Issuu on Google+


Naslov originala Tony Parsons

THE HANGING CLUB Copyright © Tony Parsons 2016


Fredu Kindalu iz KentiĹĄ Tauna


MNOSTVO SVETA VEC se bilo okupilo; prozori su bili puni ljudi koji su pušili i igrali karata da prekrate vreme; gomila se tiskala, prepirala i zbijala šale. sve je odisalo životom, pokretom i radošću, sve osim jedne zlokobne hrpe predmeta usred svega toga - crna pozornica, stub s poprečnom gredom, konopac, užasna naprava smrti.

CARLS DIKENS, OLIVER TVIST

Gospodine, pogubljenja i treba da privlače gledaoce. Ako ne privuku gledaoce, ne ispunjavaju svoj cilj.

DR SEMJUEL DZONSON


PROLOG

Posle molitve POSLE MOLITVE u petak Mahmud Irani se vratio do svog parkiranog taksija, a nekoliko minuta kasnije primio je čoveka koji će ga ubiti. Čovek je stajao ispred ulaza u londonski zoološki vrt, u odelu i s kravatom, sakoa zakopčanog uprkos vlažnoj podnevnoj vrućini. Oči su mu bile skrivene naočarima za sunce i već je podizao ruku da zaustavi taksi kao da je s pravom očekivao da se Mahmud proveze oko parka Ridžent odmah posle molitve, kao da je znao da će Mahmud naići. Kao da ga je čekao. Mahmud je zaustavio taksi i udahnuo zadah životinja iz zoološkog vrta. „Samo gotovina, šefe“, rekao je. Čovek je klimnuo glavom, pogledao ekran svog telefona i pokazao ga Mahmudu. Na monitoru je bila mapa sitija, a crvena tačkica označavala je odredište. Ulica Njugejt, Centar-istok. Manje od sedam kilometara, ali kroz središte grada u vreme podnevne gužve, kada svi izlaze na pauzu. Mahmud je preko volje prihvatio vožnju i gledao svog putnika kako se smešta na zadnje sedište. Ćutke su krenuli ka istoku kroz grad izmučen vrućinom. Mahmud je upravo skretao u Ulicu Njugejt kad je u ogledalu opazio da putnik vadi male kožne korice za kreditne kartice. Uzdahnuo je. Koliko puta mora da ponovi ovim budalama? „Primam samo gotovinu“, ponovio je, ovog puta glasnije, i cimnuo okovratnik majice lepljive od znoja. Ali čovek nije izvadio kreditnu karticu. Nagnuo se u razmak između prednjih sedišta i prislonio starinski žilet uz desni očni kapak Mahmuda Iranija. Mahmud je udahnuo i zadržao dah. Osetio je tanki hladni čelik oštrice žileta u naborima meke kože ispod obrve. Tanušni gornji kapak divlje mu je treperio uz sečivo. Ispunio ga je čisti užas.


„Molim vas“, rekao je Mahmud. „Molim vas. Samo uzmite novac. Tu je, ispod mog sedišta.“ Čovek se nasmejao. „Ne treba mi tvoj novac. Samo vozi dalje. Mirno i bez žurbe.“ Mahmud je vozio kao u snu. Vozio je čvrsto žmureći na jedno oko, trudio se da se usredsredi na put pred sobom dok mu je žilet pritiskao očni kapak. Sledeći putnikova uputstva, dovezao se do kraja ulice, a onda skrenuo levo prema ogromnom gradilištu. Bio je to napušteni mali džep, potpuno tih i prazan, kakvi ponekad iznenade čoveka usred grada. Tu je nastajala nova kula od čelika i stakla, ali tog popodneva niko nije radio. Mahmud i njegov putnik su bili potpuno sami. Pred njima je u neravnom tlu zjapila velika rupa. „Dole“, rekao je putnik. „Imam ženu i decu.“ „Prekasno je za to, draškane.“ Oštrica žileta je jače pritisnula Mahmudovu kožu i on je osetio da mu se očna jabučica pomera, da se mučno okreće od sečiva. Krenuo je ka rupi, sišao, poskočio preko ležećeg policajca i truckajući po nekakvom kršu sišao u ogromni podrumski sumrak. Šta je ovo? Mahmud nije mogao da odredi je li to nekadašnja ili buduća podzemna garaža. Za sada je to bilo samo ogromno prazno prostranstvo s vrlo niskom tavanicom; podzemni suteren bez ikakvog svetla osim snopova sunca koji su prodirali odnekud. „Kuda idemo?“, upitao je Mahmud, nesposoban da obuzda jezik, a ovog puta čovek je vrlo nežno povukao žilet preko njegovog kapka, svega dva-tri centimetra, ali dovoljno da zaseče kožu i izmami Mahmudu krik šoka od iznenadnog bola. Topli potočić krvi polako je pocurio niz krivinu Mahmudovog desnog očnog kapka. Posle toga više nije govorio. Izašli su iz kola i u tom trenutku Mahmud je pomislio da bi mogao pobeći da nije bio toliko obuzet strahom, skamenjen od neverice, preneražen toplom krvlju koja mu je sada tekla s obe strane oka, toliko prestravljen da nije ni uočio priliku za bekstvo dok nije prošla. Onda je čovek stao iza Mahmuda, ponovo mu naslonio oštricu iznad desnog oka, a drugom rukom ga blago uhvatio za ručni zglob. Krenuli su preko praznog prostora ka vratima. Zatim su sišli niz nekoliko stepenika. Bilo je sve hladnije. Sišli su u potpuni mrak i koračali uskim hodnikom dok nisu naišli na uski mlaz prirodnog svetla koji je izbijao odnekud visoko iznad njih. Mahmud je video prastare bele cigle pozelenele od vlage i vremena. Bilo je veoma hladno.


Leto je ostalo na nekoj drugoj planeti. Vazduh je zaudarao na ustajalu vodu. Kao da su zakoračili u neki drugi svet. Tu su ih čekali drugi. Trojica. Nosili su maske i videle su im se samo oči. Jednom je u rukama sijalo crveno svetlo. Bila je to nekakva kamera, okrenuta ka Mahmudu. Pred njima je stajala stolica. Kuhinjska hoklica. Mahmud nije shvatao šta se dešava dok su ga ruke vodile da se popne na stolicu i nešto mu se spuštalo oko vrata. Krv mu je kapala u oko dok je gledao svog putnika kako se savetuje sa čovekom s kamerom. Mahmud je dlanom obrisao krv i pokušavao da održi ravnotežu, da ne padne sa stolice. Nervozno je opipao vrat. Bio je to konopac. Stavili su mu konopac oko vrata. Podigao je glavu i video da je uže pričvršćeno za snop zarđalih cevi na tavanici. Ruke su mu dodirivale mišice. Čuo je metalni škljocaj. Otkrio je da su mu šake okovane na leđima. Onda su reći naišle kao bujica. Sada je govorio bez teškoća. Čak ni žilet prislonjen na oko ne bi ga ućutkao. „Imam ženu i decu!“, zaurlao je, a glas mu je odjekivao ovim tajnim podrumom. Ženu i decu! Ženu i decu! „Ja sam samo taksista! Molim vas! Uhvatili ste pogrešnog čoveka!“ Čovek iz kola stavljao je na lice crnu masku. Masku dželata. Okrenuo se Mahmudu Iraniju. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište?“ upitao je. Mahmud je zamucao: „Šta? Na ovo - šta? Ne razumem. Šta? Ja sam taksista...“ Onda su mu reči zamrle u grlu jer je iza crvenog svetla kamere jedan od njih lepio listove papira na bele cigle podruma. Na listovima su bili portreti skinuti s interneta. Lica devojaka. Mladih devojaka. Nasmejanih devojaka. I, da, sve su se smešile, sve do jedne - mada su neki osmesi bili kruti i sramežljivi, a neki pak prirodni i samouvereni. Svaka se smešila na svoj način. Školski fotograf tražio je da se smeše, podsticao ih je da se osmehuju, pokušavao je da ih nasmeje. Bili su to zvanični portreti kakve škole snimaju svake godine da zabeleže i pohvale razvoj učenika, i ti portreti ovekovečili su devojke u onom kratkom trenutku između detinjstva iz kog su tek izašle i zrelosti u koju će uskoro


zakoračiti. Nasmešena lica posmatrala su Mahmuda Iranija. A on je ta lica poznavao. Sva do jednog. Znao ih je iz soba punih nasmejanih muškaraca. Čuo je te devojke kako vrište u pomoć, a pomoći nije bilo. Video je njihove poglede zamagljene od jeftinog pića i jakih droga, gledao je kako im, omamljenima i jedva svesnima, svlače odeću. Zajedno s ostalim muškarcima smejao se tim devojkama. Reči su mu postale oštre od ogorčenja, prezira i besa. „Kurve“, rekao je. „Jeftine kurve koje vole piće i droge. Drolje koje se pokazuju. Devojke koje vole muškarce. Mnogo muškaraca. Iste kao i sve devojke u ovoj zemlji. O, slušajte me. Nisu to pristojne devojke! Saslušajte me!“ Neko je nogom udarao stolicu na kojoj je stajao. „Kurve“, rekao je resko Mahmud Irani, a onda više ništa nije rekao, nijednu jedinu reč, jer stolice više nije bilo, konopac mu se smesta urezao u vrat duboko, vrlo duboko; zamlatarao je nogama tražeći oslonac kog nije bilo. Odmah se uneredio. Crveno svetlo ga je posmatralo kako se koprca i uvija, izbezumljen od panike i bola, tolikog bola, kako prstima očajnički hvata uže koje mu se sve jače useca u meso. Konopac mu je prvo stegao vratnu venu, zatim dublje karotidne arterije, zaustavio mu dotok krvi u mozak i isključio ga; Mahmudu je mozak trenutno nabrekao, pa su mu se oči izokrenule u dupljama, jezik mu je ispao iz mlitavih razjapljenih usta, a odnekud duboko iz pridavljenog grla izbilo je vlažno krkljanje. Crveno svetlo je posmatralo kako konopac davi Mahmuda. A bol! Mahmud nije znao da takav bol uopšte postoji. Minuti su prolazili sporo kao vekovi. No posle nekoliko hiljada godina, kako se njemu činilo, a zapravo posle svega pet minuta, najzad je prestao da mlatara nogama, a ruke su mu pale niz slabine. Mahmud Irani je ispustio poslednji dah u tom tajnom podrumu od bele cigle skrivenom duboko ispod grada. Crveno svetlo se ugasilo. A lica devojaka na zidu i dalje su se smešila.


PRVI DEO

Crna pozornica


JEDAN

SEDELI SMO U Sudnici broj jedan suda Old Bejli i čekali pravdu. „Ustanite“, rekao je sudski službenik. Ustao sam ne puštajući ruku žene pored mene. Bio je to dug dan. No najzad se bližio kraju. Došli smo zbog čoveka za kog je bila udata gotovo dvadeset godina, čoveka kog nisam nikad upoznao iako sam ga stotinu puta gledao kako umire. Gledao sam ga kako u pidžami izlazi iz njihove skromne kuće jedne blage prolećne večeri, sredovečni muškarac u filcanim papučama koji je želeo da postupi valjano, da učini nešto pristojno i dobro i ništa više, a iznad svega da zaštiti svoju porodicu, i gledao sam kako ga trojica mladića koji su sada stajali na mestu za optuženike obaraju na zemlju i šutiraju do smrti. Gledao sam ga stotinu puta kako umire zato što je jedan mladi napadač sve snimio telefonom; mali monitor podrhtavao je od kikota, skakutao je od smeha, a slika je bila oštra na jasnom svetlu martovskog predvečerja. Gledao sam ga kako umire sve dok mi glavu nije ispunio nemi krik koji me nije napuštao ni u snu. „Bio je dobar čovek“, šapnula mi je njegova udovica Alis, stegla mi ruku i protresla je da naglasi svoje reči, a ja sam klimnuo glavom dok su mi se njeni prsti zarivali u dlan. S druge strane su joj stajala deca, devojka od šesnaestak godina i godinu dana mlađi dečak, a iza njih žena na pragu tridesete službenica za vezu s porodicama. Smatrao sam da Glavni krivični sud - što je zvanični naziv Old Bejlija - nije mesto za decu, naročito za decu koja su s prozora gledala kako im neko ubija oca. Službenica za vezu - pristojna, brižna, univerzitetski obrazovana devojka i dalje uverena da je svet u suštini bezazlen - rekla je da su došli radi završetka. Ali završetak nije bio prava reč za ono zbog čega su došli u Sudnicu broj jedan. Želeli su pravdu. Pravda im je bila neophodna da bi njihov svet ponovo dobio bilo kakav smisao.


Kad sam te martovske večeri prvi put otišao u njihovu kuću sa svojim koleginicama detektivkom višom inspektorkom Pat Vajtstoun i detektivkom Edi Ren, još se osećala zimska hladnoća. Sada je bio jul i grad je venuo od nezapamćene vrućine. Prošlo je svega nekoliko meseci, ali udovica i njena deca bili su vidljivo stariji. Ne od protoka vremena. Sve troje su ostarili od zapanjujućeg šoka divljačkog zločina. Za našu ekipu za istrage ubistva u Odseku za ubistva i teške zločine policijske stanice Centralni Vest end u ulici Sevil Rou broj dvadeset sedam, slučaj je bio jednostavan. Ne bi se mogao nazvati rutinskim, jer surovo oduzimanje života nikad nije rutinsko. No mobilni telefoni ove trojice kretena praznih lica na optuženičkoj klupi bili su puni dokaza, a pokojnikovu krv našli smo po njihovim rukama i odeći. Kad smo ih uhapsili, još su imali svežu krv na patikama. Bila su to samo trojica priglupih huligana koji su preterali. Ali ja sam ovaj slučaj shvatao lično. Zato što sam ga poznavao. Pokojnika. Tog izgubljenog muža, tog ukradenog oca. Stiva Godarda. Starog četrdeset godina. Nisam ga nikada video u životu, ali znao sam šta ga je nateralo da izađe iz kuće kad su tri propalice mokrile po automobilu njegove žene. Razumeo sam ga. Kapirao sam. Nije mogao da se ne obazire na buku, na smeh, na pogane uvrede njegovoj porodici i ulici u kojoj je živeo, na izrugivanje svemu što je voleo. Shvatao sam čak i da uopšte nije bilo razumno što je izašao pred huligane u filcanim papučama. Uviđao sam zašto je to bilo besmisleno, zašto je trebalo da pojača zvuk na televizoru, navuče zavese i gleda svoju decu kako rastu, venčavaju se i rađaju mu unuke, zašto je trebalo da ostane kod kuće i ostari uz svoju ženu. Sve sam to kapirao. Ali iznad svega shvatao sam zašto taj pristojni čovek jednostavno nije mogao da ne preduzme ništa. „Da li je porota donela odluku?“, upitao je sudija. Predstavnik porote se nakašljao. Osetio sam da mi se Alisini nokti ponovo zarivaju u dlan, još dublje. Na licima trojice optuženika, tokom suđenja uglavnom tupavo nadmenim, sada su se pokazali prvi nagoveštaji straha. „Jeste, vaša visosti“, rekao je predstavnik porote. Porote ne iznose razloge. Porote ne moraju da iznesu razloge. Porote samo donose odluku. „Kriv je.“ „Kriv je.“ „Kriv je.“ Porote ne određuju kaznu. Svi smo gledali sudiju, starca suvog bledog lica koji je zurio u nas ispod perike i preko naočara za čitanje kao da nam vidi samu dušu.


„Ubistvo bez predumišljaja je ozbiljno krivično delo“, zagrmeo je sudija gnevno gledajući sudnicu. „Najveća kazna za to delo jeste doživotni zatvor.“ S galerije za gledaoce razleglo se: „Ne!“ To je uzviknula žena s tetovažom bodljikave žice na golim mišicama. Svakako majka nekog optuženika, pomislio sam, pošto im očeve niko nije video gotovo dvadeset godina. Sudija je udario čekićem i zapretio da će isprazniti sudnicu. „Sudska kazna mora da odražava brigu za javnost i da posluži kao primer“, nastavio je sudija. „No krivični zakon zahteva da sud ozbiljno razmotri stepen odgovornosti optuženika. A ja prihvatam mogućnost da je pokojnik pre nego što je pao na tlo umro od subarahnoidnog krvarenja, zbog čega je ovo slučaj nehotičnog ubistva jednim udarcem.“ „Ali šta to znači?“, promrmljao je majci sin - zvao se Stiv kao i njegov otac - a ona ga je ućutkala pridržavajući se pravila dobrog ponašanja čak i ovde, čak i sada. To znači da će se njih trojica vratiti kući do Božića, pomislio sam s mučninom u utrobi. To znači da su se skotovi izvukli. To znači da nije važno što su šutirali Stiva Godarda u glavu dok je ležao na tlu. Da nije važno što su mokrili po njegovom lešu i postavili snimak na Jutjub. Ništa od svega toga nije bilo važno jer je sudija progutao tvrdnju odbrane da je čovek koji je napao trojicu nenaoružanih mladića pre nego što je pao na tlo umro od već postojeće bolesti. S dobrim advokatom čovek može da se izvuče iz svega. „Takođe sam u obavezi da prihvatim olakšavajuću okolnost samoodbrane jer je pokojnik pokušao da napadne optuženike“, rekao je sudija. „Primio sam k znanju da ste sva trojica do sada neosuđivani. Zato vas osuđujem na dvanaest meseci zatvora.“ Bilo je gotovo. Pogledao sam Alis Godard. Nije ništa shvatala. Nije shvatala zašto je njen muž umro toliko pre vremena. Nije razumela šta je sudija rekao ni zašto se optuženici smeju, a njena deca tiho plaču. Želeo sam nešto da im kažem, ali ništa nije moglo da se kaže. Nisam imao reči ni utehe za njih. Alis Godard mi je pustila ruku. Bilo je gotovo za sve osim za nju i njenu decu. Za njih nikada neće biti gotovo. Nasmešila se i srce mi se steglo. Bio je to krut, u��asan osmeh. „Sve je u redu, Makse“, rekla je. „Zaista jeste. Ništa ne bi vratilo mog Stiva, zar ne?“ Trudila se da mi jasno stavi do znanja da me ne krivi ni zbog čega. Pogledao sam optuženike. Poznavali su me. I ja sam poznavao njih. Video sam jednog kako plače za majkom u sobi za saslušanja. Video sam drugog kako se umokrio kad je shvatio da će otići u zatvor. Video sam da su trećem


oči bile prazne i ravnodušne tokom čitavog postupka, nepovratno i beznadežno izgubljene. Kad smo ih uhapsili, kad smo ih saslušali i kad smo ih optužili, ova trojica mladića međusobno su se duboko razlikovala. Kukavica. Slabić. Siledžija. Sada su ponovo postali jedno. Ponovo su bili banda. Da, osuđeni su, ali vratiće se kući za šest meseci. Na njihov život neće mnogo uticati to što su nekome oduzeli život. Štaviše, svakako će im dati nekakav ugled u surovom malom svetu u kom žive. Bes se rasplamsao u meni i odjednom sam ustao i krenuo ka njima. No sudski stražar našao mi se na putu; podigao je mesnate dlanove prema meni, ali nije rekao ništa, nije mi zapretio. „Nemojte, gospodine“, kazao je. Zato sam postupio pametno. Nisam uradio ništa. Bio je to pravi sudski stražar, mešavina diplomate i izbacivača, i gledao me je saosećajno, s tračkom osmeha - tužnog, ne podrugljivog - a ja sam stao i potisnuo mučninu koja je pokuljala zajedno s besom. Lice mi se oblilo rumenilom stida. Trojica momaka na mestu za optuženike podrugljivo su mi se zasmejuljila pre nego što su ih odveli. Viđao sam ranije takav izraz. Suviše često. Bio je to izraz čoveka koji zna da se izvukao s ubistvom.


DVA

KASNIJE TOG DANA gledali smo vešanje. Gledali smo vešanje na velikom monitoru na zidu Sobe za teške zločine broj jedan u stanici Centralni Vest end. U prvi mah nismo tačno znali šta gledamo, nismo čak verovali ni da je stvarno, toliko smo bili zapanjeni činjenicom da je moguće gledati pogubljenje preko interneta. Bilo je rano veće; stajali smo svako za svojim stolom i nismo se obazirali na telefone koji su zvrjali po čitavoj sobi dok su čoveku pomagali da se popne na kuhinjsku hoklicu i navlačili mu omču preko glave. Slušali smo jezivi razgovor. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište?“ „Šta? Na ovo - šta? Ne razumem. Šta? Ja sam taksista...“ Glas prvog čoveka bio je prigušen nekakvom maskom. Drugi čovek govorio je glasom hrapavim od užasa. „Ko je on?“, upitala je detektivka viša inspektorka Pat Vajtstoun. „IK4“, odgovorila je detektivka Edi Ren i provukla prste kroz crvenu kosu ne skidajući pogled s monitora. Ta skraćenica značila je da je čovek - onaj kog smo videli, onaj s omčom oko vrata - poreklom iz južne Azije. „Star četrdesetak godina. Neobrijan. U farmerkama i majici Lakost s okovratnikom.“ „Majica je lažnjak“, rekao sam ja. „Krokodil gleda na pogrešnu stranu.“ „Makse, gde je ovo?“, upitala me je Vajtstounova. Prišao sam bliže monitoru. Snimak je bio oštar, ali snimljen u mračnoj prostoriji. U senkama sam nazreo bele pločice ili cigle išarane žutim i zelenim mrljama od vlage i starosti. Činilo mi se da sam to već video. Ovo je neki deo Londona odmah tu, iza ugla, ali udaljen stotinu godina, izvan domašaja pamćenja. Odmaknuo sam se za korak. „Ne znam“, rekao sam. „Šta mu to rade?“, upitao je detektivski pripravnik, pozornik Bili Grin. Onda su šutnuli stolicu i nemo smo posmatrali kako žrtva visi, kako se telo vrpolji i uvija. Nije bilo drugog zvuka osim hrapavog krkljanja. Kad se obešeni čovek uneredio, snimatelj je okrenuo kameru i na tren oka videli smo


još dve ili tri prilike u tamnoj odeći. Nosili su maske, videle su im se samo oči, a stajali su pribijeni uz te požutele zidove. „Ima ih trojica ili četvorica“, rekao sam. „Možda i više. Nose skijaške maske. Ne, nisu to skijaške maske - to su vojničke maske za lice od nomeksa ili nešto slično.“ Malo sam ćutao, pa dodao: „Tačno znaju šta rade.“ Žrtvino lice menjalo je boju dok ga je život napuštao. Onda se smirio i bilo je gotovo. Film od deset minuta i dvadeset jedne sekunde odjednom se proširio po čitavom svetu. „Jeste li videli haštag?“, rekla je Edi pogrbljena nad laptopom. „Ima ga na sve strane. #vratiteje.“ „Šta da vratimo?“, upitao je Bili Grin. „Pusti film ponovo“, rekla je Vajtstounova. „Bili, javljaj se na telefone. Edi, saznaj odakle je taj haštag.“ Edi je počela da kuca po tastaturi. „Da li ti ovo liči na zločin iz mržnje, Makse?“, upitala me je naša šefica. „Liči na linčovanje“, rekao sam. „Prema tome, da, možda je zločin iz mržnje.“ „Evo“, rekla je Edi i prozor se pojavio u uglu velikog monitora. Bila je to crno-bela fotografija nasmešenog muškarca zečjeg lica snimljena polovinom prošlog veka. Nalog se zvao @AlbertPirpointUK. Nije bilo poruke, samo haštag #vratiteje i link za film. „Ima nešto manje od dvadeset pet hiljada pratilaca“, rekla je Edi. „Ne preko sedamdeset osam hiljada pratilaca. Čekajte...“ Naslonila se i uzdahnula. „Au, ovaj Albert Pirpoint je baš popularan lik. Zašto mi je to ime tako poznato?“ „Albert Pirpoint je bio najčuveniji dželat ove zemlje“, rekao sam. „Obavio je preko četiristo pogubljenja, uključujući i pogubljenja nacista u Nirnbergu.“ „Centar je dobio poziv“, rekao je Bili spuštajući slušalicu. „Zvala je žena koja je prepoznala žrtvu.“ Pogledao je monitor i trgnuo se na ponovni prizor čoveka u samrtnom ropcu. „Žena se zove Fatima Irani, iz Betnal Grina. Taj čovek je Mahmud Irani. Njen muž.“ „Kako mu se tačno piše ime?“, upitala je Vajtstounova. „Imaš li datum rođenja? Je li rekla šta je imao na sebi?“ Grin je pogledao beleške, a onda ponovo monitor. „Kaže da joj je muž bio u farmerkama i majici s malim krokodilom“, rekao je, presamitio se i povratio u korpu za otpatke. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se pribere. „Izvinite“, rekao je. „Pusti snimak ponovo“, rekla je Vajtstounova. „Bili, popij malo vode. Edi, tražiš li ga u bazi?“ Edi Ren je ukucala ime Mahmud Irani u Nacionalnu policijsku bazu podataka. „Bio je odsutan“, rekla je misleći da je bio u zatvoru. „Dobio je dvanaest


godina i odležao šest. Pripadao je bandi iz Haknija. Upoznavali su devojčice, pridobijali njihovo poverenje i onda ih seksualno zlostavljali. Neke su imale svega jedanaest godina. Mnoge su, ali ne sve, bile na državnoj brizi. Neki članovi bande dobili su doživotnu. Ovaj Mahmud Irani je proglašen krivim za transportovanje otetih. On je taksista - bio je taksista. Prošao je prilično lako.“ Gledali smo treći put kako ga vešaju. „Možda ne tako lako“, primetio sam, „ako je ovo povezano.“ Na vratima sobe pojavio se mladi Kinez. Bio je to Kolin Čo iz Centralne jedinice za tehnološki kriminal koju su zajedno osnovali Metropobtenska policija i Ministarstvo unutrašnjih poslova radi sveobuhvatne borbe protiv najozbiljnijih nedela na internetu. „Tražimo Alberta Pirpointa“, rekao je Vajtstounovoj pokazujući glavom veliki monitor. „On - oni - po svemu sudeći koriste istu tehnologiju kao teroristi, pornografi i uzbunjivači. Nalog radi preko anonimizatora stvorenog da prikrije svaki digitalni trag, ali to nije Tor ili 12P. Ovo još nikada nisam video. Mnogi vrše pritisak na sajt - političari, mediji, korisnici, zabrinuti roditelji - da skine film u ime pristojnosti, ali mi smo ih ubedili da ga ostave dok pokušavamo da otkrijemo IP adresu pošiljaoca. Nezvanično, naravno.“ „Hvala ti, Koline“, rekla je Vajtstounova i pogledala svoj mobilni telefon. „Metkol nam javlja da je telo pronađeno. Usred Hajd parka. Još nije pouzdano identifikovano.“ Pogledala je u monitor, pa onda u mene. „Ali policajac koji ga je pronašao kaže da je na telu majica s tim malim krokodilom.“ „U Hajd parku?“, rekao sam. „Telo je pronađeno u pravom parku?“ Pogledao sam monitor i podzemni prostor s umrljanim belim pločicama. „Ovo nisu uradili u Hajd parku.“ Setio sam se podzemnih garaža velikih hotela na Park lejnu koje se protežu istočnom stranom Hajd parka. No nijedna nije ličila na prostor u kom su obesili Mahmuda Iranija. Taj prostor pripadao je nekom drugom dobu. Na prozoru monitora videlo se da je nalog @AlbertPirpointUK podivljao. Trendovi #vratiteje #vratiteje #vratiteje #vratiteje #vratiteje „Mislim da je neko upravo vratio smrtnu kaznu“, rekao sam. Edi je pritisnula dugme i na monitoru je Mahmud Irani ponovo čekao vešanje. „Ali ko bi želeo to da mu uradi?“, rekao je novi momak, pripravnik Grin, a ja sam se setio one bande iz Haknija i dok sam išao ka vratima javila mi se


nepozvana misao. A ko ne bi, dođavola?


TRI

CUDNOVAT SPOKOJ SE osećao dok smo stajali usred Hajd parka tople letnje večeri; dok smo detektivka viša inspektorka Vajtstounova i ja posmatrali leš, ništa se nije micalo, samo su tehničari po mraku tražili otiske prstiju, a istražitelji mesta zločina tiho vadili opremu. Videlo se da je to on. Mesečine je bilo dovoljno da vidimo krokodila na njegovoj majici, i dalje okrenutog na pogrešnu stranu, i nešto slično teškim opekotinama na vratu. Tako smo i pre nego što je policijski lekar došao da zvanično konstatuje smrt, a mnogo pre nego što su najbliži imali prilike da identifikuju telo u mrtvačnici, znali ko je čovek pod stablima Hajd parka. „Mahmud Irani“, rekla je Vajtstounova tiho. „Znači, ovo nije zločin iz mržnje“, rekao sam ja. „Nije ubijen zbog svoje rase ili vere.“ „Svako ubistvo je zločin iz mržnje. Znaš li šta je ta banda radila devojčicama? Žigosali su ih, Makse. Možeš li da poveruješ da su odrasli ljudi to radili deci?“ Zatresla je glavom. „Neki ljudi zaslužuju mržnju.“ Okrenuo sam glavu od mrtvog čoveka i udahnuo čist vazduh. Hajd park se pružao unedogled. Londonci se stalno žale da im je grad pretrpan i tesan, ali Henri Osmi je ovde nekada lovio divlje veprove. London je čak i danas grad prepun polja. Bela svetla Vest enda plamtela su u daljini, a iznad njih se visoko dizao narandžasti sjaj, kao da sunce izlazi na nekoj drugoj planeti. Vajtstounova je ćutke zurila u leš. Ta sitna žena svetle kose nosi naočari, nije ni mlada ni stara, a kad biste je videli u vozu ne biste ni pomislili da je među najiskusnijim detektivima za ubistva u Londonu. Neću progovoriti dok mi se ona ne obrati, jer ovo su ključni minuti kada vođa ekipe za istragu posmatra netaknuto mesto zločina, kada gleda telo tačno onakvo kakvo je pronađeno, kada pušta da mu se sve slegne i saznaje sve što može pre nego što počnemo da snimamo, fotografišemo i prikupljamo dokaze. Dragoceni su ti poslednji trenuci, pre nego što se scena poremeti. Čak i plava rotaciona svetla naših vozila delovala su udaljeno, kao da čekaju znak naše šefice; veliki krugovi plave svetlosti u tami ogromnog parka


delili su nas od ostatka sveta. Video sam Edi Ren i Grina kako razgovaraju s Rumunom koji je pronašao telo dok se pripremao za ilegalni roštilj. „U redu“, rekla je Vajtstounova. „Videla sam dovoljno.“ Mahnuo sam rukom nadzornici mesta zločina i na njen znak tehničari su krenuli na posao. Video sam da se naša traka s natpisom POLICIJA ZABRANJEN PROLAZ pruža čitavom dužinom Park lejna i da je na svakih dvadesetak metara postavljen uniformisani pozornik. „Zatvorila si čitav park?“, rekao sam. „Zato što uvek mogu kasnije da suzim perimetar“, rekla je Vajtstounova tiho, ne skrećući pogled s tela. „Ali ne mogu kasnije da ga proširim. Bolje da mesto zločina bude preveliko nego premalo. Idemo da pogledamo bolje.“ Bili smo navukli plave gumene rukavice, bele maske za lice i plastične kese preko obuće, a stajali smo na pločama za kretanje nevidljivim golom oku. Vajtstounova i ja smo nosili po svežanj tih ploča, lakih i prozirnih, i pažljivo smo ih spuštali na travu ispred sebe stvarajući tako nekontaminiranu putanju ka telu. Čučnuli smo uz Mahmuda Iranija. „Ovo ti je prvo vešanje?“, upitala me je Vajtstounova. Klimnuo sam glavom. Pokazala je kažiprstom u rukavici jarkocrvene kose otiske na vratu. „Ovo ostaje samo od vešanja“, rekla je. „Svi ostali načini gušenja podvezom ostavljaju vodoravne otiske.“ „Ali ovi su kosi“, rekao sam. „Pružaju se s jedne strane vrata ukoso prema uhu s druge strane.“ Vajtstounova je klimnula glavom. „Zato što se konopac - ili kaiš, čaršav, žica, šta god - krivi prema čvoru. Vidiš li kako je duboko? Udavila ga je težina sopstvenog tela. Konopac pritiska karotidne arterije i prekida dotok krvi u mozak. Kod zvaničnih pogubljenja vešanjem kidao se drugi vratni pršljen - to su zvali dželatov prelom. Tako je bilo humanije. Ovi ljudi se nisu trudili da budu humani. Samo su ga okačili. No vešanje uvek izgleda ovako, uvek ostavlja kose otiske. Ovde je neobično to što nije reč o samoubistvu.“ Ustala je. „Svako vešanje koje sam do večeras videla - a nagledala sam ih se - bilo je ili namerno ili slučajno samoubistvo.“ „Slučajno samoubistvo?“ „Autoerotska asfiksija. Znaš. Seksualna igra koja ti dođe glave.“ „Aha.“ „To je obično muška razonoda, kao majstorisanje po kući ili gledanje utakmice. Žene su manje sklone autoerotskoj asfiksiji. Ipak, davljenje po svemu sudeći pojačava orgazam. A šta bi moglo da krene naopako?“ Klimnula je glavom prema telu. „Ovaj slučaj je jedinstven po tome što se Mahmud Irani nije sam obesio tokom samozadovoljavanja ili da bi sebi oduzeo život. Ovo je


ubistvo. Ko ubija vešanjem?“ Razmislio sam o tome. „Neko ko želi osvetu?“ „Ne - neko ko želi pravdu.“ Pogledala je po parku. „Ovo nije prvobitno mesto zločina, zar ne? Irani nije umro ovde.“ Setio sam se prostorije s belim pločicama u kojoj kao da nema svetla. Onda sam pomislio na podzemne garaže u ovoj oblasti, ne samo pored Hajd parka, nego i ispod raskošnih hotela i otmenih autosalona na Parklejnu. Koliko sam znao, nijedna nije ni izdaleka ličila na prostoriju iz filma, koja je izgledala kao da ju je trebalo srušiti pre sto godina. „Znači, odlučili su da ga prenesu ovamo s mesta gde je ubijen“, rekao sam. „Zbog čega?“ „Da nam otežaju“, rekla je Vajtstounova. „Sada ne možemo da tražimo dokazni materijal na mestu ubistva.“ „Da, ali ovako je opasnije po njih. Zašto bi se izlagali opasnosti da ih neko vidi kako ostavljaju telo? Zašto ga nisu ostavili tamo gde su ga obesili?“ Vajtstounova je razmislila. „Možda zato što su želeli da ga nađemo“, rekla je. Gledali smo tehničare kako polako puze Hajd parkom na rukama i kolenima. Nešto dalje nemački ovčar iz Jedinice za pse zalaja. „Obradovala bih se konopcu kojim su ga obesili“, rekla je Vajtstounova, više za sebe nego meni. „Konopci mogu svašta da otkriju. Vrsta konopca. Vrsta čvora.“ Snažni reflektori su se uključili i obasjali park kao filmski set. Telo Mahmuda Iranija izgledalo je jezivo slomljeno pod bleskom, samrtne patnje bile su mu duboko utisnute na beživotnom licu. Krokodil na njegovoj majici gledao je na pogrešnu stranu, kao da skreće pogled s velike mrlje na njegovim farmerkama. Nadzornica mesta zločina i njeni istražitelji već su se znojili u najlonskim kombinezonima, plavim rukavicama i maskama za lice. Kombi sa zatamnjenim staklima truckajući je stigao preko suvog travnjaka. Vozilo mrtvačnice. Iza kombija sam video veliki beli mermerni luk iznad raskrsnice Oksfordske ulice, Edžverskog puta i Park lejna. A u krošnjama se čuo neki šapat, sličan uzdahu nemirnih mrtvih. „Ovde se nalazio Tajbern“, rekao sam. „Možda su zato rizikovali da ga ostave upravo ovde. Ovo mesto je možda deo obreda ubistva. Možda čak najvažniji deo. Zato što je ovde nekada bio Tajbern.“ „Tajbern?“, ponovila je Vajtstounova. „Javno gubilište?“ Klimnuo sam glavom. „Tajbernsko stablo - tronogi stub za vešala nalazilo se na Marbl Arču. Ovo je gotovo hiljadu godina bilo mesto londonskih javnih pogubljenja.“ Veliki trijumfalni luk sijao je od noćnog svetla. „Pedeset hiljada ljudi obešeno je upravo ovde gde sada stojimo“, rekao sam. „A oni


nisu samo ubili Iranija, zar ne?“ Pogledao sam njegovo mrtvo telo i krivu ranu na vratu. „Oni su ga kaznili.“


ČETIRI

NESTO PRE TRI sata sunčanog ponedeljka po podne Sten i ja smo čekali Skaut ispred školske kapije, obojica se boreći da suzbijemo osećanja. Naš maleni kavalir španijel uvek je bio uzbuđen pred kapijom škole toliko dece, toliko pažnje, toliko pohvala - ali za mene je ovaj dan bio poseban jer je bio poslednji dan školske godine. I uspeli smo. Deca su se pojavila i roditelji su krenuli napred. Video sam dugu plavu kosu gospođice Dejvis, voljene učiteljice moje kćeri Skaut, onda su se pojavile devojčice koje sam prepoznao i najzad je izašla i sama Skaut, s ogromnom fasciklom u rukama; njena školska haljinica je bila najmanja koju su imali u skladištu, ali joj je ipak dosezala dobro ispod kolena. Gospođica Dejvis me je videla, nasmešila se, mahnula i pokazala mi uzdignut palac. Želeo sam da joj zahvalim za sve, ali suviše roditelja se guralo oko nje, davalo joj poklone, htelo da porazgovara s njom pre dugog letnjeg raspusta, pa smo Sten i ja ostali da čekamo na kapiji; on je mahnito mahao repom, a okrugle crne oči iskolačio je od uzbuđenja. „Gledali smo film pošto je danas poslednji dan škole“, rekla je Skaut umesto pozdrava. „O japanskoj ribi koja se zove Ponio.“ Onda je opazila drugaricu koju nije videla najmanje pet minuta. „MIJA! MI JA! MIJA-MIJA-MIJA-MIJA-MIJAA!“ „Ćao, Skaut.“ „Ćao, Mija!“ Skaut mi je pružila fasciklu sa svojim radovima iz cele godine. Njeno ime i razred bili su uredno ispisani štampanim slovima. Skaut Vulf, 1-d. Na vrhu je bio njen rani rad, crtež pod naslovom Moja porodica koji sam pamtio iz septembra prošle godine. Na slici njene porodice bili su majušni čovek, koji čak nije imao ni kofer za spise, devojčica smeđe kose i crni pas. Prošle godine srce mi se pocepalo zbog te slike jer su čovek, devojčica i pas delovali potpuno izgubljeno u tom ogromnom belom prostoru. No sada sam


se nasmešio. Uspeli smo! Krenuli smo polako, oko nas su se čule najbolje želje za raspust i planovi da se ostane u kontaktu, a mene je obuzelo gotovo nepodnošljivo olakšanje. Svi roditelji žele isto za svoju decu. Ali samohrani roditelji žele još nešto. Samohrani roditelji žele da prežive. Ako smo Skaut i ja preživeli prvu školsku godinu, znao sam da ćemo preživeti sve. Uzela je Stenov povodac i omotala ga dvaput oko tankog ručnog zgloba, ali Sten je i dalje bio nemiran, kao da ga je još držalo uzbuđenje sa školske kapije. Njušio je uličnu svetiljku, razrogačenih očiju i izgubljen u sopstvenom svetu, u onom svetu mirisa u kom psi žive, a onda je iznenada podigao glavu i video dobro odnegovanu pudlicu s druge strane ulice. Bez znaka upozorenja pokušao je da pretrči kolovoz i Skaut je morala da ga drži obema rukama. Uzeo sam povodac od nje i oboje smo se zagledali u Stena, a on je netremice zurio u pudlu s druge strane. „Dostigao je polnu zrelost“, rekla je Skaut. „Moraćeš da se pomiriš s tim, tata.“

Na pločniku u senci velike lučne kapije pijace mesa Smitfild sedeo je beskućnik. Bio je u prevelikoj staroj zelenoj majici dugih rukava, izlizanim maskirnim pantalonama i vojničkim čizmama bez pertli. Pred njim je ležala kapa za bejzbol s nekoliko novčića. Očigledno je bio bivši vojnik. Ne dižući pogled, obratio nam se dok smo prolazili. „Imate li pedeset funti viška?“ Ta rečenica mi je izmamila osmeh. Bila je dobra. Neočekivana. A onda mi se osmeh skamenio na licu jer sam prepoznao taj glas. Ne glas ovog čoveka, nego mladića koji je nekada bio, u vreme kad sam taj glas poznavao kao i svoj sopstveni. Polako sam se okrenuo i pošao ka njemu, a Skaut i Sten su krenuli za mnom. On je podigao glavu - crnac svetle kože koji se nije obrijao neko vreme, koji sinoć nije spavao u postelji i koji već dugo nije pošteno jeo. Ali to je ipak bio on. „Džekson Rouz“, rekao sam, ali to nije bilo pitanje jer sam bio potpuno siguran, a na tom dobro poznatom licu pojavilo se iznenađenje. „Makse?“ Koliko je prošlo? Trinaest godina je proteklo od tog još jednog poslednjeg dana školske godine i završetka školovanja za nas. Ali pre toga smo pet godina bili bliskiji nego rođena braća.


Bilo je to prijateljstvo kakvo se sklapa samo u detinjstvu. Pružio sam mu ruku i pomogao mu da ustane. Nasmešio se i video sam razmaknute zube koje sam pamtio, mada mu je jedan prednji zub sada bio okrnjen. Zagrlili smo se i smejali zbog neverovatne igre slučaja. Onda smo se razdvojili i jedan drugom stegli ruku. Vreme nas je preplavilo. Gledao sam njegove prljave vojničke pantalone. On je gledao moju kćer. I našeg psa. Onda smo se ponovo nasmejali. „Postao si otac?“, upitao je. Klimnuo sam glavom. „Jesam.“ Ponovo se nasmešio. „Čestitam.“ „Hvala ti.“ Pružio je ruku Skaut i ona ju je ozbiljno prihvatila. „Ja sam Džekson Rouz“, rekao je. „Skaut Vulf“, predstavila se ona i gledala ga kako se saginje da pomazi Stena. „Jesi li ti prijatelj mog tate?“ „Jesam, Skaut. A znaš kako se ono kaže?“ Skaut je odmahnula glavom. „Ne znam“, priznala je. „Možeš steći nove prijatelje“, rekao je Džekson Rouz gledajući me, „ali ne možeš steći stare prijatelje.“ Osmehnuo mi se. „Je li tako, Makse?“ „Ideš kod nas“, rekao sam mu. Senka mu je prešla licem. „Ne mogu da pođem kod tebe i Skaut“, rekao je i skrenuo pogled, a ja sam shvatio da se stidi. „Zašto ne možeš?“ Malo je oklevao, a onda se nelagodno zasmejao. „Zato što bih zaista morao da se istuširam“, rekao je. „Imamo mi tuš“, odvratio sam. Onda sam pogledao Skaut i zapitao se hoće li se zabrinuti zbog nepoznatog čoveka pod našim krovom. Ali ona je uzela Džeksona za ruku. „Imam drugaricu, zove se Mija“, rekla mu je. Poveli smo ga kući.

Nameravao sam da naručim tajlandsku hranu, picu ili šta god poželi, ali čim sam spomenuo jelo, Džekson je otvorio vrata frižidera i pogledao šta imamo u kući. „Bio sam kuvar u vojsci“, rekao je. „Skaut, voliš li kari? Svi vole kari, zar ne?“ Skaut se lako namrštila. Nikad nije probala kari.


„Ovo će biti poseban kari“, govorio je Džekson vadeći luk, šargarepu, piletinu. Gospođa Marfi, naša domaćica, brinula se o zalihama. Ja umem da spremim samo kajganu. „Japanski kari“, rekao je Džekson i u tom trenutku video sam momka kakav je nekad bio, kog ništa nije moglo da zaustavi kad nešto odluči. „Neće biti suviše ljut“, dodao je i namignuo Skaut. „Ništa ne brini.“ Kari je bio izvrstan. Jeli smo Džeksonov japanski kari dok je vrućina napolju jenjavala, a Sten spavao u svojoj korpi. Kad je Skaut pojela svoj prvi kari u životu i otišla u svoju sobu, Džekson i ja smo se nasmešili jedan drugom. „Spavaš napolju, Džeksone?“ Nasmejao se. „Samo privremeno. A šta je s tobom? Ko još dolazi kući?“ Zatresao sam glavom. „Niko“, odgovorio sam. „Ovde smo samo Skaut i ja.“ Široko se nasmešio. Onda mu je osmeh zgasnuo. „Šta je bilo, Makse?“ Nisam znao kako da mu objasnim, čak ni kako sebi da objasnim. „Upoznao sam jednu devojku, zavoleli smo se, onda smo dobili bebu, najlepšu bebu na svetu. A onda nam je bilo teže nego što sam ikada očekivao. Nismo imali novca. Njena karijera se zaglavila. Ja sam zbog posla stalno bio odsutan, a ponekad i suviše obuzet poslom. A ta devojka, Džeksone - bila je prava lepotica.“ „Kako se zvala?“ „En“, rekao sam i zapitao se hoču li ikada moći da izgovorim to kratko ime bez uboda bola. „Onda je upoznala nekoga. Zgodnog tipa s mnogo para.“ „Znači, nekoga ni nalik tebi?“ „Ni nalik meni. Zaljubila se.“ Zastao sam. Sledeći deo je bio težak. „Zatrudnela je s njim. Napustila nas je. Sada ima novi život, novu porodicu - a ja i Skaut smo morali da se snalazimo. I snašli smo se.“ „Ta En - da li viđa malu?“ „Ponekad. Ne previše često, da budem iskren. Zauzeta je svojim novim životom. To nije retkost.“ „Nije, ali je ipak teško.“ „Zapravo nije toliko teško jer je Skaut nešto najbolje što mi se dogodilo, Džeksone. I zato što mi se čini da svi navijaju za nas.“ Pomislio sam na gospođu Marfi. Pomislio sam na gospođicu Dejvis. Pomislio sam i na Edi Ren, koja je sa Skaut razgovarala najprirodnije na svetu. „Imate dosta podrške“, rekao je Džekson. „Dobro nam je“, potvrdio sam. Kartonska fascikla koju je Skaut donela iz škole ležala je na trpezarijskom stolu. Džekson ju je otvorio i listao. „A ti?“, upitao sam ga. „Žena, deca?“ Setio sam se koliko su ga devojke


volele. Bio je zgodan, neobuzdan i neustrašiv. Odmahnuo je glavom. „Ne“, nasmešio se kao da mu to nikad nije ni palo na pamet, a onda je protrljao oči i suzbio zevanje. Video sam koliko je iscrpljen. „Bio sam suviše zauzet hraneći britansku kopnenu vojsku.“ „Premoren si“, rekao sam. „Hajde sa mnom.“ Odveo sam ga u malu gostinsku sobu u dnu mansarde. Rekao je da bi mogao malo da dremne, a ja sam kazao da bi to bilo pametno. „Drago mi je što smo se sreli, Makse“, rekao je i znao sam da nikada više neću imati takvog prijatelja. „I meni“, rekao sam. „Treba li ti nešto?“ Sramežljivo se osmehnuo, a ja sam opsovao sopstvenu glupost. Džeksonu treba sve. Kad sam se vratio i doneo čistu odeću, peškire i četkicu za zube, stajao je uz prozor i gledao pijacu. Izuo je čizme i čarape i skinuo majicu pa sam video da mu je čitav trup - leđa, grudi i ramena - prekriven mrežom ožiljaka. Koža mu je delovala kao da je oguljena, a zatim nemarno zašivena. Ožiljci su bili ljubičasti, hrapavi, bledi, i grlo mi se steglo od šoka. „Šta je bilo?“, upitao sam ga isto što i on mene malopre. „Služio sam svojoj zemlji“, osmehnuo se Džekson Rouz.


PET

„ZNACI, TO JE plan?“ rekla je Edi Ren sutradan rano ujutru. „Proverićemo svakoga ko je mrzeo Mahmuda Iranija zbog njegove osude za seksualno zlostavljanje? To nam je glavna linija istrage?“ Klimnuo sam glavom. Edi je zazviždala. „Dug je to spisak“, rekla je. „Onda treba da počnemo“, odvratio sam. Parkirao sam kola u dvorištu stambenog bloka zgrada na brežuljku koji se pruža od Kings krosa sve do Endžela. Bili smo u Izlingtonu, ali to nije bio Izlington pomodnih kafića i garsonjera od milion funti. Ovo je bio drugi Izlington, naselje beskrajnih nizova opštinskih zgrada. Uprkos ranom jutru već je bilo vrućina. „Obavićemo NII na svakome ko je imao razloga da mrzi žrtvu“, rekao sam. Naći, ispitati, isključiti. „Ovo radimo zato što ne znamo gde je ubijen“, rekao sam. „I zato što nemamo ni osumnjičenih ni dokaza ni tragova.“ Pogledao sam sumorne zgrade. „Sofi Vajlder je imala jedanaest godina kad je upoznala Mahmuda Iranija.“ „Gospode bože“, promrmljala je Edi. „Sada joj je osamnaest. Sofi je bila jedna od prvih žrtava bande i ima mnoštvo telesnih i mentalnih teškoća. Koliko sam shvatio, ne izlazi iz kuće.“ „Zašto tražimo to siroto dete? Makse, to je potpuno traćenje vremena.“ „Ne tražimo Sofi“, odvratio sam. „Tražimo njenog oca Barija Vajldera. Na dan izricanja presude bilo je pretnji.“ Pročitao sam iz beležaka: „’Pobiću vas. Pronaći ću vas, jebote, i pobiću vas!’ To nije sve. Otac, Bari Vajlder, bio je u zatvoru.“ „Zbog čega?“ „Zbog napada. Na fudbalskoj utakmici. Pre dvadeset godina.“ Edi je bila sumnjičava. „Linčovanje baš i nije isto kao prebijanje suparničkih navijača“, rekla je. Slegnuo sam ramenima. „Pomisli šta su uradili njegovoj kćeri“, rekao sam. „Hajdemo.“ Izašli smo iz kola i pronašli stan.


Bari Vajlder nam je otvorio vrata. Obrijane glave, u kariranoj košulji kratkih rukava, imao je tetovaže na mišicama nabreklim od rada, a ne od teretane. ROK, pisalo je na jednoj ruci. LUDILO na drugoj. Bari Vajlder bio je skinhed od četrdesetak godina, ali delovao je kao da je život iscedio svu agresivnost iz njega. Pogledao je naše službene legitimacije, ali kao da je bio suviše sramežljiv da nas pogleda u oči. „Gospodine Vajldere? Ja sam detektiv pozornik Vulf, a ovo je detektivka Ren. Želeli bismo da vam postavimo neka pitanja o Mahmudu Iraniju.“ Klimnuo je glavom. „U redu. Ne morate da razgovarate sa Sofi, je li?“ „Zanimate nas vi“, odgovorila je Edi, očigledno s olakšanjem. Pustio nas je da uđemo. Krupna gojazna plavuša sedela je pored prozora, grozničavo pušila cigaretu i izbacivala dim u toplo letnje jutro. Pušila je kamel bez filtera. Kad nas je videla, zgađeno je skupila usne. Džin Vajlder. Majka male Sofi. „Dobar dan, gospođo“, rekao sam, ali nije se osvrnula, samo je nastavila da puši kao da mrzi cigaretu. Edi i ja smo seli na kauč, a Bari Vajlder u fotelju preko puta. Pogledao sam pažljivije crteže na tim masivnim mišicama. Bilo je starih fudbalskih tetovaža, izbledelih kao egipatski hijeroglifi. Nisam mogao da razaznam ni da li navija za Totenhem ili za Arsenal. „Znate li da je Mahmud Irani ubijen?“, upitao sam ga. Čuo sam da se otvaraju vrata, na trenutak opazio lice mlade devojke, prestrašeno i bledo, i video da se vrata tiho zatvaraju. Sofi. „Gospodine Vajldere, nadam se da shvatate da moramo porazgovarati s vama zbog odnosa između Mahmuda Iranija i vaše kćeri.“ Žena na prozoru oštro je uzdahnula. „Nisu oni imali nikakav odnos“, rekla je gospođa Vajlder tiho. Povukla je dubok dim. „Šta vi mislite? Da su bili momak i devojka? Odnos! Zašto ne radite ponekad svoj posao? Ne tražimo previše, zar ne?“ „Gospođo, molim vas“, rekla je Edi. „Vi ste u mojoj kući“, odgovorila je gospođa Vajlder, potpuno spokojna. „I govorite o mojoj kćeri.“ Edi me je pogledala i odustala. „Moramo da vas pitamo o pretnjama koje ste uputili Mahmudu Iraniju“, rekao sam Bariju. Gospođa Vajlder je ugasila cigaretu prilično ljutito. No krupni čovek pred nama krotko je klimnuo glavom i protrljao ruke kao da ih pere. Trudio sam se da zvučim što neutralnije. „Ovo su vas čuli da izgovarate u sudu.“ „U redu.“


Pročitao sam: „’Pobiću vas. Pronaći ću vas jebote, i pobiću vas!“ Pogledao sam ga. „Jeste li izgovorili ove pretnje?“ „Jesam.“ Gospođa Vajlder nam je prišla. Trudila se da prikrije miris cigareta mirisima koje sam poznavao - parfemom i žvakaćim gumama. „Imate li dece?“, upitala me je. „Ne razgovaramo o meni, gospođo.“ „Zašto se toliko plašite da mi kažete istinu?“ „Imam kćer“, rekao sam. „Koliko joj je godina?“ „Pet.“ „Odrašće“, rekla je Džin Vajlder. „Uvek odrastu. To sada ne možete ni da zamislite, ali odrašće tako brzo da će vam se zavrteti u glavi. A vi kleknite i molite boga da ona - vaša kći koju, sigurna sam, volite više od svega na svetu - nikada ne zapadne za oko Mahmudu Iraniju i njegovim prijateljima. Zato što je ono kroz šta je prošla moja porodica gore od samog pakla, gore od same smrti, a može da se dogodi svakoj porodici u ovoj zemlji. A šta rade ljudi koji treba da štite našu decu? Policajci i socijalni radnici i svi profesionalni dobročinitelji? Okrenu glavu na drugu stranu dok nam decu muče i siluju.“ Zagrcnula se i u čudu zatresla glavom. „Okrenu glavu na drugu stranu.“ „Shvatam koliko ste propatili“, rekao sam, „ali ovo je istraga ubistva i mi moramo da razgovaramo s ljudima.“ Okrenuo sam se njenom mužu. „Jeste li imali kontakta s Mahmudom Iranijem posle suđenja?“ upitao sam ga. No odgovorila je njegova supruga. „Bari ga nije ubio“, rekla je. „Kad se to desilo? Bio je ovde. Ovde je svake večeri. Svi smo ovde svake večeri. Nas troje. Kuda bismo i izašli? Zašto bismo želeli da naši susedi i nepoznati ljudi zure u nas, da pokazuju prstom na nas, da bulje u Sofi kao da nije ljudsko biće? Da, moj muž je to rekao. Urlao je iz sveg glasa. Sigurno je tako tada i mislio. Znate, smejali su nam se s optuženičke klupe. Ti prljavi pakistanski skotovi koji su nam zgazili živote.“ „Molim vas“, rekao sam. Ali Džin Vajlder nije odustajala. „Kažete da imate kćer“, nastavila je kao da misli da sam je možda slagao. „Šta biste vi rekli kad bi je neko koristio kao seksualnu igračku, a onda vam se smejao u lice?“ Stajala je sasvim blizu mene. Osetio sam miris cigareta bez filtera, parfema i žvakaće gume. „Nisam imao nikakvog kontakta s tim čovekom“, rekao je Bari Vajlder tiho. U mladosti je svakako bio nasilan fudbalski navijač, ali sada u njemu nisam video ni traga nasilja, samo beskrajnu tugu i neutešni bol.


Gledao je u pod i trljao ruke. „Rekao sam sve to, da, jesam, ne poričem, ali nisam video tog čoveka od suđenja, sve dok nisu stavili snimak na internet.“ Najzad me je pogledao u oči. „Snimak kako ga vešaju“, rekao je. Ćutke smo se gledali. A onda sam mu zahvalio i ustao. Džin Vajlder je pošla za nama ka vratima. „Gadovi beskorisni!“ rekla je. „Šunjate se oko tih bandi na vrhovima prstiju da ne ispadnete rasisti.“ Okrenuo sam se ka njoj. „Gospođo Vajlder, ja se ne šunjam ni oko koga na vrhovima prstiju“, rekao sam tiho. „Nisam učestvovao u istrazi Mahmuda Iranija i te bande koja je zlostavljala vašu kćer, a nije ni detektivka Ren. Ti ljudi su zločinci i dobili su šta su zaslužili.“ Unela mi se u lice. Suviše duvana, pomislio sam. I suviše parfema. „Mogla je da voli nekoga“, rekla je. „Moja Sofi. Mogla je da ode na koledž, mogla je da živi normalan život, ali toga više nema.“ Otvorio sam vrata. Džin Vajlder je pružila ruku i zatvorila ih. Još nije završila. „Znate li šta su joj radili?“, upitala je. „I njoj i svim tim devojčicama? Mislite da znate jer ste prelistali neki izveštaj ili nešto čuli u vestima. Ali ne znate. Laskali su tim curicama, poklanjali su im pažnju, onda su ih nalivali alkoholom i davali im droge i vodili ih u sobe u kojima su čekali muškarci. Desetine iscerenih smrdljivih skotova. Grupno su silovali te devojčice. Snimali su ih. Pozivali su prijatelje da navrate. Sve svoje smrdljive pakistanske rođake i braću. Žigosali su ih.“ Gnev i bol su pokuljali iz nje kao bljuvotina. Potisnula je to nazad u grlo. „Gasili su cigarete na njihovim telima i to im je bilo smešno. Smejali su se, jebote. Moja kći, moja devojčica, moja malena curica unakažena je opekotinama od cigareta po grudima i zadnjici...“ „DOSTA!“, zaurlao je Bari Vajlder. Džin Vajlder je sjajnim očima posmatrala muža kako teško korača ka nama. Spustila mu je ruku na mišicu i potapšala je. „On nema ništa s tim“, rekla je, iznenada veoma umorno. „Ali znate šta? Volela bih da ima!“ Polako sam otvorio vrata. Ovog puta ih nije zatvorila. „A šta biste vi učinili, detektive?“ upitala je i nasmejala se mojoj želji da što pre odem iz ovog doma nesreće i tuge. „Da je vaša kći bila u tim sobama, s tim ljudima, šta biste vi preduzeli?“ Nisam rekao ništa. Nisam mogao da je pogledam. Ispratila nas je do samog praga.


„Ako ih uhvatite“, rekla je, „te ljude koji su obesili Mahmuda Iranija. Dajte im orden.“ Išli smo prema kolima kad sam podigao pogled i video lice devojke na prozoru. Sofi. Zavesa se zatvorila i lice je nestalo. Edi i ja smo ćutali dok nismo seli u kola. „Nisi joj odgovorio“, rekla je Edi. „Šta bi ti uradio da se to desilo Skaut, Makse?“ „Daj, Edi, molim te.“ Oboje smo znali šta bih uradio.


ŠEST

U CRNOM MUZEJU nalaze se vešala. To je vodoravni drveni trougao na tri noge, a stoji u zavučenom uglu Muzeja zločina, kako se ustanova zvanično zove. S trougla je visilo dvadesetak omči, svaka pojedinačno obeležena imenom obešenog muškarca ili žene. „Ovo je kopija tajbernskih vešala“, rekao je narednik Džon Kejn, čuvar Crnog muzeja. „Bila su prenosiva, znaš, pa između ostalog i zbog toga stručnjaci ne mogu da se usaglase o tome gde se Tajbern zapravo nalazi iako je stolećima služio kao gubilište.“ Otpio je gutljaj čaja iz šolje s natpisom NAJBOLJI TATA NA SVETU. „Zato što su vešala premeštali.“ Dodirnuo sam jednu omču. Bile su to zapravo samo četiri tanke niti provučene kroz metalni prsten. Drugi konopci su bili mnogo deblji, dvostruko deblji, upredene niti konoplje provučene kroz kratki komad teške mesingane cevi. „Ta tanka užad potiču iz osamnaestog veka“, rekao je narednik Kejn. „Ova deblja su savremenija. Najnovija su iz šezdeset devete, kada je smrtna kazna u ovoj zemlji ukinuta.“ „Imaš dosta užadi ovde, Džone. Nisam to ranije primetio.“ „Obesili smo dosta ljudi. Mogao bi da napuniš stadion samo obešenima u Tajbernu. Neke omče su iz hiljadu osamsto desete godine, kada su se po zakonu čak dvesta dvadeset dva prestupa kažnjavala vešanjem, između ostalog i pljačka zečinjaka i krađa u prodavnici.“ „Ali zašto bi neko nekoga ubio vešanjem?“, rekao sam i dodirnuo jednu omču kao da će mi ona dati odgovor. „Zašto ga nisu jednostavno ustrelili ili proboli?“ „Zato što su želeli osvetu“, rekao je narednik Džon Kejn. „Pokazaću ti nešto.“ Bio je to olupani crni kožni kofer. U koferu su bili komad konopca, uzengija i kapuljača, nekada bela, sada požutela od starosti, složena uredno kao maramica. „To je kofer Alberta Pirpointa“, rekao je Džon Kejn. „Ljudi ga pogrešno doživljavaju. Zaboravljaju koliko je bio važan za ovu zemlju. Nije on


predstavljao samo kaznu. Predstavljao je pravdu - sve dok smrtna kazna nije počela da se smatra zlom, svirepom i neprikladnom. No pre toga je Albert Pirpoint bio nacionalni junak. Šta misliš ko je povešao sve one nacističke ratne zločince posle Drugog svetskog rata? Stari Albert je za četiri godine dvadeset pet puta otišao u Nemačku i obesio preko dvesta nacista. Istina, nije bio zadovoljan jer su ga primoravali da radi po grupama - po desetak odjednom. Stari Albert je bio perfekcionista, znaš, i ponosio se svojom veštinom.“ Otpio je još malo čaja. „Ljudi koji su ubili tog zlostavljača dece stavili su na internet Pirpointovu sliku, zar ne?“ Klimnuo sam glavom. „To znači da žele pravdu“, rekao sam. „Žele osvetu.“ Džon je pažljivo zatvorio kofer Alberta Pirpointa. „Malo osvete nikad nije naodmet“, rekao je. Telefon mi je zavibrirao. EDI REN, pisalo je na displeju. Glas joj je bio napet od adrenalina. „Imamo još jedno vešanje“, rekla je. „Idi na internet i gledaj.“ „Vraćam se za petnaest minuta“, rekao sam joj. „Pogledaću tada.“ „Makse“, odvratila je. „Idi na internet i gledaj sada.“ Uzdahnula je. „Ide uživo.“

Na kompjuteru Džona Kejna gledali smo drugo vešanje. U prvi mah se činilo da je sve isto, kamera je snimala prestravljenog čoveka koji je stajao na nekakvoj šamlici, a isti glas je postavljao ista pitanja. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište?“ No slika je bila daleko oštrija, a u donjem desnom uglu bili su datum i vreme, kao da su dželati želeli da svet sazna da je to živi prenos javnog pogubljenja. Prostorija je bila ista. Sada su se zidovi jasnije videli i činilo se da trunu od starosti, da su nekada bele cigle sada pune žutih, zelenih i smeđih mrlja. „Gde bi ovo moglo biti, Džone?“ Nagnuli smo se bliže monitoru. Čuo sam Džona Kejna kako psuje ispod glasa. „Čini mi se da bih morao da znam“, rekao je, „ali ne mogu da se setim.“ Čovek na stolici je blebetao od užasa. Oko vrata mu je ležala omča, uže se protezalo ka tavanici i gubilo iz kadra. Bio je mnogo mlađi od Mahmuda Iranija, u odelu i s kravatom. I belac. „Da li znaš...“ A onda je odjednom sve krenulo naopako. Čovek u odelu je napola skočio a napola pao sa stolice, a omča očigledno nije bila pričvršćena za tavanicu jer ga nije zadržala u letu. Onda je kamera pala i nije se videlo ništa, samo su se


čuli zvuci grozničave borbe, prigušeni udarci u meso i plač čoveka koji je odjednom shvatio da izlaza nema. Neko je podigao kameru, pa sam video tamne prilike kako zauzimaju mesta uza zid kao maskirani stražari pored jedne fotografije veličine 20x25 centimetara. Nasmejani dečak od jedanaestak godina veselo je pozirao u školskoj uniformi. Gledao sam dečakov osmeh, potpuno uveren da ga je čovek kog su silom vraćali na stolicu na neki način ubio. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište?“ Neko je udarao stolicu nogom. Čovek je zamlatarao rukama i video sam da nije vezan. No omča mu je i dalje bila oko vrata, sada pričvršćena za tavanicu. „Ima ih četvorica“, rekao je Džon Kejn. „Najmanje. Četvoricu sam video. Crne trenerke - mislim da sam video znak firme Najki. Svi nose istovetne vojne maske od nomeksa, siguran sam. Onaj koji drži kameru obavio je najviše posla kad je žrtva pokušala da pobegne. Krupan skot. Ostale nisam dobro video.“ Čovek na stolici je vrisnuo. „Ne!“ „Ali ko je on?“, rekao je Džon Kejn. „I ko je ovaj klinac?“ Čovek u odelu je obešen. Ruke su mu bile slobodne, pa se borio protiv konopca žešće nego Mahmud Irani, hvatao se za vrat, kidao i grebao, divlje mlatarao nogama, pokušao i da viče ali nije mogao da ispusti nikakav zvuk osim jezivog krkljanja. Ali borio se vatrenije pa se sve brže završilo. Smirio se. Slika se zamrznula, a na sočivu kamere videla se jedna kapljica sveže krvi. „Zašto ga naprosto nisu uboli nečim u oko?“, rekao sam vadeći mobilni telefon. „Zato što bi to ličilo na ubistvo“, odgovorio je Džon Kejn. „Možda je ovo nagađanje, ali rekao bih da misle kako je ubistvo suviše milosrdno za njega.“ Gledao sam reakcije digitalnog sveta. #vratiteje #vratiteje #vratiteje #vratiteje #vratiteje „Hoćeš li da te odvezem do stanice?“ upitao me je narednik Kejn. „Hvala ti“, odgovorio sam, „ali stići ću brže trčeći.“ On je i dalje zurio u monitor.


„Gde je ovo?“, rekao je kao da bi to morao da zna.


SEDAM

TRCAO SAM SVE do stanice Centralni Vest end. Bilo je rano veče, ali vrućina nije napuštala grad, pa sam se do kože natopljen znojem popeo uz stepenice do najvišeg sprata stanice. Soba za teške zločine već je bila puna. Detektivka viša inspektorka Pat Vajtstoun i detektivka načelnica Elizabet Svajer, naša načelnica, zadubile su se u razgovor stojeći ispred ogromnog televizora na zidu i gledajući kako čoveka u odelu ponovo vešaju. Iznenađeno sam shvatio da deluju gotovo obradovano. „Ali jesmo li sigurni?“, upitala je načelnica Svajerova prigušenim tonom, kakvim je govorila Margaret Tačer. „Jesmo li potpuno sigurni, Pat?“ „Jesmo, gospođo“, rekla je Vajtstounova. „Žrtva je nesumnjivo IK1.“ Identifikacioni kod, IK, policija koristi za označavanje rase. Oznaka IK1 značila je da je upravo obešeni čovek belac severnoevropskog porekla. Mahmud Irani je bio IK4. „Odlično“, rekla je načelnica. „Znači da motiv, koji god bio, nije rasni. Hvala bogu na tome!“ Edi Ren je užurbano kucala po laptopu razgovarajući s Kolinom Čoom iz Jedinice za tehnološki kriminal. Pripravnik Bili Grin je telefonom davao informacije novinaru kog su nekim čudom povezali s nama. A u sobi je za laptopom sedela i jedna zapanjujuće privlačna devojka koju nikada pre nisam video. Gledala je iz početka jedan isti deo snimka. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište? Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište? Znaš li...“ Lice joj je bilo duguljasto i bledo, a kosa joj se nije kretala, nego se nekako njihala. Kad se nagnula ka monitoru, kosa joj se zanjihala napred i kao dugi crni veo pala joj preko lica. Sklonila ju je rukom usredsređeno grickajući donju usnu. „Ja sam detektiv pozornik Vulf“, predstavio sam joj se. „Obavljate neku vrstu analize glasa?“ Ali ona me je samo letimično pogledala, a onda se vratila monitoru; zabacila je kosu, a na srednjem prstu leve ruke zasvetlucalo joj je zlato. To je bio kraj razgovora.


Edi Ren je podigla pogled. Na monitoru pred njom video sam digitalne reakcije na drugo vešanje. UK Trendovi #vratiteje #vratiteje #vratiteje „Kao da je nikada nisu ni ukinuli“, rekla je Edi. „Ko je ona?“, upitao sam je pokazujući glavom na devojku zanjihane kose. „Tara Džouns. Analitičarka govora, stručna za glasovnu biometriju; tako se to zove.“ „Je li dobra?“ Edi je slegnula ramenima. „Tara je navodno najbolja, ali nije nam još dala ništa.“ Onda me je pozvao glas sa sredine Atlantika. „Makse? Dođi da vidiš ovo.“ Doktor Džo Stiven, forenzički psiholog s londonskog koledža King, sedeo je za jednim stolom s čovekom kog nisam poznavao, ćelavim ali bradatim sredovečnim muškarcem s mrljom znoja u obliku Australije na leđima somotskog sakoa. I oni su gledali vešanje. Onda sam primetio da čovek s doktorom Džoom uopšte nije sredovečan. Uprkos ćeli i bradi imao je jedva više od trideset godina, ali je zbog nečega delovao prerano ostarelo. Glava mu je bila izuzetna - toliko ovalna da je ličila na loptu za ragbi koja oponaša tvrdo kuvano jaje. „Ubistvo vešanjem je izuzetno retko, zar ne?“, rekao je neobični mladić. Doktor Džo je klimnuo glavom. „Ali nepoznati počinioci ovo ne smatraju ubistvom.“ Govorio je s američkim naglaskom uglačanim dugogodišnjim boravkom u Londonu. „Oni očigledno veruju da izvršavaju smrtnu kaznu za zločin koji po njihovom mišljenju to zaslužuje.“ Mladić je zamišljeno klimnuo glavom. „Crimen capitale, kako se to kaže na latinskom“, rekao je. „Zločin koji se kažnjava smrću. Od reći caput, glava, što se odnosi na odrubljivanje glave.“ „Makse“, rekao je doktor Džo, „ovo je profesor Adrijan Hičens. On predaje istoriju na mom koledžu.“ Pružio sam ruku, ali profesor Hičens se nije obazro. Zurio je u zamrznutu sliku na monitoru, u poslednji kadar najnovijeg pogubljenja - u nejasni prizor izlizanih trošnih cigala na mestu zločina. Povukao sam ruku. Možda je duboko razmišljao o tome gde se mesto zločina nalazi. A možda je naprosto mislio da sam portir.


No nisam se naročito uvredio. Uprava je stalno pozivala stručnjake za različite oblasti. Neki su, kao naš psiholog doktor Džo, ostajali godinama, ali većina je odlazila zauvek kad se pokaže da nisu od pomoći. Postojali su dobri izgledi da više nikada neću videti profesora Hičensa. Ni ženu zanjihane kose. Istoričar je uperio u monitor debeli kažiprst umrljan nikotinom. „Zgrada deluje kasnoviktorijanski“, rekao je, više za sebe nego doktoru Džou ili meni. „Pretpostavljam da je reč o nekom javnom zdanju.“ Pokazao je glavom vlažne bele zidove sa žutim i zelenim mrljama stogodišnje memle. „Ludnica? Zatvor? Da, svakako je kasnoviktorijanska.“ Pridružile su nam se načelnica Svajerova i Vajtstounova. „Hiče“, rekla je načelnica istoričaru kao da su stari drugari. „Koliko sam shvatila, detektiv pozornik Vulf ima teoriju o mestu gde je ostavljeno prvo telo.“ Vajtstounova mi je klimnula glavom da me ohrabri. „Ti misliš da je možda značajno to što je telo ostavljeno u Hajd parku, je li tako, Makse?“ Klimnuo sam glavom. Profesor Hičens me još nije ni pogledao. „Tajbern“, rekao sam. „Prva žrtva pronađena je u Hajd parku, u delu prema Park lejnu. Nedaleko od nekadašnjeg Tajberna.“ Najzad me je pogledao. „Od gubilišta na kom su vekovima vešali ljude“, dodao sam. Profesor Hičens mi se nasmešio, ali u tom osmehu nije bilo topline. Zubi su mu bili krnjavi, kao da i oni pripadaju nekome mnogo starijem. Istini za volju, nije mi se baš dopao. „Znam šta je Tajbern, detektive Vude.“ „Vulf.“ „Detektive Vulfe“, rekao je i okrenuo se u stolici da se obrati svima. Debelim žutim prstima kuckao je po naslonima za ruke. „Ali Tajbern se svakako nije nalazio u današnjem Hajd parku.“ „Nije, znam, ali...“ „Tajbern se nalazio severnije, kaže Rokova mapa Londona iz hiljadu sedamsto četrdeset šeste. Poznajete li Rokovu mapu iz hiljadu sedamsto četrdeset šeste?“ Odmahnuo sam glavom da potvrdim da ne poznajem Rokovu mapu Londona iz osamnaestog veka. „Tajbernsko drvo se nalazilo na pešačkom ostrvu na raskršću Edžverskog puta, Oksfordske ulice i Bejzvoterskog puta“, rekao je Hičens. „Ali svakako niko ne bi ostavio mrtvo telo na pešačkom ostrvu, zar ne?“, rekao sam i gledao ga kako se kostreši, nenaviknut da mu neko protivreči. Univerzitetski profesori su verovatno naučili na studente, koji upijaju svaku njihovu reč. „A kuhinjska hoklica, profesore?“, rekao sam. „Da li vam i ona deluje kasnoviktorijanski?“


Vajtstounova je doviknula Renovoj: „Znamo li identitet žrtve, Edi?“ Edi je odmahnula glavom. „Kolin prati internet, a Bili je na otvorenoj vezi sa Metkolom, ali još nemamo ništa.“ Metkol, to jest Centralna komanda komunikacije, odgovoran je za kontakt s javnošću. Ako neko okrene 999 jer poznaje čoveka čije se vešanje upravo prenosilo uživo na internetu, poziv će se prvo proslediti Metkolu. „Pustite snimak još jednom“, rekla je načelnica. Pripravnik Grin je pritisnuo taster pa smo ćutke gledali kako se prizor ponovo odvija. Iako smo ovo vešanje videli nekoliko puta, to nije otupelo oštricu. Čovek u odelu borio se za život. Očajnički se otimao pre nego što su ga dovukli na stolicu. Poslednje reči koje je čuo u životu glasile su: „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište?“ Gušio se viseći na užetu i hvatao se za grlo. I dečak. Na zidu je bila slika nasmejanog dečaka; smešio se ljupko i bezazleno baš kao što su se smešile devojčice dok je umirao Mahmud Irani. Bio je to osmeh s one strane groba, večiti osmeh. „Šta to dođavola rade, doktore Džo?“, upitala je Vajtstounova tiho našeg psihologa. „Najvažniji im je sam obred“, odgovorio je Džo. „Važan je u najmanju ruku koliko i sama kazna. Oba ubistva su brižljivo koreografisana kao zvanična pogubljenja. No umesto perika, ubice nose crne maske. Umesto sudije i porotnika to su nepoznati počinioci. A pred njima je optuženik.“ „Koji nema izgleda za uslovnu kaznu“, rekla je Vajtstounova. „Ali obred, ceremonija, kako god to da nazovemo, ujedno je i izjava i upozorenje. Iznad svega, to je izraz moći“, rekao je doktor Džo. „To je ključna stvar. Obred je izraz i ponovna potvrda moći. U sudu je to ponovna potvrda moći države. Počinioci ovo što rade nesumnjivo smatraju ponovnom potvrdom neke više pravde, nekog višeg, plemenitijeg, nepogrešivog zakona. To je moja pretpostavka. Ponovnom potvrdom moći naroda.“ „Imam ga!“, povikala je Edi Ren. „Imam ime žrtve!“ Držala je telefon na uhu i slušala, a na licu joj se pojavilo nešto nedokučivo. „Imam i ime dečaka na zidu“, rekla je, odjednom bez trunke oduševljenja. Prošla je rukom kroz crvenu kosu i polako prekinula vezu. „U redu“, rekla je. „Žrtva vešanja zove se - zvala se - Hektor Vels, star trideset pet godina, neoženjen, menadžer fondova u Sitiju. Bio je u zatvoru zbog izazivanja saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom.“ „Stradao je dečak“, rekao sam. Edi je klimnula glavom. „Vels je vozio porše 911 i udario je dečaka na biciklu.“ Pritisnula je taster i ista ona fotografija nasmejanog dečaka pojavila se na velikom ekranu. ,Je li dečak poginuo na licu mesta?“, upitala je Vajtstounova. „Bio je u komi šest meseci. Na kraju su roditelji isključili aparate za


održavanje života. Zvao se...“ Pogledala je beleške. „Zvao se Danijel Vorbojs“, rekla je. Oštro sam uzdahnuo. „Danijel Vorbojs? Odakle je bio?“ „Iz zapadnog Londona. Iz Hamersmita.“ „Poznaješ li ovo dete, Makse?“ upitala me je Vajtstounova. „Mislim da sam upoznao njegovog dedu“, rekao sam. „Pola Vorbojsa.“ U sobi je zavladala tišina. „Onog Pola Vorbojsa?“, upitala je načelnica Svajer. Klimnuo sam glavom. Pol i Dani Vorbojs vladali su zapadnim Londonom u vreme kada su Redži i Roni Krej gospodarili Ist Sajdom, a Čarli i Edi Ričardson gazdovali južnim delom grada. Lako sam zamislio da je Pol Vorbojs imao unuka koji je nosio ime njegovog voljenog brata Danija. „Koliko je robijao Hektor Vels?“ upitala je Vajtstounova. „Osuđen je na pet godina zbog opasne vožnje“, rekla je Edi. „Morao je da plati globu od pet hiljada funti i dobio je tri godine zabrane vožnje. Prošao je olako jer u krvi nije imao ni traga alkohola i droga, i zato što je imao najboljeg advokata kog su njegovi poslodavci mogli da plate, a po svemu sudeći obilno je plakao na optuženičkoj klupi. Na kraju je odležao samo dve godine. Čak su ga primili nazad na stari posao.“ Ćutali smo. Telefoni su prestali da zvone. Čuli su se samo tiho brujanje kola s ulice i glas s laptopa devojke sa zanjihanom kosom. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište? Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište? Znaš li...“ „Dve godine za smrt dečaka“, rekao sam. „To i nije mnogo, zar ne?“


OSAM

POL VORBOJS JE bio poslednji iz loze. Poslednji veliki među gangsterima čija imena je javnost dobro znala. Poslednji od profesionalnih zlikovaca koji su nosili odela i kravate i šišali se kratko pozadi i sa strane čak i šezdesetih, kada su svi puštali kosu, nosili zvoncare i gutali esid. Poslednji zaista slavni kriminalac. Šezdesetih i sedamdesetih Pol Vorbojs i njegov brat Dani stolovali su u zapadnom Londonu i vladali Hamersmitom, svojom četvrti, i brojnim salonima za masažu, bordelima i barovima nekadašnjeg Sohoa. Dok su Roni i Redži Krej besneli po otrcanom Ist endu, a Čarli i Edi Ričardson obilazili svoje otpade na jugu i sanjali o rudnicima zlata u Africi, braća Vorbojs su isisavala sokove iz Vest enda. Pol i Dani Vorbojs su zaradili više od svih ostalih. „Dobra gajba“, rekla je Edi Ren kad sam skrenuo na široku polukružnu prilaznu stazu vile u Eseksu u kojoj su Pol Vorbojs i njegova porodica živeli kad nisu u Španiji. Video sam brojnu poslugu po imanju. Jedan čovek je pokušavao da uhvati usamljeni list koji je klizio po površini bazena. Grupa baštovana je sređivala cvetne leje i kosila travnjak. Služavka u tradicionalnoj crno-beloj uniformi davala je stroga uputstva vozaču isporuke iz samousluge. No vrata nam je otvorio lično Pol Vorbojs. „Očekivao sam te, Makse“, rekao je i gotovo se nasmešio. „Uđi.“ Bio je obučen za plažu i bio vrlo preplanuo, ali od sunca, a ne od solarijuma. Majica s okovratnikom, široke pantalone, sandale. Masivni zlatni nakit zveckao mu je na mišićavim podlakticama. Nije imao tetovaže. Proređena kosa bila mu je obojena u neprirodno svetlu nijansu, ali on je ipak delovao kao ono što jeste - kao starac u izuzetno dobroj formi koji odavno ne brine zbog novca. „Mislio sam da ćeš možda doći sam“, rekao je i zaškiljio preko mog ramena u Edi Ren. „Ne bih smeo, Pole“, rekao sam. „Znaš i sam.“


„Naći, ispitati, isključiti“, rekao je. „Je li tako, Makse?“ „Ja sam detektivka Ren iz Uprave za ubistva i teške zločine“, rekla je Edi i pokazala mu legitimaciju. Pol Vorbojs se šire osmehnuo. Imao je blistavobele zube voditelja kviza. Onda je klimnuo glavom. „Spakuj to, dušo“, rekao je. „Verujem ti.“ Krenuli smo za njim u dnevnu sobu. Engleski bul-terijer dotapkao je do mene mašući kratkim repom. Pružio sam mu nadlanicu, a on mi je prineo veličanstveno kosu glavu da potvrdi da se poznajemo. „Centar te se seća“, nasmejao se Pol Vorbojs i počešao psa iza ušiju. Centar je nekada pripadao starcu po imenu Vik Masters, kog sam našao mrtvog u jarku na Hampsted Hitu. Ostao je s nama dok Pol Vorbojs nije došao da preuzme psa svog mrtvog prijatelja. „Nisam znao za tvog unuka“, rekao sam. „Žao mi je.“ Kratko je klimnuo glavom i potisnuo nešto u sebi. Njegovo pokolenje nije smatralo da mora podeliti svako osećanje s čitavim svetom. „Da. Hvala ti. Nisi ni morao da znaš, zar ne? Dečaka je udario auto. To nije neka vest, zar ne? Možda je negde objavljeno nešto, ali ne na naslovnoj strani.“ „Ali za mene bi to bila važna vest“, rekao sam blago koliko sam mogao. „Unuk Pola Vorbojsa...“ Nasmejao se. „Sada je vest!“, rekao je. „Sada kad je taj skot obešen.“ Ponovo se nasmejao, ovog puta oštrije, mračnim, ogorčenim smehom. „Sada je to vest!“ U sobu je ušla jedna žena. Bila je to sitna plavuša, petnaestak godina mlađa od muža, takođe veoma preplanula i obučena kao za neku daleku plažu, u plavo-zlatni komad tkanine umotan kao haljina oko tela i privezan oko vrata. „Dol“, rekao je Pol Vorbojs, „ovo je detektiv pozornik Vulf.“ „Mladić koji se brinuo za našeg Centra?“, rekla je. „Naravno. Hvala vam.“ Dol Vorbojs se rukovala sa mnom, a nakit na njenim preplanulim rukama proizveo je isti zvuk koji je njen muž stvarao kad se kretao; bilo je to tiho zveckanje, zvuk bogatstva u životu započetom u siromaštvu. „Zdravo, dušo“, rekla je mojoj koleginici, a ja sam se setio Londona koji sam poznavao u detinjstvu, vremena kada su izrazi nežnosti bili gotovo znak interpunkcije i nehajno se upućivali i potpuno nepoznatima. No kad se nasmešila, Dol Vorbojs je delovala veoma umorno, kao da su je čitave noći mučile neke stare rane. Njen unuk je poginuo pre mnogo godina, ali pogubljenje čoveka koji ga je ubio i dalje se vrtelo po internetu. Stari bol je probuđen. Nasmešila se i ostavila nas. Edi i ja smo seli na stolice preko puta kauča na kom je Pol Vorbojs sedeo s čudovišnom Centrovom glavom u krilu.


„Neko je ubio Hektora Velsa“, rekao sam. Vorbojs me je prostrelio pogledom. Uvek je bio ljubazan prema meni jer smo se upoznali preko psa, ali nisam se zavaravao da smo bilo kakvi prijatelji. Proteklo je mnogo vremena otkako su braća Vorbojs bila čuvena gotovo koliko i blizanci Krej, ali i dalje sam osećao da je taj čovek sposoban za ozbiljno nasilje. Obuzdao je svoj gnev. „Mi ne izgovaramo to ime u ovoj kući“, rekao je tiho i zario prste u Centrovo krzno. Pas je zastenjao s nečim između zadovoljstva i bola. „Nikada ne izgovaramo to ime, Makse.“ Bila je to pretnja koliko i izjava. „Ali ja moram da razgovaram s tobom o njemu“, rekao sam. „Shvatam da moraš da slediš svoj posrani postupak“, rekao je, „ali ovo je moja kuća i u njoj se ne izgovara ime čoveka koji mi je ubio unuka.“ Čekao je da mu se usprotivim. „U redu?“ Edi je izvadila beležnicu. „Gde ste bili kada je Hektor Vels obešen?“ Preplanulo lice mu se zajapurilo od besa zbog kog je nekada davno naredio da se policijskom dostavljaču odseče jezik. Ali onda se nasmejao. „Bio sam kod kuće s Dol“, rekao je, a ja sam se setio da Pol Vorbojs odgovara na policijska pitanja još od vremena pre nego što smo se Edi i ja rodili. „Kako ste saznali za to?“, nastavila je Edi. „Šta vi mislite?“, rekao je. „Telefoni su počeli da zvone. Zvonili su besomučno. Zvali su prijatelji, rođaci, nekadašnji saradnici. Neki su se smejali. Neki su plakali. A svi su govorili jedno isto. Idi na internet, rekli su mi. Idi na internet, Pole, jer neko veša skota koji je ubio Danija.“ „A možete li nečim da potkrepite svoj alibi?“ upitala ga je Edi. „Dušo, potkrepiću sve što želiš. Ali dozvoli mi da te nešto pitam.“ Edi je podigla beležnicu kao da se štiti. „Gospodine Vorbojse...“ „Znaš li kad sam poslednji put povredio nekoga radi zarade ili zadovoljstva?“ upitao je. „Pre čitavog jednog života. Kad govore o blizancima Krej, o braći Ričardson i braći Vorbojs, ljudi zaboravljaju da se sve to završilo pre nego što je većina stanovnika ove zemlje dobila televizore u boji. Nasrnuli su na nas, dušo. Vaši. Vaši ljudi. I stradali smo. Čarli Ričardson je dobio dvadeset pet godina šezdeset šeste - te godine je Engleska osvojila svetski kup! Nešto kasnije su Redži i Roni dobili trideset godina - najdužu kaznu ikada dosuđenu u Old Bejliju.“ „A vi i vaš brat ste osuđeni na doživotni zatvor zbog ubistva“, rekla je Edi. „Za odsecanje jezika vašem advokatu.“ „Dokazi su bili posredni“, rekao je on. „Ono što želim da kažem jeste da se naše vreme - dani kada su Londonom upravljala porodična preduzeća -


završilo pre pola veka. Svi smo otišli na dugogodišnju robiju, a oni koji nisu umrli u zatvoru izašli su u potpuno drugačiji svet. Znate, u ljupku multikulturnu Veliku Britaniju u kojoj crnje, Pakistanci i Iračani moraju da dobiju komad kolača kako im ne bi bila ugrožena ljudska prava.“ „Da“, rekla je Edi. „Kad bi se samo vratili oni dobri stari dani kad su Redži i Roni Krej pomagali starim gospođama da pređu ulicu.“ Pol Vorbojs prezrivo odmahnu rukom. „Sada lupetate gluposti“, rekao je gotovo kao da se dosađuje. „No ako iskreno mislite da je svet bio bezbedniji u vreme kad smo Redži i Roni, Čarli i Edi, Dani i ja bili mladići, onda se zavaravate, mlada damo.“ Nagnuo se napred i pogledao u mene. „Znate li šta se tačno dogodilo malom Danijelu? Mom unuku? Vozio je bicikl preko pešačkog prelaza kad je onaj gad naišao u svom govnjivom poršeu i pokosio ga. Danijel je bio u komi šest meseci pre nego što su mu isključili sisteme za održavanje života. Znate li zašto smo mi dobili psa? Zašto je pas s nama? Zato što Danijelova majka, moja najmlađa kći, ne može više da se brine o psu jer joj nije dobro otkako joj je sin umro. Sve živo ju je napalo. Depresija. Tablete. Napadi panike. Samopovređivanje. Ona se raspada. Nije u stanju ni da prošeta psa dva puta dnevno. Ne može da ustane iz postelje da nahrani Centra. Ne može da ustane ni da se okupa ili da odvede kćer u školu. Ne vidi smisao svega toga, znaš. Ne vidi smisao posranog života. Taj gad je uništio naše živote, Makse. Odležao je dve godine za ono što je uradio detetu. Ja sam robijao dvadeset godina za ono što sam radio odraslim ljudima.“ „Ali niko nema prava da ga ubije“, rekao sam ja i otkrio da ne želim da izgovorim ime Hektora Velsa u ovoj kući. Nisam znao zašto se obuzdavam, da li iz poštovanja prema malom Danijelu Vorbojsu i njegovom dedi ili zato što i ja mrzim tog čoveka. Pol Vorbojs je zatresao glavom. „To je tvoj zakon, Makse. Nije moj.“ Naslonio se. Edi Ren je zatvorila beležnicu. Pogledala me je, a ja sam klimnuo glavom. Bilo je vreme da krenemo. Pol Vorbojs nas je ćutke ispratio do vrata. Onda mi je spustio krupnu šaku na rame. Pogledao sam ga u lice; svetloplave oči sijale su mu se od suza. „Makse, jesi li čuo za čoveka po imenu Džon Favara?“ Odmahnuo sam glavom. „Ko je to bio?“ „Džon Favara je živeo pre mnogo godina u Nju Džerziju. Jednog dana hiljadu devetsto osamdesete taj Favara je pregazio i ubio dvanaestogodišnjeg dečaka. Dečak se zvao Frenk Goti. Je li ti to prezime poznato, Makse?“ Klimnuo sam glavom. Setio sam se tog događaja. „Frenk je bio sin Džona Gotija“, rekao sam.


Pol Vorbojs se zakikotao. „Džon Goti - Dendi Don. Šef porodice Gambino. Poslednji od mafijaških bosova stare škole. A taj Džon Favara je ubio malog Frenka Gotija. Znaš li šta je bilo posle?“ „Znam“, rekao sam. „Taj tip, taj Džon Favara, nestao je i niko ga više nikad nije video. Pretpostavlja se da je ubijen jer je ubio dečaka.“ „Ali Goti i njegova žena su bili na odmoru na Floridi kad je Favara nestao“, nasmešio se Pol Vorbojs. „Znači, bili su nedužni, zar ne? Florida je daleko od Nju Džerzija.“ „Zar Gotija nisu zvali i Teflonski Don?“, ubacila se Edi. „Zato što su optužbe klizile s njega? I zar gospođa Goti nije napala Favaru palicom za bejzbol pre nego što je nestao?“ „Čini mi se da je to najmanje što je mogla da učini“, rekao je Pol Vorbojs. Uhvatio nas je šakama punim ožiljaka za mišice kako ne bismo otišli. Naspram preplanule kože nadlanica zglavci su mu bili upadljivo beli jer su bili odrani i koža je zarasla kasnije. Takve povrede sam video samo kod profesionalnih boksera. Uneo nam se u lice. Ovo mu je bilo veoma važno. „Hoću da kažem ovo“, rekao je Pol Vorbojs tiho. „Da sam ubio gada koji je kolima ubio mog unuka, imao bih mnogo bolji alibi od ovog koji imam.“ Onda se nasmejao. „I ne bih to emitovao preko interneta“, dovršio je.


DEVET

DZEKSON JE U osvit zore otišao da trči. Dok je sunce izlazilo, oko pet sati, vrata njegove sobe tiho su se otvorila. Promeškoljio sam se i prenuo iz zadnje faze sna, onog plitkog sna punog snova dok je Džekson tiho išao po mansardi po Stena. Kad sam sat kasnije ustao iz kreveta, Sten je ležao sklupčan u svojoj omiljenoj fotelji, vedro premoren, a Džekson nam je u kuhinji spremao ovsenu kašu, kose još mokre od tuširanja. Već je izgledao snažnije nego kad smo se prethodno sreli. Nasmešio mi se i mahnuo glavom prema usnulom španijelu. „Sten voli dame“, rekao je Džekson. „Moraćeš da pripaziš.“ „On je još štene“, odvratio sam. „Samo je druželjubiv.“ Sten je zahrkao. „Iscrpljuješ ga.“ „Mislim da ga je iscrpela ona ljupka mešanka labradora i pudlice koju je upoznao na obali“, nasmejao se Džekson i istresao borovnice u kašu. Onda se uozbiljio. „Hvala ti za sve ovo, Makse. Znaš, što si me primio. To mi mnogo znači.“ „Sve je u redu.“ „Uskoro ću se srediti“, rekao je. „Da nađem stan.“ Cimnuo je dugačke rukave majice. Pokrivao je ožiljke na rukama čak i kod kuće. Čak i s nama. Pokazao mi je razmaknute zube u vedrom osmehu. „Znaš kako se kaže za ribu i goste“, rekao je. „Posle nekog vremena počnu da zaudaraju.“ Odmahnuo sam glavom. „Ostani koliko želiš.“ „Mogao bih da potražim posao preko puta.“ „Na pijaci mesa? To ti je pametno. Tu uvek traže radnike.“ Nasmešio se, zadovoljan što mi se dopada njegova zamisao, i spustio pred mene činiju kaše. Iskreno, dopadalo mi se što je Džekson kod nas. Bio je tu već dva dana i trudio se da bude koristan - šetao je psa, spremao doručak. Shvatio sam da mi u životu nedostaje neko tako blizak. Istina je ono što je Džekson rekao možeš steći nove prijatelje, ali ne možeš steći stare prijatelje. Skaut je izašla iz svoje sobe, raščupana i zamućenog pogleda. „Držao si Stena na povocu, zar ne, Džeksone?“ „Obećao sam ti to, zar ne?“


Telefon mi je zavibrirao. Zvala je Vajtstounova. „Našli smo telo Hektora Velsa“, rekla je. „Sigurno su ga noćas ostavili.“ „Gde su ga ostavili?“ „Stotinak metara od mesta gde je pronađen Mahmud Irani.“ „U Hajd parku?“ „Ne. Ovo telo, verovao ili ne, pronađeno je na raskršću Edžverskog puta, Bejzvoterskog puta i Oksfordske ulice, na velikom pešačkom ostrvu tačno preko puta Marbl Arča. Znaš na šta mislim, Makse?“ „Znam“, rekao sam. „Na Tajbern.“

Detektivka viša inspektorica Vajtstounova i ja smo izašli iz belog šatora istražitelja mesta zločina, oboje znojavi od vrućine i prizora mrtvog tela Hektora Velsa. Obrisala je čelo nadlanicom. „Ovo je gadnije nego prvo“, rekla je. „Mahmudu Iraniju su svezali ruke iza leđa“, rekao sam. „Hektora Velsa nisu stigli da svežu.“ „Izgleda kao da je samom sebi pokušao da iščupa grkljan.“ „Da, a ipak nije uspeo da pomeri konopac. Irani nije do kraja poverovao u ono što mu se dešava, ali Vels je tačno znao šta ga čeka - verovatno je video vešanje Iranija na internetu - i borio se kao đavo. I pre nego što su mu namakli omču i kad su ga obesili. Borio se za život, Pat. Zato je tako gadno.“ Uspostavili smo perimetar oko pešačkog ostrva na kom je telo Hektora Velsa pronađeno i tako u suštini zaustavili saobraćaj u centru Londona. Policijska traka pružala se od Park lejna na jugu do Oksfordske ulice na istoku, Edžverskog puta na severu i Bejzvoterskog puta na zapadu. Plava svetla dvadesetak policijskih vozila treperila su i bleštala jače od letnjeg jutarnjeg sunca, a iza njih su se videle četiri velike londonske ulice, potpuno prazne. Desetak uniformisanih pozornika patroliralo je duž ivica perimetra. Istražitelji mesta zločina puzili su na sve strane pretražujući oblast oko pešačkog ostrva. Odnekud s beskrajnih ulica grada razlegala se buka sirena paralisanih vozila. „Jesi li sigurna da želiš da držiš ovoliki perimetar?“ upitao sam svoju šeficu. „Zatvorili smo čitav zapadni London, a saobraćajni špic još nije ni počeo.“ „Već sam ti rekla - uvek mogu da smanjim perimetar kasnije“, odvratila je. „Ali ne mogu da ga proširim. Ko je pronašao telo?“ „Vlasnik jedne libanske samousluge s Edžverskog puta. Edi mu uzima izjavu. Našao ga je oko pet kad je krenuo na posao.“ „Ali nisu ga ostavili ovde u zoru, zar ne?“, rekla je. „A tokom noći niko nije


primetio les u jednom od najživljih delova Londona?“ „Možda su mislili da je pijanac, narkoman ili rumunski Ciganin koji obnavlja lepotu snom. Verovatno ga niko nije ni zapazio. Ovo ostrvo noću nije osvetljeno. Tačno su znali šta rade.“ Krenuli smo zelenim prostranstvom Hajd parka. U Govorničkom uglu tik iza policijske trake video sam profesora Adrijana Hičensa u razgovoru s mladim uniformisanim pozornikom. Profesor je pod miškom držao motociklističku kacigu i sedeo na starom rojal enfildu od petsto kubika, nekada plavom, a sada izbledelom do sjajne srebrne boje i poprskanom rđom. Prišla nam je Edi Ren. „Ti si rekao ovom kretenu da je prvo telo ostavljeno na mestu nekadašnjeg Tajberna“, izjavila je. „Rekao si mu, a on te nije slušao, je li tako? Stručnjak malo sutra.“ „Ni ja nisam bio potpuno uveren. Sve do sada. Ali sada nam to guraju u njušku. Žele da čitav svet sazna da su vratili smrtnu kaznu.“ Edi je pogledala redom savršeni beli monolitni luk Marbl Arća, zvanični početak Vest enda u Oksfordskoj ulici, raskošne hotele duž Park lejna i Hajd park, beskrajno more zelenila u samom srcu grada. „Podseti me zbog čega je ovo mesto toliko posebno“, rekla je. „Zašto im je tako važno?“ „Ovde gde stojimo verovatno ima više istorije nego bilo gde u čitavoj zemlji“, odgovorio sam. „Hiljadu godina je Tajbern bio najslavnije gubilište. Ovde je obešeno više od pedeset hiljada muškaraca, žena i dece. London je oduvek bio stratište - u osamnaestom veku svako ko je ulazio u grad video je nizove vešala - ali Tajbern je bio nešto posebno.“ „Doktor Džo kaže da je počiniocima važan obred - važan koliko i sama kazna.“ Klimnuo sam glavom. „Vrlo im je važno što je ovo mesto nekadašnjeg Tajberna. Važno im je da svoje žrtve obese, a onda ostave ovde. Siguran sam da žale što ne mogu to da obave na pločniku ispred Odeona na Marbl Arču. No nadam se da im je suviše stalo do obreda, da im je suviše važan. Ako su toliko opsednuti simbolikom, možda ćemo imati priliku da ih uhvatimo.“ Okrenuo sam se našoj šefici. „Želiš li da postavimo prismotru na Marbl Arč?“ „Trebalo je to i ranije da uradim“, rekla je Vajtstounova. „Posle prvog ubistva. Ekipa prerušenih policajaca neće odudarati ovde, naročito usred leta kada mnogo ljudi spava u Hajd parku i na Marbl Arču. Ako ubice žele da nastave, moraće da se vrate ovamo. A mi ćemo ih čekati.“ „A oni će pokušati ponovo, zar ne?“, rekao sam. „Ne vidim kako bi sada mogli da stanu“, odgovorila je. Edi je pogledala u telefon. „Policijski lekar je stigao da ustanovi smrt“, rekla je. „Otpratiću ga.“


Pogledao sam Vajtstounovu. „A i istoričar je ovde“, obavestio sam je. „Hajde da pokušamo poslednji put“, rekla je Vajtstounova. Prišao sam mladiću staračkog izgleda koji je čekao iza policijske trake. Sišao je s motocikla, spustio kacigu na sedište i pušio rukom smotanu vlažnu cigaretu. Činilo mi se da ne uživa previše u njoj. Iako se dovezao na motociklu po paklenoj vrućini, profesor Hičens je bio u somotskom odelu, košulji, s kravatom i u džemperu s V izrezom koji su izjeli odavno uginuli moljci. Njegova glava i dalje me je čudila - bila je toliko jajasta, gotovo šiljata. Sijala je od krupnih graški znoja. „Profesore Hičense“, rekao sam. „Čini mi se da smo rđavo počeli“, rekao je on. „Vi i ja. Bez razmišljanja sam odbacio vašu teoriju o Tajbernu. Pogrešio sam. Vi ste imali pravo. Izvinjavam se.“ Slegnuo sam ramenima. „To je bio samo predosećaj. Rekao sam vam i da ubice nikada neće ostaviti telo na pešačkom ostrvu usred Vest enda.“ Pokazao sam glavom na šator. „A upravo to su uradili. Znači, i ja sam pogrešio.“ Pružio sam mu ruku i on je krenuo da se rukuje sa mnom, a onda je video da mu pružam plave gumene rukavice. „Stavite rukavice i ne skidajte ih dok ne izađete iz perimetra. Ne dodirujte ništa. Sve vreme sledite moja uputstva.“ Profesor Hičens se upisao u spisak kod odgovornog pozornika i stavio rukavice i navlake preko obuće. Pozornik i ja smo podigli traku, a krupni profesor se s mukom provukao ispod. Nikad nisam video tako mladog, a tako telesno zapuštenog čoveka. „Bez žurbe, gospodine“, rekao je mladi pozornik, bez trunke ironije. Kad je najzad prošao ispod trake, profesor je popravio somotsko odelo i nakašljao se. Krenuli smo prema belom šatoru; utvrdio sam da moram da usporim kako bi Hičens držao korak sa mnom. „Moramo da pronađemo mesto samog ubistva“, rekao sam mu. „Ako mesto gde ostavljaju tela za počinioce ima obrednu vrednost, onda je možda i mesto ubistva značajno. Čini mi se da bih morao da znam gde je prostorija u kojoj su obe žrtve obešene. U ovom gradu nema previše kasnoviktorijanskih podruma. Ako nađemo mesto ubistva, ono će nas možda dovesti do ubica. Jeste li razmišljali o tome gde je ta prostorija?“ „Mi se sada nalazimo na najvažnijem londonskom gubilištu, kao što ste ispravno zapazili.“ „Ali ove žrtve nisu obešene ovde, zar ne? Ubice ostavljaju leševe na Tajbernu, ali ne mogu ovde da ih vešaju. Koje je sledeće najpogodnije mesto?“ „Ako im je ritual važan, onda mogu da biraju po volji. Na raspolaganju su im brojna druga gubilišta. Kenington Komon, Šepards Buš, Tauer Hil, Čering


kros. Gusare su vešali na doku u Ist Vopingu. Smrtne kazne izvršavale su se i u Smitfildu - mada češće spaljivanjem i bacanjem u ključalu vodu nego vešanjem, naročito nad jereticima u šesnaestom veku. Čarls Prvi pogubljen je u Vajtholu. Ali njemu je odrubljena glava. Ako govorimo isključivo o vešanju...“ „Šta je s Njugejtom?“ upitao sam ga. „Zar se vešanja nisu obavljala u Njugejtu kad su obustavljena javna pogubljenja na Tajbernu?“ Profesor Hičens je klimnuo velikom ovalnom glavom. „Njugejt bi po mnogo čemu bio očigledan izbor. Na tom mestu je osam vekova bila tamnica, a kad je tajbernsko stratište zatvoreno hiljadu sedamsto osamdeset treće, javna pogubljenja obavljala su se u Njugejtu još gotovo čitav vek. Javna vešanja su bila popularna kao danas finale fudbalskog kupa. Ogromne mase okupljale su se da gledaju. Gužve su bile nezamislive. Kad se svetina raziđe kući na večeru, često je oko gubilišta ostajalo po dvadesetak mrtvih. No Njugejtska tamnica zatvorena je hiljadu devetsto druge, a srušena dve godine kasnije.“ „I ništa nije ostalo?“ „Zatvor je potpuno srušen, a na tom mestu izgrađen je sud Old Bejli. Na zidu suda postoji ploča za zapisom. Njugejt je u suštini sravnjen sa zemljom. Teoretski, jedna vrsta surove britanske pravde zamenjena je drugom, mnogo prosvetljenijom vrstom. U Old Bejliju nije bilo pogubljenja.“ Stali smo ispred belog šatora. U šatoru su tehničari u kombinezonima, s plavim rukavicama, navlakama preko obuće i maskama fotografisali, snimali i posipali prahom za otiske; kretali su se s nekom vrstom nezajažljive radoznalosti, odlučni da zabeleže doslovno sve, kao turisti na nekoj negostoljubivoj planeti. Pogledao sam Hičensa. „Da li zaista želite da mi pomognete, profesore? Ne traćite mi vreme, Hiče - mogu li tako da vas zovem?“ „Naravno, detektive.“ „Ako želite da se dokopate nekih sočnih anegdota koje biste pričali kolegama uz šeri uveče na koledžu, onda možete odmah da idete. Ne moram da vam se dopadam, ali ako ostanete, morate mi pomoći.“ „Želim da vam pomognem. Zaista želim.“ Posmatrao sam ga nekoliko trenutaka. Onda sam klimnuo glavom i uveo ga u šator. Hektor Vels. Od vrata mu je ostala kaša odranog sirovog mesa. Gledali smo kako tehničar dugačkom hirurškom pincetom vadi nešto iz zgnječenog tkiva vrata i stručno to spušta u plastičnu kesu za dokaze. Istoričar je zinuo s nekakvim zadivljenim gađenjem. Profesor Hičens je u neverici zurio u telo. Nisam imao predstavu o tome šta je očekivao. No to svakako nije bio leš čoveka koji je u poslednjim


trenucima pokušavao da se oslobodi konopca kidajući sopstveno grlo. Hektor Vels je od brade do grudi izgledao kao da je živ odran. Ni milimetar kože nije mu ostao netaknut, umesto vrata ostala mu je samo odvratna masa mlevenog mesa. Profesor Hičens je rekao: „Gospode bože... šta mu je to zariveno u vrat? Valjda nisu...?“ Tehničar je pincetom pažljivo izvadio još nešto. Bilo ih je ukupno deset. Klimnuo sam glavom. „Nokti“, rekao sam. „To su nokti Hektora Velsa. Kad su ga obesili, kidao je uže oko vrata toliko snažno da je iščupao sve nokte.“ Profesor Hičens se tiho ispovraćao po navlakama za obuću. Krila šatora zalelujala su se na letnjem povetarcu. Stresao sam se, koža mi se ježila od blizine drevnih užasa, a vetar u krošnjama stabala u parku zvučao je kao zajednički jecaj svih aveti Tajberna.


DESET

PAKOVAO SAM OPREMU za trening. Skaut je spavala kod svoje drugarice Mije, a dole na ulici noć pijace mesa tek je počinjala. Znao sam da posle čitavog dana provedenog na Marbl Arču neću moći da zaspim ako se ne premorim kod Freda. Onda je pozvala Edi da mi kaže da imamo prvi pravi prodor. „Dobra vest je što smo dobili otiske prstiju“, rekla je. „Materijal s oba slučaja stigao je s analize. Pronađen je isti otisak na odeći obe žrtve.“ Čuo sam uzbuđenje u njenom glasu. „To je otisak prsta u rukavici, Makse, ali zaista oštar. Palac. Otisak levog palca na oba mrtva čoveka.“ Većina zločinaca misli da rukavice prikrivaju otiske prstiju. To nije tačno, naročito ako koriste savremenije rukavice od tanke gume ili nečega sličnog. Što su rukavice tanje, veća je mogućnost da se otkriju rečite vijuge s jagodica. „A koja je loša vest?“, upitao sam je. „Otiska nema u IDENT1.“ Sistem IDENT1 je velika baza i ima otiske gotovo deset miliona ljudi. To znači da oko pedeset miliona ljudi nije u toj bazi - deo stanovništva koji nikada nije imao nikakvog posla s policijom. „A oba naša osumnjičena su u bazi“, rekao sam. „I Pol Vorbojs i Bari Vajlder imaju policijski dosije.“ „Vajlder za mladalačku glupost na fudbalu, a Vorbojs jer je živeo od kriminala“, rekla je Edi. „Jesmo li sigurni da oni nisu ubice?“ Analiza otisaka prstiju nije egzaktna nauka kako se prikazuje u filmovima. Tehničari za obradu otisaka prstiju umeju da pogreše. Do 2001. godine za poređenje otisaka postojao je standard od šesnaest tačaka, što znači da je bilo neophodno šesnaest tačaka poklapanja da bi se otisak zakonski poklopio s otiskom osumnjičenog. Taj sistem je napušten jer nije bio dobar. „Nisu ni blizu, Makse.“ „Ali mi još nemamo mesto ubistva, pa nemamo ni otiske s tog mesta, zar ne?“, nastavio sam. „Pol Vorbojs ili Bari Vajlder mogao je da ostavi otiske rukavica, prstiju i obuće i DNK po čitavom mestu ubistva. Ovaj pronađeni otisak ne znači da Bari Vajlder ili Pol Vorbojs - ili obojica - nisu bili tamo. On


ne znači da oni nemaju ništa s tim.“ „Ali je sada mnogo manje verovatno, zar ne?“ To sam morao da priznam. „Jeste.“ Ušao je Džekson, potpuno znojav od večernjeg trčanja. Sten je ustao s kauča i pritrčao mu da ga pozdravi. Obojica su me gledali kako razgovaram telefonom. „Ti znaš šta ovo znači, zar ne?“ „To znači da ti tipovi najverovatnije nemaju policijski dosije.“ „Čisti su“, rekla je Edi. „Mrzim kad su čisti. Vidimo se ujutru, Makse.“ „O tome pričaju na svim vestima“, rekao je Džekson češkajući Stena po vratu. „O Klubu za vešanje.“ Klimnuo sam glavom. „A šta je to?“, upitao je Džekson. „Neka osvetnička grupa?“ „S nama sarađuje jedan psiholog“, rekao sam. „Doktor Džo. Amerikanac. Njegova teorija kaže da oni to što rade smatraju smrtnom kaznom. Ne misle da je to ubistvo. Ne vide to tako. Veruju da izvršavaju smrtnu kaznu.“ „Ali ubijaju samo gadove, zar ne? Ubili su zlostavljača dece i čoveka koji je pregazio dete i pobegao.“ Nasmešio sam se. „Ne smeju nikoga da ubiju, Džeksone. To je protivno zakonu.“ On se zamislio. „Ipak, ne može ti biti drago što ih tražiš. Kao da si advokat ili tako nešto.“ Zabacio sam torbu na rame. „Jesi li ti mogao da odlučuješ o tome hoćeš li poći u Avganistan, Džeksone? Da li te je neko pitao kuda želiš da pođeš?“ Odmahnuo je glavom. „Ideš tamo kuda te pošalju“, rekao sam. „Isto je i sa mnom. Svi samo radimo svoj posao. To je sve. Zakon nije tu samo za dobre ljude. Idem kod Freda.“ „Malo je kasno za trening“, primetio je Džekson. „Moram da se izduvam“, rekao sam, „inače nikad neću zaspati.“ „Idem s tobom.“ „Upravo si se vratio s trčanja.“ Nasmejao se. „Još sat vežbanja neće me ubiti.“ Ponovo se zamislio. „Samo kažem da ono što rade jeste nezakonito. Ali da li je zbog toga i pogrešno?“ „Govoriš kao da im se diviš.“ „A ti govoriš kao da ih se gadiš. Silovatelj dece i nemarni vozač, Makse. Nije neki gubitak.“ „Ne radi se o tome.“ „A o čemu se radi?“ „Radi se o tome ko im je dao pravo da se igraju boga? Ko ih je izabrao da budu sudije, porotnici i dželati? Oni nisu zakon.“


„Zaboravio sam“, nasmešio se. „Ti si zakon.“ „Bio sam nedavno u Old Bejliju“, rekao sam. „Neki momci su išutirali čoveka na smrt. Zvao se Stiv Godard i imao je četrdeset godina. Prošli su olako i pobesneo sam. Hteo sam da nasrnem na njih. Hteo sam da im zbrišem osmeh s lica. Hteo sam da ih povredim, da ih kaznim onako kako ih sud nije kaznio. Hteo sam da im dam ono što su zaslužili. Glupo, zar ne? Imam Skaut i moram da se staram o njoj. Neću joj biti od koristi u zatvoru. No to je trajalo samo trenutak. Onda mi se jedan sudski stražar uneo u lice i taj trenutak je prošao.“ „Ti si takav, Makse. Za neke ljude taj trenutak nikad ne prođe.“ Zastao je. „Ali vešanje je čudnovato. Mislim, čudan način ubistva. Jesi li ikada pre video tako nešto?“ Odmahnuo sam glavom. „Nisam nikad.“ „Čak i ako mrziš te gadove, zašto bi se mučio da ih vešaš?“ Nasmešio sam mu se. „Šta bi ti uradio? Isprebijao ih varjačom? Nije mi uzvratio osmeh. Pogled njegovih tamnih očiju skliznuo je s mene. „Kad bih želeo da ubijem nekoga ko to zaslužuje, ne bih ga obesio.“ „Šta bi uradio, Džeksone?“ Zatresao je glavom. „Ne bih mu namakao omču oko vrata.“ „Ali šta bi uradio? Prosvirao mu mozak kuršumom s kilometra?“ „Ja nisam snajperista, Makse. Ja sam kuvar. Ali prišunjao bih mu se dovoljno blizu da nanjušim šta je doručkovao.“ Zagledao se u svoje dlanove kao da ih vidi prvi put. „A onda jedan metak u glavu“, rekao je. „I jedan u srce.“ Ućutali smo. Onda mi se Džekson nasmešio i trenutak je prošao. Pokazao je moju torbu. Rukavice od četrnaest unci. Majica. Šorts, patike. Štitnik za zube. „Imaš li da mi pozajmiš opremu?“, upitao me je moj prijatelj.

Udarali smo u vreće u smitfildskom ABC-u. Odrađivali smo Fredov čuveni ciklus - deset rundi od tri minuta naizmenično na vrećama i kruškama, a između rundi minut za deset poskoka iz čučnja i deset sklekova. Bez odmora za srce. Oporavak tokom rada. „Imate sreće što trenirate!“, vikao je Fred na nas. „Da je lako, svi bi to radili! Bol je samo slabost koja napušta telo!“ Na pola ciklusa odmakao sam se od kruške pokušavajući da dođem do daha, da nađem još malo snage i vazduha, a Džekson je mlatio po vreći uz zvuke udara kože o kožu. Nosio je jednu moju majicu dugih rukava, za broj preveliku. Nasmejao se mojoj iscrpljenosti. „Uvek sam bio čvršći od tebe!“, povikao je.


To nije bilo tačno. Ja sam uvek bio čvršći. Ali on je bio luđi.

U Ulici Čarterhaus naišli smo na grupu pijanih ljudi. Više od bilo koje druge, Smitfild je bio četvrt koja nikad ne spava. Pijaca mesa radi čitave noći. U klubovima duž Ulice Čarterhaus pleše se do sitnih sati. Pabovi su se postarali za odgovarajuće dozvole, pa nosači mesa i gosti klubova imaju gde da popiju pivo u cik zore. Pijanci su uobičajeni prizor u ovom delu grada. No ljudi pred nama bili su opaka vrsta pijanaca. Stajali su pred jednim klubom u koji su im zabranili ulaz. Učtivo, ali odlučno. Džekson i ja smo sišli na kolovoz da ih obiđemo dok su se prepirali s čovekom na vratima. „Njušim krmka“, rekao je jedan. Onaj najmanji. Prcoljak. Oni su često najlajaviji, ti napoleoni u majicama s okovratnikom. Nastavili smo. Video sam kako se Džekson osvrće preko ramena, a zatim gleda u mene. „Samo nastavi“, rekao sam mu. „Mislim da nećemo moći da nastavimo“, odvratio je. Sledili su nas. Pogledao sam preko ramena. Ima ih petorica. Nosili su majice s okovratnikom u toploj noći, umrljane hranom. Trojica su držala boce. Jedna mi se rasprsnula pod nogama. Staklo i pivo su poleteli na sve strane. Onda su se pijanci našli ispred nas. „Kuda si krenuo, krmak?“, rekao je jedan, iskoračio napred i našao mi se ispred nosa. Osetio sam miris cigareta, piva i brze hrane. Momak je sam sebe razdraživao, kao što takvi uvek čine pre tuče. „Mislim da poznaješ mog drugara, krmak. Mislim da si ga poslao u zatvor.“ Načinio sam dug korak unazad da stvorim sebi prostora i naciljao sam mu u srce. To ih uvek uspori i ućutka. Snažan udarac u srce. Niko ne očekuje snažan udarac u srce. Promašio sam. Okrenuo se da kaže nešto drugarima baš kad sam zamahnuo, pa sam ga ovlašno pogodio u rame. Zaneo se i tada je sve počelo. Iznenada su me udarci pogađali u lice, neprecizni udarci u uho, u čelo, u jagodicu. Slabi udarci. Jedan me je ipak pogodio u vilicu i za tren oka našao sam se na šakama i kolenima. Neko me je šutnuo u rebra. Onda neko drugi s druge strane. Nisam mogao da ustanem. Onda sam kroz noge koje su me šutirale video Džeksona. Onaj prcoljak koji mi je urlao u lice pao je prvi. Džekson ga je šutnuo nisko u nogu, pogodio je stopalom kost i ligamente i prcoljak se srušio uz krik na koji su se svi okrenuli.


Džekson nije gubio vreme. To nisu bili udarci nogom kakvi su pogađali mene. Bili su to stručni škrti pokreti, zapanjujuće nasilni. Džeksonovo stopalo se dizalo, okretalo, ciljalo u kolena. I pogađalo. Još jedan je pao na tlo, lica izobličenog od bola. Dvojica su zajedno nasrnula na Džeksona. Koraknuo je napred, podigao ruke i obojici zario palac u oko. Kad su se okrenuli, urlajući i držeći se za lice, šutnuo ih je u kolena. Takva borba ne uči se u dvoranama za boks. Nije bilo ničeg plemenitog u njoj. Nije bilo poštovanja prema protivniku. Džekson ih je uništio; zapitao sam se hoće li oni ikada prohodati. Na nogama je ostao još jedan. Džekson je brzo krenuo ka njemu, zavrteo se, pogodio ga laktom posred usta i prosuo mu zube po pločniku. Pre nego što se ovaj srušio, Džekson ga je šutnuo u kolena. Onda mi je pomogao da ustanem i pobegli smo. Nismo razgovarali bežeći. Ćutali smo i dok smo se prali i dok sam mu previjao ranu na laktu - zubi poslednjeg napadača pocepali su mu kožu i mišiće. A onda smo se pogledali. „Kakav si ti to kuvar?“, upitao sam ga.


JEDANAEST

SLUZBENICA ZA ODNOSE s javnošću trebalo je pre konferencije za novinare u stanici Centralni Vest end da pripremi detektivku višu inspektorku Pat Vajtstoun. No to je uglavnom obavila naša načelnica, detektivka Elizabet Svajer. „Pat, moramo poslati poruku da niko ne sme da uzme zakon u svoje ruke. Zato što to ne poboljšava zakon, nego ga uništava. Samo im to ponavljaj.“ „Telefon za vas, gospođo“, rekao je detektivski pripravnik Bili Grin. Oči šefice našeg tima gnevno su blesnule iza naočara. „Rekla sam da zadržiš sve pozive, Bili.“ „Ovaj treba da prihvatite, gospođo.“ Malo je zastao. „To je vaš sin.“ Vajtstounova je preuzela poziv, a ja sam otišao do prozora uz koji je stajala Edi Ren i zurila dole na ulicu. Cirkus je stizao. Ekipe za snimanje, satelitska vozila i desetine izveštača. „A oni još nisu serijske ubice“, rekla je Edi. „Daj im vremena“, odvratio sam. „Ubili su dvojicu. Treba im samo još jedna žrtva da se kvalifikuju.“ „Pat, jesi li dobro?“ rekla je načelnica iza nas. „Jesam, samo... Moj sin. Mislila sam da je prenoćio kod druga, ali on je u bolnici. Kažu da je proveo tamo čitavu noć. Desila se neka... nesreća. Neko mu je, neka banda, razbili su mu bocu u lice.“ Trudila se da se obuzda. Skinula je naočari i obrisala ih. „Gospođo“, rekla je načelnici, „kažu da će... misle da će... lekari kažu da će možda izgubiti vid.“ Za mene je sin Pat Vajtstoun bio senka koju sam opažao kasno uveče na kompjuterskom monitoru kada ga majka s posla pozove preko Skajpa. Razgovarali su obično o domaćim sitnicama koje ispunjavaju porodični život - o domaćim zadacima, obrocima, pobedama i razočaranjima, o planovima za sutra. Odjednom mi se činilo da dečko više nikada neće biti isti. „Idi kod njega“, rekla je načelnica. „Samo idi.“ „Ali konferencija za novinare...“ „Idi kod svog sina“, rekla je Svajerova i odvukla je do vrata sobe. „Idi odmah kod njega. Ništa nije važnije od toga.“ Kad je Vajtstounova izašla, službenica za odnose s javnošću stala je pred


načelnicu i zavrtela glavom. „Ali ko će govoriti na konferenciji?“, upitala je. „Istražitelj najviši po rangu“, odgovorila je načelnica i pogledala me bez trunke oduševljenja.

Zurio sam u redove novinara i snimatelja zbijene u sali za sastanke naše stanice. Usta su mi bila suva, a dlanovi vlažni. Košulja mi se lepila za leđa, a glava mi se potpuno ispraznila. „Dobro jutro svima“, rekao sam. Niko me nije ni pogledao. „Sačekajte malo“, rekla je službenica. „Mikrofon nije uključen.“ „Dođavola“, rekao sam, sekundu pošto se mikrofon uključio. Sada su me svi gledali. Neki su se smešili. Drugi su odmahivali glavom. „Ovaj“, rekao sam, „ja sam detektiv pozornik Vulf i daću vam obaveštenja o dva ubistva koja sada istražujemo.“ Pogledao sam beleške, ali novinari su mi već dovikivali pitanja. Pokušao sam da se setim poruke. Poruke koju treba da im utuvim. Poruke da zakon ne postoji kad ga neko uzme u svoje ruke. Mikrofon je zapištao. „Detektive Vulfe“, rekla je visoka crvenokosa žena tvrdog lica, „ja sam Skarlet Buš.“ „Izvoli, Skarlet“, rekao sam joj. „Šta mislite o tome što internetska zajednica smatra ove ljude herojima?“ „Oni nisu heroji“, odgovorio sam. Iskrivio sam usta da pokažem besmislenost takvih misli. Usta su mi bila suva kao pesak, mada su mi leđa, zanimljivo, bila vrela i mokra od znoja. „Ono što smo videli na ova dva snimka“, nastavio sam, „nije zakon, nego ono što se dešava kad se zakon sruši.“ Skarlet Buš je zatresla glavom. „Ali obojica obešenih učinili su neizreciva nedela. Jedan je vrebao i silovao maloletnice. Drugi je osakatio i ubio dečaka. Kako možete da stojite tu i govorite...“ „Nije važno šta su uradili“, rekao sam, a svi su podivljali. „Nije važno šta su uradili?“ „Nije važno šta su uradili?“ „Nije važno šta su uradili?“ Posegnuo sam za čašom vode i video da načelnica Svajer zuri u mene s drugog kraja sobe. Nekako sam uspeo da prevrnem čašu. „O, jebote“, rekla je službenica za odnose s javnošću kad joj se voda prosula po haljini. Skarlet Buš se nasmejala. „Žrtve obojice obešenih bila su deca“, rekla je. „Nedužna, nevina deca čije


su živote ti zlikovci uništili. A vi kažete da to što su učinili nije važno?“ „Hteo sam da kažem...“ Službenica se nagnula ispred mene nad mikrofon. „Nema više pitanja!“, povikala je. „Samo još jedno pitanje“, rekla je Skarlet Buš. „Kako spavate, detektive?“

Kad sam stigao u bolnicu, vest se već pojavila na internetu. „NIJE VAŽNO ŠTA SU URADILI!“ Bezdušni policajac uvredio žrtve Skarlet Buš, policijski dopisnik Loš dan na poslu, pomislio sam. Pat Vajtstoun je spavala u bolničkoj čekaonici. Sklupčala se na plastične stolice pričršćene za lepljivi tepih kao da bi iko pomislio da su vredne krađe. Bez naočara lice joj je izgledalo nebranjeno, toliko drugačije od lica žene koju sam poznavao s posla, gotovo kao da je tuđe. Otišao sam da iz aparata pored kog sam prošao ulazeći uzmem kafu. Bila je crna i vrela. Stajao sam u hodniku, oprezno srkutao i gledao bolesnike od raka u kućnim mantilima kako iza velikih staklenih vrata glavnog ulaza puše poslednju cigaretu tog dana. Kad sam se vratio u čekaonicu, Pat se bila probudila i sedela je. „Makse“, rekla je; znao sam da se ovde svakako nije odmorila. Polako je stavila naočari. Lice joj nikada nije izgledalo ranjivije. „Kako ti je sin?“, upitao sam. „Kako je Džast?“ Klimnula je glavom kao da se muči da shvati njihovu novonastalu stvarnost. „On je, ovaj, izgubio je vid na jednom oku.“ Zatresla je glavom. „Neko ga je udario bocom u lice, Makse.“ Obula je patike dečjeg broja i provukla prste kroz kosu. „U klubu. U tuči oko neke devojke. Navodno je gledao neku devojku. A desno oko - desno oko je podnelo svu silinu udarca, a levo je zasuto krhotinama stakla. Izgubio je desno oko, Makse. Nema ga više. Zgnječeno je. Zaboravićemo to desno oko, Makse. U levom oku mu se odvojila mrežnjača i puno je staklića i... ovaj... pokušavaju da spasu to oko. Doktor Patel radi sve što može, Makse, ali ima mnogo stakla... komadića stakla... u njegovom oku... u njegovom levom oku.“ „Pat“, rekao sam. „Gospode bože, Pat.“ Počešala se po glavi. Uzdahnula je. Udahnula je. „Tako stoje stvari“, rekla je. „Čekam vesti o tom drugom oku.“ Zatresla je glavom, pogledala me i na licu joj se pojavio začetak osmejka. „A kako si ti?“


„Ja?“ „Ostavila sam te u škripcu. Tamo u stanici. Kako je bilo na konferenciji za novinare?“ „Nisi videla?“ „Nisam.“ „Naravno da nisi. Naravno da to nisi gledala. Dobro je bilo.“ „Odlično, Makse.“ Želeo sam da je zagrlim, ali pogledala me je pravo u oči i video sam da je to i dalje žena koju poznajem, da je to još moja šefica, da je i dalje najiskusniji detektiv za ubistva u stanici Centralni Vest end, i taj trenutak je prošao iako su joj oči bile vlažne od suza, iako mi nikad nije bila bliskija. Seo sam pored nje. „Šta se dogodilo, Pat?“ Zatresla je glavom. Ispričala mi je priču u delićima. Zato što je bila potpuno besmislena, a ipak jezivo lako shvatljiva. „Uobičajene šiparačke gluposti“, rekla je. „Sve je počelo lažima - Džast mi je rekao da ide kod druga da igraju video-igre. Poverovala sam mu. A taj drug je rekao da ide kod nas. Otišli su u taj klub. Da popiju piće. Da se pretvaraju da više nisu deca. To šiparci rade, Makse. Momci su izašli u provod - Džast i nekoliko njegovih školskih drugova - dobra su to deca - otišli su u taj klub na Holovej roudu - onda su odjednom neki drugi momci počeli da viču na Džasta - da je gledao neku devojku - ali njegov drug - razgovarala sam s tim njegovim drugom - presedeo je čitavu noć u bolnici, suviše preplašen da ode kući - on kaže da Džast nije uradio ništa - da nije ni video tu devojku - ali oni su - jedan od njih - jedan iz te bande - sebe zovu Kerogradski momci - udario ga je bocom u lice - i razbila se - staklo - njegove oči...“ Uzeo sam je za ruke. Nije morala više ništa da mi kaže. Takve besmislene gluposti dešavaju se svake noći. No obično se dešavaju nekom drugom. „Mi smo mala porodica, Makse. Džast i ja. To čovek ne shvati dok mu se ovako nešto ne desi. Činilo mi se da treba nekoga da pozovem. Ali koga? Roditelji su mi mrtvi, nemam braće ni sestara. Nemam koga da pozovem, znaš.“ „A Džastov otac?“, upitao sam. Kad sam video kako joj se lice besno mršti, shvatio sam da nije trebalo to da kažem. „On je za nas mrtav“, rekla je. „Ostavio nas je da se sami snalazimo. I snaći ćemo se. Čak i s ovim.“ Čutali smo dok se na vratima nije pojavio lekar, čovek azijskog porekla star tridesetak godina, u plavoj hirurškoj odeći, užurban. Pogledao je po čekaonici. „Gospođice... Vajthed?“ „Vajtstoun“, rekla je Pat ustajući. „Gde je drugi lekar? Doktor Patel?“


„Njegova smena se završila. Ja sam doktor Kan. Upravo sam operisao vašeg sina Džejsona.“ „Zove se Džastin.“ „Tako je.“ Gledao ju je, potpuno nedokučivog lica, a meni se utroba zgrčila. „Nemam dobre vesti, bojim se“, rekao je gledajući beleške. „Uspeli smo da uklonimo komadiće stakla iz leve dužice i potpornog tkiva vašeg sina, ali očni nerv se, nažalost, odvojio od oka...“ Gledao ju je, nevozno oblizivao usne i čekao da ona ispuni stravičnu tišinu. Ali ona je ćutala. „Šta to znači, doktore?“, upitao sam ga. „Oko je lopta s prozirnom kvrgom napred - to je rožnjača - i peteljkom nazad - to je očni nerv. Staklo je bilo u rožnjači, ali očni nerv, koji prenosi vizuelne podražaje u mozak, bio je odsečen...“ „Šta to znači?“ „Vid bez očnog nerva je nemoguć.“ „Znači, on je...“, rekla je Pat i snažno progutala knedlu. Sve je progutala. Bol. Strah. Nevericu. Osećanja koja nisam mogao ni da zamislim jer nije moje dete bilo u toj operacionoj dvorani. Nije mogla da izgovori tu reč. Činilo se da je nikad neće izgovoriti, da će živeti i umreti ne izgovorivši je nikad. A onda ju je najzad izrekla. „Slep je?“, rekla je. „On je slep?“ Lekar je govorio nešto o blagodatima psihološkog savetovanja, ali Pat Vajtstoun ga nije slušala. Dozivajući sina po imenu izašla je iz čekaonice i otišla u hodnik. „Džaste! Džaste! Džaste?“ „Ne možete...“, rekla je dežurna medicinska sestra. „On se odmara posle operacije“, rekla je druga sestra stojeći ispred sobe njenog sina. „Ne smete...“ Ali smela je i ušla je. Ušao sam za njom. Soba je bila u mraku, kao i njen sin, još bez svesti od opšte anestezije. Beli zavoji skrivali su mu pola lica. „Lepi moj sine“, rekla je Pat Vajtstoun, pala na kolena pored kreveta, a onda su naišle suze, beznadežne suze koje kao da nikad neće stati. „Sada sam tu“, rekla je. Stao sam pored nje, nisam je dodirnuo i ćutao sam. Žalio sam što tu nisu otac, deda, braća i sestre da joj pomognu da nosi teret koji ne bi trebalo da nosi sama. Ali tu sam bio samo ja. „Skotovi“, rekla je. „Prokleti skotovi.“ Zatvorila je oči i počela da se njiše napred-nazad, stisnutih usana, gnevna i silovita kakvu je nikada nisam video. Gledao sam je kako dahće kao da


odjednom ne može da diše, kako podiže glavu čvrsto stisnutih očiju kao da zaista vidi te skotove koji su joj oslepeli sina, kao da im vidi lica, kao da ih gleda kako dobijaju šta su zaslužili. Kao da ih - to mi je palo na pamet samo od sebe - kao da ih vidi kako preklinju za milost njišući se na konopcu.


DVANAEST

KAD SAM UJUTRU došao u stanicu, nadao sam se da ću videti dobro poznatu priliku Pat Vajtstoun kako rukovodi poslom u sobi za teške zločine. No očigledno je i dalje bila uz sina u bolnici. Detektivski pripravnik Bili Grin stavljao je na beli zid fotografiju Hektora Velsa koju je sigurno skinuo sa sajta njegove kompanije - zvanični portret kakve velike korporacije snimaju. Vels se smešio s promućurnim vedrim samopouzdanjem, kao da poručuje da je novac u njegovim rukama bezbedan. Fotografija je stajala pored slike Mahmuda Iranija snimljene prilikom hapšenja. Kolin Čo i nekoliko njegovih ljudi iz Centralne jedinice za tehnološki kriminal stajali su nagnuti nad laptopom. Doktor Džo je jeo smrznuti jogurt i posmatrao ogromnu mapu Londona postavljenu preko čitavog zida. Analitičarka glasa - Tara Džouns - sedela je za jednim radnim stolom i puštala jednu rečenicu razgovora sa snimka vešanja Hektora Velsa, zaustavljala je i zurila u monitor, a crna kosa prosipala joj se preko lica pa ju je sklanjala rukom. Ali nije bilo detektivke više inspektorke Pat Vajtstoun. „Ima li vesti od šefice?“ upitao sam. Bili je odmahnuo glavom. „Da je pozovem?“ Pomislio sam na oslepljenog dečaka u bolnici. „Nećemo da je uznemiravamo“, rekao sam. Postao sam vršilac dužnosti starijeg istražitelja naše ekipe. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište? Znaš li - znaš li - znaš li?“ Linija grafikona na njenom monitoru podizala se i spuštala u ritmu reći. „Kako ide?“, upitao sam Taru Džouns, ali nije mi odgovorila, nego je nastavila da sluša onu jednu rečenicu. „Znaš li - znaš li - znaš li?“ I dalje uzdrman prizorom mrtvog Hektora Velsa, naš istoričar, profesor Hičens, stajao je pred velikom mapom grada. „Znači, Tajbern je bio na mestu gde je pronađeno telo Hektora Velsa?“, pitao ga je doktor Džo. „Jeste, koliko možemo da utvrdimo. Ali nije to tako jednostavno. Detektiv


Vulf je imao pravo - Tajbern je bio tu, ali rasprave o tačnom mestu još se vode jer su tajbernska vešala bila pokretna.“ Hičens me je pogledao. „Tajbern je svakako bio ovde, ali sama vešala verovatno su se tokom stoleća postavljala na dvadesetak različitih mesta. Ali sama oblast očigledno je veoma značajna ovim - kako se to kaže? - počiniocima.“ „A šta su radili?“, upitala je Edi. „U stara vremena? Sklapali su prenosiva vešala kao nameštaj iz Ikee i vešali ljude?“ „Osuđenici su stajali na kolima u koja je bio upregnut konj“, rekao je Hičens. „Konopac je bio pričvršćen za poprečnu gredu tajbernskog stabla. Kola su odlazila i osuđenici su umirali od davljenja, a ne od slomljenog vrata. Većinom su bili sirotinja, ali Semjuel Pips, čuveni svedok svog vremena, gledao je kako u Tajbernu vešaju jednog njegovog prijatelja plemenitog roda. Takva smrt je spora i ružna. A nije trebalo da bude takva.“ „Znači, ako želimo da obeležimo čitavu oblast“, rekao sam, „šta se računa kao Tajbern?“ Pokazao nam je rukom veliku oblast koja je obuhvatala čitav Hajd park i dobar deo Vest enda. „U oblasti tik severno od Marbl Arča obavljen je najveći deo od pedeset hiljada pogubljenja. No svi putevi u ovoj oblasti vode u Tajbern. Ulica Park lejn se do osamnaestog veka zvala Tajbern lejn, a Oksfordska ulica je bila Tajbernski put.“ „Znači, mogli su da ostave telo bilo gde između Hajd parka i Oksfordske ulice i da ono i dalje bude u Tajbernu?“, rekao sam. Profesor Hičens je slegnuo ramenima. „Teoretski da.“ „Da li zaista misliš da će se vratiti tu iako će ih čekati svi policajci u civilu?“, upitala me je Edi. Pogledom sam zatražio odgovor od doktora Džoa. „Mislim da neće moći da se odupru iskušenju da se pridržavaju ustaljenog obreda“, rekao je. „Ako odluče da ubiju ponovo.“ „A mislite li da će ubiti ponovo, doktore Džo?“ „Mislim da više ne mogu da se zaustave. Mislim da su sebi postavili zadatak da kazne sve zlo ovog sveta.“ „A ko su oni, doktore Džo? Za kakvim ljudima tragamo?“ „To su ljudi koji očigledno misle da je pravda osujećena. Opsednuti su pravosudnim postupkom - ili sopstvenom verzijom tog postupka. Opsednuti su Albertom Pirpointom, prekim laičkim sudom, čitanjem optužbi. Rekao bih da su imali neka iskustva sa zakonom i da im se nisu dopala.“ Čekao sam da izgovori ono što smo obojica mislili. No on je samo pojeo svoj smrznuti jogurt jer bi ta misao ovde zvučala kao svetogrđe. Zato sam je ja izrekao umesto njega. „Možda su policajci“, rekao sam. „Moguće je“, saglasio se doktor Džo.


Okrenuo sam se ženi zanjihane kose. Sedela mi je okrenuta leđima. „Kako ide analiza govora, Taro?“ Nije mi odgovorila, nego je ustala da baci u korpu praznu kartonsku čašu za kafu. Bila je visoka i u ravnim cipelama. Od onih visokih žena kojima je uvek nelagodno zbog sopstvene visine. Dugonoga. Vitka. U početku sam mislio samo da je stidljiva ili zatvorena. Sada mi je delovala samo ravnodušno prema svima. Naročito prema meni. Sela je i ponovo pustila isti deo snimka. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište?“ Obuzeo me je talas ljutnje. „Makse?“, rekla je Edi. „Mislim da vas niko nije upoznao kako treba. Tara je...“ Tara Džouns se okrenula i pogledala me kao da me vidi prvi put u životu sklanjajući zanjihanu crnu kosu koja joj je pala preko bledog i ozbiljnog prelepog lica. Najzad sam shvatio da je Tara Džouns gluva. „Evo šta sam utvrdila“, kazala je. „Isti glas je i na snimku s Mahmudom Iranijem i na snimku s Hektorom Velsom. Govornik ima grlene prizvuke Londona ili jugoistočne Engleske, ali postoje izraziti znaci prilagođavanja. Zamislite čoveka s ušća Temze koji je učio da govori standardni engleski. Drugim rečima, govornik se ne služi govorom koji je naučio u detinjstvu. Ili je išao na časove dikcije ili je, što je mnogo verovatnije, napustio društveni sloj svojih roditelja. To se često dešava. Većina ljudi na univerzitetu nauči da govori drugačije.“ Ja sam razmišljao o njenom govoru. Zvučao je sasvim kako treba, ali sada kad sam saznao da je gluva, činilo mi se da izgovara reči tačno, ali da ih ne čuje. „To nije sve“, nastavila je. „Neke rečenice imaju neobičnu melodiju, kao da subjekt govori stranim jezikom koji se govorio u njegovom domu, a i on ga zna.“ Bio sam zadivljen. „I sve to ste zaključili iz jedne rečenice?“, upitao sam je. Nasmešio sam joj se. Nije mi odgovorila osmehom. „Biometriju glasa - digitalnu analizu modela govora - obavlja kompjuterski program“, rekla je Tara Džouns. Onda me je hladnokrvno pogledala. „Zato mislim da ćete utvrditi da me moja invalidnost ne sputava u poslu.“ „Naravno“, rekao sam i porumeneo od stida. Vrata sobe su se otvorila i ušla je detektivka viša inspektorka Pat Vajtstoun. Izgledala je deset godina starije i pet kilograma mršavije nego sinoć. Delovala je potpuno rastrojeno. Gledala nas je, a mi smo gledali nju.


Tišinu je prekinuo Bili Grin. „Gospode bože“, povikao je. „Imamo još jednog!“ Onda se snimak pojavio na velikom monitoru. Mladića vrlo kratko podšišane kose uveli su u prostoriju u koju sunce ne zalazi, a tamne prilike u pozadini kačile su nešto na beli zid pozeleneo od starosti. „Nema oznake datuma i vremena“, primetila je Edi. Okrenuo sam se Kolinu Čou. „Ide li ovo uživo?“, upitao sam ga. Odmahnuo je glavom. „Ne znam, Makse.“ „Je li ovo uživo?“, povikao sam. „Jebote, Makse, nemam pojma!“, viknuo je Kolin u odgovor. „Pusti nas da otkrijemo!“ Njegova ekipa se očajnički sagnula nad laptop. Svi telefoni zazvonili su istovremeno jer su se ubice bližile čarobnom broju. Tri je čarobni broj. Klub za vešanje uskoro će postati grupa serijskih ubica. Pogledao sam našu šeficu tražeći uputstva. Ali ona se samo spustila za svoj sto kao da je neizrecivo umorna, kao da nije spavala danima. A sve vreme netremice je gledala ekran na zidu. „Edi, na Marbl Arč“, rekao sam. „Bili, pođi s njom. Ja ću zvati PTU da pošalju ljude tamo za slučaj da su ubice dovoljno glupe da ostave telo na istom mestu.“ PTU, to jest SO 15, jeste Protivteroristička uprava, specijalni operativni odsek Metropolitenske policije. Ta služba ima na raspolaganju preko hiljadu ljudi za prismotru. Pre nego što sam došao u Sevil rou dvadeset sedam, bio sam jedan od njih. Pogledao sam Vajtstounovu da vidim jesam li postupio ispravno. Ali ona je i dalje zurila u ekran. Edi Ren i Bili Grin su izašli iz sobe baš kada je na monitoru mladiću preko glave namaknuta omča. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište?“ Nije odgovorio. Treptao je da rastera suze, a na mišicama sam mu opazio tragove dugogodišnje upotrebe heroina. „Pitam se koga je ubio“, rekla je Vajtstounova tiho i odsutno, kao da govori sama sebi. „Izgleda da ovo ide uživo“, rekao je Kolin Čo. „Hvala vam svima na strpljenju.“ Na beli zid pozeleneo od godina bile su pričvršćene fotografije. Dve fotografije. Crno-bela fotografija nasmejanog vojnika, britanskog vojnika iz rata protiv nacističke Nemačke.


I fotografija u boji tog istog čoveka, šezdesetak godina starijeg, nasmešenog starca u naslonjači ispred skromne božične jelke. „Na osnovu podataka s interneta“, rekao je Kolin Čo, „stari gospodin je Bert Pejdž, veteran iskrcavanja u Normandiji i penzionisani štampar koji je još u komi pošto ga je opljačkao Daren Donovan, zavisnik od heroina.“ Zastao je. „Metkol je dobio brojne potvrde da je ovaj mladić Daren Donovan...“ „Znači, ako je to istina, da više ne vešaju samo ubice“, rekao je doktor Džo. „Ni na Tajbernu nisu vešali samo ubice“, rekao je profesor Hičens. „U osamnestom veku čak dve stotine prestupa kažnjavalo se smrću u ovoj zemlji. Skitnja. Krađa. Svetogrđe. Boravak u društvu Cigana duži od mesec dana... Obesili su sedmogodišnjaka koji je ukrao pismo, obesili su drumskog razbojnika i obesili su ljude koji su pogubili Čarlsa Prvog.“ „Želim da se potvrde identiteti tih ljudi“, rekao sam. „Starca sa fotografije i mladića kog vešaju. Neću da verujem na reč masi s interneta.“ No duboko u sebi, već sam joj poverovao. Daren Donovan, narkoman, napao je i opljačkao starca zbog nekoliko novčića. A sada će platiti za svoj zločin. Životom. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište?“ Ovo vešanje obavljeno je bez žurbe i strke. Daren Donovan nije preklinjao za milost kao Mahmud Irani. Daren Donovan se nije borio za život kao Hektor Vels. Bio je patetično krotak dok su ga penjali na kuhinjsku stolicu. Poslušno je sagnuo glavu kad su mu namakli omču na vrat. Jedini znak neizrecivog užasa bilo je to što nije mogao prestati da se trese. A onda se čuo zvuk. Jedan jedini zvuk pre nego što su šutnuli stolicu. Pogledao sam Taru Džouns. A pre nje sam na njenom monitoru video kako linija naglo poskakuje na taj zvuk. „Šta je to bilo, Pat?“, rekao sam. „Ime? Je li neko izgovorio ime?“ Vajtstounova nije ničim pokazala da me je čula. Pogledao sam Taru Džouns. „Ne znam“, rekla je analitičarka, „ali mogu da obradim.“ Onda su ga obesili. „Gospode bože“, rekao je doktor Džo i okrenuo glavu. Ali svi ostali u sobi gledali su kako se stolica prevrće, kako noge Darena Donovana mlataraju, kako mu jezik ispada iz usta, kako mu oči iskaču iz glave, kako mu se tamna mrlja širi po otrcanim farmerkama. A kad je život iscurio iz njega, kamera se okrenula nasmejanom licu mladog vojnika koji je polazio u juriš na obalu Normandije. Pogledao sam Vajtstounovu kako zuri u ekran, ravnodušnog lica; posmatrala je prizor s jezivim spokojem, kao da neki ljudi zaslužuju da umru.


TRINAEST

KAD SAM STIGAO kući, gospođa Marfi dremala je na kauču sa Stenom u krilu. Naš tavan je bio tih jer gospođa Marfi uvek utiša televizor do kraja kad Skaut spava. Kad sam se izuo i otišao u sobu svoje kćeri, Sten je napola otvorio oči, snažno zevnuo i ponovo se ušuškao. Vrućina nije popuštala ni ove večeri, pa je Skaut zbacila čaršav sa sebe. Promeškoljila se kad sam je pokrio. „Tata?“ „Spavaj, anđele, kasno je.“ „Ali Džekson je otišao na posao.“ „Na pijaci mora da se radi noću.“ „Mmm.“ Zarila je sneno lice u jastuk. Nasmešio sam se. „Uživaš li u letnjem raspustu?“ „Raspust traje večito.“ Nasmejao sam se. „Tako ti deluje dok si mala. Što više rasteš, vreme brže prolazi. Spavaj sada, anđele.“ „I ti spavaj.“ „Hoću.“ No kad je gospođa Marfi otišla kući, seo sam na prozor i gledao sjaj smitfildske pijace mesa. Desetine nosača u belim mantilima istovarale su kombije i kamion, ali nisam video Džeksona. Pet tona teško zvono Katedrale Svetog Pavla - zovu ga Big Tom - otkucalo je ponoć, a ja sam pozvao Edi Ren. Uprava SO 15 poslala je desetinu policajaca u prismotru na Marbl Arč. „Ne vidim nikoga“, rekla je Edi, „ali valjda tako i treba.“ Osetio sam njen nemoćni bes. „Da li zaista misliš da će ostaviti telo ovde, Makse?“ „Nema mnogo izgleda, pošto ne vidim kako bi to mogli da izvedu a da ih ne uhvatimo. Sigurno znaju da ih čekamo. A opet, ne vidim kako ti luđaci mogu da se odupru iskušenju.“ Rekao sam Edi da pođe kući. Moje stare kolege iz SO 15 provešće tamo čitavu noć, kao beskućnik koji


spava u Hajd parku, kao zaljubljeni par koji se mazi u ulazu zatvorene robne kuće, kao šetači pasa i kao tamne prilike koje neopaženo sede u parkiranim kolima. Čekaće. Pogasio sam svetla i krenuo na počinak kad sam video svoj laptop na kuhinjskom stolu, tačno tamo gde sam ga ostavio. No bio je zatvoren, a ja sam bio ubeđen da sam ga ostavio otvorenog. Sten se promeškoljio u korpi kad sam uključio laptop. Otvorio sam istoriju pretraživanja. To nije bila moja istorija. Poslednje posećeno danas Klub za vešanje - Gugl @AlbertPirpointUK - Tviter Mahmud Irani - Jutjub Hektor Vels - Jutjub Tajbern - Vikipedija, slobodna enciklopedija Klub za vešanje - Vikipedija, slobodna enciklopedija Albert Pirpoint - Vikipedija, slobodna enciklopedija Povratak smrtne kazne - Dejli mejl onlajn „Neka vise!“ - San onlajn Javna pogubljenja se vraćaju - Gardijan @albertPirpoint - Tviter Daren Donovan - Jutjub Daren Donovan - Jutjub Daren Donovan - Jutjub Daren Donovan - Jutjub Daren Donovan - Jutjub Osvetnici ubili trećeg čoveka - Dejli telegraf - Sandej telegraf - Telegraf onlajn Bilo je toga još. Mnogo više. Tone i tone građe. Pogledao sam velike prozore kroz koje su sijala svetla Smitfilda. Rekao sam svom prijatelju da upotrebi laptop kad god mu zatreba. Činilo se da je proveo čitav dan za njim čitajući o samo jednoj temi. Zatvorio sam laptop i otišao u postelju. No kad mi se san primakao, odjednom je pobegao van domašaja; naglo sam se probudio a onda satima pokušavao da se udobno namestim, da ispraznim um od misli, da zaspim po svaku cenu. U nekom trenutku svakako sam zaspao, jer sam se tokom lake usnulosti, u poslednjim trenucima sna, kada snovi nailaze, po mrklom mraku prenuo iz sna o Marbl Arču, ustao iz kreveta i stao na prozor. Još nije bilo ni pet sati, ali sunce je bojilo veliku kupolu Svetog Pavla


belom bojom kosti. Na pijaci mesa noćna smena se završila i Džekson se vraćao kući. Gledao sam ga kako prelazi Ulicu Čarterhaus i smeši se nečemu što je neko rekao. Blesak novog sunca zaslepljujuće mu je obasjavao beli mantil, pa se u prvi mah nije ni videlo da je umrljan svežom krvlju.

Nekoliko sati kasnije stajao sam sam u Sobi za teške zločine broj jedan, posmatrao mapu Londona razapetu od poda do tavanice i pijuckao trostruki espreso iz bara Italija. Profesor Hičens je ušao s motociklističkom kacigom ispod miške, već znojav u somotskom odelu. „Tajbern“, rekao je. „To je reka, zar ne? Po njoj je nazvano i sve ostalo. Tajbernski put, Tajbernsko gubilište - sve je dobilo ime po reci. Tajbern je jedna od najvećih podzemnih reka Londona.“ „Vešala su dobila ime po reci?“, upitao sam ga. Klimnuo je jajastom glavom. „Pogledaj ovo“, rekao je. Iz bisaga je izvadio otrcanu knjigu. Temza: sveta reka autora Pitera Akrojda. Pronašao je stranicu koju je tražio i pokazao mi debelim kažiprstom jedan odeljak. Pročitao sam: „Postoji neka bliska veza između reke i onoga što nazivamo ’paganstvom’. Nešto se tu ugnezdilo. Reka u izvesnom smislu postaje sveti očevidac kazne...“ Pogledao me je; oči su mu sijale. „Zar ne vidiš? ’Reka u izvesnom smislu postaje sveti očevidac kazne’!“ Tara Džouns je ušla i zagledala se u nas. Hičens je nastavio da čita. „’Možda nije slučajnost što se dva najvažnija gubilišta, Tajbern i Smitfild, nalaze na pritokama Temze Tajbernu i Flitu.’“ Zadivljeno je zatresao glavom. „Shvataš li šta ovo znači?“ „Čekaj malo“, rekao sam. „Da razjasnimo. Podzemne reke Londona, Tajbern i ostale, nekad su tekle po tlu?“ »Da!“ „Šta im se dogodilo?“ „Podigli smo grad iznad njih.“ Mahnuo je prema ogromnoj mapi na zidu. „Kako je grad stolećima rastao, korita reka postajala su sve dublja. Londonski kanalizacioni sistem prokopan je prema tokovima podzemnih reka grada. Ali one su još tu.“ Pogledao sam mapu, pa ponovo njega. „Znači, Tajbern - reka Tajbern - i dalje postoji?“ „Naravno!“ „Kuda teče?“ upitao sam ga. „Pokaži mi.“ Pokazao je veliku zelenu površinu na vrhu mape.


„Tajbern izvire u Hampstedu. Teče ka jugu - uporedo s Finčlijskim putem, pored Svis Kotidža i kroz park Ridžent. Na Vest endu prati Marlebon lejn, a onda prolazi kroz Mejfer i uliva se u Temzu.“ „Verovatno sada stojimo iznad Tajberna“, rekla je Tara. Hičensovo prerano ostarelo lice razvuklo se u širok osmeh. „Sevil rou? Mislim da je vrlo verovatno da je Tajbern tačno ispod nas.“ Razmislio sam o tome i sačekao da mi se sve to slegne. „Neće se vratiti na mesto nekadašnjeg gubilišta jer znaju da ih čekamo. Ali ako su toliko opsednuti obredom kažnjavanja, i dalje mogu da ostave telo u Tajbernu - u reci Tajbern.“ „To je sasvim moguće“, saglasio se Hičens. „Koliko je reka dugačka?“, upitao sam ga. Odmahnuo je glavom. „Tajbern krivuda...“ „Otprilike, profesore.“ „Možda i šesnaestak kilometara.“ Sada sam ja odmahnuo glavom. „Samo neko na veoma visokom položaju može da me ovlasti da sprovedem pretragu tolikih razmera.“ Pozvao sam kabinet načelnice Svajer. Odmah su me prebacili njoj i rekao sam joj šta želim. „Gde je Pat Vajtstoun?“, upitala je načelnica. Iskreno, nisam znao gde je detektivka viša inspektorka Vajtstoun ni da li će uopšte doći na posao. „Gospođo, verujem da je sa svojim sinom u bolnici.“ Tišina. „U redu“, rekla je najzad. „Pošalji dole sve koje možeš. Ali hoću da svi izađu do kraja smene.“ „Izvinite?“ „Londonske otpadne vode imaju najveću koncentraciju kokaina od svih evropskih kanalizacija.“ Na trenutak sam zamislio uspaničene londonske narkomane kako bacaju kokain u toalet. No nije se radilo o tome. „London ima najveći broj korisnika kokaina na severnoj polulopti, a njihova mokraća završava u kanalizaciji“, rekla mi je načelnica Svajer. „Koncentracija kokaina u londonskim otpadnim vodama pet puta je veća nego bilo gde u Evropi. Ako neko ostane dole predugo, može da mu se dogodi srčani zastoj. A onda će da pljušte tužbe. Prema tome, jedna puna smena, a onda svi napolje. Je li to jasno, detektive Vulfe?“ „Razumem, gospođo.“ Reći ću im da ne udišu, pomislio sam, krenuo napolje i usput pozvao Edi Ren.


Tara Džouns me je zaustavila. „Obradila sam snimak onog zvuka koji smo čuli na poslednjem filmu“, rekla je. „To nije ime. To nije reč.“ „Šta je onda?“ „Smeh.“ Zatresla je glavom kao da to ne shvata, a koprena sjajne crne kose zanjihala joj se pred ljupkim licem. Gledao sam je kako sklanja kosu. „Taj zvuk je nečiji kratki... smeh. Šta to znači?“ „To znači da počinju da uživaju“, odgovorio sam.

Tražili smo na pogrešnom mestu. Ubice se neće vratiti na mesto tajbernskog gubilišta. Zato je skoro sto policajaca - istražitelja mesta zločina iz naše stanice i Novog Skotland jarda i policajaca za prismotru iz Uprave za borbu protiv terorizma - potrošilo osam sati dugog letnjeg dana gacajući po kilometrima kanalizacije koja prati tok reke Tajbern. A na kraju te duge smene znali smo da je i to pogrešno mesto.

U stanici sam se istuširao i presvukao, ali činilo mi se da i dalje osećam vekovni smrad londonskog podzemlja na koži. U Sobi za teške zločine bio je samo Hičens; sedeo je za jednim stolom i čitao knjigu Pitera Akrojda. Ja sam se zagledao u mapu Londona pričvršćenu preko čitavog zida. „Gde izlazi na površinu?“, upitao sam. „Molim?“ Nije podigao pogled s knjige. „Ova reka. Reka Tajbern.“ Prišao sam korak bliže mapi. „Tajbern je pritoka Temze, zar ne?“ Sada je podigao glavu. „Jeste.“ „Znači da se ne uliva u more“, rekao sam. „A i ne ponire pod zemljom. Reka Tajbern se negde uliva u reku Temzu.“ „Tako je.“ „Gde?“ Brzo je izvukao ajped iz bisaga i našao staru mapu Londona. „Ovo je Rokova mapa Londona iz hiljadu sedamsto četrdeset šeste“, rekao je. Onda je dodao. „Kod Voksholskog mosta.“ „Znači, Tajbern se uliva u Temzu kod Voksholskog mosta?“ „Tako je.“ „Stići ćemo najbrže tvojim motociklom“, rekao sam mu.


Voksholski most se pojavio pred nama dok smo na Hičensovom rojal enfildu jurili Ulicom Milbank. Nizvodno od nas sunce je zalazilo za električnu centralu Batersi. Na drugoj obali Temze, na Voksholskoj raskrsnici, video sam terasasto sedište MI6, Tajne obaveštajne službe. Hičens je skrenuo u prazno dvorište muzeja Tejt i tu smo ostavili motocikl. Našli smo kameno stepenište prema stazi koja se pruža duž obale. Krenuo sam ka mostu. Hičens se mučio da ne zaostane za mnom. „Dole“, prodahtao je. „Odvodni tunel.“ Stajao sam tačno preko puta zgrade MI6 kad sam ga video. Kroz veliku okruglu rupu probijenu u armiranom betonu, dovoljno veliku da se čovek u njoj uspravi, plitak, ali postojan potočić tekao je u Temzu. Tunel je bio niže od staze duž obale, pa sam shvatio da se s ulice ne vidi. „Je li to to?“, upitao sam. „Je li ovo Tajbern?“ Nisam znao šta da očekujem. Hičens je iza mene zadihano zaustio: „Na osnovu Rokove mape...“ Ali ja sam već silazio stepenicama pravo ka obali, pa nisam čuo šta je Rok zabeležio u osamnaestom veku. Ušao sam u tunel i voda mi je prekrila obuću. Zakoračio sam još jednom i zagledao se u mrak. No betonski odvod je delovao suviše savremeno da bi obeležavao ušće reke koja teče ovuda već hiljadama godina. Hičens je zastao na ulazu u tunel, ne želeći da skvasi noge. „Ovo ne može biti ušće“, doviknuo sam mu, a odjek mi je vratio moje reći. „Molim?“ „Kažem...“ Onda sam ugledao telo. Jedna ruka je posezala u dublju tamu tunela, gola i bela, a kad sam joj prišao kroz vodu, video sam jezive ožiljke od igle slične dečjoj igri spajanja tačkica. Hičens mi je doviknuo: „Detektive?“ „To je to!“, uzvratio sam. Krenuo sam dalje u crnu rupu; voda mi je dopirala već do gležnjeva i bila je mnogo hladnija. Daren Donovan je ležao desetak metara daleko od Temze, kratko podšišane glave zagnjurene u crnu vodu Tajberna. Onda se tama odjednom uspravila, udarila u mene, isterala mi vazduh iz pluća i bacila me uz obli zid betonskog odvoda. Snažno sam udario potiljkom u beton i s treskom seo na tvrdo dno kanala. Onda sam osetio ruke oko vrata. Pao sam na leđa kao da sam lak poput pera, ruke me nisu puštale, zarivale su mi se u grlo, stezale sve jače. Velike ruke. Snažne ruke. Pokušavale su da me ubiju, da istisnu život iz mene.


Zurio sam u krupni obris u tami divlje mlatarajući nogama, hvatao sam šake oko mog vrata i stezao debele mišićave podlaktice, posezao za očima ali nisam mogao da ih nađem, nisam mogao ni da se primaknem, a snaga je svakog trenutka isticala iz mene. Već mi je bio zastao dah. Krv se već zaustavljala. „Detektive?“, povikao je Hičens s ulaza u tunel. „Makse?“ Ruke su me pustile. Bio sam svestan ogromne tamne prilike kako gaca prema svetlu. Pokušao sam da dozovem Hičensa, ali nisam mogao da ispustim ni glaska. Pokušao sam da ustanem, ali nisam mogao ni da se maknem. Obuzela me je mučnina. Odnekud izdaleka neko me je dozivao po imenu. No bio sam iscrpljen, odjednom sam bio suviše iznuren da odgovorim, pa sam legao i sklopio oči samo na trenutak, da malo predahnem pre nego što ustanem i krenem dalje, a glava mi je počivala u drevnim vodama Tajberna.


DRUGI DEO

Greda i konopac


ČETRNAEST

SEDEO SAM NA klupi pored Temze i gledao kako sunce u crvenom blesku zalazi za Čelsi dok su detektivi iz Novog Skotland jarda obavljali vrele razgovore, saslušanja tokom zlatnog sata posle velikog slučaja. Nisam imao mnogo šta da im kažem, ali ponavljao sam im to dok se sunce spuštalo nad zapadni London. „Bio je krupan“, rekao sam. „Ogroman. Neverovatno snažan. Bacao me je naokolo kao jastuk.“ Jedan detektiv je suzbio zevanje. Drugi je zatvorio beležnicu. „Zanimljivo“, rekao je. „Kad god te bace na dupe, uvek su u svakom prepričavanju sve veći i snažniji. Hoćeš li da te odvezemo u hitnu pomoć?“ Odmahnuo sam glavom. „Ništa nije slomljeno“, rekao sam, a obojica su mi se nasmešili onim kočopernim skotlandjardskim osmehom.

Ujutru su me pred stanicom Centralni Vest end čekali novinari. Motali su se i gutali kofein ispod velike plave lampe što visi iznad ulaza u našu stanicu, mladi novinari i stariji foto-reporteri, njih dvadesetak, poslani da pokupe sve što mogu o priči koja je vladala svim vestima. Živnuli su kad su me videli. Prepoznao sam Skarlet Buš, ali nisam stao. Svi su krenuli ka meni s majušnim digitalnim mikrofonima i kamerama i dovikivali mi pitanja. „Detektive Vulfe? Skarlet Buš iz Dejli posta. Je li tačno da ste bili napadnuti kad ste našli telo Darena Donovana? Šta vam je to na vratu, Makse? Je li vam Klub za vešanje to uradio?“ Ušli su za mnom u stanicu. Dežurni uniformisani narednik, zajapuren od besa, obišao je svoj sto i počeo da ih tera nazad. Kada su shvatili da im neću odgovoriti, pitanja su postala gadnija. „Da li Klub za vešanje bolje čisti gradske ulice nego policija, Makse?“ „Kako je to loviti heroje?“ „Šta je sa žrtvama? Mislite li na njih?“ „Jesi li ih video, Makse? Jesi li video nekoga iz Kluba za vešanje?“ Nisam, pomislio sam. Ali poznajem nekoga ko jeste. U tihom uglu Sobe za teške zločine profesor Adrijan Hičens je sedeo s


policijskim crtačem. „Ne, ne... te oči nisu dobre... možete li to da obrišete i probate ponovo? Možemo li još jednom da pokušamo s usnama?“ Nikad nije lako. Svako ko sedne s policijskim crtačem bio je očevidac ozbiljnog zločina. Očevici pokušavaju da se sete onoga što su videli samo na trenutak, obično tokom nedela praćenog ozbiljnim nasiljem. Što se tiče našeg istoričara, pokušavao je da se seti lica čoveka koji je neočekivano izleteo iz tunela i oborio ga na pozamašnu zadnjicu. Klimnuo sam glavom policijskom crtaču, ženi od tridesetak godina koja je delovala strpljivo kao monah s Dalekog istoka. Verovatno je od detinjstva želela da postane novi Pikaso ili Edvard Hoper. „Kako ide?“ Pokazala mi je skicu i lako se nasmešila. Nacrtala je obris velike ovalne glave s krupnim nosom u sredini i ušima s obe strane. To je bilo sve. Pogledao sam Hičensa. „Znači, tražimo gospodina Krompirka?“ „Ja mogu da nacrtam samo ono što je on video, Makse“, rekla je umetnica. „A profesor Hičens ne zna šta je video.“ On je kršio ruke. „Žao mi je, žao mi je.“ „Koliko dugo već radite na ovome?“ Umetnica je pogledala na sat. „Nekoliko sati?“ Odmahnuo sam glavom i s nevericom se zagledao u Hičensa. „Ispričaj mi još jednom šta se desilo“, rekao sam mu. Prevukao je prste umrljane nikotinom po velikoj znojavoj kupoli temena. „Ti si ušao u tunel. Kad nisi izašao, zvao sam te jer sam se zabrinuo. Ne sećam se tačno šta sam rekao...“ „Rekao si: ’Detektive!’, a onda: ’Makse!’, i tada me je napadač pustio i pobegao... Šta je bilo posle?“ „Pokušavao sam da ti pošaljem poruku“, nastavio je Hičens. „Gledao sam u telefon kad sam čuo korake po vodi, vrlo brze. Mislio sam da si to ti, podigao sam glavu - i video mu lice na trenutak pre nego što me je srušio. Tako si me i našao, kako sedim.“ Tara Džouns je došla i počela da rasprema svoj sto. Videla je da je gledam i klimnula mi glavom, a bujica crne kose sručila joj se preko lica. Sklonila je kosu i uzela da pakuje opremu razbacanu po stolu koji je koristila proteklih mesec dana. Potapšao sam Hičensa po mišici. „Video si ga, Adrijane. Video si ga. Nakratko, samo na trenutak, ali video si ga. No prizor ti izmiče.“ „Ne razumem zašto ne mogu da se setim...“ „Usled šoka od nasilja. Čak i da si naviknut na nasilje, bilo bi ti teško. A nisi naviknut. Upravo si doživeo najgore iskustvo u životu. Ne krivi samog sebe. Ja sam gledao u njega, a nisam video ništa.“


„Ali ti si bio u mraku, a ja na suncu...“ „Hoćeš li da probamo s nekim softverom?“, upitala je umetnica. Poslednjih godina se sklapanje lica poboljšavalo takozvanim sistemom prepoznavanja crta - svedoku se pokazuju čitava lica dok ne nastane konačna slika. Ali odmahnuo sam glavom. „Olovka i papir su i dalje najbolji“, rekao sam. „Samo se trudi i dalje“, zamolio sam Hičensa. „Trudim se ja...“ „Trudi se više.“ Prišao sam Tari Džouns. Do tada sam već shvatio da moram da stanem tačno ispred nje pre nego što progovorim. Podigla je pogled i učtivo se nasmešila. „Odlazite“, rekao sam. „Moj ugovor s Metom bio je na mesec dana. Taj mesec je prošao. Prema tome...“ „Hvala vam na pomoći sa snimcima.“ Nasmejala se. Imala je lepe zube. Toliko bele i ravne da je u detinjstvu sigurno redovno išla kod zubara. To su zubi srednje klase. Zapitao sam se kakvi su joj bili roditelji i kako su se nosili s njenim invaliditetom. Koliko sam video, ništa je nije sprečilo da ostvari ono što želi. „Nisam mnogo učinila“, rekla je i gurnula tanki laptop u torbu. „Ali, istini za volju, oni nisu mnogo ni govorili, zar ne? Obavila sam potpunu biometrijsku analizu svega što imamo.“ Odjednom sam shvatio da je najverovatnije više nikad neću videti. „Taro, mogu li nešto da vas upitam?“ Klimnula je glavom i sklonila kosu s lica; zlato burme blesnulo je u crnilu. Oklevao sam. „Vi ne radite ono s rukama“, rekao sam. Nije se uvredila. Čak je delovala pomalo umorno, kao da je to objašnjavala toliko puta da joj je dozlogrdilo. „Mislite na znakovni jezik? Ne, ne služim se znakovnim jezikom. Zašto - vi ga znate?“ Osetio sam se kao budala. „Ne, samo...“ „Ne služe se svi pripadnici zajednice gluvih znakovnim jezikom“, rekla je, veoma strpljivo. „Pogrešno je mišljenje da se svi gluvi ljudi koriste znakovnim jezikom. To je u velikoj meri lični izbor. Ja umem da govorim i umem da čitam s usana. Ne smatram sebe kulturno gluvom. Drugim rečima, ne definišem sebe svojim nedostatkom čula sluha.“ Zatvorila je torbu. Na stolu nije ostalo ništa. Vedro mi se nasmešila. „U redu?“ Klimnuo sam glavom. „Hvala vam. Na svemu.“ Želeo sam da saznam više, ali nije bilo vremena. Edi Ren se pojavila na vratima, a iza nje sam čuo doktora Džoa Stivena


kako preslušava poruke. Tara Džouns je bila spremna da napusti stanicu Centralni Vest end. A mene su čekali mrtvi.


PETNAEST

TRI MRTVA COVEKA ležala su na stolovima od nerđajućeg čelika u Institutu za sudsku medicinu Ijan Vest u Vestminsterskoj javnoj mrtvačnici. Nije im smetala temperatura koja se stalno održavala na svega stepen-dva iznad nule. Prvo što se primećivalo bili su veliki rezovi u obliku slova Y na njihovim grudima. Elza Olsen, naš odabrani sudskomedicinski istražitelj, tuda im je otvorila grudni koš velikim baštenskim makazama sa zelenim drškama, istim kakve možete kupiti za orezivanje ruža u bilo kojoj prodavnici baštenske opreme. A zatim su u oči upadale crvene pruge na vratu. „Uzrok smrti je davljenje“, rekla je Elza. „Kod sve tri žrtve. Sredstvo je gotovo sigurno bila neka vrsta žičane omče.“ „Nije konopac?“, upitao sam je. „Konopac bi verovatno ostavio tragove u ranama“, odgovorila je Elza. „A ja nisam našla nikakva vlakna užeta. Mislim da su koristili nešto drugo.“ „I tačno su znali šta rade“, primetio sam. Zagledao sam se u leševe. Mahmud Irani. Hektor Vels. Daren Donovan. Tri muškarca potpuno različite starosti, prihoda i porekla. Irani je imao mlitavi široki trbuh čoveka koji po čitav dan sedi. Vels je bio osvedočeni fanatik teretane i provodio je sate znojeći se u parodiji fizičkog rada. A Donovan je od najranije mladosti trovao svoje telo drogama prve klase, ali je još raspolagao nezasluženom mladalačkom vitkošću. Čak i njihova zlodela su se razlikovala. Irani je pripadao bandi koja je godinama zlostavljala nezaštićene devojčice. Vels je bio bezdušni vozač i kukavica. A Donovan, dugogodišnji narkoman, redovno je starcima otimao novac za sledeći fiks. Sada nisu izgledali tako različito. Elza je gledala nas troje kako drhturimo u hirurškoj odeći i s mrežicom na glavi. Edi Ren je bila hladnokrvna, na bledom mladom licu videla joj se samo profesionalna radoznalost, ali doktor Džo se tresao od napetosti. Svima je teško kada prvi put kroče u Institut za sudsku medicinu. „Ti si stariji istražitelj u ovom slučaju, Makse?“, upitala je Elza. „Vršilac dužnosti starijeg istražitelja“, odgovorio sam. „Dok se detektivka


viša inspektorka Vajtstounova ne vrati na dužnost. Doktor Džo će tražiti psihološke osobenosti, ako nemaš ništa protiv.“ Visoka Norvežanka je klimnula glavom; bilo joj je drago što neće morati da ponavlja ono što ima da kaže. Polako je krenula oko stolova s mrtvim ljudima. „Život teče kroz vrat“, rekla je. „Kroz krhki, suštinski važan vrat. Krv struji kroz vrat od srca do mozga. Kiseonik kroz vrat ulazi u pluća. Kad stegnete vrat dovoljno snažno, sve to staje. Vidite li ove otiske na vratovima?“ Sva trojica su imala kosi otisak preko vrata; najviša tačka, gde se nalazio čvor, gotovo im je dodirivala levo uho. Na svoj trojici otisak omče je tu bio najplići. No na vratu Darena Donovana bio je bledožut, tamnije žut na odranoj koži Hektara Velsa, a tamnosmeđ na Mahmudu Iraniju, prvoj žrtvi. Osetio sam nalet žuči u grlu i potisnuo ga. Diši duboko, Makse, rekao sam sebi. Biće još gore. Elza je dugim tankim instrumentom od nerđajućeg čelika pažljivo otvorila usta Mahmuda Iranija. Zatim je otvorila usta i Hektoru Velsu, i najzad Darenu Donovanu. „Vidite li ovo?“, upitala nas je, sjajnih plavih očiju. „Kada čoveka obese, mozak mu postane tamnoljubičast.“ Doktor Džo je zadahtao kao pas po vrućini. „Dobro sam“, rekao je ne gledajući me. „Dobro mi je, stvarno.“ „Tako deluje davljenje vešanjem“, nastavila je Elza. „Kada se omča zategne oko vrata i ispod nogu nema oslonca, žrtvu ubija težina sopstvenog tela. Omča pritiska karotidne arterije u vratu, sprečava dotok krvi u mozak, a mozak toliko nabrekne da začepi vrh kičmene moždine. To izaziva reakciju poznatu kao vagalni refleks, što zaustavlja srce. Pritisak na vrat zatvara dušnik i prekida dovod kiseonika u pluća. Znači, nema krvi u mozgu i nema vazduha u plućima. To ne valja. Žrtva od gušenja gubi svest. A onda umire.“ „Koliko to traje, Elza?“, upitao sam. „Zavisi. Ali to je spora smrt. Davljenje vešanjem traje najmanje pet minuta, ali ne više od dvadeset.“ „Ima li odbrambenih povreda?“ „Na Mahmudu Iraniju i Darenu Donovanu nema odbrambenih povreda, ali postoje znaci poodmakle intravenske upotrebe droga na gospodinu Donovanu.“ „Šta znači poodmakle?“, upitao je doktor Džo. „Vene na podlakticama su mu kolabirale, pa je ubrizgavao drogu između nožnih prstiju“, objasnila je Elza. „Ali samo na Hektoru Velsu našla sam brojne odbrambene povrede.“ Setio sam se kako se Vels borio za goli život dok su ga tamne prilike s mukom obuzdavale. Znao je šta su uradili Mahmudu Iraniju.


„Gospodin Vels je bio sputan, pa se na podlakticama vide modrice i masnice“, rekla je Elza. „Ima i povreda na licu od udaraca šakama ili nogama.“ Tužno mi se nasmešila. „Nažalost, nema kože ispod noktiju, Makse, osim njegove sopstvene.“ Pod bleskom hirurškog osvetljenja oguljena koža na vratu Hektora Velsa ličila je na rane koje je sam sebi naneo u nekom izopačenom plemenskom obredu. „Vešanje je, naravno, vrlo omiljen način samoubistva. Ali i gospodin Irani i gospodin Donovan imaju oguljotine na ručnim zglobovima, što znači da su im ruke bile vezane iza leđa i da nisu počinili samoubistvo. Gospodinu Velsu ruke nisu bile vezane na leđima, pa je samoubistvo teoretska mogućnost; štaviše, većina onih koji su sebi oduzeli život vešanjem izgleda tačno kao gospodin Vels jer se predomisle kad je već prekasno i pokušaju da noktima zderu omču s vrata. No u ovom slučaju razmere odbrambenih povreda isključuju tu mogućnost.“ „Kao i tri miliona pregleda vešanja Hektora Velsa na Jutjubu“, rekla je Edi. Elza Olsen ju je prostrelila pogledom. „Ja tražim medicinske dokaze, a ne ono što je popularno na Jutjubu, detektive.“ „Naravno“, rekla je Edi. Elza je kratko klimnula glavom. „A za žrtve samoubistva nije uobičajeno da ih neko skine i ostavi nasred Marbl Arča. Mrtvi se ne kreću sami“, dodala je. „U sva tri slučaja reč je o ubistvu.“ „Možeš li nam nešto reći o čvoru?“, upitao sam je. Vrsta čvora i način vezivanja mogu da budu dragocen trag, pomislio sam setivši se šta je Pat Vajtstoun rekla kad smo pronašli Mahmuda Iranija. No Elza je odmahnula glavom. „Žao mi je“, rekla je. „Za to bih morala da vidim konopac ili žicu ili šta god da su upotrebili. Otisci na vratu nisu dovoljni.“ „Mi još ne znamo gde su obešeni, Elza“, rekao sam joj. „Koliko dugo su bili mrtvi kad su pronađeni?“ „Kako ko. Kao što znate, mrtvačka ukočenost počinje oko dva sata posle trenutka smrti i telo se sve više koči. Onda nailaze tri perioda od po dvanaest sati. Dvanaest sati da nastane potpuna ukočenost. Dvanaest sati potpune ukočenosti. Dvanaest sati opuštanja kako telo počinje da truli. Kod gospodina Iranija tek je nastala potpuna ukočenost, što znači da je bio mrtav oko dvanaest sati kada je pronađen. Druga žrtva, gospodin Vels, bio je u stanju potpune ukočenosti. Kada je nađen bio je mrtav oko dvadeset četiri sata. A telo poslednje žrtve, mladog gospodina Donovana, gubilo je ukočenost. Osim toga, možete videti da mu je koža glave, ramena i stomaka zelenkasta, a pomalo je i naduven zbog sakupljanja gasova u telesnim šupljinama. Unutrašnji organi raspadali su mu se duže.“


„Zbog toga što sve teže pronalazimo žrtve“, rekao sam. „A na leđima gospodina Iranija ima mrtvačkih mrlja“, rekla je Elza i klimnula glavom Edi. „Detektivko Ren, da li biste mi pomogli?“ Dve žene su okrenule leš Mahmuda Iranija na stomak. Koža na lopaticama, leđima, zadnjici i listovima bila mu je bleda i obrubljena ružnim purpurnim mrljama sličnim modricama. Doktor Džo me je pogledao. „To su mrtvačke mrlje“, rekao sam mu. „Te fleke koje liče na modrice. Zamislite ih kao nepomičnu krv. Kada čovek umre, srce mu stane i krv prestane da kruži. Ostalo je posledica Zemljine teže. No mrlja nema tamo gde telo dodiruje tlo. Mrtvačke mrlje nam pomažu da ustanovimo koliko dugo je neko mrtav i je li telo pomerano.“ „Stručni naziv je livor mortis“, dodala je Elza. „Latinski naziv“, rekao je doktor Džo. „Livor znači plavičasto, a mortis znači smrtni.“ Elza i Edi su okrenule mrtvaca ponovo na leđa. „Mrtvačke mrlje na telu gospodina Iranija kažu nam da je ležao nedirnut najveći deo vremena između trenutka smrti i otkrića“, rekla je Elza. „Šta to znači?“, upitao je doktor Džo. „To znači da ga nisu nosili daleko“, rekao sam ja. „Prema tome, mesto ubistva je na - koliko? Na sat vožnje od Marbl Arča i Voksholskog mosta.“ „To sužava polje na čitavu oblast šireg Londona“, primetila je Edi. „Mogu vam reći i da su svi skinuti nekoliko minuta posle smrti“, nastavila je Elza. „Da su visili duže, brazde na vratu bile bi mnogo dublje.“ Ćutke smo zurili u tela. Stresao sam se. To je od hladnoće, rekao sam sebi. Ovde je baš hladno. „Ima još nešto“, nastavila je Elza. „Profesionalni dželati rade po sistemu dužine pada. Tako je radio najslavniji dželat ove zemlje, Albert Pirpoint. Ubice u službi Sadama Huseina koristile su isti pristup. Računali su koliko je telo teško, koliko mora da padne da bi se drugi i treći vratni pršljen razdvojili i izazvali trenutnu smrt. Ta povreda se zove dželatski prelom. Ako je pad predug, žrtva će ostati bez glave. Ovi ljudi - ovaj Klub za vešanje - očigledno razmišljaju o tome. Uprkos predstavi vešanja, oni u suštini dave svoje žrtve.“ Strogo je pogledala Edi Ren. „I ja gledam Jutjub“, rekla je Elza. „No zanimljivo je što je poslednja žrtva po svemu sudeći umrla dvostruko brže od prve dve. Na osnovu pregleda oštećenja karotidnih arterija i kičmene moždine, procenila sam da je gospodinu Iraniju trebalo oko trinaest minuta da umre, gospodinu Velsu deset, a gospodinu Donovanu svega pet minuta.“ „Šta to znači?“, upitao je doktor Džo. „To znači da su sve veštiji“, odgovorio sam.


Vratili smo se u svlačionicu i skidali hiruršku odeću kad je doktor Džo progovorio o psihološkim tragovima. „Ova tri ubistva nisu samo obredno oduzimanje života“, rekao je skidajući mrežicu s kose. „Među nepoznatim počiniocima postoji jasna hijerarhija.“ „Tako je. Uvek jedan isti postavlja pitanje“, rekao sam ja. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište? On je vođa.“ „Svako ima svoju ulogu, a ipak su u stanju da dejstvuju u interesu grupe“, nastavio je doktor Džo. Edi je skinula mrežicu i rastresla kosu. „Kad je Hektor Vels pokušao da pobegne, svi su istovremeno skočili na njega. Ili makar trojica. A onda su se vratili svaki svojoj ulozi. Svaki ima tačno određenu ulogu, zar ne? Jedan govori. Drugi snima. Treći posmatra. A jedan je svakako dželat.“ „Sudija, porota, svedok i dželat“, rekoh. „Ali čime se odlikuju, doktore Džo?“ „Temeljnom organizacijom. Potpunom nemilosrdnošću. Strogom hijerarhijom koja povremeno ostavlja prostora za pojedinačne poduhvate pre nego što se ponovo ne uspostavi.“ „Zaista mislite da su policajci?“, upitala je Edi. „Ne obavezno, ali je moguće. Mislim da je bar jedan od njih prošao neku vrstu specijalističke obuke pod čvrstom društvenom kontrolom. Verujem i da više njih ima iskustva iz nekakve javne službe, verujem da su radili u ustanovi koja sankcioniše one koji prekrše zakon ili nanose štetu državi i razočarali se zbog ograničenja, neuspeha i kompromisa te ustanove. Prema tome, moguće je da je najmanje jedan od njih bivši ili sadašnji policajac. No jednako je verovatno da je jedan radio u zatvoru ili nekoj drugoj grani pravosuđa, ili više njih.“ Gledao sam doktora Džoa kako razmišlja; znao sam šta će sledeće da kaže i morao sam samog sebe da ućutkam, da ne izgovorim to naglas dok mi je u glavi iskrsavala slika mog nasmejanog najboljeg prijatelja razmaknutih zuba. „Ili čak u vojsci“, rekao je doktor Džo.

Telefon mi je zavibrirao. Žena na drugom kraju linije istovremeno je plakala i izvinjavala se. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da je to Alis Godard, udovica Stiva Godarda, kog su išutirali na smrt ispred njegove rođene kuće. „Izvini što te zovem, Makse. Nisam znala koga drugog da pozovem...“ „Samo polako. Udahni duboko. Šta se desilo?“, upitao sam je. Ali mogla je samo da se izvinjava i da plače. U mom poslu ide se dalje. Uvek postoji sledeći slučaj, uvek se pojavljuje neki novi ljudski jad. No žrtve zločina ne idu dalje. Ne mogu dalje. Ostaju


zauvek zaglavljene u trenutku kada im se život promenio, a šok i bol ne jenjavaju s vremenom. A osim te neprolazne tuge postoje i praktične nevolje. Kad se pravda izvrši, uvek neko besno urla o tome koliko je sve to nepravedno. Tri gada koji su ubili Stiva Godarda imaju prijatelje i porodice. A ponekad, kada gadovi završe iza rešetaka, ti prijatelji i porodice smatraju da moraju nešto da dokažu i da izravnaju neke račune. To mogu da budu sitne pakosti. Može da bude i benzin usut kroz prorez za pisma na vratima. Može da bude bilo šta između te dve krajnosti. Zato sam dao Alis Godard svoju posetnicu i rekao joj da me pozove kad god joj zatrebam. Ako joj prijatelji i bližnji onih gadova dođu na vrata, želeo sam da saznam za to. Ali ovo je bilo nešto drugo. „Moj sin“, rekla je slomljenim glasom.

Parkirao sam se ispred kuće Godardovih i pričekao da se prilagodim. Kad sam prvi put bio u ovom tihom naselju u predgrađu, uniformisani policajci su podizali šator i postavljali traku, a istražitelji mesta zločina u belim kombinezonima tražili su otiske i snimali foto-aparatima i kamerama. A Stiv Godard je ležao mrtav, pola na trotoaru, pola na kolovozu. Setio sam se da nije bilo mnogo krvi. I setio sam se ojađene porodice u kući: žene, sina i kćeri Stiva Godarda, Alis, Stiva Mlađeg i Kiti. Njih troje su zagrljeni shvatali šta se dogodilo i polako se raspadali. Trepnuo sam, sećanje je izbledelo, i ovo je ponovo bila obična ulica u predgrađu jedne letnje večeri. Udahnuo sam duboko nekoliko puta i kratkom baštenskom stazom došao do vrata doma porodice Godard. Alis me je dočekala s toplim postiđenim osmehom. Oči su joj bile crvene, ali zaista se trudila da se pribere. „Mali Stiv je uzeo nož“, rekla mi je.

Našao sam klinca u obližnjem parku. Sedeo je na ljuljašci na pustom igralištu i pušio cigaretu. Poslednji put sam video mladog Stiva u sudu Old Bejli. Koliko mu je godina? Petnaest? Šesnaest? Tada je izgledao kao dečačić, zastrašen i zbunjen svime oko sebe, u prevelikoj košulji i s kravatom koju mu je mama vezala. Sada, svega nekoliko sedmica kasnije, izgledao je kao ogorčeni mladić. „Stive? Sećaš li me se? Ja sam detektiv pozornik Vulf.“ Pogledao me je u oči, a onda skrenuo pogled. Iz daljine se začula neka vika, pa smo obojica pogledali na tu stranu. Nekoliko dečaka i jedna devojčica


sedeli su izvaljeni na udaljenoj klupi. Seo sam na ljuljašku pored Stiva Godarda Mlađeg. „Da li te neko uznemirava?“, upitao sam ga. Pogledao me je s nevericom. Onda se nasmejao i zavrteo glavom. „Da li me neko uznemirava? To me pitate? Tatu su mi ubili na ulici, a vi me pitate da li me neko uznemirava?“ „Od tada, mislio sam. Da li te je posle suđenja neko maltretirao?“ Gledao sam kako mu se oči pune suzama. „Ja ću njih da maltretiram“, rekao je. „Ne brinite za to.“ „Jesi li zbog toga nabavio nož?“ Nije ništa rekao. „Razumem što želiš da se osvetiš“, nastavio sam. „To je prirodno. Ono što se desilo tvom tati, tvojoj porodici - to nije pošteno, zar ne?“ „Ne, jebote, nije pošteno. Tu ste u pravu.“ „Pa šta ćeš da uradiš? Šta si smislio? Da nabodeš nekoga od njih kad izađu? Da ih sve izbodeš?“ Dve šiparice su prošle pored nas ruku podruku. Pogledale su Stiva i mene na ljuljašci i udaljile se, podrugljivo se cerekajući. „Zašto ste uopšte došli?“, upitao me je. „Ne želim da se tvojoj porodici desi nešto još gore.“ Usta su mu se iskrivila. „Šta ima goreg od toga da moj tata izađe iz kuće i zatraži malo mira i tišine, a onda mu razbiju glavu nogama? Šta može biti gore od toga?“ „Da završiš u Felthamu.“ Namrštio se. Zapitao sam se je li poneo nož. Onda sam video da mu je džep dukserice s kapuljačom ispupčen i nisam se više pitao. „Šta je Feltham?“, rekao je. „Kazneno-popravna ustanova za mlade prestupnike“, rekao sam mu. „Zatvor za maloletnike u blizini Hansloua. Ako nabodeš one kretene koji su ti ubili tatu, tamo će te poslati. Zato što još nemaš osamnaest godina.“ Pogledao me je i prvi put mi se učinilo da možda dopirem do njega. „Razumem kako se osećaš, Stive. Shvatam zašto to želiš. Shvatam čak i da su oni to zaslužili. Video sam tvog tatu one večeri kad je poginuo.“ Dečak se trgnuo kao da sam ga ošamario. „A video sam i tebe te večeri“, nastavio sam. „I tvoju sestru Kiti. I tvoju mamu. A bio sam i u Old Bejliju kad su ona tri skota prošla onako lako. Ali to ne znači da treba da uzmeš zakon u svoje ruke. Jer, ako to učiniš, zakon će se sručiti na tebe. A veruj mi, Stive, momak kao ti ne bi dobro prošao u Felthamu.“ Ustao sam. „Otarasi se tog noža“, rekao sam. „Kad kreneš kući, baci ga u slivnik. U prvi koji vidiš. Onda idi kući i postaraj se za mamu i sestru. Potreban si im više


nego što možeš da zamisliš.“ Krenuo sam. Njegov glas me je prizvao nazad. „To je sve?“, rekao je. „Samo zbog toga ne treba da se osvetim onim gadovima? To je jedino zbog čega ne mogu da nabodem skotove koji su mi ubili oca? Zbog onoga što će mi se posle desiti?“ „Da“, rekao sam. „To je jedini razlog. I to je jedini razlog koji ti treba.“


ŠESNAEST

U SOBI 101 Novog Skotland jarda narednik Džon Kejn je pristavio čajnik, a ja sam ušao u Crni muzej i zagledao se u vešala. Preko poprečne grede na tri podupirača bilo je prebačeno desetak konopaca i namešteno brižljivo kao ukrasi na božičnoj jelci. Pored vešala stajala je uramljena fotografija Alberta Pirpointa i njegova izjava iz 1974. „Plodovi mog iskustva imaju nagorak ukus. Smrtnom kaznom, po mom mišljenju, ne postiže se ništa osim osvete.“ „Izvini, ovde nema trostrukog espresa“, rekao mi je Džon Kejn pružajući mi šolju vrelog čaja. Otpio je gutljaj iz svoje velike šolje s natpisom NAJBOLJI TATA NA SVETU. „Imao si prilično mirnu sedmicu, zar ne?“, rekao je. „Nije bilo novih vešanja na Jutjubu.“ Klimnuo sam glavom. „Tri ubistva u julu, a nijedno prvih sedam dana avgusta. Zašto su stali, Džone?“ „Mogli su da prestanu iz mnogo razloga. Jedan od njih možda je umro. Možda su se posvađali. Nečija žena je možda saznala šta njen čovek radi i ubedila ga da prestane zbog njihove dečice. A najverovatnije su pomislili da ste im na tragu i da ćete im razvaliti ulazna vrata sutra u pet ujutru.“ Gorko sam se nasmejao. „Za to nema mnogo izgleda.“ Detektivka viša inspektorka Vajtstoun tog jutra nije došla na posao jer je njen sin imao novu operaciju očiju. To je značilo da sam i dalje vršilac dužnosti starijeg istražitelja. Nemajući novih tragova, uradio sam isto što i uvek kad mi treba savet - došao sam u Crni muzej na šolju čaja. „Ili je jedan od njih izgubio hrabrost“, nastavio je Džon. „Ili su svi izgubili hrabrost. A možda su i pobili sve sa spiska. To je sasvim moguće. Ili prekidaju dok su u prednosti jer su dovoljno inteligentni da shvate da ćemo ih uhvatiti ako nastave.“ Zamišljeno je srknuo čaj. „Možda odustaju dok su još bezbedni.“ „Jesi li ikada video tako pametnog zločinca?“ „Nisam još.“ „Nisam ni ja.“ Posmatrao sam konopce na vešalima. Najstariji - četiri tanke niti sada


crne od starosti - bio je dvesta godina star. Najnoviji, na počasnom mestu u sredini kao zvezda na vrhu božične jelke, poticao je iz 1969. godine, kada je smrtna kazna zvanično ukinuta. Bio je upleten od osam debelih konopljanih niti uhvaćenih velikom mesinganom karikom. Delovao je ljigavo i lepljivo. „Premazan je vazelinom“, rekao je Džon, „da ne odere kožu. Tako je bilo šezdesetih godina - vešali su uz trunku saosećanja.“ „Gde grešim? Nisam ništa bliži rešenju nego pre mesec dana.“ Džon je namestio konopce na vešalima. Ako je neko nešto dodirnuo u muzeju, on je želeo da vrati tačno kako je bilo. „Ne slediš tragove koje imaš“, rekao je. „Ali nemam nikakvih tragova. Nemam mesto ubistva. Nemam svedoke. Nemam iole korisne otiske prstiju - ništa nismo našli u bazi podataka.“ „Imaš dva čoveka s policijskim dosijeom i u ozbiljnom sukobu s dvojicom ubijenih“, rekao je. „U svoje vreme Pol Vorbojs i njegov brat Dani nisu bili ništa bezazleniji od Redžija i Ronija Kreja ili Edija i Čarlija Ričardsona. Pol Vorbojs nije dobio doživotnu samo zato što je kleštima za žicu odsekao advokatu jezik. Dobio je doživotnu jer je advokat nasmrt iskrvario. Razmisli ako je Pol Vorbojs ubio čoveka jer je razgovarao s policijom, šta bi uradio čoveku koji mu je pregazio i ubio unuka?“ Zatresao sam glavom. „Ali ne verujem u to. Pol Vorbojs se povukao. Povukao se pre dvadeset godina.“ „Misliš da se ne bi vratio u posao zbog čoveka koji mu je ubio unuka?“ „Ali pronašli smo Vorbojsa, saslušali ga i isključili. Naravno da smo to obavili. A on je naglasio sledeće, i to s pravom, čini mi se: da je hteo smrt Hektoru Velsu, ne bi se trudio da postavlja snimak na internet.“ „A ima li neoboriv alibi za vreme kada je Vels obešen? Pitam zato što je imao sjajan alibi za vreme kada je advokatu odsečen jezik - Vorbojs i njegov brat su bili kilometrima daleko, igrali su lambadu u Španiji. No to nije sprečilo porotu da ga proglasi krivim, a sudiju da ga osudi na doživotnu robiju.“ Razmislio sam o tome. „Zanimljivo, ali Vorbojs nema čvrst alibi za vreme kada je Vels obešen“, rekao sam. „Bio je kod kuće sa ženom i nema drugih svedoka koji bi to potvrdili. Ali upravo zbog toga mu i verujem. A i sam mi je rekao - da je hteo da izmisli alibi, smislio bi nešto mnogo bolje.“ Popio sam čaj. Bio je toliko jak da bi kašičica u njemu stajala uspravno. Pravi radnički čaj. „Meni je najsumnjiviji neoboriv alibi“, rekao sam. „Odličan čaj.“ „Hvala ti. A tu je i otac Sofi Vajlder“, rekao je Džon. „Bari Vajlder. On je bio kažnjavan, zar ne?“ „Jeste, ali zbog sitnice iz mladosti. Osim toga, on je potpuno drugačiji


čovek od Pola Vorbojsa.“ „Ali razmisli o onome što su uradili njegovoj kćeri, Makse. Razmisli malo! Ta banda je delovala tako dugo jer su se svi plašili da ne ispadnu rasisti. Policija, socijalne službe - samo što im nismo držali sveću dok su silovali i mučili decu.“ „Ne poričem da Bari Vajlder ima jak motiv. Ali ni njegov alibi nije čvrst, i on kaže da je gledao televiziju sa ženom kod kuće. A šta je s Bertom Pejdžom? Kako se on uklapa?“ „Ko je Bert Pejdž?“ „Veteran iskrcavanja u Normandiji kog je Daren Donovan ubio zbog šake sitniša. Koliko smo uspeli da utvrdimo, nema nasilnih zločinaca koji bi osvetili Berta Pejdža. Štaviše, uprkos silnom kršenju ruku po novinama, Bert nema nikoga ko mari za njega. Živeo je u domu dok ga Donovan nije poslao u bolnicu. Pejdž ima sredovečnu kćer u Australiji i to je sve. Zašto bi neko poželeo da obesi malog gada koji je povredio ovog starca?“ Narednik Džon Kejn je slegnuo ramenima. „Ne znam, Makse“, rekao je i za milimetar pomerio jedno uže na vešalima. „Možda zato što je to ispravno.“

Na kraju radnog dana Edi Ren i ja smo stajali ispred velike kuće na Trgu Kanonberi. Čuli smo neprekidno brujanje saobraćaja s obližnjih velikih ulica, ali sam trg bio je pun zelenila kao milionerska maštarija engleskog sela. Edi je pogledala u telefon dok sam ja zvonio. „Tara Džouns živi u celoj ovoj kući?“, rekla je. „U celoj kući?“ Vrata nam je otvorio dečak u pidžami. Imao je oko dve godine. U tom dobu deca više nisu bebe i počinju da postaju osobe kakve će biti do kraja života. A video sam i Taru u njemu. Bledo lice, ogromne zelene oči i pre svega gotovo azijski crnu kosu. Čučnuo sam kako bi nam oči bile u istoj ravni. „Je li ti mama kod kuće?“, upitao sam ga. „Jeste“, odgovorio je. Onda je dadilja Filipinka došla po njega, a na vrata je izašao muškarac s kravatom i još u odelu koje je nosio na poslu. „Izvolite?“ Govorio je s naglaskom povlašćenog staleža, a nos mu je bio slomljen više puta; bili su to očigledni znaci da je igrao ragbi u nekoj skupoj privatnoj školi. „Ja sam detektiv pozornik Vulf, a ovo je moja koleginica detektivka Ren iz stanice Centralni Vest end“, rekao sam ustajući. „Mislim da nas vaša žena očekuje.“ Klimnuo je glavom i otišao po nju, ostavivši nas dvoje same na pragu. Video sam duž hodnika velika ogledala i prikladne grafike na zidovima. Bio je


to dom pun novca i ukusa. Edi se tiho zakikotala. „Kad samo pomislim da sam je sažaljevala kad je došla kod nas u stanicu“, promrmljala je. „Znaš - hrabra mlada gluva žena koja se probija kroz svet. Ja sam nju sažaljevala, zamisli! Ona ima sve, zar ne?“ „Da“, potvrdio sam. „Mislim da ima.“ Onda se Tara Džouns stvorila pred nama u beloj majici kratkih rukava i pripijenim belim pantalonama. Zabacila je kosu, nije se osmehnula i nije nas pozvala da uđemo. „Sutra dovodimo Pola Vorbojsa i Barija Vajldera na dalje ispitivanje“, rekao sam joj. „Za vikend?“, upitala je. „Zakon radi i vikendom“, odvratio sam. „A vi želite da saznate da li lažu ili ne“, rekla je Tara Džouns.


SEDAMNAEST

LETO IMA DRUGACIJI ritam od ostatka godine, pa se nisam odvezao kući kad smo poželeli Tari laku noć. Nisam morao da idem kući. Otkako je Skaut krenula u školu, naši životi okretali su se isključivo oko polugodišta, odlazaka i povrataka i svih svakodnevnih školskih pojedinosti. No tokom dugog letnjeg raspusta bilo je drugačije. Mnoge drugarice moje kćeri išle su na letovanje, ali u gradu ih je uvek bilo dosta, a Skaut je bila vrlo omiljena, i to ne samo u društvu iz škole. Voleli su je i roditelji jer je bila učtiva, mila i iskusni veteran spavanja kod drugarica iako još nije napunila ni šest godina. Skaut nije bila od one dece koju prerano pošalju da spava kod nekoga, pa se uplakana bude u tri ujutru i traže taksi da ih odveze kući. Svi su je voleli, i deca i roditelji. Večeras je Skaut opet spavala van kuće - kod svoje najbolje drugarice Mije u Pimliku - a dok sam gledao Edi kako odlazi prema Gornjoj ulici, gde će se sastati sa svojim oženjenim dečkom u nekom pomodnom baru, shvatio sam da ne moram da žurim kući. Zato sam, umesto na jug prema Smitfildu, skrenuo na sever i odšetao se do Vitingtonove bolnice u kojoj je starac kog je Daren Donovan napao dremao u tami negde između života i smrti.

Bert Pejdž je ležao u sobi prepunoj cveća. Na svim slobodnim površinama male bolničke sobe ležalo je cveće u raznom stanju, od smeđeg i uvenulog do potpuno svežeg; mnogi buketi su još bili umotani u celofan. Potražio sam posetnice, ali nije ih bilo. Seo sam pored starca; oči su me pekle od nemoćnog besa zbog stanja u kom se nalazi. Bert Pejdž je bio gotovo detinje sitan i nije delovao dovoljno snažno da podnese brojne aparate prikačene za njegovo telo. Iz nosa i usta preko grkljana vijugale su mu cevčice iz aparata koji je disao umesto njega. U vene tanušnih mišica tekla mu je infuzija iz dve mekane kese. Zelene, žute i crvene linije na monitoru pokazivale su rad njegovog srca i krvni pritisak.


Nagnuo sam se bliže da uočim neki znak života. Ispod cevčica koje su mu pokrivale veći deo lica, Bert Pejdž nije izgledao kao da spava. Ništa nije nalikovalo snu. Bio je u stanju mnogo dubljem od sna. Nikada nisam video da neko izgleda tako udaljeno od života, a da mu srce još radi. Izlizana prugasta pidžama labavo je obavijala mršavo telo sitnog starca. Video sam bele dlake na suvoj koži i tik iznad srca grubu tetovažu umrljanu od prohujalih godina. 6-6-44 Šesti jun 1944. Dan D. Pokušao sam da zamislim Berta Pejdža kako se kao golobradi vojnik iskrcava na normandijsku obalu, ali to je delovalo nestvarno. Uzeo sam njegovu ruku, onu bez igala i cevčica koje ga održavaju u životu, i činilo mi se da držim ptičicu, koščice obavijene tanušnom kožom. „O, Berte“, rekao sam glasno. „Šta ti je skot uradio?“ Vrata su se otvorila i medicinska sestra je propustila mladog lekara. Sestra se povukla, a lekar je ušao gledajući beleške. Izgledao je kao Grk ili Turčin. Vrlo mlad, vrlo umoran. ,Ja sam doktor Safik.“ Turčin, znači, pomislio sam. Ustao sam, rukovao se s njim, predstavio se i pokazao mu službenu legitimaciju. Pažljivo ju je pogledao, pa sam shvatio da je u svojoj kratkoj karijeri ipak video dosta policijskih legitimacija. „Detektiv pozornik Vulf“, rekao je vraćajući mi kartu. „Na osnovu vašeg čina pretpostavljam da vi niste stariji istražitelj?“ „Obavljam privremeno tu dužnost.“ „Kako mogu da vam pomognem? Pretpostavljam da ne istražujete napad na gospodina Pejdža.“ „Istražujem ubistvo Darena Donovana, napadača na gospodina Pejdža.“ Pogledao sam starca u bolničkom krevetu. Nije mi se dopalo što izgovaram Donovanovo ime u ovoj sobi. „Možete li mi reći nešto o posetiocima gospodina Pejdža?“ Usta doktora Safika zgađeno su se iskrivila. „Niko ga ne posećuje, koliko ja znam. To nije neobično u poslednje vreme. Ali jeste neobično za čoveka koji je privukao toliko saosećanja kao gospodin Pejdž.“ Mladi lekar se gotovo osmehnuo. „To mu nije naročito pomoglo, zar ne? Sva ta pažnja medija.“ „Ima li izgleda da se gospodin Pejdž oporavi?“ „On se nalazi u stanju koje nazivamo dubokom komom. Znate li šta je glazgovska tabela, detektive?“ Odmahnuo sam glavom. „To je brojčani sistem koji koristimo da ustanovimo razmere povreda glave. Zasniva se na motoričkim reakcijama, otvaranju očiju i tako dalje.


Sedmi stepen označava potpunu komu.“ Pogledao je starca. „A gospodin Pejdž ima sedmi stepen. Oporavak u njegovim godinama? Malo verovatno.“ „I niko mu ne dolazi?“ „Ne, koliko ja znam. Trebalo bi da pitate sestre. Znam da su se neki novinari ušunjali ovamo neposredno posle napada.“ Iznenada sam se prisetio jezive fotografije Berta Pejdža snimljene na odeljenju intenzivne nege neposredno pošto ga je Daren Donovan opljačkao, starčevog lica toliko oteklog i modrog da nije ličilo na ljudsko. „Gospodin Pejdž ima kćer u Australiji koja baš nikako ne može da dođe i vidi oca pre nego što umre. Ali, ne, posetilaca nije bilo.“ Udahnuo sam slatkasti miris bolesničke sobe Berta Pejdža. „Ko onda šalje cveće?“, upitao sam.

Subotnje veče se povlačilo pred nedeljnim jutrom kad sam najzad stigao kući. Sten se probudio i prišao mi mašući crvenkastim repom u znak dobrodošlice. Džekson je sedeo za mojim laptopom obučen u moju staru odeću - crnu majicu s belim natpisom LONSDEJL LONDON i izbledele farmerke levis 501 u prvi mah nisam ih prepoznao, tako lepo ih je Džekson oprao i ispeglao. „Da si samo video Skaut kad ju je gospođa Marfi poslala s malom Mijom i njenom mamom“, rekao je. „Kako se radovala!“ Obuzela me je bolna griža savesti prečesto odsutnog roditelja. „Je li u redu da koristim laptop?“ upitao je. „Čitam vesti.“ „Kad god želiš.“ Zatvorio je laptop. „Trebalo bi zajedno da odete nekuda“, rekao je Džekson. „Policija ti daje godišnji odmor, zar ne?“ Klimnuo sam glavom. „Dobijamo dvadeset pet do trideset dana, u zavisnosti od godina službe.“ Obično sam slobodne dane koristio šetajući Stena po Hampsted Hitu. Da li ćemo Skaut i ja ikada otići na letovanje kao normalna porodica? Dve nedelje na suncu? Nisam to mogao da zamislim. I šta bismo uradili sa Stenom? On nema pasoš. A i on je član naše male porodice. „Sećaš li se one vikendice koju su moji imali kad smo bili mali?“ Džeksonovi usvojitelji su imali kuću na obali u Kentu. Sećao sam se šljunkovite plaže, kreveta na sprat i slanog vazduha Lamanša. More je bilo ledeno čak i usred leta. Kad mi je bilo jedanaest godina, to je za mene bio pravi raj. „’Zrnca peska’“, rekao sam. „Tako je, ’Zrnca peska!’“, nasmejao se Džekson. „Da li još postoji?“, upitao sam ga.


„Nisu je prodali“, odgovorio je. „Izdavali su je do smrti, ali sad se više i ne izdaje. Proveo sam tamo nekoliko noći pre nego što sam došao u London. Nije ništa posebno, ali ti i Skaut možete da odete tamo kad god poželite.“ Obukao je jednu moju staru duksericu s kapuljačom i krenuo ka vratima. Na trenutak sam pomislio da ide u malu vikendicu na obali. „Idem na posao“, rekao je. „U redu.“ Sten ga je ispratio, a onda se vratio. Ja sam zurio u laptop, ali odupro sam se iskušenju da ga otvorim, da pogledam šta je sve Džekson gledao. Činilo mi se da nema smisla, da već znam šta bih pronašao. Otišao sam do prozora i pogledao veliku pijacu mesa Smitfild. Vladao je potpuni mrak pošto Londonska centralna pijaca, kako se Smitfild zvanično zove, ne radi vikendom i praznicima. Kud god da je moj najstariji prijatelj pošao, svakako nije išao na posao.


OSAMNAEST

POGLEDAO SAM POLA Vorbojsa s druge strane stola. Uzvratio mi je pogled, ali izraz lica mu je bio prijatan. Nikada nisam video nikoga tako spokojnog u sobi za saslušanja. A opet, on je ovo radio mnogo puta. „U redu, jesmo li spremni?“, upitao sam. „Jesmo li svi spremni?“ Pogledao sam Edi Ren do sebe, zatim Vorbojsa i njegovog advokata s druge strane malog stola. „Kada pritisnem dugme, počeće snimanje...“ Vorbojs se blago nasmešio na signal; tamno preplanulo lice bilo mu je izborano kao komad stare kože. Skrstio je ruke, a teški zlatni nakit zazveketao je u sobi bez prozora. Njegov advokat me je gledao preko naočara za čitanje, spreman da skoči. „U redu“, rekao sam. „Ovaj razgovor se snima i može biti podnesen kao dokaz ako slučaj stigne pred sud. Ja sam detektiv pozornik Vulf i trenutno služim u Odseku za ubistva i teške zločine policijske stanice Centralni Vest end u ulici Sevil rou broj dvadeset sedam u Londonu. Sa mnom je i detektivka Edi Ren. Sada je - vidi, vidi - tačno podne.“ Klimnuo sam glavom starom gangsteru preko puta. „Molim vas, recite svoje ime i zanimanje.“ „Pol Vorbojs. Biznismen. U penziji.“ „Ponoviću pitanje iz našeg prethodnog razgovora koji smo vodili u vašoj kući, gospodine Vorbojse. Gde ste bili na dan kada je Hektor Vels otet i ubijen?“ Advokat se nagnuo napred. „Podsećam vas da moj klijent nije uhapšen.“ Vorbojs je podigao ruku. Advokat se naslonio. „Bio sam kod kuće. Čitavog dana. Čitave noći.“ Većina ljudi se iznervira kad im se postavlja jedno isto pitanje. Ali ne i Pol Vorbojs. „Kako ste saznali za Velsovu smrt?“ „Rekao sam vam već, a sada ću ponoviti.“ Ovo je izgovorio uz suvi osmeh. „I ponavljaću to dok god treba. Zazvonio je telefon. Zatim nije prestajao da zvoni.“ „Ko vas je zvao?“ „Svi su me zvali, detektive. I svi su rekli jedno isto. ’Neko je upravo obesio gada koji ti je ubio unuka.’ Možda ne baš tim rečima.“ Svetle plave oči


zasvetlucale su mu od suza, a onda se nasmejao samom sebi. Starom banditu koji još može da zaplače. „To su mi svi rekli. Neko je linčovao skota koji je udario kolima malog Danija dok je prelazio ulicu.“ Pol Vorbojs mi se ponovo osmehnuo. Zubi su mu bili beli i ravni. Većina tih starih londonskih zlikovaca nije vodila mnogo računa o zubima. Ne bih mogao da zamislim Ronija i Redžija Kreja kako čiste zube koncem. Ali Pol Vorbojs je potrošio dosta novca i vremena da bi mu zubi ovako dobro izgledali. „Poznajete li Barija Vajldera?“, upitao sam ga. Odmahnuo je glavom. „Koga? Izvini, Makse, daj mi nešto pobliže.“ „Kći Barija Vajldera je bila žrtva bande Mahmuda Iranija.“ „Aaa. Mahmud Irani. Prvi kog su obesili.“ „Tako je, prvi. Pitam vas ponovo - poznajete li Barija Vajldera?“ „Ne.“ Nasmejao se. „Želite li da odem na poligraf, detektive? Ja nemam ništa protiv.“ Njegov advokat se naglo uspravio. „Pole, savetujem ti...“ Vorbojs je ponovo podigao ruku da ga ućutka. „Nije neophodno“, rekao sam, „ali hvala na ponudi. Ovaj razgovor je završen.“ Pogledao sam jednosmerno ogledalo sobe za saslušanja. I nasmešio sam se Polu Vorbojsu. Zato što sam imao nekoga mnogo boljeg od detektora laži.

Ispratio sam Vorbojsa do glavnih vrata stanice Centralni Vest end. Dol, njegova žena, čekala ga je ispod velike plave svetiljke koja je visila nad vratima stanice. Prišla mu je i zagrlila ga, snažno i kratko, a zlatne narukvice skliznule su joj niz tanke preplanule podlaktice. Zagledala se mužu u lice. „Završio si?“ On je klimnuo glavom. „Za sada.“ Mercedes sa vozačem čekao ih je uz ivičnjak, uključenog motora. „Vraćate se u Eseks?“, upitao sam. „Idemo u Španiju“, odgovorio je Pol Vorbojs. „Samo na nekoliko dana. Moj advokat će ti dati naš raspored.“ Klimnuo sam glavom. „U redu.“ Pružio mi je ruku i rukovali smo se, ali nije mi pustio ruku, nego ju je stezao i gledao me hladnim plavim očima. „Rado bih ti poželeo sreću u istrazi“, rekao je, „ali moj unuk je bio nešto najlepše u mom životu, Makse. Bezazleni dečak koji nikome na svetu nije učinio ništa nažao. Zato se iskreno nadam da će se ti momci, taj Klub za


vešanje, izvući.“

Gore u Sobi za teške zločine broj jedan Tara Džouns je obavljala biometrijsko ispitivanje snimka razgovora s Polom Vorbojsom. Njegov sažeti govor s naglaskom starog Londona ispunio je sobu. „Pol Vorbojs. Biznismen. U penziji.“ Bio je to glas iz nekadašnjeg Londona kog više nema. Grafikoni na Tarinom monitoru skakutali su kao munje. Kad je podigla pogled, Edi ju je upitala: „Taro, reci mi kakva je razlika između poligrafa i biometrije glasa?“ „Otprilike kao razlika između konja i ferarija“, odgovorila je Tara. „Poligraf, to jest detektor laži, zasniva se na sto godina staroj tehnologiji. On beleži fiziološke promene tokom ispitivanja - krvni pritisak, disanje, puls, znojenje i tako dalje. I koristan je ako ispitujete nove radnike. Znaćete ako su lagali o radnoj biografiji, kvalifikacijama i pušenju. Ali u slučaju nekoga kao što je Pol Vorbojs, poligraf nije delotvoran kako se prikazuje u filmovima. Neko kao Vorbojs svakako poznaje ono što nazivamo protivmerama. Samopouzdanje, kontrola disanja, uspostavljanje prijateljskog ili makar saradničkog odnosa s ispitivačem. A pre svega samopouzdanje. Odsustvo straha od postupka ili okoline. Zato se poligrafski test ne smatra pouzdanim dokazom na sudu. To je tehnologija iz kamenog doba. Biometrija glasa pak radi sve ono što bismo želeli da radi poligraf.“ Ostavili smo je da radi. Zurio sam u ulicu i pijuckao trostruki espreso iz bara Italija dok se Tara Džouns nije uspravila u stolici i provukla prste kroz kosu. „On govori istinu“, rekla je.

Po podne je došao Bari Vajlder. Nije doveo advokata, ali s njim je bila njegova žena Džin. Čekajući s mužem ispred sobe za saslušanja, besno je ugasila opušak nogom i odmah zapalila novu cigaretu. Bari Vajlder je ustao kad nas je video, sporo i umorno kao da svaki pokret iziskuje ogroman napor. „Gospođo, pušenje u ovoj zgradi nije dozvoljeno“, rekla je Edi njegovoj ženi. Džin Vajlder ju je besno pogledala kad smo krenuli u sobu za saslušanja. „Kučko riđokosa“, promrmljala je. Edi je zavrtela glavom i ušla. Bari Vajlder se spustio u stolicu preko puta nas. „U redu“, rekao sam. „Ovaj razgovor se snima i može biti podnesen kao dokaz ako slučaj stigne pred sud. Ja sam detektiv pozornik Vulf i trenutno služim u Odseku za ubistva i teške zločine policijske stanice Centralni Vest


end u ulici Sevil rou broj dvadeset sedam u Londonu. Sa mnom je i detektivka Edi Ren. Sada je tri po podne.“ Klimnuo sam glavom Bariju Vajlderu. Ako je nekada i bio nasilan, sada je delovao kao da je sva nasilnost izbijena iz njega. „Molim vas, recite svoje ime i zanimanje.“ „Bari Vajlder. Zidar.“ „Hvala vam. Poznajete li čoveka po imenu Bert Pejdž, gospodine Vajldere?“ Zbunio se. „Ko je Bert Pejdž?“ „Bert Pejdž je ratni heroj. Iskrcao se na plažu Džuno na Dan D. Dobio je Orden za izuzetne zasluge. Onda ga je, mnogo godina kasnije, Daren Donovan poslao u komu.“ „A, da, Bert Pejdž - stari gospodin kog je opljačkao onaj narkoman što su ga poslednjeg obesili. Ne, ne poznajem gospodina Pejdža, ali rekao bih da je bio divan čovek.“ „Jeste li bili u kontaktu s Mahmudom Iranijem otkako je izašao iz zatvora?“ Vajlder je oklevao. Osetio sam da je Edi napeta. „Jesam“, rekao je najzad. Čekali smo. Gledao sam izbledele tetovaže na njegovim mišicama. Sada sam video da su to dva ukrštena čekića. Fudbalski klub Vest Hem. „Nabavio sam nož“, rekao je Bari Vajlder tiho. „Nameravao sam da mu ga zarijem u srce.“ Čuo sam Edi kako oštro uzdiše. Nagnuo sam se napred. „Gospodine Vajldere, želim da razumete da niste uhapšeni, ali da vaš pravni zastupnik može da prisustvuje ovom razgovoru“, rekao sam mu. „Dužan sam i da vas podsetim da se razgovor snima i da može biti podnesen kao dokaz ako slučaj stigne pred sud.“ Nije me slušao. „Želeo sam da ga ubijem“, rekao je. Onda je ućutao. „Nastavite“, podstaknuo sam ga. „Želeli ste da ga ubijete...“ „Mislio sam da ću moći da ga ubijem. Mislio sam da će mi bog oprostiti, zbog onoga što je zlikovac uradio našoj Sofi. Zato što ju je uništio. Zato što joj je oteo život, a niko nije ni pokušao da ga spreči. Ni vi policajci niti ko drugi. A ni ja, u koga je Sofi morala da se uzda. Ja koji sam morao da je zaštitim. A nisam, zar ne? Njen rođeni otac nije je zaštitio. Mahmud Irani i ti ljudi odveli su je u one sobe, nakljukali je pićem i drogama i radili s njom šta su hteli.“ Zavrteo je glavom. „Radili su s njom šta god im padne na pamet. A onda su telefonom zvali prijatelje i braću skotove da dođu i rade mojoj kćeri šta hoće. Snimali su sopstvene pornografske filmove. To su radili s njom. A kad nam se


vratila, bila je trudna. Jeste li to znali? Jeste li znali?“ „Nisam to znao“, odgovorio sam. „Pobacila je i zahvalio sam bogu zbog toga. A kako da živim ako zahvaljujem bogu za smrt bebe?“ „Pričajte mi o nožu“, rekao sam. „U sudnici sam mu rekao da ću ga ubiti. To znate. Naveli ste mi moje tačne reći! Rekao sam to onda kad su osuđeni na one smešne kazne. Kad ih je sudija pustio dosudivši im tu lakrdiju. Kad su nam se svi ti zlikovci smejali u lice. Rekao sam da ću ga ubiti, zar ne? Onda sam nabavio nož i čekao ga kod džamije u kojoj se moli petkom.“ „Šta se desilo?“ „Nisam mogao.“ Zagrcnuo se. „Nisam ja takav. Želeo sam da umre - i to od moje ruke - ali nisam imao petlju da to uradim.“ „Poznajete li Pola Vorbojsa, gospodine Vajldere?“ „Pola Vorbojsa? Gangstera?“ Odmahnuo je glavom. „Ne poznajem ga“, rekao je. Pružio sam ruku i tiho isključio snimanje pazeći da ga ne uznemirim u bolu koji nema kraja.

Ispred sobe za saslušanja Džin Vajlder je držala cigaretu u ustima. Mahnula je njome da pokaže Edi da nije upaljena, ali kad je ustala i unela mi se u lice, ipak sam osetio miris duvana koji je stalno izbijao iz nje, kao i miris parfema i gume za žvakanje kojima je to prikrivala. „Hoćete li nas ikada ostaviti na miru?“, upitala je. „Vi ste beskorisne budale. On to nije uradio. Naša porodica prolazi kroz pakao. Mahmud Irani nas je uništio, a moj muž nije učinio ništa. Zašto ne hapsite onu pakistansku gamad koja sada negde siluje našu decu? Upravo sada. Upravo sada. Zašto ne radite nešto korisno? Zašto ste dozvolili toj pakistanskoj gamadi da nekažnjeno ubija?“ „Prekini“, rekao je Bari Vajlder vrlo tiho, a Džin je smesta ućutala odmahujući glavom. „Ispratiću vas“, rekao sam. „Ne treba“, odvratila je Džin Vajlder. „Umemo sami da izađemo. Vi idite i hvatajte zlikovce. Radite nešto korisno.“

Kad smo se Edi i ja vratili u STZ1, Tara je već obrađivala snimak razgovora s Barijem Vajlderom. „On govori istinu“, rekla je. Jedna sitna prilika stajala je uz prozor i gledala na ulicu. Okrenula se ka


nama i trebalo mi je trenutak-dva da je prepoznam. „Hoću nešto da vam pokažem“, rekla je detektivka viša inspektorka Pat Vajtstoun.


DEVETNAEST

PAT VAJTSTOUN JE sela za svoj sto i tražila na internetu dok nije našla film od devedeset sekundi čistog užasa. „Pogledajte“, rekla nam je. Snimak je bio zrnast, drhtav, a snimio ga je neko posle duge noći. Počinjao je u klubu punom kao metro u špicu, a tutnjava muzike bila je zaglušujuća. Bum bum bum bum. Devojke u minićima i s visokim potpeticama. Momci goli do pasa s bocama u ruci. Ples tamo gde nema mesta za ples. Bum bum bum bum. A onda prvi krici. Piskavi, puni neverice. Svi se okreću, naprežu se da vide. Masa se razdvojila. Dečak okrvavljenog lica tetura po plesnom podijumu. Noge ga jedva nose. Pruža ruke tražeći pomoć. Oslepljen. Klub sija od belog svetla telefonskih kamera dok sve više ljudi počinje da snima povređenog momka. „Vidite šta su uradili mom sinu“, rekla je Vajtstounova. „Kako se ovo našlo na internetu, dođavola?“, upitao sam. „Tako što je pedeset ljudi izvadilo telefone i snimalo ga. Snimali su ga, Makse. Niko mu nije pomogao. Ali svi su ga snimali.“ Na filmu su bela svetla pratila petnaestogodišnjeg Džastina Vajtstouna kad se srušio na kolena usred pustog plesnog podijuma i zaurlao. Bio je to jeziv zvuk, s mnogo više straha nego bola, a bol je sigurno bio užasan. Neko se nasmejao. Film se završio. „Koga smo uhapsili?“, upitala je Edi. „Nikoga“, odgovorila je naša šefica. „Sve se desilo u toaletu. Neko mu je zario bocu u oči u toaletu. Bilo je mnoštvo sveta ali niko ništa nije video. Neko će morati da se brine o mom Džastu do njegove smrti - a niko ništa nije video.“ „Klub sigurno ima bezbednosne kamere“, rekla je Edi. „Ne u toaletima“, odgovorila je Vajtstounova. Zurila je u zamrznutu sliku na monitoru. Njen sin na kolenima, krv mu lipti iz ranjenih očiju, dugonoge devojke u visokim potpeticama i mišićavi momci bez majica stoje iza njega i drže telefone. „Nema kamera u toaletima, Edi. To bi bilo ugrožavanje


privatnosti.“ „Pat?“ „Da, Makse?“ Slika na monitoru ju je opčinila; nije me pogledala. „Sigurno znaju ko je to uradio“, rekao sam. „Znaju, naravno da znaju. To je uradila banda iz jednog naselja iza Kings krosa. Kerogradski momci. Jesi li čuo za njih? Znam čak i kako se zovu i gde stanuju. Ali niko ništa nije video, niko ne želi da razgovara s nama, a nemamo snimke.“ Pružio sam ruku, pritisnuo dugme na tastaturi i slika je nestala s monitora. Pat me je pogledala, ali nisam mogao ničim da joj ublažim bol. A da je moje dete bilo u bolnici, da je moja Skaut ostala bez vida, a napadači i dalje bili na slobodi, ni Pat Vajtstoun za mene ne bi mogla ništa da učini. „Gadovi će se izvući, Makse“, rekla mi je. „Najčešće se izvuku.“

Tek kad sam se vratio kući uspeo sam da dobijem na telefon nekoga ko učestvuje u istrazi napada na Džastina Vajtstouna. „Strašno“, rekao je postariji detektiv inspektor iz Novog Skotland jarda. „Dobar dečko, dobar učenik, nikada nije upadao u nevolje, a neki kreten mu iskopa oči zato što mu se nije dopalo kako ga gleda ili zato što mu je prosuo piće ili zbog čega god. Njima izgovor i ne treba, zar ne? Da, sećam se slučaja.“ „Samo trenutak“, rekao sam mu. „Znači, to nije aktivna istraga?“ Detektiv je uzdahnuo. „Šta možemo? Svi se plaše Kerogradskih momaka - a kad kažem svi, mislim na svakoga ko živi na tri kvadratna kilometra opštinskih naselja iza Kings krosa.“ „Ali stradao je jedan od naših“, rekao sam mu. „Taj dečak je sin moje šefice iz Centralnog Vest enda.“ „Znam čiji je on sin“, rekao je detektiv malo hladnije. „Ali dečko nije video ko ga je povredio - ili makar tako kaže. I niko od prisutnih u klubu ne zna ko je to uradio - ili makar tako kažu. Nemoćni smo.“ Dodao je još hladnije: „A da vaša stanica vodi istragu - i vi biste bili potpuno nemoćni.“ Zagledao sam se kroz prozor. U kupolu Svetog Pavla, belu kao kost na mesečini, u ljude u Ulici Čarterhaus, u svetla pijace mesa koja su se palila najavljujući dugu noćnu smenu. „Znam da dajete sve od sebe“, rekao sam, „samo je teško poverovati da niko nije priveden za tako ozbiljan napad.“ Detektiv je malo omekšao. „Glupo je, znam. Ali čak i kad bismo priveli nekog od tih malih bandita, to dečku ne bi vratilo vid, zar ne? Šta da radimo? Ponekad se krivci jednostavno


izvuku.“ „A nije bilo nikakvih tragova?“ Čuo sam kako okleva. „Bila je jedna devojka. Mađarica. Radi negde u Izlingtonu, čuva decu ljudi zaposlenih u Sitiju. Dadilja. Fina izlingtonska dadilja po imenu... samo trenutak... Margit Mester. Stara dvadeset dve godine. Ljupka devojka. Kad smo posle napada došli u klub, sprečili goste da odu i pokušali da razgovaramo s njima, ja sam razgovarao s Margit Mester i ona je spomenula momka iz kraja po imenu Trej N’Du.“ Izdiktirao mi je slovo po slovo. „Znate li tog Treja?“, upitao sam ga. „Aha. Trej N’Du je vođa Kerogradskih momaka.“ Sačekao sam malo da mi se ova informacija slegne. „I šta je bilo s vašim svedokom, s Mađaricom po imenu Margit Mester?“ Dobio sam odgovor koji sam i očekivao. „Doveli smo je na prepoznavanje, u liniji je bio i Trej, ali nije ga prepoznala. Nije mogla potvrditi da ga je videla na licu mesta. Rekla je da je bilo bučno, da je bila gužva, da se uznemirila - uobičajena sranja kad se svedok uplaši.“ „Mogu li da razgovaram s Margit Mester?“ „Možete ako odete u Budimpeštu.“ „Vratila se kući?“ „Čim je shvatila na koga je ukazala.“ Džekson je izašao iz svoje sobe. Na vratima stana podigao je ruku da me pozdravi, nasmešio mi se i pokazao prema pijaci. Ide na posao. Mahnuo sam mu i izašao je. „Nevolja je u tome što nismo imali snimke bezbednosnih kamera“, rekao je detektiv zagrevajući se za temu nekažnjenih krivaca. „Znate li da Met svake godine reši gotovo sto ubistava zahvaljujući snimcima bezbednosnih kamera? U ovoj zemlji ima šest miliona kamera - po jedna na svakih deset stanovnika - ali ni to nije dovoljno da zaustavi sve zločince.“ Na ulici sam video Džeksona kako ide prema Smitfildu. No nije ušao. Skrenuo je desno i nastavio prema Holbornskoj raskrsnici. „A u toaletima nema kamera“, rekao sam. „Iako ih inače ima svuda, zar ne?“

„Ne smem da vam pokazujem snimke pacijenta bez njegove pismene saglasnosti“, rekao je radnik obezbeđenja u Vitingtonovoj bolnici. „Ne tražim da vidim snimke pacijenta“, odvratio sam. „Želim da saznam ko mu je dolazio u posetu.“ Bili smo u bezbednosnom centru bolnice. Bila je to zamračena prostorija


bez prirodnog svetla, a četiri velika ekrana bila su podeljena na po devet polja za bezbednosne kamere koje su pokrivale sve, od parkinga do porodilišta i od hitne pomoći do glavnog predvorja. „Koliko unazad možete da se vratite?“, upitao sam. „Mesec dana“, odgovorio je čuvar. „Toliko dugo čuvamo snimke.“ Slike na monitorima neprestano su se menjale. „Imamo sto pedeset kamera - prilično uobičajen broj za bolnicu kao što je naša - a kada se nešto desi, na primer seksualni napad na mešovitom odeljenju, otmica bebe u porodilištu ili napad na naše osoblje kakvi se dešavaju svakog pijanog vikenda - obično se odmah i prijavi. Šta tražimo?“ „Imate li snimke s odeljenja intenzivne nege?“ Pritisnuo je nekoliko tastera. „Čekaonica, pult za sestre, ulaz u odeljenje - tu se ulazi samo s elektronskom karticom. Niko ne može da doluta.“ „Da pogledamo sestrinski pult.“ Razmislio sam. „I da prvo pregledamo vikende uveče.“ Čuvar se vratio do večeri prve subote u mesecu i gotovo odmah sam našao ono što sam tražio. „Zaustavite tu“, rekao sam. Na monitoru je bio Džekson Rouz. Nosio je buket cveća, nasmešio se ljupkoj medicinskoj sestri Filipinki kao da je cveće za nju i prošao da poseti starog vojnika u komi.

Londonski beskućnici vidljivi su samo noću. Preko dana se ne vide, ili ih je makar teško razlikovati od ljudi koji imaju svoj dom, ali noću se pokazuju i idu na izvesna mesta - jadno malobrojna u bogatom gradu od deset miliona duša - da jedu. Jedno takvo mesto je na stanici Vaterlo, ispod lukova po kojima tutnje vozovi, pocrnelih od dima, današnjeg i davnašnjeg. Te tople letnje noći Džekson Rouz je stajao s još nekoliko dobrovoljaca na zadnjim vratima belog kombija i delio papirne tanjire s pirinčem i rezancima na tajlandski način muškarcima i ženama svih rasa i godišta; mnogi su bili u vojničkim uniformama, sada otrcanim i iscepanim. Čekao sam pored kombija odbivši jednu ljubaznu otmenu staru damu koja mi je ponudila šolju čaja i „malo divnog Džeksonovog pirinča“. Džekson se trudio da posluži svakoga, ali stalno su dolazili novi ljudi, pa je na kraju predao dužnost onoj ljubaznoj staroj dami i otišli smo nešto dalje, gde je buka bila slabija i mogli smo da razgovaramo. „Napustio si posao na pijaci“, rekao sam. To nije bilo pitanje. „Ovo me više ispunjava“, odgovorio je. „I dalje ti plaćam stanarinu, zar


ne?“ „Zar zaista misliš da me je briga za stanarinu?“ Pokazao je red muškaraca i žena koji su čekali njegovu hranu. „Mnogi su bili u vojsci. U Iraku. U Avganistanu. Neki stariji i u Severnoj Irskoj i na Foklandima.“ „Zašto mi nisi rekao da si posetio Berta Pejdža?“ „Zašto bih ti rekao?“ „Zato što tačno znaš na kom slučaju radim. Znaš da je Daren Donovan bacio Berta u komu. Znaš da tražim ubicu Darena Donovana.“ Džekson se osvrnuo prema kombiju; red za hranu je porastao. „Ah, pokojni Daren Donovan. Čini mi se da si zabrinutiji za mrtvog narkosa nego za starca kog je uništio.“ „Slušaj, shvatam zašto te je slučaj Berta Pejdža dirnuo.“ Odmahnuo je glavom. „Dirnuo? To misliš, Makse? Da sam dirnut?“ „Zovi to kako želiš. Shvatam zašto ti je stalo, u redu? Ne shvatam zašto nisi ni pomislio da mi kažeš.“ „Zašto da ti kažem? Već me gledaš iskosa.“ „Nisam hteo da te gledam iskosa, Džeksone.“ Nasmejao se. „Misliš da sam ja umešan u ovo, Makse? Ti osvetnici, taj Klub za vešanje - misliš da ja imam neke veze s tim?“ Setio sam se istorije pretraga na mom laptopu. Setio sam se i kako je Džekson sam izgazio one koji su nas napali u Ulici Čarterhaus. A setio sam se i šta je rekao. Jedan metak u glavu. I jedan u srce. „Ne“, rekao sam. „Ne mislim da si umešan. Ali mislim da si na njihovoj strani.“ „Jesam. Ja i još šezdeset miliona ljudi!“ Setio sam se kako je bio neobuzdan dečak. Znao sam da je i dalje pomalo divlji i da će takav ostati zauvek. „Ne želim da upadneš u nevolje“, rekao sam mu. „Stalo mi je do tebe, razumeš? Ali ne poznajem te, Džeksone.“ Obdario me je svojim čuvenim osmehom. „Ti me poznaješ bolje nego bilo ko drugi“, rekao je. „Hoćeš li malo tajlandskog pirinča i rezanaca? Nema boljih izvan Bangkoka.“ Gledao sam ga trenutak-dva, a onda sam se i ja nasmešio. „Prijalo bi mi“, odgovorio sam. No nisam imao prilike da probam Džeksonov tajlandski pirinač. Vratili smo se pod crne lukove Vaterloa kad mi je telefon zavibrirao. EDI REN. „Imamo još jednog“, rekla mi je. Nisam morao da okrenem glavu - znao sam da me Džekson posmatra, ravnodušnog lica, bez osmeha.


DVADESET

STIGAO SAM U Sobu za teške zločine broj jedan pola sata kasnije i na velikom monitoru na zidu video lice bradatog muškarca. Brada mu je bila kovrdžava, a nije imao brkove. Čovek je bio svetle puti, star blizu četrdeset godina, na temenu je nosio okruglu kapicu, a na očima teških kapaka imao je naočari s okvirom od žice. Bio je obučen u jednostavnu sivu mantiju. „Žrtva najnovije otmice je Abu Din“, govorila je Pat Vajtstoun. Edi Ren, Bili Grin i Tara Džouns gledali su je sedeći za svojim stolovima. Sigurno smo obnovili ugovor s Tarom, pomislio sam obradovano. „Abu Din je rođen u Egiptu i dobio je azil u našoj zemlji“, nastavila je Vajtstounova. „U Sjedinjenim Državama ga traže zbog podsticanja na terorizam, a on se trenutno odupire izručenju iz Ujedinjenog Kraljevstva. Žalio se Evropskom sudu za ljudska prava.“ Klimnula je glavom. „Drugim rečima, gad koji propoveda mržnju.“ „Vratila si se?“, rekao sam. „Vratila sam se.“ „Odlično“, rekao sam joj. „Ne mogu da nađem vešanje Abu Dina na internetu.“ „Nisu ga još obesili“, obavestila me je Edi Ren. „Ili makar nisu postavili snimak.“ Bili Grin mi je doneo trostruki espreso. Zahvalno sam mu se nasmešio. Nije bio iz bara Italija, ali poslužiće za sada. Progutao sam ga u jednom gutljaju. „Šta su postavili o njemu?“ upitao sam. „Na uobičajenim platformama nema ničega“, kazala je Edi. „Na otvorenoj smo vezi s Kolinom Čoom iz Centralne jedinice za tehnološki kriminal. Otmica izaziva dosta reakcija. Kolin i njegovi ljudi rade na tome. Ali sam Albert Pirpoint je neobično tih.“ „Kako znamo da su to oni?“, upitao sam. „Možda ih neko oponaša. Neki samoradikalizovani teroristi. Mnoštvo ljudi je na strani Kluba za vešanje. Kako znamo da su oni oteli Abu Dina?“ „Nagađamo na osnovu raspoloživih činjenica“, rekla je Vajtstounova.


„Bezbednosne kamere su snimile otmicu. Otmičari su isuviše vešti za sledbenike amatere. Pogledaj ovo, Makse. Bili, pusti snimak, molim te.“ Grinovi prsti su poleteli po tastaturi i sliku Abu Dina zamenio je crno-beli snimak bezbednosne kamere. Grupa ljudi je klečala na kolovozu neke ulice u predgrađu. Pred njima je stajala prilika u sivoj mantiji. Abu Din. Visoko iznad ulice video sam luk stadiona Vembli; svetlucao je na suncu u predvečerje još jednog lepog dana. „Abu Din je bio imam vemblijske džamije, ali je isključen pošto je na televiziji hvalio ubistvo šest britanskih vojnika u Avganistanu. Sada propoveda na ulici.“ Poželeo sam još jedan trostruki espreso. „Abu Din“, rekao sam. „Zbog čega mi je to ime poznato?“ „Prozvali su ga ’mentalni mula’“, odgovorio je Bili. „Premotaću molitvu, važi?“ Snimak je ubrzao. „Novinari su ga nazvali ’mentalni mula’ kad je rekao da je smrt britanskih vojnika ’veličanstven događaj.‘“ „Dobija godišnje pedeset hiljada funti pomoći za ženu i šestoro dece“, rekla je Edi. „Računam da smo mi ludi, a ne on.“ „Novinari su prestali tako da ga zovu jer su dobrotvorne organizacije koje pomažu mentalno zdravlje ocenile da je nadimak uvredljiv“, rekao je Bili. „Aha, ovo je najvažniji deo snimka.“ Film je usporio. Na ulici u Vembliju klečalo je stotinak ljudi. Abu Din je stajao pred njima u jednostavnoj sivoj mantiji, a pored njega su bila dva čoveka, verovatno telohranitelji. Abu Din je pokazivao uvis s oba kažiprsta. Iza vernika se video jedan uniformisani policajac crne puti, visok i krupan kao bokser teške kategorije. Činilo mi se da ume da se stara o sebi. Nadzor nad ovom ulicom nije lak zadatak. Policajac je stajao tačno ispred mladića u invalidskim kolicima. Iza kolica je stajala jedna žena. Oboje su bili tamnoputi i privlačni, a ličili su jedno na drugo kao blizanci. Mladić je držao transparent. Nekako sam uspeo da razaznam reći.

MOJA ZEMLJA - VOLI JE ILI JE OSTAVI. „Evo ga“, rekao je Bili. Policajac je odjednom potrčao. Žena je zgrabila ručke kolica i pogrbila se kao da očekuje udarac. Onda su svi ustali i pokazivali nešto van kadra. Zatim su počeli da se razilaze. Da beže. Ulicom je dojurio crni teretni kombi. Činilo se da ide pravo na masu, ali odjednom se popeo na trotoar da izbegne mladića u kolicima. Nagonski sam potražio bilo šta karakteristično - ulubljenja, ogrebotine, natpise - ali nije bilo ničega. Preko registarske tablice bila je prelepljena smeđa traka. Jednostavno, ali delotvorno. Masa se razbežala. Samo je Abu Din ostao gde je bio, prekorno mašući


kažiprstom. Još je pretio prstom kada je iz kombija izašao Albert Pirpoint, a za njim još jedan Albert Pirpoint. Ljubazna lica dvojice čika gledala su po ulici. Na vrhu ekrana video sam mladog krupnog pozornika kako ležeći na stomaku preko radija poziva pomoć. Treći ljubazni čika sedeo je za volanom kombija i pritiskao gas. „Maske Alberta Pirpointa“, rekao sam. „Dobar detalj.“ „A lepljiva traka preko tablice još je bolji detalj“, rekla je Vajtstounova. „Ko god da su, tačno znaju šta rade.“ Telohranitelja nije bilo nigde na vidiku dok su propovednika grubo vukli u kombi. Vozilo je brzo krenulo unazad, a onda je nestalo. Ulicu su polako ponovo ispunili vernici, a uniformisani pozornik je polako ustao. Bili je pritisnuo neke tastere i na velikom monitoru pojavila se uobičajena rešetka s devet polja, a na svakom polju video se brzi večernji saobraćaj. „Kamere su ih pratile do Severne obilaznice u smeru suprotnom od kazaljke na satu. Tu smo ih izgubili, a onda smo ih ponovo našli.“ Umesto rešetke pojavila se slika zapaljenog kombija na, kako mi se činilo, površini napuštene planete. U pozadini sam video izbledeli znak jedne velike naftne kompanije. „Promenili su vozilo“, rekao sam. „Onesposobili su kamere na ovoj napuštenoj benzinskoj pumpi i zapalili kombi“, rekla je Edi. „Imamo po jednu kameru na svakog stanovnika Londona, ali to nam ne pomaže jer ne znamo šta tražimo.“ Odjednom su se oglasili svi telefoni. Edi je pročitala poruku na mobilnom. „Stižu mi prve slike verovatnog pogubljenja Abu Dina“, rekla je. „Povezaću se s velikim monitorom.“ Ukucala je komande i dželatska omča pojavila se na zidnom televizoru. Kamera se primakla, a zatim odmakla kao da izoštrava sliku. Smirila se na omči u već dobro poznatoj mračnoj ćeliji memljivoj od starosti. Onda se polako povukla unazad i pojavile su se četiri prilike u crnim kaputima. „Kvalitet produkcije očigledno se poboljšava“, promrmljala je Edi. No ovog puta je bilo drugačije, zato što u središtu nije bilo žrtve izbezumljene od straha. Kamera se usredsredila na niz fotografija na zidu. Vojnici. Njih šestoro. Nasmejani, srećni, ponosni. Edi je podigla pogled s laptopa. „Dobijam izveštaje - nepotvrđene - da je ovo Sanginska šestorka.“ „Sećam se Sanginske šestorke“, rekao sam. „Sangin je okrug u avganistanskoj oblasti Hilmend. Patrolno vozilo sa šest naših vojnika u Sanginu naletelo je na improvizovanu eksplozivnu napravu. Svi su preživeli eksploziju, ali rulja ih je rastrgnula. Snimci nisu prikazivani na glavnim televizijama jer su isuviše krvavi. Delovi tela visili su s mostova dok su stanovnici igrali na ulicama.“


Kamera je polako prešla po licima mrtvih vojnika. Pogledao sam Taru Džouns, koja je obrađivala zvuk s filma. Videla je da je posmatram. „Čuju li se neke reči, Taro?“, upitao sam je. „Samo okolni zvuci“, odgovorila je. „To nije saobraćaj. Zvuči kao da su u blizini nekakvi veliki građevinski radovi.“ „Abu Din je na sva usta hvalio ubice Sanginske šestorke“, rekla je Vajtstounova. „Uporno ih je nazivao Krstaškom šestorkom. Baka jedne žrtve rekla je da ga treba obesiti.“ „Zašto ga nisu obesili?“, upitala je Edi. Kamera je ponovo zumirala praznu omču. A onda se slika zamrzla. „Možda je ovo najava“, rekla je Edi. „Reklama za glavni događaj.“ „Možda misle da je vešanje suviše dobro za njega“, rekao sam ja.

Prvi jutarnji posetioci ispunili su Imperijalni muzej rata, ali bilo je vrlo tiho u podrumu, gde sam sedeo s devojkom u invalidskim kolicima. Upoznao sam Kerol preko mog prvog šefa u Odseku za ubistva i teške zločine, detektiva višeg inspektora Viktora Malorija. Zahvaljujući njemu, mogao sam da je zamolim za pomoć bilo kada. „Bila sam u logoru Bastion kad je Sanginska šestorka poginula“, rekla je. „To je bila prekretnica u ratu protiv terorizma.“ Zasmejala se. „Tada nam se učinilo da je terorizam objavio rat nama.“ Primakla se stolu i izlistala nekoliko fotografija pakla. Oduševljena rulja. Komadići ljudskog mesa. Nemilosrdno avganistansko sunce. „Ne znam koliko hoćeš da vidiš, Makse“, rekla je Kerol. „Dosta slika ne bi moglo da se prikaže na večernjim vestima, ali nisam sigurna da možeš bilo šta da saznaš iz njih.“ Pogledao sam telefon da vidim ima li poruka od Edi Ren. Očekivali smo da pogubljenje krene uživo. No bilo je jutro posle otmice Abu Dina, a to se još nije dogodilo. „Zapravo želim da porazgovaram s tobom o Abu Dinu“, rekao sam. „O ’mentalnom muli’?“, iscerila se. „Oteli su ga, zar ne?“ Klimnuo sam glavom. „Ko bi želeo njega da obesi, Kerol?“ „Mora da se šališ! Svako ko je služio u vojsci. Svako ko je voleo nekoga iz vojske.“ Pljesnula je strane svojih kolica, bez gneva i samosažaljenja. „Svako ko se vratio kući u ovome.“ Setio sam se dvoje demonstranata ispred uniformisanog policajca u Vembliju. „Ali to ne znači da su ga oteli“, nastavila je Kerol. „Osim toga, stil je pogrešan.“


„Misliš na otmicu, lažno suđenje i vešanje?“ „Na sve to. Na maske. Na dramu. Na haštagove. Zašto bi ga vešali? Čoveka možeš da ubiješ na mnogo lakših načina.“ Jedan metak u glavu i jedan u srce. Džeksone Rouze, pomislio sam, ko si ti, dođavola? Telefon mi je zavibrirao. „Našli smo Abu Dina“, rekla je Edi. „Živog.“


DVADESET JEDAN

„TAKO MI ALAHA, bila je to velika vatra“, rekao je Abu Din. „I shvatio sam da je ovo Dar al Harb - zemlja rata.“ Edi je pogledala beleške. „To je bilo kad su zapalili kombi u blizini Brent krosa, je li tako?“, upitala je. „Tada ste doživeli to otkrivenje o zemlji rata? Kod Brent krosa?“ Okrenuo se od nje i ružičastim vrhom jezika oblizao usne. Popravio je sivu mantiju i zagledao se kroz prozor svoje kuće. Ponašao se kao da Edi nije ni progovorila. Pogledao sam u šta gleda. Na ulici s koje je otet njegovi sledbenici već su se okupljali, uzbuđeni zbog vesti o njegovom čudesnom povratku. Neki su se molili. Neki su se slikali mobilnim telefonima na štapovima. Abu Din je pronađen živ u Gejtveju, velikom teretnom saobraćajnom čvorištu na samoj ivici grada. Proveo je noć zaključan u napuštenom kamionu, a na kraju je uspeo nogom da provali stranicu kamiona i podigne uzbunu. Možda su njegovi sledbenici u pravu. Delovalo je kao pravo čudo što snimak njegovog pogubljenja nije završio na Jutjubu. „Molim vas, ispričajte mi sve čega se sećate“, rekao sam. Klimnuo je glavom, na trenutak me pogledao kroz naočari sa žicanim okvirom, a onda skrenuo pogled. „Allahu akbar“, promrmljao je, ne prvi put. „Odveli su me. Ti ljudi s tim maskama. Onda su zapalili prvo vozilo i stavili me u drugo. Onda smo se dovezli na veliko parkiralište puno kamiona. Velikih kamiona.“ „Kamioni za prevoz kontejnera s robom“, rekao sam. „Svi su se okupili oko mene dok su me zaključavali u metalni sanduk.“ Okrenuo je oči ka nebesima. „Ali metal je bio slab, Allahu akbar, i nije bilo vreme da umrem.“ Pogledao sam njegova stopala u sandalama, umotana u zavoje i krvava jer je čitavu noč šutirao zarđalu stranicu kamiona. „Jesu li nešto rekli?“ upitao sam ga. „Pre nego što su me zaključali, jedan, onaj veliki, upitao me je znam li zašto sam kažnjen. Drugi se zbog toga ražestio, udario u stranicu kamiona i zatražio tišinu. Trudili su se da ne govore. A onda su me zaključali i sva


trojica su se vratila u svoje vozilo. Čuo sam ih kako se odvoze.“ „Samo trenutak“, prekinuo sam ga. „Trojica su vas zaključala? Četvrti je, znači, ostao za volanom?“ „Ne. Sva trojica su izašla da me zaključaju.“ „Kažete da su bila samo trojica?“, rekao sam. Abu Din je klimnuo glavom. „Dvojica koja su me otela i treči koji je vozio.“ Edi i ja smo se zgledali. „Možda je četvrti vozio drugi kombi“, rekla je Edi. „Pametno je što su zapalili prvo vozilo i prešli u drugo.“ „Ali i on bi morao nečim da se odveze, zar ne? Kad je zapalio prvo vozilo.“ Okrenuo sam se ponovo Abu Dinu. „Jeste li im videli lica?“, upitao sam ga. „Jesu li skinuli maske? Jeste li im čuli glasove? Jesu li izgovorili neko ime?“ „To ste me već pitali. Video sam im bele ruke. Namirisao sam da ne veruju. Bili su ćafiri - nevernici. Kao i vi.“ „Jesu li na rukama imali tetovaže ili bilo kakve belege? Jesu li bilo šta rekli?“ Nije mi odgovorio. „Imate sreće što ste ostali živi“, rekla je Edi. „Znate li to?“ Znao je. Abu Din je levom rukom uhvatio desnu, ali nije uspeo da spreči drhtanje. No izigravao je junaka pred sledbenicima koji su vrveli ulicom i gurali se u veliku kuću. Čuli smo ih kako koračaju na spratu dok smo razgovarali s njim. Palo mi je na pamet da on zaista veruje da ga je danas spasilo neko božanstvo. „Nije bilo moje vreme za dženet“, rekao je. „Dženet je raj, zar ne?“, upitao sam ga. Ćutao je; moje znanje na njega nije ostavilo utisak. „Svaki londonski policajac zna pedeset reći iz pedeset jezika“, nasmešio sam mu se. I dalje je ćutao. „Gospodine Dine, moramo vas zvanično upozoriti. Verujemo da ste u smrtnoj opasnosti i nudimo vam policijsku zaštitu.“ Tanke usne su mu se iskrivile u osmeh. „Mislite da mi treba zaštita nevernika?“ „Mislim“, odgovorio sam. „I razgovaraćemo ponovo.“ Zatvorili smo beležnice. Abu Din je otišao da se obrati pristalicama okupljenim na ulici. Edi i ja smo prišli prozoru i posmatrali. Bila je to trošna prigradska ulica koja deluje sivo i sumorno čak i usred blistavog letnjeg dana. No talas uzbuđenja jasno se osetio kad je Abu Din progovorio na jeziku urdu. „Zašto ga nisu odmah ubili?“, rekao sam. „Možda im je prostor zauzet zbog tečaja joge“, rekla je Edi. „Veruješ li da


ništa nije ni video ni čuo, Makse?“ Klimnuo sam glavom. „Ako su bili dovoljno pametni da sakriju registarske tablice i da spale sve tragove u kombiju, onda su bili dovoljno pametni i da ne naprave uobičajene glupe greške - da se dozivaju imenima ili da pokažu lica pred žrtvom.“ Izašli smo na ulicu. Iza glava muškaraca koji su slušali Abu Dina - a sve su bili muškarci video sam uniformisanog crnog policajca koji je bio na ulici i kad se dogodila otmica. Iza njega su bili mladić u kolicima i devojka. Još su držali transparent, a mladić ga je podigao kad je Abu Din prešao s urdua na engleski. „U moćnom plamenu mnogo štošta mi se otkrilo“, izjavio je. „Otkrio sam da će se crna zastava islama vijoriti iznad Bakingemske palate i da će lepršati i iznad Dauning strita.“ „Ja se ne bih kladila na to, jebote“, rekla je Edi. Obišli smo masu, došli do kraja ulice i predstavili se pozorniku. Tu je još bilo naših ljudi, ali ne mnogo, a i držali su se na odstojanju. Starija istražiteljka - detektivka viša inspektorka Pat Vajtstoun koja se vratila na čelo ekipe - zatim istražitelji mesta zločina i timovi za pretragu već su otišli iz ove sive ulice i sada su u Gejtveju pretraživali napušteni kontejner u kom je Abu Din bio zatočen. Pokazali smo pozorniku naše službene legitimacije. Izbliza je bio još krupniji nego na snimku bezbednosne kamere, i mnogo mlađi. Verovatno je tek nedavno završio akademiju. Na pločici mu je pisalo prezime Rokasl. Stideo se što nije učinio više kad je kombi dojurio ulicom. „Postupili ste ispravno“, rekao sam mu. „Sklonili ste se s puta. Oni ne bi stali ni zbog vas ni zbog bilo koga drugog.“ „Jeste li im videli lica?“, upitala ga je Edi. „Jeste li nešto čuli kad su izašli iz kombija?“ „Imali su maske kad sam ih ugledao“, rekao je pozornik Rokasl. „Maske Alberta Pirpointa. Bilo je dreke i galame dok su ubacivali Abu Dina u kombi, ali nisam mogao da razaznam ko se dere.“ „Ako ih uhvatite“, rekao je ženski glas, „dajte im orden.“ Stajala je iza mladića u kolicima. Tada sam prvi put video da su na njemu nekakvi ostaci uniforme. Zelena vojnička majica, pustinjske maskirne pantalone čije su nogavice labavo visile preko proteza uglavljenih u patike koje kao da su tek bile izvađene iz kutije. Dok su gledali moju službenu legitimaciju, video sam da su oboje zgodni i da imaju iste smeđe oči, crnu kosu i kožu koja lako tamni na suncu. „Ja sam detektiv pozornik Vulf“, rekao sam, „a ko ste vi?“ Žena se nasmejala. U prvi mah sam pomislio da su blizanci, ali sada sam video da je ona dve-tri godine starija od mladića u kolicima. „Vi ste neverovatni“, rekla je i ogorčeno stisnula usne. „Gospodin Din


tamo govori o svojoj zastavi iznad Dauning strita, a vi legitimišete nas?“ U blizini je bilo dosta novinara i fotografa, uglavnom na Dinovom kraju ulice. No neke je prenula vedra neverica u ženskom glasu. Klimnuo sam glavom Edi i ona ih je zaustavila. „Ovo je mesto zločina, gospođo“, rekao sam ženi. A onda sam čekao. Dala mi je vozačku dozvolu. Pajper Maldini, stara dvadeset devet godina. „Ja nemam nikakva dokumenta“, rekao je mladić pomalo uspaničeno. Pajper mu je dodirnula rame da ga umiri i iz njegovog ranca izvadila zdravstvenu knjižicu. Filip Maldini, star dvadeset šest godina. „Ona mi je sestra“, rekao je. Vratio sam im dokumenta. Njena ruka je i dalje lako počivala na njegovom ramenu. „Ovde ste svaki dan?“ upitao sam krajnje blago. Pajper Maldini je i dalje bila uvređena. „Je li i to zločin?“’ Odmahnuo sam glavom. „Je li to uradio Klub za vešanje?“ upitao je Filip Maldini uzbuđeno. Nije bio preosetljiv i nagao kao njegova sestra. „Jesu li ga oni oteli?“ Mogao sam da prospem gomilu laži, a mogao sam i da im kažem istinu. „Radimo pod tom pretpostavkom, ali nismo isključili mogućnost da je reč o novoj grupi koja ih oponaša.“ „I on je ostao živ?“ „Tako je.“ „Više sreće drugi put“, rekla je Pajper. „Zašto dolazite ovamo?“, upitao sam ih. „Da se usprotivimo ljudima koji bi nam igrali na grobu“, rekla je Pajper Maldini. „Zašto vi dolazite ovamo, detektive? Da štitite Abu Dina i njemu slične?“ „Ja samo radim svoj posao.“ „Zar nisu tako govorili i čuvari u nacističkim koncentracionim logorima?“ Zagledao sam se u nju. „Ja sebe ne smatram čuvarom koncentracionog logora“, rekao sam. „Gospođo.“ „Šta bi se desilo sa mnom kad bih prosipala otrov kakav lipti iz njegovih usta?“, upitala je pokazujući govornika u mantiji na drugom kraju ulice. „Kad bih propovedala mržnju, ismevala momke koji su položili život za svoju otadžbinu i tvrdila da su homoseksualci, žene i Jevreji osobe nižeg reda - šta biste meni uradili, detektive?“ Nagnuo sam se da pogledam mladića u kolicima. „Hvala vam na službi“, rekao sam mu. Okrenuo sam se da odem. Nisam želeo da se raspravljam s njom i nisam želeo da ih oboje uhapsim, a plašio sam se da ću, ako ostanem duže, biti primoran na oboje.


Pajper Maldini je iza mene povikala: „Detektive!“ Okrenuo sam se da je pogledam. Jednom rukom je stezala ručicu bratovljevih kolica, a drugom je podizala rukav majice da mi pokaže tetovažu na mišici. Bila je to tetovaža Kopnene vojske Velike Britanije. Pet crvenocrnih makova ispod osam reći. SVI SU DALI NEŠTO - NEKI SU DALI SVE. „Nije samo moj brat služio u vojsci“, rekla je.


DVADESET DVA

PROBUDIO SAM SE u zoru, u trenutku kada duboki okrepljujući san ulazi u snene plićake. Prvi zraci sunca punili su mlečnobelim svetlom prozore našeg tavana. Čuo sam Stena kako uzdiše i namešta se pored mene i pružio sam ruku da ga pomilujem i saopštim mu da još nije vreme za ustajanje. No onda mi je zavibrirao telefon. Zvala je Pat Vajtstoun. Konferencija za novinare Centralni Vest end 08.00. Pogledao sam budilnik pored kreveta. Petnaest do pet. Legao sam na leđa i uzdahnuo gladeći krzno mekše od svile. Sten me je u polutami posmatrao ogromnim okruglim očima. „Niko više ne spava, Stene“, rekao sam. Skaut je i dalje bila kod Mije, što je moguće samo tokom dugog letnjeg raspusta, pa sam prošetao Stena i nahranio ga, sačekao gospođu Marfi da dođe i krenuo na posao nekoliko sati ranije nego što je trebalo. Iz Džeksonove sobe nije se čulo ništa. Soba za teške zločine broj jedan bila je prazna kad sam ušao noseći trostruki espreso iz bara Italija u Ulici Frit u Sohou. Kao što mi se ponekad dešava posle rđavo prospavane noći, osetio sam da me stare povrede tište i podsećaju me da se nekadašnji bol, kako je moja baka govorila, „budi“. Na stomaku sam imao sedam centimetara dug ožiljak od noža kojim me je ubo sada mrtav čovek. Ispod grudnog koša s desne strane bio sam pokidao međurebarne mišiće - one koji nam omogućavaju da dišemo - kad sam propao kroz sto. A i u teretanama sam izigravajući čvrstog momka stekao svakovrsna nagnječenja. Danas me je sve to bolelo. Zato sam skinuo sako u kom sam se venčao i spustio se na pod da odradim malo istezanja. Stari duboki bolovi povlačili su se samo od toga. Pokrete sam naučio gledajući Stena. On ih izvodi kad god se probudi.


Namestio sam se na šake i kolena, a onda sam savio kičmu naniže, podigao glavu i zabacio ramena unazad. Baš kao Sten. Zatim sam se istegao obrnuto, savio sam leđa uvis i pokušao bradom da dodirnem pupak. Upravo kao Sten. Već sam se osećao bolje, pa sam ispustio vazduh, predahnuo trenutak-dva na rukama i kolenima, a onda sam ispravio ruke i noge i izbacio zadnjicu uvis. U tom položaju video sam kako me Tara Džouns posmatra s vrata. „Radite jogu?“, rekla je. „Svaka čast.“ Pocrveneo sam i ustao. „Molim? Jogu? Ne! Ovo su samo neke vežbe koje sam naučio od Stena.“ „Sten je vaš instruktor joge? Dobar je.“ „Sten je moj pas.“ Ušla je i sela za svoj sto. „Zašto ste ovoliko poranili?“, upitao sam je, a kad se okrenula da me pogleda oboje smo shvatili da me nije čula. „Izvinite“, rekao sam. „Ponekad zaboravim.“ Povezala je svoj laptop s kompjuterom na stolu. Pogledala me je u lice. „Zaboravite ponekad da sam gluva?“ »Da.“ „Nema razloga da mislite na to. Moje stanje me ne određuje. Ono je teškoća, a ne invalidnost. Mojim roditeljima su rekli: ’Vaša devojčica može da ima teškoće ili da bude invalid. Vi odlučite.’ Ponašali su se kao da imam teškoću. Tako se ponašam i ja.“ „Nisam želeo da vas uvredim.“ „U redu je što zaboravljate. To nije uvredljivo.“ Čekala je da progovorim. „Samo me je zanimalo zašto ste došli ovako rano.“ Na licu joj se pojavio osmejak. Sklonila je kosu s lica. „Nisam nameravala da vas uznemirim dok vežbate jogu, detektive.“ Nasmejao sam se s nelagodom. „Ja ne vežbam jogu.“ „O, da, vežbate“, nije odustala. „A vežba i vaš pas. Sten, je li tako? Vežbate jogu čak i ako to ne znate.“ Uključila je laptop. „Došla sam iz dva razloga. Obradila sam poslednji snimak. Zvuk u pozadini je neko gradilište. Znam, znam - čitav London je gradilište. Ali ovo nisu zvuci renoviranja tavana ili dograđivanja staklene bašte. Ovo je teška mašinerija pedeset metara ispod zemlje. Tu se gradi veliki oblakoder. To sužava izbor, zar ne?“ Klimnuo sam glavom. „Šta je drugo?“ „Pregledala sam ponovo razgovore s gospodinom Vajlderom i gospodinom Vorbojsom. Razgovor s gospodinom Vorbojsom ne pokazuje biometrijska odstupanja, ali mislim da vam gospodin Vajlder nije rekao celu istinu.“ Setio sam se Barija Vajldera u sobi za saslušanja i moje potpune


ubeđenosti da govori istinu. On nema ništa s linčovanjem Mahmuda Iranija. „Zar niste rekli da biometrija ne greši?“ „Nisam rekla da ne greši. Rekla sam da je svetlosnim godinama ispred tehnologije dvadesetog veka kao što je detektor laži.“ Pritisnula je taster i otvorila snimak razgovora. „Samo gledajte. Molim vas.“ Čuo sam sopstveni glas. „Jeste li bili u kontaktu s Mahmudom Iranijem otkako je izašao iz zatvora?“ Čuo sam odgovor Barija Vajldera i video kako žuta linija skače preko monitora laptopa Tare Džouns kao letnja munja. „Jesam... Nabavio sam nož... Nameravao sam da mu ga zarijem u srce.“ „On govori istinu“, rekao sam. „Da, ali dok govori istinu rezultati pokazuju lupanje srca, porast krvnog pritiska, plitko disanje. Nisam odmah obavila testove na izjavama koje smo smatrali istinitima. A trebalo je.“ „Nervozan je“, rekao sam. „Sedi u policijskoj stanici. Priznaje da je pomišljao da ubije jednog od ljudi koji su mu zlostavljali kćer.“ Odmahnula je glavom. „To nije sve. Ni izdaleka. Krvni pritisak mu je sto devedeset sa sto deset - to lekari nazivaju hipertenzivnom krizom. Čak i kad je govorio istinu, krvni pritisak rastao mu je do neba.“ „Kažete da me je lagao?“ „Ne“, odgovorila je. „Kažem da mu niste postavljali prava pitanja.“

Vajtstounova se skamenila. Zurila je u masu novinara, foto-reportera i snimatelja zbijenu u sali za novinare na prvom spratu stanice Centralni Vest end, a oni su zurili u nju čekajući da se nešto desi. Ali ništa se nije dešavalo. Ta sitna žena s naočarima, najiskusniji detektiv za ubistva policijske stanice Centralni Vest end, delovala je kao da ne shvata ni šta će tu ni šta se od nje očekuje. U desnoj ruci je držala pripremljenu izjavu. Video sam kako joj se prsti grče u pesnicu i gužvaju papir. Stajao sam pored nje, a s druge strane je bila naša načelnica. Video sam Svajerovu kako joj blago polaže ruku na leđa, hrabri je, podstiče je. A Pat Vajtstoun se i dalje nije micala. Još otkako je danas stigla u STZ1 delovala je rastreseno, umorno, kao da je u mislima i dalje sa sinom u bolnici. No doneo sam bio ozbiljnu kafu iz bara Italija i kad se naša ekipa okupila, Pat Vajtstoun je ponovo bila uglavnom ona stara. Ali sada je iznenada zanemela. „Ja ću“, šapnuo sam i uzeo mikrofon. „Dobro jutro, dame i gospodo. Ja sam detektiv pozornik Maks Vulf iz policijske stanice Centralni Vest end. Daću


vam kratku izjavu o tekućim istragama, a zatim ću odgovoriti na nekoliko pitanja.“ Skarlet Buš je ustala. „Želim da pitam o žrtvama Kluba za vešanje“, rekla je. Izvukao sam izjavu iz ruke moje šefice. Pogledala me je, a zatim brzo izašla. Pogledao sam šta je napisala. Daću vam kratku izjavu. Skarlet Buš je i dalje govorila. „Zlostavljač dece. Nesavesni vozač. Narkoman koji je ratnog heroja poslao u komu. A sada propovednik mržnje poznat - neki kažu s pravom - kao mentalni mula’.“ Suzdržao sam se. „Kako glasi vaše pitanje?“ „Kako je to loviti ljude koje milioni smatraju herojima?“ „Osvetnici nisu heroji“, rekao sam. „Ubice nisu heroji. Ne u očima zakona.“ Sada su svi dovikivali pitanja. „Zakon postoji da štiti svakoga“, rekao sam. „Čak i prodavce mržnje kao što je Abu Din?“ „Svakoga. Tražićemo one koji su oteli gospodina Dina marljivo kao što bismo tražili bilo koga drugog. Tako to ide, dame i gospodo. Žao mi je što ste razočarani, ali tako je sada i tako će biti ubuduće.“ Dovikivali su pitanja, a uzrujana službenica za odnose s javnošću nemo me je podsticala da završim. No i dalje sam gledao Skarlet Buš u oči. „Ubice nisu heroji“, rekao sam. „Zavisi od toga ko su im žrtve“, odvratila je i svi su se nasmejali.

Vajtstounova me je čekala u STZ1. „Makse“, rekla je. „Izvini. Nisam mogla.“ „Nema veze. Bilo mi je zadovoljstvo. Baš me briga da li me vole ili ne. Baš me briga šta će napisati. Prevazišao sam sve to.“ „Nije reč o tome“, rekla je. „Videla sam ga.“ Zagledao sam se u nju. „Koga?“ „Treja N’Dua. Kerogradskog momka koji mi je oslepeo sina. Živi dva kilometra od nas. Možeš li da zamisliš? Videla sam ga na ulici. Stalno ću ga viđati. Kad se moj sin vrati kući - on će biti tu.“ Zagledala se u pod. „Dođi da ti pokažem“, rekla je.

Bio je to drugi Izlington.


Ne onaj u kom političari jedu organsku piletinu i kuju zavere da bi vladali svetom, ne Izlington u kom ne možete ni u snu da kupite kuću za manje od dva miliona, ne onaj Izlington u kom je zgodno živeti ako radite u Sitiju. Ovo je drugi Izlington, onaj u kom se opštinske stambene zgrade pružaju unedogled, sve od Endžela do Kings krosa, gde su ljudi koji nemaju ništa prvi susedi ljudi koji imaju sve i ne uživaju naročito u tome. Parkirao sam se preko puta prodavnice kebaba na Holovejskom putu. Ispred prodavnice je stajao ljubičasti folksvagen golf. „Oni žive u ovim ulicama“, rekla je Vajtstounova. „Ti Kerogradski momci. Oni prolaze ovuda. Viđaću ih. I oni će viđati mene, Makse. Videće me s mojim divnim dečakom. S onim kome su ukrali vid. Trej N’Du i njegovi prijatelji će ga videti i smejaće nam se, Makse. Znam da hoće. Znam. Znam. A ja ću nešto učiniti. Ako nam se budu smejali, učiniću nešto, Makse, kunem ti se da hoću.“ „Slušaj me, važi? Tvoj sin neće imati nikakve koristi od tebe ako završiš u zatvoru, je li tako? Prema tome, nećeš učiniti ništa, u redu? Prestani to da govoriš, Pat.“ Pokazala je kažiprstom zapuštenu ulicu. „To je on. To je kerogradski momak koji mu je ono uradio. To je Trej N’Du.“ Krupan momak je razmetljivo izašao iz prodavnice; jeo je otvorenih usta. „On je to uradio? Jesi li sigurna? Jesi li potpuno sigurna?“ Vrele suze tekle su joj niz obraze. „Kako ćemo živeti, Makse?“, upitala je.

Stajao sam uz prozor našeg tavana i gledao Džeksona kako se vraća iz Fredove teretane. Na grudima je stezao moje stare izlizane bokserske rukavice od četrnaest unci. Bilo je kasno veče, i dalje vrlo svetlo, a toplo vreme značilo je da je pred pabovima gužva. Tačno ispod mene, u Ulici Čarterhaus, grupa od desetak momaka gluvarila je ispred ulaza u našu zgradu. Džekson je krenuo pravo prema njima. Četiri sprata niže začuli su se zvuk razbijanja stakla i smeh. Gledao sam Džeksona. Gledao sam momke. Spremio sam se da siđem da mu pomognem. Ali moja pomoć nije mu bila potrebna. Razdvojili su se i propustili ga. Nisu ga gledali, a ni on nije gledao njih. No delovao je tako da su mu se sklonili s puta. Na zvuk njegovog ključa u bravi Sten je ustao i otapkao do vrata da ga pozdravi. Bacio se na njega. „Zdravo, drugar“, rekao je Džekson češkajući ga iza raskošnih ušiju.


Pogledao me je, video moj izraz lica i sačekao da progovorim. „Treba mi tvoja pomoć“, rekao sam. Klimnuo je glavom. „Dobro. Imam li vremena da se istuširam?“ Nije pitao da li je opasno. Nije pitao o čemu se radi. Zanimalo ga je samo hoće li stići da se istušira. Spokojno je prihvatio da večeras treba da bude uz mene. Nasmešio sam se. Nikad mi nije bio više poput brata kog nisam imao. Nikad ga nisam više voleo. Pogledao sam kroz velike prozore mansarde okupane poslednjim zracima letnjeg sunca. Ne moramo da krenemo pre mraka. „Imaš vremena da se istuširaš“, rekao sam Džeksonu.


DVADESET TRI

KAD SMO KRENULI kolima na sever, otkucavala je ponoć. Saobraćaj je bio slab, ali na ulicama je još bilo dosta ljudi; koristili su do kraja vrelu letnju noć i vraćali se kući iz barova i pabova obučeni kao za plažu. No na Faringtonskom putu poštanski radnici išli su u noćnu smenu u Maunt Plezent, centar za razvrstavanje Kraljevske pošte, i zbog tog prizora odjednom mi se učinilo da se leto bliži kraju. Džekson ih je gledao dok sam mu govorio o čemu se radi. „Jedan dečko je ostao bez vida“, rekao sam mu. „Ima šesnaest godina. Neko mu je zario razbijenu bocu u oči. Ni zbog čega. Bez ikakvog razloga. Svedoka nema. Niko nije uhapšen. Niko nije kažnjen. Dečko se zove Džastin Vajtstoun i njegova majka je moja šefica.“ Progutao sam nešto tvrdo i gorko. „A lekari su joj rekli da njen sin nikada neće progledati.“ Džekson je klimnuo glavom. „Ko je to uradio?“ upitao je tiho. „Ima jedna mala banda, Kerogradski momci“, rekao sam. „Žive u naseljima između Kings krosa i Gornje ulice. Imaju i neku vrstu vođe, zove se Trej N’Du. Pouzdana svedokinja označila je njega kao krivca pre nego što se uplašila i povukla.“ Džekson me je gledao. „A ti želiš da poravnaš račune?“ Odmahnuo sam glavom. „Želim samo da taj Trej ode. Želim da nestane iz grada. Nikada ga nećemo uhapsiti - oni koji su ga videli kako oslepljuje Džastina suviše se plaše da progovore. Zato želim da on ode kako moja prijateljica ne bi morala da viđa njegovu gadnu njušku kad izađe sa sinom.“ „A šta ja treba da radim?“ „Ti treba da mi čuvaš leđa.“ Vozili smo se pored stanice Kings kros. Skrenuo sam na Pentonvilski put. Ispred i iznad nas video sam noćna svetla Endžela. „U redu“, rekao je Džekson.

Sedeli smo na parkiralištu nedaleko od Liverpulskog puta.


Parkiralište je opsluživalo samouslugu otvorenu dvadeset četiri sata, ali sada je bilo gotovo prazno. Stao sam malo dalje od ljubičastog forda eskorta. S druge strane ulice bio je bar Dabs, jedini znak života i svetla u sumornom nizu izloga zatvorenih kapcima. Nisam mogao da odredim jesu li radnje zatvorene samo preko noći ili zauvek. Negde iz bara čula se duboka tutnjava basa. Napolju je grupa mlađarije, uglavnom crne, razgovarala s izbacivačem. Zapitao sam se hoće li izbacivač biti problem. „To su Trejova kola“, rekao sam pokazujući ljubičasti eskort. „Ulazimo ili čekamo napolju?“ „Čekamo napolju.“ „U redu“, rekao je i sklopio oči. Kao pravi vojnik, mogao je da spava kad god mu se pruži prilika. No nismo morali dugo da čekamo. Trej N’Du je izašao iz kluba u društvu mršave devojke u mini-suknji. Lako sam dodirnuo Džeksona po mišici i on se smesta probudio. Gledali smo kako Trej i devojka idu prema parkiralištu. „Šta ćemo ako nije sam?“ upitao je Džekson. „Ništa“, odgovorio sam. Ali Trej i devojka skrenuli su prema mračnom uglu parkirališta. Našli su komadić kržljave trave i ona je kleknula. Trej je stajao nad njom i proveravao telefon. Ne, nije proveravao telefon. Slikao ju je. Kad su završili, ona je ustala, on je zakopčao šlic i krenuli su nazad prema baru. Devojka je ušla, a Trej se okrenuo i pošao ka ljubičastom eskortu; farovi su blesnuli kad ga je otključao daljinskim ključem. Sačekali smo da priđe dovoljno blizu da više ne može da pobegne. Onda sam klimnuo glavom Džeksonu i izašli smo iz kola. „Hej“, rekao sam, a kad se Trej N’Du okrenuo ka meni, gurnuo sam ga unazad. Udario je snažno u kola, a kad se odbio okrenuo sam ga, bacio mu ruke na krov, raširio mu noge i pretresao ga. Zacerekao se za sebe. „Njušim slaninu“, rekao je. „Finu slaninu. Mljac mljac - kako samo miriše ta svinja.“ „Tako je“, rekao sam mu. „Upravo to si nanjušio. Ti si član bande, a? I ja sam. Ja sam u najvećoj bandi u gradu.“ Prepipao sam ga trudeći se da obuzdam disanje. Osetio sam da se tresem. Osvrnuo sam se ka Džeksonu, ali on je spokojno motrio na ulaz u bar. Počeo sam da vadim stvari iz Trejovih vrećastih pantalona. Prvo celofansku kesicu s belim prahom. „Šta je ovo, kokain? Do sedam godina zatvora zbog posedovanja.“ Zatim lagani bokser. „Posedovanje oružja za napad u javnosti? Još četiri godine. Ne moram čak ništa ni da ti podmetnem, a?“


Zatim lutrijski tiket. Nasmejao sam se. „Sreća te je upravo napustila, Treje?“ A onda njegov mobilni telefon. Pritisnuo sam ikonicu za fotografije. Opcije su bile brojne. Sve fotografije. Video. Nizovi. Nedavno obrisane. Pritisnuo sam Nedavno obrisane. I video sam prepuni klub. Čuo se smeh. Zatim vriska. A onda je Džastin Vajtstoun teturao prema kameri, krvavog uništenog lica. „Govno jedno“, rekao sam i udario ga telefonom u potiljak. Noge su mu zadrhtale, ali nije pao. „Znam ja svoja prava“, nasmejao se, a onda sam video nešto što nisam očekivao. Nije me se plašio. A bilo je neophodno da me se plaši. Ovo neće uspeti ako me se ne bude plašio. „Makse“, rekao je Džekson. „Imamo društvo.“ Jedna kola su polako ušla na parkiralište; iz kola se čula muzika, a četiri lica, tri crna i jedno belo, zurila su u nas obilazeći nas u širokom luku. Kola su stala, ali motor je i dalje radio. Četvora vrata su se otvorila. Momci su izlazili, a Džekson im je već prilazio. „Ovde nema šta da se vidi“, rekao je prvom, vozaču, udario ga dlanom posred lica, bacio ga unazad, a ovome je krv potekla po rukama kad se uhvatio za razbijeni nos. Džekson je desnu ruku, onu kojom ga je udario, podigao kao da pravi znak mira, a onda je pažljivo zario kažiprst i srednjak vozaču u oči. Onda su se ostala trojica bacila na njega. A Džekson ih je poobarao. Desnom nogom je udario jednog u koleno, a onda je levom nogom udario u koleno nekog drugog. Pogodilo ga je nekoliko neveštih udaraca, ali to se brzo završilo. Razbacao ih je niskim snažnim udarcima u kolena, pesnicama i prstima u oči. Polako sam shvatao njegovu borilačku tehniku. Kolena i oči. U to je ciljao, i protivnik ostaje nemoćan za bilo šta, a kamoli za borbu, kad mu stradaju oči i kolena. Može samo da otpuzi. To su i uradili. Sva četvorica su otpuzali. Nekako su uspeli da uđu u kola i odvezu se. Ali Trej N’Du me se i dalje nije plašio. Osetio je u meni neku slabost, nekakvo oklevanje. Shvatio je da postoji granica koju nikad neću preći. Pogledao me je i nasmešio se. Znao je da mu neću iskopati oči ili smrviti kolena. „Želim da odeš odavde“, rekao sam, a on mi se nasmejao u lice. „A ja želim da mi sisaš kitu dok se ne zaljubiš u mene“, odvratio je.


„Daj ga meni na minut“, rekao je Džekson i odgurnuo me. Zgrabio je kerogradskog momka, spustio nogu iza njega i gurnuo ga obema rukama u grudi. Trej N’Du se srušio kao grčka banka. A onda sam u Džeksonovoj ruci video pištolj. Kao da se stvorio niotkuda, ali znao sam da sam ga video kako poseže desnom rukom iza leđa i izvlači pištolj ispod majice koju sam mu pozajmio. Trej N’Du je video to kad i ja. Zacvileo je, a onda se čulo šuštanje kad se upišao u gaće. Nije mogao da diše jer mu je Džekson seo na grudi i gurnuo mu cev u usta. „Ne čujem te“, rekao je Džekson dok se mladić gušio. „Glasnije. Hajde. Šta želiš? Ne razumemo te.“ Trej N’Du je preklinjao za milost oko cevi u ustima. Džekson ju je izvukao. „Molim te. Molim te. Molim te.“ Džekson mu je pucao između nogu. Dva puta. Čuo sam i ranije metke ispaljene s namerom. Taj zvuk me svaki put prenerazi - zato što traje duže nego što bi trebalo, zato što cepa vazduh, kida ga na krpice, traje i traje. Ovo je nekako zvučalo drugačije. Kao eksplozije dve bombe. Stajao sam tamo skamenjen, zvonilo mi je u ušima i disao sam isprekidano. Gledao sam Džeksona kako pažljivo skuplja čaure. Stavio ih je u džep. „Jesam li mrtav?“, upitao je Trej N’Du. Džekson se nasmjao. „Da si mrtav, imao bi jedan metak u glavi i jedan u srcu. Poslušaj mog prijatelja i gubi se odavde. Boli nas dupe da li ćeš da odeš u Kingston na Temzi ili u Kingston na Jamajci. Odluči sam. Ali veruj mi, ne želiš ponovo da me vidiš. Neće biti pucnja upozorenja.“ Svetla su se palila duž čitavog Liverpulskog puta. Grupa ljudi ispred kluba preko puta virila je iza automobila u nas. Izbacivača nije bilo nigde. No iz daljine su se čule sirene, pa sam se zapitao da li dolaze zbog nas. „Hajdemo odavde“, rekao sam.

Neko vreme smo ćutali. Odvezao sam se do kanala Mala Venecija i parkirao se pored niza brodića za stanovanje. Svi prozori su bili mračni. Isključio sam motor.


„Daj mi pištolj, Džeksone.“ Napola se okrenuo, zavukao ruku pod majicu i izvadio pištolj. Onda mi ga je dao. Odmerio sam ga u ruci; bio je težak manje od kilograma, a od samog dodira srce mi je snažno zalupalo. „To je glok sedamnaest“, objasnio mi je Džekson kao da me to zanima. „Ponekad ga zovu glok s predobaračem. To je kratkotrzajni poluautomatski pištolj kalibra devet milimetara s telom od polimera.“ „Ne razumem.“ „Telo pištolja nije od čelika, nego od polimera, od vrlo tvrde plastike, i zbog toga je mnogo lakše. Lakše se i nosi, lakše se i skriva. Poluautomatski znači da, kad ispališ metak, čaura izleti, a novi metak uđe u cev.“ „Hteo sam da kažem da ne razumem šta će ti pištolj.“ Slegnuo je ramenima. „Ovaj glok je danas standardno oružje, mada je službeni pištolj britanske Kopnene vojske sedamdeset godina bio brauning.“ Pokazao je glavom glok u mojoj ruci. „Ja više volim taj“, rekao je. „U okvir mu staje sedamnaest metaka - zato se tako i zove - a u brauning samo trinaest. Lakši je, bezbedniji, delotvorniji u borbi izbliza kad te protivnik zgrabi za gušu.“ „Pa si odlučio da ukradeš jedan, zar ne?“ Džekson kao da se uvredio. „To nije krađa. Vojska ima dvadeset pet hiljada ovakvih pištolja. Meni je potrebniji nego njima.“ „Kretenu jedan.“ Gledao me je kako stavljam pištolj za pojas farmerki na leđima. Onda mi je uputio čuveni osmeh Džeksona Rouza pun razmaknutih zuba. Došlo mi je da ga raspalim pesnicom u lice. „Valjda nećeš da se upucaš u dupe, Makse?“, rekao je. „Ne“, odgovorio sam. „Neću da se upucam u dupe.“ Zakikotao se. „Dobro.“ Usta su mi bila potpuno suva. „Zbog ovoga što smo noćas uradili možemo da odemo na robiju“, rekao sam mu. „Samo ako nas uhvate. A neće nas uhvatiti.“ „Znaš li šta je C019, Džeksone? To je Specijalna oružana jedinica Metropolitenske policije. Da su te videli noćas na onom parkingu, ubili bi te.“ Zurio je pravo napred. Dosadile su mu grdnje. Uzdahnuo je. „Znači, želiš da ukrotim onog malog gada, ali ne želiš da - šta, Makse? - da ugrozim njegova ljudska prava?“ „Ja ne mogu na robiju, Džeksone. Imam Skaut. Imam kćer i moram da je odgajam. Imam život. Imam dom. Porodicu. Ne mogu tako kao ti. Nisam kao


ti“, rekao sam i uključio motor. „Imam šta da izgubim.“ Video sam blesak bola u njegovim očima i bilo mi je drago zbog toga. Odvezli smo se do Smitfilda u tišini; grad je najzad opusteo usred letnje noći, a vozio sam sve vreme tik ispod ograničenja.

Džekson je u sebi nosio mnogo besa. Oduvek. Kad smo bili dečaci bez roditelja, mislio sam da je to neukrotivost. Ali bilo je to nešto mnogo jače - iza tog osmeha skrivao se veliki uporni gnev koji će Džekson Rouz odneti sa sobom u grob. Ni mene ni njega nisu odgajili roditelji, nego neko drugi - mene baka, a njega usvojitelji. Ali moji otac i majka su umrli, a njegovi su ga napustili. Možda je to bila važna razlika između nas. Njegov otac nije želeo njegovu majku, a majka nije želela njega, Džeksona. A u napuštenom detetu to izaziva bes. Oduvek sam smatrao da sam imao sreće. Bio sam zahvalan što sam imao takve roditelje, mada bih voleo da su duže bili sa mnom. Bio sam srećan što sam imao baku, mada bi mi bilo draže da nije toliko volela cigarete i da nije obolela od raka pluća. Srećan sam što imam Skaut, mada ću uvek žaliti što je morala da doživi naš razvod. Ali nikada nisam sažaljevao samog sebe i nikada nisam osetio takav bes. Pretpostavljam da je meni čaša uvek dopola puna. Mom prijatelju Džeksonu čaša je uvek poluprazna i često reaguje burno. Viđao sam taj bes kad smo u mladosti upadali u nevolje. No sada je taj bes bio drugačiji - usavršen i uglačan. Neko ga je naučio da ubija.

Kad smo otvorili vrata, Sten je došao da nas pozdravi. Mrzeo je kad nema nikoga kod kuće, pa sam brzo pogledao ima li po našem tavanu lokvica koje Sten ponekad ostavlja kad je uzrujan. No pod je delovao suvo. Džekson je gledao psa, a ne mene. Kleknuo je da se poigra s malim crvenim španijelom. „Samo sam hteo da pomognem“, rekao je tiho. „To je sve.“ „I pomogao si. Na svoj luđački način, pomogao si.“ „Ali ti to ne možeš da trpiš pored sebe.“ „Ne mogu.“ „A to znači da ja ne mogu da budem pored tebe.“ Ćutali smo nekoliko dugih trenutaka. Onda me je Džekson pogledao i klimnuo glavom. „Tako je“, rekao sam. Onda se nešto raspalo u meni, nešto što, znao sam,


nikada neće ponovo srasti. „Suviše si opasan“, rekao sam. Klimnuo je glavom kao da smo se lepo dogovorili. „Spakovaću se i idem. Pozdravi mi Skaut, važi?“ „Za ime sveta, Džeksone, ne moraš da ideš odmah.“ Ustao je i pogledao me u oči. „Mislim da moram, Makse.“ Obojica smo pogledali Stena. Pas je zurio u nas, a savršeno okrugle oči bile su mu zbunjene, nije mogao da pročita naše raspoloženje. Ja nisam bio siguran ni da je meni sve jasno. „Kakvi su ti planovi?“, upitao sam Džeksona, a od iznenadne usiljenosti među nama srce me je zabolelo. Slegnuo je ramenima. „Ne znam. Radiću ono za šta su me obučavali“, rekao je. „A šta je to, Džeksone?“ Samo mi se osmehnuo. Sten je otišao za njim u njegovu sobu. Džekson se okrenuo na vratima. „Makse?“ Pogledao sam ga. „Šta misliš, hoće li onaj mali bandit ponovo uznemiravati tvoju prijateljicu?“ „Neće.“ Klimnuo je glavom, zadovoljan. „I ja tako mislim“, rekao je. Onda je moj najstariji prijatelj otišao u gostinsku sobu da se spakuje.


DVADESET ČETIRI

NESTO NIJE BILO u redu od samog početka. Skrenuo sam u Abu Dinovu ulicu i od policijskih snaga video samo jedan neobeleženi BMV parkiran ispred velike opštinske kuće i onog istog mladog crnog policajca na kraju ulice. Iz zgrade je izašla detektivka viša inspektorka Vajtstounova s Edi i Bilijem Grinom. I ona i Edi su nosile crnu maramu na glavi. Klimnuo sam glavom kolegama u neobeleženom vozilu i došao na ulazna vrata. „Ovo je sve?“, upitao sam. „Slabašno. Upozorili smo Dina da je u smrtnoj opasnosti i ponudili smo mu policijsku zaštitu.“ „Načelnica smatra da je ovo odgovarajuća reakcija za ovo naselje“, rekla je Vajtstounova. Pokazala je ulicu. Nekoliko grupa bradatih mladića muvalo se naokolo i tiho razgovaralo gledajući detektive. Jedna žena je nosila kući pune kese iz samousluge, a lice i telo skrivala joj je burka. „Ispred kuće je vozilo Jedinice za oružana dejstva“, nastavila je Vajtstounova. „Pripadnici C019 biće u blizini dok ne pohvatamo otmičare. A dvoje iz naše ekipe biće u kući sledećih četrdeset osam sati. Ovde nije dobro biti suviše upadljiv, Makse. Ne treba nam mnogo uniformisanih pozornika na ulici.“ Klimnuo sam glavom i na njenom licu ispod marame potražio neki znak da zna šta smo sinoć Džekson i ja uradili. Bes. Olakšanje. Zahvalnost. Nevericu. Nisam znao šta da očekujem. Ali Pat Vajtstoun je samo pogledala na sat. „Da li ti odgovara da s Bilijem preuzmeš prvu smenu? Gospodin Din više voli da preko noći kod njega budu muškarci.“ „Važi.“ „Onda se vidimo ujutru“, rekla je moja šefica. Edi je skinula maramu. „Ili kad se završi mračni srednji vek“, rekla je. „Šta god se desi prvo.“ Kad su se odvezle, Bili se vratio u kuću, a ja sam ostao napolju i gledao sunce kako zalazi za krovove Vemblija. Poslednji zraci sunca svetlucali su na ogromnom belom luku stadiona nadnesenog nad čitav taj deo grada. Bilo je tek osam sati uveče, ali dan se već završavao, a pomalo je i zahladnelo. Da, leto je na izmaku. Znam da se Skaut činilo da je trajalo čitavu večnost, ali


meni je prošlo za tren oka. Otišao sam do mladog pozornika na kraju ulice. „Pozorniče Rokasle? Ja sam dobio noćnu smenu. Bićemo u kući.“ „Ja sam na dužnosti do ponoći.“ Video sam da okleva. „O čemu razmišljate, pozorniče?“, upitao sam ga. „Mislite li da bi zaista mogli da se vrate, gospodine?“ Pokazao sam mu neobeleženo vozilo ispred velike kuće. „Ako se vrate“, rekao sam, „bolje im je da odmah zapucaju.“ Ulica se praznila dok sam se vraćao prema kući. Jedan sredovečni par šetao je nemačkog ovčara. Nisu me ni pogledali. Nasmešio sam se ponosnom psu i pružio ruku da ga pomilujem. A žena je pljunula dok smo se mimoilazili. Velika grudva pljuvačke svetlucala je na pločniku između nas. Stao sam i zurio u njihova leđa. Video sam tetovaže na svetloj koži. I video sam da se osvrću - muškarac bojažljiv, žena odlučnija da pokaže prezir. Ne kapiraju, pomislio sam. Nemaju pojma o tome šta mi radimo. Bez straha i predrasuda, mi štitimo svakoga.

Zauzeo sam položaj u dnevnoj sobi u prednjem delu kuće, a Bili je otišao u zadnju baštu. Gledao sam kroz prozirne zavese, a Abu Din je ležao u dugačkoj sivoj mantiji i posmatrao me. „Ko su ti ljudi parkirani ispred moje kuće?“, upitao je. „To su policajci obučeni za upotrebu vatrenog oružja.“ Nasmejao se. Kad sam se okrenuo ka njemu, gledao me je kao da sam krajnje zabavan. „Niste preterano zabrinuti zbog opasnosti u kojoj se nalazite, gospodine Dine?“ „Nisam, zato što mi život nije u opasnosti. Nije još vreme da postanem šehit. Zar se to nije već dokazalo?“ „Šehit znači mučenik, zar ne?“ „Šehit doslovno znači svedok, ali da, tako nazivamo vernike koji umru ispunjavajući svoje verske obaveze. Njima je mesto u raju obezbeđeno.“ „Možda ste samo imali sreće.“ Nije se više smešio. „Tu sreća ne igra nikakvu ulogu, slava neka je Alahu. Oslanjam se na Alaha i ne bojim se šejtana.“ „Mora da je divno imati takvu veru.“ Pogledao me je hladno. „I mora da je strašno živeti bez nje.“ „Ne razumem samo jedno...“, rekao sam.


„Ah, siguran sam da nevernik kao vi ne razume mnogo štošta.“ „Siguran sam da je tako. Ali nešto bih posebno želeo da saznam.“ „Čekam.“ „Ako mrzite ovu zemlju, gospodine - ako mrzite da živite među nevernicima - zašto se jednostavno ne odselite?“ „Pitate me zašto ne odem iz ove zemlje?“ Klimnuo sam glavom. „Niko vas ne sprečava, zar ne?“ Nije se čak ni uvredio. „Nije potrebno da odem, slava neka je Alahu“, rekao je. „Zašto nije?“ „Zato što sve pripada bogu.“ I tada su došli.

Beli kombi je uleteo u slepu ulicu i naglo se zaustavio kao da je primetio vozilo Jedinice za oružana dejstva. „Bili!“ Beli kombi je krenuo unazad i izjurio iz ulice. Naš BMV je krenuo za njim. Video sam čisti užas na licu Abu Dina kad sam istrčao iz sobe. Bili Grin je bio tik iza mene. Izašao sam tačno na vreme da vidim beli kombi kako odmiče i naše vozilo kako ga juri. Na kraju ulice video sam sklupčanog pozornika Rokasla; ležao je pola na trotoaru, pola na kolovozu. Zadnja svetla policijskog vozila su nestala. „Zovi pojačanje“, rekao sam Biliju i potrčao prema nepokretnom crnom pozorniku. A onda je drugi kombi, crni, ušao u ulicu i pojurio ka meni. „Namagarčili su nas“, rekao sam. Bili je stigao do pola baštenske staze kad su se vrata crnog kombija otvorila. Mahnuo sam mu da nastavi. „Vrati se u kuću, Bili. Zaključaj sva vrata i ne odmiči se od njega.“ Čuo sam njegove korake na stazi, a onda su se vrata zalupila. Čuo sam kako navlači rezu; osvrnuo sam se i video skamenjeno lice Abu Dina iza zavese. Onda sam se okrenuo jer su tri tamne prilike izašle iz kombija. Večeras nije bilo maski s likom Alberta Pirpointa. Nije bilo dobrodušnih čika. Lica su im skrivale skijaške maske. Ne, ne skijaške, nego vojničke. Stegnuo sam pesnice kad su krenuli prema kući i zamahnuo na prvog. A onda su mi se mišići zgrčili protiv moje volje, iznenada sam se srušio na kolena, a pljuvačka mi je potekla iz ugla usana. Nejasno sam shvatio da me je udarila struja iz tejzera ili nekog sličnog uređaja. Mišići su mi se i dalje silovito grčili od šoka i bola kad su me snažne ruke zgrabile i ubacile u teretni deo crnog kombija. Osetio sam nekakav miris, dobro poznat, ali kao iz nekog davnog vremena


i dalekog mesta. Oštar i slatkast, kao nešto lepo ostavljeno da truli. Vrata su se zalupila. Mišići su mi se opustili, zadrhtali i došao je bol. Kombi je krenuo. Tek tada sam shvatio da nisu došli po Abu Dina. Došli su po mene.


DVADESET PET

SEDEO SAM NA klupi u kombiju krotak kao jagnje koje vode na klanje, a um kao da mi je od ostatka sveta odvajalo debelo staklo koje ne propušta zvuk. Zurio sam u crne maske preko puta, one su zurile u mene, a neko vreme mogao sam da mislim samo na to da mi se mišići svojeglavo trzaju i drhte. Onda sam udahnuo i pokušao da razmislim, udisao sam bol i gurao ga u stranu, govorio sebi da mi je bolje iz trenutka u trenutak, govorio sebi da mogu sve da podnesem. Misli. Osećao sam dobro poznat miris. Nešto ogavno, a nekada prijatno. Trulo voće. Uvelo cveće. Šećer i ljudski izmet. Misli. Udahnuo sam i ponovo pogledao dve prilike na klupi preko puta. Najkrupniji otmičar, onaj koji me je oborio strujom, onaj koji me je podigao lako kao pero, sedeo je pored mene. A još jedan čovek je za volanom. Četvorica. Čitava ekipa. Niko nije govorio. Niko nije imao upadljive tetovaže ili nakit. Bili su dobri. Ali nisu bili policajci. Da su policajci - a oduvek smo prećutno prihvatali mogućnost da Klub za vešanje čine odmetnuti pajkani - ne bi me samo srušili nekim jeftinim istočnoevropskim tejzerom. Zvanično hapšenje uvek se obavlja uz telesno ograničavanje. To je prvo čemu nas uče na policijskoj akademiji. Ovi ljudi to nisu uradili. Samo su me oborili svojom jeftinom igračkom i ubacili me u kombi. Svaki pajkan bi uradio više. Ali meni su ruke ostale slobodne. Nisam bio u nesvesti. Biću jači svakog trenutka koji doživim. Pogledao sam maskirana lica i shvatio da još nisu progovorili ni reč. „Pa, ako ste svi ovde, ko vozi beli kombi?“ upitao sam. „Prijatelji“, promrmljao je krupni tip pored mene.


„Prijatelji?“, odvratio sam. „Kladim se da imate mnogo prijatelja.“ Pesnica je jarosno udarila u pregradni zid. Vozač je poslao jasnu poruku. Nema priče. Video sam besan pogled jednog para očiju i osetio da se sva trojica s nelagodom meškolje. Znači, onaj za volanom je vođa? Nasmejao sam se i okrenuo se čoveku pored sebe. „Ti si glavni dasa u gradu, je li? Čistiš smeće s ulica...“ Zastao mi je dah kad mi je spustio žilet na desni očni kapak. Vrlo blago, gotovo nežno, povukao je oštricu žileta duž tanke kože preko mog oka pokazujući mi kako bi je lako rasekao, koliko je malo napora potrebno za taj deo lica, koliko sam bedno ranjiv. Setio sam se onoga što se dogodilo Džastinu Vajtstounu i pokušao da obuzdam disanje. Oči, pomislio sam, a srce samo što mi nije iskočilo iz grudi. Mislio sam da je to kraj razgovora. No crna prilika sa žiletom na mom oku nagnula se tako da samo ja čujem šta kaže. „A ti štitiš smeće, kepecu, je l’? Zato više nemaš prijatelja. Stražariš na vratima dok nam Pakistanci siluju decu, vrtiš palčeve dok bogataši gaze nedužne i zdušno čistiš obuću najgorim skotovima na svetu. Ti, kepecu, više od svih njih zaslužuješ da visiš.“ Poznavao sam odnekud taj glas. Poznavao sam ga nekada davno. Negde daleko. Mišići su mi bolno poigravali, a um mi se maglio od šoka. Ali taj glas sam ranije već čuo. Pritisnuo mi je žilet na kapak i dok su mi se razni mišići nasumično i dalje grčili od šoka, trudio sam se iz sve snage da se ne mičem. Možda su ipak policajci, pomislio sam.

Nismo prešli u drugo vozilo. Možda su se naučili pameti s Abu Dinom. Možda je drugo vozilo upotrebljeno samo da nasamari Jedinicu za oružana dejstva. I mene. Ali ovog puta nije bilo zaustavljanja. Vozili smo se. Brzo, ali ne preterano. U ovo doba noći nema mnogo saobraćaja, ali vozač nije prekoračivao ograničenje brzine, kao i svaki dobar kriminalac. Onda smo usporili i učinilo mi se da idemo u grad, a ne iz grada. Nismo ubrzali na autoputu, nego smo usporili do gradskog puzanja. Onda smo prešli na grubo tlo, poskakivali preko neravnina i spuštali se. Kombi je stao. Stigli smo na odredište. Žilet mi je prešao preko kapka, osetio sam oštar bol i opsovao kad mi je krv poput suza pocurila niz lice.


„Budi dobra svinja i umrećeš s oba oka“, rekao je. „Ne želiš valjda da se pojaviš na Jutjubu s očima koje ti vise iz duplji, a?“ Nasmejao se. „Tvoja kći ne bi želela to da gleda do kraja života, zar ne?“ Vozač je otvorio zadnja vrata. A onda je grmalj ućutao. Pomogli su mi da izađem u napuštenu podzemnu garažu. Ne, ne napuštenu. Nedovršenu. Zato nije bilo vozila. Garaža se još gradila. Po tlu je bilo kutija za brzu hranu i praznih limenki, otpadaka zidara koji rade pod zemljom po letnjoj vrućini. Setio sam se Tare Džouns i njenog mišljenja da se u blizini mesta zločina izvode veliki građevinski radovi. Tri maskirana lica gledala su me trenutak-dva, a onda su se okrenula. Onaj grmalj je stajao iza mene. Mesnatom šakom me je gurnuo u leđa; osećao sam njegov dah dok je koračao iza mene kroz praznu garažu. Bila je ogromna. Tržni centar? Poslovna zgrada? Luksuzni stanovi? Tri prilike ispred mene kretale su se brzo, a grmalj iza nehajno me je udarao u potiljak kad god mu se učini da zaostajem. Palcem i kažiprstom desne ruke i dalje je držao žilet i kad god me je udario osetio sam da mi oštrica nasumično zaseca kosu i kožu. Došli smo do slabo osvetljenog stepeništa i krenuli dole. Kad smo sišli dva sprata niže, možda? - ušli smo u široki niski tunel. Tu je vladao potpuni mrak. No oni su znali kuda idu. Zatim smo po neravnom tlu krenuli prema udaljenom svetlu. Mašine. Buka. Video sam na trenutak da je to kotlarnica. Prošli smo pored nje i stigli do vrata. Nisu bila zaključana i ušli smo. Sišli smo niz još nekoliko stepenika i došli do kratkog hodnika, neobičnog kao iz sna. Prošli smo kroz hodnik u koloni po jedan. Nisam verovao svojim očima. Sa svakim korakom zidovi i tavanica su nam se primicali. Pokušao sam da se priberem. Činilo mi se da su mi nervni završeci još rastrojeni od udara struje. No ovo je bilo stvarno. Hodnik se zaista sužavao. Tavanica se zaista spuštala. Kad smo stigli do kraja, morali smo da spustimo ruke niz telo i oborimo glavu. Na kraju hodnika bila je prostorija. Srce samo što mi nije stalo. Znao sam tu prostoriju. Video sam bele pločice požutele i pozelenele od stoleća nebrige i izloženosti vremenu. Progutao sam knedlu kad sam video kuhinjsku stolicu na kojoj su stajali Mahmud Irani, Hektor Vels i Daren Donovan. Prostorija je zračila čistim zlom. Oštra crvena svetlost s nečijeg pametnog telefona pogodila me je u lice. Grmalj me je uhvatio za ruke i čuo sam zveket lisica. Najzad preuzimaju punu telesnu kontrolu nada mnom. Grmalj se spremao da mi natakne lisice na ruke


iza leđa kako bih visio tiho. „Znaš li zašto si doveden na ovo gubilište?“ upitao me je. A ja sam započeo borbu za goli život. Podigao sam nogu i povukao desnu petu niz njegovu nogu od kolena do gležnja; osetio sam kako mu se koža guli ispod pantalona, čuo sam ga kako viče od bola, čuo sam zveket lisica po podu. Onda su se ostali bacili na mene, udarali su me nasumično, u uho, u rame, uzaludno, ali jedan je svakako umeo da šutira pošto sam osetio kako vazduh izleće iz mene kad me je vrhom stopala pogodio prvo tik ispod rebara, a onda u meku tačku na slepoočnici. To je bilo dovoljno da me obori na kolena. Grmalj se bacio na mene i uhvatio me u kragnu, psovao je i zapahnuo me kiselim dahom. Crveno svetlo se povuklo. Sada me nisu snimali. „Svinjo posrana! Skote prokleti!“ Bila je to dobra kragna. Nisam mogao da pomerim ni ruke ni noge ni stopala. Zato sam mu priljubio usta uz lice i zario mu zube kroz masku u obraz. Zaurlao je i pokušao da ustane, a ja sam ga držao kao pas polumrtvog pacova. No bio sam slab i bez daha od ona dva udarca nogom, pa su me ostali otrgli s njega. Osetio sam da mi namiču omču. Podigli su me na noge, ne trudeći se više da mi nataknu lisice, i krenuli da me vuku i guraju na stolicu kako bi me obesili kao što su ubili Hektora Velsa. Video sam ga u mislima, video sam kako s poslednjim dahom kida meso sa sopstvenog grla, kako zariva nokte tako snažno da su mu ostali u vratu. Urliknuo sam od besa i užasa. Ali bio sam već iznuren. Onda sam stajao na kuhinjskoj stolici i prsti su mi se hvatali užeta oko vrata. Podigao sam pogled i video da je jedan prebacio konopac preko prastare cevi ispod prljave tavanice ove zaboravljene prostorije. Maskirana lica zurila su u mene, grmalj je dodirivao iscepanu masku umrljanu njegovom krvlju. Neko je pokušao da mi izbije stolicu ispod nogu. Dvojica su vikala jedan na drugog. „Znaš li zašto?“ „Samo to obavi već jednom!“ Stolica je odletela, poda mnom više nije bilo oslonca, a konopac oko vrata me je davio. Oči su mi se zakolutale unazad u dupljama, a prsti su mi vukli uže u trenutku koji kao da je trajao hiljadama godina. U tom beskrajnom trenutku osetio sam da mi glava izopačeno pada na jednu stranu kad je čvor povukao uže uvis, i osetio sam da me sopstvena težina ubija. Krv je prestala da mi dotiče u mozak.


Vazduh mi više nije stizao u pluća. Znao sam da umirem. Nisam video ništa. Gledao sam u tavanicu i nisam je video. Zurio sam u konopac i nisam ga video. Osećao sam samo da se gušim dok sam prstima vukao uže oko vrata. Ruke su mi pale s grla. Mlatarao sam nogama, nisam mogao da ih zaustavim, došao sam na samu ivicu večite tame, a delovala je milo i gostoljubivo kao dom. Ali onda sam posegnuo iza sebe, zavukao prste pod majicu, opipavao leđa. I napipao sam plastičnu dršku gloka 17. Zgrabio sam ga desnom rukom, okrenuo ga ka tavanici i povukao obarač, prasak kuršuma bio je zaglušujući u zatvorenom prostoru, a zatim sam povlačio obarač što sam brže mogao. Čuo sam njihovu viku, ali sam i dalje povlačio obarač pokušavajući da prekinem konopac koji me ubija, onda je sve zvučalo kao ispod vode, a zatim nisam čuo ništa, baš ništa, samo neprekidnu zvonjavu u ušima kad mi se srce očajnički zgrčilo i shvatio sam da nije uspelo. I dalje sam visio. Tajna soba obojila se u crveno. Dotok krvi u mozak mi je stao i prepredena bujica krvi kao da je punila prostoriju. Zatvorio sam oči. Ruke su mi pale. Prsti su mi se otvarali, pištolj mog prijatelja klizio mi je iz šake i želeo sam samo neprekidnu tamu. Osećao sam punu težinu polimera i čelika u ruci. Neko je pokušavao da mi je izvuče iz stiska. Zamahnuo sam nogom. Onda mi se nešto desilo u ušima. Ponovo sam ih čuo kako viču. Vrisak. Povik. Psovka. Bacili su se na mene, vukli su me za noge, ništa nisam shvatao, onda sam video da me vuku naniže da zavr��e posao, da ga najzad obave, da me se otarase zauvek. I to me je okrepilo dovoljno da šutiram njihova maskirana lica. Podigao sam desnu ruku poslednji put. Zato što sam shvatio gde sam grešio. Moram da pucam iz neposredne blizine. Ništa drugo neće uspeti. Sve ostalo je uzaludno. Izbliza ili ništa. Izbliza ili smrt. Osetio sam da se cev Džeksonovog gloka priljubljuje uz konopac, toliko snažno da se neverovatno stezanje oko mog vrata još pojačalo. Onda sam povukao obarač. Bio sam svestan praska, zvuka koji kao da je pocepao sam vazduh, a onda sam pao, stopalima i laktovima dodirujući ljudsko meso i kosti. Teško sam se dočekao na tlo, ne ispustivši pištolj.


Vid mi je bio zamagljen, krvlju i suzama, činilo mi se. No video sam da trče prema otvoru na zidu. Naciljao sam u leđa onog grmalja dok se provlačio kroz otvor, hrapavo sam opsovao i povukao obarač, očiju punih suza. Čuo sam metalni škljocaj praznog okvira. Povukao sam opet i opet, čak i kad je poslednji nestao kroz otvor u zidu. Bela buka ispunila mi je glavu. Ustao sam i ispljunuo krvavi komadić nečeg sintetičkog, verovatno delić maske. Gurnuo sam glok za pojas farmerki i u glavi čuo podrugljivi glas. Valjda nećeš da se upucaš u dupe, Makse? Bolno sam udahnuo. A onda sam krenuo za njima.

Bilo mi je muka od bola i iscrpljenosti, ali moj bes je bio veći od svega toga. Prošao sam kroz pukotinu u zidu, prekoračio komade trulog drveta i išao niskim hodnikom dok nisam naišao na kameno stepenište koje vodi još dublje pod zemlju. Polako sam sišao, u potpunom mraku, strepeći da ću pasti, plašeći se da me čekaju; mirisalo je na kanalizaciju i čađ. Odnekud sam čuo brujanje teških mašina, ali kako sam se spuštao, zvuk se gubio. Silazio sam dok nisam stigao na otvoreni prostor iz kog vodi mnoštvo hodnika, na raskrsnicu lavirinta tunela. Stao sam i učinilo mi se da iz jednog tunela čujem glasove. Onda sam nastavio, a tlo poda mnom se spuštalo. Taman kad sam pomislio da se vratim, kad mi se učinilo da osećam da me ljudi nemo čekaju u tami, stepenište se završilo. Ispred mene su bila četiri jednaka tunela s lučnim ulazima, široka, ali ne visoka, sagrađena da kroz njih odjednom prolazi veliki broj ljudi. Činilo mi se da svi vode u istom pravcu. Nastavio sam opreznije, gazio sam lako i osluškivao. No čuo sam samo sopstveno disanje. A onda sam izašao u nešto nalik železničkoj stanici na kraju sveta. Tu su bila dva sučeljena perona, a između njih prastare šine. Bila je to stanica podzemne železnice, ali nije ličila ni na jednu koju sam u životu video. Peroni su bili od drveta i na crno-belim zidnim pločicama video sam odavno istrulele ostatke starih oglasnih plakata. Prizor me je podsetio na fotografije Londonaca kako se skrivaju u podzemnoj železnici od nemačkih bombi. U velikom crvenom krugu, crnim slovima na beloj pozadini pisao je naziv stanice. BLUMSBERI


Odmahnuo sam glavom u neverici. U Londonu ne postoji stanica podzemne železnice s takvim nazivom. Zurio sam u avetinjsku stanicu svestan da bih mogao sto godina da čekam a da nijedan voz ni putnik ne prođu ovuda. Stresao sam se od čistog užasa i zapitao se jesam li možda umro u prostoriji obloženoj pločicama pozelenelim od starosti. Onda sam dodirnuo crvenu prugu urezanu u moj vrat i trgnuo se od bola. Nisam još mrtav. Iz dubine tunela začuo sam zvuke. Došao sam do ivice perona i zagledao se u mrak, ali nisam video ništa. No zvuk je bio stvaran. Nije se čuo samo u mojoj glavi. Pogledao sam niz šine. Bilo ih je četiri, a jedan par bio je izolovan. Razmislio sam o tome. Stanica je mrtva, ali to ne znači da su i šine mrtve. Znao sam da na aktivnim stanicama kroz izolovane šine teče struja koja ubija na dodir i da vozovi idu po drugim šinama. No, znao sam i da nije tačan mit da struje nema u neizolovanim šinama; kroz njih prolazi dovoljno napona za napajanje signala. Činjenica je da je svaki dodir s bilo kojom šinom opasan. Umirio sam se na ivici perona, duboko udahnuo i skočio između najbližih šina. A onda sam čuo da nailazi voz. Brzo sam se uspentrao nazad na peron i osetio da mi glok grebe leđa i ispada iz pojasa farmerki. Pogledao sam ga kako leži na šinama, jedva vidljiv, a preko njega pretrča pacov veličine uštrojenog mačka. Onda je voz bio mnogo bliže. Svetla su zableštala duboko u tunelu, skrenula ka meni, a onda se okrenula dok je voz vijugao kroz utrobu grada. Stajao sam na peronu obliven hladnim znojem dok je voz jurio ka meni kao lavina. Nije došao u stanicu. U poslednjem trenutku skrenuo je u mrak kao mrlja letećeg čelika, srebrnasti voz sa crvenim vratima optočenim plavim i s vozačem koji me je video na delić sekunde. I izbečio se kao da sam ustao iz mrtvih.

Vozač je sigurno odmah pozvao hitne službe. Znao sam da se svi pozivi građana o mogućem oružanom ili terorističkom incidentu odmah prosleđuju Taktičkoj komandi za oružana dejstva, gde će neko s rangom inspektora ili višim proceniti da li informacija ispunjava merila za slanje naoružanih policajaca. A ja sam ta merila ispunjavao. Kad sam se popeo dugačkim zavojitim stepeništem do ulice, čekali su me. Naoružani pripadnici C019.


Oni nisu mislili da sam sablast. Mislili su da sam terorista. Kad sam iskoračio u toplu letnju noć, počeli su da urlaju na mene. Nisam znao odakle dopiru njihovi povici, ali osećao sam adrenalin svuda oko sebe. Onda sam video upereno oružje. Pištolje marke glok. Automatske puške Hekler i Koh. „Ruke uvis i klekni!“ „Ja sam detektiv pozornik Vulf iz stanice Centralni Vest end i izvršavam vaše naređenje“, rekao sam mirno i razgovetno koliko sam mogao. „Smesta! Smesta!“ Podigao sam ruke i spustio se na kolena; pločnik je bio iznenađujuće hladan u toploj letnjoj noći. Onda sam ih video. Polako su mi se primicali, s prstom na obaraču. Neko mi je nogom pritisnuo vrat i oborio me na tlo. „U desnom džepu mi je novčanik sa službenom legitimacijom“, rekao sam, ponovo mirno i razgovetno, ali bilo mi je teže da zvučim kao glas razuma s licem pritisnutim uz pločnik. Ruke su me prepipale, a druge ruke pretresle su mi džepove. Lako sam se odigao da lakše izvade novčanik. „Ne mrdaj! Ne mrdaj!“ Osetio sam da mi se cev gloka zariva u uho. Zadržao sam dah. Nisam se micao. Ali čak i pošto su videli moju službenu legitimaciju, i dalje su mi držali lice uz pločnik i ruke i noge raširene. Čak i pošto su videli moju fotografiju ostao sam na tlu, a čizma broj četrdeset sedam čvrsto mi je pritiskala vrat. Držali su me tako vrlo dugo. Kao da više nikome ne može da se veruje, kao da je svet poludeo, kao da nikad ne znamo ko možda želi da nam igra na grobu.


TREĆI DEO

Naprava smrti


DVADESET ŠEST

S VRHA ZGRADE Novog Skotland jarda pruža se veličanstven pogled. Kad se popnete na osmi sprat, shvatite da se ta velika moderna poslovna zgrada u Ulici Brodvej 8-10, tako stidljiva i bezlična, zapravo nalazi u srcu britanske moći. Kroz prozor sobe u kojoj sam čekao u mom starom venčanom odelu video sam dva brojčanika Big Bena i proverio svoj sat kad je otkucalo podne, a onda sam pogledao tornjeve Vestminsterske opatije, Vestminstersku palatu i, malo dalje na severu, krovove Vajthola i Dauning strita. Zastao mi je dah. S portreta mi se smešilo Njeno veličanstvo. Kraljica je na slici bila mlada, naslikana onim prezasićenim bojama tako omiljenim šezdesetih godina, pa je sve delovalo malo jarkije nego u prirodi. Izgledala je kao ljubazna dama srećna što je Engleska osvojila Svetski kup. Osim kraljičinog portreta na zidovima ove čekaonice nije bilo ničega, samo plakati koji objavljuju najviše vrednosti Metropolitenske policije. Na svima je pisalo isto. VREDNOSTI META: PROFESIONALNOST - POŠTENJE HRABROST - SAOSEĆAJNOST. No na svakom zidu plakat je nosio definiciju druge vrednosti. PROFESIONALNOST je bila naglašena na jednom zidu, POŠTENJE na drugom, HRABROST na trećem a SAOSEĆAJNOST na poslednjem, onom s kraljičinim portretom. Nisam stigao da pročitam opise raznih vrednosti jer je pomoćnica, civil, provirila kroz vrata. „Primiće vas sada“, rekla je. Krenuo sam za njom u kabinet na uglu poslednjeg sprata gde su me čekali detektivka načelnica Elizabet Svajer i detektivka viša inspektorka Pat Vajtstoun; načelnica je sedela na čelu dugačkog stola za sastanke, a Vajtstounova desno od nje. Daleko ispod nas Temza je svetlucala kao


rastopljeno zlato na suncu kasnog leta. „Makse“, rekla je načelnica, „kako si?“ „Dobro sam, gospođo, hvala. Ništa nije slomljeno.“ Zapravo me je vrat boleo kao da je neko pokušao da mi otkine glavu, a bio sam toliko umoran da sam držao oči otvorene isključivo zahvaljujući neprekidnom nizu trostrukih espresa iz bara Italija. Bila je to duga noć. Kada su mi naoružani policajci dozvolili da podignem glavu s pločnika, odveli su me u našu stanicu gde je Edi Ren, podignuta iz postelje u cik zore, obavila sa mnom takozvani vreli razgovor kakvi se vode u prvoj mogućoj prilici kako bi se dobilo što više informacija neposredno posle ozbiljnog incidenta. Taj razgovor po pravilu vodi stariji istražitelj ekipe, ali Vajtstounova je bila uz sina u bolnici, a ja sam bio sprečen. Posle razgovora otišao sam kući, odspavao malo, odvezao Skaut kod gospođe Marfi, obrijao se, istuširao, obukao odelo, obuo cipele i došao pravo u Novi Skotland jard. „Izvini što nisam mogla da obavim ’vreli’ razgovor“, rekla je Vajtstounova. „Džast ima neke komplikacije na jednom oku i... pa, žao mi je.“ Odmahnuo sam glavom. „Sve je u redu, gospođo.“ No zapitao sam se koliko dugo Pat Vajtstoun može da ostane stariji istražitelj velike istrage ubistva ako joj lični život oduzima toliko vremena. „Ali detektivka Ren je obavila posao temeljno“, rekla je načelnica. Obe su pred sobom imale prepis Edinih beleški. „Znači, pretpostavka je da si ti bio meta jer si u suštini postao javno lice ove istrage?“, nastavila je Svajerova. Video sam kako je Pat Vajtstoun porumenela od stida zureći u beleške Edi Ren. „Tako je, gospođo“, odgovorio sam. „Šta znamo o njima, Makse?“, upitala me je načelnica. Nije me iznenadilo što mi postavlja ista pitanja kao Edi tokom „vrelog“ razgovora. Tako se to radi. Svako pitanje postavlja se mnogo puta. A onda još malo. Posle toga vidimo da li su odgovori uvek isti. „Bilo ih je četvorica“, rekao sam. „Jedan po svemu sudeći nije učestvovao u otmici Abu Dina. Ali sinoć - u mom slučaju - došli su u punom sastavu. Vrlo su organizovani, visoko motivisani i čini se da su bar dvojica prošla neku vrstu obuke. Jedan diže tegove. Drugi ima iskustva u borbi prsa u prsa.“ Slegnuo sam ramenima. „Čvrsti su, snalažljivi i potpuno ludi.“ „U beleškama piše da ti se jedan obratio“, rekla je Vajtstounova. Osetio sam da drhtim. Duboko sam udahnuo, zadržao dah i polako ga ispustio. Neću da se raspadnem u ovom kabinetu. „Tako je, gospođo.“ Pokazao sam beleške glavom. „Rekao mi je da su beli kombi koji je odvukao Jedinicu za oružana dejstva vozili, kako se izrazio, prijatelji.“ Vajtstounova se okrenula načelnici.


„Našli smo taj beli kometi zapaljen na parkiralištu na Noting Hilu“, rekla je. „Tražimo otiske.“ Načelnica se gorko zasmejala. „Srećno.“ Nisam shvatio. „Čekajte - taj kombi je pobegao našem vozilu? Kako su dvojica visoko obučenih policajaca u vozilu Jedinice za oružana dejstva uspeli da izgube kombi na Severnoj obilaznici?“ „Taj kombi je vozio stručnjak“, rekla je Vajtstounova, „a ne neki napaljeni amater. Ovaj vozač je znao svoj posao. Vozio je vrhunski, i to zbilja vrhunski. Profesionalno. Pobegao je našem vozilu gotovo odmah jer je na obilaznicu ušao u pogrešnom smeru.“ „Vozio je suprotnom trakom?“ Klimnula je glavom. „Zato naši nisu mogli da ga slede. Bilo je suviše opasno. Oni su obučeni da ciljaju precizno, ne da voze kao Luis Hamilton. Javili su nam šta se dešava, a kad smo dvadeset minuta kasnije našli kombi, već je goreo.“ Načelnica je nezadovoljno stisnula usne. „Odveli su te na mesto ubistava, Makse. Možeš li da odrediš gde je?“ Pomislio sam na četvrtastu prostoriju s memljivim pločicama pozelenelim od dugogodišnjeg nemara, na hodnik kojim smo sišli, na zidove i tavanicu koji su me pritiskali. Da li mi se sve to samo pričinilo? Na jarkom dnevnom svetlu nisam bio siguran koliko je prošla noć bila stvarna, a koliko plod grozničave mašte podsticane čistom stravom. Sećao sam se nekog mirisa - je li zbilja postojao? Slatkast i truo, kao uvelo cveće ili šećer u kanalizaciji. Neprijatan miris koji sam odnekud znao - ili je sve to bilo samo u mojoj glavi? „Dovezli smo se u grad“, rekao sam. „Negde u centar. Ispod zemlje. U napuštenu zgradu veoma važnu pre jednog veka. Ali ja ne znam ni gde ste me pronašli. Niko mi nije rekao. Čini mi se da sam video tablu s natpisom Blumsberi... Ne, hoću da kažem, sigurno sam na zidu video natpis Blumsberi ali nikad nisam čuo za stanicu podzemne železnice s tim nazivom.“ „Stanica koju si našao zatvorena je hiljadu devetsto trideset treće“, rekla je Vajtstounova. „Prvobitno se zvala Britanski muzej. Hteli su da je nazovu Blumsberi, ali su promenili naziv i pre nego što je otvorena. A trideset pete, dve godine po zatvaranju, scena mačevanja za film Buldog Džek snimljena je tamo dole, a producenti su okačili tablu s natpisom Blumsberi „Sa Fej Rej“, rekla je Svajerova. „S devojkom iz King Konga.“ „Znači, ja sam video... filmske kulise?“ „Stanica je stvarna, Makse“, rekla je Vajtstounova. „Samo natpis je lažni.“ „Ali ako znamo da sam bio u toj stanici“, rekao sam, „onda vaše ekipe za traženje sigurno mogu da nađu mesto ubistva.“ Vajtstounova je odmahnula glavom.


„Traže“, rekla je, „ali to nije tako jednostavno. London ima stotine kilometara napuštenih šina i doslovno desetine zatvorenih stanica podzemne železnice. Znamo iz koje si izašao, ali ne znamo koliko si prepešačio ni iz kog pravca si došao.“ „A Jedinica za pse? Policijski psi sigurno mogu da slede moj miris od Blumsberija nazad do mesta ubistva.“ „Znaš li kako se najbolje odvraća pažnja psima za potragu, Makse?“ upitala me je Vajtstounova. „Drugom životinjom, plenom ili hranom“, odgovorio sam. „Zločinci to zovu skrivanjem lopte. Uvedu miris dovoljno snažan da se psu skrene pažnja s onoga što bi trebalo da traži. Jesu li to uradili?“ „Nisu oni. Pacovi, Makse. Ispod zemlje žive milioni pacova. Psi nemaju nikakvih izgleda da pronađu i slede miris u svetu koji vrvi od pacova.“ „Želim da kasnije razgovaraš s profesorom Hičensom“, rekla je načelnica. „Možda će prepoznati nešto čega se sećaš o mestu zločina.“ „Razumem, gospođo.“ „Ja samo jedno ne razumem...“, rekla je Vajtstounova. Čekao sam. „Zašto nisi mrtav, Makse?“ upitala je. Edi sam rekao sve čega sam mogao da se setim, ali nisam joj spomenuo glok 17, zato što nisam znao odakle da počnem, a nisam hteo da moj prijatelj završi u zatvoru. No znao sam da su naši do sada već otkrili da je upotrebljeno oružje. „Cev za koju su me obesili se slomila i napadači su pobegli“, odgovorio sam šefici. „Imao sam dosta sreće.“ Zgledala se s načelnicom. Znao sam šta sledi, pa sam temu otvorio prvi. „A i rđavo pucaju“, rekao sam. „Uspeo sam da se dokopam pištolja posle pucnjave. Do sada je verovatno pronađen, zar ne? Nekakav glok. Ne znam mnogo o vatrenom oružju.“ Vajtstounova je pogledala beleške. „Tako je, glok“, rekla je. „Ekipa za pretragu našla ga je na šinama te stare stanice.“ Pogledala me je hladnokrvno, čitajući mi lice kao što sam video da je radila stotinama puta u sobi za saslušanja. „Glok s predobaračem“, nastavila je. „Kopnena vojska koristi ga kao službeno oružje.“ „Istražitelji će naći moje otiske prstiju na njemu“, rekao sam. „Pucao si u njih?“ upitala je Svajerova natuštenog lica. Kad god pripadnik Metropolitenske policije ispali metak, pokreće istragu koja ga smatra mogućim kriminalcem. Hapse ga. Istražuju ga. Može da ostane bez posla i da ode u zatvor samo zato što je povukao taj obarač. Čak i ako je tim metkom ubio Osamu bin Ladena. To sledi i našim policajcima iz specijalnih službi, vrhunski obučenim ljudima koji i treba da budu naoružani. Nisam imao predstavu o tome šta bi mogli da urade meni, a nisam ni


žudeo da saznam. „Kad sam se dočepao pištolja, okvir je već bio prazan“, rekao sam. „Pritisnuo sam obarač, ali ništa se nije desilo. Poneo sam ga sa sobom kao dokaz i ispustio sam ga sklanjajući se ispred voza.“ Tišina. Moje pretpostavljene pogledale su jedna drugu, a onda mene. Nisu znale da li da mi veruju. U čudu sam shvatio da me baš briga. „Šta je s pozornikom Rokaslom?“, upitao sam ih. „S kim?“, odvratila je načelnica. „S uniformisanim pozornikom koji je dežurao u Abu Dinovoj ulici. Video sam da je pao na tlo kad su me odveli.“ „Oh... Pozornik Rokasl je oboren tejzerom kojim su srušili i tebe“, rekla je Vajtstounova. „Uzdrman je. Nervni završeci su mu malo pobrkani, ali preživeće.“ Načelnica je klimnula glavom. Razgovor je završen. Njen glas zaustavio me je na vratima. „Još nešto, detektive Vulfe“, rekla je. „Ministarstvo odbrane prijavilo nam je nestalu osobu.“ „Nestalu osobu?“ „Da.“ Pogledala je beleške mada sam bio siguran da nije morala. „Kapetan Džekson Rouz“, rekla je. „Ministarstvo želi što pre da ga pronađe. Mi znamo da je on tvoj prijatelj i pitamo se znaš li gde je.“ „Džekson je živeo kod mene neko vreme. Onda je otišao.“ Gledao sam ih. Lica su im bila nedokučiva. „Zašto ga ministarstvo traži?“ upitao sam. „To je stvar ministarstva, a ne naša“, rekla je načelnica, odjednom hladno. „Znaš li gde bi kapetan Rouz mogao biti?“ Pomislio sam na kućicu uz vodu ledenu i usred leta, i na dva dečaka koji su verovali da će zauvek biti prijatelji. „Ne znam“, odgovorio sam.


DVADESET SEDAM

TARA DZOUNS JE stajala pred zgradom Novog Skotland jarda. U predvorju ovog zdanja plamti večna vatra u čast pripadnika Metropolitenske policije poginulih u dva velika rata dvadesetog veka. Zastao sam pored vatre i posmatrao Taru Džouns kako čeka na ulici. Kroz bezbednosnu ogradu gledao sam je kako s fasciklom u ruci stoji pored znaka koji se vrteo, nesvesna da su se dva mlada detektiva okrenula da je bolje pogledaju. Tara Džouns je bila od onih žena kojima nije naročito stalo kako deluju na muškarce. Ili im uopšte nije stalo. Prošao sam kroz obrtna metalna vrata kroz koja se izlazi iz ove zgrade i prišao joj. I tek tada sam shvatio da čeka mene. „Rekli su da si mrtav“, kazala je. „Nisam.“ „Pisalo je na internetu.“ Nasmešio sam se. „A internet je obično vrlo pouzdan.“ I ona se nasmešila. Još se nismo dodirnuli. „Jesi li dobro?“ upitala me je. „Ne smem da se žalim“, odgovorio sam. „Dobro sam. Stvarno. Moglo je da bude mnogo gore.“ „Donela sam ti ovo.“ Dvostruki espreso iz Starbaksa. Važna je dobra namera. Otpio sam gutljaj. „Hvala ti.“ Odmahnula je glavom. „O, bože, o, bože.“ „Molim?“ „Tvoj vrat.“ Oko vrata sam imao široku oguljotinu; okovratnik košulje ju je skrivao, osim na mestu gde je čvor povukao uže uvis i ostavio jarkocrvenu traku odranog mesa od Adamove jabučice do levog uha. Dodirnula mi je lice obema rukama i vrhovima prstiju opipala mi kosti ispod kože. Uzeo sam je u naručje i usnama lako dotakao njene. Nije to bio pravi poljubac. Kao da smo isprobavali da li nam se usne dobro uklapaju. Uvodno istraživanje bilo je uspešno. Činilo se da se uklapaju savršeno. Bolje nego bilo koje druge usne koje sam upoznao. Pokušali smo ponovo,


temeljnije, i prekinuli naglo jer smo iznenada shvatili da stojimo ispred obrtnog znaka ispred nove zgrade Skotland jarda. No Tara me je uzela za ruku i nije me pustila. Krenuli smo prema kolima. Nije se smešila. „Šta se upravo dogodilo?“, upitala je i prošla prstima kroz kosu, a zlatna burma zasvetlucala je u tom crnom sjaju. „Ne znam“, odgovorio sam. To nije bilo istina. Tačno sam znao šta se dogodilo. Života se držimo najgrčevitije kad smo najbliži smrti. Kada osetimo hladnoću groba na koži, najviše čeznemo za toplotom ljudskog dodira. Druge usne su nam najpotrebnije kada shvatimo da smo potpuno sami u svemiru. To je osnovni ljudski poriv. Smisao života je želja za još života, pomislio sam i bacio praznu kartonsku čašu u korpu. Stegnuo sam joj ruku, nasmešio se njenom ozbiljnom licu i u tom trenutku bila je jedina žena na svetu koju želim. „Da li bi želela da probaš pravu kafu?“, upitao sam je.

Odvezli smo se do bara Italija. Mogao sam da ostavim kola u podzemnoj garaži naše stanice, a odatle smo mogli pešice Ulicom Ridžent da stignemo u Soho. To je bila očigledna mogućnost. No nisam želeo da razbijem čaroliju, nisam hteo da se Tara predomisli o odlasku na pristojnu šoljicu kafe, nisam želeo da se predomisli o meni. Jer, dok sam vozio oko parka Sent Džejms i Trafalgar skvera i po uskim ulicama Sohoa, čarolija među nama delovala je tako krhko kao da će se svakog trenutka rasplinuti. Tara Džouns je gledala pravo pred sebe, okretala je burmu na srednjem prstu leve ruke i pitala se šta kog đavola radi sa mnom. „Zar ne moraš na posao?“, upitala je. „Dali su mi slobodan dan.“ „Zato što su ti ljudi sinoć pokušali da te ubiju?“ Klimnuo sam glavom. „Sreća me prati.“ Našao sam mesto za parkiranje u Ulici Old Kompton, a do Ulice Frit otišli smo pešice; usput sam joj ispričao istoriju bara Italija. „Taj bar je u istoj porodici sada već treće pokolenje, a ima sopstvenu tajnu mešavinu kafe koju je izmislio čovek po imenu gospodin Anđeluči. On je nekada imao radnju odmah pored bara, a pošto njihov aparat za kafu marke Gađa nema filter za vodu, kroz njega ne prolazi so...“ Ućutkala me je pogledom.


„Makse?“ „Molim?“ „Malo si se razblebetao.“ „Nervozan sam.“ Pritisnula mi je poljubac na usne. Naša usta su se tako dobro uklapala. Luckasto, uzbudljivo dobro su se uklapala. Uzeo sam je u zagrljaj, a kad je progovorila glas joj je bio prigušen reverom mog venčanog odela. „Sve je u redu“, kazala je. „Ne treba da budeš nervozan sa mnom.“ Razdvojili smo se, uhvatila me je podruku i skrenuli smo u Ulicu Frit kao pravi par, kao istinski par, a to je bilo tako prirodno i ispravno da se nasmešila kad je videla zeleni neonski znak bara Italija. Seli smo držeći se za ruke ispod velikog plakata Rokija Marčana koji je Barbara, udovica velikog šampiona, poklonila baru posle njegove smrti jer je Marčano voleo da dolazi u bar. No nisam Tari rekao ništa o Marčanovom odnosu s barom Italija da se ne bih ponovo razblebetao. Poljubio sam je u usta i popio trostruki espreso, a ona je poručila kapućino i niko nas nije ni pogledao jer je Milan igrao protiv Intera na velikim televizorima, a mi smo bili samo običan par izgubljen u sporednim ulicama Sohoa. „Ne znam ništa o tebi“, rekla je. „A ni ti mene ne poznaješ.“ „Poznaješ me.“ „Kakav si bio kao dečak?“, upitala je. „Jesu li te maltretirali?“ Razmislio sam. „Nisu“, odgovorio sam. „Bilo je malo drugačije jer sam živeo s bakom, ali imao sam prijatelja kog su usvojili. Džeksona. Moji roditelji su umrli, a on svoje nikad nije ni upoznao.“ Nasmešio sam se misleći na Džeksona Rouza kao dečaka. „Bili smo najbolji drugovi“, rekao sam. „Godinama.“ „Mene su maltretirali svakodnevno“, rekla je Tara. „Išla sam u normalnu školu. Stravično normalnu. Govorili su mi - neki dečaci, nekakva mala banda da govorim kao foka. Znaš kakav zvuk foke prave? Govorili su mi da tako zvučim kad govorim.“ Stegnula mi je ruku i namršteno me pogledala. „Šta je bilo?“ „Ništa.“ Poželeo sam da ih nađem. Poželeo sam da ih ulovim. Poželeo sam da ostanem sam u sobi s njima jedno... pa, pola sata bilo bi dovoljno. „Ali sada je sve u redu“, rekla je. „Zato nemoj tako da se mrštiš. Nasmeši se opet. Molim te.“ „Važi.“ „To je bila samo šačica bednika. I to me je ojačalo. Deca uvek diraju svakoga ko je drugačiji. A ti“, dodala je, stegnula mi obe ruke i protresla ih. „Ti


živiš sa kćerkom. Samo ona i ti. Čula sam u stanici. Ne znam ko mi je to rekao.“ „Zove se Skaut. Uskoro će napuniti šest godina.“ Tara je čekala nekakvo objašnjenje. Slegnuo sam ramenima. „Dešava se.“ Nasmešio sam se da smekšam reči. „Nisam to planirao. Niko ne planira da bude samohrani roditelj. Tako je ispalo. Ostavljeni smo da se snalazimo sami. I snašli smo se. Jesmo.“ „Sigurno nije bilo lako.“ Odmahnuo sam glavom. „Zahvaljujući njoj je bilo lako. A mi nismo potpuno sami. Tu je i Sten, naš pas. Mnogi nam pomažu.“ Pomislio sam na gospođu Marfi i njenu porodicu. Pomislio sam na Miju i njenu porodicu. Pomislio sam na svoje kolege iz stanice koji su uvek nalazili slobodan sto, papir i bojice za crtanje kad dovedem Skaut na posao. Pomislio sam na Edi Ren. „Mnogo ljudi oko nas želi da uspemo“, rekao sam. „Ne znam kako vam to uspeva. Aronu - mom mužu - i meni teško je i sa dadiljom.“ Nisam hteo da slušam o mužu Aronu. Nisam želeo da mislim o tome. Ne danas. Ne ovde. Zato sam joj dodirnuo kosu. Njenu sjajnu, zanjihanu, veličanstvenu kosu. Želeo sam da milujem tu kosu neko vreme. „Treba da je operem“, rekla je. „Da, sram te bilo“, nasmešio sam se. „Kako si samo mogla da izađeš takva iz kuće.“ „Baš smešno. Nisam te nikada do sada videla u odelu“, rekla je i prešla mi prstima ispod revera. „Oženio sam se u ovom odelu“, rekao sam, a kad sam pogledao njene ruke na reverima, video sam da se plavi vuneni štof sija od starosti. Nisam to ranije primetio. Moje venčano odelo je staro. Primakla mi se. „Treba da kupiš novo“, prošaputala je. Dala mi je poljubac s ukusom kafe i spustila se s barske stolice. „Vreme je da se vratimo u stvarni svet“, rekla je. U Aveniji Šaftsberi bio je zastoj kad smo krenuli nazad u stanicu, pa sam uključio sirenu i trepćuća svetla i sve ispred nas brzo nam se sklonilo s puta. „O, bože!“ Tara je utonula u sedište i smejala se s nekom mešavinom stida i radosti dok je sirena zavijala, svetla na braniku treperila, a London se razmicao pred nama. Smejali smo se glasno sve do stanice. Tek nekoliko sati kasnije, kad je Skaut zaspala na kauču čitajući knjigu pod naslovom Volim ovu pesmu, a zvona Svetog Pavla otkucala vreme, iznenada sam shvatio da Tara Džouns nikada nije čula zvuk policijske sirene.


DVADESET OSAM

SKOCIO SAM IZ sna kad mi je telefon zavibrirao na stočiću pored kreveta i trzavo se okrenuo kao da ima svoju volju. Spustio sam noge na pod. Bilo je šest sati ujutru, a nebo je i dalje bilo gotovo crno. Dani su sve kraći. S druge strane linije žena je plakala. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je to Alis Godard. „Jednog će da puste! Pustiće ga na slobodu! Makse, ubio mi je muža i izaći će iz zatvora!“ „Lakše malo, Alis. Šta se dešava?“ Uspela je da mi ispriča. Jedan momak iz grupe koja je ubila Stiva Godarda pokušava da poništi presudu. „Koji?“ upitao sam, mada sam već pretpostavljao koji. „Onaj koji je snimao telefonom. Džed Blejk. Sećaš li ga se? Kaže... kaže da nije učestvovao, da s tim nema nikakve veze...“ Setio sam se sve trojice. Kukavica. Slabić. Siledžija. Bili su vrlo kočoperni u Sudnici broj jedan Old Bejlija, ali mnogo manje hrabri kad sam ih prvi put video u sobi za saslušanja stanice Centralni Vest end. Video sam siledžiju praznog lica, okorelog i ravnodušnog, suviše glupog da shvati razmere onoga što je uradio. I video sam slabića kako piša u gaće na pomisao da će otići u zatvor. Video sam i kukavicu - Džeda Blejka - kako kroz suze doziva majku, glave zarivene u šake kao da ne može da podnese pogled na sobu za saslušanja, i ponavlja da nije pipnuo gospodina Godarda ni pesnicom ni nogom, da je samo podigao telefon i uključio snimanje. „Slušaj me, Alis. Meni se čini da mali gad Džed Blejk traži dozvolu za žalbu. Sudija je na procesu odlučio da su njih trojica zajedno počinili zločin, ali Blejkov advokat će verovatno izneti tvrdnju da je osuda njegovog branjenika manjkava jer nisu svi učestvovali u izvršenju.“ Reči su mi zastajale u grlu, ali morao sam da joj objasnim. „Zato što je Blejk samo snimao ono što se dogodilo, a nije učestvovao u prebijanju.“ Čuo sam je kako plače preko telefona. Tiho, svesna da ovo nije ružan san. Ovo je njen život. Progovorila je sitnim glasom. „Ali šta to znači? Neće valjda stvarno da


izađe?“ „Alis, ako se bude žalio, ne znam kako će se to završiti. Ja nisam krivični advokat, a i da jesam, ne bih mogao da predvidim ishod. No ako Blejk traži mogućnost žalbe, mora da podnese obrazac o utemeljenosti žalbe u kom će izneti zamerke na presudu koje ima njegov advokat. Ako sudija prihvati taj obrazac, onda žalba ide pred Apelacioni sud na Strandu. A ako sudija odluči da je presuda neosnovana, može da izađe. Žao mi je.“ Žao mi je što ovaj svet ne želi da te ostavi na miru. Žao mi je što to ne mogu nikako da popravim. Žao mi je što je tvoj muž nasmrt prebijen jer je branio svoju porodicu. „Biću tamo s tobom“, obećao sam joj. „Ne moraš da prolaziš sama kroz sve to. Biću pored tebe u sudnici.“ Ali već je bila prekinula vezu. Izašao sam iz svoje sobe, stao uz velike prozore i gledao kako se sunce pomalja iznad krovova Smitfilda i Barbikana, kako prvi zraci trepere na kupoli Svetog Pavla i, nešto bliže, bronzanu statuu na krovu Old Bejlija, Pravdu s povezom preko očiju, raširenih ruku savršeno uravnoteženih terazijama u levoj i mačem u desnoj. Iako povez koji Pravda nosi znači da ona sve odluke donosi nepristrasno i mudro, danas je njena pravednost delovala nasumično, besmisleno i svirepo. Sten me je pažljivo posmatrao iz svoje korpe, i kad sam otišao do vrata da se obujem, prišao mi je, sjajnih okruglih očiju i radosno mašući repom. Sišli smo na ulicu. Španijel je bio tako opušten pored mene, a njegov stari kožni povodac toliko labav da se činilo da nam nije ni potreban. Prolazili smo pored restorana Smit iz Smitfilda kad je Sten odjednom pokušao da izleti na kolovoz. Povodac se zategao, a crni taksi projurio je pored nas, na nekoliko centimetara od Stenove glave, besno trubeći. Čučnuo sam i zagledao mu se u njušku. Dahtao je, ogromne crne oči bile su mu izbezumljene, a jezik ružičast kao kornvolska organska šunka visio mu je iz gubice. Njušio je jutarnji vazduh i uživao u nekom mirisu koji samo on može da razazna. „Šta ti je, Stene? Gospode, mogao si da pogineš!“ Onda sam s druge strane ulice video ženu s patuljastom pudlicom. Pogledao sam Stena. Dahtao je još jače i nije me gledao. Zatresao sam glavom od neverice. „I zbog toga samo što nisi poginuo?“, rekao sam. „Samo da bi onjušio kerušu?“ Primakao sam mu se, a on mi je liznuo nos da se izvadi. „Slušaj me. Ne teraj me da to uradim. Ne želim da te vodim kod veterinara, shvataš? Ne želim da te... počisti. Ali odvešću te ako nastaviš da se bacaš pod kola.“ Nisam razgovarao s njim do kraja šetnje. No dok je obavljao svoje jutarnje poslove u Zapadnom Smitfildu, a ja čitao odlomke iz Olivera Tvista ispisane na pločicama po klupama o tome kako je Bil Sajks vukao Olivera kroz pijacu


mesa, Sten me je stalno kradomice gledao. Kao da bih upravo ja morao da ga razumem.

Kad smo se vratili, Skaut je već ustala. Još u pidžami, popela se na hoklicu i na prstima preturala po policama. „Pravim ti doručak“, rekla je. „Džekson me je naučio da kuvam.“ „Šta praviš, Skaut?“ „Sendviče s tostom i džemom.“ „Dobro zvuči. Ne diraj grejače tostera.“ Podigla je obrve. „Znam.“ „Treba li ti pomoć, anđele?“ „Ne treba.“ „Raduješ li se što počinje škola pa ćeš videti sve drugarice?“ „Sada stvarno moram da se usredsredim.“ „Izvini.“ Skaut nam je spremala doručak, Sten se sklupčao u svojoj korpi, a ja sam izvadio plastične kese pune nove-novcate školske odeće, peglu i traku s nalepnicama s njenim imenom dugu kao svi dani detinjstva moje kćeri. Skaut Vulf, pisalo je. Skaut Vulf. Skaut Vulf. Skaut Vulf. Oči su mi se odjednom zamaglile dok sam stajao tako s peglom i nalepnicama i novom školskom odećom i gledao Skaut kako obilno maže džem od jagoda po debelim kriškama smeđeg hleba. Sten je ustao i došao u kuhinju; oblizivao se, ispravno predviđajući da će uskoro komadići hleba padati s neba. Obrisao sam oči nadlanicom i tupo zurio u nalepnice. Skaut Vulf, pisalo je. Skaut Vulf. Svim srcem sam žudeo da Skaut i ja imamo pravu porodicu, zakrpljenu porodicu, obnovljenu porodicu, porodicu koja liči na sve druge porodice na svetu, porodicu u kojoj niko ne nedostaje, iz koje niko nije otišao i niko nije odlutao, i čeznuo sam za tom novom porodicom kako može samo onaj koji je staru porodicu izgubio. Onda je došla gospođa Marfi u svom zelenom zimskom kaputu. Poželela nam je svima dobro jutro, Skaut, meni i Stenu, rekla nam da je jutros prvi put osetila jesenju hladnoću i blago mi uzela iz ruke peglu i nalepnice s imenom Skaut Vulf. „Ja ću“, rekla je gospođa Marfi. „Ja nisam vešt u tome“, rekao sam. „Ne brini“, rekla mi je gospođa Marfi. „Tvoja kći te voli zbog tvog srca, a ne zbog kućnih poslova.“


DVADESET DEVET

„GDE JE MESTO zločina, Hiče?“, upitao sam. Bilo je toliko rano da se pramenje jutarnje magle još vuklo po krovovima Mejfera. Svi smo stajali ispred ogromne mape Londona razapete preko čitavog zida Sobe za teške zločine broj jedan u stanici Centralni Vest end, Sevil rou dvadeset sedam. Vajtstounova. Edi. Bili Grin. Tara Džouns. Doktor Džo. I istoričar ogromne jajaste glave, namršten od usredsređenosti. „Ne može biti daleko“, rekao sam. „Kladim se da do tamo može da se stigne taksijem za deset funti. Gde su me odveli, Hiče?“ „Bio si negde ovde u mraku, Makse“, rekao je profesor Hičens i mahnuo velikom glavom prema mapi. Prstima umrljanim nikotinom pokazao je veliku zeleno-sivu površinu grada s deset miliona duša. „Dole, u ovom drugom Londonu koji postoji ispod površine. Piter Akrojd divno opisuje taj podzemni grad u knjizi Ispod Londona: ’Koračajte pažljivo po londonskim pločnicima jer gazite po koži’“ - sklopljenih očiju je naveo drage napamet naučene reči - „’po povesmu kamena koje prekriva reke i lavirinte, tunele i odaje, potoke i pećine, cevi i kablove, izvore i prolaze, grobnice i kanale, jeziva stvorenja koja nikada ne vide svetlost dana.’“ „Ali ovo je bilo stvarno“, pobunio sam se i dodirnuo ranu na vratu, opipao je preko grla do uha. „To nije bio nekakav mitski podzemni svet. To nije bila maštarija. Ta prostorija je negde tamo. I neverovatno mi je da ne možemo da je pronađemo.“ „Ekipe za potragu još su dole“, rekla je Vajtstounova. „Psi su se divno proveli jureći pacove. No još nisu našli ništa, a načelnica će večeras obustaviti potragu.“ Moja šefica je zurila u mene. „Ja i dalje ne shvatam kako si uspeo da se izvučeš.“ „Ni ja“, odvratio sam. „Ne razumem još nešto...“ Čekao sam. „Zašto te nisu snimali?“, rekla je. „Zašto te nema na Jutjubu?“ „Možda su mislili da pristalice povratka smrtne kazne neće dobro prihvatiti ubistvo policajca“, rekla je Edi. „Izgubili bi pratioce na Tviteru da su


ucmekali našeg Maksa. Neki ljudi izbrisali bi ih sa spiska prijatelja na Fejsbuku ili postavili peticiju na internetu. Možda su se plašili trolovanja.“ „Mislim da im nije naročito stalo do javnog mnjenja“, rekao sam. „Video sam crveno svetlo pre nego što je nastala gužva. Nameravali su sve da snime. Mislim da nemaju skrupula u vezi s ubistvom policajca. Misle da štitimo ljude koje oni mrze.“ Pogledao sam Hičensa. „Zaista nemaš predstavu o tome gde su me odveli?“ „Podzemni London je beskrajan, Makse“, rekao je. „To nije drugi grad - to je hiljadu gradova. Deset hiljada gradova. Šta tačno traže te ekipe dole? Hodnik koji nije korišćen sto godina? Znaš li koliko napuštenih stanica podzemne železnice ima u Londonu, Makse? Južni Kentiš Taun - zatvorena dvadeset četvrte. Dom lordova - zatvorena trideset devete. Severni kraj - napuštena devetsto šeste. Dole su dvadeset tri napuštene stanice i ko zna koliko kilometara pruge.“ „Tačno, ali većina tih stanica je mnogo dalje od stanice Britanski muzej.“ Kucnuo sam na Ulicu Čarterhaus na mapi. „Ovo je srce grada. Tara, ti si rekla da se u blizini izvode neki veliki građevinski radovi, zar ne?“ Pustila je film koji je Klub za vešanje postavio na internet one večeri kada je Abu Din pobegao. Prilike su bile u crnim senkama. No dok je kamera polako prelazila preko zida sa slikama mrtvih vojnika, preko srećnih, ponosnih mladih lica Sanginske šestorke, Tara je pojačala zvuk pozadinske buke. „Ovo nije saobraćaj, zar ne?“ „Nije“, rekla je Tara posmatrajući liniju koja je gmizala i poskakivala po grafikonu na njenom laptopu. „Zato što ponekad prestaje. A saobraćajna buka nikad ne prestaje. I dalje mislim da se u blizini mesta ubistva gradi nešto veliko.“ „Ali čitav London je gradilište“, rekla je Edi. „Ne grade se svuda ovakve zgrade“, odvratila je Tara. „Ovo nije renoviranje kuće za nekog ruskog oligarha u Hampstedu ili Čelsiju. Ovo zvuči kao veliko gradilište - možda šipovi za oblakoder. To sužava izbor, zar ne?“ Nasmešio sam joj se. „Svakako.“ Skrenula je pogled i zagrizla donju usnu dok smo ćutke slušali buku, a ona posmatrala grafikon. Nisam imao predstavu o tome kako je Tara uočila taj zvuk, ali meni se činilo da se bogovi bave kućnim popravkama. „Tu se hiljade tona betona i čelika izlivaju pod zemlju, zar ne?“, rekla je Vajtstounova. „Moguće je.“ Kad se film završio, okrenuo sam se profesoru Hičensu. „Nešto što sam video ne pojavljuje se ni na jednom filmu“, rekao sam mu. „Kad smo išli u prostoriju za vešanje, sproveli su me hodnikom koji se smanjuje. Obložen je istim pločicama kao ta prostorija. Belim pločicama memljivim od starosti. Belim pločicama toliko starim da se više ne mogu ni nazvati belima. Zelene su koliko i bele. Zidovi sobe za vešanje obloženi su tim


pločicama, a i zidovi tog hodnika koji se smanjivao sa svakim korakom - bio je sve tešnji, a tavanica sve niža. Kao nešto iz ružnog sna. Ali bilo je stvarno. Jesi li čuo za tako nešto?“ Hičens je odmahnuo glavom. „Najveća nevolja je u tome što ne znaš da li si, kad si izašao iz te prostorije, išao pravom linijom ili ukrug“, rekao je Hičens. „Prema tome, ne znamo da li je stanica na kojoj su te našli odmah pored te prostorije ili nekoliko kilometara dalje.“ Pogledao je Vajtstounovu. „Ne mogu dovoljno da naglasim veličinu podzemnog Londona. Svi ti zaboravljeni tuneli, hodnici kojih nema na mapama, napušteni prolazi - to su brojni geološki slojevi paralelnog Londona.“ „Hvala vam na pomoći, profesore“, rekla je Vajtstounova. „Ma daj, Hiče“, rekao sam mu pokazujući zamrznutu sliku mesta zločina. „Pogledaj ovu sobu! Te pločice su stare najmanje jedan vek. Zar ti baš ništa ne govore?“ „Žao mi je što ne mogu više da pomognem“, rekao je profesor Hičens i dodirnuo usne prstima žutim od nikotina. Osetio sam da mi kosi ožiljak na vratu poigrava od nemoćnog besa. Onda sam mu protrljao dlanom ćelavu jajastu glavu da ga utešim. „Sve je u redu, Hiče“, rekao sam. Nisi ti jedini istoričar u gradu, pomislio sam.

Crni muzej je bio hladan i mračan. Temperatura je niska kako bi se sačuvale mikroskopske čestice ljudskog tkiva još pričvršćene za neke izloške, stare i po sto četrdeset godina, a svetlost je prigušena kako predmeti ne bi izbledeli. Osim toga, najtajnija prostorija u Londonu pod slabim svetlom delovala je preteče. Kad sam stigao u Sobu sto jedan Novog Skotland jarda, narednik Džon Kejn je završavao obilazak s grupom uniformisanih pitomaca policijske akademije Hendona. „Daj mi nekoliko minuta, Makse.“ Stao sam iza grupe. Mladići i devojke su bili vrlo ozbiljni. Metropolitenska policija Crni muzej, zvanično Muzej zločina - kako se sve češće naziva - smatra izvorom znanja. Muzej svakako govori o ljudskoj prirodi više nego što bilo ko želi da sazna. Budući policajci gledali su visoku policu sa zbirkom posmrtnih maski, trodimenzionalnih gipsanih otisaka pogubljenih muškaraca i žena. Sve su bile tamnosmeđe, boje pregorelih zrna kafe, osim najstarijih, koje su od vremena potpuno pocrnele. Sve glave su bile glatke, a oči sklopljene. No to je bila jedina sličnost - posmrtne maske uzete su s lica mladih i starih, debelih i


mršavih, muških i ženskih. „Jesu li prave?“ upitao je momčić koji je izgledao kao da ne mora da se brije češće od jednom nedeljno. „Sve su prave, ali neće vas ujesti“, rekao je Džon Kejn stojeći ispred grupe. „Uzete su s pokojnika neposredno pošto su pogubljeni zbog ubistva.“ Džon se nakašljao, a pitomci su otrgli pogled s jezivih maski da saslušaju njegov završni govor. „Nadam se da ste uživali danas.“ Posmatrao ih je mudrim jasnim očima. „Kada stupite u Metropolitensku policiju, dobićete službene brojeve. Retko ko zna da se ti brojevi izdaju redom, još od samog osnivanja policije. Nadam se da ćete danas imati prilike da vidite izložbu posvećenu hrabrim muškarcima i ženama koji su položili život u službi. Svako od njih imao je službeni broj, baš kao što ćete imati i vi. Prvi broj dat je pozorniku Vilijemu Atkinsonu hiljadu osamsto dvadeset devete. Bio je to broj jedan. Prvog dana službe, prvog dana rada Meta na londonskim ulicama, dvadeset devetog septembra te godine, pozornik Atkinson je otpušten zbog pijanstva na javnom mestu.“ Smeh. Narednik Kejn je dozvolio sebi ironičan osmejak. „No ja sam siguran da ćete vi biti ponos Meta i uzor naraštajima koji će doći posle vas. Starajte se o sebi i jedni o drugima. Hvala vam i do viđenja.“ Nagradili su ga pljeskom. Kad ih je ispratio do lifta, vratio se i zagledao se u moj vrat. „Makse, ti si jedini čovek za kog znam da se posle vešanja prolepšao.“ Prvi put otkako se znamo kratko me je zagrlio. „Dobro došao kući. Da pristavim čajnik? Da li još štitite Mustafu kakosezvaše?“ „Abu Dina? Ne, neko odavde pazi na njega. Protivteroristički odsek, SO 15.“ „Znači, čoveka koji opravdava terorizam štite policajci koji nas štite od terorizma. Neko gore nema smisla za ironiju.“ Spustio je na svoj sto dve velike šolje čaja. Kao i uvek, na njegovoj je pisalo NAJBOLJI TATA NA SVETU. Na mojoj je stajalo NISU SVE LUTALICE IZGUBLJENE. Otpio sam gutljaj. Čaj je bio jak i sladak. Džon Kejn mi je uvek i ne pitajući stavljao tri kašičice šećera. „Moram da saznam gde sam bio, Džone. Moramo da nađemo prostoriju u kojoj su obesili Mahmuda Iranija, i Hektora Velsa, i Darena Donovana...“ „I tebe.“ „I mene. Sve to odigralo se u istoj prostoriji. Na istom mestu. A niko u mojoj stanici nema nikakvu predstavu. Unajmili smo naučnika, profesora univerziteta, a ni on nema pojma.“ Džon je srknuo čaj. „Ispričaj mi sve“, rekao je.


Tako sam i učinio. Sve sam mu ispričao. Od trenutka kada je beli kombi odvukao naoružane čuvare od Abu Dinove kuće pa do dolaska crnog kombija. Od nezamislivih grčeva mišića pogođenih strujom do tajanstvene vožnje na mesto zločina. Ispričao sam mu kako sam se borio za goli život. Njemu sam rekao čak i ono što sam drugima prećutao. Osećao sam potrebu da se nekome poverim. Rekao sam Džonu Kejnu kako sam prekinuo sopstveno vešanje. „Čekaj malo. Imao si pištolj ?“ „Glok sedamnaest. Pripadao je jednom mom prijatelju, bivšem vojniku. Neću ti reći njegovo ime, ako nemaš ništa protiv.“ „Ne moram da znam njegovo ime, Makse. Ali bio si naoružan?“ „Uzeo sam pištolj od tog prijatelja jer me je brinulo šta bi s njim mogao da uradi, a poneo sam ga sa sobom u Abu Dinovu kuću te večeri jer sam smatrao da Klub za vešanje neće oklevati da me ubije kako bi se dočepao Abu Dina. Hteo sam posle da ga se otarasim, da ga bacim u Temzu s nekog mosta.“ Setio sam se mladog Stiva Godarda i njegovog noža. „Ili da ga spustim u neki slivnik“, dodao sam. Oblio me je hladan znoj kad sam se setio kako sam držao pištolj u ruci i želeo sve da ih pobijem. Činilo mi se da sam prekršio dovoljno službenih pravila o vatrenom oružju da mi izvuku uši ili me bace u ćeliju. U sebi sam zahvalio nebesima što su pištolj pronašli naši ljudi. „Da li je taj glok još kod tebe?“, upitao me je Džon. „Nije.“ „Odlično.“ Pištolj ga više nije zanimao. Crni muzej je prepun vatrenog oružja. Narednik Džon Kejn niti se plaši pištolja niti im se divi. „Onda si krenuo za njima“, rekao je. „Tu sve postaje nejasno. Bili smo pod zemljom. A onda smo krenuli još dublje. Bio je potpuni mrak, stepenice su vodile u tunel koji izlazi u hodnike, velike kružne hodnike podignute da opsluže veliki broj ljudi. U prvi mah sve je ličilo na fudbalski stadion, delovalo je ogromno, kao da tuda treba da prolaze hiljade ljudi.“ „A ispostavilo se da je to napuštena stanica podzemne železnice.“ „Tako je, s nazivom Britanski muzej. Jesi li čuo za nju?“ Odmahnuo je glavom. „Ali London je pun napuštenih stanica podzemne železnice. Zatvaraju ih još od hiljadu devetstote. Koristile su se za vreme bombardovanja kao skloništa. Od tada ne. A tebe su našli ispred Britanskog muzeja, zar ne? To je sam centar grada, Makse.“ „Znam“, rekao sam. Neko vreme pijuckali smo čaj u tišini. Osetio sam nalet energije od šećera. „Još nešto“, rekao sam. „Kad smo krenuli prema sobi za vešanje, poveli su me hodnikom nalik nečemu iz ružnog sna, iz neke bajke. Stalno se smanjivao.


Kao u Alisi u zemlji čuda. Tavanica se spuštala, zidovi su se približavali, a na samom kraju morao sam da držim glavu pognutu i ruke priljubljene uz telo.“ Lice narednika Džona Kejna odjednom je prebledelo. „To je Prolaz mrtvih“, rekao je. „Postoji razlog što se hodnik sužava i tavanica spušta, Makse. Kada osuđenik zna da ga vode na vešala, počne divlje da se opire. Izbezumi se. Hodnik se smanjuje da bi se nad osuđenikom uspostavila telesna kontrola.“ Osetio sam da mi rana na vratu pulsira od navale krvi. „Gde se nalazi Prolaz mrtvih?“, upitao sam ga. „Gde se nalazio, misliš?“, odgovorio je. „Prolaz mrtvih nalazio se u zatvoru Njugejt. Ali, Makse, Njugejt je sravnjen sa zemljom pre više od sto godina.“


TRIDESET

„PROLAZ MRTVIH NALAZIO se u zatvoru Njugejt“, rekao sam Vajtstounovoj vraćajući se do kola. „Ne daj profesoru Hičensu da ode. Stižem za pet minuta.“ Kratko rastojanje do naše stanice prešao sam pod sirenom i trepćućim svetlima, očekujući da ću zateći Sobu za teške zločine broj jedan grozničavu od uzbuđenja. Ali kad sam stigao, svi su me pogledali kao da je kraj običnog dugog radnog dana. Vajtstounova. Edi. Bili Grin. Tara. I profesor Hičens, koji je preko četiri radna stola raširio staru mapu Londona iscrtanu zlatnom i crnom bojom. Vajtstounova mi se tužno nasmešila. „Ovo je koska, Makse“, rekla je. „Žao mi je.“ „Šta je koska?“, upitala je Tara. „Koska je lažni trag, kao kad baciš kosku psu da mu odvratiš pažnju“, rekao sam. „U ovom slučaju služi da istragu pošalje u pogrešnom pravcu. Ali...“ „Njugejtski zatvor više ne postoji“, rekao je Hičens. „Moraš to da shvatiš, Makse. Nemam pojma gde su te odveli, ali to nije Njugejt. Ovo je mapa Londona Čarlsa Buta iz hiljadu osamsto devedeset devete, takozvana ’mapa siromaštva’, prvobitno načinjena da pokaže oblasti u kojima vlada stalna nemaština. Crno pokazuje siromaštvo, zlato označava bogatstvo.“ Kucnuo je kažiprstom po središtu mape. „Šta ovde piše?“ Pogledao sam mapu. I video sam oznaku, između pijace mesa Smitfild i Katedrale Svetog Pavla, u samom srcu grada. „Tamnica Njugejt“, pročitao sam. „Tako je. Kao što vidiš, zatvor Njugejt jasno se vidi krajem devetnaestog veka. A sada pogledaj Butovu mapu siromaštva iz hiljadu devetsto treće, samo četiri godine kasnije.“ Razmotao je na prvi pogled gotovo istovetnu crno-zlatnu mapu Londona i raširio je preko prve. „Nema Njugejta“, rekao sam. Hičens je klimnuo glavom. „Zato što je Njugejt srušen do temelja godinu dana ranije“, rekao je. „Tamnica je tu stajala gotovo hiljadu godina, ali početkom dvadesetog veka


sravnjena je sa zemljom. Na tom mestu sagrađen je Centralni krivični sud Old Bejli. Bio je to duboko simboličan postupak. Jednu vrstu britanske pravde - srednjovekovnu, surovu, osvetničku - početkom novog veka zamenila je druga vrsta britanske pravde - savremena, poštena i pravedna.“ „Znači, od Njugejta ništa nije ostalo?“, upitala je Vajtstounova. „Baš ništa?“ Hičens je umotavao svoje mape. „Preko puta Old Bejlija ima jedan odličan pab. Zove se Vijadukt. U podrumu paba je ono što je ostalo od ćelija Njugejta“, rekao je. „To su takozvane dužničke ćelije’, a primale su po dvadeset ljudi. Kažu da je smrad bio takav da bi se i konj zagrcnuo. Bio sam tamo i ti ostaci ne poklapaju se s opisom detektiva Vulfa. Zapravo, ne liče ni najmanje. Tvoj kolega iz Novog Skotland jarda bio je potpuno u pravu, Makse. Tvoj opis savršeno odgovara hodniku njugejtske tamnice zvanom Prolaz mrtvih. Postepeno se sužava kako osuđenik ne bi mogao da se okrene i pobegne. Ali taj hodnik ne postoji već više od sto godina.“ Svi su me gledali nekako sažaljivo. „Ali taj hodnik postoji“, rekao sam. „Video sam ga. Išao sam njime.“ „Unutrašnja arhitektura Njugejta dobro je dokumentovana“, nastavio je Hičens. „Taj zatvor su u prvu mapu Londona iz hiljadu petsto sedamdeset pete upisali Georg Braun i Franc Hogenberg. Više nego bilo šta drugo, Njugejt je predstavljao tradicionalnu britansku pravdu, surovu i nemilosrdnu. Prema tome, tvoji otmičari, ko god da su, dobro su znali šta rade. Tačno su znali na šta taj hodnik podseća.“ Gurnuo je mape u torbu i obrisao dlanovima oznojeno čelo. „Ali veruj mi - nisi bio u Njugejtu.“ „Hoću da pogledam taj pab“, rekla je Vajtstounova. „Tu krčmu Vijadukt.“ „Nema tamo ničega važnog“, rekao je Hičens, „a svakako ničega što...“ Vajtstounova je podigla ruku da ga ućutka i video sam čelično jezgro te neupadljive žene. Njen svet ovog leta se raspao, ali ona i dalje vodi istragu ubistva i želi da vidi podrum krčme. To nije bio predlog.

Pola sata kasnije svi smo sišli u podrum krčme Vijadukt u Njugejtskoj ulici. Usečene u zidove bile su ćelije, možda prvobitno predviđene za držanje velikih životinja. Bile su hladne, mračne i zaudarale su na drevnu stravu. Pab iznad podruma bio je pun topline i radosti, svetlosnim godinama udaljen od ovog prastarog mesta užasa. Ćelije kao da su bile sazidane tako da priguše ljudske krike. Naježio sam se. Vajtstounova i Edi su me gledale. „Je li ti nešto poznato?“ upitala me je šefica. „Nisu me ovamo doveli“, rekao sam. „Uopšte ne liči.“ Snuždio sam se.


„Koska, kao što si i rekla.“ „Nema veze“, rekla je Vajtstounova i lako me potapšala po leđima. „U svakoj istrazi ima lažnih tragova, Makse, pa i u ovoj.“ Popeli smo se u pab. Bila je to lepa viktorijanska krčma s tavanicom od kovanog bakra koja je svemu davala topao crvenkasti sjaj. Posle smrdljivog vazduha u ćelijama činilo mi se da sam izronio. Spustio sam se u najbližu stolicu. Odjednom me je obuzeo umor. „Mislim da smo zaslužili piće“, rekla je Vajtstounova. „Idem na šank.“ „Izbor svetlog piva je zaista izuzetan“, rekao je Hičens uzbuđeno. Video sam kako se Tara Džouns išunjala napolje. Poručio sam gaziranu mineralnu vodu i trostruki espreso i izašao za njom. Gledala je u nebo. Pogledao sam gore i video mlečnobeli sjaj mesečine na kupoli katedrale. „Divno, zar ne?“, rekao sam. „Nisam gledala Svetog Pavla“, odvratila je. A onda sam video u šta je gledala. Ogromni crni obrisi kranova ocrtavali su se naspram večernjeg neba, ogromne konstrukcije veće i od najviših blistavih tornjeva, dizalice koje grade oblakodere sutrašnjice.

Odvezao sam je kući. Niko nas nije ni pogledao kad sam joj ponudio prevoz do Kanonberija. No, u kolima je bila uzdržana, a kad sam joj dodirnuo mišicu samo je odmahnula glavom. „Ti ne želiš da budeš taj tip, Makse“, rekla je. „Koji tip?“ „Cinični romantik. Tip kome je u mladosti slomljeno srce pa do kraja života ide od jedne do druge udate žene. Onaj koji ne ulaže ništa, ne rizikuje ništa, onaj koji za sobom ostavlja rasturene brakove, a najčešće i ne zna da ih je rasturio.“ Pogledala me je na trenutak. Nasmešio sam se njenom prelepom licu. Nije mi uzvratila osmeh. „Žene će ti prilaziti“, rekla mi je. „Razne žene. Nemoj da napraviš grešku i želiš samo ono što ne možeš da dobiješ. Nemoj da postaneš takav čovek, Makse. Ozbiljno to mislim. Bolji si od toga.“ Nasmejao sam se. „Nemam pojma o čemu govoriš“, rekao sam. No znao sam tačno o čemu govori i ona je to videla na mom licu. Kad smo stigli do Trga Kanonberi, rekla mi je da je ostavim na uglu. Kazao sam joj da ću je odvesti do ulaznih vrata i nije se usprotivila. Naravno, znao sam da neću moći da je poljubim za laku noć pred njenom kućom. Kad je krenula prilaznom stazom, vrata su se otvorila. Mogao sam da okrenem glavu, ali prisilio sam sebe da gledam. Njen muž se pojavio u svetlu s vrata, u košulji izvučenoj iz pantalona i s čašom vina u ruci, kao pravi uspešan bankar na kraju napornog dana, i video sam da su se poljubili. Nije to


bio pravi poljubac, samo su se cmoknuli u usta. Bilo je topline u tome, bliskosti, čak i ljubavi - one tihe, neupadljive ljubavi koja dolazi s vremenom. Ali nije bilo gladi. Nije bilo ničega sličnog našem poljupcu s ukusom kafe u baru Italija. Između nje i njenog muža vladalo je nešto potpuno drugačije. Vrata su se zatvorila, a ja sam otišao kući i čitao o tamnici Njugejt dok se nebo nije zabelelo. Čitao sam kako je zatvor sagrađen na obodu rimske tvrđave, kako je to mesto kažnjavanja nastalo u trenutku toliko nebitnom za istoriju da se niko nije setio da to zabeleži ili upamti. Dok je iza prozora našeg tavana pijaca mesa vrvela svojim noćnim životom, čitao sam kako je Njugejt tokom vekova postajao središte nesreće, boleština i pokvarenosti, kako je neprestano rušen i obnavljan, kako je izgoreo do temelja u velikom požaru 1666. i ponovo se uzdigao poput bolesti koju je nemoguće iskoreniti. Čitao sam o zloćudnoj vrsti tifusa nastaloj u prljavoj mračnoj utrobi Njugejta. Čitao sam o Robu Roju i Kazanovi koji su čamili tamo, o Robinu Hudu i Kapetanu Kidu koji su u Njugejtu skončali, o londonskoj svetini koja je čekala u redu da zaviri u užase Njugejta i jatila se da gleda javna pogubljenja, i o zgroženim posetiocima kao što je Čarls Dikens koji su Njugejt smatrali londonskim belegom večite sramote. Dok je noćna tama bledela u mlečnobelu zoru, čitao sam kako je početkom dvadesetog veka Njugejt srušen ciglu po ciglu, kao da je grad želeo da odseče izraslinu koja mu je rasla na srcu gotovo hiljadu godina. A kad je svanulo pravo jutro, jedno od onih hladnih vedrih jutara kada leto odjednom deluje kao san, obrijao sam se, istuširao, prošetao Stena, napravio Skaut doručak i sačekao da dođe gospođa Marfi. Onda sam otišao u Old Bejli da čekam pravdu.


TRIDESET JEDAN

CEKAJUCI ALIS GODARD u Centralnom krivičnom sudu, gledao sam u veliki komad razbijenog stakla zariven u zid uz podnožje glavnog stepeništa. Škrbavi komad stakla bio je veličine tanjira. Svetlucao je zlatom jesenjeg jutra iznad uobičajene vreve Old Bejlija. Zastupnici u perikama i togama, pravnici u crnom s kutijama dokaza, sudije, porotnici, svedoci i - uglavnom mlađi, siromašniji i tamnije puti od ostalih - optuženici u najboljim odelima ili sveže opranim trenerkama. Makar sam mislio da je to komad stakla. Izgledao je kao komad stakla. Ali nisam shvatao kako je dospeo tu. Možda mi se privida. Obezbeđenje u ovom sudu jače je nego u bilo kojoj javnoj zgradi u zemlji. Zabranjeni su upotreba mobilnih telefona, unošenje torbi, hrane i pića. Kako je onda komad stakla završio u zidu? „Potiče od napada automobila-bombe koji je IRA izvršila sedamdeset treće“, rekao je neko pored mene. Pogledao sam ga. Bio je krupan i puštao je bradu. Na tamnom odelu je nosio bedž s imenom. ANDREJ VOZNIJAK, pisalo je. SUDSKI STRAŽAR. Onda sam ga prepoznao. Bio je to isti onaj stražar koji mi se isprečio na putu kad su se ubice Stiva Godarda olako izvukle. Bio je to onaj krupni muškarac koji me je sprečio da napravim glupost. Pružio sam mu ruku i rukovali smo se. „To je bilo pre nego što sam došao ovamo“, rekao je, „ali, koliko ja znam, IRA je napravila veliki metež. Jedan čovek je poginuo, a dvesta je ranjeno tog dana.“ Pokazao je glavom staklo zariveno u zid i gotovo se nasmešio. „Čuvamo ga u znak sećanja.“ „Nadajmo se samo da neće pasti nekom sudiji na periku“, rekao sam. Voznijak se nasmejao. „Zariveno je prilično duboko“, rekao je. „Mislim da nema takve opasnosti.“ Voznijak je delovao pouzdano. Iako se u Centralnom krivičnom sudu vode najvažniji procesi u zemlji, veliki deo svakodnevice ovog suda čine postupci protiv organizovanih bandi. Sudski stražar u Old Bejliju mora biti mnogo


snažniji nego prosečan policajac i raspolagati veštinama diplomate i izbacivača. Preko Voznijakovog ramena video sam da na glavna vrata ulazi Alis Godard. Za njom su ušla njena deca, Stiven i Kiti. Video sam da svi izgledaju mnogo starije nego one večeri kad sam ih upoznao. Deca su naglo sazrela, a gospođa Godard je od tuge i šoka ostarila pre vremena. Mahnula mi je. Krupni stražar je još gledao komad stakla zariven duboko u zid Old Bejlija. „Toliko dugo“, rekao je. „Da se zamisliš.“

Od tročlane bande ostao je jedan. Džed Blejk, u svom najboljem odelu. Delovao je nervozno. Sedeo je na optuženičkoj klupi i po galeriji za posetioce tražio poznata lica. Bili su banda one večeri kada je Stiv Godard izgubio život. Kad su uhapšeni, kad su saslušavani i kad su optuženi, bili su banda. Različiti skotovi, svakako. Kukavica. Slabić. Siledžija. Ali nesumnjivo banda. Delovali su kao banda kad smo ih doveli u stanicu i smestili svakog u posebnu sobu za saslušanja. Delovali su kao banda kad smo ih zvanično optužili. I kad su osuđeni za ubistvo iz nehata, delovali su kao banda. No sada je Džed Blejk na optuženičkoj klupi sedeo sam, željan da se povuče iz bande, a njegov zastupnik u togi, s perikom na glavi i naglaskom iz neke skupe škole, objašnjavao je da je reč o strašnoj sudskoj grešci. Zato što oni nisu nikada bili banda, tvrdio je. „Vaša visosti, nije bilo zajedničkog zločinačkog poduhvata“, govorio je advokat. „Moj klijent je mislio da ide s drugovima na fudbal u obližnji park. On nije učestvovao u ubistvu iz nehata. To je mladić besprekornog karaktera, Vaša visosti. Stav da se radi o zločinačkom udruživanju stekao se na osnovu činjenice da je moj klijent snimio napad.“ Sudija je namršteno preko naočara za čitanje pogledao uzdrhtalog momka na klupi. Na vratu Džeda Blejka bile su istetovirane usne. Nisam to nikada ranije video. Mislim da neće steći popularnost. Balavac će izgledati kao budala kad mu bude šezdeset. „Shvatate li osnovu za žalbu koju iznosi vaš pravni zastupnik?“, upitao je sudija. Džed Blejk se prenuo iz misli. „Izvinite, gospodine? Šta ste me pitali, gospodine?“ Ljutnja je zaigrala na crvenom sudijinom licu. „Mladiću, svim sudijama Centralnog krivičnog suda valja se obraćati s ’Vaša visosti’, bez obzira na to da li su sudije Visokog suda, oblasne sudije ili opštinske sudije. Jeste li razumeli?“ „Jesam... Vaša visosti.“


„U redu. Vaš zastupnik, gospodin Gilks, tvrdi da niste imali nameru da nanesete telesne povrede pokojnom gospodinu Godardu. U pravnoj praksi postoji izraz zajednički cilj - poznat i kao zločinačko udruživanje ili zajednička namera. Prema tom načelu, svi učesnici u zločinačkom poduhvatu krivično su odgovorni za sve posledice tog poduhvata. Na osnovu doktrine zajedničke namere, ako banda ubije čoveka, onda su svi pripadnici te bande odgovorni za njegovu smrt, bez obzira na to ko je zadao smrtni udarac.“ Džed Blejk je zinuo trudeći se da prati sudijine reči. Sudija je nastavio. „Vi ste danas ovde jer ste zatražili odobrenje za podnošenje žalbe na presudu za ubistvo iz nehata na osnovu tvrdnje da niste bili član bande koja je to ubistvo iz nehata izvršila. Čime potkrepljujete tu tvrdnju?“ „Molim vas, Vaša visosti“, rekao je mladić i zaslinio. Čitav minut u sudnici se čuo samo njegov plač. Sudija se nakašljao. „Želite li čašu vode?“ upitao je. „Ne, Vaša visosti.“ „Želite li da odredim petnaest minuta pauze?“ „Ne, Vaša visosti. Hvala vam, Vaša visosti. Vrlo ste ljubazni, Vaša visosti.“ Blejk je obrisao nos nadlanicom i hrabro se osmehnuo. Sudija se namrštio na njega preko naočara za čitanje. „Šta ste radili ispred kuće gospodina Godarda?“ „Mislio sam da, ono, idemo da igramo fudbal, Vaša visosti.“ Pacovsko lice ušiljilo mu se od lukavosti. „Snimio sam sve samo zato što sam nešto petljao s telefonom kad je... taj čovek... izašao iz kuće. Uplašio me je, Vaša visosti. Video sam da mu je pukao film... ovaj, da je besan. Moji drugovi - gurkali su se, Vaša visosti. Samo smo se blesavili, Vaša visosti, zabavljali smo se! Samo smo se ludirali, Vaša visosti! Ne znam kako se to dogodilo. Sukob, Vaša visosti. Samo sam se skamenio. Nisam ga ni taknuo. Nisam ja. To su uradili moji drugovi, Vaša visosti. Osuđen sam potpuno nepravedno.“ Sudija je malo razmislio. „Žalba je... osnovana“, rekao je. Pogledao sam galeriju. Krupne istetovirane žene slavile su kao da su na fudbalskoj utakmici. Blejkova majka, sestre, možda devojka. Advokat se naduo od ponosa. „Ovo nije pravedno, Makse, zar ne?“, rekla je gospođa Godard tiho. Pogledao sam kameno lice njenog sina Stiva i suze njene kćeri Kiti. Onda sam pogledao nju. Kidalo mi se srce jer je čak i sada smatrala da treba da govori tiho. „Nije“, rekao sam. „Nije pravedno.“


Stajao sam u podnožju glavnog stepeništa i gledao komad stakla zariven u zid. Toliko dugo. Da se zamisliš. Gužva u sudu je sada bila sve manja. Ali ja sam i dalje stajao tu, zurio u ostatke starog rata, mučen nečim neodređenim i bezimenim. Da se zamisliš. Onda sam krenuo uz glavno stepenište Old Bejlija, ne znajući ni sam šta tražim. Prošao sam kroz jedna vrata i našao se u velikoj, raskošno nameštenoj trpezariji. Bilo je postavljeno za obed za oko pedeset ljudi. S potpisanog portreta smešio mi se princ od Velsa. A onda sam video teški crni gvozdeni zvekir, bez natpisa, ali prastar, pričvršćen za kvadratnu dasku potamnelu od vremena. Zvekir zatvora Njugejt. Crn kao grob. Shvatio sam odakle stari izraz crn kao njugejtski zvekir. Gledajući u njega, shvatio sam - najzad sam istinski shvatio - da je tamnica Njugejt nekada stajala na istom ovom mestu. Toliko dugo. Da se zamisliš. Izašao sam baš kad je nekakav poslužitelj ulazio. „Mogu li da vam pomognem, gospodine?“, upitao me je, ali već sam prošao pored njega. Sišao sam niz stepenice i krenuo mermernim predvorjem Old Bejlija. SAMO ZA OSOBLJE - pisalo je na jednim vratima. Ušao sam u dugačak hodnik s kancelarijama s jedne strane. Prošao sam pored njih gledajući unutra; video sam da su vrlo male, na trenutak sam opazio skrinsejvere na monitorima i ostatke obroka iz kafea pojedenih za stolom, video sam lica službenika mlitava od popodnevnog umora. Niko me nije ni pogledao. Iza svih kancelarija naišao sam na jedna neobeležena vrata. Nisu bila zaključana pa sam prošao kroz njih i niz stepenice sišao duboko u utrobu zgrade. Čuo sam neke mašine kako bruje i šište kao motori starog prekookeanskog broda. Stigao sam u staru kotlarnicu. Podrum je obasjavalo iscrpljeno zeleno svetlo. U dnu sam video vrata bez natpisa. Bila su zaključana. „Je li sve u redu?“ Okrenuo sam se i video Andreja Voznijaka. „Hteo sam samo nešto da proverim“, rekao sam sudskom stražaru. „Imate li ključ od ovih vrata?“ „Mogu da ga nađem.“ „Hvala vam.“ Vratio se za nekoliko minuta. Pomerio sam se u stranu da otključa vrata, a onda sam prošao i sišao niz još jedno stepenište. Svetla nije bilo osim onoga što je dopiralo iz kotlarnice. Ovde je bilo hladnije i iz koraka u korak sve


mračnije. Osećao sam kako me težina grada pritiska. Čuo sam Voznijakove korake tik iza sebe. Ušao sam u jednu davno napuštenu prostoriju. „Šta je ovde?“, upitao sam. „Skladište“, odgovorio je Voznijak. „Ali vrlo je vlažno pa tu ne držimo papire. Istrulili bi.“ Nastavio sam dalje kroz niz praznih soba; vlaga se pomaljala ispod oguljenog ispucalog maltera. A onda sam otvorio trošna drvena vrata i najzad video sobu koju poznajem. Sobu s belim pločicama pozelenelim od starosti. Sobu oblika kocke. Zaudarala je na trulež. „Jeste li imali sreće?“, upitao je Voznijak. Mislio sam da govori o gospođi Godard. „Dečko je dobio odobrenje da podnese žalbu“, rekao sam. „Tvrdi da nije reč o zločinačkom udruživanju.“ „Mislio sam na ono drugo“, rekao je Voznijak. „Na istragu ubistva. Jeste li s tim imali sreće?“ Soba je delovala kao da sam je video u snu. Sve je bilo malo drugačije nego što bi trebalo. Nije bilo kuhinjske hoklice. Stolice na koju su popeli Mahmuda Iranija. I Hektora Velsa. I Darena Donovana. I mene. Nije bilo potpuno mračno. Zelena svetlost je prodirala odozgo iz kotlarnice. Pogledao sam po podu. Nije bilo pištolja. S tavanice nije visio konopac. Znači, pogrešio sam. Ovo ne može biti mesto zločina. Previše sam razmišljao. Suviše sam se trudio. „Mislio sam na ono drugo“, ponovio je Voznijak. „Na Klub za vešanje.“ „Naći ćemo ih“, rekao sam mu. „Ne mogu tek tako da se svete kako im padne na pamet.“ On se zasmejao. „Ali to nije osveta, zar ne? To je znak. Taj znak kaže: ’Ovo je i dalje naša zemlja. Ne može ovde niko da radi šta hoće. Nećemo to dozvoliti.“ „Može i tako da se posmatra.“ A onda sam video mutni sjaj čaure. Podigao sam je i pogledao je. Potrošena čaura, pomislio sam. Ovo je pravo mesto. Podigao sam je i okrenuo se da se nasmešim Voznijaku. I tada sam video nešto što brada nije mogla sasvim da sakrije. Otiske svojih zuba na njegovom licu.


TRIDESET DVA

U DNU TE četvrtaste sobe obložene gnjilim pločicama bila su vrata, a ja sam znao šta je iza njih. Ne, nisu to bila vrata, nego crni procep u zidu, taman dovoljan da se čovek kroz njega provuče. Bez žurbe, ne gledajući krupnog stražara, prišao sam procepu i video hodnik. Nisam ga sanjao. Bio je to hodnik koji se sužava, čija se tavanica spušta. „Prolaz mrtvih“, rekao je Voznijak. „Sužava se kako se žrtva ne bi izbezumila kad vidi vešala. Možete li zamisliti kako im je bilo dok slušaju graju svetine spolja, svesni kakve ih patnje čekaju? Prolaz mrtvih je bio iza zatvora. Prvobitno je povezivao tamnicu sa sudom. Postao je najzgodniji put za prebacivanje jadnika do vešala. Ali to je samo jedan u lavirintu tunela. Retko ko zna da je toliko Njugejta još ovde dole.“ „Video sam dovoljno“, rekao sam. „Možda i previše“, odvratio je Voznijak i tiho zatvorio vrata. Zeleno svetlo je i dalje prodiralo u sobu i prvi put sam primetio otvor za ventilaciju visoko na jednom zidu. No činilo mi se da udišem dah mrtvaca. Sada sam pogledao Voznijaka. „Njugejt je bio lepa pojedinost“, rekao sam. „Šteta što ga niko nije prepoznao. No ko još zna da ovde ima toliko ostataka.“ Nije se micao. Zakoračio sam ka njemu i stao tik van dohvata ruke. Vreme i razdaljina, pomislio sam. Seti se boksovanja u smitfildskom klubu. Seti se svih tih napornih sati. Seti se Fredovih pouka. „Samo da znaš“, rekao sam, „ti i tvoji prijatelji delujete kao potpuni luđaci jer prizivate obnovu Njugejta.“ Ogorčeno se nasmejao. „Mislim da delujemo kao poslednji razboriti ljudi“, rekao je. „Pogubili smo zlostavljača devojčica. Pogubili smo neodgovornog vozača koji je zgazio i ubio nedužnog dečaka. Pogubili smo smrdljivog nadrogiranog ubicu heroja koji se borio za svoju otadžbinu. I mi smo ludi? Ti štitiš te skotove. Držiš im sveću dok vrše zločine. Brineš za njihova ljudska prava dok nam oni siluju decu.“


„Zaveži“, rekao sam mu. „Uhapšen si zbog...“ Šutnuo me je u drugi kraj sobe. Jednim savršeno izvedenim udarcem desnom nogom pogodio me je ispod pleksusa, izbio mi vazduh iz pluća, podigao me uvis i bacio me unazad. Osećao sam se kao kad me je prvi put udario nogom neko ko zna šta radi. Voznijak mi je prišao i podigao me za revere venčanog odela. Čuo sam kako se tkanina cepa i osetio da on podešava zahvat. Imam osamdeset kilograma. Bacio me je na sredinu sobe s lakoćom. Pantalone su mi se pocepale pozadi kad sam pao. Video sam ga kako dodiruje svoj rever. Iza revera je izvadio starinski žilet. To je stara smicalica izbacivača. Ako ga neko zgrabi za revere, zažaliće. Krenuo je ka meni. Pokušao sam da se otkotrljam, ali uprkos stasu bio je brz i našao se nada mnom za tren oka. Video sam da drži žilet u desnoj ruci i podiže se na prste, čuo sam nečiji krik i shvatio da je moj, a onda se Voznijak srušio na mene kao bomba. Dok je padao, udario sam ga pesnicom u srce svom preostalom snagom. Vazduh mu je izleteo iz grudi i trgnuo se od šoka i bola. Ali to ga nije zaustavilo. Sranje, pomislio sam. Taj udarac je uvek delotvoran. Spustio se svom težinom na mene, ali ne baš kako je nameravao. Jednim kolenom pritiskao mi je grudi, drugim mi je prikovao levo rame za tlo držeći i dalje žilet u desnoj ruci, ali telo mu se izvilo u stranu od mog udarca. Povredio sam ga. Teško je disao. Znoj se slivao s njega i kapao mi na lice. Slobodnom rukom mi je pritiskao desnu mišicu, ali snaga ga je napuštala. To je nevolja s krupnim ljudima. Lako se zamaraju. „Kepecu“, rekao je dok sam se batrgao kao životinja u čeljustima veće zveri i mlatarao nogama. „Zar ne znaš da bi trebalo da si na našoj strani? Zar ne vidiš da mi radimo tvoj posao? Zar si toliko glup...“ Oslobodio sam desnu ruku i zario mu palac u levo oko. I nisam ga izvukao. Voznijak se otrgnuo od mene s krikom, a ja sam skočio na noge i pokušao da ga udarim desnim đonom u koleno shvativši da se borim kao Džekson Rouz, da napadam oči i kolena, šutirao sam ga, pogađao sam ga u kost i mišić lista, u butinu, svuda osim u koleno. No on se odmakao držeći ruku na očima, a ja sam krenuo na njega, i dalje zamahujući nogom. Udahnuo sam i naciljao. Najzad sam pogodio, desnom nogom udario sam ga u koleno sa strane, noge su mu popustile, zaurlao je kao ranjeni medved i zamahnuo žiletom. Osetio sam da mi nešto oštro klizi preko čela, osetio sam vlagu i toplotu, ali još me nije bolelo; shvatio sam da me je isekao žiletom. No bio je gotov. Kao i ja.


Pao sam na kolena, krv mi je liptala niz lice i po rukama kojima sam štitio oči, a Voznijak je skliznuo niz zid i ječeći opipavao koleno. Zurio sam u svoje šake, oslabele od gubitka krvi i šoka. Kad sam podigao glavu, video sam ga kako hramajući prolazi kroz procep tajne sobe. Sigurno sam krenuo za njim jer sam bio svestan da idem Prolazom mrtvih i izlazim u široki niski tunel probijen pre mnogo vekova. Našao sam kameno stepenište ka dubljoj utrobi grada i krenuo dole. Čuo sam da Voznijak ispred mene besno reži kao ranjena zver. Silazili smo sporo. Pogledao sam telefon, ali dole nije bilo signala. Bili smo u prošlosti. Stepenica više nije bilo. Pozvao sam ga po imenu. „Voznijače! Voznijače!“ No nastavio je dalje, a ja za njim, sve dublje u taj drugi grad, u zaboravljeni grad, u podzemni grad, stigli smo najzad do kraja drugog stepeništa. Video sam četiri jednaka lučna tunela, široka, ali niska, sagrađena da kroz njih prođe mnoštvo ljudi mrtvih već gotovo stotinu godina. Došao sam do stanice s dva drvena perona sučeljena preko starih šina. Tu je, u velikom crvenom krugu, naziv stanice bio ispisan crnim slovima na beloj pozadini. BLUMSBERI Gledao sam Voznijaka kako hramajući izlazi s perona i nestaje u tami. Duboko u tunelu video sam svetlo. Približavalo se. Vijugalo je i skretalo u mraku. Gledao sam Voznijaka kako ide ka njemu, diva koji se sada jedva kretao. Stao sam na ivicu perona i tu ostao i gledao ga kako iščezava u tami. Svetlo podzemnog voza jurilo je ka meni i, mada sam znao da neće stići na ovu napuštenu stanicu, shvatio sam da će doći do grmalja koji hrama u mraku. „Voznijače!“ Nestao je, ali čuo sam voz kako vijuga, krivuda i juri ka svetlu, životu i nekoj stanici na kojoj ga čekaju redovni putnici i turisti, čuo sam besnu škripu čeličnih točkova kad je vozač pritisnuo kočnicu opazivši, prekasno, čoveka koji se vuče ka vozu kroz mrak. Ali nisam ga video kako umire, a ako je ispustio neki zvuk, ja ga nisam čuo.


TRIDESET TRI

OSTACI TAMNICE NJUGEJT sada su bili mesto zločina. Duboko u utrobi Old Bejlija naši ljudi su čekali duž perimetra koji je, po naređenju Pat Vajtstoun, počinjao od kotlarnice. Istražitelji mesta zločina, forenzičari i stručnjaci za geo-forenziku navlačili su bele kombinezone, maske i navlake za obuću čekajući znak starijeg istražitelja. Detektivski pripravnik Bili Grin pomagao je mladom uniformisanom pozorniku da postavi policijsku traku držeći dnevnik mesta zločina, spreman da upiše sve koji uđu i izađu. U kvadratnoj sobi obloženoj memljivim pločicama Vajtstounova i ja smo stajali na plastičnim pločama. Njene oči iznad maske šarale su naokolo. „Znači, ovo je bila pripremna ćelija“, rekla je. „U njoj su držali osuđenike pre nego što ih izvedu da ih obese.“ Skinula je naočari i obrisala ih. Mislila je na perimetar našeg mesta zločina. „Znam gde počinje“, rekla je, „ali ne znam gde treba da se završi.“ Jedna prilika u belom kombinezonu provukla se kroz procep prema Prolazu mrtvih. Pramen crvene kose pao je Edi Ren preko čela. Sklonila ga je. „Poslednji tunel vodi odavde, iz Njugejta, do Crkve Svetog groba preko puta. Probijen je hiljadu osamsto sedme. Javna vešanja privlačila su mase jednom je dvadeset osam ljudi poginulo kad se prevrnula tezga s pitama - pa su sagradili tunel da sveštenici ne bi morali da se probijaju kroz gužvu kako bi pružili poslednju utehu osuđenicima.“ „Iz tunela vodi najmanje jedno stepenište“, rekao sam ja. „Ali bio sam dole. Nema kraja.“ Vajtstounova je malo razmislila. „Postavite drugi kraj perimetra na drugom kraju tunela“, rekla je Edi. „Razumem.“ Edi se okrenula i nestala kroz Prolaz mrtvih. „Da kažem nadzorniku mesta zločina da ih pusti?“, upitao sam je. „Daj mi minut“, odgovorila je Vajtstounova. Znao sam koliko je taj prvi pogled važan svakom starijem istražitelju. Uprkos plastičnim pločama, kombinezonima i gumenim rukavicama, mesto zločina više nikad neće biti isto. „Znači, niko ne zna za sve ovo?“, rekla je. „Neverovatno.“


„Nije zaštićeno“, rekao sam. „Naprosto se ovde nalazi - ćelija, Prolaz mrtvih - baš kao one ćelije u krčmi preko puta. Nema zakonske odredbe o spomeničkoj zaštiti. Nema plave table napolju. Sve ovo opstalo je pukom igrom slučaja. Nije otvoreno za turiste. Nije otvoreno ni za koga. Sumnjam da je više od šačice osoblja Old Bejlija ikada bilo ovde ili da čak zna za ovo. Jednog dana zameniće onu kotlarnicu i sve ovo će nestati bez galame i ceremonija. I nikome neće biti žao zbog toga jer se niko nikada nije ponosio Njugejtom. Ni pre ni sada. Upravo je obrnuto. Još otkako je Čarls Dikens posetio Njugejt hiljadu osamsto trideset šeste, ovo je mesto nacionalne sramote.“ „Savršeno mesto za ubistvo. Miris smrti oseća se u vazduhu. Koliko ljudi je obešeno u Njugejtu?“ „Hiljadu sto šezdeset devet - ne računajući Mahmuda Iranija, Hektora Velsa i Darena Donovana.“ „Znamo li kako je Voznijak dolazio ovamo s ulice?“ „Zatražio sam od ekipa za potragu da se probiju do podzemnih garaža okolnih poslovnih zgrada. Potrajaće, ali naći će prolaz.“ „Dobro si vodio ovu istragu, Makse“, rekla je. Zurila je u krvavu mrlju na podu. Pored mrlje je bila krpica tkanine s mog venčanog odela. „Imala si svojih briga“, rekao sam joj. „Kako je on? Kako je Džast?“ „Uskoro izlazi iz bolnice“, rekla je. „Vraća se kući.“ „Ja ću vas voziti“, rekao sam želeći da učinim nešto za njih dvoje, da popravim štetu, svestan da je to nemoguće. Osetio sam da mi lice plamti jer mi je jadno i nedovoljno delovala ponuda da odvezem Pat Vajtstoun i njenog sina s jednog kraja Holovejskog puta na drugi. Ali ona mi se zahvalno nasmešila. „To će nam mnogo pomoći, Makse“, rekla je. Onda je mahnula glavom ka vratima i perimetru iza vrata. „Neka uđu“, rekla je detektivka viša inspektorka Vajtstoun službenim tonom.

Sišli smo dublje u grad. Obasjavajući put mobilnim telefonima, Vajtstounova i ja smo prošli kroz Prolaz mrtvih, sišli u podzemni tunel između Njugejta i Crkve Svetog groba, sišli niz kameno stepenište i pažljivo koračali kroz mrak dok nismo stigli do četiri istovetna lučna tunela i prošli kroz njih do dva drevna perona napuštene stanice podzemne železnice koja se nekada zvala Britanski muzej. Duboko u tunelu videli smo svetla; hitna pomoć je skupljala ostatke Andreja Voznijaka. „Ko je on bio?“, upitao sam. „Šta kažu gore u Centralnom krivičnom


sudu?“ „Po svemu sudeći odlično je radio svoj posao“, odgovorila je Vajtstounova. „Bio je vrlo učtiv, ali nikome ne bi palo na pamet da mu se usprotivi.“ „Da“, rekao sam. „Zaustavio me je jednom. Posle presude u slučaju Godard. Kada samo što nisam napravio glupost. Glupost zbog koje bih gorko zažalio.“ „Rekli su mi da je bio tipičan stražar Old Bejlija. Znaš kakvi su oni. Zapravo su sjajni ljudi. Ostaju mirni i pribrani pred svakojakim smećem koje im ulazi na vrata.“ „Rekao mi je da smo na istoj strani. Neposredno pre nego što je pokušao da mi iseče oko.“ „Imao je trideset devet godina, bio je samac, nikad se nije ženio, nije imao dece. Treće pokolenje poljskih doseljenika. Njegov deda je došao ovamo i stupio u Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo trideset devete.“ „Poljsko ratno vazduhoplovstvo. Bilo ih je osam i po hiljada. Najbrojniji strani učesnici u Bici za Britaniju.“ Duboko u tunelu videli smo svetla hitne pomoći, čuli smo dovikivanja i opazili srebrnasti odsjaj voza koji je uzeo život Andreju Voznijaku. „Šta mu se dogodilo?“, upitao sam. „Kako je od sudskog stražara postao član Kluba za vešanje? Razlog ne može biti samo to što je svakodnevno gledao razno ljudsko smeće.“ „Imao je devojku“, rekla je Vajtstounova. „Verenicu. Bila je druge vere. Voznijak je bio katolik i njena porodica se žestoko protivila vezi. Izbacili su je iz kuće, isključili su je iz nasledstva. Nazivali su je kurvom jer se zaljubila. Priti, tako se zvala. Napadnuta je kiselinom, mada niko nije odgovarao zbog toga. Jedan rođak joj je prišao kad se vraćala s posla i bacio joj kiselinu u lice.“ „Gospode bože.“ „Priti po svemu sudeći nije mogla da živi s tim. Sa svim tim. Ni s odvojenošću od porodice ni s licem koje joj je uništio član te porodice. Možda nije mogla da podnese izraz u očima Andreja Voznijaka. Sažaljenje. Tugu. Bes. Možda bi doktor Džo umeo to da ti objasni. Ja ne bih znala ni odakle da počnem. Znaš li šta je najveća laž u životu?“ „Kaži mi.“ „Da se sve dešava s nekim razlogom. To nije istina. Ponešto se dešava bez ikakvog razloga. Ponešto je - i to ono najbolnije - potpuno besmisleno. Ponešto nema nikakvog smisla i nikada ga neće ni imati.“ Činilo mi se da govori o sebi i svom sinu koliko i o Andreju Voznijaku i njegovoj verenici. Ćutao sam i slušao njeno disanje u tami. Onda je namestila naočari i nastavila sa svojom pričom. „Voznijak se jedne večeri vratio kući i našao Priti obešenu. Bio je na odsustvu šest meseci. Vratio se na posao početkom leta, neposredno pre


nego što su oteli i obesili Mahmuda Iranija. Znaš li da je Irani imao kćer?“ Nisam morao ni da razmislim. „Ona je bila Voznijakova verenica“, rekao sam. „Priti.“ Vajtstounova je klimnula glavom. „A niko nije ni kažnjen za napad kiselinom na nju. Makar ne dok se Voznijak nije vratio s odsustva. Pretpostavljam da je sada neko kažnjen. Ali gde je našao ostale?“ Razmislio sam o tome. „Našao ih je među ljudima kao što je on sam“, rekao sam. „Među ljudima koje je sistem izneverio. Među onima koje su lukavi advokati ponizili. Među svima kojima se gadilo da se skotovi izvlače s ubistvom.“ Svetla su nam se približavala. Bila su bela i zaslepljujuća i osećali smo njihovu toplotu. Videli smo oznojena napeta lica muškaraca i žena koji su nosili užasni teret u kesama. „Našao ih je u Old Bejliju“, rekao sam.


TRIDESET ČETIRI

GLEDAO SAM TARU Džouns kako ide kroz Sobu za teške zločine broj jedan. Posmatrao sam svaki njen korak. Nisam mogao da skinem pogled s nje. Mislio sam da će mi reći nešto o mom novom odelu. Mislio sam da će mi se kradomice osmehnuti. No samo je spustila debelu fasciklu na moj sto. „Ovo će ti možda zatrebati“, rekla je. Bio je to original biometrijske analize razgovora s Polom Vorbojsom i Barijem Vajlderom. Vratila se za svoj sto pognutih ramena, s kosom preko lica, kao da je nešto dragoceno već izgubljeno. Ali nisam mogao da dokučim šta. „Vidi ovo, Makse“, rekla je Edi. Na velikom zidnom monitoru pustila je doktoru Džou snimak otmice Abu Dina. Crno-beli snimak bezbednosne kamere prikazivao je mnoštvo ljudi kako kleči u sivoj vemblijskoj ulici. Abu Din je stajao pred njima okružen telohraniteljima i kažiprstom pokazivao uvis kao da predskazuje kišu. „Želite li da premotam do dolaska kombija, doktore Džo?“ „Neka ide sve normalnom brzinom, molim vas“, rekao je forenzički psiholog. Sada smo svi gledali snimak. Edi i Bili Grin. Detektivka viša inspektorka Vajtstoun i ja. I Tara, podignute brade, šetajući pogledom od ekrana do usana doktora Džoa. „Šta tačno tražimo, doktore Džo?“, upitala je Vajtstounova. „Tražimo ono što nisu želeli da vidimo“, odgovorio je. Iza mase sam video krupnog pozornika Rokasla kako stoji tačno ispred Filipa Maldinija u invalidskim kolicima, a iza mladića stajala je njegova sestra Pajper ruku oslonjenih na njegova ramena. Filip je držao plakat: MOJA ZEMLJA - VOLI JE ILI JE OSTAVI. A onda je sve počelo. Pozornik Rokasl je potrčao očajnički vičući u radio na ramenu. Kolica Filipa Maldinija skliznula su na pločnik, a njegova sestra kao da je stala između brata i onoga što stiže ulicom. A onda je masa ustala. Pokazivali su. Vikali. Preplašeno bežali.


Crni kombi je ušao u kadar; činilo se da cilja u masu, a onda je naglo skrenuo na pločnik da izbegne brata i sestru Maldini. Tu je stao. Masa se razbežala. Abu Din je prstom pretio kombiju. „Ne smeš da parkiraš ovde, drugar“, rekla je Edi i svi smo se nasmejali. Smeh je utihnuo kad je iz kombija izašao Albert Pirpoint. A za njim još jedan Albert Pirpoint. Maskirana lica osmotrila su ulicu. Na vrhu ekrana video sam pozornika Rokasla kako zove pojačanje ležeći na stomaku. Kad je okrenuo glavu prema ulici, ukazao se i treći Albert Pirpoint kako za volanom kombija turira motor. „Zaustavite“, rekao je doktor Džo. Edi je pritisnula dugme i slika se zamrznula. U potpunoj tišini zurili smo u tri maske Alberta Pirpointa na ekranu. Onda je doktor Džo progovorio. „Ove maske s likom Alberta Pirpointa imaju dvostruku svrhu“, rekao je. „Nisu samo simbolične. Da, Klub za vešanje smatra sebe otelotvorenjem pravde. Da, smatraju da pravedno kažnjavaju zlo. Da, smatraju sebe naslednicima Alberta Pirpointa. Sve to je tačno. Ali ove maske imaju i praktičnu svrhu. Na njih se usredsređujemo. Gledamo te maske. Skreću nam pogled. Ometaju nam čula. One su mamac.“ U STZ1 je ušao profesor Hičens. Spustio je motociklističku kacigu na svoj sto i odgegao se do aparata za kafu. Otišao sam do njegovog stola, uzeo kacigu i bacio je na njega iz sve snage. Pogodila ga je visoko u leđa i ispolivao se kapućinom. „Makse, kretenu jedan!“ Onda sam mu se uneo u lice. „Znao si“, rekao sam. „Znao si da je ono Njugejt, profesore. Glumio si pred nama, a znao si. Znao si od samog početka!“ Odmicao se od mene iznenada preplašenog pogleda. „Ne“, rekao je. „Ne!“ Edi Ren i Bili Grin su me uhvatili za mišice. Otrgnuo sam se. „Ma daj, Hiče“, rekao sam. „Njugejt! Ljudski zoološki vrt. Dvorana užasa. Spomenik surovosti ovog velikog grada. ’Ogavni slivnik zverstva i pokvarenosti.’ Ma daj! Ti si jedan od vodećih istoričara grada, a tvrdiš da nisi znao da Njugejt i dalje postoji, da je živ zakopan ispod Old Bejlija? Ne verujem ti, profesore.“ „Znao si?“, upitala ga je Vajtstounova ledeno. „Je li to istina?“ Prešao je dlanom po košulji isprskanoj kafom. „Nisam“, rekao je i zastao. „Nisam odmah...“ Vajtstounova je eksplodirala. „Gospode bože!“ „U početku je to delovalo neverovatno“, rekao je Hičens. „Nisam verovao


da su zaista toliko drski. No Njugejt je zamenio Tajbern kao gubilište, pa je zamisao zapravo imala savršenog smisla.“ „Kad si shvatio?“, upitala ga je Vajtstounova, bela kao kreč od suspregnutog gneva. „Od početka“, rekao sam ja. „Znao je od samog početka.“ „Nisam!“ usprotivio se on. „Ne od samog početka!“ „Ometao si ovu istragu“, rekla mu je Vajtstounova. Glas joj je bio jedva jači od šapata, ali nikada je nisam video toliko jarosnu. „Jedan član moje ekipe samo što nije izgubio život. Znaš li šta to znači, profesore? Ometao si istragu ubistva. Ometao si izvršenje pravde. Prikrivao si dokaze. Misliš li da bi izdržao tri godine robije, profesore Hičense? Ja nisam sigurna u to.“ U očima mu se sada video istinski užas. Ne strah da bih mogao da ga raspalim po njušci. Strah da će možda završiti u zatvoru. „Nisam znao od početka, kunem se“, ponovio je. „Shvatio sam tek kada su oteli Abu Dina. Kad je pobegao, a na filmu smo videli slike Sanginske šestorke na tim zidovima... na zidovima...“ „Njugejta“, dovršio sam umesto njega. „Šta si imao od toga što si ćutao? Zašto si ćutao? Ko si ti da dozvoliš onim gadovima da dele pravdu?“ Video sam blesak besa u njegovim očima. „A ko si ti da im to uskratiš? Pogledaj kakvo su smeće obesili. Mahmud Irani - zlostavljač dece koji je unakazio sopstvenu kćer! Hektor Vels - bogati bankar koji je pregazio dete sportskim kolima! Daren Donovan - narkos koji je okončao život ratnog veterana.“ Uhvatio sam ga za vrat. Koprcao mi se u šaci. „Nisam učinio ništa loše“, zacvileo je. „Nisam vas lagao! Nisam nikad želeo da se tebi nešto desi, Makse!“ S mukom sam obuzdavao bes. Držao sam ga za revere i nisam ga puštao. Podigao je ruke da zaštiti lice. Video sam mu prste umrljane nikotinom. No nisam nameravao da ga udarim. I on je to znao. Osmelio se zbog toga. „Misliš da će ovo stati?“, rekao je. „Kad ih pohvatate? Nastaviće se. Zapalili su plamen koji neće zgasnuti dok ne pročisti ovu zemlju.“ Odjednom sam shvatio da osećam njegov miris. Dugogodišnji miris duvana i jeftine kolonjske vode. Podsetio me je na drugi miris, na cigarete bez filtera, parfem i žvakaće gume. Nasmejao sam se naglas. „Kombi je mirisao na nešto“, rekao sam Vajtstounovoj. „Taj miris je bio nekako sladunjavo truo. Kao uvelo cveće. Kao gnjilo voće. Nešto gadno prikriveno nečim slatkim.“ Zagledao sam se u nju. „A znam odakle potiče taj miris.“ „Šta hoćeš da kažeš?“, upitala me je Vajtstounova. Pustio sam profesora Hičensa. Zaboravio sam na njega. Ali miris hiljada


njegovih smrdljivih ručno smotanih cigareta i litara kolonjske vode kojima se prskao otključao mi je do malopre zaključana vrata. Iza tih vrata bio je oštri zadah cigareta, parfema i gume za žvakanje. Udario sam rukom po debeloj fascikli koju mi je Tara donela. „Dovedite ih“, rekao sam. „Pola Vorbojsa. Barija Vajldera. I Filipa Maldinija.“ Vajtstounova i Edi su se zgledale. „Momka u kolicima?“, upitala je Vajtstounova. „Svu trojicu. I to odmah. Ne tražim da ih uhapsimo. Želim da dođu dobrovoljno. Ali ako odbiju, želim da imamo moć da ih dovedemo.“ „A kako da to ostvarimo?“, upitala je moja šefica. „Želim da ih svu trojicu proglasiš važnim svedocima. Vorbojsa, Vajldera i Maldinija. To je delotvorno, zar ne?“ Vajtstounova je odmahnula glavom, mada sumnjičavo, a ne u znak odbijanja. Samo stariji istražitelj može da imenuje važnim svedoke, a dužan je da svoju odluku unese u dosije istrage i pripremi se da na sudu iznese razloge za takvu odluku. Ako to krene naopako, delimično ili u potpunosti, neću stradati ja, nego stariji istražitelj naše ekipe. „Pat“, rekao sam, „molim te da mi veruješ.“ Detektivka viša inspektorka Vajtstoun gledala me je nekoliko trenutaka, a onda je klimnula glavom. „U redu.“ Edi je pokazala profesora Hičensa. „Šta ćemo s njim, gospođo?“ „Sklanjajte mi ga s očiju“, rekla je Pat Vajtstoun.

Sat kasnije četiri člana naše ekipe bila su u Sobi za nadzor stanice Centralni Vest end. Bila je to zamračena soba s velikim monitorom podeljenim na devet polja. Bezbednosne kamere su pokrivale čitav blok oko stanice. Jedna je nadzirala podzemnu garažu stanice, druga Ulicu Boji na severu, treća Ulicu Kliford na jugu. Tri kamere bile su okrenute ka Berlingtonskom parku, a tri su nadgledale Sevil rou - jedna ka severu, druga ka jugu, a treća je bila okrenuta naniže, ka stepeništu ispod velike plave svetiljke. „Evo ih“, rekao je Grin. Gledali smo Barija i Džin Vajlder kako stižu pred stanicu. Stali su ispod plave svetiljke, Džin Vajlder je besno pušila. „Šta tražimo?“, upitala je Vajtstounova. „Samo gledaj“, rekao sam. Stigao je crni taksi. Vozač je pomogao Pajper Maldini da izvuče kolica svog brata iz vozila. Filip Maldini je, sedeći u stolici, kratko klimnuo glavom Bariju Vajlderu.


„Da li vam Bari Vajlder i Filip Maldini deluju kao prijatelji?“ „Ne.“ „To je zato što se nikada do sada nisu videli“, rekao sam. „Posmatrajte sada Džin Vajlder i Pajper Maldini.“ Njih dve su razgovarale kao stare prijateljice. Džin Vajlder je bacila opušak u slivnik i odmah izvadila novu cigaretu. Pajper Maldini joj je pripalila šibicom. Džin Vajlder ju je lako dodirnula po ruci. „Da li vam deluju kao da se ne poznaju?“, upitao sam. Vajtstounova je zurila u mene. „Šta hoćeš da kažeš, Makse?“ „Razlog za neslaganja u Tarinoj analizi nije bilo to što su Bari Vajlder i Pol Vorbojs krivi“, objasnio sam. „Čak ni to što su lagali. Razlog je to što nam ni Pol Vorbojs ni Bari Vajlder nisu rekli čitavu istinu.“ Sada su me svi gledali. „Onaj kombi je mirisao na cigarete, parfem i žvakaću gumu“, rekao sam. „Mnogo cigareta bez filtera, obilne količine parfema i brdo gume za žvakanje. Doktor Džo je rekao da su nam maske odvlačile pažnju i imao je pravo. Zbog maski smo prevideli ono što je najočiglednije u Klubu za vešanje.“ Pajper Maldini i Džin Vajlder su se odjednom zagledale u kameru koja nadzire ulaz u stanicu. „Troje od njih su žene“, rekao sam.


TRIDESET PET

NJIH CETVORO JE čekalo ispred soba za saslušanja. Džin Vajlder je grozničavo škrgutala zubima gledajući nas kako dolazimo hodnikom. U skučenom prostoru ispred niza soba za saslušanja samo što se nisam zagrcnuo od smrada cigareta bez filtera, parfema i žvakaće gume. Pogledala me je u oči i videla da znam. „Samo jedno ne razumem“, rekao sam. Džin Vajlder se gorko nasmejala. „Mislim da ti mnogo štošta ne razumeš.“ Pogledao sam Pajper Maldini. Video sam da stiska usne shvativši da je gotovo. Možda je bilo gotovo u trenutku kad je Andrej Voznijak nestao pod točkovima voza. A možda bi nastavile dok ne ostane niko. To nikada nećemo saznati. „Zašto Daren Donovan?“, upitao sam Džin Vajlder. „Imali ste dobrih razloga da mrzite Mahmuda Iranija, a imao ih je i Andrej Voznijak. Gospodin i gospođa Vorbojs imali su dobrih razloga da mrze Hektora Velsa; ubio im je unuka.“ Mahnuo sam glavom prema bratu i sestri Maldini; zgodni i tamnokosi, delovali su bledo pod svetlima policijske stanice. „Razumem i zašto biste mrzeli čoveka kao što je Abu Din“, rekao sam tiho. Onda sam se zagledao u gnevno lice Džin Vajlder. „Razumem čak i zašto mrzite mene - stao sam vam na put i gonio vas.“ Džin Vajlder je odmahnula glavom. „Stvarno ništa ne shvataš. Veruj mi.“ „Džin“, rekao je njen muž. „Ne govori ništa.“ „Zaveži“, odvratila je ona. „Ne mrzimo te zato što si nas gonio. Mrzimo te jer si uvek na strani smeća. Štitiš ljude koji nam siluju kćeri jer ti je više stalo do njihovih ljudskih prava nego do dece. To je činjenica. Baš te briga. Ti ne kapiraš. Zaista ne kapiraš. Zato te mrzimo.“ Pogledao sam Pajper Maldini. „Bilo vas je samo troje kad ste oteli Abu Dina“, rekao sam. „U početku sam mislio da je to zato jer su tebe, Pajper, svakodnevno viđali na ulici u Vembliju i da bi neki vernik mogao da te prepozna - čak i iza maske Alberta Pirpointa. Ali to nije razlog, zar ne?“ Pajper Maldini je i dalje ćutala. Njen brat se okrenuo u stolici da je


pogleda. On nije znao, pomislio sam. Nije znao do malopre. „Vozila si beli kombi“, nastavio sam. „Ti nisi bila redovni vozač. Ali te večeri zadatak ti je bio da voziš, zar ne? I dobro si ga obavila.“ Odmahnula je glavom. „Želim advokata“, rekla je. „Trebaće ti“, rekla je Vajtstounova. Džin Vajlder se smejala vadeći kutiju cigareta. „Ovde je pušenje zabranjeno“, rekla joj je Edi. Džin Vajlder se nije ni osvrnula. Zapalila je cigaretu, pohlepno uvukla dim i gledala me škiljeći kroz oblak. „Ti stvarno moraš da pitaš zašto smo ubili tog smrdljivog narkosa“, rekla je i u čudu zavrtela glavom. „Zato što tvoj zakržljali pajkanski mozak ne može da shvati zašto bi neko želeo da ga ukloni - narkomana koji je opljačkao i praktično ubio starog ratnog veterana. Ne kapiraš, zar ne? Ne shvataš da je ova zemlja bolja bez tog skota, je li? Daren Donovan je umro jer je zaslužio da umre. Zato što su vaši zakoni suviše slabi da izađu na kraj s njim. Zato što su vaši sudovi pretrpani, advokati prepredeni, a policajci preopterećeni - siroti.“ S uživanjem je povukla dim. „Neko je morao da ga ucmeka“, nastavila je. „I to je pripalo nama. Zaslužio je da visi. Zar to nije dovoljan razlog?“ „Kako je to išlo?“, upitao sam. Pogledao sam Barija Vajldera. „Da li vam je Andrej Voznijak prišao kad ste bili na suđenju Mahmudu Iraniju u Old Bejliju?“ „Moj muž nema ništa s tim“, rekla je Džin Vajlder. „Ne uvlači ga u ovo, čuješ?“ „Da ga ne uvlačim?“, odvratio sam. „Nikoga nećemo izostaviti. Znaš li koja je kazna za zločinačko udruživanje radi ubistva u ovoj zemlji? Doživotna robija.“ „To su bile žene“, rekla je Pajper Maldini brzo, oslonjena jednom rukom na bratovljeva kolica. „Samo žene. Od početka samo žene. Andrej je prišao Džin. Džin se obratila meni...“ „A Voznijak je doveo Dol Vorbojs“, rekao sam. „Gde je ona?“ „Njihov advokat nas je upravo obavestio da su i gospodin i gospođa Vorbojs uz dužno poštovanje odbili da dobrovoljno prisustvuju bilo kakvim razgovorima“, rekla je Edi Ren. „Primoravaju nas na teži način.“ „Verovatno su već na putu za aerodrom“, rekao sam. „Bili, proveri današnje letove za Španiju sa svih londonskih aerodroma. Ne daj im da se ukrcaju u avion.“ Bili je otrčao. Pajper Maldini je stajala ispred brata, štitila ga je telom očajnički moleći Pat Vajtstoun.


„Da li me razumete?“, govorila je. „Od početka su učestvovali samo Andrej i žene. Samo mi žene. Uvek samo mi.“ „Zato što su naši muškarci slabići“, rekla je Džin Vajlder, a njen muž je oborio glavu. „Naši muškarci su suviše strepeli od svega što će im se desiti ako ih uhvate.“ Zgazila je opušak i odmah zapalila novu cigaretu. Edi je rekla: „Pušenje je...“ Džin Vajlder je podigla ruku. „Imam rak pluća, dušo“, izjavila je. „Neizlečiv. Raširio se svuda. Maligni tumori veći od tvojih sisa. Ne bojim se raka pluća. I ne bojim se smrti. Prema tome, zašto bih se plašila tebe, jebote? Zašto, kučko mala riđa?“ „Zato što sam ja mala riđa kučka“, odgovorila je Edi i koraknula napred, „koja te hapsi zbog ubistva.“ Džin Vajlder je nasrnula na nju i zamahnula pesnicom, ali je nije udarila jer je njen muž stigao da je uhvati za ruku. Pajper Maldini je vikala nešto Džin Vajlder, koju je Vajtstounova pokušavala da odvuče. Na mladića u invalidskim kolicima niko nije obraćao pažnju.

Sat kasnije Pol Vorbojs je otvorio vrata svoje vile u Eseksu. Kad god smo se videli, poslednji slavni londonski gangster bio je obučen ili za špansku plažu - kratke pantalone, havajska košulja, kožne sandale - ili za englesko igralište za golf - majica s okovratnikom, pantalone s faltama, patike. No danas se obukao za venčanje. Pol Vorbojs je bio u svečanom jutarnjem odelu. Crni žaket s lastinim repom, sive pantalone i prsluk blede boje limuna. Bela košulja, plava kravata i beli karanfil u rupici na reveru. Cvet je bio svež, ali odelo, mada vrhunsko i skupo, delovalo je staro četrdesetak godina. Kad me je video nasmešio se, očigledno iskreno. „Zdravo, Makse.“ „Ideš na venčanje, Pole? Mislio sam da si na putu za aerodrom.“ ,Ja ne bežim. Nikad nisam, nikad i neću.“ Pogledao je na trenutak Bilija Grina, a onda moj BMV parkiran na pošljunčanoj prilaznoj stazi. „To je sve?“, rekao je. „Samo ti i ovaj mladić?“ „To je sve“, odgovorio sam. „Mogao si da dođeš s naoružanom pratnjom“, primetio je Vorbojs. „Nema potrebe, zar ne?“ Odmahnuo je glavom. „Nema potrebe. Ipak, hvala ti, Makse.“ „Andrej Voznijak je mrtav“, rekao sam mu. „Džin Vajlder i Pajper Maldini uhapšene su zbog ubistva Mahmuda Iranija, Hektora Velsa i Darena


Donovana. Ostala je samo Dol Vorbojs. Ostala je samo tvoja žena.“ Pomerio se u stranu da nas propusti u kuću. Iz hodnika je došao beli engleski bul-terijer. Imao je sitne crne oči sjajne od života, a čelo mu se spuštalo sve do nosa. Onjušio mi je ruku kao poznaniku. „Zdravo, Centre“, rekao sam mu. „Zdravo, druže stari.“ „Nisam znao do danas“, rekao je Pol Vorbojs. Nisam mu odgovorio; osetio sam da mu se raspoloženje menja i video kako mu se preplanulo lice smračilo. Onaj bes koji mu je pomagao da se suprotstavlja Krejovima i Ričardsonovima pre pola veka ostao mu je blizu površine. „Možeš da mi veruješ ili ne, baš me briga“, rekao je. „Dolin stari, moj pokojni tast, bio je taksista. Davao joj je da vozi njegov crni taksi gore-dole Volvortskim putem kad joj je bilo deset godina. Sedela je u toj crnoj grdosiji i jedva je videla išta preko volana, a njen stari se savijao od smeha na zadnjem sedištu.“ Toplo se nasmešio. „Vožnja po Londonu joj je u krvi. Poznaje ove ulice. Odlično vozi. I vozila ih je, Makse. Samo to. Gospode, dovoljno je stara da im svima bude baba. Ali bila im je vozač. Zbog onoga što je onaj skot Vels uradio Danijelu. Dve godine za ubistvo nedužnog dečaka!“ Zgrabio me je za mišicu; iako je već bio u poodmaklim godinama, osetio sam koliko je snažan i bilo mi je drago što je Bili sa mnom. „Dol je bila vozač. Rekao sam ti - to nije moj stil. Uopšte nije moj stil, Makse. Da sam hteo da ucmekam skota, ne bih uzeo konopac. Ona je samo vozila, Makse, to je sve.“ Potapšao sam ga po snažnoj mišici. „Možemo o svemu tome da pričamo kasnije, Pole“, rekao sam blago, „ali sada moraš da me odvedeš kod nje.“ Stajali smo ćutke nekoliko trenutaka. Onda je Pol Vorbojs provukao prste kroz proređenu kosu i tužno se osmehnuo. Nije bilo svrhe da se opire. „Ona vas čeka“, rekao je. Krenuli smo za njim na sprat u spavaću sobu. Otvorio je vrata i videli smo Dol Vorbojs kako leži na krevetskom prekrivaču. Bili je kriknuo. Dol Vorbojs je bila u venčanici, sklopljenih očiju, i stezala je buket svežeg cveća na beživotnim grudima. Brzo sam joj prišao i uhvatio je za ručni zglob. Koža joj je bila suva kao papir i veoma hladna. Na noćnom stočiću su bile desetine bočica za pilule i poluprazna čaša crnog vina. Pročitao sam nalepnice tražeći joj puls. „Zolpidem. Zaleplon. Zopiklon.“ Dovoljno tableta za spavanje da bilo koga uspava zauvek. Bili je zvao hitnu pomoć. Bio je još dovoljno mlad da veruje da za pomoć nikad nije kasno. No, jednom nam svima istekne vreme.


Pogledao sam Pola Vorbojsa. Gledao je ženu kojom se oženio pre mnogo godina. „Prošlo je toliko godina“, rekao je, „a još može da stane u venčanicu.“


TRIDESET ŠEST

NIJE BILO GOTOVO. Dva preživela člana Kluba za vešanje bila su u istražnom zatvoru Holovej, ponekad zvanom i Holovejski zamak, gde će ostati u odvojenim ćelijama dok ne počne suđenje u Centralnom krivičnom sudu, gotovo uvek zvanom Old Bejli. Džin Vajlder i Pajper Maldini su mogle da izbegnu suđenje da su se izjasnile kao krive po svim tačkama optužnice, ali to se neće desiti Kraljevsko tužilaštvo već nas je obavestilo da su obe izjavile da nisu krive. Džin Vajlder i Pajper Maldini su želele da izađu pred sud. Htele su, pretpostavljam, da kažu čitavom svetu zašto su ubile Mahmuda Iranija, Hektara Velsa i Darena Donovana. Kao i svi istinski vernici suočeni s krajem, sanjale su da će čitave vojske poći za njima. Ova poslednja faza istrage značila je da će naša ekipa za istragu ubistva nekoliko meseci biti prikovana za radne stolove na najvišem spratu stanice Centralni Vest end. Mnogo se priča o takozvanom zlatnom satu posle ubistva. Pa, mi policajci između hapšenja i početka suđenja radimo najviše - tada prikupljamo i upoređujemo dokaze, jedemo na brzinu za stolom i ispijamo mora kafe. Priprema dokumentacije tek je počela. Tužioci Krune dolaziće i odlaziti dok budu sastavljali slučaj. Policija traga, istražuje i hapsi, a Tužilaštvo sklapa slučaj tako da se održi na sudu. Tako je makar u teoriji. Prema tome, naša istraga nije bila gotova, ali smo je privodili kraju. Zato sam ujutru posle hapšenja preživelih članova Kluba za vešanje ušao u STZ1 i zatekao Taru Džouns kako rasprema svoj sto.

Nije bilo nikoga drugog. Stao sam pred nju kad je sklonila sjajnu koprenu kose s lica, a burma joj blesnula zlatnim sjajem naspram crnog somota. Nije mi se nasmešila spuštajući fascikle u kartonsku kutiju. „Da pođemo na kafu?“, rekao sam joj. „U bar Italija? U tvoj omiljeni bar?“ „I šta onda, Makse?“ „Ne znam“, odgovorio sam.


Tvoje usne, pomislio sam. Poljubac s ukusom kafe. Tvoje oči na mom licu. Tvoje ruke u mojima. A onda još jedan trostruki espreso pre nego što se vratim na posao. Meni je to zvučalo dobro. Posegnuo sam da joj dodirnem ruku odmah iznad lakta. Pošto je naglo zahladnelo, nosila je džemper i moji prsti su se očešali o kašmir. Nije uzmakla, ali upravo tada je ušao detektivski pripravnik Bili Grin, doviknuo nam veselo: „Dobro jutro svima“, bacio ranac na sto, izvadio sendviče koje mu je mama napravila i uključio kompjuter. Stajao sam tamo, zurio u Taru i u njenim očima video nešto pored čega nikad neću proći. „Da ti ja kažem šta onda, Makse?“, rekla je glasom jedva jačim od šapata iako se Bili već nagnuo napred i kao opčinjen gledao u monitor žvaćući mamin sendvič. „Ako dobijemo ono što želimo, to nas neće usrećiti.“ „Kako to misliš?“, upitao sam je iako sam tačno znao šta želi da kaže. „Nema srećnog kraja, Makse. Šta god da uradimo. Kakve god laži da izgovorimo. Koga god da povredimo. Nama dvoma nije suđeno. I ti znaš da je tako.“ „Ja samo želim trostruki espreso“, rekao sam. „Ne bi valjda uskratila čoveku trostruki espreso?“ Odmahnula je glavom. „Ne bih to nikada učinila.“ „Ali prvo moram nešto da obavim. Sin Pat Vajtstoun danas izlazi iz bolnice. Hoćeš li da me sačekaš?“ Dodirnula mi je ruku i najzad se nasmešila. „Makse“, rekla je, „idi, molim te.“

Čekao sam pred glavnim ulazom Vitingtonove bolnice. Nije bilo nikoga osim čoveka upalih očiju u kućnom mantilu koji je sisao cigaretu kao da je u njoj jedini vazduh na planeti. Očekivao sam da Pat i Džastin izađu s nekom vrstom odbora za ispraćaj, s grupom lekara i sestara, ali prošli su kroz velika staklena vrata sami. Džastin je nosio tamne naočari, a majka ga je vodila držeći ga lako za mišicu i nosila mali kofer i belu kesu iz apoteke. Sin je već dosegao majčinu visinu. Kretali su se pažljivo, kao na usporenom snimku, prilagođavali se novoj stvarnosti. Nisu mnogo govorili, a i to se ticalo samo praktičnih pitanja kao što su silazak niz bolničke stepenice i ulazak u moj veliki BMV X5 koji sam parkirao na lekarskom parkiralištu i nisam isključio motor za slučaj da moram da ga pomerim. Onda sam ih odvezao kući. Od Vitingtonove bolnice na severnom kraju Holovejskog puta do njihovog dvosobnog stana u Izlingtonu na drugom kraju tog puta. Kako smo se primicali Endželu, radnje za kebab i prodavnice jeftinih drangulija su nestajale, a pojavljivali su se kafići i antikvarnice.


Vozio sam. To je sve. To je bila sitnica. Štaviše, to nije bilo ništa. Želeo sam da učinim više. Želeo sam da kažem Pat Vajtstoun nešto za šta bi mogla da se drži kad krene napred. No vozio sam ćutke i gledao na zadnjem sedištu šiparca s tamnim naočarima i njegovu majku svetle kose i s naočarima. Saobraćaj je milio, a njihovi novi životi prostirali su se pred njima. Vajtstounova je pomogla Džastinu da ode u svoju sobu, a kad se vratila, rekao sam joj jedino što sam imao. „Tara Džouns mi je pričala kako je to biti gluv“, rekao sam. „Kazala mi je da se uvek ponašala kao da je to poteškoća, a ne invalidnost.“ Odmahnuo sam glavom. „Znam da je to lakše reći nego učiniti, Pat.“ No ona je klimnula glavom. „Znam šta je htela da kaže. Čoveka ne mora da definiše ono najgore što ga je zadesilo. Koliko god bilo teško, to ne mora da bude cela priča.“ Nasmešila se. „Gledam ga, Makse, i on je još moj dečak. Još je to on. Moj Džastin. To se nije promenilo i nikada se neće promeniti. On je i dalje moj sinčić.“ Nasmejala se, skinula naočari i obrisala oči nadlanicom. „Ovo zvuči sladunjavo.“ „Zvuči istinito“, rekao sam joj. Pokazao sam laptop na trpezarijskom stolu. „Mogu li nešto da ti pokažem?“ „Samo izvoli.“ Izašao sam na internet. „Nešto sam razmišljao“, rekao sam. „Vidi.“ Na monitoru se pojavio logotip s dve prilike - ljudskom i psećom. „U ovoj zemlji neko oslepi svakog sata“, rekao sam. „Ali služba za obuku pasa vodiča pomaže hiljadama ljudi - slepih i slabovidih ljudi - svake godine. Oni obučavaju pse - mešanci labradora i zlatnog retrivera su najbolji - i pas ostaje s gospodarom šest-sedam godina, a onda se povlači. Neki ljudi za života promene osam pasa. A ja mislim da biste ti i Džastin...“ „O tome ćemo svakako razmisliti, Makse.“ Spustio sam stranicu. Videli smo slike pasa, prelepih i krajnje ozbiljnih. „Nećemo stati dok svaka slepa i slabovida osoba ne bude uživala istu slobodu kretanja kao svako drugi“, pročitao sam. „Makse?“ Pogledao sam je. „Učinio si dovoljno“, rekla je. Gledali smo jedno drugo. I video sam da zna. Možda nije znala svaku pojedinost o onoj noći kada smo Džekson Rouz i ja došli u Endžel da se suočimo s vođom Kerogradskih momaka. Ali znala je dovoljno. Naravno da je znala. Detektivka viša inspektorka Pat Vajtstoun je najbolji detektiv za ubistva u stanici Centralni Vest end. „Bićemo mi dobro“, rekla je i okrenula se prozoru. „Nas dvoje.“


Mahnuo sam glavom prema prozoru. Bio je to jedan od onih čudnovatih trenutaka kada grad deluje potpuno pusto. „Ovo je dobar kraj“, rekao sam. „Sada jeste“, kazala je Pat Vajtstoun.

Odvezao sam se nazad u stanicu jedva se odupirući porivu da uključim sirenu. Parkirao sam se pod velikom plavom svetiljkom ispred ulaza i, suviše nestrpljiv da čekam lift, otrčao uz stepenice sve do najvišeg sprata. Ali STZ1 je bila prazna. Pogledao sam telefon, ali poruka nije bilo. I to je bilo u redu. Radovao sam se što sam pošteđen poruke. Zapravo nije neophodna. Shvatio sam. Bilo je sve hladnije, senke su se produžile i uskoro će se svetla popaliti u velikim kućama na Trgu Kanonberi. A Tara Džouns je već kod kuće.


TRIDESET SEDAM

LETO NAS JE napustilo. U hodniku su čekale nove cipele za školu. Mojoj kćeri uniforma više nije bila smešno prevelika kao prošle godine i nisam morao da joj pomažem da se obuče. Ponovo je nastupio septembar, ali drugačiji od svih ostalih septembara. „Mogu sama“, rekla je Skaut hrabro se boreći s dugmićima žute bluze. „Čak i čarape.“ Bilo je rano jutro i s prozora našeg tavana video sam kupolu Svetog Pavla okruženu netaknutim plavim nebom, ali dole na ulici smitfildskim nosačima je izbijala para iz usta. Prvog dana školske godine počastili smo se doručkom u krčmi Smit iz Smitfilda - ja sam poručio ovsenu kašu s medom, a Skaut palačinke, oboje smo pili sok od grejpa, a ja sam uzeo i najbolji trostruki espreso izvan Sohoa. Onda smo otišli u školu šutirajući lišće i šišarke. Skaut je dva puta omotala Stenov povodac oko ruke, njemu je rep stajao uspravno, paperjast i razmetljiv kao paunovo perje, okrugle oči sijale su mu od iščekivanja, a njegova dlaka boje tamnog kestena bila je ista kao jesenje lišće. Bilo je jasno da vreme prolazi, gotovo se osećao ukus vremena u svežem jutarnjem vazduhu, ali to je bilo prijatno. Kad smo se Sten i ja oprostili od Skaut na školskoj kapiji, zapanjeno sam shvatio da više nije ni najmlađa ni najsitnija. Nasmejano je krenula u korak sa svojom drugaricom Mijom, a Sten je tužno cvileo gledajući je kako odlazi. Naravno, nije se ni osvrnula.

Dok smo se vraćali kući, Sten je nanjušio mešanku labradora i pudle koja je mokrila uz banderu s druge strane ulice i bez ikakvog upozorenja poleteo na kolovoz. Cimnuo sam povodac da ga cvećarski kombi ne zgazi i čim smo stigli kući telefonirao sam njegovom veterinaru. On je legao na kauč i tužno me gledao kako razgovaram, glave oslonjene na prednje šape u klasičnoj pozi kavalir španijela.


„Žao mi je, Stene“, rekao sam spuštajući slušalicu, „ali šta mi drugo preostaje?“ Svet se okreće i ništa ga ne može zaustaviti.

„On je dobar kad ga pustimo s povoca“, rekla je Skaut veterinaru u petak uveče. „A dobar je i kad je na povocu. Samo...“ Zatresla je glavom i ućutala, pa smo nas troje ljudskih stvorenja gledali Stena na veterinarskom stolu. Skakao je da mi lizne lice, naslanjao mi se šapama na grudi očajnički žudeći da pokaže svoju bezuslovnu ljubav, pokušavajući da nam se umili čak i u ovom kasnom času, i dalje potpuno uveren da ga mogu poštedeti ove sudbine. Veterinar se nasmejao, počešao Stena iza ušiju i dovršio rečenicu umesto Skaut. „Samo što rasteš, zar ne, Stene?“ Veterinar, Kristijan, poznavao ga je još otkako je Sten bio štene. On ga je vakcinisao, čipovao, negovao ga kad smo brinuli da se razboleo od bronhitisa. Iako se plašio igala i mrzeo bilo kakvu telesnu neprijatnost, Sten se uvek radovao odlascima kod Kristijana. Dopadala mu se njegova pažnja, voleo je slatke zalogajčiće koje je dobijao na prijemnom pultu, uživao je u susretima s drugim psima i prizorima egzotičnih životinja kao što su mačke i hrčci. Ali sada smo razgovarali o kastraciji i od same pomisli bilo mi je muka. „Sterilizacija nije tako jednostavna kao što ljudi veruju“, rekao je Kristijan. „Svaki pas je slučaj za sebe. Nekima je neophodna. Nekima nije. Ako se obavi prerano, izmeniće pseću ćud. Ako se obavi prekasno, neće imati nikakvog uticaja na njegovu prirodu.“ Svi smo pogledali Stena. Nije me ostavljao na miru. Možeš da me spaseš od ovoga ako hoćeš, kao da je govorio penjući mi se u naručje. „Je li tvoj pas sterilisan, Kristijane?“, upitala je Skaut veterinara. On je namestio naočari. „Nije“, odgovorio je. „Ali vi morate odlučiti šta je najbolje za Stena. Da li dovodi sebe u opasnost jer je dosegao polnu zrelost?“ Skaut i ja smo se zgledali. Oboje smo dobro znali odgovor na ovo pitanje. Dogovorili smo se da ga dovedemo ponovo sutra ujutru.

Prošli smo kroz veliku kapiju pijace mesa i stigli do niza radnji na drugoj strani trga. Sve su bile zatvorene, ali iz jednog stana na spratu dopirali su svetlo i muzika.


MARFI I SIN Kućni i industrijski vodovod i grejanje „Verodostojni“ i „Pouzdani“ Popeli smo se stepenicama do stanova. Gospođa Marfi je otvorila vrata okružena decom, a oko nogu im se motao pas. Skaut i Sten su uleteli unutra kao da im je to druga kuća. Stan Marfijevih bio je pun kao i uvek, pa sam čuo kako svi pozdravljaju moju kćer i mog psa. „Ući ćeš na šolju čaja“, prorekla je gospođa Marfi. „Svi su ovde. Veliki Majki, Mali Majki, Šivon i deca. Treba da vidiš Bebu Majkija kako hoda naokolo kao gospodar.“ „Voleo bih da uđem, ali žurim.“ Nezadovoljno se namrštila. „Na posao?“ „Kod Freda.“ „Brani se u svakoj prilici“, posavetovala me je gospođa Marfi.

Te večeri mi je očajnički bio potreban trening. Fred je to uočio i s radošću me gurao do krajnjih granica. „Imaš sreće što treniraš“, rekao je sprovodeći me kroz svoj omiljeni ciklus vežbi. Deset trominutnih rundi udaranja u fokusere s deset trbušnjaka i dvadeset sklekova umesto minuta odmora. Fred me je udarao po ušima ispucalim kožnim fokuserom kad god spustim gard, runde su prolazile dok se nisam zabrojao, dok se nisam toliko premorio da mi je gotovo pripala muka. „Dobro ćeš spavati noćas“, rekao je Fred. Obično je bilo tako, ali kad smo se vratili kući, kad je Skaut otišla da opere zube a ja gasio svetla, Sten me je posmatrao krupnim očima punim obožavanja, siguran da nam vikend ne donosi ništa osim zabave, uveren da ga neću izdati. Njegova ljubav i poverenje bili su toliko bezuslovni da me je obuzeo stid. Odvukao sam se u krevet slab od iscrpljenosti. Pa ipak nisam mogao da zaspim.

Ujutru je Sten bio bolestan. Izbacivao je sve što može na oba kraja. Obilno. Njegov kavez je bio uprljan telesnim izlučevinama iz svih otvora na telu. Smrdljiva tečnost zalepila mu se za korpu, ćebe i veličanstveno krzno. Sten je nepomično ležao u lokvi vodnjikave nečisti i s tupom nevericom zurio u Skaut i mene, nesposoban da shvati šta se dogodilo tokom noći. Odneli smo ga u kadu i okupali ga. Kad smo očistili najveći deo prljavštine


i on ponovo polako sticao svoj miris na biskvite, pozvao sam veterinara. „O, jadni Sten“, rekla je ljubazna službenica. „Verovatno je nešto rđavo pojeo. Najbolje je da odložimo operaciju.“ Skaut ga je mazila u kadi. Bio je potpuno zbunjen od snažnog povraćanja i proliva. Delovao je potpuno utučeno i dvostruko manji jer je bio potpuno mokar. No gledao me je kako se cerim na vratima kupatila i onaj dobro poznati veseli sjaj odjednom je obasjao te oči slične crnim klikerima. Hampsted Hit nas čeka.

Iako je bio septembar, ljudi su plivali u jezercetu. Videli smo udaljene prilike kupača kako se smeju u lice hladnoći dok smo išli preko velikog talasastog Prajorovog polja; Sten je zaostajao da juri sitne ptice u visokoj travi i trčao je da nas sustigne kad ga Skaut pozove. Onda smo zašli u gustu šumu koja odvaja jezerca od najviše tačke Hampsted Hita, pa su mi Skaut i Sten prišli bliže. Mlada lisica pretrčala nam je put, odmerila nas i za tren oka nestala. Nastavili smo dalje, sve vreme uzbrdo, i iznenada izašli iz šume na Brdo parlamenta. Plavo nebo nas je okružilo, od prizora grada pod nama zastajao je dah, osećali smo se kao da čitav London pripada nama. Telefon mi je zavibrirao. EDI REN, pisalo je na ekranu. „Zovem te zbog Abu Dina“, rekla je Edi. „Pogodi šta se desilo! Neko je upravo ucmekao tog skota.“

Subotnje popodne u Imperijalnom muzeju rata. Muzej je bio prepun, ali dole u maloj Kerolinoj kancelariji u podrumu galama je zvučala daleko, kao sećanje starog vojnika na rat. Kerol je vešto okrenula svoja kolica ukrug i zatvorila vrata za nama. Na njenom laptopu su išle vesti stanice BBC. „Imaš li nešto o Jedinicama za specijalne operacije u Avganistanu?“ upitao sam je. „Nešto malo“, rekla je i zastala. „Ti znaš da su ti vojnici - oni pobijeni, Sanginska šestorka - bili pripadnici Kopnene vojske, a ne specijalci?“ „Znam.“ „I da je pristup svemu vezanom za specijalce ograničen, Makse?“ Klimnuo sam glavom. Gledali smo se nekoliko trenutaka. Onda je Kerol uzdahnula. „Ne smeš ništa da izneseš“, rekla je. Stavila je na sto debelu zelenu fasciklu s nalepnicom JSOVB i pristavila nam zidarski čaj - u Imperijalnom muzeju rata nema trostrukog espresa -


vešto, mada bučno, manevrišući u kolicima po pretrpanoj kancelariji. Listao sam fotografije pripadnika jedinica za specijalne operacije snimljene u Avganistanu. Video sam bezbrojne slike teško naoružanih boraca snimljene, kako se činilo, na površini Meseca, a na svima su lica bila nejasna. Neka su bila kompjuterski uvećana, neka zacrnjena, neka zamućena, a borci su bili u civilnoj odeći, u maskirnim uniformama ili u jaknama postavljenim krznom - kameniti teren delovao je vrelo ili ledeno, bez ičega između. Gledao sam najsurovije predele na svetu, ali vojnici su delovali veselo kao ptičice i ponosno su pozirali držeći automatske puške u zemlji u kojoj kao da nikada neće nići ništa dobro. Mnogi su imali brade, ali neki su bili glatko obrijani. Pijuckajući jaki slatki čaj, našao sam ga. Pozirao je iz profila, u majici i pantalonama s džepovima prepunim opreme, držeći pušku pod uglom od 45 stepeni. Pročitao sam: „Ova fotografija je važna samo zbog oružja - to je automatski puškomitraljez M-249 sa sklopivim kundakom i plastičnim okvirom od dvesta metaka. Vojnik je u civilnoj odeći.“ Gornja polovina lica bila mu je zacrnjena, ali videla su mu se nasmejana usta. Razmaknute zube mog najstarijeg prijatelja lako sam prepoznao. „Jesi li video ovo?“, upitala me je Kerol. Gledala je monitor svog laptopa. Plava svetla treperila su po neuglednoj vemblijskoj ulici. Pozornici su postavljali policijsku traku. BBC NAJNOVIJE VESTI: PROPOVEDNIK MRŽNJE PRONAĐEN MRTAV. Kerol se okrenula u stolici da me pogleda. „Je li to istina?“, upitala je. „Je li neko zaista ubio ovog gada?“ „Očigledno jeste“, odgovorio sam. „Jesu li ga obesili?“ Zatvorio sam zelenu fasciklu. „Ustreljen je“, rekao sam i otpio gutljaj čaja. „Jednim metkom u glavu i jednim u srce.“


PIŠČEVA NAPOMENA

Čudno, ali zatvor Njugejt još postoji. Tačno je da nije mnogo preostalo od najozloglašenijeg zatvora u zemlji, ali sve što je Maks Vulf otkrio - pripremna ćelija za osuđenike i Prolaz mrtvih čiji se zidovi primiču i tavanica spušta kao u hodniku iz ružnog sna - i dalje je zakopano duboko ispod Old Bejlija. Ostaci Njugejta nisu zaštićeni zakonom ni konzervirani jer se niko ne ponosi najgorom londonskom tamnicom - osmovekovnom dvoranom užasa, ljudskim zoološkim vrtom, „sumornom osovinom oko koje se polako okreće britansko društvo“. Kao što Maks kaže, jednog dana i to će nestati u ludilu izgradnje, ali za sada je još tu. Samo siđite u podrum Old Bejlija. A onda nastavite dalje. Što se tiče Alberta Pirpointa, čije je ime i sliku Klub za vešanje prisvojio, on je zaista bio državni dželat sredinom dvadesetog veka i obesio je četiristo trideset pet ljudi, među njima i dvesta dvoje nacista osuđenih za ratne zločine. Pirpointu se s vremenom smrtna kazna zgadila, pa se povukao i radio kao krčmar. U svojoj autobiografiji je napisao: „Smrtnom kaznom, po mom mišljenju, ne postiže se ništa osim osvete.“ To je nesumnjivo tačno, ali - kao što je narednik Džon Kejn rekao Maksu Vulfu u Crnom muzeju: „Malo osvete nikad nije naodmet.“ Toni Parsons London, 2015.


O AUTORU

TONI PARSONS JE rođen u siromašnoj porodici u londonskom Ist endu. Kada mu je bilo dvadeset godina zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju panka i novog talasa. Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u NME, jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. Devedesetih je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u emisiji BBC-ja Late Review. Nakon razvoda od prve žene dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom. Parsons je sin bivšeg marinca kojem je dodeljen Orden za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u britanskoj vojsci. Ta dva odnosa - sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao - čine okosnicu i srž njegovog prvog romana Čovek i dečak koji je doživeo ogroman uspeh u Engleskoj i samo za prva dva meseca prodat je u tiražu od 750.000 primeraka. Parsons je jedan od najpoznatijih pisaca u Engleskoj. Godine 2014. objavio je roman Jedan po jedan - njegov prvi triler kojim je započeo serijal o detektivu Maksu Vulfu.


Klub za vesanje tony parsons