Issuu on Google+


TANA FRENČ

U ŠUMI

Prevela Nela Ivanović


Naslov originala Tana French IN THE WOODS

Copyright © 2007 by Tana French


Za mog oca Dejvida FrenÄ?a i moju majku Elenu Hvostov-Lombardi


„Verovatno je to bila samo neč ija nevaljala crna pudla. Ali uvek sam se pitala... Sta ako je to, u stvari, bio On, i ako je zaključio da nisam toga vredna?“ Toni Kušner, Svetla soba zvana dan


Veoma sam zahvalna za dopuš tenje da u tekstu koristim delo zaš tić eno autorskim pravima; – Odlomak iz pesme “Na britanskom ratnom groblju Baje“ iz Zbirke pesama l951-2000. Carlsa Kozlija, koje je objavio Mekmilan. Copyright © Estate of Charles Causley 2000, novo izdanje na osnovu odobrenja kompanije David Higham Associates, 5-8 Lower John Street, Golden Square, London W1F9HA.


PROLOG Zamislite leto ukradeno iz nekog ilma o detinjstvu glavnog junaka, č ija se radnja deš ava pedesetih godina proš log veka u malom gradu. Nije to jedno od onih irskih leta koje bi samo gurman inog nepca umeo da razlikuje od ostalih godiš njih doba, u jedva vidljivim prelazima sivih nijansi oblaka i meke kiš e kao na nekom akvarelu; ovo je leto gromoglasno i ekstravagantno u svom vrelom plavetnilu. Ono ti eksplodira na jeziku ukusom bujne trave, tvog zdravog znoja, „mari" keksa sa maslacem koji curi iz pukotina i boca limunade ispijenih u kuć icama na drvetu. Ono ti golica lice be-em-iks povetarcem i bubamarom koja ti mili uz ruku; ono ti svaki udah puni mirisom pokoš ene trave i rublja koje se suš i na vetru; ono zuji i pevuš i cvrkutom ptica, zujanjem pč ela, š uš kanjem liš ća, zvucima odbijanja fudbalske lopte i preskakanja konopca uz povike – jedan! dva! tri! Ovo je leto koje se nikada neć e završ iti, Ono započ inje svakoga dana, uz reklame za sladoled i kucanjem na vrata tvog najboljeg druga, a završ ava dugim, sporim spuš tanjem sumraka i majč inom siluetom koja se ocrtava na kuć nim vratima dok te doziva kuć i, glasom pomeš anim s cijukom slepih miš eva, upletenim u grane stabala poput niti crne čipke. Ovo je leto nad letima u svom punom sjaju. Zamislite mali, uredni lavirint kuć ica na brdu samo nekoliko milja od Dablina. Jednoga dana, tvrdila je vlada, ovo mesto postać e už urbano predgrađe velikog grada, savrš eno reš enje za prenaseljenost, siromaš tvo i sva druga zla urbanizma; međutim, sada je tu samo š ač ica istovetnih kuć a, podeljenih po vertikali, još uvek dovoljno novih da izgledaju kao da su iznenađene sopstvenim postojanjem i pomalo nespretnim bivstvovanjem na padinama tog brda. I dok je vlada raspredala o restoranima Mekdonaldsa i najnovijim LCD monitorima, nekoliko mladih porodica je – bež eć i od gazda iznajmljenih stanova i poljskih ve-cea, š to je bila stvarnost u Irskoj sedamdesetih godina koju su svi izbegavali da spomenu, sanjajuć i o velikim baš tama u zadnjem delu dvoriš ta i putevima na kojima bi deca mogla da se igraju š kolice, ili jednostavno kupujuć i


sebi dom kakav su sa svojim uč iteljskim i š oferskim platama mogli da priuš te – spakovalo svoje prnje i pohrlilo drumom s dve trake između kojih su u travi rasle ljubič ice, ka svom novom poč etku, svež em poput peperminta. Bilo je to pre deset godina, a bledunjava stroboskopska svetla velikih trgovinskih lanaca i mesnih zajednica, podvedena pod zajednič ki naziv „infrastruktura", nisu se još materijalizovala (neki sitni, nevaž ni politič ari su povremeno u Donjem domu parlamenta ž valavili o mutnim poslovima sa zemljiš tem, uzalud). Farmeri su i dalje napasali krave kraj puta a u noć i su, naspram tamnog neba, treperila samo retka sazvež đa svetiljki ispred kuć a š ćuć urenih na obroncima; iza toga, na zemljiš tu na kojem bi po planovima jednog dana trebalo da izraste trž ni centar i mali uredni park, š irilo se viš e od dva kvadratna kilometra i ko zna koliko vekova šume. Prilazimo bliž e, prateć i troje dece š to se veru preko tanke opne od cigle i maltera koja š umu drž i na odstojanju od kuć a. Njihova tela pokazuju savrš enu ekonomiju pokreta i potencijale koji č ekaju da se razbuktaju; ona su aerodinamič na poput lakih vazduš nih jedrilica i još ne poznaju stid. Bele tetovaž e – munja, zvezda, blesak na mestima povreda gde su bili zalepljeni lasteri, a sunce potamnelo kož u oko njih. Oblaci plave kose vijore na vetru oko njihovih glava: lopovske, koleno na vrhu zida, podizanje, prebacivanje i – već iščezavaju. Suma je sva trepetu, ž amoru i prividu. Njena tiš ina je zavera poentilista{1} u slici sastavljenoj od milion sić uš nih zvukova – š uš kanja, vihora i bezimenih, kratkih krikova; njena praznina vrva od tajnog ž ivota koji primetiš krajič kom oka, ali nestane č im pogledaš u tom pravcu. Paž ljivo: pč ele uleć u u pukotine nagnutih hrastova i izleć u iz njih; zastani i prevrni svaki kamen i neobič ne larve ć e poč eti uznemireno da se migolje, dok se kolona savesnih mrava penje uz tvoj č lanak. U ruš evini zamka, neč ije napuš tene utvrde, vreba kopriva debela poput ruč nog zgloba, iž dž ikljala između kamenja, a zeč evi tu u zoru izvode svoje mlade da se igraju na prastarim grobovima. Ovo troje dece poseduju leto. Oni poznaju š umu isto tako dobro kao sić uš ni pejzaž sopstvenih izubijanih kolena; zavež ite im oč i i odvedite ih u bilo koju udolinu ili na proplanak – nać i ć e put bez ijednog pogreš nog koraka. Ovo je njihova teritorija i oni vladaju njome, divlje i gospodstveno poput mladih ž ivotinja; oni se probijaju


kroz granje i igraju ž murke u njenim udubinama po vasceli dan i noć u u svojim snovima. Oni jure pravo u legendu, u priče koje se deci pričaju pred spavanje i u noć ne more o kojima roditelji nikada niš ta ne saznaju. Oni stupaju sumrač nim, izgubljenim putevima koje sami nikada neć ete nać i, koji zavijaju kraj poruš enih kamenih zidova i poput repa komete vuku za sobom trag od povika i pertli s deč jih cipela. A ko to č eka na obali reke, s rukama u granama vrba, č lji to smeh odzvanja, odbijajuć i se od vrhova drveć a, kome pripada to lice koje si krajič kom oka zapazio u ž bunju, sazdano od svetlosti i senki liš ća, š to nestaje istog trena kad u njega pogledaš? Ova deca neć e odrasti, ni ovog niti bilo kog drugog leta. Ovoga avgusta neć e morati da u sebi potraž e skrivene rezerve snage i hrabrosti da bi se suoč ili s komplikovanim svetom odraslih ljudi. Oni neć e postati tuž ni, mudri i vezani za ceo ž ivot. Ovo leto za njih ima neki drugi plan.


1. Upozoravam vas, važ no je da zapamtite da sam ja detektiv. Naš a veza sa istinom je temeljna, ali puna š upljina, prelama se zbrkano poput odraza u slomljenom ogledalu. Ona je srž naš ih karijera, krajnji cilj svakog naš eg poteza i mi idemo za njom, koristeć i strategije mukotrpno sazdane na laž ima, prikrivanju i svakojakim obmanama. Istina je najpož eljnija ž ena na svetu a mi smo posesivni ljubavnici, koji nagonski spreč avaju drugima i najmanji pogled na nju. Svaki dan je izneveravamo, provodeć i sate i dane u laž ima do grla, a onda joj se vrać amo sa onim izanđalim izgovorom; uč inio sam to iz ljubavi prema tebi. Veš t sam sa simbolikom, naroč ito ako je od one površ ne i jeftine vrste. Ne dozvolite da vas prevarim nametanjem utiska da smo gomila kavaljera i vitezova koji u paru galopiraju za damom Istinom na belom konju. Ono š to mi radimo sirovo je, neotesano i gadno. Recimo, devojka daje alibi momku osumnjič enom za pljač ku prodavnice na severnoj strani grada, kad je nož em ranjen jedan služ benik. U poč etku lertujem s njom, govoreć i kako mi je jasno zaš to je bio kod kuć e kad ima takvu devojku; ona je izblajhana plavuš a masne kose, ravnog, nedovrš enog tela, kakvo daju pokolenja loš e ishranjenih predaka, i mislim kako bih je, da sam na mestu njenog momka, rado menjao č ak i za dlakavog zatvorskog cimera s nadimkom Britva. Onda joj kaž em da smo pronaš li označ ene iskalne rač une u dž epovima donjeg dela njegove skupe trenerke, a ona tvrdi da je sama te več eri izlazila iz stana i da mu je dala te račune kad se vratila. Veoma sam ubedljiv i samo malčice dozvoljavam da se na mom licu vidi da mi je neprijatno i da je ž alim zbog toga kako ju je momak izdao, sve dok se njena vera u njihovu č etvorogodiš nju vezu ne sruš i poput kule od peska i ona mi kroz suze, š mrkć uć i, ne isprič a sve – – od tač nog vremena kad je te več eri izaš ao iz kuć e do njegovih seksualnih nedostataka; a on za to vreme, sedeć i u susednoj prostoriji za ispitivanje s mojim partnerom, tvrdoglavo ponavlja: „Odjebite, bio sam kod kuć e sa Dž eki.“ Než no je potapš em po ramenu, dodam joj


maramicu, šolju čaja i obrazac za izjavu. To je moj posao, posao u koji se ne upuš taš – ili ako se upustiš , ne traješ dugo – bez prirodne nadarenosti da oceniš š ta su prioriteti i kakvi su zahtevi. Pokuš avam da vam kaž em, pre poč etka ove prič e, dve stvari; žudim za istinom. I lažem kao pas.

Ovo sam proč itao u dosijeu onoga dana kad sam postavljen za detektiva. Vrać ać u se na tu prič u iznova i iznova, na razne nač ine. Priznajem da je to jadno, ali bar je moje; ovo je jedina prič a na svetu koju niko osim mene nikada neće moći da ispriča. U č etvrtak 14. avgusta 1984. godine, posle podne, troje dece – Dž ermejn (Dž ejmi) Elinor Rovan, Adam Robert Rajan i Piter Dž ozef Sevidž , dvanaestogodiš njaci, igrali su se na putu ispred svojih kuć a u Noknariju, malom gradu u blizini Dablina. Kako je bio topao, vedar dan, mnogi stanovnici su bili u svojim dvoriš tima i brojni svedoci su u različ ito vreme tog dana videli decu kako hodaju po zidić u na kraju puta, voze bicikle ili se ljuljaju na gumi okačenoj o drvo. Noknari je u to vreme bio slabo naseljen i granič io se s prilič no velikom š umom, od koje je bio odvojen zidom visokim metar i po. Oko tri sata deca su ostavila bicikle u baš ti ispred kuć e Sevidž ovih, rekavš i gospođi Anđeli Sevidž – koja je u tom trenutku š irila rublje – da idu u š umu da se igraju. To su č esto radili i odlič no su poznavali taj deo š ume, pa gospođa Sevidž nije brinula da ć e se izgubiti. Svom sinu Piteru, koji je imao ruč ni sat, rekla je da se vrati kuć i na č aj oko pola sedam. Ovaj razgovor potvrdila je gospođa Meri Terez Kori iz susedne kuć e, a nekoliko svedoka je videlo decu kako se penju na zid na kraju puta, preskaču ga i nestaju u šumi. Kako se Piter Sevidž nije vratio do 6.45, njegova majka je pozvala majke drugo dvoje dece, pretpostavljajuć i da je kod nekoga od njih. Međutim, nijedno dete se dotle nije vratilo. Piter Sevidž je bio deč ak u koga se uglavnom moglo pouzdati, ali se njegovi roditelji u tom trenutku još uvek nisu zabrinuli, verujuć i da su se deca zaigrala i zaboravila na vreme. Negde oko pet do sedam, gospođa Sevidž je krenula putem ka š umi da ih dozove. Nisu se odazvali, a ona nije videla ni čula ništa što bi otkrilo prisustvo neke druge osobe u šumi. Vratila se kuć i da muž u, gospodinu Dž ozefu Sevidž u, i mlađoj deci,


kojih je bilo č etvoro, posluž i č aj. Nakon č aja su gospodin Sevidž i gospodin Dž on Rajan, otac Adama Rajana, zaš li malo dublje u š umu, dozivajuć i sinove. Odgovora opet nije bilo. U 8.25, kad se spustio mrak, roditelji su već bili ozbiljno zabrinuti da su se deca izgubila i tada je gospođica Ališ a Rovan (samohrana majka male Dž ermejn), koja je imala telefon, pozvala policiju. Poč elo je pretraž ivanje š ume. U tom trenutku rasla je i strepnja da su deca pobegla. Gospođica Rovan je, naime, nedavno odluč ila da Dž ermejn poš alje u internat u Dablin, gde bi boravila preko nedelje, a za vikend bi dolazila kuć i u Noknari; trebalo je da ode za dve nedelje i sve troje dece je bilo uznemireno zbog rastanka. Međutim, pretraž ivanje njihovih soba otkrilo je da nijedan komad odeć e, novac i lič ne stvari ne nedostaju. U Dž ermejninoj kasici u obliku ruske babuške i dalje je bilo svih 5,85 funti, koliko je i imala. U 10.20 uveč e, policajac sa baterijskom lampom je pronaš ao Adama Rajana u naroč ito gustom delu š ume. Stajao je leđima i dlanovima oslonjen na veliko hrastovo stablo. Nokte je zabio u koru drveta takvom silinom da su se polomili i ostali u njoj. Izgledalo je kao da stoji tamo već duž e vreme, ali se nije odazivao na pozive tragač a. Odveden je u bolnicu. Pozvana je jedinica s psima koji su pratili tragove preostalo dvoje dece, sve dok ih nisu izgubili, zbunjeni, nedaleko od mesta gde je stajao Adam Rajan. Kad su me pronaš li, imao sam na sebi plavi š orc od teksasa, belu pamuč nu majicu, bele sportske č arape i bele patike s pertlama. Patike su bile skroz natopljene krvlju, č arape neš to manje. Kasnijom analizom utvrđeno je da se krv probila kroz patike iznutra; č arape su pak bile natopljene krvlju sa spoljaš nje strane. Zaključ ak je bio da su patike bile skinute sa stopala a krv sipana u njih; nakon nekog vremena, kad je krv poč ela da se zgruš ava, patike su mi bile ponovo obuvene i tako se krv prenela na č arape. Na majici su bile č etiri paralelne poderotine duge između osam i trinaest centimetara, koje su se protezale ukoso preko leđa od sredine leve lopatice do desne strane jednog dela rebarnog luka. Imao sam nekoliko manjih ogrebotina na listovima nogu, iverje pod noktima (za koje je kasnije utvrđeno da potič e od hrasta) i duboke poderotine na oba kolena, na kojima je već poč ela da se stvara krasta. Nije bilo moguć e utvrditi da li sam poderotine dobio u


š umi ili ne, jer je jedno od mlađe dece (Ejdin Votkilis, pet godina), koje se tog dana takođe igralo na putu, tvrdilo da me je videlo kako padam sa zida pravo na kolena. Međutim, kako se ta prič a menjala sa svakim ponavljanjem, informacija nije smatrana baš pouzdanom. Bio sam gotovo katatonič an; za trideset š est sati nisam napravio nijedan voljni pokret a pune dve nedelje nisam izustio ni reč . Kad sam konač no progovorio, nisam se seć ao nič ega od trenutka kad sam napustio kuć u tog popodneva do onog kad su me pregledali u bolnici. Krv na mojim cipelama i č arapama bila je testirana da bi se utvrdila krvna grupa – DNK analiza nije bila moguć a u Irskoj 1984. godine. Bila je A pozitivna. Moja krvna grupa je takođe A pozitivna; i pored toga, zaključ ak je bio da poderotine na kolenima, bez obzira na to š to su bile duboke, nisu mogle da prouzrokuju oticanje one količ ine krvi koja je nađena u patikama i na č arapama. Krv Dž ermejn Rovali bila je testirana dve godine ranije, pre nego š to je operisala slepo crevo, i tom prilikom je ustanovljeno da je i njena krvna grupa A pozitivna. Piter Sevidž je eliminisan kao mogući izvor, lako nikada nije bio podvrgnut testovima, jer su mu oba roditelja imala 0 pozitivnu krvnu grupu, pa bi bilo nemoguće da on ima neku drugu. U nedostatku č vrstih dokaza, istraž ni organi nisu mogli da isključ e moguć nost da je krv pripadala nekom drugom ili da potiče od više različitih osoba. Potraga je nastavljena u noć i 14. avgusta i nedeljama kasnije – grupe dobrovoljaca pretraž ivale su obliž nja polja i brda, prevrnuvš i svaki kamen u toj oblasti. Ronioci su pretraž ili korito reke koja je proticala kroz š umu – bez rezultata. Cetrnaest meseci kasnije, gospodin Endru Rafteri, koji je takođe stanovao u kraju, š etajuć i psa, spazio je u grmlju ruč ni sat, š ezdesetak metara od drveta kraj kojeg su me naš li. Sat je bio karakteristič an – na prednjoj strani imao je sliku fudbalera u napadu, a vrh kazaljke koja je pokazivala minute bio je u obliku fudbalske lopte – gospodin i gospođa Sevidž su ga identi ikovali kao sat koji je pripadao njihovom sinu Piteru. Gospođa Sevidž je potvrdila da ga je Piter imao na ruci onog popodneva kad je nestao. Plastič ni kaiš sata kao da je silom bio otkinut od metalnog kuć iš ta, verovatno tako š to se zakač io za neku nisku granu dok je trč ao. Tehnič ki biro {2} je otkrio mnogo delimič nih otisaka prstiju na kaiš u i kuć iš tu; svi su se podudarali sa onima koji su uzeti s predmeta što su pripadali Piteru Sevidžu.


Uprkos mnogobrojnim pozivima policije za pomoć i snaž noj medijskoj kampanji, nijedan drugi trag Pitera Sevidž a i Dž ermejn Rovan nikada nije pronađen.

U policiju sam uš ao zato š to sam ž eleo da budem detektiv za krvne delikte. Vreme koje sam proveo na obuci i u uniformi – na koledž u Templmor, u bezbrojnim komplikovanim izič kim vež bama, lutajuć i po malim gradovima u jakni od luorescentnog materijala kao lik iz crtanih ilmova, istraž ujuć i koji je od trojice zbunjenih lokalnih prestupnika razbio prozor na š upi gospođe Maksvini – oseć ao sam se kao ispljuvak iz nekog Joneskovog pozoriš nog komada, kao da sam na ispitu na kom se, iz nekog iš čaš enog birokratskog razloga, meri koliko mogu da izdrž im dosadu i jednolič nost, da bih zasluž io moguć nost da se bavim posiom koji sam ž eleo. Nikada ne razmiš ljam o tim godinama niti mogu jasno da ih se prisetim. Nisam naš ao prijatelje; moje duhovno odstojanje od celog procesa nije bilo rezultat odluke već nevoljna i neizbež na reakcija, kao sporedni efekat nekog leka za smirenje, ali su je drugi policajci smatrali uobraž enoš ću, promiš ljenim ismevanjem njihovog solidnog provincijskog porekla i solidnih provincijskih ambicija. Verovatno su bili u pravu. Skoro sam naiš ao na zapis u dnevniku koji sam vodio dok sam bio na koledž u. U njemu svoje drugove iz razreda opisujem kao krdo seljač ina, koje, diš uć i na usta, gacaju po kuž noj atmosferi kliš ea zasić enoj smradovima slanine, kupusa, kravlje balege i crkvenih sveć a. Cak i pod pretpostavkom da sam imao loš dan, mislim da ovo ukazuje na poprilič an nedostatak poštovanja prema kulturnim razlikama. Kad sam konač no dospeo do Odeljenja za ubistva, već sam imao spremnu novu radnu odeć u – lepo skrojena odela od materijala toliko inih da su pod prstima bili kao ž ivi, koš ulje s neupadljivim plavim ili zelenim prugama, kaš mirske š alove meke poput zeč jeg krzna; u mom ormanu č ekala je već skoro godinu dana. Obož avam nepisana pravila koja se odnose na odevanje na poslu. To me je prvo fasciniralo – to i š ture, funkcionalne skrać enice: otisci, tragovi, forenzika. U jednom od malih gradova, poput onih iz romana Stivena Kinga, gde sam bio na duž nosti nakon Templmora, dogodilo se ubistvo: uobič ajeno porodič no nasilje koje je eskaliralo izvan svih oč ekivanja, pa č ak i


iznad oč ekivanja samog poč inioca, ali je zbog č injenice da mu je i bivš a devojka umrla pod sumnjivim okolnostima, Odeljenje za ubistva poslalo dva detektiva. Cele nedelje kad su boravili kod nas, sedeo sam za svojim stolom tako da drž im aparat za kafu na oku, kako bih ustao i koristio ga u isto vreme kad i oni, i pri tom odugovlač io š to viš e sa sipanjem mleka i š eć era, prisluš kujuć i njihov razgovor č iji je ton imao neku neposrednu i grubu notu: kad nam Biro poš alje toks{3}, samo da laboratorija završ i dentalnu ID{4}. Poč eo sam ponovo da puš im, kako bih imao priliku da ih pratim na parking i zapalim cigaretu nekoliko metara dalje, zureć i u nebo i prisluš kujuć i. Dobacili bi mi površ an, letimič an osmeh, a ponekad bi mi jedan od njih svojim zipo upaljač em zapalio cigaretu, jedva vidljivim pokretom ramena dajući mi do znanja da bi trebalo da se izgubim, kako bi na miru dalje razmatrali svoje suptilne, viš edimenzionalne strategije. Prvo privode njegovu majku, a njega ostavljaju sat-dva kod kuć e, da se peč e na tihoj vatri zbog onoga š to bi ona mogla da kaž e, tek tada privode njega. Nameš taju scenu za rekonstrukciju zloč ina, ali ga samo provode kroz nju, ne dozvoljavajući mu da je dobro pogleda. Suprotno od onoga š to mož da oč ekujete, nisam postao detektiv zbog neke donkihotovske č ež nje da razreš im misteriju iz sopstvenog detinjstva. Proč itao sam dosije o tom sluč aju samo jednom, prvog dana svoje detektivske služ be, kasno uveč e, kada sam ostao sam u kancelariji u kojoj je svetlost moje stone lampe predstavljala jedino svetlo mesto (dok sam č itao njihova svedoč enja o tome kako je Dž ejmi udarila majku, jer nije ž elela u internat, da su tinejdž eri „opasnog izgleda" viđeni kako se motaju po obodu š ume, da je Piterova majka jednom imala modricu ispod oka, već zaboravljena imena proletala su mi kroz glavu poput slepih miš eva, odzvanjajuć i), a posle nikada viš e nisam otvorio te spise. Misterije posveć enih su bile ono za č im sam ž udeo, tajne ispisane tajnim pismom nevidljive teksture, poput Brajeve azbuke koju samo odabrani mogu da proč itaju. Bila su izvanredno obuč ena ta dva detektiva iz Odeljenja za ubistva, koja su se, silom prilika, naš la u tom gradu bogu-iza-nogu; poput umetnika na trapezu do savrš enstva uvež banih veš tina. Igrali su najveće uloge i bili su majstori u toj igri. Znao sam da je ono š to rade surovo. Ljudi su bezobzirni i nemilosrdni; ali ti njihovi hladni, promiš ljeni pogledi, to delikatno


podeš avanje jednog faktora, pa drugog, u igri č iji je cilj da se naprave pukotine u osnovnom ljudskom instinktu – instinktu za prež ivljavanje, jeste divljaš tvo u svom najč istijem, najuglađenijem i najnaprednijem obliku.

Za Kesi smo č uli mnogo pre nego š to se pridruž ila naš em odeljenju, verovatno pre nego š to su joj uopš te to i ponudili. Naš e trač arenje je smeš no poput olajavanja kakvim se bave babetine, ali i e ikasno. Odeljenje za ubistva je, iako malo, jer broji samo dvadesetak stalno zaposlenih, mesto visokog pritiska, i u sluč aju bilo kakve promene (neč ijeg odlaska, dolaska, suviš e posla, premalo posla), atmosfera č esto postane blago klaustrofobič na, prepuna komplikovanih savezniš tava i besomuč nih rekla-kazala. Ja se obič no drž im podalje od svega toga, ali je naklapanje o Kesi Medoks bilo toliko sveprisutno, da sam čak i ja čuo za nju. Kao prvo, bila je ž ena, š to je izazvalo izvesnu količ inu loš e prikrivenog besa. Iako smo svi dobro obuč eni da se už asavamo zla koje proistič e iz predrasuda, ipak je u nama i dalje postojala duboko skrivena ž ica nostalgije za pedesetima (č ak i među mojim vrš njacima; u velikom delu Irske pedesete su trajale sve do 1995. godine, kada smo odjednom uskoč ili u tač erovske osamdesete) i vremenom kad ste mogli osumnjič enog da preplaš ite pretnjom da ć ete sve isprič ati njegovoj majci, na š ta bi on odmah priznao zloč in, i kad su jedini stranci u zemlji bili studenti medicine, a posao mesto na kom ste bili sigurni od dž angrizavih ž ena. Kesi je bila tek č etvrta osoba ž enskog pola koja je dospela do Odeljenja za ubistva, a najmanje jedna od prethodne tri se pokazala kao katastrofalna greš ka (i to namerna, prema nekima) – uš la je u posveć eno odeljenje, a onda zamalo ubila svog partnera i sebe kad se uspanič ila i bacila svoj piš tolj pravo u glavu osumnjičenom koga su priterali u ugao. Pored toga, Kesi je bilo tek dvadeset osam i tek je pre nekoliko godina izaš la iz Templmora. Odeljenje za ubistva se ubraja u elitne delove policije i niko mlađi od trideset ne mož e ni da mu primiriš e, osim ako mu otac nije neki politič ar. Oblč no morate da provedete nekoliko godina kao leteć i momak, pomaž uć i kome god je potrebno u kurirskim posiovima, a onda zanat ispeč ete radeć i u jednom ili dva


druga odeljenja. Kesi je iza sebe imala manje od godinu dana u Odeljenju za narkotike. Neizbež no, š irile su se glasine da je ljubavnica neke istaknute lič nosti, ili neč ije nezakonito dete, ili – š to je bilo neš to originalnije – da je neku važ nu zverku uhvatila prilikom kupovine droge i da je ovaj posao dobila kao naknadu za ćutanje. Meni nije smetao dolazak Kesi Medoks. Bio sam u Ubistvima tek nekoliko meseci i nisu mi se dopadali neandertalci č iji su razgovori imali prizvuk onih iz muš kih svlač ionica, glupo muš ko nadmetanje oko toga ko vozi bolji auto ili koristi bolji losion posle brijanja, i š ale š to su otkrivale potuljenu zadrtost koju su voleli da nazivaju “ironijom“, a to je u meni budilo ž elju da im održ im dugo, sitnič avo predavanje o de iniciji ironije. Sve u svemu, viš e mi se sviđaju ž ene nego muš karci. Pored toga, gajio sam sopstvene male nesigurnosti u vezi sa svojim mestom u Odeljenju. Imao sam skoro trideset jednu godinu, a dve sam proveo kao leteć i momak i dve u Porodič nom nasilju, tako da je moje postavljenje bilo manje neobič no od Kesinog, mada mi se ponekad č inilo da je razlog zbog kojeg su glavonje zaključ ile da ć u biti dobar detektiv, bio isti onaj zbog kojeg za visoku i vitku plavuš u automatski tvrdiš da je lepa, č ak i ako ima glavu ć urke s poremeć ajem š titne ž lezde. Imao sam sve potrebne spoljne odlike. Govorio sam poput spikera na Bi-Bi-Siju, š to sam pokupio u internatu kao zaš titnu kamu laž u, a potrebno je mnogo vremena da se takva vrsta kolonizacije izgubi: lako ć e Irci navijati za svaki tim koji igra protiv Engleza i mada znam mnogo pabova u kojima ne mogu tim glasom da naruč im pić e bez opasnosti da mi neko ne zafrljač i č aš u u glavu, i dalje se smatra da je svako ko govori sa ukruć enom gornjom usnom automatski pametniji, obrazovaniji i uvek u pravu. Povrh svega, visok sam, telo mi je koš čato i vitko, š to mi u dobro skrojenim odelima daje izgled neke neobič ne elegancije i pre injenosti. Oni koji dele uloge smatrali su me dobrim detektivom; verovatno su me videli kao nekog briljantnog č udaka i samotnjaka koji neustraš ivo rizikuje sopstveni život i uvek uhvati “svog“ čoveka. Nemam, u stvari, niš ta zajednič ko s takvim likom, ali nisam siguran da je bilo ko to primetio. Ponekad, nakon velike količine solo popijene votke, ophrvaju me paranoič ni scenariji u kojima upravnik policije otkriva da sam ja samo sin sitnog drž avnog služ benika iz Noknarija i dobijam premeš taj u Odeljenje za intelektualno vlasniš tvo. Palo mi je


na pamet takođe da ć e moje kolege, kad Kesi Medoks jednom bude tu, manje vremena provoditi sumnjajući u mene. I, kad je napokon stigla, bio je to na neki nač in antiklimaks. Glasine su bile burne poput TV drame, pa sam oč ekivao pojavu u skladu s tim – nekog s vrtoglavo dugim nogama i kosom kao s reklame za š ampon, u kostimu ž ene-mač ke. Naš upravnik, O’Keli, predstavio ju je na uobič ajenom sastanku ponedeljkom ujutru, a ona je ustala i rekla neš to š to se moglo i oč ekivati – kako je oduš evljena š to ć e se pridruž iti Odeljenju i kako se nada da ć e ispuniti visoke standarde koji se ovde oč ekuju; bila je jedva srednje visine, deč ač ki vitkog tela sa uglastim ramenima, glave prekrivene tamnim kovrdž ama. Nije bila moj tip – oduvek su mi se sviđale ž enstvene devojke, slatke ptič ice sić uš nih kostiju, koje sam mogao da podignem i zavrtim jednom rukom – ali bilo je u njoj neč ega; mož da nač in na koji je stajala, prebacujuć i tež inu na jednu nogu, prava i opuš tena poput gimnastičarke; a možda je razlog bila samo njena tajanstvenost. „Cuo sam da su joj svi iz porodice masoni i da su pretili da ć e raspustiti Odeljenje ako je ne prime", rekao je Sem O’Nil iza mojih leđa. Sem je krupan, veseo i pribran momak iz Galveja. Nije mi izgledao kao jedan od onih koje bi potopio cunami glasina. “Za ime boga!?“, rekoh, ne mogavš i da izdrž im. A Sem se samo nasmejao, klimnuo glavom i, skliznuvš i kraj mene, spustio se u stolicu. Ponovo sam skrenuo pogled ka Kesi, koja je takođe sela, oslonivš i jednu nogu na stolicu ispred sebe dok joj je na krilu lež ala otvorena sveska. Nije bila odevena kao detektiv za ubistva. Cim pomisliš da se baviš ovim poslom, nauč iš putem osmoze kako se od tebe oč ekuje da izgledaš profesionalno, obrazovano, neupadljivo skupo, i sve to s daš kom originalnosti. Time poreskim obveznicima za njihove pare dajemo odgovarajuć u količ inu uteš nog kliš ea. Svi se uglavnom snabdevamo kod Braun Tomasa na rasprodajama i povremeno dolazimo na posao sramno noseć i identič ne modne detalje. Sve do tada, najč udnije š to smo imali bila je budala po imenu Kvigli, koji je zvuč ao kao Patak Dač a sa š panskim akcentom i nosio majice sa sloganima (LUDO KOPILE) ispod sakoa, jer je mislio da time pokazuje odvaž nost. Kad je napokon shvatio da niko od nas nije preneraž en, pa ni najmanje zainteresovan, pozvao je mamu u jednodnevnu posetu da


ga odvede u “našu“ robnu kuću. Prvog dana sam smestio Kesi u istu kategoriju. Nosila je kamu laž ne pantalone, vuneni dž emper boje vina s predugim rukavima i nezgrapne patike, pa sam to dož iveo kao afektaciju: Ma ja sam suviše kul za vaše običaje. Varnica neprijateljstva koja se zbog ovoga upalila, samo je poveć ala privlač nost š to sam oseć ao prema njoj. Postoji neš to u meni š to me neverovatno privlač i ž enama koje mi idu na živce. Narednih nekoliko nedelja nisam obrać ao mnogo paž nje na nju, osim onoliko koliko obič no obratite paž nju na jedinu ž enu pristojnog izgleda u moru muš karaca. Poslu ju je uč io Tom Kostelo, naš lič ni ostareli veteran, a ja sam radio na sluč aju beskuć nika nasmrt prebijenog u mrač nom prolazu. Neš to od njegovog depresivnog, na propast osuđenog ž ivota ogledalo se i u tome kako je ubijen. Bio je to jedan od onih sluč ajeva koji su beznadež ni od samog poč etka – bez ikakvih tragova, niko niš ta nije video, niko niš ta nije č uo, ko god da ga je ubio bio je u tom trenutku verovatno pijan ili pod uticajem droga, da se č ak i ne seć a toga – stoga je moj entuzijazam novajlije poč eo da deluje pomalo neukusno. Pored toga, partner mi je bio Kvigli i to baš nije naroč ito funkcionisalo; njegov humor svodio se na ponavljanje velikih odlomaka iz crtać a Volas i Gromit {5} i ispuš tanje krikova Pere Detlič a, pa mi je bivalo sve jasnije da mi je dodeljen ne zato š to je prijateljski nastrojen prema novajlijama, već zato š to ga niko drugi nije hteo. Nisam imao ni vremena ni dovoljno energije da se bolje upoznam s Kesi. Ponekad se pitam koliko je moglo još da protekne tako. Cak i u malim odeljenjima uvek ima ljudi s kojima nikada ne odete dalje od klimoglava i osmeha prilikom mimoilaska u hodniku, jednostavno zato š to vam se putevi nikada nisu ukrstili ni na jednom drugom mestu. Postali smo prijatelji zbog njene bledož ute vespe iz 1981. godine, koja me na neki nač in, uprkos tome š to se smatra klasikom, podseć a na veselog dž ukca sa psom ovč arom negde u svom pedigreu. Zovem je kolicima za golf da nerviram Kesi, dok ona moj izubijani landrover zauzvrat naziva teretnjakom idealnim za traž enje odš tete, uz poneku saž aljivu primedbu na rač un mojih devojaka, ili ekomobilom kad je nervozna. Kolica za golf naš la su da se pokvare baš ispred stanice jednog už asno vlaž nog i vetrovitog septembarskog dana. Izlazio sam s


parkinga kad sam ugledao sitnu, do gole kož e pokislu devojč icu, nalik na Kenija iz Saut Parka, kako stoji pored malog, kiš om isprskanog motora i preti autobusu koji ju je isprskao od glave do pete. Zaustavio sam automobil i zapitao: “Da li ti je potrebna pomoć?“ Pogledala me i uzviknula; “Sta te navodi na takvu pomisao?", a onda je, na moje ogromno iznenađenje, počela da se smeje. U roku od nekih pet minuta, koliko sam pokuš avao da upalim vespu, zaljubio sam se u nju. Zbog prevelikog mantila izgledala je kao da joj je osam godina, mada su joj nedostajale odgovarajuć e gumene velington čizme s bubamarama, a ispod crveno podstavljene kapuljače i mokrih š iš ki virilo je lice kao u mač eta. Pož eleo sam da je než no obriš em velikim č upavim peš kirom, ispred vatre koja bukti. Rekla je: „Pusti mene da probam. Moraš znati kako da uvrneš tu stvarč icu", a ja podigoh obrvu i odvratih: „Stvarčicu? Šta su ti žene!“ Istog č asa sam zaž alio – nikada nisam imao talenta za podsmevanje, a ko bi ga znao, ona je mogla da bude jedna od onih ozbiljnih, dosadnih feministkinja i da mi usred kiš e oč ita lekciju o Ameliji Erhart.{6} Međutim, samo mi je uputila zamiš ljen pogled, potom pljesnula mokrim rukama i promuklim glasom Merilin Monro rekla; „Mmmm, oduvek sam sanjala o princu na belom konju koji ć e doć i i spasti moju malenkost! Samo š to je on u mojim snovima barem bio privlačan." Neš to je kliknulo i moja slika se promenila poput kaleidoskopa. Prestao sam da se zaljubljujem u nju, poč eo sam da gubim glavu. Pogledao sam njenu jaknu s kapuljač om i rekao: „O bož e, spremaju se da ubiju Kenija.“ Onda sam njena kolica za golf ubacio u landrover i odvezao je kući.

Zivela je u studiju, oriome š to vlasnici nazivaju garsonjerom, dovoljno prostranom da se smesti i poneki gost, na vrhu troš ne gregorijanske kuć e u Sendimauntu. Ulica je bila tiha; š iroki prozor koji se podiž e gledao je preko krovova na plaž u. Bilo je tu drvenih polica pretrpanih starim knjigama, niska viktorijanska sofa oblož ena materijalom otrovno tirkizne boje, veliki duš ek s pač vork prekrivač em. Nikakvih ukrasa ni postera, samo š aka š koljaka i kamenč ić a na prozorskoj dasci.


Ne seć am se detalja te več eri a Kesi tvrdi da se ne seć a ni ona. Sve š to mi pada na pamet jesu delovi razgovora i nekoliko bolno jasnih slika, ali nisam u stanju da se setim reč i koje smo izgovarali. To mi se č ini veoma č udnim, a kad sam u nekom posebnom raspolož enju, č ak lič i na zač aranost. U tim trenucima povezujem to več e sa onim sanjivim stanjima za koje su vekovima okrivljivali vile, veš tice i razna č udoviš ta, i iz kojih se niko nije vratio, a da nije bio nekako izmenjen. Ti izgubljeni, granič ni dž epovi vremena uglavnom su usamljenič ki, pa je interesantna ideja da to podelim s nekim; podseć a me na blizance koji u maminom stomaku naslepo pruž aju svoje male ruke u prostoru oslobođenom gravitacije i reči. Znam da sam ostao na več eri – studentskoj več eri: testenina s kupovnim prelivom, zalivena vrelim viskijem iz porcelanskih š olja. Seć am se da je Kesi otvorila ogromni orman koji je zauzimao već i deo jednog zida, izvukla odatle peš kir i pruž ila mi ga da obriš em kosu. Neko je, verovatno ona, ubacio police za knjige i u orman. Bile su smeš tene na č udnoj visini, pomalo uvrnuto, i zatrpane raznim stvarirna; nisam baš sve dobro video, ali č ini mi se da sam uoč io nekoliko naprslih emajliranih š erpi, sveske š arenih korica, dž empere pastelnih boja, naramke iš krabanih papira. Izgledalo je kao pozadina jedne od onih starih ilustracija koliba iz bajki. Seć am se da sam je malo posle pitao kako je dospela u naš e odeljenje. Bili smo usred razgovora o tome kako se snaš la na novom poslu, pa sam pomislio da mi je uspelo da postavim to pitanje prilič no neobaveznim tonom, ali mi je ona dobacila mali nestaš ni osmeh, kao da me u igri dame uhvatila kako pokuš avam da joj skrenem paž nju s nekog svog nespretnog poteza. „Misliš, s obzirom na to da sam žensko?“ “U stvari, mislim s obzirom na to da si tako mlada“, odvratio sam, mada sam naravno mislio i jedno i drugo. „Kostelo mi se juč e obratio sa ‘sine’", rekla je. „Svaka ti č ast, ‘sinko’. A onda se spetljao i pocrveneo. Mislim da se uplašio da ću ga tužiti." „Bio je to verovatno kompliment, na njegov način", odvratio sam. „Tako sam to i shvatila. On je stvarno sladak." Stavila je cigaretu u usta i ispružila ruku. Dobacio sam joj upaljač. „Neko mi je rekao da si radila preruš ena kao kurva i da si naletela na nekog glavonju", rekao sam, ali mi je ona samo bacila upaljač


natrag i nasmejala se. „Kvigli, zar ne? Meni je rekao da si ti krtica iz MI6.“{7} „Molim?", uzviknuo sam zaprepaš ćen, padajuć i pravo u sopstvenu zamku. „Kvigli je kreten.“ „Mmm, stvarno tako misliš ?", rekla je i poč ela da se smeje. Nakon nekoliko sekundi pridružio sam joj se. To s krticom mi nije dalo mira – ako je neko i poverovao u to, nikada mi ništa neće reći u poverenju – a č injenica da su me smatrali Englezom razbesnela me do iracionalnosti, mada sam nekako už ivao u toj apsurdnoj ideji da sam nalik na Džemsa Bonda. „Ja sam iz Dablina,“ rekoh. „Akcenat sam dobio u internatu u Engleskoj. A taj mentol nad kojim je izvrš ena lobotomija upoznat je s tim.“ Bila je to istina. U prvim nedeljama mog boravka u odeljenju toliko me davio pitanjem š ta jedan Englez radi u irskoj policiji, dosadan kao dete kad vas hvata za ruku i pita „zaš to ovo, zaš to ono?“, da sam na kraju prekrš io pravilo da nikorne ne govorim ono š to ne mora da zna i objasnio mu odakle mi akcenat. Oč ito, trebalo je tom prilikom da koristim jednostavnije reči. „Kako je raditi s njim?“, pitala je Kesi. „Kao lagano gubljenje razuma“, odvratio sam. Neš to, nisam siguran š ta, pomoglo je Kesi da se odluč i. Naslonila se, prebacila š olju u drugu ruku (ona se kune da smo do tog trenutka već preš li na kafu i tvrdi kako se meni č ini da je ipak bio vruć viski samo zato š to smo ga te zime tako č esto pili. Ali ja znam da to nije tač no, jer se seć am oš trog bockanja karan ilič a na jeziku i omamljujuć e pare) i podigla majicu na bretele do ispod grudi. Bio sam toliko zbunjen da mi je trebalo nekoliko trenutaka da shvatim š ta mi, u stvari, pokazuje; dugač ak ož iljak, još uvek svež i izdignut i ispresecan tragovima kopč i, koji se u zakrivljenoj liniji pruž ao duž rebra. „Ubodena sam“, rekla je. Bilo je to toliko oč igledno da sam se posramio š to niko od nas nije ranije pomislio na to. Detektiv koji je ranjen na duž nosti dobija moguć nost da bira gde ć e raditi. Verovatno smo prevideli tu moguć nost, jer bi se jedan takav događaj, kao š to je ubod nož em, odmah pročuo, a mi o tome nismo čuli ništa. “Gospode!“, rekoh. “Šta se dogodilo?“ „Bila sam na tajnom zadatku u UCD“, {8} poč ela je. To je


objaš njavalo i njen nač in oblač enja i nedostatak informacija o njoj – ljudi koji rade na tajnim zadacima veoma se ozbiljno odnose prema tajnama. „Eto, zato sam postala detektiv tako brzo. U kampusu je postojao lanac snabdevanja drogom i Narkoticima su bili potrebni ljudi koji bi mogli da se izdaju za studente. Ja sam uš la kao postdiplomac na psihologiji. Nekoliko godina sam studirala psihologiju na Trinitiju pre nego š to sam se upisala na Templmor, tako da sam mogla da se uklopim u svaki razgovor. Pored toga, sam mladolika." Bila je to istina. Imala je neku posebnu č istotu lica kakvu nisam video ni na kome drugom; pore na njenoj kož i bile su nevidljive kao na deč joj, a zbog crta lica – š iroka usta, visoke jagodič ne kosti, iskoš eni nos, duga linija obrva – ostali ljudi su izgledali izmrljano i nejasno. Koliko sam mogao da primetim, nikada se nije š minkala, osim š to je koristila crvenkasti sjaj za usne koji je mirisao na cimet i s kojim je izgledala još mlađe. Malo bi je ljudi smatralo lepom, ali ja sam uvek viš e naginjao ka onom nereklamiranom nego ka izvikanim robnim markama, i mnogo viš e mi je zadovoljstva donosilc gledanje u nju nego u neku od kloniranih rasnih plavuš a koje mi č asopisi nameć u kao ono za čim bi trebalo da žudim. “I tvoj pokrivač je pukao?“ „Nije“, ozlojeđeno je odvratila. „Otkrila sam ko je glavni diler – taj bogati deč ko sasuš enog mozga iz Blekroka, student poslovne š kole, naravno – i provela sam mesece i mesece trudeć i se da se sprijateljimo, smejuć i se njegovim glupim š alama, ispravljajuć i njegove eseje. Onda sam predlož ila da ja poč nem dilovati devojkama, jer bi one bile manje nervozne kad bi drogu kupovale od nekog ko je isto ž ensko, zar ne? Svidela mu se ideja, sve je iš lo kako treba, tu i tamo bih natuknula kako bi sve bilo mnogo jednostavnije kad bih se sama sastala s dobavljač em umesto da robu dobijam preko njega. Samo što je onda diler počeo da preteruje sa ušmrkavanjem sopstvene robe – bilo je to u maju, ispiti su bili na pomolu. Postao je paranoič an, zaključ io da pokuš avam da mu preuzmem posao i – ubo me nož em.“ Otpila je gutljaj svog pić a, „Molim te, nemoj da kaž eš Kvigliju. Operacija i dalje traje i ne bi trebalo da pričam o tome. Pusti tog malog glupavog jebača da uživa u svojim iluzijama." Potajno, bio sam zadivljen, ne samo zbog tog uboda nož em (na


kraju krajeva, govorio sam sebi, nije to kao da je uradila neš to izvanredno hrabro i inteligentno; samo se nije dovoljno brzo izmakla), već i zbog same mrač ne, adrenalinom nabijene pomisli o uč estvovanju u tajnoj operaciji i nač ina na koji mi je sve isprič ala, krajnje nehajno. S obzirom na to koliko me truda stajalo da usavrš im izgled nehajne ravnodušnosti, prepoznajem pravu stvar kad je sretnem. “Gospode“, ponovio sam, „Kladim se da je dobio svoje kad su ga priveli." Nikada nisam udario osumnjič enog – nalazim da to uopš te nije potrebno sve dok ga uspeš no navodiš na pomisao da je to neš to š to bi moglo da mu se desi – ali ima ljudi koji to rade, a svako ko rani policajca ima velike š anse da zaradi nekoliko modrica na putu do stanice. Podigla je obrvu, zabavljena. „Nije. To bi upropastilo celu operaciju. Bio im je potreban da ih odvede do dobavljač a; ubacili su novog agenta." „Ali zar nisi pož elela da dobije svoje?“, upitao sam, ozlojeđen njenom smirenoš ću i sopstvenom puzeć om naivnoš ću. „Zaboga, ubo te nožem.“ Kesi je slegla ramenima. „Kad malo bolje razmislim, imao je pravo: samo sam se pretvarala da sam mu prijatelj kako bih ga sjebala. A on je samo navuč eni diler droge. A to je ono š to navuč eni dileri droge rade.“ Nakon toga moje pamć enje bledi. Seć am se da sam joj, u ž elji da i ja nju neč im zadivim, iako nikada nisam bio izboden, ustreljen ili bilo š ta slič no, isprič ao o tome kako sam, dok sam još radio u Porodič nom nasilju, prič om spreč io momka da zajedno sa svojom bebom skoč i s krova zgrade (stvarno, mora da sam bio pripit: to je još jedan od razloga š to tvrdim da smo pili vruć viski). Seć am se strastvenog razgovora o Dilanu Tomasu {9}, mislim, Kesi kako kleč i na so i i gestikulira dok joj cigareta dogoreva u pepeljari. Segač ili smo se, pametno, ali sa zadrš kom. Poput dva stidljiva deteta koja kruž e jedno oko drugog, oboje smo nakon svakog duhovitog odgovora tajno proveravali da nismo preš li neku granicu ili povredili oseć anja onog drugog. Na svetlosti vatre iz kamina Kesi je slatkim, pomalo hrapavim glasom, tiho pevušila pesme Kauboj džankisa. “Ta droga koju si dobijala od deč ka dilera“, rekoh neš to kasnije, “da li si je stvarno prodavala studentima?“


Ustala je da pristavi vodu za čaj. „Povremeno", odvratila je. “Zar te to nije mučilo?" “Sve š to se odnosilo na rad pod velom tajne me je muč ilo", odvratila je. „Baš sve.“

Kad smo sledeć eg jutra otiš li na posao, bili smo prijatelji. Sve je stvarno bilo tako jednostavno: bez razmiš ljanja smo posejali seme i kad smo se probudili, shvatili smo da pripadamo istom svetu. Kad je doš lo vreme za pauzu, uhvatio sam Kesin pogled, gestikulacijom je pitao da li je za cigaretu. Izaš li smo i prekrš tenih nogu seli na krajeve klupe poput dva drž ač a za knjige. Na kraju smene me je č ekala, gunđajuć i beskrajno zbog toga koliko mi je vremena potrebno da pokupim svoje stvari („Kao da č ekam Saru Dž esiku Parker. Ne zaboravi olovku za usne, slatkiš u, ne ž elimo da se š ofer vrać a.“) “Pivo?“, upitala je dok smo silazili niz stepenice. Ne mogu da objasnim alhemiju koja je izvrš ila transmutaciju jedne jedine več eri u godine bliskosti. Jedini nač in da to iskaž em jeste kao da smo se prepoznali toliko jasno da je i za nas to bilo iznenađenje; jednostavno, bili smo na istim talasnim dužinama. Cim je s Kostelom nauč ila osnovne stvari o poslu, postali smo partneri. O’Keli se malo bunio – smatrao je da novajlije ne treba da rade zajedno, a osim toga morao bi nekog drugog da spari s Kviglijem – ali sam ja, pre pukom sreć om nego pre injenim detektivskim radom, pronaš ao nekoga ko je č uo nekoga kako prič a o ubistvu beskuć nika, tako da sam se naš ao na O’Kelijevoj listi omiljenih i to sam iskoristio š to sam bolje mogao. Upozorio nas je da ć e nam davati samo najjednostavnije sluč ajeve i one beznadež ne, „niš ta š to bi zahtevalo pravu detektivsku akciju", na šta smo samo slabašno klimnuli glavom i ponovo mu zahvalili, svesni da ubice nisu toliko uviđavne da obezbede da slož eni sluč ajevi prate pravila naš e rotacije. Kesi je svoje stvari preselila na sto pored mog, a Kostelo je zaglavio s Kviglijem, zbog čega nas je nedeljama gledao prekorno, kao žrtvovani labrador.

Mislim da smo narednih nekoliko godina stekli dobru reputaciju među kolegama iz odeljenja. Priveli smo osumnjič enog za prebijanje do


smrti u mrač noj ulič ici i ispitivali ga š est sati – mada, kad bi se s trake izbrisale sve reč enice sa “o, jebiga, č oveč e", sumnjam da bi preostali materijal potrajao č etrdesetak minuta – dok nije priznao. Bio je to narkoman po imenu Vejn („Vejn“, rekao sam Kesi kad smo izaš li da momku donesemo sprajt i iskoristili priliku da kroz jednostrano staklo iz druge prostorije posmatramo kako pokuš ava da se sabere. „Zaš to mu roditelji nisu nakon rođenja na č elu istetovirali: ‘Niko iz moje porodice nikada nije završ io srednju š kolu’?“), koji je nasmrt prebio beskuč nika poznatog kao Bradati Edi zato š to mu je ovaj ukrao ć ebe. Kad je potpisao izjavu, pitao je da li bi mogao da dobije svoje ć ebe nazad. Predali smo ga policajcima u uniformi, rekli mu da ć e se oni postarati za to, a potom otiš li u Kesin stan s bocom š ampanjca, ostali budni, razgovarajuć i, do š est ujutru i na posao stigli sa zakašnjenjem, pospani i mamurni. Proš li smo kroz onu lako predvidivu fazu, u kojoj su me Kvigli i ostali stalno pitali da li sam je kresnuo i, ako jesam, da li smatram da je ona jedna od onih koje to vole; jednom kad im je najzad svanulo da stvarno nisam, poč eli su da misle da je verovatno lezbijka (oduvek sam smatrao Kesi veoma ž enstvenom, ali sad vidim da izvesni umovi mogu kratku kosu, nedostatak š minke i muš ke pantalone protumač iti kao sa ič ke{10} tendencije). Kesi je to najzad dosadilo, pa je stvari dovela u red pojavivš i se na bož ić noj proslavi u somotskoj crnoj koktel haljini bez bretela u druš tvu zgodnog ragbiste po imenu Geri. On je, u stvari, bio njen dalji rođak i sreć no ož enjen, ali se prema Kesi odnosio zaš titnič ki i nije imao niš ta protiv da zaljubljeno bulji u nju cele večeri ukoliko će joj to olakšati profesionalni život. Nakon toga prič e su izbledele a ljudi su nas ostavili na miru, š to nam je oboma odgovaralo. Bez obzira na to kako izgleda, Kesi nije naroč ito druš tvena, a nisam ni ja; iako ž ivahna, brza na jeziku i sposobna da razgovara sa svakim, ako mož e da bira, pre ć e odluč iti da bude samo sa mnom nego u nekom velikom druš tvu. Mnogo puta sam prespavao na njenoj so i. Procenat sluč ajeva koje smo reš ili bio je dobar i stalno je rastao; O’Keli je prestao da preti da ć e nas razdvojiti svaki put kad smo kasnili s papirologijom. Bili smo na Vejnovom suđenju kad su ga proglasili krivim za ubistvo (o, jebiga, č oveč e). Sem O’Nil je nacrtao inu malu karikaturu nas dvoje poput Moldera i Skali (koju i dalje negde č uvam) a Kesi ju je zalepila na kompjuter, pored


stikera na kom je pisalo „Nevaljali policajac! Nećeš dobiti krofnu!“ Kad se osvrnem, mislim da je Kesi doš la baš u pravo vreme za mene. Moja blistava, autsajderska vizija Odeljenja za ubistva nije uključ ivala ljude kao š to su Kvigli, ogovaranja, beskrajna, rutinska ispitivanja narkomana s reč nikom od svega š est reč i i zubima poput zubarske nesreć e. Zamiš ljao sam napregnutu, uzviš enu egzistenciju iz koje je, spremnoš ću tako jakom da su iz nje vrcale varnice, odstranjeno sve š to je sitno i nebitno, a stvarnost me zapanjila i spustila na zemlju, kao dete koje otvarajuć i veliki i u sjajni papir zapakovani bož ić ni poklon, pronađe u njemu samo par vunenih č arapa. Da nije bilo Kesi, mislim da bih postao nalik na detektiva iz serije Red i zakon, onog sa č irevima na ž elucu, koji misli da je sve vladina zavera.


2. Sluč aj Devlin dobili smo u avgustu, u sredu ujutru. Prema mojim beleš kama, bilo je tač no 11.48, tako da su svi ostali bili van kancelarije, na ka i. Kesi i ja smo se uneli u igricu “crvić i“ na mom kompjuteru. “Ha“, ciknula je Kesi, š aljuć i svog crva ka mom s bejzbol palicom i udarajuć i ga dok nije pao s litice. Moj crv, Graundsviper Vili, uzviknuo je: “Au, mamina mazo!“ dok je padao u okean. „Pustio sam te da to uradiš", rekao sam. „Naravno", odvratila je. „Pravog muš karca ne mož e pobediti devojč ica. Cak i crvi to znaju; samo bi seronja sa orasima umesto muda, šmokljan bez testosterona mogao ... “ „Sreć om, dovoljno sam siguran u svoju muš kost da me ni najmanje ne pogađa takav.,.“ „Sš šš“, zaš iš tala je, okreć uć i mi lice nazad ka monitoru, „Budi dobar deč ko. Cuti, budi in i lepo se igraj sa svojim crvom. Bog mi je svedok da niko drugi neće.“ „Mislim da ć u se preseliti negde gde je lepo i mirno, na primer u Interventnu", odvratio sam. „Za Interventnu moraš da budeš brz, duš o“, rekla je. „Ako ti treba pola sata da odluč iš š ta ć eš s tim crvom u igrici, ne ž ele te u situaciji s taocima.“ U tom je trenutku O’Keli uleteo u kancelariju i zapitao: „Gde su svi nestali?“ Kesi je brzo pritisnula Alt i Tab; jedan od njenih crvić a zvao se O’Smeli i ona ga je namerno slala u bezizlazne situacije, samo da bi gledala kako ga ubija ovca koja eksplodira. „Na pauzi", rekoh. „Neki arheolozi su našli telo. Ko preuzima?" “Mi ć emo“, izjavila je Kesi, spustila nogu koju je drž ala na mojoj stolici i odgurnula se ka svom stolu. „Zaš to mi?“, upitao sam. “Zar ne mogu patolozi da se pozabave time?“ Po zakonu, arheolozi su, ukoliko pronađu telo na dubini manjoj od


tri metra, duž ni da pozovu policiju. To je za sluč aj da nekom geniju padne na pamet da se otarasi tela tako š to ć e ga sahraniti na groblje iz č etrnaestog veka, u nadi da ć e se smatrati da potič e iz davnina. Pretpostavljam da je logika bila da svako ko ima volje i nač ina da neprimeć en iskopa rupu dublju od tri metra zasluž uje nagradu, ako ni zbog č ega drugog, ono zbog predanosti zadatku. Uniformisane policajce i patologe zovu prilič no č esto, u sluč ajevima kad sleganje tla i erozija dovedu skelet blizu površ ine, ali se obič no radi samo o formalnosti; prilič no je jednostavno odrediti da li je telo iz novijeg vremena ili ne. Detektive pozivaju samo u posebnim okolnostima, najč eš će u sluč ajevima kad je zemlja gde je polož eno telo sač uvala ostatke mesa i kostiju toliko savrš eno da ono ima sve odlike svež eg leša. „Ne ovog puta“, odvratio je O’Keli. „Telo je iz savremenog doba. Mlada ž enska osoba, izgleda da se radi o ubistvu. Uniformisani su traž ili da dođu detektivi. To je blizu, u Noknariju, pa ne morate da ostanete dugo.“ Neš to č udno se događalo s mojim disanjem. Kesi je prestala da ubacuje stvari u svoj ranac. U delić u sekunde osetio sam njen pogled na sebi. „Izvinite, gospodine, ali stvarno mislim da ne bi trebalo da preuzmemo još jednu punu istragu ubistva u ovom trenutku. Usred smo slučaja Meklaflin i …“ “To ti nije smetalo dok si mislila da ć eš imati slobodno popodne, Medoksova“, rekao je O’Keli. On nije voleo Kesi iz nekoliko oč iglednih, predvidljivih razloga – njenog pola, odeć e, njenih godina, gotovo herojskog dosjea – a njoj ta predvidljivost smeta mnogo viš e nego č injenica da je ne voli. “Ako imate vremena da provedete dan negde dole na selu, imate vremena i za ozbiljnu istragu ubistva. Tehnički biro je već na putu." Potom je otišao. “Sranje“, izusti Kesi. „Sranje, taj mali drkadž ija. Rajane, tako mi je žao. Mislim da...“ “Sve je u redu, Kesi.“ Jedna od njenih najboljih osobina jeste što zna kad da umukne i da te ostavi na miru. Bio je na nju red da vozi, ali poš to je odabrala moje omiljeno neoznač eno vozilo – sab iz ‘98. koji klizi kao san – dobacila mi je ključ eve. Kad smo uš li u kola, izvadila je torbicu s diskovima i dodala mi je; onaj ko vozi bira muziku, ali sam ja uglavnom zaboravljao da ponesem svoje diskove. Odabrao sam prvo


za š ta sam ocenio da ima gromoglasne basove i pustio najjač e š to sam mogao. Od onog leta nisam bio u Noknariju. Otiš ao sam u internat nekoliko nedelja nakon š to je Dž ejmi trebalo da ode – ne u taj, već u onaj u Viltš iru, najudaljeniju š kolu koju su moji roditelji mogli da priuš te – a do bož ić nih praznika, već smo ž iveli u Likslipu, na suprotnoj strani od Dablina. Kad smo izaš li na otvoreni put s dve trake, Kesi je morala da iskopa mapu i pronađe izlaz, a onda nas je provozala izlokanim sporednim putevima oivič enim travom i divljim ž bunjem, č ije su grane grebale po staklima. Naravno, oduvek sam ž eleo da se setim š ta se deš avalo u toj š umi. Onih nekoliko ljudi koji su znali za celu prič u vezanu za Noknari, svi su mi bez razlike, pre ih kasnije, predlož ili da se podvrgnem regresivnoj hipnozi, ali je mene iz nekog razloga ta ideja už asavala. Veoma sam sumnjič av prema svemu š to makar izdaleka podseć a na nju ejdž – ne zbog samih radnji u kojima, koliko mi se č ini, mož da i ima neč ega, već zbog ljudi upetljanih u to, od one fele koja te na nekoj zabavi pritisne uza zid i udavi, objaš njavajuć i kako su otkrili da su neš to posebno i da zasluž uju da budu sreć ni. Bojim se da bih se iz hipnotič kog transa probudio sa sladunjavim sjajem u oč ima koji odaje samozadovoljnu prosvetljenost, poput sedamnaestogodiš njaka koji je upravo otkrio Keruaka,{11} pa davi nepoznate ljude u pabovima.

Noknari je veliko polje smeš teno na obroncima malog brda. Njegovo tlo je sada bilo svuč eno do gole zemlje i uzburkano neč itkim arheološ kim š krabotinama – rovovima, gomilama zemlje nalik na ogromne mravinjake, kontejnerima, razbacanim delovima kamenog zida koji kao da je gradio neki sumanuti lavirint – š to mu je davalo nadrealni karakter i izgled kakav bi mož da imao nakon nuklearnog rata. S jedne strane je bio ogranič en gustim drveć em, a s druge zidom, iznad č ijeg su vrha provirivali zabati, koji su se protezali od stabala do puta. Nadomak vrha brež uljka, pored zida, okupljena oko neč ega š to je bilo oivič eno plavobelom trakom koja je označ avala mesto zloč ina, stajala je grupa tehnič ara. Iako je bilo vrlo verovatno da ih sve poznajem, kontekst u kojem su se naš li – u belim odelima, zaposlenih ruku u gumenim rukavicama, s delikatnim instrumentima – pretvorio


ih je u bić a strana i neprijatna, angaž ovana na nekoj mrač noj aktivnosti CIA-e. Jedan ili dva objekta koje je bilo lako identi ikovati nosila su u sebi kvalitet poznatog i uteš nog, poput crtež a u slikovnici: niska, od vetrova naherena koliba pored puta i crno-beli ovč arski pas koji drema ispred nje, dok mu se š ape trzaju u snu; kameni stub obrastao brš ljanom, č iji se listovi mreš kaju poput vode na povetarcu. Svetiost se povlač ila s reke, koja je u jednom uglu presecala polje, pretvarajući je u tamnu traku. patike čvrsto zabijene u zemlju na obali, senke koje baca lišće u krošnjama plešu po crvenoj majici, štapovi za pecanje napravljeni od grane i užeta, nestrpljivo mahanje rukom u pokušaju da se otera dosadna muva: Tišina! Uplašićeš ribu!... Pre dvadeset godina na mestu ovog polja bila je š uma. Sada je od nje ostalo samo nekoliko stabala. ja sam ž iveo u jednoj od onih kuć ica iza zida. To nije bilo ono š to sam oč ekivao. Ne gledam irske informativne emisije; one se uvek svode na migrenozni oblak istovetnih politič kih igura iz č ijih oč iju seva sociopatija, likova koji emituju besmislenu statič ku buku, poput brbljanja koje dobijete kad na 33 obrtaja u sekundi pustite ploč u koja bi trebalo da ide na 45. Gledao sam uglavnom strane vesti u kojima je udaljenost pothranjivala uteš nu iluziju da među igrač ima na sceni postoji bar neka razlika. Nekako sam, pokupivš i informaciju osmozom, bio svestan da se u blizini Noknarija nalazi arheološ ka iskopina i da se oko toga diž e velika buka, ali nisam znao detalje ni tač nu lokaciju. U svakom sluč aju, nisam ovo očekivao. Parkirao sam se na č istini preko puta skupine kontejnera, između kombija koji je pripadao Birou i velikog, crnog mercedesa drž avnog sudskog patologa. Izaš avš i iz automobila, zastao sam da proverim svoj piš tolj; oč iš ćen, napunjen, sigurnosna koč nica na mestu. Nosio sam ga u futroli na ramenu; na nekom manje neupadljivom mestu noš enje oruž ja bilo bi znak neotesanosti, legalna varijanta razmetanja. Kesi kaž e: jebeš neotesanost kad si visok 167 centimetara, mlad i ž ensko; malo otvorenog iskazivanja autoriteta nije naodmet. Zato ona svoje oruž je nosi za pojasom. Cesto ta razlika radi u naš u korist: ljudi nisu sigurni ko treba viš e da ih brine, devojč ica s piš toljem ili veliki momak koji kao da ga ne nosi, a zamajavanje takvim mislima izbacuje ih iz


ravnoteže. Kesi se naslonila na automobil i iz torbice iskopala cigarete. „Hoć eš jednu?“ “Ne, hvala“, rekao sam. Pregledao sam kaiš eve kojima je futrola bila zakač ena, zategao ih, proverio da se neki nije izvrnuo. Oseć ao sam da su mi prsti glomazni i nespretni, kao da nisu deo mog tela. Nisam ž eleo da Kesi primeti da je, bez obzira na to ko je ubijena devojč ica i bez obzira na to kad je ubijena, malo verovatno da se njen ubica sada š unja iza kontejnera i č eka da ga neko uzme na niš an. Nagnula je glavu unazad i izdahnula dim uvis prema granama drveć a. Bio je pravi irski letnji dan, izluđujuć e koketan, sav od sunca i klizeć ih oblač aka, sa oš trim povetarcem, spreman da u svakom trenutku lako pređe u jaku kišu ili sunce koje prži, ili oboje. “Hajde“, rekoh. “Da vidimo o č emu se radi." Ugasila je cigaretu o đon cipele i opušak vratila u kutiju dok smo prelazili put. Među kontejnerima smo zatekli sredoveč nog č oveka u pocepanom džemperu koji je lutao kao da se izgubio. Kad nas je video, živnuo je. “Detektivi“, rekao je. „Vi ste verovatno detektivi, zar ne? Doktor Hant... Mislim, Jan Hant. Glavni arheolog. Gde biste ž eleli da – pa, u kancelariju, do tela, ili...? Ne znam niš ta o tim stvarima... Mislim na protokol i tako to,“ Bio je jedan od onih ljudi koje vaš mozak u trenutku vidi kao lik iz crtanog ilma; olovkom naž vrljana krila i kljun i, eto ga, profesor Jafl. „Detektivka Medoks i detektiv Rajan“, predstavila nas je Kesi. „Ako se slaž ete, doktore Hant, neki od vaš ih kolega bi mogao detektivu Rajanu da pokaže mesto iskopavanja, a vi mene da odvedete do tela?“ Mala kučka, pomislio sam. Imao sam tremu i oseć ao sam blagu oš amuć enost, kao da sam stondiran i pokuš avao da razbistrim misli velikim količ inama kafe; svetlost koja se odbijala o komadić e liskuna{12} u raskopanoj zemlji bila je suviš e bleš tava, nestalna i groznič ava. Nisam bio raspolož en za to da me neko š titi. Ali jedno od Kesinih neizgovorenih pravila bilo je da bar u javnosti nikada ne protivureč imo jedno drugom. Ponekad smo oboje skloni da to pravilo zloupotrebimo. „Hm... dobro“, odvratio je Hant, ž mirkajuć i ispod naoč ara. Nekako je odavao utisak č oveka kome stalno ispadaju stvari iz ruku – ž uti listovi papira, izguž vane maramice, poluotvorene pastile za grlo – č ak


i kad u rukama niš ta nije imao. “Da, naravno. Svi su... Pa, obič no Mark i Demijen vode ljude u obilazak, ali, vidite, Demijen... Mark!“ Mahnuo je rukom prema otvorenim vratima jednog od kontejnera gde se nazirala gomila ljudi okupljena oko praznog stola; svi u vojnim jaknama, sa sendvič ima i š oljama iz kojih se dizala para. Na podu su bili veliki komadi zemlje. Jedan od momaka baci karte koje je drž ao u ruci na sto i poče s mukom da se izvlači iz plastične stolice. „Rekao sam da se okupe ovde“, reč e Hant. „Nisam bio siguran š ta... znate, dokazi. Otisci stopala i... vlakna." „Odlič no ste uradili, doktore Hant“, odvrati Kesi. „Pokuš ać emo da raš čistimo mesto kako bismo vam omoguć ili da š to pre nastavite s poslom.“ „Imamo još samo nekoliko nedelja", reč e momak koji je stajao na vratima kontejnera. Bio je nizak, kovrdž ave kose, a njegova građa je ispod velikog dž empera nalikovala deč joj; nosio je majicu, umrljani donji deo trenerke i č izme, a ispod rukava nazirao se splet miš ić a, čvrstih i žilavih kao u boksera pero lake kategorije. „Onda bi najbolje bilo da odmah kreneš i pokaž eš mom kolegi okolinu“, obratila mu se Kesi. “Mark“, rekao je Hant. „Ovog detektiva ć eš povesti u razgledanje. Uobičajeno, znaš, pokaži mu mesto iskopavanja." Mark je još jedan trenutak posmatrao Kesi, a onda klimnuo glavom; oč ito je proš la neki njegov test. Krenuo je ka meni. Imao je dvadesetak godina, plava kosa mu je bila vezana u konjski rep a lice uzano, nalik na lisič je, sa zelenim oč ima koje su intenzivno posmatrale. Ljudi kao š to je on – zainteresovani jedino za sopstveno miš ljenje o drugima, a ne i za ono š ta drugi misle o njima – uvek su u meni izazivali divlju nesigurnost. Posedovali su neku vrstu ž iroskopa, neki instinkt, a to je u meni budilo oseć anje neprijatnosti, nesigurnosti i sputanosti, kao da nemam kič mu i kao da se nalazim na pogreš nom mestu u pogreš noj odeć i. „Bić e vam potrebne velingtonke{13}", rekao mi je, podrugljivo posmatrajuć i moje cipele: pobedio je u ovoj rundi. Naglasak mu je imao oš trinu kakva se sreć e u pogranič nim seoskim krajevima. „Imamo jedne rezervne u ostavi za alat.“ „Bić e mi dobro i ovako“, odvratio sam. Bilo mi je poznato da arheološ ke iskopine mogu imati rovove gotovo metar duboke, ali nije mi bilo ni na kraj pameti da u odelu, s nogavicama pantalona


uvuč enim u tuđe odbač ene č izmetine celo jutro š ipč im okolo za ovim momkom. Zeleo sam neš to – š olju č aja, cigaretu, bilo š ta š to bi mi dalo pet minuta da razmislim kako da ovo obavim. Mark podiže obrvu. „Kako kažete. Idemo.“ Uputio se između kontejnera, a da se nije ni okrenuo da proveri da li ga pratim. Kesi mi je dobacila jedan neoč ekivani osmeh dok sam ga pratio – nestaš ni zeznula sam te! osmeh od kog sam se malo bolje oseć ao. Neupadljivo sam joj pokazao š ta mislim o tome tako š to sam se srednjim prstom počešao po obrazu. Mark me poveo preko nalaziš ta uzanim putem između tajanstvenih rupa i gomila kamenja. Hodao je poput majstora borilač kih veš tina ili lovokradice: dugim, laganim, dobro izbalansiranim koracima. „Srednjovekovni drenaž ni kanal“, rekao je pokazujuć i rukom. Nekoliko vrana naglo je uzletelo iz napuš tenih kolica punih zemlje. Zaključ ivš i da smo bezopasni, vratile su se i nastavile da kljunovima riju po zemlji. “Ovo je neolitska naseobina. Predeo je još od kamenog doba, manje-viš e bez prekida, bio naseljen. I još uvek je. Vidite onu kolibu, ona je iz osamnaestog veka. Ovo je jedno od mesta gde je 1798. godine planirana Pobuna{14}. Dobacio mi je pogled preko ramena, a u meni se javio iznenadni nagon da mu objasnim svoj naglasak i da ga obavestim kako ne samo da sam č istokrvni Irac, već da sam detinjstvo proveo odmah tu, iza ugla. „Covek koji sada ž ivi tamo potomak je onoga ko ju je izgradio." Doš li smo do kamene kule u središ tu nalaziš ta. Tanke pukotine nazirale su se ispod brš ljana, a deo razruš enog zida spuš tao se niz padinu. Izgledala mi je nekako nejasno, razdraž ujuć e znano, ali nisam bio siguran da li se to oseć anje javilo zato š to mi je stvarno bila poznata ili zato što sam smatrao da bi trebalo da je poznajem. Mark je izvadio kutiju duvana iz dž epa trenerke i poč eo da zavija cigaretu. Prsti su mu bili obmotani krep-trakom. “Velš ki klan je izgradio ovu osmatrač nicu u XIV veku, a u nekoliko narednih vekova dograđen je zamak“, rekao je, “Ovo je bila njihova teritorija, od onih brda tamo“ – pokazao je rukom ka visokim isprepletenim brdima, obraslim š umom, koja su se uzdizala na horizontu – “do reč ne okuke iza one farmerske kuć e, Bili su odmetnici, banditi. U sedamnaestom veku su upadali u Dablin, sve do britanskih baraka u Ratminu{15}. Uzeli bi nekoliko puš aka, odalamili po glavi svakog vojnika koji ih je


video i pobegli. Do trenutka kad bi se Britanci organizovali i krenuli u poteru, bili bi već na pola puta ovamo." Bio je prava osoba za prič u. Razmiš ljao sam o topotu kopita, svetlosti baklji, opasnom smehu i zvuku ratnih bubnjeva. Preko njegovog ramena video sam Kesi, stajala je pored trake koja je označavala mesto zločina, razgovarala s Kuperom i pravila beleške. „Izvini š to te prekidam", rekao sam, “ali bojim se da neć u imati vremena za detaljno razgledanje. Potrebne su mi osnovne informacije o terenu.“ Mark je jezikom preš ao preko umotane cigarete, tragajuć i za upaljač em. “Dobro“, rekao je i poč eo da mi pokazuje rukom. „Neolitska naseobina, kameni oltar iz doba bronze, koliba kruž nog oblika iz gvozdenog doba, prebivališ te iz doba Vikinga, osmatrač nica iz XIV veka, tvrđava iz XVI, koliba iz XVIII veka...“ Kraj obrednog kamenog postolja iz bronzanog doba stajala je Kesi s tehničarima. “Da li neko noću čuva nalazište?", upitao sam. Nasmejao se. „Ma kakvi. Naravno, zaključ avamo ostavu s nalascima i kancelariju, ali bilo š ta iole vredno se ionako odmah š alje u glavnu kancelariju. Pre mesec-dva poč eli smo da zaključ avamo i ostavu za alat, jer su neke od alatki nedostajale, a otkrili smo i da farmeri koriste naš a creva za zalivanje njiva u suš nom razdobiju. To je sve. Koja bi bila svrha č uvara? Ionako ć e sve to nestati za mesec dana, osim ovoga." Rukom je potapš ao zid osmatrač ke kule; neš to je zašuškalo u spletu bršljana iznad nas. “A zašto?“, pitao sam. Zurio je u mene sa zadivljujuć im nivoom odvratnosti. “Za mesec dana“, objavio je, „jebena vlada ć e buldož erima raskopati nalaziš te i izgraditi jebeni autoput preko njega. Ljubazno su se slož ili da naprave ostrvo i ostave kulu, kako bi mogli da se hvališ u koliko su uradili na očuvanju kulturne baštine." Setio sam se da sam u nekim vestima č uo neš to o autoputu; neki bezbojni politič ar je bio zgranut stavom arheologa koji su ž eleli da se na poreske obveznike natovari i troš ak od nekoliko miliona, koliko bi koš tala izmena planova. Verovatno sam u tom trenutku promenio kanal. „Trudić emo se da vam ne oduzmemo suviš e vremena“, rekoh. “Da li pas pored kolibe laje kad neko dođe na nalazište?“ Slegao je ramenima i nastavio da puš i. “Ne laje na nas, zato š to nas


poznaje. Dajemo mu ostatke hrane. Mož da bi i lajao kad bi se neko približ io kolibi, naroč ito noć u, ali verovatno ne bi na nekog ko stoji kraj zida. To je izvan njegove teritorije.“ “A šta je s automobilima – da li na njih laje?“ “Je li lajao na vas? To je ovč arski pas, nije pas č uvar." Ispustio je uzanu traku dima između zuba. Znač i, ubica je na nalaziš te mogao da dođe iz bilo kog pravca; s puta, iz naselja, č ak i iz pravca reke, ako je sklon komplikovanim zahvatima. “To je sve š to mi je potrebno za sada“, rekoh. „Hvala vam na vremenu. Ako biste bili ljubazni da sač ekate sa ostalima, za nekoliko trenutaka ćemo doći da vas obavestimo o napretku." „Nemojte hodati po bilo č emu š to izgleda kao starina“, upozorio me i uputio se ka kontejnerima. Ja sam krenuo uzbrdo, ka mestu gde se nalazilo telo. Obredno kameno postolje iz bronzanog doba bilo je ravan, masivni kameni biok, dug oko dva i š irok jedan metar, a toliko i visok. Bilo je sklesano iz jednog komada. Polje oko njega surovo je razrovano buldož erima – i to nedavno, sudeć i po tome kako su mi stopala upadala u tlo – ali je komad zemlje oko kamena bio netaknut, pa se poput ostrva uzdizao u moru raskopane zemlje. Na njegovom vrhu, među koprivama i travom videli su se odblesci plave i bele boje. To nije bila Dž ejmi. Do ovog trenutka sam tako i pretpostavljao – da je postojala neka š ansa da je to moglo biti njeno telo, Kesi bi mi to svakako rekla – ali sam ipak osetio vrtoglavicu. Devojč ica je imala dugu, tamnu kosu, a jedna pletenica joj je bila prebač ena preko lica. U tom trenutku, jedino š to sam mogao da vidim bila je ta tamna kosa. Cak ni č injenica da Dž ejmino telo nikako nije moglo da bude u ovakvom stanju nije mi uopšte pala na pamet. Kuper mi je izmakao: gacao je nazad ka putu, zastajkujuć i na svakom koraku da otrese cipele. Jedan tehnič ar je fotogra isao, drugi je praš kom posipao kamen radi otisaka; š ač ica uniformisanih mesnih policajaca se vrpoljila, ć askajuć i s momcima iz mrtvač nice koji su stajali s nosilima. Po travi su bile razmeš tene trouglaste oznake s brojevima. Kesi i So i Miler su kleč ale kraj kamenog postolja, posmatrajuć i neš to na njegovoj ivici. Odmah sam znao da je to So i; bezoblič ni kombinezon nije mogao da sakrije ta poput daske prava leđa. So i je bila moj omiljeni tehnič ar na mestu zloč ina. Vitka je i


tamna, smernog drž anja, a na njoj bi i bela kapa za kupanje izgledala kao kapa medicinske sestre koja se nadvija nad bolesnikom, dok u pozadini besni topovska vatra, i mrmlja mu umirujuć e reč i pojeć i ga vodom iz č uturice. U stvarnosti, ona je brza, nestrpljiva i u stanju je da s nekoliko odseč no izgovorenih reč i svakoga postavi na mesto, pa bio on viš i policijski inspektor ili tuž ilac. A ja sam ljubitelj neprimerenih postupaka. „Kuda da krenem?", viknuo sam kad sam stigao do trake. Kretanje po mestu zločina nije dozvoljeno bez blagoslova momaka iz Biroa. “Cao, Robe", doviknula mi je So i, ispravljajuć i se i svlač eć i masku s lica. „Sačekaj." Kesi je prva stigla do mene. „Mrtva je samo jedan dan ili tako neš to“, tiho je rekla, pre nego š to je So i stigla do nas. Oko usana joj se videlo bledilo; pogled na dečji leš tako deluje na nas. „Hvala, Kes“, odvratio sam. „Ćao, Sofi.“ „Zdravo, Robe. Vas dvoje mi i dalje dugujete pić e.“ Pre nekoliko meseci smo joj obeć ali nekoliko koktela ako pogura u laboratoriji preko reda neke krvne analize koje su nam bile važ ne. Od tada joj stalno obećavamo to piće, ali to nikako da se desi. „Pomozi nam oko ovoga, pa ć emo te voditi i na več eru", rekoh. „Sta imamo?“ „Osoba ž enskog pola, belkinja, stara između deset i trinaest godina", rekla je Kesi. „Bez identi ikacionih dokumenata. U dž epu joj je pronađen ključ , izgleda kao ključ od kuć e. Glava joj je razbijena, ali je Kuper naš ao tragove petehijalnog {16} krvarenja i tragove na vratu koji su mož da nastali usled nekog poveza, tako da ć e uzrok smrti biti poznat tek posle obdukcije. Potpuno je obuč ena, ali je najverovatnije bila silovana. Sve je stvarno č udno, Robe. Kuper kaž e da je mrtva oko č etrdeset š est sati, ali se na njoj praktič no ne vide tragovi delovanja insekata, i nije mi jasno kako je arheolozi nisu primetili, ako je juč e ceo dan ležala ovde. „Znači, ovo nije pravo mesto zločina?" „Nema š anse", odvratila je So i. “Na kamenu nema nikakvih tragova, č ak ni krvi od rane na glavi. Ubijena je na nekom drugom mestu, verovatno držana tamo jedan dan, a onda doneta ovde.“ „Jeste li našli nešto?“ „Naš li smo svaš ta", odvratila je. „Cak i previš e tragova. Opuš ci


cigareta, nekoliko praznih limenki koka-kole, ž vaku, ostatke tri dž ointa. Dva koriš ćenakondoma. Kad budete imali osumnjič enog, laboratorija mož e pokuš ati da ga povež e sa svim tim stvarima – š to ć e biti prava noć na mora – ali, da budem iskrena, mislim da je to uobič ajeno smeć e koje tinejdž eri ostavljaju za sobom. Ima more otisaka stopala svuda po mestu zloč ina. Pronađena je i jedna ukosnica. Mislim da nije pripadala njoj – bila je duboko u zemlji i izgleda kao da je tu već neko vreme – ali mož da ć ete ž eleti da proverimo. Ne izgleda mi kao neš to š to bi nosila tinejdž erka; plastič na je, s plastič nom jagodom na jednom kraju, a takve obič no nose mlada deca.“ vetar mrsi plavu kosu Nesvesno sam uzmaknuo za korak; zamalo sam izgubio ravnotež u. Kao iz daljine č uo sam Kesi kako kaž e So i: „Verovatno nije njena. Sve š to ima na sebi je plavo i belo, pa č ak i gumice za kosu. Ovo dete je vodilo računa o bojama. Ipak, treba da proverimo." „Jesi li dobro?", pitala me Sofi. „Dobro sam“, rekoh. „Samo mi je potrebna kafa.“ Už ivanje u svež em, š ik, prpoš nom duplom dablinskom espresu je toliko da svako neuobič ajeno ponaš anje mož eš pravdati njenim nedostatkom. U eri č aja tako neš to nikada ne bi upalilo, naroč ito ne među mladim, urbanim ljudima. „Nameravam da mu za rođendan poklonim iglu za intravenozni unos kofeina", oglasila se Kesi. I njoj se So i sviđala. „Bez svoje droge, još je beskorisniji nego obično. Reci mu za stenu.“ „Da, pronaš li smo dve interesantne stvari“, poč ela je So i. „Kamen otprilike ove velič ine“ – skupila je š ake pokazavš i š irinu od dvadesetak centimetara – “za koji sam prilič no sigurna da predstavlja jedno od oruđa kojim je izvrš eno ubistvo. Bio je u travi pored zida. Jedan kraj je umrljan kosom, krvlju i komadina kosti.“ „Ima li nekih otisaka?“, upitah. „Nema. Nekoliko razmazanih, ali izgleda kao da su naneti rukama u rukavicama. Interesantno je mesto gde smo ga pronaš li – gore, kraj zida; moguć e da je doš ao iz pravca naselja, preskoč ivš i zid, mada je to mož da zamka smiš ljena da nas navede na taj zaključ ak – kao i č injenica da se potrudio da ga tamo ostavi. Moglo se oč ekivati da ga samo oč isti i vrati u neku baš tu, a ne da pored tela vuč e sa sobom i


njega.“ “Da li je moguć e da je već stajao tu u travi?“, pitao sam. „Mož da je telo palo preko njega kad ga je prebacivao preko zida.“ „Mislim da nije tako", odvratila je So i. Nenametljivo se premeš tala s noge na nogu, pokuš avajuć i da me povede u pravcu kamenog postolja; htela je da se vrati poslu. Odvratio sam pogled. Nisam gadljiv na leš eve i sigurno sam imao prilike da vidim i gore od ovog – pre godinu dana, telo malog deteta koje je otac š utirao dok ga nije skoro prepolovio – ali sam se i pored toga oseć ao č udno, oš amuć eno kao da ne mogu da usredsredim pogled na jednu tač ku. Možda mi je zaista potrebna kafa, pomislio sam. „Kamen je bio nameš ten tako da mu je krvlju umrljana strana lež ala na tlu, a trava ispod njega je bila svež a i živa: nije dugo stajao tu.“ „Osim toga, u trenutku kad je doneta ovamo, viš e nije krvarila“, dodala je Kesi. “A da, ima još nešto zanimljivo", rekla je Sofi. „Dođi, pogledaj ovo.“ Prepustivš i se neizbež nom, proš ao sam ispod trake. Pogledavš i nas, dva tehnič ara se skloniš e od kamena kako bi nam napravili mesta. Obojica su bili veoma mladi, jedva da su proš li obuku, i iznenada mi je palo na pamet kako im mi izgledamo; koliko stariji, hladnokrvniji, sigurniji u veš tinama i sposobniji, u punoj zrelosti. To me na neki nač in smirilo: slika dva detektiva za krvne delikte sa izvež banim licima koja niš ta ne odaju, rame uz rame idu ka mrtvom detetu. Lež ala je š ćuć urena na levoj strani, kao da je zaspala na so i usred uspavljujuć eg ž amora odraslih. Leva ruka joj je bila prebač ena preko ivice kamenog postolja; desna, koja je lež ala preko grudi, bila je savijena pod č udnim uglom. Imala je na sebi sivkastoplave sportske pantalone, one s nalepnicama i patent zatvarač ima na č udnim mestima, belu majicu s prugom od stilizovanih različ aka na prednjem delu i bele patike. Kesi je bila u pravu, vodila je rač una o bojama: debela pletenica koja joj je padala na obraz bila je prič vrš ćena ukosnicom s plavim svilenim različ kom. Bila je sitna i tanuš na, ali joj je list koji je virio ispod zadignute nogavice bio zategnut i miš ić av. Procena da joj je između deset i trinaest godina bila je na mestu; grudi su tek poč ele da joj rastu, tkanina majice jedva da je bila zadignuta preko njih. Na njenom nosu, ustima i vrhovima prednjih zuba videli su


se tragovi sasuš ene krvi. Povetarac se igrao njenim mekim, uvijenim šiškama. Ruke su joj bile prekrivene providnim plastič nim vreć ama, vezanim na ruč nom zglobu. „Izgleda da se branila“, rekla je So i. „Nekoliko noktiju joj je polomljeno. Ne bih se kladila na to da ć emo ispod ostalih uspeti da pronađemo tkivo za DNK analizu – deluju mi previše čisto – ali bi trebalo da pronađemo vlakna i tragove na odeći.“ Za trenutak sam bio oš amuć en snaž nim impulsom da je ostavimo ovde: ž eljom da odgurnem ruke tehnič ara od nje i viknem ljudima iz mrtvač nice koji su č ekali, da je ostave na miru. Dovoljno smo je već izmrcvarili. Jedino š to joj je ostalo bila je sama smrt i ž eleo sam da joj to ostavimo, barem to. Zeleo sam da je uvijem u meku ć ebad, da joj sklonim s lica zamrš enu kosu, da joj od opalog liš ća i meke zemlje, koju su raskopale sitne ž ivotinje, napravim pokrivač . Da je ostavimo da spava, da zauvek otplovi svojom tajnom podzemnom rekom, dok joj se iznad glave vrte godiš nja doba, seme maslač ka, meseč eve mene i pahulje. Iz sve snage je pokušavala da ostane živa. „Imam istu takvu majicu", tiho je rekla Kesi kraj mog ramena. “S deč jeg odeljenja robne kuć e Peni“ Video sam je ranije na njoj, ali sam znao da je nikada viš e neć e obuć i. Ta naruš ena nevinost bilo je suviš e velika i konačna da bi se bilo kakva sličnost mogla trpeti. “Evo š ta sam htela da vam pokaž em", oš tro je rekla So i. Ona ne odobrava nikakvu sentimentalnost niti crnohumorne provale na mestu zloč ina. Kaž e da se tako samo gubi vreme koje treba utroš iti na reš avanje prokletog sluč aja, ali u stvari smatra da su takve metode, koje ljudi koriste da bi se izborili sa situacijom, rezervisane za kukavice. Pokazala je na ivicu kamena. „Hoćete rukavice?" “Ja neć u niš ta dodirivati", rekao sam č uč nuvš i u travu. Iz ovog ugla videlo se da je jedno oko poluotvoreno, kao da se samo pretvara da spava, č ekajuć i trenutak da skoč i i vikne bu! prevarila sam te! Jedna svetlucava, crna bubica metodično je odmicala duž njene podlaktice. Kanal š irine prsta bio je useč en oko površ ine kamena, nekoliko centimetara od same ivice. Vreme i vetrovi su omekš ali i uglač ali njegove ivice, ali je na jednom mestu tvorč evo ruč no izrađeno dleto skliznulo i otkinulo komad kamena s jedne strane kanala, ostavljajuć i majuš ni, neravni ispust. Trag neč eg tamnog, gotovo crnog, video se sa unutrašnje strane.


„Helen ga je primetila", rekla je So i. Tehnič arka podiž e glavu i uputi mi stidljiv osmeh. „Uzeli smo bris, radi se o krvi – obavestić u vas da li je ljudska. Sumnjam da ima bilo kakve veze s ovim telom; njena krv je, u trenutku kad je doneta ovamo već bila sasuš ena. Osim toga, ovaj trag je već godinama star, mogu da se kladim. Mogla bi da bude ž ivotinjska ili od nekog deteta koji se ogrebalo, ali bez obzira na to, izgleda mi zanimljivo." Razmiš ljao sam o tananom udubljenju na Dž ejminom ruč nom zglobu, potamneloj kož i na Piterovom vratu koji se granič io s trakom blede kož e koja je izronila kad se oš iš ao. Oseć ao sam da Kesi izbegava da me pogleda. “Ne vidim kako bi mogla da bude povezana“, rekoh. Ustao sam – bilo mi je teš ko da održ im ravnotež u bez oslanjanja na postolje – osetio sam kako mi krv udara u glavu.

Pre nego š to smo krenuli, stao sam na malo uzviš enje iznad mesta gde se nalazilo telo i okrenuo se oko sebe, pokuš avajuć i da u seć anje urež em scenu: iskopane jame, kuć e, polja, pristupe, uglove i odnose. Duž zida koji je odvajao naselje ostao je netaknut tanki pojas stabala, verovatno da zaš titi oseć aj za estetiku stanovnika naselja i zakloni im pogled na beskompromisno izrovan arheološ ki pejzaž . S jednog od tih stabala visio je komad plavog plastič nog konopca, dugač ak gotovo metar, nezgrapnim č vorom svezan za visoku granu. Onako pohaban i natruo podseć ao je na neku zlokobnu gotsku prič u – neč ije linč ovanje ili samoubistvo u ponoć – ali sam ja znao o čemu se u stvari radi. Bio je to ostatak ljuljaške napravljene od stare automobilske gume. Iako sam o događaju u Noknariju već navikao da razmiš ljam kao o neč emu š to se dogodilo nekom drugom, nekom nepoznatom, deo mene je za sva vremena ostao ovde, I dok sam bubao u Templmoru ili se š irio po Kesinom futonu, to nemirno dete nikada nije prestajalo da se u ludač kim krugovima vrti na ljuljaš ci, preskač e preko zida kad bi Piterova svetlokosa glava nestala iza njega, zaranjajuć i u š umu uz trupkanje pocrnelih nogu i veseli smeh. Nekada sam verovao, zajedno s policijom, medijima i svojim zaprepaš ćenim roditeljima, da sam ja taj koji je spasen, deč ak koji je bezbedno doplovio kuć i, uprkos toj ludoj plimi koja je zauvek odnela Dž ejmi i Pitera. Viš e ne mislim tako. Nekako, silom koja je suviš e mrač na i moć na da bi se mogla smatrati


metaforičkom, iz te šume nikada nisam ni izašao.


3. Nemam obič aj da s ljudima razgovaram o onome š to se dogodilo u Noknariju. A i zaš to bih; to bi samo vodilo do beskonač nih i netaktič nih ispitivanja o mojim nepostojeć im seć anjima ili do saoseć ajnih i netač nih nagađanja o stanju moje psihe, a ja ne oseć am ž elju da razmiš ljam o tome. Moji roditelji, nararao, znaju sve o tome, kao i Kesi i jedan š kolski drug iz internata po imenu Carli – on radi kao služ benik Trgovač ke banke u Londonu; č ujemo se povremeno – i ta devojka, Dž ema, s kojom sam se zabavljao kad mi je bilo devetnaest (provodili smo mnogo vremena zajedno, opijajuć i se, a osim toga ona je bila od onih stalno zabrinutih tipova, pa sam mislio da ć u s tom pričom biti mnogo zanimljiviji); niko više. Kad sam otiš ao u internat, prestao sam da koristim ime Adam. Umesto toga koristio sam svoje srednje ime. Nisam siguran da li je to bila ideja mojih roditelja ih moja, ali mislim da nije bila loš a. Iako u dablinskom telefonskom imeniku ima č itavih pet stranica Rajana, Adam nije tako č esto ime, a publicitet je bio ogroman (č ak i u Engleskoj; imao sam obič aj da potajno prelistam novine koje sam koristio da založ im vatru prefektu, iscepam sve š to je imalo veze sa sluč ajem, proč itam kasnije u toaletu, a onda bacim u š olju). Pre ili kasnije, neko bi sve povezao. Ovako, verovatno niko nikada neć e povezati detektiva Roba i njegov engleski akcenat s malim Adamom Rajanom iz Noknarija. Svestan sam, nara vno, da je trebalo da kaž em O’Keliju, naroč ito u trenutku kad sam poč injao da radim na neč emu š to je moglo biti povezano s tim sluč ajem, ali da budem iskren, nijedne sekunde nisam ni pomiš ljao na tako neš to. Odmah bih bio udaljen sa sluč aja – nikako nije dozvoljeno raditi na sluč aju za koji biste mogli biti emotivno vezani – i verovatno bih ponovo bio ispitivan o tom danu i š umi, a ja ne vidim kako bi to na bilo koji nač in doprinelo, bilo sluč aju samom, bilo zajednici uopš te. I dalje imam ž iva i uznemirujuć a seć anja na ono prvo ispitivanje: muš ki glasovi s grubim prizvukom frustriranosti kako drobe nejasno negde na samom pragu sluha u mojoj glavi, slike


oblaka koji lenjo plove preko ogromnog plavog neba a vetar š apuć e kroz travnata prostranstva. Bilo je to sve š to sam video i č uo prvih nekoliko nedelja nakon događaja. Ne seć am se da sam bilo š ta tada oseć ao, ali kad bacim pogled unazad, oseć am už as – um mi je bio potpuno obrisan i zamenjen test š ablonom – i svaki put kad bi detektivi ponovo pokuš ali, on bi isplivao na površ inu nekim č udnim procesom asocijacije, okupirajuć i moj um i plaš eć i me do te mere da sam se povlač io u stanje turobne, nesaradljive naprasitosti. A oni su zaista pokuš avali – u poč etku na svakih nekoliko meseci, za vreme š kolskih raspusta, a onda svake godine – ali ja nikada nisam mogao niš ta da im kaž em, pa su u vreme kad sam završ io š kolu, prestali da dolaze. Oseć ao sam da je to bila stvarno dobra odluka i ni po cenu ž ivota nisam video kako bi njeno krš enje u ovom trenutku donelo bilo kakvu korist. Verovatno je, da budem iskren, na to uticao kako moj ego, tako i oseć aj za slikovitost, ideja da nosim tu č udnu, emocijama nabijenu tajnu kroz ceo ovaj sluč aj, a da se na to nijednom ne posumnja. Valjda sam u ono vreme smatrao da je to tač no ono š to bi uradio i Veliki šaljivdžija koji dodeljuje uloge u drami zvanoj život.

Pozvao sam Odeljenje za nestale osobe i oni su mi odmah dali moguć u identi ikaciju. Ketrin Devlin, dvanaest godina, visoka sto pedeset centimetara, vitke građe, duga tamna kosa, boja oč iju svetlosmeđa, prijavljeno da je nestala iz Noknari gaja 29 (iznenada sam se setio da su sve ulice u naselju imale naziv Noknari gaj, kraj, mesto, staza i da se poš ta stalno gubila) u 10.45 prethodnog jutra, kad je majka uš la u njenu sobu da je probudi i shvatila da je nestala. Dete od dvanaest godina i viš e smatra se dovoljno odraslim da se uzme u obzir i bež anje od kuć e, a svi znaci su ukazivali na to da je svojevoljno izaš la, pa su ljudi iz odeljenja odluč ili da sač ekaju još jedan dan pre nego š to upute ekipu. Već su imali izjave za š tampu spremne da se poš alju medijima na vreme za večernje vesti. Oseć ao sam nesrazmerno olakš anje š to imam identi ikaciju, makar i provizornu. Naravno da sam znao da devojč ica – naroč ito ako je zdravo i negovano dete, u mestu tako malom kao š to je Irska – ne mož e da bude pronađena mrtva, a da se neko uskoro ne pojavi traž eć i


je; ali je ovaj sluč aj obilovao sitnicama od kojih me je hvatala nervoza; osim toga, onaj sujeverni deo moje lič nosti verovao je da ć e devojč ica ostati bezimena, kao da je pala s neba, da ć e se ispostaviti da se njena DNK slaž e s DNK krvi u mojim patikama i u č itav raspon različ itih stvari u stilu Dosijea X. Identi ikacionu fotogra iju dobili smo od So i – radilo se o polaroid-fotogra iji, snimljenoj iz ugla koji ć e najmanje uznemiriti porodicu. Krenuli smo nazad ka kontejnerima. Kad smo im se približ ili, iz jedne od njih iskoč io je Hant, poput č oveč uljka iz starog š vajcarskog sata. „Da li ste... Mislim... de initivno, radi se ubistvu, zar ne? Jadno dete. To je užasno.“ “U ovom trenutku sumnjamo na ubistvo“, rekao sam. „Sada bi trebalo da kratko razgovaramo s vaš im timom. Potom ž elimo da razgovaramo sa onim ko je pronaš ao telo. Ostali mogu da se i vrate na posao, pod uslovom da ostanu izvan obelež enog mesta zloč ina. S njima ćemo razgovarati kasnije.“ „Kako ć e oni... Postoji li neš to da pokaž e kuda... kuda ne smeju da idu? Traka ili tako nešto?“ „Mesto zloč ina je oivič eno trakom“, rekao sam. „Ako ostanu izvan nje, biće sve u redu.“ „Moramo vas zamoliti da nam pronađete neki prostor za kancelariju", rekla je Kesi. „Trebać e nam za danas, a mož da i duž e. Gde bi bilo najbolje?" „Najbolje bi bilo da koristite ostavu za artefakte“, rekao je Mark, koji se pojavio niotkuda. „Kancelarija je potrebna nama, a sve ostalo je musavo." Nikada ranije nisam č uo taj izraz, ali je pogled kroz otvorena vrata kontejnera – naslage blata proš arane otiscima č izama, niske, natrule klupe, nakrivljene gomile izanđale farmerske opreme, bicikala i luorescentno ž utih jakni koje su me neugodno podseć ale na vreme provedeno u uniformi – davao dovoljno upeč atljivo objašnjenje. „Biće dovoljan sto i nekoliko stolica“, rekoh. „Znač i, ostava za artefakte", ponovio je Mark, pokazujuć i glavom ka jednom kontejneru. “Šta se to dešava s Demijenom?", upita Kesi Hanta. Bespomoć no trepnuvš i, otvorio je usta, s izrazom nalik iznenađenju. “Šta... koji Demijen?" „Demijen iz vaš eg tima. Rekli ste nam da Mark i Demijen obič no


vode grupe u obilazak, ali da Demijen neć e moć i da povede detektiva Rajana. Zašto?“ „Demijen je jedan od onih koji su pronaš li telo“, odvrati Mark, dok je Hant pokušavao da shvati o čemu se radi. „U šoku je." „Demijen... prezime?“, upita Kesi, zapisujući. „Doneli“, odgovori Hant, srećan što je najzad na sigurnom terenu. „Da li je s njim, kad je pronašao telo, bio još neko?“ „Mel Džekson“, odgovori Mark. „Melani.“ „Hajde da porazgovaramo s njima“, rekoh. Arheolozi su i dalje sedeli za stolom u priruč noj kantini. Bilo ih je između petnaest i dvadeset; kad smo uš li, lica im se okrenuš e ka vratima u pokretu napetom i usklađenom kao kod ptić a u gnezdu. Svi su bili mladi, u ranim dvadesetim, a zbog vreć aste studentske odeć e i neduž nih, vetrom iš ibanih lica ljudi koji mnogo vremena provode na otvorenom, izgledali su još mlađe, mada sam bio prilično siguran da se radi samo o iluziji; pomislio sam na kibuce i Voltonsku gitarijadu. Devojke nisu bile našminkane, a kosa im je bila upletena u pletenice ili vezana u rep, nameš tena tako viš e iz praktič nih razloga nego radi izgleda; momci su imali oš tre brade i opekotine od sunca koje su se ljuš tile. Jedan od njili, s neduž nim licem iz uč iteljskih noć nih mora i vunenom kapom na glavi, toliko se dosađivao da je poč eo upaljač em da topi razne stvari po nekom starom kompakt-disku. Rezultat toga (savijena kaš ika, novč ić i, celofan s kutije cigareta i nekoliko komadić a č ipsa) bio je iznenađujuć e dobar, kao jedno od manje dosadnih dela savremene urbane umetnosti. U jednom uglu stajala je zamazana mikrotalasna, a jedan mali, nestaš ni deo mene ž eleo je da predlož i da se disk ubaci u nju, da vidimo šta će se desiti. Kesi i ja smo progovorili u isto vreme, ali sam ja nastavio. Zvanič no, ona je bila primarni detektiv, jer je ona rekla; „Preuzimamo sluč aj“, ali mi nikada nismo radili tako, a ostatak odeljenja je navikao da vidi “M i R“ naž vrljano ispod naziva „Primarni detektiv" na tabli. Osetio sam iznenadnu, tvrdoglavu potrebu da dokaž em da sam isto toliko sposoban da vodim ovu istragu kao i ona. „Dobro jutro", rekao sam. Već ina je promrmljala neš to u odgovor. Vajar je veselo i glasno odvratio: „Dobar dan!“ – tehnič ki, jutro je već proš lo – a ja sam se pitao koju od devojaka pokuš ava da zadivi. „Ja sam detektiv Rajan a ovo je detektivka Medoks. Kao š to već znate,


jutros je na iskopini pronađeno telo devojčice." Jedan od momaka je glasno uzdahnuo, ali se brzo potom pribrao. Stajao je u uglu, skoro u sendvič u između dve devojke i sa obe ruke stezao veliku š olju iz koje se puš ilo; imao je kratke smeđe kovrdž e i simpatič no, pegavo lice deč aka. Bio sam prilič no siguran da je to Demijen Doneli. Ostali su bili tihi (ne rač unajuć i vajara), ali ne i traumatizovani, samo je njegovo lice ispod pegica bilo bledo a š olju je stezao više nego što je to bilo potrebno. „Morać emo da razgovaramo sa svakim od vas", rekoh, „Molim vas, nemojte napuš tati ovo mesto dok to ne obavimo. Ovo ć e mož da potrajati, pa vas molim da sarađujete s nama i ostanete neš to duž e ukoliko to bude potrebno.“ “Da li smo mi to nešto kao osumnjičeni?", upitao je vajar. „Niste“, odvratio sam, “ali moramo utvrditi da li znate neš to važ no za ovaj slučaj." „Aha“, razoč arano je uzdahnuo i zavalio se nazad u stolicu. Poč eo je da topi kockicu č okolade na disku, ali kad je uhvatio Kesin pogled, odlož io je upaljač . Zavideo sam mu; oduvek sam ž eleo da budem jedan od onih koji mogu sve, a naroč ito už asne stvari, da prihvate kao ludo zabavnu avanturu. “Još neš to", nastavio sam. „Novinari ć e poč eti da stiž u svakog trenutka. Ne razgovarajte s njima. Najozbiljnije vam to kaž em. Ako im bilo š ta kaž ete, č ak i neš to š to izgleda potpuno nevaž no, to mož e da upropasti ceo sluč aj, Ostavić emo vam svoje vizit-kartice ukoliko se kasnije setite bilo čega. Pitanja?" “A šta ako nam ponude mnogo para?“, želeo je da zna vajar.

Ostava za artefakte bila je manje zadivljujuć a nego š to sam oč ekivao. Uprkos tome š to je Mark rekao da se sve vredne stvari odmah odnose, mislim da sam u glavi stvorio sliku zlatnih pehara i drevnih kostura. Umesto toga, tamo su bile dve stolice, š iroki sto po kome su bili raš ireni listovi papira za crtanje i u onim metalnim „uradi sam“ policama s perforacijama, u plastič nim kesama, neverovatna količ ina nečega za šta se ispostavilo da su komadi razbijene grnčarije. “Nalasci“, rekao je Hant, udarivš i lukom po polici. „Pretpostavljam... Ma ne, mož da neki drugi put, Imamo veoma


zanimljive žetone i kuke za odeću." „Bilo bi nam drago da ih vidimo neki drugi put, doktore Hante“, rekoh. „Dajte nam desetak minuta, a onda poš aljite Demijena Donelija, molim vas,“ „Demijena", promrmljao je Hant, udaljavajuć i se. Kesi je za njim zatvorila vrata, „Kako, za ime sveta, on uopš te upravlja iskopavanjima?“, uzviknuo sam bacajuć i se na raš čiš ćavanje crtež a: inih, briž ljivo senč enih skica olovkom, koje su pokazivale stari novč ić iz različ itih uglova. Sam novč ić , ulubljen s jedne strane a s druge delimič no prekriven slepljenim blatom, stajao je na sredini stola, u providnoj plastič noj ziplok-vreć ici. Sve sam to smestio na vrh ormarića za dokumenta. „Tako š to zapoš ljava ljude kao š to je Mark“, odvratila je Kesi. „Kladim se da je taj odlič no organizovan. U č emu je stvar sa onom ukosnicom?" Poravnao sam uglove crtež a. „Mislim da je Dž ejmi Rovan imala jednu takvu.“ “O“, rekla je. „Baš sam se pitala. Znaš li da li se to spominje u dosijeu ili je to samo tvoje sećanje?“ „Kakve to veze ima?“ To je zvuč alo balavije nego š to sam nameravao. „Pa, ako je to veza, ne mož emo tu č injenicu zadrž ati za sebe“, razumno je odgovorila. “Na primer, morać emo da zamolimo Soft da uporedi uzorke krvi iz ‘84. godine i morać emo joj reć i zaš to to traž irno. Bilo bi mnogo jednostavnije objasniti tako neš to ukoliko je veza zapisana u dosijeu." „Prilič no sam siguran da jeste“, rekoh. Sto se klimao; Kesi je pronaš la prazan list papira, presavila ga i podmetnula pod nogaru. „Proveriću večeras. Odloži razgovor sa Sofi dok to ne uradim, važi?“ “Naravno“, odvratila je. „Ako nije zapisano u dosijeu, pronać i ć emo neki zaobilazni nač in da to obavimo." Ponovo je isprobala sto: bolje. „Robe, da li je sve u redu što se tiče tebe i ovog slučaja?“ Nisam odgovorio. Kroz prozor sam posmatrao kako momci iz mrtvač nice umotavaju telo u najlon i So i kako pokazuje neš to i gestikulira. Jedva da su morali da se napregnu da podignu nosila; izgledala su gotovo bestež inski dok su ih nosili ka kombiju. Od vetra se staklo ispred mene snaž no zatreslo. Okrenuo sam se, Iznenada sam


ludač ki snaž no pož eleo da uzviknem: „Zavež i već jednom“, ili „Jebeš ovaj sluč aj, dajem otkaz“, ili neš to slič no, neš to bezobzirno, nerazumno i dramatič no. Ali Kesi je samo stajala naslonjena o sto, č ekajuć i, gledajuć i me svojim mirnim smeđim oč ima, a ja sam oduvek imao odlič ne koč nice, talenat da u svakoj prilici odaberem reš enje koje, iako manje dramatično, bar nije neopozivo. „Sve je u redu", odgovorio sam. „Siobodno mi zalepi š amarč inu kad postanem previše ćudljiv.“ „Sa zadovoljstvom“, odvratila je cereć i se. „Gospode bož e, pogledaj sve ove stvari... Nadam se da ć emo imati prilike da sve lepo pogledamo. Kad sam bila mala, ž elela sam da postanem arheolog, jesam li ti ikada pričala o tome?“ „Samo nekoliko miliona puta“, odgovorio sam. “U tom sluč aju, sreć a je š to imaš pamć enje poput zlatne ribice, zar ne? Kopala bih u zadnjem delu dvoriš ta, ali jedino š to sam ikada pronašla bila je mala porcelanska patka slomljenog kljuna.“ „Izgleda da je trebalo ja da budem taj koji kopa po dvoriš tu", rekoh. Obič no bih rekao da je ono š to bi za snage zakona bilo gubitak, bilo dobit za arheologiju, ali sam u ovom trenutku i dalje bio suviš e nervozan i nemiran za bilo kakvu pristojnu š alu; sve š to bih rekao, zvuč alo bi baš kako ne bi trebalo. „Mogao sam imati najveć u zbirku komadića grnčarije na svetu.“ “E to nije loša tema za ćaskanje", rekla je Kesi, vadeći notes. Demijen je nespretno uš ao, vukuć i za sobom plastič nu stolicu u jednoj ruci, dok je u drugoj i dalje č vrsto stezao š olju. „Doneo sam ovo…“, rekao je nesigurno gestikulirajuć i rukom u kojoj mu je bila š olja, pokazujuć i ka svojoj stolici i stolicama na kojima smo mi sedeli. „Doktor Hant mi je rekao da ste želeli da razgovarate sa mnom?“ “Aha“, odvrati Kesi. „Rekla bih ti ‘sedi’, ali si to već uradio.“ Na trenutak se izgubio; onda se bledo nasmejao, pokuš avajuć i da s naš ih lica proč ita je li to u redu. Kad je seo, napravio je pokret kao da ć e š olju spustiti na sto, ali se onda predomislio i zadrž ao je u krilu, pogledavš i svojim velikim, plavim, krotkim oč ima u nas. Ovo ć e de initivno biti Kesino č edo. Delovao je kao tip č oveka naviklog da stalno bude okruž en ž enskom brigom; već je bio potresen i ako bi sad poč eo da ga ispituje muš karac, to bi kod njega verovatno izazvalo stanje u kom niš ta korisno ne bismo mogli da saznamo. Nenametljivo


sam izvadio olovku. “Sluš aj“, poč ela je Kesi, uteš nim glasom, „znam da si pretrpeo gadan š ok. Polako nam isprič aj sve š to se desilo, važ i? Poč ni s tim š ta si radio jutros, pre nego što si otišao do kamenog postolja.“ Demijen je duboko udahnuo, liznuvš i usne. “Mi smo, ovaj, radili na iskopini srednjovekovne kanalizacije. Mark je hteo da proveri mož emo li da pratimo njenu liniju malo dalje niz teren. Vidite, sad smo u fazi kad popunjavamo neke praznine, jer uskoro se iskopine zatvaraju.. „Koliko dugo postoji ova iskopina?“, pitala je Kesi. „Oko dve godine, ali ja sam ovamo stigao u junu. Na koledžu sam.“ „Nekada sam i ja ž elela da budem arheolog", rekla mu je Kesi. Gurnuo sam njeno stopalo ispod stola; ona je mene nagazila. „Kako ide iskopavanje?" Demijenovo lice se razvedrilo; gotovo je sinulo od oduš evljenja, osim ukoliko taj sjaj nije bio uobič ajen. „Sjajno je. Sreć an sam š to sam ovde." „Zavidim ti“, rekla je Kesi. „Da li dozvoljavaju ljudima da dođu i rade kao volonteri, recimo, nedelju dana?“ „Medoksova“, ozbiljno sam rekao, „mož eš li razgovor o promeni profesije ostaviti za kasnije?" „Izvini", odvratila je, prevrnula oč ima i nacerila se Demijenu. On je uzvratio osmeh i tako se između njih stvorila prisnost. Poč eo sam da oseć am nejasnu, neopravdanu odbojnost prema njemu. Bilo mi je jasno zaš to mu je Hant poverio da vodi posetioce u obilazak terena – bio je kao izmiš ljen za odnose s javnoš ću, s tim svojim plavim oč ima i stidljivim ponaš anjem – ali ja nikada nisam voleo te slatke, bespomoć ne muš karce. Pretpostavljam da i Kesi isto oseć a za devojke bebeć ih lica koje je lako zadiviti a muš karci uvek imaju potrebu da ih zaš tite – meš avinu odvratnosti, cinizma i zavisti. „Dobro“, rekla je, „onda ste se popeli do kamenog postolja...?" „Trebalo je da skinemo travu i zemljiš te oko njega“, rekao je Demijen. „Ostali deo zemljiš ta bio je prekopan buldož erom proš le nedelje, ali su okolinu postolja zaobiš li, jer nismo ž eleli da rizikujemo da maš ina oš teti kamen. Tako je Mark posle pauze za č aj poslao mene i Mel tamo da prekopamo taj deo, dok su ostali radili na kanalizaciji." „U koliko sati je to bilo?“


„Pauza za čaj se završava u jedanaest i petnaest." “I, onda...?“ Progutao je knedlu i otpio malo iz svoje š olje. Kesi se, hrabreć i ga, nagnula napred i čekala. „Mi smo... mmm... Neš to je bilo na postolju. Mislio sam da je neko zaboravio jaknu ili tako neš to. Rekao sam, ovaj, rekao sam: ‘Sta je ovo?’ Priš li smo bliž e i...“ Pogled mu je bio uprt u š olju. Ruke su mu se opet tresle. „Bila je to osoba. Mislio sam da je mož da pala u nesvest ili tako neš to, pa sam je prodrmao, ovaj, njenu ruku i, hmm... izgledala je č udno. Bila je hladna i ukoč ena. Spustio sam glavu da proverim da li diš e, ali nije disala. Bilo je krvi po njoj, video sam krv. Na licu. Znao sam da je mrtva.“ Opet je progutao knedlu. „Odlično ti ide“, nežno ga je podsticala Kesi, “Šta si onda uradio?“ „Mel je rekla. ‘O bož e’, ili tako neš to, onda smo otrč ali nazad i ispričali doktoru Hantu. Rekao nam je da se svi okupimo u kantini.“ „Dobro, Demijene, sad te molim da paž ljivo razmisliš “, zamolila je Kesi. „Da li si danas ili u poslednjih nekoliko dana video neš to š to ti se uč inilo č udnim? Da li si primetio da se neko nepoznat muva okolo, bilo šta neuobičajeno?“ Blago razmaknutih usana zurio je u daljinu; opet je otpio gutljaj čaja. „Ovo verovatno nije ono što mislite...“ „Sve mož e da nam bude od pomoć i", odvratila je Kesi. „Cak i najmanja sitnica.“ „Dobro“, klimnuo je glavom. „Dobro, u ponedeljak kad sam bio na autobuskoj stanici, tamo izvan, kraj kapije, video sam nekog momka kako ide niz ulicu i ulazi u naselje. Ne znam ni zaš to sam ga uopš te primetio, samo sam... Ogledao se oko sebe pre nego š to je uš ao u naselje, kao da proverava da li ga neko posmatra ili tako nešto." „U koliko sati je to bilo?“, upitala je Kesi. „Završ ili smo u pola pet, tako da je bilo oko dvadeset do š est. To je bila još jedna č udna stvar. Mislim, bez automobila odavde ne mož eš nikuda osim do prodavnice i paba, a prodavnica se zatvara u pet. Zato sam se pitao odakie je došao.“ „Kako je izgledao?“ „Prilič no visok, negde oko sto osamdeset centimetara. Tridesetih godina, valjda. Krupan. Mislim da je bio ć elav. Imao je tamnoplavu trenerku.“


“Da li bi mogao da pomogneš crtaču da ga nacrta?“ Brzo je trepnuo, kao da se uplaš io. „Ovaj... nisam ga baš dobro video. Mislim, iš ao je niz ulicu sa suprotne strane od ulaza u naselje. Nisam ga baš dobro pogledao – nisam siguran da ću se setiti…“ “U redu“, odvratila je Kesi. „Ne brini o tome, Demijene. Ako se setiš još nekih detalja, obavesti me, važi? U međuvremenu, čuvaj se." Uzeli smo njegovu adresu i broj telefona i dali mu vizit-kartice (ja sam pož eleo da mu dam i lilihip, zato š to je bio tako hrabar deč ak, ali to ne predstavlja naš u standardnu ponudu) i poslali smo ga nazad kod ostalih, poručivši da nam pošalje Melani Džekson. „Sladak je“, rekao sam opušteno, iskušavajući Kesi. „Aha“, slož ila se. „Ako ikada pož elim kuć nog ljubimca, imać u ga na umu.“

Mel je bila mnogo korisnija od Demijena. Bila je to visoka i mrš ava Skotkinja sa pocrnelim miš ić avim rukama, kose boje peska zakač ene u neuredni rep. Sedela je kao muško, razmaknutih stopala. „Verovatno već znate, ona je iz naselja", odmah je rekla. “Ili barem iz okoline." „Kako znaš?“, pitao sam. „Klinci iz kraja dolaze ponekad na iskopine. Ionako baš nemaju bogzna š ta drugo da rade leti. Uglavnom ih zanima da li smo naš li zakopano blago ili kosture. Videla sam je nekoliko puta.“ „Kad je bilo poslednji put?“ „Pre dve-tri nedelje.“ „S kim je bila?“ Slegla je ramenima. “Ne seć am se nikoga posebno, samo gomile dece.“ Svidela mi se Mel. Bila je potresena, ali nije htela to da pokaž e; igrala se gumicom za kosu, razvlač eć i je između svojih ž uljevitih prstiju. Ponovila je Demijenovu prič u, ali s manje nagovaranja i prenemaganja. „Kad se završ ila pauza za č aj, Mark mi je nalož io da prekopam zemlju oko oltara i otkrijem njegovu osnovu. Demijen je prihvatio da pođe sa mnom – obič no nikada ne radimo sami, dosadno je. Kad smo bili na kosini, na pola puta, videli smo neš to plavo i belo na kamenu.


Demijen je zapitao; ‘Sta je to’, a ja sam odgovorila: ‘Mož da je neč ija jakna.’ Kad smo priš li bliž e, shvatila sam da je devojč ica. Demijen je uzeo njenu ruku i protresao je, zatim je proverio da li diš e, ali je bilo jasno da je mrtva. Nikada pre toga nisam videla mrtvo telo, ali...“ Ugrizla se za unutraš nju stranu obraza i protresla glavom. “To je č isto sranje, zar ne, kad kaž u ‘izgledala je kao da spava’? Videlo se da je mrtva.“ Ovih dana toliko malo razmiš ljamo o smrtnosti, osim š to se histerič no bacamo na sve moderne vidove vež banja, cerealije s visokim sadrž ajem vlakana i nikotinske lastere. Razmiš ljao sam o tvrdoglavoj upornosti viktorijanaca da stalno imaju smrt na umu, na njihove beskompromisne nadgrobne natpise: Seti se, putniče, dok prolaziš, kao ti sad nekad sam bio ja; kao ja sad, jednom ćeš biti ti... {17}Sad smrt viš e nije kul, postala je staromodna. Karakteristika naš eg vremena je brzina, sve je do besmisla iskrojeno na osnovu marketinš kih istraž ivanja, more brendova proizvedeno po tač no određenim speci ikacijama; toliko smo naviknuti da se sve pretvara u š ta god pož elimo, da se susret sa smrć u smatra svetogrđem: jer je ona tvrdoglavo stabilna, nepromenljiva i svoja. Mrtvo telo potreslo je Mel mnogo dublje nego što bi i najzaštićeniju viktorijansku devicu. “Da li postoji moguć nost da je telo bilo tamo i juč e, a da ga niko nije primetio?“, pitao sam. Mel podiž e svoje š irom otvorene oč i. „Sranje!... Mislite da je sve vreme bilo tamo dok smo mi... ?“ Onda je odmahnula glavom. “Ne. Mark i doktor Hant su juč e posle podne obiš li ceo teren da bi napravili spisak poslova koje treba obaviti. Oni bi ga videli... nju. Nismo je videli jutros samo zato š to smo svi bili dole, na drugom kraju iskopine pored kanalizacione jame. Teren se uspinje tako da nismo mogli da vidimo vrh kamenog postolja.“ Nije primetila nikoga nepoznatog i niš ta neobič no, uključ ujuć i i Demijenovog č udaka: “Ali ja ga, u svakom sluč aju, verovatno ne bih ni primetila. Ne idem autobusom. Već ina nas koji nismo iz Dablina ž ivi u kuć i iznajmljenoj za nas, nekoliko kilometara niz put. Mark i doktor Hant imaju kola, pa nas obično odvezu. Ne prolazimo pored naselja.“ To “u svakom sluč aju“ me je zainteresovalo; č inilo mi se da i Mel, kao i ja, sumnja u postojanje tog duha u trenerci. Demijen mi je delovao kao tip koji bi rekao bilo š ta samo da te usreć i. Bilo mi je ž ao


što se nisam setio da ga pitam je li momak nosio bodeže u ruci.

Sofi i njeni mladi pomoćnici završili su sa obrednim oltarom i sad su se kretali od centra ka spoljaš njosti kruga. Rekao sam joj da je Demijen dodirnuo telo i bio nagnut preko njega; bili su nam potrebni njegovi otisci i uzorci kose radi eliminacije. „Kakav idiot“, rekla je So i. „Verovatno imamo sreć e š to nije odluć io da je prekrije svojim kaputom." Znojila se u svom zaš titnom odelu. Mladi tehnič ar je iza njenih leđa neprimetno iscepao list iz svoje sveske i počeo ispočetka. Ostavili smo automobile kraj iskopine i peš ke krenuli putem ka naselju (moji miš ić i su i dalje č uvali seć anje na preskakanje zida; gde sam stavljao stopalo, grebanje betona na kolenima, potres pri doskoku). Kesi je zahtevala da svratimo u usputnu prodavnicu; već je proš lo dva sata i ovo nam je verovatno bila jedina prilika da neš to pojedemo. Kesi ima apetit poput tinejdž era i ne voli da propuš ta obroke, š to se meni u normalnim okolnostima sviđa – ž ene koje ž ive na precizno odmerenim porcijama salate už asno me nerviraju – ali sam sada samo želeo da se današnji dan što pre završi. Cekao sam je ispred prodavnice i puš io, no Kesi je izaš la s dva sendviča u plastičnim kutijama i jedan pružila meni: „Uzmi.“ „Nisam gladan.“ „Pojedi taj prokleti sendvič , Rajane. Nemam nameru da te nosim kuć i ako padneš u nesvest." Naravno, nikada u ž ivotu nisam pao u nesvest, ali sam imao obič aj da zaboravim jelo sve dok ne postanem nepodnošljivo nervozan. „Rekao sam da nisam gladan", odvratio sam jadikujući, ali sam ipak odmotao sendvič ; Kesi je bila u pravu, bić e ovo veoma dug dan, Seli smo na ivič njak, a ona je izvukla bocu kole s limunom iz torbe. Sendvič je, navodno, bio s punjenom piletinom, ali je imao ukus plastike, a kola je bila topla i preslatka. Bilo mi je pomalo muka. Ne bih ž eleo da ostavim utisak kao da je moj ž ivot bio proklet zbog onoga š to se dogodilo u Noknariju, da sam dvadeset godina proveo poput neke tragič ne igure boreć i se s duhovima proš losti, gorko se smeš eć i celom svetu iza gorkoslatkog vela od duvanskog dima i uspomena. Zbog Noknarija nisam imao noć ne more, nisam bio impotentan niti sam oseć ao patološ ki strah od stabala i ostalih stvari.


Niš ta š to bi me kao u nekom ilmu odvelo do terapeuta, spasenja i mnogo kvalitetnije veze s mojom odanom, mada malo osujeć enom ž enom. Da budem iskren, nekada bi proš li meseci, a da nijednom nisam pomislio na ono š to mi se desilo. S vremena na vreme, neki č asopis bi objavio reportaž u o nestalim osobama i oni bi bili tamo, Piter i Dž ejmi, i smeš ili mi se s naslovne strane nedeljnog dodatka, s nejasnih, preč esto upotrebljavanih fotogra ija, poput upozorenja prekasno datog, smeš ili bi se među nestalim turislima, odbeglim suprugama i ostalim mrmljajuć im redovima nestalih osoba Irske. Pogledao bih č lanak i primetio, kao iz daljine, da mi ruke drhte i da teš ko diš em, ali je to bio č isto izič ki re ieks i trajao je samo nekoliko trenutaka. Verujem da je ceo događaj ostavio traga u meni, ali bilo bi nemoguć e – i po mom miš ljenju bez ikakve svrhe – traž iti taj trag. Na kraju krajeva, bilo mi je dvanaest godina, a to je doba kad su deca nekako zbunjena i amorfna, i menjaju se preko noć i, bez obzira na to koliko stabilno ž ive; nedelju dana nakon toga bio sam u internatu koji me uplaš io i oblikovao na mnogo dramatič niji i oč igledniji nač in. Bilo bi krajnje naivno i neukusno da oparam svoju lič nost, uzmem jednu nit i poč nem da cič im: Vidi, ovo je iz Noknarija! Ali ta nit se pojavila ponovo, iznenada, uobraž eno i beskompromisno isplivavš i na polovini života, a ja nisam imao pojma šta s njom da radim. „Jadno dete“, iznebuha reče Kesi. „To jadno, jadno malo dete.“

Kuć a Devlinovih bila je, kao i sve ostale u kraju, građevina ravnog proč elja s malim travnjakom ispred. I dok su ostali susedi oč ajnič ki pokuš avali da daju lič ni ton svojim travnjacima pomoć u pomno oblikovanih grmova geranijuma ili neč eg slič nog, Devlinovi su svoj samo kosili, š to im je samo po sebi davalo izvesnu originalnost. Ziveli su usred naselja, a kuć a im je bila pet ili š est ulica udaljena od arheološ ke iskopine; dovoljno daleko da ne vide uniforme, tehnič are, kombi iz mrtvač nice i svu tu už asnu, delatnu ž ivost, koja bi im nakon samo jednog pogleda rekla sve što treba da znaju. Kad je Kesi zazvonila na vrata, otvorio nam je č ovek č etrdesetih godina. Bio je nekoliko centimetara niž i od mene i već je poč eo da dobija naslage sala oko pojasa. Tamna kosa mu je bila uredno


zač eš ljana, a ispod oč iju je imao tamne podoč njake. Imao je na sebi dž emper na zakopč avanje i mrkož ute pantalone, a u ruci posudu korn leksa. Pož eleo sam da mu kaž em da je to sasvim u redu, jer već znam ono š to ć e on nauč iti u narednih nekoliko meseci: to je neš to š to se ljudima za ceo ž ivot utisne u pamć enje kad dođe do tragedije, to da su jeli korn leks kad je policija doš la da im kaž e da im je ć erka mrtva. Jednom sam video ž enu kako dož ivljava slom na klupi za svedoke. Toliko je ridala da su morali da naprave pauzu i daju joj injekciju za smirenje, jer je u trenutku kad joj je momak izboden, ona bila na č asu joge. „Gospodin Devlin?“, upitala je Kesi. “Ja sam detektiv Medoks, a ovo je detektiv Rajan." Razrogač io se. “Iz Odeljenja za nestale osobe?" Na njegovim cipelama je bilo blata, a ivice pantalona su mu bile vlaž ne. Verovatno je bio napolju i traž io svoju ć erku, negde na nekim pogreš nim poljima i vratio se kući da pojede nešto pre nego što pokuša ponovo, i ponovo. „Nismo baš iz Odeljenja za nestale osobe“, blago je odvratila Kesi. Ovakve razgovore uglavnom prepuš tam njoj, jer se ona u njima mnogo bolje snalazi. „Možemo li da uđemo?" Zurio je u č iniju, a onda je nespretno spustio na stoč ić u hodniku. Kapljice mleka pale su na set ključ eva i ruž ič astu deč ju kapicu. „Kako to mislite?", upitao je; strah je dao notu agresivnosti njegovom glasu. “Jeste li pronašli Keti?“ Cuo sam neki tih zvuk i pogledao preko njegovog ramena. Na dnu stepenica stajala je devojč ica i obema rukama se drž ala za rukohvat. Iako je bilo sunč ano poslepodne, unutraš njost kuć e je bila tamna, ali sam video njeno lice i ono je u meni izazvalo oš tar ubod neč ega š to je lič ilo na strah. U jednom nepojmljivom, vrtoglavom trenutku mislio sam da vidim duha. Bila je to naš a ž rtva: bila je to devojč ica koja je ležala mrtva na kamenom postolju. U ušima mi je zatutnjalo. Delić sekunde kasnije, naravno, svet se ponovo vratio u normalu, grmljavina u mojim uš ima je stala. Shvatio sam š ta vidim. Neć e nam biti potrebna fotogra ija radi identi ikacije. Kesi je videla, takođe. „Nismo još sigurni“, rekla je. „Gospodine Devline, da li je to Ketina sestra?“ „Dž esika", promuklo je rekao. Devojč ica se pomakla napred; ne skidajuć i pogled s Kesinog lica, Devlin koraknu unazad, uhvati


devojč icu za rame i povuč e je ka ulazu. „Bliznakinje“, rekao je. „Identič ne. Da li je ovo... da li ste vi... da li ste pronaš li devojč icu koja isto ovako izgleda?“ Dž esika je zurila u neku tač ku između mene i Kesi. Ruke su joj nemoć no visile sa strane, š ake nevidljive ispod rukava prevelikog džempera. „Molim vas, gospodine Devline", rekla je Kesi. „Moramo da uđemo i porazgovaramo s vama i vaš om suprugom nasamo." Bacila je jedan brz pogled na Dž esiku. Devlin je spustio pogled, primetio svoju ruku na devojč inom ramenu i sklonio je, uplaš en. Ruka je ostala u vazduhu, kao smrznuta, kao da je zaboravio šta je hteo da uradi s njom. Znao je, u tom trenutku, naravno da je znao. Da je nađena ž iva, rekli bismo mu. Poput automata, sklonio se s vrata i napravio neodređeni pokret rukom u pravcu prostorije sa strane. Uš li smo u dnevnu sobu. Cuo sam Devlina kako kaž e: „Vrati se gore po tetka Veru.“ Potom je došao za nama i zatvorio vrata. Najuž asnije s tom dnevnom sobom bila je njena normalnost, kao da je izaš la pravo iz neke satire o ž ivotu u predgrađu. Cipkaste zavese, č etvorodelna cvetna garnitura za sedenje s miljeom na rukohvatima i vrhovima naslona, zbirka ukrasnih č ajnika na komodi, sve izglancano i obrisano do besprekornog sjaja; izgledala je kao š to kuć e ž rtava, pa č ak i mesta zloč ina, gotovo uvek izgledaju – previš e banalno za tako veliku tragediju. Zena koja je sedela u fotelji bila je u skladu s prostorijom: teš ka na neki solidan, bezoblič an nač in, s kacigom hemijski tretirane kose i velikim, vlaž nim plavim oč ima. Od njenog nosa ka ustima protezale su se duboke bore. “Margaret“, obratio joj se Devlin. “Ovo su detektivi.“ Glas mu je bio napet poput strune na gitari, ali nije joj priš ao bliž e; ostao je da stoji kraj sofe, č vrsto stisnute š ake gurnuo je u dž epove. “O č emu se radi?“, pitao je. „Gospodine i gospođo Devlin", poč ela je Kesi, “ne postoji lak nač in da se saopš ti ono š to imam da vam kaž em. Pronađeno je telo devojč ice na arheološ kom nalaziš tu pored naselja. Naž alost, verujemo da se radi o vašoj ćerki Katarini. Žao mi je.“ Margaret Devlin naglo ispusti vazduh kao da je udarena u stomak. Suze poč eš e da joj se slivaju niz obraze, ali ona kao da ih nije primećivala. „Jeste li sigurni?", prasnuo je Devlin. Oč i su mu bile ogromne.


„Kako možete da budete sigurni?“ „Gospodine Devline", než no mu se obratila Kesi, „videla sam devojč icu. Izgleda potpuno isto kao vaš a ć erka Dž esika. Zamolić emo vas da dođete sutra, pogledate telo i da je identi ikujete, ali bojim se da nema sumnje. Žao mi je.“ Devlin je skliznuo prema prozoru, pritisnuvš i ruč ni zglob na usne, izgubljen, razrogač enih oč iju. „O, bož e“, izustila je Margaret. “O bož e, Džonatane...“ „Šta joj se dogodilo?“, presekao je Devlin. „Kako je... kako...“ „Bojim se da postoji mogućnost da je ubijena", rekla je Kesi. Margaret je poč ela da ustaje sa stolice, pokretima sporim kao da se nalazi pod vodom. „Gde je?“ Suze su joj i dalje tekle niz lice, ali joj je glas bio jezivo miran, gotovo oštar. „S lekarima je“, blago joj je odgovorila Kesi. Da je Keti nastradala na neki drugi nač in, odveli bi ih do nje. Ali s obzirom na to kako su stvari stajale, lobanja koja je pukla, lice obliveno krvlju... Prilikom obdukcije, momci u mrtvač nici ć e ukloniti bar te najvidljivije slojeve užasa. Margaret je pogledala oko sebe, izgubljena, rukom mehanič ki lupkajuć i po dž epovima suknje. „Dž onatane, ne mogu da nađem ključeve." „Gospođo Devlin“, rekla je Kesi spuš tajuć i ruku na njenu nadlakticu. „Bojim se da ne mož emo da vas odvedemo do Keti sada. Treba da je pregledaju doktori. Obavestićemo vas čim budete mogli da je vidite.“ Margaret se otrgla od nje i kao u usporenom ilmu krenula ka vratima, prevlač eć i nespretno dlanom po licu da obriš e suze. „Keti. Gde je ona?“ Kesi baci moleć iv pogled preko ramena ka Dž onatanu, ali je on samo zurio napolje ne videć i niš ta, dlanova polož enih na prozorska okna, dišući suviše brzo i suviše duboko. „Molim vas, gospođo Devlin", brzo sam rekao, postavljajuć i se nenametljivo između nje i vrata. „Odveš ćemo vas do Keti č im to bude moguć e, obeć avam, ali u ovom trenutku ne mož ete da je vidite. To, jednostavno, nije moguće.“ Zurila je u mene crvenih oč iju, otvorenih usta. „Moje dete“, dahtala je, A onda su joj se ramena opustila i poč ela je da jeca, ispuš tajuć i duboke, promukle i nezaustavljive krike. Zabacila je glavu unazad i


dozvolila da je Kesi, než no je uhvativš i za ramena, povede i spusti nazad u fotelju. „Kako je umrla?“, pitao je Dž onatan, pogleda i dalje uprtog kroz prozor. Reč i su bile nejasne, kao da su mu usne utrnule. „Na koji način?“ “To neć emo znati sve dok lekari ne završ e ispitivanje“, odgovorio sam, „Obaveštavaćemo vas o svemu što saznamo." Cuo sam neč ije lake korake na stepenicama; vrata su se otvorila, na njima se pojavila devojka. Dž esika je bila iza nje; još uvek je stajala u hodniku, zurila u nas s pramenom kose u ustima. „Sta se dogodilo?", kao bez daha je pitala. „O bož e, da li se radi o Keti?“ Niko joj nije odgovorio. Margaret je pesnicom pritisla usta, zagluš ujuć i svoje jecaje u už asne zvuke, kao da se guš i. Devojč in pogled je prelazio s lica na lice, blago otvorenih usana. Bila je visoka i vitka, s kovrdž ama boje leš nika koje su joj se spuš tale niz leđa. Nije bilo lako pogoditi koliko ima godina – osamnaest ili dvadeset mož da, ali bila je doterana veštije od bilo koje tinejdžerke koju sam poznavao. Nosila je ruč no skrojene crne pantalone, cipele s visokom potpeticom i belu bluzu koja je delovala skupo. Oko vrata joj je bio obmotan ljubič asti svileni š al. Posedovala je neku vrstu ž ivog, električ nog prisustva koje je ispunilo prostoriju. U tu kuć u, potpuno i neopozivo, nije se uklapala. „Molim vas“, moleć ivo mi se obratila. Glas joj je bio zvonak, jasan i pun zabrinutosti, s naglaskom nekog ko je nač itan, naglaskom koji se nije slagao s Margaretinim i Dž onatanovim mekim govorom radnič ke klase iz provincije. “Šta se dogodilo?" “Rozalind“, obratio joj se Dž onatan. Glas mu je bio promukao, pa je pročistio grlo. „Pronašli su Keti. Mrtva je. Neko ju je ubio.“ Dž esika je ispustila tihi krik. Rozalind je nekoliko trenutaka samo nemo zurila u njega; onda su joj kapci zadrhtali. Zanjihala se i jednom rukom se uhvatila za okvir vrata. Kesi joj je obavila ruku oko struka i pomogla joj da dođe do sofe. Naslonila je glavu na jastuk i dobacila Kesi slab osmeh u znak zahvalnosti; Kesi joj je uzvratila. „Mogu li dobiti malo vode?“, prošaputala je. „Ja ć u vam doneti", rekao sam. U kuhinji – oribani linoleum,


lakirana imitacija rustič nog stola i stolice – odvrnuo sam slavinu i brzim pogledom preš ao okolo. Niš ta vredno paž nje, osim da se na jednoj komodi nalazio ceo niz vitaminskih preparata, a u pozadini boca valijuma sa imenom Margaret Devlin na nalepnici. Rozalind je srkutala vodu i duboko udisala, vitka ruka joj je počivala na grudima. „Povedi Džes i idite gore“, rekao joj je Devlin. „Molim vas, pustite me da ostanem“, odvratila je, podiž uć i bradu. „Keti mi je bila sestra – šta god da joj se desilo, mogu... mogu da čujem. Sad mi je bolje. Izvinite što sam tako... Biće mi dobro, stvarno.“ „Mi bismo ž eleli da Rozalind i Dž esika ostanu, gospodine Devline“, rekao sam. „Možda znaju nešto što bi moglo da nam pomogne.“ „Keti i ja smo bile veoma bliske", rekla je Rozalind pogledavš i me. Oč i su joj bile nalik majč inim, velike i plave, sa uglovima blago nagnutim nadole. Pogled joj je skliznuo iza mog ramena, “O, Dž esika", uzdahnula je pruž ajuć i ruke. „Dž esika, duš o, dođi.“ Dž esika je projurila pored mene, a u svetlim oč ima joj se pojavio blesak kao u divlje životinje. Naslonila se na Rozalind. „Veoma mi je ž ao š to moramo da vas uznemiravamo u jednom ovakvom trenutku“, rekoh, “ali želeli bismo da vam, što je pre moguće, postavimo nekoliko pitanja koja ć e nam pomoć i da pronađemo poč inioca. Mož ete li na njih odgovoriti sada ili da dođemo ponovo za nekoliko časova?“ Dž onatan Devlin je izvukao stolicu koja je stajala kod stola za ruč avanje i seo, progutavš i knedlu. „Hajde da to obavimo sada“, rekao je. „Pitajte.“ Polako smo ih vodili kroz pitanja. Posiednji put su videli Keti u ponedeljak uveč e. Imala je č as baleta u Stilorganu, nekoliko kilometara u pravcu centra Dablina, od pet do sedam. Rozalind ju je oko 7.45 uveč e srela na autobuskoj stanici i doš la s njom kuć i. („Prič ala mi je kako se lepo provela", rekla je Rozalind, spustivš i glavu na skupljene ruke; kosa joj je poput zavese pala preko lica. „Stvarno je izvanredno igrala... Bila je primljena u Kraljevsku baletsku š kolu, znate. Trebalo je da ode za samo nekoliko nedelja...“ Margaret je jecala a Dž onatanove ruke su grč evito stegle stolicu.) Rozalind i Dž esika su potom otiš le kod tetka Vere, na drugu stranu naselja, kako bi provele noć sa svojim rođakama. Keti je popila č aj, pojela tost i pasulj i popila č aš u soka od


pomorandž e – potom je otiš la da proš eta susedovog psa: bio je to njen posao preko leta, da zaradi novac pre polaska u baletsku š kolu. Vratila se oko deset do devet, okupala se i gledala TV program s roditeljima. Otiš la je na spavanje u deset sati, kao i obič no leti i neko vreme č itala, dok joj Margaret nije rekla da ugasi svetlo. Dž onatan i Margaret su još malo gledali televiziju. Na spavanje su otiš li neš to pre ponoć i. Dž onatan je pre toga, kao i obič no, proverio da li je kuć a osigurana: vrata zaključ ana, prozori zatvoreni, lanac stavljen na ulazna vrata. Sledeć eg jutra u 7.30 ustao je i otiš ao na posao – radio je kao stariji blagajnik u banci – Keti nije video. Primetio je da je lanac skinut sa ulaznih vrata, ali je pretpostavio da je Keti, koja je rano ustajala, otiš la kod tetke da doruč kuje sa sestrama i rođakama. („Ponekad je to radila“, dodala je Rozalind. „Volela je kompletan engleski doruč ak, a mama... mama je ujutru suviš e umorna da bi neš to spremala." Margaret je ispustila už asni, kidajuć i zvuk.) Devojč ice su imale ključ eve od ulaznih vrata, rekao je Dž onatan, za svaki sluč aj. U 9.20, kad je Margaret ustala i otiš la da probudi Keti, ona nije bila kod kuć e. Margaret je č ekala neko vreme, pretpostavljajuć i, kao i Dž onatan, da se Keti rano probudila i da je otiš la kod tetke; pozvala je Veru za svaki slučaj; onda je pozvala sve Ketine prijatelje, a najzad i policiju. Kesi i ja nezgrapno sedosmo na ivice fotelja. Margaret je plakala tiho, ali nezaustavljivo; nakon izvesnog vremena Dž onatan je izaš ao i vratio se s kutijom maramica. Niska ž ena buljavih oč iju, nalik na pticu – tetka Vera, pretpostavio sam – siš la je niz stepenice na vrhovima prstiju i nekoliko trenutaka nesigurno stajala u hodniku, lomeć i prste, a onda se polagano povukla u kuhinju. Rozalind je trljala Dž esikine mlitave prste. Keti je, kako su rekli, bila dobro dete, bila je bistra, ali se nije isticala u š koli. Strastveno je volela balet. Bila je temperamentna, dodali su, ali u poslednje vreme nije bilo nijedne svađe između nje i nekoga iz porodice ili prijatelja; dali su nam imena njenih najboljih prijateljica kako bismo to proverili. Nikada nije bež ala od kuć e, niš ta slič no. U poslednje vreme je bila veoma sreć na i uzbuđena zbog odlaska u baletsku š kolu. Još uvek nije bila zainteresovana za deč ake, rekao je Dž onatan, bilo joj je tek dvanaest godina, za ime boga; ali sam video kako je Rozalind dobacila brz pogled njemu a potom meni,


i ja pomislih da treba da razgovaram s njom bez prisustva njenih roditelja. „Gospodine Devline“, pitao sam, „kakav je bio vaš odnos s Keti?“ Zurio je u mene. „Za š ta me vi to optuž ujete?", pitao je oš tro. Dž esika se histerič no zacerekala, od č ega sam poskoč io. Rozalind je stisnutih usana odmahnula glavom, namrš tivš i se na nju, a onda je potapš ala i uteš no se nasmeš ila. Dž esika je pognula glavu i stavila pramen kose u usta. „Niko vas ni za š ta ne optuž uje", odluč no je odvratila Kesi, „ali moramo da istraž imo i otklonimo svaku moguć nost. Ukoliko bilo š ta izostavimo, kad uhvatimo poč inioca – a hoć emo – odbrana bi mogla da se poziva na razumnu sumnju. Znam koliko je za vas bolno da odgovarate na ovakva pitanja, ali vas uveravam, gospodine Devline, da bi za vas još bolnije bilo kad bi poč inioca oslobodili zato š to ova pitanja nisu postavljena." Udahnuvš i kroz nos, malo se opustio. “Moj odnos s Keti je bio odlič an", rekao je. „Razgovarala je sa mnom. Bili smo bliski. Ja... bila mi je ljubimica." Dž esika se trgla, Rozalind je bacila brz pogled u njegovom pravcu. „Ponekad bismo se raspravljali onako kako oč evi i kć eri to č esto rade, ali ona je bila divna devojč ica i divna kć i, i ja sam je voleo.“ Prvi put glas mu je napukao; ljutito je odmahnuo glavom. „A vi, gospođo Devlin?“, pitala je Kesi. Margaret je u krilu kidala maramicu; podigla je pogled, posluš na kao dete. „Naravno, sve su one divne“, rekla je. Glas joj je bio dubok i drhtav. „Keti sam... obož avala. Oduvek je bila jednostavno dete. Ne znam kako ćemo da živimo bez nje,“ Usne su joj se grčile. Ni Kesi ni ja nismo niš ta pitali Rozalind i Dž esiku. Malo je verovatno da deca iskreno odgovore na pitanja o njihovim rođacima kad su roditelji prisutni, a jednom kad dete izrekne laž , naroč ito ako je mlado i zbunjeno poput Džesike, ona postane čvrsto usađena u dečji um, a istina se povuč e u pozadinu. Kasnije ć emo pokuš ati da od gospodina Devlina dobijemo pristanak da razgovaramo sa Dž esikom – i, ukoliko ima manje od osamnaest godina, s Rozalind – nasamo. Imao sam osećaj da to neće biti lako. “Da li bilo kome od vas pada na pamet da je neko ž eleo da naudi Keti iz bilo kog razloga?“, pitao sam. Za trenutak je vladao muk. A onda je Dž onatan gurnuo stolicu i


ustao. „Gospode", rekao je. Zatresao je glavom poput ranjenog bika. „Oni telefonski pozivi.“ „Telefonski pozivi?“, pitao sam. „Hriste. Ubiću ga. Kažete da je nađena negde na iskopinama?" „Gospodine Devline!“, reagovala je Kesi. „Sedite i isprič ajte nam o tim telefonskim pozivima.“ Polako je usmerio paž nju na nju. Seo je, ali mu je u oč ima i dalje bio taj neobič an pogled i mogao sam da se opkladim u to da je smiš ljao najbolji nač in da uhvati onoga ko je upuć ivao te pozive. „Znate da preko arheološ kih iskopina treba da se izgradi autoput, zar ne?“, upitao je. „Već ina ovdaš njih ljudi je protiv toga. Nekolicina je, doduš e, viš e zainteresovana za to koliko ć e porasti cena njihovih kuć a ukoliko autoput bude prolazio pored naselja, ali već ina nas... To bi trebalo da bude proglaš eno kulturnom baš tinom. Nalaziš te je jedinstveno i naš e je, a vlada nema nikakvih prava da to uniš ti, a da nas č ak i ne pita. Ovde u Noknariju je u toku kampanja ‘Pomerite autoput’. Ja sam predsedavajući; i ja sam je organizovao. Protestujemo ispred vladinih zgrada, piš emo pisma politič arima – bez obzira ima li to efekta ili ne.“ „Niste dobili odgovor?" Razgovor o ovoj temi ga je malo smirio. Ono š to me zaintrigiralo bilo je: u poč etku mi je delovao kao mali, izgaž eni č ovek, a ne tip koji bi predvodio krstaš ki rat, ali oč igledno je u njemu bilo mnogo više od onoga što se na prvi pogled moglo videti. „Smatrao sam da je kriva samo birokratija koja nikada ne ž eli da bilo š ta menja. Međutim, nakon tih telefonskih poziva, poč eo sam da se pitam... Prvi je bio kasno uveč e; momak je rekao neš to kao; ‘Debelo kopile, nemaš pojma u š ta si se upetljao.’ Pomislio sam da je pogreš an broj, spustio mu sluš alicu i vratio se u krevet. Tek kad je i drugi poziv stigao, setio sam se ovog i povezao ih.“ „Kad ste primili prvi poziv?“, pitao sam. Kesi je pravila beleš ke. Dž onatan pogleda u Margaret; ona odmahnu glavom i protrlja oč i. „Negde u aprilu, krajem aprila mož da. Sledeć i je bio 3. juna, oko pola jedan ujutru – to sam zapisao. Keti se javila – telefon je u hodniku, nemamo aparat u spavać oj sobi, a ona ima lak san. Rekla nam je da ju je taj glas, kad se javila, pitao: ‘Da li si ti Devlinova kć er?’ Odgovorila je: ‘Ja sam Keti’, a on je rekao: ‘Keti, reci svom ocu da ostavi prokleti autoput na miru, jer znam gde ž iviš .’ U tom trenutku sam joj uzeo


sluš alicu iz ruke, a on mi je rekao neš to kao: ‘lmaš simpatič nu devojč icu, Devline.’ Kazao sam mu da se nije usudio da ikada viš e okrene ovaj broj i spustio mu slušalicu." „Seć ate li se nekog detalja koji bi se odnosio na njegov glas?“, pitao sam. „Naglaska, starosti, bilo čega? Da li vam je zvučao poznato?" Dž onatan proguta pljuvač ku. Zestoko se usredsredio, drž eć i se teme kao davljenik za slamku. „Nije mi zvuč ao poznato. Ni mladalač ki. Malo viš i ton. Naglasak viš e seoski, ali ne mogu da odredim iz kog kraja – nije ni Kork, a ni Nort, niš ta tako karakteristič no. Zvuč ao je... Pomislio sam da je možda pijan.“ „Da li je bilo više poziva?" „Još jedan, pre nekoliko nedelja. Trinaestog jula, u dva ujutru. Ja sam se javio. Isti č ovek je rekao: ‘Da nisi,..’, bacio je pogled na Dž esiku, Rozalind joj je prebacila ruku preko ramena i než no je ljuljala, mrmljajuć i joj neš to u uho. “‘Zar me nisi jebeno č uo, Devline? Upozorio sam te da se kloniš jebenog autoputa. Zaž alić eš zbog ovoga. Znam gde ti porodica živi.’“ „Da li ste ga prijavili policiji?“, pitao sam. „Ne“, oš tro je odgovorio. Cekao sam da mi kaž e zaš to nije, ali je on ćutao. „Niste bili zabrinuti?" “Da budem iskren", rekao je podigavš i pogled u kom se ogledala už asavajuć a meš avina tuge i prkosa, “bio sam oduš evljen. Mislio sam da je to znak da smo neš to ipak uradili. Ko god da je, ne bi gubio vreme zivkajuć i me da kampanja nije predstavljala pravu pretnju njihovim planovima. Ali sad...“ Iznenada se bacio ka meni, gledajuć i me pravo u oč i, stisnutih š aka. Jedva sam se suzdrž ao da ne ustuknem. „Ukoliko otkrijete onoga ko stoji iza ovih poziva, recite mi. Morate mi reći. Dajte mi reč.“ „Gospodine Devline", rekoh, „obeć avam da ć emo uč initi sve š to je u naš oj moć i da otkrijemo ko stoji iza poziva i da li oni imaju bilo kakve veze s Ketinom smrću, ali ne mogu...“ „Keti je bila uplaš ena", javila se Dž esika tihim, hrapavim glasom. Mislim da smo svi poskoč ili. Iznenađenje je bilo toliko kao da je progovorila jedna od fotelja; već sam poč eo da se pitam da li je autistična, hendikepirana ili nešto slično. „Stvarno?“, tiho je pitala Kesi. „Šta ti je rekla?“


Dž esika je zurila u nju kao da nije razumela pitanje. Opet je poč ela da sklanja pogled; povlačila se nazad u obamrlost. Kesi se nagla napred. “Dž esika“, veoma než nim glasom je upitala, “da li se Keti plašila još nekoga?" Glava joj se blago zanela a usne poč eš e da se pomeraju. Ispruž ila je svoju sićušnu ruku i uhvatila Kesi za rukav. “Da li je ovo stvarnost?“, prošaputala je. „Jeste, Dž esika", meko je odgovorila Rozalind. Sklonila je njenu ruku s Kesinog rukava i privukla je sebi, prolazeć i joj rukom kroz kosu. „jeste, Dž esika, stvarno je.“ Dž esika je zurila ispod njene ruke, oči su joj bile širom otvorene, bez žiže.

Porodica nije imala internet, š to je eliminisalo depresivnu moguć nost da se pojavio neki ludak sa č eta s druge strane sveta. Nisu imali ni alarmni uređaj, ali sumnjam da bi to ionako bilo relevantno; Keti nije oteo iz kreveta neki uljez. Naš li smo je potpuno i pomno odevenu za izlazak – kako nam je rekla Margaret, uvek je vodila rač una o odeć i; to je pokupila od svoje uč iteljice baleta koju je obož avala. Ugasila je svetlo, sač ekala da joj roditelji zaspu i onda, u neko vreme, usred noć i ili rano ujutru, obukla se i otiš la nekuda. Ključ od kuć e joj je bio u džepu: očekivala je da će se vratiti. Bez obzira na to, pretraž ili smo njenu sobu, delom da pronađemo neki trag o tome kud je krenula, a delom zbog surove i oč igledne moguć nosti da su je Dž onatan ili Margaret ubili i namestili da izgleda kao da je iz kuć e izaš la ž iva. Sobu je delila sa Dž esikom. Prozor je bio suviš e mali, a sijalica slaba, š to je doprinosilo jezivom utisku koji je ova kuć a ostavila na mene. Zid na Dž esikinoj strani je, pomalo č udno, bio prekriven sunč anim i idilič nim posterima s lepš im predelima iz Tolkinovih knjiga (“To sam joj ja dala“, rekla je Rozalind, stojeć i na pragu sobe, “zar ne duš o?“ Na to je Dž esika klimnula glavom, posmatrajuć i svoje cipele.) Na Ketinom zidu, oč ekivano: fotogra ije baletana Bariš njikova i Margot Fontejn, koje kao da su bile izrezane iz nekog TV programa, novinska fotogra ija Pavlove, obaveš tenje o prijemu u Kraljevsku baletsku š kolu; prilič no kvalitetan crtež mlade igrač ice olovkom, s posvetom: “Za Keti, 21/03/03. Sreć an rođendan! S ljubavlju, od tate", koja je bila ispisana u uglu okvira.


Bela pidž ama koju je Keti nosila u ponedeljak uveč e stajala je izguž vana na krevetu. Pokupili smo je za svaki sluč aj, zajedno s posteljinom i njenim mobilnim telefonom koji je stajao na ormarić u pokraj kreveta, isključ en. Nije vodila dnevnik. „Poč ela je da ga vodi pre nekog vremena, ali joj je to posle nekoliko meseci dosadilo, pa ga je ‘izgubila’", rekla je Rozalind, naglaš avajuć i određene reč i, uputivš i mi mali, tuž ni osmeh, “i nikada nije započ ela drugi.“ Uzeli smo njene blokove za crtanje, staru svesku za domać e zadatke i sve š to je sadrž avalo neke ž vrljotine koje bi nas mogle navesti na bilo kakav trag. Obe devojč ice imale su svoj mali drveni radni sto, a na Ketinom je bila okrugla metalna kutijica s gomilom gumica za kosu; osetio sam mali, iznenadni nalet tuge kad sam prepoznao dva svilena različka.

“Uh“, uzdahnula je Kesi kad smo izaš li iz naselja na otvoreni put. Provukla je prste kroz kosu zamrsivši uvojke. „Negde sam već video to ime, i to ne tako davno", rekao sam. „Dž onatan Devlin. Cim se vratimo u stanicu, treba da ga ubacimo u kompjuter i proverimo ima li dosije." „Bož e, gotovo da se nadam da ć e reš enje biti tako jednostavno", odvratila je Kesi. „Nešto je u toj kući duboko, duboko sjebano." Bilo mi je drago – u stvari, oseć ao sam olakš anje – š to je to izgovorila. Cinilo mi se da postoji mnogo stvari koje su me uznemiravale kod Devlinovih – Dž onatan i Margaret nijednom nisu dotakli jedno drugo, jedva da su se i pogledali; u situaciji u kojoj ste mogli da oč ekujete da ć e porodicu teš iti gomila radoznalih suseda, tu se naš la samo tajanstvena tetka Vera; svaki č lan domać instva kao da je doš ao s neke druge planete – ali zbog sopstvene napetosti nisam znao koliko mogu da verujem svom svidu, pa mi je č injenica da je i Kesi osetila da tu neš to nije u najboljem redu, donosila olakš anje. Nije baš da sam dož ivljavao nervni slom, gubio razum ili neš to slič no. Znao sam da ć e sve biti u redu kad budem imao prilike da odem kuć i i u samoć i razmislim o svemu; ali sam od prvog pogleda na Dž esiku gotovo dož iveo srč ani udar, a saznanje da je to Ketina bliznakinja nije mi donelo potpuno olakš anje, kako bi se moglo oč ekivati. Ovaj sluč aj bio je pun zakuč astih, klizavih paralela, a ja nisam mogao da se otresem pomisli da su one na neki nač in namerno izazvane. Svaki


slič an detalj bio je nalik na staru bocu koja se razbija na pesku ispred mojih stopala, s mojim imenom uredno urezanim u staklu i porukom napisanom nekom bolno zapetljanom šifrom. Kad sam doš ao u internat, rekao sam drugovima iz razreda da sam imao brata blizanca. Moj otac je bio prilič no dobar fotograf amater, a jedne subote, tog leta, kad nas je video kako vež bamo novu vratolomiju na Piterovom biciklu – terao nas je da je iznova i iznova izvodimo celog popodneva, dok je on č uč ao u travi, menjajuć i soč iva dok nije istroš io č itavu rolnu crno-belog ilma i dobio zadovoljavajuć i snimak. Mi u vazduhu; ja vozim, a Piter sedi na volanu š irom raš irenih ruku, obojica č vrsto zatvorenih oč iju i š irom otvorenih usta (uhvać eni usred visokih, grubih deč ač kih povika), razbaruš ena kosa nam poput vatrenih oreola uokviruje lica, a prilič no sam siguran da smo, kad je fotoaparat š kljocnuo, završ ili prevrć uć i se i kliž uć i se po travnjaku, dok je majka grdila oca š to nas je ohrabrivao na tako neš to. Fotogra ija je snimljena iz takvog ugla da se tlo uopš te ne vidi, pa izgleda kao da letimo, slobodni od gravitacije, ka nebu. Zalepio sam je na komad kartona i stavio na ormarić kraj kreveta, gde su nam dozvolili da drž imo dve porodič ne fotogra ije. Momcima sam do tanč ina isprič ao prič u – u kojoj su neki delovi bili istiniti, neki plod maš te a neki potpuno neverovatni – o mojim avanturama i mog brata blizanca za vreme raspusta. On je iš ao u drugu š kolu, rekoh, tamo u Irskoj; naš i roditelji su negde proč itali da je za blizance mnogo zdravije da budu razdvojeni. On je išao na časove jahanja. Kad sam se na poč etku sledeć e š kolske godine vratio, bilo mi je jasno da je samo pitanje dana kada ć e se moja prič a o blizancima sruš iti poput kule od karata i dovesti me u už asno neprijatnu situaciju (neki moji drugovi su, upoznavš i moje roditelje na sportskom danu, cvrkutavo pitali zaš to i Piter nije doš ao s njima), pa sam fotogra iju ostavio kod kuć e – – gurnuo sam je u pukotinu između duš eka i kreveta kao da se tadi o nekoj prljavoj tajni – i prestao da spominjem brata, u nadi da ć e svi zaboraviti na to. Kad je klinac po imenu Hui – a bio je jedan od onih koji se u slobodno vreme zabavljaju kidajuć i noge nemoć nim ž ivotinjicama – osetio moju uznemirenost i uhvatio se toga, najzad sam mu rekao da mi je tog leta brat pao s konja i umro od kontuzije. Proveo sam gotovo celu tu godinu u strahu da ć e prič a o Rajanovom mrtvom bratu stić i do uš iju nastavnika i preko njih, do


mojih roditelja. Gledajuć i iz ove perspektive, smatram da se to verovatno i dogodilo, i da su nastavnici, već obaveš teni o deš avanjima u Noknariju, odluč ili da imaju razumevanja – i dalje pretrnem kad pomislim na to – pa da su pustili da glasine o tome utihnu same od sebe. Mislim da sam se za dlaku izvukao: da se sve deš avalo samo nekoliko godina kasnije, sredinom osamdesetih, verovatno bi me poslali u deč je savetovališ te, gde bi me prisiljavali da podelim svoja osećanja s krpenim lutkicama. Pa ipak, bilo mi je ž ao š to sam morao da se otarasim svog brata blizanca. Bilo je nekako uteš no to zamiš ljanje da je Piter ž iv i da u umovima nekoliko desetina deč aka i dalje jaš e na leđima nekog konja. Da je na fotogra iji bila i Dž ejmi, verovatno bi se prič a o blizancima pretvorila u prič u o trojkama, iz č ega bih se sigurno mnogo tež e izvukao.

Kad smo se vratili do iskopina, novinari su već stigli. Dao sam im standardni š lagvort u preliminarnoj fazi istrage (bio je toj moj posao, jer viš e izgledam kao odgovorna odrasla osoba nego Kesi); telo devojč ice č iji identitet neć e biti otkriven dok svi rođaci ne budu obaveš teni, smatramo da je umrla pod sumnjivim okolnostima, molimo da nam se javi svako ko ima bilo kakvu informaciju, bez komentara – bez komentara – bez komentara. “Da li je to delo nekog satanskog kulta?“, upitala je debela ž ena u skijaš kim pantalonama, koje njenom stasu nisu služ ile na č ast, a i ranije smo imali prilike da je sretnemo. Bila je iz jednog od onih tabloida naklonjenih vrištavim naslovima i čudnim izrazima. „Nema nikakvih dokaza koji bi podrž ali tako neš to“, š mrktavo sam odgovorio. Nikada ih nije ni bilo. Satanistič ki kultovi naklonjeni ubistvima bili su neš to kao policijska verzija Jetija; niko nikada nije video nijednog i nije bilo nikakvih dokaza da oni zaista postoje, ali bio bi dovoljan jedan jedini veliki i nejasan otisak stopala, pa da se mediji pretvore u vriš tavi, zapenjeni č opor, tako da se moramo ponaš ati kao da takvu mogućnost bar donekle uzimamo za ozbiljno. “Ali pronađena je na oltaru koji su Druidi koristili za prinoš enje ljudskih žrtava, zar ne?“, bila je uporna druga žena. „Bez komentara“, automatski sam odgovorio. Upravo sam shvatio


na š ta me kameno postolje podseć alo, s tim dubokim kanalom na ivici; na stolove za autopsiju, na kojima se na taj nač in odvodi krv. Bio sam zauzet razmiš ljanjem da li sam ga prepoznao iz 1984. godine, da mi nije ni palo na pamet da sam takav jedan video pre samo nekoliko meseci. Isuse. Najzad su novinari odustali i poč eli da se razilaze. Kesi je sedela na stepenicama ostave za artefakte, stopivš i se sa okolinom, drž eć i ostale na oku. Kad je videla kako se ogromna novinarka ustremila na Marka, koji samo š to je izaš ao iz kantine, zaputivš i se u poljski ve-ce, ustala je i odš etala ka njima, pobrinuvš i se da je Mark primeti. Video sam kako im se pogledi sreć u preko njenog ramena; nakon nekoliko minuta Kesi je odmahnula glavom, zabavljajući se, i ostavila ih. „O č emu se radi?“, pitao sam, kopajuć i po dž epu u potrazi za ključevima ostave. „Drž i joj predavanje o iskopini“, odvratila je Kesi nacerivš i se i otresajuć i praš inu sa svojih farmerki. „Svaki put kad ona pokuš a da mu postavi pitanje o telu, on kaž e ‘samo trenutak’ i započ ne tiradu o tome kako vlada namerava da uniš ti najvaž nije nalaziš te od Stounhendž a ili poč ne da joj prič a o vikinš kim naseobinama. Volela bih da ostanem i gledam to; mislim da je najzad naiš la na nekog ko joj je ravan."

Ostali arheolozi su malo toga imali da dodaju onome š to je već reč eno, osim š to je vajar, č ije je ime bilo Son, smatrao da treba da razmotrimo moguć nost da su posredi vampiri. Uozbiljio se kad sam mu pokazao fotogra iju tela radi identi ikacije i mada je i on, poput ostalih, nekoliko puta video Keti ili mož da Dž esiku oko iskopina – ponekad sa grupom vrš njaka, a ponekad sa starijom devojkom č iji je opis upuć ivao na Rozalind – nije primetio nikog neobič nog da ih posmatra niti bilo š ta slič no. Niko od njih uopš te nije primetio niš ta uznemiravajuć e, mada je, u stvari, Mark dodao ‘osim politič ara koji se pojave da bi se slikali ispred svoje kulturne baš tine pre nego š to je uniš te. Hoć ete da vam dam njihove opise?’ Takođe, niko se nije setio fantoma u trenerci, š to je samo uč vrstilo moje miš ljenje da je to bio neki sasvim normalni momak iz naselja koji je izaš ao da proš eta ili Demijenov prijatelj iz maš te. Takve ljude mož ete da sretnete prilikom


svake istrage, ljude koji potroš e mnogo vaš eg vremena zbog svoje kompulzivne potrebe da kažu ono što misle da želite da čujete. Arheolozi iz Dablina – Demijen, Son i š ač ica drugih – ponedeljak i utorak noć su proveli kod svojih kuć a; ostali su boravili u iznajmljenoj kuć i nekoliko kilometara udaljenoj od iskopine. Hant, za koga se ispostavilo da je veoma vispren kad se razgovara o stvarima vezanim za arheologiju, bio je kod kuć e sa svojom suprugom. Potvrdio je gromovitu teoriju novinara da je kamen na kojem je ostavljeno Ketino telo ž rtveni oltar iz bronzanog doba. „Naravno, nismo sigurni da li je oltar bio koriš ćen za ž rtvovanje ljudi ili ž ivotinja, mada... ovaj... njegov oblik ukazuje na ljudske ž rtve. Njegova velič ina, znate. Veoma redak artefakt. To dokazuje da je ovo brdo bilo mesto od velike religijske važnosti u bronzanom dobu, da? Velika sramota... taj autoput." “Da li ste pronaš li još neš to š to bi odgovaralo tom zaključ ku?“, pitao sam. Ako jesu, proć i ć e meseci pre nego š to se iskobeljamo iz celog cirkusa po scenariju mediji protiv nju ejdž ludila. Hant mi je uputio pogled u kom se videla povređenost, „Nedostatak dokaza nije dokaz njihovog nepostojanja“, rekao mi je optuž ujuć im glasom. Njega smo posiednjeg ispitivali. Dok smo pakovali svoje stvari, na vrata je pokucao i provirio jedan od mladih tehnič ara. “Mmm“, rekao je. „Zdravo. So i me poslala da vam kaž em da završ avamo za danas i da postoji još nešto što bi trebalo da vidite.“ Pokupili su svoje oznake i ostavili kameni oltar da samuje u svom polju, pa je na prvi pogled celo mesto izgledalo kao napuš teno; novinari su odavno otiš li, a i svi arheolozi su poš li kuć i, osim Hanta koji je upravo ulazio u svoj blatnjav ford ijestu. A onda, kad smo izaš li iz kontejnera, primetio sam odsjaj belog mantila među drvećem. Dobro poznata, jednolič na rutina ispitivanja, znatno je popravila moje raspolož enje (Kesi ova preliminarna ispitivanja naziva ‘niš ta’ fazom sluč aja: niko niš ta nije video, niko niš ta nije č uo, niko niš ta nije uradio), ali sam ipak osetio kako mi se blaga jeza spušta niz kičmu kad smo zakorač ili u š umu. Nije to bio strah: viš e kao iznenadno stanje uzbunjenosti kad te neko probudi zovuć i te po imenu ili kad iznad tebe proleti slepi miš . Sipraž je je bilo gusto i mekano, noge su mi tonule u naslage liš ća koje je opadalo mnogo godina, a stabla su rasla dovoljno gusto da ublaže svetlost do nemirnog zelenkastog odsjaja.


Soli i Helen su nas č ekale na malenoj č istini stotinak metara u unutraš njosti š ume. „Ostavila sam ovo da mož ete da pogledate", rekla je So i, “ali hoć u da pokupim sva ova govna pre nego š to se smrkne. Nemam nameru da postavljam reflektore." Neko je koristio to mesto kao logor za kampovanje. Otisak na tlu, koji je odgovarao velič ini i obliku vreć e za spavanje, oć iš ćen od oš trih granč ica sa ulegnutim liš ćem; nekoliko metara dalje, u š irokom krugu ogoljene zemlje bili su ostaci logorske vatre. Kesi zazvižda. “Da li je ovo mesto zloč ina?“, pitao sam, bez mnogo nade: da zaista jeste, Sofi bi preklnula ispitivanja i obavestila nas. „Nema š anse“, rekla je. „Pretraž ili smo sve u potrazi za otiscima: nema znakova borbe i nema ni kapi krvi – neš to je prosuto tamo pored logorske vatre, ali testovi su negativni, a sudeć i po mirisu, prilično sam sigurna da je crno vino.“ „Znač i da je to neki dobrostojeć i kamper", rekoh podignutih obrva. Zamiš ljao sam nekog seoskog beskuć nika, ali su surovi zakoni trž iš ta doveli do toga da u Irskoj izraz „alkos{18}“ ima samo metaforič ko znač enje: proseč ni alkoholič ar se najč eš će opredeljuje za jaku rakiju ili jeftinu votku. Nakratko sam se zabavljao miš lju da se radi o zaljubljenom paru, sa smislom za pustolovinu ili bez mesta kuda bi mogli da odu, ali je otisak na tlu bio jedva dovoljno š irok za jednu vreću. “Da li ste još nešto pronašli?" „Ispitać emo pepeo da proverimo da li je spaljena krvava odeć a ili neš to slič no, ali meni izgleda kao obič no drvo. Imamo otiske č izama, pet opuš aka i ovo.“ So i mi je pruž ila providnu vreć icu sa oznakom ispisanom lomasterom. Podigao sam je prema nemirnoj svetlosti, a Kesi se podigla na prste, gledajuć i preko mog ramena: jedna jedina duga, svetla, uvijena vlas kose. „Pronaš la sam je pored vatre“, rekla je So i i pokazala prstom na plastič nu oznaku postavljenu na mestu gde je pronađena. „Znamo li da li je ovo mesto koriš ćeno u skorije vreme?", pitala je Kesi. „Kiš a nije pokvasila pepeo. Proverić u padavine za ovu oblast, ali je tamo gde ja ž ivim kiš a padala u ponedeljak ujutru, a to je udaljeno samo oko tri kilometra. Izgleda da je neko spavao ovde ili proš le noć i ili noć pre toga.“ „Mogu li da vidim opuške?“, pitao sam.


„Samo izvoli“, odvratila je So i. Izvadio sam masku i pincetu iz torbe i č uč nuo kraj jednog od markera pored vatre. Bio je to opuš ak ruč no smotane cigarete, tanke i popuš ene do samog kraja; neko je očito štedeo duvan. „Mark Hanli puš i cigarete koje sam mota“, rekao sam ustajuć i. “I ima dugu, svetlu kosu." Kesi i ja se pogledasmo. Već je proš lo š est sati, i svakog trenutka mogao je da nas pozove O’Keli, zahtevajuć i da se vratimo i da ga informiš emo, a razgovor s Markom bi verovatno potrajao, č ak i pod pretpostavkom da se snađemo u š umi sporednih puteva i pronađemo kuću gde su arheolozi boravili. „Zaboravi, razgovarać emo s njim sutra", rekla je Kesi. „Htela bih da u povratku porazgovaramo sa uč iteljicom baleta. Osim toga, umirem od gladi.“ „Oseć am se kao da vodim sa sobom š tene", rekao sam So i. Helen je bila preneražena. “Da, ali s pedigreom", veselo je odvratila Kesi. I dok smo iš li preko poljane ka kolima (cipele su mi bile u už asnom stanju, baš kao š to je Mark i predvideo – crvenkasto blato uš lo je u svaku poru – a bile su to prilič no dobre cipele; teš io sam se miš lju da ć e i cipele koje je nosio ubica verovatno biti u istom stanju), bacio sam još jedan pogled prema š umi i opet video odsjaj beline: So i, Helen i mladi tehnič ar su se kretali među stablima, tiho i napeto poput duhova.


4. Plesna akademija Kameron bila je smeš tena iznad video-radnje u Stilorganu. Napolju, na ulici, tri klinca u vreć astim pantalonama spuš tala su se skejtbordom s niskog zida i vikala. Pomoć na nastavnica – izuzetno privlač na mlada ž ena po imenu Luiz, u crnom trikou, crnim baletankama i š irokoj suknji punog kruga do polovine listova; dok smo iš li za njom uz stepenice, Kesi me je posmatrala kao da se zabavlja – uvela nas je unutra, objasnivš i nam da Simon Kameron upravo završava čas i da je sačekamo kod stepenica. Kesi je odlutala do table od plute na zidu i pogledala okolo. Postojala su dva plesna studija, s malim okruglim prozorima na vratima; u jednoj je Luiz pokazivala gomili mališ ana kako se oponaš aju leptirić i ili ptič ice ili neš to slič no, u drugoj je desetak malih devojč ica u belim trikoima i ruž ič astim č arapama klizilo po podu u parovima, u nizu skokova i okreta u ritmu Valse des Fleurs, koji se č uo sa starog š kripavog gramofona. Mogao sam primetiti da se među njima, blago rečeno, mogao videti veliki raspon mogućnosti. Žena koja ih je uč ila skupila je sedu kosu u urednu punđu, ali joj je telo pravo i vitko kao u atlete; bila je odevena isto kao i Luiz, a dugač kim pokazivač em bi doticala zglobove i ramena devojč ica, uzvikujuć i uputstva. „Pogledaj ovo“, tiho mi se obratila Kesi. Na posteru je bila Keti Devlin, mada mi je bilo potrebno nekoliko sekundi da je prepoznam. Na sebi je imala belu, vazduš astu koš ulju, a podignuta noga tvorila je nemoguć i luk. Ispod toga je velikim slovima pisalo „Poš aljite Keti u Kraljevsku baletsku š kolu! Pomozite joj da budemo ponosni na nju!“ Dalje su sledili detalji o dobrovoljnim prilozima; Zupski dom svetog Albana, 20. jun, 19.00, Več e plesa uč enika Plesne akademije Kameron. Cena karte 10 evra/7 evra. Sav novac ide za Ketinu š kolarinu. Pitao sam se š ta ć e se sad desiti s tim novcem. Ispod postera je bio zakač en iseč ak iz novina na kojem je bila umetnič ka fotogra ija Keti pokraj baletske š ipke; u ogledalu se video


odraz njenih oč iju, koje su posmatrale fotografa s paž njom koja nije poznavala godine. „Mala dablinska balerina š iri svoja krila“, Ajriš tajms, 23. jun: „Znam da ć e mi nedostajati porodica, ali bez obzira na sve jedva č ekam“, rekla je Keti. “Još sam od š este godine ž elela da budem balerina. Ne mogu da verujem da sam stvarno primljena. Ponekad, kad se probudim, pomislim da sam sve to samo sanjala.“ Nema sumnje da je č lanak umnogome pomogao skupijanju donacija za Ketinu š kolarinu – a to je još jedna stvar koju treba da istraž imo – ali nama nije uč inio nikakvu uslugu: i pedo ili č itaju jutarnje novine, a fotogra ija je zapadala za oko, pa se krug potencijalnih osumnjič enih proš irio gotovo na č itavu zemlju. Bacih pogled na ostala obaveš tenja; baletska suknjica na prodaju, velič ina 7-8; ima li zainteresovanih iz okoline Blekroka za dogovor o podeli troš kova prevoza na č asove srednje grupe i nazad? Vrata dvorane su se otvorila i propustila reku istovetnih devojč ica koja je protekla pokraj nas, dok su sve uglas č avrljale, gurkale se i kikotale. „Mogu li da vam pomognem?“, upitala je Simon Kameron, stojeći na vratima. Imala je predivan glas, dubok, ali ni najmanje muš kobanjast, i beš e starija nego š to sam mislio; lice joj je bilo koš čato i duboko izbrazdano. Shvatio sam da nas je verovatno smatrala roditeljima koji su doš li da pitaju za č asove baleta za svoju kć er, i na trenutak sam imao neodoljivu ž elju da se pretvaramo kako to i jesmo, da postavimo nekoliko pitanja o ceni i rasporedu, i odemo, i tako omoguć imo da njene iluzije i njena mala zvezda još malo požive. „Gospođica Kameron?" „Zovite me Simon“, odvratila je. Imala je neverovatne oč i, gotovo zlatne, velike, s teškim trepavicama. “Ja sam detektiv Rajan, a ovo je detektiv Medoks", rekoh po hiljaditi put toga dana. „Možemo li da razgovaramo?" Odvela nas je u dvoranu, izvukla tri stolice i smestila ih u jedan ugao. Celom duž inom jednog zida bilo je postavljeno ogledalo, a uz njega tri baletske š ipke na različ itoj visini. Krajič kom oka sam video u ogledalu odraz sopstvenih pokreta. Namestio sam stolicu tako da to više nije bilo moguće. Isprič ao sam Simon o Keti – ovog puta je bio moj red za taj deo posla. Mislim da sam oč ekivao da ć e zaplakati, ali nije, malo je


zabacila glavu, a bore na njenom licu kao da su se produbile, ali je to bilo sve. „Videli ste Keti na č asu u ponedeljak uveč e, zar ne?“, rekoh, „Kako vam je izgledala?" Veoma je mali broj ljudi koji mogu da podnesu tiš mu, ali Simon Kameron nije bila obič na: č ekala je, bez pokreta, s jednom rukom prebač enom preko naslona stolice, sve dok nije bila u stanju da progovori. Proš lo je dosta vremena pre nego š to je rekla; „Bila je kao i obič no. Pomalo uzbuđena" – proš lo je nekoliko minuta dok nije uspela da se sredi i usredsredi paž nju – „ali to je prirodno: trebalo je da za nekoliko nedelja krene u Kraljevsku baletsku š kolu. Kako je leto odmicalo, njeno uzbuđenje zbog tog događaja je raslo." Malo, veoma malo, okrenula je glavu od nas. „Juče uveče je propustila čas, ali sam ja pretpostavila da je opet bolesna. Da sam samo pozvala njene roditelje..." „Juč e uveč e je već bila mrtva“, než no joj se obratila Kesi. „Nije bilo ničega što ste mogli da učinite." „Opet bolesna?", pitao sam. „Da li je u skorije vreme bila bolesna?" Simon je klimnula glavom. „Ne baš tako skoro, ne. Ali ona nije snaž no dete.“ Na trenutak je spustila kapke, skrivajuć i oč i: „Nije bila.“ Potom je ponovo pogledala u mene. „Ovo je š esta godina kako uč im Keti. U nekoliko od tih š est godina, poč evš i od njene devete, bila je veoma č esto bolesna. Kao i njena sestra Dž esika, ali je Dž esika uglavnom bila prehlađena – ona je, mislim, jednostavno boleš ljiva. Keti je, s druge strane, patila od povrać anja i proliva. Ponekad je njeno stanje bilo toliko ozbiljno da bi završ ila u bolnici. Lekari su smatrali da se radilo o nekoj vrsti hronič nog gastritisa. Trebalo je da još proš le godine upiš e Kraljevsku baletsku š kolu, znate, ali je u tom razdoblju imala akutni napad pred kraj leta, pa su je podvrgnuli operaciji kako bi saznali o č emu je reč ; do trenutka kad se oporavila, š kolska godina je već daleko odmakla i nije bilo moguć e da ih stigne. Morala je ovog proleća ponovo na audiciju.“ “Ali su ti napadi u poslednje vreme prestali?“, pitao sam. Bić e nam potreban Ketin zdravstveni karton, i to što pre. Simon se nasmeš ila setivš i se neč ega; bio je to mali, oč ajnič ki osmejak, a njene oč i pobegoš e od nas. „Brinula sam da li ć e biti dovoljno zdrava da vež ba – balerine ne mogu sebi da dozvole da zbog


bolesti izgube mnogo č asova. Kad je Keti ove godine opet primljena, jednog dana sam je zadrž ala nakon č asova da je upozorim da mora redovno kod lekara kako bi otkrila š ta nije u redu. Keti me sasluš ala, a onda je odmahnula glavom i rekla – veoma ozbiljno, kao da se radi o zakletvi; „Neć u se razboleti, nikada viš e.“ Pokuš ala sam da joj stavim do znanja da to nije neš to š to ona mož e jednostavno da ignoriš e, da njena cela karijera mož da zavisi od toga, ali ona nije rekla niš ta viš e. I, u stvari, od tada viš e nije bila bolesna. Mislila sam da je mož da jednostavno prerasla to, š ta god da je bilo; ali volja mož e da bude veoma moćna, a Keti ima – imala je – veoma snažnu volju.“ Drugi č as se završ avao; č uo sam glasove roditelja na stepenicama, bat malih stopala i ć eretanje. „Bili ste i Dž esikina nastavnica, zar ne?“, pitala je Kesi. “Da li je i ona iš la na audiciju u Kraljevsku baletsku školu?“ U ranim stadijumima istrage, ukoliko nemate oč iglednog osumnjič enog, jedino mož ete da o ž rtvinom ž ivotu saznate š to viš e, u nadi da ć ete pronać i neš to zbog č ega ć e se oglasiti zvono za uzbunu; bio sam siguran da je Kesi u pravu i kako treba da saznamo š to viš e o porodici Devlin. A Simon Kameron je bila veoma spremna na razgovor. Vlđamo prilič no č esto ljude kojima je oč ajnič ki potreban razgovor, Jer kad on prestane, mi ć emo otić i, a oni ć e ostati sam i, da se suoč e sa onim š to se dogodilo. Mi sluš amo, klimamo glavama i tešimo ih, pamteći sve što je rečeno. „Uč ila sam svojevremeno sve tri sestre“, odgovorila je Sirnon. „Dž esika je, dok je bila mlađa, bila prilič no uspeš na i vredno je radila, ali kako je rasla, postajala je už asno samosvesna, sve dok se bilo kakav oblik individualnih vež bi nije pretvorio u preveliko muč enje za nju. Rekla sam njenim roditeljima da smatram kako bi za nju bilo mnogo bolje da ne mora više da prolazi kroz to.“ “A Rozalind?“, pitala je Kesi. „Rozalind je imala izvesnog dara, ali nije imala upornosti i ž elela je da odmah postigne rezultate. Nakon nekoliko meseci je, mislim, prešla na č asove violine. Rekla mi je da je to bila ž elja njenih roditelja, ali ja mislim da je njoj, u stvari, bilo dosadno. To se č esto deš ava kod male dece; ako nisu odmah savrš eni u neč emu, kad shvate koliko truda treba ulož iti, razoč araju se i odlaze. Iskreno, nijedna od njih dve u svakom sluč aju nikada i ne bi bila pogodna za Kraljevsku baletsku


školu.“ “Ali Keti…“, rekla je Kesi, nagnuvši se napred. Simon ju je dugo posmatrala. „Keti je bila... Şérieuse.“ To je njenom glasu davalo taj jedinstveni kvalitet: negde duboko u pozadini bio je to trač ak francuske intonacije. „Znač i, ozbiljna“, ponovio sam. „Viš e od toga“, odvratila mi je Kesi. Njena je majka bila poluFrancuskinja i kao dete je s bakom i dekom provela mnoga leta u Provansi; kaž e da je do sada već izgubila sposobnost da razgovara na francuskom, ali je i dalje mogla da ga razume. „Profesionalna." Simon je nagnula glavu. „Tako je. Volela je č ak i naporan rad – ne samo zbog rezultata koje je on donosio, već zarad samog rada. Pravi talenat za igru nije č est; temperament koji omoguć ava da ga pretvorite u uspeš nu karijeru još je ređi. A kad pronađete oba kvaliteta u jednoj osobi...“ Opet je sklonila pogled. „Ponekad, onih več eri kad bi samo jedna dvorana bila zauzeta, molila je da joj dozvolimo da dođe i da vežba u drugoj." Napolju, svetlost je poč ela da bledi i pretvara se u sumrak; uzvici klinaca na skejtbordovima dopirali su do nas kroz staklo priguš eni, ali kristalno jasni. Zamiš ljao sam Kejt Devlin samu u dvorani, kako posmatra svoj odraz u ogledalu odsutno, ali predano, dok se kreć e u malim okretima i skokovima; podizanje noge ispruž enih prstiju; ulič ne svetiljke bacaju po podu trouglaste odsjaje boje š afrana; Satijeva{19} Gnossiennes na starom, izanđalom gramofonu. Simon je i sama delovala Şérieuse i ja sam se pitao kako je, za ime sveta, završ ila ovde; iznad radnje u Stilorganu, s mirisom masti koji se uzdizao iz jeftinog restorana brze hrane u susedstvu, da poduč ava baletu male devojč ice č ije su majke smatrale da je to dobro za drž anje tela ili su jednostavno ž elele uramljenu sliku svojih kć eri u baletskim suknjicama. Iznenada, shvatio sam šta joj je Keti Devlin značila. “Sta su gospodin i gospođa Devlin mislili o Ketinom odlasku u baletsku školu?“, upitala je Kesi. „Podržavali su je“, odvratila je Simon bez ustručavanja. “Za mene je to bilo olakš anje, i veliko iznenađenje; nisu svi roditelji voljni da poš alju tako mlado dete od kuć e u š kolu i već ina je, s pravom, protiv toga da im kć eri postanu profesionalne balerine. Naroč ito je gospodin Devlin bio za to da Keti ide. Mislim da joj je bio veoma blizak. Divila


sam mu se zbog toga, zbog č injenice da je ž eleo ono š to je najbolje za Keti, iako je to značilo da je pošalje od kuće." “A majka?“, pitala je Kesi. “Je li i s njom bila bliska?" Simon je slegnula ramenom. „Manje, mislim. Gospođa Devlin je... prilič no nejasna. Oduvek kao da je bila zapanjena svim svojim kćerima. Mislim da možda nije previše inteligentna.“ „Da li ste u blizini primetili bilo kakvu neobič nu osobu u proteklih nekoliko meseci?“, pitao sam. „Nekoga zbog koga bi trebalo da se zabrinete?" Baletske š kole, plivač ki i izviđač ki klubovi su poput magneta za pedo ile. Ukoliko je neko traž io ž rtvu, ovo je bilo očigledno pravo mesto gde je mogao da zapazi Keti. „Razumem š ta hoć ete da kaž ete, ali ne. Vodimo rač una o tome. Pre nekih deset godina jedan je č ovek imao obič aj da sedi na zidu na uzviš ici i kroz dvogled posmatra dvoranu. Zalili smo se policiji, ali oni nisu niš ta preduzimai, sve dok jedne več eri nije pokuš ao da ubedi jednu devojčicu da uđe u njegova kola. Od tada smo veoma oprezni." „Da li je neko pokazivao interesovanje za Keti u onoj meri koju biste smatrali neuobičajenom?" Razmislila je i zatresla glavom. „Ne. Niko. Svi su se divili njenoj igri, mnogi ljudi su podrž ali napore da sakupimo novac i pomognemo joj da plati školarinu, ali niko se nije naročito izdvajao." “Je li bilo ljubomornih na njen talenat?" Simon se nasmejala, a potom brzo udahnula kroz nos. „Nisu to roditelji koji svoju decu pripremaju za pozornicu. Radi se o ljudima koji ž ele da njihove devojč ice nauč e malo baleta, dovoljno da budu ljupke; ne ž ele da one od toga prave karijeru Sigurna sam da je nekoliko devojčica pokazivalo zavist, to da. Ali dovoljno da ubiju? Ne.“ Iznenada je delovala veoma iscrpljeno; njeno elegantno drž anje se nije izmenilo, ali su joj oč i bile prevuč ene senkom umora. „Hvala vam na vremenu koje ste nam posvetili", rekao sam. „Pozvać emo vas ukoliko bude potrebno da vam postavimo još neka pitanja." „Da li je patila?", iznenada upita Simon. Nije gledala u nas. Ona je bila prva koja je postavila to pitanje. Samo š to sam zaustio da joj odgovorim ne dajuć i u stvari nikakav odgovor, uključ ujuć i rezultate autopsije, kad je Kesi rekla: „Nema dokaza. Još uvek ne možemo ništa sa sigurnošću da tvrdimo, ali izgleda da je bilo brzo.“ Simon s naporom okrete glavu da se sretne s Kesinim oč ima.


„Hvala vam“, rekla je. Nije ustala sa stolice da nas isprati. Shvatio sam da je to bilo zato š to nije bila sigurna da je u stanju da to uradi. Dok sam zatvarao vrata, kroz okrugli prozorč ić bacih poslednji pogled na nju. I dalje je sedela uspravno, bez pokreta, s rukama polož enim u krilu: kraljica iz bajke, ostavljena sama u zamku da ž ali za svojom izgubljenom princezom, koju je odvela zla veštica.

“’Neć u se razboleti, nikada viš e’“, ponovila je Kesi u kolima. “I zaista se više nijednom nije razbolela." „Snaga volje, kao što je Simon rekla?" „Možda." Nije zvučalo kao da zaista veruje u to. “Ili je mož da sama sebe č inila bolesnom“, rekoh. “I povrać anje i proliv se prilič no lako izazivaju. Mož da je ž udela za paž njom, a onda kad je primljena u baletsku š kolu, to joj viš e nije bilo potrebno. Dobijala je dovoljno paž nje i bez obolevanja – č lanci u novinama, dobrotvorne priredbe, i ostalo... Potrebna mi je cigareta." „Pedijatrijski sluč aj Minhauzenovog sindroma{20}?“ Kesi je posegnula rukom na zadnje sediš te i iz dž epa moje jakne iskopala cigarete. Ja puš im crveni marlboro; Kesi nema omiljene, ali uglavnom kupuje laki strajk lajts, koje ja smatram ž enskim cigaretama. Zapalila je dve i dodala mi jednu. „Mož emo li nekako da dobijemo i zdravstvene kartone obe sestre?“ „Bić e teš ko“, rekoh. „Zive su, tako da za njih važ i tajnost podataka. Kad bismo imali pristanak roditelja...“ Odmahnula je glavom. „O č emu razmišljaš?" Otvorila je prozor nekoliko centimetara, a vetar joj je oduvao š iš ke nastranu. „Ne znam... Sestra bliznakinja, Dž esika – uzrok tog njenog ponašanja poput zeca hipnotisanog farovima automobila mogao bi biti stres izazvan nestankom sestre, ali meni ona izgleda previš e mrš avo. Bez obzira na taj ogromni dž emper, vidi se da je upola mrš avija od Keti, a za Keti se nipoš to ne bi moglo reć i da je bila krupna. A i starija sestra... Postoji nešto vrlo čudno i u vezi s njom, takođe.“ “Rozalind?“, zapitah. Mora da joj se u zvuku mog glasa učinilo nešto neobično. Pogledala me iskosa. „Svidela ti se?“


“Da, mislim da jeste", rekoh kao da se branim, mada nisam znao zaš to. „Delovala mi je kao ina devojka. Ponaš ala se tako zaš titnič ki prema Džesiki. Zar se tebi nije dopala?" „Kakve to ima veze?“, zapitala je hladnim glasom. To baš nije bilo poš teno. „Bez obzira na to kome se svidela, a kome nije, oblač i se čudno, previše je našminkana.“ „Nešto s njom nije u redu zato što je doterana?!“ „Molim te, Rajane, uč ini nam oboma uslugu i odrasti već jednom; savrš eno dobro znaš š ta sam htela da kaž em. Smeš ka se onda kad nije ni vreme ni mesto za to i, kao š to si i sam primetio, uopš te ne nosi grudnjak.“ Primetio sam to, ali nije mi padalo na pamet da je i Kesi primetila i ta misao me je iznervirala. „Mož da ona zaista i jeste fina devojka, ali meni tu nešto smrdi.“ Nisam niš ta rekao. Kesi je bacila opuš ak cigarete kroz prozor i nabila ruke u dž epove, sklupč avš i se u svom sediš tu poput ljutite tinejdž erke. Uključ io sam farove i ubrzao. Iznervirala me je, a znam i da sam ja iznervirao nju, ali nisam imao pojma kako se to desilo. Kesin mobilni je zazvonio. „O, za ime boga“, rekla je pogledavš i u displej. „Halo, gospodine... halo?... Gospodine?... Prokleti telefoni." Prekinula je vezu. „Mreža?“, hladno sam pitao. „Prokleta mrež a je sasvim u redu“, odgovorila je. „Samo je hteo da zna kad se vrać amo i zaš to smo se tako dugo zadrž ali, a ja nisam raspoložena za priču s njim.“ Obič no mogu mnogo duž e da se durim od Kesi, ali ovog puta nisam mogao da se suzdrž im; nasmejao sam se. Nakon nekoliko sekundi, nasmejala se i ona. „Sluš aj", rekla je, „nemoj da misliš da sam kuč ka zbog onog š to sam rekla o Rozalind. Više sam zabrinuta.“ „Sumnjaš na seksualno zlostavljanje?" Shvatio sam da sam i sam, negde duboko, razmiš ljao o tome, ali mi se ta pomisao toliko gadila da sam je izbegavao. Jedna sestra s naglaš enim seksualnim ponaš anjem, jedna preterano mrš ava i jedna, nakon niza neobjaš njenih bolesti, ubijena. Pomislio sam na Rozalindinu glavu povijenu nad Dž esikom i osetio iznenadnu, snaž nu poplavu zaš titnič kih oseć anja. „Otac ih zlostavlja. Ketin nač in da se nosi s tim bio je da oboleva, ili zbog mrž nje prema sebi ili zato da umanji š anse za zlostavljanje. Kad je


primljena u baletsku š kolu, shvata da mora da bude zdrava i tako se krug prekida; mož da se suoč ava s ocem, preti da ć e ga razotkriti, i tako je on ubija.“ „Uklapa se“, odvratila je Kesi. Posmatrala je stabla koja su promicala kraj puta; video sam joj samo potiljak. “Ali mož da je, na primer, majka – samo ukoliko se ispostavi da je Kuper pogreš io kad je pretpostavio da je silovana, naravno. Minhauzenov sindrom zastupnika. Izgledala mi je kao neko ko baš už iva u ulozi muč enika, jesi li primetio?“ Jesam. Zalost na neki nač in briš e lič ne karakteristike s lica moć no poput maske u grč koj tragediji, ali u nekim sluč ajevima ona ogoljuje ljude do same njihove suš tine (i naravno, to je jedini stvarni i bezobzirni razlog zaš to se u ovakvim sluč ajevima uvek trudimo da sami saopš timo porodici loš e vesti, umesto da to prepustimo policajcima u uniformi: ne da bismo pokazali da nam je stalo, već zato da vidimo kako reaguju), a mi smo već dovoljno č esto saopš tavali loš e vesti, da su nam sve varijacije poznate. Već ina ljudi obič no bude van sebe od zaprepaš ćenja, bore se da ostanu na nogama, nemajuć i pojma kako da to izvedu; tragedija je potpuno nova teritorija koja dolazi bez vodič a i oni moraju da njome hode korak po korak, u magnovenju, dok ne nauč e kako da se s njom nose. Margaret Devlin nije pokazala iznenađenje, bila je gotovo pomirena sa sudbinom, kao da je ž alost njeno uobičajeno stanje. „Znač i imamo isti š ablon“, rekoh. „Izaziva bolest kod jedne ili kod sve tri devojčice, a kad je Keti primljena u baletsku školu, pokušava da je zaustavi i ubija je." “To bi moglo da bude objaš njenje i zaš to se Rozalind odeva kao da ima č etrdeset godina“, zaključ ila je Kesi. „Pokuš ava da š to pre odraste kako bi pobegla od majke." Moj telefon je zazvonio. „Jebiga, čoveče“, povikali smo uglas.

Poš to sam i ja odglumio loš prijem, kao i Kesi, ostatak puta proveli smo praveć i spisak tragova koje je trebalo slediti. O’Keli obož ava spiskove; dobar spisak bi pomogao da zaboravi na neuzvraćeni poziv. Mesto gde radimo nalazi se na posedu Dablinskog zamka i uprkos kolonijalnim konotacijama koje to mesto nosi, za mene je to jedna od


najvaž nijih prednosti ovog posla. U unutraš njosti, prostorije su ljupko renovirane, tako da izgledaju potpuno isto kao kancelarije bilo koje korporacije u zemlji – ljudi koji sede odvojeni pregradama, luorescentno osvetljenje, sintetič ki itison i zidovi obojeni institucionalnom bojom – ali je spoljaš njost zgrade pod zaš titom drž ave i nedirnuta: stare, iskić ene crvene cigle i mermer s grudobranima, topovima i izanđalim duborezima svetaca, na mestima gde ih nikada ne biste oč ekivali. Kad u maglovitim zimskim več erima prođete kaldrmom, č ini vam se kao da ste u nekom Dikensovom romanu – ulič ne svetiljke rasipaju mutnu svetlost boje zlata, stvarajuć i neobič ne senke, zvona bruje sa obliž njih katedrala, svaki korak odzvanja u tami; Kesi kaž e da mož eš lako da zamisliš da si inspektor Aberlin koji reš ava ubistva Dž eka Trboseka. Jednom se, jedne š kripavo č iste decembarske noć i punog meseca, premetala preko glavnog dvorišta. O’Kelijev prozor je bio osvetljen, ali je ostatak zgrade utonuo u tamu; već je proš lo sedam sati i svi su otiš li kuć i. Uš unjali smo se unutra najtiš e š to smo mogli. Kesi je na prstima otiš la u naš u kancelariju da ubaci imena Devlinovih i Markovo u bazu podataka, a ja sam siš ao u podrum u kojem č uvamo podatke o starim sluč ajevima. Bio je to nekada vinski podrum, a Tim za korporacijski dizajn još uvek nije stavio š apu na njega, tako da je i dalje sav u kamenim ploč ama, stubovima i niš ama zasvođenim niskim lukovima. Kesi i ja smo se dogovorili da jednom siđemo dole sa sveć ama, uprkos električ nim instalacijama i uprkos tome š to bi time prekrš ili pravila protivpož arne zaštite, i da provedemo veče u potrazi za tajnim prolazima. Kartonska kutija (Rovan G., Sevidž P., 33791/84) bila je na istom onom mestu gde sam je ostavio pre viš e od dve godine; sumnjam da ju je od tada iko dotakao. Izvukao sam fasciklu i prelistavao njenu sadrž inu dok nisam stigao do izjave koju su ljudi iz Odeljenja za nestale osobe uzeli od Dž ejmine majke i, hvala bogu, u njoj je pisalo: plava kosa, svetlosmeđe oč i, crvena majica, teksas š orc iseč en od farmerki, bele patike, crvene ukosnice ukrašene jagodama. Gurnuo sam dosije ispod jakne u sluč aju da naletim na O’Kelija (nije bilo razloga zbog kojeg ne bih smeo da uzmem ovaj dosije, naroč ito sad kad je povezanost sa sluč ajem Devlin oč ita, ali sam se iz nekog razloga osetio krivim, poput lopova, kao da pokuš avam da


pobegnem s nekim predmetom koji je predstavljao tabu), i vratio se u kancelariju. Kesi je sedela za kompjuterom; nije palila svetlo kako ga O’Keli ne bi spazio. „Mark je č ist“, rekla je, „Kao i Margaret Devlin, Dž onatan je osuđivan jednom, prošlog februara." „Porno-filmovi s decom?“ „Gospode, Rajane, ala ti imaš melodramatič nu maš tu. Ne, za remeć enje javnog reda i mira; demonstrirao je protiv autoputa i preš ao policijsku liniju. Sudija mu je dosudio kaznu od sto funti i dvadeset sati druš tveno korisnog rada, a onda je to podigao na č etrdeset sati kad je Devlin rekao da je, š to se njega tič e, on i uhapš en u trenutku kad je obavljao društveno koristan rad.“ To nije bilo sluč aj zbog kojeg mi je Devlinovo ime zvuč alo poznato, ali, kao š to rekoh, imao sam samo nejasnu ideju o toj kontraverzi sa autoputem. No to objaš njava zaš to nije prijavio policiji preteć e telefonske pozive. Verovatno mu nismo delovali kao prijateljska sila, naroč ito ako se radilo o bilo č emu š to je imalo neke veze s autoputem. „Ukosnica se spominje u dosijeu“, rekoh. „Odlič no", odvratila je Kesi upitnim glasom. Ugasila je kompjuter i okrenula se ka meni. „Jesi li zadovoljan?“ „Nisam siguran“, odvratih. Naravno, bilo je lepo znati da ne gubim zdrav razum i da nisam poč eo da umiš ljam; ali sad sam se već pitao da li se ja zaista seć am te ukosnice ili sam o njoj saznao iz dosijea i koja mi se od tih moguć nosti manje dopada. Pož eleo sam da sam drž ao jezik za zubima o celoj toj prokletoj stvari. Kesi je č ekala; u več erima kao š to je ova bila, njene su oč i izgledale ogromne, neprozirne i oprezne. Bio sam svestan da mi je pruž ala š ansu da kaž em „jebeš ukosnicu, hajde da zaboravimo da smo je uopšte našli“. Cak mi i sada predstavlja iskuš enje, ovako umornom i bez ikakve dobiti, da razmiš ljam o tome š ta bi se desilo da sam tada to i rekao. Ali bilo je kasno, dan je bio dug, ž eleo sam da š to pre odem kuć i, a i oduvek me je nerviralo kad se neko, pa makar to bila i Kesi, ponaš a prema meni u rukavicama; odseć i ceo jedan pravac istrage delovalo je kao mnogo već i napor nego jednostavno pustiti da stvari teku svojim tokom. „Hoć eš li pozvati So i da saznamo rezultate analize krvi?“, pitao sam. U toj mrač noj prostoriji za mene je bilo prihvatljivo da


priznam bar taj mali delić slabosti. „Naravno", slož ila se Kesi. „Ali malo kasnije, važ i? Hajde sad da razgovaramo sa O’Kelijem pre nego š to dobije aneurizmu. Poslao mi je poruku dok si ti bio u podrumu; nisam ni slutila da zna kako se to radi, a ti?“

Pozvao sam O’Kelijev lokal i obavestio ga da smo se vratili, na š ta mi je on odgovorio; „Bilo je već jebeno vreme! Sta ste radili do sada, stali na seks na brzaka?“ Pozvao nas je odmah u svoju kancelariju. U njoj, osim stolice na kojoj on sedi, postoji još samo jedna, i to jedna od onih ergonomskih varijanti od skaja. Poruka je da vodiš rač una o tome da ne troš iš mnogo njegovog vremena ili prostora. Seo sam na tu stolicu, a Kesi je svoju zadnjicu smestila na sto iza mene. O’Keli joj je dobacio iznervirani pogled. „Budite brzi“, naredio je. „Moram do osam da stignem na jedno mesto." Kako ga je ž ena ostavila pre godinu dana, poč ele su da kruž e prič e o nizu č udnih pokuš aja da ostvari novu vezu, uključ ujuć i i jedan spektakularno neuspešan sastanak na slepo, na kome se ispostavilo da je dama bivš a kurva, koju je on, dok je radio za Poroke, redovno hapsio. „Ketrin Devlin, dvanaest godina", počeo sam. „Znači, identifikacija je konačna?" „Devedeset devet odsto", rekoh. „Jedan od roditelja ć e identi ikovati telo c�� im je ljudi iz mrtvač nice zakrpe, ali Keti Devlin ima identićnu bliznakinju, koja izgleda potpuno isto kao i naša žrtva.“ „Tragovi, osumnjič eni?“, prasnuo je. Irnao je relativno dobru kravatu, vidi se da se doterao za sastanak, i previš e kolonjske vode; nisam mogao da pogodim o kojoj se radi, ali mi je delovala kao jedna od onih skupljih. „Morać u sutra da održ im jebenu konferenciju za štampu. Recite mi da imate nešto." „Udarena je u glavu, uguš ena, a verovatno i silovana", rekla je Kesi. Fluorescentno svetlo produbilo je sivilo ispod njenih oč iju. Izgledala je kao neko suviš e umoran i suviš e mlad da takve reč i izgovara s tolikom mirnoć om. „Neć emo imati niš ta konač no dok sutra ujutru ne izvrš e obdukciju."‘ „Jebeno sutra?“, uzviknuo je O’Keli, van sebe od besa. „Recite onom


govancetu Kuperu da ovom slučaju da prioritet.“ „Već jesmo, gospodine", odvratila je Kesi. „Ali je danas po podne morao biti u sudnici. Rekao nam je da je najranije š to mož e sutra ujutru. (Kuper i O’Keli se mrze; ono š to je Kuper, u stvari, rekao bilo je: „Ljubazno objasnite gospodinu O’Keliju da njegovi sluč ajevi nisu jedini na svetu.“) Definisali smo četiri osnovne tačke istrage, i...“ „Dobro, to je dobro“, odvratio je O’Keli, otvarajuć i ioke u potrazi za olovkom. „Prvo, tu je porodica", poč ela je Kesi. „Statistika vam je poznata, gospodine: većina ubijene dece su žrtve sopstvenih roditelja.“ „A ova porodica mi je nekako č udna, gospodine", rekao sam. Bio je to moj š lagvort; morali smo unakrsno da dođemo do suš tine, u sluč aju da nam zatreba izvesna količ ina slobode prilikom istrage o Devlinovima, a ako bi takav zahtev doš ao od Kesi, O’Keli bi se upustio u jednu od svojih dosadnih, cinič nih tirada o ž enskoj intuiciji. Dosad smo već odlič no poznavali O’Kelija i umeli njime dobro da rukujemo. Naš pristup bio je ispoliran i gladak poput nastupa Bič bojsa – mogli smo da prepoznamo pravi trenutak za zamenu uloga prve i druge violine istrage, dobrog i loš eg policajca, i potrebu da se moja hladnokrvna nepristrasnost dovede u sklad s Kesinim leprš avim neposrednim pristupom – i sve to koristimo č ak i protiv naš eg tima ukoliko je to neophodno. „Ne mogu ni na š ta direktno da ukaž em, ali nešto se dešava u toj kući.“ „Nikada ne zanemaruj instinkt“, odvratio je O’Keli. „To mož e biti opasno." Osetio sam blago gurkanje u leđa: Kesino stopalo se neobavezno njihalo. „Drugo“, nastavila je, „prisiljeni smo da barem uzmemo u obzir mogućnost da je to delo nekog kulta.“ „O bož e, Medoksova! Mora da je u najnovijem Kosmopolitenu izašao neki članak o satanizmu?" O’Kelijevo nasedanje na klišee bilo je toliko da je već preraslo u legendu. Ponekad me to zabavljalo, u drugim prilikama me nerviralo, a nekad me donekle smirivalo, zavisno od raspolož enja u kojem sam bio, ali je barem pojednostavljivalo pripremu za razgovor s njim, jer si sve mogao da predvidiš. „I ja mislim da je sve to gomila gluposti, gospodine“, ubacio sam se, „ali imamo telo ubijene devojč ice na ž rtvenom oltaru. Novinari već


pitaju za to. Moramo da uklonimo tu moguć nost." Oč ito, nije lako dokazati da neš to ne postoji i davanje takvih izjava bez č vrstih dokaza samo izvlač i na površ inu teoretič are zavere i zato mi pribegavamo drugač ijem pristupu. Proveš ćemo nekoliko sati istraž ujuć i detalje smrti Keti Devlin koji nisu u skladu s MO-om{21} hipotetič ne grupe (nema puš tanja krvi, ž rtvene odeć e, okultnih simbola, bla, bla, bla), a onda ć e O’Keli, koji sreć om nije imao nikakvog smisla za prepoznavanje apsurda, sve to lepo objasniti novinarima. „Gubljenje vremena", rekao je. „Ali slaž em se, uradite to. Razgovarajte sa onima iz Seksualnih zloč ina, razgovarajte s parohijskim sveš tenikom, s bilo kim, samo nam skinite to s vrata. Sta je treće?" „Treć e“, rekla je Kesi, „jeste moguć nost da je seksualni zloč in – delo nekog pedo ila izvrš eno ili zato da je spreč i da prič a ili zato š to je ubijanje deo njegovog rituala. I ukoliko dokazi ukaž u na tako neš to, morać emo da uzmemo u obzir sluč aj nestanka dvoje dece u Noknariju 1984. godine. Isto godiš te, isto mesto, a pored tela naš e ž rtve pronađena je kap stare krvi – laboratorija radi na tome, upoređuje krv sa uzorcima iz 1984. – a tu je i ukosnica koja odgovara opisu one kakvu je nestala devojč ica nosila. Ne mož emo da otpiš emo moguć u povezanost." Ovo je de initivno bio Kesin š lagvort. Kao š to rekoh, prilič no sam dobar u laganju, ali i samo sluš anje njenih reč i uznemirujuć e je delovalo na brzinu otkucaja mog srca, a pored toga, O’Keli je imao mnogo bolju moć zapažanja nego što je otkrivao. “Sta, serijski seksualni ubica? Nakon dvadeset godina? I kako uopšte znate za tu ukosnicu?" „Sami ste nam rekli da treba da budemo upoznati sa starim nereš enim sluč ajevima, gospodine“, majstorski mu je doskoč ila Kesi. Bila je to istina, tako je rekao – a mislim da je to č uo na nekom seminaru ili mož da na obuci za CSI{22} – mada nam je rekao i mnogo toga za š ta niko od nas nikada nije imao vremena. “A poč inilac je mož da bio van zemlje, u zatvoru ili mož da ubija samo kad je pod velikim pritiskom.. “Mi smo svi pod velikim pritiskom“, odvratio je O’Keli. „Serijski ubica! Samo nam je još to trebalo. Šta je sledeće?“ „U vezi sa č etvrtim stvari bi mogle da se iskomplikuju, gospodine“, rekla je Kesi. „Dž onatan Devlin, otac ž rtve, vodi kampanju ‘lzmestite


autoput’ u Noknariju. Oč ito je to iznerviralo nekoliko ljudi. Kaž e da je imao tri anonimna telefonska poziva u poslednjih nekoliko meseci. Pretili su njegovoj porodici ukoliko ne odustane. Morać emo da saznamo ko ima veliki interes da autoput prođe kroz Noknari." „Sto znač i zajebavanje sa urbanistima i okruž nim odborima", odvratio je O’Keli. „Gospode.“ „Potreban nam je svaki pomoć nik koga mož emo da dobijemo, gospodine“, rekao sam, „i mislim da nam treba još neko iz Odeljenja za ubistva." „Prokleto si u pravu. Uzmite Kostela. Ostavite mu poruku, on uglavnom rano dolazi.“ “U stvari, gospodine", rekoh, „voleo bih da nam dodelite O’Nila.“ Nemam niš ta protiv Kostela, ali ga nikako nisam ž eleo na ovom sluč aju. Pored č injenice da je on uglavnom sumoran, a ovaj sluč aj je već dovoljno depresivan i bez njega, on je bio jedan od onih prokletih tipova koji bi uzeo dosije starog sluč aja, detaljno ga proč eš ljao i dao se u potragu za Adamom Rajanom. „Nemam nameru da stavim tri guš tera na jedan ovako važ an sluč aj. Jedini razlog zbog kojeg vas dvoje uopš te radite na njemu je taj š to ste na pauzi za ruč ak surfovali po internetu u potrazi za pornić ima, ili š ta ste već radili, umesto da kao i svi ostali izađete napolje da udahnete malog svežeg vazduha." „Teš ko da je O’Nil guš ter, gospodine. U Odeljenju je već sedam godina.“ „A svi dobro znamo zašto je to tako“, zlobno je odvratio O’Keli. Sem je doš ao u Ubistva s dvadeset sedam godina; stric mu je politič ar srednje kategorije, Rejmond O’Nil, koji je, pored ostalog, zamenik ministra pravde ili ekologije, ili tako neš to. Sem dobro izlazi nakraj s tim; ili po prirodi ili mu je to strategija, on je miran, pouzdan i svakom predstavlja omiljenu podrš ku, a to je nač in da se uspeš no spreč e bilo kakvi cinič ni komentari. Deš ava se da mu poneko dobaci neku gadnu primedbu, ali se to viš e deš avalo po inerciji, kao u O’Kelijevom slučaju, i te primedbe nisu nosile nikakvu stvarnu zlobu. „Zato nam i jeste potreban baš on, gospodine", odvratio sam. „Ako budemo morali da njuš kamo po poslovima okruž nih odbora i ostalih, a da ne talasamo viš e nego š to je to potrebno, potreban nam je neko ko ima veze u tim krugovima.“


O’Keli baci pogled na sat, krenu da popravi frizuru, ali se na vreme zaustavi. Bilo je dvadeset do osam. Kesi ponovo prekrsti noge i namesti se udobnije na stolu. „Pretpostavljam da ima mnogo toga š to ide u prilog tome, ali i mnogo toga š to ne ide“, rekla je. „Mož da bi trebalo da porazgovaramo o tome..." „A nema veze, uzmite O’Nila“, iznervirano ć e O’Keli. „Samo obavite posao i pazite da niko nikog ne iznervira. Hoć u izveš taje na stolu svakog jutra." Ustao je i poč eo da slaž e papire na neuredne gomile; dao nam je do znanja da je završio s nama. Bez ikakvog razloga sam iznenada osetio nalet č istog zadovoljstva, snaž nog i č istog, poput onoga š to zamiš ljam da korisnici heroina osete kad se ubodu u venu. Uzrok je bila moja partnerka i to kako se odgurnula rukama, graciozno silazeć i sa stola, odmeren, uvež ban pokret kojim sam jednom rukom zatvorio svoj rokovnik, moj upravnik koji se koprcao, pokuš avajuć i da obuč e sako, potajno proveravajuć i da nema sluč ajno peruti po ramenima, blistavo osvetljena kancelarija s gomilom fascikli označ enih markerom u jednom uglu, več e koje se pomaljalo na prozoru. Kao i svaki put, bilo je to otkrić e: da je sve ovo stvarnost, da je to zaista moj ž ivot. Mož da bi i Keti Devlin, da je pož ivela, imala isto oseć anje zbog plikova na svojim stopalima, prodornog mirisa znoja i ispoliranih parketa u baletskoj dvorani, jutarnjeg zvona koje najavljuje doruč ak i odzvanja hodnicima. Mož da bi i ona, kao ja, viš e volela male stvari i sitne muke nego divote, jer ti to dokazuje da zaista pripadaš nečemu. Taj trenutak mi je ostao u seć anju, jer – ako ž elim da budem iskren – takvi su trenuci retki. Nisam dobar u samoposmatranju i ne primeć ujem kad sam sreć an, osim kad se osvrnem unazad. Moj dar, ili mož da fatalna greš ka, jeste nostalgič nost. Deš avalo se da me optuž e za perfekcionizam i da odbacujem ž elje srca č im se približ im njihovom ostvarenju, pa se kao na nekom platnu, usled blizine, impresionistič ki sjaj pretvori u obič ne tač kice boje, ali je sama istina mnogo manje jednostavna od toga. Veoma dobro znam da je savrš enstvo satkano od olinjalih, svakodnevnih stvari. Verovatno bi se moglo reć i da je moja stvarna slabost neka vrsta dalekovidosti; samo na velikoj udaljenosti i obič no suviš e kasno u stanju sam da uoč im strukturu događaja.


5. Nijedno od nas nije bilo raspolož eno za pić e. Kesi je pozvala So i mobilnim i isprič ala joj kako se, zahvaljujuć i svom enciklopedijskom pamć enju podataka iz starih sluč ajeva, setila ukosnice – imao sam utisak da So i nije stvarno progutala prič u, ali nije me bilo briga, Nakon toga je otiš la kuć i da napiš e izveš taj za O’Kelija, a ja sam otiš ao svojoj sa starim dosijeom. Delim jedan od onih apartmana za iznajmljivanje u Monkstaunu sa jednom neopisivom ž enom po imenu Heder, drž avnom služ benicom deč jeg glasić a zbog kojeg ti se uvek č ini da ć e svakog trena zaplakati. U poč etku, to mi je bilo simpatič no; sada mi već izaziva nervozu. Uselio sam se ovamo, jer mi se sviđalo da ž ivim pored mora, stanarina je bila prihvatljiva, a i ona mi se dopala (visina sto pedeset dva i ž ilet, sitne građe, ogromnih plavih oč iju, s kosom do dupeta), pa sam gajio fantazije u holivudskom stilu o prelepoj vezi koja se razvija na obostrano zaprepaš ćenje. Još uvek sam tu usled lenjosti i zbog toga š to sam do trenutka kad sam otkrio č itavu paletu njenih neuroza, već poč eo da š tedim za kupovinu sopstvenog stana, a njen je – č ak i kad smo oboje shvatili da se veza u stilu Harija i Seli nikada neć e ostvariti, zbog č ega mi je poveć ala stanarinu – jedini u š iroj okolini Dablina koji mi je to omogućavao. Otključ ao sam vrata, doviknuo ‘zdravo’ i započ eo manevar ka svojoj sobi. Ali Heder me je nadmudrila: neverovatnom brzinom se pojavila na kuhinjskim vratima i drhtavim glasom rekla: „Cao, Robe, kako ti je protekao dan?“ Ponekad je zamiš ljam kako satima sedi u kuhinji i savija kuhinjske krpe u savrš ene male pravougaonike, spremna da brzinom munje skoč i sa stolice i uhvati me u klinč č im začuje zvuk mog ključa u vratima. “Dobro“, rekao sam, iskazujuć i jezikom svog tela nameru da produž im ka svojoj sobi, gurajuć i ključ u bravu (postavio sam je nekoliko meseci nakon š to sam se uselio, navodno da spreč im potencijalne lopove da se dočepaju poverljivih dosijea). „Kako si ti?“ “Ma dobro sam“, odgovorila je, č vrš će obmotavajuć i svoju vunenu


ruž ič astu kuć nu haljinu oko sebe. Muč enič ki ton kojim je to izgovorila znač io je da imam samo dve moguć nosti: mogu da se pravim lud i da kaž em “super“, uđem u svoju sobu i zatvorim vrata, a u tom sluč aju ć e ona danima praviti buku i lupati š erpama, kako bi mi stavila do znanja koliko je nezadovoljna zbog nedostatka razumevanja s moje strane, ili mogu da kaž em: „Neš to nije u redu?“, a onda ć u sledeć i sat provesti sluš ajuć i detaljan izveš taj o grozotama kojima ju je izlagao njen š ef, njenim sinusima ili bilo č emu š to je trenutno na tapetu kao razlog za njeno loše raspoloženje. Sreć om, imam na raspolaganju i opciju C, mada nju č uvam samo za hitne sluč ajeve. „Jesi li sigurna?“, rekao sam. „Kod nas u kancelariji vlada neki už asni grip i meni se č ini da sam ga dobio. Nadam se da se nećeš i ti razboleti." „O bož e“, odvratila je tonom za oktavu viš im nego inač e, š irom razrogač ivš i oč i. „Robe, ljubavi, ne ž elim da budem neuljudna, ali mislim da je bolje da se drž im podalje od tebe. Znaš da se lako razbolim." „Razumem te potpuno“, uteš no sam rekao dok je nestajala u kuhinji, verovatno da svoj frenetič no izbalansirani dijetni rež im upotpuni konjskim pilulama vitamina C i ehinacee. Uš ao sam u sobu i zatvorio vrata. Sipao sam pić e – č uvam boce votke i tonika skrivene iza knjiga, kako bih izbegao ‘ugodno druž enje uz pić ence’ s Heder – i raš irio dosije starog sluč aja po stolu. Moja soba ne doprinosi dobroj koncentraciji. Cela zgrada ima tu jeftinu atmosferu podlosti, kao i već ina dablinske novogradnje – plafoni tridesetak centimetara niž i nego š to bi trebalo, mrke fasade, jednolič ne i ruž ne, ali č ak ni to na neki originalni nač in, spavać e sobe uvredljivo uzane, kao da su projektovane s namerom da ti natrljaju na nos č injenicu da nisi u situaciji da budeš izbirljiv – a projektanti nisu videli nikakvog razloga da troš e na izolaciju, tako da svaki korak u stanu iznad tebe ili muzič ka orijentacija onih ispod odzvanjaju po celom tvom ž ivotnom prostoru. Osim toga, znao sam mnogo viš e nego š to sam ž eleo o seksualnim ukusima para koji je ž iveo do nas. Proteklih pet godina sam se manje-viš e navikao na sve to, ali i dalje smatram da su sve osnovne karakteristike ovog mesta uvredljive. Mastilo na formularima izjava bilo je umrljano i izbledelo, a pod


prstima sam osetio inu praš inu. Dosad su se oba detektiva zaduž ena za sluč aj penzionisala, ali sam ipak zabelež io njihova imena – Kirnan i Mekejb – ako se ukaž e potreba da u nekoj fazi istrage razgovaramo s njima, u stvari da Kesi razgovara s njima. Jedna od zapanjujuć ih stvari u vezi s ovim sluč ajem, kad prolaziš kroz njega u današ nje vreme, jeste č injenica koliko je vremena trebalo da protekne, pa da se naš i roditelji stvarno zabrinu. U današ nje vreme, roditelji su na telefonu i zovu policiju istog trena kad im se dete ne javi na mobilni telefon; odeljenja za nestala lica zatrpana su prijavama o nestanku dece za koje se ispostavi da su ih zadrž ali u š koli nakon č asova ili da su ostala da odigraju neku video-igricu. Mož da je suviš e prosto reć i da su osamdesete bile mnogo nevinije, s obzirom na ono š to znamo o profesionalnim š kolama, č asnim sveš tenicima i oč evima u stenovitim, zabač enim delovima zemlje. Ali su te pojave, u to vreme, bile samo neverovatne glasine o neč emu š to se deš avalo na nekom drugom mestu, ljudi su se drž ali svoje neduž nosti s prostoduš nom, ali strastvenom upornoš ću, i mož da je to bilo nerealno, poput oseć aja da si poseban ili da mož eš izać i nakraj sa sopstvenom sklonoš ću ka grehu; a Piterova majka nas je dozivala stojeć i na ivici š ume, briš uć i ruke o kecelju, i onda nas je prepustila našoj igri i ušla u kuću da skuva čaj. Pronaš ao sam ime Dž onatana Devlina na margini izjave nekog nevaž nog svedoka, na polovini gomile. Gospođa Pamela Ficdž erald iz Noknari drajva broj 27 – starija žena, sudeći po nelirednom rukopisu s puno kvač ica – rekla je detektivima da se grupa tinejdž era opakog izgleda motala oko š ume, gde su pili, puš ili i udvarali se, a ponekad i maitretirali prolaznike, i da tada nije bilo bezbedno proć i tim putem, i da je ono š to im je stvarno trebalo bilo nekoliko š amara preko uš iju. Kirnan i Mekejb su naž vrljali njihova imena na dnu strane; Katal Mils, Šejn Voters, Džonatan Devlin. Prelistavao sam preostalu dokumentaciju da vidim je li s njima ikada obavljen razgovor. Napolju sam č uo ritmič ne, uvek iste zvuke Hederine več ernje rutine: odluč no č iš ćenje, toni ikovanje i vlaž enje kož e, pranje zuba tri minuta, baš onako kako zubari preporuč uju, otmeno tiho izduvavanje nosa bezbroj puta. Tač no prema rasporedu, u pet do jedanaest, pokucala je na moja vrata i dramatič nim š apatom koketno rekla; „Laku noć, Robe.“


„Laku noć“, odvratio sam, kašljucnuvši na kraju. Sve tri izjave su bile š ture i gotovo istovetne, jedino je na margini jedne stajala beleš ka koja je opisivala Votersa kao ‘v. nervozan’ a Milsa kao ‘nekoperativan’ [sic]. Za Devlina nije bilo komentara. Na dan 14. avgusta, posle podne, poš to su podigli novac od socijalne pomoć i za nezaposiene, autobusom su otiš li u Stilorgan u bioskop. U Noknari su se vratili oko sedam – već smo kasnili na č aj – i otiš li da pijanč e na polje kraj š ume, gde su i ostali negde do ponoć i. Da, videli su potragu, ali su se samo sklonili iza jednog grma kako ih ne bi primetili. Ne, nisu zapazili niš ta neobič no, Ne, nema nikoga ko bi mogao da potvrdi njihovo kretanje tog dana, ali se zato Mils ponudio (pretpostavljam sarkastič no, ali su ga oni ipak uhvatili za reč ) da ih odvede na polje i pokaž e im praznu ambalaž u od pić a. Ispostavilo se da se zaista nalazi na mestu koje su opisali. Mladić koji je prodavao karte u bioskopu u Stilorganu je, kako se ispostavilo, te več eri bio pod uticajem lakih droga, pa nije bio siguran da se seća ova tri momka, čak ni kad su mu detektivi pretraž ili dž epove i održ ali mu strogo predavanje o opasnostima od zloupotrebe droga. Nisam imao utisak da je ‘mladež ’ – uh, š to mrzim taj izraz – bila ozbiljno osumnjič ena. Nije da su bili neki okoreli kriminalci (mesni uniformisani policajci su ih redovno upozoravali zbog opijanja na javnom mestu, a Sejn Voters je zbog sitnih krađa po prodavnicama bio osuđen na š est meseci uslovne kazne kad mu je bilo č etrnaest, ali to je bilo sve), a i zaš to bi ž eleli nestanak nekoliko dvanaestogodiš njaka? Samo zato š to su bili na licu mesta i š to im je ponaš anje bilo pomalo neumesno, Kirnan i Mekejb su odlučili da ih za svaki slučaj provere. Zvali smo ih bajkeri, mada uopš te nisam siguran da je iko od njih imao motor; verovatno zato š to su se oblač ili kao da ih imaju. Crne kož ne jakne, s otvorenim patentima na rukavima, ukraš ene metalnim nitnama; duga zamrš ena kosa, a jedan je imao i neizostavni rep. Martinke. Majice sa slikama hevi metal grupa – Metalika, Antraks. Ja sam tada mislio da su to njihova imena, dok mi Piter nije rekao da su nazivi bendova. Nisam imao pojma koji je od njih postao Dž onatan Devlin; nisam mogao da povež em tog č oveka tuž nih oč iju s trbuš čić em i leđa savijenih usled dugog kancelarijskog sedenja ni s jednim od tih vitkih, od sunca potamnelih, drskih tinejdž era iz mog seć anja. Potpuno sam


zaboravio na njih. Ne verujem da su mi bajkeri pali na pamet ni jedan jedini put za proteklih dvadeset godina, i už asno sam mrzeo č injenicu da su oni, uprkos tome, sve vreme bili tamo, č ekajuć i trenutak da iskoč e poput one lutke iz kutije, klateć i se i cerekajuć i, terajuć i me da poskočim od iznenađenja. Jedan od njih je cele godine nosio naoč ari za sunce, č ak i kad bi padala kiš a. Ponekad bi nas ponudio voć nim ž vakama, koje bismo sa zadrš kom prihvatili, iako smo znali da ih je ukrao iz Lourijeve radnje. „Nemojte da im prilazite blizu“, govorila je moja majka, “i nemojte da razgovarate s njima", ali nije htela da mi kaž e zaš to. Piter je pitao Metaliku da li bi nam dozvolio da povuč emo dim iz njegove cigarete, a on nam je pokazao kako da je drž imo i smejao se kad smo se zakaš ljali. Stajali smo na suncu, jedva van njihovog domaš aja, i izvijali se da vidimo unutraš njost njihovih č asopisa; Dž ejmi nam je rekla da je videla golu ž enu u jednom od njih. Metalika i Naoč are za sunce su se igrali svojim plastič nim upaljač ima i takmič ili ko ć e duž e izdrž ati drž eć i prst nad plamenom. Kad bi uveč e otiš li, mi smo š etali tuda i mirisali zgnječ ene limenke ostavljene u praš njavoj travi: kisele, ustajale, nalik na odrasle.

Probudilo me je neč ije vriš tanje ispod mog prozora. Naglo sam seo, dok mi je srce udaralo kao ludo. Sanjao sam neš to nepovezano i groznič avo, san u kome smo Kesi i ja bili u prepunom baru, gde je neki momak s kapom od tvida vikao na nju, i za trenutak mi se uč inilo da sam č uo njen glas. Bio sam dezorijentisan, bilo je mrač no, vladala je ona teš ka tiš ina duboke noć i; a neko je, devojka ili dete, napolju vrištao i vrištao. Otiš ao sam do prozora i paž ljivo pomerio zavesu nekoliko centimetara. Kompleks u kojem ž ivim sastavljen je od č etiri istovetne zgrade sa apartmanima oko malog travnatog trga s nekoliko metalnih klupa, onim š to agenti za nekretnine nazivaju „zajednič kim prostorom za rekreaciju“, iako ga niko nikada ne koristi (par iz stana u prizemlju je nekoliko puta pokuš ao da priredi opuš teni več ernji koktel al fresco{23} ali su se ostali stanari ž alili na buku, pa je uprava postavila mrzovoljan znak upozorenja u predvorju). Bela svetlost sigurnosnih svetiljki davala je baš ti stravič an, noć ni sjaj. Bila je prazna; iskoš ene


senke u uglovima bile su suviš e niske da bi ikoga sakrile. Ponovo se zač uo vrisak, visok i jeziv i veoma blizu, zbog č ega su mi niz kič mu prošli žmarci. Cekao sam, drhtureć i na hladnom vazduhu koji je prolazio kroz staklo. Nakon nekoliko minuta video sam neki pokret u senci, crna mrlja na crnoj pozadini, koja se odvojila od tog crnila i stupila na travu: bio je to veliki muž jak lisice, budan i suvonjav u letnjoj varijanti svog krzna. Podigao je glavu i opet zavriš tao, a ja sam na trenutak umislio da sam uhvatio daš ak mirisa divljine i nepoznatog. Potom je preko trave otrupkao ka prednjem ulazu, provlač eć i se kroz reš etke vešto kao mačka. Njegovi krici su počeli da se udaljavaju. Bio sam oš amuć en i pospan, kroz krvotok mi je i dalje kolao adrenalin, a u ustima sam osetio gorč inu; bilo mi je potrebno neš to hladno i slatko. Otiš ao sam do kuhinje da pronađem neki sok. Heder, kao i ja, ponekad ima tegoba s nesanicom. Zatekao sam sebe kako gotovo gajim nadu da je i ona budna i da je i dalje raspolož ena da se ž ali na š ta god, ali se ispod njenih vrata nije videla svetlost. Sipao sam njen sok od pomorandž e i dugo ostao ispred otvorenih vrata friž idera, drž eć i č aš u prislonjenu na slepooč nicu i lagano se njiš uć i u svetlosti žmirkavog neonskog svetla.

Ujutru je kiš a lila kao iz kabla. Poslao sam poruku Kesi da ć u svratiti po nju – njena kolica za golf imaju obič aj da po vlaž nom vremenu postanu katatonič na. Kad sam zatrubio ispred njenog stana, strč ala je u čupavom kaputu u stilu mede Pedingtona, noseći termos s kafom. „Hvala bogu da nije padala juče“, rekla je, „bilo bi; zbogom dokazi.“ „Pogledaj ovo“, odvratio sam, pruž ajuć i joj ono š to sam pronaš ao o Džonatanu Devlinu. Sela je na mesto suvozač a prekrš tenih nogu i poč ela da č ita, povremeno mi dodajuć i termos. „Seć aš li se tih momaka?“, pitala je kad je završila. „Kao kroz maglu. Ne seć am ih se baš dobro, ali kako je to bilo malo susedstvo, njih je bilo teš ko ne primetiti. Oni su bili najbliž e maloletničkoj delinkvenciji što smo imali u toj okolini.“ „Da li su ti izgledali opasno?" Razmiš ljao sam neko vreme o tome dok smo mileli Nortamberlend


roudom. „Zavisi kako na to gledaš . Zazirali smo od njih, ali mislim da je to uglavnom bilo zbog njihovog izgleda, a ne zbog toga š to su nam ikada uč inili neš to naž ao. U stvari, seć am se da su prema nama bili relativno fer. Ne mogu da zamislim da je nestanak Dž ejmi i Pitera njihovo delo.“ “A devojke? Da li su i njih ispitivali?“ „Koje devojke?" Kesi ponovo uze izjavu gospođe Ficdž erald. „Rekla je da su se ‘udvarali’. Rekla bih da mož emo da pretpostavimo da to uključ uje neke devojke.“ Naravno, bila je u pravu. Nisam baš sto posto siguran š ta bi sve ‘udvaranje’ kao pojam obuhvatalo, ali smatram da bi bilo mnogo viš e komentara da su Dž onatan Devlin i njegovi prijatelji takvu jednu aktivnost vežbali jedan na drugom. „Devojke nisu u dosijeu“, rekoh. „A ti, da li ih se ti sećaš?“ I dalje smo bili na Nortamberlend roudu. Kiš a je pljuš tala po prozorima kola, pa je izgledalo kao da smo pod vodom. Dablin je sagrađen za peš ake i za koč ije, a ne za automobile; prepun je sić uš nih, vijugavih srednjovekovnih ulica, a saobrać ajni š pic traje od sedam ujutru do osam uveč e i, na prvi nagoveš taj loš eg vremena, pretvori se u nerazmrsivi čvor. Zažalio sam što nismo Semu ostavili poruku. „Mislim da se seć am“, najzad sam joj odgovorio na pitanje. Mada, bio je to viš e oseć aj nego seć anje; praš kaste bombone od limuna, jamice na obrazima, cvetni parfem. Metalika i Sandra sede na drvetu... „Jedna od njih se verovatno zvala Sandra.“ Neš to u meni je š kljocnulo na pomen tog imena – kiseo ukus nalik na strah ili stid bio mi je na jeziku – ali nisam znao zašto. Sandra: okruglastog lica i prepuna oblina, kikotanje i uzana suknja koja se zadizala kad bi se popela na zid. Nama je izgledala veoma odraslo i pre injeno; moglo joj je biti č itavih sedamnaest ili osamnaest godina. Davala nam je slatkiš e iz papirne kese. Ponekad je tu bila još jedna devojka, visoka, s velikim zubima i mnogo nauš nica – mož da Kler? Klara? Sandra je pokazivala Dž ejmi kako se stavlja maskara, pomoć u malog ogledala u obliku srca. Nakon toga Dž ejmi je stalno treptala kao da su joj oč i neobič no teš ke. „Super izgledaš ", rekao joj je Piter. Kasnije je Dž ejmi izjavila da joj se to uopš te ne sviđa. Oprala je lice u reci, trljajući crne mrlje ispod očiju rukavom svoje majice.


„Upalilo se zeleno", tiho me upozorila Kesi. Pomerio sam se za još nekoliko metara.

Stali smo ispred kioska. Kesi je istrč ala i kupila novine da bismo videli sa č im ć emo imati posla. Keti Devlin je bila na naslovnim stranama svih novina i svi su se najviš e usredsredili na vezu sa izgradnjom autoputa – „Ubijena kć er vođe protesta iz Noknarija" i slič no. Tabloid za koji je radila ona debela novinarka objavio je njen č lanak (naslov „Ubijena ć erka glavne zverke u protestu za oč uvanje iskopina" bio je na ivici klevete); ubacila je i nekoliko stidljivih naznaka o druidskim obredima, ali je ostala izvan satanistič ke histerije; oč igledno je odluč ila da prvo vidi na koju stranu vetar duva. Nadao sam se da ć e O’Keli dobro obaviti svoj deo posla. Niko za sada, hvala bogu, nije spomenuo Pitera i Džejmi, ali znao sam da je to samo pitanje vremena. Uvalili smo sluč aj Mekla lin (na kom smo radili dok nismo dobili ovaj: dva odvratna mala bogataš ka klinca pretukla su nasmrt deč aka koji je pokuš ao da im ispred nosa ‘ukrade’ noć ni taksi) Kvigliju i njegovom najnovijem partneru Mekenu, i otiš li da pronađemo slobodnu prostoriju za ispitivanje. One su premalene i uvek zauzete, ali smo ovog puta lako doš li do jedne: ubistva dece uvek imaju prednost. Dotad je već i Sem stigao – i on se zaglavio u saobrać aju; imao je kuć u negde na Vestmitu, nekoliko sati vož nje od grada, š to je najbliž e š to naš a generacija mož e sebi da priuš ti – tako da smo ga odvukli i, dok smo pripremali prostoriju, informisali smo ga o sluč aju, u potpunoj harmoniji, uključujući i zvaničnu priču o ukosnici. „Gospode", rekao je kad smo završili. „Recite mi da nisu roditelji.“ Svaki detektiv dobije ponekad sluč aj koji mu se uč ini kao pretež ak, nepodnoš ljiv teret, i u kojem se naš odbrambeni mehanizam profesionalne nepristrasnosti pokaž e kao krhak i nepouzdan. I, mada to niko ne zna, Kesi ima noć ne more kad radi sa ubicama silovateljima; ja, pokazujuć i jedinstveni nedostatak originalnosti, imam ozbiljne teš koć e kada su ubijena deca; a Semu su, oč igledno, iste muke zadavala porodič na ubistva. Ovaj bi sluč aj mogao da se pokaže savršenim za sve troje. „Nemamo pojma“, procedila je Kesi, drž eć i u zubima zatvarač markera; zapisivala je hronologiju događaja Ketinog poslednjeg dana


na beloj tabli. „Znać emo neš to viš e kad dođe Kuper s rezultatima autopsije, ali za sada je svaka mogućnost otvorena.“ „Mada, ti nam nisi potreban za razgovor s roditeljima", rekoh. Lepio sam fotogra ije s mesta zloč ina na drugu stranu table. „Mislili smo da preuzmeš moguć u vezu sa autoputem – istraž iš telefonske pozive upuć ene Devlinu, saznaš ko poseduje zemljiš te oko buduć eg autoputa, ko ima ozbiljne interese u njegovoj izgradnji.“ “Da li je to zbog mog strica?“, pitao je. Cesto sam ostajao zateč en njegovim neposrednim nastupom, pomalo neobič nim za jednog detektiva. Kesi je ispljunula zatvarač lomastera i okrenula se ka njemu. “Aha“, rekla je. “Da li je to problem?“ Bili smo svesni š ta pita. Irska politika je plemenska, incestuozna, zamrš ena, tajnovita i č esto neshvatljiva č ak i ljudima koji su u nju uključ eni. Za onoga ko posmatra spolja skoro da nema razlike između dve glavne partije, koje se samozadovoljno baš kare na istovetnim pozicijama na desnoj strani spektra, ali su mnogi ljudi i dalje ostraš ćeni samo zbog strane na kojoj su se njihovi pradedovi borili u Građanskom ratu{24}, ili zbog toga š to je tatica imao neki posao s lokalnim kandidatom, pa tvrdi da je in momak. Korupcija se uzima zdravo za gotovo, č ak joj se potajno i dive: gerilska prepredenost kolonijalnih robova i dalje je utisnuta u nas, a izbegavanje poreza i sumnjivi poslovi se dož ivijavaju kao vidovi istog pobunjenič kog duha koji je krio konje i hranu od Britanaca. A najveć i deo tih centara korupcije sjatio se oko najveć e irske strasti, toliko jake da je postala kliš e – zemlje. Urbanisti i politič ari su, po tradiciji, najbolji prijatelji i gotovo svaki veliki posao povezan sa zemljiš tem uključ uje plave koverte, neverovatna izmeš tanja i komplikovane transakcije preko of š or bankovnih rač una. Bilo bi ravno č udu da negde u planove za izgradnju autoputa u Noknariju nije utkano barem nekoliko ‘usluga prijateljima’. A ako jeste, bilo bi neobič no da Rejmond O’Nil ne zna niš ta o tome i veoma verovatno da ne želi da bilo šta od toga izađe u javnost. „Nema problema", odluč no i bez oklevanja odvrati Sem. „Nikakvih problema.“ Verovatno mu se uč inilo da Kesi i ja nismo baš uvereni u to, jer mu je pogled skakao s mene na nju sve dok se nije nasmejao. „Sluš ajte, ljudi, poznajem ga celog svog ž ivota. Cak sam nekoliko


godina živeo s njim, kad sam doš ao u Dablin. Znao bih da je umeš an u bilo š ta mutno. Moj stric je č ist kô suza. Znam da ć e nam pomoć i koliko god bude mogao.“ “Super“, odvratila je Kesi i vratila se hronologiji. „Več erać emo kod mene. Dođi oko osam, pa ć emo razmeniti informacije." U uglu table nacrtala je malu mapu, objaš njavajuć i Semu kako da stigne do njenog stana.

Pomoć nici su poč eli da pristiž u baš kad je soba za ispitivanje bila spremna. O’Keli nam je obezbedio njih tridesetak, koji su bili najbolji od najboljih: odluč ni, budni, glatko izbrijani i obuč eni za uspeh, na njih se tipovalo da će biti odlični kandidati za mesto u Odeljenju čim se za to ukaž e prilika. Izvlač ili su stolice i rokovnike, tapš ali jedni druge po leđima, razmenili stare lokalne š ale, a potom odabrali svoja mesta kao đaci prvaci prvog dana u š koli. Kesi, Sem i ja smo se smeš kali, rukovali s njima i zahvaljivali š to su nam se pridruž ili. Prepoznao sam nekolicinu – nekomunikativnog crnokosog momka iz Meja po imenu Svini i dobro uhranjenog č ovu iz Korka, bez vrata, po imenu O’Konor ili O’Gorman, ili tako neš to, koji su kompenzovali č injenicu da primaju naređenja od osoba koje nisu bile njihovi zemljaci mrmljajuć i neuhvatljive, ali trijumfalne primedbe o galskom fudbalu. I među ostalima su mi mnogi delovali poznato, ali bi njihova imena isparila iz mog pamć enja onog trenutka kad bi njihova ruka skliznula iz moje, a lica bi im se sjedinila u jednu veliku, uznemirujuću mrlju punu poleta. Oduvek sam voleo ovu fazu istrage, trenutak pre prvog informativnog sastanka. On me podseć a na usredsređeno, prisno č avrljanje pre nego š to se zavesa podigne: usklađivanje orkestra, posiednje vež be istezanja igrač a, uš i podeš ene da č uju signal za odbacivanje ogrtač a i grejač a i kretanje u akciju. Nikada ranije nisam bio zaduž en za istragu ovog formata, pa me to iš čekivanje pomalo razdraž ivalo. Prostorija mi je izgledala prenatrpano sa svom tom ž ivahnom energijom i radoznalim oč ima koje su poč ivale na nama. Setio sam se kako sam i sam nekada posmatrao detektive za krvne delikte, u vreme kad sam bio potrč ko koji ž ivi u nadi da ć e biti odabran da radi na sluč aju kao š to je ovaj; to strahopoš tovanje, ta eksplozivna, gotovo nepodnoš ljiva tež nja. Ovi momci – mnogi od njih


su bili stariji od mene – izgledali su mi drugač ije nego ja nekada, a posmatrali su me s hladnokrvnom prorač unatoš ću. Nikada nisam uživao u tome da budem u centru pažnje. O’Keli je uš ao i zalupio vratima, trenutno prekinuvš i ž amor. „Dobro, momci“, rekao je u potpunoj tiš ini. „Dobro doš li u operaciju ‘Vestalka’. Šta znači vestalka u našem jeziku?" Uprava bira nazive operacija. Ti nazivi kreć u se u rasponu od oč iglednih, preko zagonetnih, do krajnje č udnovatih. Oč igledno je lik devojč ice na prastarom oltaru prodrmao neč ije kulturološ ke sklonosti. „Devica koju žrtvuju", rekoh. „Žena posvećena bogu“, javila se Kesi. “Jebote“, izlanu se O’Keli. „Da li to oni hoće da nateraju sve da misle da je ovo delo nekog kulta? Sta, do đavola, oni tamo č itaju u slobodno vreme?“

Kesi im je dala opis sluč aja, preš avš i brzo preko eventualne povezanosti sa sluč ajem iz 1984. godine kao preko neč ega ne mnogo verovatnog, š to bi mogla č askom da proveri u slobodno vreme – a onda smo rasporedili poslove: ispitivanja od vrata do vrata u celom naselju, organizovanje posebne telefonske linije za informacije i raspored osoblja koje ć e biti zaduž eno za javljanje na telefon, sastavljanje liste svih seksualnih prestupnika koji ž ive u blizini Noknarija, provera s britanskim policajcima dokumentacije svih luka i aerodroma, kako bi se utvrdilo da li je u poslednjih nekoliko dana u Irsku uš la osoba koja bi se mogla smatrati sumnjivom; zatim, trebalo je pribaviti Ketin zdravstveni karton, njen š kolski dosije, sprovesti potpunu istragu o Devlinovima. Pomoć nici su se vispreno bacili u akciju, a Sem, Kesi i ja ostavili smo ih njihovom poslu i otiš li da proverimo dokle je stigao Kuper. Obič no ne prisustvujemo autopsijama. Međutim, neko ko je bio na mestu zloč ina obavezan je da potvrdi da je to telo o kojem se vodi istraga (deš ava se da se kartice koje se kač e za nož ne palč eve pomeš aju i da patolog zapanjenom detektivu saopš ti da je ž rtva umrla od raka jetre), ali tu duž nost uglavnom prepuš tamo uniformisanima ili tehnič arima, ili jednostavno nakon autopsije prođemo s Kuperom kroz beleš ke i fotogra ije. Po tradiciji odeljenja, obavezno prisustvuješ


autopsiji svog prvog sluč aja ubistva i, mada je navodna svrha toga da te upozna sa svom ozbiljnoš ću tvog novog posla, niko ne pada na to: radi se o inicijaciji, i to inicijaciji koju isto tako strogo nadgledaju kao i u bilo kom primitivnom plemenu. Poznajem odlič nog detektiva koji je, iako već petnaest godina u Odeljenju, i dalje poznat pod nadimkom Arkl{25} zbog brzine kojom je napustio salu za obdukciju kad je patolog izvadio mozak žrtve. Ja sam nekako prež iveo svoju prvu obdukciju (prostitutka, tinejdž erka, č ije su tanuš ne ruke bile prekrivene modricama i ogrebotinama) i to bez uzmicanja, ali nisam imao nikakvu ž elju da ponovo dož ivim to iskustvo. Prisustvujem autopsijama samo u malom broju onih sluč ajeva – a to su, ironič no, i najjeziviji – koji kao da zahtevaju taj mali č in pož rtvovanja. Mislim da u suš tini niko nikad zaista ne prevaziđe taj svoj prvi sluč aj, taj siloviti revolt uma kad patolog zarije skalpel i svuč e ž rtvino lice s lobanje, izguž vano i beznačajno poput maske za Noć veštica. Malo smo zakasnili: Kuper je upravo izlazio iz obdukcione sale u svom zelenom hirurš kom odelu, s vodootpornom keceljom koju je drž ao između palca i kaž iprsta. “Detektivi“, rekao je podiž uć i obrve. „Kakvo iznenađenje! Da ste mi samo javili da planirate da se pojavite, ja bih naravno sač ekao sa obdukcijom, dok vi u svojim pretrpanim rasporedima ne pronađete vremena za nju.“ Gunđao je zbog kaš njenja. U stvari, nije još bilo ni jedanaest sati, ali Kuper stiž e na posao između š est i sedam, i odlazi između tri i č etiri, i č ini sve da to ne zaboraviš . Svi njegovi asistenti ga mrze, ali to ga mnogo ne uznemirava, jer i on mrzi njih. Kuper povlađuje sopstvenim instant i nič im izazvanim neprijateljstvima; dosad smo uspeli da utvrdimo da ne voli plavuš e, niske muš karce, nikoga ko nosi viš e od dve minđuš e, one koji č esto govore “znaš “, kao ni mnogobrojne druge ljude koji se ne mogu svrstati ni u jednu od pomenutih kategorija. Sreć om, odluč io je da mu se Kesi ja sviđamo. Da nije tako, poslao bi nas nazad i naterao nas da č ekamo dok nam ne poš alje rezultate autopsije (i to napisane rukom – Kuper sve svoje izveš taje piš e nalivperom, š vrakopisom, š to se meni na neki nač in dopada, ali nemam hrabrosti da to isprobam na svojim izveš tajima). Ima dana kad potajno brinem da ć u se za deset-dvadeset godina jednog dana probuditi i shvatiti da sam se pretvorio u Kupera.


“Au“, rekao je Sem zač ikavajuć i ga. “Već gotovo?“ Kuper ga je počastio ledenim pogledom. „Doktore Kupere, vrlo nam je ž ao š to upadamo ovako kasno“, rekla je Kesi. „Upravnik O’Keli je ž eleo da porazgovaramo o neč emu, tako da smo jedva stigli.“ Klimnuo sam glavom, glumeć i iscrpljenost i zakolutao očima. „Aha. Pa dobro“, odvratio je Kuper. Njegov ton je govorio da i samo pominjanje O’Kelija smatra pomanjkanjem dobrog ukusa. „Ako imate malo vremena“, rekoh, “da li biste mogli da nas obavestite o rezultatima?" „Naravno", odvratio je s majuš nim uzdahom več nog pać enika. U stvari, kao i svaki majstor svog zanata, už ivao je u tome da se pravi važ an. Pridrž ao nam je vrata sale za obdukcije, gde mi je nozdrve ispunio speci ič an miris, jedinstvena kombinacija vonja smrti i hladnog, peckavog alkohola, koji me uvek natera da nagonski ustuknem. U Dablinu tela odlaze u gradsku mrtvač nicu, ali Noknari je izvan gradskog područ ja; ž rtve iz vangradskih područ ja se jednostavno odvoze u najbliž u bolnicu, gde se i obavlja autopsija. Uslovi variraju. Ovo je bila prostorija bez prozora, s naslagama prljavš tine na zelenim podnim ploč icama i mrljama nepoznatog porekla na porcelanskom umivaoniku. Dva stola za obdukcije bila su jedini predmeti koji nisu izgledali kao da su iz pedesetih godina; bili su napravljeni od blistavog nerđajućeg čelika i od njihovih izdubljenih ivica odbijala se svetlost. Keti Devlin je lež ala potpuno naga pod nemilosrdnim luorescentnim svetlom, suviš e mala za takav sto i, na neki nač in, izgledala je mnogo viš e mrtva nego prethodnog dana; pomislio sam na staro sujeverje: da duš a ostaje kraj tela nekoliko dana nakon smrti, zbunjena i nesigurna. Kož a joj je bila sivkastobela, kao u nekog stvora iz Rozvela, s mrtvačkim mrljama duž leve strane. Hvala bogu, Kuperov pomoć nik je već vratio i zaš io njen skalp i sad je radio na rezu u obliku slova Y koji se protezao niz stomak i grudni koš , praveć i velike, nezgrapne š avove iglom koja je bila ogromna poput one za krpljenje jedara. U jednom trenutku osetio sam š aš avi, nerazumni ubod krivice š to sam zakasnio, š to sam je ostavio da potpuno sama – a bila je tako mala – prolazi kroz svoju poslednju golgotu; trebalo je da budemo tu, da je neko drž i za ruku, dok su Kuperove hladne, nepristrasne ruke u


rukavicama sekle i ubadale. Sem se, na moje iznenađenje, nenametljivo prekrstio. „Zenska osoba u adolescenciji, belkinja", poč eo je Kuper kad je, projurivš i pokraj nas, otiš ao do stola, usput proveravajuć i rad svog pomoć nika, „starosti, kako mi je reč eno, dvanaest godina. Visina i tež ina na donjem delu skale, ali u okvirima uobič ajenog, Ož iljak ukazuje na abdominalni operativni zahvat, verovatno eksplorativnu laparotomiju{26}, od kog je proteklo izvesno vreme. Bez oč iglednih patološ kih promena; koliko u ovom trenutku mogu da vidim, umrla je zdrava, izvinite na oksimoronu{27}." Poput posluš nih uč enika sjatili smo se oko stola; naš i koraci slabaš no su odzvanjali po poploč anom podu. Pomoć nik se naslonio na umivaonik i prekrstio ruke, energič no i buč no ž vać uć i ž vaku. Jedan krak Y reza i dalje je zjapio otvoren, mrač an i nepojmljiv, sa iglom nemarno zarivenom u kož u sa obe njegove strane, koja ga je sprečavala da se raširi. „Imamo li neke šanse s DNK?“, upitao sam. „Idemo korak po korak, ako nemate niš ta protiv“, nervozno je odvratio Kuper. „Dalje. Dva udarca u glavu, oba zadana pre nego što je nastupila smrt", slatkoreč ivo je dodao, obrać ajuć i se Semu, koji je ozbiljno klimao glavom. “Oba udarca zadata su teš kim, hrapavim predmetom sa izboč inama, bez jasno de inisanih ivica, š to odgovara kamenu koji mi je na analizu donela gospođica Miler. Jedan udarac zadan je u zadnji deo glave, blizu temena, i bio je lagan. Izazvao je posekotine u tom predelu i krvarenje manjeg obima, ali bez naprslina na lobanji." Okrenuo je Ketinu glavu na stranu i pokazao nam malu č vorugu. S lica su joj obrisali mrlje od krvi kako bi utvrdili postojanje eventualnih povreda, ali su se duž obraza i dalje nazirale. „Znač i, postoji moguć nost da se sagnula ili da je bež ala od njega u trenutku zamaha?“, pitala je Kesi. Mi nemamo profajlere. Ukoliko se zaista pojavi potreba za njihovom pomoć i, pozovemo ih iz Engleske, ali već ina kolega iz Odeljenja u tu svrhu uglavnom koristi Kesi, s klimavim objaš njenjem da je to zbog toga š to je na Trinitiju tri godine studirala psihologiju. Naravno, niš ta od toga ne spominjemo O’Keliju; on smatra da su profajleri samo za jedan stepen iznad vidovnjaka i samo uz veliko gunđanje nam dozvoljava da č ujemo miš ljenje onih koje dovedemo iz


Engleske – ali mislim da je Kesi prilič no dobra u tome, iako razlog za to ne lež i u njenom trogodiš njem bavljenju Frojdom i laboratorijskim pacovima. Ona uvek pronađe nekoliko novih uglova i obič no se ispostavi da su njene ideje veoma blizu istine. Kuper je neko vreme ć utao, razmiš ljajuć i, s namerom da je kazni š to se usudila da ga prekine. Na kraju je oprezno odmahnuo glavom. „Smatram to malo verovatnim. Da se u trenu udarca kretala, oč ekivali bismo periferna okrznuć a, ali toga nema. Nasuprot tome, drugi udarac. Okrenuo je Ketinu glavu na drugu stranu i prstom joj pomerio kosu. Na desnoj slepooč nici komad kož e je bio izbrijan kako bi otkrio š iroku ranu nazubljenih ivica, iz koje su š trč ali komadić i kosti. Neko, Sem ili Kesi, progutao je knedlu. „Kao š to vidite“, nastavio je Kuper, ���drugi udarac je daleko snaž niji. Zadat je iznad i malo iza levog uva i izazvao je frakturu lobanje i veliki subduralni hematom. Ovde i ovde“ – uperio je prst – „mož ete videti periferno okrznuć e o kom sam govorio, na proksimalnoj ivici područ ja zahvać enog prvim udarcem: kad je udarac zadat, izgleda da je okretala glavu, pa je oruž je blago skliznulo duž lobanje pre najjač eg udara. Da li sam dovoljno jasan?“ Klimnuli smo. Bacio sam pogled preko, na Sema, i osetio olakš anje, jer je izgledalo kao da ni njemu nije lako. „Ovakav udarac bi bio dovoljan da izazove smrt nakon nekoliko č asova. Međutim, s obzirom na to da je krvarenje koje je uzrokovalo hematom kratko trajalo, mož emo zaključ iti da je do smrti doš lo iz drugih razloga, ubrzo nakon ove povrede." „Mož ete li nam reć i da li je napadač u bila okrenuta licem ili leđima?“, upitala je Kesi. „Ima indicija da je bila nagnuta kad je jač i udarac zadan; doš lo je do obimnog krvarenja, a putanja udarca je iš la od unutraš njeg dela ka levoj strani lica. Ustanovljeno je slivanje krvi oko centralne linije nosa i usta.“ Bile su to dobre vesti, ako je uopš te moguć e koristiti taj termin pod ovim okolnostima; to je znač ilo da ć e na mestu zloč ina, ukoliko budemo u stanju da ga pronađemo, biti krvi. Takođe, znač ilo je da traž imo osobu koja je verovatno levoruka i, mada ovo nije roman Agate Kristi i stvarni sluč ajevi retko zavise od takvih detalja, u ovom trenutku svaki, pa i najmanji trag predstavijao je pomak napred. „Bilo je borbe – pre ovog udarca, moram da dodam; od njega je,


verovatno, trenutno izgubila svest. Na rukama i podlakticama prisutne su povrede koje ukazuju na samoodbranu – modrice, ogrebotine, tri slomljena nokta na prstima desne ruke – verovatno nanete istim oruž jem kojim je zadat udarac u trenucima kad je pokuš avala da se odbrani." Između palca i kaž iprsta uhvatio je za ruč ni zglob i okrenuo ruku, pokazujuć i nam povrede. Nokti su bili podseč eni i odneti na analizu; Na nadlanici je, lomasterom bila nacrtana izbledela slič ica stilizovanog cveta s nasmejanim licem u središ tu. „Takođe, pronaš ao sam nagneč enja oko usta i otiske zuba na unutraš njoj strani usana, š to je u skladu s pretpostavkom da joj je napadač rukom pritisnuo usta.“ Spolja, niz hodnik, zaorio se glas ž ene koja je raspravljala o neč emu; neka vrata su se zalupila. Vazduh u sali za obdukcije je bio gust i ustajao, tež ak za disanje. Kuper nas je osmotrio, ali niko niš ta nije rekao. Znao je da to nije ono š to smo ž eleli da č ujemo. U sluč ajevima kao š to je ovaj, jedino se mož ete nadati da ž rtva nije ni bila svesna šta joj se dešava. „Dok je bila u nesvesti“, hladnokrvno je nastavio Kuper, „vrat joj je obavijen nekim materijalom, verovatno plastič nim, koji je stegnut uvrtanjem na vratnom delu kič me.“ Podigao joj je bradu: oko vrata su se videli bledi, š iroki tragovi izbrazdani na mestima gde se plastika presavijala. „Kao š to vidite, otisak predmeta kojim je izvrš eno mehanič ko uguš enje jasno je de inisan, otuda zaključ ak da je postavljen u trenutku kad joj je bilo onemoguć eno kretanje. Iako ne pokazuje znake mehanič kog uguš enja, a ni ja ne smatram da je ligatura stegnuta dovoljno č vrsto da preseč e dovod vazduha, petehijalno krvarenje u oč ima i na površ ini pluć a daju indicije da je zaista umrla od anoksije{28}. Moja pretpostavka bi bila da joj je neš to poput najlon kese prebač eno preko glave, zavrnuto na zadnjem delu vrata i drž ano nekoliko minuta. Umrla je od uguš enja, iskomplikovanog povredom glave, nastalom udarcem tupim predmetom.“ „Samo trenutak", iznenada je rekla Kesi. „Znač i, uopš te nije bila silovana?" “A“, odvratio je Kuper. „Strpljenja, detektivko Medoks; dolazimo i do toga. Silovanje je izvrš eno poš to je nastupila smrt, koriš ćenjem nekog predmeta.“ Zastao je, potajno už ivajuć i zbog dejstva koje je to imalo na nas.


“Nakon smrti?“ rekoh, „Jeste li sigurni?" Oč igledno, bilo je to na neki nač in olakš anje: brisalo je neke od najodvratnijih slika koje su nam se javljale u glavi; ali je, u isto vreme, govorilo o nekoj posebnoj vrsti poremećenosti. Sem je nesvesno razvukao lice u grimasu. “Na spoljnjom delu vagine nalaze se svež e abrazije, kao i na prvih nekoliko centimetara unutraš njeg dela, svež a poderotina na himenu, ali nije doš lo do krvarenja niti do upale tkiva. Van svake sumnje, povrede su nastale nakon smrti.“ Osetio sam zajednič ku, panič nu potrebu da ustuknemo. Niko od nas nije imao ni najmanju ž elju da to vidi, sama pomisao je bila skaredna – ali Kuper nam je dobacio potajni pogled iz kojeg se videlo da ga to zabavlja i ostao na istom mestu na čelu stola. „Kakva vrsta predmeta?“, pitala je Kesi. Zurila je u otisak na Ketinom vratu, usredsređena i bez ikakvog izraza na licu. “U unutraš njem delu vagine pronaš li smo č estice zemlje i dva sić uš na ivera od nekog drveta, od kojih je jedan bio potpuno ugljenisan a drugi prevuč en tankim slojem neč ega š to bi mogao da bude č isti irnajz. Moja pretpostavka je da se radi o predmetu najmanje deset centimetara dugom, obima približ no dva i po do pet centimetara, napravljenom od drveta blago premazanog irnajzom, relativno pohabanom, mestimič no izgorelom i bez oš trih ivica – drš ka od metle, neš to slič no. Ogrebotine su diskretne i jasno de inisane, š to navodi na pomisao da je predmet prodro samo jednom. Nisam pronaš ao niš ta š to bi navodilo na pomisao da je doš lo do penetracije penisom. Rektum i usna š upljina ne pokazuju znake seksualnog zlostavljanja.“ „Znači, ništa od telesnih tečnosti“, rekao sam razočarano. “A izgleda da ispod noktiju nema kož e niti krvi“, odvratio je Kuper s izvesnom dozom pesimistič kog zadovoljstva. „Naravno, testovi još uvek nisu kompletni, ali oseć am potrebu da vas upozorim da ne polažete mnogo nade u mogućnost pronalaženja uzoraka DNK.“ „Pregledali ste i preostali deo tela u potrazi za spermom, zar ne?“, pitala je Kesi. Kuper joj dobaci ljutit pogled, ne potrudivš i se da joj odgovori. „Nakon smrti", nastavio je, „postavljena je u polož aj u kom je zateč ena, lež eć i na desnoj strani. Nije bilo sekundarnih mrtvač kih mrlja, š to znač i da je najmanje dvanaest č asova lež ala u tom polož aju.


Relativno mala aktivnost insekata ukazuje na to da je drž ana u zatvorenom prostoru ili da je duž e bila č vrsto obavijena nekim materijalom pre nego š to je telo nađeno. Sve ovo ć e biti uključ eno u moj izveštaj, naravno, ali za sada... Da li imate pitanja?“ Bio je to neprimetan, ali jasan znak da smatra razgovor završ enim. „Da li ima novosti o vremenu smrti?“, upitao sam. „Sadržaj probavnog trakta će mi omogućiti da dam nešto precizniju procenu nego š to je ona nakon pronalaž enja tela – ukoliko, naravno, saznate tač no vreme njenog poslednjeg obroka. Nekoliko minuta pre smrti pojela je č okoladni keks, a ceo obrok – proces varenja je bio u relativno poodmaklom stanju, zrna pasulja su bila jedna od komponenti – otprilike četiri do šest časova pre smrti.“ Pasulj na tostu, oko osam sati. Umrla je negde između ponoć i i dva ujutru, manje-viš e. Keks mož e da bude ih iz kuhinje Devlinovih, uzet kad je izlazila iz kuće, ili dobijen od ubice. „Moje osoblje ć e je oprati za nekoliko trenutaka", rekao je Kuper. Ispravio je Ketinu glavu preciznim, kitnjastim pokretom koji je odavao da je zadovoljan sobom. „Ukoliko želite, možete obavestiti porodicu.“

Stajali smo ispred bolnice izmenjujuć i poglede. „Nisam neko vreme prisustvovao ničemu sličnom", tiho je rekao Sem. „A sad si se setio zašto“, odvratio sam. „Nakon smrti“, mrmljala je Kesi odsutno, namrš teno posmatrajuć i zgradu bolnice. “Šta je to, do đavola, taj tip radio?“ Sem je otiš ao da sazna neš to viš e o autoputu, a ja sam pozvao sobu za razgovore i zamolio dva pomoćnika da dovezu Devlinove u bolnicu. Kesi i ja smo već videli njihovu prvu, najvaž niju reakciju na loš e vesti, pa nismo ni ž eleli ni morali to da ponavljamo; ono š to jesmo morali, bilo je da razgovaramo s Markom Henlijem, i to hitno. „Hoć eš da ga dovedem?“, pitao sam kad smo bili u kolima. Nije bilo razloga zbog kog ne bismo mogli da ispitamo Marka u ostavi za artefakte, ali ž eleo sam da ga sklonim s njegove teritorije i dovedem na našu, delimično i radi nerazumne osvete za moje uništene cipele. “Važ i“, rekla je Kesi. „Spomenuo je da imaju na raspolaganju još samo nekoliko nedelja, zar ne? Najbrž i nač in da ga nateraš da progovori jeste da mu protraćiš jedan radni dan.“


Iskoristili smo vreme dok smo se vozili da za O’Kelija napravimo poduž u listu razloga zbog kojih nismo smatrali da je satanistič ka sekta Noknarija odgovorna za smrt Keti Devlin. “Ne zaboravi da napiš eš ‘bez ritualnog polož aja’", rekao sam. Opet sam ja vozio; bio sam i dalje pomalo nervozan i da nisam neš to radio, puš io bih jednu cigaretu za drugom sve do Noknarija. „Nije bilo... unakaženih... životinja“, mrmljala je Kesi, beležeći. „Ne oč ekuješ valjda da ć e izjaviti tako neš to na konferenciji za štampu? ‘Nismo pronašli mrtvu kokošku’?" „Kladim se s tobom u petaka da hoće. Izjaviće to i neće ni trepnuti.“ Dok smo bili s Kuperom u zgradi, vreme se promenilo; kiš a se iscrpela, a topil, blagonakloni sunč evi zraci su već gotovo osuš ili puteve. Kroš nje stabala kraj kojih smo prolazili presijavale su se od preostalih kiš nih kapi, a kad smo izaš li iz kola, vazduh je bio svež i č ist, bogat mirisima zemlje i liš ća. Kesi je skinula dž emper i vezala ga oko pojasa. Arheolozi rasuti po donjoj polovini iskopine energič no su zamahivali pijucima i aš ovima i manevrisali kolicima. Jakne su im bile pobacane preko stena, a neki od momaka su poskidali i majice, i – verovatno u odgovor na juč eraš nji š ok i ozbiljnu atmosferu – raspolož enje je bilo na ivici lakoumnosti. Iz velikog zvuč nika treš tale su Sizor sisters, puš tene do daske, a oni su pevali između dva zamaha pijukom; jedna devojka je koristila lopatu umesto mikrofona. Troje se prskalo vodom, cič eć i i pokuš avajuć i da izmaknu mlazevima iz boca i creva. Mel je izgurala puna kolica na vrh ogromne gomile zemlje, veš to ih pridrž ala kukom, hvatajuć i ruč ke da isprazni tovar, Dok se spuš tala, po licu je pogodi mlaz vode iz creva. „Kopilad jedna!“, vrisnula je, odbacujuć i kolica u stranu i pojurivš i za crvenokosom devojkom koja je drž ala crevo. Crvenokosa je ciknula i poč ela da bež i, ali joj se stopalo uhvatilo u kolut ž ice; Mel je rukom obuhvati oko vrata. Borile su se oko creva, smejuć i se i vič uć i, dok je voda u visokim mlazevima prskala unaokolo. „Strava", uzviknuo je jedan momak. “Lezbo-akcija.“ „Gde je kamera?“ „Šta ti je ovo na vratu? Ljubavni ugriz?“, uzviknula je crvenokosa. „Momci, Mel ima ljubavni ugriz!" Eksplozija č estitajuć eg kikota i


smeha. „Odjebi", rekla je Mel, sva crvena, s osmehom na licu. Mark im je neš to oš tro doviknuo i oni mu drsko odgovoriš e – o, vidi kako je nervozan! – a potom se svi vratiš e svom poslu, otresajuć i kapljice vode iz kose. Osetio sam iznenadni, neoć ekivani talas zavisti zbog bezbriž nosti i slobode u njihovoj galami i zač ikavanju, zadovoljnim zamasima i udarima pijuka, blatnjavoj odeć i koja se suš ila na suncu dok su oni radili; zbog opuš tenosti i e ikasne samouverenosti š to je izbijala iz te slike. “Ovo nije loš nač in da se zarađuje za ž ivot“, primetila je Kesi, zabacivš i glavu da bi uputila ka nebu jedan mali prisni osmeh. Arheolozi su nas spazili; jedan po jedan, spuš tali su oruđa posmatrajuć i nas, zaklanjajuć i oč i golim nadlanicama. Paž ljivo smo krenuli ka Marku pod njihovim budnim, zateč enim pogledima. Mel je iskoč ila iz zemljanog rova, zbunjena, i sklonila kosu s lica, na kom je ostala blatnjava pruga; Demijen je, č uč eć i usred falange svojih devojaka zaš titnica, i dalje izgledao poput nevoljnika, pomalo raš timovano, ali se zato Sin Vajar oraspolož io kad nas je video i mahnuo nam svojim aš ovom. Mark se naslonio na drš ku pijuka kao neki suzdržani brđanin, nedokučivo nas posmatrajući ispod oka. „Da?“ „Hteli bismo da porazgovaramo s tobom“, rekoh. „Radimo. Zar to ne može da sačeka do pauze za ručak?“ „Ne. Ponesi svoje stvari; idemo u stanicu policije.“ Miš ić i vilice su mu se stegli na trenutak i ja sam pomislio da ć e poč eti raspravu, ali samo je bacio pijuk u stranu, obrisao lice majicom i uputio se ka uzvisini. “Zdravo“, pozdravio sam arheologe dok smo išli za njim. Cak mi ni Sin nije uzvratio pozdrav. U kolima, Mark izvadi kutiju cigareta. „Ovde se ne puši", rekao sam. „Kakvo je to sranje?“, pitao je. „Oboje pušite. Video sam vas juče. „Automobili Odeljenja se rač unaju kao radno okruž enje. Puš enje u njima je protivzakonito.“ Sto je najsmeš nije, to uopš te nisam ja smislio; nešto tako sumanuto može da smisli samo Odbor. „Ma daj, Rajane, pusti ga da zapali", rekla je Kesi. A onda mi je priguš enim glasom, koji je predstavljao glumač ko savrš enstvo, objasnila: „Uš tedeć emo na vremenu, jer nekoliko sati neć emo morati da prekidamo ispitivanje kako bi on zapalio cigaretu." U retrovizoru


sam uhvatio Markov zapanjeni pogled. „Mož eš li i meni da smotaš jednu?“, upitala ga je Kesi okreć uć i se ka njemu i naginjuć i se preko sedišta. „Koliko dugo će to trajati?“, pitao je. „Zavisi“, odvratio sam. „Od čega? Ja ne znam čak ni o čemu se ovde radi.“ „Doć i ć emo i do toga. A sad se smiri i popuš i tu cigaretu pre nego što se predomislim.“ „Kako ide iskopavanje?", prijateljski je upitala Kesi. Jedna strana njegovih usana se sarkastič no izvila. „Sta misliš , kako? Imamo č etiri nedelje da završ imo posao za koji je potrebno godinu dana. Morali smo da koristimo buldožere, za ime sveta!“ „A to nije dobro?“, pitao sam. Zurio je u mene. „Da li vam mi izgledamo kao Tajm tim{29} !“ Nisam bio siguran kako da odgovorim na to pitanje, jer su, š to se mene tič e, on i njegovi ortaci zaista izgledali kao jebeni Tajm tim. Kesi uključ i radio; Mark zapali cigaretu i zvuč no izduva odvratni oblak dima kroz prozor. Biće to, očigledno, dug dan.

Nisam mnogo prič ao dok smo se vozili do grada. Bio sam svestan velike verovatnoć e da ubica Keti Devlin sedi na zadnjem sediš tu dureć i se, i nisam bio siguran š ta oseć am povodom toga. Iz mnogo razloga bih, naravno, voleo da je to naš č ovek: iš ao mi je na ž ivce, a osim toga, ako je on krivac, mogli bismo da se otarasimo ovog muč nog, neizvesnog sluč aja pre nego š to je zapravo i poč eo. Sve bi se završ ilo istog popodneva i, u tom sluč aju, mogao bih da vratim stari dosije u podrum. Mark kojem je 1984. bilo pet godina i koji je ž iveo negde daleko od Dablina nije bio odgovarajuć i osumnjič eni – O’Keli bi me potapš ao po leđima, uzeo bih nazad od Kviglija sluč aj ubistva zbog taksija i zaboravio sve o Noknariju. Pa ipak, na neki nač in, oseć ao sam da je sve to skroz pogreš no. Delom zbog uruš avajuć eg, sramotnog antiklimaksa č itave te ideje – proveo sam već i deo poslednjeg dana pokuš avajuć i da sebe pripremim za bilo š ta do č ega me ovaj sluč aj mož e dovesti, i oč ekivao sam neš to dramatič nije od jednog ispitivanja i hapš enja. Mada, nije se radilo samo o tome. Nisam sujeveran, ali da je poziv stigao samo


nekoliko trenutaka pre ili kasnije, ili da Kesi i ja nismo upravo otkrili „crvić e", ili da smo otiš li da zapalimo cigaretu – ovaj sluč aj bi otiš ao Kostelu ili nekom drugom, a ne nama. Izgledalo mi je nemoguć e da je jedan tako moć an i ž ustar događaj mogao biti sluč ajnost. Imao sam oseć aj da se stvari zahuktavaju, da se na neki, nama nepojmljiv, ali presudan nač in prestrojavaju i mali nevidljivi kotač ić i poč inju da se okreć u. Negde duboko u meni – ma kako to ironič no zvuč alo – postojao je deo koji je jedva čekao da vidi šta će dalje biti.


6. Do trenutka kad smo se vratili na posao, Kesi je uspela da izvuč e informaciju da se buldož eri koriste samo u hitnim sluč ajevima jer mogu da uniš te vredne arheološ ke nalaze, i da je Tajm tim samo gomila neprofesionalnih kretena, kao i opuš ak savijene cigarete, š to je znač ilo da, ukoliko bude potrebno, mož emo da uporedimo DNK s tog opuš ka sa onim pronađenim na polju, a da za to ne traž imo nalog. Bilo je jasno ko ć e danas glumiti dobrog policajca. Pretresao sam Marka (koji je stajao stisnute vilice, odmahujuć i glavom) i smestio ga u prostoriju za ispitivanje. Za to vreme Kesi je naš u listu “Noknari-bezsatanista“ ostavila na O’Kelijevom stolu. Ostavili smo Marka nekoliko trenutaka da se prž i na tihoj vatri – sedeć i pogrbljeno u stolici, dobovao je kaž iprstom po stolu sve nervoznije – dok nismo uš li. „Zdravo, po drugi put“, veselo mu se obratila Kesi. “Da li želiš čaj ili kafu?“ “Ne. Želim da se vratim svom poslu.“ „Detektivi Medoks i Rajan razgovaraju s Markom Konorom Henlijem“, recitovala je Kesi, obraćajući se kameri visoko u uglu. Mark se preneraž eno okrenuo; napravio je grimasu u pravcu kamere i ponovo se zavalio u stolicu. Izvukao sam stolicu, bacio pregrš t fotogra ija s mesta zloč ina na sto i ignorisao ih. „Nisi obavezan da kaž eš niš ta osim ako to ž eliš , ali sve š to kaž eš bić e zabelež eno u pisanoj formi i mož e se koristiti kao dokaz. Razumeš?“ “Šta je ovo jebote – da li sam uhapšen?“ „Nisi. Da li piješ crno vino?“ Dobacio mi je kratak, podrugljiv pogled. “Nudiš?“ „Zašto ne želiš da odgovoriš na pitanje?" „To je moj odgovor. Pijem sve š to je u ponudi. Zaš to?" Paž ljivo sam klimnuo glavom i zabeležio njegove reči. „Cemu traka?“ Radoznalo je pitala Kesi, naginjuć i se preko stola da pokaže prstom na traku za farbanje obmotanu oko njegovih dlanova. „Zbog žuljeva. Flasteri spadaju kad radiš s pijukom po kiši.“


„Zar ne možeš da nosiš rukavice?“ „Neki ljudi mogu“, odvratio je Mark. Ton njegovog glasa govorio je da smatra kako tim ljudima, ovako ili onako, nedostaje testosteron. „Da li bi ti smetalo da pogledamo š ta se nalazi ispod trake?“, pitao sam. Dobacio mi je gadan pogled, ali je ipak odugovlač eć i odmotao traku i bacio je na sto. Podigao je dlanove sa zajedljivim likovanjem. „Da li vam se ovo sviđa?“ Kesi se nagla napred, oduprevš i se rukama, paž ljivo pogledala i rukom mu signalizirala da okrene dlanove. Nisam primetio ogrebotine i otiske noktiju, samo ostatke starih ž uljeva, dopola zaceljenih, na dnu svakog prsta. “Joj“, rekla je Kesi. „Kako si ih dobio?" Mark slež e ramenima kao da to nije važ no. „Obič no su mi ta mesta na rukama otvrdla, ali nekoliko nedelja nisam radio, povredio sam leđa – pa sam katalogizirao nalaze. Dlanovi su mi omekš ali. Kad sam se vratio na posao, dobio sam ovo.“ „Mora da te izludelo što nisi mogao da radiš", rekla je Kesi. „Aha, jeste“, kratko je odgovorio. „Jebeni nedostatak vremena." Pokupio sam ostatak trake između palca i kaž iprsta i bacio ga u kantu za otpatke. „Gde si proveo noć u ponedeljak?", pitao sam, naslonivši se na zid iza Markovih leđa. „U kući u kojoj boravi tim. Kao što sam vam juče rekao.“ “Da li si član pokreta ‘lzmestite autoput’?", pitala je Kesi. „Aha, jesam. Kao i već ina ostalih. Taj č ova, Devlin, svratio je pre izvesnog vremena i pitao nas da li ž elimo da se uključ imo. To još uvek nije protivzakonito, koliko znam." „Znači, poznaješ Džonatana Devlina?", pitao sam. „To sam upravo rekao. Nismo baš najbolji drugari, ali da, poznajem čoveka." Nagnuo sam se preko njegovog ramena i bacio pogled na nekoliko fotogra ija s mesta zloč ina, dozvoljavajuć i i njemu da baci pogled, ali ne i da ih dobro pogleda. Pronaš ao sam jedan od onih uznemiravajuć ih snimaka i dobacio mu ga. “Ali rekao si nam da nju nisi poznavao." Mark je vrhovima prstiju drž ao fotogra iju i dugo je posmatrao, ne pokazujuć i nikakva oseć anja. „Rekao sam da sam je viđao na iskopinama, ali nisam znao ni kako se zove. Da li je trebalo da znam?“


„Da, mislim da je trebalo da znaš “, odvratio sam, „ona je Devlinova kćerka.“ Okrenuo se i nekoliko trenutaka zurio u mene, naboranog č ela; potom je ponovo pogledao fotogra iju. Nakon nekog vremena odmahnuo je glavom. „Nema š anse. Upoznao sam Devlinovu kć er na demonstracijama proš log proleć a, bila je starija. Rozmari, Rozalin, tako nešto.“ „I šta misliš o njoj?“, pitala je Kesi. Siegnuo je ramenima. „Privlač na devojka. Mnogo je prič ala. Sastavljala je listu č lanova, upisivala ljude, ali mislim da nije zaista bila odana kampanji, viš e je bila zainteresovana za lert s momcima. Nije se nikada više pojavila." „Cinila ti se privlač nom", rekoh odš etavš i do stakla koje je dozvoljavalo pogled samo iz jednog pravca, proveravajuć i svoju frizuru. „Privlačnom, da. Ali nije moj tip.“ „Ali si ipak primetio njenu odsutnost na narednim demonstracijama. Da li si je tražio?“ Mogao sam u ogledalu da vidim izraz njegovog lica. Sumnjič avo je zurio u moja leđa. Najzad, bacio je fotogra iju nazad na sto i nagnuo se na naslon stolice, isturivši bradu. „Nisam.“ “Da li si ikada pokušao da ponovo stupiš u kontakt s njom?“ “Nisam.“ „Kako si saznao da je ona Devlinova kći?" “Ne sećam se.“ Poč eo je u vezi sa svim ovim da mi se javlja neki loš oseć aj. Mark je bio nestrpljiv, a zbog kiš e nepovezanih pitanja postao je oprezan, međutim, nije bio ni najmanje nervozan, uplaš en, niti bilo š ta slič no; glavni oseć aj prema celoj situaciji bila je razdraž enost. U osnovi, nije se ponašao kao krivac. “Sluš aj“, rekla je Kesi, savijajuć i nogu ispod zadnjice, “š ta zaista stoji iza te priče sa arheološkim nalazištem i autoputem?" Mark se nasmejao, malo i neveselo. „Lepa prič a za laku noć . Vlada je svoje planove objavila 2000. godine. Svi su bih svesni da je područ je oko Noknarija arheološ ki znač ajno, pa su doveli tim da izvrš i procenu. Struč njaci su se vratili i izjavili da je nalaziš te mnogo znač ajnije nego š to se prethodno mislilo i da bi samo budala gradila na njemu i da ć e


autoput morati da se izmesti. Vlada je rekla da je sve to veoma zanimljivo i zahvalila im na trudu, ali bez namere da odstupi i za milimetar. Bilo je potrebno mnogo borbe da uopš te dozvole iskopavanje. Najzad, milostivo su nam odobrili dve godine iskopavanja – mada je za takvo nalaziš te potrebno najmanje pet godina. Od tada, hiljade ljudi se borilo na sve moguć e nač ine – peticijama, demonstracijama, sudskim tužbama. Vladi se živo jebe.“ “Ali zašto? Zašto jednostavno ne pomere prokleti put?“ Slegnuo je ramenima, besno kriveć i usta. “Ne pitajte mene. Saznać emo sve o tome u nekom sudskom procesu, deset ili petnaest godina prekasno.“ “A u utorak?“, pitao sam. „Gde si proveo noć u utorak?“ “U kući u kojoj boravi tim. Mogu li sad da idem?“ “Uskoro“, odvratio sam. „Kad si poslednji put proveo noć na iskopinama?“ Ramena su mu se gotovo neprimetno ukoč ila. „Nikada nisam proveo noć na iskopinama“, rekao je posle kratke ćutnje. „Ne budi cepidlaka. U šumi iza iskopina." „Ko kaže da sam ikada spavao tamo?“ „Sluš aj, Mark“, rekla mu je Kesi, iznenadno i neposredno, „bio si u š umi ili u ponedeljak ili u utorak noć u. Za to imamo forenzič ke dokaze, koje ć emo prikazati ukoliko budemo morali, ali ć e nam to oduzeti dosta vremena, a veruj mi, potrudić emo se da oduzme mnogo i tvog vremena takođe. Ne mislim da si ubio devojč icu, ali je neophodno da znamo kada si bio u š umi, š ta si tamo radio i da li si video ili č uo neš to š to bi nam bilo od koristi. Tako mož emo provesti ostatak dana pokuš avajuć i da izvuč emo to iz tebe ili mož eš jednostavno sve da nam isprič aš odmah, da završ imo s tim, pa da se vratiš na posao. Tvoj izbor." „Kakvi forenzički dokazi?“ skeptično je zapitao. Kesi mu je dobacila nestaš an pogled i iz dž epa izvukla opuš ak, uredno smeš ten u providnu vreć icu. Mahnula je njome ispred njegovog lica. „DNK. Ostavio si opuške u šumi.“ „Gospode", rekao je zureć i u nju. Izgledalo je kao da se dvoumi da li da se razbesni ili ne. „Samo sam radila svoj posao", veselo je rekla Kesi, vrać ajuć i vrećicu u džep.


„Gospode", ponovio je. Ugrizao se za usnu, ali mu se jedan kraj usana razvukao u nevoljni osmeh. „A ja sam upao u zamku. Stvarno si riba, nema šta.“ „Često mi to govore. Što se tiče spavanja u šumi...“ Zavladala je tiš ina. Najzad se ispravio, bacio pogled na zidni časovnik i uzdahnuo. „Jesam. Proveo sam nekoliko noći tamo.“ Zaobiš ao sam sto, seo i otvorio notes. „Ponedeljak ili utorak? Ili oba dana?“ „Samo u ponedeljak." „Koliko je bilo sati kad si stigao tamo?“ „Oko pola deset. Zapalio sam vatru i legao da spavam kad je dogorela, negde oko dva sata.“ „Da li si to obič no radio na svim iskopinama?“, pitala je Kesi. „ili samo u Noknariju?“ „Samo u Noknariju." „Zašto?“ Markov pogled je poč ivao na prstima kojima je ponovo lagano dobovao po stolu. Kesi i ja smo čekali. „Znate li vi š ta uopš te znač i Noknari?“, najzad je rekao. „Brdo kraljeva. Nismo sigurni iz kojeg vremena ime potič e, ali znamo da ima prehriš ćanski religiozni znač aj, a ne politič ki. Na iskopinama nema tragova kraljevskih grobnica niti nastambi, ali je pronađen veliki broj religijskih predmeta iz bronzanog doba – oltarski kamen, zavetne igure, zlatni ž rtveni pehar, ostaci ž rtvovanih ž ivotinja, pa i neki koji ukazuju na ž rtvovanje ljudi. Bilo je to važ no religijsko sediš te, to brdo.“ „Koga su obožavali?" Slegnuo je ramenima, dobujuć i prstima još jač e. Zaž eleo sam da ga tresnem po njima. „Znač i, ono š to si radio u š umi mogli bismo nazvati bdenjem", tiho je rekla Kesi. Nehajno se oslonila na naslon stolice, ali je svaka crta njenog lica govorila o budnoj pažnji usmerenoj ka njemu. Mark, osetivš i se neugodno, pomeri glavu. „Mogli bismo to tako nazvati." „Vino koje si prosuo“, nastavila je Kesi. Oš tro ju je pogledao, a onda ponovo sklonio pogled u stranu. „Za mrtve?" „Pretpostavljam."


„Ako sam dobro shvatio", rekao sam, „odluč io si da provedeš noć nekoliko metara od mesta na kojem je ubijena devojč ica, i smatraš kako treba da ti verujemo na reč kad kaž eš da je to bilo iz religijskih razloga.“ Iznenada se razbesneo i bacio napred, uperivš i prst u mene, munjevito i divlje. Uzmaknuo sam pre nego š to sam uspeo da se zaustavim. „Sluš aj, detektive. Ne verujem u ovu crkvu, shvataš ? Ni u jednu crkvu. Religija postoji zato da drž i ljude pod kontrolom i uzima od njih dobrovoljne priloge. Traž io sam da mi precrtaju ime u crkvenom registru onog dana kad sam napunio osamnaest godina. I ne verujem nijednoj drž avi. Iste su kao i crkve, sve do jedne. Različ ita prič a, isti cilj: drž ati siromaš ne pod jarmom i podrž avati bogate. Jedino u š ta verujem nalazi se tamo, na onoj iskopini.“ Oč i su mu se suzile, u njima je gorela vatra kao da gledaš puš čanu cev na vrhu barikade koja je osuđena na ruš enje. „Tamo ima viš e toga š to zasluž uje poš tovanje nego u bilo kojoj crkvi na svetu. Namera da se preko toga izgradi put predstavlja pravo skrnavljenje. I da se spremaju da sruš e Vestminstersku opatiju i na tom mestu naprave parking, da li bi krivili ljude koji tamo organizuju bdenje? Ne? Onda mi nemoj soliti pamet zato š to radim isto to.“ Zurio je u mene sve dok nisam sklonio pogled, a onda se bacio nazad u stolicu i prekrstio ruke. „Uzeć u to kao poricanje da si imao bilo kakve veze sa ubistvom“, hladno sam rekao ali ne pre nego š to sam bio siguran da mogu da obuzdam glas. Iz nekog razloga, njegova mala tirada doprla je do mene više nego što sam bio voljan da priznam. Zakolutao je očima. “Mark“, obratila mu se Kesi. „Znam kako se oseć aš . I ja oseć am istu strast prema svom poslu." Dobacio joj je dug, prodoran pogled svojim zelenim oč ima, bez pokreta, ali je na kraju ipak klimnuo glavom. “Ali isto tako moraš da shvatiš stanoviš te detektiva Rajana; mnogi ljudi ne bi imali pojma o tome š ta si tamo radio. Njima ć e sve to biti sumnjivo do neba. Moramo da uč inimo sve š to je potrebno da te eliminiš emo u istrazi." „Ako ž elite da se podvrgnem detektoru laž i, pristać u. Ali č ak nisam ni bio tamo u utorak na noć. Bio sam tamo u ponedeljak. Kakve to veze ima sa bilo č im?“ Opet mi se javio taj poraž avajuć i oseć aj. Ukoliko nije u ovome bio mnogo bolji nego š to sam procenio, izgleda da je uzeo zdravo za gotovo da je Keti ubijena u utorak, noć pre nego š to je njeno


telo pronađeno na iskopinama. „Dobro“, odvratila je Kesi, „to je u redu. Mož eš li da dokaž eš gde si bio od trenutka kad si završio s poslom u utorak, dok se u sredu ujutru nisi ponovo pojavio na poslu?“ Coktao je jezikom i kopao po starom ž ulju na dlanu i ja iznenada shvatih da mu je neprijatno; zbog toga je delovao mnogo mlađe. “Pa, u stvari, mogu. Vratio sam se kuć i, istuš irao se, več erao sa ostalima, a onda smo igrali karte i pili pivo u dvoriš tu. Mož ete da proverite s njima.“ „A onda?“, pitao sam. „U koje vreme si otišao na spavanje?“ „Većina ljudi je otišla oko jedan.“ „Mož e li neko potvrditi tvoj alibi nakon tog vremena? Imaš li cimera?" „Nemam. Imam svoju sobu zato š to sam pomoć nik upravnika. Ostao sam neš to duž e u dvoriš tu. Razgovarao sam s Mel. Bio sam s njom sve do doruč ka." Cinio je sve š to je bilo u njegovoj moć i da zvuč i blazirano, ali je sva njegova arogancija iš čezla; izgledao je nervozno i posramljeno poput klinca od petnaest godina. Umirao sam od ž elje da se grohotom nasmejem. Nisam se usuđivao da pogledam u Kesi. „Cele noći?“, zlobno sam pitao. “Aha.“ “U dvorištu? Zar vam nije bilo hladno?" „Uš li smo oko tri sata. Bili smo u mojoj sobi do osam ujutru. Tada smo se probudili.“ „Vidi, vidi, vidi“, rekao sam sladunjavim glasom. „Već ina alibija nije ni blizu tako prijatna." Otrovno me je pogledao. „Da se vratimo na ponedeljak noć “, nastavila je Kesi. “Dok si bio u šumi, da li si video ili čuo bilo šta neobično?" „Nisam. Ali tamo je stvarno mrač no – onako mrač no kako to ume da bude na selu, ne u gradu. Nema ulič nih svetala niti bilo č ega slič nog. Ne bih bio u stanju da vidim nekoga ni da je samo tri metra udaljen. A nisam mogao niš ta ni da č ujem zbog mnoš tva š umskih zvukova." Zvuci noći i šume; osetio sam jezu duž kičme. „Ne mislim na zvuke iz š ume“, odvratila je Kesi. „Mislim na zvuke koji su dolazili sa iskopine ili mož da s puta. Da li je posle, recimo, pola jedanaest bilo nekoga tamo?“ „Cekaj, č ekaj“, iznenada je rekao, skoro preko volje, “Na


iskopinama. Tamo je neko bio.“ Ni Kesi ni ja se nismo pomerili, ali sam osetio kako je između nas, poput električ ne energije, prostrujao znak za uzbunu. Već smo bili spremni da odustanemo od Marka, proverimo njegov alibi, stavimo ga na listu onih koje treba dalje istraž iti i pustimo ga da se vrati svom pijuku, bar za sada – u najvaž nija prva č etiri dana istrage ne mož ete sebi dozvoliti da gubite vreme ni na š ta drugo osim na najbitnije – ali je sad opet zadobio našu punu pažnju. „Da li možeš da nam daš opis?“, pitao sam. Pogledao me s netrpeljivoš ću, „Aha. Izgledali su kao svetlost lampe. Zaboga, bio je mrak.“ „Mark?“, obratila mu se Kesi. „Može li sve iz početka?“ „Neko ko je nosio baterijsku lampu iš ao je preko iskopina, iz pravca naselja ka putu. To je sve. Sve š to sam video bila je svetlost lampe.“ “U koje vreme je to bilo?“ „Nisam gledao na sat. Jedan, možda. Ili nešto ranije.“ „Razmisli još malo. Mož eš li bilo š ta da mi kaž eš o toj osobi – možda procena njene visine u odnosu na ugao lampe?“ Razmiš ljao je suž enih oč iju. “Ne. Izgledalo je kao da je prilič no blizu tla, ali mrak ume da sjebe oseć aj za perspektivu, znaš ? Kretao se polagano, ali to je normalno; video si iskopinu, sa svim onim rupama i ostacima starih zidova.“ “Da li je lampa bila velika ili mala?“ „Bacala je mali mlaz svetlosti, ne tako jak. Nije bila jedna od onih velikih s ručkom. Samo mala baterijska lampa.“ „Kada si prvi put video svetlost", nastavila je Kesi, „ona se nalazila gore kraj zida naselja – na kom kraju, onom koji je najudaljeniji od puta?“ „Da, tu negde. Pomislio sam da je uš ao na straž nju kapiju, ili da je preskoč io zid.“ Straž nja kapija naselja nalazila se na kraju ulice u kojoj su ž iveli Devlinovi i bila je udaljena samo tri kuć e od njihove. Osoba koju je video mogli su biti Dž onatan ili Margaret, usporeni zbog tež ine tela, kako traž e mesto gde ć e je ostaviti; ili je to mogla da bude sama Keti, kako se iskrada u mrak da se sretne s nekim, naoruž ana samo baterijskom lampom i ključ em od kuć e koji je viš e nikada neć e tamo vratiti.


„I izgubio se kad je stigao do puta.“ Slegao je ramenima. „Iš ao je u tom pravcu, ukoso preko iskopina, ali nisam mogao da vidim kuda je otišao. Smetalo mi je drveće.“ „Da li misliš da je, ko god to bio, video tvoju vatru?“ „Kako bih znao?“ „Dobro, Mark“, rekla je Kesi, „ovo sad je veoma važ no: da li si video neki automobil u to vreme ili čuo kako se zaustavlja na putu?“ Razmiš ljao je neko vreme. „Ne“, najzad je odluč no rekao. „Nekoliko ih je proš lo kad sam tek stigao, ali nijedan posle jedanaest sati. Ovde ljudi rano odlaze na spavanje, sva svetla u okolini su do ponoći ugašena." Ukoliko je ono š to je govorio bilo istina, uč inio nam je ogromnu uslugu. I mesto gde je izvrš eno ubistvo i sekundarno mesto zloč ina – mesto na kom je Ketino telo bilo skriveno u utorak – bili su gotovo sigurno dovoljno blizu naselja da nije bilo potrebno koristiti automobil, č ak verovatno u samom naselju, i krug moguć ih poč inilaca nije viš e obuhvatao već i deo irske populacije. “Da li si siguran da bi primetio automobil da je prošao?“, pitao sam. „Pa primetio sam baterijsku lampu, zar ne?“ „Koje si se tek sad setio“, odvratio sam. Iskrivio je usta. „Moje pamć enje je odlič no, hvala na pitanju. Nisam mislio da je bitno. Bio je to ponedeljak, dobro? Nisam ni obratio paž nju. Mislio sam da se radi o nekome ko je bio kod devojke ili momka, i u potaji se zaputio kuć i, ili neki od ovdaš njih klinaca koji ide na tajni sastanak – oni ponekad noć u vrš ljaju po iskopinama. U svakom slučaju, ništa što bi bilo moj problem. Niko me nije ometao.“ U tom trenutku je Bernadeta, naš a administratorka, pokucala na vrata sobe za ispitivanje; kad sam ih otvorio, rekla je s neodobravanjem: „Detektive Rajane, telefonski poziv za vas. Objasnila sam da u ovom trenutku ne smem da vas uznemiravam, ali ž ena tvrdi da je veoma važ no." Bernadeta je u Odeljenju za ubistva provela skoro dvadeset č etiri godine, ceo radni vek. Ona ima mrzovoljno lice opuš tene kož e, pet radnih odela (po jedno za svaki dan u nedelji, š to dobro dođe ako ste suviš e umorni da biste se setili koji je dan) i, kako svi mislimo, gaji beznadež nu strast prema O’Keliju, nalik onoj koju Smiters gaji prema gospodinu Barnsu{30}. Postoji i opklada kad ć e se najzad smuvati.


„Samo ti idi", rekla je Kesi. „Mogu sama da završ im... Mark, ostalo je samo da napišeš izjavu. Onda te možemo odbaciti do posla." „Autobusom ću.“ „Ne, neć eš ", odvratio sam. „Mel mora da potvrdi tvoj alibi, a baš i ne bi bila neka potvrda ako ti budeš imao priliku da razgovaraš s njom pre nas.“ “Jebiga“, eksplodirao je i gurnuo stolicu. „Nisam to izmislio. Pitajte bilo koga. Svi su znali, čak i pre nego što smo se mi probudili." „Ne brini, to i nameravamo", veselo sam odgovorio i ostavio ga s Kesi.

Otiš ao sam do istraž ne sobe i sač ekao da Bernadeta prosledi poziv, za š ta je njoj trebalo podosta vremena, samo zato da bi mi stavila do znanja da joj nije posao da mi bude sekretarica. „Rajan“, javio sam se. „Detektiv Rajan?“ Iako je glas zvuč ao zadihano i plaš ljivo, odmah sam ga prepoznao. „Ovde Rozalind. Rozalind Devlin." „Rozalind", rekao sam otvarajuć i notes i pretresajuć i dž epove u potrazi za olovkom. „Kako si?“ „O, ja sam dobro." Slabaš no se nasmejala. „U stvari, ne. Nisam. Oč ajna sam. Ali mislim da smo svi još uvek u š oku. Nismo se još pomirili s tim. Nikada ne oč ekuješ da ć e ti se tako neš to dogoditi, zar ne?“ „Ne“, než no sam odvratio. „Znam kako se oseć aš . Kako mogu da ti pomognem?" „Pitala sam se... da li bih mogla da dođem nekad da porazgovaramo? Samo ako to nije problem. Htela bih neš to da vas pitam.“ U pozadini se č uo zvuk automobila; bila je negde napolju, i zvala me s mobilnog telefona ili iz govornice. „Naravno. Danas posle podne?“ „Ne“, už urbano je rekla. „Ne danas. Vidite, oni ć e se svakog trenutka vratiti, otiš li su samo da... da vide...“ Glas joj se izgubio. „Mogu li da dođem sutra? U neko vreme posle podne?“ „Kad god ž eliš “, odvratio sam. „Zapiš i broj mog mobilnog telefona, važ i? Onda me mož eš pozvati kad ti bude odgovaralo. Pozovi me sutra, pa ćemo se videti.“ Zapisala je telefon mrmljajuć i brojeve sebi u bradu. „Moram da


prekinem“, už urbano je rekla. „Hvala vam, detektive Rajane. Mnogo vam hvala“, i, pre nego š to sam stigao da je pozdravim, prekinula je vezu.

Provirio sam u sobu za ispitivanje: Mark je pisao, a Kesi je č ak uspela i da ga nasmeje. Kucnuo sam prstima po staklu. Mark je podigao glavu, a Kesi mi je dobacila diskretni osmeh i gotovo nevidljivi znak glavom: oč igledno su se sasvim dobro snalazili i bez mene. Ja sam, kao š to mož ete i da oč ekujete, bio sasvim zadovoljan time. So i je već verovatno č ekala da joj donesemo uzorak krvi koji smo obeć ali; na vratima sobe za ispitivanje ostavio sam Kesi zalepljenu poruku da se vraćam u pet i sišao u podrum. Procedura za č uvanje i arhiviranje dokaza, naroč ito kod „hladnih“ sluč ajeva, nije bila naroč ito pre injena. Kutija koja je pripadala Piteru i Dž ejmi nalazila se na vrhu police i ja nikada u nj u nisam ni privirio, ali sam ipak, po č angrljanju koje se č ulo kad sam izvukao fasciklu sa vrha, zaključ io da su se unutra nalazile i druge stvari – dokazi koje su Kirnan, Mekejb i njihov tim sakupili. Sluč aju su pripadale još č etiri kutije, ali su one bile obelež ene nalepnicama ispisanim rukopisom paž ljivim poput deč jeg: 2) Upitnici, 3) Upitnici, 4) Izjave, 5) Tragovi. Jedan od njih dvojice nije se baš mogao pohvaliti pismenoš ću. Skinuo sam glavnu kutiju s police, dok su se s nje dizali oblaci praš ine pod bledom svetlošću gole sijalice, i bacio je na pod. Bila je dopola puna providnih vreć ica za dokaze, prekrivenih naslagama praš ine koja je predmetima unutra davala senovit, sivkast ton, kao da se radi o tajanstvenim artefaktima, sluč ajno pronađenim u nekoj vekovima zapeč ać enoj prostoriji. Než no sam ih izvukao, jedan po jedan, oduvao prašinu i poredao ih u jedan red na kameni pod. Bili su, za jedan tako znač ajan sluč aj, prilič no malobrojni. Deč ji sat, staklena čaša, izbledela narandžasta igra „donki kong“, sve prekriveno neč im nalik prahu za otiske. Bilo je i nekoliko predmeta s mesta gde su me našli, uglavnom suvo lišće i komadići kore drveta. Par belih sportskih č arapa s tamnosmeđim mrljama i pravilnim č etvrtastim rupama na mestima gde su iseč ene radi uzimanja uzoraka tkanine za ispitivanje; prljava bela majica; izbledeli š orc od teksasa s rubom koji se pretvorio u rese. I, kao poslednje, patike, pohabane


kako samo deč je patike mogu biti, s krutom crnom potklobuč enom postavom. Patike su bile od onih sa umecima, ali je krv natopila č itavu unutraš njost: spolja su se sić uš ne mrlje š irile oko rupica za pertle, a na prednjem delu već e mrlje od razlivene krvi i blede smeđe mrlje odmah ispod površine na onoj strani na koju su bile položene. Ozbiljno sam pripremao sebe za ovo. Imao sam nejasnu ideju da ć e pregledanje dokaza izazvati dramatič ni povratak seć anja; nisam baš oč ekivao da završ im u polož aju fetusa na podu podruma, ali bilo je dobrih razloga da odaberem trenutak kad je bilo malo verovatno da ć e me neko ovde potraž iti. A sad, shvatio sam, s konač nim oseć anjem antiklimaksa, da mi se nijedna od ovih stvari nije č inila ni najmanje poznatom – osim Piterove igre „donki kong“, koja je verovatno bila tu samo radi upoređivanja otisaka i koja je izazvala kratkotrajni, beskorisni trač ak seć anja (Piter i ja sedimo na suncem obasjanom tepihu i igramo se, usredsređeni i oslonjeni na laktove, dok nam se Dž ejmi naginje preko ramena i uzbuđeno nam daje uputstva), toliko ž iv da sam gotovo č uo zvonca i piš tanje. Odeć a, iako sam znao da je pripadala meni, nije izazvala nikakva seć anja. Bilo mi je nezamislivo da sam se jedno jutro probudio i obukao je. Sve š to sam video bilo je č ist patos – malena majica, slič ica Mikija Mausa na đonu patike. U to vreme, mislio sam da sam s dvanaest godina bio strašno odrastao. Palcem i kaž iprstom sam podigao vreć icu u kojoj se nalazila majica i okrenuo je. Citao sam o poderotinama na njenim leđima, ali ih nikada ranije nisam video, i na neki nač in pogled na njih mi je predstavljao već i š ok nego pogled na patike. Bilo je u njima neč ega neprirodnog – savrš eno paralelne linije, uredna, plitka zaobljenja; neš to potpuno, neumoljivo nemoguć e. Grane, pomislio sam bledo zureć i u njih. Da li sam skoč io s drveta ili sam se provlač io kroz ž bunje i nekako zakač io majicu na č etiri oš tre grane u isto vreme? Osetio sam bol u leđima između lopatica. Osetio sam nezaustavljivu ž elju da se nalazim negde drugde. Oseć ao sam klaustrofobič ni pritisak niskih plafona, a praš njavi vazduh je bio tež ak za disanje; vladala je neugodna tiš ina, jedino š to se č ulo zlokobno vibriranje zidova sa ulič ne strane kad bi spolja prolazio autobus. Skoro sam pobacao sve nazad u kutiju i vratio je na policu, dohvatio patiku koja je ostala na podu, spremna da se pošalje Sofi. Tek tad je doprlo do mene, u tom ledenom podrumu u kom su


unaokolo lež ali poluzaboravljeni sluč ajevi, kad se zač ulo iz plastič ne kutije tiho krckanje; neizmernost onoga š to sam stavio u pogon. Nekako sam, s obzirom na to š ta mi je sve bilo na umu, propustio da dobro razmislim o svemu. Stari sluč aj mi je izgledao kao moja intimna stvar u toj meri da sam zaboravio da mož e imati uticaja i na spoljaš nji svet. Ali ć u (o č emu sam, do đavola, uopš te razmiš ljao?) ipak odneti patike gore, ubaciti ih u postavljenu kutiju i reć i jednom od pomoćnika da ih odnese Sofi. To bi se ionako, pre ili kasnije, desilo – sluč ajevi nestale dece se nikada zvanično ne zatvaraju i bilo je samo pitanje dana kad će nekom pasti na pamet da propusti stare dokaze kroz novu tehnologiju. Ali ako laboratorija uspe da skine DNK s patika i naroč ito ako se ona podudari sa uzorcima krvi sa oltara, to neć e biti samo mali trag u sluč aju Devlin i pomalo neverovatna pretpostavka do koje smo doš li sa So i; stari sluč aj ć e eksplodirati u aktivni status. Svakako ć e svi, od O’Kelija pa naviš e, ž eleti da naprave pravi cirkus od tog novog dokaza dobijenog pomoć u visoke tehnologije; Garda nikada ne odustaje, nijedan nereš eni sluč aj se nikada ne zatvara, javnost mož e biti uverena da mi iza scene radimo na naš tajanstveni nač in. Mediji ć e nagrnuti kao gladni vukovi na nagoveš taj da u naš oj okolini operiš e serijski ubica dece. A mi ć emo morati sve to da ispratimo; trebać e nam uzorci DNK od Piterovih roditelja i Dž ejmine majke i o, bož e, od – Adama Rajana. Bacio sam pogled dole, na svoje cipele, i u glavi mi se javila slika automobila pokvarenih koč nica kako se zahuktava nizbrdo: u poč etku sporo, bezopasno, gotovo smeš no, a onda, dobijajuć i sve već e ubrzanje, na kraju se nemilosrdno pretvara u olupinu.


7. Odvezli smo Marka nazad na iskopinu i ostavili ga da se duri na zadnjem sediš tu, dok sam ja razgovarao s Mel, a Kesi sa ostalim ukuć anima. Kad sam je upitao kako je provela utorak več e, pocrvenela je i izbegavala da me pogleda, ali je rekla da su ona i Mark dokasno sedeli u dvoriš tu i razgovarali, potom poč eli da se ljube i ostatak noć i proveli u njegovoj sobi. Iz sobe je izaš ao samo jednom, da ode u kupatilo, i nije bio odsutan duž e od dva minuta. „Oduvek smo se dobro slagali – ostali su nas zajebavali do besvesti zbog toga. Pretpostavljam da je bilo samo pitanje vremena." Takođe je potvrdila da je Mark imao obič aj da povremeno prenoć i van kuć e i da joj je isprič ao da je spavao u noknarijskoj š umi, „Nisam sigurna da je ikom drugom rekao, on je veoma zatvoren kad se radi o tako nečemu." “To ti se ne čini pomalo neobičnim?“ Nesigurno je slegla ramenima i protrljala zadnji deo vrata. “On je veoma strastven momak. To je jedno š to mi se kod njega dopada.“ Bož e, kako je mlada; obuze me poriv da je potapš em po ramenu i podsetim da se zaštiti. Ostali ukuć ani su rekli Kesi da su Mark i Mel poslednji ostali u dvoriš tu u utorak uveč e i da su ujutru zajedno izaš li iz njegove sobe, i da su svi to jutro, pre nego š to je pronađeno Ketino telo, proveli besomuč no ih zezajuć i zbog toga. Takođe su rekli da je Mark nekada provodio noć i van kuć e, ali nisu znali kuda je odlazio. Njihove verzije „strastvenog momka“ bile su u opsegu od „pomalo č udan" do „pravi gonič robova". Kupili smo novu količ inu plastič nih sendvič a u Lorijevoj radnji i ruč ali sedeć i na zidu. Mark je organizovao arheologe, koji su započ injali neku novu akciju, geslikulirajuć i krupnim, militantnim pokretima poput saobrać ajca. Cuo sam Sona kako se na sav glas buni zbog neč ega, dok su svi ostali vikali da zavež e, prestane da se izvlač i i prione na posao. „Kunem ti se, Mekeru, ako je pronađem kod tebe, ima da ti je zabijem u dupe.“


„Ooo, Šon ima PMS.“ „Da li si skoro proverio sopstveno dupe?“ „Mož da su je pajkani poneli sa sobom, Sone, bolje ti je da neko vreme ne privlačiš pažnju." „Na posao, Šone“, doviknuo mu je Mark. „Ne mogu da radim bez jebene mistrije.“ „Pozajmi od nekoga.“ „Imamo ovde rezervnu", doviknuo je neko. Mistrija je iš la od ruke do ruke dok se od njenog seč iva odbijala svetlost. Son je uzeo i prionuo na posao, gunđajući sebi u bradu. „Da imaš dvanaest godina“, rekla je Kesi, „š ta je to š to bi moglo da te usred noći namami u šumu?“ Razmiš ljao sam o krugovima blede svetlosti koji plove po mraku poput vilinskih svetala među iskidanim korenjem stabala i ostacima prastarih zidina; tihi č uvari š ume. „Radili smo to nekoliko puta“, rekao sam. „Proveli bismo noć u kuć ici na drvetu. Nekada se š uma prostirala do samog puta." Vreć e za spavanje na grubim daskama, svetlost lampe uperena na stripove za decu. Suš anj, i mlazevi svetlosti lampi u mraku prelaze preko para zlatnih oč iju koje kolutaju, divlje i bleš tave, samo nekoliko stabala dalje; nas troje vriš timo a Dž ejmi skač e, uzima pomorandžu i baca je na stvorenje koje nestaje u šuškanju lišća... Kesi me posmatra preko svog tetrapaka sa sokom od pomorandž e. “Da, ali ti si bio s prijateljima. Sta bi te nateralo da odeš tamo sasvim sam?“ „Susret s nekim. Opklada. Mož da da uzmem neš to š to sam zaboravio, a neophodno mi je. Razgovarać emo s njenim prijateljima, videćemo da li je njima nešto rekla." „Odabir ž rtve nije bio sluč ajan", rekla je Kesi. Arheolozi su ponovo pustili Sizor sisters, a jedna devojka se odsutno njihala u ritmu muzike. „Cak i ako nisu roditelji. Ovaj momak nije izaš ao i odabrao prvo dete na koje je naleteo. Ovo je detaljno planirano. Nije traž io tek neko dete da mu bude žrtva; Keti je bila ta koju je želeo da ubije." „A poznavao je i okolinu prilič no dobro“, odvratio sam, „ako je bio u stanju da po mrklom mraku pronađe kameni oltar, noseć i telo pri tom. Sve viš e mi to izgleda kao delo nekog ko je odavde." Suma je bila vesela i blistava, okupana svetloš ću sunca, sva od ptič je pesme i zavodljivog š uš kanja liš ća; oseć ao sam nizove i nizove jednoobraznih,


lepo održ avanih kuć ica na zemlji koja se prostirala iza mojih leda. Iz ovog jebenog mesta, gotovo da sam naglas rekao, ali sam se suzdržao.

Kad smo pojeli sendvič e, krenuli smo u potragu za tetka Verom i rođakama. Bilo je vruć e, uspavano poslepodne, ali je naseljem vladala č udna praznina koja je podseć ala na brod Mari Selest{31}. Svi su prozori bih č vrsto zatvoreni i nijedno dete se nije igralo napolju; svi su bili u svojim kuć ama, zbunjeni i nervozni, ali bezbedni pod budnim oč ima svojih roditelja, i pokuš avali da č uju š ta to odrasli š apuć u i tako saznaju šta se događa. Folijevi su bili neprivlač na druž ina. Jedna petnaestogodiš njakinja se smestila u fotelju prekrš tajuć i ruke, postavljajuć i se kao neč ija mama, dok je buljila u nas bledim, nadmenim pogledom punim dosade. Klinka od desetak godina izgledala je kao prase iz crtanog ilma i ž vakala je ž vaku š irom otvorenih usta vrpoljeć i se na so i; povremeno je izbacivala gumu i jezik napolje i vrać ala ih u usta. Cak je i najmlađe dete bilo jedno od onih nemoguć ih mališ ana koji izgledaju kao bonsai odrasle osobe; imalo je usiljeno, puno lice, s nosem poput kljuna, i buljilo je u mene sedeć i na Verinom krilu, skupljenih usta, a onda je s neodobravanjem uvuklo bradu u debeli vrat. Imao sam gadan oseć aj da ć emo, ako progovori, č uti promukli glas č etrdesetogodiš njaka. Kuć a je mirisala na kupus. Nisam nikako mogao da shvatim zaš to bi, za ime sveta, Rozalind i Dž esika ž elele da provode svoje vreme ovde, a činjenica da jesu nije mi davala mira. Ipak su nam svi, osim najmlađeg, isprič ali istu prič u. Rozalind i Dž esika, a ponekad i Keti, provodili bi noć ovde svake treć e nedelje („Volela bih da dolaze č eš će, naravno da bih“, rekla je Vera, nervozno č upkajuć i ivicu pokrivač a, “ali jednostavno ne mogu, imam slabe ž ivce, znate.“); ređe je bilo obrnuto – Valeri i Seron bi spavale kod Devlinovih. Niko nije bio siguran č ija je ideja bila da te noć i prespavaju kod njih, mada je Vera rekla da se kao kroz maglu seć a da je to predlož ila Margaret. U ponedeljak uveč e, negde oko pola osam doš le su Rozalind i Dž esika, malo gledale televiziju i igrale se s bebom (nisam mogao da zamislim kako; dete se za sve vreme dok smo bili tamo jedva pomerilo; to mora da je nalikovalo na igru s velikim krompirom) i otiš le na spavanje oko jedanaest, a spavale su na


pomoćnom krevetu u Valerinoj i Šeroninoj sobi. To je, izgleda, bio trenutak kad je nevolja poč ela: sve č etiri su cele noć i razgovarale i kikotale se, š to nije bilo nikakvo iznenađenje. “One su lepo vaspitane, gospodo detektivi, ne kaž em da nisu, ali mladi ljudi ponekad ne shvataju kako nama starijima kidaju ž ivce, zar ne?“, fanatič no se zakikotala i laktom gurnula srednje dete koje se odvuklo na udaljeni kraj sofe. „Morala sam š est puta da uđem u sobu da ih uć utkavam – ne podnosim buku, znate. Mora da je bilo već pola dva ujutru kad su najzad zaspale, mož ete li to da zamislite? Naravno, dotle su moji ž ivci već bili toliko iskidani da nisam nikako mogla da se smirim i morala sam da ustanem i skuvam š olju č aja. Nisam trenula č itave noć i. Sledeć eg jutra sam bila mrtva umorna. A onda, kad je Margaret pozvala, svi smo bili š okirani, zar ne devojke? Ali nisam ni pomislila... naravno, mislila sam da je ona. Prekrila je usta tankom, nervoznom rukom. „Hajde da se vratimo na noć pre te“, rekla je Kesi najstarijem detetu. “O čemu ste ti i tvoje rođake razgovarale?" Devojč ica – mislim da je to bila Valeri – prevrnu oč ima i podignu usnu kako bi pokazala da pitanje smatra strašno glupim. “O svačemu.“ “Da li ste uopšte pominjale Keti?“ „Ne znam. Mislim da jesmo. Rozalind je rekla neš to kako je to super što odlazi u baletsku školu. Ne vidim šta je tu super." “A tetka i teča? Da li ste i njih pominjali?“ „Aha. Rozalind je rekla da su grozni prema njoj. Nikada joj niš ta ne dozvoljavaju." Vera je kao bez daha ispustila priguš eni krik. „O, Valeri, nemoj da govoriš tako neš to! Gospodo detektivi, Margaret i Dž onatan bi uč inili sve za njih, ali i oni sami su ponekad nervozni...“ “Da, kako da ne. Rozalind je verovatno bež ala od kuć e zato š to su oni tako divni prema njoj.“ Kesi i ja smo poskoč ili na ovu izjavu, ali je Vera bila brž a. „Valeri! Sta sam ti rekla? Mi ne razgovaramo o tome. Sve to je bio samo nesporazum. Rozalind je bila veoma nevaljala i zato š to je svoje roditelje bacila u brigu, ali sve je to zaboravljeno i oprošteno.. Sač ekali smo da se izduva. „Zaš to je Rozalind bež ala od kuć e?“, pitao sam Valeri. Slegla je ramenom. „Dosadilo joj je da joj otac stalno prigovara.


Mislim da ju je udario, ih tako nešto.“ „Valeri! Ovaj, detektivi, ne znam odakle joj to. Dž onatan nikada ne bi takao tu decu, to je sigurno. Rozalind je osetljiva; posvađala se sa svojim tatom, a on nije shvatio koliko je nju to uznemirilo...“ Valeri se naslonila nazad i posmatrala me dok joj se zlobni osmeh š irio preko lica, profesionalno ispunjenog dosadom. Srednje dete je obrisalo nos rukavom i zainteresovano posmatralo rezultat. „Kad je to bilo?“, pitala je Kesi. “Ah, ne bih mogla da se setim. Davno – mislim prošle godine." „U maju“, rekla je Valeri. „U maju ove godine." „Koliko dugo je nije bilo?“ „Neka tri dana. Dolazila je policija, i tako.“ “A da li znate gde je bila?“ „Otišla je nekud s nekim momkom", odvratila je Valeri, cereći se. „Nije tačno", podvrisnula je Vera. „Samo je tako rekla da bi iznervirala svoju jadnu majku, neka joj bog oprosti. Bila je kod neke svoje drugarice iz š kole, kako joj je ono ime, Karen. Vratila se kuć i nakon vikenda kod nje i sve se dobro završilo." „Kako god“, odvratila je Valeri, ponovo slegnuvši jednim ramenom. „Hoć u č aja“, odluč no je zatraž io mališ an. Bio sam u pravu: glas mu je nalikovao na zvuk fagota.

To je svakako objaš njavalo neš to š to sam ionako nameravao da otkrijem; zaš to su ljudi iz Odeljenja za nestala lica tako brzo zaključ ili da se radi o bež anju od kuć e. Dvanaesta godina je granica, i u normalnim okolnostima bi svakako pomislili na tako neš to, poč eli bi potragu i medijsku kampanju dvadeset č etiri sata nakon nestanka. Ali tendencija bež anja od kuć e se obič no š iri i na drugu decu u porodici, gde mlađa deca dobijaju ideje od starije. Kad su u Nestalim osobama propustili ime Devlinovih kroz kompjuter, verovatno su naiš li na sluč aj Rozalindine pustolovine i pretpostavili da je i Keti uradila isto, da se posvađala s roditeljima i pobegla kod neke prijateljice; da ć e se i ona, kao i Rozalind, vratiti, č im se malo smiri, i da ć e se sve dobro završiti. Bilo mi je drago š to je Vera ostala budna celu noć u ponedeljak, ma kako to bezoseć ajno zvuč alo. Iako je to bilo suviš e už asno da bih


priznao č ak i sebi, brinuo sam zbog Rozalind i Dž esike. Dž esika nije izgledala kao snaž na osoba, ali je de initivno bila neuravnotež ena, a kliš e o tome kako ludilo mož e dati nadljudsku snagu ima osnove, uz to, š anse da nije bila ljubomorna na Keti zbog divljenja koje joj je bilo upuć eno, bile su ravne nuli. Rozalind je bila prenapregnuta i odnosila se suviš e zaš titnič ki prema Dž esiki, a ukoliko je Ketin uspeh uticao na to da Dž esika sve dublje tone u neki svoj svet... Znam da je i Kesi razmiš ljala o tome, ali nije to spominjala i iz nekog razloga to mi je išlo na živce. „Zeleo bih da znam zaš to je Rozalind bež ala od kuć e“, rekao sam kad smo krenuli niz prilazni put Folijevih. Srednje dete je pritisnulo nos na prozorsko okno u dnevnoj sobi i pravilo je grimase u naš em pravcu. “I gde je bila“, odvratila je Kesi. „Mož eš li ti da razgovaraš s njom? Mislim da ćeš ti uspeti više da izvučeš iz nje od mene.“ “U stvari", rekao sam, oseć ajuć i se pomalo neprijatno, „telefonirala mi je. Dolazi sutra posle podne. Kaže da hoće da razgovara o nečemu." Kesi je pokuš avala da ugura notes u torbu i na te reč i je zastala i uputila mi dug pogled koji nisam mogao da proč itam. Na trenutak sam se zapitao da li je bila uvređena š to je Rozalind traž ila mene, a ne nju. Navikli smo već da je porodicama ž rtava Kesi bila mnogo draž a i ja sam sad osetio klinač ki, sramotni daš ak trijumfa. Eto ti ga na, ima neko ko više voli mene. Moj i Kesin odnos ima taj bratsko-sestrinski kvalitet koji nam prija, ali povremeno donosi rođač ko suparniš tvo. Ali je ona samo rekla: „Savrš eno. Mož eš da pokreneš temu o bež anju od kuće", kao da to nije ništa naročito bitno. Zabacila je torbu na rame u trenutku kad smo izlazili na put. Pogled joj je bludeo po poljima, ruke je drž ala u dž epovima i ja nisam mogao da prokuž im da li je ljuta zato š to joj ranije nisam rekao za Rozalindin poziv – š to je, ako ć emo pravo, trebalo da uradim. Malo sam je pogurao ramenom, iskuš avajuć i je. Nakon nekoliko koraka, podigla je nogu i šutnula me u dupe.

Ostatak dana proveli smo iduć i od vrata do vrata po celom naselju. To je najdosadniji deo, rad bez mnogo razmiš ljanja. Pomoć nici su to već obavili, ali mi smo ž eleli da i sami saznamo š ta susedi misle o


Devlinovima. Opš te miš ljenje je bilo da se radi o pristojnoj, ali dosta povuč enoj porodici, š to nije dobro prolazilo: u mestu i druš tvenoj sredini velič ine Noknarija svaka povuč enost se smatrala uvredom, na pola puta do neoprostivog greha zvanog snobizam. Ali je Keti bila drugač ija: prijem u Kraljevsku baletsku š kolu je od nje napravio ponos celog mesta, kao da se radilo o njihovom lič nom uspehu. Cak su i oč igledno siromaš ne porodice poslale nekog č lana na priredbu na kojoj se skupljao novac za njenu š kolarinu i svi su ž eleli da nam opiš u kako je igrala; nekolicina je č ak i zaplakala. Mnogo ljudi je učestvovalo u Džonatanovoj kampanji „Pomerite autoput" i oni bi nam dobacili netrpeljiv, ogorč en pogled č im bismo upitali za njega. Bilo je i onih koji bi besno poč eli da govore o tome kako je pokuš avao da zaustavi napredak i potkopa ekonomiju, i takvi bi kraj svog imena u naš im notesima dobili po jednu zvezdicu. Već ina ljudi je mislila da Džesiki fali neka daska u glavi. Kada smo pitali da li su primetili iš ta sumnjivo, dobili smo uobič ajeni set mesnih č udaka – neki starac koji je vikao na kante za smeć e, dva č etrnaestogodiš njaka koje je bio glas da dave mač ke u reci – i rezultate trenutnih međusobnih razmirica i naklapanja, potpuno nebitne za ovaj sluč aj. Nekoliko ljudi je spomenulo i stari sluč aj, iako nijedan od njih nije mogao da nam pruž i nikakve korisne informacije. Sve dok se iskopina, izgradnja autoputa i Ketino ubistvo nisu dogodili, bio je to jedini Noknarijev trenutak slave. Nekoliko imena i lica mi je bilo poznato, seć ao sam ih se kao kroz maglu. S njima sam razgovarao sa svojim najprofesionalnijim izrazom lica. Nakon viš e od č itavog sata ove aktivnosti, naiš li smo na Noknari drajv 27 i gospođu Pamelu Ficdž erald, koja je, neverovatno, i dalje bila prilič no ž iva i zdrava. Gospođa Ficdž erald je bila divna. Imala je osamdeset osam godina, bila je mrš ava, poluslepa i povijena gotovo do same zemlje; ponudila nas je č ajem, preš la preko naš eg odbijanja i dovikivala se s nama iz kuhinje, odakle je izronila s prepunim posluž avnikom koji joj se tresao u rukama. Zelela je da zna da li smo pronaš li torbu koju joj je pre nekoliko meseci ukrao neki mladić , kad je bila u gradu, i – ako nismo, zaš to nismo. Imao sam pomalo bizaran oseć aj, nakon š to sam č itao njen izbledeli rukopis u dosijeu starog sluč aja, dok sam je sluš ao kako se ž ali na svoje otekle zglobove (ja sam njihova ž rtva, eto to sam) i nestrpljivo odbija moju ponudu da


uzmem posluž avnik iz njenih ruku. Bilo je to kao kad bi Tutankamon ili gospođica Haviš am{32} jedne več eri uš etali u neki pab i poč eli da šize zbog zatvarača na flašama pića. Bila je, kako nam je rekla, rodom iz Dablina – prava pravcata devojka iz Libertija{33} – ali se preselila u Noknari pre dvadeset sedam godina, kad se njen muž (bog da mu duš u prosti), penzionisao i napustio posao maš inovođe. Od tada je naselje bilo njen mikrokosmos i ja bejah prilič no siguran da bi mogla da nam izrecituje sve dolaske, odlaske i svaki skandal u njegovoj istoriji. Naravno, poznavala je Devlinove i odobravala je njihov nač in ž ivota; „Divna porodica. Ona je oduvek bila dobra devojka, Margaret Keli; njena majka nikada nije morala da se sekira zbog nje, osim onda“ – nagla se postrance ka Kesi i zaverenič ki utiš ala glas – “kad je ostala trudna. I znaš , draga, kako crkva i vlada uvek diž u buku oko toga koliko je tinejdž erska trudnoć a zapanjujuć a, ali ja smatram da ponekad to i nije tako loš e. Taj momak, Devlin, bio je pomalo divalj, š to jest jest, ali od trenutka kad je dobio prinovu u porodici – potpuno se promenio. Zaposlio se, skuć io i imali su divno venč anje. To je od njega napravilo č oveka. Straš no je ono š to se desilo ovom detetu, neka počiva u miru.“ Prekrstila se i potapš ala me po ruci. “A vi dolazite č ak iz Engleske da otkrijete ko je to uradio? Zar nije to divno? Bog vas blagoslovio, mladiću." „Matori jeretik“, rekao sam kad smo izaš li. Gospođa Ficdž erald mi je zaista ulepš ala dan. „Nadam se da ć u i ja imati toliko duha kad mi bude osamdeset pet godina.“

Završ ili smo neš to pre š est i svratili u lokalni pab – Kod Munija, odmah pored prodavnice – da pogledamo vesti. Proš li smo samo manji deo naselja, ali smo dobili utisak o opš toj atmosferi, a bio je to dug dan; sastanak s Kuperom kao da je bio pre najmanje č etrdeset osam sati. Imao sam nesvesnu potrebu da se kreć emo dok ne stignemo do mog starog puta – da vidim hoć e li Dž ejmina majka otvoriti vrata kad pozvonimo, kako Piterova brać a i sestre sada izgledaju, ko ž ivi u sobi koja je nekada bila moja – ali znao sam da to nije dobra ideja. Stigli smo baš na vreme: ja sam doneo kafu za naš sto, barmen je pojač ao ton televizora kad je sintetič ka muzika š pice, koja je


najavljivala vesti, preplavila prostoriju. Ketino ubistvo je bilo glavna vest; spikeri su na licu imali prigodno ozbiljne izraze, a glasovi bi im na kraju svake reč enice zatreperili, kako bi svemu dali tragić nu notu. Kitnjasti logo Ajriš tajmsa treptao je u uglu ekrana. „Devojč ica koja je juč e pronađena na arheološ koj iskopini u Noknariju identi ikovana je kao Ketrin Devlin, stara dvanaest godina“, govorio je muš karac. Ili neš to nije bilo u redu s bojom televizora ili je on na licu imao previš e pudera; lice mu je bilo narandž asto, a kož a oko oč iju zastraš ujuć e bela. Starci u baru su poč eli da se meš kolje, polako okreć uć i lica ka ekranu, č uo se klepet č aš a spuš tenih na sto. „Ketrin se vodila kao nestala iz svog doma u okolini od utorka ujutru. Policija je potvrdila da je umrla pod sumnjivim okolnostima i zamolila je svakoga ko mož e da pruž i bilo kakvu informaciju da se javi.“ Broj telefona za informacije je zableš tao na dnu ekrana, bele cifre na plavoj traci. „Orla Manahan se javlja uživo s poprišta događaja." Slika je sada pokazivala plavuš u s krutom frizurom i kukastim nosom ispred kamenog postolja, koje nije radilo ama baš niš ta š to bi zahtevalo javljanje už ivo. Ljudi su već poč eli da tu ostavljaju razne predmete u spomen: cveć e ž ivih boja zamotano u celofan, pliš anog ruž ič astog medvedić a. U pozadini je iskidani komad policijske trake, koji su Sofi i njen tim prevideli, napušteno lepršao s grane drveta. “Ovo je mesto gde je, koliko juč e ujutru, pronađeno telo male Keti Devlin. Uprkos svojoj mladosti, Keti je bila dobro poznata u maloj zajednici Noknarija. Nedavno je primljena u uglednu Kraljevsku baletsku š kolu, u kojoj je za samo nekoliko nedelja trebalo da počne studije. Tragič na smrt male devojč ice koja im je bila jedini ponos i dika, prenerazila je ovdašnje stanovništvo.“ Drhtava slika ruč ne kamere pokazala je stariju ž enu sa cvetnom maramom na glavi, ispred Lourijeve prodavnice. “Ovo je už asno", napravila je dugu pauzu, pogleda uprtog u tlo, odmahujuć i glavom u neverici, drhtavih usana; iza nje je proš ao neki momak, bacajuć i pogled ka kameri. „Už asno. Svi se molimo za tu porodicu. Kako je iko mogao da povredi tu divnu, jadnu devojč icu?" Stariji ljudi u baru ljutito su gunđali. Kamera se vratila na plavuš u. “Ali ovo mož da nije prvi sluč aj nasilne smrti u Noknariju. Pre mnogo hiljada godina, ovaj kamen“ – ispruž ila je ruku i pokazala na kamen kao š to bi agent za nekretnine


pokazivao bogato opremljenu kuhinju – „predstavljao je obredni oltar za koji arheolozi kaž u da je mož da služ io druidima za prinoš enje ljudskih ž rtava. Međutim, predstavnici policije su jutros izjavili da nema dokaza da je Ketino ubistvo delo nekog religioznog kulta.“ Slika se promenila i sada je pokazivala O’Kelija ispred upeč atljive table s grbom policije. Na sebi je imao ruž ni karirani sako kome je kamera dodavala mreš kanje i talasanje, pa je izgledalo kao da ž ivi nekim sopstvenim ž ivotom. Proč istio je grlo i poč eo da izlaž e jednu po jednu stavku s naš e liste, ne izostavivš i č ak ni argument da nisu pronađeni sluč ajevi mrtvih grla stoke. Kesi je ispruž ila dlan, ne skidajući pogled s ekrana: na njemu je bila novčanica od pet funti. Na ekranu se opet pojavio narandž asti najavljivač vesti. „Noknari i m a još jednu misteriju. U leto 1984. godine, dvoje dece iz ovog mesta…“ Izroniš e mnogo puta koriš ćene š kolske fotogra ije: Piter s nestaš nim osmehom i š iš kama, Dž ejmi – koja je mrzela fotogra isanje – sa sumnjič avim pogledom uperenim u fotografa i jednim od onih prinudnih poluosmeha da se zadovolje odrasli. “Evo nas“, rekao sam pokuš avajuć i da nateram glas da zvuč i neobavezno i šaljivo. Kesi je srknula svoju kafu. „Nameravaš li da kaž eš O’Keliju?“, pitalaje. Oč ekivao sam to pitanje i bili su mi dobro poznati svi razlozi zbog kojih je morala da ga postavi, ali sam se uprkos tome trgao. Bacio sam pogled na ljude u baru; njihovu paž nju zaokupljalo je ono š to se deš avalo na ekranu. “Ne“, rekao sam. „Neć u. Skinuć e me sa sluč aja. Želim da radim na ovom slučaju, Kes.“ Lagano je klimnula glavom. „Znam. Ali ako sazna…“ Ako sazna, postojale su velike š anse da nas oboje vrati u uniforme ili da nas, u najmanju ruku, izbaci iz odeljenja. Pokuš avao sam da ne razmiš ljam o tome. „Neć e saznati“, rekao sam. „Kako bi i mogao? A ako i sazna, oboje ćemo tvrditi da ti nisi imala pojma o tome.“ „Neće nam poverovati ni na sekund. Osim toga, nije u tome stvar.“ Na ekranu su puš tali stari, izanđali snimak policajca s hiperaktivnim nemač kim ovč arom koji nestaje u š umi. Ronilac je izlazio iz reke, odmahujuć i glavom. „Kesi“, rekao sam. „Svestan sam koliko mnogo traž im od tebe. Ali molim te; ovo mi je potrebno. Neć u zajebati stvar.“


Video sam kako su joj trepavice zatreperile i shvatio da mi je glas zvuč ao nekako oč ajnič ki, iako to nisam nameravao. „Nismo č ak ni sigurni u to da postoji veza“, rekao sam još tiš e. „A ako postoji, mož da ć u se setiti neč ega š to bi bilo korisno za istragu. Molim te, Kes. Podrž i me u ovome.“ Cutala je neko vreme, pijuć i kafu pogleda uprtog u ekran. „Da li postoji šansa da neki stvarno radoznali novinar može…“ „Ne“, odluč no sam odvratio. Naravno, mnogo sam o tome razmiš ljao. U dosijeu se nigde nije spominjalo moje novo ime, č ak ni š kola koju sam pohađao, a kad smo se odselili, moj otac je policiji dao bakinu adresu; ona je umrla kad je meni bilo dvadesetak godina, a porodica je kuć u prodala. „Imena mojih roditelja nisu u telefonskom imeniku, a moj telefon se vodi na Heder Kvin. „A ovih dana se odazivaš na ime Rob. Mislim da ćemo proći." Cinjenica da je govorila u množ ini i praktič ni, uviđavni ton njenog glasa – kao da se radi samo o jednoj od uobič ajenih komplikacija iz kategorije svedoka nevoljnog da progovori ili osumnjič enog u bekstvu – uneli su toplinu u moje srce. „Ako sve krene naopako, prepustić u tebi odbranu od nasilnih novinara", rekao sam. „Super. Počeću da treniram karate." Na ekranu se stari snimak završ io, a plavuš a je pokuš avala da napravi š to dramatič niju završ nicu. „... Ali, za sada, sve š to ljudi iz Noknarija mogu da rade jeste da č ekaju... i da se nadaju." Kamera je zumirala kameni oltar i zadrž ala se na njemu nekoliko muč nih trenutaka pre nego š to se na ekranu opet pojavio studio i narandž asti najavljivač preš ao na izveš tavanje o poslednjim deš avanjima u vezi s nekim beskonačno depresivnim sudskim procesom.

Ostavili smo stvari kod Kesi i otiš li u š etnju po plaž i. Volim obalu Sendimaunta. Prilič no je lepa u onim retkim sunč anim popodnevima, neba plavog kao iz neke turistič ke broš ure i devojkama u majič icama bez rukava, pocrvenelih ramena, ali ja je iz nekih nedokuč ivih razloga najviš e volim baš onih vlaž nih dana koji predstavljaju irski standard, kada ti vetar isprska lice kapima kiš e i kada se sve slije u neke varljive, puritanske polutonove: sivobeli oblaci, beskrajno sivozeleno morsko prostranstvo, velike bledosmeđe peš čane dine oivič ene


delić ima razbijenih š koljki, š iroke, apstraktne linije potamnelog srebra tamo gde se plima prikrada nejednakom brzinom. Kesi je na sebi imala pantalone od somota boje ž al ije i svoj veliki crvenkastosmeđi đubretarac, a od vetra joj je pocrveneo nos. Krupna devojka u š orcu, s bejzbol kapom na glavi, puna poleta – verovatno neka studentkinja iz Amerike – trč ala je po pesku ispred nas; gore, na š etališ tu neka mlada majka u trenerci s naporom je gurala kolica s blizancima. „I, šta misliš?“, pitao sam . Naravno, zanimalo me je š ta misli o sluč aju, ali je Kesi bila raspolož ena za zezanje – ona ima viš e energije nego ostali ljudi, a danas je ceo dan provela u zatvorenom prostoru. „Vidi ti njega! Kada ž ena pita muš karca o č emu razmiš lja, to se smatra najveć im zloč inom, onda je ona posesivna i dosadna, i on pobegne sto kilometara od nje, ali kad je obrnuto.. „Pazi kako se ponašaš!“, rekao sam, nabijajući joj kapuljaču na lice. „Upomoć ! Zlostavlja me!“, povikala je ispod kapuljač e. „Pozovite komisiju za jednakost polova.“ Zena s kolicima nam je dobacila mrzovoljan pogled. „Previš e si uzbuđena", rekao sam Kesi. „Smiri se ili te vodim kuć i i nećeš dobiti sladoled." Otresla je kapuljač u i potrč ala po plaž i prevrć uć i se, praveć i zvezde s kaputom koji je vijorio oko nje. Moj poč etni utisak o Kesi je bio iznenađujuć e tač an; kao dete, osam godina se bavila gimnastikom i oč igledno je bila prilič no dobra u tome. Prestala je jer su joj dosadila takmič enja i rutina; ono š to je volela bili su pokreti i njihova napeta, gipka, rizič na geometrija. Petnaest godina kasnije njeno telo ih se i dalje seć alo, gotovo u potpunosti. Kad sam je sustigao, bila je zadihana i otresala je pesak s ruku. “Bolje?“, pitao sam. „Mnogo. O čemu si ono govorio?" „Slučaj. Posao. Mrtva osoba.“ “A, to“, odvratila je, namah se uozbiljivš i. Ispravila je kaput, pa smo lutali po plaži spotičući se o školjke dopola zakopane u pesak. „Pitala sam se“, rekla je, „kakvi su bili Piter Sevidž i Dž ejmi Rovan?“ Posmatrala je feribot, koji je na toj daljini izgledao majušno i slatko


poput igrač ke, dok je odvaž no sekao talase preko horizonta; njeno lice izlož eno sitnoj kiš i imalo je izraz koji se nije mogao proč itati. „Zašto te to zanima?“ “Ne znam. Samo sam se pitala.“ Dugo sam razmiš ljao o tom pitanju. Moje uspomene na njih izlizale su se od preterane upotrebe do krhke providnosti koja je svetlucala u uglovima mog uma; Dž ejmi kako se odluč no pentra i sigurnim korakom stiž e do najviš ih grana drveta, Piterov smeh odzvanja iz eksplozije zelenila iznad naš ih glava. Nekim laganim, usporenim procesom pretvorili su se u decu iz straš nih prič a, bleš tave legende izgubljenih civilizacija; bilo je teš ko poverovati da su nekada bili stvarni i da su mi bili prijatelji. „Kako to misliš ?“, pitao sam nakon duž e ć utnje. Pitanje je zvuč alo glupo. “Da li te zanimaju njihove ličnosti, kako su izgledali, šta?“ Slegnula je ramenima. „Bilo šta.“ „Oboje su bili približ no iste visine kao ja“, rekao sam. „Proseč ne visine, verovatno, š ta god to znač ilo. Oboje su bili vitki. Dž ejmi je imala plavu kosu, bob frizuru i prć ast nos. Piter je bio svetlosmeđ, nespretno podš iš an, kao i svi mali deč aci koje š iš aju majke, i zelene oči. Mislim da bi kao odrastao bio stvarno privlačan." „A njihove lič nosti?" Dobacila mi je pogled; od vetra joj se kosa slepila uz glavu, koja je bila glatka poput fokine. Ponekad bi, dok smo š etali, provukla svoju ruku kroz moju, ali sam bio siguran da to sada neće uraditi. Za vreme prve godine provedene u internatu, gotovo stalno sam razmiš ljao o njima. Divlje, oč ajnič ki sam patio za kuć om; svestan sam da je to tako s mnogom decom koja se nađu u toj situaciji, ali mislim da je moj oč aj daleko prevazilazio uobič ajene norme. Bio sam u neprekidnoj agoniji koja me svega obuzimala i onesposobljavala za normalno funkcionisanje, poput zubobolje. Na poč etku svakog polugodiš ta morali su da me izvuku iz kola, dok sam se ja ritao i jecao, i da me bukvalno odvuku unutra dok su moji roditelji odlazili. Mogli biste pomisliti da bi me takvo ponašanje načinilo savršenom metom za š kolske nasilnike, ali su me oni zapravo ostavljali na miru, verovatno shvatajuć i da ne postoji niš ta š to bi mogli da mi uč ine, a š to bi doprinelo da se oseć am gore od onoga kako sam se već oseć ao. Sama š kola nije bila pakao na zemlji niti bilo š ta slič no, u stvari, mislim da je


bila sasvim u redu, koliko je za jedno takvo mesto moguć e – mala š kola van grada, s paž ljivo izgrađenim sistemom iscrpljujuć eg rada, opsesivno zabrinuta za sopstveno rangiranje među ostalim š kolama i klišeima – ali sam ja želeo, više nego išta na svetu, da idem kući. U skladu s tradicijom koju slede gotovo sva deca, izlazio sam s tim nakraj tako š to sam se povlač io u svet maš te. Sedeo sam na klimavoj stolici za vreme dosadnih č asova i zamiš ljao kako se iza mene meškolji Džejmi, stvarna do poslednjeg detalja, od oblika čašica njenih kolena do poznatog pokreta glave. Noć u bih satima lež ao budan, dok su svuda oko mene deč aci hrkali i mrmljali u snu, i naprezao se do poslednje ć elije svog tela, sve dok ne bih bio siguran da ć e, kad otvorim oč i, u krevetu kraj mog lež ati Piter. Imao sam obič aj da stavljam poruke u prazne boč ice soka i puš tam ih niz potok koji je proticao kroz š kolsko imanje: “Za Pitera i Dž ejmi. Molim vas, vratite se, molim vas. Voli vas Adam.“ Vidite, znao sam da je njihov nestanak razlog zbog kog su me roditelji poslali od kuć e; znao sam da bi, kad bi oni jednog dana izronili iz š ume, musavi i ož ež eni koprivama, zahtevajući svoj čaj, meni bilo dopušteno da se vratim kući. „Dž ejmi je bila poput deč aka", rekao sam. „Stidljiva kad su nepoznati u pitanju, naroč ito odrasli, ali inač e neustraš iva. Vas dve biste se svidele jedna drugoj.“ Kesi me pogleda postrance i uputi mi poluosmeh. “Seti se, 1984. godine sam imala samo deset godina. Ne biste ni razgovarali sa mnom.“ Nekako sam o toj godini poč eo da razmiš ljam kao o svom lič nom, odvojenom svetu; na neki nač in sam bio uzdrman č injenicom da je i Kesi bila tamo, udaljena samo nekoliko kilometara. U trenutku kad su Piter i Dž ejmi nestali, ona se igrala s drugovima ili je vozila bicikl ili už inala, nesvesna tog događaja i dugih, zamrš enih puteva koji ć e je odvesti do mene i Noknarija. „Naravno da bismo razgovarali“, odvratio sam. „Rekli bismo ‘daj nam svoje pare za už inu, ti malo derište’.“ “To i sada radiš. Pričaj mi još o Džejmi.“ „Njena majka je bila hipik – nosila je dugač ke, leprš ave suknje i imala dugu kosu i stalno je spremala Dž ejmi jogurt s pš enič nim klicama za užinu.“ “Bljak“, odvratila je Kesi. „Nisam ni znala da si osamdesetih godina


uopšte mogao da nađeš pšenične klice, čak i da si hteo.“ „Mislim da je bila nezakonito dete – Dž ejmi, ne njena majka. Otac nije bio na vidiku. Neka deca su je zač ikavala zbog toga, sve dok jedno nije prebila. Nakon tog događaja, pitao sam majku gde je Dž ejmin otac, a ona mi je odgovorila da ne guram nos u tuđa posla. Pitao sam i Džejmi. Ona je slegla ramenima i rekla ‘koga briga za to?’“ „A Piter?“ „Piter je bio vođa“, odvratio sam. „Oduvek, č ak i u vreme kad smo bili klinci. Mogao je sa svakim da razgovara, oduvek nas je prič om izvlačio iz nevolje – ne da je bio neki pametnjaković, mislim da nije, ali je bio samouveren i voleo je ljude. I bio je lepo vaspitan." U naš oj ulici ž iveo je jedan deč ak, Vili Mali. Samo njegovo ime mu je zadavalo dosta nevolja – pitam se o č emu su, za ime sveta, njegovi roditelji razmiš ljali kad su mu ga nadenuli – ali je on povrh svega nosio naoč are sa staklima debelim poput dna laš ice koka-kole i morao je cele godine da nosi debele pletene dž empere sa zekama na prednjoj strani, jer s njegovim pluć ima neš to nije bilo u redu. Osim toga, već inu svojih reč enica započ injao bi reč ima „moja mama kaž e…“ S už ivanjem smo ga maltretirali celog ž ivota – š krabali š aljive crtež e po njegovim š kolskim sveskama, pljuckali mu na glavu s drveć a, donosili govanca Piterovog zeč ić a, ubeđujuć i ga da su to č okoladne bombonice i slič no – ali onog leta kad nam je bilo dvanaest godina, Piter nas je naterao da prestanemo s tim. „To nije lepo“, rekao je. „Nije on kriv što je takav.“ Dž ejmi i ja smo se slagali s njim, iako smo tvrdili da je Vili lepo mogao da sebe nazove Bil i da prestane da prič a okolo š ta njegova majka misli o bilo čemu. Osećao sam se dovoljno krivim da mu, sledeći put kad sam ga video, ponudim pola svoje mars č okoladice, ali on me je, razumljivo, sumnjič avo pogledao i pobegao. Odsutno sam se zapitao š ta Vili radi sada. U nekom ilmu, on bi verovatno bio genije, dobitnik Nobelove nagrade, i imao bi ž enu manekenku; ali poš to je ovo bila stvarnost, verovatno zarađuje za ž ivot izigravajuć i zamorca u nekom medicinskom istraživanju i – i dalje nosi džempere sa zekama. „To nije neobič no. Deca tog uzrasta su uglavnom nemilosrdna. Znam da sam ja bila." „Mislim da je Piter bio neobičan dečak“, rekao sam. Zastala je, podigla svetlonarandž astu š koljku i poč ela da je pomno


prouč ava. “Još uvek postoji š ansa da su ž ivi, zar ne?“ Skidala je pesak sa š koljke, najpre je trljajuć i o svoj rukav, potom duvajuć i u nju. „Negde.“ „Verovatno postoji", odvratio sam. Piter i Dž ejmi, tamo negde, njihova sić uš na lica koja nestaju na nekoj ogromnoj pokretnoj traci. Kad mi je bilo dvanaest, ta moguć nost je na neki nač in bila najgora od svih; moguć nost da su jednostavno tog dana nastavili da trč e, da su me ostavili daleko iza sebe, a da se nisu ni osvrnuli. I dalje imam nagonsku naviku da skeniram pogledom gomilu u potrazi za njihovim likovima – na aerodromima, zabavama, ž eleznič kim stanicama; navika je sad već prilič no izbledela, ali dok sam bio mlađi, obuzimala me poput napada panike i ja bih završ io klimajuć i glavom naprednazad kao lik iz nekog crtanog ilma, už asnut da bi jedino lice koje sam propustio moglo da pripada baš nekome od njih dvoje. „Mada sumnjam. Bilo je stvarno mnogo krvi tamo.“ Kesi je spustila š koljku u dž ep; na trenutak je podigla pogled ka meni. “Ne znam detalje.“ „Ostavić u ti dosije", rekao sam. Bio je potreban izvestan napor da bih izgovorio tu reč enicu, kao da joj predajem sopstveni dnevnik ili nešto slično, i to je delovalo uznemiravajuće. „Reći ćeš mi šta misliš.“ Plima je nadolazila. Sendimauntska plaž a ima tako blag pad da je prilikom oseke more skoro nevidljivo, samo sić uš na sivkasta ivica daleko na horizontu; plima se prikrade velikom brzinom, iz svih pravaca u isto vreme, pa ljudi ponekad bivaju zarobljeni. Za samo nekoliko trenutaka voda ć e nam stić i do nogu. „Bolje da se vratimo", rekla je Kesi. „Sem dolazi na večeru, jesi li zaboravio?" „Da, tako je“, odvratio sam bez oduš evljenja. Sviđa mi se Sem – on se svima sviđa, osim Kuperu – ali nisam baš bio raspolož en za druge ljude. „Zašto si ga pozvala?" „Sluč aj?“, odvratila je slatkim glasom. „Posao? Mrtva osoba?“ Uzvratio sam joj grimasom, a ona se nacerila. Dva musava deriš ta u kolicima mlatila su jedno drugo svojim vriš tavo obojenim igrač kama. „Britni! Dž astine!“, urlala je majka pokuš avajuć i da nadjač a njihovo dranje. „Umuknite ili ima da vas jebeno pobijem!" Obgrlio sam Kesi oko vrata i uspeo da je odvučem na bezbednu udaljenost pre nego š to smo oboje prsnuli u gromoglasni smeh.


Uzgred, s vremenom sam se ipak navikao na internat. Kad su me roditelji dovezli na poč etku druge š kolske godine (ja sam plakao, moljakao, č vrsto se drž ao za vrata kola kad me zgađeni š kolski nadstojnik dohvatio oko struka i, odvajajuć i moje prste od njih, jedan po jedan), sinulo mi je da ma koliko kukao i ma kako usrdno molio, oni nikada neć e dozvoliti da se vratim kuć i. Nakon toga viš e nisam osećao nostalgiju. Nisam imao mnogo izbora. Duboka tuga koja me obrvala te prve godine dovela me je gotovo do tač ke pucanja (odrastao sam naviknut na napade vrtoglavice i muč nine prilikom svakog ustajanja, trenutke u kojima ne bih mogao da se setim imena svojih š kolskih drugova ili puta do trpezarije), a sposobnost regeneracije ima svoje granice č ak i kod trinaestogodiš njaka; da je to potrajalo još samo nekoliko meseci, verovatno bih sramotno podlegao nekoj vrsti nervnog sloma. Mada, moram da kažem da kad dođe do tačke pucanja, imam odličan instinkt za prež ivljavanje. Te prve noć i druge š kolske godine plakao sam sve dok nisam utonuo u san, a kad sam se sledeć eg jutra probudio, č vrsto sam odlučio da više nikada neću žaliti za kućom. Nakon toga sam, na svoje veliko iznenađenje, otkrio da mi uklapanje viš e uopš te ne predstavlja problem. Iako nisam obrać ao mnogo paž nje, nekako sam pokupio i usvojio dobar deo bizarnog, urođenog š kolskog slenga (prdavci je bio naziv za mlađu decu, dž iberima smo nazivali nastavnike), a moj akcenat je za svega nekoliko nedelja preš ao put od onog kojim se govori u okohni Dablina do onog kojim bi se dič io stanovnik Houm kauntisa{34}. Sprijateljio sam se s Carlijem, koji je sedeo pored mene na č asovima geogra ije, imao ozbiljno okruglo lice i kikot koji nije mogao a da vas ne nasmeje; kasnije, kad smo već bili stariji, delili smo mali stan, dž ointe koje je dobijao od svog brata, studenta na Kembridž u, i prve duge, ž udne, zbunjujuć e razgovore o devojkama. Moj akademski rad je bio, u najboljem sluč aju, proseč an – toliko mi se u glavu usadila ideja o š kolovanju kao o več itoj, neizbež noj sudbini da sam imao poteš koć a da zamislim bilo š ta nakon njega, a samim tim sam zaboravio i koja je njegova svrha – ali ispostavilo se da sam prilič no dobar plivač , dovoljno dobar za š kolski tim, š to mi je donelo mnogo viš e poš tovanja


uč enika i nastavnika nego š to bi to uč inile dobre ocene. U petoj godini su me č ak izabrali za prefekta; bio sam sklon da to, kao i prijem u Odeljenje za ubistva, pripiš em č injenici da sam izgledao onako kako se od čoveka na tom mestu očekuje. Mnoge praznike sam proveo u Carlijevoj kuć i u Hardfordš iru, uč eć i da vozim na starom mercedesu njegovog oca (vijugavi seoski drumovi, otvoreni prozori, glas Bona Dž ovija ori se iz zvuč nika, a nas dvojica netalentovano pevamo zajedno sa njim iz sveg glasa) i zaljubljujuć i se u njegove sestre. Otkrio sam da viš e naroč ito i ne ž elim da idem kuć i. Kuć a na Likslipu je bila oronula, mrač na i mirisala je na vlagu, a moja majka je potpuno pogreš no razmestila stvari po mojoj novoj sobi; odavala je utisak neodređenosti i privremenog boraviš ta, kao na brzinu sklepani izbeglič ki logor, ni nalik domu. Ostali klinci u ulici imali su frizure opasnih momaka i pravili su nejasne š ale na račun mog akcenta. Roditelji su primetili da sam se promenio, ali umesto da budu zadovoljni š to sam se najzad uklopio u š kolsku sredinu, ostajali bi pomalo zateč eni i nervozni u prisustvu te nepoznate, samodovoljne osobe kakva sam postajao. Moja majka je na prstima iš la po kuć i i tiho me pitala kakvu už inu ž elim uz č aj; otac je pokuš avao da sa mnom zapodene muš ke razgovore i ti pokuš aji bi se nakon mnogo nakaš ljavanja i š uš tanja novinama uvek završ ili neuspehom, zbog mog ć utanja. Racionalnim delom svog mozga shvatao sam da su me poslali u internat kako bi me zaš titili od neprekidnih talasa novinara i beskorisnih razgovora s policijom, kao i od radoznalosti mojih nekadaš njih š kolskih drugova, i svestan sam da je ovo verovatno bila najbolja odluka koju su mogli da donesu; ali je uprkos tome jedan deo mene nepogreš ivo, ć utljivo, mož da č ak i sa izvesnim pravom, verovao da su me udaljili zato š to su me se plaš ili. Kao neko groteskno deformisano dete koje nije ni trebalo da odraste ili sijamski blizanac č iji je drugi deo izdahnuo za vreme operacije, ja sam – samo zato š to sam preživeo – postao neko čudo prirode.


8. Sem je stigao tač no na vreme, i izgledao je poput klinca na prvom sastanku – č ak je pokuš ao da zač eš lja nemirnu kosu, uzalud – noseć i u ruci bocu vina. “Izvoli“, rekao je pruž ajuć i je Kesi. „Nisam znao š ta spremaš za več eru, ali momak u prodavnici kaž e da ovo mož e da se pije uz gotovo sve vrste hrane.“ “Odlič no“, odvratila mu je Kesi, stiš avajuć i muziku (Riki Martin, na š panskom; ona ima taj dens miks koji puš ta do daske kad kuva ili sređuje kuć u) i odlazeć i do plakara da pronađe neš to nalik č aš ama za vino. „Ionako samo spremam pastu. Otvarač je u onoj ioci. Robe, ljubavi, moraš stvarno da mešaš taj sos, a ne samo da drž iš varjač u u šerpi." „Slušaj tj, Marta Stjuart, da li ja pravim ovo ili ti?“ „Nijedno od nas, očito. Seme, piješ li vino ili voziš?" „Medoksova, ovo je samo paradajz iz konzerve s malo bosiljka, teško da se to može nazvati haute cuisine.“ „Da li su ti nepce uklonili hirurš kim putem kad si se rodio ili si morao da se potrudiš da uzgajiš tako velič anstven nedostatak prefinjenosti? Seme, vino?“ Sem je izgledao pomalo zbunjeno. Ponekad Kesi i ja zaboravimo da mož emo ostaviti neobič an utisak na ljude, naroč ito kad nismo na duž nosti i kad smo dobro raspolož eni, š to je ove več eri bio sluč aj. Znam da to zvuč i pomalo č udno, s obzirom na to š ta smo ceo dan radili, ali u odeljenjima s visokim nivoom už asa – ubistva, seksualni zloč ini, porodič no nasilje – ili nauč iš da se isključ iš ili te prebace u Umetnič ka dela i antikvitete. Ukoliko sebi dozvoliš da previš e razmiš ljaš o ž rtvama (š ta im je prolazilo kroz glavu u poslednjim sekundama ž ivota, š ta nikada neć e imati prilike da urade, njihovim oč ajnim porodicama), završ iš s nereš enim sluč ajem i nervnim slomom. Ja sam, oč ito, malo tež e uspevao da se isključ im; ali mi je domaća atmosfera, spremanje večere i nerviranje Kesi činilo dobro. „Mmm, da, hvala", rekao je Sem. Neodluč no je gledao okolo, traž eć i mesto na koje bi mogao da spusti kaput; Kesi mu ga je uzela iz


ruke i bacila ga na futon. “Moj stric ima kuć u u Boizbridž u – dobro, dobro, znam“, rekao je kad je video naš e izraze koji su karikirali zadivljenost, “i još uvek imam ključ . Prenoć im tu ponekad kad popijem neku više.“ Posmatrao nas je čekajući komentar. “Odlič no“, rekla je Kesi, zaronivš i opet u plakar, izronivš i sa staklenom č aš om na kojoj je pisalo ‘Nutela’. „Mrzim kad neki ljudi piju, a neki ne. Zbog toga razgovor bude nekako zamrš en. Uzgred, š ta si, zaboga, učinio Kuperu?“ Sem se nasmejao, opustio i poč eo da pretura po ioci u potrazi za otvarač em. „Kunem se, nije moja krivica. Svoja prva tri sluč aja dobio sam u pet po podne; svaki put sam ga pozvao upravo u trenutku kad se spremao da krene kući.“ „Uh, uh“, odvratila je Kesi, „nevaljali Sem.“ „Srećan si što uopšte razgovara s tobom“, rekoh. „Jedva razgovara“, odvrati Sem. „I dalje se pravi da ne mož e da se seti kako se zovem. Zove me detektiv Nijari ili detektiv O’Nolan – č ak i na klupi za svedoke. Jednom je, svaki put kad bi me pomenuo, koristio drugo ime, a sudija se toliko zbunio da je skoro proglasio sudski postupak neispravnim. Hvala bogu da mu se vas dvoje sviđate.“ “To je zbog Rajanovog dekoltea“, rekla je Kesi, udarivš i me bokom kako bih joj se sklonio s puta. Ubacila je prstohvat soli u š erpu s vodom. „Pa, nabavić u i ja vonderbra", odvratio je Sem. Veš to je otvorio vino, sipao ga i dodao nam č aš e. „Ziveli, druš tvo. Hvala š to ste me pozvali. Diž em č aš u za brzo reš avanje sluč aja, bez gadnih iznenađenja."

Nakon več ere smo se bacili na posao. Skuvao sam kafu; Sem je zahtevao da opere sudove. Kesi je raš irila fotogra ije sa obdukcije i beleš ke po niskom stoč ić u, starom drvenom sanduku ispoliranom pč elinjim voskom do visokog sjaja. Sedela je na podu, jednom rukom prevrć uć i po papirima, drugom jeduć i viš nje iz č inije na stolu. Volim da posmatram Kesi kad pokuš ava da se usredsredi. Kad usmeri paž nju na neš to, odsutna je i potpuno nesvesna svega, poput deteta – uvrć e pramen kose, noge savija pod neverovatnim uglovima, gricka olovku, a potom je iznenada vadi iz usta i mrmlja nešto sebi u bradu.


“Dok č ekamo na ovu neverovatnu vidovitu ž enu“, rekao sam Semu – a Kesi mi je pokazala srednji prst ne diž uć i glavu s papira – „isprič aj mi kako si ti proveo dan?" Sem je ispirao tanjire skladnim i uvež banim pokretima než enje. „Mukotrpno. Uglavnom na č ekanju na telefonskim linijama, i u prijatnim razgovorima s drž avnim služ benicima koji su izjavljivali da je neko drugi nadlež an za to i koji bi me upuć ivali na neč iju govornu poš tu. Neć e biti tako jednostavno otkriti ko je vlasnik tog zemljiš ta, kao š to zvuč i. Međutim, razgovarao sam sa stricem i pitao ga da li kampanja ‘Pomerite autoput’ uopšte ima bilo kakvog efekta." „I?“, pitao sam, trudeć i se da ne zvuč im cinič no. Nemam niš ta protiv Rejmonda O’Nila – bledo sam se seć ao visokog č oveka crvenog lica sa grivom srebrne kose, to je bilo sve – ali gajim ogromno nepoverenje prema političarima. „Rekao je ne. U principu, da, to jeste neugodno.“ Kesi ga je pogledala podignute obrve. „Samo citiram. Bili su na sudu nekoliko puta, pokuš avajuć i da zaustave izgradnju puta; ostalo mi je da to proverim i utvrdim tač ne datume, ali Red kaž e da su sasluš avanja bila krajem aprila, poč etkom juna i sredinom jula. To se podudara s vremenom telefonskih poziva upućenih Džonatanu Devlinu." „Neko je oč igledno mislio da je kampanja viš e od obič ne neugodnosti", rekao sam. „Kada su poslednji put bili na sudu, pre nekoliko nedelja, kampanja je izdejstvovala sudsku zabranu izgradnje, ali Red kaž e da ć e ona biti odbačena nakon žalbe. On nije zabrinut." “To je lepo znati“, slatkim glasom reče Kesi. „Autoput ć e doneti mnogo toga dobrog, Kesi“, blago je rekao Sem, „Izgradiće se nove kuće, otvoriće se radna mesta.“ „Sigurna sam da hoć e. Samo ne vidim zaš to sve to ne bi moglo da se dogodi i kad bi se put pomerio za nekoliko stotina metara.“ Sem je odmahnuo glavom. „Nemam pojma. Ne razumem se u te stvari. Ali se Red razume, i on kaže da je put neophodan." Kesi je zaustila da kaž e neš to, ali sam joj pogledom signalizirao da ćuti. „Prestani da se ponašaš kao derište i daj nam profil ubice.“ „Dobro", odvratila je dok smo prinosili kafu, „zanimljivo je da meni izgleda kao da ubica uopšte nije srcem učestvovao u ubistvu.“ „Molim?“, rekoh. „Medoksova, tip ju je dva puta udario u glavu, a


onda je uguš io. Bila je veoma, veoma mrtva. Da nije svojski uš ao u to...“ „Ne, sač ekaj", ubacio se Sem. „Hteo bih da č ujem zaš to tako misli.“ Moj posao prilikom pro ilisanja poč inioca jeste da igram ulogu đavoljeg advokata, a Kesi je viš e nego sposobna da me uć utka kad pokaž em preterani polet, ali je Sem u sebi nosio dozu staromodnog kavaljerstva, š to mi se dopadalo, mada me je pomalo nerviralo. Kesi mi je uputila jedan nestašni pogled, a njemu se nasmešila. „Hvala, Seme. Kao š to rekoh. Pogledajte prvi udarac: samo je kvrcnuo, nije mogao ni da je obori, a kamoli da je onesvesti. Bila mu je okrenuta leđima, nije se pomerala, mogao je odmah da joj razbije glavu, ali nije.“ „Mož da nije znao s koliko snage treba da udari", rekao je Sem. „Nije to nikada ranije radio.“ U glasu mu se oseć alo nezadovoljstvo. Ma kako to surovo zvuč alo, ali viš e volimo znake koji ukazuju na okorelog kriminalca. Tada postoji moguć nost da bude i drugih sluč ajeva koje bismo mogli da uporedimo i viš e prikupljenih dokaza. Ukoliko je naš momak prvi put poč inio zloč in, neć emo imati niš ta viš e od ovog što imamo. „Kes?“, rekoh. „Misliš da mu je prvi put?“ Dok sam to izgovarao, postao sam svestan č injenice da ne znam kakav bih odgovor ž eleo da čujem. Odsutno je posegnula za viš njama, oč iju i dalje uprtih u beleš ke, ali video sam kako joj trepavice podrhtavaju: znala je zaš to to pitam. „Nisam sigurna. Nije to radio č esto, ili nije u skorije vreme, u suprotnom ne bi bio tako nesiguran. Ali postoji moguć nost da je ubio jednom ili dva puta ranije, odavno. Ne mož emo da opovrgnemo moguću vezu s ranijim slučajem.“ „Malo je neobič no za serijskog ubicu da uzme godiš nji odmor od dvadeset godina", rekao sam. „Pa“, odvratila je Kesi, „ovoga puta nije to uradio s entuzijazmom. Ona se bori, on joj stavlja ruku preko usta, udara je ponovo – mož da ona za to vreme pokuš ava da otpuzi dalje – a taj udarac je onesveš ćuje. Ali umesto da nastavi da je udara kamenom – č ak i nakon š to su se borili, a nivo adrenalina mu je verovatno skoč io do plafona – on baca kamen i guš i je. Cak je ne davi, š to bi bilo mnogo jednostavnije, nego koristi plastič nu kesu i navlač i je otpozadi, tako da


ne mora da joj vidi lice. Pokuš ava da se distancira od zloč ina, da izgleda manje nasilno. Nežnije." Semovo lice se razvuklo u grimasu. „Ili ne želi da napravi nered“, dodao sam. „Dobro, ali zaš to je onda uopš te udario? Zaš to je odmah nije zaskoč io i navukao joj kesu preko lica? Mislim da je ž eleo prvo da je onesvesti, tako da ne mora da posmatra kako pati.“ „Mož da nije bio siguran da ć e uspeti da je savlada osim ukoliko je odmah ne onesvesti“, rekao sam. „Mož da nije snaž an – ili mu je zaista prvi put i ne zna kako to izgleda." „Dobro. Mož da je od svega pomalo. Slaž em se da traž imo nekog ko nema poznatu istoriju nasilnič kog ponaš anja – nekoga ko nije uč estvovao u tuč ama u š koli i niko ga ne smatra nasilnim – a verovatno nema ni istoriju seksualnih napada, takođe. Mislim da ovo silovanje zapravo i nije bilo seksualno motivisano.“ „Samo zato š to ga je izvrš io predmetom?", rekoh. „Znaš i sama da nekima od njih uopš te i ne mož e da se digne.“ Sem je trepnuo i otpio gutljaj kafe kako bi sakrio zbunjenost. „Naravno, ali da je to razlog, bio bi... temeljitiji.“ Na tu pomisao svi smo se trgli. „Prema onome š to Kuper kaž e, bio je to samo gest: jedan proboj, bez sadizma, bez mahnitosti, poderotine na samo prvih nekoliko centimetara, himen jedva da je bio povređen. I sve to nakon smrti.“ “To je možda njegov izbor. Nekrofilija.“ „Gospode", izustio je Sem, spuštajući šolju s kafom. Kesi je poč ela da traž i svoje cigarete, a onda se predomislila i uzela jednu od mojih, koje su bile jač e. Njeno lice, u trenutku kad se nagnula prema plamenu upaljač a, kad joj je popustila samokontrola, bilo je umorno i iscrpljeno; pitao sam se da li ć e te noć i sanjati Keti Devlin, bač enu na pod, kako pokuš ava da vriš ti. „U tom sluč aju bi je zadrž ao duž e. I, opet, znaci koji ukazuju na seksualni napad bili bi jač e izraženi. Ne: on nije želeo to da radi. Uradio je to zato što je morao.“ „Simulirao je seksualni napad kako bi nas odveo na pogreš an trag?“ Odmahnula je glavom, „Ne znam... Da se o tome radilo, napravio bi verovatno pravu predstavu; skinuo bi je, postavio da lež i raš irenih nogu. Umesto toga, navlač i joj pantalone, zakopčava ih... Ne, ono na š ta sam mislila ima viš e veze sa š izofrenijom. Oni koji pate od te


bolesti obič no nisu nasilni, ali bez lekova i na vrhuncu paranoidne faze – nikad se ne zna. Mož da je verovao, iz samo njemu poznatih razloga, da ona mora da bude ubijena i silovana, iako je mrzeo š to mora to da uč ini. To bi objasnilo zaš to se trudio da je ne povredi, zaš to je koristio predmet, zaš to sve nije viš e nalikovalo na seksualni zloč in – nije ž eleo da je izlož i pogledu i nije ž eleo da bilo ko o njemu razmiš lja kao o silovatelju – mož da to č ak objaš njava i zaš to je ostavio na oltaru.“ „Kako?“ Izvadio sam cigaretu iz kutije i dobacio je Semu, jer je izgledao kao da mu je to potrebno, ali je on odmahnuo glavom. „Mislim, mogao je da je ostavi u š umi ili na nekom drugom mestu, gde je mož da godinama niko ne bi ni naš ao, ili jednostavno na zemlji. Umesto toga, izlož io se opasnosti samo da bi je postavio na oltar. Mož da je to neka vrsta predstave, ali nisam ubeđena u to: nije je namestio u neki poseban polož aj, osim š to ju je nagnuo na levu stranu, tako da je povreda na glavi ostala skrivena – opet pokuš aj da umanji zloč in. Mislim da je pokuš ao da bude paž ljiv prema njoj, mislim da je u tome bilo izvesnog poš tovanja – drž ao ju je podalje od ž ivotinja i postarao se da bude š to pre pronađena.“ Posegnula je rukom ka pepeljari. „Dobra vest, ukoliko se radi o š izofrenič aru u stanju pomahnitalosti: neće biti problem spaziti ga.“ “A š ta je s moguć noš ću da je na delu bio plać eni ubica?“, pitao sam. “To bi takođe objasnilo oklevanje. Neko – mož da tajanstveni momak koji je uputio telefonske pozive – unajmio ga je da to uradi, ali to ne znači da mu se svidelo to što radi." “U stvari“, odvratila je Kesi, „unajmljeni ubica – ne neki profesionalac, nego amater kome je oč ajnič ki potreban novac – mož da se i bolje uklapa. Imam utisak da je Keti Devlin bila prilič no razumno dete, šta ti misliš, Robe?“ „Meni izgleda kao da je ona od čitave porodice bila najstabilnija." „Aha, i meni. Pametna, usmerena, snažne volje.“ „Ne neko ko bi usred noći otišao s nepoznatim.“ „Tač no. Naroč ito ne s nekim kome, oč ito, nisu sve koze na broju. Pomahnitali š izofrenič ar verovatno ne bi bio u stanju da se ponaš a dovoljno normalno da je nagovori da ode s njim bilo kuda. Verovatnije je da se radi o nekom ko je izgledao pristojno, bio prijatnog ponaš anja, dobar s decom – nekom koga ipak koliko-toliko poznaje.


Nekom u č ijoj se blizini oseć ala sigurnom. Nekom ko joj nije delovao preteće.“ „Možda je ‘ona’“, rekoh. „Koliko je Keti bila teška?“ Kesi je prevrtala po beleš kama. „Trideset pet kilograma. Zavisi koliko daleko je morala da je nosi, ali da, mogla je to i ž ena da uradi, ali prilič no jaka ž ena. So i nije pronaš la nikakve tragove po kojima bi se moglo zaključ iti da je telo vuč eno. Cisto statistič ki, ja se kladim na muškarca.“ „Ali eliminišemo roditelje?“, rekao je Sem s nadom. Napravila je grimasu. „Ne. Recimo da je jedan od roditelja zlostavljao i da je ona pretila da ć e nekom da kaž e: ili onaj ko je zlostavljao ili drugi roditelj mogao je zaključ iti da ona mora da umre kako bi se zaš titila porodica. Mož da su pokuš ali da nameste da izgleda kao seksualni zloč in, ali nisu imali srca da to izvedu kako treba... U osnovi, jedino u š ta sam manje-viš e sigurna jeste da ubica nije psihopata niti sadista – naš momak nije bio u stanju da je dehumanizuje i nije už ivao u tome da je gleda kako pati. Traž imo nekoga ko nije ž eleo da uradi to š to je uradio, nekoga ko je to uradio jer je smatrao da je neophodno. Mislim da neć e pokuš ati da se pojavi u istrazi – verovatno ga ne pali sva ta paž nja, niš ta slič no – i ne mislim da ć e tako neš to pokuš ati ponovo u skorije vreme, ne osim ukoliko se na neki nač in ne oseti ugrož enim. I gotovo sam sigurna da se radi o nekom iz okoline. Pravi profajler bi verovatno mogao da bude mnogo precizniji, ali…“ „Imaš diplomu s Trinitija, zar ne?“, odvratio je Sem. Kesi je kratko odmahnula glavom i posegnula za viš njama. „Napustila sam studije u četvrtoj godini.“ „Zašto?“ Ispljunula je koš čicu u ruku i dobacila Semu osmeh koji mi je bio dobro poznat, izuzetno sladak osmejak koji bi joj izgužvao lice tako da nisi mogao da joj vidiš oč i. “A š ta biste vi radili bez mene da nisam to uradila?“ Znao sam da je to pitanje na koje neć e dobiti odgovor. I sam sam ga postavio nekoliko puta ovih godina, i dobijao odgovore tipa „tamo nije bilo nikoga tvog kalibra koga bih mogla da nerviram", „hrana u Bateriju{35} je bila už asna“. Oduvek se u vezi s njom provlač ilo neš to tajanstveno. Bilo je to neš to š to mi se kod nje sviđalo, naroč ito zato š to


to, paradoksalno, nije bila osobina vidljiva na prvi pogled; dovela je svoju sposobnost izvrdavanja na zavidnu visinu, tako da je ona postala gotovo neprimetna. Odavala je utisak osobe koja je iznenađujuć e otvorena, poput deteta – š to je bilo tač no, ako se u obzir uzme izreka: š to u izlogu, to i u radnji. Ali ono š to nije bilo u izlogu, ono š to si mogao samo na trenutke da naslutiš , bilo je ono š to me je kod nje fasciniralo. Cak i nakon toliko vremena, znao sam da u njoj postoje tajne koje mi nije dozvolila ni da naslutim, a kamoli da ih saznam. Bilo je pitanja na koja nije htela da odgovori, tema o kojima bi raspravljala samo u apstraktnom smislu; pokuš aš da je pribiješ uza zid, a ona ti isklizne, smejući se, vešto poput klizača na ledu. „Dobra si“, rekao je Sem. „Imala diplomu ili ne.“ Kesi podiž e obrvu. „Sač ekaj da vidiš da li sam u pravu pre nego š to to kažeš.“ „Zaš to ju je č uvao č itav dan?“, pitao sam. To me je sve vreme muč ilo, ne samo zbog oč iglednih mrač nih moguć nosti, već i zbog slutnje da je morao iz nekog razloga da se otarasi tela, a da nije, mogao je da je zadrž i duž e; mož da bi nestala tiho i zauvek poput Pitera i Džejmi. „Ako sam u pravu kad kaž em da je hteo da se distancira od svog zloč ina, onda to nije zato š to je ž eleo da je zadrž i. U tom sluč aju bi ž eleo da se otarasi tela š to je pre moguć e. Zadrž ao ju je zato š to nije imao drugog izbora." „Živi s nekim i morao je da sačeka dok taj neko ne izađe iz kuće?“ „Da, mož e biti. Ali pitam se da mož da iskopina nije bila sluč ajan izbor. Mož da je morao da je ostavi tamo – ili zato š to je to deo tog velelepnog plana u njegovoj glavi, ili zato š to nema automobil a iskopina je jedino dostupno, zgodno mesto. To bi se slagalo s Markovom izjavom da nije proš ao nijedan automobil – i znač ilo bi da je mesto samog ubistva prilič no blizu, verovatno u jednoj od kuć a na kraju naselja. Mož da je pokuš ao da je ostavi u ponedeljak uveč e, ali je Mark bio tamo u š umi i zapalio je vatru. Ubica ga je mož da video i uplašio se; morao je da sakrije Keti i pokuša sledeće noći.“ „Ili je možda on ubica“, rekao sam. „Ima alibi za utorak noć.“ „Da, a potvrdila ga je devojka luda za njim.“ „Mel nije lujka koja bi potvrđivala sve što njen dečko kaže. Ona ima


sopstvenu lič nost i dovoljno je pametna da shvati koliko je ovo važ no. Da je Mark u pola noć i, usred akcije, iskoč io iz kreveta i otiš ao u šetnju, ona bi nam to sigurno rekla.“ „Možda je imao saučesnika. Mel ili nekog drugog." „I šta, sakrili su telo u teoriji zavere?“ „Koji bi bio njegov motiv?“, pitao je Sem. Jeo je treš nje i ljubopitljivo nas posmatrao. „Njegov motiv je š to mu nedostaje daska u glavi“, rekao sam. “Da si ga samo č uo. Savrš eno je normalan za već inu toga – dovoljno normalan da prevari dete, Kas – ali ako ga navedeš na razgovor o iskopinama, on poč ne da balavi o prinoš enju ž rtava i obož avanju... Iskopina je u opasnosti zbog autoputa: mož da je smatrao da bi jedna ina, ljudska ž rtva, baš kao u stara vremena, uč inila da se to zaustavi i sve ostane kako jeste. Kad se radi o sudbini iskopina, on je lud.“ „Ako se ispostavi da je ovo neko pagansko prinoš enje ž rtve“, odvratio je Sem, “ja ne bih ž eleo da budem taj koji ć e to saopš titi O’Keliju." „Predlaž em da ga nateramo da on sam to kaž e O’Keliju. A mi ć emo prodavati karte zainteresovanima da to vide.“ „Mark nije lud“, odlučno je izjavila Kesi. “O, jeste, i te kako.“ „E pa nije. Samo mu je posao kojim se bavi najvaž niji u ž ivotu. U tome nema ničega ludog.“ „Da si ih samo video“, rekoh Semu. „Iskreno, to je viš e nalikovalo na ljubavni sastanak nego na ispitivanje osumnjič enog. Medoksova je klimala glavom i treptala okicama, govoreć i mu da tačno zna kako se on oseća.“ „Sto je, u stvari, tač no", odvratila je Kesi. Ostavila je Kuperove beleš ke i naslonila se na naslon kauč a. „I nisam treptala. Kad budem treptala, obećavam ti da ćeš to sigurno primetiti." „Ti znaš kako se on oseć a? Zaš to, da se i ti ne moliš bogu naš e kulturne baštine?“ „Ne, mentolu jedan. Zavež i i sluš aj. Imam teoriju o Marku.“ Izula se i savila noge ispod dupeta. „O bože“, rekao sam. „Seme, nadam se da nikud ne žuriš.“ „Uvek nađem vremena za dobru teoriju", odvratio je Sem. „Mogu li uz nju da dobijem i neko piće ako smo završili s poslom?"


„Pametan potez“, rekao sam. Kesi me munula stopalom. „Idi pronađi viski ili tako neš to.“ Odgurnuo sam njeno stopalo i ustao. „Dobro“, poč ela je. „Svima nam je potrebno da verujemo u nešto, je l’ tako?“ “Zaš to?“, pitao sam. Oseć ao sam da je to prilič no intrigantno i donekle onespokojavajuć e; nisam religiozan, a koliko znam nije ni Kesi. „Zato š to je to tako. Svako druš tvo je u ljudskoj istoriji imalo neki sistem verovanja. Ali sada... Koliko ljudi poznaješ koji su pravi hriš ćani – ne od onih koji samo odlaze u crkvu, već pravih hriš ćana, koji rade sve onako kako bi to Isus radio? A nije baš da ljudi mogu da veruju u politič ke ideologije. Naš a vlada č ak i nema ideologiju, koliko možemo da primetimo.“ „Njihova ideologija je ‘plave koverte’ za momke“, rekao sam preko ramena. „Kakva je – takva je, ipak je ideologija." “Hej“, blago se usprotivio Sem. „Izvini", rekoh. „Nisam mislio ni na koga posebno.“ Klimnuo je glavom. „Nisam ni ja, Seme. Htela sam da kaž em da ne postoji nikakva zajednič ka, opš ta ilozo ija. Tako su ljudi prisiljeni da sami pronađu u šta će verovati." Pronaš ao sam viski, koka-kolu, led i tri č aš e; ž onglirajuć i, sve sam zajedno doneo i spustio na sto. „Aha, misliš na religije ‘za poneti’? Na one religijske japije koji upraž njavaju tantrič ki seks i feng š uej na zadnjim sedištima svojih automobila?“ „Da, i na njih takođe, ali prvenstveno mislim na ljude koji su u stanju da od neč ega sasvim drugog naprave religiju. Kao, na primer, od novca – u stvari, to je neš to najbliž e ideologiji š to naš a vlada ima i pri tom, Seme, ne mislim samo na debele koverte. Da li ste primetili da u današ nje vreme imati slabo plać en posao nije samo nepovoljna okolnost? To se u stvari smatra neodgovornim: nisi koristan č lan druš tva i ako nemaš ogromnu kuć u i fensi automobil, onda si veoma, veoma nevaljao.“ “Ali, ako neko traž i poviš icu“, rekao sam udarajuć i plastič nu posudu za led, „onda je veoma, veoma nevaljao, zato š to time ugrož ava pro it svog poslodavca i sve š to je on uradio za privredu naše zemlje."


„Tač no. Ako nisi bogat, onda si manje vredno bić e, koje nema nikakva prava da od pristojnih ljudi, koji jesu bogati, oč ekuje platu od koje može da se živi.“ „Hajde, hajde“, odvratio je Sem. „Mislim da nije sve baš tako loše.“ Nastupila je mala, ljubazna tiš ina. Pokupio sam kockice leda koje su pale na sto. Sem po prirodi ima sindrom Polijane{36}, ali takođe ima porodicu koja poseduje nekretnine u Bolzbridž u. Njegov pogled na druš tveno-ekonomska pitanja teš ko da bi se mogao smatrati objektivnim. “Još jedna velika religija u današ nje vreme“, nastavila je Kesi, „jeste ljudsko telo. Pogledajte samo sve te reklame pokroviteljskog tona i izveštaje o pušenju, konzumiranju alkohola, fitnesu..." Sipao sam pić e č ekajuć i da mi Sem da znak da mu je dosta; konač no je podigao ruku i osmehnuo se dok sam mu dodavao č aš u. “Od njih mi dođe da strpam onoliko cigareta koliko mož e da mi stane u usta i zapalim sve odjednom“, rekao sam. Kesi je ispruž ila noge; ja sam ih pomerio kako bih mogao da sednem i smestio ih u krilo, a onda počeo da joj pripremam piće s mnogo leda i mnogo koka-kole. “I meni isto. Ali ti izveš taji ne govore samo o tome kako je to nezdravo – ono š to oni govore jeste da je to nemoralno. Kao da si duhovno bolja osoba ako imaš tač no određeni procenat masnoć e u telu i ako vež baš jedan sat svakoga dana, a tu su i oni odvratni superiorni stavovi po kojima puš enje nije samo glupo, već je bukvalno delo samog đavola. Ljudima je potreban moralni kodeks kako bi bili u stanju da donesu odluke. Sva ta opsesija zdravim ž ivotom i inansijskom superiornoš ću postoji samo zato da popuni tu prazninu na trž iš tu. Ali problem je u tome š to je sve to naopako. Nije to da ti uradiš pravu stvar u nadi da ć e ti se to isplatiti; po de iniciji, danas je moralno ono što je najisplativije.“ “Pij to pić e“, rekao sam. Ona je uspaljeno gestikulirala, naginjuć i se napred, potpuno zaboravljajuć i na č aš u koju je drž ala u ruci. „Kakve veze sve ovo ima sa onim ludakom Markom?" Kesi je napravila grimasu i otpila gutljaj. „Vidi: Mark veruje u arheologiju – u kulturnu baš tinu svog naroda. To je njegova vera. Nije to neki apstraktni skup principa, i nije u vezi s njegovim telom i računom u banci; radi se o konkretnom delu njegovog života, njegovoj svakodnevici, bez obzira da li je to pro itabilno ili ne. On živi za to. To


nije simptom ludila, to je zdravo, a s druš tvom u kojem ljudi misle da je to čudno, nešto ozbiljno nije u redu.“ „Momak je prosipao vino prinoseć i jebenu žrtvu nekom tamo bogu iz bronzanog doba", rekoh. “Ne mislim da sa mnom neš to nije u redu kad kaž em da mi je to malo č udno. Seme, molim te podrž i me u ovome.“ “Ja?“, naslonio se na sofu i sluš ao naš razgovor, jednom rukom se igrajuć i š koljkama i kamenč ić ima na prozorskoj dasci, „Ma ja bih rekao da je razlog mladost-ludost. Trebalo bi da se ož eni i da ima gomilu dece. To bi ga vratilo na zemlju.“ Kesi i ja smo se pogledali i prasnuli u smeh. „Šta je?“, pitao je Sem. “Ništa“, odvratio sam. „Stvarno, ništa.“ „Volela bih da upoznaš Marka uz nekoliko piva“, rekla je Kesi. „Vrlo brzo bih ga provalio", mirno je odvratio Sem, na š ta smo Kesi i ja ponovo prasnuli u smeh. Naslonio sam se i otpio još jedan gutljaj. Už ivao sam u ovom razgovoru. Bilo je to lepo več e, sreć no več e; tiha kiš a je rominjala udarajuć i o prozore, a u pozadini se č ula pesma Bili Holidej. Na kraju krajeva, bilo mi je drago š to je Kesi pozvala i Sema. On mi se sve viš e dopadao. Palo mi je na pamet da bi svako trebalo da ima nekog svog Sema u blizini. „Da li stvarno misliš da Marka skinemo sa spiska potencijalnih osumnjičenih?“, pitao sam Kesi. Ona je ispijala svoje pić e, između dva gutljaja paž ljivo drž eć i č aš u na stomaku. „Iskreno, da“, odvratila je. „Bez obzira na mentalno zdravlje. Kao š to rekoh, imam jak oseć aj da, ko god da je to uradio, ozbiljno se dvoumio zbog toga. Ne mogu da zamislim Marka kako se zbog bilo čega dvoumi – bar ne zbog nečega važnog." „Sreć an je taj Mark“, rekao je Sem, smeš eć i joj se s druge strane stola.

„Pa“, upitao je kasnije, „kako ste se ti i Kesi upoznali?“ Nagnuo se na naslon i posegao za čašom. „Molim?“, upitao sam zateč eno. Bilo je to č udno pitanje, kao grom iz vedra neba, a u tom sam trenutku, da budem iskren, skoro i zaboravio da je on prisutan. Kesi nabavlja pić e odlič nog kvaliteta, viski konemara, svilenkastog ukusa koji blago naginje ka mirisu


zapaljene trave, tako da smo bili pomalo pripiti. Razgovor je poč eo polako da zamire i to je bilo ugodno. Sem se protezao ne bi li uspeo da proč ita naslove knjiga na polici; ja sam lež ao na futonu poleđuš ke, ne razmiš ljajuć i ni o č emu do o muzici. Kesi je bila u kupatilu. “O, kad je doš la u odeljenje. Motor joj se jednog dana pokvario, a ja sam je dovezao kući.“ „Aha, dobro“, odvratio je. Izgledalo je kao da mu je pomalo neprijatno, š to nije lič ilo na njega. „Tako sam i ja u poč etku mislio: da se niste poznavali odranije. Ali izgledalo mi je kao da se godinama poznajete, tako da sam se pitao da li ste stari prijatelji ili... znaš.“ „Ljudi uglavnom to misle", rekao sam. Obič no pretpostavljaju da smo rođaci ili da smo zajedno odrasli, ili neš to slič no, š to je uvek u meni budilo prisnu, nerazumnu sreć u. „Pretpostavljam da smo, jednostavno, na istim talasnim dužinama." Klimnuo je glavom. „Ti i Kesi“, rekao je i nakašljao se. „Sta ja?“, sumnjič avo je upitala Kesi, gurajuć i moje noge, koje su joj stajale na putu. Sela je opet na svoje mesto. „To samo bog zna“, rekao sam. „Samo sam pitao Roba da li ste se vas dvoje poznavali pre nego š to si došla u odeljenje“, objašnjavao je Sem. „Iz koledža ili tako nešto." “Ja nisam iš ao na koledž “, rekao sam. Znao sam š ta pokuš ava da sazna. Već ina ljudi pita isto, pre ili kasnije, ali imao sam oseć aj da Sem nije naročito radoznao. Pitao sam se koji je pravi razlog. „Ozbiljno?“, rekao je, pokuš avajuć i da sakrije zbunjenost. Zbog akcenta. „Mislio sam da jesi, mož da na Triniti, i da ste imali č asove zajedno, ili...“ „Nisam ga poznavala, kao ni Adama“, rekla je Kesi, a onda smo, nakon trenutka potpune paralisanosti, oboje poč eli da se kikoć emo. Sem je odmahivao glavom, smešeći se. „Ludi ste, oboje“, rekao je i ustao da isprazni pepeljaru.

Ono š to sam rekao Semu bila je istina: nikada nisam iš ao na koledž . Nekim č udom, ispite sam polož io sa ocenama B i dva D – verovatno dovoljno da mogu da upiš em negde neki kurs, ali nisam č ak ni popunio prijavu za upis. Svima sam govorio da sam odluč io da pauziram godinu dana, ali istina je bila da nisam hteo niš ta da radim,


apsolutno ništa, što je duže moguće, možda do kraja života. Carli je krenuo u London da studira ekonomiju, pa sam poš ao s njim: nije postojalo nijedno mesto na koje sam naroč ito ž eleo ili morao da odem. Njegov otac mu je plaćao polovinu sjajnog apartmana s hrastovim parketom i vratarom. Nije bilo nač ina da ja plać am drugu polovinu, pa sam pronaš ao malu, oronulu garsonjeru u opasnom kraju, a Carli je sebi naš ao cimera, Holanđanina na studentskoj razmeni, koji se za Bož ić vrać ao u svoju zemlju. Plan je bio da ja do tada nađem posao i pridruž im mu se, ali je mnogo pre Bož ić a postalo jasno da se nikuda neć u seliti u skorije vreme – ne samo zbog novca, već i zato š to sam se, neoč ekivano, zaljubio u svoju garsonjeru i svoj samostalni, opušteni, nesređeni način života. Nakon internata, opijala me samoć a. Prve noć i u svom stanu satima sam lež ao na prljavom tepihu, u prljavonarandž astom odsjaju gradskih svetiljki koji je dopirao kroz prozor, oseć ao opojan miris karija koji se š irio hodnicima i sluš ao dva momka koji su napolju vikali jedan na drugog na ruskom, dok se odnekud č ulo virtuozno sviranje na violini. Polako sam shvatao da na svetu ne postoji nijedna osoba koja me vidi i koja bi me pitala š ta to radim, ili mogla da mi naredi da radim neš to drugo. Oseć ao sam da bi mala garsonjera u svakom trenutku mogla da se otcepi od zgrade i poput sjajnog balona od sapunice otplovi u noć , lagano plutajuć i iznad krovova, preko reke, ka zvezdama. Proveo sam tamo skoro dve godine. Već inom sam ž iveo od socijalne pomoć i za nezaposlene; povremeno, kad bi me nagovorili ili kad bi mi bio potreban novac da zadivim neku devojku, proveo bih nekoliko nedelja radeć i izič ke poslove – selidbe ili na nekoj građevini, Carli i ja smo se udaljili, bilo je to neizbež no – a sve je poč elo, č ini mi se, kad je bacio prvi už asnuti pogled na moju garsonjeru, pokuš avajuć i da ga prikrije ljubaznim ponaš anjem. Popili bismo zajedno pić e svakih nekoliko nedelja i ja bih ponekad s njim i njegovim novim prijateljima iš ao na zabave (na njima sam uglavnom upoznavao devojke, uključ ujuć i i plahu Dž emu, koja je imala problem s prekomernim opijanjem). Bili su to ini momci, njegovi prijatelji s faksa, ali su govorili jezikom koji ja nisam razumeo niti sam imao želju da ga nauč im, punom skrivenih dosetki koje su samo oni prepoznavali, skrać enica i prijateljskog tapš anja po ramenu, koje mi


je bilo teško da pratim. Nisam siguran š ta sam te dve godine uopš te radio. Mnogo vremena sam, č ini mi se, proveo ne radeć i baš niš ta. Znam da je to jedan od nezamislivih tabua naš eg druš tva, ali sam otkrio nadarenost za bož anstvenu lenjost, neoptereć enu griž om savesti, lenjost koju već ina ljudi nakon detinjstva nikada viš e ne upozna. Stari fenjer visio je na mom prozoru i ja sam mnoga popodneva proveo satima posmatrajuć i igru svetlosti duginih boja koju je razbacivao po sobi. Mnogo sam č itao. Citao sam oduvek, ali sam se te dve godine bacao na knjige sa sladostrasnom, gotovo erotič nom pohotom. Odlazio sam u obliž nju biblioteku i uzimao onoliko knjiga koliko je bilo dozvoljeno, vrać ao se u svoju garsonjeru i ne bih izlazio po nedelju dana. Už ivao sam u starim knjigama – š to starijim, to bolje – Tolstoj, Po, tragedije pisaca iz vremena Dž emsa, pomalo praš njav prevod Lakloa – tako da, kad bih konač no doš ao k sebi, sanjivih oč iju, oš amuć en, danima nisam mogao prestati da razmiš ljam u njihovom ispoliranom, kristalnom maniru. Takođe, mnogo sam gledao TV. Te druge godine poč eli su da me oduš evljavaju dokumentarci o istinitim kriminalnim sluč ajevima koji su se davali kasno noć u, uglavnom na Diskaveriju: nisam bio oduš evljen samim zloč inima, već zamrš enim nač inom njihovog reš avanja. Dopadala mi se oš tra, nepokolebljiva posveć enost s kojom su ti ljudi – oštri Bostonci iz FBI-ja, trbušasti šerifi iz Teksasa – pažljivo raspetljavali niti i slagali delić e slagalice, sve dok svaki ne bi doš ao na svoje mesto, a odgovor se na njihovu zapovest pojavio u vazduhu ispred njih, sjajan i nepobitan. Bili su poput mađionič ara koji u š eš ir ubace nekoliko stvarč ica, pucnu prstima i iz njega izvuku – fanfare, molim – sjajnog belog zeca; samo š to je ovo bilo hiljadu puta bolje, jer su odgovori bili stvarni i ž ivotni, i tu nije bilo (barem sam tako mislio) mesta bilo kakvim iluzijama. Znao sam da u stvarnom ž ivotu nije tako, bar ne uvek, ali ideja da imam posao gde bi takva moguć nost postojala, oduzimala mi je dah. A onda, kad se tog istog meseca Carli verio, socijalno me obavestilo da ć e takvima kao š to sam ja uskratiti dalju pomoć , a u stan ispod mene se uselio neki tip, ljubitelj loš e rep muzike, uč inilo mi se da je najprirodnije da se vratim u Irsku, upiš em na koledž Templmor i poč nem da se obuč avam za detektiva. Nije mi nedostajala garsonjera


– mislim da je već poč ela da se uvlač i dosada – ali i dalje ubrajam te dve bož anstvene, samodovoljne godine među najsreć nije trenutke svog života.

Sem je otiš ao kuć i oko 11.30; Bolzbridž je od Sendimaunta udaljen samo nekoliko minuta hoda. Dok je oblač io kaput, dobacio mi je brzi, upitni pogled. „U kom pravcu ti ideš?“ „Verovatno si propustio poslednji DART {37}“, opuš teno je rekla Kesi. „Možeš spavati na sofi ako želiš." Mogao sam uzeti taksi, ali sam zaključ io da njena ideja nije loš a: Sem nije Kvigli i nećemo narednog dana trpeti male značajne osmehe i dvosmislenosti. „Mislim da jesam", odvratio sam, bacivši pogled na sat. „Neće ti smetati ako ostanem?" Ako je Sem bio iznenađen, nije to nič im pokazao. „Onda, vidimo se ujutru", veselo se pozdravio. „Lepo spavajte.“ „Sviđaš mu se“, rekao sam Kesi kad je otišao. „O bož e, kako si predvidiv", odvratila je, kopajuć i po plakaru u potrazi za rezervnim pokrivačem i majicom koju držim kod nje. “‘O, hoć u da č ujem š ta Kesi ima da kaž e, o, Kesi, ti si tako dobra u tome’." „Robe, da je bog ž eleo da imam jednog už asnog brata u pubertetu, on bi mi dao jednog. Pored toga, už asno loš e oponaš aš galvejski akcenat.“ “Da li se i on tebi sviđa?“ “Da je tako, izvela bih trik po kom sam poznata, vezivanje peteljke višnje u čvor jezikom." „Nema šanse. Pokaži mi.“ „Šalila sam se. Beži u krevet." Raš irili smo futon; Kesi je upalila lampu kraj kreveta, a ja sam ugasio veliko svetlo. Garsonjera je u polutami izgledala toplo i senovito. Pronaš la je majicu do kolena u kojoj je spavala i ponela je u kupatilo da je obuč e. Ja sam svoje č arape ugurao u cipele i sklonio ih ispod sofe, skinuo sve osim bokserica, navukao majicu i udobno se smestio ispod pokrivač a. To nam je već postala rutina. Cuo sam kako pljuska vodu po licu i tiho pevuš i u bradu neku folk pesmicu koju nisam znao. „Kraj kraljice srca stoji as tuge, danas je tu, sutra ko zna


gde.“ Ton kojim je pevala bio je suviše nizak, zadnja nota je nestajala u šumu vode. “Da li stvarno gajiš takva oseć anja prema svom poslu?“, pitao sam je kad je izaš la iz kupatila (mala, bosa stopala, glatki listovi, miš ić avi, kao u dečaka). „Ista kao Mark prema arheologiji?" Cekao sam da Sem ode da joj postavim to pitanje. Dobacila mi je upitni pogled ispod oka. „Kunem se, nikada nisam prosipala pić e po itisonu u kancelariji." Cekao sam. Skliznula je u krevet i naslonila se na lakat s obrazom na dlanu; svetlost lampe ocrtavala je obrise njenog tela, dajuć i joj izgled prikaze, devojke na vitraž u. Nisam bio siguran da ć e mi odgovoriti, č ak i ako Sem nije tu, ali nakon nekoliko trenutaka je rekla: „Mi se bavimo traganjem za istinom. To je ozbiljan posao.“ Razmiš ljao sam o tome. „Da li zbog toga ne voliš da laž eš ?" Bila je to jedna od njenih osobenosti, naročito neobična za detektiva. Ona zna da preč uje pitanje ili izbegava da odgovori na njega, ponekad nestaš no, ponekad tako prevejano da to jedva primetiš , izbacuje dvosmislene fraze veš tinom vrsnog mađionič ara; ali je nikada nisam čuo da otvoreno laže, čak ni osumnjičenog. Slegnula je ramenom. „Nisam dobra s paradoksima." „Ja smatram da jesam", rekao sam zamišljeno. Prevrnula se na leđa, smejuć i se. „Mislim da to treba da staviš u oglas lič ne prirode. Muš karac, visok sto osamdeset dva centimetra, vešt s paradoksima...“ „Nenormalno privlačan..." „Traži jednu malu Britni, radi…“ “Bljak!“ Nedužno je podigla obrvu, gledajući me upitno. “Ne?“ „Malo poš tovanja, molim. Britni je samo za one s jeftinim ukusom. Morala bi, u najmanju ruku, da bude Skarlet Johanson." Nasmejali smo se. Ophrvao nas je umor. Uzdahnuo sam od zadovoljstva i udobno se smestio u poznatu udubinu kreveta; Kesi je ugasila lampu. „Laku noć. Lepo spavaj.“ „Lepo sanjaj." Kesi padne u san lako i brzo poput mač eta; nakon nekoliko sekundi č uo sam kako joj se disanje produbljuje i usporava, s kratkom stankom na kraju svakog izdaha, š to mi je govorilo da je zaspala. Ja


sam potpuna suprotnost: kad zaspim, mož e da me probudi samo izuzetno jaka zvonjava sata ili udarac u cevanicu, ali mogu satima da se vrtim po krevetu i vrpoljim dok ne padnem u san. Nekako mi je kod Kesi uvek bilo lakš e da zaspim, uprkos neravnoj, prekratkoj so i i potmulim zvucima stare kuć e, koja se sprema na spavanje. Cak i sad, kad me muč i nesanica, zamiš ljam da opet lež im na toj so i; mekani, ofucani lanel pokrivač a na mom obrazu, blagi, pikantni miris vruć eg viskija od kog se vazduh č ini toplijim, tiho š uš kanje usnule Kesi u drugom kraju sobe. Nekoliko ljudi je ulazilo u kuć u, uć utkujuć i se međusobno, uz kikotanje; delovi razgovora i neč iji smeh su dopirali do mene, tihi i udaljeni, s donjeg sprata. Uskladio sam ritam svog disanja sa Kesinim, i osetio kako mi um prijatno klizi u sneni ponor i javljaju se misli bez mnogo logike – Sem je objaš njavao kako se pravi č amac, a Kesi je sedela na ivici prozora između dva gargojla i smejala se. More je nekoliko ulica udaljeno i nikako nisam mogao č uti zvuk talasa, ali sam ipak umislio da je tako.


9. U mom seć anju, proveli smo milion noć i u Kesinom stanu, nas troje. Istraga je trajala oko mesec dana, i siguran sam da je bilo dana kad je neko od nas bio odsutan, radeć i na nekom drugom zadatku; ali su, vremenom, te več eri meni obojile celu sezonu, poput kapljice neke bleš tave boje koja se polako š iri kroz vodu. Vreme je te rane, gorke jeseni bilo hirovito; vetar je hujao kroz otvore na krovovima, a kiš a sipila po simsovima troš nih prozora i u potocima curila niz okna. Kesi bi založ ila vatru, a mi bismo raš irili beleš ke po podu i smiš ljali razne teorije, samo da bismo ih kasnije pobijali. Na smenu smo spremali več eru – Kesi bi nam uglavnom podarila pastu na razne nač ine, od mene su sendvič i s mesom, a od Sema iznenađujuć i egzotič ni eksperimenti: izdaš ni takosi, neka jela tajlandske kuhinje prelivena pikantnim sosom od kikirikija. Uz več eru smo obič no pili vino, potom prelazili na viski u raznim oblicima; kad bi pić e poč elo da nas hvata, pokupili bismo papire i sklonili fasciklu, zbacili cipele s nogu, pustili muziku i razgovarali. Kesi je, kao i ja, bila jedinica, pa smo oboje kao zač arani sluš ali Semove prič e o detinjstvu s č etiri brata i tri sestre. Svi su bili zgurani u staru belu farmersku kuć u u Galveju, gde su se na prostranstvu kilometrima okolo igrali kauboja i Indijanaca, i noć u se iskradali da istraže ukleti mlin. Gutali smo priče o njihovom velikom, ćutljivom ocu i majci koja im je delila kriš ke hleba, tek izvađenog iz peć i, uz kratke udarce drvenom varjač om, i koja bi ih za vreme obroka prebrojavala, kako bi bila sigurna da nijedno dete nije upalo u potok. Kesini roditelji su poginuli u saobrać ajnoj nesreć i kad joj je bilo pet godina, a odgajali su je, s mnogo než nosti, stariji stric i ujna u troš noj kuć ici u Viklovu, kilometrima udaljenoj od svega. Prič ala nam je kako je č itala knjige iz njihove biblioteke, nepodesne za njen tadaš nji uzrast – Zlatnu granu, Ovidijeve Metamorfoze; Madam Bovari, koju je mrzela, ali je ipak roman do kraja proč itala – sklupč ana na klupi kraj prozora na odmoriš tu, jeduć i jabuke iz baš te dok je sitna kiš a udarala u prozorsko okno. Prič ala nam je i kako je jednom otpuzala pod


prastari, grozni orman i pronaš la kineski tanjirić , novč ić iz vremena Dž ordž a VI i dva pisma od nekog vojnika koji se borio u Prvom svetskom ratu i č ije ime nikome nije bilo poznato. Neke reč i u pismu precrtao je cenzor crnom olovkom. Ja se gotovo nisam seć ao događaja pre svoje dvanaeste godine, a nakon toga moje uspomene su se uglavnom sastojale od nizova – nizova sivobelih kreveta u spavaonici internata, nizova hladnih tuš eva u kupaonici koja je mirisala na hlor i u kojoj su naš i glasovi odzvanjali, nizova deč aka u zastarelim uniformama koji jednolič nim glasovima pevaju protestantske himne o duž nosti i postojanosti. I za Kesi i za mene je Semovo detinjstvo bilo nalik bajci; zamiš ljali smo slike obojene drvenim bojicama na kojima su bila deca s obrazima rumenim kao jabuke i ovč arski pas koji je skakutao oko njih. „Prič aj nam kako je bilo kad si bio mali“, rekla bi Kesi, a potom bi se sklupč ala na futonu, povlač eć i rukave dž empera nadole kako bi mogla da drži čašu vrelog viskija. Mada je, na mnogo nač ina, Sem bio kao trinaesto prase u mnogim naš im razgovorima, deo mene je time bio veoma zadovoljan; Kesi i ja smo proveli dve godine izgrađujuć i naš e navike, naš ritam, naš e male, stranom oku nevidljive znake i signale; na kraju krajeva, Sem je bio tu zahvaljujuć i naš oj predusretljivosti, i bilo je sasvim u redu da njegova uloga bude samo sporedna, da bude prisutan, ali ne previš e. To ga izgleda nikada nije muč ilo. Ispruž io bi se na so i i igrao svojom č aš om, okreć uć i je prema vatri, posmatrajuć i kako njen odsjaj pravi senke boje ć ilibara na njegovom dž emperu. Posmatrao nas je s osmehom, dok smo se mi raspravljali o prirodi vremena T. S. Eliota, ili nauč nim objaš njenjima za pojavu duhova. Bili su to, bez sumnje, pravi pubertetski razgovori, pogotovu š to smo se ponaš ali poput dva deriš ta („Ugrizeš me, Rajane", rekla bi š kiljeć i sa svog mesta na kauč u, a ja bih je zgrabio za ruku i grizao sve dok ne poč ne da moli za milost), ali sam ih ja, koji nikada nisam vodio takve razgovore kad sam bio klinac, voleo i uživao sam u svakom trenutku.

Ovo seć anje je, naravno, obojeno romantikom; to je moj hronič ni obič aj. Ne dozvolite da vas zavaram: iako su te več eri mož da bile pune domać e atmosfere, dani su bili poput tmurnih, napetih, frustrirajuć ih ž estokih udaraca. Zvanič no, bili smo u smeni od devet do pet, ali smo


se na poslu pojavljivali u osam ujutru i retko odlazili pre osam uveč e, a č esto smo i kod kuć e radili – upoređivali upitnike, č itali izjave, pisali izveš taje. Naš e bi več eri tada poč injale oko devet ili deset sati, a retko bismo prestajali da prič amo o poslu pre ponoć i. Do uskakanja u krevet, bilo bi već dva ujutru. Razvili smo snaž nu, nezdravu vezu s kofeinom i potpuno zaboravili kakav je oseć aj ne biti iscrpljen. Prvog petka uveč e je jedan novajlija po imenu Kori neoprezno rekao: „Vidimo se u ponedeljak, narode." Tu njegovu izjavu doč ekali su sarkastič ni osmesi i tapš anje po leđima, kao i O’Kelijev odgovor u kojem nije bilo ni trunke humora; „Ne ti, kako-se-ono-zvaš e, vidimo se sutra ujutru u osam, i nemoj da si zakasnio." Rozalind Devlin ipak nije doš la tog petka. Negde oko pet sati, kad sam već postao nervozan od č ekanja i neobjaš njivo zabrinut da joj se nije neš to mož da dogodilo, pozvao sam je na mobilni telefon. Nije odgovorila. Ubeđivao sam sebe da je verovatno sa svojima, da pomaž e oko organizovanja sahrane ili da je sa Dž esikom, ili plač e u svojoj sobi; ali me oseć aj nelagodnosti nije napuš tao, majuš an i oš tar i muč io me kao kamenčić u cipeli. U nedelju smo otiš li na Ketinu sahranu, Kesi, Sem i ja. Prič a da ubice neodoljivo privlač i groblje u već ini sluč ajeva je samo mit, ali svejedno je i najmanja moguć nost bila vredna naš eg prisustva; uz to, i O’Keli nam je napomenuo da je to dobro za odnose s javnoš ću. Crkva je bila izgrađena sedamdesetih godina, u vreme kad se beton smatrao umetnič kim izrazom i kad je Noknari još uvek smatran mestom koje ć e svakog trenutka da izraste u velegrad; bila je ogromna, ledena i ruž na – nespretni, poluapstraktni Put krsta{38}, i zvuci koji su se, ž alosno odzvanjajuć i, peli do uglaste betonske tavanice. Stajali smo pozadi u svojoj najboljoj, nenametljivoj tamnoj odeć i i posmatrali kako se crkva puni ljudima; seljacima koji su u rukama drž ali svoje ravne kape, starijim ž enama s maramama, tinejdž erima koji su se upinjali da izgledaju blazirano. Mali beli sanduk, oivič en zlatom i grozan, stajao je ispred oltara. Rozalind je teturala niz prolaz, obeš enih ramena. S jedne strane pridrž avala ju je Margaret, a s druge strane tetka Vera; iza njih je iš ao Dž onatan, izgubljenog pogleda, vodeći Džesiku prema prednjem redu sedišta. Plamenovi sveć a titrali su pod neprekidnim naletima promaje; vazduh je mirisao na vlagu, tamjan i cveć e koje vene. Vrtelo mi se u


glavi – zaboravio sam da doruč kujem – tako da ceo prizor u mom seć anju ima neki staklasti odsjaj. Trebalo mi je dugo da shvatim da je za to, u stvari, postojao viš e nego dobar razlog: na ovom sam mestu viš e od dvanaest godma prisustvovao nedeljnoj misi i verovatno sam bio prisutan i na memorijalnoj služ bi za Pitera i Dž ejmi, sedeć i u jednoj od onih jeftinih drvenih stolica. Kesi je kriš om duvala u dlanove, pokušavajući da ih zagreje. Sveš tenik je bio veoma mlad i krut, i bolno je pokuš avao da se uzdigne na nivo situacije sa svojim niš tavnim arsenalom kliš ea koje je poneo iz semeniš ta. Hor bledih malih devojč ica u š kolskim uniformama – Ketine drugarice iz š kole; prepoznao sam neka lica; zgurile su se jedna do druge, deleć i listove s notama. Pesme su bile odabrane s namerom da donesu utehu, ali su njihovi glasovi bili tanki i nesigurni, a nekoliko njih se stalno prekidalo. „Ne plaš i se, ja uvek idem ispred tebe; hajde, sledi me.. Simon Kameron je uhvatila moj pogled dok se vrać ala sa služ be. Pozdravila me krutim pokretom glave; njene oč i boje zlata bile su krvave, pogled č udoviš an. Clanovi porodice su jedan po jedan ustali iz svojih drvenih stolica i polož ili na kovč eg sitnice za seć anje: Margaret je donela knjigu, Dž esika krpenu mač ku, Dž onatan crtež koji je visio iznad Ketinog kreveta. Poslednja, Rozalind, klekla je i na poklopac polož ila par malenih ruž ič astih baletanki, svezanih trakama. Než no ih je pomilovala, a onda tiho zajecala, spustivš i glavu na kovč eg. Njeni tamni uvojci podrhtavali su na beloj podlozi oivič enoj zlalom. Tih, gotovo neljudski krik, začuo se negde iz prednjeg reda klupa. Napolju, nebo je bilo sivo i belo, a vetar je otkidao liš će s grana stabala u dvoriš tu crkve. Novinari su č ekali naslonjeni na ogradu, blicevi su sevali. Pronaš li smo donekle zaklonjeno mesto i pogledom pretraž ivali gomilu i okolinu, ali nam niš ta nije dalo znak za uzbunu, š to nas nije iznenadilo. „Posetioci i nisu neki“, rekao je Sem tiho. On je jedini od nas troje prisustvovao služ bi. „Hajde da se pozabavimo ovim ljudima sutra, da vidimo je li prisutan neko kome ovde nije mesto." “On nije ovde“, odvratila je Kesi. Gurnula je ruke u dž epove jakne. „Ne ukoliko nije obavezan da bude. Ovaj momak neć e č itati ni č lanke u novinama. Ukoliko iko poč ne da prič a o sluč aju u njegovom prisustvu, trudiće se da promeni temu.“ Spuš tajuć i se lagano niz crkvene stepenice, maramice pritisnute na


usta, silazila je Rozalind. Podigla je glavu i spazila nas. Stresla je s ramena ruku koja ju je pridrž avala i potrč ala preko trave, dok se njena duga crna haljina vijorila na vetru. „Detektive Rajane…“ Uhvatila me je za obe ruke, podiž uć i svoje uplakano lice ka meni. „Ne mogu ovo da podnesem. Morate da uhvatite č oveka koji je ovo uradio mojoj sestri.“ „Rozalind!" Promuklo je pozvao Dž onatan odnekuda, ali ona nije sklonila pogled. Prsti su joj bili dugi, meki i ledeni. „Uč inić emo sve š to je u našoj moći", odvratio sam. „Hoćeš li doći sutra da razgovaramo?“ „Pokuš ać u. Izvinite š to nisam doš la u petak, nisam mogla..." Brzo je bacila pogled preko ramena. „Nisam mogla da se iskradem. Molim vas, pronađite ga, detektive Rajane, molim vas...“ Viš e sam č uo nego video zujanje kamera. Na jednoj od fotogra ija video se pro il Rozalindinog lica punog bola, podignutog ka meni, i ne baš laskav snimak mog lica otvorenih usta – taj je već sledeć eg jutra osvanuo na naslovnim stranama tabloida. Ispod je stajao ogromnim slovima ispisan naslov „Traž im pravdu za svoju sestru", zbog č ega me Kvigli cele nedelje nije ostavljao na miru.

U prve dve nedelje operacije „Vestalka" uč inili smo sve č ega smo mogli da se setimo, baš sve. Mi, pomoć nici i mesna policija razgovarali smo sa svima u krugu od pet kilometara oko Noknarija i sa svakim ko je poznavao Keti. Bio je jedan š izofrenič ar u kraju, ali on nikada u ž ivotu nikoga nije povredio, č ak ni u razdobljima kad nije pio lekove, a to se u poslednje tri godine nije dogodilo. Proverili smo svaki telegram sauč eš ća koji su Devlinovi dobili, sproveli istragu nad svakom osobom koja je dala prilog za Ketinu š kolarinu i stavili pod prismotru kameni oltar da bismo utvrdili ko je položio sveće na njega. Razgovarali smo s Ketinim drugaricama – Kristinom Mar i, Elizabetom Mekginis, Marijanom Kejsi: oč iju crvenih od suza, uzdrmane, hrabre male devojč ice bez ijedne korisne informacije, pa ipak sam pronaš ao neslaganja u njihovim izjavama. I mada stvarno nemam živaca za ljude koji uzdišu i kukaju kako brzo deca odrastaju u današ nje vreme (na kraju krajeva, moji baba i deda su u svojoj š esnaestoj već radili puno radno vreme, š to prevazilazi današ nje muke odraslih s brojem pirsinga na telu njihove dece), ali bez obzira


na sve, Ketine drugarice su imale tu ozbiljnu, znalač ku svest o svetu, koja se kosila s bezbriž nim, gotovo ž ivotinjskim neznanjem u kakvom sam, koliko se seć am, ž iveo kad sam bio njihovih godina. „Smatrale smo da sa Dž esikom mož da nije sve u redu“, rekla je Kristina tonom tridesetogodiš nje ž ene, “ali nismo htele da pitamo. Da li je... da li je Keti ubio neki pedofil?“ Odgovor na to pitanje je, kako se č inilo, bio negativan. Uprkos Kesinom oseć aju da ovo nije zloč in sa seksualnom pozadinom, proverili smo svaku osobu osuđivanu za seksualne prestupe juž no od Dablina, kao i veliki broj onih koje nikada nismo uspeli da osudimo, i proveli sate i sate s momcima koji su imali nimalo zahvalan posao prać enja i hvatanja pedo ila na internetu. Momak s kojim smo najviš e razgovarali zvao se Karl. Bio je mlad i mrš av, bledog, izboranog lica i rekao nam je da nakon osam meseci na ovom poslu već razmiš lja o otkazu: imao je dvoje dece kojima još nije bilo ni sedam godina, a viš e nije bio u stanju da se prema njima ponaš a kao ranije: oseć ao se suviš e neč istim da bi ih zagrlio za laku noć poš to bi proveo dan baveć i se onim čime se bavio. Mrež a, kako je Karl zvao, vrvela je od spekulacija i uzbuđenja zbog onog š to se desilo Keti Devlin – poš tedeć u vas detalja – pa smo proč eš ljali hiljade stranica internet č etova, izdanaka iz nekog mrač nog, stranog sveta, ali smo ostali praznih ruku. Jedan momak je previš e saoseć ao s Ketinim ubicom („Mislim da ju je on PREVISE VOLEO, a ona to nije bila u stanju da shvati, pa ga je to NALJUTILO“), ali je on u trenutku njene smrti bio na internetu i raspravljao o izič kim karakteristikama istoč noazijskih malih devojč ica u poređenju sa evropskim. Kesi i ja smo se te večeri napili do daske. So ini momci su otiš li do Devlinovih i do tanč ina proč eš ljali celu kuć u – pomno skupljajuć i vlakna i ostalo, navodno radi eliminacije, ali su izvestili da nisu pronaš li ni tragove krvi niti bilo š ta š to bi odgovaralo Kuperovom opisu oruđa kojim je izvrš eno silovanje. Pronaš ao sam inansijske podatke: Devlinovi su ž iveli skromno (jedno porodič no letovanje na Krit pre č etiri godine na kredit, Ketini č asovi baleta i Rozalindini č asovi violine; tojota ‘99. godiš te) i jedva da su imali uš teđevine, ali nisu nikome ni dugovali. Hipoteka je bila gotovo isplać ena, nikada nisu kasnili s podmirivanjem telefona. Nije bilo sumnjivih transakcija na njihovom rač unu u banci niti je postojala


polisa Ketinog životnog osiguranja; nije bilo ničega. Linija za dojave se usijala od poziva, već inom potpuno beskorisnih; neki su zvali da kaž u kako njihov sused izgleda č udno, a uz to je odbio da se pridruž i skupš tini stanara, neko je primetio č oveka opakog izgleda kako se muva okolo, ali na sasvim drugom kraju zemlje, određeni broj ludaka bulaznio je o svojim vizijama o ubistvu; a ona druga vrsta ludaka naš iroko je objaš njavala kako je ovo ubistvo bož ja kazna za grehe naš eg posrnulog druš tva. Kesi i ja smo utroš ili celo jedno prepodne na nekog momka koji je objaš njavao da je bog kaznio Keti zbog njenog neprimerenog oblač enja i razgolić avanja pred hiljadama č italaca Ajriš tajmsa za koji su je fotogralisali u trikou. Polagali smo velike nade u njega – odbio je da razgovara s Kesi, jer je smatrao da ž ene ne bi trebalo da budu zaposlene i da su njene farmerke takođe nepristojne (standard pristojnog ž enskog odevanja, sa ž arom mi je objasnio, jeste Gospa Fatimska {39} ). Ali je njegov alibi bio besprekoran; proveo je ponedeljak več e u majuš nom kraju crvenih fenjera u Ulici Bagot, pijan kao č ep, osipajuć i drvlje i kamenje po prostitutkama i zapisujuć i registarske tablice njihovih klijenata, š to je na kraju dovelo do toga da su ga makroi izbacili. Pokuš avao je ponovo da uđe, sve dok ga policija, negde oko č etiri sata ujutru, nije zatvorila u ć eliju dok se ne otrezni. Ovo se, oč ito, deš avalo svakih nekoliko nedelja; svi uključ eni su dobro poznavali tu rutinu i zduš no su potvrdili prič u, jetko komentariš uć i njegove moguć e seksualne sklonosti. Bile su to č udne nedelje, č udne i iš čaš ene. Cak i nakon toliko vremena teš ko mi je da vam ih opiš em. Bilo je tu mnogo detalja, sitnica, koje su se u to vreme č inile nevaž nim i nekako se nisu uklapale poput gomile predmeta u nekoj bizarnoj druš tvenoj igri: lica i fraze, dnevne sobe i telefonski pozivi, sve je teklo zajedno u jedinstvenom snopu svetlosti stroboskopske svetiljke. Tek mnogo kasnije, kad sam sa otrcanom i hladnom trezvenoš ću pogledao unazad, ti detalji su se brzo i uredno slož ili na svoja mesta, tvoreć i savršenu sliku koju smo sve vreme gubili iz vida. Osim toga, ta prva faza operacije „Vestalka" bila je dozlaboga muč na. Istraga se, iako to ni za š ta na svetu ne bismo priznali, nije pokretala s mrtve tač ke. Svaki trag koji se pojavio nepogreš ivo me je vodio u ć orsokak; O’Keli nije prestajao da nas pritiš će, maš uć i rukama


drž ao nam je govore o tome kako nikako ne smemo posrnuti na jednom ovakvom sluč aju i da, kad sve krene nizbrdo, padamo i mi s njima; novine su vriš tale, zahtevajuć i pravdu, objavljujuć i retuš irane fotogra ije Pitera i Dž ejmi kakvi bi bili danas da su ostali u ž ivotu (i da su sebi dozvolili da imaju tako grozne frizure). Nikada nisam bio napetiji. Međutim, mož da je stvarni razlog š to mi nije lako da prič am o tim nedeljama č injenica da mi, uprkos svemu kroz š ta smo prolazili i uprkos tome š to sam svestan da je to samopovlađivanje koje sebi ne mogu da priuštim, ti dani strašno nedostaju.

Sitnice. Naravno, prvo š to smo uradili bilo je da prikupimo Ketine zdravstvene podatke. Ona i Dž esika su rođene nekoliko nedelja pre vremena, ali se barem Keti izborila s tim i sve dok nije napunila osam godina nije patila ni od č ega š to se ne bi moglo smatrati normalnim deč jim bolestima. A onda je, odjednom, poč ela da oboleva. Stomač ne tegobe, obilno povrać anje, prolivi koji su trajali danima; jednom je samo za jedan mesec tri puta završ ila u hitnoj pomoć i. Pre godinu dana, nakon jednog gadnog napada, lekari su odluč ili da urade eksplorativnu laparoskopiju – tako je nastao ož iljak koji je Kuper primetio, operacija zbog koje je neko vreme izostala iz baletske š kole. Dijagnoza je bila „idiopatski, pseudoopstruktivni poremeć aj rada creva s atipič nim nedostatkom nadimanja“. Imao sam oseć aj da to u prevodu znač i da su pokuš ali sve š to su mogli, ali da i dalje nemaju pojma šta nije u redu s tim detetom. „Minhauzenov sindrom zastupnika?“, pitao sam Kesi i dok je preko mog ramena č itala zdravstveni karton. Ona, Sem i ja smo zauzeli jedan ugao sobe za istragu, daleko od vruć e telefonske linije, gde smo imali bar delić privatnosti sve dok smo govorili tiho. Slegla je ramenima i napravila grimasu. „Mogao bi biti. Ali neke stvari se ne slaž u. Već ina majki s ovim sindromom ima izvesno medicinsko obrazovanje – ili je bolnič arka ili neš to slič no." Margaret je, prema istrazi koju smo sproveli, napustila š kolovanje u petnaestoj godini i zaposlila se u Dž ejkobovoj fabrici keksa, gde je radila sve dok se nije udala. „Osim toga, pogledaj podatke s prijema. U već ini sluč ajeva Margaret je nije ni dovodila u bolnicu: ili je to bio Dž onatan, ili Rozalind, Vera, jednom je to bila učiteljica... Za majke koje pate od


Minhauzenovog sindroma poenta i jeste u tome da dobiju paž nju i saoseć anje medicinskog osobija. Ne bi dozvolila da neko drugi bude u centru pažnje i prigrabi sve to.“ „Znači, isključujemo Margaret?“ Kesi ispusti dubok uzdah. „Ne uklapa se u pro il, ali to nije konač no; mogla bi biti izuzetak. Volela bih da mogu da pogledam zdravstvene kartone druge dve kć erke. Ovakve majke se obič no ne zaustavljaju na jednom detetu. One prelaze sa jednog na drugo, da ne probude sumnju, ili poč inju s najstarijim, a na mlađe prelaze kad ovo poraste dovoljno da mož e da digne buku. Ako jeste Margaret, pojavić e se neš to č udno i u kartonima druge dece – na primer, da se proš log proleć a kad je Keti prestala da oboleva, neš to loš e desilo Dž esiki... Hajde da tražimo dozvolu roditelja da pregledamo kartone devojčica.“ „Ne“, odvratio sam. Svi pomoć nici u prostoriji kao da su prič ali u isto vreme i buka je prekrivala moj mozak poput teš ke magle; nisam bio u stanju da se usredsredim. “Za sada, Devlinovi ne znaju da su osumnjič eni. Voleo bih da tako i ostane, bar dok ne budemo imali neš to pouzdano. Ako zatraž imo Rozalindin i Dž esikin zdravstveni karton, shvatiće." „Neš to pouzdano“, rekla je Kesi. Pogledala je u papire rasute po stolu, gomilu kompjuterski ispisanih listova, rukom napisanih belež aka, umrljanih fotokopija; na beloj tabli su se već rascvetala raznim bojama ispisana imena, telefonski brojevi, strelice, upitnici i linije kojima su bili podvučeni neki podaci. „Aha", rekao sam. “Znam.“

Skolski podaci o Devlinovim devojč icama imali su tu istu karakteristiku dvosmislenosti i obmane. Keti je, očito, bila bistra, ali se nije nič im isticala: solidne č etvorke, poneka trojka iz irskog i petica iz izič kog; vladanje je bilo dobro, a jedina primedba da voli da prič a na č asu, i nije bilo nikakvih alarmantnih stvari osim velikog broja izostanaka. Rozalind je bila inteligentnija, ali i nestalnija; nizovi č istih petica prekinuti s po nekoliko dvojki i jedinica, kao i komentari ozlojeđenih nastavnika o nedovoljnom trudu i bež anju s č asova. Dž esikin dosije je bio najdeblji, š to nas nije iznenadilo. Bila je u pripremnom razredu još od trenutka kad su ona i Keti napunile devet


godina, ali je Dž onatan oč igledno pritisnuo š kolski i zdravstveni odbor, pa su uradili niz testova; njen koe icijent inteligencije bio je negde između 90 i 105 i nije imala nikakvih neurološ kih tegoba. „Nespeci ič ni poremeć aj paž nje s karakteristikama autizma", pisalo je u dosijeu. “I, šta misliš?“, pitao sam Kesi. „Mislim da mi je ova porodica sve č udnija. Sudeć i po ovome, zaklela bih se da je jedino dete koje je mož da zlostavljano Dž esika. Savrš eno normalna sve do sedme godine; onda, iznenada, njene š kolske i druš tvene veš tine opadaju. To je suviš e kasno za prve simptome autizma, ali je š kolski primer reakcije na neku vrstu zlostavljanja. A Rozalind – sve te njene promene raspolož enja mogle bi se pripisati uobič ajenim tinejdž erskim oscilacijama, ali bi to isto tako mogao biti odgovor na neš to č udno š to se deš ava u kuć i. Jedina od njih koja stvarno izgleda dobro – pa dobro, bar psihološ ki – jeste Keti.“ Krajič kom oka primetio sam senku, naglo se okrenuo oko sebe i bacio olovku u tom pravcu. “Hej“, zbunjeno je uzviknuo Sem. „To sam samo ja.“ “Gospode“, rekao sam. Srce mi je ludač ki udaralo. Kesine oč i su me posmatrale s druge strane stola, ali njihov izraz nije odavao niš ta. Otišao sam po olovku. „Nisam znao da si tu. Šta imaš?“ „Listing telefonskih poziva Devlinovih", odvratio je maš uć i svež njem papira u svakoj ruci. „Dolazni i izlazni pozivi." Spustio je papire na sto i paž ljivo poravnao uglove. Brojeve je označ io markerima raznih boja; stranice su bile iš arane urednim prugama u boji. “Za koje razdoblje?“, pitala je Kesi. Nagnula se preko stola, gledajući naopačke u papire. “Od marta.“ “I to je sve? Za šest meseci?“ To je bilo prvo š to je i meni upalo u oč i: koliko su bili tanki ti svež njevi. Porodica od pet č lanova s tri tinejdž erke; telefonska linija bi u normalnim okolnostima bila usijana i neko bi stalno vikao nekome “da siđe s telefona". Pomislio sam na neobič ni muk u kuć i onoga dana kad je pronađeno Ketino telo, na tetka Veru kako neodlučno stoji u hodniku.


„Aha, znam“, rekao je Sem. „Možda koriste mobilne telefone.“ „Mož da“, odvratila je Kesi. Nije zvuč alo ubedljivo. Nisam ni ja u to bio ubeđen: gotovo bez izuzetka, kad se porodica izoluje od ostatka sveta, to je znak da se neš to veoma gadno deš ava. „Ali to je preskupo. U kuć i postoje dva telefona, jedan u prizemlju pored veš alice za kapute i jedan na spratu, na odmoriš tu, s kablom dovoljno dugim da se mož e odneti u bilo koju spavać u sobu. Nije neophodno da koriste mobilni telefon ako ne žele da ih neko čuje.“ Već smo proč eš ljali listing poziva s Ketinog mobilnog telefona. Imala je dž eparac, deset evra kredita svake druge nedelje. Uglavnom ih je troš ila na razmenjivanje kratkih poruka s prijateljicama, a mi smo rekonstruisali dugu raspravu punu zagonetnih skrać enica o domać im zadacima, š kolskim ogovaranjima, Američkom idolu; bez i jednog jedinog neidentifikovanog broja, bez ijednog znaka za uzbunu. „Šta je obeleženo markerom?“, pitao sam. „Pretraž io sam i obelež io poznate lič nosti, pokuš ao sam da ih podelim po č lanovima porodice. Izgleda da je telefon najviš e koristila Keti; svi ti brojevi obelež eni ž utim jesu njeni prijatelji." Prevrtao sam po stranicama. Zutim markerom bilo je obelež eno bar pola od svake. „Plavim sam označ io pozive Margaretinih sestara – ima jednu u Kilkeniju i Veru na drugom kraju grada. Zelenom bojom – Dž onatanovu sestru u Atloni, starač ki dom u kom boravi njihova majka, kao i č lanove komiteta druš tva Izmestite autoput. Crveni su pozivi Rozalindine prijateljice Karen Dali – to je ona kod koje je bila kad je pobegla od kuć e. Komunikacija između njih je nakon tog događaja postajala sve slabija. Rekao bih da Karen nije bila oduš evljena time š to se naš la usred porodič nog zapleta, ali je nekoliko nedelja nakon toga i dalje zvala Rozalind; ona joj, međutim, nije odgovarala na pozive.“ „Mož da joj je bilo zabranjeno", rekao sam. Mož da se moje stanje moglo pripisati tome š to sam još uvek bio uznemiren zbog Semovog tihog ulaska, ali srce mi je i dalje ubrzano kucalo, a u ustima sam osećao oštar, gotovo životinjski ukus opasnosti. Sem klimnu glavom. „Roditelji su mož da smatrali da Karen loš e utič e na nju. Sve u svemu, to je sve, ne rač unajuć i gomile reklamnih poziva telefonskih kompanija – i ova tri.“ Raš irio je listu sa dolaznim pozivima; tri roze markerom obelež ene linije. „Datumi, vremena i


duž ina razgovora slaž u se sa onim š to je Devlin rekao. Svi pozivi su iz telefonske govornice." „Prokletstvo", procedila je Kesi. „Gde?“, pitao sam. „Centar grada. Prvi poziv je s pristaniš ta, dole blizu IFSC-a{40} ; drugi je iz Ulice O’Konel. Treć i je upuć en s mesta između ova dva, takođe s pristaništa.“ „Drugim reč ima“, rekoh, „č ovek koji je zvao nije jedan od lokalaca koji su zapenili zbog vrednosti sopstvenih kuća.“ „Ne bih rekao. Sudeć i po vremenu poziva, zvao je vrać ajuć i se iz kafane kuć i. Pretpostavljam da bi neki momak iz Noknarija mogao da dolazi da pije u gradu, ali mi to ne zvuč i verovatno, ne kao neš to š to bi neko radio redovno. Naš i momci ć e to proveriti za svaki sluč aj, ali pretpostavljam da se radi o nekome ko u celoj prič i o autoputu ima poslovni interes, ne lič ni. I da sam momak koji voli da se kladi, kladio bih se i da živi negde na tom potezu, na pristaništu.“ „Naš ubica je gotovo sigurno meštanin“, odvratila je Kesi. Sem je klimnuo glavom. „Bož e, zar nije mogao da unajmi nekoga iz Noknarija da to uradi? To bih ja uradio.“ Kesi mi je uzvratila pogled: pomisao na Sema kako se spotič e u pokuš ajima da unajmi plać enog ubicu bila je neodoljiva. „Kad ustanovim ko je vlasnik tog zemljiš ta, saznaću da li je iko od njih razgovarao s nekim iz Noknarija." „Kako ti ide?“, pitao sam. “O, nije loše“, uzvratio je veselo i lakonski. „Radim na tome.“ „Drži se“, iznenada se ubacila Kesi. „Koga je Džesika zvala?“ „Nikoga", odgovorio je, „bar koliko ja znam.“ Paž ljivo je pokupio rasute papire sa stola, složio ih u urednu gomilu i odneo.

Sve se to deš avalo u ponedeljak, gotovo nedelju dana nakon Ketine smrti. Ni Dž onatan ni Margaret Devlin nas nisu nijednom pozvali te nedelje da pitaju kako napreduje istraga. Nisam se ž alio – nekada nas č lanovi porodica zovu po č etiri-pet puta dnevno, oč ajnič ki traž eć i odgovore, a nema niš ta tež e nego im uvek iznova ponavljati da nema nikakvih novosti – ali bez obzira na to; bila je to još jedna od onih uznemiravajućih sitnica u slučaju koji je ionako njima obilovao. Rozalind se najzad pojavila u č etvrtak, u vreme ruč ka. Bez najave


telefonom, bez dogovora, samo me iznenada Bernadeta, s blago neodobravajuć im izrazom lica, obavestila da me traž i jedna mlada žena; znao sam da je ona, a to što se pojavila tako iznenada, ličilo mi je na potez oč ajnika, na neš to tajanstveno i hitno. Ostavio sam ono na č emu sam do tog trenutka radio i otiš ao dole, ne obrać ajuć i paž nju na Kesine i Semove podignute obrve i upitne izraze. Rozalind je č ekala na recepciji. Smaragdnozeleni š al je č vrsto obmotala oko sebe; njeno lice okrenuto ka prozoru bilo je zamiš ljeno i odsutno. Bila je još suviš e mlada da bi toga bila svesna, ali bila je lep prizor: vodopad kovrdž a boje leš nika na zelenoj podlozi stajali su kao suprotnost suncem osvetljenim opekama i kamenu kojim je bilo poploč ano dvoriš te. Ako zanemarite drsko prozaič no predvorje, scena je mogla da predstavlja motiv neke prerafaelitske razglednice. “Rozalind“, obratih joj se. Naglo se okrenula od prozora, podiž uć i ruku do grudi. “O, detektive Rajane! Uplaš ili ste me... Mnogo vam hvala š to ste pristali da me primite.“ „Nema na čemu“, rekao sam. „Hajdemo gore, da porazgovaramo.“ „Jeste li sigurni? Ne ž elim da vas dovodim u nepriliku. Ako ste previše zauzeti, samo mi recite i ja ću otići." „Uopšte me ne dovodiš u nepriliku. Da li si za šolju čaja? Kafu?“ „Mož e kafa. Ali zar moramo gore? Dan je toliko lep, a ja sam pomalo klaustrofobič na – ne volim da razgovaram o tome, ali... Zar ne možemo da izademo?" To nije bila uobič ajena procedura; ali na kraju krajeva, razmiš ljao sam, ona nije osumnjič ena, mož da č ak nije ni potencijalni svedok. „Naravno“, rekao sam, „samo trenutak", i otrč ao na sprat po kafu. Zaboravio sam da je pitam kakvu pije, pa sam dodao malo mleka i spustio u džep dve kesice šećera, za svaki slučaj. „Izvoli", rekao sam kad sam sišao dole. „Hoćemo li u baštu?“ Otpila je gutljaj kafe i pokuš ala da sakrije brzu, gotovo neprimetnu grimasu gađenja. „Znam, kafa je užasna“, rekoh. „Ne, ne dobra je – samo... obično je ne pijem s mlekom, ali...“ „Jao“, odvratih. „Izvini. Hoćeš li da ti donesem drugu?" „Ma ne! U redu je. Detektive Rajane, iskreno – uopš te nisam ž elela kafu. Evo, popijte je vi. Ne ž elim da vas zamaram; lepo od vas š to ste pristali da se vidite sa mnom, nema potrebe da se toliko trudite... “


Prebrzo je govorila, glas joj je bio suviš e visok, ton ć askav, nekontrolisano je mahala rukama i predugo me gledala pravo u oč i a da nije ni trepnula, kao da je bila hipnotisana. Bila je veoma nervozna i činila je sve što je mogla da to sakrije. „Uopš te me ne zamaraš “, blago sam odvratio. „Evo š ta ć emo; prvo ć emo nać i neko lepo mesto gde mož emo sesti, a onda ć u ti doneti drugu kafu. Kafa ć e sasvim sigurno biti loš a, ali ć e bar biti bez mleka. Kako ti se to č ini?“ Zahvalno mi se nasmeš ila, a ja sam na trenutak imao oseć aj da ju je ta mala ljubaznost s moje strane ganula gotovo do suza. Pronaš li smo klupu u baš ti, na suncu; ptič ice su cvrkutale i š uš kale u kroš njama drveć a i poput strela se obruš avale na tlo, napadajuć i mrvice odbač enog sendvič a. Ostavio sam Rozalind i vratio se gore po kafu. Nisam ž urio, hteo sam da joj dam dovoljno vremena da se smiri, ali kad sam se vratio, ona je sedela na ivici klupe, grizuć i usnu i kidajući latice cveta. „Hvala vam“, rekla je uzimajuć i kafu iz moje ruke, pokuš avajuć i da razvuč e usne u osmeh. Seo sam pored nje. „Detektive Rajane, da li ste... da li ste otkrili ko je ubio moju sestru?" „Nismo još “, odvratio sam. “Ali još uvek je rano. Veruj mi, č inimo apsolutno sve što je u našoj moći.“ „Znam da ć ete ga uhvatiti, detektive Rajane. Znala sam to onog trenutka kad sam vas videla. Mnogo toga mogu da zaključ im o ljudima na osnovu prvog utiska – ponekad me to plaš i, to koliko č esto se ispostavi da sam u pravu – a odmah sam znala da ste vi baš onakav čovek kakav nam je potreban." Gledala me sa č istom, nepomuć enom verom u oč ima. Naravno, bio sam polaskan, ali mi je u isto vreme tolika vera u mene donosila nelagodnost. Bila je tako uverena i tako oč ajnič ki ranjiva; a ja sam, iako sam se trudio da ne razmiš ijam na taj nač in, znao da postoji š ansa da ovaj sluč aj nikada ne bude reš en i bio svestan š ta bi takva mogućnost mogla da učini njoj. „Sanjala sam vas“, rekla je i postiđeno spustila pogled. “Noć nakon Ketine sahrane. Otkako je nestala, nijedne noć i nisam spavala viš e od jednog sata, znate. Bila sam – ma bila sam izbezumljena. Ali videvš i vas onoga dana... to me nateralo da ne posustanem. Te noć i sam sanjala da ste pokucali na naš a vrata i rekli mi da ste uhvatili č oveka


koji je to uradio. Bio je u policijskim kolima iza vas, i rekli ste da on više nikada nikoga neće povrediti." „Rozalind", rekao sam. Nisam to viš e mogao da podnesem. „Cinimo sve š to mož emo, i neć emo odustati. Ali moraš da budeš spremna na mogućnost da ovo može potrajati vrlo dugo.“ Odmahnula je glavom. „Naći ćete ga“, jednostavno je rekla. Promenio sam temu. „Rekla si da želiš nešto da me pitaš?“ „Da.“ Duboko je udahnula. „Sta se dogodilo mojoj sestri, detektive Rajane? Šta joj se tačno dogodilo?“ Oč i su joj bile š irom otvorene, s paž njom me posmatrala, a ja nisam bio siguran kako da postupim: ako joj kaž em, da li ć e se slomiti, onesvestiti, vriš tati? Baš ta je bila puna služ benika koji su veselo ć askali, koristeć i svoju pauzu za ruč ak. „Mislim da treba da prepustim tvojim roditeljima da ti to objasne", odvratio sam. „Imam osamnaest godina, znate. Nije vam potrebna njihova dozvola da razgovarate sa mnom.“ „Bez obzira na to.“ Ugrizla se za usnu. „Pitala sam ih. On... oni... rekli su mi da zavežem." Neš to se probudilo u meni – ljutnja, zvono za uzbunu, saž aljenje, nisam siguran. „Rozalind", rekao sam najnež nije š to sam mogao, „da li je kod kuće sve u redu?“ Naglo je podigla glavu otvorivš i usta od iznenađenja. „Da“, rekla je tihim, nesigurnim glasom. „Naravno da jeste." „Jesi li sigurna?" „Veoma ste ljubazni", rekla je dirnuta. „Toliko ste dobri prema meni Sve je... sve je u redu.“ „Da li bi se bolje osećala ako porazgovaraš s mojom koleginicom?“ “Ne“, oš tro je odvratila. U glasu joj se č ula nota neodobravanja. „Zelela sam da razgovaram s vama zato š to...“ Drž ala je ruke u krilu vrteć i nesigurno plastič nu č aš u s kafom. „Oseć am da vam je stalo, detektive Rajane. Stalo do Keti. Vaš a koleginica mi ne izgleda kao neko koga je briga, ali vi – vi ste drugačiji." „Naravno da nam je oboma stalo“, odvratio sam. Zeleo sam da je uteš im zagrljajem, ili da stavim svoju ruku preko njenih ili neš to slično, ali nikada nisam bio vešt u tim stvarima. „Ma znam, znam. Ali vaš a koleginica.“ Nasmeš ila mi se smeš kom


punim samoomalovaž avanja. „Verovatno je se pomalo plaš im. Tako je agresivna." „Moja koleginica?“, uzviknuo sam iznenađeno. „Detektivka Medoks?“ Kesi je oduvek imala reputaciju nekoga ko ume da se ophodi sa ucveljenim č lanovima porodice. Ja bih se ukoč io, svezanog jezika, ali ona kao da je uvek umela da kaž e pravu reč i to na najpaž ljiviji moguć i nač in. Neke porodice joj još uvek š alju tuž ne, dobronamerne, zahvalne čestitke za Božić. Rozalindine ruke su se bespomoć no zatresle. “O, detektive Rajane, nisam htela da to tako zvuč i. Dobro je biti pomalo agresivan, zar ne – naroč ito u vaš em poslu? A ja sam verovatno preosetljiva. Samo to kako se ponaš ala prema mojim roditeljima – znam da je morala da im postavi sva ta pitanja, ali način kako ih je pitala, tako hladnokrvno... Dž esika je bila stvarno potresena. “A meni se smeš ila kao da je sve to bila samo... Ketina smrt nije šala, detektive Rajane.“ „Daleko od toga“, odvratio sam. Priseć ao sam se tog už asnog trenutka u dnevnoj sobi Devlinovih, pouš avajuć i da otkrijem š ta je to, do đavola, Kesi uradila da tako uznemiri ovo dete. Jedino č ega sam mogao da se prisetim jeste da je uputila osmeh ohrabrenja Rozalind dok je smeš tala na sofu. Gledajuć i unazad, pretpostavio sam da to mož da i nije bilo na mestu, ali teš ko da je moglo dovesti do takve reakcije. Sok i ž alost č esto kod ljudi izazivaju č udne, nelogič ne i preterane reakcije; pa ipak, ovakav nespokoj samo je pojač ao moj osećaj da se u toj kući nešto dešava. “Žao mi je što si stekla utisak...“ “Ne, ne, ne radi se o vama – vi ste bili divni. I znam da detektivka Medoks nije namerno delovala tako, tako... grubo. Stvarno. Već ina agresivnih ljudi samo pokuš ava da deluje snaž no, zar ne? Ne ž ele da budu nesigurni, jadni, ili neš to slič no. U stvari, uopš te nisu tako surovi." „Ne“, rekao sam, „verovatno nisu.“ Teš ko mi je bilo da zamislim Kesi kao jadnu; pa ipak, nikada je nisam smatrao ni agresivnom. Sa izvesnom dozom nespokojstva odjednom sam shvatio da ja, u stvari, uopš te nemam pojma kakav utisak Kesi ostavlja na druge ljude. Bilo je to isto kao da pokuš avaš da ustanoviš da li ti je sestra lepa ili tako neš to. Nisam imao niš ta viš e objektivnosti kada se radilo o njoj nego kada se radilo o meni samom. „Jesam li vas uvredila?“ Rozalind me pogleda nervozno vukuć i


uvojak kose. „Jesam. Izvinite. Tako mi je ž ao – už asno sam nespretna. Uvek izblebećem sve što mi padne na pamet, nikada neću naučiti...“ “Ne“, odvratio sam, “sve je u redu. Uopšte nisam uvređen.“ „Jeste, vidim." Cvrš će je obmotala š al oko ramena i izvukla kosu napolje, lica napetog i zatvorenog. Znao sam da ako je sada izgubim, druga prilika mi se verovatno nikada neć e pruž iti. „Stvarno", rekao sam, „uopš te nisam uvređen. Samo sam razmišljao o onome što si rekla. Veoma je informativno." Igrala se s resama na š alu, izbegavajuć i moj pogled. „Ali zar vam nije ona devojka?“ „Moja devojka? Detektivka Medoks? Ne, ne, ne“, odvratih. „Niš ta takvo.“ „Ali zbog toga kako je... Mislila sam.“ Stavila je ruku na usta. „Evo, opet isto! Rozalind, prestani!“ Nasmejah se; nisam mogao da odolim, oboje smo se toliko trudili. „Ma hajde", rekao sam. „Udahni duboko, pa da poč nemo sve iz početka." Lagano se opustila i naslonila na klupu. „Hvala vam, detektive Rajane. Ali molim vas... š ta se tač no dogodilo Keti? Stalno zamiš ljam... ne mogu da podnesem da ne znam.“ I tako sam joj (jer š ta sam drugo mogao?) isprič ao. Nije se onesvestila, niti je postala histerič na, nije č ak ni zaplakala. Sluš ala je u tiš ini i oč ima – plavim oč ima boje izbledelog teksasa – piljila u moje. Kad sam završ io, stavila je prst na usta, zureć i negde u suncem obasjanu daljinu, u uredno podš iš ane vrhove ž ive ograde, u služ benike koji su trač arili, drž eć i u rukama plastič ne kutije s hranom. Nespretno sam je potapš ao po ramenu. Sal koji je nosila bio je jeftin, pod rukom se oseć ala neravna sintetika, a njen detinjasti, nespretni pokuš aj da bude elegantna dirnuo me u srce. Zeleo sam neš to da joj kaž em, neš to mudro i znač ajno o tome kako je malo takvih smrti koje mogu da se uporede sa agonijom onih koji ostaju iza pokojnika, neš to č ega bi mogla da se seti kad ostane sama u svojoj sobi, bez sna i bez nade; ali nisam mogao da nađem prave reči. „Tako mi je žao“, rekao sam. „Znači, nije silovana?" Glas joj je imao ravan, š upalj prizvuk. „Popij svoju kafu", rekao sam, zbog neke čudne ideje da su topli napici dobri u slučaju šoka.


„Ne, ne...“ Odsutno je odmahnula rukom. „Recite mi. Nije bila silovana?" “Ne baš. Znaš, bila je već mrtva. Nije ništa osetila." „Nije mnogo patila?“ „Nije uopšte patila. Umrla je gotovo istog trenutka." Sagnula je glavu ka š olji s kafom koju je drž ala, a ja videh kako joj se usne tresu. „Oseć am se grozno zbog onoga š to se desilo, detektive Rajane. Mislim da je trebalo više da se staram o njoj." „Nisi znala šta će se desiti.“ “Ali trebalo je da znam. Trebalo je da budem s njom, a ne da se zabavljam s rođakama. Ja sam užasna sestra, zar ne?“ “Ti nisi odgovorna za Ketinu smrt", odluč no sam rekao. „Mislim da si bila divna prema njoj. Niš ta nisi mogla da uč iniš da spreč iš ono š to se desilo." „Ali…“ zaćutala je, vrteći glavom. “Ali šta?“ “O, trebalo je da pretpostavim. To je sve. Nije važ no.“ Kroz pramenove koji su joj padali na lice, nesigurno mi se nasmešila. „Hvala vam što ste mi rekli.“ „Sad je na mene red“, odvratio sam. „Mogu li ja tebi da postavim nekoliko pitanja?" Oprezno me pogledala, duboko udahnula i potvrdno klimnula glavom. „Tvoj otac mi je rekao da Keti još uvek nije bila zainteresovana za dečake“, počeo sam. „Da li je to tačno?“ Otvorila je usta, a onda ih ponovo zatvorila. “Ne znam“, odvratila je tiho. „Rozalind, znam da ti nije lako. Ali ako je bila zainteresovana, moram to da znam.“ „Keti mi je bila sestra, detektive Rajane. Ne ž elim da... da govorim takve stvari o njoj.“ “Znam“, než no sam rekao. “Ali najviš e š to mož eš da uč iniš za nju, jeste da mi kaž eš sve š to mož e da mi pomogne da pronađem njenog ubicu.“ Nakon nekoliko trenutaka, duboko je uzdahnula. Bio je to kolebljiv uzdah. „Jeste", rekla je. „Sviđali su joj se deč aci. Ne znam tač no ko joj se sviđao, ali sam č ula nju i njene drugarice kako se međusobno


zadirkuju – ko je čiji dečko, znate, i ko je koga poljubio...“ Pomisao na dvanaestogodiš njake kako se ljube me je zapanjila, ali sam se onda prisetio Ketinih prijateljica, tih samosvesnih, uznemirujuć ih malih devojč ica. Mož da smo Piter, Dž ejmi i ja jednostavno bili zaostali. “Da li si sigurna? Tvoj otac je delovao prilično ubedljivo.“ “Moj otac...“ Među Rozalindinim obrvama pojavila se tanuš na bora. “Moj otac je obož avao Keti. A ona je... ponekad je to koristila. Nije mu uvek govorila istinu. Bila sam veoma nesrećna zbog toga.“ “Dobro“, rekao sam. „Razumem. Uč inila si pravu stvar š to si mi to rekla.“ Klimnula je glavom – mali, jedva primetan pokret. „Moram da ti postavim još jedno pitanje. U maju si pobegla od kuće, je l’ tako?“ Bora na č elu se produbila. „Nisam baš pobegla, detektive Rajane. Nisam ja dete. Provela sam vikend kod prijateljice.“ „Kod koje prijateljice?“ „Karen Dali. Mož ete da je pitate, ako ž elite. Dać u vam njen broj telefona." „Nema potrebe", neodređeno sam rekao. Već smo razgovarali s Karen – bojaž ljivom, bezizraznom devojč icom koja ni približ no nije bila ono š to sam oč ekivao od Rozalindine drugarice – i ona je potvrdila da je Rozalind bila s njom tog vikenda; ali ja imam prilič no dobar njuh da namiriš em obmanu, i bio sam gotovo siguran da Karen neš to krije. „Tvoja rođaka je mislila da si mož da provela vikend s nekim momkom.“ Rozalindine usne su se stegle u tanku liniju nezadovoljstva. „Valeri ima pokvarenu maš tu. Znam da mnoge druge devojke rade takve stvari, ali ja nisam kao druge devojke.“ “Ne“, odvratio sam. „Nisi. Ali tvoji roditelji nisu znali gde si?“ “Ne, nisu." „Zbog čega?“ „Zato š to nisam htela da im kaž em“, oš tro je odgovorila. A onda me je pogledala, uzdahnula, lice joj je omekš alo. „O, detektive Rajane, zar nikada niste osetili potrebu da... da jednostavno pobegnete? Od svega? Da vam je svega dosta?“ “Jesam“, odvratio sam. „jesam. Znač i taj vikend se nije dogodio zbog neč eg loš eg š to se desilo kod kuć e? Reč eno nam je da si se posvađala sa ocem…“


Lice joj se smrač ilo, sklonila je pogled. Cekao sam. Nakon izvesnog vremena, odmahnula je glavom. “Ne. Ja… nije bilo tako.“ Zvono za uzbunu je zazvonilo, ali nisam ž eleo da je pritiskam, u svakom sluč aju ne još . Naravno, sada se pitam da li je mož da trebalo; ali ne mislim da bi to, dugoroč no gledano, uopš te promenilo neš to u kasnijim događajima. „Znam da sad prolaziš kroz veoma teško razdoblje", rekao sam, “ali nemoj ponovo da bež iš , važ i? Ako oseć aš da viš e ne mož eš da podneseš , ili samo ako pož eliš s nekim da razgovaraš , pozovi Druš tvo za podrš ku ž rtvama, ili mene – imaš broj mog mobilnog telefona, zar ne? Učiniću sve što budem mogao da ti pomognem.“ Klimnula je glavom. „Hvala vam, detektive Rajane. Zapamtić u š ta ste mi rekli.“ Ali se povukla u sebe, odsutnog lica, a ja sam imao oseć aj da sam je na neki meni nepojmljiv način izneverio.

Kesi je bila u prostoriji koja je pripadala naš em timu i fotokopirala izjave. „Ko je to bio?“ „Rozalind Devlin." „Ha?“, odvratila je. „I, šta je rekla?“ Iz nekog razioga, nisam ž eleo da joj isprič am sve detalje. „Niš ta posebno. Samo to da je, bez obzira na to š ta Dž onatan misli, Keti bila zainteresovana za deč ake. Rozalind nije znala ni za koga posebno; morać emo ponovo da porazgovaramo s Ketinim drugaricama i proverimo da li one znaju. Takođe mi je rekla da je Keti imala obič aj da laže, ali na kraju krajeva, većina klinaca to radi.“ “Još nešto?“ „Ne.“ Kesi se odmakla od fotokopira s listom papira i uputila mi pogled koji nisam mogao da deš ifrujem. Potom je rekla: „Bar je razgovarala s tobom. Trebalo bi da ostaneš s njom u vezi, mož da ć e s vremenom postati otvorenija.“ „Pitao sam je da li se neš to loš e deš ava kod kuć e“, rekoh oseć ajuć i krivicu. „Odgovorila je da se ništa ne dešava, ali joj nisam poverovao.“ „Mmm“, promrmljala je Kesi pre nego što se vratila kopiranju.


Ali kada smo sutradan ponovo razgovarali s Kristinom, Marijanom i Bet, one su uporno tvrdile da Keti nije imala deč ka i da joj se niko nije posebno sviđao. „Ponekad smo je zadirkivale za deč ake", rekla je Bet, „ali to stvarno niš ta nije znač ilo. Samo smo se zafrkavale." Bila je to crvenokosa devojč ica veselog izgleda, na č ijem su telu već poč ele da se pomaljaju obline, a kad su joj se oč i napunile suzama, kao da je bila iznenađena njihovom pojavom, kao da joj je plakanje potpuno nepoznato, zavukla je ruku u rukav dž empera, vadeć i izguž vanu maramicu. „Mož da nije htela da nam kaž e“, rekla je Marijana. Ona je bila najtiš a među njima, bleda lepuš kasta devojč ica koja je bukvalno nestala u prevelikoj tinejdž erskoj odeć i. „Keti je... Keti je bila vrlo zatvorena. Kao onda kad je prvi put otiš la na audiciju za baletsku š kolu, niš ta nam nije rekla sve dok nije saznala da je primljena, seć ate se?“ „E pa to nije isto“, odvratila je Kristina, ali je i ona plakala, š to je oduzelo ubedljivost njenom glasu. „Dečka nam ne bi prećutala." Pomoć nici ć e, naravno, za svaki sluč aj ponovo razgovarati sa svakim momkom iz naselja i iz Ketinog razreda; ali ja sam već shvatio da je ovo, na neki nač in, tač no ono š to sam i oč ekivao. Ovaj sluč aj je nalikovao nekoj beskrajnoj, izluđujuć oj ulič noj kartaš koj igri: znao sam da je nagrada tu negde, ispred mog nosa, ali su pravila zakukuljena i delilac karata suviš e brz za mene, a svaka karta na koju sam tipovao da je adut, ispostavilo se da je prazna.

So i je nazvala u trenutku kad smo odlazili iz Noknarija, samo da nam kaž e da su stigli laboratorijski rezultati. Iš la je nekuda; č uo sam kako joj mobilni poskakuje u ruci, kao i njene brze i odlučne korake. „Imam rezultate za malu Devlinovu", rekla je. „Laboratorija je š est nedelja u zaostatku, a znate kakvi su oni, ali sam uspela da ih nateram da ovo urade preko reda. Praktič no sam morala da spavam s glavnim laborantom da bi mi to uspelo.“ Srce je počelo ubrzano da mi kuca. “Bog te blagoslovio, Sofi“, rekao sam. „Dugujemo ti još jednu uslugu." Kesi, koja je vozila, dobacila mi je pogled; usnama sam joj dao znak „Rezultati". „Toksikološ ki rezultati su negativni; nije bila drogirana, pijana niti


je pila bilo kakve lekove. Pronađeni su tragovi, uglavnom spoljaš nje stvari – praš ina, polen, uobič ajeno. Sve je u skladu sa sastavom zemljiš ta oko Noknarija, č ak – ovaj deo je dobar – č ak i ono š to je pronađeno u unutraš njosti odeć e i ono š to je nađeno slepljeno s krvlju. Znač i, ne samo ono š to se nahvatalo od trenutka kad je telo ostavljeno. U laboratoriji kaž u da postoji neka izuzetno retka biljka u toj š umi koja se ne mož e nać i ni na jednom drugom mestu u okolini – ta biljka je poprilično napalila njihovog čudaka stručnjaka za biljke – a njen polen se ne š iri viš e od jednog i po kilometra unaokolo. Velika je verovatnoća da je sve vreme bila u Noknariju.“ “To se uklapa sa onim š to mi imamo“, rekao sam. „Pređi na dobre vesti.“ So i frknu. “To je bila dobra vest. Otisci stopala su ć orsokak; polovina se slaž e sa cipelama arheologa, a ostali su suviš e nejasni da bi nam bili od koristi. Praktič no se sva vlakna podudaraju sa uzorcima koje smo uzeli iz kuć e; ima nekoliko neidenti ikovanih, ali niš ta određeno. Jedna vlas s njene majice se slaž e sa uzorkom kose onog idiota koji je pronaš ao telo, dve su od njene majke – jedna je pronađena na pantalonama, jedna na č arapi, verovatno joj je majka prala stvari, tako da ni tu nema ničeg.“ „A šta je sa DNK? Otiscima prstiju?" “Ha“, uzviknula je So i. Jela je neš to krckavo, verovatno č ips – ona uglavnom ž ivi na džank hrani. „Nekoliko delimič nih, krvavih otisaka, ali s gumenih rukavica – zamisli. Znač i, nemamo ni epitelne ć elije, takođe. Nema ni semena ni pljuvač ke, ni krvi koja se ne podudara s devojčicinom." “Divota“, rekao sam dok mi je raspolož enje tonulo. Opet sam pao na isti štos, dozvolio da me nade ponesu, a onda ispao budala i glupak. „Osim te stare mrlje koju je pronaš la Helen. Otkrili su krvnu grupu, A pozitivna. Naša žrtva je nulta negativna." Zastala je da natrpa još č ipsa u usta, dok je moj stomak ispuš tao neke komplikovane zvuke. “Sta?“, oglasila se, jer sam ja samo ć utao. “To ste ž eleli da č ujete, zar ne? Ista kao krv iz onog starog sluč aja. Dobro, to je malo nategnuto, ali bar imamo vezu.“ “Aha“, rekoh. Osećao sam da Kesi pažljivo sluša; okrenuo sam se ka njoj. “To je divno. Hvala, Sofi.“ „Poslali smo briseve i one patike na DNK testiranje“, rekla je So i,


“ali da sam na vaš em mestu ne bih mnogo oč ekivala od toga. Kladim se da je krv suviš e raspadnuta. Ko još skladiš ti krvne dokaze u podrumu?“

Kesi je, po naš em preć utnom dogovoru, sledila tragove starog sluč aja, dok sam ja paž nju usmerio na Devlinove. Mekab je umro nekoliko godina ranije od srč anog udara, ali je ona otiš la da se vidi s Kirnanom. On je bio u penziji i ž iveo je u Lejtaunu, seocetu na obali. Dobrano je već zaš ao u sedamdesete i imao je vetrom iš ibano, dobroć udno lice, ugodno razbacanu građu igrač a ragbija koji je prestao da vodi rač una o sebi, ali je poveo Kesi u dugu š etnju po š irokoj, pustoj plaž i, na kojoj joj je, uz krike galebova i š ljuka, isprič ao sve č ega se seć ao o sluč aju iz Noknarija. Delovao je kao sreć an č ovek, rekla mi je Kesi te več eri, dok je palila vatru, ja senfom mazao kriš ke italijanskog hleba, a Sem sipao vino u č aš e. „Sekao je drva i na njegovim udobnim, iznoš enim pantalonama i dalje je bilo piljevine. Zena mu je oko vrata obmotala šal i poljubila ga u obraz pre nego što je izašao." Seć ao se svakog detalja sluč aja. U celokupnoj kratkoj i neorganizovanoj istoriji irske nacije, nestalo je svega nekoliko mališ ana tako da im se nikada nije uš lo u trag, a Kirnan nikada nije uspeo da zaboravi da su od tih nekoliko sudbina dve bile u njegovim rukama i da je tu pao na ispitu. Pretraga, prič ao je Kesi (u njegovom tonu, kako nam je rekla, č ula se ta pomalo odbrambena nota, kao da je taj razgovor već nebrojeno puta vodio u sebi) bila je obimna: psi, helikopteri, ronioci; policajci i dobrovoljci su preč eš ljali kilometre š ume, brda i polja u svim pravcima, nedeljama kreć uć i svakog jutra u cik zore i vrać ajuć i se kad bi se spustio topli letnji sumrak; pratili su tragove sve do Belfasta, Kerija, pa č ak i Birmingema; pa ipak je, sve vreme, u Kirnanovom umu odzvanjao taj uporni glas koji mu je š aputao da traž e u pogreš nom pravcu, da im je odgovor sve vreme ispred nosa. „Koja je njegova teorija?“, pitao je Sem. Spustio sam i poslednji komad mesa na kriš ku hleba i dodao im tanjire. „Kasnije", rekla mu je Kesi. „Prvo už ivaj u svom sendvič u. Koliko puta si video do sada da Rajan učini nešto vredno uživanja?" “Ti ovde imaš posla s dva talentovana č oveka", odvratio sam. „Mi


mož emo u isto vreme da jedemo i da sluš amo." Naravno, bilo bi mi mnogo lakš e da sam tu prič u mogao prvi put da č ujem kad smo sami, ali u trenutku kad se Kesi vratila iz Lejtauna, bilo je već suviš e kasno za to. Zbog razmiš ljanja o tome već sam izgubio apetit; sama prič a neć e napraviti veliku razliku. Osim toga, uvek smo o sluč aju raspravljali za več erom, a ako se ja pitam, ovo več e se neć e ni po č emu razlikovati od ostalih. Sem je, izgleda, bio blaž eno nesvestan podteksta i emocionalnih strujanja, ali se ja ponekad pitam da li iko može da bude toliko van toka. „Zadivljena sam“, rekla je Kesi. „Dobro“, njene oč i su na trenutak pokuš ale da uhvate moj pogled; izbegao sam to... „Kirnanova teorija je da oni nikada nisu ni napustili Noknari. Ne znam, momci, da li se toga seć ate, ali bilo je tu i treć e dete...“ Nagnula se na stranu da baci pogled u rokovnik koji je stajao otvoren na naslonu za ruke na so i. „Adam Rajan. Bio je sa ovo dvoje to popodne. Pronaš li su ga u š umi, nekoliko č asova nakon š to je započ eta potraga. Nije bio povređen, ali su mu patike bile pune krvi i bio je prilič no potresen; nič ega se nije seć ao. I tako je Kirnan zaključ io da se sve desilo ili u samoj š umi ili veoma blizu, jer kako bi se inač e Adam naš ao tamo? Misli da ih je neko – neko iz kraja – malo posmatrao. Potom im se približ io u š umi, mož da ih je lukavstvom namamio u svoju kuć u i tamo ih napao. Verovatno nije ni planirao da ih ubije; mož da je pokuš ao da ih zlostavlja, a onda je neš to krenulo naopako. U nekom trenutku za vreme napada Adam je pobegao i otrč ao nazad u š umu – š to verovatno znač i da su se sve vreme tamo i nalazili, u jednoj od onih kuć a u naselju na samom njenom rubu ili na jednoj od obliž njih farmi; u suprotnom bi otiš ao pravo kuć i, zar ne? Kirnan misli da se momak uspanič io i ubio preostalo dvoje dece, verovatno krijuć i tela u samoj kuć i sve dok mu se nije ukazala povoljna prilika da ih ili baci u reku, ili da ih zakopa u sopstvenom dvoriš tu, ili – s obzirom na to da u narednih nekoliko nedelja nisu primeć ena neobič na iskopavanja – verovatnije u samoj šumi. Zagrizao sam sendvič . Njegov ukus, koji mi se č inio kao ukus trulež i i krvi, skoro me naterao na povrać anje. Prisilio sam sebe da ga progutam, nesažvakanog, uz pomoć gutljaja vina. „Gde se sada nalazi Adam?“, raspitivao se Sem. Kesi je slegla ramenima. „Sumnjam da bi bio u stanju da nam bilo


š ta kaž e. Kirnan i Mekejb su ga obilazili godinama nakon toga, ali se on nikada viš e nič ega nije setio. Na kraju su odustali, shvativš i da mu je seć anje zauvek izgubljeno. Porodica se iselila iz tog kraja; prema noknarijskim govorkanjima, otiš li su u Kanadu.“ I sve je to bilo istina. Ovo je u isto vreme bilo i mnogo tež e i besmislenije nego š to sam oč ekivao. Poput š pijuna smo komunicirali preko Semove glave neprimetnim znacima. „Mora da su poš izeli“, rekao je Sem. „Imati oč evica...“ Odmahnuo je glavom i zagrizao sendvič. “Da, i Kirnan je spomenuo da je to bilo frustrirajuć e", rekla je Kesi, „ali se klinac zaista trudio. Cak je uč estvovao i u rekonstrukciji zloč ina s dva druga deteta. Nadali su se da ć e mu to pomoć i da se seti gde su on i njegovi prijatelji otiš li to poslepodne, ali se on ukoč io ubrzo nakon š to je uš ao u š umu.“ Osetio sam č vor u stomaku. Toga se uopš te nisam seć ao. Spustio sam sendvič ; iznenada me oprhvala snaž na ž elja da zapalim cigaretu. „Jadni mali nesrećnik“, mirno je prokomentarisao Sem. “Da li je Mekejb delio njegovo mišljenje?“, pitao sam. “Nije.“ Kesi je polizala senf s palca. „Mekejb je mislio da je ubica neki turista – neko ko je tu proveo svega nekoliko dana, doš avš i verovatno iz Engleske, mož da zbog nekog posla. Vidite, nisu mogli da pronađu ni jednog jedinog osumnjič enog. Ispunjeno je gotovo hiljadu upitnika, obavljene stotine razgovora, svi poznati perverznjaci i č udaci iz juž nog Dablina istraž eni i eliminisani kao potencijalni poč inioci, do poslednje minute zabelež eno kretanje svakog stanovnika naselja... Znate kako to ide, gotovo uvek imate osumnjič enog, č ak i ako nemate dovoljno dokaza za podizanje optuž be. Oni nisu imali nikoga. Svaki put kad bi pronaš li neki trag, on ih je nepogrešivo odveo u ćorsokak." “To mi zvuči poznato", tmurno sam rekao, „Kirnan smatra da je to zato š to je neko tom momku dao laž ni alibi, tako da ga njihov radar nikada nije uhvatio, ali je Mekejb mislio da je to zato š to momak uopš te i nije bio tu. Njegova teorija je da su se klinci igrali pored reke i da su otiš li č ak do mesta na kom ona izlazi na drugom kraju š ume – duga je to š etnja, ali su to i ranije radili. Tamo se nalazi sporedni put koji prati tok reke. Mekejbova ideja je bila da je neko vozio tuda, video decu i pokuš ao da ih odvuč e ili da ih namami


da uđu u automobil, Adam se borio i pobegao nazad u š umu, a č ovek se odvezao sa ostalo dvoje. Mekejb je razgovarao sa Interpolom i britanskom policijom, ali mu oni nisu dali nikakve korisne informacije." „Kirnan i Mekejb", rekao sam, „znač i, obojica su mislila da su deca ubijena.“ „Mekejb nije bio sasvim siguran. Mislio je da postoji š ansa da ih je neko kidnapovao – mož da neko mentalno oboleo ko je oč ajnič ki ž eleo da ima decu, ili mož da... Dobro. U poč etku je postojala moguć nost da su deca jednostavno pobegla, ali kuda bi dvoje dvanaestogodiš njaka bez novca? Pronašli bi ih za nekoliko dana.“ “Pa, Keti nije nasumič no ubio neki prolaznik“, rekao je Sem. „Morao je prvo da dogovori susret, a onda da č uva njeno telo ceo dan..." “U stvari", oglasio sam se, zadivljen uobič ajenom bojom svog glasa, „nisam uveren ni da je reš enje starog sluč aja otmica automobilom. Koliko se seć am, patike su deč aku ponovo obuvene tek nakon š to je krv u njima već poč ela da se zgruš ava. Drugim reč ima, poč inilac je proveo neko vreme sa sve troje dece, tu u kraju, pre nego š to mu je jedno dete pobeglo. Sto se mene tič e, to govori u prilog teoriji da se radi o nekom iz kraja.“ „Noknari je malo mesto“, rekao je Sem. „Kakve su šanse da u njemu žive dvojica ubica dece?“ Kesi je paž ljivo spustila tanjir na svoje prekrš tene noge, a onda stavila dlanove iza vrata, masirajuć i ga kako bi smanjila napetost. Ispod oč iju je imala tamne kolutove; iznenada sam shvatio da je to popodne provedeno s Kirnanom teš ko pogodilo, i da njena nevoljnost da nam prič a o tome nije proisticala samo iz njenih obzira prema meni. Kad neš to krije, uglovi njenih usana se stegnu, a ja sam se pitao šta joj je Kirnan još ispričao što nije podelila s nama. „Pretraž ili su č ak i stabla, znate?“, rekla je. „Nakon nekoliko nedelja, neki pametni pomoć nik se setio nekog starog sluč aja kad se neko dete popelo uz š uplje stablo i kroz rupu propalo do samog njegovog dna; njegovo telo je pronađeno tek č etrdeset godina kasnije. Kirnan i Mekejb su naredili ljudima da provere svako stablo, bakijama osvetljavajuć i unutraš njost svake pukotine...“ Njen glas je utihnuo, tiš ina se spustila na nas. Sem je ž vakao svoj sendvič ravnomerno i bez


ž urbe, a onda je odiož io tanjir zadovoljno uzdahnuvš i. Najzad se Kesi pomakla, ispruž ila ruku; spustio sam kutiju cigareta na njen dlan. „Znate, Kirnan i dalje sanja o tome“, rekla je tiho, vadeć i cigaretu. “Ne tako č esto kao nekada; sad kad se penzionisao, tek svakih nekoliko meseci. Sanja da po mraku traž i neko dvoje dece u š umi, da ih doziva, a onda neko iskoč i iz ž bunja i poč ne da ga juri. On zna da je to osoba koja ih je otela, mož e č ak i lice da mu vidi – ‘jasno kao š to sada tebe gledam’, tako je rekao – ali kad se probudi, ne može da ga se seti.“ Vatra je oš tro i glasno zapucketala. Uhvatio sam neki pokret krajič kom oka i naglo se okrenuo; siguran sam da sam video neš to malo i crno s kandž ama – mož da neko ptič e koje je palo niz dimnjak? – ali tamo nije nič ega bilo. Kad sam se ponovo okrenuo, Semove oč i su poč ivale na meni, sive i mirne, nekako saoseć ajno, ali se onda samo nasmejao i nagnuo preko stola da mi dopuni čašu.

Patio sam od nesanice, č ak i kad sam imao vremena za spavanje. Patim i sad, ali to nije isto; te sam nedelje proveo u nekoj vrsti zone sumraka između sna i jave, nesposoban da se prisilim bilo na jedno, bilo na drugo. „Pazi!", zač uo bih iznenada jasno i glasno neki glas; ili “Ne č ujem te. Sta? Sta?“ U polusnu sam video tamne uljeze kako se muvaju po mojoj sobi, prevrć u mi po papirima i dodiruju koš ulje u mom ormanu; znao sam da nisu stvarni, ali mi je bila potrebna večnost da panič no sebe nateram na buđenje, da im se ili suprotstavim ili uč inim da nestanu. Jednom sam se probudio zgrč en pokraj zida u spavać oj sobi blizu vrata. Ludač ki sam zagrebao zid u potrazi za prekidač em za svetlo, noge jedva da su me drž ale. Imao sam oseć aj da mi glava pluta i da odnekud dopire jecaj, i proš lo je mnogo vremena dok nisam shvatio da je glas koji č ujem moj. Upalio sam svetlo i lampu na radnom stolu, i ponovo se odvukao u krevet i lež ao, suviš e potresen da bih zaspao, sve dok mi nije zazvonio sat. U tom paklu č esto sam č uo i glasove dece. Ne Piterove i Dž ejmine; bili su to nepoznati glasovi grupe dece š to su pevuš ila pesmice i rime za koje nisam imao pojma da ih znam. Njihovi glasovi su bili veseli i bezbriž ni, i suviš e č isti da bi bili ljudski, a u njihovoj pozadini č ulo se pljeskanje rukama u ritmu. Druže moj, druže moj, dođi da se igramo, na jabukovo drvo popnemo... Dva, dva, kô dva bela dečaka u zelenom,


jedan, jedan, taj je jadan i sasvim sam i zauvek će ostati kukavan... Nekada bi me tihi zvuk njihovih glasova pratio ceo dan, kao neizbež na zvuč na pozadina koja nije htela da nestane š ta god ja radio. Ziveo sam u samrtnom strahu da ć e me O’Keli uhvatiti kako pevuš im jednu od tih pesmica.

Te subote me Rozalind pozvala mobilnim telefonom. Bio sam u sobi za istrage; Kesi je otiš la da razgovara s nekim iz Odeljenja za nestale osobe; iza mene, O’Gorman je trabunjao o nekom momku koji nije pokazao duž no poš tovanje prema njemu za vreme obilaska kuć a. Morao sam da pritisnem sluš alicu č vrsto uz uvo da bih uopš te mogao da je č ujem. „Detektive Rajane, ovde Rozalind... Tako mi je ž ao š to vas uznemiravam, ali imate li malo vremena da dođete i porazgovarate s Džesikom?" U pozadini se č ula gradska vreva; automobili, ž amor, izbezumljeni zvuk semafora za slepe. „Naravno", rekao sam. „Gde se nalazite?“ „U gradu smo. Mož emo li da se nađemo u baru hotela Central za desetak minuta? Džesika ima nešto da vam kaže.“ Izvukao sam dosije i poč eo da prelistavam dokumenta, traž eć i Rozalindin datum rođenja; ukoliko budem razgovarao s Dž esikom, morać u da obezbedim prisustvo „odgovarajuć e odrasle osobe“. „Da li su roditelji s vama?“ „Nisu. Ja... nisu. Mislim da ć e Dž esiki biti lakš e da razgovara s vama ako oni ne budu prisutni, ako to nije problem." Moje antene su uhvatile neš to. Pronaš ao sam stranicu na kojoj su bili porodič ni podaci; Rozalind je imala osamnaest godina, i š to se mene tič e, predstavljala je odgovarajuć u osobu. „Nije problem", odvratio sam. „Vidimo se tamo.“ „Hvala vam, detektive Rajane. Znala sam da mogu vama da se obratim... ž ao mi je š to moram da vas pož urujem, ali treba da se vratimo kuć i pre nego š to…“ Zač uo se kratak zvuk i veza se prekinula: ili joj se baterija istroš ila ili viš e nije imala kredita. Napisao sam poruku Kesi da se brzo vraćam i krenuo.

Rozalind je imala ukusa. Bar hotela Central odisao je naglaš eno


staromodnom atmosferom – gipsani radovi na tavanici, ogromne, udobne fotelje koje su zauzimale suviš e prostora da bi se smatrale praktič nim, police prepune č udnih starih knjiga u elegantnom povezu – – sve je prijatno odudaralo od mahnite vreve na ulicama ispod nas. Ponekad sam imao obič aj da svratim ovamo subotom, popijem č aš icu konjaka i zapalim cigaru – bilo je to pre donoš enja Zakona o zabrani puš enja – i provedem popodne č itajuć i Farmerski almanah iz 1938. godine ili trećerazrednu poeziju iz viktorijanskog doba. Rozalind i Dž esika su sedele za stolom kraj prozora. Rozalindi je kosa bila ovlaš vezana; bila je obuč ena u belu dugu suknju i svilenu providnu bluzu sa nabranom č ipkom oko vrata, č ime se savrš eno uklapala u okolinu. Izgledala je kao neko ko je upravo uš etao s nekakve edvardijanske vrtne zabave. Naginjala se i š aputala neš to Dž esiki na uvo, jednom rukom je gladeć i po glavi sporim, uteš nim pokretima. Dž esika je sedela u fotelji, nogu podvuč enih pod sebe, a pogled na nju me ponovo uznemirio, baš kao i onda kad sam je prvi put ugledao. Sunč evi zraci koji su se probijali kroz visoke prozore č inili su da izgleda kao da sedi u stubu svetlosti koji ju je preobraž avao u ozarenu viziju jedne druge osobe, ž ivopisne, ž ivahne i izgubljene. Fino izvijene linije obrva i nosa, pune, detinjaste usne: poslednji put kad sam video to lice, bilo je prazno i umrljano krvlju na Kuperovom stolu za autopsiju. Bilo je to kao odlaganje izvrš enja smrtne kazne; poput Euridike koja je iz mraka iznova darovana Orfeju, ali samo na jedan jedini č udesni trenutak. U meni se javila ž elja, toliko snaž na da sam na trenutak izgubio dah, da spustim ruku na njenu meku, tamnu kosu, da je č vrsto zagrlim i osetim je tanuš nu i toplu kako diš e, kao da bih, ako je dovoljno jako zagrlim i zaš titim, mogao da vratim vreme i zaš titim i Keti. „Rozalind", javio sam se. “Džesika.“ Dž esika se trgla i raš irila oč i. Iluzija je bila izgubljena. Neš to je drž ala u ruci; uzela je kesicu š eć era iz posude na sredini stola, stavila je u ugao usta i počela da sisa. Rozalindino lice se ozarilo kad me videla. „Detektive Rajane, tako mi je drago što vas vidim. Znam da smo vas prekinule u poslu, ali... o, sedite, molim vas.“ Povukao sam fotelju. „Dž esika je videla neš to š to biste, sigurna sam, ž eleli da znate. Zar ne,


ljubimice moja?“ Džesika sleže ramenima čudnim, uvijenim pokretom. „Zdravo, Dž esika“, rekao sam, smireno i blago koliko sam mogao. Moj um je ispaljivao rafale u svim pravcima: ukoliko ovo ima bilo kakve veze s roditeljima, morać u da nađem smeš taj za devojč ice, a Dž esika ć e biti už asan svedok... „Drago mi je š to ste odluč ile da mi kažete. Šta si to videla?" Njene usne su se razdvojile; malo se zanela u svojoj fotelji. A onda je odmahnula glavom. „O bož e... znala sam da ć e se ovo dogoditi." Rozalind ispusti duboki uzdah. “Pa, rekla mi je da je videla Keti..." „Hvala, Rozalind", rekao sam, „ali to stvarno moram da č ujem neposredno od Dž esike. U suprotnom, to su samo glasine, a to nije prihvatljivo na sudu.“ Rozalind je zurila u mene, zateč ena. Najzad je klimnula glavom. „Dobro“, rekla je, „naravno, ako je to neophodno... samo se nadam...“ Nagnula se nad Dž esiku, pokuš avajuć i da uhvati njen pogled, smeš eć i se; zataknula joj je pramen kose za uvo. „Dž esika? Duš o? Stvarno moraš da kaž eš detektivu Rajanu ono o č emu smo prič ale, draga. Veoma je važno." Dž esika je pognula glavu, sklanjajuć i pogled. „Ne seć am se“, prošaputala je. Rozalindin osmeh se zamrznuo. „Hajde, Dž esika. Malopre si se svega seć ala, pre nego š to smo prešle sav taj put i odvukle detektiva Rajana od njegovog posla. Zar ne?“ Dž esika je opet odmahnula glavom i zagrizla ivicu kesice sa šećerom. Usna joj je drhtala. “Sve je u redu“, rekao sam. Imao sam ž elju da je dobro protresem. „Samo je malo nervozna. Prolazi kroz tež ak period. Je l’ tako, Džesika?" „Obe prolazimo kroz tež ak period“, oš tro odvrati Rozalind, „ali jedna od nas treba da poč ne da se ponaš a kao odrasla osoba, a ne kao glupa mala devojč ica.“ Dž esika se samo još viš e skupila, nestajuć i u svom ionako prevelikom džemperu. “Znam“, rekao sam trudeć i se da zvuč im uteš no. „Znam. Razumem koliko mora da vam je sve ovo teško..." “Ne, detektive Rajane, ne razumete." Ljutito je mahala


prekrš tenom nogom. „Niko ne mož e da shvati kako je to. Ne znam zaš to smo doš le. Dž esika neć e da se potrudi i isprič a vam š ta je videla, a vi oč igledno i ne smatrate da je to važ no. Najbolje je da sada odemo.“ Nisam smeo da ih izgubim. „Rozalind“, nagnuo sam se preko stola ka njoj, „uzimam sve ovo veoma ozbiljno. I zaista vas razumem. Zaista." Rozalind se gorko nasmejala uzimajuć i torbicu. „Da, kako da ne. Ostavi to, Džesika. Idemo kući.“ „Rozalind, zaista razumem. Kad sam bio Dž esikinih godina, dva moja najbolja prijatelja su nestala. Znam kroz šta prolazite." Podigla je glavu i zurila u mene. „Znam da to nije isto kao kad izgubiš sestru...“ „Nije.“ “Ali znam kako je teš ko onima koji ostaju iza pokojnika. Nameravam da uradim sve š to je potrebno da biste mogle da dobijete bar neke odgovore. U redu?“ Zurila je u mene nekoliko dugih trenutaka. Potom je spustila torbicu i nasmejala se osmehom punim olakš anja. „O, detektive Rajane!“ Ne razmiš ljajuć i, ispruž ila je ruku preko stola i uhvatila moju. „Znala sam da postoji razlog zbog kojeg ste vi najbolja osoba za ovaj slučaj!" Nisam to nikada posmatrao na taj nač in, a od te pomisli bilo mi je toplo oko srca. „Nadam se da si u pravu", rekao sam. Blago sam joj stegao ruku; to je trebalo da bude gest utehe, ali je ona odjednom postala svesna š ta je uradila i povukla ruku, stidljivo pocrvenevši. „O, nisam imala nameru da...“ “Evo š ta predlaž em", rekao sam, „ti i ja mož emo malo da porazgovaramo dok Dž esika ne bude spremna da nam opiš e ono š to je videla. Kako vam to zvuči?" „Dž esika? Duš o?“ Rozalind je dotakla Dž esikinu ruku; ona odskoč i, širom otvorenih očiju. „Zar ne želiš da još malo ostanemo ovde?“ Dž esika kao da je razmiš ljala o tome, zureć i u Rozalindino lice. Rozalind joj se smešila. Najzad je klimnula glavom. Naruč io sam kafu za Rozalind i sebe i seven-ap za Dž esiku. Dok smo Rozalind i ja razgovarali, Dž esika je, drž eć i č aš u sa obe ruke, kao hipnotisana blenula u mehuriće koji su skakutali po površini.


Iskreno, nisam oč ekivao da ć e mi razgovor s tinejdž erkom goditi, ali Rozalind nije bila obič na klinka. Poč etni š ok od Ketine smrti polako je prolazio i prvi put sam imao priliku da vidim kakva je zaista; otvorena, vesela, sva vrcava i visprena, č udesno bistra i reč ita. Pitao sam se gde su se ovakve devojke skrivale kad je meni bilo osamnaest. Bila je naivna, ali je bila toga svesna; š alila se na svoj rač un s mnogo duha, nestaš no, da sam se – bez obzira na situaciju u kojoj smo se nalazili, moju sve već u zabrinutost da ć e se zbog svoje bezazlenosti jednog dana nać i u nevolji i Dž esiku koja je sedela tu i poput mač ke posmatrala nevidljive bauke – od srca smejao. “Sta nameravaš da radiš kad završ iš š kolu?“, pitao sam. Stvarno me interesovalo. Nisam mogao da zamislim ovu devojku od devet do pet u nekoj kancelariji. Rozalind se nasmejala, ali joj je senka tuge preš la preko lica. „Volela bih da odem na muzič ku akademiju. Sviram violinu od devete godine, a pomalo i komponujem; moja nastavnica kaž e da sam... da bih bez teš koć a mogla upisati neki dobar smer. Ali...“ Uzdahnula je. „To je vrlo skupo, i moji... moji roditelji to ne odobravaju. Oni ž ele da idem na kurs za sekretarice.“ Ali su svim srcem podrž avali ambiciju Keti, sve do Kraljevske baletske š kole. Viđao sam sluč ajeve kao š to je ovaj dok sam radio u Odeljenju za porodič no nasilje, gde roditelji odaberu jedno dete da im bude ljubimac ili omiljena ž rtva (Možda sam načinio od nje svoju mezimicu, rekao je Dž onatan prvog dana), pa se deš ava da deca u istoj kuć i rastu pod sasvim različ itim okolnostima. Malo ih je koji dobro završe na kraju. „Nać i ć eš ti nač ina“, rekao sam. Ideja da neko kao ona završ i kao sekretarica bila je besmislena. O č emu je, za ime boga, Devlin razmiš ljao? „Dobić eš stipendiju, ili tako neš to. Zvuč i mi kao da si stvarno dobra." Skromno je pognula glavu. “Pa, proš le godine je Drž avna filharmonija mladih izvodila sonatu koju sam ja komponovala.“ Naravno, nisam joj poverovao. Laž je bila providna – neš to tako veliko sigurno bi bilo spomenuto za vreme naš e istrage od vrata do vrata – ali je laž naš la mesto u mom srcu koje ni sama sonata ne bi mogla; zato š to sam u tome prepoznao sebe. To je moj brat blizanac, njegovo ime je Piter, on je sedam minuta stariji od mene... Deca – a


Rozalind jedva da je bila neš to viš e od toga – ne govore besmislene laž i, osim ukoliko im stvarnost nije suviš e teš ka da bi mogli da je podnesu. Na trenutak sam bio u iskuš enju da sve to izgovorim naglas. Rozalind, znam da se nešto loše dešava kod kuće; kaži mi, dozvoli mi da ti pomognem... Ali bilo bi to prerano; samo bi se ponovo okruž ila odbrambenim zidom, a to bi upropastilo sve š to sam do sada uspeo da uradim. „Svaka čast“, rekao sam umesto toga. “To je zadivljujuće." Malo se nasmejala, postiđena; pogledala me ispod trepavica. „Tvoji prijatelji", bojaž ljivo je rekla. “Oni š to su nestali. Kako se to dogodilo?“ „Duga je to prič a“, rekoh. Sam sam sebe uvalio u ovo i nisam imao pojma kako da se izvuč em. U Rozalindinim oč ima javila se sumnja, a mada nije bilo nikakve šanse da im ispričam celu tu priču iz Noknarija, nisam smeo da izgubim njeno poverenje nakon svega. I baš me Dž esika, od svih ljudi na svetu, spasla; malo se pomerila na stolici i prstom dotakla Rozalindinu ruku. Rozalind nije ni primetila. „Džesika?“, rekao sam. “O, š ta je bilo, duš o?“ Nagnula se nad nju. “Da li si sada spremna da detektivu Rajanu ispričaš o onom čoveku?“ Kruto je klimnula glavom. „Videla sam č oveka", rekla je, pogleda uprtog ne u mene, nego u Rozalind. „Razgovarao je s Keti.“ Srce mi ubrzano zakuca. Da sam religiozan, zapalio bih po jednu sveć u svakom svecu u crkvenom kalendaru za ovo: jedan jedini jasan trag. „Odlično, Džesika. Gde je to bilo?“ “Na putu. Vraćale smo se iz prodavnice.“ „Bile ste samo ti i Keti?“ “Da. Dozvolili su nam.“ „Siguran sam da jesu. Šta je on rekao?“ “Rekaoje...“, Dž esika duboko udahnu; „... rekao je: ‘Vi veoma dobro igrate’, a Keti je rekla; ‘Hvala.’ Ona voli kad joj ljudi kaž u da dobro igra." Sa strahom je pogledala Rozalind. „Odlič no ti ide, duš o“, rekla je Rozalind, pomazivši je po kosi. „Samo nastavi.“ Dž esika je klimnula glavom. Rozalind dotač e njenu č aš u, a ona posluš no otpi gutljaj. „Onda je“, nastavila je. „on rekao; ‘I uz to si i veoma privlač na devojč ica’, a Keti je na to odgovorila ‘hvala’. I to joj


se svidelo, takođe. A onda je on rekao... rekao: ‘Moja mala devojč ica isto voli da igra, ali je slomila nogu. Da li bi ž elela da joj dođeš u posetu? To bi je stvarno usreć ilo’, a Keti je odgovorila: ‘Ne mogu sad, moram da idem kući’, i tako smo otišle kući.“ Veoma privlačna devojčica... U današ nje vreme, mali je broj onih koji bi tako neš to rekli dvanaestogodiš njakinji. “Da li ste poznavale tog č oveka?", pitao sam. „Da li ste ga ikada ranije videle?“ Odmahnula je glavom. „Kako je izgledao?" Tišina; udah. „Velik.“ „Velik kao ja? Visok?" „Aha... mmm... da. Ali velik i ovako." Raš irila je ruke, a č aš a se opasno zatresla. „Debeo čovek?" Džesika se zakikotala. Bio je to oštar, nervozan osmeh. „Aha.“ „Šta je imao na sebi?“ „Trenerku. Tamnoplavu.“ Bacila je brz pogled na Rozalind, koja joj je ohrabrujuće klimnula glavom. Sranje, pomislio sam. Srce mi je sve brž e kucalo. „Kakvu kosu je imao?“ „Ne, nije imao kosu.“ Na brzinu sam se u sebi izvinio Demijenu; izgleda da nam, na kraju krajeva, ipak nije govorio samo ono što smo želeli da čujemo. “Da li je bio star? ili mlad?“ „Kao ti.“ „Kad se to dogodilo?" Džesika je otvorila usta, ali reči nisu izlazile. “A?“ „Kada ste ti i Keti srele tog č oveka? Da li je to bilo nekoliko dana pre nego što je Keti otišla? Ili nekoliko nedelja? Ili je to bilo davno?“ Iako sam pokuš avao da budem paž ljiv, ona je ustuknula. „Keti nije otiš la“, rekla je. „Keti je ubijena.“ Njene oč i su poč ele da gube fokus, Rozalind me optužujuće pogledala. „Jeste", rekao sam najnež nije š to sam mogao. „Tako je. i zato je veoma važ no da pokuš aš da se setiš kada ste videle tog č oveka, tako da možemo otkriti da li je on ubio Keti. Možeš li?“ Dž esikina usta su se blago otvorila. Pogled joj se gubio u daljini, nedostupan.


„Rekla mi je“, javila se tiho Rozalind, „da se to desilo nedelju ili dve pre...“ Progutala je knedlu. „Nije bila sigurna kod datuma.“ Klimnuo sam glavom. „Mnogo ti hvala, Dž esika", rekao sam. „Bila si veoma hrabra. Misliš da bi mogla da prepoznaš tog č oveka ako bi ga ponovo videla?“ Nije bilo reakcije; nije ni trepnula. Kesica š eć era visila joj je iz savijenih prstiju. „Mislim da treba da krenemo“, rekla je Rozalind, zabrinuto pogledavši prvo Džesiku, a potom sat na svojoj ruci. Posmatrao sam ih kroz prozor dok su iš le niz ulicu: Rozalindine male, odluč ne korake i delikatno njihanje njenih bokova, i Dž esiku koja se vukla iza nje, obeš ena o njenu ruku. Bacio sam pogled na pognutu, svilenkastu Dž esikinu glavu i pomislio na one prič e po kojima, kad je jedan od blizanaca povređen, drugi, iako je miljama daleko, oseć a tu bol. Pitao sam se da li je u nekom trenutku te noć i pune kikota u tetka Verinoj kuć i ispustila mali, neprimetni krik; da li su svi odgovori koje smo traž ili zaključ ani iza neobič no mrač nih kapija njenog uma. Vi ste savršena osoba za ovaj slučaj, rekla mi je Rozalind, a te reč i su još uvek odzvanjale u mojoj glavi dok sam ih posmatrao kako odlaze. Cak i sada se pitam da li su događaji koji su sledili dokaz da je bila u pravu, ili da je potpuno i už asno pogreš ila, i koji su to kriterijumi po kojima bi se mogao doneti takav zaključak.


10. Narednih nekoliko dana proveo sam gotovo svaki trenutak u potrazi za tajanstvenim č ovekom u trenerci. Nekoliko ljudi iz okoline Noknarija je odgovaralo opisu, takvom kakav smo imali – visok, krupan, tridesetih godina, ć elav ili obrijan do glave. Jedan od njih imao je policijski dosije zbog nekog manjeg prestupa iz svoje uzbudljive mladosti: posedovanje haš iš a, nepristojno obnaž ivanje – srce mi je malo poskoč ilo kad sam video taj podatak, ali jedino š to je uradio bilo je da je stao da mokri baš u trenutku kad je prolazio jedan mladi policijac pun entuzijazma. Dvojica su rekla da je moguć e da su u vreme koje nam je Demijen naznač io prolazili kroz naselje na putu kući, ali nisu bili sigurni. Nijedan nije priznao da je razgovarao s Keti; svi su manje-viš e imali alibije za noć kad je ubijena; nijedan od njih nije imao ć erku, balerinu slomljene noge, niti bilo š ta nalik motivu, koliko sam mogao da zaključim. Pribavio sam fotografije i organizovao prepoznavanje za Demijena i Dž esiku, ali su njih dvoje samo pogledali fotogra ije, izgubljenim, progonjenim pogledom. Demijen je najzad rekao da mu nijedan od njih ne lič i na č oveka koga je tog dana video, a Dž esika bi svaki put kad bi joj pokazali fotogra ije, nesigurno pokazala prstom drugu, sve dok najzad nije postala potpuno katatonič na. Poslao sam nekoliko pomoć nika ponovo da od vrata do vrata pitaju svakoga da li je primetio posetioca tog opisa: ništa. Nekoliko alibija nije bilo potvrđeno. Jedan momak je tvrdio da je bio na internetu skoro do tri ujutru, na forumu o motorima i raspravljao o održ avanju klasič nih modela kavasakija. Drugi je tvrdio da je imao sastanak s curom u gradu, da je propustio autobus u pola dvanaest i č ekao u Supermaku na onaj u dva. Zakač io sam njihove fotogra ije na naš u belu tablu, s namerom da im pobijem alibije, ali svaki put kad bih pogledao te likove, imao sam isti, poseban i uznemiravajuć i oseć aj da sam poč eo suviš e da se poistoveć ujem sa ovim sluč ajem; oseć aj da se jedan drugi um uspeš no suprotstavlja mom na svakom koraku, neš to lukavo i neumoljivo, sa sopstvenim


razlozima.

Sem je jedini napredovao. Mnogo je odsustvovao iz kancelarije, razgovarao je s raznim ljudima – č lanovima Gradskog odbora, kako je rekao, analitič arima, farmerima, č lanovima druš tva Izmestite autoput. Na naš im zajednič kim več erama bio je vrlo neodređen o tome kuda sve to vodi: ���Pokazać u vam za nekoliko dana“, rekao bi, “kad sve poč ne da dobija neki oblik.“ Jednom sam zavirio u njegove beleš ke, koje je odlazeć i u toalet ostavio na svom stolu: dijagarami, skrać enice i mali crteži na marginama, sve pedantno i nečitljivo. Najzad je u utorak ujutru – bilo je to sivo, mrzovoljno jutro s kiš icom koja je rominjala, dok smo Kesi i ja još jednom prolazili kroz izveš taje istrage od vrata do vrata, pokuš avajuć i da pronađemo neš to š to nam je promaklo – uš ao sa ogromnom rolnom papira, onog debelog od kakvog deca obič no u š koli prave ukrase za Dan zaljubljenih i Bož ić . “Dobro“, rekao je, izvukao selotejp iz dž epa i poč eo da lepi papir na zid u naš em uglu istraž ne prostorije. “Evo na čemu sam sve vreme radio." Bila je to ogromna mapa Noknarija, s mnoš tvom detalja: kuć e, brda, reka, š uma, kula, sve nacrtano inom olovkom i tuš em, inim, vazduš astim potezima ilustratora deč jih knjiga. Mora da je utroš io sate na to. Kesi je zviznula u znak divljenja. „Hvala, mnogo vam hvala“, odvratio je Sem dubokim, prislijevskim glasom, cereć i se. Napustili smo gomilu izveš taja i priš li da pogledamo crtež . Već i deo mape bio je podeljen na nejednake blokove, osenč ene raznim bojama – zelenom, plavom, crvenom, a nekoliko je bilo ž uto. Svaki blok je bio označ en sitnim rukopisom kojim su bile ispisane tajanstvene skrać enice: Prod. J. Dauni-GII 11/97; prev. polj-ind 8/98. Upitno sam podigao obrvu. „Odmah ć u vam objasniti.“ Odgrizao je još jedan komad lepljive trake i zalepio njime poslednji ugao. Kesi i ja sedosmo na ivice svojih stolova, što je bilo dovoljno blizu da vidimo detalje. „Dobro, vidite li ovo?“ Pokazao je na dve paralelne isprekidane linije koje su krivudale po mapi, presecajuć i š umu i arheološ ku iskopinu. „Tuda ć e prolaziti autoput. Vlada je objavila planove u martu 2000. godine, a č itave sledeć e godine je otkupljivala zemljiš te od


lokalnih farmera, uz uredbu o obaveznoj prodaji. U tome nema nič eg sumnjivog." „Pa“, rekla je Kesi, „to zavisi od ugla posmatranja." „Ššš“, ućutkao sam je. „Samo gledaj ovaj lepi crtež." „Ma znate na š ta mislim“, rekao je Sem. „Nije bilo nič eg neoč ekivanog. Stvari postaju mnogo zanimljivije kod zemljiš ta u okolini autoputa, koje je sve do kraja 1995. godine bilo klasi ikovano kao poljoprivredno. A onda je, malo-pomalo, u narednih nekoliko godina, prodavano i prevođeno u gradevinsko i industrijsko." „Zahvaljujuć i vidovitim ljudima koji su tač no znali kuda ć e autoput prolaziti, pet godina pre nego što je to objavljeno", dodao sam. “Ni to nije tako sumnjivo“, nastavio je Sem. „Bilo je i ranije prič a o autoputu koji ć e proć i kroz Dablin s jugozapadne strane – naš ao sam i novinske č lanke o tome – još iz 1994. godine, u vreme Keltskog tigra{41}. Razgovarao sam s nekoliko analitič ara, i oni smatraju da je to bila najoč iglednija ruta za autoput, zbog topogra ije i polož aja naselja, kao i još koječega. Nisam baš sve najbolje razumeo, ali tako su mi rekli. Nema nikakvog razloga zaš to i sami investitori ne bi uradili slič no – č uli glasine o autoputu i unajmili analitič are da im kaž u koja je njegova najverovatnija ruta.“ Nismo komentarisali. Sem je gledao č as u mene, č as u Kesi, blago pocrvenevš i. „Nisam naivan. Da, naravno da su mož da dobili poverljive informacije od nekog iz vlade – ali mož da i nisu. U svakom sluč aju, to nije neš to š to bismo mogli da dokaž emo, pa ne mislim da nam je znač ajno za sluč aj.“ Pokuš avao sam da se ne nasmejem. Sem je jedan od naje ikasnijih detektiva u našem odeljenju, ali je njegov detinjasti polet bio nekako baš sladak. “Ko je otkupio zemljište?", pitala je Kesi popustljivo. Sem je pogledao s olakš anjem. „Gomila raznih kompanija. Već ina uopš te ne postoji, ne stvarno; to su samo holding kompanije koje su vlasniš tvo nekih drugih kompanija, koje su opet vlasniš tvo nekih treć ih. To je ono š to mi je oduzelo najviš e vremena – pokuš aj da saznam ko, u stvari, poseduje to prokleto zemljiš te. Do sada sam otkrio da su sve kupovine vodile do tri kompanije: Global ajriš indastris, Futura properti konsaltants i Dinamo divelopment. Ovi plavi komadi pripadaju Globalu, zeleni Futuri a crveni Dinamu. Pakleno je teš ko otkriti ko stoji iza njih. Dve kompanije su registrovane u Ceš koj, a Futura u Mađarskoj."


“E to je već sumnjivo“, rekla je Kesi. „Kako god gledao na to.“ „Naravno", rekao je Sem, “ali je razlog verovatno izbegavanje poreza. Mož emo podatke proslediti Poreskom, ali ne vidim nikakvu vezu s našim slučajem.“ „Osim ukoliko Devlin nije otkrio neš to o tome, i koristio te informacije da pritisne nekoga“, rekao sam. Kesi je delovala skeptič no. „Kako bi saznao? I mislim da bi nam rekao." „Nikad se ne zna. On je pomalo čudan.“ „Tebi je svako čudan. Prvo Mark...“ „Nisam još stigao do najzanimljivijeg", ubacio se Sem. Gledajuć i u Kesi, iskrivio sam lice u grimasu, a onda sam se okrenuo ka mapi pre nego š to je mogla da mi uzvrati. „I tako do marta 2000. godine, kad je objavljena izgradnja autoputa, ove tri kompanije su posedovale gotovo sve zemljiš te oko ovog njegovog dela. Ali č etiri farmera su odbijala da prodaju – to su ovi ž uti delovi. Uš ao sam im u trag, sada su u Loutu, kuda su otiš li videvš i u kom pravcu stvari idu i znajuć i da ovi kupci nude prilič no dobru cenu, viš u od tadaš nje cene poljoprivrednog zemljiš ta, zbog č ega su svi ostali pristali na prodaju. Porazgovarali smo o tome – sva č etvorica su prijatelji – i odluč ili su da zadrž e svoju zemlju dok ne vide o č emu se tu radi. Kad su planovi autoputa bili objavljeni, oč igledno su shvatili zaš to su ti momci tako oč ajnič ki ž eleli njihovu zemlju; za industrijsku i stambenu gradnju, sad kad ć e zbog autoputa Noknari postati lako dostupan. I tako su doš li do zaključ ka da bi i sami mogli da zemljiš te prevedu u građevinsko, š to bi mu preko noć i podiglo cenu dva-tri puta. Podneli su molbu Gradskom odboru za prenamenu – jedan od njih je to uč inio čak četiri puta – i svaki put su bili odbijeni." Kucnuo je na jedan od ž utih blokova koji je dopola bio ispunjen sitnim kaligrafskim beleš kama. Kesi i ja smo se nagnuli da ih proč itamo: M. Kliri, pmolb za prev. polj-ind: 5/2000, odbijen, 11/2000 odbijen, 6/2001 odbijen, 1/2002 odbijen; prodaja M. Kliri-FPC 8/2002; prev. polj-ind 10/2002. Kesi je kratko klimnula glavom i naslonila se na dlanove. Pogled joj je i dalje poč ivao na mapi. „Znač i, na kraju su ipak prodali“, tiho je rekla. „Aha. Za gotovo istu cenu kao i ostali – odlič nu za poljoprivredno


zemljiš te, ali daleko ispod cene za zemljiš te namenjeno industrijskoj ili stambenoj izgradnji. Moris Kliri je ž eleo da ostane, ako ni zbog č ega drugog, a ono iz č iste tvrdoglavosti – kako reč e, neć e njega nikakav pederko u odelu oterati s njegovog zemljiš ta – ali ga je posetio neki momak iz jedne od onih holding kompanija, koji mu je objasnio da na delu zemljiš ta koji se granič io s njegovim nameravaju da izgrade fabriku farmaceutskih proizvoda i da niko ne mož e da mu jamč i da hemijski otrovi neć e curiti, zagaditi njegovu vodu i pobiti mu svu stoku. On je to shvatio kao pretnju – ne znam da li je bio u pravu ili nije – ali je konač no pristao na prodaju. Cim je velika trojka otkupila zemljiš te – pod različ itim imenima koja sva vode do njih – podneta je molba za prenamenu zemljišta i stiglo je odobrenje." Kesi se nasmejala i ljutito uzdahnula. „Tvoja velika trojka očito ima u džepu ceo Gradski odbor", rekoh. „Izgleda da je tako.“ „Da li si razgovarao s gradskim odbornicima?“ „Aha. Iako time nisam niš ta dobio. Bili su vrlo ljubazni, ali je sve š to su rekli bilo nekako uvijeno. Mogli su tako da govore satima, a da ja na kraju ne dobijem ni jedan jedini jasan odgovor.“ Postrance sam pogledao Kesi i uhvatio njen prikriveni, zač uđeni pogled: buduć i da je Sem ž iveo s politič arem, dosad bi trebalo da je navikao na takve stvari. „Rekli su da su odluke o prevođenju zemljiš ta bile... sač ekajte..." Prevrtao je po stranicama rokovnika. „‘Naš e odluke o prevođenju zemljiš ta su u svim sluč ajevima donete uzimanjem u obzir interesa zajednice u celini, de inisanim na osnovu podataka koji su nam u relevantno vreme bili na raspolaganju, i u tome nije bilo nikakvog favorizovanja.’ Ovo ne č itam ni iz kakvog dopisa ili pisanog dokumenta; č ovek je to zaista tako izgovorio. Usred razgovora." Kesi je napravila pokret kao da će povraćati. “Za koliko novca može da se kupi Gradski odbor?“, pitao sam. Sem slež e ramenima. „Za tako veliki broj odluka, uzimajuć i u obzir vremenski raspon, mora da je suma bila viš e nego pristojna. Velika trojka je oč igledno u to zemljiš te ulož ila mnogo novca, na ovaj ili onaj način. Ne bi im se nikako dopala ideja o izmeštanju autoputa." „Koliko bi im štete time bilo naneto?“ Pokazao je na dve isprekidane linije koje su presecale severozapadni ugao mape. „Prema mojim analitič arima, to je sledeć a


najlogič nija ruta. To je ona koju druš tvo Izmestite autoput ž eli. Udaljena je dobra tri kilometra, na nekim mestima č ak pet i viš e. Zemljiš te na severu rute bi i dalje bilo dovoljno blizu, ali ovi momci poseduju veliku količ inu zemljiš ta dole na juž noj strani, a njegova vrednost bi znatno opala. Razgovarao sam s nekoliko agenata za nekretnine, praveć i se da sam zainteresovan za kupovinu; svi su mi rekli da je industrijsko zemljiš te uz sam autoput dvaput ili č ak triput skuplje od onog koje je udaljeno više od četiri kilometra. Nisam se baš bavio preciznim izrač unavanjem, ali razlika bi se mogla meriti milionima." “To bi bilo dovoljno da se uputi nekoliko preteć ih telefonskih poziva", tiho je rekla Kesi. „Ima ljudi koji bi to smatrali dovoljno vrednim ulaganja od dodatnih nekoliko hiljada za plaćenog ubicu.“ Neko vreme smo ć utali. Napolju je kiš a prestajala; vodnjikava pruga sunč eve svetlosti pala je na mapu poput re lektora helikoptera, obasjavajuć i komad reke nacrtane paž ljivim potezima olovke i osenč ene jednolič nom crvenom bojom. Na drugom kraju prostorije, pomoć nik koji je sedeo kraj telefona za dojave pokuš avao je da se otarasi nekog ko je bio toliko brbljiv da mu nije dozvoljavao ni da završ i reč enicu. Najzad, Kesi je progovorila. “Ali zaš to Keti? Zaš to se nije namerio na Džonatana?“ “To bi mož da bilo suviš e oč igledno", odvratio sam. “Da je Dž onatan bio ž rtva, usmerili bi se pravo na njegove neprijatelje, naroč ite one koje je mož da stekao za vreme kampanje za izmeš tanje autoputa. S Keti, mogli su to izvesti da izgleda kao seksualni zloč in i na taj nač in nam odvuku pažnju od autoputa, a Džonatan bi ipak dobio poruku." „Ako ne uspem da otkrijem ko stoji iza ove tri kompanije", nastavio je Sem, „zapaš ćemo u ć orsokak. Farmeri ne znaju njihova imena, gradski odbornici tvrde da ne znaju ni oni. Video sam nekoliko kupoprodajnih ugovora i molbi, i tako to, ali su sva dokumenta potpisali advokati – a oni ne mogu otkrivati imena svojih klijenata bez njihove pismene saglasnosti.“ „Gospode!" „A šta je s novinarima?", iznenada će Kesi. Sem odmahnu glavom. “Šta s novinarima?" „Spomenuo si da si video č lanke o autoputu još iz 1994. godine.


Mora da su neki od novinara pratili tu prič u i verovatno imaju neku ideju o tome ko je kupio zemljiš te, č ak i ako im nije dozvoljeno da to objave. Ovo je Irska; ovde ne postoje tajne." “Kesi“, ozario se Sem, „ti si pravi dragulj. Zaslužila si piće.“ “A kako bi bilo da umesto mene proč itaš izveš taje istrage od vrata do vrata? O’Gorman gradi svoje reč enice poput Dž ordž a Buš a, uglavnom ga ništa ne razurnem.“ „Sluš aj, Seme“, rekao sam, “ako od ovoga neš to bude, oboje ć emo ti dugovati mnogo pić a.“ Sem krenu do svoje strane stola, tapš uć i usput Kesi po ramenu na svoj sreć ni, pomalo nespretni nač in. Poč e da kopa po gomili novinskih č lanaka iz dosijea, poput psa koji je nanjuš io trag. Kesi i ja se vratismo svojim izveštajima. Ostavili smo mapu zalepljenu za zid, š to mi je iš lo na ž ivce iz razloga koje ne mogu da dokuč im. Mož da je to bila njena savrš enost, ili ti krhki, č arobni detalji; sitni listovi na š umskim stablima, malo, okruglasto kamenje zidova kule. Mislim da sam podsvesno oseć ao da ć u jednog dana baciti pogled na mapu i na njoj videti dva sić uš na, nasmejana lica kako nestaju među drveć em od papira i tuš a. Kesi je nacrtala urbanistu u odelu, s rogovima i malim kandž ama na jednom od ž utih blokova; ona crta kao da joj je osam godina, ali bih ja nervozno poskoč io svaki put kad bih krajič kom oka video tog malog, zlobnog stvora kako cereći se zuri u mene.

Tada su poč eli moji pokuš aji – moji prvi pravi pokuš aji – da se setim š ta se dogodilo u toj š umi. Kolebljivo sam č eprkao po ivicama onoga čega sam se sećao, jedva priznavajući sebi šta radim, kao klinac koji se č eš e, ali se plaš i da pogleda zaš to ga svrbi. Iš ao sam u duge š etnje – uglavnom u ranim jutarnjim č asovima i u noć ima kad nisam spavao u Kesinom stanu i kad me muč ila nesanica – satima bih lutao po gradu u stanju koje je nalikovalo na trans, krajič kom uha sluš ajuć i tihe, ine gradske zvuke. Osvestio bih se, zbunjen i izgubljen, zatič uć i sebe kako zurim u praš njavu neonsku reklamu na nepoznatom trž nom centru ili u elegantne zabate neke kuć e iz gregorijanskog doba u snobovskom delu Dan Lirija, bez ikakve ideje o tome kako sam tu dospeo. To je, bar do izvesne granice, pomagalo. Tako puš ten s lanca, moj um me je poč astio bujicama slika koje su se smenjivale kao ubrzana


ilmska traka i ja sam postepeno nauč io trik kako da za bilo kojom od tih slika posegnem, blago je zadrž im i posmatram kako se odmotava u mojim rukama. Setio sam se kako su nas jednom roditelji doveli u grad da kupimo odeć u za prvu prič est; Piter i ja, elegantni, u tamnim odelima, suzdrž ali smo se od grohotnog, nemilosrdnog smeha koji nam je već bio na usnama kad je Dž ejmi, nakon duge i muč ne š aputave rasprave sa svojom majkom, izaš la iz ž enske kabine u neč emu š to je nalikovalo na ulupano belance, sa izrazom už asnutog gađenja na licu. Ludi Mik je bio lokalni kloš ar, jedan od onih koji cele godine nose kaput i rukavice bez prstiju i š apuć u sebi u bradu beskrajni niz malih, gorkih psovki – Piter mi je isprič ao da je Mik poludeo zato š to je, u mladosti, radio gadne stvari s nekom devojč icom i da je ona trebalo da dobije bebu, pa se zato obesila u š umi i lice joj je pocrnelo. Jednog dana Mik je samo poč eo da vriš ti ispred Lourijeve prodavnice. Policajci su ga odvezli nekud svojim kolima, i mi ga nikada viš e nismo videli. Moja š kolska klupa od starog, grubog drveta sa zastarelom rupom za boč icu mastila na vrhu, sva u duborezu od godina besciljnog ž vrljkanja po njoj: duboko urezana linija, srce sa inicijalima naž vrljanim preko poruke ‘Dez Pirs je bio ovde 12/10/67’. Znam da sve to nije niš ta posebno, niš ta š to bi nam pomoglo da reš imo sluč aj; jedva da je i bilo vredno pomena. Ali setite se, već sam se bio pomirio s miš lju da je seć anje na prvih dvanaest godina mog ž ivota zauvek izgubljeno. Na mene je svaki spaseni odlomak tog seć anja delovao strahovito moć no i č arobno, poput fragmenta Rozetske ploč e u koji je uklesano jedno jedino slovo, zavodljivo, a neuhvatljivo. U pojedinim prilikama setio bih se neč ega š to bi se moglo nazvati, ako ne baš mnogo korisnim, ono barem relevantnim. Metalika i Sandra kako sede na drvetu... Postepeno i s č udnim oseć ajem uvređenosti, shvatio sam da mi nismo bili jedini koji su š umu smatrali svojom teritorijom i koji su u njoj reš avali svoje lič ne stvari. Duboko u njoj, nedaleko od starog zamka, bila je č istina – tamo su se poč etkom proleć a mogli videti prvi divlji zumbuli, tamo smo se mač evali dugim š ibama koje su po naš im rukama ostavljale dugač ke, crvene brazde, tamo je bilo ono zamrš eno, isprepleteno grmlje koje bi se krajem leta povilo od tež ine zrelih kupina – a ponekad, kad nam je bilo dosadno, uhodili smo bajkere koji su se tamo skupljali. Seć am se samo jednog


speci ič nog događaja, ali je seć anje imalo ukus navike: radili smo to i ranije. Bio je vreo letnji dan, sunce me peklo po vratu, a u ustima sam imao ukus fante. Devojka po imenu Sandra je lež ala na leđima na č istini, na delu prekrivenom poleglom travom, a Metalika je dopola lež ao na njoj. Majica joj je spala s ramena, otkrivajuć i naramenicu crnog, č ipkastog grudnjaka. Ruke su joj bile u Metalikinoj kosi, ljubili su se š irom otvarajuć i usta. „Bljak, tako se prenose bacili", š apnula mi je Džejmi na uvo. Cvrš će sam se priljubio uz tlo, oseć ajuć i kako mi se trava urezuje u deo stomaka s kog se smaknula majica. Disali smo na usta da bismo bili što tiši. Piter je cmakao oponaš ajuć i ljubljenje, dovoljno tiho da ga oni ne č uju, a mi smo prekrili usta dlanovima, tresuć i se od suzdrž anog kikota, gurkajuć i jedni druge laktovima u znak upozorenja da budemo tiš i. Sejn i ona druga visoka devojka s pet minđuš a u uhu bili su na drugom kraju č istine. Antraks se uglavnom muvao po ivici š ume, gde se zabavljao š utiranjem zida, puš enjem i gađanjem praznih limenki piva kamenjem. Piter je uzeo kamenč ić u ruku cereć i se; bacio ga je i on je zaš uš kao u travi samo nekoliko centimetara od Sandrinog ramena. Metalika je teš ko disao i nije č ak ni podigao pogled, a mi smo zagnjurili lica u travu i ostali tako sve dok nismo prestali da se smejemo. A onda je Sandra okrenula glavu i pogledala me; gledala je pravo u mene kroz dugač ke vlati trave i cikoriju, Metalika je ljubio u vrat, a ona se nije ni pomaknula. Negde pored moje ruke č uč ao je skakavac. Uzvratio sam joj pogled i osetio kako mi u grudima, č vrsto pritisnutim uz tlo, srce polako otkucava. “Hajdemo“, proš aputao je Piter, „Adame, hajde“, vukli su me za č lanke. Izmigoljio sam se i, izgrebavš i noge na trnje kupina, povukao se nazad u duboku senku stabala. Sandra me je i dalje posmatrala.

Bilo je i drugih seć anja, onih o kojima mi je i danas teš ko da razmiš ljam. Setio sam se, na primer, kako sam silazio niz kuć ne stepenice, a da ih nisam ni dotakao. Ovoga se seć am do poslednjeg detalja: grube teksture zidnih tapeta sa izbledelim uzorkom buketa


ruž a, toga kako se pruga svetlosti probijala kroz vrata kupatila i spuš tala niz stepenice, obasjavajuć i guž vice praš ine, da bi zasijala tamnokestenjasto na polituri rukohvata; veš tog, izvež banog pokreta kojim bih se odgurnuo niz rukohvat i bezbriž no otklizao dole, dok su mi stopala lebdela nekoliko centimetara iznad tepiha. Setio sam se, takođe, kako smo nas troje pronaš li tajni vrt, negde u srcu š ume. Nalazio se iza nekih vrata ili skrivenog zida. Podivljala stabla voć a, jabuke, viš nje, kruš ke; slomljene mermerne fontane u kojima su i dalje curkali potoč ić i vode tragovima pozelenelim od mahovine, urezanim duboko u kamen; na svakom uglu stajale su velike, brš ljanom obrasle statue, sa stopalima u korovu, slomljenih ruku i glava, č iji su delovi bili razbacani okolo po visokoj travi i izdancima divlje mrkve. Siva svetlost zore, š uš kanje naš ih stopala i rosa po naš im golim nogama. Dž ejmin sić uš ni, ruž ič asti dlan na isklesanim naborima odeć e, lice okrenuto ka slepim oč ima statue. Beskonač na tiš ina. Bio sam svestan: da je ovaj vrt zaista postojao, arheolozi bi ga već pronaš li za vreme poč etnog pregleda terena, statue bi dosad već bile smeš tene u Nacionalni muzej, a Mark bi prevaziš ao sebe opisujuć i ih do poslednjeg detalja, ali u tome i jeste bio problem: on je ipak postojao u mom sećanju.

Momci iz Odeljenja za kompjuterske prestupe pozvali su me rano u sredu: završ ili su pretragu kompjutera naš eg poslednjeg osumnjič enog u sluč aju Senka u trenerci i potvrdili da je zaista u trenu Ketine smrti bio na internetu. Sa dozom profesionalnog zadovoljstva dodali su da, iako jadnik deli kuć u i kompjuter s roditeljima i ž enom, elektronska poš ta i postovi na forumima pokazuju da svaki ukuć anin pravi karakteristič ne slovne i gramatič ke greš ke. Postovi nastali u trenutku kad je Keti umirala imali su greš ke koje su se do tanč ina podudarale sa onima za koje je utvrđeno da su karakteristič ne za našeg osumnjičenog. “Jebada“, rekao sam, spustio sluš alicu i zagnjurio lice među dlanove. Već smo imali snimke sigurnosne kamere drugog osumnjič enog u Supermaku. Jeo je č ips umač uć i ga u barbekju sos s dubokom usredsređenoš ću veoma pijane osobe. Duboko u sebi to sam i oč ekivao, ali sam se ipak oseć ao bedno – neispavanost, nedovoljne


količ ine kafe, dosadna glavobolja – a i bilo je suviš e rano jutro da bih lako podneo vesti da je moj jedini čvrsti trag upravo otišao do đavola. “Šta je?“, pitala je Kesi, podigavši pogled sa onog što je radila. „Alibi kavasaki klinca je proveren. Ako je momak koga je Dž esika videla naš č ovek, de initivno nije iz Noknarija, a ja nemam pojma gde da ga tražimo. Ponovo sam na jebenom početku." Kesi baci na sto papire koje je drž ala u ruci i protrlja oč i. „Robe, naš momak je lokalac. Sve ukazuje na to.“ “Ko je, do đavola, onda č ovek u trenerci? Ako ima alibi za vreme u kojem je izvrš eno ubistvo i ako je samo jednog dana neduž no razgovarao s Keti, zašto nam to jednostavno ne kaže?“ “Pod pretpostavkom", rekla je Kesi pogledavš i me postrance, “da uopšte postoji." Kroz mene je projurio talas preteranog, gotovo neobuzdanog besa. „Izvini, Medoksova, ali o č emu, do đavola, ti prič aš ? Da li misliš da je Dž esika sve izmislila, iz č iste zabave? Jedva da si uopš te upoznala te devojke. Imaš li pojma koliko su pogođene onim što se dogodilo?" „Hoć u da kaž em“, hladno mi je odvratila, “da mogu da zamislim okolnosti u kojima bi imale veoma dobar razlog da izmisle tako nešto.“ U poslednjem delić u sekunde pre nego š to sam potpuno izgubio kontrolu, iznenada mi je sinulo. „Sranje“, uzviknuo sam. „Roditelji." „Aleluja. Najzad vidim znake inteligencije.“ „Izvini“, rekao sam. „Izvini š to sam ti zamalo otkinuo glavu, Kes. Roditelji... Sranje. Ako Dž esika misli da je jedno od roditelja to uradilo, i ako je izmislila celu priču.. „Dž esika? Stvarno misliš da je ona u stanju da smisli tako neš to? Ona jedva da može da govori.“ „Dobro, onda Rozalind. Izmislila je č oveka u trenerci da skrene naš u paž nju sa svojih roditelja, nagovorila Dž esiku – ono š to je Demijen izjavio je č ista sluč ajnost. Ali ako joj je palo na pamet da uradi tako neš to, Kes... ako je preduzela tako oč ajnič ke korake, onda verovatno ima informacije koje jasno upuć uju na izvrš ioca. Ili ona ili Džesika nešto su videle.“ “U utorak...“, poč ela je Kesi, a onda se zaustavila; ali bilo je kasno, misao koja nam je oboma proš la kroz glavu bila je suviš e straš na da bi bila naglas izgovorena. Tog utorka, Ketino telo je već bilo negde


skriveno. „Moram da razgovaram s Rozalind“, rekao sam kreć uć i ka telefonu. „Robe, nemoj da je juriš . Samo ć eš je naterati da se povuč e. Pusti je da ona dođe kod tebe." Bila je u pravu. Deca mogu da budu tuč ena, silovana, zlostavljana na milion nezamislivih nač ina, a da im ne padne na pamet da odaju svoje roditelje time š to ć e traž iti pomoć od nekoga. Ako je Rozalind š titila Dž onatana, Margaret ili oboje, onda ć e se ceo njen svet sruš iti kad bude rekla istinu, a to je trebalo da uradi onda kad bude spremna. Ako izvršim pritisak na nju, izgubiću je. Spustio sam slušalicu. Ali Rozalind me nije zvala. Nakon dan-dva moja suzdrž anost se potroš ila, pa sam ipak pozvao ja nju na mobilni – iz milion raznih razloga, od kojih su neki bili viš e nesuvisli i viš e uznemiravajuć i od drugih, nisam hteo da je zovem na kuć ni telefon. Odgovora nije bilo. Ostavljao sam poruke, ali mi ona nije uzvratila poziv.

Kesi i ja smo otiš li dole do Noknarija jednog sivog, gadnog popodneva da vidimo da li “divljaci“ Ališ e Rovan imaju neš to novo da nam saopš te. Oboje smo patili od gadnog sluč aja mamurluka – ovo je bio dan nakon š to nam se dogodio Karl i njegovi internet frikovi – pa je razgovor u kolima zamro. Kesi je vozila; ja sam zurio kroz prozor u liš će koje je brz, neujednač en vetar kovitlao i kiš ne kapi koje su padale na prozor. Ni jedno ni drugo nismo bili baš sigurni da je moje prisustvo dobra ideja. Kad smo skrenuli na moj stari put, a Kesi parkirala automobil, u poslednjem trenutku sam odustao od plana da odem do kuć e u kojoj je nekada ž iveo Piter. Ne zbog toga š to su me pri pogledu na ovaj put ophrvala seć anja, niti zbog bilo č ega slič nog – u stvari, potpuno suprotno: ovaj put me jednostavno podseć ao na svaki drugi put u naselju i niš ta viš e, a to me nekako izbacilo iz ravnotež e, oduzelo mi steč enu prednost, kao da me Noknari još jednom pobedio. Už asno mnogo vremena sam provodio u Piterovoj kuć i i imao sam č udan oseć aj da bi me njegovi roditelji odmah prepoznali ukoliko ja ne bih bio u stanju da prepoznam njih prvi. Sedeć i u automobilu, posmatrao sam kako se Kesi penje do ulaznih


vrata i zvoni, i kako jedno osenč eno oblič je otvara vrata i puš ta je unutra. Tada sam izaš ao iz kola i odš etao do svog nekadaš njeg doma. Adresa – Noknarijski put broj 11, Noknari, okrug Dablin – vratila mi se u sećanje poput automatske paljbe napamet naučenog teksta. Sve je bilo manje nego u mojim seć anjima; skuč enije; travnjak bi se pre mogao nazvati ruž nim malim kvadratom nego ogromnom oazom zelenila, kako sam ga ja zamišljao. Sve je nedavno prefarbano u veselu puter-ž utu boju s belim detaljima. S visokih grmova crvenih i belih ruž a kraj zida opadale su poslednje latice, a ja sam se pitao da li ih je moj otac tu posadio. Pogledao sam gore u prozor svoje nekadaš nje sobe i istog trenutka mi je neš to kliknulo: ž iveo sam ovde. Istrč avao sam kroz ta vrata svakog radnog dana sa š kolskom torbom, naslanjao se na prozor i dovikivao se s Piterom i Dž ejmi, pravio svoje prve korake u toj baš ti. Vozio sam bicikl baš po ovom putu sve do onog trenutka kad smo se nas troje popeli na zid na njegovom drugom kraju i otrčali u šumu. Na prilaznom putu bio je parkiran mali, uredni polo, a oko njega je plavokosi klinac od tri-č etiri godine vozio plastič na vatrogasna kola na pedale, oponaš ajuć i sirenu. Kad sam stigao do ograde, zaustavio se i počastio me jednim dugim, ozbiljnim pogledom. “Zdravo“, rekao sam. “Odlazi“, odvratio je odluč nim glasom, nakon nekoliko trenutaka ćutanja. Nisam bio siguran kako da odgovorim na to, ali ispostavilo se da to uopš te i ne moram: ulazna vrata su se otvorila, a deč akova majka – u tridesetim, takođe plava, privlač na na neki uobič ajeni nač in – potrč a niz prilazni put i zaš titnič ki mu stavi ruku na glavu. „Kako mogu da vam pomognem?“, zapita. “Ja sam detektiv Robert Rajan“, rekoh traž eć i svoju iskaznicu. „Istražujemo smrt Ketrin Devlin.“ Uzela je iskaznicu i paž ljivo je prouč ila. „Nisam sigurna kako ja mogu da vam pomognem", rekla je vrać ajuć i mi je nazad, „Već smo razgovarali s drugim detektivima. Niš ta nismo videli; jedva da poznajemo Devlinove." Oč i su joj i dalje bile oprezne. Deč aka je već spopadala dosada, pa je poč eo da ispuš ta č udne zvuke i okreć e volan, ali ga je majka zadrž ala, stavljajuć i mu ruku na rame. Tiha, ž ivahna muzika – mislim


Vivaldi – dopirala je iz unutraš njosti kuć e, a ja sam u jednom trenutku bio u iskuš enju da joj kaž em: Samo želim da proverimo nešto; da li bi vam smetalo ako na trenutak uđem? Rekao sam sebi da ć e Kesi biti zabrinuta ako izađe iz kuć e Sevidž ovih i utvrdi da me nema. „Samo još jednom sve proveravamo“, rekao sam. „Hvala vam na utroš enom vremenu." Majka je posmatrala kako odlazim. Kad sam se vratio u kola, video sam kako pod jednu ruku uzima vatrogasni kamion a pod drugu dete, i oboje odnosi unutra.

Dugo sam sedeo u kolima gledajuć i niz drum, oseć ajuć i da bih se mnogo lakš e izborio sa ovim kad bi me proš ao mamurluk. Najzad se Piterova vrata otvoriš e i ja zač uh glasove: neko je pratio Kesi niz put. Okrenuo sam glavu na drugu stranu, praveć i se da gledam neš to u suprotnom pravcu, duboko zamiš ljen, sve dok nisam č uo da su se vrata zatvorila. „Niš ta novo", rekla mi je Kesi naginjuć i se kroz prozor automobila. „Piter im nije spominjao da se ikoga plaš i, niti da ga neko dira. Bio je suviš e pametno dete da bi otiš ao nekud nekim nepoznatirn; mož da malo lakoveran, š to ga je moglo uvaliti u nevolju. Ne sumnjaju ni na koga, osim š to su se pitali nije li to ista osoba koja je sada ubila Keti. Bili su nekako uznemireni zbog toga.“ „Zar nismo svi?“, rekoh. „Izgleda da su relativno dobro.“ Nisam mogao sebe da nateram da postavim to pitanje, ali sam oč ajnič ki ž eleo da znam. „Otac nije bio baš mnogo sreć an š to mora ponovo o tome da prič a, ali majka je bila divna. Piterova sestra Tara i dalje živi s njima; pitala je za tebe.“ “Za mene?“, osetio sam mali, iracionalni ujed panike u stomaku. „Pitala je da li znam kako si. Rekla sam joj da je policija izgubila tvoj trag, ali da si, koliko znamo, dobro." Lukavo mi se nacerila. „Mislim da si joj bio simpatija, u ono vreme.“ Tara; godinu ili dve mlađa od nas, š iljati laktovi i oš tar pogled, od one vrste koja stalno preti da ć e te tuž iti mami. Hvala bogu š to nisam ulazio unutra. „Možda bi ipak trebalo da porazgovaram s njom. Da li je zgodna?" „Upravo tvoj tip: krš na devojka s kukovima kô stvorenim za


rađanje. Saobraćajka.“ „Naravno", rekao sam. Poč eo sam bolje da se oseć am, „Naterać u je da za naš prvi sastanak obuče uniformu.“ “To je viš e nego š to ž elim da znam. Dobro: Ališ a Rovan." Ispravila se i proverila u rokovniku broj kuće. „Želiš sa mnom?“ Na trenutak nisam bio siguran. Ali, koliko se seć am, nismo mnogo vremena provodili kod Dž ejmi. Kad bismo se igrali unutra, bilo je to uglavnom kod Pitera – njegova kuć a je uvek bila puna vesele buke braće, sestara i kućnih ljubimaca; njegova majka je pravila kolačiče od đumbira, a i kupili su televizor na lizing i dozvoljavali da gledamo crtane filmove. „Naravno", odgovorio sam. „Zašto da ne?“

Ališ a Rovan nam je otvorila vrata. Bila je još uvek lepa, na neki izbledeli, nostalgič ni nač in – sitne kosti, upali obrazi, nemirna plava kosa i ogromne, nemirne plave oč i – poput neke zaboravljene ilmske zvezde č iji je izgled pod uticajem vremena samo dobio na uzviš enosti. Kad smo se Kesi i ja predstavili, u oč ima joj se upalio mali, umorni plamičak i odmah zgasnuo kad smo spomenuli ime Keti Devlin. “Da“, rekla je, „naravno, jadno dete... Da li... da li mislite da to ima neke veze sa...? Molim vas, uđite.“ Cim sam stupio nogom u unutraš njost kuć e, shvatio sam da je ovo bila loš a ideja. Bio je to miris – č ež njiva meš avina sandalovine i kamilice koji mi je prodro pravo u podsvest, gde su mi se uspomene prać akale poput ribica u mutnoj vodi. Cudnovat hleb s nekim gromuljicama uz č aj; slika gole ž ene na odmoriš tu ispred koje smo se gurkali laktovima i cerili. Ja, skriven u ormanu, rukama obrgljenih kolena, dok mi se oko lica komeš aju tanke pamuč ne suknje poput dima: „četrdeset devet, pedeset!“, čulo se negde iz hodnika. Odvela nas je u dnevnu sobu (rukom tkane presvlake na so i, nasmeš eni Buda od mutnjikavog ž ada na stoč ić u za kafu: pitao sam se š ta je Noknari osamdesetih uč inio od Ališ e Rovan), gde smo Kesi i ja izrecitovali svoju uobič ajenu tiradu. Video sam – naravno, ne znam kako mi ranije nije palo na pamet š ta mogu da oč ekujem – veliku, uramljenu Dž ejminu fotogra iju na kaminu. Dž ejmi sedi na zidu, ž mirka od sunca i smeje se, a iza nje se uzdiž e š uma, sva zelena i crna. Sa obe strane fotogra ije nalazila se po jedna manja. Na jednoj su se


videle tri igure, zagrljene, priljubljenih glava na kojima su se koč operile krune od papira, neki Bož ić ili neč iji rođendan... Trebalo je da pustim bradu ili tako nešto, uspanič eno sam pomislio, sklanjajuć i pogled, Kesi je trebalo da mi da vremena da... “U naš em dosijeu", poč ela je Kesi, “u prvobitnom izveš taju piš e da ste pozvali policiju zato š to ste mislili da su vaš a ć erka i njeni prijatelji pobegli od kuć e. Da li postoji neki poseban razlog zbog kojeg ste pretpostavili da su pobegli, a ne da su se, na primer, izgubili ili doživeli nesreću?" “Pa, da. Vidite... O, bož e.“ Proš la je prstima kroz kosu – dugim prstima koji kao da uopš te nisu imali kosti. „Nameravala sam da poš aljem Dž ejmi u internat, a ona to nije ž elela. Znam da to zvuč i kao da sam bila už asno sebič na... pa, pretpostavljam i da jesam. Ali sam stvarno imala dobre razloge.“ „Gospođice Rovan“, než no je prekinu Kesi, „nismo ovde da bismo vas osuđivali." “O, znam, znam da niste. Ali č ovek sam sebe osuđuje, zar ne? Vi biste stvarno... o, morali biste znati celu prič u da biste mogli da razumete." „Bilo bi nam drago da č ujemo celu prič u. Sve š to nam kaž ete, moglo bi biti od pomoći." Ališ a je klimnula glavom bez mnogo nade; mora da je, tokom godina, te reči čula hiljadu puta. “Da, da, razumem." Duboko je udahnula, a onda, zatvorenih oč iju sporo izdisala desetak sekundi. “Pa.rekla je. „Vidite, kad sam dobila Dž ejmi, bilo mi je samo sedamnaest godina. Njen otac je bio prijatelj mojih roditelja, i vrlo ož enjen, ali sam ja bila oč ajnič ki zaljubljena u njega. I sve mi je to delovalo vrlo ra inirano i smelo, mislim imati aferu – hotelske sobe, znate, i laž ni izgovori – a ionako nisam mnogo verovala u brak. Smatrala sam da je to zastareli vid prisile." Njen otac. Njegovo ime je bilo u dosijeu – Dž ordž O’Donovan, advokat iz Dablina – a Ališ a ga i danas, nakon viš e od trideset godina, i dalje štiti. „ A onda se pokazalo da ste u drugom stanju“, rekla je Kesi. “Da. Bio je už asnut, a kad su moji roditelji otkrili o č emu se radi, i oni su bili už asnuti. Svi su govorili da bebu moram dati na usvajanje, ali ja nisam htela. Tvrdoglavo sam odbijala. Rekla sam da ć u zadrž ati bebu i odgajiti je potpuno sama. Mislim da sam to, na neki nač in,


videla kao još jedan poen za ž enska prava; pobuna protiv patrijarhalnosti. Bila sam veoma mlada." Imala je sreć e. U Irskoj, 1972. godine ž ene su dož ivotno zatvarane u azile ili Magdalenine veš eraje{42} za mnogo manje od toga. „Bilo je to veoma hrabro od vas“, rekla je Kesi. “O, hvala vam, detektivko. Znate, mislim da sam u to vreme bila prilič no hrabra. Ali pitam se da li je to bila ispravna odluka? Ponekad mislim – da sam dala Džejmi na usvajanje, vidite...“ glas joj je zamro. „Da li su se na kraju svi pomirili s vaš om odlukom?“, pitala je Kesi. „Vaša porodica i Džejmin otac?“ Uzdahnula je. “Pa, nisu. Ne stvarno. Na kraju su rekli da mogu slobodno da zadrž im bebu, pod uslovom da nestanem iz njihovih ž ivota. Vidite, osramotila sam porodicu; a Dž ejmin otac, naravno, nije ž eleo da njegova ž ena sazna bilo š ta o tome.“ U njenom glasu nije bilo ljutnje, nije bilo nič ega osim jednostavnog č uđenja. „Roditelji su mi kupili ovu kuć u – bila je lepa i udaljena; ja sam rodom iz Dablina, iz Hauta – i povremeno bi mi davali neš to novca. Dž ejminom ocu sam slala pisma u kojima sam ga obaveš tavala kako napreduje i njene slike. Bila sam sigurna da ć e, pre ili kasnije, promeniti miš ljenje i poželeti da je vida. Možda bi se to i desilo. Ne znam.“ “A kada ste odlučili da je upišete u internat?“ Zagnjurila je prste u kosu. “Ja... o, bož e. Ne volim ni da razmiš ljam o tome.“ Čekali smo. „Vidite, bila sam tek napunila tridesetu", nastavila je nakon nekog vremena. „Tada sam shvatila da mi se ne sviđa ono u š ta sam se pretvorila. Cistila sam stolove u jednom kafeu u gradu dok je Dž ejmi bila u š koli, ali s obzirom na cenu autobuske karte, nisam imala neke vajde od toga, a kako nisam imala nikakvo obrazovanje, nisam mogla da nađem neki drugi posao... Shvatila sam da ne ž elim tako da ž ivim do kraja ž ivota. Htela sam neš to bolje, za sebe i za Dž ejmi. Ja... o, na neki nač in i sama sam još uvek bila dete. Nikada nisam imala prilike da odrastem. A želela sam to.“ „I zato vam je“, dodala je Kesi, „bilo potrebno da dobijete malo vremena za sebe?“ „Da. Baš tako. Vi me razumete." Stegla je Kesinu ruku sa zahvalnoš ću. „Zelela sam pravu karijeru, tako da viš e ne zavisim od


roditelja, ali nisam znala koju. Bila mi je potrebna prilika da to otkrijem. A onda kad bih odluč ila, verovatno bih morala da pohađam neki kurs, a nisam mogla da ostavim Dž ejmi samu toliko vremena... Sve bi bilo drugač ije da sam imala muž a ili porodicu. Imala sam dvatri prijatelja, ali nisam od njih mogla da očekujem da...“ Sve nervoznije je uvrtala kosu oko prstiju. “Ima smisla", zaključ ila je Kesi. “I tako ste svoju odluku saopštili Džejmi..." “Pa, prvi put sam joj rekla u maju, onda kad sam odluč ila. Pokuš ala sam da joj objasnim, i odvela je u Dablin da joj pokaž em okolinu i š kolu, ali je to samo sve pogorš alo. Nije joj se dopalo. Rekla mi je da su sve devojč ice tamo glupe i da ne prič aju ni o č emu drugom osim o odeć i i deč acima. Vidite, Dž ejmi je bila pomalo muš kobanjasta, volela je da provodi vreme napolju u š umi; mrzela je i samu pomisao na to da bude zarobljena u gradskoj š koli i da stalno radi ono š to i drugi rade. Nije htela da se rastane od svojih najboljih drugova. Bila je veoma bliska sa Adamom i Piterom – onim deč akom koji je nestao zajedno s njom, znate.“ Jedva sam se suzdrž ao da ne zaklonim lice iza rokovnika. „I tako ste se posvađale.“ „Jesmo. U stvari, to bi se pre moglo nazvati opsadom nego svađom. Dž ejmi, Piter i Adam su digli pravi ustanak. Nedeljama su bojkotovali ceo svet odraslih – nisu hteli s nama, svojim roditeljima, da razgovaraju, odbijali su č ak i da nas pogledaju, u uč ionici nisu hteli da odgovaraju – svaki domać i zadatak koji je Dž ejmi pisala sadrž avao je rečenicu: ‘Nemoj da me odvodiš odavde’ u samom vrhu...“ Bila je u pravu: to je zaista bio ustanak. NE ODVODITE DŽEJMI, bilo je ispisano crvenim š tampanim slovima na parč etu papira. Moja majka je bezuspeš no pokuš avala da me urazumi, dok sam ja, gluv za njene pokuš aje, sedeo prekrš tenih nogu na so i i č upkao kož icu oko noktiju na rukama. Stomak mi se stegao od uzbuđenja i straha od sopstvene hrabrosti. Ali pobedili smo, pomislio sam zbunjeno, siguran sam da smo pobedili: seć am se uzvika i tapš anja na zidu utvrđenja, visoko podignutih limenki koka-kole dok smo nazdravljali svojoj pobedi – „Ali vi ste se držali svoje odluke“, rekla je Kesi. “Pa, ne baš . Stvarno su me dokusurili. Bilo mi je už asno teš ko, znate – celo naselje je brujalo o tome, a Dž ejmi je postigla da to izgleda kao da je š aljem u sirotište ili tako neš to – a ja nisam znala š ta


da radim... Na kraju, rekla sam ‘dobro, razmislić u o tome’. Rekla sam im da ne brinu, da ć emo smisliti neš to, i oni su prekinuli svoje proteste. Zaista sam razmiš ljala o tome da odlož im njen odlazak za još godinu dana, ali moji su roditelji ponudili da plate š kolarinu, a ja nisam bila sigurna da ć e njihova ponuda važ iti i sledeć e godine. Znam da sve ovo zvuči kao da sam bila užasna majka, ali stvarno mislim da. „Uopš te nije tako“, rekla je Kesi. Automatskim pokretom odmahnuo sam glavom. “I tako, kad ste saopš tili Dž ejmi da ipak odlazi..." “O bož e, ona je samo...“ Cvrsto je stegla ruke. „Bila je oč ajna. Optuž ila me da sam je slagala. A nisam, znate, stvarno nisam... Onda je otrč ala napolje da nađe ostale, a ja sam pomislila ‘o bož e, sad opet neć e hteti da razgovaraju s nama, ali ć e se bar sve završ iti za nedeljudve’ – nisam joj niš ta govorila sve do poslednjeg trenutka, kako bi už ivala u letnjem raspustu. I zato, kad se nije vratila kuć i, pretpostavila sam.. „Pretpostavili ste da je pobegla“, než no je rekla Kesi. Ališ a je klimnula glavom. „Da li i dalje mislite da je to moguće?" „Ne. Ne znam. O, detektivi, jednog dana mislim jedno, drugog drugo... Ali imala je kasicu prasicu, vidite – ponela bi je sa sobom, zar ne? A Adam je i dalje bio u š umi. A da su zaista pobegli, do sada bi se sigurno... sigurno bi se...“ Naglo se okrenula, podiž uć i ruku da zakloni lice. „Kad vam je palo na pamet da mož da nisu pobegli“, nastavila je Kesi, „š ta vam je prvo palo na pamet?“ Ališ a je opet udahnula da se smiri, č vrsto stegnuvš i ruke u krilu. „Pomislila sam da je mož da njen otac... nadala sam se da ju je on odveo. On i njegova ž ena nisu mogli da imaju decu, znate, pa sam mislila da mož da... Ali detektivi su proverili i rekli mi da se to nije dogodilo.“ „Drugim reč ima", rekla je Kesi, „nije bilo nič ega š to bi vas nateralo na pomisao da joj je neko naneo zlo. Nije bila uplaš ena ili uznemirena zbog nečega u nekoliko prethodnih nedelja.“ “Ne, zaista nije. Desilo se neš to jednog dana – o, nekoliko nedelja ranije – kad se rano vratila kuć i, pomalo uznemirena. Cele te več eri je bila neobič no ć utljiva. Pitala sam je da li se neš to dogodilo, da li ju je neko dirao, ali je ona rekla da nije.“


Neš to tamno zaleprš a u mom umu – rano kuć i, ne mama, sve je u redu – ali je bilo suviš e duboko da bih ga uhvatio. „Rekla sam to detektivima“, nastavila je Ališ a, “ali to i nije neki trag, zar ne? A mož da i nije bilo ništa. Možda je samo imala raspravu sa dečacima. Verovatno je trebalo da osetim da se radilo o neč em ozbiljnom... Ali Dž ejmi je bila uzdrž ana po prirodi, veoma povuč ena. Teš ko je bilo izvuć i neki zaključak." Kesi je klimnula glavom. „Bila je u komplikovanim godinama.“ „Jeste, zaista, zar ne? – Vidite, u tome i jeste stvar: mislim da nisam shvatila da je već dovoljno odrasla da... pa, da ima tako jaka oseć anja prema nekim stvarima. Ali su ona, Piter i Adam... stalno su bili zajedno, još od malih nogu. Mislim da nisu mogli ni da zamisle ž ivot odvojeni.“ Preplavio me talas č istog gađenja prema samom sebi. Ne bi trebalo da budem ovde, pomislio sam. Ovo je potpuno sjebano. Trebalo je da sedim u onoj baš ti dole niz put, bos, s pić em u ruci i razmenjujem dnevne događaje s posla sa Piterom i Dž ejmi. Nikada ranije nisam razmiš ljao o tome, a pomisao me gotovo oborila s nogu: sve ono š to smo mogli da imamo. Trebalo je da ostanemo zajedno, da probdimo noć uč eć i i presliš avajuć i se za maturski ispit, da se Piter i ja prepiremo oko toga ko ć e pratiti Dž ejmi na maturu i da komentariš emo kako izgleda u maturskoj haljini. Trebalo je da se zajedno doteturamo kuć i, pevajuć i i smejuć i se bezobzirno nakon pijanih noć i na koledž u. Trebalo je da delimo stan, putujemo interrejlom po Evropi, da ruku podruku prolazimo kroz č udne modne faze, odlazimo na niskobudž etne predstave i dož ivljavamo visokodramatič ne ljubavne afere. Dvoje od nas bi do sada već moglo da bude u braku i daruje treć em kumč e. Obnevideo sam. Sagnuo sam glavu iznad rokovnika, tako da mi Ališa Rovan ne vidi lice. „Njenu sobu i dalje č uvam kako ju je ostavila“, rekla je. „U sluč aju da – znam da je to ludost, naravno, ali ako se vrati kuć i, ne bih ž elela da pomisli... Da li biste hteli da je vidite? Mož da... mož da postoji neš to što su ostali detektivi prevideli..." Kad mi se slika njene sobe poput blica javila u seć anju, kao da sam dobio š amar – beli zidovi prekriveni posterima konja, ž ute zavese leprš aju na vetru, hvatač snova{43} okač en iznad kreveta – i shvatio sam da viš e ne mogu da podnesem. „Cekać u te u kolima", rekao sam.


Kesi mi je dobacila brz pogled. „Hvala š to ste nam posvetili vreme, gospođice Rovan.“ Nekako sam stigao do kola i spustio glavu na volan sve dok mi izmaglica nije nestala iz oč iju. Kad sam podigao pogled, video sam leprš anje ž utog platna a adrenalin je projurio kroz mene kad se pored prozora pojavila plavokosa glava; ali bila je to Ališ a Rovan, koja je okretala malu saksiju sa cveć em na prozorskoj dasci, kako bi uhvatila poslednje ostatke hladne popodnevne svetlosti. „Spavać a soba je č udna“, rekla je Kesi kad smo izaš li iz naselja i krenuli da se rvemo sa izuvijanim sporednim putevima. „Pidž ama na krevetu i otvorena knjiga na podu. Mada, niš ta š to bi mi dalo neku ideju. Da li si na onoj fotografiji na kaminu i ti?“ „Pretpostavljam", rekao sam. I dalje sam oseć ao kao da sam u paklu; poslednje š to sam ž eleo bilo je da analiziram dizajn enterijera kuće Ališe Rovan. „Ono š to je rekla o tome kako je Dž ejmi doš la jednog dana uznemirena. Sećaš li se šta se dogodilo?" „Kesi“, rekao sam, “već smo kroz ovo proš li. Reć i ć u ti još jednom: ne seć am se jebeno nič ega. Sto se mene tič e, moj ž ivot je poč eo kad sam imao dvanaest i po godina, i trajektom išao u Englesku. U redu?“ „Gospode, Rajane. Samo sam pitala.“ “A sad znaš odgovor“, rekao sam menjajuć i brzinu. Kesi je odmahnula rukom, uključ ila radio, odvrnula ga do daske i ostavila me na miru.

Nakon nekoliko kilometara pustio sam volan i počeškao je po glavi. „Odjebi, seronjo", rekla je bez ljutnje. Zacerekao sam se s olakš anjem i povukao je za kosu. Odgurnula mi je ruku. „Slušaj, Kes“, rekao sam, „moram nešto da te pitam." Sumnjičavo me pogledala. „Misliš li da su ova dva sluč aja povezana ili ne? Kad bi morala da pogađaš." Dugo je razmiš ljala o tome, posmatrajuć i kroz prozor ž ivu ogradu kraj puta i sivo nebo po kome su jurcali oblaci. „Ne znam, Robe“, najzad je rekla. „Neke stvari se ne uklapaju. Keti je ostavljena tako da bude odmah pronađena, dok... To je, psihološ ki gledano, velika


razlika. S druge strane, mož da je to ubicu prvi put progonilo, pa je mislio da ć e ga manje gristi savest ako se postara da porodica ovog puta bar dobije telo. A i Sem ima pravo: kolika je verovatnoć a da postoje dvojica decoubica u istom mestu? Kad bih morala da se opkladim... Stvarno ne znam.“ Naglo sam zakoč io. Mislim da smo i Kesi i ja vrisnuli. Neš to je pretrč alo preko puta ispred samog automobila – neš to tamno i nisko, š evrdavim hodom lasice ili hermelina, ali suviš e veliko da bi to i bilo – i nestalo u žbunju na drugoj strani. Cimnuli smo se napred – iš ao sam suviš e brzo za sporedni put s jednom trakom – ali je Kesi opsednuta pojasevima koji su mož da mogli da spreč e smrt njenih roditelja, pa smo oboje bili vezani. Automobil je uz cviljenje guma stao pod č udnim uglom u odnosu na put, s toč kom samo nekoliko centimetara udaljenim od jarka. Neko vreme smo sedeli bez reč i, u š oku. Na radiju je neka ž enska grupa bezumno vrištala bez kraja i konca. „Robe“, izustila je Kesi nešto kasnije, bez daha, „da li si dobro?“ Nisam mogao da nateram svoje ruke da puste volan. „Sta je, do đavola, to bilo?“ „Šta?“ Njene oči su bile širom otvorene i uplašene. „Ona životinja", rekao sam. „Šta li je to bilo?“ Kesi me posmatrala s nekim novim izrazom u oč ima, izrazom koji me uplaš io koliko i stvorenje koje sam video na putu. „Nisam videla nikakvu životinju.“ „Preš la je tač no preko puta. Verovatno nisi primetila. Gledala si kroz prozor sa svoje strane.“ “Aha“, rekla je nakon pauze koja kao da je trajala č itavu več nost. „Aha, verovatno. Možda lisica?“

Sem je svog novinara pronaš ao za svega nekoliko sati: Majkl Kili, š ezdeset dve godine, polupenzionisan nakon relativno uspeš ne karijere – svoj profesionalni vrh dostigao je kasnih osamdesetih, kad je otkrio da jedan ministar iz vlade drž i na platnom spisku devet č lanova porodice kao “savetnike“, i slič an uspeh nije nikada viš e ponovio. U 2000. godini, kada su planovi za autoput objavljeni, Keli je napisao č lanak pun prezira, u kojem je tvrdio da je pomenuti autoput


već postigao svoju glavnu namenu; bilo je mnogo zadovoljnih investitora u Irskoj tog jutra. Osim oratorskog pisma od dve š lajfne iz Ministarstva ekologije u kojem se objaš njavalo kako ć e zahvaljujuć i autoputu sve biti savršeno zauvek, drugog odjeka nije bilo. Semu je trebalo nekoliko dana da ubedi Kilija da se nađu, mada – kad je prvi put pomenuo Noknari, Kili je uzviknuo: “Da li ti to mene smatraš za budalu, momč e?“, i spustio mu sluš alicu – pa č ak i kad je pristao, zahtevao je da ih ne vide zajedno nigde u gradu. Naterao ga je da ode do nekog už asnog paba negde na udaljenom kraju parka Feniks: „Tako je bezbednije, dečače moj, mnogo bezbednije.“ Nos mu se obruš avao ka licu, a seda griva umetnič kom rukom nameš tena, izgledala je kao da ju je razbaruš io vetar – „nekako boemski", sumnjič avo je dodao Sem za več erom. Sem mu je naruč io bejlis i konjak („Gospode bož e“, rekao sam – jedva da sam uopš te neš to uspeo da stavim u usta; “Ooo“, dodala je Kesi, zamiš ljeno posmatrajuć i svoju policu s pić em) i pokuš ao da nač ne temu autoputa, ali je Kili ustuknuo i podigao ruku, dok su mu se kapci bolno trzali: „Spusti glas, deč ko, tiš e... O, ima neč eg sumnjivog u svemu tome, nema sumnje. Ali neko – ć utanje je zlato – neko mi je naredio da zaboravim sve gotovo još pre nego š to je uopš te i poč elo. Razlozi pravne prirode, reč eno je, ali nema dokaza za bilo š ta... Apsurdno. Gluposti. Sve je to bilo č isto i otrovno protiv mene lič no. Ovaj grad, moj deč ko: prljavi stari grad ima dugo pamćenje.“ Kad je stigla druga runda pić a, malo se opustio i postao raspolož en za ilozo iranje. „Moglo bi se reć i“, isprič ao je Semu, nagnuvš i se ka njemu i š iroko gestikulirajuć i, „moglo bi se reć i da je to mesto od samog poč etka bilo loš a vest. Bilo je toliko retorike, znaš , o tome kako ć e ono postati novi urbani hit, a onda – nakon š to su sve te kuć e u toj pustinji bile prodate – sve je palo u vodu. Rekoš e da budž et ne dozvoljava nikakvo dalje unapređenje. Neki bi mogli reć i, moj deč ač e, da je cela retorika i bila smiš ljena zato da bi se te kuć e prodale, po ceni koja je suviš e visoka za naselje smeš teno bogu iza nogu. Ne ja, naravno. Ja nemam nikakvih dokaza.“ iskapio je pić e i č ež njivo posmatrao praznu č aš u. „Ja samo hoć u da kaž em da je od samog poč etka neš to u vezi s tim mestom bilo pomalo iš čaš eno. Znaš li da je broj povreda i smrtnih sluč ajeva u toku njegove izgradnje bio tri puta već i od nacionalnog proseka? Veruješ li, momč e, da neko mesto mož e


imati sopstvenu volju – da mož e, takoreć i, da se pobuni protiv ljudskog zlostavljanja?“ „Sta god mi o Noknariju mislili", rekao sam, „nije Noknari stavio plastič nu vreć u na glavu Keti Devlin." Bilo mi je drago š to je Kili bio Semov problem, a ne moj. Obič no smatram da je ovakva apsurdnost veoma zabavna, ali s obzirom na to kako sam se oseć ao ove nedelje, verovatno bih mlatnuo tog čoveka u bradu. „Šta si ti rekao?“, upita Kesi Sema. „Ja sam rekao da, naravno", pribrano je odgovorio, pokuš avajuć i da nabode fetučine na viljušku. „Rekao bih da č ak i da me je pitao da li verujem da Zemljom upravljaju mali zeleni." Kili je ispio treć e pić e – Sem ć e se dobrano pomuč iti da to proturi kroz troš kove – u tiš ini, s bradom spuš tenom na grudi. Najzad je obukao kaput, protresao Semu ruku i u jednom dahu groznič avo promrmijao; „Nemoj da č itaš dok ne budeš na sigurnom“, a potom odjurio iz paba, gurnuvši presavijeni papirić u Semovu ruku. „Jadnič ak“, rekao je Sem, kopajuć i po svom novč aniku. „Mislim da je bio sreć an š to se bar jednom naš ao neko ko je voljan da ga sluš a. Onakvom kakav je niko mu ne bi verovao ni reč ni da urla s krovova.“ Izvukao je neš to tanko i srebrno, drž eć i ga između palca i kaž iprsta, i dodao Kesi. Spustio sam viljuš ku i nagao se preko njenog ramena da vidim o čemu se radi. Bio je to komad srebrnkastog papira, onakav kakav se mož e nać i u kutiji cigareta, č vrsto i pedantno uvijen u rolnicu. Kesi ga odmota. Na pozadini je neujednač enim rukopisom, umrljanim lomasterom bilo napisano: „Dinamo – Kenet Meklintok. Futura – Terens Endrus. Global – Džefri Barns i Konor Roš.“ „Jesi li siguran da je čovek pouzdan?“, pitao sam. “Lud je kô ć uskija", odgovorio je Sem, “ali je dobar novinar ili je to bar bio. Mislim da mi ne bi ovo dao da nije siguran u to.“ Kesi je vrhom kaž iprsta preš la preko papira. „Ako je ovo tač no“, rekla je, „onda nam je u rukama najbolji trag koji smo do sada dobili. Dobro urađeno, Seme.“ „Znate, uš ao je u kola“, rekao je Sem pomalo zabrinuto. „Nisam bio siguran da li da ga pustim da vozi, posle toliko popijenog pić a, ali... Verovatno ć u morati opet da razgovaram s njim; treba da ostanemo u dobrim odnosima. Pitam se da li da ga pozovem i proverim je li dobro


stigao kući.“

Sutradan je bio petak, istraga je trajala već viš e od dve nedelje, a O’Keli nas je te več eri pozvao u svoju kancelariju. Dan je bio oš tar i hladan, ali se sunce probijalo kroz velike prozore i grejalo prostoriju za istrage, pa ste, gledajuć i iznutra, gotovo mogli da poverujete da je još uvek leto. Sem je bio u svom uglu, praveći beleške između šapatom vođenih telefonskih razgovora; Kesi je proveravala nekoga na kompjuteru; nekoliko pomoć nika i ja smo upravo pravili pauzu za kafu i dodavali š olje jedan drugom. Prostorija je bila ispunjena napregnutim ž amorom š kolske uč ionice. O’Keli je proturio glavu kroz vrata, gurnuo kaž iprst i palac u usta i oš tro zviznuo; kad je ž amor utihnuo, rekao je, „Rajane, Medoksova, O’Nile“ i palcem pokazao preko ramena, zalupivši vrata za sobom. Krajič kom oka sam primetio da pomoć nici potajno razmenjuju zač uđene poglede podignutih obrva. Ovo smo oč ekivali već nekoliko dana, ili sam bar ja oč ekivao. Već sam celu scenu prolazio u sebi dok sam se vozio na posao, pod tuš em, pa č ak i u snu, nakon č ega sam se budio još uvek u ž estokoj raspravi. „Kravata", rekao sam Semu; č vor njegove kravate je uvek kad bi se on duboko usredsredio na neš to imao običaj da pobegne ka jednom uhu. Kesi je otpila gutljaj kafe na brzinu i duboko uzdahnula. “Dobro“, rekla je. “Idemo.“ Pomoć nici su se vratili svojim poslovima, ali sam osećao da nas njihovi pogledi prate duž cele prostorije i niz hodnik. „I“, rekao je O’Keli č im smo uš li u njegovu kancelariju. Već je sedeo za svojim stolom, igrajuć i se nekom už asnom hromiranom igrač kom za rukovodioce iz osamdesetih godina. „Kako ide operacija... kako se ono zvaše?" Niko od nas nije seo. Podneli smo iscrpan izveš taj o tome š ta je sve uč injeno da se pronađe ubica Keti Devlin i zaš to niš ta od toga nije dalo rezultate. Govorili smo suviš e brzo i dugo, ponavljali se, ulazili u detalje koji su mu već bili poznati: znali smo š ta nam se sprema, ali niko od nas nije želeo to da čuje. „Usmeravamo se ka roditeljima“, rekao sam. „Jedno ili drugo.“ „Sto znač i da nemate niš ta č vrsto ni protiv jednog ni protiv drugog."


„Radimo na tome, gospodine“, rekla je Kesi. „A ja imam č etiri osumnjič ena za preteć e telefonske pozive", rekao je Sem. O’Keli podiže pogled. „Pročitao sam tvoje izveštaje. Budi pažljiv." „U redu, gospodine." „Fino“, rekao je O’Keli. „Nastavite. Nije vam potrebno trideset pet pomoćnika za to.“ Iako sam to oč ekivao, pogodilo me poput udarca. Bez obzira na to š to su mene lič no pomoć nici uvek razdraž ivali: njihovo uklanjanje sa sluč aja je bilo veoma važ an znak, poput prvog koraka ka neopozivom povlač enju. To je znač ilo da ć e za nekoliko nedelja O’Keli vratiti naš a imena na raspored slobodnih detektiva, da ć emo dobiti nove sluč ajeve, a operacija “Vestalka“ ć e postati neš to na č emu ć emo raditi u slobodno vreme; nekoliko meseci kasnije Keti ć e biti prepuš tena podrumskim prostorijama, praš ini i kartonskim kutijama, da bi bila izvuč ena svake druge godine, ukoliko se desi da naiđemo na neki novi trag. Irska nacionalna televizija ć e napraviti tugaljivi dokumentarac s dahtavim pripovedač em i muzikom napisanom za ilmove strave i už asa u pozadini, kako bi se jasno stavilo do znanja da je sluč aj ostao nereš en. Pitao sam se da li su tu, u ovoj istoj prostoriji, i Kirnan i Mekejb sluš ali iste ove reč i, verovatno od nekog ko se isto tako igrao istom glupavom igračkom. O’Keli je u našem ćutanju osetio neslaganje. “Šta je bilo?“, pitao je. Izveli smo svoj najbolji pokuš aj, isporuč ili svoj najiskreniji, najreč itiji govor, ali još dok sam ga izgovarao, oseć ao sam da nije dovoljno dobar. Viš e volim da se ne priseć am svega š to sam rekao; na samom kraju svog blebetanja, bio sam siguran. „Gospodine, od samog poč etka smo znali da ovo neć e biti lak sluč aj", rekao sam na kraju. “Ali neš to ć emo postić i, malo-pomalo. Zaista mislim da bi bila velika greška da ga ispustimo sada.“ “Da ga ispustimo?“, besno je upitao O’Keli. “Da li sam ja ijednog trenutka rekao neš to o ispuš tanju? Niš ta mi ne ispuš tamo. Samo smanjujemo brojnost, to je sve.“ Cutali smo. Nagnuo se napred i kucnuo prstom po stolu. „Ljudi“, rekao je, blaž im glasom, „radi se o jednostavnoj analizi troš kova. Od pomoć nika ste već dovoljno dobili. S koliko ljudi još treba da razgovarate?"


Tišina. „I koliko poziva dnevno ima linija za dojave?" „Pet“, odgovorila je Kesi nakon nekoliko trenutaka. “Za sada.“ “I da li je ijedan od tih poziva valjan?“ „Verovatno nije.“ “Eto.“ Raš irio je ruke. „Rajane, i sam si rekao da ovo nije jednostavan sluč aj. Slaž em se s tim. Postoje sluč ajevi u kojima se reš enje pronađe brzo i postoje oni koji zahtevaju vremena. U međuvremenu, dogodila su se još tri ubistva, na severnoj strani imamo narkorat, a ljudi me stalno zovu da pitaju š ta ja radim kad sam pokupio svakog dostupnog pomoć nika u Dablinu. Razumete li š ta hoću da kažem?“ Razumeo sam, i to odlič no. Kakvo god bilo moje miš ljenje o O’Keliju, moram mu priznati ovo: svako drugi bi Kesi i meni oduzeo ovaj sluč aj, još na samom njegovom poč etku. Irska je, praktič no, malo mesto; u velikom broju sluč ajeva od samog poč etka znamo ko je poč inilac, a najveć i deo truda i vremena odlazi ne na njegovo pronalaž enje, već na to da protiv njega izgradimo dovoljno jaku optuž nicu. Prvih nekoliko dana, kad je postalo jasno da ć e operacija “Vestalka“ biti izuzetak i sluč aj visokog pro ila, O’Keli je verovatno bio u iskuš enju da nas poš alje nazad naš oj poč etnič koj bratiji, a sluč aj preda Kostelu ili nekom drugom detektivu s trideset godina iskustva. Ne smatram sebe naivnim, ali č injenicu da on to nije uradio pripisao sam nekoj tvrdoglavoj, gunđajuć oj lojalnosti – ne prema nama lič no, ali prema nama kao č lanovima tima. Svidela mi se ta pomisao. Sad sam se pitao nije li se iza toga krilo neš to drugo: mož da ga je neko neobič no š esto č ulo, steč eno iskustvom, od samog poč etka upozorilo da je ovaj slučaj osuđen na propast. „Mož ete da zadrž ite jednog ili dvojicu", velikoduš no je rekao. “Za liniju za dojave i za trčanje okolo. Koga hoćete?“ „Svinija i O’Gormana", odvratio sam. Do tada sam već prilič no dobro znao imena svih pomoćnika, ali su mi u tom trenutku jedino ova dva pala na pamet. „Idite kuć i“, rekao je O’Keli. „Uzmite slobodno za vikend. Idite nekud na pić e, naspavajte se – Rajane, oč i su ti kao dve rupe nastale od piš anja u sneg. Provedi neko vreme sa svojim devojkama ili š ta god da imaš. Vrati se u ponedeljak, svež i odmoran."


Kad smo izaš li u hodnik, izbegavali smo da jedno drugo pogledamo u oč i. Nikome nije ni palo na pamet da se vrati u sobu za istrage. Kesi se nasionila na zid, vrhom stopala gužvajući otrcani deo tepiha. „Na neki nač in je u pravu“, najzad je progovorio Sem. „Smatra da mi to možemo i sami, pa ćemo tako i morati." „Nemoj, Seme“, rekao sam. „Ćuti.“ Sklonio sam pogled. „U čemu je problem?“, zbunjeno je upitao. „Zašto da ćutim?“ „Zbog č itave te ideje“, rekla je Kesi. „Ne bi trebalo da ispadamo budale u ovom sluč aju. Imamo telo, oruž je... Trebalo bi da dosad već imamo nekoga.“ „Dobro", rekao sam , „znam š ta ć u ja uraditi. Nać i ć u najbliž i pristojan pab i obeznaniti se. Da li je neko raspolož en da mi se pridruži?"

Na kraju smo završ ili kod Dojla: preglasna muzika iz osamdesetih, premalo stolova, studenti i ljudi u odelima stajali su jedni drugima na glavi. Nismo imali nikakvu ž elju da odemo u pab u koji su rado odlazile naše kolege, jer bi to, neizostavno, dovelo do brojnih pitanja o tome kako napreduje operacija “Vestaika“. Kad smo bili negde kod treć e ture, vrać ajuć i se iz klozeta, sudario sam se sa jednom devojkom i njeno pić e se prosulo po njoj, poprskavš i i mene. Sama je bila kriva – krenula je unazad, smejuć i se neč emu š to je neko od njenih prijatelja rekao, i naletela pravo na mene – ali poš to je bila izuzetno lepa: tanuš ni, eterič ni tip na koji sam oduvek padao i podarila mi meki, odobravajuć i pogled – dok smo se oboje izvinjavali i utvrđivali š tetu, naručio sam joj drugo piće i započeo razgovor. Ime joj je bilo Ena i trebalo je da uskoro diplomira istoriju umetnosti. Imala je vodopad svetle kose koja me posetila na tople plaž e, jednu od onih leprš avih belih pamuč nih suknjica i struk koji sam mogao da obuhvatim š akama. Predstavio sam se kao profesor knjiž evnosti iz Engleske koji je doš ao da napiš e tezu o Bramu Stokeru{44}. Drž ala je usne na ivici svoje č aš e i smejala se mojim š alama, pokazujuć i male bele zube s privlač no nepravilnim zagrižajem. Iza njenih leđa, Sem se cerio podignute obrve, a Kesi je napravila grimasu poput zadihanog kuč enceta, ali me nije bilo briga. Proš lo je


nezamislivo mnogo vremena od kako nisam ni s kim spavao, pa sam oč ajnič ki ž eleo da odem kuć i sa ovom devojkom, da se kikoć uć i uvuč em u neki studentski stanč ić s posterima umetnič kih dela na zidovima, da uvrnem tu ekstravagantnu kosu prstima i pustim um da potone u niš tavilo, prelež im celu noć i dobar deo sutraš njeg dana u njenom slatkom, bezbednom krevetu i da nijednom ne pomislim ni na jedan jebeni sluč aj. Spustio sam ruku na Enino rame, sklanjajuć i je s puta nekom momku koji je nesigurno balansirao s č etiri č aš e u rukama i iskoristio priliku da njoj iza leđa pokažem prst Kesi i Semu. Gomila nas je sve viš e pritiskala jedno uz drugo. Skrenuli smo s teme naš ih profesija – pož eleo sam da znam viš e o Bramu Stokeru – na Aranska ostrva (Ena i nekoliko njenih prijatelja, proš log leta; prirodne lepote; už ivanje u bekstvu od gradskog ž ivota i njegove površ nosti). Poč ela je da mi dodiruje ruč ni zglob kad je htela da naglasi neš to š to je rekla, a onda se jedan od njenih prijatelja odvojio iz njihove grupe i stao iza nje. “Da li je sve u redu, Ena?“, zloslutno je pitao, stavio joj ruku oko struka i dobacio mi volovski pogled. Zaverenič ki mi se nasmeš ila i prevrnula oč ima tako da on ne vidi. “Sve je u redu, Kilijane", rekla je. Mislim da joj to nije bio deč ko – nipoš to se nije ponaš ala kao zauzeta devojka – ali ako i nije, ponaš ao se kao da ž eli da to bude. Bio je krupan, privlač an na neki tromi nač in; bio je oč igledno pripit i samo je traž io izgovor da me natera da izađem da se pobijemo. Za trenutak sam, u stvari, razmatrao takvu moguć nost. Čuo si damu, momak, vrati se svojim malenim prijateljima... Bacio sam pogled ka Semu i Kesi: digli su ruke od mene i udubili se u poverljivi razgovor, glava priljubljenih zbog buke, Sem je neš to pokazivao crtajuć i prstom po stolu. Odjednom sam osetio odvratnost prema sebi i svom alteregu u vidu profesora, a smuč ila mi se i Ena, i igra koju je igrala sa mnom i ovim mornkom, Kilijanom. „Ceka me devojka", rekao sam, “još jednom izvini š to sam ti prosuo pić e“, i okrenuo leđa njenim ruž ič astim usnama koje su se od zabezeknutosti pretvorile u veliko slovo O, i zbunjenoj, instinktivnoj razgoropađenosti muž jaka spremnog na borbu u Kilijanovim očima. Dok sam se spuš tao na stolicu, prebacio sam ruku preko Kesinog ramena, zbog č ega mi je dobacila sumnjič av pogled. „Otkač ila te?“,


pitao je Sem. „Ma jok“, rekla je Kesi, „kladim se da se on predomislio i rekao joj da ima devojku. Otuda ovaj osećajni gest. Sledeći put nemoj tako nešto ni da pokuš avaš , jer ć u lupiti Semu ž vaku i pustiti da te umlati momak tvoje dame zato što se zajebavaš s njenim mozgom." „Smrtonosan potez“, veselo je odgovorio Sem. „Sviđa mi se ta igra.“

Kad se pab zatvorio, Kesi i ja smo otiš li u njen stan. Sem je produž io kuć i. Bio je petak i sutra nismo morali rano da ustanemo; nije bilo razloga da radimo iš ta drugo osim da se izlež avamo na so i, pijemo, povremeno promenimo muziku i pustimo vatru da ugasne do šaputavog tinjanja. “Znaš “, lenjo je rekla, vadeć i prstom komadić leda iz č aš e da ga stavi u usta, „zaboravili smo da deca razmiš ljaju drugač ije od odraslih.“ „O č emu ti prič aš ?" Razgovarali smo o Sekspiru, neš to o vilama iz Sna letnje noći, i moj um je još uvek bio zabavljen tom temom. Gotovo da sam pomislio da se sprema da izvali neku kasnonoć nu analogiju između toga kako razmiš ljaju deca i kako su ljudi razmiš ljali u XVI veku, i pripremao sam se da je žestoko demantujem. „Pitali smo se kako ju je nagovorio da dođe na mesto ubistva – ne, prekini i sluš aj me.“ Pretvarao sam se da hoć u da je udarim nogom i cvileo: „Prekini, nisam na duž nosti, niš ta te ne č ujem, la la la...“ Bio sam oš amuć en od votke i neispavanosti, a bilo mi je dosta tog frustrirajuć eg, zamrš enog, nepopustljivog sluč aja. Hteo sam da još malo razgovaramo o Sekspiru ili da se kartamo. „Kad mi je bilo jedanaest godina, jedan č ovek je pokuš ao da me zlostavlja“, rekla je Kesi. Prestao sam da se glupiram, podigavš i glavu da je pogledam. “Sta?“, rekao sam glasom koji je zvuč ao za nijansu opreznije nego š to sam nameravao. Ovo je, razmiš ljao sam, ovo je, najzad, Kesina zaključ ana soba tajni, i najzad ć e mi dozvoliti da barem bacim pogled na nju. Pogledala me, zabavljena. “Ne, nije mi se niš ta stvarno desilo. Nije bilo ništa ozbiljno." “O“, rekao sam oseć ajuć i se kao budala i, iz meni nepoznatog


razloga, pomalo uvređeno. “Pa šta se dogodilo?“ „Cela š kola je poludela za klikerima – svi su se igrali klikerima, stalno, za vreme ruč ka, posle š kole. Nosili smo ih okolo u plastič nim vrećicama i bilo je vrlo važno koliko ih imaš. Jednoga dana, zadržali su me posle škole.. „Tebe? Zapanjen sam“, rekao sam. Prevrnuo sam se u potrazi za svojom čašom. Nisam bio siguran kuda vodi ova priča. „Odjebi, ti malo savrš enstvo. U svakom sluč aju, kad sam odlazila, jedan od zaposlenih – ne nastavnik; domar, č uvar ili tako neš to – izaš ao je iz te male š upe i rekao: ‘Hoć eš da ti dam klikere? Hajde uđi i dać u ti klikere.’ Bio je stariji č ovek, mož da od š ezdeset godina, sede kose, s brkovima. Malo sam se približ ila vratima š upe, a onda sam ušla.“ „Gospode bož e, Kes?! Gusko jedna mala“, rekao sam. Otpio sam gutljaj, spustio čašu i stavio njena stopala u krilo da ih izmasiram. “Ne, rekla sam ti da se niš ta nije dogodilo. Priš ao mi je iza leđa i provukao mi ruke ispod ramena, kao da ć e da me podigne, a onda poč eo da petlja oko dugmić a na mojoj koš ulji. Pitala sam ga; ‘Sta to radite?’, a on je odgovorio; ‘Drž im klikere gore na polici. Sad ć u te podić i da ih uzmeš .’ Znala sam da tu neš to gadno nije u redu, pa sam se izmigoljila i rekla: ‘Ne želim klikere’, i otrčala kući.“ „Imala si ludu sreć u“, rekao sam. Imala je uska stopala s visokim svodom; č ak sam i preko punog, mekog tkanja č arapa koje je nosila kod kuć e mogao da osetim tetive i male kosti kako se mrdaju pod mojim palč evima. Zamislio sam je s jedanaest godina, svu u kolenima, izgrizenih noktiju i ozbiljnih smeđih očiju. „Da, jesam. Ko zna šta je sve moglo da se dogodi.“ „Da li si nekome isprič ala?" i dalje sam neš to oč ekivao od ove prič e; ž eleo sam da dobijem neko ogromno otkrić e, neku straš nu, sramotnu tajnu. „Nisam. Oseć ala sam odvratnost prema svemu tome, a ionako nisam znala š ta da isprič am. U tome i jeste suš tina: nijednog trenutka mi nije ni palo na pamet da to ima neke veze sa seksom. Znala sam poneš to o seksu, moje prijateljice i ja smo stalno prič ale O tome, znala sam da je neš to krenulo naopako, znala sam da je pokuš avao da mi otkopč a koš ulju, ali nikada nisam to povezala. Godinama kasnije, kad mi je bilo osamnaest, neš to me podsetilo na taj događaj – videla sam


neku decu kako se igraju klikerima, ili tako neš to – i odjednom mi je sinulo; o, bože, taj čovek je pokušao da me iskoristi!" “A kakve veze to ima s Keti Devlin?“, pitao sam. „Deca ne povezuju stvari na isti nač in kao odrasli“, odgovorila je. „Daj mi ti sad svoja stopala, da ja tebe izmasiram.“ „Neću. Zar ne osećaš talase smrada kako mi se dižu s čarapa?“ „Bože, kako si odvratan. Zar ih nikada ne menjaš?“ „Kad se zalepe za zid. U skladu s tradicijom neženja." „To nije tradicija. To je evolucija unazad.“ „Samo napred, onda“, ispružim noge ka njoj. „Neću. Nađi sebi devojku." „O čemu sad trabunjaš?“ „Devojke nemaju prava da se bune č ak i ako imaš č arape ‘stilton’. Prijatelji imaju.“ Bez obzira na to, protrljala je ruke poput profesionalca i dohvatila moja stopala. „Osim toga, ako nadeš sebi zanimaciju, bićeš manji davež.“ „Ko mi kaž e“, rekao sam, shvativš i da nemam pojma koliko Kesi ima zanimacije u svom ž ivotu. Imala je neku poluozbiljnu vezu pre nego š to smo se upoznali, sa advokatom po imenu Ejdan, ali je on nekako tiho nestao sa scene u vreme kad se pridruž ila Odeljenju za narkotike; ljubavne veze retko kad prež ive rad na tajnom zadatku. Oč ito, da je od tada imala deč ka, ja bih to znao, i smatram da bih znao da se viđa s nekim. Sta god to znač ilo, ali osim toga nisam imao pojma. Oduvek sam pretpostavljao da je to zato š to se niš ta nije ni deš avalo, ali sad viš e nisam bio tako siguran. Upitno sam je pogledao, ali ona je mirno nastavila da masira moju petu, podarivš i mi jedan od svojih najzagonetnijih osmeha. „Druga stvar je“, nastavila je, „zaš to sam uopš te uš la unutra.“ Kesi je imala um poput listova deteline: mogao je da se razbaca u milion divergentnih pravaca, a onda se, po nekom eš erijanskom{45} prkosu dimenzija, vrtoglavo obruš i nazad ka polaznoj tač ki. „Nije to bilo samo zbog klikera. Imao je taj jaki seljač ki naglasak, mislim iz centralnog dela ostrva, pa je zvuč alo kao da me pita da li ž elim č udo{46}. Mislim, znala sam da nije, znala sam da je rekao „klikere", ali je deo mene mislio da je mož da on jedan od onih tajanstvenih staraca iz prič a i da ć u u toj š upi zateć i police pune kristalnih kugli, č arobnih napitaka, drevnih pergamenata i malih zmajeva u kavezima. Znala sam da je to


samo š upa i da je on samo domar, ali sam u isto vreme mislila da bi to mogla biti moja š ansa da postanem jedno od one dece koja kroz orman odu u neki drugi svet, i nisam mogla da podnesem pomisao da provedem ostatak života znajući da sam je propustila."

Kako da vam ikada objasnim moj odnos s Kesi? Zeleo bih da mogu da vas uputim i provedem svakom stazom teritorije koju smo u potaji delili. Opš te je poznato da heteroseksualni muš karac i ž ena ne mogu da budu pravi prijatelji, na platonskoj osnovi; mi smo bacili kockicu i dobili trinaesticu, spustili pet keč eva na sto i zbrisali s tim, kikoć uć i se. Ona je bila rođaka iz bajke, ona koju si uč io da pliva na nekom jezeru utonulom u lenjo zujanje komaraca i maltretirao tako š to bi joj ubacio punoglavca u kupać i, s kojom si vež bao prve poljupce na nekom vresom obraslom obronku i godinama se smejao tome, kradomice už ivao u dž ointu na pretrpanom tavanu tvoje bake. Namazala mi je nokte zlatnim lakom i naterala me da odem tako na posao. Isprič ao sam Kvigliju da je rekla da stadion Krouk park treba pretvoriti u trž ni centar i posmatrao kako pokuš ava da odgonetne zaš to je ovaj odjednom poludeo. Ona je isekla papir u koji je bila zamotana njena nova podloga za miš a i na leđa mi nalepila deo na kom je pisalo DOTAKNI ME – OSETI RAZLIKU. Nosio sam to pola dana pre nego š to sam primetio. Jednom smo izaš li kroz njen prozor, spustili se niz pož arne stepenice, pa smo lež ali na krovu ispusta, pili neke improvizovane koktele i pevali pesme Toma Vejtsa dok su se zvezde iznad nas vrtoglavo okretale. Ne. To su prič e o kojima volim da razmiš ljam, sjajni novč ić i, ne baš bezvredni; ali iznad svega toga, potku naš eg odnosa č inila je č injenica da mi je bila partner. Ne znam kako da vam objasnim kako ta reč , č ak i sada, deluje na mene; š ta za mene znač i. Mogu vam opisati kako je to kad pretraž ujete sobu po sobu, sa oruž jem na gotovs, u tihoj kuć i u kojoj se osumnjič eni mož da krije iza bilo kojih vrata, naoruž an; ili duge noć i prismotre, provedene u kolima s litrama crne kafe iz termosa i uz kartanje iz dosade pod svetloš ću ulič ne lampe. Jednom smo jurili dvojicu klinaca koji su udarili nekog kolima i bež ali – kraj nas su promicali gra iti i deponije, sto kilometara na č as, sto dvadeset, pritiskao sam gas do daske i prestao da gledam brzinomer – sve dok


nisu udarili o zid, a onda smo u naruč ju drž ali uplakanog petnaestogodiš njaka koji je vozio, teš eć i ga da ć e njegova mama i prva pomoć ubrzo stić i, dok nam je umirao na rukama. U jednom ozloglaš enom gradskom bloku koji bi pomerio granice vaš eg razmiš ljanja o ljudskoj prirodi, narkoman je izvukao š pric i krenuo ka meni – nismo č ak ni bili zainteresovani za njega, jurili smo njegovog brata, a s njim smo naizgled normalno razgovarali, sve dok nije napravio taj prebrzi pokret. Iznenada, igla se naš la na mom vratu. Dok sam ukoč eno stajao i preznojavao se, moleć i se u sebi da nijedan od nas dvojice ne poč ne da kija, Kesi je sela na smrdljivi tepih prekrš tenih nogu, ponudila momku cigaretu i zadrž ala se sat i dvadeset minuta s njim u razgovoru (tokom kojeg je zahtevao, redom: naš e novč anike, automobil, iks, sprajt i, najzad, da ga ostavimo na miru); razgovarala je s njim tako razumno i sa interesovanjem koje je bilo do te mere bilo iskreno da je najzad ispustio š pric i skliznuo niz zid u sedeć i polož aj preko puta nje, i poč eo da joj prič a svoju ž ivotnu prič u, sve dok se ja nisam dovoljno oporavio da mu stavim lisice na ruke. Devojke o kojima ja sanjam jesu oni než ni tipovi koji melanholič no stoje kraj visokih prozora ili pevaju stare, slatke pesmice kraj klavira, duge kose koja vijori, krhke poput jabukovog cveta. Ali devojka koja ide rame uz rame s tobom u bitku i č uva ti leđa, neš to je sasvim drugo, neš to od č ega zadrhtiš . Setite se kako je bilo kad ste prvi put spavali s nekim, prvi put kad ste se zaljubili: ta zaslepljujuć a eksplozija od koje prosto varnič ite od elektriciteta š to vas prož ima od glave do pete, inicirani i preoblikovani. Kaž em vam da to nije bilo niš ta, baš niš ta, osim toga da smo svakodnevno jedno drugom stavljali svoje ž ivote u ruke.


11. Tog vikenda sam otiš ao kod roditelja na nedeljnu več eru. Cinim to svakih nekoliko nedelja, mada ne znam zaš to. Nismo bliski; najbolje š to postiž emo jeste atmosfera prijateljske i blago zač uđene ljubaznosti, kao kod ljudi koji su se upoznali na nekom izletu i ne znaju kako da to prijateljstvo prekinu. Ponekad povedem i Kesi. Moji je roditelji vole – ona zavitlava mog oca zbog njegove ljubavi prema baš tovanstvu, a ponekad, dok pomaž e majci, iz kuhinje č ujem kako se ona grohotom smeje, veselo kao devojč ica – i ubacuje potom znač ajne primedbe o tome kako smo bliski, što mi veselo ignorišemo. “A gde nam je Kesi danas?“, pitala je moja majka nakon več ere. Spremila je makarone sa sirom – iz nekog razloga smatra da je to moje omiljeno jelo (mož da je nekada u ž ivotu to i bilo) i pravi ga, kao mali, skromni znak simpatije uvek kad zbog neč ega š to je pisalo u novinama pomisli da mi neki sluč aj zadaje teš koč e. Od samog njegovog mirisa postajem klaustrofobič an i nervozan. Bili smo u kuhinji: ja sam prao sudove, a ona ih je brisala. Otac je bio u dnevnoj sobi, gledajući film o Kolumbu. Kuhinja je bila u polumraku, pa smo upalili svetlo iako je bila tek sredina popodneva. „Mislim da je otiš la kod ujne i ujaka“, rekao sam. U stvari, Kesi je verovatno lež ala sklupč ana na so i, č itala knjigu i jela sladoled iz kutije – u poslednjih nekoliko nedelja nismo imali mnogo vremena za sebe, a Kesi, kao i ja, ima potrebu za izvesnom dozom samoć e – ali znao sam da bi i sama pomisao na to da neko provodi nedelju sam uznemirila moju majku. “To je baš ono š to joj je potrebno: malo tetoš enja. Vas dvoje verovatno padate s nogu.“ “Pa, prilično smo umorni“, složio sam se. “Svi ti odlasci u Noknari." Ne razgovaram mnogo s roditeljima o svom poslu, samo uopš teno, a Noknari nikada nisam spomenuo. Oš tro sam je pogledao, ali ona je upravo okretala tanjir ka svetlosti da vidi da li ga je dobro obrisala.


„Tačno, duga je to vožnja", rekoh. „Citala sam u novinama", paž ljivo je nastavila, „da je policija ponovo razgovarala s Piterovom i Dž ejminom porodicom. Da li ste to bili ti i Kesi?“ “Ne sa Sevidž ovima. Ja sam razgovarao s gospođicom Rovan. Misliš da je ovo čisto?" „Odlič no je“, odvratila je uzimajuć i pleh iz mojih ruku. „Kako je Ališa?" Neš to u njenom glasu nateralo me da ponovo podignem pogled, zač uđen. Uhvatila je moj pogled i pocrvenela, sklanjajuć i kosu s obraza gornjom stranom ruč nog zgloba, „Ah, nekada smo bile dobre prijateljice. Ališ a je bila... pa, bila mi je kao mlađa sestra. Nakon svega, izgubile smo kontakt. Samo sam se pitala kako je, to je sve.“ Osetio sam munjeviti, muč ni napad zakasnele panike; da sam znao da su Ališ a Rovan i moja majka bile bliske, nikad ne bih ni priš ao blizu njene kuć e. „Mislim da je dobro“, rekao sam, „koliko je to moguć e. Još uvek čuva Džejminu sobu u istom stanju u kom ju je orstavila.“ Majka je nezadovoljno coknula. Neko vreme smo radili u tiš ini; zveket posuđa, s televizora u dnevnoj sobi č ulo se kako Piter Falk lukavo ispituje nekoga. Napolju, par svraka je sleteo na travu i poč eo da kljuca po sićušnoj bašti, svadljivo grakćući. „Udvoje je sve lakš e“, zamiš ljeno je rekla moja majka, uzdahnuvš i. „Mislim da nikada nisam oprostila sebi š to sam izgubila vezu sa Ališ om. Nikog drugog nije imala. Bila je tako mila devojka, pravo nevinaš ce – i dalje je gajila nade da ć e Dž ejmin otac napustiti svoju ž enu, nakon tolikog vremena, i da ć e postati porodica... Da li se ikada udala?“ „Nije. Baš i ne izgleda toliko nesreć no. Drž i č asove joge.“ Voda za pranje posuđa se ohladila; iz lonca sam dodao još vrele. „Znaš , bio je to jedan od razloga zaš to smo se odselili", rekla je. Bila mi je okrenuta leđima, slagala je pribor za jelo u ioku. „Nisam mogla da ih pogledam u oč i – Ališ u, Anđelu i Dž ozefa. Moj sin se vratio ž iv i zdrav, a oni su prolazili kroz pakao... jedva da sam bila u stanju da izađem iz kuć e, plaš ila sam se da ih susretnem. Znam da to zvuč i ludo, ali oseć ala sam se krivom. Bojala sam se da me mrze zato š to si ti bio s nama, na sigurnom. Mislim da je to bilo prirodno." To me je zaprepastilo. Pretpostavljam da su sva deca zaokupljena


sobom; nikada mi nije palo na pamet, ni u jednom trenutku, da je do preseljenja doš io za ič iju dobrobit osim za moju. „Nikada nisam razmišljao o tome", rekao sam. „Bio sam sebično derište.“ “Ti si bio dobrica", neoč ekivano je izjavila moja majka. „Najumiljatije dete na svetu. Kad bi se vratio iz š kole ili sa igrališ ta, uvek bi me jako zagrlio i poljubio – č ak i kad si bio visok skoro koliko i ja – i rekao; ‘Da li sam ti nedostajao, mamice?’ Gotovo uvek si mi nešto donosio, neki lep kamen ili cvet. I dalje ih čuvam." “Ja?" Bilo mi je drago š to nisam poveo Kesi. Već sam video nestaš ni pogled koji bi joj zasjao u oku da je čula ovo. “Da, ti. Zato sam bila toliko zabrinuta onog dana kad nismo mogli da vas pronađemo." Iznenada me stegla za ruku, snaž no i gotovo agresivno; i nakon svih tih godina, glas joj je, zadrhtao. „Znaš , uspaničila sam se. Svi su govorili: ‘Ma sigurno su pobegli od kuće, deca to rade, brzo ć enio ih pronać i...’ Ali ja sam rekla: ‘Ne, ne Adam.’ Bio si sladak deč ak; dobar. Znala sam da nam tako neš to nikada ne bi priredio." Kad sam zač uo svoje ime izgovoreno njenim glasom, kao da me neš to zatreslo, neš to brzo, drevno i opasno. „Ne seć am se da sam bio baš anđeo“, rekao sam. Majka se nasmešila gledajući nekud napolje, kroz kuhinjski prozor; unervozio sam se zbog neodređenog izraza na njenom licu i toga š to se seć ala onoga č ega ja nisam. “A, nisi bio anđeo, ali bio si paž ljiv. Te godine si odrastao velikom brzinom. Naterao si Pitera i Dž ejmi da prestanu da muč e onog jadnič ka, kako mu je ono bilo ime? Onog s naočarima i užasnom majkom koja je aranžirala cveće u crkvi?“ “Vili Litl“, rekao sam. „Nisam to ja uč inio, nego Piter. Ja bih nastavio da ga mučim do beskonačnosti.“ “Ne, bio si to ti“, rekla je odluč no. „Uradili ste mu neš to i rasplakali ga, a tebe je to tako tako pogodilo da si odluč io da ostavite jadnika na miru. Brinuo si se da Piter i Džejmi neće razumeti. Zar se ne sećaš?" „Ne baš “, rekao sam. U stvari, ovo me zabrinulo viš e od bilo č ega drugog u naš em neprijatnom razgovoru. Pomislili biste da mi se njena verzija sviđala mnogo viš e nego moja, ali nije bilo tako. Naravno, postojala je moguć nost da me ona nesvesno pretvorila u herojsku lič nost, ili da sam to sam uč inio tako š to sam je sve vreme lagao; ali u prethodnih nekoliko nedelja shvatio sam da su moja seć anja poput


č vrstih, sjajnih kamenč ić a koje treba pronać i i sač uvati, i pomisao na to da su laž na, prevrtljiva i neuhvatljiva duboko me uznemirila. „Ako smo završili s posuđem, otišao bih malo da razgovaram s tatom." „Bić e mu drago. Mož eš da ideš – ja ć u završ iti ovo. Ponesi nekoliko limenki ginisa; u frižideru su.“ „Hvala na večeri", rekao sam. „Bila je izvrsna." „Adame“, iznenada me zovnula kad sam se okrenuo da izađem; taj brzi, prevrtljivi oseć aj me ponovo udario posred srca, i – o bož e, kako sam samo ž eleo da bar na trenutak budem isto ono slatko dete, kako sam ž eleo da se okrenem i zagnjurim lice u njeno toplo rame koje je mirisalo na tek ispeč eni hleb i kroz suze joj isprič am š ta sam sve preturio preko glave u prethodnih nekoliko nedelja. Pitao sam se kakav bi joj se izraz na licu pojavio kad bih to stvarno i uradio, i snaž no sam zagrizao obraz iznutra da zaustavim navalu ludač kog smeha. „Samo sam htela da znaš “, bojaž ljivo je rekla, uvrć uć i kuhinjsku krpu u rukama. „Uč inili smo za tebe sve š to smo mogli, nakon onoga. Ponekad mislim da je sve š to smo uradili bilo pogreš no... Ali plaš ili smo se da ć e ko god da je – znaš – da ć e se vratiti i... Samo smo pokušavali da uradimo ono što je najbolje za tebe.“ „Znam, mama“, rekao sam. “Sve je u redu“, i sa oseć ajem da sam se zamalo izvukao, otiš ao sam u dnevnu sobu da gledam Kolumba s ocem. „Kako je na poslu?“, pitao je otac za vreme reklama. Cač kao je ispod jastuka dok nije izvukao daljinski i smanjio ton televizora. “Dobro“, odgovorio sam. Na ekranu neko dete se, sedeć i na ve-ce š olji, ž ustro raspravljalo sa zelenim animiranim stvorenjem sa kandžama, oko koje su se širila isparenja. „Dobar si ti momak“, rekao je moj otac, zureć i u televizor kao hipnotisan. Otpio je iz limenke ginisa. „Uvek si bio dobar momak." „Hvala“, odvratio sam. Oč igledno su majka i on razgovarali o meni, spremajuć i se za ovo popodne, iako ni za ž ivu glavu ne mogu da pretpostavim šta ih je na to navelo. „A na poslu je sve u redu?“ „Aha.“ „Odlično, sinak“, rekao je otac i pojačao televizor.


Vratio sam se u stan oko osam. Otiš ao sam pravo u kuhinju da napravim sendvič sa š unkom i Hederinim niskokalorič nim sirom – zaboravio sam da odem u kupovinu. Od ginisa se nadmem i oseć am grozno – ja nisam pivopija, ali moj otac se zabrine ako traž im neš to drugo; on ljude koji piju ž estoka pić a smatra potencijalnim alkoholič arima ili potencijalnim homoseksualcima – a ja sam imao tu nejasnu, paradoksalnu ideju da ć e ono š to pojedem upiti sve to pivo u mom stomaku i olakš ati mi muke. Heder je bila u dnevnoj sobi. Njene nedeljne več eri posveć ene su neč emu š to ona naziva „vremenom za sebe“, a to je proces koji uključ uje gledanje serije Seks i grad na devedeu, š aroliki izbor raznih predmeta na sebi i mnogo trč anja između kupatila i dnevne sobe s izrazom pravednog gneva i odlučnosti. Telefon mi je zvrcnuo. Kesi: Možeš li da me odvezeš do suda sutra? Odeća za odrasle+kolica za golf+vremenska prognoza=vrlo loše. “ O sranje", glasno sam izgovorio. Sluč aj Kavano, starija ž ena prebijena na smrt u Limeriku prilikom provale, negde proš le godine: Kesi i ja svedoč imo rano ujutru. Tuž ilac je svrać ao da nas pripremi, a mi smo jedno drugo podsetili na to u petak, ali ja sam, eto, uspeo da to odmah zaboravim. “U č emu je problem?“, spremno je zacvrkutala Heder, ž urno dojurivš i iz dnevne sobe, koristeć i priliku da započ ne razgovor. Vratio sam sir u friž ider i zalupio vrata, mada to nije mnogo pomoglo: Heder do poslednjeg milimetra pamti koliko je č ega ostavila, a jednom je bila namrgođena i ljuta sve dok joj nisam kupio novi fensi organski sapun, jer sam, doš avš i kuć i pijan, oprao ruke njenim. “Da li si dobro?“ Bila je u kuć noj haljini, glave obmotane u neš to š to je lič ilo na samolepljivu plastič nu foliju. Oko sebe je š irila č itav niz glavobolnih hemijskih mirisa s cvetnom notom. „Aha, jesam", odgovorio sam. Pritisnuo sam dugme na mobilnom telefonu da odgovorim Kesi: A inače izgledas bolje? Vidimo se oko 8.30. „Samo sam zaboravio da sutra moram na sud.“ „Uh, uh“, rekla je, š ireć i oč i. Nokti su joj bili obojeni u ukusnu ruž ič astu nijansu; mahala je okolo suš eć i lak. „Mogu da ti pomognem da se pripremiš . Da prođemo zajedno kroz tvoje beleš ke, ili tako nešto.“


“Ne, hvala“, odgovorio sam. U stvari, nisam ni imao beleš ke. Ostale su mi na poslu. Razmiš ljao sam da li da odem po njih, ali sam sebi rekao da sa ovoliko alkohola u krvi ne bih smeo da vozim. „O... dobro. U redu.“ Dunula je u nokte i bacila pogled na moj sendvič . „O, iš ao si u kupovinu? Sad je tvoj red da kupiš sredstvo za ribanje kupatila, znaš." “Sutra“, rekao sam skupljajući telefon i sendvič kako bih pobegao. „O! Dobro, mogu toliko da sačekam. Da li je to moj sir?“

Izvukao sam se od Heder – ne bez poteš koć a – i pojeo sendvič koji uopšte nije poništio efekte ginisa, a to i nije bilo neko iznenađenje. Sipao sam votku i tonik, prateć i istu logiku, i legao na krevet da još jednom u mislima pređem slučaj Kavano. Nisam mogao da se usredsredim. Kroz glavu su mi prolazili svi sporedni detalji, jasni, ž ivopisni i potpuno beskorisni – odsjaj crvenog svetla statue Svetog srca u ž rtvinoj mrač noj dnevnoj sobi, slepljene š iš ke na glavama dvoje tinejdž era-ubica, už asna rupa na glavi ubijene ispunjena zgruš anom krvlju, cvetne tapete proš arane mrljama od vlage u motelu gde smo Kesi i ja odseli – ali se nisam mogao setiti nijedne važ ne č injenice: kako smo pronaš li osumnjič ene, da li su priznali zloč in i š ta su ukrali, č ak ni njihovih imena. Ustao sam i poč eo da š etam po sobi, izbacio glavu kroz prozor da udahnem malo svež eg vazduha, ali š to sam viš e pokuš avao da se usredsredim, manje sam se seć ao. Nakon nekog vremena nisam viš e bio siguran ni da li je ž rtvino ime bilo Filomena ili Fionuala iako sam to pre samo nekoliko sati znao, a da nisam morao da se prisećam (Filomena Meri Bridžet). Bio sam zapanjen. Nikada ranije mi se ovako neš to nije dogodilo. Mislim da bez laž ne skromnosti mogu da tvrdim da sam oduvek imao ironič no dobro pamć enje, papagajskog tipa, š to znač i da sam mogao da upijem i reprodukujem veliki broj informacija bez mnogo truda i razumevanja. Tako sam uspeo da polož im diplomski, a to je i razlog zaš to nisam poludeo od pomisli da nemam kod sebe beleš ke – već mi se jednom ili dva puta dogodilo da ih pre suđenja nisam pregledao i nijednom me nisu provalili. A nisam ni pokuš avao da uradim niš ta š to bi se moglo smatrati neobič nim. U Odeljenju za ubistva nauč ite da ž onglirate s dve ili tri


istrage u isto vreme. Ako dobijete ubistvo deteta, mrtvog policajca ili neš to slič no visokog prioriteta, mož ete predati svoje otvorene sluč ajeve, isto onako kako smo mi predali taksistu Kvigliju i Mekenu, ali i dalje morate da se pozabavite onim š to dolazi posle: papirologijom, sastancima s tuž iocima, sudskim roč iš tima. Razvijete sposobnost da popunite sve praznine gomilom č injenica koje drž ite negde u malom mozgu, spremne da svakog trenutka iskoč e kad zatreba. Oč ekivao sam da su osnovni podaci sluč aja Kavano smeš teni tamo, a činjenica da nisu probudila je u meni tihu, životinjsku paniku. Oko dva sata postao sam ubeđen da ć e, ukoliko se samo dobro naspavam, ujutru sve doć i na svoje mesto. Popio sam još jedan gutljaj votke i isključ io svetlo, ali svaki put kad bih zatvorio oč i, po glavi bi poč ele da mi se vrte slike u frenetič noj, nezaustavljivoj procesiji – rana na glavi, jezivi motel... Oko č etiri sata iznenada sam shvatio da sam prava budala š to nisam otiš ao u kancelariju po beleš ke. Upalio sam svetio i onako poluslep teturao traž eć i odeć u, ali dok sam pokuš avao da obujem cipele, primetio sam da mi se tresu ruke i setio se votke – svakako nisam bio u zadovoljavajuć oj formi da se prijatnim razgovorom izvuč em od duvanja u balon – a onda mi je polako u svest doprla č injenica da sam suviš e oš amuć en da uopš te proč itam beleš ke, čak i da ih imam. Vratio sam se u krevet i još neko vreme zurio u plafon. Heder i neki muš karac u susednom stanu su hrkali uglas; tu i tamo bi poneki automobil proš ao pored kapija kompleksa, š arajuć i zidove sobe mlazovima svetla od farova. Nakon izvesnog vremena setio sam se da imam tablete protiv migrene, pa sam popio dve, nadajuć i se da ć e me, kao i obič no, oš amutiti – nije mi palo na pamet da bi to stanje moglo biti i posledica same migrene. Zaspao sam, najzad, oko sedam, upravo pre nego što mi je zazvonio alarm za buđenje. Kad sam zatrubio ispred Kesinog stana, istrč ala je u svom jedinom ozbiljnom kostimu – malom crnom š ik š anel odelu s pantalonama, s ruž ič astom postavom, i bakinim bisernim nauš nicama – i uskoč ila u automobil s dozom energije koju sam smatrao preteranom, iako je verovatno samo ž urila da se skloni s kiš e koja je sipila. „Zdravo", rekla je. Bila je naš minkana; to je uč inila da izgleda starije i ra iniranije, različito od svakodnevnog. „Nisi spavao?“ „Nisam mnogo. Imaš li kod sebe svoje beleške?"


„Aha. Mož eš da ih proč itaš dok ja svedoč im – ko u stvari ulazi prvi, ti ili ja?“ „Ne mogu da se setim. Hoćeš ti da voziš? Moram da pročitam ovo.“ „Nemam osiguranje za ovo č udo“, rekla je prezirno posmatrajuć i landrover. „Zato se potrudi da nikoga ne udariš ." Isteturao sam se iz kola i preš ao na drugu stranu dok mi je kiš a padala na glavu. Kesi je slegla ramenima i sela na mesto vozač a. Ima lep rukopis – deluje pomalo kao strani, ali je č vrst i jasan – na š ta sam ja veoma navikao, ali bio sam toliko umoran da uopšte nisam razaznavao reči. Pred očima su mi bile samo nejasne ž vrljotine koje su se postrojavale po stranicama nalik na neki bizarni Rorš ahov test. Na kraju sam zaspao dok mi je glava blago poskakivala po hladnom prozorskom staklu.

Naravno, bio sam prvi na redu da svedoč im i ne bih ulazio u prič u o tome na koliko sam sve nač ina napravio budalu od sebe; mucajuć i, meš ajuć i imena, sjebavajuć i datume, na kraju sam bio prinuđen da se vratim i nekoliko puta krenem iz poč etka. Tuž ilac Mekš eri je u poč etku bio zbunjen (poznajemo se već neko vreme i obič no sam prilič no dobar na klupi za svedoke), potom uznemiren i na kraju besan, mada je to krio pod maskom civilizovanog ponaš anja. Imao je ogromnu fotogra iju tela Filomene Kavano – to je uobič ajeni trik, pokuš aj da se porotnici zastraš e i time u njima probudi potreba da kazne nekoga, i bio sam pomalo zbunjen š to mu je sudija to uopš te dozvolio – a moj zadatak je bio da ukaž em na svaku povredu i uporedim je s onim š to su optuž eni izjavili dajuć i priznanje (izgleda da su, u stvari, priznali zloč in). Zbog neč ega, bila je to poslednja kap u č aš i. Ishlapelo je i ono malo pribranosti š to sam imao: svaki put kad bih podigao pogled, video sam je onako teš ku i izudaranu, sa suknjom zadignutom do struka, usta smrznutih u bespomoć nom kriku prekora upućenog meni zato što sam je izneverio. U sudnici je bilo toplo kao u sauni, para koja se dizala s mokrih kaputa maglila je prozore; kož a na temenu mi se najež ila od toplote, a niz rebra su mi klizile kapljice znoja. Kad je branilac završ io unakrsno ispitivanje, na licu mu se pojavio izraz neverovatnog, gotovo nepristojnog likovanja, poput tinejdž era koji je uspeo da devojci


spusti gać ice u trenutku kad se nije nadao nič em doli poljupcu. Cak su i porotnici, koji su se vrpoljili i jedan drugome upuć ivali potajne poglede, bili postiđeni zbog mene. Dok sam silazio s klupe za svedoke, tresao sam se celim telom. Noge su mi bile kao pihtije; na trenutak sam pomislio da ć u morati da se pridrž im za rukohvat da ne bih pao. Svedocima koji su završ ili sa svedoč enjem dozvoljeno je da prisustvuju suđenju, i Kesi ć e se iznenaditi kad me ne zatekne u sudnici, ali ja jednostavno nisam mogao da ostanem. Nije joj bila potrebna moralna podrš ka: snać i ć e se i sama, a ta č injenica je, ma kako detinjasto to zvuč alo, uč inila da se oseć am još gore. Znao sam da sluč aj Devlin muč i i nju i Sema, ali oboje su bili u stanju da stvari drž e pod kontrolom bez prevelikog napora. Ja sam bio jedini koji se saplitao i fr ljao, i plaš io se senki, kao da igram u Letu iznad kukavičijeg gnezda. Mislim da nisam mogao da podnesem da ostanem u sudnici i gledam kako Kesi, sigurnim glasom, gotovo nesvesno, raš čiš ćava nered koji sam ja napravio od nekoliko meseci našeg teškog rada. Kiš a je i dalje padala. U jednoj od sporednih ulič ica pronaš ao sam neki zapuš teni mali pab – tri momka za stolom u uglu na prvi pogled zaključ iš e da sam pandur i glatko pređoš e na drugu temu – naruč io sam vruć viski i seo. Barmen je spustio pić e ispred mene i vratio se rezultatima trka, a da mu nije ni palo na pamet da mi vrati kusur. Otpio sam veliki gutljaj i viski mi je opekao nepce, zabacio sam glavu unazad i zatvorio oč i. Prevaranti iz ugla su sad razgovarali o neč ijoj bivš oj devojci. “I tako, kaž em ja njoj, Zakon o izdrž avanju ne kaž e da moram da ga oblač im kao Pafa jebenog Dedija; ako hoć eš da nosi najke, ti krvari da mu ih kupiš ... “ Jeli su tople sendvič e č iji me slan, hemijski miris dovodio do povrać anja. S druge strane prozora kiš a je tukla o oluke. Ma kako to č udno zvuč alo, upravo sam shvatio, tamo na klupi za svedoke, dok sam posmatrao kako panika raste u Mekš erijevim oč ima: da se raspadam. Bio sam i pre svestan toga da spavam manje nego š to bi trebalo, i da previš e pijem, da sam nervozan i rasejan, i da mi se č ak i priviđaju stvari, ali nijedan incident sam za sebe mi se nije č inio posebno važ nim i zabrinjavajuć im. Tek sad mi je pred oč ima pukla cela slika, divljač ki jurnula ka meni, blistavo jasna i nasmrt me preplašila.


Svi moji instinkti su vriš tali da se sklonim sa ovog už asnog, podmuklog sluč aja, da pobegnem š to dalje. Imao sam poprilič an broj slobodnih dana, dovoljno uš teđevine da iznajmim neki stanč ić u Parizu ili Firenci na nekoliko nedelja, š etam po kaldrmisanim ulič icama i po ceo dan sluš am jezik od kog ne razumem ni reč , i da se ne vrać am dok se sve to ne završ i. Ali bio sam muč no siguran da to nije moguć e. Bilo je suviš e kasno izvuć i se iz istrage; nisam mogao O’Keliju reć i da mi je iznenada, nekoliko nedelja nakon poč etka, svanulo da sam ja lič no Adam Rajan, a svaki drugi izgovor znač io bi priznanje da sam izgubio ž ivce, š to bi praktič no označ ilo kraj moje karijere. Znao sam da moram neš to preduzeti pre nego š to svi poč nu da primeć uju da se raspadam u pararaparč ad i pozovu male ljude u belim mantilima da me svež u i odvedu, ali ni za ž ivu glavu nisam mogao da smislim nikakvo rešenje. Popio sam pić e i naruč io drugo. Barmen je pronaš ao na televizoru fudbal; tihi, uljudni glas komentatora smirujuć e se stapao s dobovanjem kiš e. Ona tri momka su otiš la, zalupivš i vrata za sobom. Napolju, prasnuli su u hrapav smeh. Najzad, barmen je demonstrativno sklonio moju čašu i ja shvatih da želi da odem. Otiš ao sam u toalet i ispljuskao lice vodom. U ogledalu zelenkastog odsjaja, proš aranom mrljama prljavš tine, izgledao sam kao lik iz nekog ilma o zombijima – poluotvorenih usta, sa ogromnim, tamnim kesama ispod oč iju, sa slepljenim pramenovima kose. Ovo je besmisleno, pomislio sam u naletu neke už asne, vrtoglave neverice. Kako se to desilo? Kako sam, do đavola, dospeo ovde?

Vratio sam se do parkinga pred zgradom suda i seo u kola, siš uć i polo bombone, posmatrajuć i ljude u ž urbi, glava uvuč enih u ramena i sa č vrsto skupljenim kaputima. Bilo je mrač no kao da je več e, kiš a je padala preko mokrih farova, ulič ne svetiljke su već bile upaljene. Najzad, telefon mi je bipnuo. Kesi: U čemu je stvar? Gde si? Odgovorio sam: U kolima, i nagnuo se da upalim farove. Kad me ugledala na suvozačevom sedištu, zaokrenula je ka vratima vozača. “Uuuh“, huknula je uvlač eć i se ispred volana, otresajuć i kapljice kiš e s kose. Jedna kap joj je pala na trepavice, pa je sve do obraza imala trag crne istopljene maskare, š to joj je davalo izgled male,


moderne Pjerete. „Zaboravila sam kakav je to par drkadž ija. Poč eli su da se cerekaju dok sam prič ala o tome kako su se popiš ali na njen krevet; njihov advokat je pravio grimase, pokuš avajuć i da im da znak da ućute. Šta se s tobom dogodilo? Zašto ja vozim?“ „Imam migrenu“, rekao sam. Podigla je ruku da spusti zaš titnik za sunce kako bi na malom ogledalu proverila š minku, ali je zastala na pola pokreta, a njene oč i, okrugle i paž ljive, srele su se s mojima u ogledalu. „Mislim da sam zajebao stvar, Kes.“ Svejedno bi č ula. Mekš eri ć e pozvati O’Kelija č im bude mogao, a do kraja dana prič a ć e se proš iriti po celom odeljenju. Bio sam toliko umoran da sam budan sanjao; na trenutak sam dozvolio sebi da se č ež njivo zapitam nije li sve ovo samo votkom izazvana noć na mora, iz koje ć u se probuditi kad mi zazvoni sat koji sam navio da ustanem i odem na sudenje. „Koliko je loše?“, pitala je. „Mislim da sam skroz zajebao stvar. Nisam mogao ni da vidim jasno, a kamoli da mislim jasno.“ To je, na kraju krajeva, bila č ista istina. Lagano je namestila ogledalo, ovlaž ila prst da oč isti Pjeretinu suzu. „Mislila sam na migrenu. Da li moraš kući?" S č ež njom sam pomislio na svoj krevet, sate neprekinutog sna pre nego što Heder stigne kući i zapita gde je sredstvo za čišćenje kupatila, ali mi je ta misao brzo izvetrila iz glave: završ io bih ukoč eno lež eć i, ruku stisnutih na čaršavu, iznova i iznova premotavajući film događaja iz sudnice. „Ne. Popio sam tabletu č im sam izaš ao. Ne radi se o jednom od onih gadnih napada." “Da svratimo u neku apoteku ili imaš dovoljno lekova kod sebe?" „Imam dovoljno, ali već mi je bolje. Idemo.“ Bio sam u iskuš enju da izmislim š to viš e pojedinosti o už asima moje nepostojeć e migrene, ali umetnost laganja i jeste u tome da znate kad je dosta, a ja sam oduvek u tome bio dobar. Nisam imao pojma, a ni sada ne znam, da li mi je verovala. Ubacila je u rikverc i u jednom dramatičnom, brzom pokretu isparkirala automobil, dok su se kapljice kiš e odbijale od brisač a na prednjem staklu, i uključila se u saobraćaj. „Kako si ti prošla?“, iznenada sam upitao dok smo mileli u koloni. „Dobro. Stekla sam utisak da njihov advokat pokuš ava da dokaž e da su priznanja iznuđena, ali porota nikad neće pasti na to.“


„Dobro je“, rekao sam. “To je dobra vest.“ Moj telefon je histerič no zazvonio istog trenutka kad smo stigli do istraž ne prostorije. O’Keli mi je nalož io da odmah dođem u njegovu kancelariju; Mekš eri nije gubio vreme. I njemu sam servirao prič u o migreni. Dobra strana migrene jeste da nudi savrš eno opravdanje; onesposobljava, ne nastaje tvojom krivicom, mož e da potraje onoliko dugo koliko ti je potrebno i niko ne mož e da dokaž e da je nemaš . Najzad, izgledao sam bolesno. O’Keli je stavio primedbu da su glavobolje „ž enska sranja“, ali sam povratio bar deo njegovog poštovanja zahtevajući da ostanem na poslu. Vratio sam se u istraž nu kancelariju. Sem je upravo odnekud doš ao, skroz pokisao, njegov kaput od tvida je mirisao blago na mokrog psa. „Kako je bilo?“, pitao je. Ton mu je bio opuš ten, ali se njegov pogled preko Kesinog ramena nakratko zaustavio na meni, a potom skliznuo u stranu: govorkanja su već počela. „Dobro. Migrena", odgovorila je Kesi pokazujuć i glavom u mom pravcu. Do tada sam već poč eo da se oseć am kao da zaista imam migrenu. Trepnuo sam pokušavajući da usredsredim pogled. „Dobra, stara migrena“, rekao je Sem. „Moja majka pati od njih. Ponekad je prisiljena da danima lež i u mrač noj prostoriji s ledom na čelu. Da li ti je dovoljno dobro da ostaneš na poslu?“ „Dobro sam“, rekoh. „Šta ima novo?“ Sem baci pogled prema Kesi. „Dobro je“, odvrati ona. „To suđenje bi svakome zadalo glavobolju. Gde si ti bio?“ Svukao je mokar kaput, sumnjič avo ga pogledao i bacio na stolicu. „Išao sam da malo porazgovaram s našom ‘Velikom četvorkom’!" „O’Keliju ć e se to straš no dopasti", rekao sam. Seo sam i pritisnuo slepooč nice prstima. „Upozoravam te, trenutno nije baš najbolje raspoložen." “Ne, sve je u redu. Rekao sam im da oni koji protestuju gnjave radnike koji grade autoput – nisam zalazio u detalje, ali sam nagovestio da se radi o vandalizmu – i da samo proveravam da li je s njima sve u redu.“ Nacerio se, a ja sam shvatio koliko je uzbuđen rezultatom koji je postigao tog dana i da se suzdrž ava samo zato š to zna kako je moj započ eo. “Svi su bili strahovito uznemireni zbog č injenice da mi je poznata njihova povezanost s Noknarijem, a ja sam


se ponaš ao kao da to i nije neka novost – malo bih poprič ao s njima, uverio se da nijedan nije meta protestanata, rekao im da se č uvaju i otiš ao. Nijedan od njih se nije setio č ak ni da mi zahvali, verovali ili ne. Veoma su šarmantni, celo to društvance." „I?“, pitao sam. „Mislim da smo to već shvatili." Nisam hteo da budem zajedljiv, stvarno nisam, ali svaki put kad bih zatvorio oč i, video sam telo Filomene Kavano, a svaki put kad ih otvorim – Ketine snimke polepljene po beloj tabli iza Semovih leđa, tako da stvarno nisam bio raspoložen za njega i njegove rezultate, i njegovu taktičnost. „I tako“, nastavio je Sem nepromenjenog raspolož enja; „Ken Meklintok – momak koji stoji iza Dinama – bio je u Singapuru u aprilu – to je mesto gde svi koji uspeš no investiraju u zemljiš te odlaze ove godine, ako niste znali. To znač i jedan manje; on nije upuć ivao nikakve anonimne pozive s nekog telefona u Dablinu. Seć ate se š ta je Devlin rekao o glasu čoveka koji je zvao?" „Koliko se ja sećam, ništa što bi nam koristilo", rekao sam. „Kazao je da nije bio mnogo dubok“, odvratila je Kesi, „da je imao naglasak č oveka iz unutraš njosti, ali niš ta određeno. Verovatno osoba srednjih godina." Sedela je zavaljena na naslon stolice, prekrš tenih nogu, ruku lež erno ubač enih iza leđa; u svom elegantnom odelu za sudnicu, gotovo kao da se namerno trudila da š trč i u toj istraž noj prostoriji, kao model na nekom avangardnom modnom snimanju. „Tač no tako. E sad, Konor Roš iz Globala je iz Korkmena, ima naglasak koji biste mogli da seč ete nož em – Devlin bi ga istog trena zapazio. Njegov partner Dž ef Barns je Englez, a osim toga, zvuč i kao medved. Tako da nam ostaje samo“ – zaokruž io je ime na beloj tabli, spretnim, sretnim i kitnjastim pokretom – „Terens Endrus iz Future, star pedeset tri godine, rodom iz Vestmeta, skič avi mali tenor. Pogodite gde dotični živi?“ „U gradu“, rekla je Kesi, dok su joj se usne širile u osmeh. „Penthaus apartman na doku. Pije kod Grešama – rekao sam mu da se č uva kad se vrać a iz kafane, s tim tipovima levič arima se nikad ne zna – a sve tri govornice su na putu kojim se vrać a kuć i. Imamo naš eg čoveka, ljudi!"

Ne seć am se š ta sam radio u preostalom delu dana; sedeo za svojini


stolom i igrao se papirima, verovatno. Sem je otiš ao na još jedan od svojih tajanstvenih zadataka, a Kesi je pratila neki malo obeć avajuć i trag. Povela je sa sobom O’Gormana, a ć utljivog Svinija je ostavila da se javlja na telefon za dojave, zbog č ega sam joj bio beskrajno zahvalan. Nakon ž urbe koja je vladala prethodnih nekoliko nedelja, gotovo prazna istraž na prostorija odisala je č udnom atmosferom napuš tenog broda. Na stolovima za kojima su do juč e sedeli brojni pomoć nici i dalje su zaostali neki papiri i š olje od kafe koje su zaboravili da vrate u kantinu. Poslao sam Kesi poruku da se ne oseć am dobro i da neć u doć i kod nje na več eru; nisam mogao da podnesem ni pomisao na njihovu saoseć ajnost i takt. Otiš ao sam s posla na vreme da kuć i stignem pre Heder – ona ponedeljkom uveč e ide na pilates – napiš em joj poruku da imam migrenu i zaključ am se u sobu. Heder svoje zdravlje tretira sa dozom istrajne, paž ljive posveć enosti, kakvu druge ž ene gaje prema cveć u ili kineskom porcelanu, ali dobra strana toga jeste da zdravstvene tegobe drugih dož ivljava sa istim strahopoš tovanjem kao i svoje: ostaviće me na miru večeras, i neće puštati glasno televizor. Povrh svega, nisam mogao da se oslobodim oseć aja zbog kojeg su bile oduvane i najmanje š anse da se u sudnici ponaš am normalno: oseć aja koji je stalno rastao u meni – da me Mekš erijeva fotogra ija Filomene Kavano podsetila na neš to, samo nisam imao pojma na š ta. Ovo zvuč i kao sitnica, naroč ito u svetlu už asnog dana koji je bio iza mene, i nema sumnje da bi za nekog drugog to nesumnjivo i bila. Već ina ljudi i ne sanja da pamć enje mož e da se pretvori u pravog lažljivog nitkova i postane sila s kojom se treba izboriti. Izgubiti deo sopstvenih seć anja je zeznuto, poput zemljotresa u dubinama mora koji uzrokuje talase i plimu na mestima suviš e udaljenim od epicentra da bi se mogli predvideti. Od tog trenutka, svaki mali, dosadni detalj koji ispliva iz poluseć anja nosi sa sobom oreol hipnotič kog, už asavajuć eg potencijala: mož da je samo neka sitnica, a mož da Ono Veliko, š to bi moglo da ti oduva ceo ž ivot i pamet. Tokom godina, poput nekoga ko ž ivi na samoj ivici zemljotresne raspukline, poč eo sam da verujem u ravnotež u statusa kvo, da se uzdam u to da, ako se niš ta veliko nije pojavilo do sada, verovatno i neć e; ali od kako smo uhvać eni u mrež u sluč aja Keti Devlin, mali potresi i talasi su se zlokobno pojač avali, i ja viš e nisam


bio siguran u to. Fotogra ija Filomene Kavano s raš irenim nogama i otvorenim ustima mož da me je podsetila na neš to š to sam video na televiziji, a mož da na neš to dovoljno už asno da mi izbriš e seć anje narednih dvadesetak godina – a nije postojao nač in da otkrijem š ta je od ta dva. Naknadno se ispostavilo da se nije radilo ni o jednom, ni o drugom. Blesnulo mi je negde usred noć i, dok sam uranjao i izranjao iz nestalnog, trzajuć eg dremež a; saznanje me udarilo tako da sam se prenuo i naglo uspravio u krevetu, potpuno budan. Potraž io sam prekidač lampe kraj kreveta, zureć i u zid, dok su mi mali providni krugovi svetlucali pred očima. Cak i pre nego š to smo otiš li na č istinu, oseć ali smo da se neš to promenilo, da neš to nije u redu. Zvuci su bili isprepleteni i neravnomerni, raslojeni, groktaji i krici javljali su se u malim, divljim naletima, a to je zvuč alo zlokobnije od rež anja. “Lezite!“, proš iš tao je Piter i mi smo se istog sekunda prilepili uz tlo. Korenje i opale granč ice zagrebale su nam odeć u, a stopala su mi se kuvala u patikama. Bio je vreo dan, vreo i nepomič an, plavetnilo neba se pojavljivalo i nestajalo u isprepletenim granama. Lagano smo puzili kroz rastinje: ukus praš ine u ustima, odsjaji sunca, už asno i neprestano zujanje muva oko glave nalikovalo mi je na zvuk električ ne testere. Pč ele na divljim kupinama nekoliko metara dalje i potoč ić znoja koji mi se spuš tao niz kilč mu. Piterov lakat u uglu mog vidnog polja pomerao se napred spretnoš ću mač ke; Dž ejmin treptaj, busen trave u mojoj neposrednoj blizini. Na č istini je bilo previš e ljudi. Metalika je drž ao Sandrine ruke pritisnute uz tlo, a Sejn joj je drž ao noge. Antraks je bio na njoj. Suknja joj je bila podignuta do struka, č arape iscepane. Usta koja su izranjala i nestajala iz naš eg vidika u ritmu pokreta Antraksovih ramena bila su š irom otvorena i tamna, ispresecana č upercima zlatnocrvene kose. Ispuš tala je č udne zvuke, kao da je pokuš avala da vrisne, ali ono š to je izlazilo iz njenih usta bio je roptaj. Metalika ju je jednom udario i ona je prestala. Pobegli smo, nije nas ni bilo briga da li ć e nas videti, nismo ni č uli uzvike „Bož e Gospode!“, “Odlazite!“ – svega smo postali svesni tek kasnije. Dž ejmi i ja smo sreli Sandru sutradan, u prodavnici. Imala je na sebi ogroman dž emper, a podoč njaci su joj bili tamni. Znali smo da


nas je videla, ali smo izbegavali da se pogledamo.

Iako su bili sitni noćni sati, pozvao sam Kesi mobilnim telefonom. “Da li si dobro?“, pitala je pospano. „Dobro sam. Imam nešto, Kesi.“ Zevnula je. „Gospode. Bolje da imaš neš to dobro, ludač e. Koliko je sati?“ „Nemam pojma. Sluš aj. U nekom trenutku tog leta Piter, Dž ejmi i ja smo videli kako Dž onatan Devlin i njegovi prijatelji siluju jednu devojku.“ S druge strane sluš alice bila je tiš ina. Onda je Kesi progovorila potpuno razbuđeno: „Jesi li siguran? Možda si pogrešno...“ „Ne, potpuno sam siguran. Pokuš ala je da vrisne, a onda ju je jedan od njih udario. Držali su je.“ “Da li su oni vas videli?“ “Da, jesu. Pobegli smo, a oni su vikali za nama.“ “Jebote“, rekla je. Oseć ao sam kako joj radi mozak: mala silovana devojč ica, silovatelj u porodici, dva svedoka nestala. Bili smo samo nekoliko koraka od naloga za hapš enje. „Jebote... Bravo, Rajane. Znaš li ime te devojke?" „Sandra, prezimena se ne sećam." “Ona koju si ranije spominjao? Sutra počinjemo da je tražimo.“ „Kesi“, rekao sam. „Ako od ovoga neš to bude, kako ć emo, do đavola, da objasnimo kako smo saznali?“ „Sluš aj, Robe, nemoj sada da brineš o tome, važ i? Ako pronađemo Sandru, ona ć e biti jedini svedok koji nam je potreban. U suprotnom, pritisnuć emo Devlina, nabić emo mu sve detalje na nos, preplaš ić emo ga tako da će priznati... Naći ćemo načina.“ To me je dokrajč ilo, njena nepoljuljana vera da ć e se detalji uklopiti. Progutao sam knedlu, pokuš avajuć i da spreč im da mi se glas raspukne. „Koji je rok zastarelosti za silovanje? Mož emo li da mu prikačimo to, čak i ako za ostalo ne budemo imali dovoljno dokaza?" „Ne mogu da se setim. Saznać emo sve ujutru. Hoć eš li moć i da zaspiš ili si suviše uznemiren?" „Suviš e uznemiren", rekoh. Bio sam gotovo histerič an; oseć ao sam se kao da mi je neko ubrizgao š erbet u krvotok. „Prič aj malo sa


mnom." „Važ i“, rekla je. Cuo sam kako se nameš ta udobnije na krevetu, posteljina je š uš tala; ja sam pronaš ao bocu votke i ramenom drž ao telefon pritisnut uz uvo dok sam sipao piće u čašu. Prič ala mi je o vremenu kad je imala devet godina i kad je ubedila sve klince da u brdima kraj sela ž ivi magič ni vuk. „Rekla sam im da sam pod daskama poda pronaš la pismo u kojem je pisalo da je on tu već č etiri stotine godina i da mu je oko vrata vezana mapa koja vodi do blaga. Sve sam ih sakupila na gomilu – bož e, bila sam prava mala alapač a – pa smo svakog vikenda iš li u brda da traž imo tog vuka. Svaki put kad bismo u daljini videli ovč arskog psa, vriš tali smo, bež ali, upadali u potok, i ludo se provodili.. Lež ao sam u krevetu pijuckajuć i votku. Adrenalin je nestajao iz moje krvi, a ritam Kesinog glasa me smirivao; bilo mi je toplo, oseć ao sam kako me obuzima prijatan umor, kao dete posle napornog dana. “A to nije bio nemač ki ovč ar niti bilo š ta slič no“, siguran sam da sam je č uo da govori, “bio je suviš e velik i izgledao je potpuno drugač ije, divlje", ali već sam bio u svetu snova.


12. Ujutru smo započ eli potragu za ž enom po imenu Sandra ili Aleksandra, koja je ž ivela u Noknariju 1984. godine. Bilo je to jedno od najtež ih jutara u mom ž ivotu. Pozvao sam Biro za popis stanovniš tva i dobio služ benicu koja je govorila nazalno, nezainteresovano me obaveš tavajuć i da bez sudskog naloga ne namerava da pruž i nikakvu informaciju. Kad sam poč eo ž ustro da joj objaš njavam da je razlog istraga povodom ubistva deteta, rekla je da treba da razgovaram s nekim drugim i stavila me na č ekanje (Eine kleine Nachtmusik{47} oč igledno odsvirana jednim prstom na nekoj staroj “kasio“ klavijaturi), da bi mi se, najzad, javio drugi isto tako nezainteresovan ženski glas, koji mi je ponovio istu priču. Preko puta, Kesi je pokuš avala da dobije birač ki spisak jugozapadnog dela Dablina za 1988. godinu – bio sam prilič no siguran da je u to vreme Sandra bila dovoljno stara da glasa, ali ne dovoljno da napusti porodič ni dom – sa istim rezultatom; mogao sam č uti zaš eć ereni glas koji u jednakim razmacima ponavlja da je njen poziv njima vrlo važ an i da ć e joj se javiti prvi slobodan operater. Bila je nemirna i smorena, menjala je polož aj svakih tridesetak sekundi: sedela je prekrš tenih nogu, lupkala po stolu, okretala se na stolici – sve dok se nije potpuno upetljala u telefonski kabl. Vid mi se zamutio od nespavanja i bio sam mokar od znoja – centralno grejanje je bilo puš teno do daske, iako dan uopš te nije bio hladan – samo š to nisam provrištao. „ M a jebeš ovo", rekao sam najzad, zalupivš i sluš alicu. Bio sam siguran da ć e mi nedeljama Eine kleine Nachtmusik odzvanjati u glavi. “Ovo je prokleto beskorisno." „Vaš a iznerviranost nam je veoma važ na", recitovala je Kesi kao robot, posmatrajuć i me odozdo, glave zavaljene na naslon stolice, „prvi slobodni operater ć e vam se javiti da vam operiše mozak. Hvala što čekate.“ „Cak i ako nam ovi moroni ikada i daju neš to, to neć e biti ni na kakvom disku ili u bazi podataka. Bić e to pet miliona kutija punih


papira, a mi ć emo morati da prođemo svako jebeno ime. To ć e potrajati nedeljama." „A ona se ionako verovatno odselila, udala se, emigrirala ili umrla, ali imaš li neku bolju ideju?“ Iznenada mi je neš to palo na pamet. „Da znaš da imam“, odvratio sam zgrabivši kaput. „Idemo.“ „Alo? Gde to idemo?“ U prolazu sam okrenuo njenu stolicu prema vratima. „Idemo do gospođe Pamele Ficdžerald. Ko je tvoj omiljeni genije?" „Leonard Bernš tajn, u stvari“, rekla je Kesi, sreć nog lica zalupila slušalicu i skočila sa stolice, “ali danas si ti.“

Zaustavili smo se kod Lourija i kupili paketić biskvita da se iskupimo za č injenicu da još uvek nismo uspeli da pronađemo njenu ukradenu torbicu. Velika greš ka: taj naraš taj ima kompulzivnu potrebu da se takmič i u gostoljubivosti, pa su biskviti znač ili da mora da se baci na odmrzavanje pakovanja ječ menih kolač ić a u mikrotalasnoj, da ih premaž e maslacem i dž emom i poslaž e u mali izubijani pleh, dok sam ja sedeo na ivici izlizane sofe i manijač ki trupkao nogom sve dok mi Kesi nije uputila besan pogled. Nakon toga sam prisilio sebe da prestanem. Znao sam da ć u morati i da jedem te proklete kolač ić e, u suprotnom će nutkanje potrajati satima. Gospođa Ficdž erald nas je pomno posmatrala, upiruć i svoj kratkovidi pogled u nas sve dok nismo uzeli po gutljaj č aja – bio je toliko jak da su mi se usta skupila – i kolač ić . Onda je zadovoljno uzdahnula i udobno se namestila u fotelji. „Mnogo volim te ine bele ječmene kolačiće“, rekla je. “Oni voćni mi se lepe za protezu.“ „Gospođo Ficdž erald", preš la je Kesi konač no na stvar, „seć ate li se dvoje dece koja su, pre oko dvadeset godina, nestala u š umi?“ Iznenada, bio sam strahovito ljut na sebe š to je bilo neophodno da ona progovori o ovome, ali nisam imao hrabrosti da to započ nem sam. Sujeverno sam verovao da bi me drhtaj u glasu na neki nač in odao, da bi gospođa Ficdž erald postala dovoljno sumnjič ava da me bolje pogleda i da bi se prisetila treć eg deteta. U tom sluč aju, ovde bismo zaista proveli ceo dan. „Seć am se, naravno“, ozlojeđeno je rekla. „Bilo je to už asno. Nikada


nisu našli ni traga od njih. Nisu mogli ni da budu sahranjeni ljudski.“ „Šta mislite da im se dogodilo?", iznenada je upitala Kesi. Pož eleo sam da je udarim š to gubimo vreme, ali sam, nevoljno, ipak razumeo svrhu tog pitanja. Gospođa Ficdž erald je bila poput lukave starice iz bajke koja viri iz svoje troš ne kolibe u š umi, nestaš na i pronicljiva; bilo je nemoguć e oteti se utisku da ona zna odgovor na zagonetku, iako ć e vam ga mož da saopš titi u formi tako zamrš enoj da je nemoguće odgonetnuti ga. Paž ljivo je posmatrala kolač ić u svojoj ruci, odgrizla komadić i obrisala usta papirnom salvetom. Namerno nas je pustila da č ekamo, už ivajuć i u neizvesnosti. „Neki ludak ih je bacio u reku“, najzad je rekla. „Nek im je laka crna zemlja. Neki nesreć nik koji nikako ne bi trebao da bude na slobodi." Primetio sam da započ inje stara, dobro poznata reakcija mog tela na ovu temu; ruke su poč ele da mi se tresu, puls mi se ubrzao. Spustio sam š olju. „Znač i, verujete da su ubijeni?“, rekao sam, produbljujuć i glas da bih ga lakše savlađivao. „Naravno, a š ta drugo, mladić u? Moja majka, pokoj joj duš i – u to vreme je još bila ž iva; umrla je tri godine nakon toga od gripa – ona je govorila da ih je puka{48} odnela. Ali ona je, laka joj crna zemlja, bila už asno sujeverna." Ovo me š okiralo. Puka je prastari lik iz legende i služ i za plaš enje dece, divlji, nestaš ni naslednik Pana i predak Puka{49}. On sigurno nije bio na Kirnanovoj i Mekejbovoj listi osoba povezanih sa sluč ajem. „Ne. Završ ili su u reci, inač e bi vaš i momci pronaš li njihova tela. Ljudi prič aju da i dalje opsedaju š umu, jadnič ci. Tereza King iz Lejna tvrdi da ih je proš le godine videla dok je skupljala rublje." Ni ovako neš to nisam oć ekivao, iako je trebalo. Dvoje dece koja su zauvek nestala u obliž njoj š umi; bilo je neizbež no da postanu deo noknarijskog folklora. Ne verujem u duhove, ali je ta pomisao – mala, neuhvatljiva oblič ja u sumraku, bezglasni pozivi – izazvala drhtaj u meni, istovremeno budeć i bes: kako je tamo neka ž enturač a iz Lejna uspela da ih vidi, a ja nisam? „Tada ste“, rekao sam usmeravajuć i razgovor na pravi put, „izjavili policiji da su tri bahata mladić a imala obič aj da se muvaju po ivici šume.“ „Mali propaliteti", rekla je, už ivajuć i u zvuku sopstvenih reč i.


„Pljuvali su po ulici i tako to. Moj otac je oduvek govorio da je pljuvanje znak loš eg odgoja. O, ali dvojica od njih su ispali sasvim dobri, na kraju. Sin Konsepte Mils sada radi s kompjuterima. Seli se u grad – Blekrok, zamislite samo, Noknari nije dovoljno dobar za njega. I taj momak, Devlin, naravno o njemu smo već razgovarali. On je otac tog nesrećnog deteta, Keti, bog da joj dušu prosti. Fin čovek.“ „A šta je s trećim momkom?", pitao sam. „Šejnom Votersom?" Stegla je usne i izveš tač enim pokretom otpila gutljaj iz svoje š olje. “Ne bih znala ništa o njemu i njemu sličnima." „Aha, znač i propao č ovek, zar ne?“, upitala je poverljivo Kesi. „Mogu li da uzmem još jedan kolač ić , gospođo Ficdž erald? Ovo su najlepš i kolač ić i koje sam jela u poslednjih nekoliko godina." Bili su to jedini ječ meni kolač ić i koje je jela u poslednjih nekoliko godina. Ona ih mrzi, jer, kako kaže, „uopšte nemaju ukus hrane“. „Samo uzmi, duš o, naravno; mogla bi malo da se ugojiš . Ima još mnogo ovakvih tamo odakle sam ove donela. Sad kad mi je ć erka kupila mikrotalasnu, napravim po š ezdesetak odjednom i zamrznem ih.“ Kesi je izvela č itavu predstavu birajuć i kolač ić , uzela veliki zalogaj i izustila jedno už ivajuć e; „Mmm,.. “ Ako pojede toliko da gospođa Ficdž erald oseti potrebu da ustane i odledi još , otkinuć u joj glavu. Progutala je zalogaj i rekla; „Da li Šejn Voters i dalje živi u Noknariju?“ „U zatvoru Mauntdžoj“, odgovorila je, dajuć i reč ima punu, zlokobnu tež irm. „Tamo ž ivi. On i još jedan momak su opljač kali benzinsku pumpu preteć i nož em; na smrt su preplaš ili jadnog momka koji tamo radi. Sejnova majka tvrdi da on nije loš momak, da je samo povodljiv, ali niko ne ž eli da zaposli nekoga s takvim ponaš anjem." Na trenutak sam pož eleo da je upoznamo sa Semom. Siguran sam da bi se svideli jedno drugom. „Policiji ste isprič ali da je bilo i nekih devojaka u njihovom društvu", rekao sam pripremajući beležnicu. S neodobravanjem je coknula. „Bestidne droljice, neke od njih. I ja sam u svoje vreme umela da pokaž em noge – nema boljeg nač ina da vas momci primete, zar ne?“ Namignula mi je i nasmejala se š kripavim hropotom koji joj je ipak osvetlio lice, pa se videlo da je nekada bila lepa; slatka, svetlooka devojka rumenih obraza. „Ali to kako su se one oblač ile, to je bilo


bacanje novca. Mogle su lepo da idu u donjem rublju, odeć a ionako niš ta nije skrivala. Sada se svi mladi tako oblač e, majič ice iz kojih viri stomak, vruć e pantalonice i š ta sve ne, ali je u ono vreme pristojnost još uvek bila na ceni.“ “Da li biste mogli da se setite njihovih imena?" „Cekajte da razmislim. Jedna od njih je najstarija ć erka Meri Galager. Ona je već petnaest godina u Londonu, dolazi povremeno da pokaž e svoju fensi odeć u i da se hvali svojim fensi poslom, ali Meri kaž e da je, kad se sve uzme u obzir, ona ipak samo nekakva sekretarica. Ona je oduvek smatrala da je neš to posebno.“ Potonuo sam – London – ali onda gospođa Ficdž erald, otpivš i č aj, podiž e prst. „Kler, tako je. Kler Galager; nikada se nije udavala. Izlazila je nekoliko godina s nekim razvedenim č ovekom, Meri se nadala, ali to nije potrajalo." “A druga devojka?“, pitao sam. “A, ona; ona je još uvek ovde. Zivi s majkom u Klouzu, gore na vrhu naselja – gadan kraj, ako znate š ta hoć u da kaž em. Dvoje dece, a nema muž a. Stvarno, š ta biste drugo i oč ekivali? Ako traž ite nevolju, brzo ć ete je nać i. Ona je jedna od Skalijevih. Dž eki je ona š to se udala za Viklouovog sina, Trejsi radi u kladionici... Sandra; to je ona. Sandra Skali. Pojedite taj kolač ić “, naredila je Kesi koja je kriš om spustila kolačić, pretvarajući se da je zaboravila na njega. „Mnogo vam hvala, gospođo Ficdž erald. Bili ste nam od velike pomoć i", rekao sam. Kesi je iskoristila priliku da proguta ostatak kolačića i spere ga gutljajem čaja. Pokupio sam beležnicu i ustao. „Samo trenutak“, rekla je gospođa Ficdž erald i potapš ala me po ruci. Otapkala je do kuhinje, odakle se vratila s plastič nom vreć icom u kojoj su bili smrznuti ječ meni kolač ić i i ugurala je Kesi u ruke. „Evo, ovo je za vas. Ne, ne, ne“ – prekinula je Kesino negodovanje; na stranu naš lič ni ukus i neprimanje poklona od svedoka – „dobro ć e ti č initi. Ti si divna devojka. Pojedi ih sa svojim momkom, ako bude dobar.“ Ono š to se u naselju nazivalo loš im krajem (koliko se seć am, nikada tu nisam bio; majke su nas upozoravale da se klonimo ovog mesta) nije se baš mnogo razlikovalo od onog š to se smatralo dobrim. Kuć e su bile neš to troš nije, u nekim baš tama su rasle margarete i korov. Zid na kraju Noknari klouza bio je iš aran gra itima, ali su oni bili od one bezopasne, estetski prihvatljive vrste: LIVERPUL JE


NAJBOLJI, MARTINA+KONOR ZAUVEK, DZOUNSI JE PEDER, već inom ispisani nekom vrstom markera u boji; u poređenju sa onim š to se mož e videti u nekim zaista loš im delovima grada, ovi su izgledali gotovo starinski. Da sam iz nekog razloga bio prinuđen da ovde ostavim automobil preko noći, ne bi me uhvatila panika. Sandra je otvorila vrata. Na trenutak, nisam bio siguran; nije izgledala onako kako sam je se seć ao. Bila je od onih devojaka koje se rano rascvetaju i rano uvenu, i za samo nekoliko godina, zbunjene, postanu obič ne i zarozane. U mom nejasnom seć anju bila je sva č vrsta i raskoš na kao zrela breskva, sa oreolom sjajnih, zlatnocrvenih kovrdž a kakve su se nosile osamdesetih, ali ž ena koja je stajala na vratima bila je ugojena i vreć asta, iznurenog, sumnjič avog pogleda, s kosom obojenom u neku mrtvu bakarnu nijansu. Prostrelio me brz, tanan osećaj gubitka. Gotovo sam se ponadao da to nije ona. A onda je rekla: „Kako mogu da vam pomognem?“, glasom koji je bio neš to dubiji i grubiji, ali č iji sam slatki, dahtavi ton prepoznao („Hej, mala, koji ti je od ove dvojice deč ko?“ Dreč avo obojeni nokat kretao se od mene do Pitera, dok je Dž ejmi odmahivala glavom i vikala: „Bljak!" Sandra se smejala, udarajuć i nogom u zidić : „Brzo ć eš promeniti mišljenje!“). „Gospođica Sandra Skali?“, pitao sam. Video sam da je provalila da smo panduri mnogo pre nego š to smo izvadili iskaznice, i već je bila spremna da uključ i odbrambene mehanizme. Negde u kuć i č ulo se vikanje malog deteta i udaranje u neš to metalno. „Ja sam detektiv Rajan, a ovo je detektiv Medoks. Ona bi ž elela da porazgovara s vama nekoliko minuta.“ Osetio sam kako se Kesi gotovo neprimetno pomerila pored mene, shvatajuć i znak. Da nisam bio siguran, rekao bih “mi“ pa bismo proš li kroz rutinska pitanja o Keti Devlin dok ne bih odluč io. Ali već sam bio siguran, a i Sandra ć e verovatno mnogo opuš tenije razgovarati bez muškarca u prostoriji. Sandrina vilica se stegla. “Ima li ovo veze s Deklanovom? Mož ete da kaž ete toj matoroj kuč ki da sam skinula stereo još proš log puta i, ako nešto opet čuje, to su glasovi u njenoj sopstvenoj glavi." „Ne, ne“, lako odgovori Kesi. „Nema veze s tim. Radimo na jednom starom sluč aju, pa smo mislili da biste mogli da se setite neč ega š to bi nam pomoglo. Mogu li da uđem?"


Nekoliko trenutaka je zurila u Kesi, a onda je popustljivo slegla ramenima. „Imam li uopš te izbora?" Pomerila se unazad, odš krinuvš i vrata malo više; unutra se nešto pržilo, osetio sam miris. “Hvala“, odvratila je Kesi. „Trudić u se da vam ne oduzmem mnogo vremena." Dok je ulazila u kuć u, okrenula se i pogledavš i me preko ramena, namignula mi. Onda su se vrata za njom zalupila.

Dugo je nije bilo. Sedeo sam u kolima i palio cigarete jednu za drugom, sve dok ih je bilo; onda sam grizao zanoktice, lupkajuć i po volanu u ritmu Eine kleine Nachtmusik i ključ em od kola iskopavao prljavš tinu s kontrolne table. Padale su mi na pamet ludač ke ideje da je trebalo da ozvuč im Kesi, ili tako neš to, samo za sluč aj ako se desi neš to zbog č ega bi trebalo da uđem; nije da joj nisam verovao, ali ona nije prisustvovala događaju, a Sandra se negde usput pretvorila u tvrd orah, i nisam bio siguran da ć e Kesi umeti da postavi prava pitanja. Spustio sam staklo prozora i opet č uo kako klinac negde unutra urla i udara o neš to: potom se zač uo Sandrin oš tar i podignut glas, udarac i klinac je zaplakao, viš e od besa nego od bola. Setio sam se njenih malih, inih zuba kad bi se nasmejala, tajanstvene udubine njene bluze u obliku slova V. Nakon nekog vremena, a č inilo mi se da su proš li sati, č uo sam zatvaranje vrata i video Kesi kako odluč nim korakom prilazi kolima. Uš la je i duboko uzdahnula. „Dobro. Pravo u metu. Trebalo je neko vreme da se otvori, ali kad je počela da priča...“ Srce mi je ludač ki tuklo, od panike ili od slavlja, nemam pojma. “Šta je rekla?“ Kesi je već izvadila cigarete i sad je kopala po torbici traž eć i upaljač . „Vozi iza ugla, ili tako neš to. Ne sviđa joj se š to smo se parkirali ovde; kaž e da je oč ito da je ovo pandurski automobil i da ć e je susedi ogovarati." Odvezao sam kola van naselja i zaustavio ih preko puta iskopine, uzeo jednu od Kesinih ženskih cigareta i pronašao upaljač. „I?“ „Znaš li š ta je rekla?“ Kesi je divljim pokretom spustila prozor i izduvala dim napolje, i ja iznenada shvatih da je besna, besna i potresena. „Rekla je: ‘Nije to bilo baš silovanje, jednostavno su me naterali da to radim’ Tri puta je to ponovila. Hvala bogu, deca su joj


suviše mala da bi bila plod...“ “Kes“, rekao sam, smireno koliko sam mogao. „Mož e li od početka?" „Poč etak je da je poč ela da se viđa s Katalom Milsom kad je njoj bilo š esnaest a njemu devetnaest godina. On je, sam bog zna zaš to, smatran kul frajerom, i Sandra je bila luda za njim. Dž onatan Devlin i Sejn Voters su mu bili najbolji drugovi. Nijedan od njih nije imao devojku. Dž onatanu se svidala Sandra i on se sviđao njoj, i jednog lepog dana, kad su ona i Katal bili u vezi već približ no š est meseci, on dođe i kaž e joj da Dž onatan hoć e, citiram, ‘da je kresne’, i da on smatra kako to nije loš a ideja. Kao da drugaru daje gutljaj piva ili tako nešto. Gospode, bile su to osamdesete, nisu imali ni kondome... “ „Kes...“ Bacila je upaljač kroz prozor u drvo. Kesi ima prilič no jaku ruku; slomio se o drvo i odleteo u rastinje. Viđao sam je u tom raspoloženju i ranije – rekao bih da je to krivica njenog dede Francuza, mediteranski nedostatak samokontrole – i znao sam da ć e se sad, kad je iskalila bes na drvetu, smiriti. Naterao sam sebe da sač ekam. Naslonila se na sediš te, povukla dim i nakon nekoliko trenutaka posramljeno se nasmejala. „Duguješ mi upaljač , primadono", saopš tio sam joj. „A sada mi ispričaj sve." “A ti meni i dalje duguješ poklon za proš li Bož ić . U svakom sluč aju, Sandra se u stvari baš i nije protivila toj ideji da spava s Dž onatanom. To se dogodilo jednom ili dva puta, svi su se nakon toga pomalo stideli, prešli su preko toga, sve je bilo u redu...“ „Kad je to bilo?“ „Na poč etku tog leta: jun osamdeset č etvrte. Oč igledno je Dž onatan ubrzo nakon toga poč eo da izlazi s nekom devojkom – verovatno Kler Galager – i Sandra misli da je uzvratio uslugu svom prijatelju. Posvađala se s Katalom zbog toga, ali cela situacija ju je toliko zbunjivala, da je odlučila kako je najbolje da sve zaboravi." „Gospode“, rekao sam. „Izgleda da sam ž iveo usred Šoua Džerija Springerija. ‘Tinejdžerke koje sopstveni momci razmenjuju među sobom govore o tome’." Samo nekoliko metara i nekoliko godina dalje, Dž ejmi, Piter i ja smo jedno drugom pravili lopovske stepenice i pikadom gađali onog už asnog lajavca Karmiš elovih, Dž eka Rasela. Sve


te prisne, paralelne dimenzije koje su prož imale malo, bezazleno naselje; svi ti samodovoljni svetovi naslagani u isti prostor. Razmiš ljao sam o mrač nim arheološ kim naslagama pod naš im nogama; o lisici koju sam video kroz prozor, drevnom gradu koji jedva da se poklapao sa onim u kom sam živeo. “E, onda je Sejn saznao sve, i hteo je i on da se igra. Katal, naravno, nije imao niš ta protiv, ali Sandra jeste. Nije joj se sviđao Sejn – ‘taj mali, umazani drkadž ija’, tako ga je nazvala. Stekla sam utisak da su ga pomalo odbacivali i da su se druž ili s njim iz navike, jer su bili zajedno još od malih nogu. Katal je pokuš avao da je ubedi – jedva č ekam da proverim njegovu istoriju na internetu, a ti? – ona je govorila da ć e razmisliti o tome, sve dok je nisu zaskoč ili u š umi – drž ali su je Katal i naš momak, Dž onatan, a Sejn ju je silovao. Nije sigurna koji je bio datum, ali seć a se da je imala modrice na ruč nim č lancima i da se brinula da li ć e izbledeti do poč etka š kolske godine, što znači da se sve dogodilo verovatno negde u avgustu." “Da li nas je videla?“, pitao sam obuzdavajuć i glas. Cinjenica da se ova prič a slagala s mojom izazivala je u meni oseć aj dezorijentisanosti, ali u isto vreme i snaž an, pomalo zastraš ujuć i osećaj uzbuđenja. Kesi me pogleda; njeno lice nije odavalo niš ta, ali znam da je pokuš avala da prokljuvi da li sam dobro. Trudio sam se da izgledam kao i obič no. „Ne baš dobro. Bila je... pa znaš u kakvom stanju je bila. Ali seć a se da je č ula kako neko š uš ka među rastinjem, i da su momci poč eli da vič u. Dž onatan je potrč ao za vama, a kad se vratio, rekao je nešto kao ‘prokleti klinci’." Istresla je pepeo kroz prozor. Po napetosti njenih ramena zaključ io sam da nije završ ila. Preko puta druma, na iskopini, Mel i momci su radili neš to sa š tapovima i ž utim trakama za merenje, dovikujuć i se međusobno. Mel se nasmejala, veselo i gromoglasno, i viknula: „Samo se ti nadaj!“ „I?“, pitao sam kad sam osetio da ne mogu viš e da izdrž im. Tresao sam se poput ptič ara koji je nanjuš io plen. Kao š to sam već rekao, ja ne tuč em osumnjič ene, ali moj um je sad bio ispunjen slikama kako pribijam Devlina uza zid i vriš tim mu u facu, izvlač eć i odgovore iz njega. „Znaš u č emu je stvar?“, rekla je Kesi. „Nije č ak ni raskinula s


Katalom Milsom. Izlazili su još nekoliko meseci, a onda je on ostavio nju.“ Gotovo da sam rekao: „I to je sve?“ „Mislim da je vreme zastarevanja drugač ije ako se radi o maloletnoj osobi“, rekoh umesto toga. Mozak mi je radio sto na sat, leteć i preko različ itih strategija ispitivanja osumnjič enih. „Mož da imamo vremena. On je tip č oveka koga bih s už ivanjem uhapsio usred sastanka Upravnog odbora." Kesi je odmahnula glavom. „Nema š anse da ona podigne tuž bu. Smatra da je u osnovi sve bilo njena krivica, zato š to je uopš te spavala s njim.“ „Hajde da porazgovaramo s Devlinom", rekoh, paleći kola. „Samo malo“, odvratila je Kesi. „Ima još neš to. Mož da nije niš ta, ali... Kad su završ ili, Katal – iskreno reč eno, mislim da treba da se svakako pozabavimo njime, kladim se da ć emo nać i neš to da ga optuž imo – Katal je rekao: ‘To je moja devojka’, i poljubio je. Sedela je tamo, drhteć i, pokuš avajuć i da popravi odeć u i da se sabere. Culi su neš to među drveć em, samo nekoliko metara dalje. Sandra kaž e da nikada nije č ula tako neš to. Zvuk je bio kao lepet krila neke ogromne ptice, samo š to je bila sigurna da je to neč iji glas, kao poziv. Svi su skoč ili i povikali, a onda je Katal prokomentarisao neš to kao ‘opet ti prokleti klinci’, i bacio kamen među stabla, ali zvuk nije prestao. Dolazio je iz senke, pa niš ta nisu videli. Bili su oduzeti, potpuno izbezumljeni, samo su sedeli tamo i vriš tali. Najzad je prestao i č uli su kako odlazi dublje u š umu – – zvuč alo je kao neš to veliko, ljudske velič ine. Potom su krenuli kuć i. Sandra se seć a da se oseć ao miris, jak, ž ivotinjski – kao miris koza ili tako neš to, slič an onom vonju u zoološkom vrtu.“ „Šta, do đavola?“, pitao sam. Bio sam potpuno zbunjen. „To očigledno niste bili vi.“ “Ne, koliko mogu da se setim", rekao sam. Seć ao sam se da smo trč ali koliko su nas noge nosile, sopstvenih otkucaja srca u uš ima, nisam znao š ta se tač no dogodilo, ali sam bio siguran da je neš to straš no, straš no pogreš no: seć am se da smo zurili jedno u drugo, kad smo, dahć uć i, najzad stigli do ivice š ume. Ozbiljno sumnjam da smo i pomislili na to da se vratimo nazad na č istinu i pravimo te č udne lepetave zvuke i da mirišemo na koze. „Verovatno je sve to umislila.“


Kesi slež e ramenima. „Naravno, sve je moguć e. Ali sam se ipak pitala, nije li moguće da je u šumi zaista i bila neka divlja životinja?“ U Irskoj, najkrvoloč nija divlja ž ivotinja je verovatno jazavac, ali uvek je bilo govorkanja i prič a, obič no negde u centralnim delovima: mrtve ovce sa iš čupanim grkljanima, putnici koji bi se noć u susreli s neč im ogromnim, sa oč ima koje su svetlele u tmini. Uglavnom bi se na kraju ispostavilo da su to bili podivljali ovč arski psi ili mač ke, ali neke od tih prič a su ostale nerazjaš njene. Nevoljno sam pomislio na poderotine na leđima moje majice. Kesi, iako nije baš previš e verovala tim prič ama o divljim ž ivotinjama, oduvek je bila oč arana njima – mož da zato š to njihova linija vodi sve do velikog crnog psa koji je vrebao srednjovekovne putnike i mož da zato š to joj se dopada ideja da nije svaki centimetar zemlje mapiran, posmatran i prekriven kamerama, da i dalje postoje tajna mesta u Irskoj, mesta gde bi neka neuhvatljiva zver, velič ine pume, mogla da se bavi sopstvenim tajanstvenim poslovima. Naravno, i meni se sviđala ta pomisao, ali u ovom trenutku nisam imao vremena za to. U celom ovom sluč aju, još od trenutka kad se automobil popeo navrh brda i pred nama pukao pogled na Noknari, nepropusna membrana koja me delila od onog dana u š umi sve se viš e tanjila: na kraju je postala toliko tanka da sam mogao da č ujem zvuk malih, potajnih pokreta s druge strane, lepet krila i korake malih nogu, poput moljca koji udara u moje skupljene dlanove. U toj situaciji nije bilo mesta za nekakve levoorijentisane teorije o odbeglim egzotič nim kuć nim ljubimcima ili č udoviš tu iz Loh Nesa, ili š ta god da je Kesi imala na umu. “Ne“, rekao sam. „Ne, Kes. Mi smo skoro ž iveli u toj š umi; da je u njoj postojalo bilo š ta već e od lisice, znali bismo. A ljudi koji su nas traž ili naiš li bi na trag. Ili ih je posmatrao neki voajer s loš im modusom operandi ili je ona sve umislila." “Dobro“, odvratila je Kesi, neutralnim glasom. Ponovo sam upalio kola. „Čekaj; kako ovo da izvedemo?" „Nisam spreman opet na jebeno sedenje u kolima“, rekao sam, postajući svestan da mi je glas opasno povišen. Za milimetar je podigla obrvu. „U stvari, mislila sam da to budem ja – neć u baš sedeti u kolima, ali bih te odbacila do njega i otiš la da još malo poprič am s rođacima, ili tako neš to, a ti mož eš da mi poš alješ


poruku na mobilni kad budeš hteo da dođem po tebe. Ti i Devlin mož ete da porazgovarate kao muš karci. On neć e prič ati o silovanju ako sam ja prisutna." “O“, bio sam pomalo zbunjen. „Važ i. Hvala, Kes. To zvuč i kao dobra ideja.“ Izaš la je iz kola, a ja sam se prebacio na suvozač evo sediš te, pomislivš i da hoć e da vozi; ali ona je otiš la do drveta i poč ela da kopa po ž bunju dok nije pronaš la moj upaljač . „Izvoli", rekla je vrativš i se u kola, osmehnuvš i se krajič kom usana. „A sada ž elim svoj poklon za Božić."


13. Dok sam prilazio kuć i Devlinovih, Kesi je rekla: „Robe, mož da ti je to već palo na pamet, ali ovo bi moglo da nas odvede u potpuno novom pravcu." „Kako to misliš?“, odsutno sam pitao. „Seć aš se š ta sam ti prič ala o č udnovatom utisku koji imam o Ketinom silovanju – da mi ne lič i na neš to š to ima seksualni karakter? Upravo si nas doveo do nekoga ko ima neseksualni motiv za silovanje Devlinove ćerke, i ko bi bio prinuđen da koristi oruđe?" „Sandra? Iznenada, nakon dvadeset godina?“ „Sav taj publicitet oko Keti – č lanak u novinama, dobrovoljni prilozi... To je moglo da predstavlja pobudu.“ „Kesi“, rekoh, duboko udahnuvš i, “ja sam samo obič an momak iz malog mesta. Volim da se usredsredim na ono š to je oč igledno. Ono što je u ovom trenutku očigledno jeste Džonatan Devlin." „Samo kaž em. Mož da neš to ispadne od toga.“ Posegla je rukom i zamrsila mi kosu, brzo i nespretno. „Samo napred, momč e iz malog grada. Sa srećom.“

Dž onatan je bio kod kuć e, sam. Margaret je, kako je objasnio, odvela decu kod sestre, a ja sam se pitao kad se to dogodilo i zašto. Toliko je izgubio na tež ini da mu je odeć a, kao i kož a na licu, mlitavo visila, a kosa mu je bila podš iš ana krać e nego obič no, gotovo do glave: to mu je davalo izgled usamljenog oč ajnika, a ja sam mislio na starodrevne civilizacije u kojima je bio obič aj da ož aloš ćeni ž rtvuje kosu na lomači na kojoj je spaljivan njihov preminuli. Pokazao mi je ka so i i seo na fotelju nasuprot meni, nagnuvš i se napred, spustivš i laktove na kolena, sklopivš i ruke ispred sebe. Kuć a je odisala atmosferom napuš tenosti; nije se oseć ao miris kuvanja, nije se č uo televizor ni maš ina za pranje rublja u pozadini, nije bilo otvorene knjige na naslonu fotelje, niš ta š to bi ukazivalo na to da je, pre nego što sam stigao, on bilo šta radio.


Nije me ponudio č ajem. Pitao sam kako se snalaze (“A š ta mislite, kako?“), objasnio mu da pratimo različ ite tragove, izbegao njegova pitanja o detaljima, pitao da li su se setili još neč ega š to bi moglo biti znač ajno. Divljač ka hitnost koju sam oseć ao dok sam sedeo u kolima nestala je onog trenutka kad mi je otvorio vrata; oseć ao sam se smirenije i lucidnije nego nedeljama pre toga. Margaret i Dž esika i Rozalind su mogle da se vrate svakog trenutka, ali nekako sam bio siguran da neć e. Prozori su bili musavi, a popodnevno sunce koje se kroz njih probijalo, zbunjujuć e se odraž avalo na staklenim vratima ormarić a i ispoliranoj površ ini stola, osvetljavajuć i prostoriju trakastom, podvodnom svetloš ću. Sat u kuhinji je otkucavao teš ko i bolno sporo, ali osim toga nikakav drugi zvuk se nije č uo, č ak ni izvan kuć e; ceo Noknari kao da je iš čileo, osim mene i Dž onatana Devlina. Bili smo samo nas dvojica, licem u lice preko malog okruglog stola za kafu, a odgovori su bili tako blizu da sam mogao da ih č ujem kako š kripuckaju i grebuckaju po uglovima sobe; nije bilo potrebe za žurbom. “Ko je ljubitelj Sekspira?“, pitao sam nakon nekog vremena, sklanjajuć i belež nicu. To oč igledno nije bilo bitno, ali smatrao sam da bi jedno takvo pitanje moglo da ga navede na to da spusti gard, a i zanimalo me je. Džonatan se namršti, iznerviran. “Molim?“ „Imena vaš ih ć erki", rekoh: „Rozalind, Dž esika, Ketrin; sve su to imena iz Šekspirovih komada. Pretpostavio sam da nije slučajno.“ Trepnuo je, prvi put me pogledao gotovo toplim pogledom i uputio mi poluosmeh. Bio je to prilič no zanimljiv osmeh, prijatan, ali stidljiv, poput deč aka koji je nestrpljivo č ekao da neko primeti njegovu novu izviđač ku znač ku. „Znate li da ste vi prvi ko je to uoč io? Aha, to je moje delo.“ Ohrabrujuč e sam podigao obrvu. „Kad sam se ož enio, odluč io sam da malo radim na sebi i poč eo tako š to sam proč itao sve ono š to je trebalo proč itati: znate već , Sekspira, Miltona, Dž ordž a Orvela... Nisam baš bio lud za Miltonom, ali Sekspir – bio mi je tež ak, ali sam istrajao do kraja. Salio sam se s Margaret, da su nekim sluč ajem blizanci bili deč ak i devojč ica, nadenuli bismo im imena Sebastijan i Viola, ali ona je rekla da bi im se smejali u školi...“ Osmeh mu je izbledeo, sklonio je pogled. Znao sam da je to moja prilika, sad kad sam mu bio simpatič an. “To su vrlo lepa imena“, rekao


sam. Odsutno je klimnuo glavom. „Još neš to; da li su vam poznata imena Katal Mils i Šejn Voters?“ „Zaš to?“, pitao je. Uč inilo mi se da sam uhvatio trač ak nesigurnosti u njegovim oč ima, ali bio je okrenut leđima ka prozoru, pa nisam bio siguran. „Njihova imena su spomenuta za vreme istrage.“ Obrve su mu se spustile a ramena ukoč ila kao u psa koji se sprema za odbranu. „Da li su osumnjičeni?“ „Ne“, odluč no sam porekao. Cak i da su bili, ne bih mu to otkrio – ne samo zbog procedure, već zato š to je bio u stanju jake uznemirenosti. Bila je to besna, poput opruge nestabilna napetost: ako je neduž an, bar za Ketinu smrt, bila bi dovoljna i najmanja nesigurnost u mom glasu, pa da se sutra pojavi na njihovim vratima sa uzijem. „Samo sledimo svaki trag na koji naiđemo. Pričajte mi o njima.“ Još nekoliko sekundi je zurio u mene; potom se opustio i naslonio nazad. „Bili smo prijatelji kao deca. Već godinama nismo u vezi.“ „Kad ste postali prijatelji?“ „Kad su se naš e porodice doselile ovamo. Devetsto sedamdeset druge, verovatno. Bili smo prve tri porodice koje su doš le, tamo na gornjem delu – ostatak je još bio u izgradnji. Imali smo celo mesto samo za sebe. Igrali smo se na gradiliš tima kad bi zidari otiš li kuć i – kao u ogromnom lavirintu. Bilo nam je šest-sedam godina.“ Bilo je neč ega u njegovom glasu, neke duboke, njemu svojstvene note nostalgije, koja me je navela na pomisao da je on vrlo usamljen č ovek; ne samo sad, ne samo otkako je Keti umrla. “I, koliko dugo ste se družili?“, pitao sam. „Teš ko je reć i tač no. Poč eli smo da se razilazimo kad nam je bilo devetnaest, ali smo još neko vreme ostali u kontaktu. Zaš to? Kakve to veze ima s bilo čime?“ „Imamo dva svedoka", rekao sam ravnim tonom, „koji tvrde da ste u leto 1984. godine vi, Katal Mils i Sejn Voters uč estvovali u silovanju jedne devojke iz naselja.“ Skoč io je i uspravio se, stež uć i prste u pesnice. „Kakve... kakve do đavola to ima veze s Keti? Da li vi to mene optužujete... šta to jebote?" Samo sam ga bezizraž ajno posmatrao i č ekao da završ i. „Ne mogu, a da ne primetim da niste porekli optužbu“, rekoh. „Ali nisam ni priznao tu prokletu stvar. Da li mi je potreban


advokat za ovo?" Nijedan advokat na svetu mu ne bi dozvolio da izusti ni jednu jedinu reč o tome. “Sluš aj“, rekao sam nagnuvš i se napred, prelazeć i na poverljiv i lagan ton, “ja sam iz Odeljenja za ubistva, ne za seksualne delikte. Dvadeset godina star sluč aj silovanja me zanima samo ako.. „Navodnog silovanja.“ „Dobro, navodnog silovanja. Uopš te me nije briga osim ukoliko je povezano sa ubistvom. Ovde sam samo zato da to otkrijem.“ Udahnuo je da kaž e neš to; u jednom trenutku izgledalo je kao da ć e mi narediti da odem. „Morać emo ovo da izvedemo na č istac ukoliko nameravate da provedete još ijednu sekundu u mojoj kuć i“, rekao je. „Nikada nisam ni prstom dotakao nijednu od mojih devojčica. Nikada." „Niko vas nije optužio za…“ “Pa obilazite oko toga kao mač ka oko vruć e kaš e još od prvog dana kad ste uš li ovamo, a ja ne volim insinuacije. Volim svoje ć erke. Obič no ih zagrlim za laku noć . To je sve. Nikada nijednu od njih nisam dotakao na nač in koji bi bilo kome mogao biti sumnjiv. Da li je to jasno?“ “Kristalno“, rekao sam, trudeći se da ne zvuči sarkastično. „Dobro.“ Klimnuo je glavom; bio je to oš tar, kontrolisani pokret. “A sad, š to se tič e ovog drugog: ja nisam glup, detektive Rajane. Pod pretpostavkom da jesam uradio neš to zbog č ega bih mogao da idem na robiju, odakle vam ideja da ću s vama razgovarati o tome?“ “Sluš ajte“, rekao sam, „razmatramo moguć nost“ – bog te blagoslovio, Kesi – “da bi ž rtva mogla da ima nekakve veze s Ketinim ubistvom, kao osveta za silovanje." Oč i su mu se razrogač ile. „Sanse su male, a mi nemamo nikakve solidne dokaze, zato ne ž elim da ovome pridajete suviš e velik znač aj. Naroč ito ne ž elim da pokuš ate da na bilo koji nač in stupite s njom u dodir. Ukoliko se ispostavi da smo u pravu, to bi moglo da nam uništi ceo slučaj." „Ne bih ni kontaktirao s njom. Kao što rekoh, nisam glup.“ „Dobro. Drago mi je da to razumete. Ali moram da č ujem vaš u verziju događaja." „I šta onda? Optužićete me za to?“ „Ne mogu niš ta da vam jamč im", rekoh. „Sasvim sigurno vas neć u


uhapsiti. Nije na meni da odluč im o podizanju optuž nice – to je posao za javnog tuž ioca i ž rtvu – ali sumnjam da je ona voljna da uradi tako neš to. A kako vam nisam proč itao vaš a prava i upozorio vas, bilo š ta š to kaž ete neć e biti prihvatljivo na sudu. Samo je potrebno da znam š ta se dogodilo. Na vama je, gospodine Devline. Kolika je vaš a ž elja da pronađemo Ketinog ubicu?" Dugo je razmiš ljao. Ostao je tamo gde se zatekao, nagnut napred, sklopljenih ruku, i posmatrao me paž ljivim, sumnjič avim pogledom. Trudio sam se da izgledam kao neko vredan poverenja i da ne trepnem. „Kad biste samo mogli da razumete“, najzad je progovorio, skoro kao da razgovara sam sa sobom. Nervozno je ustao sa stolice, otiš ao do prozora i naslonio se na staklo; svaki put kad bih trepnuo, njegova silueta se uzdizala pred mojim oč ima, njene konture su svetlele i č inile kontrast zatvorenim oknima prozora. „Imate li prijatelje s kojima se družite od malih nogu?“ “Ne, nemam.“ „Niko nas tako dobro ne poznaje kao ljudi s kojima smo odrasli. Da sutra naletim na Katala ili Sejna, nakon toliko vremena, ispostavilo bi se da oni i dalje znaju viš e o meni od Margaret. Bili smo bliskiji nego rođena brać a. Nijedan od nas nije imao ono š to bi se moglo nazvati sreć nom porodicom; Sejn nije ni poznavao svog oca, Katalov je bio gubitnik koji nije radio poš ten posao nikada u ž ivotu, moji roditelji su pili. Pazite, ne ž elim da kaž em da je to neko opravdanje; samo pokuš avam da vam objasnim kakvi smo bili. Kad nam je bilo deset godina, pobratimili smo se – da li ste ikada uradili tako neš to? Isekli članke na rukama i pomešali krv?“ „Mislim da nisam“, odvratio sam. Zbunjeno sam se pitao da li smo to uradili. Zvučalo je kao nešto što bi nam se svidelo. „Sejn nije imao hrabrosti da se poseč e, ali ga je Katal ipak nagovorio. Taj je mogao papi da proda svetu vodicu, Katal.“ Pomalo se osmehivao; č uo sam to u njegovom glasu. „Kad smo na televiziji odgledali ilm Tri musketara, Katal je odluč io da nam to bude moto: svi za jednog, jedan za sve. Moramo jedan drugom da č uvamo leđa, rekao je, niko drugi nije na naš oj strani. Bio je u pravu." Okrenuo je glavu ka meni, dobacivš i mi brz, procenjivač ki pogled. „Koliko imate – trideset, trideset pet?“


Klimnuo sam glavom. „Propustili ste najgore vreme. Kad smo napustili š kolu, bile su rane osamdesete. Zemlja je bila na kolenima. Nije bilo posla ni za lek. Ako niste mogli da se uključ ite u neki porodič ni posao, morali ste emigrirati ili ste završ avali na socijalnoj pomoć i. Cak i ako ste imali novca i dovoljno poena da odete na koledž – a mi nismo – to bi samo odlož ilo muku na nekoliko godina. Nismo imali niš ta pametnije da radimo osim da skitamo, niš ta č emu bismo se radovali ili tež ili; nismo imali apsolutno niš ta osim jedan drugoga. Nisam siguran da razumete koliko je to moćno. Opasno.“ Nisam siguran š ta sam mislio o pravcu u kojem se razgovor odvijao, ali iznenada sam osetio kako me prož ima oseć aj nalik zavisti. U š koli, maš tao sam o prijateljstvima kao š to je ovo bilo: poput č elika nesalomiva bliskost vojnika saboraca, ratnih zarobljenika, tajanstvenost dostižna samo muškarcima in extremis. Duboko je uzdahnuo. “U svakom sluč aju, Katal je poč eo da izlazi s tom devojkom – Sandrom. U poč etku, bilo nam je č udno: svi smo se, tu i tamo, viđali s devojkama, ali nijedan od nas nije imao ozbiljnu vezu. A ona je bila divna; divna. Stalno se smejala, odisala je nekom nevinoš ću – pretpostavljam da mi je bila prva ljubav... Kad mi je Katal rekao da se i ja njoj sviđam i da ž eli da budemo zajedno, nisam mogao da verujem u svoju sreću.“ “To vam se nije učinilo – pa, pomalo čudnim, u najmanju ruku?“ “Ne tako č udnim kao š to mislite. To sad mož da zvuč i ludo; ali mi smo oduvek sve delili. Bilo je to naš e pravilo. Ovo je bila samo još jedna stvar koju smo delili. I ja sam se neko vreme zabavljao s jednom devojkom, a ona je bila i s Katalom, nije se uopš te bunila – mislim da je i poč ela da se viđa sa mnom samo zato š to je Katal bio zauzet. On je izgledao mnogo bolje od mene.“ “Šejn“, rekao sam, “kao da je ispao iz cele kombinacije." „Aha. Tu je sve krenulo naopako. Sejn je saznao za to, i poludeo. I sam je oduvek bio lud za Sandrom, mislim; ali gore je bilo to š to je oseć ao da smo ga izdali. Bio je oč ajan. Gotovo svakog dana smo se svađali zbog toga, nedeljama. Uglavnom nije ni hteo da razgovara s nama. Ja sam se už asno oseć ao, kao da se sve oko mene raspada – znate kako je u tim godinama, svaka sitnica predstavlja kraj sveta..." Zaćutao je. “I, šta se onda dogodilo?“, pitao sam.


„Onda je Katal utuvio sebi u glavu da, poš to je Sandra ta koja nas je razdvojila, ona treba i da nas ponovo sastavi. Bio je kao opsednut, nije mogao da prestane da prič a o tome. Ako svi budemo sa istom devojkom, smatrao je, to bi konač no zapeč atilo naš e prijateljstvo – kao ono s meš anjem krvi, samo još jač e. Viš e nisam siguran da li je i sam verovao u to ili se samo... Ne znam. Imao je Katal neš to č udno u sebi, naroč ito kad se radilo o stvarima kao š to su... dakle. Ja nisam baš bio ubeđen u sve to, ali je bio uporan, a Sejn je, naravno, bio na njegovoj strani…“ “I nijednom od vas dvojice nije palo na pamet da pita Sandru š ta misli o svemu tome?“ Glava mu je pala na staido, č uo se tihi tup udarac. „Trebalo je“, tiho je rekao posle nekoliko trenutaka. “Bog zna da je trebalo. Ali ž iveli smo u nekom sopstvenom svetu, nas trojica. Kao da niko drugi nije bio stvaran – bio sam lud za Sandrom, ali na isti nač in na koji sam bio lud za princezom Leom ih koga god smo obož avali te nedelje; nisam je voleo onako kako se voli ž ena. Nije to opravdanje – za ono š to smo uradili ne postoji opravdanje. Ali to je razlog.“ “Šta se dogodilo?“ Rukom je protrljao lice. „Bili smo u šumi“, rekao je. „Nas četvoro; ja nisam viš e bio s Kler. Bili smo na č istini na koju smo č esto odlazili. Ne znam da li se vi seć ate, ali to je leto bilo stvarno predivno – bilo je toplo kao u Grč koj, na nebu ni oblač ka, dnevna svetlost do pola deset uveč e. Provodili smo svaki dan napolju, u samoj š umi ili na njenoj ivici. Bili smo preplanuli, ja sam izgledao kao student iz Indije, samo sam oko očiju imao bele krugove od naočara za sunce... Bilo je kasno posle podne. Ceo dan smo proveli na č istini, pili smo i popuš ili nekoliko dž ointa. Mislim da nismo baš bili pri sebi; nije to samo bilo od jabukovač e i trave, već i od sunca i buntovniš tva koje nosite u sebi kad ste u tim godinama... Ja sam obarao ruku sa Sejnom – tog dana, za promenu, nije bio loš e raspolož en – i pustio bih ga da pobedi, ganjali smo se, gurkali jedan drugog i valjali se po travi, znate kako to mladić i rade. Katal i Sandra su vikali i navijali, a onda je Katal poč eo da golica Sandru – ona se smejala i vriš tala. Valjali su se po travi; nas dvojica smo se bacili na njih. Iznenada, Katal je povikao ‘Sad!’…“ Dugo sam č ekao da nastavi. „Da li ste je sva trojica silovali?",


zapitao sam na kraju tiho. “Ne, samo Sejn. Ne da to neš to poboljš ava. Ja sam je drž ao…“ Udahnuo je kroz zube. „Nikada tako neš to nisam dož iveo. Mislim da smo u tom trenutku bili van sebe. Događaj uopš te nije imao ukus realnosti, znate? Bilo je to nalik na noć nu moru ili loš trip. Kao da je trajalo beskonač no. Bio sam vreo, znojio sam se kao svinja, vrtelo mi se u glavi. Pogledao sam okolo, stabla kao da su nam se približ ila, kao da su po njima izbijale nove grane, mislio sam da ć e svakog trenutka da nas opkole, obmotaju i progutaju nas; sve boje su bile nekako pogreš ne, sumanute kao u nekom od onih naknadno bojenih crnobelih ilmova. Nebo kao da je postalo potpuno belo, a vrtoglavom brzinom su ga presecala neka mala, crna stvorenja. Skrenuo sam pogled – oseć ao sam da treba da upozorim ostale da se neš to deš ava, da neš to nije u redu – a ja sam je i dalje drž ao... drž ao, a nisam ni oseć ao sopstvene ruke, kao da nisu moje. Nisam mogao da shvatim č ije su. Bio sam prestraš en. Katal je stajao nasuprot meni, a njegovo disanje mi se č inila kao najglasnija stvar na svetu, ali njega nisam mogao da prepoznam, nisam mogao da se setim ko je, do đavola, on i š ta mi to radimo. Sandra se borila i č uli su se neki č udni zvuci – Gospode. U jednom trenutku, kunem se, umislio sam da smo mi lovci, a ona velika životinja koju smo ulovih, a Šejn je ubija…“ Nije mi se dopao pravac u kom je ovaj razgovor tekao. „Ako sam dobro razumeo", hladno sam rekao, “bili ste pod uticajem alkohola i ilegalnih opojnih sredstava u tom trenutku, moguć e da ste prež ivljavali toplotni udar i navodno ste bili u stanju visoke uzbuđenosti. Da li smatrate da su ovi faktori imali neke veze s tim vašim iskustvom?“ Njegove oč i su se na trenutak zaustavile na meni; potom je slegao ramenima, pokretom u kom se ogledala pobeđenost. “Da, verovatno", tiho je rekao. „Verovatno. Ponavljam, uopš te ne mislim da je to neko opravdanje. Samo pokušavam da vam objasnim. Tražili ste.“ Naravno, prič a je bila apsurdna, melodramatič na i samoopravdavajuć a, potpuno predvidiva; svaki kriminalac s kojim sam razgovarao imao je svoju nategnutu prič u kroz koju se provlač ilo da ono š to se dogodilo, u stvari, nije njegova krivica, ili da bar nije tako loš kao š to se č ini, a već ina je bila upeč atljivija od ove. Ono š to me je muč ilo jeste č injenica da sam negde duboko u sebi verovao u


nju. Uopš te nisam poverovao Katalovim navodnim idealistič kim motivima, ali jesam u Dž onatana: bio je izgubljen negde u divljini devetnaestih, dopola zaljubljen u svoje prijatelje, ljubavlju koja je prelazila na ž ene, oč ajnič ki ž udeć i za nekom č arolijom koja bi mogla da zaustavi vreme i ponovo ož ivi njihov svet koji se raspadao. Verovatno mu nije bilo teš ko da ubedi sebe da je to č in ljubavi, bez obzira koliko on bio mrač an i nastran i neobjaš njiv u surovom stvarnom svetu. Nije to niš ta bitno menjalo; pitao sam se š ta je još bio spreman da uradi za ove ideale. “I niste viš e ni u kakvoj vezi s Katalom Milsom i Sejnom Votersom?“, pitao sam; bio sam svestan da sam pomalo surov. “Ne“, tiho je rekao. Skrenuo je pogled ka prozoru i tuž no se nasmejao. „Nakon svega, zar ne? Katal i ja razmenjujemo č estitke za Božić; njegova žena ih potpisuje umesto njega. Sa Šejnom se godinama nisam č uo. S vremena na vreme sam mu pisao, ali mi nikada nije uzvratio. Posle sam prestao.“ „Počeli ste da se razilazite nedugo nakon silovanja.“ „Sporo je to teklo, godinama. Ali da, kad se malo bolje razmisli, poč elo je nakon onog dana u š umi. Bilo je malo č udno – Katal je stalno hteo da prič amo o tome, š to je Sejna razdraž ivalo poput mač ka na usijanom limenom krovu; mene je užasno grizla savest, izbegavao sam i da razmiš ljam o tome... Ironič no, zar ne? Mislili smo da ć e to biti neš to š to ć e nas još viš e približ iti." Brzo je odmahnuo glavom poput konja koji tera muvu. “Ali mislim da bi na kraju svako ionako otiš ao svojim putem. To se dogada, Katal se odselio, ja sam se oženio…“ “A Šejn?“ „Kladim se da znate da je Sejn u zatvoru", sarkastič no je rekao. „Sejn... Sluš ajte, da se taj jadnik rodio samo deset godina kasnije, bio bi sjajan. Ne kaž em da bi bio neverovatno uspeš an, ali mislim da bi imao pristojan posao i porodicu. On je klasič na ž rtva osamdesetih. Citave generacije su propadale. Do trenutka kad je nastupilo vreme „Keltskog tigra", za već inu nas je već bilo suviš e kasno, bili smo već suviš e stari za novi poč etak. Katal i ja smo samo imali sreć e. Ja sam bio loš u svemu osim u matematici, najviš a ocena na diplomskom, pa sam nekako uspeo da se zaposlim u banci. A Katal se druž io s nekim bogatim momkom koji je imao kompjuter, i iz zezanja ga nauč io kako se koristi; nekoliko godina kasnije, kad su svi vapili za kompjuterskim


struč njacima, on je bio jedan od retkih u zemlji koji su znali neš to da rade na njemu, a ne samo da ga uključ e. Oduvek je Katal umeo da se doč eka na noge. Ali Sejn... nije imao posao, obrazovanje, buduć nost, porodicu. Šta je mogao da izgubi baveći se kriminalom?“ Bilo mi je teš ko da osetim bilo kakvu simpatiju prema Sejnu Votersu. “U trenucima neposredno nakon silovanja“, rekao sam gotovo protiv volje, “da li ste č uli bilo š ta neobič no – mož da zvuk nalik na lepet krila neke velike ptice?“ Izostavio sam onaj deo koji kaž e da je to bio zvuk koji je neko ispuš tao. Cak i u trenucima kao š to je ovaj, postoji granica do koje mogu da rizikujem da me smatraju čudnim. Dž onatan me č udno pogledao. „Suma je bila puna ptica, lisica, č ega sve ne. Ne bih primetio jednu viš e ili manje – naroč ito ne u tom trenutku. Ne znam da li sam uopšte uspeo da vam dobro opišem stanje u kom smo bili. I nisam se samo ja tako oseć ao – kao da se spuš tamo s neke droge. Tresao sam se celim telom, nisam mogao jasno da vidim, sve mi je bilo mutno. Sandra je... Sandra je dahtala kao da ne mož e da diš e. Sejn je lež ao na travi, zurio u kroš nje drveć a i trzao se. Katal je poč eo da se smeje, teturao je po č istini urlič uć i, zapretio sam da ć u ga zviznuti u facu, ako ne…“ zaustavio se. “Šta je?“, pitao sam. „Zaboravio sam“, polako je rekao. „Ne znam... sigurno, ionako sam izbegavao da o tome razmiš ljam. Zaboravio sam... Ako se to uopš te stvarno dogodilo. S obzirom na to u kakvom su nam stanju bili mozgovi, moguće je da smo sve to umislili.“ Cekao sam. Nakon izvesnog vremena je uzdahnuo, nervozno slegnuvš i ramenima. „Dobro. Koliko se seć am, zgrabio sam Katala i rekao mu da ć u ga udariti, ako ne prestane, a on je prestao da se smeje i zgrabio me za majicu – izgledao je kao ludak, na trenutak sam pomislio da ć emo se stvarno pobiti. Ali neko se i dalje smejao – to nije bio niko od nas; dopiralo je s nekog mesta među drveć em. Sandra i Sejn su zavriš tali – mož da sam i ja, ne znam – ali se smeh samo pojačavao, postajao sve glasniji... Katal me pustio i počeo da viče nešto o nekim klincima, ali to nije zvučalo…“ „Klinci?“, pitao sam mirnim glasom. Borio sam se s ludom potrebom da pobegnem. Nije bilo razloga za strah da ć e me Dž onatan prepoznati – ja sam u njegovo vreme bio samo klinac koji se motao tuda, kosa mi je tada bila mnogo svetlija, imao sam drugač iji akcenat i


drugo ime – ali sam se, bez obzira na to, osećao ogoljenim i izloženim. “Ma bila su tu neka deca iz naselja, od deset-dvanaest godina, koja su se č esto igrala u š umi. Ponekad su nas š pijunirali; gađali nas neč im, pa bi pobegli, znate već . Ali ono š to sam č uo nije zvuč alo kao deč ji glas. Zvuč alo je kao č ovek – mlađa osoba, otprilike naš eg godiš ta. Nije bilo dete.“ U delić u sekunde, gotovo da sam iskoristio priliku koju mi je pruž io. Oseć aj premora je nestao, a tihi š apat iz nekog kutka mog uma pretvorio se u grmljavinu, tako blizu, kao dah. Bilo mi je navrh jezika: Ta deca, zar vas nisu tog dana špijunirala? Zar nisi bio zabrinut da će nekome reći? Šta si uradio da bi ih zaustavio? Ali detektiv u meni me naterao da se suzdrž im. Znao sam da ć u dobiti samo jednu priliku, pa sam odluč io da se to dogodi kad budem na svojoj teritoriji i kad budem imao svu municiju koju mogu da pribavim. “Da li je neko od vas otišao da vidi o čemu se radi?“, pitao sam. Nekoliko trenutaka je razmiš ljao, oč i su mu bile zaklonjene, pogled oprezan. „Nije. Kao š to rekoh, svi smo bili u stanju nekog š oka, a ovo je bilo viš e nego š to smo mogli da podnesemo. Ja sam bio oduzet, ne bih mogao da se pomerim č ak ni da sam ž eleo. Zvuk je bio sve jač i, mislio sam da ć e uskoro celo naselje da izađe da vidi š ta se deš ava, a mi smo i dalje vriš tali... Najzad je prestalo – otiš lo dublje u š umu, verovatno, ne znam. Sejn je nastavio da vriš ti, sve dok ga Katal nije udario u potiljak i rekao mu da umukne. Pobegli smo odatle najbrž e š to smo mogli. Otiš ao sam kuć i, uzeo neko pić e koje je moj otac imao i napio se kao svinja. Ne znam šta su ostali radili.“ Toliko o Kesinoj teoriji o divljoj ž ivotinji. Ali postojala je moguć nost da je neko bio u š umi tog dana, neko ko je video silovanje, a samim tim verovatno i nas; neko ko se mož da opet vratio na to mesto, nedelju ili dve kasnije. “Da li imate bilo kakvu ideju č iji ste smeh čuli?“, pitao sam. „Nemam. Mislim da nas je i Katal to pitao, kasnije. Rekao je da moramo saznati ko je to bio i koliko je video. Ja nisam imao pojma.“ Ustao sam. „Hvala vam na utroš enom vremenu, gospodine Devline“, rekao sam. „Mož da ć e kasnije biti potrebno da vam postavim još neka pitanja o ovome, ali za sada smo završili.“ „Samo trenutak“, rekao je, „Mislite li da je Sandra ubila Keti?“ Stojeć i pored prozora s rukama u dž epovima dž empera, izgledao


je kao da se odjednom smanjio, skoro patetič no, ali je i dalje imao oreol nekog tuž nog dostojanstva. “Ne“, rekao sam. “Ne mislim. Ali moramo detaljno da istražimo svaku mogućnost." Klimnuo je glavom. „Pretpostavljam da to znač i da nemate pravog osumnjič enog", rekao je. „Ne, ne, znam da ne mož ete da mi kaž ete... Ako budete razgovarali sa Sandrom, recite joj da mi je ž ao. Uradili smo už asnu stvar. Znam da je sad malo kasno za to, trebalo je o tome da razmišljam pre dvadeset godina, ali... ipak joj recite.“

Te večeri sam otišao u Mauntdžoj da vidim Sejna Votersa. Siguran sam da bi mi se Kesi rado pridruž ila da sam joj rekao kuda idem, ali hteo sam da ovo, ukoliko je moguć e, obavim sam. Sejnovo lice, pomalo nalik na pacovsko, nervozno, sa odvratnim malim brč ić ima i bubuljicama, podsetilo me na Vejna narkomana. Iskuš ao sam svaku taktiku koju sam znao i obeć ao mu sve č ega sam se mogao setiti – imunitet, skrać enje kazne za oruž anu pljač ku zbog koje je lež ao – oslonivš i se na pomisao da on nije dovoljno pametan da bi znao š ta mogu, a š ta ne mogu da ispunim, ali sam (ovo mi je oduvek bila slaba tač ka) potcenio moć gluposti; upornom tvrdoglavoš ću nekog ko je odavno digao ruke od analize moguć nosti i posledica, Sejn se drž ao jedine opcije koju je bio u stanju da shvati. “Ne znam niš ta", govorio je, iznova i iznova, sa izvesnim anemič nim samozadovoljstvom od kojeg mi je dolazilo da vriš tim. „I ne mož ete da dokaž ete da znam bilo š ta.“ Ni pominjanje Sandre, silovanja, Pitera i Dž ejmi, č ak ni Dž onatana Devlina: „Nemam pojma o č emu prič aš , č oveč e.“ Najzad sam odustao u trenutku kad sam shvatio da postoji ozbiljna opasnost da ga nečim gađam. Na putu kuć i progutao sam ponos i pozvao Kesi, koja se nije ni trudila da se pretvara kao da ne zna gde sam bio. Ona je več e provela skupljajuć i podatke koji bi isključ ili Sandru Skali kao moguć eg poč inioca. U noć i kad je izvrš en zloč in, ona je bila na poslu u kol centru u gradu. Njen pretpostavljeni, kao i svi ostali iz smene, potvrdili su da je bila tamo sve do posle dva sata ujutru, kad se odjavila i uhvatila noć ni autobus za povratak. Bila je to dobra vest – još neš to je bilo raš čiš ćeno, a i nije mi se dopadala pomisao na Sandru kao moguć eg ubicu – no svejedno sam osetio nervozu u stornaku pri


pomisli na nju kako sedi u tom malom prostoru bez vazduha, osvetljenom luorescentnim svetlom, okruž ena več itim studentima i glumcima koji čekaju neki angažman. Ne bih zalazio u detalje, ali ulož ili smo mnogo truda i pameti da na manje-viš e zakonit nač in otkrijemo najgore moguć e vreme za posetu Katalu Milsu. On je zauzimao nekakvu visoku poziciju glupavog naziva u kompaniji koja je pruž ala neke usluge pod nazivom „lokalizaciona reš enja za korporacijske softvere za uč enje preko interneta" (bio sam stvarno zadivljen: mislio sam da je nemoguć e da mi bude mrskiji nego š to je do tada bio), pa smo ga zaustavili baš kad je bio na pola puta do sale u kojoj se održ avao sastanak s potencijalnim važ nim klijentom. Cak je i sama zgrada bila jeziva; dugi hodnici bez prozora i stepeniš ta, smeš tena tako da ti oteraju do đavola oseć aj za pravac, mlak vazduh kao iz limenke, s niskom količ inom kiseonika, nisko i jednolič no brujanje kompjutera i priguš eni glasovi, ogromni skupovi pregradama odeljenih stolova nalik na lavirint za pacove nekog ludog nauč nika. Kesi mi je, razrogač enih oč iju, dobacila už asnuti pogled dok smo pratili nekog druida kroz peta vrata koja su se otvarala sistemom sigurnosnih kartica. Katal je bio u sali, i bilo ga je lako identi ikovati: on je bio onaj zadužen za power point prezentaciju. Bio je još uvek privlač an – visok, š irokih ramena, s krupnim plavim oč ima i velikom, teš kom građom – ali je salo već poč elo da mu se talož i na pojasu i da mu visi ispod brade; za nekoliko godina izgledać e kao svinja. Novi klijenti bila su č etvorica Amerikanaca bez smisla za humor, potpuno istovetni u nedokučivim tamnim odelima. „Izvinite, momci", obratio nam se Katal uputivš i nam lagan, upozoravajući osmeh, „sala je zauzeta.“ „Zaista jeste“, odvratila mu je Kesi. Obukla se odgovarajuć e za tu priliku, u pocepani dž ins i tirkiznu majicu s naramenicama na kojoj je crvenim slovima pisalo „Japiji imaju ukus piletine". „Detektiv Medoks. „I detektiv Rajan", dodao sam izvlač eć i svoju identi ikacionu karticu. „Zeleli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja.“ Iako mu osmeh nije nestao s lica, u oč ima mu je zasijao divljač ki pogled. „Ovo nije pravi trenutak." “Nije?“, druž eljubivo je upitala Kesi, naginjuć i se preko stola sve dok dekolte njene majice nije u potpunosti zaklonio power point


prezentaciju. „Nije.“ Bacio je pogled ka novom klijentu, koji je zurio preda se s neodobravanjem i šuškao papirima ispred sebe. “Ovo izgleda kao odlič no mesto za razgovor", rekla je, s odobravanjem odmeravajuć i salu za sastanke, „ali ukoliko ž elite, možemo da odemo do vaše kancelarije.“ „O č emu se radi?“, odluč no je pitao. Bila je to velika greš ka, a on je to shvatio istog trenutka kad je izgovorio te reč i. Da smo samoinicijativno rekli bilo š ta ispred ovih ljudi, bio bi to predmet optuž be za uznemiravanje, a on je delovao kao neko ko bi nas tuž io; ali, hej, on je sam pitao. „Sprovodimo istragu u sluč aju ubistva deteta", slatkim glasom je rekla Kesi. „Postoji moguć nost da je sluč aj povezan s nekadaš njim navodnim silovanjem mlade devojke, a mi imamo razloga da verujemo kako vi možete da nam pomognete u istrazi." Bio mu je potreban samo delić sekunde da se oporavi. „Ne mogu ni da zamislim kako ja mogu da vam pomognem", rekao je bezizraž ajno. „Ali ako se radi o ubistvu deteta, naravno, uč inić u sve š to je u mojoj moći... Gospodo“ – obratio se klijentima – „izvinjavam se zbog prekida, ali bojim se da duž nost zove. Pozvać u Fionu da vam pokaž e zgradu. Nastavićemo za nekoliko trenutaka." „Optimista“, s odobravanjem je rekla Kesi. „Sviđa mi se to.“ Dobacio joj je gadan pogled i pritisnuo dugme na napravi za koju se ispostavilo da je interkom. „Fiona, mož eš li da siđeš i odvedeš gospodu u razgledanje zgrade?" Pridrž ao sam vrata i pustio ih da izađu, š to su oni i uč inili, s pokeraš kim izrazima na licima. „Bilo mi je zadovoljstvo“, rekao sam im. “Da li su oni iz CIA-e?“, proš aputala je Kesi dovoljno glasno da je č uju, Katal je već vadio mobilni telefon. Pozvao je advokata – pomalo razmetljivo; mislim da je oč ekivao da budemo uvređeni tim č inom – a onda je s treskom zatvorio poklopac mobilnog telefona i š irom raskreč en naslonio se na stolicu, odmeravajuć i Kesi sa sporim, naglaš enim už ivanjem. Na trenutak sam bio u iskuš enju da mu kaž em neš to kao: Ti si bio taj od koga sam dobio svoju prvu cigaretu, sećaš se? – samo da bih video kako mu se lice smrač uje i kako mu taj odvratni osmeh nestaje. Kesi je nekoliko puta trepnula i uputila mu lertujuć i


osmeh, š to ga je ispizdelo; tresnuo je stolicom i besnim pokretom sklonio rukav košulje, bacajući pogled na roleks. „Žurite nekud?“, pitala je Kesi. “Moj advokat ć e stić i za dvadesetak minuta", odvratio je. “Ali poš tedeć u vas dalje neizvesnosti i muke: nemam niš ta da vam kaž em ni o čemu.“ “Auuuu“, rekla je Kesi, naslanjajuć i se pozadinom o gomilu papira na stolu; Katal je zurio u nju, ali je odluč io da ovog puta ne zagrize mamac. “Mi ovde troš imo dvadeset minuta Katalovog dragocenog vremena, a jedino š to je on uradio jeste da je uč estvovao u grupnom silovanju tinejdžerke. Život je tako nepravedan.“ “Medoksova“, rekao sam. „Nikada u ž ivotu nisam nikoga silovao“, odvratio je Katal s malim gadnim osmehom na licu. „Nisam morao." „Vidiš , Katale, to je veoma interesantno", rekla je Kesi poverljivim tonom. „Izgledaš mi kao neko ko je prilič no dobro izgledao u proš losti. Zato ne mogu da se otresem pomisli da mož da imaš nekih teš koć a seksualne prirode? Mnogi silovatelji ih imaju, znaš . Zato im i jeste potrebno da siluju ž ene: oč ajnič ki pokuš avaš da sebi dokaž eš da si pravi muškarac, bez obzira na taj mali problem." „Medoksova...“ „Ako znaš š ta je dobro za tebe“, odvratio je Katal, „zač epić eš ovog trena.“ “U č emu je problem, Katale? Ne mož e da ti se digne? Homić u potaji? Ili ti je suviše mali?" „Pokaž i mi svoju iskaznicu“, izdrao se. „Tuž ić u te zbog ovoga. Izbaciće te iz policije pre nego što shvatiš šta ti se uopšte dogodilo." “Medoksova“, oš tro sam rekao oponaš ajuć i O’Kelija. „Dođi da porazgovaramo. Odmah.“ „Znaš , Katale“, rekla mu je uteš nim tonom dok je izlazila, „u današ nje vreme, medicina mož e mnogo da pomogne kod tih tegoba.“ Zgrabio sam je za ruku i izvukao napolje. U hodniku sam joj drž ao predavanje, glasom tihim, ali dovoljno glasnim da se č uje: glupa kuč ko, pokaž i malo poš tovanja, on č ak nije ni osumnjič en, bla, bla, bla (To da nije osumnjič en bilo je tač no: saznali smo da je prve tri nedelje avgusta proveo u SAD poslovno, a prilič no visoki rač uni s kartice su to i dokazivali.), Kesi se nacerila i


dala mi znak da je sve u redu. „Stvarno se izvinjavam zbog ovoga, gospodine Milse“, rekao sam kad sam se vratio u salu za sastanke. „Uopš te ti ne zavidim na poslu koji obavljaš , prijatelju“, odvratio je Katal. Bio je besan, na obrazima su mu se pojavile crvene mrlje, a ja sam se pitao nije li, u stvari, Kesi pogodila pravo u metu; mož da joj je Sandra ispričala neki detalj koji je zadržala za sebe. „Prič aj mi o tome“, rekao sam i seo preko puta njega, preš avš i umorno rukom preko lica. „Ma ona je nebitna, oč igledno. Ne bih gubio vreme s tuž bom; glavonje ć e se plaš iti da je kazne, jer bi u tom sluč aju odmah otrč ala komisiji za jednakost polova. Momci i ja ć emo je srediti, veruj mi, dobro srediti. Treba nam samo malo vremena." „Znaš šta je toj kučki potrebno, zar ne?“, pitao je. „Hej, svi znamo š ta joj je potrebno“, odvratio sam, “ali zar bi joj ti prišao blizu da joj to daš?“ Razmenili smo one male, ironič ne muš ke osmejke. „Sluš aj“, rekao sam, „moram da ti kaž em da nema š anse da uhapsimo bilo koga za to navodno silovanje. Cak i ako je prič a istinita, rok zastarevanja je prošao odavno. Ja radim na slučaju ubistva; jebe mi se za ovo drugo.“ Katal je iz dž epa izvukao paket ž vaka za izbeljivanje zuba, ubacio jednu u usta i pruž io mi paketić meni. Mrzim ž vake, ali sam ipak uzeo jednu. Polako se smirivao, s njegovog lica je nestajalo crvenilo. „Istražujete ono što se dogodilo Devlinovoj klinki?“ “Aha“, rekao sam, „poznavao si njenog oca, zar ne? Da li si ikad upoznao Keti?" „Nisam. Poznavao sam Dž onatana dok smo još bili klinci, ali nismo ostali u vezi. Zena mu je už asna. Kao da pokuš avaš da razgovaraš sa tapetama na zidu.“ „Upoznao sam je“, rekao sam sa zavereničkim osmehom. ���I kakva je to prič a o silovanju?“, pitao je. Lagano je ž vakao ž vaku, ali su mu oći bile pažljive, poput očiju životinje. „U osnovi", rekoh, „proveravamo sve š to je u vezi s Devlinovima, a zvuč i sumnjivo. Culi smo da ste ti, Dž onatan Devlin i Sejn Voters uradili neš to nekoj devojci u leto osamdeset č etvrte. U č emu je stvar?" Voleo bih da sam mogao da provedem još nekoliko trenutaka u muš kom zbliž avanju s njim, ali nisam imao vremena. Kad njegov advokat stigne, šanse će mi biti nikakve.


„Šejn Voters", rekao je. “To ime već dugo nisam čuo.“ “Ne morate da kaž ete niš ta pre nego š to vaš advokat stigne", rekao sam, „ali vi niste osumnjič eni za ovo ubistvo. Znam da niste uopš te bili u zemlji u to vreme. Samo me zanimaju sve informacije koje mogu da dobijem o Devlinovima." „Mislite da je Dž onatan koknuo sopstvenu klinku?" Izgledalo je kao da se zabavlja. „Recite vi meni“, odvratio sam. „Poznajete ga bolje nego ja.“ Zabacio je glavu unazad i od srca se nasmejao. Od toga su mu se opustila ramena, izgledao je odjednom dvadeset godina mlađe, a meni se prvi put uč inio poznatim; privlač ne i surove usne, prevrtljivi sjaj u oč ima. „Sluš aj, prijatelju“, rekao je, „da ti kaž em neš to o Devlinu. Covek je jebena pič kica. Verovatno i dalje glumi muš karč inu, ali ne dozvoli da te prevari: nikada u ž ivotu taj nije rizikovao, a da ga ja nisam na to nagovorio. E zato je on sada tamo gde jeste, a ja sam – glavom je pokazao po sali za sastanke – evo ovde.“ „Znači, silovanje nije bilo njegova ideja.“ Zatresao je glavom i smejuć i se uperio prst u mene: Dobar pokušaj. „Ko kaže da je uopšte bilo silovanja?“ “Ma hajde, č oveč e“, rekao sam uzvrativš i osmeh, „znaš da ne mogu da ti odajem takve stvari. Svedoci.“ Lagano je ž vakao i zurio u mene. “Dobro“, najzad je rekao. Tragovi osmeha i dalje su mu se videli u uglovima usana. „Recimo ovako. Nije bilo nikakvog silovanja, ali da jeste – recimo – da je bilo, Dž oner ne bi ni za milion godina imao muda da smisli tako neš to. I da se tako neš to dogodilo, narednih nekoliko nedelja bi proveo u sumanutom strahu, ubeđen da nas je neko video i da ć e prijaviti policiji, brbljao kako ć emo svi završ iti u zatvoru, ž udeć i za tim da se sam prijavi... Momak nema živaca da ubije mače, a kamoli dete.“ „A ti?“, pitao sam. „Ne bi brinuo da bi ti svedoci mogli da isprič aju šta su videli?“ „Ja?“ Osmeh mu je postao još š iri. „Nema š anse, prijatelju. Da sam, u teoriji, ikada uradio tako neš to, bio bih jebeno oduš evljen, jer bih znao da ću se izvući bez posledica."

„Glasam za to da ga uhapsimo“, rekao sam te več eri kod Kesi. Sem je


bio u Bolzbridž u na zabavi povodom dvadeset prvog rodendana svog rođaka, pa smo u stanu bili samo nas dvoje i sedeli na so i pijuć i vino i razmišljajući o tome šta da radimo s Džonatanom Devlinom. „Za š ta?“, razumno je upitala Kesi. „Za silovanje ne mož emo. Mož da bismo eventualno mogli da ga privedemo na ispitivanje u vezi s Piterom i Džejmi, osim što nam za to nedostaje svedok koji bi potvrdio njihovo prisustvo na mestu silovanja, tako da nemamo motiv. Sandra vas nije videla, a ako ti istupiš u tom svojstvu, celokupno tvoje uč eš će u sluč aju ć e biti kompromitovano, a osim toga O’Keli ć e ti odseć i jaja i okač iti ih o bož ić no drvce. A nemamo niš ta š to bi povezalo Dž onatana s Ketinom smrć u – osim stomač nih tegoba koje bi mogle biti simptom zlostavljanja, i ne moraju, a č ak i ako jesu, ne znač i da je on zlostavljač . Sve š to mož emo jeste da ga zamolimo da dođe i da razgovara s nama.“ „Zeleo bih da ga maknem iz te kuć e", tiho sam rekao. „Zabrinut sam za Rozalind." Bilo je to prvi put da sam svoj nemir pretoč io u reč i. On je rastao u meni postepeno, jedva da sam toga bio svestan, još od njenog prvog už urbanog telefonskog poziva, ali se u poslednja dva dana pretvorio u pritisak koji nisam mogao da prenebregnem. „Rozalind? Zašto?“ „Rekla si da naš momak verovatno neć e ubiti ponovo ukoliko se ne oseti ugrož enim. To se uklapa sa onim š to smo do sada č uli. Prema Katalu, Dž onatan je bio u ogromnom strahu da ć emo reć i nekome za silovanje; i tako kreć e za nama. Keti je odluč ila da prestane da se razboleva, mož da je pretila da ć e nekome reć i, pa ubija nju. Ako sazna da je Rozalind razgovarala sa mnom…“ „Mislim da nema potrebe da budeš toliko zabrinut za nju“, rekla je Kesi. Iskapila je svoje vino. „Mož da uopš te nismo u pravu kad je reč o Keti; sve su to samo nagađanja. I ne bih shvatala ozbiljno bilo š ta š to je Katal Mils rekao. On mi deluje kao psihopata, a oni lakš e izgovaraju laži nego istinu. Podigao sam obrve. „Videla si ga ukupno pet minuta, i odmah mu daješ dijagnozu? Meni je delovao samo kao seronja." Slegnula je ramenima. “Ne kaž em da sam sigurna za Katala. Ali psihopate je strašno lako primetiti, ako znaš šta treba da gledaš." “Da li su te tome učili na Trinitiju?" Pruž ila je ruku da uzme moju č aš u, a onda je ustala da napuni obe.


“Ne baš “, rekla je dok je stajala kraj friž idera. „Jednom sam poznavala jednog." Bila mi je okrenuta leđima i, ukoliko joj se u glas i uvukla neka č udna nota, ja je nisam primetio. „Gledao sam neku emisiju na Diskaveriju, i tamo su tvrdili da psihopate č ine oko pet odsto stanovniš tva", odvratio sam, “ali da već ina nikada ne prekrš i zakon i nikada ne bude dijagnostikovana. Ukoliko bi bila spremna da se opkladiš da je pola vlade...“ „Robe", rekla je. „Zavež i. Molim te. Upravo pokuš avam neš to da ti ispričam." Ovog puta sam registrovao napetost. Doš la je do mene i pruž ila mi čašu, a onda otišla i naslonila se na prozor. „Zanimalo te zaš to sam napustila koledž “, rekla je ravnim glasom. „Na drugoj godini sam se sprijateljila s jednim momkom sa istog smera. On je bio popularan, privlačan, šarmantan, pametan zanimljiv – nisam bila zaljubljena u njega niti bilo š ta slič no, ali mi je verovatno laskalo to š to je uopš te obrać ao paž nju na mene. Imali smo obič aj da zbriš emo s predavanja i provedemo sate pijuć i kafu Donosio mi je poklone – u poč etku sitnice, jeftine stvarč ice od kojih su neke izgledale kao da su koriš ćene, ali hej, u to vreme smo bili siromaš ni studenti, a ionako je namera ono š to se rač una, zar ne? Svi su mislili da je to baš slatko, to koliko smo bili bliski.“ Otpila je gutljaj pić a da lakš e proguta knedlu koja joj je stajala u grlu. „Brzo sam shvatila da mi je govorio gomilu laž i, uglavnom bez ikakvog razloga, ali sam znala – dobro, on mi je rekao – da je imao už asno detinjstvo i da su ga u š koli svi zajebavali, pa sam zaključ ila da je navikao da laž e da bi se zaš titio. Mislila sam – Bož e Gospode – mislila sam da mogu da mu pomognem: ako bude shvatio da kraj sebe ima prijatelja koji je spreman da stane uz njega, bez obzira na to š ta se dogodilo, postać e sigurniji u sebe i viš e neć e morati toliko da laž e. Tada sam imala samo osamnaest-devetnaest godina.“ Nisam smeo da se pokrenem, č ak ni da spustim č aš u; plaš io sam se da bi i najmanji pokret mogao uzrokovati da se ona jednostavno podigne i uz neki duhoviti komentar promeni temu. Usne su joj bile č vrsto stisnute i zato je izgledala mnogo starije. Znao sam da nikada nikome nije ovo ispričala. „Nisam ni primetila da se polako udaljavam od svih ostalih


prijatelja, jer bi se on nadurio č im bih provela neko vreme s njima. U stvari, on se veoma č esto durio, s bilo kakvim razlogom i bez razloga, a ja sam provodila veoma mnogo vremena pokuš avajuć i da odgonetnem š ta sam uradila, izvinjavajuć i se i iskupljujuć i se. Kad bih krenula da se nađem s njim, nikada nisam znala da li ć e me doč ekati s komplimentima i zagrljajima ili hladno; nije u tome bilo nikakve logike. Bilo je tu i neš to š to je radio – samo sitnice: pozajmio bi moje beleš ke baš pred sam ispit, danima bi zaboravljao da mi ih vrati, potom je tvrdio da ih je izgubio, a onda je pobesneo kad sam videla kako mu vire iz torbe; takve stvari... to me dovodilo do takvog besa da sam pož elela da ga zadavim golim rukama, ali je dovoljno č esto njegovo ponaš anje bilo divno, pa sam se i dalje druž ila s njim.“ Na licu joj se pojavio majušni, tužni osmeh. „Nisam želela da ga povredim." Tek iz treć eg pokuš aja je uspela da zapali cigaretu; ista ona Kesi koja mi je prič ala o tome kako je dobila ubod nož em, a da nije ni trepnula. “U svakom sluč aju“, nastavila je, “to je trajalo gotovo dve godine. Na č etvrtoj godini, u januaru, poč eo je da mi se nabacuje u mom stanu. Odbila sam ga – nemam pojma zaš to, jer sam u to vreme već bila toliko zbunjena da sam jedva znala š ta radim, ali, hvala bogu, izgleda da su mi ipak proradili neki instinkti. Rekla sam mu da ž elim da budemo samo prijatelji; izgledalo je kao da se pomirio s tim, i još smo malo porazgovarali pre nego š to je otiš ao. Sutradan, kad sam se pojavila na predavanjima, niko nije hteo da razgovara sa mnom. Trebalo mi je dve nedelje da provalim o č emu se radi. Najzad sam saterala u ć oš ak Saru-Dž ejn – bile smo prilič no dobre prijateljice na prvoj godini – i ona mi je rekla da svi znaju šta sam mu uradila." Povukla je dim, brzo i jako. Posmatrala me, ali ne susreć uć i moj pogled; njene oč i su bile raš irene, kao i zenice. Pao mi je na pamet izgubljeni, narkotizirani pogled Dž esike Devlin. “One noć i kad sam ga odbila, otiš ao je pravo u stan kod ostalih devojaka s naš eg smera. Uš ao je u suzama. Isprič ao im je da se on i ja u tajnosti zabavljamo već neko vreme i da je on shvatio da nam ne ide, a da sam ja, kad mi je rekao da raskida sa mnom, pretila da ć u svima reć i da me silovao. Prič ao je da sam pretila da ć u ga prijaviti policiji, da ć u otić i u novine, da ć u mu uniš titi ž ivot.“ Potraž ila je pepeljaru, otresla pepeo, promašila pepeljaru. U to vreme mi nije palo na pamet da se zapitam zaš to mi to sve


prič a, zaš to baš sad. To mož da zvuč i č udno, ali tog je meseca sve bilo č udno, č udno i nesigurno. U trenutku kad smo Kesi i ja rekli „preuzimamo sluč aj“, desio se neki nepredvidivi tektonski poremeć aj; na poznatim stvarima su se pojavile pukotine i one su se pred mojim oč ima izoblič avale, a svet se pretvorio u neš to velič anstveno i opasno poput sjajnog seč iva koje se okreć e vrtoglavom brzinom. To š to je Kesi otvorila vrata jedne od svojih tajnih soba delovalo je kao prirodni, neizbež ni deo tih ogromnih promena. Na neki nač in, verovatno je bio. Tek kasnije sam shvatio da je ono š to mi je prič ala imalo tač no određeno znač enje, ali da ja nisam obrać ao dovoljno pažnje. „Gospode bož e“, rekao sam nakon nekog vremena. „Samo zato š to si povredila njegov ego?“ “Ne samo zbog toga“, odvratila je. Imala je na sebi meki dž emper boje viš nje pod kojim su se mogli videti brzi otkucaji njenog srca. Shvatio sam da i moje brž e kuca. „Zato š to mu je bilo dosadno. Zato š to sam, svojim odbijanjem, jasno stavila do znanja da je od mene izvukao onoliko zabave koliko je mogao, pa je ovo bio jedini nač in da me još iskoristi. Jer, kad se sve uzme u obzir, za njega je sve to bila zabava." „Da li si toj Sari-Džejn ispričala šta se dogodilo?“ „O da, jesam ", odvratila je ravnim glasom. „Isprič ala sam svima koji su uopš te hteli da razgovaraju sa mnom. Niko mi nije poverovao. Svi su verovali njemu – svi s naš eg smera, zajednič ki poznanici, svi koje sam uopš te poznavala. Ljudi koje sam smatrala svojim prijateljima.“ “O, Kesi“, rekao sam. Oseć ao sam bolnu potrebu da joj priđem, da obavijem svoje ruke oko nje i da je drž im tako sve dok ta už asna krutost ne napusti njeno telo i dok se ne vrati s tog dalekog mesta na kom je trenutno boravila. Ali ta njena nepokretnost, njena ukoč ena ramena; nisam znao da li bi joj to prijalo ili je to poslednje š to bi trebalo da uradim. Krivite za to moje odrastanje u internatu; krivite, ako vam je do toga, neku duboko ukorenjenu karakternu manu. Cinjenica je da nisam umeo da joj priđem. Sumnjam da bi, kad se sve uzme u obzir, to bilo š ta promenilo; ali zbog te sumnje još viš e ž elim da sam, bar u tom trenutku, znao šta treba da uradim. „Izdrž ala sam još nekoliko nedelja", nastavila je. Zapalila je novu


cigaretu o staru koja je još gorela – nikada ranije to nije uradila. “On je uvek bio okruž en ljudima koji su ga zaš titnič ki tapš ali po ramenu, upuć ujuć i u mom pravcu prezrive poglede. Govorili su mi da su ž ene kao ja razlog zaš to pravi silovatelji prolaze nekaž njeno. Jedna devojka je rekla da zaslužujem da zaista budem silovana, da bih shvatila koliko je užasno ono što sam uradila." Nasmejala se, tihim, š upljim osmehom. „Ironič no, zar ne? Stotine studenata psihologije, a nijedan od nas nije prepoznao tipič nog psihopatu. Znaš li š ta je č udno? Pož elela sam da sam zaista uč inila ono š to je tvrdio da jesam. Da jesam, onda bi sve ovo imalo smisla: dobila bih baš ono š to sam zasluž ila. Ali, iako nisam, to niš ta nije promenilo – dož ivljavala sam potpuno isto. Toliko o zakonu uzroka i posledice. Mislila sam da gubim razum." Nagnuo sam se ka njoj – lagano, kao š to biste posegnuli za preplaš enom ž ivotinjicom – i uhvatio je za ruku; toliko sam barem uspeo da uradim. Brzo se nasmejala, stegla moje prste i izvukla ruku. “U svakom sluč aju, priš ao mi je jednog dana, bili smo u kafeu – sve te devojč ice oko njega pokuš avale su da ga spreč e, a on se hrabro otrgao od njih, priš ao mi i rekao dovoljno glasno da ga svi č uju: ‘Molim te, prestani da me zoveš noć u. Sta sam ti uradio?’ Bila sam oduzeta, nisam mogla da shvatim o č emu govori. Sve š to sam uspela da uradim bilo je da kaž em da ga nisam zvala. On se samo nasmejao u stilu ‘da, da, kako da ne’, a onda se nagao ka meni i tiho rekao – veoma tiho, najposlovnijim glasom – ‘ako bi mi ikada palo na pamet da ti provalim u stan i silujem te, mislim da ti niko ne bi verovao kad bi me optuž ila, zar ne?’ Potom se nasmejao i vratio svojim prijateljima.“ “Duš o“, najzad sam progovorio, najpaž ljivije š to sam mogao, „mož da ne bi bilo loš e kad bi nabavila alarm za stan. Ne bih da te plašim, ali...“ Odmahnula je glavom. „I š ta, da nikada ne napuš tam stan? Ne smem dozvoliti sebi da se poč nem ponaš ati paranoič no. Imam dobre brave, i drž im piš tolj kraj kreveta." To sam, naravno, već primetio, ali bilo je mnogo detektiva koji se jednostavno ne bi dobro oseć ali bez piš tolja nadomak ruke. “U svakom sluč aju, prilič no sam sigurna da nikada neć e to uraditi. Poznato mi je kako razmiš lja – – naž alost. Mnogo mu je interesantnije da zna da se ja peč em na tihoj vatri, nego što bi mu bilo zanimljivo da to zaista i uradi.“


Povukla je poslednji dim cigarete i nagnula se da je ugasi. Kičma joj je bila toliko napeta da je izgledalo kao da je taj pokret beskrajno bolan. „Međutim, u to vreme me je sve to toliko izludelo da sam odluč ila da napustim studiranje. Otiš la sam u Francusku – imam neke rođake u Lionu i ostala sam kod njih viš e od godinu dana, konobariš uć i u kafeu. Bilo je lepo. Tamo sam nabavila vespu. Potom sam se vratila i upisala Templmor." „Zbog njega?“ Slegnula je ramenima. „Pretpostavljam. Verovatno je tako. To je mož da jedino dobro š to je proizaš lo iz svega. Dvoje; sada imam odlič ne senzore za prepoznavanje psihopata. To je poput alergije: jednom kad si izlož en, nakon toga postaneš hiperosetljiv." Popila je pić e dokraja. „Proš le godine sam naletela na Saru-Dž ejn, u jednom pabu u gradu. Rekla sam joj ‘zdravo’. Odgovorila mi je da je on sasvim dobro, ‘uprkos tvojim naporima’, a onda mi je okrenula leđa i otišla." “Da li zato imaš noć ne more?“, než no sam upitao nakon nekoliko trenutaka. Budio sam je iz takvih snova – samo bi me bledo gledala, mrmljajuć i nerazumljivo – već dva puta, kad smo radili na ubistvima u kojima je žrtva bila silovana, ali nikada nije htela da mi ispriča detalje. „Aha. Sanjam da je on taj koga traž imo, ali to ne mož emo da dokaž emo, a onda kad on sazna da ja radim na sluč aju, on... Dobro. Uradi ono što je pretio da će uraditi." Uzeo sam to zdravo za gotovo, u to vreme, da su njeni snovi bili o tom momku koji ispunjava svoju pretnju. Sada mislim da nije trebalo. Nisam shvatio najvaž nije; gde prava opasnost lež i. I mislim da je, u velikoj konkurenciji svih moguć ih greš aka koje sam napravio, ova ubedljivo odnela pobedu. Bila je to moja najveća greška. „Kako se zvao?“, pitao sam. Imao sam oč ajnič ku potrebu da uradim neš to, da nekako ispravim š ta se desilo, a jedino š to sam mogao da smislim bilo je da ispitam proš lost tog momka i pokuš am da pronađem neš to za š ta bih mogao da ga uhapsim. Pretpostavljam da je jedan deo mene, ili usled surovosti ili zbog neke nepristrasne radoznalosti, primetio da je Kesi odbila da mi odgovori na pitanje, i pitao se i želeo da zna šta bih uradio da nije. Njene oč i su se nakon nekog vremena zaustavile na mojima, a ja sam bio potresen izrazom usredsređene, poput dijamanta tvrde mržnje u njima. “Legija“, rekla je.


14. Sutradan smo pozvali Dž onatana na razgovor. Svojim najprofesionalnijim glasom pitao sam da li bi mogao da svrati do nas nakon posla, da nam pomogne u neč emu. Sem je bio sa Endrusom u sobi za ispitivanje, onoj velikoj s komorom za posmatranje, koja je služ ila i za prepoznavanje osumnjič enih („Isuse, Marijo i sedam patuljaka, osumnjič eni su odjednom izmileli iz pukotina drveta. Trebalo je ranije da ukinem pomoćnike i da tako prodrmam vaša lenja dupeta“). ali nama je manja prostorija odgovarala, što manja, to bolje. Paž ljivo smo je uredili poput scenogra ije za pozoriš te. Fotogra ije Keti, dok je bila ž iva i njenog tela, zauzimale su pola zida; fotogra ije Pitera, Dž ejmi, zlokobnih patika i rana na mojim kolenima drugu polovinu (imali smo i snimak mojih izlomljenih noktiju, ali je on mene unervozio znatno viš e nego š to bi Dž onatana – moji palč evi su veoma karakteristič ni, a ruke su mi već u dvanaestoj bile razvijene kao kod odraslog č oveka – Kes nije komentarisala kad sam snimak vratio u dosije); mape, gra ikoni i svaki drugi dokument ezoterič nog izgleda koji smo mogli da pronađemo, izveš taji krvnih analiza, analiza vremena, dosijei i kutije sa zagonetnim ispisima na nalepnicama stajali su u uglovima. “To bi bilo to“, rekao sam, posmatrajuć i krajnji rezultat. Bilo je prilično zadivljujuće, na neki jezivi način. Ugao jedne od fotogra ija snimljenih nakon smrti poč eo je da se odlepljuje, a Kesi ga je odsutno ponovo prilepila. Ruka je ostala da joj visi u vazduhu na trenutak, a prsti su joj lagano preš li preko posivele kož e Ketine gole ruke. Znao sam o č emu razmiš ija – ako je Devlin neduž an, onda je ovo š to smo radili okrutnost najgore vrste – ali ja se nisam brinuo zbog toga. Iako nismo uvek spremni da to priznamo, okrutnost jeste deo ovog posla. Imali smo neš lo viš e od pola sata pre nego š to Devlin stigne s posla, a bili smo suviš e nestrpljivi da bismo radili neš to drugo. Napustili smo prostoriju za ispitivanja – poč ela je da me izluđuje, sve te oč i s fotogra ija na zidovima; rekao sam sebi da je to dobar znak – i otiš li


smo u komoru za posmatranje da vidimo kako se Sem snalazi. Sem je sproveo detaljno istraž ivanje; Terens Endrus je sada zauzimao dobar deo bele table. Studirao je trgovinu na Dablinskom univerzitetu i, mada je diplomirao s niskom ocenom, oč ito je bar osnove dobro nauč io: u dvadeset treć oj se ož enio s Dolores Lin, dablinskom debitantkinjom, a njen tatica, koji se bavio nekretninama, uputio ga je u posao. Dolores ga je pre č etiri godine ostavila i sad je ž ivela u Londonu. Za njihov brak bi se, iako nisu imali dece, teš ko moglo reć i da je neplodan; Endrus je posedovao moć no malo carstvo skoncentrisano u š irem područ ju Dablina, ali sa isturenim sekcijama u Budimpeš ti i Pragu, a glasine kaž u da su Doloresini advokati i poreska znali za manje od polovine. Mada je, kako Sem kaž e, vremenom isuviš e “ponelo“. Upadljivi direktorski set na radnom stolu i svodnič ki automobil (ruč no rađeni srebrni porš e sa zatamnjenim staklima, sav u hromu, i ostali detalji) i č lanstvo u golf klubu – bili su samo predstava; Endrus jedva da je imao keš a viš e nego ja, njegov bankar je postajao nemiran, a proteklih š est meseci prodavao je pojedine parcele još uvek nerazvijenog zemljiš ta da bi otplatio hipoteku na ostatak. „Ako gradnja autoputa kroz Noknari ubrzo ne poč ne", saž eto je rekao Sem, “naš deč ko ga je ugasio." Oseć ao sam netrpeljivost prema Endrusu još pre nego š to sam mu znao ime, a ono š to sam video nije promenilo moje miš ljenje. Bio je onizak, već je poč eo gadno da ć elavi, izgledao je seljač ki i nagizdano. Imao je veliki stomak i bio je razrok, ali tamo gde se već ina ljudi trudila da prikrije svoje nedostatke, on ih je koristio kao oruž je: trbuš inu je nosio razmetljivo izbač enu ispred sebe – nije to od jeftinog ginisa, toje stvarano u skupim restoranima koje vi ne biste mogli sebi da priuštite ni za milion godina – a svaki put kad bi se Sem zbunjeno osvrnuo preko ramena da proveri u š ta ovaj gleda, Endrusove usne bi se iskrivile u slavodobitni osmejak. Naravno, doš ao je sa advokatom i odgovarao na jedno pitanje od deset postavljenih. Sem je uspeo, neumorno kopajuć i po ogromnim količ inama dokumentacije, nepobitno da dokaž e da je Endrus vlasnik velike količ ine zemljiš ta u Noknariju; nakon toga je Endrus prestao da porič e da je uopš te č uo za to mesto. Mada, uopš te nije hteo da razgovara o svom inansijskom stanju – lupnuo je Sema po ramenu i


srdač no rekao “da ž ivim od plate policajca, Seme, deč ač e, viš e bih brinuo o svojim nego o tuđim inansijama", dok je njegov advokat bezizraž ajno promrmljao iz pozadine; “Moj klijent ne mož e da vam da informacije o tome“ – a obojica su bila veoma uzdrmana kad sam im pomenuo preteć e telefonske pozive. Vrpoljio sam se i gledao na sat svakih tridesetak sekundi; Kesi se nagnula nad staklo, jeduć i jabuku i odsutno mi nudeći griz s vremena na vreme. Endrus je, međutim, imao alibi za noć Ketinog ubistva, a nakon određene količ ine uvređene retorike pristao je i da nam ga da. Bio je na partiji pokera u Kajlajnu s nekoliko “momaka“, a kako se igra otegla do ponoć i, odluč io je da ne vozi kuć i – „cajkani nemaju toliko razumevanja kao nekada“, rekao je namignuvš i Semu – pa je prespavao u gostinskoj sobi. Dao je imena i telefone “momaka“ da bi Sem proverio. „Odlič no", najzad je rekao Sem. “Još ostaje samo prepoznavanje glasa, pa možemo da vas isključimo kao izvor pretećih poziva." Izraz povređenosti se pojavio na Endrusovom punač kom licu. „Siguran sam da shvatate da mi je teš ko da saradujem s vama, Seme", rekao je, “s obzirom na to kako ste postupali prema meni.“ Kesi se zakikota. “Zao mi je š to imate takvo miš ljenje, gospodine Endruse", ozbiljno je odgovorio Sem. „Mož ete li da ukaž ete koji je naš postupak bio problematičan?" „Dovukli ste me da ovde provedem već i deo svog radnog dana, Seme, i ponaš ate se prema meni kao da sam osumnjičen“, rekao je Endrus glasom koji se nadimao i podrhtavao od silne nepravde koju je osećao. I ja sam počeo da se smejem. “Sad, znam da ste navikli da se bavite sitnim lopovima koji ionako nemaju nič im pametnijim da se bave, ali morate da shvatite š ta ovo znač i za č oveka na mom polož aju. Pomaž uć i vama, gubim nekoliko sjajnih prilika, mož da sam danas već izgubio hiljade, a Vi ž elite da me još zadrž avate zbog nekog prepoznavanja glasa ili č ega već , č oveka za koga nikada nisam ni čuo?“’ Sem je bio u pravu: glas mu je de initivno bio vrištavi mali tenor. „Naravno, to mož emo da sredimo“, rekao je Sem. “Ne moramo da uradimo prepoznavanje glasa sad. Ukoliko vam viš e odgovara da se vratite več eras ili sutra ujutru, van radnog vremena, organizovać u


prepoznavanje tada. Kako vam to zvuči?" Napuć io je usne. Advokat – bio je to jedan od onih neprimetnih tipova, i ne seć am kako je izgledao – podiž e prst i zatraž i trenutak da se posavetuje sa svojim klijentom. Sem je isključ io kameru i pridruž io nam se u sobi za posmatranje, olabavljujući kravatu. “Ćao“, rekao je, „uzbudljivo posmatranje, zar ne?“ “Ludo“, odvratio sam. „Mora da je još zabavnije prisustvovanje." „Rekao sam vam. Momak je smehotresan. Bož e, da li ste videli to njegovo prokleto oko? Trebala mi je cela več nost da ukapiram, u početku sam mislio da mu brzo popušta pažnja.. „Tvoj osumnjič eni je zabavniji od naš eg“, rekla je Kesi. „Naš nema nikakve tikove, ništa.“ „Kad smo već kod njega“, rekao sam, „ne zakazuj prepoznavanje glasa za več eras. Devlin već ima zakazan sastanak, a nakon njega, ukoliko budemo imali sreć e, neć e biti raspolož en za tako neš to." Ako stvarno budemo imali sreć e, znao sam da ć e sluč aj – oba sluč aja – do več eras stić i do reš enja, i da neć e biti potrebe da Endrus uč ini bilo š ta, ali nisam to spomenuo. Grlo mi se nervozno steglo č ak i od same pomisli na to. „O bož e, tako je“, rekao je Sem, „potpuno sam zaboravio. Izvinite. Ipak smo nešto uradili, zar ne? Dva dobra osumnjičena za jedan dan.“ „Prokleto smo dobri“, rekla je Kesi. „Endrus, daj petaka!“ Ukrstila je oč ima, naciljala Semovu ruku i promaš ila. Poludeli smo od uzbuđenja. „Da te je neko udario po potiljku, i ti bi se tako blokirao“, rekao je Sem. „To se dogodilo Endrusu.“ „Pa ti ga udari opet, možda uspeš da ga odblokiraš." „Bož e, kakav primer politič ke nekorektnosti", rekao sam joj. „Prijaviću te Nacionalnoj komisiji za zaštitu prava razroke kopiladi.“ „Dobro me iscimao“, rekao je Sem, „ali nema veze; nisam ni oč ekivao da ć u neš to posebno dobiti od njega danas. Samo sam hteo malo da ga unervozim i da dobijem odobrenje za prepoznavanje glasa. Kad budem imao potvrdu, onda ću ga pritisnuti." „Cekaj malo. Je l’ on to natreskan?“ upitala je Kesi. Nagnula se napred tako da joj je dah mutio staklo i posmatrala Endrusa kako gestikulira i besno šapuće nešto advokatu na uvo. Sem se nacerio. „Dobro opaž anje. Mislim da nije skroz pijan –


naž alost, ne dovoljno da postane razgovorljiv, u svakom sluč aju – ali miriše na alkohol kad mu se približiš. Ako ga je sama pomisao na to da treba ovde da se pojavi toliko unervozila da mu je bilo potrebno pić e, onda sigurno neš to krije. Mož da se radi samo o telefonskim pozivima, ali...“ Endrusov advokat je ustao, protrljao ruke o pantalone i nervozno mahnuo u pravcu staklene pregrade. „Poč inje druga runda“, rekao je Sem, pokuš avajuć i da namesti kravatu. „Vidimo se kasnije, ljudi. Srećno." Kesi je pokuš ala da ubaci ostatke jabuke u kantu za smeć e i promaš ila. „Sut dostojan Endrusa", rekao je Sem i izaš ao napolje, cereći se. Prepustili smo ga njegovim aktivnostima i izaš li da zapalimo cigaretu – ko zna kad ć emo opet imati priliku za tako neš to. Iznad jednog od puteljaka koji vode u baš tu nalazi se viseć i most. Seli smo tu, naslonivš i leđa na njegovu ogradu. Predeo oko zamka se kupao u zlatastoj poslepodnevnoj svetlosti. Turisti u bermudama, s rancima na leđima, turnarali su okolo i tupavo blenuli u nazubljene zidove tvrđave; jedan od njih nas je, iz nekog razloga koji nikako nisam uspeo da dokuč im, fotogra isao. Neka deca su trč karala po lavirintu od cigala u bašti, šireći ruke u stilu superheroja. Kesino raspolož enje se iznenada promenilo; talas poleta zamenila je odsutnost; bila je zagnjurena u sopstvene misli. Rukama je obgrlila kolena, a pramenovi dima dizali su se iz zaboravljene cigarete među njenim prstima. Povremeno bi je uhvatilo takvo raspolož enje, a ovog puta mi je bilo drago zbog toga. Nisam baš bio za razgovor. Jedino o č emu sam mogao da razmiš ljam bilo je kako da pritisnemo Dž onatana Devlina, da iskoristimo sve š to smo imali, i ako se ikada bude slomio, bić e to danas; nisam imao pojma o tome š ta ć u uč initi, š ta ć e biti, ako se to zaista i dogodi. Kesi iznenada podiž e glavu; pogled joj se zaustavio negde preko mog ramena. „Pogledaj", skrenula mi je pažnju. Okrenuo sam se. Dž onatan Devlin je prelazio preko dvoriš ta, pognutih ramena, s rukama duboko zavuč enim u dž epove svog velikog, smeđeg kaputa. Moglo se oč ekivati da ć e visoke, ohole linije okolnih građevina umanjiti njegovu velič inu, ali mi se uč inilo da se one udruž uju s njim, klizeć i u neku č udnu geometrijsku formu kojoj je


on bio centralna tač ka, š to ga je prož imalo nekom nepropustljivom aurom važ nosti i znač aja. On nas nije video, glava mu je bila spuš tena, a sunce, nisko iznad vrta, poč ivalo mu je na licu; za njega bismo bili samo nejasne senke zarobljene u svetlom nimbusu, poput onih na slikama svetaca i gargojla. Njegova senka, duga i tamna, klizila je za njim po kaldrmi. Proš ao je tač no ispod nas, a mi smo zurili u njegova leđa dok je korač ao ka vratima. “Pa“, rekoh gnječ eć i cigaretu. „Mislim da je to naš znak." Ustao sam i ispruž io ruku da podignem Kesi, ali ona se nije pomerila. Pogled kojim me je prostrelila bio je trezven, oprezan i ispitivački. „Šta je?“, pitao sam. “Ne bi trebalo da ga ti ispituješ." Nisam odgovorio. Nisam se ni pomerio, samo sam stajao na mostu s rukom ispruž enom ka njoj. Nakon nekoliko trenutaka odsutno je odmahnula glavom, a izraz njenog lica koji me zapanjio, potpuno je nestao; uhvatila je moju ruku i dozvolila da je povučem gore.

Odveli smo ga u prostoriju za ispitivanja. Kad je bacio pogled na zid, razrogač io je oč i, ali niš ta nije rekao. „Detektivi Medoks i Rajan ispituju Dž onatana Majkla Devlina", rekla je Kesi, prebiruć i po jednoj od kutija, vadeć i prepuni dosije. „Niste obavezni da bilo š ta izjavite ukoliko to ne ž elite, ali sve š to kaž ete bić e zabelež eno i mož e se koristiti kao dokaz. U redu?“ “Da li sam uhapš en?“, pitao je Dž onatan. Nije se odmakao od vrata. “Za šta?“ “Molim?“, pitao sam, zbunjen. „O, upozorenje... bož e, ne. To je uobič ajeni postupak. Samo ž elimo da vam damo neke informacije o istrazi i proverimo mož ete li da nam pomognete da napravimo još jedan korak." “Da ste zaista uhapš eni", rekla je Kesi bacajuć i dosije na sto, “već biste to znali. Zašto mislite da je moguće da vas uhapsimo?" Slegao je ramenima. Ona mu se nasmeš ila i izvukla stolicu za njega, onu koja je bila tač no nasuprot zidu s jezivim fotogra ijama. „Sedite." Nakon nekoliko trenutaka lagano je skinuo kaput i spustio se na


stolicu. Obavestio sam ga o naš em napretku. Ja sam bio onaj kome je poverio svoju tajnu, a to poverenje je predstavljalo oruž je malog dometa koje nisam nameravao da upotrebim dok za to ne dođe vreme. Za sada sam bio njegov saveznik. U velikoj meri sam bio potpuno iskren prema njemu. Isprič ao sam mu sve o tragovima koje smo pratili i testiranjima u laboratoriji. Imenovao sam, jednu po jednu, sve koje smo identi ikovali kao moguć e poč inioce i koje smo eliminisali: ljude iz kraja koji su smatrali da je on taj koji zaustavlja napredak, pedo ile, religiozne fanatike, manijake, momka koji je smatrao da je Ketin triko nepristojan; Sandru. Oseć ao sam greš nu, nemu silu fotogra ija na zidu iza mene kako č eka. Dž onatan se dobro drž ao, gotovo sve vreme je svoj pogled drž ao prikovan za mene; ali sam video koliko je truda ulagao u to. „Znač i, pokuš avate da mi kaž ete da ste zapali u ć orsokak", najzad je rekao teškim glasom. Izgledao je kao neko ko je užasno umoran. „Bož e, ne“, rekla je Kesi. Sedela je na uglu stola, brade naslonjene na ruku i u tiš ini posmatrala. “Ne uopš te. Detektiv Rajan pokuš ava da vam objasni da smo preš li jedan veliki put u poslednjih nekoliko nedelja. Uradili smo veliki broj elirninacija. A evo š ta nam je na kraju ostalo.“ Glavom je pokazala ka zidu; on svoj pogled nije skinuo s njenog lica. „Imamo dokaze da je ubica vaše kćeri ovdašnji stanovnik s dobrim poznavanjem okoline Noknarija. Imamo forenzič ke dokaze koji povezuju njenu smrt s nestankom Pitera Sevidž a i Dž ermejn Rovan 1984. godine, š to nas dovodi do zaključ ka da je poč inilac star najmanje trideset pet godina i da u poslednjih dvadeset godina ima jake veze s pomenutom oblasti. A kako mnogo osoba koje se uklapaju u taj profil ima alibi, to sužava našu potragu još više.“ „Takođe, imamo dokaze", rekoh, „koji upuć uju na to da to nije ubistvo iz zadovoljstva. Isto tako, ne radi se o nasumič no odabranoj žrtvi. On ubija samo onda kad oseti da nema drugog rešenja.“ „Znač i, mislite da se radi o nekom ludaku", rekao je Dž onatan. Usta su mu se iskrivila. „Neki ludak...“ „Mož da i nije tako", rekao sam. „Hoć u da kaž em, desi se nekada da situacija izmakne iz š aka. Ponekad se sve završ i tragedijom koju niko nije želeo." „Vidite, gospodine Devline, to nam još viš e suž ava izbor: tragamo


za nekim ko je poznavao sve troje dece i ko je imao razloga da ž eli njihovu smrt“, rekla je Kesi. Odgurnula je stolicu, stavila ruke iza glave, pogleda prikovanog na njega. „Uhvatić emo tog momka. Svakim danom mu se sve više približavamo. Zato, ako postoji bilo šta što želite da nam kaž ete – bilo š ta o bilo kojem od ova dva sluč aja – sad je vreme.“ Nije odmah odgovorio. Prostorija je utonula u tiš inu, č ulo se samo tiho zujanje luorescentnih svetiljki iznad naš ih glava i lagana, jednolič na š kripa stolice na č ijim zadnjim nogama se ljuljala Kesi. Džonatanov pogled napusti njene oči i pade na fotografije: Keti uhvać ena u nekoj nemoguć oj pozi, Keti nasmejana na nekom travnjaku, kose poč eš ljane u stranu, sa sendvič em u ruci, Keti s jednim okom malo otvorenim i sasuš enom krvlju na usni. Ogoljeni, jednostavni izraz patnje na njenom licu bio je gotovo nepristojan. Morao sam da uložim veliki trud da ne sklonim pogled. Tiš ina je postajala sve tež a. Gotovo neprimetno, Dž onatan je prež ivljavao neš to š to sam mogao da prepoznam. Ta speci ič na skruš enost koja se ogleda oko usana i u polož aju leđa, ta iznenadna otromboljenost, kao da se noseć a muskulatura rastapa poput vode, to svaki detektiv poznaje: to se deš ava sekund pre nego š to osumnjič eni prizna zloč in, kad nakon duge borbe gotovo s olakš anjem dozvoli da svi njegovi odbrambeni mehanizmi popuste. Kesi je prestala da se ljulja na stolici. Srce mi je kucalo u grlu, mogao sam da osetim kako likovi s fotogra ija iza mojih leđa hvataju naš e udahe i izdahe, i zadrž avaju ih, s namerom da skliznu sa papira, sjure se niz hodnik napolje u sumrak, oslobođeni, samo kad bi on skupio snage da izusti tu jednu jedinu reč. Teš kim pokretom obrisao je usta, sklopio ruke u krilu i pogledao nazad u Kesi. “Ne“, rekao je. „Nemam ništa da vam kažem.“ Kesi i ja smo uzdahnuli u isto vreme. Znao sam da su moje nade da ć e se to desiti nerealne, naroč ito u tako kratkom roku, i – nakon te jedne muč ne sekunde – nije me ni bilo briga; jer sam sad barem bio siguran da on nešto zna. To je bilo jasno kao dan. Ovo je, u slvari, bio prilič an š ok. Ceo sluč aj je bio pretrpan moguć nostima i hipotezama („Dobro. Recimo da je to Mark uradio, i da bolest i stari sluč aj nemaju nikakve veze sa ovim, i recimo da Mel zaista govori istinu: ko bi mogao da ukloni telo?“) da je ono š to je


sigurno poč elo da deluje gotovo nezamislivo, poput nekog starog sna iz detinjstva. Oseć ao sam se kao neko ko se sve vreme kreć e među starim haljinama, obeš enim na nekom polumrač nom tavanu, a onda iznenada naleti na ljudsko telo, toplo, čvrsto i živo. Kesi spusti prednje noge svoje stolice na pod, „Dobro", rekla je, „hajde da se vratimo na poč etak. Silovanje Sandre Skali. Kada se to tačno dogodilo?" Dž onatanova glava se oš trim pokretom okrenula ka meni. „Bić ete dobro“, rekao sam mu tihim glasom. „Zastareo sluč aj." U stvari, uopš te se za sada nismo ni potrudili da to proverimo, ali je sluč aj ionako bio sporan: nije bilo šanse da ga ikada optužimo za to. Dobacio mi je dug, nesiguran pogled. „Leto osamdeset č etvrte“, najzad je progovorio. “Ne bih znao tačan datum.“ „Imamo izjave po kojima se događaj odigrao u prve dve nedelje avgusta", rekla je Kesi, otvarajući dosije. “Da li vam to zvuči moguće?“ „Moglo bi biti." „Takođe, prema jednoj izjavi, postojali su svedoci.“ Slegnuo je ramenima. “Ne bih znao.“ „U stvari, Dž onatane", rekla je Kesi, „reč eno nam je da ste ih vi jurili dok su trč ali u š umu i da ste, kad ste se vratili, rekli ‘prokleti klinci’. Meni to zvuči kao da znate da su bili tamo.“ „Možda i jesam. Ne sećam se.“ „Kako ste se oseć ali znajuć i da su tamo bila deca koja su sve videla?" Opet je slegnuo ramenima. „Kao š to sam već rekao. Ne seć am se toga.“ „Katai kaž e...“ Prevrtala je strane. „Katal Mils kaž e da ste bili veoma uplaš eni zbog moguć nosti da vas prijave policiji, Kaž e da ste, citiram, bili toliko uplaš eni, da ste se skoro usrali od straha, završ en citat." Odgovora nije bilo. Dublje je utonuo u stolicu, sklopljenih ruku, čvrst kao zid. „Šta biste sve uradili kako biste ih sprečili da vas prijave?“ „Ništa.“ Kesi se nasmejala. „Ma hajde, Dž onatane. Mi znamo ko su bili ti svedoci." „Znač i da ste u prednosti u odnosu na mene.“ Lice mu se pretvorilo


u oš tre uglove, ne odajuć i niš ta, ali mu se crvenilo pojavilo na obrazima: obuzimao ga je bes. „A samo nekoliko dana nakon silovanja“, rekla je Kesi, „dvoje od njih je nestalo.“ Ustala je – bez ž urbe, rastež uć i se – i otiš la na drugi kraj prostorije do zida s fotografijama. „Piter Sevidž “, rekla je, prstom pokazujuć i njegovu fotogra iju iz š kole. „Molim vas, gospodine Devline, pogledajte fotogra iju,“ Cekala je sve dok nije podigao glavu i dok prkosno nije usmerio pogled ka slici. „Ljudi kaž u da je bio rođeni vođa. Mož da bi, da je ostao ž iv, sad zajedno s vama vodio kampanju za izmeš tanje autoputa. Njegovi roditelji nisu u stanju da se presele na neko drugo mesto, da li znate? Dž ozefu Sevidž u je pre nekoliko godina ponuđen posao iz snova, ali poš to uključ uje preseljenje u Galvej, on ga nije prihvatio, jer nije mogao da podnese pomisao da bi Piter jednog dana mogao da se vrati kući i da ih ne zatekne tu.“ Zaustio je da neš to kaž e, ali mu ona nije dozvolila. „Dž ermejn Rovan“ – ruka joj je krenula ka sledeć oj slici – „poznata kao Dž ejmi. Zelela je da bude veterinar kad odraste. Njena majka nije pomerila ni jednu jedinu stvarč icu u njenoj sobi. Svake subote briš e praš inu u njoj. Seć ate se kad su se telefonski brojevi promenili na sedam cifara, tamo negde devedesetih, Ališ a Rovan je otiš la u sediš te irskog Telekoma i u suzama ih preklinjala da joj dozvole da zadrž i stari broj sa š est cifara, za slučaj da Džejmi jednog dana pokuša da je pozove.“ „Mi nismo imali niš ta s...“, poč eo je Dž onatan, ali ga je ona opet prekinula, podižući glas, gušeći njegov. „I Adam Rajan.“ Fotogra ija mojih izguljenih kolena. „Njegovi roditelji su se odselili zbog publiciteta i zato š to su se plaš ili da ć e se, ko god da je to uradio, vratiti po njega. Nestali su s vidika. Ali gde god bio, mora celog ž ivota da ž ivi sa onim š to se dogodilo. Ti voliš Noknari, zar ne, Dž onatane? Voliš da budeš deo zajednice kojoj pripadaš još od malih nogu? Mož da bi i Adam to oseć ao, da je dobio priliku. Ali on je sada negde daleko, mogao bi biti bilo gde na svetu, i nikada se više ne može vratiti kući.“ Te reč i su zazvonile u meni poput izgubljenih zvona nekog podvodnog grada. Kesi je bila dobra, odlič na; u roku od jedne jedine sekunde bio sam ispunjen divljim i potpunim očajem, da mi je došlo da zabacim glavu i zavijam kao pas.


„Znaš li, Dž onatane, š ta Sevidž ovi i Ališ a Rovan oseć aju?", pitala je. „Zavide ti. Morao si da sahraniš ć erku, ali jedino š to je gore od toga jeste da nikada ne dobiješ priliku da to uradiš . Seć aš se kako si se oseć ao onog dana kad je Keti nestala? Oni se tako oseć aju već dvadeset godina.“ “Ti ljudi zasluž uju da znaju š ta se dogodilo, gospodine Devline“, tiho sam rekao. “I ne samo radi njih. Radili smo pod pretpostavkom da su ova dva sluč aja povezana. Ako nismo u pravu, potrebno je da to znamo, ili bi Ketin ubica mogao da nam isklizne kroz prste. Na trenutak, neš to se pojavilo u njegovim oč ima – neš to š to mi je lič ilo na č udnu meš avinu straha i nade, ali nestalo je previš e brzo da bih bio siguran. „Sta se tog dana dogodilo?“, pitala je Kesi. „Cetrnaestog avgusta 1984, godine. Onog dana kad su Piter i Džejmi nestali.“ Dž onatan se povukao dublje u stolicu i zatresao glavom. „Rekao sam vam sve što sam znao.“ „Gospodine Devline“, nagnuo sam se ka njemu, „lako je razumeti kako se to dogodilo. Bili ste beskrajno uplaš eni zbog onoga š to se desilo sa Sandrom." „Znali ste da ona nije nikakva pretnja", rekla je Kesi. „Bila je luda za Katalom, nikada ne bi rekla neš to š to bi ga uvalilo u nevolju – a i da nije tako, bila bi njena reč protiv vaš e. Sudije č esto sumnjaju u ono š to govore navodne ž rtve silovanja, naroč ito ako su prethodno imale dobrovoljne seksualne odnose s dva osumnjič ena. Mogli ste je nazvati droljom i otić i slobodni iz sudnice. Ali ti klinci... samo jedna njihova reč mogla vas je smestiti u zatvor. Nikada se ne biste oseć ali bezbedno, dok su oni tu.“ Napustila je svoje mesto kraj zida, izvukla jednu stolicu blizu njega i sela. „Uopš te niste otiš li u Stilorgan tog dana“, blago je rekla, „zar ne?“ I Dž onatan se pomerio, ramena su mu se blago ukrutila. „Da“, rekao je teškim glasom. „Otišao sam. Ja, Katal i Šejn. U bioskop.“ „Šta ste gledali?“ „Šta god da sam tada rekao policiji. Bilo je to pre dvadeset godina.“ Kesi odmahnu glavom. „Ne“, rekla je a u glasu joj je zazveč ao jedva č ujni, ledeni prizvuk, potmuo poput podvodne eksplozije. „Mož da je jedan od vas – kladim se da je to bio Sejn; da sam se pitala, on bi bio


taj koga bih izostavila iz cele prič e – otiš ao u bioskop, tako da mož e ostalima da preprič a radnju ilma, u sluč aju da neko pita. Mož da ste, ako ste bili pametni, sva trojica otiš li u bioskop i onda se, č im su se svetla pogasila, iskrali kroz izlaz za sluč aj opasnosti, i tako sebi obezbedili alibi. Ali su se, pre š est sati, najmanje dvojica od vas vratila u Noknari, u šumu.“ “Šta?!“ izustio je Džonatan. Lice mu se razvuklo u grimasu gađenja. „Deca su se uvek vrać ala kuć i u pola š est, a vi ste znali da ć e vam verovatno biti potrebno neko vreme da ih pronađete; š uma je u ono vreme bila prilič no velika. Ali ste ih svakako pronaš li. Oni su se igrali, nisu se skrivali; verovatno su pravili veliku buku. Prikrali ste im se, baš kao što su se oni prikradali vama, i zgrabili ih.“ Sve ovo smo unapred dogovorili, naravno: iznova i iznova smo prolazili svaki deo, pronaš li smo teoriju koja se slagala sa onim š to smo imali, isprobavali svaki njen deo. Ali se u meni javila neka majuš na, neugodna nesigurnost koja me izjedala – nije bilo tako, nije bilo tako – a sad je bilo prekasno da ovo zaustavim. „Nismo se čak ni približili prokletoj šumi tog dana. Mi...“ „Izuli ste im cipele, da ih spreč ite da pobegnu. Onda ste ubili Dž ejmi. Neć emo znati kako sve dok ne pronađemo tela, ali ja se kladim da ste upotrebili nož . Ili ste je izboli ili ste joj presekli grkljan. Na ovaj ili onaj nač in, njena krv se naš la u Adamovim patikama; mož da ste ih koristili da uhvatite krv koja je tekla, kako ne biste ostavili suviš e tragova iza sebe. Mož da ste planirali da patike bacite u reku, zajedno s telima. Ah onda, dok ste bili zabavljeni Piterom, Dž onatane, ispustili ste Adama iz vida. On je zgrabio svoje patike i potrč ao koliko su ga noge nosile. Na njegovoj majici nalaze se poderotine; mislim da je jedan od vas pokuš avao da ga ubode dok je trčao, ali je promašio... Izgubili ste ga. Poznavao je šumu bolje od vas, i krio se sve dok ga ljudi iz potrage nisu pronaš li. Kako si se zbog toga oseć ao, Dž onatane? Znajuć i da je sve š to ste uč inili bilo uzalud, da tamo negde i dalje postoji svedok?" Dž onatan je zurio pogubljeno, stegnute vilice. Ruke su mi se tresle; gurnuo sam ih pod sto. „Vidiš , Dž onatane“, rekla je Kesi, „zato i mislim da ste samo vas dvojica bili tamo. Trojica krupnih momaka protiv tri deteta, tu ne bi bilo nikakvog nadmetanja; ne biste morali da im izujete cipele, kako


biste ih spreč ili da pobegnu, mogao je svako od vas da drž i jedno dete, a Adam se nikada ne bi vratio kuć i. Ali, ako ste vas dvojica pokuš avali da savladate njih troje...“ „Gospodine Devline", rekao sam. Glas mi je zvuč ao č udno i š uplje. „Ako ste vi bili taj koji nije prisustvovao – ako ste vi bili taj koji je otiš ao u bioskop da obezbedi alibi – morate to da nam kaž ete. Postoji ogromna razlika između izvršioca ubistva i saučesnika." Dobacio mi je besni pogled koji kao da je govorio „zar i ti, sine Brute?“. „Vi ste potpuno poludeli“, rekao je. Disao je teš ko, kroz nos. „Vi... ma jebeš ovo. Nikada nismo prstom pipnuli te klince." „Znamo da vi niste bili predvodnik, gospodine Devline“, rekao sam. „Bio je to Katal Mils. On nam je tako rekao, Rekao je, citiram: ‘Dž oner nikada, ni za milion godina ne bi imao muda da smisli tako neš to’. Ako ste bili samo saučesnik, ili svedok, učinite sebi uslugu i priznajte.“ „Sve je to sranje. Katal sigurno nije priznao nikakvo ubistvo, zato što nikoga nismo ubili. Nemam pojma šta se toj deci dogodilo, i nije me briga. Nemam niš ta da kaž em u vezi s tim. Samo ž elim da znam ko je to uradio Keti.“ „Keti", rekla je Kesi podiž uć i obrve. „Dobro, ako tako ž eliš ; vratićemo se kasnije na Pitera i Džejmi. Hajde da razgovaramo o Keti.“ Gurnula je stolicu unazad tako da je zaš kripala po podu – Dž onatanova ramena su se trgla – i brzim koracima otiš la do zida. „Ovo je Ketin zdravstveni karton. Cetiri godine nerazjaš njenih stomač nih tegoba kojima je doš ao kraj ovog proleć a, kad je rekla instruktorki baleta da ć e prestati, i pazi zaista i jesu. Naš sudski patolog kaž e da nema znakova da s njom neš to nije bilo u redu. Znate li š ta nam to govori? To nam govori da je neko trovao Keti. To je prilič no lako: malo deterdž enta za č iš ćenje toaleta ovde, doza sredstva za ribanje peć nice tamo, č ak i slana voda mož e da posluž i. Takve stvari se stalno dešavaju.“ Posmatrao sam Dž onatana. Crvenilo ljutnje nestajalo mu je s lica; bio je beo, beo kao kreč . Nesigurnost koju sam oseć ao netragom je nestala, a ista misao mi se opet javila: on je znao. „I to, Dž onatane, nije bio neko nepoznat, neko ko ima interesa u izgradnji autoputa i neš to protiv tebe. Radi se o nekom ko je svakodnevno imao pristup Keti, neko kome je verovala. Ali se


proletos, kad joj se pruž ila još jedna prilika da upiš e baletsku š kolu, to poverenje pomalo izlizalo. Odbila je da uzima otrov. Verovatno je i zapretila da ć e nekome reć i. I samo nekoliko meseci kasnije – oš tro je udarila po jednoj od obdukcionih fotografija – Keti je mrtva.“ “Da li š titite suprugu, gospodine Devline?“, blago sam upitao. Jedva sam disao. “Kod trovanja deteta najč eš će se radi o majci. Ako ovim samo pokuš avate da zadrž ite porodicu na okupu, mi mož emo da vam pomognemo u tome. Mož emo gospođi Devlin da obezbedimo pomoć koja joj je neophodna." „Margaret zaista voli naš e devojč ice", odvratio je. Glas mu je bio napet i zategnut. „Nikada ne bi radila tako nešto." “Sta je to š to nikada ne bi uradila?", pitala je Kesi. „Nikada ne bi učinila nešto da se Keti oseća loše ili je nikada ne bi ubila?" “Ne bi je povredila na bilo koji način. Nikada." “Pa ko nam onda ostaje?“, pitala je Kesi. Stajala je naslonjena na zid prstom pokazujuć i fotogra iju sa obdukcije, posmatrajuć i ga paž ljivo, hladna kao da je lik na nekoj slici. „Rozalind i Dž esika imaju č vrst alibi za noć kad je Keti umrla. Ko nam ostaje?" “Da se niste usudili ni da pomislite da bih ja povredio svoju kć er“, rekao je tihim, pretećim glasom. “Da se niste usudili.“ „Gospodine Devline, imamo troje ubijene dece, u istom mestu, koja su verovatno ubijena da bi se prikrili drugi zloč ini. Imamo č oveka koji se nalazio usred srede svakog od tih ubistava: vas. Ako imate iole dobro objašnjenje za to, molimo vas da nam kažete.“ “Ovo je jebeno neverovatno", odvratio je. Poč eo je opasno da podiž e glas. „Keti – neko mi je ubio ć erku, a vi ž elite da ja vama dam objašnjenje. To je vaš jebeni posao. Vi ste ti koji bi meni trebalo da date objašnjenje, a ne da me još i optužujete za...“ Bio sam na nogama još pre nego š to sam toga postao svestan. Oš trim pokretom sam bacio svoj rokovnik na pod, poleteo ka njemu, rukama se oslonio o sto i uneo mu se u lice. „Momak iz mesta, Dž onatane, star oko trideset pet godina ili viš e, koji ž ivi u Noknariju viš e od dvadeset godina. Momak bez dobrog alibija. Momak koji je poznavao Pitera i Dž ejmi, imao svakodnevni pristup Keti i imao jak motiv da ih sve ubije. Na koga te, jebiga, to podseć a? Imenuj mi samo još jednu osobu koja se uklapa u taj opis, i kunem ti se bogom da ćemo te pustiti da iš etaš odavde i nikada te viš e neć emo gnjaviti. Hajde,


Džonatane. Nađi nam tu drugu osobu. Samo jednu.“ „Onda me uhapsite!", zarež ao je. Gurnuo je ruke ka meni, dlanova okrenutih na gore, a ručni zglobovi su mu bili pritisnuti jedan uz drugi. „Hajde, ako ste već tako jebeno sigurni, imate dokaze – uhapsite me! Šta čekate?" Nisam u stanju da vam opiš em, i nisam siguran da biste uopš te shvatili koliko sam oč ajnič ki ž eleo da to uradim. Ceo ž ivot mi je prolazio ispred oč iju, onako kako kaž u da se to deš ava davljeniku – uplakane noć i u ledenoj spavaonici internata, vož nja bicikla uz uzvike „vidi, mama, bez ruku!“, sendvič i s maslacem i š eć erom, glasovi detektiva koji su mi bez kraja odzvanjali u glavi – a znao sam da ono š to imamo nije dovoljno, da neć e drž ati vodu, da ć e za dvanaest sati iš etati kroz vrata slobodan kao ptica i kriv kao greh. Nikada u ž ivotu nisam bio uveren u neš to kao sad. „Ma jebeš sve ovo“, rekao sam, otkopč avajuć i dugmad na rukavima koš ulje. „A ne, Devline. Ne. Sediš ovde i zajebavaš nas celo veče, dosta mi je toga.“ „Uhapsite me ili...“ Krenuo sam na njega. On se bacio nazad, odgurnuvš i stolicu koja je zazveč ala po podu, stao je u ugao, nagonski podigavš i pesnice u znak odbrane. Kesi je već bila na meni, zgrabivš i obema rukama moju podignutu pesnicu. „Gospode, Rajane! Prestani!" Radili smo to mnogo puta. Kad nam niš ta drugo ne preostane, kad znamo da je osumnjič eni kriv, a neć e da prizna, a nama je priznanje neophodno. Nakon navodnog napada, kad me ona zgrabi, ja se kao opustim, otresem Kesine ruke sa sebe i dalje posmatrajuć i osumnjič enog opakim pogledom; najzad, podignem ramena, istegnem vrat i bacim se na stolicu, nervozno dobujem prstima po stolu, a ona se vrati ispitivanju, paž ljivo me drž eć i na oku za sluč aj da otkrije bilo kakav znak moje nasilnosti. Nakon nekoliko minuta ona pogleda u svoj mobilni i kaž e: „Jebiga, moram da se javim. Rajane... molim te budi miran, važ i? Seć aš se š ta se poslednji put desilo?", ostavljajuć i nas same u prostoriji. To pali; u već ini sluč ajeva nije potrebno ni da ponovo ustanem. Odigrali smo tu predstavu već deset do dvanaest puta. Bili smo savršeno uigrani, kao dubleri u opasnim scenama. Ali ovog puta nije bilo isto, ovo je bila prava stvar za koju su svi drugi sluč ajevi i sve prethodne scene bili vež be, a još viš e me razbesnela č injenica da Kesi to nije shvatila. Pokuš ao sam da se


otrgnem; bila je jač a nego š to sam oč ekivao, ruke su joj bile poput č elika, č uo sam kako mi se negde na koš ulji pocepao š av. Njihali smo se u teškoj, mučnoj borbi. „Sklanjaj se od mene...“ „Robe, nemo...“ Kroz jaku crvenu grmljavinu u mojoj glavi zvuk njenog glasa koji je dopirao do mene bio je tanak i besmislen. Jedino š to sam mogao da vidim bio je Dž onatan, spuš tenih obrva i spreman za odbranu; č ekao je u uglu na manje od koraka. Zamahnuo sam rukom napred svom snagom, osetivš i kako ona posrć e dok joj je pritisak popuš tao, ali mi se na putu naš la stolica, i pre nego š to sam uspeo da je š utnem u stranu i stignem do njega, ona se oporavila, uhvatila me za drugu ruku i jednim brzim, gotovo klinič kim pokretom mi je iskrenula iza leđa. Dahtao sam. „Jesi li poludeo?“, š apnula mi je besno na uvo. „On stvarno ništa ne zna." Te reč i su na mene delovale poput ledene vode. Znao sam da č ak i ako nije u pravu, ne postoji niš ta na svetu š to bih mogao da uč inim, a ta č injenica me guš ila, ostavljajuć i me bespomoć nog. Kao da sam iskasapljen na komadiće. Osetila je da me ž elja za borbom napuš ta. Odgurnula me i hitro odstupila s rukama napetim i spremnim. Zurili smo jedno u drugo poput neprijatelja, teško dišući. Neš to tamno se š irilo njenom donjom usnom, a nakon nekoliko sekundi shvatih da je krv. U jednom groznom, ludom trenutku pomislio sam da sam je udario. (Kasnije sam saznao da nisam: kad sam se otrgao, ruka joj je poletela nazad, udarivš i je po ustima. Isekla je usnu na prednje zube; š to baš i ne č ini neku veliku razliku.) To me malo dozvalo pameti. „Kesi…“ izustio sam. Ignorisala me. „Gospodine Devline“, hladno je rekla, kao da se niš ta nije dogodilo; glas joj je samo malč ice zadrhtao. Dž onatan – potpuno sam zaboravio da je uopš te prisutan – polako se pomerio iz ugla, drž eć i me i dalje na oku. „Za sada vas puš tamo bez optuž be. Ali savetujem vam da ostanete tamo gde vas mož emo nać i i da ni na koji nač in ne pokuš avate da stupite u dodir sa ž rtvom silovanja. Da li je to jasno?“ „Jeste“, rekao je nakon nekoliko trenutaka. „U redu.“ Podigao je stolicu s poda, uzeo svoj zguž vani kaput i besnim pokretima ga


navukao. Kad je stigao do vrata, okrenuo se i pogledao me; za trenutak se č inilo kao da ć e neš to reć i, ali se predomislio i izaš ao, sa odvratnoš ću vrteć i glavom. Kesi je izaš la za njim i besnim pokretom zatvorila vrata za sobom; suviš e teš ka da bi se s treskom zalupila, zatvorila su se s nezadovoljavajućim tupim udarcem. Utonuo sam u stolicu, zarivš i lice među š ake. Nikada ranije nisam ovako neš to uradio, nikada. Už asavam se izič kog nasilja, oduvek je tako bilo; sama pomisao na to me natera da se trgnem. Cak i kad sam bio upravnik policije, s viš e moć i i manjom odgovornoš ću od bilo kog odraslog č oveka izvan malih juž noamerič kih drž ava, nikada nijednom nisam nikog udario. Ali sam se do pre jednog trenutka rvao s Kesi, poput nekog pijanog siledž ije u kafanskoj tuč i, spreman da sastavim Dž onatana s podom sobe za ispitivanje, savladan ludač kom ž eljom da ga udarim kolenom u jaja i pretvorim mu lice u kaš u. Povredio sam Kesi. S nekim odsutnim, lucidnim interesovanjem pitao sam se da li gubim razum. Nakon nekoliko minuta Kesi se vratila, zatvorila vrata i naslonila se na njih, gurnuvš i ruke u dž epove farmerki. Usna je prestala da joj krvari. „Kesi“, rekao sam trljajuć i dlanovima lice. „Stvarno mi je ž ao. Da li si dobro?“ „Sta je, do đavola, ono bilo?“ Na oba obraza su joj se pojavile crvene mrlje od besa. „Mislio sam da neš to zna. Bio sam siguran u to.“ Ruke su mi se toliko tresle, da je izgledalo kao da glumim, kao kad loš glumac pokušava da odglumi šok. Sklopio sam ih kako bi prestale. Nakon nekog vremena tiho je progovorila. „Robe, ovo ne mož emo da sakrijemo.“ Nisam odgovorio. Proš lo je dosta vremena dok nisam začuo kako se vrata zatvaraju za njom.


15. Te sam se noć i napio do daske, bio sam pijaniji nego ikad u poslednjih petnaest godina. Pola noć i sam sedeo na podu kupatila, staklastog pogleda prikovanog uz ve-ce š olju i ž eleć i da se ispovrać am, da se agonija završ i. Ivice mog vidnog polja su bolno pulsirale sa svakim otkucajem srca, a senke u uglovima su se izvijale, treperile i pretvarale u gadna, puzava stvorenja koja su nestajala kad bih trepnuo. Najzad sam shvatio da, iako muč nina neć e uskoro proć i, verovatno se neć e dalje pogorš avati. Oteturao sam u spavać u sobu i zaspao onako obučen na nerazmeštenom krevetu. Imao sam nemirne snove, nekako zgrudvane i gadne. Neš to se treslo i zavijalo u nekoj platnenoj torbi, smeh je postajao sve bliž i. Razbijeno staklo na kuhinjskom podu, neč ija majka je plakala. Opet sam bio pripravnik u nekom udaljenom pogranič nom okrugu, a Dž onatan Devlin i Katal Mils su se krili u brdima, naoruž ani i s lovač kim psom, podivljali, a mi smo morali da ih uhvatimo; ja i još dva detektiva za ubistva, visoka i hladna poput voš tanih igura, stajali smo do kolena u nekom ljigavom blatu. Dopola budan, borio sam se s posteljinom, č arš avi su bili svuč eni s duš eka i sabijeni u gomile, od znoja vlaž ne. Još pre nego š to mi je pomisao da sanjam doprla do mozga, ponovo sam zaspao. Ujutru sam se probudio sa slikom koja je blistala jasnoć om i bila razapeta u mom umu poput neonske reklame. Ništa što bi imalo veze s Piterom, Dž ejmi ili Keti: Emet, Tom Emet, jedan od dvojice detektiva za ubistva koji je jednom prilikom svratio nakratko u ono bogu iza nogu udaljeno mesto gde sam radio kao pripravnik. Emet je bio visok i mrš av, elegantan na neki neprimetan nač in (kad malo bolje razmislim, tada sam pokupio svoje prve utiske o tome kako bi detektiv za ubistva trebalo da bude odeven), s licem koje kao da je izaš lo pravo iz nekog kaubojskog ilma, izbrazdano i uglač ano poput starog drveta. Kad sam se pridruž io Odeljenju, on je još bio tu – u međuvremenu se penzionisao – i delovao mi je kao in č ovek, ali nikada nisam uspeo da se oslobodim strahopoš tovanja koje sam gajio prema njemu; č im bi mi


se obratio, ja bih poč eo da se ponaš am poput neartikulisanog, nespretnog učenika. Jednog popodneva sam se š unjao po parkingu u tom mestu bogu iza nogu, puš eć i i pokuš avajuć i da neprimeć en prisluš kujem njegov razgovor. Drugi detektiv ga je neš to pitao – nisam mogao da č ujem š ta – a Emet je samo kratko odmahnuo glavom. „Ako nije, onda smo uprskali stvar“, rekao je povlač eć i poslednji dim i gaseć i cigaretu vrhom svoje elegantne cipele. „Morać emo da se vratimo unazad, sve do samog poč etka, i vidimo gde smo pogreš ili.“ Okrenuli su se i vratili u zgradu, jedan do drugog, pognutih ramena, tajanstveni u svojim neupadljivim tamnim sakoima. Bio sam svestan da sam – niš ta kao pić e ne izaziva talas kukavnog samooptuž ivanja – uprskao sve, na sve moguć e nač ine. Ali to viš e i nije bilo važ no sad, kad je reš enje postalo tako oč igledno. Imao sam utisak da se sve š to se za vreme ovog sluč aja događalo – noć ne more zbog sluč aja Kavano, už asan razgovor s Dž onatanom, sve neprospavane noć i i sitne podvale mog uma – da je sve to poslato od strane nekog mudrog, dobrog boga, da bi me dovelo tač no do ovog trenutka. Izbegavao sam noknarijsku š umu kao kugu, i mislim da bih pre razgovarao sa svakim u okrugu i silovao svoj mozak sve dok ne bi eksplodirao, nego š to bih kroč io tamo, sve dok nisam doveden u situaciju da mi niš ta drugo ne preostaje nego da priznam oč igledno; ja sam bio jedini koji je bez ikakve sumnje znao odgovore bar na neka pitanja, i ako je neš to moglo da me do tih odgovora dovede, bila je to (evo povratka na početak) sama šuma. Znam da to zvuč i suviš e jednostavno. Ali ne mogu da vam opiš em š ta je to za mene znač ilo; kao da mi se odjednom upalilo stotinu sijalica iznad glave, taj mali znak koji mi je davao nadu da ipak nisam izgubljen sluč aj, da znam š ta treba da radim. Gotovo da sam prsnuo u smeh, lež eć i u krevetu, dok se svetlost zore probijala između zavesa. Mož da sam patio od najgoreg mamurluka na svetu, ali oseć ao sam se kao da sam spavao nedelju dana; prš tao sam od energije poput dvadesetogodiš njaka. Istuš irao sam se, obrijao i pož eleo Heder dobro jutro, glasom tako veselim da se ona iznenadila i pogledala me sumnjič avo. Odvezao sam se do grada, pevuš eć i one už asne pesmice s top-lista koje su puštali na radiju. Pronaš ao sam mesto za parkiranje na Stivens grinu – to sam


smatrao dobrim znakom; tako neš to je neverovatno u ovo doba dana – i na brzinu pokupovao š ta mi je potrebno dok sam iš ao na posao. U maloj knjiž ari u Grafton stritu sam pronaš ao lep, stari primerak Orkanskih visova – stranice od teš kog, starog papira koji je poč eo da tamni po ivicama, bogat crveni povez sa zlatnim slovima, posveta “Za Saru, Božić 1922.“ ispisana izbledelim mastilom na prvoj strani. Potom sam otiš ao do Braun Tomasa i kupio mali, uglač ani i komplikovani aparat za kapuć ino; Kesi je volela kafu s penom i nameravao sam da joj aparat poklonim za Bož ić , ali nekako nisam stigao. Nisam ponovo palio automobil, već sam odluč io da proš etam do posla. Parkiranje ć e me koš tati pravo malo bogatstvo, ali ovo je bio jedan od onih sunčanih, veselih dana u kojima je svaka ekstravagancija dozvoljena. Kesi je već sedela za svojim stolom s velikom gomilom papira ispred sebe. Sreć om, Sem i pomoć nici nisu bili na vidiku. “Jutro“, dobacila je, pogledavši me pogledom hladnim i upozoravajućim. „Izvoli", rekao sam, spuštajući ispred nje dva paketa. “Šta je to?", pitala je sumnjičavo ih odmeravajući. “Ovo je“, rekao sam pokazujuć i paket u kojem je bio aparat za kapuć ino, „tvoj zakasneli poklon za Bož ić . A ovo drugo je u znak izvinjenja. Už asno mi je ž ao, Kes – ne samo zbog onog juč e, već zbog mog ponaš anja u poslednjih nekoliko nedelja. Bio sam pravi smarač i imaš mnogo razioga da budeš ljuta na mene. Ali obeć avam da je s tim gotovo. Odsad ć u se ponaš ati kao normalno, prisebno i pristojno ljudsko biće.“ „Bić e to prvi put“, automatski je odvratila, a ja osetih olakš anje. Otvorila je knjigu – ona obož ava Emili Bronte – i prstom preš la preko naslovne strane. “Da li mi je oprošteno? Ako hoćeš, pašću na kolena. Ozbiljno.“ „Baš bih volela da te nateram na to“, odvratila je, “ali bi neko mogao da te vidi, pa bi nastao skandal. Rajane, ti malo kopile. Upropastio si moje savršeno durenje." „Ionako ne bi dugo izdrž ala“, rekao sam s ogromnim olakš anjem. „Popustila bi do ručka.“ „Ne iskuš avaj svoju sreć u. Dođi ovamo", ispruž ila je ruku, a ja sam se sagnuo i zagrlio je. „Hvala ti.“ „Nema na čemu“, rekao sam. „I ozbiljno: nema više gadosti.“ Posmatrala me dok sam skidao kaput. „Sluš aj“, rekla je, „nije stvar


samo u tvom už asnom ponaš anju. Bila sam zabrinuta za tebe. Ako ne ž eliš da se upetljavaš viš e u ovo – ne, sasluš aj me – mož eš da se zameniš sa Semom, istraž uješ Endrusa, a pustiš njega da preuzme porodicu. On je već stigao dalje nego iko od nas; neć e nam biti potrebna pomoć njegovog strica. Sem neć e postavljati suviš na pitanja, znaš i sam kakav je. Nema razloga da sebe dovodiš u stanje ludila zbog ovoga.“ „Kes, kunem se, stvarno sam dobro“, rekao sam. „Juč eraš nji dan mi je bio kao alarm za buđenje. Kunem se u š ta god hoć eš da sam pronašao način da se izborim sa ovim slučajem." „Robe, seć aš se da si mi jednom prilikom rekao da ti lupim š amar ukoliko poč neš da se ponaš aš č udno u vezi s ovim? Evo, smatraj da si dobio šamar. Za sada, samo metaforički.“ „Sluš aj, daj mi još nedelju dana. Ako krajem nedelje budeš i dalje smatrala da se ne snalazim baš najbolje u svemu ovome, zamenić u se sa Semom. Važi?“ „Dobro“, izustila je najzad, mada i dalje nije delovala ubeđeno. Bio sam tako dobro raspolož en da me je njeno zaš titnič ko ponaš anje, koje bi me u uobič ajenim okolnostima dovelo do besa, dirnulo: verovatno zato š to sam mislio da je sada potpuno nepotrebno. Blago sam joj stisnuo rame dok sam išao ka svom stolu. „U stvari, cela prič a sa Sandrom Skali donela je i neš to dobro. Seć aš se koliko smo ž eleli da proverimo Dž esikine i Rozalindine zdravstvene kartone? Pa, sad imamo Keti koja je pokazivala izič ke simptome zlostavljanja, Dž esiku koja pokazuje psihič ke i Dž onatanovo priznanje da je kriv za silovanje. Mislim da sad imamo dovoljno posrednih dokaza da dobijemo te kartone." „Medoksova“, rekao sam, “ti si moja zvezda.“ Bila je to još jedna stvar koja me muč ila; č injenica da sam napravio budalu od sebe, usmerivš i nas u potragu za maglom. Izgleda da nije sve bilo besmisleno. „Mislio sam da smatraš da Devlin nije naš čovek.“ Slegla je ramenima. „Ne baš . Ali on neš to krije, mada bi to moglo biti samo zlostavljanje – dobro, nije to samo, znaš š ta hoć u da kaž em – ili mož da prikriva Margaret, ili... nisam tako sigurna kao ti da je on krivac, ali bih ipak želela da pregledam te kartone, to je sve.“ „Nisam ni ja siguran.“ Podigla je obivu. „Juče si delovao kao da jesi.“


„Kad smo već kod toga“, smuš eno sam rekao, „znaš li da li se ž alio na mene? Nemam muda da proverim.“ „Zato š to si se tako lepo izvinio", rekla je, „prevideć u ovu tvoju oč iglednu manipulaciju. Niš ta mi nije rekao o tome, a da jeste, znao bi to; O’Kelijevo urlanje bi se č ulo sve do Noknarija. Iz istog razloga pretpostavljam i da se Katal Mils nije ž alio na mene š to sam rekla da mu je mali.“ “I neć e. Mož eš li i da ga zamisliš kako sedi s nekim policajcemadministrativcem i objaš njava mu kako si nagovestila da on mož da ima malog, miltavog đoku? Ali Devlin je druga prič a. Ionako je u ovom trenutku već napola lud...“ „Ne budi zao prema Dž onatanu Devlinu“, rekao je Sem, upadajuć i u prostoriju. Bio je sav zajapuren od uzbuđenja, okovratnik mu je bio uvrnut, a č uperak kose mu je padao na oč i. „Devlin je zlato. Stvarno, da se nisam plašio da će me pogrešno shvatiti, izljubio bih ga.“ „Baš biste bili lep par“, rekao sam, spuš tajuć i olovku. „Sta je uradio?“ Kesi se okrenula na stolici, dok joj se osmeh pun oč ekivanja širio licem. Sem je dramatič nim pokretom izvukao stolicu, bacio se na nju i podigao noge na sto poput privatnog detektiva iz nekog starog ilma; da je imao š eš ir na glavi, bacio bi ga na drugi kraj prostorije. „Upravo je od svih glasova koji su mu puš teni, prepoznao Endrusov. Endrus i njegov advokat samo š to nisu dobili srč ku, a ni Devlin nije bio oduš evljen mojom pojavom – š ta ste mu, do đavola, uradili? – ali su se na kraju svi slož ili da to uradimo. Pozvao sam Devlina telefonom – smatrao sam da je to najbolji nač in; znate kako svi zvuč e drugač ije preko ž ice? – i naterao Endrusa i gomilu drugih ljudi da izgovore nekoliko reč enica iz anonimnog poziva u sluš alicu; „Imaš divnu ćerku“; „Nemaš pojma u šta se upetljavaš...“ Rukom je sklonio kosu iz oč iju; njegovo lice, nasmejano i otvoreno, zrač ilo je pobednič kim sjajem poput deč jeg. „Endrus je mrmljao i mucao i pokuš avao na sve moguć e nač ine da izmeni glas, ali ga je moj č ovek Devlin prepoznao u roku od pet sekundi, bez po muke. Urlao je na mene preko telefona, hteo je da zna ko je to, a Endrus i njegov advokat – pustio sam ga na spikerfon, tako da su ga svi č uli, nisam hteo da im dam bilo kakve protivargumente – samo su sedeli bledi kao krpe poput guzica. Bilo je savršeno."


„Odlič no obavljeno", rekla je Kesi, nagnuvš i se preko stola da mu da petaka. Sem je, cereći se, pružio drugu ruku ka meni. „Da budem iskren, oduš evljen sam sobom. Nisam ni blizu toga da ga optuž im za ubistvo, ali verovatno mož emo da podignemo optuž nicu za uznemiravanje – a to ć e nam biti dovoljno da ga privedemo na ispitivanje i da vidimo š ta mož emo da izvuč emo od toga.“ „Da li si ga zadržao u pritvoru?“, pitao sam. Odmahnuo je glavom, „Nisam mu rekao ni reč nakon prepoznavanja, samo sam mu zahvalio i nagovestio da ć emo ostati u vezi. Hoću da ga pustim malo da brine." „O, pa to je nizak udarac, O’Nile", ozbiljno sam rekao. „Nisam to od tebe oč ekivao." Bilo je zabavno zezati Sema. Nije se uvek deš avalo da padne na to, ali kad bi pao, počinjao bi da se pravda i da zamuckuje. Dobacio mi je uvređen pogled. „Osim toga, hteo sam da vidim postoji li š ansa da mu ozvuč imo telefon na nekoliko dana. Ako je on č ovek koga traž imo, mogu da se kladim da to nije uradio sam. Ima dobar alibi, i nije tip koji bi prljao svoje fensi odelo odrađujuć i sopstvene prljave poslove; unajmio bi nekoga. Prepoznavanje glasa bi moglo dovoljno da ga uspaniči da pozove onoga koga je unajmio, ili da se barem nekome izlane.“ „Uzmi listing njegovih telefonskih poziva, takođe“, podsetio sam ga. „Vidi s kim je razgovarao proteklog meseca.“ „O’Gorman je već otiš ao po njih“, rekao je pomalo uobraž eno. „Dać u Endrusu nedelju ili dve, videć u da li ć e se neš to desiti, a onda ć u ga privesti. Osim toga" – iznenada je izgledao pomalo posramljeno, kao deč ak uhvać en u nestaš luku – „seć ate se da je Devlin rekao da mu je glas zvuč ao pomalo č udno? I da smo se pitali da nije malo bio pod gasom juč e? Mislim da naš momak ima problem s alkoholom. Pitam se, ukoliko bismo otiš li da ga vidimo negde oko osam sati uveč e, u kakvom bismo ga stanju zatekli? Mogao bi biti – znate već ... malo raspolož eniji za razgovor, manje raspolož en da zove advokata. Znam da nije lepo koristiti se tuđim slabostima, ali...“ “Rob je u pravu“, rekla je Kesi vrteć i glavom. „Zaista si u potaji okrutan.“ Na trenutak, oč i su mu se zbunjeno raš irile; a onda je karta pala. „Jeb’te se vas dvoje“, razdragano je rekao, okrenuvš i se na svojoj


stolici za pun krug, podignutih stopala.

Te več eri smo bili veseli, veseli poput š kolaraca koji su neoč ekivano dobili slobodan dan. Sem je, uprkos naš oj neverici, uspeo da O’Kelija natera da ubedi sudiju da odobri ozvuč enje Endrusovog telefona na dve nedelje. Obič no nema š anse za ovakvo odobrenje osim ukoliko je u sluč aj umeš ana ogromna količ ina ekspioziva, ali je operacija „Vestalka" bila i dalje na naslovnim stranama novina svakog drugog dana – „Nema nikakvih novih tragova u sluč aju Ketinog ubistva (strana 5, č lanak pod nazivom „Da li su vam deca bezbedna?“) – i buka koja se oko toga dizala davala nam je izvesnu prednost. Sem je likovao: „Znam da taj momak neš to krije, mogu da se kladim u to. Bić e potrebno samo nekoliko pić a jedne več eri i beng! imać emo ga u š aci.“ Da proslavimo, doneo je sa sobom divno belo vino koje je prosto klizilo niz grlo. Od olakš anja mi se vrtelo u glavi i oseć ao sam glad kakvu nisam osetio već nedeljama; napravio sam ogroman š panski omlet, pokuš ao da ga prevrnem u vazduhu poput palač inke, pa zamalo nije završ io u sudoperi. Kesi je leprš ala po stanu, bosih nogu, u letnjem dž insu kratkih nogavica, rezala baget, puš tala glasno Miš ela Sokeda, komentariš uć i moju koordinaciju pokreta: „Ako neko ikada ovom momku da oruž je, bić e samo pitanje vremena kad ć e poč eti da maše njime, ne bi li zadivio neku devojku i ranio sebe u nogu…“ Nakon več ere igrali smo “kranijum“ {50} u nekoj neobaveznoj verziji za tri osobe – nemam reč i kojima bih opisao Sema dok, nakon č etiri č aš e vina, pokuš ava da pantomimom objasni reč “karburator“ („C3P0? Muž a krava?... Ti mali ljudi iz š vajcarskih satova!") Duge, bele zavese su leprš ale na povetarcu kraj otvorenih prozora, srebrni mesec visio je na nebu koje je tamnelo, a ja nisam mogao da se setim kada sam poslednji put imao več e kao š to je ovo, veselo, luckasto več e bez sivih senki što vrebaju na obodima svakog našeg razgovora. Kad je Sem otiš ao, Kesi me uč ila svingu. Nakon več ere smo, van svakog protokola, popili po kapuć ino da isprobamo njen novi aparat, pa smo satima bili udaljeni od bilo kakve pospanosti, a s njenog izanđalog CD plejera je dopirala stara muzika; Kesi me uhvatila za obe ruke i podigla sa sofe. „Kako ti, do đavola, znaš da igraš sving?“, hteo sam da saznam.


„Moj stric i strina su smatrali da deca treba da pohađaju razne č asove. Mnogo raznih č asova. Umem i da crtam ugljenim š tapić ima i da sviram klavir, takođe.“ „Sve u isto vreme? Ja mogu da glumim trougao. Imam dve leve noge.“ „Baš me briga. Hoću da igram." U stanu nije bilo dovoljno prostora. „Hajde“, rekla je. „Izuj se“, zgrabivš i daljinski pojač ala je ton na jedanaesti podeljak. Izaš la je kroz prozor i požarnim stepenicama se spustila na ispust zgrade. Nisam neki igrač , ali mi je ona uporno, iznova i iznova, pokazivala osnovne korake dok su joj stopala veš to bež ala od mojih nespretnih, sve dok odjednom nisam ukapirao kako to ide, pa smo plesali, vrteli se i njihali u izazivač ki drskom, veš tom skladu, lakomisleno blizu ivice krova. Drž ao sam je za ruke, č vrste i elastič ne poput gimnastič arskih. „Vidiš da umeš da igraš !“, uzviknula je bez daha, sjajnih oč iju, pokušavajući da nadglasa muziku. „Molim?“, viknuo sam i sapleo se o sopstvene noge. Naš smeh se poput svetlosti širio preko tamnih vrtova pod nama. Culo se otvaranje prozora ispod nas i neki drhtavi glas sa irskim naglaskom je zaš kripao: „Ako odmah ne utiš ate tu muziku, pozvać u policiju!" “Mi smo policijal", odvratila je Kesi. Dlanom sam joj zatvorio usta, pa smo se tresli od pokuš aja da zatomimo eksplozivni, ludač ki smeh, sve dok se, nakon zbunjene ć utnje, prozor nije s treskom zatvorio. Ustrč ala je uz pož arne stepenice i, usmerivš i daljinski kroz prozor, prebacila CD na Šopenov Nokturno i smanjila ton. Lež ali smo jedno pored drugog na krovu, zabacivš i ruke iznad glava, a laktovi su nam se dodirivali. Oseć ao sam prijatnu vrtoglavicu od vina i igranja. Preko lica mi je duvao topao povetarac; uprkos svetlostima grada, sazvež đa su bila uoč ljiva; Velika kola, Orionov pojas. Bor u dnu vrta š uš tao je poput mora, neprekidno. Na trenutak sam pomislio da se ceo svemir okrenuo naopako i da lagano padamo u veliku crnu posudu, sač injenu od zvezda i noć i, i nekako sam bio siguran da će, na kraju krajeva, sve biti u redu.


16. Sačuvao sam šumu za subotu uveče, krijući svoju nameru poput deteta koje č uva uskrš nje jaje s nekom tajanstvenom nagradom u njemu. Sem je za vikend otiš ao u Galvej na krš tenje sestrič ine – imao je veliku porodicu koja se okupljala gotovo svake nedelje, uvek se deš avalo neko krš tenje, venč anje ili sahrana – Kesi je otiš la u provod s drugaricama, a Heder je imala zakazan jedan od onih grupnih sastanaka naslepo, negde u nekom hotelu. Niko neć e ni primetiti da me nema. Otiš ao sam u Noknari negde oko sedam uveč e i parkirao automobil na odmoriš tu pored puta. Poneo sam vreć u za spavanje i baterijsku lampu, termos jake kafe s dodatkom alkohola i nekoliko sendvič a – dok sam sve to pakovao, oseć ao sam se pomalo glupo, kao da sam neki bajker pun poleta, u odelu tehnološ ki unapređenog veš tač kog materijala, ili deč ak koji bež i od kuć e – ali nisam poneo niš ta č ime bih mogao da založ im vatru; ljudi u mestu su i dalje bili na ivici nerava, a policija bi odmah reagovala na tajanstvenu svetlost. To bi stvarno bilo sramotno, a pored toga, ja de initivno nisam tip skauta; verovatno bih samo spalio ono što je od šume ostalo. Bilo je mirno, jasno več e, a iskoš ena svetlost davala je kamenu od koga je kula sač injena ruž ič astozlatnu boju. Pod njom su č ak i iskopana zemlja i rovovi odisali nekom tuž nom, kao iskasapljenom magijom. Culo se blejanje jaganjaca negde daleko na poljima, a vazduh je imao bogat, smirujuć i miris; meš avina mirisa sena, krava i nekog opojnog cveta koji nisam prepoznao. Jata ptica su uvež bavala svoje leteć e formacije iznad brda. U dvoriš tu jedne kolibe uznemirio sam nekog ovč arskog psa, koji se oglasio lenjim, upozoravajuć im lavež om, na trenutak me paž ljivo osmotrio, a onda doš ao do zaključ ka da ne predstavljam baš neku pretnju i ponovo legao. Pratio sam neravni put koji su ugazili arheolozi, jedva š irok da njime mogu proć i ruč na kolica, a vodio je preko iskopina – ovog puta sam obuo stare patike, navukao neki odrpani džins i debeli džemper – pravo u šumu. Ako ste, kao ja, u osnovi gradsko č eljade, verovatno š umu


zamiš ljate prilič no jednostavno; istovetna zelena stabla u jednakim nizovima, meka prostirka od mrtvog lišća ili borovih iglica, sve uredno kao na deč jem crtež u. Mož da š ume stvorene ljudskom rukom s puno entuzijazma zaista i jesu nalik tome; ne bih znao. Suma u Noknariju je bila prava pravcata, i bila je izazovnija i tajnovitija nego š to sam se seć ao. Imala je neki sopstveni red, sopstvene ljute bitke i sauč esnike. Ja sam sada tu predstavljao uljeza i imao sam neugodan oseć aj da sam istog trena primeć en i da me š uma posmatra svojim mnogoznač nim pogledom mnoš tva, trenutno bez prihvatanja i bez odbijanja; odlaž uć i donošenje presude. Na Markovoj č istini pronaš ao sam svež pepeo i nekoliko novih opuš aka razbacanih po goloj zemlji oko mesta na kom je lož ena vatra; opet je dolazio ovamo nakon š to je Keti ubijena. Nadao sam se svim srcem da neć e odabrati baš ovo več e da se povezuje sa svojom baš tinom. Izvadio sam iz dž epova sendvič e, termos i lampu, raš irio vreć u za spavanje na jednoj zaravni s poleglom travom, gde se i Mark očito smeštao. A onda sam prošetao po šumi, lagano, ne žureći. Oseć ao sam se kao da sam naleteo na ostatke nekog prastarog grada. Vrhovi kroš anja uzdizali su se poput stubova katedrala; borili su se za prostor, a ogromna oborena stabla lež ala su u skladu s nagibom tla; hrast, bukva, jasen i još neka druga koja nisam prepoznao. Zraci svetlosti prosejani kroz guste kroš nje i lukove zelenila bili su slabaš ni i davali utisak svetosti. Gusti izdanci brš ljana omekš avali su oš tre obrise ogromnih stabala i nestajali u vodopadima povijenih grana, pretvarajuć i panjeve u kipove. Debeo, mekan sloj mrtvog liš ća upijao je zvuk mojih koraka; kad sam stao, nogom sam prevrnuo kamen i osetio miris trulež i koji se uzdizao iz gomile crne, vlaž ne zemlje posute ostacima ž irova na kojima se videlo migoljenje crva. Ptice su proletale i dozivale se među granama, š aljuć i cvrkutave znake upozorenja dok sam prolazio. Iz gustog rastinja su tu i tamo provirivali delovi ruš evnog starog zida od kamena; snaž no korenje obraslo mahovinom, deblje od moje ruke. Niska obala reke, gusto obrasla kupinovim grmljem (setih se klizanja na zadnjicama i rukama i uzvika Joj! Moja noga!), otež alim od zrelih plodova, i vrbama. Reka je bila poput trake od starog zlata, istač kana i obrubljena crnim. Tanuš ni ž uti listovi plivali su po njenoj površini, lagano balansirajući kao da se radi o čvrstoj podlozi.


Misli su se vrtele i izmicale mi. Svaki moj korak bio je pun prepoznavanja koje je kuckalo u vazduhu poput neke poruke otkucane Morzeovom azbukom na frekvenciji koja vam za nijansu izmič e. Trč ali smo ovuda, niz ove padine, prateć i jedva vidljive puteljke; jeli smo š arenkaste male divlje jabuke ubrane sa izuvijanog stabla. Kad sam pogledao u njegovu gustu kroš nju, gotovo da sam oč ekivao da nas ugledam gore, kako visimo s grana poput mladih divljih mač aka i zurimo dole, uzvrać ajuć i pogled, Na obodu jedne ovakve č istine (visoka trava, tač ke sunč eve svetlosti, oblaci maslač ka i divlje mrkve) gledali smo kako Dž onatan i njegovi drugari drž e Sandru prikovanu uz tlo. Negde, mož da baš na ovom mestu gde sad stojim, šuma je zadrhtala, otvorila se i progutala Pitera i Džejmi. Nisam imao nikakav određeni plan to več e. Namera mi je bila da odem u š umu, pogledam okolo, provedem noć tu; nadao sam se da ć e se neš to dogoditi. Sve do ovog trenutka nedostatak plana nije se č inio kao velika prepreka. Uostalom, u poslednje vreme, svaki put kad bih pokuš ao da neš to isplaniram, stvari bi spektakularno krenule naopako; oč ito mi je bila neophodna promena taktike, a š ta bi moglo da predstavlja potpuniju promenu od ulaska u ovo bez ič ega i jednostavnog č ekanja da mi sama š uma ponudi neš to? Osim toga, pretpostavljam da mi se svidela ž ivopisnost te ideje. Verovatno sam, bez obzira na to š to sam posedovao temperament potpuno nepodesan za tu ulogu, oduvek tež io da budem heroj poput onih iz starih mitova, zlatan i neustraš iv, koji bez ič ega galopira u susret svojoj sudbini na divljem konju koga nijedan drugi čovek na svetu ne bi mogao da jaše. Sad kad sam zaista bio tu, sve to mi viš e nije izgledalo kao korak u nepoznato slobodnog duha. Pomalo sam se oseć ao kao hipik – č ak mi je palo na pamet da se uduvam, u nadi da ć u se od toga dovoljno opustiti da svojoj podsvesti pruž im bar neku š ansu, ali od trave mi se uvek prispava – a još viš e od toga, oseć ao sam se glupo. Iznenada mi je palo na pamet da je baš ovo drvo na koje sam naslonjen mož da isto ono kraj kog sam pronađen i mož da se u njegovoj kori i dalje naziru bledi tragovi na mestima gde sam zarivao nokte; takođe sam shvatio da se smrkava. Gotovo da sam u tom trenutku otiš ao. Vratio sam se do č istine, istresao opalo liš će sa svoje vreć e za spavanje i poč eo da je pakujem. Da budem iskren, jedino š to me je zadrž alo tamo bila je pomisao o


Marku. On je proveo noć tu, ne jednu nego ko zna koliko i izgleda da mu se to ni izdaleka nije č inilo kao neš to zastraš ujuć e, a nikako nisam mogao da podnesem pomisao da je u neč emu bolji od mene, bez obzira š to on za to nikada ne bi saznao. On je mož da imao tu prednost da je smeo da založ i vatru, ali ja sam imao svoju baterijsku lampu i smit end veson, mada sam se oseć ao pomalo glupo š to sam uopš te razmiš ljao o tome. Bio sam samo nekoliko stotina metara udaljen od civilizacije, ili barem od naseljenog mesta. Na trenutak sam stajao kao oduzet, s vrećom za spavanje u rukama; onda sam je odmotao, uvukao se u nju do struka i naslonio se na drvo. Sipao sam kafu s viskijem; njen oš tar ukus je na neki č udan nač in delovao ohrabrujuć e. Nebo je tamnelo iznad moje glave, prelazeć i iz tirkizne u sjajnu indigo plavu; ptice su sletale na grane, pripremajuć i se za spavanje, oš tro se oglaš avajuć i. Slepi miš evi su cič ali krstareć i nad iskopinama, a u grmlju se zač ulo brzo grebanje, potom š uš kanje, pa tiš ina. Daleko, negde u naselju, deca su se igrala ž murke, i č ulo se ritmično odbrojavanje jednog od njih. Postepeno mi je postajalo jasno – bez ikakvog iznenađenja, kao da sam to na neki nač in već dugo znao – da ć u, ukoliko uopš te uspem da se setim bilo č ega korisnog, otić i pravo kod O’Kelija. Mož da ne odmah, mož da tek za nekoliko nedelja bić e mi potrebno neko vreme da se organizujem i pozavrš avam neke poslove; jer kad uradim ono š to sam nameravao, biće to kraj moje karijere. Samo, tada sam se od te pomisli oseć ao kao da me neko udario bejzbol palicom u stomak. Ali je ta odluka u isto vreme bila gotovo zavodljiva, primamljivo je svetlucala u vazduhu pred mojim oč ima, a ja sam je, lakoumno joj se prepuš tajuć i, zagledao sa svih strana. Profesija detektiva za krvne delikte je jedino š to sam ž eleo svim srcem, oko č ega sam izgradio svoj stil odevanja, hod, reč nik, ceo svoj ž ivot, budan i u snovima; pomisao na to da sve odbacim jednim pokretom ruke i gledam kako nestaje poput dima, bila je opijajuć a. Mogao bih da radim kao privatni detektiv, mislio sam, da imam otrcanu malu kancelariju u nekom oronulom gregorijanskom zdanju, sa svojim imenom zlatnim slovima ispisanim na mutnom staklu ulaznih vrata, da dolazim na posao kad hoć u, veš to zaobilazim zakon i davim O’Kelija ne bih li izvukao iz njega poverljive informacije. Pospano sam se pitao da li bi Kesi bila voljna da mi se pridruž i. Mogao


sam da nabacim š eš ir, mantil i cinič ni smisao za humor; ona bi mogla da sedi za barom nekog hotela u pripijenoj crvenoj haljini s kamerom u ruž u za usne i š pijunira poslovne ljude dok varaju svoje ž ene... gotovo sam se glasno nasmejao. Shvatih da padam u san. To nije bilo ono š to sam planirao, pa sam se borio da ostanem budan, ali su sve one neprospavane noć i č inile svoje, napale me sve odjednom, silovito poput pucnja u ruku. Pomislio sam na termos s kafom, ali mi se posezanje za njim č inilo kao suviš e tež ak posao. Vreć a za spavanje je bila topla, a telo sam prilagodio svim mnogobrojnim izboč inama i udubljenjima tla i drveta na koje sam bio naslonjen; bilo mi je bož anstveno, narkotič ki ugodno. Osetio sam kako mi poklopac termosa ispada iz ruke, ali nisam mogao da otvorim oči. Ne znam koliko dugo sam spavao. Sedeo sam uspravno, zatomljujuć i uzvik, još pre nego š to sam bio potpuno budan. Neko je jasno i glasno u blizini rekao: “Šta je ovo?" Dugo sam tako sedeo, oseć ajuć i kako mi talasi krvi nadolaze u glavu. Svetla u naselju su bila pogaš ena. Suma je bila tiha, jedva da se č uo š apat vetra koji je hujao kroz granje; negde se zač ulo pucanje grančice. Piter koji se vrti po zidu kule, pruž a ruku da zaustavi mene i Džejmi na drugoj strani: “Šta je ovo?“ Bili smo ceo dan napolju, izaš li smo još pre nego š to je rosa isparila s trave. Bilo je vruć e kao u paklu; udisali smo vazduh topao poput vode za kupanje, a nebo je imalo boju unutraš njeg plamena sveć e. U travi ispod drveta bile su boce s crvenom limunadom, da ugasimo ž eđ, ali je limunada sada bila vruć a i bljutava, a i mravi su je pronaš li. Dole, niz ulicu, neko je kosio travu; neč iji kuhinjski prozor je bio otvoren, a s radija puš tenog do daske vijorila se pesma Wake Me Up Before You Go Go. Dve devojč ice su naizmenič no vozile ruž ič asti tricikl po trotoaru a Piterova sestra Tara, sva na note, igrala se uč iteljice sa svojom drugaricom Odri u njenom dvoriš tu, vič uć i na bezbroj lutaka koje su poređale da sede u redovima. Karmajklovi su nabavili prskalicu; nikada ranije nijednu nismo videli, pa smo buljili u nju svaki put kad bi je izneli, ali je gospođa Karmajkl bila prava kuč ka; Piter je govorio da bi nam, ukoliko bismo se usudili da uđemo u dvoriš te, verovatno razbila glave žaračem.


Već i deo vremena proveli smo vozeć i bicikle. Piter je za rođendan dobio „ivel knivel“ – ako se dobro zaletite, mož ete ga naterati da preskoč i hrpu starih novina – a kako je Piter nameravao da postane kaskader, to smo smatrali dobrom vež bom. Napravili smo na putu rampu od cigala i komada š perploč e iz š upe Piterovog oca – „Poveć avać emo je“, rekao je Piter, „dodavać emo po jednu ciglu svakog dana“ – ali se ona kao luda drmala i ja nijednom nisam uspeo da ne pofušim cigle samo sekund pre uzleta. Dž ejmi je nekoliko puta isprobala rampu, a onda se motala tu na ivici ulice, pokuš avala da odlepi neku nalepnicu s volana i vrtela pedalu, posmatrajuć i kako se okreć e. Tog jutra je izaš la iz kuć e prilič no kasno, i bila je tiha ceo dan. Nikada i nije bila baš prič ljiva, ali ovog puta je bilo drugač ije: njeno ć utanje sakrivalo ju je i obavijalo poput gustog oblaka, od čega smo Piter i ja osećali nemir. Piter se otisnuo s rampe s urlikom, ludač ki vrludajuć i i gotovo naleteo na dve devojč ice s triciklom. „Ej, vi ludaci, pobić ete nas sve!“, vikala je Tara nad lutkama. Imala je na sebi dugač ku suknju s cvetovima koja se vukla po travi i neki veliki, smešni šešir s vrpcom. “Ti ć eš da mi kaž eš “, odvratio joj je Piter. Skrenuo je na Odrin travnjak i proleteo pored Tare, zgrabivš i usput Odrin š eš ir. Tara i Odri vrisnule su u savršenoj, dobro uvežbanoj harmoniji. „Adame! Hvataj!“ Odvezao sam se za njim u dvoriš te – ako Odrina mama izađe, bić emo u nevolji – i uspeo da uhvatim š eš ir, a da ne padnem s bicikla; stavio sam ga na glavu i bez ruku kruž io oko uč ionice s lutkama. Odri je pokuš ala da me obori, ali sam joj izmakao. Ona je bila lepuš kasta i nije bila baš mnogo ljuta, pa sam se trudio da ne pregazim njene lutke. Tara je stavila ruke na bokove, urlajuć i na Pitera. „Džejmi!" viknuo sam. „Dođi ovamo!“ Dž ejmi je ostala na ulici, ritmič ki udarajuć i prednjim toč kom o ivicu rampe. Spustila je bicikl, zatrč ala se, skoč ila na zid i prebacila se preko njega. Piter i ja smo istog trenutka zaboravili na Taru („Nemaš ni trunke pameti, jednostavno nemaš , Pitere Sevidž e, č ekaj samo da mama sazna kako se ponaš aš ..."), zakoč ili i pogledali se. Odri je zgrabila svoj š eš ir s moje glave i otrč ala, osvrć uć i se da proveri da li sam joj za petama. Ostavili smo bicikle na ulici i popeli se preko zida, jureć i za Džejmi.


Ona je sedela na ljuljaš ci od stare gume i ljuljala se, odbijajuć i se od zida svakih nekoliko zamaha. Glava joj je visila i sve š to sam mogao da vidim bio je slap njene ravne, plave kose i vrh nosa. Seli smo na zid i čekah. „Mama mi je jutros uzela meru“, rekla je naposletku, č ač kajuć i krastu na kolenu. Zbunjen, pomislio sam na okvir naš ih kuhinjskih vrata: sjajno belo drvo, s tragovima olovke koji su označ avali moju visinu kako sam rastao i datume merenja. “Pa?“, pitao je Piter. „Velika stvar.“ „Za uniformu!", viknula je Dž ejmi na njega. „ Uh!“ Skliznula je s ljuljaške, tupo skočila na zemlju i otrčala u šumu. “Čoveče“, zapanjio se Piter. “U čemu je njen problem?" “Internat“, odvratio sam. Od te reč i klecnula su mi kolena. Piter mi je uputio pogled pun nestrpljenja i gađenja. “Pa ne ide u internat. Tako je rekla njena majka." “Ne, nije to rekla. Rekla je ‘videćemo’." „Aha, a onda to više nije spominjala.“ “Pa, sada je očito spomenula, zar ne?“ Piter je ž mirnuo i pogledao u sunce. „Hajde", rekao je i skoč io sa zida. “Kuda?“ Nije odgovorio. Podigao je svoj i Dž ejmin bicikl i nekako uspeo da ih ugura u dvorište. Ja sam uzeo svoj i krenuo za njim. Piterova majka je š irila rublje, a š tipaljke su joj bile zakač ene o ivicu kecelje. “Ne budi dosadna, Tara“, govorila je. “Mi neć emo“, rekao je Piter spuš tajuć i bicikle na travu. „Mama, idemo u š umu.“ Son Pol, koji je još bio beba, lež ao je na ć ebetu, samo u peleni i pokuš avao da puzi. Blago sam ga munuo u stranu vrhom stopala. Prevrnuo se, zgrabio moju patiku i iscerio se na mene. „Dobra beba“, rekao sam mu. Nisam ž eleo da traž im Dž ejmi. Pitao sam se da li da ostanem ovde, prič uvam Sona Pola umesto gospođe Sevidž i sačekam Pitera da se vrati i kaže mi da Džejmi odlazi. “Caj ć e biti gotov u pola š est“, rekla je gospođa Sevidž , odsutno pomazivš i Pitera po glavi dok je prolazio pored nje. „Da li si poneo sat?“ „Jesam“, rekao je Piter pokazujuć i svoj ruč ni zglob. „Hajde, Adame, idemo.“


Kad neš to nije bilo u redu, uglavnom bismo otiš li na isto mesto: u prostoriju na vrhu kule. Stepeniš te koje je do nje vodilo već je odavno bilo sruš eno, a sa zemlje se teš ko moglo primetiti da uopš te postoji; trebalo se popeti spoljnim zidom, sve do samog vrha, a onda uskoč iti unutra na kameni pod. Niz zidove su se spuš tale vitice brš ljana, granje drveć a je podrhtavalo iznad: bila je kao ptič je gnezdo koje se njihalo visoko u vazduhu. Dž ejmi je bila tu, sklupč ana u uglu, sa zubima zarivenim u ruku. Plakala je jako i nespretno. Jednom davno, noga joj je upala u zeč ju jamu dok je trč ala, pa je slomila skoč ni zglob; napravili smo lopovske i tako je nosili sve do kuć e. Ni tada nije zaplakala, č ak ni kad sam se spotakao i zadrmao joj nogu, samo je viknula „Joj, Adame, nespretnjakoviću!" i uštinula me za ruku. Spustio sam se u sobu. “Odlazi!“, viknula je Dž ejmi glasom priguš enim suzama i rukom. Lice joj je bilo crveno a kosa zamrš ena, šnale su joj visile sa strane. „Ostavi me na miru.“ Piter je i dalje bio na vrhu zida. “Da li zaista odlaziš u internat?“, pitao je. Dž ejmi je zatvorila oč i i snaž no stegla usne, ali su se jecaji probili kroz tu prepreku. Jedva sam uspevao da razaznam š ta je govorila. „Nije niš ta spominjala, pretvarala se da je sve u redu, a sve vreme... samo je lagala!“ Tolika nepravda me ostavila bez daha. Videćemo, rekla je Dž ejmina majka, nemoj da brineš zbog toga; i mi smo joj verovali i nismo brinuli. Niko nas od odraslih pre toga nije tako izdao, ne u vezi s neč im š to je bilo toliko važ no i ja to nisam mogao da podnesem. Celo to leto proveli smo verujući da pred sobom imamo čitavu večnost. Piter je paž ljivo hodao po zidu, održ avajuć i ravnotež u. Sad je stajao na jednoj nozi. „Znač i, morać emo sve iz poč etka. Opet ć emo napraviti pobunu. Mi ćemo...“ „Ne!“, vrisnula je Dž ejmi. „Već je platila š kolarinu i sve sredila, sad je kasno... odlazim za dve nedelje! Dve nedelje...“ Skupila je š ake u pesnice i udarala po zidu. Nisam to mogao da podnesem. Kleknuo sam pored nje i obavio ruku oko njenih ramena; ona je otrese, ali kad sam to ponovo uč inio, nije se bunila. „Nemoj, Dž ejmi“, preklinjao sam je. „Molim te, nemoj da plač eš ." Vrtlog zlatnih i zelenih granč ica oko nas, Piter zbunjen,


Dž ejmi uplakana, od dodira njene svilenkaste kož e ruka mi je podrhtavala; ceo svet kao da se ljuljao, kamen starog zamka njihao se poda mnom kao paluba nekog broda u ilmu – „Dolazić eš svakog vikenda...“ “To neć e biti isto“, uzviknula je kroz plač . Zabacila je glavu unazad i plakala, ne pokuš avajuć i to da sakrije; njeno preplanulo, krhko grlo bilo je upereno ka delić ima neba koji su se videli iznad nas. Duboki oč aj u njenom glasu probio se pravo do mog srca i tada sam znao da je u pravu: više ništa neće biti isto, nikada više. „Nemoj, Dž ejmi, nemoj... prestani...“ Nisam mogao da se smirim. Iako sam znao koliko je to glupo, na trenutak mi je palo na pamet da joj kaž em da ć u ja ić i umesto nje; zauzeć u njeno mesto, a ona ć e moć i da zauvek ostane ovde... Pre nego š to sam postao svestan onoga š to radim, spustio sam glavu i poljubio je u obraz. Usne su mi bile vlaž ne od njenih suza. Mirisala je na suncem obasjanu travu, toplo i zeleno, opijajuće. Bila je toliko iznenađena da je prestala da plač e. Okrenula je glavu tako da je sada zurila u mene, plavim oč ima od plač a oivič enim crvenom bojom, tako blizu. Znao sam da ć e uraditi neš to, ili ć e me udariti ili će mi vratiti poljubac... Piter je skoč io sa zida i doč ekao se na kolena ispred nas. Jednom rukom je zgrabio moju ruku, drugom Dž ejminu. “Sluš ajte“, rekao je. „Hajde da pobegnemo." Zurili smo u njega. “To je glupo“, najzad sam rekao. „Uhvatiće nas.“ “Ne, neć e, bar ne odmah. Mož emo bez muke ovde da se krijemo nekoliko nedelja. Ne moramo ni da odemo zauvek – samo dok ne bude bezbedno da se vratimo. Kad š kola već poč ne, mož emo da se vratimo; bić e već prekasno. A č ak i ako je poš alju u internat, nema veze. Opet ć emo pobeć i. Otić i ć emo u Dablin, i izvuć i Dž ejmi iz š kole. Onda će oni da je izbace, i moraće da se vrati kući. Shvatate?" Oč i su mu sijale. Njegova ideja nas je zatekla, poletela i zavrtela se u vazduhu pred nama. „Mogli bismo ovde da ž ivimo", rekla je Dž ejmi. Disala je dugim, ispresecanim uzdasima. „Mislim, ovde u zamku.“ „Menjać emo mesto svakog dana. Jednog dana ovde, pa na č istini, kod onog drveta sa savijenim granama koje kao da č ine gnezdo.


Neć emo im pruž iti š ansu da nas pronađu. Zar stvarno misliš da bi neko bio u stanju da nas pronađe ovde? Ma daj!“ Niko nije poznavao š umu kao mi. Klizili smo kroz rastinje, neč ujni i tihi poput indijanskih ratnika, posmatrajuć i iz gustiš a i s visokih grana kako prolaze ljudi tragajući za nama... „Spavać emo na smenu“, rekla je Dž ejmi, ispravljajuć i se. „Jedno od nas će stražariti." “A naš i roditelji“, rekao sam. Pomislio sam na tople ruke moje majke i zamislio je uplakanu i nesreć nu. „Bić e stvarno zabrinuti. Misliće..." Dž ejmina usta se skupiš e. „Ah, moja majka sigurno neć e. Ona me ionako ne želi u svojoj blizini.“ „Moja majka brine uglavnom o mlađoj deci“, rekao je Piter, „a mog oca sigurno neć e biti briga.“ Dž ejmi i ja smo razmenili brze poglede. Iako nikada nismo o tome razgovarali, oboje smo znali da ih otac tuč e ponekad kad se napije. „I, uostalom, koga briga ako roditelji brinu? Nisu nam rekli da ć e Dž ejmi ipak morati u internat, zar ne? Samo su nas pustili da verujemo da je sve u redu!“ U pravu je, pomislio sam bezbriž no. „Mož da bih mogao da im ostavim poruku“, rekao sam. „Samo da znaju da smo dobro." Dž ejmi je zaustila da neš to kaž e, ali je Piter prekinuo. „Da, savrš eno! Ostavi im poruku da smo otiš li u Dablin, Kork ili tako neš to. Tražiće nas tamo, a mi ćemo sve vreme biti ovde.“ Skočio je, povlačeći nas za sobom. „Da li ste za?“ „Ne idem u internat", rekla je Dž ejmi otiruć i lice nadlakticom. „Ne idem, Adame. Neću. Učiniću bilo šta.“ „Adame?" Da ž ivimo divlji, preplanuli i bosonogi među drveć em. Zid zamka bio je hladan i vlaž an pod mojom rukom. „Adame, š ta nam je drugo preostalo? Hoć eš da jednostavno pustimo da odvedu Dž ejmi? Zar ne želiš da učiniš nešto?“ Prodrmao mi je ruku. Njegov dlan je bio tvrd, pokret nestrpljiv; oseć ao sam kako mi puls udara u njegov dlan kojim me stezao. „Ja sam za“, rekao sam. „To!“, uzviknuo je Piter maš uć i u vazduhu. Uzvik je odzvanjao sve gore do vrhova stabala, visok, divlji i slavodobitan. „Kad?“, pitala je Dž ejmi. Oč i su joj svetlele od olakš anja a usne se otvorile u osmehu; podigla se na noge, spremna da poleti č im Piter da


znak. “Sad?“ „Opusti se malo“, rekao je Piter, smejuć i se. „Moramo prvo da se pripremimo. Idemo kuć i da uzmemo sav novac koji imamo. Potrebne su nam namirnice, ali morać emo da kupujemo svaki dan pomalo, tako da ne budemo sumnjivi." „Kobasice i krompir", rekao sam. „Mož emo da založ imo vatru, nađemo štapove.. “Ne, ne vatra, videć e je. Ne uzimaj niš ta š to treba spremati. Kupi hranu u konzervama, š pagete, pasulj i ostalo. Kaž i da je to za tvoju mamu." „Neko treba da ponese otvarač za konzerve...“ “Ja ću; moja mama ima dva, neće ni primetiti." „Vreće za spavanje i naše baterijske lampe.. „Aha, ali ne sve do poslednjeg trenutka, ne ž elimo da primete da su nestale." „Odeću možemo da peremo u reci...“ “...a smeć e da ubacujemo u š uplja stabla, tako da ga niko ne pronađe..." „Koliko novca imamo?“ „Moj novac za pričešće je u pošti, ne mogu ga uzeti." „Pa dobro, uzećemo nešto jeftinije kao mleko i hleb...“ „Bljak, mleko će se pokvariti!“ “Ne, neće, Možemo da ga držimo u reci u plastičnoj vrećici…“ „Dž ejmi pije zgruš ano mleko!“, povikao je Piter. Skoč io je na zid i počeo da se penje ka vrhu. Dž ejmi je skoč ila za njim. „Ti... ja ne pijem zgruš ano mleko, ti….“ Zgrabila ga je za č lanak pa su se rvali na vrhu zida, divlje se kikoć uć i. Pridruž io sam im se, a Piter me uvukao u njihovu tuč u. Borili smo se kevć uć i, zadihani od smeha, opasno se naginjuć i preko ivice. „Adam jede bube...“ „Jebi se, to je bilo kad smo bili mali...“ „Tiš ina!", iznenada je povikao Piter. Otresao nas je sa sebe i sledio se, kleč eć i na zidu, ruku izbač enih, dajuć i nam znak da se pritajimo. „Šta je to?“ Uzbunjeni, bez pokreta, kao uplaš eni zeč ić i, osluš kivali smo. Suma je bila tiha, suviš e tiha, kao da neš to č eka; uobič ajeni popodnevni poj ptica, zujanje insekata i š uš kanje malih, nevidljivih ž ivotinja bilo je


preseč eno kao da je neko pritisnuo dugme za isključ enje tona. Samo negde iznad nas... „Šta to do…“ prošaputao sam. „Sš š.“ Muzika ili glas; ili samo neka smicalica reke koja je tekla po stenama, povetarac koji duva kroz š uplje stablo? Suma je imala milion zvukova koji su se menjali sa svakim godiš njim dobom i svaki dan; nikada nisi mogao sve da ih upoznaš. „Hajde", rekla je Dž ejmi sjajnih oč iju, “hajde“ i poput leteć e veverice poletela sa zida. Uhvatila se za granu, skoč ila, prevrnula se i potrč ala; Piter joj je bio za petama još pre nego š to je grana prestala da se njiš e, a ja sam se sjurio sa zida i potrč ao za njima. „Cekajte me, čekajte...“ Nikada š uma nije bila tako opojna ili tako zlokobna. Liš će je odbijalo sunč evu svetlost iskricama nalik na vatromet, a boje su bile toliko ž ive da ste samo od toga mogli da ž ivite, miris plodne zemlje do te mere pojač an da je delovao opojno kao crkveno vino. Protrč ali smo kroz oblak komaraca, preskakali jarke i trule panjeve, dok su se granč ice kovitlale oko nas poput vira, lastavice su nam presecale put a među stablima sa strane, mogu da se zakunem, bar tri jelena trč ala su ukorak s nama. Oseć ao sam se lagano, radosno i divlje; nikada u ž ivotu nisam tako brzo trč ao ni skakao tako visoko bez ikakvog napora; bio je dovoljan jedan zamah nogom, pa da poletim. Koliko smo dugo tako trč ali? Svi samo nama poznati voljeni putokazi kao da su se okrenuli za nama, pož elevš i nam sretan put, jer smo proš li baš pokraj svakog; preskoč ili smo kameni sto i u jednom dahu projurili preko č istine, između grmlja kupina i zeč ić a koji su mreš kali njuš kice posmatrajuć i nas kako jurimo, ostavili smo ljuljaš ku od stare gume da se njiše za nama, i zaobišli stari, šuplji hrast. A ispred nas, tako slatka i divlja da je to bolelo, privlačila nas je... Postepeno sam postajao svestan da lež im u vreć i mokar od znoja; da su mi se leđa, pritisnuta uz drvo, toliko ukrutila da sam se tresao, da mi se glava klima krutim grč evitim pokretima kao da sam igrač ka. Suma je bila mrač na i prazna kao da sam oslepeo. U daljini se č uo tihi zvuk poput sić uš nih kiš nih kapi koje padaju po liš ću, rasprskavajuć i se. Borio sam se da ne obrač am paž nju na to, da nastavim putem kojim me vodila tanuš na, zlatna nit seć anja, da je ne ispustim u ovom mraku, jer u suprotnom nikada neću naći put kući.


Smeh je dopirao preko Dž ejminog ramena lak, nalik na balone od sapunice, pč ele su se rojile pod svetloš ću sunca, a Piterove ruke su se raš irile dok je preskakao preko otpale grane, ispuš tajuć i radostan urlik. Odvezale su mi se pertle na patikama, a kad sam osetio kako naselje nestaje daleko iza nas, pretvarajuć i se u maglu, negde duboko u meni zaleprš ala su tanuš na krila panike, jesi li siguran, jesi li siguran, jesi li siguran... Pitere, Džejmi, čekajte, stanite... Zvuk kapanja zahvatio je celu šumu, glasan, pa tih, približavajući se sa svih strana. Bio je u granama iznad moje glave, u rastinju iza mene, sić uš an, brz i napregnut. Osetio sam kako mi se diž e kosa na glavi. Kiša, rekao sam sebi, pokuš avajuć i da zadrž im ono malo razuma š to mi je ostalo, samo kiša, iako na mene nije pala ni jedna jedina kap. Tamo negde, na drugoj strani šume začuo se krik, bezuman i šupalj. Hajde, Adame, požuri, požuri... Tama ispred mene se zguš njavala i pokretala. Cuo se zvuk nalik na š uš kanje liš ća na vetru, kao da kroz š umu duva jak, olujni vetar da raš čisti put. Pomislio sam na baterijsku lampu, ali prsti su mi bili kao sleđeni. Oseć ao sam kako se zlatna nit uvija i cima. Negde na drugoj strani čistine nešto je dahtalo. Nešto veliko. Dole kraj reke. Kliž uć i se, konač no smo se zaustavili; granje vrbe se njihalo, a u vodi su bleskale tač kice svetlosti kao milioni malih ogledala, zaslepljujuć e, vrtoglavo. Oč i, zlatne i oivič ene, nalik na sovine. Trč ao sam. Iskobeljao sam se iz vreć e i bacio u š umu, š to dalje od č istine. Trnje mi se zabijalo u noge i uvlač ilo u kosu, lepet krila eksplodirao mi je u uhu; ramenom sam udario pravo u stablo, izgubivš i vazduh. Nevidljive jame i š upljine otvarale su se pod mojim nogama, pa nisam mogao dovoljno brzo da trč im, noge su mi se do kolena zaglibile u rastinje i bilo je kao da su sve noć ne more mog detinjstva odjednom postale stvarnost. Izdanci bršljana obmotali su mi se oko lica i mislim da sam vrisnuo. Bio sam potpuno siguran da nikada neć u izać i iz š ume, da ć e nać i moju vreć u za spavanje – u trenutku sam video, jasno kao da je stvarnost, Kesi u njenom crvenom dž emperu kako kleč i na č istini među opalim liš ćem i pruž a ruku u gumenoj rukavici da dotakne platno – i nikada više ništa drugo. A onda sam ugledao mesec, mlad i nalik na odseč eni nokat, koji je provirivao između oblaka š to su jurili po nebu i shvatio da sam izaš ao


na iskopinu. Tlo je bilo nestabilno, klizilo mi je pod nogama, pa sam posrnuo i poč eo da padam, okrznuvš i cevanicom komad nekog starog zida; sač uvao sam ravnotež u u delić u sekunde i nastavio da trč im. U uš ima mi je odzvanjalo oš tro dahtanje, ali nisam bio siguran da li je moje. Kao i svaki detektiv, uzeo sam zdravo za gotovo č injenicu da sam ja taj koji lovi. Ni u jednom trenutku, nikada mi nije palo na pamet da sam možda sve vreme bio lovina. Landrover je iskrsnuo ispred mene belasajuć i se u tami poput neke divne crkve koja je nudila utoč iš te. Tek nakon nekoliko pokuš aja uspeo sam da otvorim vrata; jednom sam ispustio ključ eve i morao da ih traž im pipajuć i po liš ću i suvoj travi, divlje se osvrć uć i preko ramena, uveren da ih nikada neć u nać i, sve dok se nisam setio da u ruci i dalje drž im baterijsku lampu. Najzad sam uš ao unutra, udarivš i lakat o volan, zaključ ao sva vrata i sedeo tako, boreć i se za vazduh, mokar od znoja. Bio sam suviš e potresen da bih bio u stanju da vozim; ne bih uspeo ni da se isparkiram, a da ne udarim u neš to. Pronaš ao sam cigarete i nekako mi je poš lo za rukom da jednu zapalim. Ludo sam ž eleo da popijem neš to jako, ili da popuš im veliki dž oint. Na kolenima farmerki videle su se velike mrlje od blata, iako nisam mogao da se setim kada sam pao. Kad su ruke prestale da mi drhte dovoljno da mogu da potre im dugmić e, pozvao sam Kesi. Verovatno je već dobrano proš la ponoć , ali je ona odgovorila posle drugog zvona i zvuč ala je potpuno budno. “Ćao, šta ima?“ U jednom trenutku bezumno sam pomislio da ć e me izdati glas. „Gde si ti?“ „Stigla sam kuć i pre dvadeset minuta. Ema, Suzana i ja smo iš le u bioskop, a onda na več eru u Trokadero i, moj bož e, posluž ili su nam najbolje crno vino koje sam ikad pila. Neka tri momka su pokuš ala da nam se nabace, Ema kaž e da su glumci i da je jednog od njih videla na televiziji u nekoj bolničkoj seriji…“ Bila je omamljena, ali nije bila pijana. “Kesi“, rekao sam. „Ja sam u Noknariju. Na arheološkom nalazištu.“ Mala, znač ajna stanka. A onda je smireno, drugač ijim glasom rekla: „Hoćeš da dođem po tebe?“ “Da. Molim te.“ Nisam ni bio svestan, sve dok to nije izgovorila, da to i jeste razlog zbog kojeg sam je zvao.


„Dobro. Vidimo se uskoro.“ Prekinula je vezu. Proš la je č itava več nost dok nije stigla, pa sam imao dovoljno vremena da zamiš ljam panič ne slike nalik na noć ne more: udario ju je kamion pa lež i razmrskana preko dve trake; pukla joj je guma, pa su je, kad je izaš la iz kola, oteli trgovci belim robljem... Uspeo sam da izvuč em piš tolj i stavim ga u krilo – imao sam dovoljno razuma da ga ne otkoč im. Puš io sam jednu cigaretu za drugom; kola su se ispunila dimom od kojeg su mi suzile oč i. Napolju, u rastinju, č ulo se š uš kanje i grebanje, pucketanje granč ica; iznova i iznova sam se okretao, dok mi je srce ludač ki tuklo a ruka stezala piš tolj, siguran da sam kroz prozor primetio lice, zlokobno i nacereno, ali tamo nije bilo nič ega. Pokuš ao sam da upalim lampicu iznad glave, ali mi se to č inilo suviš e upadljivim, kao da sam neki primitivac koji svetloš ću vatre privlač i grabljivice koje ga vrebaju iz mraka, pa sam je odmah ugasio. Najzad sam zač uo zvuk vespe i video mlaz svetlosti njenog fara kako se približ ava preko brda. Vratio sam piš tolj u futrolu i otvorio vrata; nisam hteo da Kesi vidi kako nespretno petljam oko ruč ice. Nakon mrklog mraka, svetlost je bila zaslepljujuć a, nadrealna. Zaustavila se kraj puta, podbočila motor nogom i uzviknula: “Hej!“ “Zdravo“, rekao sam, pokuš avajuć i da se iskobeljam iz kola; noge su mi bile ukoč ene i utrnule, verovatno sam stopalima sve vreme pritiskao pod. “Hvala.“ „Nema na č emu. Ionako sam bila budna." Od vož nje na vetru je bila rumena, sjajnih oč iju, a kad sam joj priš ao bliž e, osetio sam auru hladnoć e koja ju je obavijala. S ramena je skinula ranac i izvukla iz njega rezervnu kacigu. “Izvoli.“ Kad sam je stavio na glavu, viš e niš ta nisam č uo osim ravnomernog brujanja motora i krvi koja mi je udarala u uš i. Vazduh je proticao kraj mene, crn i hladan kao voda; farovi automobila i svetlost neonskih reklama promicali su kao svetle, lenje pruge. Kesin grudni koš je bio tanuš an i č vrst u mojim rukama, i pokretao se kako je menjala brzine i naginjala se u krivini. Cinilo mi se kao da lebdimo visoko iznad puta i pož eleo sam da smo na jednom od onih američ kih autoputeva po kojima možete da se vozite i vozite kroz noć, sve do kraja vremena.

Kad sam je pozvao, bila je u krevetu i č itala. Duš ek je bio izvuč en i


nameš ten za spavanje, s belim jastucima i pač vork pokrivač em; Orkanski visovi i prevelika majica u kojoj je spavala lež ali su odbač eni na ivici. Videli su se i delimič no poslagani papiri s posla – fotogra ija otiska na Ketinom vratu koji je ostavilo ono č ime je udavljena upala mi je u oč i i ostala u vazduhu kao misao koja neć e da ode i š iri se preko stoč ić a za kafu i sofe prekrivene Kesinom odeć om; uske tamne farmerke, svileni crveni top izvezen zlatnim nitima. Okruglasta noć na lampa davala je sobi ružičasti sjaj. „Kada si poslednji put nešto pojeo?“, pitala je. Potpuno sam zaboravio na sendvič e koju su verovatno i dalje bili negde na čistini. Moja vreća za spavanje i termos takođe; moraću da ih pokupim ujutru, kad odem po automobil. Grlo mi se steglo od same pomisli da se opet vratim tamo, č ak i po danu. „Nisam siguran", rekao sam. Kopala je po ormanu i dodala mi bocu konjaka i č aš u. „Popij malo ovoga dok spremim nešto za jelo. Jaja i tost?“ Ni ona ni ja nismo ljubitelji konjaka – boca je bila neotvorena i praš njava, verovatno dobijena na nekoj bož ić noj lutriji ili tako neš to – ali je poslednji preostali delić mog uma sposoban da objektivno razmiš lja shvatio da je u pravu, da sam verovatno u nekoj vrsti š oka. “Super“, odvratio sam. Seo sam na ivicu dušeka – posao oko sklanjanja svih tih stvari sa sofe č inio mi se neopisivo komplikovanim – i neko vreme bledo gledao u bocu, dok mi do mozga nije doprla pomisao da bi trebalo da je otvorim. Progutao sam suviš e veliki gutljaj i zagrcnuo se (Kesi me samo pogledala, niš ta nije rekla), ali sam osetio kako mi se spuš ta niz grlo i š iri toplotu kroz vene. Jezik mi je brideo; verovatno sam se u nekom trenutku ugrizao. Sipao sam opet i poč eo da pijuckam paž ljivije. Kesi se veš to kretala po kuhinjici, izvlač eć i zač ine iz ormarić a jednom rukom i jaja iz friž idera drugom, kukom zatvarajuć i ioku. Pustila je muziku – Kauboj džankis, tiho, jedva č ujno, lagano i proganjajuć e: u normalnim okolnostima volim da ih sluš am, ali sam sada iza svakog basa č uo neki skriveni zvuk, udar bubnja, tamo gde ne bi trebalo, „Mož emo li to da isključ imo?", pitao sam kad viš e nisam mogao da podnesem. „Molim te?“ Okrenula se od š poreta na kom je bio tiganj i pogledala me, drž eć i varjač u u ruci. “Da, naravno", rekla je nakon nekoliko sekundi.


Isključila je stereo, izvadila tost i stavila jaja preko njega. “Izvoli.“ Tek kad sam osetio miris, shvatio sam koliko sam gladan. Gutao sam hranu velikim zalogajima, jedva uspevajuć i da diš em; hleb je bio posut zrnevljem, a jaja miriš ljava od zač ina i bilja, i nikada niš ta nije imalo tako savrš en ukus. Kesi je sedela prekrš tenih nogu na duš eku i posmatrala me preko komada tosta koji je drž ala u ruci. „Hoć eš još ?“, pitala me kad sam sve pojeo. “Neć u“, odvratio sam. Pojeo sam suviš e mnogo, suviš e brzo: stomak mi je slao zlokobne signale. „Hvala ti.“ „Šta se dogodilo?“, tiho je pitala. “Da li si se nečega setio?“ Zaplakao sam. Veoma retko plač em – mislim da mi se to desilo samo jednom ili dva puta od moje trinaeste godine i u oba sluč aja sam bio toliko pijan da se to i ne rač una – i trebalo mi je neko vreme da shvatim š ta mi se to događa. Dlanom sam protrljao lice i nemo zurio u svoje mokre prste. „Nisam“, rekao sam. „Nič ega š to bi nam pomoglo. Setio sam se tog poslepodneva, kako smo otiš li u š umu i o č emu smo razgovarali, i to da smo neš to č uli – ne seć am se š ta – i kako smo krenuli da otkrijemo o č emu se radi... A onda sam se uspanič io. Jebeno sam se uspaničio.“ Glas mi se raspukao. „Hej“, rekla je Kesi. Nagnula se preko duš eka i spustila mi ruku na rame. „To je ogroman korak, dušo. Sledeći put ćeš se setiti i ostalog." “Ne“, rekao sam . „Ne, neć u.“ Nisam to mogao da objasnim, ni sada nisam siguran zaš to sam bio tako siguran u to: bio je to moj kec u rukavu, moja jedina prilika, a ja sam je upropastio. Spustio sam lice u ruke i plakao kao malo dete. Nije me zagrlila i nije pokuš avala da me uteš i, a ja sam joj bio zahvalan na tome. Samo je tiho sedela i ritmič ki prstom masirala moje rame dok sam plakao. Ne za ono troje dece, ne mogu to da kaž em, nego za nepodnoš ljivom daljinom koja nas je delila: zbog miliona kilometara, zbog planeta koje su nas udaljavale vrtoglavom brzinom. Zbog toga š to smo toliko toga imali da izgubimo. Bili smo toliko mali, tako lakomisleno sigurni da zajedno mož emo da pobedimo sve mrač ne i slož ene pretnje sveta odraslih, da mož emo protrč ati kroz njih i razbiti ih kao š to bismo razbili lanac od ruku u onoj deč joj igri, smejući se. „Izvini zbog ovoga“, rekao sam nakon nekog vremena. Ispravio sam se i obrisao lice nadlanicom.


„Zbog čega?“ „Zbog toga što sam napravio budalu od sebe. Nisam to nameravao.“ Slegla je ramenima. „Znač i, sad smo kvit. Sad znaš kako se oseć am kad sanjam te snove i kad moraš da me probudiš." „Stvarno?“ To mi nikada nije palo na pamet. „Stvarno.“ Okrenula se na stomak, posegnula za paketić em maramica na noćnom ormariću i dodala mi ga. „Duvaj.“ Uspeo sam da se bledo nasmešim i izduvao nos. „Hvala, Kes.“ „Kako se sad osećaš?" Duboko i drhtavo sam udahnuo i zevnuo ne mogavš i da se suzdržim. „Dobro sam.“ „Spreman si za spavanje?“ Napetost mi je polako nestajala iz ramena i bio sam iscrpljeniji nego ikada u ž ivotu, ali su i dalje sić uš ne senke promicale ispod mojih spuš tenih kapaka i trzao sam se na svaki š um i krckanje koje bi se zač ulo u stanu. Znao sam da ć e se, kad Kesi ugasi svetlo i kad ostanem sam na so i, vazduh ispuniti bić ima bez imena, koja ć e me pritiskati, š aputati mi i cerekati se. „Mislim da jesam“, rekao sam. „Nemaš niš ta protiv da spavam ovde?“ „Naravno da ne. Ali ako budeš hrkao, vraćaš se nazad na sofu.“ Sela je, žmirkajući, i počela da vadi šnale iz kose. „Neć u hrkati", rekao sam. Nagnuo sam se i skinuo cipele i č arape, ali i pravila lepog ponaš anja i sam č in skidanja č inili su mi se suviš e komplikovanim. Uvukao sam se pod pokrivač potpuno obučen. Kesi je skinula dž emper i legla pored mene, s kovrdž ama koje su joj divlje okruž ivale glavu. Bez razmiš ljanja sam prebacio ruku preko nje, a ona se sklupčala u mom naručju. „Laku noć, draga“, rekao sam. „I hvala još jednom." Potapš ala me po ruci i protegla se da ugasi lampu. „Laku noć , ludo. Lepo spavaj. Probudi me ako budeš želeo.“ Njena kosa, koja mi je golicala lice, imala je sladak miris zelenila, kao listić i č aja. Spustila je glavu na jastuk i uzdahnula. Bila je topla i č vrsta, a ja sam mislio na uglač anu slonovač u, sjajno divlje kestenje; č ist, oš tar už itak od dodira neč ega š to ti savrš eno staje u dlan. Nisam mogao da se setim kada sam poslednji put nekoga ovako drž ao u naručju. „Da li si budna?“, prošaputao sam dugo nakon što smo legli.


„Aha“, odgovorila mi je. Lež ali smo bez pokreta. Oseć ao sam kako se vazduh oko nas menja, kako raste i kovitla se kao iznad vatre. Srce je poč elo ubrzano da mi kuca ili sam to oseć ao otkucaje njenog srca koje je tuklo o moje grudi, nisam siguran. Okrenuo sam je i poljubio, a nakon nekoliko trenutaka uzvratila mi je poljubac. Znam da sam rekao da sam osoba koja uvek izabere antiklimaks povlač enja umesto neminovnosti, i naravno da sam time hteo da kaž em da sam uvek bio kukavica, ali sam lagao: ne uvek, jer postojala je ta noć, taj jedan jedini put.


17. Ovog puta sam se probudio prvi. Bilo je veoma rano, ulice su još uvek bile tihe, a nebo – Kesin stan je bio visoko iznad krovova i, kako nije bilo nikog u okolini ko bi mogao da gleda kroz prozor, nikada nije povlač ila zavese – tirkizno, proš arano bledozlatnom bojom, savrš eno kao na ilmu; mora da sam spavao samo sat ili dva. Negde je jato morskih galebova prhnulo u divlje, oštro gakanje. U tanuš noj, otrež njavajuć oj svetlosti jutra stan je delovao napuš teno i opustoš eno: tanjiri i č aš e od sinoć nje več ere na stoč ić u za kafu, tanuš na, pomalo jezovita promaja podizala je ivice papira na stolu, moj dž emper bio je tamna mrlja na podu, a duge, iskrivljene senke protezale su se svuda. Osetio sam nelagodnost negde iza grudne kosti, toliko jaku da sam pomislio da sam ž edan. Na noć nom ormarić u stajala je čaša s vodom, pa sam otpio gutljaj, ali šuplji bol nije prolazio. Uplaš io sam se da ć u svojim pokretima probuditi Kesi, ali se ona nije ni pomakla. Bila je u dubokom snu, s glavom na pregibu moje ruke, blago razdvojenih usana, a njena blago povijena ruka poč ivala je na jastuku. Sklonio sam kosu s njenog čela i probudio je poljupcem.

Nismo ustali sve do tri sata. Nebo je postalo sivo i teš ko, a kad sam se izvukao ispod pokrivača, hladnoća mi je obavila telo. „Umirem od gladi“, rekla je Kesi zakopč avajuć i farmerke. Bila je veoma lepa tog dana, onako razbaruš ena, nabreklih usana, oč iju mirnih i tajanstvenih kao u deteta koje sanjari, a taj njen novi sjaj, u neskladu sa sivilom tog popodneva – nekako me uznemirio. „Doručak?" “Ne, hvala", rekao sam. Bila je to naš a uobič ajena rutina kad god bih vikendom prespavao kod nje, veliki irski doruč ak i duga š etnja po plaž i, ali ja sada nisam mogao da se suoč im ni s razarajuć om pomisli da prič am o bilo č emu š to se dogodilo proš le noć i niti s gotovo nemoguć om misijom da to izbegnem. Stan mi je odjednom izgledao mali i osetio sam se klaustrofobič no. Imao sam modrice i ogrebotine


na č udnim mestima: stomaku, laktu i malu gadnu ranu na butini. „Trebalo bi stvarno da odem i uzmem auto.“ Kesi je navlač ila majicu preko glave i zapitala lagano, preko tkanine: „Hoć eš da te odbacim?“, ali sam ipak video u njenim oč ima brz, zbunjeni blesak. „Mislim da ć u ipak autobusom“, rekao sam. Pronaš ao sam svoje cipele ispod sofe. „Malo šetnje će mi prijati. Zvaću te kasnije, važi?“ „Dobro", rekla je paž ljivo, ali sam ja znao da se neš to među nama dogodilo, neš to strano, slabaš no i opasno. Drž ali smo jedno drugo u naručju nekoliko trenutaka, čvrsto, na njenim vratima. Pokuš ao sam da strpljivo sač ekam autobus, ali nakon desetpetnaest minuta rekoh sebi da je to prevelika zajebancija – dva autobusa, nedeljni red vož nje, ovo bi moglo da potraje č itav dan. U stvari, nisam imao nikakvu ž elju da priđem ni blizu Noknariju sve dok ne budem znao da ć e arheološ ko nalaziš te biti prepuno buč nih, energič nih arheologa; pomisao na to mesto danas, napuš teno i tiho, pod niskim sivim nebom, izazivala mi je blagu muč ninu. Kupio sam š olju kafe nede inisanog ukusa na benzinskoj pumpi i krenuo peš ke kuć i. Monkstaun je sedam-osam kilometara udaljen od Sendimaunta, ali nisam ž urio: Heder je verovatno kod kuć e, s nekim zelenim supstancama na licu koje podseć aju na materije opasne po zdravlje i okolinu, a Seks i grad puš ten na TV-u do daske. Zeleć e da mi isprič a sve o sinoć njem grupnom sastanku naslepo i zahtevać e da ja njoj isprič am gde sam bio, zaš to su mi farmerke tako blatnjave i š ta se dogodilo s kolima. Oseć ao sam kao da je neko postavio niz podvodnih bombi u mojoj glavi. Vidite, bio sam svestan da sam upravo nač inio barem jednu od najveć ih greš aka u svom ž ivotu. I ranije se deš avalo da spavam s pogreš nom osobom, ali nikada još nisam dostigao tako visok nivo monumentalne gluposti. Standardni odgovor nakon ovakvog jednog događaja bio bi da se ili započ ne zvanič na “veza“ ili da se prekine svaka komunikacija – u proš losti sam pokuš avao i jedno i drugo, s različitim rezultatima – ali teško da bih mogao prekinuti komunikaciju sa svojom partnerkom na poslu, a š to se tič e ulaska u romantič nu vezu... Cak i da to nije bilo protiv svih pravila, ja nisam bio u stanju da se organizujem da redovno jedem, spavam ili kupim sredstvo za č iš ćenje toaleta, nasrtao sam na osumnjič ene, gubio se na klupi za


svedoke i dovodio sebe u situaciju da neko mora da me spasava sa arheološ kog nalaziš ta usred noć i; pomisao na to da pokuš am da budem neč iji momak, sa svim odgovornostima i komplikacijama koje jedna takva pozicija nosi, dovodila me do toga da pož elim da se skupim u nekom ćošku i cvilim. Bio sam umoran, moja stopala su se kretala po asfaltu kao da su pripadala nekom drugom. Vetar mi je rasprskavao sitne kapi kiš e po licu, a u meni je rastao muč an oseć aj katastrofe dok sam razmiš ljao o svim stvarima koje viš e neć u moć i da radim: da ostajem budan celu noć opijajuć i se s Kesi, da joj prič am o devojkama koje sam sretao, da spavam na njenoj so i. Nije bilo nač ina da je ikada viš e vidim kao Kesi – samo Kesi – jednog od ortaka, ali najprijatnijeg oku; ne sad kada sam je video onako kako sam je video. Svaki sunč ani kutak naš eg krajolika pretvorio se u mrač no minsko polje, ispresecano opasnim nijansama i nagoveš tajima. Setio sam se kako je, pre samo nekoliko dana, dok smo sedeli u vrtu zamka, posegla u dž ep mog kaputa da uzme upaljač ; nije č ak ni prekinula reč enicu da bi to uradila. Mnogo mi se svideo taj gest, sigurnost i lakoć a i bezbriž nost s kojom je to izvela, činjenica da me uzimala zdravo za gotovo. Znam da ć e to zvuč ati pomalo neverovatno, s obzirom na to da su ovakav razvoj događaja svi oč ekivali, poč ev od mojih roditelja, pa sve do poslednjeg kretena kakav je bio Kvigli, ali meni to nijednom nije palo na pamet. Bož e, al’ smo bili uobraž eni: neverovatno oholi, bezbedni u svojoj ubeđenosti da smo izuzetak od najstarijeg pravila poznatog č oveku. Kunem se da sam legao s mislima neduž nim poput deč jih. Kesi je nagla glavu da izvadi š nale iz kose, pravila je grimase kad bi se neka uplela; ja sam gurnuo č arape u cipele, onako kako sam to uvek radio, da se ona ne bi saplela o njih ujutru. Znam da ć ete reć i da je naš a naivnost bila gluma, ali ako ste voljni da mi poverujete samo jednu jedinu stvar, neka to bude ovo; ni ona ni ja nismo znali. Kad sam stigao do Monkstauna, još uvek nisam bio u stanju da se suoč im sa odlaskom kuć i. Proš etao sam do Dan Lirija i seo na zidić na kraju nasipa, posmatrajuć i parove u tvidu na obaveznoj nedeljnoj popodnevnoj š etnji, kako se susreć u sa svojim prijateljima s majmunskim izrazima oduš evljenja, sve dok nije pao mrak i vetar poč eo da se probija kroz moj kaput, a policijska patrola poč ela da mi dobacuje sumnjič ave poglede. Iz nekog razloga palo mi je na pamet da


pozovem Carlija, ali u svom mobilnom telefonu nisam imao njegov broj, a uz to ionako nisam znao šta bih mu rekao.

Te noć i sam spavao kao zaklan. Kada sam narednog jutra otiš ao na posao, još uvek sam bio oš amuć en, mutnog pogleda, a prostorija za istragu mi je izgledala č udno, drugač ije na neki podmukao nač in koji nisam mogao da de iniš em, kao da sam kroz neku pukotinu u svemiru skliznuo u drugač iju, neprijateljsku stvarnost. Kesi je na svom delu stola ostavila raš irene papire iz dosijea starog sluč aja. Seo sam i pokuš ao da radim, ali nisam mogao da se usredsredim; do trenutka kad bih stigao na kraj reč enice, zaboravio bih njen poč etak, pa sam morao da čitam ponovo. Kesi je uplovila u prostoriju obraza rumenih od vetra, s kovrdž ama koje su divlje provirivale ispod š kotskog š eš ira sa ć ubom. “Cao“, rekla je. „Kako si?“ Raskuš trala mi je kosu dok je prolazila pored mene, a ja nisam mogao da se suzdrž im; trgnuo sam se, i osetio kako joj se ruka zamrzla trenutak pre nego što je produžila. „Dobro“, odgovorio sam. Okač ila je torbu o naslon stolice. Krajič kom oka sam primetio da me posmatra; nisam podigao glavu. „Rozalindini i Dž esikini zdravstveni podaci stiž u na Bernadetin faks. Kaž e da za nekoliko minuta dođemo gore i pokupimo ih, i da sledeć i put damo naš broj faksa. Osim toga, tvoj je red da spremaš več eru, ali kod kuć e imam samo piletinu, pa ako ti i Sem želite nešto drugo.. Glas joj je zvuč ao uobič ajeno, ali u pozadini se č uo neki nesiguran, upitni ton. “U stvari", rekao sam, „neć u moć i da več eram s vama. Moram na drugo mesto.“ „O. U redu.“ Skinula je kapu i prstima proš la kroz kosu. „Mož e pić e onda, kad završimo s poslom?“ „Ne večeras", rekao sam. „Izvini." „Robe“, izustila je nakon nekoliko trenutaka, ali je ja nisam pogledao. U jednom trenu sam pomislio da ć e ipak nastaviti, ali su se onda vrata otvorila i u kancelariju je upao Sem, svež i ž ivahan nakon vikenda provedenog na selu, s nekoliko traka u jednoj ruci i gomilom papira s faksa u drugoj. Nikada mi u ž ivotu nije bilo toliko drago š to


ga vidim. „Zdravo, drugari. Ovo je za vas, Bernadeta vam š alje pozdrave. Kako ste proveli vikend?" „Fino“, rekli smo uglas, a Kesi se okrenula da okači jaknu. Uzeo sam papire od Sema i pokuš ao da na brzinu preletim stranice. Moja sposobnost koncentracije je otiš la do đavola, a lekar Devlinovih je imao tako grozan rukopis da sam posumnjao da se radi o obič noj afektaciji, uz to Kesi – neuobič ajena strpljivost s kojom je sač ekala da pregledam svaku stranu, trenutak prisilne blizine kad se nagnula da ih pokupi – sve to me dovelo do ivice nerava. Bio mi je potreban ogroman napor volje da uočim čak i nekoliko jasnih činjenica. Bilo je oč igledno da je Margaret, u vreme dok je Rozalind bila beba, č esto zvala lekara – bilo je mnogo lekarskih poseta za svaku prehladu i kaš alj – ali je izgleda Rozalind bila najzdravija od sve dece: bez nekih tež ih bolesti, bez velikih povreda. Dž esika je provela tri dana u inkubatoru kad su ona i Keti rođene, kad joj je bilo sedam godina slomila je ruku pri padu s penjalice u š koli, a bila je neuhranjena od devete godine. Obe su prelež ale boginje. Obe su uredno primile sve vakcine. Rozalind je pre godinu dana uklonjen nokat koji je urastao u meso. „Ovde nema nič ega š to bi govorilo bilo o zlostavljanju, bilo o Minhauzenovom sindromu zastupnika", rekla je naposletku Kesi. Sem je pronaš ao neki kasetofon. U pozadini se č uo Endrusov glas kako se žali agentu za nekretnine ili nekom drugom. Da on nije bio prisutan, mislim da bih je potpuno ignorisao. “Ali takođe nema nič ega š to bi otklanjalo takvu moguć nost“, rekao sam, svestan neprijateljstsva u svom glasu. „Cime bi de initivno otklonio moguć nost zlostavljanja? Sve š to mož emo da zaključ imo jeste da ovde ne postoji dokaz koji govori u prilog tome, kao š to i ne postoji. I mislim da ovi podaci de initivno eliminiš u Minhauzenov sindrom. Kao š to sam već ranije rekla, Margaret se ionako ne uklapa u pro il, a ovo... Poenta Minhauzena i jeste u tome da se završ i medicinskim leč enjem. Ove dve osobe definitivno nisu žrtve tog poremećaja.“ „Znač i, sve ovo je bilo besmisleno", rekao sam. Odgurnuo sam papire pokretom koji je odavao preteranu naglost, pola stranica je palo sa stola na pod. „Iznenađenje, iznenađenje. Ovaj sluč aj je potpuno


sjeban. Bio je sjeban od samog poč etka. Mogli bismo odmah da ga spakujemo u kutiju i odnesemo u podrum, i poč nemo da se bavimo neč im š to ima barem najmanje moguć e š anse da bude reš eno, jer ovo je potpuno gubljenje vremena.“ Snimak Endrusovih telefonskih poziva se završ io, a kasetofon je ispuš tao č udne š uš kave zvuke, tiho ali razdraž ujuć e, sve dok ga Sem nije isključ io. Kesi se sagla i poč ela da skuplja papire s poda. Dugo niko od nas nije progovorio.

Pitam se š ta je Sem tada mislio. Nikada nije rekao ni reč o tome, ali je verovatno shvatio da neš to nije u redu, nemoguć e da mu je to promaklo: odjednom su naše vesele, studentske večeri a trois potpuno prestale, a atmosfera u istraž noj sobi je bila kao iz nekog Sartrovog dela. Moguć e je da mu je u jednom trenutku Kesi sve isprič ala, mož da plač uć i na njegovom ramenu, ali nekako sumnjam u to: oduvek je bila suviš e ponosna. Verovatno ga je i dalje pozivala na več ere i objaš njavala mu da ja imam teš koć a sa sluč ajevima koji se odnose na ubistva dece – š to je, na kraju krajeva, bila č ista istina – i da sam ž eleo da več eri provodim oslobađajuć i se napetosti; objaš njenja su joj verovatno bila toliko razumna i ubedljiva da je on znao kako, č ak iako joj nije poverovao, ne treba da postavlja nikakva pitanja. Pretpostavljam da su i drugi primetili. Detektivi, u svakom sluč aju, imaju dobru sposobnost percepcije, a č injenica da „Cudesni blizanci" ne govore bila bi vest dostojna naslovnih strana. Vest se verovatno u roku od dvadeset č etiri sata proš irila po celom odeljenju, prać ena nizom mrač nih objaš njenja, od kojih su neka, siguran sam, bila veoma blizu istine. A mož da i nije tako. Kroz sve ovo, ovoliko je od starog saveza ostalo; zajednič ki, gotovo ž ivotinjski instinkt da svoje umiranje zadrž i za sebe. Na neki nač in, od svega š to se događalo, ovo je bilo najbolnije: uvek, uvek, sve do samog kraja, stara povezanost je bila tu kad je to bilo neophodno. Mogli smo da provedemo muč ne č asove ne uputivš i jedno drugom ni reč , osim u trenucima kad se to nije moglo izbeć i, a i tada glasom bez ž ivosti i pogleda sklonjenih u stranu; ali onog č asa kad bi O’Keli zapretio da ć e nam uzeti Svinija ili O’Gormana, vratili bismo se u ž ivot, ja metodič no nabrajujuć i razloge zbog kojih su


nam pomoć nici neophodni, dok me Kesi uveravala da upravnik verovatno zna š ta radi, slegala ramenima i govorila da se nada da mediji neć e saznati za to. To bi mi obič no oduzimalo svu energiju koju sam imao. Kad bi se vrata zatvorila i mi ponovo ostali sami (ili sami sa Semom, ali on se nije rač unao), naš izvež bani dvojac bi prestajao da postoji i ja bih se, bez ikakvog izraza, okretao od njenog bledog lica koje me posmatralo ne razumevajuć i, i drž ao se na odstojanju sa uobraženošću uvređenog mačora. Vidite, ja sam zaista oseć ao, mada mi nije jasno kako je moj um doš ao do takvog zaključ ka, da mi je na neki neobjaš njiv i neprihvatljiv nač in uč injena nepravda. Da je ona mene povredila, oprostio bih joj bez razmiš ljanja, ali nikako nisam mogao da joj oprostim to š to je ona bila ta koja je povređena.

Rezultati analize krvi s mrlja na mojim patikama i kapi s kamenog oltara trebalo je da stignu svakog dana. Kroz podvodnu zamagljenost u kojoj sam ž iveo, ovo je bila jedna od nekoliko stvari koje su bile jasne u mom umu. Svaki drugi trag se slomio i izdao nas; ovo je bilo jedino š to mi je preostalo i ja sam se za tu nadu drž ao snagom oč ajnika. Bio sam uveren, sa sigurnoš ću koja je prevazilazila svaku logiku, da je jedino š to mi je potrebno bilo to podudaranje DNK; da bi takav rezultat doveo do toga da sve ostalo legne na svoje mesto lagano, poput pahulje, da bi se sluč aj – oba sluč aja – raš irio preda mnom, savršeno i zaslepljujuće jasno. Negde u dubini uma sam bio svestan da bi nam u tom sluč aju bio potreban uzorak krvi Adama Rajana radi upoređenja, i da ć e tada detektiv Rob verovatno nestati u vidu dima sa ukusom skandala. Mada, u to vreme, takav ishod nije uvek delovao kao loš a stvar. Naprotiv: bilo je trenutaka kada sam jedva č ekao da završ im s tim, oseć ajuć i tupo olakš anje. Izgledalo je to kao – s obzirom na to da nisam imao ni hrabrosti ni energije da se nekako sam iš čupam iz už asnog haosa u kom sam se naš ao – moj jedini, ili barem najjednostavniji način da iz svega izađem. So i, koja uvek radi nekoliko stvari u isto vreme, odluč ila je da me pozove iz kola. „Zvali su momci iz DNK labboratorije“, rekla je. „Loš e vesti.“


“Hej“, rekao sam ispravljajuć i se i okreć uć i stolicu tako da sam ostalima bio okrenut leđima. „Šta se dešava?" Trudio sam se da mi glas zvuč i normalno, ali je O’Gorman prestao da zviž duć e i č ulo se š uš tanje papira kad je Kesi spustila na sto ono što je čitala. “Oni uzorci su bili potpuno beskorisni – oba uzorka, i onaj iz patika i onaj koji je Helen pronaš la.“ Zatrubila je. „Gospode bož e, idiote, odluč i se u koju ć eš traku!... U laboratoriji su uč inili sve š to su mogli, ali je krv suviš e raspadnuta za DNK analizu. Zao mi je zbog toga, ali upozorila sam vas.“ „Aha“, rekao sam nakon nekoliko sekundi. „Ovo je takav sluč aj. Hvala, Sofi.“ Spustio sam sluš alicu i zurio u telefon. Kesi je, s druge strane stola, pitala tonom punim ustruč avanja, „Sta je rekla?“, ali ja nisam odgovorio.

Te več eri, dok sam se sa stanice DART-a peš ke vrać ao kuć i, pozvao sam Rozalind. Uradio sam to protiv svog instinkta koji je govorio da to nikako ne č inim – oč ajnič ki sam ž eleo da je ostavim na miru sve dok ne bude spremna na razgovor, da joj dopustim da sama odluč i kad je najbolje vreme za to, a ne da je ponovo pritisnem uza zid; ali ona je bila jedino što mi je preostalo. Doš la je u č etvrtak ujutru, a ja sam siš ao do recepcije da je doč ekam, baš kao i proš li put, pre ko zna koliko nedelja. Deo mene se plaš io da ć e se predomisliti u poslednjem trenutku i da se uopš te neć e pojaviti, a srce mi je zatreperilo kad sam je video kako sedi u ogromnoj stolici, obraza setno naslonjenog na ruku, s ruž ič astim š alom preko ramena. Bilo je prijatno videti nekoga tako mladog i lepog; sve do tog trenutka nisam ni bio svestan kako smo svi poč eli da delujemo iscrpljeno, sivo i izmuč eno. Taj š al mi je izgledao kao jedini nagoveštaj boje koji sam danima video. “Rozalind“, javio sam se i primetio kako joj je lice u trenu zasjalo. „Detektive Rajane!“ „Baš mi je palo na pamet“, nastavio sam, „zar ne bi trebalo da si u školi?“ Dobacila mi je zaverenič ki pogled. „Nastavnik me voli. Neć e biti nikakvih nevolja.“ Znao sam da bi trebalo da joj održ im predavanje o


opasnostima koje se kriju u bež anju iz š kole, ili tako neš to, ali nisam mogao da odolim: nasmejao sam se. Vrata su se otvorila, uš la je Kesi gurajuć i cigarete u dž ep farmerki. Na trenutak, oč i su nam se srele, potom je bacila pogled na Rozalind; projurila je pored nas i krenula uz stepenice. Rozalind se ugrizla za usnu i pogledala me sa zabrinutim izrazom. „Tvojoj partnerki smeta što sam ovde, zar ne?“ „To nije njena stvar“, odvratio sam. „Izvini zbog ovoga.“ „Ma sve je u redu“, uspela je da se nasmeš i. „Nikada joj se nisam mnogo sviđala, zar ne?“ „Detektivka Medoks nema ništa protiv tebe.“ „Nemojte brinuti zbog toga, detektive Rajane, to zaista nije potrebno. Navikla sam. Mnoge devojke me ne vole. Moja majka kaž e“ – spustila je glavu, posramljena – “da je to zato š to su ljubomorne, ali ja ne znam zašto je to tako.“ “Ja znam", rekao sam smeš eć i se. „Ali mislim da to nije sluč aj sa detektivkom Medoks. To nema nikakve veze s tobom. U redu?“ „Da li ste se posvađali?", stidljivo je upitala nakon nekoliko trenutaka. “Na neki nač in", odgovorio sam. „Duga je to prič a.“ Pridrž ao sam joj vrata, pa smo proš li preko kaldrmisanog puta do vrta. Rozalindine namrš tene obrve ukazivale su na to da je duboko zamiš ljena. „Volela bih da me ne mrzi toliko. Ja se njoj stvarno divim, znate. To sigurno nije lako, biti žena detektiv." „Nije lako biti detektiv, tač ka“, odvratio sam. Nisam ž eleo da razgovaram o Kesi. „Ali nekako se borimo s tim.“ „Da, ali drugač ije je ako si ž ensko", rekla je pomalo optuž ujuć im tonom. “Zaš to?“ Bila je tako mlada i naivna; znao sam da bi se uvredila kad bih se nasmejao. „Pa, na primer... detektivki Medoks je verovatno bar trideset godina, zar ne? Verovatno ž eli da se š to pre uda i da ima decu, i takve stvari. Znate, ž ene ne mogu sebi priuš titi da dugo č ekaju, kao š to to mogu muš karci. A detektivski posao joj verovatno onemoguć ava da ima ozbiljnu vezu, zar ne? To mora da je veliki pritisak za nju.“ Osetio sam malo, ljutito grč enje stomaka. „Mislim da detektivka Medoks nije neki materinski tip“, odvratio sam.


Rozalind je izgledala posramljeno, zarila je male bele zube u donju usnu. „Verovatno ste u pravu", paž ljivo je rekla. „Ali znate, detektive Rajane... ponekad kad ste suviš e bliski s nekim, neš to vam promakne. Drugi ljudi mogu to da vide, ali ne i vi.“ Grč u stomaku se pojač avao. Deo mene je ž eleo da je pritisne, da je natera da mi kaže šta je to tačno videla kod Kesi što je meni promaklo; ali proš la nedelja mi je velikom snagom utuvila u glavu da postoje stvari u ž ivotu koje je bolje da ne znamo. „Privatni ž ivot detektivke Medoks nije moj problem“, rekao sam. “Rozalind...“ Ali ona je već odletela duž jednog putić a, paž ljivo dizajniranog tako da izgleda divlje, koji je okruživao travnjak, vičući preko ramena; “O, detektive Rajane, pogledajte, zar nije predivno?" Kosa joj je plesala na sunč evoj svetlosti koja se probijala kroz liš će, i uprkos svemu, nisam mogao a da se ne nasmejem. Pratio sam je dole niz puteljak – na kraju krajeva, za ovaj razgovor ć e nam biti potreban izdvojeni kutak – i stigao je kraj polusakrivene male klupe nad koju se nadvijalo granje. Ptič ice su cvrkutale u okolnom rastinju. “Da“, rekao sam, „lepo je. Hoćeš da ovde razgovaramo?“ Smestila se na klupicu i pogledala u kroš nje iznad nas sa malim, zadovoljnim uzdahom. „Naš tajni vrt.“ Scena je bila tako idilič na da sam mrzeo i samu pomisao na to da ć u je pokvariti. Na trenutak sam dozvolio sebi da se zabavim idejom da zanemarim svrhu ovog sastanka, da opuš teno porazgovaram s Rozalind o tome kako je i š ta radi, i kako je ovo divan dan, a onda da je poš aljem kuć i; da bar na trenutak budem samo momak koji sedi na suncu i razgovara s lepom devojkom. „Rozalind", poč eo sam, „moram neš to da te pitam. Ovo ć e biti veoma teš ko i voleo bih da ti olakš am, ali ne znam kako. Kad bih imao izbora, ne bih te ovo pitao. Sad je potrebno da mi pomogneš . Hoć eš li da pokušaš?" Neš to je proletelo preko njenog lica, neko ž ivo oseć anje, ali je nestalo pre nego š to sam uspeo da ga de iniš em. Uhvatila se č vrsto za rukohvat, kao da se priprema za ono što će doći. „Daću sve od sebe.“ „Tvoji otac i majka", rekao sam než no i paž ljivo. „Da li je jedno od njih ikada povredilo tebe ili tvoje sestre?“ Duboko je udahnula. Ruka joj je poletela ka ustima, zurila je u mene oč iju okruglih i zgranutih, sve dok nije shvatila š ta je uradila.


Sklonila je ruku i vratila je na rukohvat. „Ne“, rekla je napetim, prigušenim glasom. „Naravno da nije.“ „Znam da si uplaš ena. Ja mogu da te zaš titim. Obeć avam da ć u to i uraditi." “Ne.“ Zatresla je glavom, grizuć i usne. Znao sam da je na ivici suza. “Ne.“ Nagnuo sam se ka njoj i pritisnuo svoj dlan na njenu ruku. Mirisala je na neko cveć e, moš usni miris za koji je bila decenijama premlada. „Rozalind, ako nešto nije u redu, moramo to znati. Ti si u opasnosti.“ „Biću dobro.“ „Dž esika je u opasnosti, takođe. Znam da ti brineš o njoj, ali ne možeš to sama zauvek raditi. Molim te, dozvoli da ti pomognem." „Vi ne razumete", proš aputala je. Njena ruka je drhtala pod mojom. “Ne mogu, detektive Rajane. Jednostavno, ne mogu.“ To mi je skoro slomilo srce. Ovaj krhki, nesalomivi devojč urak; u situaciji koja bi slomila i dvaput starije od nje, drž ao se zubima, hodao po konopcu koji su drž ali samo istrajnost, ponos i poricanje. Bilo je to sve š to je imala, a ja sam, od svih ljudi na svetu, bio taj koji je pokušavao da joj oduzme i to. „Zao mi je“, rekao sam, iznenada už asno posramljen. „Mož da ć e doć i trenutak kada ć eš biti spremna da razgovaraš o tome, a kad se to desi, ja ću biti ovde. A do tada... Nije trebalo da te pritiskam. Izvini.“ “Tako ste dobri prema meni“, mrmljala je. “Ne mogu da verujem da ste tako ljubazni." „Jedino š to ž elim jeste da ti pomognem“, rekao sam. „Voleo bih da znam kako.“ „Ja... ja ne verujem ljudima, detektive Rajane. Ali ako ikome verujem, onda ste to vi.“ Sedeli smo u tiš ini. Rozalindina ruka u mojoj je bila meka, a ona je nije izvukla. Onda je lagano pomerila ruku i ispreplela prste s mojima. Smeš ila mi se, malim prisnim osmejkom, s bleskom smelosti u očima. Zadrž ao sam dah. Kada sam shvatio koliko ludo ž elim da se nagnem ka njoj, dohvatim je za potiljak i poljubim, kao da je kroz mene proš ao strujni udar. Razne slike su mi projurile kroz glavu – svež ina č arš ava u hotelskoj sobi i njene rasute kovrdž e, dugmić i pod mojim prstima, Kesino izoblič eno lice – a ja sam pož eleo ovu


devojč icu, koja nije bila slič na nijednoj drugoj koju sam upoznao, ž eleo sam je ne uprkos njenim promenama raspolož enja, tajnim ož iljcima i tuž nim pokuš ajima da bude blazirana, već baš zbog njih, baš zbog svega toga. Video sam svoj odraz u njenim oč ima, sić uš an i zbunjen, koji joj se približavao. Imala je osamnaest godina i postojala je moguć nost da bude moj jedini svedok; bila je ranjivija nego š to ć e ikada u svom ž ivotu biti; i dizala me u nebesa. Nije morala da na tež i nač in sazna da sam ja č ovek koji ima obič aj da upropasti sve č ega se dotakne. Snaž no sam se ugrizao za unutrašnjost obraza i izvukao svoju ruku iz njene. „Rozalind", rekao sam. Povukla se u sebe. „Moram da idem“, hladno je rekla. „Nisam želeo da te povredim. To je poslednje što ti je potrebno.“ “Pa, jesi.“ Prebacila je torbu preko ramena, izbegavajuć i moj pogled. Usne su joj bile stisnute u tanku liniju. „Rozalind, molim te, sač ekaj..." Posegnuo sam za njenom rukom, ali je ona izvuče. „Mislila sam da ti je stalo do mene. Oč igledno sam pogreš ila. Naveo si me na to samo da bi video da li znam neš to o Keti. Hteo si da izvuč eš nešto od mene, baš kao i svi ostali." „To nije istina", poč eo sam; ali ona je već nestala, spuš tala se niz put sitnim, ljutitim koracima i ja sam znao da nema svrhe trč ati za njom. Snaž no lepeć uć i krilima, ptice su bež ale iz ž bunja dok je prolazila. Vrtelo mi se u glavi. Dao sam joj nekoliko minuta da se smiri, a onda sam je pozvao na mobilni telefon. Nije se javila. Ostavio sam glupavu poruku sa izvinjenjem, prekinuo vezu i bacio se na klupu. “Sranje!“, glasno sam rekao praznom grmlju.

Mislim da je veoma važ no da naglasim da, bez obzira na to š ta sam u to vreme tvrdio, za vreme već eg dela operacije “Vestalka“ nisam bio ni blizu onoga š to bi se moglo nazvati normalnim stanjem. To mož da nije nikakvo opravdanje, ali jeste č injenica. Kada sam krenuo u š umu, na primer, otiš ao sam neispavan, pregladneo i sa znatnim količ inama napetosti i votke u sebi, i mislim da treba da istaknem kako je moguć e da su događaji koji su usledili bili ili puki san ili neka luda halucinacija.


Nema nač ina da saznam i ne mogu da tvrdim da znam odgovor koji bi bio posebno utešan. Barem sam nakon te noć i ponovo poč eo da spavam normalno – i to s takvom posveć enoš ću da me je to pomalo razdraž ivalo. Pri povratku s posla, skoro sam spavao na nogama. Kod kuć e bih pao u krevet kao da me ka njemu privlač i neki ogroman magnet, a ujutru, kad bi zazvonio budilnik, dvanaest ili trinaest sati kasnije, zatekao bih sebe u istom polož aju, potpuno obuč enog. Jednom sam zaboravio da navijem sat. Probudio sam se oko dva po podne, kad je telefon, na kojem je s druge strane žice bila nervozna Bernadeta, sedmi put zazvonio. Odblesci seć anja i njihovi bizarni efekti su takođe prestali; isključ ili su se oš tro i nepovratno kao pregorela sijalica. Pomislić ete da mi je to donelo olakš anje, a u to vreme i jeste: š to se mene tič e, sve š to je imalo neke veze s Noknarijem predstavljalo je najgoru moguć u vest i bilo mi je mnogo bolje bez toga. Odavno sam to shvatio, i nisam mogao da verujem da sam bio toliko glup da zanemarim sve š to sam znao i veselo odjaš em nazad u tu š umu. Nikada u ž ivotu nisam bio tako ljut na sebe. Tek mnogo kasnije, kad je sluč aj bio zatvoren, kad se slegla praš ina i kada sam paž ljivo poč eo da č eprkam po seć anju i ostao praznih ruku – tek tada mi je palo na pamet da to mož da nije bilo nikakvo oslobođenje, već ogromna propuš tena prilika, nepovratni, ogromni gubitak.


18. Sem i ja smo u petak ujutru prvi stigli na posao. Ja sam poč eo da dolazim najranije š to sam mogao, da bih pregledao telefonske dojave i pronaš ao nač in da provedem dan van kancelarije. Lilo je kô iz kabla; Kesi je u ovom trenutku negde verovatno pokuš avala udarcima da upali vespu, psujući. „Dnevne novosti", rekao je Sem, pokazujuć i mi nekoliko traka. „Sinoć je bio nešto razgovorljiviji, šest poziva, zato molim te, bože...“ Već nedelju dana smo prisluš kivali Endrusove telefonske razgovore, s tako smeš nim rezultatima da su poč eli O’Kelijevi mumlajuć i zloć udni, vulkanski prigovori. Preko dana Endrus je imao veliki broj besnih, testosteronom na ilovanih poziva mobilnim; uveč e je naruč ivao preskupu „gurmansku" hranu – Sem ju je, s neodobravanjem, nazvao „kapric za poneti". Jednom je pozvao jednu od onih vruć ih seks-linija koje se reklamiraju na televiziji u sitnim satima; oč ito je voleo da bude tuč en, a fraza „zacrveni mi guzu, Selestina", trenutno je postala moto našeg odeljenja. Skinuo sam kaput i seo. „Sviraj, Seme“, rekao sam. Kao i sve ostalo, i moj smisao za humor je u prethodnih nekoliko nedelja devalvirao. Sem me pogledao i ubacio jednu traku u naš mali, zastareli kasetofon. Prema odš tampanim kompjuterskim stranicama, tač no u š est sati i sedamnaest minuta uveč e, Endrus je naruč io lazanje s dimljenim lososom, pestom i sosom od paradajza suš enog na suncu. „Gospode bože!“, zapanjeno sam izustio. Sem se nasmejao. “Za našeg momka samo najbolje." U 8.23 pozvao je š uraka da, uz nekoliko muš kih poš alica, dogovori partiju golfa za nedelju po podne. U 8.41 je ponovo pozvao restoran da urla na onoga ko je preuzimao porudž bine, jer njegova hrana još nije stigla. Poč injao je da zvuč i pripito. Potom je nastala tiš ina; oč ito je lazanja iz pakla najzad stigla na svoje odredište. U osam minuta posle ponoć i pozvao je broj u Londonu. „Njegova bivša žena“, rekao je Sem. Bio je plačljiv i želeo je da razgovara o tome š ta je krenulo naopako. „Najveć a greš ka koju sam ikada napravio,


Dolores, jeste što sam te pustio da odeš“, rekao joj je glasom teškim od suza. „Ali mož da sam uč inio pravu stvar. Ti si dobra ž ena, znaš li? Suviš e dobra za mene. Sto puta bolja. Mož da hiljadu puta. Zar nisam u pravu, Dolores? Misliš li da sam učinio pravu stvar?“ „Ne bih znala da ti kaž em, Teri“, umornim glasom je rekla Dolores. „Ti reci meni.“ Radila je neš to u kuhinji, č istila tanjire ili je mož da praznila maš inu za pranje posuđa; u pozadini se č ulo zveckanje porcelana. Konač no, kad je Endrus poč eo da plač e kao malo dete, prekinula je vezu. Dva minuta kasnije opet je pozvao i prosiktao: „Da se nisi viš e nikada usudila da mi spustiš sluš alicu, kuč ko, da li si me razumela? Ja ću tebi zalupiti slušalicu“, rekao je, prekidajući vezu. „Pravi džentlmen", prokomentarisao sam. „Drkadž ija“, rekao je Sem. Pokunjio se u stolici, nagnuo glavu nazad i rukama prekrio lice. „O, drkadž ija. imam još samo nedelju dana za ovo. Sta, do đavola, da radim ako sve to vreme na tapetu bude samo suši pica i usamljeno srce?“ S trake se opet zač ulo š kljocanje. „Halo", č uo se dubok muš ki glas, promukao od sna. „Ko je ovo?“, pitao sam. „Neregistrovani mobilni telefon", odvratio je Sem. „Petnaest do dva.“ „Ti mala, jebena niš tarijo", č uo se s trake Endrusov glas. Bio je veoma pijan. Sem se ispravio. Nastala je kratka ć utnja. Onda se opet javio muš ki glas: “Zar ti nisam rekao da me više ne zoveš?“ „Opa“, izustio sam. Sem je takođe ispustio neki neartikulisani zvuk. Posegnuo je rukom kao da ć e zgrabiti kasetofon, ali se na vreme zaustavio i samo ga je primakao bliž e nama. Nagnuli smo se nad njim, sluš ajuć i. Sem je zadržavao dah. “Ne dam ni prebijene pare za to š to si ti rekao“, Endrus je podizao ton. “Već si mi viš e nego dovoljno rekao. Rekao si mi da ć e se sve vratiti u normalu, seć aš li se toga? Umesto toga, na sve strane vidim jebene... sudske zabrane... “ „Rekao sam ti da se smiriš , do đavola, i da me pustiš da sredim to, i sad ti kažem to isto. Držim sve pod kontrolom.“ „Ðavola drž iš . Da se nisi usudio da viš e tako razgovaraš sa mnom,


kao da sam ja tvoj zap... tvoj zap... tvoj zaposleni. Ti si moj jebeni zaposleni. Ja tebe plać am. Jebem ti... hiljade i hiljade i... ‘O, Teri, trebać e nam još pet hiljadarki za ovo, nekoliko hiljadarki za novog odbornika, Teri...’ Bolje da sam ih bacio u ve-ce š olju. Da si moj zaposleni, bio bi otpušten. Šutnuo bi’ te u dupe. Dok bi rekao keks.“ „Dobio si sve š to si platio. Ovo je samo kratkotrajno odlaganje. Bić e sređeno. Ništa se neće promeniti. Razumeš li?“ „Sređeno, moje dupe. Ti dvolič na pič kice. Uzeo si moje pare i odmaglio. Sad mi je ostala samo gomila bezvrednog zemljiš ta i policija koja gmiž e po meni. Kako su... kako su, jebote, uopš te saznali da je to moje zemljište? Verovao sam ti.“ Nastupila je kratka pauza. Sem je isprekidano izdisao, udahnuo i opet zadrž ao dah. Duboki glas je oš tro rekao: “S kog telefona me zoveš?“ „To nije tvoj jebeni problem“, odvratio je Endrus zlovoljnim tonom. „O čemu te je policija ispitivala?" „O nekom... samo o nekom detetu“, odvratio je Endrus, podrigujuć i. „Onom detetu koje je ubijeno tamo. Njen otac je prdonja s jebenom sudskom zabranom... debele seronje misle da ja imam nešto s tim.“ „Prekini vezu“, hladno je rekao muš ki glas. „Ne razgovaraj s pandurima bez advokata. Ne brini za sudske zabrane. I nemoj me viš e nikada zvati." Začuo se škljocaj kad je spustio slušalicu. “Pa“, rekao sam posle nekoliko trenutaka. „Ovo svakako nije bila suš i pica i usamljeno srce. Cestitam." Ovo ne bi bilo prihvatljvo na sudu, ali bi bilo dovoljno da izvrš i znatan pritisak na Endrusa. Pokuš ao sam da budem dostojanstven, ali je onaj samosaž aljivi deo mene oseć ao da je ovo već tipič na situacija; dok je moja istraga predstavljala samo izopač enu zbirku ć orsokaka i katastrofa, Sem je veselo napredovao sve viš e, ž anjuć i uspeh za uspehom. Da sam ja jurio Endrusa, verovatno bih dobio dve nedelje u kojima on ne bi pozvao nikoga osim svoje ostarele majke. „To bi trebalo da ti skine O’Kelija s vrata." Nije odgovorio. Okrenuo sam se da ga pogledam. Bio je toliko zabezeknut da je pozeleneo. „Šta je bilo?“, sa strepnjom sam ga zapitao. „Je li ti dobro?" „Fantastič no", rekao je. „Ma da.“ Nagnuo se da isključ i kasetofon. Ruka mu se pomalo tresla, a na licu mu se pojavio neki vlaž ni,


nezdravi sjaj. „Gospode", rekao sam. „Ne, nisi.“ Na trenutak mi je palo na pamet da ć e od š oka usled ovog neoč ekivanog uspeha dobiti srč ani ili mož dani udar, ili neš to slič no, da mož da ima neku č udnu, neotkrivenu manu: postoje takve prič e u mitologiji naš eg odeljenja: o detektivima koji su svog osumnjič enog proganjali, ruš eć i prepreke epskih razmera, samo da bi, č im bi se zač uo š kljocaj lisica, pali mrtvi. „Da pozovem doktora?" „Ne“, oštro je rekao. „Ne.“ „Pa šta onda, do đavola?“ Cim sam to rekao, neš to mi je sinulo. Zapravo, č udio sam se š to mi već ranije nije zapalo za oko. Ta boja glasa, naglasak, ti jedva primetni drhtaji: sve sam to već ranije č uo, svakoga dana, svake več eri; tada je bio umekš an, nedostajala mu je ta oš trina, ali je slič nost bila nesumnjiva. “Da nije to“, pitao sam, “da nije to, nekim slučajem, bio tvoj stric?“ Njegov pogled je poleteo prvo ka meni, a onda ka vratima. Tamo nije bilo nikoga. “Aha“, procedio je posle nekoliko sekundi. “To je bio on.“ Disanje mu je bilo brzo i plitko. “Da li si siguran?“ „Poznajem mu glas. Siguran sam.“ Znam da je to za ž aljenje, ali moja glavna reakcija bila je ž elja da se nasmejem. Bio je toliko prokleto pun poleta (sve po pe-esu, momci), tako ozbiljan, kao vojnik koji pozdravlja zastavu u nekom už asnom američ kom ilmu. Tada mi je to bilo simpatič no – ta vrsta potpune vere je jedna od onih stvari koje se, poput devič anstva, mogu izgubiti samo jednom, a ja nikada ranije nisam sreo nikoga ko je uspeo da je zadrž i do tridesetih – ali sad mi se č inilo da je Sem već i deo ž ivota proveo veselo trupkajuć i po neč emu š to se mož e nazvati č ista sreć a, a meni je bilo teš ko da saoseć am s njim zato š to je najzad, posle toliko vremena, naleteo na koru od banane i pao na dupe. “Šta ćeš uraditi?“, pitao sam ga. Vrteo je glavom, bez ikakvog izraza na licu pod luorescentnim svetlom. Sigurno je razmiš ljao o tome: u prostoriji smo bili samo nas dvojica, jedna usluga, pritisak na dugme kasetofona i cela traka je mogla da bude samo o toj partiji golfa u nedelju. „Mož eš li da mi daš vremena do kraja vikenda?“, rekao je. „Odneć u


ovo O’Keliju u ponedeljak. Samo... samo ne sada. Ne mogu da razmišljam. Potreban mi je taj vikend." „Naravno", odvratio sam. „Nameravaš li da razgovaraš sa stricom?“ Pogledao me. „Ako to uč inim, poč eć e da prikriva tragove, zar ne? Otarasiće se dokaza pre nego što počne istraga." „Da, pretpostavljam da je to ono što bi učinio." „Ako mu ne kaž em... ako otkrije da sam mogao da mu dojavim, a nisam to učinio...“ “Žao mi je“, rekoh. Odsutno sam se pitao gde je, do đavola, Kesi. „Znaš li š ta je najluđe od svega?“, pitao je Sem nakon nekog vremena. „Da si me jutros pitao kod koga bih otiš ao da se neš to ovako desilo i da ne znam š ta dalje da radim, rekao bih ti da bih otiš ao pravo kod Reda." Nisam mogao niš ta pametno da odgovorim na to. Pogledao sam njegove oš tre, prijatne crte lica i odjednom mi je izgledao č udnovato dalek, cela scena mi je bila daleka; bilo je to kolebljivo oseć anje, kao da posmatram odvijanje ovih događaja u nekoj osvetljenoj kutiji stotine metara ispod mene. Dugo smo sedeli, sve dok nije uleteo O’Gorman i poč eo da vič e o neč emu š to je imalo veze sa ragbijem a Sem tiho spustio traku u džep, pokupio svoje stvari i otišao.

To popodne, kada sam izaš ao napolje da zapalim cigaretu, Kesi je izašla za mnom. “Da li imaš upaljać?“, pitala je. Oslabila je, jagodič ne kosti su joj doš le do izraž aja, a ja sam se pitao da li se to deš avalo za vreme cele operacije “Vestalka“, a da ja to nisam primetio, ili – ta pomisao mi je donela ubod nelagode – u poslednjih nekoliko dana. Iskopao sam iz džepa upaljač i dao joj. Bilo je hladno, oblač no popodne, a mrtvo liš će je poč elo da se skuplja u hrpe kraj zidova; Kesi je okrenula leđa vetru da bi uspela da zapali cigaretu. Bila je naš minkana – maskara, daš ak neč eg ruž ič astog na oba obraza – ali je njeno lice, nagnuto nad sklopljene dlanove, i dalje bilo bledo, gotovo sivo. “Sta se događa, Robe?“, pitala je ispravljajući se. Osetio sam. kako mi se stomak vezuje u č vor. Svi smo imali ovakve neugodne razgovore, ali ja ne poznajem ni jednog jedinog muš karca


koji smatra da oni imaju neku korisnu svrhu, niti mi je poznat ijedan koji je imao pozitivan ishod, a ja sam ž iveo u nadi da je Kesi jedna od onih retkih ž ena koje znaju kada neš to treba da ostave na miru. „Niš ta se ne dešava“, rekao sam. „Zašto se tako čudno ponašaš prema meni?" Slegnuo sam ramenima. “Ja sam u autu, sluč aj je pravi haos, poslednje tri nedelje su mi potpuno pomutile razum. Nije ništa lično.“ “Ma hajde, Robe, jeste, i te kako. Ponaš aš se kao da imam lepru još od kako.“ Celo telo mi se zateglo. Njen glas je utihnuo. „Nije istina“, odvratio sam. „Samo mi je potrebno malo samoć e u ovom trenutku. U redu?“ „Nemam pojma č ak ni š ta to znači. Sve š to znam jeste da mi okreć eš leđa, a ja ne mogu niš ta da uč inim da to promenim zato š to mi nije jasno zašto." Krajič kom oka primetio sam njenu odluč no isturenu bradu, i znao sam da nema šanse da izbegnem ovo. „Ne okreć em ti leđa“, rekao sam i bilo mi je už asno neprijatno. „Samo ne ž elim da još viš e komplikujem stvari, jer su već dovoljno komplikovane. Potpuno sam nesposoban da u ovom trenutku uđem u vezu, i ne želim da ostavim utisak...“ “Vezu?“ Podigla je obrve; gotovo se nasmejala. „Gospode, zar se o tome radi? Ne, Rajane, nisam uopš te ni oč ekivala od tebe da se ož eniš i praviš mi bebe. Sta te, do đavola, navelo na pomisao da ja uopš te ž elim vezu? Samo ž elim da se sve vrati u normalu, zato š to je ovo besmisleno." Nisam joj poverovao. Bila je to ubedljiva predstava – zač uđeni pogled, rame lagano naslonjeno na zid; svako drugi na ovom svetu bi odahnuo od olakš anja, prijateljski je zagrlio i vratio se neč emu š to je bar nalik na normalno ponaš anje, ruku podruku. Ali ja sam poznavao svaki njen pokret i svaki mig, kao š to sam poznavao sebe. Blago ubrzani dah, laka ukoč enost ramena, majuš ni, gotovo neč ujni ton nesigurnosti u njenom glasu: bila je preplaš ena, a to je preplaš ilo mene. “Dobro“, rekao sam, „onda u redu.“ „Ti to znaš, Robe, zar ne?“ Opet taj blagi drhtaj. „U ovoj situaciji", rekao sam, „nisam siguran da je uopš te moguć e vratiti se u normalu. Subota je bila velika greš ka, i ž eleo bih da se to


nikada nije dogodilo, ali jeste. To nam je što nam je.“ Otresla je pepeo na kaldrmu, ali sam ipak stigao da uoč im izraz bola na njenom licu, zbunjenom i zateč enom, kao da sam joj upravo lupio š amar. Nakon nekoliko trenutaka, rekla je: „Dobro. Nisam sigurna da to baš treba obavezno da smatramo greškom." “To nije trebalo da se dogodi“, odvratio sam. Leđa su mi bila tako č vrsto pripijena uza zid da sam oseć ao kako mi se, preko odela, neravnine zabijaju u kož u. “To se nikada ne bi dogodilo da nisam bio u tako užasnom stanju zbog drugih stvari. Žao mi je, ali tako je.“ “Dobro“, paž ljivo je rekla. „Dobro. Ali ne moramo to da dož ivljavamo tako dramatič no. Mi smo prijatelji, bliski smo i zato se to i desilo. Trebalo bi da smo sada još bliskiji; kraj priče." Ono š to je rekla bilo je oč igledno veoma razumno i logič no; bio sam svestan da sam ja taj koji zvuč i nezrelo, melodramatič no, a to me samo još viš e ranilo. Ali njene oč i; video sam takav pogled ranije, video sam ga iznad narkomanske igle u stanu u kom nijedno ljudsko bić e ne bi trebalo da boravi, a i onda je zvuč ala veoma smireno. “Da“, rekao sam sklanjajuć i pogled. „Mož da si u pravu. Samo mi je potrebno neko vreme da se sredim. Da izađem nakraj sa svim ovim š to se dešavalo." Raš irila je ruke. “Robe“, rekla je; taj tihi, jasni, zbunjeni glas nikada neću biti u stanju da zaboravim. „Robe, to sam samo ja.“ Nisam bio u stanju da je č ujem. Jedva da sam je uopš te video; njeno lice je izgledalo poput lica nekog stranca, neč itljivo i rizič no. Pož eleo sam da se nalazim na bilo kom drugom mestu na svetu. „Treba da se vratim unutra", rekao sam bacivš i cigaretu. „Mogu li da dobijem nazad svoj upaljač?"

Nisam u stanju da objasnim zaš to mi nije palo na pamet da je ono š to je Kesi rekla bila jednostavna, potpuna istina o tome š ta ž eli od mene. Na kraju krajeva, nije imala obič aj da laž e, mene ili bilo koga drugog, i ne znam zaš to sam s tolikom sigurnoš ću pretpostavio da je to poč ela da radi. Nisam ni pomislio na moguć nost da njena tuga nije bila rezultat neuzvrać enih strasti već č injenice da gubi najbliž eg prijatelja – što mogu da tvrdim, bez ikakve lažne skromnosti, da jesam bio. Mož da ovo izgleda kao oholost, kao da zamiš ljam da sam neki


neodoljivi Kazanova, ali mislim da stvari nisu bile baš tako jednostavne. Morate se setiti da nikada ranije nisam video Kesi takvu. Nikada nisam video da plač e, a na prste jedne ruke mogu da izbrojim situacije u kojima sam je video uplaš enu; sada su njene oč i bile otekle i crvene, što nespretno naneta šminka nije uspela da prikrije, a bio je u njima i trun straha i oč ajnič ki poziv za pomoć svaki put kad bi me pogledala. Sta sam drugo mogao da mislim? Rozalindine reč i – trideset, biološki sat, ne može sebi da priušti da čeka – ž uljale su me poput trulog zuba, a sve š to sam ikada o toj temi proč itao (stari č asopisi u č ekaonicama, Hederin Kosmo koji sam nehajno prelistavao za vreme doručka) to je potvrđivalo: deset načina da žene u tridesetim iskoriste svoju poslednju š ansu, už asna upozorenja za one koje odluč e da rode prekasno i mnogi č lanci o tome kako nikada ne treba voditi ljubav s prijateljicom, jer to neizostavno dovodi do razvijanja „oseć anja" na ž enskoj strani, straha od vezivanja na muš koj, sve u svemu, glupa i nepotrebna komplikacija. Oduvek sam smatrao da je Kesi milion kilometara daleko od ovih ž enskih kliš ea (ponekad, kad si blizak s nekim, nešto ti promakne), i mislio sam da postoji izuzetak od svakog pravila, a vidi š ta se na kraju dogodilo. A ni ja nisam ž eleo da budem kliš e; ali setite se da nije samo Kesin ž ivot otiš ao do đavola – i ja sam bio izgubljen, zbunjen i potresen do srž i i bio sam voljan da se drž im bilo kakvih smernica koje sam mogao da pronađem. A tu je i č injenica da sam u detinjstvu nauč io da oč ekujem neš to mrač no i smrtonosno skriveno u srcu svega š to sam voleo. Kad to ne bih pronaš ao, onako zbunjen i nesiguran, odgovorio bih na jedini način koji sam znao: posadio bih to u sebi. Sada izgleda oč igledno da i jake lič nosti imaju svoje slabe tač ke i da sam udario u Kesi svom snagom, s preciznoš ću draguljara koji udara dragi kamen tač no gde mu se nalazi pukotina. Verovatno je ponekad pomislila na boginju po kojoj je dobila ime{51}, poziv obelež en najinventivnijom sadistič kom bož jom kletvom: da govori istinu, i da joj nikada niko ne poveruje.

Sem se pojavio u mom stanu u ponedeljak uveč e, kasno, oko deset. Tek š to sam se probudio, pravio sam tost za več eru i već sam napola


opet spavao, a kad se zač ulo zvono obuzeo me iracionalni, kukavič ki strah da je to mož da Kesi, pripita, doš la da raš čistimo naš e odnose jednom zauvek. Pustio sam da Heder otvori vrata. Kad je nervozno pokucala i rekla: „Za tebe je, neki momak po imenu Sem“, osetio sam takvo olakš anje da mi je trebalo nekoliko trenutaka da uopš te osetim iznenađenje. Sem nikada ranije nije bio ovde; nisam imao pojma da uopšte zna gde živim. Otiš ao sam do vrata, uvukao koš ulju u pantalone i sluš ao kako se penje uz stepenice. “Ćao“, rekao sam kad je stigao. “Zdravo“, odvratio je. Nisam ga video od petka ujutru. Imao je veliki kaput od tvida; bilo mu je neophodno brijanje, a kosa mu je bila prljava i padala mu je u pramenovima preko čela. Cekao sam, ali nije ponudio nikakvo objaš njenje za svoj dolazak, pa sam ga poveo u dnevnu sobu. Heder nas je pratila i već je poč ela da prič a – „zdravo, ja sam Heder, drago mi je š to smo se upoznali, ne znam gde te Rob skrivao sve vreme, on nikada ne dovodi svoje prijatelje, zar to nije straš no, upravo gledam seriju Jednostavan život, da li je ti pratiš , bož e, ove godine je baš luda“, i tako dalje, i tako dalje. Najzad joj je doprlo do svesti da joj odgovaramo samo sa da i ne: povređeno je rekla: „Dobro. Pretpostavljam da vi, momci, ž elite malo privatnosti“, pa kad nijedan od nas dvojice to nije porekao, oholo se okrenula i otišla, upućujući Semu topao osmeh, a meni nešto hladniji. „Izvini š to ovako upadam", rekao je Sem. Bacio je pogled po sobi (napadni, dizajnirani jastuč ić i, police prepune porcelanskih životinjica) i izgledao je zbunjeno. „Nema veze“, rekao sam, „da li si za neko pić e?“ Nisam imao pojma š ta radi ovde. Nisam ž eleo ni da razmiš ljam o nepodnoš ljivoj moguć nosti da to ima neke veze s Kesi:, Nemoguće, pomislio sam, potpuno je nemoguće da ga je zamolila da popriča sa mnom... „Viski bi bio dobar." U kuhinjskom ormarić u naš ao sam pola boce dž emsona. Kad sam doneo č aš e u dnevnu sobu, Sem je sedeo u fotelji, i dalje u kaputu, spuš tene glave, ruku naslonjenih na kolena. Heder je ostavila uključ en televizor, samo je utiš ala zvuk; na njemu su se dve istovetne ž ene s narandž astom š minkom s tihom histerijom svađale oko neč ega, svetlost je divlje tutnjala njihovim licima dajuć i im jeziv, avetinjski izgled.


Isključ io sam TV i dodao mu č aš u. Pogledao je iznenađeno, a onda polovinu ispio prinevš i č aš u nervoznim pokretom ruke. Palo mi je na pamet da je već pod gasom. Nije se ljuljao niti je zaplitao jezikom, ali su mu pokreti i glas delovali nekako drugačije, nekako oštro i teško. „I“, šuplje sam rekao, “o čemu se radi?“ Otpio je još jedan gutljaj. Lampa pored kreveta bacala je svetlost tako da je jednom polovinom bio osvetljen, dok mu je druga bila u senci. „Znaš, ono što se desilo u petak?“, pojasnio je, „ona traka?“ Opustio sam se. „Da?“ „Nisam razgovarao sa stricom“, rekao je. „Nisi?“ „Nisam. Razmiš ljao sam o tome č itavog vikenda. Ali nisam ga pozvao." Proč istio je grlo. „Otiš ao sam kod O’Kelija", dodao je i opet pročistio grlo. „Danas po podne. S trakom. Pustio sam mu je, a onda sam mu rekao da je na drugom kraju veze moj stric.“ „Uuu“, iznenadio sam se. Iskreno reč eno, nisam oč ekivao da ć e ovo isterati na čistac. Bio sam, uprkos svojim osećanjima, zadivljen. „Ne“, rekao je. Trepnuo je ne skidajuć i pogled sa svoje č aš e pre nego što ju je odložio na stočić. „Znaš šta mi je rekao?" „Šta?“ „Pitao me je da li sam poludeo." Pomalo divlje se nasmejao. „Gospode, mislim da je č ovek imao pravo... Rekao mi je da obriš em traku, opozovem prisluš kivanje i ostavim Endrusa na miru. ‘To je naređenje’, tako je rekao. Naglasio je da nemam ni mrvu dokaza da je Endrus imao bilo kakve veze sa ubistvom, i da ć emo, ako ovo ode dalje, opet završ iti u uniformama i to obojica, on i ja – ne odmah, i ne zbog neč ega š to ima veze sa ovim, ali da ć emo se jednog dana, vrlo uskoro, probuditi i nać i sebe u patroli negde bogu iza nogu, gde ć emo ostati do kraja svojih života. Još je rekao: ‘Ovaj razgovor se nikada nije odigrao, zato što ni te trake nikada nije bilo’.“ Poč eo je da govori glasnije. Hederina soba je pored dnevne, a ja sam bio prilič no siguran da joj je uvo bilo prislonjeno uza zid. „Znač i, hoć e da sve zataš kaš ?", pitao sam priguš eno, nadajuć i se da ć e Sem shvatiti znak. “Pa da, rekao bih da je tako neš to mislio“, odgovorio je glasom teš kim od sarkazma. To mu nije dobro stajalo, i umesto da od njega


postane tvrd i cinič an, samo je doveo do toga da izgleda už asno mlado, poput oč ajnog tinejdž era. Pokunjio se i sklonio kosu sa č ela. „Znaš , nikada nisam to oč ekivao. Od svega zbog č ega sam brinuo... Ovo mi nikada nije ni palo na pamet.“ Da budem iskren, nikada Semovu liniju istrage nisam ni shvatao preterano ozbiljno. Internacionalne holding kompanije, vucibatine u vidu agenata za nekretnine i mutni poslovi sa zemljiš tem: to mi je uvek izgledalo nekako daleko i sirovo, skoro smeš no, kao neka ljigava limunada s Tomom Kruzom u glavnoj ulozi, ne kao neš to š to je moglo realno da utič e na nekoga. Sam pogled na Semovo lice me je uhvatio nespremnog. Nije bio pijan, ni sluč ajno, to duplo golo – njegov stric, O’Keli – udarilo ga je kao dva autobusa. S obzirom na to kakav je, nije ni sanjao š ta mu se sprema. Na trenutak sam, uprkos svemu, pož eleo da nađem prave reč i koje bi mogle da ga uteš e; da mu kaž em da je to neš to š to se, pre ili kasnije, svima dogodi i da ć e prež iveti i on, kao i svi ostali. “Šta da radim?“, pitao je. „Nemam pojma", zgranuto sam odgovorio. Naravno, Sem i ja smo u poslednje vreme provodili dosta vremena zajedno, ali teš ko da nas to č ini najboljim ortacima, a ja svakako nisam ni bio u situaciji da bilo kome dajem mudre savete. „Ne bih da zvuč im bezoseć ajno, ali zaš to pitaš mene?“ “A koga bih drugog?!“, tiho je pitao. Kad me pogledao, primetio sam da su mu oč i krvave. “Ne mogu sa ovim da odem kod bilo koga iz porodice, zar ne? To bi ih ubilo. A mada imam sjajne prijatelje, oni nisu pajkani, a ovo je stvar policije. A Kesi... radije ne bih nju uvlač io u ovo. Već ima dovoljno svojih problema. U poslednje vreme izgleda kao da je pod velikim stresom, Ti već znaš za to, a ja sam, pre nego š to odlučim jednostavno morao s nekim da razgovaram.“ Bio sam prilič no siguran da sam i sam bio pod stresom nekoliko proteklih nedelja, mada sam bio zadovoljan č injenicom da sam to, izgleda, krio bolje nego š to sam mislio. “Odluč iš ?“, rekao sam. “Ne izgleda mi kao da imaš mnogo izbora ovde,“ „Imam Majkla Kelija", odvratio je. „Mogao bih njemu proslediti traku.“ „Gospode. Ostao bi bez posla pre nego š to č lanak uopš te izađe iz štamparske mašine. Možda je to čak i protivzakonito, nisam siguran."


“Znam.“ Pritisnuo je dlanovima oči. „Misliš da to treba da uradim?“ „Nemam pojma“, odvratio sam. Od viskija koji sam popio na gotovo prazan stomak bilo mi je loš e. Uzeo sam kockice leda iz zadnjeg dela friž idera, jedine koje su preostale, a one su imale ustajao i pokvaren ukus. „Da li znaš šta bi se desilo kad bih to uradio?“ „Pretpostavljam da bi moralo da se sastane sudsko već e. Ako bi odluč ili da je tvoj stric uč inio neš to loš e, rekli bi mu da to viš e ne radi, nekoliko godina bi ga drž ali u poslednjoj klupi, a onda bi sve bilo po starom.“ „Ali, autoput." Rukama je protrljao lice. „Ne mogu jasno da razmiš ljam... Ako niš ta ne kaž em, radovi na autoputu ć e biti nastavljeni, preko svih onih arheoloških stvari. Bez dobrog razloga." „U svakom sluč aju ć e tako biti. Ako odeš novinarima, vlada ć e samo da kaž e ‘jao, ž ao nam je, ali je suviš e kasno za promenu plana’, i veselo će nastaviti svojim putem." „Stvarno tako misliš?“ „Pa da“, rekao sam. „Najiskrenije." „A Keti", rekao je. „To je ono o č emu bi mi trebalo da razmišljamo. Sta ako je Endrus unajmio nekoga da je ubije? Da li ć emo pustiti da se izvuče s tim?“ „Ne znam“, odgovorio sam. Pitao sam se koliko dugo još namerava da ostane. Neko vreme smo sedeli u tiš ini. Ljudi u susednom stanu su imali zabavu ili tako neš to: č uo se romor veselih glasova, Kajli na stereu, devojka koja je koketno rekla; ‘Jesam, rekla sam ti, rekla sam ti!’ Heder je udarila u zid; na trenutak je zavladala tiš ina, a onda se zač ula salva prigušenog smeha. „Znaš li š ta je prvo š to pamtim?“, pitao je Sem. Svetlost lampe mu je ostavljala oč i u senci i u njima niš ta nisam mogao da proč itam. „Dan kad je Red uš ao u parlament, ja sam bio deč ač ić od tri-č etiri godine, ali svi smo doš li u Dablin da prisustvujemo ceremoniji, sva rodbina. Bio je divan, sunč an dan. Imao sam na sebi majuš no odelo. Nisam bio siguran š ta se događa, ali sam osetio da je neš to izuzetno važ no. Svi su izgledali sreć no, a moj otac je sav sijao, bio je tako ponosan. Podigao me je na ramena, tako da sam mogao da vidim, i uzviknuo; ‘To je tvoj stric, sinko!“ Red je bio gore, na stepenicama, smejao se i mahao, a ja


sam povikao: ‘Taj č ovek je moj stric!’, i svi su se smejali, a on mi je namignuo... Još uvek imamo tu fotografiju, na zidu u dnevnoj sobi.“ Opet je nastupila tiš ina. Palo mi je na pamet da bi Semov otac mož da bio mnogo manje zgranut poslovima svog brata nego š to bi Sem očekivao, ali sam shvatio da to i ne bi bila neka uteha. Ponovo je odgurnuo kosu s lica. “A tu je i moja kuć a", rekao je. „Znaš da posedujem sopstvenu kuću, zar ne?“ Klimnuo sam glavom. Imao sam osećaj da znam kuda sve ovo vodi. “Da“, nastavio je. “To je simpatič na kuć ica – č etiri spavać e sobe i sve to. Ja sam tražio samo stan, ali je Red rekao... znaš, da će mi trebati kad budem imao porodicu. Mislio sam da ne mogu sebi da priuš tim niš ta pristojno, ali on... ma da.“ Opet se nakaš ljao, ispuš tajuć i oš tar, neugodan zvuk. „Upoznao me s tim momkom, gradevinskim preduzimač em. Rekao mi je da su stari prijatelji i da ć e mi ponuditi stvarno povoljne uslove.“ “Pa“, rekoh, „oč igledno i jeste. Sada ne mož eš niš ta da uč iniš u vezi s tim.“ „Mogao bih da prodam kuć u po istoj ceni po kojoj sam je dobio. Nekom mladom brač nom paru koji je na neki drugi nač in nikada ne bi mogao priuštiti.“ „Zaš to?“, pitao sam. Ovaj razgovor je poč eo da me ž ivcira. Bio je poput nekog velikog, poš tenog, zbunjenog svetog Bernarda, koji se oč ajnič ki trudi da č ini ono š to mu je duž nost, usred meć ave koja onemoguć ava svaki razumni korak. „Samopož rtvovanje je sjajna stvar, ali se time, u stvari, baš ništa ne postiže." „Nikada nisam č uo tako neš to“, rekao je umorno posež uć i za č aš om. „Ali razumem o č emu se radi. Kaž eš da bi trebalo da se okanem svega.“ “Ne znam š ta ti treba da radiš “, odvratio sam. Preplavio me je talas muč nine i umora. Gospode, pomislio sam, kakva nedelja. „Ja sam verovatno poslednja osoba koja mož e odgovoriti na to pitanje. Samo ne vidim kakva je korist od toga da napraviš ž rtvu od sebe i odbaciš svoj dom i svoju karijeru, kad to nikome neć e doneti niš ta dobro. Ti nisi ništa loše učinio, zar ne?“ Podigao je pogled ka meni. “Ne“, rekao je tiho, s gorč inom. „Nisam ništa loše učinio."


Kesi nije bila jedina koja je slabila. Proš lo je viš e od nedelju dana otkako sam pojeo pravi, potpuni obrok i postajao sam neodređeno svestan da, kad se brijem, moram da manevriš em ž iletom oko novih udubina oko vilice: ali tek kad sam te več eri poč eo da svlač im odelo, shvatio sam da mi pantalone vise, drž eć i se samo za kosti kukova, i da mi sako spada s ramena. Već ina detektiva za vreme neke velike istrage ili dobije ili izgubi malo na tež ini – Sem i O’Gorman su poč injali da dobijaju salce na stomaku od prevelike količ ine brze hrane – a ja sam dovoljno visok da se to obič no nije primeć ivalo, ali ako se ovako nastavi još neko vreme, morać u da nabavim nova odela ih da hodam unaokolo kao Čarli Čaplin. Ovo ne zna č ak ni Kesi: kad mi je bilo dvanaest, bio sam debeljuca. Ne kao jedno od one oblaste dece koju viđate kako tumaraju ulicama u nekim emisijama u kojima se pridikuje o moralnoj inferiornosti današ nje omladine; na fotogra ijama sam izgledao tek krupno, mož da pomalo zaokrugljeno, visok za svoje godine i nespretan, ali sam se oseć ao č udoviš no i izgubljeno: sopstveno telo me je izdalo. Krenuo sam da rastem u visinu i u š irinu sve dok nisam bio neprepoznatljiv sam sebi, nalik na neku groznu š alu; morao sam to telo da nosim svakoga trenutka, svakoga dana. Cinjenica da su Piter i Dž ejmi izgledali kao i uvek nije mnogo pomogla: malo duž ih nogu, bez mleč nih zuba, ali i dalje su bili visoki i tanki, i nepobedivi kao i uvek. Ta moja debeljuš kasta faza nije dugo potrajala: hrana u internatu je, u skladu s tradicijom, bila tako už asna, da č ak i dete koje nije patilo za kuć om i pri tom brzo raslo nije moglo da je pojede u dovoljnim količ inama da bi se gojilo. A te prve godine ja jedva da sam uopš te neš to i jeo. U poč etku, nadstojnik bi me terao da ostanem za stolom, sam samcit, sve dok ne bih na silu pojeo barem nekoliko zalogaja, a on dokazao da je autoritet; ali kasnije sam se izveš tio u sklanjanju hrane u malu plastič nu vreć u u svom dž epu, koju sam bacao. Gladovanje je, verujem, duboko instinktivna forma apela. Sigurno sam bio ubeđen da ć e mi, ako budem dovoljno dugo sebe morio glađu, Piter i Dž ejmi biti vrać eni i da ć e sve biti kao š to je bilo. Do poč etka druge godine bio sam visok, mrš av i krakat, izgledao sam tač no onako kako jedan trinaestogodišnjak i treba da izgleda.


Nemam pojma zaš to je baš ovo, od svega ostalog, bilo moja najbolje č uvana tajna. Mislim da se radilo o ovome; uvek sam se pitao da nije baš to razlog zaš to sam ostavljen onoga dana u š umi. Zbog debljine; mož da zato š to nisam mogao dovoljno brzo da trč im; zato š to mi se u telu odjednom č udno poremetila ravnotež a i plaš io sam se da skoč im sa zida tvrđave. Ponekad razmiš ljam o toj tankoj, gotovo nevidljivoj razlici između toga da budeš poš teđen i toga da si odbač en. Ponekad razmiš ljam o starim bogovima, koji su zahtevali da ž rtve koje su im prinoš ene budu neustraš ive i bez ikakve mane, i pitam se da li je onaj ko je odveo Pitera i Dž ejmi mož da doš ao do zaključ ka da ja nisam dovoljno dobar.


19. Tog utorka sam, rano ujutru, najzad otiš ao u Noknari po kola. Da sam imao izbora, nikada viš e ne bih ni pomislio na Noknari, ali mi se smučilo da svako jutro idem na posao prepunim javnim prevozom koji je smrdeo na znoj, a i planirao sam da uskoro obavim tu veliku kupovinu u supermarketu, pre nego što Heder dobije srčani udar. Automobil mi je i dalje bio na odmoriš tu, u približ no istom stanju u kom sam ga i ostavio, mada je od kiš e koja je padala posiveo, a neko je prstom na suvozač evim vratima napisao: RASPOLOZIVO I U BELOJ BOJI. Krenuo sam putem koji je vodio među prikolice (u kojima oč igledno, osim Hanta u kancelariji, koga sam č uo kako glasno izduvava nos, nikoga nije bilo) na iskopinu da pokupim svoju vreć u za spavanje i termos. Raspolož enje na nalaziš tu se promenilo: ovoga puta nije bilo prskanja vodom i veselog dovikivanja. Grupa je radila u sumornoj atmosferi, poput lancem svezanih zatvorenika, u teš kom, brzom ritmu. U glavi sam prerač unao datume: bila je ovo njihova poslednja nedelja, izgradnja autoputa trebalo je da poč ne u ponedeljak, ukoliko se skine sudska zabrana. Video sam Mel kako prestaje da kopa i s grimasom se ispravlja, drž eć i ruku na kič mi; dahtala je, a glava joj je pala nazad kao da viš e nije imala snage ni da je drž i uspravno, ali je nakon nekoliko trenutaka razmrdala ramena, udahnula i ponovo prionula na posao. Nebo iznad nje bilo je sivo i teš ko, i č inilo se neprijatno blizu. Negde u daljini, u samom naselju, alarm nekog automobila je besomučno pištao, a niko nije reagovao. Suma, sada mrač na i sumorna, nije niš ta odavala. Pogledao sam je i shvatio da oč ajnič ki ž elim da izbegnem ulazak u nju. Moja vreć a za spavanje se do sada verovatno natopila vlagom i verovatno su je prisvojile kolonije mrava ili nekih drugih insekata, a ionako je nikada nisam koristio; nije bila vredna neizmernosti prvog koraka u tu bogatu, zelenu i vlaž nu tiš inu. Mož da ć e je neko od arheologa ili neki klinac iz kraja pronaći i prisvojiti pre nego što istruli. Već sam kasnio na posao, ali sam se i od same pomisli na odlazak


tamo umorio, a u ovoj fazi koji minut viš e neć e č initi nikakvu razliku. Prilič no ugodno sam se smestio na polusruš eni zid, jednim stopalom održ avajuć i ravnotež u da ne padnem, i zapalio cigaretu. Punač ki momak s retkom, tamnom kosom – Dž ordž Mekneš to, nejasno sam ga se seć ao sa ispitivanja – podigao je glavu i video me. To mu je oč igledno dalo ideju: zabio je aš ov u zemlju, seo i izvukao iz dž epa izgužvanu paklicu cigareta. Mark je kleč ao na vrhu do bedara visokog bedema i skidao naslage zemlje sa usredsređenom, fanatič nom energijom, ali još pre nego š to je crnokosi momak izvukao cigaretu iz paklice, primetio ga je i sjurio se niz zidić dok mu je kosa leprš ala za njim, i zaurlao; „Hej, Mekeru! Šta to radiš, jebote?“ Meker poskoč i, obuzet oseć anjem krivice: “Gospode!“ – i ispusti kutiju sa cigaretama. Sagnuo se zatim i, č eprkajuć i po prljavš tini, pokuš avao da pronađe onu koja je ispala. „Hoć u da zapalim cigaretu. U čemu je tvoj problem?" „Možeš da zapališ za vreme pauze za kafu. Kao što sam ti rekao.“ “U č emu je stvar? Mogu da puš im i da radim u isto vreme, potrebno je samo pet sekundi da zapalim..." Mark izgubi ž ivce. “Ne mož emo sebi dozvoliti da protrać imo pet sekundi. Ne mož emo nijednu sekundu. Da li ti, jebena budalo, misliš da si još uvek u školi? Misliš li da je sve ovo neka igra, ha?“ Pesnice su mu bile skupljene i gotovo da je zauzeo pozu za poč etak ulič ne borbe. Ostali arheolozi su prestali da rade i posmatrali su, otvorenih usta i nesigurni, sa alatkama napola podignutim u vazduhu. Pitao sam se da li ć e sada nastati haos, ali se Meker prisilio na osmeh i odstupio korak unazad, kao u š ali podiž uć i ruke. „Opusti se, č oveč e", rekao je. Podigao je cigaretu drž eć i je između palca i kaž iprsta i pažljivo je vratio nazad u kutiju. Mark je nastavio da zuri u njega sve dok Meker, polako, nije kleknuo nazad na svoje mesto, podigao mistriju i nastavio da struž e. Potom se okrenuo i produžio ka zidiću, pogrbljenih, ukočenih ramena. Meker se neč ujno podigao na noge i poč eo da ga oponaš a, pretvarajuć i njegov energič ni korak u neš to nalik na trk š impanze. Dobio je nevoljki osmeh nekolicine; zadovoljan sobom, drž eć i aš ov ispred svojih prepona izbacio je karlicu ka leđima prema Marku. Njegovo oblič je je, naspram niskog neba, lič ilo na izopač eno,


groteskno stvorenje s nekog opscenog grč kog friza prepunog mrač nih simbola. Vazduh je brujao od elektriciteta poput dalekovoda, a njegovo glupiranje me dovodilo do ludila. Postao sam svestan da zabijam nokte u zid. Zeleo sam da mu namaknem lisice na ruke, da ga udarim preko usta, da učinim bilo šta ne bih li ga naterao da prestane. Ostalim arheolozima je dosadio, pa su prestali da obrać aju paž nju na njega. Pokazao je srednji prst u pravcu Markovih leđa i nagao se ponovo nad svoj komad zemlje kao da su i dalje sve oč i uprte u njega. Odjednom sam osetio silno, beskrajno olakš anje š to viš e nikada u svom ž ivotu neć u biti tinejdž er. Ugasio sam cigaretu zgnječ ivš i je o kamen i poč eo da zakopč avam kaput kreć uć i, kad me iznenadna misao udarila posred stomaka (neoč ekivani udarac, kap koja se probija kroz crni led): ašov! Na trenutak sam bio kao paralisan. Oseć ao sam otkucaje svog srca, brze i plitke usred grla. Naposletku sam zakopč ao kaput, među savijenim maslinastim jaknama uoč io Sonovu i preko nalaziš ta krenuo ka njemu. Oseć ao sam se č udno i nestvarno, kao da mi stopala bez napora korač aju pola metra iznad zemlje. Dok sam prolazio, arheolozi su bacali potajne brze poglede ka meni: ne baš neprijateljske, ali potpuno bezizražajne. Son je skidao zemlju s komada nekog kamena. Na uš ima je imao sluš alice ispod crne vunene kape i blago je klimao glavom u ritmu hevi metal muzike. “Sone“, obratio sam mu se. Glas mi je zvuč ao kao da dopire s nekog mesta iza mojih ušiju. Nije me č uo, ali kad sam se primakao korak bliž e, moja senka, bleda u sivoj svetlosti, pala je preko njega, i on podiž e pogled. Pročeprkao je po džepu, isključio vokmen i skinuo slušalice. “Sone“, rekao sam, „moram da razgovaram s tobom." Mark se naglo okrenuo, nekoliko trenutaka samo zurio u nas, a onda je odmahnuo glavom i besno napao zidić na kojem je radio. Odveo sam Sona do odmoriš ta. Seo je na haubu landrovera, a iz dž epa jakne je izvukao masnu krofnu, umotanu u foliju. “O č emu se radi?“, druželjubivo je upitao. “Da li se seć aš kad smo, dan nakon š to je pronađeno telo Ketrin Devlin, moja partnerka i ja priveli Marka radi ispitivanja?", pitao sam. Bio sam zadivljen smirenoš ću svog glasa; zvuč ao je opuš teno i lako, kao da se, na kraju krajeva, radi o pukoj sitnici. Ispitivanje vam


postane prirodna stvar; uđe vam u krv, pa ma koliko da ste uzbuđeni ili iscrpljeni, jedno ostane nepromenjeno: uljudan, profesionalni ton, č ist, blagi marš tokom kojeg se odgovori odmotavaju i pretvaraju u novi niz pitanja. „Nedugo nakon š to smo ga vratili nazad na iskopinu, žalio si se da ne možeš da nađeš svoj ašov.“ „Aha“, rekao je punih usta. „Hej, ne smeta ti š to jedem? Umirem od gladi, a Hitler će doživeti srčani udar ako budem jeo za vreme rada." “U redu je“, odvratio sam, „Da li si pronašao svoj ašov?" Odmahnuo je glavom. „Morao sam da kupim novi. Ðubrad." „Dobro, sada paž ljivo razmisli", rekoh. „Kada si ga poslednji put video?“ „U ostavi za artefakte", odmah je odgovorio. „Kad sam pronaš ao novč ić . Da li mož da nameravate da uhapsite nekoga zato š to mi je ukrao ašov?" „Ne baš. Šta je to s novčičem?“ „Pronaš ao sam novč ić ", objaš njavao je ž ustro. “Svi su bili uzbuđeni; izgledao je veoma staro, a na celom nalaziš tu pronaš li smo samo desetak. Odneo sam ga u ostavu za artefakte da bih ga pokazao doktoru Hantu – noseć i ga na aš ovu, jer ako prstima dotaknete stari novč ić , ulja koja se nalaze na naš oj kož i mogu da ga sjebu ili tako neš to – a on se skroz uzbudio i poč eo da kopa po raznim knjigama ne bi li ga identi ikovao. Bilo je već pola pet, pa smo otiš li kuć i, a ja sam aš ov zaboravio na stolu u ostavi za artefakte. Vratio sam se da ga uzmem sledećeg jutra, ali više nije bio tamo.“ “A to je bilo u četvrtak", rekao sam dok mi je raspoloženje opadalo. „Onoga dana kad smo doš li da razgovaramo s Markom.“ Iako je to ionako bila samo ideja, iznenadilo me oseć anje razoč arenja koje me obuzelo. Oseć ao sam se kao idiot i bio sam veoma, veoma umoran; želeo sam samo da stignem kući i legnem da spavam. Son je odmahnuo glavom, oblizujuć i prljave vrhove prstiju na kojima se zadrž ao š eć er. “Ne, pre toga“, rekao je i ja osetih kako mi je srce opet ubrzano zakucalo. „Mislim da sam neko vreme zaboravio na ašov, jer mi nije bio potreban – radili smo s motikama na tom jebenom odvodnom kanalu – a ja sam pomislio da ga je neko verovatno uzeo i zaboravio da mi vrati. Onoga dana kad ste doš li po Marka, prvi put mi je bio potreban, ali su svi rekli da ga nisu ni videli ni uzeli.“ „Znač i, moguć e ga je prepoznati? Svako ko bi ga video znao bi da je


tvoj?“ „Svakako. Ima moje inicijale na drš ci." Uzeo je još jedan ogroman zalogaj krofne. „Urezao sam ih odavno“, rekao je punih usta, „onda kad je lilo kô iz kabla, pa smo satima morali da sedimo unutra. Vidite, imao sam švajcarski nožić, zagrejao sam oštricu iznad upaljača...“ „U to vreme si optužio Mekera da ti je uzeo ašov. Zašto?" Slegnuo je ramenima. „Nemam pojma, verovatno zato š to on ima obič aj da radi tako usrane stvari. Nikom sigurno nije palo na pamet da ga zaista ukrade, ne kad ima urezane moje inicijale, pa sam mislio da je neko to uradio samo zato da me iznervira.“ „Da li još uvek misliš da je to bio on?“ “Ne Kasnije sam se setio da je doktor Hant zaključ ao ostavu kad smo izaš li, a da Meker nema ključ .“ Oč i mu se iznenada zacakliš e. „Hej, da li je to oružje kojim je izvršeno ubistvo? Sranje!“ “Nije“, odvratio sam. „Mož eš li da se setiš kog dana si pronaš ao novćić?“ Izgledao je razoč arano, ali je razmiš ljao o mom pitanju, maš uć i nogama, buljeć i u prazno. „Leš je pronađen u sredu, je l’ tako?“, najzad je rekao. Pojeo je krofnu; zguž vao je foliju, bacio je u vazduh i zafrljač io u ž bunje. „Dobro, to nije bilo dan ranije, jer smo tada radili na jebenom odvodnom kanalu. Dan pre toga. Ponedeljak." I dalje razmiš ljam o tom razgovoru sa Sonom. Ima u tom seć anju neč ega neobič no uteš nog i pored toga š to nosi sa sobom i pozadinu neumoljive tuge. Mislim da je taj dan bio, iako mi je još uvek teš ko da to priznam, vrhunac moje karijere. Na veliki broj pogreš nih odluka koje sam doneo za vreme operacije „Vestalka" uopš te nisam ponosan; ali sam to jutro, najzad, uprkos svemu š to se događalo pre toga i bez obzira na sve š to je usledilo, uradio sve onako kako treba, sigurno i lako, kao da nikada u životu nisam grešio. „Da li si siguran?", pitao sam. „Mislim da jesam. Pitajte doktora Hanta; on je to ubelež io u knjigu artefakta. Da li sam ja neš to kao svedok? Da li ć u morati da svedoč im na sudu?“ „To je vrlo verovatno", rekao sam. Adrenalin kao da je sprž io moj umor, um mi je radio sve brž e, kombinujuć i moguć nosti poput kaleidoskopa.,„Obavestiću te.“ „Vrlo dobro“, rekao je zadovoljno. Oč ito, ovo mu je nadoknadilo


razoč arenje zbog oruž ja kojim je izvrš eno ubistvo. „Da li ć u proć i kroz program zaštite svedoka?" „Neć eš “, odvratio sam, „ali treba neš to da uč iniš za mene. Hoć u da se sada vratiš na posao i kaž eš ostalima da smo razgovarali o nepoznatom č oveku koga si video kako se mota ovuda nekoliko dana pre ubistva. Traž io sam od tebe da ga detaljnije opiš eš . Da li mož eš to da izvedeš ?" Nisam imao dokaza i nisam imao podrš ku: nisam za sada nikoga hteo da preplašim. „Naravski", uveravao me Son, pomalo uvređeno. “Sad sam na tajnom zadatku. Odlično." “Hvala“, rekao sam. „Javić u ti se kasnije.“ Skliznuo je niz haubu i otrč ao ka ostalima, č eš kajuć i potiljak kroz vunenu kapu. I dalje je oko usta imao ostatke šećera.

Proverio sam s Hantom u knjizi artefakata i potvrdilo se ono što je Šon rekao; novč ić je pronaš ao u ponedeljak, nekoliko sati pre nego š to je Keti ubijena. „Divan artefakt", rekao je Hant, „divan. Znate, trebalo nam je dosta vremena da ga... mmm... identi ikujemo. Nemamo stručnjaka za novčiće na nalazištu; a ja sam lično više upućen u srednji vek.“ „Ko ima ključ od ostave za artefakte?“, pitao sam. „Novč ić je iz vremena Edvarda VI, rane pedesete XVI veka", rekao je. „Oh... od ostave? Ali zašto?" „Da, od ostave za artefakte. Reč eno mi je da je preko noć i zaključana. Da li je to tačno?“ „Da, da, svake noć i. U njoj je, naravno, uglavnom grnč arija, ali nikad se ne zna.“ „A ko ima ključ?“ „Pa, naravno ja“, rekao je i skinuo naoč are. Zbunjeno je treptao dok ih je brisao o dž emper. „A i Mark i Demijen – zbog turista, znate. Za svaki slučaj. Ljudi vole da razgledaju artefakte, zar ne?“ „Da", odvratio sam, „siguran sam da je tako.“ Vratio sam se do odmoriš ta i telefonom pozvao Sema. Kestenje sa stabla bilo je razbacano svuda oko kola. Skinuo sam bodljikavu ljusku s jednog i igrao se njime, bacajuć i ga u vazduh dok sam č ekao da se Sem javi: scena nameš tena u sluč aju da neko posmatra i da se brine,


opuš teni poziv, mož da radi dogovora o sastanku ili neš to tako; u svakom slučaju, ništa bitno. „O’Nil“, javio se Sem. „Seme, ovde Rob“, rekao sam, hvatajuć i kesten iznad glave. „Ja sam u Noknariju, na arheološ kom nalaziš tu. Ti, Medoksova i nekoliko pomoć nika treba da dođete š to je pre moguć e, s timom iz Biroa – dovedi So i Miler ako budeš mogao. Postaraj se da ponesu detektor metala i da poš alju nekoga ko zna da rukuje njime. Sač ekać u vas na ulazu u naselje." „Razumeo sam“, rekao je Sem i prekinuo vezu.

Bić e mu potreban najmanje jedan sat da sakupi sve i da stigne do Noknarija. Odvezao sam automobil uzbrdo, tako da ne bude na vidiku arheolozima, i seo na haubu da č ekam. Vazduh je mirisao na umiruć u travu i oluju. Noknari kao da se zatvorio sam u sebe, udaljena brda su zakrilili oblaci, a š uma je postala samo tamna, varljiva mrlja u podnož ju. Kada je proš lo toliko vremena da je deci bilo ponovo dozvoljeno da izađu napolje da se igraju, č uo sam udaljene uzvike zadovoljstva ili straha, ili oboje, iz pravca naselja; onaj alarm je i dalje zavijao, a negde je pas bezumno i besomučno lajao bez prestanka. Od svakog zvuka koji sam č uo postajao sam za nijansu napetiji; oseć ao sam kako mi krv kola svakim delić em tela. Mozak mi je i dalje radio punom brzinom, vrteć i se između delić a dokaza i njihove međusobne povezanosti, sklapajuć i prič u koju ć u isprič ati ostalima kad stignu. A negde je, ispod sveg tog adrenalina, č uč ala neumoljiva misao da, ako sam u pravu, ubistvo Keti Devlin nema nikakve veze sa onim š to se desilo Piteru i Dž ejmi; barem ne na nač in koji bi mogao da se dokaže. Toliko sam bio usredsređen na to da sam gotovo zaboravio š ta č ekam. Kad su ostali poč eli da stiž u, pogledao sam ih sa uzviš enim, zgranutim pogledom stranca; neupadljivi, tamni automobili i jedan beli kombi popeli su se brzo i gotovo neč ujno; vrata su se otvarala; muš karci u crnim odelima i tehnič ari bez izraza na licu sa svojim sjajnim oruđima, hladni i spremni da poput hirurga skinu kož u sa ovog mesta, centimetar po centimetar, i otkriju mrač niju, jeziviju arheologiju ispod površ ine. Zvuk zatvaranja vrata automobila bio je


tih i smrtonosno precizan, prigušen teškim vazduhom. “Sta se deš ava?“, pitao je Sem. Doveo je Svinija, O’Gormana i nekog crvenokosog momka, koji mi se č inio poznatim iz cele one guž ve u prostoriji za istrage nekoliko nedelja ranije. Skliznuo sam s landrovera, a oni su stali ukrug oko mene. So i i ljudi iz njenog tima su navlač ili rukavice, a Kesino mrš avo, ukoč eno lice je provirivalo preko Semovog ramena. “One noć i kad je ubijena Keti Devlin“, rekao sam, „nestao je jedan aš ov iz zaključ ane prostorije na arheološ koj iskopini u kojoj se č uvaju artefakti. Aš ovi koje koriste sastoje se od metalnog dela u obliku lista prič vrš ćenog za drvenu drš ku dugu dvanaest do petnaest centimetara koja se suž ava kod metalnog dela i zaobljena je na vrhu. Ovaj aš ov, koji još uvek nije pronađen, ima slova ‘S.K.’ urezana u drš ku – inicijale njenog vlasnika, Sona Kalahana, koji tvrdi da je aš ov zaboravio u ostavi za artefakte u ponedeljak uveć e, u pet i trideset. On se podudara s Kuperovim opisom oruđa kojim je izvrš eno silovanje Keti Devlin. Niko nije znao da ć e se aš ov nalaziti u toj prostoriji, š to nagoveš tava da je to bilo oruđe koje se naš lo na licu mesta i da je sama ostava za artefakte mož da primarno mesto ubistva. So i, mož ete li da počnete od nje?“ „Luminol{52} set“, rekla je jednom od svojih vernih podanika, a on se izdvojio iz grupe i otvorio zadnji deo kombija. „Tri osobe imaju ključ od prostorije za artefakte", nastavio sam. „Jan Hant, Mark Henli i Demijen O’Doneli. Ne mož emo da isključ imo ni Sona Kalahana: moguć e je da je izmislio celu prič u o tome kako je tamo ostavio aš ov. Hant i Henli poseduju automobile, š to znač i da je jedan od njih mogao da sakrije ili prenese telo u prtljaž niku. Kalahan i Doneli, koliko mi je poznato, nemaju automobile, š to znač i da bi telo morali da sakriju relativno blizu, verovatno negde na nalaziš tu. Morać emo da proč eš ljamo celo mesto i da se molimo da je neki dokaz preostao. Tragamo za aš ovom, plastič nom kesom s mrljama od krvi, kao i primarnim i sekundarnim mestom zločina.“ „Da li oni imaju ključeve i od ostalih prostorija?“, pitala je Kesi. „Saznaj“, odvratio sam. Tehnič ar se vratio s luminol setom u jednoj i rolnom smeđeg papira u drugoj ruci Pogledali smo se, klimnuli glavama i u formaciji falange{53} krenuli brzim, ujednač enim korakom nizbrdo ka


arheološkoj iskopini.

Proboj je u nekom sluč aju nalik na probijanje brane. Sve oko tebe se skupi i pokreć e bez napora, nezaustavljivo, u najveć oj brzini; svaki delić energije koji si ulož io u istragu vrać a ti se munjevito i divlje, utapajuć i te u nadolazeć u grmljavinu. Zaboravio sam da mi se O’Gorman nikada nije dopadao, zaboravio sam da mi je Noknari pomutio razum i da sam desetak puta gotovo upropastio sluč aj, i gotovo sve š to se desilo između mene i Kesi. Ovo je, mislim, jedna od onih stvari za kojima sam uvek ž udeo u ovom poslu; nač in na koji mož eš da sve zaboraviš i predaš celog sebe tom pogonskom tehnoimpulsu, i postaneš samo jedan deo savrš eno kalibrisane, podmazane mašinerije. Dok smo prelazili preko nalaziš ta, iduć i u susret arheolozima, za svaki sluč aj smo se raš trkali. Dobacivali su nam brze, plaš ljive poglede, ali se niko nije dao u beg; nisu čak ni prestali s radom. “Mark“, pozvao sam ga. On je i dalje kleč ao na vrhu zidić a; u brzom i opasnom pokretu je poskoč io i zurio u mene. „Morać u da te zamolim da dovedeš ceo svoj tim u kantinu." Eksplodirao je. „Gospode, jebote! Zar niste već dovoljno uč inili? Cega se plaš ite? Cak i da danas pronađemo jebeni Sveti gral, vaš i ć e u ponedeljak ujutru sravniti ovo mesto. Zar ne mož ete da nas ostavite na miru ovo nekoliko poslednjih dana?“ Na sekund sam pomislio da ć e nasrnuti na mene i osetio sam kako se Sem i O’Gorman približ avaju sa strane. „Smiri se, momč e“, zapretio je O’Gorman. „Nemoj ti meni ‘momč e’. Imamo vremena do petka u pola pet i sve što želite od nas može da sačeka do tada, jer mi ne idemo nikuda." „Mark“, oš tro mu se obratila Kesi, koja je stajala kraj mene. „Ovo nema nikakve veze sa autoputem. Evo kako ć emo ovo izvesti: ti, Demijen Doneli i Son Kalahan ć ete odmah krenuti s nama. Bez rasprave. Ako prestaneš da praviš probleme, ostatak tvog tima mož e da nastavi s radom pod nadzorom detektiva Džonstona. U redu?“ Još nekoliko trenutaka nas je posmatrao, a onda je pljunuo u praš inu i bradom dao znak Mel, koja mu je već prilazila. Ostali arheolozi su zurili, š irom raš irenih oč iju, znojeć i se. Mark je


priguš enim glasom izdavao naređenja Mel, pokazujuć i prstom na razne tač ke na nalaziš tu; onda joj je blago i neoč ekivano stegnuo rame i demonstrativno krenuo ka kabinama, sa š akama duboko nabijenim u džepove jakne. O’Gorman je krenuo za njim. “Sone“, pozvao sam. „Demijene." Son je poskoč io, pun poleta, i dobacio mi ortač ki pogled. Demijen je prilazio mnogo sporije, podiž uć i pantalone. Izgledao je izgubljeno, gotovo kontuzovano, ali s obzirom na to da smo ga već dovoljno upoznali, to nam nije izgledalo alarmantno. „Treba da razgovaramo s vama“, rekao sam. „Sač ekać ete neko vreme u kantini, dok ne budemo spremni da vas odvedemo u stanicu." Obojica otvoriš e usta. Okrenuo sam se i otiš ao pre nego š to su se dovoljno sabrali da počnu s pitanjima. Uveli smo ih u kantinu, zajedno sa usplahirenim doktorom Hantom, koji je u ruci i dalje stezao neka dokumenta – i ostavili O’Gormana da motri na njih. Hant nam je dao odobrenje da pretraž imo arheološ ko nalaziš te s takvom revnoš ću da ga je to automatski pomerilo naniž e na naš oj listi osumnjič enih (Mark je zahtevao da vidi nalog, ali je brzo odustao od toga kad sam mu rekao da ć u mu veoma rado nabaviti jedan, ali da ć e morati da sač eka nekoliko sati), a So i i njen tim su se zaputili ka ostavi za artefakte i tamo poč eli da oblepljuju prozore smeđim papirom. Dž onston je napolju, na nalaziš tu, š partao među arheolozima sa otvorenim notesom, proveravajuć i aš ove i povlač eć i ljude u stranu na krać e razgovore u četiri oka. „Isti ključ odgovara svim kabinama", rekla je Kesi, izlazeć i iz kantine. „Hant, Mark i Demijen imaju po jedan – Son nema. Nema rezervnih ključ eva. Sva trojica tvrde da nikada nisu izgubili niti pozajmili nekome ključ i da im on ni u jednom trenutku nije nedostajao.“ „Hajde onda da poč nemo od ostava", rekao sam, “a posle, ukoliko to bude potrebno, mož emo krenuti dalje. Seme, hoć ete li ti i Kesi preuzeti ostavu za alatke? Svini i ja ćemo pretražiti kancelariju.“ Kancelarija je bila mala i pretrpana – police su se povijale pod tež inom knjiga i saksija sa sobnim biljkama, sto je bio preplavljen papirima, š oljama, komadima grnč arije i jednim ogromnim, davno zastarelim kompjuterom. Svini i ja smo radili brzo i metodič no,


izvlač ili smo ioke, spuš tali knjige i, proverivš i prostor iza njih, grubo ih vrać ali na mesto. Nisam zaista oč ekivao da nađem neš to. Ovde nije bilo mesta da se sakrije telo, a ja sam bio prilič no siguran da su i aš ov i plastič na kesa ili bač eni u reku ili zakopani negde na iskopinama, gde ć e nam biti potreban detektor metala i ogromne količ ine sreć e i vremena da ih pronađemo. Sve svoje nade sam polagao u So i i njen tim i tajanstvene rituale koje su obavljali u ostavi za artefakte. Ruke su mi se rutinski kretale duž polica; osluškivao sam, toliko napeto da sam gotovo bio oduzet, zvuke spolja, korake, So in glas kako me doziva. Kad je Svini ispustio ioku i soč no opsovao, skoro da sam zavriš tao na njega. Postepeno sam postajao svestan koliko sam toga stavio na kocku ovom akcijom. Mogao sam jednostavno da pozovem So i da dođe i proveri ostavu za artefakte, nikom to i ne pominjuć i ako od svega ne bude niš ta. Umesto toga, okupirao sam celo nalaziš te i dovukao svakoga ko je imao bilo kakve veze sa istragom, a ako se ispostavi da je uzbuna lažna, nisam smeo ni da pomislim kako će O’Keli reagovati. Nakon otprilike jedan sat č uo sam spolja dozivanje; “Robe!“, skoč io s poda, razbacujuć i papire svuda unaokolo, ali glas je bio Kesin: č ist, deč ač ki, uzbuđen. Ustrč ala je uz stepenice, povukla drš ku od vrata i uš la u kancelariju. „Robe, imamo ga. Aš ov. U ostavi za alatke, pod gomilom nepromoč ivog platna..." Bila je rumena i zadihana, i oč ito je smetnula s uma da jedva govorimo. I ja sam na to na trenutak zaboravio; njen glas je izazvao poznati, svetli oseć aj privrž enosti u mom srcu. „Ostani ovde“, rekao sam Sviniju, „nastavi s pretragom", i krenuo za njom. Već je trč ala nazad ka ostavi za alatke, preskač uć i busenje i barice. U ostavi je bio haos: kolica pod č udnim uglovima, budaci, lopate i motike naslonjeni na zidove jedni preko drugih, velike, klimave gomile ulubljenih metalnih kanti, naramci prostirki za kleč anje od penaste gume i luorescentnih prsluka (neko je na leđima jedne napisao OVDE UBACITE STOPALO, sa strelicom koja je pokazivala nadole), sve prekriveno slojem sasuš enog blata. Nekolicina je ovde drž ala bicikle. Kesi i Sem su pretraž ivali sleva nadesno; leva strana je imala nepogreš ivo prepoznatljiv izgled tek pretraž enog prostora, koji je odavao nenametljivu urednost i invaziju.


Sem je kleč ao u zadnjem delu ostave među slomljenim kolicima i gomilom zelenog nepromoč ivog platna, pridrž avajuć i rukom u rukavici ivicu jednog. Provukli smo se kroz alatke i stisnuli se u mali prostor oko njega. Aš ov je bio uguran između gomile platna i zida takvom snagom da je metalni vrh probio rupu kroz č vrst materijal. Nije bilo sijalica, pa je ostava bila u polumraku iako smo š irom otvorili velika vrata, ali kad je Sem uperio mlaz svetlosti svoje baterijske lampe na drš ku, videli smo velika, nejednaka slova SK, gotik serf, koja su vrelom oštricom bila urezana u firnajzom premazano drvo. Nastala je duga tiš ina; č ulo se samo neprekidno, gotovo mehanič ko lajanje psa i još uvek zavijanje automobilskog alarma. „Rekao bih da se ova platna ne koriste baš č esto“, tiho je rekao Sem. „Bila su smeš tena iza svega, iza polomljenih alatki i ostalog. A zar Kuper nije rekao da je telo verovatno bilo uvijeno u neš to, dan pre nego što je pronađeno?“ Ustao sam i istresao praš inu s kolena. „Baš ovde“, rekao sam. „Dok je njena porodica izbezumljeno traž ila, ona je sve vreme bila tu.“ Suviš e naglo sam ustao, pa mi se na trenutak ostava zavrtela i potamnela; u ušima mi je šumelo. “Kod koga je kamera?“, pitala je Kesi. „Treba da snimimo ovo pre nego što alatku spakujemo." “Kod So inih momaka“, rekao sam. „Treba i ovde da izvrš e pretragu.“ „Pogledaj ovo", rekao je Sem. Usmerio je svetlost lampe udesno, na veliku plastič nu vreć u punu gumenih rukavica, onih zelenih s jednom platnenom stranom. “Da su mi trebale rukavice, uzeo bih par odavde i posle bi ih vratio unutra.“ “Detektivi!“, povikala je So i odnekud spolja. Glas joj je zvuč ao tanušno, prigušen niskim nebom. Skočio sam. Kesi je poč ela da ustaje, a onda je bacila pogled na aš ov. „Neko bi verovatno trebalo da...“ „Ja ću ostati", oglasio se Sem. „Vas dvoje slobodno idite.“ So i je bila na stepenicama prostorije za artefakte s crnom lampom u rukama. „Jeste", rekla je, „de initivno je ovo mesto zloč ina. Pokuš ao je da očisti, ali... Dođite da vidite." U uglu su se guž vala dva So ina bebi tehnič ara, momak koji je drž ao dve velike crne boce spreja i Helen s video-kamerom; njene oč i,


koje su virile iznad maske, bile su razrogačene i zapanjene. Prostorija je bila suviš e mala za pet osoba, a zlokobna, klinič ka atmosfera koju su tehnič ari doneli sa sobom, pretvorila ju je u neš to nalik na sklepanu, gerilsku komoru za muč enje: papirom prekriveni prozori, gola sijalica koja se klatila s plafona, maskirane igure s rukama u rukavicama koje su č ekale na svoj red da istupe. „Ostanite tu iza, pored stola“, rekla je So i, „ne prilazite policama.“ Zalupila je vrata – svi su se trgli od tog zvuka – i vratila lepljivu traku koja je bila zalepljena preko pukotina. Luminol reaguje i s najmanjim tragovima krvi, č ineć i da svetle kada se u njih uperi ultraljubič asta svetlost. Cak i ako prekreč ite zid isprskan krvlju, oribate tepih tako da izgleda kao da je tek kupljen, izbegavate da upadate u oč i godinama ili decenijama, luminol ć e vaskrsnuti zloč in u svim njegovim tananim, nemilosrdnim detaljima. Da su barem Mekejb i Kirnan imali luminol, pomislio sam, mogli su avionom za prskanje useva poprskati čitavu šumu, i jedva se izborio s naletom histerič nog smeha. Kesi i ja se naslonismo na sto, samo nekoliko centimetara udaljeni jedno od drugog. So i je rukom dala znak mladom tehnič aru da poprska mesto, upalila je crnu lampu i ugasila sijalicu na plafonu. U tami koja nas je odjednom preplavila, č uo sam naš e disanje, š um pet pari pluć nih krila koja se bore za vazduh zasićen prašinom. Suš tanje spreja, crvena svetla tač ka kamere. So i je č uč nula i približila svoju crnu lampu podu, pored polica. “Ovde“, rekla je. Cuo sam Kesin tanuš an, oš tar udah. Pod je bleš tao plavo-belo, proš aran č udnovatim linijama kao na nekoj grotesknoj apstraktnoj slici: tač kasti lukovi na mestima gde je krv š iknula, umrljani krugovi tamo gde je kapala u mestu i poč ela da se suš i, š iroki zamasi i tragovi ribanja na mestima gde je neko, dahć uć i, oč ajnič ki pokuš avao da je opere. Krv je svetlela poput neč ega radioaktivnog kroz pukotine na daš čanom podu, upijala se u grubu teksturu drveta, ostavljajuć i reljefni trag. So i je podigla lampu i poprskala ponovo; sić uš ne kapi koje su se š irile po ivicama metalnih polica, mrlja nalik na š aku koja je grabila. Tama je ogolila prostoriju za artefakte, neuredne hrpe papira i torbe pune komada razbijene grnč arije, i ostavila je da izgubljeno lebdi u crnom prostoru sa ubistvom koje je bleš talo, zavijalo, odigravalo se iznova i iznova, tu pred našim očima.


Prozborio sam: „Gospode bož e.“ Keti Devlin je umrla na ovom podu. Sedeli smo u ovoj prostoriji i ispitivali ubicu, nasred mesta zločina. „Nema š anse da je to belilo ili tako neš to?“, pitala je Kesi. Luminol mož e dati laž no pozitivan rezultat u dodiru s bilo č im iz domać instva – od belila do bakra, ali smo oboje znali da nas So i ne bi pozvala da nije bila sigurna. „Uzeli smo bris“, kratko je odgovorila; mogao sam da č ujem zloćudnu notu u njenom glasu. “To je krv.“ Mislim da sam, negde duboko u sebi, prestao da verujem u ovaj trenutak. Prethodnih nedelja mnogo sam razmišljao o Kirnanu; Kirnan sa svojim ugodnim penzionerskim gnezdom na obali mora i snovima koji ga progone. Samo najveć i sreć nici među detektivima prož ive č itavu karijeru bez jednog od ovih sluč ajeva, a neki izdajnič ki deo mene je od samog početka operacije „Vestalka" – poslednje koju bih ja odabrao – uporno smatrao da ć e to biti „moj“ takav sluč aj. Bio je potreban gotovo pomak u svesti da shvatim da “naš “ č ovek viš e nije arhetip bez lika, izvučen iz kolektivne noćne more da počini ovo jedno delo i ponovo se utopi u tamu; sedeo je u kantini, samo nekoliko metara dalje, imao na sebi blatom umrljane pantalone i pio č aj pod O’Gormanovim budnim okom. „To je to“, rekla je So i, Ispravila se i upalila svetlo. Trepnuo sam, posmatrajući čist, nedužni pod. „Pogledaj", rekla je Kesi. Pogledao sam u pravcu u kom mi je pokazala bradom: na jednoj od donjih polica bila je plastič na vreć a napunjena drugim vreć ama, jedna od onih velikih, providnih, teš kih kesa koje arheolozi koriste za č uvanje grnč arije. „Ako je aš ov bio oružje iskorišćeno zato što se našlo pri ruci...“ „O, za ime boga“, rekla je So i. „Morać emo da testiramo svaku kesu koju nađemo u ovoj prokletoj prostoriji." Prozorska stakla su se zatresla i zač ulo se iznenadno, snaž no dobovanje po krovu ostave; počela je kiša.


20. Celog dana je padala kiš a, ona jaka, neprestana kiš a, zbog koje pokisneš do gole kož e pretrč avš i samo nekoliko metara do kola. Povremeno bi munja osvetlila tamna brda, a do nas bi dopro udaljeni prasak groma. Ostavili smo momke iz Biroa da završ e obradu scene i poveli Hanta, Marka, Demijena i duboko ož aloš ćenog Sona („Hej, mislio sam da smo partneri!“) sa sobom. Svakome smo pronaš li po jednu prostoriju za ispitivanje i poč eli ponovnu proveru njihovih alibija. Sona je bilo lako eliminisati. Delio je stan u Retmajnsu s tri druga momka, koji su se svi donekle sećali noći kad je Keti umrla: jednom od njih je bio rođendan, pa su organizovali zabavu na kojoj je Son sve do jutra izigravao di-dž eja, a onda je povrać ao u č izme koje su pnpadale neč ijoj devojci i onesvestio se na so i. Bilo je bar trideset svedoka koji su mogli da potvrde i njegovo kretanje te noći i loš muzički ukus. Preostala trojica nisu bila tako č ista. Hantov alibi je bila njegova supruga, a Markov Mel; Demijen je ž iveo u Retfarnemu s majkom udovicom, koja je rano odlazila na spavanje, ali je bila sigurna da on nije mogao da napusti kuć u a da se ona ne probudi. Ovakve alibije detektivi najviš e mrze: ubrajaju se u onu tanku, muljavu vrstu koja je kadra da uprska ceo sluč aj. Lako bih nabrojao bar desetak u kojima smo znali ko je poč inilac, ali nismo niš ta mogli da uradimo jer se mamica osumnjič enog zaklela da je on u to vreme lež ao udobno zavaljen na sofi i gledao noćni program. “Dobro“, rekao je O’Keli u istraž noj prostoriji nakon š to smo od Sona uzeli izjavu i poslali ga kuć i (zaboravio je već na moju prevaru i u odlasku mi dao petaka; ž eleo je da zna sme li da proda svoju prič u novinama, a ja sam mu rekao da ć u, ako to uč ini, ja lič no praviti raciju u njegovom stanu u potrazi za drogom, svaki dan, sve dok ne napuni trideset godina). „Jedan ispao, ostala dvojica. Dame i gospodo, polož ite svoje uloge; ko vam se viš e sviđa?" On je bio mnogo bolje raspolož en od nas, sad kad je znao da ima osumnjič enog u jednoj od soba za ispitivanje, iako nije znao koji je od njih dvojice.