Page 1

№ 37 Београд – Сремски Карловци – Приштина – Загреб – Сарајево - Херцег Нови – Скопје – Софија Beograd – Sremski Karlovci – Priština – Zagreb – Sarajevo – Herceg Novi – Skopje – Sofija


Балкански књижевни гласник – Balkanski književni glasnik Капетан папирног бродића Душан Гојков Први официри Јелена Блануша, Роберт Роклицер, Синиша Матасовић Бродски доктор Сава Дамјанов Посада Марко Пантелић (Командант палубе), Јасмина Топић, Лили Коци, Нинослав Копач, Фахредин Шеху, Зоран Пешић Сигма, Срђан Лулић, Марија Кнежевић, Илија Вукелић, Петар Чухов, Филип Гајић, Зденко Јелчић, Владимир Д. Јанковић, Музафер Чауши (Маринеро), Душан Варићак

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 82 БАЛКАНСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК Број 37 Београд, 2018. [Електронски извор] / Главни и одговорни уредник Душан Гојков. – Електронски часопис. – 2004. Бр. 0-1 – - Београд (Маријане Грегоран 69): Балканско књижевно друштво, 2004 – Интернет претраживач Насл. са насл. екрана. – Опис извора дана 13. 06. 2006. – Нулти, пробни број изашао 24. новембра 2004. године ISSN 1452-9254 = Балкански књижевни гласник (Online) COBISS.SR-ID 141175564

2


БКГ – BKG № 37

3


4


САДРЖАЈ SADRŽAJ

ПОЕЗИЈА 7 Аксиния Михайлова ПОЕЗИЯ 10 Бойко Ламбовски ПОЕЗИЯ 21 Franjo Nagulov IZBOR 33 Иван Христов ИЗ „ЛЮБОВЕН РЕЧНИК” 40 Кристин Димитрова ПОЕЗИЯ 52 Marko Kragović MOR 63 Matijas Matko Baković ŽIVIM NIČIM IZAZVAN 76 Murat Yurdakul SUYUN İNTİHARI 83 Özge Sönmez KAKTÜS DİRENCİ 88 Саша М. Угринић ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ 93 Siniša Matasović PET PJESAMA 106 Sonja Adamov SOBA 23 112 Stanislava Nikolić Aras VOLUTE 121 Žarko Jovanovski DAN BEZ VJETRA U TVORNICI ČOKOLADE 131 ПРОЗА Aleksandra Kocmut ODLOMEK IZ KARTE ČAŠ 140 Дејан Грујић ПОЛЕН ЧУВАРКУЋЕ 143 Дејан Тиаго Станковић ЈЕГУЉА 153 Ilija Aščić DVIJE PRIČE 168 Lidija Deduš MIKROPROZE 179 Melida Travančić NA SUPROTNIM STRANAMA 187 Mima Juračak PRODAJE SE 196 Petra Bauman TRI ZGODBE 202 Tin Lemac ČUDNI SU PUTEVI KNJIŽEVNI 218 ИНТЕРВЈУ Milko Valent

DVA INTERVJUA 225

СЕПАРАТИ Тетсуо СОФИЈА 224 Зоран Ж. Пауновић ОКО ПОДНЕВА

277

5


6


ПОЕЗИЈА POEZIJA ΠΟΙΗΣΗ ПОЕЗИЯ

7


8


Аксиния Михайлова

9


Аксиния Михайлова ПОЕЗИЯ

Не е само един Откъде се взе този сняг в Сараево в средата на май? Изглежда времето придобива лошите навици на хората. Нещата се повтарят, говорят мъжете в кръчмата. Балканите са набъбнала вена, която Европа разрязва през няколко десетилетия, за да пречисти застаряващата си кръв. Най-важните неща започват от пазара. В началото и края на века – сред един разбунен пазар. Също като пролетта, която винаги идва в петък и избира кръчмата с кръгли маси, където смисълът на всяка премълчана дума е видим отвсякъде, като невинните ни ръце в средата на масата, закрилящи пъпа на света.

10


Les filles de l’Est Какво търсиш в това обезлистено небе нито птица в гората от облаци Красиви като икони са момичетата от Изтока на черно-белите снимки Сега е друга есен не месят вече хляб момичетата от Изтока синовете на гурбет в силиконови долини майките на чужди майки вода носят под други небеса и мълчи облачето бяло Прибери старите снимки рубенсови са сега момичетата от Изтока силиконови Дилмано-Дилберо дъвчат полуфабрикати предъвкват свободата си ............................................................... Искам да живея с жена не с икона ми казва и засмуква купола на „Света Марина” с обектива си

11


Шал, дълъг 17 години Отдавна зимуваме в различен юг и сънищата ни са различни, но не ги помним сутрин, затова още летим заедно. Невъзможно е да ти разкажа: червен копринен шал е мартенският ден в този град, връзвам края на утрото за устието на реката, а вятърът го издува, развежда го из кварталните улички и по балконите никнат саксии с алено мушкато. Нося кал и сламка в човката за ново гнездо и летя високо над калдаръмите, и летя ниско над покривите и го няма мястото – в края на главната улица е остатъкът от деня, завит около врата ти като незарастваща рана.

12


Чай Планината търкаля последните си топли камъни и долу в ниското зидовете на нощта растат. Криволича между притихналите лавандулови езера с една торба билки на гръб и докато си мисля къде нощуват ръцете ти, една закъсняла птица разплисква с крила виолетовото на лавандулата и пръските стигат до небето. Ще разстеля билките да съхнат – има достатъчно чай за цялата зима, ще напълня с тях и възглавниците, разпилени навсякъде в къщата – така няма да си спомниш, когато се завърнеш, в коя от тях си зашил смеха на жената, заради която се съблече три пъти в едно дълго разсъмване.

13


Плашила Какъв е този паяк в косите ти? Отговорът ме обърква и не знам как не проумяваш, че това не е любов, а опит да оцелеем всеки по своему в няколко думи на гърба на една картичка или в онзи следобеден пейзаж в деня преди Преображение, когато объркахме пътя за манастира и докато ти проучваше пътната карта, аз с недоумение наблюдавах зад рамото ти полето със слънчогледи, обърнали гръб на слънцето. Сигурно и любовта така опровергава името си, когато един ден, уморена от състрадание, престава да върти по навик глава и да следва движението на слънцето: тогава долитат врабците на безразличието и се нахвърлят алчно върху питата, под чиито увехнали цветчета се е утаила страстта. А ние стоим сред слънчогледите като две ненужни плашила.

14


Разминаващи се влакове на брат ми Михаил Всичко си е същото малко след средата на живота – купуваме ябълки от пазарчето до гарата, килограм царевица за посев на тате, три корена петунии за мама. Петнадесет минути побират няколкото споделени съботи на различни перони. И докато разбъркваме мълчанието на дъното на пластмасовите чашки с кафе, цветовете на петуниите порастват колкото селски камбани и заехтяват протяжно над покривите, два пъти за мама, три пъти за тате, царевицата избуява до небето, а там една уморена лодка се мъчи да разкъса синджира от облаци. Когато ме прегръщаш на раздяла, в прецъфтяващото синьо на очите ти просричвам, че вече нищо, освен кръвта ни, не е същото.

15


Частни уроци през май Опитвам се да те науча на кирилицата на миризмите: че мушкатото на отсрещния балкон е повече от цвете, че липата през юни е повече от дърво, но не напредваме достатъчно бързо. Палецът ти следва сянката на свещта, която ветрецът полюшва върху отворената страница, очертавайки подвижни граници между теб и мен, сякаш да те защити, сякаш ти си онова момченце, загубило някога акварелните си бои на връщане от училище, което продължава да рисува изгубеното небе на детството си и хълмовете с един и същи цвят.

16


Това е друго стихотворение Дали защото живеем в различни ширини и есента идва рано в моя край, докато ти пътуваш от град на град, четеш стихове и анализираш Сандрар, опитвайки се да обясниш защо „ако обичаш, трябва да си тръгнеш”, аз разбърквам мармалада от сливи на печката с голямата дървена лъжица на баба, гледам градината, винаги една и съща през септември, гледам живота, винаги по-голям от нас, и разбирам, че няма синоним. Кокошките в двора се карат за един току-що изровен червей, съседът в средата на своя пчелин се опитва да въведе новата пчела царица в кошера, който постави снощи, защото е невъзможно две царици да живеея под един покрив, а аз изваждам една заблудена пчела, на път да се удави в третото бурканче с мармалад.

17


Невинни Когато слязох първия път, беше преди бавния поход на светулките над неожънатите ечемичени ниви, преди мълчаливите ти пръсти по гръбнака ми, преди да се науча да превързвам прекършеното крило на съня. Търсех друго тяло, за да нахраним живота, но никой не ме назова по име. Когато слязох втория път, вече сричах азбуката на малките радости, но наровете върху дървото на познанието бяха още зелени и за да нахраним времето, влязохме в бавната река като любовници, а излязохме като брат и сестра между теб и мен – светлината.

18


Преди пепелта

Легни до мен, преди зората да изпразни гърлото си, бъди лявото ми крило. Ако полетя със теб, ще съм анонимна птица в окрайнините на неумолимото ти небе. Виж телата ни, те още разговарят, защото пазят свободата си и топлината на няколко маха от миналото лято. Така подхвърчаме по тротоарите на този континент, всеки в своето ято, кълвем зрънца, които случайността ни подхвърля, препъвайки се в Запада, отдавайки се на Изтока, и само един път в годината ставаме безсмъртна птица.

Аксиния Михайлова (1963) e поет и преводач. Един от основателите на литературното списание „Ах, Мария“. Автор на 6 поетични книги на български и една на френски език. Има три публикувани книги с избрани стихотворения на словашки, арабски и италиански език Нейни стихове са превеждани на 19 европейски езика, а също в Канада, САЩ, Мексико, Колумбия, Австралия, Египет, Япония и Китай. Превела е над 35 книги с поезия и проза. Носител е на няколко награди за поезия сред които „Христо Фотев“ и „Милош Зяпков“ за „Разкопчаване на тялото“ (Жанет 45), „Иван Николов“ за „Смяна на огледалата“ (Жанет 45), престижната френска награда „Гийом Аполинер 2014“ за Ciel à perdre ( Галимар), както и на две международни награди за превод – Годишната награда на Съюза на литовските писатели за стихосбирката Необикновено е да си жив на Марцелиюс Мартинайтис (2009), награда на името на латвийския поет Александър Чакс за сборника с избрани стихове Огледала на въображението (2009) и на най-високото отличие на Република Латвия Рицар на Ордена на Трите звезди. Живее и работи в София.

19


20


Бойко Ламбовски

21


Бойко Ламбовски ПОЕЗИЯ

ПЕТЪК-13 Капитан на бакалница, строг диктатор на 300 стоки, Марин Накев - колко странно - отведнъж взе, та умря. И душата му - пеперуда - между няколко сметки за ток и два-три плача изгря като малка жълта заря. На ъгъла между "Гео Милев" и "Симеонов век", до пощата, стоеше един дребен дявол. Той кихна веднъж-дваж досущ ауспух, после грабна празен боклукчийски кош и с намигане похлупи мариннакевата душа. От хлебарницата излязоха Росен и Петър Дузпата. Над главите им млада вещица пронизително изврещя. Хором лавнаха кучета. Хором лавнаха кучета. Хором лавнаха кучета и залъха на смрад и сяра. Но не се хвана Накев. Безтелесната му субстанция като лък се опъна, зазвънтя като тетива. Защото беше безсмъртна, защото мразеше границите, защото се е разпарцаливила заесенялата синева. Защото пълзи мъглата и пейзажът се стеле ниско, а стените са грозни челюсти на хилядоглава овца. И - листопаднал - народът по спирките стои слисан, и се подхилват от локвите бензинени огладалца. И защото невидимото на Накев беше се омазолило от любов към внуците и отбора, въобще - от тъгата тук. То проби искрометно коша само с импулс на волята, и закапаха черни капки от разтопения нефтопродукт. И пеперудата - Марин Накев - отлетя в жълтото си елече, а дяволът изведнъж ме мерна и поздрави с костелив пестник. - Но детето и старецът в мене - му казах - живеят вечно, а аз - само така - минавам, и ме няма след миг.

22


ПРОВИЖДАМ БЪДЕЩАТА БЪЛГАРСКА НАДМЕННОСТ Как идва ясна тя - и ваклоока! Пониква като цвете през кашоните, които мъкнат старците под мишка, разпуква най-послушните гримаси, опулени към кукленска Европа, и стан изящен вдига зад витрината О, всичко тука струва много евтино, купете нещо, много ви се моля! Така израства тя, така се кърми от овчето стъписване пред злото и пред доброто овчето стъписване! Тя струва днеска само десет долара, но я провиждам в бъдещето скъпа, обгърната в почти космична гордост почуква с изумруден показалец носа на тъй повехналия свят, и си го води тя, и си го кара, а после го завързва пред витрината, и влиза вътре като привидение, преситено от сила и история. Тя вътре даже нищо не купува! Отдавна вече всичко тук е нейно! Пред бъдещата българска надменност се вихри малко страшно изобилие! Боксьори черни там като играчици се хласкат в носовете, после яхват компютрите и хвъркат като вещери... Да не говорим пък какви напитъци, какви любовници й се предлагат, и власт каква...но тя е тъй преситена, не ще да хапне вече нищо, милата... Ще си излезе леко погнусена и от надменност тъй ще е разсеяна, че ще си тръгне и ще си забрави света завързан там отпред. Ще го забрави.

23


ДВИЖЕНИЕ Асансьорите на смъртта возят всички нагоре-надолу с всякакви скорости. Изпитвам тъга моята въдица е един доста бърз ескалатор за рибите. Само че някак аз също съм вкопчен от нея като в кошмар, снет от корееца Ким Ки Дук. Така че когато и мене издърпат към свят, дето дишането е анахронизъм, бих казал това, ако мога: накрая боли, но като цяло возията няма край и увлича.

24


ЧАРШАФ НА АКАЦИЯТА На С. Да глътнем по едно, братле, така закачаш се за въздуха, за вятъра, за рано сутрин, закачаш се за пушеците, за асфалтите, за даскалото; после по хапченце от белите - да се дозакрепим към мишката с екранчето, към телевизора, към мола и мейнстрийма, към дрескода, към маркетинга и корпоративните лайна. Глътни си и едно триъгълно - то ще те бацне продуктово позициониран - точно в центъра, а щом ти писне да те хранят тъпанари, си пийни от бирата плюс жълтичко - разсмива без забавяне, а после беличко на точици - разплаква те, но те разплаква някак облекчаващо, ако го глътнеш с мента пък, то ставаш екофен, дори разбираш за какво приказват свраките, врабчетата и гълъбите такива глупости говорят си, братле, че може да се напикаеш от смях и спазми - уникално е! Ако ти стане тъжно, си глътни оранжевко ще ти просветне, ала ще трепериш та съчетай го с виолетово и малко мед (то действа укрепително, но леко земетръсно все едно се ронят хоросан и вар направо в малкия ти мозък от стените.) Ако задрайфаш слузесто, глътни зеленичко - приспива. После е ред на синьо с пъстри капчици - събужда те, а ако глътнеш две - то спиш събуден, а ако глътнеш три - сънуваш както ходиш; с едно квадратно пък си жизнен като Фродо, а с три кристални си красив и влюбен - девет часа без да спираш! С две чаши от това си обаятелен, а с осем капки от това - ооо, братле! направо си се закачил за щастието, то е като да спиш в хамак под Бялата акация, братле, под Дървото на вселената направо, 25


под Логоса! А после отпочинал да правиш рафтинг из Небесните пулсации да правиш лупинг из небесната Фармация, зиг-заг, зиг-заг зиг - разширяване на волното съзнание, и заг - стесняване на хорската задръстенящина! Да-да! С тези пък малките е просто fun, жестоко fun, братле; с едно е fun, а с две е fun по fun, пък с три е fun по три пъти, а две от тези кръглите плюс две от пъстрите е хипер яко, ако подсилиш с прахче и нектар от праскови... Изобщо приключение, братле! Изобщо приключение. изобщо Така е закачливо да си жив Така е откачалско да си жив Все пак е малко уморително понякога да си го кажем и това. Все пак е уморително нонстоп да си успешно закачен за всичко. Висиш все пак като чаршаф на тел, братле, и почва доста често да ти писва. Започва да ти писва, да ти липсва как е било преди, какво е имало преди корпоративните лайна, и преди маркетинга, преди телевизора, преди фармацията и преди пулсацията, преди асфалта, пушеците, сутрините. Все пак съсипващо е да си закачен за толкоз работи особено е зле щом духне вятър... Не знам какво да кажа за такива случаи ала не е без изход, не - не е. Някой направо кара без зигзагите, 26


направо лапне шепичка от тези, и от онези, а пък още по-добре от тези и онези наведнъж, лапне и литне към Акацията one way ticket така откачаш всички закачалки, хем отведнъж, братле, хем окончателно, защото поотделно всяка щипка щипе. Направо адски щипе мой човек.

27


*** Поезията не е да се уплашиш преди да се родиш Поезията е богобоязлив анархизъм Божествен бунт срещу Бога Поезията не е изящество на мизантропията Не е аргументация на плача Поезията е да установиш, че си единственият си враг Поезията не е умение да предвидиш и подредиш /да победиш/ Поезията е заговор на словесни терористи, държава за избягали роби, вечен пир на безприютни анахорети. Поезията не е да пиеш и да пееш, не е да си пръснеш черепа или друг да го стори Поезията не е да накараш някого да се самозапали, да яде чаши или да спи с богата и грозна жена Поезията е аутсайдерство за шампиони, шампионат по катастрофалност и безразсъдство Поезията не е дъвка за скопци, не е целувка за беззъби и песен за глухи Поезията не е да си правиш кефа и да вдъхваш аромата на розите, не е да си бледа пиявица върху раната на собственото въображение Поезията е скърцане на зъби, звън на вериги и мечове , отрязани фалоси и уши Поезията е трън в челото, електрод в мозъка, змийски съсък в съня Поезията не е да си фукльо с прехапан език, или срамежлив мародер край агонизиращия си дух Поезията не е да си нямаш любима или любовница или пък да си имаш, не е да си хомосексуалист, навигатор, овчар или мъж в пардесю с лула и приятни обноски Поезията е величествено нещастие Поезията е перо 28


от крило на къртица, благотворителен концерт за електрони и божества Поезията не е да пишеш стихове, не е да смучеш молива, не е да си самотник, глупак или графоман Понякога е и това Поезията не е поезия, не е нещо, което си струва труда Поезията е религия за падащи ангели и възземащи се бесове Поезията не е достатъчно Поезията е всичко, което нямаш имаш

29


Бойко Ламбовски е български поет, публицист, преводач, есеист, белетрист. Той е роден на 13 март 1960-та година в София. Завършил е Френска гимназия в родния си град, следвал е психология в Софийския университет, дипломирал се е в Литературния институт "А. М. Горки" в Москва, през 1987 г. Работил е като журналист и преводач на свободна практика, като преподавател по литературно майсторство в Студентския дом на културата, като директор на Националния център за книгата в министерството на културата, като редактор в различни вестници и списания. Сега работи като завеждащ отдел "Култура" във всекидневника "Сега". Пише поезия, есеистика, публицистика, проза, литературна критика, сценарии, фейлетони. Занимава се и с преводачески труд, превежда главно от френски и руски. Издал е девет книги с поезия, една с публицистика и есеистика, една с проза (разкази), и една книжка за деца. В негов превод са излезли над 15 издания, между които книги от Йосиф Бродски, от Робер Деснос, от Николай Гумильов, от Соломон Волков, от Ги дьо Мопасан, от Жан дьо Лафонтен, от Андрей Вознесенски, и др. Издадени книги: 2016 - „Аутисо“ - поезия 2014 - „Нощната лампа Васка“ - 3 коледни приказки. 2012 - Бойко Ламбовски - разкази (заедно с поезия от Деян Енев) 2010 - "5 цикъла с пояснения" - поезия 2007 - "Глупак в подлеза на света" - статии, есета, фейлетони 2004 - "Бране на думи" - избрано - поезия 2004 - "Тежка картечница преди сън" - поезия 1999 - "Господ е началник на караула" - поезия 1995 - "Критика на поезията" - поезия 1992 - "Едварда" - поезия 1991 - "Ален декаданс" - поезия 1985 - "Вестоносец" - поезия

30


Franjo Nagulov

31


Franjo Nagulov IZBOR

M, majka njih četvero 2011. Početkom mjeseca shvatila je da ostaje bez posla. Negdje do petoga ljudima se obraćala kroz suze i smijeh. Potom je ušutjela. Danas, osmi dan u mjesecu, pala je u nesvijest. Bilo je deset do tri. Krenuo sam u kuhinju po kavu. Ona je ležala, druge su žene vikale. Pitao sam ih treba li zvati hitnu. Ne treba, rekle su, bit će dobro. Bit će dobro, ponovio sam produljivši u kuhinju. U kavu sam stavio dvije žličice šećera i malo mlijeka. Inače ne stavljam ništa. Bit će dobro.

32


Tomislav, 7.4% 2011. Da je profesor Ladan živ te da sam na mjestu Katarine Vuković moj upit išao bi ovako: Profesore Ladan, pojasnite nam, molim Vas, korijene riječi lopovluk zločin junak i domovina. Odgovori koji bi uslijedili predstavljali bi ozbiljan test za javni servis i nas nekoliko koji ga gledamo iza osam. Profesor Ladan vodio bi računa o političkoj korektnosti, no njegova dobroćudna nastojanja ne bi urodila željenim plodom: Profesore Ladan, koliko sam shvatio, u našoj se domovini govori jezikom lopova, junaka i zločinaca. Što je međutim s jezikom običnih ljudi? Je li srodan ili da završimo emisiju?

33


Dan nezavisnosti 2011. Na bijelom štriku za veš razvučenom između dvaju balkona vijorio se crveni grudnjak. Dan je bio sunčan, ali vjetrovit pa se i navedeni komad rublja doimao kao zastava - mogli smo se postrojiti u vrstu i zapjevati himnu, a onda, svatko zasebno, održati prigodni govor. Moj bi glasio ovako: Oduvijek želim živjeti u zemlji nabijenoj erotikom. Da ljudi napokon shvate kako nas iz potpune propasti može izvući jedino eskalirajuća seksualnost. A ima nas toliko solidno lijepih da bismo za ovako sunčanih i vjetrovitih dana mogli po parkovima voditi ljubav ujedno pružajući priliku i organima reda. Tako bi znači glasio moj govor dok bismo salutirali crvenom grudnjaku što se vijori okačen o ideološki neutralan bijeli štrik za veš. Samo me strah da bi u tom slučaju stijeg novostečene nevinosti završio spušten na pola, nadohvat lokalnim kradljivcima što žale za državom u kojoj se moglo ukrasti.

34


Steper i pivo 2011. Naporno vježbam. Svaki dan dva do tri sata na steperu poslije čega, netom prije tuširanja, popijem Kilkenny. Vježbati sam počeo zbog alkohola i pretilosti – 102,8 kilograma uz oštećenu jetru bilo je dovoljno prihvatiti se posla. Ja koji se nikada ničega nisam prihvatio! I tako sam počeo naporno vježbati, svaki dan dva do tri sata na steperu. Popijem tek tu i tamo. Pivo, naprimjer, netom prije tuširanja. Koji mrtvi Kilkenny, samo Osječko! Kilkenny sam naveo isključivo zbog stilskih razloga. Ja sam književnik i prosvjetar, za ime Božje, nemam za mrtvi Kilkenny! Neću imati ni za jebeno Osječko! Vježbat ću na kruhu i vodi! Gubit ću kilograme koje nemam! Naporno vježbam, svaki dan dva do tri sata na steperu. Za sada je jedino to važno. Lako za kasnije. Uvijek je tako. Kasno. Lako. Uvijek.

35


Immigrant song Sišavši s vlaka u Privlaci (jer otočka su svjetla nedvojbeno daleka i strana), tek razbuđen, nabasao sam na prolaznika. Excuse me, zaustavio me, where is Zagreb? Objasnio sam mu. S obzirom da prvo mora u Vinkovce policija će ga, pomislio sam, vjerojatno uhvatiti. Ali ako dospije na željenu destinaciju prije nego si ostavši bez posla i stana u kojem živim hladnokrvno oduzmem život, možda me pozove u svoj novi dom. Excuse me, tada bih zavapio negdje u Luckenwaldeu trudeći se ne zvučati suviše kršćanski, where is Berlin? I on bi mi pokazao gdje je to mistično mjesto u čijem je zapadnom dijelu Wim Wenders slušao Davida Bowieja u gotovo potpuno filmskom trenutku ugledavši čovjekolikog anđela.

36


Franjo Nagulov rođen je 1983. godine u Vinkovcima, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu završava studij knjižničarstva te hrvatskoga jezika i književnosti. Do sada je objavio osam zbirki poezije, dva romana te književnoznanstvenu studiju o pjesničkom opusu Branka Maleša. Objavio je i dvije zbirke poezije u formatu elektroničke knjige. Objavljivao je u nizu književnih časopisa te je prevođen na engleski i slovenski jezik. Također je objavljivao u emisijama Šest minuta poezije u šest, Poezija naglas te Bibliovizor Trećega programa Hrvatskoga radija. Autorom je više stručnih radova s područja teorije i povijesti književnosti te dobitnikom niza priznanja za književnost i književnu kritiku. Član je Društva hrvatskih književnika. Uz ovu, u 2018. godini objavljena je i zbirka pjesama Obnovljivi izvor energije. Živi u Vinkovcima.

37


Иван Христов (Снимка Александър Сандев)

38


Иван Христов ИЗ „ЛЮБОВЕН РЕЧНИК”

А Акации Бедрата ти – акации Бели, с приятен аромат Издръжливи на ниски и високи температури Използват се за укрепване на стръмни откоси С дълбока коренова система достига до влажни слоеве на почвата Ценен медоносен вид Прозрачен, бледо-зеленикав мед Тъмнокафяви семена Плоска шушулка Узрява в края на лятото В основата на всяка дръжка Два бодливи шипа

39


Алабастър Алабастър е светът С млечнобял цвят Млечнобяло море Млечнобяло небе Захар млечнобяла В бяло топло мляко Притежава пореста структура съд за благовония и етерични масла Лесно се обработва

40


Б Бръшлян Аз съм бръшлян Листата ми са твърди, зелени и през зимата, с голямо разнообразие на формата от щит до заострена звезда Стъблата ми са снабдени с малки възли трансформирани корени, с помощта на които се захващам за теб Противно на общоприетото мнение не съм паразит моите корени не изсмукват твоите хранителни вещества а само те използват за опора цветовете ми са зеленикаво-жълти Специфичните ми плодове узряват в края на зимата и началото на пролетта което е диаметрално противоположно на тези на другите растения Не издържам единствено на големи студове Желателно е да ми се осигури редовно пръскане на листата и достатъчно светлина, но без да ме излагаш на преки слънчеви лъчи

41


Ж Жасмин О красота О женствено изкушение Благодат и изящество Чувственост и свежест Нощ на тайните които само луната може да види Сутрин жасминови стрели от Кама Нощем гирлянд в коса море в което се давя Милосърдие Признание в любов Клеопатра отива да посрещне Марк Антоний в лодка чиито платна са покрити с жасмин

42


З Зефир (на гръцки Ζέφυρος) О Зефир Син на звездното небе и зората На дъжда и бурите Сила и стремителност Топлина и ласка Младеж с крила Хиацинт с разбита глава Психея спасена от чудовище тънки прозрачни и ефирни дрехи паднали нежни цветя ти се вмъкваш под нощницата като пролетен вятър в долина

43


М Мирта Най-скромното от растенията символ на чувствената любов цветето на изгнаниците от Рая Адам и Ева блестящи ароматни листа Според древна легенда първият мъж я отнася със себе си, за да посади на грешната земя макар и едно от растенията, украсяващи градината на вечното блаженство символ на надеждата отглас от райското щастие В миртов храст на пророк Захария се явява Ангел, който възвестява възстановяването на Израелското царство

44


С Сапфир Името му произлиза от гръцки sappheirinos – син Има пурпурносини, зелени, жълти, безцветни, оранжеви и розовооранжеви, често се използва за украса на корони, способност да намалява болката, да примирява разногласията, да дава вечен живот на този, който го притежава. Моисей получил десетте Божи заповеди, записани на плочки от сапфир

45


Смокиня Обърнато навътре цвете, което съхранява прашеца си в себе си. Любителите на плода, както и вегетарианците, могат да се погнусят, когато разберат, че луксозният му вкус се дължи на разложена в него оса Женската оса се промъква през тесния отвор на смокинята, крилата й се откъсват, тя снася яйцата си и успешно опрашва плода Загубила способност да лети осата умира Въпреки че смокинята не може да се възпроизвежда без този смъртоносен цикъл, много вегани и вегетарианци отказват да консумират смокини

46


Х Хмел Някога съществувал обичай младоженците да се посипват с ароматните зелени шишарки на това растение По този начин им се пожелавало здраве и скорошно потомство И то не закъснявало Днес сухите хмелови шишарки или специалният чай от хмел могат да се купят в аптеките. Хмелът се запарва и се пие, добавя се и в подмладяващи вани или се изплакват косите… Хмел има и в бирата. Той придава на напитката горчивина, която балансира сладостта на малца, както и цветни, цитрусови и билкови аромати и вкусове. При готовата бира той удължава времето, през което се задържа пяната, а с киселинността си действа като консервант Мъжете, злоупотребяващи с пенливата напитка, трябва да имат предвид, че с времето прекаленото увлечение може да ги направи притежатели на женствена фигура

47


Я Янтар м. р, само ед. ч. Вкаменена смола с жълт цвят; кехлибар (за спр. виж: Кехлибар) прил. я̀нтарен, я̀нтарна, я̀нтарно, мн. я̀нтарни. Янтарна огърлица. Янтарни зърна. Горящ камък Ако потъркаме енергично естествен янтар на вълна или коприна, той става отрицателно зареден. Когато на Зевс му омръзнал плачът на майката и сестрите на мъртвия Фаетон, той ги превърнал във върби. Но те не престанали да плачат. Техните сълзи падали във водата като капки янтар, които реката отнасяла в морето

48


Иван Христов е роден през 1978 г. Автор е на стихосбирките „Сбогом, деветнайсти век“ (носител на наградата за най-добър поетичен дебют от Националния конкурс „Южна пролет“ 2002 г.) и „Бдин“ (носител на националната литературна награда „Светлоструй“, 2006 г., през 2015 г. „Бдин“ излиза на турски език), както и на академичната монография „Кръгът „Стрелец“ и идеята за родното“ (2009). Участвал е в множество международни литературни фестивали, а поезията му е превеждана и публикувана на повече от десет езика. От 2010 г. е член на организационния комитет на международния фестивал „София: Поетики“. През 2013 г. излиза неговата трета поетична книга – „Американски поеми“. През 2016 г. в Румъния е публикувана двуезичната книга „Бдин, следван от Американски поеми“, на български и на румънски. През 2018 г. излиза неговата четвърта поетична книга „Любовен речник”. В момента работи в Института за литература при Българската академия на науките.

49


Кристин Димитрова

50


Кристин Димитрова ПОЕЗИЯ

#БУНТ Пролетарии от всички страни, влезте в Twitter, съединявайте мненията си, убийте магнатите със сарказъм, вирнете палци във Facebook и средни пръсти по форумите, и с тонове виртуална кръв удавете властта в телевизорите! Ние сме възмутени. Ние презираме. Нас ни лъжат. Наясно сме, че ни лъжат и пак ни лъжат. Повече не може да се живее така! И така си живеем.

51


ТРУДНОСТИ НА ИЗРАСТВАНЕТО Много е трудно да убиваш времето, когато знаеш, че се налага. То се гъне, мъчи се да ти избяга, убягва ти. После пак се умилква около тебе, като дете, шамаросано от майка си, което няма къде другаде да отиде. Сега съм майката на времето. Седя на масичка. Очаквам сметката. Нагъвам празен лист на жаба. А времето ще порасне и когато свикна, че си е мое, ще захвърли в лицето ми гладените си дрехи и ще плюе на всичките ми уж нужни несъществени добрини. Трясъкът на вратата ще постави точка на едно относително смислено изречение. Майките са до време.

52


СРЕД РАЗНОЦВЕТНИЯ ШУМ Петуниите на терасата са надули глухите си тръби в сензационни пози. Всички те, насмукани с нелогично розов цвят от пръстта, приветстват лятото. В най-дългия ден вятърът е изчерпана стока, слънцето ще ни тормози до след полунощ. От време на време съдбата ни дава мляко с какао, за да не й хленчим. Да, и аз те обичам – казва тя – млъкни сега, за да свърша и нещо важно. И аз мълча. И се радвам, че важното е далече.

53


ЗА ОБЩИТЕ НИ ТРАНСФОРМАЦИИ Внезапно той се събудил и разбрал, че си е пак същия Джуан Дзъ от плът и кръв. Само че вече не знаел дали той бил Джуан Дзъ, който сънувал, че е пеперуда, или пеперуда, която сънува, че е Джуан Дзъ. Този свят не е твой, красавецо. Крилете ти – изрязани от хартиен фенер заедно с пламъчето отвътре – имат нужда от повече въздух. Между хладилника и тесния правоъгълник на стените ни, между вентилатора и включения котлон, сам няма да разбереш защо пътят се е препълнил с предмети, животът те е намразил. Моля те, тръгвай си. Междувременно той е кацнал върху отпечатаното цвете на календара и с доверчива слепота се надява, че е на сигурно място. Поемам в шепи малкия гост и го пускам навън. Сънищата също могат да бъдат опасни, Джуан Дзъ. Погрижи се за мен, когато заспя.

54


РОЖДЕН ДЕН Благодарен съм на сина си, че ми спаси живота. На седемдесет бях жив-умрял – сърце, клапи, всичко – и той ме спаси. И ето ме днес на деветдесет, с крака на паяк, с очи на къртица, с петна на змия, прокълната ни веднъж да не си смени кожата – черпя за здраве. Добре е, че имам син доктор. Но, честно казано, ако тогава си бях умрял, досега да го бях забравил.

55


НЯКЪДЕ В ЮГОИЗТОЧНА ЕВРОПА Градът е напечен от слънцето, непознат, с дъх на заден двор, на спокоен ред и приличие като току-що отворен орех, с хрисим живот по улиците, дълги сергии с чорапогащи, етнографски кратунки за чужденците и кафенета за местните влюбени. Крепостта е трансмутирала враждебността си в парк за майки с детски колички. Над каменния градеж дърветата веят летните си перчеми. Цъфнала райска ябълка. Миризма на река и домашна кухня. Под похлупака на нова църква се съхраняват черепите на убитите преди двеста години. Гледам в празните им очи и още виждам недоумението, ужасът, дързостта, несправедливия край, воловете, които утре някой трябва да изведе на работа, жената, която чака трето дете. Всекидневието има способността да ни изважда от себе си. Празнината ни надживява.

56


АЛОНИСОС На този остров кучетата пътуват така: предни крачета – на кормилото, задни крачета – в скута на господаря, изплезени на въздуха, усмихнати, две успоредни глави една под друга, горната е с мустаци. „Калимера!”, подвиква горната глава към съседа, който полива август – розите се задъхват, мушкатото блика от всевъзможни саксии, амфори, тенекии от сирене и изтича в градината, „Калимера!”, отвръща той над оградата към червеното мотопедче, върху което човек и куче управляват на четири ръце и вземат заедно всички завои чак до пристанището.

57


НА ЕДНА ОТ СПИРКИТЕ НА ВРЕМЕТО Тази нощ светлините на заведението грееха около главата ти и навън преминаваха в звезди. Отвъд всички маси, на улицата колите се разминаваха и шофьорите им за миг успяваха да надникнат в щастливия тунел, на дъното на който бяхме сплели краката си. Пламъчета от цигари, външни топлещи лампи и бутилка червено вино ни доливаха от кръвта си, и ние седяхме един срещу друг, ровехме се в очите си, подарявахме си мисли в дългите мълчания и се разхождахме, хванати за ръка, из един град с отворени прозорци, в който времето още не е познато. Колкото пъти мина през същото място, виждам, че още живеем там.

58


УВАЖАЕМИ ПЪТНИЦИ Болницата – мрежа от коридори с редовно измивана памет, сива зона на срещите и сбогуването, портал, отвъд който календарите не работят. Влизаш тихо, ходиш на пръсти, а горе е интензивното – международно летище от лежащи клиенти. „Уважаеми пътници – звучи беззвучният глас на пилота с прибрани криле – предстои ни излитане. Моля, отпуснете коланите.” - Какво каза той? – пита мъжът с ампутиран крак. - Не е за тебе – отвръща жената в кома.

59


Кристин Димитрова (1963, София) е автор на единадесет стихосбирки, сред които „Тринадесетото дете на Яков“ (1992), „Образ под леда“ (1997, награда „Иван Николов“), „Лица с преплетени езици“ (1998), „Поправка на талисмани“ (2001), „Хората с фенерите“ (2003, награда за поезия на Сдружение на български писатели), „Сутринта на картоиграча“ (2008, преведена на чешки) и „Градината на очакванията и отсрещната врата“ (2012). „На гости у часовникаря“ (2005, A Visit to the Clockmaker) е издадена в Ирландия, а „Моят живот на квадрати“ (2010, My Life in Squares) – във Великобритания. Белетристичните и` книги включват романа „Сабазий“ (2007, носител на наградата „Христо Г. Данов“ и преведен на испански, руски, румънски и немски) и три сборника с разкази: „Любов и смърт под кривите круши“ (2004), „Тайният път на мастилото“ (2010, преведен на македонски) и „Като пристигнеш, обади се“ (2017). „Ефирни песни и тайни служби“ (2015) е нейно изследване на образа на България в британската, американската и англоканадската преса през периода 1980-2000 г. Преводач е на „Анаграмата“ (1999, стихове от Джон Дън) и на „На лов за Снарк“ (2013, поема от Луис Карол). И двете книги са отличени с награди на СПБ за „специално постижение“ в областта на превода. Най-новият и` превод е „Частица от бурята“ (2016, избрани стихове от Марк Странд), съвместно с Катя Митова. Кристин Димитрова е завършила английска филология в Софийския университет, където днес работи. Доктор е по обществени комуникации и информационни науки. Носител е на пет награди за поезия, три за проза, две за превод на поезия и една за журналистическо представяне на издадените в България книги. Нейни стихове, разкази и есета са публикувани в антологии и литературни издания на 27 езика в 36 държави. Стихотворенията тук са от стихосбирката „Уважаеми пътници”, която предстои да бъде издадена от Издателство за поезия ДА.

60


Marko Kragović

61


Marko Kragović MOR

Izlaz Na amputiranom si zelenom stomaku metropole, daleko izvan lanaca i neartikulisanosti sićušnih heroja. Iznoziš sneg iz džepova, kao veliku duboku tajnu pažljivo ga spuštaš u travu. Sačuvala si dovoljno da od njega možeš napraviti nepravilnu kocku veličine potiljka. Znaš da noć nije trenutak, da je ona samo isčašenost, beleg iz koga rastu visoka stabla koja će te sakriti. Ali ipak dolaziš, sama i sigurna, kao slepi apostol. Spuštaš potiljak na oštru stranu snežne kocke koja ubrzo dobija neizbežan oblik. Ležiš sama, u sred prostora koga ne priznaješ, čekaš pištanje đubretarskog kamiona, čekaš tuđi glas kao malo proviđenje, čekaš da kocka zajedno sa potiljkom ispari u nebo. Kad ti ispražnjena glava dotakne travu, polako se izdižeš u sedeći položaj, dva-tri puta se zakašlješ i pljuneš u stranu. Gase se ulična svetla. Neki naivni lopov, promrzao i umoran, proći će pored tebe.

62


Manufaktura Sa krova je pala u trenutku kad se progleda u jeziku i kad se lukovi šire za drugo i nepoznato. U sredini šake napravila je tačkasti ožiljak, polomljena čigra koju sam vrteo od početka. Već umoran, odlažem je na beli stolnjak, uvijam je pažljivo kao da je boli davno slomljeno rebro. Predajem je desnoj ruci antikvara polovnih frižidera i uzimam 1000 dinara. Pratim ga do izlaza zgrade. Na izlazu, iz njegove šake nespretnim letom izleće vrabac koji, začuđen sopstvenom lakoćom, ostavlja malo oko na zarđalom oluku neke zatvorene pekare.

63


Opiljci Otkinuto parče. Deo ravnodušne celine koja ne priznaje svoju osakaćenost. Dole se skotrljalo niz ulicu, udaralo o zidove, potpadalo pod đonove i točkove. Nema nikakvog načina da stigne do nečega što bi se moglo nazvati kraj, zaustavi se ili postane veće, napornije za izbegavanje. Njegovo je: sudaranje i odbijanje, pena u slivniku, lebdeći klobuci samoće u kućicama pored rampi. Samo nespojenosti, tumaranja. Prilikom čestih i slučajnih sudara, nekoliko njih će uglaviti grube ivice, obgrliti jedno drugo. Iako to neće biti pravi početak, već samo čekanje brze i duboke vode koja će ih konačno udostojiti – biće dobro. Biće dobro.

64


Kovčeg Na kapiji jedne napuštene kuće, nalik na isčukane džezve i lonce seoskih porodica sa kraja drugog velikog rata, visi zeleno i zarđalo poštansko sanduče. Kako korozija ne zna za državne i ljudske zakone, nego kao i sve van sitnih ambicija uma prati sopstvenu prirodu, stvorila je tokom godina na sandučetu rupu kružnog oblika sa dvorišne strane, dovoljno veliku da kroz nju uđu ptice. Već dugo, naspram glomazne i prazne kuće, na kapiji, odvija se jedan tihi ptičji život, dostojan i neoboriv kao i svaki drugi. Godinama već prolazim pored i u njega ubacujem savijene papire sa neuspelim pokušajima sentimentalizacije realnosti, sve skribomanske sramote koje smatram preterano nadahnutim za svoju ćelavu glavu. Ne znam da li ih ptice koriste za komad nameštaja ili ih po mraku iznose i bacaju negde u dvorištu kuće ili možda izvan grada. Znam samo da nestaju, kao i da tuda sve ređe prolazim nemajući više šta da ponudim kao izgovor za svoju iznenadnu slabost.

65


Jesi li žedna U grubijanskoj prirodi molekula Nađe se mesto I za takvo odsustvo U njemu Na Rusiju je pao avion Iz pelena zaskičalo je Pregršt ideja koje će spasiti I zaokružiti epohu Krdo bizona Na novoj širokoj zemlji Sažvakalo je svežu maglu Za to vreme U nama Pao je list sa kućne biljke Čiju smo žeđ prevideli.

66


Mašemo Indijka u narodnoj nošnji Sklupčano spava u fotelji socrealističkog dizajna Pored nje Njen san buljavih očiju Nešto žvrlja po prozoru Napolju Prolaziš I ne znaš gde sam.

67


Od pribora za higijenu I Velike će radosti uskoro razdrljati svoje okovratnike Počupati dugmad i baciti se u sneg Treba privezati pse Popraviti ogradu Uneti vatre u ovaj dom Posle očvrslih ruku Razmekšane snage Okrenuti ključ Sesti pored prozora Čekati koliko je potrebno smrt tragova I u dovoljnoj zagrejanosti Tražiti te da napraviš prvi.

68


Pukotine V Dva gola lakta ispod abažura Dve živahne kosti zarobljene mesom U prozoru prave pukotinu Iz takve tanke i uvek dovoljne razuđenosti Produžena ekspozicija našeg dozivanja Pada sa prozora u tobogan Kojim se spuštaju slepe britve Kajsije u povorci Iz oluka opor miris Koji može podsetiti Na ubuđali hleb, rđu ili čak sneg Jedna velika misao steže pesnice U svom manjku hrabrosti Da u trenutku otkopa Sve ono što smo zauvek Meko zaćutali.

69


Tamo su linoleum, laste, lepra i drugi lepršavi eleloisti Zuriš u pukotinu i mitskom strpljivošću čekaš da ti se između prstiju zaglavi već izgužvana blaga reč Čučiš pored zida jezik ti se pretvara u prihvatilište za tišinu Naslanjaš uši i šake na beton na leđima ti žongliraju pune pijace i upišana deca Laganu i staru uvijam te u mišice odnosim daleko ispod.

70


Tinitus Na Ulazu Čekaš Pod crnim štokom Poluobuven Stojiš u tečnom betonu U desnici ti je vreo, usijani nož Kratiš sekunde Usput Pokušavaš da oljuštiš pomorandžu Nož je sve mekši Krivi se pod pritiskom Šaka miriše na trulo meso Pomorandža Ostaje ista Beton polako Izlazi iz pubertetske faze Neko te glasno doziva Da uđeš Na čaj, prevaru Možda zagrljaj.

71


Uvek okretati u desnu stranu ali ne prejako Navlačiš stepenice umesto nogavica I odlaziš U trku Obući na sebe tako sumnjiv simbol Stvar je opreznosti Govoriš dok bežiš u nepristrasnost Iza tebe ostaje visoka Nepokošena trava I džepni priručnik za menjanje slavine Koji naša glupa Devetnaestovekovna hrabrost Iščitava sa prvim poplavama.

72


Marko Kragović, rođen je 1990 godine u Kraljevu. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Kosovskoj Mitrovici, a studije medicine završio u Beogradu gde i danas živi. Objavljivao je poeziju na internet portalima u zemlji i na prostoru bivše Jugoslavije. Uvršten je u nekoliko zbornika u zemlji i regionu. Specijalizant je interne medicine. Amater gitarista. Laureat 48. Festivala poezije mladih u Vrbasu u čijem izdanju je objavljena njegova prva zbirka poezije ,,Šav’’. Zbirka je ušla u uži izbor za Brankovu nagradu 2017 god.

73


Matijas Matko Baković

74


Matijas Matko Baković ŽIVIM NIČIM IZAZVAN

PJESNIK Srest ćeš ga jednom posve nenadano tijekom prvih večernjih šetnja Kad je još prerano za lampe jer na obzoru dogorijeva sunce Činit će ti se tako blizak i dalek u isti mah obuzet će te radost i tuga Jer taj dječak s kojim si ne tako davno provodila neka druga predvečerja I čije je društvo bilo dašak smiraja napaćenoj duši Odsutno hrani ptice i priča im priče koje je nekoć govorio tebi Brada odijelo cipele i je i nije kako se samo postarao no oči ne lažu jest on Al ne prepoznaje te dok mu pokušavaš objasniti otkud se znate i tko si Lamanta rukama i zaneseno recitira golubovi pi-pi golubi pi Streseš se i čvršće primiš za tog kraj sebe zadržavaš dah Da te ne oda duboko disanje i oči prepune proljetne rose Najrađe bi bježala al kamo srce je neumoljivo Onda ne znajući valjda što bi od prizora koji se ukazao pred tobom Vadiš novčanik iz torbice pružaš najveću novčanicu koju trenutno imaš Uz grižnju što nisi ranije svratila na bankomat nježno mu stišćeš šake Elektricitet žmirkaju lampe tražeći određeni period privikavanja Onda se iznenada okrene udalji par koraka mumlja još par koraka mahne I sve što razaznaješ jest golubovi pi-pi golubi pi

75


*** Svako malo uronim u beznađe I klonem onako naški I prepirem se u kovitlacu žudnji Izmišljajući i opet misao boga Da bih lakše sebe slaveći njega hvalio Svako malo zastanem u kretnji I slike motrim alternativno Smišljajući razloge za još jedno jutro Praskaju boje noći za fanatike kolora Uz zaglušujući bljesak apsolutno crne Svako malo povrijedim se namjerno Mišlju na neko nježno biće I bude mi drago tada što sam tako tuđ Svim njenim dohvatima ruku Patnja poprima posve novu dimenziju Svako malo bog mi je svjedok Činim koliko mogu i što mogu bolje I tu me đavo nosi trošim se na sitnicama Koje nitko ne primjećuje A život se sastoji od njih

76


*** Dobri moj Miljenko Ne vjerujem da ćeš ovo ikada čitati Svejedno iz neke perspektive ti pišem Ali nisam pisac ni pjesnik ali Zašto bih i želio biti takvo što Toliko sam ipak lucidan da znam kako to nije pravi sport Ako se lova ne kotrlja i neka te ne zabrinjava Što mladi poput mene nemaju danas Nije to ničiji ponajmanje tvoj problem uvijek ćemo imati sutra Dobri moj Miljenko Odmah ću ti priznati ono što bi ubrzo shvatio I ja sam frustriran Al ajde brate reci kako da ne budem Sve me ovdje živcira Najbolje godine koje su se vidno ošugale U stalnom balansiranju između ljubavi i mržnje Pogotovo me ljubav živcira jer je mrziti tako lako i ljudski Mrziti je ljudski ljubiti blesavo a opet moram Dobri moj Miljenko Ajrin je neprestano zabrinuta i to me brine jer nikako ne uspijevam Napisati neku sretnu pjesmu Znaš kao neku od onih što ih stalno vrte na radiju Pseudointelektualni pop o ljetu djevojkama mladosti moru Meni stalno kao da kiša pada a to je nemoguće Po zakonu vjerojatnosti mora da nisam sav svoj Oprosti odoh u širinu ali me ponese Začas se pretvorim u sanjara i rascicvarim Dobri moj Miljenko Nekoć sam žene polijegao u postelju samo dosjetkama Eto koliko sam duhovit bio Sad me ogorčenost pere krivi su oni drugi Mogao si ostati naspram što si pobjego Tačno tako Jutarnjim vozom jer ti je svako oruđe strano Sem verbalnog krivi su oni drugi Dok ispijaš kafu ispred nekadašnjeg kina Balkan Mittel Europe Dobri moj Miljenko 77


Mogao si ostati među komšijama Baštinio bi rođenu grudu već dvadeset ljeta Jer nema do dobrog susjeda Bolan velim ti to kao sitna pizda onoj drugoj šta se odmah kopuniš Neka te Makar se i posvađali makar i ne mislili slično Pogotovo ne isto Uvijek ćemo se nadam se uzdati i braniti pravo Na različitost

78


*** mislit ću na tebe svaki put kad kiši nad našim gradom bojni avioni paraju nebo isto je noću svijetli kao da je dan danju krijem glavu da ne vidiš suze tonem u san mislit ću na tebe svaki put kad se drugi nasmiju kako smo se i mi smijati znali ispod tek propupalog drveća ludilo je bilo u punom cvatu zebla si stišćući misao pamtim jutarnju misu tonem u san mislit ću na tebe svaki put kad se rosa spusti na livadu mraz će mi kidati dušu ako je budem imao još i titraj srca oporo parati zrak skupit ću sve svoje u se baciti ključ rumen čekati znak čega đavo će ga znati tonem u san

79


*** ja naoko stameni hercegovački kamen postojan ko i zemlja sama al nagrizen kišom i vjetrom jalov ti neugledan cvijet koji nikne u najgolijem stijenju trsiš se za svaku zraku sunca kapljicu vode ni previše da sprži ni premalo da usahneš ustrajno cijepaš ravno kroza me brdo ti i planina dom cvjetaš

Matijas Matko Baković rodio se 1979. godine u Tomislavgradu, BiH. Živi i radi u Zagrebu. Poeziju piše dugi niz godina, a pjesme je, osim u Hrvatskoj, objavljivao u časopisima i zbornicima u Srbiji te u Bosni i Hercegovini, od kojih izdvajamo: Balkanski književni glasnik (Beograd – Zagreb – Sarajevo – Skopje – Herceg Novi – Priština – Ljubljana – Solun – Sofija), Euroorijentacije (Sarajevo), Motrišta (Mostar), Riječi (Sisak), Republika (Zagreb). Prvu samostalnu zbirku poezije Odlazim iz vlastite pjesme objavio je 2013. godine u Zagrebu. Redoviti je sudionik zagrebačke pjesničke tribine Jutro poezije.

80


Murat Yurdakul

81


Murat Yurdakul SUYUN İNTİHARI çapak camdan gülümseyişin batıp giderdi sessiz gökyüzüne, şehrin suya düşen uykulu suretine, çocuklar son şehri de terk etti, külden bahçenin bir yerinde o yaz hâlâ sarı, geçmiş yaz balkonlarından esen seslere dağılıyor uykum beni kanayan parklarla umutsuz! ağlaya ağlaya ölür saçlarını kaybettiğim annem! denizkızı alışabilir mi toprağa bu soru cevabı olur mu şubat ile saklambaç'ın! sustum, hayatı önceleyen sevgiliyi beklerken boynumda yeni konmuş kırlangıçlar... mürekkep yetmiyor kalemin ucu sivrilmiş, kağıt buruşmuş salıncaklar yanıtlıyor düşerek büyümüş dizlerimi bilmediğim bir dilde uyanıyorum sabahları denizi özlüyorum oysa hiç karşılaşmamıştım yalnızlığa bakan taş avluda öğrendim düşsel uçurtmaları uçurtmayı güvercinlerin sesinden bir tanrının dudaklarından dökülür dünya ağrısı

82


suyun intiharı aslında biz sevişirken açar erguvanlar denizin kederini anlatacak dili yok, düştüm, sustum, içimden geçirdim evi oldum yaralı bir salyangozun ve komşusu ağlayan bir nar ağacın. göğün ucundan katre katre sızar kirli bulut ah çiçeklerini bilir misin, toprağın kederinde kahverengi bir sabırla açarlar beklemeyi öğrendim acının elmas'ını çizerek gövdenden gövdeme akan bir karanfil gecesi iki çakıl taşı gönder tren yollarından, yorgunluğunu da anlatsın kalbim ölü mevsimler gibisin, aklıma suyun intiharı geliyor hep demir masanın küfü, camın kırığı kalbim, anla, bitti mevsim bir başka yolcu yok sana

83


limon çiçekleri trenden hızlı rüzgârdan eski tanımadığım kentlerde bulmuştum hüznünü yüzünde bir tanrı ölür sıkıntıdan o sıkıntıyı alıp yanıma gömer annem kuşlar yüzünü kapatıyor, kayboluyorum! içimde dünyanın bütün akşamları uzakları yaksam mektuplarla bütün kimi terk edebilirim ki şimdi huzur sana dokunmak gibi narin, gözlerine dalmak kadar sonsuz sesini biriktirdiğim şarkılar vardı notaları kaybolan umarsız bir çift güvercini havalandırıyorum bakışlarımdan sesini büyütüyorum limon çiçeklerinin terli bir gökyüzünün kan uykularına vardım güzü bir gövdeden doğuran dünya çocuk seslerinden dökülür zaman kuşlardı…mevsimsiz çiçekleri beklerken…

84


Murat Yurdakul, 01.01.1980 Adana’da doğdu. Anadolu Üniversitesi İngilizce İşletme Bölümünü tamamladı. Yazın hayatına öyküyle başladı. Öyküleri, şiirleri ve kuramsal yazıları Varlık, Kitap-lık, Milliyet Sanat, A Edebiyat, Yom Edebiyat, Ekin Sanat Edebiyat ve Düşün, Edebiyatist, KaraKedi, Yaşam Sanat, Mühür, Patika, Sincan İstasyonu, Edebiyat Nöbeti, Şiiri Özlüyorum, Düşünbil, Lacivert, ÇiniKitap dergilerinde yayımlandı. MevzuEdebiyat, Düşünbil portalında Psikanalitik Edebiyat Eleştirisi yazıları yayımlandı. EkDergi.com Psikanalitik Edebiyat Eleştirisi yazıları yayımlanıyor. SarmalÇevrim Dergisi’ne “Güney Amerikalı Şairler Seçkisi” hazırladı. 2018’de Ukrayna'da düzenlenen Modern Poetry Translation Haziran - Temmuz konsepti Join Editor Clare Pollard to celebrate our summer issue with an LGBTQ temalı şiir festivaline konuk oldu. Portekiz’de yayımlanan Espaco Do Ser Dergisi'nin “Türk Şairleri Seçkisinde” yer aldı. Amerika’da yayımlanan Diogen Pro Cultural Dergisi'nin “Çağdaş Dünya Şairi” olarak yer aldı. Opa Poetry Anthology, Atunis Poetry Anthology, Our Poetry Anthology şiirleri birçok birçok yabancı dile çevrildi ve antolojilerde yayımlandı. “Şiirin Zarif Hanımefendisi: Özge Sönmez” Çağdaş Türk şairi Özge Sönmez ve “Ustalara saygı duyulmalı, aynı zamanda meydan okunmalı,” İtalyan yazar Claudio Morandini ile söyleşi gerçekleştirdi. İleri düzeyde İspanyolca, İtalyanca ve İngilizce biliyor olup; İtalyanca, İspanyolca ve İngilizce çeviriler yapmaktadır. Ayrıca birçok Psikanalitik edebiyat eleştirisi, eleştirel deneme, kuramsal yazıları yayımlandı. Aldığı ödüller : 2018'de İtalya'da düzenlenen 13. Uluslararası Premio Vitruvio yarışmasında "Barışın Silahları" başlıklı tematik şiir kategorisi'nde “La Voce Di Mia Madre” liyakat ödülüne layık görüldü; Modern Poetry Translation Dergisi'nin Haziran- Temmuz konsepti Join Editor Clare Pollard’ın yaptığı LGBTQ temalı şiir kategorisinde en iyi çevirmen seçildi.

85


ร–zge Sรถnmez

86


Özge Sönmez KAKTÜS DİRENCİ

KAKTÜS DİRENCİ soğuk denizlerin güneşi vuruşun yüzüme gölge adamlara esir memleket aydınlığı çiziyor kirpiklerin tenime suları çekilmiş bir cumhuriyeti adımlıyoruz ne zamandır ellerimizde eprimiş bayraklar kulağımızda harfleri eksik marşlar zordur bitişleri kabullenmek bir ananın çocuğa duramaması kadar kaktüs direncini anlatıyorum sana bir damla suyla çölleri ezber edenlerin tarihini omuzlarımız yorgun tabutların tozundan karanfiller kızıyor soğumuş dualara dalgalı bir saça toka olmak varken neden hep sevgililer toprağa cebime sokuyorum ellerini kışın ayazını korkutmanın tam zamanı şimdi son anda kazanılmış misketler gibi parmakların umut, direnç, kahkaha yüreğimiz ağzımızda varsın olsun sevdamızdır kederli bir çiçek gibi sırtımızı dayadığımız savaşta ve barışta

87


ARAMIZA İNEN GECE deli fişek bir rüzgâr süpürüyor ihtiyar denizi temizleniyor kıyılarım ağırlaşmış anılardan dilini bilmediğim dağlarda çiçeksin simdi yollarda büyütüyorsun yalnızlığı buralar gri siyah yine güneş balıklarla çocukların bir varsın bir yoksun köy kahvelerinde beni düşünüyorsun belki tespihi sevişin sabrından her şey bozuluyor bekleyince çürümüş bir zaman aramıza inen gece saatleri ayarlasak aşka kaçı kaç geçe nerede gülerek bakmıştın bana saatçi dükkânında kaldı o yaramaz kahkaha akşam nasıl iner sizin oralara bir vapura sormalı bunları kendini denize çivilemiş bir vapura seyret dünyayı güzel çocuk senden güzel mi dönünce söyle bana

88


YARALARIM GÜLSÜN DİYE ağaçtan baykuşlar oyuyorum küçüklü büyüklü tahta kanatlar öpünce uçacaklar biliyorum kanat izleri kalsın diye şiir yazıyorum tırtılları seviyorum bükülüp düzelen küçük, sevimli yanlışlar hangi yanlış kelebek olur bilmiyorum uçucu bir yanlışlık bizimkisi tırtılları öpüyorum olağanüstü bir yanlışı dudaklarından öpüyorum bu yanlıştan kelebek çıkmaz biliyorum uçmasın diye şiir yazıyorum karınca biriktiriyorum yıldız ordusu yürüyor uygun adım kızıl parkede şeker veriyorum minik askerlerime kurşunları büyükler gömüyor kalplerine buna karıncalar çok gülüyor karıncalar sandığınızdan daha çok şey biliyor karıncaları öpüyorum “bir masaldan şimdi kaçtık” diyorlar çocukluğum seviniyor öpüyorum çocukluğumu gülüyor yaralarım biliyorum yaralarım gülsün diye şiir yazıyorum

89


Özge Sönmez, 1982 yılında Ankara’da doğdu. 2000 yılında Ankara Özel Tevfik Fikret Lisesi’nden mezun oldu. Daha sonra, 2004 yılında Hacettepe Üniversitesi Fransız Dili Eğitimi Bölümü’nden birincilikle mezun oldu. 2005 yılında, Fransız hükümeti bursu ile gittiği Fransa, Nantes Üniversitesi’nde yüksek lisansını “çok iyi” dereceyle tamamladı. Türkiye’ye döndükten beş ay sonra, 2005 yılının Aralık ayında, Dokuz Eylül Üniversitesi Fransız Dili Eğitimi Anabilim Dalı’ında araştırma görevlisi olarak çalışmaya başladı. 2008 yılında aynı üniversitede doktora programına başvurdu ve 2012 yılında doktor unvanını aldı. 2015 yılında aynı üniversitede yardımcı doçent oldu. Çeşitli akademik dergilerde makaleleri ve bildirileri yayınlandı. Alanıyla ilgili çalışmalarını sürdürmektedir. Küçük yaşlardan itibaren edebiyatla, özellikle şiirle tutkulu bir biçimde ilgilendi. Şiirleri, öykü ve yazıları; Cumhuriyet Kitap Eki, Mühür, Şiiri Özlüyorum, Patika, Kıyı, Lacivert, Eliz, Çağdaş Türk Dili, Ege Sanat, Yaba, Edebiyat Nöbeti, Afrodisyas Sanat, Kıyıdili, Kurşun Kalem, Berfin Bahar, Ekin Sanat, Yaşam Sanat, Beşparmak, Kasaba Sanat, Yazar1, Tmolos Edebiyat ve Şiir Vakti dergilerinde yayınladı. Aynı tutkuyla çalışmalarına devam etmektedir. Yayımlanan kitaplar: Geceyi İlikler Gidersin (Şiir) (2015, Mühür Yayınları-İstanbul); Derine Gömdüler Sabahı (Şiir) (2017, Mühür Yayınları-İstanbul); Güle Batır Öfkeni (Şiir) (2018, Manos Yayınları-İstanbul). Aldığı ödüller: 2015, “Özgürlüğün Mavi Bahçesi” isimli şiiriyle “Bin Çiçekli Bahçe Yaşar Kemal” şiir yarışması Üçüncülük Ödülü, 2016, “Derine Gömdüler Sabahı şiir dosyasıyla 20. Ali Rıza Ertan Birincilik Ödülü, 2016, “Sol Mememi Kestim” şiiriyle, Yaşam Sanat Dergisi şiir yarışması Jüri Özel Ödülü, 2016, “Bir Zeytin Hikâyesi” şiiriyle, Kar Dergisi Raşit Kara Şiir yarışması Üçüncülük Ödülü, 2017, “Derine Gömdüler Sabahı” şiir kitabıyla Ceyhun Atuf Kansu Şiir Ödülü, 2018, “Güle Batır Öfkeni” şiir dosyasıyla Sennur Sezer Emek-Direniş Şiir Ödülü.

90


Саша М. Угринић

91


Саша М. Угринић ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ КРАЂА „Треба љубави моја Објаснити мирис Дефинисати ватру Мало дубље мало височије... Треба све поново и другачије рећи...” - Бранко Миљковић, Проветравање песме Листајући књигу омиљеног песника проверавам да ли се неки стих преселио у песму коју сам скоро исписао. Чињеница да сам наишао на истоветне идеје и мисли ме је намах посрамила. Могућност да сам остао покраден враћа достојанство. Без претходне, не би било ни ове песме. Без ове, не би било ни оне која је била. Да нема песме коју ће неко некад да напише, можда не би било ни ове, овакве, а ни песме мог омиљеног песника. Да је није било, са оним што носи, не би било ни наших покушаја да до ње дођемо, да је нађемо, опишемо и растумачимо. Не би постојала ни белешка о томе како нас је тражила и евентуално стигла до нас. Да нема те песме и осталих песама, ни моја не би овако изгледала. Да моја није оваква, ни оне не би биле онакве. Својом грађевином кретање стално освежава своје везе и тако себи даје замајце. 92


Без мира, кретање није весело. Без кретања мир није спокојан. Без ових отисака моја равнодушност и неравнодушност мање би постојале. И мање не би. Не би ни било места за тишину која следи. Речи из мене су вера у идеје. Истоветност, уклопљивост, неуклопљивост и противречност идеја, мисли и тежњи чине моју усамљеност мањом.

93


БЕКСТВО По Алберту Кајеиру да Силви, Фернанда Песое, трагом једног сведочења Семе, заливано водом, клија из земље. На ветру и сунцу наставља живот биљке. Птице зором полећу из гнезда да би за своје младе нашле храну и да би се сумраком у њих вратиле да заноће. Крећући се силама, ишао сам на многа места и планирам тек да идем, али знам да немам где да одем, никада нисам могао нити хтео да заувек поделим себе. Земља су моје руке. Небо су моје мисли. Да нема мојих руку, мисли би осећале усамљеност, не би могле да се кажу. Да нема мојих мисли, руке не би знале за кретање, не би се могле радовати. Када гледам у сунце светлост ме заслепљује. Зато затворим очи, осетим топлоту и треперење разнобојних мрља и концентричних кругова. Када осетим потребу за плодом мира, уперим поглед у хоризонт. Да сам нешто више од жеље, и да сам небо, вероватно бих хоризонтом у земљи огледао своју бесконачност. Да сам нешто више од ових речи, и да сам земља, хоризонтом бих, као капцима ока, у небу огледао своју коначност. У априлу, сунчеви зраци су меки и нежни, некако сувише блиски да им не допустим да испразне и напуне. Тада као и пре тога не знам за себе. Када притворим капке, посматрам их и у опонашању им се вероватно приближавам, мада је доста топло за доба пролећа. 94


БЕЗБРИЖНОСТ Уоквирујем безбрижност у тренутак песме. Знам, прекриће ме време, или ћу бити лиснати покров за некога. Одумиру звезде, одмиру наде, али се поново и рађају. Немам времена да бринем што никада нећу писати попут неких својих узора, иако ме слични усуд сналази, немам времена да умирем због свега онога што може да ме задеси иза следеће кривине. Жао ми је што људи људима праве бриге, и што природа попут бумеранга и људима недужним враћа небригу и зло. Растужило ме је насмешено лице поетесе која је себи одузела живот, јер се стварност наругала њеним идеалима, али, враћам песми радост. Да не буде само депонија. Врабац се шеретски оглашава из дворишта, и када људи губе главу, и када свет изгуби компас, као да разуме да се прошлост не враћа и да је кретању досадно у коначишту. Што су песме боље, то су искушења већа. Знам да свакога стиже сопствена песма. И да из смирења може произићи делање. Уоквирујем безбрижност у тренутку песме. И када се она третира као роба. И када је постала дефицитарна. Људи су измислили часовнике и поделили своје животе на минуте, постали су неуротични због сиромаштва и незадовољених апетита, а управо се галаксије поравнавају и време убрзава. Када су митови неба прешли у материју, занимљиве ствари почеле су да се дешавају у виртуелном свету. Зато правим та мала острва успореног тока, оазе одмора, острва безбрижности, као из доба невиности.

95


ТРАЖЕЋИ НАЧИН Уз глас Јелене Ленголд Ухватити паучину ноћи. Ухватити јутро дана. Мирис тамјана протеже се кроз ноздрве времена. Различите културе могу се препознати у неколико боја и симбола. Запахњујући ветар кретања огледа се у усамљености простора. Очи могу видети своју издвојеност као што глас у тами и пламен свеће остају издани у својим траговима. Ухватити мрешћење новине. Оживети тренутке. Отворити врата могућег. Пустити сузе да прочисте путеве. Савлађивати рељефност, усмеравати замахе. Научити владати покретом. Поздравити замисао семена следећег сна. Љубити, творећи храброст, брижност, тражећи долазак музике у прсте, јагодице капелмајстора. Пратити мисао оца, пријатеља, брата, глас мајке, сестре, жене. Ослушкивати, посматрати, излазити у сусрет, славити певљивост, у плагијатима не бити плагијатор: избећи издајство речи. Веровати у себе и када кажу да је инфинитив лоша рима. Остављати навике губитника, полако, полагано остављати прљање крви. Јачати тело, скидати блато с ђонова. Осетити како расте трава. Разумевати жубор, ромор, издах воде, коврџање косе, укусе, звоњаву телефона у ненадано време, срамоту, пехове. Животу славити лепоту, избећи усахнуће и издајство маште: 96


усељавати мисли и у руке.

97


КОСИО САМ ТРАВУ „Јуче ме трава није препознала иста она којој сам пре неки дан певао док сам пролазио мислећи на тебе” - Ерато / 2, Божидар Васиљевић Сва она покошена трава сетила се да замирише и надјача бензин на носним длачицама, мада су ствари бивале уобичајеном рутином. Биље је снатрило у сопственом планетарном систему, заједно са стазама и клупама, зеленом оградом и магнолијом у улози истакнуте звезде. Допирао је и мирис омекшивача за рубље. Комшиница је простирала веш, не знајући да је оно већ омекшало од додира са њеним телом. Лептир је својим крилима исписивао ноте. Шум прашњавих коприва уз улицу све то је благосиљао. Чула се нека мравља ларма, док се слап дана, као оперска примадона у шминкерници пред наступ, припремао да крене. Таламбаси железнице голицали су баште. Истрошени плот нагињала је гравитација, а чокањчићи перцепције сударали су се ко зна чему и коме у част. Душа света што изнајмљује своје тело, као птица са гране, долеће, на камповање, у двориште. Мати се гега, гледам како вене, па ме тиче нека топлина, ко топла струја у хладној води. Косио сам дедовину ћердајући доконе године. Прсти ми трну од косачице, плућа се сећају мириса откоса, жељна природе. Ипак, узимам оловку, пуштам се ко једрилица са литице - тече магија слова у дервишком плесу, да се искрадем просторима у маглама, песми у част, пре него се поново покажу оцрти небеске крлетке. Или је то због негде одиграног Шекспировог комада за мусаву публику, лако топљиву од лепе речи, јер је избраздана ожиљцима; због трепавица и подвезица младе комшинице, њеног чедног погледа, суза, прашине и траве што паде ми у очи. ЕФЕКАТ ЧОКОЛАДЕ Гледам те ушима. Слушам, очима. 98


Додирнем само понекад. Осећам те, празницима, у јавним просторима, по трговима. У интимном кутку природе, састављеном од непребројивих слика. У укусу осталом под непцем после поједене чоколаде. Фрагменти твојих тродимензионалних кретања и мене користе за своја вишедимензиона вихорења. Мање ме погађа не проналажење логичке везе за твоја пубертетско-старачка расположења у тумбањима енергије. Мада претпостављам да пролази и ова деценија, да ће проћи још векова, можда и миленијума, док те не будем мало боље спазио, шалу на страну-ту средине нема, док те не будем видео, спознао. За себе сазнао. Сличан сну под непцем, после поједене чоколаде. И катарзи чула од њене мекане масе. Маштам те, празних руку, Напором сећања, сневачким талентом. Ти си као врело подне И, врело-подне. Ти си као магличасте капи водопадске воде што се спуштају на чело врело од лета. И узрок што се моја љубавна песма о Теби претвара у религиозну. Гледам те очима. Слушам ушима. Замишљам и размишљам ембрионом свог ума, 99


И коначно сазнајем да то само изгледа узалуд. Узалуд Наизлед Бити мрва смесе У ефекту чоколаде И огреботиница У времену

100


ИМЕ Јутро је Ево нечег лепог Пре него што си поново заспао заборавио си да чврсто затвориш врата омогућио си да се увучем Постанем глас твојих мисли и наставим причу о себи Ја сам лоптица што се одбија од зидова твоје душе палећи их Фосфор што твој јад претвара у пламен Моја крила крила су снежног лептира у шетњи кроз устајали ваздух твоје тамне собе Моје име је Мрак и Светло Јер...мрачнији сам од сваког мрака Светлији од било којег светла Моје име је Реч која се тешко разуме и памти А прост сам као свака твоја радост

Саша М. Угринић, 1971. Пише песме, кратке приче, хаику и афоризме. Објавио две књиге поезије, за коју је и награђиван. Живи у Великој Плани.

101


Siniša

Matasović

102


Siniša Matasović PET PJESAMA

Kako i zašto je moja marelica otputovala na vječna lovišta Ne valja biti prvo drvo u redu. Prvo drvo redovito zapiša pas. Ako imaš sreće. Ako nemaš sreće, zapišaju ga psi. Ja je nisam imao. Ne valja biti prvo drvo u redu. Prvo drvo zapišaju psi i tada prvo drvo prestaje biti prvo jer se osuši od pišaline. Drugo je drvo postalo prvo i tako dalje redom. Po toj logici, čini se da je najbolje biti zadnje drvo u redu. Ali šipak, brate, samo se čini. Okrenemo li stvari naopako, zadnje drvo je opet prvo sa suprotne strane. Najbolje je, dakle, biti u sredini i talasati kako većina kaže. Većina je uvijek u pravu. U sredini te ne dohvaća pišalina, a bogami ni vjetrovi. Najbolje je, definitivno, biti u sredini, osim ako ne naiđe neki manje glupi pas. Samo što nikada ne naiđe. ''Psi'' su naprosto glupi.

103


Djedova pjesma Danas sam odlučio usporiti tempo, neka svijet pričeka. Odgodit ću otprije zakazane obaveze i pomaknuti rokove za isporuku tekstova. Ne moraju mi niti isplatiti honorare. Neka svijet pričeka. Sutra ću otići djedu na grob. Maznut ću ćaletu upaljač iz traperica i putem kupiti lampion; jeftini, malen, bitan je znak pažnje. Veličina nije važna. Važno je sjetiti se i djedu iskazati poštovanje. Zaslužio je. Imao je težak život, teži od moga, pa ipak, nikada nije povio kičmu. Ništa mu nisu mogli ustaše ni partizani ni ova današnja bagra. Mogli su samo pucati, tada bi otvoreno priznali poraz. Imao je težak život, teži od moga, nikada mu to nisam rekao. Sutra ću otići djedu na grob, neka svijet pričeka. Sjest ću na bicikl i lagano otpedalirati. Auto ću ostaviti doma u garaži.

104


Nada Ima nečega epskog u načinu na koji sam se izbljuvao po njezinom autu. Vraćali smo se s koncerta rock 'n' roll benda u sitne noćne sate i, ničim izazvan, priznao sam joj da ju volim; istina, nakon što sam se izbljuvao. Skrenula je na prvu benzinsku pumpu koja je imala autopraonu i nije govorila ništa, a ja sam, dječački naivno, još uvijek gajio nadu.

105


Trebovanje Prokleti kurvin sin – tim sam riječima počastio njezinog instruktora yoge kada je sinoć ponovno zakasnila doma s tog pomodarskog smeća. Peti dan za redom otkako kasni. Nisam izdržao i uputio sam se na lice mjesta. Prekipjelo mi je, nadam se da me shvaćate. Zatekao sam smrada, kako je obavio obje svoje ruke oko njezinoga pasa i izvodio pokrete koji su se doimali sve samo ne priličnima. ''Nije onako kako se čini, gospodine, pokazujem joj veoma bitne figure, opustite se.'', procijedio je u svrhu pojašnjenja. ''Opušten sam ja, braco, vjeruj!'', obratio sam se i ja njemu prije nego sam ga zviznuo šakom ispod nosa. Trebao sam znati da će šljam poput njega nazvati policiju – takvi uvijek zovu. Trebao sam znati da će ona stati na njegovu stranu – odavno je postala pasivna u krevetu i pronalazila razloge zašto joj se ne da. Trebao sam biti pametniji, ali eto, nisam bio. Trebao sam, tako mi Boga, trebao sam ga zviznuti još jednom.

106


Zamišljavanje Priopćila mi je da na muškarcima ne voli bradu nedugo nakon što smo se upoznali i predložila neka, osim brade, ošišam i tu svoju groznu, neposlušnu kosu; a ja sam je pomirljivo pogledao i upitao ima li nešto protiv dlakavih muških jaja. Tada se nesvjesno zamislila.

Siniša Matasović (Sisak, 1980.), studirao je i apsolvirao strojarstvo na Zagrebačkom sveučilištu. Piše poeziju, prozu, haiku poeziju, književnu kritiku, a bavi se i uredničkim radom. Nagrađivani je autor pjesama i kratkih priča objavljivan u relevantnim časopisima i medijima u Hrvatskoj i u zemljama okruženja: Vijenac, Večernji list, Riječi, Zarez, Artikulacije, The Split mind, Balkanski književni glasnik, Script, Bibliopis… U sisačkom ogranku Matice hrvatske moderira i vodi poetska okupljanja poznata pod nazivom Stihovnica Siska, a također je aktivan i kao zamjenik glavne urednice časopisa Riječi. Stručni je suradnik za područje književnosti pri Sisačkoj udruzi za promicanje alternativne i urbane kulture SUPAUK. Unazad dvije godine angažiran je kao vanjski suradnik Hrvatske radio televizije za dramatizacije u emisiji ''Radio roman''. Sudionik je raznih domaćih i inozemnih festivala i manifestacija: Kvirinovi poetski susreti, Galovićeva jesen, pjesnički susreti u Drenovcima, Koljnofski književni susreti itd. Na prvom službenom prvenstvu slam poezije u Hrvatskoj bio je viceprvak države. Dio pjesama preveden mu je na ukrajinski jezik, gdje će do kraja 2018. godine biti i objavljene. Član je Matice hrvatske i Društva hrvatskih književnika. Do sada je objavio: 'Sisak se uspješno pretvara da spava', zbirka poezije, 2015; 'Nećak', roman, 2016.

107


Sonja Adamov

108


Sonja Adamov SOBA 23

Minijatura za pjesnika Kažeš, pričao bi sa mnom o poeziji dugo i noću, O životu i svemu onom što ga prati, Moj se oprez rastvori u gorku sol, Ja sam žena đavo, zar ti nisu rekli, Prinosim te usnama uz limun i tekilu, Slušam kako vješto vladaš terminologijom Listam ti korice, uvezan si čvrsto I bez pukotina A ja sam sklona procjepima i padovima, I jedem dječake posute šećerom. Pokaži mi svoje rane radove, Ja ću tebi svoje rane ožiljke.

109


Predsjedniče Gledala sam te kao mater što gledala je Tita Svaki put kada bi se raspojasao na ekranu I obećavao omladini cvijeće i proljeće Molila sam te i molila se za tebe, kako se brat molio Djedu i rođaku, ustašama sa livade Evo me, na granici, carinici mi ne daju maknut A htjela sam pitati, poljubiti te, druže predsjedniče Možeš li mojeg malog uposlit tu negdje kod vas Nije bitno šta, samo nek se radi, neka ne sjedi doma Eno ga, skoro pa ubio se Voljela sam te kako se braća rođena vole i proklinju Ljubav tvoja, radnica i domaćica. Zmije mi se kućom množe Cijele mi se kosti makadamom vuku, duša u razdoru, gnoji se Gledala sam te, kao što u nevinog Krista bulje djevojčice Traže ga i cjepkaju mu gaće na komade, pokrivaju se sjenom Bradom njegovom Tako sam te, druže predsjedniče sanjala, i pravila od ove rakije Od rakije i pite, koju razvlačio si noćima, kao željnu mater Kada te obliže pod stolom, u kafani Tako sam te disala, druže predsjedniče, velikim plećima štitila gazila nevjernike i tjerala stoku Sve sam ti svoje na pragu prostrla suha kao opak zadah odveć ukopane žene Suha, evo podajem se bogu tvojem i suradnicima Riješi me jada, zla od čovjeka Molim ti se, druže predsjedniče, ovako žedna i obećana Obasipam te svojim bićem, tijelom voljnim i brazdama Molim te snago, vjero i žestino Uposli mi ovog malog

110


Pička Ugasiti vrijeme Ugasiti tvoje prste, što prijanjaju za moje grotlo I svu našu djecu, podati slijepom Kristu, koji se dijeli na cvijeće i gradove Usnula sam bliski rat. Živost upisanih hijena, jednokratni patos što zveči u dalj Pojesti vrijeme Damire, ščepati želju nakon tisuću zaklanih tvrdokrilaca Požutjelih goveda i raspamećenih supruga. Vrištati u zoru, zorom rasporiti obraze Trudne djevojke poslati na ispašu, pustiti ih sramne i gole, pustiti ih vječnom Mužu Koji od njih pravi ljubav i sjeme. Tvoje sjeme miriše na sapun, Damire Sterilnost naše radosti razotkriva želje, nisam sposobna pisati hvalospjeve ovo je preostali lavež zagorjele sestre. Nekad sam maštala mrak, i od snijega zidala tvoje mekane bebe, oblačila ih u jadranski svod Jednom si pao, kao postiđeni kralj, jelen čija je lubanja ukrašena sopstvenim izmetom Damire, evo ti grudi i škare, pa nas isijeci na travke, na mašne Pusti Jesen među bradavice, pocijepaj košulje i zavedi muškarce Naša su tijela praznična, šećerom uklanjamo žar. Dok nedjeljom oslobađam vrijeme i slušam te, druže Kako jezik uvijaš u šnitu Šnitom pokrivaš stidnicu I bacaš škart u samostan

111


Soba 23 Čekirao se u motel biće Keruak, to je bio plan, napisaće roman na jednoj roli papira, putešestvije iz mladih dana, dok su ribe još trzale na njegov bejbi fejs i isukani stih, a proživio je mnogo, govore da je bio najjači u obaranju ruku na šanku i obaranju žena ispod, odnosno ne govore, ali volio bi, jer bio je uvijek u okvirima, škola, vojska, fakultet pa prvi posao mladog profesora na kojeg su se palile djevojke iz prvog reda, one koje žele da znaju više, a one iz zadnjeg, e one besramnice su uvijek nešto šarale po klupi i bile imune na njegov šarm, a baš je njih htio da dovede majci da jedu njenu supu i gledaju tv, a poslije ko zna, godine su proletjele, lica se izmijenila, imao je nesto žena, zna im i broj, probao da postane pisac, da padnu one iz zadnje klupe majku im njihovu, i evo ga tu u motelu koji prokišnjava, naliven do kraja gleda u plafon, majka nije rodila Keruaka nego Darka Jelinića, a negdje po krovovima dobuju poraz, požuda i blam.

112


Psi Sad mi dolazite u kolonama pitate Sonja, ima li posla, Sonja, možeš li da me uguraš, nadirete penetrišete u moj lični prostor, to barem nije ništa novo, govorite mi dobar dan i pitate za dijete, hoćete da popijemo kafu, i vi imate dijete, imamo tema, pozdravlja me vaša baka, žena, muž dobri smo si, a tukli ste me, još imam vaše hračke u kosi, znate li kako je teško obrisati masno s lica, kada se pomiješa sa suzama, lajali ste kao bijesni kerovi za mnom, bacali mi kese s hranom na pod, smijali se kad sam kupila po ulici rasute limenke i ponekad me šutnuli da padnem na nos, bili ste djeca pa tinejdžeri pa dripci sada ste ozbiljni ljudi s familijama, oprostili ste si, to vaše izvini zvuči kao psovka, obara pravdu kao metak, prolazi kroz moj centar percepcije kao nož kroz maslo i ne opraštam. Jer tukli ste me, govorili eno ide luda Sonja, svojim djevojkama me pokazivali, mene i moju odrpanu jaknu na kojoj je još bilo vaše izdrkotine jer ste u razredu sjedili iza mene, a vaši su roditelji mom ocu invalidu rekli ćerka mora da vam očvrsne, takva su djeca, gledala sam ga kako želi da ustane i pokoka vas i vaše kao bijesne pse rata 113


što ste i bili, roditelji u stranci, vi na Jahorinu, ja u pičku materinu. Ali dobri smo si, u onom kratkom procjepu od dobar dan do pogleda u oči, kad vam u sebi zaželim da umrete onako kako je umrla luda Sonja, na krvavim koljenima krvavih očiju kada je odlučila da je dosta i najjačem zabila nož u nogu, tik pored jaja, dobri smo si sad, komšije

114


Swenu Adamu Ewinu Dopada mi se kako se igraš riječima, ćutim mrtvo meso jeseni u svojim slabinama i kotrljam pod jezikom pikule sočne od implozije svemira u kojem te nazirem. Poga je bog, kaže Vladimir, a ja urlam u želatinu noći: Swen je Bog! I punim kadu dunjama. Ronim u polumrtvu ženu svojih oblina i uskraćujem joj votku i cigarete. Čista askeza. Swene Adame Ewin, gdje si se rodio osim u brazdi mojih kazališno namazanih usana kroz koje te istiskujem u jutro i pijem crnu kafu uz parče tvoje poezije. Dopada mi se kako me mučiš začkoljicama jezičnim, kako te dopunjavam kao križaljku i mesnato nebo nada mnom cijedi krv u bokal moje požudne tuge. Hoćemo li zaplesati kad pramajka pljune na svoje kćeri?

115


Jedna mala plava Promatram je iz daljine, tako je obična ta tvoja mala, priprosta rekli bi zlobnici, ja ne govorim ništa, diram ti dlačice na vratu, to mjesto naježenog spokoja, pušim i tresem pepeo nad uzglavljem, znam da to mrziš, ali ovo je moj stan mili, ona ne puši, ne pije, veganka je i brine o životinjama, biti će dobra za godine koje dolaze, rumena investicija u budućnost, majka tvoje djece koja me neće voljeti, a da budem iskrena, ni ja njih, ipak kada odeš usred noći, otvorim stranicu na njenom Instagramu i gledam je plavu i vedru, čujem joj zvonki glas kako ljubazno ponavlja: Halo, halo, halo tko je, jednom će da zna tko je, ja imam hrapavi glas, urođen, nije od cigareta koje mi spočitavaš, kao i pepeo na plahtama i crna stopala od asfalta, neoprano suđe i nakošenu sliku na zidu, i moju prljavu poeziju, iako dobro znaš da si me odabrao kao kontrapunkt svom čistom životu.

Sonja Adamov, rođena 1987. godine u Zagrebu. Trenutno živi Bosni i Hercegovini. Bavi se pisanjem poezije od desete godine života.

116


Stanislava Nikolić Aras

117


Stanislava Nikolić Aras VOLUTE Iz ciklusa „Divlja liga“

SAMO DUŠA STARE KORNJAČE On joj je rekao da je stara kornjača I da želi da umre Nestane s ovog svijeta I da je luda Vikao je a ona je ugasila plamenik pod loncem u kojem se kuhala riba I sjela On je podigao stolicu i tresnuo njome o pod Ona je gledala u udaljenu zamišljenu jednu točku i mislila Da sam polje voljela bih vjetar Mak buhač kadulju brnistru Kad oprašuje topal Da sam polje rodila bih tisuće zrikavaca Sto će u kolovozu dozivati zvijezde On je tada srušio kutiju sa čarapama I rekao da će joj uništiti život Ona se bojala išta reći, ustati se Čekala je da sve prođe i da se smiri Gledala u udaljenu zamišljenu točku u prostoru I mislila Da sam more voljela bih vjetar U tirkizu razlivena sunca Kad svjetluca bisere Da sam more voljela bih tisuću školjaka Što zijevaju u valove i struje On je počeo čupati svoju kosu Ona je čekala da je udari Promucala je – Prestani molim te On je rekao da će joj se napiti stare krvi I razbio daljinski upravljač o zeleno ofarbani zid Ona je uvukla glavu u ramena I gledala kao stara kornjača 118


U udaljenu zamišljenu točku u prostoru I mislila Da sam samo duša osmijeha Onima što potuljeni koračaju kolonama Kad napuštaju svoju zemlju Da sam samo duša sunca voljela bih Da mogu nositi svijet na svome oklopu

119


IZVANREDNE VIJESTI Turisti su noćas progrizli koru grada Legli su pod klupe dok je limfa curila prema moru Djeca su im između zalogaja zvjerala u labave konope trabakula I sisala negativ ljetovanja Progriženi grad se skvrčio na rubovima I povukao u se ali na van na dolje na naglo i tu se zgrčio Oni koji su bili bosi i namazani uljem kliznuli su I nestali u ambisu Odakle je poslije dugo zračila toplina Mali grad s rupama u tijelu Šišti kao pokvareni duhački instrument Eno još uvijek ššššššš Poprečno i pravocrtno izbijaju pjege Turisti sad naglo trče orošeni znojem da zaustave krvarenje Oglodanim klipovima kukuruza, plastičnim tanjurima i poderanim lepezama Ono što naslućujem oprezno hodajući sjenom Su uzdizanja davno zakopanih meteora Pokreće se iznutra nešto Nikad do kraja usmrćeno Turisti su se oteli povoljnim aranžmanima Uspostavili paraturističke odrede Kreću se neucrtanim rutama Gps u loopu ponavlja upute o eliminaciji Vjetar je već u predgrađima Gnijezdi se i čeka pojačanje U vešerajima odseljenih stanovnika Na zadnjem katu nebodera od oprane love Stvorit će se dijete

120


LAGALA SAM RADNIKU Rekla sam mu da postim Jer mi se nije dalo gledati u njega dok jedem Neugodno mi je Nisam dobar čovjek i ne želim Gledati radniku u usta Dok žvače Ne želim kuhati za radnika Onda mi bude žao pa kuham Pitam hoćete li pivo On kaže Pa može Pitam ga Jeste li vi baš radnik radnik Ili Koja je vaša profesija On kaže Radnik sam baš radnik radnik Aha A što znate raditi najbolje Sve, kaže on Tako pričam s radnikom Dok ne radimo ništa Sjedimo za stolom Gledamo kroz prozor oblake i vjetar koji ih goni On pije pivo priča Ja kažem da sam pjesnikinja On kaže da je čitao dosta dok je bio u zatvoru U zatvoru? Radnik u zatvoru? Zašto ste bili u zatvoru Nebitno, kaže on i napokon Ustaje od stola i počinje miješati cement Ja ga pitam je li gladan Kaže da nije, ali uvijek dođe prije ručka Ja mislim da on nije baš pravi radnik radnik Mislim ako je on radnik Onda sam i ja U mojoj državi više nema radnika radnika Sada se zovemo djelatnici Moj radnik bi onda bio zidarski djelatnik Neobično je to Otkad su nam ukinuli rad Radnici se kriju iza raznih djelatnosti I uglavnom ne rade ništa Moji su roditelji bili radnici Proleteri 121


Stvari su bile dosta jasnije, pjevalo se o radnicima I slavio se rad Bilo ga je svugdje Onda je rat ukinuo rad Radi se samo o promjeni zvučnosti kod konsonanata Tko bi rekao Da takva nijansa čini razliku Danas lažem radniku Gledam ga u oči i kažem Danas postim Tako pružam otpor, čekam hoće li se radnik pobuniti Ali on jednostavno odlazi Kaže doći će sutra Znala sam

122


VJETAR Ponovo vjetar Prosto Pomicanje zraka Siloviti naleti Na naše živote Obrisi svega što bismo Željeli Razmahani I odnešeni S vrećicama Koje zapinju o Dalekovode Dizalice Naše Laž Sprečavaju da Osjetimo dublje Uranjanje u bitnu Mogućnost Svega Onda vjetar podiže Mirise Tek procvalog Bilja Trava pod valom Uz zemlju Na mjestima Bivših tvornica Podzemne Garaže U koje prodire More Tamo Na pučini Kao brod Zaljuljane naše Mogućnosti Usmjerene U nepoznato Ja 123


Odavde Pjevušim glasom Koji ne prepoznajem Kao iz sna Svakako iz dubine Iz dubine U koju bih zaronila Ali nešto me drži Ovdje S vjetrom Vlatima trave Nepoznatim jezikom Da govorim Ili izađem Da pušim Na vjetru Gledam U kuće Do neke Točke Kad on stane A na usnama Pijesak

124


ELEKTRIČNA NAM ŽICA Naelektriziram se od samog pogleda na žicu ujutro dok trljam lice sjetim se kako mi je Tanja ljetne večeri rekla da su carinici zaboravili hraniti životinje iz cirkusa kojega su zadržali na granici i one su krepale na granici a carinici su se valjda sjetili kada su počele vonjati strvine slonova, deva, majmuna i mršavog tigra onda su se skupile muhe na granici i počele ujedati carinike za debele vratove iznad kragni tamo gdje izviruju dlake ili je jedan od njih iznenada rekao Halo Mile, jesi li nahranio žirafu? Uvijek se naelektriziram od pogleda na kavez i pitam se je li sprovedena struja sve je očitije da podsjećamo na jata čudnovatih kljunaša ili izdresiranih ponija a vlasnici cirkusa i žongleri, cirkusanti, hipnotizeri i gutači noževa carinici, mešetari, preprodavači na granicama divljih deponija bruse noževe, pljuju, čekaju dok šverceri tapkaju karte ispred ulaza u žicu još uvijek se uzdamo u providnost kao psi kao psi ne znam što je ako nije glad to što nas je pretvorilo u životinje trzavih pokreta spuštenih ramena i isturenih čeljusti brzo lajemo i puštamo paru kroz oštre sjekutiće na granicama bivših carstava divljih deponija danas gdje nas drže pune vjere u čuvare trljamo oči Stanislava Nikolić Aras, 1972. rođena u Trogiru. Radila je kao nastavnik, novinar i voditelj radionica kreativnog pisanja. Objavljivala kratke priče i poeziju u časopisima i web portalima. Za kratku priču dobila nagrade: Mate Raos 2012., Vranac 2013., Vranac 2014. Objavila: Takve se stvari događaju ljudima, (pjesme, Algoritam); Meke granice, (kratke priče, Algoritam); Nedolično i vrijedno spomena (pjesme, Durieux). Živi na relaciji Zadar-Dubrovnik. Jedna je od organizatora književnog festivala Kalibar. 125


126


Žarko Jovanovski

127


Žarko Jovanovski DAN BEZ VJETRA U TVORNICI ČOKOLADE

DAN BEZ VJETRA U TVORNICI ČOKOLADE živim u zemlji bez morske obale tu moreplovaca nikada nije bilo planeta je jutros prestala s vrtnjom, ništa se više ne rotira ni oko čega (drugačiji pogled iz žablje perspektive je zabluda) nemam nikakvu povijest nemam volje ne mogu donijeti nikakvu odluku mnogi događaji iz prošlosti izmišljeni su u tvornici čokolade nisu se desili noću je neman što sve zaustavlja dobro vidljiva ta je i muziku danas iza podneva zaustavila vjetra nema, baraba više nema, tebe više nema šutim (posvećeno R. R.-u)

128


PRITISAK Spuštene rolete na birtiji Kapci crni iznutra Kao sagorena nafta nad gradom Ponedjeljak se pretvara u utorak Sporo, prebrzo, previše Ja se pretvaram da spavam I da sanjam sretne snove o putu za Kolumbiju Na šank se spušta Najduža noć zabilježena u povijesti svemira Svjetla na semaforima Sva tri su crna – Nemogućnost izbora Ali neopterećen sam Pritisak je sada Na dnu oceana Težak samo ribama Batiskafima I potonulim Mornarima

129


HIMNA MODERNOJ LJUBAVI ti si meni super ja sam tebi super dodirujemo se na polu u predjelu paralela volim naročito tvoj organ oduševljenja njega nadražujem laskanjem (kada znam kako) naša ljubav razlikuje se bitno od one iz devetnaestog stoljeća tada nisu imali veš mašine a iznad svake su mjere voljeli plakati

130


IDEALNA ROMANSA SMANDRLJANA PRECIZNO U TRENUCIMA SLABOSTI NA PUSTOM OTOKU SULUDOG DOKTORA PINOCCHIJA crkva u kojoj se s tobom nisam nikada ženio doručak u hotelu na dalekom istoku koji nikada nisam pojeo uz tebe smrdljiva plaća koju ti nisam nikada donio pred noge suvenir s puta koji nikada nisam kupio za tvoju zbirku zvijezda koju nikada nisam skinuo s nijednog neba za tebe autoput kojim nikada nisam vozio prema tebi zamišljajući te golu laž koju ti nisam nikada izrekao ne misleći na posljedice tanjur koji nikada nisam razbio u tvojoj kuhinji (s drugom, trećom i petom mišlju o pomirbenom seksu) romantični balkon što pada na kojem te nisam nikada poljubio šamar koji mi nisi nikada odvalila dovoljno da boli tvoj rođendan koji nisam nikada zaboravio zaboraviti cvijet koji ti nisam nikada odnio na grob u kojem te nema... sve to sve to sve to sve to sve to sve to ... i više od toga!

131


FRAZEOTOMIJA "Suvremeni globalni trendovi" "Dinamično poslovno okruženje" "Nove vizije i mogućnosti" "Plasman roba bez ograničenja" "Digitalno praćenje procesa nabave" "Dostava proizvoda u svakome trenutku Bez naplate provizije" "Kontrolirana kvaliteta izrade" A ja sutra Neću imati za pivo...

Žarko Jovanovski, rođen 1.7.1966. u Zagrebu. Diplomirao umjetničku grafiku na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. 1995./96. boravio u Njemačkoj kao gost-student njemačke zaklade za razmjenu studenata DAAD na Kunstakademie u Düsseldorfu u klasi profesora Tony Cragga. Izlagao na brojnim grupnim i samostalnim. 1994. godine dobitnik specijalne nagrade na natječaju za spomenik košarkašu Draženu Petroviću. Izdao osam knjiga poezije (Hrvatska, Jebo mu pas mater i životu, Besparica, Voliš li ti mene uopće?, Viškovi, Jebite se svi!, Pjesme o tebi, o njoj, svejedno je, ionako sam bio pijan dok sam ih pisao i Od poraza do poraza) te zbirku kratkih pripovijesti Priče o Lenjinu i Staljinu. Objavljivao literarne radove u više zbornika i časopisa u Hrvatskoj i inozemstvu. Autor strip albuma Mrakci. 2017. godine, dobitnik nagrade za najbolju erotsku pjesmu na međunarodnom natječaju u Mariboru, Slovenija (pjesma Svirepost 2016.). Iste godine dobio nagradu za najbolju knjigu poezije Hrvatskog književnog društva u kategoriji izdanja izvan okrilja HKD-a (zbirka Jebite se svi!). Živi i radi u Zagrebu.

132


133


ПРОЗА PROZA ΠΕΖΟΓΡΑΦΙΑ ПРОЗА

134


Aleksandra Kocmut

135


Aleksandra Kocmut ODLOMEK IZ KARTE ČAŠ

Ni vedela, kako dolgo je spala. Zdelo se ji je, da jo tišči na stranišče, a to je bil bolj občutek kot zaresno nelagodje, prebežen, da bi jo zbudil. Ne. Zbudil jo je nekakšen hrup. V sobi je bilo mrzlo. Ko je izdihnila sapo, je osupla opazila bel oblaček. Nekaj je zarožljalo. Dvignila se je na komolce in skušala izostriti pogled, ki se ji je meglil, kot bi bilo za njo sto neprespanih noči. Skozi okno, na katero še vedno ni obesila zavese, je lila ledena mesečina. Dobro se je spominjala, da je pred spanjem zaprla žaluzije. In bil je junij, zrak pa je rezal zimski hlad. Vse je bilo narobe. Skušala je vstati, vendar je ugotovila, da ne more. Komolci kot da so pribiti v blazino. Prsti so ji poleteli, grabili po nečem, kar bi jih osvobodilo. Šele tedaj je opazila, da leži na goli zemlji. To je pojasnilo mraz. A zakaj bi ležala na zemlji? Škrepetav zvok se je ponovil. Ozrla se je k vratom in tam je nekdo stal. Tanka, skoraj prosojna postava, ki je nekaj držala pod roko. Zdaj je vedela, zakaj se ne more ganiti, kajti to je bila smrt ali pa je bil njen sel; od daleč je prišel, in daljava je hladna. »Ne grem,« je rekla proti postavi. »Ne še. Otroka imam.« Bitje je počasi prečkalo sobo, dokler ni stalo v snopu lunine svetlobe. Saj sploh nima obraza, je pomislila, samo kosti. Potem je zagledala figo temnih las. In tisto, kar je postava držala pod roko, je bilo kolo, kolo z zlizano gumo, polno naper, ki so se iztrgale iz sredine in bodeče segale proti njej. Tanko, a brez mačjih oči. To je bilo kolo invalidskega vozička. »Mama?« je zašepetala Nina. »Mama?« Pred njenimi očmi se je čez čelo in ličnice napela koža, se obarvala, ustnice so zakrile režeče zobovje. Mati je stopila k njej. Nina jo je lahko zavohala. Dišala je po kavi in pecivu, po cimetovih obročkih, ki jih je včasih pekla. Cimetovi obročki, si je rekla. Koliko let se nisem spomnila nanje? Strah je izginil in z njim vred mraz. Komolci so ji zaplesali. Takoj je iztegnila roke proti postavi, ki se ji je skoraj na dotik približala. »Mama!« Takrat je začutila, da postaja zemlja pod njo mehka, vlažna; zgrožena je opazila, da je že skoraj do pasu pogreznjena v močvirnato godljo. Zakričala je, a mati se ji je nasmehnila in odkimala. »Plavaj, Nina,« ji je rekla – čeprav v resnici sploh ni zganila ust. »Od daleč sem prišla,« je rekla, »in daljava je hladna. Tu pri tebi pa je toplo. Sezuj se in čutila boš, da pod tvojimi stopali ni blata. Plavaj, Nina! Štiri noge imaš. Odrini vodo proč.« To so bile šifre, morale so biti, saj materin govor sam po sebi ni imel nobenega smisla. Nino je spet obšlo nelagodje, ki se je sprevrglo v grozo, ko je opazila, da se je mati spremenila v vrano. »Nič od tega,« je zakrakala, »kar sem ti povedala, ni res.« Nina se je obupana obrnila na desno, tja, ker bi morala ležati Kerstin. Pred njo se je odprla široka makadamska cesta, v daljavi je zavijala v gozd, tam je stala napol podrta cerkev. Mesečina je skozi njeno preperelo ostrešje rezala groteskne vzorce. Bil je svet, kakor da so vsi umrli, kakor da so se vse stvari postarale do razpadanja. »Kaj …« je začela in se obrnila k vrani, a zdaj tudi te ni bilo več. »Hej!« je zakričala. Niti odmeva. »Hej!«

136


Aleksandra Kocmut, roj. 1976, živi, dela in ustvarja na Ravnah na Koroškem. Po poklicu je lektorica, urednica, prevajalka, po duši pa predvsem pesnica, malo pa tudi pisateljica. Piše od četrtega leta starosti. Objavila je 20 leposlovnih del (romane, slikanice, poezijo za otroke in odrasle, zbirko kratkih zgodb, zbirko aforizmov itd.) in jezikovni priročnik Pravipis. Za svoje delo je prejela nekaj nagrad (Mentorjev feferon, 2013, prvo mesto na natečaju Mati, solzice!, 2014) in nominacij (za najboljšo samozaložniško knjigo, 2015, za pesniško nagrado Fany Hausman, 2018, idr.). Objavlja tudi na spletu, občasno lahko njena dela slišimo po radiu ali beremo v splošnem in literarnem časopisju in revijah. Uvedla je novi pesniški obliki brahek in sonet plus, je pa tudi avtorica prvega izvirnega slovenskega romana na temo alzheimerjeve bolezni Čisto sam na svetu.

137


Дејан Грујић

138


Дејан Грујић ПОЛЕН ЧУВАРКУЋЕ (Одломак из романа у настајању) Четврта прича Марту су сви звали Тета, иако тетка никоме у селу била није. Дошла је са својим Свеном, негде из Загорја, настанили су се у напуштеној кући из које се дим није вијорио бар педесет година. Сељани су шапутали да је кућа уклета, да се из ње чује плач иза поноћи. Била је издвојена од села, до ње се стизало колским друмом који се баш испред куће завршавао и долазио до самих улазних врата. Иза куће је било сасвим мало двориште, једва десет метара дужине. На самом крају кретали су да ничу млади храстови који су се простирали у дубину равне, али испошћене равни. Та шума, била је ничија. Свен је то чуо, али није марио за сеоске приче о проклетству и ту се настанио са својом тек привенчаном Мартом. Почео је да крчи шуму. Дрва је терао сваког дана до пијаце у Градишки продајући их богатунима. Испрва је на метар продавао облице са којих је скидао грање и остављао Марти да греје два одељења. Једном му је један адвокат рекао да би му исплативије било да дрва цепа, онда их метри и тако скупље продаје. Ђаволска фела, ти адвокати. Чега се неће сетити, само да брзо и много зараде. Овај је изгледа неки опасан човек, мислио је Свен. Али, хвала му, сад могу брже скупити новце и побећи од биједе, мислио је Свен. Посао се разрадио, шума је била златни ћуп из којег теку дукати. Сељане та шума није занимала. Нико га властима није пријавио да то ради бесправно. Вредан и марљив, шуму је крчио редом. Ослобађао је тако земљу за обраду. Марта је већ била носећа кад је засадила крумпир, бели куруз, зелениш, и расадила поврће. Воде је било у изобиљу јер се уз кућу, на самој ивици почетка дворишта налазио издашан бунар. Око бунара је била засађена живица која се пела уз камени обруч и настављала преко дрвених носача све до крова чувајући воду од прашине и киша. Земља није била истрошена, нико на њој дуго ништа није садио па убрзо почеше да ничу изаданци из којих крену лишће, цветови и плодови упорног копања и заливања. Свен је то поносно посматрао обарајући танка стабла све док Марта не отежа толико да више није смела сама вући канте и извлачити воду. Спретно је преко дана трговао већ насеченим цепаницама, а предвече обављао оно што је Марта до седмог месеца трудноће могла и сама. Био је већ шести месец од почетка године кад она осети неки чудан бол. Пресекао ју је преко слабине да је одједном остала без даха. Учинило јој се да је кренуло. Неколико тренутака 139


касније, кренуло је још јаче. Ухватила се обема рукама за стомак. Осећала је неподношљив притисак, срце је почело да лупа. Покушала је да позове Свена, али није имала довољно снаге да удахне. Болови су као таласи један за другим одузимали и снагу, и моћ. Није могла да стоји, легла је. Скоро да се срушила на тло. Крик који је испустила био је позив за помоћ. Цела кућа се затресла од јаука препаднуте жене. Свен је срећом био у близини. Чуо је и долетео као муња. Престрашен је запитао: „ Је л' почело Маре?“ „Не знам, ваљда…“ Опет бол, опет ударац испод пупка, као да се тај до тада мирни плод одједном узјогунио и сам остајући без даха сада жели што пре ван из мајке да напокон удахне свежину. Она је тако мислила. Свен је без душе отрчао у село.

Хтео је да тражи било коју бабу која би помогла да му се жена раскрсти. Трчао је, падао, дизао се, посртао, али стајао није. Нашао је неку тада потпуно непознату бабу која је чувала јањад. „Упомоћ, жена ми се порађа! Упомоћ! Исусе, крените већ једном“ – викао је а баба је остављајући стадо потрчала ка кући из које су се већ сада јасно чули крици будуће мајке. Ушли су у собу а баба је повикала: „Ван!“ „Немаш што овдје тражит', ти си мушко! Гдје ти је врела вода?!“ „На ватри, ваљда, није ми на њедрима“ – очајно је повикао Свен. „ Ванка!!! Видим! Ванка!!!“ Пришла је Марти испод које је већ била локва плодове воде али се још увек ништа није дешавало. „Де, напни се Марта. Удахни дубоко, и напни се!“ Марта се није померала. Била је у трену заборавила на бол и украдени дах помисливши: „Шта то значи? Напни се? Шта да напнем? Како?“ 140


Баба је разумела да је прворотка неискусна и спасоносно повикала: „Пробај пустит' вјетар Марта, као да си у заходу! Дај, пробај пустит' вјетар, то је напон!“ Одмах је схватила и све разумела. Удахнула је дубоко, најдубље што је могла, и кренуло је! Имала је среће, појавила се прво глава па једна рукица, за њом друга и оп! Готово! Врпца је пресечена секиром да дете буде здраво, а одмах је повезан пупак. Закмечало је. „Мушко! Мушко! Мушко!“ - викала је баба као да је деру, а онда је на врата бануо презнојени Свен. „ Син! Родио се Марин“. „Марта чујеш ли га како се дерња? Као ја! Исти, истовјетни ја!“ Свен је скакао од среће, а беба још увек тихо, а онда одједном јако заплакала. Марти одједном све би лепше. Зидови собе посташе још бељи, ватра са огња сјајнија, а стакла провиднија. Постала је мајка. Има ли веће радости? Сав бол је одједном прошао, продисала је, подигла главу а баба јој је чедо спустила на груди. Била је срећна. И, као што то бива у сељачкој кући где се полако увећавало богатство, најпре су стигле две козе, а за њима и крава. Дрва су се одлично продавала а Свен је незајажљиво крчио дрва и ширио плац иза куће. Марта је лако одгајала сина, био је прелеп. Растао је као из Саве. Имао је тамније очи и тен. Подсећао је на Свена, али је имао ону Мартину благост у цртама лица. Никада се није дурио као остала деца. Брзо је и проговорио. Биће дугајлија, говорио би Свен током зимских вечери када су се сво троје у постељи дуго играли и зачикивали. Већ је пета година од како је рођен, увелико се на старој кући шепуре нови прозори, кров и свежа боја од кречења. Унутра су постављени на под од дасака ћилими које је Свен довукао негде из Срема док је тамо препродавао дрва. Прошао је рат, па није увек могао да добије новац, узимао је шта му је ко понудио само да исплати далеки пут. За то време, Марта је гајила Марина, одржавала кућу и окућницу и чекала 141


Свена. Рат је није ни дотакао. Војске су пролазиле, али ниједна није имала воље да обилази уклету кућу на самом крају села. Једном се Свен вратио рано изјутра. Марта га је чула, поскочила из кревета и сачекала иза врата. „Буах!“ Уплашила га је. Обоје су се слатко засмејали, то је чуо и Марин и искочио из свог креветића прављеног од дрвета из шуме коју је Свен и даље бесомучно крчио. Док му је пристављала доручак, отвори широм врата да унутра уђе свеж ваздух. Марин излете напоље да растера кокошке које су већ зобале своје жито. „И, как' је било?“ – упита Марта. „Ништа посебице, али исплатио се пут. Него, де пожури са том кашом, морам одмах у шуму.“ „Па, забога одмори се, тек си стигао. Сигурно ниси спав‘о ноћас.“ „Не могу, морам. Ваља после и до Градишке стић'.“ Свен је брзо јео, као да га нешто гони да што пре устане. Већ је у себи рачунао колико данас мора оборити стабала, а колико њих истесати у облице. „Цепаћу и резати сутра“. Тако је испланирао, и одмах кренуо ван. Марта га испрати погледом. Резање дрва пилом уме да буде понекад веома тешко и напорно. Узалуд подмазивање сапуном, неће да се ухвати почетак да оно што је секира само засекла буде правац за коначно обарање стабла. Нешто је кочило, није му се дало. Опет је чуо Марту како довикује: „Немој данас Свен, светац је. Свети апостоли Петар и Павао! Не ваља се данас бавити у шуми! Видиш ли да ти се не да! Покидаће ти се пила, можеш се порезати! Свене!!!“ Он ју је чуо али није марио. „Кренуло је, какви апостоли у вражју матер“ повика и убрза руку. Резао је као и увек. Руке су му биле снажне, мишићи устрептали а очи зацаклиле јер је знао да ускоро следи шут ногом и тропоштање танког храста. Није био дебљи од његове бутине, а опет, 142


намучио га је као сам Христ. Дошао је до ивице, остало је још само пар центиметара до коре. Време је да обори дрво. Ооооп, покушао је да гурне, није ишло. Свом снагом је навалио цело тело да на стабло а оно крете на свој последњи пут ка тлу. У тренутку док је стабло већ било на педаљ од земље, учини му се да види Марина. „Бјежи! Маринеееее! Макни се!!!“ Узалуд, било је касно кад га је видео. Дрво је већ пало преко малог тела које се пар пута тргнуло и чудно умирило. Није чекао, одмах је померио дебло, испод њега свог наследника, који се није мицао. Почео је да га дрмуса, да зове помоћ, притрчала је и Марта чувши буку, схватила шта се догодило и почела да кука: „А јој мене, Марине мој, душо моја, очи моје, устани мамици својој, радости моја љубљена јоој, моли те мамица!“ „Куку нама Свене, шта ћемо сада без њега,“ ридала је Марта без суза, тражећи место сурове освете младог дрвета. Свен је нестао одједном, отрчао је према кући, ваљда. Она је и даље дрмусала своје чедо. „Де, отвори очи. Пробуди се, жељо моја, не остављај мајку саму ако бога знаш. Како ће мајка без тебе? Како да преживим ако тебе нема. Очи моје једине, душо, устани да се играш није теби место овде међу лишћем“. За тренутак стаде. Очи јој се напунише неком ватром из које је букатала освета унесрећене мајке. „Свене! Ти си ми дијете убио, убицо, зликовче! Брига ме више и за тебе и за твоје новце и твоја дрва, мени овај живот не треба! Шта си ми урадио са дјететом? Зликовче! Убит' ћу те. Одмах, сада! Зграбила је своје младунче у недра и кренула ка кући. “Зашто мени тако, злотворе! Имаш ли ти душе? Јесам ли ја то заслужила? И гдје си се сада сакрио? Свене!!! Убит'ћу те! Сада ћу ти пресудити. Ти си мени дијете убио, а ја ћу убити тебе! Нећеш ми побећи. Овом ћу те истом секиром исећи, гаде!“ 143


Журећи према кући смишљала је сурову казну за, како је она сматрала, убицу свог детета. Прво ће му ископати очи, ишчупати језик, уши одсећи, па главу одрубити. А онда руке. Пилом ће му, прво десницу. Њом је дрво резао. Па левицу. Онда ће нахранити сеоске керове његовим месом и костима. Ма, просуће му врелу воду у лице! Има, увек има вреле воде над ватром. Да пати, да му душа умире полако, на тенане. Да га баци у ватру? Мала је ватра за толиког зликовца.“ У тренутку предаха од сурових мисли паде јој на памет: „А шта ће мени живот ако дете не осветим. И ако га осветим, шта ће мени живот без њега, без Марина? Убит' ћу се и ја! Нека ништа не остане иза нас. Све је крива ова кућа уклета. Сви су нам говорили, али он није слушао. Зато ће да страда као најгори злотвор. А шта ако не стигнем да урадим све што сам наумила? Ако ме жандари одведу? Нека и одведу, свеједно ми је. Нека иструнем у затвору, нека ме тамо и убију, ја сам свој дуг одужила.“ У селу се чуло да је нешто страшно погодило Свена и Марту. Одважни мушкарци кренули су ка издвојеној кући. Марта је видела да се примичу. Почела је да виче: „Упомоћ, људи! Спасите ми дијете! Убио ми је дијете, зликовац! Убио га је гад!“ Унела је дете у кућу и положила га у креветић. Покрила га је најлепшом деком. Да му не буде хладно, мислила је. А био је шести месец. Видела је људе како се примичу кући. Зграбила је секиру и кренула по Свена. Обилазила је око куће, јурила по шуми, ишла дубоко а онда се окренула и сетила да детету ништа није спремила за ручак. Потрчала је ка кући у којој се већ окупио народ. И даље је тражила Свена. Питала је да ли га је ко видео. „Гдје се сакрио, побјегао? Гдје?! Је ли га тко видио?“ Окупљени народ је слегао раменима. Нико га није видео. Као да је у земљу пропао. За то време, Свеново тело је висило на тавану, обешено о дебели конопац којим је мерио исцепана дрва.

144


Дејан Грујић (Пећ, 1969) је дугогодишњи новинар који је дипломирао глуму. Пише, прати културна збивања, чак и учествује у неким од њих, уређује и води јутарњи програм на Двестадвојци, ради синхронизације за телевизију, и нема времена да се бави анализом прошлости већ је увек загледан у далеку будућност. Ожењен, двоје деце, живи и ствара у Београду.

145


Дејан

Тиаго

Станковић

146


Дејан Тиаго Станковић ЈЕГУЉА

1. Имамо два средовечна полицајца заваљена у столице на супротним странама писаћег стола. Канцеларија је последњи пут сређивана још у време старог режима, осим што су у међувремену инсталирани компјутери, сада већ застарели. Просторија нема прозора. Под вештачком расветом лица им изгледају поднадутија него што јесу. Полицајац-домаћин, инспектор Барић, и полицајац-гост, инспектор Затезало, подсећају један на другога. Полицајци се по том нечему лако распознају, и у цивилу. Барић је нашао тражени аудио фајл на рачунару. БАРИЋ: Ево га! Пази сад: материјал је из два дела снимљена истог дана. Прво код швалерке, после код њега код куће. Нема ту ништа релевантно, али бих волео да чујем шта ти кажеш. Може? Затезало клима главом. Зато је и дошао код колеге у канцеларију. Из звучника се зачула бука. Разазнаје се шкрипа, дрво, федери, ударање узглавља о зид, женски уздаси, налик на јецање, роктање и дахтање мушкарца – сви ти појединачни звуци међусобно су усклађени у један препознатљив звук секса чији се ритам постепено убрзава. ЗАТЕЗАЛО: Које је он годиште? БАРИЋ: Твоје. Одједном се све смирило. Затим се зачуло некакво тумбање, као премештање по кревету… Полицајци настављају да слушају тишину испуњену тешким дисањем. Мушки глас са снимка: Где се пали вентилатор. Женски глас са снимка: Тамо. Чује се тумбање, клик прекидача и вентилатор како полагано све јаче зуји док не постигне стални тон. Полицајци чекају да почне разговор. Сцена коју не виде је оваква:

2.

147


У спаваћој соби су спуштене ролетне. У полумраку, на широком кревету, опружена су два гола задихана тела. Он лежи на леђима, руку и ногу одмакнутих од тела да кожом не би додиривао кожу. Обли длакави стомак му се дише и спушта. Зури у плафон и дишући дубоко и равномерним ритмом, смирује рад срца и хлади се. Испод њих, око њих између њих бели набори знојавог платна. Она лежи на боку, као да је кренула да се склупча у фетус, па одустала. Пиљи у зид. То би, у неком филму вероватно била хотелска соба у Мајамију или Хавани, и сликали би их с плафона, кроз лопатице вентилатора што се полагано врте. Из те би се перспективе вероватно најбоље видело како је цела слика ишпартана танким паралелним линијама светлости оних зрака сунца што се провуку кроз процепе на спуштеним ролетнама. Могла би то бити лепа сцена, фотогенична, да већину кадра није испунило његово окрупњало длакаво тело. Овако је само интересантна. Све је мирно. Мушкарац и жена леже и дишу. - Где се пали вентилатор. - Тамо. После онолико минута колико му је требало да му се респирација и пулс смире, он се подиже на лактове. Пољуби је у врат, отпозади, па се нагло придигне и седне на ивицу кревета и ослони стопала на под. Посматра је онако одсутну, нагне се је још једном да је пољуби у раме и да јој шапне на уво: - Лепа моја девојчица… Она не реагује. - Морам да палим – каже он док скупља чарапе и гаће разбацане по поду. - Истуширај се… Имаш чист пешкир у купатилу. - Немам времена. Само ћу мало да се плакнем. Није фора да ме шофер толико чекића у колима по оволикој врућинчини. А није фора ни да с посла по оваквом времену стигнем кући свеж и намирисан… – смеје се и нестаје у купатилу. Полусклупчана око јастука покрила се крајем плахте да не буде једина гола у соби. Из тог положаја посматрала га је у огледалу како излази из купатила. У гаћама. Био је задриглији и маљавији него када су се упознали. То је било пре скоро пет година, после једне конференције за штампу. Тад је био у оделу, с краватом, и ласкао јој је. Прогањао ју је месецима. Сада га је без речи посматрала како облачи кошуљу коју је пре сеансе окачио о наслон столице. – И? – пита она. – Шта и? – не разуме он. – Рекао си да ћеш јој рећи? 148


– Ајде немој опет о томе, љубави, молим те. Стварно те молим. – А зашто сад не? – Молим те, Сашка, буди разумна. Није тренутак. – Опет? А зашто ни сад није тренутак? – Ти, као, не знаш? Нисам ти рекао? Она ћути. Он наставља. - Мислим… Знам и ја да ово овако не може заувек. Мораћу да седнем с њом, она то као мајка је мојих синова заслужује. Рећи ћу јој све. То је неизбежно, али сад стварно није тренутак. Разуми ме. Једном ће све то морати да избије на видело, али није ми свеједно када. А сад ми стварно не треба таласање. – Због посла? – Па због чега другог? Имам ли ја други живот осим посла? Њој то није довољно уверљиво. Он мора да појасни. – Питање је дана када ће да распишу ванредне изборе, а с даном распуштања Скупштине улазимо у предизборну кампању. Ако би ме, односно, ако би нас се сад дохватили таблоиди могли би озбиљно да ми науде. – Како? – Како?… Буди разумна, молим те. Стрпи се мало – седа и вади кутију цигарета из џепа. – Овде се не пуши. – Од кад то? – Од данас. – Престала си да пушиш? Браво! Колико дуго већ? – Од јуче. … Од кад мислим да сам трудна. – Да си трудна? Како то мислиш „мислим да си трудна“? – Не знам. Чини ми се. – Касни ти? – Не касни. Само осећам. – Немој те форе, љубави, чему то? Што ме притискаш? – већ је вратио цигарете у џеп, не пуши му се више. – Ја притискам? Већ се четири и по године овако вуцарамо. У међувремену, она ти је родила и треће дете… – Немој тако, љубави, немој да си таква. Чиме сам ја то заслужио? Шта сам ти лоше учинио? – Да те питам нешто. Ал искрено да ми кажеш. Да ли се ти уопште сећаш како је ово почело? Се сећаш, кеве ти, како нам је било кад смо се упознали? А јел капираш на шта ово личи сада? – На шта тачно мислиш? – Кад смо последњи пут преспавали заједно? Када смо заједно изашли у град? У почетку си ме водио по салашима да се кријемо од света. Сад ни то. Кад смо последњи били негде сами, а да 149


то није мој кревет? Пре три године смо ишли у Париз, и од тада ништа, само обећања. На почетку сам ти била љубавница, сад само фали да почнеш да ми плаћаш. – Молим те Сашка, немој да тако искривљујеш реалност. – Океј, онда кажи када ћеш јој рећи? Много му тешко падају овакве конфронтације, до којих увек дође после секса, кад њему уопште није до расправе. Има спреман одговор. – Презаузет сам. Рмбам као коњ и шта имам од тога? Сви ме притискате. – Дај ми датум. – Јебемлига… избори су у септембру, сви су изгледи да ћемо да добијемо. Чим ступим на функцију, иселићу се из стана. А и за децу је боље да не правим велику пометњу сад, пред крај школске године. Не зову га џабе јегуља. Такав је човек, не можеш да га ухватиш ни за главу ни за реп. И у политици је такав. Владе се мењају а он некако увек успе да се провуче и остане са победником. Она познаје све његове методе врдања. Изискује прецизан одговор. – Дај ми датум. До Нове године… – Кажем ти, да је до мене, сад бих то решио, макар ме ти знаш… али није. Ето, чим се стекну околности преселићу се у онај стан што ми стоји неиздат већ три године, намењен баш за то. После месец–два, чим се мало слегне прашина, можемо да почнемо да живимо заједно. Ја капирам да је то океј план. Само си ти мало нестрпљива… - Нисам ја нестрпљива, него си ти безобзиран. Само да те подсетим да за две недеље пуним 35 година. Време је да одлучим хоћу ли с тобом да се скрасим или да тражим себи срећу на другом месту. Капираш? Или си замислио да ме вучеш овако за нос па онда једног дана само да прекинеш да ми се јављаш и да после из новина сазнам да си отишао да будеш амбасадор у Женеви. Ти и супруга да се шетате око језера а ја да останем овде на ветрометини док ме неко не отера с посла на улицу, саму и матору. Већ смо виђали такве сценарије. Зар не? Њега мало збуњује што је она недовољно узбуђена. Овакве разговоре имају сваких неколико месеци, и обично она подигне глас, баци јастук и буде много жустрија. Данас је чудно млака. Помирена са судбином. - Немој да драмиш, мила, стварно нема потребе. Све ће бити у реду. Рекао сам ти. Имаш супер посао. Ко ће да те избацује с њега кад га добро радиш? Што си сад одједном тако нестрпљива. - Није овде ништа одједном. Године су у питању. Реши то већ једном. - Па кажем ти да хоћу. То је неминовност. Он је већ у сакоу, док јој то говори зове с мобилног: - Зоки, крећем. Дотерај кола до улаза. Доле сам за минут. - Ако јој не кажеш ти, ја ћу – каже му она из лежећег става, тоном као да му говори шта ће кувати за ручак. Он поправља дугме на манжетни кошуље, погледа је и каже:

150


- Ај молим те, мацо, уозбиљи се! - сагиње се, љуби је у чело и излази из собе. - Палим. Чека ме Зоран доле. Чујемо се…. Љубим… Залупљују се врата за њим, чују се мотор и отварање и затварање лифта. - Шмокљо! – говори му она иако више није ту и пали полутку џоинта из пепељаре.

151


3. У уређење пространог салона уложени су пажња, новац и укус. Украј кауча, подвијених ногу, седи жена у средњим четрдесетим годинама. Мима јој је име. Чита књигу. Иза ње велики прозор кроз који се види крошња кестена. Већ је касно поподне, скоро вече, небо је још увек црвено. Улази клинац, десетак година стар. - Ћао, сине, како је било у школи? - Смор – и одлази у собу. Она враћа наочаре за читање на нос и тражи место где је била стала, кад завони телефон. Довољно је да пружи руку да би подигла слушалицу. – Ало… Добар дан… Ја сам. Ви сте?… Драго ми је Александра. Кажите?... Да.. Јесте… Да?... Да?… Јесте ли ви сигурни да сам ја та с којом треба то да делите… Госпођо ја заиста не знам ста ви овиме желите да постигнете… не, не желим да се сретнем с вама… не, не занима ме ваша прича (дуже ћутање јер се саговорница с друге стране распричала) Сећам се. Сећам се тог пењоара. Јесте, донео га је из Париза кад сам лежала с трећим у породилишту. И?... Да. Јесте…. Како знате? …. (опет слуша дужи монолог) Извините али за мене је ово заиста потресно. Ја не желим да вам верујем. … (слуша саговорницу) Истина је. Откуда ви то знате?.... Добро. Кажите шта сте хтели. Слушам. Госпођа Мима седи на белом кожном каучу са телефонском слушалицом у руци и слуша. Слуша и не запиткује, само понекад каже: – Да ту сам. Слушам вас. – Да ту сам. Слушам вас. – Слушам вас.

152


4. – Што седиш у мраку? – пита насмејани политичар у оделу пошто је упалио светло у салону и угледао своју жену на крају кауча. – Смркло се док сам телефонирала – одговара му жена. – Малочас сам прекинула. – Шта је било? – забринут је. – Јављала се Александра. Он је гледа бело: – Ко? – Твоја Сашка. – Моја ко? – Александра. – Аааааа, Сандра из Прањана? – баш се обрадовао – Шта ти је рекла? – Није Сандра из Прањана, него Сашка, новинарка којој си купио стан на Сењаку и коју си водио у Париз док сам ја чекала бебу. Јел сад знаш која Александра? Он је и даље посматра потпуно збуњено, чак забринуто. Обраћа јој се благо, као да страхује да је померила памећу. – Тек сад, љубави, не знам о којој ти то Александри… – О Александри којој си наместио да буде уредница. О оној истој којој си рекао да нам је брак фарса и да је питање тренутка када ће пући. Знаш сад ко је Сашка? – Аааа, та Сашка? – напокон се сетио о коме је реч. Прилази седа у фотељу до кауча и пита: – Јел на кућни звала? Она клима главом, па он узима телефон у руке и притиска дугмад, тражећи телефонске бројеве примљених позива – Са овог броја? – показује телефон жени. Она баци поглед на екран телефона па немо климне главом. Он узвраћа позив на исти број. Са оне стране се одмах диже слушалица. Он започиње разговор. – Ало. Добар дан. Желео бих да разговарам са Сашком ако је могуће. Ви сте? Одлично, баш ми је драго да сам вас одмах нашао. Да се представљам или нема потребе? … Одлично, значи знате ко сам? … Фино, фино… Слушајте, Сашка, или како се већ зовете, најлепше бих вас молио да пренесете том олошу који вас плаћа да људима загорчавате животе… реците им да ми не дирају у породицу, јер сам за то спреман да робијам. Јел јасно? И да кажеш тој банди бескрупулозној, да ћу да вам јебем ја и оца и матер, и теби и оном ко ти командује... Јеси ли запамтила?... Не треба да понављам? … Фино. Е, а сад ћао Сашка, и ако се још једном јавиш на овај број, наћи ћу те, лепотице моја, а после неће кева да те препозна. Океј? Е сад, Сашка, пријатно веће и лаку ноћ ти желим.

153


Веза је прекинута. Читав овај такорећи монолог издекламован је застрашујуће монотоним дочим љубазним тоном, као да је диктира да би неко хватао белешке. Тек када је прекинуо везу мало губи контролу. – Није их срамота на породицу да ударају …. Олоше, багро… – режи. Госпођа Мима седи где је и била, али више не плаче. Он прилази, грли је, саосећајно, снажно, покровитељски: – Мила, моја, ништа се ти не секирај. Не могу они нама ништа…. Седе тако загрљени минут два, као да су преживели саобраћајну несрећу у којој само чудом нису погинули и грле се да докажу да су живи и заједно… Онда он прелази у акцију: – Дај ми молим те да окренем председника с твог мобилног мој вероватно прислушкују. Узима телефон и одлази у кухињу. Док разговара с неким вршља по фрижидеру и припрема себи сендвич. До салона и Миме допиру само фрагменти телефонског разговора. – Погрешио сам, замерио сам им се, и шта сад?… – слуша – То ми не пада на памет. Имам ја ваљда неки интегритет?… Па да, то би они хтели… Морам да живим с тим.. Ма добро је она, потресло је ово данас мало, баш ми је било жао, али зна да све иде у рок службе… Ма да… него не дам, бре, да је узнемиравају, … Па јесте. Добро је да децу нису дирали... Ајде онда видимо се сутра па ћемо већ некако да решимо то. Ја већ имам пар идеја. Ај. Поздравићу је, идем мало да се дружим с њима, ужелео сам их се… Враћа се из кухиње с сендвичем и чашом вискија с ледом, седа на кауч, укључује телевизор. – Рмбам, бре, ко кажњеник и шта од тога имам? … Јао, чим прођу избори има да буде друга песма… Лично ћу се побринути за њих… - ту мења тон. Постаје мазан - Љубави, ај дођи до мене, треба ми људска топлина… – За кога ћеш да се побринеш? Ко су ОНИ? – Дођи седи!... – зове је к себи, нежно – Седи ближе па ћу да ти кажем. Мима седа крај њега и он је грли. – Ко су они? – пита госпођа. – А ти као не знаш о коме говорим? … Ко би био? Служба. – Која служба? – Како која? Зна се која... Кад бих смео томе да ти причам, ја бих ти причао. – Колико то већ траје? – она је крајње забринута. – Па шта ја знам…. Прислушкују ми телефон одувек… Вероватно и сад слушају шта причамо. Узели ме на зуб после оног говора у скупштини… Али добро то него ајд што мене прате у стопу гдегод да кренем, сâм сам крив… Али како их, бре, није срамота тебе и децу да узнемиравају? У 154


уста их… Они ће мени у породицу, да им ја мало маму мамину…. (те последње речи мрмља док је љуби у косу). – Па како ја за то не знам? – Шта имаш све да знаш… само да се траумираш. Хтео сам да те поштедим мало. А нисам ни веровао да ће тако далеко да иду… Океј… Идем ја да се истуширам а ти немој да се јављаш кад зову с непознатог броја… И немој ни са ким о овоме да разговараш, љубим те, ни са сестром. Осетљиво је питање, стварно. Веруј ми. Ја ћу да видим да колико сутра да дође екипа из странке да испроверава да нам нису случајно озвучили стан.

155


5. Два иста полицајца у истој канцеларији без прозора. Чује се крај снимка: … Веруј ми. Ја ћу да видим да колико сутра да дође екипа из странке да испроверава да нам нису случајно озвучили стан. ЗАТЕЗАЛО: Алал вера мајсторе! БАРИЋ: Чувени Јегуља. ЗАТЕЗАЛО: А то је Јегуља? Нисам му препознао глас. Знам човека, али појма нисам имао да је такав мајстор. БАРИЋ: А слушај сад ово. Пушта снимак. Звони телефон. Неколико пута.

156


6. У мрачној соби, на сточићу уз узглављу кревета, телефон зуји и емитује плаву светлост. Дан је, светла су погашена и ролетне спуштене, не дихтују таман толико да се може рећи да је напољу дан. У мраку лежи жена, склупчана око јастука. Телефон звони и звони, али га она игнорише. Звони и звони. Напокон: - Молим. – гробним гласом. Јегуља из мермерног мушког клозета неке државне институције. Шапуће. - Добро, зашто ти је ово требало? Ништа не чује, али се веза не прекида. Телефон му је на слушалице, па су му руке слободне да се отресе после пишања и закопча шлиц док излази из кабине. Ало! Не добија одговор, Ало, Сашкили! - Молим. Он се сав озари. Није мислио да ће тако брзо да попусти. Задовољан, наставља, ведрим тоном: - Стварно си могла срање да и направиш. Али немој да се бринеш, све сам загладио. - Јеси ли? Нисам сумњала. - Јесам, наравно да јесам. Само немој поново да ти се деси, из Дунава ће чакљом да те ваде. Кеве ми. – смеје се – Ајде јављам ти се следеће недеље. Кажи да ме волиш? - Много би ти било. – каже она и налакћена на јастук, рашчупана прекида везу. Полако устаје. Чеше се по дупету. Подигне ролетну. Зажмури на светлу. Погледа се у огледало. Мука јој је. - Можда сам стварно трудна - помисли. КРАЈ

157


Дејан Тиаго Станковић, Београд, 1965, прозаиста и преводилац. Архитектуру дипломирао 1989, и преселио се у Лондон. Од 1996. живи у Лисабону. Преводи са српскохрватског на португалски и обрнуто, и пише на оба језика. Од истог писца: Есторил, ратни роман (Геопоетика, 2015.); Одакле сам била више нисам и друге лисабонске приче (Геопоетика, 2012.); То ти обично ураде кад умреш (Контраст, 2018.).

158


Ilija Aščić

159


Ilija Aščić DVIJE PRIČE

Više nigdje nećemo ići Čekali smo skoro sat vremena na ljetnoj vrućini ispred zatvorene željezne kapije da nas puste unutra. Bio sam gladan, osjećao sam golemu rupu u želucu, ali nisam imao teka. Stari nam je tog jutra na autobusnom kolodvoru u Novom Mestu svima kupio sendviče sa sirom i šunkom. Stari, stara i sestra su pojeli svoje sendviče, ali ja se nikako nisam mogao natjerati da pojedem svoj. Sir se potpuno rastopio na toj vrućini, a šunka se već bila usmrdjela. Bila je sredina srpnja i ljetne su vrućine bile nesnosne. Napokon je nakon sat vremena čuvar u pratnji službenika iz uprave otvorio željeznu kapiju, pa smo ušli unutra. Čuvar je opet zatvorio kapiju iza nas i zaključao je. Osjećao sam neku sudbonosnu nelagodu. Već dvadeset dana smo spavali po kolodvorima, autobusima, vlakovima, na livadama, pod drvećem. Split, Zadar, Rijeka, Izola, Ljubljana, Novo Mesto, Črnomelj... Službenik nas je vodio kroz logor. To je prije rata bila velika vojarna JNA, a kad je vojska napokon u proljeće te godine otišla iz Slovenije, prenamijenili su je u zatvoreni izbjeglički logor. U desetak zgrada smjestili su tisuće izbjeglica koje su nahrupile iz BiH. Spavaonice su bile prepune ljudi. Ljudi su sjedili na klupama i na travi ispod drveća i stajali kraj ceste, gledajući nas kako prolazimo prema upravnoj zgradi. Dvorište je bilo puno djece koja su trčala i vrištala. Slovenac nas je odveo do kancelarije i ušao unutra. Spustili smo torbe na pod i stajali ispred otvorenih vrata kancelarije, dok je on unutra s drugim službenikom prebirao po kartotekama. Znoj mi se cijedio niz lice i leđa. Čak je i unutra bilo više od 35 stupnjeva. Napokon je Slovenac izišao iz ureda. „Većina je prostorija popunjena, ali još ima mjesta u velikim sobama“, rekao je starom. „Ako vam je to u redu.“ „Bit će dobro“ odgovorio je. Stari je imao kiselo, ozbiljno lice i stisnute oči. Nekad je njegovo lice bilo blago, bezbrižno i opušteno, a sad je bilo nekako napeto i zgrčeno. „Bilo što. Samo da nikom više ne kucam na vrata. Više nigdje nećemo ići.“ Znao sam što to znači. Došli smo u Sloveniju prije 15 dana. Imali smo brojnu rodbinu u Izoli, Ljubljani i Novom Mestu. Stričevi, ujaci, nećaci, tetke, svi su nas oni redovito posjećivali prije rata, dolazili su za Božić i za Uskrs, a kad je rat počeo i kad smo došli tu, našli smo zatvorena sva vrata. Kad smo prije tri dana pokucali na vrata kuće ujaka Branka u Novom Mestu, ugasio je svjetlo i pretvarao se da nije kod kuće. Tek je stric Jozo pokušavao nešto učiniti, on i njegov prijatelj Sabahudin vozili su nas od mjesta do mjesta u posuđenom autu, tražeći nam smještaj, ali Jozo je bio propalica i pijanac i sam je bio neka vrsta beskućnika. „Izdržat ćemo, dok ovo ne prođe“, rekao je stari. „Dok se ne vratimo kući. Neće to dugo. 10-15 dana, dok se stanje ne smiri.“ 160


„Kad se smjestite, dođite da vas upišem i da vam dam bonove za hranu“, rekao je Slovenac, nezainteresiran za to što je stari govorio. „Možete napustiti zbirni centar najviše dvaput mjesečno, uz dozvolu uprave. Ako prekršite te propise, gubite sva prava.“ Znači tu smo u zatvoru. Zato ta žičana ograda i čuvar na ulazu, da ne možemo izići van, da takvi smrdljivi i odrpani ne izazivamo nemir među lokalnim stanovništvom. Uostalom, kao da smo imali kamo otići! Da smo imali para, ne bi ni došli tu. Slovenac nas je nakon toga prepustio nekom drugom Slovencu, mladom dečku, da nas odvede do sobe. Dečko je samo mahnuo da ga slijedimo. Izišli smo za njim na dvorište, a zatim u jednu od tih velikih zgrada, noseći svatko svoju torbu. Dečko je ušao u prvu zgradu i u prizemlju skrenuo u hodnik lijevo. Ulazak u zgradu bio je kao spuštanje u vrelo grotlo pakla. Užasan smrad zapljusnuo je moje nosnice već s prvim korakom. Nikad prije nisam doživio takvo što. Dvorište je također smrdjelo, ali ovo je bilo posebno. Bili su to dugački hodnici, a s desne strane hodnika bile su nekadašnje vojničke spavaonice, u kojima su sad živjele izbjeglice. Vrata svih soba bila su otvorena. Bio je to pravi ljudski mravinjak! Kako sam kasnije saznao, bilo je po 50 ljudi u jednoj prostoriji, a u nekima i više. Prolazili smo dugačkim hodnicima, a na vratima svake sobe stajali su ljudi. Što smo dalje išli, smrad je bio sve jači! Bio je to smrad tijela koja se nisu prala mjesecima, smrad ljudskih govana i pišaline, smrad razbacanog smeća po hodnicima i sobama, smrad zasranih i neopranih toaleta. Ljudi su provirivali iz soba poput štakora iz svojih rupa i gledali nas mrzovoljno dok smo prolazili. Čopori djece jurili su gore-dolje po hodniku, zaplitali nam se oko nogu i kesili se ispred nas. Odrpani starci upalih očiju nijemo su nas gledali! Neka je žena prostrla plahtu na pod hodnika i klanjala, ne mareći što tako priječi prolazak drugima. Prošli smo kraj otvorenih vrata WC-a. Vidio sam kako neki starac čuči iznad WC-a i obavlja nuždu. Nitko nije obraćao pažnju na njega. Tu se odvijao život, u svojoj niskosti, bezvremen, stvaran i lišen svega vanjskoga. „Oni su Hrvati!“ rekao je netko s jednih vrata. Zvučalo je kao da je rekao: Oni su govna. „Allahu ekber!“ viknuo je netko iz prostorije. Hodali smo dalje, od sobe do sobe, slijedeći Slovenca. Krenuo je u jednu otvorenu prostoriju, ali neka je žena isti čas dotrčala i raširila ruke, ne dopuštajući da prođemo. Za njom je dojurilo još nekoliko ljudi i napravilo pravu barikadu na vratima. Nismo mogli ući od njih. „NEMA MJESTA!“ urlala je žena. „OVDJE NEMA MJESTA!“ „I ovi ljudi su pobjegli od rata, kao i vi“, rekao je Slovenac. „I njih moramo negdje smjestiti.“ Ali nije bilo koristi. Desetak ljudi naguralo se na vrata i nije nam dalo da uđemo. Vodio nas je dalje kroz hodnik, pun ljudi. Dočekivali su nas neprijateljski na svim vratima, već iz daljine urličući da kod njih više nema mjesta, da je sve puno. U koju god bi sobu krenuli, ljudi bi se pojavili na vratima i svojim tijelima zapriječili ulaz. Stari djedovi sa štapovima, sredovječni muškarci koji su pobjegli od rata, žene u prljavim dronjcima, mlade djevojke, krezube stare babe ruku prekriženih na trbusima, bezbrojna djeca nijemih pogleda, sa slinavim prstima u ustima. Žene su bile najgore: urlale su, gledajući nas, lica iskrivljenih od bijesa, bilo ih je bezbroj, tih razjapljenih usta koja su urlala dok smo prolazili hodnikom, bilo je milijun tih spodoba u dronjavim trenirkama i košuljama, pogleda ispunjenih bijesom, tih glasova iz mračnih dubina ljudske nutrine koji su govorili kako nikog više ne 161


žele. Stari je hodao za Slovencem nesigurnim korakom, iza njega ja sa svojih 12 godina, noseći torbu u ruci. Stara je išla za mnom, vodeći sestru za ruku. Korak po korak išli smo kroz taj hodnik, a tuča bijesnih pogleda i riječi pljuštala je po nama, kao najava onog što dolazi. Popeli smo se stepenicama na prvi kat i skrenuli desno. Napokon nas je Slovenac uveo u jednu veliku prostoriju. Tu nikog nije bilo na vratima. Bila je to soba dugačka skoro 20 metara, široka oko 10 metara. Na obje strane sobe bili su poredani kreveti na kat. I u sobi je strašno smrdjelo, gore nego u hodniku. Tu je bilo smješteno samo dvadesetak ljudi, a poslije sam shvatio i zašto ih je bilo tako malo ispod samog prozora sobe nalazila su se tri otvorena kontejnera za smeće iz kojih se širio nesnosan smrad ostataka hrane i organskog otpada, koji se kuhao na ljetnim vrućinama. Slovenac nam je pokazao nekoliko praznih vojničkih kreveta na kraju sobe na koje se možemo smjestiti. Na svakom krevetu bio je samo uski, tvrdi zeleni madrac. Nije bilo ni posteljine ni jastuka. Uz krevete su bili mali željezni ormarići u kojima su vojnici držali svoje osobne stvari. Nijedan ormarić nije imao ključ, tako da nitko nije mogao ostaviti stvari bez rizika od krađe. Tu ćemo, dakle, živjeti. Spustio sam svoju torbu na pod i sjeo na krevet. Pogledao sam oko sebe. Dvadesetak ljudi je netremice buljilo u nas, kao da se pitaju kako smo dospjeli tu i što želimo. Nitko nije rekao ni dobar dan. Neki je starac sjedio na podu, obučen u dronjke, glave naslonjene na koljena, ne gledajući nikoga. On jedini nije obratio pozornost kad je Slovenac obznanio svima da ćemo od sad i nas četvero živjeti tu. Slovenac nam je pokazao naše krevete, a zatim je rekao starom da dođe dolje u ured da ispune papire. Stari je otišao za njim, ostavivši mene, staru i sestru u sobi. Stara je odložila torbe, a zatim je odvela sestru u WC koji je bio na drugom kraju hodnika. Ja nisam bio u WC-u cijeli dan, ali nije mi se ni pišalo. Nisam ni pio ni jeo. Pravo je čudo da nisam dehidrirao na tim vrućinama. Vrućina je dolazila kroz prozore, izbijala je čak i iz tih debelih zidova. Mislio sam da ću se ugušiti. Kako ljudi tu mogu živjeti? Kako itko može živjeti na ovakvom mjestu? Naslonio sam se leđima na zid. Čuo sam kako se ljudi u prostoriji počinju meškoljiti, kako se počinju došaptavati i gunđati. Ali nitko ništa nije rekao. Napokon je jedan mali klinac prišao mom krevetu. Bio je to dječak od 6-7 godina. Bio je bos, prljav i odrpan. Slina mu je curila iz usta. Stajao je ispred mene nekoliko sekundi, gledajući me. Nisam imao pojma što hoće. Nakesio se i pljunuo na pod ispred mene. Ostali su samo gledali. Mali se zatim okrenuo i otišao nazad do svog kreveta. Nitko ništa nije rekao. Zatvorio sam oči, da ne vidim ništa, i čekao. Stari se vratio u sobu nakon desetak minuta i pružio mi moju iskaznicu u plastičnoj foliji i bonove za hranu za idućih mjesec dana. Na iskaznici je pisalo: REPUBLIKA SLOVENIJA Potrdilo o evidentiranju razseljene osobe Zbirni centar Bela Krajina, Črnomelj 162


Občinski odbor Rdečega Križa Slovenije, Črnomelj Zatim moji osobni podaci. Prezime mi je bilo pogrešno napisano. Nisu napisali ć, nego č. Eto, čak su me i preimenovali. Postao sam netko drugi. Razseljena osoba! Osjetih kako neka mučnina raste u meni, kako me guta poput velike mračne rupe. Spremio sam bonove i iskaznicu u džep, a zatim smo sjedili na krevetu jedan kraj drugog, moj stari i ja, ne gledajući se i ne govoreći ništa.

163


Dječaci Stric Nikola imao je trgovinu mješovitom robom na kraju ulice. Bio je to dućančić s par polica robe, tezgom, vagom za voće i povrće, blagajnom i natpisom na zidu: „Danas za pare, sutra na vjeresiju“. Dućan je radio od ponedjeljka do subote, a nedjeljom je bio zatvoren. Iza trgovine bilo je veliko prazno parkiralište, gdje smo moj frend Milan i ja nedjeljom napucavali loptu ili pušili sjedeći ispod stubišta kraj zgrade, gdje nas nitko nije vidio. Ja sam imao 11 godina, a Milan 12. On je krao cigarete iz kaputa svog starog koji se trijeznio od subotnje pijanke u gostionici, isto kao i moj stari. Tu i tamo Milan bi dofurao i stare Erotike koje je nabavljao njegov stariji brat Pero pa smo ih listali i slinili nad golim ženama i maštali što bi sve radili s njima. Prelistali smo ih 100 puta, znali smo sve žene na svakoj stranici. Milan je imao zmijske oči. Kad bi pogledao u njih, nisi vidio zjenice, već dvije otrovne zmije. Jedva se provlačio u školi. Učitelj ga je tukao šibom kad bi nešto skrivio, a on se samo cerio dok ga je ovaj mlatio, kao da ne osjeća bol. Jedne nedjelje sjedili smo na betonu iza trgovine i pušili. Vrijeme od subote ujutro do nedjelje navečer protezalo se bez kraja, vrijeme je bilo čekanje, sva ta dosada je umarala. Nema puno toga što čovjek može raditi vikendom. Odbijali smo dimove, praveći kolutiće i smišljali što da radimo. Jedan je olinjali stari pas dahtao u blizini. Bio je to napušteni seoski pas koji se motao okolo po cesti. Trčao je za svakim, ljudi su ga napucavali nogom, a djeca su mu palila rep. Imao je jednu slomljenu nogu i jedva je hodao. Ti bi ga šutnuo nogom, a on bi i dalje išao za tobom, mašući repom. Glupa stara džukela. „Znaš što bi bilo fora?“ rekao je Milan i ispustio par kolutića dima. „Da imamo petarde pa da mu zabijemo petardu u šupak i zapalimo! Hahahahaha!“ „Aha. Al' odakle nam sad petarde?“ „Možda ima u trgovini. Sigurno ima i cigara. Ako razbijemo staklo, ja se mogu uvuć' kroz ovu rupu.“ Kraj stražnjeg ulaza bio je mali prozorčić. Milan se propeo na prste i zavirio unutra kroz staklo. Hipnotizirano je buljio kroz njega. „ISUSATIBOGA!“ rekao je tiho, urotničkim glasom. „Što je sad?“ Dao mi je znak rukom da zavirim unutra. Digao sam se na prste i pogledao kroz staklo. Unutra je na podu ležala gola žena. Nisam joj vidio lice, jer je bilo skriveno iza jedne police s robom. Vidio sam samo goleme bijele guzove. Ležala je na trbuhu, a stric Nikola je bio na njoj, opkoračio je i jebao zguza. Ponavljao je iste pokrete, a njena mlohava debela guzica tresla se pri svakom ubodu, uz zvuk šljap-šljap-šljap… „ISUSATI!“ „Pssst, čut će nas! Koji ti je kurac?“ Nastavili smo buljiti kroz prozorčić, malo on, malo ja. Prvi put smo uživo vidjeli kako netko jebe. Dotad smo to vidjeli samo u pornićima i u starim Erotikama. Doduše, kroz prozorčić smo vidjeli samo mali komadić ženskog dupeta, ali i to je bio spektakl. Nadali smo se da će se žena okrenuti i da ćemo vidjeti i onu stvar. Ali nije se okrenula, ležala je stalno u istoj pozi, a Nikola je ubadao istim tempom. Bio sam 164


uzbuđen, osjećao sam se kao da smo otkrili Misteriozovu tajnu, nešto ispunjeno posebnim značenjem. Nismo znali tko je ta žena, ali znao sam da nije Nikolina žena. Ne bi s njom radio te stvari na podu trgovine. Nikola je imao 45 godina, bio je oženjen, ali nije imao djece. Bio je kurvar, svi su to znali, ševio je žene koje bi došle u trgovinu i tražile robu na vjeresiju jer nisu imale para da odmah plate. Bio je dobar tip, uvijek bi mi dao neki slatkiš ili nešto siće kad bi me sreo. Napokon je Nikola zajaukao poput psa pa se umirio. Ustao je i počeo se oblačiti. I ona je ustala. I dalje nam je bila okrenuta leđima i nismo joj vidjeli lice. Otišli smo i sakrili se iza jednog zida, čekajući da vidimo tko je ta žena kad iziđe van. Desetak minuta kasnije žena je izišla kroz stražnja vrata trgovine, noseći u ruci vrećicu namirnica. Bila je obučena i nitko ne bi rekao da je malo prije unutra radila one stvari. Bila je to Marija, susjeda iz ulice. Imala je tupavo seljačko lice. Radila je kao čistačica u školi. Muž joj je godinama radio u Rusiji, rijetko je dolazio kući, a onda je prestao dolaziti. Njen klinac je išao sa mnom u razred. Zvao se Luka. Nije imao braće i sestara. Bio je debeo i glup klinac. Bio je najdeblji u školi, imao je ogromno debelo dupe, a i stara mu je imala ogromno debelo dupe. Nitko se nije družio s njim. Teško je hodao zbog debljine i nikad na tjelesnom nije igrao ni nogomet ni košarku. Uvijek bi samo stajao sa strane. Učitelj ga je nekoliko puta pokušao ubaciti u igru, ali nitko ga nije želio u svojoj ekipi, nitko mu nije htio dodati loptu, jer nije bio ni za što. Ili su ga namjerno napucavali loptom, kao metu. Bilo je nešto odbojno u njegovom licu, iako nisam znao što. Uskoro je i stric Nikola izišao na stražnja vrata trgovine. Zaključao je vrata i zaputio se kući, pjevušeći Lijepi li su mostarski dućani... Hod mu je bio ležeran i bezbrižan. Milan i ja smo ostali sjediti iza zida. Nitko nas nije vidio. Gledali smo jedan drugog. Znali smo tajnu. Izvadili smo cigarete, a on je kresnuo šibicom i pripalio nam obojici. „Mamu mu jebem, znao sam da je kopile!“ rekao je Milan, otpuhujući oblačić dima. „Tko?“ „Luka. Jesi vidio na što liči?“ „Aha!“ „Nije ni čudno kad mu se stara kara sa svima! Tko zna tko ga je napravio...“ „Fakat je odvratan!“ „Debelo krme! Razbit ću ga, mamu mu jebem! Uvijek mi je išao na živce!“ Drugi dan dočekali smo ga kad se vraćao iz škole. Hodao je ulicom sporo kao neki starac, noseći torbu s knjigama u jednoj ruci. Iskočili smo pred njega iza zgrade vatrogasnog doma. Milan ga je zgrabio za ovratnik jakne i gurnuo naprijed, tako da je posrnuo i skoro pao. Ništa mu nije bilo jasno, samo je buljio u nas tupim telećim pogledom pa se glupavo nacerio. Milan mu je iz sve snage opalio pljusku, tako da je udarac zazvonio. Zatim ga je raspalio šakom u debelu trbušinu. Savio se od tog udarca. Zacvilio je kao pas kad ga napucaš nogom. Milan se nadnio nad njega. „Stara ti je kurva!“ prosiktao je. Ja sam ga udario nogom u dupe. Imao je mekano dupe, bilo je kao da udaraš u spužvu. Milan ga je nastavio mlatiti šakama i nogama. Udarao ga je istovremeno objema rukama, jednom s jedne strane, 165


drugom s druge, kao neki robot. Luka je ispustio torbu i pokrio glavu rukama, ne pokušavajući se braniti. „Stara ti se jebe okolo! Jesi čuo? Sigurno si i ti kopile!“ Mlatili smo ga po glavi, po trbuhu, po dupetu. Milan je šutnuo njegovu torbu. Knjige i bilježnice su ispale iz nje i rasule se po cesti. Luka je plakao, pokrivajući glavu rukama i samo ponavljao: „Nemoj! Neemoooj!“ „Vidi ga, plače!“ frknuo je Milan. „Aha“, potvrdio sam. „Usro se! Pizda!“ Milan je prezirno pljucnuo kroz zube. Luka je ležao na zemlji i plakao. Nije imalo smisla da ga dalje tučemo. Milan mu je koljenom pritisnuo glavu o zemlju. Lice mu je bilo iskrivljeno i umrljano suzama i krvlju. Milan ga je zgrabio za vrat. „SAMO PISNI O OVOM I NAJEBAT ĆEŠ!“ zarežao je. „Jel' ti jasno?“ Opalio mu je još jednu pljusku pa smo otišli, ostavivši ga da leži na zemlji. Bili smo zadovoljni što smo ga sredili. Bilo je oko 1 sat popodne. Milan je predložio da pozovemo frendove Matiju i Peru i da igramo nogomet na igralištu iza trgovine, ali nijednog od njih nije bilo kod kuće. Nas smo dvojica onda sami napucavali loptu, ali to nam je brzo dosadilo pa smo otišli kući.

166


Ilija Aščić rođen je 1980. Završio je VII gimnaziju, školu fotografije u CEKAO, te studij novinarstva na Hrvatskim studijima u Zagrebu. Piše kratke priče, koje su objavljene u brojnim publikacijama u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Srbiji i BiH. Kratke priče su mu osvojile nekoliko književnih nagrada. 2017. godine objavio je prvu zbirku kratkih priča pod nazivom „Kako sam postao zao“ u izdanju Artikulacija iz Koprivnice koja je osvojila pozitivne kritike ključnih medija u Hrvatskoj. Trenutno radi na svom prvom romanu pod radnim nazivom „Gubitak“. Živi u Zagrebu.

167


Lidija DeduĹĄ

168


Lidija Deduš MIKROPOROZE

EF NIJE IMALA NOVCA. ef nije imala novca pa je pošla da ga traži. prvo je ušla u lovački dućan. imate li novca? - pitala je ef. ne, ne, ne držimo, ljubazno joj je odgovorio prodavač. trebate li možda metke za sačmaricu? ili nož za guljenje kore s drveća? ne, ništa od toga ne trebam, trebam novac, hvala, do viđenja, rekla je ef i zatvorila vrata za sobom. zatim je ušla u apoteku. imate li novca? - pitala je ef. ne, draga gospođo, ne držimo, ljubazno joj je odgovorio apotekar. bio je to lijep, visok muškarac, zagledala mu se u oči, a on je pitao: želite li možda leksaurine ili nešto drugo za smirenje? antidepresive? ovaj mjesec imamo u specijalnoj ponudi benzodiapinske anksiolitike i oksazepame. ne, ništa od toga ne trebam, trebam novac, hvala, do viđenja, rekla je ef i zatvorila vrata za sobom. zatim je ušla u trgovinu mješovite robe, ali otamo su je potjerali metlom. kad je ušla u pekarnicu, pitala je: imate li novca? ljubazna pekarica joj je odgovorila: ne, ne držimo novac. želite li možda ovo pecivo? – pokazala je prstom na neko pecivo u vitrini. mogla bih jedno, hvala vam, rekla je ef i ispružila ruku da uzme pecivo, a pekarica je rekla: ali to će vas koštati novaca. onda ništa, rekla je ef, jer i ja tražim novac, hvala, do viđenja. kad je obišla cijeli grad shvatila je da je već pao mrak pa se vratila kući. gurnula je ključ u bravu, okrenula ga dvaput i otvorila vrata, a na glavu joj se srušilo naslagano brdo praznine.

169


ŽENA JE U PARK IZNIJELA ĆILIM. najprije ga je razmotala, pa prebacila preko pravokutne željezne konstrukcije, a onda odnekud izvukla drveni klofer i prionula na posao. gledali smo s vrha zgrade kako iz ćilima pod snagom njenih udaraca izlazi prašina. najprije u velikim oblacima, puf puf puf, zatim u sve manjim i zatim u sve manjim. kad više ništa nije izlazilo, spustila je klofer na travu i odnekud izvadila flašicu s pivom. nadlanicom je obrisala znoj sa čela, potegnula tri dugačka gutljaja, začepila flašicu metalnim čepom pa je uglavila između dvije daščice na klupi da se ne prevrne. onda je rukama, a bile su to gorštačke ruke, obuhvatila ćilim s obje strane, preokrenula ga, malo uzdahnula i opet prionula na posao. jeka udaraca se odbijala od okolne zgrade, pum pum pum, ćilim je poskakivao i poskakivao pod kloferom, iz njega je izlazila prašina, puf puf puf, najprije u velikim oblacima, a zatim u sve manjim i zatim u sve manjim, sve dok se nisu izgubili iza prvog ugla, niz ulicu, prema pošti ispred koje se, na velikom opločenom trgiću, jedan otac smijao svojoj djevojčici koja je upravo razbila koljena učeći voziti bicikl.

170


MAKS JE IMAO NARKOLEPSIJU. kad bi u najavi bilo nevrijeme, maks je iz struje izvlačio sve kućanske aparate. bojao se groma više nego smrti jer je nekom susjedu iz prošlog života spalilo i televizor i frižider. tako je govorio, iz prošlog života, misleći na vrijeme prije nego što je obolio od narkolepsije. živio je sam u stanu preko puta našeg i nikome nije bilo jasno kako se snalazi. žena mu je umrla, ima deset godina. kad je postao jako usamljen, prodao je kuću i kupio taj stan. mater bi ga znala pozvati na ručak. zaspao bi usred rečenice dok je jeo juhu. rezanac bi mu visio iz usta, a mi bismo se smijali. probudio bi se nakon par minuta i nastavio bi pričati kao da se ništa nije dogodilo. da je bolestan, shvatio je kad su gradili kuću. zaspao je naslonjen na lopatu. sva sreča dam lopata nije zapela u mješalici, provrtiob se ko lunapark, ispričao nam je. tada je sve počelo. neki dan smo ga vidjeli naslonjenog čelom na kontejner. zaspao je prije nego što je ubacio vrećicu sa smećem, pa mu se salata prosula po cipelama. jutros je stajao na stubištu. oslonio se ramenom o prozor, ali nije spavao. učinilo mi se da gleda snijeg kako pada, ali nešto je bilo drugačije. bio je duboko zagledan u sebe, ušavši u predjele nedostupne okolini, u unutrašnjost, u suštinu svega onoga što ga čini čovjekom.

171


POPISIVAČ STANOVNIŠTVA TREBAO JE STIĆI SVAKI ČAS. čekali smo ga za kuhinjskim stolom. na šporetu se krčkao ručak, televizor je bio upaljen, davala se neka emisija nevažna za ovu priču, pa ćemo je izostaviti. od kuhanja su se zamaglili prozori i u zraku je bio dunst po luku i crvenoj paprici. danima se pregovaralo o tome tko će biti koje vjeroispovijesti, a tko koje nacionalnosti. trebalo je dati točne podatke. i evo ga, popisivač je tu. zvoni na vrata, izvolite, uđite, a on prolazi kroz hodnik i sjeda za kuhinjski stol. iz aktovke vadi papire i počinje pisati. kratko će trajati ako budete kooperativni, kaže nam, a mi se slažemo. dada, kooperacija je važna. nene, nećemo lagati. popisivač stanovništva čini nas nervoznima i odvratan nam je. međutim, čim je počeo upisivati ime prvog člana domaćinstva, zamolio je da načas skokne van. dada, samo izvolite. nene, nikud nam se ne žuri. dok smo čekali da se vrati, objed je bio gotov pa smo postavili stol i ručali. mama je oprala suđe, a tata je otišao prileći. kad se probudio, odigrali smo tri partije šnapsa. u međuvremenu smo pogledali vremensku prognozu za sutra i iz ormara izvadili pidžame. navečer se na tv-u davala obiteljska serija. radnja je bila smještena u stan s baroknim namještajem u kojem se glavni protagonist upravo spremao počiniti preljub sa ženom svog najboljeg prijatelja.

172


Z. JE ŽIVJELA U JEDNOSOBNOM STANU. taj stan se sastojao od predsoblja, kuhinje, sobe, kupaonice i balkona ukupne površine 37 kvadratnih metara. u spavaćoj sobi, koja je ujedno bila i dnevna, nalazili su se kauč, klupski stolić, ormar, fotelja i vitrina s knjigama. jednog poslijepodneva z. je iz vitrine nasumično odabrala neku knjigu, sjela u fotelju i počela čitati. ali tek što je počela, na vratima se začulo kucanje. tiho i stidljivo odjeknulo je tri puta – kuc, kuc, kuc. nikoga nije očekivala, bilo je to sasvim obično poslijepodne, nitko nije trebao doći u posjetu. tko joj to sad remeti poslijepodnevni mir? odlučila je zanemariti sve i nastaviti s čitanjem. ali kucanje se nastavilo, jače i učestalije: bum, bum, bum, bum, bum. postala je nervozna. možda je netko u nevolji, da ipak otvori? možda će otići, da ipak pričeka? treći put, kucanje se pretvorilo u lupanje: dum, dum, dum. odložila je knjigu i krenula prema vratima. ali, dok je s kauča podizala desnu nogu, koja joj je do tog trenutka bila savijena ispod stražnjice, lijevom se spotakla o nožicu kauča, zateturala, udarila glavom o stolić, pala i umrla. za to vrijeme, u susjednom stanu jedna se žena spremala šivati nešto na šivaćoj mašini. za to vrijeme, u gradskoj su upravi pripremali domjenak za stranu delegaciju. za to vrijeme, postolar kojem je z. prošli mjesec nosila cipele na popravak, nakon poslijepodnevne stanke za ručak spremao se otvoriti radnju. i otvorio ju je.

173


GOSPOĐA HELEBARDIĆ SE DOBRE VOLJE VRAĆALA S TRŽNICE. dan je bio sunčan i vlasnici su izveli pse u parkove. gospođa helebardić je gledala u nebo upravo u trenutku kad joj se pod nogama stvorio psić koji jedva da je bio pas koliko je bio malen. spotakla se i pala na nos. psić je rekao vau vau. ba jezde li vi norbalni, rekla je gospođa helebardić vlasniku psa kad se malo pridigla. vlasnik je rekao oprostite i oprostite i pokušavao palcem desne ruke obrisati krv koja joj je curila iz nosa. ba nebojde vi beni obrozdide, nego bazite guda žedade zvog bza, rekla je još gospođa helebardić. kad je došla kući, gospođa helebardić je iz cekera izvukla par kobasica koje je kupila na tržnici, bacila ih na stol i zapovijedila svome mužu: zguhaj nab gobazice. na šporetu se već krčkao kupus. gospodin helebardić je rekao evo evo i brzo pristavio vodu, postavio tanjure i narezao kruh. sjeli su da jedu. gospođa helebardić je imala poteškoća u gutanju, pa je glasno srkala i zvučno mljackala. gospodinu helebardiću je to strašno išlo na živce. uzeo je nož za kruh i počeo ga ubadati u gospođu helebardić. ubobođ, ubobođ, vikala je gospođa helebardić, ubobođ, ubobođ. kraj prozora se ubrzo skupilo nekoliko ljudi koji su sve to promatrali. pitali su jedni druge: šta to govori gospođa helebardić, šta to govori gospođa helebardić? nitko od prisutnih nije razumio. malo su slijegali ramenima. jedan je na to rekao: izgleda da će kiša, i svi su se razišli svojim kućama.

174


Lidija Deduš rođena je 1977. godine. Pjesme i kratka proza objavljivani su joj u časopisima i književnim web portalima u regiji. Zastupljena je u antologiji pjesnikinja inspiriranih migracijom „Ovo nije dom – pesnikinje o migraciji“ koju su uredile Vitomirka Trebovac i Jelena Anđelovska. Finalistica natječaja za kratku priču „Vranac“ 2016. godine i natječaja „Post Scriptum za književnost na društvenim mrežama“ 2017. godine. Pjesme prevedene na engleski jezik objavljivane su u časopisima Europe Now sveučilišta Columbia iz New Yorka i The Well Review iz Irske. Autorica zbirke poezije „Apatridi i ostale čudne ličnosti“ koja je pobijedila na konkursu Trećeg trga za najbolju prvu neobjavljenu zbirku pjesama. Živi u Varaždinu. Stalna suradnica Balkanskog književnog glasnika.

175


Melida Travančić

176


Melida Travančić NA SUPROTNIM STRANAMA

MREŽA U jednom kutu prostorije stoji on, u drugom ona. Posmatraju jedno drugo. Strastvena ljubav prelazi u očaj, zatim u bijes i na koncu u mržnju. Nakon višesatne šutnje i mirovanja, on naposlijetku kreće odvažnim korakom prema njoj, odlučan da je ubije. Što joj se više približava, tako ogromni, snažni muškarac postaje sve manji. Izgleda kao dječak od deset, pet, tri, zatim jedne godine. Posljednju razdaljinu između njih prelazi puzajući. Sapliće se oko njenih nogu. Ona se saginje i u naručije prihvata novorođenče. Ruke podrhtavaju. Prikuplja preostalu snagu, raskopčava košulju, izvlači dojku i nasilno je gura u bezuba usta. Dijete ciči, ona ga ispušta na pod i bijesno gazi. Zatvara oči i u stomaku osjeća komešanje.

177


MILOST Nakon što je skinuo odjeću, pred njegovim snažnim, dlakavim prsima, prvo je uzdrhtala, a zatim osjetila blagu nesvjesticu. Legla je u dotrajalu hotelsku postelju. Stao je ispod njenih nogu, ruke podigao u visinu glave. Sa usana se čuo šapat molitve. Pred zoru joj je prišao. Njene usne ukrasio crvenim ružem i bijelom plahtom prekrio lice. Nije se micala. Njeno tijelo neodoljivo je podsjećalo na vrhove neosvojivih planina.

178


POSLJEDNJE MJESTO NA SVIJETU Ova soba umjesto u podrumu, mogla bi se nalaziti i u nekom srednjovjekovnom dvorcu (sa svim asocijacijama koje takav prostor nudi). Prostorija je mala, jedva da se u njoj čovjek može okrenuti. Nema namještaja, osim što je na sredini veliki metalni stol. Nema boje, izgrizla je hrđa. Na njemu leži djevojka. Osim vrhova nožnih prstiju, tijelo je prekriveno bijelim čaršafom. Mali prozor postavljen je na samom vrhu zida. Bez bilo kakve mogućnosti da bude otvoren. Musav je, na njemu se ogleda savršen omjer prašine i paučine. Sa ovog prozora ne vidi se Svijet. U kutu prostorije gori svijeća. Smjenjuje se jačina njenog plamena. Ponekad podrhtava, ponekad je uspravan i potpuno žut, ponekad blijedi, skoro da je nevidljiv. Neprimjetno hrđa sa stola prelazi na djevojčino tijelo i izgriza ga. Njeni ostaci, na koncu, pretvaraju se u žućkastu tekućinu koja se sliva tačno na plamen svijeće u kutu.

179


ISKORAK Ruke je raširila u pravcu imaginarnih krajnosti. Tijelo je postavila na sredinu mosta. Glavu okreće prema kazaljkama na satu. Na taj način prekraćuje vrijeme dok ga čeka. Trebalo bi da naiđe svakog časa. Sa ogromne udaljenosti neće je ni uočiti. Umjesto nje, vidjet će crnu tačku. A ona će se, pri punom nalatu teretnog kamiona, vinuti i zalijepiti poput mušice za njegov prednji limeni dio, odmah ispod njegovog vidokruga. Kako budu odmicali, pretvarat će se u sitne komadiće i otpadati. Do konačnog odredišta kamion će biti potpuno čist. Ona spašena i sretna, on lišen bilo kakve odgovornosti.

180


PERSPEKTIVA Dvoje ljudi stoji na gradskim bedemima kojima je opasana tvrđava smještena u samom centru grada. Na rastojanju koje su sami uspostavili, osmjehuju se jedno drugom, pokazujući pri tom blještave zube. Rukama ponekad povlače konce koje su vezali jedno drugom oko struka. Na njihovim licima ne nazire se sreća. Oni, dolje ispod, u čudu u njih upiru poglede. Ne vide ljude, ne vide muškarca i ženu koji nastoje smanjiti razdaljinu među sobom. Ne vide ni crveni konac kojim su povezani... Ljubav, ponajmanje.... Oni, dolje ispod, vide dvije utvare, vide kosti koje se njišu na vjetru. I nikako da se sviknu na taj prizor, godinama.

181


PROJEKCIJA ŽIVOTA I LJUBAVI Za njih dvoje pisati je značilo pokrenuti se s jednog mjesta na drugo. Jedan dio njihove zajedničke prošlosti svjedočio je o izmišljenim zemljama. U izmišljenim gradovima provodili su izmišljeno vrijeme, šetali, ispijali kafe i razgovarali sa izmišljenim ljudima. Upravo na takvom jednom izmišljenom mjestu upoznali su i izgubili jedno drugo. Na koncu ih je ipak sačuvala ista književnost. Na suprotnim stranama Svijeta, jedno o drugom su mislili, maštali, pisali i sanjali. - Ako pišem o tebi da li je to sjećanje ili književnost? - upitao je on. - To i nije važno. Važno je da pišeš - kazala je ona. Jer ako jedno o drugom pišu, gaje nadu da su jedno drugom bliže. Pisati znači svijet pretvarati u ideju. Oblikovati ideju znači ući u književnost. Ući u književnost znači biti bliže Njemu. Biti bliže Njoj. Ali u njihovim pričama, kao ni u ovoj, nema dramaturgije koja je neophodna da bi priča bila to što treba da bude. Na osnovu toga da se zaključiti da riječi uopće ništa ne znače, ili barem ne znače mnogo. Mašta nas oblikuje. A u knjigama (kao i u snovima) njih dvoje se lagodno kreću u izmišljenim svjetovima, okruženi izmišljenim stvarima i izmišljenim ljudima. Njih dvoje jedino tako opstaju, jedino su tako stvarni. I funkcioniraju savršeno.

182


DVOSTRUKA SMRT Dugo je nepomično sjedio na klupi u parku. Podbradak je oslanjao na izrezbareni drveni štap, koji mu je, što je sasvim očigledno, nekada pomagao pri hodu. Glava blago spuštena, pogled fiksiran ka vrhovima cipela. Iako sa distance, njima uvijek svojstvene, dugo ga je posmatrala. Nije prilazila. Ništa nije osjećala. Ni ljubav, ni bijes, ni mržnju. Odjednom, naglo je skočio i štap odbacio daleko od sebe. Nekoliko trenutaka stajao je kao ukopan. Neodoljivo podsjećajući na statuu. A, zatim je jednu ruku stavio na bok, drugu ispruženog kažiprsta, podigao ka nebu. Takav je ličio na stari čajnik. Vikao je, proklinjao, vatreno govorio, i na kraju žestoko psovao. Kada se približila, na njegovom licu vidjele su se pokidane veze sa stvarnošću. Na dodir njene ruke umuknuo je, zadrhtao, zatim zaplakao... I strovalio se na jedino mjesto koje mu istinski pripada. Na drvenu klupu. Poklonila se njegovoj dugačkoj sjenci. I otišla. Ne osjećajući ništa. On je nepomično ostao sjediti. Satima, danima, godinama...

183


Melida Travančić rođena je 1985. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Tuzli, Odsjek za bosanski jezik i književnost. Magistrirala je 2013. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Odsjek za književnosti naroda BiH. Doktorsku disertaciju iz književnosti odbranila je 2017. na Fakultetu humanističkih nauka u Mostaru. Dobitnica je treće nagrade „Mak Dizdar“ za neobjavljenu knjigu pjesama na manifestaciji Slovo Gorčina u Stocu. Njena prva knjiga pjesama Ritual objavljena je 2008. godine i dobila je nagradu „Anka Topić“ kao najbolja knjiga bh. pjesnikinja za period 2002-2008. godine. Drugo izdanje ove knjige objavljeno je 2009. godine. Svilene plahte, njena druga pjesnička knjiga, objavljena je 2009. godine, a iste godine bila je u najužem izboru nagrade „Risto Ratković“ za najbolju pjesničku knjigu autora sa prostora Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije. Njene pjesme uvrštene su u panoramu modernog bosanskohercegovačkog pjesništva Do potonje ure, koja je objavljena u Bijelom Polju 2010. Poeziju je objavljivala u književnim časopisima u BiH, Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Pored poezije piše i kratke priče. Priredila je dvije knjige Tešanj, grade: Usmena književnost u Tešnju, Tešanj u usmenoj književnosti (2009) i Haiku grad: Tešanj u pjesmi (2010). Sudjelovala na više međunarodnih naučnih skupova i konferencija iz književnosti. Radi u Centru za kulturu i obrazovanje u Tešnju.

184


Mima JuraÄ?ak

185


Mima Juračak PRODAJE SE

Pratim kako puževi proždiru mačji izmet u djedovom dvorištu. Prvo su ga, dok je sve još bilo svježe, obložili svojom sluzi koja se osušila i potom stvorila izgled paukove mreže. Danima je nakupina postajala sve slinavija i postupno nestajala. Bila sam istovremeno i užasnuta i očarana tim procesom. Puž i u izmetu vidi samo nakupinu organske tvari, osjeća njenu hranjivost, kaloričnost. To me strašilo. Svuda naokolo smrde septičke jame i ustajali kanalići s vodom. „Bit će rat“, procijedi djed. Ponovno sjedi na panju pored kuće, podbočen štapom, gleda kroz mene, u daljinu, povremeno pljucne u stranu i sluti rat. Na jednom prozoru njegove kuće zalijepljen je natpis: „PRODAJE SE“, a na drugom: „PRODAJEM POŠTO-POTO: MJEŠALICU, MOTOR AUTOMATIK, PLINSKA PEĆ“, sve starački krivudavo i više puta podebljano. Ispod oba natpisa upisan je moj broj mobitela. Volim kod njega dolaziti ljeti, jer tada sve obavimo vani, ne moram ulaziti u kuću. Razgovor najčešće kao da od riječi do riječi samo ponovimo, no ponekad krene i nekim drugim smjerom. Djed počne sa slutnjom rata – odnosno, prvo sa komentarom na prekobrojnu količinu puževa oko kuće. Zatim slutnja rata. Potom pita je li se itko javio za kuću ili nešto od nabrojanih stvari. Ja pak, kao što on sluti rat, slutim da kuću nikada neće prodati. Ne za tu cijenu. Potrebna joj je temeljita obnova ili, jednostavnije, rušenje. Nema nade za njene komponente – od temelja pa sve do crijepa, različiti su se materijali počeli stapati u jedan, i kao da su i kuću zahvatili ti silni puževi, koji po njoj ostavljaju slinu i poništavaju materiju od koje je sačinjena. Proždrijet će je uskoro, kao i ono mačje govno. Kuća je u selu u kojem svi ljudi prodaju svoja imanja, a nitko ih ne kupuje. Svi bježe u grad, misle da bježe u nešto bolje, no zapravo samo bježe u „isto sranje, drugo pakovanje“, kako kaže djed. Dolazim, više ni sama ne znam zašto. Nitko drugi više ne dolazi. U svojoj misiji sam tupa, tiha, služim više kao platforma za potvrdu djedova postojanja, ali i to samo iz moje vizure, jer njemu je moje dolaženje, čini se, ipak donekle nevažno. Donosim mu pivo i osnovne namirnice, to valjda jest važno. „Bit će rat, kažem ti“, pa pljucne. „Još jedan. Nema šanse da govna ne isplivaju. Govna uvijek isplivaju. Osjećam kako vriju ispod površine, a zrakom struje ti njihovi mirisi. I strah osjećam. Osjećaš ga i ti, sigurno?“ „Ne znam, deda, ali ne bih voljela da si u pravu.“ Pomislim kako možda ipak osjećam ta govna, po mirisu posvuda oko nas. „Ali jesam, u tome je stvar. Ja sam u pravu. Sve što osjećam, velim ti, sve je točno. Ništa neće zaustaviti gamad kad nahrupi. Nikakvi dogovori. Nema tu dogovora. Previše sam ja toga proživio da ti ne bih sad znao reć što će bit'. Ne moraš ni gledat' televiziju. Vjeruj dedi svome. Bit će rata.“ „Ne znam, deda.“ „Ne znaš, al' znat ćeš. Nemoj reć da te tvoj deda nije upozorio. Ali reći ću ti jednu stvar.“ Tu stane, šuti par trenutaka, pažljivo važe. 186


„Bježi. Kad sve krene, samo bježi. Da nisi pomislila ostat'. Samo bježi.“ Ispred nas je golema posuda u kojoj plivaju bezbrojni, u pivo potopljeni puževi. Tijela im se dodiruju, plutaju ili su na dnu, jedan pogled na to zgadi mi ručak koji me čeka doma. Nikad ne ručam kod djeda. „Najpametnije bi ti bilo da se udaš za stranca i sve ovo zaboraviš. Odi radi negdje van i – op!, začas ćeš si nekoga naći. Ovi naši dečki ne znaju zadovoljiti ženu. Samo ih pošteno sjebu, vjeruj dedi. Ja sam sjebo tvoju babu, priznam. Ne bježim ja od toga.“ „Deda, nisi sjebo baku, šta pričaš.“ „Znamo i ti i ja da jesam. Da nije pošla za mene bilo bi joj puno bolje u životu i ne bi tako mlada umrla. Hoćeš da nam spoham kruha?“ „Neću deda, hvala, jela sam.“ „Uvijek jedeš kad meni ideš. Gizdava si, priznaj.“ „Nisam deda, samo ne mogu. I vruće mi je.“ „Jel' piješ ti već pivu?“ „Pijem.“ „Hoćeš s dedom jednu? Iz boce?“ „Ajde.“ Ustao je polako i potom na par minuta nestao iza šarenih trakica koje su bile obješene na vratima i kuću štitile od muha. Unutrašnjost kuće iz ove se pozicije činila kao spilja, nisam imala niti najmanju želju proviriti. Mogla sam otprilike zamisliti stanje identično onome kakvog ga se sjećam od zimskih dolazaka. Tada oboje sjedimo na njegovom krevetu pretrpanom dekama i prekrivačima, koje nikada ne pere, pa sve odiše ustajalošću i smradom starca. Djed se i sam rijetko pere pa uvijek zaudara kao životinja. Ljeti je lakše jer zrak rasprši dio tog smrada u atmosferu. Zimi je nesnošljivo. Pogotovo uz peć. Otvorio je dvije pive otvaračem, bile su dobro rashlađene. Odmah sam poprilično povukla, pa je ostao u čudu. „Fino ti to vučeš.“ Nasmijali smo se. „Na dedu svog, tako treba. Dedina unuka.“ Sjedili smo tako na dva panja ispred kuće, ispod improvizirane nadstrešnice od dasaka, krova prastarog autobusa i limenih dijelova nepoznatog porijekla. Djed je iz kuće provukao produžni kabel i iza nas postavio ventilator. Ugodno je puhao po mojim polugolim leđima. Razmišljala sam kako će me možda koštati upale bubrega. I djed i ja sada smo gledali preko ceste, prema susjedovoj kući, kao da gledamo u televizor. U jednom trenutku vrata kuće su se otvorila i iz nje je izišla golema žena, naprosto gorostasna, nosila je tajice i usku majicu koju je nategnula preko golemih faldi sala. Ogromne grudi radi toga su iskočile kao lubenice. Potpuno bijele kože, ostavljala je dojam kao da je ovo prvi put da je uopće izišla iz kuće. Iza nje istrčalo je dvoje djece, djevojčica i nešto stariji dječak, suviše mršavi i sitni - pokraj nje izgledali su potpuno nevažno. Djed se podsmjehnuo. 187


„Svinja.“ „Nemoj tako, deda.“ „Šta nemoj tako. Svinja. Moraš bit jebena svinja da se do toga dovedeš. Šta trebaš požderat da do toga doguraš.“ Žena je prvo djecu utrpala u automobil, odostraga, a potom i sebe. Doslovno se natisnula u sjedalo i golemo rame bilo joj je slijepljeno uz staklo automobila. Bojim se da je volan vjerojatno jedva okretala, jer su joj grudi dopirale sve do njega. Izišla je u rikverc i žestoko stisnula gas, te odjurila prema gradu. Podigla je puno prašine na makadamu, dio te prašine dopro je i do nas. „Svaki dan ode u grad u ovo vrijeme, vrati se sa barem četiri pune vrećice. Onda po cesti ispadaju kutije sladoleda, čips, čokolade i hrenovke, sve gore od goreg.“ „Deda, pa i ti tučeš po pohanom kruhu.“ „To je kruh i jaje, nema tu ništa loše. I ne žderem ko svinja. Ovo što ona sebi radi je bolesno, da ne govorim šta će djeca naučit. Sve ide dođavola, velim ti.“ Zamišljam ponovno tu djecu i ne mogu ih uopće zamisliti niti punašne, kamoli debele. „Znaš, žena treba vidjet svijeta. Nemoj se zakopat u onaj usrani grad, taj je ko ova moja selendra, isti kurac. Idi negdje van, vidi svijeta i nađi stranca. Ovim ljudima treba rat, i bit će ga.“ Preko travnjaka pretrči žuta mačka, za njom još jedna, crna. Crna se izvije u onu čudnu pozu pred sranje, pa ubrzo počne trzati zadnjicom, nedaleko djedovog vrta, u kojem je zapravo samo luk, mlitav i u korovu. „Seranija“, istisne djed i ne pomakne se. Pivu sam već skoro dovršila, procjenjujem da bih mogla krenuti. Sve što smo imali za reći, rekli smo, sada će se sve samo ponavljati. Na panju mi je postalo neudobno jer nema naslona, a visoka sam i slabih leđa. Povinula sam se poput starice, podbočila glavu na koljeno u iščekivanju pogodnog trenutka. Djed izgleda kao da mu je svejedno kada ću otići. Moglo je to biti i prije pola sata, on bi sve što je prokomentirao istom strašću možda rekao i sam sebi u bradu. „Deda, idem ja.“ Popijem zadnji gutljaj pive koja nije više tako hladna i dignem se. Stražnjica mi je odrvenjela, postala je kao taj panj na kojem sam sjedila. Djed iz džepa izvlači deset kuna i gura mi ih. Ja ih prihvaćam jer već znam da nema smisla svađati se. Uvijek završimo s tih deset kuna. „Sjeti se dobro šta sam ti reko. Bježi.“ Ljubim ga u oznojeno čelo, tog svog smrdljivog djeda, i kažem mu da ću doći za vikend. Ne znam je li radi toga imalo sretan ili mu je svejedno. Uđem u auto koji je čitavo vrijeme stajao sa strane, ispod drveta, sa svim otvorenim vratima, tako da u njemu nije vruće. Potrubim jednom i mahnem dok se polako izvozim na makadamsku cestu. U retrovizoru ostaje djed, maše mi držeći se jednom rukom za bok, kao da će se u suprotnom prelomiti na pola.

188


Mima Juračak, (Sisak, 1986.). Objavljivala u zbornicima natječaja Lapis Histriae i različitim časopisima i portalima. Dobitnica nagrada „Vranac“ i „Ulaznica“ za kratku priču 2016. godine. Poeziju i prozu povremeno objavljuje na blogu „Idu dani“.

189


Petra Bauman

190


Petra Bauman TRI ZGODBE

ZGODBA O LJUBEZNI Ko je Karin stopila na stranišče za Dušanom, tega prvič v življenju ni storila z odporom. Obstala je s strahom, rahlo razširila nosnice in pustila, da ji jedki vonj urina počasi vstopi skozi nosne dlačice… vse do srca, vse do možganov. Ob vsrkanju hlapov tekočine, ki je še malo prej bila del njegovega telesa, je začutila svojo maternico, svoje celo bitje tako silno, da je skoraj padla. In še nekaj. Začutila je dom. Varnost. Tako je Dušana sprejela za svojega in ga začela ljubit. *** Karin je bila v začetku štiridesetih. Visoka, suha, s kratkimi bronastimi lasmi. Njeno telo je bilo dostojanstveno zadržano, z vsega vajenimi očmi, le še včasih srnjimi. Hoja je bila čvrsta, gibka. Previdna. Po vstopu v svoje stanovanje je čevlje odložila zmeraj enako, križem levega preko desnega, ta drobna norost ji je ugajala, slekla nogavice, noge spočila pod hladno vodo. *** Dober spomin ni bil več njena odlika, že zdavnaj ni bila več tako živa. Ni bilo več pomembno, kaj je kdo rekel lani ali predlani ali pred petimi leti, da je tam nekje vojna, da ni pravice… Ni bila te vrste človek, ni bila aktivistka. V začetku svoji tridesetih je še tisto nekaj zagnanosti omedlelo, dojemanje sveta je postalo in ostalo… novembrsko. Tu in tam košček avgusta, ki nekoliko razširi vene, daje malo soka in zmehča železni relief obraza. Tak avgustovski žarek je bilo za Karin gledališče. Včerajšnja komedija. Bila ji je všeč, med dogajanjem na odru je celo pomislila, tako kot pač človek včasih nagonsko razmišlja, da bi na plešo poljubila spredaj sedečega starčka, čigar skoraj trije prosojni laski so jo tako ganili, da so povzročili močno željo po dotiku. Pa tega seveda ni storila. Že minuto zatem je strahoma razmišljala, ali ni postala povprečna, ker ji je bila komedija všeč, ker se je smejala. Ne. To je samo predsodek. Komedija ni bila cenena, res ne, govorila je o ljubosumju in častihlepju in o tem, kako vsakdo išče ali udobje ali resnico. Ni se krohotala, to si je že morala priznati, da za krohotanje ni bilo razloga. A tokrat je to pri ostalih ni motilo. Že zdavnaj je vedela, da se ljudje smejijo programsko. Toliko stara še ni bila, da se ne bi ob večini obiskovalcev turkiznega abonmaja še zmeraj počutila mlada. To nedolžnost ji je, kljub neaktivizmu, mukoma uspelo ohraniti vse doslej, kako, še sama ni vedela. Kadar so Karin obkrožali starejši ljudje, je na skrivaj v sebi postala norčava, ne bi mogli reči hudobna. Tako kot je bilo v nesojenem poljubu pleše nekaj v resnici nedolžnega, toliko bolj obratno je 191


bilo z usmiljenjem, ki ga je začutila ob gospodu s starikavim, rdečim, dlakavim, opičjim temenom in ob gospe debelih ustnic, popolnoma uničenega obraza. Takrat je pomislila, da bi bilo bolje, ko se onadva ne bi taka kazala svetu. Do starejših ljudi je kljub vsemu čutila neko posebno ljubezen, morda zato, ker so bili nemočni, ker niso bili prava konkurenca, ker so lepoto že bili prisiljeni nadomestiti z modrostjo, prisiljeni so se bili umikati v ozadje. Imela jih je raje kot otroke. Sploh pa raje od tistega šiviljinega vnuka z obupnim imenom Lamar, ki je imel strašno mrk pogled in je deloval, da jo bo napadel kot v akcijski igrici, ki jo je neprenehoma igral na malem računalniku. Kot da mu bosta iz oči prisijala dva rdeča laserja in jo spremenila v neko vesoljsko pošast. Tega dne Karin ljudem ni zamerila njihovega nesmiselnega krohota, njihove plitke žalobnosti, ki je gostila ozračje. *** Samo je menil, da Karin ni zrela, da bi razumela njegovo suicidalno nagnjenje. Mislil je, da ni blizu smrti. Ni vedel, kako zelo blizu ji je tisti čas bila vsak dan. Ko jo je v enem zadnjih pomenkov vprašal, če je samomor dezerterstvo, ni vedela, kaj naj odgovori, ker se je z njim na nek način strinjala. Smrt, ki za orodje uporabi žrtvine roke. Žrtev in rabelj. To je razumela. To preveliko razliko med jaz in oni. Sama ga ni naredila. Ne še. Zakaj, ji ni čisto jasno. Morda zato, ker je bila kot klop, ki s kapljico krvi preživi eno leto, morda zato, ker ji je iz mladosti, čeprav komaj zavedno, ostalo še nekaj malega upov, morda zato, ker odločnost niti ni bila njena vrlina, morda ga pa ni naredila zato, ker ji je zmeraj bil sladki zadnji adut, za katerega še ni pravi čas privleči ga na dan. Začela je pripadati odsotni generaciji, tisti skupini ljudi, ki jih več ni. Včasih jih vidiš na ulici, a nič ne naredijo, se nikjer več ne pojavijo, samozadostno živijo življenje kot…kot lahko samo človek. Še žival rabi družbo. Karin je družba presedala, ni je sovražila, vendar ni imela koga, ker se ni počutila nikomur pomembna, odkar ni bilo več Sama, s katerim se je lahko pogovarjala na način, ki nikoli ni padel v banalnost. Navadila se je živeti z minimalno pozornostjo drugih, v svetu knjig, televizije, pohodov v trgovino, polnočnih sprehodov, samskih večerij v restavraciji…in čakanjem. NA NEKAJ. S takšno ravnodušno intenziteto, le še preživetveno, kot jo je v sebi nosila Karin, je bilo vseeno kaj. Nekaj pač. Nekoč je lahko ljubila. Močno. Potem je bila nekaj časa pripravljena na kompromise. Zdaj ji je bilo vseeno. Razmišljala je o odhodu v samostan. Hotela je le še ohraniti dostojanstvo. A prav to je bilo najtežje. Zdaj, pri svojih letih je hotela še bolj kot kdaj prej kdaj kaj ukrasti v trgovini, se javiti za golo prostovoljko pri potujočem umetniku na ulici, odpreti vročo linijo, polizat krožnik v gostilni, se skregat z Lamarjem ali z njegovo babico…. a nič od tega ni naredila. Le v kakšno kavarno je kdaj pa kdaj zašla… Se družila tam s pijanci. Takimi, ki to za nič na svetu ne bi priznali. To je bila njena posebnost od majhnega. 192


»Vse je odvisno od sreče«. Tako si je govorila, tako je zaključila. *** Zdaj, ko Karin z nejasnim občutkom svetlobe in drgeta, pa vendar še ne docela prebujena, hrani Dušanovo ribo, razmišlja o dveh zgodbah, ki sta se ji lani od vsega sploh vtisnili v spomin. Obe sta zgodbi o ljubezni. Prvo je doživela pri točilnem pultu gostilne Rafaelo. Tja je šla kdaj kaj spit. Kaj malega. Vedno je sedla za šank, čeprav ni ravno vedela, od kod ta pogum. Sedla je torej, spila in šla. Tako je bilo običajno, moških zgodb več niti ni zaznavala, vse so bile podobne, izgubile so šarm. Potem je nekega četrtka k njej prisedel moški, pijan. A ni smrdel po alkoholu niti po znoju ne. Že ko je začel s stavkom, da je v življenju vse zajebal… (Karin je imela rada moški princip razmišljanja, preprosto, včasih povsem legitimno vulgarno izražanje)… pa tisti otožno iskreni, malo butast pijančevski pogled… Da v tem človeku ni bila samo alkoholna, pač pa še neka žlahtna vsebina, je takoj začutila. Začel je torej Miro, kot se ji je kasneje predstavil, govoriti zgodbo. Nepovezano, mestoma počasi, mestoma besno. Da je pred desetimi leti bil še poročen. »Tako grde jakne nisem imel takrat nikoli na sebi, kot jo imam zdaj.« Nekoč sta z ženo, Zdenko, šla ven, za Valentinovo, plesat v nek hotel. Tam je ugotovil, da je pozabil denarnico. »Še vedela ni, da sem peš letel domov po denarnico.« Potem je k njuni mizi prisedla ženina prijateljica in dala svojo roko pod mizo na njegovo nogo. Ni vedel, kaj bi naredil. Ko je čez nekaj let to povedal Zdenki, je znorela, da je prasec, »ti si bil pijan, sigurno si jo šlatal«. Potem, ko sta že šla narazen, ga je enkrat klicala, dobila sta se na tržnici. Rekla mu je, če ji kupi modrček pri »onih Palestincih«. »Kupil sem ji, beli modrček sem ji kupil, zato, da ga je potem zvečer lahko oni drugi slekel.« »Sina imam. Je zadnjič rekel v gostilni, ata, saj če nimaš, ti jaz dam«. Karin je poslušala zgodbo moškega, ki je začel pit, ni vedel zakaj, pač pit je začel, »Zdenka mi je večkrat rekla, pa zakaj piješ…« Ni vedel odgovora, pil je, dokler ni izgubil družine. Potem je Miro izrekel stavek, zaradi katerega se Karin sploh spominja tega večera, stavek, ki si ga bo zapomnila za vse življenje. Rekel je:« Nikoli ne bodi sama na 25. december. Nikoli!«. Nato so se mu ulile solze, ker jih je hotel skriti pred Karin, se je sunkovito obrnil in zapustil gostilno. To jo je ganilo, čeprav je že veliko 25. decembrov preživela sama. Zdaj, ko je stala tam, sredi Dušanove sobe, zdaj, ko je gledala njegov belo rdeč tepih, staro, a snažno kuhinjo, svetlo zelene in svetlo modre stene, v križec na steni in pljuskala z roko po akvariju z zlato ribo…Zdaj si je morala, morala še enkrat narisati zgodbo, prelomni trenutek, nekaj, kar je čakala, pa ni več vedela, da čaka to.

193


V mislih je zagledala Dušana, ki je prišel v Rafaelo popravit okna. Prvi nasmeh, prva pijača, prvi sprehod… Vse do trenutka, ko jo je povabil domov, pripravil čaj in šel na stranišče.

194


VESELO NA DELO Jutro je bilo, mesto še v rahlem dežju, od vročega asfalta včerajšnjega dne se je kadilo, ljudi je bilo še malo. Po svetleče mokrem asfaltu na trgu so postopali golobi, mestna zastava z rotovškega trga je vajeno, ožeto visela in mestno impresijo je dopolnjeval še stari galerist, ki je v kavarni zunaj pil kavo in zdelo se je, kot da čaka na nekaj, o čemer bo po dolgem času spet lahko komu razlagal. Poleg sebe je imel vrečko v obliki ribiške mreže in to ga je delalo nekoliko šik. Razgovor za službo ni bil obetaven, a je bil za razliko od večine dosedanjih, prijeten. Direktor je deloval rahlo zmeden, a prijazen moški srednjih let, še se je znal nasmehniti nežno in oči še niso zadobile kovinske ostrine preračunljivosti. No, ni bil te vrste človek, ki bi ga zanimale intrige. Iskal je nekoga, ki bi obvladal prijave na razpise, ki bi malo uredil zadeve tam v njihovem centru sodobne tehnologije in promoviral podjetje ali zavod ali kaj so že – navzven. To bi zmogla, sem rekla, komunicirati znam. V nasprotju s svojo pravico in dolžnostjo me ni upal kaj preveč spraševati, zato sem mu pomagala in mu povedala, kaj sem po poklicu in kaj vse sem že delala, in … od nekod sem mu bila znana. Presenečena sem bila, kako še vedno deluje ta stavek - od kod se že poznava - takoj se vzpostavi bližina. No, in midva tako malce prebrodiva trde začetne polstavke in bi se vse kdo ve kako nadaljevalo, če ne bi vmes posegla referentka z Zavoda za zaposlovanje, ki je sedela tam poleg in si nekaj beležila in se kar naenkrat odločila, da gospa Paradiž, kaj pa vas še drugega zanima, vi bi lahko morda na kakšni šoli kaj počeli, bom rekla vaši svetovalki. Ženska v sivi obleki se je vključila meni nič tebi nič kot vodja celotnega pogovora in, vajena odločanja, sklenila, da me bo preusmerila na kakšna druga vrata. Priznam, sodobne tehnologije niso ravno moja specialiteta, vendar sploh ni šlo za to, da bom morala tam razvijati načrte za polet na Mars. A tako daleč sploh nismo prišli. Referentka je bila tista tipična predstavnica svoje vrste, ki ima vse prav, ki posega v mnenja in življenja drugih, ko je nihče ni nič vprašal in kjer ima ona preprosto zmeraj zadnjo besedo. Še to je posegla vmes, ko me je idealni šef vprašal, od kod se poznava, je cinično pripomnila, da zdaj pa res imava veliko časa za ugotavljanje. Oprosti, gospa, nisva se srečala na gasilski veselici pred dvajsetimi leti, na katere ti očitno nikoli nisi hodila, ker če bi, bi bila bolj normalna, ampak se me gospod spomni iz nekih malo bolj kulturnih okoliščin, kar me ne navdihuje z nobenim ponosom ali mi kakorkoli godi, gre pač za neko vljudnostno frazo, lomljenje ledu ali začetne neformalne nepomembne pogovore, s katero si določiš neko pozicijo v prostoru. No, nekako mimo te ženske sva se vpričo nje in brez besed dogovorila, da pa morda sodelovanje ni popolnoma izključeno in zvečer sem mu napisala e-pošto z vsebino, ki je še enkrat poudarila moje veščine, podkrepljene s CV-jem, ter kratko, upam da ne preveč nazorno opazko na račun urejene dame, ki je super kandidatka za kakšno ministrico za zdravje ali kaj takega. Tega seveda nisem napisala. Po tem razgovoru se mi je mesto zazdelo nekako bolj pisano, nisem delala lukenj v asfalt kot običajno, pusta obleka referentke z zavoda je bila le še spomin.

195


Stari galerist je vmes že spil kavo, nekaj drobtin od njegovega rogljička, ki ga je brezplačno dobil zraven, je še ležalo na tleh in golobi so se sramežljivo smukali okoli, kot bi drug drugemu želeli dajati prednost, češ, ti vzemi, jaz sem že sit. Šla sem še k čevljarju in veselilo me je, da mi ni ne vem koliko računal in da sva si ob odhodu še izmenjala šalo v zvezi s tem, da letos ne gre na morje in da bi mesto v tem primeru tako ali tako bilo boso. Moj cilj pred obiskom s prijatelji z Norveške, ki pridejo tri krat na leto v Slovenijo, je bila knjižnica, da v miru preberem časopis tam v preddverju in v miru pojem malico, ki sem jo imela s seboj. Ja, v mesto si nosim malico s seboj. To se mi v resnici zdi zelo romantično, ko potegneš tisti jogurt in kruh iz vrečke in ješ tam, vsem na očeh, svoj skromni obrok, ki govori o tem, da nisi v kasti, ki hodi zjutraj na zajtrke v kavarnice. Ali ki sploh ne je, to je bolj moderno. Ki živi od prane, od svojega odseva v ogledalu, od prepričanja v svojo rodbino. To, da ješ malico nekje na cesti, malo pomečkan kruh iz srebrne folije ali drobeči se kifelj na malo zamaščenem belem papirju … to je izjava. To je manifest. To je deklaracija. To je 1. člen ustave tistih, ki se ne zapirajo med štiri zidove, ki ne grizljajo skrivoma svojih kroasonov, ki jih ni sram, da človek mora jesti … Ne! Jesti skromno malico nekje od zunaj ni enako kot jesti morda kosilo ali večerjo v restavraciji vsem na očeh. Takrat nisi videti lačen. Na večerji človek ne zgleda lačen, tam zgleda pač na večerji. Lep, dišeč, a nikakor lačen. To je sprejemljivo. To je lepo. Tudi kosilo vsem na očeh je lepo. To se pač dela. Ne, jogurta kar tako na ulici, pa od doma zavitega kosa kruha, po možnosti brez salame in sira, ne, to pa ne. Jesti to prvo hrano zjutraj je kot spati zunaj, če si begunec, ali na letališču, če si potnik in letalo zamuja. In pošteni sram ob skromni malici ni nikoli in nikdar primerljiv s sramom, ki človeka obda, ko v gneči na banketu vzame z mize … Tam si del nekega krdela, ki se pusti pitati in ti vzameš to brez plačila. Tam si v hlevu, v ringu, kdo bo prej. Takrat si mravlja, nad katero se svobodno sprehaja velik palec orjaškega gospodarja, ki te lahko zmečka, kadarkoli si to zaželi. No, jedla sem svojo malico s ponosom delavskega razreda, in še to se je zgodilo, da sem štrudl, ki sem ga nameravala dati Gregorju, vzela jaz, njemu pa po pomoti dala kos suhega kruha, ki sem ga za malico nameravala pojesti. Oboje je bilo zavito v srebrni foliji. … a tokrat mi je nekoliko zastal apetit. Ko sem stopila v tisti kot knjižnice, s steklom ločeno preddverje od zunanjega in notranjega sveta, sem najprej mislila, da sem prišla na srečanje upokojencev, na kakšno njihovo šahistično druženje. V ta osamljeni, od knjižnice in njene resnosti odmaknjeni kotiček, kjer si si vedno lahko utrgal kos nirvane sredi gneče in vrečk in ljudi, tam, kjer si lahko bral časopise, ždel in gledal v prazno, v dež, v asfalt, v mimoidočega galerista z ribiško vrečko… Tam so bili po stolih in na edini klopi razprostrti sami moški, upokojenci in seštevek njihovih teles je temu asketskemu prostoru dajal čisto drugo energijo. In vonj. Energijo starcev iz čisto nekega drugega časa, ki so prišli razglabljat o politiki in kdo je umrl, energijo, ki ni spadala tja, pa je bila. Bili so glasni … in skozi drobne oči in sive šopke dlak na prsih in izpod pazduh in iz spolovil in podplatov jim je vel ta vonj po nasilju, po krampastih skrotovičenih udih, ki so nekoč grabili in rovarili, smrdeli so po potu vse zatajevane naslade, ko so sanjali bele device in temne prostitutke, pa niso dobili nobene, ker so pri dvajsetih sklenili svoj krog. 196


Samo tak smrdeči, zatohli, kovinskih oči starec se lahko spomni in gre do mize z nežnim nemočnim klošarjem, ki je jedel košček belega kruha in bral časopis … in gre ta sivolasi mrhovinar do njega in mu reče, naj mu da časopis, češ, ker ko se bere, se ne je. In mu ta drobni temnolasi revež s krvavimi očmi odgovori, da še ni prebral in da marsikdo lahko je, medtem ko bere ali bere, medtem ko je. In se ta nasilnež, ki očitno ne čaka v vrsti in si z bedastimi izgovori in butasto prozorno pretkanostjo prisvaja tuje, hahljajoč odvrne od revčka z belim kruhom in reče kompanjonu, haha, si ga videl, bere in je zraven, kje si to že videl. Ker je sramotno izgubil bitko, se je kar hitro pobral ven in še na vratih knjižnice, kamor očitno nikoli ni zahajal, si slišal nekaj o branju in hranjenju. Z njim je iz prostora odšel tudi ta omledni sladkobno postani poscani vonj in s starčevskim pohlepnim potom naphan zrak je postal čistejši. Šahovsko društvo je začelo počasi razpadati, gruča beročih, sposojajočih si je začela kopneti, v prostor je vstopila ženska, še vedno mlada, s sijočo kožo na obrazu in zeleno obleko. Sedla je v kot in pojedla sendvič. Črnolasi revež je tiho rekel: Zeleno je lepo. Nasmehnila se je. Nato je vstala, dala na ramo torbico in rekla: Veselo na delo. In ko je hodila po stopnicah navzgor, v kdo ve katere knjižnične prostore, je še enkrat tiho rekla: Veselo na delo.

197


POJEDINA Zunaj je bilo vroče. Praznovali smo Tinino diplomo, nekje na Pohorju, na vikendu njenih staršev. Veselo je bilo, le kako ne bi bilo, vesela je bila novopečena sociologinja kulture, čeprav nihče ni čisto točno vedel, kaj to pomeni, a ni bilo važno. Tisti dan ne. Niti ni bilo važno, ali bo dobila službo ali bo odšla kam v tujino ali pa bo kelnarila. Slutili smo, da bi ji utegnili pomagati starši, ker so imeli neko firmo s pohištvom, to le ni kar tako, in imeli so zidanico na Pohorju, kar pa sploh ni kar tako. Bog ve, da tudi sociologinja kulture lahko prav pride v trgovini s pohištvom, če se človek le malo znajde. Bili smo torej tam, dim od ražnja nas je že malo prepojil, naš smeh so lahko ujeli tudi na kakšnem sosednjem hribu. Krog prijateljstva je bil sklenjen. Dina je predlagala pohod do nekega spomenika, da je lepa ta pot, da se malo razmigamo, nadihamo svežega pohorskega zraka, še neko jezerce da je tam. Ko se vrnemo, bomo nadaljevali s hrano, pijačo, odbojko, sončenjem, petjem ob kitari, plesom, vsesplošno spontanostjo, mudilo se nam ni, vsi bi naj prespali gori. Gostiteljico sem prosila, če lahko ostanem pri hiški, da bom nalupila zelenjavo, si izmislila kakšno igro za potem, res mi ni bilo do sprehoda, od sonca sem bila malo utrujena, pohodno pot sem že poznala. Ostala sem torej pri bajtici, lepi kamniti hiški z vrtom odzunaj, s smrekami in majhnim vodnjakom, na mizo vrgla kumarice in jih začela lupiti za solato. Ravno so dobro odšli in pisano izginjali po gozdni potki, ko se je ob hiši precej naglo ustavil rdeč avto. Neki starejši Ford. Iz njega je naglo in zadovoljno, kakršen je zmeraj bil, stopil M, ki je že prej javil, da bo nekoliko zamudil. »O, kaj so te kar samo pustili?«, je nasmejano vprašal. »Šli so na sprehod. Nekdo mora čuvat bajto.« »Ne vem, če jo boš lahko branla.« »Kako to misliš?« »Pa neki medvedi hodijo tu okrog.« »Pa ni to Kočevski rog.« »Ne. To je pohorski rog«. Hitro sva zakoličila najin odnos z M, za katerega sem vedela, da se je pred nekaj meseci razšel s punco, da trenutno neke resne nima in da mu njegov sangvinični značaj in že na prvi pogled viden hedonizem ne dasta, da bi se zaprl pregloboko vase. Gubice ob očeh in guba sredi njih ter presenetljivo zgarane in hrapave roke pa so govorile še neko drugo zgodbo. Zgodbo o moškem – medvedu. Prišel je, zdaj je bil tu in všeč mi je bil še iz časov, ko sva bila sodelavca. Ja, pred kakšnimi sedmimi leti v neki firmi. Že takrat sva se rada družila, se vozila po terenu, si delala majhne usluge, si prinesla kavo iz avtomata, si voščila za božič, vedel je za moje naklonjene poglede, a jih ni spodbujal, to je že pazil, in vedela sem jaz za njegovo dobrodušnost. V tistih nekaj urah službe sva bila v nekem vzporednem svetu, v nekaj urah sreče, ki jo lahko da samo sreča neuresničene ljubezni, ki obdana v debel plašč upa, da ji ga bo nekoč nekdo potegnil z ramen. Kasneje sva se srečala le tu in tam, na ulici, kakšni pijači, preko skupnih znancev sva se kdaj pa kdaj na kakšnem kulturnem dogodku celo skupaj napila, a nikoli ni bilo med nama nič. Prepovedano. In zdaj je bil tu. Mešanica pohorskega gozdarja in pronicljivega opazovalca sveta. Ljudski in svetovljanski. In temno poraščen po prsih, to mi že ni ušlo. 198


Sedla sva k mizi in jaz sem lupila zelene kumarice, od pogovora, čeprav kratkega, že rahlo zasopla v obraz in zeleno valovanje vetra je oplazilo eno od polken, da je nežno potrkavalo. Gledal me je v roke, ki so držale kumarico in njen sok je sveže in zdravo dišal. »Rabiš kaj iz hiše?« je vseh sedem let spravil v vprašanje M. »Ne, lahko pa greš zapret polkna, da neha tolčt.« »Greš z mano?« »Ne. Pridem za tabo«, sem se v tisočinki sekunde odločila, da si uresničim dolgoletno željo po takojšnjemu prenehanju sprenevedanja, čeprav je bil pogovor z njim hudo privlačen in bi lahko še trajal. A po sedmih letih je bil čas, da postaneva dorečena. Časa ni bilo veliko, druščina se bo vrnila čez kakšne tričetrt ure, sem izračunala, M se okoli tega ni kaj prida vznemirjal. Stopila sem v zidanico za njim, ga videla stati pri oknu, obrnil se je. Delala sem se malo nesigurno, kot da bi bilo to vtisnjeno v način obnašanja vseh žensk, v pražensko v nas in nič ne bi moglo biti bolj naravno … in se veselila tistega, kar je naznanjal ta trenutek, ta večer. Poiskala sva mizo, debela lesena je bila, stabilna, kakršne so v takšnih kamnitih hišah. Ustavila sem se ob mizi, M je hodil proti meni in naenkrat sva si stala nasproti. Stal je ob meni na robu mize, bila sva vzravnana kot sveči, ki bi bili potrebni za blagoslov … a oči so se odločile, koža je zavrela. Miza naju je podprla in rahlo zaječala s svojim stoletnim glasom, ko sem se počasi usedla nanjo … z nogami rahlo narazen, se zazrla v strop, od svežega apna bel, a ob zaloputnjenem polknu že siv, kot da bi nekaj iskala zgoraj … in se nato počasi zazrla v M, ki je stal tam ves in cel, otrok, moški in žival. Moj džins je spolzel ob M-jevem navzgor, odzadaj sem prekrižala nogi in M je stal v obroču iz toplih meč, ki so ga stiskale bliže k ženski, k njeni mornarski majici, priprtim očem. Hrbtenica se ji je zvila v čisto pravilen es, ko je nagnila vrat nazaj in ga čutila tako blizu, še mirnega v drži, a s svetlečo temno kožo in rokami, ki so že prijemale zatilje … močno je stisnil za šop las in z občutkom potegnil nazaj. V ustih se je obema nabiralo mokro, a ustnice se še niso pripojile, ne še, vsak gib je moral trajati posebej, biti ločen od ostalih … gledala sta se in M ji je gnetel lase kot nepodkupljivi kupec, ki preizkuša volno, vsak las je šel skozi prste, zagrabil jih je spet in jih nesel k svojemu obrazu, močno potegnil skozi nosnice, po ognju je dišala in kumaricah in po soncu. S svojo temno močno roko, dišečo po železu je šel… z blazinicami prstov po levi strani lica, stopil še mali korak bliže in jo privezal na sebe… stoječega, mirnega, silnega. S celotno dlanjo ji je naenkrat pokril usta, rahlo pritisnil, da je s konico jezika začutila slankast okus, vpijala vonj železa, trave in lesa… z ustnicami in jezikom je vpijala M-jevo sporočilo in se telepatsko razširjala v trenutek, ki bo sledil… nato je z roko pokril ves njen obraz, jo božal z eno roko in z obema kot bi bilo poslednjič, pa saj je bilo, a prvič tudi… božal je intenzivno, ji spreminjal obliko ustnic z rokami, zajemal obraz, šel čez oči, komaj zaznavno je drgetal in bila je živa. Dihanje se je vedno bolj slišalo… razprla je ustnici in z jezikom objela njegove prste, jih držala med zobmi kot pes, ki ne spusti igračke, smejal se je M z dolgim zamolklim glasom v grlu, ki je trajal, in jo gledal… kot poglavar na svojo dolino. Z močno prepojenim jezikom in z vibrirajočim glasom v grlu jih je sesala, dva naenkrat, tri, kdaj pa kdaj prijela njegovo roko in njegovi mokri prsti so postali čopič, s katerim je risala vlažne sledi čez svoji ustnici, čez

199


nežno vznemirjeni opni. Naenkrat je ugriznila na sredo kazalca, da jo je pogledal z globoko črnino svojih oči in njegova prosta roka se je sprožila v njeno sredino… v vroči džins tik pod zadrgo. Ulilo se je. Nepričakovano, ko pa je še prej sijalo sonce, celo zagrmelo je, zunaj se je nekaj prevrnilo in poletna nevihta je zašumela nad hišo … ulegla se je na hrbet, še vedno tesno objemajoča njegova bedra, oči so mu gorele. Videla se je v njih, videla, kaj vidi. Nagnil se je nad njo in razprl svoja usta, da se je rožnato in temno in belo zasvetilo iz njih in jih pritisnil ob njena … pljusknila sta skupaj … tako silno, da bi se lahko poškodovala … spremenila se je v prebivalko pragozda, ki je od veka vekov prebivala na Pohorju, v žensko, ki je slekla svojo kožo in dobila noge, ki so dajale prostoru svetlobo … mojstrsko, natančno in neprodušno sta se odmerjala drug drugemu in se vedno nekoliko prihranjala za potem. M je glavo zagozdil v njen trebuh in z eno roko potegnil s telesa mornarsko majico, svetlo moder modrček je odletel proti kavču, ki je le na koncu ponudil počitek delavcema, ranjencema, brezimnežema z vžgano pekočo rano sredi čela, sredi srca. Z desno roko je naredil odtis na prsi, s svojo veliko dlanjo se je lahko dotikal obeh hkrati, s konicami prstov je prijel eno rožnato jagodo, z zapestjem drsel po drugi … vzdignil se je in temni roki sta pokrili mali beli kupoli, krožili komaj zaznavno, medtem ko je v njenih ustih globoko zajemal M-jev jezik, zalivali so jo lastni in njegovi sladki sokovi, popolni arhitekturi se je v ustih pridruževala še popolna glasba, jek, jok, obramba in napad, vse, kar je prihajalo iz njenega in njegovega dna, iz maternice in trebuha ... gibanje jezika se je preneslo na njegovi roki, trzajoči hitri gibi so do kraja napeli kupoli s posvetilom na vrhu, da sta se začeli svetit, kot bi nanju padal poletni dež od zunaj … Odmaknil je usta, jo vmes pogledal in v očeh je bila zavzetost gozdarja ob podiranju drevesa … drevo je bilo njegovo, satje njeno … Vse zvezde in luna in sonce in nebo in zemlja in podzemlje, vse divje in prestrašene živali, vsa ženska, vila in demonka (sanjavka in pihalka ognja) je planilo proti središču … v trebuhu so odplesali svoj tisočletni ples in bili do kraja živi in do kraja pijani v ognjeni krogli … Na rob ustnic mu je zašla njena jagoda, gledala ga je, da je videla vse drobne zareze njegovih ustnic, od znotraj so bile mokre, od zunaj puščavsko suhe, s svojimi mokrimi prsti je rahlo povlekla čez njih in videti je bilo, kot bi jih naenkrat zalila kri … priklopila se je na njih in naredila sta moker globok in sladek tunel, medtem sta se osvobodila vsega, kar je še ločevalo človeka od Adama in Eve … V sončno kroglo se je zarinil hrast … Vse se je vžgalo, silhueti temni na srebrnem ozadju, zanihal je lestenec, dva človeka, moški in ženska sta trzala v sekundah, ko je s temne lesene police odbliskaval svečnik, za njim stopnišče, ki vodi navzgor ter košara sadja, ki je videti tako, kot da se je nikoli nihče ne dotika. Na sliki v sobi je bil zajec, ker ga med zobmi nosi bik, ki so mu v črn moker kožuh zasadili kopje.

200


Petra Bauman je leta 2008 pri mariborski Založbi Pivec izdala pesniški prvenec Januar. Nekaj pesmi je prevedenih tudi v hrvaški in v nemški jezik (objavljenih v revijah Novosarajevski književni susreti in v avstrijski reviji za literaturo Lichtungen), leta 2017 je nekaj pesmi izšlo v reviji Poetikon. Z zbirko se je predstavila v Mariboru, Ljubljani, v Trstu, v Sarajevu in v Gradcu. Leta 2013 je bila s pesmijo Brez naslova uvrščena v finalni izbor literarnega natečaja ene najvidnejših prireditev za poezijo v Sloveniji Vitez poezije (v izvedbi Založbe Pivec), leta 2016 pa se je s pesmijo Tri zlata jabolka uvrstila v polfinale iste prireditve. Objavlja tudi v spletni literarni reviji Locutio. Leta 2017 je bila gostja na otoku Pagu na srečanju slovenskih in hrvaških piscev v spomin na paškega književnika Anteta Zemljara. Istega leta je prejela nagrado za najboljšo erotično pesem na natečaju Muze pri muzah z muzami mariborske založbe Maus. Leta 2018 je kot glavna gostja skupaj s pesnikom Miroslavom Tičarjem nastopila na dogodku Sarajevska jutra poezije v Sarajevu. Istega leta je nastopila na srečanju v spomin Ivu Andriću v Krapini. Piše poezijo in kratko prozo. Sicer moderira veliko literarnih prireditev.

201


Tin Lemac

202


Tin Lemac ČUDNI SU PUTEVI KNJIŽEVNI

Autor je bio neki nepoznati književni skakač. Dobrano je otvorio oči kad je vidio svoje ime. Nije znao bi li se smijao ili plakao. Na velikom književnom panou časopisa koji je uređivao došla je vijest kako mu je financijski odobrena zbirka poezije od Velike Tvrtke. Oči su mu zaiskrile od sreće. Nije se doživljavao književno kompetentnim, a stihove je skupljao na malenim blokovima koje je uvijek sa sobom nosio. Na tržnicu, kavu, sastanak s kolegama, ugovorene internetske spojeve. Odjednom je mislio kako sve može postati pjesma. Pomalo patetična misao, neizblanjana životom. On, doktor književnosti, predavač na nekoliko fakulteta, urednik uglednog književnog časopisa i recenzent pjesničkih i teoretskih knjiga. Koliku su samo moć davale sve te titule i funkcije! On se na to nije obično osvrtao. Tako je to kad nešto možeš, imaš u rukama, a nitko ti to ne oduzima jer svi vjeruju u te. Prije svega, u tvoj sud. On nije mario za svoj sud. Suviše blag u kritici, propuštao je kroz ruke raznovrsne retke. Govorio kako treba samo vrške počupati, kako nedostaju tri končića za cjelovitost pjesme. Poeziju je čitao kao članke na internetskim portalima. Nekada su se gubile granice stvarnosti i teksta, pogotovo kada bi satima zurio u računalo i tražio novo opravdanje za rezuckanje metafora. Ne bi ga začudilo ni da su njegovi sudovi katkad otišli u nedogled, da same analize više nisu trpile teorijske okvire. Često bi odlazio spavati umoran i sanjao velike strojeve iz kojih su letjele muhe. Na krilima su nosile riječi i spajale se u neobične klopke. U žaru svojih vjerovanja poželio je biti piscem. Ajme, koji patetični bijeg od sebe. Tko su pisci? Maleni vojnici koji se boje nas, velikih kritičara. Nestašni patuljci koji sjede za kavanskim stolovima, dok pogrbljeni sveznajući divovi s nakrivljenim naočalama poput poštara sjedaju do njih i iz velike torbe bacaju tuđe riječi i napise. Oduvijek se pitao zašto vlada tolika zlovolja kad se nalazi u takvom društvu. On je bio uvijek bio opušten. Nakon dva piva pričao bi pizdarije o sniženjima u Konzumu ili o tome kako obožava kupovati olovke koje nerijetko baca. Puna ladica olovka, glava prazna od misli. Onih misli koje bi garantirale da nešto od pročitanog ipak ima neko značenje. Biti sam sebi svrhom – to je još naučio na fakultetu. Svi su uvježbavali Barthesovu smrt autora, a on je vježbao metaforičke ekstenzije na dugim sintagmama i rečenicama. Kolege su mu zamjerali lucidnost, hitrost, vedrost, preskakivanje preko užeta. Sav akademski tekst mora nalikovati na jednu veliku mrežu u kojoj svaki element mora biti nadopunjen drugim u gradnji sveopćeg značenja teksta i svijeta. Pisao je radove s visokom razinom akribije, a noćima maštao o fantastičkoj postavi neke zamišljene teorije književnosti kojom bi se konačno prekrili tekst i svijet. U jeku svoga žara, dok je sređivao konferencijska izlaganja o semičkoj analizi suvremene poetske metafore, netko je zakucao na vrata. On, preplašen od nepoznatih zvukova svijeta, još je dublje potonuo u sebe. Pogledao je kroz špijunku. Nikog nije bilo. Ubrzano bi otišao do kuhinje i popio čašu vode. Vratio bi se za radni stol i nastavio svoje nacrte. Na papirima su se rojile višečlane relacije. Opet je čuo zvuk na vratima. Sad netko ne zvoni, već češe noktima. Otišao je opet do vrata i pogledao. 203


Nikog nije bilo. Smeo se i sebi zamjerio uplašenost. Htio se vratiti do kuhinje i ponoviti ritual, kadli sjeti se da možda otvori vrata kako bi zavarao tog Nekog. Visoka strategija samoobmane. Odškrinuvši vrata, našao je maleno pismo zapakirano u bijelu kuvertu. Oduvijek je volio bajkovite situacije. Nasmijao se preko ruba usana, podigao pismo, zatvorio vrata i krenuo put sobe. Krišom je otvorio pismo kadli iz njega nije počeo padati gusti žuti prah. Nalikovao je na smrvljeno leptirovo krilo. Prah je pao na parkete koji su bili usisani prije nekoliko dana. Nije mario, već počeo gurati prah o rubove poda nogom, vrlo nezgrapno. Misli su se tresle brže od ruku. Otvorio je savinuti papir pisma na kojem je pisalo: „Ja sam tvoj pripovjedač. Ili subjekt. Nazovi me kako želiš. Napiši me više jer nad tvojom glavom stoji sjekira.“ Nasmijao se, ali onako jezovito strašno. Pospremio je pismo u fascikl s dokumentima i krenuo na počinak. Bilo je već jako kasno. Otvorio je prozor da se nadiše svježeg zraka. Te noći nije dobro spavao. Probudio se više puta i pio voćni sok iz frižidera. Osjećao je nedostatak vitamina i slutio nadolazeću virozu. Probudio se u rano jutro. Umjesto da pohita za štednjakom na kojem je svako jutro kuhao tursku kavu u starinskoj džezvi, skuhao je čaj od kamilice. Nakon toga, satima je zamišljeno gledao u strop. Sinoćnji glasovi opsjedali su ga i nisu mu davali mira. Na listiće samoljepljivog bloka na koje je obično pisao koje namirnice treba kupiti ili rokove za slanje budućih tekstova, napisao je nekoliko riječi i stvarao stih. Pa riba pa svemir pa južna tišina. Opsjednut metaforičkim prekidačima, vrtio ih je na malom vrtuljku sna. Pa jedan okretaj, pa drugi, pa treći, pa... U stotom pokušaju nastao je stih: „Riba od svemira pronosi šalicu južne tišine.“ Ne možeš pobjeći od manirizma čak i kad sam sebe ne razumiješ. Na drugi je listić stavio riječi kava, jantar, bedem, orah. Bilo je teže zavrtiti ovu sekvencu. Ovijen u deku, vratio se za radni stol. Taj dan nije imao obveze, a za ručak će ionako skuhati gustu juhu od mrkve i graška ne bi li smanjio prehladu. Otvorio je novi dokument u računalu i napisao naslov „Skretničar“. Malo je povjerovao u sebe. On, skretničar puta po kojem su se riječi kotrljale bez značenja i smisla. Počeo je pisati. Manirističko se klupko samo od sebe odmatalo. Pogođen već velikim grudama, napisao je stihova i stihova. Ti mali maniristički vagoni bujali su od raskoši, ali osjetio je da nemaju lokomotive. Poslije nekoliko dana ostavio je rukopis i rekao da će mu se vratiti za neko vrijeme. Prošlo je skoro dvije godine kad je ponovno pogledao rukopis. Ugradio je u njega neke pregrade, iščupao pokoji korijen, izravnao ocvali dio vrta. Okrenuo je broj svog izdavača i rekao da će mu nešto novo ispostaviti. Izdavač je kratko odgovorio jer je bio na putu, no prihvatio je njegove mogućnosti i rekao da mu pošalje na adresu elektroničke pošte. Istom je to učinio i otišao za poslom. Sutradan, dok se budio, na mobitelu je provjeravao pristiglu poštu. Izdavač mu je rekao kako mu se rukopis na prvi dojam čini zanimljivim i kako će ga poslati na skorašnje natječaje Velike Tvrtke. Iako je znao da institucije nisu darežljive s obzirom da je jedva i dobio potpore za svoje teorijske knjige o 204


pjesništvu, nije prezao da izrazi zadovoljstvo kako i on pomalo ulazi u pjesnički svijet. Usput je razmišljao o drugim obvezama i vjerovao da će se vratiti pjesništvu jednom. Bar zasad mogao je govoriti kako teorija ne može zasjeniti poeziju i kako samo vješt dijalog daje zadovoljavajuće rezultate. Na simpozijima je jasno iznosio vrijednosne stavove i kritizirao tokove struke. Tek bi se začula poneka podrška, dok bi većina glasno zijevala i čekala pauzu za kavu. Nakon nekoliko mjeseci stigla je vijest o tome kako rukopis nije financiran od traženih institucija. Razočaran u sustav, nije prestao vjerovati u sebe. Već je u međuvremenu počeo raditi na drugom rukopisu. Bile su to već prave pjesme kojima je ukazivao na borbe pjesnika i kritičara u sebi. Svakodnevno je objavljivao pjesme na svom Facebook profilu i dobivao brojne lajkove. Cijenio je čitatelje koji su bili raznih profila. Dok je jednu večer promišljao o stilskom uobličenju jedne metadiskurzne relacije, na pamet mu je pao njegov rukopis „Skretničar“. Na kraju su se nalazili stihovi o tome kako se iza riječi i manirističkih oblutaka krije tekstom preveslan kritičar. Zamislio se nad vlastitim riječima. On je, naime, sam sebe poništio. Sjetio se kako je tim rukopisom htio ukazati da nikad kritičar ne može biti pjesnik i obrnuto. Humorni ulomci isticali su poziciju Autora iznad Subjekta, ali semantika, ta skupa drolja, vraća se i sa spolnom bolešću. Poševio si jezik, a on ti je dvostruko vratio. Kroz glavu su mu prošla učenja o stilu. Njegova je poezija sve više napredovala. Orgazmički skokovi riječi počeli su mu se penjati po udovima. Bližio se natječaj za potporu književnom stvaralaštvu. Hitno je napravio aplikaciju i poslao je Velikoj Tvrtki. Nakon nekoliko mjeseci nazvao ga je kolega. Govorio je brzo i nejasno, ali poentirao je bitno. „Znaš, stari, borili smo se kao lavovi da spasimo vas nekoliko iz ralja tih jebenih birokrata. O poeziji danas nitko ništa ne zna. A sve kritičari, pisci, sveučilišni profesori. Što da čovjek kaže!“ Zahvalio je i osjetio da se put tek priprema. Optužio se opet za patetičnost. Pisao je tada znatno više i promišljenije. Razotkrivši manirizam, unosio je u njega i bajkovne motive. Okušavao se čak i u pisanju kratkih proznih formi koje je davao samo svom računalu. Nedugo zatim, nazvao ga je urednik jednog časopisa koji je s njim prijateljevao na Facebooku. Govorio je glasno i jasno kao da nekog uvjerava: „Gledajte, kolega, čitao sam malo Vaše zapise na Facebooku. Oni su na granici lirske proze i esejistike. Pošaljite, molim Vas, koji sličan tekst jer mi nedostaje dobrih tekstova. Dobivam u zadnje vrijeme zavičajnu poeziju i prozu, te srcedrapateljske gluposti.“ Prihvatio je ponudu. On je valjda sad bio Autor. Te noći ustajao je nekoliko puta. U glavi su se vrtili scenariji jer nije znao koju bi temu započeo. Jedna je bila o nekom velikom hrastu. Simbolistička priča o životu. Već viđeno. Druga, priča o Filipu, introvertiranom intelektualcu koji u srednjim tridesetima živi s majkom i nekog običnog dana uručuje joj oproštajno pismo i izvršava samoubojstvo. Psihološka novela, pretenciozna postava. Ujutro, dok se rastezao i pio kavu, misli su proizvodile začuđujuće obrate. Otišao je do tržnice po domaći sir i crno grožđe i sjeo na drugu kavu da rastrese misli. U svojem je notesu pregledavao stare ideje i vrtio postojeće zapise. „Čovjek koji je postao slovo“ – učinilo mu se to kao naslov zbirke manirističkih pripovijesti. 205


Ostavit će to za kasnije. Ma ide on nešto napisati o sebi i staviti neki najobičniji naslov. Otišao je kući, upalio računalo i počeo pisati. Najednom, zazvonio je telefon. Čuo je šumove s druge strane. Poklopio je slušalicu, otišao popiti vode i nastavio pisati.

206


Tin Lemac, Zagreb, 1983. doktor je znanosti o književnosti. Književni teoretičar, stilističar, književni kritičar, urednik časopisa Republika, pjesnik, pomalo i prozni pisac. Područje njegova znanstvenog rada obuhvaća poetika i stilistika suvremenog hrvatskog pjesništva i teorijska stilistika u području poezije. Kritički se osvrće na recentnu pjesničku i književnoteorijsku produkciju. Tekstove objavljuje u važnim tuzemnim i inozemnim publikacijama (Fluminensia, Croatica et Slavica Iadertina, Nova Croatica, Umjetnost riječi, Srpski jezik, Riječi, Zadarska smotra, Republika, Bdenje). Napisao dvije monografske studije o pjesništvu Vesne Parun (Autorsko, povijesno, mitsko) i Josipa Pupačića (Poetičke simetrije u pjesništvu Josipa Pupačića). Poeziju objavljivao u časopisima Riječi, Republika, Poezija i Hrvatska revija. Dvije pjesničke knjige čekaju objavu, a ovo mu je prvi objavljeni prozni tekst. Kad ne piše, spava ili lunja gradom.

207


Milko Valent DVA INTERVJUA

Intervju

208


ODNOS SUVREMENE UMJETNOSTI PREMA ČULNOSTI I LJUBAVNOJ STRASTI SRAMOTNO JE SIROMAŠAN Jutarnji list, 4. 8. 2018. Sa Milkom Valentom razgovarao Denis Derk

Je li doista točno da ste knjigu pjesama "Otvorena rosa", koja je nedavno dobila Nagradu Tin Ujević, pisali punih četrdeset godina? Da, to je točno. Rad na knjizi započeo sam 1977. Tad nisam znao da će proces pisanja toliko trajati. Čini se da sam precijenio snagu i opseg početne ideje. Naime početna je ideja bila da prolaznost ljudskog svijeta osvijetlim fenomenološki na svim razinama. Međutim, s vremenom, kako se i moja prolaznost obogaćivala iskustvom prolaznosti života, i općenito svijeta, uvidio sam da sam, jednostavno rečeno, ''zagrizao'' velik zalogaj stvarnosti koji nije moguće, kao temu knjige, relativno brzo završiti.

Zašto ste odlučili istraživati baš fenomen rose? Zbog toga što fenomen rose na produktivan način ukazuje na fenomen prolaznosti kao najdublje ljudske zagonetke, enigme postojećeg svemira. Znakove koji su nagovijestili poetičku izgradnju četverolisne djeteline, dijete kaosa, i sreću rose, koja živi kratko, opazio sam već u pubertetu. Tek kasnije, za vrijeme studija, postao sam svjestan činjenice da ću jednom napisati tragičnu poetsku operu u četiri čina odnosno knjigu koja osobitim pjesničkim diskursom tematizira fenomen rose kao i tisućama godina staru simboliku rose i djeteline s četiri lista. Nagovještaj ideje o teškom radu na umjetnički relevantnoj rosi i četverolisnoj djetelini dogodio se dvaput; prvi put u Maksimiru, u zagrebačkom Zoološkom vrtu, kad sam sa znatiželjom gledao masturbacijom zaigrane vragolaste majmune u kavezu, a drugi put u zagrebačkom predgrađu kad sam ugledao goluba sa slomljenom nogom na krovu jedne derutne kuće. Ne mogu, naravno, odgovoriti na pitanje kako sam povezao majmune, goluba, rosu i djetelinu s četiri lista. Pretpostavljam da je riječ o još uvijek neurološki nedovoljno istraženom funkcioniranju rada mašte i njezinoj teško objašnjivoj tvorbi spleta asocijacija. Po završetku studija, nakon čvrsto oblikovane ideje o tragičnoj poetskoj operi, rad na Otvorenoj rosi mogao je početi. Rad je vrlo sporo odmicao, za moj ukus presporo, prije svega zbog opsežnih istraživanja koja sam poduzeo na području antropologije, biologije, religije, folklora i teorije simbolizma koja osjetilnu realnost promatra kao simbole inteligibilne stvarnosti. Osim takoreći nepregledne pučke, katkad bajkovite, građe o fenomenu rose i nužnosti uvažavanja pučkih vjerovanja 209


da djetelina s četiri lista donosi sreću, da služi protiv groma i uroka, da je znak vidovitosti i ljubavi te da je simbol ljeta i ljubavi, kao i povijesnih činjenica da su magična svojstva četverolisnoj djetelini pridavali druidi, keltski svećenici, da je u kršćanstvu ona paradoksalan simbol Svetoga trojstva i da je Eva, prema biblijskoj legendi, kad je protjerana iz raja, sa sobom ponijela djetelinu s četiri lista, dakle osim svega navedenog bilo je potrebno istražiti i znanstvene dosege biologa o rosi i djetelini s četiri lista. Jedan od tih dosega bio je presudan poticaj da nakon četiri desetljeća istraživanja i brojnih skica dovršim zahtjevan rad na ovoj knjizi. Naime taj je doseg znanstveno dokazana činjenica da je djetelina s četiri lista, na kojoj se, kao i na svim ostalim vrstama djeteline, svakoga jutra pojavljuje rosa, zapravo ona s degeneriranim genom koji joj određuje broj listova. Prema tome procesi na razini atoma, dakle procesi na mikrorazini, kojima se bavi kvantna fizika koristeći načelo neodređenosti kao jedno od njezinih najjači alata, i na makrorazini zahvaćaju rosu i djetelinu, što znači i onu s četiri lista. Ukratko, kvantna fizika i biologija nužno su povezane. Sve navedene činjenice, uz već spomenut presudan znanstveni poticaj, omogućile su završetak četrdesetogodišnjeg rada na knjizi poezije Otvorena rosa.

Vaša knjiga pjesama prepuna je aktualnih pojmova i pojava, od sveopće digitalizacije pa do PTSP-a. Znači, po vama, sve oko nas je poezija? Svijet, ljudski svijet, u svojoj cijeloj pojavnosti jest poetski materijal. Svijet je pokretna poezija. Poezija pjesnikinja i pjesnika jest kreativna refleksija našeg svijeta, svemira uopće.

Negdje pri kraju "Otvorene rose" smjestili ste pjesmu Genije je mrtav. Može li čovječanstvo bez genija? Naravno da može. Pitanje je samo kako bi ovaj svijet i kvaliteta ljudskog života izgledali da nije bilo genija odnosno genijalnih ljudi. U ovoj epohi banalnosti i površnosti genije je uglavnom mrtav, to jest sve manje postoji kao izuzetna pojava u rijetkim oazama znanosti i umjetnosti. Zbog timskog rada u znanosti, pa i u umjetnosti, genije je vrsta koja je u procesu izumiranja.

Vi ste dosad objavili dvanaest knjiga poezije. Smeta li vas činjenica da vas akademik Zvonimir Mrkonjić nije uvrstio u svoje "Međaše" objavljene 2004. godine? Nimalo me ne smeta ta doista čudna činjenica. No svaki antologičar ima demokratsko poetsko pravo uvrstiti u svoj izbor ili antologiju one pjesnike koji mu se svojim radom sviđaju. Ne smeta me ta činjenica ni zbog toga što sam u potpunosti svjestan kvalitete svoje poezije i svoje pozicije u suvremenoj hrvatskoj poeziji. 210


Prije četiri godine objavili ste 1744 stranica dug roman "Umjetne suze" koji je dobio nekoliko važnih nagrada. Kako je prošao kod čitatelja?

S obzirom na hrvatske prilike, to jest na sve sramotnije smanjenje kulture čitanja, prošao je odlično. Dosad je, na ovaj ili onaj način, prodano oko 300 primjeraka. Za djelo takva opsega i zahtjevne kvalitete, to je odličan podatak. Osobno znam oko dvadesetak ljudi koji su Umjetne suze pročitali od početka do kraja. Taj doista skroman, za Hrvatsku bogat, rezultat mogao bih lako promijeniti kad bih promijenio svoju poetiku i pisao žanrovsku književnost, osobito napete krimiće ili ljigave ljubavne sapunice.

Plodan ste hrvatski dramatičar. Pa zašto vaše drame, od kojih su neke dobile i državnu nagradu, koja nosi ime Marina Držića, nikako ne mogu na pozornice? Razlog je jednostavan: slaba kazališna infrastruktura i razorna kritika društva koja je sastavni dio mojih drama. Unatoč katastrofalnoj situaciji neizvođenja mojih drama, ipak su postavljene dvije: Gola Europa (HNK, Zagreb) i Plaidoyer po pički nakon 33 godine odbijanja (koprodukcija Eurokaz i Muzej suvremene umjetnosti). Najbolji odgovor na Vaše pitanje dao je teatrolog i dramatičar Boris Senker u jednom predgovoru moje dvije dramske trilogije (Zero i Kaos). ''Iz svega izbija njegova potreba za dubokom prisnosti prema tvari kazališta, prema živom kazalištu, ali unatoč tomu sve njegove vizije, svekoliko njegovo nagovaranje kazališta na to da se napokon baci u žestoki ljubavno-ljudožderski odnos s njegovim tekstovima, da njegovim riječima podari živa, gipka, zadihana i znojna ljudska tijela, oblike, glasove, zvukove i boje, sve to zasad ostaje u području čiste teorije jer u našem kazalištu već godinama i godinama nema ni eksperimentatora ni bilo kakva razumijevanja – o hrabrosti, znatiželji i pripravnosti na rizik izazivanja javnog skandala da i ne govorim – za valentovski shvaćen eksperiment. Stoga je kazalište u kojem bi njegov Kaos zaista bio moguć utopija, jednako kao i svijet u kojemu bi mogli preživjeti i njegovi likovi.''

Majka vam je Bračanka. Jesu li takvi biografski podaci uopće važni za književnika? Jest, majka mi je Bračanka kao, stjecajem okolnosti, i Tinu Ujeviću čiju sam nagradu dobio ove godine. Takvi biografski podaci mogu biti važni za književnika kao privatnu osobu, osobito ako je sklon ideji sinkroniciteta ili igri koincidencija. Što se pak tiče njegove javne osobe, ili spisateljskoga posla, takvi biografski podaci su potpuno nebitni. 211


Vi ste bili borben u doba socijalizma kada je društvo bilo prepuno tabua. Osjećate li da danas živimo u slobodnijem društvu ili tabui uvijek ostaju tabui? Situacija je danas nešto povoljnija, tabui su se, da tako kažem, razrijedili, ali oni temeljni tabui još su uvijek su prisutni. Ukratko, i dalje živimo u neslobodnom društvu. Primjerice u školama nema predmeta spolnog odgoja; tabu staračkog seksa i invalidnih ljudi i dalje je prisutan, da ne spominjem najsramotniji tabu koji će još dugo ostati tabu. To je tabu pedofilije. Naši antropolozi, sociolozi spolnosti i književnici još uvijek nisu u stanju razlikovati negativnu i pozitivnu pedofiliju, koja je integralan dio ljudske osobe, što sam u svojim djelima dovoljno istaknuo. Stoga samo mogu smireno reći, osobito zbog toga što je pedofilija nezaobilazan dio ljudskoga bića: ''Živjela pozitivna pedofilija!''

Kakav je odnos hrvatske suvremene umjetnosti prema erotici, a kakav je Vaš odnos prema tom fenomenu? Prema čulnosti i uopće ljubavnoj strasti, dakle erotici, odnos suvremene umjetnosti, osobito književnosti, jest sramotno siromašan, nedostatan i prepun hipokrizije. Moj odnos prema tom fenomenu jest izrazito bogat, slobodouman i sveobuhvatan.

Mislite li da ste kao nagrađivani književnik dio hrvatske kulturne elite ili sami više volite istraživačku kreativnu osamu? Vaše je pitanje sastavljeno od dva pitanja ili dvije sfere koje nužno nisu povezane. Istraživačka kreativna osama uvjet je ozbiljnog spisateljskog rada i u svojem rezultatu nema izravne veze s nagradama. Dovoljan je dokaz ovoj tezi sve korumpiranija Nobelova nagrada u zadnjih nekoliko godina. Nije potrebno posebno spominjati da istraživačku kreativnu osamu iznimno cijenim i volim. Druga sfera, nazovimo je nagrađivani književnik, također ne mora imati, a najčešće, nažalost, i nema, izravne veze s kulturnom elitom. Pojam kulturne elite, kao i svake druge elite, postoji kao neprijeporna činjenica samo kad je na nekom području postignuta vidljiva izvrsnost. U mojem slučaju, a u tom sam slučaju, dakako, subjektivan pa ću možda ponešto pretjerati, sve nagrade koje sam dobio stjecajem povoljnih okolnosti, osobito one o stručnoj ozbiljnosti žirija, kompatibilne su nagrađenim djelima. To jednostavno znači da sam dio hrvatske kulturne elite. To što je ta elita brojčano skromna znak je epohe banalnosti odnosno trivijalnosti u koju smo uronjeni, što znači da su kolegice i kolege premalo ambiciozni te književnost često shvaćaju ili kao autobiografsku terapiju ili kao hobi skromnih dometa i isto takve kobi.

212


„NEMAM VAM JA BOGZNA KOLIKO VELIK UD, GOSPOĐO. ALI, MOJ EROS NIJE PROSJEČAN! HEJ, BABY! KAD VAS JEBEM, JA VAS STVARNO JEBEM!“ Nedjeljni Jutarnji list, 23. 09. 2018. Sa Milkom Valentom razgovarala Mirjana Dugandžija

Ranko Šuvar / CROPIX

Pisanje troši. Erotski život troši. Ni u jednom ni u drugom se Milko Valent ne štedi. Tako kaže, a i napisao je masu, masu toga. O onom drugom nek govori sam. Ponekad napomene kako zbog silne aktivnosti osjeća da je “na odlasku”. Suze mu navru na oči. Onda se smiri, i ponovo zahvali što intervju i fotografije radimo baš u njegovu stanu, “radionici siromašnog pisca”, premda sam mu već rekla da me i zanimaju autentični ljudi i situacije, a demonstracija novca i snobizma nimalo. “Radionica” je dakle O.K., a bila bi i bolja da Valent uz nje izbaci mnoga godišta prastarog Vjesnika, Vjesnika u srijedu (“ne, ne, to je arhiva!”), mnoštvo fascikala koji doduše nose uredne nazive, ali, dovraga, Milko... daj pusti malo svježeg zraka.

Milko Valent, pjesnik, prozaik, esejist, kazališni kritičar i teoretičar objavljuje od 1979. Barem dvije kartice teksta uzelo bi nabrajanje njegovih djela, njihovih izvedbi - radi li se o dramama - i prijevoda. Prvu knjigu poezije (“Leptiri arhetipa”) objavio je 1980., a ove je godine dobio nagradu “Tin Ujević” za zbirku poezije “Otvorena rosa” (izdavač V.B.Z.). Prvi roman, “Clown”, objavio je 1988., a 2013. dobio 213


za “Umjetne suze” nagradu “Vladimir Nazor” za roman godine. Počeo je ovaj intervju neočekivano, davši čvrstim pogledom znak da uključim diktafon. “Zovem se Milko Valent, i jedan sam od najvećih frajera u hrvatskoj poeziji. Zašto ova ‘bahata’ rečenica? Zato što pisanje poezije ne trpi skromnost. Nikad nije onako kako se čini: na prvom je mjestu moje pisanje. Ono što sam vam rekao maloprije, naime da su žene i njihova spolovila na prvome mjestu, to ne stoji, to je bila loša šala. Umjetnost je ipak na prvome mjestu.”

U vašoj je književnosti mnogo seksa. Vi ste bard seksualnog pisma u Hrvata? - Ja sam se prvih tridesetak godina u pisanju intenzivno bavio spolnošću. Htio sam ispitati sve moguće varijante ljubavi, to znači i sve varijante seksualnih orijentacija. I vidite, gospođo, što još nisam otkrio, a ipak je u pitanju čovjek koji piše pedeset godina, i moram vam reći: nisam otkrio tajnu ljubavi. Nisam. Otkrio sam tajnu seksa. Ako se referirate na moju novu knjigu pjesama ‘Otvorenu rosu’, za koju sam dobio Tina Ujevića...

214


Ranko Šuvar / CROPIX

Što ste očekivali da ćete otkriti, a niste? - Kompleksno pitanje, kolegice. Kad čovjek ima 70 godina, a k tome je i pisac, počinje se pitati o ovome što ste vi istaknuli - o otkrivanju. I moram vam reći da, iako nisam otkrio tajnu ljubavi, znam 215


samo jedno: ja volim žene, volim njihova spolovila, ali nikad, nikad u svom kratkom životu nisam zaboravio kome to spolovilo pripada! Ajmo reći npr. Branka, Ines itd. Uvijek sam znao koja je koja. Ja nisam poopćio situaciju.

Niste ženu, kako se ono kaže, doživjeli kao objekt? - Ne, nipošto. Znate što je za neofeministkinje rekla Annie Le Brun u Le Figarou? Rekla je da na grbači drugih žena one grade karijeru, na grbači onih žena koje su uništene radom i lošim brakovima. Imali smo nekad feministkinje koje su se borile i za žene i muškarce. Đurđa Knežević, koju iznimno cijenim, pokušala je nešto napraviti, dok smo studirali, a i kasnije, no kao pripadnik generacije ‘68. moram reći istinu - nismo uspjeli! Generacija kojoj sam pripadao, šezdesetosmaška, nije uspjela. Borili smo se i za tzv. slobodan seks. Ni u tome nismo potpuno uspjeli. Jedno vrijeme jesmo, i to samo u nekim oazama. Što se tiče poezije, da se vratim na ‘Otvorenu rosu’, pokušao sam otkriti, tj. osvijestiti biološku svježinu ljudi. Četrdeset sam mučnih godina pisao tu knjigu, kolegice. Sad radim na drugoj sličnoj knjizi već 35 godina. Radni naslov te knjige jest ‘Bijela bajka’. To ja, vama, ekskluzivno.

Zar vi ne živite sasvim slobodnim seksualnim životom? - Ja, Milko Valent, da. Ali to se, nažalost, odnosi na mali broj ljudi.

Na dan kad ste diplomirali donijeli ste odluku da ćete u životu živjeti samo od pisanja. - To je bilo 27. 9. u 5 ujutro, u srijedu, ako se ne varam...

I? - Popušio sam, kako se kolokvijalno kaže. Znao sam da će biti teško, ali da ću se toliko teško boriti za preživljavanje (hrana, režije itd.), to nisam mogao znati... I onda je došao rat, a ja sam nekada objavljivao od Đevđelije do Triglava. Honorari su bili relativno pristojni. Mogli ste si priskrbiti malo hrane, platiti režije. Naravno, i dalje pišem, previše radim. Pišem, jebem i masturbiram. Tko to može izdržati, a da malo ne poludi? He-he... Neprekidno sam aktivan, u seksu i pisanju, već 50 godina. Odbio sam akademsku karijeru, a tko me je zvao? Profesori Branko Bošnjak i Gajo Petrović. Na čemu sam diplomirao? Na filozofiji Ernsta Blocha kod profesora Gaje Petrovića. Naslov diplomskog rada: ’Utopija kao konstituens čovjeka’. 216


Bloch. “Princip nada.” Neomarksizam. Teške stvari. - Reći ću vam... i to možete upotrijebiti. Mi smo bili jako siromašna obitelj, živjeli smo kod maksimirskog stadiona. I dođe mi stari u sobu, ne vidi ni jednu knjigu, niš. ‘Pa kaj radiš, sinko?’ A kaj, imao sam A4 papir i na njemu odlučivao o svom životu. Do pet ujutro moj život je bio definiran. Pisat ću i ništa drugo.

S obzirom na to da ste iz siromašne obitelji, sigurnost akademske karijere bila bi vam idealna. Što su radili vaši roditelji? - Moj otac je bio potpuno nepismen čovjek, radnik. Rođen je u Hrvatskom zagorju, petnaest minuta od Kumrovca. A moja divna majka, domaćica. Mama, majčica... Vi ste vidjeli moje današnje suze?

I nisu umjetne. - Nisu... znate što? Moja je mama umrla sa 44 godine. Nikad u životu nije popušila cigaretu. Buraz, da ti nekaj velim, moja majka...

217


Ranko Šuvar / CROPIX

Nemojte plakati... evo maramica. Vidi se koliko ste je voljeli. - Moja majka je umrla od angine pectoris. Rođena je u težačkoj obitelji na otoku Braču u kojoj se proizvodilo vino, masline i maslinovo ulje, prošek... U životu nije popila sve skupa ni jednu punu čašu... Umrla je u Zajčevoj, imao sam sedam godina.

Znači, većinu ste života proveli s ocem? - I znate kaj... on je mene podržao. Premda nije znao ni kaj je filozofija ni kaj je komparativna književnost. A sad o književnosti, jer ne radimo ovaj intervju zbog pisca Valenta, nego zbog književnosti.

A, zbog oboje... Vi ste jako, jako puno toga napisali, romana, poezije, drama, eseja. Znate li uopće koliko je svega toga? - Dosad sam objavio 33 knjige. Neki kolege kažu: zašto toliko pišeš? Ali, ja ne mogu živjeti ako ne pišem. Čak da dobijem milijun eura, ili sto milijuna, svejedno, opet bih pisao. O.K., tulumario bih dva mjeseca, a onda bih se vratio pisanju. I boli me ona stvar za lagodno tulumarenje. Jer književnost je važna, sve ostalo nije, odnosno sve ostalo je manje važno. I tu je: ili-ili. Ili ćeš pisati ili nećeš. I, jasno, čitati. Tu, u ovu radionicu siromašnog pisca da sad uđete, šest godina biste imali što čitati, moja gospođo.

Brrr... joj. - Gotovo sedam tisuća jebenih svezaka knjiga i časopisa! I brdo novina. I po kupaonici, i u kuhinji, i u predsoblju i, dakako, u sobi. To je moj život.

Za “Otvorenu rosu” dobili ste Ujevićevu nagradu. Za roman ‘’Umjetne suze’’ Nagradu “Vladimir Nazor” itd. S godinama ide i vaše značajnije priznavanje u književnim krugovima. Bili ste u užem izboru za nagradu T-portala, za Goranovu nagradu, nekoliko puta i u užem izboru za Nagradu “Tin Ujević”... 218


- Jako sam ponosan na tu nagradu. Naše su majke s Brača. Majka Tina Ujevića rođena je u Milni, a moja u Selcima. Znam da to nije bitno za književnost, ali...

MeToo pokret. Je li to nešto dobro što se dogodilo za žene? - Odlučno ne! Velika kapitalistička prevara koju su pokrenule žene i dobri odvjetnici. Vas je npr. netko prije 40 godina pogladio po guzici. I vi nakon tih 40 godina tražite novac. I dobit ćete ga.

Pa? MeToo nije samo to. On nas osvjedočuje da živimo u društvu muške dominacije, i da to mora prestati. MeToo nije samo “godina”. MeToo je tu da ostane. - Vi ste žena, ja sam muškarac, i imam pravo na svoje mišljenje. Dvije i pol tisuće djevojaka dolazi svake godine u Hollywood. Znate što će učiniti da dobiju ulogu? Sve će učiniti! One iskorištavaju bogate tipove poput Trumpa i Weinsteina...

Ne mogu vjerovati da to od vas slušam! Popili ste previše Jim Beama! - Ne kažem da su sve, kako se kaže po domaći, ‘kvarne’... ali većina dat će sve samo da se dokopa pozornice, stejdža, filma. Pa zar je Weinsteinu potrebno da nekoga siluje? Pa djevojke mu se nude svakoga dana!

Brzo na drugu temu. Kritizirate nedostatak opisa seksa u suvremenoj hrvatskoj književnosti. - Po mom mišljenju, razlog tog nedostatka jest u tome što, i žene i muškarci, naprosto lažu. A istina je mi se svi volimo ševiti. A svi bismo htjeli biti jebeni i pošteni. Mi, ljudski sisavci, svi volimo seks. Ali hipokrizija nas ubija! Napišite slobodno, ona bi da joj uđe, ali - i ne uđe!

U društvu ili u književnosti? - Kad bi bilo samo u književnosti, bilo bi lako. Ja kad jebem, stvarno to radim. Nikad se ne pravim važan da sam najbolji, znate što, gospođo, trudim se koliko god mogu. Nemam bog zna koliko veliki ud, znate ono, ima ljudi koji imaju...

219


Dosta, dosta...! - Ja sam ovak’ prosječan u tom smislu. Ali znate što, gospođo, moj eros nije prosječan! Hej, baby! Kad vas jebem, ja vas stvarno jebem!

Hvala od srca, ali moram otkloniti čak i pomisao na to. Next question. Toliko pišete o seksu da se često čini da je to neki larpurlartistički seksizam, da nemate opravdanje u tekstu za toliku eksplicitnost. - S jedne strane ste u pravu, ali da vam kažem, mrzim, dobro, ubi me prejaka reč, dakle, ne volim, draga kolegice Mirjana, izraze seksizam i larpurlartizam u jednoj rečenici. Procesi ljudskog erosa su složeni - nikad ne znaš kaj bu se dogodilo. Cioran, Henry Miller, Georges Bataille, Filip Roth i Milko Valent su tu slični. Zato što su seksu dali prostora da uživa u književnosti, u tekstu, dali su mu užitak u tekstu.

Cioran? Nisam znala. - Čak i on. Čuo sam da je u pariškim krugovima bio na cijeni kao i Georges Bataille. Da, kad već spominjemo Pariz, prije dva mjeseca objavljen je prvi svezak mojih ‘Umjetnih suza’ (Les larmes artificielles). Usput rečeno, na Sorboni je izvedena moja drama... No vratimo se larpurlartizmu u spolnosti. Ne, nisam larpurlartist u književnosti. Tu ja želim, književnim sredstvima, pokazati sve seksualne orijentacije ljudi. I ne samo seksualne, dakako. Uvijek se ističe da mnogo pišem o seksu. Međutim, u mojih knjigama još je obrađeno najmanje 20 tema - društvene, psihičke, političke itd. Mnogima se to neće svidjeti, ali da vam i to kažem. Sve kaj je u vezi sa seksom, u vezi je s našom biologijom. Kažu, pedofilija je neprirodna.

Pa prirodni su i štakori, ali ih trujemo. - Vi imate društveno iskustvo biti protiv pedofilije, u nekim slučajevima ste i u pravu, ali sve kaj se događa u prirodi jest i prirodno. Tuča, grom, kiša, poplave, pedofilija, sve...

Hajmo ovako: Henry Miller ili Marquise de Sade? - Henry Miller mi je jako drag, nešto kao drug. Ali, jednu stvar moram priznati: Maquise de Sade je mnogo bolji autor od Henryja. Zbog čega? Zbog toga što je ušao kompletno u eros. Još je jedan bolji autor... čak i prije mene, najbolji autor što se tiče seksa, jedan Francuz... hoćete čuti? 220


Georges Bataille. - Točno. I drugi, s germanskog područja, Robert Musil, ‘Čovjek bez svojstava’, najbolji je prikaz, prije mene, gospođo, ljubavi brata i sestre. Incest nije toliko rijedak. Znaš, Mirjana, znam da si tu i tamo zločesta u intervjuima, ali da ti nekaj velim - drago mi je kaj si tu. U skromnoj radionici jednog pisca.

Catherine Millet? - Evo je tu, na polici!

A naš susjed iz Austrije, grof von Masoch, ‘’Venera u krznu’’? - E...! Leopold von Masoch, prije Erice Jong, bitan je što je prvi među nama piscima opisao nekoliko važnih stvari - prvo, naravno, mazohizam. Naravno da on to nije prvi otkrio, ali prvi je na to odlučno upozorio.

U kojoj ste knjizi napisali svoju najbolju scenu seksa? - U drami ‘Mala klaonica nježnosti’ iz dramske trilogije ‘Kaos’ o kojoj je naš najbolji teatrolog, akademik Senker napisao pedesetak kartica teksta. Scena seksa između brata i sestre. Mislim da je to najjača scena seksa brata i sestre u hrvatskoj književnosti. Zašto? Zato što oni osjećaju želju da se spare, ali bez ikakvih primisli, društvenih ograda. Jednostavno se dogodila strasna, strahovita fizička privlačnost, inače znana i kao ljubav.

Najbolja scena seksa u svjetskoj književnosti... može i dvije, tri. - Sad ste me malo... Anais Nin!

Kičerica... bljak! - Lagana kičerica, ali ima jednu sposobnost koju je baštinila od Millera. On je tada živio u Parizu. Živio je siromašno kao, eto, i ja. Anais se s njim s prilično karala, i sad: to je ona scena kad ona kaže ‘Sad!’. Vidiš, cure su očito bolje verzirane... dakle, my dear friend, Erica. Scena u onom hotelu, ne znam kako 221


se zove. ‘Strah od letenja’. I najbolji, najbolji, Robert Musil. Drugi dio ‘Čovjeka bez svojstava’. Jedini kojeg priznajem kao svog prethodnika. Neću reći da mu zavidim, ali ga iznimno poštujem.

Pisali ste i o drugim stvarima osim o seksu. - Osim o spolnosti, rekao bih. Nakon, recimo, 50. godine sve me više interesira ljudska prirodnost i ljudsko prijateljstvo, mogućnost romantične ljubavi. Je li to moguće u današnjem svijetu? Topla ruka, topli pogled... između žene i muškarca. Mislim da je to dovoljno.

Ima li ta promjena interesa veze s vašom dobi? Houellebecq kaže da nakon 25 godine naglo opada moć pronalaženja novih seksualnih partnera. - Ma, Houellebecq... nema pojma. Ali, možda ste u pravu, možda to ima veze s mojom dobi.

Kako ste ono jednom nazvali svoju proznu poetiku, osobito za romane? Psihotični realizam. To je? - Poetika psihotičnog realizma prikazuje svijet kakav jest, a ne onakav kakav bismo mi željeli. Da, zato svi mi imamo tu neku crtu psihotičnosti. Gospođo.

222


223


Тетсуо СОФИЈА

Сепарат

224


Тетсуо СОФИЈА "Јер смо мегаломани а притом и сељачине." ПАС Волео бих да сам пас. Волео бих и да сам човек али то не могу. Утвара сам. Постојим. Око мене нема ничега само сам ја. Преспавао бих све. Знојим се. Некад се насмејем, појави се трачак мотивације али убрзо умине. Не познајем себе. Раније бих се смејао себи који сам постао. Пролази време. Не лечи, само пролази. Она је тамо негде. Чекам је. Доносим одлуке које нисам сигуран да могу да реализујем али их ипак доносим. Нервозан сам. Стрес разговара са мном. Стрес ме контролише. Стрес... Живим на силу. Волео бих да осетим неко задовољство. Мало тога могу. Не могу ништа. Некада сам летео а сада су ми ноге оловне. Тешке су, вуку доле. Доле је мрак. Сувише је дубоко. Изашао бих. Пружам руке, хватам се за таму. Ништа... Волео бих да сам пас.

225


ДУБОРЕЗ Занима ме дуборез. Не знам ништа о њему осим да личи на живот. Ако не направиш крупну грешку могуће је исправити је. Волео бих да се под длетом у мојим рукама рађа срећа. Дрво много тога зна. Зато је и тужно. Оно је паметније од камена али је камен јачи. Ко ћеш бити? Окусио сам срећу. Недостаје ми. Људи схватају живот преозбиљно а љубав олако. Умало да заспим. Додир је доказ да је нешто стварно. Тужан сам. Криво ми је. Штета. Цитирам је често. Набацане мисли имају смисао за онога ко уме да их чита. Лагана музика не опушта нужно. Покушавам да доживим катарзу. Гледају ме сове. Полетеле би да су праве. Донеле би је. Доћи ће ако је права. Права је. Разговарао бих са неким ко разуме пустињу. Реченицама некад треба времена. Не верујем знацима. Некад су ту да обману. Верујем Месецу. Он не лаже. Више га и не гледам па не знам. Чупам сопствену кожу. Она затрепери и врати се на место. Мало се зацрвени. И даље мислим јутро ће променити све.

226


ДРВО ЖИВОТА Седела је испод дрвета које ју је чувало. Имала је пса и лепо име. Читала је. Осмех јој је скривао тугу а туга године. Лето је умирало. Боље је тако. Срећа је остала у првом његовом делу. Требало би бити креативан. Како? Гледам људе пуне радости и плашим се за њих. Нису свесни колико су близу очаја. Већина ће га осетити. Болеће их. Разумећу. Биће ми жао. Носим тамне наочаре да сакријем сузе као да их још увек има. Волео бих да помогнем другима. Не пушим. У џепу носим упаљач за случај да некоме затреба. Велики град је постао тесан за мене. Отићи ћу у мали. Ту ћу имати више простора. Иде ми крв на нос. Универзум ми се јавио а ја га нисам приметио. Ваљда ми неће замерити. Ни он не зна све. Треба ми назад онај свет. Много ми треба. Сан ми је уточиште само када не сањам. И даље сам утвара. Спуштеног сам гарда пред животом. Немам снаге да подигнем руке горе. Шта ли сада ради девојка коју чува дрво?

227


ГЛИША Глиша је голуб. Живи у ормарићу. Сваког ме јутра буди и пита за њу. Не знам шта да му кажем. Понекад само заплачем. Знам да бих волео да пробам њене пуњене паприке и кифлице. Да је гледам како сређује косу код мене на кревету и да је пољубим у колено. Недостаје ми онај њен поглед који говори. Недостаје ми она. Много... Желео бих да је поново поред мене на плажи и да је пољубим у раме. Нема њеног смеха који контролише универзум. Свемир очи сада гледају у другом правцу. Посматрају ми се планете са њом. И Месец. Проводи ми се живот са њом. Сва музика је уништена, или као да не постоји или носи тугу. Фали ми да јој грицнем уво и да се најежи. Фали ми да ме воли. Умела је да се обавије око мене и да ме њушка. Знала је да прича паметно и одмерено. Певала је кад јој се пева. Прелепа је. Савршена је за мене а и ја сам за њу довољно добар. Нешто се десило. Једва чекам да кажем Глиши да ће се вратити.

228


ИГРАЧКА Играчка је стајала на полици. Чекала је своју власницу. Појавила се девојчица и узела ју је. Девојчици се допала играчка. Играла се са њом сваки дан. Спавала је са њом. Носила је где год иде. Играчка је била срећна. Заборавила је шта је, постала је човек. Волела је. Једнога дана, тек тако, девојчица је бацила играчку. Пала је на бетон, поломила се. После икс година појавиће се друга девојчица. Узеће је, допашће јој се играчка и тако покварена. Покушаће да је поправи. Даће све од себе. Неће успети. Оставиће је на бетону.

229


МОЖДА Нећу више писати о тужним стварима. Можда. Можда ће и онај лик што шета испред моје зграде једнога дана рећи нешто о тајни коју зна. Могуће је да ће у будућности паралелни универзуми бити доказани. Постоји вероватноћа и да алхемија добије своју научну потврду. Може да се деси и да се искреност цени као врлина. Да љубав не буде на стид онима који воле. Биљке ће проговорити и рећи све оно због чега су од постанка света ћутале. Можда. Колонизација других светова може да постане реалност. Свашта може. Отуђеност више не мора бити наметнут модел понашања, и то је могуће. Постоји шанса и да људи полете, онако сами од себе, само ако довољно желе. Нисам сигуран ни да Бенџамин Батон није једини изданак своје врсте. Несигуран сам да је само плод маште. Можда Теслина открића једнога дана буду дата човечанству на дар као што је требало. Разговараћемо смислено са природом. Можда. Она ће се вратити. Сигурно.

230


ЖИВОЈИН Живојин је тигар. Плишани. Он је најсрећнији плишани тигар на свету. Она га грли сваки дан. Спава са њим. Прича му па је паметан. Воли га. Живојин много размишља али не прича често. Једном ме је значајно погледао. Он може да се астрално пројектује и да чита судбину из песка. Вероватно би могао још много тога али неће. Нема потребе. Не воли прашину. То га боли. Он не записује своје мисли. Он је Конфучије. Кад има нешто да каже он каже без обзира да ли га неко слуша или не. Неки мисле да је будала. Немају појма. Живојин зна да су људи неискрени. Зато није човек. Не плаши се кише. Он уме да воли али не показује емоције. Безбедније је тако. Зна да је срећа најбитнија и зато је не да. Задовољан је собом. Пун је самопоуздања а без амбиција. Не требају му. Има једну фигурицу од алабастера коју је добро сакрио. Поклониће је једном некоме. Он хода бос да би осетио по чему гази. Волео бих поново да сретнем Живојина.

231


НЕ РАДИМ Неке ствари више не радим. Не слушам поједине песме. Не идем у кинотеку. Не једем у једној пекари. Не размишљам о свемиру. Не бавим се Теслом. Не посећујем опсерваторију. Много сам тужан. Не планирам да гледам неке филмове. Плашим се аутобуске станице. Тешко ми је да прођем одређеним улицама у мом крају. Сваком улицом у мом крају. Не користим више један јастук. Плави. Не успављује ме Сатурн. Нема је. Сео сам неколико минута на терасу. Столица је баш прашњава. Дуго нико у њој није седео. Не смејем се. Цвеће које сам гајио вене. Није ми битно. Не знам ко сам. Волео бих да сам талентован за нешто. Дунав је изгубио облик. Плашим се да ћу јој заборавити глас. Имам један снимак на ком се смеје. Не гледам га. Ништа ми није интересантно. Дан служи да прође. Некад се понављам. Можда. Не знам. Не правим салату. Не исецкам пуњене паприке пре него што их подгрејем. Не постојим.

232


СВЕТ Имали би свој свет. Чим би затворили врата за собом он би се створио. У њему би било купатило у "поп-арт" стилу. Имали би каду, никако туш кабину. У кухињи би био најбољи тостер који постоји. Онај из ког хлеб искочи кад је готов. Купили би неке лепе чаше. Дуго би их бирали. Гледала би филмове са "ве-ха-еса" на старом телевизору. Не знам да ли би смо имали кабловску али добар интернет сигурно. На зидовима би било свашта. Грицкали би пикант кикирики. По полицама би биле фигурице од папира које она прави. Купио бих неко лепо ћебе да могу да је покријем кад заспи на каучу. Ако утоне у сан на мојим грудима не бих се померао. Имали би грамофон. Смејали би се. Много. Створили би нови живот. Она би му дала име. Петком би на столу био "Политикин забавник". Кад не ради устајао бих пре ње и ишао на Лекино брдо да јој код "Ранковића" купим оно пециво што воли да је чека за доручак. Имали би касицу у којој би скупљали паре за тетоваже. Масирао бих јој стопала после дугих шетњи. Причали би о свемиру. Пољубио бих је у чело, нос и браду. Некада би смо одлазили на село. То би био други свет.

233


ЈУГ Можда бисмо живели на југу. Лепо је тамо. Она је са југа. Отишли би на место са ког се види цео град. Загрлио бих је јако да осетим да је ту. Пољубио бих је у око. Недостаје ми. Јели би најбољи сладолед на свету са најбољим преливом на свету. Гледао бих је како је лепа. Много је лепа. Отишли би у ту стару посластичарницу и наручили колаче. Она два, ја један. И лиминаду. Шетали би пса. Пас би био срећан. Трчали би заједно. И кад пада киша. Када би се вратили кући масирао бих је да се опусти. Гледао бих утакмице локалног фудбалског клуба. Она не би. Некада би се частили ручком у кафани у коју ме је одвела када сам први пут дошао код ње. Читао бих јој бајке. Мазио бих је по коси док не заспи. Сваким даном бих је све више волео. Значи ми. Око града су брда која говоре тишину. Срећан сам што је паметнија од мене. У кући би увек имали маслине. Добром музиком би се бранили од лоших људи. Лепо је на југу.

234


ИСТОК Отишао сам на исток. Тамо се рађа Сунце. Идем му у сусрет. Она ме је звала Сунце. Нека жена ми је дала чоколадну бананицу. Хвала јој. Ртањ је друид. Седим са човеком. И он носи тугу у јакни. Ништа не прича. И ја ћутим. Све знамо. Неискрен осмех је маска за патњу. Требало је да ум оставим код куће. Столар слуша влашку музику а сликар је постао деда. Обојица су срећни. Кораци су ми направљени од лутања. У потрази сам за миром. Та потрага ме је овде довела. Ја не знам где ћу да идем и шта ћу да радим. Људи ритуално седе поред чесми. Умрлице су свуда. Смрт се рекламира као производ. Ваздух не препознаје мој дах. Види се да нисам одавде. Види се да не припадам нигде. Ја сам господин Којнер. Срце ми јако лупа. Као да би негде. Као да би тамо где му је место. Сањам је. Поклонио бих јој стрип. Све је као у неком филму који нисам гледао. Колико нивоа свести има? Напустио сам исток. Вратио сам се кући.

235


ЋАЛЕ Волео бих да сам ћале. Волео бих и да је мајка мог детета жена коју волим више од себе. Дете би било срећно. Жеља ми је да са тим малим човеком разговарам као са себи равним. Не бих га потцењивао. Дете би ми било инспирација, срећа и амбиција. Ја бих му био отац. Добар бих био. Људи мисле да су неспремни за родитељство. У праву су али оног тренутка кад се нађу у тој улози постају и те како способни. Моје дете и ја би смо открили нешто што човечанство још увек није. Никоме не бисмо рекли. Говорили би својим језиком. Поклонили би мами свемир за рођендан. Дете би ми рекло: "Тата" и ја бих био цар. Гледали би цртаће. Не бих куповао себи патике него играчке. Смејали би се. Алхемијом би створили новац за летовање. Имали би крилатог коња. Рекао бих му да Сноркијевци постоје и постојали би. Не би се плашили кише. Спавали би мирно и лако. Сумњали би у званичну истину. Реалност би била релативан појам. Много би било добро.

236


ЉУТЊА Говоре ми да будем љут. Нећу. Љутња је мајка мржње. Срећан сам јер нисам зао, несрећан јер сам нико. Људи ме неретко часте кафом. Сузе можеш да сакријеш, тугу не. Освета је унука љутње. Не желим ништа да имам са том фамилијом. Безазлен сам. Нисам опрао качкет. Нема везе. Битно ми је шта мисли о мени само једна особа. У очима свашта пише. Саслушај сваки савет али немој сваки да послушаш. Буди рационалан из свог угла. Немој да кријеш срећу. Волео бих да сам видео нешто што не постоји. Мозак није увек паметнији од срца. Веруј ако ти се верује. Ради шта желиш јер можеш. Бори се за оно за шта сматраш да је вредно борбе. Не мораш да победиш, бори се. Тешко је кад знаш да драги људи праве грешке. Не дефиниши бес. Некада дан служи да би прошао. Нипошто али нипошто се не плаши оних који су добри према теби. Покушавај свашта. Да, идеално постоји. Нисам љут.

237


ЉУБАВ Волим је.

238


СОВЕ На мом столу живе сове. Једна је од камена, друга од некаквог меког дрвета, трећа од шкољке, четврта од ораха и живи у ораху и пета од нечега. Говоре есперанто. Имају телекинетичке способности али их не користе. Сове знају да је она рут а ја даб. Знају и да је она квазар а ја небула. То је велико знање, малтене езотеријско. Не раде ништа из куртоазије. Не раде ништа. Само знају. Разговарао сам са човеком који је свестан да је срећан. Баш ми је драго. Кад и ја будем рећи ћу му. Волео бих да научим да спавам. Боже, колико сам лако спавао док је била ту. Сове ме гледају. Јасно им је. Оне су свесне да једнорози постоје али да нису онакви каквим их људи замишљају. Мислио сам да знам да губим док нисам изгубио све. Не стидим се себе. Глупо би било. Не користим фразе. Ако нешто тако звучи није. Кад имаш добре пријатеље небитнан је број непријатеља. Совама је добро код мене на столу.

239


БОРБА Лакше је кад се бориш, тада можеш и да победиш, у супротном пораз је неминован. Борба те дефинише као личност. Она је самоспознаја. Кад тријумфујеш не ликуј, не ради ништа, победио си. Уколико изгубиш пробај поново, на тај начин можеш бити само борац или победник. Кад одустанеш поражен си. Измисли неку реч и користи је. Запиши мисао и пусти је да живи. Они који умеју да слушају имају и шта да кажу. Не спутавај своју креативност чак и кад не постоји. Не буди роб формалности. Не институционализуј своју личност. Промени мелодију којом ти звони телефон с времена на време. Сумњај у свашта али веруј у нешто. Не одбацуј понуду живота да буде добар према теби, он такву шансу ретко нуди и не свакоме. Кад путујеш негде понеси књигу, не мораш да је читаш али је ипак понеси. Тужно је кад добри људи пате. Тешко ми је да гледам неке фотографије на којима сам неизмерно срећан. Волео бих да осмех поново замени сузу кад их посматрам. Победићу.

240


ПРИЈАТЕЉ Имам пријатеља ког не познајем. Добар је пријатељ. Искрен. Разуме и слуша. Ретко се поверава али то ради како треба. Психотерапеут је аматер. Некада слуша мрачну и меку музику. Некада сведену и инспиративну. Тера ме на размишљање. Не дефинише ствари јер тако не треба али их ставља на своје место. Не разуме све али се свашта пита. Не знам много о свом пријатељу али то нема везе. Није ни потребно. Лако је бити добар према добрим људима. Није увек према повређеним. Слаби су често досадни. Пријатељу нису. Воли да чита и уме. Не знам да ли бих се решио неких снова. Нисам сигуран да икада желим да сретнем тог пријатеља. Онда бих га познавао. Онда би то био неки други пријатељ. Можда бољи, можда исти, можда измишљен. Борац је док постоји трачак наде да ће победити. Има тешког противника. Себе. Око себе носи штит од карбена. На себи жељу за срећом. Добро је имати таквог пријатеља.

241


ДОН КИХОТ Нисам упознао Дон Кихота. Слушао сам о њему. Свидело ми се оно што сам чуо. Храбар је. Баци папир испред себе, узми оловку у руке и опусти се. Записуј оно о чему размишљаш. Бележи своје емоције. Не заборави ни халуцинације. Пиши. Ни ветрењаче нису свемогуће. Кад не можеш да дефинишеш цитирај. Кад не можеш да цитираш замисли. Преиспитује себе и пробај тачно да одговориш на сва питања. Нећеш моћи али пробај. Потруди се да твоје олује не одувају друге. Потражи инспирацију у свему. Добро мери тежину изговорених речи. Ако ниси сигуран премери, двапут, трипут... Емотивно сазревај. Помози кад можеш онима добронамернима који се налазе са друге стране ума. Носи ону гардеробу у којој се добро осећаш. Не придај значај злу. Мислећи људи солидно познају себе. Они који не размишљају о себи знају све јер није тешко. Ови први постављају питања. Некада схвате да ништа не знају. Они су Сократ. Доказаћу да је ветрењаче могуће победити.

242


НАБАЦАНЕ МИСЛИ Слушам њене песме које не могу бити нечије туђе. Недостаје ми да јој купим "Политикин забавник". Ветар се свађа са мојом косом. Он је Сизиф. Свемир не разговара са мном али Месец има ћерку која размишља затворених очију. Не слажем се у свему са господином Којнером. Вербализуј осећања. И даље верујем. Набацај мисли па макар и на гомилу, касније ћеш их сложити. Волео бих да сам чигра и само да се завртим. Скувај чај који мирише на мир. Осмех ми је отет. Не знам да ли могу сам да га вратим назад. Морам да научим да радим и нешто друго док чекам. Радујем се моменту када ће схватити. Не познајем лаж. Недостаје ми воља за животом коју сам имао. Знам где је. Не могу до ње. Не постоји ништа што могу да контролишем. Нисам имун на емоције. Угасићу се. Не смем. Треба ми астрално тело да одем нешто да видим. Болешљив сам. Досадно је. Мирише жалфија. Шта ћу?

243


СРЕБРНИ САТУРН На сребрном Сатурну живи пух коме колена расту аутономно у односу на остале делове тела. Тамо је могуће наћи џем од мармеладе. Сребрни Сатурн је дом и јежа који кад не зна шта ће са фацом прави гримасе. Лепо је тамо. Та планета је место где је могуће срести најлепшу пахуљицу која се никад не топи. Слуша се добра музика, гледају квалитетни филмови и звезде су од папира. Цвеће и ждралови су такође папирни. Кроз телескоп се посматра планета којом владају тајна друштва. Види се квазар. Кожа је мека а нокти мењају боју. Пољупци су нестварни. Вечност траје шест месеци. Живот је саздан од среће. Љубав није апстрактна. Баклаве са пистаћима су официјелни слаткиш. Свуда је Египат. Понегде Исланд. Лако се спава. Сања се лепота. Добро јутро и лаку ноћ су најлепши. Очи су од свемира. Кикирики је пикантан. Постоји пекара у којој је најбоља пица у универзуму. Кафа се пије из црвене шоље напуњене мало више од пола. Млеко је у белој посудици на којој је љубичасти цвет. Ратлук је ручно прављен. Био сам тамо па знам. Волео бих да одем опет и осатанем заувек.

244


ДИЈАМАНТСКО СРЦЕ Срце јој се скаменило за мене. На којој температури се топи камен? Цвеће може да свира ако умеш да слушаш. Умем. Људи некад спонтано да сагоре без посебног разлога. Схватио сам. Верујем да заљубљеност може да траје читав живот. Мисли су ми опскурне. Не допадају ми се. Некад се уплашим онога са чим се слажем. Контролишем себе на своју штету. Соба ми је неусисана. Прашина је по полицама и столовима. Цвеће на тераси је увело. Блато је свуда. Тако ми је. Страх ме је да неког не уплашим. Богиња лова је добра према мени. Хвала јој. "Увек" је претешка реч. Одговорно је користим. Туга рађа инспирацију. Нисам је тражио. Љубав и патња су емоције које је немогуће сакрити. Волео бих да свет стане кад и ја. Лакше би било. Не верујем у лаж. Волео бих да је сваки дан 9. фебруар 2017. године. Прелазили смо преко моста. Носила је сунчане наочаре и причала са осмехом. Помислио сам: "Боже, како је лепа." Волим је. Мрзи ме.

245


НЕ СПАВАМ Ноћ. Не спавам. Персен, валеријана, бромазепам, лексилијум. Не спавам. Мисли су брзе, одлуке споре. Немам утицај ни на једне ни на друге. Лежим на леђима. На једном боку. На другом. Не спавам. Некада ме сан превари али га мисли ипак на крају надмудре. Оне увек победе. Сећам се кад је рекла да ме никада не би повредила. Боли. Лежала је поред мене. Гледао сам је како спава. Боже. Покушавам да пожелим другу. Не могу. Откривам се. Хладно је. Не спавам. Заспим на петнаестак минута. Сањам је. Пробудим се. Тужно је. Надреално недостаје. Непотпун сам. Дрхти ми палац на левој руци. Срце ми лупа јако. Осећам га. Пробиће грудну кост. Нека га. Патња је себична, мисли само на себе. Неке песме ме плаше. Чујем их. Не спавам. Очи ме боле када су склопљене. Мишићи ми се грче. Ударам јастук. Разговарам са њом у себи. Насмејем се јер је паметна. Волим је јер не умем другачије. Све ми је. Надам јој се. Радујем јој се. Не спавам. Дан.

246


МЕРМЕРНИ ПОД Босих стопала ходам по мермерном поду. Пријатно је. Просторија је огромна. На крају ње је мрак. Са обе стране су потпорни стубови. Плафон је тама. Стигао сам до тачке која личи на средину дворане. Легао сам на леђа шака окренутих нагоре. Хор пева. Мртав сам али чујем. Осећам душу. Мир је. Лепо је. Мисли лутају али се увек врате. Емоције плешу. Волео бих да се изгубим у њеном загрљају. Где могу да заменим емотивни за физички бол? Смеје ми се. Разговарао бих са неким ко је срећан и ко је свестан тога. Упио бих сваку реч. То би било најближе срећи што тренутно могу да осетим. Сећам се кад сам био срећа. Некад се заборавим где сам. Жеља ми је да се то чешће дешава. Свака песма је тужна. Све је тужно. Ја сам тужан. Превише је облака чудног облика. Птице ме чудно гледају. Ни цвеће не свира. Залазак Сунца је разнобојан. Свуда је Вавилон. Не дозвољавам да ми неко вређа надања. Хор је утихнуо. Мермер је постао ситан изломљени оштар камен. Грозно је. Жив сам.

247


КОНСТАНТИНОВ ГРАД Први пут смо се срели у Константиновом граду. Чекао сам је на аутобуској станици. Дошао сам много раније. Било је хладно. Непријатан мирис станичне зграде ми није сметао. У рукама сам носио поклон за њу и био срећан. Господе. Када је стигла гледао сам је. Најлепша је на свету. Загрлили смо се. Поклонио сам јој књигу. Смејала се. Много ми недостаје. Пили смо чај и пољубили се. Шаке су јој се знојиле. Направила је ждрала од папира за мене. Знао сам да је то Она. Шетали смо тврђавом. Мењали кафиће, па шетали, па опет улазили негде да се угрејемо. Гледао сам најлепши осмех у универзуму и нисам веровао да је ту због мене. Знао сам да је то Она. Пили смо мало Никшићко а она ме је гледала. Пољубио сам је у чело. Купила ми је лизалицу. Сликали смо се. Сада не смем да погледам ту слику, много је јача од мене. Чувам је као највеће благо. Она јесте највеће благо. Тај дан је највеће благо. Нисам желео да се заврши. Још увек ми је жао што је прошао. И даље га живим. Када је одлазила пољубили смо се на станици. Причали смо о Месецу. Стигао јој је аутобус. Остао сам ту док возило није нестало из мог видокруга. Послала ми је поруку у којој ме пита да ли је глупо што јој већ недостајем. Наравно да није глупо. Знао сам да је то Она.

248


ОНА СПАВА Спава. Најлепша је у историји човечанства. Поред мене је. Ноћ ми је пријатељ. Повремено је пољубим најнежније што могу да је не пробудим. Спустим своје усне полако на њу као лептир када би слетео. Гледам је. Да сам знао да ће отићи тако брзо и тако изненада не бих никада спавао када је она ту, само бих је гледао. Некад се трзне у сну. Преслатко је. Када ме открије трпим хладноћу до последњег тренутка и тек тада затражим мало покривача. Требало је да се смрзнем, само да је не дирам док спава. Када ме изгура до краја кревета лежим тако на ивици и балансирам и тек кад видим да ћу пасти замолим је да ми уступи мало простора. Требало је да паднем и да ћутим. Обично се будила пре мене. Загрлила би ме и пребацила своју ногу преко мог стомака. Осетио бих њен дах на свом врату. Спустио бих своју руку на ту ногу. Волео бих да могу да могу да паузирам тај тренутак и да остане заувек тако. Ујутру је топла и мекана. Све бих дао да поново то осетим. Да ми је да се још једном пробудим поред ње па да нестанем. Вредело би.

249


ДЕСИЛО БИ СЕ Отишао бих код ње за Нову годину. Понео бих шампањац, торту и поклон за њу увијен у пажљиво биран украсни папир. Смејали би се и јели руску салату. Дивио бих се њеној лепоти и лебдео јер сам ту. Седели би једно до другог тако да се додирујемо. Слушали би добру музику и гледали квалитетне филмове. С времена на време бих је пољубио. Изгубио бих се у њеним очима. Отпаковала би поклон. То је тостер, најбољи који може да се купи. Загрлила би ме а ја бих био цар јер сам свестан. Волим је. Два месеца и неколико дана после тога отишли бисмо у Константинов град. Одсели би у лепом хотелу. Шетали би по граду и причали о свему. Био бих срећнији од среће. Отишли би на тврђаву. Поклонио бих јој сребрни ланчић са посебним привеском и питао је да се уда за мене. Пристала би. Загрлио бих је, пољубио и заплакао. Све ми је. Та тврђава зна али никоме не говори. Волео бих да каже њој. Послушала би тврђаву. Десило би се.

250


СРЕЋА Познавао сам срећу. Био сам она. Срећа је особа коју волиш више од себе. Срећа је и када те то мало биће ослови са "тата". Она је играчка у рукама детета. Она је одлучујући гол који твој тим постигне у последњем тренутку. Она је оздрављење болесног. Њу препознаш и ако је никада раније ниси видео. Срећа је кад имаш петнаест година иако имаш знатно више. Она је љубав. Размишљам о њој јер је немам. Тако ми недостаје. Само ја знам шта је за мене срећа. Сећања на њу ме шибају као бич. Она је непреболива. Има и име. Нестала је. Створиће се поново. Већ једном јесте. Она је чудотворна. Толико је желим да ћу је жељом дозвати. Ништа није толико немогуће колико ја могу да желим. Срећа је скупа јер се не може купити новцем. Она је сваки цвет у мом хербаријуму емоција. Иза ње остаје непопуњива празнина. Створила је зид око себе који не могу да прескочим. Чекам да га уклони. Знам да хоће, због себе.

251


ПАРК Постоји парк у ком плачем. Седнем на клупу постранце, савијем ноге у коленима, подигнем их горе и пустим сузама на вољу а оне оду својим путем. У парку су људи који шетају псе и они који су ту неким својим послом. Пси ми приђу, рекли би нешто, разумеју али их власници позову себи. Људи се плаше туге као да је болест. Београд је за мене постао забрањени град. Све асоцира на њу. Пролазим тако поред неких места и видим нас. Само продужим, не јављам се. Грло ми се стегне, усна заигра а очи засузе. Бацим шишке преко очију. Некада су дани брже пролазили. Још увек јој се надам. Имам ли избора? Ако изгубиш наду изгубио си и љубав и веру. С времена на време изговорим њено име наглас. Звучи као песма. Напољу је све хладније као да то нешто мења. Хладноћа је вика. Читам књиге које активно мисле. Осетио сам такав налет оптимизма да сам се малтене насмејао. Осмех је у последње време скупљи од суза. Одвешћу је једног дана до тог парка да јој покажем где сам плакао.

252


ГРИФОН Можда би било боље да сам грифон. Имао бих снагу лава а слободу птице. Не би ме ограничавала одговорност мислећег човека. Људи користе мржњу као одбрамбени механизам. Добро је, тако не могу да победе. Данас ме је Јупитер поново подсетио на себе. Зашто снови делују тако реално? Куда одлазе кад се пробудимо? Разумевање је луксуз пажљивих. Ваша депресија се крије у људима које волите и само чека. Потребна ми је само једна особа да никад не будем усамљен. Недостаје ми да зна све о мени. Једном нам је лабуд пришао веома близу и раширио крила ка нама као знак да је добро што смо се десили једно другом. Како није послушала лабуда? Ја у ствари немам дом. Емотивна дистрофија. Шта ако је Сизиф на крају ипак успео да докотрља онај камен на врх брда и остави га тамо? Хоћу да будем такав Сизиф. Живот је некад антипод сам себи. Мистификуј постојање да би га лакше разумео. Где живе грифони?

253


ТУГА Искористи тугу за оно што ти само она може пружити иако си могао и без тога. Туга рађа бол. Бол који нам нанесу вољене особе не пролази временом и не навикнемо се да живимо са њим, он је једноставно присутан и боли. Недостатак емпатије је проблем човечанства. Туга има мирис сумпора. Она не коегзистира са срећом. Немамо право на туђе животе. Мудрост је карактеристика митских бића. Од супер-моћи поседовала је ону која сваку песму чини тужном. Не могу без музике. Завистан сам од туге. Шта да радим? Речи нису лаке. Просветљени су они који су се заветовали на ћутање. Далеки предели нису склониште од емоција. Самоћа прогони тужног човека. Реално схватање ситуације не помаже. Све је реално. Не можеш да се надаш а да не верујеш. О злу се гласно прича. Мржња је клозет цивилизације. Љубав је ботаничка башта у којој сам био са њом. Моја туга и љубав су цимерке. Реге је мантра. Ја сам блуз. Много сам тужан.

254


УЗДАХ Уздах говори сваки светски језик. За неке људе сам мистик. Волео бих да сам било ко. Треба ми идентитет. Седео сам на жардињери и посматрао час плеса. Људи се смеју у ритму музике. Добро им је. Плашим се смрти једино ако ме затекне самог. Они који су срећни не могу бити зли. Живот је искрен. Постоји једна непролазна лепота. Секунд не зна да је секунд. Чују ли уздахе они због којих се уздише? Човек треба да пође од себе што се било чега тиче само уколико је то добра полазна тачка. Тражити смисао без љубави је бесмислено. Поштару је много тешко али је јак. Волео бих да имам његову снагу али не и његову ситуацију. Ако је нешто вредно бола значи да је право. Ништавилост је опасна. Свемир је ерудита. Није жив свако ко дише. Да би се читало између редова они морају да постоје. Подилажење себи није самоспознаја. Верујем у срећу јер сам је живео. Чекао сам је цео живот. Чекаћу је још један, вредна је тога. Често ми се отме уздах.

255


АКАТАЗИЈА УМ Стојим. Асфалт се помера испод мојих ногу. Постаје песак, па шљунак, па вода, па камен, па ништа и онда опет асвалт. Ја само стојим. Ноћ ми пролази испред очију. Постаје дан, па метеорска киша, па ватра, па сан и онда опет ноћ. Ја само гледам. Око мене је Кајперов појас. Немам са ким да причам о астрономији. Кипим. Интензивно је. Тескоба. Музика је агресивна. Свуда је бездан. Када се цунами повуче остане муљ. Слушам. Чујем звук који допире од црне рупе. Волео бих да јој купим ону хаљину коју сам хтео. Шкргутање зубима ствара звук отапања глечера. Живот ме држи у полуги. Мисли су утврђење сна. Ко су људи који могу све? Торазин је нова реалност. Реалност је шизофренија. Треба ми лектор за мисли. Не покушавај да дефинишеш себе. Досадно је. Равнодушност је опасна. Не тражи разлог за свађу. Статичан сам. Ја сам обелиск. Све је велико. Не могу да опишем оно што осећам. Значи да је јако.

256


ПСИХОЛОГИЈА СЕЋАЊА Када ти живот понуди да буде добар према теби не одбијај, он то ретко ради. Живот је мизантроп. Некада сам био амбициозан. Саксофон може свашта. Материјализам је илузија. Немаш газду. Волео бих да научим да игноришем бол. Желео бих да нон стоп живим један период свог живота. Када бих се поново родио све бих до детаља исто урадио, у супротном никада не бих био са њом. Не знам да ли сам јој за нешто послужио али ако јесам драго ми је што сам имао ту прилику. За мене је све било стварно. Људи не постоје. Човек је апостат. Постао сам неко ко ми се не допада. Измењено стање свести мења све. Једино је љубав константа. Проводим време са случајним индивидуама. Да ли разум нуди алтернативу? Душу сам изгубио у свемиру. Пролазим поред зграда које су јој се допале. Опомињу ме. Тужне су. Волеле би да је поново виде. Ја бих волео да поново буде са мном. Највише бих волео.

257


НЕДОСТАЈАЊЕ Боли колико недостаје. И даље кад ми позвони телефон понадам се да је она. Да ли икада помисли на мене? Зна ли моју тугу? Мени је познат сваки секунд проведен са њом, свака њена реч, осмех, додир. Фали ми. Будим се са њом у мислима и лежем са њеним осмехом испред очију. Волим је. Сваки тренутак је она. Недостаје ми постељина која мирише на њу. Све је исто као кад је отишла. Не напредујем. Чекам. Надам се. Не, наравно да није била грешка. Научила ме је да волим. Једина је којој сам у животу рекао: "Волим те". Жеља ми је да јој поново то кажем. Плачем за тим осмехом, за тим очима, за срећом. Недостаје ми да гледам њене слике кад није ту. Сада не смем да их погледам, преслаб сам за њих. Волео бих само да седнем и да је испред мене. Лепота јој је надреална. Кад направи полукружни покрет руком ствара поларну светлост. Она је најлепша слика икад насликана. У њеној глави је мудрост свих књига Александријске библиотеке. Она ми је све. Недостаје ми.

258


ПОДЗЕМЉЕ Под земљом сам. Копам. Ја сам кртица. Некада сам летео. Хоћу назад своја крила. Слеп сам. Некада сам видео. Хоћу назад своје очи. Земља је сува и тврда, тешка за копање. Стојим у месту. Не знам где ћу. Недостаје ми онај осећај када сам одлазио на аутобуску станицу да је сачекам. Свет је био у боји. Сањао сам синоћ да ми је послала поруку. Нисам стигао да је прочитам, пробудио сам се. Шта ли је писало? Остало је у сну. Кад кажеш некоме искрено: "Волим те" то је као молитва. Волим је. Под земљом је пусто. Нема довољно простора. Навикла ме је на ширину космоса. Тешко ми је овако. Да је земља бар мекша па да изађем напоље. А и да је лакша за копање не знам куда бих. Слеп сам. Чекам је да ме извуче напоље. Претворио бих се у Сунце. Недостаје ми онај човек који сам био. Фали ми да ставим уво на њене груди и да јој чујем мелодију срца. Више верујем срцу него мозгу. Како да убрзам чекање?

259


ПУТ Она је сваки уздах који испустим. Живи у мојим молитвама. Много ми је жао што сам био недовољно добар за њу. Нисам сигуран да је оправдано учинити шта год да би нам било лакше притом не размишљајући како то може да утиче на некога. Несигуран сам. Неки људи имају страх од брзог напретка. Бодри себе. Јуче ми је нека девојчица поклонила цртеж. Хвала јој. Не покушавај да утопиш тугу у алкохолу, зна да плива. Волео бих да имам новац како бих могао да помогнем онима који су имали мање среће од мене. Немам са ким да разговарам о свему. Постоји ли безусловна љубав? Волео бих своје навике назад. Плашим се мизогеније. Срећа је једини градивни елемент успешног човека. Осмех од пластике је осмех али је од пластике. Испред мене је трновита шума препуна змија којих се она плаши. Можда шума није бескрајна али је довољно велика да се не види пешчана плажа на њеном крају. Морам туда, то је једини пут. Са обе стране су провалије.

260


ПАТОЛОГИЈА БЕСКРАЈА Она је Бетмен. Живи у својој реалности која је једина исправна. Она зна. Сањам пределе који не постоје и имам успомене на њих из ранијих снова. Може ли се сањати у сну? Некада сам био амбициозан. Кад останеш без инспирације не јури је, сачекај да се врати. Месец се понекад види и дању. Близу је. Зове. Требају ми нови људи. Када си на дну језера притиска те количина воде и не можеш горе. Ниси свестан да можеш да пливаш. Можда и не можеш. И пливачи се удаве. Могуће да је матрикс део неког матрикса. Појање дечанских монаха води поглед у ширину. Пусти надања да оду далеко. Не допада ми се живот али је бољи од алтернативе. Разум је слуга. Туга је пустињак. Не ограничавај се овоземаљским и овоживотним. Ум је недокучив колико и смрт. Ком свету припадам? Минималистичко схватање постојања. Тама као путоказ. Не прихватам клише. Може ли подсвест бити несвесна? Где сам?

261


ПОКЛОН Имам радост давања. Ако препознаш тај дар у себи негуј га. Нечија радост кад добије поклон је успех. Волео сам да јој поклањам ситнице које би је усрећиле. Њен осмех се претварао у кишу дијаманата. Кажу да на Урану и Нептуну дијаманти заиста падају из облака. Ја сам их видео у својој соби. Имам само једну жељу. Разговарали смо о томе да се повучемо од људи. Једна кућа, пас, ми и срећа. Около ништа. Све је тренутак. Он је Сократ. Да ли мајмунче са Скајпа и даље плеше? Пролазност времена је контрадикторна. Мој страх ме је стигао. Много шетам па свашта и видим. Реге плаче. Време је исцрпљено. Имала је слику као одговор на све. Памет. Нема веће ироније од чињенице да смрт вечно живи. Универзум је мали за моје мисли. Шта се налази иза њега? Она би знала. Стрес је постао део мог карактера. Не допада ми се. Свако има свој извор среће. Да ли заиста не постоји ништа што можемо да контролишемо? Волео бих да поново видим кишу дијаманата у мојој соби.

262


НЕДОСАЊАНА РАДОСТ Сваки филм који сам одгледао са њом ми је омиљени. На другом месту су они које ми је препоручила. Имам ли право на срећу? Сви греше. И она. Сузе су бесплатне. Немам снаге за ово. Препустио сам се. Седео сам на поду и при дну полице тражио неку књигу. Прошла је иза мене и помазила ме по глави. То је тренутак вредан живота. Имао сам свој свет. Поделио сам га са њом. Сада тај свет не постоји. Реалан је само ако је она ту. Без света сам. Неки људи могу да преваре себе. Губим се. Размишљам о Индокини. Направио бих јој времеплов и вратили би се у осамдесете. Може ли времеплов да путује у период пре постанка времена. Конструисао бих неки који може. Олако схватање љубави је карактеристика емотивне незрелости. Кад ми се појави у сновима пробудим се. Тражим је. Неке ствари записујем као да могу да заборавим. Шта ако је универзум само галаксија у неком ултраверзуму? Стварно, шта ако је?

263


РЕКА Срећа и туга понекад извиру испод истог камена. Рачвају се на две стране. Којом ћеш запловити не знаш док не препознаш. У неким случајевима са извора тече само срећа. Постоји место одакле један рукавац води у тугу која креће одатле. Опасан брзак те ту наведе без твоје воље. После је много тешко. Ту живи левијатан. Ако те прождере - готово. Ђавољи брзак ме је довео на то страшно место. Веслам и борим се да дођем макар до обале али струја је сувише јака. Не смем да престанем јер вреба вир који се зове лудило. Он не прашта. Постоји место где се много добро ћути. Препознаћеш га по томе што насумична шара на плочнику подсећа на мачку. Живот иде даље али у ком правцу? Постављај питања да би добио одговоре. Маштај. Када ти неко каже да нешто није могуће реци му да јесте. Од зла можеш да се кријеш неко време али ћеш на крају морати да му се супротставиш. Не дозволи му да буде у теби. Ако је тамна материја стварна од чега се састоји? Знам да постоји притока којом се може побећи од левијатана, вирова и ђавољих струја.

264


ИЛУЗИЈА НЕ ПОСТОЈИ Чему служе сећања? Да ли треба да умреш да би знао да си постојао? Лако је бити суров према оном коме емоције не дозвољавају да буде лош према теби. Преиспитујем себе. И даље тачно одговарам на сва питања. Где је онда грешка? Можда је уџбеник лош. Срећа се очешала о мене и само продужила даље. Додирнуо сам је па сам свестан како је добра. Шта год да буде знам како је могло бити. Тешко је. Кататоничан сам. Покрети су ми спори а мисли брзе. Некада ми ум оде толико далекода не могу да га препознам кад се врати. Ко зна чији је. Каже да је мој. Онда јесте. Гавран је жртва стереотипа. Духови се плаше људи. Какав ћу бити ако оживим зависи од тога ко ме оживи. Најнеизвесније је ако сам себе вратим у живот. Лепота јесте у оку посматрача. Ја сам посматрач. Папир и шанк све трпе. А шта ако можеш два пута да станеш у исту реку? Људи носе невидљиве маске. Спустим руке на сто и главу преко њих. Одем негде.

265


МАЛО ЈЕ РЕЋИ Мало је рећи да ми је жао што никада нисам са њом отишао у "Музеј Николе Тесле". Мало је рећи и да би нам било лепо. Шта год да кажем о њој мало је. Ја сам дим. Видиш ме неко време и онда нестанем. Разлажем се. Постојао сам. То понављам у трансу. Постојао сам. Немој да изгубиш на квалитету. Престани да постојиш али немој никада да изгубиш на квалитету. Слали смо писма једно другом, ишли на колаче, шетали парком, путовали возом, размењивали музику, посећивали Кинотеку. Ништа. Нарезао сам јој диск са нашим песмама. Ништа. Волим је, недостаје ми, надам јој се. Ништа. И чекање је борба. Најтежа. Како смеш да одустанеш од жеље? "Терминатор 2" је најтужнији филм икада. Пудинг је грозан. Ако је живот представа лош сам глумац. Статиста сам. Лош сам и статиста. Гледалац сам. Не схватам поруку. Нико сам. Жалим за оним што није до мене. Сигурно постоји нешто што је брже од светлости. Рекао бих колико бих волео да се врати али мало би било.

266


НЕКИ СВЕМИР Немам снаге за овај свет, много је јачи од мене. Преварио сам се јер сам помислио да побеђујем. Не потцењуј живот као противника. Она има монопол над мојим емоцијама. Неопходна ми је дефрагментација. Несрећни људи су озлојеђени. Живот је Сансон. Улице не служе ничему. Идентификујем се са собом. Размишљам о смрти као да је познајем. Свемир је у џиновском акваријуму и ако се стакло разбије он исцури напоље. Ако је од срца онда је квалитетно. Прати љубав коју осећаш. На основу чега имам право да се надам било чему добром? Ипак се надам. Једно добро повлачи свако друго. Ништа није коначно. Ни смрт. Шта је ништа? И ништа се негде налази. Љубав је све. Свега је вредна. Све уради због ње. Смеј се, плачи, лети, направи времеплов, телепортуј се, разговарај са звездама, пешачи, не спавај, спавај, пиши, компонуј, размишљај, претвори се у сову, воли... У паралелном универзуму овај наш је паралелан. Патња је антиматерија.

267


ПЕШЧАНИ САТ Ја сам зрно песка у пешчаном сату. Чекам са осталим зрнима да прођем кроз онај узак грлић. Кад прођем поново чекам на дну да неко окрене сат и да будем на врху. Ништа не зависи од мене само чекам. Тако живи зрно песка у пешчаном сату. Следи знаке само уколико умеш да их тумачиш. Волео бих да научим да будем сам. Да ли да и ја чекам знак? Шта ако га не видим? Шта ако га не препознам? Шта ако нешто што то није протумачим као знак? Шта ако уопште не почнем да чекам? Шта ако га не дочекам? Превише је "шта ако". Постављам питања на која само ја могу дати одговор. Ја сам сфинга. Шта ако се појави Едип? Поново "шта ако". Докле? Да ли треба живети само у тренутку? Ако се превише размишља повећава се шанса да се направи грешка. Сакриј своје ране од оних којима би могле бити гадне. Био сам једном на најбољем концерту у животу. На којој температури се топи песак?

268


ГРОБ Лежим у затвореном ковчегу. Мртав сам. Моји родитељи су се претворили у тугу. Остали ће ме заборавити. Немам ни жену ни децу. Зато сам и мртав. Волео бих да јој препоручим књигу. Пишем руком. У ранцу ми је књига, свеска, хемијска оловка и смоки. Биле су и две бонжите. Појео сам их. Пијем лимунаду. На столу је шећер. Не шећерим. То не умањује моју смрт. Некада сам записивао цитате у један блок. Не радим то више. Само је један цитат важан. Он је највећа мудрост икад изречена. Спустили су ме у раку. Патим. Осећам иако сам мртав. Земља пада на ковчег. Ужасно лупа. Треба ми помоћ. Ко ће да ми помогне? Људи су од живота који је дар направили муку. Људи су глупи. Аутизам и оштрина ума. Контрадикција. Теоријски живим. Прочитао сам да смех није за стоку. И није. Један зао човек седи у кафићу у ком и ја. Мислим да је зао. Јадни они који немају ништа осим новца. Облачно је. Имам само периферни вид. Смрт је грозна.

269


ПСИ КОЈИ НЕ ГОВОРЕ Тренуци еуфорије кратко трају. Можда неколико минута. Тупост је дуготрајна. Недостаје ми да је сачекам на аутобуској станици и да прошетамо до мог стана поред реке. Много сам сам. Синоћ ми је, док сам седео у парку, пришао пас. Гледао ме је. Рекао сам: "Где си?" Није одговорио, наставио је да гледа. Извадио сам руку из џепа да му махнем. Залајао је и трзнуо се назад. Наишао је други. Стар, прљав и ружан. Није имао много крзна на задњим ногама. Тешко је дисао али је имао енергије. Шетао се баш близу мене. Прошао ми је испод ногу док сам седео на клупи. И он је био без речи. Не знам да ли бих више волео да сам делфин или сова. Једном смо седели у парку, јели пециво и били срећни. Изгледала је најлепше. "Никад више" ме ужасава. Не треба ми новац. Ја сам наночестица. Живим у простору који не могу да дефинишем. Сакрио бих небо од себе. Растужује ме. Ставио бих свемир у кутију и пустио бих га напоље кад се она врати.

270


ЛЕПТИР Био сам гусеница. Одвратна. Она ме је претворила у лептира. Живео сам само један дан. Она је била дан. Шта ако сам ја неки лептир који не умире него се поново претвара у гусеницу? Када ћу опет летети? Недостаје ми да ме пита: "Како знаш?" Сви пси на свету су моји пси. Погледао сам ка небу. Звезда ме је посматрала. Растужио сам се. После неколико тренутак видео сам да ме још њих гледа. Распао сам се. Колико их има? Колико планета кружи око њих? Много су далеко. Она би знала. Постоји бунар са невидљивом водом. Све невидљиво постоји. Наступила је нова истина. Зове се лаж. Лако јој је поверовати јер прија. За њом долази пустош. Самоспознаја је рад на себи. Слово је знак. Реч је путоказ. Реченица је ништа. Злоба је јорган човечанства. Немоћан сам. Боје су бесмислене. Чим нешто мораш то није стварно. Ђаволи постоје. Доброта је често халуцинација. Разумем људе.

271


НИШТА Све је одвратно. Све је тужно. Не постоји ништа. Тишина. Волео бих да је стално облачно и да се никада не виде Месец и звезде. Најбоље би било да не постоје. Да нема ни Сунца. Да све постане оно што и јесте. Ништа. Шта може да замени амнезија? Треба ми мир. Хватају ме грчеви. Руке су ми немирне. Ништа не контролишем. Неискреност је оштрија од жилета. Не могу да спавам. Никада. Преспавао бих несрећу. Све ми је одузето. Људи су марионете у рукама безосећајности. Све је марионета у нечијим рукама. Ако не можеш да победиш лаж придружи јој се. Емоције ми крваре. Да ли добре људе препознајемо по томе што су несрећни? Кад не знаш да јесте онда није лаж. Мој ум је опасан по мене. Не можеш да издресираш мисли. Отпутовао бих негде где не могу. Тепих у мојој соби је од разбијеног стакла. Забада ми се у стопала. Не да ми да заборавим да је ту. Зид је без боје и не чува ме ни од чега. Прозори су непрозирни. Врата не постоје.

272


ЕМПИРИЗАМ НИЈЕ РЕАЛАН Заборавио сам да живим живот који сам некада имао. Човек се лако навикне на срећу да кад она оде он не зна како без ње иако је раније никада није имао. Многи не знају да су тужни. Питате ли се нешто? Њене и моје заједничке слике су нешто најдрагоценије што имам иако их никада нећу погледати. Много ми је тешко. Чиме сам заслужио овакву суровост? У току живота могуће је имати неколико живота. Може се остати без иједног а и даље ходати. Без неких људи се мора али не и може. Киша милује. Добра је. Волео бих да почнем од нуле. У минусу сам. Отуђио сам се од себе. Учим од сваког. Све осим плача радим на силу. Шта је судбина осим речи? Потиштеност не зна за друго осим за себе. Неки људи добро мотивишу. Снага је у нама. Некад је сакривена. Некад је одлично сакривена, толико добро да је неки никада не нађу. Тражим. Не мењај памет ни за шта. Много ме је повредила. Нек' јој је просто.

273


ОНА КОЈА ПОСТОЈИ Имала је свемир очи и живела је на једном месту али свуда. Могла је да лети. Имала је најлепши осмех и боре смејалице. Познавала је ванземаљца. Говорила је у метафорама али директно. Слушала је добру музику и гледала разне филмове. Знала је свашта. Када јој је тешко ћутала је. Била је вољена. На њеном рамену било је места за пољубац. Мирно је спавала. Волела је. Свашта је знала и у још више тога веровала. Није причала са сваким. Умела је лепо да пише. Реченице су јој биле складне а мисли јасне. Умела је да обрадује својом срећом. Трчала је. Нежност јој је пријала. И она је била нежна, најнежнија. Инспирисала је и мотивисала, уливала је снагу. Била је несигурна. Имала је стаклени корак. Била је изнад света а део њега. Није могла да се навикне на неправду и глупост. Недостајала је. Није са плашила кише. Желела је да разуме свемир а свемир је разумео њу. Видела је Јупитер. Насмејала се пре него што ће га видети. Видела је и Сатурн. Желела је да види Месец. Видеће га. Била је квазар. Није дозвољавала сваком да је упозна. Отићи ће у Египат. Била је стварна. Усне су јој биле мекане и мирисале су на љубав. Све је асоцирало на њу. Упознала је једном један необичан свет. Некада се осећала усамљено. Могла је да прича са псима. На носу је имала стидљиве пеге. Њена коса је умела да говори. Није познавала површност. У додиру је носила тајну настанка универзума. Била је синоним за доброту а то није знала. Волела је да чита. Сузе су јој биле невидљиве. Лепо је певала. Плесала је кад јој се плеше. Разумела је све, није све прихватала. Лепо је мирисала. Веровала је да заљубљеност може да траје дуже од живота. Није волела пихтије и пудинг. Била је цвет. Није веровала у универзална решења. Била је део нематеријалног света. Умела је да научи емоцијама. Волела је сладолед. Све ово је још увек. Зове се Софија.

274


Тетсуо је рођен у Београду почетком осамдесетих. Умро је у истом граду у другој половини двехиљадедесетих. Физички се и даље манифестује. Без формалног образовања. Писао за поједине интернет портале, углавном о филму, ређе о музици а у још мањој мери о неким друштвеним појавама које је сматрао битним. Остале теме којима се бавио могу се мерити у промилима. Променио много најразличитијих послова, ни на једном се није дуго задржао јер не верује да човек живот треба да проведе служећи. Нема свој дом. Православни хришћанин.

275


276


Зоран Ж. Пауновић ОКО ПОДНЕВА

Сепарат

277


278


Зоран Ж. Пауновић ОКО ПОДНЕВА

Недеља, 03. јун „Срам те било!“ у петнаест до дванаест испред Дринчићеве 4 један висок, мршав младић у реперском фазону, у широкој и дугачкој мајици кратких рукава и ишараних руку, у пролазу каже средовечном човеку који леђима окренут фасади зграде стоји између ситроена ц4 пикасо и тојоте рав4 београдских регистрација, оба сребрно-металик боје, и гледа испред себе. Човек се окреће према младићу и каже „Срам тебе било!!! Шта гледаш?!“ јер напад је најбоља одбрана. Истим речима је и мене ономад напала она баба са седом пунђом, живела је у броју 17, кад сам је коначно уватио како пиша код нас у улазу. После тога нам годинама нико није запишавао улаз. Пре тога сам мислио да је нека фина и културна бакица. Госпођа. Младић љутито и с презиром одговара човеку након веома кратке паузе „Шта гледам? Шта гледам??? Немој бре да те нокаутирам. Сељачино једна!“ „Јесте, шта гледаш…“ нешто тишим гласом му одговара човек. Искусно, зна шта ради, јер још један напад је још боља одбрана. „Е, немој да те нокаутирам, јеботе, дете ми ту пролази…“ Ок, одбранио се, има дете, не гледа, није гледао. Не лаже, знам га из виђења. „Имам проблем, видећеш кад дођеш у моје године…“ још тише каже човек обучен као они ликови који су осамдесетих били градски фрајери и који држе до себе, са рејбанкама на носу и некаквом лименком са пићем у џепу танког прслука, и за ког се не би рекло да већ има тај проблем. „Јеботе, немој да си сељачина, имаш веце на пијаци, јеботе.“ Човек мирно закопчава панталоне, гледа у барицу између својих ногу и лагано протресе врхове патика да би капљице са њих склизнуле на асфалт. Напушта склониште између два сребрнометалик аутомобила. У 11:47 младић му још једном припрети па лагано одлази даље. Човек креће за њим, глас му је све тиши, објашњава и даље како има проблем. Све то у пролазу виде и чују два хипстера, и црнокоси, коврџави каже „То је тај Дорчол стајл. Нема зезања са сељачинама. Сељаци немају везе са сељачинама, друга је то прича...“ а смеђокоси се надовезује „Мене је овај лик подсетио како је један џин од црнца прекинуо џогирање, лагано извадио слушке из ушију и најуљудније очитао лекцију пролазнику и замолио га да подигне омот жваке који је овај бацио на пешачку стазу Централ парка. А пролазник, белац, постиђен, или уплашен, подигао је папирић и извинио се.“ Црнокоси каже „То је тај Њујорк стајл. Кад ћеш опет тамо?“ и смеши се. Смеђокоси слеже раменима док обојица у 11:48 корачају даље према улици Џорџа Вашингтона, а прекопута, одлучног и жустрог корака, троје Рома, два тинејџера и једна жена од неких тридесетак година, уз риме и ритам домаћег репа, ходају у супротном правцу, према Ботаничкој башти. На углу улица Ђорђа Јовановића и бивше Павла Папа, садашње Јелисавете Начић, наслоњен на знак обавезно скретање удесно у 11:50 стоји младић и држи ајфон прислоњен уз уво. Младић је у црној мајици и црним бермудама, на глави му је црвено-бели качкет а на ногама црвене патике. Не ради ништа. Стоји наслоњен на тај знак и држи ајфон на уху а из Павла Папа чује се дечак од две-три године како успаничено довикује „Чекајте мене!“ младим родитељима који испред њега у колицима гурају дечакову млађу сестру. Изнад њих је с једне стране плаво небо и бели облаци а с друге тамно небо и црни, кишни облаци. Три голуба на жици гледају надоле 279


према жени која излази са пијаце и вуче колица из којих вири црни лук и каже мужу „Баш је упекло ово лето у мају“ иако је већ трећи дан јуна. Можда је некаква интерна фора. Из пекаре излази млада жена у розе тренерци и носи хлеб у кеси. Из џепа јој вири мобилни телефон. На клупама испред амбуланте у Венизелосовој улици нема никога, само јато голубова једе хлеб око бисте Ђуре Ђаковића. У 11:55 грми и пали се зелено светло на семафору. Прелазим улицу. Са леве стране, наслоњени на зид Цркве Александра Невског у Скендер Беговој улици, љубе се младић и девојка. Не примећују четири аутомобила испред себе док чекају да се укључи зелено. У 12:05 маслинастозелени фолксваген кампер шабачких регистрација стоји паркиран испред Скендер Бегове 18. Са једне стране му плавим словима пише LOVE а на хауби стоји зарђала жица за мућење. Између једноспратне куће и комбија протрчи смеђокоса девојка у наранџастом шорцу и белој трегер мајици. Мислим да се спрема за лето. Нису је нешто нарочито одмерила ни тројица мушкараца у касним тридесетим, у шорцевима, голих од појаса, који стоје нешто даље. На гвозденој капији иза њих две умрлице. Зелено-бела и црно-бела. Ариф и Доброслав. Један од тројице гласно каже „Два нула за мене!“ и потапша једног од друге двојице по рамену. Сви се смеју. Амерички стафорд послушно седи крај ногу једног од њих и гледа их. Баш сам се питао када су чиваве и мини пудлице замениле те бикоглаве псе у крају. Испред сузуки марутија београдских регистрација две кесе пуне кућног ђубрета. Једна је плава, друга розе. Провидне су па се све види. У 12:10 најпре звук капи док ударају по лишћу липа а онда и црне флеке на сивом асфалту. У ваздуху се осећа мешавина смрада урина који се диже са тротоара и мирис липе. Склањам се у улаз на углу Дубровачке и Цара Душана. Душáнове. Ту је већ десетак људи. У 12:15 жена од неких шездесетак година која стоји поред мене каже „Ево, престала киша“. Онако, више за себе, него мени. Смеђокоси човек у касним четрдесетим у левискама и сивомаслинастој мајици кратких рукава купује зељаницу у питарији Наша пита на Бајлонију. Одмах до питаре је најмања пржионица и продавница кафе за коју знам. У њој је до пре три године радио огроман човек и својим телом испуњавао скоро читав простор продавнице. Кад год бих га видео у њој сетио бих се стрица малог Дилана „…делимично јер је он био тако огроман и бучан и риђокос и испуњавао је сваки педаљ мале, топле куће попут неког старог бивола којег су стрпали у ормар,“ пише Дилан Томас1. И бика Фердинанда. Човек у пржионици имао је црну косу, није био бучан и увек се смешио окружен разним иконицама на зидовима. „НЕЗАПАМЋЕН злочин догодио се у петак ујутру у центру Београда када је Б.З. (35), у тренутку нервног растројства, са другог спрата зграде кроз прозор бацио своју ћерку К. З., стару свега десетак дана. Несрећна беба је са висине од неколико метара пала на бетон, у Дринчићевој улици број 9, и на месту остала мртва.“ Тако су два дана након Божића 2015. Вечерње новости писале о том злочину у крају. Мајка је на време извела друго двоје деце из стана и тако их спасила. Не знам зашто, чим сам чуо ту вест, помислио сам на њега. Нисам га више никада видео. Увек га се сетим када прођем крај те пржионице. Сада на њеном једином степенику у 12:30 седи низак, црнокоси младић. До њега је препун ранац, затегнут до пуцања. Преко ранца је пребачена јакна маслинасте боjе. На њеним рукавима су мрље од блата. Лагано пије турску кафу из пуне плаве пластичне чаше. Прија му. Одише спокојем. Као да је читав свет само његов. Поглед му је упрт ка продавцима 1

Прича, Дилан Томас, 1953. 280


јагода и трешања, али не гледа у њих. Није Сиријац. Ни Авганистанац. Пакистанац? Прекопута младића је црнокоса девојчица коврџаве косе од око две године. Ромкиња. Влажном марамицом гланца своје розе кроксице и нешто певуши. Њени продају банане и парадајз, увек гласно и весело разговарају међусобно и са муштеријама, али децу не испуштају из вида. Стигле су и брескве и кајсије. Каже баба са пијаце, има барем седамдесет година, да никада није било бресака и кајсија овако рано. Ванилице, баклаве и урмашице су у излогу. Нема кадаифа. Обично га има. Урмашице изгледају најпримамљивије. „Дајте ми и две урмашице. Одвојено, ако може“ каже човек у левискама. Продавац, Македонац од око седамдесетак година, уредно штуцнутих бркова и са осмехом који открива златну петицу, каже „Може“, узима урмашице, пакује их у мале пластичне посуде и пружа му кесу. Неколико корака након тога човек пружа кесу са зељаницом и пластичном посудом према необријаном лицу црнокосог младића. „Hi. This is for you.“ Црнокоса глава се мало трже, баца поглед ка руци и кеси, подиже разрогачене као угаљ црне очи. Хитро узима кесу. Захвални, изненађени, искрени глас каже „Thank you, sir. Thank you!“ Нема никакав акценат. „Welcome. And good luck.“ Кнедла у грлу. Урмашице тамо одакле је дошао сигурно су много јачих укуса и арома од ових овде. Друже, надам се да су твоји живи и да ћеш им јавити да је све у реду. Да си стигао. Одавде. Однекуд. И да ћете се поново видети. Један голуб пије воду из баре на пијаци у двадесет и пет до један, изненада шири крила, полеће и пролеће тик уз главу смеђокосог човека у левискама. Врх крила скоро да му дотиче лице. Постоји град Dörtyol у Турској, близу је Сирије. Тамо је трећа недеља Рамазана. Дорћол. Dörtyol. Раскрсница четири пута.

281


282


Скендер Бегова 10.

Натпис на фолксваген камперу шабачких регистрација испред Скендер Бегове 18.

283


Понедељак, 04. јун У двадесет до дванаест на углу Гундулићевог венца и бивше Ђуре Стругара, сада поново Цариградске, у хладу младе липе, стоји корпулентан човек седе косе и из свег гласа виче „Ћути и слушај шта ти говорим!!!“ некоме преко мобилног телефона. „Све ћеш ти њему лепо да кажеш, нема шта тебе него њу треба да је срамота ако има иоле образа испод те њене шминке, је л’ ме разумеш!!!“ урла човек у раним педесетим у белој кошуљи кратких рукава, окер панталонама и браон кожним ципелама на два-три метра од зида старе, оронуле једноспратне зграде где се пре шест година изненада појавио и убрзо нестао стенсил главе сијамске мачке са потписом ткв. „Плаћен је за то, и не брини, наслушао се тај свега!!! Мораш, човече божији, јер иначе ништа ниси урадио, само ти мене лепо слушај! Казаћеш му како јесте, ништа не лажеш… Шта? Како шта? Рекао сам ти да ћутиш и слушаш! Казаћеш му да је она једна дрољетина, да јој нема равне. Је л’ ме разумеш!? Слушај!!! Рећи ћеш му да не кува, да не чисти и не пере, да сама иде у теретану, и код фризера, и у кафиће и ресторане а дете оставља комшиници и само ти тражи паре!“ Рафално човек урла и расколаченим очима сева на све стране. „Рећи ћеш му и с ким се све курвала, је л’ ме разумеш? Списак имам. Свако име ћеш му рећи!“ урла он а испред њега, насред зебре и тик уз хидрант, уз шкрипу гума нагло се зауставља тегет бе-ем-ве 320 београдских регистрација, отварају се сувозачева врата и седокоси у скоку улеће унутра и затвара врата. И даље урла иза стакла али се ништа не чује, само се види како широм отвара уста. Три жене у касним тридесетим ходају у сенци старих липа, гласно се смеју и у 11:43 истовремено окрећу главу ка тегет бе-ем-веу који уз шкрипу гума брзо нестаје низ улицу, „Ха ха ха! Јој бре, што си луда, умрећу!“ каже жена у средини, она са офарбаном кратком плавом косом. Смеју се и скрећу у Цариградску. Плаво-бела шкода рапид са укљученим ротационим светлима у 11:45 пролети низ Гундулићев венац а из поште излази витка, дугокоса бринета од деветнаест-двадесет година. Замишљено гледа у плаћене рачуне у руци. Испод њених сивих плитких старки ломе се и пуцкетају опали цветови липе а на танкој бордо хаљини лелујају ситни бели цветови. Пролази поред две жене у летњим кућним хаљинама испред броја 18 баш када она старија у 11:46 дигне руку, заустави је код врата и у поверењу каже комшиници „Мени је моја мајка рекла, а и ја мојој Весни, дај мужу све од ножних прстију до овде. То је његово. Остало му не дај, то је само твоје!“ Млађа комшиница обара поглед и клима главом. Риђокоса жена у ланеној летњој хаљини на закопчавање и танким браон каишем око струка у 11:50 стоји у хладу зграде на крају улице Павла Папа, сада Јелисавете Начић, близу стуба са саобраћајним знаковима пешачки прелаз и наилазак на пут са првенством пролаза. Само стоји и незаинтересовано гледа ка почетку улице. Издалека изгледа као да има двадесет и петшест, изблиза се види да има двадесетак година више и да јој је коса офарбана. У руци јој је браон кожни поводац на чијем крају мирно лежи бигл крај њених браон сандала. На киоску прекопута црнокоси младић у касним двадесетим, летње елегантно обучен, каже „Дајте ми дурекс екстра стронг и орбит еукалиптус“ продавачици. „Желите ли још нешто?“ пита га продавачица и узима новац а он одмахује главом. У 11:52 два радника градске чистоће у наранџастим панталонама на трегере шмрком поливају улицу Гундулићев венац низ коју се сливају жути потоци. Са асфалта се диже ужегли мирис липе. Отварају се врата Еко-хемијског 284


чишћења и вешераја, осећа се мирис ариела, излази човек од педесетак година и каже „Донећу свима сладолед“, затвара врата за собом и смеши се. У 11:53 капљица воде из пластичне цеви пада на асфалт а голуб без прстију на једној нози пије воду из барице испод еркондишна. Други голуб се гега кроз влати траве између камених коцки калдрме. Иза затворених прозора Пикабуа у приземљу броја 13 жагор деце и женски глас који им нешто објашњава. Калдрмом се лагано труцка и спушта мало рециклажно возило градске чистоће а за њим мили плави фијат барчета београдских регистрација спуштеног крова. Младић са тамним наочарима стрпљиво гледа испред себе. Руке су му на волану. Испред броја 11 мушкарац у раним тридесетим звиждуће некакву веселу народну песму а у руци носи розе кесу са парчетом лубенице од два-три килограма. У стопу га прати нешто старији човек. Ћути, у провидној кеси и он носи парче лубенице. У 11:54 ситна жена у раним шездесетим, у црвеним панталонама и црвеној мајици цветног дезена, кратке црне, офарбане косе, са склопљеном Политиком испод пазуха, храмљући лагано пролази крај прозора сутерена иза чијих завеса и саксијa са дрветом живота, бамбусом и цикламом, глас старијег мушкарца каже „Договорено. Видећу, па ћу ти јавити“ некоме ко је с њим у соби или некоме с ким разговара телефоном. Из Подрума Каја на броју 4 у 11:56 излази средовечни мушкарац и носи два балона белог вина. Девојчица са брковима од шампите смеши се иза стакла Слатког срца и гледа у своју мајку док једе чоколадну торту. У мењачници нема никога. На тротоару испред мењачнице пре десет и по година неколико дана стајала је каросерија мерцедеса уништена пламеном. „Marko Filipović (29), koji je preksinoć ostao bez desne noge kada je u Ulici Pavla Papa na Dorćolu daljinski aktiviran eksploziv postavljen pod njegov ‘mercedes’, juče oko podneva preminuo je u Urgentnom centru u Beogradu.” Тако је 25. октобра 2007. Blic писао о том злочину у крају. У апотеци троје времешних људи чека у реду. У хладу цираде испред фарбаре на крају улице корпулентни месар у беспрекорно чистом белом мантилу каже „Баш је упекло…“ двојици младића који уносе розе стиропор унутра. Код броја 20 у Кнез Милетиној улици у 12:05 дебела, ознојена жена каже „Скуваћу данас свадбарски купус за ручак, знам да волиш… а и дијетално је“ и хлади се лепезом иза човека са две главице купуса у једној и неколико килограма младог кромпира у другој кеси. Човек не каже ништа, корача и носи купус и кромпир у кесама. Мимоилазе се са четворо студената који се смеју. Прекопута се чује шљапкање зелених јапанки средовечне жене у избледелом црвеном памучном шорцу и белој мајици која на повоцу шета далматинца. „Хајде! Идемо Роко!“ каже псу који с тешкоћом покреће задње ноге и помази га по глави. Лагано одлазе ка Гундулићевом венцу. У 12:07 плод дуда пада на асфалт испред броја 14 и постане флека. У овој улици нема дуда. „Na vrhu zgrade u Knez Miletinoj 14. osim raznog raznobojnog cveća, na krovnoj terasi koja je proglašena najlepšom na Starom gradu uspevaju i trešnje, a nalazi se i drvo duda i limuna, kanadski brest, kaktus, pa čak i oleander i palma iz Igala. Nekada je na ovoj terasi bio i platan, a rađale su i breskve“, писао је Blic о башти Радета и Слободанке Ј. на крову зграде у јуну пре седам година. Средовечни човек у светлоплавој кошуљи кратких рукава пали цигарету у 12:08, седи на бетону и сетног погледа слуша почетне тактове За Елизу који допиру кроз неки од широм отворених прозора броја 8 а из балетске школе Лујо Давичо излазе четири витке и високе девојчице. Косе су им скупљене у мале пунђе, вратови су им дуги, покрети грациозни. „Једва чекам, толико смо вежбале“ каже једна од њих док корачају према почетку улице. На симсу стана у приземљу броја 10 у 12:09 сиво-бела мачка грицка суву храну из плитке зделе а иза завеса отворених прозора чује се крцкање паркета под нечијим стопалима и дубоки пушачки кашаљ. „Размишљај 285


о шуштању папуча на теписону, пуцкетању наслоњаче од ратана, свом усамљеном кашљању и тако даље, као о врсти звучних сигнала који означавају паузу између генерације пре и генерације после тебе,2“ пише Тур Улвен. У 12:10 испред броја 1 стоји младић у пословном оделу и једе кнедле са шљивама из пластичне посуде. У тој згради пре пет и по година, на спрату изнад некадашње продавнице Наша, садашњег дисконта TSV, одиграла се “Drama u centru Beograda! Tridesetsedmogodišnji V.R., koji drži nož u ruci stoji na zgradi i preti da će skočiti i izvršiti samoubistvo! On se popeo na spoljni deo terase u Ulici Đorđa Jovanovića 21, kod Bajlonijeve pijace u centru Beograda. Vatrogasci postavili vazdušni jastuk u prizemlju zgrade, dok pregovarački tim MUP-a Srbije pokušava da ga odvrati od namere da skoči... Kako saznajemo, V.R. je lečeni psihički bolesnik“ са лица места извештавао је Kurir тог 20. новембра 2012. Момак није скочио, преговори су трајали четири-пет сати. Тур Улвен одузео је себи живот 1995. у Ослу. Прекопута, на црвеном теписону високих степеница Битеф театра седе два млада Рома и од њих тек нешто старија Ромкиња. Она непомично седи а њих двојица климају главама у ритму гласне домаће реп музике. Испред њих су две флаше кока-коле, минаква, неколико провидних кеса пуних воћа и поврћа и импровизована колица за набавку. На Тргу Мире Траиловић, у хладу дрвета, младић и девојка држе се за руке, гледају се у очи и у дванаест и дванаест она извије врат и каже „Помириши.“ Он јој мирише врат и љуби га. Пет-шест метара од њих, на темељу порушене пржионице кафе седи старац у белој кошуљи, пуши и посматра их.

2

Жал, часопис Мостови, 2017. Превео с норвешког Радош Косовић 286


Угао Гундулићевог венца и Цариградске, април 2012.

Уторак, 05. јун „Свако има право на тајне, каже Валентина Бисо у Три боје: црвено кад јој комшија, судија, каже да је прислушкује,“ тинејџерка дуге смеђе косе од шеснаест-седамнаест година у петнаест до дванаест каже другарици на Тргу Мире Траиловић. „Опет си гледала Кишловског?“ пита је 287


другарица и смеје се. „Аха, биће данас реприза па погледај. Ја сам одлепила, мислим да ћу да покушам да упишем режију. Мојима не смем ни да кажем... И није Кишловски него Кјешловски.“ Другарица одмахује главом док улазе у пекару на углу а трамвај број 5 бучно пролази испред такси станице у улици Џорџа Вашингтона. У 11:46 из трамваја излазе углавном времешни људи и вуку за собом колица за набавку. Једна средовечна жена помаже старици да сиђе. Жуто-бела керуша и двоје њених сада већ одраслих младунаца леже погледа упртог у врата месаре Свилаја и чекају да им месар баци кости. „Хајдемо господине, каишева, каишева, мајце, мајце“ понавља средовечна Ромкиња и креће за потенцијалном муштеријом. Смеђокоси мушкарац у касним четрдесетим не каже јој ништа и наставља својим путем. На врелом асфалту око главног улаза пијаце уредно поређана два реда импровизованих тезги од картонских кутија и пластичних гајбица. Иза њих шпалир постаријих жена седи на ниским столичицама испод отворених шарених кишобрана. „Рекла сам му ја, ал’ неће ни да чује“ једна крезуба бака каже и баца поглед ка тамнопутом продавцу пешкира на самом улазу. Он не реагује. Остале жене се смеју. На гајбицама испред жена тетовац, зелени ораси и краставац, у саксијама чуваркућа, алое вера, јапанско дрво, бугенвилија и кактуси, у кантама пуним воде босиљак, кантарион, руже, кале и беле раде. У 11:47 флористкиња испред цвећаре потапа саксију са белом орхидејом у канту пуну воде и одмах је вади. Испред осталих цвећара продавачице се хладе лепезама, пију кафу, пуше и чаврљају. Испред мењачнице један педесетогодишњак у браон бермудама са асфалта између својих мршавих ногу проширених вена подиже новчић од пет динара и ставља га у џеп. Задовољно се смешка и погледом шара по тротоару. Испред Домаћег хлеба са патоса троје људи чека у реду. „Извол’те“ каже продавачица у 11:48 и протура лепињу и хлеб у розе провидној кеси кроз отвор на стаклу. Прекопута, на ивичњаку зебре преко Скадарске улице стоји дечак од десетак година и на повоцу вуче црног мешанца док иза њега, из последњег броја улице Цара Душана, Душáнове, из Матијевића излази крупна жена са три препуне кесе. Мешанац се окреће према њој и покушава да оњуши кесе. На платану испред броја 71 осушени венац са плавим вештачким цветовима. „Нашем другу Банету“ пише на једној а „Сећање на његову доброту“ на другој белој траци. Крај платана, између паркираних аутомобила, годинама је и зими и лети стрпљиво стајао и седео висок, крупан човек седе косе и благог погледа и на картонској кутији продавао дрвене кашичице, ножеве и подметаче. Комшијама се увек јављао. Онда је нестао. Београдска штампа није писала о његовом нестанку. Само жене из секндхенда прекопута платана тужно кажу да није преживео инфаркт почетком фебруара када их неко пита где је Бане. У 11:49 радници на скелама испред броја 67 у Душáновој пију пиво и мешају малтер у колицима. До њих, са друге стране платана, у белим трегер мајицама мокрим од зноја мушкарац и жена од шездесетак година. Он тестерише даске и летвице које су им зидари дали, она слаже истестерисане дашчице у плетене зелене џакове и каже „Још пар минута. Не могу више.“ Човек клима главом. Испред Цркве Александра Невског у 11:50 црвено светло се укључује на семафорима пешачког прелаза на месту где се Француска улица рачва и постаје Венизелосова и Жоржа Клеменсоа а девојка у црвеној туници стоји на ивичњаку, држи мобилни телефон крај угла усана, каже „С колико њих сам била пре тебе…? Па, не могу да верујем шта ме питаш…“ и прекида везу. Витка плавокоса жена у широкој зеленој туници, дечак на дрвеном бициклу и девојчица на тротинету у 12:05 прелазе преко пешачког прелаза код броја 5 у улици Цара Душана. На том месту је пре шест година саобраћај сатима био заустављен а гомила људи иза ватрогасних и 288


полицијских возила покушавала је да сазна шта се десило мерцедесу и ситроену изгорелих каросерија и истопљених точкова. “Detonacija se čula u celom kraju, a ulica je bila ispunjena gustim crnim dimom. Krov ’sitroena’ je bio iskrivljen i otvoren kao konzerva. Prvi su prišli perači ulica, koji su počeli da gase auto šmrkovima, ali se tada iz automobila začulo nešto što je zvučalo kao pucnjava! Verovatno je u kolima bilo nekog oružja, pa je pucala municija. Sklonila sam se, za svaki slučaj - rekla je devojka iz obližnjeg lokala“ Kuriru 22. јуна 2012. Kurir је тог дана још писао „Boško Raičević (42), blizak rođak Andrije Draškovića, raznet je juče kada je njegov sitroen dignut u vazduh u Ulici cara Dušana na Dorćolu! Eksplozija je bila toliko snažna da je Raičević bukvalno raskomadan, a delovi njegovog tela odleteli su i dvadesetak metara! U eksploziji je povrede lica zadobio i Aleksandar S. (41), koji je bio u vozilu pored Raičevićevog.“ Прекопута, на жици изнад пешачког прелаза три голуба, изнад њих плаво небо, авион и две беле линије иза њега. У 12:06 грми негде високо и далеко док девојка у винтиџ хаљини дугих рукава са цветовима магнолије разбацаним по црној тканини стоји на трамвајском стајалишту и баца поглед ка небу. Мушкарац од неких педесетак година иза ње хлади се пресавијеним Informerom. Три средњошколца са руксазима на леђима пију гуарану и разговарају о девојчицама из школе. „Е, сутра идем на базен са Теодором“ каже један од њих и диже лименку. Куцају се лименкама. „О о о, брацала! Биће нешто, а?“ пита га друг и сва тројица се смеју. „Ма не, ми смо само другари. Повешће другарицу, ложи се на мене. Ево јој га инстаграм“ каже им брацала и показује фотографије Теодорине другарице на свом мобилном телефону. „Брацала, зови ме ако је нећеш“ каже брацалин друг. Смеју се. Девојка у црној хаљини обара поглед па онда погледа према Зоолошком врту. Између стајалишта и пекаре Лазаревић на броју 10 пролази жена од четрдесетак година а на повоцу испред ње времешни вучјак и раздрагана црна чивава. Чивава поскакује ка глави вучјака и у сваком скоку грицне га за уво. Вучјак то стоички подноси и лагано хода напред. У 12:08 звук капи кише док ударају по провидном крову стајалишта а онда и црне флеке на сивом асфалту. Шест средњошколки са тешком шминком на лицу, у тесним мајицама, минићима и исцепаним шорцевима склања се под кров стајалишта. „Не би могао да позајмиш упаљач / а камоли да добијеш цигару / не можеш да знаш кол’ко је сати / не можеш да седиш с нама ни да платиш / Желиш да се прикључиш екипи / прикључимо те на апарате / кол’ко метака је потребно да схвате / да се ја не шалим јер, брате / не можеш да пошаљеш ни пиће / а камоли да пијеш пиће са мном / свако би да буде виђен са мном…“ свих шест певају углас са Мими Мерцедес. Стоје на супротном крају од оне тројице са гуараном и гледају их са висине док сви на стајалишту слушају гласну музику која трешти са мобилног телефона и њих шест. Тројица тинејџера се стидљиво смешкају и гуркају лактовима. Девојка у црној хаљини преврће очима а средовечни мушкарац погледа распеване тинејџерке па у њу и слеже раменима. У 12:10 трамвај број 2 успорава и звони младићу који стоји близу шина, зауставља се уз шкрипу и отвара врата по чијем стаклу се сливају капи кише. „Ма, то је пробисвет један најобичнији!“ каже једна старија госпођа седокосом мушкарцу до себе док улазе у трамвај а он ћути и клима главом. У 12:20 кишне капи снажно ударају по лименим и пластичним крововима изнад тезги најближих Аману на Бајлонијевој пијаци, осећа се мирис јагода, бресака и диња и зноја који избија са одеће покислих људи које је пљусак изненадио. „Купићу ти сладолед кад престане киша“ витак смеђокоси двометраш у раним четрдесетим каже дечаку од четири-пет година и гледа га у очи. Дечак поскакује с ноге на ногу, радосно клима главом и кревељи се. Продавци стоје налакћени на својим тезгама препуних воћа и полуотворених очију поспано посматрају кишу. „Узми срећо 289


бакина“ једна од најстаријих продавачица на пијаци каже дечаку и пружа му шаку црних трешања а он се стидљиво насмеши и сакрије иза двометрашевих ногу. „Узми Милане кад ти бака даје“ охрабрује двометраш дечака. Дечак се снебива али узима трешње. „Како се каже?“ „Хвала“ каже Милан. И двометраш захваљује старици, вади флашицу росе из белог цегера и пере трешње у дечаковим рукама „Хвала вам, сутра купујемо код вас. Данас смо већ све пазарили.“ „Опуштено“ каже старица, смеши се и пита „Колико имаш година?“ Милан диже десну руку и показује четири прста. „На лето пуним пет“ каже дечак. „Нек’ си ми жив и здрав“ каже мршава старица кратке седе косе и преплануле суве, изборане коже. Испред тезге са нектаринама и бресквама стоји корпулентна средовечна жена и у 12:22 пита „Је л’ су ово кајсије или брескве“? а продавац је са неверицом гледа и каже „Брескве“. И продавци и покисли људи се окрећу према њима. „Онда ништа. Други пут“ каже жена и дубоко уздахне. Четворица мушкараца преко педесет година и један од око тридесет и пет стоје крај тезге на рубу, „Dok dobuje kiša / u ritmu tam-tama / kroz noć / ja ljubavi našoj / ne vidim kraj / da će doć“ весело певају и гласно се смеју. На тезги испред њих десет-петнаест празних флаша пива и двадесетак старих књига. Пуне флаше држе у рукама. Ћелави мушкарац, један од старијих из веселе дружине, спушта пиво на тезгу, прилази човеку у касним четрдесетим у мокрој морнарској мајици и забринутог израза лица и хвата га за руку. „Чуј пријатељу, да ти кажем коју реч. Од природе је човек везан за муке, и многе јаде живот носи у себи, па ето, ево, ову себи нађе утеху: Кад јаде дух му сопствене заборави он туђом патњом своју душу забави, па одлази с уживањем и с поуком. Та гледај какву корист свако добива од трагичара. Кад сиромах увиди да Телеф поста већи просјак од њега, већ лакше своју подноси немаштину. А ко је махнит, исцели га Алкмеон. Кад боле очи, ето слепих Финида. Ко жали дете исцели га Ниоба. Хромошћу лакша судба Филоктетова. А бедан старац дознаје за Енеја. Ко узме на ум да су све те невоље, па још и веће, други претурили већ, сам онда своје јаде лакше уздише“ каже ћелави мушкарац а човек у морнарској мајици непомично стоји и гледа да збуњено. „Тимокле“ озбиљним гласом каже ћелави. „Професоре, ’ајде не глуми ту филозофа, пусти човека на миру“ добацује му најмлађи из веселе дружине и смеје се а ћелави додаје „Ал’ му га дајем, а?“, окреће се према својим пријатељима и пушта руку човека у морнарској мајици. „Човек који у себи нема ни трунке филозофског смисла иде кроз живот затворен у предрасуде настале из здравог разума, из уобичајених веровања његовог доба или његовог народа и из уверења која су се у његовој свести развијала без учешћа његовог промишљајућег ума“ гласно добацује својим пајташима и диже руке у вис. „Браво, професоре!“ вичу пајташи и аплаудирају. „Опет Расел, а профо?“ каже најмлађи пајташ а професор намигује и клима главом. Човек у морнарској мајици се у неверици добродушно смеши. „Комшија, имаш педесет кинти? За пиво… Мој је ред“ тихо и шмекерски каже професор. „Ако је за пиво, биће…“ одговара човек у морнарској мајици, вади новчаник из џепа фармерица, узима новчаницу од сто динара и даје му је. „Жив био, комшија!“ каже професор, узима новчаницу, трља је о необријане образе и одлази код својих пријатеља који се смеју и тапшају га по рамену. И човек у морнарској мајици се смеје. У пола један капи кише све тише и ређе ударају у кровове изнад тезги, „Протутњало је“ каже продавац бресака и нектарина а муштерије мокрих мајица лагано напуштају склониште између тезги и одлазе својим путем.

290


Венац на платану испред Душáнове бр. 71.

Пешачки прелаз испред Душáнове бр. 5., 21. јун 2012.

Среда, 06. јун 291


„Сексуалност је њега избегла, односно жеља других људи за њим“ у двадесет до дванаест мушкарац у раним тридесетим у битничком фазону каже жени од педесетак и кусур година крај два зелена контејнера испред броја 8 у улици Џорџа Вашингтона. Испред улаза зграде службеница Банке Интезе пуши и држи мобилни телефон на левом уху, гавран на платану изнад ње гракће а младић испред банкомата каже „Десет евра“ девојци док поред њега пије кафу из беле пластичне чаше и посматра аутомобиле који пролазе. Топло је, облачно и спарно. Крупан човек од преко педесет година седи крај излога Дисконта пића, пије пиво и посматра како крупнији голуб јури ситнијег испред његових ногу док људи у 11:41 излазе и улазе у трамвај број 10 а они који седе у њему гледају испред себе. Испред новинарнице на углу Цетињске и Џорџа Вашингтона седокоси господин купује Политику, крај његових ногу насловне стране дневних новина: ALO: ĐILAS UDARA NA DOKTORA! NATO i IZIS spremaju haos na Mondijalu! Svedok laže DA BI UZEO IMOVINU MOG BRATA! Čudo u Beogradu: čoveka pregazio voz, ništa mu nije bilo Slobo ne diraj mi dete, gledaj svoju kurvu! JK: Duška ću seksom pripremiti za Rusiju, Danas: Za nove vlasnike država i pruge gradi Beograd se i dalje nada ustupku od Zapada Nastavnici protiv opisne ocene za drugi strani jezik Premijerka Ana Brnabić izjavom naljutila malinare Činčile podelile poslanike, Rističević ponudio ostavku, Srpski telegraf: ISPOVEST DOKTORA KOJI JE OPERISAO PREMIJERA: STRAŠNA ISTINA O UBISTVU ĐINĐIĆA OVAJ JE SKROZ PROLUPAO - ŠABIĆ: KANDIĆKI OTKRITI VOJNI PLAN Užas na Novom Beogradu! Dečak (11) šipkom silovao dečaka (6) otac žrtve pucao u roditelje siledžije KIJA I SLOBA IZGUBILI BEBU četiri dana pred venčanje VUČIĆ DOBIO PRETNJE NATO: PUCAĆEMO AKO SRBIJA VRATI VOJSKU NA KOSOVO!, Вечерње новости: НАТО прети Вучићу: Ако војском кренете на КиМ, имаћете рат! Са Србима рушим лаж о уранијуму НОВОСТИ ОТКРИВАЈУ: ОСПОРЕНИ ДОКТОРАТИ ЧАК НА 22 ФАКУЛТЕТА Пуцао - јер је сумњао да му је син силован?, Blic: JEZIVO: IZVEŠTAJ LEKARA OTKRIO POZADINU PRIČE Upucao roditelje dečaka za kojeg sumnja da mu je silovao sina? Mitrović: Nema drame, biće bolje u Rusiji PRVI INTERVJU SA MINISTROM FINANSIJA SINIŠOM MALIM: LAKŠE ĆU SA MMF NEGO SA OPOZICIJOM KOJA IZMIŠLJA SVE LAŽI SINIŠE JASNIĆA SKOVALI PLAN DA UNIŠTE UNU, Политика: Ако војска и полиција уђу на КиМ, имаћемо нови сукоб са НАТО-ом Има ли Србија користи од отварања ТАНАП-а? Ректор Арсенијевић чека одлуку о својој смени Приштина одбила позив ЕУ за наставак дијалога у Бриселу. У 11:44 човек се клати иза новинарнице и пиша, каже „Добар дан комшија, имаш десет динара?“ Комшија у касним четрдесетим у белој мајици кратких рукава одмахује главом. У хладу процвале липе око Себиљ чесме на дну Скадарске улице седе четворица мушкараца и једна жена, сви од око педесет и кусур година. Озбиљни су и пију из зелене стаклене литарске флаше. „Госпођице, имаш десет динара?“ са чесме девојку у тегет плисираној сукњи и белој блузи пита ознојени човек слепљене масне косе. Девојка не реагује и прелази пешачки прелаз. „Комшија, имаш пет банки?“ исти човек пита мушкарца у белој мајици а он каже „Немам још“, насмеши се и одмахује главом. У 11:45 из уплатног места Државне лутрије Србије у Цара Душана крај броја 94 излазе два елегантно обучена средовечна господина и један од њих каже „Јеби га, биће боље други пут.“ Крај металног контејнера на углу Француске и Цара Душана у 11:50 мршави старац пада и главом удара у хаубу паркираног зеленог реноа клио београдских регистрација. „Господине! Господине!“ виче и одмах му прилази девојка од двадесетак година у шорцу од тексас платна и плавој мајици кратких рукава, сипа воду из флашице на длан и прска старца по лицу и челу. 292


Између контејнера и реноа лежи провидна кеса са хлебом и јогуртом у тетрапаку. Прилази им средовечни човек у белој мајици и мобилним телефоном зове хитну помоћ. Људи пролазе, понеко застане, баци поглед и продужи даље, а једна средовечна жена прилази, спушта кесе на тротоар и помаже девојци да придигне старца. „Иди до Максија, кажи им да зову хитну!“ каже средовечна жена смирено а девојка преплашеног погледа поскочи и трчи до некадашњег Маxija, сада Shop&Go, на углу испред чијих врата стоји неуредни старац, у похабаном оделу, са шеширом на глави, Ром, и понавља за пролазницима „Дај деди неки динар за ’леба“ молећивим гласом. У 11:51 двадесетшестица из Душáнове лагано скреће десно и укључује се зелено светло на семафору. Људи на оба краја зебре чекају да аутобус прође. Чује се сирена хитне помоћи. „Es ist zu heiß3“ каже светлокоси хипстер у црним бермудама и вансицама девојци умршене смеђе косе до себе, аутобус пролази, они прелазе зебру и улазе у пекару Еuropan а средовечна жена у црвеним старкама и широкој крем хаљини трчи према Доситејевој улици. Тројица Рома крај контејнера у 11:52 у приколицу импровизованог моторног возила убацују бачени масивни ормар а прекопута, на зидићу Вишњице средњошколац у црној тренерци седи оборене главе. У 11:53 пешаци прелазе преко зебре на углу Добрачине и Цара Душана. Семафор не ради. Низ Добрачину се слива вода. У 11:54 петнаестак људи стоји на трамвајском стајалишту. Озбиљна лица и ниједно се не издваја. Прилази девојка дуге црне косе у сукњи од тексас платна и сивој мајици. Гура инвалидска колица. Лице девојке у колицима се издваја. Изгледа срећно. „Дај неки динар“ прилазе им двоје босоноге деце мусавих тамнопутих лица, девојке их погледају, она у колицима им даје металне новчиће и смеши се. „Moja devojka je najlepša / ima mladež iznad obrva / i nosi minđuše / i lažne trepavice / a-ha“ у 11:55 плавооки младић певуши зеленоокој девојци па је пита „Је л’ знаш ко то пева?“ „Знам“ каже му тихо девојка и дискретно показује главом према ниском, витком мушкарцу седе косе и кратке, јеж фризуре, који пуши миришљаву браон цигару испред Оикоса. „Већ си ми рекао“ каже девојка и смеје се. Испред Мердиана средњошколци вребају неког пунолетног да им уплати тикете. Низ калдрму Капетан Мишине спушта се црни џип а за њим бели фијат 500 и металик-сребрни голф 5. На жицама изнад контејнера петнаестак голубова чека да крупни човек од шездесетак година заврши са претрагом ђубрета и гледа у окрајке хлеба које је неко бацио за њих. Ситна, мршава жена од шездесетак и кусур година седи на степенику гвоздене капије куће на углу Вишњићеве и Душáнове. Крај ње је месингани штап за ходање, зелена пластична флашица, празна кутија за ципеле и иконице у њој, „Ако имаш, сине… ако немаш - ништа…“ каже младићу у сивој тренерци и црној мајици а он само прође између ње и маслинасто-зеленог дачија дастера. Жена црне косе од четрдесетак година носи дволитарску флашу пуну воде и спушта је на степеник до старице. У 12:00 младић у касним двадесетим у камуфлажном шорцу каже „Пазите! Одвезана вам је пертла!“ док двадесетчетворка пролази између Idee и броја 25 у Душáновој. „Хвала. Видео сам, али не… Хвала!“ одговара му човек у фармеркама и белој мајици, смеши се и лаганим кораком улази у Ideu а са леве стране улазних врата мушкарац у пуној снази од тридесетак година у прљавој одећи пита „Друже, имаш нешто ситно?“ „Јеботе, да ли сте ви нормални??? Убиће вас струја, будале једне глупе!!!“ у 12:10 виче човек од педесетак година у фармеркама и белој кошуљи радницима на градилишту на углу Дубровачке 3

Превише је вруће, немачки 293


и Високог Стевана. Радници ћуте оборених глава а црна мачка шмугне под жути мини морис прекопута. Поред знака забрањено паркирање паук носи! испред Високог Стевана 44 паркиран камион жуте боје са приколицом и у њој наранџасте плинске боце и контејнер. Прекопута, крај црног ранца на степеницама самачког хотела на броју 35 човек у милитери каки панталонама стоји и клима главом некоме с ким разговара мобилним телефоном. У хладу, између хотела и трошне ниске куће црвеног црепа у Панчићевој улици група ученика електротехничке школе Стари град стоји и пуши а из живице вири глава смеђег доџа и гледа у њих. Иза розе металне ограде са знаком забрањено паркирање процветали розе и црвени олеандри у великим пластичним саксијама. Из Книћанинове улице у 12:12 тегет бе-ем-ве 320 београдских регистрација уз шкрипу гума брзо скреће улево и нестаје низ Високог Стевана док седокоси мушкарац на сувозачевом месту држи мобилни телефон на десном уху и расколачених очију широм отвара уста, брзо и немо, попут рибице у акваријуму. Главе две младе девојке великих непропорционалних усана и груди синхроно се окрећу према тегет аутомобилу а двојица времешних препланулих мушкараца који седе са њима за столом у Доњем граду намуњи обрве. Прекопута, у дворишту иза зида од цигала, седокоса старица простире веш на жице. Мирис омекшивача на тренутак нађача мирис сувих цветова липе који прекривају тротоар и калдрму. У 12:13 уз тресак се затвара метална капија дворишта броја 16 и иза њих хода старији човек са сламнатим шеширом на глави и носи хлеб у провидној пластичној кеси. Испред броја 14 радници износе старински намештај и спуштају га на тротоар док се калдрмом спушта небоплави форд ескорт 1.3. У 12:14 иза затворених врата и прозора дома за старе Свети Трифун на броју 12 не допире никакав звук, ни у дворишту нема никога а из нове, лепе зграде број 8 излази плавокоса тридесетогодишњакиња у црном елегантном комплету. Највероватније је изашла из једног од тринаест станова о којима је 12. априла 2014. Kurir писао: „OČAJNI KUPCI: 13 stanova prodao 70 puta! Nepravda: Željko Subašić prodao 13 stanova 70 puta, a posle četiri godine zatvora pušten na slobodu. Stanari dobili nalog za iseljenje. Iako je više od 70 porodica 2006. godine regularno platilo i kupilo stanove u Knićaninovoj ulici broj 8 u centru Beograda, ubrzo se ispostavilo da su svi ti ljudi prevareni jer je investitor Željko Subašić svaki stan prodao po nekoliko puta!“ У 12:15 на једном ћошку раскрснице Скендер Бегове и Книћанинове седе људи и ћаскају у пуном кафићу уз Деспасито из звучника а на другом двојица алтернативних фризера БАФ-а ћутке пуши и сунча се у металним столицама испред салона. Пусту улицу Милорада Гавриловића лењо прелази један жути мачак и легне у хлад између зеленог опела корсе и црвеног пежоа 206. „Хвала“ каже средовечна жена у црној сукњи и зеленој блузи на „Ја ћу, комшинице“ времешног господина кад јој у дванаест и седамнаест пукне кеса испред гвоздене капије броја 33 у Капетан Мишиној улици и из ње на асфалт падне четири парадајза док из Церпромета на броју 30 излази средовечни пар са две флаше у украсним кесама. „… but, your theory doesn’t hold water“ каже он а прекопута, из Скендер Бегове 18, кроз решетке отвореног прозора допире мирис ђувеча. „Опет имамо мишеве. Осећам мишевину!“ чује се женски глас из сутерена. „Ставићу отров. Има да их убијем ако опет прецвикају каблови“ каже мушки глас.

294


Трамвајско стајалиште у Душáновој

295


Двориште куће крај Книћанинове бр. 16.

296


Книћанинова бр. 12.

297


Скендер Бегова бр. 18.

Четвртак, 07. јун „Реално, преживећемо још недељу дана, па блеја до септембра“ на углу Херцега Стјепана и Венизелосове у десет до дванаест каже један од тројице високих тинејџера између два залогаја велике пљескавице у лепињи. Друга двојица климају главом и жваћу. Осећа се мирис лука. 298


Црна мачка им претрчи пут и нестаје између решетки подрумског прозора. „У, јеботе! Малер“ каже највиши међу њима „Значи, ја данас не идем на матиш, закључује оцене.“ Смеју се и гуркају најнижег да први пређе улицу након мачке док им у сусрет иде средовечни мушкарац у дизелашком фазону. У 11:52 жена од седамдесетак година закључава металну капију испред улазних врата зграде на раскрсници Сењанина Иве и Херцега Стјепана док вода из еркондишна капље крај њених ногу на асфалт. „Добар дан!“ јављају јој се тројица високих тинејџера са полупоједеним пљескавицама у рукама. „Добар дан бакини дечарци, кад ће распуст?“ „За недељу дана. Преживећемо“ каже највиши. „Од колевке па до гроба - најлепше је ђачко доба. Запамтите шта каже Бранко Радичевић и уживајте“ каже им бака и насмеши се сетно, дечаци се уозбиље и прескачу ограду основне школе Стари град а из улице Миће Поповића иза њих прозуји црни џип београдских регистрација и настави даље улицом Комнена Барјактара. Са зида троспратне, надограђене, старе зграде у Иве Сењанина одмах до броја 10 у 11:53 одваја се велико парче фасаде, пада на асфалт уз тресак и распада се у двадесетак ситнијих грумена на пола метра од дачија сатера пикап-а металик бронзане боје београдских регистрација а младић за његовим воланом поскочи, престане да чачка нос, баца поглед на парчад фасаде, опсује, укључује мотор и брзо одлази одатле. На зиду до броја 10, на месту где је донедавно писало: To nema fabulu, to je GODAR сада стоји To se ljubav na trenutak tu Spotakla. Dođi spasi me, док су Koki Emir Bata Ivan Ljuba Alen-PFC Rifa Žabac Muja Sloba ŠIPKA BOYS London DORĆOL Hana Zora Alek ♥ још увек ту. У 11:54 млада жена излази из новије зграде на броју 8 и каже „Вукашине, мојне бре!” дечаку од три-четири године до себе а он је удара по бутини и виче „Ти бре мојне!!!” док из кафетерије на углу са улицом Жоржа Клеменсоа излази ниска црнокоса жена јаких листова и кукова у тегет сукњи, белој кошуљи и златним ланчићима и привесцима око врата. Осећа се мирис прејаког цветног парфема. Ставља дебељушкасти дизајнирани кожни новчаник у торбу истог дезена и бренда и прегласно разговара с неким преко ајфона. „(…) Оља је из Панчева делегирана по партијској линији. (…) Не. Он је мандатовао мене мада тај трансфер није ни био на агенди (…) Јер зна да ја могу и то да хендлујем (…)“ каже и подиже руку према таксију који искусно успорава пет-шест метара испред пешачког прелаза. На неких десетак метара иза пешачког прелаза двоје старијих људи на стајалишту гледају у гласну жену док улази у такси. Ћуте. „Пу, крв ти јебем…“ промрмља необријани човек од педесетак година, прекида да претражује по контејнеру и пљуне на тротоар а камион са натписом КЊАЗ МИЛОШ из Жоржа Клеменсоа скреће у Сењанина Иве и улази на паркинг Univerexporta одакле излази група тинејџера са ужином и грицкалицама у рукама. „Ја идем. Закључио ми је оцену па ћу опуштено да изблејим“ каже спортски обучена висока витка тинејџерка интелигентних кестењастих очију. „Шта ти је дао?“ „Тројку.“ „Врх. Имала си кеца на полугођу, је л’ да?“ „Ма да, презадовољна сам.“ „Ја исто. Мислиш да ће и мени да закључи тројку?“ „Сигурица, ако знаш лекције које те пита.“ „Људи, за недељу дана почиње првенство!“ остале надглашава тинејџер у сивим памучним бермудама и плавој најки мајици. „Е, људи, а Шонета ћале води у Русију на финале, части га за врло добар!“ добацује други и грли дечака до себе а он обара главу и порумени. „Уа буржоазија!“ „Благо теби!“ „Штреберу!“ кажу остали и смеју се. „Не будите кретени, сви бисте волели да сте на његовом месту!“ каже им кестеноока док ходају према школи. Иза бамбусових стабљика, на углу са Доситејевом, у 11:58 из ресторана Homa допиру звуци Голдијевог Inner City Life.

299


Једна црно-бела мачка у 11:58 лагано излази из дворишта броја 57А у Доситејевој улици и завлачи се под југо некада беле, сада боје слонове кости београдских регистрација. И црвени југо испред њега и бордо у хладу липе прекопута су београдских регистрација. Испред њих новији фијат, алфа ромео, фолксваген и пежо. Поштар испред дрвених улазних врата са десетак малих прозора звони некоме на броју 55 док крупни Ром од педесетак година лагано, једну по једну, вади пластичне играчке из плаве кесе остављене крај једног од три метална контејнера. Црно-бели мачак прелази улицу, лагано хода између сивог фијата 500 и нисана алтиме 2.5 и у 11:59 скаче на ивицу прозора електро сервиса Profesional у сутерену броја 46 и почне да грицка суву храну за мачке из велике правоугаоне посуде а један од двојице мушкараца од седамдесетак година испод липе баца поглед према њему, склапа Nedeljnik и каже „И шта сад хоће с овим? И што ово нису писали пре тридесет година, мајку им божију…?“ седокосом човеку до себе. „Није било потребе, онда смо то знали и без њих“ одговара му он. На насловној страни Nedeljnika пише: Poreklo Srba - šta kaže moderna genetika? SRBIMA NAJBLIŽI HRVATI, BOŠNJACI PA RUMUNI… Из сервиса се чује „A sad adio / a sad adio / i tko zna kad / i tko zna gde…“ Оливера Драгојевића. У 12:00 благо набилдовани младић у касним двадесетим, у дводелној сивој тренерци и са плавом спортском торбом пребаченом преко рамена, скреће из Гундулићевог Венца у Доситејеву а средовечни мушкарци и жене из баште Aviator Coffee Explorera прекопута гледају према њему док једна тробојна мачка копа рупу крај младе липе од непуна два метра која је још увек у цвату. Нешто ниже, на оронулој уџерици на броју 62 избледели цртеж ока у пламтећем срцу са знаком ∞. Више се не види потпис ткв. Изнад раскршћа Добрачине и Гундулићевог венца плаво небо и црна челична паукова мрежа од трамвајских жица. У 12:02 у играоницу Дорћолино у Добрачиној 55 улазе две затегнуте тридесетогодишњакиње у црним спортским хеланкама а из броја 60 излази средовечна црнкиња јаког попрсија у белом дводелном комплету. „Za ulazak na Jamajku državljanima R.Srbije potrebna je viza, koja se može pribaviti u Konzulatu Jamajke u Beogradu, ul. Dobračina br. 60, (…) ili na ulasku u zemlju uz dokaz o posedovanju dovoljno sredstava (za dnevni boravak do 50 usd), kao i povratnu kartu ili kartu za narednu destinaciju. Rok važenja pasoša radi turističkog putovanja mora biti 6 meseci, što važi i za regulisanje boravka,“ пише на веб-сајту Министарства спољних послова. У 12:05 наслоњени на решетке прозора у приземљу Прве београдске гимназије на углу Добрачине и Скендер Бегове петоро ученика пуши док погрбљена старица прелази преко пешачког прелаза и носи пругасти цегер у једној руци. У другој јој је дрвени штап за ходање. Са леве стране, на крају школског дворишта, испред металне капије споредног улаза амбасаде Словеније шаролика група средовечних људи стоји и чека. Са десне стране мала кућа окер боје са дрвеним жалузинама и процветале црвене руже и беладоне у башти. Нешто даље, између црвене дачије сандеро и белог сити голфа, код паркинг места број 101 леже прашњаве црне женске слип гаћице и лева бела адидас универзал патика са три црне пруге без пертле. У 12:06 чује се јак тресак и „Пази мало, пизда ти материна!“ иза лимене ограде градилишта са црвеним натписом Дорћол навија за Звезду на месту где је донедавно стајала стара двоспратна зграда број 26.

300


Три младе, модерно обучене Кинескиње спуштају се улицом Риге од Фере, зноје се и хладе лепезама а у 12:25 испред броја 17 она највиша каже „让我们快点,太热了4“, друге две тихо уздахну и почну брже да машу лепезама док им у сусрет иду двојица седокосих мушкараца од шездесетак година. „… кажем ти, сви смо ми као она Кристина из Маратонаца, машемо ручицама и ножицама да не потонемо“ каже онај нижи саговорнику а он клима главом, додаје „Једино што она није била у говнима до гуше…“ и гледа у тротоар. На степенику кинеске продавнице Анђела у улици Цара Душана 26 у 12:30 седи девојчица од три-четири године, Кинескиња, гледа цртане филмове на мобилном телефону а жена од тридесетак година јој у пролазу каже „Здраво Анђела.“ Анђела гледа цртани и ћути а из продавнице се чује женски глас „Кази добал дан комсиница“ са кинеским нагласком. „Добар дан“ каже Анђела без акцента и гледа у мобилни телефон док из суседне радње Kjučevi Fotokopiranje LOTO на истом броју провирује глава мале беле пудлице. На том уплатном месту неко је почетком године уплатио лото плус који му је донео скоро два милиона евра. “IZVUČEN ‘LOTO PLUS’ Dobitniku ČAK 1.750.000 EVRA. Dobitnik je danas oko 13.20 sati uplatio 10 ’loto’ listića i isto toliko ’loto plus’ kombinacija, kao i jednu džoker kombinaciju, na uplatnom mestu u Ulici cara Dušana na Dorćolu, a sve to ukupno ga je koštalo 920 dinara, saznajemo u Državnoj lutriji Srbije“, писао је Blic 19. јануара 2018. Прекопута, иза високе, металне ограде зелене боје ученик Дрво арта у фармерицама шутира фудбалску лопту према голу, промашује га, саиграчи негодују, голман узима лопту и баца је играчу из своје екипе док девојчице седе са стране, не гледају дечаке док играју фудбал и ћаскају. У 12:35 са олука беле једноспратне куће у улици Цара Уроша број 17 младић од тридесетак година неуредне смеђе косе у црној мајици кратких рукава ноктом струже прва два слова са налепнице са фотошопираном сликом Шешеља испод које пише само ПОБЕДНИК. „Шта то радиш?“ иза њега стоји и пита низак дебељушкасти човек тамне пути у белој мајици и плавим радничким панталонама на трегере. Отприлике су вршњаци. Смеђокоси се штрецне, окреће главу према гласу и каже „Ево, лекторишем… исправљам нечије грешке у писању. Шта ти радиш?“ „Скупљам картон и пластичне флаше… Ја цепам Шешељеве плакате где год да га видим.“ „И треба, свака ти част.“ „Моји не смеју, плаше се.“ „Па, оно јесте… Луда земља… Кажи им да се не плаше, Шешеља по крају лепи један деда од преко седамдесет година. Једва хода… Мислим да је из Цетињске. С њим иде једна девојчица, вероватно му је унука… Има нас разних… Чувај се.“ „Важи. И ти. Е, а имаш цигару?“ „Немам, не пушим.“ „Ни ја“ каже црнокоси. „Gospodin K. nije smatrao da je neophodno živeti baš u određenoj zemlji. Govorio je: ’Gladovati mogu svuda.’ Ali, jednoga dana prolazio je gradom koji je okupirao neprijatelj zemlje u kojoj je gospodin K. živeo. U susret mu naiđe neprijateljski oficir i natera ga da siđe s pločnika. Gospodin K. siđe i primeti da je ogorčen na oficira, i to ne samo na njega nego naročito na zemlju iz koje je oficir bio i zažele da ona bude uništena. ’Zbog čega sam ja’, upita gospodin K., ’za trenutak postao nacionalista? Zbog toga što sam sreo jednog nacionalistu. No, zato mora da se iskoreni glupost jer ona zaglupljuje one koji na nju naiđu5,“ пише Бертолд Брехт. „Гооооол!!!“ чује се из школског дворишта у двадесет до један

4

Пожурите, претопло је, кинески

5

Бертолд Брехт, Национализам, мржња према националистима из Приче о господину Којнеру, Орбис 1994. Превод: Драган Ј. Ристић 301


када смеђокоси у црној мајици махне црнокосом у белој мајици и заверенички се насмеше један другом.

Графит на зиду у улици Сењанина Иве на месту где је донедавно био:

302


Гундулићев венац бр. 62.

Петак, 08. јун 303


„Немој да ме учиш, молим те, на кесици лепо пише: Када проври, додати остатак шећера и све добро промешати. Непрестано мешајући мармеладу (или џем!) кувати 1 минут, а желе/сок ½ минута, док се шећер не раствори…“ у двадесет и пет до дванаест кроз неки од отворених прозора Дринчићеве број 2 допиру женски глас и мирис џема од јагода док на клупи на Тргу Мире Траиловић један старац упалих необријаних образа у белој кошуљи пожутеле крагне и старим тамносивим панталонама на коленима држи комад хартије, четврт хлеба и нарезани паризер, једе и мљацка. До њега седи брка у касним шездесетим, дебео, у белом шорцу и дубоким белим патикама, пуши и пита „Шта то слушате момци?“ двојицу младих Рома у хладу дрвета испред Ваше пекаре док климају главом у ритму реп музике и пију кока-колу из флаше. „Едо Мајка!“ каже нижи а жена крај њих погледа у брку, па окрене главу у страну. „Је л’ добар?“ пита их брка. „Најбољи!“ одговара му други младић. У 11:37 двојица билдера стоје крај клупе између паркираних такси возила испред месаре Скочић у Џорџа Вашингтона број 2, чекају да их неко из месаре позове и да им шта су поручили. „… ја за масу помешам по пола шољице гриза и сировог зоба, једну банану, једно јаје, три-четири кашике млека у праху, неколико капи екстракта од ваниле, пола шоље млека и пола шољице воде. Изблендујем све то и пијем дватри пута дневно, пре и после тренинга, а и пре одласка на спавање“ каже онај крупнији док шесторо средовечних људи стоји у реду испред Биодолине а дечак од три-четири године плаче иза мушкарца у касним тридесетим који у колицима гура бебу и грцајући гласно каже „То није у реду што тата неће да ми купи сладолед. То није у реду. То никако није у реду!“ слеже раменима и шири ручице. „Пожури Милоше, журимо“ мушкарац му каже уморним гласом а средовечна жена, Ромкиња, у руци држи каишеве и мајице, тужним погледом прати дечака и каже „Немој да плачеш лепотане бабин. Купиће ти тата сладолед, немој да плачеш кад те моли баба.“ Дечак не обраћа пажњу на њу и наставља да јеца озбиљним гласом „То није у реду“ а отац улази у месару и каже „Добићеш сладолед касније, покварићеш ручак.“ „Не, то није у реду“ упорно наставља дечак док продавачица белих рада и кантариона седи на малој хоклици испод отвореног карираног кишобрана крај улаза у месару и једе бурек са сиром. На клупи трамвајског стајалишта седе двојица ниских, мршавих Арапа у белим мајицама, „ ‫ چه هوای‬،‫بابا‬ ‫ مرطوبی‬6“ каже један док се други хитро сагиње и са асфалта подиже пола цигарете која се још увек дими, прстима брише филтер, повлачи дим, па пружа цигарету свом сународнику. Прилази им мршави средовечни човек у небо-плавој кошуљи кратких рукава и пружа отворену паклу цигарета према њима. Црнокоси младићи бацају поглед према цигаретама, па према човеку, „Thank you!“ каже један и ставља десну руку на срце а други обара главу. „Узмите слободно“ човек их нуди и онај који говори енглески узима једну. „Узми још једну, за друга“ каже му човек гласно да би га разумели, младић узима још једну цигарету и захваљује се. У 11:39 у гирос Goldi’s у Џорџа Вашингтона бб улази дугокоса плавуша у тесној црној тренерци док двојица младића једу гирос и помфрит за шанком у излогу и одмере је погледом од главе до пете. Иза угла, у 11:40 испред фаст фуда Бајлонко роштиљ на ћумур у Сакадарској бб стоје две жене од седамдесетак година у старомодним летњим хаљинама цветног дезена и једна каже „Мени дајте три сармице од зеља и павлаку преко.“ „А ја ћу пиле, неко средње и решије“ каже друга, гледа печене пилиће на пластичном послужавнику изложене у стакленој витрини и наставља тамо где је стала „Мени је просто жао кад га видим. Осушио се скроз откад је Цица умрла… 6

Матори, како је спарно, персијски 304


Однећу му пилећу супицу и батак поподне…“ док иза њих пролазе средовечна жена у зеленој блузи и тинејџерка у инди фазону. „Уби ме ова оморина… Кажу да ће данас бити најтоплији дан од почетка године“ каже средовечна жена док улазе на Бајлони, тинејџерка заколута очима а глава сивог, тиграстог мачета промоли се из поломљеног олука Амана. „Откад су ми извадили материцу мени се то више не дешава…“ у 11:42 каже смеђокоса жена у раним четрдесетим својој пријатељици док стоје крај зелених дрвених врата броја 47 у Скадарској улици и скреће тему „Него, шта спремаш за ручак? Мени је остало неко месо од јуче, па ћу на брзака да спремим ћушпајз и неку салату, и то је то. Претопло је.“ „Јој, немам појма. Наручићу нешто, али добра ти је идеја. Послаћеш ми рецепт за ћушпајз, баш ми се једе“ одговара јој пријатељица. „Немој да се љутиш, мрзи ме да куцкам… Просто је, сад ћу да ти га кажем. Овако: на кило бораније иде један црни лук, кашика масти, или уља, по једна паприка и парадајз, веза першуна, јаје, со и бибер. У запршку иде кашика масти, или уље… по кашика брашна и ситне млевене паприке, један-два чена белог лука. Црни лук ситно исецкаш и пропржиш на мало масти. Када се лук застакли, додаш боранију, паприку и парадајз. Додаш бибер и со по укусу и динсташ боранију уз мало воде док не омекша… И то је све“ каже смеђокоса, пријатељица ћути па прокометарише „То је неки други рецепт, ја сам јела са шаргарепом и баш је било лагано“ а из Нутриције радње здравља излази ознојени гојазни мушкарац и у рукама носи две кесе пуних здравих намирница и грицкалица док мршави босоноги дечак од пет-шест година стоји испред пекаре Сања и гледа у штрудле с маком, вишњама и орасима, кифлице и коктел пециво у излогу. У 11:44 изнад Скадарске лебди, лагано пада па се диже, поново пада па лети, розе пластична кеса док из дисконта пића Тим99 на броју 53 излази мушкарац у касним четрдесетим великог стомака, у сивим тренеркама и тиркизно плавој најки мајици кратких рукава, у једној руци му је кеса са лименкама пива и три флаше шампањца а у другој мобилни телефон. „Све сам узео шта си рекла, не могу сад да идем и по свећице. Касније ћу“ љутито каже некоме и настави да хода низ улицу а једна офуцана црнобела мачка излети из склоништа испод црног пежоа 508 и прелази му пут. У 11:45 кроз отворени прозор приземља у улици Ђорђа Јовановића број 3 излазе бледосиви дим и мирис печене кафе а једна жена од око седамдесетак година застаје крај улазних врата зграде, лагано подиже главу, дубоко удахне и насмеши се док младић који јој иде у сусрет припаљује цигарету. Испред кафе посластичарнице мама ГОЦА на углу улица Жоржа Клеменсоа и Скендер Бегове у 11:47 седе две тридестогодишњакиње, гојазна једе банана сплит и каже „Сада сам на купус дијети и религиозно је се придржавам, али ништа не вреди… Изгледа да имам спор метаболизам“ а она витка пије лимунаду на цевчицу и клима главом док крај њих пролазе три мршаве тинејџерке, бацају поглед на њих, смејуље се, гуркају се и убрзају корак. Иза угла најпре она у средини прасне у смех а онда и друге две. „Брате, јесте гледале Дуњу на јутјубу? Фенг шуи дијету?“ „Ма дај, ко није, али пусти је!“ каже јој другарица кроз смех а тинејџерка у средини брзо прелази палцем преко скрина телефона и зачује се Дуњин глас док жваће и мљацка „Не могу, брате, више. Држала сам толике дијете - купус дијета, протеинска дијета… Све, све ми се враћа. Јојо ефекат. Такав ми је организам, брате, гојим се од воде (мљацкање)… Знаш како? Читам пре неки дан… то ћу сад да урадим… Каже, жена се осушила десет кила, смршала од фенг шуиа… Само је окренула плакар према прозору. Каже, плакар је био иначе окренут према вратима (мљацка) зато се гојила… И каже, окренула плакар према прозору, и жена се осушила за месец дана (мљацка).“ „Ха ха ха! Луда је, обожавам је!“ каже 305


једна од тинејџерки а друга кроз сузе и смех пита „Да одемо до оне жене у Гоци да јој кажемо за фенг шуи дијету? Кладим се да има бар два регала окренута према вратима!“ „А-ха ха ха! Пали, кретену - пребрутално је, чекај само кад ми будемо маторе и дебеле, пази шта ти кажем. Али, Дуња је луда. Л у д а!“ смеје се тинејџерка у средини док крај њих пролазе двојица пензионера и један каже „Биполарни поремећај, школски, то ти је дијагноза нашег друштва данас“ и наставе ногу пред ногу према цркви Александра Невског. На месту где улица Краља Петра, некадашња 7. јула, постаје Дубровачка, испред Цара Душана број 25, улаз I, у 12:05 иза десетак пластичних, малих, црних саксија са кржљавим биљкама на степеницама седи стамена девојка од двадесет и пет-шест година са смеђом пунђом и гледа у мобилни телефон у руци а двоје младих Британаца на неколико метара од ње пребројава новац који су узели кроз отвор мењачнице Рачић. До самог улаза у фризерски салон Фенси на картону седи мршава средовечна Ромкиња са розе вуненом капом на глави и продаје две конзерве сардина и пар старих прљаво-розе балетанки док на трамвајском стајалишту стоји десетак људи и нико од њих не гледа према разносачу пица док на скутеру пролази Дубровачком улицом са њихове десне стране а ни у двоје младих хипстера који иза њих наручују „Два пуњена пилећа филеа са свим прилозима“ у Зони добре хране. Проћелави човек од седамдесетак година хлади се пресавијеним Informerom и маше насловима: Ivica Dačić upozorava: ŠIPTARI PRIZIVAJU RAT Prave ’Veliku Albaniju’ Zašto Zapad ćuti?! Ovo je najtoplije proleće u istoriji - DANAS 35°C Genetska analiza: Srbima bliži Bugari i Rumuni nego Crnogorci! Испред затворене пекаре Штрудла на броју 25А два јарко жута пијађо либертија 125 и Informer од среде на асфалту између њих са насловима: DANAS POKLON HIT 16 STRANA NAJBOLJIH PRIČA O POZNATIMA LAZANSKI O PAKLENOM PLANU: NATO kupuje Srbiju! Fudbalski stručnjaci uglas: NIŠTA NE VALJA KAKO IGRAMO! ZVEZDA DOVODI HRVATSKOG BRAZILCA! Hale i Kijanu snimaju film sa Bobijem. „Лудило!“ у 12:06 каже девојка дуге, равне, црне косе у тесној црној тренерци са златним адидас натписом на грудима, великих усана и вештачких трепавица својој плавокосој двојници у лила теранова тренерци. „И кад ће свадба?“ пита црнка а плавуша одговара „Полако, бре, тек ме запросио“ и смеје се а на два-три метара од њих жена од четрдесет и кусур година у избледелим фармерицама и обичној, сивој мајици кратких рукава каже смеђокосом вршњаку до себе „Тамо ми недостаје само пар вас и наша храна… Ништа више“ када кора платана пукне изнад њих и падне на кров стајалишта. „Ма, мислим да је довољно и то што не мораш да гледаш ове њушке из деведесетих који су опет на власти па да ти ништа не недостаје…“ каже јој пријатељ, подигне главу према крошњи платана, па је спусти и окрене ка излогу затворене Штрудле и прашњавим, неонским цевима, пластичној плавој канти и протези - пластичној левој нози боје коже у њој. Баца поглед на суседни Multifood Big Bite Concept и сјајно пластично поврће и посветлело, бајато пециво у излогу. „Јеботе, није ми јасно ко након свих тих ратова и срања уопште може да гласа за њих?“ каже му пријатељица а он слеже раменима „Немам појма. Не знам никога ко гласа за њих.“ „Месар, чији је син у Јуришном одреду, нема меса, али одбија да окачи лажну шунку у излог. За викенд отпутује да набави нову робу, а његовог сина ухапсе. Месар се обеси у излогу месаре с натписом око врата: ’Гласао сам за Хитлера,’“7 пише Бертолд Брехт. У 12:08 жена од око шездесет година у црном танком комплету са црном 7

Стари ратник (синопсис), Страх и беда Трећег рајха 306


марамом око врата каже нешто старијој госпођи до себе „Мислила сам још да направим и неколико тегли џема од малина, али - пре три дана су биле 200 а сада су 300 и 400 динара. Накупци су баш безобразни а малинари штрајкују због ниске откупне цене… Што их не дају нама за те паре?“ а она јој одговара „Свака теби част, ја сам престала да правим зимницу има више од десет година. Моји све купују у Алонсу… исплати се а и не мучиш се.“ У дванаест и десет трамвај број 2 отвара врата а гастарбајтерка у сивој мајици и фармеркама каже вршњаку док улазе унутра. „Е, јеси чуо? Ентони Бурден се данас убио. Безрезервно“ а он клима главом и одговара „Јесам. Баш срање… био је кул лик.“ „Anthony Bourdain dead: Celebrity chef dies aged 61, after ’taking own life’. Celebrity chef Anthony Bourdain has died after reportedly taking his own life, aged 61. He was found dead in a hotel room in Strasbourg, France, where he had been working on an upcoming episode of his programme,“ пише данашњи Independent.

307


Цара Душана број 25, улаз I

308


Излог затворене пекаре Штрудла

Субота, 9. јун „После кише, има лакше да се дише“ ћелав, низак, тамнопути мушкарац од педесетак година у папучама, спортској трегер мајици и кошаркашком шорцу са тамноплавим тетоважама разбацаним по рукама и ногама у пола дванаест каже млађем и за две главе вишем 309


смеђокосом мушкарцу у доњем делу сивих тренерки и црној мајици са натписом Brooklyn до себе док их ротвајлер некупираног репа и исплаженог језика прати у стопу. „Иди бре у курац, прави си поета!“ каже смеђокоси, насмеје се и ставља му руку на раме. „Све у стиху, све у прози, седи на мој па се вози“ тетовирани каже, а кад смеђи склони руку с његовог рамена и викне „Пали, бре, педерашу!“ додаје „Е, тебра, мојне да ти бацим сад још и неку риму са флашу“, па се обојица смеју на углу Солунске и Дубровачке док испред њих, у хладу високих бреза, на аутобуском стајалишту прекопута ресторана Романса стоје девојчица од пет-шест година у розе хаљини и крупна, седокоса жена од шездесетак година у летњој хаљини цветног дезена загаситих боја, смеђокоса девојка од двадесетак година у црној плисираној сукњи и крем блузи и мушкарац од тридесетак година у избледелим бермудама од тексас платна и белој поло мајици подигнуте крагне. „Бако, ено га Џеј“ девојчица тихо каже баки и показује прстом према тамнопутом истетовираном мушкарцу а бака јој благо цима руку и одговара „Не показуј прстом, није културно. Није то он, али личе“ док се тробојна мачка тромо провлачи кроз живицу и нестаје испод паркираног реноа меган гт новосадских регистрација металик-сиве боје. У 11:33 испред ауто школе STOP у приземљу самачког хотела у Дубровачкој улици број 22 нервозно корача младић од седамнаест-осамнаест година, држи мобилни телефон крај десног уха и каже „Не знам, чекам да ме позову…“ некоме с ким разговара а из пекаре Бобе на углу излази проћелави пензионер и у провидној розе кеси носи векну хлеба док погрбљена бака са браон марамом на глави несигурног корака прелази преко зебре. У 11:34 вода из саксија са цвећем иза белих решетки прозора у приземљу Деспота Ђурђа број 14 слива се низ зид и натпис HEROES док тегет бе-ем-ве 320 београдских регистрација лагано пролази крај броја 12 и натписа УРЋОЛ а седокоси мушкарац на сувозачевом месту држи мобилни телефон на десном уху и расколачених очију широм отвара уста, споро и немо, попут рибице у акваријуму баш када офуцани сиви мачак прекривен браон прашњавом паучином шмугне под паркирани фијат 500 црвене боје и не примети непомично птиче вране које стоји на пола метра од њега и гледа увис. „Долази Јефтовић из Анталије сто посто, ај’ се кладимо!“ виче један од младића окупљених око клупа у хладу дрвећа малог парка између зграда стубова и зидова приземља офарбаних у црвено-белу боју и ишараних графитима ЗВЕЗДИНИ ДОРЋОЛЦИ HEROES ЦЗДРЋЛ и држи браон дволитарску флашу пива у руци док се лабрадор и ротвајлер играју крај њих у трави а човек на петом спрату прекопута, на јединој незастакљеној тераси, гледа према њима и пуши. И жена у раним четрдесетим у тегет сукњи и небо-плавој кошуљи заврнутих рукава у 11:35 пуши на углу Деспота Ђурђа и Цара Уроша и гледа према двојици старијих тинејџера, у шорцевима и без мајици, како играју баскет један на један испод коша у дворишту основне школе Браћа Барух испред огромног натписа HEROES на зиду док прекопута њих крупан човек у тридесетим у прљавим радничким панталонама и тамној мајици кратких рукава седи на асфалту до рупе коју копа наранџасти багер и из које вире мердевине и излази вода на неколико метара од паркинг места број 52, леђима окренут средовечној, крупној жени, офарбане, црне косе у беж панталонама и белој блузи са црним цветовима крај постављеног црвено-белог правоуганог саобраћајног знака испред броја 5. која гледа улево, гласно каже „Чекам те испред капије. Пожури молим те, претопло је“, окрене главу и погледа у кривоногог, необријаног, мршавог старца седе косе у избледелој црној мајици са натписом Ili jesi ili nisi LAV! док хода према њој из правца улице Цара Уроша и у рукама носи два препуна карирана цегера.

310


„Нисам стигао, јуче сам био друга, данас прва… Вечерас ћу да им пошаљем апликацију… А све су тако лепо смислили да те прође воља за животом, мораш гомилу ствари да им пошаљеш, гомилу, али има посла у Немачкој, Русији, Пољској…“ у 11:40 млађи радник каже старијем колеги седе косе, он га гледа широм отворених очију и клима главом крај ограде градилишта на углу улица Цара Уроша и Солунске, на месту где је донедавно стајала жута, ниска зграда Партнер Инжињеринга, док прекопута мајка са дететом хода уз шарену ограду дечијег вртића Липа и скреће десно у улицу Сибињанина Јанка. Изнад њих тмурно небо и ласте у ниском лету а ваздух је пун прашине, влаге и мириса мемле. У 11:42 испред броја 11 у улици Сибињанина Јанка стоје двојица средовечних мушкараца и онај проседи каже „(…) исто као и деведесетих не гледам више вести на тевеу јер сви читају једно те исто… Одем на сајт N1 тек да знам шта се дешава и то је то…“ а његов вршњак са великим залисцима и косом везаном у танани реп се надовезује „У праву си… Људи опет гутају бенџосе због вести и свих тих ратова које најављују почетком недеље, а онда у петак вођа одржи монолог од два сата и каже да рата неће бити јер је он средио ствар… и верују му људи…“ „Сви могу знати све одмах о свему. У ауторитативној држави није тако. Истина је једна једина, објављена одозго; сви понављају једну једину истину. У ауторитативној држави сматра се законитим извртати истину, с погледом унатраг изнова писати историју, искривљавати вести, прећуткивати истине, надодавати лажне; на место информација долази пропаганда. Доиста, у таквој земљи ти ниси грађанин, поседник права, већ поданик и као такав дугујеш држави (и диктатору који је отеловљује) слепу приврженост и ропску послушност,“ пише Примо Леви8. У 11:44 дебељушкаста смеђокоса жена каже “Поторопитесь, слишком жарко9“ крај сребно-металик јагуара ф-тајп купеа британских регистрација на паркинг месту број 19 у улици Мике Аласа док зајапурени, ниски, дебељушкасти смеђокоси мушкарац у раним четрдесетим и његова мала копија од око десет година излазе из аутомобила, па сво троје ужурбано прелазе улицу док им у сусрет иду купирани ротвајлер и младић у раним двадесетим у јапанкама, црвеном шорцу и белој трегер мајици са дебелим сребрним ланцем око врата који гестикулира док с неким разговара преко телефона „(…) и зове ми обезбеђење… Ја му кажем дај немој ми ту звати обезбеђење, а он прилази и хвата ме за руку, мени притисак скочио на осамсто… Јаооо, брате, кад га тад нисам набо (…) Ма, бих, него је Шоне ускочио, знају се, па нема смисла…“ клима главом и настави да хода према белом комбију Таларис сигурносна врата, собна, гаражна и улици Тадеуша Кошћушка. На месту где је некада била ниска, трошна уџерица, а сада је градилиште, на углу Браће Барух и Мике Аласа, у 11:45 возач у кабини донат ве-боги цемент трејлера каже „Нема цемента док шефу не даш лову. То ти он лично поручује, зови га слободно“ човеку црне, густе браде и косе у корпоративном фазону а двоје мусавих малих Рома од четири-пет година стоји испред преостале уџерице и нетремице их гледају док црнокоси тамнопути мушкарац у раним двадесетим утоварује уредно сложене картоне у приколицу импровизованог возила испреде заставе 101 црвене боје. У 11:47 изнад натписа СВИ НА МАРАКАНУ! женска рука залива биљке у саксијама иза белих решетки прозора стана у приземљу троспратне зграде на углу Солунске и Браће Барух док препланули дечак уредно очешљане црне косе, у плавим патикама, црвеном шорцу и белој мајици без рукава, поносно прелази пешачки прелаз а три медаље му звецкају на

8 9

Зар је то човек, Паидеиа, 2005. Превод: Елизабет Васиљевић Пожури, много је вруће, руски. 311


грудима. „Какве су ти то медаље?“ пита га средовечни мушкарац у фармеркама и сивој мајици док крај њих пролази девојка у раним двадесетим и у кесама носи брескве и кајсије. „Златне!“ каже дечак поносно и испрси се. „Чије су?“ „Моје! Играм фудбал па сам их добио.“ „Свака ти част“ каже му човек и пита „А како се зовеш?“ „Жељко“ каже насмејани дечак. „Жељко, свака ти част! Само тако да наставиш, па једног дана да ти чујемо име у репрезентацији на светском првенству. Је л’ важи?“ „Важи!“ каже дечак ведро и озбиљно и оде а са леве стране, испред ауто радионице у дрвеној бараци седе двојица проћелавих мушкараца, обојица се ближе четрдесетим, и онај са нешто више косе каже „Брате, нема овде ’леба за нас - одо’ ја на јесен код шурака у Француску, па како буде…“ „Ма, свуда је сад боље него овде, то ти потписујем“ каже онај са нешто мање косе. „Која душегупка…“ у 11:50 каже седокоса мршава старица од седамдесетак година мало пунијој вршњакињи а она је истог тренутка прострели погледом „Побогу, Наталија…“, брзим покретом главе показује ка тамноплавој табли са називом улице на углу Солунске и Јеврејске и брзо се прекрсти. Наталија брзо ставља руку на усне, гледа лево-десно, поцрвени и шапуће „Боже ме опрости… Не знам како ти, али ја једва дишем… Док се осећала липа, било ми је још и подношљиво, а сада…“ док из неке од начичканих кућа прекопута кроз чије су кухињске прозоре некада излазили мириси сефардарских јела допире мирис пржене рибе. „Живели су у једној од оних уличица у којој су куће толико начичкане једне до других да комшије знају која се чорба у чијој кући крчка, кад се спрема пастел, а кад бурмуелос или алхарос 10“, пише Томислав Османли11. „Тата, пишки ми се“ плавокоси дечак од три-четири године у 11:51 каже оцу, он га узима за руку, доводи до дрвета испред броја 20 и иза волвоа с60 црне боје откопча му бермуде док двојица младих Рома и нешто старија Ромкиња уз риме и ритам домаћег репа пролазе крај њих, вуку за собом велика колица на два точка, прилазе контејнерима испред Јеврејске број 18 и искључују музику. Са једне стране контејнера две велике црне пластичне кесе из којих вири похабана женска одећа, два метална послужавника, пет-шест распараних плитких и дубоких тањира за ручавање, три беле шољице за кафу и две тацне са тамноплавим шарама и натписом „Olde Abbey“ на дну, старе шерпе и кеса са женском обућом. Са друге стране леже дрвена врата и прозори и велике, уредно сложене картонске кутије са натписом IKEA. Двојица младих Рома узимају картон и стављају га у колица док улицом прошиша плавобела шкода са неукљученим ротационим светлима и сиреном и скрене десно у Душáнову улицу. Након десет-петнаест секунди тегет бе-ем-ве 320 београдских регистрација споро пролази крај контејнера и троје Рома док седокоси мушкарац на сувозачевом месту држи мобилни телефон на десном уху и стиснутих усана и шкиљавог погледа клима главом, бешумно проклизи Јеврејском улицом и код знака забрањено скретање улево скрене улево у улицу Високог Стевана када плавокоси младић у 11:52 каже црнокосој девојци „Beeil dich, es ist zu heiß12“ испред масивних дрвених врата са шестокраким звездама између којих су донедавно стајале металне табле са натписима ŽUDNJA ZA ŽIVOTOM и CINEMA REX а још увек су ту Jevrejska 16, графити BEZ ŠEĆERA и две спојене руке изнад рупе где је била интерфон табла и интерфон 10 11 12

Пастел, бурмуелос, алхарос, ладино - карактеристична сефардска јела. Свадба на Дорћолу, часопис Улазница, 2012 Пожури, много је вруће, немачки 312


табле. Метална плоча на којој пише „Ova zgrada izgrađena je 1923. godine po projektu arhitekte Samuila Sumbula za potrebe jevrejskih humanitarnih društava ’Oneg Šabat’ i ’Gemilut Hasadim’. U njoj su bili smešteni odeljenje za negu starih i bolesnih i prostorije omladinskih klubova, a velika sala služila je za sve vrste verskih i društvenih skupova. Tokom Drugog svetskog rata okupacione snage vlasti ubile su većinu beogradskih Jevreja13. Zgradu obnovili, održavali i o njenoj istoriji brinuli Radio B92, Kulturni centar REX i Fond B92 u periodu od 1993 do 2018.“ је још увек ту. У 11:53 погрбљени човек испијеног лица од седамдесет-осамдесет година излази из Јеврејске број 16, за собом затвара масивна дрвена врата, застане, левом руком стиска и гужва новине, десну руку ставља на срце, чучне у угао између врата и стуба, исколачи очи и гласно простење у тренутку када средовечни човек обучен као они ликови који су осамдесетих били градски фрајери и који држе до себе, са рејбанкама на носу и некаквом лименком са пићем у џепу танког прслука, за ког се не би рекло да већ има проблем са простатом, пролази крај стубова розе-жуте зграде, баца поглед ка старцу који чучи са изгужваним новинама у руци и стење исколачених очију, викне “Срам те било!” и додаје “Јеботе, немој да си сељачина, ту си нашао да кењаш - имаш веце унутра, јеботе!“ Старац још јаче застење и разгорачи очи када угледа Наталију и њену вршњакињу. „Адаме!“ врисне Наталија и са пријатељицом брзо притрчи старцу. „Срам вас било младићу!!! Брзо, позовите хитну помоћ!!!“ одбруси Наталијина пријатељица средовечном човеку док збуњено стоји испред њих, Наталија плаче, грли старца и каже „Адаме! Адаме! Биће све у реду…“, па погледа у незнанца и тихо додаје „Рођен је у овој згради. Сваке суботе долази… Нема више никог, све су их стрељали…“ У пет до дванаест средовечни човек добија хитну помоћ, каже „Молим вас, један старији човек је пао (…) Да, дише. Пожурите, молим вас (…) Да (…) Јеврејска 16…“, баца поглед на троје стараца, види да га старице не гледају и најпре лаганим кораком оде до угла са Високог Стевана, брзо скрене лево, изненада потрчи, стане између два најближа контејнера, откопча панталоне и са олакшањем уздахне када коначно угледа барицу између својих ногу у истом тренутку када Адам на улазу зграде, испод натписа ‫אל תשליך אותי‬ ‫כאשר אני זקן; אל תעזוב אותי כאשר כוחי נעלם‬, НЕ ОДБАЦИ МЕ ПРЕД СТАРОСТ, КАД МЕ ИЗДА СНАГА, НЕ ОСТАВИ МЕ (Пс. 71) застење, испусти дубок уздах и насмеши се када угледа све чланове своје породице исте онакве каквих их се сећа да су били онда када их је последњи пут видео испред Јеврејске 16.

13

„Ново време“ је 2. јуна 1941, на стр. 2. објавило наредбу од 22 члана Војног заповедника у Србији од 30. маја 1941. која се односи на Јевреје и Цигане: „(…) §2. Јевреји се имају пријавити у року од две недеље после објаве ове наредбе српским полицијским пријавним властима, у чијем подручју имају место становања или се привремено налазе, да би се увели у спискове Јевреја. Пријава преко старешине куће довољна је за целу породицу. §3. Јевреји су дужни обележити се. Они морају носити на левој руци жуту траку са натписом ’Јеврејин’”. До 13. јула, у Београду се пријавило 9.435 Јевреја и 3.050 ’Цигана’. (…) У Београду је пре Другог светског рата било регистровано око 10.000 Јевреја. 313


Испред Деспота Ђурђа бр. 9

314


Деспота Ђурђа бр. 5.

315


Жељко

316


Јеврејска бр. 16.

У понедељак 28. маја 2018. у 10:05 сагао сам се да подигнем оловку са пода и гадно се укочио по бог зна који пут. Након шест дана ињекција диколфена, дексазона и охб12 и мировања дошло је време за обување патика за скитање и лагане шетње по крају. На почетку кратке, из дана у дан све дуже и дуже. „Око поднева“ су записи из тих шетњи Дорћолом током прве праве недеље јуна. 317


Дорћолом шетао, гледао, слушао, фотографисао и писао: Зоран Ж. Пауновић

318


Зоран Ж. Пауновић живи и ради у Београду. Студирао је енглески, македонски, српски и старословенски језик на универзитету у Скопљу, као и енглески и бугарски језик на универзитету у Београду, где је и дипломирао. Радио је као преводилац и веб-новинар за тада независни интернет портал и радио станицу Б92 као и за покрет Отпор!. Од 2001. године је фриленсер а од 2012. има статус слободног уметника/књижевног преводиоца. У ауторе које је до сада превео спадају: Патриша Хајсмит, Тибор Фишер, Себастијан Фокс, Тони Парсонс, Дилан Томас, Ноам Чомски и Томислав Османли. Прву песму и кратку причу објавио је када је имао девет година. Објављује кратке приче у књижевним часописима и на веб-порталима.

319


320


Балканско књижевно друштво – Балкански књижевни гласник Маријане Грегоран 69, Београд Војводе Степе Степановића 31, Стари Сланкамен Андреја Волног 15, Сремски Карловци Мајке Терезе 23, Приштина Алеја Липа 32, Сарајево Звонимирова 1, Загреб Луке Матковића 19, Херцег Нови www.glasnik.info www.balkanskiknjizevniglasnik.com www.balkanliteraryherald.com За издавача: Душан Гојков Лектура, коректура, прелом: Душан Гојков, Јелена Блануша, Божидар Васиљевић Сви текстови објављени у овом броју носе Copyright © Балканског књижевног гласника и аутора текстова, те се без писмене дозволе редакције БКГ не могу копирати. Београд, јесен - зима 2018. Штампа Меграф плус, Београд Тираж 2.000 бесплатних примерака

321

Profile for Balkanski književni glasnik

Balkanski književni glasnik 37  

Balkanski književni glasnik 37  

Advertisement