Page 1

Šetnja jednog narkomana

Pada kiša, ovaj zvuk me opušta. Smešim se. Osećam se prilično pogubljeno ovih dana. Ne znam zašto. Onako, sve je u vazduhu, klati se… ponekad je, tačnije, sa vremena na vreme dobro osetiti se tako, to te malo opusti, ponese, odmoriš se usled toga. Najednom naglo ustajem sa kauča i kažem: „Vidimo se ljudi!“, kuda sam ja to pošla? Obuvam starke i pretrčavam dvorište, izlazim na ulicu, onako, još uvek sanjiva od toplog, kućnog vazduha, nesvesna da je već 22.00h. Ulica je prazna, čak su i dokone komšije ušle u kuću. Ta misao da je sve tako pusto, naglo me obradova, ni sama ne znam zašto. Koračam ka ulici kojom inače ne volim da idem. I ona je bez „žive duše“. Shvatam da sam samo u majici, bez rukava, i na momente se pitam šta ja to radim. Onda se opet nalazim u nekom polusan stanju. Skidam gumicu sa kose i… kisnem… kisnem… i samo kisnem. Ništa se ne dešava. Počinjem da plačem. Ne razlikujem sopstvene suze od kapi kiše. Sviđa mi se. U svakom trenutku možeš da se praviš da ti nije ništa. Već sam zašla u neku nepoznatu ulicu (ne poznajem ovaj deo grada baš najbolje), polako počinju da me guše grcaji, jecam, suze samo liju, većom brzinom od ovog pljuska. Buncam „ti, ti si kriv“, vrištim , potpuno pogubljeno „sve ste mi uzeli, IZDAJNICI!“, opet govorim „ali ti… ti si najveće nestvo…“, zastajkujem, i sedam pored puta, na neki beton. Kosa mi je sasvim mokra, groznica mi prolazi kroz telo, a nije mi hladno. „Haha“, smejem se ludački, „sada samo fali da naiđe neko koga poznajem, bar mislim da ga poznajem, i da otpočne tešenje, ali, ali… ti si tako dobra, lepa, produhovljena… zašto bi neko kao ti plakao“, podrugljivo izgovaram i smejem se haotičnom brzinom. Onda opet jecam. „Kako sam nisko pala“, kreštećim glasom šapućem „od toliko životnih, esencijalnih, bitnih problema, ja sam, ustvari, nije meni ništa, pretvaram se u patetičnu lujku zbog čega? Oh, jadna li sam…“, spuštam glavu na kolena, i pevam „Who do you think you are running around leaving scars?“, gubim se u tekstu te glupave pesme koju sam čula svega 3 puta. Onda se smejem, opet. „Couse your presence still lingers here“. Znate, to su oni trenuci kada vam nije bitno što ste se zarekli da nešto nećete pominjati, da nekog nećete voleti, i da, u svakom slučaju, budalu od sebe nećete praviti. Pomišljam, ali te tvoje zelene oči, možda nisu zle, možda ako još jednom probam, ne, ne, neću. Ali lepo je (suludo je)


živeti u misli da nekog, eto tako, i dalje, ne, voliš, ali nekako, misliš na njega, kada pereš zube, eto! Jao patetika. Kako si se lepo smejao. Imao si divne zube. Veoma bele, potpuno ravne. I bled ten. I oči, opet oči, oči. Crna kosa. „Ošišao si je...crvu!“, opet vrištim. Zbog nje je l’ da? Ona.. ona je veštica. Šta ja imam sa njom? „Tara, ti je ne poznaješ“, kaže glas moje savesti. Ja kažem „Pa šta? Ona je ta koja je rekla da je meni srce slomljeno“. (ironija) „Meni srce... nije slomljeno...aaaaaaaa“, opet šapućem sama sebi „ono je rasparčano“. U jednom trenutku me toliko uhvatila anksioznost da sam mislila da ću pasti i umreti na licu mesta, udavljena kišom i svojim suzama. Ali ne. Smirila sam se, iscedila kosu, i pošla kući. Mama je izašla na vrata i počela da viče „Da li si ti normalna? Ćao, ljudi? Šta to znači? Je l’ pokušavaš da me ubiješ? Zvala sam sve žive ljude iz Beograda da mi kažu gde si? Deda je pošao ovamo, da te čekamo. Jesi li ti normalna?“, ponavljala je... pogledah je tupim pogledom, sarkastično rekoh „Živa sam, vidiš?“ i otišla na spavanje. Sručila sam se na krevet. I zaspala sa mišlju da je neko možda video šta mi se desilo, i da če neko možda, reći „njemu“ šta mi se sve dešavalo zbog njega. Ni sama nisam verovala u to, ali nekad je najbolje ne produbljivati previše neke stvari. Mama mi je donela noću čistu odeću, pokrivala me, donela mi čaj, poljubila i rekla „Ne dozvoli da te lome slabiji od tebe, nikad ne znaš gde se krije dobro“. Zagrlih je jako i nastavih sa spavanjem.

Alma  

Almaaaaaaaaaaaaa

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you