Issuu

Prijavi se na Bilten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP″ koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

REČ UREDNIKA

JESMO SE RASPUSTILI ILI ĆEMO NAKON PREDSTOJEĆEG VIKENDA? .............. 4

SAUČESNIK

Brisel i Beograd, propuštene šanse

KOLIKO NAS KOŠTA POSETA KOŠTE? ................................................................... 6

RAVNOTEŽA

Srbija i EU: između evropskog puta i ćorsokaka

STUDENTI U BRISEL, VUČIĆ U MOSKVU ...................................................................10

KONTINUITET

Izbori u Albaniji RAMA 4.0 I PUT KA BRISELU ................................................................................14

BIZNIS

Poslovno okruženje u Srbiji

POLITIČKI ZATVORENICI

Pritisak izvršne na sudsku vlast

KO KRŠI USTAVNI POREDAK

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 120, maj 2025. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija

Urednici: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Milan Hiber

Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević

Autori: Stefan Surlić, Duško Lopandić, David Tadić, Mihailo Gajić, Vladica Ilić

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

Fotografija sa naslovne stranice: US Department of State, Web summit / BOŠ

HREČ UREDNIKA JESMO SE RASPUSTILI ILI ĆEMO

NAKON PREDSTOJEĆEG VIKENDA?

ot days ahead i Record high ispisi smenjuju se na taskbar liniji i smenjivaće se ove nedelje, ako je verovati meteorolozima. Mada ako se ovi ispisi uzmu šire nego usko meteorološki, uzimajući u obzir i izbornu praksu (ustoličenu tokom prošle decenije) u Srba, čitava sedmica će obilovati vrućim, napetim danima (i glavama, prim. ur) i rekordnom zainteresovanošću za lokalne izbore u Zaječaru i Kosjeriću 8. juna.

Nedelja, 8. jun, viđena je kao poligon koji bi trebalo da posluži za oslikavanje izbornog raspoloženja građana i građanki - međutim, samo građana i građanki

Kosjerića i Zaječara jer vlastodršci nisu raspisali parlamentarne izbore kako su to (kasno) zahtevali studenti.

No, redovne izbore u lokalnim sredinama nisu mogli izbeći, te se sav fokus zainteresovane javnosti (one koja nije stigla uhvatiti early bird i odleteti na odmor) usmerio na dva izborna pokusa jer biće to prvi test građanskog raspoloženja prema vladajućoj partiji u polugodišnjoj političkoj krizi.

Izazivači (čitaj opozicija) u Kosjeriću okupljeni oko jedne liste, dok su u Zaječaru podeljeni na dve liste, deluju spremno za izbornu borbu na terenu – jer poručuju Nemamo šta da izgubimo (bar to poručuje portparol liste „Ujedinjeni za Kosjerić“, svima dobro poznati Lepi Brka, da taj Lepi Brka).

Dok s druge strane, pozicija praktikuje uobičajene predizborne aktivnosti – deljenje obećanja, bele tehnike, televizora, pazarivanje glasova (šuška se da šuške idu i do 500 evra po glasu), ucene i pretnje, sve ono što smo već imali prilike da čujemo i vidimo pogotovo u manjim sredinama.

Osim poznatih aktivnosti, pojavila se vrlo zanimljiva posmatračka misija, čak njih dve. Ali sumnje da se radi o istoj, sličnoj, misiji s istom agendom, podstiče činjenica da su oba udruženja koja će posmatrati izbore u Zaječaru registrovana istog dana, na istoj adresi, 12. maja ove godine. Tek tri nedelje „stara“ udruženja nose napredna, progresivna imena - „Institut za evropske slobode“ i „Centar za evropske vrednosti“.

Pa molim vas, ko bi mogao biti sumnjičav prema posmatranju organizacija koje u sebi sadrže „evropske slobode“ i „evropske vrednosti“? Ko?

Zato, ukoliko se niste raspustili, skoncentrišite se još malo jer biće zanimljivo, te ćemo već u nedelju 8. ili u ponedeljak 9. rano ujutro znati da li možemo očekivati izbore na jesen, kada se vratimo sa odmora umorni, bajati, ispijeni.

Branislav Cvetković

PITANJA, ODGOVORI

„KAKO KOMENTARIŠETE TO ŠTO SU DVE

ORGANIZACIJE REGISTROVANE NA ISTOJ

ADRESI

12. MAJA DOBILE OVLAŠĆENJE DA POSMATRAJU IZBORE U ZAJEČARU?″

DRAGANA RAŠIĆ, Demokratska stranka, nositeljka liste „Promena u koju verujemo”

Situacija u Zaječaru je kristalno jasna! Srpska napredna stranka je u svoju lokalnu kampanju uložila više nego što je uložila u grad za četiri godine! Svaki glas im je jako bitan jer su svesni činjenice da će ove izbore teško dobiti....o ucenama, kupovini glasova i poklonima, ne treba trošiti reči... Novac je u njihovim rukama, ali su razum i hrabrost u rukama građana! Njihove posmatračke misije su formirane sa jasnom namerom... kontrolisati izborni proces i pomoći kontrolorima da bi se izbori dobili! Ali takođe šalju jasnu poruku da je SNS izgubila poverenje u svoje kontrolore! Svesni su da su na strani opozicije visoko motivisani i dobro obučeni kontrolori, kao i da je puno nezavisnih posmatračkih misija koje će pratiti svaki korak na biračkom mestu! Građanima Zaječara i Srbije tvrdim, sačuvaćemo svaki glas!

MILJKO STOJANOVIĆ, novinar, Glas Zaječara

Pročitao sam da su prijavljene neke grupe za posmatranje izbora u Zaječaru i Kosjeriću. Od Srpske napredne stranke se drugo ne može očekivati osim da sve izvrgne ruglu, pa i sam izborni proces koji treba da bude praznik demokratije. Moje mišljenje je da SNS na ovaj način želi da prekine izborni proces ako opozicija pobedi na izborima. Izgleda da SNS gubi Zaječar i ovo je mera predostrožnosti da se poraz spreči.

BRISEL I BEOGRAD, PROPUŠTENE ŠANSE

KOLIKO NAS KOŠTA POSETA KOŠTE?

Evropska unija u odnosu prema Srbiji već duže vreme vodi politiku koja počiva na iluziji stabilnosti, a u kojoj su predstavnici vlasti tretirani kao jedini legitimni i pouzdani sagovornici. Drugo, EU vodi politiku procesa, a ne rezultata. Reč je o dijalogu radi dijaloga, bez stvarnih posledica po aktere koji se ogluše o preporuke.

Piše: Stefan Surlić, RESECO

Stefan Surlić, izvor: privatna arhiva

Poseta predsednika Evropskog saveta Antonija Košte Srbiji dogodila se u trenutku duboke političke i društvene krize u zemlji, ali i dugogodišnje stagnacije evropskih integracija. Umesto da donese ohrabrenje za demokratizaciju i jasno stajalište Evropske unije u vezi sa aktuelnom situacijom, Koština poseta ostavila je gorak ukus političkog oportunizma i strateške neodlučnosti Evropske unije. Dok se predsednik Srbije zahvaljivao EU na „razumevanju i podršci”, Antonio Košta je izbegavao da se javno izjasni o rastućoj represiji, medijskim manipulacijama i otvorenom gušenju akademske slobode. U kontekstu kada studenti protestuju širom Srbije – u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Novom Pazaru – zahtevajući poštene izbore, slobodu medija i odgovornost za nesreću u kojoj je poginulo 16 ljudi, evropsko ćuta

Pitanje koje se sve češće postavlja u srpskoj javnosti glasi: ko je ovde stvarni partner EU – građani koji se bore za evropske vrednosti ili vladajuća struktura koja te vrednosti sistematski gazi?

nje je ravno političkom saučesništvu. Od svih postavljenih uslova iz Brisela nijedno se nije ticalo autonomije univerziteta i egzistencije profesora, kao i zaštite predstavnika civilnog društva od neprestanog targetiranja. Pitanje koje se sve češće postavlja u srpskoj javnosti glasi: ko je ovde stvarni partner EU – građani koji se bore

za evropske vrednosti ili vladajuća struktura koja te vrednosti sistematski gazi?

Uprkos retorici o „evropskoj perspektivi”, činjenice govore drugačije. Od formalnog otvaranja pregovora 2014. godine, Srbija je otvorila 22 od ukupno 35 pregovaračkih poglavlja, ali je dosad zatvorila samo dva – poglavlje 25 (nauka i istraživanje) i 26 (obrazovanje i kultura). Suštinski važna poglavlja – 23 (pravosuđe i osnovna prava) i 24 (pravda, sloboda i bezbednost) – otvorena su još 2016. godine, ali napredak je ocenjivan kao „ograničen” ili „nazadan” i umesto pomaka dobijena je samo nova metodologija. Rok za otvaranje klastera 3 se iznova i iznova prolongira. Paralelno s tim, različite metodološke procene stepena demokratičnosti od 2020. godine Srbiju svrstavaju u kategoriju „delimično slobodnih zemalja”, „hibridnih” i „autoritarnih” režima.

Koštin pristup, u kojem Evropska unija ne traži raspisivanje izbora već implementaciju reformi direktno obesmišljava zahteve hiljada građana koji su izašli na ulice upravo zbog izostanka političke odgovornosti i duboko kontaminiranog političkog ambijenta. Takav stav doprinosi delegitimizaciji protesta i daje predstavnicima vlasti još više prostora da ih predstave kao destruktivne i marginalne. Evropska unija time ne samo da podriva sopstveni kredibilitet već i slabi svoj strateški uticaj na društvo u Srbiji u uslovima duboke krize. Ukoliko građani Srbije zaključe

da je EU ravnodušna prema demokratiji i da joj je važnija stabilnost bez slobode, to može dovesti do široke podrške evroskeptičnim glasovima.

Saučesnici u prividu

Zato se opravdano postavlja pitanje: koliko nas košta Koština poseta? Ne samo u novcu koji Srbija troši da bi se prikazala kao „partner EU”, dok se istovremeno udaljava od nje normativno i vrednosno, već i u izgubljenom poverenju građana, urušenim institucijama i izneverenim generacijama. Ova poseta mogla je biti prekretnica, ali je postala još jedan simbol propuštene

Šaputanja u kojima Srbija nikada neće biti članica EU, ili je to članstvo na dugom štapu, postaju sve glasnija i formalnija. Toga su svesni i EU predstavnici i zato saučestvuju u prividu u kome pri direktnom susretu obe strane govore o jasnoj i snažnoj evropskoj perspektivi. Zaključak je vrlo jasan – ako EU nije cilj, onda je vrlo teško da EU nešto i uslovi.

šanse. Dok predsednik Republike jača svoju poziciju uz evropske osmehe i tišinu, oni koji veruju u Evropu i bore se za nju ostaju bez glasa, bez podrške i bez nade da će biti saslušani.

Postoji nekoliko razloga za ovakvo ponašanje EU zvaničnika koje se sada već može okarakterisati kao put zavisnosti. Najpre, Evropska

unija u odnosu prema Srbiji već duže vreme vodi politiku koja počiva na iluziji stabilnosti, u kojoj su predstavnici vlasti tretirani kao jedini legitimni i pouzdani sagovornici. Drugo, EU vodi politiko procesa, a ne rezultata. Reč je o dijalogu radi dijaloga, bez stvarnih posledica po aktere koji se ogluše o preporuke. Ovakva politika delom je posledica neodlučnosti i unutar EU o ubrzanom putu zemalja kandidata prema punopravnom članstvu. Treće, dosadašnji pristup vođen je i strahom od nepoznatog: ko dolazi posle vladavine predsednika Vučića, da li će neki novi akteri biti konstruktivni i da li bi mogli da naruše dosadašnje okvire pre svega regionalne politike i odnosa u dijalogu s Prištinom. Na kraju, jedino što bi moglo da abolira Evropsku uniju jeste uverenje njenih pred

saučestvuju u prividu u kome pri direktnom susretu obe strane govore o jasnoj i snažnoj evropskoj perspektivi. Zaključak je vrlo jasan – ako EU nije cilj, onda je vrlo teško da EU nešto i uslovi.

Relativizacije i konstruktivne nejasnoće

Izjava predsednika Srbije da „niko iz Evrope ne traži izbore” u kontekstu aktuelnih društvenih tenzija i višemesečnih studentskih i građanskih protesta osvetljava duboki jaz između demokratskih načela i političke prakse. Takva izjava ne samo da relativizuje značaj unutrašnjeg političkog pritiska već i otkriva koliko je vladajućoj strukturi važnije mišljenje stranih činovnika nego demokratska volja sopstvenih građana. U demokrat

Od Evropske unije se ne očekuje da uvede demokratiju u Srbiju. Protesti jesu autohtoni izraz nezadovoljstva u kojem građani pojedinačne nepravde žele da pretvore u kolektivnu nadu da je moguće izgraditi bolje i pravednije društvo u Srbiji. U takvim okolnostima, ako ne može da pomogne, EU svakako ne bi trebalo da odmaže.

stavnika da bi politika sankcija, čak i da je personalizovana, verovatno bila predstavljena kao neprijateljski usmerena prema celoj zemlji.

S druge strane, aktuelna vlast u Srbiji deklarativno je posvećena evropskom putu, ali ne i cilju punopravnog članstva u EU. Šaputanja u kojima Srbija nikada neće biti članica EU, ili je to članstvo na dugom štapu, postaju sve glasnija i formalnija. Toga su svesni i EU predstavnici i zato

skom poretku izbori se ne raspisuju zato što to traže ambasadori, evropski komesari ili međunarodni posrednici, već zato što to traže građani. Kada hiljade ljudi uporno i mirno demonstrira na ulicama, tražeći odgovornost institucija ili raspisivanje fer izbora − ne bi trebalo da bude potrebno bilo čije međunarodno odobrenje da bi se o tim zahtevima ozbiljno razmislilo. Evropska unija nije (niti treba da bude) politički tutor Srbiji, koji izdaje komande. Njena uloga je da

podstiče razvoj demokratije, vlada vine prava i političke odgovornosti, a ne da kreira supstitute.

Kriza koja traje više od šest meseci, obeležena kontinuiranim protestima, studentskim blokadama, zahtevima za odgovornom vlašću predstavlja i više nego dovoljan i legitiman razlog da se otvori pitanje političkog legitimiteta. U svakom demokratskom društvu, dugotrajna i masovna društvena mobilizacija − naročito kada je istrajna, nenasilna i artikulisana kroz konkretne političke zahteve − jeste jasna poruka da postoji duboko nezadovoljstvo postojećim stanjem.

Legitimitet vlasti ne počiva samo na formalnom rezultatu prethodnih izbora, već na neprekidnoj podršci građana i poverenju u institucije. Kada to poverenje erodira do mere da hiljade ljudi, mesecima, traže promene i preispitivanje načina funkcionisanja institucija, onda je odgovornost svake vlasti da te signale ne ignoriše. Pritom, zahtevi studenata da se legitimitet vlasti proveri na izborima nisu izraz destrukcije, već upravo pokušaj da se politička kriza reši u okviru institucija, putem demokratskih mehanizama. Ako vlast na to odgovara relativizacijom, pretnjama ili oslanjanjem na pasivnost međunarodnih aktera, ona propušta da prepozna suštinsku poruku protesta: da je politička reprezentacija ozbiljno dovedena u pitanje. I ono što će svakako ostati kao trajna lekcija iz ove duboke krize: legitimitet se ne podrazumeva već se on iznova potvrđuje.

Ono što bi trebalo ta zastava da simboliše obesmišljeno je u real politici Brisela koja se i po ovom pitanju vodi „konstruktivnom nejasnoćom”. To u praksi znači istovremenu podršku studentima i njihovim zahtevima koji su „ono što i EU zahteva od Srbije”, kao i vlastima Srbije da te zahteve ignoriše i zameni ispunjavanjem nekih drugih. Na kraju, pitanje koje ostaje nije da li EU traži izbore, već zašto vlast ignoriše studente i građane

koji ih traže. Ako evropski zvaničnici biraju politički oportunizam nad principima, to ne abolira domaće institucije od odgovornosti da čuju glas sopstvenog naroda.

SRBIJA I EU: IZMEĐU EVROPSKOG PUTA I ĆORSOKAKA

STUDENTI U BRISEL, VUČIĆ U MOSKVU

Od nekada ključnog pitanja od koje su zavisili pregovori – dijaloga sa Kosovom – srpski režim je svojom politikom stvorio još dva Gordijeva čvora kao prepreke za brži napredak: jedan je odnos prema Rusiji. Uz to, šestomesečni studentski i društveni protesti pokazali su da je Srbija u dubokoj političkoj krizi i da se suočava i s pitanjem ispunjenja prvog kriterijuma iz Kopenhagena, tj. postojanja odgovarajućeg nivoa demokratije, stabilnosti institucija i vladavine prava.

Predsednik Foruma za

Piše: Prof. dr Duško Lopandić *

Duško Lopandić, izvor: RAS - Đorđe Kojadinović

međunarodne odnose Evropskog pokreta. Profesor evropskog prava Fakulteta za privredu i pravosuđe, Novi Sad, u penziji. Bivši ambasador Srbije pri EU i član pregovaračkog tima Srbije sa EU.

Ovo su moja načela, a ako vam se ona ne dopadaju... pa onda imam i neka druga.

Utoku prvih dana maja, predsednik Aleksandar Vučić je prošao pravi spoljnopolitički slalom – od nerealizovanog susreta s predsednikom SAD Trampom na Floridi, preko kontroverznog i široko zapaženog prisustva na vojnoj paradi u Moskvi i susreta s predsednicima Rusije i Kine, do nesadržajnog, ali prijateljskog susreta u Beogradu s predsednikom Evropskog saveta Antoniom Koštom. Bila je to najnovija ilustracija spoljnopolitičke ekvilibristike srpskih vlasti, koja se realizuje uz sve veće teškoće i daje sve manje vidljive rezultate. Iako je Srbija kandidat za članstvo u EU, što je proklamovani strateški cilj, čini se da vlast već duže vreme u praksi ne poklanja preveliku pažnju ispunjenju obaveza iz pregovaračkog okvira sa Unijom.

Brzi povratak na stara podešavanja Aleksandar Vučić je prilikom dolaska na vlast (2012) u spoljnoj politici nasledio politiku oslanjanja na četiri stuba (EU, Rusija, SAD i Kina). Politički formiran kao član krajnje desne Srpske radikalne stranke, čiji je bio dugogodišnji generalni sekretar, Vučić nikada nije krio svoju prorusku naklonost i izvesnu opčinjenost Putinom. Njegovo površno „evropejstvo”, iskazivano u vreme nastanka SNS i dolaska na vlast 2012. godine kratko je trajalo i počelo je poput svetlosti svica da gubi sjaj već s prvim teškoćama nakon otvaranja pregovora Srbije sa EU (2014). Krajnje pragmatična spoljna politika Vučićevog režima je tokom

prethodnih desetak godina pretvorena u „multivektorsku politiku” transakcionih veza s raznim partnerima, koja je u suštini „zaboravila” na svoj strateški smer. Približavanje Srbije EU je s vremenom gubilo primarno politički značaj dobijajući pretežno formalni karakter. Vučić je prilagođavao narativ o „strateškom putu ka EU” mešajući ga sistematski sa elementima antizapadnih stavova nasleđenih iz perioda vladavine Slobodana Miloševića tokom devedesetih godina 20. veka, kombinovanim s pričom o „Srbiji i Srbima kao večitim žrtvama” međunarodne nepravde i pretvaranjem politike dobrosusedstva u politiku „srpskog sveta”.

Gubitak jasne proevropske orijentacije u unutrašnjoj i spoljnoj politici vodio je ka oscilacijama u traženju potencijalnih savezništava – od Berlina i Pariza ka Vašingtonu, od Moskve ka Pekingu – uz

Gručo Marks

potpisano je tokom Vučićeve ere još šest sporazuma ovog tipa sa: Rusijom (2013), Azerbejdžanom (2013), UAE (2013 i 2022), a zatim i sa Grčkom (2019), Mađarskom (2021) i Egiptom (2022). Na planu slobodne trgovine, Srbija je tokom poslednjih godina (uz ranije aranžmane sa evropskim partnerima − EU, EFTA, CEFTA, Turska) zaključila i sporazume sa Kinom (2023) i Evroazijskom unijom (2019).

Postavlja se pitanje da li je srpski predsednik ikada smatrao ozbiljnim sprovođenje svih onih reformi koje bi politički, ekonomski, institucionalno i pravno Srbiju zaista učinili podudarnom sa sistemima država članica EU? Spoljna politika male zemlje je dobrim delom odraz unutrašnje politike. Mnogi pokazatelji (uključujući i ocene Evropske komisije) svedoče o tome da Srbija već od sredine prošle decenije stagnirala u reformama, odnosno da

Iako su beogradske vlasti pod uticajem brzog napretka Crne Gore i Albanije u pristupnim pregovorima u poslednje dve godine najavila da će i Srbija do 2026. godine prihvatiti celokupan pravni aquis Unije, ove dosta nerealne izjave zasad nisu potvrđene delima.

Budimpeštu ili Abu Dabi kao usputnim stanicama. Ovo pokazuje i lista sporazuma o strateškom partnerstvu koje je Srbija zaključivala bez nekog jasnijeg koncepta – osim ostvarivanja kratkoročnih transakcionih interesa. Uz tri sporazuma o strateškom partnerstvu iz ranijeg perioda (Kina, Italija, Francuska)

je ušla u proces suprotan „evropeizaciji” zemlje kandidata. Od nepotpune demokratije, Srbija je tokom poslednje decenije postala hibridni režim sa izrazitim autokratskim karakteristikama, što pokazuju i negativni trendovi koji se odnose na slobodu medija ili uslovi za slobodne i poštene izbore koji su održavani

(uglavnom u neregularnim uslovima) u proseku svake dve godine.

Zaglavljeni i neusklađeni

Pojava stabilokratije na Zapadnom Balkanu (ZB) uklopila se u širi fenomen zamora od proširenja u Evropskoj uniji. Zamor od proširenja u EU nastao nakon velikog praska (proširenje na 12 novih članica u periodu 2004−2007) uticao je na usporavanje ritma integracije u pregovorima sa zemljama kandidatima sa ZB. Sa izuzetkom Turske, zemlje ZB su već oborile istorijske rekor

Srpski režim igra na kartu nekog budućeg (očekivanog) kompromisa između dominantnih sila – SAD i Rusije – zanemarujući kriterije za ulazak u EU, čije političke preduslove ili nije u stanju ili ne želi da ispuni.

de u dužini pregovora za članstvo. Pregovori sa Crnom Gorom su otpočeli 2012. godine, a sa Srbijom 2014. godine, pre više od decenije. Međutim, dok su pregovori sa Crnom Gorom ipak postepeno vodili otvaranju svih poglavlja (već 2018. godine otvoreno je 33 poglavlja, a otpočelo je i zatvaranje poglavlja –dosad šest) spori ritam otvaranja poglavlja sa Srbijom imao je trend daljeg usporavanja: po četiri otvorena poglavlja godišnje 2016−2018. godine, dva poglavlja u 2019. godine, dok u 2020. godine nije otvoreno nijedno poglavlje. Od decembra 2021. godine – sa otvaranjem klastera 4 (otvoreno je ukupno 22 poglavlja) – do danas više nije bilo otvaranja

klastera ili poglavlja. U oblasti spoljne politike, otklon Srbije od usklađivanja sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU počeo je još s prvom ukrajinskom krizom 2014. godine. Stepen usaglašenosti Srbije a deklaracijama EU je pre 2014. godine iznosio preko 90%, da bi nakon toga spao na ispod 60% godišnje (u 2024. godini bio je oko 52%). U pristupnim pregovorima, Poglavlje 31 (spoljna politika) ostalo je zaglavljeno u proceduri. Nakon ruske agresije na Ukrajinu 2022. godine neusklađivanje Srbije je postalo još izrazitije, imajući u vidu da se zemlja nije pridružila sankcijama EU prema Rusiji. Pojednostavljeno rečeno, Aleksandar Vučić je žrtvovao strategiju pristupanja EU potrebi održavanja dobrih odnosa s Moskvom. Nedavni put u Moskvu, koji je izazvao val kritika u većem broju država EU, dodatno je cementirao postojeće stanje.

Politika proširenja EU se usled šoka rata u Ukrajini na neki način vratila prvobitnoj strateškoj svrsi – nastojanju da se preoblikuje geopolitička arhitektura kontinenta. Za EU proširenje je ponovo postalo prioritet. U međuvremenu, Srbija je od nekadašnjeg prethodnika (front-runner) među kandidatima praktično skliznula u grupu na čekanju. Iako su beogradske vlasti pod uticajem brzog napretka Crne Gore i Albanije u pristupnim pregovorima u poslednje dve godine najavila da će i Srbija do 2026. godine prihvatiti celokupan pravni aquis Unije, ove dosta nerealne izjave zasad nisu potvrđene delima. Od nekada ključnog pitanja od kojeg su zavisili pregovori

(dijalog sa Kosovom) srpski režim je svojom politikom stvorio još dva Gordijeva čvora kao prepreke bržem napretku: jedan je pomenuti odnos prema Rusiji. Uz to, šestomesečni studentski i društveni protesti pokazali su da je Srbija u dubokoj političkoj krizi i da se suočava i s pitanjem ispunjenja prvog kriterijuma iz Kopenhagena, tj. postojanja odgovarajućeg nivoa demokratije, stabilnosti institucija i vladavine prava. I dok su predstavnici studenata u blokadi simbolično trčali i vozili bicikle ka Strazburu i Briselu kako bi podsetili na temu vladavine prava u Srbiji, Vučić je otputovao na Floridu i u Moskvu.

Sa izborom Trampa za predsednika SAD i njegovim koracima koji se odnose na rat u Ukrajini i odnosima SAD prema Evropi, Rusiji ili Kini, čini se da srpski predsednik prvenstveno traži mesto Srbije u transakcionim odnosima s najvećim silama, dok tema članstva u klubu EU nije prioritet (i pored izjava o suprotnom). Srpski režim igra na kartu nekog budućeg (očekivanog) kompromisa između dominantnih sila –SAD i Rusije – zanemarujući kriterijume za ulazak u EU, a čije političke preduslove ili nije u stanju ili ne želi da ispuni. Putovanja na Floridu i u Moskvu ilustruju kako se Vučićeva spoljnopolitička akrobatika na neki način pretvara u geopolitički rulet, u čijoj pozadini ostaje otvoreno pitanje bezbednosti i budućnosti zemlje. Stoga evropski put Srbije pod rukovodstvom Aleksandra Vučića danas sve više liči na spoljnopolitički ćorsokak.

IZBORI U ALBANIJI

RAMA 4.0 I PUT KA BRISELU

Zaključci sa ovih izbora glase: albanski politički sistem zaključan je između dve partije. Nasleđe komunista, još uvek prisutni obrisi autoritarne političke kulture i, u poslednje vreme, sam sistem koji postaje institucionalni kavez za socijaliste –suštinski ih štiteći od svih protivnika i nepoželjnih uticaja – mogu se identifikovati kao krivci za ovakvu pojavu. Drugo, uprkos mobilizaciji opozicionih birača i pomoći sa strane, demokrate nisu uspele da ostvare značajniji rezultat u poređenju S prošlim izbornim ciklusima.

Piše: David Tadić, FPN/CERS

David Tadić, izvor: CERS

Tri, dva, jedan! …ništa? Setite se iščekivanja bilo koje Nove godine u prošlosti. S prijateljima ste u lepo ukrašenim sobama, svetle lampice, pripremaju se konfete i vatromet. A sada zamislite, 23:59 je i kazaljka je samo stala, nema novog dana. Posle nekog vremena, časovničar se javi da je, recimo, sat umoran od kucanja ili nešto poput toga, ali suština je da ćete sačekati malo dok on ne okrene zupčanike. Otprilike su takvu zbunjenost osetili posmatrači izbornog ciklusa u Albaniji ove nedelje.

Sa 3,5 miliona upisanih glasača u biračkom spisku neophodno je podmazati zupčanike izborne mašinerije i prekrstiti prste u nadi da će sve da prođe kako treba. Rad mašine dodatno komplikuje činjenica da od upisanih 3,5 miliona, 1.4 miliona glasača ne žive u zemlji. S takvom dijasporom, a

maja ostala ispod 50% (oko 44%). Ali u odbranu apstinencije: ko bi rekao da izbor između kandidata koji je poslednjih 12 godina premijer i protivkandidata koji ima 80 godina neće sa ushićenjem odvesti albanske građane do birališta?

Da se vratimo na kašnjenje rezultata. Recimo, Srbija je imala sličan slučaj 2023. godine, sa kašnjenjem izbornih rezultata, te možda i nama ovo ne deluje kao veliki problem. Možda i u albanskom slučaju to ne predstavlja problem, ali ostaje pitanje: zašto? Jedno od mogućih objašnjenja ide u pravcu svojevrsne medijske omerte, odnosno, tvrdnje da su se sve medijske kuće u Albaniji dogovorile da neće objavljivati nikakve projekcije pre nego što to učini Centralna izborna komisija (KQZ). Pretpostavka je da će bilo kakva projekcija koja daje jednoj strani pobedu narušiti izborni integritet, no veća je ve

Poražavajuće je da je uprkos naporima za omogućavanje glasova iz dijaspore, izlaznost na izborima 11. maja ostala ispod 50% (oko 44%). Ali u odbranu apstinencije: ko bi rekao da izbor između kandidata koji je poslednjih 12 godina premijer i protivkandidata koji ima 80 godina neće sa ushićenjem odvesti albanske građane do svojih birališta?

možda i zbog strateškog kalkulusa vladajuće PS (Socijalistička partija), izbori 2025. godine su bili prvi po tome što je organizovano glasanje van zemlje. Glasovi se šalju poštom te se obračunavaju posebno u odnosu na glasove u zemlji. Poražavajuće je da je uprkos naporima za omogućavanje glasova iz dijaspore, izlaznost na izborima 11.

rovatnoća da su partijske centrale zapravo te koje su na neki način prigušile medije.

Ipak, nije sve tako crno, u izveštaju koji je ODIHR podneo dan nakon izbora, albanski parlamentarni izbori su ocenjeni kao kompetetivni i izborna administracija je pohvaljena usled organizovanja glasanja za

dijasporu. S druge strane, koristeći alegoriju fudbalskog terena, nagib je ipak postojao ka golu opozicionih partija, naročito kada su u pitanju javne finansije koje je vladajuća PS koristila u cilju svoje kampanje. Izveštaj, takođe, zamera i način na koji je vođena izborna kampanja. Fokus je prebačen s političkih pitanja, ideja i predloga rešenja problema na teren ličnih napada i hostilnih komentara. Bočne arene izbora u Albaniji su, stoga delimično okrnjene ove nedelje, ali ne u dovoljnoj meri da bismo mogli da kažemo da je sam izborni proces bio nefer. To što se sedišta na stadionu malo razbiju i koja baklja zapali ne menja rezultat utakmice.

Komplikovano-jednostavni izborni sistem

Albanija je još po nečemu zanimljiva zemlja: sve su probali kada su u pitanju izborni sistemi. Od većinskog (1991), pa većinski s proporcionalnim segmentom (kompenzacijskom listom, 1992), da bi potom prešli 100% na mešoviti izborni sistem, koji će se, takođe, modifikovati od 1996. sve do 2009. godine, kada će se (konačno) skrasiti s proporcionalnim izbornim sistemom. Ovaj pregled nije samo pokazna vežba iz poznavanja i klasifikacije izbornih sistema već i ilustrativan primer kako se autoritarna politička kultura može prepoznati i u naizgled jednostavnim elementima političkog sistema, jer razlog za promene nije građenje demokratskih kapaciteta zemlje, već isključivo strateško razmišljanje ključnih

aktera albanske politike (socijalista i demokrata).

Danas, birači u Albaniji svoje glasove daju partijama koje se takmiče u višemandatnim izbornim jedincima, koje ugrubo odgovaraju administrativnim regionima. Dakle 12 izbornih jedinica, svaka od njih daje onoliko mandata koliki je približan broj stanovnika u toj jedinici, odnosno regionu. Izborni prag je 1%, a postoji dodatna začkoljica u proporcionalnom sistemu. Svaka partija kandiduje dve liste, jednu zatvorenu i jednu otvorenu, na kojoj glasači imaju preferencijalne glasove, odnosno mogu odabrati jednog kandidata na samoj listi. Prvenstvo u dodeli mandata imaju zatvorene liste, te se kasnije dopunjuju mandatima s preferencijalne liste. Ovakav način dodele je takođe upitan, jer su na kraju dana partijske centrale te koje imaju većeg uticaja na konačan izbor kandidata, bez obzira na preferencijalni deo izbora. Iako PR sistemi neretko neguju višepartijske

Partija

parlamente, verovatno možete zaključiti iz ovog kratkog pregleda da albanskom politikom dominiraju dve velike partije – PS (socijalisti) i PD (demokrate). Ta institucionalna dominacija je potvrđena i u ovom ciklusu; Tabela 1 pokazuje da su ove dve partije uzele 85% od ukupnih poslaničkih mesta kojima Kuvendi raspolaže.

Zaključan sistem i neuspela pomoć prijatelja

Dok se još uvek broje glasovi dijaspore (u zavisnosti od toga kada čitate ovaj tekst, moguće je da je brojanje još uvek u toku), možemo doneti nekoliko zaključaka o tome šta se dogodilo 11. maja 2025. godine. Prvi zaključak je da je albanski politički sistem zaključan između dve partije. PR sistem stvorio je takmičenje koje suštinski podseća na dvopartijske sisteme, koji najčešće pogoduju većinskim izbornim sistemima. Nasleđe komunista, još uvek prisutni obrisi autoritarne političke kulture i, u poslednje vreme,

Izborni rezultat 2025.

Socijalistička partija (PS) 53,3% (83 mandata)

Demokratska partija - Savez za veličanstvenu Albaniju (PD/PL) 32,9% (50 mandata)

Socijaldemokratska partija Albanije (PSD) 3,10% (3 mandata)

Pokret Zajedno (Bashkë) 1,53% (1 mandat)

Partija mogućnosti (PM) 3,05% (2 mandata)

Koalicija Nisma Shqipëria Bëhet (NISMA-SHB) 4,00% (1 mandat)

Tabela 1. Izborni rezultati 2025. godine

Izvor: Centralna izborna komisija (KQZ)

sam sistem koji postaje institucionalni kavez za socijaliste, suštinski ih štiteći od svih protivnika i nepoželjnih uticaja, mogu se identifikovati kao krivci za ovakvu pojavu. Drugi zaključak je da, uprkos mobilizaciji opozicionih birača i pomoći sa strane, demokrate nisu uspe

Tu je blago zamagljen izborni proces, korišćenje institucionalnih aranžmana za potrebe vladajuće partije, kao i ne tako mali skandali vezani za državni vrh i korupciju, a ova će se lista verovatno i širiti. S druge strane, kao tas na vagi stoji posvećenost EU integracijama.

le da ostvare značajniji rezultat u poređenju s prošlim izbornim ciklusima. Pomoć sa strane nije niko drugi do Kris Lačivita, pobedonosni politički konsultant Trampove izborne mašinerije iz 2024. godine. Njegov pečat je prepoznat u kampanji, budući da se nije libio prilikom opisa svojih, odnosno Berišinih (Sali Berisha) političkih protivnika, nazivajući ih, između ostalog, „ marionetama Džordža Soroša”. Uprkos njegovoj pomoći, zajedno sa skandalima iz prošlosti kao pozadine (hapšenje gradonačelnika Tirane, skandal oko spalionice), opoziciona PD/PL ostvarila je gori rezultat nego 2021. godine (39,43%). Kako je u pitanju koalicija više partija, predvođena demokratama, ostaje i pitanje buduće parlamentarne kohezije nakon ovakvog gubitka. Treća zanimljiva pojava jesu male partije koje su preskočile izborni prag. U pitanju su Socijaldemokratska partija

Albanije (Partia Socialdemokrate), Partija mogućnosti (Partia Mundësia) kao i levičarska Baške partija (Lëvizja Bashkë; Pokret Zajedno), koje su osvojile od jednog do tri mandata, te deskriptivno doprinose predstavničkom kapacitetu Kuvendija. Ključna reč je deskriptivno, jer suštinsko predstavljanje ostaje zamagljeno u političkim borbama dveju velikih partija.

Tako blizu, a tako daleko

„2027. godina nije perspektiva, već realnost”, reči su kojima je nekadašnji „Jupiter u Jelisejskoj palati” (Emanuel Makron) opisao dugotrajni proces evropskih integracija Albanije. Francuski predsednik

čestitao je pobedu i zahvalio se ponovnom premijeru Rami na saradnji koja će, kako se to čita između redova, tek poboljšati. Četvrti mandat daje prilično odrešene ruke socijalistima i njihovom vođi, no sa time dolazi i dodatna odgovornost za svaki budući neuspeh. Građani Albanije započeli su dugotrajan proces evropskih integracija davne 2009. godine, a tek 2014. su dobili status kandidata. Jedanaest godina nije malo i pitanje je ko će imati strpljenja da čeka još dve; još veće je pitanje šta će se raditi ukoliko te dve godine ne budu dovoljne? Tu je blago zamagljen izborni proces, korišćenje institucionalnih aranžmana za potrebe vladajuće partije, kao i ne tako mali skandali vezani za državni vrh i korupciju, a

ova će se lista verovatno i širiti. S druge strane, kao tas na vagi stoji posvećenost EU integracijama, ponovno iskazana u ovoj izbornoj kampanji, reforme tržišnog takmičenja i njihovo usklađivanje sa evropskim standardima, ali i kontroverzna reforma sudstva koja je donela reakcije s više strana kada je reč o efikasnosti.

Stoga je pitanje na stolu: da li će četvrti mandat Edija Rame biti ujedno i poslednji pred ulazak Albanije u Evropsku uniju ili je posredi pametno odrađena izborna kampanja, s novim razočaranjem odmah iza ćoška?

POSLOVNO OKRUŽENJE U SRBIJI

REGULATORNA TROMOST I DRUGI SISTEMSKI PROBLEMI

Regulatorni indeks Srbije za 2024. godinu pokazuje slabiju predvidivost, manju uključenost javnosti i lošu ažurnost sprovođenja zakona. Usvojeno je tek 8% potrebnih podzakonskih akata, a u 40% slučajeva nije uopšte bilo javne rasprave u vezi s donošenjem zakona koji imaju uticaj na privredu.

Piše: Mihailo Gajić, NALED

Mihailo Gajić, izvor: NALED

Regulatorni indeks Srbije (RIS), koji NALED objavljuje od 2012. godine, meri koliko je kvalitetan proces izrade i sprovođenja propisa, što je neophodan preduslov za stvaranje predvidivog i podsticajnog poslovnog okruženja. Najnovije izdanje za 2024. pokazuje pad: Srbija je ocenjena sa 50 od mogućih 100 poena, što je za pet poena manje u odnosu na prethodnu godinu.

RIS ne meri kvalitet zakona, odnosno već njihovu izradu i sprovođenje kroz 25 indikatora. Oni su podeljeni u šest komponenti:

• Predvidivost donošenja propisa – planiranje donošenja ili izmena i dopuna zakona;

• Kvalitet pripreme propisa – priprema analiza efekata, sa ciljem da se odabere najpogodnije rešenje, zasnovano na objektivnim pokazateljima;

• Uključenost zainteresovanih strana – transparentnost i uključivanje javnosti u proces donošenja propisa;

• Ažurnost sprovođenja zakona – efikasnost i blagovremenost donošenja podzakonskih akata koji omogućavaju punu primenu zakona;

• Responzivnost institucija – koliko su institucije otvorene za rešavanje nedoumica u vezi s primenom zakona u njihovoj nadležnosti;

• Regulatorno opterećenje – praćenje efekata zakona u vidu regulatornog opterećenja koje nameću privredi.

• Najbolje ocenjene komponente

u 2024. jesu Responzivnost institucija (72 poena) i Kvalitet pripreme propisa (64 poena), dok su za njima – Regulatorno opterećenje (46), Uključivanje zainteresovane javnosti (45), Predvidivost donošenja propisa (44) i na kraju, kao najlošija Ažurnost sprovođenja zakona (27 poena).

Polupuna ili poluprazna čaša

U 2024. samo su komponente Regulatorno opterećenje i Kvalitet pripreme propisa zadržale istu vrednost kao i u prošlom izdanju, dok su ostale četiri komponente zabeležile smanjenje vrednosti. Ovaj pad vrednosti RIS-a najviše se može pripisati slabom planiranju zakonodavnih aktivnosti i smanjenju učešća javnosti u javnim raspravama.

Usvajanje većine zakona u Narodnoj skupštini trajalo je samo 15–20 dana i gotovo ni za jedan zakon nije bila organizovano javno slušanje.

Metodologija RIS-a jeste promenjena i unapređena 2024. pa otud detaljno poređenje nije potpuno opravdano, ali i ranijih godina su se vrednosti RIS-a kretale oko polovine mogućih bodova, što ukazuje da postoje sistemski problemi u procesu donošenja i sprovođenja zakona. A sistemski problemi se moraju rešavati na sistemski način.

Nedonošenje godišnjeg Plana rada Vlade za 2024. značajno je

smanjilo predvidivost regulatornog okruženja – građani i privreda nisu mogli predvideti koje izmene propisa ih očekuju. Naime, samo trećina usvojenih zakona tokom 2024. bila je predviđena u planu zakonodavnih aktivnosti.

Ubrzano usvajanje propisa –tokom jednog zasedanja Narodne skupštine u novembru bilo je usvojeno čak 54 zakona – dovodi do njihove izrade u kratkim rokovima, što otežava ili onemogućava pravilno i kvalitetno sprovođenje cele procedure, od analiza efekata do uključivanja zainteresovane javnosti, održavanja javnih rasprava i pripreme pratećih podzakonskih akata. Usvajanje propisa u ovako kratkim rokovima može imati uticaj na kvalitet propisa, rezultirati njihovom neprimenljivošću i može sa sobom nositi visoke administrativne troškove.

Informativnost internet prezentacija ministarstava poboljšana je u odnosu na prethodno izdanje RIS-a i one sada sadrže više važnih informacija, poput propisa iz nadležnosti državnog organa, projekata koji se sprovode i organizacione šeme. Ministarstva u 80% slučajeva odgovaraju na zvanično podnete zahteve za pristup informacijama od javnog značaja, ali tek u polovini slučajeva kada su upiti poslati elektronskom poštom ili telefonom, bez pozivanja na ovaj zakon.

Analiza efekata propisa bila je izrađena za svih 28 zakona za koje je to bilo neophodno prema Uredbi o metodologiji upravljanja javnim

politikama, ali je kvalitet ovih analiza bio raznolik, a posebno slaba tačka bila je nedostatak kvantifikacije efekata propisa na privredu i javni sektor.

Loša ažurnost sprovođenja zakona usled kašnjenja u usvajanju pratećih podzakonskih akata je nastavljena. Za potpunu primenu 52 odabrana sistemska zakona važna za

Usvajanje EU regulative

Od ovog izdanja RIS prati i proces usvajanja regulative vezane za proces harmonizacije sa EU pravilima, kroz usvajanje propisa koji su navedeni u strateškim državnim dokumentima u ovom segmentu – Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU (NPAA) i Reformska agenda. Peti

privredu bilo je neophodno usvojiti 278 podzakonskih akata (pravilnika, uredbi i slično) ali bilo ih je usvojeno tek 22 (ili 8%), dok je prosečno kašnjenje u njihovom usvajanju iznosilo preko 300 dana.

Konačno, javnost nije bila dovoljno uključena u proces izrade zakonskih rešenja: javne rasprave su bile organizovane samo u 60% slučajeva, posmatrajući 28 zakona koji imaju uticaj na privredu. Usvajanje većine zakona u Narodnoj skupštini trajalo je samo 15–20 dana i gotovo ni za jedan zakon nije bila organizovano javno slušanje.

revidirani NPAA, kao i Reformska agenda, usvojeni su tokom oktobra prošle godine, tako da za ovaj evropski indikator pratimo usvajanje navedenih propisa samo tokom poslednjeg kvartala 2024. Pošto Reformska agenda navodi da će se prvi navedeni propisi usvojiti tek u prvom kvartalu 2025. godine, ona je izostavljena iz ovog izdanja RIS-a, koji je baziran samo na usvajanju propisa iz NPAA, dok će se u narednom izdanju analiza bazirati na oba strateška dokumenta.

I proces harmonizacije sa EU pro pisima pati od sličnih problema kao i drugi delovi regulatornog okruženja – prvenstveno od usporene regulatorne aktivnosti i probijanja zadatih rokova za usvajanje propisa. Dok je NPAA predviđao da će do kraja 2024. biti usvojeno ukupno 82 pojedinačna propisa, u praksi je bilo usvojeno samo njih sedam ili tek 8,5% ukupnog broja predviđenih propisa.

Sigurno je da bi poboljšanje procesa izrade, donošenja i primene propisa podstaklo privredni rast na duge staze. Na kraju, značaj kvaliteta institucija za privredni razvoj ogleda se i u tome što su Nobelovu nagradu za ekonomiju prošle godine dobili Asemolu, Džonson i Robinson, upravo autori čija istraživanja su to isticala.

PRITISAK IZVRŠNE NA SUDSKU VLAST

KO KRŠI USTAVNI POREDAK U SRBIJI?

Ukoliko aktuelni protesti i građansko nezadovoljstvo ne dovedu do suštinske promene u načinu vršenja vlasti – a takva promena, pokazuje i istorijsko iskustvo, ne može nastupiti bez smene režima – u opasnosti da postanu mete, više puta najavljivane, političke osvete neće više biti samo opozicioni lideri i aktivisti već svaki slobodnomisleći građanin u Srbiji.

Piše: Vladica Ilić, Beogradski centar za ljudska prava

Vladica Ilić, izvor: Medija Centar

Do nedavno su mnogobrojne priče izbeglica iz Turske, Rusije, Belorusije i drugih zemalja koje dolaze u Srbiju bežeći od političkog progona za nas ipak bile strane, poput onih u kojima se turski politički aktivisti hapse, krivično gone i osuđuju – često i u odsustvu – za terorizam i slična krivična dela zbog učešća na demonstracijama. S vremenom, Srbija je počela da sve više liči na te zemlje i da – sve učestalije i drastičnije – sprovodi progon nad domaćim političkim neistomišljenicima, kao i da izbegle prognane ljude iz drugih zemalja vraća u naručje tih režima. Brzina kojom se smenjuju afere domaćih vlasti, brojna kršenja ljudskih prava građana, zloupotrebe svih vrsta itd. dovela je do toga da se, verujem, danas retko ko seća, recimo, priče o studentima Dimitriju Radovanoviću, Dimitriju Popovskom i drugima, koje je beogradsko Više javno tužilaštvo uhapsilo, krivično gonilo i optužilo za rušenje ustavnog poretka na javnom skupu održanom (24. decembra 2023. ispred Skupštine grada Beograda) zbog izbornih neregularnosti na parlamentarnim i lokalnim izborima održanim nedelju dana ranije. Šef tog istog tužilaštva je pre dva meseca zahtevao da predsednik jedne opozicione partije i dvojica advokata koji su govorili o upotrebi zvučnog oružja na protestu 15. marta u Beogradu budu uhapšeni zbog navodnog uznemirenja javnosti. Taj njegov nalog je, srećom, stopirala Komisija Visokog saveta tužilaštva.

Od sredine marta 2025. godine, šestoro političkih aktivista Pokreta slobodnih građana i grupe Stav je bilo uhapšeno i pritvoreno zbog sumnje da su pripremali i dogovarali izvršenje krivičnih dela napad na ustavno uređenje i pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Pripadnici Bezbednosnoinformativne agencije (BIA) su tajno snimili sadržinu njihovog

razgovora pred veliki građanski protest 15. marta 2025. godine u Beogradu, na kojem su razmatrali upad u zgradu RTS. Audio-snimak njihovog razgovora – koji je u spisima predmeta obeležen oznakom tajnosti, sinhronizovano su emitovale sve režimske televizije pre nego što je nadležno javno tužilaštvo išta preduzelo u pogledu krivičnog gonjenja. Preostalih šestoro aktivista koji su se u vreme otpočinjanja hapšenja zatekli van zemlje su i dalje u inostranstvu, zbog straha od političkog progona. Selektivna pravda i politički progoni

O pravičnosti krivičnog postupka i potkrepljenosti optužbi protiv ove grupe aktivista govori već činjenica

da se u rešenjima o određivanju i produžavanju pritvora Višeg suda u Novom Sadu nijednom rečju ne obrazlaže u čemu se tačno sastoji osnovana sumnja da su izvršili teška krivična dela koja im se stavljaju na teret, odnosno šta su tačno izgovorili i međusobno dogovarali a što bi predstavljalo radnje izvršenja krivičnih dela. Čitaoci ovih redova se sasvim sigurno sećaju da je, pre nekoliko meseci, nekadašnji ministar građevinarstva Goran Vesić bio pušten iz pritvora upravo jer, po oceni istog suda – Višeg suda u Novom Sadu, u predlogu za određivanje pritvora nadležno javno tužilaštvo nije dalo dovoljno dokaza da postojanje osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se teretio.

Između ova dva predmeta bi mogle da se naprave i još neke paralele, poput te da je nekadašnji ministar Goran Vesić nakon otpočinjanja štrajka glađu iz Okružnog zatvora u Beogradu bio prebačen u obližnji Institut za kardiovaskularne bolesti Vojvodine u Sremskoj Kamenici, dok je Marija Vasić nakon otpočinjanja štrajka glađu i žeđu iz istog zatvora premeštena u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija – inače hronično prenaseljenu, opterećenu i u značajnom delu neuslovnu ustanovu, a članovima njene porodice jedno vreme nisu davane informacije o njenom zdravstvenom stanju tokom štrajka glađu, čak ni o tome da li je u životu.

Jednog od uhapšenih aktivista

država nije zaštitila ni od fizičkog nasilja drugih osoba lišenih slobode, pošto mu je – prema kazivanju njegovog branioca – tokom šetnje u okviru Okružnog zatvora u Novom Sadu drugi pritvorenik polomio nos.

Među argumentima Višeg suda u Novom Sadu za određivanje i produžavanje pritvora ovim građanima je navedeno i to da je „opštepoznata činjenica da protesti studenata i drugih građana traju još […]” i da to ukazuje na ozbiljan rizik od ponavljanja krivičnih dela. Krajem maja, pritvorenim aktivistima Pokreta slobodnih građana i Stava mera pritvora zamenjena je merom zabrane napuštanja stana (tzv. kućnog pritvora). Nakon zamene pritvora kućnim zatvorom za troje aktivista, ministar pravde je saopštio da je zabrinut zbog okolnosti pod kojima je sudska odluka doneta i pozvao nadležne pravosudne organe, prvenstveno Visoki savet sudstva, da ispitaju da li je bilo neprimerenog uticaja na

sud u ovom konkretnom slučaju, a Vrhovno javno tužilaštvo da iskoristi sva raspoloživa pravna sredstva u cilju zaštite zakonitosti i vanrednog preispitivanja ovakve odluke.

Predsednik vs. Ustav

Ako je u poslednje vreme iko u Srbiji ozbiljno, sistematski i kontinuirano, narušavao ustavni poredak – pre svega načelo podele vlasti, nezavisnost pravosuđa, vladavinu prava, zabranu sukoba interesa – onda su to činili predstavnici izvršne vlasti i posebno predsednik Republike. Samo njegove izjave u poslednjih mesec i po dana, poput one da će policajci i javni tužioci koji „ne rade svoj posao” biti zamenjeni, da će Srpska napredna stranka blokirati zgradu suda u Novom Sadu dok se ne oslobode njeni članovi osumnjičeni za prebijanje studenata, predstavljaju grubo kršenje Ustava. Ipak, pitanje njegove odgovornosti nikada nije pokrenuto pred Narodnom skupštinom i Ustavnim sudom

– institucijama koje su nadlež ne da u postupku propisanom Ustavom utvrde da li je došlo do kršenja Ustava (Ustavni sud) i donesu odluku o razrešenju predsednika Republike (parlament). Ukoliko aktuelni protesti i građansko nezadovoljstvo ne dovedu do suštinske promene u načinu vršenja vlasti –a takva promena, pokazuje i istorijsko iskustvo, ne može nastupiti bez smene režima – u opasnosti da postanu mete više puta najavljivane političke osvete neće više biti samo opozicioni lideri i aktivisti već svaki slobodnomisleći građanin u Srbiji.

Koliko nas košta poseta Košte? - Progovori o pregovorima 120