Issuu on Google+


0

Cencaen 1a9024di





fe b

012.

w

B 84. Broj 7 

2005. r2 ruaaj M

n n.d i

ww ww s w. b.bi fifo.ncol i .n yeu.r

8 Borba za sirovine

56 Ukrotitelji bičeva

Kada su u pitanju sirovine, u svetu u kome se za proizvodnju jednog litra flaširane potroše tri litre obične vode, izreka „sve što možeš danas ne ostavljaj za sutra“ poprima savim drugi smisao.

Bič se pravi ručno, i treba da nosi pečat svog vlasnika, kaže Ištvan Ladvanski iz Lukinog Sela u kome se bičevi pletu odvajkada i u kome svako dete ume da ga napravi.

PERISKOP

6 Šta su danas prvoklasne hartije od vrednosti Kad svoj svome ne veruje 8 Borba za sirovine Moja sirovinica, moja slobodica 10 Mađarska Uznemireni ljudi hodaju 12 Španska svakodnevica Tamna je noć

BIZNIS

16 Industrijski sistem Srbije (III) Formula za oporavak 20 Fabrika „Milan Blagojević” Druga mladost „smederevca” 22 Nebojša Matić, „MikroElektronika“ Učinimo stvari jednostavnim 26 Stanogradnja Može i jeftinije 30 Uloga procenitelja šteta u međunarodnoj arbitraži Na apotekarskoj vagi 4

B&F, broj 84, februar 2012.

FINANSIJE

34 Besplatne akcije i penzije Moj golube 35 Nagrada za najbolji „izlazak“ iz evrozone Napusti me nežno 36 Preuzimanje Mercatora Evropa – zdaj, Agrokor – jutri 38 Ulaganje u čiste energije Daj nam sunca

TEMAT

41 Svetska ekonomija Dobro došli u Ekstremistan 44 Nova evropska desnica Plinska svetlost 46 Ekstremna levica Plodovi gneva 48 Zašto su mladi u Srbiji besni? Život je negde daleko

INTERVJU

52 Čarls Simić, pesnik Uteha književnosti


66 Zabranjeno zvocanje U vremenu u kome se teži sticanju novca od jeftinog razmišljanja, posao može biti i to da sugrađanima ponudite mogućnost drugačijeg izbora: da u njemu uživaju i da ga sami grade.

SKENER

56 Lukino Selo Ukrotitelji bičeva 58 Banke biljnog semena Jagodica Bobica

IT

60 Visoko obrazovanje IKT kadrova Diplomci prerasli tržište?

NAUKA

40 Desnica, levica, frontalno Da li je zaokupljena revolucijama u tuđem dvorištu, zapadna demokratija, uverena da je dosegla idealan model ekonomskog i društvenog prosperiteta, previdela rizik da joj se desi kontrarevolucija u sopstvenom?

70 Silvester Levaji, kompozitor Publici trebaju idoli

KOMUNIKACIJE

72 Socijalne mreže i politika Digitalni populisti 75 .СРБ ćirilični domen Linkuj kao što govoriš 76 Kako iskoristiti „otvoreni kod” Misli, pevaj, delaj

REPRINT

78 Šta je danas radikalno? Tiranija banalnosti

64 Eksperimenti na primatima Smrt u laboratoriji

VREMEPLOV

KOKTEL

OTISAK MESECA

66 Drugačiji izbor: „BookBar“, Sremska Mitrovica Zabranjeno zvocanje 68 Kultura u Srbiji Duša u mašini

80 Istorija glasina Velika pijaca ogovaranja 82 Bez biznisa nema rata

Izdaje: Novinsko izdavačko preduzeće BIF Press d.o.o. 11 000 Beograd, Čika Ljubina 6/II Telefoni: (011) 262 28 15; tel/fax: 218 70 96 Direktor: Biljana Romić Punoš; Glavni i odgovorni urednik: Tanja Jakobi; Zamenik glavnog i odgovornog urednika: Zorica Žarković, Urednik fotografije: Marija Dukić Stalni saradnici: Isidora Bačić, Marija Dragić, Nenad Gujaničić, Jasna Ljubojević, Vladimir Adonov, Nikola Marković, Milutin Mitrović, Marko Miladinović (Koktel), Mirko Miloradović, Milica Milovanović, Milan Lukić, Uroš Nedeljković, Petar Ilijin, Miroslav Ružica, Dražen Simić (Sarajevo), Julija Simić, Lana Vučičević Miladinović, Marica Vuković, Miloš Vuković, Dejan Zagorac, Suzana Radinović, Sanja Vasiljević; Marketing: Zoran Mijatović; Prepress: TriD; Agencijski servis: Beta, Štampa: "Rotografika", Subotica; Godišnja pretplata: 8.000 dinara; cena za inostranstvo: 150 EUR. U cenu pretplate uračunati su svi specijalni dodaci koje "Biznis i finansije" objavljuje u toku godine; Žiro račun:170-300950534-65 HVB banka Srbija i Crna Gora a.d, Beograd, Rajićeva 27-29; e-mail: office@bif.rs; marketing@bif.rs; pretplata@bif.rs www.bifonline.rs

B&F, broj 84, februar 2012.

5


P eR iskoP ŠTA SU DANAS PRVOKLASNE HARTIJE OD VREDNOSTI

Kad svoj svome ne veruje To što je S&P početkom januara smanjio kreditni rejting za devet zemalja Evropske unije daleko manje svedoči o padu evropskog ugleda nego činjenica da su mnoge nacionalne centralne banke u prvih nekoliko nedelja ove godine zaobišle evropske obveznice i počele da investiraju u zemlje u razvoju. Kertis Moburn, portfolio manager iz PIMCO-a, najvećeg svetskog ulagača u obveznice, kaže da smo svedoci istorijske promene u kojoj se ekonomska snaga seli iz razvijenih zemalja i prelazi u one u razvoju Piše: Miloš Vuković,

6

Vice President Investment Policy RBC Global Asset Management

B&F, broj 84, februar 2012.

N

emačke, britanske, japanske i američke državne obveznice su tokom najvećeg dela prošle godine opravdale očekivanja ’bezbednog ulaganja’. Kako se evropska dužnička kriza tokom 2011. produbila i proširila se na Italiju i Španiju sa Grčke, Portugala i Irske, cena obveznica ovih velikih ekonomskih sila naglo je porasla, kao posledica pada njihovih prinosa na ispod 2 procenta. Sasvim je međutim sigurno da ove obveznice neće jos dugo moći da nose epitet ’sigurnih’ ili ’bezbednih’ hartija od vrednosti.

Koliko dugo možemo da računamo da će nemačke obveznice imati prinos od dva odsto? Sigurno ne još zadugo. Ako Evropska unija opstane, Nemačka će sasvim sigurno morati da snosi troškove pokrića dugova Portugala, Irske i Grčke, a kako se situacija u Italiji zaoštrava, sve više je izgleda da će Nemci morati da odreše kesu još i više nego što se to u početku mislilo. Nemačka će, dakle, snositi najveće troškove očuvanja ove ekonomske zajednice, a kao posledica toga, investitori će početi da napuštaju nemačke obveznice. U suprotnom, ako bi došlo do raspada Evropske unije, na scenu bi se vratila nemačka marka, a to bi imalo vrlo negativne posledice po njenu ekonomiju. Marka bi naglo revalvirala tj. njena vrednost bi se povećala povećavajući cenu nemačkog izvoza i izazivajući nagli pad prihoda, a samim tim i bekstvo stranih investitora od njenih obveznica. Investitori svoje utočište ne bi mogli da nađu ni u Britaniji, koja ponovo polako tone u recesiju i beleži budžetski deficit, što je posledica oštrih mera britanske vlade i privredne stagnacije čitavog evropskog kontinenta. Ukoliko obveznice dvaju najjačih evropskih ekonomskih sila nisu više bezbedne, onda to sigurno važi

i za hartije od vrednosti izdatih od strane ostalih država na kontinentu. Niska stopa privrednog rasta i visoki državni dug nisu dobra kombinacija za privredu evropskih zemalja, a trenutno su obe pojave više nego prisutne širom Evope. Skoro svaki ekonomski pokazatelj na starom kontinentu uključujući tu stopu nezaposlenosti, promet u maloprodaji, i indikatore poverenja (confidence indicators) ukazuje na recesiju. Italija je već duboko zakoračila u te vode a ni Britanija, Španija i Francuska nisu tako daleko. Moguće je da čak i Nemačka, gde je krajem prošle godine industrijska proizvodnja naglo pala za skoro pet procenata, neće moći da izbegne ’’double dip’’ odnosno povratak u recesiju posle kratkotrajnog rasta.

Desant na Filipine

Zemlje u razvoju, uključujući Brazil, Indoneziju i Filipine, za to vreme cvetaju i koriste nagli interes investitora za ulaganjem kako bi plasirale svoj dug po rekordno niskim kamatama. Samo u prve dve nedelje ove godine, vlade i vladine organizacije zemalja u razvoju plasirale su 11,3 milijardi dolara svojih obveznica. To su zemlje koje su sredile svoje bilanse i dovele ekonomiju u red, čime su postale privlačne za investitore i praktično izbrisale razliku koja je postojala između bogatih zemalja i zemalja u razvoju. Početkom januara, vlada Filipina je dobila ponudu od inostranih investitora da kupe 12,5 milijardi dolara njenih obveznica, iako je za tu svrhu biloa raspoloživa samo jedna i po milijarda dolara u vidu 25-togodišnjih obveznica, čime je prinos na ove hartije od vrednosti pao na do sada neviđeno nizak nivo od pet odsto. Indonezija je u to vreme plasirala svoj dug za 5,35% a Kolumbija za 4,9%. Sniženi troškovi zaduživanja odgovaraju ne samo vladama ovih zemalja nego i


privredi jer je prinos obveznica koje emituju korporacije direktno proporcijalan prinosu na državne obveznice. To će, dalje, imati stimulativan efekat na privredu ovih zemalja. Kertis Moburn, portfolio manager iz PIMCO-a, najvećeg svetskog ulagača u obveznice, izjavio je prošle nedelje da smo svedoci istorijske promene u kojoj se ekonomska snaga seli iz razvijenih zemalja i prelazi u zemlje u razvoju. Američke državne obveznice koje dospevaju za deset godina trenutno nude rekordno niske prinose od 1,9%. Sa druge strane italijanski dug trenutno ima prinos od 7% a španski 6,1%. To što je S&P početkom januara smanjio kreditni rejting za devet zemlja Evropske unije daleko manje svedoči o padu evropskog ugleda, nego što je to podatak da su mnoge nacionalne centralne banke u prvih par nedelja ove godine zaobišle evropske obveznice i počele da investiraju u zemlje u razvoju. Još jedno moguće rešenje za investitore - a tu mogu da se ubroje pojedinci, penzioni fondovi ali i državne rezerve nacionalnih banaka - jeste da svoje ulaganje u državne obveznice zamene ulaganjem u obveznice nekih jačih korporacija. Međutim, kao i kod svakog ulaganja, ova trenutna situacija može da se promeni. Ukoliko se kriza u Evropi smiri to bi dovelo do povratka investitora u ovaj region, i pada prinosa što bi odgovaralo onima koji trenutno imaju njihove

obveznice jer bi im se cena povećala. Suprotno bi se dogodilo sa cenom obveznica koje su emitovale zemlje u razvoju i njihovi vlasnici bi onda doživeli gubitke. Ovaj scenario je međutim sada u domenu spekulacija jer svi ekonomski pokazatelji ukazuju da smo još daleko od konačnog rešenja evropskog problema.

Dalje slabljenje evra

Investitori koji razmišljaju da ulažu u evropske obveznice moraju da razmišljaju ne samo o tome šta će biti sa njihovim prinosom i kreditnim rejtingom nego i šta će se desiti sa evropskom valutom. U odnosu na američki dolar, evro se u januaru ove godine vratio na nivo od pre godinu dana, 1,28, gde je pao pošto se u maju popeo na 1,49. Trenutno izgleda da ne postoji ništa što bi sprečilo da u skoroj budućnosti evropska valuta padne na nivo od 1,20 prema dolaru. Nedavnim smanjenjem kreditnog rejtinga Francuske i ostalih evropskih zemalja nastavlja se pritisak na evro. Trenutno većina velikih trejding firmi ima negativan odnos prema evru i spremne su da prodaju veliku količinu valute. Mada je izvesno da su kratkoročne prognoze za budući nivo evra vrlo negativne, dugoročna sudbina valute, naravno, najviše zavisi od toga šta će se dogoditi sa Evropskom unijom. Ukoliko bi došlo do podele Evrope tako što bi zajednicu napustile neke od perifernih zemalja, kao na primer Grčka, evro bi počeo da liči na ono što je nekad bila nemačka marka. To bi, u stvari, paradoksalno dovelo do jačanja ove valute. Takvo šta je, ipak, malo verovatno. Verovatnoća da Grčka, kao najslabija spona u lancu, napusti Evropsku uniju još uvek je vrlo

mala, verovatno manja od 25%. Ukoliko se ipak desi da Grčka napusti EU to ne bi dovelo do velikih potresa, jer Grčka predstavlja samo 2.2% bruto državnog proizvoda. Međutim, ako bi neka od zemalja sa razvijenijom ekonomijom od Grčke, kao na primer Italija, napustila Uniju to bi dovelo do kolapsa evropskog bankarskog sistema. Za sada je najveća garancija opstanka Evropske unije to što bi to i te kako i dalje odgovaralo Nemačkoj. Status kvo pa čak i dalje slabljenje evra odgovara nemačkoj izvozno orijentisanoj ekonomiji. Uz to, opstanak zajedničkog tržišta ostavlja velike mogućnosti za plasiranje nemačke robe. Ključ rešenja krize Evropske unije i dalje je kod Evropske centralne banke i zavisi od njene spremnosti da pritekne u pomoć zemljama članicama. Za sada ECB odbija da preuzme ulogu zajmodavca poslednje instance, i da agresivnije počne da otkupljuje obveznice zemalja članica ne želeći da promeni svoj mandat. Moguće je ipak da će ECB nezvanično prihvatiti ulogu spasioca time što ce pomoći zemljama članicama Unije, održavajući cenu njihovih hartija od vrednosti tako što će ih kupovati na otvorenom tržištu. Mogu se takođe očekivati dalji koraci ka unifikaciji fiskalne politike zemalja članica, što će biti značajan korak ka lansiranju evrobonda. Dosad najbolji potez ECB bio je omogućavanje bankama da uzmu kredit na tri godine uz kamatu od 1% kroz takozvane dugoročne operacije refinansiranja (LTRO), uz korišćenje široke lepeze aktive kao kolaterala. To je, praktično, eliminisalo mogućnost da neka od većih evropskih banaka bankrotira u skoroj budućnosti. Ovim svakako možemo da objasnimo smanjenje neizvesnosti na svetskom tržistu u poslednih nekoliko meseci, kao i mirno prihvatanje nedavnog smanjenja kreditnog rejtinga Francuske, Španije i ostalih zemalja.

B&F, broj 84, februar 2012.

7


P eR iskoP BORBA ZA SIROVINE

Moja sirovinica, moja slobodica Kada su u pitanju sirovine, u svetu u kome se za proizvodnju jednog litra flaširane potroše tri litre obične vode, izreka „sve što možeš danas ne ostavljaj za sutra“ poprima savim drugi smisao piše: Vladimir Adonov

K

onferencija „Bonn 2011“ (http://www. water-energy-food. org/) održana sredinom novembra prošle godine u Nemačkoj ukazala je na jednostavnu ali fundamentalnu činjenicu koja se u današnjem složenom svetu često previđa ili malo ističe: koliko su međusobno povezane voda, energija i hrana. Proizvodnja hrane zahteva vodu i energiju, za proizvodnju energije - od prerade sirove nafte, preko rada hidroelektrana i nukleranih centrala do proizvodnje biogoriva - neophodna je voda, a za prečišćavanje i distribuciju pijaće vode potrebna je energija. Loše upravljanje vodama smanjuje dostupnost ovog osnovnog resursa, ali istovremeno šteti proizvodnji energije i hrane.

Na primer, za proizvodnju jednog hamburgera utroši se onoliko fosilnog goriva koliko je dovoljno da se kolima pređe oko 40 kilome-

8

B&F, broj 84, februar 2012.

tara, a na uzgajanje životinja namenjenih prehrani otpada trećina ukupne potrošnje fosilnih goriva. Krave moraju da pojedu oko 8 kilograma bilja da bi proizvele kilogram mesa. Za proizvodnju kilograma pšenice neophodno je oko 60 litara vode, za kilogram mesa od 2.500 do 6.000 litara vode, a samo u SAD za uzgoj životinja namenjenih ishrani utroši se više od polovine ukupno upotrebljene vode. Najveća ironija je da se za proizvodnju jedne litre flaširane vode - najpopularnijeg napitka na svetu čija je cena od 240 do 10.000 puta skuplja od vode iz česme - potroše čak tri litre vode koje završe kao otpadne vode. U SAD se procenjuje da se samo za vodu u plastičnim bocama godišnje potroši 17 miliona barela sirove nafte, odnosno iz jednog barela nafte napravi se oko 1.760 jednolitarskih boca.

Nije ludilo nego strategija

I to u svetu u kome je nestašica pijaće vode i energije i dalje problem koji se daleko sporije reševa nego što rastu potrebe. Očekuje se da će u Kini potražnja za vodom do 2030. godine porasti 63 odsto, više nego igde drugde u svetu. Stoga, da bi se pripremila za nestašice, kineska vlada na obalama Bohajskog mora razvija postrojenje za desalinaciju vredno četiri milijarde dolara. Kompleks je gotovo u potpunosti sagrađen u Izraelu a sklopljen u Kini i sastoji se od nasajvremenijih i ekološki podobnih tehnologija. Jedino što „sreću kvari“ je računica po kojoj

su troškovi proizvodnje desalinirane vode dvostruko veći od njene prodajne cene. Uprkos tome, vlasnik kompleksa, konglomerat SDIC u državnom vlasništvu, ima za cilj da do 2020. učetvorostruči proizvodnju sa trenutnih 680.000 kubičnih metara na čak 3 miliona kubičnih metara vode i time obezbedi poziciju najvećeg desalinacijskog postrojenja u Kini. Negde drugde takav bi se potez nazvao državnim ludilom, a u Kini je to državna strategija koja predviđa da se tokom narednih pet godina u taj sektor uloži najmanje 31 milijarda dolara. Ako se ta suma razmotri u svetlu odluke da do 2020. godine učešće domaće opreme umesto sadašnjih 60, čini 90 odsto tehnologije neophodne za desalinaciju i prognoza firme za istraživanje tržišta SBI Energy da će se globalno tržište destilovanja morske vode u istom periodu višestruko uvećati – do godišnje vrednosti od oko 500 milijardi dolara, onda postaje jasno da ambicije Kine prevazilaze rešavanje problema lokalnih nestašica. Kao što je već učinila sa solarnim pločama i turbinama na vetar, njena vlada je odlučila da razvije i jedno od najvećih desalinacijskih tržišta i svet snabdeva pijaćom vodom. Da se Kinezima veruje kako će trenutno neisplativu pretvoriti u vrlo isplativu investiciju potvrđuje i poduži spisak kompanija za desalinaciju kao što su singapurski Hyflux, japanski Toray, španska Befesa, izraelski Brack i američki ERI, koje u Kinu sele svoje istraživačke centre i proizvodnju. Sa druge strane, želja za eksploatacijom novih izvora nafte čija će se poslednja kap iz postojećih izvora prema računici na portalu www. energy.eu potrošiti 22. novembra 2047. godine u 20 sati i 58 minuta, dovela je do toga da se SAD priključe Vijetnamu, Filipinima i drugim zemljama iz regiona u suprotstavljanju Pekingu da kontroliše Južno kinesko more. Usled nadmetanja


oko obezbeđivanja podvodnih rezervi nafte i gasa, tenzije su prisutne od Sredozemlja do Arktičkog okeana. Turska je u sukobu sa Kiprom i u napetim odnosima sa Grčkom i Izraelom zbog polja prirodnog gasa koja se nalaze ispod istočnog Sredozemlja. Rusija, Kanada i SAD nadmeću se oko resursa na Arktiku. Procenjuje se da se samo u Južnom kineskom moru nalazi 61 milijarda barela nafte i gasa, plus 54 milijarde koje tek treba pronaći, dok se za Arktik smatra da ima 238 milijardi barela, a potencijalno i dvostruko više u neotkrivenim izvorima. Ali tu je možda i najopasnija konkurencija, budući da preovlađuju procene kako većina arktičkih izvora minerala leži unutar jedne od „ekskluzivnih“ ekonomskih zona dužine preko 200 milja, gde je problem nacionalnih granica prilično delikatan čak i među tradicionalnim saveznicima.

Usled nadmatanja oko obezbeđivanja podvodnih rezervi nafte i gasa, tenzije su prisutne od Sredozemlja do Arktičkog okeana Ratna matematika

Naime topljenje leda otvorilo je Severozapadni prolaz koji SAD tretiraju kao međunarodni, a Kanada kao svoju teritoriju, što u praksi znači da je pristup stranim brodovima moguć isključivo uz odobrenje vlasti u Otavi. Teško je poverovati da bi ovaj konflikt mogao da višestruko savezništvo pretvori u „zveckanje oružjem“, ali upućeni tvrde da će stručnjaci

za pomorsko pravo godinama biti itekako uposleni. Rusija, osim pitanja teritorijalnih prava, ima i dodatne probleme oko realizacije planova da eksploatacijom ovih resursa obezbedi nove zalihe nafte i gasa u situaciji kada već koristi više od 75 odsto postojećih rezervi. To je pre svega generalno slaba istraženost njene teritorije pod morem, pa su i dokumenta o ovom podvodnom pojasu prilično neutemeljena u pogledu prognoziranih potencijala. Situaciju otežava i pomanjkanje savremenih, ali veoma skupih uređaja za bušenje i specijalnih brodova, kao i neophodne infrastrukture za transport i preradu ugljovodonika. Rastuće ekonomije poput indijske, brazilske i naravno kineske maksimalno su zaoštrile nadmetanje za osnovne resurse, što se navodi i kao ključni argument kada se raspravlja o uzrocima sve većih poremećaja na tržištu hrane. Međutim, „pretresanje“ ovog problema koji je bio neposredan povod za pobune u arapskim zemljama i čiji je rizik za izbijanje društvenih potresa dokazan mnogo puta u istoriji, ukazalo je da ni industrijski najrazvijenije zemlje godinama nisu pravilno investirale u osnovne resurse. To je prema oceni Hamburškog instituta za svetsku ekonomiju (HWWI) takođe uticalo na rast cena sirovina na svetskim berzma - od kakaa i retkih ruda do nafte i zlata, što je stvorilo ogromne probleme i kompanijama koje čak i u uslovima globalne recesije posluju punim kapacitetima. Razlog otežane nabavke sirovina nije samo u visokim cenama, već i u sve oštrijim merama zaštite sopstvenih resursa u zemljama koje su donedavno bile glavni izvoznici jeftinih sirovina, a koje su sada u poziciji da neke od njih i same moraju da uvoze. Zato, ako pohlepa i dalje bude motor ekonomskog rasta, sve veći broj oružanih sukoba je neminovan, upozorava se u izveštaju.

B&F, broj 84, februar 2012.

9


P eR iskoP MAĐARSKA

Uznemireni ljudi hodaju Turiste u Budimpešti zaprepašćuju gomile starih ljudi u pohabanim kaputima koji lutaju ulicama, hodajuće svedočanstvo da trećina Mađara živi ispod linije siromaštva. Najvažniji domaći poslovni magazin HVG osvanuo je krajem decembra sa crnom naslovnom stranom na kojoj je ispisana jedna reč “Vége” (kraj).

M

ađarska, o kojoj pišu bukvalno sve evropske novine, našla se na putu da postane prva zemlja članica kojoj će Evropska unija uvesti sankcije. Nakon serije naoko nepovezanih poteza desničarske vlade Viktora Orbana, narušena je nezavisnost centralne banke, sudstva i komisije za zaštitu podataka. Uz sankcije, u igri je i pritisak EU i MMF da Mađarskoj, na ivici ekonomskog ambisa, uskrate finansijsku pomoć od 20 milijardi evra ako stvari ne dovede u red. Orban prema poslednjim vestima popušta na gotovo svim frontovima i sporazum sa MMF mogao bi biti postignut u martu.

Svet najviše brine što Orbanova vlada, koja ima većinu u parlamentu, ukida demokratske ustanove i doprinosi rastu autoritarnosti. U samoj Mađarskoj, na krajnjoj desnici jača partija Jobik a na levici izrasta novi pokret Solidarnost, koji je de-

10

B&F, broj 84, februar 2012.

mokratskim parlamentarnim strankama ponudio da mu se pridruže i osnuju pokret “Milion za demokratiju”, i kojeg podržavaju i sindikati. Istovremeno, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se atmosfera mržnje, koju su posejale populističke i ekstremističke stranke, širi: dve trećine Mađara veruje da je uticaj Jevreja na njihovu privredu previše jak, i da Romi imaju genetsku predispoziciju ka kriminalu. Takvo raspoloženje vlada i u delovima Poljske, u Rumuniji i Bugarskoj, piše Špigl u seriji tekstova posvećenoj usponu ekstremno desnog populizma u ovom delu Evrope. Vlasti u Budimpešti imaju rok do 17. februara da odgovore na dopise Evropske komisije. Postupak je komplikovan i dugotrajan: ako Mađarska odgovori Komisija će odgovore analizirati do sredine aprila, a ako bude ignorisala njene zahteve stvar će završiti na Evropskom sudu pravde, gde bi postupak mogao da potraje i duže od godinu dana. Orban je na vlast došao 2010. godine, posle 11 godina vlasti socijalista koji su značajno doprineli vrtoglavom zaduživanju zemlje, a nisu ništa učinili na reformama. U parlamentu je dobio dvotrećinsku većinu što mu je omogućilo da, između ostalog, pokrene ustavne promene koje su u EU ali i u mađarskoj javnosti protumačene kao antievropske, antidemokratske i da vode ka totalitarizmu. U januaru ove godine na snagu je stupio novi ustav, napisan u nacionalističkom, konzervativnom i tradicionalističkom tonu. Početkom prošle godine usvojen je novi medijski zakon kojim su propisane visoke kazne za novinare. Predstavnici zelenih i demokratski orijentisanih evropskih partija

traže da se Mađarskoj suspenduju glasačka prava, ali taj predlog ima slabe šanse da bude usvojen tim pre što su šefovi evropskih vlada, kao i Orban, članovi stranaka koje pripadaju Evropskoj narodnoj partiji. Još je neprijatnije što sankcije praktično imaju slabo dejstvo. I Austriji su pre 11 godina uvedene sankcije zbog dolaska ekstremne desnice na vlast, pa je ta mera imala slabog efekta. Pokret za bolju Mađarsku (poznatiji kao Jobik) mogao bi dobiti značajan broj glasova na opštim izborima zakazanim za 11. i 25. april. On je 2010. godine osvojio 17 odsto glasova i postao druga najjačka politička snaga u Mađarskoj. Sastavljen je iz tri partije od kojih jedna ima veliku podršku na istoku Mađarske, gde birači žele snažnu ruku države u nošenju sa svakodnevnom nemaštinom i dovođenje specijalnih policijskih snaga koje bi ih zaštitile od Roma. Druga grupa, inspirisana mitom o invaziji jevrejskih građevinskih preduzimača, želi raskid sa kapitalizmom i Evropskom unijom. Treću frakciju čine grupe koje zvanično izražavaju svoje veze sa nacional-socijalizmom. Na levici, mađarski pokret Solidarnost, napravljen je po ugledu na istoimeni poljski pokret, a na njegovom čelu je Peter Konja (42) bivši major u mađarskoj vojsci i predsednik sindikata zaposlenih u vojsci. Pokret je početkom januara organizovao najveće demonstracije od 1989. godine na kojima je učestvovalo oko 50.000 ljudi. Inicijalna kapisla za formiranje Solidarnosti bila je odluka vlade da smanji plate učiteljima, vojnicima, vatrogascima i policajcima. T.J.


P eR iskoP ŠPANSKA SVAKODNEVICA

Tamna je noć Barovi i restorani u živopisnom Burgosu i dalje su puni, jer tapas i čaša vina ovde čine suštinski deo života, ali su kafanske priče sve sumornije i svode se na prebrojavanje - ko još uvek ima posao. Inženjeri intenzivno uče nemački, portugalski ili kineski u nadi da će uspeti da nađu posao u Hamburgu, Riju ili Šangaju, a mladi bržebolje skidaju tetovaže da bi bar kratkoročno mogli da se zaposle kao policajci ili vatrogasci. Piše: Aleksandar Kocić, Madrid *

12

B&F, broj 84, februar 2012.

N

a oko dva sata kolima severno od Madrida nalazi se Burgos. Ovaj predivan grad sa uskim starim ulicama i jednom od najvećih katedrala u Španiji poznat je po hladnom vremenu i dobroj kuhinji. Burgos leži na 900 metara nadmorske visine i vazduh u gradu uvek je oštar. Burgosane je najlakše prepoznati po tome što i leti prebace džemper ili jaknu preko ruke, da se nađe. Ali bez obzira na vreme, kafanice u starom gradu uvek su prepune jer se ovde, u srcu pokrajine Kastilje i Leon, uvek jede dobro. Lokalna supa, Kasteljana, puna hleba, kobasice i luka, najbolje ugreje kad se sklonite sa hladnih ulica, i često se u barovima servira u šoljicama za kafu, kao dobrodošlica na račun kuće. Ali ono po čemu je Burgos poznat u celoj Španiji jeste jagnjetina. Ovde se jede uz zelenu salatu, nikako kupus, i ako zatražite krompir, pečeni ili prženi svejedno, konobar će vas prezrivo pogledati i najverovatnije odbiti da vam ga donese.

Burgos je industrijski grad, okružen fabrikama. Tu su francuski L’Oreal, australijski Amcor i američki Firestone. Ali ono od čega Burgos zapravo živi su mala i srednja preduzeća, mahom proizvođači delova za automobile iz drugog kruga. Osim njih, tu su drvna industrija i neizbežni građevinarci. I tako se u Burgosu lepo živelo i zarađivalo, sve dok balon nije pukao. Automobilska industrija je posrnula jer kola malo ko kupuje, građevinska industrija se urušila i povukla za sobom mnoge druge, uključujući i lokalne banke. Mnogi su ostali bez posla i više nije lako naći sagovornika koji će vam reći da ga kriza ne pogađa. Moja prijateljica Rut radi u telefonskoj službi lokalne banke Caja de Burgos. Kao i većina prezaduženih lokalnih banaka u Španiji, Caja de Burgos se nedavno integrisala sa jos tri slične, od kojih svaka ima

svoju telefonsku službu. Rut ovih dana čeka da sazna da li će zbog te ‘sinergije’ ostati bez posla. Takvih priča ima na svakom koraku. Barovi i restorani u Burgosu i dalje su puni, jer tapas i čaša vina ovde čine suštinski deo života, ali su kafanske priče sve sumornije i svode se na prebrojavanje - ko još uvek ima posao. Krajem januara broj nezaposlenih u Španiji prešao je psihološku granicu od pet miliona. To znači da je preko 23% odsto Španaca bez posla i istovremeno da svaki peti nezaposleni građanin Evropske unije živi u Španiji. Redovi ispred biroa za nezaposlene su svakim danom sve veći, ali je bar do sada sistem socijalne zastite funkcionisao prilično dobro. Oni

koji aktivno traže posao mogu da računaju na pristojnu finansijsku pomoć. Sada se, međutim, pojavljuju dodatne neizvesnosti - fondovi socijalne zaštite su uveliko u minusu, što znači da ovako neće moći još dugo, i svi čekaju da vide koje će to nove mere doneti nedavno izabrana konzervativna vlada Marijana Rahoja. One donete u prvih mesec dana mandata nove vlade nisu popularne ali su bar bile očekivane - porez na plate je poveći, oni sa najvećim primanjima sada državi vraćaju 56% svoje plate, što Španiju izjednačuje sa zemljama poput Danske ili Švedske, poznatim po visokim porezi-


ma za bogate. Eh, da je i sve ostalo kao u Švedskoj ili Danskoj, reći će vam ljudi koji satima stoje u redovima ispred biroa za nezaposlene. Do posla je sve teže doći i ljudi su postali spremni na sve. Dok jedni, uglavnom inženjeri, intenzivno uče nemački, portugalski ili kineski u nadi da će uspeti da nađu posao u Hamburgu, Riju ili Šangaju, drugi brže-bolje skidaju tetovaže kako bi na intervjuu za posao izgledali bolje. Paukova mreža na vratu ili piton na nadlaktici su do skoro bili poželjan modni detalj. Sada su, međutim, mrlja u CV-ju koje se treba rešiti što pre. Skidanje tetovaže moze da košta od 200 do 1.500 evra, ali se to smatra korisnom investicijom na duži rok. Zato je klinika za skidanje tetovaže Planas u Barseloni, prema pisanju dnevnika Vanguardia, zabeležila porast broja mušterija od preko 80% u poslednjih nekoliko godina. Najveći broj klijenata su oni koji traže posao u državnoj službi - policija ili vatrogasna služba, na primer, ne primaju tetovirane - i oni koji se nadaju poslu u hotelima, prodavnicama i sl. To su mahom mladi ljudi spremni na sve ne bi li se dokopali posla. A to nije nimalo lako. Nezaposlenost među mladima u Španiji je skoro 50%. Poslodavci uglavnom traže radnike sa iskustvom i kada se reše da zaposle mladog radnika, nude samo kratkoročne ugovore. Deo razloga zašto je tako leži u činjenici da je one sa stalnim ugovorima teško i skupo otpustiti, pa se poslodavci ne usuđuju da

otvaraju nova stalna radna mesta. Tako je Španija došla do paradoksa da dobro zaštićeni očevi i majke predstavljaju najveću prepreku zaposlenju svoje dece. Sada se i to menja, ali na gore. Španija je do sada uspevala da preživljava krizu bez većih socijalnih nemira zahvaljujući jakim porodičnim vezama koje nezaposlenima pružaju oslonac. Ako jedan član porodice ostane bez posla, tu su drugi, tu su babe i dede da pošalju jaja i šunku sa sela, stričevi i tetke da pomognu finansijski. Sada je, međutim, sve više porodica u kojima su i otac i majka ostali bez posla. Nema ko više da pomaže, a ni da otplaćuje stambeni kredit. Svakog dana televizija je prepuna potresnih snimaka deložacija ljudi koji više ne mogu da otplaćuju svoje stambene kredite. Suze, vriska, komšije koje telima sprečavaju policajce da uđu u zgradu i očajni izrazi lica vlasnika stanova koji ne znaju gde će te noći naći krov nad glavom. Svaki dan nekoliko stotina porodica mora da napusti svoj stan. I tu se njihovi problemi ne završavaju. Prema španskom zakonu, oni koji su uzeli stambeni kredit moraju da ga vrate bez obzira da li im je stan koji su kupili tim kreditom oduzet ili ne. Takvi ljudi i njihovi žiranti - mahom roditelji i rodbina koji su dali garancije da će kredit biti vraćen - ostaju pod obavezom da kredit otplate. Slike jesu potresne ali ne iznenađuju. U godinama kada je sve išlo kako treba, Španci su se zaduživali

bez mnogo brige. U zemlji kojoj je od ulaska u Evropsku uniju 1986. išlo uvek samo na bolje, niko nije pomišljao da situacija jednog dana može da se okrene. Za kredit za stan, dovoljno je bilo imati 20% za učešće. A onda je došlo do kreditne krize u SAD. Vrlo brzo, kreditni fondovi u prezaduženim španskim bankama su presušili. Građevinski balon je pukao, a pošto je činio četvrtinu španske privrede, povukao je za sobom i sve ostalo. Španija trenutno ima oko 700.000 neprodatih novo-izgrađenih stanova. O kakvom se padu radi, lako moze da se vidi čim se izađe iz Madrida ili Barselone. Benalup je selo na jugozapadu Španije, u pokrajini Kadiz. Do skoro je to selo bilo poznato po najvećem broju luksuznih automobila u tom delu zemlje. Sada je Benalup rekorder po nečem drugom - ne samo što ima najveću nezaposlenost u zemlji, nego i u Evropi. U selu sa nešto preko 6.000 stanovnika, 1.500 je bez posla. Četiri petine meštana radilo je po gradilištima na obližnjoj atlantskoj obali. Mladi su napuštali školu u šesnaestoj jer su na gradilištu mogli za 3,5 radna dana nedeljno da zarade i do 3.000 evra mesečno. Taj novac slivao se u kredite za kuće i kola. Blistavi audiji i BMW-ovi i dalje stoje parkirani u uskim ulicama Benalupa, ali ih njihovi vlasnici sada sve manje voze. Sa druge strane, redovi u narodnim kuhinjama sve su veći. Ljudi se otimaju za kurseve preobuke za bilo koju struku, jer na taj način dobijaju od države oko 500 evra mesečno. Zato će Benalup uskoro dobiti desetak novih grafičkih dizajnera. Gde će se oni zaposliti, niko ne zna. Možda će morati stopama svojih očeva i dedova - u Nemačku, Švajcarsku ili Francusku. U Španiji, kao što pre neki dan reče premijer Marijano Rahoj, ono najteže tek dolazi. *Autor je profesor na Universidad Europea de Madrid

B&F, broj 84, februar 2012.

13


Integralna rešenja za hotelsko poslovanje Do nedavno su mnoga ključna područja hotelskog poslovanja obrađivana sasvim odvojeno i zato su to bili međusobno nepovezani sistemi sa nekompletnim informacijama i razdvojenim poslovanjem. Kompanija Špica, između ostalog, razvila je rešenja za sva područja poslovanja u hotelu. Centralni hotelski sistem obuhvata: recepciju, inteligentni sistem VingCard brava u hotelskim sobama, ORION sistem za upravljanje potrošnjom električne energije, kontrolu ulaza za zaposlene, upravljanje radnim vremenom zaposlenih, pristup zajedničkim prostorijama, pristup parkingu, pristup liftovima, kontrola pristupa za SPA, Welnes centre i bazene, bezgotovinska plaćanja i dr. Darko Korać, generalni direktor kompanije Špica Centar u Beogradu, kaže da svaku firmu treba vrednovati po tome, kako efikasno funkcionišu njene poslovne funkcije i kako se troši radno vreme.  Špica upravo nudi rešenja za efikasno poslovanje i racionalno korišćenje radnog vremana zaposlenih. Hotelijerstvo, zbog svoje posvećenosti gostima, oblast je gde su kontrola pristupa i radno vreme izuzetno važni za uspešno poslovanje.

Hotelske brave i sistemi

Špica je dugogdišnji ekskluzivni partner norveške kompanije VingCard Elsafe, kako za Srbiju, tako i za ostale države bivše Jugoslavije, svetskog lidera na polju proizvodnje hotelskih brava i sistema za upravljanje potrošnjom energije koji odgovaraju najvišim sigurnosnim standardima. VingCard Alfa i Classic  brava za ID kartice sa magnetnim zapisom, VingCard Classic RFID brava za beskontaktnu ID karticu ili neka od brava iz serije VingCard Signature, uz mogućnost izbora završne obrade i ručki, dizajniranih od strane vrhunskih italijanskih dizajnera, lako će se uklopiti u enterijer svakog hotela. Upotrebom VingCard hotelskih brava povećava se sigurnost, jer ID karticu nije lako kopirati, kao što je to slučaj sa klasičnim ključem, a visoka pouzdanost i jednostavnost upotrebe VingCard brava i Špicinih rešenja nude gostu poseban osećaj udobnosti i poverenja. Različite tehnologije identifikacije (magnetna kartica, smart kartica/kontaktna, RFID kartica/

beskontaktna, hibridne kartice sa kombinovanim tehnologijama), omogućavaju uvođenje takozvane  “univerzalne kartice“, koju gosti i zaposleni upotrebljavju na svim tačkama identifikacije u hotelskom okruženju. Univerzalna kartica (multi-application card), se temelji na RFID i smart tehnologiji i omogućava: integracije raznih rešenja, bolji uvid u organizaciju poslovanja, lakše usklađivanje naloga i brže prilagođavanje tekućim zahtevima. IQroom je inteligentni sistem koji svojom modularnom koncepcijom integriše više različitih infrastruktura hotelske sobe u jedan uređaj. Time se znatno povećava pouzdanost i smanjuje cena sistema. Sistem omogućava, u svakom trenutku, bilo kome od osoblja hotela da ima uvid: koje sobe se sređuju, koje sobe su spremne za prijem gosta, da li je gost trenutno u sobi, aktivnost alarma itd. Tehničko osoblje može, sa centralnog računara, upravljati klimom i isključiti grejanje ili hlađenje u onim delovima hotela u kojima gosti trenutno ne borave. Dodajući dodatne module u sistem (module za upravljanje rasvetom hotela, module za upravljanje klimom, module za bezgotovinsko plaćanje usluga, pristup na parkinge, bazene i slično) ROOMMASTER postaje sistem koji može upravljati i nadzirati rad vitalnih funkcija hotela. Rešenja kompanije Špica, i njenih partnera, obezbeđuju sve neophodne funkcije koje su vam potrebne za efikasno upravljanje hotelom, uz punu fleksibilnost, omogućavajući prilagođavanje zahtevnim poslvnim potrebama, pritom osiguravajući bezbednost i zadovoljstvo hotelskih gostiju. Nadzorom i upravljanjem hotelskim sistemima za osvetljenje, klima, mini barove, internet, kao i ostalim potrošačima, postižu se značajne uštede energije, smanjivanje troškova održavanja i povećanje upotrebnog veka osnovnih sredstava. Integrisani hotelski sistemi omogućavaju brži, jednostavniji i sigurniji nadzor ulaska u hotelske sobe kao i ostale prostorije unutar i izvan hotela (parking, garaža,....). Centralni prekidač s odlagačem kartice omogućava znatnu uštedu električne energije. Gost po ulazu u sobu karticu-ključ odlože u odlagač i

samim tim uključuje centralni sobni prekidač za svetlo, klimu i druge uređaje. Centralni odlagač je preko sobnog kontrolera ili preko Špicinog sistema Time&Space povezan s centralnim nadzornim sistemom hotela. To ovlašćenom osoblju omogućava centralizovani pregled statusa svih soba hotela. Pored statusa zauzetosti sobe, sistem šalje i druge poruke: Ne ometaj, Pospremite sobu i dr. Hotelijerstvo je poslovno okruženje u kome se radni zahtevi obavljaju brže nego na drugim mestima i zavise od kapaciteta i popunjenosti hotela. Dobra organizacija rada u takvim situacijama značajno povećava efikasnost i time štedi vreme i novac. Tačan pregled prisutnost/ odsutnost u strukturi radnog vremena značajno olakšava izbor najbolje strategije, koja omogućava neometano poslovanje i u vremenu najveće popunjenosti hotela. Upravo jedno kompletno, fleksibilno i modularno rešenje za evidenciju radnog vremena i kontrolu pristupa, kao što je Time&Space, može da menadžmentu hotela ponudi objektivne podatke o zaposlenima. Modularni koncept i širok izbor parametara omogućavaju precizno prilagođavanje sistema specifičnim tehnološkim i poslovnim zatevima. Bilo da se radi o obračunu radnog vremena, kontroli pristupa, automatskom planiranju smena ili integrisanom video nadzoru, Time&Space je dokazan, standardan i pouzdan proizvod sa više od 3000 instalacija u EMEA regiji. Povezivanjem do sada odvojenih poslovnih sistema u jednu celinu, dobijamo poslovno okruženje gde je moguće efikasnije planirati upravljanje ljudskim, finansijskim i materijalnim sredstvima. Na taj način, moguće da kroz uporednu analizu podataka dobijenih iz sistema evidencije radnog vremena Time&Space i inteligentnih hotelskih rešenja, kao što su IQroom ili RoomMaster, dobijamo objektivne podatke o utrošku sredstava, što uz upotrebu dobrog sistema planiranja raspoloživih ljudskih resursa dovodi, kroz povećanje efektivnosti i efikasnosti rada zaposlenih, do povećanja isplativosti ulaganja i bržeg povratka investicije. Jasno, sve uz maksimalno zadovoljstvo i poverenje gostiju, bez kojih nema uspešnog hotela.


BiZ N is INDUSTRIJSKI SISTEM SRBIJE (III)

Formula za oporavak Formula oporavka i transformacije domaće industrije zasnovana je na tri strateška instrumenta: revitalizacija, reinženjering i razvojna ekspanzija. Početni korak je revitalizacija velikih kompanija i industrijskih sistema, u čemu država može i treba da odigra značajnu ulogu kroz nove modele partnerstva javnog i privatnog sektora. Kao primer može da posluži inicijativa revitalizacije automobilske industrije u trouglu Zastava - FIAT - MERR i nova inicijativa vezana za Železaru Smederevo, ali uz značajna poboljšanja. Piše: Prof. dr Petar B. Petrović, dipl. maš. ing.*

K

ljučno pitanje za budućnost domaće industrije glasi: kakve razvojne programe ćemo uspostaviti da bi se industrijski sistem izveo iz dugotrajne krize? Pesimistički scenario, oličen u trajnoj stagnaciji i siromaštvu, izvestan je ukoliko se bude istrajavalo na neodlučnoj industrijskoj politici u kojoj je zalaganje za oporavak samo deklarativno, dok se, u stvarnosti, industrija suštinski marginalizuje. Takav scenario je fokusiran na koncept industrijskog samorazvoja, zasnovanog na slučajnom prilivu inostranih investicija i odsustvu delotvorne regulatorne funkcije države. Ovakva politika je obeležila period od 2000. do 2010. godine a njen nastavak neminovno vodi daljem rasipanju nacionalnih resursa, gubitku radnih mesta, daljoj tehnološkoj razgradnji i rastućim socijalnim tenzijama. U tom slučaju je realan rizik od kolapsa industrijske proizvodnje i potpunog urušavanja industrijskog sistema Srbije.

Optimistički scenario podrazumeva oporavak industrije, čiji su osnove operativnog delovanja definisane novom strategijom i politikom razvoja

16

B&F, broj 84, februar 2012.

industrije Srbije za period 2011. do 2020. godine. U dokumentu se polazi od realnog stanja industrije i njegovih posledica na ukupni društveni razvoj i istovremeno nude konkretne mere za izlazak iz krize i pokretanje održive spirale tehnološkog razvoja. Kao primarni strateški cilj navodi se održiv i dinamičan razvoj industrije, koja može da se uklopi u jedinstveno tržište EU i izdrži konkurentski pritisak njenih članica. Stoga je nova strategija usaglašena sa industrijskom politikom Evropske Unije i sa strateškim prioritetima sadržanim u dokumentu Evropa 2020. U domaćoj strategiji je zauzet kategorički stav da su održiv privredni rast i makroekonomska stabilnost Srbije neostvarivi bez stabilnog rasta industrijske proizvodnje, njenog dominantnog uticaja na izvoz, a time i na platni bilans. Izvoz i investicije u prerađivačku industriju su u centru pažnje nove industrijske politike, kao ključni generatori rasta BDP u narednoj deceniji. Formula oporavka i transformacije industrije zasnovana je na tri strateška instrumenta: revitalizacija, reinženjering i razvojna ekspanzija. Njihovom

doslednom primenom industrijski sistem bi se izveo iz kriznog stanja i sprovela sistematska reindustrijalizacija ekonomskog sistema Srbije. Ovi instrumenti se primenjuju etapno i imaju dugoročni karakter, jer zahvataju period od dve decenije. Revitalizacija (2011–2015): početak oporavka kroz selektivnu konsolidaciju i dovođenje u funkcionalno stanje postojećih proizvodnih resursa, posebno velikih kompanija i industrijskih sistema, kao stožera oko kojih će se formirati klasteri malih i srednjih preduzeća. Rast konkurentnosti se u okviru ovog instrumenta ostvaruje kroz razvoj baznih faktora i kroz investicije. Reinženjering (2015–2020): Ekspanzija u postojećim okvirima kroz ekstenzivnu rekonstrukciju tehnoloških osnova u niskotehnološkim i srednjetehnološkim sektorima, uključujući i ekstenzivnu izgradnju ICT baze u okviru strateškog projekta Digitalna agenda za industriju Srbije. Rast konkurentnosti se u okviru ovog instrumenta ostvaruje kroz investicije i inovativne procese, kao i ekstenzivni rast sektora malih i srednjih preduzeća. Razvoj (2020–2030): promena tehnološkog profila industrije, kroz pomeranje težišta industrijske proizvodnje iz dominantno niskotehnoloških sektora ka sektorima srednjih i visokih tehnologija. Rast konkurentnosti se u okviru ovog instrumenta dominantno ostvaruje kroz ekstenzivne inovativne procese.

Novi tehnološki profil

Revitalizacija industrije Srbije, odnosno prva etapa oporavka i transformacije industrijskog sistema Srbije, fokusirana je na povećanje obima proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta (pariranje ekonomijama u okruženju čije industrije zapošljavaju višestruko veći broj radnika). Revitalizacijom velikih kompanija i industrijskih sistema biće značajno unapređen tehnološki profil domaće industrije i ojačana njena izvozna sposobnost. Država mora da stvo-


Obim industrijske proizvodnje ostvaren u prethodnih pedeset godina i granični modeli industrijskog rasta u budućnosti.

Izvor: AINS Progam NTPS i RZR (indeksirano u odnosu na 1990. godinu)

ri opšti ambijent za funkcionisanje ovog instrumenta i da preuzme vodeću ulogu u njegovoj implementaciji kroz široku inicijativu na nacionalnom nivou i izgradnju novih modela partnerstva javnog i privatnog sektora (PJP), lišenih socijalne komponente. Kao primer može da posluži PJP inicijativa revitalizacije automobilske industrije u trouglu Zastava - FIAT MERR, ali uz značajna poboljšanja. Ona se pre svega odnose na potenciranje sopstvene razvojne komponente i daleko širi sektorski zahvat, uključujući i procese defragmentacije tehnoloških lanaca proizvodnje i snabdevanja, kao i aspekte ravnomernog regionalnog razvoja. Nova PJP inicijativa Vlade Republike Srbije vezana za Železaru Smederevo je takođe primer ove vrste, ali je on kao i u prethodnom primeru, izolovan i lokalizovan slučaj, bez potrebne sistemske komponente. Mada sasvim poželjni i neophodni, bez sveobuhvatne strategije i sistemskog delovanja, ovakvi potezi države mogu da budu kontraproduktivni. Pored aktivnog i efikasnog angažovanja, u ovom procesu je vrlo značajno da država uspostavi mehanizme sinhronog delovanja u ekonomskoj i inženjerskoj

ravni. Ključna odlika ovog instrumenta jeste da se rast konkurentnosti ostvaruje dominantno kroz razvoj baznih faktora i delom kroz investicije. Ukoliko se prva etapa uspešno realizuje, druga, odnosno reinženjering, predstavlja sistematsku rekonstrukciju tehnoloških osnova i tehnološku defragmentaciju proizvodnih lanaca industrije Srbije kroz intenzivni razvojno-inovacioni proces. Osnovni cilj u ovoj etapi je jačanje produktivnosti, konkurentnosti i kvaliteta kroz tehnološku modernizaciju i postepeno uvođenje visokotehnoloških sadržaja u domenu proizvodnih programa, proizvodnih procesa i organizacionih modela. Dodatni cilj je suštinski pomak ka proizvodima višeg stepena prerade i veće dodate vrednosti, uz obogaćivanje proizvoda širokom paletom uslužnih sadržaja, kao vrlo značajne komponente savremene industrijske proizvodnje. Ovakvim promenama stvorile bi se realne osnove za dugoročno održiv rast industrijskog izvoza. Ekstenzivni rast kvalitetnih malih i srednjih preduzeća i preduzetništva koje će biti orijentisano na proizvodnju je jedna od ključnih karakteristika ovog instrumenta. Takođe, puna implemen-

tacija ovog instrumenta donosi značajan rast broja industrijskih radnika. Okončanjem ove etape broj industrijskih radnika bi bio udvostručen u odnosu na stanje u 2011. godini, što znači od 250.000 do 300.000 novih radnih mesta. Reinženjering tehnoloških osnova nije moguć bez bitne promene kvalifikacione strukture, tako da ovaj instrument podrazumeva i značajan impuls za oporavak i razvoj sveukupnog korpusa inženjerstva. Rast konkurentnosti se u okviru ovog instrumenta ostvaruje dominantno kroz investicije i delom kroz inovativne procese. Razvojna ekspanzija je treća etapa, čiji je ključni cilj promena tehnološkog profila industrije Srbije, odnosno značajan pomak njenog težišta iz dominantno niskotehnoloških ka visokotehnološkim sektorima. Ovaj vrlo kompleksan i delikatan transformacioni proces ostvaruje se kroz jačanje postojećih i izgradnju novih visokotehnoloških sektora, a prati ga intenzivno povezivanje sa istraživačko-razvojnim i obrazovnim institucijama, kao i ekstenzivni procesi transfera industrijskih tehnologija, pre svega iz evropskog industrijskog prostora. Ovaj instrument podrazumeva i sinhrone procese u obrazovnom i istraživačko-razvojnom segmentu, posebno u domenu inženjerskih nauka i industrijskih tehnologija. Samo vitalna industrija, koja poseduje strukturnu kompletnost, funkcionalne inovacione mehanizme i respektivne investicione kapacitete, može da ostvari razvojnu ekspanziju u pravcu visokotehnoloških sektora i novonastajućih tehnologija i industrija. Rast konkurentnosti oporavljenog i tehnološki inoviranog industrijskog sistema se u okviru ovog instrumenta dominantno ostvaruje kroz ekstenzivne inovativne procese. Za transformaciju industrije Srbije značajno je pokretanje tri strateška i dugoročna transsektorska programa: ekološki kompatibilna industrija; industrija sa efikasnim korišćenjem resursa i digitalizovani proizvodni procesi / ICT agenda za industriju.

B&F, broj 84, februar 2012.

17


BiZ N is Sistemski pristup i transfer znanja

U kontekstu implementacije, nova strategija razvoja industrije Srbije predviđa niz mera i aktivnosti, među kojima su od posebnog sistemskog značaja: Izrada tehnološke mape industrije sa detaljnim, objektivnim i kritičkim sagledavanjem raspoloživih ljudskih i materijalnih resursa, strukture proizvodnih programa, organizacionih modela, tehnoloških osnova u delu projektovanja proizvoda/procesa, proizvodnje i marketinga, kompletnost/fragmentacija proizvodnih lanaca i lanaca snabdevanja, interakcije sa poslovnim okruženjem, regionalna organizacija, „veliki-mali“ klasterske strukture i tehnološki polovi; Izrada detaljnog programa implementacije inovativnih procesa u LMT sektorima industrije sa paralelnim fokusom na velike industrijske sisteme nosioce/generatore razvoja i segmenta malih i srednjih preduzeća, uključujući tehnološke inkubatore i druge instrumente za stimulisanje i jačanje preduzetništva i preduzetničkog duha, posebno u delu transfera znanja iz akademske sredine u industrijski prostor (prevođenje znanja u industrijsku inovaciju). Uspostavljanje programa Nacionalne tehnološke platforme (NTPS), kao novog naučnog-istraživačko i razvojnog okvira za interakciju domaće nauke i industrije, koji deluje unutar razvojnog trougla industrija – istraživanje - investicije, i koji je izveden iz programa Evropskih tehnoloških platformi (ETP) primenom NRTP mehanizma za implementaciju ETP na nacionalne i regionalne ekonomije zemalja članica EU; uspostavljanje intenzivne saradnje sa relevantnim individualnim platformama ETP, posebno sa tehnološkom platformom ManuFUTURE (Future Manufacturing Technologies of Europe), čija vizija i strateška agenda mogu da budu polazna osnova za transformaciju industrije Srbije u sklopu evropskih integracionih procesa; Inicijator NTPS programa i koordinator njegovog razvoja je Akademija inženjerskih nauka Srbije - AINS.

18

B&F, broj 84, februar 2012.

Evropska perspektiva

Pored prethodno navedenog okvira koji u svojim osnovama određuje nova industrijska politika, za transformaciju industrijskog sistema od posebnog značaja su i evropski integracioni procesi. Evropska Unija je visokotehnološko društvo koje svoju egzistenciju zasniva na neprekidnom procesu tehnološkog razvoja i inovaciji. Evropski integracioni procesi stvaraju novi ambijent, koji je bitno drugačiji od postojećeg, što zahteva odgovarajuće promene i prilagođavanje industrijskog sistema Srbije. U tom kontekstu ključno je uspostavljanje i sistematska implementacija dva nova regulatorna instrumenta pomoću kojih je moguće efikasno upravljanje transformacionim procesima industrije Srbije. To su kompatibilnost i komplementarnost. Kompatibilnost je instrument kojim se obezbeđuje usklađivanje industrije Srbije sa standardima industrijske proizvodnje EU. Kompatibilnost se ostvaruje u četiri ravni: kompatibilnost organizacionih struktura i poslovnih modela; kompatibilnost po osnovu održivog razvoja i implikacije tog okvira na proizvodni sistem; kompatibilnost proizvodnog sistema po osnovu društvenih izazova (globalni trendovi), uz uvažavanje sopstvenih nacionalnih i regionalnih specifičnosti; tehnološka kompatibilnost i kompatibilnost modela tehnološkog razvoja. Komplementarnost obezbeđuje industriji Srbije dugoročno održivu ekonomsku i tehnološku egzistenciju, pre svega kroz konkurentnost proizvodnog sistema koja će biti zasnovana na nacionalnim komparativnim prednostima, a koje se crpu iz: nacionalne kulturne baštine; nacionalne industrijske tradicije; geografskih i regionalnih osobenosti i raspoloživih infrastrukturnih, prirodnih i posebno, ljudskih resursa. Za delotvorno sprovođenje navedenog modela oporavka i razvojne ekspanzije, neophodno je uspostaviti efektivne mehanizme za sinhrono delovanje u društveno-političkoj,

makroekonomskoj i tehnološko-inženjerskoj sferi. Efektivnost podrazumeva stvaranja odgovarajućih institucionalnih okvira, koji bi mogli da se baziraju na tri stuba: Ministarstvo industrije - za sinhrono političko delovanje i jasnu poruku dugoročnog političkog opredeljenja ka razvoju industrijskog sistema kao ključne poluge ekonomskog i opšteg društvenog razvoja Srbije; Institut za industrijske tehnologije i inovaciju - novi formalni okvir za jačanje sprege između industrije i nauke, odnosno pragmatizaciju nauke, jačanje afiniteta industrije za inovaciju i praktičnu primenu naučnih rezultata, kao i sinhronizovanje istraživačko-razvojnog i industrijskog sistema u smislu njihove programske komplementarnosti i sinhronizma u delovanju (formalni okvir za premošćavanje ’doline smrti’), i Razvojna banka Srbije - za objedinjeno delovanje u makroekonomskom i finansijkom sektoru, usmerena ka sistemskom oporavku industrijskog sistema i jačanje njegove konkurentnosti kroz razvoj baznih i inovativnih faktora. Naša posvećenost rešavanju društvenih problema i izazova, a revitalizacija i oporavak industrijskog sistema je jedan od najvećih, odrediće da li će se Srbija kretati u prostoru pesimističkog ili optimističkog scenarija. Ovi transformacioni procesi takođe imaju i veliki značaj za evropske integracije, mada to sada tako ne izgleda. Objektivno najveća prepreka na ovom putu je zapuštenost problema, nastala kao posledica gotovo neverovatno dugog izostanka delotvorne rekacije države na kriznu situaciju. *Autor je redovni profesor Mašinskog fakulteta u Univerziteta u Beogradu, dopisni član Akademije inženjerskih nauka Srbije (AINS) i predsednik Odbora za Nacionalne tehnološke platforme Srbije AINS – NTPS program Integralni tekst možete preuzeti na web portalu NTPS Programa: www. ntp.rs


BiZ N is FABRIKA „MILAN BLAGOJEVIĆ”

Druga mladost „smederevca” Modernizovani „smederevac” najviše se prodaje u Srbiji i regionu, dok su ekološke peći, pre svega one na pelet, najtraženije u najrazvijenijim zemljama. Kada bi državne mere bile podsticajnije, kao što je to slučaj u mnogim evropskim zemljama, njihova prodaja mogla bi da se poveća i kod nas, ističu u fabrici „Milan Blagojević”. piše: Milica Milovanović

F

abrika „Milan Blagojević” iz Smedereva (MBS), članica Invej grupe, prošlu godinu završila je sa rastom prodaje na domaćem terenu i u inostranstvu, pa je tako poslovna dobit povećana za 38 odsto u odnosu na 2010. a prihodi su, u isto vreme, skočili za 33 odsto. U ovoj godini planiraju da izvezu 10 hiljada aparata više na strana tržišta a da poslovnu dobit iz 2011. premaše za 50 odsto. Sa direktorkom MBS-a Sofijom Stančić razgovarali smo o podmlađivanju čuvenog „smederevca”, planovima da se starim mašinama u fabrici pridruži robot i o tome kako preduzeću uspeva da u roku naplati sva potraživanja.

Šta je bilo presudno za uspešnu prodaju i u vremenu krize i na

20

B&F, broj 84, februar 2012.

čemu zasnivate još optimističnije planove? Sofija Stančić: Naš uspeh leži u plasmanu na inotržišta. U 2011. uspeli smo da u tom segmentu ostvarimo rast prodaje od 16 odsto u odnosu na prethodnu godinu, sa šest hiljada aparata više koji su otišli put 25 zemalja. Mi, inače, imamo jako malu dobit na klasičnom programu „smederevaca” koji dobro prolaze na domaćem tržištu i u zemljama regiona. Najveći promet i zaradu donosi izvoz modernih, ekskluzivnih aparata koji ispunjavaju stroge tehničke i ekološke standarde i koje možemo da plasiramo u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji. Odatle i dobri poslovni rezultati na tim tržištima. Koliko je uloženo u razvoj i modernizaciju MBS-a? S. Stančić: Od privatizacije 2005. do danas uloženo je ukupno 10 miliona evra. Nakon što je Invej grupa preuzela MBS imali smo veoma težak period reorganizacije koji bi svi voleli što pre da zaboravimo. Bili smo, ipak, odlučni da napravimo stabilnu firmu sa odgovarajućim brojem radnika - trenutno ih je 340 - koja ima proizvodnju, tržište i mogućnost da redovno isplaćuje plate svojim zaposlenima, a ne da zadržimo 1.300 radnika i sutra zatvorimo fabriku. U trenutku privatizacije MBS je, od programa na čvrsto gorivo, proizvodio samo „smederevac” i čuvenu učiteljskopartizansku peć PG1, stari tip aktuelnog „Royala”. U periodu reorganizacije su, dakle, isplaćene zaostale zarade i potraživanja dobavljača, a proizvodnja je modernizovana. Danas je to fabrika koju je lepo i lako voditi. U poslednje tri godine uveli smo 30 novih proizvoda, povećali smo promet za tri miliona evra u odnosu na prošlu godinu a

Sofija Stančić: Smanjujemo učešće starog programa u ukupnoj proizvodnji ali o ukidanju „smederevca” niko ne razmišlja ne dugujemo nikome niti imamo nenaplaćenih potraživanja. Kako uspevate da naplatite potraživanja u situaciji kada se gotovo svi žale na taj problem? S. Stančić: Naša politika prema kupcima je veoma jednostavna, tražimo garancije. Avans, bankarske garancije, faktoring. Dešava nam se da kupac kaže „ali ja poslujem po celoj Evropi i niko mi ne traži tolike garancije”, a naš odgovor je da se ne radi o tome da ne verujemo na reč, nego nam je takva poslovna politika. Verujemo u jasna pravila poslovne saradnje zato što bi odlaganjem naplate doveli sebe u situaciju da kreditiramo konkurenciju. Pored kompanija, vaše aparate kupuju i fizička lica. Da li na njihov izbor između klasičnih i ekoloških peći više utiču navike ili platežna sposobnost? S. Stančić: Mene i ukućani pitaju „ko kupuje te šporete na drva?” Ali podaci su jasni - imamo standardno dobru prodaju u Srbiji, držimo


30 odsto učešća na našem tržištu gde se uglavnom prodaje jeftiniji program. Naše ambicije su da u radnjama pozicioniramo i skuplje aparate pod mnogo povoljnijim uslovima za građane i tako pronađemo nove kupce. Stereotip je da šporete na drva uglavnom kupuju ljudi u seoskim sredinama, sve češće je to opcija za uštedu na energiji i u gradskim sredinama. Centralno grejanje je jako skupo, gas takođe. Mnoga domaćinstva se, recimo, isključuju sa gradskih mreža i povezuju na etažni program pokušavajući da iskoriste postojeće instalacije u kućama i obezbede kvalitetno a povoljnije grejanje. Da li je sličan trend i u inostranstvu? S. Stančić: Naš program zanimljiv je po definiciji onima koji stalno ili povremeno žive u prirodi. Budući da naših kupaca ima od Bosne do Čilea, a uskoro, nadajmo se, i u Brazilu, Norveškoj i Danskoj. Dosadašnje iskustvo pokazuje da se svuda traži što veći stepen iskorišćenja goriva, moderan dizajn i što manje manuelnog rada sa aparatom. Kako izvozimo isključivo pod sopstvenim brendom, važno je ostvariti dobar odnos kvaliteta, cene i dizajna. Na razvijenijim tržištima, takođe, sve više se koriste uređaji na pelet i to kotlovi, peći i šporeti. Gde su takvi proizvodi najtraženiji? S. Stančić: Pelet program se najviše traži u Nemačkoj, Španiji i Francuskoj. Recimo, za francuske kupce razvijamo proizvod koji je neupotrebljiv za veći deo Evrope jer Francuzi vole da greju svoje baštenske bazene i da u njima uživaju po snegu. To govori dokle smo spremni da idemo dalje u razvoju, jer su razvoj, višejezička ponuda asortimana na internetu i povećanje učešća na tržištu ključ za opstanak u našoj branši. U inostranstvu su, takođe, ekološki standardi daleko stroži, peć za grejanje mora da ugradi stručnjak, vodi se računa o

Štednjak na čvrsto gorivo - Strong emisiji ugljen-monoksida, pepela, prašine. Zato su peći na pelet tamo toliko tražene, one su ekološke i njihovo korišćenje se podstiče u mnogim evropskim državama. Kako biste u tom kontekstu ocenili situaciju u Srbiji? S. Stančić: U isto vreme ovde se uvode ekološke takse na električne aparate, a paradoks je da peć na pelet, iako ekološka, ima i elektromotore i onda dolazimo u situaciju da su naši kupci kažnjeni jer plaćaju EKO taksu za nešto što je u suštini ekološki aparat. Takođe, gotovo svuda u svetu kupci imaju pravo na povraćaj PDV u značajnom procentu ukoliko kupe ekološki aparat, dok naše Ministarstvo za zaštitu životne sredine i ne razmišlja o tome iako smo i mi i Alfa Plam nekoliko puta ukazivali na to da takvi programi već funkcionišu u okruženju i da sama Evropska unija zahteva i od članica i od kandidata da podrže ekološka rešenja. Kako tržište reaguje na novine koje uvodite, kao što je recimo redizajnirani „smederevac”? S. Stančić: Redizajnirani model „smederevca-sedmice” nije privukao kupce samo zbog novog izgleda nego su i tehničke karakteristike poboljšane. Sada ima dublje ložište, peć ima veću snagu, pepeo ne

ispada kroz vrata, rerna bolje peče. Zabluda je, inače, da je „smederevac” lako napraviti. Taj aparat ima 77 pozicija, od šrafa do rerne. To sam naučila po dolasku u fabriku! Danas pored tih starih linija stoje nove mašine probijačice, savijačice, sekačice, mašine za rolovanje... Nameravamo da kupimo i robota za varenje a matičnu ploču za softver za pelet program razvijamo u saradnji sa domaćim naučnicima. Robot bi nam značajno ubrzao proizvodnju kotlova za etažno grejanje i pelet programa. S obzirom da šporeti na drva donose malu zaradu, da li razmišljate da u perspektivi ukinete proizvodnju „smederevca”? S. Stančić: Nikada, to je brend! Prošle godine smo redizajnirali „sedmicu” i to se među kupcima pokazalo kao pun pogodak. Ove godine na redu je redizajniranje „devetke”. Cilj nam je da podmladimo i poboljšamo tehničke karakteristike ali to mora da ostane jeftin proizvod, dostupan širokom krugu kupaca i tu ne može da se napravi neka dobit. Smanjujemo učešće starog programa u ukupnoj proizvodnji ali o ukidanju niko ne razmišlja. Na „smederevcu” koji proizvodi ova fabrika odrasle su cele generacije.

B&F, broj 84, februar 2012.

21


BiZ N is NEBOJŠA MATIĆ, „MIKROELEKTRONIKA“

Učinimo stvari jednostavnim Beogradska firima „MikroElektronika“ izvozi svoje proizvode po celom svetu, a na tržištu je posebno postala prepoznatljiva po poslovnoj filozofiji „učinimo stvari jednostavnim“. Iako se ubraja u takozvane „pametne firme“, njen direktor Nebojša Matić tvrdi da se uspešna firma ne pravi „na pamet“, već isključivo upornošću i ogromnim radom. „Sedam godina sam spavao četiri sata, deset godina nisam išao na godišnji odmor, a prvi auto sam kupio u 38. godini. Sa ogromnim radom možete da napravite firmu koja će biti uspešna u bilo kojoj oblasti“. Piše: Zorica Žarković

22

B&F, broj 84, februar 2012.

M

ikrokontroleri su danas prisutni svuda oko nas: u veš mašini, frižideru, klimi, mobilnom telefonu, automobilu, svemirskoj raketi... Ali sredinom devedesetih, kada je Nebojša Matić, vlasnik i generalni direktor beogradske firme „MikroElektronika“, počeo da se interesuje za tu oblast o njoj ništa praktično nije moglo da se nauči na Elektrotehničkom fakultetu na kome je studirao. „Tada nije bilo ni Interneta, pa su se informacije o tome prenosile kao usmeno predanje“, priseća se naš sagovornik, koji je odluku da se ozbiljno posveti mikrokontrolerima doneo na Futoškoj pijaci, kada je rasitnio poslednjih 10 maraka i kupio pakovanje jaja i luk. „Tada sam shvatio da nemam ni dinara, i da ne znam ništa – iako mi je bilo ostalo pet ispita do diplome, i da za život mogu da zarađujem samo kao fizikalac“. Početno znanje o mikrokontrolerima je stekao zahvaljujući jednom novosadskom profesoru koji je predavao u srednjoj školi, a potom je od skromnog studentskog džeparca preko kataloške prodaje kupio komponente i sklopio prvi sistem.

Krajem prošle godine „MikroElektronika“ je proslavila desetogodišnjcu postojanja sa 43 zaposlena i prihodom od 230 miliona dinara godišnje koji ostvaruje na proizvodnji hardverskih i softverskih alata za mikrokontrolere i pisanju i izdavanju knjiga iz te oblasti. Više od 300 različitih proizvoda izvozi u 38 zamalja, najviše u Evropu, Ameriku i Japan, a neki od stalnih kupaca su Toshiba, Hitachi, Sony, NASA, Ferrari, Ford, General, Motors, CERN, Toyota...

Šta u praksi znači moto firme „Učinimo stvari jednostavnim“? Nebojša Matić: To je filozofija firme i u izdavaštvu i u proizvodnji – objasni mi jednostavno, napravi jednostavno, ionako je život pun komplikacija. Prodamo sve što napravimo, jer naši su proizvodi kvalitetni, jednostavni za korišćenje i jeftini, pa su dostupni i početnicima u ovoj oblasti. Dobri poznavaoci prilika na domaćem IT tržištu često ističu da je „MikroElektronika“ odličan primer kako se može izgraditi uspešna firma „bukvalno od nule“. Kako je ta „nula“ izgledala? N. Matić: Tako što sam došao u Beograd sa 200 maraka u džepu i pitao se šta mogu da započnem sa tom sumom? Odlučio sam da pokrenem časopis „MikroElektronika“. Našao sam firme koje su bile voljne da se reklamiraju, a onda otišao kod štampara i obećao da ću mu platiti kad meni plate reklame. On je rizikovao i pristao. Rizik mu se kasnije višestruko isplatio, pa i danas štampa za nas. Pošto je časopis počeo da privlači ljude koji vole da istražuju i majstorišu kao i ja, dobio sam i prve čitaoce i saradnike. Časopis je krenuo ’97. godine i radio je preko drugih firmi koje su pristale da mi izađu u susret - zato često kažem da je istorija „MikroElektronike“ i istorija dobre volje. Jer tada je bilo jako teško osnovati firmu, trebalo je bar mesec dana da juriš i objašnjavaš ko si i šta hoćeš da radiš, da pribavljaš gomilu dokumentacije, da ispunjavaš uslove koji često nisu imali nikakve logike...i danas neko kuka kako je teško osnovati firmu, kada se ceo posao završi za desetak minuta.


Ipak, Vaš prvi internacionalni uspeh je vezan za izdavanje knjiga? N. Matić: Kada je krenulo sa časopisom, napisao sam prvu knjigu - „PIC mikrokontroleri“, koja je na najjednostavniji mogući način obradila ovu tematiku. Doživela je četiri izdanja, u Srbiji je prodato 4.000 primeraka i prevedena je na mnoge jezike. Nakon toga sam nastavio da pišem i da izdajem knjige, a najveća satisfakcija mi je što su Kinezi napisali knjigu o našem kompajleru. Ako vam se to desi sa Kinezima, onda znate da ste napravili nešto. Uporedo smo počeli da pravimo prve sisteme, pa su oni koji su čitali knjige to mogli i da isprobaju u praksi. U proizvodnji smo prvo lemili ručno, po 10 sistema dnevno i zarađivali između 20 do 30 maraka na dan. Krenuli smo u Lajkovcu, gde mi je očeva garaža. Posle je nas 17 radilo u 60 kvadrata uključujući i terasu, sa jednim toaletom. Ljudi uvek teže idealnim uslovima, misle da je to preduslov, ali nije. Naši uslovi su bili daleko od toga, ali uvek je vladala pozitivna atmosfera,

nalazili smo povoda za slavlje, pravili smo predstave za decu... Kada ste doneli odluku da se fokusirate na izvoz? N. Matić: Već tokom bombardovanja izdavaštvo je počelo da zapinje, i tada sam shvatio da ma koliko proizvod bio kvalitetan – ovo je malo tržište i tu nema pomoći. Ako hoćeš da razvijaš posao, moraš da izvoziš. Sećam se da smo za vreme vlade premijera Đinđića počeli da prodajemo jedan sistem dnevno u Srbiji, što je za malu firmu bilo veoma solidno. Tada smo počeli da bivamo zadovoljni, ali sam shvatio da to opuštanje može da nas košta i da naše poslovanje ne smemo da baziramo na domaćem tržištu. Takva odluka se pokazala ispravnom, jer kada su ubili premijera trebalo nam je šest godina da se prodaja u Srbiji vrati na stabilan nivo. Kako ste počeli da izvozite? N. Matić: Preko veb-sajta koji smo napravili još tokom bombardovanja. I to je tada bilo daleko teže nego danas. Na primer, kontaktirao nas je jedan Australijanac koji je pročitao moju knjigu koju sam besplatno okačio na Interne-

tu. Prvo je ispravio moj engleski u knjizi, a onda me pitao zašto ne prodajemo naše uređaje. Objasnio sam mu da je to u Srbiji nemoguće raditi preko Interneta. Reč po reč, ispostavilo se da je čovek milioner koji je imao firmu za elektroniku. Ponudio je da finansijske transakcije odrađujemo preko njegove firme, a onda nam je novac slao preko Vestern Uniona. To su bili mali iznosi, u proseku po 500 maraka, ali za nas je to bilo pravo bogatstvo – mogli smo da kupimo nove komponente za naredne proizvode. Prvi veći posao nam je napravio jedan francuski distributer – kada smo dobili uplatu od 5.000 maraka nisam znao gde se nalazim. Prvi put sam imao novca na računu da nisam morao da mislim šta ću sutra. Da li i danas do kupaca pretežno dolazite zahvaljujući Internetu? N. Matić: Da, i preko preporuka. Veb-sajt je ključna stvar u prodaji što, nažalost, puno firmi u Srbiji i dalje ne shvata. Mi imamo veliki broj kupaca koji nam se vraćaju, što je jako važno – jer isplativije je zadržati postojećeg nego tražiti

B&F, broj 84, februar 2012.

23


BiZ N is novog kupca. Naši kupci su firme i pojedinci koji žive od elektronike, oko 50 odsto su firme, a ostali klijenti su studenti i hobisti. Od ovog posla se ne postaje milioner, ali može pristojno da se živi. Naše firme često štede i na tehnologiji, naročito manje, pravdajući to ograničenim budžetima. Vaš stav je očigledno drugačiji, s obzirom da firma raspolaže najsavremenijim mašinama? N. Matić: Ta odluka je vezana za jedno veoma otrežnjujuće iskustvo. Jedan programer, kojeg sam takođe upoznao preko Interneta, pozvao me je kod njega na Tajland sa idejom da vidim kakvi su tamo uslovi za proizvodnju. Ukočio sam se tokom 15 sati leta do Tajlanda i kada sam konačno stigao, odveo me je u jednu od boljih fabrika. Kad tamo – okreneš se desno, mašine stoje u mraku. Okreneš se levo – 150 žena lemi ručno i to za Rolex satove. I na kraju zaključim da ako ću tako da radim, onda ne moram na Tajland, ima žena i u Srbiji. Ali za mene je takav koncept nenormalan. I rešio sam da kupim mašine. U prvu sam uložio oko 40.000 evra i tako redom, da bi me na kraju sve izašlo oko pola miliona evra. Ali kupovali smo najsavremenije mašine koje rade brzo i jeftino. I tvrdim da sada nismo nimalo skuplji od Kineza. Kako to postižete? N. Matić: Suština je u organizaciji, moraš da težiš efikasnijoj i jeftinijoj proizvodnji. U „MikroElektronici“ imamo vrlo jasan pravac – konstantan rast kvaliteta, obima proizvodnje i konstantno unapređenje zaposlenih. Ova firma je dobra zato što su dobri ljudi u njoj. Ako povećaš kvalitet čoveka, onda ćeš povećati i kvalitet firme, a ne obrnuto. Kada uveče odemo odavde, firma ne vredi ni koliko poslovni prostor. Ujutru kad uđemo, vredi 50 miliona evra. E tu je ključ, da shvatiš da možeš biti vlasnik i direktor koliko hoćeš, ali da si nula bez sposobnih ljudi.

24

B&F, broj 84, februar 2012.

Takođe, držimo kvalitet po svaku cenu i radićemo koliko god treba da bismo ga održali. Kako motivišete zaposlene? N. Matić: Moji zaposleni čim uđu u firmu prvo što vide – vide mene da radim, a isto je i kada izlaze. Najlakše je da nateraš čoveka da radi kada mu pokažeš koliko ti radiš. Drugo, sa zaposlenima neprestano razgovaram, sve dok ne shvate moj način razmišljanja. A on je vrlo jednostavan – nema opravdanja. Svako mora da misli o svom poslu i ko je prvi do problema on je odgovoran – kriv ili zaslužan. Sa druge strane, svi znaju koliko smo danas prodali, koliko imamo novca u dinar. Imam sastanak sa šefovima svakog ponedeljka i godišnji sastanak gde zaposlenima podnosim izveštaj šta smo uradili. I svaki put ih pitam da li oni, mimo moje priče, vide napredak. Za ljude je važno da postoji vidljiv pomak. Prošle godine smo kupili zgradu u koju selimo proizvodnju. To je vidljiv pomak. Plata nikada nije zakasnila, niti dan. Ljudima je važno dati dokaze da se ide napred, to ne mora da bude ogroman napredak, ali mora da bude konstantan, da ljudi vide perspektivu. Kako pronalazite odgovarajuće kadrove? N. Matić: Teško, zato što tražimo retku vrstu u Srbiji. Tražimo lepo vaspitanog i karakternog čoveka. On će raditi odgovorno bez obzira na platu, a beskarakteran će neprestano tražiti više i nikada neće raditi svoj posao kako treba. Puno vremena mi je trebalo da shvatim da je presudan ljudski karakter, a ne plata. Ako je čovek vaspitan i karakteran, sve drugo može da nauči. Kakvo znanje donose mladi koji konkurišu za posao? N. Matić: U Srbiji je takva situacija da smo jedno vreme čak davali oglas da prednost imaju ljudi bez diplome, jer su domaće diplome vrlo problematične. Naši studenti često zamišljaju da sa diplomom

inženjera treba da rade u NASA-i, a njihovo znanje je najčešće minimalno. Na veb-stranici na kojoj tražimo ljude postavili smo veoma jednostavan zadatak. Od 1.000 kandidata samo 20 uspe da ga reši, a kvalitetno ga uradi svega petoro. To je slika našeg školstva, većina diplomaca nema ni elementarno znanje. Kada zaposlimo početnika, onda mu svi pomažemo. Kod nas se znanje ne krije, jer nam je cilj da početnik postane što bolji. Šta su najveće zamke kada firma počne da raste? N. Matić: Prva greška je iluzija da direktor može i dalje da drži sve konce u rukama. Znači, prvo moraš da delegiraš ljude koje ćeš da obučavaš da budu vođe. Sledeće, moraš da podeliš firmu u manje organizacije. Odeljenje koje ima 20 ljudi, ko će to efikasno da kontroliše? To možeš sa odeljenjem od pet do sedam ljudi najviše. To je kao u vojsci, koja je preživela hiljadama godina samo zato što je organizacija pojednostavljena do krajnosti. Kada se to primeni na firmu, ključno pitanje je kakav ćeš biti general i kakve ćeš imati kapetane? Da li ćeš ljude da kinjiš ili da ih podstičeš? Nemoj da koristiš položaj da ugnjetavaš zaposlene, več ga koristi da im pomogneš. Onda ćeš dobiti organizaciju koja sve može da preživi. Šta najviše koči razvoj domaćeg preduzetništva? N. Matić: Ja sam strastven ribolovac i najlakše mi je da to uporedim sa pecanjem. Ribolovac je po definiciji čovek koji voli da lovi ribu. Ali zašto ima više ribolovaca leti nego zimi? Zar i u januaru nisi ribolovac? E, to je priča o karakteru. Riba „radi“ i u decembru, recimo na Kolubari mrena najbolje „radi“ u decembru između 8 i 10 uveče. Ali ja sam skoro jedini koji na Kolubari peca noću u decembru. Zašto? Pa, drugima je hladno. E, pa kad bude gužva na Kolubari u 10 uveče u decembru, onda će ovoj državi biti bolje.


BiZ N is STANOGRADNJA

Može i jeftinije Uređenje pitanja gradskog građevinskog zemljišta i veća ponuda slobodnih parcela na tržištu, naročito u periodu izlaska iz krize, bili bi pravi stimulansi daljeg razvoja tržišta nekretnina, ovoga puta na održivim osnovama. Pod takvim uslovima cena kvadrata bila bi niža i od onih koje sada nudi država Pišu : Aleksandar Ilić, Dragan Pejčić Altis Capital

A

ko prihvatimo istinitost one floskule da je „kriza za jedne šansa a za druge opasnost“, onda je ekonomska recesija za domaću građevinsku industriju, ili bar njen veći deo, bila gotovo ravna kataklizmi. I dok se niskogradnja, podržana krupnim infrastrukturnim projektima, nekako održala na prihvatljivom nivou, visokogradnja, a posebno stanogradnja kao njen ključni segment, pretrpela je težak pad za koji su zaslužni negativni faktori na obe strane – kako kod ponude tako i kod tražnje.

26

B&F, broj 84, februar 2012.

Ponuda stanova: Zakon je nekom majka, a nekom maćeha Smanjenje obima aktivnosti u domaćoj stanogradnji veoma je upadljivo ako se uporedi broj završenih stanova u novogradnji u 2010. u odnosu na 2008. godinu. Izražen pad od 17 odsto, sa 19.815 na 16.898 novih stanova, čini se da predstavlja direktan rezultat negativnog trenda na strani tražnje. Pritom je stanogradnja najviše usporena tamo gde je pre eskalacije ekonomske krize najbrže rasla – u Beogradu. Sa svega 5.048 završenih stanova u novogradnji u pretprošloj godini, u poređenju sa 7.306 u 2008. godini, glavni grad je bio i ključni generator problema srpske visokogradnje. Interesantno je, međutim, da od ostalih velikih gradova jedino Niš još beleži značajniji pad u segmentu novogradnje, koja je u najvećem gradu južne Srbije bukvalno prepolovljena, dok je u Novom Sadu, Subotici, Pančevu, Zrenjaninu, Kraljevu i nizu drugih regionalnih centara ona ipak ostala na uzlaznoj putanji. Ovakva naizgled nelogična statistika ne može se objasniti samo promenama na strani tražnje. Štaviše, nominalna zarada u dinarima tokom posmatranih godina u najvećem procentu je porasla upravo u Beogradu, ostali gradovi iz ove grupe zabeležili su skromniji rast, a neki, poput Pančeva, čak i pad. Ako već manji broj platežno spo3,000

sobnih kupaca u prestonici - koja, inače, svake godine prima sve veći broj ekonomskih imigranata - nije odveo u probleme beogradske građevince, postavlja se pitanje: šta je stvarni razlog krize? Odgovor može da ponudi svaki iskreni investitor i svodi se na isto – jedno vreme u Beogradu je bilo gotovo nemoguće dobiti lokacijsku i građevinsku dozvolu ili je postupak njihovog izdavanja bio dramatično usporen, i to ne samo zbog poznatog nedostatka urbanističkih i prostornih planova koje je afirmisao kontroverzni Zakon o planiranju i izgradnji iz septembra 2009. godine. Razlozi za odbijanje ili zadržavanje dokumentacije investitora zaista su ponekad bili apsurdni, sve do slučajeva da su zahtevi vraćani „zbog toga što je pečat firme pomeren za centimetar udesno“. Ukupan broj izdatih dozvola za izgradnju stanova u celoj zemlji smanjen je u 2009. u poređenju sa 2008. godinom za preko 15 odsto, a onda u 2010. za dodatnih gotovo 21 odsto, što je koincidiralo sa donošenjem novog Zakona kao i sa višemesečnim čekanjem na usvajanje neophodnih podzakonskih akata za njegovu primenu u praksi. Nije slučajno da je stanje sa dozvolama najbrže normalizovano upravo u onim gradovima koji su bili najviše pokriveni urbanističkim i prostornim dokumentima; po pravilu, radi se o teritoriji Vojvodine, što dokazuje i statistika novogradnje kojom dominiraju

Vrednost stambenih kredita u Srbiji, u milionima evra

2,500 2,000 1,500 1,000 500 0

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

IX 2011


vojvođanski gradovi. Za razliku od severne Pokrajine, pad stambene izgradnje u prestonici bio je dramatičan; lokalna građevinska preduzeća smanjila su obim svojih aktivnosti za skoro četvrtinu - sa preko 600 na jedva malo više od 500 miliona evra - iako su ostvarila rast u svim segmentima, izuzev stanogradnje, koja se sunovratila za čak 83 procenta. U okolnostima (veštački?) oborene ponude, cene beogradske novogradnje nastavile su da rastu, bar zvanično, i u prvoj kriznoj godini, da bi se tokom 2010. tek neznatno smanjile, na prosečnih 1.830 evra po kvadratu. Nezvanično – cene za platežno sposobne, ozbiljne kupce obarane su i za više od 10%, što je, u kombinaciji sa konstantnim rastom cena građevinskog zemljišta i troškova gradnje, drastično skresalo zarade investitora, naročito u slučaju manje popularnih lokacija i prosečnog kvaliteta radova. Zato je njihova reakcija bila očekivana – umesto većih stanova, površine između 65-70 m2, počeli su da projektuju zgrade sa većim brojem stanova manje površine (čija je cena po kvadratu u istoj zgradi veća i do 20% u odnosu na velike stanove), pa je prosečna kvadratura u beogradskoj novogradnji krajem 2010. opala na 59 m2, sa 66 koliko je iznosila samo dve godine ranije. Nagoveštaji normalizacije na strani ponude stanova, pre svega u Beogradu koji sa jednom trećinom učestvuje u domaćoj stambenoj izgradnji, pojavili su se pred

kraj 2010., kada je za nekoliko puta porastao broj izdatih građevinskih dozvola u poređenju sa istim periodom 2009. godine. Međutim, posmatrano iz pretkrizne perspektive i dalje se radi o skromnom rastu – stanogradnja, slikovito rečeno, tek polako počinje da se penje uz provaliju u koju je iznenada upala. Značajnije povećanje broja novih stanova na tržištu biće statistički registrovano verovatno tek u prvoj polovini ove godine kada bude završena prva faza državnog projekta na Voždovcu, inače, pet puta većeg po bruto građevinskoj površini od sledećeg najkrupnijeg privatnog projekta – naselja West 65 na Novom Beogradu.

Tražnja za stanovima: Kvadrate kupuje standard

Pored faktora na strani ponude, kretanje cena nekretnina u Beogradu kao i u drugim gradovima su, u poslednjih nekoliko godina, u značajnijoj meri opredeljivali faktori na strani tražnje. Pri tome, posebno se mogu istaći: 1) rast životnog standarda od 2000. do 2008. godine; 2) dostupnost i eksponencijalni rast stambenih kredita; 3) mentalitet stanovništva koji povećava tražnju za stambenim prostorom; 4) povremeni, eksterno izazvani udari na tražnju za nekretninama (migracije stanovništva; prelivanje viška likvidnosti od prodaje nekretnina u Crnoj Gori i drugo), i 5) špekulativne aktivnosti koje cene nekretnina „guraju“ naviše.

Iako je period od 2000. godine u većini zemalja Evrope bio period značajnog razvoja tržišta nekretnina, ovaj trend je bio značajno izražen i u Srbiji a posebno u Beogradu. Jednu od najvažnijih uloga u tom procesu odigrao je rast životnog standarda. Ovaj trend je posebno bio izražen u Beogradu gde je pored značajnog rasta prosečnih zarada zabeleženo i povećanje zaposlenosti. Visok rast prosečnih zarada imao je dodatnog uticaja na rast potražnje za stanovima – stvarao je povoljniju osnovu za uzimanje stambenih kredita koji su se tokom prve decenije ovog veka pojavili u Srbiji zajedno za razvojem bankarskog sektora. Ovaj trend je posebno bio naglašen u periodu značajnog privrednog rasta od 2005. do 2008. godine. Pored navedenog, dodatan impuls rastu tražnje za kreditima dali su i različiti državni podsticaji za kupovi-

Broj, površina i cena stanova u novogradnji u najvećim gradovima Teritorija

Broj završenih stanova u novogradnji

2008. 2009. Srbija 19.815 17.408 Beograd 7.860 5.759 Novi Sad 2.010 2.186 Niš 1.230 1.016 Kragujevac 493 532 Subotica 475 409 Izvor: Republički zavod za statistiku

Prosečna površina stanova, u m² 2010. 16.898 5.048 2.343 477 519 449

2008.

2009. 56 66 51 51 46 48

Prosečna cena stanova, u EUR/m² 2010.

54 61 52 50 46 49

55 59 58 50 43 48

2008. 1.300 1.741 1.049 858 863 695

2009. 1.355 1.847 1.010 796 876 684

2010. 1.353 1.833 991 768 913 703

B&F, broj 84, februar 2012.

27


BiZ N is nu stanova i osnivanje Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita. Na bazi relevantnih međunarodnih iskustava može se reći da i pitanje mentaliteta naroda iz ovog regiona ima uticaja na rast tražnje za kreditima. Naime, u ovom regionu je prisutnija opšta tendencija stanovništva da stanove ima u svom vlasništvu, više nego što je to slučaj u drugim zemljama. Tako je na delu tzv. „okupiranost“, odnosno „opsednutost“ vlasništvom. Težnja stanovništva da poseduje stanove u svom vlasništvu nedvosmisleno utiče i na dalji rast tražnje za istima, a time, u slučaju relativno fiksne ponude, i na rast cena stanova. Ovakvo ponašanje ima i značajne makroekonomske implikacije, pre svega u smislu smanjenja efikasnosti proizvodnih faktora opisanih u radu ekonomiste Petra Filipića „Uvod u makroekonomiju stanovanja“, objavljenom u Ekonomskom pregledu. Kontraargument ovom faktoru je činjenica da je stopa osamostaljenja u Srbiji i generalno u regionu znatno manja nego što je to u razvijenim zapadno-evropskim zemljama. Drugim rečima, činjenica da se mlado stanovništvo u Srbiji slabije opredeljuje za osamostaljivanje jeste faktor koji negativno utiče na rast tražnje, ali većina istraživanja ukazuje da je faktor opsednutosti vlasništvom ipak značajniji.

Pored navedenih faktora, za rast tražnje za stanovima u Beogradu u pretkriznom periodu bila su značajna još najmanje dva faktora. Reč je najpre o povremenim i/ili konstantnim pritiscima na tražnju za stanovima u Beogradu, koji dolaze od visoke migracije stanovništva iz ruralnih ili ekonomski manje razvijenih delova zemlje ka Beogradu. Ovo je, u određenoj meri, uticalo na rast stanovništva u Beogradu a samim tim i na tražnju za stanovima. Pored toga, u periodu propulzivnog rasta sektora nekretnina u regionu bilo je slučajeva kada je višak likvidnosti sa regionalnih tržišta prelivan u Beograd kroz kupovinu stanova. Ovo je, primera radi, bio slučaj u vreme značajnih prodaja nepokretnosti u Crnoj Gori, a deo tih priliva je bio plasiran u Beograd kroz kupovinu stanova. Na kraju, ali ne i manje po značaju, kao faktor uticaja na rast tražnje za nekretninama treba pomenuti i fenomen špekulacija. Naime, usled (ne)realnih očekivanja da će cena nekretnina značajno rasti u Beogradu, a shodno tendencijama u drugim zemljama, veći broj domaćih i stranih investitora je iz špekulativnih razloga kupovao nekrenine pa je delimično i zbog toga cena nekretnina rasla. Takođe, plasiranje slobodnih sredstava u nepokretnosti je često viđeno kao najsigurniji vid investicija i kod srednjeg sloja stanovništva (ne samo kod velikih profesionalnih investitora), pa je i to uticalo na rast tražnje za stanovima.

Procenat stanovništva koji stanuje u vlastitom stanu 120% 100% 80% 60% 40% 20% 0%

28

NEM

AUS

FIN

B&F, broj 84, februar 2012.

ŠVE

DAN

VEB

BEL

SRB

HRV

BUG

MAĐ

Cena kao rezultat velikih izdataka

Na bazi analize trendova, može se zaključiti da je rast cena nekretnina, ne samo u Beogradu nego i u drugim gradovima, u pretkriznom periodu bio pod snažnim uticajem rasta tražnje i nedovoljne ponude nekretnina, a da su cene čak i u okolnostima bitno redukovane tražnje i dalje relativno visoke u odnosu na realan standard potencijalnih kupaca. Drugi deo zaključka naročito važi za glavni grad i neke od njegovih najznačajnijih delova gde su cene kvadrata prilično otporne na krizu, što je jedino moguće objasniti visokim troškovima gradnje; ako građevinski radovi srednjeg kvaliteta koštaju standardnih 500 evra po m2, a do cene od 2.000 evra glavne stavke se odnose na naknade za zemljište, raseljavanje ranijih stanara, komunalne priključke, bankarske kamate i neizbežno „stimulisanje“ administracije u raznim fazama, onda je jasno da je osetnije pojeftinjenje novogradnje moguće samo pod uslovom da svi učesnici u ovom lancu - od grada, preko javnih, javno-komunalnih preduzeća i banaka, sve do pojedinih investitora - smanje svoje apetite. Ovo implicira i nekoliko preporuka za kreatore ekonomske politike. Naime, činjenica da je tražnja značajno rasla u pretkriznom periodu, a ponuda bila ta koja je sprečavala dodatni rast prodaje stanova i uticala na rast cene stanova, znači da pažnja države u narednom periodu treba da bude posvećena manje stimulativnim merama za podsticaj kupovine stanova, a mnogo više smanjenju svih uskih grla za dalji rast ponude. U tom smislu, izgradnja stanova od strane države, kroz investicije, kao što su Stepa Stepanović ili dr Ivan Ribar, predstavlja, bez obzira na sve rizike, solidan napredak, ali bi uređenje pitanja gradskog građevinskog zemljišta i veća ponuda slobodnih parcela na tržištu, naročito u periodu izlaska iz krize, bili pravi stimulansi daljeg razvoja tržišta nekretnina - ovoga puta na održivim osnovama.


BiZ N is ULOGA PROCENITELJA ŠTETA U MEĐUNARODNOJ ARBITRAŽI

Na apotekarskoj vagi Kad se nađu pred međunarodnom arbitražom, mnoga preduzeća koja nisu ni očekivala da će biti u ovakvoj situaciji otkrivaju da ovakvi procesi traže izuzetno delikatan pristup i uvek više znanja i iskustva nego što ga imaju. Najdelikatnije od svih pitanja je, najčešće, procena štete Pišu: Thierry Ballot, Marko Mandić, PWC *

U

postupku rešavanja sporova, a posebno u međunarodnoj arbitraži, cilj svake strane u sporu je da se izvrši procena štete, ali sam postupak nameće brojna i složena pitanja. U osnovi svakog odštetnog zahteva je šteta tj. gubitak koji je neko lice pretrpelo bilo da je reč o građevinskom projektu, učešću u kapitalu društva ili, pak, ugovoru o prodaji robe ili pružanju usluga. Utvrđivanje vrednosti odštetnog zahteva nalaže primenu relevantnog pravnog pojma štete, kao i odabir i primenu jedne ili više metoda za utvrđivanja visine i obima štete. U velikom broju slučajeva, parnične stranke i sudska arbitraža koriste usluge nezavisnog procenitelja šteta, kvantum eksperta, koji se u pružanju usluga suočava sa brojnim preprekama. Kvantum eksperti pru-

3 0

B&F, broj 84, februar 2012.

žaju računovodstvene i finansijske, odnosno usluge procene vrednosti kapitala.

Pomoć sudu - U međunarodnoj arbitraži, kao i u parničnom postupku, strane u sporu daju uputstva procenitelju šteta i odlučuju o pitanjima koja će biti upućena sudskim veštacima. Sudovi takođe mogu da imenuju nezavisne sudske veštake koji primaju uputstva od suda koji ih je postavio, te pomenutom sudu podnose izveštaj. Sud, kao krajnji donosilac odluka, dužan je da odredi prioritete sudskih veštaka. U ranoj fazi postupka procene, angažovanje strana u sporu i suda oko pitanja koja će biti razmatrana od strane sudskih veštaka jeste od izuzetne važnosti, kako bi veštačenje moglo da bude usredsređeno na ona pitanja koja su za rešavanje, te da bi sud mogao da utvrdi ukupnu naknadu štete koju treba dosuditi. Dužnost veštaka u međunarodnoj arbitraži je da pruži pomoć sudu. Premda sudski veštak prima uputstva od pravnog savetnika jedne od parničnih strana, i premda je plaćen od te strane, on je po službenoj dužnosti u obavezi da pruža pomoć sudu. Sudski veštaci su dužni da pri utvrđivanju činjenica i dokaza budu nepristrasni i objektivni, te time omoguće da valjani dokazi, kao i oni koji to nisu (npr. dokazi koji ne podupiru žalbu), budu adekvatno razmotreni. U međunarodnoj arbitraži, pitanja visine i obima štete često imaju više aspekata, pa se zahtevaju razumevanje, analiza i tumačenje složenih finansijskih i drugih podataka. Veštak ima ključnu ulogu u pružanju pomoći sudu, klijentima i

pravnim savetnicima da bi oni mogli da detaljno razmotre sva pitanja. ... Prilikom utvrđivanja visine i obima štete - Uloga nezavisnog procenitelja šteta (kvantum eksperta) u međunarodnoj arbitraži i parničnim postupcima koji se vode u zemlji ogleda se u pružanju pomoći sudu kroz analizu i tumačenje stručnih podataka i dokaznog materijala (uglavnom, ali ne isključivo, finansijskih i računovodstvenih podataka) i iznošenju mišljenja o pitanjima koja su mu upućena. U međunarodnoj arbitraži, proceniteljima šteta se postavljaju različita pitanja, ali se u njihovoj osnovi nalazi pitanje potrebe za utvrđivanjem visine i obima pretrpljenog gubitka po osnovu navodne povrede, kao i pitanje načina odmeravanja štete. Pretrpljena šteta može različito da se iskaže i odmerava. U nekim slučajevima, šteta je jednaka gubitku dobiti nastalom usled povrede dok je u drugim slučajevima jednaka „izgubljenom“ trošku odnosno gubitku od ulaganja. Osim pomenutog, šteta može biti jednaka gubitku vrednosti sredstava ili, pak, može predstavljati kombinaciju „izgubljenog“ odnosno dodatnog troška i izgubljene dobiti – s time što se u ovom slučaju mora voditi računa o tome da ne dođe do dvostruke isplate osiguranja tj. nadoknade štete. Osim što obezbeđuje odgovor na pitanje šta u konkretnom slučaju čini “štetu”, postupak utvrđivanja visine nastale štete često zahteva procenu gubitka vrednosti (npr. procenu gubitka vrednosti poslovanja odnosno preduzeća nastalog usled povrede). Postoje brojne


metode za odmeravanje vrednosti. U praksi se najčešće koriste tri metode: Metod multiplikatora održive dobiti - predstavlja metodologiju kojom se procena vrednosti vrši na osnovu istorijskih i predviđenih rezultata poslovanja i tržišne procene vrednosti drugih uporedivih poslovanja (množenjem održive dobiti i cene / zarade (P/E) racio) Metod diskontovanog novčanog toka (DCF) - predstavlja metodologiju kojim se vrednost (kapitala) odmerava na osnovu očekivanih budućih tokova gotovine diskontovanih na sadašnju vrednost sredstva primenom diskontnog faktora. Stvarna (zamenska / knjigovodstvena) vrednost - predstavlja metodologiju kojim se vrši procena vrednosti na osnovu vrednosti osnovnih sredstva. Svaka od pomenutih metodologija ima svoje prednosti i nedostatke te može predstavljati manje ili više adekvatan model procene vrednosti, zavisno od konkretnog slučaja. Na kraju, pitanje koje se redovno postavlja u arbitraži prilikom utvrđivanja iznosa naknade koju treba dosuditi jeste pitanje kamate, odnosno koliko iznosi kamata koju treba obračunati na dosuđenu naknadu štete. Različite dužnosti i obaveze procenitelja šteta (kvantum eksperta) - Procenitelj šteta ima brojne dužnosti i obaveze koje se mogu svrstati u sledeće kategorije 1) rano sprovođenje analize za potrebe utvrđivanja iznosa štete 2) sastavljanje pisanog izveštaja (svedočenja) u kome su sadržani odgovori na pitanja upućena od strane parničnih stranaka, odnosno suda 3) upućivanje odgovora, odnosno odbacivanje nalaza veštaka tužene strane 4) usmeno svedočenje pred sudom

Rano sprovođenje analize za potrebe utvrđivanja iznosa štete - Kod složenih slučajeva gde postoji značajna šteta, klijenti i pravni savetnici često u ranoj fazi procene traže informacije o visini nastale štete kako bi sastavili tekst odštetnog zahteva ili, pak, unapred osmislili strategiju kojom će odbaciti zahtev tužioca za naknadu štete. Hvatanje u koštac sa eventualnom visinom iznosa štete i postupkom prikupljanja ubedljivih dokaza koji će podržati odštetni zahtev - ili, pak, odbaciti zahtev tužioca za naknadu štete - u ranoj fazi izvođenja procene značajno može da pomogne stranama u arbitražnom postupku da donesu informisane (i ekonomski razumne) strateške odluke o aktivnostima od kojih zavisi dalji tok i pravac parničnog postupka. Pismeno svedočenje (izveštaj veštaka) - Ekspertski izveštaj predstavlja stručno mišljenje veštaka u kojem veštak izražava odgovore na postavljena pitanja zasnovane na ekspertskoj istrazi relevantnih činjenica i dokaza, kao i na njegovom profesionalnom iskustvu u oblasti finansija, računovodstva, procene vrednosti kapitala ili konkretnog sektora privrede, relevantnom za potrebe utvrđivanja štete i odmeravanja naknade. Valjano pripremljen ekspertski izveštaj prikazuje složena pitanja jasno i koncizno, na način razumljiv svima onima koji nisu deo „struke“. Sastavljanje izveštaja nipošto nije jednostavan zadatak budući da predmet izveštavanja često čine složeni problemi i pitanja. Saradnja sa veštakom druge strane u sporu - Po obavljenoj razmeni izveštaja veštaci pristupaju njihovoj analizi, a svoja kritička razmatranja često izražavaju u Odgovoru na izveštaj druge strane. U zavisnosti od postupka procedure koji se razlikuje kod svakog pojedinačnog slučaja, veštaci pristupaju zakazivanju jednog ili više sastana-

ka u cilju smanjivanja broja pitanja oko kojih postoji neslaganje. Nakon toga, veštaci izdaju zajedničku izjavu koja sadrži kratak pregled identifikovanih oblasti međusobnog slaganja i neslaganja. Usmeno svedočenje pred sudom - Poslednja prilika za suočavanje veštaka jeste tokom unakrsnog ispitivanja na saslušanju. Unakrsno ispitivanje, koje za većinu predstavlja neprijatan momenat, prilika je da advokati i veštaci suprotne strane i sud ulože prigovor na nalaz veštaka. U poslednjih nekoliko godina tzv. witness conferencing postao je uobičajena praksa. Tradicionalni postupak ispitivanja veštaka od strane advokata suprotne strane zamenjen je postupkom pri kojem sud upućuje pitanja veštaku, tako da veštaci suprotne strane dobijaju priliku da izraze svoje komentare na ono što predstavlja odgovor kolege. Witness conferencing, isto kao i sastanci i zajedničke izjave veštaka, predstavljaju veoma dobar instrument koji može da pomogne sudu u razumevanju pitanja u oblasti utvrđivanja visine i obima štete. *Thierry Ballot je Direktor Odeljenja za sprovođenje finansijskih istraga, analizu sudskih sporova i veštačenje za Jugoistočnu Evropu Marko Mandić je Rukovodilac Odeljenja za sprovođenje finansijskih istraga, analizu sudskih sporova i veštačenje za Srbiju

B&F, broj 84, februar 2012.

3 1


FiN aN siJ e BESPLATNE AKCIJE I PENZIJE

Moj golube Dok se građani Srbije pripremaju na podelu pojedinačno malo vrednih besplatnih akcija Telekoma, vredi se podsetiti da je jedna ideja – o kapitalizaciji penzionog fonda prenosom dela vlasništva velikih državnih kompanija – ekspresno potrošena. Da je iskorišćena, verovatno bi na duži rok bili rešeni problemi finansiranja penzija, a prihodi budžeta bi bili korišćeni za investicije Piše: Suzana Radinović

D

a bi penzije bile redovne budžet Srbije u penzioni fond uplaćuje tačno polovinu neophodne sume. Za ovu godinu to je 250 milijardi dinara i po ovom pokazatelju smo rekorder u okruženju. Ukupna suma obezbeđuje prosečnu penziju od svega 23.200 dinara, što je tek nešto više od 200 evra. Ako tome dodamo i da je u Srbiji nekad na jednog penzionera dolazilo 5,7 zaposlenih i da se taj odnos s vremenom samo pogoršavao, jasno je da je odavno

3 4

B&F, broj 84, februar 2012.

bilo poznato da je ovakav kakav je, penzioni sistem teško održiv. Pre nepune četiri godine, 2008, za potrebe PIO fonda, ekonomista Boško Mijatović i profesor beogradskog Pravnog fakulteta Dragor Hiber napravili su studiju u kojoj su izložili moguća rešenja problema finansiranja penzija u Srbiji. Sličnu studiju ovi ekonomisti i Centar za liberalno demokratske studije ponudili su i Ministarstvu ekonomije u vreme vlade Vojislava Koštunice. Tekst je, kako tvrde, ostao zdrava, ali danas teško sprovodiva ideja koju, koliko je poznato autorima, ozbiljnije nije razmatrala ni Demokratska stranka.

Rešenje za dugoročno kapitalizovanje PIO Fonda koje su ovi stručnjaci predložili bilo je da se u vlasništvo Fonda prenese deo kapitala državnih preduzeća. Praktično državne akcije u „Lasti”, „Simpu”, „Energoprojektu”, te Aerodromu „Nikola Tesla”, JAT-u, EPS-u, NIS-u, Telekomu, i „Galenici” (između ostalih) ne bi bile deljene građanima, već bi punile budžet PIO fonda. Građani bi od toga, smatraju sagovornici B&F imali veće koristi nego od besplatnih akcija koje su stekli i unovčili za mali novac. „Nesumnjivo je da bi dugoročno, a ozbiljne države razmišljaju na 10 do 20 godina, bili rešeni problemi finansiranja Fonda. Budžet zemlje bi istovremeno bio rasterećen, a prihodi bi mogli da se iskoriste za, recimo, investicije. I danas mislim da je u pitanju dobra ideja, ali i da je manje realna nego pre nekoliko godina”, kaže Mijatović za B&F. Danas je veliki deo državnog kapitala prodat. Deo najvrednijih preduzeća je podeljen građanima, a ono što je preostalo ne obećava da bi ideja o kapitalizaciji PIO fonda mogla da bude sprovedena. „Ostao je Telekom, ali je novac od njegove prodaje preko potreban za finansiranje tekuće državne potrošnje i pokrivanje deficita”, kaže Mijatović. Dragor Hiber kaže da je danas

izložena ideja u ekonomskom smislu zastarela. Obesnažio ju je Zakon o besplatnim akcijama, i manjak vrednih preduzeća. „Imamo Telekom i EPS, ostalo i nije mnogo vredno”, kaže Hiber. Galenika je procenjena na ispod 200 miliona evra i kada bi se 15 odsto njenog kapitala delilo na pet miliona građana svako od nas bi dobio po nekoliko dinara, kažu u Agenciji za privatizaciju. Država kontroliše i najveću domaću banku, Komercijalnu, u kojoj ima udeo od 42,6 odsto i koja na Beogradskoj berzi trenutno vredi oko 14 milijardi dinara. Ima i većinski ili značajan manjinski udeo i u Poštanskoj štedionici, Kredi banci, Čačanskoj, Jubmes, Agrobanci, Privrednoj i Srpskoj banci. „Na spisku atraktivnih firmi je i ‘Energoprojekt’, najveća domaća građevinska kompanija gde je državno vlasništvo 33 odsto, a koji sada vredi oko 1,5 milijardi dinara nakon velikog pada cene akcija tokom krize. Primamljivi za investitore su i ‘Tigar’, ‘Lasta’ i ‘Simpo’, ali kad se sve sabere, to ne bi vredelo ni kao jedan NIS”, zaključuju u Agenciji. Sam Fond međutim i sada raspolaže značajnom imovinom. Na ovo upozorava profesor Hiber, ali i sam penzioni fond iz koga neretko poručuju da zbog slabe naplate doprinosa raste deo za penzije koji treba dotirati iz budžeta. Naime, PIO fond ima u vlasništvu 644 stana koji se koriste za rešavanje stambenih potreba najugroženijih korisnika penzija i socijalno ugroženih kategorija, kao i poslovni prostor od 119.518 kvadratnih metara. U to se ubraja i prostor koji koriste stručne službe Fonda za obavljanje redovnih delatnosti, poslovni prostor koji se izdaje u zakup, gerontološki centri, garaže ali i hartije od vrednosti. Tu su i svojinski udeli Fonda koji u domaćim poslovnim bankama iznose 303,6 miliona dinara, a u ostalim institucijama oko 19,6 miliona dinara.


NAGRADA ZA NAJBOLJI „IZLAZAK“ IZ EVROZONE

Napusti me nežno Na adresu desno orijentisanog instituta „Policy Exchange“ pristiglo je više od 200 radova za sada nepoznatih svetskih ekonomista koji su ušli u trku za nagradu Lorda Volfsona od 285.400 evra. Tu, drugu najveću sumu posle Nobela, dobiće autor koji predstavi najbolji način za “uredan izlaz” jedne ili više zemalja članica iz Evropske monetarne unije. Piše: Aleksandra Galić

P

rve nedelje marta biće objavljen najuži izbor, a 27. marta će biti proglašen pobednik ovog takmičenja. Zaključno sa 31. januarom svoja rešenja na konkurs koji je raspisao „evroskeptični“ član britanske vladajuće konzervativne partije, lord Sajmon Volfson poslalo je, prema podacima „Policy Exchange“ više od 200 autora.

„Trenutno postoji realna mogućnost da će politički ili ekonomski pritisci primorati jednu ili više država da napuste evro. Ukoliko

taj proces ne bude pravilno sproveden, to bi moglo predstavljati pretnju po evropske novčane zalihe, zaposlenost i međunarodni bankarski sektor. Zato ova nagrada ima za cilj da osigura da se vrhunski stučnjaci pozabave načinima na koje bi evro mogao da bude restrukturiran u više stabilnih valuta“, objasnio je Sajmon Volfson, koji je i direktor modne kuće “Nekst” ali i donator Konzervativne stranke. On veruje da problemi u evrozoni mogu biti rešeni ali „plan B“, smatra Volfson, ipak je potreban. Od kandidata koji su pravili „spasonosno rešenje“ tražilo se da detaljno istraže oblasti kao što su uticaj na stabilnost bankarskog sektora, kako upravljati makroekonomskim efektima izlaska zemalja uključujući i devalvaciju, inflaciju, poverenje kao i efekte na dugove. Bilo je potrebno i odgovoriti na pitanja kako međunarodni ugovori koji su u evrima mogu biti izmenjeni, ako se jedna strana u ugovoru nalazi u zemlji koja napušta evropsku monetarnu uniju, kao i kako će sve to uticati na dugove država, privatnu štednju i hipoteke. „Budućnost svetske ekonomije u velikoj meri biće određena onim što će se desiti u narednih nekoliko godina u Evropi. A ulozi su ogromni. Zajedno sa većinom evropskih biznismena i ja se nadam da će se evrozona stabilizovati, ali u slučaju da se to ne desi ne smemo upasti u politički vakum“, smatra lord Volfson.

O pobedniku će odlučivati kolegijum od pet sudija. To su Derek Skot, bivši ekonomski savetnik britanskog premijera Tonija Blera, Manfred Neuman, počasni profesor ekonomije na Univerzitetu u Boni i bivši savetnik Bundesbanke, Čarls Godhart, bivši član monetarnog odbora Banke Engleske, Žan-Žak Rosa, počasni profesor ekonomije i finansija na Univerzitetu u Parizu i Frančesko Giavazi, bivši ekonomski savetnik Evropske komisije i italijanskih premijera. Derek Skot, koji je i predsednik ovog kolegijuma, smatra da je kriza u zoni evra najveća pretnja globalnoj ekonomskoj stabilnosti posle II svetskog rata, dok Čarls Godhart kaže da se ne može samo sedeti i pustiti da evro sistem eksplodira, bez razmišljanja o reformama. „Kako se finansijska kriza u evro zoni kreće od zla na gore, greške u ovom sistemu postaju sve očiglednije“, stav je Godharta. Sa njim se slaže i profesor Giavazi, koji dodaje i da će za lidere EU biti bolno da priznaju da je monetarnoj uniji „očajnički“ potrebna reforma. Prema mišljenju profesora ŽanŽak Rosa raspad evro zone mogao bi da dovede do stečaja banaka i bankrota vlada, a sve to bi mogao da bude uvod u novu „veliku depresiju“. Zato je po njemu važno da se hitno analiziraju proces i uslovi koji omogućavaju članicama da izađu iz evro zone bez ugorožavanja međunarodne finansijske stailnosti i privrednog rasta.

B&F, broj 84, februar 2012.

3 5


FiN aN siJ e PREUZIMANJE MERCATORA

Evropa – zdaj, Agrokor – jutri Svako ko je pomislio da je spor između Hrvatske i Slovenije oko komada mora u Piranskom zalivu vrhunac komšijske zavade, sagom oko preuzimanja Mercatora bio je žestoko demantovan. I dok oba slučaja nose crtu nacionalnog nadgornjavanja, kupovina Mercatora od strane Agrokora za Slovence sadrži još jednu, mnogo bitniju dimenziju – opasnost od mogućeg prekida dominacije slovenačke ekonomije u regionu bivše Jugoslavije. Piše: Nenad Gujaničić

P

očetak tranzicije slovenačke privrede u ranim devedesetim bio je skopčan sa nizom opasnosti, a pre svega suženim tržištem usled raspada zajedničke zemlje i nepostojanja velike domaće tražnje. Kreatori slovenačke ekonomske politike izabrali su jedino moguće rešenje – formiranje izvozno orijentisane privrede što je i dan danas ostala njena glavna karakteristika.

Za razliku od većine ostalih tranzicionih ekonomija Istočne Evrope, Slovenija je prelaz ka tržišnoj privredi sprovodila postepeno, što je u velikoj meri dovelo do dobrih rezultata. Ovom procesu i blagotvornim efektima svakako je doprinela i polazna tačka ove zemlje, koja je od svih postkomunističkih država bila najmanje udaljena od uređenih ekonomija Zapada. Međutim, kreatori slovenačke privatizacije napravili su u vlasničkoj transformaciji privrede dosta krupnih grešaka koje su kasni-

3 6

B&F, broj 84, februar 2012.

je, eskalacijom svetske finansijske krize, u najgoroj formi isplivale. Orijentisanost na insajdersku privatizaciju (kupovina firmi od strane menadžera i zaposlenih) postepeno je prerasla u otvoreno sprečavanje stranih investicija. Kao posledica toga, u brojnim kompanijama država je zadržala kontrolu upravljanja, dok su ostatak prostora popunili domaći kapitalisti, domaćim rečnikom rečeno - tajkuni.

Prvi problemi učaurene ekonomije

Gotovo da nije bilo privredne grane u kojoj slovenačka država nije htela da zadrži dominantan interes. Bilo da je u pitanju bankarstvo (osujećeno preuzimanje Nove kreditne banke od belgijskog KBC-a), pivarska (pokušaj Interbrua da kupi pivaru Union) ili neka druga industrija, slovenačke izvršne vlasti uvek su nalazile rešenje da kompanije ostanu u „domaćim“ rukama. Ova situacija nije se

u velikoj meri izmenila ni ulaskom Slovenije u Evropsku uniju, premda su zvaničnici Brisela u nekoliko navrata imali ozbiljne zamerke na otvorenost ove privrede. Ovakvo funkcionisanje ekonomije postepeno je počelo da dovodi do pojave ozbiljnih anomalija koje su se poput zaraze širile na ceo ekonomski sistem. I dok su uspešno funkcionisale one kompanije koje su svoje proizvode i usluge prodavale napolju, problemi su se najpre javili u granama privrede i preduzećima koja nisu imala inostranu konkurenciju. Isprepletane i sa strane slabo kome jasne vlasničke strukture kompanija, sa mnogostrukim konfliktima interesa, najveće posledice ostavile su najpre u bankarskom sektoru. Kreditna ekspanzija nije bila propraćena i adekvatnim procenama rizika te su u jeku krize brojni tajkuni ostali „tanki“ za plaćanje rata, koje su u sve većem obimu pristizale svakoga meseca. Prva žrtva kreditne krize bio je Istra Benz čiji je idejni tvorac, Igor Bavčar, teška srca morao otuđiti nekolicinu kompanija iz portfelja kako bi barem delimično sanirao ogromne dugove. Najveća transakcija bila je prodaja prehrambene kompanije Droga Kolinska, koja je uhlebljenje našla u krilu hrvatske Atlantic grupe.

Mercator u žiži kreditne krize

Najveća poslovna grupacija u Sloveniji - Mercator, koja je trasirala izvozni put prehrambenim i drugim kompanijama ove zemlje, nastavila je ekspanziju poslovanja čak i u uslovima krize. No, problemi Istra Benza i drugih najmoćnih slovenačkih holdinga posredno su se preneli i u Mercatorovo dvorište s obzirom da su najveće slovenačke banke, a kasnije i grupacija Pivovarna Laško (Laško, Union i Radenska), otpočele pohod čiji je krajnji cilj bila konverzija Mercatorovih akcija u mnogo likvidniju aktivu.


Osim već komplikovanog odnosa sa državom, Mercator je počela opterećivati i neprekidna opsada kompanije, što od strane potencijalnih kupaca što od konkurenata, koji nisu propuštali priliku da skeniraju poslovni model ovog trgovinskog lanca. Mercator se u procesu prodaje našao od momenta prvih većih problema u koje je upao Istra Benz, da bi ova vanredna situacija potrajala i do dana današnjeg, skoro dve godine kasnije. No, sva ova dešavanja verovatno ne bi toliko animirala slovenačku javnost koliko činjenica da se u trku, najpre bojažljivo, a kasnije sve odlučnije, upustio najveći regionalni rival, Agrokor, koji nije žalio truda ni novca u cilju stvaranja najveće trgovinske kompanije u ovom delu Evrope. Kada je u oba navrata učestvovao u dostavljanju neobavezujućih ponuda, Agrokor je - najpre za manjinski a potom i za većinski paket akcija - daleko premašio konkurenciju, ponudivši za Mercator 221 evro po akciji. To je, u pojedinim momentima, bilo skoro 50 procenata više od tržišne vrednosti na Ljubljanskoj berzi. Uprkos tome, hrvatski trgovinski lanac nije oče-

Lista najvećih trgovačkih lanaca Adria regije Rang

Naziv maloprodajnog lanca

(u mil EUR)

2010

2009

Promena u %

1

Agrokorova maloprodaja

2.861

2.786

2,69

2

Mercator

2.808

2.669

5,21

3

Delta Maxi grupa*

1.113

1.080

3,06

4

Spar

850

793

7,19

5

Schwart Gruppe (Lidl+Kaufland)

765

646

18,42

*podaci su dobijeni zbrajanjem pojedinačkih izveštaja ove kompanijeiz Republike Srpske, Crne Gore i Bugarske

Vlasnička struktura Mercatora na 30. nov. 2011. Pivovarna Union; 12,33%

NLB; 10,75%

Pivovarna Laško; 8,43%

Radenska; 2,57%

Unicredit Slovenija; 8,01%

Abanka Vipa ; 2,75% Rodić M&B; 3,34%

Gorenska banka; 3,8%

kivao susedsku gostoljubivost pa je u ponudi za kontrolni paket akcija upregao i međunarodne finansijske institucije (EBRD i IFC) i niz

Rast poslovanja Mercatora i u 2011. godini Mercator je po prvim procenama i u 2011. godini zabeležio rast poslovanja, ostvarivši 2,93 milijarde evra čistog prihoda od prodaje. To je 5,4 odsto više nego u godini pre, objavila je putem Ljubljanske berze uprava ovog najvećeg slovenačkog trgovačkog lanca. Čista dobit u 2011. smanjena je za 21,6 odsto u odnosu na prethodnu godinu i iznosi 23,8 miliona evra, što je rezultat lošijih uslova poslovanja do kojih je došlo u drugoj polovini godine te kursnim razlikama u državama jugoistočne Evrope u kojima je grupacija prisutna. Grupa Mercator za ovu godinu predviđa da ostvari više od tri mi-

Prihod od prodaje

lijarde evra čistog prihoda od prodaje, što bi bio rast za 3,3 odsto u odnosu na 2011. Istovremeno, u ovoj godini očekuje dalje smanjenje čiste dobiti za 34 odsto, na 15,7 miliona evra, a u planu su i dodatne mere za povećanje konkurentnosti zbog zaoštrenih uslova poslovanja. Zbog daljnjeg smanjenja očekivanog dobitka Grupa za ovu godinu planira isplatu dividende od 3 evra po akciji, te prodaju nekretnina u vrednosti 250 miliona evra. Grupa Mercator na kraju prošle godine imala je ukupno 24.267 zaposlenih, od čega u Sloveniji više od 12 hiljada.

NKB Maribor; 5,24%

Splitska banka kastodi; 5,49%

obećanih beneficija za slovenačke partnere. Ipak, iako se na momente činilo da će dubioze slovenačkih banaka i grupacije Pivovarne Laško prevladati i da će se ova ponuda završiti uspešno, preuzimanje se proteglo i u tekuću godinu sa ništa većim stepenom izvesnosti o njegovom skorom okončanju. Predstavnici slovenačke uprave, države, sindikata, slovenačke javnosti i koga li sve već drugog, demonstrirali su u praksi sve moguće legalne i nedozvoljene strategije u borbi protiv preuzimanja. Za sada su bili prilično uspešni u tome, ali još uvek nisu uspeli da pronađu poslednji deo slagalice koji nedostaje ovoj slici: kako pronaći sredstva za Mercator kada državnim bankama i holdinzima, akcionarima ove firme, nedostaje ogroman kapital za popunjavanje rupa nastalih pogrešnim poslovnim odlukama?

B&F, broj 84, februar 2012.

3 7


FiN aN siJ e ULAGANJE U ČISTE ENERGIJE

Daj nam sunca Da li je, u doba krize, „solarni sektor“ utočište za gladne investitore? Voren Bafet misli da jeste. Da li je to dovoljno da počne solarna groznica? Oni koji nemaju Bafetov decenijama treniran njuh za posao i milione dolara za bacanje veoma su oprezni u prognozama. Piše: Milica Milovanović

B

lumbergovo odeljenje za „čistu“ energiju procenilo je da investicije u taj sektor na globalnom nivou treba da dostignu 500 milijardi dolara godišnje do 2020. kako bi se držala pod kontrolom emisija gasova staklene bašte. U 2010. ukupne investicije u industriju proizvodnje „čiste“ energije dostigle su 243 milijarde dolara, da bi ova godina premašila polovinu zamišljene granice - u svetu je u proizvodnju solarne, energije vetra i mora i u biogorivo uloženo 260 milijardi dolara. Proizvodnja solarne energije poslednjih 5 godina bila je najatraktivniji deo sektora koji je privlačio najveća ulaganja, a kao svetski lideri smenjivale su se kompanije iz Evrope, Sjedinjenih država i Kine.

Godina za nama, međutim, nije bila isplativa onima koji su zaključili

3 8

B&F, broj 84, februar 2012.

da je budućnost sigurna u solarnoj energiji i zadržali akcije tih kompanija - tokom 2011. Blumbergov solarni indeks koji obuhvata akcije 17 najvećih kompanija iz sektora, izgubio je dve trećine svoje vrednosti. Događaji koji su doveli do tako velike oscilacije u vrednosti obećavaju da će i dalje zagorčavati život onima koji bi da u svoj portfolio ubace malo sunčevog sjaja. U jesen prošle godine bajka se završila za dva američka preduzeća izdašno podržana od Obamine administracije - prvo je bankrotirala Solyndra, proizvođač solarnih panela, iako je na raspolaganju imala povoljan državni zajam od 528 miliona dolara, a zatim je za njom otišao Evergreen, još jedan proizvođač panela kome je država pomogla u izgradnji 450 miliona dolara vredne fabrike u Masačusetsu. Najveći evropski i svetski proizvođač panela, nemački QCells krajem godine našao se u ozbiljnim problemima pošto nije mogao da refinansira svoje obveznice. Njihov problem nije bio ni nedostatak novca ni tehnološka zaostalost - ispostavilo se da nisu mogli da se takmiče sa konkurencijom iz Kine, koja je cenu solarnih panela na svetskom tržištu prepolovila. Sa jedne strane, pojeftinjenje panela znači da njihova proizvodnja teško da može da opstane na zapadu ali to ne znači i da se smanjuje tražnja za obnovljivom, u ovom slučaju solarnom enegijom, i to na globalnom nivou. Indija, recimo, planira da do 2020. obezbedi da 20 hiljada megavata energije - dovoljno za snabdevanje 20 miliona domova - dođe iz solarnih panela. Njihovo pojeftinjenje znači i niže troškove nabavke panela i niže troškove proizvodnje energije - manje od dolara po megavatu. Indija, međutim, ne koristi kineske panele ali profitira od pada njihove cene - najveći dobavljač panela u Indiji je američka kompanija First Solar, ista od koje je Voren Bafet u

decembru kupio Topaz Solar Farm u Kaliforniji, postrojenje koje bi trebalo da obezbedi 550 megavata solarne energije do 2015. Ukoliko, naravno, bude izgrađeno. First Solar je za Topaz Solar Farm takođe dobio podršku od američkog Sekretarijata za energetiku, i to veću nego Solyndra i Evergreen zajedno - garancija države za Topaz vredna je 1,9 milijardi dolara. U ovom trenutku svaki investitor treba da se zapita u kojoj ligi igra - da li je, na primer, akcija Topaz Solar Farma danas vrednija zato što je to pouzdan, izvodljiv i profitabilan projekat, zato što država garantuje za njega ili zato što je u vlasništvu Vorena Bafeta? U 2011, od ukupno 260 milijardi dolara globalnih ulaganja u čistu industriju, 136 milijardi otišlo je kompanijama iz solarnog sektora, kaže Blumberg. Prema njihovim podacima, međutim, rast ulaganja u Kini i Evropi bio je 1% odnosno 3% dok su u Sjedinjenim državama ovakva ulaganja procvetala: od 33 % odnosno na 55,9 milijardi dolara. Ovaj bum dogodio se najviše zahvaljujući Federalnom programu zajmova čiji su korisnici bili Solyndra i Evergreen, kao i uz pomoć poreskih olakšica za proizvodnju „čiste“ energije koje će po isteku 2012. biti ukinute. Izuzev SAD i Britanija se priprema za ukidanje subvencionisanja za korišćenje solarne energije. Dašak optimizma dolazi iz Kine, gde direktori najvećih proizvođača Trina i Suntech očekuju dupliranje broja instalacija solarnih panela kao i dostizanje pune konkurentnosti u pogledu cene energije sa tradicionalnim proizvođačima za 3 do 4 godine. Da li, dakle, uložiti u industriju koja će uskoro morati da zaboravi na državne programe subvencija širom sveta? Ili se držati Bafetovog zlatnog pravila „kupuj kada se drugi ustežu, prodaj kada su drugi pohlepni“? Izgleda da u ovaj posao ne treba ulaziti bez naočara za sunce.


temat: R ast ekstR emiZ ma

Desnica, levica, frontalno Da li je zaokupljena revolucijama u tuđem dvorištu, zapadna demokratija, uverena da je dosegla idealan model ekonomskog i društvenog prosperiteta, previdela rizik da joj se desi kontrarevolucija u sopstvenom? Deceniju nakon što je čuveni britanski intelektualac Edvard Bond, autor drame „Zločin 21. veka“ upozorio „postali smo nečovečni jer smo kao društvo poludeli“, svedoci smo da se pitanje šta će biti sa svetom kakav smo poznavali pretvara u dramu na ulicama, čiji su glavni protagonisti mladi, koji su uz siromašne i stare, najveće žrtve ekonomske, političke i moralne krize. Strahovi koji su u donedavno uzornim društvima novost, u Srbiji traju već decenijama i obeležili su odrastanje celih generacija, koje svoju zemlju vide kao zamku, iz koje se kao izlaz ne potencira pamet, već pravo jačeg.

40

B&F, broj 84, februar 2012.


SVETSKA EKONOMIJA

Dobro došli u Ekstremistan U pokušaju da se nađe rešenje za globalnu krizu, od zime 1930. godine do proleća 1931. godine održano je 16 međunarodnih konferencija, ali bez uspeha. Posle još jednog besplodnog Davosa i gomile prethodno održanih konferencija o rešenju krize evra kao mogućeg, barem trenutnog, ključa za ublažavanje svetske krize, čini se da je pristigao još jedan razlog za uverenje da smo, kako je to rekao Džordž Soroš, pred novim „dobom zla”. Ili je to pomanjkanje vizije, jer - istorija se malo kada ponavlja Piše: Tanja Jakobi

P

oređenje Velike depresije i Velike recesije nametnulo se od trenutka kada se shvatilo da će kriza iz 2008. godine potrajati mnogo duže nego što se to na samom početku očekivalo. Od tada do danas, paralele između 30-ih godina i današnjice samo su se nizale: ogroman porast nezaposlenosti, pad globalnog BDP, rast rasizma, pad vere u demokratiju, netrpeljivost prema imigrantima i nacionalnim manjinama, jačanje stranaka ekstremne desnice u Evropi, uspon antisemitizma, veliki masovni protesti radnika, kao i uvođenje u opticaj novog evropskog rata - „budući da bi kraj evra značio i krah Evropske unije, koja je naš najveći garant mira”, kako je to rekao Herman van Rompej, bez elaboracije o mogućim stranama u sukobu, ali verovatno aludirajući na tri rata u kojima su se u prošlom veku našle Nemačka i Francuska.

Među mnogima koji su nametnuli ovu temu (pa i nagoveštaj rata) je svakako i direktorka MMF Kristin Lagard koja je i krajem januara ponovila da bi “svet mogao potonuti u krizu nalik onoj iz 30-ih

godina prošlog veka, ako sve zemlje ne pomognu Evropi da izađe iz spirale dužničke krize”. Nema te ekonomije u svetu - nerazvijene, one u razvoju, srednje ili visokorazvijene - koja bi u takvoj situaciji bila imuna na krizu. Ne samo da bi se proširila već bi i eskalirala, upozorila je ona. Ako po strani ostavimo razmatranje da li je evropska kriza uvezena iz SAD, te da li je njena direktna posledica ili je taj udar samo pokazao koliko su (sa ugrađenim felerom evropske valute) unutrašnji temelji evropskog ekonomskog poretka pogrešno postavljeni - a što danas otežava pronalaženje leka za onaj deo krize o kojem govori Lagard - čini se da globalno poređenje krize iz 30-ih s ovom sadašnjom upućuje na značajne razlike. Između dve krize proteklo je 79 godina u kojima se svet i ekonomski i tehnološki i politički značajno izmenio. Trajanje, intenzitet i globalnost Velike depresije bili su do tada neviđeni, beleži ekonomski istoričar Ivan T. Berend u svojoj knjizi „Ekonomska istorija Evrope u XX veku”. Industrijska proizvodnja je na svetskom nivou

opao za 30%, proizvodnja uglja i gvožđa za 40% do 60%, cene žita za 60%, obim evropske trgovine se smanjio sa 58 milijardi dolara na 21 milijardu dolara između 1929. i 1935. godine, a 20 miliona Evropljana ostalo je bez posla. Pa ipak, to je kriza koja je bila interna stvar Zapada, sa globalnim posledicama, a ova današnja uključuje važne aktere u promenjenom svetu. Ovu krizu, između ostalog, karakteriše seljenje ekonomske moći ka Istoku i drugačiju Južnu Ameriku, pa i Afriku sa svojim srednjim klasama, znatno stamenijim proizvodnim kapacitetima i autohtonim ekonomskim shvatanjima. Međutim, kapitalizam, pre svega, nije isti. Slom 30-ih značio je kraj laissez faire, a stradanja tokom Drugog svetskog rata doprineli su da se u posleratni period uđe sa idejama (od kojih su neke formulisane 30-ih) mnogo značajnijeg upliva države i u regulisanje ekonomskih ciklusa i u socijalnu sferu, odnosno stvaranje socijalno tržišne privrede. Sedamdesetih, taj pristup je doživeo svoj poraz. U 70-im i početkom 80-ih, nakon godina izvanrednog rasta, usledila je decenija

B&F, broj 84, februar 2012.

41


R ast ekstR emiZ ma nestabilnosti, usporenog rasta i pokojeg koraka unazad. U 94 zemlje sa 98% svetskog stanovništva, prosečna stopa rasta BDP je od 3,4 odsto iz perioda 1950. do 1973. godine, pala na -0,1% između 1973. i 1987. godine. U Evropi su investicije u 12 članica Evropske unije doživele pad: od godišnjeg rasta od 5,6% između 1960. i 1970. na samo 0,3% krajem 70-tih i -0,6 % u periodu 1980.-1985. godine. Isti trend zahvatio je BDP: zabeležen je pad od 4,8% na 2,2% u periodu od 1973. do 1980. godine a potom na 0,5% u periodu 1980. do 1985. Izlaz iz krize privremeno je nađen u prelasku na neoliberalni kapitalizam, koji je između ostalog pretpostavljao minimalizovanje uloge države i deregulaciju tržišta, kao i stvaranje osnove za širenje jaza između bogatih i siromašnih. Njegov kolaps 2008. godine delom je oličen u jednoj od najvažnijih poruka „Okupiraj Vol Strit” protesta - „Mi smo 99%”. Čak i ako Evropa reši ‘dužničku krizu’, to još ne znači i izlazak iz globalne krize ili neku trajnu stabilizaciju kapitalizma. Novi koncept kapitalizma koji se danas traži i o kome se ćaska od popodnevnog programa radija BBC 2 do kolumni u Fajnenšel Tajmsu i sesijama u Davosu, podrazumeva redefinisanje odnosa država - tržište, (pitanja kapaciteta, koncentracije, kontrole proizvodnje, potrošnje i resursa, i toga gde će u novom poretku biti skoncentrisana moć), vrednosnog stava prema jednakosti i nejednakosti, ali i druge važne komponente: globalnog zagađenja, rast broja stanovnika na planeti, devastacije zemljišta i iscrpljivanja svetskih zaliha sirovina, između ostalog. Istorija se malo kada ponavlja, piše istoričar Mark Mazover u svojoj knjizi „Mračni vek” posvećenoj Evropi u XX stoleću. Posle protekcionističkog refleksa 30-ih koji je zahvatio svet u 80-im, a čije naznake vidimo i danas, preovladao je

42

B&F, broj 84, februar 2012.

trend globalizacije i izlaz iz krize je nađen u fantastičnom rastu ulaganja u razvoj i talasu inovacija. To je ono što se očekuje i sada: tehnološki skok, novi ekopristup, nov način globalnog upravljanja ekonomijom, koji će ponuditi nove okvire za trajniju konjukturu. Strahovi 70-ih i 80-ih, kada se takođe govorilo o ponavljanju 30ih, i kada se jednako raspravljalo o usponu neonacizma, takođe se nisu ostvarili. „Osamdesetih je”, piše Mazover, „neprestana, zapravo sve jača pažnja koja je posvećivana izbeglicama i imigrantima, bila povezana sa rasnom netrpeljivošću kojoj su svakodnevno i dalje bili izloženi pripadnici manjinskih nacija u zapadnoj Evropi...”, što je i danas vrlo vidljivo u evropskom i SAD miljeu. Pa ipak ”raspredanje o povratku (međuratne) netrpeljivosti većinom je bilo bez osnova, kao deo pomodnog fin de siecle mračnjaštva... Zapravo, međunarodni kontekst bio je znatno drugačiji nego u prvoj polovini veka, kada je nacionalizam pretio stabilnosti Evrope”, piše Mazover. Naši stalni pokušaji da nove događaje tumačimo oslanjajući se na ono što se dogodilo u prošlosti, pokazuju naše slepilo za „Crnog labuda”, rekao bi Nasim Nikolas Taleb, finansijski matematičar, istraživač u oblasti verovatnoće i slučajnosti, koji u svojoj istoimenoj knjizi, razmatra „uticaj krajnje neverovatnih zbivanja” na naš individualni i „globalni” život. Taleb, koji je inače bio zvezda Davosa 2009., kada je kritikovao svetske lidere zbog njihove kratkovidosti, „Crnim labudom” naziva svaki vanredan događaj ogromnog uticaja za koji, i pored toga što je vanredan, naša ljudska priroda oseća potrebu da ga učini previdivim i objašnjivim. Kriza 30-ih, uspon Hitlera, širenje Interneta, krah berze iz 1987.,(i još manje očekivani oporavak), 11. septembar 2001., cunami iz 2004. i najnovija kriza 2008. godine - sve su to primeri

Crnog labuda. „Mali broj Crnih labudova objašnjava gotovo sve u našem svetu, od uspona ideja i religija, dinamike istorijskih događanja, do važnih dešavanja u našim životima” piše Taleb. „Još otkako smo izašli iz pleistocena uticaj Crnih labudova se povećavao, a naročito je osnažio tokom industrijske revolucije, kada je svet počeo da postaje sve složeniji, dok su uobičajeni događaji, oni koje izučavamo, pretresamo i nastojimo da predvidimo na osnovu čitanja novina, bivali sve nevažniji”. Jedan od načina da tumačimo ono što se upravo sada događa - veoma pesimistične prognoze Svetske banke i MMF o globalnom rastu, uporedo sa iznenadnim i delimično ohrabrujućim podacima o oporavku u SAD i delu Evrope - jeste i uvođenje Talebovih pojmova „Mediokristana” i Ekstremistana”. Modeli predviđanja ekonomskih kretanja kojima raspolažu SB i MMF deo su „Mediokristana” – područja u kojem u velikom uzorku nijedan pojedinačan slučaj neće bitno promeniti meru celine. Na primer, pad BDP u Belgiji neće promeniti globalni rast u Evropi. Ekstremistan, domovina Crnih labudova, naprotiv, jeste područje ogromnih skokova i padova gde, na primer, eventualni krah evra može izazvati nesagledive posledice u globalnoj ekonomiji. Među malobrojnim oruđima kojima u Ekstremistanu raspolažemo je izgradnja robusnih i stabilnih aranžmana i institucije koje će biti rezistentne na pojavu Crnih labuda. Ali kojih, kakvih i kada? „Prava strategija za pronalazače i preduzetnike jeste da se manje oslanjaju na detaljno razrađene planove i usredsrede na „kreativno petljanje” i prepoznavanje prilika kada se ukažu, kaže Taleb: „Slobodno trzište ne funkcioniše zato što nagrađuje ili podstiče veštinu, već zato što dozvoljava ljudima da imaju sreće, zahvaljujući intenzivnim probama i greškama”.


R ast ekstR emiZ ma NOVA EVROPSKA DESNICA

Plinska svetlost Zaokupljena islamom i njegovom potencijalnom ili stvarnom pretnjom, Evropa je propustila da identifikuje tihu kontrarevoluciju u vlastitom dvorištu. Tek zločin Andersa Brejvika iznenada je otkrio aktere koji prete da temeljno promene evropski kulturni prostor. Retorika nove desnice počinje da dominira u masovnoj kulturi, i doprinosi bujanju populizma. Otuda i strah mlade nemačke književnice Juli Zeh: „Ne bojim se neonacista, već razmišljanja običnih ljudi.” Piše: Miroslav Ružica

44

B&F, broj 84, februar 2012.

S

nažna plima radikalne desnice ne ogleda se samo u njenim izbornim rezultatima već i u stvaranju nove javne agende, kao i direktnom uticaju na druge partije koje su prigrlile njene vrednosti. Konceptualno, njene bitne karakteristike su nacionalizam, ksenofobija, ‘zakon i poredak’ kao i šovinizam, kada su u pitanju programi socijalne politike. Mada se smatra da partije desnice deluju u okvirima svojih država, na delu su prvi oblici internacionalizacije. Tako je tokom 2009. u Budimpešti formiran Savez evropskih nacionalnih pokreta. Internet i društvene mreže pomažu im u komunikaciji, razmeni i koordinaciji.

Tokom 2011. godine partije radikalne desnice su formalno participirale u vladama u 12 od 27 EU zemalja. Na izborima su dobile najviše 13 odsto svih glasova, a u proseku 10 odsto, što je dvostruko više nego što dobijaju evropski zeleni. Ali kada to stavimo u širi kontekst - da najveće partije dobijaju izmedju 25 i 30 odsto glasova, onda stvari postaju jasnije: jačanje radikalne desnice treba posmatrati u kontekstu erozije političkog centra u Evropi koji čine hrišćanski demokrati i socialdemokratija. To je kontekst koji tek treba analizirati, a posebno odsustvo ‘projekta budućnosti’ koji nudi odgovore na probleme naše civilizacije. Amin Maluf, istaknuti francuski intelektualac, smatra da smo u 21. vek ušli bez kompasa, a Rene Kuperus, holandski politikolog i kolumnista upozorava da se to dešava bez kormila i kormilara. Mada ofanziva radikalne desnice unosi zebnju i strah, ona nije anti-sistemska i direktno anti-demokratska. Poštuje narodnu suverenost i većinsko odlučivanje, ali je politički antiliberalna, protivi se kulturnom pluralizmu i posebnim pravima manjina. Teži da oslabi mehanizme ravnoteže i uzajamne kontrole i zalaže se za neposredno

većinsko odlučivanje, oličeno u referendumu. Umesto građanina, temeljni okvir je narod, a vidi ga kao organsku, homogenu, dakle neprotivurečnu i kohezivnu zajednicu. Narodu je suprotstavljena ‘elita,’ koja se vidi kao korumpirana, bezobzirna i kosmopolitska.

Gubitnici globalizacije

Nova desnica podršku i glasače traži i dobija od ‘ljutitog belog čoveka,’ među kojima dominiraju mladi, manje obrazovani, čije jezgro čine klasični industrijski radnici. Tu većinsku grupu Hans Magnus Enzenberger definiše kao radikalne gubitnike u kontekstu globalizacije, deindustrijalizacije i nove ekonomije, kao i oštre socijalne nejednakosti. Izborni uspesi, kao i agresivne kampanje nove desnice protiv islama i muslimana, migranata i drugih manjina, vlastite elite, ali i dubina i trajanje globalne ekonomske krize, kao i rastuće nejednakosti, postaju ozbiljni izazovi za vodeće političke partije, posebno za vladajuće koalicije. Javno mnjenje i važne glasačke grupacije pozitivno reaguju na poruke radikalne desnice, a većinske partije za sada nemaju adekvatne i ubedljive odgovore. Reaguju tako što ostaju, tj. ne menjaju svoje pozicije o važnim temama ili pokušavaju da otupe i omekšaju ideje desnice, ali i često preuzimaju teme koje nameće desnica. Ovo poslednje se najbolje vidi u (nevoljnom) preispitivanju multikulturalizma ili u zahtevima da se reguliše i ograniči imigracija, ali i u konsenzusu u kritici neoliberalizma (zahtevi za protekcionizam, regulacija finansijskog sektora, oporezivanje bogatih, zaustavljanje deindustrijalizacije). Multikulturalizam postaje temeljna tema sukobljavanja, odnosno traganja za novim evropskim identitetom i obnovom Evrope. Kultura se vidi kao temelj samoidentifikacije, „nas” i „njih”. O


emigrantima se ne govori kao o pojedincima, klasama ili rodnim grupama, već kao o pripadnicima monolitne kulture. Kultura je ta koja apsolutno definiše i određuje uspostavljanje hijerarhije. Dominantna, tj. evropska kultura, odnosno evrocentrizam postaje norma. Nema prožimanja kultura, već se asimilacija i kulturni aparthejd nameću kao rešenja. Rečju, na delu je novi kulturni rasizam. Dobar primer je islamofobija. Ne prave se razlike između vernika i sekularnih Muslimana ili Muslimana kao stranca ili građanina koji se rodio i odrastao u Evropi. Migranti u prošlosti nisu bili definisani kao Muslimani, već kao Turci, Kurdi, Arapi i Jugosloveni. Danas izraz musliman pokriva sve što je “drugo”. U tom kontekstu, ali i u konceptu teorije zavere, Muslimani migranti ne doprinose obogaćivanju ili bar validaciji evropske kulture. Radikalna desnica uverava da je na delu islamizacija Evrope i stvaranja nove ‘Eurabije’ i novog kalifata. “Evropa je u završnom stadijumu islamizacije” poručuje Gert Vilders. Već nekoliko ‘Samita protiv džihada’ (2007-2011) kao svoj glavni cilj formulišu ‘deislamizaciju Evrope.’

Kulturni rasizam

Nisu samo Muslimani i drugi migranti, po mišljenju nove desnice, odgovorni za ugrožavanje nacionalnog identiteta i kulture. To je

i globalizacija, koja posredstvom nacionalnih elita (korumpirani, izdajnici) ugrožava nacionalne ekonomije, zaposlenost i prihode zaposlenih, tj. podređuje nacionalne interese globalnoj plutokratiji. “Engleski poslovi Englezima,” protekcionizam, ograničavanje broja migranata i nova industrijska politika su deo paketa ponude. Zanimljiv je i ambivalentan stav prema Evropskoj Uniji. S jedne strane, Unija i Evropa se vide kao jedinstven i superioran prostor koji treba braniti (od islama, levice, migranata, i ‘azijskih tigrova’) i jačati. S druge strane, međutim, EU ugrožava nacionalni identitet, ali i unutar zemalja članica postoje one koje ugrožavaju kako EU, tako i druge članice. Često se čuju upozorenja ‘koja je zemlja sledeća’ (nakon Grčke) i ‘dokle ćemo da plaćamo lenje i korumpirane’. U tom kontekstu je i ‘socijalni šovinizam’, dakle, zahtevi da se preispita isplata različitih beneficija (recimo, dečjih dodataka) migrantima čije su porodice u zemlji matici, čak i ako su i one zemlje članice Unije. Tako dolazimo i do populizma koji počinje da dominira u javnoj debati, posebno u medijima. To podrazumeva jasna, uprošćena tumačenja i poruke u formuli ulagivanja tihoj većini kojima se uglavnom ukazuje na krivce za određene probleme, a ne njihovo rešavanje. Populizam je istovremeno i simptom, ali i instrument

za manipulaciju i radikalizovanje masa. Populizam kao simptom ukazuje na temeljne frustracije, nezadovoljstvo, neizvesnost i strah većinskih grupa. Njegova instrumentalizacija, međutim, ukazuje na stvaranje novih centara moći koji monopolizuju javnost jednostavnim, uprošćenim i iskrivljenim porukama koje uvek vode ka sukobljavanju, oštroj polarizaciji, zatiranju demokratije, kao i prećutnom najavljivanju poznatog društvenog modela: na vrhu vođa, niko u sredini, a na dnu - većinska i bezlična masa. Postoji li veza između uličnog nasilja, terorizma i radikalne desnice? To je neistražena tema i povezanost je teško dokaziva. Radikalna desnica nije antisistemska i svoj protesni kapacitet drži u okvirima demokratskog poretka. To je ono po čemu se ona razlikuje od fašizma i neonacizma koji počivaju na antisistemskom polazištu. Drugo je pitanje da li radikalna desnica svojim populizmom i ukazivanjem na ‘dežurne krivce’ stvara ambijent za potencijalno nasilje. U kući punoj plina, samo naivčine i ljudi sa opasnim namerama pale vatru. U islamofobičnoj atmosferi, svaki akt terora povezuje se sa islamskim fundamentalistima. Ništa na vrede informacije koje ukazuju na pravo stanje stvari. Novinar i publicista, Farid Zakaria navodi da je tokom 2010. godine u EU registrovano 249 terorističkih napada, a od toga samo 3 odsto su učinili muslimani. Otuda i potreba da se govori o ‘ekstremnoj desnici.’ To su, međutim, grupe koje deluju skrovito, ne prave svoju dokumentaciju i skrivaju svoje ciljeve i akcije. Dakle, one postoje i deluju, poznate su obaveštajnim službama i policiji, ali se i uzajamno podupiru. U takvom ambijentu i unutar ovakvih parija-grupa treba tragati za pravom prirodom onog što često neoprezno zovemo skinhedsi ili huligani.

B&F, broj 84, februar 2012.

45


R ast ekstR emiZ ma EKSTREMNA LEVICA

Plodovi gneva Nemačka policija je prošlu godinu označila kao “renesansu grupe Bader-Majnhof”, nekadašnje terorističke frakcije Crvene armije, koja je izvodila bombaške napade, otmice i ubistva 70-ih i 80-ih. Europol tvrdi da su levičari danas mnogo nasilniji nego ranije, bolje organizovani i dobro povezani sa istomišljenicima iz celog sveta. Piše: Marija Dukić

I

ako pažnju javnog mnjenja sve češće zaokuplja jačanje desničarskog ekstremizma, nedavno je u Nemačkoj sprovedena racija među agresivnim levičarima zbog brutalnih napada na desničare. Ovo nije usamljen slučaj – većina marševa ultradesničara u Evropi prošle godine bila je u znaku sukoba sa radikalnim i za borbu opremljenim levičarima.

Prema Europolovim podacima, ekstremna levica jača na starom kontinentu iz godine u godinu: sa 20 odsto učešća u bombaškim napadima u 2009. došli su na 51 odsto u 2010. godini. Još nisu objavljeni podaci za prošlu godinu, ali

46

B&F, broj 84, februar 2012.

za pretprošlu se zna da da su levičari učestvovali u 45 terorističkih napada sa šest smrtnih ishoda, od čega je jedan nastradali bio policajac. U svojim akcijama, levičari su mnogo nasilniji nego ranije, bolje organizovani i povezani sa ekstremnim levičarima iz celog sveta. Ekstremni levičari, tradicionalno, najjače uporište imaju u Grčkoj, Italiji i Španiji. U poslednje dve godine ne mogu se prebrojati bombaški incidenti u Grčkoj u kojima su učestvovali ekstremni levičari i anarhisti. Iako nekad ne preuzimaju odgovornost za napade, stručnjaci prepoznaju potpis anarhista – to su uglavnom zapaljive bombe pravljene “u kućnoj radinosti”, a usmerene na simbole bogatstva, bilo privatne bilo državne. Ovakve grupe nisu isključivo bombaške. Na primer, grčka “Revolucionarna borba” je još 2007. ispalila raketu na ambasadu SAD u Atini. Od tada ova organizacija pravi bombe i šalje ih svojim metama, a ni to što su lideri u zatvoru nije ih sprečilo da nedavno upadnu u jednu radio stanicu iz koje su emitovali pozive na “oružanu borbu i revoluciju” i negirali pravo da im sudi “kapitalističko pravosuđe”. Posle dve decenije obustave “lova” na novinare u Grčkoj, prvi kome je oduzet život bio je novinar-istraživač Sokratis Giolias, na koga je pucao jedan levičar.

Gore berlinski autobusi

Međutim, osim ove tri PIGS zemlje, sve su češći nasilni ispadi ekstremnih levičara u zemljama poznatim po manjim stopama kriminaliteta. Tako je letos u Danskoj prebijen autor Obaminog predizbornog plakata na kome je pisalo “Hope” (Nada), i to posle otvaranja sopstvene izložbe - dobio je batine od levičara koji ga optužuju za proameričku propagandu. Danski južni sused, Nemačka, sudeći po podacima njenih obaveštajnih službi, ima ozbiljnih pro-

blema sa ekstremnim levičarima. Broj nasilnih nemačkih levičara porastao je od 2005. za petinu, kao i broj nasilnih ispada. Najveći rast zabeležen je među radikalnim levičarima, čija su krivična dela bila u porastu od 40 odsto. Nekada je desničarsko nasilje bilo upereno protiv imigranata i određenih etničkih grupa, a levičarsko protiv objekata (građevina, pruga i sl). Međutim, 2009. godine u više od 9.000 krivičnih dela ekstremnih levičara, polovina je bila usmerena protiv policije, dok su ostali napadi bili protiv ekstremnih desničara. Policija je prošlu godinu označila kao “renesansu grupe Bader-Majnhof”. Oni koji su u Nemačkoj registrovani kao „levičarski ekstremisti“ uglavnom su muškog pola (njih 84 odsto) i mlađi od 26 godina. Policija ih prati u stopu, bilo da se radi o miniranju šina u Berlinu, ili podmetanju požara, što je učestala praksa u ovoj zemlji. Naime, u prvih osam meseci prošle godine nemački levičari su spalili 530 vozila, uglavnom marke „Audi“,


da su ovi ekstremisti uglavnom veoma mladi, većina uhapšenih za ove napade bila je starija od 30 godina. Prošle godine je koordinator EU tela za borbu protiv terorizma Žil de Keršov upozorio da će posledica ove krize biti jačanje ekstremističkih levičarskih i anarhističkih grupa.

Haktivisti

„BMW“, i „Mercedes“. Toliko su dobro organizovani da su u jednoj noći uspeli da spale 23 autobusa, tri automobila i kamion. Nedavno je uhapšena grupa militantnih levičara koja je planirala paljenje vojnih vozila. Uprkos tvrdnjama

Internet igra značajnu ulogu i u povezivanju ekstremnih levičara. Američka vlada je 2009. objavila procenu da će se u narednoj deceniji znatno povećati broj levičarskih hakerskih napada, i da će među žrtvama biti uglavnom državne institucije i moćne kompanije. Krajem prošle godine hakeri koji podržavaju pokret Okupirajmo Vol Strit svetili su se policiji objavljujući lične podatke (pa i adrese i plate) policajaca koji su hapsili demonstrante. Hakerska grupa Anonimusi je krala podatke sa kreditnih kartica privatne obaveštajne kompanije Stratfor sa namerom da milione dolara podeli sirotinji. Zbog „Anonimusa”, ceo svet je saznao šta znači kovanica “haktivizam”, odnosno hakerski

Čaša previše Levičari u Srbiji najčešće svoje akcije usmeravaju na pisanje grafita i plakate sa porukama “Smrt državi” i “Ministre na vešala”. Najnoviji incident dogodio se na tribini „Nova srpska levica“ kada je Ratibor Trivunac iz Anarhosindikalističke inicijative polio vodom profesora Filozofskog fakulteta Vladimira Ilića. Sukob se nastavio i nakon prekida tribine. Policija je kod Trivunca našla suzavac u spreju, zbog čega je priveden. On je inače već bio šest meseci u zatvoru zbog bacanja Molotovljevog koktela na ambasadu Grčke.

aktivizam. Za američku javnost oni su takođe levičari, koji su uspešno napadali i sajtove poput Amazona, Pej Pala, Masterkarda i nekih banaka koje su blokirale račun Džulijana Asanža. U januaru su uspeli da blokiraju sajtove svih koji podržavaju novi američki antipiratski zakon. Zbog takvih akcija „Anonimusi” su zadobili simpatije širom sveta.

B&F, broj 84, februar 2012.

47


R ast ekstR emiZ ma ZAŠTO SU MLADI U SRBIJI BESNI?

Život je negde daleko Mladi vide Srbiju kao zamku u kojoj su vrednosti šuplje kao švajcarski sir, odrasli se ponašaju kao zbunjena gomila, u kome generacije povezuje jedino beznađe, a nasilje je najisplativiji oblik ponašanja. Lepši deo priče je da ima i onih kojima su uzori obični ljudi - sposobni da u borbi sa problemima ostanu pozitivni. Piše: Zorica Žarković

N

a pitanje kako bi svom vršnjaku iz inostranstva u najkraćem opisao društvo u kome živi i položaj mladih, Luka, dvadesetogodišnji student kaže: „Kao društvo beznađa. Otkad sam se rodio država je sve manja, sistem se sve više raspada, a nasilje raste, ekonomska situacija je sve gora i svi jure samo novac. Nije bitno ko je pametniji, već ko je jači. Svakodnevica je ružna, malo toga lepog se dešava i

48

B&F, broj 84, februar 2012.

u porodicama... Mladi osećaju da su uhvaćeni u zamku i zato su besni“.

Njegova vršnjakinja Katarina, takođe student, misli slično: „U ovoj državi su svi umorni. Stariji se ponašaju kao da od njih više ništa ne zavisi i kao da nemaju više bilo kakvu moć da nešto promene. Umorni su od toga da slušaju stalno isto i da se stalno isto dešava, stalo im je samo da nađu način da od toga pobegnu. I većina mladih je izgubila nadu da nešto mogu da pokrenu, halapljivi su za novcem i malo ih zanimaju druge vrednosti. Ali šta ćeš sa novcem ako si usput, dok si jurio za njim, izgubio sve što te čini čovekom? To je jedna velika zamka, jer kad vas novac uhvati u vrtlog ne možete iz njega da izađete – nikad vam nije dosta, samo još, još, još... I onda nemate vremena ni da shvatite šta radite.“ Čini se da ni odrasli ne shvataju najbolje šta rade, i pored mnogobrojnih istraživanja o tome šta nam se desilo u poslednjih dvadeset godina i upozorenja kakve će to posledice imati po mlade. Studije koje uglavnom čame po ladicama identifikovale su problem i rizike od rastućeg ekstremizma i nasilja među mladima ukoliko „odrasla“ Srbija ne smogne snage da se na putu u demokratiju na zreo način razvede od prošlosti, posebno nasleđa devedesetih. Zato ne iznenađuje da mladi vide odrasle „kao zbunjenu gomilu koja očekuje da nam deca budu bolja od nas i da nam reše probleme u državi”, ocenjuje psiholog Dragana Koruga, konsultant UNICEF-a u projektu „Škola bez nasilja”. Kao posledica nacionalizma, ratova, ekonomskog propadanja i dugogodišnje izolacije, u Srbiji se odvijala nasilna hegemonizacija a smanjen protok i selektivno plasiranje informacija nametnuli su brojne predrasude, koje vode netrpeljivosti i diskriminaciji po raznim osnovama. Istovremeno, traži se opravdanje i kao „normalne“ predstavljaju pojave koje su u sukobu sa osnovnim ljud-

skim vrednostima i civilizacijskim normama. „Kada puknu sve norme, zakonske, porodične, moralne – a pukle su tokom haosa devedesetih - i kada počne borba za opstanak, onda pre svega reagujete biološki da održite sebe i porodicu. Tada će i čovek koji nikada nije kršio zakon početi da krade ako mora da spasava decu od gladi. Glad je veći motiv od bilo kog morala i mi smo to na žalost doživeli – taj bazični egzistencijalni strah šta će biti sutra, da li ću uopšte primiti platu, dokle ću izdržati“, objašnjava Dobrivoje Radovanović, nekadašnji direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja. „Na to se nadovezao obrazac koji smo naučili u ratnim godinama – da se problemi rešavaju nasiljem, a potom strašno siromaštvo koje pogađa gotovo milion ljudi. Siromaštvo deluje snažno na porast nasilja i to na mnogo načina, od biološkog straha do izolacije iz društva“.

Nasilje je isplativo

Ubrzano socijalno raslojavanje se naročito odražava na odnos među decom i mladima, gde je ogoljeniji prezir dobrostojećih prema siromašnijima, što dodatno frustrira roditelje slabijeg imovinskog stanja. S obzirom da se nisu razvile vrednosti korektnog tržišnog ponašanja, oni koji imaju želeli bi još više, a oni koji nemaju žele da se što pre reše etikete „tranzicionih gubitnika“. Vrednosti koje su preovladavale u doba socijalizma, poput jednakosti, kolektivizma i solidarnosti potisnute su fokusiranjem na ličnu korist kao glavni životni cilj. U Zborniku Instituta za pedagoška istraživanja iz 2006. se navodi da je „izrazita popularnost utilitarnog stila među mladima donekle posledica odrastanja u materijalnoj oskudici, ali i odraz usmerenosti celokupnog društva ka materijalnim vrednostima.” U oceni procesa moralne tranzicije koja je pratila ekonomsku, di-


rektor Instituta za uporedno pravo Jovan Ćirić je još direktniji: „Mi smo doživeli moralni sunovrat. Šta treba da bude ideal za mladog čoveka ako je u državi sve na prodaju, ako je većinski stav da ništa ne može da se reši regularnim putem i da uvek mora da se ima „kombinacija“. Ključni problem vrednosti u današnjem vremenu je što više nema ideala, niti onih koji su njihovi nosioci. Mi nemamo takav format ljudi, a događaji koji prate aktuelnu ekonomsku krizu pokazuju da ih nema ni u svetu“. Pojava da pojedinci i grupe biraju nasilje kao način da „reše“ egzistencijalne probleme i dosegnu moć i „ugled“ prisutna je u svim društvima. Ali ono što je neprihvatljivo, „a čemu smo svedoci kao obični građani je da društvo šalje poruku da je nasilje isplativ oblik ponašanja“, upozorava sociolog Srećko Mihailović. „Nasilje je jedan od dominantnih trendova koji obeležava i državu, i institucije, i ulicu, i naš život. Država više nema monopol nad silom, što ne znači da nije nasilna prema građanima. Svedoci smo disperzije monopola nasilja sa kojom ono nije slabilo, naprotiv - stalno je ra-

slo, a uporedo i nemoć pojedinca i bilo koje institucije i organizacije da mu se sistemski i organizovano suprotstavi. Počeli smo da se navikavamo na nasilje, da ga trpimo i prećutkujemo, a najveće žrtve su, naravno, oni najnemoćniji.” I naši mladi sagovornici dele takav stav. Katarinin utisak je da „ceo sistem u kome živimo kao da pokušava da taj problem zataška, da ga neprestano gura pod tepih, ali povremeno kada tepih podignete prašina leti na sve strane“. Luka ističe da se toliko navikao na nasilje „da teško da ima nešto što još može da me šokira. Pa ni to ko je ovde uspeo, jer je jasno da se krađa, muvanje i nepoštenje isplate. Svi kukaju na krizu, a nikad se nisu vozila bolja kola i toliko bahato trošilo. U mom okruženju vidim da od krize strepe samo oni koji pošteno rade svoj posao.“ Ako moralna anemija počinje da se pomalja kao problem i u društvima koja su donedavno važila kao uzor, otežavajuća okolnost za balkanske zemlje je što se na nju naslanja autoritarna kultura, čije se suštinske odrednice nisu menjale bez obzira na društveno uređenje. „Nije surova konstatacija

reći da balkanski narodi više polažu na ratničku kulturu i kulturu nasilja nego na kulturu mira i kulturu rada“, navodi se u zborniku „Omladina Balkana između nasilja i kulture mira“ Filozofskog fakulteta u Nišu. Taj proces socijalizacije nasilja, kojim se ono legitimizuje i normalizuje, ima dalekosežne implikacije na način na koji se shvata i doživljava u komunikaciji sa drugima. To se prema rečima psihologa Žarka Trebješanina „u svakodnevnom vaspitanju manifestuje kroz uverenje da su fizički obračuni između dece, naročito muške, gotovo prirodan i neophodan uslov njihovog telesnog razvoja, sticanja odbrambenih sposobnosti i čvrstog karaktera“. S druge strane, karakteristično za naše društvo je da gaji paternalistički odnos prema mladima, da ih isključuje iz rešavanja sopstvenih problema o kojima u javnosti gotovo uvek raspravljaju stariji, koji donose i odluke.

Učionica kaznionica

Međutim, autoritarni model više ne funkcioniše, a autoritete nismo izgradili, što se najkonkretnije uočava u porodičnoj i školskoj

B&F, broj 84, februar 2012.

49


R ast ekstR emiZ ma svakodnevici. Kako se navodi u najnovijoj studiji Fonda za otvoreno društvo, koja se bavi uzrocima nasilja među mladima, rezultati mnogobrojnih istraživanja o kvalitetu obrazovne i vaspitne funkcije škole pokazuju da se vaspitna funkcija gotovo potpuno izgubila, da je gradivo preobimno i zastarelo, kao i nastavne metode, te da se beleži zabrinjavajući pad školske uspešnosti. Bežanje sa časova evidentira se već u nižim razredima osnovne škole, a više od dve trećine učenika ocenjuju školu kao „dosadnu, stereotipnu, zastarelu, zapuštenu i beživotnu sredinu u kojoj ne može da se nauči bilo šta korisno“ i u kojoj je veoma izražena pristrasnost nastavnika ne samo u ocenjivanju, nego i u celokupnom ophođenju prema učenicima. Jedan od najzanimljivijih nalaza je „višestruko isticana potreba učenika za vraćanjem besplatnih sekcija u škole – sportskih pre svega, potom dramskih, likovnih i drugih“. Još jedan od razloga zašto je autoritet škole podriven, prema rečima Dragane Koruge, jeste „što direktore obrazovnih ustanova postavljaju lokalne samouprave, pa njihov rad više liči na čuvanje koalicionog mira nego na rukovođenje nastavnika-pedagoga. I tripartitni škloski odbori - formirani da bi obezbedili demokratičnu atmosferu su potpuno ispolitizovani. I onda, kako će u takvoj atmosferi nastavnik da se izbori za prave vrednosti - znanje, drugarstvo, poverenje i pravdu, ako je glava njegove kuće u službi političkih interesa. Zato direktori veoma često ne preuzimaju svoju odgovornost - pogotovo kada dođe do problematičnih situacija. Umesto da ih rešavaju, stalo im je samo da ih zataškaju i onda se ceo kolektiv za tim povodi”. To potvrđuje i naše iskustvo u pokušaju da među profesorima nađemo sagovornika koji bi otvoreno govorio o ovom problemu.

5 0

B&F, broj 84, februar 2012.

Niko nije želeo da govori javno, izuzev profesorke jedne beogradske gimnazije - i to pod uslovom da objavimo samo njene inicijale. Škola je, prema rečima M.A. postala „poslednja šansa za mnoge koji nikada nisu ni želeli da rade u ovoj profesiji, ali nisu mogli da se zaposle u struci. Zato su ovde kao po kazni. Pojedinci kojima je zaista stalo do dece i njihove budućnosti nemaju puno saveznika, retko ih nalaze čak i među školskim pedagozima i psiholozima. Škole su danas podeljene na klanove u borbi za sitne interese, unižava ih država ali i sopstveni sindikati, lako ih potkupljuju imućniji roditelji... Nije retkost da kolege jedni druge ogovaraju pred decom, da se pred đacima nastavnici i roditelji međusobno optužuju. Deca sve to vide i najčešće reaguju ili krajnje komformistički, ili izražavaju bunt kroz različita devijantna ponašanja.“ Ali nasilje koje je pretrpelo njihovo dete u školi najčešće prećutkuju i roditelji, svedoči Irina Ban, majka troje dece, čijeg je najmlađeg sina maltretirao i ucenjivao stariji učenik da bi mu iznuđivao

novac. „Žrtva nije bio samo moj sin već i druga deca, ali niko se nije usuđivao da to javno kaže da nigde ne piše njihovo ili ime njihovog deteta. A kada problem iznesete, onda doživite da sistem od žrtve pravi krivca. Dobijete poruku da je vaše dete samo krivo što je doživelo nasilje jer se igra na ulici. Znači sad je problem što je moje dete napolju, a ne što ga neko maltretira. Pa šta treba da radimo, da decu zatvaramo u kuću, da ih dovozimo i odvozimo iz škole?“ Naša sagovornica ističe da to roditelje ne oslobađa odgovornosti da znaju gde su im deca, sa kim su i šta rade. „Možemo mi lopticu da prebacujemo koliko hoćemo, ali sve potiče od kuće. To što smo maltene po ceo dan na poslu nije opravdanje, jer i u vremenu koje nam preostane uglavnom svako zuri u svoj ekran a komunikacija je skoro odumrla. Sa decom komuniciramo samo kada imamo primedbe, kada ih preslišavamo da nam podnose izveštaje. Nema više truda da normalno razgovaramo. Kad dođemo kući, mi se izujemo i bukvalno – skinemo sa


sebe svu ljubaznost i mislimo da, samo zato što smo kod kuće i u svojoj porodici, imamo pravo da se ponašamo kako hoćemo. Zbog problema koji nas pritiskaju spolja svi smo namrgođeni, besni i puni zahteva. Raduje vam se jedino kućni ljubimac. Da li je to normalno kad govorimo o normalnim porodicama?“

Nemoćni odrasli

Problem koji u Srbiji i dalje predstavlja tabu u javnosti je suočavanje sa činjenicom da se devedesetih desio generacijski prelom, u kome su odrasli izgubili trku sa vremenom i kompetencije vaspitača, upozorava Dragana Koruga. „Od tada imamo situacije da deca već posle osnovne škole počinju da rade da bi izdržavala svoje roditelje koji ostaju bez posla. Ako dete od 15, 16 ili 17 godina izdržava mene kao roditelja jer nisam u stanju da nađem posao – šta ja imam pravo da mu kažem? A još ako me izdržava tako što radi nelegalne poslove, imam li uopšte pravo da ga pitam bilo šta? Mi imamo situaciju da deca prostituisanjem izdržavaju svoje porodice, onda okače taj deo zanimanja o čiviluk i odu u školu, pa iz škole opet ranac o čiviluk i obuju cipelice za prostituciju. I ako se odrasli prave da to ne vide, deca okolo vide. Dovoljan je jedan takav slučaj u školi da svi odrasli padnu na ispitu.” U istraživanju Fonda za otvoreno društvo, 95 odsto anketiranih mladih iz cele Srbije je kao glavni problem označilo ekonomsku situaciju u zemlji, potom političku nestabilnost i kriminal, čiji glavni uzrok vide u nemogućnosti zapošljavanja i rastućem siromaštvu. Katarina i Luka znaju mnogo mladih iz svog okruženja koji su napustili dalje školovanje da bi izdržavali porodicu. „Ali i sa prestižnom fakultetskom diplomom i znanjem jezika danas ste ništa. Moja drugarica koja je završila arhitekturu radi i svoj i posao prevo-

dioca za 15.000 dinara mesečno“, kaže Katarina. I Luka ima prijatelje koji rade po deset sati za dnevnicu od 1.000 dinara i to „na crno“, što, „nije dovoljno ni za pojedinca, a kamo li ako ste u situaciji da od tog novca izdržavate oca bez posla, psihički bolesnu majku i bolesnog mlađeg brata. Mladi ulaze u kriminal iz različitih razloga – neki iz kompleksa, neki jer ne žele da crnče za 25.000 mesečno kad pljačkom ili kao dileri droge mogu da „zarade“ deset puta više, ali ima i onih čija je porodica u bezizlaznoj materijalnoj situaciji i koji u trenutku nisu videli drugo rešenje“. U Srbiji su mladi od 14 do 27 godina počinioci oko 60 odsto ukupnih krivičnih dela, a ako se ta granica pomeri do 35 godina, „onda je to gotovo 80 odsto ukupno počinjenih krivičnih dela“, upozorava Dobrivoje Radovanović. Još alarmantniji su pokazatelji o promeni strukture počinjenih krivičnih dela, budući da su ranije dominirale sitnije imovinske krađe, dok su to danas najteža krivična dela - razbojništva i razbojničke krađe koje često prate silovanja, nanošenje teških telesnih povreda i ubistva, pri čemu značajan broj nasilnih delikata generiše sve raširenija narkomanija. Šizofren odnos društva prema mladima vidljiv je i kroz raskorak između zakona koji daju široke slobode deci u vrlo rizičnom periodu odrastanja i primene represije gotovo za svaki prestup, ocenjuje Jovan Ćirić. „To pokazuje da smo mi društvo ekstrema. Dok roditeljima sve više uskraćujete prava, država preti velikom batinom i probleme rešava tako što će sve potrpati u zatvor. Ako neko sa 15, 16 godina učini prestup i mi ga odmah stavimo u zatvor, šta će od njega biti? Hoćete li u njemu pobuditi želju za preispitivanjem ili nagon za osvetom? Jako je važno kada je ta populacija u pitanju da se prilikom donošenja presude

sagleda širi kontekst i dugoročnije posledice i da se u tom kontekstu nađe najadekvatnija kazna.“ Sve navedeno kod mladih stvara sliku društva „u kome su odrasli nemoćni, a sistem vrednosti je šupalj kao švajcarski sir i kroz njega možeš da se provučeš na razne načine“, upozorava Dragana Koruga. „Kada pubertetlije pale Beograd - kakav je odgovor nas odraslih? Mi moramo da zauzdamo one koji promovišu takve ideje i koji regrutuju takva ponašanja, da jasno pokažemo da nećemo dozvoliti da nam takve ideologije vaspitavaju decu. Sa druge strane, ja kao roditelj ne mogu da ne znam da je moje dete zavrbovano za takvu ideologiju. Ne možemo da se pravimo da ne znamo šta se događa kada na konkursima koji zahtevaju zdravstvene analize, testovi pokažu da više od 40 odsto kandidata konzumira narkotike. Mi, odrasli, ne želimo da se suočimo sa ozbiljnošću problema i da preuzmemo odgovornost da kontrolišemo situaciju, nego puštamo da situacija kontroliše nas. Uverena sam da ako bismo želeli da rešavamo neke stvari, mi bismo ih rešili. Mora na svim nivoima da se prepozna ono što jeste vrednost i ono što nije vrednost i da se na to profesionalno i ljudski reaguje kao odrasla osoba.“ Istu poruku na svoj način šalju i mladi. Luka ocenjuje da mladi ne vide autoritet u odraslima jer ih većinom doživljavaju kao licemerne. „Kako da im verujemo kada vidimo da ih čini nezadovoljnim sve ono za šta se zalažu pred nama? Ako svakodnevno gledate ljude oko sebe kako mrze svoj život i državu u kojoj žive, zašto bih želeo da moj život bude kao njihov?“ Zato, kaže Katarina, „moj uzor su ljudi iz svakodnevnog života koji uspevaju da se izbore sa ogromnim problemima a da pri tom ostanu pozitivni. Oni su mi mnogo veći uzor od bilo koje javne ličnosti.”

B&F, broj 84, februar 2012.

5 1


iN teR V J U ČARLS SIMIĆ, PESNIK

Uteha književnosti Iz ugla modernog pesnika i analitičara društvenih prilika koji beleži sećanja na Drugi svetski rat, bauke pogrešnih ideologija, disidentske godine i emigraciju u Ameriku, današnji svet ne izgleda kao da je u međuvremenu mnogo napredovao. U sumornim vremenima kao što je naše, čitalac u književnosti uvek može da pronađe razum, saosećanje, lepotu i nadu. Sve drugo može da propadne, ali kada je književnost u pitanju, moji snovi su mirni, kaže Čarls Simić, proslavljeni američki poeta srpskog porekla. Piše: Marko Miladinović Koliko je danas Amerika po svojim vrednostima, načinu života i stavovima političke elite daleko od one Amerike u koju su emigranti bežali od zala sopstvenih zemalja? Do koje mere su ideje koje iznose republikanski kandidati pitanje uobičajenog predizbornog preterivanja, a koliko odražavaju stavove jedne šire grupe ljudi i vrednosti koje predstavljaju

5 2

B&F, broj 84, februar 2012.

neku vrstu mejnstrima ili bar značajne grupe ljudi okupljenje oko „Tea party”? Čarls Simić: Nigde na svetu niko ne voli imigrante. Tokom čitave američke istorije oni su bili ili tolerisani ili zanemarivani i korišćeni kao žrtvena jagnjad i prihvatljivi razlog za sve loše stvari koje su se dešavale. Kada se moja porodica doselila 1954. ova zemlja je bila bogata i nudila mnogo poslova koji su bili dobro plaćeni i omogućavali dobar život, pa je u gradovima kao što su Čikago i Njujork bilo savršeno normalno biti imigrant. Sada, kada su SAD potrošile sav naš novac vodeći nekoliko neproglašenih, nepotrebnih i nepobedivih ratova, spasavajući velike banke od bankrota, i kada smo u prilici da podržavamo milione siromašnih i nezaposlenih Amerikanaca, dok je potraga za profitom preselila naše fabrike u Aziju – opet su došljaci ti koje treba kriviti. Što se Čajanke tiče, i ostalih tvrdokornih konzervativaca, oni predstavljaju krilo fanatika sa autoritarnim razmišljanjem i totalitarnim ambicijama, i za sada nisu u mejnstrimu. Koliko su te nove vrednosti pretnja za ljude koji su „amerikanci starosedeoci”, odnosno oni imiganti čija druga ili treća generacija stasava u SAD? Č. Simić: One nisu pretnja zato što mnogi od njih još uvek odobravaju te ekstremističke poglede. Imao sam jednog ujaka koji je smatrao sve imigrante koji su došli u SAD posle njega ološem. Ponekad je to govorio u šaljivom tonu, ali najčešće nije. Neki od najzagriženijih desničara su deca irskih i italijanskih imigranata koja su odrastala prezrena od strane svojih, „više američkih” komšija.

Da li verujete da će Velika recesija biti samo epizoda u nastavku funkcionisanja neoliberalnog kapitalizma ili ovakav način razmišljanja pokazuje da se rešenja moraju tražiti na nekoj drugoj, egalitarnijoj platformi? Č. Simić: Egalitarna platforma u SAD se neće uskoro desiti. Obe političke partije su obavezane velikim sumama novca. Potrebne su im milijarde dolara, i jednom kada steknu vlast, moraju da služe svojim bogatim gazdama. Svako sa trunkom zdravog razuma svestan je da moramo da sklonimo veliki novac iz politike, ali niko za sada ne zna kako. Mislim da stvari moraju da postanu mnogo gore, u političkom i ekonomskom smislu, da bi započele bilo kakve promene. Slični ekonomski i politički problemi se pojavljuju na svim meridijanima. Zašto onda pobuna „običnih” ljudi u čitavom svetu ne uzima većeg maha? Da li možda pokret „Okupiraj Vol Strit” može da evoluira u nešto veće i značajnije i dovede do neophodnih promena? Č. Simić: Obični ljudi se osećaju nemoćnim i uplašeni su da im je ugroženo i ono malo što imaju. Bojim se da „Okupiraj Vol Strit” ne može da dovede do većih promena u bliskoj budućnosti. Tim ljudima je prvo potrebno da započnu promene na lokalnom nivou i pokušaju da poraze pojedine političare na izborima i zamene ih naprednijima. Međutim, za to je potrebno vremena i discipline koje nedostaju jednom masovnom pokretu bez lidera, kao što je ovaj. Da li vidite povećanje empatije i lične inicijative međusobnog pomaganja u nevoljama ili smatrate da je preovlađujuće raspoloženje u društvu postojanje sebičnog pojedinca? Č. Simić: Saosećanje je aut, sebičnost je in. U svom pobedničkom govoru u Nju Hempširu pre nekoliko dana republikanski kandidat Mit Romni je odbacio primedbe


predsednika Obame na pljačkaški kapitalizam kojim se bavio kada je kupovao preduzeća i otpuštao hiljade radnika kako bi mogao da ostvari veći profit, kao ništa više od „gorke politike zavisti.” Svedoci smo sve većeg uspona desnice u čitavom svetu, kao i jačanja ekstremnih nacionalističkih pokreta. Neki ekonomisti, političari, istoričari i sociolozi čak pominju mogućnost novog rata u Evropi. Kakvi su vaši strahovi i nade vezani za ovu epohu? Č. Simić: Uprkos primetnom porastu ekstremnog nacionalizma i činjenici da će se neke loše stvari sigurno desiti, teško mi je da zamislim nekakav rat u Evropi. Koliko je po Vašem mišljenju pobeda Obame na izborima bila značajna za pitanje rasne tolerancije? Č. Simić: Bojim se ne mnogo. Amerika je duboko podeljena zemlja. Oni koji su glasali za Obamu očigledno nisu imali nikakav problem sa bojom njegove kože, ali postoji i mnoštvo onih koji ga mrze zato što je crnac i ima strano prezime. Za njih on predstavlja čoveka koji je rođen u Keniji, koji je simpatizer terorista i koji čini sve da uništi naš otvoreni preduzetnički sistem, oduzme oružje koje je u našem vlasništvu i natera nas

se molimo okrenuti Meki pet puta dnevno. Zašto u doba ovako velikih potresa većina pravih intelektualaca „ćuti”, dok se na sceni istovremeno pojavljuje sve veći broj trećerazdrednih mislilaca, koji svojim delovanjem itekako utiču na javno mnjenje? Č. Simić: Istorijski gledano, intelektualci su uvek ili u službi vlasti ili drže jezik za zubima. Naravno da postoje poneki izuzeci, ali kada su u pitanju hrabro delovanje i govor istine, više očekivanja polažem u obične građane nego u pisce i profesore. U mnogim zemljama u Evropi (Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj) uvode se oštre kazne za beskućnike i prosjake, a u Francuskoj i Italiji se ruše njihova naselja, sa obrazoženjem da je u pitanju borba sa organizovanom industrijom prosjačenja. Da li to vidite kao uvod u rast ekstremizma koji najčešće prati ekonomske krize i koliko Vam se ovakve tendencije čine ozbiljnim i dalekosežnim? Č. Simić: U SAD je više ljudi u zatvorima nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. To su pretežno crnci i Latinoamerikanci, pa je to američki način sprečavanja pobune niže klase. Siguran sam da će toga biti sve više kako se

ekonomske situacije u različitim evropskim zemljama budu dalje pogoršavale. Da li je za zatvaranje biblioteka, sve niže obrazovanje i pad interesovanja za umetničke sadržaje odgovoran nedovoljno sposoban društveno-politički sistem ili se može govoriti i o svesnom „zaglupljivanju masa” radi lakšeg upravljanja njima? Č. Simić: Ne mislim da je zaglupljivanje stanovništva započelo namerno, ali sada svakako izgleda tako. Danas rešavamo sve probleme tako što prepuštamo neregulisanom slobodnom tržištu da odredi vrednost bilo koje robe, uključujući i ljudska bića. Apsolutno ništa ne sme da stoji na putu profita. Privatizovanje ne samo socijalnog i zdravstvenog osiguranja, već i svega ostalog, od javnih škola do zatvora, vatrena je želja republikanaca, ali i tzv. centrističkih demokrata. Kako se može stati na put toj političkoj, kulturnoj i obrazovnoj prosečnosti koja sve više uzima maha? Č. Simić: Mi, Amerikanci, više nismo isti narod kao nekada. I dalje postoje milioni dobrih i osećajnih ljudi ali, uz dve korumpirane političke partije koje se smenjuju na vlasti, njihov glas ima malo šanse da se pročuje. Ima li još uvek prostora za pesnike i ozbiljne pisce u savremenom društvu? Da li je u ovakvim okolnostima pesnik „dužan” da preuzme i neku vrstu filozofske ili prosvetiteljske uloge? Č. Simić: Mislite da bi trebalo ponovo da pokušamo da budemo „inženjeri ljudske duše” kao što je to Staljin svojevremeno preporučivao? Nadam se da nećemo. U sumornim vremenima kao što je naše, književnost igra veću ulogu na ličnom planu. U njoj čitalac još uvek može da pronađe razum, saosećanje, lepotu i nadu. Sve drugo može da propadne, ali kada je književnost u pitanju, moji snovi su mirni.

B&F, broj 84, februar 2012.

5 3


s r . e n i l n o f i b www.


skeN eR LUKINO SELO

Ukrotitelji bičeva Bilo je pokušaja da se bič izrađuje industrijski. Nemci su čak konstruisali mašinu za serijsko pletenje, ali to nije to. Bič se pravi ručno, i treba da nosi pečat svog vlasnika, kaže Ištvan Ladvanski iz Lukinog Sela u kome se bičevi pletu odvajkada i u kome svako dete ume da ga napravi i njime – umetnički puca. Piše: Božidar Đuran

S

a leve strane puta od Beograda ka Zrenjaninu, između Begeja i Tise, nanizano je desetak jezera, velikih ribnjaka kod Ečke, prirodni rezervat Carska bara, pustare, ritovi sa nešto malo obradive zemlje i - Lukino Selo. Na mađarskom, Lukačfalva. Selo je dobilo ime po vlastelinu Lazaru Lukaču, koji je na svoj posed, pre dva veka naselio Mađare iz okoline Segedina. U svom starom zavičaju širokih stepa južne Mađarske, oni su bili stočari i goniči stada. Kao u svim seobama i oni su sa sobom poneli svoje ljubavi, veštine, tradiciju, nazive i narečje. Tako je u ovaj deo Banata sa njima stigao veliki stočarski bič.

Zbog jednog detalja, „ovratnik”, ili karike, takav bič se zove „karikaš”, sa akcentom na prvom slogu. Nema dobrog kravara, konjara ili svinjara bez dobrog biča. „Kad krave polude uplašene nevremenom, kako da ih zaustaviš? Ne možeš prutom. Moraš bič da imaš”, kaže Ištvan Ladvanski, majstor za izradu bičeva i trener sekcije bičarki i bičara udruženja „Belo jezero”. U Lukinom Selu pored petlova, novi dan najavljuje i pucnjava bičeva. To je znak da seoske krave treba da krenu na pašu. „Goniči stada i pucnji njihovih bičeva su

5 6

B&F, broj 84, februar 2012.

sastavni deo našeg života. Tradiciju izrade bičeva, rezbarenja drški i ukrašavanja sa sobom su ove krajeve doneli naši preci”, kaže Šandor Balanji, predsednik udruženja „Belo jezero”. Lukino Selo obeležava Malu Gospojinu kao seosku slavu. Na taj dan su svi ovdašnji goniči svečano odeveni dolazili na proslavu i pokazivali svoje umeće rukovanja dugim bičevima. „Tako se rodila ideja da osnujemo udruženje koje će se baviti negovanjem tradicije i zaštitom životne sredine. Dali smo mu ime ‘Belo jezero’, po jezeru koje se nalazi pored sela”, kaže Šandor. Udruženje okuplja 43 člana a najbrojnija je sekcija bičarki i bičara. Među njima, više od polovine su deca, uzrasta od pet pa do dvadeset godina. „Ono što nas čini ponosnim je to što svi oni odlično pucaju bičevima, ali i sami prave svoje bičeve”, dodaje on.

Udri grome

Radionica Ištvana Ladvanskog je obična pomoćna prostorija u dnu dvorišta, sa radnim stolom, alatkama za tesanje, ukrašavanje, bušenje i pletenje različitih delova biča. Bič se pravi ručno, kaže, tako je oduvek bilo i biće. „Napravio sam oko pedeset bičeva različite vrste i

namene i neću stati dok ne napravim sto”, kaže Ladvanski. Najduži bič koji je napravio je, bez drške, duži od četiri metra i težak je skoro dva kilograma. „Najlepši i meni najdraži bič radio sam šest meseci. Sve pletene delove pleo sam dvostruko, hteo sam da telo tog biča liči na zmiju”, priča sagovornik B&F. „Nedeljama po završetku, od bolova u rukama i zglobovima nisam mogao ništa da radim. Taj bič držim u sobi, kao ukras. Možda sam do sada dva ili tri puta pucao njime”, kaže Ladvanski. „Žao mi je, on je moje životno delo. Dovoljno mi je samo da ga gledam.” Bilo je pokušaja da se bič izrađuje industrijski. Nemci su čak konstruisali mašinu za serijsko pletenje bičeva, ali to nije dalo očekivane rezultate. Bič treba da nosi pečat svog vlasnika, kaže Ištvan i dodaje da bi voleo da vidi nemački muzej bičeva koji se nalazi u Burladingenu. Šta je to što biču daje magijsku snagu, obrednu moć, religijski značaj? „Bič ima dugo telo, ali jedan švigar od dvadeset centimetara napravi takav pucanj koji čoveku uteruje jezu u kosti. A taj


Ištvan Ladvanski švigar mora biti ispleten od konjske dlake jer samo takav može da načini pucanj identičan gromu”, kaže Ladvanski. Bič kakav danas znamo nastao je pre hiljadu godina. Pravilnik koji je vremenom nastao i koga se pridržavaju majstori za izradu bičeva predviđa da se veliki stočarski bič sastoji od osam ili devet delova. Ima držalje ili bičalje kako se kaže u nekim krajevima, i ovratnik koji može da ima kariku. Deo posle ovratnika zove se klimato koje se nastavlja telom i koje mora da bude dugo toliko da njegov kraj bude polovina biča. Zatim sledi jedan mali ali važan deo koji se zove biserni čvor koji spaja telo biča i blizance, deo koji pri trzaju dodaje snagu udarcu šibe. Oni se nastavljaju šibom, delom biča koji zadaje fizički bol pri udarcu. Poslednji deo je švigar, koji treba da bude dug oko dvadeset centimetara, tako da prosečna dužina ovakvog biča, zajedno sa drškom, bude oko tri metra. Drška ili bičalje za bič treba da budu od drveta, najbolje od divlje šljive ili jasena. „Važan preduslov za izradu dobrog držalja, koje rezbarenjem ka-

snije može biti ukrašeno, jeste da bude odsečeno tokom kasne jeseni ili zime, kada drvo spava”, kaže Ladvanski. „U suprotnom, zbog sokova, napašće ga crvi.” Klimato je kratak, zadebljani deo koji se najlakše plete od pasje kože i daje biču dobar balans. Čvrstinu i snagu biču daje telo koje treba da bude tanje upleteno od klimata kako bi sledilo osu proporcije prema završetku. Uz švigar, najvažniji deo biča je biserni čvor, višestruko upleten od najfinije goveđe ili pasje kože zbog toga što mora da trpi veliki pritisak pri pucanju. Blizanci treba da su dugi oko sedamdeset centimetara i obavezno duplo upleteni. Šiba se pravi od jednostruke opute ili neke druge vrste kože koja ima sličnu čvrstinu. Snažan udarac šibom ima takvu snagu da pod njim koža puca kao nožem

Brzo pucanje bičem Od gospojinskih susreta za dan sela, bičari iz Lukinog sela vremenom su počeli da održavaju i takmičenja u veštinama rukovanja bičem. Tako je nastalo nekoliko neobičnih disciplina: brzo pucanje bičevima, levom i desnom rukom, sa prebacivanjem iznad glave i sa preskakanjem, ležeći na levom i desnom boku. Najbolji majstori ogledaju se i u veštini obaranja minijaturnih čunjeva ili u umeću nad umećima - pucanjem sa dva biča istovremeno koje se zove „propeller”. Danijel Feher ima jedanaest godina i jedno je od najtalentovanije dece u Lukinom Selu, u brzom pucanju biča.

sečena. „Nema mnogo veselog da se priča o biču. Bič je predmet kažnjavanja”, kaže Ištvan Ladvanski, i kao da tim utišanim glasom nekako žali što je istorija biča mahom baštinila strah, zebnju i bol

Kule i gradovi

Nekada je, teranje stada po vojvođanskim ritovima trajalo godinu dana: samo nebo, pašnjaci, vetar, rogata stoka i psi pulini. “Devojaka nije bilo, ali je bilo načina da se bičem iskaže ljubav”, kaže Ištvan Ladvanski dok u ruci okreće bič izrađen 1913. godine, poznat kao “bič ljubavi”. Evo njegove priče: jedan mladi gonič stada udvarao se nekoj devojci, a ona mu je odgovorila: “udaću sa za tebe ako mi pokloniš nešto za šta je potrebno godinu dana rada”. Momak ju je pogledao, izvadio iz torbe odsečni komad divlje šljive namenjen za dršku biča i rekao: “Vidiš ovo drvo? Srešćemo se za godinu i tada ćemo pričati”. Kada je godina prošla, momak je poneo svoju izrezbarenu dršku za bič, mada je u srcu strahovao da li mu se draga u međuvremenu udala. Ona ga je ipak čekala, a kad su se sreli rekao joj je da će morati da se strpi još godinu dana da bič završi. Sledeće godine doneo joj je ispeleten bič sa izrezbarenim kulama, gradovima, i srcem, u znak večite ljubavi i godinom: 1913. Na kapiji kuće Ištvana Ladvanskog ugravirana su četiri goluba pismonoše u različitim trenucima leta. Nekada se bavio i golubarstvom. “Voleo sam da gledam kako golub leti u nebo, sve dok se ne pretvori u tačku. A bičevi ? Oni su stalno bili oko mojih ruku. Ja bič osećam kao deo svoje ruke, i ta pasija je prevladala.” Dok ga zdravlje još služi, Ištvan želi da u okviru društva “Belo jezero” što više dece nauči da rukuje i izrađuje bič. “Deca su naša budućnost i garancija da se tradicija pucanja bičevima neće izgubiti, “ kaže Ištvan.

B&F, broj 84, februar 2012.

5 7


skeN eR

BANKE BILJNOG SEMENA

Jagodica Bobica Nalik svetu i u Srbiji su, usled posledica klimatskih promena i potiskivanja tradicionalne poljoprivredne proizvodnje, pojedine biljne vrste sve ugroženije a neke od njih neumitno iščezavaju. Zato ih je neophodno sakupiti, naučno istražiti i definisati njihovu sličnost sa gajenim biljkama, sačiniti banke gena i time povećati prinos. Piše: Milan Lukić

I

nstitut za kukuruz „Zemun Polje“ poseduje jednu izuzetno dragocenu banku. To je banka gena sa oko 6.000 biljnih uzoraka iz 40 zemalja sveta, od čega je 2.200 autohtonih sorti kukuruza, sakupljenih sa prostora bivše Jugoslavije. Prema podacima Svetske organizacije za poljoprivredu i hranu (FAO) iz 2010. godine, zemunska banka gena za kukuruz spada među deset najvećih u svetu. Svi uzorci su smešteni u komore sa strogo propisanom temperaturom i vlažnošću vazduha, a postojeći kapaciteti i uslovi su podesni za čuvanje semena u narednih 15 do 20 godina. U tom periodu se ispituje klijavost i vitalnost semena, koje se po potrebi umnožava za dalje čuvanje ili upotrebu, objašnjava

5 8

B&F, broj 84, februar 2012.

Violeta Anđelković, direktorka sektora za naučno-istraživački rad ove institucije.

Genetika i ukrštanje biljnih vrsta rezultat su čovekove borbe protiv gladi ali i svojevrsno merilo nacionalnog bogatstva, i to u situaciji kada se umanjivanje biloške raznolikosti samo poljoprivrednih biljaka procenjuje na oko 75 odsto. Intenzivna poljoprivreda sve više ugrožava prirodna staništa, posebno intenzivna upotreba hemijskih sredstava, koja je pored pozitivnih efekata na prinos biljaka dovela i do negativnih posledica po životnu sredinu i raznolikost biljnog i životinjskog sveta. Posledice klimatskih promena i potiskivanje tradicionalne poljoprivredne proizvodnje uslovili su

da je ogroman broj kultivisanih vrsta, sorti, varijeteta i lokalnih populacija nestalo, pa su banke gena postale neophodne kako bi se spasile preostale autohtone vrste. Nažalost, i mnoge od ovih banaka, bilo da su nacionalne ili lokalne, takođe propadaju zbog nedostatka novca, upozorava FAO: prema njihovim procenama, za razvoj banaka gena na globalnom nivou potrebno je barem tri milijarde dolara, kako bi počeo da se zaustavlja trend propadanja genetske raznolikosti kultivisanog bilja za poljoprivredu i ishranu.

Presudno za poljoprivredu

Analize Svetske organizacije za poljoprivredu i hranu istovremeno ukazuju da se, u cilju veće otpor-


nosti biljnih kultura na negativne činioce u spoljnoj sredini, koncept hemizacije sve više napušta u korist oplemenjivanja biljaka. Stoga je i zaštita prava oplemenjivača biljnih sorti u uslovima globalizacije postala posebno značajan oblik intelektualne svojine. On mora biti regulisan državnim dokumentima, kako bi se autohtone prednosti maksimalno iskoristile i na drugim tržištima, ističe Violeta Anđelković. Ovakvi proizvodi, u koje je pretočeno naučno znanje i iskustvo, presudni za poljoprivredu svake zemlje, pa tako i za celokupan agro-biznis Srbije. „Prevashodni značaj banke gena je u direktnoj upotrebi - kao hrana ili izvor za dobijanje novih varijeteta u selekciji. Ipak, genetički resursi ima-

ju ekonomsku vrednost i kada se trenutno ne koriste, jer mogu biti upotrebljeni u budućnosti u poljoprivredi, ekologiji, farmaceutskoj i drugim granama industrije.“ Osnovni zadaci banke gena su čuvanje, umnožavanje, ispitivanje i razmena materijala. Pored prioriteta da se održi identitet i vitalnost uzorka, prednosti su i u mogućnosti korišćenja materijala kao prirodnog izvora pojedinih svojstava - otpornosti na bolesti i štetočine, sušu, niske temperature, poboljšan kvalitet zrna, sadržaja antioksidanasa - koji se u postupku konvencionalnog oplemenjivanja mogu uneti u već postojeće ili nove hibride, shodno potrebama tržišta, objašnjava naša sagovornica i dodaje: „Naša banka gena funkcioniše po standarnim principima koji važe za sve takve institucije u svetu. Obzirom da su količine pohranjenog semena male, uzorci koji se čuvaju mogu, na zahtev institucije, biti predmet razmene i to u količini od 15 do 30 zrna. U našem Institutu uzorci banke gena koriste se u istraživačkim i predselekcijskim programima oplemenjivanja, u cilju odabiranja najpovoljnih i najpoželjnijih, koji će se koristiti za potrebe stvaranja hibrida kukuruza za različite namene.“

Hajka na šljivu

U nastojanju da sačuva dragoceni autohtoni materijal, Institut za voćarstvo u Čačku poseduje kolekciju voćaka u polju koja obuhvata 1.131 genotip, odnosno sorte stvorene u Institutu, autohtone i introdukovane sorte. Direktorka Instituta Svetlana Paunović napominje da su dosadašnje analize pokazale da mali broj sorti može da ostvari značajniji komercijalni učinak, te su shodno tome i kod nas i u svetu trendovi u oplemenjivanju zasnovani na traganju za korisnim varijantama agronomski važnih osobina. Slađana Marić, koja je u Institutu zadužena za formiranje jedinstvene baze podataka gene-

tičkog potencijala ovdašnjih voćaka, komercijalne efekte ilustruje sledećim primerom: „Izvozom zamrznutih i svežih plodova naših autohtonih sorti višnje - uglavnom za potrebe konditorske industrije - u 2010. godini je ostvaren priliv od 39,9 miliona dolara. Sorte gajimo i čuvamo u našem Institutu. Oblačinska višnja je, primera radi, zastupljena sa oko 60 odsto u sortimentu višnje, pored mađarskih sorti i institutske sorte Šumadinke. Zamrznuti plodovi izvezeni su u Austriju, Nemačku, Francusku, Italiju i Holandiju, a sveži u Ukrajinu, Moldaviju i Rusku Federaciju.” Jedan od razloga zašto domaći poljoprivrednici napuštaju gajenje pojedinih autohtonih sorti je i u merama države, što se posebno odrazilo na gajenje šljiva za proizvodnju rakije, ocenjuje Branko Popović, rukovodilac Odeljenja za tehnologiju prerade voća čačanskog Instituta za voćarstvo. „Početkom osamdesetih godina prošlog veka uvedena je veoma restriktivna poreska politika kojom su znatno više oporezovana prirodna plemenita alkoholna pića – rakije od voća i grožđa, u poređenju sa jakim alkoholnim pićima na bazi rafinisanog alkohola. Takođe, tu je i preovlađujuće mišljenje u voćarskoj struci, da prerada šljiva u rakiju predstavlja najgori način upotrebe šljive. To bi bilo isto kao kada bi Francuzi rekli da je najgori način upotrebe grožđa – njegova prerada u vino, konjak ili armanjak.“ U ovom periodu je došlo i do značajnog smanjenja tražnje za rakijom šljivovicom, jer se ukus potrošača promenio. Na tržištu su imala prođu jaka alkoholna pića sa neutralnijim ukusom, što šljivovica, proizvedena na tradicionalan način, nije mogla da zadovolji, kaže naš sagovornik. Ali, napominje, „sa druge strane nije bilo ni interesa da se izvrši odabir najpogodnijih biotipova autohtonih sorti, od kojih je mogla da se proizvodi rakija daleko višeg kvaliteta.”

B&F, broj 84, februar 2012.

5 9


it VISOKO OBRAZOVANJE IKT KADROVA

Diplomci prerasli tržište? Srpska IKT industrija je ostvarila izvoz informatičkih i računarskih usluga vredan više od 150 miliona evra u 2011. godini, što je skoro tri puta više nego 2007. godine, a za dalji rast biće važan svaki novi IKT stručnjak.

delu rada. Razvijene ekonomije i dalje imaju velike potrebe za ovim kadrovima, a ankete pokazuju da su našim studentima najpoželjniji poslodavci velike strane firme i firme koje rade za strano tržište. Zato su istraživanje, razvoj i IKT od strateškog značaja za jednu državu iz sledećih razloga: (1) evropska i svetska orijentacija razvoja je zasnovana na naučno-istraživačkom radu; (2) IKT infrastruktura jedan je od važnijih pokazatelja socijalnog i ekonomskog razvoja nekog društva; (3) IKT industrija je jeftinija i profitabilnija od drugih; (4) razvoj IKT industrije zaustavlja odliv mozgova. Srbija treba da ima jasnu sliku nivoa svog tehnološkog razvoja, razvojno-istraživačkih potencijala i jasniju strategiju IKT struke. Ovaj tekst ima za cilj da odredi broj novoupisanih studenata IKT-

a (zapravo budući ljudski potencijal) i prikaže strukturu prema studijskim programima kao i glavne odlike ove strukture.

Upisni kapaciteti po studijskim programima

IKT obrazovanje koje započinje 2.986 brucoša na osnovnim-akademskim studijama (OAS - plava boja), praktično predstavlja prvi stepen tertiary-type A education (B.Sc.) i u velikom broju (2.269 kandidata ili 75%) nastavlja se diplomskim akademskim studijama (M.Sc), a zatim finalizuje doktorskim studijama (Ph.D). U ovom lancu diplomske akademske studije (DAS) predstavljaju okosnicu tertiary-type A education, koji IKT industriji obezbeđuje kvalitetan kadar potreban za razvojne IKT poslove.

Upisni kapaciteti po studijskim programima, školska 2011/2012. SSS; 457 OAS; 2.986 OSS; 2.497

piše: Milovan Matijević

V

isoko obrazovanje u Srbiji dobija na zamahu, na šta ukazuje podatak da je školske 2011/2012. godine više od 50.000 brucoša započelo studije, što predstavlja skoro dve trećine generacije koja je upravo završila srednju školu. Motiv mladima je da preko bolje diplome dobiju bolji posao. Na primer, IKT obrazovanje je u ovogodišnjoj raspodeli jako dobro prošlo - upisano je 5.483 brucoša, što je 10 odsto ukupnog broja upisanih.

Ovaj broj je značajno veći od trenutne potrebe domaćeg tržišta, ali budući IKT stručnjaci rešenje vide uključivanjem u međunarodnu po-

6 0

B&F, broj 84, februar 2012.

DS; 457

DAS; 2.269

Studenti koji su stekli IKT stručna i akademska zvanja u 2009. III stepen (Ph.D); 66; 2%

II stepen (M.Sc); 1.233; 38%

I stepen (B.Sc); 1.957; 60%


Broj obrazovnih organizacija i novoupisanih IKT studenata prema osnovačima, školska 2011/2012. Osnivač

Broj obrazovnih organizacija

Broj novoupisanih IKT studenata

Državni univerzitet

14

2.756

Privatni univerzitet

5

445

Državnie visoke škole

17

2.282

Grand Total

36

5.483

Broj studenata prve godine IKT struke, upisanih 2011/2012. Studijski program

Fakulteti

Osnovne akademske studije

Visoke škole

Ukupno

2.986

Osnovne strukovne studije Ukupno

2.986

215

2.282

2.497

3,201

2.282

5.483

Broj IKT studenata na prvoj godini po gradovima – dostupnost studiranja 2.500 2.000 1.500 1.000 500 0

Beograd

Novi Sad

Niš

Čačak

Zrenjanin

Ostali

Broj IKT studenata prve godine po gradovima, školska 2011/2012. Osnovne akademske studije (OAS); 2.986; 54% Osnovne strukovne studije (OSS); 2.497; 46%

Obrazovanje koje započinje 2.497 brucoša na osnovnim strukovnim studijama (OSS - zelena boja) daje najveći broj inženjera (B.Sc) IKT stručnjaka za brzo uključivanje u praktičan rad, od kojih samo 457 kandidata (18%) ima mogućnost da nastavi specijalističke studije (SSS).

Studenti koji su stekli IKT stručna i akademska zvanja u 2009. Zvanično statističko praćenje visokog obrazovanja u Srbiji od 2009. godine je sve detaljnije: podaci o novoupisanim studentima dostupni su u toku iste godine, dok podaci o diplomiranima kasne oko dve godine (poslednji dostupan podatak je za 2009. godinu). U 2009. godini u Srbiji je diplomiralo 3.256 IKT stručnjaka, od toga 1.957 na I stepenu visokog obrazovanja (B.Sc), 1.233 na II stepenu (M.Sc) i 66 na III stepenu (Ph.D.) visokog obrazovanja. Mnogi studenti koji su stekli IKT diplome 2009. upisani su pre Bolonjske reforme visokog obrazovanja u Srbiji. Kod poređenja broja studenata koji su stekli IKT diplome i broja novoupisanih, treba imati na umu da se iz godine u godinu povećavaju upisne kvote. Sa druge strane, u Srbiji studenti često ponavljaju godine, prosečna dužina studiranja doskora je bila duplo duža od propisane. Odustajanje od studija ili odlazak u inostranstvo pre diplomiranja su česta pojava. Realno, od ukupnog broja IKT diplomaca iz 2009. godine, tržište radne snage u Srbiji moglo je da računa na oko 2.000 IKT stručnjaka, jer se procenjuje da je skoro 1.200 od 1957 B.Sc (I stepen) nastavilo školovanje na II stepenu, a bar 200 diplomaca II stepena je upisalo III stepen (Ph.D) Reforma obrazovanja i povećane kvote za IKT profile tek će dati pozitivne rezultate u narednim go-

B&F, broj 84, februar 2012.

6 1


it dinama. Više od 3.500 novih IKT stručnjaka godišnje u Srbiji izgleda sasvim realno. Ovom analizom nisu obuhvaćeni: više stotina IT studenata u ekonomskim naukama i oko 500 u matematičkim. Sa stanovišta IKT veština, zanimljiv je i korpus mašinskih inženjera, kojih godišnje u Srbiji diplomira oko 1.500. Nastava IKT studija održava se u 17 gradova, što pruža jako dobru geografsku dostupnost. Ona je istorijska tekovina, proizašla iz težnje da se kadrovi obrazuju blizu privrednih centara. Kako je u poslednje dve decenije privreda devastirana sankcijama, NATO bombardovanjem i traljavom transformacijom koja traje duže od decenije, ovi očuvani obrazovni kapaciteti ipak daju nadu za brži ekonomski progres. Potreba za kvalifikovanim informatičkim kadrovima u Srbiji je prepoznata osamdesetih godina

Studijski programi OSS Osnovne strukovne studije

Tip Nivo B I

SSS Specijalističke strukovne studije

B

II

OAS Osnovne akademske studije

A

I

DAS Diplomske akademske studije

A

II

SAS Specijalističke akademske studije

A

II

DS

A

III

Doktorske studije

prošlog veka, kada su formirane katedra za računarstvo na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu (1987.) i osnovana katedra za računarstvo i informatiku na Matematičkom fakultetu u Beogradu (1987.). Nešto ranije, na Fakultetu organizacionih nauka krenule su studije primenjene informatike, kao preteča moderne veze menadžmenta i informatike. U Nišu je 1982. godine napravljena moderna zgrada Elektronskog fakulteta. U Novom Sadu je na Fakultetu

tehničkih nauka izdvojena katedra za računarstvo i automatiku, a na Prirodno-matematičkom fakultetu katedra za matematiku i informatiku. I danas ove institucije predstavljaju okosnicu u obrazovanju, istraživanju i nauci u informatičkoj oblasti u Srbiji.

Broj IKT studenata na prvoj godini prema osnivačima fakulteta IKT nastava se sada održava na 36 obrazovnih institucija, 14 je u okviru državnih univerziteta, 5 je u sastavu privatnih univerziteta i 17 je u državnim visokim školama. Mali broj studenata se odlučuje za privatne univerzitete (445 ili 8%). Na strani državnih su tradicija i finansije. Troškove IKT studija na državnim univerzitetima u velikoj meri (više od 80%) pokriva država iz budžeta, dok na privatnim 100% studenata su samofinansirajući.

СРБ

N a sav i n d an R N iD s ( R eg i s t ar n ac i on al n og in t ern et d om en a srbi je)

ad res e .СРБ

ч ц

ћ

s l ov a s . .rs

д

.yu .рф. P rom en e u p ol i t i c i icaN N - a

3 00 d n ev n o. .срб reg i s t rac i je. sv i reg i s t ran t i .rs d om en a

arabi ja, eg i p at , ki n a i d rug e. al i , n i s u s v i .бг icaN N .br

d a jed n om

6 2

бг

g l as u od g ov ara jed n o s l ov o,

B&F, broj 84, februar 2012.

sisanje. rs шишање.срб, сисанје.срб, сисање.срб

њ иж љћњ

љћш

шћњ

ђ лј љ нј с ш з џ шћљ

.пр.срб ( p an d an .c o.rs ) , z a org an i z ac i je .орг.срб ( p an d an .org .rs ) , z a obraz ov an je .обр.срб ( p an d an .ed u.rs ) p red l og od .од.срб ( p an d an .i n .rs ) org an i up rav e .упр.срб ( p an d an .g ov .rs ) , z a .ак.срб ( p an d an .ac .rs ) . рнидс.срб или њњњ.срб


N aU ka EKSPERIMENTI NA PRIMATIMA

Smrt u laboratoriji Uprkos sve strožijim propisima, naročito u EU, o uslovima pod kojima mogu da se vrše eksperimenti na primatima, potražnja zapadnih laboratorija neprekidno raste, a sa njom i profitabilnost trgovine majmunima, naročito ilegalne. Pored istraga o švercu životinja, pravosudni organi se pod pritiskom javnosti sve više bave i opravdanošću pojedinih naučnih istraživanja.

M

auricijus je poznat kao poreski i turistički raj i kao jedan od najvećih izvoznika šećera, a manje po još jednom unosnom poslu - izvozu majmuna koji su specijalno uzgajani za laboratorijske eksperimente. Trenutno se tim poslom u ovoj ostrvskoj državi bave tri kompanije, dve lokalne i jedna u vlasništvu izraelskog investitora, koja i dominira sa godišnjim prometom od 90 miliona dolara. Majmuni, rezus-makakiji, prvenstveno se izvoze u SAD, a potom u Japan i zapadnoevropske zemlje, pre svega Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju. Međutim, ekonomska kriza je i u ovoj delatnosti nametnula nova razmišljanja - da se umesto izvoza životinja, na Mauricijus „uvezu“

6 4

B&F, broj 84, februar 2012.

stručnjaci i kapital uloži u razvoj istraživačkih centara i laboratorija.

Naime, transport majmuna do krajnjih odredišta je veoma skup, jer zbog ogromnih razdaljina moraju da „presedaju“ u Španiji, gde su izgrađeni posebni kompleksi za te svrhe. Najpoznatiji se nalazi u Karmalesu, blizu Barselone, u kome može da se smesti oko 3.000 primata. Pored sve većih troškova transporta, problem je i što sve više avioprevoznika odbija da prenosi ovakav tovar. Najnovija objava stiže iz „American Airlines“, u kojoj se kaže da ova kompanija više neće prevoziti primate namenjene laboratorijskim eksperimentima, već isključivo one koje treba prebaciti u utočišta i rehabilitacione centre.

Lažni pasoši

Mada ovakvu odluku američkog avioprevoznika „British Union for the Abolition of Vivisection” (BUAV) promoviše kao rezultat svoje intenzivne kampanje za prava životinja, ona je verovatnije posledica činjenice da je američki pravosudni sistem pokrenuo sveobuhvatnu istragu o rastućoj ilegalnoj trgovini životinjama koje se koriste u naučne eksperimente. Jedan od najnovijih slučajeva je laboratorija iz San Antonija iz Teksasa, gde su eksperimenti vršeni na 14 ilegalno uvezenih majmuna. Prema pravilima, zapadne laboratorije mogu da kupuju samo majmune koji imaju takozvane „C isprave“, odnosno dokumentaciju u kojoj se navodi njihovo poreklo i garantuje da su odgajani u posebnim uslovima. Međutim, u praksi su stvari bitno drugačije – u kontigentima majmuna sa „C pasošem“, mnogo je onih koji su

doneti direktno iz divljine. Ključni razlozi za rast ilegalne trgovine su potražnja koja daleko premašuje ponudu i činjenica da se majmuni najviše uvoze iz Kine, Mauricijusa, Vijetnama, Kambodže, Laosa, Filipina, Indonezije i Tanzanije, odnosno zemalja u kojima i dalje veliki broj ljudi živi u siromaštvu i za koje ilegalna trgovina životinjama predstavlja unosnu zaradu za tamošnje uslove. Neravnoteža između ponude i tražnje raste uporedo sa napretkom nauke, naročito istraživanja vezanih za regenerativni potencijal matičnih ćelija. U eksperimentima, zavisno od naučne oblasti i cilja ispitivanja, koriste se različite vrste majmuna koje genetski nalikuju čoveku a ne izazivaju tolike etičke nedoumice kao čovekoliki majmuni, čija je upotreba u ove svrhe zabranjena, ali ne i iskorenjena usled ilegalne trgovine. Prvi izveštaj koji je 2005. objedinio i stare i nove članice EU pokazao je da je broj životinja korišćenih u eksperimentima dostigao 12,1 miliona, odnosno da je za 5 odsto veći u odnosu na prethodnu godinu. Gotovo polovina tog broja koristi se u laboratorijama u Francuskoj, Velikoj Britaniji i Nemačkoj, a najveći rast testiranja na životinjama (čak 107 odsto), zabeležen je u kozmetičkoj industriji. Samo u ove tri zemlje u eksperimentima je korišćeno 10.000 primata, što je predstavljalo rast od 31 odsto, a današnja potražnja svetskih laboratorija za majmunima procenjuje se na oko 100.000 godišnje. Međutim, da bi se izdvojilo oko 10.000 mladih životinja za naučne potrebe, neophodno je da kolonije prethodno obezbede u proseku uzgoj od 30.000 do 40.000 primata. Kolonija sa takvim kapacitetima nema u zapadnim zamljama, a jedna od najpoznatijih - Nemački centar za majmune (DPZ) u Gotingemu raspolaže sa oko 1.300 majmuna. Centar iz sopstvenog uzgoja obezbeđuje svega 320 pri-


mata, od kojih godišnje može da se izdvoji od 20 do 30 mužjaka koji će sa ženkama obezbediti adekvatan porod. Ostatak nabavljaju iz Kine, pa čak ni tako ne mogu da zadovolje potrebe laboratorija u Nemačkoj, koje se kreću između 2.200 i 2.500 majmuna godišnje. Pored činjenice da su zapadna uzgajališta retka, ona su i skupa. Tako već pomenuti DPZ za trogodišnjeg ili četvorogodišnjeg mužjaka naplaćuje između 6.000 i 9.000 dolara, dok za majmune iz Azije i Afrike zapadne laboratorije plaćaju maksimum 2.000 dolara. Ovako velika razlika u ceni uglavnom se objašnjava daleko većim troškovima na Zapadu - počev od plata stručnjaka i neophodnog osoblja koje će brinuti o majmunima u uzgajalištima, do strogih standarda vezanih za uslove u prebivalištima, uključujući i saniranje otpada koje životinje ostavljaju za sobom. No, raspon cena na tržištu po kome majmuni iz Kine i drugih pomenutih zemalja mogu da se nabave i za 600 dolara ukazuju na ilegalnu trgovinu. Za majmuna ulovljenog u divljini nema troškova uzgajanja, a prema procenama kretanja cena na crnom tržištu, lovac prodaje jednog majmuna za oko 50 dolara (što je za njega pravo bogatstvo), prvi prekupac prodaje istog majmuna za 150 dolara, drugi za 500 i tako redom. Drugim rečima, kolika će biti krajnja cena za zapadnog kupca zavisi od broja posrednika u lancu.

Podele među naučnicima

Osim ilegalnom trgovinom, pravosuđe u zapadnim zemljama, pod pritiskom javnosti, počinje da se bavi i opravdanošću pojedinih naučnih eksperimenata u kojima nema vidljivih rezultata, a životinje su neminovno izložene bolu i smrti. Jedan od najnovijih primera je odluka njujorškog Vrhovnog suda da se prekinu ispitivanja na Univerzitetu Kolumbija, koja su se tokom tri godine sprovodila na pri-

matima kako bi se preciznije utvrdili psihološki i fiziološki faktori koji kod ljudi razvijaju zavisnost od droge i alkohola, a koja nisu dala valjane rezultate jer su životinje konzumirale opijate pod prisilom. I „Njujork Tajms“ je ukazivao na ove probleme, iznoseći podatke da se u Oregonu, Floridi, Teksasu i Severnoj Karolini na majmunima sprovode istraživanja kako bi se pratila gojaznost i dijabetes kod ljudskih srodnika, a u kojima se majmuni namerno goje i do dva puta veće telesne težine od normalne. Pri tom, „jedini pouzdan rezultat koji je do sada dobijen je onaj da je ishrana majke u trudnoći vrlo važna za novorođenče. Koliko je to novost, i da li postoji neko ko to nije znao?“, ističe se u članku. Istraživanja javnog mnjenja u Evropi pokazuju da je više od dve trećine ispitanika izričito protiv eksperimenata koji se vrše na životinjama u kozmetičkoj i hemijskoj

industriji, ali su stavovi manje jasni kada su u pitanju naučna istraživanja usmerena na lečenje najtežih bolesti. Istovremeno, sve su uočljivije podele u samoj naučnoj zajednici oko opravdanosti mučenja i ubijanja životinja, posebno primata, ne samo sa moralnog nego i sa stanovišta svrhovitosti. Jedna od ključnih zamerki je da majmuni, ma koliko slični, nisu identični ljudima, pa se postavlja pitanje efekata dobijenih rezultata u primeni na čoveku. Eksperimenti na životinjama imali su naučno opravdanje pre jednog veka, smatra dr Bejli Bedou, član britanske Kraljevske akademije, kada se još uvek malo znalo o ljudskoj anatomiji i fiziologiji. Ali takav pristup je neprihvatljiv u današnje vreme, u kome se do najvažnijih otkrića došlo zahvaljujući novim tehnologijama i čiji razvoj predstavlja jedinu pravu alternativu i za ljude i za životinje, uveren je britanski stručnjak. Z. Ž.

B&F, broj 84, februar 2012.

6 5


kokteL DRUGAČIJI IZBOR: „BOOKBAR“, SREMSKA MITROVICA

Zabranjeno zvocanje nje“ i to je jedina pisana zabrana. U vremenu u kome se Ona nepisana odnosi se na kič, teži sticanju novca od šund, trivijalnu svakodnevnicu i jeftinog razmišljanja, apatiju. Sa druge strane, prostor postaje tesan za nove ideje i nove posao može biti i goste, koji imaju priliku da sede to da sugrađanima na stolicama od kojih nijedna nije ponudite mogućnost ista, da piju čaj i kafu iz posebno izrađenih šoljica dok razgledaju drugačijeg izbora: stare fotografije, knjige, ručno da u njemu uživaju izrađene suvenire i gramofonske i da ga sami grade. ploče sa ugrađenim časovnicima, a leti da se presele u dvorište koje Prihodi su skromni, ali je oslikao akademski slikar Ivan je zadovoljstvo veliko, Canjar. kaže Aleksandra Krtinić, Knjižara u kojoj se uči čitanje vlasnica „BookBara“ u Vlasnica, pedesetšestogodišnja Sremskoj Mitrovici. Aleksandra Krtinić, ceo život je

U

Sremskoj Mitrovici postoji deo grada koji se zove Žitni trg, u njemu Zanatlijska ulica a u njoj, na ćošku pod rednim brojem 3, mesto u koje dolaze ljudi koji ne žele da budu zavisni od onoga što im potura i natura svakodnevnica. Tu je nekada bila krojačka, a sada je kaligrafska radionica „BookBar“, koja je u poslednjih nekoliko godina „iskrojila“ knjižaru sa posebnim dečjim kutkom, antikvarnicu, čajdžinicu, suvenirnicu...

Danas je tu i stecište džez i akustične svirke, književnih večeri, strip radionica, pozorišnih predstava, ekoloških programa, duhovnih večeri i usmenih putopisa u kojima su glavni vodiči mitrovački putnici koji svojim sugrađanima prepričavaju i fotografijama slikaju daleke predele u kojima su boravili. Pre nego što kročite u raznovrsni svet „BookBara“, čim otvorite vrata dočekaće vas znak na kome piše „Zabranjeno zvoca-

6 6

B&F, broj 84, februar 2012.

provela u tom prostoru, jer je on deo porodične kuće stare 170 godina. U njoj je nekada bila kafana „Mačva“, u kojoj su se razmenjivale informacije i ugovarali poslovi, budući da je Žitni trg još od rimskog doba predstavljao trgovačko stecište, gde je do pre pola veka postojala i Žitna pijaca. To je ujedno i najstariji deo grada, formiran još u 16. veku, iz kojega i danas nosi turska obeležja – uske krivudave

ulice, sa brojnim slepim sokacima i prolazima. Mnoge fasade potiču iz prve polovine 19. veka, perioda vladavine Austrougarske, a jednu takvu kuću kupio je Aleksandrin deda po majci i u njenom prizemlju otvorio krojačku radionicu. Prvi značajniji kapital stekao je tako što je sačekivao putnike iz okolnih sela koji su dolazili u taj deo grada da trguju, i prodavao im već gotova odela, pre nego što ih potraže od drugih krojača u centru. Ubrzo je postao veoma poznat i uspešan krojač, kaže naša sagovornica, koja i danas čuva njegove pečate i staru hartiju u koju je umotavao odela. Deda nije preživeo Drugi svetski rat ali je krojačka radionica opstala, „a pošto su moja majka i tetka pravile izvrsne kolače, uvek smo maštali da tu otvorimo i jednu čajdžinicu slastičarnu. Kada je čajdžinica otvorena bili smo veoma ponosni na nju, a i danas se ovde poslužuju najbolji aromatični čajevi iz celog sveta. Međutim, kod nas su navike takve da čaj ne može sam da živi, pa smo morali da uvedemo i kafu i piće“. U „BookBaru“ su se prvo održavale književne večeri, jer pored čajdžinice i suvenirnice Aleksandra je pre šest godina otvorila knjižaru, zahvaljujući donaciji holandske vlade koja je pružala finansijsku podršku za otvaranje knjižara u unutrašnjosti


Aleksandra Krstinić: Stalno planiram da ću početi ozbiljnije da planiram Srbije. Napustila je državni posao i, priseća se, prilično se namučila dok obećani novac nije stigao, ali je kasnije prodaja knjiga lepo krenula. U početku su joj najbrojnije mušterije bile obrazovani sugrađani, kojih u Sremskoj Mitrovici ima mnogo, kao i oni koji su zbog posla otišli u inostranstvo i koji su rado kupovali knjige kada svrate kući. Tada se uglavnom tražila ozbiljna literatura – klasici i dela iz različitih naučnih oblasti, a otvoren je i dečji kutak, sa ciljem da se i najmlađi sugrađani ovde druže uz knjigu. Jedan od redovnih posetilaca je devojčica Milica, koja je svratila tokom ovog razgovora u knjižaru, u kojoj je i naučila da čita. Njena porodica teško živi i ne može da joj priušti knjige, ali joj je ovde cela knjižara na raspolaganju. Ekonomska kriza, međutim, nije zaobišla ni izmaštani literarni svet. „Kako je kriza odmicala, tako je promet bivao sve manji. Na primer, 31. decembra 2011. pazar je iznosio svega 18.000 dinara, a pretprošle godine u isto vreme 46.000, pri čemu je ove godine bilo dana kada dnevni pazar nije premašivao 3.000 dinara“. Promenio se i čitalački ukus – sada se uglavnom prodaju hitovi koje popularišu reklame i televizijske serije, a ozbiljna literatura drema na policama i po dve godine dok ne nađe pravog kupca. „Ali to čini knjižaru – mogućnost izbora i jako je važno da ljudi znaju da ovde još

uvek mogu da pronađu knjige koje drugi ne drže jer nisu isplative“.

Putnici u gostovanju

Takav poslovni stav ima svoju cenu, „pa smo morali da osmislimo nove sadržaje“, kaže Aleksandra. I tu se rukovodila činjenicom da njeni sugrađani, koji žele nešto drugačije od trivijalne zabave, moraju da putuju do Beograda ili Novog Sada. Tako su pored književnih večeri, u „BookBaru“ počeli da organizuju žive svirke sa akustičnim i džez muzičarima, a jedan od gostiju letos je bio i poznati džez muzičar Miša Blam. „Imali smo i serijal ekoloških tema, o tome kako se grade održive kuće od ćerpiča, kako se uzgaja i priprema zdrava hrana. Održavamo i pozorišne predstave, a najviše se proslavila predstava dvoje Mitrovčana, urađena prema delu Dostojevskog „Košmar Rodiona Romanoviča“. Izvođenju su prisustvovali i predstavnici Ruske ambasade, koji su pozvali reditelje i glumce da gostuju na Pozorišnom festivalu malih formi po delu Dostojevskog. Festival se održava u mestu Staraja Rusa, u kući u kojoj je ruski pisac živeo nakon progonstva u Sibir. Mitrovačka predstava je dobila nagradu za širenje dela Dostojevskog na Balkanu, što je velika satisfakcija za jedno malo pozorište“, ističe naša sagovornica, koja je i sama prisustvovala ovom događaju kao domaćin prve izvedbe u Sremskoj Mitrovici.

Ipak, među mnoštvom kulturnih sadržaja, najveće interesovanje su izazvali usmeni putopisi. Novca za putovanja je sve manje, pa se Aleksandra dosetila da pozove sugrađane koji su turistički ili poslom boravili u drugim zemljama da svoja iskustva i utiske posredstvom video bima pretoče u usmene reportaže. Tako su se u „BookBar“ uselili doživljaji iz Kine, Australije, Maroka, Praga i drugih zemalja i gradova, a novopečene putopisce su došli da slušaju i rodbina, prijatelji i komšije. To je bila i dobra prilika da oni, koji ovde inače ne zalaze, osete atmosferu i razbiju predrasude koje često prate sve što se razlikuje, posebno u manjim sredinama. Jer, osim podrške, život „BookBara“ prati i nerazumevanje, a neretko i gorak osećaj, tako čest u Srbiji, „da stranci i naši ljudi koji žive u svetu daleko bolje prepoznaju vrednost ovakvih inicijativa nego lokalna sredina“, kaže Aleksandra. Uprkos problemima i činjenici da ovakav poslovni koncept donosi skromne prihode, od kojih se najveći deo ulaže u „ono što nedostaje, a što se stalno uvećava kako raste broj gostiju“, naša sagovornica ne namerava od njega da odustane. „Iskreno, sada nemam kud nego da nastavim dalje, a ne bih više ni mogla da se vratim u neku državnu službu, da mi stalno neko zvoca šta i kako da radim. Evo, otkrila sam u drugoj polovini života da mogu da budem jako uporna. Žao mi je što ovim nisam počela ranije da se bavim, što sam toliko vremena provela uljuljkana u državnom poslu“. Za razliku od tadašnjeg radnog vremena, Aleksandra ga danas nema, jer je kako kaže po ceo dan u ovoj priči. I stalno planira da će početi ozbiljnije da je planira. „Ovaj posao me je toliko okupirao, da sve manje želim i da putujem. Umesto da ja idem u svet, sada mi je stalo da svet prekorači moj prag“. Z.Ž.

B&F, broj 84, februar 2012.

6 7


kokteL Narodni muzej Valjevo

KULTURA U SRBIJI

Duša u mašini Ako danas prošetate starim Valjevom i zastanete pored apoteke, čućete nežnu klasičnu muziku, kakvu je u svom lokalu, iščekujući mušterije, izvodio prvi valjevski apotekar. To je, istovremeno, i jedna od nekoliko tačaka na kojoj počinje multimedijalna čarolija Narodnog muzeja iz Valjeva. Zahvaljujući radnom elanu, mašti i modernom marketinškom pristupu, zaposleni u ovom muzeju uspeli su da pokažu kako je, usred krize, moguće da za samo dve godine broj posetilaca povećaju sa 17 na 27 hiljada. U moru srpske kulturne apatije oni su jedan od retkih primera, ali ne i jedini. Piše: Marija Dukić

6 8

B&F, broj 84, februar 2012.

N

ije to toliko pitanje novca koliko entuzijazma i kreativnosti zaposlenih”, kaže direktor muzeja dr Vladimir Krivošejev. Za multimedijalnu postavku je potrebno ozvučenje, muzički plejer, ekran i senzori koji reaguju na prilazak posetioca. “Senzor košta 1000 dinara, običan mp3 plejer malo više, a uz pomoć elektroinžinjera – volontera napravljen je neophodan čip i svi elementi su povezani, tako da sada na pet mesta u postavci imamo zvučne efekte koji se aktiviraju prilaskom posetilaca. Sa druge strane, klasičan kompjuterski monitor, povezan na stari, otpisani PC skriven u postamentu, emituje prigodne tematske video klipove. A na drugim mestima sličan efekat se postiže i upotrebom nekoliko jeftinih ekrana, ustvari digitalnih foto-ramova koji na akciji u Metrou koštaju manje od 5.000 dinara”, objašnjava Krivošejev.

Multimedijalne postavke u ovom muzeju postoje već osam godina. Za to vreme poseta baš tih centralnih postavki je rasla, od 4.500 posetilaca 2003., preko 9.000 uoči uvođenja multimedijalnog programa, na 19.000 u 2006. godini. Kada je počela kriza, uočavajući prve naznake opadanja posete, uprava je odlučila da svoje postavke dodatno promoviše koristeći sve kanale komunikacije, uključujući i aktivan Internet marketing. Tako su broj posetilaca uvećali, i u 2011. godini dostigli broj od 27.000. Dokaz da su inovacije u muzeologiji isplative je i to što manje od 60 odsto godišnjeg budžeta ovaj muzej dobija od osnivača, Grada Valjeva, a ostalo sam “zarađuje” kroz konkurse u pojedinim ministarstvima, sponzorstva, donacije ali i dobar deo (preko 20 odsto) od prodaje ulaznica i suvenira. Muzej se vodi tržišnom logikom. “Postavke su naš proizvod koji mora da bude atraktivan da bi se prodao”, kaže Krivošejev.

Ovo je međutim izuzetak na domaćoj kulturnoj sceni. Obimno istraživanje kulturnih resursa Srbije, koje je je sproveo Zavod za proučavanje kulturnog razvitka u 144 gradova i opština bez Beograda i Kosova, pokazalo je da ustanovama kulture konstantno nedostaju novac, kadrovi i strateško planiranje, a da im ne nedostaje politizacija. Najveći broj opština može da odvoji 50.000 do 150.000 evra godišnje za kulturu, ali četvrtina njih daje i preko 550.000 evra. Ponekad, sasvim uludo.

Entuzijazam u pokretu

“I tamo gde ima novca dešava se da se iste manifestacije već 70 godina održavaju na isti način. Postoje kulturni centri koji organizuju jednu manifestaciju godišnje koja traje nekih mesec – dva, i tako pravdaju potrošeni novac”, kaže članica istraživačkog tima Zavoda, Bojana Subašić. Ona se na putovanjima po Srbiji tokom prikupljanja podataka za anketu susrela sa ogromnom apatijom zaposlenih u kulturi: „Na terenu smo često nailazili na situaciju da kadrovi kojima je posao zagarantovan nemaju energije da uvode inovacije i prate svetske trendove, a u ustanovama u kojima rade gotovo i nema mladih, koji prate savremene tokove u kulturi. I bez velikih finansija, taj bi problem mogao da se reši i drugačije, na primer, pravljenjem projekata u kojima bi honorarno radili mladi ljudi iz civilnog sektora, koji su veoma inovativni i puni entuzijazma”. Kako je rukovodstvo Valjevskog muzeja u takvom okruženju uspelo da motiviše zaposlene? Prema rečima direktora, zaposleni su shvatili da kreću od nule i da sami sebi moraju stvoriti bolje radne uslove. “Muzej je 2000. godine bio u devastiranom stanju i zatvoren za posete, jer je objekat prokišnjavao, zbog čega je bila pregorela elektroinstalacija i opadao plafon. Nismo imali ni depo, niti iole pri-


merene kancelarije, i svi smo koristili samo jedan zastareli računar”, kaže Krivošejev. Kada su dve godine kasnije, 2002. godine, na gornjim spratovima napravili kancelarije ponestalo je novca za savremenu opremu: “Bilo je predviđeno da se stari crep, oluci i grede odvezu na otpad, međutim, mi smo sve to prodali i od tog novca opremili nove kancelarije kompjuterima. Uz više ovakvih poteza, ali i podršku i grada i republike i sponzora i donatora, kao i entuzijazam celog kolektiva, pripremili smo atraktivne i veoma posećene postavke, a od Muzejskog društva Srbije dva puta dobili titulu najboljeg muzeja u zemlji”. Pored već nekoliko godina postojećih multimedijalnih postavki u Valjevu, u centralnom objektu muzeja (naziv postavke već dovoljno govori: Treća dimenzija prošlosti) i Muselimovom konaku (Seča knezova), Valjevski muzej je prošle godine u Brankovini otvorio novu stalnu postavku posvećenu Desanki Maksimović, sa atraktivnom 3D hologramskom projekcijom, a za ovu godinu najavljuje i završetak poslova na Kuli Nenadovića.

Nemušti jezik

Ni ustanovama kulture ni lokalnim samoupravama saradnja nije jača strana: „Dešava se da u nekom gradu postoji pet ustanova koje ni međusobno ne sarađuju,” kaže Bojana Subašić. “ A bilo bi mnogo jednostavnije i jefitnije da, na primer, neki arhiv i muzej zajedno prave izložbu, umesto odvojeno, zar ne? Međutim, vrlo često ustanove kulture slabo sarađuju i sa sličnim ustanovama u okruženju, a gotovo nimalo sa inostranstvom.” Kladovo je, međutim, upravo na pametnom povezivanju sa Francuskom uspelo da napravi iskorak. Krajem prošle godine, francuski ambasador je odlikovao Srđana Adamovića, lektora za srpski jezik na Univerzitetu u Strazburu,

za napore u približavanju srpske i francuske kulture. Adamović je kao profesor francuskog jezika u gimnaziji u Kladovu, došao na ideju da okupi ljude koji bi bili zainteresovani za francusku kulturu. Tako je nastao ogranak “Alijansa Jugoslavija – Francuska”. Ovu školu je od 1995. do danas pohađalo 1500 učenika, od kojih se 20 kasnije odlučilo za karijeru profesora francuskog jezika. Uz promenu tradicionalnog načina predavanja i kraetivan pristup svom poslu, Adamović je uspeo da u Kladovu francuski jezik učini rasprostranjenim poput engleskog. Osim toga, srpska kultura postala je pristupačna Francuzima: pre dve godine u Francuskoj je održana izložba “Srbija - sveto tle evropske kulture” Sve to, kaže Adamović, uspeli su da urade zahvaljujući “darežljivosti partnera iz Vandeje (oblasti u kojoj je održana izložba) i lokalne samouprave opštine Kladovo”. U Srbiji, prema podacima Zavoda dominiraju “polivalentne ustanove” ili jednostavno rečeno, domovi kulture, a slede ih biblioteke i muzeji. U najlošijem položaju su istorijski arhivi koji nemaju dovoljno prostora za čuvanje dokumenata. Ni modernizacija im nije jača strana. U tom pogledu kruševački arhiv jedini je uspešan, sa 67,6 odsto digitalizovane građe, dok je u ostalim dogitalizovano ispod 10 odsto. “Problem je nepostojanje zakonske regulative po kojoj bi se vršila digitalizacija. U arhivima postoji strah od bačenog vremena i novca, jer bi u slučaju da se donese zakon koji predviđa na koji način se digitalizuje građa, njihov pređašnji trud propao. Dodatni problem je deficit opreme za digitalizaciju, odnosno skenera i foto aparata”, kaže Bojana Subašić. Većina ustanova kulture pada na testu praćenja potreba publike. U jednom ranijem istraživanju Zavoda, anketirani građani su se žalili na neobaveštenost i nemanje slobodnog vremena za kulturu.

Bojana Subašić tvrdi da bi poseta kulturnim ustanovama bila veća kada bi se one bolje promovisale, ali i kada bi poštovale vrlo jednostavnu životnu činjenicu da ljudi mogu da posećuju muzeje, galerije i izložbe tek posle završetka radnog vremena. Većina njih međutim, sledi iz istraživanja, radi od 9 do 17h, pa nije ni čudo da zvrje prazne. Pančevo je je jedini grad u Srbiji koji ima strategiju kulturnog razvoja, a za njim sada kreću i Valjevo, Novi Pazar, Niš, Vranje i Užice. “Pančevačka kulturna scena odlično funkcioniše”, kaže Bojana Subašić. “Oni otvaraju svoje ustanove za civilni sektor pa tako muzički bendovi mogu i da nastupaju i da snimaju albume u studiju Doma kulture, a pored toga Pančevo ima i veoma dobro razvijeno javno-privatno partnerstvo.” Snežana Baralić Bošnjak, pomoćnica pančevačkog sekretara za kulturu, informisanje, sport, brigu o mladima i civilni sektor, kaže da je donacija od NIS-a u oblasti kulture vrlo značajna i da kvalitet kulture upotpunjava to što grad ima usvojen strateški dokument. Grad Pančevo već ima direktne koristi od strategije - veća su sredstva za projektne i programske aktivnosti, a svi zainteresovani za finansiranje svojih projekata idu na konkurse za dobijanje sredstava. „Pozorište nemamo, ali pozorišna produkcija, pre svega Kulturnog centra, raznovrsna je i vidljiva kroz koprodukcije sa beogradskim pozorištima. Takođe, Pančevo prilagođava kulturne ponude mladima pa tako imamo jedini Reggae festival, In trash filmski festival, GRRR program (nezavisna autorska stripscena) koji uređuje Aleksandar Zograf u prostoru „Elektrika“, gde se promoviše i alternativna umetnička scena, ali i ediciju zbornika poezije i kratke proze mladih sa ex YU prostora koji traje već 35 godina“, kaže naša sagovornica.

B&F, broj 84, februar 2012.

6 9


kokteL SILVESTER LEVAJI, KOMPOZITOR

Publici trebaju idoli Van Subotice malo ko zna da je Levaji komponovao neke od najvećih hitova Done Samer, kraljice diska, pisao muziku za filmove „Flešdens“ i „Kobra“, sarađivao sa Lukasom i Spilbergom, i da se njegovi mjuzikli danas izvode na pozornicama širom sveta. U rodnom gradu će zvanično ponovo biti viđen iduće godine na drugom međunarodnom takmičenju pevača koji izvode hitove iz njegovih mjuzikala Piše: Petar Ilijin

7 0

B&F, broj 84, februar 2012.

A

ko bi neko hteo da uhvati ritam kompozitora Silvestera Levaija, morao bi prvo da na zamišljeni podijum prostre jednu oveću, detaljnu mapu sveta, a zatim da plesnim korakom prošparta kroz tri decenije muzike koju, najčešće već drži negde u malom prstu.

Nešto od njegove „geografije“ je ovde, rođen je u Subotici, nešto od ritma je „disko“ - osamdesetih je sa hitom "Fly, Robin, Fly», došao do prvog mesta top liste u SAD, a potom godinama radio za Eltona Džona, Donu Samer i „Sister Sledž“, između ostalih; ponešto je „rok-en-rol“, kakve su deonice u mjuziklu „Mocart!“, a mnogo toga u karijeri „filmsko“ i poslednje dve decenije, „pozorišno“. „Upravo pripremam mjuzikl "Rebeka» za Brodvej, čija će premijera biti 22. aprila ove godine“, kaže Levaji u razgovoru za Biznis i Finansije. Taj mjuzikl po motivima knjige Dafne Di Morije, na osnovu koga je Hičkok 1940. godine snimio i istoimeni film, imao je svoj debi u Beču 2006. godine gde je igran tri godine u rasprodatim salama. Postavljan je i u Budimpešti i Sent Galenu, i po dva puta u Finskoj i Japanu iz koga je Levai, krajem prošle godine, došao nakratko u Beograd – a sve to na svom putu ka iznajmljenom stanu u bečkom Šenbrunu, do koga je stigao zahvaljujući poznanstvu sa direktorom dvorca Šenbrun, tokom rada na mjuziklu "Elizabet". Levaji je van rodne Subotice prilično nepoznat kod nas, iako je od početka karijere praktično imao neprekinutu seriju uspeha. Od vremena kada je 70-tih prešao u Minhen, svoju karijeru je vezao za izuzetno uspešnog hitmejkera, tekstopisca i libretistu Mihaela Kunzea, s kojim je prvo oformio grupu „Silver konvenšn“ a kasnije radio i sve evropske mjuzikle. Ranih osamdesetih odlazi u Holivud da komponuje filmsku muziku.

Potpisuje muziku u filmskim hitovima "Flešdens», "Kobra», "Mornaričke foke», "Skarfejs», sarađuje sa Majklom Daglasom, Čarli Šinom, Džordžom Lukasom. Kao jedan od njegovih najvećih uspeha navodi se i komponovanje za američke televizijske serije. Muzička podloga za seriju "Air wolf» (1984-1986) izdata na duplom CD-u drži rekord kao najskuplja muzička tema prodata na „i-beju“ za 981 dolar. Pre dve decenije vratio se u Evropu i posvetio komponovanju mjuzikla. Pored već pomenutih, "Elizabete» (1992), "Mocarta» (1999), tu je "Marija Antoaneta» (2006). Mjuzikli su učvrstili njegovu ogromnu popularnost, a poštovaoci njegovog stvaralaštva spremni su da putuju na drugi kraj sveta da bi videli neko od izvođenja njegovih mjuzikla i o razlikama, interperetaciji i scenskoj postavci raspravljaju na internet blogovima. „Trenutno radim na dva nova mjuzikla, a svoje angažmane dogovoram otprilike pet godina unapred. To znači da ujutru počinjem da komponujem oko 10 časova, i radim sve do 18 časova. Tog ritma se pridržavam i vikendom, osim ako nisam na nekom od svojih čestih putovanja“, kaže Levaji. Iako je uticaj krize nesporan, Levaji radi u istom tempu. Umetnost je, kaže, više ili manje uvek u nekakvoj krizi. „U takvoj situaciji, naravno da su investitori i producenti nervozni i zbog toga se sada manje producira. Vrhunske produkcije se najčešće realizuju u državama sa visokom populacijom. To je preduslov da mjuzikl može duže da bude na programu i tako i sa finansijske strane bude isplativ“. Dok je gradio karijeru, Levaji je uvek vodio računa da bude u centru događanja i, kako kaže, u tome uspevao. „Tek 2000. godine sam mogao da dozvolim sebi da živim udaljen od pozorišnih i filmskih studija.“ Ograničenja ne menjaju kvalitet moje muzike, kaže Levaji. „Imam


dve mogućnosti: da prihvatim situaciju ili da je odbijem. Nije uvek bitno da sa finansijske strane sve bude perfektno, najvažnije je da se ja dobro osećam sa kreativne strane.“ U odluci da napusti Holivud, povinovao se želji svoje supruge. „Njena želja je bila da ostavim Holivud u zamenu za komponovanje mjuzikla jer je bila ubeđena da će to biti uspešno. Zbog tog njenog uverenja svaki dan sam joj veoma zahvalan.“ U mjuziklu mu je bitno da, pored muzike, tekst i priča imaju glavnu ulogu. „Zbog toga je pisanje mjuzikla, kreativno i veći i lepši zadatak

nego pisanje filmske muzike. Ipak, ja još uvek imam želju da ponovo komponujem filmsku muziku, ali bi me tome mogao vratiti samo jedan izvrstan film“, kaže. U čekanju na „zaista izvrstan film“ i u ljubavi sa mjuziklima, Levaji je prošle godine u Subotici organizovao i takmičenje mladih pevača iz sveta, na kojem su pobedila tri mađarska i jedan japanski umetnik koji su izvodili arije iz njegovih mjuzikala. „Ideja za takmičenje potekla je od Gabora Mikloša Kerenjija, direktora Opere pozorišta u Budimpešti. Njegova ideja je bila i da se festival održi u Subotici“,

kaže Levaji čije posebne nagrade su tom prilikom dobile i Milena Moravčević, glumica iz Beograda i Riunosuke Onoda, takmičarka iz Japana. „Nadam se da ćemo ovo takmičenje nastaviti i u 2013. godini“. Iako su danas mnogo češća takmičenja talenata amatera a ne školovanih umetnika, i premda je neke od njih internet pretvorio u zvezde preko noći, Levaji smatra da će vremenom sve doći „na svoje”. „Ovo što se danas dešava u svetu, naročito na internetu, nazvao bih ‘ping-pong’ efektom. U početku, ljudi su od interneta dobijali samo ono što bi im ponudio, ali u međuvremenu se to promenilo. Sada internet mora to da ponudi što njegovi korisnici od njega zahtevaju. Zahvaljujući ‘Youtube’ sajtu ljudi bez ograničenja geografije ili vremena imaju prilike da dobiju različite informacije.”. Loša strana svega je što tehnološka evolucija donosi i negativne efekte, a pre svega “skidanje” muzike sa interneta uglavnom nelegalno, što utiče na lošu prodaju muzike na CD-u. „To je jedan od razlika zbog čega muzička industrija gubi materijalnu energiju i nema finansijske mogućnosti da stvara nove velike produkcije sa poznatim umetnicima. Ipak, verujem da će se to vremenom opet promeniti, jer ljudima trebaju pravi uzori“, kaže Levaji.

ww

w. no vc i.

rs

B&F, broj 84, februar 2012.

7 1


komU N ikaciJ e SOCIJALNE MREŽE I POLITIKA

Digitalni populisti Internet sledbenici nove desnice su mladi ljudi: 63 odsto njih ima manje od 30 godina a tri četvrtine članova su muškarci, pokazuje istraživanje britanskog instituta Demos. Društveni, finansijski i istorijski kontekst ove današnje recesije drugačiji je od Velike depresije, pa je teško poverovati da će se naći politička skupina koja će (jednako uspešno kao Hitler) kapitalizovati sve veće javno nezadovoljstvo, smatraju istraživači. Piše: Uroš Nedeljković

P

osle zločina u Norveškoj kada je Anders Brejvik u julu 2011. ubio 77 ljudi, svima koji imaju Internet konekciju postao je dostupan manifest ovog „borca za krv i čast” u kome on na 1518 strana obrazlaže zašto je ovaj zločin bio „gnusan, ali opravdan“. Tako je Brejvikov zločin još jednom skrenuo pažnju na već uočeni fenomen onlajn delovanja

7 2

B&F, broj 84, februar 2012.

populističkih ekstremističkih partija ili „nove desnice“ koja se ne uklapa lako u tradicionalne podele na „levo“ i „desno“. Engleska policija je odmah posle zločina počela da ispituje povezanost Brejvika sa ekstremistima i sestrinske organizacije Engleske odbrambene lige, poznate po desničarskim stavovima, oštrom protivljenju naseljavanja stranaca u Engleskoj, i čestim i nasilnim demonstracijama u Londonu. Iako je Liga utihnula na neko vreme, Redžinal Piters, vođa ove grupe izjavio je da „kolege” razmenjuju stavove putem Interneta jer je to „brz i jeftin način komuniciranja i sa istomišljenicima i sa onima sa čijim se idejama ne slažete.“

Rast „nove desnice“ je u poslednjoj deceniji bio značajan. Partije koje su nekada opstajale na marginama političkog života sada predstavljaju značajan faktor u parlamentima Austrije, Bugarske, Danske, Mađarske, Holandije, Švedske, Letonije, Slovačke, a i u Evropskom parlamentu. Iako po definiciji konzervativne, pokazale su se kao izuzetno inovativne i sposobne za propagiranje svojih ideja na socijalnim mrežama i Internetu uopšte. U većini slučajeva članstvo ovih partija i pokreta na Fejsbuku premašuje broj formalnih članova. Tako, na primer, austrijska Partija slobode tvrdi da ima oko 40.000 članova, ali ima duplo više pristalica na Fejsbuku. Britanska nacionalna partija ima nešto manje od 15.000 formalnih članova, ali preko 80.000 članova na Fejsbuku.

Mladi konzervativniji od starih desničara

Prošle godine britanski istraživački institut Demos objavio je prvu studiju o ovoj temi pod nazivom „Novo lice digitalnog populizma”. U istraživanju je obuhvaćeno 12.320 ljudi sa društvene mreže Fejsbuk. Odziv je bio različit pa je na upitnik odgovorilo 143 zagovornika francuskog ultra-

desničarskog Bloc Identitare i na primer, 2.564 pristalica austrijske Partije slobode. Nakon filtriranja loše popunjenih anketa, uzorak se sveo na 10.667 ispitanika. Ispitivanjem su bili obuhvaćeni aktivisti sledećih grupa: Bloc Identitaire, Britanske nacionalne partije, italijanske CasaPound Italia, Engleske odbrambene lige, francuskog Nacionalnog fronta, Danske narodne partije, Holandske partije slobode, nemačke partije Sloboda, austrijske Partije slobode, Norveške progresivne partije, italijanske Severne Lige, finske partije „Prava Finska“, partije Švedski demokrati i belgijskog Flamanskog interesa. Rezultati istraživanja pokazuju da su pristalice ovih pokreta uglavnom mladi ljudi: 63% je ispod 30 godina, a 75% su muškarci. Ni u jednoj državi žene ne čine više od 36% pristalica. U proseku 14% su nezaposleni (u poređenju sa nacionalnim prosekom od 7%). Trećina ispitanih su studenti. Što se političkih stranaka tiče, 67% partijskih pristalica sa Fejsbuka glasalo je za partiju na prethodnim izborima, iako je samo 32% njih formalno učlanjeno u partiju. Iako je manji broj anketiranih učestvovao u protestima ili demonstracijama (26%), ovo je znatno iznad evropskog proseka partijskih pristalica-učesnika protesta, koji je manji od 10%. Pristalice su motivisane pozitivnom identifikacijom sa vrednostima koje stranka ističe i vodi ih želja za zaštitom nacionalnog i kulturnog identiteta. Mnogi se učlanjuju ili podržavaju ovakve partije iz straha da će imigranti i multikulturalizam „uništiti nacionalne (nekada i evropske) vrednosti i kulturu“. Primećen je visok nivo razočaranja u politiku tradicionalnih partija i veliko poverenje u lidere nove desnice. Suprotno nekim drugim istraživanjima, autori studije kažu da je malo dokaza da je ekonomija presudan faktor prilikom opredeljenja za ove partije i pokrete.


Mlađe pristalice češće pominju imigraciju kao razlog za učlanjenje od starijih. Imigracija je motiv kod 20% anketiranih od 16-20 godina, nasuprot 10% kod ispitanika preko 50 godina. Autori navode da je ovo suprotno čestom shvatanju da su stariji ljudi konzervativniji. Pristalice populista pokazuju nizak nivo poverenja u nacionalne i evropske političke institucije u odnosu na nacionalni prosek. Samo 20% anketiranih veruje nacionalnim vladama u poređenju sa prosekom od 43% u Evropi, a samo 14% veruje u Evropsku Uniju (u odnosu na 44% proseka). U poređenju sa nacionalnim prosecima (60%) malo je poverenje u pravosudni sistem (30%), ali je njihovo poverenje u policiju i vojsku u skladu sa nacionalnim prosecima. Prosečno 16% ispitanih se složilo da „nije bitno za koga se glasa”. Međutim, samo trećina ispitanih se slaže da će političko angažovanje rešiti njihove probleme. Tako se 26% pristalica slaže da je „nasilje prihvatljivo ako vodi do postizanja ispravnih ciljeva”. Ovo, naravno, ne znači da je četvrtina spremna na nasilje, a i nije uporedivo sa većinom populacije za koji ne postoje podaci, navodi se u studiji.

Privatni optimisti, javni pesimisti

Onlajn ultradesničari pokazuju prosečni nivo ličnog optimizma, ali i veoma nizak nivo optimizma u pogledu budućnosti sopstvene

države. Uzimajući u obzir retoričku brigu oko imigracije, kriminala i gubitka kulture, iznenađujući je podatak da su pristalice Internet populizma optimistični u pogledu svog života, pa tako 27% smatra da će se njihov život poboljšati u sledećih godinu dana (Evropski prosek 26%). Međutim, samo 10% smatra da njihova država ide dobrim putem u odnosu na 28% evropskog proseka. Onlajn populisti su veoma kritični naspram Evropske unije, optužujući je za gubitak kontrole nad nacionalnim granicama i ugrožavanje kulturnog identiteta. Prelaz sa onlajn aktivizma na glasanje motivisan je brigom oko imigracije i islamskog ekstremizma. Pristalice koje su navele imigraciju kao razlog će u 109% (u studiji nema posebnog komentara ove cifre) glasati za neku od populističkih partija, dok će 85% onih koji su kao faktor naveli islamski ekstremizam glasati za populističku partiju. U slučaju uličnih protesta, njihov glavni razlog bi pre bila korupcija nego imigracija ili islamski ekstremizam. Tako bi 38% onih koji su naveli korupciju kao glavni motiv izašlo na ulice. Emina Bozkurt, holandska poslanica u Evropskom parlamentu je nakon objave istraživanja rekla kako je Evropa na raskrsnici istorije i da će za pet godina doći do jačanja mržnje i podela u društvu. Neki analitičari kažu da situacija u Evropi liči na onu pred Drugi svetski rat i uspon fašizma

i nacionalsocijalizma. Ipak, Mark Litler iz Demosa kaže da njihova studija pokazuje da kulturološke a ne ekonomske brige stoje iza glavnih pokretača populističkih pokreta. „Recesija, dakle, ne bi trebalo da utiče na porast njihove podrške. Društveni, finansijski i istorijski kontekst ove današnje recesije značajno je različit od Velike depresije, pa mi je teško da poverujem da će se naći politička skupina koja će tako uspešno kapitalizovati sve veće javno nezadovoljstvo”, istakao je Litler i dodao da ćemo precizan odgovor na ovo pitanje svi videti i doživeti u sledećih nekoliko godina.

SRS vodi na Fejsbuku

Istraživanje skoncentrisano na Fejsbuk i društvene mreže uopšte, kao i izvlačenje validnih zaključaka iz takvih pokazatelja, ima svoje značajne poteškoće i ograničenja pa se svi rezultati moraju uzimati sa dozom sumnje. Nedavno je srpski sajt eIzbori sproveo Fejsbuk istraživanje na 7.549 korisnika njihove stranice i po tim rezultatima najveću podršku ima SRS. Ova brojka nimalo ne korespondira sa podacima o popularnosti srpskih partija prema relevantnim istraživanjima javnog mnjenja. Izgleda da su onlajn pripadnici ekstremnih grupacija samo glasniji i vatreniji u svojoj podršci. „Dveri srpske“ na svojoj zvaničnoj Fejsbuk stranici imaju oko 1.500 članova, ultradesničarski „Otačastveni pokret Obraz“ ima otprilike isto toliko, dok „SNP Naši” ima malo preko 700 sledbenika. „Srpski narodni pokret 1389”, grupa koja je prva uvidela važnost onlajn predstavljanja pišući grafite po zidovima sa domenom svoga sajta i parolama „Ne u NATO”, na ovoj mreži ima oko 2.500 pristalica. Ipak, teško je naći zvanične stranice ovakvih pokreta, jer se često pripadnici nekih drugih pokreta okupljaju i prijavljuju ovakve grupe upravi Fejsbuka

B&F, broj 84, februar 2012.

7 3


komU N ikaciJ e koja ih ukida. Međutim, oni rukovode mnogim drugim stranicama i grupama na Fejsbuku koje se bore za „srbstvo” i „Kosmet” iako niko od njih formalno ne stoji iza toga. Postoji i fenomen lažnog predstavljanja i prekrajanja srpske istorije i ličnosti. Tako na Fejbuku postoji grupa pod nazivom „Dr. Arčibald Rajs” nazvana po velikom prijatelju Srbije koji je ukazivao upravo na suprotno od onoga o čemu „vođe” stranice govore. Na ovoj stranici se šire tekstovi sa sajtova uglavnom desne orijentacije. Slično važi i za još neke ljude iz srpske istorije kao što je npr. Slobodan Jovanović, pravnik, pisac, filozof i predsednik vlade u izganstvu tokom Drugog svetskog rata, koga su ove grupe prigrabile. Cilj ovakvih stranica je širenje ideologije, a marketinški predizborni potencijal je velik. Onlajn aktivnost ekstremističkih grupa ne završava se samo na Fejsbuku već postoje i kampanje

7 4

B&F, broj 84, februar 2012.

u okviru sajtova na Internetu sa raznim galerijama i video materijalom koji služe za postizanje viralnog efekta, kao aktuelna „Za život Srbije” (zazivotsrbije.rs). Na sajtu se može čuti i videti zanimljiva „Himna za život Srbije” i preuzeti u mp3 formatu kao i pogledati propagandni dokumentarni film „Ujedinjeni monopoli Srbije”. Na samom sajtu ne piše ko stoji iza ove kampanje, ali se „who is“ upitom na ovaj domen dobija podatak da je u vlasništvu Srpskog sabora Dveri. Iako ne tako popularni kao proteklih godina, forumi i da-

lje predstavljaju jako oružje za širenje propagande ali i međusobnu diskusiju istomišljenika. Prednost foruma kao što su „Stormfront“, „Srpski nacionalisti“ i drugih je, pre svega, u pretrazi. Za razliku od npr. Fejsbuka koji svoj sadržaj čini praktično „negoogljivim”, forumi su javni i svima dostupni, tako da i najobičniji upit o bilo čemu nacionalnom često se završi na „relevantnoj” temi na forumu. Forum „Srpski nacionalisti” ima oko 6.400 članova i oko 24.000 diskutovanih tema.


.СРБ ĆIRILIČNI DOMEN

Linkuj kao što govoriš

za jedan dinar. Nakon toga počinje slobodna registracija ćiriličnih domena po ceni od 500 dinara. Njihovi latinični oblici će biti transkribovani u ćirilični u više varijanti, a na njima je da prihvate najbolji oblik. Tako će za domen sisanje.rs biti ponuđeno više rešenja kao što su шишање.срб, сисанје.срб, сисање.срб itd. Svako slovo c u nazivu registrovanog .RS domena se zamenjuje ćiriličkim slovima ч, ц i ћ, a rezerviše se onoliko ćiriličkih domena koliko postoji mogućih kombinacija na svakoj poziciji latiničnog slova s. Svaka kombinacija slova dj se zamenjuje ćiriličkim slovima д i ђ i rezerviše se onoliko ćiriličkih domena koliko postoji kombinacija na svakoj poziciji koja sadrži latinična slova dj. Isto važi i za лј i љ, нј i њ itd. Slovo s se zamenjuje sa с i ш, z sa з и ж, ali dz se zamenjuje slovom џ. Slovo x zamenjuje se sa шћњ, y sa шћљ, q sa љћњ, a w sa љћш. Poddomenska struktura, koja služi da bliže odredi naziv domena, je sledeća: za preduzeća .пр.срб (pandan .co.rs), za organizacije .орг.срб (pandan .org.rs), za obrazovanje .обр.срб (pandan .edu.rs) predlog od .од.срб (pandan .in. rs) organi uprave .упр.срб (pandan .gov.rs), za akademsku mrežu .ак.срб (pandan .ac.rs). Probajte: рнидс.срб или њњњ. срб

Na Savindan RNIDS (Registar nacionalnog Internet domena Srbije) omogućio je registraciju nacionalnih domena na ćirilici. Ovo je drugi nacionalni domen, paralelno sa latiničnim .rs, a zapravo treći ako se računa i blaženopočivši .yu. Srpski ćirilični domen je drugi domen na ćirilici u svetu, posle ruskog .рф. Promene u politici ICANN-a su omogućile registraciju domena na nacionalnim pismima, dakle koja nisu na engleskom alfabetu, kroz IDN (Internationalized Domain Name). Ovu mogućnost su za sada iskoristile mnoge države kao što su Ukrajina, Saudijska Arabija, Egipat, Kina i druge. Ali, nisu svi te sreće jer bugarski predlog .бг ICANN odbija jer se može pobrkati sa latiničnim brazilskim .br i kako saznajemo, za sada rešenje nije na vidiku, iako .бг radi samo u nacionalnim okvirima Bugarske.

Zahvaljujući osobenosti srpske ćirilice da jednom glasu odgovara jedno slovo, adrese .СРБ domena će se, za razliku od mnoštva domena čiji su nazivi na engleskom alfabetu, nedvosmisleno izgovarati upravo onako kako su i napisane. Stoga je i slogan kampanje za popularizaciju korišćenja .SRB domena „Linkuj kao što govoriš!” Za prvih 5 dana, do 1. februara, registrovano je oko 1500 domena na ćirilici, što je u zbiru oko 300 dnevno. Ono što je važno znati oko registracije .срб domena je da važi pravo preče registracije. Svi registranti .rs domena imaju rok od šest meseci da registruju domen

ww

w. pr

os

en

d.n

et

B&F, broj 84, februar 2012.

7 5


komU N ikaciJ e KAKO ISKORISTITI „OTVORENI KOD”

Misli, pevaj, delaj

U

prvom slučaju knjigu je moguće besplatno preuzeti sa australijskog sajta re-press.org čiji su vlasnici filozofi odani širenju moderne filozofske misli i novog koncepta prodaje knjiga. U drugom slučaju Predrag Babović jedan od didžejeva na sajtu „Sound Cloud” ispituje interesovanje publike i izdavača za svoj rad. Na trećem je svoj biznis izgradio portal „Android Srbija”.

Otvoreni kod se odnosi na slobodan softver koji je izdat pod različitim verzijama GNU GPL licence (General Public Licence - opšta javna licenca). To je program koji može slobodno da se preuzima, koristi, dopunjava, menja, ali pod istim uslovima pod kojima je i autor njega objavio. Osnovni princip i praksa otvorenog koda je zajednička proizvodnja, koja obuhvata međusobnu saradnju, uz krajnji proizvod, nacrte i ostalu dokumentaciju koja je javno dostupna. Verovatno najpoznatiji primer kolaborativnog rada je Vikipedija koja je 18. januara zamračila na 24 sata englesku verziju svojih tekstova da bi protestovala protiv dva zakona o kojima se upravo raspravlja u SAD i čiji je cilj, kako se obrazlaže, zaštita vlasnika autorskih prava, a za koje vlasnici Vikipedije tvrde da će „ugroziti slobodu i otvorenost Interneta“. Smatra se da je u 2011. godini broj korisnika Interneta prešao cifru od dve milijarde, što znači da svaki treći čovek na planeti koristi Internet.

Zamislimo, na primer, nekoga ko se ovog jutra bacio u potragu za još neobjavljenom engleskom verzijom knjige eseja o nemačkom idealizmu, Desislava Valakova, filozofa i predavača iz Plovdiva, ili bi hteo da presluša muziku srpskog didžej sastava „Hyde and Sick” ili traži aplikaciju za zaključavanje SMS poruka na Androidu. Do svakog od ovih sadržaja baziranih na otvorenom kodu (Open Source), moguće je doći besplatno. Vlasnici portala koji Prednost i spoticanja su ih postavili uspeli Otvoreni kod ima mnogo prednosti. Prvo, u pitanju je slobodan su da pomire kulturu softver. Lako se preuzima, ne koslobodnog deljenja šta ništa i odlično funkcioniše. sadržaja i (donekle) Kada naiđe na prepreku, lako se održivog biznis modela. ispravlja, jer korisnik ima pristup Piše: Dušan Ilić 7 6

B&F, broj 84, februar 2012.

kodu programa. Ako korisnik ne zna da ispravi grešku „čačkanjem” po kodu, a takvih nas je mnogo,

postoji veoma jednostavan način prijavljivanja bubice. Za relativno kratko vreme programeri to isprave. Druga bitna prednost je zaštita od virusa. I najvažnije – poštovanje autorskih prava. Autor dozvoljava slobodno korišćenje softvera, menjanje istog, nadogradnju, ali sve to mora da bude pod istim uslovima pod kojima je on objavio softver, ni više, ni manje. Uslove predviđa GNU GPL licenca, koja obavezuje autora da pored binarnih ili izvršnih fajlova objavljuje i kod programa. Naravno, mane su nezaobilazne. Dokumentacija je često zapostavljena. Ako su potrebne informacije kojih nema u dokumentaciji, jedino rešenje su treninzi ili konsultantske usluge kompanija koje su vlasnici Open Source projekta, što je često jako skupo za krajnje korisnike. Još jedan od problema je restriktivnost licenci. Najčešće korišćena je GNU licenca, po kojoj se zahteva da se svaka izmena nad proizvodom vrati ponovo Open Source zajednici i oko 70 odsto projekata je licencirano takvom licencom. To je neprihvatljivo za kompanije koje koriste biblioteke i ne žele da svoje proizvode koje izrađuju za ciljne klijente objave kao Open Source. Nemačka vlada odlučila je sredinom prošle godine da svoje ministarstvo inostranih poslova sa Linuksa i slobodnog softvera ponovo prebaci na „vindouz” i Majkrosftov softver navodeći da Linuks nije sigurniji od vlasničkog softvera. U zvaničnom saopštenju se kaže da će vlada nastaviti da koristi Open Source tamo gde je to „tehnološki i ekonomski opravdano”, ali su „vindouz 7” i „MS Ofis 2010” ponovo na desktopovima zaposlenih u ministarstvu koji su se u prethodnom periodu žalili na, kako je zvanično obrazloženo, „nedovoljnu operativnost, komplikovanu upotrebu i (ne)kompatibilnost slobodnog softvera sa ostalim programima”.


Mogućnosti za korisnike su ipak značajne. Razni sadržaji se mogu preuzeti – mnoštvo programa, u koje spadaju aplikacioni softveri, operativni sistemi, zatim radovi iz oblasti nauke. Takođe se može preuzeti muzika, knjige, i ostala dela iz oblasti umetnosti. Knjige su odrađene kao e-knjige i jednostavno se mogu čitati i preuzeti sa Interneta. „Za nas Open Source je slobodno širenje filozofskih znanja”, kaže za B&F Pol Ešton, filozof i jedan od osnivača izdavačke kuće repress koja na ovaj način distribuira filozofska dela, poeziju i izabranu beletristiku od 2007. godine. „Vidimo ga kao deo akademske karijere nas filozofa i mislimo da ćemo time akademsku filozofiju vratiti na mesto pravih vrednosti. Naš posao je više otvoreni pristup, kako bi ljudi mogli da čitaju, ali ne i da dorađuju naša dela radi sopstvene finansijske dobiti. Sa našeg sajta mogu se preuzeti filozofska dela u privatne, ne i u komercijalne svrhe. Profit ostvarujemo tako što prodajemo štampane primerke knjiga. Profit nam je veoma ograničen, tako da ovaj model nije ekonomski održiv. Autorska prava

su zaštićena, a regulisali smo ih tako što koristimo alate koji su pod zakonom o autorskim pravima.” Cilj izdavača je da korisnicima pruže potpunu slobodu prilikom korišćenja različitih sadržaja. Korisnici, u komunikaciji sa programerima ujedno i posredno doprinose razvoju slobodnog softvera. Dakle, stvara se jedna zajednica ljudi sa istim idejama i ciljevima. „Slobodan softver je nešto mnogo više od pukog sistema i hrpe programa. Nekako se u čoveku prelomi nešto i počne drugačije da razmišlja kad počne ozbiljno da se bavi slobodnim softverom. Ne ide se na zaradu, bitan je taj društveni momenat. Jer mnogo više znači to da ste deo nečega, da doprinosite razvijanju nečega što nije počelo sa vama i neće se završiti sa vama. A uz to je i humano”, kaže je Petar Milojević, globalni moderator na forumu Linux Mint zajednice Srbije.

Poslovni model

Profit se ipak može ostvariti, za šta je verovatno najčuveniji primer Android. Da bi se neki Open Source projekat razvio, mora se

obezbediti inicijalni budžet, i to ili ličnim sredstvima ili sredstvima finansijera projekta, koji bi za uzvrat uzeo odgovarajući udeo u projektu. Jedan od načina zarade je donacija od strane krajnjih korisnika ili kompanija koje žele da doniraju razvoj projekta. Zatim, za projekat koji je besplatan, postoji niz propratnih alata koji se mogu koristiti i koji bi značili krajnjim korisnicima, ali se naplaćuju po simboličnoj ceni, što je takođe jedan od načina zarade. Postoji mali broj softvera i distribucija koje nisu besplatne, ali taj broj je zanemarljiv. „Projekat smo sami finansirali, i tek sada, posle dve godine počinje da ostvaruje profit. Prvenstveno, u pitanju su reklame. Dajemo besplatnu tehničku podršku i svu moguću pomoć Android korisnicima, a za uzvrat kako bi finansirali naš portal mi objavljujemo reklame kompanija koje imaju interesa da se reklamiraju na našem portalu”, kaže Luka Vučković, sa portala „Android Srbija”. Open Source se pokazao kao odličan izvor za promociju umetnika i kulturnih sadržaja. „Profesionalno se bavimo elektronskom muzikom nekoliko godina. Autori smo muzike koju postavljamo na sajt 'SoundCloud', što je odličan vid promocije”, kaže Predrag Babović, iz DJ sastava „Hyde and Sick”. Na portalu razmenjuju iskustva sa mnogima iz sveta elektronske muzike, dobijaju predloge i sugestije od slušalaca, jer svaka pesma može da se komentariše. „Svakako je stimulativno kada vidimo pozitivne reakcije ljudi na ono čime se bavimo”, kaže Babović. „Takođe, velike izdavačke kuće kojima autori šalju svoje demo snimke, dobijaju veliki broj snimaka, i jednostavnije im je da pesmu poslušaju klikom na link. Neke od njih su nam pisale da im se sviđa naš rad i na osnovu toga smo započeli saradnju”.

B&F, broj 84, februar 2012.

7 7


P R iN t/ R eP R iN t ŠTA JE DANAS RADIKALNO?

Tiranija banalnosti Savremena ideologija u poslednje dve decenije ne postavlja ni temeljna, ni radikalna pitanja, dok istovremeno caruju prosek, banalnost, glupost i opscenost. Da li ste levi ili desni više nije važno, jer gotovo sve političke stranke teže centru, osim ekstremista. Ali paradoks je da time profitiraju baš populizmi i ekstremizmi, jer sveopšte razočarenje („svi su isti“), kao rezultat te političke tendencije da se više ne zna za šta se ko zaista zalaže, vodi u sveopštu krizu politike i u sve veću mržnju prema demokratiji.

abcdefg

Š

ta je u ovom istorijskom trenutku radikalno, i da li danas ima smisla govoriti o radikalnom nakon događaja u bliskoj prošlosti? Da li je radikalno isto što i ekstremno, šokantno? Da li je još moguće i potrebno biti beskompromisan? Da li su nam takva pitanja i preispitivanja u politici, ekonomiji, nauci, umetnosti ili filozofiji danas zaista neophodna? Za politiku koja danas preovlađuje u svetu, ta dilema je odavno prevaziđena. Radikalno se isključivo vezuje za ekstremizam i fanatizam i zato pitanja koja na bilo koji način pokreću tu temu treba sprečiti, pokopati, zaboraviti, potisnuti, izbrisati jednom zauvek. Preovlađuju ubeđenja da je samo postavljanje temeljnih i radikalnih pitanja nepotrebno i beskorisno, jer znanje mora da bude od koristi, ono mora da služi privrednom rastu. Sve više novca u Evropi daje se za aplikativna, a ne za temeljna istraživanja. Kao da se podrazumeva da su temeljni ciljevi i putevi naše civilizacije odavno već poznati, kao da je o njima postignut sveopšti konsenzus i da ih upravo zbog toga ne treba menjati ili preispitivati. Na kraju, pitanje da li ste levi, desni, crveni, beli, plavi, zeleni ili narandžasti nije važno, jer danas gotovo sve političke stranke teže centru, osim ekstremista. U takvoj situaciji na kraju se ne zna za šta se ko stvarno zalaže. Ali paradoks je da time profitiraju baš populizmi i ekstremizmi, koji postepeno ali sigurno povlače većinu, odnosno takozvanu sredinu. Sveopšte razočarenje („svi su isti“) kao rezultat te političke tendencije vodi u sveopštu krizu politike i sve veću mržnju prema demokratiji.

Kazino kapitalizam

Barem su ekolozi stalno upozoravali da visok privredni rast iziskuje plaćanje visoke cene u

7 8

B&F, broj 84, februar 2012.

planetarnim razmerama, ali stav „posle nas potop“, kao oličenje neoliberalizma, nije uopšte problematizovan a kamo li menjan. Savremena ideologija u poslednje dve decenije ne postavlja ni temeljna, ni radikalna pitanja. Glavni stav te ideologije mogli bismo okarakterisati kao „samo ti troši i uživaj!“ Ta ideologija govori nam da nije važno šta želimo, nego da znamo kako to da postignemo. I na lokalnom i na globalnom nivou, kao da je važan samo red vožnje, a on se određuje prema zaslugama i navodnim sposobno-

Ironično je da u nekom smislu ceo svet podseća na divovsku piramidalnu igru u kojoj društva i države plaćaju uplatu za ulazak u igru, da bi posle strpljivo čekale da red napokon dođe i na njih stima. Svi će stići na red, ima mesta za sve, to je osnovna mantra „kazino kapitalizma“. Ironično je da u nekom smislu ceo svet podseća na divovsku piramidalnu igru u kojoj društva i države plaćaju uplatu za ulazak u igru, da bi posle strpljivo čekale da red napokon dođe i na njih. U piramidalnim finansijskim prevarama, naime, najviše dobijaju oni koji su prvi, a osnovna iluzija svih učesnika je u tome da ta igra nema kraja. No, nije sve samo prevara. Glavna iluzija je da je pomenuti red istorijske vožnje moguće održavati samo uz pomoć dobrih vozača. Umesto političara i njihovih različitih vizija, danas se na svim nivoima društva traže samo menadžeri. Sa njima se navodno sti-


ghijklmnop že brže, ali se putuje u već određenom, jednom jedinom pravcu. Niko tačno ne zna gde se ti ciljevi nalaze, svi otprilike znamo gde bi oni mogli biti. Vera u to snažan je podsticaj usponu onoga što neki nazivaju „menadžerska paradigma vlasti“. Finansijska kriza započeta 2008. ipak je dobro uzdrmala to shvatanje, ali je uprkos stotinama miliona evra utrošenih za popunjavanje finansijskih rupa, propuštena prilika da se o svemu dobro razmisli. Danas, čini se, ni avangardi više nema mesta. Danas, umesto nje, imamo „tiraniju većine“, odnosno „tiraniju proseka“. Danas caruje prosečan čovek, banalnost, glupost i opscenost. Naravno, niko ne želi da bude prosečan. Biti prosečan znači biti dosadan, a biti dosadan danas - da li postoji nešto gore? Zbog toga nas marketing uverava da prosečan čovek ne postoji, već da je svako od nas nešto posebno, izuzetno, neponovljivo i svi smo ponosni na to. Time dolazimo do pravog paradoksa sadašnjice - istovremeno je na vlasti prosečnost, ali i stalna potražnja

za novim i drugačijim, što je glavni motor tržišta. U tom takmičenju, to novo i drugačije mora biti sve izrazitije, sve ekstremnije, čak i šokantno da bi ispoljilo svoju posebnost.

Ekstremizam kao alibi

Danas svi ponavljaju da niko ne želi da se ikada više ponovi iskustvo XX veka, veka katastrofa i svetskih ratova, najgroznijih državnih sistema u ljudskoj istoriji, veka holokausta, gulaga i eksplozije atomske bombe. Kaže se da će nas svaki radikalizam opet dovesti do toga. Ne želimo da budemo žrtve bilo čije vlasti, a najgora vlast je ona koja nema pravila, koja se ne kontroliše, vlast fanatika i ekstremista, totalitarna vlast. U stalnom nastojanju da se to izbegne, najsigurnije je pobeći u politički centar. Ali i u prosečnost. I ironično, uprkos tome što su ekstremizam i populizam nešto negativno, nešto što se izbegava i tobože sprečava, sama činjenica da oni postoje spasava politički centar. U kom smislu? Jer borba protiv ekstremizma pruža alibi za odsustvo preispitivanja sopstve-

nih pozicija. Kao da je dovoljno biti protiv populizma i profašizma, a ne pitati se koji realni antagonizmi postoje u savremenom društvu. I koliko smo svojim bežanjem pred pitanjima i problemima, svojim ustrajavanjem na neoliberalističkoj platformi sami krivi za pojavu takvih ekstremizama? Danas, bar za sada, još nema ozbiljne alternative postojećem kapitalizmu, ni u idejnom ni u organizacionom smislu. To ne znači da ona nije moguća, realna ili potrebna. Budućnost je, dakle, otvorena i neizvesna. Upravo zbog toga treba radikalno preispitati ko smo i šta želimo. Z.Ž. (Tekst je deo uvoda koji su napisali Peter Klepec, istraživač Filozofskog instituta Slovenačke akademije nauka i umetnosti i Petar Bojanić, viši naučni saradnik Instituta za filozofiju u Beogradu za knjigu „Šta je u stvari radikalno?“. Knjiga je deo istoimenog dvogodišnjeg ciklusa realizovanog u okviru kulturnog programa Narodne biblioteke Srbije u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju.)

B&F, broj 84, februar 2012.

7 9


V R emeP L oV ISTORIJA GLASINA

Velika pijaca ogovaranja Već antičko doba sasvim jasno ukazuje na ono sa čime se suočavaju i savremena društva: da centri moći kreiraju glasine radi manipulacije javnošću i istovremeno ih se boje kada one dolaze sa „periferije“, kao nagoveštaji moguće pobune i destrukcije postojeće raspodele snaga.

J 80

Piše: Zorica Žarković edna od najpoznatijih fotografija u poslednjoj deceniji koja je posredstvom Interneta obišla svet je naizgled sasvim obična. Prikazuje mladića u zimskoj odeći, koji se na vrhu zgrade smeši u objektiv dok se u pozadini naziru ulice Menhetna, ali i putnički avion „American Airlines“ po čijem položaju je jasno da će za manje od sekunde udariti u zgradu. Ova fotografija je navodno pronađena u ruševinama Svetskog trgovinskog centra nakon napada 11. septembra i odmah postala simbol ljudske tragike i početka novog vremena u kojem je neizvesnost dovedena do apsurda. Uprkos činjenici da je veoma brzo dokazano kako je fotografija falsifikat, i to urađen na amaterskom nivou, to nije naudilo njenoj popularnosti na mreži, budući da je, kako objašnjava nemački publicista Hans Joahim Nojbauer u

B&F, broj 84, februar 2012.

svojoj knjizi „Fama: istorija glasina“, simbolizovala „sav onaj prostor falsifikovanja, obmanjivanja i iritacije koji se otvorio nakon 11. septembra 2001. godine, kada su se čudne reakcije vođstva SAD i sve rasprostranjenije teorije zavere međusobno sporile oko tumačenja događaja“.

Kao najbrži i najslobodniji medij, Internet je postao i „svojevrsna velika pijaca ogovaranja i rasadnik rekla-kazala“, što štampani mediji koriste kao argument u borbi za čitalačko tržište. Tako jedan veliki nemački list vrbuje pretplatnike oglasom u kome sebe predstavlja kao izvor proverenih informacija i „branu protiv glasina“, a u nemačkom Udruženju novinara upozoravaju da se na Internetu često ne može utvrditi poreklo i tačnost informacija. „Ali ono što već funkcioniše u štampanim medijima - da vest hrani glasinu a glasina vest, na Internetu je samo ogoljenije“, ocenjuje Nojbauer, ističući da je sa popularizacijom bloga i društvenih mreža nedvosmisleno potvrđen protivurečan karakter glasina: one istovremeno i proizvode javnost i predstavljaju je. Međutim, prauzor sajber prostora star je 2.000 godina, jer ono što Ovidije piše o „Faminoj kući“, izgleda kao vizija naše digitalne stvarnosti: „Šta je istinito ne može da kaže niko, ali da učestvuje u priči može svako“.

Metak nenaoružanog

Već antičko doba sasvim jasno ukazuje na ono sa čime se suočavaju i savremena društva: da centri moći kreiraju glasine radi manipulacije javnošću i istovremeno ih se boje kada one dolaze sa „periferije“, kao nagoveštaji moguće pobune i destrukcije postojeće raspodele snaga. Tako u antičkom

Rimu glasina prožima celokupan javni prostor, pre svega zbog činjenice da se informacije uglavnom prenose usmeno, i da sa vestima šta su naredbe Senata, obavezno putuju i ogovaranja kao „šira slika“ o političkim događajima u prestonici. Sa rimskog foruma su često u javnost namerno puštane lažne vesti, poput one maja 51. godine da je Ciceron mrtav, dok je, ustvari, putovao za Siciliju. Istoričari navode da je Forum bio okružen ljudima „koji su se specijalizovali za prikupljanje informacija i plasiranje glasina u svet, odnosno poluprofesionalnim političkim brbljivcima kao pretečama novinarstva“. Kao „insajderi“, elite su uglavnom tačno upoznate sa aktuelnim događanjima, a potom informacije dozirano prenose svojim klijentima, ovi svojima i tako se stvaraju „koncentrični krugovi upućenosti“. Usmeni glasnici su, međutim, imali i obrnutu ulogu da šire glasine protiv vlasti, čega je bio svestan i Cezar kada je 59. godine uveo obavezu da se sve važne političke odluke prenose i čuvaju pismeno, ali da se na isti način postupa i sa glasinama, kako bi se moglo doskočiti govorkanju. Kontrolisana komunikacija i nekontrolisana govorkanja podjednako karakterišu i potonja društvena uređenja. Postojanu funkciju glasina u društvenim okolnostima koje se menjaju ilustruje i čuvena doušnička mreža „mouches“ (muve), koja je od kasnog 17. veka u Parizu „držala uho na ustima naroda“ i beležila sve što se govorilo. Lovci na glasine su se uglavnom kretali po javnim mestima, često i po gradskim gostionicama, a među doušnike je vrbovana i posluga u vlastelinskim kućama.


Po nalogu načelnika policije, doušnici su za nadoknadu uhodili i beležili glasine, koje su završavale u poverljivoj kraljevskoj arhivi. Ali kao što su postojali agenti koji su obaveštavali kralja o tome „šta ljudi govore“, kralj je u svojoj službi imao i one čija je mreža bila još tajnovitija, jer su kreirali glasine za javnost. Sa stanovišta političke moći glasine važe za subverzivan, potencijalno anarhičan faktor, kao „metak nenaoružanog“ i kao ciljana akcija političkih protivnika, ocenjuje Nojbauer. Stoga ne čudi što je u ratu cenzura informacija jedna od strateških odbrambenih poluga, a kreiranje i plasiranje glasina u neprijateljskom taboru neizbežan deo ofanzivnih dejstava. Na primer, početkom Prvog svetskog rata u Nemačkoj su plasirane glasine o zločinima belgijskog stanovništva nad nemačkom vojskom, proizašle iz navodnih izveštaja vojnika sa fronta pod nazivima „Zveri u Belgiji“ ili „Iz divlje Belgije“. U njima se, između ostalog, tvrdi da fatalno lepe Belgijanke prvo zavode, a potom seku udove i vade oči bespomoćnim nemačkim ranjenicima, dok „papinski mantijaši“ ne samo da podstiču stanovništvo na zverstva, već i sami učestvuju u njima, što je 1914. koštalo života 6.000 civila u Belgiji. O snazi glasina raspravlja i Viktor Šklovski u svojim memoarima objavljenim 1923. godine, navodeći kao vrhunac iracionalnosti glasinu da su Englezi u Bakuu iskrcali čopor majmuna, koji su ne samo vojno obučeni već i imuni na rusku

propagandu, pa stoga boljševike napadaju bez ikakvog straha.

Doktori za glasine

U Drugom svetskom ratu, u SAD su osnovane „Klinike za glasine“ čiji je suštinski koncept aktuelan i danas. One su oformljene ne samo da bi sprečile neprijateljsku propagandu, već i glasine koje su širili sami Amerikanci u strahu od mogućih ratnih posledica. Njihov idejni tvorac je društvena aktivistkinja iz Bostona, Frensis Svini, koja je 1942. okupila gradske čelnike, ali i specijaliste iz različitih oblasti, intelektualce i novinare sa ciljem da se zajedničkim naporima stane na kraj glasinama koje seju defetizam. Tako su osnovane „Klinike za glasine“ čiji su timovi prikupljali glasine, procenjivali koje su najopasnije i potom ih demantovali u odabranim časopisima kroz autorske članke uglednih

stručnjaka, koji su određenu glasinu pobijali činjenicama i „nepristrasnim“ analizama. Ovakvi centri ubrzo počinju da sarađuju sa vojskom, mornaricom, FBI-em i drugim državnim institucijama, i - od građanske inicijative - postaju „koncentrisana akcija na najvišem nivou“. Doktori za glasine postaju neizostavni deo državnog aparata i u mirnodopsko doba, a u SAD se njihovo delovanje kordinira kroz tzv. centre za glasine, koji sa građanstvom komuniciraju posredstvom telefona. Naime, kada se proceni da neka glasina ne može da se dezavuiše političkim nastupima, građanima se nudi da okretanjem broja namenskih telefona, popularno nazvanih „hotline“, saznaju sve relevantne informacije i „pravu istinu“. Jedan od najpoznatijih skorašnjih slučajeva je „hotline“ koji je za sve zainteresovane otvorila Bela kuća povodom seksualne afere između tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona i pripravnice Monike Levinski. Ali, komentariše Nojbauer, taj potez američke administracije je imao suprotan efekat i pokazao se prevaziđenim. Nemački publicista ističe da bi možda bilo bolje da su Klintonovi savetnici nešto ranije pogledali film Berija Levinsona „Ratom protiv istine“. U njemu vladin savetnik, koga igra Robert de Niro, tražeći strategiju koja će skrenuti interesovanje javnosti sa predsednikove seks afere, kaže: „Demantujte postojanje bombardera B-3“. Kada ga zbunjeni sagovornici pitaju o čemu priča kada takav bombarder ne postoji, savetnik odgovara: „Ako ga demantujemo, onda postoji“.

B&F, broj 84, februar 2012.

81


D

(mitrovic@bif.rs)

a li je „oduševljenje“ ratovanjem u svetu naglo opalo, kako to sugerišu analize čuvenog švedskog instituta SIPRI, specijalizovanog za ovu problematiku? Otkako je američki predsednik Obama rešio da po prvi put u poslednjih 150 godina smanji izdatke za vojsku SAD, a to znači i za industriju koja proizvodi oružje i ratove, takozvani vojno-indutrijski kompleks naglo traži odstupnicu u mirnodopskim poslovima. Ako se takav trend pokaže dugoročnijim, onda bismo bili svedoci jedne od najhumanijih kontrarevolucija u istoriji. Ipak, oružje se pravi da bi ubijalo. Podsetimo se pedesetih godina, kada se činilo da je na pomolu sličan zaokret. Tada se dogodio nagli pad cena sirovina, otkriven je profit od reciklaže, te prestala jagma za tuđim teritorijama, pa je rat postao neisplativ izuzev sa zemljama bogatim naftom. Onda su vojni lobiji krenuli u kontraofanzivu, posluživši se “ravnotežom straha” i sličnim izmišljotinama, kako bi nastavili da sa manje rata muzu beskonačne pare iz državnih kasa. Školski primer moći vojnog lobija je smena Donalda Ramsfelda, sekretara odbrane SAD. Uspešni biznismen, desničarski političar i u dva navrata ministar odbrane, Ramsfeld je u doba Buša mlađeg shvatio da ogromna vojska i ratni arsenal nemaju više istorijskog i profitnog smisla za državu, pa je predložio stvaranje manje operativne sile sposobne da deluje brzo i efikasno bilo gde u svetu. Zbog takve odluke, njegovi najekstremniji saborci su ga naterali da se povuče 2006. godine. Šta onda može da očekuje Obama, koji je dirnuvši u militarističke interese definitivno dao argument ratobornim

82

B&F, broj 84, februar 2012.

Piše: Milutin Mitrović

republikancima da ga ruše na sledećim izborima. Stvar je ipak krenula, što pokazuju i obimne mere koje je američko ministarstvo trgovine donelo u skladu sa Programom konverzije odbrane, budući da izvoz oružja ima ogroman udeo u ukupnom poslovanju američke privrede. Amerika drži 23 odsto svetskog BDP, ali i 46 odsto vojnog potencijala i industrije, pa se postavlja pitanje i kako će se ovakav trend odraziti na odbrambene politike saveznika.

Bez biznisa nema rata

otisak meseca

Kolateralna dobit

Najupečatljiviji primer su aktuelna dešavanja oko donedavno veoma ambicioznog programa - nevidljivog lovca bombardera F-35, koji je bio zamišljen kao okosnica naoružanja većine zapadnih zemalja u naredne četiri decenije. Firma Lokhed-Martin, gigant sa prometom od oko 50 milijardi dolara godišnje i 140.000 zaposlenih, koja je nosilac ovog programa, naglo prelazi na civilne poslove a odstupnicu traže i Boeing i Raytheon. Razlog je smanjenje vojnih izdataka za 450 milijardi u narednih deset godina. Italijanska tehnička vlada traži izlaz iz narudžbine 131 aviona F-35 vrednosti 25 miljardi evra, pa makar ostala bez već uložene dve milijarde. Nemačka smanjuje narudžbine aviona, helikoptera, tenkova, ali i broj vojnika za više od 20.000. Čak i Izrael smanjuje vojni budžet za 800 miliona dolara. Ako je kolateralna dobit od finansijske krize krunjenje vojnog biznisa među zapadnim silama, stvari stoje obrnuto kod onih koji žele da ih sustignu. Kina planira povećanje izdataka za vojne svrhe za 140 odsto do 2015. godine. Njen ovogodišnji vojni bužet iznosi 114 milijardi dolara, što je i dalje daleko od novca koji za iste namene izdvaja SAD, čiji budžet - i to umanjeni, iznosi 682 milijarde dolara. Brazil, Indija, Argentina, Indonezija, svi oni koji naglo napreduju ekonomski, naglo se i hitro naoružavaju. Među deset zemalja koje srazmerno broju stanovnika i dohotka najviše izdvajaju za vojne namene, Grčka je na prvom mestu i uprkos finansijskoj katastrofi ne planira smanjenje, bojeći se Turske, i obrnuto. Rata će dakako biti i dalje, ali pre svega onoga koji se veoma isplati. Doktrine o sferama interesa ustupaju mesto profitabilnim poslovima. Nigerija je primer kako će se potpirivati unutrašnji i “bilateralni” sukobi tamo gde se oružje može odmah naplatiti naftom i čvrstim novcem. Sirotinja pada u zasenak. Valja očekivati da se fondovi OUN za razvoj najsiromašnjih približe nuli.



Bi 84 - Rast ekstremizma