu temu, Fiona je odbijala da priča o tome pred Talulom. „Kako bi se tebi dopalo da te neko napusti?” sikti i pokriva Taluli uši. „O, dobro”, uzdišem, predajem se i uzimam pismo-tašnu. Guram u nju što više stvari mogu, a ostatak stavljam u džepove kaputa i žurim niz stepenice. Fiona me prati, visoke potpetice zveckaju po stepenicama poput kastanjeta, i privija Talulu na grudi. Izlazimo iz zgrade i ulazimo u topli taksi. „Ne brini, vratiću ti tašnu, obećavam”, kaže gledajući me. „Bolje bi ti bilo”, pretim joj a zatim se smešim. „Ne mogu da verujem da mi nisi rekla!” „Pa, zapravo, to nije sve...” Gledam je i ne razumem. „Moram još nešto da ti kažem.” Stomak mi se grči. Znala sam. „Želiš da se iselim iz stana, zar ne?” Mršti se zbunjeno. „Da se iseliš? Otkud sad to?” „Izgledala si kao da ti je neprijatno kada si mi rekla da moraš da razgovaraš sa mnom o nečemu... pa sam sabrala dva dva i...” „I dobila sedamsto pedeset”, cokće Fiona. „Ne, naravno da ne želim da se iseliš, volim da delim stan s tobom. Uprkos tome što si upotrebila moju diptik sveću”, dodaje i podiže obrvu. Osećam kako me obliva rumenilo. „A, da, htela sam da ti kažem...” „Drugi put”, utišava me i ja joj se zahvalno osmehujem. „Šta želiš da mi kažeš?” „Upoznala sam nekoga”, priznaje prilično nervozno. „O, pa to već znam”, odgovaram pomalo nadmeno, mada mi je i laknulo. „Jeste, obuka psa, malo sutra”, cokćem i gledam Talulu koja se smestila na Fionino koleno i gleda me. Nikada se nismo slagale.

297


crowarez&bosnaunited

„Pa, zapravo je više od toga.” Nervozno pročišćava grlo, prestaje da mazi Talulu i pruža mi ruku. I pokazuje mi prste. Tačnije: prst. U tami taksija vidim kako nešto svetluca. Samo malo. Naginjem se. Da li je to... ? I upravo kada ugledam veliki blistavi dijamant na njenoj ruci, čujem je kako ciči: „Verila sam se!”

298


crowarez&bosnaunited

39 Da imam dugme za isključenje tona sada bih ga pritisnula, jer narednih nekoliko minuta čuje se samo moja i Fionina vriska i cika i: „O bože, ne mogu da verujem!” vrištimo bez kraja i konca, a Talula nam pruža podršku prodornim zavijanjem. Žalite sirotog taksistu. Čudi me što još uvek ima bubne opne. Naposletku, odranog grla i iscrpljene od vrištanja, gasimo se kao igračke na navijanje i naslanjamo se na sedište taksija. „O bože, ne mogu da verujem”, kažem milioniti put, gledajući je u neverici. „Još uvek se povremeno uštinem”, osmehuje se široko i steže prsten. „Nije li prelep?” Ne mogu da joj odgovorim. Milion pitanja mi se roji u glavi: Ko? Kako? Kada? Gde? Ne znam odakle da počnem. Zato duboko udišem. „Dobro, najpre moramo malo da premotamo dešavanja”, kažem odlučno. Pa, neko ovde mora biti priseban, inače ćemo ceo put provesti cičeći i diveći se kamenu na njenom prstu, a ja i dalje neću ništa znati kada stignemo na zabavu. „Sve se desilo kao u nekom vihoru, upoznala sam ga preko interneta na onom novom sajtu pre koju sedmicu i prosto smo shvatili da smo jedno za drugo.” „Hajde, pričaj mi o njemu, ko je on?” Ne moram dva puta da joj kažem. „Zove se Riki i nije moj tip”, počinje uzbuđeno, „ali bilo je nečega u vezi s njim, nečega u tome kako sam se osećala pored njega. Zaista je romantičan i staromodan i kraj njega se osećam posebno i privlačno...” dok priča smeši se, kao da ju je sramota da to prizna. „... I ne privlačno misleći da ću smršati, ili oslabiti pet kilograma ili uvući se u svoje 'mršave' farmerke, već privlačno baš takva kakva jesam.” „Ali zašto si to krila?” „Nisam želela da ureknem”, priznaje. „Toliko sam imala promašaja u ljubavi i nisam želela ništa da kažem dok nije postalo zvanično... a i ti si

299


crowarez&bosnaunited

bila toliko zaokupljena Sebom da smo se jedva i viđale...” prestaje. „Izvini, nije trebalo da ga spomenem.” „U redu je, nisam uznemirena zbog našeg raskida”, smešim se. „Ovog puta je drugačije.” „Ovog puta?”, mršti se. „Uh... mislim uopšte govoreći.” Žurno se ispravljam shvativši šta sam rekla. „I za mene je ovog puta drugačije”, klima glavom žustro i srećna sam što je zaljubljena i što sve povezuje sa svojom situacijom. „Ranije su me uvek privlačili zgodni igrači, mislila sam da su uzbudljivi i seksi i predstavljali su izazov. Sada sam svesna da su bili čisto gubljenje vremena.” Gleda u svoje ruke i dodiruje prsten. „Riki je potpuno drugačiji od svih tih momaka sa kojima sam izlazila. Mislila sam da nije moj tip, ali ispostavilo se da je upravo on moj tip, oni drugi to nisu bili. Konačno sam pronašla ono što sam tražila, i shvatila sam da sam tražila na pogrešnim mestima. Uključujući i onu bombonjeru”, dodaje posramljeno i tužno se smeši. „Pa, gajila sam izvesne sumnje”, smešim se, a ona rumeni. „Žao mi je što sam okrivila Flija.” „Ne brini, nije on zlopamtilo”, odgovaram, a ona se smeje. „O, Tes, tako sam srećna!”, kaže vedro, a licem joj se širi osmeh. „Ja! Udajem se! I dalje ne mogu da poverujem... a ti ćeš mi biti kuma, zar ne?” Gleda me, a oči joj sijaju. „Opa, da, naravno, divno, ali...” zastajem. Sada moram biti oprezna. Fiona ume da bude opasna kada je u pitanju ljubavni život. Još uvek se sećam kada se u šestom razredu zaljubila u Garija Bišopa i umalo mi otkinula glavu kada sam joj rekla da se poljubio sa Lornom Maklelan. A i ne želim da je rastužim. Samo... ma, nek se nosi. Ne mogu da sedim ovde i ne spomenem ono o čemu razmišljam. „Ali zar to nije malo prebrzo?” kažem. „Ne možeš ljubav meriti vremenom”, odgovara mi mudro, iznenada veoma ozbiljna. „Kada znaš, onda znaš.” Vidim da je odlučila, i da budem iskrena, mislim da je u pravu. Ako su me protekle nedelje nečemu naučile, onda je to da uopšte ne znam ono što sam mislila da znam. „Moraćeš malo da pričekaš”, bunim se uz osmeh. „Još ga nisam upoznala.” 300


crowarez&bosnaunited

„Pa, vidiš...” Zastaje kao da traži prave reči. „Upoznala si ga.” „Jesam?”, gledam je zapanjeno. Mislila sam da smo završili sa iznenađenjima. „Devojke, izvinite što vas prekidam”, čujem taksistin glas preko zvučnika. „Stigli smo.” Toliko smo se udubile u razgovor da nismo primetile da smo stali ispred elitnog kluba u Mejferu, mesta na kom se održava zabava. „O, dobro, hvala”, kažem žurno, potpisujem račun i izlazim na hladan noćni vazduh. Pokušavam da se setim gde sam mogla da upoznam Fioninog verenika. „Da li si sigurna?” pitam je pošto je izašla iz taksija. „Jesam”, kaže krajnje nekarakteristično nervozna. „U početku to nisam znala, ali ispostavilo se da ga dobro poznaješ i pitala sam se kako da ti kažem... Nisam želela da bude neprijatno...” „Ali ja ne poznajem nikoga ko se zove Riki...” Prekida me otvaranje velikih vrata kluba na kojima se pojavljuje ser Ričard. Lice mu sija kada me vidi. „Dušo, nedostajala si mi!” viče šireći ruke. Zastajem. Šta je sad ovo? Znam da se dobro slažemo, ali ipak... „I ti meni!” viče Fiona. Samo što se ovog puta on ne smeši meni, već ozareno gleda moju najbolju drugaricu, a dok je grli, ja ostajem da stojim na pragu otvorenih usta. Tada shvatam. Riki je ser Ričard? Nakon prvobitnog šoka koji je usledio po otkriću da je moj šef verenik moje najbolje drugarice, Fiona i Ričard (ispustiću ser, ali nema šanse da ga zovem Riki) jedva čekaju da podele sa mnom svoju priču i na videlo izlazi kako su se viđali, i kako su se sreli. „Tako da ipak nije bila u pitanju internet pornografija! Tražio je partnera na netu!” smeje se Fiona dok prolazimo kroz predvorje. Fiona i ser Ričard se drže za ruke. A ja trčkaram pored njih kao zbunjeni labrador. Obliva me jarko rumenilo. Sada mi je sve mnogo jasnije, veb-kamera, mejl... Ser Ričard počinje da se smeje. „Ha, da, Fiona mi je rekla da si mislila da sam se navukao!”

301


crowarez&bosnaunited

O bože, ovo je strašno neprijatno. A ako se dobro sećam, upravo je Fiona bila uverena da je zavisnik o internet pornografiji. Upućujem Fioni ubiću-te pogled, ali ona se samo kikoće. „Znači nisi išla na obuku sa Talulom?” kažem brzo ne bih li izbegla temu o svom šefu i pornografiji. Verujte mi, to nije dobra kombinacija. „Izvini, lagala sam”, rumeni i nastavlja: „Premda smo razgovarali o tome. Znaš da Riki ima irskog setera Montija.” „Da, znam”, klimam glavom. „Kada je prošle nedelje bio u kancelariji, podigao je nogu na moj filodendron.” I još se od toga nije oporavio uprkos neverovatnim količinama prihrane. „O, draga, ne verujem da bi se pored tebe usudio da se ponaša nevaspitano”, smeje se i grli Fionu oko struka. „Da li ti to želiš da kažeš da sam tiranin?” „Vrlo ubedljiv”, ispravlja je. „Pa, neko je morao da se otarasi tog odela”, smeši se. „Bilo je skrojeno po meri...” „Bilo je jezivo!” Gledam ih kako se smeju i ćaskaju i kako jedno drugom dovršavaju rečenice. Ser Ričarda je teško prepoznati kao čoveka kog sam poznavala pre nekoliko meseci. Nema više onog dugačkog pramena začešljanog preko glave. Ošišan je na kratko, ima modernu frizuru i, da li me to oči varaju, čak i malo nekog proizvoda za oblikovanje kose? I ne samo to, osmeh mu je biserno beo, što može biti samo posledica skupog procesa izbeljivanja kod nekog zubara u Delhiju. Zajedno sa modernim firmiranim naočarima i skupim odelom, metamorfoza kojoj sam poslednjih nekoliko nedelja bila svedok ovim je upotpunjena. „Naterala sam ga da se dovede u red”, kaže Fiona ponosno primetivši zabezeknut pogled kojim ga odmeravam. Neverovatno. Izgleda potpuno drugačije od ser Ričarda kog poznajem. Verovatno zato što on sada i jeste potpuno drugačiji čovek. Ranije je bio nekako prašnjav, kao nešto što je predugo zaboravljeno čučalo na polici. A onda se pojavila Fiona, obrisala prašinu i udahnula mu novi život, i on je sada srećan i zaljubljen. „Pa, oboje lepo izgledate, čestitam, zaista sam srećna zbog vas”, smešim se. „Ali imam pitanje: kako ste je zaprosili ako ste bili u Indiji?” „Preko skajpa!” smeši se Fiona. Ah, da skajp, na to sam zaboravila. Prisećam se Fione u donjem vešu za kuhinjskim stolom. 302


crowarez&bosnaunited

„Poslao sam prsten kurirskom službom u vaš stan i rekao Fioni da ga otvori pred kamerom”, kaže ponosno. „Tada me je zaprosio!” „A ona je pristala.” Oboje se srećno osmehuju i ja još jednom vidim njegove nove bisernobele zube. Rekla bih da je sada privlačan. Nije da mi se sviđa ser Ričard, pa brzo brišem tu misao iz glave. Grejs je prestižni klub za gospodu, ali kako je ser Ričardova porodica već tri generacije među članovima kluba, bili su i više nego radi da dozvole da se u jednoj od odaja priredi zabava u čast njegovog odlaska u penziju. Sve je veličanstveno: ogromni kristalni lusteri vise sa ukrašenih tavanica, osamnaestovekovna ulja na platnu krase zidove, a najednom kraju prostorije nalazi se veliki mermerni kamin, a na drugom francuski prozori vode na privatnu terasu. Preko koje je razapet veliki svetlucavi natpis na kom piše: „Srećan odlazak u penziju, ser Ričarde!” Pa ne sme biti suviše veličanstveno, zar ne? Ovo je zabava! Gledam preko sobe u tuce balona u obliku velikih boca tekile, ruma i viskija napunjenih helijumom, koje sam pronašla na nekom nepoznatom sajtu u Americi i tražila da mi pošalju, u di-džeja kog sam unajmila i koji se smestio u jednom uglu (sa sve disko-kuglom i raznobojnim reflektorima) i u kelnere koji poslužuju ukusni „ser Ričard” koktel koji je osmišljen specijalno za ovu priliku. I koji se izgleda svima dopada. Uviđam to jer primećujem kako Kim iskapljuje čašu i odmah uzima drugu, pa nekoliko devojaka iz marketinškog odeljenja koje su već popile i više od dva pića i koje sada skakuću na ivici podijuma premda di-džej još nije počeo da pušta muziku, kao i ozbiljno flertovanje između jednog od naših menadžera za odnose s javnošću i njegove lične asistentkinje. „Tes, moram da ti zahvalim”, kaže ser Ričard kada je Fiona otišla da napuderiše nos. „Odlično si sve odradila.” „Ma, nije to ništa”, smešim se. „Bilo mi je zadovoljstvo.” „A i želeo sam da ti zahvalim što si nam dala svoj blagoslov”, nastavlja a zatim spušta glas. „I moram da te uverim da nema razloga za brigu. Shvatam da se to možda čini kao sveža stvar, ali razvod od ledi Blekstok je odavno u toku i, premda još nisam skroz slobodan čovek, moje namere prema Fioni su sasvim časne...��� 303


crowarez&bosnaunited

„O, da, uverena sam”, prekidam ga brzo pre nego što mi se isuviše poveri. Bio je odličan šef, i sigurna sam da će biti odličan suprug, ali radije ne bih da slušam više o njegovim namerama, bilo časnim bilo nečasnim, prema Fioni. „Ni najmanje u to ne sumnjam.” „Božanstveno.” Izgleda kao da mu je laknulo koliko i meni što ne moramo o tome više da razgovaramo. „Pa onda, hajde da uživamo u zabavi!” Uzimam piće i počinjem da ćaskam sa ljudima. Čini se da se svi lepo provode. Osim možda Veštice Vendi koja, za razliku od svih ostalih, nije obukla odeću primernu zabavi, i kao i obično obukla je crno od glave do pete, i stoji sama u uglu i besno gleda sve prisutne, još uvek je boli što je nisu pozvali na drugi razgovor za ser Ričardovo mesto. „Kao da ja uopšte moram da idem na razgovor! Sasvim je logično da mene odaberu za naslednika”, žalila se glasno nakon toga svakome ko je želeo da je sluša. Gleda me, ali ja se pravim da je ne vidim i provodim narednih pola sata izbegavajući je i mešajući se s ljudima. A onda je došlo vreme za ser Ričardov govor. „Ahm... dame i gospodo...” Pročišćava grlo i teatralno se penje za malu improvizovanu govornicu kao da je iskusni glumac u Old viku i počinje da se klanja i maše masi, koja ga odmah pozdravlja burnim aplauzom. „Najpre bih želeo da zahvalim svima što su došli na moju malu večerinku povodom odlaska u penziju”, započinje kada se ljudi stišaju. „Neću vam dosađivati dugačkim govorima kojih vam je sigurno bilo dosta u ovih trideset proteklih godina...” Sledi mnogo zviždanja i bodrenja. „Ali želim da vam kažem nekoliko stvari.” Ljudi se stišavaju. Uprkos svečanoj atmosferi svi vole ser Ričarda i njegov odlazak u penziju je i više nego zabrinuo osoblje. Već mesecima se svi pitaju ko će ga zameniti i kako će to uticati na kompaniju, i što je još važnije, na njihove poslove. „Sada, želite li dobru vest ili dobru vest?” Šala je loša, ali se svi smeju. „Prva je da je moj nedavni put u Indiju prošao bolje nego što sam se nadao i da je bio izuzetno plodonosan. Kao što znate, oduvek sam imao globalnu viziju za ovu kompaniju, i želeo sam da je vidim još jaču i kao još snažnijeg lidera na tržištu. Zbog ovoga verujem da je od izuzetnog značaja širenje na tržišta u razvoju, i stoga sam presrećan što mogu da 304


crowarez&bosnaunited

vas obavestim da su Blekstok i Vajt uspostavili saradnju sa firmom Patak Patel Ltd, jednom od ključnih igrača na tržištu alkoholnih pića u Indiji. Takođe je odlučeno, u svetlu ovog novog i uzbudljivog razvoja situacije, da će me naslediti gospodin Sandžev Patel, izuzetan čovek koji će vam se, uveren sam, dopasti i koji će kompaniju dovesti na sasvim novi nivo...” Čuje se glasan aplauz i ljudi počinju da komentarišu vesti koje su upravo čuli. Poneko izgleda iznenađeno i pokoja obrva se podiže, ali uglavnom se ljudima na licima vidi olakšanje, uzbuđenje, a među kolegama iz računovodstva i mnogo širokih osmeha. Jedina osoba koja ne izgleda srećno je Vendi, koja tapše čvrsto stegnute vilice. „A sada druga dobra vest”, nastavlja ser Ričard, pošto je prvo uzbuđenje pomalo zamrlo. Na tren izgleda nervozno dok gleda u Fionu i pruža joj ruku, ali mu ona upućuje oduševljen osmeh. „Želeo bih da iskoristim ovu priliku da vam predstavim svoju divnu verenicu...” U tom trenutku salom odjekuje eksplozija aplauza. Plašim se da bi pažljivo ukrašena tavanica mogla da se uruši dok ljudi izražavaju oduševljenje i uzvikuju čestitke. Većina je čula glasine o razvodu, i pretpostavila da je Fiona njegova nova devojka, ali nova verenica? I to upola mlađa od njega? Muškarci u neverici gledaju zgodnu mladu plavušu koju njihov šef grli, a žene koje su već počele da komentarišu promenu na njemu, ser Ričarda sada gledaju u sasvim novom svetlu. „Znači zato nije želeo da ide na krstarenje kao moji baka i deda!” Gleda me Kim uvređeno. „Ne mogu da verujem da mi nisi rekla da izlazi sa tvojom cimerkom! Hajde, daj neki trač!” „Pa, vidiš, ni ja nisam znala...”, pokušavam da joj objasnim, ali me prekida Vendi koja se iznenada pojavljuje pored mene. „To što ti se drugarica udaje za šefa ništa ne menja, znaš”, gleda me mrko. „On sledeće nedelje odlazi u penziju.” „Ne znam o čemu pričaš”, odgovaram i pokušavam da je ignorišem, ali znam da je to nemoguće. „O tvom poslu. Neće biti nikakvih posebnih povlastica ako je to ono čemu se nadaš.” „Ne nadam se”, odgovaram joj ledeno. „Već sam pronašla neki honorarni posao.” „Nadam se da nisi našla posao kod konkurencije - moglo bi doći do sukoba interesa. Mogla bi da se uvališ u ozbiljnu nevolju ako se otkrije da prenosiš poslovne tajne”, preti mi. 305


crowarez&bosnaunited

Nisam sigurna da čuvanje susedove osamnaestomesečne bebe predstavlja sukob interesa. „Pa, za koga ćeš raditi?” pita me suzivši oči. Samo mi je ovo trebalo. Više od godinu dana morala sam da trpim Vendin podmukli podsmeh i neprestane kritike, ali neću joj dozvoliti da me ispituje. „Izvini me na trenutak, moram u toalet.” Bežim dok mi nije okrenula sijalicu u lice i počela da mi čupa nokte.

306


crowarez&bosnaunited

40 Ulećem u toalet u potrazi za zaštitom i zatičem dugačak red. I Fionu. „Šta ti radiš ovde?” smešim se osećajući olakšanje što je vidim. „Morala sam da pobegnem na nekoliko minuta. Pomalo je naporno kada si sve vreme u centru pažnje”, smeši se. „A i popila sam toliko koktela da moram da piškim.” Prekršta noge. „Bože, bilo bi lepo kada bi malo požurili.” Gledam u dve kabine. Na jednoj stoji znak „Ne radi”, a i iza vrata druge čujem glasove nekoliko devojaka. „Na Baliju je bilo fenomenalno... Nateraću taticu da kupi vilu tamo, želim da pokažem svoj nakit...” Fiona se mršti. „Ček malo, nije li to... ?” Vrata se najednom otvaraju i jato plavuša izlazi iz kabine i primetno šmrkću i brišu nozdrve. „Pipa!” uzvikuje zaprepašćeno. Preplanula plavuša u nekakvoj dizajnerskoj etno-odeći koja košta đavo i po se okreće i na delić sekunde zastaje, kao da ne zna odakle poznaje Fionu, a potom se osmehuje. „Fifi, dušo!” Teatralno je grli i spušta joj po bučan cmok-cmok poljubac na svaki obraz. „Šta radiš ovde?”, pita je Fiona zbunjeno. Hvata se za nisku perli oko vrata i lažno se osmehuje. „Ovde sam sa nekim prijateljima i sa taticom, došli smo na večeru. On je član kluba”, dodaje značajno i primećujem da me odmerava od glave do pete i pita se kako li sam samo uspela da uđem ovamo. „Mislila sam da si na Baliju”, kaže Fiona i dalje zbunjena. „Upravo sam se vratila, i nameravala sam da te odmah pozovem.” Iznenada primećuje Talulu koja čuči u Fioninoj tašni. „Moja ljubav!” uzvikuje. „Nedostajala si mamici! Sirotice, da li je tebi nedostajala mamica?” Vidim da se Fiona ukočila i privila tašnu čvršće uz sebe. „Dobro joj je”, kaže kruto. „Ček samo malo, gde joj je ogrlica sa svarovski kristalima?” Pipa zahteva odgovor.

307


crowarez&bosnaunited

„Bila je suvuše tesna, oštećivala joj je dušnik. Štencima se stavljaju tanje, najlonske ogrlice i ne smeju biti stegnute skroz uz vrat, moraš biti u stanju da zavučeš dva prsta ispod ogrlice...” Dok Fiona govori, Pipa je gleda zaprepašćeno, ali ne zbog toga što zna mnogo o psima, već zbog toga što se usudila da joj odbrusi. „Ko kaže?” frkće. „Istraživala sam malo na internetu...” Svesna Pipinog očiglednog nezadovoljstva, Fionino samopouzdanje brzo nestaje i počinje da je hvata nervoza i počinje da muca. „... I kupila sam knjigu...” „Pa, neće ti više trebati”, kaže Pipa oštro i Fiona poskakuje. „Plašim se da si protraćila i vreme i novac pošto sada nameravam da povedem Talulu sa sobom kući.” Okreće se svojim plavokosim drugaricama, koluta očima i tiho govori: „Stvarno, ostaviš ljubimca kod nekih ljudi i shvatiš da im ne možeš verovati.” Ali rekla je to dovoljno glasno da mogu da je čujem i osećam kako mi se dlake na vratu kostreše. Niko ne bi mogao da vodi računa o Taluli bolje od Fione. Priznajem da sam i sama u početku bila zabrinuta, naročito nakon afere sa gerbilima, ali ona obožava Talulu i Talula obožava nju. Vidim kako Fionu hvata panika. „Ali ne možeš”, viče. Pipa se okomljava na nju. „Molim? Da li ti to želiš da mi kažeš da ne mogu da vodim kući svog psa?” I sama Fiona deluje kao da je šokirana svojim ispadom. „Ne, to nije, samo sam... pa... sve njene igračke su kod mene u stanu...” Ali Pipa je ignoriše. „Maveckoj bebici je nedostajava mamica, jelda...”, tepa joj i pući usne da je poljubi. „... Ne tveba bebici ta odvatna ogvica od najlona, jelda... ? Međutim Talula, koja je sve vreme mirno i pristojno sedela u Fioninog tašni, ima druge planove. Kada je videla kako joj se približavaju nakarminisane i napućene Pipine usne, iznenada pokazuje zube i pokušava da je ugrize. I u tom trenutku se otvara pakleno grotlo. „Aaaaaa!”, vrišti Pipa i odskakuje unazad. „Ugrizla me je! Jebeni pas me je ugrizao!” stavlja ruku na lice. „Krvarim, znam da je tako, krvarim. O bože, ostaće mi ožiljak za ceo život! Nikada više neću moći da se pojavim ni na jednoj zabavi!” Drhti i zapomaže i trči prema ogledalu, a sve drugarice žure da je uteše i razmenjuju zabrinute poglede. 308


crowarez&bosnaunited

Premda sam uverena da ih više brine to što neće ići na zabave, nego potencijalna nakaznost njihove drugarice. Pošto sam ih videla na delu u našem stanu, jasno mi je da se one s njom druže samo zbog pozivnica i besplatnih uzoraka. „Zovite hitnu pomoć! Potreban mi je lekar! Zovite taticu, on će zvati mamičinog plastičnog hirurga!” „Daj da vidim”, kažem joj pokušavajući da je smirim. „Polagala sam prvu pomoć.” Ali ona je potpuno histerična i na trenutak mi se čini da će me izignorisati i nastaviti da vrišti, ali ipak sumnjičavo sklanja ruku s lica. Nema ničega. Ni ogrebotine. „Biće da te je samo udarila zubima”, kažem trezveno. Unezvereno me gleda, a po licu joj iskaču crveni pečati od plača. „Molim? Nema krvi?” „Ne, ni kapi.” Odmahujem glavom. „Nije te ni ogrebala.” Na trenutak oseća olakšanje, a zatim: „Taj pas je opasan! Trebalo bi ga uspavati! Fiona bledi i pokriva rukama Taluline uši. U tom trenutku se Pipino botoksom zategnuto čelo blago bora. „Šta je to?” pita gledajući u Fionine prste. Iznenada shvatam - primetila je prsten. „O, da”, kaže Fiona rumeneći, „to je moj verenički prsten.” Pipa na tren nije u stanju da progovori, a zatim brzo dolazi sebi. „Daj da vidim”, frkće i grabi Fionu za ruku. „Nije moguće da je pravi.” Slobodnom rukom traži nešto u tašni i izvlači malu lupu koja se koristi za pregledanje dragog kamenja. Kao nekakav otmeni, plavokosi Šerlok Holms sa svih strana pažljivo zagleda prsten. Lice joj poprima ljubičastu boju. „Ali to je nemoguće... pravi je”, kaže u neverici. „Pet karata, antikni, vredi čitavo bogatstvo”, šapućem joj. Razmenjujem poglede sa Fionom koja crveni. Pipa se ispravlja nakon što je pustila Fioninu ruku. „Čestitam”, kaže ukočeno. „A ko je srećnik?” „Nisi ga upoznala”, kaže Fiona a lice joj sija kada samo pomisli na njega. „Zove se ser Ričard”, ubacujem se. „Pa, ja ga zovem Riki”, ispravlja me Fiona, a lice joj obliva još jače rumenilo. 309


crowarez&bosnaunited

Ali meni je jasno o čemu Pipa razmišlja, a to nema nikakve veze sa tim da li mu je ime Ričard ili Riki. Ispod preplanulog tena lice joj ostaje bez kapi krvi. Jer saznala sam nešto o svemoćnoj Pipi. Možda i jeste naslednica velikog imetka, ali proverila sam njenog tatu na netu i čini se da je on svoje bogatstvo stekao na bingo dvoranama - što nije pedigre koji želi da svet otkrije. „Što znači da će Fiona biti ledi”, kažem trudeći se da ne likujem. Pipin novac možda i može da kupi mnogo fendi tašni, ali ne može da joj kupi jednu stvar koju će Fiona, sasvim nenamerno, dobiti - titulu. Pipa izgleda kao da će se srušiti, pa se pridržava za umivaonik. Jedna od plavuša joj pritrčava. „Pipa, dušo, da li si dobro?” „Ne osećam se dobro. Mislim da mi je potreban tetanus”, kaže. Smešna je, zapravo je sažaljevam. Naročito što je okružena takvim prijateljicama. Posmatram ih kako joj se ulaguju. „Za svaki slučaj”, klimam glavom. Gleda me besno, a joj se slatko osmehujem. „A ako je u redu, ja bih da zadržim Talulu”, kaže Fiona iznenada se osokolivši. Gledam je ponosno. Konačno. Zauzima se za sebe, vidi se na njoj da je to zato što se nešto promenilo. Ne želi više da bude jedna od njih, zadovoljna je sobom i svojim životom. „Nije me briga. Radi šta ti je volja sa glupom džukelom”, mršti se Pipa i dodaje: „Samo je drži podalje od mene.” Nakon čega je dve plavokose drugarice izvode iz toaleta držeći je podruku. Fiona i ja ostajemo same. Neko vreme nijedna ne progovara. Obe smo zatečene i treba nam vremena da shvatimo šta se desilo, i samo se gledamo. Fiona se prva oglašava. Usne joj podrhtavaju. Posle toga nema povratka. Počinjemo grohotom da se smejemo, presavijamo se i držimo se za stomak, pridržavamo za sušače za ruke, a niz lice nam teku suze. Čini mi se da više nećemo imati posla sa Pipom. Kasnije se vraćamo na zabavu i Fiona odlazi da pronađe ser Ričarda, a onda ga hvata podruku, lako kao da to čini godinama. Posmatram ih zajedno, i sada kada je prošao prvobitni šok, shvatam da su zapravo odličan par. Ser Ričard je očigledno opčinjen njome, pruža joj grickalice i gleda je s obožavanjem, a Fiona sklanja nevidljive končiće sa njegovog sakoa, i suptilno mu briše mrvice hrane s brade. 310


crowarez&bosnaunited

Zadovoljna sam. Moja najbolja drugarica je zaljubljena, ser Ričard je sklopio posao, zabava je uspela... Di-džej je počeo da pušta muziku, i ja gledam kako se svi razmeću na plesnom podijumu. Sve je ispalo odlično, osim - prelazim očima preko prostorije nadajući se da ću ugledati figuru širokih ramena, visoku oko sto osamdeset centimetara, sa čupavom crnom kosom. Gde si, Ferguse? Pitam se nemo, iako sam svesna da ne znam odgovor. Cele noći se trudim da ne mislim na njega, ali kako vreme prolazi, hvatam sebe kako sve češće gledam prema vratima sa nadom da će se u poslednjem trenutku pojaviti. Ali ne. Nije došao. „Došla sam da se malo družimo.” Okrećem se i vidim da Fiona stoji pored mene. „Poslala sam Rikija u lov na one ukusne rolnice.” Smeši se, a zatim se mršti. „Da li si dobro?” „Samo sam malo umorna”, lažem. „Mislim da ću...” „Već?” Lice joj se snuždilo od razočaranja. „Samo želim da se pretvorim u bundevu.” Pokušavam da se našalim, ali ne mogu da nasamarim Fionu. „Da li želiš da se vratim s tobom?” pita me zabrinuto. „Naravno da ne želim!”, bunim se brzo. „Ostani, ovo je tvoje veče.” Smešim se ohrabrujuće. „Uzgred, da li to što si se okomila na rolnice znači da nema više hrane u duginim bojama?” Smeje se. „Nema toga više, obećavam. Nema više glupih pomodnih dijeta, nema više jela krišom, niti pokušaja da pronađem plavu hranu.” Odmahuje glavom u neverici. „Čestitam, najbolja drugarice”, kažem tiho i ovog puta nemam na umu samo veridbu već i bitku koju vodi s hranom otkako je poznajem, i koju će, naposletku, možda ipak dobiti. „Ti si sledeća”, kaže odlučno. „O, nisam tako sigurna”, smešim se žalosno. „Veruj mi, ima još mnogo ribe u moru. Pogledaj mene i Rikija”, ohrabruje me. Sada kada se zaljubila, Fiona je očigledno rešila da svi treba da dele njenu sreću. „Pronaći ćeš nekoga kada to najmanje budeš očekivala.” „Ali u tome i jeste štos, Fi, već sam ga pronašla.” Popila je koji koktel previše, pa me sad pripito gleda. „A?”

311


crowarez&bosnaunited

„O, duga je to priča...” brzo menjam temu. „Ispričaću ti je drugi put. A sada idi i zabavi se.” Nabacujem osmeh i grlim je, a zatim joj mašem i probijam se prema velikim dvokrilnim vratima od mahagonija. Otvaram ih. S druge strane se nalazi tiho i prazno predvorje i dok idem ka garderobi, primećujem svoj odraz u velikom ogledalu u pozlaćenom ramu. Tužna sam. Možda i imam haljinu, ali kao što je rekla prodavačica u radnji: Sada ti je još samo potreban neko sa kim bi plesala. A ako je život ples, onda postoji samo jedna osoba s kojom želim da plešem. Fergus. I konačno shvatam. Ne mogu to više da poričem. Volim Fergusa. Volim sve u vezi s njim. Volim kako je pripremio pasulj na tostu tako da mi se činilo da je to najukusniji obrok na svetu, volim to što mrzi novogodišnju noć i što pretvara ono što drugi ljudi odbacuju u nešto prelepo, to što je rizikovao život jureći preko Londona na biciklu da bi pomogao prijatelju. I to što me je voleo zbog onog što jesam. Sa njim nikada nisam morala da se trudim, sa njim sam uvek mogla biti svoja. Ali sada je prekasno. Pronašla sam sebe, ali sam izgubila Fergusa. Uzimam kaput i zastajem, slušam zvuke muzike i smeh koji dopiru u predvorje, a zatim podižem kragnu. Izlazim u hladnu noć. Duboko udišem ledeni vazduh i ostavljam zabavu za sobom.

312


crowarez&bosnaunited

41 I tako život ide dalje. Jer to je njegova odlika: život vam neće dozvoliti da ležite u krevetu i sažaljevate sami sebe. Život pomalo liči na moju mamu koja je, kada sam bila tinejdžerka, imala običaj da vikendom usisava ispred vrata moje sobe kako bi me naterala da ustanem. Nametljiv i svojeglav, život ne prihvata ne kao odgovor. A, ne, pile. Život ne mari ni pet para za to što si u depresiji ili nesrećna, što ti je srce slomljeno ili si uznemirena, ili što si nezadovoljna jer sve nije ispalo onako kako si se nadala. Svet neće stati da bi se ti iskrcala i odmorila se. Upravo suprotno, život suče rukave i zahteva da nastaviš dalje i ne posustaješ. I ja to i radim. Šta se desilo, desilo se. Sada moram da pokušam da ostavim sve iza sebe i nastavim sa životom. Jer jedino ti je to preostalo, zar ne? Prošla je čitava sedmica od zabave. Ser Ričard je zvanično otišao, tako da se sve promenilo. U ponedeljak smo svi pozvani u salu za konferencije da upoznamo gospodina Patela, našeg novog generalnog direktora. Izgleda kao zaista fin čovek i kasnije se potrudio da porazgovara sa mnom i ohrabrio me je da se ponovo prijavim za mesto ličnog asistenta koje sam i do sada obavljala. Što je bilo baš lepo od njega, ali odlučila sam da to ne činim i sada radim dok mi ne istekne ugovor i dok novi lični asistent ne preuzme mesto. Ako mi je pronalaženje sebe dokazalo jednu stvar, to je da moram biti verna sebi a to znači da ne mogu da nastavim da radim kao lični asistent. A i pomišljam, sasvim iskreno, gledajući svoj inboks pretrpan mejlovima na koje nikada nisam odgovorila, da je gospodin Patel imao više sreće nego pameti što sam odustala od posla. A upravo mi je stigao jedan mejl od Fione naslovljen sa „Drske srodne duše.” Ne mogu da odolim a da ga ne otvorim. Otkako je srela ser Ričarda, za nju je upoznavanje preko interneta postalo kao jevanđelje i neprestano

313


crowarez&bosnaunited

pokušava da me natera da i ja tako pokušam nekoga da pronađem, što uporno ignorišem. Ćao, Tes, vidi šta sam pronašla! Pomislila sam da mi je poznata kada sam je videla na zabavi, ali nikako nisam mogla da se setim odakle, a onda mi je sinulo. Bilo je to kada sam proveravala konkurenciju na SassySoulMates.com. U prilogu ti je fotografija i profil. Da li ti je poznata??? Znatiželjna sam i odlučujem da pogledam šta mi je poslala. Zove se „Maca-u-čizmama” i pod stvari koje voli navela je „dominaciju, šlag i bodljikave predmete”, a na fotografiji se nalazi žena u čizmama preko kolena od skaja, bluzi sa karnerima otkopčanoj do pupka i psećom ogrlicom sa klinovima. U jednoj ruci drži bič, a u drugoj indikativno pokazuje kaktus falusnog oblika... Nikada se u životu nisam ovako uplašila. O bože. Nekoliko sekundi u neverici zurim u monitor. I ne samo zbog kaktusa falusnog oblika. Dok gledam kako pući usne prema foto-aparatu, stomak mi se grči jer je prepoznajem. To je Vendi! Na trenutak sedim nepomično a potom stavljam ruku preko usta da bih prigušila kikot. Izvinite, ali ovo je smešno. Ovo je izdanje Veštice Vendi kakvo nikada pre niste videli. O, bože, zamisli da ljudi u firmi ovo vide? Ona je jedan od šefova odeljenja u kompaniji! Brzo kucam odgovor Fioni i šaljem ga. Pokušavam da izbrišem tu sliku iz glave i posvećujem se ostatku svojih mejlova. Sranje, ima ih previše, kao magična kaša su. Čim obrišem jedan, pojavi se drugi... Tok misli mi prekida glasan smeh. Podižem pogled sa računara i vidim kako Kim drži ruku preko usta pokušavajući da priguši smeh. Hmm, pitam se šta je tako smešno? Ponovo se posvećujem svojoj pošti i upravo otvaram mejl naslovljen kao Marketinška strategija: detaljni podaci, kada čujem kako jedna od devojaka iz marketinškog odeljenja vrišti od smeha, a zatim čujem kako se još nekoliko ljudi grohotom smeje. 314


crowarez&bosnaunited

Šta se dešava? A onda svi počinju da se smeju i viču: „O bože, da li ste videli?”, „Ne mogu da verujem”, „Jebote!” „Da li zna?” „Da li je Vendi ovo videla?” O moj bože. Shvatam oko čega se podigla toliko frka. Fotografija. Svima sam greškom poslala Vendinu fotografiju! Osećam kako me obliva najpre vreo, a potom i hladan znoj. Ne znam kako sam to izvela, ali verovatno sam žureći da odgovorim Fioni, umesto da idem na odgovori, kliknula prosledi i mora da je mejl nekako otišao svima iz imenika. Što znači da sam ga poslala svima u kompaniji. Hvala bogu što sam već dala otkaz. Kada sam otišla iz kancelarije, halabuka je tek počela da se stišava. Vendi je, sasvim razumljivo, bila i besna a bilo joj je i užasno neprijatno. Smesta sam priznala šta sam uradila i, nakon što me je izvređala, smirila se a Kim se ponudila da joj skuva čaj, što je ona prihvatila sa zahvalnim osmehom. Iskrena da budem, ovoje prvi pravi osmeh koji sam ikada videla na njenom licu. Možda će sada biti malo ljubaznija prema ljudima. Pa, svakako će morati da bude ljubazna ako želi da prestanu šale na račun bodlji. Posle posla hvatam autobus i odlazim do Hemingvej hausa da posetim dedu. Zatičem ga u dnevnoj sobi kako igra skrebl sa Erolom i Perl, parom Zapadnoindijaca u osamdesetim godinama koji oboje imaju snežnobelu kosu i najglasniji smeh koji ste ikada čuli. „Ah, upravo na vreme da mi pomogneš oko reči sa sedam slova”, viče deda čim me je spazio. „Gde je Filis?” pitam ga poljubivši ga u obraz i izvukavši stolicu da sednem pored njega. „Mislila sam da je ona stručnjak.” „Zar nisi čula? Pronašla je ljubavnika”, odgovara Erol prasnuvši u dubok, baršunast smeh. „Isperi usta sapunom”, kori ga Perl udarivši ga po ruci. „Nemoj da pričaš takve stvari pred mladom damom.” „U redu je, čula sam već”, smešim se i blago rumenim. „A i nisam baš toliko mlada.” „Ti si dete”, kaže Perl i smeje se. „E sad, kada zađeš u naše godine...” A zatim prestaje da priča. Ramena joj se tresu, glavu je zabacila unazad, i njen glasan, promukao smeh počinje da odjekuje dnevnom 315


crowarez&bosnaunited

sobom. I ko zna koliko dugo bi odjekivao da je nije prekinula Melani kada se stvorila na vratima dnevne sobe. „Ćao, svima. Pokazujem dom novom stanaru Hemingvej hausa i volela bih da vam predstavim...” Svi prestajemo sa onim što smo radili i podižemo pogled. „Sidni, Tes, Erol i Perl, želela bih da upoznate Sesili.” Ćuju se veseli pozdravi dok se pored nje pojavljuje sićušna dama sede kose skupljene u punđu i sa jarkocrvenim karminom. Odmah je prepoznajem. „Vi ste Francuskinja iz prodavnice”, uzvikujem oduševljeno i žurim da joj poželim dobrodošlicu. „A, da, ti si devojka koja je kupila moju haljinu”, smeši se prepoznavši me. „Quelle belle surprise!” Grlimo se kao da smo stari prijatelji, a koje je povezala ljubav prema crvenoj svilenoj haljini. „Deda, ovo je dama o kojoj sam ti pričala”, kažem uzbuđeno okrenuvši se prema njemu i dodajem: „Ona koja ima one silne stare džakove za brašno od kojih sam napravila tašnu...” Deda ustaje sa stolice i prilazi nam. „Enchante”, smeši se i ljubi joj ruku. Ona rumeni. „Le plaisir est pour moi.” „Govoriš francuski?” gledam ga iznenađeno. „Imao sam mnogo klijenata iz Pariza kada sam radio u Ulici Sevil rou”, otkriva mi. „Mada se plašim da sam malo zarđao.” „Ni najmanje”, oglašava se Sesili i ja vidim kako se dedi nadimaju grudi. Dok ih posmatram, osećam neko neobično golicanje... samo malo, da li se to ovde nešto dešava? Stojeći između njih iznenada se osećam kao višak. „Ah, da li to igrate skrebl”, kaže primetivši napuštenu tablu. „Da, da li i vi igrate?” „Pomalo, kako sam Francuskinja ne poznajem baš mnogo reči”, stidljivo se smeši i sleže ramenima. Potom se naginje i šapuće: „Mnogo bolje igram karte.” Deda skače oduševljen. „Kad ste spomenuli, evo ovde baš imam špil karata. Šta kažete na jednu partiju vista?” Okreće se prema ostalima. 316


crowarez&bosnaunited

„Ako nas pustiš da bar jednom pobedimo”, smeje se Erol, a Perl mu se pridružuje. „Baš zabavno”, smeši se Sesili i oduševljeno tapše rukama. „Onda je dogovoreno”, izjavljuje deda zadovoljno a onda mu pogled pada na mene. „O, ali Tes je ovde...”, gleda me kao da se tek sada setio da sam i ja tu, „... a vist je samo za četiri igrača.” Međutim ovog puta mi ne smeta što je zaboravan. Srećna sam što je zaboravio na mene. „Ne brini, ostavljam vas, zabavite se”, smešim se, ljubim ga i mašem svima. „Ćao.” Deda je već počeo da deli karte Sesili i njih dvoje se smeju i kikoću. Nisam ga videla ovako živahnog otkako je baka umrla. Smešim se i odlazim. Po prvi put nisam tužna što ga ostavljam ovde. To je dobar osećaj. U stan stižem prilično kasno. Kao i obično u frižideru nema ničeg, osim pakovanja ustajale lepinje koju stavljam u toster sa nadom da će je vratiti u život, a potom odlazim u svoju sobu i bacam se na krevet. Pomeram Flija koji se smestio na mom jastuku i on prekorno mjauče. „Izvini, drugar”, šapućem češkajući ga iza uva i posipajući ga mrvicama lepinje. Još jednom prekorno mjauče, a onda se opet skuplja tako da liči na čupavi kroasan. Uzimam daljinski, uključujem televizor i počinjem odsutno da prebacujem kanale, dok žvaćem ustajalu, preprženu lepinju. Na televiziji nema ništa, samo gomila sapunica i loših rijalitija, pa razmišljam o veoma značajnoj temi - pitam se gde bih bila da nema lepinja i Flija, jer su to dva stuba mog života - dobro, naravno ako ne računamo dedu. Nailazim na neki zabavni program u kome pričaju o nekom glumcu koji je dobio ulogu u novoj bolničkoj drami. „Od reklame za toalet-papir do uloge o kojoj je sanjao...” Zaleđeno zurim u televizor dok ga voditelj predstavlja. „... Glumac poznat po pomenutoj reklami uskoro će postati novi zavodnik u ulozi doktora Lorensa u seriji Služba hitne pomoći, novoj seriji koja će se prikazivati u udarnom terminu...” Na ekranu se pojavljuje fotografija. O bože. Pa to je Fergus. Ipak je dobio ulogu! Nije ni čudo što nije svraćao u kancelariju u poslednje vreme, mora da je napustio kurirski posao kada je dobio ulogu. 317


crowarez&bosnaunited

„Tes?” Nejasno čujem kako se ulazna vrata zatvaraju i Fionin glas kako me doziva, ali ne mogu da joj odgovorim. Opčinjeno zurim u ekran. „Tes, da li si kod kuće?” Pojavljuje se na vratima moje spavaće sobe, zadihana i rumena. „A tu si!” uzvikuje. Pogled mi je i dalje zalepljen za televizor, pa i ona gleda ekran. „To je on, zar ne?” kaže nakon kraće pauze. Ispričala sam joj celu dugu priču o Fergusu prošle nedelje. Nemo klimam glavom. „Pretpostavljam da to znači da ti se nije javio?” Podiže obrvu nadajući se da ću pobiti njenu tvrdnju. Odmahujem glavom. „I neće”, kažem potišteno. Baca se na krevet i utešno mi steže ruku. „Pa, sreća što sam došla, jer sam ti donela nešto što će te razveseliti”, kaže veselo i smeši se. „Ovog puta će mi biti potrebno mnogo više od kesice čokoladnih bombona”, smešim se tužno znajući koji je njen oprobani lek za sve boljke. „Ne, mnogo je bolje od toga.” Počinje da pretura po tašni, koja je ogromna i do vrha puna bog zna čega, i na kraju iz nje izvlači časopis. „Ta-daaa!” Gledam ga belo. „Časopis?” „Nije to bilo koji časopis, to je moj časopis! Tek sutra ga puštaju u prodaju, ali sam dobila primerak ranije, i pogledaj moj članak”, kaže brzo listajući do određene stranice i širi novine preda mnom. „O, to je odlično, Fiona, bravo”, klimam glavom i prelazim pogledom preko modela koji poziraju sa različitim proizvodima za ulepšavanje. I to je odlično - mada iskreno, Fiona je odradila stotine ovakvih snimanja i ne znam zašto je sada toliko oduševljena. „Ne, ne pričam ja o mom delu”, uzvikuje kao da joj je savršeno jasno o čemu razmišljam. Okreće stranicu. „Pričam o tvojoj tašni! Pogledaj!” naređuje mi pokazujući prstom. Gledam šta mi pokazuje i tamo, bez greške, na celoj jednoj strani, vidim sjajnu fotografiju modela sa mojom tašnom prebačenom preko ramena.

318


crowarez&bosnaunited

„Vau”, kažem osetivši nalet zadovoljstva. Fiona mi je vratila tašnu pre nekoliko dana, ali je vrlo neobično videti je na fotografiji u nekom časopisu. „Izgleda dobro, zar ne?” „Dobro? Izgleda prokleto fenomenalno!” cokće Fiona okrećući novu stranicu. „A vidi, stilisti se toliko dopala da ju je i ovde upotrebila.” Bože. Vidi stvarno. Pomalo zabezeknuta zurim u različite fotografije u boji. Vidim jednu na kojoj je moja tašna prepuna proizvoda za ulepšavanje; drugu na kojoj se prosipaju iz tašne, pa se vidi postava; na trećoj je tašna slikana izbliza, pa se vide sićušni cirkoni; na četvrtoj se vide kožne ručke tašne naspram nage kože modela... osećam kako se nadimam od ponosa. Znala sam da sam uradila dobar posao, ali ipak izgleda bolje nego što sam mislila. „I to nije sve”, objavljuje Fiona. Okreće stranice do kraja članka i pokazuje šta piše. Fotograf: Žan Klod. Model: Ejmi@TrueInc. Stilista: Ejmi Vuds. Novinar: Fiona Menaring. Tašna - Tes Koneli. „O bože!” kažem bez daha. Iznenađeno zurim u tekst. Ime mi je u časopisu, i to ne zbog mene već zbog moje tašne, zbog nečeg što sam stvorila. „Nije li to sjajno”, oduševljeno će Fiona. „Ček samo da kažem dedi, neće moći da veruje”, kažem uzbuđeno. Mada znajući dedu, on će moći da veruje. Oduvek je tvrdio da imam dara, uvek je verovao da mogu da uspem. Kao i Fergus. Čim pomislim na njega, osećam tugu. Njemu ne mogu da javim ovu vest. S njim ne mogu da podelim svoju sreću. Još jednom bacam pogled na TV, pa ga isključujem. „Znaš, mislim da ću ranije na spavanje”, kažem zatvarajući časopis. „Suviše uzbuđenja, jelda?” smeši se Fiona. „Da, tako nekako”, uzvraćam joj osmeh. I istina je, jeste od uzbuđenja. Moja tašna se nalazi na stranicama časopisa Saturdej spiks. Što i nije loše za prvenac. Nikad se ne zna, ovo je možda prvi korak ka ostvarenju sna, možda uspem i da prodam koju tašnu. Nada zatreperi kao plamen. Razmišljala sam o poslu i nisam sigurna šta ću da radim, osim što ću da se prijavim u neku od agencija koje mogu da mi nađu privremeni posao, da šetam psa, čuvam decu. Ali ako bih počela da radim na tašnama u slobodno vreme... možda je ovo početak... možda će jednog dana fotografisati samo moje tašne. Pa, dozvoljeno je maštati, zar ne?

319


crowarez&bosnaunited

Ostavljam Fionu i odlazim u kupatilo da se spremim za spavanje. Usred sam pranja zuba kada čujem da zvoni Fionin telefon. Verovatno je Ričard - stalno telefoniraju kada nisu zajedno. Polako se navikavam na to. Mada sam naterala Fionu da obeća da će staviti bravu na vrata kupatila pre nego što on provede noć kod nas u stanu. Nakon onog što se desilo prošli put... Dobro, možda mi više nije šef, ali naleteti na ser Ričarda u toaletu... Drhtim. „Izvinite, a s kim razgovaram? O... da... ne... ne brinite, u redu je, nije kasno...” Hmmm, pitam se s kim razgovara? Nije Ričard, do sada bi već pet puta rekla „dragi”. A nabacila je i svoj otmeni glas. „Budite ljubazni i sačekajte trenutak.” Pojavljuje se na vratima kupatila i rukom pokriva blekberi. „Za tebe je.” Lice joj je poprimilo neobičnu ružičastu boju. Zastajem usred pokreta rukom. „Ko je?” pitam je usta punih pene. „Super šik.” „Ko je Super šik?” Fiona me gleda u šoku i neverici. „Nikada nisi čula za Super šik?”, uzvikuje. Nešto mi govori da je trebalo da čujem za njih. „Uh... ne”, odmahujem glavom. „To je najuticajniji modni sajt! Imaju svoju onlajn prodaju - svi ga koriste...” Zastaje i gleda me očigledno se setivši da sam luda za prodavnicama polovne robe. „O, razumem...” klimam glavom, a potom se zbunjeno mrštim. „Ali zašto žele da razgovaraju sa mnom?” Sada je već zaista poprimila neobičnu ružičastu boju i da li to ona drhti? „Zove žena koja je glavni kupac robe za njihovu prodavnicu”, kaže bez daha. „Videla je tvoju tašnu i strašno se izvinjava što zove ovako kasno, ali je suviše uzbuđena da čeka do sutra ujutro i...” Glas joj se gubi jer bukvalno ostaje bez daha, a zatim žurno izbacuje: „Nećeš verovati, ali zove te da poruči tašne!” Molim? Zabezeknuto zurim u Fionu. Na trenutak ne razumem šta mi govori, kao da su njene reči ostale da lebde u balonu iznad moje glave. Ne mogu da verujem u ono što je upravo rekla, u značaj onoga što je rekla, ne mogu da verujem da san može da se ostvari u tren oka. 320


crowarez&bosnaunited

A sada mu pruža telefon i ja ga, dok mi uzbuđenje, nervoza, sreća i neverica igraju u stomaku, uzimam od nje. „Halo, ovde Tes Koneli.” Kažu ljudi da moraš odnekud da počneš. Kada razgovaraju sa poznatim poslovnim ženama, uspešnim preduzetnicama ili čak i sa piscima, svi kažu kako su počeli u garaži, ili su pretvorili gostinjsku sobu u radionicu, ili su u početku pisali u kafiću jer je tamo bilo toplo. Za mene je sve počelo u kupatilu koje nema bravu. Jer tamo sam, stojeći na olinjaloj podnoj prostirci, u pidžami sa likom Snupija i usta punih paste za zube, primila prvu porudžbinu onoga što će postati Tašne Tes Koneli. A to je samo početak.

321


crowarez&bosnaunited

42 Novogodišnja noć Napolju je temperatura minus bog-te-pita-koliko i pada susnežica. Kunem se, susnežica je najgori oblik padavina poznat ljudskom rodu. Kiša nije toliko strašna dok god imate kišobran, a sneg može da bude divan kada je svež, beo i netaknut. Ali kombinacija kiše i snega su ledene, bljuzgave sačmice leda koje vam natapaju kožu, uništavaju cipele i zbog kojih taksiji u Londonu kao da ispare. Ne šalim se. Ne vidim nijedno žuto svetio. Ali vidim mnoštvo devojaka u svečanim haljinama i sa lažnim preplanulim tenom. Drhte i pokušavaju da se sklone, ali uzalud traže taksi koji će ih odvesti na žurke na koje su krenule pre nego što: a) otkuca ponoć; b) se smrznu; i c) i jedno i drugo. Ozbiljno vam kažem, napolju je pakao. Zato sam tako srećna što sam unutra i ušuškana, pa se smešim sklanjajući se s prozora i prizora na ulici. Novogodišnja je noć i ja sam u stanu sa centralnim grejanjem pojačanim do maksimuma, tako da je toplo kao na Bahamima. Pošto sam Božić provela kod kuće s mamom i tatom, što je značilo da sam morala da slušam svog mlađeg brata, koji se vratio sa jednogodišnjeg putovanja, kako svakih pet minuta kaže: „Možete li da verujete, prošle godine u ovo doba smo sedeli na plaži Bondi”, konačno sam odlučila da priznam da ne volim novogodišnju noć. Mama je bila uznemirena. Nije razumela zašto njena ćerka želi da se vrati u London i sedi u stanu sama, kada može da im se pridruži u zgradi mesne zajednice „jer će imati i disko i sve”. Ali nakon prošle godine, rešila sam da ću ove godine konačno biti verna sebi, a to je značilo da neću ići na loše žurke, da se neću mučiti sa prevozom i da se neću truditi da izgledam kao da se ludo zabavljam dok u stvari želim da sam kod kuće u pidžami. Zato sam odbila sve pozive i provešću veče kod kuće sa Flijem, uz bocu španskog vina, picu i stare filmove Džonija Depa na DVD-ju. I to u pidžami. Jedva čekam. A i moći ću da razmišljam o protekloj godini - i verujte mi kada vam kažem da je to bila sasvim neobična godina. 322


crowarez&bosnaunited

Mnogo toga se desilo otkako je Fiona pre nekoliko meseci primila poziv od Super šika. Napredovala sam od pravljenja jedne tašne s dedom do toga da sam sada preduzetnik, osnivač vlastite firme i poslodavac malom timu ljudi (u koji spada i deda koji ima titulu kreativnog konsultanta) i proizvodim stotine tašni. Čak imam i svoj logo i veb-sajt koji mi je Ali napravio, i porudžbine se slivaju sa svih strana. Jedva stižemo sve da postignemo. A imamo i novi dizajn i tkanine a ja sam prepuna različitih ideja... Moram da se zaustavim pre nego što se zanesem. Umem ja to. Ponekad moram da se uštinem samo kada počnem da razmišljam o svemu. To je zaista ostvarenje sna. I to nije sve. Gledam fotografiju iznad kamina. Na njoj su Fiona i ser Ričard na dan njihovog venčanja, sve sa Talulom i Montijem sa cvećem u ogrlicama. Venčali su se letos na njegovom porodičnom imanju u Škotskoj. On je obukao kilt, a Fiona je zadovoljila svoju želju da nosi majčinu venčanicu. Izgleda da nikada pre nije mogla da se uvuče u nju, ali otkako je srela ser Ričarda, smršala je poprilično i počela da nosi odeću nekoliko brojeva manju. Premda njega uopšte nije briga za njenu kilažu, pa je to verovatno i razlog. Kao da su kilogrami počeli da se tope čim joj je postalo nevažno koliko je teška. Pa, sve do skora. Ali sada je ponovo počela da se goji. Samo što ovog puta ima dobar izgovor: Fiona je u četvrtom mesecu trudnoće. Izvinite, mislim ledi Blekstok. Bože, još ne mogu da verujem. Fiona je sada ledi! I ne samo to. Cipele sa visokom potpeticom zamenila je velingtonkama i živi na selu. Sada iznajmljujem njen ceo stan - nije bilo svrhe seliti se. Fli voli da živi ovde, a i pretvorila sam Fioninu sobu u studio. Ali Fiona nije jedina koja je imala sreće u ljubavi. Deda i Sesili su nerazdvojni, premda je ljubav između njih druge vrste. Njegovo srce i dalje pripada baki, i uvek će joj pripadati, ali je u Sesili pronašao nekoga sa kim može da deli svoju ljubav prema pokeru; a ona je u dedi pronašla nekog s kim može da pleše. Vikendom održavaju plesne čajanke u Hemingvej hausu, i oni su uvek prvi na podijumu, i vrte se u najotmenijim odelima i haljinama. Što se njegovog zdravlja tiče, uz Sesilinu pomoć smo uspeli da ga nagovorimo da ode lekaru, i kao što smo se i plašili, u ranoj je fazi Alchajmerove bolesti. Dobra vest je - ako uopšte postoji dobra vest kod ovakvog oboljenja - što niko ne može da kaže koliko brzo ili sporo će bolest napredovati. Za sada mu je dobro: ima Sesili da ga podseti 323


crowarez&bosnaunited

ukoliko nešto zaboravi, a i kao što ona kaže, onim prelepim francuskim naglaskom: „Svakog dana stičemo nova sećanja.” Pažnju mi privlači pesma Auld Lang Syne na radiju. Do dana današnjeg nisam uspela da razumem šta ta pesma znači, reči baš i nemaju mnogo smisla, ali mislim da se u pesmi radi o sećanju na stare prijatelje. I verovatno stare momke. Dok slušam pesmu, razmišljam o mejlu koji sam primila od Seba, a koji je poslao svima u adresaru, u kom mi je poželeo srećne praznike. Ove godine se nisam uznemirila, nasmešila sam se i uzvratila mu: „Takođe.” A opet, toliko stvari se ove godine razlikuje, bar u odnosu na one kojih se sećam. Nisam sigurna jer sam pre izvesnog vremena izgubila svoj stari dnevnik. Nemam pojma gde se denuo, a moje pamćenje je užasno, ali nestao je negde u vreme kada se Fiona selila, zajedno sa diskom. Možda je bačen, ko zna? Mnogo stvari ne znam. Na primer, da li se to stvarno desilo? Da li je želja da nikada nisam upoznala svog bivšeg momka zaista izbrisala našu vezu? I da li sam ponovo izlazila s njim, samo što je ovog puta bilo drugačije? Zvuči ludo. Bilo je ludo. Kada se sada osvrnem, gotovo da ne mogu da verujem da se to desilo, a ponekad, baš pre nego što zaspim, pomislim kako se možda i nije desilo - možda sam sve to sanjala, možda sam izbrisala granicu između mašte i stvarnosti. Samo što znam da to ne može biti istina. Nije mi potreban dnevnik da mi dokaže da mi se nešto desilo; nekom magijom sam dobila drugu šansu za ljubav, ali je caka bila u tome što sam naučila da volim sebe. Samo je prava šteta što sam to naučila prekasno da bih bila sa Fergusom. Zvono na vratima mi prekida misli. Stižu pica sa sirom i hleb s belim lukom koje sam poručila. Živela Mariova isporuka pica! „Stižem...”, vičem pomerivši Flija koji nezadovoljno mjauče. Zurim u hodnik. „Samo malo, moram da pronađem novčanik...” Uzimam tašnu, i počinjem da kopam po njoj jednom rukom dok drugom hvatam kvaku. Otvaram vrata a glava mi je još pognuta. Sledeći put moram da stavim svetliju postavu; ova teget šara je suviše tamna. „Aha, evo ga!”, podižem pogled i pobednički mašem novčanikom. Pred mojim vratima je jedna visoka figura. Najpre primećujem iznošene čizme, zatim dugačke noge, potom kaput od tamnog somota. Steže me u grudima. Ubrzava mi se puls dok podižem pogled. Čupava crna kosa mu pada preko lica i gotovo mu skriva oči. Mnogo je duža nego što pamtim. 324


crowarez&bosnaunited

„Ferguse”, uspevam konačno da izustim. „Šta ti radiš ovde?” Iznenada se osećam nervozno. I glupo. Zaboga, kojoj budali je palo na pamet da obuče pidžamu? „Ne znam”, sleže ramenima pokušavajući da zvuči nehajno. „Bio sam u prolazu.” Um mi divlja. Ne mogu da verujem da je ovde. Da stoji preda mnom. Nakon svih ovih meseci. Toliko toga želim da mu kažem. „Kako si znao gde živim?” Ali kao da samo glupa pitanja umem da postavljam. „Bio sam kurir, zarađivao sam za život pronalaženjem adresa...” počinje, pa staje. „Dobro, priznajem, šarmirao sam zmaja u Hemingvej hausu.” „Misliš na Ketrin?” Ne mogu a da ne počnem da se osmehujem. „Znaš, kao naša buduća kraljica?” „Da, tako je”, smeši se posramljeno i na trenutak oboje ćutimo i prisećamo se prošlosti. „Ali novogodišnja je noć. Zar ne bi trebalo da si na nekom dočeku?” „Zato sam ovde. Ko još mrzi novogodišnju noć podjednako kao ja? Pomislio sam da bih mogao da je bojkotujem s tobom?” Hvatam sebe kako se osmehujem. „Ja ostajem kod kuće.” „Odlično”, smeši se i on. „Zar se nismo tako i dogovorili? „Doček naredne nove godine je onda na mom kauču ili na tvom?”, podseća me i podiže obrvu. „Samo što ja nemam kauč.” „Šta se desilo sa kanabeom?” „U skladištu je. Iselio sam se iz stana jer sam uglavnom snimao u Mančesteru. Uskoro ću ga preuzeti - kupujem kuću. Ništa veliko, ali mislim da će ti se dopasti...” Zastaje usred rečenice. „Opa”, kažem veselo se osmehujući, „gluma mora da ti dobro ide.” „Da, pretpostavljam da je tako”, sleže ramenima skromno. „A čuo sam za tvoje tašne - video sam jednu, neka devojka ju je nosila i ja sam joj prišao. Mislim da je pomislila da pokušavam da je pokradem.” Smejem se. „Oboma su nam se snovi ostvarili, zar ne?”, kažem nakon kraće pauze. „Da”, klima glavom. „Na neki način.” Staje i nezgrapno gura ruke u džepove pre nego što pročisti grlo. „Hteo sam da ti se izvinim.”

325


crowarez&bosnaunited

„Ne, ja tebi treba da se izvinim, ponela sam se kao budala sa onim mejlovima”, kažem pre nego što me zaustavi. „Bilo je to baš glupo, nisam razmišljala.” „Ne, ja sam budala što nisam shvatio zašto si to uradila.” Sada kada je ćaskanje gotovo, brana je probijena i naša osećanja počinju da kuljaju. „Ja sam bio taj koji nije razmišljao”, dovršava i odmahuje glavom. Zatim nastupa tišina, kao da nam je ponestalo reči. Nakon gotovo čitave večnosti, Fergus progovara. „Možemo li da se pravimo da se to nikada nije desilo? Možemo li da počnemo iz početka? Dok me gleda u oči, osećam kako me nešto duboko u meni vuče, ali znam da ne mogu. „Ne”, odlučno odmahujem glavom. „Ne?” Izgleda kao da su mu sve lađe potonule. U grudima me steže dok se prisećam svega što smo zajedno prošli, dobrih stvari i loših, i baš je onako kako deda kaže: nikada nemoj poželeti da ih zaboraviš. Ma kako bolna, naša sećanja i vreme koje smo proveli zajedno čine nas, i ne želim da izbrišem ništa. „Hajde da nastavimo tamo gde smo stali”, kažem tiho. Na trenutak mu se čelo nabira, kao da pokušava da shvati šta se dešava, potom mu se lice razvedrava. „A gde smo to stali?” „Hmm, da vidimo...”, pretvaram se da razmišljam. „Pa, sreli smo se, upoznali se, a onda smo se strašno posvađali... tako da... šta sledi posle strašne svađe?” Usne mu poigravaju i on podiže obrvu. „Mirenje?” Pogledi nam se sreću i počinjemo nervozno da se kikoćemo. A on konačno, posle sveg ovog vremena, nakon svega što se desilo, pruža ruke i privlači me k sebi. Osetivši ga pored sebe najednom shvatam da sam osetila čežnju onomad na krovnoj terasi. To je osećaj koji nisam umela da definišem. Bila je to čežnja. „Samo jednu stvar da raščistimo”, kažem i on prestaje da me grli. „Od sada pa nadalje moramo biti potpuno iskreni jedno prema drugom.” „Dobro, u tom slučaju ima nešto što moraš da znaš”, kaže iznenada se uozbiljivši. 326


crowarez&bosnaunited

„Zaista?” Pomalo me hvata panika. „Zaljubljen sam u tebe, Tes Koneli.” Preplavljuje me talas sreće. „Pa, kada si to već spomenuo, i ja sam zaljubljena u tebe.” Tada, dok me on i dalje snažno grli, ulazimo u stan. A dok se vrata zatvaraju za nama, on se saginje i vrelim usnama me ljubi kao da sam glavna glumica. Verujte mi, to nikada neću poželeti da zaboravim.

327


crowarez&bosnaunited

Zahvalnice Kao i uvek, veliko hvala mom agentu Stefani Kabot, mojoj urednici Izobel Akenhed, i svima u izdavačkoj kući Hoder za sav trud, polet i posvećenost. Iza svake nove knjige stoji tim ljudi koji vredno radi iza kulisa i večno ću biti zahvalna na tome što imam najbolji tim. Nažalost, dok sam pisala ovu knjigu, izgubila sam oca i želela bih da zahvalim svim svojim divnim prijateljima čija su mi ljubav i podrška bili oslonac u najtežim trenucima: Sari, Rejčel, Beatris, Rijan, Dani, Krisu, Bev, Kejti, Kejt, Miški, Pitu, Metu, Sar, Čarliju... da navedem samo neke. Hvala vam od sveg srca, srećna sam što vas imam. I na kraju, mojoj neverovatnoj majci i mojoj sestri Keli - ne bih uspela bez vas. Hvala vam što ste sve vreme bile pored mene i pratile svaki moj korak (ili bih trebalo da kažem svaku „reč”). Hvala vam za snagu, bezuslovnu ljubav i nepokolebljivu veru u mene kao pisca. Dobar smo tim. Tata bi bio ponosan.

328


Aleksandra poter zbogom nije kraj