Page 1

qwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiop asdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzx cvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwe rtyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdf Organizacija biblioteka 2 ghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvb Predavanja nmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwerty uiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfgh jklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnm qwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiop asdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzx cvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwe rtyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdf ghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvb nmrtyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiop asdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzx cvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwe 2007/2008

Studenti Bibliotekarstva


Prvo predavanje biblioteka II

Organizacija

ZAVIČAJNI FONDOVI

Svi poratni zakoni posle II Svetskog rata podrazumevali su postojanje zavičajnog fonda u narodnim bibliotekama, vezujući to naročito za matične biblioteke. Zakon iz 1994.god koji je trenutno važeći, ne poznaje instituciju zavičajnog fonda i to je i razlog što je u devedesetim i 2000-im godinama okupljanje zavičajne građe u narodnim bibliotekama zavisilo uglavnom od entuzijazma pojedinaca i postojeće navike kao i internih lokalnih dogovora sa izdavačima. Nepostojanje zakonske regulative vezane za zavičajni fond, dovelo je do stagnacije u radu ovih odeljenja koja su inače sa pažnjom razvijana u matičnim narodnim bibliotekama. Šta je zavičajni fond? Zavičajni fond jeste zbirka građe koja se odnosi na zavičaj po sledećim kriterijumima: •

Publikacije koje su štampane izdavačkaprodukcija sa te teritorije

Publikacije autora koji su poreklom sa te teritorije ili koji su deo svog života proveli na određenoj teritoriji

Publikacije autora koje se svojim predmetom odnose na zavičaj bez obzira gde su nastale

i

izdate

na

teritoriji

zavičaja

celokupna

U određivanju pripadnosti zavičajne literature primenjuje se autorski, teritorijalni, istorijski i predmetni princip. Već iz razuđenosti ovih kriterijuma, može se zaključiti da je teško ispuniti san svakog bibliotekarazavičajnog odeljenja da fond bude kompletan, celovit. Takođe, treba razlikovati termine zavičajni fond i zavičajna zbirka. Disjunkciju između ove dve sintagme pravimo na taj način što fondom nazivamo obrađenu, pravilno struktuiranu, sistemom kataloga snabdevenu zavičajnu bibliotečku građu, dok zavičajnom zbirkom nazivamo kolekciju za koju još uvek ne postoji kataloško informacioni sistem. Zavičajne zbirke su se razvijale u manastirskim, dvorskim i akademskim bibliotekama da bi tek u XIX veku, naročito u XX bile vezivane uglavnom za narodne biblioteke. To ne znači da su iz fondova ovih drugih isključene u potpunosti, jer to zavisi od istorijskog nasleđa, od društvenog miljea u kome u kome biblioteka raste. U mnogim američkim gradovima visokoškolske biblioteke preuzimaju ulogu zavičajnih centara, pružajući informacijekorisnicima zainteresovanim za svoje poreklo. One se opredeljuju da


sakupljaju zavičajnu građu i takav model zadržavaju i u novije vreme kada se zavičajne kolekcije uglavnom vezuju za narodne biblioteke. U Srbiji, odstupanje od tog propisanog modela nalazi se u primeru biblioteke Matice srpske koja sakuplja zavičajnu građu koja se odnosi na teritoriju Vojvodine, iako je ona nacionalna. Novi Zakon o bibliotečkoj delatnosti (rasprava u toku) treba da uključi i elemente vezane za zavičajni fond. Zašto? Ne samo radi toga što treba ozakoniti zatečeno stanje u bibliotekama, već pre svega radi toga što su zavičajni fondovi distinktivni element između biblioteka na globalnom planu. Težeći povezivanju svih biblioteka u jedinstvenu mrežu uz korišćenje pogodnostirazličitih projekata, kakvi su npr uzajamna katalogizacija, centralizovana katalogizacija, standardizacija poslovanja, univerzalna dostupna publikacija, univerzalna bibliografska kontrola, biblioteke među sobom razlikuju i bivaju prepoznate i jedinstvene upravo po svojim zavičajnim fondovima. Skup zavičajnih fondova zapravo je osnov za formiranje nacionalnog fonda. Otuda se, ne bez razloga, kaže da su zavičajni fondovi klice nacionalnog fonda i da počivaju na istim principima na kojima treba temeljiti i nacionalni fond. U Srbiju zavičajne fondove poseduju ne samo matične biblioteke, dakle 27 matičnih biblioteka kojima će Zakon tu obavezu nametnuti, već i druge biblioteke koje su to smatrale neophodnim. Najteži postupak u procesu osnivanja zavičajnog fonda jeste utvrđivanje kriterijuma koja teritorija predstavlja zavičaj. Da li je to zavičaj u sinhronoj ili dijahronoj perspektivi, u sadašnjem trenutku ili kroz istoriju? Kako se na ovo pitanje ne može dati detaljan odgovor, to se zavičajnost pojedinih biblioteka preklapa, te određene publikacije pripadaju zavičajima različitih biblioteka. Najčešće se rešenje pronalazi u tome da se teritorija zavičaja određuje u skladu sa geofizičkim, političkim i administrativnim celinama u sadašnjem trenutku. Ozbiljno pitanje pored određenja pojma zavičajnosti uopšte jeste vrsta građe koja se u zavičajnom fondu čuva. Više nego u drugim fondovima, u zavičajnom fondu dolazi do preplitanja arhivske, muzejske i bibliotečke funkcije. I skoro da je to pitanje nemoguće rešiti. U zavičajnom fondu ćete naći kao građu i knjigu i serijsku publikaciju i razglednicu i fotografiju, zvučni i video snimak, rukopis, izveštaj sa sastanka, pamflet, plakat, pozivnicu za sastanak, pozivnicu za pozorišnu predstavu, ali istovremeno i ćup i saksiju. Znači, i muzejski predmeti i građa koja se vezuje za muzej i biblioteku, pripadaju zavičajnom fondu. Otuda je i posao bibliotekara najzahtevniji. Zahteva blisku saradnju sa ustanovama kulture na toj teritoriji koji mogu biti darodavci biblioteci. Koliko je zametnut posao prikupljanja, toliko je zahtevan postupak obrade i korišćenja. Prikupljanje – mi zapravo ne pretpostavljamo da taj posao zavisi od entuzijazma bibliotekara, zato što ne postoji lokalni obavezni primerak. -novi Zakon-svaka štamparija i izdavač – lokalni primerak dostaviti zavičajnom fondu narodne biblioteke; bez postojanja lokalnog, obaveznog primerka nema potpunog zavičajnog fonda.


Trenutno se ta građa sakuplja poklonom i kupovinom, a lokalni primerak je uveden gde je biblioteka uspela da obezbedi, uz pomoć lokalne uprave.

OBRADA GRAĐE

Problem je raznorodnost kataloga – jer je različita građa koju zavičajni fond poseduje. Zavičajni fond se tretira kao samostalna celina unutar biblioteke i tu je zaposlen jedan bibliotekar. On treba da radi sve poslove i da poznaje sve procedure koje inače u opštem fondu obavlja 3, 5 ili 10 bibliotekara.on obavlja poslove nabavke, obrade celokupnog fonda, rada sa korisnicima, organizaciju kulturno-prosvetnih aktivnosti. Zavičajni fondovi su smešteni u spomen kućama koje su poklonjene bibliotekama tako da predstavljaju ambijentalnu celinu i u principu su zatvorenog tipa. Kako bi se građa mogla sačuvati (posebni uslovi) ne dozvoljava se njeno iznošenje iz biblioteke. Isti principi za čuvanje nacionalnog fonda=zavičajni fond – u prostoru biblioteke. Nemaju svoju publiku. Digitalizacija omogućava (da on ne bude zatvorenog tipa) informativnost i odgovara zahtevima koji se postavljaju pred biblioteku. -pored sistema kataloga mora postojati i 1 sistem kartoteka(autora vođenih,živelih); moramo znati istoriju teritorije; kartoteka izdavača, registar lokalne periodike, pseudonima... Zaštita građe – neophodan proces i pored konzervacije i restauracije, digitalizovanje, čuvanje u odgovarajućim kutijama Kulturno-prosvetne aktivnosti – popularisanje fonda kroz književne večeri Zavičajne bibliografije – stvaramo viziju šta treba da nabavimo u zavičajnom fondu -

i povod i rezultat rada u zavičajnom fondu


DRUGO PREDAVANJE

ORGANIZACIJA BIBLIOTEKA II

DEPOZITNI FONDOVI I DEPOZITNE BIBLIOTEKE

Termin depozitnog fonda stvoren je još sa Francuskom revolucijom 1789.god kada su kolekcije dvorskih i manastirskih biblioteka izdvojene u posebnu zgradu – depo. Prva depozitna biblioteka sa funkcijama kakve joj danas pripisujemo formirana je 1900.godine, kada je direktor biblioteke harvardskog univerziteta ustanovio da 80% fonda nije u upotrebi i da bi bilo dobro rasteretiti centralnu zgradu u kojoj treba održavati aktuelnu kolekciju. Tako je nastala nova engleska depozitna biblioteka, fondovi Harvardske, univerzitetske, bostonske javne i drugih biblioteka iz regiona. Ovakav oblik smeštanja građe privukao je pažnju evropskih biblioteka koje tokom dvadesetog veka po uzoru na američke izdvajaju malo korišćene fondove u posebne prostorije, menjajući do tada naglašenu muzejsku i arhivsku ulogu svake biblioteke. Depozitna biblioteka je pojam koji označava više različitih institucija. Pre svega postoje 2 osnovna tumačenja depozitne biblioteke kao biblioteke u kojoj se čuva malo korišćena literatura za koju sa stanovišta korisnika nije opravdano da se nalazi u osnovnom bibliotečkom fondu; i drugo tumačenje: to je kolekcija za čije se čuvanje biblioteka opredeljuje zbog naučnog, kulturološkog, istorijskog značaja, pojedinca, autora, izdavača ili zbog predmetne orijentacije. Ujedinjene nacije imaju plan i projekat po kome šire spisak institucija koje žele da čuvaju izdanja UN. Ovakav način uveden je još 1813.godine kada je svim bibliotekama i institucijama kulture u SAD bilo omogućeno da dobijuizveštaje senata sakupljene u cilju dokumentovanja istine i širenja znanja. Godine 1962.donet je Zakon o depozitnim bibliotekama u kome je predviđeno koji su principi načini organizacije kolekcija koje čuvaju izdavačku delatnost UN. Mehanizam za sprovođenje ove rezolucije pretpostavlja konkurisanje zemalja i institucija (članica UN) za dobijanje izdanja UN. Neki od uslova za funkcionisanje ovih zbirki jesu da je biblioteka u glavnom gradu, što joj omogućava dostupnost, pristupačnost javnosti, a jedan od uslova je da se građa besplatno ustupa na korišćenje. Na taj način pojedine biblioteke u našoj zemlji postale su depozitne za pojedine kategorije dokumenata. Na primer, Biblioteka Maticve srpske depozitna je za sva izdanja UNESCO od 1972.godine i za izdanja međunarodne organizacije rada od 1996. Univerzitetska biblioteka svetozar Marković je depozitna za izdanja Karnegijeve fondacije, Vašington, s obzirom na učešće te fondacije u u izdanju ove biblioteke. Ona je depozitna za sve publikacije na ličnost i delo Svetozara Markovića zbog imena koje biblioteka nakon II Svetskog


rata nosi.Narodna biblioteka Srbije je depozitna za izdanja IFLA. Svaka od ovih biblioteka depozitna je zavisno od svoje funkcije predviđene zakonom i standardima. Narodna biblioteka Srbije, biblioteka Matice srpske i Narodna i univerzitetska biblioteka Ivo Andrić u Prištini, depozitne su za sva izdanja sa teritorije koje dobijaju u formi obaveznog primerka. Matične biblioteke u okruzima depozitne su za sva izdanja zavičajnih publikacija, univerzitetske za odbranjene doktorske teze na univerzitetima na teritoriji na kojoj su matične. Fakultetske – magistarski i diplomski radovi odbranjeni u toj ustanovi. Biblioteka SANU – za sopstvena izdanja i izdanja akademija nauka u svetu. Pojam depozitni fond odnosi se na zbirke malo korišćene malo korišćene u okolnim bibliotekama i radi toga opterećuju fond biblioteke, onemogućava lakšu cirkulaciju fonda i vode opštem zaključku da fond biblioteke nije usklađen sa željama i potrebama korisnika. Otuda, prema mišljenju Dejvida Spilera, dobra biblioteka prepoznaje po dobrom funkcionisanju 3 osnovna procesa: sa jedne strane je nabavka bibliotečkih fondova, sa druge obrada bibliotečke građe, treća je revizija bibliotečke građe koja kao svoju prirodnu posledicu ima odlaganje u depozit. Odlaganje u depozit podrazumeva preispitivanje stepena iskorišćenosti postojećih zbirku u biblioteci. Ispitivanje stepena iskorišćenosti vrši se na različite načine, u različitim periodima i različitim tehnikama. Ali nezaobilazna kvantitativna analiza godišnjeg priliva u biblioteku i frekvencije korišćenja fondova. Za Urkarata postoje 3 nivoa iskorišćenosti bibliotečkog fonda: visoki, srednji i niski stepen iskorišćenosti. On (Urkart) se zalaže za redovno vršenje selekcije građe iz redovnog fonda i odlaganje u depozit u intervalima koji su za monografske publikacije petogodišnji, a za serijske publikacije trogodišnji. Kako serijska publikacija nosi aktuelnu informaciju to njena informacija brže i zastareva, ali pouzdanost u određivanju zastarelosti informacije ili iskorišćenosti publikacije nije lako dostići. Znači sa jedne strane imamo zastarelost informacije a sa druge nedovoljan stepen iskorišćenosti bibliotečke građe. I za jednu i za drugu koriste se različite tehnike, različiti metodi pri čemu je jedna od tehnika takozvani šelfperiod, odnosno period koji publikacija provede na polici a da je korisnik ne uzima u ruke. Mnogi teoretičari poput Dejvida Spilera predlažu posebne formule na osnovu kojih se određuje stepen iskorišćenosti građe i trenutak kada određena publikacija može i treba da bude preneta u depozit. Pre svega svaki bibliotekar će se u tom procesu suočiti sa problemom i tradicionalnim viđenjem sredine, pa i samih korisnika, da bibliotečka zbirka treba da ostane nedirnuta radi čega će često postojati otpor sredine da se odlaganje u depozit izvrši. S toga je potrebno znati da odlaganje u depozit ne podrazumeva uništavanje knjige, već knjiga nastavlja da živi u drugom prostoru koji može biti okarakterisan kao aktivan ili pasivan, što znači da se iz njega knjige redovno mogu pozajmljivati ili da predstavlja skladište koje onemogućava .......... Većina depozitnih biblioteka su aktivni depoziti. Drugo opšte mesto u sprovođenju ideje depozitnih kolekcija jeste određivanje stručnjaka koji mogu da vrše odlaganje publikacija koja se prenose u depozit. Odlaganje u depozit ne može biti pretpostavljeno na osnovu zdravog razuma, na osnovu uvida u sadržaj publikacije, na osnovu lične procene bibliotekara, ne može se vršiti sporadično, u nejednakim intervalima bez plana. I odlaganjem u depozit ne sme se dozvoliti da bude ugrožen


osnovni koncept biblioteke. U biblioteci uvek mora da ostaje tzv stabilni, uravnotežen fond. Kako se postiže ta stabilnost fonda? Po mišljenjima nekih teoretičara uravnoteženost fonda se postiže na taj način što se za svaku publikaciju koja se odlaže u depozit nabavlja umesto nje publikacija koja ostaje u osnovnom fondu(aktuelna publikacija). Dakle, to je prosto numerički pokazatelj nadoknađivanja restitucije fonda koji je odložen u depozit. Sa druge strane pojedini teoretičari smatraju da ne treba primenjivati ovakav princip jer se tako opet postiže opterećenost fonda. Uravnoteženost se održava samo kvalitativnim pokazateljem, već treba voditi računa o predmetu interesovanja korisnika. Šta je zapravo, osnovni cilj ovog postupka odlaganja građe u depozit? Osnovni cilj je da se poveća cirkulacija knjiga, da u biblioteci ne postoji takozvani „mrtvi fond”, da se postiže celina pretraživanja fonda i usluživanja korisnika. Ali, istovremeno, bibliotekari neprekidno moraju imati u vidu pri otpisivanju u depozit razvoj interesovanja i naučnih disciplina kako ne bi u depozit odložili publikaciju koja se bez obzira na svoju vremešnost u nekome trenutku postati aktuelna. Kako se ustanovljuje koje su tehnike za ustanovljenje naslova koji treba da idu u depozit? To je takozvani prazni period u toku koga publikacija nije korišćena. Ustanovljuju se ti podaci po kojima se slažu knjige po stepenu korišćenosti, kartoni pozajmice itd. Zatim, pomoću godišnjih pisanih izveštaja, pomoću prognoza o iskorišćenosti fonda a osnovno je da svaki od ovih postupaka ima karakteristiku redovnosti, objektivnosti, korektnosti procesa, a šta korektnost u slučaju ovog procesa znači to znači da svaka publikacija za koju se predviđa da treba da bude otpisana izvesno vreme treba da provede na otvorenim policama kako bi se pružila prilika korisnicima koji je baš namenski ne traže da je uzmu u ruki, prelistaju i eventualno produže život u tom lokalnom fondu biblioteke. I naravno, neophodna je ažurnost bibliotekara. U Sjedinjenim Američkim Državama doneti su različiti standardi za različite tipove biblioteka po kojima se upravljaju bibliotekari da bi vršili odlaganje u depozit. Na osnovu istih standarda, na osnovu prakse i sopstvenog zaključivanja Stenli Pol definiše standarde kojih bi se valjalo pridržavati kako bi taj proces odlaganja u depozit bio korektan. Zbirka biblioteke, kaže Pol, treba u svakom trenutku da zadovolji 95-99% trenutnih zahteva korisnika. Drugi zahtev je da se moraju revidirati pravila za otpis bibliotečkog materijala. Neka od tih pravila preporučuje da se mogu odlagati u depozit duplikati. Znači, da se odlažu duplikati ili da se odlažu publikacije na stranim jezicima koje već u fondu postoje, zatim publikacije čiji je sadržaj siromašan ili zbog zastarelosti informacija ili zbog netačnosti. Evo na primer, knjiga Dragutina Furunovića koju smo koristili u prvom semestru, a koja obiluje nizom netačnih, bolje reći neproverenih informacija, i fotografijama na kojima se nalaze biblioteke koje uopšte nisu one koje je autor ispod potpisao. Zatim, jedan od kriterijuma za koji bismo mogli da kažemo da je najmanje prisutan to je starost publikacije, vreme njenog objavljivanja. Međutim, vreme objavljivanja publikacije nije kriterijum za svaku naučnu disciplinu. U nekoj naučnoj disciplini informacija brzo zastareva, kao na primer u hemiji ili medicini, dok je u književnosti ta informacija trajna, pa samim tim ne možemo slati u fond publikacije samo zato što je njihovo vreme nastanka takvo kakvo jeste. Znači ne postoji univerzalan kriterijum po kome bi se moglo vršiti odlaganje u depozit. Možda je to jedan od razloga što kod nas ne postoje depozitne kolekcije na taj način i što se taj proces odlaganja u depozit ne vrši, ustvari u Srbiji ne postoji depozitna biblioteka, niti postoje zakonske odredbe i propisi za odlaganje publikacija u depozit.


A sasvim je sigurno da će sada, pošto bibliotečka građa prerasta prostorne kapacitete naših biblioteka, postojati potreba za takvim prostorima, iako se u svvetu takav koncept već na neki način napušta jer biblioteke sve manje skladište tradicionalni tip građe. Najrazvijeniji po metodologiji uputstava za odlaganje u depozit ima ruska teorija bibliotekarstva i kod njih je odlaganje u depozit vrlo precizno i sprovodi se na više nivoa. U ruskoj praksi u bibliotekama razlikuju se depoziti i po predmetnom principu i po regionalnom principu zato što se omogućava aktivnost tih depozita. Jer ako je odlaganje građe po predmetnom principu u depozit, tu onda tačno znate koja je biblioteka i kako zadužena za određenu vrstu građe i lakše dobijate informaciju. Isto tako i po regionalnom principu po određenim okruzima se građa odvaja. Znači, ta metodika uputstava kojom su napravljena pravila u ondašnjem Sovjetskom Savezu, zavise od raširenosti kruga biblioteka koje su u taj proces uključene , zatim od stepena razvoja te bibliotečke integracije, od operativnosti operacija u malo korišćenoj literaturi i od profila fondova biblioteke. Dodajemo da je Univerzitetska biblioteka ’Svetozar Marković’ kod nas pokušala da oformi depozitne biblioteke, ali to nažalost nije urađeno. Šta bismo mogli iz ruskoga iskustva videti kao neke opšte preporuke za odlaganje literature u depozit. Okrećemo se ruskom iskustvu jer je ono bliže našem. To su: knjige sa ponovljenim izdanjima i materijali sa različitih savetovanja 10 do 15 godina nakon objavljivanja, periodika 5 godina nakon objavljivanja, induktivna metodička građa nakon tri godine, katalozi nakon 3 godine, nepublikovani prevodi naučno-tehničke literature posle 5 godina. Ako izdanje nema posebnoga značaja biblioteka može da ga čuva 4-5 godina. Svaki teoretičar bibliotekarstva i svaka zemlja ima svoje varijacije na ovu temu. Kod nas takva preporuka ne postoji, a samim tim što ne postoji odlaganje u depozit otvara se prostor za otpis bibliotečke građe koja se mora povremeno otpisivati, onada se događa da određene publikacije budu otpisane a da to nije preporukom definisano. Na taj način se dogodilo da u godinama i nakon Drugog svetskog rata, a i sada, pojedine publikacije iz legata koji bi trebalo da budu nedodirljivi ili u prostoru biblioteke i biblioteka celina, budu potpuno otpisane umesto da su u tom trenutku bile odložene u depozit i sačekale bolje godine.


Treće predavanje

Organizacija biblioteka II

Standardi za visokoškolske biblioteke

Standardi za visokoškolske biblioteke zj za biblioteke univerziteta, doneti su na skupštini zajednice biblioteka 1997.godine (važeći). Od kada su objavljeni, bili su lokalni, slati su emailom i nije se znalo da su objavljeni. Prethodni standardi objavljeni 1975.godine (zbirka propisa Dragan Barać). A 1986.godine bili su definisani samo predlozi. Sredinom 90-ih – potreba za novim standardima, ne samo visokoškolskih već i za sve tipove biblioteka. Otuda se radi na nacrtu standarda za visokoškolske biblioteke i radnu grupu su činili predstavnici svih republika bivše Jugoslavije. Za razliku od prethodnih, ovaj nacrt je bio obimniji jer je nastajao u vremenu nastanka novih tehnologija sa kojima bibliotekari nisu bili dovoljno zbliženi da bi im bilo lako da se opredele i odrede smernice razvoja. Uvek je postojala težnja za numeričkim parametrima, zbog toga su i problemi nastali, jer je to onemogućavalo široku primnljivost standarda. Nacrt standarda iz 1986.godine je bio obiman, za razliku od prethodnog (4-5 strana), ovaj ima oko 50-ak a imao je puno deskripcija. To je bila radna verzija. Nigde nije publikovan. Ideje koje su tu ostajale, znatno su uticale na nove. Razvoj je uticao da oni ne budu dovršeni i tek 1997.godine su se formulisali novi standardi. Ono što je bilo novo: 1. Definisano je samim naslovom šta znači pojam visokoškolske biblioteke. Visokoškolska biblioteka je uključivala biblioteke univerziteta, fakulteta, studentskih kulturnih centara i seminara i katedara, studentskih domova. Parametri rada različiti su za fakultetske biblioteke i ...............................biblioteke. 2.

Uvedena je nova kategorija središnjih visokoškolskih biblioteka i ta kategorija je bila potpuno nova inicijativa i bilo je nejasno kako bi se to moglo sprovesti. Zbog inovativnosti nije naišla na razumevanje. Između fakultetske i univerzitetske. To je značilo da se biblioteke udružuju po svojoj srodnosti, na primer biblioteke tehničkih fakulteta odaberu jednu vodeću – središnja visokoškolska biblioteka. Na taj način se očekivalo da će se olakšati način rada univerzitetske biblioteke i poboljšati rad fakultetskih.

Član 5. iz 1997.godine odnosi se i na centralnu visokoškolsku biblioteku, ali se može odnositi i na centralnu biblioteku na jednom fakultetu. Korisnici su nacrtom standarda iz 1986.godine bili u prvom planu, oni su uključivali i međunarodne standarde iz 1995.(Čikago). Na kraju je odlučeno da standardi budu kvalitativni a ne kvantitativni. Standardi za biblioteke univerziteta moraju da


budu u skladu sa najmanje tri zakona: o visokoškolskom obrazovanju, o kulturnim dobrima (kultura) i o naučnom radu. Samo poštovanjem ova tri zakona može dovesti do toga da ti standardi zažive i budu poštovani. Da su poštovani ne bi se dogodilo da kriterijumi za akreditaciju fakulteta budu u kontarstu sa univerzitetom. Za akreditaciju fakulteta minimum je 1000 knjiga, ne pominju se katalozi. A standardi visokoškolskih biblioteka minimum 3000 bibliotečkih jedinica. Zakoni i standardi nisu usklađeni. Standardi obuhvataju 5 najvažnijih elemenata: 1. Definicija i organizacija sistema biblioteke 2. Utvrđivanje službi i poslova 3. Obrazovanje bibliotečkih fondova i informacionih izvora 4. Utvrđivanje broja bibliotečkih radnika i poslova koje treba da obavljaju prema stručnoj spremi 5. Utvrđivanje potrebnog prostora i opreme

Visokoškolske biblioteke

Po definiciji biblioteke na univerzitetu – biblioteka je srce univerziteta. Neretko se kaže da je potrebno imati biblioteku i oko nje se može stvoriti univerzitet koji treba da bude zajednica predavača i studenata udruženih u procesu traženja istine. Od univerziteta se uvek očekivalo da se na njemu promovišu ovi principi verovanja radikalne inovacije, ali je u praksi često bio slučaj da se univerzitet suočavao sa izlaganjem opšte prihvatljivih stavova i komformizmom nastavnika i studenata. Nastavnici i studenti očekuje se da budu partneri u progresu koji zavisi od biblioteke. Visokoškolska biblioteka koja obuhvata fakultetske, seminarske, katedarske, studentskih domova i centara, ima svoju ulogu u obrazovnom i naučno–istraživačkom procesu. Obaveza je da pruži obrazovanje koje pohađamo kao studenti i stvori dobru osnovu za kontinuirano obrazovanje i nakon studentskih godina. Obaveza je da održava, obrađuje, štiti i daje na korišćenje bibliotečku građu imajući u vidu potrebe korisnika. Osnovni procesi u jednoj visokoškolskoj biblioteci su arhiviranje, usluživanje, saradnja, istraživanje i razvoj. Iz ovog se vidi da


pored procesa arhiviranja građe i usluženja, bitan segment rada je međubibliotečka saradnja i to sa srodnim ustanovama obrazovanja i drugim institucijama. Visokoškolska biblioteka je izvor naučnih istraživanja i razvoja nauke. Njoj su posvećena pitanja adekvatne organizacije njenih službi. Najčešći oblik procesa rada u visokoškolskoj biblioteci jeste kroz službe: nabavku, obradu, pozajmljivanje bibliotečke građe. Organizacija biblioteke je piramidalnog objekta sa izraženom upravom i postavljenom hijerarhijom unutar službi bez komunikacije različitih službi i upravnika. S toga bi se od visokoškolske biblioteke moglo očekivati da unosi izmene u svoje poslovanje, jer treba da služi naučnoj zajednici, da definiše svoju organizaciju da zadovolji zahteve korisnika i oživi komunikaciju sa korisnicima i bibliotekama. U fakultetskoj biblioteci se više nego u drugim postavlja pitanje da li u biblioteci treba da radi bibliotekar ili predmetni specijalista i najpoželjnija je kombinacija prvog i drugog jer se tako pokriva i naučna oblast za koju je biblioteka uže stručna i bibliotečka delatnost. Da li univerzitetska biblioteka treba da bude samostalna ili je srećemo u kombinaciji sa drugim bibliotekama? Na širem međunarodnom nivou došlo se do jednog zaključka da je potrebno da postoje samostalni tipovi biblioteka i da njihova kombinacija nije na duže staze poželjna već je tipična za zemlje u razvoju. U zemljama bivše Jugoslavije postojali su svi ovi tipovi biblioteka. Postojala je kombinacija univerzitetske i narodne, tj univerzitetske koja je proistekla iz narodne kakva je situacija bila u Prištini. Univerzitetska biblioteka u Prištini nastala je iz narodne biblioteke osnovane u Prizrenu ’46.godine koja je ugašena ’53.godine, ali je iz te narodne biblioteke u Prištini nikla potom narodna i univerzitetska biblioteka Kosova koja je ’96.godine imenovana kao narodna i univerzitetska biblioteka Ivo Andrić. Ona je objedinjavala funkcije i narodne i nacionalne (obavezni primerak) i univerzitetske biblioteke. Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske u Banjaluci je ponikla iz narodne biblioteke i zbog potreba jedne mlade države poprimila od rođenja nacionalne i univerzitetske biblioteke. Narodna i univerzitetska biblioteka – sveučilišna biblioteka u Zagrebu začeta je kao knjižnica pravoslavne akademije u Zagrebu. Proglašena je 1874.godine univerzitetskom bibliotekom da bi nakon rata prvo bila univerzitetska a potom od 60-e godine i nacionalna biblioteka. I nakon zidanja nove zgrade tokom protekle 2-3 decenije i dalje je zadržala funkcije i nacionalne i univerzitetske biblioteke. Narodna i univerzitetska knjižnica u Ljubljani svoje začetke ima u 1774.godini u biblioteci Liceja primajući od 1807.god obavezan primerak (nacionalna), da bi od ’45.godine funkcionisala kao narodna tj nacionalna i univerzitetska biblioteka. Svi ovi primeri potvrđuju da tu nije bilo dovoljno razlika između narodne i univerzitetske biblioteke i da je postojeća biblioteka pruzimala funkcije 2 tipa vbiblioteke kako bi mogla odgovoriti poterbama društva.


Nasuprot ovakvom obliku organizovanja postoje samostalne univerzitetske, nacionalne i narodne biblioteke u našoj zemlji. Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković je samostalna univerzitetska biblioteka koja je matična nad svim univerzitetskim i fakultetskim bibliotekama u Srbiji. U obavljanju matičnosti pomažu joj za teritoriji Vojvodine biblioteka Matice srpske i za teritoriju Kosova i Metohije narodna i univerzitetska biblioteka u Prištini. Problemi objedinjavanja narodne i univerzitetske biblioteke je profil građe jer za univerzitetsku i nacionalnu biblioteku nije isti. Bibliotečka građa ne može da zadovolji specifične potrebe nastavnog kadra, naučnika i studenata i široke potrebe građanstva. Termin nacionalne biblioteke je obavezan primerak i iz toga sledi i njena osnovna funkcija: čuvanje nacionalnog blaga za potrebe ispisivanja nacionalne istorije i kulture i očuvanje nacionalnog identiteta. Njena je funkcija primarno arhivska. Funkcija univerzitetske biblioteke je da pruži brzu, tačnu, korektnu, aktuelnu informaciju što podrazumeva ciljanu nabavku literature za određene oblasti, odgovaranje na potrebe korisnika, redovne revizije i odlaganje u depozit zastarele građe kao i adekvatno razvijanje referensnih usluga. U fondu nacionalne biblioteke prevagu imaju domaća izdanja, a od strane literature nabavlja se samo kapitalni doprinos kulturi, nauci obrazovanju. U univerzitetskim bibliotekama strana publikacija je vrlo zastupljena, a akcenat se stavlja na serijske publikacije koje nose aktuelnu informaciju. One treba da budu usko vezane za nastavu i naučni rad na univerzitetu. Treba da koordiniraju radom visokoškolskih bibliotekadok nacionalne biblioteke koordiniraju radom svih tipova biblioteka na svojoj teritoriji. To je dovoljno razloga da se razviju 2 tipa biblioteka: univerzitetske i nacionalne. U Srbiji danas postoje univerzitetska biblioteka Svetozar Marković u Beogradu, univerzitetske biblioteke u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu od 2004.godine. pored biblioteke Matice srpske koja je i nacionalna i univerzitetska, na inicijativu Novosadskog univerziteta otvorena je univerzitetska biblioteka. Univerzitetske biblioteke u Crnoj Gori – u Podgorici, a nacionalna na Cetinju. Univerzitetska biblioteka je opštestručnoga karaktera jer ona odgovara na potrebe naučnoobrazovnih oblasti koje se izučavaju na celom univerzitetu. Opšteobrazovne su i biblioteke u studentskim domovima i centrima. Fakultetske, seminarske i katedarske biblioteke su uže stručnoga karaktera tj sakupljaju građu koja se odnosi na naučnu oblast koja se izučava na matičnom fakultetu. Biblioteke ovoga tipa mogu se međusobno udruživati. Udruživanje visokoškolskih biblioteka obavlja se prema tipologiji, radnom procesu i projektnom zadatku. Visokoškolske biblioteke


mogu biti članovi bibliotečkog društva Srbije osnovanog 1947.godine koja je i član međunarodne asocijacije bibliotečkog udruženja od ’50.godine. članice su društva bibliotekara Vojvodine (’72.god) i društva bibliotečkih radnika Kosova (’71.god). Istovremeno visokoškolske biblioteke polovinom 80-ih godina pokreću inicijativu za osnivanje samostalne, usko stručne zajednice kojoj pristupaju Univerzitetska bibblioteka Svetozar Marković, biblioteka studentskog grada, biblioteka SKC i fakultetske biblioteke koje potpisuju sporazum o udruživanju (’75.god). Zajednica visokoškolskih biblioteka funkcioniše od 1975.godine sa zadacima izrade programa razvoja biblioteka univerziteta, koordiniranja u oblasti saradnje, nabavke bibliotečke građe, međubibliotečke razmene, pružanje bibliografskih informacija, izrade bibliografija, nabavke opreme za biblioteke, staranje o usavršavanju kadra, donošenje smernica i standarda za poslovanje biblioteka. Godine 2001.dolazi do pokretanja inicijative za udruživanje biblioteka u konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku, tzv KOBSON, zahvaljujući kome podrškom ministarstva nauke, pod projektom univerzitetske biblioteke i nacionalne biblioteke, postoji baza 6000 publikacija čiju nabavku u elektronskom obliku finansira ministarstvo. Funkciju univerzitetske biblioteke je preuzela nacionalna biblioteka gde se i nalazi ovo, a to treba da pripada univerzitetskoj biblioteci koja je prepustila funkciju nacionalnoj. Sistem biblioteka na univerzitetu može da bude centralizovan i decentralizovan, kao što je slučaj na Filološkom fakultetu i potpuno centralizovan (samo jedna biblioteka, bez katedarskih). U istoriji, univerzitetska biblioteka ima svoje korene u Liceju koji je oformljen 1813.godine, 1864.godine u okviru Velike škole, ali kao samostalna ustanova je tek 1924.godine. Licej se oformljuje 1838.godine kao kao najviši naučni zavod, a od 1863.godine u okviru Velike škole razvijaju se tri fakulteta: filozofski, pravni i tehnički. Reorganizacija Visoke škole odvija se u pravcu osnivanja univerziteta 1905.godine, a sa osnivanjem univerziteta javlja se i potreba za formiranjem kompletne univerzitetske biblioteke. Naročito su se za ovu ideju zalagali profesori: Pavle Popović (profesor srpskog seminara Filozofskog fakulteta u kome od 1901.godine postoji biblioteka), Veselin Čajkanović i Aleksandar Belić. Dugi niz godina (1901-1920) srpski seminar ilozofskog fakulteta je sakupljao građu na inicijativu Pavla Popovića koja je bila osnov buduće Univerzitetske biblioteke. Godine 1921.oformljena je komisija za osnivanje univerzitetske biblioteke i 1924.godine je sazidana zgrada koju su projektovale arhitekte Nikola Nestorović i Dragutin Đorđević, iz Karnegijeve fondacije i Vlade Srbije. Biblioteka je otvorena 1926.godine tek nakon što su napravljeni kompletni katalozi. Komisiju za formiranje biblioteke je nosila misao da biblioteka mora da bude takva da može u narednih 50 godina da skladišti građu. Tokom II Svetskog rata biblioteka je bila bolnica za kožne i venerične bolesti pa joj je tako i fond oštećen na neki način. Mnoge knjige su bile odnete na komunističku izložbu u Nemačku i


nikada nisu vraćene. Arhiv Srbije svedoči o potraživanju nakon II Svetskog rata za restituciju. Svaki fakultet je dostavio listu knjiga koje su nedostajale i dug je oprošten Nemačkoj vladi na kraju. Nakon II Svetskog rata biblioteka 1945.godine nosi ime Svetozar Marković, a u okviru Univerzitetske biblioteke počinje 1947.godine da radi Bibliotekarsko društvo Srbije. Bibliografski institut 1920.goddine počinje sa radom takođe u okviru filozofskog fakulteta.


ČETVRTO PREDAVANJE

Organizacija biblioteka II

Etika u bibliotekarstvu

Milica Kirićanski časopis ’’Javne biblioteke’’ 2 sveska •

Odnos bibliotekara prema kolegama: biti prijatan, mađusobna saradnja, razmena iskustva; samo da ovlašćeni bibliotekari daju izjave; razviti timski i sinhronizovani rad, ophoditi se sa poštovanjem, prenositi svoje znanje i informacije, uspostaviti jasne i pravične kriterijume ponašanja i uvek javno pohvaljivati rad kolega.

• •

Odnos bibliotekara prema korisnicima: uvek na usluzi korisniku, posavetovati korisnika, da raspolaže odgovarajućim znanjem kako bi pomogao korisniku;

Obaveze ponašanja prema korisnicima – kulturno ponašanje, obraćati se sa poštovanjem, pažljivo se baviti zahtevima korisnika, nikada ne kritikovati korisnike, uvek pružati tačnu informaciju, kod kompleksnijih zahteva postavljati pitanja ako nešto nije jasno i ako korisnik ne zna da definiše zahtev. •

Odnos bibliotekara prema javnosti: nikada ne govoriti ništa loše o ustanovi i kolegama, uvek informacije javnosti treba da pružaju najkompetentniji stručnjaci, pažljivo pripremljene informacije pružati i one moraju biti tačne i razumljive, sve zaposlene uključiti u razvoj biblioteke kroz konkretan doprinos.

Principi rada sa korisnicima: 1. Biblioteka postoji zbog korisnika 2. Treba činiti sve što je moguće da se poverenje korisnika opravda kvalitetom usluga 3. Stalno raditi na sticanju znanja kako bi se uvek moglo odgovoriti na zahtev korisnika 4. Stalno proveravati zahteve čitalaca Krajem 80-ih godina sve stručne organizacije donose etičke kodekse, a kod nas je 1989.godine usvojen pri Bibliotekarskom društvu na čijem čelu je bio Željko Vučković. ’’Ka savremenoj biblioteci’’ – etički kodeks, a na 8.strani je loše stanje u bibliotekama


VISOKOŠKOLSKE BIBLIOTEKE I UNIVERZITETSKA BIBLIOTEKA SVETOZAR MARKOVIĆ

Razmišljajući o kadru u visokoškolskoj biblioteci uvek stojimo pred dilemom da li u visokoškolskoj biblioteci treba da radi bibliotekar sa opštim ili stručnim znanjem ili bibliotekar koji je predmetni specijalista za određenu naučnu granu. Bilo da se opredeli biblioteka za jednu ili drugu kategoriju bibliotekara uvek treba da bude rukovođena time da bibliotekar treba da odgovori potrebama biblioteke, odnosno njenih korisnika, da svoje profesionalno opredeljenje treba da oseća ne samo kao uslužnu delatnost već i kao životnu vokaciju, da treba da poštuje tradiciju i da prihvata promene koje su često u sukobu sa njegovim navikama i opredeljenjima. U skladu sa preporukama etičkog kodeksa od bibliotekara se očekuje analitičnost u pristupu problemskim istraživanjima, otvorenost, komunikativnost,fleksibilnost, odmerenost, umerenost,pri čemu bibliotekar treba dobro da poznaje svoju publiku, ne samo stepen njenog obrazovanja i naučnog interesovanja, već i psihofizičke sklonosti kako bi bio u mogućnosti da prilagodi različite vizualne ili zvučne stimulanse za korišćenje biblioteke i učini atraktivnim određena istraživanja uz pomoć primene medija. Bibliotekar, bez obzira da li je diplomirani bibliotekar ili predmetni specijalista, treba da poseduje i opšte i stručno obrazovanje. Bibliotekar mora da poseduje znanje iz predmetne oblasti, ali i da čini sve da se obrazuje i da prihvata inovacije u bibliotečkom poslovanju. Organizovana saradnja sa bibliotekama koje su bliske naučnoj oblasti, tj njenoj biblioteci, i upoznavanje sa bazama podataka neophodnost su savremenog doba. Još jedan element pomaže u dostizanju određenog nivoa usluge koju biblioteka pruža., a to je poštovanje sistema kvaliteta u visokoškolskim bibliotekama. Vlada RS je 1992.godine usvojila deklaraciju o kvalitetu i program za unapređenje kvaliteta usklađujući je sa ISO standardima. Sprovođenje sistema kvaliteta je u nadležnosti ministarstva nauke i tehnologije, saveta za kvalitet i jugoslovenskog udruživanja za standardizaciju. Postavljen je i plan za sprovođenje kvaliteta do 2004.godine i u svim ovim dokumentima biblioteke su samo spomenute, a nigde nisu istaknute kao ključna institucija nacionalnog pokreta za kvalitet. Time smo pokazali da ne poznajemo ili ne prihvatamo međunarodne tokove u kojima se predlaže kroz dokument donet ’93.godine ’’Knjige, čitanje i prevođenje’’ kojim se čitanje, prevođenje i trgovina knjigama postavljaju kao kategorije za razvoj jednog društva. Njihov kvalitet se dostiže zakonskom dokumentacijom koja se odnosi na rad biblioteka, izdavačkih i distributerskih kuća, zajedničkim radom biblioteka i izdavačkih kuća u procesu nastajanja nacionalne bibliografije, zatim poboljšavanjem fondova biblioteka pretpaltom na periodiku, podizanjem profesionalnog obrazovanja svih učesnika u proizvodnji i plasmanu knjige i postojanjem demokratski konstituisanih profesionalnih asocijacija. Reklo bi se da po svim ovim segmentima u Srbiji


postoji adekvatan odgovor. Postoji odgovarajuće zakonodavstvo za rad izdavačkih kuća, postoji saradnja između biblioteka i izdavačkih kuća u procesu izrade nacionalne bibliografije na planu dostavljanja obaveznog primerka i na planu izrade CIP-a. Postoji profesionalno obrazovanje i briga o periodici u bibliotekama, pa ipak u celosti ne postoji zadovoljstvo njihovom međusobnom saradnjom. Čak postoji i adekvatna standardizacija koja omogućava da svaki rukopis od nastanka pa do stizanja u biblioteku ili knjižaru, tj u ruke čitalaca, bude oblikovan prema standardima koji obezbeđuju međusobnu vezu svih institucija. Tako možemo reći da u tom procesu postoje standardi za pripremu rukopisa za štampanje koji nosi svoju oznaku JUS, zatim standardi za izradu listova knjige, za uobličenje periodičnih publikacija, za međunarodno standardizovanje posebno knjiga i periodike, za izgled bibliografske manžete (skup podataka u periodičnoj publikaciji: godište, knjiga, sveska, godina), na uobličenje članka u periodičnoj publikaciji, na izradu registra publikacije i na izradu rezimea (kratkih sadržaja). Svi ovi standardi JUS A0500 služe za poboljšanje kvaliteta. Publikacija koja nema CIP onemogućava sistem razvoja kvaliteta. Da li postoji osnova za uspostavljanje ---kvaliteta u visokoškolskom bibliotekarstvu. Postoji i teorijska i praktična*************** Uspostavlja se sistem poštovanjem tipizacije, hijerarhije i procedure. Postoji odgovarajuće zakonodavstvo i tipizacija. Postoji uključenost visokoškolskih biblioteka u sve društvene segmente, pa ipak i pored svih tih elemenatau visokoškolske biblioteke nije uveden sistem kvaliteta jer uvođenje sistema kvaliteta zavisi od uvođenja sistema kvaliteta u matičnu ustanovu u čijem se sastavu nalazi. Uvođenje sistema kvaliteta podrazumevca da se taj zahtev (proces) odnosi na sve radnje procesa u bibliotecii iako u našim bibliotekama sistem kvaliteta nije uveden, postoji jedan proces koji bi trebalo da sledi iz sistema kvaliteta a razvija se autohtono. To je evaluacija bibliotečke delatnosti na univerzitetima. Osnovni parametar evaluacije visokoškolskih biblioteka treba da bude usklađenost biblioteke sa nastavnim planovima, programima i tekućim naučno-istraživačkim projektima. Zatim adekvatnost prisutnih reformisanih izvora bibliotečkih fondova i baza podataka sa potrebama korisnika i kooperativnost visokoškolskih biblioteka među sobom i sa drugim tipovima biblioteka. U tom procesu evaluacije koriste se pokazatelji: veličina i vrsta fonda, način organizacije fonda, brojnost i profesionalna struktura kadra, brojnost korisničke populacije, brojnost pruženih informacija, kvalitet pruženih informacija, stepen usklađenosti fonda sa potrebama korisnika, mogućnost korišćenja i samog fonda (radno vreme biblioteke) ali i korišćenje reprografske tehnike, enterijera i eksterijera biblioteke, načini finansiranja i načini upravljanja bibliotekom. U tom procesu evaluacije rada biblioteke može se koristiti ciljno orijentisan pristup u kome seupoređuju dosrignuti rezultati sa uloženim sredstvima, može se vršiti procena rukovođenja, stručna ekspertiza i njihova promenljivost i opravdanost kroz praksu i procena samih učesnika bibliotekara i korisnika o kvalitetu rada biblioteke. Relevantnost rezultata zavisiće od tehnike koja se primenjuje i od odgovornosti učesnika. Procene se mogu oslanjati na samoevaluaciju bibliotekara, na evaluaciju uz pomoć nastavnih planova i programa, instruktivnih seminara ili uz pomoć bibliografija pri čemu svi ti parametri


mogu da budu parametri za evaluaciju biblioteke i sama biblioteka može biti parametar za evaluaciju akcija koje se preduzimaju. Taj proces evaluacije je dvosmeran. Visokoškolska biblioteka u novije vreme dobija značajnu ulogu u procesu akreditacije univerziteta, uslova za rad jednog univerziteta pri čemu se kvalitet jedne visokoškolske biblioteke postavlja kao mera vrednosti, kao mera prilagođavanja cilju i kao mera dostizanja praga standarda. U tom procesu akreditacije mora da postoji usklađenost između zakonske regulative i standardizacije vezane za bibliotekarstvo i zakonske regulative i standardizacije koja se odnosi na univerzitet. -standarde knjižarstva ne treba da znamo za ispit, već samo informativno


Peto predavanje

Organizacija biblioteka II

Nabavka bibliotečke građe

Nabavka bibliotečke građe je jedan od ključnih radnih procesa u biblioteci koji uz obradu i usluživanje korisnika profiliše biblioteku, određuje njeno mesto u društvu, opredeljuje njenu ulogu i značaj. Različiti teoretičari definisali su ovaj proces stavljajući akcenat na različite segmente. Za Urkarta, proces nabavke bibliotečke građe opredeljen je trima faktorima. To su znalačka selekcija, kontrola budžeta i prostor. Selekcija je izuzetno važan proces u kome do izražaja dolazi obrazovanje bibliotekara, poznavanje tekuće produkcije, poznavanje stanja fonda i njegovih nedostataka, poznavanje potreba i interesovanja korisnika. Bez dobre selekcije bibliotečka zgrada postaje beli slon u porcelanskoj radnji (Spiler). Selekcija je proces kome Spiler posvećuje celu studiju težeći da obuči bibliotekare principima koje treba da poštuju kako bi mogli da se opredele za vrstu građe usklađenu sa interesovanjima korisnika i za odgovarajući obim koji je usklađen i sa postojećim fondom i sa mogućnostima budućeg razvoja. Tako dolazimo do jedne sintagme koja biblioteke naziva uravnoteženi fond. Uravnoteženi fond podrazumeva optimalno zadovoljavanje korisnika i optimalan odnos nauke po naučnim disciplinama u odnosu na postojeći fond i potrebe korisnika, optimalno uvećanje fonda u odnosu na eventualno otpisivanje. Zastupljenost beletristike ili usko stručne literature, Fosket uravnoteženi fond poredi sa kolačem u kome mora da postoji adekvatna srazmera sastojaka da bi bio ukusan. Međutim, osnovni zahtev je da biblioteka ne sme da prestane da raste, inače se umrtvljuje, i da ne sme da izgubi komunikaciju sa korisnicima. Tu dolazimo do pokazatelja koje Najn (Pajn, Lajn?) izdvaja kao bitne za usklađivanje nabavke – nju treba uskladiti sa potrebama, zahtevima i unapred postavljenim određenjem principa korisnosti jednog fonda. Smatra da je aktuelna potreba ono što fond biblioteke najviše opredeljuje, ali da takvo opredeljenje nije uvek i najbolje. Zato naspram toga postavlja bibliotekarevo viđenje korisnosti fonda i profilisanosti fonda u skladu sa aktuelnom potrebom. U procesu opredeljivanja za nabavku (Spiler) treba uvek imati u vidu funkcije biblioteke, informacionu, kulturnu, obrazovnu, rekreativnu, istraživačku i arhivsku. Svaka od ovih funkcija biblioteke može biti zastupljena u svakoj biblioteci ali ipak postoje prioriteti za razvijanje pojedinih funkcija u pojedinim tipovima biblioteke. U javnim: kulturna, rekreativna, obrazovna; u visokoškolskim i specijalnim: istraživačka i obrazovna. Taj princip prioriteta ističe teoretičar Holenga. U poštovanju tog principa on razlikuje nivo upoznavanja, istraživanja, proučavanja, bazični nivo i minimalni nivo. Smatra da se biblioteka opredeljuje da li organizuje referensnu zbirku ili drugu. Kontrolu budžeta (drugi određujući momenat-Urkart) podrazumeva određivanje stepena učešća sredstava u fondu biblioteke – 5-7% u odnosu na matičnu ustanovu. Taj procenat varira od


biblioteke do biblioteke zavisno od tipa i stepena ekonomskog razvoja društva. Određujući faktor jeste prostor jer se mimo prostora knjige ne mogu nabavljati bez prethodnog raspoređenja fonda u depozit. Ovo nisu jedini kriterijumi koji opredeljuju nabavku. Razlikujemo dve vrste nabavke: tekuća i popunjavanje i kompletiranje starijih fondova. I jedan i drugi zahtevaju dobru saradnju bibliotekara sa srodnim ustanovama, izdavačima, praćenje sajmova knjiga knjižarskih kataloga kao i dobru komunikaciju sa civilnim sektorom među kojima može biti darodavaca. Postoje sledeći osnovni vidovi nabavke: kupovina, poklon, razmena, obavezni primerak. Svaki od ovih ima svoje pozitivne i negativne osobine. Kupovina podrazumeva usklađivanje nabavke sa potrebama i zahtevima korisnika, adekvatnost nabavljenog fonda usklađenog sa profilom biblioteke, i opredeljivanje određenih sredstava za nabavku. Ona zavisi od ekonomskog statusa biblioteke što je negativna osobina, ali visok stepen odlučivanja svih u biblioteci je njeno pozitivno određenje. Poklon, ipak, jeste stihijski, neplaniran, povremen vid nabavke često neusklađen sa poterbama biblioteke. Razmena bibliotečke građe jeste oblik nabavke koji omogućava da se publikacije koje su višak ili koje su namenski nabavljene mogu razmeniti sa drugim ustanovama kako bi se fond upotpunio naslovima koji su potrebni biblioteci. Obavezni primerak jeste oblik nabavke koji podrazumeva obavezu štamparije odnosno izdavača (u inostranstvu) da nacionalnoj biblioteci dostavi obavezni primerak publikacije iz svoje produkcije. Obavezni primerak je ustanovljen u 16.veku u Francuskoj i kao oblik nabavke u početku je bio usko vezan sa državnom cenzurom (kontrolom izdavačke produkcije). Tokom 19. veka taj je oblik nabavkepostao vrlo razvijen jer je stabilan, siguran, pouzdan vid uspostavljanja nacionalnih biblioteka u vreme kada nacionalni pokreti stasavaju i kada se nacionalna bibliotekarstva razvijaju. Poklon i obavezni primerak jesu najčešći oslonci za uspostavljanje novih biblioteka. O tome svedoče i primeri naših biblioteka naročito Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković (za poklon) i Narodna biblioteka Srbije i Matica srpska za obavezni primerak. Svaki od ovih vidova se vezuje više ili manje uz određenu kategoriju biblioteka. Tako obavezni primerak pripada nacionalnoj biblioteci i uspostavljanjem obaveznog primerka 1832.godine osnovana je nacionalna a ne javna biblioteka. Razmena može da bude pasivana i aktivna, može biti izazvana i tekuća. Razmena se može obavljati po inerciji isključivo po razmeni suvišaka ili razmena jedne institucije za razmene druge institucije. Međutim, razmena treba da bude aktivna i treba da nadilazi okvire suvišaka i izdavačke produkcije te bibliotekar može namenski nabavljati iz posebnog fonda publikacije za razmenu koje će nuditi u razmenu drugim bibliotekama. Publikacije za razmenu se mogu naći iz suvišaka, poklona, iz sopstvene izdavačke produkcije ili namenske nabavke. Bibliotekar formira


spiskove knjiga predviđenih za razmenu i nudi ih ustanovama sa kojima sarađuje; one se opredeljuju, šalju želje i biblioteka im šalje primerke nakon što je ustanovila svoje potrebe na osnovu njihovih spiskova. To je uzajamni proces. Biblioteka ih može praviti na osnovu postojećeg fonda, ili tematske, personalne, jubilarne. Naročito dobru razmenu kod nas ima Narodna biblioteka Srbije i biblioteka SANU. Razmena je važna jer nabavljamo knjigu koja nam je potrebna sa manjim troškovima od kupovine i imamo imamo mogućnost da nabavimo staro izdanje ili retkost. Važna je za kompletiranje fonda. Drugi aspekt razmene je promovisanje sopstvene delatnosti i naroda. Kako se vrši razmena? 1. Knjiga za knjigu – sa zemljama Istoka 2. Vrednost za vrednost 3. Strana za stranu


Šesto predavanje

Organizacija biblioteka II

Poklon

Poklon je vid nabavke bibliotečke građe čija je osnovna odrednica stihijsnost(?), nije planiran što je njegova negativna osobina i samim tim je neodređujući profilu biblioteke i nije usklađen sa potrebama korisnika.može biti u pojedinačnim knjigama ili se može darovati veća kolekcija. Ukoliko pojedinac ili institucija biblioteci daruju sopstveni fond koji nosi obeležja rada te institucije ili ličnosti (vlasnika biblioteke) taj fond se može čuvati kao posebna biblioteka tzv poklon biblioteka ili se može inkorporirati u opšti fond biblioteke. Odluku o tome da li će poklonjene knjige biti prihvaćene i ostati trajna svojina biblioteke, donosi bibliotekar odnosno komisija,što znači da je uključen kriterijum selekcije i u primanju poklona. Šta su pretpostavke za mogućnosti darovanja? Jedna od pretpostavki je profesionalizam i ljubaznost bibliotekara, druga je zadovoljstvo korisnika koji želi napredak svojoj biblioteci. Negativna strana poklona su duplikati, neaktuelne knjige, zastarele i oštećene knjige. Pozitivna osobina poklona je ta da se može doći do retkih knjiga i da može da se kompletira stari fond. Izdavačke kuće poklanjaju tekuće publikacije. Na početku rada biblioteke poklon je vrlo važan. Sastavni deo fonda→poklon biblioteke(veći broj knjiga). Posebna biblioteka ili biblioteka celina je samostalna zbirka knjiga koja koja se kao takva čuva jer predstavlja celinu života, rada i interesovanja svoga vlasnika bilo da je ličnost ili institucija. Svaka nosi svoj pečat. Svedoče o interesovanjima, ako je u pitanju ličnost, ličnim vezama (profesionalnim i ličnim), o lektiri koja ga je edukovala, o ličnom radu. Lične bilioteke uglavnom nastaju planirano. Ipak postoji jedan deo fonda koji nastaje stihijski. Što je čovek poznatiji to dobija više knjiga na poklon, pa se takve knjige izdvajaju ne kao one koje je sama ličnost odabrala već dobila. Bibliotečka celina može da nastane kao rezultat poklona, razmenom, kupovinom ili obaveznim primerkom. Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković ima 27 posebnih biblioteka; biblioteka Branislava Jovanovića Maraboa – kuća u Birčaninovoj ulici (cela poklonjena biblioteci). Svaka posebna biblioteka nije legat! Legat je samo ona biblioteka koja je testamentalno zaveštana. Posebne biblioteke su zatvorene zbirke i mogu se koristiti samo u biblioteci.


Sedmo predavanje

Organizacija biblioteka II

Inventarisanje bibliotečke građe

Nabavljene publikacije u biblioteku dospevaju sa odgovarajućim propratnim sistemom kojim se definiše koje su publikacije nabavljene, od koga su nabavljene i koja je njihova vrednost. Propratni dokument kada se knjige nabavljaju je račun, ali to može biti i akt o poklonu, razmeni ili dostavljanju obaveznog primerka. Ukoliko propratni dokument ne dospe u biblioteku sa nabavljenim publikacijama bibliotekar je dužan da ga sačini. Broj računa u tom slučaju najčešće se definiše kao tekući broj akta, dok se iza kose crte stavljaju inicijali osobe koja je to sastavila. Svaka publikacija koja dospe u biblioteku treba da postane svojina te biblioteke. To podrazumeva da treba da bude inventarisana. U tom procesu formira se inventarna knjiga koja predstavlja pravni i materijalni dokument o svojini jedne biblioteke. Samo uz inventarnu knjigu možete da dokažete da jedna publikacija pripada nekoj biblioteci. Postoji više vrsta inventarnih knjiga zavisno od vrste bibliotečke građe koja se u njima obrađuje. Pravilnikom o evidenciji bibliotečke građe donetim na osnovu Zakona iz 1994.godine, definisano je 11 obrazaca za inventarisanje. To su: monografskih publikacija, serijskih publikacija, kartografske građe, starih i retkih knjiga, muzikalije, vizuelne projekcije, za filmove i snimke, za mikro oblike, za vizuelnu građu, za zvučnu građu i za rukopisnu građu. Nakon ovog pravilnika razvili su se novi nosioci zapisa tako da se pojavljuju i novi obrasci. Obrazac uslovljava vrsta građe. Bez obzira koji obrazac se primenjuje, obavezne rubrike u njemu su redni broj, datum inventarisanja, podaci o publikaciji (ime autora, naslov, mesto izdavanja, izdavač, godina izdavanja i edicija kojoj publikacija pripada), vrsta dokumenta, način nabavke sa posebnim rubrikama za svaki oblik nabavke bibliotečke građe u kojima se upisuje broj propratnog dokumenta, zatim signatura i cena publikacije i dimenzije publikacije. Zavisno od tipa građe, ove rubrike se mogu razlikovati (dopunjavane za unošenje pojedinih tehničkih karakteristika). U inventarnoj knjizi svaka publikacija dobija svoj inventarni broj. Na primer, ako imamo 10 primeraka knjige „Orkanski visovi” svaki će imati svoj inventarni broj, a objedinjavaće ih signatura koja će za sve ove primerke iste knjige biti ista. JEDNA SIGNATURA A RAZLIČITI INVENTARNI BROJEVI! Signatura je skup numeričkih (slovnih, kombinovanih) oznaka kojima se identifikuje mesto jedne publikacije na polici. Kako se signatura može postaviti? Postoji više pristupa: formalni i sadržinski. Ukoliko su sadržinski oni podrazumevaju da se upoznajete sa sadržajem publikacije, određujete njen predmet (naučnu oblast) i uključujete je u jedan klasifikacioni sistem, a poštovanje tog klasifikacionih sistema određuje njeno mesto na polici. Tako ćemo u bibliotekama naći brojeve univerzalne decimalne klasifikacije, ili Djuijeve, ili Ranganatanove.


Formalni kriterijumi uključuju razmeštaj knjiga po formatu pri čemu su najčešće prihvatani formati: Do 15cm – I Do 25cm – II Do 35cm – III Preko 35cm – IV ili FOLIO. Drugi formalni princip je numerus kurens (tekući broj) prema redosledu pristizanja publikacije u biblioteku. Treća vrsta formalnog kriterijuma je hronološka - po godini izdavanja publikacije, ili geografska po mestu izdavanja, prema prezumenu autora – kako je to princip koji je uveo Čarls Karter, onda se takva signatura naziva Karterov znak. Za njeno formiranje se koriste početna slova prezimena autora i kombacija numeričkih oznaka koja ukazuje na redosled................. Veoma retko u bibliotekama postoji smo jedan princip razmeštaja građe. Najčešće se kombinuje razmeštaj po numerus kurensu sa razmeštajem po formatu, ili razmeštaj po autorskom znaku sa numerus kurensom. Čisti tipovi skoro da ne postoje već samo kombinacijom razmeštaja. Opredeljenje za oblik smeštanja fonda uslovljeno je tipom biblioteke. Na primer u specijalnim je predmetni razmeštaj, u nacionalnim je numerus kurens u kombinaciji sa formatom. A sam oblik smeštanja fonda zavisi i od prostornih kapaciteta. Negativne i pozitivne karakteristike tipova razmeštaja. Kod sadržinskih oblika potrebno je da možemo da predvidimo kako će se naš fond razvijati u u narednom periodu kako bismo mogli da ostavimo prostor za dalje. Najčešće zastupljen je numerus kurens sa formatom. Čist numerus kurens nije povoljan zato što se knjige različitih formata gužvaju i oštećuju. Od oblika razmeštaja knjiga na policama zavisi kakvu će signaturu knjiga imati. Dodeljivanje signature: jedan naslov publikacije, više primeraka iste publikacije, više tomova iste publikacije i jedna edicija imaju jednu signaturu. Time obezbeđujemo da će se cela edicija naći na istoj polici. Svaka od tih pomenutih publikacija (primeraka) imaće poseban inventarni broj. 4 knjige Don Kihot – 1 signatura, ali 4 inventarna broja U inventarnoj knjizi ne sme biti nikakvih popravki i svaka ispravka mora biti upisana crvenom olovkom i mora biti potpisana. Najčešći obim inventarne knjige je 300-500 listova (dve naspramne strane). Njega određuje sama biblioteka. Naručivanje se obavlja preko Narodne


biblioteke Srbije ili Matice srpske. Na kraju svake inventarne knjige nalazi se traka sa pečatnim voskom na jemstveniku gde je utisnut pečat biblioteke. Ispod toga stoji da ta knjiga ima npr 300 listova , sa brojevima od...do...i koji vremenski period obuhvata. Lice koje je za to zaduženo ga overava. Otvaranja nove inventarne knjige u biblioteci, zavisno od veličine fonda, može biti sa nastavkom inventarnog broja od prethodne ili od početka. Svaka vrsta bibliotečke građe ima svoja pravila. Serijske publikacije u odnosu na monografske imaju specifičan oblik inventarisanja. Jedan naslov je jedna signatura, ali šta je sa inventarnim brojem? Jedan tom, odnosno, jedno godište je element za inventarisanje serijske publikacije. 1 inventarni broj = 1 tom Na primer, 3 meseca Politike ako se ukoriči to je 1 tom tj. 1 inventarni broj, a signatura je ista za celu serijsku publikaciju. Pored inventarne knjige vodi se posebna kartoteka periodike (propisuje Narodna biblioteka Srbije), to je format A5 (mala sveska) i na tom kartonu se upisuju sledeći podaci: Naslov, signatura, urednik, izdavač, mesto izdavanja, početna godina, adresa, telefon, i jedna tabela u kojoj je tačno po mesecima podeljena godina gde zapisujemo koje publikacije imamo. Tako uvek možemo znati šta nam nedostaje i tako možemo kompletirati fond. Bitno je da imamo rubriku NAPOMENE. U njoj možemo uneti podatak o eventualnom oštećenju, ili ako smo je otpisali, ako je izgubljena ili zamenjena novom. Važna je i rubrika CENA zbog godišnjeg finansijskog izveštaja. Ukoliko knjiga nije kupljena, već na drugi način dospela u fond, onda ćemo tu cenu knjige istaći u vidu prosečne vrednosti knjige koju daje Narodna biblioteka Srbije. Ako je stara i retka knjiga osniva se komisija koja joj određuje cenu. A strane knjige se preračunavaju iz svoje valute u domaću. Povez – tvrd, kožni, kimikron, prošaran, kartonski,... Popunjavanje inventarne knjige piše se jezikom kojim je pisana publikacija. -

Grupni inventar – osnovni element toga je bio račun a ne knjiga

- koliko je knjiga ukupno nabavljano; svaka grana nauke je imala svoju rubriku po naučnim oblastima.


8.predavanje

Organizacija biblioteka II

Obrada bibliotečke građe

Obrada bibliotečke građe ima više faza. Prava faza je:

Fizička obrada knjige

U okviru fizičke obrade evidentiramo svoje vlasništvo nad tom publikacijom i utvrđujemo njenu vezu sa inventarnom knjigom, katalogom i mestom u polici. Pored postupka pregledanja knjige radi utvrđivanja njene tehničke ispravnosti, rasecanja listova i ustanovljenja grešaka u knjizi (ne odštampani beli listovi, pogrešno odštampane strane i sl.) i njenog reklamiranja izdavaču ili knjižaru, postoji i postupak pečatanja knjige. Postoje dva pečata. Jedan četvrtast, koji se stavlja na poleđinu naslovne strane i jedan okrugao (1,5 do 2cm) koji se stavlja na početak svakog štampanog tabaka (1.,17., 33. strana) i na kraju poslednjeg teksta u knjizi (ispod teksta). Ovaj pečat se stavlja i na poleđinu tabli sa ilustracijama, koje mogu da budu numerisane ili kompletno ne numerisane. Položaj pečata može da bude na prelomu knjige (na unutrašnjim marginama) ili na desnom uglu neparnih strana tabaka. Ukoliko biblioteka ima samo četvrtasti pečat onda se na ta mesta stavlja samo gornji deo pečata sa nazivom biblioteke. Četvrtasti pečat sadrži sledeće podateke: naziv biblioteke (ili institucije, ukoliko je biblioteka u astavu), inventarni broj i signaturu. Taj pečat se stavlja tako da ne ošteti tekst ni na poleđini ni na naslovnoj strani. Lepljenje vinjete je treća faza fizčke obrade. Na nju se upisuje signatura i lepi se na gornji levi ugao knjige, napred ili pozadi ili na hrptu knjige. Kao zaštita knjige primenjije se plastificiranje knjige. U svetu se ona obavlja za svaku knjigu, dok kod nas to nije slučaj. Postavljanje džepa knjige i izrada kartona knjige takođe spada u fizičku obradu knjige. Džep knjige se lepi na prednju ili zadnju stranu knjige i u nju se umeće karton. Taj je karton ranije služio kao izvor podataka za ustanovljavanje spiskova peimeraka knjiga koji mogu da se odlože u depozit ili otpišu. Kada se završi fizička obrada knjige dolazi do Kvalitetne obrade građe tj. do uspostavljanja kataloga. Katalog je elementarni informacioni aparat svake biblioteke. Katalozi


pružaju tačnu sliku stanja o fondovima u biblioteci. Najčešća podelaje na formalne i sadržinske kataloge. Formalni katalozi podrazumevaju da je inicijalni ulaz – informacija o jednoj publikaciji u katalogu, neko spoljno obeležje: prezime i ime autora, podaci o godini ili mestu izdavanja ili podaci o signaturi. U formalne kataloge se ubrajaju: 1. Autorski katalog (inicijalni ulaz je prezime i ime autora), koji se još naziva alfabetski katalog, radi toga što se prezime autora slaže po nekom alfabetu (azbučni ili abecedni). Ovaj katalog se naziva i imenski katalog (ime je u odrednici). Postoji ovoliko različitih imena za ovaj katalog zato što u njemu kao odrednica pored toga što je to ime i prezime autora postoje i druge kategorije odrednica – naslov dela ili ime političko- teritorijalne jedinice ili kolektivno telo. S obzirom da nisu u pitanju autori u klasičnom smislu došlo se do naziva imenski. Najbezličnije ime koje se pod uticajem strane prakse, u mnogome uske, ušao u opticaj je alfabetski katalog. Primereniji nazivi za ovaj katalog je autorski ili imenski, jer alfabetski katalog može biti i predmetni (što objašnjava način ređanja kataloških listića koji u odrednici imaju predmet publikacije). Postoje još i: 2. Istorijski ili hronološki katalog – redosled odrednica prema godini izdanja. 3. Geografski katalog – prema mestu izdanja 4. Topografski katalog – prema signaturi. Topografski katalog ne postoji u svim bibliotekama. Odrednica je signatura. Postoji u NBS. Topografski katalog je veoma značajan katalog u procesu revizije i odlaganja u depozit. Smešten je uglavnom u blizini magacina i predstavljapriručno sredstvo radnicima u magacinu kao i bibliotekarima pri proveri podataka. Sadržinski katalozi

1. Predmetni 2. Stručni I jedan i drugi katalog ulaze u sadržinu publikacije i predstavljaju publikaciju prema predmetu odnosno prema naučnoj oblasti na koju se publikacija odnosi. Predmetni katalog koristi prirodni jezik formirajući sistem predmetnih odrednica i pododrednica. Stručni katalog koristi veštački jezik koji može biti zasnovan na cifarskom ili slovnom označavanju ili na njihovoj kombinaciji. I jedan i drugi katalog imaju utvrđeni sistem pravila, jer jedino na taj način mogu da se održe kao celina. Za predmetni katalog važan je tezaurus - kao sistem, skup, prihvaćenih pojmova za identifikaciju prihvaćenih pojmova i njihove veze sa neprihvaćenim pojmovima. Za formiranje tezaurusa potrebna je pomoć predmetnih stručnjaka. Ipak najkrući sistem pravila zahteva stručni odnosno sistematski katalog. On počiva na veštačkom jeziku i klasifikaciji ljudskih znanja kroz skup oznaka i simbola. Kod nas je u upotrebi u najvećem broju slučajeva UDK (prema zakonu bi trebalo da se svuda koristi).


Predmetni katalog je analitičan – ukazuje na predmet publikacije. Stručni katalog je sintetičan – ukazuje na naučnu oblast kojom se publikacija bavi.

Na razmeđi formalnih i sadržinskih kataloga je unakrsni katalog. Unakrsni katalog je nastao krajem 19. veka. Njegov inicijator je Čarl Ejmi Kater – američki bibliotekar, tvorac Katerove klasifikacije. Način na koji formira signaturu u prvi plan stavlja autora, ali iklasifikacionu oznaku i mesto knjige u polici. Takva signatura se zove Katerov znak. U unakrsnom katalogu postoje istovremeno viševrsne odrednice. To znači da se u katalogu mogu naći informacije bez obzira da li imamo podatak o autoru ili naslovu ili predmetu knjige. Odrednica je i autor i naslov i predmet knjige. Ovaj katalog je veoma informativan, ali i vrlo obiman i teško savladiv za održavanje i korišćenje. Razvijan je uglavnom u ameičkim bibliotekama, koje nikada nisu imale problema sa prostorom. U evropskom bibliotekarstvu ova praksa nikada nije prevladala tako da se ni kod nas to nije ustalilo.

Služba za obradu bibliotečke građe može biti orgnizovana tako da -

posebnu grupu čine bibliotekari koji se bave obradom publikacija za autorski katalog, a posebnu oni koji se bave predmetnim , a takođe posebno ni koji se bave stručnim katalogom. - ili kao novi oblik organizacije, koji je naosnovu prakse u Matici srpskoj prihvatila i NBS, tj. da jedan bibliotekar obrađuje knjigu za sve tri vrste kataloga (vrši formalnu, autorsku, predmetnu i stručnu obradu). Ovakav tip organizacije je pospešen time što se kranulo sa automatskom obradom podataka. Unakrsni katalog je preteča automatske obrade podataka i automatske baze podataka., gde je pretraživnje moguće preko različitih parametara.

Opredeljenje za određenu vrstu kataloga zavisi od potreba i zahteva korisnika. Osnovni cilj je zadovoljiti korisnika. Katalozi su posrednici između fonda i korisnika i fondova i zaposlenih.

Osim što su se suštinski menjali , katalozi su menjali i svoj fizički oblik (od zapisa na glinenim pličicama, papirusu, pergamentu i papiru ), prvo kao rukopisi, a kasnije kao štampani. Prvi štampani katalozi bili su u obliku knjige, da bi se u drugoj polovini 20. veka razvila praksa formiranja lisnog kataloga na zasebnim kataloškim listićima. Kataloški listić sredinom 20. veka dobija svoj standardni oblik – 7,5 x 12,5 cm.


Nakon lisnog kataloga razvili su se kardeks katalozi. To su katalozi u metalnim ormanima u kojima su kataloški listići većih dimenzija i nalaze se u plastičnim folijama, koje su naređane jedna na drugu. Takve kataloge koristila je NBS samo za periodične publikacije (zauzimali su manje mesta). Katalozi na mikrofilmu i mikrofišu su zauzimali najmanje prostora jer su nosili ogroman broj informacija, ali negaitivna osobin im je bila što za njihovo korušćenje treba posebna oprem , koja je skupa. Problem svih (štampanih i mikro kataloga) bio je što ih je bilo teško dopunjvati aktuelnim informacijama. Dopune se se morale naknadno štampati ili su eventualno pravljena kumulativna izdanja. Pozitivno je to što su bili pregledni i mogli sus e nositi kući. Lisni katalozi omogućvaju lako dopunjavane, ali su zahtevali prostorne kapacitete i njihova prenosivost nije bila moguća. Automatska obrada bibliotečke građe dovela je do formiranja elektronskih kataloga, čije pozitivne karakteristike su sada u prvom planu (uniformnost, univerzalnost i fleksibilnost).


9. PREDAVANJE

Organizacija biblioteka II

Ekonomska uloga biblioteka u savremenom društvu

Naviknuti smo da biblioteke posmatramo kao institucije kulture, obrazovanja i vaspitanja, kao neprofitne organizacije u čijem delovanju finansijski efekat ne postoji ni kao zametak ni kao rezultat njihovog delovanja. Biblioteke se posmatraju kao ustanove koje troše a ne prihoduju. Međutim, biblioteke omeđane s jedne strane pravnom regulativom, različitim standardima i smernicama, a sa druge strane potrebom za dostupnošću svojih fondova i informavcija o njima istovremeno odgovarajući na tradicionalne zahteve za smeštaj fonda i njihovu obradu, a sa druge na tehnološke izazove savremenog doba, ne mogu više da imaju tu kompoziciju da se ne tretiraju kao ustanove čija ekonomska uloga treba da bude prepoznata. U mnogim sredinama očekuje se od biblioteka da formiraju cene svojih usluga poput drugih profitnih organizacija, jer se biblioteke smatraju u procesu distribucije znanja nelojalnom konkurencijom radi toga što su njihove usluge besplatne. Sa novim odnosom prema biblioteci mora da se razvija i novi odnos prema zakonodavstvu, modelima finansiranja imajući uvek u vidu da biblioteke zapravo danas jesu jedan od najvećih kupaca i promotera skupih i vrednih baza podataka koje pojedinac može sebi priuštiti zalažući se za ideju da biblioteke, barem u našoj zemlji treba u što većoj meri da pružaju usluge korisnicima besplatno ili sa vrlo malim finansijskim potraživanjima. Treba uvek imati u vidu nizak stepen obrazovanosti naše populacije i vrlo nizak procenat fakultetski obvrazovanog kadra imajući u vidu da je projekat doživotnog obrazovanja sa jedne strane, i informacionog opismenjavanja sa druge strane pre svega na plećima biblioteka. Ipak biblioteke treba istovremeno postaviti tako da obezbede u uslovima tržišne ekonomije svoj opstanak. Teško da će to učiniti ukoliko zavise isključivo od dotiranja vladinih tela odgovarajućih ministarstava (kulture, nauke, obrazovanja, finansija) već se za opstanak biblioteka treba pobrinuti da se aktivira lobiranje državnih i lokalnih funkcionera, da se formiraju klubovi prijatelja biblioteka, da se za biblioteke zahtevaju određene subvencije, da se pronalaze tzv spoljni izvori finansiranja kao rezultat specifičnih usluga namenjenih privrednom (privatnom?) ili vladinom sektoru, da se formiraju liste usluga koje možda i nisu direktno predviđene kao usluge koje biblioteka treba da pruži. I sada već biblioteke imaju svoje modele za prihodovanje, a oni se mogu razvijati i više. U javnim bibliotekama, na primer, i prema Pulmanovim smernicama o prihodovanju biblioteka u onome krugu njenih ličnih finansija ostvaruje se preko: naplata članarina (3 dana, pola godine, cela godina);drugi model je naplata za iznajmljivanje različitih materijala (u univerzitetskim bibliotekama iznajmljivanje lap top-ova); još jedan vid prihodovanja je prodaja knjiga koje su otpisane ili su biblioteci poklonjene ali ih ona ne može zadržati; naplata za fotokopiranje ili za ispise sa računara; različite kazne za prekoračenje rokova, razvijanje izdavačke delatnosti i


prodaja publikacija, posredovanje u prodaji udžbeničkih knjiga, prodaja različitih publikacija sa zavičajnom tematikom, prihodovanje za korišćenje Interneta ili baza podataka. Naplata za međubibliotečku pozajmicu – pozajmica bibliotečkih fondova na određeno vreme (3 nedelje) od druge biblioteke ukoliko naša biblioteka tu knjigu ne poseduje. U tom slučaju je biblioteka odgovorna za tu knjigu jer je ona pozajmila. Naša najbolja biblioteka koja ima bibliotečku pozajmicu je Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković. Kakvo je stanje kod nas? U našim bibliotekama svi ovi projekti su prepoznati, ali sasvim mali broj njih se sprovodi u praksi. Biblioteke uglavnom zavise od budžetskih sredstava, pri čemu su sopstvena sredstva jako skromna i nezapažena. Niti je ukupna nabavka sa budžetom zadovoljavajuća, a još manje su sredstva koja biblioteka sama prihoduje dovoljna. Analizama poslovanja biblioteka se uglavnom bave matična odeljenja biblioteka. Naše biblioteke su sasvim daleko od toga da potrebe korisnika usmeravaju na njihovo delovanje. Za sad kod nas nema biblioteke koja vrši istraživanja o profilu stanovništva, verskom opredeljenju, obrazovanju. Javna biblioteka u Torontu pravi redovna etička ispitivanja na godišnjem nivou. Poseduje kartu za svaku nacionalnu manjinu ma koliko ona bila mala. Iz toga proističe prihod i stabilnost. Formiranje centara za profesionalnu edukaciju stanovništva; prepoznajemo interesovanja osoba (korisnika ili budućih korisnika biblioteke). Posebna služba u biblioteci vodi o ovome računa. Svaka vrsta fonda ima svoje korisnike. Koje veštine su potrebne bibliotekaru? Analitičke, sposobnost kritičkog mišljenja, uviđanja i rešavanja problema, sposobnost komuniciranja sa svima (javnošću, političarima), sposobnost privlačenja političke pažnje i javnosti, sposobnost za definisanje projekta i pronalaženje izvora finansiranja. Autorska prava – značaj autorskih prava u korišćenju biblioteka -

Povezuje biblioteku direktno sa autorom; on ima povratnu informaciju o tome koliko se koristi njegova publikacija i ima izvesnu finansijsku korist od toga.

(Preporuka – pročitati ’’Knjiga’’ i ’’Biblioteka’’, Zoran Živković)


Organizacija biblioteka 2  

bekeške studenata sa predavanja tokom 2007/2008 godine