Page 1

Predavanja koja se ovde nalaze su beleške studenata, a ne zvanična i nikako se nemojte oslanjati samo na njih. Nisu sređena hronološki.


Istorija knjige i biblioteka 1 Predavanja iz 2007/08.godine Bibliotekarstvo


Istorija knjige i biblioteka – prvi semestar - predavanja iz školske 2007/08. Gutenbergova štamparija

Početkom 15 veka u Evropi je , na više mesta istovremeno, postojalo Pored Gutenberga postoje još neki inovatori kao što su : Lorens Janson – radio je u Harlemu Prokop Valdvogel – radio je u Pragu Pamfilio Kastaldi – koji je radio u Veneciji Johan Genoflejš – poreklom je iz plemićke porodice von Gutenberg. U vreme kada je on živeo od porodičnog bogatstva ove porodice nije ostalo ništa. Već je i njegov otac kuburio s novcem i bio je zanatlija – zlatar. I sam Gutenberg se bavio istim zanatom. Godina njegovog rođenja nije tačno utvrđena. A raspon mogućih godina u kojoj je rođen je prilično velik, od 1397 – 1400. godine, čak postoji podatak da je možda rođen i 1394. godine. U svakom slučaju rodio se u poslednjoj deceniji 14.veka. A podataka o prvim decenijama njegovog života su nam i dalje nepoznate. Majnc, u kom je Gutenberg rođen, bio je jedno od najvećih gradova u Evropi, imao je blizu 6000 stanovnika, veoma razvijenu trgovinu i bio je evropski centar zlatarstva. Kako se nalazi na reci, imao je i dobre trgovačke veze sa drugim gradovima. U vreme Gutenbergovog rođenja postojalo je veoma moćno esnavsko udruženje zlatara kom je pripadao i njegov otac. Oko 1430. godine Gutenberg se sklonio Strazbur nakon sukoba zlatarskih radnika i lokalnih feudalaca i počeo tajno da se bavi štampanjem. A 1448. godine ponovo boravi u majncu. Oko 1450-51. pozajmljuje novac od lokalnog bogataša Johana Fusta radi nastavka svog istraživanja. Klučne godine za njegov izum bile su 1450-55. jer su se baš u to vrem sve kockice sklopile, uspeo je da reši sve probleme na koje je u istraživanjima nailazio i postiga je da njegova rešenja deluju i to sva odjednom. Nov način štampanja bilo je štampanje pojedinačnih pokretnih slova. Za izradu tih slova bili su potrebni kalupi, a za štampanje odgovarajuća štamparska presa. I mastilo je moralo biti drugašije – na uljnoj bazi. Tako da se može reći da se njegov izum ustvari sastojao od niza malih izuma. U tih narednih 5 godina usavršio je tehniku štampanja i i zradio je jednu od najlepših knjiga sveta. Bila je to

Biblija u 42 retka.

Radio ju je od 1452 godune, a radovi su trajali više od tri pune godine, sve do 1455. Tada se pojavila u 190-200 primeraka. Biblija je štampana u dve sveske folio formata. Folio format je ujedno bio i standardna veličina za prve štampane knjige (inkunabale). Obe knjige su ukupno imale 1280 strana. Sam tekst je štampan (pisan) u 2 stupca i to u 42 reda. Nemaju sve strane 42 reda, neke imaju 40 neke 41 red ali je gro teksta napisamo u 2 stupca i u 42 reda.Izuzetno podseća na rukopisnu knjigu. Ideal samog Gutenberga je i bio da podražava rukopisnu kjigu i veoma se trudio da u tome i uspe. Inkunabule su ustvari bile kombinacija štampane i pukom rađene knjige. Sam tekst je bio odštampan, ali su ukrasi u njoj rađeni rukom (vinjete, zastavice, naslovi...) Biblija je pisana goticom. Tekst biblije počinje uobičajenim rečima karakterističnim za dotadašnju rukopisnu knjigu INCIPIT / INCIPIT HIK i pisana je na


latinskom jeziku.. Danas u svetu postoji nekoliko desetinasačuvanih primeraka. Jedan deo tih sačuvanih ljiga je na pergamentu, a jedan je na papiru. Kako je papir kao materijal za pisanje manje trajan tako su i primerci ove biblije na toj podlozi u lošijem stanju i manje potpuni. Od četrdesetak preostalih na papiru su samo 2 kompletne biblije, a od 16 do danas sačuvanih primeraka na pergamentu tri su potpuna. Od ta tri jedan se danas čuva u vatikanskoj biblioteci, drugi u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, a treća je u privatnom vlasništvu u Švjcarskoj Renesansne vojvode nisu cenile štampanu knjigu. Samu štampu su smatrale primitivnom, varvarskom, čak su na nju gledale kao na stvar lošeg ukusa. Još pre izdanja biblije 1954. godine Gutenberg je počeo izradu Turskog kalendara i ona je zvanično prva knjiga izašla iz Gutenbergove štamparije. Svaki mesec u ovoj knjizi počinje pesmom, zatim sledi spisak praznika, zatim slede spisak vašara, objašnjenja običaja, pa i spisak poučnih stvari. Bila je to jedna jednostavna i jeftina knjiga namenjena svakodnevnom životu.. Za nas je značajan i intersantan decembar mesec gde se u pesmi spominju Srbi. Bio je to poziv zapadnoj Evropi da pritekne u pomoć Srbiji koja je još uvek odolevala turskim osvajačima. 1453. godine pala je Vizantija, a 1459 i Srbija je pala pod Tursku vlast. Ova knjiga se zove turski kalendar jer predstavlja poziv za odbranu od turaka i ukazuje na opsanost od njih.. Kada je završio sa štampanjem Kalendara i Biblije Gutenberg je došao u sukob sa Fustom od kog je pozajmio novac za svoja istraživanja. Fusta nisu intereresovale umetničke knjige, već brza zarada pa kako Gutenberg nije mogao da muvrati novac, Fust ga je tužio i presuda koja je izrečena obavezivala je gutenberga da preda štampariju i sv primerka biblioteke Fustu. Tako da je u plodovima Gutenbergovog rada uživao Fust i tako se dodatno obogatio. O životu Gutenberga zna se veoma malo, a i to što se zna u najvećem broju slučajeva je i raznih tužbi koje su protiv njega podizali drugi i koje je on protiv drugih podizao. Posle gubitka kompletne imovine Gutenberg odlazi Bamberi, na dvor vojvode od Bamberije. Nastavio je tamo sa izdavaštvom i između ostalog štampa KATOLIKON – zbornik poučnih tekstova za uvođenje u katoličku crkvu. DONATU – gramatiku – vrlo skromno delo.. Umro je 1468. godine u potpunoj bedi. A za godinu njegove smrti zna se jer je na jednoj knjizi nađena zabeleška o tome. Inkunabule su prve štampane knjige od Gutenbergovog početka do 1500. kad je štamparija još bila u povoju (in cunabulis - u kolevci). Štamparije su veoma važne za opštu i nacionalnu kulturu, a trijumf štampane knjige izaziva trijumf nacionalnih jezika. One su bile dobar predložak za brojna izdanja u XVI. i kasnijim vekovima; svojom su se izuzetnom lepotom nametnule kao uzorak prema kom teže kasniji štampari; svedoče o visokom stepenu kulture u pojedinim krajevima i o potrebi obrazovanja tamo gde su se inkunabule čuvale i očuvale, a posebno svedoče o visokom umeću prvih majstora te umetnosti. Gutenbergovim pronalaskom - umnožavanjem knjiga pokretnim slovima - okrenuta je nova stranica u istoriji čovečanstva; svet je iz srednjega veka stupio u novi vek. Fust koji je preuzeo štampariju napredovao je sjajno i sam je vodio finansije, a za majstora u štampariji postavio je bivšeg Gutenbergovog učenika Petera Šefera. Peteru Šeferu je poverio poslove štampanja i oženio ga svojom ćerkom.Izdanje Psaltira iz 1457. godine mnogi smatraju najlepšom inkunabulom ikada napravljenom.


Prva štampane knjige nastale tako da u potpunosti podražavaju rukopisnu knjigu srednjeg veka. Inkunabule su knjige nastale u prvih 50 godina od pojave štampe pa do 31. marta 1501. godine. Inkunabula znaci knjiga u povoju. U tih 50 godina štamparstvo se raširilo po Evropi. Prve štamparije nastale posle Gutenbergove otvraju se u Nemačkim gradovima: !460. u Strazburu, U Bamberi postoji od pre 1466. godine. Misli se da je Gutenbergova biblija u 36 redova štampana 1460 baš u štampariji u Bamberi. U Kelnu je otvorwna štamparija 1466. Keln će ujedno postati ogroman Štamparski cntar sa 30 štamparija koliko će imati na kraju veka (15.). 1468. godine u Auksburgu. 1473. u Ulumu, a 1481. u Lajpcigu. Štamparstvo se dalje širi i po Italiji. Kod Rima u manastiru Subijan otvorena je prva štamparija 1465. godine 1469. u .....................štamparija u Veneciji. Venecija od Pojave štampe postaje veliki centar i od nemaca preuzima ulogu centra štamparstva. Do kraja 15. veka u ovom gradu radilo je 150 štamparija. U Bolonji je otvorena štamparija 1470. Postoje proračuni da je na tlu Evrope u poslednjih 50 godina 15. veka radilo 100 štamparija. Broj knjiga štampan u tom periodu je zaista ogroman. Uobičajen tiraž tadašnjih izdanja bio je oko 200 primeraka, a tiraži biblije kretali su se od 800 – 1000 primeraka. Na tlu Evrope nastalo je preko 40 000 naslova, a ukupan broj štampanih primeraka bio je između 15 i 20 miliona. (proizvodnja rukopisnih knjiga je neuoporedivo sporija irada 20 knjiga trajala je više godina.). Cena štampane knjige pada krajem 15 veka jer je tržište bilo preplavljeno. Italijan iz Venecije Aldo Manucije rodio se 1449 umro 1519. godine. Oko 1488 godine došao je u Veneciju i prvo radio kao pomoćnik u jednoj štampariji dok se nije osamostalio i prikupio dovoljno sredstva da otvori svoju, privatnu štampariju. Prva knjiga koja je štampana u njegovoj štampariji izašla je 1495. godine. Bila je to gramatika grčkog jezika, čiji autor je bio Konstantin Laskaris. Izazvao je pravi bum ovom knjigom štampanom u formatu osmine (naša rimska jedinica ). Uveo je osminu kao legitimni format knjige kao i kartonski povez. Sve to ju je činilo lakom, jeftinijom i pogodnijom za nošenje. ( Inkunabule su u bile knjige folio formata, sa debelim i tvrdim koricama, sa kopčama i sa klinovima koji su sprečavali da knjiga dok se čita direktno leži na podlozi.) KNJIGA ALDINA – oznaka za štampanu knjigu formata osmine u kartonskom povezu. Sve ove njene osobine činile su je dostupnim širokim slojevima stanovništva. Izdanja Alda Manucija se štampala su se u 1 000 primeraka. Pismo kojim su njegova dela pisana je kurzivna humanistika humanistika (poznata pod nazivom ITALIKA) – oblo minuskulno iskošeneo pismo. I kod nas se za ovu vrstu slova kaže italik. Papir njegovih publikacija ima svoj prepozntljiv filigran (vodeni znak), sidro sa delfinom. Ostvario je veliku produkciju sa preko 500 izdanja knjiga i sa tolikim tiražem uticao na povećanje pismenosti i širenje humanizma. Izdavao je Aristotelova, Platonova, Herodotova dela kao i dela mnogih drugih učenih ljudi tog vremena. Nakon smrti njegov sin je pokušao štampariju da prenese u Rim, ali bez nekog uspeha. Kasnije je Aldov unuk štampariju ponovo vratio u veneciju i ona je još nekoliko generacija bila u vlasištvu njegovih naslednika ali nikada nije radila tako uspešno kao onda kada ju je vodio sam Aldo Manucije.

Ksilografska knjiga je u hronološkom nizu bila u upotrebi od 3. decenije 14. veka do kraja 14.veka. Ova vrsta knjige nastala je štampanjem pomoću drvoreza. Preko izdubljenog crteža na drvenoj pločici nanosila se boja, a potom se crtež utiskivanjem nanosio na hartiju. Ksilografska knjiga smenila je prethodnu srednjevekovnu rukopisnu knjigu i samo je prethodila štampanoj knjizi. Listovi su ovom


tehnikom štampani samo s jedne strane, a svaki list takve knjige dobija se lepljenjem po dva ovakvo dobijena otiska. Tako da se ovakve knjige zovu i blok-knjige. A od kraja 14. veka pa sve do 19. veka knjiga je štampana po principu štampanja pojedinačnih pokretnih slova, kakav je započet u Gutenbergovoj štampariji Današnjim načinom štampanja za jedan


Knjiga od XVI do XVIII veka

Okvir reformacije/ nastavak predavanja

U Evropi nastaje procvat stamparstva. Knjiga nije vise samo za bogate vec I za gradjnjske I siromasnije slojeve. Pocetkom 15 veka je oko 5 posto pismeno u Evropi, dok je pocetkom 15 veka bilo svega 1 posto. Porast pismenosti je posledica pojavljuvanja knjiga na narodnim jezicima, nije skupa I format joj je dzepni – Aldine – knjige za narod. Stampani tekst postaje medij masovne komunikacije, pismeni ljudi sve lakse prenose informacije onim nepismenima, pa se na taj nacin viose primenjuje I prenosenje usmenim putem. Stampani tekst je informacija o aktuelnim dogadjajima, politickim dogadjajima. Evropa je prekrivena raznim vrstana stampanih publikacija, razlicitog sadrzaja. To su almanasi, godisnjaci, kalendari. U 16 I 17 veku pojavljuju se prve novine I cvasopisi I prva naucna izdanja (u 17 veku se osnivaju naucne institucije).

U doba renesanse jedna osoba se bavila I izdavastvom I stampanjem. Pocetkom 16 veka se prvi put javljaju ljudi koji nemaju stamparije, ali rade na pripremi izdanja I onda salju pripremljene rukopise na stampu. Anton Koberger je najveci nemacki stampar 16 veka. On 1470. otvara stampariju I poznat je po tome sto je pokrivao citav proces (proizvodio papir, stampao na 20 presa, I imao svoje knjizare u parizu, Londonu, Becu, Milanu..) Nadalje se ove delatnosti odvajaju. Izdavastvo se u 16 veku odvaja od stamparstva I postaje elitna grana. Izdavaci sve vise uticu I na interesovanje trzista.

Situacija u zemljama Evrope (knjizarstvo)

Nemacka, 1519 M….. Loter u Viterbergu otvara stampariju da podrzi ideje Martina Lutera. Narednih godina on objavljuje sva Luterova dela. Veoma se obogatio. 1520 godine stampa Luterov tekst “Hriscansko plemstvo nemackom narodu”? u 4.000 primeraka, a narednih 5 godina stampa ih u jos 16 izdanja.

Italija, Nakon Alda Manucija njegov unuk nastavlja da drzi njegovu stampariju. Aldo mladji preselio se u Rim I tamo otvorio stampariju 1651.


U Vatikanu je takodje otvorena stamparija 1559. To je zvanicna vatikanska stamparija-Stamparija Vatikana (?) 1626 u Vatikanu je otvorena stamparija “konggregacija za propagandu vere”. Uvedeno je misionarenje u katolicku crkvu. (ove podatke proveriti). U 18 veku ona je namocnije stamparija u Evropi. Za misionarenje je bila potrebna literatura na raznim jezicima pa je stamparija posedovala razne tipove slova, preko 20 izvan evropskih tipova slova.

U 18 veku u parmi Djan Batista Bodoni – stampar I pisac prve evropske knjige iz oblasti stampe : Topografski prirucnik, 1788 objavljena, pa onda i 1818.

Francuska, Prva polovina 16 veka se smatra zlatnim dobom francuskog stamparstva. Porodica Estijen(?) je poznata u stamparstvu. Ipak u 17 veku pariz nije ni priblizno tako mocan stamparski centar kao u 16 veku iz razloga sto su kraljev apsolutizam I cenzura Strogi. Do polovine 18 veka kralj I njegovi cenzori ogranicili su stamparije na grad Pariz. Postojala je kraljevska stamparija u Luvru I cenzura je bila veoma stroga. Doneta je “Kraljevska naredba o poslovanju knjizara I stampara”, 1686. Kralj je sve kontrolisao, imenovani su I kraljevski cenzori. Stamparije su bile pod nadzorom(36 u parizu).

Holandija Od pocetka 16 veka Holandija je ekonomski izuzetno jaka, I jedna od najliberalnijih zemalja.Katolici I protestanti zajedno zive. Atmosfera je tolerantna, cenzura je blaga. Bogati ljudi ulazu u umetnost I nauku. Nobe ideje rado se prihvataju. To je I zlatni vek izdavastva I stamparija u Holandiji. Antferpen je centar stamparstva I najbogatiji grad Evrope. Plantin dolazi u Antferpen I pocinje karijeru izdavaca I stampara. Stampa sve, rimske klasike, biblije, nova izdanja…Za 34 godine objavio je 2000 naslova. Oko 59 naslova godisnje. Knjige su namenjene citaocima u Holandiji ali I sirom Evrope. Imao je oko 30 tak presa. Imao je 5 cerki I nije imao muskog naslednika, pa je jednom od segrta dao ruku svoje cerke I zavestao mu stampariju. To je bio Jan Moretus. Od njega krece dalji razvoj ove izdavacke kuce. Poslednji potomak ove kuce prodao je svoje prezime gradu Antferpenu 1876. Kuca Plantin-Moretus znaci je radila od 1549 do 1876.

Konkurentska firma bila je bila Elzevir- Lodovik Elzevir. On 1583 u Lajdenu(?) osniva stampariju.Tokom 17 veka dozivljava procvat. Imao je 4 sina I svi su ostali stampari. Dvojica su vodila njegovu firmu a ostali su se odselili I osnovali svoje firme. Predstavnistva su imali u Londonu, Perudji, Frankfurtu. Poslednji


clanm Elzevira umro je 1712 godine. Sa njime je ugaseno ovo preduzece. Knjige koje su stampali bile su dobrog kvaliteta ali jeftine ( knjiga 500 strana kostala je 1 gulden). Knjige su bile kvalitetene aline raskosne, zato su bile dostupne. Knjige ove stamparije populrano se zovu elzevite. Biblioteka Matice srpske se moze pohvaliti da ima 49 primeraka knjiga iz ove stamparije.

Krajem 19 veka jedan mladi stampar je otkupio pravo na ovo ime I poceo da se bavi izsavastvom udzbenika. Onda je firma razgranao na SAD, VB, Japan‌I krenuo je sa mikrofilmovanjem I elektronskim izdavastvom.

Knjizarstvo

Od 16 veka ogroman broj publikacija u evropi je trebalo prodati. Jedan od nacina je bi8la I komisiona prodaja ..putem putujucih trgovaca. Oni su nosili knjge razlicitih izdavaca.

Profesionalni knjizari sa radnjama , bavili su se koricenjem knjiga, prodajomj papaira, mastila I sl. U 17 veku ove radnje prerastaju u razradjene knjizarske mreze. Knjizari objavljuju kataloge sa podacima o knjigama koje prodaju. Pojavljuje se ideja o sajmovima knjiga.

Sajmovi knjiga

Organizuju se u najvecim gradovima Evrope: Frankfurt, Lajpcig, Augzburg. U Frankfurtu se 1494 godine otvara prvi sajam(vreme inkunabula). Tokom 16 veka ovaj sajam se odrzava dva puta godisnje. Tu se sklapaju poslovi, ugovori o prodaji I dele katalozi (izdavaci se srecu). Od 1567 do 1750 redovno izlaze katalozi frahfurtskog sajma. Objavljuje ih Georg Viler. 1589. godine katalog izlazi kao zvanicna publikacija frankfurtskog sajma. Iz tih kataloga vidimo da je izlagao veoma veliki broj izdavaca- 14700 nemackih izdavaca. Sajam je medjunarodni od osnivanja. Atmosfera je podsecala na atinski forum iz zlatnog doba antickih drzava.

Lajpciski sajam (16. bek) je samo nemacki sajam. Popularnost sajmova opada pocetkom 17 veka zbog verskih ratova koji potresaju Nemacku.


Oba sajma dozivljavaju krizu I scode se na sajmove regionalnog karaktera. Gase se na kraju 17 veka.

Frankfurtski sajam je obnovljen 1949. Danas je to najveca sajamska manifestacija. Karakter mu nije prodajni, vec je namenjen prvenstveno sklapanju ugovora.

Brok I Rokoko, 17 i 18 vek (pretposlednje pitanje)

Narodni jezici su sve prisutniji. Opada prodaja verskih knjiga, a svetovne se sve vise prodaju ( laka ili poucna literatura, medicinska uputstva, saveti iz higijene , pseudoistorijske knjige, astronomske knjige).

Knjiga “Pohvala ludosti� od Erazma Roterdamskog stampa se u Bazelu u 1800 primeraka , a dozivela je jos 27 izdanja. Plantin je nudio svima nagradu koji nadju stamparsku gresku u njegovim knjigama (izlozene u auli Lajdenskog univerziteta?)

Naslovna stranica se ustalila u 16 veku. U njoj se javlja ime autora, naslov kn jige, mesto izdanja, stampara I godinu izdanja. Tu se nalazi I znak stampara- simbol. Knjiga 16 veka dobija paginaciju I kolofon.

Ex libris je oznaka vlasnistva na unutrasnjoj strani korice. Od 16 veka se trazi I privilegija za stampanje. Ne moze svako da dobije dozvolu za stampanje. Dozvola se daje na 10, 20, 30 godina.

Forma brosure u kojima se objavljuju pojedini dogadjaji je do tri autorska tabaka (ne vise od 49 strana). Almanasi I kalendari su poucni I zabavni. Kalendari su donosili kalendar za tu godinu sa svetima sta se kada radi u ioje doba godine.. Almanasi su imali I knjizevne tekstove. Tekstove o naucnim dostignucima, popularno napisane.To je tokom 16 I 17 veka izuzetno popularno.


Novine I casopisi osvajaju tadasnju Evropu, narocito sa pojavom stampe.U Nemackoj prve novine izlaze krajem 16 veka. Nemaju redovnu periodicnost. 1660 godine izlaze prve novine u Lajpcigu- Timoteus Riš koje izlaze pune dve godine. 1702 godine nekoliko naslova Dejli kurant, Irving post, The night post_?

U 18 veku javljaju se prvi casopisi – Žurnal de savon – naučni časopis. Uredjivao ga je Deni de Salo / član parlamenta. Iylayio je jednom nedeljno, a kasnije na 15 dana. Donosi vesti o naučnim otkrićima, kritičke osvrte na naučne publikacije. Oko ovog časopisa se okupljaju naučni radnici. Dobro je fdinansiran. Časopisi postaju veoma popularni. Dnevni i stručni istorijski, geografski... Na nemačkom govornom području bilo je 260 nalova.


Drugo predavanje iz istorije knjige i biblioteka II

14. FEBRUAR 2008.

KNJIGE U DOBA PROSVETITELJSTVA Ljudi su oduvek želeli da popišu sve ono što je napisano, pa se najraniji katalozi i popisi knjiga

javljaju kada i prva biblioteke. Najranija bibliografija javlja se u

Aleksandrijskoj biblioteci. Bile su to Kalamahove Pinakes (Tablice). Međutim prvi priručnici i referensna građa javljaju se u Evropi tek u 17. veku. Pod referensnom zbirkom podrazumevaju se leksikoni, štampani katalozi, enciklopedije, rečnici, Wikipedia... Rečnike, leksikone i enciklopedije pišu ljudi koji su izuzetno kompetentni za određene oblasti znanja. Sredinom 17 veka, tačnije 1674. godine, francuz Luj Moreri je pokušao da napiše Istorijsku enciklopediju (rečnik)..................... Nemačka Godine 1732. nemac Johan Hajnrih Cedler počeo je da objavljuje svoj leksikon SVETSKI LEKSIKON NAUKA I UMETNOSTI. Ovu publikaciju izdavaće naredne 22 godine sve do 1754. godine kada će biti objavljeno kompletno izdanje od 64 sveske folio formata. Cedler je pokušao da obuhvati celokupno ljudsko znanje iz različitih oblasti nauka i umetnosti Francuska Najveći poduhvat na polju objavljivanja enciklopedija predstavlja poznata francuska enciklopedija ENCIKLOPEDIJA ILI REČNIK NAUKE, UMETNOSTI I DRUŠTVA. Njen ustaljeni naziv kod nas je VELIKA ENCIKLOPEDIJA NAUKE. Ova enciklopedija je počela da izlazi 1751. godine, a njeno izlaženje je završeno 1780. godine. Kada je završeno kompletno izdanje sastojalo se od 17 svezaka folio formata teksta različitih odrednica, 11 folio svezaka koje su sadržale bakrorezne ilustracije na određenu temu, 5 saplemenata (dodatnih svezaka sa dopunama, koje su za određene, postojeće odrednice, naknadno sačinjene) i 2 sveske registra. Ukupno je bilo 35 tomova folio formata. Ovih pet dodatnih svezaka su dokaz da su se još u doba prosvetiteljstva mnogi podaci u naukama veoma brzo menjali. Cenzura je u Francuskoj bila izuzetno stroga kao verska tako i politička. Smatralo se da je način prikazivanja u enciklopediji veoma slobodouman pa se i ova publikacija našla


na udaru cenzure. Kako je izlazila, tom po tom, tako je bila i zabranjivana. Danas se zna za 78 saradnika koji su u različitim segmentima učestvovali u izradi ove enciklopedije. Bilo je oko pedesetak autora teksta , a ostali su radili na ilustrovanju, pripremi i ostalim poslovima. Didro i Dalamber bili su najznačajniji ljudi koji su učestvovali u izradi enciklopedije, ali treba istaći da oni nisu jedini I da su mnoge odrednice su pisali i drugi veoma cenjeni i poznate ličnosti kao što su Volter, Ruso, Monteskje. Uprkos zabrani autori su uspeli da izvedu projekat do kraja. Do novca za štampanje su upevali da dođu postupkom prenumeracije.

Prenumeracija podrazumeva prikupljanje

priloga od ljudi koji su zainteresovani za buduća izdanja. Prikupljanjem novca na ovaj način dolazilo se do sredstava neophodnih za štampanje sledećih tomova. Svi prenumeranti su posle štampanja određenog toma dobijali po jedan primerak. U 19. veku je u Srbiji postojala velika želja , čak je bilo i pitanje časti i prestiža da se nečije ime nađe u spisku prenumeranata.

Iako je bila zabranjivana

štampano je 24 900 kompleta. Veliku pomoć u

objavljivanju pružila je enklava francuskog govornog područja (današnja francuska enklava u Švajcarskoj) naročito gradovi Lozana, Bern i Ženeva. Bili su to gradovi u kojima je enciklopedija brzo preštampavana i prodavana po Evropi. Bio je to nov period u istoriji društva sa racionalističkim pogledom na svet. Prosvetiteljstvo je proklamovalo čovekovu ličnu slobodu i građansku jednakost kao najviše vrednosti, zatim pravo čoveka na kritičko mišljenje o religiji i politici i proglasilo razum vrhovnim sudijom u svemu, smatrajući ga osnovnom pokretačkom snagom istorije. Prosvetiteljstvo obuhvata ceo 18. vek, ali su filozofske pripreme za njega izvršene još 17. veku, a odjeci prosvetiteljskih ideja su u nekim zemljama s kasnijim književnim razvitkom (kao što je slučaj i s našom zemljom) trajali još do sredine 19. veka. U Francuskoj je Luj XIV u vreme izlaženja enciklopedije bio apsolutni monarh i državom je vladao pune 72 godine. Počeci njegove vladavine obuhvataju period kada je francuska bila izuzetno napredna i kada je pokret prosvetiteljstva u začetku. Ali je zato priod 3. četvrtine 18. veka vreme kada dolazi do pobuna kmetova i mlade gradjanske klase. Pokret prosvetiteljstva ostavlja veliki uticaj na narod u kom se javlja slobodarski duh, koji će kulminirati Francuskom revolucijom 1789. godine. Ali kao i mnoge druge revolucije i ovde je dolazilo do smena revolucionarnih vođa , krvavih sukoba, a


završila se Napoleonovim ratovima i osvajanjima pod parolom da strane sile podržavaju monarhiju i da je to jedini način da im se nova vlast suprotstavi, kao i činjenicom da je svog naslednika proglasio kraljem. Engleska U 18. veku počela je da izlazi i procvat doživela ENCIKLOPEDIJA BRITANIKA. To je enciklopedija koja je svoje 1. izdanje zaokružila sedamdesetih godina 18. veka, 1771. godine. To prvo izdanje bilo je u 3 sveske , da bi danas u toku bilo njeno 15. izdanje. Prvi put je štampana u Edinburgu (to je prvo izdanje u 3 toma) i odmah je doživela veliku popularnost među savremenicima. Već 3. izdanje završeno 1801. godine imalo je 20 tomova. Današnje 15. izdanje ima 32 toma. Najnovije izdanje ima

i svoju elektronsku verziju.

Smatra se da će ovo 15. izdanje biti poslednje štampano izdanje, a da će sledeće verzije izlaziti samo u elektronskoj formi. Pravo na objavljivanje Enciklopedije Britanike, početkom 20. veka, otkupili su Amerikanci, pa je središte objavljivanja, danas, u New Yorku. Sadašnji vlasnik postavlja direktora Enciklopedije Britanike, a on bira urednike za određene oblasti znanja.

ČITALAČKA UDRUŽENJA Tokom Francuske revolucije a i nakon nje pojavljuju se razne novine i časopisi. Od 1789. godine do 1800. u Francuskoj izlazi 1350 naslova novina. Novine su i tada, kao i sada, bile moćno sredstvo obaveštavanja naroda o aktuelnim događajima, i moćno sredstvo kojim se uticalo na javno mnjenje. I tokom revolucije kao i u vreme Napoleonovih osvajačkih ratova postojala je veoma stroga cenzura, koja je ukinuta u Francuskoj tek 1888. godine. Mada je 1789. godine deklaracijom proklamovana sloboda građana, cencura je i dalje postojala. Neka od dela koja su bila zabranjivana su i Cveće zla Šarla Bodlera, Floberova

Madam Bovoar , Stendalov roman Crveno i crno (Le Rouge et le Noir), kao i mnogi drugi. Godine 1949. crkva izdaje svoj poslednji indeks zabranjenih knjiga. U Parizu je 1803. godine štampano 36 000 primeraka dnevnih novina, a sa ublažavanjem cenzure i rastom broja pismenih ljudi rastao je i broj čitalaca dnevnih novina, tako da je 1870. godine u Parizu, dnevno prodavano i do 1 000 000 primeraka novina. Kako se povećavao broj čitalaca, tako se menjao i način čitanja. I dok je u Srednjem veku broj čitalaca bio izuzetno mali, a i broj knjiga koje su posedovali bio je mali, pa se


jedno delo čitali u više navrata. U Francuskoj u 18. i 19. veku takva vrsta čitanja gotov da nije ni postojala. Broj pismenih je neuporedivo veći (gotov da je ¾ stanovnika bilo pismeno), a dnevne novine se po pravilu ne čitaju u osami, već se u kafanama vrši čitanje za grupu ljudi, da bi se posle čitanja najnovijih vesti i lake literature, razvijala diskusija i polemika o pročitanom tekstu. Na taj način se stvarao javni stav o određenim problemima. Posle Francuske revolucije u nekim zemljama, pre svega u Francuskoj i Nemačkoj proklamovano je obavezno osnovno obrazovanje za decu između 9 i 13 godina, koje su roditelji bili u obavezi da školuju. To je dovelo do opismenjavanja velikog broja ljudi i formiranja pismenog građanskog sloja koji je imao potrebu za knjigom i čitanjem. U tom periodu se javlja ideja o otvaranju biblioteka. Tu će potrebu iskazati mlada građanska klasa širom evrope i pokušaće od biblioteke da stvori živo mesto susretanja. Dolazi do formiranja čitalačkih udruženja ( udruženja za čitanje) gde bi se od članarine, koju bi plaćali članovi udruženja, kupovale novine, časopisi, pa i knjige, koje bi odgovarale ukusima mlade građanske klase. Francuska U francuskoj ova udruženja su dobila naziv Književni saloni. Prvi je otvoren u Arasu 1736. godine, zatim u Klermon-Feranu 1747. godine, u Bezansonu 1753. godine, a u Prizu 1759. godine. U vreme Francuske revolucije polet i entuzijazam za otvaranje ovakvih književnih salina bio je najveći. Bila su to mesta političkih debata i mnogobrojnih tribina. Krajem 18. veka, kao posledica vođenja ovakvih političkih debata, izvršena je i izvesna politička i stranačka podela među čitaocima. U Francuskoj su ovi saloni doživeli vrhunac razvoja do 1850. godine. Engleska U Engleskoj su postojala ovakva udruženja pod nazivom društvene biblioteke (social libraries) . Postojala su dva tipa ovih biblioteka: 1. Pretplatne biblioteke (subskription libraries) , U ovim biliotekama se plaćala godišnja pretplata od koje su kupovane knjige i novine. 2. Vlasničke biblioteke (property libraries), gde se grupa ljudi udruživala i formirala privatna udruženja. Godine 1726. u Londonu Alek Remsi osnovao je društvenu biblioteku i ona će kao privatna biblioteka raditi sve do 1850. godine. Godine 1850. biće objavljen poseban ukaz Public Libraries Act. Bio je to ukaz o javnim bibliotekama. Ovaj propis je prvi put u istoriji bibliotekarstva obavezivao gradske


naseobine sa preko 10 000 stanovnika da iz poreza građana odvaja sredstva u visini ½ penija po glavi punoletnog člana zjednice za izdržavanje javne biblioteke. Ovim ukazom lokalna zajednica na sebe preuzima brigu o biblioteci. Ovaj ukaz je ozbiljno shvaćen i u narednih 15 godina u 36 gradova Britanije osnovane su javne biblioteke, a oba tipa društvenih biblioteka prestaće da postoje. Ove nove institucije bile su vlasništvo lokalnih zajednica, odnosno gradova i kao takve bile su dostupne svim članovima društva. U njima ne postoje samo časopisi i novine već postoji sistematska nabavka, obrada i smeštaj knjiga. To je uslovilo i formiranje kataloga neophodnog za snalaženje u narastajućem fondu. Još su u Rimskom carstvu veliki imperatori podizali javne biblioteke koje su bile namenjene pismenom stanovništvu, kog je bilo relativno malo. Uz to je ženama i deci bio zabranjen pristup.Tako da su ove biblioteke iako nazvane javnim ustvari bile namenjene jednom malom krugu ljudi. U Srednjem veku, s pojavom manastira, biblioteke su premeštane unutar njihovih zidina i postajale nedostupne javnosti. Pokušaj demokratizacije biblioteka javlja se u periodu humanizma i renesanse kada mnogi njeni predstavnici imaju ideju o stvaranju i osnivanju javnih biblioteka. Petrarkina velika želja je bila da se otvori jedna takva biblioteka u Veneciji, pa je crkvi svetog Marka poklonio svoju kolekciju knjiga, koja je trebala da bude početni fond jedne takve biblioteke. U Firenci su velike zasluge za otvaranje javne biblioteke pripadale predstavnicima porodice Mediči. Dominikanskom manastiru Sveti Marko, Kozmo Mediči je poklonio izvestan broj knjiga pa je 1444. godine za javnost otvorena biblioteka. Lorenco Mediči osniva biblioteku Lorencijanu. Ovo je period kada se u Londonu javlja zadužbinska biblioteka Gildhol koja je radila od 1450. godine do 1500 neke godine kada se novac za biblioteku istopio ikada je ona prodata. ????????? Vlasništvo nad bibliotekom se mneja u doba prosvetiteljstva. Javljaju se prvo čitaonice koju su u privatnom vlasništvu ??????????

Godine 1850. u Britaniji i Americi otvaraju se javne biblioteke na osnovu Akta o javnim bibliotekama i one će biti institucije koje će okupljati ljude I gde će svako mimo škole dobijati željene informacije i potrebnu literaturu i čiji će korisnici biti iz svih kategorija stanovništva.


Čitaonice predstavljaju koren javnog bibliotekarstva. Isti društveni sloj (građanska klasa) koji je formirao čitaonice, formiraće u narednom periodu, usled društvenih promena do kojih je došlo,

javne biblioteke. Ove Nove biblioteke značiće mnogo mnogim

kategorijama stanovništva. ČITAONICE se formiraju na nivou privatnih grupa i postaju centri čitalaštva. Formirala ih je grupa viđenijh građana. Čitaonice su formirane po privatnim kućama u kojima je jedna prostorija predstavljala prostor u kom su se članovi okupljali, a druga je bila mesto na kom su se čuvale novine časopisi i eventualno poneka nabavljena knjiga. Kada su novine i časopisi zastarevali izlučivani su iz fonda i bacani. Obično su kuće u kojma su bile čitaonice imale i balske sale u kojima su priređivane zabave za članove. Postojao je predsednik društva, sekretar i blagajnik koji je vodio brigu oko toga šta od novina i časopisa i eventualnih knjiga treba nabaviti. Čitaonice su imale svoj statut koji su propisivali način na koji su organizovani susreti u čitaonicama, poslovi vezani za rad čitaonica, načini organizovanja zabava, raznih tribina. Taj statut je morala da parafira država. Država ja čak u nekim slučajevima pristajala i da plaća zakup prostora u kojima su bile smeštene čitaonice. Svaka politička aktivnost u okviru prosotrija društva bila je najstrože zabranjivana. Jedan od razloga ukidanja i zatvaranja čitaonica bilo je i održavanje političkih debata iako su bile zabranjene, a drugi razlozi za njihovo zatvaranje su bili i nestanak onog početnog entuzijazma i poleta koji su postojali pre otvaranja, opadanje intresovanja i neplaćanja članarine. Kraljevačka čitaonica je imala 46 članova u momentu kada je grad imao 6000 stanovnika. Svega 1% stanovništva skupljao se po čitaonicama. BIBLIOTEKE Veliki podstrek, odnosno temelj za razvoj javnog bibliotekarstva bila je narastajuća nacionalna svest. U 18. veku je završeno uobličavanje nacinalnih jezika (engleskog, francuskog, nemačkog). Sve je više prosvećenih vladara. Osnivaju se skupštine, u zamahu je stvaranje nacionalnih država i dolazi do formiranja nacionalnog identiteta i ponosa. U mnogim državama će se iz dvorskih biblioteka formirati Nacionalne biblioteke. Sve te promene u društu dovešće do formiranja javnih biblioteka na lokalnom nivou kao potvrda lokalnog patriotizma. Prikupljanje obaveznog primerka sa lokalnog nivoa (dela lokalnih autora), prikupljanje genealogije lokalnih porodica. Biblioteke jednom rečju postaju čuvari


lokalne kulturne baštine. Na taj način se stvaraju lokalne institucije kulture za zadovoljavanje kulturnih i obrazovnih potreba lokalnog stanovništva. NEMAČKA I u Nemačkoj se otvaraju čitaonice, a na kraju 18. veka ih je bilo oko 1000 sa brojem članova koji je varirao od 40 do 80. U jednom momentu ovaj broj se peo I na 200 članova. U prvoj deceniji 18. veka, u Nemačkoj je ženama I deci bi zabranjen pristup u čitaonice. AUSTRIJA Tokom 18. veka I u Beču je otvoren Bečki salon za čitanje. Njega je osnovao I vodio Tomas Tramgner. SAD Poznata je čitaonica Bendžamina Frenklina iz 1731. godine u Filadelfiji. Bibliteka za abonente (pretplatnike) postojaće kao čitalište sve do 1790 godine. Čitališta će u SAD 1840. godine dostići vrhunac, a potom će početi da se gase I nestaju. Prema Džesiju Širu u Americi je bilo 1200 čitališta, ali su samo retke prerasle u javne biblioteke. Jedna od retkih je Bostonski

je proistekla iz Bostonskog

čitališta. Čitališta su utrla put prema knjizi I to za šire krugove stanovništva, kao što su utrle I put otvaranja javnih biblioteka.

December 29th, 2007 u 7:01 am http://www.poezin.net/?p=47 Godine 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je pesnik Šarl Bodler pisao stihove u koje je utkao „celo svoje srce”, kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom „Cveće zla” u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlozima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare. Uskoro, u poznatom francuskom časopisu „Le Figaro” objavljen je prikaz jednog književnog kritičara koji je


samouvereno tvrdio da se u Bodlerovim stihovima „odvratno združuje s podlim, gadno se bratimi s pokvarenim“.

Samo nekoliko meseci posle Floberovog procesa, Pariski sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru ući u istoriju književnosti. Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe. U to vreme Bodler je slučajno pronašao pripovetku američkog pisca Edgara Alana Poa u jednom časopisu. Oduševljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga čita uči engleski jezik. Danima se trudio prevodeći Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku. Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti“. Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca. I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme. On je iskren, bez ljušture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu. Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju èovekom bez srca… Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reči Lekonta de Lila: `Svi elegičari su hulje`. Gade mi se vaši akademièari. Gade mi se vaši liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega“. Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle višečasovnog suđenja sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, 6 ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od 300 franaka, a izdavač na kaznu od 100 franaka.


Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da podeli sadašnji režim“. Ali ovaj proces još nije bio završen. Velikom pesniku Francuzi „nisu dali mira” ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokušaj je neuspeo. I tako se čudesno igra između delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stoleću. A „osuđena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama.

Crveno i crno (Le Rouge et le Noir ) (1830), roman koji je doneo Stendalu svetsku slavu, bavi se sudbinom mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje, u postnapoleonovskoj Francuskoj. Radnja je smeštena u vreme Burbonske restauracije, dvadesetih godina 19. veka posle Napoleonove abdikacije. U Francuskoj je uspostavljena ustavna monarhija, pošto su na presto vraćeni Burboni. Na vlasti su ultrarojalisti, bogati zemljoposednici, nekadašnje izbeglo plemstvo i sveštenstvo. Za uspeh u društvu presudno je plemićko poreklo. Glavni junak romana, Žilijen Sorel, oduševljava se Napoleonom i njegovim vrtoglavim i brzim usponom. Međutim, u novim društvenim okolnostima, (Napoleon je poražen i prognan na Svetu Jelenu), vojska (crveno) ne može pružiti mogućnosti za brz uspeh. Sorel procenjuje da jedino preko svešteničkog poziva (crno) može ostvariti svoje ambiciozne planove o uspehu, bogatstvu i priznanju u društvu.


20. novembar 2007. Nastavak predavanja od 16. novembra 2007.

U prethodne dve faze (faza pripreme arhivske građe za obradu i faza istraživanja samog fonda) vrši se formiranje fonda, a u trćoj fazi se ono klasifikuje i sistematizuje. Treća faza sređivanja arhivske građe.

3. Klasifikacija i sistematizacija Klasifikacija

podrazumeva da se registarske knjige razvrstaju po organskim

jedinicama ( na primeru Elektronske industrije Niš koji ima 18 organizacionih jedinca od kojih je 17 vezano za poslovnu delatnost institucije, a 18. je zaseban i sadrži predmete Saveza komunista Jugoslavije). Drugi korak je da se te knjige klasifikuju unutar jedne organizacione jedinice. U okviru jedne organizacione jedinice postoje razni referati (odseci), pa se u tu formiraju grupe dokumenata po srodnosti (godišnji planovi, bilansi zapisnici...). Već smo rekli da se materijal koji ne pripada pod proizvodnju posebno klasifikuje (18. organizaciona jedinica SKJ). Kod Skupštine Srbije, koja se bavi drugačijom delatnošću od Elektronske industrije Niš, ta se klasifikacija vrši prema mandatima vlade i svaki mandat vlade će predstavljati jednu organizacijsku jedinicu u okviru fonda Skupština. Dokumenti u okviru jednog mandata biće raspoređeni po datumu (hronološki)

Sistematizacija

je proces čijim obavljanjem se kasnije olakšava pristup

arhivskoj građi. Ovaj deo posla se radi u dve etape

PRVA ETAPA: 1.

Prvo se radi obrada knjige.

2.

Sređivanje dokumenata (spisa)

U knjige spadaju delovodni protokoli, registri, knjige finansijskuh izveštaja, knjige bilansa. Ovde se vrši popis tih knjiga i beleži se eventualni nedostatak neke knjige. Vrlo često nedostaju finansijske knjige, narčito kod institucija koje su bankrotirale. Ako je fond dobro sređen u samoj instituciji u kojoj je i stvoren onda je već sama obrada knjiga dovoljan korak ka sređivanju dokumenata. Arhivista mora da se drži delovodnog broja pri sređivanju dokumenata, ali registarsku oznaku ne mora da zadržava. Dokumenta se retko sređuju po vrsti jer bi to podrazumevalo da se određeni dokumenti izdvajaju iz samih predmeta i posebno čuvaju. Međutim u slučajevima kada imamo neke grafikone, fotografije ili


mikro-filmove oni se izdvajaju iz predmeta u posebne organizacione jedinice (kao prilozi) za ove se u samom predmetu iz kog potiču stavlja uputni listić sa lokacijskom oznakom mesta na kom se čuvaju.

Formiranje predmeta

3.

Ako su u okviru institucije dobro vođeni delovodni brojevi, a zatim ih se i arhivista pravilno pridržava pri slaganju dokumenata onda je ovaj deo posla veoma lak. Jer je praktično odrađen pri obradi knjige i sređivanju dokumenata. Ali ako se dogodi da je on u instituciji vođen s propustima onda je arhivista dužan da izmeni delovodni broj. Recimo da su dva dokumenta zavedena pod broj 201, onda prvi dokument ostaje na pod tim brojem, a drugi se vodi pod brojem 201a. Kada arhivista formira predmet za svaki dokument mora da formira i kataloški listić koji sadrži: - naziv fonda - naziv organizacione jedinice - sadržaj dokumenta dat u samo jednoj rečenici - datum Časopisi i knjge koji pripadaju predmetu čuvaju se posebno u arhivskoj biblioteci.

4.

Vrši se razvrstavanje građe i to hronološki u okviru predmeta Popisivanje dokumenata za “Lečenje” (restauraciju)Uz

5.

izdvajanje za restauraciju ponekad, mada vrlo retko, može da se dogodi da se i u ovoj etapi eventualno izdvoje dokumenta koja su bezvredna. Ovo se zaista retko dešava.

DRUGA ETAPA:

u ovoj etapi se vrši obeležavanje, označavanje i signiranje dokumenata.

• •

Utvđivanje i uspostavljanje konačnog poretka dokumenata u predmetu Numerisanje dokumenata (svaki dokument se tretira kao jedna knjiga). Numeracija se vrši po principu FOLIACIJE (što podrazumeva numerisanje lista, a ne strane). PAGINACIJA je numerisanje svake strsne i ona se ovde ne primenjuje. Ceo predmet predstavlja jednu knjigu, dokumenti predstavljaju delove knjige koji se redom slažu kako stoje u predmetu i tako se i numerišu. Jedan predmet, npr., može imati 7 dokumenata i svaki se dokument sastoji od više listova. Ako prvi dokument ima 4 lista, drugi 7, treći 5, itd., onda su listovi prvog dokumenta numerisani od broja 1-4, drugog dokumenta od broja 5-11, trećeg od broja 12-16 itd. List koji je ispisan sa obe strane naziva se pun list. List ispisan samo sa jedne strane naziva se prazan list. A list na kom ništa nije ispisano je čist list. Čist list je arhivista dužan da ostavi u dokumentu ako je on tu izvorno bio. Ako predmet ima 7 dokumenata i jedan od njih recimo prvi ima 22 lista mora tačno da se navede koliko je kojih. Tako da će oni biti pobrojani sledećim


• •

redosledom. Listovi dokumenata 14+(6)+[2] gde 14 predstavlja pun list, (6) prazan list, a [2] čist list Pečatiranje se vrši tako što se na svaki dokument stavi pečat arhiva i to samo na prvi list gde ništa nije ispisano, a ne na svaki list. Signiranje. Svaki predmet i dokument imaju svoju signaturu. Signiranje je univerzalno i vrši se na isti način u svim arhivima, a signatura se rukom ispisuje na svakom listu u donjem desnom uglu. Signatura sadrži: 1. Oznaku arhiva (piše se skraćeno AS – Arhiv srbije 2. Naziv finda (piše se skraćeno EI – elektronska industrija) 3. Broj organizacione jedinice (ako ima 18 org. Jedinica svakoj se dodeljuje broj pa se umesto imena organizacine jedinice u signaturi piše njen broj npr. 9 – broj organizacione jedinie koji nosi ime Prodaja) 4. Godinu iz koje je predmet: 1974 5. Broj fascikle (neki predmet ima više fascikli i za njihovo numerisanje se koriste rimski brojevi. Npr. Četvrta fascikla će nositi broj IV 6. Redni broj dokumenata. Npr. 23

Ova signatura će izgledati ovako: AC,EI 9,1974/IV/23 Kada je u pitanju privatni fond signatura je slična samo će biti izostavljen broj za organizacionu jedinicu. Pa će za fond Stojan Novaković, u kom stoji da je 1908. godine postao ministar i da sve to stoji u drugoj fascikli u 56. dokumentu signatua biti: •

AC,SN,1908/II/56

Izrada unutrašnje liste zakonski je propisana i prilično signaturu ali ne uvek i u njoj ce da stoji -Oznaka arhiva AS -Broj i naziv predmeta – Prodaja 9 -Godina iz koje je predmet – 1974 -Broj dokumenata u predmetu pri čemu se navode svi od prvog do poslednjeg – 1-506 -Nedostajući dokumenti, beleži se tačan broj dokumenta koji nedostaje – 48, 53, 56

preslikava


-Izvučeni dokumenti poslati na restauraciju (lečenje) – 111 kada se vrate sa restauracije ovaj podatak se

108precrtava

-Potpis arhiviste -Datum izrade liste Može da se izradi i spoljna lista za izuzetno važna dokumenta Revizija građe radi se na dva načina 1. obavezna revizija koja se vrši svakih 25 godina da bi se proverilo stanje građe i da bi se eventualno ispravila neka greška koja se potkrala 2. vrši se uvek kada dođe makar i jedan novi dokument nekog predmeta koji je možda do tada bio izgubljen i onda se vrši revizija samo tog predmeta. Kada naknadna građa stigne i ona sadrži samo jedan dokument koji bi trebalo staviti među već postojeće dokumente pod brojevima 92 i 93 novo pridošli se stavlje između njih pod brojem 92a. Ali ako dođe jako velik broj dokumenata oni se pripajaju kao nastavak predmeta ali se stavlja naznaka da je određen broj dokumenata naknadno stiga i da nije hronološki sređen. Ovako se klasifikuje i sistematizuje 90% građe. Malo drugačije se klasifikuju i •

sistematizuju posebni fondovi.


6. decembar 2007.

Opatija Sveti Gal osnovana je 613. godine. To je godina kada se Galus (irski misionar), napustivsi svoju grupu I ucitelje nasao na teritoriji Svajcarske I tu se podvizavao. U 646.godini na vlasti je u franackoj drzavi bio Pipin Mali koji daje za zadatak Otmaru da ode u ovu regiju I da cuva mosti Galusove. Otmar tada okuplja grupu monaha I formira manastir I manastirsku skolu. Od osnivanja u manastiru postoji zbirka knjiga I prvi inventar (1850 godine) I u njemu se pored teoloskih nalaze I grcki radovi. Iz ovog najstarijeg inventara ostalo je preko 400 rukopisa iz 7, 8 I polovine devetog veka. One se I danas nalaze u manastiru Sent Gal. * 1805. godine sekularizacijom ovaj manastir je prestao da radi kao zivi manastir, a ostala je biblioteka koja pod upravom katolickih vlasti ima 2200 rukopisa I danas. Od njih je 500 starije od hiljadu godina. Biblioteka ima I 160.000 knjiga iz 19. I 20. veka. Biblioteka je danas veliki kulturni centar za izucavanje pisane kulturesrednjeg veka. U fondu se nalazi 1500 inkunabula(najranije stampane knjige, u prvih 50 godina stamparstva). Za ovu biblioteku vazi da je na UNESKOvoj listi 100 naznacajnijih spomenika sveta (od 1983). Velika je turisticka destinacija. Projekat digitalizacije fonda je u toku I ideja je dase sve knjige skeniraju I obogate propratnim komentarima I da se objave na sajtu. Danasnja gradjevina je iz 18. veka I predstavlja barokno zdanje sa originalnim zlatnim ukrasima. Najverdniji je rukopis iz 9. veka ukrasen draguljima I zlatom. Za razliku od toga ranohriscanske knjige su bile skromnog izgleda a od 9. veka su bogato ukrasavane I izrazavale su moc I bogatstvo njihovih vlasnika. Period od 8 do 12 veka je period cvetanja manastirskih biblioteka, ali vec od 11 veka nateritoriji Evrope javljaju se gradovi koji sun a raskrscima puteva, uz reke, u njima se skupljaju trgovci I odrzavaju vasari I uopste razvija se poseban, drugaciji nacin zivota. Posle Rima Evropa ne zna postojanje gradova. Ta nova naselja traze uredjenu infrastrukturu, ali I administrativno upravljanje I uredjenje zivota u administrativnom smislu. U srednjem veku se u svetovne svrhe pisalo isto mnogo. To su razne povelje, darovnice, akte, bracni ugovori, testamenti I dr. Pisari, nemci pravili su za nepismene ljude ove ugovore, a bili su I neka vrsta svedoka. Iz manastirskih zidina pismenost prelazi u gradove. Taj process je tekao nezadrzivo. Javljaju se univerziteti I velika gradska sredista. Nacin zivota se menja. Pisarnice svetovnih pisara javljaju se u Evropi vec u 12 veku, a uz te gradske pisarnice I svi srednjovekovnni univerziteti ce imati svoje prepisivacke radionice. Na univerzitetima nastaju knjige. Na mnogima od tih univerziteta bio je uslov da se prepise predavanje, a svrha je bila da se naprave udzbenici (studenti su imali od 13 do 16 godina). Pisanje teksta je bio njihov veoma vazan I veliki zadatak. Putujuci trgovci asu prodavali knjige univerzitetima, a djaci su ih prepisivali.

Papir U celoj ovoj situaciji u Evropi se u 13 veku pojavljuje papir. Doneli su ga Arapi u Evropu. Oni su tu tajnu saznali od Kineza I preko severne afrike doneli u Spaniju. (Inace se prve radionice papira pojavljuju u 9


veku ,ali su tokom 9 I 10 veka bile tajna, a do 12 veka proizvodnja papira vise nije tajna.). Papir je u odnosu na pergament pruzao vise. Proizvodnja papira je jeftinija I kratkotrajnija, moglo se brisati, a bio je imeksi, glatkiji I pisalo se sa manje napora. Danas imamo jedan vazan kriterijum za odredjivanje starosti hartije. Srpska knjiga inace nema nikakvu naslovnu stranu ili kolofon dabismoi danas znali ko ju je pisao I kada, zato je prelazak na hartiju znacajan jer se u hartiju utiskivao znak (filigran). Ponjemu se odredjivala starost. Izumljen je u 12 veku a uveliko se koristi u u 13. on je oznacavao vlasnistvo radionice za proizvodnju hartije. Bombicina je vrsta hartije koja se pravila od pamuka I lepka I razlivala se na tanko sito, gusto. U tu masu se postavljala zicica koja se utisne u hartiju. Kadse malo prosusi, zicica se izvuce alit rag ostaje. Jedan takav znak je mogao biti u upotrebi godinu dana** (Ovo je rekla I za inace proizvodnju papira , miskim da se ne odnosi samo na Bombicinu). Sarl Brike je 1902 objavio knjigu “Filigrani” sa 16.100 filigranskih oblika od prvog iz godine 1282 do 1600. godine.Utvrdio je tacno iz kog su periodai koje radionice. Tako da se na osnovu uvidau rukopise I na osnovu oblika filigrana iz Brikeove knjige moze utvrditi kojoj radionici I kom periodu pripada hartija I odrediti sstarost rukopisa. Preciznost se racuna za period plus minus 30 godina. To je bio veliki napredak jer se za neke rukopise nije mogao utvrditi ni vek a kamoli godina. Filigranologija(valjdase takoomocna istorijska nauka. Osnovna namena filigrana je zastitna marka proizvodjaca, ali su postali I garant kvaliteta jer su pisari zakljucivali koji je papir kvalitetniji. Danas je u Evropi sacuvano preko 300.000 rukopisa iz srednjeg veka (odnosi se na latinski kodeks) do pojave stampane knjige(stampanje pojedinacnim pokretnim slovima). U vizantiji je (radi poredjenja) sacuvano 55.000 starogrckih rukopisa-od toga 40.000 same vizantije I 15.00 iz grckog razdoblja).Vidimo da je pisano nasledje zapadne Evrope bilo daleko brojnije. Upotreba narodnih jezika u Evropi U 13. veku u Evropi je sve cesca upotreba narodnih jezika.. Latinski je bio zvanicni jezij srednjeg veka, ali narod ga nijue koristio. Narod na svom govoru formira usmeno predanje narodne knjizevnosti. Na tim narodnim jezicima se stvaraju I prva autorizovana dela(anonimnost je bila jedna od odlika srednjeg veka). Tek u 13. veku dela se autorizuju I to bas ta dela na narodnom jeziku.Penici kao stoje Dzefri Čoser I dr. U Italiji Dante pise “Bozanstvenu komediju” na italijanskom I afirmise italijanski jezik kao jezik knjizevnosti.

Pojava ksilografske knjige Odlika 14 veka u Evropi je I pojava ksilografske knjige. Ksilografija je postupak u kome se na drvenoj podlozi urezuju delovi oko slova I slika, nozem, tako da kadase na ispupcene delove nanaese boja I pritisne hartijom…dobijamo otisak. Slova su obojena a okolo je belo.. To je tehnika stampanja pomocu drvoreza I ona smenjuje rukopisnu knjigu u 14 veku I sluzi kao preedhodnica stampanoj knjizi. Ksilografija je najstarija stamparska tehnika. Komplikovano jeto sto je moralo da se radinaopacke, kao u ogledalu. Ivice drvoreza su se lako habale I otiskivao se zato samo odredjeni broj kopija. Ksilografske


knjige su uglavnom sa slikom I malo teksta. Otiskivanje pomocu drvoreza ostalo I nakon pronalaska stampanja pokretnim slovima, ali samo za islustracije. Drugi naziv za ove knjige je BLOK KNJIGA. Ovaj naziv su dobile zato sto je zbog kvaliteta mastila boja probijala kroz papir pa su onda lepili dve strane(one koje su umrljane) jednu za drugu I dobijali jedan deblji list(blok). Ovom tehnikom su vrlo uspesno pravljenje igrace karte. Najstarijie ksilografske knjige su Biblija pauperum – jeftina biblija ili pblija za siromasne. Sastojala se iz listova sa biblijskom prikazima uz malo objasnjenja ispod crteza. Vrlo su bile popularne I knjige Donate- gramatike latinskog jezika nazvane po rimskom gramaticaru Elijasu Donatu iz 4. veka. Tehnikom ksilografije su radjene I slike svetaca koji su se nosile kao amblemi I ikonice. Ova tehnika je od dvadesetih godina 14 veka pa do kraja 14 veka postojala uporedo sa rukopisnom knjigom. Bila je jeftinija I crno bele boje I pristupacne sirim masama. Tokom 13 I 14 veka manastirska kultura prelazi na svetovnu kulturu. Obrazovanje nije vise samo teolosko vec donosi I jedan racionalniji stav prema svetu. Ovo vreme najavljuje Humanizam.

Univerziteti Prvi se javljaju 1088 I to je Pravna skola u Bolonji 1150 Pariz dobija Sorbonu, 1230 oksford I Kembridz u Engleskoj. 1289. god Univerzitet u Mon Peljeu, U pragu 1348, u Krakovu 1364 I u Becu 1365. U Hajdelbergu 1386. Na kraju 14 vek ima ih preko 40 u Evropi I svi oni imaju svoje biblioteke. Neke su sacuvane a neke su u vise navrata rusene (biblioteka u Oksfordu). Univerzitetski skriptorijumi nisu ukrasavali knjige.(knjiga ise nije bila simbol moci). Odatle su se sirile dostupne i jeftine knjige. Za dragocenije fondove biblioteka je koristila lance – libri katenati. To je pokusaj dase neke stare I vredne knjige ipak sacuvaju od provala i kradja. Skladistene knjige su stajale polozene na siru stranu a na gornjoj ivici police je stajala sipka koja se lancem veze za hrbat(lanac je bio toliko dugacak dase knjiga mogla spustiti na sto ispred police) * mislim daje to ovako objasnila ali nisam sigurna. Mikelanjelo je za Vatikansku biblioteku uradio jedan ovakav‌..?

Dvorske biblioteke Od 12 veka vladari na evropskim dvorovima imaju svoje biblioteke. Knezevske biblioteke u 13. veku su dosta ceste. Na primer biblioteka nemackog cara Fridriha II (12 vek). Luj 9 sveti ima veliku zbirku knjiga na svom dvoru (13 vek). Firentinska porodicamedici ima biblioteku koja se prenosi s generacije na generaciju. Vojvoda od Urbina ima svoju biblioteku. Ugarski kralj Matija Korvin takodje kao I dr.

Humanizam I Renesansa


Krajem 13. veka menja se situacija u Evropi I na pomolu je bio jedan period koji ce istorija civilizacije nazvati preporodom. Humanizam je nazvan po humanistima- ljudima koji ce se pocev od 13 veka poceti vracati akntickoj tradiciji I kulturi I tagati za ostacima anticke knjizevnosti (grcke I rimske). Pretrazivali su manastirke biblioteke trazeci izgbljena dela antickih pisaca dabi ih anticke knjige poducie nekom novom nacinu zivota. Ucili su grcki I onda na latinski prevodili stare grcke knjige, ali pri tome nisu bili nehriscani kao anticki grci. Humanisti su bili religiozni ali su coveka stavljali u centar svog pogleda na svet. Jedan od najvecih humanista u italiji je Petrarka (1304-1374) koji je utemeljivac italijanskoh humanizma. On je veliki broj knjiga prepisao, ispravio, poredio izdanja, tragao za varijantama I sl. SaPetrarkom pocinje kriticka analiza tekstova. Ideju o javnosti biblioteka I opstoj dostupnosti knjiga Petrarka je dobio u antickim delima. To ga je navelo dainicira osnivanje biblioteke koja ce biti otvorena za sve- po uzoru na rimske javne biblioteke. Svoju privatnu biblioteku je poklonio crkvi Svetog marka u Veneciji(preko 100 dela), pod uslovom dase u ovom gradu osnuje javna biblioteka I danjegove knjige budu pocetni fond. Ta ideja nije realizovana nakon njegove smrti(kako je on zeleo) a niti dugi niz godina kasnije. Djovani Bokaco je bio saradnik Petrarkin. Najcesceje boravio u mastiru Monte Kasino, prepisujuci ih, pregledajuci i otkupljujuci slao ih je Petrarki. Istinski centar humanizma je ipak Firenca. Njome u 14 veku vlada porodica Medici. Njeni clanovi su najmocniji predstavnici humanizma I renesanse I bili su mecene umetnika I biblioteka u renesansnoj Italiji. Kalugo Salutati (1331-1406) je jos jedna znamenita licnost iz ovog perioda. On je bio preko 4 decenije kancelar Firence. Zahvaljujuci njemu je zvanicna politika Firencepostalo negovanje humanizma, okupljanje umetnika, mecenatstvo, formiranje velikih biblioteka, odricanje od maraca srednjeg veka, zalaganje za coveka koji ce se prvi put potpisati ispod svog dela. Covek se nalazi u centru interesovanja. Kaluco Salutati sakupio je preko 800 knjiga , ali je zbirka prodata nakon njegove smrti. Neke knjige kupio je Nikolo Nikoli. On je najveci bibliofil 14 I 15 veka. Sakupio je oko 800 rukopisa iz antickih vremena I cuvao ih je kao svoju privatnu biblioteku, a ondaih je oporukom ostavio manastiru Sveta Marija andjeoska pod uslovom da posle njegove smrti bude dostupna javnosti. Pred smrt je ovu odluku izmenio I ostavio da lokacija ne bude striktna, ali dacse knjige daju na javno koriscenje. Biblioteku je otkupio Kozimo Medici I gradi uz manastir Sv. Marka u Firenci velelepni proctor. To je bio dominikanski manastir I dominikanci uredjuju biblioteku I 1444 je otvaraju za javnost. Tako nastaje jedna od najznacajnijih biblioteka moderne Evrope u ciji je pocetni fon uslo 400 od Nikolijevih 800 knjiga. Ostatak je ostao kod njegovih prijatelja na citanju ili je izgubljen. Kozimo Medici je do svoje smrti ovu biblioteku obogacivao darovima I povecavao njene fondove. Kozimo Medici je jedan od osnivaca porodice Medici . Bio je prototip renesansnog vladara okrenutog svetovnom zivotu. On pomaze naucnike I umetnike I podize biblioteke. Pored biblioteke Sveti Marko(naziv nisam sigurna) on pomaze jos jednu biblioteku . To je biblioteka manastiraSveti Djordje Madjare u Veneciji. Knjige sa njegovom posvetom mogu se I danas naci u ovom benediktanskom manastiru.


Lorenco Medici Velicanstveni 1449-1492 postao je osnivac jedne velike akademije u Firenci. Akademija je proucavala grcko rimsku proslost. Poznat je I kao utemeljivac dve velike biblioteke. Prva je Biblioteka Medika private(na dvoru) I druga Biblioteka Medika publika. Za prvu biblioteku imenovan je I bibliotekar? Ivan Lakoris(?)- prebeg iz Vizantije, uceni Grk koji ce biti veliki sakupljac antickih starina po maloj Aziji I Balkanu.. Ovom bibliotekom sluzili su se svi vazniji ljudi Firence. (veoma raskosni rukopisi). Lorencov sin Djovani Medici kasniji papa Lav X (ova porodica je u svakoj generaciji imala Papu), je ovu biblioteku preneo u Rim u rimsku palatu Medicijevih 1494. jer se spremala pobuna protiv Medicijevih. Za rimsku platu I biblioteku zidove je oslikao Rafael(Lav X mu je bio mecena). Kardinal Djulijo Medici (kasnije papa Kliment VII vraca biblioteku u Firencu I daje Mikelandjelu da za nju izgradi dostojan proctor. On je napravio nacrt zgrade I temeljno je oslikao unutrasnji prostori i osmislio police s knjigama vezane lancima. Danas “Medicea Lorenciana� ima ovakve police u delu koji je muzejski. Dvorana je cetvorougaona, sa starne su police-dva reda polica sa lancima. Godine 1571 ova je biblioteka otvorena za javnost. Tada je imala 3000 rukopisa. Ova biblioteka ima sada preko 11 hiljadarukopisa I vise od 4000 inkunabula I 55000 knjiga novijeg datuma.

Reforma pisma Firenca ovog vremena je I srediste reforme pisma. Karolinsko lepo pismo se iskvarilo I u velikoj meri postalo necitljivo, izduzeno. Na tlu danasnje Nemacke to pismo se zove Gotica. Petrarka je bio ogorceni protivnik gotice. Smatrao je daje ruzna I teska, a odusevljavao se antickim selima koja su ila napisana karolinom I jednim delom beneventanom. Humanisti su mislili dasu tim pismom pisali Horacije, vergilije I Ciceron .I oni ga nazivaju antikva I oponasaju ga . To je vrsta latinskog pisma koje se jos zove I humanistika.(znaci humanistika ili antikva). Kada je u manastiru Subijako kod Rima osnovana prva italijanska stamparija , a njeni osnivaci uneli su humanistiku(pismo) u stampanu knjigu. Kurzivnu humanistiku je koristio najvise stampar Aldo Manucije koji je svoje izdanje Vergilija I Petrarke 1501 stampao kurzivnom humanistikom- italikom . Dakle iz ovog vremena ostacenam kurzivna humanistika-_italika I knjizevna humanistika-antika. To su dva tipainicnog pisma. Tomazo Parentuceli jedan od bibliofila tog doba, ucen covek koji ce postati papa Nikola V, ucen covek, humanista, obrazovan (renesansni covek). Znacajan nam je jer je pretvorio vatikansku biblioteku u veliku Vatikansku biblioteku. Uveo je profesionalizam u rad oive biblioteke- odabirom bibliotekara. Vespazijano da Bistici je najpoznatiji izdavac I knjizar u 15 veku. On je izmedju 1440 I 1480 drzao je skriptarijum u Firenci u kom je cetrdesetak prepisivaca istovremeno prepisivalo dela za najmocnije


evropske vladare (za Medicijeve, za vovodu od Urbina, za Matiju Korvina I dr). Imao je dve decenije bogatog rada a onda izumom stampe, 1480 godine bio je primoran da zatvori skriptorijum. Osim Firence postojao je I grad Urbino kojim su vladale vojvode De Monte Feltro. Osnivac biblioteke u ovom gradu je vojvoda od Urbina – Federiko de Monte Feltro. Njegova biblioteka je iskljucivo rukopisna iako je znao za stampanu knjigu (ali ju je prezirao). Ni njegova dva nasledinka su odbila daunesu stampanu knjigu u biblioteku. Placao je najbolje pisaredaprepisuju knjige za potrebe svoje biblioteke. Jedan od njegovih potomaka je 1658 god prodao Vatikanu ovu biblioteku. I danas se nalazi u vatikanskom fondu.

Oponasajuci italijanske knezove, ugarski kralj Korvin osniva u Budimu veliku biblioteku I skriptorijum. Danas se smatra da je biblioteka mogla imati 5000 knjiga u fondu. Turci su poharali ovu biblioteku kadasu usli u Budim. Danas se zna da se 156 dela iz ove biblioteke nalaze u posedu drugih nacionalnih biblioteka u Evropi.


Пергамска библиотека Из Википедија После смрти Александра Великог, његово царство је подељено између његових војсковођа а једном од њих, Лизимаху, припала је Тракија, приближна територија данашње Румуније и Бугарске, али до почетка 3.века пре н.е он је успео да освоји и дода својим поседима део мале Азије у чијем се северозападном делу налазио Пергам. У Пергаму је Лизимах сместио велики део блага које је гомилао годинама и за управника поставио Филетера. Филетер је био Лизимахов службеник скромног порекла. Када су 282. год. пре н.е Селеукиди, Лисимахови суседи у Малој Азији, напали његову територију Филетер је прешао на њихову страну. После њихове победе он је постао владар мале кнежевине која је обухватала Пергам и плодну земљу око њега а истовремено постаје и власник блага које се налазило у Пергаму. Његови наследници (династија Аталида), су од кнежевине направили царство а од Пергама један од најлепших градова у Малој Азији. Аталиди су хтели да своје неугледно порекло надокнаде покровителјством уметности, културе и науке, што им и није било тешко с обзиром да су имали доста новца. Атал I Сотер (241 – 197 год. пре н.е) је крајем 3. века пре н.е. основао Пергамску библиотеку. Међутим он је првенствено био сконцентрисан на сликарство и вајарство – имао је импозантну колекцију уметничких дела, а наруџбинама од најбољих савремених уметника украсио је град пробраним скулптурама. У време његовог наследника Еумена II (197 – 159 год. пре н.е.), Пергам и његова библиотека постају центар књижевности и учености. Иако је библиотека оснофвана пио угледу на Александријску која је и била њен главни конкурент, она никада није достигла углед Александријске библиотеке, нити су Аталиди успели да сакупе онолико учених људи у Пергаму колико су то успели Птоломеји у Александрији. Учени људи и филозофи у Пергаму нису се првенствено бавили критичким издањима старих писаца, као што су то чиниле њихове колеге у Александрији, веч су пре свега писали научне студије о разним филолошким и другим темама. Најпознатији међу њима био је граматичар и дипломата Кратес из Малоса који је једно време био и управник библиотеке. Сматра се да је он урадио и каталог библиотеке поугледу на Калимахов пинакес (индекс књига). Осим каталога, у Пергаму су настала многа значајна библиографска дела, чија је појава показала да је наступило ново време у начину ширења информација о књигама и њиховим ауторима. У време свог највећег процвата током 1 века пре н.е. Пергамска библиотека је имала око 200.000 свитака. Пергамсак библиотека се налазила уз храм грчке богиње Атине, богиње мудрости. Храм се налазио унутар светилишта уоквиреног колонадом, а дуж северне стране колонаде налазиле су се четири просторије у низу за које се сматра да припадају библиотеци. Највећа од четири просторије је највероватније служила као соба за пријеме и састанке


учених корисника библиотеке. У средини просторије стајао је велики кип богиње Атине а осим њега у просторији су се налазили кипови Хомера, Херодота и других познатих писаца и песника.Н а зидовима су се налазиле дрвене полице за чување свитака. Свака од тих просторија имала је врата која су се отварала на колонаду што је омогућавало корисницима да изнесу свитке ту где би било више светлости да би их читали или поучавали. Поред Аталида и други владари тога времена следе пример Птоломеј и желе да на своје дворове доведу што већи број заменитих писаца, песника и учених људи као и да набаве што већи број књига и писаног материјала. Захваљујући тим абицијама развој књига и билиотека тога времена напредовале у развоју културе.


29. novembar 2007.

Pismenost kod Slovena Pismenost Slovena nastaje na temelju vizantijske pismenosti.U doba kada su se Sloveni spustili na Balkansko poluostrvo više su naseljavali prostor oko Soluna nego teritorije na kojimase danas nalaze. Bio je to sudar dve civilizacij; vizantijske koja je baštinila antičku kulturu i kulture Slovena kojaje predstavljala nekompaktnunacionalnu skupinu. Sloveni su u to vreme bili narod koji se stalno selio, sastavljen od plemena na različitom stupnju razvoja.Vizantija je odlučila da omogući Slovenima postepeno adaptiranje novoj sredini i i nenasilno prihvatanje hrišćanstva na sopstvenom jeziku. Rastislav je bio kralj Moravske, teritorije na kojoj se hrišćanstvo među Slovenima prvo i razvilo. Rastislav je tražio od zvanične Vizantije da pošalje misionare koji će na slovenskom jeziku širiti hrišćanstvo. Konstantin (Ćirilo) i Metodije doneli su sa sobom hrišćanske knjige na slovenskom jeziku i tako ga približili Slovenima. Konstantin je bio bibliotekar crkve Svete Sofije kog su zbog učenosti zvali Filozof. On se i ranije nalaziou diplomatskim misijama među drugim narodima. Metodije se rano zamonašio i postao iguman jednog manastira na Olimpu. Pre puta u Moravsku preveli su crkvene knjige na jezik solunskih slovena, kojim su dobro vladali. Za potrebe prevoda hrišćanskih knjiga sastavili su pismo na osnovu grčke kurzivne minuskule, mada je glagoljica bila više majuskulno pismo. Godine 864. počela je misija braće Konstantina i Metodija ali je naišla na protivljenje franačkih misionara koji su hrišćanstvo širili na latinskom jeziku. Godine 869. Konstantin i Metodije su stigliu Rim radi odbrane slovenskog bogosluženja. U Rimu se Konstantin zamonašioi dobio ime Ćirilo. U Rimu je i umro. Godine 970. Metodija Papa postavlja za arhiepiskopa panonsko-sremskog i on nastavlja svojmisionarski rad. Sve do 885. godine kada Metodije umire traje sukob sa franačkim sveštenstvom i te godine učenici Ćirila i Metodija bivaju proterani iz Moravske i efekti njihovog rada bivaju poništeni.Posle proterivanja njihovi učenici su se uputili ka jugu u dva pravca. Prva grupa je otišla u Preslav (bugarsku prestonicu). Iz ove grupe su Kliment i Naum poslati u Kutmičevicu da tamo šire hrišćanstvo. Druga grupa se uputila u Dalmaciju i o njoj nema podataka. Postoje iz IX veka papski dokumenti koji govore o širenjuhrišćanstva međuSrbima u Zetiali se ne zna da li su ti misionari pripadaliovoj drugoj grupi. Pismo koje su sastavili Konstantin i Metodije u 9. veku danas zovemo Glagoljicom (glagoljiti – govorirti), 23(?) godine kasnije u Preslavu ili mozda u Ohridu nastaje Ćirilica. Sastavio ju je Kliment – učenik Ćirila i Metodija. On je nazvao Ćirilicu po svom učitelju. Sastavio ju je iz Uncijalnog grčkog pisma a iz Glagoljice je uzeo fonetski princip, sistem i naziv slova (38 slova). Nacrt slova je bio jednostavniji i to je olakšalo upotrebu. Veliki broj slova je identičan sa grčkim pa je Ćirilica predstavljala most između Grka i Slovena. Široko je korišćena. Glagoljica se zadržala do 12.-13. veka , a u Hrvatskoj se razvila Uglasta glagoljica i sačuvala se u hrvatskom čakavskom dijalektu do 19. veka. Poslednji čovek koji je pisao Glagpljicom umro je 1904. godine. U 10. i 11. veku glagoljicu u Hrvatskoj čuvaju popovi Glagoljaši, kao vid pisanja kod Hrvata. Makedonci, Srbi, Bosanci, Rusi i Bugari pišu Ćirilicom i na tom pismu počinje da se razvija srpska, bugarska i ruska književnost. Preslav (prestonica Bugarske) je bio kulturni centar slovenske književnosti


sve do 917. godine dok carstvo nije razoreno. Za vreme bugarskog cara Simeona slovenski jezik postaje službeni jezik i jezik administracije. Godine 918. javlja se ideja o osnivanju Patrijaršije. Za vreme cara Simeona i njegovih naslednika nastaju Žitije solunske braće koju pišu njihovi učenici. Pored žitija koje su sve teološkog i religioznog karaktera javljaju se i novi književni žanrovi službe, pohvale, filološke rasprave. Na primer: Služba Ćirila i Metodija, Pohvala Ćirilu i Metodiju(napisao Kliment Ohridski). Filološka rasprava Crnorizca Hrabrog «Slovo o pismenima» je svetovni tekst koji se bavi problemom slovenske pismenosti. To je tekst čoveka koji daje vrlo kompletnu obradu pitanja: otkud Slovenima pismenost. Prvi staroslovenski tekstovi su vrlo pouzdani. Podaci su precizni, tačni i istorijski proverljivi. U Vizantiji su negovali letopis i hroniku, a žitija imaju istorijsku crtu.

Kliment odlazi u jugozapadnu Makedoniju, Kutmičevicu i tu razvija delatnost. Imao je čak 3,5 hiljade učenika koji su prihvatili hrišćanstvoi dalje ga širili. Sveti Naum je napisao «Žitije Klimentovo». Kliment je u Makedoniji bio ne samo prosvetitelj nego i autor (20 knjiga). Napisao je «Žitije Ćirila i Metodija» i dr...........

U isto vreme kad Kliment radi u Makedoniji je mesto gde se pojavljuju se i mnogi podvižnici i svetitelji: Prohor Pčinjski, Rilski Jovan i dr. Oko ovih podvižnika formiraće se prvi sloj slovenske književnosti. Na taj način se formira književnost uz crkvu(?).

Spomenici iz ovog vremena

Najstariji glagoljski spomenici s kraja 10 i iz 11 veka su:

Glagoljsko-Zografsko jevandjelje nastalo u Makedoniji s kraja 10 veka je najstarije staroslovensko jevanđelje. Ima 303 lista od kojih je najveći deo pisan glagoljicom, a 50 listova je pisano ćirilicom i oni su nastali kasnije. Nađeno je u Manastiru Zografi na Svetoj gori. Danas se nalazi u Sant Petersburgu. Marinsko jevanđelje s kraja 10 i poč 11 veka. Zove se jos i Marijino ili Bogorodičino. Pronađeno je u skipu rođenja Bogorodice Marije na Svetoj Gori. Ima 174 lista. Nalazi se u Moskvi. Nama Srbima je izuzetno značajno jer se u njemu nalaze prve odlike srpskog govora (verovatno je prepisivač bio Srbin) i verovatno da je srpska redkcija staroslovenskog jezika u to vreme već bila relativno formirana.


Asemanijevo jevanđelje (Asamanovo) u makedoniji u 11 veku. Ima 158 listova i nabolje je očuvano. Godine 1736 u Vatikan ga je iz Jerusalima odneo bibliotekar vatikanske biblioteke. Jozef Asamani Sinajski psaltir u Makedoniji u 11 veku je glagoljski spomenik. Pronađen je u grčkom manastiru Svete Katarine na Sinajskoj gori. (Danas se nalazi na Sinajskoj gori)? ovde dopuniti i proveriti.... Sinajski trebnik iz 116. god je zbirka bogoslužbenih, crkvenih tekstova. Ima 109 listova. Spada u letopise i najukrašenije rukopise iz ovog perioda. Kločev zbornik (Klocov) je zbirka pripovesti (propovedi). Po nekim proračunima ima oko 400 listova a sačuvano je 14. Od toga se dva lista čuvaju u Austriji a 12 listova u Trentu u Italiji.

Spomenici na ćirilici- ćirilske knjige

Suprasaljski zbornik. Suprasalj je manastir u Grčkoj gde je nađen. To je zbirka žitija i crkvenih beseda za razne prilike. Pisan je skraja 11 i početkom 12 veka verovatno na teritoriji Bugarske. Danas se delovi čuvaju u Ljubljani u Sloveniji i Rusiji (Sant Peterzburgu). Savina knjiga – nastala je u 11 veku u severoistočnoj Bugarskoj. Danas se čuva u Moskvi.

Sva ova nabrojana dela spadaju u staroslovensku književnost. Srpska knjiga srednjeg veka se intenzivnije razvija sa Nemanjićima i Svetim Savom.

Dešavanja u zapadnoj evropi u isto vreme (vreme Vizantije u istočnoj)

Manastiri i prepisivačka delatnost

Od 8. do 12. veka se isključivo piše i prepisuje po manastirima ( nema pisanja u svetovne svrhe). Knjiga se izrađuje za vladare, crkve i manastire na strani, a prepisivanjem se bave duhovnici i monasi). Za razliku od toga u Vizantiji su se prepisivanjem bavili i ljudi iz naroda. Na zapadu se pisalo i prepisivalo po manastirima sve do pojave prvih univerziteta. Bolonjski univerzitet je osnovan 1088. godine.


Taj pokret formiranja manastira na zapadu imao je veze sa sudbinom Rimskog carstva (uništenog 476. g.). Rimsko carstvo je dugi niz godina proživljavalo ozbiljnu krizu. Oni su preuzeli hrišćanstvo ali su dugi niz godina iz generacije u generaciju pokušavali da objasne sebi sta se desilo i zasto su propali. Rimski pisci iz 3. i 4. veka o tome pišu. Jedan od njih je i Sveti Avgustin (354-430). On je pozno rimski pisac i biskup u Hipu. On je obrazložio pošast koja je snašla Rimsko carstvo u svom delu «O božjoj državi». On pokušava da odvrati stanovništvo od ideje jedne struje ljudi koji su čuvali rimsku mnogobožačku tradiciju i optuživali hrišćanstvo za propast Rima. Avgustin smatra da hrišćanstvo nije krivo i da rimljani ne treba da brinu o zemaljskoj državi već da pravi hrišćanin ima državu nebesku koja će uvek postojati. Svako od nas gradi dijapazon grehova i zasluga tokom života. Želeći da podvuče koliko je važan etički hrišćanski kodeks on naglašava da samo mali broj ljudi poseduje taj dar vere i te kvalitete da može doseći carstvo nebesko. Drugi značajan predstavnik tog ranohrišćanskog života u Rimskom carstvu je Benedikt iz Nursije, osnivač reda Benediktanaca. On 529. godine osniva Manastir Monte Kasino u koji se sklonio nakon što je bio ozlojeđen pokvarenošću ljudi iz sveštenstva u Rimu. Tražio je mir i samoću kako bi našao smisao svog života.. U tvrdjavi Monte Kasino, (ostala iz vremena riske imperije), sa nekolicinom monaha se nastanjuje i za njih piše jedno pravilo monaškog života. To je «Regula monahorum « . Sadrži pravila dnevnog života monaha (kad su molitve,šta je isposnički život, poslove koje treba raditi i sl.). Benedikt ima krilaticu –Ora et labora- moliti se i hraniti se sopstvenim radom. Ovaj manastir nije imao ni biblioteku ni skriptorijum. U manastiru je postojala obaveza čitanja pobožnih tekstova, knjige su im bile potrebne i nabavljali su ih sa strane. Manastir je srušen 577. godine od strane Langobarda , a monasi su pobegli u Rim. Papa Grgur Veliki ih je primio na svoj dvor. Tada oni kreću sa prepisivanjem knjiga. Monasi se tek 717. godine vraćaju u manastir Monte Kasino, koji je tada obnovljen i bio je središte kulture u to vreme. Tu je stvorena Beneventana – tip latinskih slova (koristila se u Dalmaciji dugo). Manastirska biblioteka je u vreme 10. i 11. veka imala preko 3.000 knjiga i bila je najveće središte manastirskih bibloteka. U njoj su se prepisivala dela antičkih i hrišćanskih pisaca. Nastaju dela kao sto su gramatike latinskog jezika, astronomski kalendari i dr. Godine 883. razorili su ga Saraceni. Bio je pust 100 godina da bi se u njega sa opatom Deziderijem (koji je posle postao Papa Viktor III) opet vratili monasi i ponovo razvili rad skriptorijuma. Delo Svetog Benedikta “Regula monahorum” postalo je zvanični akt o regulisanju monaškog života 817. godine i na taj način ovaj red Benediktanaca postaje priznat i uvažen. Svoj vrhunac dostiže u 12 i 13 veku. Postaje najmoćniji crkveni red u Evropi. U vreme kada je ovaj red bio na vrhuncu moći bilo je 37000 benediktskih samostana Sam manastir Monte Kasino je potpuno razoren 1943. Bombardovali su ga Nemci i Italijani prilikom borbe sa italijanskim pokretom otpora. Nakon toga više nije radio.

Manastir Vivarijum (rasadnik)


Podigao ga je Kasidor, rimski pisac i istoričar, 555. godine. Kada Goti pokoravaju Rim on stupa u službu gotskog kralja i postaje visoki državni službenik. Na Teodorikovom dvoru proveo je nekoliko decenija, ali se vraća u rodnu Kalabriju i u nekom od osamljenih mesta formira zajednicu koja se bavi pisanjem i prepisivanjem knjiga. To je Vivarijum. Napisao je i spis « Instituciones », pravila monaškog života po kome su monasi dužni da redovno prepisuju knjige kako antičke tako i hrišćanske. on je želeo da od zaborava spasi antičku knjigu i književnost. Zeleo je da manastir bude više naučna isnstitucija. U njemu je postojala i biblioteka od nekoliko hiljada knjiga. Manastir Vivarijum je nestao približno kada i njegov tvorac. Umire 580. godine. Deo knjiga iz manastirske biblioteke posle njegove smrti prenet je u papsku biblioteku. Kasidor se još u Rimu, pre odlaska u Kalabriju bavio idejom o osnivaju naučne institucije slične aleksandrijskom Muzeonu. Neki naučni centar za čuvanje antičke književne baštine. Kao podršku toj ideji Papa Agapet formira u Rimu jednu biblioteku kao organizacionu jedinicu buduće Kasiodove akademije, međutim propadanje Rima je osujetilo ovu ideju. Vivarijum je bio poslednji pokušaj osnivanja neke naučne institucije po uzoru na antički svet.

Irski misionari

Na tle Irske i Škotske hrišćanstvoje stiglo u 5. veku., a stroga pravila monaškog života uspostavljena su u vreme sv. Benedikata. Irski misionari počinju da prelaze u Evropu već u 7. veku i tu šire Hrišćanstvo. Osnivaju manastire, formiraju bratstva učenih i obrazovanih monaha koji se bave pisanjem i prepisivanjem knjiga i širenjem hrišćanstva. Sveti Kolimban (543-615 ) osnovao je 612 godine manstir Bobio u severnoj Italiji. To je jedan od najvećih manastira u Evropu u 9 i 10 veku. U 9 veku ovaj manastir ima bibliotekara i arhivara a u 10 veku biblioteka ima 666 dela. Sačuvan je i katalog te biblioteke. Liksej – manastir u Francuskoj iz 612 godine. Galus( Irski monah Sveti Gal je osnovao) – u Švajcarskoj osnovan 613 ili 614 godine. To je mala opatija će biti nazvana Sveti Galen ili Sent Galen. godine 830 osnovana je u njemu veličanstvena biblioteka. Taj manastir i biblioteka još uvek postoje. U njemu danas ima preko 41.000 starih štampanih knjiga i 1800 rukopisa. Već 840. godine skriptorijum ove biblioteke smatran je najvećim u Evropi. Irci osnivaju još manastira širom Evrope. Na teritoriji Nemačke od 729.(724.) godine osnivaju čitav niz manastira: Rajhenau, Lorš, Emerang. Manastir Fulda osnovan je 744. godine i postaje središte hrišćanstva za nemački kulturni krug. Opatija Klini osnovana je 910. godine u Francuskoj. Tu su rađeni raskošni rukopisi od najkvalitetnije teleće koze- Valen (Velen, Velum), u purpurnoj boji, zlatnim i srebrnim mastilom se pisalo i ukrašavani su


dragim kamenjem. To je Kodeks Aureus (870. god). Ovakvih knjiga je bilo tokom srednjeg veka ( knjige su postale raskošne tek od 5. veka, a pre toga su bile skromne).

Irci misionari, pa i Benediktinci imaju prave male radionice za proizvodnju pergamenta i knjige (od koža srna, jagnjadi i telića). U tim radionicama radili su ljudi koji su se bavili pripremom kože, prepisivači i koričari koji su knjigu koričili. Pored toga tu rade i iluminatori koji opremaju knjige lepim velikim iluminacijama, vinjetama i sl. Angažovani su i zlatari, draguljari, rezbari i graveri. Na početki teksta u tim knjigama stajalo je incipit

/ hik incipit

tj. da tekst tu počinje (ovde počinje), i

to zamenjuje naslov u srednjovekovnim knjigama. Na kraju je stajalo eksplicit / explicit est , što označava kraj teksta i tako se znalo da je tekst između ceo. Ta vrsta označavanja se sačuvala i u prvim štampanim knjigama.

Srednjovekovna knjiga je koričena u drvetu (u drvene korice) a onda presvučena u kožu. Rukopisi su poprimali neverovatne oblike. Okivani su u srebrne i zlatne ćoškove, kroz korice su provlačeni srebrni i zlatni klinovi koji su virili i na taj način knjiga je stajala odignuta od površine i na taj način bila zaštićena od vlage i prosutog mastila. Prepisivanje knjiga se vrsilo na dva načina. Benediktinci su knjigu držali na stolu na kosoj tabli ili im je diktirano. Po pravilu su pisali po diktatu( 15 monaha sedi i prepisuje dok jedan diktira). U manjim opatijama to nije bila praksa. Tamo su monasi držali tekst na krilu , a predložak na kosoj polici. (U Vizantiji je način prerade kože bio drugačiji nego na zapadu)??? ne znam zašto je ovo ubacila

Kartuzijanci, za razliku od Benediktanaca (koji pišu po glasnom dikatatu), krajem 11. veka prepisuju osamljeni. Bili su i protiv kitnjastih i raskošnih detalja. Oni svoje knjige ukrašavaju isključivo mastilom u boji. N mnogo rukopisa se reću i komentari o tehnici pisanja. Pera su bila nesavršena, mastilo retko, lako se sušilo i stvrdnjavalo. Veština prepisivača se veoma cenila. Pisari su u velikim pisarnicama radili i po 12 sati dnevno. Za vreme obdanice a i z sveću. Pisarnice su često bile uz trpezarije. U vreme ručka se uvek čitalo ( određeni delovi crkvenih knjiga, životi svetaca i sl). Oruđe za pisanje su trščane pisaljke a od 7. veka i perima .Od 9. veka piše se isključivo perima različitih vrsta ptica.

U 12 i 13 veku javljaju se tzv. Prosjački redovi.To su Dominikanci , osnovani 1215 godine. Borili su se protiv jeresi. Spadaju u najobrazovanije evropske katoličke redove


. Franjevci iz 1221. godine su bili manje obrazovani. Imali su u manastiru skriptorijum i biblioteku. Bili su inkvizitori. Propadanje manastirskih biblioteka počinje u 13 veku.

Sa formiranjem gradova, administracije i univerziteta , pismenost se premešta u gradska i univerzitetska središta. Pojava blok knjige u 15 veku. Štampa se tehnikom pokretnih slova.

Srednji vek se deli na: • •

Rano srednjovekovlje, od 500 do 1050. godine i period od 1050 do 1300. godine kada srednjovekovne civilizacije dostižu vrhunac.

Pismo u srednjem veku (ovako bih ja to odvojila jer ona nije dala nikakva naslov)

Jedinstvenu rimsku uncijalu i poluuncijalu imamo u 7 i 8 veku u manastirima u Evropi. Ona dobija varijante i specifične elemente. Svaki dvor, teritorija i manastir imali su svoj specifičan način pisanja. Tokom ranog srednjeg veka rzvile su se različite minuskule koje su dobile nazive prema teritorijama. Tako imamo: 1. Vizigotsko pismo, 7 i 8 vek, 2. Marolinško pismo (Francuska), 3. Beneventana (Italija i Dalmacija). 4. Langobardsko pismo (severna Italija), Irsko i Anglosaksonsko (na britanskim ostrvima). Nisu to nova pisma već su sve ove abecede varijante latinice- njeni nacionalni stilovi, kurzivne minuskule

Takvo stanje u Evropi je do Karla Velikog ( 1724-1814), franačkog kralja, koji je u Evropu doneo prvu veliku kulturnu renesansu. Bio je vladar velike, mnogoljudne i mnogonacionalne države. Posle propasti Zapadnog Rimskog Carstva bila je to prva dobro organizovana država na tlu Evrope. On je 800. godine krunisan za cara. Vladao je 46 godina i po njemu osnovni garant uspešne vladavine je bilo širenje školstva i pismenosti. Na svom dvoru u Ahenu okupio je brojne učene monahe – irske misionare pre svega. Iz manastira Jork u Engleskoj pozvao je čuvenog opata Alhuina (Alkuina) na svoj dvor i on je postao glavni nosilac kulturne obnove Karolinška renesansa(?)


Pored njega radio je i monah Ajnhard i Pavle Đakon ( pisac istorije Langobarada) i drugi. Pri svom dvoru Karlo Veliki osniva, imajući u vidu helenske uzore, školu koja je danas poznata kao akademija u Ahenu, a onda se zvala Skola Palatina. u njoj je vršena reforma pravopisa sa željom da se ujednače sistemi iz raznih manastira. Naučnici iz Skole Palatine su tako stvorili novo pismo sjedinivši razne minuskulne kurzive koji su postjali. Najintenzivniji je bio uticaj latinske poluuncijale SKRIPTURA KAROLINA je karolinško pismo, skladno i lako čitljivo minuskulno pismo , čija su slova imala jasne i pravilne oblike. Reči počinju da se odvajaju jedna od drugih, koristi se crtica na kraju reda. Osim toga Skola Palatina je mesto gde će se dela klasične literature prepisati u najsavesnijoj naučnoj redakciji, lepo , čitko, sa uvodima, komentarim i primadbama i sl. Sama Karolina se proširila po celoj Evropi i potisnula sva ostala lokalna, latinična pisma. Papa.................. donosi dekret kojim se nalaže da sva dokumenta koja se upućuju papskoj kancelariji moraju biti napisana karolinškim pismom i na latinskom jeziku (bio je to jezik crkve i administracije). Tako nestaju nacionalana pisma a uvedeno je (u Evropi) jedno novo pismo ................latinskom jeziku. Reforma se nastavila i po nalogu Karla Velikog osnivaju se škole i promoviše se rad skriptorijuma i biblioteka. Dvorska biblioteka pri dvoru Krala Velikog je imala na desetine pisara u skriptorijumu te biblioteke..Bez reda su prepisivana dela antičkih i hrišćanskih pisaca. Ekipe stručnjaka priređivale su za prepisivanje određena izdanja i ovo je bilo mesto sa kojeg su se mnoge biblioteke snabdevale knjigama ( mogle su da nabave dobar karolinški prepis). Ovo doba , doba Karolinške renesanse, predstavlja most izmedju antičke epohe i kulture Humanizma i renesanse u 13. veku.


Pismenost Slovena Pismenost Slovena nastaje na temelju vizantijske pismenosti.U doba kada su se Sloveni spustili na Balkansko poluostrvo više su naseljavali prostor oko Soluna nego teritorije na kojimase danas nalaze. Bio je to sudar dve civilizacij; vizantijske koja je baštinila antičku kulturu i kulture Slovena kojaje predstavljala nekompaktnunacionalnu skupinu. Sloveni su u to vreme bili narod koji se stalno selio, sastavljen od plemena na različitom stupnju razvoja.Vizantija je odlučila da omogući Slovenima postepeno adaptiranje novoj sredini i i nenasilno prihvatanje hrišćanstva na sopstvenom jeziku. Rastislav je bio kralj Moravske, teritorije na kojoj se hrišćanstvo među Slovenima prvo i razvilo. Rastislav je tražio od zvanične Vizantije da pošalje misionare koji će na slovenskom jeziku širiti hrišćanstvo. Konstantin (Ćirilo) i Metodije doneli su sa sobom hrišćanske knjige na slovenskom jeziku i tako ga približili Slovenima. Konstantin je bio bibliotekar crkve Svete Sofije kog su zbog učenosti zvali Filozof. On se i ranije nalaziou diplomatskim misijama među drugim narodima. Metodije se rano zamonašio i postao iguman jednog manastira na Olimpu. Pre puta u Moravsku preveli su crkvene knjige na jezik solunskih slovena, kojim su dobro vladali. Za potrebe prevoda hrišćanskih knjiga sastavili su pismo na osnovu grčke kurzivne minuskule, mada je glagoljica bila više majuskulno pismo. Godine 864. počela je misija braće Konstantina i Metodija ali je naišla na protivljenje franačkih misionara koji su hrišćanstvo širili na latinskom jeziku. Godine 869. Konstantin i Metodije su stigliu Rim radi odbrane slovenskog bogosluženja. U Rimu se Konstantin zamonašioi dobio ime Ćirilo. U Rimu je i umro. Godine 970. Metodija Papa postavlja za arhiepiskopa panonsko-sremskog i on nastavlja svojmisionarski rad. Sve do 885. godine kada Metodije umire traje sukob sa franačkim sveštenstvom i te godine učenici Ćirila i Metodija bivaju proterani iz Moravske i efekti njihovog rada bivaju poništeni.Posle proterivanja njihovi učenici su se uputili ka jugu u dva pravca. Prva grupa je otišla u Preslav (bugarsku prestonicu). Iz ove grupe su Kliment i Naum poslati u Kutmičevicu da tamo šire hrišćanstvo. Druga grupa se uputila u Dalmaciju i o njoj nema podataka. Postoje iz IX veka papski dokumenti koji govore


o širenjuhrišćanstva međuSrbima u Zetiali se ne zna da li su ti misionari pripadaliovoj drugoj grupi. Pismo koje su sastavili Konstantin i Metodije u 9. veku danas zovemo Glagoljicom (glagoljiti – govorirti), 23(?) godine kasnije u Preslavu ili mozda u Ohridu nastaje Ćirilica. Sastavio ju je Kliment – učenik Ćirila i Metodija. On je nazvao Ćirilicu po svom učitelju. Sastavio ju je iz Uncijalnog grčkog pisma a iz Glagoljice je uzeo fonetski princip, sistem i naziv slova (38 slova). Nacrt slova je bio jednostavniji i to je olakšalo upotrebu. Veliki broj slova je identičan sa grčkim pa je Ćirilica predstavljala most između Grka i Slovena. Široko je korišćena. Glagoljica se zadržala do 12.-13. veka , a u Hrvatskoj se razvila Uglasta glagoljica i sačuvala se u hrvatskom čakavskom dijalektu do 19. veka. Poslednji čovek koji je pisao Glagpljicom umro je 1904. godine. U 10. i 11. veku glagoljicu u Hrvatskoj čuvaju popovi Glagoljaši, kao vid pisanja kod Hrvata. Makedonci, Srbi, Bosanci, Rusi i Bugari pišu Ćirilicom i na tom pismu počinje da se razvija srpska, bugarska i ruska književnost. Preslav (prestonica Bugarske) je bio kulturni centar slovenske književnosti sve do 917. godine dok carstvo nije razoreno. Za vreme bugarskog cara Simeona slovenski jezik postaje službeni jezik i jezik administracije. Godine 918. javlja se ideja o osnivanju Patrijaršije. Za vreme cara Simeona i njegovih naslednika nastaju Žitije solunske braće koju pišu njihovi učenici. Pored žitija koje su sve teološkog i religioznog karaktera javljaju se i novi književni žanrovi službe, pohvale, filološke rasprave. Na primer: Služba Ćirila i Metodija, Pohvala Ćirilu i Metodiju(napisao Kliment Ohridski). Filološka rasprava Crnorizca Hrabrog «Slovo o pismenima» je svetovni tekst koji se bavi problemom slovenske pismenosti. To je tekst čoveka koji daje vrlo kompletnu obradu pitanja: otkud Slovenima pismenost. Prvi staroslovenski tekstovi su vrlo pouzdani. Podaci su precizni, tačni i istorijski proverljivi. U Vizantiji su negovali letopis i hroniku, a žitija imaju istorijsku crtu.


Kliment odlazi u jugozapadnu Makedoniju, Kutmičevicu i tu razvija delatnost. Imao je čak 3,5 hiljade učenika koji su prihvatili hrišćanstvoi dalje ga širili. Sveti Naum je napisao «Žitije Klimentovo». Kliment je u Makedoniji bio ne samo prosvetitelj nego i autor (20 knjiga). Napisao je «Žitije Ćirila i Metodija» i dr...........

U isto vreme kad Kliment radi u Makedoniji je mesto gde se pojavljuju se i mnogi podvižnici i svetitelji: Prohor Pčinjski, Rilski Jovan i dr. Oko ovih podvižnika formiraće se prvi sloj slovenske književnosti. Na taj način se formira književnost uz crkvu(?).

Spomenici iz ovog vremena

Najstariji glagoljski spomenici s kraja 10 i iz 11 veka su:

Glagoljsko-Zografsko jevandjelje nastalo u Makedoniji s kraja 10 veka je najstarije staroslovensko jevanđelje. Ima 303 lista od kojih je najveći deo pisan glagoljicom, a 50 listova je pisano ćirilicom i oni su nastali kasnije. Nađeno je u Manastiru Zografi na Svetoj gori. Danas se nalazi u Sant Petersburgu. Marinsko jevanđelje s kraja 10 i poč 11 veka. Zove se jos i Marijino ili Bogorodičino. Pronađeno je u skipu rođenja Bogorodice Marije na Svetoj Gori. Ima 174 lista. Nalazi se u Moskvi. Nama Srbima je izuzetno značajno jer se u njemu nalaze prve odlike srpskog govora (verovatno je prepisivač bio Srbin) i verovatno da je srpska redkcija staroslovenskog jezika u to vreme već bila relativno formirana.


Asemanijevo jevanđelje (Asamanovo) u makedoniji u 11 veku. Ima 158 listova i nabolje je očuvano. Godine 1736 u Vatikan ga je iz Jerusalima odneo bibliotekar vatikanske biblioteke. Jozef Asamani Sinajski psaltir u Makedoniji u 11 veku je glagoljski spomenik. Pronađen je u grčkom manastiru Svete Katarine na Sinajskoj gori. (Danas se nalazi na Sinajskoj gori)? ovde dopuniti i proveriti.... Sinajski trebnik iz 116. god je zbirka bogoslužbenih, crkvenih tekstova. Ima 109 listova. Spada u letopise i najukrašenije rukopise iz ovog perioda. Kločev zbornik (Klocov) je zbirka pripovesti (propovedi). Po nekim proračunima ima oko 400 listova a sačuvano je 14. Od toga se dva lista čuvaju u Austriji a 12 listova u Trentu u Italiji.

Spomenici na ćirilici- ćirilske knjige

Suprasaljski zbornik. Suprasalj je manastir u Grčkoj gde je nađen. To je zbirka žitija i crkvenih beseda za razne prilike. Pisan je skraja 11 i početkom 12 veka verovatno na teritoriji Bugarske. Danas se delovi čuvaju u Ljubljani u Sloveniji i Rusiji (Sant Peterzburgu). Savina knjiga – nastala je u 11 veku u severoistočnoj Bugarskoj. Danas se čuva u Moskvi.

Sva ova nabrojana dela spadaju u staroslovensku književnost. Srpska knjiga srednjeg veka se intenzivnije razvija sa Nemanjićima i Svetim Savom.


Dešavanja u zapadnoj evropi u isto vreme (vreme Vizantije u istočnoj)

Manastiri i prepisivačka delatnost

Od 8. do 12. veka se isključivo piše i prepisuje po manastirima ( nema pisanja u svetovne svrhe). Knjiga se izrađuje za vladare, crkve i manastire na strani, a prepisivanjem se bave duhovnici i monasi). Za razliku od toga u Vizantiji su se prepisivanjem bavili i ljudi iz naroda. Na zapadu se pisalo i prepisivalo po manastirima sve do pojave prvih univerziteta. Bolonjski univerzitet je osnovan 1088. godine. Taj pokret formiranja manastira na zapadu imao je veze sa sudbinom Rimskog carstva (uništenog 476. g.). Rimsko carstvo je dugi niz godina proživljavalo ozbiljnu krizu. Oni su preuzeli hrišćanstvo ali su dugi niz godina iz generacije u generaciju pokušavali da objasne sebi sta se desilo i zasto su propali. Rimski pisci iz 3. i 4. veka o tome pišu. Jedan od njih je i Sveti Avgustin (354-430). On je pozno rimski pisac i biskup u Hipu. On je obrazložio pošast koja je snašla Rimsko carstvo u svom delu «O božjoj državi». On pokušava da odvrati stanovništvo od ideje jedne struje ljudi koji su čuvali rimsku mnogobožačku tradiciju i optuživali hrišćanstvo za propast Rima. Avgustin smatra da hrišćanstvo nije krivo i da rimljani ne treba da brinu o zemaljskoj državi već da pravi hrišćanin ima državu nebesku koja će uvek postojati. Svako od nas gradi dijapazon grehova i zasluga tokom života. Želeći da podvuče koliko je važan etički hrišćanski kodeks on naglašava da samo mali broj ljudi poseduje taj dar vere i te kvalitete da može doseći carstvo nebesko. Drugi značajan predstavnik tog ranohrišćanskog života u Rimskom carstvu je Benedikt iz Nursije, osnivač reda Benediktanaca. On 529. godine osniva Manastir Monte Kasino u koji se sklonio nakon što je bio ozlojeđen pokvarenošću ljudi iz sveštenstva u Rimu. Tražio je mir i samoću kako bi našao smisao svog života.. U tvrdjavi Monte Kasino, (ostala iz vremena riske imperije), sa nekolicinom monaha se nastanjuje i za njih piše jedno pravilo monaškog života. To je «Regula monahorum « . Sadrži pravila dnevnog života monaha (kad su molitve,šta je


isposnički život, poslove koje treba raditi i sl.). Benedikt ima krilaticu –Ora et labora- moliti se i hraniti se sopstvenim radom. Ovaj manastir nije imao ni biblioteku ni skriptorijum. U manastiru je postojala obaveza čitanja pobožnih tekstova, knjige su im bile potrebne i nabavljali su ih sa strane. Manastir je srušen 577. godine od strane Langobarda , a monasi su pobegli u Rim. Papa Grgur Veliki ih je primio na svoj dvor. Tada oni kreću sa prepisivanjem knjiga. Monasi se tek 717. godine vraćaju u manastir Monte Kasino, koji je tada obnovljen i bio je središte kulture u to vreme. Tu je stvorena Beneventana – tip latinskih slova (koristila se u Dalmaciji dugo). Manastirska biblioteka je u vreme 10. i 11. veka imala preko 3.000 knjiga i bila je najveće središte manastirskih bibloteka. U njoj su se prepisivala dela antičkih i hrišćanskih pisaca. Nastaju dela kao sto su gramatike latinskog jezika, astronomski kalendari i dr. Godine 883. razorili su ga Saraceni. Bio je pust 100 godina da bi se u njega sa opatom Deziderijem (koji je posle postao Papa Viktor III) opet vratili monasi i ponovo razvili rad skriptorijuma. Delo Svetog Benedikta “Regula monahorum” postalo je zvanični akt o regulisanju monaškog života 817. godine i na taj način ovaj red Benediktanaca postaje priznat i uvažen. Svoj vrhunac dostiže u 12 i 13 veku. Postaje najmoćniji crkveni red u Evropi. U vreme kada je ovaj red bio na vrhuncu moći bilo je 37000 benediktskih samostana Sam manastir Monte Kasino je potpuno razoren 1943. Bombardovali su ga Nemci i Italijani prilikom borbe sa italijanskim pokretom otpora. Nakon toga više nije radio.

Manastir Vivarijum (rasadnik)

Podigao ga je Kasidor, rimski pisac i istoričar, 555. godine. Kada Goti pokoravaju Rim on stupa u službu gotskog kralja i postaje visoki državni službenik. Na Teodorikovom dvoru proveo je nekoliko decenija, ali se vraća u rodnu Kalabriju i u nekom od osamljenih mesta formira zajednicu koja se bavi pisanjem i prepisivanjem knjiga. To je Vivarijum. Napisao je i spis « Instituciones », pravila


monaškog života po kome su monasi dužni da redovno prepisuju knjige kako antičke tako i hrišćanske. on je želeo da od zaborava spasi antičku knjigu i književnost. Zeleo je da manastir bude više naučna isnstitucija. U njemu je postojala i biblioteka od nekoliko hiljada knjiga. Manastir Vivarijum je nestao približno kada i njegov tvorac. Umire 580. godine. Deo knjiga iz manastirske biblioteke posle njegove smrti prenet je u papsku biblioteku. Kasidor se još u Rimu, pre odlaska u Kalabriju bavio idejom o osnivaju naučne institucije slične aleksandrijskom Muzeonu. Neki naučni centar za čuvanje antičke književne baštine. Kao podršku toj ideji Papa Agapet formira u Rimu jednu biblioteku kao organizacionu jedinicu buduće Kasiodove akademije, međutim propadanje Rima je osujetilo ovu ideju. Vivarijum je bio poslednji pokušaj osnivanja neke naučne institucije po uzoru na antički svet.

Irski misionari

Na tle Irske i Škotske hrišćanstvoje stiglo u 5. veku., a stroga pravila monaškog života uspostavljena su u vreme sv. Benedikata. Irski misionari počinju da prelaze u Evropu već u 7. veku i tu šire Hrišćanstvo. Osnivaju manastire, formiraju bratstva učenih i obrazovanih monaha koji se bave pisanjem i prepisivanjem knjiga i širenjem hrišćanstva. Sveti Kolimban (543-615 ) osnovao je 612 godine manstir Bobio u severnoj Italiji. To je jedan od najvećih manastira u Evropu u 9 i 10 veku. U 9 veku ovaj manastir ima bibliotekara i arhivara a u 10 veku biblioteka ima 666 dela. Sačuvan je i katalog te biblioteke. Liksej – manastir u Francuskoj iz 612 godine. Galus( Irski monah Sveti Gal je osnovao) – u Švajcarskoj osnovan 613 ili 614 godine. To je mala opatija će biti nazvana Sveti Galen ili Sent Galen. godine 830 osnovana je u njemu veličanstvena biblioteka. Taj manastir i biblioteka još uvek


postoje. U njemu danas ima preko 41.000 starih štampanih knjiga i 1800 rukopisa. Već 840. godine skriptorijum ove biblioteke smatran je najvećim u Evropi. Irci osnivaju još manastira širom Evrope. Na teritoriji Nemačke od 729.(724.) godine osnivaju čitav niz manastira: Rajhenau, Lorš, Emerang. Manastir Fulda osnovan je 744. godine i postaje središte hrišćanstva za nemački kulturni krug. Opatija Klini osnovana je 910. godine u Francuskoj. Tu su rađeni raskošni rukopisi od najkvalitetnije teleće koze- Valen (Velen, Velum), u purpurnoj boji, zlatnim i srebrnim mastilom se pisalo i ukrašavani su dragim kamenjem. To je Kodeks Aureus (870. god). Ovakvih knjiga je bilo tokom srednjeg veka ( knjige su postale raskošne tek od 5. veka, a pre toga su bile skromne).

Irci misionari, pa i Benediktinci imaju prave male radionice za proizvodnju pergamenta i knjige (od koža srna, jagnjadi i telića). U tim radionicama radili su ljudi koji su se bavili pripremom kože, prepisivači i koričari koji su knjigu koričili. Pored toga tu rade i iluminatori koji opremaju knjige lepim velikim iluminacijama, vinjetama i sl. Angažovani su i zlatari, draguljari, rezbari i graveri. Na početki teksta u tim knjigama stajalo je incipit / hik incipit tj. da tekst tu počinje (ovde počinje), i to zamenjuje naslov u srednjovekovnim knjigama. Na kraju je stajalo eksplicit / explicit est , što označava kraj teksta i tako se znalo da je tekst između ceo. Ta vrsta označavanja se sačuvala i u prvim štampanim knjigama.

Srednjovekovna knjiga je koričena u drvetu (u drvene korice) a onda presvučena u kožu. Rukopisi su poprimali neverovatne oblike. Okivani su u srebrne i zlatne ćoškove, kroz korice su provlačeni srebrni i zlatni klinovi koji su virili i na taj način knjiga je stajala odignuta od površine i na taj način bila zaštićena od vlage i prosutog mastila.


Prepisivanje knjiga se vrsilo na dva načina. Benediktinci su knjigu držali na stolu na kosoj tabli ili im je diktirano. Po pravilu su pisali po diktatu( 15 monaha sedi i prepisuje dok jedan diktira). U manjim opatijama to nije bila praksa. Tamo su monasi držali tekst na krilu , a predložak na kosoj polici. (U Vizantiji je način prerade kože bio drugačiji nego na zapadu)??? ne znam zašto je ovo ubacila

Kartuzijanci, za razliku od Benediktanaca (koji pišu po glasnom dikatatu), krajem 11. veka prepisuju osamljeni. Bili su i protiv kitnjastih i raskošnih detalja. Oni svoje knjige ukrašavaju isključivo mastilom u boji. N mnogo rukopisa se reću i komentari o tehnici pisanja. Pera su bila nesavršena, mastilo retko, lako se sušilo i stvrdnjavalo. Veština prepisivača se veoma cenila. Pisari su u velikim pisarnicama radili i po 12 sati dnevno. Za vreme obdanice a i z sveću. Pisarnice su često bile uz trpezarije. U vreme ručka se uvek čitalo ( određeni delovi crkvenih knjiga, životi svetaca i sl). Oruđe za pisanje su trščane pisaljke a od 7. veka i perima .Od 9. veka piše se isključivo perima različitih vrsta ptica.

U 12 i 13 veku javljaju se tzv. Prosjački redovi.To su Dominikanci , osnovani 1215 godine. Borili su se protiv jeresi. Spadaju u najobrazovanije evropske katoličke redove . Franjevci iz 1221. godine su bili manje obrazovani. Imali su u manastiru skriptorijum i biblioteku. Bili su inkvizitori. Propadanje manastirskih biblioteka počinje u 13 veku.


Sa formiranjem gradova, administracije i univerziteta , pismenost se premešta u gradska i univerzitetska središta. Pojava blok knjige u 15 veku. Štampa se tehnikom pokretnih slova.

Srednji vek se deli na: • Rano srednjovekovlje, od 500 do 1050. godine • i period od 1050 do 1300. godine kada srednjovekovne civilizacije dostižu vrhunac. Pismo u srednjem veku (ovako bih ja to odvojila jer ona nije dala nikakva naslov)

Jedinstvenu rimsku uncijalu i poluuncijalu imamo u 7 i 8 veku u manastirima u Evropi. Ona dobija varijante i specifične elemente. Svaki dvor, teritorija i manastir imali su svoj specifičan način pisanja. Tokom ranog srednjeg veka rzvile su se različite minuskule koje su dobile nazive prema teritorijama. Tako imamo: 1. Vizigotsko pismo, 7 i 8 vek, 2. Marolinško pismo (Francuska), 3. Beneventana (Italija i Dalmacija). 4. Langobardsko pismo (severna Italija), Irsko i Anglosaksonsko (na britanskim ostrvima). Nisu to nova pisma već su sve ove abecede varijante latinice- njeni nacionalni stilovi, kurzivne minuskule

Takvo stanje u Evropi je do Karla Velikog ( 1724-1814), franačkog kralja, koji je u Evropu doneo prvu veliku kulturnu renesansu. Bio je vladar velike, mnogoljudne i mnogonacionalne države. Posle propasti Zapadnog Rimskog Carstva bila je to prva dobro organizovana država na tlu Evrope. On je 800. godine krunisan za cara. Vladao je 46 godina i po njemu osnovni garant uspešne vladavine je bilo širenje školstva i pismenosti.


Na svom dvoru u Ahenu okupio je brojne učene monahe – irske misionare pre svega. Iz manastira Jork u Engleskoj pozvao je čuvenog opata Alhuina (Alkuina) na svoj dvor i on je postao glavni nosilac kulturne obnove Karolinška renesansa(?) Pored njega radio je i monah Ajnhard i Pavle Đakon ( pisac istorije Langobarada) i drugi. Pri svom dvoru Karlo Veliki osniva, imajući u vidu helenske uzore, školu koja je danas poznata kao akademija u Ahenu, a onda se zvala Skola Palatina. u njoj je vršena reforma pravopisa sa željom da se ujednače sistemi iz raznih manastira. Naučnici iz Skole Palatine su tako stvorili novo pismo sjedinivši razne minuskulne kurzive koji su postjali. Najintenzivniji je bio uticaj latinske poluuncijale SKRIPTURA KAROLINA je karolinško pismo, skladno i lako čitljivo minuskulno pismo , čija su slova imala jasne i pravilne oblike. Reči počinju da se odvajaju jedna od drugih, koristi se crtica na kraju reda. Osim toga Skola Palatina je mesto gde će se dela klasične literature prepisati u najsavesnijoj naučnoj redakciji, lepo , čitko, sa uvodima, komentarim i primadbama i sl. Sama Karolina se proširila po celoj Evropi i potisnula sva ostala lokalna, latinična pisma. Papa.................. donosi dekret kojim se nalaže da sva dokumenta koja se upućuju papskoj kancelariji moraju biti napisana karolinškim pismom i na latinskom jeziku (bio je to jezik crkve i administracije). Tako nestaju nacionalana pisma a uvedeno je (u Evropi) jedno novo pismo ................latinskom jeziku. Reforma se nastavila i po nalogu Karla Velikog osnivaju se škole i promoviše se rad skriptorijuma i biblioteka. Dvorska biblioteka pri dvoru Krala Velikog je imala na desetine pisara u skriptorijumu te biblioteke..Bez reda su prepisivana dela antičkih i hrišćanskih pisaca. Ekipe stručnjaka priređivale su za prepisivanje određena izdanja i ovo je bilo mesto sa kojeg su se mnoge biblioteke snabdevale knjigama ( mogle su da nabave dobar karolinški prepis). Ovo doba , doba Karolinške renesanse, predstavlja most izmedju antičke epohe i kulture Humanizma i renesanse u 13. veku.


Pokret reformacije

Verska revolucija od 1517 do 1648\ kontrarevolucija do 18 veka epoha prosvetiteljstva od 18 veka

Najistaknutiji predstavnik reformacije je Martin Luter-svestenik. Godine 1517 Martin je na vratima svoje crkve u Vitenbergu istakao 93 teze o indulgencijama*oprosnicama grehova. Gresi su oprastani onome ko plati vise. To je b8ila praksa katolickih svetstenika u 14 i 15 veku. Svestenstvo je bilo korumpirano. Martin Luter je bio zgrozen takvom p[raksom koja je bila verifikovana i od Pape. Martin je svoji, tezama takvo ponasanje crkve stavio na javnu rasparvu. Desilo se to da je on oko sebe sakupio ogroman broj pristalica iz redova nizeg svestenstva i puka , ali je izazvao revolt crkvenih mocnika. Doslo je do krvavih sukoba i narednih pet godina vodjen je rat izmedju Lutera katolickog svestenstva. Protestanti su smatrali da je svako za sebe odgovoran za tumacenje biblije a sopstvena savest imanajvecu ulogu u tome procesu. Ljudima ne treba crkva kao posrednik. Martin Luter je bio pisac i 1520. godine objavljuje svoja 3 spisa • • •

“Hriscanskom plemstvu nemacke nacije” “O vavilonskom ropstvu Papa” “O slobodi hriscanina”

Nakon objavljivanja ova tri spisa rimski Papa je Lutera izopstio iz crkve , a Luter je tu bulu spalio na trgu. Godine 1522. Luter prevodi Novi zavet, a 1534 i Stari i Novi zavet.

Dolazi do podele crkve na katolike i protestante. Crkva je na taj nacin oslabljena. Doslo je do snazenja monarha u evropski drzavama. Oslabljena katolicka crkva nije se mogla suprostaviti vladarima. Protestantizam proklamuje rad, i svaki covek je odgovoran za svoja dela samo pred bogom. Stamparstvo je mnogo pomoglo sirenju ideja protestantizma. Ogroman broj stampara je izdavao veliki broj pamfleta kojima se siri novo ucenje. Luterovi spisi pojavili su se na nemackom ( ne na latinskom) i u velikom broju izdanja / 800 izdanja. Stampaju se leci, plakati, pamfleti u periodu od 1517 do 1521. Katolicka crkva je htela da stane na put ovakvom sirenju protestantizma , pa je u 16 veku na lomacama spaljivala knjige koje su bogohulne, lascivne, antidrzavne. I protestanti su spaljivali knjige . Na lomacama se nasao veliki broj knjiga iz raznih razloga.


Indeks zabranjenih knjiga je proklamovan.Crkvene vlasti su imale ljude koji su popisivali nepozeljne knjige i tako stvarali indekse tih knjiga. Prvi takav indeks je u Rimu 1557 uradila rimska inkvizicija. Indeks je nastao kao posledica bule Pape Pavla IV koja je izdata 1543. U njoj je objavio da se bez dozvole u Evropi ne sne stampati nijedna knjiga. To je bio jalov pokusaj da se kontrolise stamparska delatnost. Indeks je izdavan periodicno na 5 godina i kao praksa se zadrzao dugo, poslednji je izdat 1948. Na listi su bila sva Luterova dela, Montenjenovi eseji (o vaspitaju omladine), knjige Erazma Roterdamskog.. Pored crkvenih vlasti i pojedini vladari su izdavali indekse nepodobnih knjiga. Unistavane su knjige svetovnog sadrzaja. Rusoov “Emil”. Roman “Madam Bovari” i dr.

Knjige reformacije Stampanje se siri uprkos zabranama. Knjige se objavljuju na nemackom i na svim drugim evropskim jezicima. Veliki broj manastira je stradao u sukobu luterana i katolika. U Francuskoj su stradali manastiri Fleri i Klini. Sekularizacija je oduzimanje manastira od strane protestantski kraljeva. Stradale su i vlastelineske i kraljevske biblioteke, ali su neke i nastale na temelju nove kulture. Francuska 16 i 17 vek je srediste kulture u Evropi. Kralj Fransoa I izdaje 1537. godine naredbu da se u njegovu kraljevsku biblioteku mora dostaviti po jedan primerak svega sto je stampano na teritoriji francuske – radi kontrole i cenzure. To se u Evropi prvi putjavlja obavezni primerak U Francuskoj u dvorskoj biblioteci francuskih kraljeva, biblioteka je potpuno uredjena i ima alfabetski i srucni katalog. 1722. god ovo je najveca biblioteka u Evropi.Ima oko 80. 000 stampanih knjiga i oko 17.000 rukopisnih knjiga. Za javnost je otvorena 1735. Njen direktor je bio Zan Pol Binjon. On je uredio katalog biblioteke i stampao ga u obliku stampanog kataloga. Gabrijel Node je bio bibliotekar biblioteke Mazarena. Napisao je najstariji prirucnik iz bibliotekarstva :”Uputstva za vodjenje biblioteke”, 1627. godine. Ova biblioteka je 1644 otvorena za javnost, ali samo jedan dan u nedelji. Biblioteka je imala 40.000 knjiga, ali je nakon smrti kardinala Mazarena usla u sastav biblioteke kraljeva i na taj nacin zavrsilam svoju sudbinu. Gabrijel Node nakon toga odlazi u Svedsku , gde postaje bibliotekar kraljeve biblioteke u Stokholmu, a radio je i u niz svedskih arhiva.

Nemacka Mnogi gradovi u 15 veku imaju knezevske i vladarske biblioteke. Godine 1558. osnovana je knezevska biblioteka Palatina. U 17 veku ona je najveca biblioteka na nemackom govornom podrucju. 1622 godine poslaa je u Vatikan kao ratni plen, i oko 3500 retkih rukopisa se seli u Vatikansku biblioteku. U 19 veku je jedan deo ovg fonda vracen u Nemacku.


Biblioteka Hercoga Augusta je osnovana 1644, a 1661 je imala oko 160.000 svezaka, rukom pisan abecedni katalog na 4000 strana. U ovoj biblioteci radi kao bibliotekar Lajbnic u kojoj je do smrti bio bibliotekar. Lajbnic je projektovao unutrasnje uredjenje biblioteke…kupola od stakla, knjige u policama uza zidove. centralni deo za citaoce..to je bio sistem gradnje i nadalje u Evropi. Takva je i Britanska bibliotekla u londonu I prva zgrada Kongresne biblioteke u Vasingtonu. Lajbnic je uspeo da dobije i budzet za biblioeku, i zahvaljujuci tome biblioteka je napredovala. Uredjena je po numeruns kurensu (po formatu i kako stizu knjigeu biblioteku). To je prvi put da smestaj nije po abecedi ili po strukama, vec prema pristizanju knjiga u biblioteku. Univerzitetska biblioteka u Getingemu je formirana 1735. Imala je stalni budzet i pravila o radu i nacinu koriscenja i od svog osnivanja je javna biblioteka. Krajem 18 veka ima fond od 110.000 knjiga, ai znmedju 1828 i 1965 imala je pravo na obavezni primerak svega sto je stampano u Hanoverskoj regiji. Danas ima 3, 5 miliona knjiga i 12 hiljada rukopisa, 4, 5 hiljada inkunabula, 15.000 naslova periodike. U ovoj biblioteci kao bibliotekar je radioJohan Gestner. Ova biblioteka je bila toko 18 veka najveca univerzitetska biblioteka u Evropi. Danas je ona link Narodne bibliote u Beogradu prema svetu u medjubiblioteckoj pozajmici. Prva katedra za bibliotekarstvo je formirana 1886. godine valjda u Getingenu??? Karl Dijacko je 1886 formirao i pravila za izradu kataloga. Ta pravila su postala osnova za “pruske instrukcije” koje su objavljene 1889. i koje su sezdesetih godina 20 veka koriscene u Evropi kao kao norme za uredjenje kataloga. Nemacko bibliotekarstvo 18 i 19 veka je najrazvijenije bibliotekarstvo u Evropi. Martin Sretinger u svom delu 1809. godine uvodi pojan nauke o bibliotekarstvu. Delo se zove”Osnovi bibliotekarske nauke”. On je inace bio pobornik ideje da je bibliotekarstvo nauka.

Austrija od 1526 godine postoji Austrijska nacionalana biblioteka, koja je formirana kao dvorska biblioteka u okviru dvoca Hofburg. Od 1621 ima pravo na obavezni primerak.

Spanija ima veliku dvorsku biblioteku na dvoru kralja Filipa II *Eskorijal je najlepsa dvoorska palata sveta.

Britanija


je u 16 veku snazan centar reformacije. Dolazi do sukoba na nivou vladara Engleske i Skotske. Tokom 16 veka zatvoreno je preko 800 manastirskih biblioteka. Godine 1550 razorena i biblioteka u Oksfordu *stara 300 godina. Obnovio ju je 1602 godine ser Tomas Bodli, a 1605 bice stampan prvi katalog biblioteke. Ova biblioteka ima pravo na stampani katalog od 1609 do danas. Zove se “Bodleniana� i danas je jedna od najvecih biblioteka u Britaniji. Biblioteka britanskih kraljeva je iz 16 veka i imala je pravo na obavezni primerak Popunjena je i knjigama koje su se dobile i sekularizacijom manastirskih imanja. Danas je biblioteka britanskih kraljeva u sastavu Biblioteke britanskog muzeja. Muzej je formiran 1753 , abiblioteka unjemu postoji od 1959. kao zvanicna biblioteka otvorena za javnost. Do 1973 biblioteka je radila pri muzeju. Tda je uredbom osnovana Britanska nacionalna biblioteka.


Naučna i industrijska revolucija su izuzetno značajne za pojavu biblioteka kao podrške procesu obrazovanja.

Naučna revolucija počinje sa Nikolom Kopernikom koji u 16. veku deluje kao astronom, matematičar, a bio je i crkveni kanonik. On je prvi proklamovao da je zemlja planeta i da se sa ostalim nebeskim telima kreće oko sunca. Godine 1543 izdao je svoje remek delo “O kruženju nebeskih tela”, ali se pretpostavlja se da ga je napisao 20 godina ranije. Nije ga odmah objavio iz straha od reakcije katoličke crkve(kad je objavljena on je vec bio na umoru). Njegov strah je bio opravdan jer je sudbina Đordana Bruna (1548 – 1600), koji je zastupao ideje Nikole Kopernika i bio filozof kasne renesanse, bila da je 8 godina utamničen i zlostavljan, a 1600. godine živ spaljen, a Evropa očišćena od svih njegovih dela. Ovo je bitno uticalo na razvoj nauke i na Galileja koji je 1623. godine objavio svoju knjigu “Dijalog koji se odnosi na dva glavna sistema sveta, Platonov i Kopernikov”. Tom knjigom on je podržao i proširio Kopernikovo učenje. Crkva je to delo prvo zabranila, a 1826 skinula zabranu. U knjizi Galilej analizira Platonove ideje o postanku sveta i organizaciji svemira, a zatim s tom filozofijom upoređuje Kopernikovu filozofiju i izriče i svoj sud o tome da zemlja nije ravna ploča koju drže 4 ogromne kornjače ili slona(kako je crkva to propovedala) i oko koje kruže sva nebeska tela, već je to jedan živi organizam sa definisanom ulogom u vasioni i da se ne razlikuje mnogo od drugih nebeskih tela. Nakon Galileja pojavljuje se plejada naučnika ove struje. Kepler Johan je postavio zakone planetarnog kretanja. Paskal i Njutn koji je dao matematički dokaz za heliocentrični sistem sveta i time završio sve razgovore na temu zemlje kao planete – dao je matematički dokaz. Njutnova knjiga “Matematički principi prirodne filozofije” je objavljena 1687. godine predstavlja vrhunac naučne revolucije. U to vreme se vrše istraživanja svemira i prva naučna istraživanja nauke o nauci(?????), socijologija saznanja, velika istraživanja na temu kako se nauka kao korpus teorijskih znanja razvija, kako ljudi zakljucuju, kako se formira hipoteza, šta je eksperiment i šta su osnove naučnog istraživanja. Sve ovo su goruće teme 18. veka. Frensis Bekon formuliše induktivni naučni metod. Rene Dekart je postavio temenlje deduktivnog metoda. Ova dvojica naučnika su presudno uticala na to da naučna revolucija širi racionalni duh, kritički odnos medju intelektualnom elitom koja će u 18. veku istinski posumnjati u doslednu istinu biblije i u teologiju kao kraljicu nauke, u antičke autoritete(u tumačenju svemira), ali posumnjati i u božansko pravo vladara da vladaju bezgranično i apsolutno i da to na kraju i odbace.


U dugom veremenskom periodu od 2,5 veka formiraće se u Evropi struja intelektualaca i naučnika koja će uspeti da natera čoveka 18. veka da potisne srednjovekovnu predstvu o svetu i da unese neke nove vrednosti u način tumačenja sveta. Proklamuje se eksperiment kao način da se dođe do novih saznanja. Nauka je, u svetu čoveka (valjda do)18. veka, potčinjena teologiji kao kraljici znanja. Razum koji je bi podređen religiji sada se izborio za svoju autonomnost i sve to je podstaklo pojavu ideje prosvetiteljstva, koja odbacuje sve srednjovekovne norme i formuliše osnovna načela mudrosti. #### ########################################################## Od 1789, ceo 19. vek i do završetka II svetskog rata – period modernosti Nakon II scetskog rata do 70-tih – postindustrijsko doba Od 70-tih – informaciono doba Kod nas je tek 2005. godine postavljena strategija za informacijsko doba. #############################################################

Industrijska revolucija je drugi fenomen 17. i 18. veka To je termin koji koristimo da označimo izuzetno ubrzanje u sistemu razvitka materijalne proizvodnje u period u od 1750 – 1900. Nastaje kao pokret na tlu Velike Britanije, ali se njen uticaj vrlo brzo proširio i na Evropu i Severnu Ameriku. Osnova industrijske revolucije je zamena ručnog alata mašinama. Prelazak sa manuelne na mašinsku proizvodnju i postepeno preko visokoorganizovane industrijske proizvodnje do automatizovane proizvodje. Počela je u tekstilnoj industriji, ali se relativno brzo prenela i na sve druge industrijske grane. Primena parne mašine u saobraćaju desila se 40 godina nakon pronalaska i dovela do pojave voza kao prevoznog sredstva. To je izazvalo revoluciju u oblasti transporta robe i usluga i započelo razvoj turizma. Ceo proces poceo je u maloj radnji za proizvodnju dugmadi i šnala u Birmingemu. Metju Bolton je bio vlasnik manufakture i svoju radionicu je otvorio 1762. godine. Džejmsa Vata je upoznao 1768 i saznao za njegov pronalazak parne mašine. Rešio je da finansira izradu prve Vatove parne mašine, ali pod uslovom da one budu primenjivane u njegovoj radionici. Time je Bolton započeo prvu serijsku, industrijsku proizvodnju. Uvideo je ubrzo neograničenu mogućnost parne mašine i 1775 uzeo je Vata za kompanjona. Razvili su biznis proizvodnje i prodaje parne mašine. Vrlo brzo se koristila i u tkačkoj industriji, ali i u rudnicima gde su se parne mašine koristile za pokretanje šinskih kolica. Nakon 40-tak godina ovaj izum će biti primenjen i kod vozova. Ovako počinje i zahiktava se industrijska revolucija.


Sve do pojave industrijalizacije engleski čovek je živeo seoskim životom, okružen porodicom i od svog rada uglavnom na poljoprivrednim imanjima. Sve to promenilo se otvaranjem prvih fabrika . Prvi radnici morali su se isčupati iz svog seoskog miljea i pomeriti ka prvim industrijskim naseljima. Rad u fabrikama je bio težak, dugotrajan i mukotrpan (po 16 sat dnevno). Zaposlenje nije bilo sigurno, nije postojala zdravstvena zaštita niti organizovan sindikat. Gradske vlasti nisu bile u stanju da regulišu vodovod i kanalizaciju niti dopremanje hrane u industrijska sredista. Proces urbanizacije je išao veoma sporo pa su prva gradska sredista bila izvor bede za radničku klasu koja je tek bila u procesu formiranja. Deca su često radila po fabrikama i bila jeftin i poželjan izvor radne snage. Tek 1820. godine zabranjen je rad mladima ispod 18 godina. U 19 veku se pokreće pokret za radnička prava.

Na prelomu iz 17. u 18. vek javlja se novi tip univerziteta. Srednjovekovni univerzitet je bio organizovan u 4 vida: teološki, filozofski, pravni i medicinski. Težilo se ka formiranju «homo univerzalisa», čoveka koji o svemu nešto zna, a ne ka specijalizaciji. Na kraju 18 veka ovom vidu obrazovanja doći će kraj. U Parizu će 1794 biti otvorena prva politehnička akademija koja će biti novi vid naučnoistraživačke i obrazovne institucije, koja teži da obrazuje tehničke stručnjake – građevinske inžinjere. U narednih 15 godina biće organizovano preko 30 univerziteta za prirodne nauke, arhitekturu, građevinarstvo, mašinstvo. Univerziteti srednjeg veka su se prilagođavali ovom načinu obrazovanja. Najznačajniji pokret i izraz svih ovih prethodnih naučnih i industrijskih pokreta jeste pokret prosvetiteljstva.

Prosvetiteljstvo Karakterističan je za Evropu 18. veka kao doba koje je predstavljalo afirmaciju razuma i slobode. Prosvetiteljstvo je začeto na tlu Francuske. Pariz je bio centar pokreta prosvećenosti, ali je ovaj pokret zahvatio i nemačke, britanske i severnoameričke intelektualce. Zastupalo je: • • • • •

prosvećivanje (stalno usavršavanje kkao pojedinca tako i celog društva) individualizam humanizam toleranciju propagiranje socijalne i političke reforme

Protivnik im je bila katolička crkva. Prosvetitelji su smatrali da katolička crkva koči napredak čoveka i da kod njega podstiče iracionalno mišljenej, širi versku mržnju i netoleranciju. Prosvetitelji su verovali u moć razuma, nauke i obrazovanja. Smatrali su da je odgovoran čovek onaj koji drži svoju sudbinu u svojim rukama i da znanje doprinosi srećiljudi i društva. Divili su se Njutnu zbog njegovih intelektualnih sposobnosti iako je on bio duboko religiozan čovek. Prosvetitelji su ignorisali njegova snažna verska opredeljenja.


Najistaknutiji prestavnici prosvetiteljstva su : Fransoa Volter, Žan Žak Ruso, Deni Didro, Tomas Pejn. Svojim idejama su prethodili pojavi Francuske buržuaske revolucije, ali nisu imali direktno učešće u njoj.

Francuska revolucija

Godine 1787 će početi period koji će 12 godina potresati Francusku. Francuska je u 18. veku najmoćnija zemlja Evrope , u prvoj polovini 18. veka i ekonomski najrazvijenija. U trećoj četvrtini 18. veka nekoliko nerodnih godina, suše i nastojanje seljaka da se oslobode feudalizma, stasavanje malde buržuazije i njena želja za vlašću su razlozi za revoluciju. Vlast je bila u rukama crkve, monarha i feudalaca. Jedan od razloga za revoluciju je i činjenica da je Francuska uzela učešće u građanskom ratu u Americi gde su usmerena i znatna srdstva. Dolazi do pobune protiv postojećeg sistema vrednosti. Oko 1787. Pariz i Francuska postaju poprište žestokih borbi između kmetova i mlade buržuazije s jedne i feudalaca, crkve i kralaj s druge strane. Seljaštvo je nastojalo da se oslobodi feudalnog sistema, a mlada buržuazija je želela kolač vlasti. Sredinom 1789. godine u Pparizu je formirana ustavotvorna skupština koja je trebalo da svojim radom dovede do toga da Francuska dobije ustav (ali do toga nije došlo). Učešće u radu ustavotvorne skupštine su izborili mlada buržuazija i seljaštvo. Taj novi stalež je nazvan trećim staležom. Kralj Luj 16, pokazuje da nije spreman na kompromise i koristeći vojsku raspušta skupštinu. Ogorčena masa provalila je 14. jula 1789. u Bastilju, pobivši čuvare, oslobodivši zatvorenike, razorivši utvrđenje i na taj način simbolično označiči pad carske vlasti. Kralj je jos 3 godine boravio u Parizu ali nesposoban da smiri situaciju. (!4. jul se slavi kao Dan državnosti). U avgustu 1789 je proglašeno ukidanje feudalnog sistema, a zatim 26.08.1789 proglašena Deklaracija o pravima čoveka i građanina. Njome su proklamovane sloboda, jednakost, pravo na slobodno izražavanje mišljenja, pravona otpor nasilju, ali i nepovredivost vlasništva. Krajem te godine jos je bio moguć dogovor izmedju kralja i predstavnika rev. vlasti oko podele vlasti. Kralj se nadao pomoći iz Evrope i da će strani partneri suzbiti namere revolucinara, ali se to nije dogodilo. U Parizu 21.09.1792. godine doneta je Nacionalna konvencija kojom se ukida monarhija i proglašava republika. Kralj Luj je proglašen za veleizdajnika i giljotiniran. Smena vlasi dovešće do mučnih sukoba i ubistava i sjedne i s druge strane. Svi ovi događaji su počeli da jenjavaju krajem 18. veka . Počinju Napoleonovi pohodi po Evropi. U ime Francuske u različitim ratnim pohodima doprineo je i bogatstvu francuskih biblioteka. I pre njega će francuske revolucionarne vlasti biti zaslužne za rast


fondova francuskih biblioteka u vreme revolucije. Tokom tih burnih godina , francuske revolucionarne vlasti su dva navrata izvršile eksproprijaciju knjižnog fonda postojećih biblioteka. Prvo su vlasništvom naroda prglašeni 1789. godine svi fondovi manastirskih i crkvenih biblioteka. Knjige su se slivale u depoe u većim gradskim središtima, gde su najvrednije knjige odvajane za fond Francuske nacionalne bibloteke koja u to vreme radi u Parizu. One knjige koje su bile manjeg značaja odlazile su u fondove javnih biblioteka u većim francuskim gradovima. U drugom navratu su 1792. godine konfiskovane dekretom sve privatne biblioteke aristokratskih porodica koje su pred nemirima izbegle u Britaniju, Nemačku, Rusiju. Smatra se da je sa ova dva dekreta preko deset miliona knjiga promenilo vlasnike. Neke su knjige unistene, rasute i spaljene.Ipak najvazniji deo našao se u fondu Francuske nacionalne biblioteke ili u javnim bibliotekama koje su se osnivale po provinciji. Ovaj revolucionarni zamah je zahvatio i Britaniju, Nemačku, Španiju pa će slični dekreti o sekularizaciji fondova biti doneti i u ovim zemljama. U Velikoj Britaniji ove promene su uticale da se otmu knjige od preko 800 manastirskih biblioteka. i nađu u posedu javnih biblioteka kao prvih modernih institucija za čitanje i obrazovanje. Napoleonovi ratovi su bili sistematično i smišljeno pljačkanje porobljenih zemalja. U svim porobljenim zemljama pojavljivali su se Napoleonovi ljudi koji su se trudili da umetnička dela i spomenike prenesu u francuske muzeje i biblioteke. Opljačkani su svi manastiri u dolini Rajne, biblioteke na tlu Belgije,dvorska biblioteka u Beču, biblioteke u Italiji. Sa propašću Napoleona samo mali deo ovog blaga je vraćen vlasnicima. Pariz je do danas ostao stecište knjiga i vrednih umetničkih dela.


• •

Rimsko Kraljevstvo 2 Rimska Republika o

2.1 Doba rane Rimske Republike (510. p. n. e - 351. p. n. e.)

o

2.2 Uspon i razvitak Rimske Republike (351. p. n. e. - 130. p. n. e.)

o

2.3 Doba klasnih i građanskih ratova u Rimskoj Republici (130. p. n. e. - 30. p. n. e.)

3 Rimsko Carstvo

Rim je nastao u željeznom dobu kao skupina koliba smještenih na Palatinu i ostalim brežuljcima (9. st.p.n.e.), a veliko Rimsko Carstvo vuče korijene iz ratničko-ratarskog društva

Oko 640 p.n.e. je sagrađen Rimski forum, tada nastaje i posebna rimska abeceda koja korijene vuče iz grčkog alfabeta

406. p. n. e. - 396. p. n. e. - rat s etrurskim gradom Vejom (Vei). Posljednji ostaci etrurskog naroda potpadaju 250. p. n. e. pod rimsku vlast; s ostalim pobijeđenim latinskim plemenima Rim sklapa saveze u kojima je on dominantan. •

Rimsko Carstvo (27. p. n. e.- 476.) započinje s prvim carem, Augustom. 117. godine, za cara Trajana, Rimsko carstvo dostiže najveće teritorijalno proširenje. 395. carstvo se dijeli na Zapadno Rimsko Carstvo i Istočno Rimsko Carstvo, kasnije nazvano Bizantskim Carstvom, odnosno Bizantom. Zapadno Rimsko Carstvo je propalo 476, a Bizantsko Carstvo 1453. • o

Bilo kako bilo, povjesničari se slažu da je 476. godina - godina propasti (Zapadnog) Rimskog carstva. Završava Stari vijek. Započinje Srednji vijek.

Rimsko carstvo je uobičajeni naziv za rimsku državu posle reformi koje je sproveo Oktavijan Avgust u poslednje tri decenije prvog veka pre Hrista. Predavgustovska država se obično naziva Rimska Republika. Rimsko Carstvo je upravljalo svim heleniziranim državama na Sredozemlju, kao i keltskim područjima severne Evrope. Poslednji zapadno-rimski car zbačen je 476. godine, ali tada je istočnim područjima Carstva već vladao drugi car sa sedištem u Konstantinopolju. Istočno Rimsko Carstvo (Vizantija) i dalje je postojalo, iako se postepeno smanjivalo, sve do 1453. godine, kad su Turci osvojili Konstantinopolj. Kasnije države na zapadu (Franačko Kraljevstvo i Sveto Rimsko Carstvo) i na istoku (ruski carevi) koristile su rimsko državničko naziv sve do modernog doba. Ogromno nasleđe Rimskog Carstva vidi se i danas u zapadnjačkim institucijama, pravu, arhitekturi i mnogim drugim područjima života


Najstariji prepis Biblije uskoro će biti dostupan i na Internetu

Digitalizovan Sinajski kodeks MOSKVA - Naučnici iz nekoliko zemalja - među kojima su Velika Britanija, Egipat i Rusija - rade na digitalizovanju najstarijeg poznatog prepisa Biblije - Sinajskog kodeksa - i najavljuju da će on uskoro biti široko dostupan na Internetu. Sinajski kodeks, jedan od 50 prepisa Biblije koje je naručio rimski car Konstantin kada je primio hrišćanstvo, datira iz četvrtog veka, a sada je u Britanskoj biblioteci u Londonu. Projekat digitalizacije je posebno značajan jer je originalni dokument toliko dragocen da su ga u poslednjih 20 godina videla samo četiri naučnika. To je rukopis koji se veoma razlikuje od ostalih, jer na fascinantan način prikazuje kako se razvijao biblijski tekst u određenom periodu i kako je tumačen u tim ključnim godinama ranog hrišćanstva, objasnio je Skot Mekendrik, šef odeljenja Britanske biblioteke za srednjovekovne i rane rukopise. Sinajski kodeks, takođe, jedini od svih rukopisa sadrži potpuni tekst Biblije, uključujući i najstariji potpuni primerak Novog zaveta, kao i grčkog Starog zaveta, poznatog pod nazivom Septuaginta, koji između ostalog obuhvata i apokrife. Rukopis je dobio naziv po mestu u kojem je čuvan - manastiru Sv. Katarine na Sinajskom poluostrvu u Egiptu, smeštenom u podnožju planine na kojoj je Mojsije primio 10 Božjih zapovesti. Najveća zasluga za otkrivanje ovih dokumenata pripada nemačkom istraživaču Konstantinu fon Tišendorfu, koji je uporedio četiri rukopisa: Sinajski, Aleksandrijski, Pariski i Vatikanski kodeks. U svetu se sada čuva četiri fragmenta rukopisa, najveći - 347 od 400 strana - u Britanskoj biblioteci, ostali u biblioteci univerziteta u Lajpcigu, Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu i manastiru Sv. Katarine. Sve četiri institucije sada sarađuju na digitalizaciji celokupnog teksta, koristeći istovremeno hiperspektralnu sliku da bi fotografisali dokumente i na taj način otkrili eventualno skriven ili izbrisan tekst. Prema rečima predstavnika Britanske biblioteke, sporazum potpisan u Londonu o digitalizaciji rukopisa pruža jedinstvenu šansu da se virtuelno objedine svi delovi Kodeksa i rukopis star preko 1.600 godina obnovi u prvobitnom vidu.

Cilj projekta Virtuelna biblioteka Srbije jeste povezivanje biblioteka u Srbiji u jedinstven informacioni sistem, čime bi se korisnicima biblioteka, na organizovan i racionalan način, obezbedio pristup informacijama i dokumentima u elektronskom obliku, bilo da su one nastale u samom sistemu ili da se njegovim posredstvom pristupa specijalizovanim informacijama na bilo kom računaru na Internetu


SOCIJALNA FUNKCIJA BIBLIOTEKA Predmet Istorija knjige i biblioteka bavi se proučavanjem istorije pisma, knjige I biblioteka. Biblioteke nastaju veoma rano ali ne pre pojave pisma I čovekove ideje da zabeleži svoje iskustvo. Prvi tragovi ljudske pismenosti javljaju se pre 6000 – 8000 godina. Dok su se još pre 30 000 godina pojavile slike odnosno piktogrami. Pismo predstavlja sistem znakova, konvencionalan sistem, tačno ugovoren sistem u kom je utvrđeno šta pojedini simboli znače. Rane civilizacije su pojam čoveka predstavljale crtajući samog čoveka, bilo je to takozvano piktografsko pismo, kasnije je čovek predstavljan crtanjem samo glave gde je raspoloženje iskazano položajem usana na crtežu - ideografsko, zatim pismo prelazi u silabički oblik koje je slogovno pismo I gde odrečeni znaci predstavljaju tačno utvrđene slogove čijim različitim kombinacijama nastaju različite reči. I poslednja faza u razvoju pisma je fonetsko pismo gde jedan znak predstavlja jedan glas I gde se kombinacijom slova dobija željena reč. Knjiga je pojam koji se menjao hiljadam godina. Oblik knjige zavisio je od materijala na kom su dela pisana. Prvo se pisalo na glinenim pločicama, zatim na papirusu pa na pergamentu I papiru, a vrsta knjige je zavisila od načina pisanja. Naslovna strana je ona strana među preliminarnim stranama, pre prve strane sa tekstom, koja ima najveći broj podatak. Kolofon je polsednja strana sa podacima o izdavaču, uredniku, tiražu I štampariji. Hrpt je bočna stran knjige. Biblioteka je institucija koja se bavi prikupljanjem, čuvanjem, organizovanjem i davanjem na korišćenje svog bibliotečkog materijala. Razvijenost biblioteka zavisi od ekonomske razvijenosti, od ekonomske moći određenog društva. Najrazvijenija društva imaju I najrazvijenije biblioteke koji su direktni pomoćnici u obrazovanju, razvoju nauke, u poslu… Prve javne biblioteke javljaju se sredinom 19. veka kada se u pojedinim zemljama uvodi pravo na školovanje. U francuskoj se krajem 18. veka propisuje obavezno osnovno školovanje. Biblioteka predstavlja medij za prenošenje poruka. Važno je istači da je ona kao medij namenjena pojedincu, koji uzima knjigu koju želi I ima slobodu da ne cenzurisano dobije traženu informaciju I u biblioteku dobrovoljno I namenski dolazi. Kroz istoriju su postojali u različitim periodima razvoja društva I različiti oblici cenzure. Cenzura može biti direktna I suptilna (prikriven). SOCIJALNA FUNKCIJA BIBLIOTEKA Biblioteka je institucija koja se bavi prikupljanjem, čuvanjem, organizovanjem I davanjem na korišćenje svog fonda (bibliotečkog materijala). Bibliteka je institucija koja daje informacije. Savremena biblioteka nije nužno prostor, ona može biti i virtualna, digitalna, biblioteka bez zidova, a ne mora biti realna institucija.


I pre pojave kodeksa postojale su institucije gde su se čuvala pisana dokumenta. ARHIVI I BIBLIOTEKE (arhivska I bibliotečka delatnost) Arhivi I biblioteke su dug period bili smešteni na istom prostoru. Još u srednjem veku nija bila poznata institucija arhiva, tek su kasnije te dve institucije razdvojene. Postojanje digitalnih biblioteka I baza podataka omogućavaju nam da u svom domu pregledamo digitalizovanu građu. Celo Miroslavljevo jevanđelje može se pregledati na sajtu NBS. Trenutno se u Londonu vrši digitalizacija Sinajskog kodeksa – najstarije biblije na svetu koji prdstavlja jedan od 50 prepisa biblije koje je naručio rimski car Konstantin kada je primio hrišćanstvo. Kodeks datira iz 4. veka. Pisan je grčkom uncijalom u četiri stupca na svakoj strani. Pronađen je u Sinaju u manastiru Svete Katarine. U svetu se sada čuva četiri fragmenta rukopisa, najveći 347 od 400 strana - u Britanskoj biblioteci, ostali u biblioteci univerziteta u Lajpcigu, Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu i manastiru Sv. Katarine. Virtuelna biblioteka - Cilj projekta Virtuelna biblioteka Srbije jeste povezivanje biblioteka u Srbiji u jedinstven informacioni sistem, čime bi se korisnicima biblioteka, na organizovan i racionalan način, obezbedio pristup informacijama i dokumentima u elektronskom obliku, bilo da su one nastale u samom sistemu ili da se njegovim posredstvom pristupa specijalizovanim informacijama na bilo kom računaru na Internetu Fototipsko izdanje Biblioteke nisu sve iste i ne mogu biti iste. Biblioteke su se otvarale javnosti ali ne sve na isti način i ne sve prema istim ciljnim grupama. Postavlja se problem šta sakupljati, odnosno nabavljati, kako organizovati biblioteku, Kome ponuditi svoj fond i na koj način ga prezentovati i javnost. Svak biblioteka se fokusira na određenu ciljnu grupu. A sam fond se usmerava ka određenim korisničkim grupama. Tipovi biblioteka: • Nacinalna biblioteka • Javne biblioteke • Školske biblioteke • Visokoškolske biblioteke • Naučne biblioteke Fond je namenjen određenim grupama i prema njima se organizuje i vrsta nabavke bibliotečke građe. Organizovanje fonda je izuzetno bitno zbog velikog broja knjiga u biblioteci. Harvard je 1900. godine u svom fondu imao 1 000 000 kinjiga. I javio se problem kako ih organizovat. Funkcija organizovanosti knjiga i klasifikacioni sistemi produkt su s kraj 19. i prve polovine 20. veka. Pravilo za obradu knjiga nastala je kao posledica rada velikog broja naučnika. Računari su omogućili da organizacija i klasifikacija građe bude olakšana. COBISS – se razvija od 1987. godine u Narodnoj biblioteci Srbije. Ovaj sistem je napravljen u Sloveniji i u njemu se građa može pretraživati po autoru, naslovu dela, ključnoj reči...Nakon ratova koji su se odigrali na kraju 20. veka na našim prostorima i naše bibliotek su počele da se


umrežavaju u ovaj jedinstven sistem. Sem Slovenije i Srbije u ovom sistemu su i Republika Srpska, BiH, Makedonija i CG. Za razliku od Slovenija Koja je potpuno umrežena u ovaj sistem, u Srbiji je od ukupno 600 biblioteka tek 60-tak umteženo. Na teritoriji Srbije postoji više sistema radi se na tome da se oni ujednače, radi se na kompatibilnosti svih tih sistema.

OBRAZOVNA FUNKCIJA

– sve do 17. veka nije postojalo obavezno obrazovanje. U periodu renesanse postoje medicina, teologija i pravo. 1871. godine u parizu pčinje s radom Politehnička akademija. To je ujedno bila i prva škola koja će ličitina današnji univerzitet.Od 1900. godine se javlja i istorija kao naučna disciplina, zatim sociologija. U 19. veku javlja se bibliotekarstvo kao profesija. Da bi nešto bilo profesi neophodno je da postoji: • Određen korpus veština • Stručno obrazovanje • Strukovno udruženje • Kao i sistem stručnog usavršavanja IFLA (međunarodno udruženje bibliotekara) osnovano je 1927. godine.

Kod nas je to mlada profesija: • •

Od 1948 – 1980 godine radi srednja bibliotekarska škola Катедра за библиотекарстео је први пут основапа 1963. на Филолошком факултету у Београду, али је извела само две генерације студената. • 1980. godine na fakultetu postoji smer za bibliotekarstvo • 1991. osnovana je katedra za bibliotekarstvo i informatiku. Biblioteke su nepresušan izvor znanja i sa pojavom obrazovnog sistema one postaju njen neraskidiv deo. U Aleksandriji biblioteka je bila uz Muzeon (Akademiju nauka). A sam vladar je finansirao obe ustanove u cilju razvoja nauke. Tek sa pojavom prvih univerziteta i obaveznog osnovnoškolskog obrazovanja koje se u Evropi uvodi tokom 17. i 18. veka bibliotek će postadi neraskidiv deo obrazovnog sistema. Osnovno pravilo koje treba da zadovolje moderne biblioteke je da budu otvorene javnosti i da obezbede pristup kompletnom svom fondu i na taj način su one uvrstene u sistem obrazovanja i dobijaju obrazovnu funkciju.

KULTURNA FUNKCIJA

- prizvod svake biblioteke je njen fond. On predstavlja ogledalo nabavne politike i njeno osnovno sredstvo za rad. Jedna biblioteka ne može posedovati sve knjige ali je putem međubibliotečke razmene koja postoji od 50-tih odina 20. veka može nabaviti iz biblioteke koja tu knjigu poseduje. Zatim nudi mogućnost pronalaženja tražene informacije. Biblioteka ima i programe kojima ostvaruje i svoju kulturnu funkciju: •

imaju svoju izdavačku delatnost


organizuje niz edukativnih programa za decu – postoje u okviru biblioteka književne radionice za najmlađe kojim se deca navikavaju na čitanje knjiga jer deca koja su u uzrastu od 6-7 godina redovni korisnici biblioteke po pravilu to ostaju i na dalje. I ne samo to, oni jednoga dana postaju i prijatelji,donatori i finansijeri biblioteka ili nekih njenih programa. U Americi, na primer, postoje organizovani kursevi jezika u bibliotekama jer barataju s cifrom od oko 30 000 000 ljudi kojima engleski nije maternji jezik. Pa je neophodno da se takvi kursevi organizuju kako bi se svo stanovništvo uključilo u društvene tokove i socijalizuje Kod nas postoje samo izvasni kursevi za romsku populaciju koja po pravilu ne ide u školu i zaista je jako mali broj onih koji uspeju da završe i osnovnu školu. Najveći razlog za to je nepoznavanje i ne vladanje srpskim jezikom.

INFORMACIONA FUNKCIJA

– ona je značajna funkcija biblioteke i postala je standard biblioteke i snaga bibliotekara. Ova funkcija je kod nas često zapostavljana i marginalizovana dok je u svetu veoma razvijena. Referensne službe upućuju na to kako se koristi fond, kako se pretražuje fond putem lisng kataloga, kako pomoću uzajamne baze podataka kojoj se priključuje iz dana u dan sve veći broj biblioteka u Srbiji. Pružaju pomoć u pronalaženju konkretene knjige kao i celog korpusa literature neophodne za neki istraživački ili naučni rad. Informacine službe su one koje pružaju korisnicima konkretno traženu informaciju ili ih upućuju na koji način će sami doći do nje ili do bolo koje druge neophodne informacije. Moderno doba trajalo je od kraja 19. vela pa sve do sredine 20. Nova epoha u razvoju društa nastaje posle modernog doba. Počinje postindustrijskim periodom, zatim postkomunističkim periodom i na kraju se javlja informatički period. Danijel Bel sedamdesetih godina proslog veka (20.) objašnjava razlike predhodne epohe i nove epohe koja je u to vreme bila tek u povoju. Ta razlika se ogleda u tome da su dotadašnja tri osnovna sektora bili poljoprivredni, uslužni i industrijski a u savremenom dobu ovim sektorima se pridružuje i informatički sektor koji obuhvata širok dijapazon zanimanja. Javlja se nova tipologija zanimanja informatičkog programa jer se mnogi poslovi automatizuju. • • • • •

sistem administrator instruktori konsultanti bibliotekari brokeri

REKREATIVNA FUNKCIJA

– u Americi u veliko procentu rekreativnu funkciju imaju biblioteke i biblitekari koji u njima rade. Organizujući raznovrsne programe svojimkorisnicima pružaju mogućnost beskrajne zabave i razonode. Mogućnost traženja posla, rezervacije karata, organizovanja radionica...


Vizantija

Sloveni su se na balkan doselili 7 I 8 veku gde su ubrzo dobili svoja dva pisma glagoljicu I ćirilicu kao I prve bogoslužne knjige na svom jeziku. Ovo je omogućilo slovenima da se postepeno adaptriraju na novu sredinu I nenaslino prihvate hrišćanstvo Vizantija nastaje kao deo Rimskog carstva, ali ne iz želje da se dobiju dva odvoje na carstva već I težnje vladar da državi obezbedi bolju upravu, efikasniju administraciju, lakšu zaštitu granica I mogućnost da svojim naslednicima obezbede podelu vlasti. 1. I 2. vek su period stabilnosti Rimskog carstva kada dolazi do razvoja I otvaranja velikog broja biblioteka, sve veće trgovine knjiga I razvoja pisarskog zanata. U ovom periodu imperatorski presto nije nasledan , već je imperator biran na osnovu svojih uspeha I zasluga. Ovakva praksa traje sve do početka 3. veka kada imperatori pokušavaju da za svoje naslednike obezbede presto. 381. godine Carstvo će definitivno biti podeljeno na Zapadno I Istočno (Vizantiju). Granica ove podele proteže se od Beograda do Kotora. Ovo je ujedno postala I granica 2 religije, pravoslavne I katoličke. 313. godine Milanskim ediktom car Konstantin priynaje hrišćanstvo za ravnopravnu religiju u carstvu. Њиме хришћанство није постало државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру а да за то не сносе никакве последице.Tokom 4 veka paganstvo je postepeno uzmicalo pred novom religijom, pa je 381. godine proglašeno za zvaničnu religiju rimskog carstva. Pre konačne podele carstva na mestu Bizantion na Bosforu Konstantin I počeće da podiže nov grad . Nazvaće ga Konstantinopolj, a podići će ga po uzoru na Rim. Grad je bio opasan sa nekoliko redova bedema . Grad je trebao da predstavlja odraz careve moći I latiniteta (latinske kulture). Osnivajući ga u samu njegovu osnovu postavio je kosmopolitizam koji je vizantiju krasio kroz sve vekove njenog postojanja. Izgradnja grada trajala je od 326-334. godine, a grad je inaugurisan 330. U početku je latinski bio zvaničan jezik carstva sve do cara Iraklija u prvoj polovini 7. veka. a kasnije će to biti grčki. Mada se od samog nastanka grada ova dva jezika u svakodnevnom životu koriste paralelno, jer je većinsko stanovništvo ipak bilo grčko. Ovaj grad postaje administrativni centar.Nakon 2. veka, već početkom 3. zbog nadiranja Huna I Slovena dolazi do velike nestabilnosti. Novi narodi doveli su do velike ekonomske nestabilnosti carstva. Vizantijci nisu samo jezik baštinili iz grčke kulture. Negovano je I govorništvo, kao I javne rasprave I diskusije na trgovima bilo da se radi o državnim ili vojnim temama. Razvijeni retorika I govorništvo. Znali su za javno mnenje, kako se formira I kako se na njega utiče. Voleli su pozorište I cenili antičke pisce. Voleli su I sportove, a naročito konjičke trke.Postojalo je puno uvažavanje prema nauci, knjizi. pisanju, pisarskoj delatnosti. Velika ljubav prema knjizi I potreba da se osnivaju biblioteke.


4. vek će proći u nastojanjima da se održi jedinstvena država I da se stvore zajednička kultura kao I ideja o ponovnom ujedinjenu carstva.U 6. veku je ta ideja potpuno odbačena. Mada je već tokom 4 I 5 veka istočno carstvo uspelo da se odeli I počelo da vodi relativno samostalnu politiku. Vizigoti su 476. godine srušili Zapadno rimsko carstvo, razrušili Rim I ubili poslednjeg rimskog cara Romula Avgustula. U prvoj polovini 6. veka Justinijan I je želeo da ponovo objedini carstvo ali se u naredna četiri veka na granice isočnog rimskog carstva, pa I na samu njegovu teritoriju doselajvaju Sloveni što će predstavljati uzrok prilične nestabilnosti države. Veliki problem za Vizantiju bili su Persijanci koje će vizantijska vojska uništiti 627. godine, ali već tri godine kasnije na scenu stupaju Arapi (divlja arapska plemena). U 8. 9. I 10. veku na teritoriji Vizantije Bugari su formirali svoju državu I mada su oni Ugro-finskog porekla potpuno će se slovenizovati. Carstvou 10 veku cveta da bi sredinom 11 veka 1054. godine došlo do raskola crkve I njen podele na pravoslavnu I katoličku. Dolazi do krstaških ratova koji završavaju 1204 godine najstrašnijom pljačkom Carigrada predvođene Mlecima-katolicima. Svrgavju vizantijskog cara I postavljajusvog vladara. U sledećem periodu u nardnih par vekova dolazi do opadanja moći Vizantije I ona na početku 15,. Veka biva svedena samo na Carigrad. Turci su 1453. godine posle 7 nedelja opsade grada ušli u Carigrad pobili narod I potpuno ga razorili.Tri dana su Turci grad pljačkali I na kraju su ga spalili. Poslednji vizantijski car, Konstantin 11 Paleolog Dragaš bio je potomak Nemanjića po majci. Njegova majka Jelena Dragaš bila je udata za Manojla II. Ukupan broj sačuvanih rukopisnih knjiga na starogrčkom jeziku se procenjuje na 55 000 od kojih oko 40 000 pripada periodu Vizantije. Za isto to vreme latinskih rukopisa je bilo oko 300 000. Posle pada Vizantije mnogi učeni Grci intelektualci počeli su da prelaze u Evropu. Bio je u to vreme u evropi period humanizma I renesanse (13 I 14. vek) period koji je obeležio obnovu antičke kulture. Zato je dolazak učenih Grka bio veoma dobrodošao I za razvoj pisma I za razvoj biblioteka, a mnogi od njih se uključuju I u štamparstvo u kasnijem periodu. 14. I 15. vek Evropa je bila stecište učenih Grka U 18. veku stav prema grčkoj kulturi I Vizantiji se drastično menja. A tadašnja intelekualna elita na čelu sa Rusom I Volterom smatrali su da je Vizantija mračan period u istoriji, period divljaštva I u svojoj neobaveštenosti uticali su na neizučavanje Vizantije. Tek u 20. veku će se razviti vizantologija, a njen najveći predstavnik biće Francuz, Pol Remer.


Vizantolog Georgije Ostrogorski kod nas počinje sa izučavanjem Vizantije posle II svetskog rata.

Knjige u Vizantiji Vizantija je od grčke nasledila materijal za pisanje tako da na samom početku svog nastanka za pisanje koristi papirus kao materijal na kom se piše I kalamus kao sredstvo za pisanje. Trgovina knjigama nije bila poznata. Nisu postojale radionice za sistematsko prepisivanje knjiga I dalju prodaju istih. Ali jesi prepisivali knjige, pozajmljene od prijatelja I ono se vršilo po manastirima u njihovim skriptorijumima. U 4. veku se kao materijal za pisanje uvodi pergament, a cena knjige raste jer je materijal veoma skup kao I proces prepisivanja koji je uz to I veoma dugotrajan. Sve to je onemogućavalo formiranje privatnih kolekcija. Za rayliku od Evrope gde su prepisivači bili isključivo monasi, u Vizantiji su prepisivači bili I profesori univerziteta, činovnici, notari I sveštenici koji su svoje dnevne poslove dopunjavali pisanjem I prepisivanjem. Prepisivalla su se dela antičkih pisaca, ali I biografije, autobiografije I hronike. Dela svetih otaca prepisivana su u manastirima gde ih prepisuju pisari koji rade za novčanu nadoknadu. Još u 9. veku postoje povelje pisane na papirusu, mada već od 6. veka pergament potiskuje papirus I preuzima primat kao materijal na kom se piše. Malo je danas papirusnih spomenika iz perioda Vizantije, što je dokaz da se svitak kao oblik knjige rano napušta I da je u upoterbi nov oblik knjige kodeks čije su stranice od pergamenta. Tako da sa pojavom kodeksa knjigovezački zanat postaje veoma unosan. U 11. veku se javljaju 1. tekstovi pisani na hartiji (bobmbicina – vrsta papira izrađena od pamuka koja je dosta porozna) U 13, veku papir se potpuno odomaćuje u Evropi.

Vizantijske biblioteke U Vizantiji je bilo 4 vrste biblioteka: 1. CARSKE BIBLIOTEKE – čiji su osnivači bili carevi, nalazile su se u prestonici u Carigradu. 2. JAVNE-NAUČNE BIBLIOTEKE – osnivane pri naučnim ustanovama (uCarigradu, Aleksandriji, Antilohiji) 3. PRIVATNE BIBLIOTEKE – Koje su bila svojina uglavnom Vizantinaca – bibliofila i nalazile su se uglavnom u svim većim gradovima i kulturnim centrima


4. MANASTIRSKE BIBLIOTEKE – osnivane u mnogobrojnim manastirima rasutim po celoj teritorii carstva. Tačan broj biblioteka u vizantiji nije nam poznat ali on sigurno nije bio mali. Znamo da je u Vizantiji bila razvijena kultura, filozofija, istorija književnost i da se uz postojanje svetovnih knjiga paralelno javljaju i crkvena literatura.


Istorija knjige i biblioteka 1  

Predavanja iz 2007/08.god. Samo prvi semestar

Advertisement
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you