110. broj biltena Progovori o pregovorima - Srbija između Evropske i antievropske unije

Prijavi se na Bilten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP” koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

SLOBODA

Zabrana festivala „Mirëdita, dobar dan!”

Postizborna

Evropsko prvenstvo 2024.

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 110, jul 2024. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija www.bos.rs

Urednici: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Milan Hiber

Urednica saradnica: Jelena Jorgačević

Autori: Dragoljub Petrović, Ivana Jovanović, Csaba Pressburger, Dimitrije Milić, Branislav Cvetković

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

Fotografije sa naslovne stranice: EC - Audiovisual Service/BOŠ

REČ UREDNICE

KOME JE VRUĆE NEKA KUPI VENTILATOR

Srbija se prethodnih nedelja suočavala s tropskim temperaturama. Možda je onima malobrojnima koji su se našli daleko od gradskog asfalta bilo nešto lakše, ali za većinu je bilo teško podnošljivo. Među tom većinom našle su se i porodilje u beogradskim porodilištima. Manjak novca za servisiranje klima i opterećenost uređaja za hlađenje rezultirali su time da se usred toplotnog talasa porodilje rashlađuju ventilatorima i mokrim krpama, dok su po prozorima soba postavljene tamne folije.

I nije ovo prvi put da nešto u zdravstvenom sistemu naše zemlje zakaže, da ne radi ili da stoji. Navikli smo se da se na različite, kreativne načine dovijamo kako bismo iskoristili najosnovnije pravo – pravo na adekvatno lečenje. Ali jeste prvi put da ministarka za brigu o porodici i demografiji izjavi da je „potenciranje akušerskog nasilja i loših uslova u porodilištima” deo dvadesetogodišnje kampanje protiv rađanja dece u Srbiji. Setimo se žena koje su imale dovoljno hrabrosti da javno govore o akušerskom nasilju koje su pretrpele, preživljavajući ponovo isto traumu. Setimo se i svih propusta lekara, medicinskog osoblja i stručnog kadra koji su doveli do toga da građanke i građani na ulici moraju da poručuju donosiocima odluka da porodilište nije i ne sme biti klanica.

I dok je dobar deo javnosti bio šokiran činjenicom da po izuzetno visokim temperaturama porodilišta u Srbiji nemaju funkcionalne klime, iz Vlade je stigla donacija – ventilator. Ovakvo rešenje problema deluje kao prepisano iz nekakve parodije ili crtica iz

satiričnih vesti. Međutim, i zaista bi – onima kojima je vruće stiže ventilator. Kakva briga o porodici i demografije naše zemlje! U svakom slučaju, radilo se o krajnje nepromišljenom političkom potezu. Brzo, instant i jeftino – kao supa iz kesice (s tim što ona nekada i pomogne).

Nakon ovog fijaska, usledio je odgovor: ubrzana procedura za javnu nabavku za servisiranje klima i njihovo hitno postavljanje. A da procedura nije ubrzana, reče predsednik, čekalo bi se skoro četiri meseca. Možda bi to moglo da se preformuliše i ovako – a da je procedura sprovedena kako treba, klime bi radile prethodnih nedelja i meseci. I ne samo u Beogradu već u svim zdravstvenim institucijama u Srbiji. Ne bi bilo potrebe za izjavama o kampanjama protiv rađanja, niti o tome kako se žene ponašaju u porodilištima, kao ni da se preispituju iskustva žena koje su odlučile da podele svoju traumu ne bi li spasle neku drugu porodilju i neko drugo dete.

Iskustva žena ne smeju biti relativizovana, a posebno to ne smeju raditi donosioci odluka u ovoj zemlji, i to baš zaduženi da brinu o porodici i demografiji. O svim majkama i o svoj deci. Konkretnim politikama i rešenjima, ne ispraznim manipulacijama i skretanjem fokusa s pravih problema. Ugasite ventilatore, upalite klimu.

Miljana Jovanović, urednica biltena Progovori o pregovorima

„NA

PITANJA, ODGOVORI

KOJI NAČIN ĆE POTPISIVANJE MEMORANDUMA

O RAZUMEVANJU IZMEĐU EVROPSKE UNIJE I SRBIJE

UTICATI

NA PODRŠKU GRAĐANA PROCESU EVROPSKE INTEGRACIJE?”

IVAN BJELIĆ, ekološki aktivista

Poverenje građana u Evropsku uniju dovoljno je poljuljano time što se EU, kao i njene članice poput Nemačke, u javnosti koristi za obračunavanje s političkim neistomišljenicima kroz narativ „prozapadne vrednosti” ili „strani plaćenici”. Fondacije koje se bave podizanjem ugleda EU često su okarakterisane baš na ovaj način. Međutim, nakon potpisivanja ovog Memoranduma narativ je preokrenut, Nemačka je sada prijatelj zajedno sa EU, što su građani Srbije shvatili kao uvredu, jer su dojučerašnji protivnici odjednom postali strana koja nam garantuje čistu životnu sredinu i poštovanje najviših evropskih standarda jer im treba ‒ srpski litijum. Kada govorimo o uticaju Memoranduma o razumevanju na odnose građana prema integracijama, mislim da je suština ista kao i pre Memoranduma ‒ građani žele vladavinu prava, poštene izbore i poštovanje ljudskih prava, to su vrednosti kojima se ljudi u Srbiji vode bez obzira na bilo kakve memorandume. S druge strane, ta ista Evropska unija ćutala je na pokradene izbore, gaženje ljudskih prava i gušenja sloboda nakon decembarskih izbora, što meni daje jasnu sliku onoga o čemu se ovde

radi, a to je interes u vidu kapitala zbog koga će mnogi ljudi biti raseljeni, a šteta po biodiverzitet biće ogromna. Srbija treba da uđe u Uniju i bez litijuma, a ako je litijum uslov, kako smo živeli do sada bez nje, nastavićemo da živimo i dalje.

LAZAR JOVČIĆ

Beogradska otvorena škola

Teško je proceniti kako će potpisivanje Memoranduma uticati na opredeljenost građana Srbije prema članstvu u Evropskoj uniji. Ne postoje dostupna istraživanja javnog mnjenja koja bi pokazala koliko građana podržava koncept rudarenja kritičnih sirovina u Srbiji, niti je lako povezati te stavove s njihovim proevropskim ili evroskeptičnim opredeljenjima. Unija već decenijama primenjuje najviše standarde zaštite životne sredine, ali to nije značajno uticalo na podršku članstvu, koja se godinama kreće oko 40 procenata. Građani Srbije ne formiraju svoje mišljenje o EU isključivo na osnovu pitanja zaštite životne sredine.

MARKO VUJIĆ

docent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Sporazum, utisak je, došao u trenutku kada nije u interesu nijedne od tri strane. Naime, vlast u Srbiji dobila je još jedan, ovaj put diplomatski upakovan, ali nesumnjivo pritisak ozvaničen u intenciji da Srbija kao deo paketa evrointegracija mora podneti teret zelene tranzicije, iako na nivou globalnog karbonskog otiska ima minorni uticaj. S druge strane, EU ovim potezom sebi umanjuje autoritet i sliku partnera koji Srbiju želi u svom društvu ravnopravnih naroda koji podjednako dele temeljne vrednosti Unije. S treće strane, evroskepticizam kod dela građana Srbije dobio je značajan argument više, da put Srbije ka EU nije stratesko rešenje za budućnost države.

SRBIJA IZMEĐU EVROPSKE I ANTIEVROPSKE UNIJE

Na ovim prostorima se evrointegracije doživljavaju kao kazna kojom ćemo dobiti samo nevolje – nećemo moći rakiju da pečemo na onaj originalan polutrovački način, a svinje ćemo morati da koljemo bezbolno i humano. I to što Evropa hoće da nas unormali, najveća je prepreka da je Srbi zavole.

Piše: Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas

Dragoljub Petrović, izvor: privatna arhiva

Ukancelariji glavnog urednika lista Danas stoji stona zastavica Evropske unije. Lepo izgleda. Plava sa žućkastim zvezdicama, na malom metalnom jarbolu.

Zastavicu mi je poklonio Emanuele Žiofre, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, kada je pre nekoliko godina došao u našu redakciju sa još deset ambasadora EU. Bila je to najveća koncentracija ambasadora EU na jednom mestu u istoriji srpskih medija, od kojih je jedini proevropski list od prvog dana svog izlaženja baš Danas

Tako kolektivno dali su nam podršku posle jedne jezive pretnje srpskih desničara – obećavali su, naime, da ćemo završiti kao pariski Šarli Ebdo. Pretnja je stigla na moj službeni mejl u nedelju oko ručka, i u njoj je detaljno bio opisan plan nekakve srpske Al Kaide. Nije nas tada niko drugi podržao sem naših kolega iz slobodnih medija, slobodne javnosti i ambasadora zemalja EU.

Policija je sve obavila korektno. Ali taj anonimni desničar, koji je u pretećem mejlu pominjao da će po našoj redakciji prštati meci, nikada nije lociran. Sedeo je negde u mraku svog stana ili svoje organizacije, jer većina desničarskih organizacija koje novinarima prete ubistvom, logično, sede u nekim mrakovima, uvereni da ih nikada niko neće otkriti. Nisam ih nikada video, osim kada su nekoliko puta protestovali ispred naše redakcije,

ubacivali nam letke s pretećim sadržajem ili na društvenim mrežama poturali nesrećnike da nam šalju poruke tipa: Spalićemo vas!

Desničarenje novoevropljana

Biti evropejac, pobornik EU, u jednom zatucanom desničarskom društvu je veoma rizičan posao. U to sam se uverio hiljadu puta kada smo pominjali u našem mediju ono što su osnovne evropske vrednosti. Nije većinska Srbija nikada shvatila šta je Evropa, koji su njeni postulati, pa nije ni realno očekivati da će zbog evropskih vrednosti potencijalno nastradati sve druge vrednosti koje naša desničarska javnost bolje prihvata, uživa u njima i podržava ih.

Ima Srba koji su ludi za Evropskom unijom, ali mnogo više Srba koji su Evropskom unijom zbunjeni. Tako da evropske integracije Srbije i izgledaju kao vekovna borba ludih i zbunjenih.

Srpski mediji su većinom raj za desničarenje. Desnica je jedan dobar eksperiment u kojem ljudima obećavate da će biti mnogo bolje u vašoj državi ako vas ne ugrožavaju tamo neke „ustaše”, „Šiptari”, „migranti”, „balije”, „Evropa”, „pederi” i svakakav drugi „šljam”.

Desnica je opijum za mase, zato je naša vlast baš takva – ona odlazi udesno kad god joj moć prokliza.

Srpska vlast je i izrasla iz jedne desničarske stranke, čiji su članovi shvatili da je Berlinski zid pao tek neke dve decenije kasnije nego što se to zaista desilo. Svih tih godina su mislili da je Berlinski zid i dalje tu, onda je neko od njih otišao u Berlin i video da ga na onom mestu gde se nalazio uopšte nema.

„Gde li je onaj zid?”, pitali su se, pa potom shvatili da se zid može kupiti, u komadićima, samo u berlinskim suvenirnicama.

I postali su evropejci, ali „majke mi evropejci”, oni koji znaju jedino da Evropska unija mora biti cilj, jer od toga može biti neke finansijske vajde. Kao što im je neko rekao, kada su bili klinci, da moraju učiti hemiju zbog ocene, mada ih hemija uopšte ne zanima. I to je stanje srpskog evropskog duha.

Vekovna borba ludih i zbunjenih

Ne bi me pak čudilo da za nekoliko godina onaj desničar iz mračne sobe – koji nam je pretio i zbog koga nas je obišao evropski diplomatski kor u Beogradu – postane oduševljen Evropom, evropskim duhom i vrednostima, ako jačanje desnice u Evropi uznapreduje. I ako se Evropa promeni toliko da se promene i evropske vrednosti, te uvedu neke nove, koje su faktički antievropske. Ali vrednosti prijemčivije srpskom biraču. Kada bi Evropa imala neko drugo pakovanje, srpski birač bi je možda zavoleo više od Rusije.

Ima Srba koji su ludi za Evropskom unijom, ali mnogo više Srba koji su Evropskom unijom zbunjeni. Tako da evropske integracije Srbije i izgledaju kao vekovna borba ludih i zbunjenih.

Kada je pre neku godinu Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta pokrenula inicijativu da se đeneralu Draži Mihailoviću podigne spomenik u Briselu, napisali su obrazloženje: „Draža ne samo da je najveći Srbin, nego je najveći Evropljanin, borio se za Evropsku uniju i pre Evropske unije”. Iako u delovanju Draže Mihailovića nije bilo ni E, a još manje U, od EU, ukoliko bi se dokazalo da je on zaista bio borac za EU daleko pre EU, možda bi Srbi bili manje skeptični prema evrounijatstvu.

Mada, iskreno, ako ćemo o vekov-

proširenje svoje male EU jeste bila njegova osnovna greška u konceptu, jer bi, da ga je imao, verovatno deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zvane SFRJ, postala i daleka ali prijateljska Danska.

Zašto Srbin ne voli Evropu?

Na ovim prostorima se evrointegracije doživljavaju kao kazna kojom ćemo dobiti samo nevolje. Nećemo moći rakiju da pečemo na onaj originalan polutrovački način, već će nam EU nametnuti nešto sasvim novo – pečenje rakije pod kontrolom, pa od te kontrolisane rakije nećeš moći ni da se napiješ ko čovek, ni da se otruješ ko čovek. I moraćemo svinje da koljemo bezbolno i humano, pa će propasti i tradicija srpskog svinjokolja, veruje srpski birač. Ali to

Možda to što drug Tito nije imao komesara za proširenje svoje male EU jeste bila njegova osnovna greška u konceptu, jer bi, da ga je imao, verovatno deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zvane SFRJ, postala i daleka ali prijateljska Danska.

noj srpskoj podeli na Tita i Dražu, drug Tito je patent Evropske unije smislio još kada EU nije smislila patent za samu sebe. Otvorio je granice između Slovenaca, Hrvata, Bosanaca, Makedonaca, Crnogoraca, Albanaca i Srba, a da nije imao komesara za proširenje, nego samo neke političke komesare koji su nas učili da nam ne treba proširenje, već smo sami sebi dovoljni. Ipak, možda to što drug Tito nije imao komesara za

što Evropa hoće da nas unormali, najveća je prepreka da je Srbi zavole. Mnogo je srpskije biti evropski nenormalan.

I taj srpski birač, ako pročita stratešku Agendu Evropske komisije za period 2024–2029, gde se konačno, za razliku od prošle agende, pominje proširenje, možda neće biti baš srećan. Nadaće se da je to samo mogućnost, ali da Evropa neće uspeti da nas zarobi

svojim normalnostima i pravili ma. Osim ako desnica u Evropi zavlada pa se srpski birač zaljubi u Evropu i njene rigidne antievropske stavove. Ali tu se krije velika šansa: kada mi uđemo u EU, ona će se verovatno raspasti na male desničarske države čiji lideri očima ne mogu da se gledaju. I tu će Srbin biti najsrećniji, kada Srbija konačno postane deo Antievropske unije, koja se raspala na sastavne delove.

Baš onakva kakva nam odgovara.

ZABRANA FESTIVALA „MIRËDITA, DOBAR

DAN!”

KADA SE PROSTORI SLOBODE ZABRANE

Pokrenuli smo preko 17 različitih tipova postupaka – što protiv štampanih medija, što protiv televizija sa nacionalnom frekvencijom, poslali smo pritužbu REM-u, i dalje sastavljamo pritužbe Savetu za štampu za govor mržnje, jer ono sa čime se mi borimo nije legitimna kritika, nego je širenje neistina i izazivanje mržnje. Ne možemo samo da govorimo da je mržnja loša, moramo i da činimo konkretne korake, pa i te pravne, koji dugo traju i najčešće su i skupi, u borbi protiv te mržnje. Tako da mi od institucija ne odustajemo čak i kada one odbijaju da rade svoj posao. Verujem da je najgore što možemo da uradimo da se pravimo da one ne postoje”, kaže Sofija Todorović.

Piše: Ivana Jovanović, projektna menadžerka, Institut za medije i različitosti – Zapadni Balkan

Ivana Jovanović, izvor: Dejan Radić

Festival „Mirëdita, dobar dan!” (MDD) bio je mesto gde sam prvi put gledala savremeni kosovski film. Radilo se o filmu „Brak” rediteljke Bljerte Zećiri u kojem nije reč samo o „zabranjenoj ljubavi” između Nolja i Bekima, koji će se uskoro oženiti Anitom, već o ljudima zarobljenim u nacionalističkim i patrijarhalnim društvima koja im oduzimaju pravo na slobodu. O društvima kojima nisu važni pojedinci, njihova kreativnost i kvalitet života, već poštovanje ustaljenih tradicionalnih normi i autoriteta. Sećam se da sam pomislila „ovo nisam očekivala”. A šta sam očekivala? Ne znam. O filmskoj sceni na Kosovu – ni savremenoj, ni onoj zajedničkoj – nisam znala puno.

Ove godine je na festivalu trebalo da bude prikazan film „Vera sanja more” rediteljke Kaltrine Krasnići. Možda bi još neka devetnaestogodišnjakinja pomislila „vau, ovo nisam očekivala”. Međutim, „Mirëdita, dobar dan!” ne postoji u vakuumu. Atmosfera u kojoj će se održati festival (ili neće) zavisi od predstavnika vlasti i narativa kojim će ga oni (o) bojiti. Nekoliko nedelja pre početka festivala gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić izjavio je kako „Grad Beograd neće dati niti jednu saglasnost za korišćenje bilo koje javne površine ili gradskog prostora za održavanje festivala”, zatim kako je on „izričito protiv ’Mirëdita, dobar dan!’ festivala”, ali je i pozvao Vladu Srbije da razmisli da li „ovakve manifestacije” treba dozvoliti u Srbiji, jer

„one direktno podrivaju naš ustavno-pravni poredak”.

Da je izjava gradonačelnika Šapića „potpuno netačna” komentariše i Goran Miletić, direktor Civil Rights Defenders -a za Evropu, Bliski istok i Severnu

Afriku: „Ukoliko zaista ima ovakvo mišljenje, on može kao i svaki drugi građanin pokrenuti zakonski postupak, a samo nadležni sud može utvrditi činjenice. Takođe, ustavnošću se bavi Ustavni sud. Gradonačelnik Beograda se bavi komunalnim problemima glavnog grada i svakako nije organ koji utvrđuje činjenice i brani ustavni poredak. Gradonačelnik je dužan da se pridržava Ustava i zakona, a jedan od ključnih principa Zakona o javnom okupljanju je da se sku-

„Ako je Srbija ozbiljna država i ako je gospodin Šapić ozbiljan gradonačelnik, njegove izjave koje su prethodile zabrani, ne bi smele više nikada da se ponove, a Grad Beograd mora podržati ovakav festival”, zaključuje Goran Miletić.

povi u zatvorenom ne samo ne odobravaju nego i ne prijavljuju”. Zbog svega toga, dodaje Goran Miletić, Šapić je propustio da podrži MDD i time je, u stvari, podržao kršenje ustavnog prava na slobodu okupljanja.

„Ako je Srbija ozbiljna država i ako je gospodin Šapić ozbiljan gradonačelnik, njegove izjave koje su prethodile zabrani, ne bi smele više nikada da se ponove, a Grad

Beograd mora podržati ovakav festival”, zaključuje Goran Miletić.

Nakon gradonačelnikovog protivljenja da se održi festival, pridružili su se i ministar kulture Nikola Selaković, ministarka za brigu o porodici i demografiju Milica Đurđević Stamenkovski (nekada i aktivno sa huliganima na braniku Kosova ispred Centra za kulturnu dekontaminaciju), potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić.

Kad vlast krši zakon

Dok su se glumci, glumice i muzičari pripremali za svečano otvaranje u Dorćol Platz­u, festival je zabranjen. A umetnici i umetnice, aktivisti i aktivistkinje, novinari i novinarke, intelektuaci i intelektualke s Kosova, koji je trebalo da dođu tog dana u Beograd, zaustavljeni su kod Bubanj Potoka i vraćeni za Prištinu.

Jedna od učesnica festivala i programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava − Kosovo Rina Kadiri rekla je da je policija koja ih je sprovodila od granice zaustavila autobus i obavestila ih da se moraju vratiti u Prištinu.

„Razgovarala sam sa organizatorima o novonastaloj situaciji i pitala šta se dešava. I oni su bili jednako zbunjeni, jer su iskoordinisali sve sa policijom u Beogradu i trebalo je da sve bude dobro organizovano. Zamolili su me da sačekam pet minuta dok ne razjasne

situaciju sa policijom koja nas je sprovodila” , rekla je Rina Kadiri i dodala da je nakon otprilike pola sata dobila poziv „u kom su nas obavestili da je festival zabranjen i da moramo da se vratimo, jer je organizatorima rečeno da će ih uhapsiti, ako ne postupimo po naređenju”.

Direktorka Inicijative mladih za ljudska prava i suorganizatorka festivala „Mirëdita, dobar dan!”

Sofija Todorović smatra da je zabrana učesnicima i učesnicama festivala da uđu u Beograd nezakonita i nelegalna.

„Sada je na nekim višim instancama sudskim i pravnim da to dokazuju, a mi ćemo se za to boriti, jer mi od ljudskih prava ne odu-

Sofija Todorović objašnjava da se promenila volja institucija da postupaju u skladu sa zakonima.

„Promenila se volja institucija da postupaju u skladu sa zakonima ove zemlje i policije da radi svoj posao, a to je da štiti slobodu okupljanja. Huligani će uvek raditi ono što je njihov huliganski zadatak ili čak posao, takvih ljudi ima u svim našim društvima i oni ne smeju nikada biti razlog da se mi odreknemo sloboda ili ljudskih prava, iako oni mogu da deluju nekada strašno, iako oni koriste nasilje, što je alat kojim niko od nas nikada neće pribeći. S druge strane, zbog toga postoji MUP, zbog toga postoji policija i postoje bezbednosne snage, da bezbednost štite, a ne da se izlazi u susret volji

Svake godine festival „Mirëdita, dobar dan!” dodeljuje nagradu pojedincima koji su svojim javnim delovanjem doprineli izgradnji mira i prevazilaženju netrpeljivosti, predrasuda, doprineli stvaranju sigurnijeg prostora i pokazali da Srbi i Albanci mogu da žive i rade zajedno. Sofija Todorović izdvaja dodelu nagrade „Mirëdita, dobar dan!” 2022. godine, kada su nagradu dobili predstavnici porodica žrtava rata na Kosovu Marinko Đurić i Ljuš Krasnići.

stajemo, a posebno ne od slobode kretanja, slobode udruživanja i slobode okupljanja”, rekla je Sofija Todorović.

Festival je navodno zabranjen iz bezbednosnih razloga, iako je prethodnih godina bilo više huligana na ulicama. Šta se promenilo od 2014. godine, kada je festival prvi put organizovan, do danas?

onih koji tuđu bezbednost žele da naruše”, rekla je Sofija Todorović.

Goran Miletić objašnjava da je Evropski sud za ljudska prava „mnogo puta do sada presudio da se javni skupovi ne mogu zabraniti olako iz bezbednosnih razloga, već da država mora učiniti sve da se skupovi održe, i da bezbednosni aparat mora da učini sve

da osigura bezbednost učesnika i učesnica nekog skupa”, kao i da se ne može pozivati na „popularnost” nekog skupa, niti je dozvoljen argument da skup „vređa osećanja većinskog naroda”.

„Ova zabrana je kršenje međunarodnih standarda na koje se Srbija obavezala, a prvenstveno Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima koji nas obavezuje još od 1976. godine, ali naročito Evropske konvencije o ljudskim pravima. Standarde u okviru ove konvencije tumači Evropski sud za ljudska prava i te presude su obavezujuće za Srbiju”, zaključuje Goran Miletić.

Nakon zabrane festivala, premijer Srbije Miloš Vučević poručio je da organizatori festivala zaslužuju samo „prezir”, a Sofiji Todorović je na adresu Inicijative mladih za ljudska prava stigla svinjska glava. I za ovo je odgovorna država.

Sofija Todorović kaže da je sve prijavljeno policiji i da je poslednja informacija koju imaju „da je Tužilaštvo uzelo slučaj u razmatranje i da se bavi utvrđivanjem identiteta lica koje je to poslalo”.

„Takođe, pokrenuli smo preko 17 različitih tipova postupaka – što protiv štampanih medija, što protiv televizija sa nacionalnom frekvencijom, poslali smo pritužbu Regulatornom telu za elektronske medije, i dalje sastavljamo pritužbe Savetu za štampu za govor mržnje, jer ono sa čime se mi borimo

nije legitimna kritika, nego je širenje neistina i izazivanje mržnje. Ne možemo samo da govorimo da je mržnja loša, moramo i da činimo konkretne korake, pa i te pravne, koji dugo traju i najčešće su i skupi, u borbi protiv te mržnje. Tako da mi od institucija ne odustajemo čak i kada one odbijaju da rade svoj posao. Verujem da je najgore što možemo da uradimo da se pravimo da one ne postoje”, rekla je Sofija Todorović.

Izgradnja poverenja i posledice zabraneJasno je kakva je atmosfera u kojoj se festival organizuje i održava, i ponovo, pomerio se fokus sa programa festivala. Festival „Mirëdita, dobar dan!” je za ovih deset godina postao platforma koja povezuje zajednice u Srbiji i na Kosovu, platforma zahvaljujući kojoj su neki umetnici i umetnice prvi put izlagali u Beogradu ili Prištini i prvi put posetili Beograd ili Prištinu. Festival je postao mesto na kome se gradi poverenje i mali prostor slobode.

Svake godine festival „Mirëdita, dobar dan!” dodeljuje nagradu pojedincima koji su svojim javnim delovanjem doprineli izgradnji mira i prevazilaženju netrpeljivosti, predrasuda, doprineli stvaranju sigurnijeg prostora i pokazali da Srbi i Albanci mogu da žive i rade zajedno.

Sofija Todorović izdvaja dodelu nagrade „Mirëdita, dobar dan!” 2022. godine, kada su nagradu dobili predstavnici porodica žrtava rata

na Kosovu Marinko Đurić i Ljuš Krasnići. Oni su obojica iz okoline Đakovice i sarađuju zajedno.

„Ljuš Krasnići i Marinko Đurić su zajedno stajali na sceni i govorili o tome zbog čega je važno da govorimo o prošlosti, zbog čega je važno da se sećamo onih koji su ubijeni i da pričamo njihove priče, a da sve to zajedno ne mora da znači nove podele, već da je to ono što kreira nove prostore za empatiju. Ako ta dva čoveka mogu da stoje zajedno na bini i da zajedno pozivaju na mir, mislim da to izbija argumente iz ruku svima drugima koji kažu da ne mogu da razgovaraju, da je nemoguće da se dogovore i da je nemoguće da razmenjuju iskustva”, rekla je Sofija Todorović.

Rina Kadiri smatra da će zabrana festivala imati ozbiljne posledice i da nije samo reč o zabrani kulturnog događaja već i o suzbijanju napora za izgradnju saradnje između Srbije i Kosova.

„Ovaj festival pruža šansu svim zajednicama da se povezuju i razmenjuju ideje kroz kulturu. Međutim, ova zabrana šalje uznemirujuću poruku o mogućnosti kulturne razmene i dijaloga između Kosova i Srbije. Sugeriše da ne postoji interes za kretanje ka boljem i mirnijem regionu. Iako je cilj festivala da podstakne razgovor i stvaranje zajedničkih iskustava, ovaj postupak srpskih vlasti stvara dodatne podele i nepoverenje” , rekla je Rina Kadiri.

Jedan „mali” festival pokazao nam je koliko su naša sloboda i život u skladu sa slobodarskim vrednostima krhki.

O TRENUTNOM SAZIVU

* 445 od 720 poslanika su novi poslanici, odnosno nikada ranije nisu bili poslanici u Evropskom parlamentu. Najveći udeo novih poslanika ima Švedska (18 od 21), a najmanji Finska (6 od 14).

* Prosečna starost poslanika je 53 godine. Najmlađi poslanik ima 26, a najstariji 84 godine. U proseku, najmlađu si poslanici iz Švedske (47 godina), a najstariji iz Litvanije (65 godina).

* Najveći udeo ženskih poslanica ima Luksemburg (4 od 6, odnosno dve trećine), a najmanju Rumunija (5 od 33, dakle manje od šestine). Prosek za sve članice je oko 40%.

* Desničarske partije nemaju značajan udeo u predsedništvu Odbora – samo je Johan van Overtvelt iz Belgije predsednik Odbora za budžete, dok među predsednicima odbora nema poslanika Patriota ni Suverenih.

Izvor: fact-and-figures.europarl.europe.eu i results.elections.europa.eu

Manfred Veber (Nemačka, CSU) ‒ predsednik EPP-a

Manfred Veber je predsednik Evropske narodne partije i član Hrišćanskosocijalne Unije Bavarske. Bilo je očekivano da će kao lider najveće grupe u Evropskom parlamentu biti izabran za Predsednika komisije 2019. godine, umesto njega je izabrana Ursula fon der Lajen. Deo je konzervativnijeg krila EPP-a.

Roberta Mecola (Malta, PN) ‒ predsednica Evropskog parlamenta

Roberta Mecola je predsednica Evropskog parlamenta od 2022. godine. Uspešno je vodila Parlament kroz jedan od najturbulentnijih perioda u istoriji ove institucije. Mada se generalno ne smatra naročito konzervativnom, njeni stavovi i glasanje protiv prava na abortus izazvali su kontroverze.

Nikola Prokačini (Italija, BI) ‒ kopredsednik ECR-a

Desničarski političar koji je služio dva mandata kao gradonačelnik grada Teračina. Bio je vođa omladinske organizacije partije Nacionalna alijansa, naslednice neofašističkog Italijanskog socijalnog pokreta.

Joahim Brudžinski (Poljska, PiP)

‒kopredsednik ECR-a

Bivši ministar unutrašnjih poslova Poljske. Po struci politikolog, najviše se bavio pitanjima o pomorstvu i ribolovu.

Žordan Bardela (Francuska, NR) predsednik Patriota Predsednik francuskog Nacionalnog okupljanja i bliski saradnik Marin le Pen. Protivi se istopolnim brakovima, a značajan je kritičar migracija, smatrajući da podrivaju francuski identitet i suverenitet.

Kinga Gal (Mađarska, Fidesz) ‒ prva potpredsednica Patriota

Poslanica u Evropskom parlamentu od 2004. godine. Od 2015. do 2019. godine je služila kao potpredsednica EPP-a.

Rene Aust (Nemačka, AfD) ‒ kopredsednik Suverenih

Član AfD ­a je od 2017, dok je od 2003. do 2014. bio član SPD­a. Kao okidač promene političkih partija identifikuje migrantsku krizu od 2015. godine. Završio je osnovne i master studije geografije, a tokom studija se bavio različitim poslovima, uključujući poslove đubretara, trgovca hartijama od vrednosti, kao i građevinom.

Stanislav Tiška (Poljska, Konfederacija) ‒ kopredsednik Suverenih

Bio je poslanik u poljskom Sejmu 2015‒2024. godine. Docent je na Fakultetu za primenjene društvene nauke i rehabilitaciju Univerziteta u Varšavi.

ORBANOVI PORAZI I POBEDE

HUŠKANJE SAMOPROZVANOG PACIFISTE

„Naš plan je da zauzmemo Brisel”, rekao je Viktor Orban u toku kampanje za izbore za Evropski parlament. Da li je premijer Mađarske uspeo u svojoj nameri je pitanje na koje nema jednostavnog, a ni konačnog odgovora.

Piše: Csaba Pressburger, urednik portala Autonomija na mađarskom jeziku

Csaba Pressburger, izvor: privatna arhiva

Otkako je pre tačno deset godina proglasio ideologiju „neliberalne demokratije”, Orban svoju politiku bazira na borbi protiv zastrašujućih i zlih –vetrenjača. Stalno se vodi retorička bitka, medijska hajka i huškanje protiv nevidljivog i/ili dalekog i/ ili neopipljivog neprijatelja koji želi zlo mađarskom narodu. Bili su to, između ostalog, migranti, pa rodna ideologija, Soroš, levica, a u poslednje vreme sve više pominje i Brisel.

U tom okviru, Brisel je metafora, suprotnost svemu onome kako svemoćna vladajuća stranka Fides želi sebe da predstavi. U njima privrženim medijima Brisel se opisuje kao mesto gde vladaju birokrate s liberalnim stavovima koji preziru Mađarsku zbog njene odlučnosti i samostalnih odluka, te čine sve da joj uskrate suverenitet. Naravno, u propagandnim glasilima, na čelu s „javnim servisom”, nema ni reči o suštinskim razlozima zbog kojih je Brisel pokrenuo niz pravnih i finansijskih procesa protiv Mađarske, tj. o ogromnim koruptivnim radnjama, o demontiranju pravnog sistema i o ugrožavanju medijskih sloboda.

Ali zašto kažu Brisel kada misle na institucije Evropske unije?

Vladina propagandna mašinerija želi time da prekrije kognitivnu disonancu koja bi nastala u društvu pominjanjem EU. Naime, Evropska unija je za obične građane itekako konkretna i pozitivna, sinonim za putovanja bez granica i za slobodno kretanje roba i

usluga. Po poslednjem istraživanju Eurobarometra, 77% Mađara smatra da je članstvo u EU korisno, što je čak iznad proseka EU i četiri odsto više nego u anketi šest meseci ranije. Dakle, uprkos težnjama Orbanovog režima da ovu zajednicu, pa i celi zapadni svet, prikaže kao neodlučno i dekadentno društvo, i da nove saveznike traži u istočnim autokratijama, velika većina građana i dalje smatra da je Mađarskoj mesto u evropskoj zajednici. Zato je izmišljen pojam Brisel i narativ da u tom omraženom gradu zapravo vlada elita bez legitimiteta i da je stoga treba oterati.

Ambicije i (ne)uspesi

Orban je celu svoju izbornu kampanju za EP gradio na fiktivnom sukobu zagovornika i protivnika rata u Ukrajini. On je sebe, naravno, stavio u poziciju pristalice mira – bez objašnjenja šta to konkretno znači, to jest šta bi taj mir podrazumevao i kako bi bio dostignut –a sve ostale evropske vlade, osim novoizabrane vlade Roberta Fica u Slovačkoj, postavio na suprotnu stranu. U tom duhu Mađarska je više puta blokirala zajedničke odluke evropskih država o pomoći napadnutoj Ukrajini i o sankcijama protiv agresora (to jest Rusije) ne bi li pokazala svoju navodnu privrženost miru i strah od eskalacije sukoba. U kontekstu ovog lažnog suprotstavljanja pristalica rata i mira Orban govori da je velika većina Evropljana za mir i da to treba da se odrazi i na politiku Unije, tj. „pacifisti” treba da osvoje većinu i

u Evropskom parlamentu. Drugim rečima: da oni zauzmu Brisel.

Ako striktno gledamo rezultate izbora za Evropski parlament, i dalje su u ogromnoj većini snage koje Orban vidi kao ratnohuškačke, a njegovi „pacifisti” (čitaj: proputinovska krajnja desnica i poneki levi populisti) nisu postigli izvanredan uspeh. Ni sam Fides nije mogao da bude zadovoljan svojim rezultatom. Iako je osvojio apsolutnu većinu na domaćem polju, imaće dva mandata manje nego što je dosad imao (11 od ukupno 21 koliko Mađarskoj pripada). Ipak, ako proučavamo rezultate na nivou država, vidimo da je u najuticajnijim zemljama, pre svega u Francuskoj i u Nemačkoj, ekstremna desnica, koja deli Orbanove stavove o ratu u Ukrajini, osvojila prvo, odnosno drugo mesto na izborima.

I dok Orban gradi svoj međunarodni imidž političkog hazardera i borca za slobodu i mir, njegova zemlja postaje država parija, samim tim gubi značaj i u očima protivnika zapadne liberalne demokratije kojima je dosad služio kao korisni idiot.

Nakon parlamentarnih izbora Evropske unije, Orbanova politika je dobila niz udaraca. Evropska narodna stranka (EPP), koja ima daleko najveću frakciju, a koju su Fidesovi poslanici pre tri godine sami napustili kako ne bi bili izbačeni, primila je sedam poslanika najjače opozicione mađarske

stranke Tisa. Fides je u poslednje vreme planirao da pristupi trećoj najjačoj frakciji Evropskih konzervativaca i reformista (ECR) Đorđe Meloni, ali su zbog Orbanove putinofilije mnogi članovi te frakcije bili protiv njegovog prijema. Umesto Fidesa, primili su u svoje redove rumunsku stranku AUR, a koja svoju šovinističku politiku gradi na mržnji protiv mađarske manjine u toj zemlji. To je još jedan dupli šamar. Pa su usledili izbori u Francuskoj, s velikom šansom da Orbanova najveća evropska nada, stranka Marin le Pen, osvoji vladajuću većinu – ali ni to se nije desilo.

Osveta i hazarderstvo

Ipak, posle svih poraza i loših ishoda, Orban beleži nedvosmislen uspeh rebrendiranjem Identiteta i demokratije (ID) u Patriote za Evropu (PfE), koja postaje treća najjača frakcija u Evropskom parlamentu, prestigavši ECR, čime se ujedno i osvetio ovoj grupaciji zbog neprimanja Fidesovih poslanika.

Uspeh ostvaren osnivanjem PfE je još daleko od osvajanja Brisela, ali bez sumnje dobar je marketinški potez i ima dobre potencijale za politički razvoj ako okolnosti budu povoljne za njih, tj. u slučaju da stranke/članice ove frakcije pobede na predstojećim izborima (po istraživanjima, ANO u Češkoj i FPÖ u Austriji imaju dobre šanse za to), da javno mnjenje u EU bude sve više podeljeno u vezi sa pomoći Ukrajini, te da Tramp pobedi na predsedničkim izborima u SAD.

Ovo poslednje može imati, bez sumnje, najveći uticaj na političke tokove u Evropi pa i u svetu. Orban, kao veliki hazarder, stavio je sav svoj ulog na pobedu republikanskog kandidata, preuzevši na svoju državu diplomatske sukobe s trenutnom američkom administracijom. A nakon što je početkom jula preuzeo predsedavajuće mesto u Savetu EU, odmah je krenuo s trolovanjem zvanim mirovna misija, posetivši Zelenskog u Kijevu, Putina u Moskvi, Si Đinpinga u Pekingu i na kraju Trampa u Mar­a­Lagu. Opet,

veliki uspeh u marketinškom smislu: naposletku ceo svet priča o Orbanu koji je pokazao da ga primaju najmoćniji političari sveta. S druge strane, tim potezom oštetio je zvaničnu evropsku politiku izolovanja Rusije kao agresora, predstavivši sebe kao izaslanika EU, iako za to nije dobio nikakav mandat.

Posledica svega je sve veća izolacija Mađarske u Evropskoj uniji i NATO ­u, gde Orbana velika većina vidi kao Putinovog trojanskog konja. I dok Orban gradi svoj međunarodni imidž političkog hazardera i borca za slobodu i mir, njegova zemlja postaje država parija, samim tim gubi značaj i u očima protivnika zapadne liberalne demokratije kojima je dosad služio kao korisni idiot. A „zauzimanje Brisela” ipak ostaje na dugom štapu.

POSTIZBORNA FRANCUSKA

PARLAMENT KAO OGLEDALO DRUŠTVA

Da li Makronova politika statusa kvo i levičarska politika radikalnih promena može funkcionisati zajedno? Da li će kao takva stvoriti dalji rast desnog populističkog gneva? Da li će Francuska ponovo biti pionir novih političkih trendova?

Piše: Dimitrije Milić, programski direktor organizacije Novi treći put

Dimitrije Milić, izvor: Jovana Kosovac / Novi treći put

Uazličitim periodima i formatima prethodnih 20 godina mogla se u Francuskoj čuti poruka: „Moramo se ujediniti da ekstremna desnica ne bi došla do vlasti”. Od momenta kada se Nacionalni front, danas Nacionalno okupljanje, pojavio na političkoj sceni, izrazito jak desni antimigrantski sentiment provejava u tamošnjem društvu. Dok je britanska partija, istog naziva i programa, uzimala najviše pola procenta glasova, francuski Front je imao stabilnu uzlaznu putanju. Od sedamdesetih do devedesetih godina ova stranka je porasla s jednocifrenih procenata na standardnu dvocifrenu procentualnu podršku, da bi (s porodičnom primopredajom predsedničke funkcije u korist Marin le Pen) postala snaga koja je uvek blizu pobede. U poslednjih nekoliko izbornih ciklusa razlog zbog kojeg se „uvek blizu” ne pretoči u jasnu pobedu leži u ujedinjavanje levice i snaga centra i desnog centra u drugom izbornom krugu.

Prethodnica trendova

Međutim, francuski politički obrasci nešto su složeniji od proste trke populističke desnice i političkog establišmenta prisutnog i u drugim zapadnim društvima. Politička scena ove države je bila pionir kada je reč o ekstremno desnoj stranci kao relevantnoj političkoj snazi. Dok je osamdesetih ovakav vid stranaka bio politička margina na Zapadu, a Francuska predstavljala izuzetak, danas u gotovo svakoj evropskoj državi postoji barem jedna partija slična Nacionalnom

okupljanju. U nekima su na vlasti, poput Italije, u nekima deo vlasti poput Holandije i Švedske, a jake su i u državama koje su se dugo opirale porastu desnog populizma, poput Portugala i Španije. Evropa uči da funkcioniše sa ovim partijama u svom društvu, kao što je Francuska naučila dosta ranije.

Francuska ima jednu političku snagu statusa kvo i dva antisistemska bloka koji žele radikalnije promene, samo na sasvim različite načine.

Francuska potencijalno može biti pionir i kada se radi o specifičnim društvenim podelama koje su se odrazile na izborima, kako onim 2022. tako i na ovogodišnjim za evropski i nacionalni parlament. Po svojoj demografskoj strukturi u značajnoj meri podeljena je na tri dela koji imaju različite interese, a tek će se videti kako mogu raditi zajedno u novom parlamentu. Ukratko: Francuska ima jednu političku snagu statusa kvo i dva antisistemska bloka koji žele radikalnije promene, samo na sasvim različite načine. Kako to tačno izgleda?

Tri pola francuske politike

Za početak, u prethodnim decenijama u ovoj državi se odvijala identična fuzija levog i desnog političkog establišmenta kao i u drugim zapadnim zemljama. Naime, umereno leve snage i umereno desne snage postale su međusobno sličnije nego bilo ko od njih zasebno s desnim ili levim populistima. Dok se ovo negde mahom oslikavalo

kroz „velike koalicije” establišmenta stranaka, Emanuel Makron je kreirao partiju koja brani status kvo, a koja bi objedinila skoro ceo establišment. Od 2017. do danas on je u velikoj meri razorio Socijalističku partiju i Republikansku partiju oduzimajući im kadrove i birače, a pomerajući dve tradicionalne partije ka političkim ekstremima i irelevantnosti u političkom životu Francuske.

Naravno, ni partije ne mogu opstajati ukoliko ne predstavljaju neke birače, a Makronova politička snaga i preostali elementi Republikanske stranke politički reprezentuju identične delove populacije Francuske – bogate delove velikih gradova, bogate delove provincija poput Bretanje, mahom stariju populaciju, zaposlenu na višim menadžerskim pozicijama i preduzetnike. Ukratko, radi se o slojevima društva koji više cene stabilnost od radikalnih promena, jer se ne smatraju ugroženim zbog trenutnog stanja ekonomije ili društvenih odnosa. To su oni koji su nekada glasali za socijaliste ili republikance, ali i oni koji su glasali za različite manje centrističke stranke.

Nasuprot Makronovoj listi i svemu što ona programski i politički predstavlja, nalazi se jaka populistička desničarska opozicija. Ona je od nekadašnje društvene margine osamdesetih postala moćna politička snaga s biračima onih delova Francuske koji tamošnji mediji često nazivaju kao „zaboravljena Francuska”. Reč je o regionima u kojima se u prethodnih tridesetak

godina odvijalo ekonomsko nazadovanje i deindustrijalizacija, a koji su rezervoar protestnih glasova. Na osnovnu postizbornog istraživanja francuskog Ipsosa nakon prvog kruga parlamentarnih izbora 2024, Nacionalno okupljanje bilo je šampion u broju društvenih grupa glasača do kojih je doprlo. Ova desna stranka osvojila je: 40% kod stanovnika naselja od ispod 2.000 stanovnika, 39% kod stanovnika naselja od 2.000 do 10.000 žitelja, 54% kod onih koji kažu da su u nezavidnom ekonomskom položaju, 38% kod ljudi koji sebe svrstavaju u radničku klasu i 36% u nižoj srednjoj klasi.

ali je društveni program izuzetno konzervativan i većinu retorike usmerava ka antimigrantskom sentimentu. Međutim, ovaj vid kontinuirane tvrde antimigrantske retorike, a paralelno konstantne imigracije u Francuskoj je stvorio i treći pol politike.

Iako je levica u Francuskoj tradicionalno bila jaka politička snaga, ona je na nivou Evrope od početka migrantske krize 2014. u postepenom opadanju. To se vidi na izbornim rezultatima za Evropski parlament, gde je broj crvenih i zelenih nijansi poslaničkih mesta u padu. Taj trend je samo delimično pogodio Francusku, jer populistička levica je uspela da opstane kao potentna politička snaga, kapitalizujući nove društvene trendove. Radi se o skretanju univerziteta i akademski obrazovanih građana ulevo kada je reč o kulturološkim pitanjima, kao i sve većem udelu manjinske populacije islamske veroispovesti u društvu (po procenama 8%−10% populacije ove države).

multikulturalnijoj Francuskoj, čija bi ekonomija bila viša redistributivna. Tako se levica pokazala kao još jedan jak pol francuske politike, iako je sarađivao s Makronovim polom protiv ekstremne desnice na izborima, ipak ne znači da će nakon njih biti siguran partner.

Populistička levica je uspela da opstane kao potentna politička snaga, kapitalizujući nove društvene trendove. Radi se o skretanju univerziteta i akademski obrazovanih građana ulevo kada je reč o kulturološkim pitanjima, kao i sve većem udelu manjinske populacije islamske veroispovesti u društvu. Nakon prvog kruga parlamentarnih izbora 2024, Nacionalno okupljanje bilo je šampion u značajnom broju društvenih grupa glasača do kojih je doprlo. Ova desna stranka osvojila je: 40% kod stanovnika naselja od ispod 2.000 stanovnika, 39% kod stanovnika naselja od 2.000 do 1.000 žitelja, 54% kod onih koji kažu da su u nezavidnom ekonomskom položaju, 38% kod ljudi koji sebe svrstavaju u radničku klasu i 36% u nižoj srednjoj klasi.

Ovaj obrazac se pojavljuje već niz izbornih ciklusa, gde je Marin le Pen uspešno napravila koaliciju veoma konzervativnog dela bivših republikanca, ruralne Francuske i radničkih slojeva razočaranih levicom. Oni danas žele radikalne ekonomske i društvene promene, te je ekonomski program ove stranke izrazito levičarski intervencionistički,

Levica je u Francuskoj uspela da se nametne kao zaštitnica imigracije, kao i populacije islamske veroispovesti. Kada se analiziraju rezultati istog istraživanja, levičarska koalicija Narodnog fronta najviše uspeha je imala kod: najobrazovanijih sa 37%, ateista sa 39%, nekatolika sa 34%, građana naselja od preko 200.000 ljudi sa 33%, mlađih od 24 godine sa 48% i ljudi od 25 do 34 godine sa 38%. Ona se nametnula kao opcija onima koji žele promene, ali ka tolerantnijoj i

Francuskom će se nakon parlamentarnih izbora teže upravljati, iako njen parlament nikada nije bio reprezentativniji u odnosu na postojeće društvene podele. Dvokružni većinski izborni sistem najčešće je davao predsednikovoj partiji i nesrazmerno jak parlamentarni mandat, dok je danas parlament ove države sličniji drugim evropskim parlamentima. Ono što se naravno postavlja kao glavno pitanje jeste: da li Makronova politika statusa kvo i levičarska politika radikalnih promena može funkcionisati zajedno, kao i da li će kao takva stvoriti dalji rast desnog populističkog gneva? To će dosta zavisiti od efikasnosti same Vlade i njenog sastava. Međutim, možemo zaključiti: kao što je Francuska nekoliko decenija pre ostalih zapadnih država (još osamdesetih godina prošlog veka) bila pionir u pojedinim

političkim trendovima, možda to bude i danas. Taj trend je način vladanja i upravljanja državom koja je sve heterogenijih političkih, ekonomskih i društvenih interesa različitih grupa različitog porekla.

Zato je posmatranje i analiza francuskih izbora najbolji alat i za analizu francuskih društvenih podela, jer one mogu biti još jednom pokazatelj budućih evropskih društvenih podela.

EVROPSKO PRVENSTVO 2024

PARADA MEĐUKOMŠIJSKE MRŽNJE

Fudbalski Savezi Hrvatske, Albanije i Srbije kažnjeni su svotama od 220 tisuća, 171 mijëra i 166 hiljada evra zbog nedoličnog ponašanje njihovih navijača.

Time su osvojili prva tri mesta u ovoj disciplini, inače vrlo popularnoj na Balkanu i takoreći omiljenoj pored one, priznajmo, dosadne fudbalske.

Piše: Branislav Cvetković, koordinator projekata, Beogradska otvorena škola

Branislav Cvetković, izvor: Beogradska otvorena škola

Prvenstvo je završeno, a fudbal se vratio kući, u Madrid.

Reprezentacije našeg regiona – Srbija, Hrvatska, Albanija –brzo su ispale iz takmičenja; takoreći, prvim letovima su se uputile natrag. Nažalost, to im nije jedino zajedničko.

„Bili Hrvat, Albanac i Srbin u Nemačkoj...”, iako ovo zvuči kao početak vica, zapravo nema punch line na kraju, niti bilo šta što bi izazvalo smeh. Čak tužnije od fudbalskog izdanja, pomenute selekcije je pratilo, u najmanju ruku, neprimereno ponašanje njihovih navijača, kao i više nego sporne političke poruke i simboli.

UEFA kaže – to se tako ne sme, fudbalski stadion nije pozornica za egzibicije i testiranje (domaćeg) javnog mnjenja. UEFA beše ona nadnacionalna organizacija na čijim takmičenjima beležimo uspehe reprezentacije i čije vrednosti tobož delimo; koju na srpskim stadionima, u pokliču, prati imenica mafija, a onda se taj isti krik završava krajnje (ne)logičnim i (ne)konzistentnim Kosovo je Srbija.

Šta smo sada tačno uradili da bi nas UEFA kaznila?

Shodno očekivanjima

Fudbalski Savezi Hrvatske, Albanije i Srbije kažnjeni su svotama od 220 tisuća, 171 mijëra i 166 hiljada evra zbog nedoličnog ponašanja njihovih navijača. Time su osvojili prva tri mesta u

ovoj disciplini, inače vrlo popularnoj na Balkanu i takoreći omiljenoj pored one, priznajmo, dosadne fudbalske.

Tokom boravka u Nemačkoj, u svega 13 dana koliko je trajala grupna faza takmičenja i koliko je trebalo pomenutim reprezentacijama da ispadnu, balkanski navijači uspeli su da stadion pretvore u svoju pozornicu i iskoriste kamere, mikrofone i budne oči javnosti da upute uznemirujuće, kontroverzne i ultranacionalističke poruke, što glasom, što transparentom, što zastavom. Ako treba – a procenili su da je trebalo – i pesnicom.

Počelo je tučom u Gelzenkirhenu, nastavilo se vrlo brzo zastavom Velike Albanije i simbolima OVK, da bi se uzvratilo zastavom Nema predaje, ruskom zastavom (dabo-

izvođenje pokliča Ubij Srbina, čime se kasno konstatovalo da je kap prelila čašu. Uzgred, one prazne čaše su svako malo padale na protivničke igrače prilikom izvođenja kornera.

UEFA duradi nešto

Iako je moto Prvenstva bio Ujedinjeni fudbalom, pre bi se moglo reći da su navijači bili samo Okupljeni fudbalom, a to su okupljanje iskoristili da pokažu goreće probleme regiona, koliko su komšijski odnosi nezdravi, te da pruže još neke dokaze o rastu desnice na Balkanu i u Evropi. S druge strane, bila je ovo prilika i da se vidi kako Evropa (UEFA) reaguje na probleme.

Udarac po kasi fudbalskih saveza. Sitna para, istini za volju. Kada

Iako je moto Prvenstva bio Ujedinjeni fudbalom, pre bi se moglo reći da su navijači bili samo Okupljeni fudbalom, a to su okupljanje iskoristili da pokažu goreće probleme regiona, koliko su komšijski odnosi nezdravi, te da pruže još neke dokaze o rastu desnice na Balkanu i Evropi.

me) i skandiranjem Ratku Mladiću, te Vladimiru Putinu, a cela uvertira začinjena je zasebnim bakljadama i dimnim bombama sve tri strane. Tu su bili i pokliči protiv Srba, Makedonaca (hoće li svet ostaviti Makedonce na miru?), a dobro se znalo ko je onaj što ne skače. Da ne zaostaju pesmom, Hrvati su se postarali hitom Marširala Jelačića vojska u ustaškom izvođenju. Kulminacija, odnosno krah samih osnova navijačkog dostojanstva je bilo hrvatsko-albansko

je reč o novcu u fudbalu, odavno je tu izgubljen vrednosni kompas, te su novčane kazne nedovoljne i niske. Sigurno bi se nekoliko najproblematičnijih navijača moglo istaliti da pokrije i najstrožu pojedinačnu kaznu UEFA­e, bez previše posledica po njihovo blagostanje. Verovatno bi opravdano pitanje bilo zašto nacionalni savezi bivaju kažnjeni, dok navijači prolaze gotovo nekažnjeno. Međutim, pravila su jasna. Savezi su zaduženi za ponašanje svojih navijača,

ali su nedovoljno moćni da (pored apela da se: nose samo zastave svoje zemlje, poštuje protivnik, ne ubacuju predmeti u teren) utiču na ponašanje onih naizgled nedodirljivih, agresivnih i isfrustriranih.

„Nije ti ovo stadion”

Daleko je trenutak kada će ovdašnji stadioni biti mesto gde će se smenjivati samo tuga i radost zbog rezultata na terenu, a kada će rečenica „Nije ti ovo stadion” (koju izgovara roditelj, učitelj ili nastavnik) nestati. Dug je put do stadiona kao kulturnog prostora.

Udarac UEFA po džepu saveza je skoro najviše što ona može učiniti. To je samo opomena za nacionalne saveze, ali i za institucije države. Oni potom moraju delati naniže, ka klubovima, igračima i navijačima u svojoj zemlji kako bi se navijanje dovelo u red. Ali šta ako savez nije samostalan? S druge strane, od koristi savezima mogu i biti kvalitetni, voljeni igrači željni da utiču i pomognu. Iako smo i tokom prvenstva videli da ni igrači nisu imuni na poruke koje dolaze s tribina i kako učestvuju u pevanju pesama uperenih

protiv Srba i Makedonaca (Mirljind Daku, dve utakmice suspenzije) ili kako pokazuju znak Sivih vukova, krajnje desne, militarističke, ultranacionalne turske organizacije (Merih Demiral, dve utakmice sus-

Daleko je trenutak kada će ovdašnji stadioni biti mesto gde će se smenjivati samo tuga i radost zbog rezultata na terenu, a kada će rečenica „Nije ti ovo stadion” – koju izgovara roditelj, učitelj ili nastavnik –nestati. Dug je put do stadiona kao kulturnog prostora.

penzije). Oni koji su se usprotivili ovome bili su u manjini ili nisu bili dovoljno glasni.

Ali riba smrdi od glave, a glave balkanskih političkih institucija zaudaraju prošlošću, toksičnošću, mržnjom i nezadovoljstvom, koje se samo dalje prenose i ispolje gde pronađe put i mesto.

Prepisuj, Evropo!

Španija je ne samo demonstrirala fudbalsko umeće već je pokazala i izvrsno ponašanje na tribinama – do kraja grupne faze bili

su jedna od tri reprezentacije koja nije imala niti jednu disciplinsku meru izrečenu protiv njenog saveza. Španija je prošla do finala i zasluženo pobedila, odnosno osvojila svoj četvrti evropski šampionat.

Osim rešenja za dobar fudbal, koji nesumnjivo treba tražiti u španskom savezu, možda i regulisanje navijanja onog vrednosno najproblematičnijeg – da se ne vraćamo na Margaret Tačer – možemo potražiti u Španiji. Jednostavno je, identifikuj navijača/navijačicu koji pravi problem i sankcioniši ga/je. Upravo su tako tri navijača nedavno osuđena na osam meseci zatvora zbog rasizma uperenih prema fudbalerima, a ulazak na stadion im je dozvoljen tek za dve godine. Mislite li da će ponoviti grešku?

Počinju Olimpijske igre u drugoj najvažnijoj zemlji Unije. Prepisuj, Evropo, prepisuj, svete!