Razmjena osjećanja u porodici Tekst: dr sci. Maja Kostić, doktor defektoloških nauka i porodični psihoterapeut
O
Osećanjima se ne pridaje dovoljno važnosti u svetu u kojem danas živimo. Intelektualne sposobnosti cene se mnogo više nego osećanja. Ona se čak često doživljavaju kao nešto što nas sprečava da pravilno mislimo. Pri tom se zaboravlja da je sve ono što je u životu zaista vredno, sve ono što mu daje smisao – povezano sa osećanjima. Svet osećanja vrlo je složen i tanan. Iako su osećanja od suštinskog značaja za srećan i uspešan život, u školama ne postoji predmet u okviru kojeg se uči kako da sa njima postupamo. Osećanja su suštinski deo slike sveta koju nosimo uglavnom iz porodice. Porodica je prvo i najvažnije mesto na kojem se učimo osećanjima, što činimo manjim delom svesno, a većim delom nesvesno. Setimo se da je svesni deo ličnosti samo vrh ledenog brega. O osećanjima se uči pomoću intuicije – kada smo bili deca, „upijali“ smo različita osećanja iz svoje okoline, „čitali“ ih iz pokreta, izraza lica i podražavali ono 68
BEAUTY FRIEND MAGAZIN
Fotografija: prostooleh / Freepik
Defektolog
što smo videli. Tada nam je bilo dopušteno da neka osećanja ispoljimo, dok su druga smatrana nepoželjnim, pa smo učili da ih kontrolišemo. Tu školu prolazili smo učeći se na pokušajima i pogreškama i stvarajući emocionalne navike kojih nismo svesni. Često su nas učili da osećanja ne treba ispoljavati, da ih treba zadržavati u sebi. „Nije lepo“ biti ljut, tužan, uplašen, ljubomoran, nervozan, a ponekad čak ni radost ni ljubav ne smemo pokazati previše otvoreno. Pošto su nas odrasli učili da nije lepo imati loša osećanja, shvatili smo da ih treba skrivati od drugih, pa čak i od samih sebe. Kada naučimo da neka osećanja nisu poželjna, mislimo da nešto sa nama nije u redu ako ih imamo, pa osećamo krivicu i strah da zbog njih nećemo biti voljeni. Tako se odvajamo od svojih pravih osećanja, stičemo lošu sliku o sebi i otuđujemo se od sebe. To je bolan proces. Potiskivanje osećanja postaje tako čin nasilja prema vlastitom biću. Međutim, ako oslušnemo svoja negativna osećanja, uvidećemo da ona imaju važnu ulogu u našem unutrašnjem životu. Ona su povezana sa našim dubokim unutrašnjim potrebama i nalik su na prijatelje koji žele da nam kažu da treba da zastanemo i shvatimo šta nam je zaista potrebno. Neispoljena ljubav može da nas muči kao i bilo koje drugo potisnuto osećanje. Ona ostaje zatvorena u nama i neostvarena. Ako bismo bili sasvim otvoreni prema drugima i pokazali im svoja osećanja, pokazali bismo i ranjivost, a to ne želimo. Iako se moramo zaštititi kako ne bismo bili povređeni, trebalo bi da razmislimo o tome da li bi nam život bio bogatiji kada bismo češće i spontanije izražavali sve ono lepo što u sebi čuvamo za one koje volimo. Neispoljena osećanja sputavaju nas i vezuju. Ona stvaraju napetost, izazivaju u našem
telu niz procesa koji utiču na rad pojedinih organa i na organizam u celini. Na primer, kada smo ljuti, to osećanje utiče na čitav naš metabolizam. Ljudski organizam nije mehanički skup delova, već celina u kojoj je sve povezano mnoštvom vidljivih i nevidljivih procesa. Kada nismo otuđeni od svojih osećanja, taj veliki izvor životne energije napaja nas i višestruko obogaćuje naš život. Treba da naučimo da ispoljavamo svoja osećanja tako da ne povređujemo ni sebe ni one oko sebe. Važan korak u tom učenju jeste razvijanje svesti o svojim i tuđim pravim potrebama. Iskrenost u svetu osećanja uslov je za zdravlje, za razvoj i sticanje integriteta. Potrebno je da na prvom mestu budemo iskreni prema sebi. Takođe treba da budemo iskreni prema drugima, da otvoreno razgovaramo, ali ne tako što ćemo drugima govoriti o svojim negativnim osećanjima uz ružne reči koje to obično prate. Dobro je da u takvim razgovorima koristimo rečenice koje počinju sa ja, a ne sa ti, i da preuzimamo odgovornost za sopstvena osećanja. Bez obzira na to što je neko uradio nešto što nas zaista ljuti, to osećanje ljutnje je samo naše. Kada optužujemo drugu osobu zbog svojih osećanja, najčešće zauzvrat dobijamo isto takvo optuživanje. Prirodna reakcija na napad jeste odbrana. Međutim, kada ljudi nastupaju na pozitivan način, razgovaraju sa željom da jedni drugima pomognu, osećanja se mogu objasniti i jasno odrediti u atmosferi saosećanja, pa ih tako možemo i razumeti. Tada ćemo moći da zajedno nađemo način na koji ćemo ih preobraziti i upotrebiti u zajedničku korist. Ponekad želimo da zaštitimo decu od svojih problema, pa skrivamo od njih ono što zaista osećamo. Govorimo im jedno, dok naše telo saopštava nešto drugo. Dete je tada zbunjeno i uznemireno. Setimo se koliko se neprijatno osećamo kada znamo da osoba sa kojom razgovaramo nije potpuno iskrena. Ona nas sprečava da je stvarno razumemo i zapravo nas zbunjuje. Isto to događa se sa detetom kada prema njemu nismo otvoreni. Time ga učimo da ne veruje svojim osećanjima. Katkad nas u laž otera preterano osećanje odgovornosti koje se u nama javlja zbog toga što smo roditelji i zato što mislimo da moramo biti savršeni roditelji koji decu ne opterećuju svojim problemima. Savršeni roditelji ne postoje, baš kao što ni u životu ništa nije savršeno. Bolje je da Vaše dete ima nesavršene roditelje koji umeju da vole i da prihvate i sebe i druge onakve kakvi jesu, nego savršene od kojih je otuđeno. Iskrenost roditelja pojačava kod deteta osećanje poverenja prema njima. Iskrenost i zajednički trud da prihvatimo jedni druge sa svim našim osećanjima biće nagrađeni produbljivanjem odnosa i osvajanjem novog prostora za bliskost i ljubav.