Page 1


Čarls Bukovski (16. avgust 1920 – 9. mart 1994) proživeo je jedan izuzetno buran i težak život, često na samom dnu ali je umetnik u njemu uvek pobedio. Pisao je iz egistencijalne nužnosti, da bi preživeo svetlost svakog novog dana.Neiscrpan tematski izvor za mnogobrojne priče, pesme i romane pronašao je u vlastitom životnom iskustvu, u proživljenim dramama iz detinjstva, mladosti i vremena kad je lutao Amerikom, klošario, opijao se, radio besmioslene poslove da bi preživeo, u galeriji žena koje je upoznao na svom putu. Iako je sebe doživljavao kao stidljivog i povučenog čoveka, kome je alkohol neophodan da bi živeo s ljudima i da bi stvarao, on je gotovo do hipertrofije otkrio i najsitnije detalje svoje intime, i tako stekao epitet jednog od najbestidnijih umetnika u istoriji književnosti. Ma koliko njegov svet bio začudan, potresan, šokantan, ostao bi na nivou obične ispovesti da nije Bukovskog opsenara, obdarenog da u svemu vidi ono komično, da u svakodnevnom otkrije lemente fantastike i da najjednostavnijim jezikom ispriča ponekad banalne, a ponekad neverovatne i dramatične događaje, ali uvek duhovito. Sve što je napisao (preko pedeset knjiga) prožeto je humorom, koji je često distanca od užasa. U zagrljaju suludog života je iscrpna biografija i kontroverzan portret danas najuticajnijeg američkog pisca. Zasniva se na pre svega na zaostavštini Bukovskog, u kojoj je novinar Hauard Sauns pronašao mnoštvo neobjavljenih radova, privatnih pisama, dokumentarnih filmova i audio zapisa, sa izuzetno zanimljivim komentarima ljudi koji su upoznali Bukovskog (Rejmond Karver, Šon Pen, Robert Kramb, Norman Majler, Alen Ginzberg itd.). Tu su i nikad objavljena pisma žena s kojima je Bukovski bio u vezi (videti, npr. pismo Linde King – Lidija u romanu Žene – upućeno Bukovskom na str.117). Posebna vrednost ove knjige su originalni crteži Čarlsa Bukovskog i preko 60 fotografija, od kojih većina nikada ranije nije objavljena. Hauard Sauns (1965) jedan je od najznačajnijih engleskih novinara, napisao je i poznatu biografiju Boba Dilena Down the Highway (2001). Web: www.redbox.rs Facebook: www.fb.me/redboxknjige Email: redboxknjige@gmail.com Telefon: 063 364885


8 18 24 32 40 58 64 84 104 116


Reč urednika I stigli smo do jubilarnog drugog broja. Broj dva je u amazonskom plemenu Amarantinaca smatran za magičan broj sa mističnim svojstvima. A svako ko je išao u školu zna čudesna lekovita dejstva dvojke koja mogu da spreče strašne posledice. A veliki mislilac Fridrih Niče je takođe veličao dva puta. U skladu s tim pred vama je izdanje sa dve teme broja. Prva je Ana Karenjina, a druga tema je brazilska književnost. Ana Karenjina, žena bez koje školska lektira ne bi mogla da opstane u svom čudovišnom sastavu i bez koje bi i najsurovije mučiteljice književnosti delovale mnogo manje strašno. Srećom moderne tehnologije idu na ruku obrazovnom sistemu mladih. Sećate se podlih pokušaja ekranizacija ovog Tolstojevog romana, posle čijeg gledanja bi učenik došao na čas sa velikim rupama u obrazovanju?

Srećom tu su sada produžene i rediteljske verzije na DVD-u, takozvane „školska izdanja“, koja popunjavaju svaku rupu u znanju mladih genijalaca. Brazil je, barem što se tiče književnosti i kulture generalno, ostrvo u okeanu. Osuđeni na portugalski jezik, omeđeni španskim govornim područjem, čini brazilsku kulturu prilično izolovanom od ostatka čovečanstva. Ali, kada Brazil bude posekao svoje šume da bi štampao knjige, svet će se ugušiti. U to možemo da budemo sigurni. Još jednom pozivamo sve ljude dobre ili loše volje koji žele da sarađuju sa nama, da nam se jave na naš email: bookvarmagazin@gmail.com Ako volite da čitate, imate šta da kažete o tome, a znate i kako, javite se sa predlozima. Mi vas čekamo! Milan Arađelović

Bookvar -Magazin za promociju čitanja Izdavač: Regionalni info centar Web: www.bookvar.rs

E-mail: bookvarmagazin@gmail.com Facebook: www.fb.mr/bookvar.rs Magazin izlazi svakog drugog meseca


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Ana i stare čipke Ideju da piše o ženi brakolomnici imao je Tolstoj mnogo godina pre nego što je započeo svoj književni rad. Želeo je da stvori priču o nesrećnoj ženi, ne i o krivoj, ali je definitivni i konačni podstrek za svoj rad dobio nakon tragičnog samoubistva kćerke jednog pukovnika, koja se zbog ljubomore bacila pod voz. Dakle, ovaj istiniti događaj i dugogodišnje građenje priče i ostalih likova, koji su brzo našli mesto u Tolstojevoj priči o Ani, kao rezultat dali su roman koji je svedočio ne samo o neverstvima već i o porodicama, o istoriji jednog vremena u Rusiji i istoriji

Piše: Vanja Đurić

8


Priča sa naslovne strane: Ana Karenjina Rubrika

društvenih kretanja u istom tom vremenu. Dnevnički zapisi Tolstojeve supruge, Sofije Andrejevne, kao i pisma koje je Tolstoj upućivao prijateljima radeći na romanu, svedočili su koliko je dugo Tolstoj stvarao Anin lik i s koliko je pažnje prilazio osnovnom problemu priče. Ipak, ne bez razloga, Ana zauzima posebno mesto u Tolstojevoj priči i bez obzira na to što se u romanu govori o tri porodice, o čitavom ruskom društvu druge polovine 19. veka (aristokratija, kriza plemstva, propadanje sela, birokratija), srećnim i nesrećnim ljubavima, u svaku od ovih podtema uključena je, direktno ili indirektno glavna junakinja. Kroz šest redakcija Tolstoj nadgrađuje svoju junakinju menjajući joj karaktere, od vrlo vulgarne, neprijatne i nesimpatične žene, do vrlo privlačne junakinje čija pojava svima oduzima dah. Kako Tolstoj gradi Anin lik

svedoči i to s koliko pažnje on opisuje svoju junakinju, želeći time da istakne ne samo njenu pojavu, koja je neosporno bajkovita, već i da bi istakao stil i kulturu ruskog društva tog doba, a što je svakako interesantno pogotovo ako uzmemo u obzir pojam stila koji se danas gotovo izgubio i pojam ženske lepote koji gotovo da nema nikakve vrednosti. Nije slučajno Tolstoj posvetio toliko prostora opisujući Aninu balsku haljinu, crnu od somota, sa venecijanskim svilenim čipkama kao ukrasima, koja je sva odisala jednostavnošću, a opet toliko na njoj delovala lepo da je privukla svačiju pažnju. Ovde dolazimo do paradoksa i poremećenih vrednosti današnjice, gde žene i dalje provode mnogo vremena vodeći računa o svom izgledu, ali, na žalost, sve je daleko od jednostavnosti, stila i dobrog ukusa, a o balovima, balskim haljinama i dobrim muškim manirima može samo da se čita. Ipak,

9


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

nakon šest redakcija, Tolstoj oblikuje svoju junakinju i ideju o njenoj sudbini o kojoj se do dana današnjeg mnogo polemiše, a koja Anu i njene postupke osuđuje ili opravdava. Opravdavaju je oni koji je vide kao žrtvu lažnog morala sredine u kojoj je živela, kao žrtvu nesrećne ljubavi i neispunjenog braka, a osuđuju oni koji u njoj pre svega vide osobu koja beži od svojih porodičnih i materinskih obaveza, zarad sopstvene sreće. Kako bilo, Ana je nestalna ličnost od samog početka romana. Ona, koja ne podnosi laž, koja svima predstavlja ideal, obožava bratovljevu decu, tužna zbog rastanka sa svojim sinom Serjožom, idol mladoj i zaljubljenoj Kiti, već će sa prvim taktovima na balu postati potpuno druga ličnost. Ona sve zavodi svojim čarobnim izgledom, deluje s jedne strane bajkovito, a opet Kiti u njoj vidi nešto demonsko, zavodi Vronskog, ubija u Kiti sve ono lepo i poletno, pa se čak i bratovljevoj deci sutradan čini kao potpuno drugačija osoba. Ista ta ličnost će se čuditi koliko su uši njenog supruga velike, nakon ponovnog susreta s njim, neće moći da podnese čak ni njegov glas i počeće indirektno da ga krivi za svoj unesrećeni život, prosto ga nazivajući bezdušnom mašinom. Ana će promeniti i svoj odnos sa sinom, a na kraju će se i sama upustiti u ono što je osuđivala kod svoga brata na početku romana- u laž i prevare. Neverovatna je Tolstojeva 10


Priča sa naslovne strane: Ana Karenjina

moć da prikaže svoju junakinju i kao žrtvu socijalnih uslova u kojima je prinuđena da živi, ali i da prikaže kako se u njenoj tragediji jasno vidi ogroman udeo samo njene, svesne krivice. Slučajno na stanici sreće mladog pukovnika koji je osvaja na balu, a zatim počinje da joj se upliće u život i korak po korak postaje njegov deo. Ana se tome vrlo malo opire, a onda i prepušta, živeći neko vreme dve priče- jednu porodičnu, sa suprugom, koga sve manje podnosi, i sinom, i drugu sa ljubavnikom koji joj prividno pruža sve što joj treba. U jednom trenutku ove dve priče se razdvajaju, pa Ana odlazi sa Vronskim, ostavljajući sina i muža. Tu sada dolazimo do momenta ocenjivanja vrednosti i moralnih i religioznih na koje se junakinja gotovo kroz čitavu priču osvrće- težeći boljem i onome što nikada nije imala, Ana u Vronskom nalazi ideal. Ipak, baš u njenom odnosu s Vronskim se i krije njen neizbežni tragični kraj. Vronski nije mogao da pruži Ani bezuslovnu sreću, jer ga je Tolstoj takvim oblikovao- on je nestalan u svemu i bez obzira na to što on Anu bezuslovno voli, on sem ljubavi nema ništa drugo da joj pruži. Anina kob leži u njenom poimanju ljubavi koju ona izjednačava sa životom. Bez prave i bezuslovne ljubavi za nju nema ni života. Kriveći supruga za svoju nesreću nameće nam kao čitaocima negativan stav prema ovom junaku koji nimalo 11


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

nije zao čovek iako je oličenje okamenjenog života. To je čovek kojim rukovodi sila koja je iznad njega i izvan svega ljudskog, a to je državni sistem koji je i sastavni deo Karenjinove ličnosti. Jedino tragično što on u čitavoj svojoj situaciji nasamarenog i prevarenog muža vidi, jeste izlaz iz onoga što u takvim situacijama obično biva- što manja sramota i ljaga za njegovo cenjeno ime. Ipak, on se ponaša i kao pravi hrišćanin, Ani pruža ruku i sve joj oprašta, ali joj i ne daje razvod da bi prikrio i svoju i njenu sramotu, a na kraju prihvata da se stara o maloj Ani, kćerki koju je dobila s Vronskim. Kroz čitavu priču Ana ispituje sebe da li greši, osećajući stid i krivicu za ono što radi, a Tolstoj to neverovatno 12

projektuje kroz Anine snove, kao i preko ostalih junaka koji Anu veoma grubo osuđuju za izvršene postupke. Na samom kraju Anine poslednje misli usmerene su na Boga i oprost koji od njega traži za sve postupke, priznajući tako i sama da je kriva. Čak je i nama kao čitaocima ostavio da Anu osuđujemo i krivimo ili opravdavamo stavljajući na sam početak knjige njen moto, koji možemo slobodno tumačiti. Moto je preuzet iz Biblije (Poslanica Rimljanima Apostola Pavla: “ Moja je osveta, ja ću je vratiti”) i nije ga bez razloga Tolstoj iskoristio baš za ovo delo, jer ako ga tumačimo iz ugla glavne junakinje može se odnositi na kažnjavanje svih onih koji nisu uspeli da upotpune njen život- Vronskog kažnjava svojom


Priča sa naslovne strane: Ana Karenjina

smrću da bi patio, Karenjina za nesrećan brak i godine provedene uz njega, sve ostale likove jer su joj sudili. Može se tumačiti iz potpuno drugih uglova, npr. da život kažnjava Anu koja je težila onome što je u društvu u kojem je živela bilo nemoguće, a to je ljubav. Ovakvo tumačenje se donekle može poklopiti sa idejom samog preuzetog dela Poslanice. Zapravo, apostol Pavle ovim rečima osuđuje Rimljane koji su uzeli hrišćanstvo, a ostali ono što su bili- odani telesnom i uživanjima, amoralni, grešni. On ih ovim rečima opominje i osuđuje, a isto to čini Tolstoj sa svojom junakinjom koja je zanemarila svog zakonitog muža i sina i pošla za svojim strastima. Udovoljavajući sebi ona povređuje i druge, a svesna svoje po-

zicije, osećajući ogromnu sramotu i krivicu pribegava samokažnjavanju. Ovakve postupke mogli bismo vrlo grubo da osuđujemo, jer težeći tome da stvori nesrećnu junakinju, u čemu je svakako uspeo, Tolstoj je stvorio i vrlo slabu junakinju i vrlo je grubo i sam kaznio za sve postupke. Ono o čemu je Tolstoj pisao, a što je osnovna ideja ove knjige je nešto što se svakodnevno dešava oko nas, a ljudi kao što je Ana, unesrećenih i nezadovoljnih, takođe je na pregršt. Da li ćemo takve ljude i postupke odobravati ili osuđivati zavisi isključivo od naših ubeđenja, kako religioznih tako i moralnih, ali ono što sledi kao zaključak iz čitave priče je da bi Ana bila dovoljno nesrećna sve i da nije digla ruku na sebe. 13


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

14


Priča sa naslovne strane: Ana Karenjina

Ko je najbolja filmska Ana Karenjina? A - Greta Garbo je glumila u filmskoj adaptaciji ovog romana iz 1935. B - Vivien Leigh je glumila Anu Karenjinu u istoimenom filmu iz 1948. C - Sophie Marceau je bila Ana Karenjina u verziji iz 1997. D - Keira Knightley je najnovija Ana Karenjina. Film će biti premijerno prikazan 23. januara u Sava Centru. Odgovor postavite na našoj Facebook stranici. 15


Nesvakidašnja vizija Tolstojevog literarnog klasika "Ana Karenjina" koju potpisuje reditelj Džo Rajt, a glavnu ulogu tumaču Kira Najtli, u domaće bioskope stiže 23. januara 2013. U susret premijeri filma, izdavačka kuća Alnari objavljuje specijalno izdanje knjige Ana Karenjina, u tvrdom, kolekcionarskom povezu. Svaki kupac ove knjige, koja će u prodaji biti od 21. decembra, dobija na poklon Oriflame Magic Christmas kupku. Knjige Ana Karenjina sa poklonom prodavaće se u svim knjižarama Vulkan, na sajtu Alnarija, a od januara, na novoj stranici Vulkan izdavaštva. Akcija traje od 21.12. 2012. do 31.1.2013. godine.


Facebook page: www.fb.me/bookvar.rs OďŹƒcial Web page: www.bookvar.rs


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Žan Žene - manje džentlmen, više lopov Žan Žene je bio istaknuti i kontroverzni francuski pisac, esejista, dramatičar, pesnik i politički aktivista. Njegov život može da se podeli na tri dela. U prvom je bio skitnica i lopov, u drugom se bavio pisanjem, a u trećem borbom za prava ugroženih ljudi širom sveta. Žene je i sam, svojom pojavom i stilom života, bio inspiracija drugim umetnicima, tako da mu filozofi Sartr i Derida posvećuju čitave studije, Dejvid Bouvi pesmu The Jean Genie as Aladdin Sane, prema njegovim romanima Fasbender i Tom Hajnes snimaju filmove Querelle i Poison, psihoanalitičar Žan Lakan piše studiju u kojoj daje tumačenje drame Balkon…. Žan Žene je rođen 1910. godine. Majka mu je bila prostitutka i spremačica i posle nekoliko meseci ga je dala na usvajanje jer, budući da je samohrana majka, nije sama mogla da izdržava svoju malu dvočlanu porodicu. To njeno odbacivanje ostaviće jak, bolan i trajan utisak na Ženea, koji će da provejava kroz sva njegova dela. Starateljska porodica u kojoj je bio smešten ga je lepo i sa ljubavlju prihvatila, ali ipak, mali Žan nekoliko puta beži od kuće i bavi se sitnim kra18

đama. I pored toga u školi je imao odlične ocene i u njoj se prvi put susreće sa delima Dostojevskog i poezijom Pola Verlena. Posle smrti pomajke, prihvata ga stariji bračni par, a u to vreme počinje da uveče izlazi našminkan. U ovoj porodici je proveo svega dve godine, a u petnaestoj završava u popravnom domu gde ostaje tri godine. Posle izlaska iz doma odlazi u Legiju stranaca. Iz Legije je nečasno otpušten jer je uhvaćen na (ne)delu pederisanja. Postoji i druga verzija, u kojoj je „samo“ dezertirao tako što se jednog jutra jednostavno nije pojavio na prozivci. Nakon toga, beži iz Francuske, i putuje Evropom kao skitnica, lopov i prostitutka. Tom prilikom je obišao i „naše krajeve“. Iz Francuske odlazi prvo u Italiju, zatim Albaniju, a pošto ga u Grčku nisu pustili dolazi u Jugoslaviju. Avanture u Jugoslaviji Žene opisuje u svom Dnevniku lopova. Nakon jedne pucnjave u Beogradu žandarmi ga hapse i prijavljuju francuskoj ambasadi čije vojne vlasti traže njegovo momentalno izručenje. Zbog pravila međunarodnog prava, koje je bilo na strani Ženeove slobode, jugoslovenske vlasti odbijaju da ga predaju


Književne legende

Piše: Milan Aranđelović

19


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Francuzima i nalaze kompromisno rešenje – Ženea će deportovati u neku drugu zemlju koja je najbliža Francuskoj, konkretno Italija. I tako je Žan Žene Jugoslaviju obišao idući od zatvora u zatvor jer je zatvorski vagon u kojem se vozio do granice stajao u svakom mestu u kome postoji buvara u kojima je Žan provodio dan-dva. O ovome Žene piše ‘’Po zatvorima sam sretao nasilne i mračne kriminalce koji su psovali na jednom divljem jeziku. Njihove psovke su najlepše na svetu. ‘’Jebem ti majku božju u dupe” ‘’Jebem ti zid!” Žan Žene pominje da je u jugoslovenskim tamnicama video javne scene grupnog seksa u kom je jedan od glavnih aktera bio neko koga su zvali ‘’kurva’’. Otprilike u isto vreme, starom Jugoslavijom vodaju englesku književnicu Rebeku Vest, koja će sa svog puta po Ruritaniji doneti u domovinu važnu etno-seksualno-antropološku istinu - ‘’plemeniti divljak, za razliku od dekadentnih Engleza, ne poznaje homoseksualnost (pa vi sad vidite dokle nas je dovela industrijalizacija, modernizacija...).“ Tu su i njegovi utisci o kraljevskoj porodici, odnosno odnosu kraljevih podanika u zatvorima prema svom suverenu „Jugoslovenski kralj Petar II bio je tada dačačić između dvanaest i petnaest godina, ljubak, kosu je delio na stranu, a slika mu je, osim što je ukrašavala marke, visila u svim 20

zatvorskim i policijskim kancelarijama. Skitnice, lopovi besneli su na to dete. Napadali su ga, psovali. Promukle psovke zlih ljudi nalikovale su na javne ljubavne prizore okrutnog ljubavnika. Ponašali su se prema njemu kao prema kurvi.“ Na poslednjoj stanici-zatvoru u sušačkom zatvoru Žene upoznaje smeđeg i stasitog Hrvata, Radeta Petrića u koga se, posle samo dve noći prove-


Književne legende

Žan Žene i Alen Ginzberg

dene sa njim, zaljubljuje. Ta ljubav je bila tolika da Žan u Trstu od para koje je zaradio preprodajom ukradenog mantila, kupuje testeru i deset metara konopca, i prebacuje se ilegalno ponovo u Jugoslaviju i pod zatvorskim prozorom moli Radeta da pobegne zajedno sa njim negde daleko. Rade to odbija i Ženeu ne preostaje ništa drugo nego da ode sam. U svojoj knjizi Zatočenik ljubavi Žene

se, pedeset godina kasnije, seća svog boravka u Užičkoj Požegi u kojoj je proveo mesec dana „kućnog pritvora“ dok je čekao na konačno rešenje o ekstradiciji. Tu je video romsko naselje na koje ga je, decenijama kasnije, podsetio palestinski izbeglički kamp koji je posetio. Ženeova prijateljica, Crnogorka Olga Barbezat (postoji i objavljena zbirka 21


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

pisama koje je pisac slao njoj i njenom mužu) potvrdila je piščevim biografima da joj je on pevao pesmu na srpskom koju je naučio u Užičkoj Požegi. Urbana legenda da su ga srpski žandari uhapsili u jednom javnom klozetu u Beogradu ostaje samo to – urbana legenda, nigde potvrđena. To nisu jedine veze koje Žene ima sa našim krajevima. U knjizi Dnevnik lopova, njegova najveća ljubav je probisvet, skitnica, lopov, makro, dezerter iz Legije stranaca, diler bez desne ruke, Stilitano, Srbin po nacionalnosti. Posle povratka u Pariz Žene se bavi šetanjem kroz zatvorsku kapiju. Više od deset puta je bio hapšen zbog krađa, skitnje, falsifikovanja, nepristojnih radnji i niza drugih krivičnih dela. U zatvoru piše svoju prvu pesmu koju objavljuje o svom trošku, kao i knjigu Gospa od cveća. Žan Kokto je oduševljen Ženeovim pisanjem, i preko svojih veza omogućava da mu roman bude objavljen. U tom trenutku Žanu preti doživotna robija zbog preko deset presuda. Žan Kokto kao i drugi ugledni umetnici među kojima su Pablo Pikaso i ŽanPol Sartr, potpisuju inicijativu da francuski predsednik rehabilituje Žana Ženea. Posle izlaska iz zatvora Žene se nikada više nije vratio u njega. Do 1949. godine Žene je napisao pet romana, tri drame i brojne pesme. 22

Zbog toga što u njima eksplicitno i namerno provokativno prikazuje nasilje i homoseksualnost njegova dela su zabranjena u Sjedinjenim Državama. Sartr je napisao analizu o razvojnom putu Žana Ženea (od skitnice do pisca) i objavljuje je anonimno. Žana je ono što je pročitao u ovom eseju jako potreslo tako da narednih pet godina nije ništa napisao. Posle samoubistva Abdulaha, šetača na žici, za kojeg je bio emocionalno vezan, Žene i sam u depresiji pokušava da izvrši samoubistvo. Varljivog leta ’68. godine Žene se politički aktivira. Učestvuje u demonstracijama, skrećući pažnju na život imigranata u Francuskoj. Sedamdesetih godina, na poziv Crnih Pantera, tri meseca provodi u Americi. Tamo


Književne legende

drži predavanja, prati suđenje lideru Crnih Pantera i piše članke za njihove novine. Posle toga odlazi u Palestinu gde, u palestinskom izbegličkom kampu u kome je bio šest meseci, upoznaje i Jasera Arafata. Zajedno sa Fukoom i Sartrom protestuje protiv policijske brutalnosti nad Alžircima u Parizu, problema koji je trajao još od alžirskog rata za nezavisnost. Izražava solidarnost za Frakcijom Crvene armije, zloglasnom grupom Bader- Majnhof, kao i sa žrtvama libansko-izraelskog masakra nad Palestincima i muslimanskim civilima 1982. godine, takozvanog Masakrom u Sabri i Šatili. Umro je od raka grla u jednoj hotelskoj sobi u Parizu 1986. godine. Sa- Žan Žene - BOGORODICA OD CVEĆA Preveo Jovica Aćin, prvo izdanje, hranjen je u Maroku. 2012, ćirilica Knjiga Bogorodica od Cveća objavljena je u Glasnikovoj kolekciji Glasovi sveta. Reč je o prvom i, nesumnjivo, najvećem Ženeovom romanu, napisanom tokom boravka u zatvoru. U Bogorodici od Cveća moralne konvencije okrenute su naglavce. Dobijamo neočekivano: lirske portrete transvestita, lopova i ubica. U pitanju je beskompromisno majstorsko delo u koje su se zaklinjali Žan-Pol Sartr i Žan Kokto, i zbog kojeg je pisac naposletku bio pomilovan. Ovo je roman koji nikad nećete zaboraviti. 23


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Čarls Bukovski Seks, laži i video-trake! Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; 16. avgust 1920 — 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski je slavu stekao svojim romanima, pričama i pesmama u kojima je sebe ovekovečio kao najpoznatijeg „bludnog sina“. Svoje čitaoce je šokirao kako svojim stilom, tako i činjenicom da, po sopstvenim rečima, u pisanju koristi 93 odsto istine i sedam procenata mašte. Međutim, neki njegovi biografi su doveli u sumnju taj odnos istine i fik24

cije u njegovim delima. „Rođen sam kao kopile – dakle, van braka“, često je za sebe govorio. Što nije bila istina. Njegovi roditelji upoznali su se i venčali u nemačkom gradiću Andernah, gde se Čarls rodio 1920. godine, a tri godine kasnije preselili su se u Ameriku, u Los Anđeles. Kada su se preselili, njegovi roditelji su imali običaj da svake nedelje organizuju veliko spremanje kuće. Čarlsov zadatak je bio da pokosi travnjak. Travnjak nije bio veliki i to je bio zadatak koji je većina njegovih vršnjaka takođe obavljala. Ali Čarlsov otac je zahtevao da on to uradi tako da ne štrči ni jedna vlat trave. Što je bilo nemoguće. A ako ne ispuni očekivanja svog oca on ga je, za kaznu, tukao i zatvarao u kupatilo sa bodljikavom


Književne legende

Piše: Milan Aranđelović

25


žicom. Zato je kasnije u životu Čarls pričao sporije, jer mu je ostala navika da prvo dobro razmislio o onome što će da kaže, da ne bi uznemirio svog oca. Ovo deluje kao nepodnošljivo detinjstvo i očekivalo bi se da mladi Bukovski što pre pobegne iz tog pakla. Ali on sa tim nije žurio. Završio je srednju školu, a zatim je upisao i prvu godinu na koledžu gde je pohađao predavanja iz novinarstva i književnosti. Topli porodični dom je napu-

26

stio tek uz pomoć svog oca kada mu je ovaj po dvorištu pobacao sve njegove stvari jer se razbesne nekim Čarlsovim pričama koje je našao napisane u njegovoj sobi. Čarls Bukovski kaže da je i odležao neko vreme u zatvoru jer nije hteo da se odazove pozivu na regrutaciju u Drugom svetskom ratu. Ni to nije istina. On se uredno prijavio na regrutaciju, a o tome piše i svom ocu kako je spreman da služi domovini. Na regrutaciji je očekivano prošao fi-


Književne legende

zičke testove, ali je pao na rutinskom psihičkom pregledu gde je dobio dijagnozu F-4, što je on prevodio kao „psiho“. Međutim, istina je da je njegova dijagnoza bila „ekstremno osetljiv i osećajan“, što je divna osobina za pisca, ali ne za onakvog kakvim se Bukovski predstavljao. Iako je izgledao kao skitnica i gajio velike afinitete prema njima, on nije bio jedan od njih. Nikada nije stopirao ili putovao u teretnim vagonima

poput njih. Bio je veliki ženskaroš. Ili je barem sebe tako predstavljao. Bliže je istini da su mu žene u kilo došle zajedno sa njegovom slavom. Nikako pre nje. Pio je. To je, barem, istina koja je dokumentovana filmovima i izjavama svedoka. Čak je i njegovoj ćerki Marini prva reč bila „špricer“. Istina je, takođe, da je Čarls Bukovski jedan od najboljih američkih pisaca i pesnika. Sviđao se on nekome ili ne.

27


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

28

U odsustvu junaka Čarls Bukovski Broj strana: 279 Izdavač: Algoritam

Za Džejn Čarls Bukovski Broj strana: 164 Izdavač: L.O.M.

14 intervjua Čarls Bukovski Broj strana: 165 Izdavač: L.O.M.

Palp Čarls Bukovski Broj strana: 170 Izdavač: L.O.M.

Bludni sin Čarls Bukovski Broj strana: 262 Izdavač: L.O.M.

Priče o običnom ludilu Čarls Bukovski Broj strana: 304 Izdavač: Algoritam


Čarls Bukovski na srpskom jeziku

Faktotum Čarls Bukovski Broj strana: 173 Izdavač: L.O.M.

Holivud Čarls Bukovski Broj strana: 215 Izdavač: L.O.M.

Žene Čarls Bukovski Broj strana: 321 Izdavač: L.O.M.

Beleške matorog pokvarenjaka Čarls Bukovski Broj strana: 211 Izdavač: Algoritam

Šekspir nikada ovo nije radio Čarls Bukovski Broj strana: 112 Izdavač: L.O.M.

Poslednji dani Čarlsa Bukovskog Čarls Bukovski Broj strana: 131 Izdavač: L.O.M.

29


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Od lolovanja se ne živi Piše: Vladimir Barać „Dosta smo se već zanosili, treba se već jednom i u pamet uzeti. I sve ovo, celo to vaše inostranstvo i cela ta vaša Evropa, sve je to samo jedna fantazija, pa i svi mi, u inostranstvu, i mi smo jedna prazna fantazija... Setićete se vi nekad mojih reči, videćete!“ Ovim rečima Lizaveta Prokofjevna istovremeno i „zatvara“ i „otvara“ veliki roman „Idiot“, Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Ne želim da se bavim značenjem ove izjave u svetlu sadašnjeg političkog trenutka, ta jeftina rabota mi nije ni na kraj pameti. Zanima me nešto drugo. Dobro je poznat fenomen da naše društvo gotovo sa nestrpljenjem prihvata svakakve izvitoperenosti koje dolaze iz „razvijenog sveta“, a pri tom, veoma je sumnjičavo, neretko čak i paranoično, po pitanju prihvatanja mnogih dokazanih vrednosti istog tog sveta, koje se, uz minimum dobre volje, mogu primeniti na opšte dobro. Društvo koje je „navijeno“ na taj način stvara čitav dijapazon iščašenih odnosa i merila. Budući da sam siguran da će svaki čitalac bez po muke nave30

sti barem deset manifestacija ovog oboljenja, pokušaću da dodam samo jednu skromnu ilustraciju. Naime, nimalo nije neuobičajeno da mlade ljude „smara“ da čitaju knjige, a da ih veoma zabavlja da kupuju besmisleno skupe elektronske uređaje čije „napredne funkcije“ (divnog li izraza) bagatelišu na svedenu lol-komunikaciju za koju bi im bilo dovoljno parče krede i pećinski zid. Nisam spreman da podržim ustaljenu tezu „nisu deca kriva“. Ako su sposobni za provaljivanje šifara na Internetu, ako napamet znaju hronološki redosled pojavljivanja filmova Rona Džeremija, ako su istraživanjem došli do zaključka da naše zakonodavstvo ne postavlja ozbiljne prepreke i konsekvence za korišćenje kompromitujućeg videomaterijala, ako su do tančina upoznati sa zakonskim odredbama o zaštiti maloletnika, ako su svesni toga da je u ovoj državi važno poznavati „jakog čoveka“, ako razaznaju jedva primetne nijanse u tome kako koja droga „radi“, onda je sasvim razumno očekivati da imaju dovoljnog kapaciteta da u svakodnevnoj komu-


Zapisi iz Srbije

nikaciji koriste više od dvanaest reči. Pre neki dan, u banci, sledeća situacija: Dečko od svojih sedamnaest-osamnaest godina se obraća bankarskoj službenici: „On mi rek’o da mu šaljnem kintu, a njemu kao na mob stiže poruka. ‘De mogu?“ Službenica se ubija od objašnjavanja. On klima glavom i ispušta muklo a. Tako deset minuta. E, sad, molim lepo, ko je kriv? Država, profesor, roditelji, okruženje, svetska finansijska kriza, Hobsov-bozon, ko? Neosporan je udeo odgovornosti svih navedenih, izuzimajući potonjeg. Međutim, najveći deo odgovornosti snosi pomenuti korisnik bankarskih usluga zato što nije doveden iz šume kao jadna Nel, već „ga mrzelo“. Kad „ga mrzelo“ neka lepo

kupi autobusku kartu, pa nek lično isporuči novac. Ako je uopšte sposoban da kupi odgovarajuću autobusku kartu. Dakle, hoću da kažem da je povlađivanje mrzovolji pogrešan postupak. Mrzovoljnog bi trebalo dovesti u situaciju da ne može da funkcioniše u društvu, a to će ga vremenom, naterati da vodi smislenu komunikaciju. Nažalost, lakše je osuditi sve osim razmaženog deteta, tako se stiče utisak da smo „evropskije“ društvo. Čemu pravopis na prijemnom ispitu? Dobro, i to se mora razumeti, i ministri su nekad bili deca. Očigledno, takva deca. Poštovani čitaoče, januar je poznat kao dug mesec. Pedlažem toplo ćebe, kafu, isključen televizor i roman „Idiot“. Uživaj u praznicima.

31


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Koeljo - ne, Koeljo - da, Koeljo - možda Piše: Milena Marković Paulo Koeljo pisac koji je vodio izuzetno zanimljiv život. Svi znaju da je rođen u Riu de Žaneiru (Brazil), 1947. godine. Još kao tinejdžer želeo je da postane pisac i ponosno je to saopštio svojoj majci. Ona se kategorički usprotivila tome pitajući ga da li on uopšte zna šta znači biti pisac. Koeljo je odlučio da istraži ovo zvanje i zaključio da je pisac onaj ko “uvek nosi naočare i nikada ne češlja svoju kosu”, a isto tako neko ko “ima dužnost i obaveze da nikada ne bude shvaćen od svoje generacije”. U šesnaestoj godini smešten je u ustanovu za mentalno obolele od strane svojih roditelja. Odatle je bežao tri puta dok nije pušten u svojoj dvadesetoj godini. Koeljo je kasnije rekao da roditelji to nisu učinili kako bi ga povredili već da bi ga spasili. Upisao je pravo po njihovoj želji i napustio svoj san da postane pisac. Međutim, godinu dana posle napustio je sve i postao hipik putujući po Južnoj Americi, Severnoj Africi, Meksiku i Evropi. Kada se vratio u Brazil pisao je tekstove za pesme i to nekolicini poznatih brazilskih pop zvezda, uključujući Elisa Reginu i Raula Seišasa. Pošto je pešice prešao put hodočasnika dug

32

830 km do Santjaga de Kompostele u Španiji, doživeo je duhovno buđenje koje je opisao u svojoj knjizi “Dnevnik jednog čarobnjaka”. Nakon toga nastaje “Alhemičar”. Prvi put se ja kao čitalac suočih sa ovom knjigom i Paulom Koeljom pre nekih deset godina kao srednjoškolka. Sećam se zavladalo je ludilo za ovom knjigom i svi su samo o tome pričali. U gradskoj biblioteci čekao se red za ovu knjigu, ali konačno dopade “Alhemičar” i do mojih ruku. Očekivanja su mi bila velika, a nakon pročitane knjige moje razočarenje bilo je ogromno. Knjiga mi se nije dopala, moj utisak je bio taj da je roman površan, nema radnju, suština ne postoji, sve u njoj lebdi i vodi ka kiču. Molim lepo, Paulo Koeljo za mene – NE, nikad više. Hvala! Nikad ne reci nikad… Za rođendan jedne godine dobih na poklon Koeljovu knjigu “Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala”. Počela sam da je čitam sa dozom rezerve i verovali ili ne – ODUŠEVIH SE! ”Alhemičar” je ponovo vraćen u moje ruke, poput zabludelog čeda. Drugo čitanje je prošlo mnogo bolje i tada sam Koelja počela


Brazilsko, a naše

33


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

34


Brazilsko, a naše

da posmatram drugim očima. Njegove knjige su se nizale, držale mi pažnju i pomogle da neke stvari sagledam drugačije. Ono što me je i dalje nerviralo bila je površnost njihove radnje i likova i ta neverovatna opsednutost Bogom, a sa druge strane oduševljenost magijom i okultizmom. Pomislih u sebi tada: ”Ma daj, kakvo preterivanje! ”Da je kojim slučajem Paulo Koeljo pisao u doba inkvizicije njegove knjige bi bile spaljene na lomači zajedno sa njim. Za moj ukus bilo je u njima isuviše verovanja u više sile, u izjednačavanje ljudi sa bogovima i neverovatnim obrtima. Nakon nekog vremena ponovo dobih na poklon još jednu Koeljovu knjigu “Jedanaest minuta” i pomislih na onu našu staru – POKLONU SE U ZUBE NE GLEDA. Ovu knjigu sam “progutala” i nakon toga bila još prijatnije iznenađena. Konačno nešto realno, bez preterivanja, koliko je to za Koelja moguće. I tada sam ja doživela “duhovno buđenje” vezano za Koeljove knjige. Iza površnosti bilo je tu nešto mnogo dublje i ozbiljnije. Možda je tako trebalo da bude, možda su knjige namerno napisane na takav način kako bi bile pristupačne širokim narodnim masama. Iza te njihove jednostavnosti i površnosti iskusan čitalac mogao je da otkrije nešto mnogo bolje, kvalitetnije i značajnije. Molim lepo, Paulo Koeljo za mene – DA, uvek. Hvala! Nekim čudom, kao i u Koeljovim romanima, vratih se sada ja “Alhemičaru” poput zabludelog čedo. Ovog

puta ovoj knjizi prišla sam sa druge strane. Pokušala sam da zanemarim površnost priče, nedostatak činjenica, detaljnije upoznavanje likova. Zapravo “Alhemičara” sam ovaj put čitala ne kao naivni čitalac koji prilazi romanu da se zabavi i skrati svoje vreme, već kao učenik spreman da nešto nauči putem ovih knjiga. Shvatila sam tada da je Paulo Koeljo filozof koji tumači kako čovek, kao individua i deo kolektiva, može da postane zadovoljan svojim životom. Upustih se ponovo u avanturu o mladom pastiru koji je krenuo na duhovni put ka egipatskim piramidama. U potrazi za blagom on je na kraju shvatio da je njegovo blago tamo odakle je on potekao. Santjago, momak iz Andaluzije, krenuo je na putovanje u želji da ispuni ličnu misiju. Na početku svog putovanja upoznaje Melkisedeka, starog salemskog kralja, koji mu daje savet da proda svoje ovce i da otputuje u Egipat u potrazi za svojim blagom. Stari kralj govori Santjagu da on ima svoju Ličnu Legendu, kao i svaki čovek na svetu, koje smo svesni kao mladi da bi je kasnije zaboravili. Melkisedek dodaje: ”Kada želiš nešto, čitava Vaseljena se zaveri da ostvariš tu svoju želju. ”Ova rečenica je poenta, glavna ideja knjige “Alhemičar”. Santjago odluči da posluša starog kralja i kreće na put na kome pronalazi ljubav, opasnost, šansu , katastrofu i uči mnogo o sebi i spoznaji sveta oko sebe. Tokom svog puta on pronalazi ženu svoga života, Fatimu, koja mu objašnjava da ako prati svoje srce , može

35


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

da pronađe ono za čim traga. On zatim pronalazi alhemičara koji ga podučava kako da spozna svoju Ličnu Legendu. Alhemičar mu govori da ljudi tragaju za koristima koje dobijaju iz Lične Legende, a ne samu Ličnu Legendu koja je blago. Santjago je nesiguran u postojanje svoje Lične Legende, ali uči sa velikom željom od alhemičara. On kaže: ”Oni koji ne razumeju svoje Lične Legende neće uspeti da shvate svoje učenje.” Isto tako ističe da je blago vrednije od zlata i da ne mora da bude materija, već nešto neuništivo. Santjago će na sreću na kraju knjige to uspeti da pronađe. Shvatiće tada da je svoje blago nosio u sebi. Inače, inspiracija za ovo delo Koelju je bila kratka priča Horhea Luisa Borhesa, španskog pisca, “Priča o dva sanjara”. Paulo Koeljo je ovaj roman napisao za dve nedelje objašnjavajući da je to bilo moguće ovim tempom jer je priča već postojala u njegovom srcu, kako sam tvrdi. Pri ponovnom čitanju u nekim delovima knjiga me je podsetila na Egziperijev roman “Mali Princ”. Ideje obe knjige se podudaraju i sadržane su u sledećoj rečenici iz “Malog Princa”: ”Čovek vidi samo srcem, istina se očima ne da sagledati.” Dobre strane i lepote ove knjige počele su da za mene izbijaju na površinu. Shvatila sam da ova roman može za svakog čitaoca da bude njegova lična priča, Lična Legenda, kako to kaže Koeljo. ”Alhemičar” je roman samopomoći, više neka vrsta priručnika kako da ne klonete, ne izgubite veru u sebe i le-

36

potu svog sopstvenog života, nego književnost. Roman obiluje filozofijom zasnovanom na Bibliji. Ovaj put dopalo mi se to što Paulo Koeljo koristi Bibliju kao osnovu filozofije ljudskog života, a ne kao instrument manipulisanja ljudima. Mnoge biblijske priče koje Koeljo koristi obogatile su ovaj roman i ne samo ovaj već svaku njegovu knjigu. On ih široko upotrebljava da bi objasnio svakom čoveku da bezgrešnost ne postoji i da svaki čovek treba prvo da nauči da zavoli sebe. Ukoliko se osposobi za to, ukoliko zavoli sebe, biće srećniji bolji čovek koji voli ceo svet, sve i svakog na tom svetu, pa i Boga. Smatram da je to fantastična poruka za ljude današnjice koji su gladni ljubavi, pre svega prema sebi, a onda i prema drugima. Ovim saznanjem Paulo Koeljo je kod mene izazvao simpatije kao pisac i ja mogu slobodno da se uračunam u njegove čitaoce, možda ne najvernije, ali poprilično redovne i uporne. Ukoliko bi me neko pitao da li je Koeljo među mojim omiljenim piscima dobio bi sledeći odgovor: ”Paulo Koeljo, molim lepo, za mene – MOŽDA, povremeno. Hvala!” U svakom slučaju, bio za mene Koeljo DA ili NE, svakom bih preporučila da pročita poneki njegov roman, jedan,dva ili više. Možda se vaša samospoznaja i Lična Legenda nalaze baš u njegovim romanima. Ukoliko to do sada niste učinili – probajte, ukoliko jeste – probajte još jednom.


Brazilsko, a naše

37


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

38

Alef Paulo Koeljo Broj strana: 202 Izdavač: PAIDEIA

Anđeo čuvar Paulo Koeljo Broj strana: 154 IIzdavač: PAIDEIA

Zahir Paulo Koeljo Broj strana: 265 Izdavač: PAIDEIA

Pobednik je sam Paulo Koeljo Broj strana: 319 Izdavač: PAIDEIA

Brida Paulo Koeljo Broj strana: 205 Izdavač: PAIDEIA

Đavo i gospođica Prim Paulo Koeljo Broj strana: 153 Izdavač: PAIDEIA


Paulo Koeljo na srpskom jeziku

Alhemičar Paulo Koeljo Broj strana: 156 Izdavač: PAIDEIA

Jedanaest minuta Paulo Koeljo Broj strana: 200 Izdavač: PAIDEIA

Na obali reke Pedre sedela sam i plakala Paulo Koeljo Broj strana: 158 Izdavač: PAIDEIA

Veronika je odlučila da umre Paulo Koeljo Broj strana: 160 Izdavač: PAIDEIA

Peta gora Paulo Koeljo Broj strana: 153 Izdavač: PAIDEIA

Veštica iz Portobela Paulo Koeljo Broj strana: 238 Izdavač: PAIDEIA

39


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Zašto robijaši u Brazilu vole d

Brazilski zatvorenici u nekim od najozloglašenijim zatvorima imaju priliku da čitajući knjige iz oblasti klasične književnosti, filozofije i nauke skrate svoju kaznu. Ova prakse je, na osnovu zakona, do sada uvedena u četiri brazilska zatvora. Zatvorenici imaju četiri nedelje da pročitaju knjigu, a zatim moraju da napišu esej o tome što su pročitali, 40

pri tom pazeći na stil i pravopis. Za svaku pročitanu knjigu mogu da dobiju smanjenje kazne od četiri dana. A maksimalno, u toku jedne godine, mogu sebi da skinu ukupno četrdeset i osam dana izdržavanja kazne. Paolo Cezar, samoproklamovani kralj droge, koji je osuđen na devetnaest godina robije, postao je strastan čitalac. Naročito voli


Tema broja: Brazil

da čitaju klasičnu književnost?

Dostojevskog i njegovu knjigu Zločin i kazna. Paolo kaže da je ranije jako malo čitao, ali da sada, dok je u zatvoru, ništa ne radi, tako da ima dovoljno vremena da se posveti književnosti. „Korisno je, jer mogu učiti. Ne radi se samo o smanjenju kazne, to mi donosi znanje.“, kaže, između ostalog, Paolo. U zatvorskoj upravi, koji ocenjuju

eseje, kažu da imaju veoma rečite zatvorenike koji čitaju Dostojevskog, Ničea i druge klasike za koje je potrebno visoko poznavanje i razumevanje svetske literature. Brazilske vlasti se nadaju da će na ovaj način zatvorenicima pomoći ne samo da ostvare svoj cilj i što pre izađu iz zatvora, već da će oni zahvaljujući čitanju postati bolji ljudi. Piše: M.A. 41


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

42


Tema broja: Brazil

43


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Žorž Amado (1912-2001) je bio jedan od najpoznatijih braziliskih pisaca škole modernizma. Njegove knjige su prevedene na više od 49 jezika, a 1978. godine je knjiga Dona Flor and her Two Husbands bila ekranizovana. Amado je rođen u Itabuni, Baija, i prvu knjigu je objavio sa samo 18. godina. Njegovo prvo delo O País do Carvaval, objavljeno 1931. godine i drugo Cacau doneli su mu očekivanu popularnost. Njegovo levo usmerenje otežalo mu je život pod diktaturom Vargasa, te je 1935. bio uhapšen, a dve godine kasnije njegove knjige javno spaljene. Dok u domovini nije bio prihvaćen ostatak Evrope je bio oduševljen, posebno njegovom knjigom Jubiabá, koja je objavljena u Francuskoj. Posle Drugog svetskog rata i života u izbeglištvu po raznim delovima sveta, 1951. godine se vraća u Brazil. Napušta politički život i njegova druga kreativna faza počinje 1958. objavljivanjem knjige Gabriela, Cravo e Canela, koju je najbolje opisao Žan Pol Sarte, rečima najbolji primer za narodni roman Amado delimično napušta realizam i socijalne teme, i okreće se ženskim likovima i tradiciji i lepoti Baije. Aprila 1961. godine je izabran u brazilsku akademiju za književnost. Godine 1987. otvorena je njegova fondacija, koja nosi ime House of Jorge Amado Foundation.

44

Šatra čudesa U središtu zbivanja je Pedro Arkanžo, etnolog i angažovani borac za ravnopravnost afrobrazilskih stanovnika i njihove kulture u društvu koje je sklono da tu etničku posebnost oblasti Baija, nekadašnjeg stecišta trgovine crnim robljem, zanemaruje. Čitalac paralelno prati dva toka jedan savremeni, gde zaplet počinje Arkanžovom smrću i dolaskom slavnog profesora Kolumbija univerziteta, nobelovca Džejmsa Levensona, koji zadivljen Arkanžovim dostignućima u etnologiji i izučavanju folklora istražuje njegov život i rad, i drugi tok - flešbek u vreme Arkanžove mladosti i aktivizma s početka 20. veka. Levenson postepeno spoznaje svu dramatiku Arkanžove borbe da u zatvorenoj kulturi belaca objavi svoje radove i skrene pažnju na prisutnost afrobrazilske kulture, kao i njegov privatni život. Godišnjica Arkanžove smrti prilika je da Baija ućari na svom mrtvom velikanu. Sudbinu ovog naučnika i filozofa Amado je uobličio oslanjajući se na biografije nekoliko stvarnih filozofa i etnologa koji su živeli i stvarali početkom prošlog veka,i bili u situaciji da brane Afrobrazilce od teorija o rasnoj inferiornosti crnih naroda. Prema ovom delu, slavni brazilski reditelj Nelson Pereira dos Santos snimio je pre tri decenije istoimeni film u čijoj je žiži izazov upućen brazilskom mitu o sopstvenoj rasnoj demokratičnosti i toleranciji.


Tema broja: Brazil

Žorž Amado 45


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Milton Hatum Milton Hatum, poreklom Libanac, rođen u Manausu, 19. avgusta 1952. godine, brazilski je pisac, prevodilac i profesor. Hatum se smatra jednim od najvećih živih pisaca Brazila. Nakon završene srednje škole u glavnom gradu Brazila, Hatum se seli u Sao Paulo gde se upisuje na Fakultet za arhitekturu i urbanizam. Godine 1980, putuje u Španiju kao stipendista Instituta za iberoameričku saradnju. U toj dekadi, živeo na relaciji Madrid-Barselona. Odmah potom, seli se u Francusku gde pohađa postdiplomske studije na Univerzitet Pariz III u Parizu. Predavao je književnost na Federalnom univerzitetu Amazonas (UFAM) i na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji. Napisao je četiri romana: Relato de um Certo Oriente (Portret pravog orijenta), Dois Irmãos (Dva brata), Cinzas do Norte (Pepeo sa severa), (prva tri su dobitnici nagrade Žabuti

46


Tema broja: Brazil

za najbolji roman) i Órfãos do Eldorado (Siročad Eldorada). Njegove knjige prodate su u više od 200 hiljada primeraka u Brazilu, a prevedene su u osam zemalja, kao što su Italija, Sjedinjene Američke Države, Francuska i Španija, a sada i u Srbiji. Hatum je poznat po tome što meša vlastita iskustva i sećanja sa socio-kulturnim kontekstom Amazonije i Orijenta. Za svoju prvu knjigu objašnjava: “U knjizi Portret pravog Orijenta postoji jedan ispovednički ton, to je tekst o sećanjima, mada nije memoarskog karaktera i nije autobiografski; u njemu postoje, naravno, elemenati iz mog života i iz života moje porodice. Moja namera, sa stanovišta pisca, jeste da povežem ličnu i porodičnu istoriju: to je moj projekat. U određenom trenutku naših života, naša istorija je takođe i istorija naše porodice i naše zemlje (uz sva ograničenja i razgraničenja koja ta istorija podrazumeva).” Dva brata Smeštena u važnu brazilsku luku Manaus koja još pamti zlatno doba „groznice kaučuka“ s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, ovo je priča o nepomirljivo različitoj braći blizancima koji se bore za majčinu ljubav. Takođe, ovo je izrazito živ i iznenađujući portret grada nastalog na ušću dveju velikih reka, isto tako različitih, usred amazonske prašume. Siročad Eldorada U proteklih stotinak godina u brazilskoj književnosti nastao je niz dela

različitih žanrova koja čine zaseban tematski korpus posvećen Amazoniji. Za jedne “zeleni pakao”, za druge zemaljski raj ili “poslednja stranica Postanja, koju tek treba napisati”, ova ogromna oblast ne prestaje da privlači pažnju istraživača i umetnika, zahvaljujući pre svega svojim geografskim osobenostima, zadivljujućoj i zastrašujućoj bujnosti prirode i bogatom folklornom nasledju. Jedini način ljudskog opstanka u okruženju koje ga ugrožava svojim preobiljem, jeste da ga podražava ili odražava, stvarajući jedan pararelni, imaginarni i hiperbolički svet. I kao što se u “amazonskom moru” mešaju slatke i slane vode, tako je i u kolektivnom pamćenju naroda Amazonije, nemoguće razlučiti istoriju i legendu, stvarno od irealnog, doživljeno od snevanog. Isto važi i za roman Siročad Eldorada, u kome se mešaju mit i realnost, prošlost i sadašnjost, život i priča. Pošto individualno sećanje nikad ne teče hronološki i pravolinijski, vreme u romanu Miltona Hatuma organizuje se prvenstveno oko asocijacija pripovedačevog pamćenja. Osobeno kretanje pamćenja pak uslovilo je i osoben narativni postupak koji brojnim digresijama lomi i prekida linearni tok naracije. Tako se životna ispovest Miltonovog glavnog junaka razliva u bezbroj rukavaca, kanala i mrtvaja, kao da svojim tokom oponaša krivudavi i razuđeni tok Amazona.

47


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Ana Paula Maja Ana Paula Maja (1977, Rio de Žaneiro), brazilska spisateljica. Prvi roman, Stanovnik podzemnih pukotina, objavila 2003. Za njim su usledili Rat kopiladi (2007), Između borbi pasa i zaklanih svinja (2009) i Životinjski ugalj (2011). Pripovetke su joj objavljene u nekoliko antologija savremene brazilske proze. Prva je na brazilskom internetu objavila pulp roman u nastavcima (2006). Prva brazilska autorka koja je snimila trailer za svoje romane. Rat kopiladi Rat kopiladi je surova priča o ljudima sa dna brazilskog društva, bespoštedna koliko i sami njihovi životi. Priča o ratu u kojem nema pobednika i pobeđenih, jer svi gube. A počinje tako što Amadeu, porno glumac i klasični gubitnik, sticajem okolnosti pronađe torbu punu droge koja pripada lokalnom mafijašu. Odlučuje da drogu proda kako bi spasao svoju kožu i kožu svoje devojke, bokserke koja se bori i protiv muškaraca kada joj zatreba novac. Ali ništa se ne odvija onako kako je Amadeu zamislio, i u tom trenutku počinje rat, prolivaju se potoci krvi i stradaju i krivi i nedužni. Mlada brazilska autorka Ana Paula Maja napisala je pravi mačo roman, protkan ironijom i crnim humorom, u kojem se oseća snažan uticaj pulp literature. A ovo je prvi prevod tog romana, njegova svetska premijera.

48


Tema broja: Brazil

Adriana Lizboa Adriana Lizboa je rođena u Riju de Žaneiru 1970, studirala je muziku i književnost i radila kao flautistiknja, pevačica i nastavnica muzike. Danas je potpuno posvećena pisanju i prevođenju. Za svoj roman Simfonija u belom (2003.) dobila je Nagradu Žoze Saramago koja se dodeljuje mladim autorima. Na međunarodnom Haj festivalu za književnost i umetnost, 2007. uključena je u izbor 39 najistaknutijih pisaca Latinske Amerike. Kao gavran crno U svom novom romanu Adriana Lizboa piše neobičnu autobiografsku priču o odrastanju i potrazi za korenima istovremeno dajući intrigantan pogled na život brazilske gerile. Kao gavran crno je roman o pripadanju – i u tom smislu Lizboa nam nudi priču širu od postojećih trendova. Sve ličnosti su u tranziciji (reč je o istinskoj dijaspori pojedinaca), a mesta u kojima žive su privremena, nesigurna i promenljiva. Vanja se u jednom trenutku pita „Da li prostor koji osoba zauzima u svetu preživi samu osobu?“. Ona pripoveda svoja sećanja ugrađena u iskrena, puna tuge prijateljstva, a knjiga se završava kada njen život stvarno počinje, odnosno kada Vanja konačno nađe svoje mesto u svetu. 49


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Žoakim Marija Mašado de Asis Romanopisac, hroničar, pesnik i teatrolog Žoakim Marija Mašado de Asis rođen je u Rio de Žaneiru 21. juna 1839. godine. U nedostatku sredstava, završava samo osnovnu školu u Sao Kristovalu. Sa 16 godina započinje književnu karijeru, objavljivanjem pesme Ela (Ona) u časopisu “Marmota Fluminense”, u kojem postaje redovni saradnik. Od tada počinje da piše i za listove “Diario do Rio de Janeiro”, “Semana Ilustrada”, kao i za mnoge druge. Književna karijera Mašada de Asisa utemeljila se zahvaljujući njegovim pričama i romanima koji se odlikuju oštrom ironijom i pesimističkim viđenjem postojanja. Njegova dela Helena (Elena), A Mao e a Luva (Ruka i rukavica), Esaú e Jacó (Isaija i Jakov), Dom Casmurro (Don Kasmuro) i Memórias Póstumas de Brás Cubas (Posthumna sećanja Brasa Kubasa), postala su najznačajnija dela brazilske književnosti.

50


Tema broja: Brazil

Uporedo sa tim, Mašado de Asis obavljao je i javne funkcije i dospeo do mesta generalnog direktora Ministarstva za puteve, između ostalog. Bio je i osnivač i prvi predsednik Brazilske Akademije za književnost 1896. Mašado de Asis je umro 29. septembra 1908. godine u Rio de Žaneiru, gotovo slep i veoma bolestan, ophrvan bolom zbog gubitka supruge, koja je preminula 1904. Posthumni memoari Brasa Kubasa Roman jednog od najvećih brazilskih pisaca Žoakina Marije Mašada de Asisa koji mu je doneo internacionalnu slavu i obezbedio mu je mesto u istoriji svetske literature. Neobične ličnosti, večne ljubavne priče i situacije, za koje bi se pre reklo da su preuzete iz kakvog Kafkinog dela, predstavljaju strukturu romana koji pleni lakoćom s kojom se čita. Pored sistematičnog pesimizma, ovaj roman sadrži i sve elemente Mašadove filozofije, koja će svoj vrhunac dostići u sledeća dva velika romana Quincas Borba i Dom Casmurro, a čije jezgro predstavlja naglašeno osećanje relativnosti: ništa nije apsolutno, ništa nije vredno potpunog zalaganja, ništa nije dostojno naše mržnje, niti naše ljubavi...

51


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

52


Oni nisu Brazilci

Brazil film Zamislite da ste vitez u sjajnom oklopu, kako sa anđeoskim krilima letite pastoralnim predelima, dok vam duga, plava kosa leprša po vetru, a onda u daljini ugledate najlepšu devojku na svetu koja doziva baš vas… Sada se naglo trgnete iz te maštarije i zatičete sebe u Srbiji. Nešto slično se desilo i glavnom junaku filma Brazil, Semu Lovriju. On je sposoban, ali neambiciozni činovnik koji živi u diktaturi totalitarno birokratizovanog sistema. Turobna atmosfera, buđave kancelarije, pune prašine i crvljive administracije, bezosećajni ljudi nesposobni za empatiju čine okruženje u kome Sem živi. Ali sve se menja kada jednom vidi devojku iz svojih snova. Film je režirao genijalni Teri Gilijam, bivši Montipajtonovac, koji je poznat i po filmovima Paranoja u Las Vegasu i Dvanaest majmuna. Radni naslov filma je bio 1984 ½ kao referenca na roman Džordža Orvela 1984, ali iste godine je išla ekranizacija istoimenog romana, a bilo je problema sa autorskim pravima, te je film nazvan Brazil po Aquarela do Brasil popularnoj brazilskoj patriotskoj pesmi iz 1939. godine, koja je i centralna pesma filma. Gilijam negira Orvelov uticaj u ovom, čak kaže da, zbog toga, nije ni pročitao knjigu, ali postoje mnoge reference koje upućuju na Orvela. Kao i na Kafku, mada Gilijam priznaje samo uticaj Frederika Felinija.

53


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

54


Oni nisu Brazilci

Brasyl knjiga Brasyl je jedna od najboljih knjiga koje su se pojavile pod nekoliko kvantnih neba. Radnja romana predstavljena je kroz tri toka, u sadašnjosti, budućnosti i prošlosti, da bi se do kraja knjige oni spojili u jedinstveno konačno razrešenje misterije o univerzumu, životu i svemu ostalom. Vreme “sadašnjice” daje se iz ugla Marseline Hofman, ambiciozne zverke u „rijaliti šou“ zverinjaku. Marselina je producent masovnih zabava u kojima danas svi tako uživaju, zabava tipa Džeri Springer, Veliki Brat ili policijskih potera i to odvedenih u manijakalnu krajnost emitovanja javnih pogubljenja. Vreme „prošlosti“ nudi se preko misionarske aktivnosti u robovlasničkom društvu portugalske kolonizacije; irski jezuit Kvin i francuski prirodnjak Falkon, upareni u misiji koja ih vodi u samo srce amazonske divljine, među domoroce kojima su Evropljani doneli patnje i uništenja takvih razmera, da im je upravo smrt postala ideal izbavljenja. Ovaj deo asocira na roman Srce Tame (ili za one sa bioskopskim apetitima na Apokalipsa, sada!).

Vreme „budućnosti“ je kiberpankovski vizija sa futuristički prepoznatljivim okvirom trgovine informacijom, elektronskim nadziranjem i uličnom, crnoberzijanskom primenom sofisticiranih tehnoloških dostignuća, ovde konkretno onih iz domena kvantne tehnologije. Ovo je jedna od najboljih knjiga Ijana Mekdonalda, a sve su mu odlične. Roman ostavlja bez daha svakog prosečnog zaljubljenika u SF. Tokom čitanja čovek se oseća kao na ringišpilu, sve prolaze brzo oko njega, stvarajući mu osećaj vrtoglavice i opijenosti radnjom. Ijan Mekdonald je britanski pisac, rođen je u Mančesteru, ali od pete godine živi u Belfastu. U njemu je preživeo sve šta se preživeti u Belfastu može (osim da ga napusti u eksploziji). Naučnu fantastiku je zavoleo kao klinac, gledajući TV, počeo je da piše sa devet godina,a prvu priču prodao lokalnom časopisu kada mu je bilo dvadeset dve. Radio je i kao TV konsultant i kao pisac scenarija. Najčešće se bavi temom nanotehnologije u kiberpank okruženju.

55


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Momci iz Brazila knjiga i film Momci iz Brazila je knjiga koju je 1976. godine napisao Ira Levin (autor takođe filmovanih romana Rozmarina beba i Supruge iz Stepforda). Film traje 123 minuta, knjiga zavisi od vaše brzine čitanja, prati ostarelog lovca a naciste Ezru Liebrmana koji prati trag zloglasnog nacističkog zločinca doktora Mengelea. A zli čika Mengele je od DNK-a Adolfa Hitlera lično, uspeo da klonira 94 dečaka, sa kojima želi da obnovi, posle rata pomalo poljuljani, nacistički poredak. Dečaci su udomljeni u hraniteljskim porodicama širom sveta, a svi imaju arijevske fizičke osobine koje su naglašavane u politici Adolfa Hitlera. Interesantno je da Homer Simpson svoje znanje o Hitleru vuče i bazira na gledanju ovog filma, kako je sam u jednoj epizodi i priznao.

56


Oni nisu Brazilci

57


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

58


Poezija

Fernando Pessoa Priredio: Dušan Maljković

Bez sumnje najznačajnija figura moderne portugalske književnosti i kulture uopšte. Rođen je u Lisabonu. Za života bio je poznat uskom krugu pesnika i ljubitelja poezije. Tek posle smrti, njegov opus postaje bliži široj čitalačkoj publici zahvaljujući najviše Luisu de Montalviru, koji je sakupio i objavio kritički izbor iz njegovih dela. Pesoa je imao više pseudonima, ili kako se u njegovom slučaju kaže: heteronima. To su Alvaro de Kampos, Rikardo Reis i Alberto Kaeiro. Pesoa je pod različitim imenima, kao niko pre njega, ostvario četiri izuzetne i različite pesničke ličnosti, od kojih svaka za sebe ima prepoznatljiv pesnički jezik i razvoj. Ne ulazeći u psihološku analizu Pesoine ličnosti, možemo sa sigurnišću tvrditi da je on najcelovitije i najadekvatnije izrazio posebnu složenost portugalskog duha, dostižući rafiniranost njegovog velikog prethodnika Kamoenša. Osnovao je portugalski modernizam

i duboko uticao na jezik – zbog njega „čak ni lisabonske sobarice više ne govore isto kao njihove dede i babe“. Rođen je u porodici koja je pripadala lisabonskoj srednjoj klasi, jevrejskog i azorskog porekla. Otac mu je preminuo kada je imao samo pet godina. Majka se dve godine kasnije preudaje za portugalskog konzula u Durbanu, u Južnoj Africi, gde Pessoa provodi svoju najraniju mladost. Obrazovao se u lokalnoj srednjoj školi i na univerzitetu u Cape Townu, i odlično je govorio engleski jezik. Kada je imao samo petnaest godina, napisao je niz virtuoznih soneta na engleskom, po ugledu na Shakespearea. Vratio se u Portugal 1905. godine i više ga nije napuštao. Napustio je studije i od tada se izdržavao od prevođenja poslovnih prepiski na engleski, što mu je omogućilo skroman, ali siguran život. Društveni život bio mu je sasvim nezanimljiv i umro je (relativno) nepoznat. Svoju kreativnu 59


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

energiju usmerio je ka poetskom stvaralaštvu i bio je umešan u ključne književne kontroverze svog vremena. Pri kraju života, sledeća generacija pesnika počela je da mu odaje priznanje i od tada njegova slava narasta koliko u Portugalu, toliko i u svetu. Danas je priznat kao jedan od najvećih evropskih pesnika Moderne. U svojoj zemlji zauzeo je status najvećeg pesnika XX veka i nacionalnog heroja. Pessoa je objavio relativno malo za života. Veći deo njegove poezije pojavio se u književnim časopisima, i bio je prikupljen tek nakon njegove smrti. Ostavio je čuveni kovčeg pun spisa, koji su posthumno postepeno objavljivani. Mnogi od njegovih ranih radova napisani su na engleskom, pa izgleda kao da se u početku nadao književnoj karijeri u Britaniji. Kasnije, pisao je na portugalskom, ali su kritičari uočili uticaj engleskog na sintaksu i ritam u njegovim delima, što je delimično proizvelo posebnu lepotu njegovih stihova. Pessoa je danas najpoznatiji po svojim avangardnim i modernističkim radovima, napisanim desetih i dvadesetih godina prošlog veka, a posebno po stvaranju tri heteronima (na portugalskom Pessoa znači ličnost) – Alberto Caeiro (Alberto Kaejro), Ricardo Reis (Rikardo Reiš) i Alvaro de Campos (Alvaro de Kampuš). Oni su bili više od pukih pseu60

donima, jer je izumeo posebne identitete za svakog od njih i održavao je dobro potkrepljenu iluziju da oni pišu potpuno nezavisno od svog tvorca. Svaki od heteronima pisao je stihove različitih stilova, kao i sam Pessoa. Godine 1934, objavio je zbirku mitskih nacionalnih pesama Mensagem (Poruka), zloupotrebljenu nakon njegove smrti od strane konzervativnog Salazarovog režima. Ne postoji čvrst dokaz da je Pessoa bio gej, ali je činjenica da se nikad nije oženio (uprkos mnogobrojnim udvaranjima u njegovim tridesetim). Njegova prijateljstva sa nekolicinom otvorenih gej pisaca (jedan od njih bio je i „mag“ Aleister Crowley) kao i njegov pesnički rad, ukazuju na mogućnost „netipične sekusalne orijentacije“ (queer). Godine 1918, Pessoa objavljuje dugačku poemu na engleskom jeziku, Antinoj pod pravim imenom. Ona opisuje oplakivanje cara Hadrijana nad mrtvim telom svog mladog grčkog ljubavnika, Antinoja, koji obećava da će sazdati mermernu skulpturu kao spomen na njihovu ljubav, inspiraciju za „njihovu braću koja tek treba da budu rođena“. Iako je jezik uglavnom pompezan, dati su veoma eksplicitni opisi njihovog vođenja ljubavi kroz Hadrijanova sećanja, rasčinjujući tako istrajna uverenja da je Pessoa „čisto intelektualni pesnik“.


Poezija

61


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Fernando Pessoa (heteronim Alberto Caeiro)

Čuvar stada V Ima dosta metafízike u razmišljanju ni o čemu. Šta ja mislim o svetu? Otkuda znam šta mislim o svetu! Da se razbolim mislio bih o tome. Šta mislim o stvarima? Koje je moje mišljenje o uzrocima i posledicama? Šta sam meditirao o Bogu i o duši I o postanju sveta? Ne znam. Za mene je misliti o tome zatvoriti oči I ne misliti. Navući zavese Na svom prozoru (ali na njemu nema zavesa). Misterija stvari? Šta ja znam šta je misterija! Jedina misterija je to što neko i razmišlja o misteriji. Ko stane na sunce i zatvori oči, Počne da ne zna šta je Sunce I da misli o mnogim vrelim stvarima. Ali otvori li oči i ugleda li Sunce, Taj više ne može da misli ni o čemu, Jer sunčevo svetlo je vredi više nego misli Svih filozofa i svih pesnika. Sunčevo svetlo ne zna šta radi I zato ne greši i svačije je i dobro.

62


Poezija

Metafizika? Kakve veze metafízika ima sa drvećem? To što je zeleno i krošnjasto, i što ima granje I daje plod kad mu je vreme, to nas tera na razmišljanje, Nas, koji ne znamo da ga primećujemo. Ali koja je metafizika bolja od njihove, Drveća koja ne znaju zbog čega žive Niti znaju da ne znaju? «Intimno ustrojstvo stvari»… «Intimni smisao Vasione»… Sve to je laž, sve to zajedno ne znači ništa. Neverovatno je da je moguće misliti na te stvari. To je kao razmišljati o razlozima i svrhama dok puca zora, a oko drveća nejasni sjaj zlata gubi tamu. Misliti na intimni smisao stvari Je obična stvar, kao misliti o zdravlju Ili zahvatiti čašu vode sa izvora. Jedini intimni smisao stvari Jeste da one nemaju nikakvog smisla. Ne verujem u Boga jer ga nikada nisam video. Kada bi on hteo da ja verujem u njega, Sigurno bi mi se obratio i ušao mi na vrata, Govoreći mi: Evo me! (To možda glupo zvuči onome koji, ne znajući šta znači posmatrati stvari, ne razume onoga koji govori o njima Tako što nas uči da primećujemo.)

Ali ako je Bog cveće i drveće I brda i sunce i mesečina, Onda verujem u njega, Onda verujem u njega u svakom trenutku, I moj je čitav život molitva i misa, I pričešće očima i ušima. Ali ako je Bog cveće i drveće I brda i mesečina i sunce, Zašto ga zovem Bog? Zovem ga cveće i drveće i brda i sunce i mesečina; Zato što, ako se on, da bih ga ja video, Napravio u sunce u mesečinu u cveće u drveće i brda, Ako mi se prikazuje kao drveće i brda I mesečina i sunce i cveće, To je zato što želi da ga upoznam Kao drveće i brda i cveće i mesečinu i sunce. I ja ga zato slušam, (Šta ja više znam o o Bogu nego Bog sam o sebi?), Slušam ga živeći, spontano, Kao neko ko otvori oči i gleda. I zovem ga mesečina i sunce i cveće i drveće i brda, I volim ga ne misleći na njega, I mislim ga gledajući i slušajići, I hodam s njime u svakome času. (Objavljeno u časopisu Athena, br. 4, Januar 1925.) Prevod: Dejan Tiago Stanković

63


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

64


Intervju

Lidija Lagrini: Telo, tama, tabu Nedavno je izašao drugi roman spisateljice i književne kritičarke Lidije Lagrini. U pitanju je roman Telo, tama, tabu u kome se autorka na provokativan način obračunava sa našom svakodnevicom. Glavna junakinja Una ima gotovo nemoguć zadatak, ona naime, mora da živi u Srbiji da pri tom bude živa dok izvršava taj zadatak. Tu je i uvek prisutna depresija. A šta autorka kaže o svojoj knjizi? Una, junakinja tvog novog romana Telo, Tama, Tabu osim ljubavi prema Tomasu Manu, Svetislavu Basari i Srbiji, naravno, nema ništa zajedničko sa tobom?

nog osećaja za svet i ljude oko sebe. Oseća sve što se dešava i sve odjednom. Una u TTT je hipersenzibilna, ali nema više bola u tome, ostalo je samo dosta čulnosti.

I Una i ja naročito obožavamo 'ljubav prema Srbiji'. Junakinja i ja imamo sličnosti, delimo neke stavove i razmišljanja. Ali mnogi njeni doživljaji su samo njeni. A o mojima i da ne govorim . Stvarnost nikad ne prenosim bukvalno u književno delo, to bi mi bilo u umetničkom smislu vulgarno. Uvek dolazi do dodavanja, stilizovanja, modifikacije... U književnost se prenese ono najinteresantnije. Život treba da bude zanimljiv na jedan način, a književno delo na drugi. Una i ja se slažemo da je Tomas Man najbolji frajer. U zbirci kratkih priča 'Kaleidoskop' koju sam objavila 2000, u priči Svesnost javlja se takođe junakinja Una. Ta Una boluje od pretera-

U romanu vetrenjače dobijaju oblik i Novaka Đokovića. Da li je on opasniji od zlih divova? U ovoj zemlji ima mnogo opasnih zastranjivanja mozga, a jedno od njih je i odnos prema tom momku čiji je posao da trčkara i skakuće, ali se po celoj fami stiče utisak da je on izuzetno biće koje se bavi nečim vrlo važnim za sve nas. Mislim, smešno. Junakinja romana se protiv vetrenjača bori tako što im se smeje iz daljine i ne pridaje im važnost. A važnim smatra samo unutrašnji intimni sadržaj svog bića i trenutke kada se njeno intimno susreće sa intimnim u drugom. 65


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Od likova kao što je junakinja tvog romana očekivalo bi se da je u konstantnoj defanzivi, ali, dok sam čitao knjigu, stekao sam jak utisak da ona, u stvari sve vreme napada, i to ne u samoodbrani. Da li je to samo utisak? Napadati je zabavno. Ona je aktivna, živi tako što deluje. Deluje na svim poljima – u potrazi za jakim emotivnim iskustvima, u osvajanju sveta i ljudi oko sebe, u bavljenju raznim poslovima... Ide napred, zastaje samo ponekad da iskontemplira, da joj se telo vrati u balans. Stalno kretanje može se smatrati napadom, osvajanjem. Telo jede svet, odnosi pobedu nad njim. Ona oseća da nešto nije u redu i stalno to govori, buni se.

66

Depresija je još jedna okosnica tvog romana. Da li je u Srbiji još uvek veći tabu pričati o depresiji ili o evaziji Novaka Đokovića? Ja ustvari ne znam mnogo o Srbiji, jer malo učestvujem u tom kolektivnom životu. Držim se svoje linije. Ali sam primetila da je mnogo toga tabu. Kad si siromašan, kad si depresivan, kad si gej, kad si sam... Sve je to tabu, i kad pričaš o tome stavljaš prst u oko. Ali, ti i dalje pričaš o tome, jer si to ti, i to je tvoja stvarnost, i tvoj govor je jedini tvoj način da negde prodreš, da zauzmeš nečiju pažnju.


Intervju

Između redova i između redova tvog romana nalaze se fotografije. Da li je i, ako da, ovakvom pristupu doprinela tvoja ljubav prema stripovima? Fotografije u romanu su integralni deo fabule. One treba da izazovu asocijacije i razmišljanja u čitaocu. Neke od njih su pokupljene iz stvarnog života, a neke su rađene sa modelima. Strip je jedna od mojih ljubavi i iz biblioteke uzimam dosta stripova. Uvek sam volela Stripoteke, Mandraka, Modesti Blejz, kasnije Martija Misteriju, Alana Forda, a najviše melanholičnog Dilana Doga. U poslednje vreme čitam stripove Enki Bilala i serijal Gea. Stripovi dosta utiču na mene, tako da je veoma moguće da su izazvali u meni ideju romana u slikama.

Čini mi se da se erotikom u romanu suprotstavljaš pornografiji van njega? Još jedan pogrešan utisak? Svaki umetnički napor je suprotstavljanje spoljašnjoj pornografiji, odnosno neskladu, disbalansu, onome što nije u redu. Ljudsko telo je lepo i ono prenosi neku poruku, o otvorenosti, kontaktu, bliskosti, estetici. Aktove u svom romanu doživljavam slično kao erotiku u Makavejevljevim filmovima. Golo telo je tu da istakne misao, da isprovocira, da pozove na delovanje. I da ponekad šokira, zašto da ne.

67


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

68


Intervju

Da li možeš da nam kažeš nešto o nadovežem kad neko napiše svoj tvom drugom, da izvineš na izrazu, deo. Kasnije se to sve malo raspliprojektu, multiromanu Tragom 41? nulo. Volela bih da jednom ponovim takvo U pitanju je saradnja sa petoro čla- iskustvo, sa nekim drugim akterima. nova Mense, od kojih su neki pisci, a Možda da sa nekim posebnim napineki nisu. Svaki autor vodio je u šem duoroman. Videćemo. prvom licu svog lika, likovi se susreću i dolazi do interakcija. Moj lik je tu Gde se može nabaviti 'Telo, Tama, nosilac fantastike – obična urbana Tabu'? devojka, koja se ulaskom u šumu

(htonski prostor u kom je sve moguće) preobražava u manga junakinju. Nokti joj narastaju, odeća postaje malena, štikla čizama postaje ubilačko oružje. Ona je razdražljiva i odjednom ima želju da u nešto toplo zarije svoje nokte... Taj roman je zanimljiv eksperiment. U početku mi je veoma prijalo da učestvujem. Inspirisalo me je da se

Za sad u knjižari Beopolis u Beogradu i knjižari Bulevar Books u Novom Sadu, a uskoro distribucija počinje i po drugim većim knjižarama u Beogradu i unutrašnjosti. Može se naručiti i preko interneta. A prva knjiga 'Kaleidoskop' u pdf obliku je dostupna za besplatan download. Poruka za čitaoce: Čitajte stripove. 69


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

70


Intervju

Vladimir Barać: U redosledu pojavljivanja U septembru je bila promocija knjige „U redosledu pojavljivanja“ , Vladimira Baraća u izdanju Književne omladine Srbije. Ova knjiga je dobila književnu nagradu „Pegaz", kao najbolja zbirka kratkih priča u 2012. godini u konkurenciji oko 750 zbirki koje su pristigle na konkurs. Vi imate specifičan stil pisanja, ali i živite u specifičnoj državi. Kojoj publici se obraćate u Vašoj knjizi? Koliko je ljudima blizak način kojim im se Vi obraćate? Samo ustrojstvo sveta u kojem živimo čini da se svako ko se bavi pisanjem koje prevazilazi prisećanje na plitka čulna iskustva, propagiranje impotentnih političkih stavova, prorokovanje i besomučno štampanje od tri do deset načina da postanete lepši, mudriji, privlačniji i bogatiji, može sasvim opravdano nazvati, najblaže rečeno, specifičnim. Ukoliko piše u našem društvu i društvima sličnim njemu, dakle, u ispostavama velikog međunarodnog cirkusa namenjenim gledaocima sa jeftinijom ulaznicom, pa stoga i sa primereno

prilagođenim programom, onda se otvara prostor za oštriju karakterizaciju, za izraze od „neprilagođen“, „iracionalan“, „čudan“, pa nadalje, ka surovijim kvalifikacijama. Čitav ovaj uvod sam napravio da bih ukazao na to koliko je značajna i zadivljujuća činjenica da u ovakvoj tragikomediji naopakog tržišta i sveprisutnog lošeg ukusa, naša savremena književnost u najboljem smislu te reči, zaista postoji. Ona je skrajnuta, često nepriznata, češće platonski voljena – mada se autorima priznaje kvalitet, njihove knjige se ne kupuju, iako su u najvećem broju slučajeva jeftinije od jedne ture pića u centru Beograda – ali ima gotovo natprirodnu žilavost i želju za životom. Na jednoj strani, kako ja to volim da kažem, palanačka svest ispraznih, bolesno egocentričnih kvazi-druida na LSD-u izbija iz svih slojeva našeg društva, na drugoj, trud, želja i žestoka borba običnih, a posebnih ljudi, koji nisu pristali na zadato stanje, isijava iz obeshrabrujuće svakodnevice. Verujem da se uklapam u drugu grupu. Dakle, nisam razmišljao o tome ko71


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

liko je naša specifična država uticala na moj stil pisanja, ali ni malo me ne bi začudilo da neko sociolingvističko istraživanje pokaže da je izvršila značajan uticaj. Biću počastvovan ukoliko se neki stručnjak zainteresuje za ovo pitanje. Bez sve šale, stil shvatam kao otisak sveukupnog duhovnog i duševnog iskustva, on je proizvod napora ispisivanja, ali i dara da se suvišno odbaci. Zadovoljan sam onim što sam na tom planu postigao u mojoj knjizi i, što je još važnije, mislim da znam u kom pravcu bi nadalje trebalo da se krećem. No, živi bili, pa videli. Knjigu nisam namenio nekoj posebnoj publici, iako je logično pretpostaviti da je najbolje mogu razumeti ljudi koji su odrastali devedesetih godina, budući da i sam pripadam toj generaciji. Međutim, primetio sam da su moje priče zainteresovale različite grupe ljudi, od srednjoškolaca do gospode u mudrim godinama. Pretpostavljam da su tome doprinele opšte teme koje su zastupljene u pričama. Kao što sebe, u ovakvim okolnostima, smatram autorom „drugog“, boljeg reda, tako bih voleo da moju knjigu primete čitaoci „druge“, po meni, zdravije svesti. To bih, mirne duše, nazvao uspehom.

danas neko nekoga čuo on mora da viče, a Vaš junak govori tiho.

Sting reče, „Gentleman will walk, but never run.“ Iz mog ugla, moderno doba je zainteresovano isključivo za ekstremna osećanja i kaubojsko rešavanje problema po kratkom postupku. Gubi se potreba za razumevanjem nijansi ljudske psihe, duha, situacija u kojima se čovek može naći, međuljudskih odnosa, pa i postojanja uopšte. Svi napori su usmereni na to da se čovek dovede u stanje u kojem postoje samo snažni doživljaji. Pogledajte samo reči koje se danas često koriste i stvar će vam postati jasnija. Okrenite se oko sebe i primetićete da je sve ekstra, mega, giga, hiper, ultra, neponovljivo, fascinantno... Divlji život ili beznačajna smrt. Kakva bljutava paralela hamletovskom to be or not to be! Ne želim da učestvujem u svemu tome. Srećom, barem moje pisanje ne mora da trpi tu torturu. Danas je hrabrost govoriti tiho, posumnjati u sebe bez stida, kolebati se, uočavati nepraktične stvari; danas je daleko više dogovora i pregovora nego razgovora. Tako je lako reći „sve pesme su odavno ispevane“ i prepustiti se niskim strastima. Ta rečenica potiče sa drevnog egipatskog epitafa. Koliko je pesama od tada Vaš junak šeta, dok ljudi danas ispevano? To što ne znaš da sviraš, ili, uglavnom trče. Da li oni zbog toga još gore, to što te mrzi da naučiš, ne uopšte i mogu da ga čuju? Da bi daje ti za pravo da polomiš gitaru. Ne 72


Intervju

73


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

govorim ovde samo o književnosti, govorim o lenjosti modernog čoveka da osmisli svoj ukupan život. Bilo je i težih vremena, ali i daleko smislenijih životnih modela od današnjih. Već je legendarna priča o Skandinavcima koji naporno rade pet dana u nedelji, a šesti dan se obeznane od alkohola i ko zna čega sve ne. Uopšte me ne raduje to što sve više i više naše kafenisanje i merak dugog ispijanja rakije uz orasnice i zanimljive razgovore zamenjujemo ovom matricom. Pitam se, zašto umesto toga, nismo pokušali da razvijemo njihovu veštinu održavanja dobrosusedskih odnosa? Kad kažem mi, mislim na balkanske zemlje. Termin „region“ namerno neću upotrebiti – gadi mi se ta ponižavajuća, kolonizatorska odrednica. No, da se vratim na temu. Jedan stari beogradski mangup mi je jednom rekao da je „hvatanje na buku“ odlika slabića. Šekspira ništa nije moglo da naljuti kao muzika pijanog dobošara. Zato moje priče ne viču. Ne znam pred kim od navedene dvojice bih teže opravdao tako nešto. Junak Vaše zbirke priča često gostuje u restoranima, bircuzima, kafanama, splavovima. Zašto? Duhovna fizionomija jedne zajednice se najbolje može odrediti posmatranjem onoga što se dešava na mestima na kojima se njeni članovi 74

okupljaju. Kafane, trgovi, pijace, parkovi, pa i groblja, na jedan poseban način, jesu čvorišta na kojima se susreću ljudi različitog životnog doba, obrazovanja, vaspitanja, staleža, itd. Svako od navedenih mesta pruža čoveku priliku da bude slobodniji nego inače, ali istovremeno, zahteva od njega da zadovolji određene norme ponašanja. Meni je veoma interesantan način na koji se ostvaruje to pravo na slobodu i obaveza poštovanja nepisanih pravila u kafani. Uzgred budi rečeno, devedesete godine su značajno poljuljale i taj koncept, pa tako imamo situaciju da se vrhuncem kafanskog provoda, između


Intervju

ostalih nedotupavnih stvari, smatra udaranje basiste kundakom pištolja, jahanje konobara, samopovređivanje, kao i da se bezobrazno visoke cene pića doživljavaju kao čast, umesto kao uvreda. Na izvikanim splavovima su cene ugostiteljskih usluga opasno blizu ceni pogrebnih usluga. Svodi se na to da je jeftinije umreti, nego se napiti na ovakvim mestima. Mada, ruku na srce, verovatno je i bolje tako postupiti. Ali, što bi rekli najmudriji među nama, to je posao za institucije. Želim da pričam o nečem drugom. Duh pravih kafana nudi bogatstvo jedinstvenog doživljaja jednog istovremeno bezgrani-

čno poetičnog i surovo praktičnog iskustva. Tu se vodi snažna borba u kojoj se čovek naizmenično određuje prema pitanjima poteklim iz čitavog niza opštih i ličnih mesta njegovog života, o kojima u drugim okolnostima ne bi govorio tako srčano i posvećeno. Jednostavno, nigde drugde se ne oseća toliko i tako bitan i slobodan kao za kafanskim stolom. Sve to, naravno, prati alkohol. Telo ima svoja ograničenja, kafana ima radno vreme. Neumitno dolazi trenutak kada će morati da izađe iz ubrzanog pregleda i da se vrati u dugometražni film u kojem provodi najveći deo svog života. Cela ta procedura, sa svim pratećim fenomenima, bezgranično mi je zanimljiva. Ne verujem da će moji junaci ikada reći zbogom kafani. Bila bi velika šteta da im to priredim. Gde se može nabaviti „U redosledu pojavljivanja“? Knjiga se može nabaviti u knjižarama Plato Books, Beopolis, Srpska književna zadruga, Akademski plato, Plavi krug, Aleksandar Belić, u drugim knjižarama u Beogradu, kao i u knjižarama širom Srbije. Takođe, i u online knjižarama Dobra knjiga i Najbolja knjiga. Kompletan spisak prodajnih mesta se nalazi na internet sajtu mog izdavača, Književne omladine Srbije.

75


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Objavljen književni konkurs ,,PEGAZ” Izdavačka kuća Književna omladina Srbije iz Beograda, objavljuje peti konkurs za književnu nagradu “Pegaz” za 2013 godinu. Na konkurs slati neobjavljene rukopise (neobjavljena knjiga u rukopisu; ne jedna priča ili par pesama), u jednom primerku, u kategoriji sledećih žanrova: 1.roman 2.poezija 3.zbirka kratkih priča 4.drama 5.esej 6.memoari 7.monografija

Propozicije: 1. Rukopisi koji su pristigli na osnovu konkursa budu objavljeni u toku trajanja samog konkursa, ući će u izbor za dodelu nagrada koje se sastoje od: - Plakete “Pegaz” - Povelje i - Novčane nagrade 2. Ne postoji ograničenje u pogledu broja poslatih rukopisa, što znači da isti autor može da konkurise sa više nego jednim rukopisom. 3. Neće se uzimati u obzir rukopisi koji nisu potpuni i oni koji nemaju srpske karaktere: ć,č,ž,đ,š.

Sve radove slati isključivo u elektronskoj formi na naš mail: Pravo učešća imaju neafirmisani au- world.media.team@gmail.com tori koji: - nisu do sada objavljivali svoja dela, Uz poslati rukopis, priložiti i osnovne - pišu na srpskom jeziku podatke o autoru kao i broj fiksnog ili - žive u Srbiji ili van nje i mobilnog telefona. - bez obzira na starosnu dob. Sve dodatne informacije možete dobiti na gore navedeni e-mail . Rok za slanje radova je 1. avgust Pridružite nam se i budite deo Knji2013 godine. ževne omladine Srbije! 76


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

78


Dečji kutak

Magično drvo - Crvena stolica Diznijev veliki hit Čarobno drvo-crvena stolica nastao je upravo na osnovu ove čarobne knjige poljskog režisera Andžeja Maleške. Šta se dešava kada dva brata i sestra iz vode izvade čarobnu crvenu stolicu? Za razliku od zlatne ribice, ona ispunjava svaku želju... Samo što svaku želju shvata bukvalno, pa stvari ne ispadnu baš onako kako su hteli. A osim toga, ima i drugih koji bi da se dočepaju čarobne stolice. A Filipu, Kukiju i Taši je neophodna da bi odbrljali jednu zabrljanu želju, i vratili mamu i tatu... Kroz kalambure i avanture, strašne, pa umanjene tetke i opasne zlikovce, pokretne trake za prtljag na aerodromu, vozove pune štenaca, zabavne parkove i klizave mostove od duge... provešće vas troje drugara, a knjiga se do samog kraja nikako ne ispušta iz ruku. Za čitanje i uživanje, preko dana, ispod klupe, i uveče, u vreme spavanja, pod ćebetom i sa lampicom u ruci. I pazite kako formulišete svoje želje, za slučaj da vas čuje neka čarobna stolica... Andžej Maleška je napravio film i seriju po motivima iz knjige. Kada su autoru postavili pitanje: „Gde počinje vaša stvarnost, a gde se završava mašta?“, on je odgovorio:

„Ako želite da kreirate izmišljeni film za decu, morate da kombinujete stvarnost i magiju... Deca žive u dva sveta, u realnom svetu i veoma posebnom magičnom svetu. Magično drvo je smešteno u stvarnom svetu, kombinujući magiju sa svakodnevnom životom deteta. Najfascinantnije pitanje za decu je: ‚Šta bi se desilo ako ...?‘. Koristeći magiju u svojim filmovima hteo sam pokazati mnogo mogućih odgovora na to pitanje. Gledanje filmova, poput Magičnog drveta bi trebalo da dâ deci hrabrost da veruju u sopstvene snage. Magične moći u mojim filmovima su unutrašnje moći deteta.“ Anžej Maleška, dobitnik je nagrade Emi i više desetina prestižnih nagrada na festivalima u Čikagu, Njujorku, Minhenu, Kairu i drugde. Njegovi filmovi prikazani su u celom svetu. Knjige Andžeja Maleške bogate su dinamičnim zapletima i fascinantnim vizuelnim prizorima u kojima autentično dečiji svet nikada ne prestaje da bude prisutan. Umetnik, poznat po svojoj neobičnoj mašti, kombinuje realne i fantastične elemente na način koji je veoma blizak mladim čitaocima i gledaocima. Propolis Books 79


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

80


Prikazi i kritike

Šta možeš da očekuješ, ako ti je jedina želja da voliš, budeš voljen i da crtaš stripove…? Stanite za trenutak sa vašim mentalnim odgovorima o leptirićima u stomaku, prvim poljupcima, stripovskim priznanjima i nagradama, dok ne napišem šta je glavna otežavajuća okolnost. Ili makar da dovršim pitanje. Dakle šta možeš da očekuješ od života ako ti je jedina želja ljubav i crtanje stripova, ali u Jugoslaviji, i to baš u osvit buđenja nacionalnih svesti u toj tamnici naroda? A onda još nacrtaš strip u kome njegov glavni junak izričito kaže da neće da ide u rat? Idemo dalje. Šta možeš da očekuješ od života ako želiš da crtaš stripove u Jugoslaviji u kojoj su naredbe o regrutaciji već napisane, a ti u oblačiću stripa napišeš da ne želiš rat? A da si pri tom žena. Prelepa, mlada žena. Prelepa mlada, talentovana i srećno zaljubljena žena? Poznato je da nacionalisti hrišćanski praštaju gotovo sve, čak i komunističku prošlost, jer ko nije bez nekog greha iz mladosti, ali ne mogu da oproste mir. Taj najveći horor od svih upravo se desio glavnoj junakinji romana Nesreća i druge potrebe. Autorka romana, Ivančica Đerić, na majstorski način pripoveda višeslojnu priču, o zemlji koja više nema, o budućnosti koja postoji, ali u Kanadi, o emigrantima, o izdajama, o promenama vrednosnog sistema, na jedan veoma pitak i zanimljiv način. Ova knjiga, iako mučna po svojoj tematici, veoma se lako i brzo čita uprkos gorkom ukusu koji ostavlja.

Autorka nas polako uvodi u priču, rekonstruiše tragičnu prošlost polako, ali uvek uspeva da održi našu pažnju, do samog kraja gde konačno saznajemo pravu istinu o onom događaju. Ova knjiga će da se dopadne svima onima koji su voleli Jugoslaviju, ili im je barem u njoj bilo sasvim lepo, onima koji vole stripove i kojima je najveći problem bio kada će da izađe sledeći Alan Ford ili zašto je epizoda Martija Misterije prekinuta baš kada će konačno da se otkrije tajna Agartija. Svaki stripofil će da uživa pogađajući i sećajući se citata iz stripova kojim se junaci koriste, a ostalima koji nemaju to zadovoljstvo i naviku da uživaju u stripovima, ostaje da samo uživaju u ovoj knjizi, onako na poverenje, da su to svojevremeno pričali pravi, mada nacrtani, rodoljubi i borci protiv pravih, mada opet nacrtanih, crvenih mundira. Ova odlična knjiga na žalost nije za svakoga. Mnogo je zvanih, a malo odabranih! A samo nebo zna zašto! O autorki: Ivančica Ivana Ðerić rođena je 1969. u Sisku. Odrasla je u Prijedoru. Živela je u Otavi, Vankuveru i Torontu. Objavila je dve zbirke pesama i četiri romana. Objavila je zbirku pesama "Otvorenost" (1991, Matica srpska), te roman "Zemlja u zrnu kafe" (2003, Zograf). Za Rende objavila zbirku pesama "Sa moga prozora odličan je moj život" (2009), te romane "Bosanci trče počasni krug" (2006), "Priručnik za zločin" (2008), i "Nesreća i stvarne potrebe" (2012). Bosanci su nominovani za Ninovu nagradu 2007. godine.

81


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

82


Prikazi i kritike

Kim Njumen, poznati engleski pisac naučne fantastike, rođen je 1959. godine u Londonu. Počeo je da piše već sa jedanaest godina, tako što je za potrebe časova drame, adaptirao, za izvođenje na sceni, neke tada popularne horor filmove. Interesantno je da je i Stiven King započeo tako što je svoje prve radove delio svojim drugarima po školskom dvorištu. Posle adaptacije Drakule Brema Stokera, mali Njumen se osmelio da napiše svojevrstan nastavak ovog romana Povratak Drakule. Priča je prilično neoriginalna i pratila je mladi bračni par koji je na medenom mesecu u Transilvaniji i koje maltretira antialkoholičarski nastrojen grof oštrih zuba. Ova priča je od značaja samo zato što je u njoj „rođen“ Ričard Džeperson, sveznajući okultista, i njegova supruga prelepa Vanesa. Tokom narednih godina Njuman je napisao veliku zbirku priča u kojima se Ričard Džeperson mota oko mumija, vampira, zombija u bikiniju, golema, izgubljenih civilizacija, tajnih društava i slično. A onda je, sa petanest godina, objavio svoju prvu knjigu, a Ričard i Vanesa su ostali da čame u njegovim fasciklama. Tako je bilo sve do devedesetih godina, kada je Stiven Džons uredio antologiju priča u kojima bi detektivi u tradiciji Šerloka Holmsa i Filipa Marloua prihvataju slučajeva sa elementima natprirodnog ili čudnog. Džons je zamolio Njumena da i on da svoj doprinos antologiji i tada je agent Ričard Džeperson ponovo vraćen u aktivnu službu Njenog Veličanstva. Ričard Džeperson je postao angent koji radi za Diogenov klub, odeljak tajne službe, koji se bavi čudinim slučajevima. Inače, Diogenov klub je izmislio Artur Konan Dojl, kao klub

onih koji nisu članovi drugih klubova i čiji je član Majkroft Holms, stariji i pronicljiviji brat, daleko poznatijeg Šerloka Holmsa. Diogenov klub, kao takav, se pojavljivao i u ranijim Njumenovim delima, a odlučio je i da zadrži neke likove koji su se pojavljivali u tinejdžerskim avanturama Ričarda Džepersona. Najvažnija izmena je, verovatno pod uticajem serija poput Osvetnici i Dosije X, u tome što Ričard i Vanesa više nisu bili bračni par, već partneri u rešavanju slučajeva. I još jednu stvar je Njumen ostavio nepromenjenu. Ričardov stajling. Kada ga je kreirao, početkom sedamdesetih, on o Ričardu nije razmišljao kao o tipičnom liku iz sedamdesetih već kao o tipičnom liku iz tog perioda. Ali, sada, sa distance od dvadeset godina, Ričard je bio baš to- tipično dete glam-roka, stešnjen u dekadu između ludih šezdesetih i zlokobnih tačerskih, i to je bila eskcentičnost koju je Njumen negovao u ovim svojim pričama. Svaka počinje opisom onoga šta je ovaj put Ričard šareno i šljašteće obukao i obuo. I još jednu stvar je Njumen sačuvao. A to je duh priča, atmosfera iz tih godina, uticaj Doktora Hua, Džejmsa Bonda, Osvetnika, pa čak i Skubi Dua se oseća u ovim pričama. U knjizi Čovek iz Diogenovog kluba nalaze se priče objavljene za potrebe antologije, ali i one koje su objavljene u drugim časopisima ili internet sajtovima. Ne sve. Knjiga Čovek iz Diogenovog kluba je inteligentno napisana, zanimljiva i nikako nije dosadna. A, opet, nije ni previše komplikovana, teška ili nerazumljiva prosečnom čitaocu. Ovakvi bi trebalo da izgledaju Sumraci, Snežane i Lovci, Bartonova Alisa da nisu namenjeni lobotominiziranim nepreglednim poljima bioskopskih sala.

83


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Kafkina nagrada Dobitnik, ili preciznije, dobitnica Kafkine nagrade za književnost 2012. godine je Daniela Hodrova. Daniela Hodrova je češka književnica rođena u Pragu 1946. godine. Studirala je francuski, ruski i češki jezik i uporednu književnost. Posle diplomiranja radila je kao urednik u jednoj izdavačkoj kući, a zatim, od sredine veselih sedamdesetih, u lokalnoj varijanti SANU-a, Institute of Czech and World Literature of the Czechoslovak Academy of Sciences. Autorka je mnogobrojnih monografija, eseja i studija. Njeni eseji i romani prevođeni su na nemački, francuski i poljski jezik,a 2011. godine dobila je državnu nagradu za literaturu koje dodeljuje ministarstvo kulture. To je nešto što je u Srbiji, pod parolom kakva država takav i odnos prema kulturi, zamenjeno Ninovom i Vitalovom nagradom. U njenim studijama glavna preokupacija su joj teorija romana i fenomen grada. Ove teme se javljaju u njenoj prozi, koja je tesno povezana sa njenim teorijskim radovima. U svom govoru povodom dodele na84


Nagrade

grade Hodrova se zahvalila, ne samo ljudima, već i samom gradu Pragu u kome je živela ceo život i koji je postao svojevrsni junak njenih romana. Prag je, po njenim rečima, grad kome misterije tako dobro pašu u romanima Gustava Meyrinka i Franza Kafke. Šta je Kafkina nagrada? Kafkina nagrada je internacionalna nagrada iz književnosti koja se dodeljuje od 2001. godine za radove koje krasi izuzetan umetnički kvalitet, i koji se obraća publici bez obzira na njihovo etničko, versko, nacionalno ili kulturno porekla, baš kao i dela izvesnog Franca Kafke.

Kriterijum za dodelu nagrade je da delo ima humanistički karakter, da doprinosi kulturnoj, verskoj, nacionalnoj i jezičkoj toleranciji, da ima vanvremenski karakter i da pokazuje sposobnost da preživi sud vremena. Pobednika bira internacionalni žiri, a dodeljuje je Društvo Franca Kafke, uz saradnju sa Gradom Pragom i Češkom Republikom. Ova nagrada može da se posmatra kao izvesni „preludijum“ za Nobela jer su već dva njena dobitnika, Elfriede Jelinek i Harold Pinter, predhodno dobili Kafku.

85


88


Predlozi za prevođenje na srpski jezik

Michael Logan: Apocalypse Cow Prvi roman novinara Michaela Logana je satirična, mračna komedija, koja će da prija svakom pravom ljubitelju zombi filmova. Iz vladine tajne laboratorije sticajem okolnosti procuri biološko oružje. U pitanju je virus koji se brzo prenosi sa životinje na životinju čineći ih ludim i ubilački nastrojenim. Zamislite horor kada ukupno 135 miliona životinja, koliko ih živi u Britaniji, gde se i dešava radnja romana, krene da napada ljude. A njima samo preostaje da pokušaju da se odbrane od, na primer, zombi veverice ili da filozofski razmišljaju o ironičnoj situaciji da ih upravo jede zombi biljojed. Inače, postoji i jedna epizoda animirane serije The Simpsons sa istim naslovom.

89


90


Predlozi za prevođenje na srpski jezik

Paul Tremblay Swallowing a Donkey's Eye Farma te treba! Pridruži se Farmi! To je samo šest godina tvog života! Ovu distopijsku političku satiru, Paul je napisao jer smatra da se u životu svakog pisca javi period kada on naprosto mora da napiše makar jednu distopijsku političku satiru. Farma je megakonglomerat koji proizvodi hranu za Grad. Farmu naseljavaju arogantne birokrate, uvek sukobljeni i seksualno devijantni turistički vodiči obučeni u kostime pilića i pataka, kao i same životinje koje su ilegalnim genetskim inžinjeringom osuđene na ćutanje. Grad je odvratna tehnokratija, koja stoji na nekoliko stotina visokom drvenom konstrukcijom. Kada izgubi kontakt sa svojom samohranom majkom, glavni junak, kreće u potragu za njom. Na tom putu on se maskiran u životinju infiltrira na Farmu, upada u sred kriminalne izborne kampanje za gradonačelnika, upoznaje sveštenika navučenog na krek i seks, koji je, po svemu sudeći njegov zabludeli otac. Glavni junak ne traži samo svoju majku, već, onako šašav, neurotičan i besan, kreće u donkihotovsku potragu za svojim dostojanstvom i smislom čovečanstva.

91


92


Predlozi za prevođenje na srpski jezik

Cris Freddi Pork Ako jedne zimske noći neki…jež, koji se zove Prasac, iskobelja iz svoje tople kućice, on pokreće lavinu priča o životinjama. Ali za odrasle. Tu, u mračnoj šumi, su i misterija i nasilje i teror, ali i ljubav. To je svet u kojem vladaju strah i smrt, kao i opstanak najsposobnijih. Ovo su osnovne teme na kojima počiva ova zbirka, labavo povezanih priča koje mogu da se čitaju i svaka za sebe. Ovo je neka vrsta modernih basni u kojima u životinjama možemo da prepoznamo ljude i njihove osobine.

93


94


Predlozi za prevođenje na srpski jezik

David Logan Half sick of shadows Edvard i Sofija su blizanci koji žive u sumornoj kući negde na ivici močvare. Na sahrani njihove bake, na groblju koje se nalazi u zadnjem dvorištu kuće, Sofija je primorana da obeća svom ocu da nikada neće da napusti kuću i porodicu. Godine su prošle, Edvard je otišao u školu i upoznao dečaka po imenu Alf, koji priča uglavnom besmislice, ali koji je ključ za Sofijino izbavljenje iz kuće u kojoj je zarobljena. Ovo je tragikomedija, koja govori o užasima detinjstva, o disfunkcionalnoj porodici, o poeziji, mašti, ali i teoretskoj fizici kao i još o nečemu. Nešto kao kada su Orkanski visovi sreli Velika očekivanja.

95


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Najčitanije knjige (Vulkan): 1. SEDAM GODINA KASNIJE Autor: Gijom Muso Izdavač: ALNARI 2. NEUKROTIVO SRCE Autor: Suzana Mančić Izdavač: ALNARI 3. KALUĐER KOJI JE PRODAO SVOJ FERARI Autor: Robin S. Šarma Izdavač: MONO I MANJANA POPULARNA PSIHOLOGIJA 4. BLISTAVO I STRAŠNO II Autor: Bekim Fehmiu Izdavač: SAMIZDAT B92 5. ŽIVETI SLOBODNO Autor: Nik Vujičić Izdavač: MONO I MANJANA 6. ANASTAZIJA Autor: Kolin Falkoner Izdavač: ALNARI 7. HIPNOTIZER Autor: Laš Kepler Izdavač: ALNARI 8. VIA ROMANA Autor: Vuk Drašković Izdavač: NOVOSTI 9. KANDŽE II DILER I SMRT Autor: Marko Vidojković Izdavač: RENDE 10. PEDESET NIJANSI SIVA Autor: E. L. Džejms Izdavač: LAGUNA

96


Top Rubrika liste

Najčitanije knjige (Evro–Giunti): 1. UPRAŽNJENO MESTO Autor: Joana Rouling Izdavač: EVRO GIUNTI 2. JERUSALIM Autor: Sajmon Sibag Montefjore Izdavač: EVRO GIUNTI 3. KALIGRAFOVA KĆI Autor: Judžinija Kim Izdavač: EVRO-GIUNTI 4. U NAJGOREM SLUČAJU Autor: Džejms Paterson Izdavač: EVRO GIUNTI 5. ŠETNJA PO SUNCU Autor: Korban Adison Izdavač: EVRO GIUNTI 6. O LJUBAVI I SENCI Autor: Isabel Aljende Izdavač: EVRO GIUNTI 7. PONIZNO ODUSTAJANJE Autor: Sandra Petrušić Izdavač: EVRO GIUNTI 8. SJAJ U OKU ZVEZDE Autor: Ljiljana Habjanović Đurović Izdavač: GLOBOSINO 9. PEDESET NIJANSI MRAČNIJE Autor: E L Džejms Izdavač: LAGUNA 10. ZOV ANĐELA Autor: Gijom Muso Izdavač: ALNARI

97


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Kad je Miki Maus bi Piše: Milan Aranđelović

U svojim ranim danima Miki Maus nije bio dobar uzor za mlađe generacije. U jednoj epizodi Miki nekoliko puta pokušava da se ubije, a u drugoj veliča veštine žigola. Možda ovo zvuči kao dobar naslov za žutu štampu, sa ciljem privlačenja publike, makar i neistinama, ali bizarno je da je ovo tačno i da je ova ideja potekla od Volta Diznija lično. Kako je to moglo da se dogodi?

98

Nije tajna da je Volt Dizni kao klinac, a i kasnije, voleo da gleda neme komedije koje su tada bile aktuelne. Naročito je voleo Čarlija Čaplina. Čak je i, na jednom takmičenju za Čaplinovog dvojnika osvojio prvu nagradu (sam Čaplin je na sličnom takmičenju osvojio tek treće mesto, ali to je druga priča). Dizni se toliko divio Čaplinu da, kada su se konačno upoznali, Volt nije mogao da dođe do reči.


Stripovi

io mlad i suicidalan Zanemeo je. I Čarli Čaplin je cenio rad Volta Diznija. Ipak, Mali Skitnica, koga je predstavljao u svojim filmovima Čarli Čaplin, obično je bio siromašni doseljenik iz Evrope koji pokušava da se uklopi u američko društvo, nekada radeći i stvari koje su smanjivale njegov integritet i dostojanstvo. Miki Maus nikada nije bio taj tip. U ranim stripovima očigledno je da je

Miki mlado seljače sa srednjeg zapada koji pleše na ivici prihvatljivosti. Ne, Miki nije bio Mali Skitnica iz Čaplinovih filmova. Mikijev uzor je više mogao da bude, takođe komičar iz nemih filmova, Harold Lojd. Publici danas poznat po sceni kada visi na ogromnoj kazaljki sata na tornju. On je u svoje vreme bio jedna od najpoznatijih komičara i njegovi likovi su

99


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

100


Stripovi

uvek predstavljali mladog momka iz nekog malog mesta u Americi, koji upada u najnezamislivije situacije, i iz kojih se izbavlja veoma često koristeći svoje atletske sposobnosti, a sve sa curicom u svom naručju. Baš kao i Miki. Dvadesetih godina, Volt Dizni je pogledao film Haunted Spooks u kome lik koga tumači Harold Lojd nekoliko puta pokušava da se ubije zbog nesreće u ljubavi. I to stvara niz smešnih gegova. To je bila era pre televizora i video rekordera tako da je Diznu smatrao da publika neće da se seća skeča iz nekog filma starog deset godina, pa je svom, možda najpoznatijem crtaču i scenaristi, Flojdu Gotfertsonu predložio da Miki ponovi sve ovo u stripu. Na Flojdovo zgražavanje i pitanje šta će da kažu urednici, strip sindikati i publika, Dizni je lakonski odgovorio da smatra da će to da bude smešno. Volt Dizni je i ovaj put bio u pravu. Niko se nije žalio. „Vidiš? Rekao sam ti da će da bude zabavno!“. Rekao je Dizni, na kraju, Gotfedsonu .Trinaest godina kasnije nešto slično je pokušala da uradi i Pata Patak u jednom Diznijevom crtaću. Elem, Miki Maus je preživeo i već 1934. godine ga nalazimo u epizodi gde ga Hromi Daba koji krijumčari opijum zarobljava u potpalublju svog broda. Iz paketa ispada jedna konzerva opijuma, baš našem Mikiju pred noge, i u narednim tablama stripa Miki se ponaša i priča kao Ivica Dačić na Kale, što znači brdom, megdanu. Miki stiže da, u jednom kajšu stripa, malu dečicu nauči i šta je to žigolo i čime se bavi, a na kraju pokazuje kako se leči transvetitizam. Izgleda da su danas zaljubljeni vampiri i vukodlaci, kao i veštice tinejdžerke, mnogo benignije pojave od Mikija Mausa. U svakom slučaju ne teraju na razmišljanje. 101


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Miki Maus i Paja Pata Upozorenje: Fotografije koje slede mogu da deluju uznemirujuće na decu mlađu ali i na Romerovim horor filmovima.

Na prvoj fotografiji, slikanoj u predratnoj Srbiji, vidimo nešto mlađe Diznijeve obo neko stvorenje dostojno najstrašnijih horor filmova ikada. Od večeras spavam sa u i do sada.

Na drugoj fotografiji, takođe slikanoj u predratnoj Srbiji, vide se odrasli Diznijevi fan da bude kostim Paje Patka. U pozadini vidimo i Franca Kafku kako traži inspiraciju

102


Stripovi

ak u predratnoj Srbiji od 118 godina, kao i na one koji su odrastali na Diznijevim stripovima i crtaćima,

ožavaoce koji odaju počast svom omiljenom Mikiju Mausu. Među njih se ušetalo upaljenim svetlima. A Diznijeve stripove više nikada neću da čitam istim očima kao

novi sredinom tridesetih godina prošlog veka koji su obučeni u nešto što bi trebalo za svoja, očigledno, najmučnija dela.

103


Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

104


Stripovi

Krade od bogatih da bi uzeo siromašnima! Piše: Milan Aranđelović

Green Arrow je junak istoimenog stripa iz 1941. godine. On je bogati plejboj Oliver Queen koji oblači svoju verziju kostima Robina Hooda i pljačka bogate da bi dao siromašnima. Njegovo oružje je luk i razne vrste strela, eksplozivne, one koje ispuštaju dim, lepljivu tečnost, suzavac, vodu, čak i strela sa kriptonitom. Green Arrow je zamišljen kao pandan tada popularnom Batmanu, ali su autori veoma rano odustali od toga i preusmerili ga ka levičarenju i progresivno kritičkom stavu prema postojećem društvenom uređenju, za razliku od Batmana koji je oduvek štitio postojeći sistem.

Prvih dvadeset i pet godina Green Arrow nije bio mnogo popularan lik. Šezdesetih godina gubi svoje bogatstvo i postaje još veći zagovornik i borac za prava potlačenih. Sedamdesetih godina postaje više-manje zaštitnik vladajućeg reda i poretka. Tada i postaje popularniji nego ikada. Na početku devedesetih umire i nasleđuje ga njegov sin Connor Hawke. Desetak godina je drugi Green Arrow štitio poštene građane izmaštanog Star Cityja, sve dok se njegov otac nije vratio iz mrtvih. Green Arrow nije mnogo poznat van stripovskih krugova, i, do 2012. godine kada je dobio sop105


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

stveni šou, pojavljivao se samo kao sporedni lik u animiranim ili igranim serijama DC univerzuma. Od oktobra 2012. godine krenula je da se prikazuje prva sezona serije Arrow rađena po ovom junaku. U njoj je Oliver Queen razmaženi bogataš, koji posle brodoloma provodi pet godina na tajanstvenom ostrvu, gde doživljava stvari koje gotovo iz osnova menjaju njegov pogled na svet. Kada se vratio sa ostrva, on 106

oblači svoj zeleni kostim, i pomoću luka i strela, počinje da se bori protiv zlikovaca koji su izneverili njegov(i njihov) Star City. Zlikovci su sve redom bogataši i prijatelji i ortaci u pljački njegovog pokojnog oca. I tako Oliver Queen od razmaženog bogataša kome ispunjavaju sve hirove i želje, postaje isto tako razmaženi bogataš koji ispunjava sve svoje hirove i želje. Nekada su to bili skupa vina i


Stripovi

kvalitetne manekenke (ili, parnim danima, kvalitetna vina i skupe manekenke), a sada je to borba protiv onoga što on percipira kao zlo i loše. Priča o Robinu Hoodu, koja može da se preslika na Olivera Queena. mene uvek asocira na secnu iz stripa Alan Ford, kada razmaženi desetogodišnji sin bogatuna, sa sve plavom kosicom koje mu u loknama padaju preko čela, prvo od svog oca traži da mu kupi sve kolekcije svih olo-

vnih vojnika na svetu, a kada mu ovaj ispuni taj hir ovaj traži da mu kupi i prave vojnike, kasnije i kostim nesrećnog Boba Rocka. Ono što njegov tatica ne može sa novcem, to Superhik (svojevrsni anti Robin Hood, koji krade siromašnima da bi dao bogatima) ukrade za ovog zlatnog dječarca. Dakle ko su neprijatelji Arrowa? Bogataši, koji imaju uspešne, legalne firme, sa svojim legalnim biznisima, i koji legalno plaćaju 107


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

porez. Problem sa njima je što povremeno nešto uknjiže dva puta, nešto zaborave da provuku kroz legalne tokove, ali, ipak, većina njihovih poslova je legalna. Oni plaćaju porez kojim se finansiraju sve javne kuhinje i socijalni programi za siromašne kojima je, navodno, Oliveru Queenu, mnogo stalo i za koje se bori. Oni, ti zlikovci kako ih Oliver svojim očima razmaženog dečaka vidi, takođe zapošljavaju većinu poštenih i siromašnih građana Star Cityja. E, naš junak, je odlučio da svemu tome stane na put. Ne može to kako oni hoće. Mora da bude kako on hoće. On mora da ispuni legat svog oca, makar desetine hiljada ljudi ostalo bez posla, makar hiljade ljudi ostalo bez jednog obroka. On ima svoju želju i šta je prema njoj potreba da neko drugi spava u suvom krevetu, a ne u kanalizaciji ili pod mostom? Ništa! Oliver je junak koji se bori za pravdu. Štaviše, on se bori za socijalnu pravdu. Ironija u ovom slučaju dostiže maksimalne razine i postaje sarkazam. Arrow se sasvim čiste savesti ve

108


Stripovi

rujući da radi nešto ispravno bori protiv visokih plata i javnom sektoru, protiv okrečeni javnih škola, protiv državnih stipendija za mlade talente, protiv zdravstvenog fonda za najsiromašnije. A istovremeno priča i veruje u tu iluzija da se bori za njih i za te stvari. Gotovo da pomislim da je ovo satiričan prikaz srpskog društva. Svi junaci u seriji su bogati ili, makar, imućni ljudi. U svetu Oliverove borbe za siromašne nema mesta za odrpance koji su prljavi, ružni i smrde. Ne oblače se fensi i kul, nemaju skupe kostime, i velike problema kao što imaju pravi junaci ove serije. Pored ove licemerne anomalije, serija je, makar do kraja prve polusezone, pokazala da je dobra. Sve je urađeno perfektno. Polako se otvaraju mogućnosti da priča krene u raznim pravcima, dinamična je, nije šablonska i dosadna. Scenaristi, poput iskusnih kockara, selektivno pokazuju svoje karte i namere, sa zadržavanjem prava da povuku neki drugi potez, već kako bude zahtevala situacija. Dakle najveća smetnja seriji Arrow je Arrow. Da nije njega, ona bi bila bez mane.

109


Džoker se vratio Od kada je izdavačka kuća DC septembra 2011. godine počela da izdaje svoje stripove od nule, sa junacima smeštenim u novi-sličanstari univerzum, nije bilo ni glasa od Betmenovog najvećeg neprijatelja, princa zločina, Džokera. Jedino što smo od Džokera videli jeste koža sa njegovog lica koju je ogulio i ostavio za sobom pre nego što je pobegao iz Arkama. I sada se konačno vratio u drugom Betmenovom krosoveru Death of a 110

Family. Promenio se. On više nije samo Džoker, on je zlo sa Džokerovim licem. I kako će Bet-porodica da se snađe sa njim? Betgirl se susreće sa svojim najvećim strahom, Red Hood sa svojim ubicom. Kako će uvek nervozni novi Robin Demijen Vejn da reaguje na Džokerov povratak? A Džoker još i kaže da zna ko se krije iza Betmenove maske.


Supermen ima novu curu Supermen se nedavno smuvao sa Čudesnom Ženom. Jednostavno se desilo. Posle sukoba Justice League čiji su oboje članovi i u kojem su morali da se suoče sa svojim najvećim strahovima, Supermen i Čudesna Žena su sedeli na krovu zgrade i u ćaskanju shvatili koliko toga imaju zajedničkog. Ovo im inače nije prvi put sa se njih dvoje žvalave, a jednom prilikom, u jednom snu, su se i venčali. Vreme će pokazati koliko je ovo ozbiljna veza, a koliko samo laki flert. 111


Spajdermen postao zlikovac Posle pedeset godina, a i povodom toga, Spajdermenove predane borbe protiv kriminala došlo je do velikog preokreta. I sve se desilo u jubilarnom sedamstotom broju Amazing Spider-Man. Naime, um Pitera Parkera je zarobljen u trošnom telu njegovog neprijatelja Doktora Oktopusa. A um Doktora Oktopusa je zauzvrat završio u telu Pitera Parkera. I tu, zajedno sa sećanjima Pitera Parkera, on pokušava da bude mnogo bolji Spajdermen nego što je pomalo detinjasti Piter ikada uspeo da bude. 112


Drugi deo filmske adaptacije Tintina Drugi deo filmske adaptacije popularnog stripa u bioskopima bi trebalo da se pojavi 2015. godine. Tek što je počelo prikazivanje prvog dela trilogije "Hobit", reditelj Piter Džekson potvrdio je već naredne godine počinje sa snimanjem nastavka filma o avanturana Tintina. Reditelj Stiven Silberg, koji je režirao prvi film "Avanture Tintina: Tajna jednoroga" kaže da će drugi deo biti vezan za Eržov strip "Zatvorenik sunca".

113


Sprema se ekranizacija “Silmarilliona”? Iako se Kristofer Tolkin protivi ekranizaciji preostalih dela iz zaostavštine svoga oca, pa se čak i sa svojim sinom posvađao oko toga, nemilosrdno pohlepni Piter Džekson već razrađuje ideje oko realizacije filmske adaptacije Silmarilliona. U intevjuu koji je dao on izražava nadu da će autorska prava u doglednoj budućnosti preći u ruke nekih razumnijih ljudi, ako ništa dugo, pohlepnijih. 114


Tito i Sloba kao manga diktatorke

Strip pod nazivom "Pretvoreni u žene! Biografije svetskih diktatora", objavila je izdavačka kuća "Ikaros Publications" i donosi crteže 70 diktatora. Među njima su Kim DžongIl, Benito Musolini, Adolf Hitler, Sadam Husein, Fidel Kastro, Omar al-Bašar i mnogi drugi. Nama su naravno najzanimljiviji Josip Broz Tito i Slobodan Milošević. Tito je pred-

stavljen kao dadilja ili kao majka koja brine o deci. Svako dete koje je nacrtano predstavlja jednu od republika bivše Jugoslavije, odnosno sadašnje države. Tako svako od njih na sebi ima maramu, šal, mašnu ili traku oko glave s motivima zastava sadašnjih država. Slobodan Milošević je prikazan kako beži od otporaša i Velje Ilića na buldožeru. 115


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

„Kapetan Džon Piplfoks“, pre Razbarušeni narator maltene naglavačke upada u Veliku dvoranu Centra za kulturu i moli prisutne u publici da mu objasne u koju je to bajku upao. Iz razgovora sa najodvažnijim gledaocima različitog uzrasta, čak i da je bilo onih koji nisu znali zašto su tu, saznajemo da smo večeras svi tu zbog Džonija, odnosno Kapetana Džona Piplfoksa zvanog Zvono. I dok se naš narator penje na Veliku scenu Centra za kulturu, iza zavese koja se polako diže, veselo se oglašava hor: „Le-

116

pojke iz Havane, sve stoje sa strane, sa strane i pitaju kapetane: Kako se zove vaš brod?“. Zavesa se polako diže i otkriva nam prelepo dizajniran i oslikan gusarski brod sa petnaest neustrašivih gusara, a koji baš i ne izgledaju tako strašno, više su nekako smotani, ali beskrajno simpatični na čelu sa njihovim Kapetanom Džonom Piplfoksom. I naš narator im se pridružuje na brodu kao važan član posade – kuvar i čudovišna gusarska avantura počinje.


Pozorište

edstava za decu svih uzrasta „Piplfoks je moja druga naslovna uloga koju sam odigrao. I Nikola je igrao u toj predstavi. Verovatno da nas je kod odabira teksta vodila i nostalgija. Ali, to nije bilo presudno. Ono što je jako važno jeste ovogodišnji jubilej, 90 godina od rođenja Duška Radovića, ali i večita tema sukoba dobra i zla“ – kaže Miljan Guberinić, jedan od dva reditelja ove predstave, i polako nam otkriva razloge zašto baš „Kapetan Džon Piplfoks“, kao prva samostalna

PATOS-ova produkcija. „Mladi se sve više desocijalizuju. Sve više su individualci. Zaboravljaju na grupu, društvo, zajedništvo, slogu i još mnoge sinonime koji opisuju jedini put do bilo koje pobede. Rediteljskim intervencijama, želeli smo da ukažemo na taj problem i kažemo mladima da je za uspeh, pored individualnih osobina, preko potrebna i podrška okoline. Možda bi naš rediteljski koncept najbolje opisali stihovi dečije pesmice: „Svi treba da znaju

117


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

šta drugarstvo znači, zajedno smo lepši, zajedno smo jači“ – dodaje Miljan Guberinić. Nikola Jovanović, drugi reditelj ove predstave naglašava da osim što ih „Piplfoks“ asocira na lepe trenutke iz detinjstva, na druženje, ali i na prve ozbiljnije odgovornosti, da im je cilj bio da radio dramu adaptiraju tako da bude originalna, zanimljiva i duhovita svim generacijama. „Sam tekst je ostavljao dosta mesta za razvijanje mašte i to je ono što delo Duška Radovića čini genijalnim, a glumcima daje dosta prostora za razigravanje i igru“ – dodaje Nikola Jo-

118

vanović. E, baš to poslednje, razigravanje i igra, glavna je karakteristika svih PATOS-ovih predstava. Svaki od petnaest glumaca je svakog trenutka znao zašto je na sceni, svaki pokret je bio dobro promišljen, kako je to primetio jedan od starijih PATOSovih članova, koji je i sam učestvovao u PATOS-ovoj prvoj postavci „Piplfoksa“, pre 13 godina. Miljan, Nikola i Anđelka Vulić, iskusni PATOS-ov trojac, veoma požrtvovano je radio skoro jedanaest meseci sa ekipom smederevskih osnovnoškolaca i srednjoškolaca.


Pozorište

Najpre na radionicima svakog vikenda od februara meseca, a poslednja dva meseca intenzivno na samoj predstavi. I onim dobrim poznavaocima smederevskih pozorišnih prilika bilo je sasvim jasno da se kroz ovu predstavu i dalje neguje PATOS-ova škola i Čubizam, ali i da postoje uticaji i svih kasnijih vrhunskih reditelja i profesionalaca koji su radili sa PATOS-om. Baš to naglašava i Anđelka Vulić, koja je sticajem pomalo nesrećnih okolnosti, pored pomoćnika reditelja i rada na scenskom pokretu, dva dana pred premijeru dobila i ulogu naratora u

predstavi, umesto Nevene Gačić, koja se povredila neposredno pred premijeru i koja će se, verujemo, uspešno vratiti u ekipu već na prvoj reprizi predstave koja ja planirana za 27. decembar. O svemu tome Anđelka kaže: - Prvi put sam se našla u ulozi nekoga ko treba da prenese do sada stečeno znanje i to je predstavljalo veliki izazov za mene. Znanje stečeno od velikih reditelja kao što je bio Branislav Čubrilović Čubi, Gojko Milićević, Sunčica Milosavljević i naravno Salvatore Tramaćere, trebalo je preneti na narednu generaciju

119


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

PATOS-a. Ovaj izazov smo oberučke prihvatili i Miljan i Nikola i ja u nadi da ćemo taj zadatak uspešno izvršiti. Nakon odigrane premijere, uvidela sam da se iza ovih mladih ljudi krije neverovatna energija koja je povratila duh PATOS-a u Smederevu. Ova premijera je bila dokaz našeg uspeha u datom izazovu. Igrati sa, sada mogu reći sa dosta ponosa, novim patosovcima bilo je neprocenjivo iskustvo. Novi patosovci, kako ih sada već svi zovu, mahom osnovnoškolci ili srednjoškolci, mnogi bez ikakvih pozorišnih iskustava pre ovog. Ne i Miloš Stanković. Kao već proverenom članu PATOS-a koji se oprobao u predsta-

120

vama koje je PATOS radio prethodnih godina za Smederevsku jesen u Malom gradu Smederevske tvrđave i u drugim projektima, posebno onim međunarodnim, pripala je naslovna uloga, o kojoj kaže: „Džon Piplfoks je prelepo iskustvo. Sam rad na predstavi bio je uživanje. Mislim da niko do nas na početku nije bio svestan koliki je ovo projekat, ali nadam se da smo uspeli publici da prenesemo delić iskustva koje smo mi doživeli tokom realizacije ovog dela. A što se tiče ličnih osećanja, divno je deliti scenu sa takvim drugarima. Džon Piplfoks od nas je napravio jaku i stabilnu grupu koja će i ubuduće kroz igru i druženje stvarati


Pozorište

nove predstave“. I potpuno bi nepravedno bilo ne spomenuti posadu Piplfoksovog broda, nove patosovce, Miloševe drugare. To su: Anja Todorović, Dragan Dželetović, Nevena Maslać, Milan Šorgić, Marina Mišić, Katarina Pendić, Dunja Petković, Ada Vera Petković, Vida Antonijević, Milica Savić, Ivona Mitić, Kaća Zdravković i stari-novi patosavac Živorad Đorđević (čika Žika). Nevenu Gačić, nadamo se videćemo već na sledećoj predstavi, a ne samo na poklonu. U ulozi Sirene, koja se pojavljuje iz plavog mora i potpuno opčinjava i gusare i decu u publici, gledali smo Mirjanu Đorđević, balerinu iz Studija baleta Centra za kulturu. Na afiši predstave posebna zahvalnost upravo Centru za kulturu Smederevo, baš kao i Dušanu Tomiću, koji je prvi postavio na scenu ovu predstavu u kojoj je Miljan Guberinić bio Kapetan Džon Piplfoks, a Nikola Jovanović, tek jedan od gusara sa jednom jedinom replikom u predstavi: „Imamo kapetane“. A važno je imati i snage i volje, ali i znanja da se postave ovako dobre predstave i prikazuju na radost svih onih koji znaju da uživaju ili treba da nauče da uživaju u pozorišnoj umetnosti. A bilo je tu i uticaja i meksikanca Ora-

sija Salinasa i mnogih drugih PATOSovih saradnika koji su svojim duhom bojili ovu prvu samostalnu PATOSovu produkciju. I kad smo kod boja, prosto ne bi bilo u redu ne pohvaliti izuzetno maštovito osmišljen dizajn svetala Nenada Đorđevića. Prelepo oslikan brod svojim umetničkim raspoloženjem potpisuje Valentina Jevtić. I ovoga puta melodiozno komponovanu muziku radio je Dragoljub Braca Martić. I scenografija i kostim kolektivno je delo samih patosovaca. I tako i muzika i svetlo i kostim i scena, a posebno scenski efekti, potcrtavaju priču o ovoj gusarskoj avanturi nasred mora, koja se i bukvalno završava pobedom kolektivnog duha, a ispred naših očiju brod polako isplovljava i nestaje sa scene, dok se zavesa lagano spušta, a tek sa krme čita natpis: Kraj. Međutim, ovo nije kraj, ovo je tek početak još jedne PATOS-ove avanture u magičnom pozorišnom svetu. Prva repriza je već u četvrtak 27. decembra u okviru Novogodišnjeg programa Centra za kulturu. A biće malo drugačija nego premijera. Treba u tom morskom prostranstvu da se dočeka i Deda Mraz. A kako će se gusari snaći sa njim nasred mora…

121


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Otelo u JDP Predstava Otelo Vilijama Šekspira u režiji Miloša Lolića premijerno je izvedena u nedelju 23. decembra u 20 časova na Sceni “Ljuba Tadić”. Otelo je jedna od četiri velike Šekspirove tragedije, besmrtna priča o ljubomori, strasti, zavisti i mržnji s Vojinom Ćetkovićem u ulozi Otela i Nikolom Đuričkom u ulozi Jaga – obojicom na vrhuncu i u punom sjaju svog glumačkog umeća – i u režiji Miloša Lolića, jednog od najuspešnijih i najuzbudljivijih reditelja mlađe srednje generacije. Svoju prvu predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Drugu stranu Dejana Dukovskog, Lolić je po122

stavio 2006. godine, na sceni Teatra „Bojan Stupica“. Dve godine kasnije, na istoj pozornici režirao je Sanjare Roberta Muzila, pobedničku predstavu 43. Bitefa. Posle tri sezone koje je proveo režirajući u Austriji, Sloveniji i Nemačkoj, velikih uspeha i nagrada na festivalima kao što su Borštnikovo srečanje 2011, Bayerische Theatertage 2012. i 46. Bitef, kao i glavne austrijske pozorišne nagrade „Nestroy“ za najboljeg mladog reditelja u 2012, Lolićev povratak sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta istovremeno je i njegov prvi susret s najvećim dramskom piscem svih vremena.


Pozorište

“Dadov” proslavio 54. rođendan Omladinsko pozorište “Dadov” obeležilo je 27. decembra svoj 54. rođendan premijerom predstave “Poziv”, po tekstu Darka Marjanovića u režiji Isidore Goncić. Predstava je inspirisana svakodnevnim problemima i nedoumicama u komunikaciji između devojaka i mladića u modernom društvu. Na dan 27. decembra 1958. godine u

Dramskom ateljeu doma omladine Vračar izvedena je prva predstava “Gradinar” Rabindranata Tagore u režiji Miloša Žutića i Milana Bunjevca. Sadašnji "dadovci" ističu da sa istim entuzijazmom i smelošću, kao na počecima te kuće, istrajno deluju na kulturnoj mapi grada Beograda kao specifična teatarska institucija.

123


Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Premijera drame “50 udaraca” Prva pozorišna premijera u ovoj godini biće izvedena 18. januara u Ateljeu 212, drama "Pedeset udaraca" mlade autorke Tamare Baračkov u režiji Ane Grigorović. Uloge igraju Marko Janketić, Milan Marić, Tanja Petrović Dejan Dedić i Jakov Jevtović. Kako se navodi na sajtu Ateljea, mladi autori kroz ovaj pozorišni projekat traže odgovore i nadaju se da će neka pravda, socijalna ili božija, u jednom trenutku pobediti. Predstava se bavi pitanjem da li je uopšte moguća institucionalizovana pravda u društvu u kojem je odnos između državnog i verskog sistema neodređen, u društvu koje je prepuno dvostrukih standarda, dogme i malograđanštine. 124

Prema rečima spisateljice, uticaj institucije crkve u našem društvu retko se danas otvoreno problematizuje, čak i kada ona staje u zaštitu ljudi koji u ime Boga čine najmonstruoznija dela. Čini se da smo navikli da sasvim mirno i bez reakcije, posmatramo ciklično ponavljanje istih zločina, slučajeva nasilja i zlostavljanja, čiji krivci odlaze slobodni i mirne savesti, dok žrtve ostaju uništene i osramoćene, ističe ona. "Pedeset udaraca" je priča o raspadu porodice, čiji je slom posledica nespremnosti da se suoči sa prošlošću i bolnim sećanjima od kojih je pokušavala da pobegne, dodaje Tamara Baračkov.


Pozorište

“Antigona” Narodnog pozorišta premijerno izvedena u JDP Ansambl Drame Narodnog pozorišta izvelo je premijeru "Antigone", u režiji Jagoša Markovića, 30. decembra na velikoj sceni "Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kolege iz JDP-a ustupile su za ovu priliku svoju salu, dok u Narodnom pozorištu traje saniranje posledica požara koji se dogodio početkom decembra. Naslovnu ulogu igra Vanja Ejdus, a

Kreont je Dragan Mićanović. U ansamblu su Vjera Mujović, Đurđija Cvetić, Mihailo Janketić, Bojan Krivokapić, Aleksandar Srećković, Sloboda Mićalović Ćetković i Momčilo Otašević. Reditelj je kreirao scenografiju, kostime Bojana Nikitović, zvuk Vladimir Petričević. Predstava se igra prema prevodu Miloša Đurića. 125

Profile for Bookvar Magazin

Bookvar #002  

Drugi broj Magazina za promociju čitanja BOOKVAR

Bookvar #002  

Drugi broj Magazina za promociju čitanja BOOKVAR

Profile for bookvar
Advertisement