Progovori o pregovorima 128 - Međunarodno pravo: Smrt, kriza ili promene by beogradska.otvorena.skola

Prijavi se na Bilten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP″ koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

Međunarodno pravo, januar 2026.

INTERVJU

Igor Novaković

TIŠINA

Protesti u Iranu

INTERES

Srbija i međunarodno pravo u krizi

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 128, januar 2026. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija

Urednici: Branislav Cvetković, Milan Hiber

Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević

Autori: Miloš Hrnjaz, Milan Igrutinović, Momir Turudić, Janja Simentić Popović

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

Fotografija sa naslovne stranice: Bela kuća / BOŠ

REČ UREDNIKA ZAPADNA

ŠIZMA

Svetski lideri su se još jednom sastali na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Dok je prisustvo predsednika Vučića bilo krajnje zanemarljivo, Forum će ostati zapamćen po rečima Donalda Trampa.

Samo nekoliko nedelja nakon neprikrivenog kršenja međunarodnog prava u Venecueli, Tramp je uperio pogled ka Evropi. Njegovo posezanje za Grenlandom (koji je više puta pomešao sa Islandom), te neuvažavanje stavova istorijski najznačajnijih američkih saveznika, kao što su Francuska i Danska, jasno ukazuju na razdor između Amerike i Evrope. Mada je naglasio da neće biti vojne intervencije, čak ni nedostatak podrške među američkim glasačima (uključujući i republikance) nije bio dovoljan da odvrati američkog predsednika od svojih ambicija.

Evropska unija više ne može da računa na večno bezbednosno pokriće SAD. Samim tim, ni NATO im više nije pouzdan garant bezbednosti. EU zato mora da se transformiše u jedinstvenog aktera, sposobnog da deluje nezavisno i efikasno, ili će izgubiti svoj smisao. Međutim, dok lideri država članica danas često pozivaju na slične sentimente, unutrašnje prepirke ne prestaju.

Dovoljno je pogledati slučaj MERCOSUR-a. Makron je izgleda Šrodingerov Evropejac, istovremeno veliki zagovornik integracije kada se priča o bezbednosnoj i ekonomskoj nezavisnosti od SAD, ali i najveći evroskeptik kada se pokrenu određena pitanja trgovine i poljoprivrede. To je možda posledica unutrašnjih pritisaka, a sve usled želje da ostane na vlasti po svaku (demokratsku) cenu, ali takvo vaganje i nekonzistentnost nisu dovoljne da prevaziđu krizu u kojoj se Evropa našla, manje zbog grešaka, koliko kroz nedelanja.

Iako je prisustvo predsednika za međunarodnu scenu bilo zanemarljivo, njegove poruke iz Davosa ne treba zanemariti. Naš predsednik je najavio hrabru taktiku Srbije: „Da se malo sakrijemo ispod kamena, da sačekamo da kiša prođe“. Umesto da kroz spoljnu politiku ostvarimo interese naše države, mi kao da smo spremni da sve žrtvujemo kako bismo očuvali sva „četiri stuba“, čak i kad su dva stuba ozbiljno klimaju. To je strategija radi strategije, bilo koja instrumentalna vrednost izgubljena je sa promenom međunarodnog poretka.

Milan Hiber

PITANJA, ODGOVORI KAKO KOMENTARIŠETE PREDLOG

PREDSEDNIKA VUČIČA O OSNIVANJU NOVOG

OPERATIVNOG

TIMA

ZA PREGOVORE SA EVROPSKOM UNIJOM?

PROF. DR IVANA RADIĆ

MILOSAVLJEVIĆ,

Fakultet političkih nauka

Osnivanje pomenutog tela je još jedan primer deklarativnog delovanja i fingiranja procesa koje neće doprineti prevazilaženju krize evropske integracije Srbije. Postoji manir da se vlada i administrativni aparat angažuju da promptno sprovedu svaku trenutnu ideju predsednika bez obzira što ona nema uporišta u analizi stvarnih potreba niti potiče od institucije nadležne za dato pitanje. Problem našeg zaustavljenog procesa evropske integracije neće biti rešen osnivanjem novog, naročito ne ovakvog tela, već stvarnim angažovanjem stručnjaka i nadležnih institucija na ispunjavanju poznatih kriterijuma pristupanja. Degradiranje dostignutog nivoa harmonizacije novim izmenama pravosudnih zakona, izrazito slab učinak u ispunjavanju sopstvenih planova harmonizacije, uključujući Reformsku agendu, posledica su namernog izbegavanja političkih troškova koje bi vlast snosila u slučaju primene potrebnih normi.

SOFIJA POPOVIĆ, Savremena politika

Ovo je treća izmena u pregovaračkoj strukturu Srbije u pregovorima sa EU od 2021. godine. Nijedna prethodna nije donela nikakvo ubrzanje tempa pregovora, jer suštinski problem zastoja nije neefikasnost pregovaračkih struktura, već nedostatak političke volje i interesa da se sprovedu sve one reforme koje su poznate već decenijama unazad. Odluku Vlade o obrazovanju Operativnog tima vidim kao pokušaj vlasti da pokaže zainteresovanost za proces institucijama u Briselu, a ne kao meru koja će doprineti ubrzanju pregovora. Način na koji je tim osnovan i njegova struktura govore bolje od bilo čega koliko vlast razume ne razume proces evropskih integracija, ali i razlog zašto je Srbija zaglavljena.

MILOŠ PAVKOVIĆ, Centar za evropske politike

Koordinaciono telo za proces pristupanja Srbije EU, čije je osnivanje predsednik Vučić najavio, nije ništa revolucionarno, slična tela postojala su i ranije. Ovo telo formalno je osnovano još 2024. godine odlukom vlade, a sada se njegova uloga i sastav menjaju, i na njegovo čelo umesto predsednika vlade postavlja ambasador Srbije pri EU. Aktuelizacija ove teme i medijska propraćenost za mene predstavljaju:

1)potvrdu da je zastoj u evropskim integracijama Srbije stvaran, i da ga čak ni vlada više ne osporava; 2) pokušaj da se Briselu pošalje politička poruka rešenosti da se proces otkoči i Srbija približi članstvu u EU. Međutim, ono što ostaje otvoreno pitanje jeste suštinska posvećenost i rezultati u implementaciji reformi neophodnih za ulazak u EU. To je ono što nedostaje poslednjih godina, a čak su uočeni i ozbiljni trendovi nazadovanja u fundamentalnim oblastima. Ukoliko tu ne dođe do značajnog i suštinskog preokreta, bojim se da će Koordinaciono telo ostati samo marketinški alat ograničenog dometa i rezultata.

MEĐUNARODNO PRAVO

SMRT, KRIZA ILI PROMENE

Posebno značajno u agresiji SAD nad Venecuelom jeste da je stanje post-1945. međunarodnog poretka takvo da predsednik SAD više i ne smatra da je potrebno da vojne akcije svoje države legitimizuje pozivanjem na Povelju Ujedinjenih nacija (UN). Slično se može reći i za Trampove izjave u vezi sa Grenlandom.

Piše: Prof. dr Miloš Hrnjaz, Fakultet političkih nauka

Miloš Hrnjaz, izvor: Fakultet političkih nauka

Portali i nedeljnici, kako u Srbiji tako i globalno, na naslovnim strana izveštavaju o smrti međunarodnog prava ili makar o veoma dubokoj krizi u kojoj se ono nalazi. S jedne strane, ništa novo – police svakog profesora međunarodnog prava pune su knjiga o različitim krizama kroz koje je ono u istoriji prolazilo. Međunarodno pravo je, na određeni način, naučna disciplina koja je u konstantnoj krizi i koja u velikoj meri govori o krizi. S druge strane, čini se da je trenutak u kojem se nalazimo ipak po nečemu specifičan.

Iako možda deluje da je osnovni uzrok trenutnog diskursa o krizi ili smrti međunarodnog prava agresija Sjedinjenih Američkih Država (SAD) u Venecueli, razlozi su dublji. Oni sežu ne samo do izuzetno ozbiljnih optužbi protiv Izraela za zločin genocida u Gazi i snažnih reakcija država globalnog Severa u vezi sa agresijom Rusije u Ukrajini, već i do značajne krize postojećeg svetskog poretka.

Diskurs o krizi međunarodnog prava na početku 2026. godine najlakše je objasniti ukoliko se poveže sa postojećom krizom legitimnosti liberalnog ili post-1945. međunarodnog poretka.

Primer br. 1: Venecuela & Grenland

Najilustrativnije je poći od slučaja agresije SAD u Venecueli i čestih izjava u vezi sa statusom i korišćenjem Grenlanda. Nelegalnost

napada na Venecuelu nije ni po svojim posledicama, a ni po svojoj razmeri, gora od drugih kršenja zabrane upotrebe sile u međunarodnim odnosima u posthladnoratovskom periodu (primera je mnogo – od Jugoslavije i Iraka do Ukrajine i mnogih drugih). Ono što je izdvaja je odsustvo bilo kakvog pokušaja legitimizacije te upotrebe sile pozivanjem na norme međunarodnog prava. U dugim intervjuima predsednika SAD Donalda Trampa i njegovih saradnika gotovo da nema pominjanja međunarodnog prava, osim čuvenih izjava da ih te norme ne obavezuju i ne ograničavaju, već da ih veže isključivo unutrašnji moralni osećaj. Dodatno, u izjavama su se mogli čuti sasvim jasni odjeci imperijalističke politike, jer se ne može na drugačiji način shvatiti izjava da Venecuela nema mnogo kvalitetnih i dobrih ljudi pa će SAD zbog toga preuzeti upravljanje nad njom.

Dakle, posebno značajno u agresiji nad Venecuelom jeste da je kriza post-1945. međunarodnog poretka takva da predsednik SAD više i ne smatra da je potrebno da vojne akcije svoje države legitimizuje pozivanjem na Povelju Ujedinjenih nacija (UN), odnosno one njene članove koji regulišu zabranu upotrebe sile u međunarodnim odnosima. Slično se može reći i za Trampove izjave u vezi sa Grenlandom, odnosno navodnom potrebom SAD da preuzmu „vlasništvo” od Danske, kao svog NATO saveznika. Ostaje da vidimo da li je to kratkotrajna posledica Trampove strukture ličnosti i

načina vladanja, ili trajnija tendencija krize međunarodnog poretka.

Primer br. 2: Iran

Primer Irana verovatno govori u prilog tezi da ovde nije reč o privremenim primerima „otpadnika od poretka”, već o dugotrajnijim tendencijama duboke krize kroz koju taj poredak prolazi. Jasno je, naime, da iako ugovori u oblasti međunarodnog prava ljudskih prava imaju veoma široku načelnu i formalnu podršku u vidu broja strana ugovornica, značajan broj nacionalnih vlasti zapravo ne veruje u prava poput prava na mišljenje, slobodu izražavanja i okupljanja, političko organizovanje, slobodne

izbore itd. Koji god da su (ne)navođeni razlozi za to, deluje da se podrška građanskim i politi čkim pravima u mnogim državama krnji. To dovodi do veoma ozbiljnih posledica, što takođe svedoči o krizi postojećeg liberalnog poretka. Dodatno, ovde nije reč „samo” o velikom broju žrtava u Iranu, već i navoda o nasilnom mešanju drugih država u dešavanja u ovoj državi. Iako se trenutno ne može govoriti

o tome sa sigurnošću, nema nikakve sumnje da je načelo zabrane mešanja u unutrašnja pitanja drugih država u posthladnoratovskom periodu u dubokoj krizi.

Primer br. 3: Odnos Srbije

O percepciji krize postojećeg poretka govori i odnos Srbije prema ovim pitanjima. U Srbiji se takođe veoma intenzivno govori o dubinskim promenama, te smrti međunarodnog poretka, pri čemu se najčešće referencira na 1999. godinu

(proklamovanim) nacionalnim interesima Srbije kao male države u međunarodnom poretku.

Primer br. 4: Odnos

Evropske unije

A kako se Evropska unija odnosi prema ulozi međunarodnog prava u postojećem uzdrmanom poretku? Kako ona sebe percipira u novom, nastajućem poretku? Kako vidi svoj identitet? Kakvu sliku o sebi želi da neguje? Kako na to utiču njeni odnosi prema SAD i

Dokle god postoji međunarodno društvo, postojaće i međunarodno pravo (ubi societas, ibi ius). No sadržina njegovih normi, pitanje njihovog tumačenja i naročito primene zavisiće u velikoj meri od pitanja opstanka postojećeg međunarodnog poretka.

i NATO agresiju na SRJ. Govori se ponekad i o tome da je Srbija isključivo žrtva kršenja međunarodnog prava, ali sporadično i makar formalno o tome da Srbija, uprkos svemu, treba da nastavi da insistira na poštovanju međunarodnog prava. Ovakva pozicija je teško održiva.

S jedne strane, Srbija, kao i gotovo svaka država, ponekad biva žrtva kršenja međunarodnog prava, a ponekad ga i sama krši. To smo mogli da vidimo i u našoj neposrednoj prošlosti. S druge strane, krajnje je neiskreno stalno govoriti o smrti međunarodnog prava, a onda se uporno pozivati na njegovo poštovanje. I građani Srbije i međunarodni akteri u tome vide ciničnu i licemernu podršku poštovanja normi međunarodnog prava, što je direktno suprotno

Kini? Postoji li trenutna kriza transatlantskih odnosa uzrokovana pre svega Trampom ili je reč o trajnoj tendenciji koja iz temelja dovodi u pitanje položaj EU? Kakva je strategija EU prema svom neposrednom okruženju, uključujući Zapadni Balkan?

Od odgovora na ova pitanja zavisi u velikoj meri i odnos EU prema ulozi međunarodnog prava u međunarodnom poretku. EU je u posthladnoratovskom periodu pokušavala da izgradi sliku o sebi kao mirovnom projektu nastalom direktno na osnovu međunarodnog prava, sa drugačijom spoljnom politikom koja se zasniva, pre svega, na mekoj moći i poštovanju međunarodnog prava. Međutim, delovanje u praksi država članica je često odudaralo od takve slike. Pojedine države članice su se oglušile o

svoje međunarodnopravne obave ze u vezi sa brojnim situacijama, poput zločina u Gazi, sasvim različito reagovanje na agresiju Rusije u Ukrajini i agresiju SAD u Venecueli itd. Dodatno, veliko je pitanje može li EU učestvovati u krizama poput one u Iranu diplomatski, pozivajući iranski i svaki drugi režim na poštovanje ljudskih prava, ali bez uključivanja upotrebe sile u takvim situacijama.

Na kraju, važno je istaći – nema potrebe govoriti o smrti međunarodnog prava. Dokle god postoji međunarodno društvo, postojaće i međunarodno pravo (ubi societas, ibi ius). No sadržina njegovih normi, pitanje njihovog tumačenja i naročito primene zavisiće u velikoj meri od pitanja opstanka postojećeg međunarodnog poretka i u tom smislu oblikovaće svet u kojem živimo.

EVROPSKA UNIJA I SLUČAJ MADURO STRAH SILE U OPADANJU

Verbalno se razigravajući oko upotrebe sile, ismevajući odnose unutar NATO-a, preuveličavajući uloge Rusije i Kine na severnom Atlantiku, Tramp gradi priču za teritorijalno proširenje Amerike na Grenland. Ako su reakcije Brisela na te njegove namere bile glasnije i ako su se alarmi upalili širom starog kontinenta, to je bilo zato što je prvi put američka agresivnost usmerena ka Evropi.

Piše: Dr Milan Igrutinović, Institut za evropske studije

Dr Milan Igrutinović, izvor: privatna arhiva

Slučaj hvatanja i odvođenja Nikolasa Madura, sada već svrgnutog venecuelanskog predsednika, nudi važan uvid u krizni momenat uloge Evropske unije u međunarodnim odnosima. U kratkotrajnoj vrtešci faktora gole sile, međunarodnog prava, političkih izbora i principa za koje ćete se zalagati, mogu se razaznati i jasne signale dugotrajnih procesa.

Tokom poslednjih desetak godina, odnosi Evropske unije i Venecuele stalno su se pogoršavali. Otvorena kritika Brisela na račun autokratizacije političkog života u Venecueli konkretizovala se uvođenjem mera sankcija 2017. prema pojedincima iz vrha vlasti u Karakasu. Predsednički izbori iz jula 2024, na kojima je Nikolas Maduro uzeo još jedan šestogodišnji predsednički mandat, široko su osporavani, a Brisel formalno ne priznaje rezultate tih izbora. Niz vlada je izjavio da za predsednika smatra kandidata opozicije, Edmunda Gonzalesa, koji sada živi u egzilu u Madridu. Evropski parlament je usvojio rezoluciju o priznavanju Gonzalesa za predsednika, a od država članica EU, italijanska premijerka Đorđa Meloni mu je najglasnija podrška. Ukratko, Maduro je u Evropskoj uniji doživljen kao autokrata, spoljnopolitički takmac i otpadnik.

Trampova upotreba sile

Dok je Evropska unija ostala kritična prema Maduru na rečima, Trampova Amerika je ubrzo po njegovom ulasku u drugi mandat početkom prošle godine prešla na

praktične korake. Brodovlje američke flote u Atlantiku je od septembra angažovano u patrolama oko Venecuele. Za njihove mete su izabrani brodovi koji, po tvrdnjama zvaničnog Vašingtona, prevoze drogu u SAD.

Podsetimo, okružno tužilaštvo u Njujorku je 2020. podiglo optužnicu protiv Madura označavajući ga kao šefa narko-kartela de los Soles, koji krijumčari kokain u SAD. U toj svojevrsnoj „borbi protiv narkotika”, američka mornarica je

Izdvojićemo tri tačke uticaja na međunarodno pravo koje je čin napada i „hapšenja” Madura napravio. Prvo, Amerika je svoju vojnu intervenciju jasno označila kao policijski čin, kao nešto što se praktično dešava u samoj Americi. Pa i optužba protiv Madura je deo njihovog nacionalnog pravosuđa. A s obzirom na način na koji američka imigraciona uprava vrši pretresanja i hapšenja ljudi u samoj Americi, na pretnje Donalda Trampa da će aktivirati zakon koji mu daje pravo da angažuje voj-

Španija je bila jedini izuzetak. Ona nije podržala zajedničku izjavu Brisela, već se solidarisala sa grupom od pet latinoameričkih zemalja – Brazilom, Čileom, Meksikom, Kolumbijom i Urugvajem – u isticanju da je akcija „narušila osnovne principe međunarodnog prava”.

više puta uništavala brodove i pritom usmrtila oko 100 ljudi. Izveštaji o kršenjima običaja rata (ako se to ratom može zvati) – poput pucanja na brodolomnike koji su preživeli potapanja broda − brojni su i uverljivi, no nimalo nije izvesno da će ikada dobiti pravosudni epilog.

Potom je 3. januara usledila operacija američke vojske, u kojoj je zarobljen Nikolas Maduro. Uništavanjem stanica električne energije i supresijom protivvazdušne odbrane, oslobođen je prostor da se helikopterskim desantom iskrca odred koji je savladao Madurovo obezbeđenje – po svemu sudeći sastavljeno uglavnom od kubanskih snaga bezbednosti – i njega i suprugu ukrcao u helikopter i potom u pritvor u Bruklinu.

sku za podršku imigracionoj upravi, govori o zamagljivanju razlike između vojnog i policijskog posla i ka unutra i prema spolja.

Drugo, učestala upotreba prinude i vojne pretnje kao političkog instrumenta. Prvo kao najava Maduru u mesecima pre napada, a sada kao pretnja ostatku vlade da mora biti kooperativna po pitanju vađenja i korišćenja nafte.

Treće, akcija dalje normalizuje korišćenje oružane sile, što je jasno suprotno čl. 2 Povelje UN. Potonje izjave američkih zvaničnika nam stavljaju do znanja da su spremni da to rade ponovo, i to ne samo prema Venecueli već i prema Iranu, i, pomalo prikriveno ili sa demantijima, prema Grenlandu.

EU, u skladu sa svojim interesima

Đorđa Meloni je kao najglasnija kritičarka Madurova pozdravila američki napad, nazivajući ga „odbrambenom intervencijom” i poravnavajući se sa narativom Bele kuće. Vrh Evropske komisije je, osim načelnog pozivanja na „poštovanje međunarodnog prava”, zaobišao ikakav pomen same akcije. Ursula fon der Lajen je podržala „mirnu demokratsku tran-

Reakcije su im u suštini bile u skladu s postojećim političkim interesima. Korisnost sklanjanja Madura je za Evropsku uniju bila važnija od prilježnog bavljenja time da li je Amerika prekršila međunarodno pravo, što je pitanje kojem će jedna druga kriza, na severnom delu Atlantika, ubrzo dati drugačiji značaj. Španija ima bogate veze sa Latinskom Amerikom i razrađen pogled na tamošnje odnose, a povrh toga vlada Pedra Sančeza se nije libila da kritikuje SAD i Izrael

S Trampovim povratkom na vlast, politička elita Unije se na različite načine trudi da drži Trampa vezanog za svoje bezbednosne interese i poglede, da primiruje njegove strasti ka uvođenju carinskih nameta, da daje što manje municije MAGA pokretu u SAD za kritiku Evrope, i da novu agresivnost Vašingtona usmerava negde drugde.

ziciju”, što je učinila i Kaja Kalas, podvlačeći i to da Maduro „nema legitimet”. Niko bitan iz EU nije osudio sam čin napada i odvođenja Madura, a glavni domet ikakve kritike SAD je dobacio do nivoa načelnog pozivanja na međunarodno pravo, te nemešanja spoljnih činilaca u političke procese u Venecueli.

zbog njihove politike prema Gazi. Treće, EU i zemlje Merkosura su bile pred ratifikacijom porazuma o slobodnoj trgovini nakon višegodišnjih pregovora, i ocena Brisela je bila da se ne treba previše žustro baviti pitanjem Madura u tom trenutku. Četvrto, u stalnom grču da Tramp ne napadne Evropu, taktika pomirljivosti prema njemu je uglavnom nosila primat, pa su njegovi ispadi ili hvaljeni ili se gledalo na drugu stranu.

Polikriza globalnog uticaja

Brisela

Pažljivi posmatrači će notirati upadljivo različite reakcije na međunarodne krizne situacije. Evropska unija je često na tapetu takvih kritika, ne zato što je posebno negativan akter već zato što

ustaljeno insistira na poštovanju međunarodnih normi, a potom ih selektivno podržava ili gura u stranu. Istina je prozaičnija – ponaša se u skladu sa svojim interesima, uz sekundarnu ambiciju propagiranja poštovanja tih normi. Cinizam – da, ali ipak ne na Trampovom i Putinovom nivou, ili koga već drugoga.

Već nekoliko dana posle hvatanja Madura, Tramp je u svojim nastupima počeo da, najeksplicitnije dosad, ističe želju za pripajanjem Grenlanda Americi. Verbalno se razigravajući oko upotrebe sile, ismevajući odnose unutar NATO-a, preuveličavajući uloge Rusije i Kine na severnom Atlantiku, Tramp gradi priču za teritorijalno proširenje Amerike na Grenland. Ako su reakcije na te njegove namere bile glasnije i ako su se alarmi upalili širom Evrope, to je bilo zato što je prvi put američka agresivnost usmerena ka Evropi.

Globalna uloga EU i SAD generalno slabi poslednjih decenija. Ekonomski rast Kine, jačanje brojnih regionalnih aktera, čine da relevantnost transatlantskog dvojca

relativno opada. Neuspešni ratovi, neostvarene ambicije, niz nezavršenih ekonomskih i bezbednosnih kriza su limitirali ranije ispoljavanu globalnu dominaciju i „unipolarni momenat”.

U takvoj gruboj globalnoj dinamici pad doživljava i ambicija da Evropska unija bude glavna

svetska „normativna sila” koja ne vojno već snagom svog društvenog uspeha, diplomatskom veštinom, i uverljivošću svojih normi uspeva da nametne globalna pravila igre. Takva ambicija bi podrazumevala i konzistentnije stavove prema kršenju postojećih pravila. Ali u okolnostima kada su ta kršenja ipak u skladu sa neposrednim

interesima, kada ih vrši Trampova Amerika koja je sada praktično najveći izvor akutnog egzistencijalnog straha u Evropi, norme će biti prizvane samo onda kada su korisne. I to nije odraz pukog cinizma velike sile, već straha sile u opadanju.

AUTORKA: MILA KRSTAJIĆ

SAMIT U DAVOSU – RASKID

ILI POMIRENJE TRAMPA SA

EVROPOM?

Ovogodišnji Svetski ekonomski forum u Davosu održao se usred oštrih globalnih tenzija. Trajao je pet dana, od 19. do 23. januara, i u švajcarskim Alpima okupio otprilike 3.000 uticajnih ličnosti iz sveta biznisa i politike, uz veliki broj aktivista, novinara i posmatrača. Ironično, tema ove godine bila je Duh Dijaloga.

AUTORKA: KATARINA SREMČEVIĆ

EU I ZEMLJE JUŽNE AMERIKE

NOVIM SPORAZUMOM PRKOSE

GLOBALNIM TENZIJAMA

Dok čekaju red u prodavnici ili ispijaju kafu u omiljenom kafiću, građani širom evropskog kontinenta primećuju kako cene neprestano rastu, za šta najčešće krive inflaciju i pohlepu lokalnih privrednika. Međutim, na cenu čokolade, mesa ili kafe utiču i trgovinski sporazumi dogovoreni stotinama i hiljadama kilometara daleko. Tiho i dugoročno, ovakvi dogovori oblikuju ekonomije i svakodnevicu.

AUTORKA: SABINA SALI

VANREDNI PARLAMENTARNI IZBORI NA KOSOVU*: REŠENJE

ILI PRIVID

Kosovo* je gotovo tokom cele 2025. godine bilo zarobljeno u dubokoj političkoj krizi koja je na kraju dovela do vanrednih parlamentarnih izbora održanih 28. decembra. Nakon redovnih izbora u februaru iste godine, nijedna politička opcija nije uspela da obezbedi parlamentarnu većinu, što je rezultiralo dugotrajnom institucionalnom blokadom.

AUTORKA: IVA KOJIĆ

TRI SCENARIJA ZA SUDBINU NIS-A I BUDUĆNOST SRPSKE NAFTNE

INDUSTRIJE

Dok se geopolitički obruč oko ruskog energetskog sektora dodatno steže, Naftna industrija Srbije (NIS), nekadašnji ponos domaće privrede, a danas strateška ispostava ruskog Gaspromnjefta, nalazi se u ozbiljnom problemu.

AUTORKA: ANJA JOKIĆ

KIPARSKO PREDSEDAVANJE SAVETU

EU: „AUTONOMNA UNIJA. OTVORENA PREMA SVETU“

Kipar je 1. januara po drugi put preuzeo predsedavanje Savetu Evropske unije, pod motom „Autonomna Unija. Otvorena prema svetu“, koje će trajati do 30. juna 2026. godine. Zajedno sa Kiprom, trenutni trio predsedavanja čine Poljska i Danska.

AUTORKA: ANA ŠKILJEVIĆ

ISTORIJA GRENLANDA: KAKO JE DOŠLO DO SPECIFIČNOG PRAVNOG STANJA?

Grenland, najveće ostrvo na svetu i autonomna teritorija Kraljevine Danske, sa početkom ove godine se više nego ikada nalazi u fokusu međunarodne javnosti. Sa svojom širokom samoupravom, kao jedina teritorija koja je istupila iz EU, a da je država nosilac suvereniteta ostala njena članica, predstavlja slučaj sui generis u međunarodnom pravu.

Igor Novaković, ISAC fond Stevan Gajić,

TRAJNI MIR U UKRAJINI NIJE MOGUĆ

„Unilateralno ponašanje SAD će se u jednom momentu susresti sa limitima. Novi međunarodni poredak, osim naravno ako nije potpuno anarhičan, kao što je bio u 19. veku, ne može se stvarati bez konsenzusa najvećih država.”

Institut za evropske studije

NAJVEĆI GUBITNICI SU EU I NATO

„Sadašnje evropske elite apsolutno su nesposobne da okrenu svoj brod zato što su ekstremnom antiruskom retorikom sebe dovele u svojevrsni ideološki ćorsokak. Kada bi se rukovodili realpolitikom oni bi, imajući u vidu novu realnost, odnosno činjenicu da su novom američkom bezbednosnom strategijom trajno poremećeni transatlantski odnosi, gledali da se na svaki mogući način pomire s Rusijom i povežu s njom ekonomski, pa i bezbednosno.”

Već 3. januara bilo je jasno da će 2026. godina biti predmet istraživanja. Međunarodni poredak je uzdrman, ali nije jasno da li smo na pragu kreiranja novog ili korigovanja postojećeg uz novu podelu sfera interesa. Interesovalo nas je gde će u potencijalnoj novoj podeli sfera interesa Evropska unija, fokusirana na rat u Ukrajini i njegov kraj, pronaći svoje mesto i koju će ulogu imati, te je naša redakcija htela da čuje mišljenja istraživača i pozvala Igora Novakovića iz ISAC fonda i Stevana Gajića sa Instituta za evropske studije. Njihova razmatranja čitajte u dvouglu pred Vama.

PITANJE: Iako su sve novogodišnje želje u sebi sadržale obavezan deo: da 2026. bude bolja od prethodne, u pogledu međunarodnog prava situacija deluje nepopravljivo loša. Kako se svet promenio u ovih nepunih mesec dana?

Igor Novaković: Promena je pre svega vezana za ponašanje američkog predsednika Donalda Trampa. U principu, i van njegovog delovanja, prilično je očigledno da međunarodni poredak, koji je sam Vašington stvarao, više nije u celosti poželjan, jer nameće ograničenja u globalnom nadmetanju SAD sa Kinom. Međutim, Trampova teškaški pristup je dodatno disruptivan, i može i da naštetiti SAD dugoročno. Pravi primer je Grenland, koji SAD već suštinski kontrolišu u geopolitičkom smislu, ali je po svoj prilici lična ambicija predsednika Trampa da ostvari legat koji bi bio sličan nekim ranijim predsednicima iz 19. i s početka 20. veka.

Stevan Gajić: Veliko je pitanje da li je ova godina baš nepopravljivo loša po međunarodno pravo. Mislim da je 1999. godina bila mnogo gora, jer je tada uspostavljen presedan na pri- meru NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Tako da je ono što se desilo na početku ove godine, odnosno spektakularna otmica i zarobljavanje predsednika Venecuele Nikolasa Madura i retorika predsednika SAD Donalda Trampa, koja je otvoreno ukazivala na razloge golog američkog državnog interesa zbog kojih je to učinjeno, samo verifikacija onoga što se dogodilo još 1999. godine.

Izvor: Privatna arhiva

PITANJE: „Međunarodno pravo me ne zanima, moral mi je jedino ograničenje moći”, reči su američkog predsednika Donalda Trampa. Označava li ova izjava početak novog međunarodnog poretka?

IG: Ne u potpunosti, neki delovi će ostati da postoje, pre svega zato što postoji dobar deo država koje će ostati u njemu. Unilateralno ponašanje SAD će se u jednom momentu susresti sa limitima. Novi međunarodni poredak, osim naravno ako nije potpuno anarhičan, kao što je bio u 19. veku, ne može se stvarati bez konsenzusa najvećih država. Tako da verujem i da će UN opstati u nekom obliku, pošto se vrlo lako može doći do situacije u budućnosti u kojoj će biti potrebne.

SG: Tramp je, kao što rekoh, samo javno obznanio ono što je bilo savršeno jasno već posle agresije na SRJ 1999. godine. Otmica Madura nije bila jedina unilateralna akcija posle bombardovanja SRJ. Dovoljno je podsetiti se napada koalicije arapskih monarhi- ja na Jemen i pre toga na divljačko razaranje kojem su Libiju podvrgle zapadne zemlje. Tramp je samo javno obznanio da danas američki državni interesi mogu da se sprovode golom silom, bez velike moralne pompe. Ovi interesi više nisu ograničeni ni međunarod- nim pravom, niti nekim etičkim imperativom poput rastegljivo definisanih ljudskih prava, oličenih u politici Responsibility to protect, vezanih za neke prethodne administracije. U svakom slučaju, presedan je uspostavljen 1999. Ono što se sada dogodilo svakako je spektakularno. Možda je otmica predsednika Madura bila neočekivana, mnogi su ra- čunali da će samo da se nastavi ekonomski pritisak i pomorska blokada Venecuele, ali suština je da je započeta primena nove američke bezbednosne strategije, objavljene krajem 2025. godine. Jedna od glavnih tačaka te strategije je hemisferna odbrana SAD, odnosno obnova Monroove doktrine. Kad je reč o novom međunarodnom poretku, taj poredak ne postoji: nastao je vakuum nestankom starog poretka 1999. godine. Još 2014. godine sam objavio rad o poukama Minhenske konferencije 1938. u kojem sam tvrdio da već ne postoji međunarodno pravo koje smo poznavali i da u takvim slučajevima u istoriji obično uvek ratni sukob definiše novi međunarodni poredak.1 To će, nažalost, i sada biti slučaj. Tridesetogodišnji rat u nemačkim zemljama okončan je Vestfalskim mirom 1648, Napoleonovi ratovi završeni su Bečkim kongresom 1814–1815. godine, Berlinski kongres 1878. usledio je posle revolucionarnih decenija u Evropi, Liga naroda osnovana je po okončanju Prvog svetskog rata, a potsdamsko-jaltinski sistem ustoličen je posle Drugog svetskog rata, kao i Ujedinjene nacije, čime je uspostavljen sistem međunarod- nog prava koji je, vidimo, doživeo kraj, ali i dalje formalno važi, jer ga nikakav pravno obavezujući novi dogovor nije zamenio.

1 Gajić, S. (2014). ”Self-determination vs. State Sovereignty – Contemporary Lessons from the 1938. Munich Conference”, in: Journal of Eurasian Affairs, Vol. 2, No. 1, pp. 84–89. Moscow.

PITANJE: Ukoliko se koncentrišemo na Evropu, na aktuelni rat u Ukrajini, može li se govoriti o završnoj fazi sukoba u kojem se trguje ne bi li se došlo do prekida oružanog sukoba i uspostavili preduslovi za mirovni sporazum?

IG: To je sigurno ono što žele SAD. U tom kontekstu se vrši i pritisak na Rusiju kroz pojačane sankcije (u paketu je i Naftna industrija Srbije), ali i najavu novih, kao i targetiranje država koje su bili korisni igrači za Moskvu u izvrdavanju sankcija. Međutim, nismo videli do sada da je Rusija spremna da ide napred ka mirovnom procesu bez osiguranja onoga što je minimum sa njihovog stanovišta, što je cela teritorija Donbasa. S druge strane, Ukrajina, koja je uložila mnogo u odbranu delova Donbasa koje trenutno kontroliše, takođe neće da se složi i vidi to kao još jedan nacionalni poraz. Tako da rat nastavlja da traje.

SG: Rat na istoku Evrope biće završen isključivo kao posledica vojnih realnosti na terenu, po svemu sudeći kapitulacijom Ukrajine posle stravičnih razaranja, ali ujedno i faktičkom kapitulacijom Evropske unije i NATO-a. Ne zaboravimo, Tramp je NATO još 2015. godine nazvao zastarelim (upotrebio je engle- sku reč obsolete) i ono što sada vidimo je zapravo materijalizacija tog stava. Posebno ako Sjedinjene Države preuzmu kontrolu nad Grenlandom – to je kraj NATO-a, što će se prema svemu sudeći i dogoditi. EU je gubitnik, naravno pored najveće žrtve rata − stanovništva na teritoriji na kojoj traju oružani sukobi. Suština je da rat neće biti okončan sporazumom o nekakvom primirju, već će uslediti kapitulacija Ukrajine, posle čega će Evropa biti primorana da nađe način da živi s Rusijom. Pritom je najveći problem EU što je sama sebe dovela u bezizlaznu poziciju. Danas je ona jedna anahrona institucija koja je odgovarala prethodnom unipolarnom svetskom poretku. Kao što je Jugoslavija prestala da postoji nestankom bipolarnog sveta, tako i EU zakonomerno prestaje da postoji zbog okončanja unipolarnog trenutka i neminovnog kraja NATO-a. Sadašnje evropske elite apsolutno su nesposobne da okrenu svoj brod zato što su ekstremnom antiruskom retorikom sebe dovele u svojevrsni ideološki ćorsokak. Kada bi se rukovodili realpolitikom oni bi, imajući u vidu novu realnost, odnosno činjenicu da su novom američkom bezbednosnom strategijom trajno poremećeni transatlantski odnosi, gledali da se na svaki mogući način pomire s Rusijom i povežu s njom ekonomski, pa i bezbednosno. Ali ko bi danas mogao da zamisli da, primera radi, Ursula fon der Lajen, koja je računala i pozivala na strateški poraz Rusije, promeni retoriku za 180 stepeni? Umesto toga rukovodeće strukture EU vode ovu organizaciju i njene članice ka krahu, ignorišući težinu izazova koji je svojom bezbednosnom strategijom pred njih postavila nova američka administracija. Elite EU se, međutim, neće rukovoditi realpolitikom, zbog čega očekujem njenu dalju degradaciju.

PITANJE: Izgleda kao da su SAD glavni igrač u ovom mirovnom procesu, a da je uloga Evropske unije minimalna. Zašto je tako i kako bi veća uloga Unije uticala na ovaj proces?

IG: Prva stvar je što Rusija negira bilo kakvu korisnu ulogu EU u ovom smislu, još od januara 2022. Tome su svakako i doprineli tvrđi stavovi (npr. bivše nemačke ministarke spoljnih poslova Analene Berbok, ali i trenutne visoke predstavnice EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Kaje Kalas). S druge strane, neke inicijative, poput one predsednika Francuske Makrona, pokazale su se neučinkovitim. Međutim, nakon povlačenja SAD iz direktne podrške Ukrajini, EU je ta na koju je pala kompletna, pre svega finansijska, podrška.

SG: Kao što sam rekao, Evropska unija je neracionalnim i samoubilačkim ponašanjem protraćila svoj kredibilitet, tako da je ona samu sebe izbacila iz bilo kakvog re- levantnog geopolitičkog procesa. To se vidi i kod nas na mikro planu. Vučićev režim je u potpunosti sebe prive- zao uz Brisel i vidimo da je, na isti način na koji je EU fru- strirana direktnim dogovaranjem Amerikanaca i Rusa o Ukrajini i drugim globalnim temama, režim u Srbiji frustri- ran uviđanjem da postoji direktna komunikacija Moskve i Vašingtona o NIS-u, zaobilaženjem Beograda. Na delu je, nekome na prvi pogled paradoksalna, ali zapravo vrlo lo- gična situacija, da režimski mediji u isto vreme napadaju i Sjedinjene Države i Rusiju. Sa garniturom koja je sada vodi, EU je prokockala svoje šanse. Tek ukoliko usledi promena vlasti u ključnim zemljama EU i prekompozicija vrha Evropske komisije, mogli bismo da očekujemo da neko po- kuša da se ponaša racionalno, drugim rečima da se čvršće poveže sa Rusijom, s obzirom na to da su Amerikanci svojom novom bezbednosnom strategijom degradirali odnose sa EU, koncentrišući se pre svega na zapadnu hemisferu, želeći da uspostave potpunu kontrolu i nad Severnom i nad Južnom Amerikom, naravno sa ciljem dugoročne kon- frontacije i obuzdavanja Kine, koja predstavlja najozbiljniji bezbednosni izazov za Sjedinjene Države.

PITANJE: Shodno situaciji na terenu, ekonomskom moći i pregovaračkoj sposobnosti – kako bi potencijalni mirovni sporazum mogao izgledati? Ko su gubitnici i šta su izgubili, a ko su pobednici i šta su osvojili?

IG: U ovom momentu ne vidim neku mogućnost trajnog mira. Moguće je zaustavljanje sukoba na trenutnim linijama fronta, ali samo u slučaju da Moskva ima dovoljno dobro objašnjenje sopstvenoj javnosti za izostanak preuzimanja kompletne teritorije Donbasa. Verovatno najbolje čemu možemo da se nadamo je neka vrsta primirja, koje bi moglo da liči na ono između dve Koreje. Ali trajni mir mislim da nije moguć.

SG: Već sam odgovorio, pored stanovništva na područjima sukoba, najveći gubitnici su Evropska unija i NATO, a što se tiče pojedinačnih država to su, pored Ukrajine, Nemačka, Francuska i Velika Britanija i manje-više gotovo sve ostale države EU. Ukoliko mudro po- stupe, zemlje Višegradske četvorke mogle bi da se spasu od vira propasti u koji srljaju druge članice Unije. Vladajuća EU garnitura je potpunim ideološkim slepilom sama sebe dovela u nemoguću, praktično bezizlaznu, političku situaciju. Rusija će biti pobednik i postaće svojevrsni hegemon u Evropi, što je sada tek ponekome jasno, ali će trebati neko vreme da to svima postane u potpunosti očigledno. Sjedinjene Države su takođe dobit- nik, posebno konsolidujući moć u obe Amerike. To bi, međutim, prema pojedinim uticaj- nim američkim analitičarima, mogao da poremeti proizraelski lobi guranjem SAD u mnogo opasniji rat protiv Irana. Taj rat bio bi u interesu Izraela koji je do sada, svakako i uz pomoć Sjedinjenih Država, u regionu Bliskog istoka pobedio sve svoje konkurente ili ih žestoko oslabio, izuzev Irana. Izraelu je potrebna promena režima u Teheranu, a to je, po svemu sudeći, nemoguće bez velikog rata. Tu nastaje komplikacija, jer bi – u slučaju da veliki rat izbije – to osakatilo šanse potpredsednika SAD Džej Di Vensa da 2028. dobije sledeće predsedničke izbore. Vensov strah je opravdan zbog izrazite nepopularnosti Izraela među velikom većinom mladih republikanaca i onome što oni vidi kao američko vojno angažo- vanje u interesu Izraela. Ovo je potpuno nov fenomen, iznenađujući za američki politički establišment. To je, međutim, sada nezaobilazni faktor u svakoj političkoj kalkulaciji. Zato Vens za sada signalizira da je protivnik tog rata. Događaji na Bliskom istoku i bez velikog rata mogu svašta da poremete, jer su u tom delu sveta prepleteni interesi svih bitnih svetskih aktera, uključujući Rusiju i Kinu, kojima nije u interesu smena iranskog režima.

PROTESTI U IRANU

IMA LI VREMENA ZA MIRNE PROMENE?

Piše: Momir Turudić, novinar i urednik portala OKO na RTS-u

Momir Turudić, izvor: privatna arhiva

Utihnuli su najnoviji protesti u Iranu. Iranske vlasti tvrde da je poginulo 3.117 ljudi, od kojih su 2.427 civili i pripadnici bezbednosnih snaga, dok su ostali „teroristi”. Neke strane organizacije tvrde da je žrtava preko 5.000, da su desetine hiljada ljudi uhapšene, ali od 8. januara iranske vlasti su isključile internet i te podatke je nemoguće nezavisno proveriti.

Protesti su počeli 28. decembra prošle godine na teheranskom Velikom bazaru, kada su trgovci zatvorili svoje radnje zbog velikog pada iranskog rijala u odnosu na dolar – godišnja inflacija trenutno iznosi oko 40%, cene hrane su prošle godine eksplodirale. Reakcija vlasti je u početku bila uzdržana, ne slučajno.

Teheranski bazar je imao važnu ulogu u puču 1953. godine, organizovanom od strane CIA, kada je srušen Mohamad Mosadeg, demokratski izabrani premijer koji je nacionalizovao iransku naftnu industriju. Moćni ceh trgovaca sa Velikog bazara, koji je uvek bio podrška konzervativnim snagama, i 1979. godine je odigrao veliku ulogu u Islamskoj revoluciji, kojom je srušen šah Reza Pahlavi.

Međutim, kada su se demonstracije proširile na mnoge gradove u Iranu i postale nasilne, iranske vlasti su optužile SAD i Izrael da su iskoristili opravdano nezadovoljstvo zbog kojeg su protesti počeli i preko „ubačenih i naoružanih provokatora i terorista” kreirali krvoproliće.

Predsednik SAD Donald Tramp je više puta pretio da će Amerika intervenisati ukoliko dođe do „ubijanja mirnih demonstranata” i „sprovođenja masovnih pogubljenja uhapšenih demonstranata”. Danima je delovalo da Iranu preti novo bombardovanje, da bi iznenada došlo do deeskalacije: protesti su utihnuli, Tramp je „povukao kočnicu” tvrdeći da je ubijanje prestalo i da mu je Teheran obećao da masovnih pogubljenja neće biti.

No američka udarna grupa nosača aviona približava se Bliskom istoku, a Tramp tvrdi će možda biti korišćena u napadu na Iran. To „možda” najbolje pokazuje da nikakvi problemi u Iranu i oko njega nisu rešeni, već samo odloženi.

Kriza za krizom

Iran već decenijama potresaju krize, ali čini se da se vreme između tih kriza sve više skraćuje. Gotovo odmah posle pobede Islamske revolucije 1979. i talačke krize zbog zauzimanja američke ambasade u Teheranu, Vašington je Iranu uveo teške ekonomske sankcije. Te sankcije su se u narednim decenijama samo pooštravale, uvela ih je i Evropska unija pod optužbom da Iran pokušava da, u okviru svog nuklearnog programa, razvije nuklearno oružje.

Jedino otopljenje je postignuto 2015. godine kada je Iran potpisao sporazum sa administracijom Baraka Obame, Velikom Britanijom, Francuskom, Rusijom, Kinom i EU o ograničavanju nuklearnog

programa u zamenu za ublažavanje sankcija. No Donald Tramp je u svom prvom predsedničkom mandatu 2018. povukao SAD iz tog sporazuma i sve se vratilo na početak.

Ekonomska situacija u Iranu se zbog sankcija, ali i zbog lošeg upravljanja i endemske korupcije, iz godine u godinu pogoršava, a nezadovoljstvo stanovništva raste. Krajem 2019. širom zemlje su izbili veliki protesti zbog povećanja cene benzina, uz brojne žrtve. Teheran je godinama cenu goriva držao na najnižem nivou, kao neku vrstu so-

Američka udarna grupa nosača aviona približava se Bliskom istoku, a Tramp tvrdi će možda biti korišćena u napadu na Iran. To „možda” najbolje pokazuje da nikakvi problemi u Iranu i oko njega nisu rešeni, već samo odloženi.

cijalne pomoći siromašnom delu stanovništva. Neposredno pre početka protesta u decembru prošle godine, benzin je opet poskupeo. U kombinaciji sa galopirajućom inflacijom to je dovelo do nove eksplozije nezadovoljstva.

Vlast najavljuje ekonomske reforme, ali teško je razabrati šta može da učini da bi se stanje brzo poboljšalo – drakonske sankcije će nastaviti da dave Iran, privreda zasnovana mahom na izvozu nafte i gasa pod takvim okolnostima gotovo da se ne može reformisati. Tu privredu karakterišu i duboko isprepletane finansijske veze

Iranske revolucionarne garde, najjače vojne sile u zemlji, moćnih verskih fondacija i države.

Mnogo je verovatnije da će zbog ubrzanog ruiniranja ekonomije i pritiska spolja do protesta dolaziti sve češće, a svi protesti u Iranu, koji god bio povod za njihov početak, u sebe uvlače nezadovoljne zbog bezbroj drugih problema.

Etnički i drugi problemi

Kada je u septembru 2022. u Teheranu umrla Kurdkinja Mahsa Amini (22), pritvorena zbog nepravilnog nošenja hidžaba, demonstracije su prvo počele na zapadu zemlje, u delu koji pretežno naseljavaju Kurdi. Inače, od oko 90 miliona stanovnika Irana Kurdi čine oko

A ti neprijatelji su moćni. Decenijama Iran daje podršku proksi snagama koje se bore protiv Izraela – libanskom Hezbolahu, palestinskom Hamasu, jemenskim Hutima, šiitskim milicijama u Iraku. Kada je 2011. počela pobuna protiv Bašara el Asada u Siriji, Iran je Asadu bio jedan od glavnih pomagača. Onoliko koliko traje podrška Irana svim pomenutima, toliko traje i gunđanje Iranaca zato što se, iako je ekonomija zemlje u krizi, tolike pare troše po inostranstvu.

A onda je, u dvogodišnjem ratu koji je počeo u novembru 2023. u pojasu Gaze, ta politika krahirala. Hezbolah i Hamas su pod udarima Izraela obezglavljeni, krajem 2024. pao je Asadov režim u Siriji. U junu prošle godine Izrael i Sjedinjene

10%, iranski Azeri oko 20%, po nekoliko procenata je Arapa, Baluča kod granice sa Pakistanom, Turkmena, Lura, i etničkih problema nije malo.

Protesti zbog smrti Mahse Amini brzo su se proširili po čitavoj zemlji, tražilo se više slobode, ukidanje restrikcija u oblačenju za žene, popuštanje krutih verskih pravila. (Inače, oko polovina stanovnika Irana je mlađa od 30 godina, a nezaposlenost među njima je veća od 20%). Vlast je i tada optužila spoljne neprijatelje Irana za organizovanje nemira.

Države su 12 dana bombardovali Iran. I Iran je gađao Izrael raketama, ali razaranja i žrtve su bili nemerljivo brojnije na iranskoj strani.

Nacija je bila ujedinjena u besu i ogorčenju prema napadačima, ali i osećaj poniženja i poraza je bio jak, iako je vlast pričala o pobedi nad neprijateljima. U mesecima posle bombardovanja u Avganistan su, u naletu iracionalnog besa, proterane stotine hiljada izbeglica, od kojih su mnogi živeli u Iranu decenijama. Povod su bile optužbe koje su se širile najviše po društvenim

mrežama da su neki Avganistanci špijunirali za Izrael, kao i da izbeglice otimaju poslove Irancima, mada većina Avganistanaca u Iranu radi najteže poslove, koje domaći ne žele. Došla je potom i bezvodna jesen, posle dve godine velikih suša, četrnaestomilionski Teheran i neki drugi gradovi su gotovo ostali bez vode, ni struje nema dovoljno.

Pritisak na Teheran i posledice

I Amerika i Izrael pozivaju na smenu režima u Teheranu. Sve zemlje EU su osudile upotrebu sile protiv demonstranata, najavljuju se nove sankcije Iranu, kancelar Nemačke Fridrih Merc izjavio je da se iranski režim nalazi „na kraju svog postojanja”.

Protesti, i ovi poslednji, u Iranu već godinama nisu imali nikakvu centralnu organizaciju, delovali su anarhično, praćeni nasiljem, uz brutalan odgovor vlasti. No svaki pokušaj smene režima golom silom, spolja indukovan, imao bi katastrofalne posledice. Zbog svih pomenutih problema postojala bi maksimalna verovatnoća da Iran utone u haos i anarhiju slične onima koje su snašle Irak posle američke intervencije 2003. i Siriju od 2011. godine sve do danas.

Takvog scenarija se sigurno užasavaju svi susedi Irana i zemlje u regionu, kakav god odnos da imaju sa režimom u Teheranu. Trebalo bi da od toga strepi i Evropa. Vrhunac izbegličke krize 2015. i 2016. godine pokazao je da ni Sirija, ni Avganistan, ni Irak, Iran, Somalija

nisu daleke zemlje, već države iz kojih ljudi, u slučaju ratova i teških nevolja, beže i traže sigurna mesta za život. Izbeglički talas koji plavi EU nije tako veliki kao pre deset godina, ali daleko od toga da je prestao, a svaki veliki potres na

Bliskom istoku će neminovno, ranije ili kasnije, učiniti da taj talas bude veći.

Mirne promene u Iranu mogu biti pokrenute samo iznutra, unutar sistema, u dijalogu „reformskih” i

„konzervativnih” snaga, ako za tako nešto bude bilo vremena. Svi ostali putevi vode u nepredvidivi haos prvo Iran, potom region, Evropu, a posledično i čitav svet.

SRBIJA I MEĐUNARODNO PRAVO U KRIZI

UZDRŽANI

I NEDOSLEDNI

Analiza reakcija Republike Srbije na savremena kršenja međunarodnog prava ukazuje na postojanje politike uzdržanosti u okviru koje se Srbija ne određuje jasno prema poštovanju ili kršenju međunarodnog prava od strane velikih sila, kako bi očuvala njihove političke i druge oblike podrške. Istovremeno, Srbija se kao mala država oslanja na međunarodno pravo kao resurs u zaštiti svojih nacionalnih interesa. Takvo delovanje proizvodi unutrašnju nekoherentnost i slabi kredibilitet Srbije.

Piše: Doc. dr Janja Simentić Popović, Fakultet političkih nauka

Janja Simentić Popović, izvor: privatna arhiva

Međunarodni poredak uspostavljen nakon Drugog svetskog rata zasniva se na nekoliko temeljnih pravila međunarodnog prava – zabrani pretnje silom i upotrebe sile, obavezi mirnog rešavanja sporova, suverenoj jednakosti država, zabrani mešanja u unutrašnje poslove države i pravu naroda na samoopredeljenje. Ova pravila ne predstavljaju samo normativni okvir međunarodnog sistema već i jedan od resursa zaštite interesa malih država u uslovima izražene nejednakosti moći.

Poslednjih godina, međutim, ova pravila su pod sve snažnijim pritiskom. Otvorena kršenja međunarodnog prava dovode u pitanje stabilnost međunarodnog pravnog poretka. U takvom kontekstu posebno je važno analizirati kako se prema međunarodnom pravu odnose male države i na koji način ga koriste u svojoj spoljnoj politici.

Stoga razmatramo reakcije

Republike Srbije na nekoliko savremenih primera kršenja međunarodnog prava – delovanje Sjedinjenih Američkih Država u Venecueli i povodom Grenlanda, delovanje Izraela na teritoriji Gaze i oružani sukob između Ruske Federacije i Ukrajine – sa posebnim fokusom na izjave zvaničnika i glasanje predstavnika Srbije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Polazimo od teze da Srbija razvija politiku uzdržanosti, zasnivanu istovremeno na osporavanju međunarodnog prava kao normativnog sistema i njegovoj upotrebi kao političkog resursa.

Važno je naglasiti da upotreba međunarodnog prava kao resursa u spoljnoj politici nije sporna sama po sebi. Naprotiv, upravo male države često pribegavaju međunarodnom pravu kao sredstvu zaštite svojih interesa. Takva upotreba ne slabi normativnu vrednost međunarodnog prava, već je potvrđuje. Problem nastaje onda kada se međunarodno pravo koristi selektivno, odnosno kada se istovremeno javno dovodi u pitanje njegova normativna pozicija, a oslanja se na njegovu resursnu vrednost.

Savremeni kontekst

su pitanja pretnje upotrebom sile, teritorijalne celovitosti i prava naroda na samoopredeljenje.

U oružanom sukobu između Izraela i Gaze, koji intenzivno traje od 7. oktobra 2023. godine, Izrael je prekršio pravila međunarodnog humanitarnog prava koja se primenjuju u oružanim sukobima, uz navode o činjenju genocida. Konačno, od 24. februara 2022. traje međunarodni oružani sukob između Ruske Federacije i Ukrajine, započet nezakonitom upotrebom sile od strane Rusije.

Ovi slučajevi predstavljaju politički kontekst u kome posmatram reakcije Republike Srbije.

Kada prijatelji krše pravo

Od 2022. godine, približno četvrtinu glasanja predstavnika Srbije čini uzdržavanje. Srbija je u 2022. i 2023. godini bila među pet država članica GSUN (od ukupno 193 stalnih članica) koje su najčešće bile uzdržane prilikom glasanja.

Trećeg januara 2026. godine oružane snage Sjedinjenih Američkih Država (SAD) su upotrebile silu u Venecueli, uhapsile predsednika države Madura, koji je izveden pred domaći sud pod optužbom za učešće u narko-zaveri sa terorističkim grupama. Ovim delovanjem prekršena su temeljna pravila međunarodnog prava, uključujući zabranu upotrebe sile, zabranu mešanja u unutrašnje poslove druge države i pravila o imunitetu šefa države. Istovremeno, najave američkih zvaničnika o potrebi preuzimanja kontrole nad Grenlandom, radi zaštite nacionalnih interesa, otvorile

Povodom napada SAD na Venecuelu predsednik Republike Srbije je sazvao sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, nakon koje je izjavio da se u svetu ruši stari poredak, da međunarodno javno pravo ne postoji i da u međunarodnim odnosima ne važi pravo, već pravo jačeg. Istovremeno je naglasio da Srbija, kao mala država, u načelu treba da se zalaže za međunarodnopravni poredak, ali da mora imati u vidu realne odnose moći.

Ova izjava je izrazito indikativna za razumevanje stava Srbije prema međunarodnom pravu. S jedne strane, međunarodno pravo se dovodi u pitanje kao normativni sistem; s druge strane, ono se zadržava kao politički resurs koji

se koristi u zaštiti nacionalnih interesa, pre svega teritorijalne celovitosti. Ovakav pristup rezultira politikom uzdržanosti – izbegavanjem jasnog normativnog svrstavanja u situacijama u kojima kršenja međunarodnog prava dolaze

Zvaničnici Srbije opštu nefunkcionalnost međunarodnog prava predstavljaju kao odgovornost samog sistema, a ne aktera koji ta pravila krše.

od strane velikih sila. Uz to, zvaničnici Srbije opštu nefunkcionalnost međunarodnog prava predstavljaju kao odgovornost samog sistema, a ne aktera koji ta pravila krše.

Politika uzdržanosti posebno je vidljiva u delovanju predstavnika Republike Srbije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (GSUN). Iako rezolucije (odluke) ovog tela ne predstavljaju formalne izvore međunarodnog prava, glasanje država je snažan pokazatelj njihovog odnosa prema temeljnim pravilima međunarodnog prava. Od 2022. godine, približno četvrtinu glasanja predstavnika Srbije čini uzdržavanje (abstention). Srbija je u 2022. i 2023. godini bila među pet država članica GSUN (od ukupno 193 stalnih članica) koje su najčešće bile uzdržane prilikom glasanja. Iako se ista statistika ne vidi i u narednim godinama, broj rezolucija povodom kojih je Srbija bila uzdržana svedoče o nastavku ovog trenda: u 2022. godini predstavnici Srbije su glasali uzdržano povodom 26 rezolucija; u 2023. godini povodom 25; u 2024. godini povodom 23

rezolucije i u 2025. godini povodom 45 rezolucija.

U kvalitativnom smislu, uzdržavanje se odnosi upravo na rezolucije koje afirmišu princip teritorijalne celovitosti, na koji se Srbija inače poziva u zaštiti sopstvenih interesa. Posebno indikativan je slučaj iz februara 2025. godine, kada su predstavnici Srbije u Generalnoj skupštini glasali za rezoluciju kojom se potvrđuje teritorijalna celovitost Ukrajine i osuđuje delovanje Ruske Federacije, da bi nakon reakcije predsednika Srbije glasanje bilo promenjeno u uzdržano. Tom prilikom je ministar spoljnih poslova istakao da se Srbija do tada dosledno držala principa teritorijalnog integriteta i suvereniteta, smatrajući da joj upravo takva principijelnost obezbeđuje međunarodnu podršku u vezi sa Kosovom i Metohijom.

Ovaj slučaj je ilustrativan za posledice politike uzdržanosti. Naime, upotreba međunarodnog prava kao resursa počiva i na doslednom poštovanju pravila na koja se država poziva stoga principijelna podrška koja nije praćena koherentnim delovanjem u praksi može oslabiti kredibilitet oslanjanja Srbije na međunarodno pravo. Sličan obrazac uočava se i u odnosu Srbije prema delovanju Izraela u Gazi. Srbija ne osuđuje kršenja međunarodnog humanitarnog prava, istovremeno nastavlja trgovinu oružjem sa Izraelom, uprkos stavovima Međunarodnog suda pravde o obavezama država u ovakvim situacijama. Konačno,

najsvežiji primer delovanja SAD podstakao je predsednika Srbije da istakne da, iako je Srbija mala država koja bi trebalo da osudi kršenje međunarodnog prava kada do njega nesumnjivo dođe kao u ovom slučaju, Srbija želi da očuva svoje prijateljstvo sa SAD.

Osporavanje vrednosti korišćenog resursa

Analiza reakcija Republike Srbije na savremena kršenja međunarodnog prava ukazuje na postojanje politike uzdržanosti, u okviru koje se Srbija ne određuje jasno prema poštovanju ili kršenju međunarodnog prava od strane velikih sila, kako bi očuvala njihove

Iako je upotreba međunarodnog prava kao resursa legitimna i uobičajena strategija malih država, ona postaje neodrživa u trenutku kada je praćena osporavanjem delotvornosti međunarodnog prava kao normativnog sistema i kada nije podržana doslednim pozivanjem na poštovanje međunarodnog prava u svakoj situaciji i od strane svakog aktera.

političke i druge oblike podrške. Istovremeno, Srbija se kao mala država oslanja na međunarodno pravo kao resurs u zaštiti svojih nacionalnih interesa.

Takvo delovanje proizvodi unutrašnju nekoherentnost: međunarodnom pravu se osporava normativna vrednost, dok se istovremeno koristi njegova resursna funkcija.

nije podržana doslednim pozivanjem na poštovanje međunarodnog prava u svakoj situaciji i od strane svakog aktera. Politika uzdržanosti, kakva se trenutno sprovodi, ne neutrališe rizike savremenog međunarodnog sistema, već

slabi kredibilitet Srbije i otežava njeno oslanjanje na međunarodno pravo u zaštiti sopstvenih interesa, koje je posebno teško u vremenu duboke krize međunarodnog poretka.