Page 1


CHARLOTTE BRONTE


GLAVA

PRVA

oga dana nije se moglo misliti na šetnju. Doduše, ujutru smo T lutali čitav sat kroz ogolelo šipražje, ali posle večere (kada nije bilo gostiju, gospođa Rid je večeravala ranije) hladan zimski vetar navukao je tako tamne oblake, a kiša je tako prodirala do kostiju da je svaki izlaz iz kuće bio nemoguć. A meni je bilo milo, nikada nisam marila za duge šetnje, naročito u studene dane. Strašno mi je bilo da se kroz ledeni suton vraćam kući promrzlih ruku i nogu, i ojađena srca zbog grdnji dadilje Besi i poniženja usled osećanja da sam nešto niže od Elize, Džona i Georgiane Rid. Pomenuti Džon, Eliza i Georgiana bili su sada šćućureni oko svoje mame u salonu. Ona je ležala na divanu kraj vatre i, okružena svojim ljubimcima (jer nije bilo ni svađe ni plača), izgledala je potpuno srećna. Što se mene tiče, oslobodila me je toga da se pridružim toj grupi, rekavši mi da žali što je prinuđena da me drži na odstojanju sve dok ne čuje od Besi, a i sama se ne uveri, kako nastojim da se ponašam više kako detetu priliči i steknem društvenije i privlačnije držanje lakše, iskrenije i prirodnije nego što je bilo moje. Ona zaista mora da me liši povlastica namenjenih samo maloj deci kojima je sudbina bila naklonjena. - Šta kaže Besi da sam uradila? - upitah. - Džejn, ja ne trpim zapitkivanja i prepirke. Ima nečeg nepristojnog kad se dete tako ponaša prema starijama. Skrasite se negde, i dok ne naučite da budete ljubazniji, ćutite. Mala trpezarija nalazila se pokraj salona i ja se ušunjah unutra. Tu je bila biblioteka. Brzo sam uzela jednu knjigu sa slikama. Sela sam u nišu kraj prozora, podvivši noge kao Turčin i, pošto sam navukla crvenu zavesu, ostala sam tako potpuno sama. Gusti nabori crvene draperije zaklanjali su mi pogled zdesna, s leve strane štitila su me prozorska okna, ali me nisu razdvajala od sumornog novembarskog dana. S vremena na vreme, dok sam prevrtala listove svoje knjige, bacala sam poglede na to zimsko popodne. U daljini se pružao prostor u kome se magla mešala sa oblacima, bliže se video mokri travnjak i šiblje povijeno burom, dok je u prozore šibala neprekidna kiša nošena besnim vetrom. Vratih se knjizi. Bila je to Bevikova Istorija ptica u Velikoj Britaniji. 1


Svakako, predgovor me nije mnogo zanimao, pa ipak, iako sam bila dete, nisam mogla da pređem preko izvesnih uvodnih strana. Bile su to strane koje su govorile o skrovištima morskih ptica, o „usamljenim stenama i rtovima", na kojima su one boravile na obali prema Norveškoj, koja je bila načičkana ostrvima od Lindenesa ili Neza do Severnog rta. Gde Severni okean u burnom talasu vri oko golih, setnih ostrvaca dalekog Tula, gde između Hebrida Atlantski okean val pomamni baca. Isto tako nisam mogla da neopaženo pređem preko opisa pustih obala Laplanda, Sibira, Špicbergena, Nove zemlje, Islanda, Grenlanda, sa prostranim pojasom Arktičke zone i onim napuštenim predelima jednoličnih prostora tog rezervoara leda i snega, gde čvrsta ledena polja, naslagana vekovnim zimama, kao staklena kora na vrhovima alpskih glečera okružuju pol, nagomilavajući oštre i jake zime. Zamišljala sam sve ovo na svoj način: ta bela prostranstva smrti, nejasna kao svi upola shvaćeni pojmovi koji mračno plove kroz dečji mozak, ali su neobično upečatljivi. Reči i vinjete u tim stranama predgovora isticale bi: stenu koja se usamljeno uzdiže na uzburkanom moru; slomljen brod nasukan na pustu obalu, hladni avetinjski mesec koji kroz pukotine oblaka izviruje na ostatke lađe koja tone. Ne mogu da kažem kakvo me osećanje obuzima gledajući to mirno i pusto groblje pokraj crkve, sa usamljenim spomenicima, opasano porušenim zidom, gledajući kapiju, ona dva drveta, onaj niski vidik i mlad mesec koji se pomaljao svedočeći o smiraju dana.Za dva nepomična broda, ukočena na ustajalom moru, verovala sam da su morske utvari. Preko slike koja je prikazivala đavola kako pričvršćuje lupežu torbu na leđa brzo sam prešla. To je bila slika užasa.Svaka slika predstavljala je neku priču, često puta zagonetnu mome nerazvijenom shvatanju i nepotpunim osećanjima, pa ipak uvek duboko zanimljivu kao i Besine priče, koje bi ona ponekada pričala u zimkim večerima, kada bi se desilo da je dobro raspoložena, i kada bi, pošto bi donela nešto za peglanje u dečju sobu, dozvolila da sednemo kraj nje. Tada bi, peglajući čipke gospođe Rid ili štrikajući karnere na njenoj noćnoj kapi, napajala našu budnu pažnju ljubavnim odlomcima i avanturama iz starih vilinskih priča i drevnih balada ili (kako sam docnije otkrila) delovima iz „Pamele" i „Henriha, grofa od Morlenda". S knjigom na kolenu, bila sam srećna, srećna bar na svoj način. Bojala sam se samo da me neko ne prekine. To je ubrzo došlo. Vrata trpezarije otvoriše se. - Uh, gospođo sanjalice! uzviknuo je Džon Rid. Zatim je zastao: našao je sobu praznu. 2


- Gde li je, do đavola? produži on. Lizi! Georgia! (zvao je sestre). Džejn nije ovde, recite mami da je istrčala na kišu. Životinja jedna! „Dobro što sam navukla zavesu", pomislila sam i iz dna duše poželela da ne pronađe moje skrovište, a Džon Rid ga ne bi nikada ni pronašao, jer nije bio mnogo pronicljiv. Ali Eliza je pomolila glavu na vratima i odmah rekla: - Ona je sigurno u prozoru, Džone. Odmah sam izišla, jer sam zadrhtala pri pomisli da me Džon izvuče iz skloništa. - Šta želite? upitah nespretno i bojažljivo. - Recite: „Šta želite, gospodine Rid" bio je odgovor. - Hoću da dođete ovamo i, pošto je seo na fotelju, dao mi je rukom znak da priđem. Džon je bio učenik od četrnaest godina (bio je dakle, četiri godine stariji od mene, jer je meni bilo deset), širok i krupan za svoje godine, tamne i bubuljičave kože, grubih crta na širokom licu i glomaznih ruku i nogu. Za stolom je imao običaj da se prejede, zbog čega je često bolovao od žuči; imao je mutne i krmeljive oči i opuštene obraze. Trebalo je da sada bude u školi, ali ga je njegova mama dovela kući na mesec dva „zbog njegovog nežnog zdravlja". G. Majls, učitelj, tvrdio je da bi on bio zdraviji da je od kuće dobijao manje kolača i slatkiša; ali je majčino srce odgurnulo tako grubu pomisao i slatko se obmanjivalo da je Džonovo žutilo na licu dolazilo od preterane marljivosti, a možda i čežnje za kućom. Džon nije imao mnogo nežnosti ni za svoju majku ni za sestre, a prema meni je pokazivao otvorenu netrpeljivost. Kinjio me je i kažnjavao ne dva tri puta nedeljno, ne jednom ili dva puta dnevno, već neprestano. U meni se sve bunilo čim bi mi prilazio. Bilo je trenutaka kada sam bila zastrašena užasom koji mi je ulivao, jer nisam imala kome da se obratim da me zaštiti od njegovih pretnji i proganjanja. Posluga nikako nije želela da uvredi svoga mladog gospodara uzimajući me u zaštitu, gospođa Rid bila je slepa i gluva kada sam ja bila u pitanju. Ona ga nikad nije videla kako me udara ili muči, mada je on to činio baš u njenom prisustvu, najčešće iza njenih leđa. Slušajući Džona, prišla sam mu bliže. Puna tri minuta plazio se na mene koliko god je mogao. Znala sam da će me ubrzo udariti, i dok sam sa strahom očekivala udarac, nisam mogla a da ne pomislim na odvratan i ružan izgled onoga od koga ću ga dobiti. Ne znam da li je pročitao taj osećaj na mome licu, jer me je odmah, bez ijedne reči, lupio iznenada i snažno. Zateturala sam se i kada sam povratila ravnotežu, ustuknula sam korak-dva od njegove stolice.

3


- Eto vam za vašu drskost kojom ste odgovorili mami pre kratkog vremena reče on - i za vaše podlo skrivanje iza zavese, i za onaj pogled od pre dva minuta, pacove jedan! Naviknuta na uvrede Džona Rida, nikada mi ni na um nije palo da mu odgovorim. Brinula sam se samo kako ću da izdržim udarac, koji će svakako doći posle uvrede. - Šta ste radili iza zavese? - upita me on. - Čitala sam. - Pokažite knjigu. Vratih se prozoru da je uzmem. - Vi nemate prava da uzimate naše knjige. Vi zavisite od nas, kaže mama, nemate para, otac vam ništa nije ostavio. Trebalo bi da prosite, a ne da živite ovde sa gospodskom decom kao što smo mi, i da jedete isto što i mi, i da nosite haljine koje vam mama kupuje. A sada ću vam pokazati kako smete da pustošite moju biblioteku. Ona je moja, cela je kuća moja, ili će biti moja kroz nekoliko godina. Idite i stanite kraj vrata, dalje od ogledala i prozora. Poslušah ga, iako nisam odmah shvatila njegovu nameru, ali kada sam videla kako je digao knjigu i nanišanio, nagonski sam odskočila u stranu viknuvši u pomoć, pa ipak ne dovoljno brzo. Knjiga je poletela, pogodila me? i ja sam pala,udarila glavom o vrata i rasekla se. Krv je pocurila iz rane, a bol je bio oštar. Moj užas je prevazišao vrhunac i druga osećanja su me obuzela. - Gadni, svirepi dečko! - rekoh. - Vi ste ubica, vi ste isto što i gonilac robova, vi ste što I rimski imperatori! Čitala sam Istoriju Rima od Goldsmita i stekla sam svoje mišljenje o Neronu, Kaliguli, itd. Tako sam u tišini i svojoj usamljenosti pravila poređenja, ne misleći da ću ih ikada glasno izgovoriti. -Šta, šta! - uzviknu on. - Da li vi to meni kažete? Čujete li, Eliza i Georgiana? Zar da ne kažem mami? Ali najpre… Pritrčao mi je. Osetila sam kako me je ščepao za kosu i ramena i počeo tući. Doista sam videla u njemu tiranina, ubicu. Osetila sam kako mi dve kapi klize niz vrat i oštar bol. Ti osećaji su za trenutak nadvladali strah i ja ga izbezumljeno dočepah. Ne znam šta sam radila rukama, ali on uzviknu: „Pacove! pacove!" i zaurla u pomoć. Ta pomoć nije bila daleko. Eliza i Georgiana otrčaše po gospoću Rid, koja je bila na spratu. Ona se ubrzo pojavi u pratnji Besi i sobarice Abot. Rastavili su nas. Čuh reči: - Gospode! Kakva furija, da se tako baci na gospodina Džona! - Da li je ikada iko video takvo besnilo?! Zatim je gospođa Rid dodala: - Odvedite je u crvenu sobu i zaključajte je. Četiri ruke su me zgrabile i odnele gore. 4


GLAVA DRUGA dupirala sam se celim putem. Bilo je to nešto novo s moje strane i ta O okolnost samo je još više povećala ružno mišljenje, koje su Besi i gospođica Abot želele da imaju o meni. U samoj stvari bila sam van sebe, kako to Francuzi kažu, videla sam da mi je trenutak besa doneo neobičnu kaznu i, kao svi pobunjeni robovi, u očajanju sam odlučila da idem do kraja. - Držite joj ruke, gospođice Abot, ona je kao pobesnela mačka. - Zar vas nije stid? - uzviknu sobarica. - Kakvo užasno ponašanje, gospođice Ejr, da udarite mladog gospodina, sina svoje dobrotvorke. Vašeg mladog gospodara! - Gospodara? Kako je on moj gospodar? Da li sam ja njegova služavka? - Ne, vi ste još manje od služavke, jer vi ne zarađujete za svoje izdržavanje. Tako, sedite tu i razmišljajte o svojoj neposlušnosti. Grdeći me tako, donele su me u sobu, koju je gospođa Rid odredila, i bacile me na stolicu. Moja prva misao bila je da se naglo oduprem, ali njihove ruke namah su me zgrabile. - Ako ne sedite mirno, vezaćemo vas - reče Besi. - Gospođice Abot, pozajmite mi vaše podvezice, jer će moje odmah pući. Gospođica Abot se okrenula da sa svoje debele noge skine traženu vezu. Ove pripreme za vezivanje i ostale pretnje nisu me naročito uzbuđivale. -Ne skidajte ih - uzviknuh - neću se pomaći. Da bih potvrdila to, stegla sam stolicu rukama. Pazite šta radite reče Besi, i kada se uverila da popuštam, prestala je da me steže. Ona i gospođica Abot su tada stale prekrštenih ruku, posmatrajući me sumnjivo, kao da su se pobojale da nisam pri čistoj svesti. - Ona to dosada nije radila - reče najzad Besi okrenuvši se Aboti. - Ali je oduvek imala taj bes u sebi - bio je odgovor. - Često sam iznosila gospođi svoje mišljenje o njoj, i gospođa se složila sa mnom. Ona je vrlo pritvorna. - Nikada još nisam videla da se devojčica njenih godina tako vešto pretvara. Besi nije odgovorila, ali posle jednog trenutka obratila mi se. - Trebalo bi da uvidite, gospođice, da ste jako obavezni gospođi Rid. Ona se stara o vama, kada bi vas ostavila morali biste da idete u sirotište. Na to nisam imala šta da kažem. To nije bilo ništa novo za mene. Moje prve uspomene bile su vezane za nagoveštaje iste vrste. Ovaj prekor o mojoj zavisnosti postao je 5


kao neka nejasna žalba, koja mi je brujala u ušima, vrlo bolna i uvredljiva, ali malo razumljiva. Gospođica Abot se pridruži: - Ne bi trebalo da sebe stavljate na istu nogu s gospođicama Rid i gospodinom Rid zato što vam je gospođa ljubazno dozvolila da budete s njima odgojeni. Oni će jednog dana biti vrlo bogati, a vi nemate ni pare, treba da ste ponizni i da pokušate da budete što ljubazniji prema njima. - Ovo vam govorim za vaše dobro - dodade Besi blažim glasom trebalo bi da se potrudite da budete ponizniji i uslužniji, i tek onda biste mogli da se osećate ovde kao kod kuće. Ali, ako ostanete samovoljni i grubi, uverena sam da će vas gospođa oterati. Otišle su zaključavši vrata. Crvena soba bila je uvek prazna, vrlo retko je ko spavao u njoj. Mogu reći skoro niko, sem kada bi slučajno naišli gosti u Gejtshed Hol bila bi iskorišćena za gostinsku sobu, iako je bila najveća i najsvečanija u zamku. Postelja, sa masivnim mahagonskim stubovima, pokrivena zavesama od tamnocrvenog damasta, stajala je kao šator nasred sobe; dva velika prozora sa uvek navučenim zavesama imali su iste crvene draperije, ćilim je bio crven, sto u podnožju postelje takođe prevučen jarko crvenom tkaninom, dok su zidovi bili nešto bleđi, s ružičastim prelivom. Orman, toaletni sto i stolice bili su od starog, tamnog mahagonija. Samo su se beli jastuci i pokrivač izdvajali u ovoj tamnoj sobi. Široka mekana fotelja, isto tako bela, bila je pokraj postelje i s malom stoličicom učinila mi se kao neki bledi presto. Bilo je hladno u toj sobi, jer se vatra u njoj retko ložila, i mirno, jer je bila daleko od dečje sobe i kuhinje, i izgledala je svečano zato što se znalo da se u nju retko ulazi. Samo je subotom ulazila sobarica da sa ogledala I nameštaja skine preko nedelje nakupljenu prašinu. Vrlo retko je i gospođa Rid posećivala ovu sobu, katkad u nameri da pregleda tajnu fioku u ormanu, gde je držala izvesne papire, kovčežić s nakitom i jednu minijaturu svog pokojnog muža.U tim poslednjim rečima ležala je tajna crvene sobe i draž koja ju je činila usamljenom uprkos njenoj veličini. Gospodin Rid je umro pre devet godina; to je bila soba u kojoj je izdahnuo, tu je ležao na odru, odatle je njegov kovčeg bio iznesen, i od toga dana neka vrsta kobnog osvećenja sačuvala ju je od čestih poseta. Sedište, na kome su me ostavile Besi i zla gospođica Abot, bio je nizak divan pokraj mermernog kamina. Postelja se dizala ispred mene. Desno je bio visok, taman orman čija su uglačana vrata prelamala odbleske predmeta u sobi; levo, prozori zagušeni draperijama i veliko ogledalo između njih ponovno je isticalo veličanstvenost postelje i sobe. 6


Nisam bila sigurna da li su zaključale vrata, I kada sam se usudila da se pokrenem, ustala sam i prišla da vidim. Na žalost, nijedna tamnica nije bila bolje zaključana. Vraćajući se, morala sam da prođem pored ogledala i moje zasenjene oči nehotice su se zagledale u njegovu dubinu. u toj nestvarnoj slici sve je izgledalo hladnije i tamnijenego u prirodi: i ono malo neobično stvorenje, koje me je posmatralo bela lica i ruku što štrče u mraku, i one oči pune užasa koje su se kretale tamo gde je bilo sve mirno. Izgledalo je kao da se nalazim pred pravom utvarom. Pomislila sam da je posredi neka minijaturna avet, poluvila, polukepec, o kojima je Besi uveče pričala da iz paprati na pustim ledinama izlaze pred zakasnele putnike. Vratih se sedištu. Od tog trenutka obuze me neko sujeverje, ali ono još nije potpuno ovladalo mnome. Krv je još u meni vrila. Duh pobunjenog roba držao me je još uvek svojom ogorčenom snagom. Trebalo je da sprečim naglo oživljavanje sećanja na prošlost pre nego što utonem u mučnu sadašnjost. Sva grubijanstva Džona Rida, sva nadmena ravnodušnost njegovih sestara, sva mrskost njegove majke, sva pristrasnost posluge, sve se vrtelo u mojoj uzburkanoj glavi kao mračni talog na dnu bunara. Zašto ja uvek patim? Zašto me uvek muče? Uvek optužuju? Uvek osuđuju. Zašto im nikada nisam u volji? Zašto uzalud da pokušavam da zadobijem nečiju naklonost? Eliza, tvrdoglava i sebična, bila je poštovana. Georgianu, koja je imala užasan karakter, drsko držanje i oštru osvetoljubivost, svi su podnosili. Njena lepota, njeni rumeni obrazi i zlaćani uvojci toliko su očaravali one koji su je gledali da su zaboravljali njene greške. Što se tiče Džona, njemu niko nije pretio, niko ga nije kažnjavao, iako je zavrtao šije golubovima, ubijao piliće, tutkao pse na ovce, kidao grožđe sa loze u staklenoj bašti i lomio pupoljke na najređim biljkama. Nazivao je svoju majku „moja starka"; prebacivao joj ponekad što ima crnu kožu sličnu njegovoj, drsko joj odgovarao, dosta često je cepao i prljao njene svilene haljine, pa ipak je, i pored svega toga, ostajao „njeno milo dete". Ja, međutim, nisam smela da napravim nikakvu grešku, trudila sam se samo da ispunim svaku dužnost, i mene su nazivali neposlušnom i dosadnom durljivicom iznad svega, i to od jutra do mraka i od mraka do jutra. Glava me je još uvek bolela i krvarila usled onog udarca i pada. Ali niko nije kaznio Džona što me je udario, i zato što sam skočila na njega da se odbranim, na mene je bačena ljaga. 7


„Nepravda! Nepravda!" govorio je moj razum podstaknut samrtnim bolom na preke, ali trenutne misli, i odluka skovana u istom trenutku nalagala mi je da uteknem od ove nepodnošljive more, da pobegnem, ili ako se to ne bi moglo izvesti, da mučim sebe glađu i žeđu i da umrem. Kako je poražena bila moja duša tog sumornog popodneva! Kako su mi misli bile zbrkane, a srce ispunjeno buntovničkim osećanjima! Pa ipak, u kakvom mraku, u kakvom dubokom neznanju se vodila ta duševna borba! Nisam mogla da odgovorim na neprekidno unutarnje pitanje zašto ja toliko patim? I sada, daleko od tih dana neću reći posle koliko godina danas mi je jasno. Ja sam značila neslogu u Gejtshed Holu, nisam bila tu niko i ništa; nisam imala ničeg zajedničkog sa gospođom Rid ili njenom decom, ili njenom potčinjenom poslugom. Ako me nisu voleli, nisam u stvari ni ja njih volela. Oni nisu bili obavezni da mare za jedno stvorenje, kome nije bilo prijatno među njima, za jedno posve različito biće po temperamentu, po sposobnostima, po naklonosti. Jedan beskoristan stvor, nesposoban da služi njihovim interesima, ili da služi njihovom zadovoljstvu, jedno pokvareno stvorenje koje se bunilo protiv njihovog ponašanja, ili preziralo njihovo mišljenje. Samo, znam, da sam bila sangvinično, sjajno, bezbrižno, bezobzirno, lepuškasto, besno dete iako bez sredstava i bez prijatelja gospođa Rid bi mnogo lakše podnosila moje prisustvo, njena deca bi mi ukazivala više drugarstva, posluga bi mi bila naklonjenija, a ne bi od mene pravila strašilo u dečijoj sobi. Dan je počeo da napušta crvenu sobu, bilo je prošlo četiri časa i oblačno popodne pretvaralo se u tmurni sumrak. Slušala sam kako je kiša bez prestanka udarala o prozorska okna na stepeništu, a vetar zavijao kroz šiblje iza hola. Malo-pomalo ledila sam se kao kamen i sva Moja hrabrost me je napustila. Moje uobičajeno raspoloženje, stvoreno poniženjem, sumnjom i osećanjem napuštenosti, palo je kao pokrivač na žeravicu moje ljutnje. Ceo svet je govorio da sam nevaljala, i možda sam to zaista i bila. Pomišljala sam čak i da sebe umorim glađu. To je, zacelo, bio zločin. Ali, da li sam spremna da umrem i da li je grobnica u crkvi Gejtsheda bila privlačan cilj? Pričali su mi da je u toj grobnici sahranjen gospodin Rid. I sama pomisao na njega ulivala mi je još veći strah. Nisam ga zapamtila, ali sam znala da je on bio moj jedini ujak brat moje majke da me je uzeo u svoj dom kad sam ostala bez roditelja, i da je u poslednjim trenucima tražio obećanje od gospođe Rid da će me čuvati i vaspitati kao svoju rođenu decu. Gospođa Rid je verovatno smatrala da je ispunila svoje obećanje i ona ga je, zaista, održala onoliko koliko je njena priroda dozvoljavala. Ali kako je mogla 8


da zavoli jednog uljeza koji nije bio od njenog roda i za koga je, posle smrti muža, nije ništa vezivalo? Morala je zaista biti ljuta što je bila u obavezi da izigrava roditelja jednom čudnovatom detetu koje nije mogla da voli, i da večito trpi jednu tuđinku u svom porodičnom krugu. Čudna misao mi je došla na pamet. Nisam sumnjala nikad nisam posumnjala da je gospodin Rid živ, on bi se bolje prema meni ponašao. I sada, posmatrajući belu postelju i tamno osenčene zidove bacajući s vremena na vreme zastrašen pogled na mračno ogledalo setila sam se šta sam slušala o mrtvima uznemirenim u grobu zato što su njihove poslednje želje bile narušene; kako se vraćaju na zemlju da kazne zbog prekršene reči i da osvete potištene. Mislila sam da bi duh gospodina Rida, mučen nevoljama deteta svoje sestre, mogao da napusti svoj večni mir pa ma bio u grobnici pored crkve, ili dalje u nekom nepoznatom svetu, gde odlaze umrli i da mi se javi u ovoj sobi. Obrisah suze i uguših jecaje iz straha da odjek jednog jačeg bola ne probudi neki natprirodni glas koji bi hteo da me uteši, ili da iz senke ne istera neko blaženo lice koje me posmatra sa puno saučešća. Ta pomisao, po mojoj teoriji utešna, bila bi užasna ako bi se ostvarila, i zato pokušah iz sve snage da je odgurnem. Trudila sam se da budem odlučna. Pošto sam sklonila kosu sa očiju, ispravila sam glavu i pokušala da smelije gledam u mračnu sobu. U tom trenutku neka svetlost pojavi se na zidu. Da li je to, pitala sam se, beo mesečev zrak koji se probijao kroz pukotinu na zavesi? Ne, mesec je bio miran, a ova se svetlost kretala. Dok sam posmatrala, taj zrak svetlosti klizio je ka tavanici i zadrhtao je nad mojom glavom. Sada mogu da tvrdim da je taj zračak svetlosti, sudeći po svemu, bio odsjaj svetiljke koju je neko nosio prelazeći preko travnjaka, ali onda preplašena i napetih živaca pomislila sam da je taj zrak, koji je brzo iščezao, bio vesnik neke vizije sa onog sveta. Srce mi je naglo zakucalo, glava gorela. Neki šum koji mi se učinio kao šušanj krila zvonio mi je u ušima. Pričinilo mi se da je neko tu blizu mene. Počeh da se gušim, nisam više mogla da izdržim, potrčah vratima i očajnički zatresoh bravom. Koraci se začuše u hodniku, ključ škripnu u bravi i Besi i Abot uđoše u sobu. - Gospođice Ejr, jeste li bolesni? upita Besi. - Kakva paklena vika! Krv mi se uzbudila - uzviknu Abot. - Vodite me, pustite me u dečju sobu! - vikala sam. - Zašto, da vam nije rđavo? Da niste što videli? - ponovo upita Besi. - Oh! Spazila sam neku svetlost i pomislila da se pojavljuje neka avet. 9


Zgrabila sam Besi za ruku i ona me nije odgurnula. - Ona je namerno vriskala - izjavi gospođica Abot sa izvesnim gađenjem - i to takav vrisak! Da je bila na mukama, mogao bi je čovek izviniti, ali ona je samo želela da nas namami ovamo. Znam ja njene marifetluke. - Šta je to sad opet? - upita naglo jedan drugi glas, i gospođa Rid uđe u sobu s kapicom navučenom kao jedro, dok su joj suknje jako šuštale. - Abot i Besi, mislim da sam vam naredila da Džejn Ejr neće izići iz crvene sobe sve dok ja lično ne dođem da je potražim. - Gospođica Džejn je vrisnula tako glasno, gospođo pokuša Besi da se zauzme. - Pustite je! - bio je njen jedini odgovor. - Pustite Besine ruke, dete, nećete uspeti na taj način da iziđete, budite u to sigurni. Užasno mrzim izveštačenost, naročito kod dece. Moja je dužnost da vam kažem da vaši marifetluci neće upaliti. Ostaćete tu još jedan sat i kada budete potpuno pokorni i mirni, tad ću vas osloboditi. - Oh, ujna! Smilujte se! Oprostite mi! Ne mogu više da izdržim kaznite me na neki drugi način! Umreću ako… - Mir! Ova silovitost je - odvratna reče ona i nesumnjivo je i nalazila da je tako. U njenim očima nazrela sam razbesnele strasti jedne podle duše, i opasne dvoličnosti. Pošto su se Besi i Abot udaljile, gospođa Rid, netrpeljiva zbog mog divljeg jecanja i pomamnosti, naglo me je gurnula u sobu i zaključala bez ijedne reči. Čula sam kako se udaljuje, i ubrzo sam dobila nastup. Ta scena završila se mojom nesvesticom.

10


GLAVA TREĆA

P rvo čega se sećam bilo je da sam se probudila sa osećanjem teške more, koja me je još gušila. Kao da sam pred sobom videla strašno usijanu peć koja je bila pregrađena crnim šipkama. Čula sam takođe neke glasove, koji kao da su bili prigušeni vodom ili vetrom. Uzbuđenje, neizvesnost, ili ono osećanje strave koje me nije napuštalo pomutilo je moja čula. Osetila sam, zatim kao da me neko dodiruje, podiže i pomaže mi da sednem, i to nežnije nego što se meni dotle ikad desilo. Naslonila sam glavu na jastuk ili na ruku i bilo mi je dobro. Nekoliko trenutaka docnije ovo moje nejasno čuđenje bilo je razjašnjeno. Znala sam sigurno da se nalazim u svojoj postelji i da je onaj crveni plamen bila vatra u dečjoj sobi. Bila je noć, sveća je gorela na stolu. Besi je stajala u podnožju postelje s lavorom u ruci, dok je jedan gospodin nagnut nada mnom sedeo na stolici pored moga jastuka. Osetila sam da mi je laknulo; bila sam ubeđena da sam potpuno sigurna kada sam primetila da se u sobi nalazi stranac, koji nije bio iz Gejtsheda, niti rođak gospođe Rid. Okrenuvši glavu od Besi, čije mi je prisustvo bilo mnogo manje neprijatno nego prisustvo Abot, posmatrala sam lice tog gospodina. Poznavala sam ga dobro. Bio je to gospodin Lojd, apotekar, koga je gospođa Rid ponekad zvala kada bi posluga bila bolesna. Za sebe i svoju decu obično je zvala lekara. - Pa lepo, ko sam ja? - upita on. Izgovorih njegovo ime pruživši mu u isto vreme ruku, koju je on prihvatio i smešeći se rekao: „Uskoro ćemo biti sasvim dobro." Zatim me je položio na jastuk i okrenuvši se Besi naredio da pazi dobro da me niko u toku noći ne uznemirava. Pošto je izdao dalja uputstva i dodao da će me posetiti sutradan, otišao je, na moju veliku žalost. Osećala sam se tako zaštićenom dok je sedeo uz moje uzglavlje, a kada je za sobom zatvorio vrata, učinilo mi se da se cela soba ponovo zamračila, i teška tuga ponovo se svali na moju dušu. - Čini li vam se da ćete zaspati, gospođice? - upita Besi dosta blago. Jedva sam se usudila da joj odgovorim, jer sam se bojala da bi iduća rečenica mogla da bude gruba. - Pokušaću. - Da li biste želeli da popijete što idi da jedete? - Ne. Hvala, Besi. 11


- Onda idem da spavam, jer je već ponoć prošla, ali me možete pozvati ako bi vam što u toku noći zatrebalo. Zaista, kakva divna učtivost! To me je ohrabrilo da upitam: - Besi, šta se dogodilo sa mnom? Jesam li bolesna? - Pozlilo vam je, svakako zbog toga što ste mnogo plakali u crvenoj sobi. Uskoro će vam biti bolje. Besi je ušla u odeljenje za poslugu koje je bilo pored moje sobe. Čula sam kako kaže: - Saro, dođite da spavate sa mnom u dečjoj sobi. Ni za živu glavu ne smem da ostanem preko noći sama sa ovim jadnim detetom. Može da umre. Čudno je kako je dobila taj napad, i pitam se da li nije nešto videla. Gospođa je bila odviše gruba. Sara je došla i obe su legle u postelju. Šaputale su punih pola časa pre nego što su zaspale. Čula sam odlomke njihovog razgovora, iz čega sam i suviše dobro mogla da zaključim o čemu je bilo govora. „Nešto je prošlo pokraj nje obučeno u belo i iščezlo… Veliki crni pas je išao za njim… Triput jasno kucanje na sobnim vratima" „Svetlost na groblju baš iznad njegovog groba" … itd. Najzad su obe zaspale. Vatra i sveće ugasile su se. Što se mene tiče, bdenje u ovoj dugačkoj noći pretvorilo se u tegobnu nesanicu, a sva moja čula bila su napeta od straha, koji samo deca mogu da osete. Nikakva ozbiljna ni duža bolest nije propratila ovaj događaj u crvenoj sobi. Moji živci pretrpeli su šok čije posledice i danas osećam. „Da, gospođo Rid, vama imam da zahvalim za izvesne duševne patnje. Ali treba da vam oprostim jer niste znali šta ste radili; dok ste mi slamali srce, verovali ste samo da iskorenjujete moje rđave sklonosti." Sutradan oko podne ustala sam, obukla se, i umotana u šal sela kraj vatre u dečjoj sobi. Osećala sam umor, ali moj najveći bol bila je neiskazana tuga, ona mi je nagonila neme suze. Čim bih obrisala jednu slanu kap, naišla bi druga. Pa ipak, mislila sam da treba da budem srećna, jer niko od Ridovih nije bio u sobi svi su otišli kolima sa svojom mamom. Isto tako Abot je šila u drugoj sobi, a Besi, ostavljajući igračke i uređujući fioke, uputila bi mi s vremena na vreme neobično ljubazno po koju reč. Ovakvo ophođenje trebalo je da bude za mene rajski mir, jer sam bila naviknuta na život pun neprekidnih grdnji i progona bez milosti, ali u stvari moji iskidani živci bili su u takvom stanju da nikakva tišina nije mogla da ih umiri i nikakvo zadovoljstvo da ih prijatno uzbudi.Besi je sišla dole u kuhinju i donela tortu na, jednom šarenom porculanskom tanjiru, na kome su naslikane rajske ptice s 12


gnezdom u ružinim pupoljcima, a koji je sada, kao i ranije, u meni izazivao neobično divljenje. Često sam tražila da mi se dozvoli da taj tanjir držim u rukama, da bi ga izbliza mogla zagledati, ali mi je uvek stavljano do znanja da nisam dostojna takvih povlastica. Međutim, taj dragoceni tanjir stavljen je sada na moje koleno i meni je srdačno ponuđeno da pojedem parče izvrsnog kolača koji je bio na njemu. Uzaludna milost, koja je došla kao sve druge milosti, davno željene, odveć kasno! Nisam mogla da jedem tortu. I ptičje perje i boje cveća izgledale su mi neobično izbledele. Ostavila sam i tanjir i tortu na stranu. Besi me je upitala da li bih želela neku knjigu. Reč knjiga delovala je na mene kao osobit podstrek i zamolila sam da mi doda Guliverova putovanja iz biblioteke. Tu sam knjigu često sa velikim zadovoljstvom prelistavala. Smatrala sam da je ta pripovetka stvarnost i ona me je više zainteresovala od vilinskih priča. Uzalud sam tražila šumske vile među lišćem i cvećem, ispod pečuraka ili bršljana na starinskim zidinama; najzad sam uvidela žalosnu istinu da su one sve otišle iz Engleske u neku daleku divlju zemlju, gde su šume gušće i gde je naseljenost retka. Nasuprot tome, Liliput i Brobdingnak bili su, po mome verovanju, stvarni delovi zemljine površine; nisam ni posumnjala da bih jednog dana, krenuvši na dugačko putovanje, mogla sopstvenim očima da vidim mala polja, kućice i drveće, smanjeni svet, kravice, ovčice i ptičice iz toga carstva. Žitna polja visoka kao šuma, džinovske pse, ogromne mačke, žene i ljude kao kule. Pa ipak, kada mi je ta omiljena knjiga došla u ruke kada sam prevrtala listove i tražila divne slike koje su me dosada zanosile i koje sam ranije lako mogla da pronađem sada su mi se učinile jezive i sumorne. Džinovi su bili kao mršave aveti, Liliputanci zlobni, zastrašeni kepeci, Guliver najočajnija skitnica u najgroznijim I najopasnijim krajevima. Sklopila sam knjigu, koju više nisam mogla da prelistavam, i stavila je na sto pored netaknute torte. Besi je tek završila brisanje prašine i spremanje sobe i pošto je oprala ruke,otvorila je jednu fioku punu divnih svilenih i satenskih zamotuljaka, i počela da šije novu kapu za Georgianinu lutku. Istovremeno ona je pevala: „Kada smo se ko Cigani skitali, davno, davno... " Često sam slušala tu pesmu i uvek s naročitim uživanjem, jer je Besi imala sladak glas bar tako se meni činilo. Ali sada, iako je njen glas još uvek bio prijatan, zaključila sam da je ta melodija neopisivo tužna. Ponekad, zauzeta 13


poslom, ona je ponavljala taj refren lagano i čežnjivo: „davno, davno" zvučalo je kao najžalosnija kadenca neke pogrebne pesme. Prešla je na drugu baladu, koja je ovoga puta zaista ličila na žalopojku i koja me je rasplakala. „Noge mi ranjave, udovi umorni, a put je dalek i skoro će seta večernja pasti na planine divlje, na mračnu stazu jednog siročeta. Zašto me poslaše samoga daleko, u pustu gde samo kamen siv se sreta? Ljudi su surovi i samo anđeli bde nad koracima jadnog siročeta. Ipak slatko noćni povetarac duva, vedro je, nigde oblaka u letu. I bog zaštitu u milosti pruža, nadu i utehu jadnom siročetu. Čak i kad bih pao sa slomljena mosta, zaveden zalutah, izgubih metu, s blagoslovom moj bi otac ipak pružio zagrljaj jadnom siročetu. Misao ova meni snagu pruža, iako bez krova lutam slično psetu, nebo je streha gde me odmor čeka, bog je prijatelj jadnom siročetu." - Hajde, gospođice Džejn, nemojte plakati reče - Besi kad je završila. Ona je isto tako mogla da kaže i vatri: „Ne gori." Ali kako bi mogla da pogodi moju bolećivost.U toku jutra gospodin Lojd je ponovo došao. - Šta, već ste ustali? - reče ulazeći u dečju sobu. - Pa lepo, dadiljo, kako joj je? Besi je odgovorila da sam vrlo dobro. - Ali onda bi trebalo da izgleda veselija. Hodite, gospođice Džejn. Vaše ime je Džejn, ako se ne varam. - Da, gospodine, Džejn Ejr. - Pa lepo, vi ste plakali, Džejn Ejr. Možete li mi reći zbog čega? Da li vas što boli? - Ne, gospodine. - Oh, čini mi se da je plakala što nije mogla da se izveze sa gospođom u šetnju. - Svakako ne. Ona je već velika za takve tričarije. 14


I ja sam tako mislila; i kako je moje samoljublje bilo pogođeno hladnim optužbama, odgovorih naglo: - Nikada ne bih plakala u životu za takvu stvar. Mrzim vožnju kolima. Plačem, jer sam nesrećna. - Ah, pobogu, gospođice! - reče Besi. Dobri apotekar izgledao je malo zgranut. Stajala sam pred njim i on me je posmatrao prodornim pogledom, njegove oči bile su male i sive, ne mnogo svetle, ali bih sada smela da kažem da su bile pronicljive. Njegove crte bile su stroge, pa, ipak, imao je dobroćudno lice. Pošto me je nekoliko trenutaka posmatrao, rekao je: - Od čega ste se juče razboleli? - Pala je - reče Besi upadajući u reč. - Pala? Zar opet kao beba? Zar ona u svojim godinama ne ume da ide? Ona svakako ima osam do deset godina. - Gurnuli su me. - bilo je moje drsko objašnjenje, koje mi je nametao moj smrtno uvređeni ponos, - ali se nisam od toga razbolela! - dodadoh dok je gospodin Lojd šmrkao burmut. Pošto je vratio burmuticu u džep od prsluka, zvono je glasno pozvalo poslugu na ručak. Znao je za koga je to. - Ovo je za vas, dadiljo - reče on možete ići. - Održaću joj lekciju dok se ne vratite. Besi bi radije ostala u sobi, ali je bila primorana da ide, jer se u Gejtshed Holu strogo vodilo računa o tačnosti obedovanja. - Niste se od pada razboleli, pa od čega onda? - nastavio je gospodin Lojd kada je Besi izišla. - Zatvorili su me gore u sobu gde ima aveti, sve do mraka. Spazila sam kako se gospodin Lojd osmehnuo i namrštio u isto vreme. - Avet! Dakle, vi ste ipak beba! Bojite se aveti? - Bojim se aveti gospodina Rida. On je umro u onoj sobi i ležao tamo na odru. Ni Besi ni niko drugi neće da uđu noću u nju ako mogu da to izbegnu, nalazim da je svirepo što su me zatvorili tamo samu, bez sveće. Čini mi se da to nikada neću zaboraviti. - Koješta! I zbog toga ste vi tako nesrećni? Bojite li se i sada po danu? - Ne, ali noć će uskoro pasti i, posle, ja sam nesrećna, vrlo nesrećna i zbog drugih stvari. - Kojih drugih stvari? Možete li mi bar jednu reći? Kako sam zaželela da mogu da odgovorim potpuno na ovo pitanje! Kako je teško bilo podesiti odgovor! Deca mogu da osećaju, ali nisu u stanju da kanališu svoja osećanja. A ako se ovo analisanje i vrši u njihovoj svesti, ona nisu u stanju da rečima izraze zaključak. Međutim, uplašena da ne izgubim ovu prvu i 15


jedinu priliku za olakšanje svoga bola, da ga drugome poverim, ja sam posle izvesne pauze uspela da stvorim istinski, iako mršav odgovor. - Prvo, nemam ni oca ni majke, ni braće ni sestara. - Imate dobru ujnu i rođake. Ponovo sam zastala, zatim rekoh nesmotreno: - Ali Džon Rid me je bacio na pod, a ujna me za tvorila gore u crvenu sobu. I po drugi put gospodin Lojd je izvukao burmuticu iz džepa. - Zar ne nalazite da je Gejtshed Hol vrlo lepa kuća? - upita on - i zar niste zahvalni što živite u tako lepom mestu? - To nije moja kuća, gospodine, i Abot kaže da ja ovde imam manje prava od služavke. - Eh, niste valjda toliko glupavi da želite da napustite ovako divno mesto? - Kada bih imala da odem nekuda, vrlo bih ga rado napustila. Ali ne mogu da odem iz Gejtshed Hola sve dok ne porastem. - Možda i možete ko zna? Imate li drugih rođaka sem gospođe Rid? - Mislim da nemam, gospodine. - Nikoga od očeve porodice? - Ne znam, upitala sam jednom ujnu Rid, ali ona mi je rekla da imam možda neke siromašne rođake niskog porekla, po imenu Ejr, ali da ona ništa ne zna o njima. - Ako biste ih imali, da li biste voleli da odete kod njih? Razmišljala sam. Sirotinja ne privlači ni starije osobe, a još manje decu, koja nemaju ni najmanju predstavu o trudoljubivoj i poštovanja dostojnoj sirotinji. Ona bi reč sirotinja vezivala za poderano odelo, bednu hranu, ognjišta bez vatre, grubo ponašanje i niske poroke. Za mene je sirotinja bila sinonim degradacije. - Ne, ne bih volela da pripadam sirotinji - bio je moj odgovor. - Zar čak i kada bi bili ljubazni prema vama? Odmahnuh glavom. Nisam mogla da zamislim kako siromašan svet može da bude ljubazan; zatim da naučim da govorim kao oni, da primam njihovo držanje, da postanem slična jednoj od onih sirotih žena koje sam nekada videla kako nose svoju decu ili peru rublje pred vratima kotedža i sela Gejtsheda. Ne, nisam imala dovoljno hrabrosti da otkupim slobodu po cenu njihovog društvenog staleža. - Ali, da li su vaši rođaci zaista tako siromašni? Da li su oni radan svet? - Ne znam. Ujna Rid kaže da su oni, ako ih imam, svakako neka prosjačka banda. Ja ne bih volela da prosim. - Da li biste želeli da idete u školu? 16


Ponovo se zamislih. Jedva sam znala šta je to škola. Besi je ponekad govorila o tome kao da je to neko mesto gde mlade devojke sede u klupama, nose table, a sem toga treba da budu izvanredno ljupke i učtive. Džon Rid je mrzeo školu i mučio je svoga učitelja, ali ukus Džona Rida nije bio i moj ukus. Iako je Besino shvatanje školske discipline (što je ona doznala od mladih dama u porodicama gde je živela pre nego što je došla u Gejtshed) bilo donekle očajno, ipak njene pojedinosti o izvesnom usavršavanju tih mladih dama nisu bile, po mom mišljenju, manje privlačne. Hvalila je lepo slikanje predela i cveća koje su one radile, pesme koje su pevale i komade koje su svirale, torbice koje su plele, francuske knjige koje su mogle da prevode, sve dok nije podstakla moj duh dok sam je slušala. Sem toga škola bi značila za mene potpunu promenu, dug put, potpuno razdvajanje od Gejtsheda, ulazak u nov život. - Zaista bih volela da idem u školu! - bio je zaključak mojih razmišljanja . - Dobro, dobro, ko zna šta sve može da se desi - reče gospodin Lojd ustajući. „Detetu je potrebna promena vazduha i mesta", dodade on govoreći samome sebi - „jer su mu živci popustili." Besi se sad vratila, i u istom trenutku čulo se škripanje kola preko glavne šljunkom posute staze. - Je li to vaša gospođa, dadiljo? - upita gospodin Lojd. - Voleo bio da govorim s njom pre nego što odem. Besi ga je pozvala i povela u trpezariju. Iz razgovora koji je imao s gospođom Rid, mislim, a prema onome što se dogodilo, apotekar se bio usudio da predloži da me pošalju u školu. Ta je ideja bila brzo prihvaćena, jer je tako kazala Abot, razgovarajući o tome sa Besi kada su jedne noći, dok sam bila u postelji, obe šile u dečjoj sobi i verovale da spavam. „Gospođi Rid je bilo veoma milo da se otarasi tako dosadnog i nevaspitanog deteta, koje uvek gleda kao da na nekoga motri, koje sprema zaveru", usudila se da kaže. Mislim da me je Abot smatrala za neku vrstu dečjeg Gaj Foksa. Tom istom prilikom, iz razgovora između gospođice Abot i Besi, doznala sam prvi put da je moj otac bio siromašan sveštenik, da se moja mati udala za njega protiv volje svojih roditelja koji su smatrali ovaj brak ponižavajućim za nju. Moj deda Rid bio je toliko ljut zbog majčine neposlušnosti da ju je ostavio bez kršene pare. Posle godinu dana braka otac je dobio tifus prilikom obilaženja siromašnog kraja jedne industrijske varoši u svojoj parohiji. Moja mati dobila je tifus od njega, i oboje su umrli u razmaku od mesec dana. 17


Kada je Besi čula tu priču, uzdahnula je i rekla: - Jadna gospođica Džejn je za žaljenje, Abot. - Da - odgovorila je Abot - da je ona dobro, ljupko dete, čovek bi se mogao i sažaliti što je siroče, ali niko ne može da voli ovako naduvenu žabu kao što je ona. Svakako ne mnogo - složi se Besi - ali da je bar lepa kao gospođica Georgiana, sve bi to bilo mnogo drukčije. - Da, ja obožavam mis Georgianu - uzviknula je strasno Abot. - Slatka mala, sa onim svojim dugim uvojcima, plavim očima i divnom bojom lica, baš kao da je naslikana. Besi, šta kažete, da spremimo zeca na velški način za večeru? Slažem se, s pečenim lukom. Hajdemo dole! I otišle su.

18


GLAVA

ČETVRTA

razgovora sa gospodinom Lojdom i iz razgovora između Besi i Abot Isteklaz svoga sam dovoljno nade da je promena u mom životu bila na vidiku. Od sveg srca sam to želela i čekala ćuteći. Međutim, to nije išlo tako brzo; prošli su dani I nedelje, moje nekadašnje zdravlje se povratilo, ali nikakav novi nagoveštaj nije učinjen u vezi sa onim o čemu sam ja neprestano sanjarila. Gospođa Rid me je posmatrala strogim okom, ali mi se vrlo retko obraćala. Od moje bolesti ona je još više uvećala razdaljinu između svoje dece i mene. Dala mi je jednu sobicu za spavanje, osudila me da jedem sama i da sve svoje vreme provodim u dečjoj sobi, dok su moji rođaci stalno boravili u salonu. Pa ipak, nijednom rečju nije nagovestila da će me poslati u školu. Ja sam, međutim, nagonski osetila da neće dugo trpeti moje prisustvo pod istim krovom, jer bi njen pogled, kada bi pao na mene, izražavao više nego ikada neizdržljivu i ukorenjenu antipatiju. Eliza i Georgiana, očevidno držeći se njenih naređenja, razgovarale su sa mnom što su manje mogle. Džon bi se isplazio što je više mogao kada bi me video, jednom je pokušao i da me udari, ali kako sam se u istom trenutku okrenula protiv njega, podstaknuta onim istim osećanjem duboke mržnje i očajnog revolta koji je u meni razbuktao sve rđave nagone, pomislio je da je bolje da odustane i otrčao je s mnogo pogrdnih reči, zaklinjući se da sam ga ogrebala po nosu. Ja sam ga zaista udarila po onom istaknutom delu lica. Udarac je bio jak koliko su zglobovi mojih prstiju mogli da ga nanesu, i kada sam videla da ga je udarac i pogled kojim sam to propratila ukrotio, imala sam žarku želju da nastavim da ga tučem, ali je on već bio kod svoje mame. Čula sam kako je, jadajući se, započeo priču da ga je „ta gadna Džejn Ejr" napala kao divlja mačka, ali je odsečno bio prekinut. - Ne govorite mi o njoj, Džone, kazala sam vam da joj se ne približujete, jer ona nije dostojna pažnje. Ja ne želim da se vi i vaše sestre s njom družite. Tada sam ja, previvši se preko ograde, iznenada viknula, ne razmišljajući mnogo šta ću reći: - Ni oni ne zaslužuju nimalo da se ja sa njima družim. Gospođa Rid je bila krupnija žena, ali kad je čula ovu neobičnu i smelu izjavu ustrčala je uz stepenice kao vihor, oterala me u dečju sobu i, bacivši me na ivicu 19


postelje, zabranila mi s velikim uzbuđenjem u glasu da ustanem sa toga mesta i da i jedno slovo izustim toga dana. - Šta bi vam moj ujak Rid rekao da je živ? - upitala sam je protiv svoje volje. Kažem, protiv svoje volje, jer izgleda da mi je jezik izgovarao reči bez moje želje. Nešto je govorilo kroz moja usta što ja nisam mogla da kontrolišem. - Šta! - reče gospođa Rid bez daha. U njenim običnim, sivim očima pojavio se strah; otrgla je ruke od mene i posmatrala me tako kao da istinski nije mogla da sazna da li sam dete ili demon. Morala sam da idem do kraja. - Ujka Rid je na nebu, i on vidi sve šta vi radite i mislite, a tako i tata i mama. Oni znaju kako me držite zatvorenu preko celog dana i kako želite da me umorite. Gospođa Rid se pribrala vrlo brzo, žestoko me prodrmusala, povukla za uši, a zatim me ostavila bez i jedne reči. Besi je popunila tu prazninu, držeći mi pridike čitav sat, dokazujući da sam ja, van svake sumnje, najnevaljalije i najraspuštenije dete, koje je ikada kao dadilja odnegovala. Unekoliko sam joj poverovala, jer sam zaista osetila da se u meni bude samo moji rđavi nagoni. Prošao je novembar, decembar i polovina januara. Božić i Nova godina bili su proslavljeni u Gejtshedu sa uobičajenim prazničnim veseljem. Pokloni su bili izmenjani i priređene večere i soarei. Naravno, ja sam bila odstranjena sa svih tih zabava. Moj jedini udeo u tom veselju bio je da posmatram kako se Eliza i Georgiana oblače i silaze u salon, odevene u tanke muslinske haljine s crvenim pojasevima, jako doterane kose, da slušam zvuke klavira i harfi, da posmatram kako prolaze lakeji i čujem, uz zveckanje čaša i porculana, isprekidan šum razgovora dok su se vrata na salonu otvarala i zatvarala. Kad bi me sve to zamorilo, povukla bih se u usamljenu i tihu dečju sobu, u kojoj, iako je bilotužno, ipak nisam bila nesrećna. Iskreno govoreći, nisam imala ni najmanje želje da budem u njihovom društvu, jer bi me u tom krugu jedva ko zapazio, i da je Besi bila bar malo ljubaznija i druželjubivija, smatrala bih naročitim zadovoljstvom da provedem večeri mirno s njom umesto da ih provodim pod strašnim pogledima gospođe Rid u sobi punoj dama i gospode. Ali Besi, čim bi obukla svoje mlade dame, imala je običaj da se iskrade do kuhinje, ili dole do upraviteljice doma, noseći skoro uvek sa sobom sveću. Tada bih ja, dok je vatra u kaminu dogorevala, sedela s lutkom u krilu, i posmatrala s vremena na vreme unaokolo; kao da sam htela da se uverim da sam ja jedina avet u ovoj polutamnoj sobi. Kada bi žar postao već tamnocrven, žurno bih se svukla, otkopčavajući i drešeći odelo što sam brže mogla i u postelji potražila zaklon od zime i mraka. 20


U postelju sam nosila i svoju lutku. Ljudska bića moraju da vole nekoga, i kako nisam imala dostojniji predmet ljubavi, bila sam prisiljena da nađem zadovoljstva u tome da volim i mazim jedno izbledelo lice, dronjavo kao kakvo minijaturno strašilo. I danas se još jednako pitam s kakvom sam apsurdnom iskrenošću zavolela ovu malu igračku zamišljajući da je poluživa i sposobna da oseća. Ne bih mogla da zaspim dok ona ne bi bila uvijena u moju spavaću košulju i dok ne bi spokojno ležala pored mene; bila sam donekle srećna, verujući da je i ona srećna. Prolazilo je tako mnogo časova dok sam čekala da gosti odu i osluškivala Besine korake na stepeništvu. Ponekad bi Besi dolazila da potraži naprstak ili makaze, ili da mi možda donese pogačicu ili kolač od sira da se založim. Tada bi ona sela na ivicu postelje i čekala dok ne pojedem, a kada bih bila gotova, ututkala bi pokrivače oko mene, dva puta bi me poljubila i rekla: - Laku noć, gospođice Džejn. Kada bi bila ovako ljubazna, Besi bi mi se učinila kao najbolje, najlepše i najljubaznije stvorenje na svetu; tada bih iz dna duše poželela da uvek bude tako mila i ljubazna, da mi nikada ne dosađuje pridikama ili me grdi, kao što je vrlo često za to bila sposobna. Mislim da je Besi Li morala biti dobroćudna devojka, jer je bila ispravna u svakom poslu i imala neobičan dar za priče. Takav sam bar utisak imala posle njenih priča u dečjoj sobi. Bila je isto tako i lepuškasta, ako su moja sećanja na njeno lice i stas danas tačna. Sećam je se kao vitke, mlade žene sa crnom kosom, tamnih očiju, vrlo lepih crta i fine kože na licu, ali je imala ćudljivu i preku narav i ravnodušno gledište po pitanjima principa i pravde. Pa ipak, takvu kakva je bila volela sam više od ma koga drugog u Gejtshed Holu. Bilo je to januara oko devet časova ujutru: Besi je sišla na doručak, a moje rođake mama još nije pozvala. Eliza je stavljala kapu i topao baštenski ogrtač, spremna da ode i nahrani živinu njeno omiljeno zanimanje, ali i značajno, jer je prodavala jaja upraviteljici doma i tako nagomilavala novac zarađen na taj način. Imala je smisla za trgovinu i naročiti dar za štednju, koji se ispoljavao ne samo u prodavanju jaja i pilića nego isto tako i u dugom cenkanju oko korenja, cveća, semena i rasada sa baštovanom, koji je, opet, dobio izričito naređenje od gospođe Rid da kupuje od mlade dame sve proizvode iz njenih leja, koje je ona želela da proda. Eliza bi prodala i kosu sa glave, kad bi samo mogla dobro da ućari. Što se tiče svog novca, Eliza ga je prvo krila po zabačenim ćoškovima, zavijala 21


u krpe ili hartije, ali kada je te zamotuljke pronašla sobarica, Eliza, uplašena da jednoga dana ne izgubi svoje blago, pristala je najzad da ga poveri na čuvanje svojoj majci, po zelenaškom interesu pedeset ili šezdeset odsto i interes je primala tačno svaka tri meseca, zapisujući svaku brojku pažljivo u beležnicu. Georgiana je sedela na visokoj stolici i pred ogledalom nameštala kosu, provlačeći kroz nju veštačko cveće i izbledelo perje, koje je pronašla u jednoj fioci na tavanu. Ja sam spremala svoju postelju, pošto mi je Besi strogo naredila da je namestim pre nego što se vrati. Besi me je često zapošljavala kao neku vrstu pomoćnice u dečjoj sobi, da spremam sobu, da obrišem prašinu, itd. Kada sam podigla pokrivač i savila svoju spavaću košulju, prišla sam polici ispod prozora da uredim neke knjige i sklonim razbacane igračke. Georgiana mi je odjednom naredila da ostavim na miru njene igračke jer su male stolice, ogledala, tanjiri i šoljice bila njena svojina i tako prekinula moje spremanje. I ne znajući šta drugo da radim, počela sam da duvam u smrznute šare na prozorskom oknu i očistila sam ih da bih mogla da gledam napolje, gde je sve bilo tiho i ukočeno od jakog mraza. Sa tog prozora videla se vratareva kućica i kolski put, i baš kad sam očistila okno od srebrnobelih šara, upravo onoliko koliko mi je bilo potrebno da pogledam napolje, spazih kako se kapija širom otvorila i neka kola prođoše kroz nju. Posmatrala sam ih ravnodušno kako idu stazom, jer su kola često dolazila u Gejtshed, ali nikada nisu dovela goste koji bi mene zanimali. Zaustavila su se pred kućom, zvono je na vratima odjeknulo i posetilac je bio primljen. Kako sve to za mene nije bilo od značaja, ubrzo je moju pažnju privukla jedna gladna senica koja je doletela na ogolelu trešnju pored prozora. Ostaci moga doručka, mleko i hleb, stajali su na stolu, i taman sam pokupila mrve i uhvatila za kvaku prozora, u nameri da istresem mrve na prozorsku dasku, kada Besi trčeći uđe u moju sobu. - Mis Džejn, skinite kecelju, šta to radite? Jeste li jutros oprali ruke i umili se? Još jedanput sam okrenula kvaku pre nego što sam odgovorila, jer sam želela da ptici osiguram hranu, otvorila sam prozor i razbacala mrvice, neke po prozorskoj dasci, neke po granama trešnje, i tek kada sam zatvorila prozor, rekoh: - Ne, Besi, tek sam završila brisanje prašine. - Neposlušno, neuredno dete! Šta to sada radite? Crveni ste kao da ste opet neku glupost uradili. Zašto ste otvarali prozor? Nisam morala da se trudim da odgovorim pošto je Besi bila u velikoj žurbi i nije imala vremena za objašnjenje. Dovukla me je do umivaonika i bez ikakve milosti počela da mi trlja lice i ruke sapunom, vodom i peškirom, ali, na sreću, 22


to nije dugo trajalo. Ukrotila mi je kosu oštrom četkom, odvezala kecelju, dovela me žurno do stepenica, i naredila da siđem, jer su me čekali u salonu. Htela sam da upitam ko me čeka i da li je gospođa Rid tamo, ali Besi je već bila otišla i zatvorila za mnom vrata od sobe, Silazila sam polako. Skoro puna tri meseca gospođa Rid me nije zvala k sebi. Usled toga što sam bila primorana da dugo vremena sedim u dečjoj sobi, za mene su doručak, večere i saloni postali prostori u koje sam se bojala da zađem. Stajala sam u praznom tremu. Preda mnom su bila otvorena trpezarijska vrata i ja, poplašena, zastadoh i uzdrhtah. Kakav je strah ispunjavao malu, bednu kukavicu, strah stvoren nepravičnim kažnjavanjem poslednjih dana. Plašila sam se da se vratim u dečju sobu, a plašila sam se i da kročim u salon. Tako sam stajala nekoliko minuta u nedoumici. Snažno zvonjenje zvonca u trpezariji najzad me je navelo na odluku. Moram da uđem. „Ko bi mogao mene da traži?" pitala sam se dok sam obema rukama okretala čvrstu kvaku na vratima, koja se trenutdva odupirala mojim naporima. „Koga ću da zateknem pored ujne Rid u salonu? čoveka ili ženu?" Kvaka se okrenula, vrata su se otvorila i ja sam se, ulazeći, duboko poklonila. Pogledala sam. Izgledao je kao crni stub! Bar tako mi se tada učinilo na prvi pogled, prav, tanak, u sivo odeven, stajao je na ćilimu neki čovek. Njegovo sumorno lice podsećalo je na izvajanu masku stavljenu na stub kao kapitol. Gospođa Rid sedela je na svom uobičajenom mestu, kraj vatre. Dade mi znak da se približim. Priđoh joj, i ona me predstavi hladnom strancu rečima: - To je ta mala devojčica, zbog koje sam vam se obratila. On jer je to bio čovek lagano okrenu glavu k meni i, pošto me je odmerio svojim ispitivačkim sivim očima, koje su žmirkale "ispod obrva gustih kao četka, reče svečano u basu: - Ona je malog rasta. Koliko joj je godina? - Deset. -Toliko? odgovori on u neverici, pa nastavi i dalje da me meri nekoliko trenutaka. Zatim mi se obrati: - Kako se zovete, mala? - Džejn Ejr, gospodine. Izgovorivši te reči, podigla sam oči. Izgledao mi je vrlo visok tako da sam prema njemu bila još manja. Crte lica odavale su snagu, i one i linija celog tela bile su tako grube i oštre. - Pa lepo, Džejn Ejr, jeste li vi dobro dete?

23


Nemogućno mi je bilo da odgovorim potvrdno, jer je moj mali svet imao suprotno mišljenje. Prećutala sam. Gospođa Rid je odgovorila mesto mene, odmahnuvši glavom i značajno dodavši: - Možda je bolje da o tome što manje govorimo, gospodine Broklherst. - Zbilja mi je žao što to čujem! Ona i ja moramo da porazgovaramo. I on se iz uspravnog stava zavali u fotelju preko puta gospođe Rid, i reče: - Priđite! Koraknuh preko ćilima, i on me postavi ispred sebe. Kakvo mu je lice bilo sada, kada je bilo gotovo na istoj visini s mojim! Kakav veliki nos! I kakva usta! I kakvi široki istureni zubi! - Nema ničeg žalosnijeg nego videti jedno nevaljalo dete - poče on – naročito nevaljalu devojčicu. Znate li vi kuda rđavi idu posle smrti? - Idu u pakao - bio je moj brz i pravoveran odgovor. - A šta je pakao? Možete li mi to reći? - Ponor pun vatre. - A da li biste voleli da padnete u taj ponor i da tamo večito gorite? - Ne, gospodine. - Šta treba da radite da to izbegnete? Razmišljala sam jedan trenutak i moj odgovor, koji je zatim usledio, nije bio besprekoran. - Moram da budem zdrava i da ne umrem. - Kako možete da budete zdravi? Deca mlađa od vas umiru svakodnevno. Pre dva dana sahranio sam jedno malo dete od pet godina dobro malo dete, čija je duša sada na nebu. Bojim se da to ne bi moglo da se kaže za vas, ako bi vam se to desilo? Pošto nisam bila u stanju da razvejem njegovu sumnju, samo sam oborila oči na dva velika stopala urasla u ćilim, uzdahnuvši i poželevši da budem što dalje od toga. - Nadam se da taj vaš uzdah dolazi iz srca, i da se kajete što ste bili izvor neprijatnosti svojoj od ličnoj dobrotvorki. „Dobrotvorka! Dobrotvorka!" pomislila sam: Svi nazivaju gospođu Rid dobrotvorkom. Ako je tako, onda je dobrotvorka samo jedno neprijatno biće. " - Molite li se bogu ujutro i uveče? - nastavi moj vaspitač. - Da, gospodine. - Čitate li Bibliju? - Ponekad. - Sa zadovoljstvom? Sviđa li vam se? - Volim Jovanovo otkrovenje i knjigu proroka Danila i Postanka, i Samuila i nešto iz druge knjige Mojsijeve, i o Jovu i o Joni. - A psalme? Nadam se da vam se dopadaju? - Ne, gospodine. 24


- Ne? Oh, sramno! Znam jednog dečka manjeg od vas, koji zna šest psalama napamet. Kada ga upitate da li više voli da jede medenjake ili da pročita neki stih iz psalama, on odgovara: „Oh, psalme! Anđeli pevaju psalme", kaže on, „a ja bih želeo da budem mali anđeo na zemlji." I za svoju dečju pobožnost dobije kao nagradu dva oraha. - Psalmi nisu zanimljivi - primetih. - To pokazuje da imate gadno srce. Morate se moliti bogu da vam ga promeni. Da vam da novo i čisto, i da vaše kameno zameni živim. Taman sam htela da upitam kako bi se ta operacija o zameni srca dala izvesti, kada se gospođa Rid umeša i reče mi da sednem. Zatim je nastavila razgovor. - Gospodine Broklherst, mislim da sam vam u pismu, koje sam vam pre tri nedelje napisala, naznačila da ova devojčica nema ni karakter ni sklonosti koje sam želela. Ako biste je vi primili u školu u Lovudu, želela bih da direktorka i učiteljice strogo motre na nju, i da iznad svega vode računa da je njena glavna mana pritvorstvo. Kažem to pred vama, Džejn, da ne pokušate da obmanete gospodina Broklhersta. Mogla sam zaista da se bojim, mogla sam zaista da prezirem gospođu Rid, jer je umela do srca da me uvredi. Nikada nisam bila srećna u njenom prisustvu. I, ma kako da sam se upinjala da budem poslušna, nisam mogla da joj ugodim. Svi moji napori uvek su bili odgurnuti i nagrađeni sličnim rečima. A sada ta optužba izgovorena pred jednim strancem prostrelila mi je srce, i nejasno sam već nazirala da mi je ona ugasila svaki zračak nade u novom životu koji mi je namenila; osećala sam, mada nisam mogla da izrazim taj osećaj, da je ona sejala odvratnost i gadost duž nove staze moga života. Videla sam sebe već pretvorenu u očima gospodina Broklhersta u pritvorno, zlo derište, i šta sam mogla da uradim da to popravim? „Zaista ništa", pomislila sam boreći se da ugušim jecaj, i žurno sam obrisala nekoliko suza, nemoćne svedoke svojih muka. - Dvoličnost je strašna mana kod jednog deteta reče gospodin Broklherst. Ona je isto što i laž, a lažljivci će dobiti svoje mesto u plamenom jezeru. Na nju će se ozbiljno motriti, gospođo Rid. Govoriću već sa gospođicom Templ i učiteljicama. - Želela bih da bude vaspitana po pragramu koji joj odgovara - produži moja dobrotvorka - da bude od koristi, da se nauči da bude ponizna. Što se tiče odsustva, ona će ga, s vašom dozvolom, provoditi uvek u Lovudu. - Vaše odluke su potpuno opravdane, gospođo - odgovori gospodin Broklherst.Poniznost je hrišćanska vrlina, koja se naročito neguje u mojoj školi. Trudio sam se da pronađek najbolji način da u učenicama ubijem ono osećanje ponosa. Tek pre nekoliko dana dobio sam sjajan dokaz svoga uspeha. 25


Moja druga kći, Augusta, došla je sa svojom mamom da poseti školu i, po povratku, uzviknula je: „Oh, dragi moj tata, kako sve učenice u Lovudu izgledaju tihe i jednostavne sa svojim iza ušiju zalizanim kosama, s dugačkim keceljama, sa onim malim holandskim džepovima na haljinama podsećaju skoro na sirotinjsku decu. Zagledale su moju i maminu haljinu, kao da pre toga nikada nisu videle svilu." - Takve stvari potpuno odobravam odgovori gospođa Rid. Da sam no celoj Engleskoj tražila, sumnjam da bih našla sistem koji bolje odgovara jednom detetu kao što je Džejn Ejr. Čvrsta ruka, dragi moj gospodine Broklherst; ja sam oduvek za čvrstinu u svim stvarima. - Čvrstina je, gospođo, prva hrišćanska dužnost, i škola u Lovudu je njen najbolji primer. Prosta hrana, prosto odelo, neizopačen uređaj, naporan rad, to je dnevni raspored pansiona i njenih stanovnika. - Potpuno ste u pravu, gospodine. Mogu li da budem sigurna da će ovo dete biti primljeno za učenicu u Lovudu i da će tamo dobiti obrazovanje koje dolikuje njenom društvenom položaju? - Možete, gospođo, ona će biti smeštena u sobu za naročite biljke i verujem da će biti zahvalna na neopisivoj povlastici koja joj je ukazana. Onda ću je poslati što pre, gospodine Broklherst, uveravam vas da mi je stalo da se što pre otarasim odgovornosti koja postaje sve teža i teža. - Nesumnjivo, nesumnjivo, gospođo. A sada idem. Vratiću se u Broklherst Hol kroz dve nedelje. Moj dobar prijatelj arhiepiskop neće mi dozvoliti da ga ranije ostavim. Izvestiću gospođicu Templ da će dobiti novu učenicu, tako neće biti nikakvih teškoća kad bude stigla. Zbogom! - Zbogom, gospodine Broklherst. Pozdravite gospođu i gospođice Broklherst, Augustu i Teodoru, i gospodina Brotona Broklhersta. - Hvala, gospođo. Mala, evo jedne knjige koja se zove Dečji vodič. Čitajte je uz molitve, naročito onaj deo koji govori o strašnoj, iznenadnoj smrti Marte G., jednog neposlušnog deteta, koje se odalo lažima i pritvornosti. S tim rečima, gospodin Broklherst stavi mi u ruke jednu sveščicu, ušivenu u korice, i pošto je zazvonio za svoja kola, otišao je.Gospođa Rid i ja ostale smo same. Nekoliko minuta proteklo je u ćutanju. Ona je šila, a ja sam je posmatrala. Gospođa Rid je tada mogla imati trideset šest ili trideset sedam godina. Bila je snažno građena, imala i široka ramena, debele ruke i noge. Nije bila visoka; iako puna, ipak nije bila debela. Imala je nekako široko lice, jako isturenu čvrstu donju vilicu, nisko čelo, usta i nos bili su dosta pravilni. Pod njenim smeđim obrvama sijalo je oko lišeno svake samilosti; koža na licu bila je crna i gruba, a kosa je imala boju kudelje. 26


Ona je bila odličnog zdravlja i nije znala za bolesti. Bila je iskusna, dobra domaćica i pod svojim nadzorom držala je celu kuću i poslugu. Samo su njena deca prkosila njenom autoritetu i podsmevala joj se; oblačila se dobro i umela je da naglasi svoj stas i istakne svoje haljine. Sedeći na niskoj stolici, nekoliko koraka od njene fotelje, zagledala sam joj lice i ispitivala joj crte. U rukama sam držala knjižicu u kojoj je opisana iznenadna smrt lažljivice. Priča koja je trebalo da mi posluži kao prigodna opomena. Sve što se desilo, sve što je gospođa Rid rekla gospodinu Broklherstu o meni, ceo tok njihovog razgovora bio je još uvek svež i surovo mi je zvonio u ušima: svaka reč me je bolno žacnula tako da se u meni sve pobunilo i uzavrelo. Gospođa Rid podiže oči sa svog rada i prsti joj prekinuše svaki pokret. - Iziđite i idite u dečju sobu - glasila je njena zapovest. Moj pogled ili nešto drugo s moje strane morali su joj se učiniti uvredljivi, jer je progovorila neobično razdraženo, iako prilično prikriveno. Ustala sam i pošla vratima, i vratila se natrag. Prošavši kroz sobu, prišla sam prozoru i približila joj se. - Moram da govorim. Bila sam nepravično ugnjetavana i osetila sam potrebu da se okrenem protiv onih koji su me vređali. Ali kako? Kakvu sam moć imala da se osvetim svojoj neprijateljici? Prikupila sam svu energiju da izgovorim ovu osornu rečenicu: - Ja nisam dvolična. Kada bih to bila, rekla bih da vas volim, ali izjavljujem da vas ne volim. Mrzim vas više nego ikoga na svetu posle Džona Rida. Ovu knjižicu o lažljivici možete dati svojoj kćeri Georgijani , jer ona laže, a ne ja. Ruke gospođe Rid ostale su nepomične na njenom radu, njene ledene oči su me prodorno gledale. - Šta imate još da kažete? - upitala je ona tonom koji se obično upućuje protivniku istih godina, a ne detetu. One njene oči, onaj njen glas pobudili su u meni svu odvratnost koju sam osećala prema njoj. Dršćući od glave do pete od neke neukrotive uzrujanosti, nastavih: - Milo mi je što mi niste nikakav rod. Nikada, dok god živim, neću vas više zvati ujnom. Nikada neću doći da vas vidim kad odrastem, i ako me neko zapita da li vas volim, ili kako ste se prema meni ophodili, reći ću da mi je muka kad na vas pomislim, i da ste se prema meni najsvirepije poneli. - Kako se usuđujete da to kažete, Džejn Ejr? Kako se usuđujem, gospođo Rid? Kako se usuđujem? Pa to je istina. Mislite da ja nemam osećanja i da mogu da živim bez trunke ljubavi ili nežnosti! Ali ja ne mogu tako da živim, a vi ste bez milosti. Sećaću se do poslednjeg daha kako ste me gurnuli grubo i mučki gurnuli u crvenu sobu i zaključali tamo, iako sam se 27


gušila i vikala u očajanju: „Smilujte se, ujna Rid! Smilujte se!" Kažnjena sam bila i patila samo zato što me je vaš gadni sin udario i bacio na pod ni zbog čega. Reći ću tačno svima koji me budu pitali. Svet misli da ste vi dobra žena, ali vi ste zli, tvrda srca. Vi ste dvolični! Pre nego što sam završila svoj govor, duša je počela da mi se širi, obuzelo me je neko novo, najčudnije osećanje slobode i trijumfa. Učinilo mi se kao da je neka nevidljiva veza prsla i da sam se dočepala najzad nenadane slobode. Uostalom, taj utisak nije bio bez uzroka. Gospođa Rid se izgleda uplašila, rad joj je pao na kolena, podigla je ruke, vrtela se u fotelji, a lice joj se grčilo kao da će da zaplače. - Džejn, vi se jako varate. Šta vam je? Zašto drhtite tako celim telom? Hoćete li malo vode? - Ne, gospođo Rid. - Hoćete li što drugo, Džejn? Verujte mi da želim da budem vaš prijatelj. - Ne, vi to ne želite. Rekli ste gospodinu Broklherstu da imam rđav karakter, da sam dvolična. Reći ću svima u Lovudu ko ste i šta ste sve sa mnom radili. - Džejn, vi ne razumete ove stvari. Deca se moraju grditi zbog svojih pogrešaka. - Laganje nije moj običaj - uzviknula sam jako, divljački. - Ali, vi ste odveć nagli, Džejn, to morate priznati, a sada se vratite u dečju sobu kao dobra devojčica i odmorite se malo. - Ja nisam za vas dobra devojčica. Ne mogu da legnem. Pošaljite me što pre u školu, gospođo Rid, jer se užasavam ovde da živim. - Zaista ću je što pre poslati u školu promrmlja gospođa Rid „sotto voce" (u sebi) i, pokupivši svoj rad, naglo napusti odaju. Ostala sam sama u sobi, kao pobednica na bojnom polju. Trenutak sam stajala na ćilimu, na kome je gospodin Broklherst stajao, i uživala pobednički u tišini. Najpre sam bila van sebe od radosti, ali ovo prkosno zadovoljstvo opalo je isto tako brzo kao što se usporavao ubrzani otkucaj moga bila. Jedno dete ne može da se svađa sa svojim starijima kao što sam ja to učinila ne može da pušta na volju svojim raspaljenim osećanjima kao što sam ja pustila a da zatim ne oseti strah od griže savesti i svu ozbiljnost reakcije. Moja duša, dok sam optuživala i pretila gospođi Rid, mogla bi se tačno porediti sa pustarom na kojoj zapaljena paprat plamti, ali ta ista pustara, crna i opustošena pošto se plamen ugasio, mogla bi da predstavi moje duševno stanje kada su mi pola sata ćutanja i razmišljanja pokazali svu ludost moga ponašanja, i svu gorčinu moje mržnje i mrskog položaja. Prvi put sam osetila neku želju za osvetom. Ali, ma kako da je to vino bilo pri prvom gutljaju toplo i aromatično, drugi gutljaji, metalni i nagrizajući, stvarali su u meni osećaj kao da sam otrovana. Vrlo rado bih otišla i zamolila gospođu Rid za oproštaj, ali znala sam, 28


nešto iz iskustva, nešto po nagonu, da bi to bio način da me odgurne sa dvogubim prezrenjem, što bi samo ponovo probudilo neukrotiv nagon moje prirode. Međutim, želela sam da se pozabavim nečim boljim; da ne mislim na mržnju, ljutnju i negodovanja. Uzela sam knjigu neke arapske priče, sela i počela da čitam. Nisam mogla da shvatim šta čitam i misli su mi lutale preko stranica, koje su me obično očaravale. Otvorila sam staklena vrata na trpezariji. Žbunje je bilo nepomično. Mrak i mraz vladali su nad celim imanjem, nenarušeni ni suncem ni vetrom. Podigla sam i prebacila suknju preko glave i ruku, i izišla sam da se prošetam jednom pustom stazom, ali nisam našla zadovolltva u tihom drveću, u popadalim šišarkama, u smrznutim ostacima jeseni, u požutelom lišću koje je vetar na gomilu skupio i sada mrazom okovao. Naslonila sam se na jednu kapiju i poomatrala pusto polje na kome ovce nisu više pasle i na kome se sada kratka trava belila od mraza. Bio je tmuran dan a mračno nebo je „mirisalo na sneg". Pokoja pahuljica pala bi na čvrstu zemlju i sleđenu livadu ne topeći se. I ja, nesrećno dete, stajala sam tu šapućući neprestano: „Šta da radim šta da radim?" Najednom čuh glas koji je vikao. - Gospođice Džejn! Gde ste? Dođite na ručak! Pogodila sam da je to bila Besi, ali se nisam po makla. Njen lak korak već se čuo na stazi. - Nevaljala mala - reče ona.- Zašto se ne odazivate i ne dolazite? Besina pojava, upoređena sa mislima koje su me mučile, učinila mi se vedra, iako je, po starom, bila nešto ljuta. U samoj stvari, posle moga sukoba i pobede nad gospođom Rid, nisam bila naročito raspoložena da se brinem o prolaznoj ljutini dadilje, već sam, naprotiv, bila sklona da se zgrejem u Besinom srcu. Zagrlila sam je obema rukama i rekla: - Hajdemo, Besi! Ne grdite me!' Moje ponašanje bilo je slobodnije i bez ustezanja, preko običaja, i to joj se nekako svidelo. - Čudno ste vi dete, gospođice Džejn - reče ona pošto me je pogledala. - Jedna mala usamljena lutalica. Čini mi se da ćete poći u školu? Klimnuh glavom. - I zar vam neće biti žao da ostavite sirotu Besi? - Šta, zar Besi mari za mene? Ona me uvek grdi. - Zato što ste tako neobična, uplašena, bojažljiva devojčica. Trebalo bi da ste smeliji. - Šta, da izvučem još više grdnje? - Koješta! Vi ste skoro stvoreni za to, to je izvesno. Moja mati mi je kazala, kad je bila prošle nedelje da me obiđe, da ne bi volela da vidi svoje dete na vašem mestu. Hajdemo, imam dobre vesti za vas. 29


- Ne verujem, Besi. - Dete, šta to treba da znači? Kako me zabrinutim očima posmatrate? Pa lepo, gospođa i mlade gospođice i gospodin Džon idu na čaj po podne kod nekih prijatelja, a vi i ja pićemo čaj zajedno. Zamoliću kuvaricu da napravi mali kolač, a zatim ćete mi pomoći da pregledamo vaše fioke, jer ću uskoro početi da pakujem vaše stvari. Gospođa želi da napustite Gejtshed kroz dan-dva, i vi ćete izabrati igračke koje želite da ponesete sobom. - Besi, morate mi obećati da me više nećete grditi dok ne odem. - Obećavam vam, ali pazite da budete dobra devojčica i da me se ne bojite. - Nemojte se trzati kada slučajno počnem jače da govorim. To me ljuti. - Mislim da vas se više neću plašiti, Besi, jer sam se navikla na vas, ali ću uskoro imati da se plašim drutih osoba. - Ako ih se budete bojali, neće vas voleti. - Kao vi, Besi? - Ja vas ne mrzim, gospođice, verujem da vas, čak, više volim od ostalih. - Ali vi to ne pokazujete. - Mali vraže! Počeli ste sasvim drukčije da govorite. Zbog čega ste se tako osmelili? - Pa eto, uskoro ću vas napustiti, a sem toga... Umalo što nisam rekla šta se desilo između gospođe Rid i mene, ali sam se predomislila i setila da je bolje da prećutim to poglavlje. - I tako vam je milo što me ostavljate? - Ni najmanje, Besi, u ovom trenutku mi je skoro žao. - U ovom trenutku! I skoro! Kako hladno to kaže moja mala gospođica. Kladim se, kad bih zatražila da me poljubite, vi biste kazali da više volite da to ne učinite. - Poljubiću vas od sveg srca, sagnite glavu. Besi me posluša. Zagrlile smo se i poljubile, i ja sam pošla za njom u kuću potpuno utešena. To popodne prošlo je u miru i tišini, a uveče Besi mi je ispričala jednu od svojih najzanimljivijih priča i pevala mi neke divne pesme. Čak i za mene život je bio pun sunčevih zraka.

30


GLAVA PETA et časova je tek otkucalo u zoru devetnaestog januara kada je Besi unela P sveću u moju sobu i zatekla me već budnu i skoro odevenu. Ustala sam pola sata pre njenog ulaska, umila se i obukla pri mesečini, koja je prodirala kroz uzani prozor moje sobe. Trebalo je da toga dana napustim Gejtehed kolima koja su prolazila pokraj vratareve kuće u šest časova ujutru. Besi se jedina digla u kući, založila vatru u dečjoj sobi, gde je počela da mi sprema doručak. Malo je dece koja mogu da jedu kada su uzbuđena uoči puta, pa tako i ja. Pošto je Besi uzalud navaljivala da progutam nekoliko kašika toplog mleka i hleba, zavila mi je nekoliko biskvita i stavila ih u moju torbu, zatim mi je pomogla da obučem bundu i stavim kapu, i kada se ogrnula šalom izišle smo iz sobe. Prolazeći pored spavaće sobe gospođe Rid, ona mi reče: - Hoćete li da uđete i kažete gospođi zbogom? - Ne, Besi. Sinoć kada ste vi sišli na večeru prišla je mojoj postelji i rekla da ujutru ne treba da uznemiravam kako nju, tako ni moje rođake. Tom prilikom je dodala da ne zaboravim da je ona uvek bila moj najbolji prijatelj i da prema tome o njoj treba da govorim samo sa zahvalnošću. - I šta ste odgovorili, gospođice? - Ništa. Pokrila sam lice pokrivačem i okrenula glavu zidu. - To nije bilo lepo od vas, gospođice Džejn. - Sasvim lepo, Besi. Vaša gospođa nije bila moj prijatelj, već moj neprijatelj. - Oh, gospođice Džejn, ne govorite tako. - Zbogom, Gejtshed uzviknula sam dok smo prolazile kroz trem i izišle na glavna vrata. Mesec je bio zašao i napolju je bilo vrlo mračno. Besi je nosila fenjer, čija je svetlost poigravala preko šljunkovite staze ovlažene skorašnjim jugom. Zimsko jutro bilo je vlažno i hladno. Zubi su mi cvokotali dok sam žurila stazom. U vratarevoj kući gorela je svetlost, i kada smo stigle njegova žena je tek ložila vatru. Moj kofer, prenesen još sinoć, stajao je tu, pored vrata, uvezan konopcem. Nešto malo posle šest časova udaljena lupa točkova najavila je dolazak kola. Prišla sam vratima i gledala kako se fenjeri žurno približuju kroz tminu. - Putuje li sama? upita vratareva žena. - Da. - A je li daleko? - Pedeset milja.

31


- Pa to je dug put. Čudim se kako se gospođa Rid ne plaši da je pusti samu da putuje. Diližansa se zaustavila. Stala je, sa četiri upregnuta konja, pred kapijom. Njen gornji deo bio je pretrpan putnicima, kočijaš i čuvar glasno su vikali da se požurimo. Moj kofer je bio ubačen. Otrgnuli su me iz Besinog zagrljaja i poljubaca. - Pazite je, dobro je čuvajte! - doviknula je ona čuvaru, kada me je peo u kola. - Da, da bio je njegov odgovor. Vrata se zalupiše, jedan glas doviknu „U redu!", i mi krenusmo. Tako sam bila otrgnuta od Besi i Gejtsheda, tako sam bila bačena u neizvesnost i, kao što sam tada mislila, u neke daleke i tajanstvene krajeve. Jedva se sećam toga puta. Znam samo da mi se dan učinio neprirodno dug i izgledalo mi je da smo proputovali stotine milja. Prošli smo kroz nekoliko gradova i u jednom od njih, jednom velikom gradu, diližansa se zaustavila; konji su bili ispregnuti i putnici su sišli da ručaju. Mene su uveli u jednu krčmu, gde je čuvar želeo da ručam, ali kako nisam imala apetita ostavio me je u nekoj ogromnoj sobi koja je imala ognjišta na oba kraja, luster sa svećama na tavanici i visoko na zidu malu crvenu policu punu muzičkih instrumenata. Dugo sam šetala goredole smrtno uplašena da neko ne uđe i ne ukrade me, jer sam verovala u otmicu dece podvizi koji su se često ponavljali u Besinim pričama. Najzad, čuvar se pojavio. Opet sam bila ubačena u kola, čuvar je seo na svoje određeno mesto, dunuo u rog i kola su opet zatandrkala preko popločane ulice grada. Popodne je bilo vlažno i nekako maglovito, a kada je nastao sumrak osetila sam da smo stvarno dosta odmakli od Gejtsheda. Nismo više prolazili kroz gradove. Predeo se promenio, sivi bregovi zaokružavali su vidik, i kad se suton spuštao silazili smo u jednu dolinu punu mračne šume, i duboko u noć čula sam pomamno zavijanje vetra kroz drveće. Uljuljkana ovim šumom, najzad sam zaspada, ali nisam dugo spavala, jer me je naglo zaustavljanje diližanse trglo iz sna. Vrata su se otvorila i jedna osoba, nalik na služavku, priđe odmah. Videla sam njeno lice i odelo pri svetlosti lampe. - Da li je tu jedna devojčica po imenu Džejn Ejr? - upita ona. Odgovorih „da", i spustiše me na zemlju. Moj kofer je skinut dole i diližansa se ubrzo izgubila. Bila sam sva ukrućena od dugog sedenja i ošamućena od galame i lupnjave kola. Pribrala sam se i pogledala oko sebe. Kiša, vetar i mrak ispunjavali su prostor, no i pored toga ipak sam nazrela jedan zid i otvorena vrata. Prošla sam kroz njih sa svojom novom vodiljom, a ona ih je zatvorila i zaključala. Unutra se sada videla jedna kuća ili kuće jer se zgrada protezala daleko sa mnogo prozora, od kojih su neki bili osvetljeni. Pošli smo širokom šljunkovitom 32


stazom punom vode i stigli do vrata, koja su nam otvorili. Zatim me je služavka uvela u jednu sobu gde je gorela vatra i ostavila me samu. Stala sam i grejala svoje promrzle prste na plamenu, a potom sam pogledala oko sebe. U sobi nije bilo drugog osvetljenja, ali je i nejasna svetlost sa ognjišta s vremena na vreme pokazivala tapete, ćilime, zavese i sjajan mahagonski nameštaj. Bila je to soba za prijem, ne tako prostrana i tako lepa kao salon u Gejtshedu, ali prilično udobna. Taman sam pokušala da razaznam siže jedne slike na zidu, kada se vrata otvoriše i jedna osoba uđe sa svećom, dok je druga išla za njom. Prva je bila visoka dama sa tamnom kosom, crnih očiju, bleda i široka čela. Bila je umotana u šal, ali njen izgled bio je ozbiljan a držanje otmeno. - Dete je vrlo malo da ovamo putuje reče ona spuštajući sveću na sto. Posmatrala me je pažljivo nekoliko trenutaka, a zatim dodala: - Bilo bi bolje da je odmah smestimo u postelju. Izgleda umorna. Jeste li umorni? - upita me spuštajući ruku na moje rame. - Malo, gospođo. - I gladni, nema sumnje. Dajte joj da nešto večera pre nego što legne, gospođice Miler. Da li je ovo prvi put da ste se rastavili od roditelja kako biste došli u školu, devojčice moja? Objasnih joj da nemam roditelje. Upitala me je da li su davno umrli, koliko mi je godina, kako se zovem, da li znam da čitam, pišem i pomalo da šijem; zatim je blago dodirnula moj obraz prstom i, rekavši da se nada da ću biti dobro dete, poslala me sa gospođicom Miler. Gospođa, koju sam ostavila mogla je imati otprilike dvadeset devet godina, druga, koja je sa mnom pošla, učinila mi se nekoliko godina mlađa. Prva je ostavila na mene dubok utisak svojim glasom, izgledom i držanjem. Gospođica Miler bila je običnija, rumena u licu, iako iznurenog izgleda, večito u žurbi kao da ima hiljadu poslova da svrši. Uostalom, izgledala je kao pomoćnica učiteljice, što je ona, kako sam docnije videla, i bila. Išla sam za njom iz sobe u sobu, iz hodnika u hodnik, kroz veliku, nepravilnu zgradu. Malo-pomalo, tihe odaje kroz koje smo prošle zamenile su druge, iz kojih je dopirao šum glasova, i ubrzo smo ušle u jednu široku, dugačku sobu sa dva velika stola na svakom kraju, na kojima su gorele po dve sveće. U klupama su sedele devojke raznog doba starosti, od devet ili deset do dvadeset godina. Pri nejasnoj svetlosti, koja ih je obasjavala, učinilo mi se da ih ima nebrojeno mnogo, iako ih u stvari nije bilo više od osamdeset. Bile su podjednako odevene, u tamnu uniformu od mrke vunene tkanine staromodnog kroja, sa dugačkim holandskim keceljama. Bio je to čas učenja, preslišavale su se za sutrašnje časove, i šum koji sam čula bio je kombinovani rezultat njihovog šaputanja. 33


Gospođica Miler mi je dala znak da sednem u jednu klupu blizu vrata, zatim je prešla na drugi kraj učionice i naredila: - Redare, pokupite sveske i sklonite ih. Četiri visoke devojke ustadoše iz raznih klupa, pokupiše i skloniše knjige. Gospođica, Miler ponovo naredi: - Redare, donesite poslužavnike. Visoke devojke su izišle i ubrzo se vratile. Svaka je nosila poslužavnik s porcijama, u kojima nisam znala šta se nalazi s bokalom i čašom. Obrok je svima bio razdeljen, a učenice koje su bile žedne pile su iz zajedničke čaše. Kada je na mene došao red, pila sam jer sam bila žedna, ali hranu nisam okusila, jer usled umora i uzbuđenja nisam mogla da jedem. Pa ipak sam tada videla da je to bila neka tanka pogača od ovsa, isečena na parčad. Kada je obed bio gotov, gospođica Miler je očitala molitvu i učenice su, dve po dve, pošle uz stepenice. Ovoga puta bila sam tako savladana umorom da sam jedva primetila kako izgleda spavaća soba, sem da je, kao i učionica, bila vrlo dugačka. Te noći spavala sam u postelji sa gospođicom Miler. Ona mi je pomogla da se svučem. Kada sam legla, pogledala sam dugi niz kreveta u kojima su spavale po dve osobe. Posle dvsetak minuta jedina svetlost bila je ugašena i u toj tišini i mraku odmah sam zaspala. Noć je brzo prošla. Bila sam isuviše umorna čak i da sanjam. Probudila sam se samo jednom i čula kako vetar pomamno duva i kiša lije, i uverila se da je gospođica Miler pored mene. Kada sam opet otvorila oči, neko zvono je zvonilo na sav glas. Učenice su već ustale i oblačile se. Još se nije razdanilo i dve svetiljke gorele su u sobi. Ustala sam preko volje. Bilo je očajno hladno i ja sam se obukla kako sam umela i pored cvokotanja umila se kada je lavor bio slobodan, što se nije tako brzo desilo, jer se po šest devojaka umivalo na jednom umivaoniku koji je stajao nasred sobe. Opet je zvono zazvonilo. Dve po dve sišle smo niz stepenice i ušle u hladnu i jedva osvetljenu učionicu. Ovde je gospođica Miler očitala molitvu, a zatim je naredila: - Podelite se na razrede. Velika galama trajala je nekoliko minuta za koje je vreme gospođica Miler neprekidno vikala „mir" i „red". Kada se utišalo, videla sam, najzad, kako su se učenice povukle i obrazovale četiri polukruga ispred četiri stolice, koje su stajale pokraj četiri stola. Sve su držale knjige u rukama, a jedna knjiga velika kao Biblija ležala je na svakom stolu, pred praznim sedištem. 34


Posle kratke pauze od nekoliko sekundi, ispunjene nejasnim žagorom glasova, gospođica Miler išla je od grupe do grupe umirujući ove glasove. Jedno udaljeno zvono odjeknulo je. Ubrzo zatim ušle su tri dame u sobu, svaka je prišla stolu i zauzela svoje mesto; gospođica Miler sela je na četvrtu praznu stolicu, koja je bila najbliže vratima i oko nje su se okupile najmanje učenice. Bila sam prozvana u ovaj niži razred i smeštena na poslednje mesto. Rad je počeo. Dnevni program bio je ponovljen, potom su izvesne stranice iz Biblije pročitane i najzad se počelo s čitanjem Novog zaveta koje je trajalo čitav sat. Dok su vežbanja bila završena, uveliko se razdanilo. Neumorno zvono je sada odjekivalo i četvrti put. Razredi su se uredili i pošli u drugu sobu na doručak. Kako sam se obradovala pri pomisli da ću najzad dobiti nešto da pojedem. Bila sam skoro iznemogla od gladi pošto sam vrlo malo jela dan ranije. Trpezarija je bila velika i niska sumorna soba. Na dva dutačka stola pušile su se dve činije s nečim toplim, što na moje zaprepašćenje nije imalo nimalo primamljiv miris. Opazila sam opšte negodovanje kada su učenice pokušale da to pojedu, i sa dna stola najstarije učenice počele su da gunđaju. - Odvratno! Poridž je opet zagoreo. - Mir, - dobaci jedan glas, ali ne gospođice Miler, već jedne od učiteljica iz viših razreda, male crnomanjaste osobe, elegantno odevene, ali nekako plačevnog izgleda, koja je sela u čelo jednog stola, dok je jedna krupnija učiteljica sela za drugi. Uzalud sam pogledom tražila onu koju sam sinoć videla, ali ona i nije bila tu. Gospođica Miler sedela je u dnu stola, gde sam bila i ja, a neka neobična starija dama, stranačkog izgleda, učiteljica za francuski jezik, kako sam kasnije doznala, zauzela je mesto na drugom kraju. Očitana je dugačka molitva i otpevana himna, i tek posle toga služavka je donela čaj učiteljicama i obed je počeo. Izgladnela i sasvim iznemogla, progutala sam jedno dve kašike iz svoje porcije, ne misleći na ukus, ali kada je prva glad prošla, ubrzo sam uvidela da je nemoguće jesti ono što imam iopred sebe; zagoreo poridž je što i crvljiv krompir, ni glad ne može da ga svari. Kašike su se dizale lagano, videla sam kako svaka učenica proba i pokušava da proguta hranu, ali u većini slučajeva napori bi bili napušteni. Doručak je bio završen i niko nije doručkovao. Molitva zahvalnosti bila je očitana za ono što nismo dobili, druga himna otpevana, i učenice su iz trpezarije prešle u učionicu. Ja sam izlazila poslednja i, prolazeći pokraj stola, opazila sam kako je jedna učiteljica uzela činiju s poridžom i probala ga. Pogledala je zatim druge i njihovo držanje izražavalo je nezadovoljstvo. Jedna od njih, punija, prošaputala je: - Kakvo grozno jelo! To je sramota! Četvrt časa pre nego što je učenje opet počelo učionica se pretvorila u paklenu 35


graju, jer za to vreme je izgleda bilo dozvoljeno da se glasnije i slobodnije govori i učenice su iskoristile tu povlasticu. Ceo se razgovor vodio o doručku i sve su devojke otvoreno negodovale. Jadna deca! To im je bila jedina uteha. Gospođica Miler bila je sada jedina učiteljica u sobi. Jedna grupa starijih učenica stajala je oko nje i govorila joj ozbiljno, preteći rukama. Čula sam kako je neka izgovorila ime gospodina Broklhersta, na šta je gospođica Miler s neodobravanjem zavrtela glavom. Ali se nije mnogo trudila da utiša opšti gnev. Nema sumnje da je i ona delila njihovo mišljenje. - Mir! Na svoja mesta. Disciplina je preovladala, začas se galama pretvorila u red i tišina je smirila svađu oko vavilonske kule. Starije učiteljice su tačno zauzele svoja mesta, ali ipak je izgledalo kao da sve čekaju nekoga. Osamdeset učenica sedelo je u klupama ukočeno i pravo. Sačinjavale su neobičan skup zalizanih kosa, bez ijedne kovrdže, u mrkim haljinama s visokim uzanim okovratnicima, sa malim platnenim džepovima na prednjem delu odeće, koji su bili namenjvni da služe kao torbica za rad, u vunenim i grubim čarapama, seoskim cipelama, koje su se zakopčavale pomoću mesinganih kopčica. Više od dvadeset devojaka, koje su nosile ovu uniformu, bile su sasvim odrasle, skoro mlade žene, i ovakvo odelo davalo je neobičan izgled čak i najlepšima. Još uvek sam ih posmatrala, a tako isto s vremena na vreme i učiteljice mada mi se nijedna nije naročito dopadala; ona punija bila je malo prosta, ona crnomanjasta malo zla, strankinja oštra i smešna, a gospođica Miler, jadnica, izgledala je preplanula i premorena i, dok je moj pogled lutao sa lica na lice, ceo razred odjednom ustade kao da je bio na federu. - Šta se desilo? Nisam čula nikakvu zapovest; bila sam zbunjena. Ali, pre nego što sam se osvestila, ceo razred je ponovo sedeo, i kako su sada sve oči bile uperene u jednu tačku, pogledala sam i ja na tu stranu i prepoznala osobu koja me je sinoć primila. Stajala je u dnu dugačke učionice, pokraj ognjišta, jer je na svakom kraju sobe gorela vatra. Ona je ćuteći i ozbiljno posmatrala oba reda učenica. Gospođica Miler joj priđe i izgleda da je nešto zapitala, i po što je dobila od nje odgovor, vratila se na svoje mesto i glasno rekla: - Redare iz prvog razreda, donesite globuse! Dok ova naredba nije bila izvršena, dama je išla lagano kroz sobu. Rekla bih da imam naročito čulo za poštovanje, pa i sada osećam divljenje i puno uvažavanje prema njoj. Moje oči pratile su njene korake. Sada, na jasnoj svetlosti dana, izgledala je visoka, lepa i dobro građena. Kestenjaste oči sa odbleskom dobrote u duši, koje su osenčavale duge trepavice, prekidale su belinu njenog širokog čela. Na svakoj slepoočnici zagasito kestenjava kosa bila je svijena u kovrdžu, po modi toga doba kada se ni glatke 36


pletenice ni dugački uvojci nisu nosili. A njena haljina, takođe po poslednjoj modi, od ljubičaste čoje, bila je ukrašena, u španskom stilu, crnim velurom. Zlatan sat satovi se nisu toliko nosili tada kao danas blistao je za pojasom. Da završim njen portret: neka čitalac doda finim crtama bled, čist ten, otmen izgled i držanje, i dobiće najzad, koliko reči mogu da izraze, tačnu predstavu o spoljašnjosti gospođice Templ, Marije Templ, kako sam kasnije videla zapisano na molitveniku koji mi je poverila da nosim u crkvu, direktorka Lovuda jer to je bila ona pošto je sela pred globuse stavljene na sto, pozvala je prvi razred k sebi i počela da drži predavanje iz geografije. Niži razredi radili su sa ostalim učiteljicama. Preslišavanje istorije, gramatike i drugih predmeta trajalo je čitav sat. Zatim je došlo pisanje, aritmetika, a gospođica Templ dala je nekoliko lekcija iz muzike starijim učenicama. Trajanje svakog časa mereno je satom, koji je najzad otkucao dvanaest. - Imam da uputim nekoliko reči učenicama - reče ona. Žagor pri završetku časa, koji je već bio počeo, utišao se pri zvuku njenog glasa. Ona produži: - Jutros ste dobile doručak koji niste mogle da jedete, mora da ste gladne. Naredila sam da se svima za ručak da hleb i sir. Učiteljice su je s čuđenjem posmatrale. - To će biti izvršeno na moju odgovornost dodade ona objašnjavajući i ubrzo zatim napusti sobu. Hleb i sir odmah su doneseni i razdeljeni na veliku radost i zadovoljstvo cele škole. Zatim se čula zapovest: „U vrt!" Svaka učenica stavila je šešir od grube slame sa platnenim pantljikama u boji i ogrtač od sivog ševiota. Meni su dali isto odelo i pošavši za ostalima ubrzo sam se našla na vazduhu. Vrt je bio prostran, ograđen tako visokim zidom da se nikakav pejzaž nije video. Pokrivena veranda išla je duž jednog zida, a široke staze delile su sredinu na male leje, koje su bile dodeljene učenicama kao bašte, tako da je svaka imala da obrađuje ovoj deo. Kada su bile pune cveća nesumnjivo je da su divno izgledale, ali sada, pri kraju januara, sve je bilo crno i pusto. Drhtala sam dok sam stajala i gledala oko sebe. Dan zaista nije bio ni najmanje povoljan za vežbanje napolju, nije bilo kiše, ali bilo je mračno usled žućkaste izmaglice, i zemlja je bila mokra od sinoćne kiše. Snažnije učenice trčale su i organizovale neku igru, dok su se blede i slabije devojčice sklonile na verandu i zbile kao stado da se zgreju. Među njima bi se, dok im je gusta magla prodirala do kostiju, čuo često šum podmuklog kašlja.

37


Dotle nisam ni s kim progovorila niti je izgledalo da je iko primetio moje prisustvo. Stajala sam dugo usamljena, ali ja sam na to bila naviknuta i to me nije bolelo. Naslonjena na stub verande, čvrsto sam se umotala u sivi ogrtač, pokušavajući da zaboravim na zimu koja me je probijala i na nezapamćenu glad koja me je mučila. Počela sam da posmatram i mislim. Moja razmišljanja bila su odveć neodređena i nepovezana i ne zaslužuju da ih zabeležim. Jedva sam još znala gde se nalazi Gejtshed i moj prošli život, izgledalo mi je kao da su negde daleko otplovili. Sadašnjost je bila nejasna i neobična, a o budućnosti nisam mogla da pravim nikakva nagađanja. Pogledala sam na vrt, koji je podsećao na manastir, a zatim gore na kuću prostranu zgradu od koje je jedna polovina bila siva i stara, a druga potpuno nova. Novo krilo, koje je obuhvatalo učionicu i spavaću sobu, bilo je osvetljeno rešetkastim prozorima, koji su mu davali izgled crkve. Iznad vrata jedna kamena ploča nosila je ovaj natpis:

INSTITUT LOVUD Ovo je krilo dozidala Naomi Broklherst iz Broklherst Hola, iz ove grofovije. Tako da svijetli vaše vidjelo pred ljudima, da vide vaša dobra djela i slave oca vašega koji je na nebesima. Mateja V Pročitala sam nekoliko puta ove reči. Osetila sam da one traže neko objašnjenje, ali ga nisam bila u stanju da shvatim njihov značaj. Još uvek sam razmišljala o reči „Institut", pokušavajući uzalud da je dovedem u vezu sa onim stihom iz Jevanđelja, kada me je šum kašlja blizu mene naterao da okrenem glavu. Opazila sam jednu mladu devojku gde sedi na kamenoj klupi. Bila je nagnuta nad knjigom koju je prosto gutala. Sa mesta na kome sam stajala mogla sam da pročitam naslov to je bio Raselas neobično ime, koje mi se učinilo privlačno. Prevrćući list, podigla je oči i ja je odmah upitah: - Da li je vaša knjiga zanimljiva? Već unapred sam nameravala da je zamolim da mi je jednoga dana pozajmi. - Sviđa mi se odgovorila je posle pauze od nekoliko sekundi, za koje vreme me je odmerila. - O čemu je? - nastavila sam. Ne znam odakle mi ta hrabrost da zapodenem razgovor s jednom nepoznatom osobom. Takav korak bio je u suprotnosti s 38


mojom prirodom I navikama, ali čini mi se da me je njeno čitanje prijatno dirnulo, jer sam i ja isto tako volela da čitam, mada samo površne stvari i dečje priče. Nisam mogla da svarim niti da razumem ozbiljnije i suštastvenije stvari. - Možete da je razgledate - odgovori devojčica pružajući mi knjigu. Uzela sam je. Kratak pregled ubedio me je da je njena sadržina manje zabavna od naslova. Raselas mi se učinio dosadan, nije bio po mome ukusu. Nije bilo ničeg o vilama, ničeg o kepecima; u ovim zbijenim stranama nije bilo sjajne fantazije. Vratih joj knjigu. Primila ju je mirno, i bez ijedne reči bila gotova da se udubi u nju. Usudila sam se da je uznemirim. - Možete li mi reći šta znači onaj natpis na kamenu? Šta je to Institut Lovud? - Zgrada u kojoj ćete stanovati. - A zašto se zove Institut? Da li se razlikuje od ostalih škola? - To je sirotište. Vi i ja, i ostale učenice, sve smo siromašna deca. Mislim da ste i vi siroče. Jesu li vam otac ili mati živi? - Oboje su umrli pre nego što sam ih zapamtila. - Pa lepo, sve devojke ovde izgubile su bilo oca ili majku, ili oboje, i ovo je Institut za školovanje sirotica. - A zar ne plaćamo ovde? Zar nas drže bez para? - Plaćamo mi, ili naši prijatelji plaćaju za nas, petnaest funti sterlinga godišnje za svaku od nas. - Pa zašto nas onda zovu siromašnom decom? - Zato što petnaest funti nije dovoljno za stan, hranu i učenje, tako da razliku plaćaju upisivači. - Koji upisivači? - Razne dobrotvorke i dobrotvori iz susedstva i Londona. - Ko je Naomi Broklherst? - Dama koja je dozidala novo krilo zgrade, kao što na ploči piše, i čiji sin vodi nadzor i upravlja ovde. - Zašto? - Zato što je on blagajnik i direktor ustanove. - Onda znači da ova škola ne pripada onoj visokoj dami koja nosi sat i koja je naredila da nam se podeli sir i hleb? - Gospođici Templ? Oh, ne! Volela bih da pripada njoj. Ona je za sve odgovorna gospodinu Broklherstu. Ona nam kupuje hranu i odela. - Stanuje li on ovde? - Ne, dve milje odavde, u velikom zamku. - Da li je on dobar čovek? - On je sveštenik i kaže da čini mnoga dobra. - Mislim da ste kazali da se ona visoka dama zove gospođica Templ? - Da. 39


- A kako se zovu ostale učiteljice? - Ona sa crvenim obrazima zove se gospođica Smit, ona predaje šivenje i krojenje jer mi same šijemo ovoja odela, haljine i kapute, i sve drugo. Ona mala sa crnom kosom je gospođica Skečerd; ona predaje istoriju i gramatiku i preslišava drugi razred; a ona, sa šalom, što nosi maramicu privezanu žutom pantljikom za struk, to je gospođa Pjero. Ona je iz Lila i predaje francuski. - Volite li učiteljice. - Prilično. - Volite li i onu crnomanjastu, i gospođu...? Ne mogu da izgovorim njeno ime kao vi? - Gospođica Skečerd je naprasita morate da pazite da je ne uvredite. Gospođa Pjero nije rđava. - Ali gospođica Templ je najbolja zar ne? - Gospođica Templ je vrlo dobra i vrlo inteligentna. Ona odskače od njih, jer zna mnogo više od svih skupa. - Jeste li odavno ovde? - Dve godine. - Jeste li i vi siroče? - Mati mi je umrla. - Jeste li srećni ovde? - Vi isuviše pitate. Dosta sam odgovarala na vaša pitanja. A sada hoću da čitam. Ali u tom trenutku zvono nas je pozvalo na glavni obed i mi uđosmo u kuću. Miris koji je ispunjavao trpezariju nije nam se učinio mnogo primamljivijim od onog za vreme doručka. Ručak je bio služen iz dve velike kalaisane činije iz kojih se dizala jaka para užegnute masti. Videla sam da se obed sastojao od neukusnih krompira i isečenog žilavog mesa. Prilično pun tanjir ovog jela dodeljen je svakoj učenici. Jela sam koliko sam mogla i pitala se da li će svakog dana biti ovako. Posle jela odmah smo prešle u učionicu. Predavanja su počela i trajala do pet sati. Jedini događaj koji je obeležio popodne bio je što sam spazila devojčicu sa kojom sam na verandi razgovarala. Nju je gospođica Skečerd oterala sa časa istorije i poslala je da stoji nasred velike učionice. Ta kazna mi se učinila tako sramna, naročito za jednu veliku devojčicu izgledalo je da ima trinaest ili četrnaest godina. Očekivala sam da će ispoljiti znake posramljenosti i stida, ali, na moje veliko iznenađenje, ona se nije ni zaplakala, niti pocrvenela.

Pribrana i ozbiljna, stajala je nasred sobe i bila meta svih očiju. „Kako može tako mirno to da podnese tako odlučno?" pitala sam se u sebi. Da sam ja nešto 40


bila na njenom mestu, čini mi se da bih poželela da se zemlja otvori i proguta me. Međutim, reklo bi se da je ona mislila na nešto drugo što nema veze sa njenom kaznom sa njenim položajem: na nešto što nije ni oko nje niti ispred nje. Slušala sam o sanjalicama, da i ona sada ne sanja? Oči su joj bile uprte u pod, ali sam sigurna da ga ona nije videla kao da se zagledala u svoje srce, rekla bih da gleda ono čega se seća, a ne stvarnu sadašnjost. Pitala sam se kakva je ona devojčica. Da li je dobra, ili ne? Odmah posle pet sati dobile smo užinu, koja se sastojala od lončića kafe i pola parčeta crnog hleba. Žurno sam progutala hleb i sa zadovoljstvom popila kafu, ali sam poželela da još dobijem bila sam još uvek gladna. Nastao je odmor od pola sata, a zatim učenje i najzad čaša vode, neki kolač od raži, molitve i postelja. Tako je prošao moj prvi dan u Lovudu.

41


GLAVA

ŠESTA

Iali dući dan počeo je kao i prethodni ustajanje i oblačenja pri svetlosti kandila ovoga jutra bile smo oslobođene ceremonije umivanja, jer je voda u bokalima bila sleđena. Vreme se u toku noći promenilo, i severoistočni vetar, cvileći kroz pukotine na prozorima opavaonice, prinudio nas je da cvokoćemo u postelji i pretvorio je vodu u led. Pre nego što se dugi sat i po molitve i čitanja Biblije završio, mislila sam da ću crći od zime. Najzad je došao doručak, i toga jutra poridž nije bio zagoreo. Po kvalitetu se mogao jesti, ali količina je bila mala. Moj deo je bio tako mali da sam poželela dvostruku porciju. U toku dana određena sam u četvrti razred i dobila sam svakodnevne dužnosti i zadatke. Dotle sam bila samo posmatrač. Sada je i meni bila dodeljena uloga. Isprva, kako nisam navikla da učim napamet, lekcije su mi se učinile duge i teške, a isto tako bunilo me je ono prelaženje s jednog zadatka na drugi, i bilo mi je veoma milo kada mi je oko tri sata po podne gospođica Smit tutnula u ruke jedno parče muslina, dve jarde dugačko, zajedno sa koncem i naprstkom i poslala me da sednem u jedan kutak naredivši mi da to porubim. U isto vreme većina učenica je šila, ali je jedan razred još uvek stajao pored gospođice Skečerd i čitao. Koliko je sve bilo mirno, lepo su se mogle čuti primedbe gospođice Skečerd učenicama koje su čitale. Bio je to čas iz engleske istorije. Među učenicama posmatrala sam moju poznanicu sa verande. U početku časa ona se nalazila u prvom redu, ali zbog neke greške u izgovoru ili zbog nepažnje u pauzama, gospođica Skečerd ju je poslala u poslednji. Pa čak i na tom mračnom mestu učiteljica joj je neprestano stavljala primedbe: Bernsova (izgleda da se tako zvala, devojke su ovde zvali po prezimenima, kao što su dečake zvali u školama) Bernsova, vi krivite cipele, ispravite prste. Bernsova, vi ružno držite bradu, podignite je! Zahtevam da držite glavu pravo. Ne mogu da gledam to vaše držanje, itd, itd. Pošto je jedna glava bila dvaput pročitana, knjige su bile sklopljene i učenice propitane. Lekcija je obuhvatala deo vladavine Čarlsa I, i tu je bilo raznovrsnih pitanja o tonaži, o taksama na funte sterlinga, o novcu koji treba utrošiti na izgradnju brodova pitanja na koja većina njih nije bila u stanju da odgovori. Skoro svako malo teže pitanje bilo bi odmah rešeno kada bi došla na red Bernsova. Ona je, kako izgleda, zapamtila celo predavanje i bila spremna da 42


odgovori na svako pitanje. Očekivala sam da će gospođica Skečerd pohvaliti njenu marljivost, ali umesto toga ona je naglo viknula: - Vi prljava, neprijatna devojčice! Jutros niste ni nokte očistili! Bernsova nije odgovorila. Čudila sam se njenom ćutanju. „Kako" pomislila sam, „zašto ne kaže da nije mogla da očisti nokte i da se umije, jer je voda bila smrznuta?" Moju pažnju privukla je sada gospođica Smit, koja me je pozvala da joj pridržim kanuru s koncem. Dok je motala postavljala mi je bezbroj pitanja, da li sam ranije bila u školi, umem li da crtam, šijem, pletem, itd. Sve dok se nisam vratila na svoje mesto bilo mi je nemogućno da pratim pokrete gospođice Skečerd. Učiteljica je bila baš nešto naredila što nisam mogla da razumem, ali Bernsova je odmah izišla iz učionice i ušla u jednu malu odaju gde su stajale knjige, i vratila se trenutak kasnije noseći svežanj uvezanih prutova. Zatim je predala gospođici Skečerd ovaj zloslutni alat duboko se poklonivši. Onda je mirno, a da joj ništa nije bilo rečeno, odvezala svoju kecelju, i učiteljica joj je odmah udarila dvanaest vrućih šiba po vratu. Nijedna suza nije kanula iz očiju Bernsove; i dok sam ja prekinula rubljenje, jer su mi prsti drhtali od nemoćnog besa gledajući ovaj prizor, dotle nijedna crta na njenom zamišljenom licu nije izmenila svoj uobičajeni izraz. - Okoreli stvore! - uzviknu gospođica Skečerd. Ništa ne može da popravi vaše aljkave navike, nosite šibu. Bernsova posluša. Pažljivo sam je posmatrala kad je izlazila iz male sobe. Baš u tom trenutku stavljala je maramicu u džep i trag jedne suze sinu na njenom upalom obrazu. Večernji odmor izgledao mi je najneprijatniji deo dana u Lovudu. Parče hleba i gutljaj kafe, progutani u pet časova, povratili su mi životnu snagu iako nisu utolili glad. Dug napor u toku dana se smanjivao, učionica je bila toplija nego ujutru bilo je dozvoljeno da vatra jače gori, da bi na taj način donekle zamenila osvetljenje, jer sveće još nisu bile upaljene. Rumena svetlost, dozvoljen žagor, slobodno kretanje, sve to davalo nam je iluzije slobode. Uveče, toga dana kada sam videla kako je gospođica Skečerd išibala svoju učenicu Bernsovu, šetala sam, bez drugarice, kao i obično od stola do klupa za kojim su stajale nasmejane grupe devojaka, pa ipak nisam se osećala usamljena. Kada bih prolazila pored prozora, podigla bih ovde onde zavesu i pogledala napolje. Padao je sneg i bele naslage stvarale su se oko donjeg prozorskog okna. Stavila sam uvo na staklo i kroz tu veselu navalu pahuljica mogla sam da čujem neutešno ječanje vetra. Da sam nedavno ostavila dragi dom i mile roditelje, ovo bi za mene, verovatno, 43


bio čas kada bih zažalila što sam ih ostavila. Ovaj bi vetar tada rasplakao moje srce, ovaj mračni haos narušio bi moj mir, ali kako u stvari nije bilo tako, obuzelo me neko čudno uzbuđenje, i uznemirena i grozničava, poželela sam da vetar još bešnje fijuče, da se suton pretvori u tminu i da galama dostigne vrhunac. Preskačući klupe i provlačeći se ispod stolova, uputila sam se jednom ognjištu, tu sam zatekla Bernsovu gde kleči pored vatre, zanesenu, tihu, odvojenu od svega što ju je okružavalo, s knjigom u ruci, koju je čitala pri slaboj svetlosti zažarenih oblica. - Još uvek Raselas upitah je stojeći iza nje. - Jeste - reče ona - sad sam baš završila. Zatim je zatvorila knjigu. To mi je bilo milo. „A sada", pomislih, „možda ću je privoleti da govori." Sela sam pored nje na pod. - Kako se zovete još? - Elen. - Je li daleko odakle ste došli? - Došla sam sa severa, skoro sa kraja Škotske. - Hoćete li da se vratite tamo? - Nadam se, ali niko ne može da bude siguran u budućnost. - Vama je svakako stalo da što pre napustite Lovud? - Ne, zašto bih? Poslali su me u Lovud da steknem obrazovanje, i bilo bi uzaludno da odem pre nego što postignem rezultat. - Ali ona učiteljica, gospođica Skečerd, tako je svirepa prema vama. - Svirepa? Ni najmanje! Ona je stroga, ona ne trpi moje greške. - A da sam ja na vašem mestu, ja je ne bih trpela. Oduprla bih joj se; ako bi me udarila onim štapom, istrgla bih joj ga iz ruke i slomila ispred njenog nosa. - Vi to po ovoj prilici ne biste uradili, ali ako biste pokušali, gospodin Broklherst bi vas izbacio iz škole, što bi samo nanelo veliki jad vašim rođacima. Mnogo je bolje da strpljivo podnesete udarac, koji niko drugi ne oseća do vi, nego da učinite nešto prenagljeno, a rđave posledice toga prešle bi na sve one koji vas poznaju. Čak i Biblija nam naređuje da vraćamo dobro za zlo. - Pa ipak, izgleda mi grozno da me šibaju i da moram da stojim nasred učionice pune sveta, a vi ste tako velika devojka. Ja sam mnogo mlađa od vas i ne bih mogla to podneti. - Ali vaša je dužnost da to podnesete, ako ne možete da izbegnete ono što vam je sudbina odredila, onda snosite. Slušala sam je sa zaprepašćenjem; nisam mogla da shvatim tu doktrinu trpljenja, a još manje sam mogla da razumem ili da se složim s velikodušnošću s kojom se izražavala o dželatu. Osetila sam da je Elen Berns posmatrala stvari 44


u nekoj svetlosti koja je za mene bila nevidljiva. Posumnjala sam da je možda ona u pravu a ne ja, ali nisam htela da propitujem dublje i celu stvar, kao Feliks, odložila sam to za pogodnije vreme. - Vi kažete da imate mana, Elen, a koje su to mane? Izgledate mi tako dobri. - Onda naučite od mene da ni o kome ne sudite po spoljnom izgledu. Ja sam, kako gospođica Skečerd kaže, aljkava, neuredna, nemarljiva, zaboravljam pravila, čitam kada treba da učim, radim bez metode i ponekad kao vi kažem da ne mogu da podnesem ovaj sistematski raspored rada. Razume se da sve to dovodi do besa gospođicu Skečerd, koja je po prirodi uredna, tačna i pazi na sitnice. - Zla i svirepa - dodala sam, ali se Elen Berns nije složila sa mojim mišljenjem, i zaćutala je. - Da li je i gospođica Templ isto tako stroga prema vama kao i gospođica Skečerd. Pri pomenu imena gospođice Templ, blag osmeh prelete preko njenog ozbiljnog lica. - Gospođica Templ je puna dobrote, boli je kad mora da bude stroga prema učenicama, makar i prema najgoroj. Ona uviđa moje greške i kori me blago, a kada zaslužim pohvalu, ona mi to otvoreno priznaje. Jedan jak dokaz moje nesrećne, rđave prirode je što čak i njene primedbe, tako blage i razumne, nemaju na mene dovoljno uticaja da me izleče od mojih mana. Pa čak i njene pohvale, koje ja jako cenim, ne mogu da me podstaknu da se popravim. - To je čudnovato - rekoh - tako je lako biti pažljiv. - Za vas, ne sumnjam. Posmatrala sam vas jutros u učionici i videla sam sa koliko ste pažnje pratili predavanja. Vaše misli, izgledalo mi je, nisu lutale dok je gospođica Miler objašnjavala lekciju i ispitivala vas. Ali, eto, moje su neprestano nekuda bludile. Kada treba da slušam gospođicu Skečerd i da upamtim sve što ona kaže, ponekad mi se dešava da ne čujem ni zvuk njenog glasa. Padnem u neko sanjarenje. Ponekad zamišljam da sam u Nortamberlendu, i da je šum koji čujem žuborenje potočića koji protiče kroz Dipden, pokraj naše kuće i onda kada dođe red na mene da odgovorim, treba da se razbudim, i kako ništa nisam čula dok sam slušala ovaj potok u svojoj mašti, ne mogu da dam tačan odgovor. - Pa ipak, kako ste lepo odgovarali danas po podne. - To je bio puki slučaj. Predmet koji se obrađivao zanimao me je. Danas po podne, umesto da sanjarim o Dipdenu, pitala sam se kako je jedan čovek, koji je želeoda vlada dobro, mogao da se ponaša tako nepravično i tako nepametno, kao što je pokatkad radio Čarls I. Mislila sam kakva je šteta bila što sa svojom vlašću I savesnošću nije mogao da vidi dalje od prerogativa svoje krune. Da je nešto bio u stanju da vidi dalje, opazio bi čemu je težio duh toga doba. I pored toga, ja volim Čarlsa poštujem ga žalim ga, jadni ubijeni kralj! Da, njegovi 45


neprijatelji bili su najgori ljudi, lili su krv kada nisu imali prava da je prolivaju. Kako su smeli da ga ubiju! Elen je sada govorila za sebe. Zaboravila je da ne mogu da je razumem da sam bila neznalica ili nešto slično u stvarima o kojima je govorila. Vratila sam je na svoj nivo. - A kada gospođica Templ drži čas, da li vaše misli i onda lutaju? - Ne, ne često, jer gospođica Templ obično uvek kaže nešto novije od mojih razmišljanja, njen mi je način izražavanja neobično prijatan i obaveštenja koja daje često su baš ona koja sam želela da doznam. - Pa lepo, onda ste sa gospođicom Templ u dobrim odnosima? - Da, na jedan pasivan način. Ne naprežem se, idem za svojim naklonostima. Ne postoji tu nikakva moja zasluga što sam dobra. - Naravno da postoji, vi ste dobri prema onima koji su dobri prema vama. To je sve što i ja želim. Kada bi čovek uvek bio poslušan i dobar prema svirepima i nepravičnima, nevaljalci bi bili uvek zadovoljni. Nikada se ničega ne bi plašili i nikada se ne bi popravili, već bi bili sve gori i gori. Kada nas udaraju bez razloga, treba da im uzvratimo još jačim udarcem. Ubeđena sam da treba tako da radimo, da jako udaramo, da naučimo pameti osobe koje udaraju da to više nikada ne čine. - Promenićete mišljenje, nadam se, kada odrastete, a sada ste još nerazumna devojčica. - Ali, ja tako osećam, Elen. Moram da mrzim one koji, ma šta ja uradila da im se dopadnem, i dalje me ne mare. Moram da se usprotivim onima koji me nepravično kažnjavaju. Sasvim je prirodno da ću voleti osobe koje me vole, i pristaću na kaznu kada osetim da sam je zaslužila. - Neznabošci i divljaci pridržavaju se te doktrine, ali hrišćani i civilizovani narodi to ne odobravaju. - Kako? Ne razumem. - Sila ne može da nadmaši mržnju, niti osveta da izleči nepravdu. - Pa šta onda? - Čitajte Novi zavet i zapazićete šta Hristos kaže i kako on radi, neka njegova reč bude vaše pravilo i neka vam njegovo ponašanje posluži za primer. - Šta on kaže? - Voli svoje neprijatelje. Blagosiljaj ih kada te grde. Čini dobra onima koji te mrze i koji te preziru. - To onda znači da treba da volim gospođu Rid, što ne mogu; i da blagosiljam njenog sina Cona? To mi je nemoguće! Sad je bio red na Elen Berns da me upita za objašnjenje, i ja sam odmah počela na ovoj način da joj pričam povest svojih stradanja i patnji. Ogorčena i žučna kad se uzbudim, govorila sam kako sam osećala, bez rezerve i ublažavanja. 46


Elen me je pažljivo saslušala do kraja. Očekivala sam da će tada da mi stavi primedbu, ali ona ne reče ništa. - Pa lepo - upitah nestrpljivo - zar gospođa Rid nije tvrda srca i rđava žena? - Ona je, nema sumnje, bila neljubazna prema vama, vidite, ona nije podnosila vaš karakter, kao što ni gospođica Skečerd ne trpi moj. Ali, kako se dobro sećate svega što vam je učinila i kazala! Kako je dubok utisak, izgleda, ostavila njena nepravda na vaše srce! Nikakva uvreda ne može tako da se utakne u moja osećanja. Zar ne biste bili srećniji da ste pokušali da zaboravite njenu strogost zajedno sa silnim uzbuđenjima na koje vas je podsticala? Život mi se čini odveć kratak da ga provedem u mržnji ili da zapisujem nepravde. Mi smo, i moramo da smo, svi prepuni grehova na ovom svetu. Ali, doći će uskoro vreme, verujem, kada ćemo ih se otresti, otresajući se naših pokvarenih tela, kada će poniženje i greh spasti sa nas zajedno sa nagomilanim mesom i samo će ostati varnica duha taj neopipljiv princip života i misli, čist kao kad je napustio stvaraoca, da inspiriše biće, odakle će se vratiti možda nanovo da se spoji sa drugim bićem, višim od čoveka možda da prođe kroz gradacije i slave, da iz blede ljudske duše zasija u anđela? Naprotiv, izvesno je da se nikada neće degenerisati iz čoveka u demona. Ne, ne mogu u to da verujem. Ja verujem u nešto drugo što me niko nije naučio i o čemu retko govorim, ali u čemu uživam i čega se čvrsto držim, jer to pruža nadu svima. Večnost postaje odmor moćni dom, a ne užas i ponor. Uostalom, sa tim verovanjem mogu tako jasno da razlikujem šta se odigrava između zločinca i zločina, mogu tako iskreno da oprostim prvom, dok se grozim drugoga. Sa tom verom, osveta nikada ne muči moje srce, poniženje me nikada tako duboko ne uzrujava, nepravda nikada ne može da me trajno svali. Ja živim mirno čekajući kraj. Elenina glava, koju je uvek držala popnuto, pala je još niže kad je završila ovu rečenicu. Po njenom pogledu pogodila sam da nije više želela da razgovara sa mnom već je htela da se preda svojim mislima. Ali nije imala mnogo vremena da razmišlja. Redara, jedna velika gruba devojka, odmah se približila i viknula je svojim jakim naglaskom iz Kamberlenda: - Elen Berns, ako odmah ne odete i ne uredite svoju fioku i ne savijete svoj rad ovog trenutka, reći ću gospođici Skečerd da dođe i da je pregleda! Elen uzdahnu što su joj narušili sanjarenje i, ustajući bez pogovora i oklevanja, posluša.

47


GLAVA SEDMA oje prvo tromesečje u Lovudu izgledalo mi je kao čitava večnost, i to ne M zlatna večnost. Ono je obuhvatalo onu dosadnu borbu sa svim teškoćama u prilagođavanju novim pravilima i novim zadacima. Strah da u tome ne uspem mučio me je više nego svi fizički napori, mada ni ovi nisu bili mali. U toku januara, februara i jednog dela marta dubok sneg i njegovo topljenje raskaljali su puteve do te mere da nismo bile u stanju da se maknemo dalje od baštenskog zida, osim kada smo išle u crkvu. Međutim, morale smo, unutar ovih granica, svakodnevno da provodimo čitav sat na vazduhu. Naše odelo nije bilo toplo da nas zaštiti od jake zime i mraza. Nismo imale čizme i sneg nam je upadao u obuću i topio se u njima. Bez rukavica naše su ruke otekle i bile pune ozeblina, kao i noge. I sada se dobro sećam nesnosnog svraba, koji sam svake večeri trpela dok su mi noge gorele, i muka kada je sutradan trebalo staviti otekle i promrzle prste u obuću. Pored toga, ishrana je bila očajna i nedovoljna da utoli apetite odraslijih devojčica. Jedva bi zadovoljila i održala u životu najslabijeg invalida. Ta oskudica u hrani dovodila je do zloupotreba, od kojih su stradale mlađe učenice, jer kad god bi starije učenice ostale gladne, iskoristile bi priliku i pod pretnjom naterale mlađe da im ostave svoj deo. Koliko sam puta delila na dvoje dragocen zalogaj crnoga hleba, koji smo dobijale za vreme čaja, i ostavljala trećinu svoje kafe drugoj, dok sam ostatak gutala sa prigušenim suzama na koje me je terala glad. Nedelje su bile mučni dani u toku zime. Morale smo da pešačimo dve milje do crkve u Broklbridžu, gde je naš paroh držao službu. Polazile smo ozeble, a stizale u crkvu promrzle; a u crkvi smo se, za vreme jutarnje službe, prosto kočile od hladnoće. Bilo je odveć daleko da se vraćamo kući na ručak, između dveju službi, te su nam delili neko hladno meso i hleb, isto onako škrto isečeno kao što su bili i naši svakodnevni obedi. Po završetku večernja vraćale smo se neravnim putem, izložene žestokom vetru koji je duvao sa snežnih planina na severu i prosto nam sekao kožu na licu. I sada vidim gospođicu Templ kako lako i žurko korača duž posustale kolone, čvrsto se umotavajući u svoj ogrtač koji se lepršao na ledenom vetru, i hrabreći nas svojim glasom i primerom da idemo „kao smeli vojnici". Što se tiče ostalih

48


nastavnica, one bi, jadnice, toliko prozeble da im ni na pamet nije padalo da pokušaju da nas bodre. Kako smo čeznule za svetlošću i toplotom razbuktale vatre kada smo se vraćale natrag! Ali, bar nama mlađima je ta sreća bila uskraćena. Oko svakog ognjišta u učionici poređali bi se odmah dvostruki redovi starijih učenica, a iza njih su mlađe, skupljene u grupe, uvijale mršave ruke u svoje kecelje. Vreme čaja bi nas pomalo okrepilo. Dobijale smo dvostruku porciju hleba ceo komad umesto polovine sa izvrsnim dodatkom tankog sloja butera. To je bila nedeljna čast, koju smo željno iščekivale od nedelje do nedelje. Obično mi je polazilo za rukom da za sebe sačuvam polovinu ovog bogatog obeda, ali ostatak sam skoro uvek morala sa nekim da delim. Nedelju uveče provodile smo obično u ponavljanju katehizma napamet, pete, šeste i sedme glave iz jevanđelja po Mateju i u slušanju dugačke besede koju je čitala gospođica Miler, čije je nesavladivo zevanje dokazivalo njen umor. Čest prekid u tom čitanju izazivale su neke male učenice, koje su spontano izvodile jedan deo iz Etikasa. Savladane snom, kao i on, one bi pale iz trećeg ili četvrtog reda, tako da su ih dizali polumrtve. Jedini lek bio je da se stave nasred sobe i da se nateraju da stoje dok se beseda ne svrši. Noge bi ih ponekad izdale i one bi se srušile na gomilu. Tada bi ih redare naslanjale na visoke stolice. Još nisam govorila o posetama gospodina Broklhersta, jer se desilo da je taj gospodin bio van kuće većim delom prvoga meseca po mome dolasku, i verovatno je produžio svoju posetu svome prijatelju arhiepiskopu. Njegovo odsustvo bilo mi je dobro došlo, jer nije potrebno da kažem da sam imala razloga što se plašim njegovog dolaska. Ali on je ipak došao. Jedno popodne (bila sam u Lovudu već tri nedelje), dok sam sedela sa tablicom u ruci i pokušavala da izvršim neko dugačko deljenje, moje oči slučajno uperene na prozor opazile su nekoga gde prolazi. Poznala sam skoro nagonski tu mršavu priliku, i kada je trenutak kasnije cela škola zajedno sa učiteljicama ustala „en masse",(grupno) nije bilo potrebno da pogledam i uverim se čiji je ulazak tako pozdravljen. Jedan dugačak korak odjeknuo je u učionici, i ubrzo kraj gospođice Templ, koja je takođe ustala, stajao je onaj isti crni stub, koji se tako zlokobno mrštio na mene u Gejtshedu. Pogledala sam malo iskosa na to arhitektonsko čudo. Da, nisam se prevarila. Bio je to gospodin Broklherst, do grla zakopčan u ovome redengotu, i izgledao je viši, uži i krući nego ikad. Imala sam razloga što sam se pribojavala ove pojave. Zapamtila sam vrlo dobro perfidne aluzije gospođe Rid o mojim sposobnostima i izmoljeno obećanje od gospodina Broklhersta da će obavestiti gospođicu Templ i ostale učiteljice o mojim porocima. Za sve vreme plašila sam se tog obećanja, svakoga dana 49


očekivala sam sa strahom „direktorov dolazak", čija će obaveštenja o mojoj prošlosti zauvek žigosati mene kao nevaljalu devojčicu. I, eto, taj grozni trenutak je došao. Stajao je pokraj gospođice Templ i govorio joj nešto tiho na uvo. Nema sumnje da joj je pričao o mojim zločinima; pratila sam njegov pogled sa strahovitom zebnjom, očekujući svakog trenutka da se na mene okrenu one njegove crne zenice pune odvratnosti i prezrenja. Osluškivala sam pošto sam sedela blizu njega i mogla sam da čujem sve što je govorio. To mi je skinulo teret sa duše. - Gospođice Templ, mislim da će ovaj konac koji sam u Lotonu kupio biti dobar, čini mi se da je sasvim podesan i da odgovara kvalitetu grubih košulja, kao i igle. Možete reći gaspođici Smit da sam zaboravio da zapišem i igle za krpljenje, ali ona će već iduće nedelje dobiti neke pakete. Samo ona ne sme dati više od jedne igle svakoj učenici ako imaju više, izgubiće ih. I zatim, oh, gospođice Templ! Želeo bih da se na vunene čarape obrati malo veća pažnja. Kada sam poslednji put bio ovde, ušao sam u kuhinjeko dvorište i razgledao rublje, koje se sušilo na konopcu. Veliki broj crnih čarapa bio je u žalosnom stanju, i po veličini rupa rekao bih da na vreme nisu bile zakrpljene. Ućutao je. - Vaše će naredbe biti izvršene, gospodine - reče gospođica Templ. - I zatim, gospođo - nastavi on - pralja mi reče da su pojedine učenice dobile po dva čista okovratnika u toku nedelje. To je isuviše, po pravilu imaju pravo samo na jedan. - Mislim da mogu objasniti tu okolnost, gospodine. Anjes i Katrin Džonston bile su pozvane na čaj kod svojih prijatelja u Loton prošlog četvrtka, i za tu priliku dala sam im čiste okovratnike. Gospodin Broklherst klimnu glavom. - Pa lepo, ovog puta neka bude tako, ali molim vas da se takav slučaj ne ponavlja često. Sem toga, još jedna me stvar zgranula. Pronašao sam, pregledajući račune sa pazikućom, da je lak ručak od hleba i sira bio služen učenicama dva puta za petnaest dana. Kako se to desilo? Pregledao sam pravila koja ne predviđaju takav obed. Ko je uveo takvu novinu i sa čijom dozvolom? - Ja sam za to odgovorna, gospodine - odgovori gospođica Templ. - Doručak je bio tako rđavo spremljen da učenice nisu mogle da ga jedu, a nisam smela da dopustim da ostanu gladne do glavnog obeda. - Dozvolite, jedan trenutak, gospođo. Vi vrlo dobro znate da, vaspitavajući ove devojke, moj cilj nije da ih naviknem na raskoš i udobnost, već da ih načinim otpornim, strpljivim i punim samoodricanja.Ako bi se desio neki nemio slučaj da je jelo pokvareno, bilo da je pregorelo ili nedokuvano, obrok ne bi smeo biti nadoknađen nečim drugim, ukusnijim. Naprotiv, to mora da bude prilika da se učenicama održi govor o potrebi junačkog podnošenja životnih tegoba, ne propuštajući da se podvuče nagoveštaj na patnje prvih hrišćana, na jade našeg 50


spasitelja koji je pozvao svoje učenike da uzmu krst i pođu za njim; o njegovim rečima da čovek ne živi samo od hleba, već od onoga što izlazi iz božjih usta, o njegovoj božanskoj utehi. „Ako trpite glad i žeđ mene radi, bi ćete srećni." Oh, gospođo, kada stavljate hleb i sir, umesto pregorelog poridža, u usta ove dece, vi hranite samo njihova grešna tela, ali vi ne mislite kako na taj način njihove besmrtne duše gladuju! Gospodan Broklherst je ponovo ućutao nesumnjivo da ga je uzbuđenje sprečavalo da govori. Gospođica Templ je oborila pogled kada je počeo da joj govori, ali sada je gledala pravo ispred sebe i njeno lice, po prirodi belo kao mramor, bilo je hladno i nepomično. Usta su joj bila tako zatvorena da bi samo vajarsko dleto moglo da ih otvori, a njeno čelo odavalo je okamenjenu strogost. U međuvremenu gospodin Broklherst, koji je stajao pored ognjišta s rukama na leđima, dostojanstveno je posmatrao celu učionicu. Najednom je žmirnuo okom, kao da je nešto zasenilo i uvredilo njegove zenice, i okrenuvši se reče brzo: - Gospođice Templ! Gospođice Templ! Kakva kakva je ono devojka sa grguravom kosom? Riđa kosa, gospođice, sva kovrdžava? I dok je štapom pokazivao na taj užasan predmet ruka mu je drhtala. - To je Đulija Severn - odgovori gospođica Templ sasvim mirno. - Đulija Severn, gospođo! A zašto ona, ili ma koja druga, kovrdža svoju kosu? Zašto se uprkos svim principima i pravilima ove škole vlada po modi i češlja kosu u bezbroj kovrdža, i to u jednoj evangelističkoj školi za siromašne učenice. - Đulijina kosa se sama, prirodno uvija - odgovori gospođica Templ još miriije. - Prirodno! Da, ali mi ne smemo da pustimo prirodi na volju. Ja želim da ove devojke budu deca svevišinjeg; i onda, čemu to obilje nose? Govorio sam i govorio toliko puta da želim da njihova kosa bude stegnuta i zalizana, skromno, prosto. Gospođice Templ, kosa te devojke mora biti potpuno ošišana, sutra ću poslati berberina. Vidim da i druge imaju odveć kose na glavi eno, ona visoka devojka, recite joj da se okrene. Recite prvim redovima da se dignu i da lica okrenu zidu. Gospođica Templ pređe maramicom preko usana, kao da je htela da sakrije onaj nehotičan osmeh, pa ipak je izdala zapovest, koja je bila izvršena čim su učenice razumele šta se od njih traži. Naslonivši se malo na klupu mogla sam da vidim poglede i grimase, kojima je ovaj manevar bio propraćen. Šteta što i gospodin Broklherst nije to mogao da vidi. Možda bi osetio, iako je želeo da uprosti njihovu spoljašnost, da je njihova duša bila mnogo dalje od njegovog domašaja nego što je mogao i da zamisli. Posmatrao je naličje ovih živih medalja nešto više od pet minuta, a zatim je izgovorio presudu. Te reči pale su kao poziv poslednjeg suda: 51


- Ove vitice moraju biti odsečane. Gospođica Templ, izgleda, htela je tome da prigovori. - Gospođo - nastavi on - ja služim gospoda čija vladavina nije od ovog sveta. Moja misija je da u ovim devojkama ubijem svaku pohlepu tela, da ih naučim da se oblače sa puno stidljivosti i umerenosti, a ne da nose doteranu kosu i skupe haljine. Svaka od ovih mladih devojaka nosi frizuru kao da ju je sama taština očešljala. Ponavljam, kosa mora biti odsečena. Pomislite samo na izgubljeno vreme, na... Ovde je gospodin Broklherst bio prekinut ulaskom triju dama. Šteta što nisu ušle malo ranije da čuju njegove pridike o oblačenju, jer su one bile divno odevene u velur, svilu i krzno. Dve mlađe iz tog terceta, lepe devojke od šesnaest I sedamnaest godina, nosile su sive šešire od dabrovine, po tadašnjoj modi okićene nojevim perjem, a ispod ivica ovih šešira padale su guste pletenice i uvojci brižljivo očešljani. Starija dama bila je ogrnuta skupocenim kadifenim šalom, oivičenim hermelinom. Na čelu je imala lažne uvojke po francuskoj modi. Te dame je s puno poštovanja dočekala gospođica Templ, i kako su to bile gospođa i gospođice Broklherst odvela ih je na počasna mesta uvrh sobe. Izgleda da su došle kolima sa svojim uzvišenim roditeljem, i potanko su izvršile pregled po sobama, na gornjem spratu, dok je on pregledao račune s nastojnicom, ispitivao pralju i očitao lekciju direktorki. One su tada po dužnosti počele da postavljaju pitanja, da upućuju primedbe i prekore gospođici Smit, koja je vodila nadzor o rublju i nad spavaćim sobama, ali ja nisam imala vremena da čujem šta su govorile, jer su druge stvari privukle moju pažnju. Sve dok sam slušala govor gospodina Broklhersta i gospođice Templ, nisam prenebregla potrebne mere da zaštitim sebe, misleći da je dovoljno da se potrudim da me on ne opazi. Zbog toga sam sedela zavaljena u klupi, tobože zauzeta računanjem, držeći tablicu tako da mi je ona skrivala lice. Možda bi i uspela u tome da moja izdajnička tablica, iskliznuvši mi iz ruku, nije pala uz jak tresak i direktno privukla njegov pogled na mene. Znala sam da je sve propalo. Kada sam se sagla da pokupim slomljenu parčad, prikupila sam snagu da izdržim buru. I to je došlo bez oklevanja. - Eto jedne nepažljive učenice! - reče gospodin Broklherst, i odmah zatim dodade rekao bih, to je nova učenica. I pre nego što sam mogla da udahnem vazduh, on doda: - Ne treba da zaboravim da vam povodom nje kažem neku reč. I tada glasno, glasno kako mi se glasno to učinilo, reče: - Devojčica koja je razbila tablicu neka iziđe i dođe ovamo! Svojevoljno ne bih mogla da se pomaknem, toliko sam sva pretrnula, ali me dve 52


starije učenice, koje su sedele pored mene, podigoše i gurnuše ka strašnom sudiji i tada me gospođica Templ blago povede skoro do njegovih nogu i došapnu mi: - Ne plašite se, Džejn. Znam da je to bilo slučajno. Nećete zbog toga biti kažnjeni. Taj ljubazvi šapat probio mi je srce kao mač. „Još jedan trenutak i ona će me prezreti kao lažljivicu", pomislila sam, i bes protiv Ridovih, Broklhersta i kompanije prostrujao mi je kroz glavu. Ja nisam bila Elen Beris. - Donesite onu stolicu - reče gospodin Broklherst pokazujući na najvišu stolicu, sa koje se redara upravo digla. Donesoše je. - Popnite to dete. Popeli su me, ali ne znam kako. Nisam bila u stanju da zapazim pojedinosti. Bila sam svesna samo da su me popeli u visini nosa gospodina Broklhersta, da je on bio nepun metar od mene i da se gomila oranžaste i ljubičaste svile, gomila krzna i oblak srebrnog perja širio i njihao ispred mene. Gospodin Broklherst razveza. - Moje dame - reče on - okrećući se svojoj porodici, gospođice Temil, nastavnice i deco, svi vidite ovu devojčicu. Razume se da su me videli, jer sam osetila njihove uprte oči, koje su kao upaljena sočiva pekle moju oguljenu kožu. - Vidite, ona je još mala. Možete odmah da pri metite da ima sve obične oblike deteta. Bog joj je milostivo podario istu spoljašnjost kao i svima nama. Nikakva vidna telesna mana ne odaje njen naročiti karakter. Ko bi mogao da pomisli da je zlo već našlo dobrog saveznika u njoj? Pa ipak, žao mi je što to moram da kažem, njen slučaj… Zastao je, u međuvremenu ja sam počela da umirujem svoje ukočene živce i da osećam da je Rubikon pređen i da ću suđenje, koje se više ne može izbeći, morati junački da podnesem. - Moja draga deco - nastavio je s patosom mračni i ledeni sveštenik - ovo je žalosna i neprijatna dužnost. Prinuđen sam da vas opomenem da je ova devojčica, koja je mogla da bude božje jagnješce, mala otpadnica ne jagnje iz pravoga stada, već uljez i tuđin. Morate se pričuvati nje, izbegavati njen primer, ako je potrebno, morate se kloniti i njenog društva, izbaciti je iz svojih igara i ne zapodevati s njom razgovor. Nastavnice, vi morate da pazite na nju, motrite na svaki njen pokret, merite njene reči, ispitujte podrobno njen rad, kažnjavajte njeno telo da biste spasli njenu dušu, ako je zaista takav spas mogućan, jer ova devojčica, ovo dete, rođeno u hrišćanskoj zemlji, gore je od mnogih neznabožaca, koji se mole Brami i kleče pred Jugernantom, ovo dete je jedna lažljivica! Nastala je tišina od deset minuta; za to vreme potpuno sam gospodarila sobom i

53


posmatrala sve gospe Broklherst, kako vade maramice i stavljaju ih na svoje očne duplje, dok se starija dama njihala u fotelji, a mlađe šaputale: „Kako je to strašno!" Gospodin Broklherst nastavi: - Ovo sam doznao od njene dobrotvorke, jedne pobožne i milosrdne dame, koja ju je usvojila dok je bila malo siroče, čuvala je kao svoju rođenu kćer, a čiju je ljubaznost i velikodušnost ova nesrećnica platila tako gadnom i strašnom nezahvalnošću da je najzad njena primerna zaštitnica bila prinuđena da je odvoji od ovoje dece, bojeći se da svojim porocima ne zarazi njihovu čistotu. Poslala ju je ovde da se izleči, kao što su nekada Jevreji slali svoje bolesne na izvore u Vitezdu za isceljenje. Prema tome, učiteljice i upraviteljice, molim vas nastojte da se popravi. Posle ovog uzvišenog zaključka, gospodin Broklherst je zakopčao poslednje dugme na ovome redengotu, promrmljao nešto svojoj porodici, koja je ustala, poklonila se gospođici Templ, i sve ove visoke ličnosti napustile su učionicu s velikom pompom. Okrenuvši se na pragu, moj sudija je rekao: - Pustite je da stoji na toj stolici još pola sata, i ne dozvolite nikom da s njom do sutra progovori. Tako sam ostala na visokoj stolici, ja koja sam kazala da ne bih mogla podneti sramotu da stojim nasred sobe, a eto bila sam na sramnom postolju izložena pogledima svih prisutnih. Kakva su bila moja osećanja to nikakve reči ne mogu da opišu; ali baš kada su se osećanja pobunila u meni, gušeći mi dah i stežući mi grlo, jedna učenica je, napustivši svoje mesto, prošla pored mene i podigla oči. Kakva ih je čudna svetlost ispunjavala! I kakvo je neobično osećanje taj zrak probudio u meni! I kako me je to mučilo! Bilo je to kao da je neki mučenik ili heroj prošao pored roba ili žrtve, i u prolazu mu predao svoju snagu. Zauzdala sam svoj rasplamteli bes, podigla sam glavu i čvrsto se ispravila na stolici. Elen Berns je uputila neka beznačajna pitanja gospođici Smit o svom poslu; bila je strogo izgrćena zbog toga, oterana na svoje mesto, i ponovo se osmehnula kad je prošla pored mene. Kakav oomejak! Još ga se i sada sećam i znam da je to bio izliv čistog intelekta i istinske hrabrosti; taj osmejak obasjao je njene crte, njeno mršavo lice, njene upale sive oči, i davao joj izgled anđela. Međutim, u tom istom trenutku Elen Berns je nosila na ruci traku sa natpisom: „neurednoša", a pre jednog sata čula sam kako ju je gospođica Skečerd kaznila da sutradan dobije za ručak samo hleba i vodu zato što je isprljala zadatak kad ga je prepisivala. Kako je nesavršena čovečja priroda! Kakve pege nalaze se na putanji najlepših planeta, i oči neke gospođice Skečerd mogu da vide samo ove trenutne nedostatke, a slepe su za punu svetlost vasione. 54


GLAVA OSMA ada je pola časa prošlo, izbilo je pet sati. Predavanja su prestala i svi su K otišli u trpezariju na čaj. Usudila sam se da siđem. Bio je suton. Zavukla sam se u jedan ugao i sela na pod. Onaj zanos koji me je dotle održavao počeo je da nestaje. Nastupila je reakcija i ubrzo me je obuzeo takav jad da sam legla licem na zemlju. Plakala sam. Elen Beris nije bila tu. Nije bilo nikoga da me hrabri. Ostavljena sama sebi, pustila sam srcu na volju i suzama zalivala daske. Želela sam da budem tako dobra i da mnogo naučim u Lovudu, da steknem prijateljice, da zadobijem poverenje i simpatije. Već sam bila vidno napredovala i baš tog jutra bejah na čelu razreda. Gospođica Miler me je srdačno pohvalila, a gospođica Templ je to primila s osmehom, i obećala da će me učiti da crtam i dopustiti mi da uzimam časove iz francuskog jezika ako za dva meseca produžim ovako da napredujem. Zatim, bila sam lepo dočekana od svojih drugarica; bila sam izjednačena sa onima koje su bile istih godina kao i ja, i nijedna me nije kinjila. A sada sam opet bila slomljena i zgažena, i da li ću ikada moći da se uzdignem? „Nikada", mislila sam, i poželela sam iz dna duše da umrem. Dok sam kroz prigušene jecaje izražavala ovu svoju želju neko se približio. Prenula sam se opet je Elen Berns bila blizu mene. Pri slaboj vatri opazila sam je kako ulazi u dugačku praznu sobu. Nosila mi je moju kafu i hleb. - Hajde, jedite malo reče ona, ali odgurnula sam i jedno i drugo, osećajući da bi me jedna kap ili mrvica ugušila u sadašnjem raspoloženju. Elen me je pogledala bez sumnje sa čuđenjem. Nisam mogla da se smirim, iako sam se veoma trudila. Produžila sam da glasno plačem. Ona je sela na pod pored mene, obgrlila rukama kolena i naslonila glavu na krilo, i ostala je mirno u tom položaju kao Hindus. Progovorila sam prva. - Elen, zašto sedite sa devojčicom za koju ceo svet veruje da je lažljivica? - Ceo svet, Džejn? Kako? Samo njih osamdeset je to čulo, a svet ima stotine miliona. - Ali, šta ja marim za milione drugih? Osamdeset koje poznajem, preziru me. - Džejn, varate se. Ne postoji verovatno nijedna osoba u školi koja vas prezire ili mrzi, i sigurna sam da vas mnoge žale. - Kako mogu da me žale posle onoga što je gospodin Broklherst kazao?

55


- Gospodin Broklherst nije bog, nije čak ni neki veliki čovek, ni omiljen; malo ga ko voli ovde, on se nikada nije ni postarao da ga zavole. Da vas je nazvao svojom ljubimicom samo biste stekli neprijatelje oko sebe, javne ili pritajene. Ali ovako bi vam veći broj učenica izjavio svoje simpatije, samo kada bi smeo. Učiteljice i učenice gledaće vas možda hladno dan-dva, ali one u svojim srcima kriju prijateljska osećanja prema vama. I ako istrajete u dobrom, njihova osećanja biće mnogo jača nego što su sada. Sem toga, Džejn... i ona ućuta. - I dalje, Elen? rekla sam hvatajući je za ruku. Ona je blago protrljala moje prste da ih zgreje, i produžila: - Kada bi vas ceo svet mrzeo i verovao da ste nevaljali, a vaša savest sve to odobravala i oslobađala vas krivice, vi ipak ne biste ostali bez prijatelja. - Ne, znam da treba da mislim dobro o sebi, ali to nije dovoljno. Ako me drugi ne vole, radije bih umrla nego što živim ne mogu da podnesem da budem sama i da me mrze. Ego, Elen, da bih stekla vaše simpatije ili simpatije gospođice Templ, ili ma koga drugog koga volim, poželela bih da mi se kost iz ruke izvadi, ili da me bik probode, ili da me konj rita i kopite zariva u moje grudi - Ćutite, Džejn! Vi isuviše canite ljubav bližnjih, odveć ste impulsivni, odveć žučni. Božja ruka, koja je stvorila vaše telo i nadahnula ga životom pripremila je za vas i druge izvore, sem vaše bolećivosti. Osim ove zemlje i osim ljudske face postoji jedan nevidljivi svet i carstvo duha. Taj svet je oko nas, svuda, i ti duhovi motre na nas, jer im je naređeno da nas čuvaju. I ako umremo u muci i stidu, ako nas preziranje prati na svakom koraku i mržnja gazi, anđeli vide naše patnje, prizivaju našu nevinost (ako smo nevini, a ja znam da vi niste krivi za sve što vas gospodin Broklherst optužuje i što je bedno i nadmeno ponovio reči gospođe Rid, jer sam pogodila iskrenu prirodu u vašim vatrenim očima i na vašem vedrom čelu), gospod čeka samo na razdvajanje duše od tela pa da nas kruniše punom nagradom. Pa zašto bismo onda tonuli obuzeti očajem kada je život tako kratak, a smrt je tako siguran ulazak u sreću i slavu? Ućutala sam, Elen me je umirila. Ali baš u tom umirenju bilo je nečeg neizrecivo tužnog. Dok je govorila osetila sam da je nešto posredi, mada nisam mogla da kažem odakle dolazi, i kada je prestala da govori počela je da diše brže i suvo se zakašljala; trenutno sam zaboravila svoje jade i zabrinula sam se za nju. Odmarajući glavu na Eleninom ramenu, obgrlila sam je oko struka, ona me je privukla sebi i tako smo se odmarale ćuteći. Nismo dugo ostale tako, jer je druga osoba ušla u sobu. Teški oblaci koje je iznenadni vetar oterao otkrili su mesec, i njegova svetlost, koja je ulazila kroz prozor, padala je na nas i na osobu koja je dolazila. U njoj smo odmah prepoznale gospođicu Templ. 56


- Namerno sam došla da vas potražim, Džejn Ejr - reče ona hoću da dođete u moju sobu, a kako je Elen Berns sa vama, može i ona da pođe. Pošle smo sa direktorkom kroz neke zamršene hodnike i popele se uz stepenice pre nego što smo ušle u njene odaje. Vatra je buktala u ognjištu i cela soba imala je veseo izgled. Gospođica Templ posadila je Elen Berns na klupicu kraj vatre, i uzevši drugu pozvala je mene da sednem kraj nje. - Pa lepo, je li svršeno? - upita ona, gledajući me u lice. Jeste li se isplakali i suzama oterali jad? - Čini mi se da to nikada neću uspeti. - Zašto? - Zato što su me nepravedno optužili. I vi, gospođo, i svi ostali verovaćete da sam kriva. - Mi ćemo verovati samo u ono što budete dokazali da jeste, dete moje. Produžite i dalje da budete tako dobra devojčica, i to će me zadovoljiti. - Zaista, gospođice Templ? - Zacelo - reče ona zagrlivši me. - A sada mi recite ko je ta dama koju je gospodin Broklherst nazvao vašom dobrotvorkom? - Gospođa Rid, žena moga ujaka. Moj ujak je umro i ostavio da se ona stara o meni. - Znači, dakle, da vas nije svojevoljno usvojila? - Ne, gospođo, njoj je bilo krivo što je morala da me čuva, ali ju je moj ujak, kako sam to često od posluge slušala, pred smrt naterao da mu obeća da će me stalno čuvati. - Pa dobro, Džejn, vi možda znate, a i ja ću vam reći, da je osuđenom zločincu uvek dozvoljeno da se brani. Vas su optužili da ste dvolični, odbranite se preda mnom što bolje umete. Recite mi sve čega se sećate, ali bez ikakvog dodavanja i preterivanja. U dubini duše odlučila sam da budem što umerenija, što tačnija, i posle razmišljanja od nekoliko trenutaka da bih redom sve iznela, ispričala sam joj tužnu povest svog detinjstva. Bila sam iznurena od uzbuđenja i moj iskaz je bio blaži nego kad sam obično govorila o toj žalosnoj temi, a sećajući se Elenine opomene da u govor ne unosim ni ogorčenost ni srdžbu, pričala sam sa manje žestine nego obično. Tako uzdržavana i uprošćena moja priča je izgledala verovatnija, i dok sam govorila osetila sam da mi je gospođica Templ potpuno verovala. U toku priče spomenula sam gospodina Lojda i njegovu posetu posle krize, jer nikada nisam mogla da zaboravim onaj strašni događaj iz crvene sobe, kada je moj strah prevazišao granice; jer ništa nije moglo da ublaži moje sećanje na ono gušenje u agoniji ni moje divljačko preklinjanje za oproštaj, koje je gospođa Rid odbila i zaključala me po drugi put u mračnu sobu u kojoj su se javljali duhovi. 57


Završila sam. Gospođica Templ me je posmatrala nekoliko trenutaka ćuteći, a zatim je rekla: - Malo poznajem gospodina Lojda. Pisaću mu i ako se njegov odgovor bude podudarao s vašim iskazom, vi ćete biti javno oprani od ljage koja vam je naneta. - Što se mene tiče, Džejn, ja vam verujem. Poljubila me je i zadržala pokraj sebe, što mi je bilo vrlo prijatno, jer sam nalazila ono detinjasto zadovoljstvo da, posmatram njeno lice, njenu haljinu, nešto njenog nakmtga, njeno belo čelo, sjajne i lepo očešljane uvojke i divne crne oči, a zatim se obratila Eleni Berns. - Kako se osećate večeras, Elen? Jeste li mnogo kašljali danas? - Čini mi se ne baš tako mnogo, gospođice. - A bol u grudima? - Malo je bolje. Gospođica Templ ustade, uze je za ruku i opipa joj puls, a zatim se vrati na svoje mesto i lagano uzdahnu. Ostala je tako zamišljena trenutak dva, onda se trgla i veselo dodala: - Vas dve ste večeras moje gošće, i moram tako i da vas dočekam. Zazvonila je. - Barbara - reče ona devojci koja se pojavila na poziv zvonca - još nisam dobila čaj. Donesite poslužavnik i postavite šolje i za ove dve mlade gospođice. I poslužavnik je bio donesen. Kako su mi divno izgledale porculanske šolje i šareni čajnik na malom okruglom stolu kraj vatre! Kako je divno mirisao popareni čaj i pečeni hleb, a koga je na moju žalost, jer sam osećala glad, bilo vrlo malo. Gospođica Templ je to opazila. - Barbara, reče ona, zar ne možete da donesete još malo hleba i maslaca? Nije dovoljno za troje. Barbara iziđe i ubrzo se vrati. - Gospođice, gospođa Harden kaže da je podelila uobičajenu količinu. Gospođa Harden je bila nastojnica, žena po volji gospodina Broklhersta, kruta i kamena. - Oh, vrlo dobro - odvrati gospođica Templ moramo se onda zadovoljiti sa ovim, Barbara. I kada se devojka povukla, ona dodade s osmehom: Na sreću, u mogućnosti sam da nadoknadim taj manjak. Pozvala je zatim. Elen i mene za sto, stavila ispred nas šolju čaja sa izvrsnim ali tankim komadićem pečenog hleba, potom je ustala, otključala jednu fioku i izvukla paket, i kada je omot bio skinut, ugledale smo veliki kolač. - Mislila sam da vam dam po parče da ponesete, ali imamo odveć malo hleba, moraćete ga pojesti sada i počela je da nam seče izdašnu parčad. Gostile smo se te večeri, kao da smo dobile neki nektar i ambroziju, pod očaranim pogledom domaćice koja je izgledala srećna što može da zadovolji 58


naše nikada nezasićene apetite. Kada je čaj bio završen i poslužavnik uklonjen, opet nas je pozvala kraj vatre. Sele smo pored nje i tada je započeo razgovor između Elen i nje, koji je za mene bio naročita poslastica. Gospođica Templ je uvek pokazivala izvesnu vedrinu u svome držanju, dostojanstvenost u svome ophođenju, uzdržljivost u govoru, nešto što je povećavalo zadovoljstvo onih koji su je posmatrali i slušali, jer je nametalo strahopoštovanje, što sam i ja osetila u ovom trenutku. Ali što se tiče Elen Berns, ona me je zgranula. Osvežavajući obed, rasplamtela vatra, prisutnost i dobrota omiljene nastavnice, ili možda više od svega toga nešto što je ona nosila u svojoj duši, podstaklo je sve njene sposobnosti. Probudile su, oživele u njoj: videle su se prvo na njenim zažarenim obrazima koji su dotad uvek bili bledi i bez krvi, po vlažnom sjaju njenih očiju, koje su odjednom dobile lepotu drukčiju od lepote gospođice Templ ne lepotu ispoljenu u finoj boji niti u divno izvijenim obrvama, već u izrazu, u pokretu i u sjaju. Duša joj je bila na usnama i govor je tekao ne znam iz koga izvora. Zar jedna devojčica od četrnaest godina može da ima tako veliko i snažno srce, koje sadrži nabujali izvor tako čiste i žestoke rečitosti? Takva je bila moralna snaga Eleninog govora za mene te nezaboravne večeri: kao da se njena duša žurila da u tom kratkom trenutku proživi onoliko koliko drugi prožive u toku celog života. Govorile su o stvarima za koje nikada nisam čula. O narodima i o minulim vremenima, o udaljenim zemljama, o tajnama prirode koje su otkrivene ili naslućene, govorile su o knjigama. Koliko su pročitale! Koliko su znanja imale! Zatim mi je izgledalo da dobro poznaju francuska imena i pisce, ali moje zaprepašćenje dostiglo je vrhunac kada je gospođica Templ zapitala Elen da li je ikada ugrabila koji časak da se priseti latinskog jezika koji je ona od svog oca naučila, i uzevši jednu knjigu sa police, kazala joj da pročita i prevede jednu stranu od Virgilija. I Elen je poslušala, dok sam joj se ja divila pri svakoj izgovorenoj rečenici. Tek što je bila pri kraju, kada zvono objavi da je vreme za počinak. Nikakvo zakašnjenje nije se moglo pravdati; gospođica Templ nas je zagrlila, stisnuvši nas na svoje grudi: - Neka vas bog blagoslovi, deco moja! Elenu je duže zadržala u svom zagrljaju. Sa žaljenjem je pustila da pođe. Njene oči otpratile su Elenu do vrata; zbog nje je još jednom tužno uzdahnula i obrisala suzu sa obraza. Kada smo stigle u spavaću sobu, čule smo glas gospođice Skečerd; pregledala je fioke, i tek što smo ušle otvorila je fioku Elen Berns i dočekala je sa oštrim prebacivanjem, rekavši da će joj sutra prikačiti za rame pola tuceta neuredno savijenih stvari. 59


Moje su stvari zaista bile u groznom neredu došapnu mi lagano Elen. Nameravala sam da ih dovedem u red, ali sam zaboravila. Sutradan ujutru gospođica Skečerd je napisala krupnim slovima na parčetu kartona reč „Aljkavica" i, kao filakter, privezala ga oko Eleninog širokog, inteligentnog i dobroćudnog čela. Ona je to nosila do večeri, strpljiva, bez srdžbe i smatrala je to kao zasluženu kaznu. Čim je gospođica Skečerd napustila svoj poslednji čas, otrčala sam Eleni, iscepala hartiju i bacila je u vatru. Bes koji ona nije mogla da oseti buktao je u mojoj duši celoga dana, i krupne i tople suze neprekidno su mi pekle obraze, jer mi je ovo njeno tužno mirenje sa sudbinom pričinjavalo neizdržljive muke. Otprilike nedelju dana kasnije, posle već navedenih incidenata, gospođica Templ, koja je pisala gospodinu Lojdu, primila je od njega odgovor. Izgleda da se sve što sam kazala podudaralo s njegovim tvrđenjem. Gospođica Templ je sazvala celu školu i izjavila da je izvršena istraga povodom optužbe protiv Džejn Ejr, i da je ona ushićena što može da potvrdi da je Džejn potpuno nevina. Tada su se učiteljice rukovale sa mnom i. poljubile me, i veseo žagor čuo se iz redova mojih drugarica. Oslobođena tako jednog mučnog tereta, počela sam od tog časa svojski da radim, i odlučila sam da prokrčim sebi put kroz sve teškoće. Radila sam ozbiljno i moj uspeh je bio u srazmeri s mojim naporima. Moje pamćenje, koje nije bilo po prirodi sjajno, popravilo se vežbanjem. Moja inteligencija se izoštrila. Kroz nekoliko nedelja bila sam prevedena u stariji razred i za manje od dva meseca bilo mi je dozvoljeno da počnem da učim francuski i crtanje. Još istoga časa naučila sam glagolske oblike od glagola „etre"(biti) i nacrtala prvu kućicu čiji su zidovi, doduše, mogli da budu ozbiljan takmac krivom tornju u Pizi. Ležući, te večeri u postelju, zaboravila sam da u svojoj uobrazilji pripremim večeru od pečenih krompira, belog hleba i svežeg mleka, kojom sam obično zavaravala glad što me je mučila. Umesto toga, uživala sam u divnim slikama, takođe u svojoj mašti, slikama koje su bile dela mojih ruku slobodno nacrtane kuće i drveće, živopisne stene i ruševine, stada stoke, divno nacrtane leptire koji sleću na nerascvetane ruže, ptice koje kljucaju zrele trešnje, svračija gnezda sa sitnim jajima obavijenim tankim bršljanovim granama. Isto tako u mislima sam se pitala da li ću ikada biti u stanju da tečno prevedem neke francuske priče, koje mi je madam Pjero toga dana pokazala. I tek kada je i taj problem bio rešen na moje zadovoljstvo, slatko sam zaspala. Dobro je rekao Solomon: „Bolje je jelo od zelja gde je ljubav nego od vola ugojena gde je mržnja." Ne bih sada zamenila Lovud, sa svim oskudicama, za Gejtshed i za svu njegovu raskoš. 60


GLAVA DEVETA li su se tegobe, ili, bolje, oskudice u Lovudu umanjile. Proleće je već bilo A tu zimski mrazevi su prestali, sneg se uveliko otopio i vetar je bio blaži. Moje jadne noge, pomodrele i naduvene od januarskih ozeblina, počele su da se isceljuju u dodiru s blagim aprilskim vremenom. Noći i jutra nisu više ledili krv u našim venama. Mogle smo sada da izdržimo čas igranja u vrtu, a ponekad, u sunčane dane, bilo je čak prijatno i veselo. Zelenilo je izbijalo iz mrtvih leja koje su postajale svežije iz dana u dan i budilo misao da ih je nada preko noći obilazila i svakog jutra ostavljala sve jasnije tragove svojih koraka. Cveće se pomaljalo između lišća, i to visibabe, šafrani, ljubičasta zvonca i zlatooki dan-i-noć. Četvrtkom po podne imale smo poluodmor išle smo u duge šetnje i nalazile još lepše cveće pored puta u žbunju. Isto tako otkrila sam kakvo je veliko zadovoljstvo i uživanje, koje je dotle bilo skriveno od nas, ležalo izvan visokog i staklom posutog zida našeg vrta: iza njega se video niz divnih brežuljkastih vrhova i dolina, bogatih zelenilom i hladom. Kako je drukčije izgledao taj predeo kada sam ga posmatrala pod tmurnim zimskim oblacima ukočenog mraza, prekriven snegom, kada se ledena izmaglica probijala s jakim istočnim vetrom kroz one ljubičaste vrhove i spajala sa sleđenom maglom iznad potočića! Taj potok pretvorio se tada u bujicu, mutnu i neobuzdanu: ona je lomila šumu i pomamno huktala, često uz besni pljusak pomešan sa gradom, a od šume na obalama potoka ostali su samo redovi golih stabala. April je ustupio mesto maju moram reći da je to bio divan i vedar maj. Tokom celog meseca nebo je bilo plavo, sunce je blago sijalo, duvali su blagi zapadni i južni vetrovi. Biljke su sasvim ojačale; Lovud je raspleo svoje pletenice i ove je bilo zeleno, sve u cvetu. Veliki brest, jasen i hrast ponovo su dobili veličanstven izgled. Šumsko cveće bujalo je na sve strane, dok su bezbrojne vrste mahovina ispunjavale razne pukotine, a divlje jagorčevine zlatile se na svakom koraku. U svemu tome uživala sam često i dugo, bez nadzora i skoro sama, jer ova neuobičajena sloboda i zadovoljstvo imali su naročiti uzrok koji sada moram da objasnim. Zar nisam opisala Lovud kao prijatno mesto za stanovanje, kada sam govorila da se nalazi u srcu brežuljaka i šume, i uzdiže se na ivici šumskog potoka? Svakako da je sve bilo vrlo prijatno, ali, da li je mesto bilo zdravo ili ne, to je drugo pitanje. 61


Šumska dolina u kojoj je ležao Lovud bila je kolevka magle i zaraze koje su se sa prolećem uvukle u Sirotište, unele tifus koji se širio kroz učionice i spavaonice, i kada je došao maj, škola je bila pretvorena u bolnicu. Poluizgladnelost i zanemareni nazebi učinili su da je većina učenica bila sklona zarazama, i četrdeset pet učenica od osamdeset ležalo je bolesno u isto vreme. Časovi su bili prekinuti, pravila popustiše. Ono nekoliko pitomica koje su se dobro osećale dobilo je skoro neograničenu slobodu, jer je lekar savetovao vežbanje na čistom vazduhu; a da je i drukčije bilo, niko nije imao dovoljno slobodnog vremena da motri na njih i da ih zauzdava. Gospođica Templ se sva posvetila bolesnicama, stalno je boravila u njihovim bolesničkim sobama, ne napuštajući ih nikada, izuzev kad bi ugrabila nekoliko časova noću za odmor. Nastavnice su imale pune ruke posla oko pakovanja i drugih potrebnih priprema za odlazak onih učenica koje su imale sreće da ih prijatelji i rodbina izvuku iz tog zaraznog gnezda. Mnoge od njih, već pogođene, odlazile su kući samo da umru; neke su umrle u školi i bile tiho i brzo sahranjene. Priroda bolesti nije dozvoljavala nikakvo odlaganje. Dok je bolest tako carovala u Lovudu i smrt bila česti posetilac, dok je strah i trepet vladao u školi, dok su sobe i hodnici bili ispunjeni mirisom bolnice, a lekovi i pilule borili se protiv smrtnosti, taj divni mesec maj sijao je bez oblačka iznad ponosnih brežuljaka i privlačnog šumovitog raja. Vrtovi su bili prepuni cveća. Slez je izdžigljao visoko kao drvo, krinovi su se rascvetali, lale i ruže bile su u cvetu, ivice malih leja šarenile su se od ružičastog karanfila i rumenih duplih puslica, glog je širio ujutru i uveče svoj miris jabuke i začina, i sva ta opojna mirisna blaga bila su beskorisna za većinu stanovnika Lovuda, sem da pruže s vremena na vreme buket trave i cveća koji je bio stavljen u mrtvački sanduk. Ali i ostale učenice, koje su kao i ja imale sreću da se odupru zarazi, uživale su u lepoti mesta i godišnjeg doba. Pustili su nas da kroz šumu lutamo kao Ciganke, od jutra do mraka, i mi smo radile šta smo htele, išle smo kuda smo htele i tako smo živele mnogo bolje. Gospodin Broklherst i njegova porodica nisu se sada približavali Lovudu i domaća ekonomija nije više bila pod njegovom kontrolom. Nastojnica, koja je večito gunđala, otišla je iz straha da se ne zarazi, a njena zamenica, upraviteljica dispanzera u Lotonu, nije bila upoznata s metodama koje su ovde vladale, te se brinula o nama veoma izdašno. Bilo je, čak, i mnogo manje osoba na hrani; bolesnice skoro ništa nisu jele; naše šolje bile su bolje punjene za doručak i kako nije bilo vremena da se spremi uobičajeni ručak, što se dešavalo dosta često, ona nam je davala veliki komad paštete, ili debelo parče hleba i sira, što smo mi nosile u šumu gde smo 62


birale mesta i ručavale u slast. Moj omiljeni kutak bio je jedan gladak i širok kamen koji se dizao beo i siv nasred potoka i do koga se moglo doći samo gacanjem kroz vodu. Taj podvig sam izvodila bosonoga. Kamen je bio taman toliko velik da primi samo još jednu devojčicu i mene. U to doba moja prijateljica je bila Meri En Vilson, jedna vragolanka oštroumna osoba u čijem sam društvu uživala, prvo, što je bila duhovita i originalna a, drugo, što mi je njeno neusiljeno držanje godilo. Nekoliko godina starija od mene, ona je više poznavala svet i pričala mi je o raznim stvarima o kojima sam volela da slušam. U njenom društvu moja radoznalost je uvek bila zadovoljena; ona je primala moje greške s blagim strpljenjem i nikada nije pokušavala da grubo ispravlja ono što bih kazala. Imala je naročiti Dar da priča, ja, opet, da razlažem; ona je volela da obaveštava, ja da ispitujem, i tako smo se sjajno slagale, izvlačeći više zabave nego usavršavanja iz ovog našeg zajedničkog druženja. A gde je bila Elen Berns za to vreme? Zašto nisam s njom provodila ove slatke dane slobode? Zar sam je zaboravila? Ili sam bila toliko nedostojna nje da me je njeno društvo zamaralo? Svakako da se Meri En Vilson nije mogla porediti s mojim prvim poznanstvom; ona je samo mogla da mi priča zabavne priče i da učestvuje u mom brzom torokanju, pokatkada sumnjivog ukusa, dok je Elen pružala onima koji su imali povlastice da s njom govore uživanje u uzvišenijim stvarima. Zaista, čitaoče, znala sam i osećala to: i mada sam bila nesavršeno stvorenje, s mnogim manama i s malo osobina koje bi me mogle iskupiti, ipak me Elen Berns nikada nije zamarala, niti sam ikada prestala da prema njoj gajim osećanje naklonosti, tako iskreno i puno divljenja kakvo nikada u srcu nisam osetila. A kako je i moglo biti drukčije kada mi je Elen Berns za sve vreme i pod svim okolnostima izražavala tiho i verno prijateljstvo, koje nikakvo neraspoloženje nije moglo nikada da pomuti. Elen je sada bila bolesna.Već nekoliko nedelja nisam je videla, jer je bila premeštena gore, ne znam u koju sobu. Ona nije bila, kako sam čula, u bolničkom delu kuće u kome su ležale bolesnice od tifusa, jer je ona bolovala od tuberkuloze. A ja, prava neznalica, zamišljala sam tuberkulozu kao neku laku bolest, koju će vreme i dobra nega izlečiti. Čvrsto sam verovala u to potkrepljena činjenicom što je jedno dva puta, u vrlo tople sunčane dane, sišla u vrt u pratnji gospođice Templ, ali u tim prilikama nije mi bilo dozvoljeno da joj priđem i da s njom razgovaram. Videla sam je samo s prozora učionice, i to ne sasvim dobro, jer je bila umotana i sedela je daleko ispod verande. 63


Jedne večeri, početkom juna, ostala sam vrlo dugo u šumi s Meri En. Mi smo se po običaju odvojile od ostalih učenica i otumarale daleko, tako daleko da smo zalutale i morale da upitamo za put u jednoj usamljenoj kućici u kojoj su živeli neki čovek i žena gajeći šumskim žirom krdo skoro poludivljih svinja. Kada smo se vratile, mesec je već bio visoko, pred baštenskim vratima stajao je jedan poni za koji smo znale da je doktorov. Meri En je primetila da je neko morao biti vrlo bolestan, čim je gospodin Bets pozvan u to doba večeri. Ona je ušla u kuću, a ja sam zastala u vrtu da zasadim rukovet korenja koje sam iskopala u šumi, jer sam se bojala da će svenuti ako ga ostavim do sutra. Pošto sam to uradila, šetkala sam se po bašti. Cveće je opojnije mirisalo otkako je pala rosa, a veče je bilo divno, tako vedro, tako toplo. Nebo upaljeno zalaskom sunca obećavalo je još jedan sunčan dan, a mesec se tako veličanstveno peo preko vedrog istoka. Zapažala sam ove pojave i uživala u njima, kao što to dete može, kada mi je odjednom sinulo kroz glavu, i to prvi put: „Kako je neugodno sada ležati u postelji i biti u smrtnoj opasnosti! Ovaj svet je prijatan bilo bi jezivo napustiti ga i otići ko zna gde." Zatim se moj razum prvi put napregao da shvati ono što mu je rečeno o nebu i paklu, i prvi put je ustuknuo zbunjeno, i prvi put je pogledao iza sebe, sa strane i napred i video oko sebe neizmeran ponor a to je sadašnjost. Sve ostalo bila je bezoblična magla i prazna dubina, a moja duša je zadrhtala pri pomisli da se zaljulja i zaroni u taj haos. Dok sam tako produbljivala tu misao, čula sam kako su se glavna vrata otvorila. Gospodin Bets je izišao, a za njim i jedna bolničarka. Pošto je pričekala dok je uzjahao i otišao, ona se spremala da zaključa vrata, ali ja joj pritrčah. - Kako je Elen Berns? - Vrlo rđavo - bio je njen odgovor. - Da li je zbog nje zvan gospodin Bets? - Jeste. - I šta je rekao? - Rekao je da neće dugo. Da su nešto ove reči bile preda mnom sinoć izgovorene, razumela bih da se ona vraća svojoj kući u Nortamberledn. Ne bih ni posumnjala da to znači da će ona umreti, ali sada sam odmah shvatila, i bilo mi je jasno da su dani Elen Berns izbrojani na ovom svetu i da će ona odleteti u carstvo duša, ako to carstvo postoji. Osetila sam užasan potres, zatim veliku tugu, potom želju koja je postala potreba da je vidim, i upitala sam je u kojoj sobi leži. - Ona je u sobi gospođice Templ - reče bolničarka. - Mogu li da odem i da govorim s njom? 64


- Oh ne, dete moje! To nije mogućno; a vreme je već i da uđete. Dobićete groznicu ako ostanete i dalje napolju dok je rosa. Bolničarka zatvorl glavni ulaz. Ušla sam na sporedna vrata u učionicu baš na vreme, jer je bilo devet časova, i gospođica Miler je pozvala učenice da pođu na spavanje. Moglo je biti dva sata kasnije, po svoj prilici oko jedanaest, kada sam, ne mogavši da zaspim, a pretlostavljajući po potpunoj tišini u spavaonici da su moje drugarice u dubokom snu, lagano ustala, navukla haljinu preko spavaće košulje, bosonoga, iskrala se iz sobe i pošla da tražim sobu gospođice Templ. Ona je bila na sasvim drugom kraju kuće, ali sam znala put. I svetlost jasne letnje mesečine, koja je prodirala tu i tamo kroz prozore hodnika, pomogla mi je da je pronađem bez teškoće. Miris kamfora i vrelog sirćeta dao mi je na znanje da se nalazim pred sobom u kojoj su ležale tifusne bolesnice; prošla sam žurno pored ovih vrata, bojeći se da me dežurna sestra ne čuje. Plašila sam se da me ne opaze i vrate natrag, jer sam morala da vidim Elen morala sam da je zagrlim pre nego što umre morala sam da joj dam poslednji poljubac, da izmenjam sa njom poslednju reč. Sišla sam niza stepenice, prešla sam jedan deo kuće i uspela da otvorim i zatvorim nečujno dvoja vrata. Došla sam do drugih stepenica i našla se pred vratima sobe gospođice Templ. Kroz ključaonicu i ispod vrata prodirala je svetlost, i duboka tišina vladala je svuda unaokolo. Prišavši bliže primetih da su vrata bila odškrinuta, verovatno da bi malo svežeg vazduha ušlo u sobu. Dršćući od nestrpljenja, odgurnuh vrata i pogledah unutra. Moje oči tražile su Elen i bojale se da ne naiđu na smrt. Pored postelje gospođice Templ nalazio se mali krevetić upola pokriven belim zavesama. Opazila sam telo ocrtano pokrivačem, ali lice je bilo skriveno zavesama. Nudilja s kojom sam u vrtu razgovarala, spavala je na naslonjači. Jedna sveća žmirkala je na stolu. Gospođica Templ nije bila tu. Docnije sam saznala da su je bili pozvali kod jedne učenice koja je bila u bunilu. Približih se, zatim se zaustavih pored krevetića i spustih ruku na zavesu. Više sam volela da progovorim pre nego što je razgrnem. Zadržavala me je misao da ću ugledati leš pred sobom. - Elen - prošaputah tiho - jeste li budni? Ona se promeškolji, odgurnu zavesu, i ja opazih njeno lice, bledo, smršalo, ali toliko mirno: izgledalo je kao da se vrlo malo promenila, i moje bojazni odmah nestade. - Je li mogućno da ste to zaista vi, Džejn? - upita ona blagim glasom. 65


„Oh", pomislih „ona neće umreti, oni se varaju, inače ona ne bi mogla da govori i da izgleda tako smirena." Nagoh se nad posteljom i poljubih je. Čelo joj je bilo hladno, a obrazi u isti mah hladni i mršavi, baš kao i njene ruke, ali ona se osmehivala kao i pre. - Zašto ste došli ovamo, Džejn? Prošlo je već jedanaest, čula sam kad je sat malo pre otkucao. - Došla sam da vas vidim, Elen, čula sam da ste vrlo bolesni i nisam mogla da zaspim dok ne porazgovaram sa vama. - Znači, došli ste da mi poželite zbogom baš na vreme. - Putujete li nekuda, Elen? Vraćate li se kući? - Da, svojoj dalekoj kući svojoj poslednjoj kući. - Ne, ne, Elen! Bila sam skrhana. Dok sam se pokušala da zadržim suze, nastup kašlja spopao je Elen, pa ipak, nudilja se nije probudila. Kad je kašalj prestao, ležala je nekoliko minuta sva iscrpena, a zatim je prošaputala: - Džejn, vaše nožice su bose, lezite pored mene i pokrijte se pokrivačem. Poslušala sam je i ona me je zagrlila, i ja se priljubih uz nju. Posle dugog ćutanja, nastavila je i dalje šapatom: - Vrlo sam srećna, Džejn, i kada budete čuli da sam umrla ne bi trebalo da se žalostite, jer nema razloga za žaljenje. Svi mi moramo umreti jednoga dana, a bolest koja će me pokositi nije bolna, ona je blaga i postepena. Moja je duša mirna. Ne ostavljam nikog ko bi za mnom mnogo žalio. Imam samo oca, a on se ponovo oženio i neću mu nedostajati. Umreću mlada, izbeći ću velike patnje. Ne rspolažem vrlinama i osobinama koje bi mi pomogle da uspem: u svetu. Stalno bih pravila greške. - Ali kuda odlazite, Elen? Možete li da vidite? Znate li? - Ja verujem: ja idem bogu. - Gde je bog? Ko je bog? - Moj tvorac i vaš, koji nikada neće uništiti ono što je stvorio, Ja računam na njegovu moć i potpuno se oslanjam na njegovu dobrotu. Brojim sate i čekam čas kada će me vratiti sebi, i kada će mi otkriti sebe. - Jeste li vi sigurni, Elen, da postoji mesto, jedno takvo mesto kao nebo i gde naše duše mogu da odu kada umremo? -Ubeđena sam da postoji budući život. Verujem da je bog dobar, ja mu bez straha predajem u ruke besmrtni deo svoga bića. Bog je moj otac, bog je moj prijatelj. Volim ga! I verujem da me on voli. - Da li ću vas videti, Elen, kada ja umrem? - Doći ćete u carstvo blaženstva, gde će vas primiti isti svemoćni i sveopšti roditelj, nema sumnje, draga Džejn. Pitala sam i dalje, ali samo u mislima. „Gde je ta zemlja? Da li postoji?", i sve sam jače stezala svoje ruke oko Elen. Izgledala mi je milija nego ikada. 66


Osećala sam kao da ne mogu da je pustim da ode i ležala sam lica zagnjurenog u njen vrat. Odjednom je progovorila najslaćim tonom: - Kako mi je udobno. Poslednji napad kašlja malo me je zamorio. Izgleda mi kao da bih mogla da zaspim, ali me ne ostavljajte, Džejn, volim da ste kraj mene. - Ostaću kraj vas, draga Elen, niko me neće otrgnuti od vas. - Da li vam je toplo, draga? - Jeste. - Laku noć, Džejn. - Laku noć, Elen. Poljubila me je i ja nju, i uskoro smo zaspale. Kada sam se probudila, bilo se već razdanilo. Probudili su me neki neobični pokreti. Obazreh se; bila sam u nečijem naručju. Nudilja me je držala i nosila u spavaonicu. Nisu me izgrdili što sam napustila svoju postelju, imali su druge brige, ali mi nisu davali nikakva objašnjenja na moja pitanja. Dan-dva posle toga saznala sam od gospođice Templ da me je ona, kada se u zoru vratila u svoju sobu, našla u krevetiću lica priljubljenog uz rame Elen Berns, s rukama oko njenog vrata. Spavala sam, a Elen je bila mrtva. Njena humka je na groblju u Broklbridžu. Petnaest godina posle njene smrti bila je pokrivena samo travom. Sada siva mramorna ploča označava mesto gde ona počiva i nosi s njenim imenom i reč „Resurgam".(ustaću ponovo.lat.)

67


GLAVA DESETA osad sam potanko iznela sve događaje iz svog beznačajnog života. Prvoj D deceniji svoga života posvetila sam isto toliko poglavlja, ali ovo neće biti potpuna autobiografija i ja ću oživeti uspomene samo kada budem sigurna da će to biti od neke koristi. Zato ću preći ćutke preko razdoblja od osam godina, i samo nekoliko redova biće potrebno veze radi. Kada je tifusna groznica završila svoju misiju pustošenja u Lovudu, postapeno se izgubila, ali ne pre nego što su zaraza i broj školskih žrtava privukli javnu pažnju na naše Sirotište. Povedena je istraga kako je došlo do ove nesreće, i malopomalo obelodanile su se činjenice, koje su raspirile javno mnenje do najvećeg stepena. Nezdrav položaj mesta, količina i kakvoća dečje hrane, slana, smrdljiva voda upotrebljavana za kuvanje, bedno odelo učenica i smeštaj sve je to bilo obelodanjeno, i to otkriće donelo je poražavajući rezultat po gospodina Broklhersta, ali je zato bilo veoma korisno za instituciju. Nekoliko bogatih i dobronamernih ličnosti iz grofovije izdašno su priložili za izgradnju pogodnije zgrade na boljem mestu. Zavedena su nova pravila, uvedeno je poboljšanje hrane i odela, a školski fond je poveren upravnom komitetu. Gospodin Broklherst, koga su njegovo bogatstvo i porodične veze, koje se nisu mogle prenebregnuti, sprečile da dobije ono što zaslužuje, ostao je i dalje na položaju blagajnika, ali mu je u tome pomagao jedan gospodin slobodoumniji i velikodušniji, dok su njegove funkcije inspektora bile poverene osobama koje su umele da kombinuju pravičnost sa strogošću, udobnost sa ekonomijom, milosrđe sa ispravnošću. Tako popravljena škola postala je vremenom zaista korisna i uzvišena institucija. Ostala sam posle njenog obnavljanja i dalje njen stanovnik osam godina, šest godina kao učenica i dve kao učiteljica, i u jednom i u drugom položaju moram da podvučem njenu vrednost i značaj. U toku ovih osam godina moj život je bio jednojstavan. Imala sam mogućnost da tu steknem sjajno obrazovanje, volela sam izvesne predmete i želela sam da se istaknem, kao što mi je bilo uživanje i što me je guralo napred da se dopadnem nastavnicama, naročito onima koje sam volela. Iskorišćavala sam do potpunosti sva preimućstva koja su mi bila pružena. Vremenom sam uspela da postanem prva učenica u razredu. Potom sam bila unapređena za učiteljicu,

68


koju sam dužnost obavljala marljivo pune dve godine, ali posle tog vremena desila se promena u mom životu. I pored svih tih promena u školi, gospođica Templ je ostala i dalje direktorka seminara i njoj dugujem za najbolji deo svoga znanja, njeno prijateljstvo i društvo bili su moja najveća radost. Ona mi je zamenila majku, postala vaspitačica i docnije prijateljica. U to doba ona se udala i njen muž (sveštenik, sjajan čovek, skoro dostojan takve žene) odveo ju je u neku udaljenu grofoviju, i tako je ona bila izgubljena za mene. Od onoga dana kad je otputovala ja više nisam bila ista. Sa njom je otišlo svako moje osećanje da je Lovud bio donekle moja kuća. Primila sam nešto od njene prirode i puno njenih navika; skladnije misli i disciplinovanija osećanja usadila su mi se u dušu. Zaklela sam se na poslušnost i red. Bila sam mirna i verovala sam da izgledam zadovoljna u očima drugih, a često i u svojim sopstvenim. Izgledalo mi je da imam disciplinovan i ukrotljiv karakter. Ali se sudbina, u licu sveštenika gospodina Nesmajta, postavila između mene i gospođice Templ. Videla sam je u putničkoj odeći kako se penje u diližansu ubrzo posle svadbene ceremonije. Gledala sam dugo za kolima dok su se kretala uzbrdo i izgubila iza padine. Zatim sam se vratila u svoju sobu, i tu u miru provela najveći deo ovog polupraznika posvećenog u čast venčanja. Šetala sam se po sobi skoro sve vreme. Žalila sam samo svoj gubitak i mislila kako da ga nadoknadim, ali kada su se moja razmišljanja okončala i kada sam se osvestila da je popodne već prohujalo i veče uveliko došlo, sinulo mi je kroz glavu drugo otkriće, naime da sam u međuvremenu prošla kroz preobražavajući proces; da je moja duša lišena svega onog što je pozajmila od gospođice Templ ili, bolje, da je ona odnela sa sobom onu vedru atmosferu u kojoj sam uživala u njenoj blizini i da sam sada ostavljena u svom prirodnom elementu, i počela sam da osećam da se u meni bude stare emocije. Ne bih rekla da sam izgubila svaku podršku, već kao da je nestao jedan motiv; nije to bila moć umirenja talasala u meni, nego više nije bilo razloga za duševni mir. Moj svet već nekoliko godina bio je u Lovudu. Moje iskustvo bila su njegova pravila i sistemi, a sada sam osetila da je svet istinski širok i da je raznovrsno polje nade i straha, senzacije i uzbuđenja čekalo sve one koji imaju hrabrosti da krenu i potraže stvarnost života u njegovim opasnostima. Prišla sam prozoru, otvorila ga i pogledala napolje. Bila su tu dva krila zgrade, bio je tu vrt, bila je tu okolina Lovuda, bio je tu bregom preprečen vidik. Pogled mi je preleteo sve te predmete i zaustavio se na onim ukočenim plavim vrhovima. Čeznula sam da ih pređem, ali bekstvo je bilo nemogućno, jer sve što 69


su oni obuhvatali, stene i vresom pokrivene ledine, sve je izgledalo kao tamnica. Pratila sam pogledom beličast drum koji je vijugao oko podnožja brega i gubio se u klisuri. Kako sam zaželela da pođem dalje za njim! Prisećala sam se doba kada sam doputovala tim istim putem u diližansi, pamtim kada sam u suton silazila niz brežuljak. Učinilo mi se da je čitava večnost prohujala od onoga dana kada sam prvi put stigla u Lovud, i koji od tada nisam više napustila. Gospođa Rid me nikada nije pozvala u Gejtshed; niti je ona ni ma ko od njene porodice ikada došao da me poseti. Nisam imala veze sa spoljnim svetom ni preko poruka ni pismima. Školska pravila, školske dužnosti, školske navike i pojmovi i glasovi, i lica i rečenice i odela, i naklonosti i antipatije to je bilo sve što sam znala od života. Sada sam osetila da to nije dovoljno. Za jedno popodne zamorio me taj ukalupljeni osmogodišnji život. Poželela sam slobodu; za slobodom sam uzdisala; za slobodom sam molitve šaputala; izgledalo mi je da je bila razvejana lakim vetrom. Odgurnula sam tu misao i skovala sam radi promene skromniju molbu, podstrek: ova molba, takođe, izgledala je kao da je bila potisnuta u prazan prostor. „Tada", uzviknula sam, upola očajna, „podari mi bar jedno novo robovanje." Zvono za večeru odjeknulo je i pozvalo me dole. Nisam više bila slobodna da nastavim prekinuti lanac svojih razmišljanja sve do odlaska na spavanje, pa me je čak i tada jedna učiteljica, koja je sa mnom delila sobu, zadržavala dugom bujicom beznačajnog pričanja da se vratim predmetu na koji sam mislila. Kako sam želela da je san već jednom ućutka! Želela sam da se vratim onim mislima koje su mi se uvukle u glavu dok sam stajala na prozoru, i činilo mi se da bi možda iskrslo neko novo nadahnuće od koga bi mi laknulo. Gospođica Grajs počela je najzad da hrče. Ona je bila puna Velšanka, i dosada mi je njeno uobičajena hrkanje bilo vrlo neprijatno, ali sam večeras sa zadovoljstvom pozdravila njene prve duboke tonove. Bila sam pošteđena upadica I moja upola uspavana misao odjednom je oživela. „Novo robovanje." Ima nečeg u tome, ponavljala sam u sebi. Znam da ima, jer ne zvuči tako slatko. Ne kao reči sloboda, uzbuđenje, uživanje zaista zanosni zvuci ali samo zvuci, za mene tako šuplji i lelujavi da je suva šteta slušati ih. Ali, robovanje! To mora da bude stvarnost. Svako može da robuje. Robovala sam ovde punih osam godina, a sada sve što želim to je da robujem na drugom mestu. Zar to ne mogu da postignem svojom voljom? Zar to nije izvodljivo? Da, da, to nije teško, samo ako bih umela da iščeprkam neko sredstvo u postizanju tog cilja.

70


Sedela sam u postelji i pokušavala da podstaknem svoje misli. Noć je bila hladna; prebacila sam šal preko ramena i nastavila da mislim koliko god sam mogla. „Pa šta ja želim? Novo mesto, u novoj kući, među novim licima, pod novim okolnostima: želim to, jer nema nikakve koristi da zaželim nešto bolje. Šta svet radi kada hoće da dobije novo mesto? Obraća se prijateljima, svakako. Ja nemam prijatelje. Postoje i druge osobe koje nemaju prijatelje, a koje moraju da traže same i same sebe da pomognu. Kakav je njihov izbor?" Nisam umela da nađem odgovor. Zatim sam prisiljavala svoj um da pronađe odgovor, i to što pre. Mislila sam sve brže i brže. Osetila sam kako mi bije u slepoočnicama; ali skoro čitav sat misli su bile u haosu i moji napori nisu pružali nikakve rezultate. U grozničavom stanju, zbog tog uzaludnog naprezanja, ustala sam i počela da šetam po sobi. Razgrnula sam zavesu i videla jedno dve zvezde. Zadrhtala sam od zime i ponovo se uvukla u postelju. Neka dobra vila, u mome odsustvu, svakako.je bila spustila na moj jastuk traženo nadahnuće, jer čim sam legla, mirno i sasvim prirodno sinulo mi je kroz glavu. „Oni koji traže zaposlenje daju oglase. Ti moraš da daš oglas u lokalnom Vesniku." „Ali kako? Ja pojma nemam o oglasima."Odgovori su sada došli glatko i brzo. „Moraš da napišeš oglas i da priložiš novac u kovertu, koji ćeš uputiti direktoru Vesnika. Iskoristićeš prvu priliku i predati pismo u Lotonu na poštu. Odgovori moraju biti upućeni pod šifrom DŽ. E. poste restante. Otići ćeš i raspitaćeš se nedelju dana kasnije po davanju oglasa da li je došao odgovor, i prema tome ćeš postupiti kako treba." Dugo sam razmišljala o ovom planu i tek kada sam sve jasno u mislima pripremila, bila sam zadovoljna i zaspala sam. Sutradan rano napisala sam oglas, priložila novac, adresovala pismo pre nego što je zvono probudilo učenice. Oglas je glasio: „Mlada dama, sa učiteljskom praksom (zar nisam već dve godine učiteljica?) traži mesto nastavnice u privatnoj porodici, kod dece ispod četrnaest godina." (Pomislila sam kako mi je tek osamnaest godina, i da ne bi bilo zgodno da se primim nastave kod učenica koje su mojih godina.) „Ima kvalifikacije da se primi nastave koja pruža englesko obrazovanje, kao i da daje časove iz francuskog, jezika, crtanja i muzike." (U to vreme, čitaoče, ovaj program koji bi danas izgledao suviše mršav, smatran je vrlo opširnim.) „Obratiti se na adresu DŽ. E. poste restante, Loton." Ovaj dokument ostao je celoga dana zaključan u mojoj fioci. Posle čaja sam zamolila novu direktorku za dozvolu da odem u Loton i kupim neke stvari za 71


sebe i neke moje koleginice. Odmah mi je dozvolila, i ja sam otišla. Bila je to šetnja od dve milje. Veče je bilo kišno, ali su dani bili još dugi. Svratila sam u jedno dve radnje, spustila pismo u poštansko sanduče, i vratila se kući po jakoj kiši, skroz mokra, ali s olakšanjem na srcu. Iduća nedelja učinila mi se vrlo duga, ali najzad je i tome došao kraj, kao i svim ovozemaljskim stvarima, i još jedanput, u sumrak prijatnog jesenjeg dana, našla sam se na putu u Loton. Bila je to živopisna staza; išla je duž samog potoka, lepom vijugavom dolinom, ali toga dana više sam mislila na pisma, da li su me čekala ili ne u maloj pošti varošice kuda sam hitala, nego na privlačnost livada i vode. Moj tobožnji posao bio je da poručim obuću, prvo sam to prebrinula i od obućara, preko čiste i mirne ulice, uputila se pošti. Činovnica u pošti bila je jedna stara žena sa koštanim naočarima na nosu i crnim rukavicama bez prstiju na rukama. - Ima li pisma za DŽ. E.? upitah. Ona me pogleda preko naočara i zatim otvori fioku, poče dugo da prevrće po njoj, tako dugo da me je svaka nada počela da napušta. Naposletku, pošto je nekoliko trenutaka držala jedan omot ispred naočara predade mi ga preko stola, propraćajući ga dugim ispitivačkim i nepoverljivim pogledom da, to je bilo za DŽ. E. - Zar samo jedno? - upitah. - Nema više - reče ona, i ja ga strpah u džep i uputih se kući. Nisam tada mogla da ga otvorim; pravila su me primoravala da budem u školi u osam časova, a sada je bilo već sedam i po. Po dolasku čekale su me razne dužnosti. Morala sam da sedim sa učenicama za vreme njihovog časa učenja; na mene je bio red da čitam molitve, i tek posle toga večerala sam sa ostalim nastavnicama. Pa čak i kad smo se konačno povukle u svoje sobe, neizbežna gospođica Grajs bila je moja pratilja. Imale smo samo jedno malo parče sveće u svećnjaku i plašila sam se da će ona govoriti sve dok se sveća ne ugasi, pa ipak, na sreću, teška večera delovala je na nju uspavljujuće. Zahrkala je pre no što sam stigla da se svučem. Ostalo je još parčence sveće. Uzela sam pismo, pečat je nosio slovo F. Slomila sam ga; sadržina pisma bila je vrlo kratka. „Ako DŽ. E., koja je dala oglas u lotonskom Vesniku prošlog četvrtka, ima sve kvalifikacije koje je navela, i ako je u stanju da podnese zadovoljavajuće preporuke o svom karakteru i vladanju, može joj se ponuditi mesto kod jedne učenice, devojčice ispod deset godina. Plata će biti trideset funti sterlinga godišnje. DŽ. E. je umoljena da pošalje svoje preporuke, ime, adresu i ostale podatke na adresu: gospođa Ferfaks, Tornfild, kod Milkota." 72


Dugo sam razgledala ovo pismo. Rukopis je bio staromodan i skoro nesiguran, kao što dolikuje starijim osobama. Ova okolnost je već bila povoljna. Nije mi dala mira bojazan da radeći tako ne padnem u zamku; a iznad svega sam želela da rezultat MOJIH napora bude pristojan, en regle (ispravan). Osetila sam sada da je jedna starija dama dobar adut u igri koju sam započela. Gospođa Ferfaks! Videla sam je već u crnoj haljini, sa udovičkom kapom; možda je hladna, ali ne neučtiva model jedne starije engleske dame. Tornfild! To je, nema sumnje, bilo ime njene kuće, čisto, uređeno mesto; u to sam bila uverena, mada nikako nisam uspela da zamislim tačan plan zgrade. Milkot u grofoviji. U mislima sam prelazila mapu Engleske; da, videla sam već grofoviju i grad. Ta grofovija bila je sedamdeset milja bliže Londonu od ovog zabačenog mesta u kome sam dosad boravila. To je već bilo nešto u moju korist. Čeznula sam da odem nekuda, gde ima života i pokreta. Milkot je bio veliki industrijski grad na obalama reke A... nesumnjivo poslovan, i utoliko bolje. Pa i to će najzad biti velika promena. Ne da sam bila željna visokih dimnjaka oblaka dima već, mislila sam, Tornfild je verovatio prilično udaljen od varoši. Tu sveća poče da se gasi i fitilj otpade. Već sutradan trebalo je preduzeti nove korake. Moji planovi više nisu mogli da budu prikriveni, i da bih uspela, morala sam sada da ih izložim. Pošto sam zatražila i dobila dozvolu da budem primljena kod direktorke, za vreme popodnevnog odmora izložila sam joj da imam u izgledu jedno novo mesto, gde će mi plata biti dvaput veća od one koju sada primam (jer u Lovudu sam dobijala svega petnaest funti godišnje), i zamolila je da ona celu stvar saopšti gospodinu Broklherstu, ili nekome iz odbora, i da se raspita da li će mi dozvoliti da ih spomenem u svojim preporukama. Ona je rado pristala da se primi uloge posrednice u ovoj stvari. Sutradan je sve izložila gospodinu Broklherstu, koji je rekao da prvo mora pisati gospođi Rid, pošto je ona moj tutor. Prema tome, pismo je bilo upućeno toj dami, koja je odgovorila da „mogu da radim kako mi je volja, i da je ona već davno prestala da se meša u moje stvari". Ovo pismo primio je odbor posle izvesnog zakašnjenja koje mi se učinilo da nema kraja. Dobila sam zvaničan otkaz, i da bi poboljšali moj položaj, priložili su isto tako i uverenje o mom dobrom vladanju, kao učenice i učiteljice u Lovudu. A zatim su inspektori ove škole bez oklevanja izdali svedodžbu o mome karakteru i sposobnostima. Sva ta uverenja dobila sam za nepunih mesec dana, poslala sam kopije gospođi Ferfaks i dobila odgovor od nje da je vrlo zadovoljna i da me kroz petnaest dana prima kao vaspitačicu. Počela sam uveliko sa pripremama, i tih petnaest dana proletelo je brzo. Nisam imala veliku garderobu, ali ona je odgovarala 73


mojim potrebama, i poslednji dan bio mi je dovoljan da spakujem svoj kofer isti koji sam pre osam godina ponela iz Gejtsheda. Kofer je bio uvezan konopcem, adresa prikucana. Kroz pola sata doći će nosač da ga prenese u Loton, gde sutra rano ujutru moram da stignem da bih uzela poštanska kola. Očetkala sam svoju crnu putničku haljinu, spremila kapu, rukavice i muf, pregledala još jednom sve fioke, da nisam što ostavila, i pošto više nisam imala šta da radim, sela sam i pokušala da se odmorim. Iako sam celog dana bila na nogama, nisam mogla da se skrasim ni trenutka. Bila sam odveć uzbuđena. Jedan deo mog života završavao se večeras, a novi je počinjao sutra. Nemoguće mi je bilo da spavam u tom međuvremenu. Morala sam grozničavo da pazim dok se ta promena ne izvrši. - Gospođice - reče služavka, koja me je srela u hodniku kojim sam tumarala kao zalutala duša jedna osoba želi da vas vidi. „Nosač, nema sumnje", pomislila sam i potrčala na donji sprat ne raspitujući se više. Tek što sam prošla pored nastavničkog salona, na kome su vrata bila odškrinuta, i uputila se u kuhinju, kada neko istrča. - To je ona, ubeđena sam! - poznala bih je ma gde bila uzviknu Jedna osoba, koja mi prepreči put i uhvati me za ruku. Trgoh se. Ugledala sam ženu, udešenu kao dobro odevena služavka, punu, ali još mladu, vrlo lepu, sa crnom kosom i očima, i vesela lica. - Pa lepo, znate li ko sam? - upita ona glasom i sa osmehom koji sam jedva poznala. Mislim da me niste sasvim zaboravili, gospođice Džejn? Već idućeg trenutka zagrlila sam je i ljubila pomamno: „Besi! Besi! Besi!" To je bilo sve što sam izgovorila dok se ona čas smejala, čas plakala, i onda smo zajedno prešle u salon. Pored vatre stajao je jedan mali dečko od tri godine, odeven u škotsko odelo. - To je moj sinčić reče odmah Besi. - Znači da ste se udali, Besi? - Da, već skoro pet godina, za Roberta Livna, kočijaša. Imam i malu devojčicu osim Bobija, koju sam krstila Džejn. - I ne stanujete više u Gejtshedu? - Stanujem u vratarevoj kućici. Stari vratar je napustio mesto. - Pa kako su oni tamo? Ispričajte mi sve o njima. Ali, Besi, prvo sedite, Bobi, hodi, i sedi mi na krilo. Ali Bobi je više voleo da stoji pored svoje majke. - Niste mnogo porasli, gospođice Džejn, niste se ni ugojili - produži gospođa Livn. - Ako smem da kažem, nisu vas baš dobro čuvali u školi. Gospođica Rid je za glavu viša od vas, a gospođica Georgiana je dvaput šira od vas. - Georgiana je lepa, zar ne, Besi? 74


-- Veoma. Prošle zime bila je u Londonu sa svojom mamom i svi su joj se divili, a jedan mladi lord se zaljubio u nju. Ali njegova porodica se usprotivila venčanju, i šta mislite? On i grspođica Georgiana dogovorili se da pobegnu, ali su ih pronašli i sprečili ih. Gospođica Eliza Rid ih je pronašla; mislim da je to učinila iz zavisti, i sada ona i njena sestra žive kao pas i mačka, uvek se svađaju. - Dobro, a šta je sa Džonom Rid? - Oh, on nije baš dobro kao što bi njegova mama želela. Otišao je u koledž i najuren. Njegov ujak želeo je da on postane advokat i da studira prava, ali on je tako napušten mladić da od njega nikada ništa neće biti, bar tako mi se čini. - A kako izgleda? - Vrlo je visok. Neki nalaze da je lep mladić, ali ima dosta debele usne. - A gospođa Rid? - Gospođa Rid je puna, i u licu prilično izgleda, ali ne bih rekla da je sasvim spokojna. Ponašanje gospodina Džona ne sviđa joj se nimalo mnogo novca troši. - Je li vas ona poslala ovamo, Besi? - Ne, nije, želela sam sama da vas vidim. I kada sam čula da je došlo pismo od vas i da odlazite u drugi kraj, pomislila sam da je bolje da krenem da vas sad vidim, dok ne odete još dalje. - Da vas nisam razočarala, Besi?- rekoh smejući se. Opazila sam to u Besinom pogledu koji je izražavao poštovanje, ali ni trunke divljenja. - Ne, gospođice Džejn, ne baš tako. Prilično ste ljupki, ličite na damu, a to sam uvek očekivala od vas. Vi niste bili lepi dok ste bili dete. Osmehnula sam se na Besin iskren odgovor. Osetila sam da je to tačno, ali priznajem da nisam bila sasvim ravnodušna na to. U osamnaestoj godini većina osoba želi da se dopadne i ubeđenje da nemaju spoljašnjost koja potpomaže tu želju, donosi sve samo ne zadovoljenje. - Rekla bih da ste lepo obrazovani - nastavi Besi kao da je htela da me uteši. – Šta sve znate? Umete li da svirate na klaviru? - Malo. U sobi je stajao klavir. Besi je prišla, otvorila ga i zamolila me da sednem da joj nešto odsviram. Odsvirala sam jedno dva valcera i ona je bila ushićena. - Gospođice Rid ne sviraju tako dobro kao vi - reče ona oduševljeno. Uvek sam govorila da ćete ih vi prevazići u učenju. Umete li da crtate? - Ono je moja slika tamo iznad kamina. Bio je to pejzaž u akvarelu, koji sam poklonila direktorki u znak zahvalnosti što se primila da posreduje za mene kod školskog odbora, a koji je ona uramila i okačila.

75


- Pa to je divno, gospođice Džejn! Divna slika, kakvu bi samo mogao da naslika profesor gospođica Rid, dok one ne umeju ni da maknu. Jeste li naučili francuski? - Jesam, Besi, mogu da čitam i da govorim. - A umete li da vezete na svili i juti. - Umem. - Oh, ta vi ste prava dama, gospođice Džejn, znala sam da ćete to postići. Uspećete u životu, pa ma vaši rođaci marili za vas ili ne. Ali nešto drugo htela sam da vas pitam. Jeste li ikada čuli o rodbini vašeg oca, o Ejrovima? - Nikada, otkako znam za sebe. - Pa lepo, vi znate da je gospođa uvek govorila da su oni siroti i sasvim niskog porekla. Oni mogu biti siromašni, ali verujem da su isto toliko gospoda koliko I porodica Rid. Jednog dana, otprilike pre sedam godina, neki gospodin Ejr došao je u Gejtshed i zatražio da vas vidi. Gospođa je kazala da ste vi u školi, daleko pedeset milja. On je izgledao vrlo razočaran, jer nije mogao da ostane. Putovao je daleko, u neku stranu zemlju, a njegov brod je polazio kroz dva dana iz Londona. Ličio je sasvim na gospodina, i ja držim da je bio vaš stric. - U koju je to stranu zemlju otišao, Besi? - Na neko ostrvo, hiljade milja daleko, gde prave čuveno vino lakej mi je rekao. - Madera - rekoh nasumce. - Jest, tako to je ime. - I otišao je? - Da, nije dugo ostao u kući. Gospođa Rid je bila vrlo nadmena prema njemu. Nazivala ga je posle „niskim trgovčićem". Moj Robert misli da je on vinarski trgovac. - Vrlo je mogućno, Besi - odgovorih - ili je možda pisar ili agent vinarskog trgovca. Besi i ja razgovarale smo još čitav sat o starim vremenima, a zatim je bila prinuđena da me ostavi. Videla sam je ujutru na nekoliko minuta u Lotonu, dok sam čekala diližansu. Rastale smo se tako pred vratima Broklherstove kuće. Svaka je otišla svojim putem. Ona natrag u Gejtshed, a ja sam se popela u kola, koja su me nosila novim dužnostima i novom životu, u nepoznati kraj Milkota.

76


GLAVA JEDANAESTA

N ova glava u romanu je što i nova scena u pozorišnom komadu. Ovoga puta, čitaoče, kada podignem zavesu, morate zamisliti sobu u krčmi Džordž u Milkotu, s onim krupnim, šarenim tapetama na zidu, kakve obično imaju sobe po takvim prenoćištima, s onim ćilimima, nameštajem, s ukrasima na kaminu, sa slikama, među kojima je bio portret kralja Georga III i princa od Velsa, i slikom koja predstavlja smrt vuka. Sve sam to mogla da zapazim pri svetlosti uljane lampe, koja je visila na tavanici, i pri plamenu velike vatre kraj koje sam sedela u ogrtaču i kapi; moj muf i kišobran ležali su na stolu. Pokušavala sam da se zgrejem i razmrdam od ukočanosti posle šesnaestočasovnog puta po studenom oktobarskom danu. Napustila sam Loton u četiri časa ujutru, a kada sam stigla u Milkot, gradski sat je izbio osam. Čitaoče, iako izgleda da sam bila dobro smeštena, ipak u duši nisam bila spokojna. Verovala sam da će se tu naći neko da me sačeka kada se diližansa bude zaustavila. Brižno sam se okretala dok sam silazila drvenim stepenicama iz kola, očekujući da čujem kako me neko zove i da vidim neki natpis na kolima koja čekaju da me odvedu u Tornfild. Međutim, ništa od svega toga. Kada sam upitala momka da li je neko tražio gospođicu Ejr, njegov odgovor bio je negativan, stoga mi ništa drugo nije preostajalo nego da zatražim sobu. I, eto, čekala sam tu, dok su razne sumnje i strepnje mučile moje misli. Za neiskusnu mladež je vrlo neugodno osećanje kada se nađe sasvim sama u svetu, odsečena od svih veza, u neizvesnosti da li će prispeti onamo kuda je naumila, sprečena mnogim preprekama da se vrati onamo odakle je došla. Draž za doživljajima zaslađuje to osećanje, žar gordosti ga zagreva, ali ga strah uništava. Obuzeo me je strah kada sam posle pola sata i dalje bila sama. Setila sam se da zazvonim. - Postoji li u okolini neko mesto po imenu Tornfild? - upitah sobara koji je odgovorio na zvonce. - Tornfild? Ne znam, gospođo, upitaću u baru. Izišao je i odmah se vratio. - Da li je vaše ime Ejr, gospođice? - Da. - Jedna vas osoba čeka dole.

77


Skočila sam, dohvatila muf i kišobran i požurila u hodnik. Jedan čovek je stajao kraj otvorenih vrata i pri nejasnoj svetlosti uličnog fenjera videla sam da je to kočijaš. - Ovo je svakako vaš prtljag? reče čovek naglo, čim me je opazio, pokazujući na moj kofer u hodniku. - Da. Podigao je prtljag na bok kola u koja sam ušla, i pre nego što je zatvorio vrata, upitala sam koliko smo daleko od Tornfilda. - Oko šest milja. - Koliko nam treba vremena da stignemo donde? - Otprilike sat i po. Zatim je zatvorio kola, popeo se na svoje mesto i tako smo krenuli. Vozili smo se lagano, i to mi je pružalo dovoljno vremena za razmišljanje. Bilo mi je milo što sam već bila pri kraju puta, i dok sam zavaljena sedela u udobnim, iako ne elegantnim kolima, mogla sam da razmišljam do mile volje. „Sudeći po običnom izgledu kočijaša i kola", pretpostavljala sam, „gospođa Ferfaks nije neka besna osoba. Utoliko bolje. Jednom sam živela sa finim svetom i bila sam nesrećna među njima. Ne znam da li stanuje sama s tom malom devojčicom; ako je tako, i ako je iole ljubazna, sigurna sam da ću se složiti s njom. Trudiću se što je više mogućno. Šteta bi bilo ako se čovek trudi pa ne naiđe na isti odgovor. U Lovudu sam, zaista, donela tu odluku, održala sam je i uspela da se dopadnem, ali s gospođom Rid, sećam se, moji najlepši pokušaji bili su odgurnuti s prezrenjem. Samo da se gospođa Ferfaks ne pretvori u drugu gospođu Rid? Ali, ako se to i desi, mogu opet da dam oglas preko novina. Ne znam da li se već približujemo?" Spustila sam prozor i provirila. Milkot je ostao iza nas i, sudeći po broju svetiljki, mesto mi se učinilo mnogo značajnije i veće od Lotona. Koliko sam mogla da vidim, bili smo sada u nekom naselju, ali tu su kuće raštrkane po celom kraju. Osetila sam da smo u različitijem kraju od Lovuda, naseljenijem, manje živopisnom, uzbudljivijem i manje romantičnom. Putevi su bili rđavi, noć maglovita. Moj kočijaš je celim putem terao konje hodom, i sat i po se odužio kao da su, rekla bih, bila dva sata. Najzad se okrenuo s boka i rekao: - Sad niste daleko od Tornfilda. Opet sam pogledala kroz prozor. Prolazili smo pored crkve. Videla sam nizak širok toranj kako se ocrtava na nebu. Zvono je izbijalo četvrt; u podnožju jednog brežuljka spazila sam uzan red svetiljki, koje su označavale neko selo ili zaselak. Deset minuta kasnije kočijaš siđe i otvori kapiju, i pošto smo prošli kroz nju, kapija se zatvori za nama. Sada smo se lagano peli alejom i stigli do 78


dugačke prednje strane kuće. Svetlost sveća videla se iza zavese jednog isturenog prozora. Sve ostalo bilo je u mraku. Kola su se zaustavila pred vratima glavnog ulaza, koja je otvorila jedna sobarica, i ja sam sišla i ušla unutra. - Izvolite ovuda, gospođo reče devojka, i ja pođoh za njom kroz četvrtasto predsoblje s visokim vratima unaokolo. Uvede me u jednu sobu, čije me je dvostruko osvetljenje, od vatre i sveće, najpre zase nilo, jer su mi oči dosad bile skoro dva sata u mraku. Kada sam najzad mogla da vidim, ugledala sam pri jatnu i privlačnu sliku. Udobna, mala soba; okrugao sto pored vesele vatre; starinska fotelja s visokim naslonom, na kojoj je sedela najurednija mala stara dama koja se može zamisliti, sa udovičkom kapom, u crnoj haljini i kao sneg beloj muslinskoj kecelji, tačno onako kao što sam zamišljala gospođu Ferfaks, ali manje raskošnu i s više blagosti. Plela je, i kraj njenih nogu ležala je opružena velika mačka. Ukratko, ništa nije nedostajalo da dopuni sliku idealne domaće udobnosti. Nemogućno je bilo stvoriti ubedljiviji uvod za novu vaspitačicu. Tu nije bilo zbunjujuće veličine ni zapanjujućeg ceremonijala, i čim sam ušla stara dama je ustala i brzo i ljubazno prišla da me dočeka. - Kako ste, drago dete? Bojim se da ste dugo putovali. Džon tako sporo vozi. Mora da ste se smrznuli, hodite kraj vatre. - Gospođa Ferfaks, mislim? - rekoh. - Da, u pravu ste, sedite. Dovela me je do svoje fotelje, i zatim je počela da mi skida šal i razvezuje trake na kapi. Zamolila sam je da se ne trudi toliko oko mene. - Oh, to nije nikakav trud. Uverena sam da su vam se ruke skoro ukrutile od hladnoće. Lea, skuvajte malo crna vina i donesite nekoliko sendviča. Evo ključeva od ostave. Izvadila je iz džepa svežanj ključeva kao savršena domaćica i dala ih sobarici. A sad priđite bliže vatri produži ona. Vi ste doneli sobom svoj prtljag, zar ne, draga moja? - Da, gospođo. Narediću da se prenese u vašu sobu reče ona žureći vratima. „Ona me smatra kao gosta", pomislila sam. „Nisam se nadala takvom dočeku. Očekivala sam samo nadmenost i hladnoću, a ovo nije bio prijem kojim se, kako sam čula, dočekuje jedna vaspitačica, ali ne smem da se radujem odveć rano." Ona se vratila i počela sama da sklanja svoje pletivo i neke knjige sa stola da bi napravila mesta za poslužavnik koji je Lea donela, i zatim je sama dodala sendviče i vino. Bila sam skoro zbunjena što sam postala predmet takve pažnje kakvu dosad nisam nikada doživela, pogotovu od mojih poslodavaca i 79


pretpostavljenih. Ali, kako ona nije, izgleda, smatrala da čini nešto naročito, pomislila sam da je mnogo bolje da sve ove učtivosti primim mirno. - Hoću li imati zadovoljstvo da još večeras vidim gospođicu Ferfaks? - upitah kad sam se prihvatila. - Šta ste kazali, dete moje? Ja sam malo nagluva odgovori ova dobra žena, približujući svoje uvo mojim ustima. Ponovila sam svoje pitanje jasnije. - Gospođicu Ferfaks? Oh, vi mislite gospođicu Varens. Varens je prezime vaše buduće učenice. - Zaista! Znači, ona nije vaša kći? - Ne, ja nemam dece. Trebalo je najpre da je upitam u kakvim je rodbinskim vezama s gospođicom Varens, ali sam se prisetila da nije nimalo učtivo da mnogo zapitkujem; uostalom, bila sam uverena da ću sve to doznati na vreme. - Jako mi je milo - nastavi ona, pošto je sela preko puta mene i uzela mačku na krilo. - Jako mi je milo što ste došli, jer će mi život ovde biti prijatniji kad budem imala društva. Doduše, ovde je prijatno u svako doba, jer je Tornfild divan stari dom, možda malo napušten poslednjih godina, ali je još i sada zavidno poljsko dobro. Pa ipak, zimi se čovek oseća sumorno i usamljeno i u najlepšim kućama kad stanuje sam. Kažem vam Lea je svakako krasna devojka, a Džon i njegova žena su vrlo pošteni ljudi, ali oni su samo posluga, i sa njima se ne može razgovarati na ravnoj nozi, čovek mora da ih drži na pristojnom odstojanju iz straha da ne izgubi svoj autoritet. Sećam se prošle zime (bila je tako oštra, ako se sećate, i kad ne bi padao sneg, padala bi kiša i duvao vetar) nijedna živa duša osim mesara i pismonoše nije zavirila u ovu kuću od novembra do februara, i ja sam postala tako setna sedeći svake večeri potpuno sama. Ponekidgut Lea bi mi čitala, ali ne bih rekla da se jadnoj devojci ta dužnost mnogo sviđala. Osećala se kao na robiji. Međutim, u proleće i leto bilo je mnogo bolje: sasvim je drukčije u sunčane i duge dane, a zatim početkom ove jeseni došla je mala Adela Varens sa svojom dadiljom. Jedno dete odmah unese život u celu kuću, a sada, eto, i vi ste ovde, i ja ću biti potpuno vesela. Moje se srce zaista zagrejalo dok sam slušala ovu damu vrednu pažnje, privukla sam stolicu bliže njoj i izrazila svoju iskrenu želju da će joj moje društvo biti upravo onoliko prijatno koliko i sama očekuje. - Ali neću da vas zadržavam dugo večeras reče ona tek što ponoć nije otkucala, a vi ste putovali celoga dana. Mora da ste veoma umorni. Ako ste dobro ugrejali noge, pokazaću vam vašu spavaću sobu. Pripremila sam vam sobu do svoje. To je sasvim mala odaja, ali sam pomislila da će vam se svideti više od onih 80


velikih soba u prednjem delu kuće. One su mnogo raskošnije nameštene, nema zbora, ali su tako sumorne i usamljene da nikada u njima ne spavam. Zahvalila sam joj na tako pažljivom izboru i kako sam se istinski osećala umornom usled dugog putovanja, izrazila sam spremnost da se povučem. Ona je uzela sveću i ja sam pošla za njom. Najpre je prišla da se uveri da li su glavna vrata zaključana i, kada je izvukla ključ iz brave, povela me na sprat. Stepenice i ograda bile su od hrastovine. Prozori na stepeništu bili su visoki i osigurani gvozdenim šipkama i s dugačkom galerijom iz koje se išlo u spavaće sobe; podsećali su pre na crkvu nego na kuću. Vrlo hladan vazduh, kao da je iz podruma, preovlađivao je na stepenicama i galeriji i naturao nevesele misli o prostranstvu i usamljenosti. I meni je, najzad, bilo veoma prijatno kad sam ušla u svoju sobu i videla da je mala i da je nameštena obično, u modernom stilu. Kada mi je gospođa Ferfaks ljubazno poželela laku noć i kada sam zaključala vrata, pogledala sam natenane oko sebe, i uspela sam, donekle, da izbrišem onaj fantastični utisak koji je na mene ostavio onaj prostrani hol, one mračne i široke stepenice i ona dugačka hladna galerija, poredeći sve to sa toplijim izgledom svoje sobice, i setila sam se tada da sam posle čitavog dana telesnog umora i duševnog nemira najzad prispela u sigurnu luku. Srce mi se nadimalo od zahvalnosti i ja klekoh kraj postelje da za hvalim nebu, ne zaboravljajući da ga zamolim da mi pomogne da zaslužim blagonaklonost, koja mi je tako iskreno ukazana pre nego što sam je zaslužila. Moja postelja bila je te noći bez trnja. Moja usamljena soba bez straha. U isti mah umorna i zadovoljna, zaspala sam ubrzo i čvrsto. Kada sam se probudila, bio je uveliko dan. Soba mi je izgledala tako vedra kada je sunce prodrlo kroz vesele zavese od plavog kretona i osvetlilo tapete na zidovima i ćilim na podu, sve je tako malo ličilo na gole daske i uprljane okrečene zidove u Lovudu da mi se duša namah razvedrila. Spoljni izgled stvari ima veliki uticaj na mlade ljude. Pomislila sam da za mene počinje novo razdoblje u životu, razdoblje koje će biti ispunjeno cvećem i zadovoljstvima, a i trnjem i teškim radom. Moje sposobnosti, uzdrmane promenom mesta pružale su mi nove nade i sasvim su se probudile. Ne bih mogla tačno da rastumačim šta su one očekivale, ali to je bilo nešto prijatno, ne možda još istoga dana ili istoga meseca, nego kasnije, u budućnosti. Ustala sam i obukla se brižljivo, jer iako sam bila prinuđena da budem jednostavna sve moje haljine bile su do krajnosti proste po prirodi sam bila jako uredna i mnogo mi je bilo stalo do toga kakav ću utisak proizvesti. Uvek sam želela da izgledam što je mogućno bolje i da se dopadnem onoliko koliko mi je to nedostatak lepote dozvoljavao. Ponekad bih zažalila što nisam lepša, želela sam ponekad da imam rumene obraze, prav nos i kao trešnja mala usta, žudela 81


sam da budem visoka, dostojanstvena i lepo skrojena; smatrala sam za pravu nesreću što sam tako mala, tako bleda i što imam tako nepravilne i upadljive crte. Zašto sam imala takve težnje i takva žaljenja? Teško bi bilo reći, ni samoj sebi nisam umela tada otvoreno da kažem pa, ipak, imala sam razloga i to logičnog i prirodnog. Ali kada sam očetkala i zagladila kosu i obukla kao kvekerka svoju crnu haljinu, koja mi je dobro stajala, prikačila sam čist, beo okovratnik i pomislila sam da se bez stida mogu pojaviti pred gospođom Ferfaks i da moja nova učenica neće neprijatno ustuknuti kada me bude videla. Pošto sam otvorila prozor i uredila sve stvari na toaletnom stolu, krenula sam hrabro. Prešavši dugačku i ćilimom zastrtu galeriju, sišla sam preko klizavih hrastovih stepenica i našla se u holu. Zastala sam tu jedan časak i razgledala slike na zidovima (jedna je, sećam se, predstavljala nekog natmurenog čoveka u panciru, a druga jednu damu s napudrovanom kosom i bisernom ogrlicom), razgledala sam jednu bronzanu lampu koja je visila s tavanice, veliki sat, čija je kutija od hrastovine bila neobično izrezbarena i kao abonos pocrnela od vremena i trljanja. Sve mi je izgledalo divno i veličanstveno. Nikakvo čudo, tako sam malo bila naviknuta na gospodstvo i veličinu. Dopola zastakljena vrata glavnog ulaza bila su otvorena, i ja prekoračih prag. Bilo je lepo jesenje jutro. Rano sunce vedro je obasjavalo mrko žbunje i još zelena polja. Prešla sam na travnjak i počela da razgledam fasadu ovog gospodskog doma. Kuća je imala tri sprata, iako nije bila osobito prostrana, ipak je bila velika. Bio je to pre gospodski dom nego plemićki zamak; zupčasta kula davala mu je romantičan izgled. Siva boja zgrade ocrtavala se jasno na velikom drveću, čiji su graktavi stanovnici leteli u tom trenutku iznad imanja i spuštali se na jednu veliku livadu, koja je od ovog bila odvojena nekom utonulom ogradom, i gde je čitav red moćnog starog bodljikavog drveća, debelog i čvornovatog kao hrast, u isti mah objašnjavao ime zamka Tornfild. U daljini uzdizali su se brežuljci, ne tako visoki kao oni oko Lovuda, ni tako odsečni, i manje su ličili na neku prepreku između živog sveta i mene. Međutim, bili su prilično usamljeni i stvarali su pojas oko Tornfilda koji se nisam nadala da ću naći tako blizu jednog živog mesta kao što je Milkot. Jedan mali zaselak, čiji su se krovovi mešali s drvećem, peo se duž jednog od ovih brežuljaka, seoska crkva bila je bliže Tornfildu. i njen stari toranj nadvisio je jedno brdašce između kuće i kapije. Još uvek sam uživala u ovom tihom pejzažu i prijatnom svežem vazduhu, još uvek sam sa zadovoljstvom slušala graktanje vrana, još uvek sam posmatrala ovu prostranu kuću i mislila kako je ona odveć velika za jednu usamljenu staru damu kao što je gospođa Ferfaks, kada se ona pojavi na vratima. 82


- Kako? Već ste napolju? - reče ona. - Vidim da volite da uranite. Prišla sam joj i bila sam dočekana srdačnim poljupcem i stiskom ruke. - Kako vam se sviđa Tornfild? - upita ona. - Odgovorila sam da mi se neobično sviđa. - Da - reče ona - imanje je vrlo lepo, ali se bojim da se ne zapusti, sem ako se gospodin Ročester ne odluči i stalno ne nastani ovde ili da ga bar često posećuje. Velike kuće i velika imanja zahtevaju prisustvo sopstvenika. - Gospodin Ročester? - uzviknuh. - Ko je on? - Sopstvenik Tornfilda - odgovori ona mirno zar vi niste znali da se on zove Ročester? - Naravno da nisam. Nikada dotad nisam čula za njega, ali izgleda da je stara dama smatrala njegovo postojanje kao svima poznatu činjenicu, sa kojom je svako bio nagonski upoznat. - Mislila sam nastavih da Tornfild pripada vama. - Meni? Neka vas bog blagoslovi, dete moje. Šta vam pada na pamet. Meni? Ta ja sam samo domaćica. U rodbinskim sam vezama sa Ročesterovima po majci ili bolje po svome mužu. On je bio sveštenik u Heju onom malom seocu ispod brežuljaka, i ona crkva je bila njegova. Mati današnjeg gospodina Ročestera je bila po rođenju Ferfaks i sestra od strica mome mužu, ali ja nikada ne polažem na te veze, jer mi u stvari to ništa ne znači. Smatram sebe za običnu upraviteljicu. Moj poslodavac je uvek učtiv i ja ni šta više ne očekujem. - A mala devojčica moja učenica? - Ona je usvojenica gospodina Ročestera. Opunomoćio me je da joj nađem vaspitačicu. Mislim da hoće da je ovde vaspitava. Doći će ovamo sa svojom „bonom", kako zove dadilju. Zagonetka je sada bila razjašnjena. Ova ljupka i prijatna mala udovica nije bila neka velika dama, već službenica kao i ja. Nisam je zbog toga manje volela, naprotiv, bila mi je milija. Jednakost između nje i mene je bila stvarna, a ne rezultat neke proste snishodljivosti s njene strane. Utoliko bolje, moj položaj bio je još nezavisniji. Dok sam tako razmišljala o tom otkriću, jedna mala devojčica, za kojom je išla njena dadilja, istrčala je na travnjak. Pogledala sam svoju učenicu, koja me na prvi pogled nije opazila. Ona je bila još dete možda je imala sedam do osam godina slabog sastava, bledog, sitnog lica, sa obiljem kose koja joj je u kovrdžama padala oko struka. - Dobro jutro, gospođice Adela - reče gospođa Ferfaks. Hodite da vidite gospođicu koja će vas učiti da postanete jednoga dana obrazovana žena. Ona se približi. 83


C'est la ma gouvernante? (Je li to moja guvernanta) upita ona pokazujući na mene i obraćajući se svojoj dadilji, koja odgovori: Mais oui, certainement. (Da, svakako). - Jesu li strankinje? - upitah, začuđena što čujem francuski. - Dadilja je strankinja, a Adela je rođena na Kontinentu, i mislim da se odatle nije pomakla do pre šest meseci. Kada je prvi put došla ovamo, nije znala da govori engleski, ali sada ipak pokušava pomalo da govori. Ne razumem je, uvek meša reči sa francuskim, ali sam uverena da ćete je vi dobro razumeti. Na sreću imala sam to preimućstvo što sam učila francuski kod jedne nastavnice Francuskinje, i kako sam uvek, kad god mi se pružila prilika, razgovarala sa gospođom Pjero, i kako sam u toku sedam godina prosto napamet učila svoju svakodnevnu lekciju trudeći se da što više podražavam akcenat i izgovor svoje nastavnice postigla sam izvestan stepen korektnog govora i nisam se bojala da neću moći da razgovaram sa gospođicom Adelom. Ona je prišla i rukovala se sa mnom kada je čula da sam njena vaspitačica. Povela sam je na doručak i uputila joj nekoliko rečenica na njenom jeziku. Isprva je kratko odgovarala, ali pošto smo sele za sto i pošto me je čitavih deset minuta ispitivala svojim kestenjavim očima, odjednom je počela da brblja tečno. -Ah uzviknu ona na francuskom vi govorite mojim jezikom isto tako dobro kao i gospodin Ročester. Mogu da govorim s vama kao sa njim i sa Sofijom. Biće joj milo, jer je ovde niko ne razume. Gospođa Ferfaks je Engleskinja od glave do pete. Sofija je moja dadilja, došla je sa mnom preko mora velikim brodom koji ima dimnjak kako se samo pušio! I meni je bilo zlo, Sofiji isto tako, a i gospodinu Ročesteru. Gospodin Ročester je ležao na divanu u jednoj lepoj sobi, koju nazivaju salonom, a Sofija i ja imale smo male postelje na drugom mestu. Umalo što nisam ispala iz ležišta, ličilo je na policu. Gospođice, kako se zovete? - Ejr Džejn. - Ejr? Uh, to ne mogu da izgovorim. I tako, naš se brod zaustavio ujutru, pre nego što je sasvim svanulo, pred jednim velikim gradom ogromnim gradom, s vrlo tamnim i čađavim kućama nimalo nije ličio na lep, čist grad iz koga sam došla, i gospodin Ročester me je preneo u naručju preko daske na kopno, a Sofija je došla za nama, i svi smo ušli u kola, koja su nas dovela do jedne divne velike kuće, veće i finije od ove, a koja se zove hotel. Ostali smo tu skoro nedelju dana. Sofija i ja smo svakoga dana išle u šetnju u jedan veliki zeleni vrt pun drveća, koji se zove park. Tu je bilo puno dece i jedno jezero s krasnim pticama, koje sam hranila mrvama. - Možete li da je razumete kad tako brzo govori? - upita gospođa Ferfaks. 84


Razumela sam je vrlo dobro, jer sam bila naviknuta na brzi govor gospođe Pjero. - Želela bih - nastavi ova valjana žena da joj postavite jedno dva pitanja o njenim roditeljima. - Htela bih da znam da li ih se seća. - Adela upitah s kime ste živeli kad ste bili u tom lepom, čistom gradu o kome ste sada govorili. - Živela sam davno s mamom, ali ona je otišla na nebo. Mama me je učila da igram i pevam i da recitujem stihove. Puno velike gospode i dama dolazilo je da vidi mamu, i ja sam obično igrala pred njima ili sedela na njihovim kolenima i pevala im. Volela sam to. Hoćete li da vam pevam? Kako je bila završila s doručkom dozvolila sam joj da mi pokaže svoj talenat. Pošto je sišla sa stolice, prišla je i sela mi na kolena, zatim je ozbiljno prekrstila svoje ruke, podigla oči uvis i, zabacivši svoje duge uvojke, počela da peva jednu ariju iz neke opere. Bila je to tužbalica jedne napuštene dame koja, pošto je oplakala neverstvo svoga dragana, poziva u pomoć gordost, i naređuje svojoj pratilji da je obuče u najlepše haljine i okiti najblistavijim nakitom da bi na balu srela nevernika i pokazala mu svojom veselošću koliko je malo vređa to što ju je on napustio. Sadržaj pesme bio je neobičan izbor za jedno dete, ali rekla bih da je glavna stvar bila baš u tome što je bilo čudno da reči ljubavi i ljubomore izlaze iz dečjih usta. U svakom slučaju, bilo je to veoma neukusno bar meni se tako učinilo. Adela je otpevala kanconetu dosta tačno i sa naivnošću svojih godina. Kada je to završila, skočila je s moga krila i rekla: - A sada, gospođice, recitovaću vam jednu pesmu. I pošto je zauzela naročiti stav, počela je da recituje Ligu pacova La Fontenovu basnu. Odrecitovala je tu basnu s puno pažnje u naglašavanju i izrazitosti, s puno preliva u glasu, i sve to propratila je tačnim pokretima, što je bilo vrlo retko za njeno doba i što dokazuje da je bila brižljivo preslišavana. - Da li vas je tome učila vaša mama? - upitah. - Jeste, i govorila je ovako: Qu' avez vous donc? Lui dit un de ces rats, parlez! (Šta ste onda uradili - reče jedan od pacova, govorite!)Podigla mi je ruku eto tako da me podseti da povisim glas u isto vreme. A sada, hoćete li da vam igram? - Ne, to je dovoljno. Ali kad je vaša mama otišla na nebo, kako vi kažete, kod koga ste vi onda ostali? - Kod gospođe Frederik i njenog muža. Ona se brinula o meni, ali mi nije nikakav rod. Mislim da je bila sirota, jer nije imala tako finu kuću kao mama. Nisam tamo dugo bila. Gospodin Ročester me je pitao da li bih volela da odem i 85


da stanujem s njim u Engleskoj, i ja sam kazala da hoću, jer sam poznavala gospodina Ročestera više nego gospođu Frederik, a on je uvek bio ljubazan prema meni i davao mi je lepe haljine i igračke. Ali, vidite, nije održao reč, jer me je doveo u Englesku, a sad se opet vratio natrag i ja ga nikada ne vidim. Posle doručka Adela i ja smo se povukle u biblioteku, koju je, kako izgleda, gospodin Ročester odredio za učionicu. Veći broj knjiga bio je zatvoren u ormanima sa staklenim vratima, ali jedna polica bila je otvorena i sadržavala je sve ono što se moglo upotrebiti za osnovnu nastavu; sem toga bilo je tu i nekoliko knjiga lakše literature i pesama, biografija, putopisa, nekoliko romana itd. Mislim da je smatrao da je sve to dosta jednoj vaspitačici za njenu ličnu upotrebu. Doista, one su mi bile dosad dovoljne u poređenju sa onom bednom lektirom koju sam ovda-onda nalazila u Lovudu. Ove knjige predstavljale su obilan izvor za razonodu i saznanje. U istoj sobi nalazi se i manji klavir, potpuno nov i sa izvrsnim tonom, kao i nogare za slikanje i dva globusa. Našla sam da je moja mala učenica dovoljno poslušna, iako ne baš mnogo marljiva, jer nije bila naviknuta ni na kakvo redovno učenje. Osetila sam da ne bi bilo pravo da u početku tražim mnogo od nje, stoga sam joj dugo pričala i uspela da je nečemu na učim, i kako je bilo skoro podne, dozvolila sam joj da ode kod svoje dadilje. A ja sam rešila da se do ručka pozabavim crtanjem nekih sličica za nju. Baš kad sam pošla uza stepenice da uzmem svoj blok i olovke, pozvala me je gospođa Ferfaks. „Rekla bih da su vaši jutarnji časovi završeni." Bila je u sobi u kojoj su dvokrilna vrata bila otvorena. Ušla sam unutra. Bila je to velika, veličanstvena soba, s ljubičastim stolicama i draperijama, s turskim ćilimom. Zidovi su bili obloženi orahovinom. Ogroman prozor imao je obojena okna, a visoka tavanica bila je ukrašena. Gospođa Ferfaks brisala je prašinu s finih ljubičastih vaza, koje su stajale na niskom ormanu. - Da divne li sobe! - uzviknula sam, gledajući unaokolo, jer nikada dosad nisam videla nešto toliko veličanstveno. - Da, ovo je trpezarija. Baš sada sam otvorila prozor da pustim malo vazduha i sunca. Sobe u kojima se tako retko boravi postaju vlažne. Dole u salonu je kao u nekom podrumu. Pokazala mi je veliki luk koji je ličio na prozorski i bio, kao i on, prekriven crvenom zavesom, malo razmaknutom. Prešla sam dva široka stepenika, i kada sam pogledala unutra, učinilo mi se da sam spazila prizor iz vilinskih bajki, toliko je sve ono što sam videla bilo divno za moje laičke oči. U stvari, bio je to samo vrlo lep salon, a do njega budoar, i jedan i drugi zastrveni belim ćilimima po kojima kao da su bili razbacani venci najdivnijeg cveća. Ove tavanice bile su 86


okićene kao sneg belim gipsanim grozdovima i vinovim lišćem, ispod kojih su divani i otomani plamteli u divnim crvenim bojama, dok su ukrasi poređani na belom parnskom mermernom kaminu bili od češkog kristala u boji rubina. Široka ogledala, stavljena između prozora, ponovo su odražavala ovo spajanje snega i vatre. - Kakav je red u ovim sobama, gospođo Ferfaks! - rekoh. Nema prašine, nema navlaka, i da nije tako hladno čovek bi pomislio da se u njima boravi svakodnevno. - To je zbog toga, gospođice Ejr, što su posete gospodina Ročestera vrlo retke, uvek iznenadne i neočekivane. I pošto sam zapazila da se ljuti ako se spremanje vrši kada je on tu, više volim da sobe budu uvek spremne. - Da li je gospodin Ročester čovek koji mnogo iziskuje. - Ne sasvim, ali on ima ukus i navike velikog gospodina, i želi da sve bude podešeno prema tome. - Volite li ga? Da li je uopšte voljen? - Oh, da! NJegova porodica je uvek uživala ovde svako poštovanje. Skoro sva zemlju u susedstvu, koliko okom možete da sagledate, pripadala je Ročesterovima od davnina. - Da, ali ako ostavimo zemlju na stranu, volite li ga? Da li je omiljen on lično? - Ja nemam razloga da ga ne volim, i verujem da ga njegovi zakupci smatraju pravičnim i velikodušnim sopstvenikom, ali on nikada nije živeo dugo u njihovoj sredini. - Pa zar nema nekih nastranosti? Jednom rečju, kakav je njegov karakter? - Oh! Njegov je karakter besprekoran. Rekla bih da je možda malo neobičan. Mislim da je putovao mnogo i video dosta sveta. Štaviše, vrlo je inteligentan, mada nikada nisam mnogo razgovarala s njim. - A u čemu je to neobičan? - Ne znam nije to tako lako opisati ništa upadljivo, ali vi to osetite kada s njim govorite. Nikada niste sigurni da li zbija šalu ili govori ozbiljno, da li mu je nešto prijatno ili nije, jednom rečju, ne razumete ga potpuno bar ja ne. Ali to nema nikakve važnosti, on je vrlo dobar gospodar. To je sve što sam mogla da izvučem od gospođe Ferfaks o njenom i mom poslodavcu. Izgleda da postoje osobe koje nemaju dara da ocrtaju nečiji karakter, ili da zapaze i opišu upadljive strane bilo osoba ili stvari. Ova dobra dama je verovatno pripadala toj vrsti. Moja zapitkivanja su je začudila, ali od nje ništa nisam izvukla. Gospodin Ročester bio je u njenim očima džentlmen, sopstvenik velikog imanja i ništa više. Ona dalje nije pitala i istraživala, i očevidno se začudila mojoj želji da steknem što određeniji pojam o njegovoj ličnosti. 87


Kada smo napustile trpezariju, predložila mi je da mi pokaže ostali deo kuće. Išla sam za njom uz stepenice, goredole, diveći se uz put, jer je sve bilo dobro udešeno i lepo. Prostrane sobe s lica učinile su mi se neobično velike, a neke sobe na trećem spratu, iako mračne i niske, bile su zanimljive zbog svog starinskog izgleda. Nameštaj, koji se nekada nalazio na donjim spratovima, bio je tokom vremena, u skladu s modom, prenesen gore i na slaboj svetlosti, koja je ulazila kroz uzana vrata, videle su se postelje od pre stotinu godina; ormani od hrastovine ili orahovine, sa svojim čudno izrezbarenim palmovim grančicama i anđelskim glavama, izgledali su kao uzorci jevrejskog kovčega; niz starinskih stolica, uzanih i sa visokim naslonom, zatim druga stara sedišta na čijim su jastucima još bili vidni tragovi poluizbledelog veza, dok su vezilje već dve generacije ležale u grobovima. Sve te relikvije davale su trećem spratu Tornfilda izgled kuće iz prošlosti izgled hrama uspomena. Volela sam spokojstvo, toplotu i starinski izgled ovih odaja preko dana, ali ni za šta na svetu ne bih poželela da spavam u jednoj od onih širokih i teških postelja. Neke su imale vrata od hrastovine, druge su bile pokrivene starim engleskim zavesama ukrašenim grubim vezom, sa šarama neobičnog cveća, još neobičnijih ptica, i najneobičnijih ljudskih bića sve bi to, zacelo, izgledalo veoma jezivo na bledoj mesečini. - Stanuje li posluga na ovom spratu? - upitah je. - Ne, ona boravi u onim malim sobama u zadnjem delu kuće, a ovde niko nikada ne spava. Moglo bi se reći, kad bi bilo aveti u Tornfild Holu, da bi se one pojavile ovde. - I meni se čini; znači, ovde nema aveti? - Ne, koliko je meni poznato - odgovori gospođa Ferfaks smešeći se. - Nikakva predanja o njima, ni legende, ni avetinjske priče. - Ne bih rekla, pa ipak, priča se da su Ročesterovi bili više besnog nego mirnog soja u svoje vreme. Možda je to, najzad, razlog što sada tako mirno počivaju u svojim grobovima. - Da, posle ludačke životne groznice, oni počivaju u miru! - promrmljah. - Kuda ćete sada, gospođo Ferfaks upitah, jer se ona već povlačila. - Na krov, hoćete li da pođete i da odatle pogledate vidik? Pošla sam za njom uz vrlo uzane stepenice do tavana, a odatle, preko lestvica I kroz tavanska vrata, prešla sam na krov Hola. Bila sam na istoj visini sa kolonijom vrana i mogla da zavirim u njihova gnezda. Nagnula sam se nad zupčastim otvorima na kuli i, zagledavši se daleko dole, posmatrala sam imanje koje se kao mapa pružalo ispod nogu. Svetao, kadifeni travnjak opasivao je podnožje sive zgrade; veliko polje, prostrano kao park, bilo je istačkano starim deblima; šuma, tamna i osušena, bila je razdvojena stazom punom mahovine 88


koja je bila zelenija od lišća na drveću. Crkva kod ulaza, drum, mirni brežuljci, sve se odmaralo na jesenjem suncu, dok se vidik ocrtavao na bledoazurnom nebu s bisernim belim oblacima. Nije bilo ničeg naročitog u ovom pejzažu, ali je on bio tako prijatan. Kada sam se okrenula i ponovo prošla kroz otvor na krovu, jedva sam mogla da pronađem lestvice. Tavan je izgledao mračan kao grob, ako se uporedi sa onim plavim lukom u koji sam uprla pogled i sa onom suncem obasjanom slikom žbunja, pašnjaka i brežuljaka, čije je središte bila ova kuća, i preko koje sam sve sa zanosom posmatrala. Gospođa Ferfaks zastade za trenutak da spusti kapak od otvora. Ja sam, pipajući, pronašla izlaz na tavanu i počela da silazim niz uzane stepenice. Zaustavila sam se u dugačkom hodniku, koji je razdvajao sobe sa lica od onih na zadnjem delu trećeg sprata. Bio je uzan, nizak i mračan, s jednim malim prozorom na kraju ona dva reda malih crnih vrata, i podsećao je na hodnik u zamku Plavobradog. Dok sam tuda prolazila nečujnim korakom, poslednji šum, koji nisam očekivala da čujem u ovom tako pustom delu kuće, bio je smeh koji mi je dopro do ušiju. Bio je to neobičan smeh jasan, lišen veselosti. Zastala sam; smeh je prestao, ali samo za trenutak. Zatim se opet čuo, ali jače, jer je prvobitan, iako jasan, bio dosta potmuo. Prešao je u zaglušnu buku, kao da je razbudio odjek u svakoj od ovih soba, iako je dopirao samo iz jedne čija sam vrata mogla tačno da pokažem. - Gospođo Ferfaks! - povikah, jer sam čula kako silazi niz stepenice. - Jeste li čuli onaj glasan smeh? Ko je to? - Neko od posluge, vrlo verovatno - odgovori ona - možda Gres Pul. - Jeste li čuli? - ponovo upitah. - Da, vrlo dobro. Često čujem taj smeh. Gres šije u jednoj od onih soba. Ponekad je i Lea s njom. Često puta obe prave galamu. Smeh se ponovio, rastavljen na slogove i prigušen, i završio se neobičnim mrmljanjem. - Gres! - uzviknu gospođa Ferfaks. Zaista nisam očekivala da će neka Gres odgovoriti, jer je smeh bio tragičniji, neprirodniji nego što sam ikada imala prilike da čujem. Da nije bilo već podne i da nikakve avetinjske pojave nisu propratile ovaj čudni događaj, osetila bih neki strah. Međutim, sledeći trenutak mi je dokazao da sam bila luda što sam se iznenadila. Vrata, najbliža meni, otvoriše se i jedna služavka pojavi se žena 89


između trideset i četrdeset godina, krupna, snažna figura, riđa, grubog i prostog lica. Teško je bilo zamisliti manje romantičnu ili manje avetinjsku pojavu od nje. - Odveć mnogo galamite, Gres - reče gospođa Ferfaks. - Setite se naredbe! Gres se ćuteći pokloni i vrati u sobu. - To je osoba koju smo uzeli da šije i pomaže Lei pri spremanju soba nastavi udovica ne baš besprekorna, ali ipak dobra. Nego, kako ste napredovali s vašom novom učenicom jutros? Razgovor je prešao na Adelu i trajao je sve dok nismo stigle u vidnije i veselije odaje na donjem spratu. Adela nam u holu potrča u susret, viknuvši: Mesdames, vous etes servies! dodajući J'ai bien faim, moi. (Gospođe, ručak je gotov. Ja sam gladna!) Ručak je bio gotov i serviran u sobi gospođe Ferfaks.

90


GLAVA DVANAESTA olazeći u Tornfild Hol računala sam da ću lako steći karijeru i naići na mir, D i moja predviđanja nisu me prevarila. Gospoća Ferfaks bila je doista kao što je i izgledala, sjajna žena, blage prirode, dobro vaspitana i natprosečne inteligencije. Moja učenica bila je živahno dete, razmaženo i napušteno, stoga je ponekad bila tvrdoglava. Ali, kako mi je bilo potpuno prepušteno da se o njoj staram, i kako se niko nije mešao u moje planove, uspela sam da popravim njen karakter, i ubrzo je zaboravila svoje sitne ćudi i postala poslušna i prilježna. Nije imala nekog naročitog dara niti osobitih crta u karakteru, niti kakvog posebnog ukusa, niti se čime izdvajala od ostale dece njenog doba. Ali isto tako nije imala ni mana ni poroka, koji bi je spustili ispod tog nivoa. Dovoljno je napredovala u učenju, prema meni je pokazivala više silnu nego duboku odanost, i svojom prostodušnošću, svojim dečjim brbljanjem i naporima da mi se dopadne pobudila je u meni, za uzvrat, izvesnu naklonost, što nam je bilo dovoljno da budemo obe zadovoljne. Možda će neko, par parenthese (uzgred.) , pomisliti da su ovo hladne reči jedne osobe koja ima uzvišene doktrine o anđeoskoj dečjoj prirodi i o dužnosti onih kojima je povereno dečje vaspitanje, težnja da stekne njihovu privrženost kao što je privrženost nekom idolu. Ali ja nemam nameru da svojim pisanjem laskam roditeljskoj sebičnosti, da kao odjek ponavljam ono što ne osećam; ja prosto govorim istinu. Iskreno sam se brinula za Adelino dobro i napredak I gajila sam prema njoj tihe simpatije, baš kao što sam ih osećala i prema gospođi Ferfaks: zahvalnost za ovu njenu ljubaznost, i zadovoljstvo što se nalazim u njenom društvu bilo je u srazmeri sa onim mirnim uvaženjem koje mi je ukazivala. Svako ko hoće može da me osuđuje ako još dodam da sam s vremena na vreme kada sam se šetala po polju, kada sam išla do kapije i gledala na drum, ili kada sam se, dok se Adela igrala sa svojom dadiljom a gospođa Ferfaks pravila kremove, pela na treći sprat i izlazila na krov, bludeći pogledom daleko preko polja I brežuljaka i duž vidika da sam tada čeznula da imam moć vizije i da pređem te granice i dospem do užurbanog sveta, gradova, krajeva punih života, o kojima sam samo slušala, ali koje nikada nisam videla; da sam tada žudela više za praktičnim iskustvima koje nisam imala, želela da imam više dodira sa svojim svetom, više poznanstava sa raznim karakterima nego što sam ih imala ovde.

91


Cenila sam ono što je bilo dobro kod gospođe Ferfaks, i što je bilo dobro kod Adele, ali sam verovala da postoje i druge, različite dobrote, i ono u šta sam verovala želela sam da posmatram. Ko bi mogao da me za to osuđuje? Mnogi, nema sumnje, nazvaće me i nezadovoljnicom. Šta ja tu mogu? Po prirodi sam nemirna i to me nekad muči do bolova. Najveće mi je olakšanje onda kada se sama šetam hodnikom na trećem spratu, gore-dole, sigurna u tišinu i mir ovog mesta, i kada dozvolim svojoj uobrazilji da ispreda i posmatra ma kakvu viziju i, zacelo, bilo ih je puno i toplih; kada pustim srcu da se nadima od radosti, srcu koje se, dok se širilo od jada, širilo i od osećanja života i, najbolje od svega, kada poslušam priču koja se nikada ne završava priču svoje mašte, pričanu neprekidno, ubrzano svima događajima, životom, vatrom, osećanjima koje sam želela i koje nisam imala u sadašnjem životu. Uzaludno je reći da ljudska bića treba da budu zadovoljna mirom. Ona moraju da imaju neku akciju i stvoriće je ako ne mogu da je naću. Milioni duša osuđeni su na još mirniju sudbinu od moje i milioni se u tišini bune protiv takvog udesa. Niko ne zna koliko buntovnika, pored političkih pobunjenika, previre u ljudskim masama na zemlji. Za žene se uopšte kaže da su vrlo tihe, ali one osećaju isto toliko koliko i ljudi. Njima je potrebno da vežbaju svoje moći, one pate zbog suviše strogih stega, zbog potpunog zastoja, baš kao što bi patili i ljudi. Uskogrudo je od njihovih više povlašćenih drugova da kažu da one treba da se ograniče samo na to da prave pudinge i pletu čarape, da sviraju na klaviru I vezu torbice. Besmisleno je osuditi ih ili im se smejati ako one traže i da urade nešto više, ili da nauče više nego što je običaj proglasio da je to dovoljno za njihov pol. U toku svojih usamljenih šetnji slušala sam kako često odjekuje smeh Gres Pul. Isti prigušen smeh, ono isto hajha, koje me je, kada sam ga prvi put čula, onako uzbudilo. Slušala sam isto tako i njeno čudno mrmljanje, jezivije od njenog smeha. Bilo je dana kada je bila potpuno mirna, ali bilo ih je i kada nisam mogla da razumem glasove koje je ispuštala. Ponekad bih je videla, izlazila bi iz sobe s lavorom ili tanjirom, ili poslužavnikom, silazila u kuhinju, i ubrzo se vraćala, obično (oh, romantični čitaoče, oprostite mi što moram da kažem pravu istinu) sa bokalom crnoga piva. Sam njen izgled bio je dovoljan da zauzda radoznalost, koju bi probudili ovi njeni jezivi krici. Grubih crta i staložena, ona nije imala ničega što bi skrenulo pažnju na nju. Pokušala sam da je privolim na razgovor, ali njoj su reči bile skupe. Jednosložan odgovor obično bi naglo presekao svaki takav moj pokušaj. Drugi članovi domaćinstva, Džon i njegova žena, sobarica Lea i Sofija, Francuskinja dadilja, bili su pristojan svet, ali sasvim obični ljudi. Sa Sofijom sam obično govorila francuski i ponekad bih joj postavljala pitanja o njenoj 92


otadžbini, ali kako ona nije imala dara za opisivanje i pričanje, obično je davala tako nejasne i zbunjene odgovore koji su više zauzdavali moju radoznalost nego što bi je podsticali. Oktobar, novembar i decembar prohujali su. Jednog januarskog popodneva zamolila me gospođa Ferfaks da Adeli dam odmor zbog nazeba, i kako je Adela s mnogo žara poduprla ovu molbu, to me je podsetilo kako su mi dani odmora u detinjstvu bili dragoceni. Odobrila sam joj odmor, smatrajući da sam dobro uradila što sam popustila njenoj želji. Dan je bio lep i tih, iako vrlo hladan; bila sam se zamorila od sedenja u biblioteci u kojoj sam provela celo jutro. Gospođa Ferfaks bila je upravo napisala pismo koje je trebalo baciti na poštu. Stoga sam uzela kapu i ogrtač i dragovoljno se ponudila da ga odnesem u Hej. Udaljenost od dve milje biće prijatna zimska popodnevna šetnja. Pošto sam Adelu udobno smestila u njenu malu stolicu kraj ognjišta gospođe Ferfaks, i pošto sam joj dala njenu najlepšu voštanu lutku (koju sam obično čuvala zamotanu u srebrnoj hartiji u fioci) da se igra, i donela joj knjigu s pričama, ako želi da se zabavlja, i pošto sam poljupcem odgovorila na njeno „Revenez bientot, ma bonne amie, ma chere melle Jeanette"(Vratite se uskoro, moja dobra prijateljice, moja draga gospođice Žaneta), krenula sam. Zemlja je bila tvrda, vazduh miran, put kojim sam išla pust. Išla sam žurno dok se nisam zagrejala, i tada sam usporila hod da bih uživala i analizirala zadovoljstvo koje su mi stvarali ovi trenuci i okolina. Bilo je tri sata, crkveno zvono je otkucalo baš kada sam prošla ispod tornja. Ono što je davalo draž ovome času koji prolazi, bila je baš ta kratkotrajnost, približavanje večeri i kosi sunčevi zraci koji su se već spuštali ka horizontu. Bila sam čitavu milju izmakla iz Tornfilda, na stazi koja je leti bila načičkana divljim ružama, a s jeseni lešnicima i kupinama, a koja je čak i sada imala nekoliko koralnih bobica kupine. Ali najveća pri vlačnost ove staze ležala je u njenoj potpunoj tišini i ogolelom drveću i žbunju. A ako bi i povetarac dunuo, nikakvo šuštanje ne bi se čulo, jer nije bilo lišća da šušti, i ogolele leske i glog bili su tako nepokretni kao i belo kamenje koje je pokazivalo sredinu staze. U daljini, s obeju strana, bile su samo livade na kojima stada nisu pasla, a male mrke ptičice koje su obično skakutale po zelenoj ogradi ličile su sada na jesenje lišće koje je zaboravilo da opadne sa grana. Ova staza penjala se ka Heju. Prevalila sam pola puta i sela na prelaz na ogradi. Dobro se umotavši u svoj ogrtač i grejući ruke u mufu, nisam osetila hladnoću, iako je bio oštar mraz. Tanki slojevi leda pokrivali su šljunkovitu stazu, jer su se male barice posle nedavnog topljenja ponovo sledile. Sa ovoga sedišta mogla sam da vidim Tornfild u dolini. Siva i velika zgrada bila je najvažniji objekat 93


dole ispod mene. Tamna šuma dizala se na zapadu. Oklevala sam sve dok rumeno sunce nije zašlo i nestalo iza drveća. Krenula sam tada prema istoku. Na brežuljku iznad mene već se pomaljao mesec, još bled kao oblak, ali je svakog trenutka postajao sve jasniji. Gledao je preko Heja koji je, upola utonuo u drveće, ispuštao plav dim iz ono nekoliko dimnjaka. Selo je bilo još milju udaljeno, ali u ovoj potpunoj tišini mogla sam da čujem njegov slabi životni žagor. Do mog uva doprlo je žuborenje potoka, ali u kojoj dolini, to ne bih umela da kažem. Bilo je puno brežuljaka iza Heja, i nema sumnje da su mnogi potočići tamo izvirali. U dubokoj tišini sutona mogao se čuti najbliži žubor i hujanje najudaljenije rečice. Snažna lupnjava prekinu ovo fino žuborenje i šuštanje koje se tako naglo izgubi, a jasno se začu određeni konjski topot i metalni tutanj koji je izbrisao zvuke blagog talasanja, baš kao što na slici čvrste mase litica i grubo stablo hrasta, koji se nalaze u tamnom zaleđu, brišu sve one vazdušaste razdaljine plavičastih brežuljaka, suncem obasjanog horizonta i smešanih oblaka gde se nijanse stapaju. Topot je odjekivao stazom. Konj je kasao. Zavijući staze, skrivali su ga, ali je on bio sve bliži i bliži. Taman sam htela da siđem sa ograde ali, kako je putanja bila odveć uska, ostala sam i dalje tu da ga propustim. Tada sam bila još mlada i glava mi je bila puna raznovrsnih, najfantastičnijih mračnih i jasnih snova. Sećanja na priče iz dečje sobe mešala su se sa ostalim glupostima, i kada su se ponavljala, moja bi im mladost dodavala snagu i živost, kakvu detinjstvo nikada nije moglo da im pruži. Bat kopita bivao je sve bliži i bliži, i kako sam u sutonu očekivala da se konj pojavi, setila sam se nekih Besinih priča u kojima se govorilo o nekom duhu, zvanom „Gajtraš", koji se u vidu konja, mazge ili velikog psa pojavljivao na pustim drumovima i često prepadao zakasnele putnike, baš kao ovaj što se sada približavao meni. Bio je sasvim blizu, ali se još nije video; čulo se već i lomljenje leskovih grana, koje su oivičavale put, kada jedan veliki pas crnobele boje iskoči na stazu. Bila je to verna slika Besinog „Gajtraša" ogromna životinja kao lav, s dugom dlakom i velikom glavom. Prošao je mirno ne gledajući me onim avetinjskim očima, kao što sam očekivala. Konj je išao za njim visok at i na njemu konjanik. Taj čovek me je odjednom trgao iz moje začaranosti. Niko nikada nije jahao „Gajtraša". On je uvek bio sam. Utvare, po mome shvatanju, iako su mogle da borave u kosturima životinja, jedva da bi mogle poželeti da uzmu oblik čoveka. To nije bio „Gajtraš" već običan putnik, koji je prečicom išao u Milkot. Prošao je, i ja nastavih put, ali samo nekoliko koračaji; okretoh se, jer sam čula pad i uzvik: „Šta ću, do vraga, sada da radim?" i neko prevrtanje privuče moju 94


pažnju. Jahač i konj bili su na zemlji; okliznuli su se na zaleđenoj putanji. Pas je u skoku dotrčao do svoga gospodara i videći ga na zemlji, čuvši bolno rzanje konja, počeo da laje tako da se odjek njegovog laveža odbijao od brežuljaka. Njuškao je oko prevrnute grupe, i zatim je dotrčao do mene. To je sve što je mogao da uradi, jer druge pomoći, sem mene, nije bilo. Poslušala sam ga i prišla konjaniku, koji je već pokušavao da se oslobodi uzengija i uzda. On se toliko otšnjao da sam pomislila, u prvi mah, da nije mnogo povređen, ali ga ipak upitah: - Da li ste se povredili, gospodine? Učinilo mi se da je psovao, ali nisam bila baš sigurna. U svakom slučaju, on je promrmljao nešto što ga je sprečilo da odgovori. - Mogu li da učinim nešto za vas? - nanovo upitah. - Udaljite se malo - odgovori on, dižući se najpre na kolena, a potom na noge. Poslušah ga, a zatim je nastalo kopanje kopitama, propraćeno zveckanjem opreme, snažnim konjskim propinjanjem i lavežom, tako da sam morala da se povučem ustranu, ali nisam htela da se udaljim dok ne vidim kako će se sve ovo svršiti. Sve se srećno završilo, konj se podigao, a pas je ućutkan sa: „Dosta, Pilot!" Putnik se tada sagnu, opipa stopalo i nogu, kao da proba da nije prebijena. Bilo je očevidno da ga je bolela, jer se hramljući primakao ogradi, sa koje sam tek ustala, i seo. Kako sam želela da budem od koristi ili bar usrdna, opet mu se približih. - Ako ste povređeni i ako vam treba pomoć, mogu da pozovem nekoga iz Tornfilda Hola ili iz Heja. - Hvala, snaći ću se, nisam slomio kosti, samo sam iščašio nogu. Pokušao je opet da se ispravi i osloni na nogu, ali ovaj pokret mu je otrgao, i preko volje, jedno bolno: „Oh!" Napolju se još zadržalo nešto kao dnevna svetlost a i mesec je već sijao. Mogla sam dobro da vidim jahača. Bio je ogrnut ogrtačem za jahanje, sa krznenim okovratnikom i metalnim kopčama, i mogla sam da zaključim da je bio srednjeg rasta i neverovatno širokih ramena. Lice mu je bilo tamno, sa strogim crtama I gustim obrvama; njegove oči i natmurene obrve odavale su sada srdžbu i bes; nije bio više mlad, mada još nije dostigao zrelost. Imao je možda trideset i pet godina. Nisam ga se bojala, niti stidela. Da je on bio lep, mlad konjanik, ne bih se usudila da stojim i da ga zapitkujem protiv njegove volje, ni da mu nudim usluge, koje nije tražio. Ja skoro nikada nisam videla nekog lepog mladića, nikada u životu nisam progovorila sa nekim. U teoriji, divila sam se lepoti i eleganciji, kavaljerstvu, ali da sam sve te osobine srela oličene u ljudskom obliku, nagonski bih ih odgurnula i pobegla, 95


kao što čovek beži od vatre, groma ili nečeg drugog što je svetlo, ali ne antipatično. Da se nešto ovaj stranac osmehnuo, ili da je bio dobro raspoložen kad sam mu se obratila, da je odbio moju ponudu za pomoć veselo i sa zahvalnošću, otišla bih svojim putem i ne bih vodila računa o njemu. Ali njegova namrštenost i grubost zadržali su me. Ostala sam nepomično kada mi je mahnuo da odem, i ja izjavih: - Ne mogu ni da pomislim da vas ostavim, gospodine, tako kasno na pustoj stazi dok ne vidim da ste opet uzjahali svoga konja. Pogledao me je kad sam mu to kazala. Dotle skoro nije ni upravio pogled na mene. - Mislim da bi bolje bilo da se i vi vratite kući reče on ako vam je kuća u susedstvu. Odakle ste? - Odozdo, blizu, i nimalo se ne plašim da iziđem uveče kada ima mesečine. Otrčaću do Heja, sa zadovoljstvom ako hoćete, i inače idem tamo da bacim pismo na poštu. - Vi stanujete dole, hoćete da kažete u onoj kući sa kulom - reče on, pokazujući na Tornfild Hol, preko koga se rasula mesečina jasno ga ističući na pozadini mračne šume, koja je u suprotnosti sa osvetljenim nebom stvarala sada tamnu masu. - Da, gospodine. - Čija je to kuća? - Gospodina Ročestera. - Poznajete li gospodina Ročestera? - Ne, nikada ga nisam videla. - Znači da on tamo ne stanuje. - Ne. - Možete li mi reći gde je on? - Ne mogu. - Vi, naravno, niste posluga iz Hola. Vi ste... Zastao je, preleteo je pogledom preko moga odela, koje je kao i uvek bilo prosto, crni vuneni kaput, crni filcani šešir; i jedno i drugo jedva dostojno jedne sobarice. Kako, izgleda, nije mogao da pogodi ko sam, pomogla sam mu. - Ja sam vaspitačica. - Ah, vaspitačica! - ponovio je. Neka me đavo nosi što sam prevideo! Vaspitačica! I opet je pogledao moje odelo, ustao sa ograde, a na licu mu se ukazao bol kada je pokušao da se pokrene. - Ne mogu da vas pošaljem da idete po pomoć - reče on ali vi biste mi mogli pomoći ako biste bili ljubazni. - Dabome, gospodine. - Nemate kišobran, da mi posluži umesto štapa? 96


- Ne. - Pokušajte da uhvatite konja za uzdu i da mi ga dovedete. Da li se bojite? Uplašila bih se da dodirnem konja da sam sama, ali kada me je zamolio da to uradim, spremna sam da poslušam. Spustila sam muf na ogradu i prišla velikom konju. Pokušala sam da ga uhvatim za uzdu, ali on je bio tako besan da mi nije dao da se približim njegovoj glavi. Svi moji napori ostali su uzaludni, a strašno sam se bojala da me ne udari prednjim nogama. Putnik je čekao i posmatrao neko vreme i najzad se nasmejao. - Vidim reče on da breg nikada neće Muhamedu, prema tome sve što možete da učinite to je da pomognete Muhamedu da priđe bregu. Moram da vas zamolim da mi priđete. Prišla sam. - Izvinite - produži on - potreba me nagoni da iskoristim vašu pomoć. Spustio mi je na rame tešku ruku, i naslanjajući se s naporom na mene, hramljući je prišao svome konju. Pošto ga je odmah zgrabio za uzde i zagospodario njime, skočio je u sedlo, s izrazom bola pri tom naporu, jer se naslonio na uganutu nogu. - A sada - reče on pošto se ugrizao za usnu da uguši jauk - molim vas, dodajte mi bič, eno ga ispod živice. Potražila sam ga i pronašla. - Hvala, požurite se sa svojim pismom u Hej i vratite se što brže možete. Mamuzom je obo konja, koji se najpre propeo, a zatim jurnuo napred. Pas je pojurio za njim, i sve troje iščezoše. „Kao lišće u divljini Besan vihor vetra odnosi ga dalje... Uzeh svoj muf i krenuh. Događaj se odigrao i bio bez značaja za mene. Bio je to kratak događaj, bez ičeg romantičnog, bez zanimljivog, pa ipak je, bar u toku jednog sata, bio neka promena u mom jednolikom životu. Moja pomoć bila je potrebna, i ja sam je pružila. Iako je to bilo nešto tako obično i prolazno, bilo mi je milo što sam nešto učinila, jer sam bila već umorna od svog praznog i dosadnog života. Novo lice je isto što i nova slika u galeriji mojih uslomena i različita od ostalih koje tu vise. Prvo što je bila muška, i drugo što je bila tamna, snažna i energična. Bila mi je ta slika pred očima kada sam ušla u Hej i spustila pismo u sanduče. Videla sam je još dok sam se žurno spuštala kući. Kada sam došla do prelaza na ogradi, zastala sam jedan trenutak, pogledala unaokolo i oslušnula da li će konjski topot ponovo odjeknuti stazom, i da li će se konjanik, praćen svojim psom, opet pojaviti kao „Gajtraš"! Videla sam živicu i ogolelu vrbu koja je pružala svoje grane ka mesečini. Čula sam samo lak dah vetra, koji je pokretao drveće oko Tornfilda milju daleko. I kada sam pogledala u pravcu Tornfilda, opazila sam svetlost na prozoru kuće, i to me je podsetilo da je već kasno i ja se požurih. 97


Ništa me nije vuklo da se vratim u Tornfild. Preći njegov prag značilo je vratiti se u učmalost; proći kroz onaj tihi trem, popeti se uz mračne stepenice, potražiti svoju malu usamljenu sobu i naći se onda s mirnom gospođom Ferfaks, provesti dugo zimsko veče s njom, samo s njom, značilo je potpuno ugušiti pritajeno uzbuđenje probuđeno šetnjom, preći preko svega toga u staru jednolikost života, života čiju poslasticu udobnosti i sigurnosti nisam bila sposobna da cenim. Kako bi mi dobro činilo da sam u to vreme bila ponesena u neki neizvestan život pun borbe, i da su me gruba i gorka iskustva naučila da čeznem za tišinom u kojoj sam sad jadikovala! Da, isto toliko dobro koliko i umornom čoveku od sedenja u udobnoj fotelji da krene u dugačku šetnju: i ta želja za kretanjem bila bi isto toliko prirodna, u mojim okolnostima, kao što bi bila i njegova. Šetala sam lagano pored ograde, šetala sam preko travnjaka, koračala sam goredole po putanji. Kapci na staklenim vratima bili su zatvoreni. Nisam mogla ništa da vidim unutra, i moje oči i moja duša kao da su bežali od te sumorne kuće od te sive jazbine pune mračnih ćelija, kao što mi se učinila i okretale su se nebu, koje se preda mnom širilo kao plavo more, bez ijednog oblačka. Mesec se veličanstveno peo i napuštao vrhove bregova, odakle je izišao krećući se ka zenitu. Treperave zvezde išle su za njim. Srce mi je drhtalo i vrela krv proticala žilama dok sam sve to posmatrala. Sitnice nas vraćaju na zemlju. Sat je otkucao u tremu; to je bilo dovoljno. Okrenula sam leđa mesecu i zvezdama i ušla unutra. Hol nije bio mračan, iako velika bronzana lampa nije bila upaljena. Svetlost je dopirala iz velike trpezarije kroz čija se vrata, širom otvorena, videla velika vatra u ognjištu. Plamen je obasjavao mermer na kaminu i mesingani pribor za vatru, i otkrivao vrlo lepo osvetljene ljubičaste zavese i uglačan nameštaj. Otkrivao je isto tako i jednu grupu pored ognjišta. Jedva sam je primetila, i jedva sam čula veseo žagor glasova, među kojima sam raspoznala svež Adelin glas, kada se vrata zatvoriše. Požurila sam u sobu gospođe Ferfaks. I tu je gorela velika vatra, ali nije bilo ni sveće ni gospođe Ferfaks. Umesto nje, sasvim sam, ležao je na ćilimu i ozbiljno posmatrao plamen veliki pas s dugom crnom i belom dlakom, baš kao onaj „Gajtraš" sa staze. Tako je ličio na njega da sam prišla bliže i rekla: „Pilot", i on je ustao, prišao mi i počeo da me njuška. Milovala sam ga i on je vrteo svojim velikim repom. Izgledalo mi je odveć fantastično da ostanem sama s njim, a ne znam ni otkuda je došao. 98


Zazvonila sam, jer mi je bila potrebna pomoć, a zatim i da doznam ko je taj neobičan posetilac. Lea je ušla na moj poziv. - Čiji je ovo pas? - Došao je s gospodarom. - S kim? - S gospodarom gospodinom Ročesterom malopre je stigao. - Zaista? Da li je gospođa Ferfaks s njim? - Da, i gospođica Adela. Oni su u trpezariji, a Džon je otišao po lekara, jer je gospodar imao nezgodu na putu. Pao mu je konj, i on je iščašio nogu. - Da li je njegov konj pao na putu za Hej? - Jeste, silazeći niz brdo. Okliznuo se na ledu. - Ah! Donesite mi sveću, molim vas, Lea. Lea je donela sveću i ušla praćena gospođom Ferfaks, koja mi je ponovila novost, dodajući da je gospodin Karter, hirurg, došao i da je s gospodinom Ročesterom. Zatim je žurno izišla iz sobe da naredi da se spremi čaj, a ja se popeh u svoju sobu da se skinem.

99


GLAVA TRINAESTA

G ospodin Ročester je, izgleda, po naređenju lekara otišao rano u postelju to veče i nije rano ustao sutradan. I kada je sišao na donji sprat, to je bilo samo radi poslova. Njegov zastupnik i nekoliko zakupaca bili su već stigli i čekali da govore s njim. Adela i ja morale smo da napustimo biblioteku, pošto je u toj odaji gospodar primao svoje posetioce. U jednoj velikoj sobi na gornjem spratu bila je založena dobra vatra, i ja sam tamo prenela naše knjige i sobu udesila za našu učionicu. Opazila sam u toku jutra da se Tornfild Hol sasvim izmenio. Nije više vladala ona crkvena tišina, i svakoga časa neko je kucao ili zvonio na vratima. Koraci su odjekivali u tremu i novi glasovi govorili su dole drugim tonom. Odjek spoljnog sveta prolazio je kroz kuću. Ona je dobila gospodara, i po mome mišljenju to je bilo mnogo bolje. Nije bilo lako privoleti Adelu da uči toga dana; ona nije mogla da se skrasi. Svaki čas je trčala na vrata i gledala preko ograde stepeništa ne bi li ugledala gospodina Ročestera. Zatim je izmišljala razne izgovore da siđe dole da bi, što mi je odmah bilo sumnjivo, ušla u biblioteku gde njeno prisustvo nije bilo poželjno. I tek kada sam se malo naljutila i naterala je da sedi mirno, ona je nastavila da mi bez prestanka govori o svom „ami, monsieur Edouard Ferfax de Rochester"(Prijatelju, gospodinu Eduardu Ferfaksu od Ročestera) , kako ga je zvala, pre toga još nisam čula njegovo potpuno ime, i unapred je pogađala kakve joj je poklone doneo, jer izgleda da joj je sinoć rekao kad mu bude stigao prtljag iz Milkota da će tu biti i jedna mala kutija; i u njoj nešto što će je zanimati. Et cela doit signifier reče ona qu' il u aura la dedans un cadeau pour moi, peutetre pour vous aussi, Mademoiselle. Monsieur a parle de vous. II m'a demande le nom de ma gouvernante, et si elle n'etait pas une petite personne, assez mince et un peu pale. J'ai dit que oui,car c'est vrai, n'estce pas, Mademoiselle? (I to treba da znači da će u njoj biti poklon za mene, a možda i za vas, gospođice. Gospodin je govorio o vama. Pitao me za ime moje guvernante, da ona nije mala osoba, dosta mršava i malo bleda. Kazala sam da jeste, jer je to tačno, zar ne gospođice?) Ja i moja učenica ručale smo, kao i obično, u malom salonu gospođe Ferfaks. Popodne je duvao jak vetar i padao sneg, i mi smo prešle u učionicu. Kada se smrklo, dopustila sam Adeli da ostavi knjige i posao i da otrči dole, jer sam po nagloj tišini i po tome što je prestala zvonjava zaključila da je gospodin Ročester sada bio slobodan. Ostala sam sama i prišla prozoru, ali napolju nisam 100


mogla ništa da vidim. Suton i snežne pahužice ispunjavali su vazduh i skrivali čak i žbunje na travnjaku. Spustila sam zavesu i vratila se ognjištu. U čistom pepelu pokušala sam da nacrtam neku sliku sličnu, koliko se sećam da sam videla, zamku iz Hajdelberga na Rajni, kada je ušla gospođa Ferfaks prekinuvši svojim ulaskom mozaik koji sam pokušavala da sastavim, i isto tako oteravši mi neke nemile misli koje su već počele da pritiskuju moju usamljenost. - Gospodinu Ročesteru bi bilo milo ako biste vi i vaša učenica večeras hteli da pijete čaj s njim u salonu - reče ona. - Bio je toliko zauzet celoga dana da nije mogao da vas pozove ranije. - A kada je vreme čaju? - upitah. - U šest časova. On rano jede kada je na imanju. Bilo bi bolje da sada promenite svoju haljinu, doći ću da vam pomognem. Evo sveće. - Zar je potrebno da promenim svoju haljinu? - Da, bolje je. Ja uvek menjam haljinu kada je gospodin Ročester ovde. Po mome mišljenju to je bila nepotrebna ceremonija. Pa ipak sam se popela u svoju sobu i, uz pomoć gospođe Ferfaks, svoju crnu vunenu haljinu zamenila haljinom od crne svile, najlepšom i jedinom koju sam imala, izuzev jedne od svetlosive svile koju sam, po svome lovudskom pojmu o toaletama, smatrala da je odveć fina i da je treba oblačiti samo u svečanim prilikama. - Treba vam broš - reče gospođa Ferfaks. Ja sam imala jedan jedini nakit ukrašen biserom, koji mi je gospođica Templ dala za uspomenu na rastanku. Prikačila sam ga, i potom smo sišle dole. Kako nisam bila naviknuta na strana lica, bilo mi je vrlo neugodno da se tako zvanično pozvana pojavim pred gospodinom Ročesterom. Pustila sam gospođu Ferfaks da me uvede u trpezariju i, zaklanjajući se iza nje, prošle smo kroz tu odaju, i, prošavši ispod luka na kome je zavesa sada bila spuštena, ušle smo u elegantno namešten salon. Dva svećnjaka sa upaljenim svećama stajala su na stolu, a dva na kaminu. Obasjan svetlošću vatre i uživajući u njenoj toploti, ležao je Pilot, dok je Adela klečala pored njega. Gospodin Ročester, upola zavaljen na divanu, držao je svoju povređenu nogu na jastuku. Posmatrao je Adelu i psa. Sva svetlost iz kamina padala mu je na lice. Poznala sam svoga putnika, njegove guste kao ugalj crne obrve, njegovo četvrtasto čelo izgledalo je još četvrtastije zbog kose koja je padala preko njega. Zapazila sam njegov nos, jasno ocrtan, više upadljiv nego lep, njegove drhtave nozdrve, koje su, ako se ne varam, odavale žestinu, njegova gruba usta, bradu i vilicu da, sve je to bilo tako grubo. Sada, pošto nije imao ogrtač na sebi, videla sam da su njegova široka ramena u potpunom skladu s njegovom fizionomijom. Nema sumnje, on je bio dobro građen u atletskom smislu širokih ramena i uzanih bedara, iako ne ni visok ni gibak. 101


Gospodin Ročester je morao zapaziti ulazak gospođe Ferfaks i moj, ali izgleda nije bio raspoložen da nas primeti, jer nije podigao glavu ni kada smo se približile. - Evo gospođice Ejr, gospodine - reče gospođa Ferfaks svojim tihim glasom. Poklonio se ne dižući očiju s deteta i psa. - Sedite, gospođice Ejr - reče on, i nešto u njegovom usiljenom pozdravu, u nestrpljivom i zvaničnom tonu kao da je htelo da kaže: „Kog vraga ja marim da li je gospođica Ejr ovde ili ne. Nisam sad baš raspoložen da s njom razgovaram." Sela sam bez ikakve zabune. Da me je neko dočekao s puno učtivosti, po svoj prilici bih se zbunila, jer ne bih umela da odgovorim na to ljupkošću i elegancijom, ali ova gruba ćudljivost nije me obavezivala ni na kakav odgovor. Naprotiv, mirno dostojanstvo, u poređenju sa ovim ćudljivim držanjem, samo je išlo u moju korist. Šta-više, ova nastranost bila je vrlo privlačna, i zanimalo me je da vidim kako će se stvar dalje razvijati. Ponašao se kao kip, nije govorio, niti se micao. Izgleda da je gospođa Ferfaks mislila da je potrebno da neko bude ljubazan i počela je da govori. Ljupko, kao i uvek, rekla mu je kako žali što je celoga dana bio pretrpan tolikim poslom, i to baš kad ga je noga tako bolela. Zatim je hvalila njegovo strpljenje i izdržljivost u takvim okolnostima. - Gospođo, želeo bih malo čaja bio je jedini odgovor koji je od njega dobila. Ona se požurila da zazvoni i kada je poslužavnik unesen, počela je da ređa šolje i kašičice po stolu sa uobičajenom okretnošću. Adela i ja prišle smo stolu, ali gospodar se nije pomakao sa svoga sedišta. - Hoćete li da dodate šolju gospodinu Ročesteru? rekla mi je gospođa Ferfaks. Adela bi možda prosula. Učinila sam ono što je tražila. U trenutku kada je uzeo šolju iz moje ruke, Adela je, verujući da je sada podesan trenutak da zatraži nešto za mene, uzviknula: N'estce pas, Monsieur, qu'il u a un cadeau pour mademoiselle Euge dans votre petit coffre? (Zar ne, gospodine, da ima jedan poklon za gospođicu Ejr u vašem malom koferu?) - Ko govori o poklonima? - reče on nabusito. Jeste li očekivali poklon, gospođice Ejr? Volite li darove? odmerio me pogledom, koji je bio mračan, ljutit i prodoran. - Pojma nemam, gospodine; nemam skoro nikakvog iskustva u tome. Opšte je mišljenje da su pokloni vrlo prijatne stvari. - Opšte je mišljenje? Ali šta vi mislite?

102


- Trebalo bi da razmislim malo, gospodine, pre nego što mogu da vam odgovorim. Ima puno načina da se dobije poklon, zar ne? I čovek mora dobro da promisli pre nego što iskaže svoje mišljenje. - Gospođice Ejr, vi niste tako prirodni kao Adela; ona mi je tražila jedan „cadeau" uz veliku galamu, čim me je opazila, a vi toliko uvijate. - To je zato što imam manje poverenja u svoje zasluge od Adele. Ona se oslanja na svoje staro prijateljstvo i pravo, kao i na običaj, jer kaže da ste je navikli da joj donosite igračke. Ali ja bih bila zbunjena, jer sam samo strano lice i ništa nisam učinila što bi mi dalo pravo na nagradu. - Oh, ne preterujte sa skromnošću! Ispitivao sam Adelu i otkrio da ste imali velikih muka s njom. Ona nije sjajan đak, nema nikakvog dara, pa ipak je za kratko vreme tako mnogo napredovala. - Gospodine, sada ste mi dali moj „cadeau" i ja vam zahvaljujem. To je ono što učitelji najviše vole pohvalu o napretku svojih učenica. - Hm! - reče gospodin Ročester i poče da pije svoj čaj ćuteći. - Priđite vatri reče gospodar kada je poslužavnik bio sklonjen i gospođa Ferfaks sela u jedan ugao sa svojim pletivom, dok me je Adela vodila za ruku po sobi pokazujući mi divne knjige i ukrase na policama i ormanima. Poslušale smo po dužnosti. Adela je htela da mi sedne u krilo, ali joj je bilo naređeno da se zabavlja sa Pilotom. - Već tri meseca kako ste u mojoj kući? - Da, gospodine. - I došli ste iz ? - Iz Lovuda, škola u grofoviji... - Ah, neko sirotište. Koliko ste bili tamo? - Osam godina. - Osam godina. Vi ste jako izdržljivi. Verovao sam da bi i polovina toga vremena bila dovoljna da naruši i najjače zdravlje. Nikakvo čudo što izgledate kao da ste došli s drugog sveta. Pitao sam se gde ste našli to lice kada sam vas sinoć sreo na putu za Hej i nehotice se setio vilinskih bajki, i umalo vas nisam zapitao da niste omađijali moga konja, pa i sad još nisam siguran. Ko su vaši roditelji? - Nemam ih. - Niti ste ih ikada imali, rekao bih. Pamtite li ih? - Ne. - Pomislio sam. I tako ste ih čekali dok ste sedeli na onoj ogradi? - Koga, gospodine? - Vilenjake. Bila je divna mesečina za njih. Jesam li ušao u jedan od mađijskih krugova, kada ste prosuli onaj prokleti led po stazi? Odmahnula sam glavom. - Vilenjaci su napustili Englesku još pre sto godina – rekoh tako ozbiljno kao što je on govorio. 103


- Čak ni na putu za Hej, kao ni na susednim poljima, nećete naići na njihov trag. Mislim da se ni u leto, prilikom žetve, ni pri zimskoj mesečini neće više videti njihove čarolije. Gospođa Ferfaks je spustila pletivo i, podignutih obrva, začuđeno se pitala kakvi su ovo razgovori. - Pa lepo produži gospodin Ročester ako nemate roditelje, morate imati neke rođake: ujake i tetke? - Ne, nikada nikoga nisam videla. - A vaš dom? - Nemam ga. - A gde stanuju vaša braća i sestre? - Nemam ni braće ni sestara. - Ko vas je preporučio da ovamo dođete? - Dala sam oglas u novine i gospođa Ferfaks mi je na to odgovorila. - Da reče ova dobra žena, koja je sada znala o čemu govorimo i svakodnevno zahvaljujem proviđenju zbog toga. Gospođica Ejr mi je bila neocenjivo društvo, i ljubazna i pažljiva vaspitačica Adele. - Ne trudite se da je hvalite - odgovori gospodin Ročester pohvale neće uticati na mene. - Presudiću sam. Počela je s tim što je oborila moga konja. - Oh, gospodine - reče gospođa Ferfaks. - Njoj imam da zahvalim za ovu uganutu nogu. Udovica ga zbunjeno pogleda. - Gospođice Ejr, jeste li ikada živeli u gradu? - Nisam, gospodine. - Jeste li se kretali u društvu? - Ne, izuzev učenica i nastavnica u Lovudu, i sada stanovnika Tornfilda. - Jeste li mnogo čitali? - Samo one knjige koje su mi došle do ruke, pa i one nisu bile mnogobrojne ni vrlo poučne. - Vi ste živeli životom kaluđerica, nesumnjivo ste vrlo pobožni. Broklherst, koji upravlja Lovudom, je sveštenik, zar ne? - Da, gospodine. - I vaše su ga drugarice obožavale, kao što manastir pun kaluđerica obožava svoga nastojnika. - Oh, ne! - Vi ste vrlo hladni? Ne! Jedna početnica koja ne obožava svoga sveštenika! To liči na bogohuljenje. - Nisam podnosila gospodina Broklhersta, i nisam bila jedina koja je to osećala. On je grub čovek, nadmen i cepidlaka. Odsekao nam je kose, i iz štednje donosio nam igle i konac rđavog kvaliteta, s kojim smo jedva mogle da šijemo. - To je rđava štednja - primeti gospođa Ferfaks, koja je opet uhvatila tok našeg razgovora. 104


- Da li je to bila najveća uvreda koja vam je naneta? - upita gospodin Ročester. - Mučio nas je glađu dok je bio jedini nadzornik ekonomata, pre nego što je izabran odbor. Gnjavio nas je dugačkim pridikama jedanput nedeljno, i večernjim lektirama iz knjiga njegovog kova: o iznenadnoj smrti i poslednjem suđenju, tako da smo sa strahom odlazile u postelju. - Koliko vam je godina bilo kad ste otišli u Lovud? - Otprilike deset. - I ostali ste tamo osam godina. Znači da vam je sada osamnaest. Klimnula sam glavom. - Aritmetika je, vidite, ipak korisna, bez nje bih jedva pogodio koliko vam je godina. Teško je to pogoditi kada su crte lica i izraz tako različiti, kao što je to u vašem slučaju. Ali šta ste naučili u Lovudu? Umete li da svirate? - Pomalo. - Razume se, to je uobičajen odgovor. Pređite u biblioteku ako hoćete. Izvinite me zbog mog zapovedničkog tona, navikao sam da kažem „uradite to i to", i to je urađeno. Ne mogu da promenim svoje navike zbog vas. Idite onda u biblioteku, otvorite klavir i odsvirajte mi nešto. Izišla sam da poslušam njegove naredbe. - Dosta! - doviknu on posle nekoliko trenutaka. - Vi svirate malo, vidim, kao većina malih pansionatkinja, možda bolje od mnogih drugih, ali ne dobro. Zatvorila sam klavir i vratila se. Gospodin Ročester produži: - Adela mi je pokazala jutros neke crteže za koje kaže da su vaši. Ne znam da li su sasvim vaše delo, ili vam je neki profesor pomogao. - Zaista ne! - odgovorih. - Ah, to pogađa vaše samoljublje! Pa lepo, donesite svoj blok ako možete da dokažete da je ovaj crtež vaš original, ali ne recite ništa ako niste sigurni, jer umem da raspoznam popravke. - U tom slučaju neću ništa reći, već ocenite sami, gospodine. Donela sam iz biblioteke svoj blok za crtanje. Primaknite sto reče on. Dogurala sam ga do divana; Adela i gospođa Ferfaks prišle su da vide crteže. - Ne skupljajte se oko mene - reče gospodin Ročester - uzmite crtež kada ga pregledam, ali mi se ne unosite u lice. Pažljivo je zagledao svaku skicu i sliku. Odvojio je tri na stranu, a ostale, pošto ih je pregledao, odgurnuo je na drugi kraj. - Stavite ih na drugi sto, gospođo Ferfaks, i gledajte ih sa Adelom, a vi - dodade on gledajući me - sedite i odgovarajte na moja pitanja. Uverio sam se da je ove crteže izradila jedna ista ruka. Da li je to vaša? - Da. 105


- Kad ste imali vremena da ih izradite? Oni su morali da vam oduzmu dosta vremena i dosta razmišljanja. - Uradila sam ih za vreme dva poslednja raspusta, koja sam provela u Lovudu, kada nisam imala šta da radim. - I gde ste našli modele? - U svojoj glavi. - U toj glavi, koju vidim na vašim ramenima? - Da, gospodine. - A da li su u nju smeštene i druge stvari iste vrste? - Možda, nadam se i bolje. Raširio je crteže i posmatrao čas jedan čas drugi. Dok je on zauzet razgledanjem, čitaoče, reći ću vam šta su oni predstavljali; ali, prvo moram da vam kažem da nisu bili ništa naročito. Sadržine ovih slika, zaista, živo su se začele u mojoj mašti. Čim sam ih videla duhovnim okom, pre nego što sam i pokušala da ih ostvarim, postale su upečatljivije. Međutim, moja ruka nije htela da potpomogne moju fantaziju, pa ipak je napravila bledu sliku stvari koju sam zamislila. To su bili akvareli. Prvi je predstavljao sive i niske oblake kako se nadnose nad uzburkano more; pozadina je bila zamračena, kao i prednji pejzaž, ili, bolje rečeno, prvi talasi, pošto se obala nije videla. Jedan zrak svetlosti padao je na potopljenu katarku na kojoj je stajao morski galeb, ogroman i taman, s krilima poprskanim morskom penom; u kljunu je držao zlatnu grivnu ukrašenu dragim kamenjem, koju sam dala najsjajnijim bojama svoje palete, i isto tako blistavo jasnu, koliko ju je moja kičica mogla da izrazi. Dole, tonući ispod katarke i ptice, naziralo se jedno potopljeno telo; jedva se videla jedna bleda ruka s koje je ta grivna bila otrgnuta. Druga slika sadržavala je u prvom planu samo vrh jednog brežuljka s povijenom travom i lišćem, kao da je preko njih prešao povetarac. Iza brežuljka i visoko iznad njega širilo se nebo, tamnoplavo, kao u suton. Izdižući se nad njim, lebdeo je jedan ženski lik do pojasa, izrađen u polutamnim i blagim bojama, koliko sam to mogla da izrazim. Nejasno čelo bilo je krunisano zvezdom; linije ispod toga jedva su se naslućivale kroz veo sumaglice, oči mračne i divlje, kao tmuran oblak koga je i bura ili munja iskidala, kosa je senčila lice. Jedan odsjaj padao je na vrat kao mesečev zrak; ista bleda svetlost doticala se tankih oblaka iz kojih se uzdizala vizija Večernjače. Treća slika predstavljala je vrh glečera koji je sekao polarno zimsko nebo: snop severne svetlosti pružao je svoja nejasna koplja priljubljena jedna uz drugo duž horizonta. Bacajući ih daleko, u prvom planu se nalazila ogromna glava naslonjena na glečer na kome se odmarala. Dve sklopljene mršave ruke pridržavale su čelo i držale tamni veo koji je skrivao donji deo lica. Čelo je bilo 106


belo kao kost i kao bez kapi krvi, a jedno oko, prazno i ukočeno, bez ikakvog drugog izraza sem očajanja, virilo je ispod vela. Iznad slepoočnice, među naborima crnog turbana, nejasno i nepostojano kao oblak, blistao je prsten od belog plamena, poprskan dragim kamenjem i varnicama najživljih boja. Ovaj bledi polumesec bio je slika „kraljevske krune", a ono što ju je ukrašavalo, bilo je „oblik onoga što nema oblika". - Jeste li bili zadovoljni dok ste slikali ove akvarele? - upita me iznenada gospodin Ročester. - Da, gospodine, bila sam srećna, osetila sam zadovoljstvo kao nikada dotle. - To je malo rečeno. Po vašem pričanju, niste imali mnogo radosti u svome životu, ali ste, nema sumnje, živeli u nekoj umetničkoj zemlji snova dok ste kombinovali ove neobične boje. Jeste li dugo radili na njima? - Kako nisam imala šta da radim, jer sam bila na godišnjem raspustu, sedela sam i slikala od jutra do podne i od podne do večeri, a dugi letnji dani bili su podesni za rad. - I jeste li bili zadovoljni rezultatom svoje revnosti? - Daleko od toga. Mučila me je razlika između moje zamisli i slike. U svakom slučaju, zamislila sam nešto što nisam bila u stanju da ostvarim. - Ne sasvim. Vi ste uhvatili senku svojih misli, ali verovatno ništa više. Vi nemate dovoljno umetničke veštine i znanja da ih potpuno oživite, pa ipak su crteži za jednu učenicu veoma neobični. Što se tiče ideja, one su iz bajke. One o Večernjači mogli ste videti samo u snu. Kako ste mogli da ih nacrtate tako jasno, a da ipak nisu blistave? Ko vas je naučio da slikate vetar? Ovaj oblak na vrhu brega je prepun mraza. Gde ste videli Latmos? Jer, ovo je Latmos. Tako, skupite slike. Taman sam zavezala vrpce na bloku, kada je on, gledajući na sat, naglo rekao: - Već je devet časova. Na šta mislite, gospođice Ejr, kad puštate Adelu da sedi tako kasno? Vodite je da spava. Adela je prišla da ga poljubi pre nego što je izišla iz sobe. Otrpeo je taj poljubac bez ikakvog zadovoljstva. Pilot bi u tome više uživao. - A sada vam želim laku noć - reče on pokazujući rukom na vrata, što je trebalo da znači da ga naše društvo zamara i da želi da nas otpusti. Gospođa Ferfaks uvi svoje pletivo, ja uzeh svoj blok i poklonismo se. Za uzvrat smo dobile ledeni pozdrav, i povukle se. - Kazali ste mi da gospodin Ročester nije naročito originalan, gospođo Ferfaks - primetih kada sam ušla u njenu sobu pošto sam stavila Adelu u postelju. - Pa lepo, zar vi nalazite da jeste? - Dabome, prek i nestalan. - Zaista. Nesumnjivo da takav utisak ostavlja na strana lica. Ali ja sam naviknuta na takvo njegovo ponašanje, o tome nikada ne razmišljam, a zatim, ako ima malo čudan karakter, treba mu progledati kroz prste. 107


- Zašto? - Prvo zato što je to u njegovoj prirodi a niko od nas ne može to da izmeni, a drugo što je dosta prepatio, i to ga muči i menja njegovu narav. - A zbog čega? - Porodične nedaće. - Ali on nema porodicu. - Sada ne, ali je imao. Izgubio je starijeg brata pre nekoliko godina. - Starijeg brata? - Da, sadašnji gospodin Ročester nije odavno sopstvenik ovog imanja. Tek od pre devet godina. - Devet godina je prilično dugo vreme. Zar je on toliko voleo svoga brata da je još neutešan zbog njegove smrti. - Možda i ne. Mislim da je bilo nekih nesuglasica između njih. Gospodin Roland nije bio baš pravičan prema gospodinu Eduardu, i možda je okrenuo i svog oca protiv njega. Stari gospodin mnogo je voleo novac i brinuo se da porodično imanje zadrži u celosti. Nije želeo da ga umanji deobom, pa ipak je želeo da i gospodin Eduard bude bogat i živi kako mu ime nalaže, i ubrzo posle njegovog punoletstva preduzeti su izvesni koraci, koji nisu bili potpuno pravični i koji su mu naneli puno neprijatnosti. Stari gospodin Ročester i gospodin Roland doveli su gospodina Eduarda u mučan položaj za ljubav bogatstva. Nikada nisam doznala u čemu je tačno stvar, ali njegova priroda nije mogla da se odluči i da prihvati što mu je bilo nuđeno. On nije lako praštao. Prekinuo je sa svojom porodicom, i dugi niz godina lutao po svetu. Mislim da u Tornfildu nije ostajao nikada više od petnaest dana otkako je posle smrti svoga brata, koji je umro bez testamenta, postao gospodar imanja. I zacelo, ga je sit, nikakvo čudo što beži iz staroga doma. - A zašto beži? - Možda nalazi da je i suviše sumoran. Ovaj odgovor bio je neodređen. Volela bih da čujem nešto jasnije, ali gospođa Ferfaks ili nije mogla ili nije htela da mi pruži bliže podatke o poreklu i prirodi patnji gospodina Ročestera. Priznala je da je to bila misterija i za nju, i sve što zna da su mahom njene pretpostavke. Bilo je,uostalom, očevidno da ne želi da se o tome raspitujem podrobnije, što sam i učinila.

108


GLAVA

ČETRNAESTA

toku idućih nekoliko dana malo sam viđala gospodina Ročestera. Ujutru je U izgleda, bio pretrpan poslovima, a po podne su mu dolazila gospoda iz Milkota ili iz susedstva u posetu i često ostajala na večeri s njim. Kada mu se noga oporavila dovoljno da je mogao da jaše, mnogo je izlazio, verovatno da vrati posete, jer se mahom vraćao kasno u noć. Za to vreme je i Adelu retko zvao k sebi, a moja viđenja s njim ograničila su se na slučajne susrete u tremu, na stepenicama ili galeriji. Ponekad bi me u prolazu pozdravio ledeno i s visine, ili me hladno pogledao, a ponekad bi se klanjao i osmehnuo sa urođenom gospodskom ljubaznošću. Njegovo promenljivo raspoloženje nije me vređalo, jer sam znala da za to nisam bila ni najmanje kriva. Drugi uzroci bili su povod ovoj njegovoj ćudljivosti. Jednoga dana, kada je imao goste na večeri, poslao je po blok s mojim crtežima, nesumnjivo da im pokaže sadržaj. Gospoda su rano otišla da prisustvuju nekom javnom skupu u Milkotu, kako mi je gospođa Ferfaks kazala, a pošto je bilo vlažno i hladno gospodin Ročester nije pošao s njima. Čim su otišli, zazvonio je i poručio da sa Adelom siđem kod njega. Očešljala sam Adelu i doterala je, i pošto sam se uverila da na sebi nemam šta da udešavam sve je bilo uredno i prosto, pa čak i moje pletenice, sišle smo. Adela se pitala da li je mali kofer najzad prispeo, jer je zbog neke greške prilično zakasnio. Njene nade bile su ispunjene; na trpezarijskom stolu stajala je jedna mala kutija, koju je ona nagonski poznala. - Ma boite! Ma boite! (Moja kutija! Moja kutija) uzviknu ona i polete napred. - Da, eto najzad tvoje „boite". Odnesi je u ugao i pogledaj šta je unutra, mala rođena Parižanko - reče dubokim i skoro zajedljivim glasom gospodin Ročester, izvlačeći se iz duboke fotelje pored vatre. - I pazi produži on da mi ne dosađuješ raznim zapitkivanjima i detaljima iz anatomije, ili kakvim drugim primedbama o utrobi, već radi sve u tišini. Tienstoi tranquille, enfant, comprendstu? (Budi mirna, dete, razumeš li?) Ova mi se opomena učinila izlišnom. Adela se već povukla na divan sa svojim poklonom, i žurno je razvezala kanap koji je držao poklopac. Kada je otvorila kutiju i podigla srebrni omot od hartije, uzviknula je: - Oh, ciel! Que c'est beau! (Oh, bože, kako je lepo!) i zanela se u zadivljeno posmatranje. - Da li je gospođica Ejr tu? - upitao je tada gospodar pridigavši se u svojoj fotelji, tražeći me pogledom kraj vrata blizu kojih sam stajala. 109


- Ah, pa lepo, priđite bliže i izvolite sesti ovde. Privukao je jednu stolicu blizu svoje. - Ne marim mnogo za dečje brbljanje - produži on - jer za jednog starog neženju njihove priče nemaju nikakve draži. Bilo bi mi nesnosno kad bih morao da provedem celo veče tete a tete (nasamo) s jednim derletom. Ne udaljujte svoju stolicu, gospođice Ejr. Sedite tačno gde sam je stavio, molim vas; tako. Prokleta učtivost! Prosto ne mislim na to. Niti naročito želim da vređam starije dame. Nego, moram da mislim prvo na svoju, ne bi bilo lepo da je zanemarim. Ona je isto tako Ferfaks, ili se udala za koga od njih, a za krv kažu da nije voda. Zazvonio je i pozvao gospođu Ferfaks, koja je ubrzo stigla sa svojom korpom za rad. - Dobro veče, gospođo. Pozvao sam vas da učinite jedno dobro delo. Zabranio sam Adeli da mi priča o svome poklonu, a ona samo o tome brblja. Budite dobri da je saslušate i s njom razgovarate. To će biti jedno od najvećih dobročinstava koje ste ikada učinili. I zbilja, čim je Adela opazila gospođu Ferfaks, pozvala ju je na divan i brzo joj napunila krilo porculanom i drugim igračkama od voska, koje su bile u „boite", sipajući u međuvremenu hiljadu objašnjenja na rđavom engleskom jeziku. - Sada, pošto sam izvršio dužnost dobrog domaćina nastavi gospodin Ročester i udesio da se moji gosti zabavljaju između sebe, treba da i sebi pribavim zadovoljstvo. Gospođice Ejr, privucite bliže svoju stolicu, još ste daleko, ne mogu da vas vidim a da se iz ove udobne fotelje ne pomerim, što mi ni na um ne pada da uradim. Učinila sam kako mi je bilo rečeno, iako sam želela da ostanem u senci, ali je gospodin Ročester imao direktan način da naređuje, i njegove naredbe izvršavane su bez ikakvog pogovora. Bili smo, kao što sam kazala, u trpezariji: luster, upaljen za večeru, obasjavao je sobu prazničnom svetlošću. Velika vatra buktala je u kaminu, bogato nabrane ljubičaste zavese visile su na prozoru i zasvođenom ulazu. Sve je bilo tiho, izuzev prigušenog brbljanja, Adela nije više smela glasno da govori, i šibanja zimske kiše o prozorska okna. Dok je sedeo u fotelji pokrivenoj damaskinom, gospodin Ročester mi se učinio drukčiji nego što je izgledao ranije. Ne tako strog mnogo manje zlovoljan. Imao je osmejak na ustima, oči su mu blistale, verovatno od vina, ne znam, nisam bila sigurna. Jednom rečju, njegovo raspoloženje posle večere bilo je bolje, ljubaznije i blagonaklonije od strogog i ozbiljnog izraza ujutru; pa ipak, izgledao je još uvek natmuren naslanjajući svoju moćnu glavu na ispupčen naslon od fotelje dok je plamen obasjavao njegove kao iz granita isklesane crte, njegove velike tamne oči, vrlo lepe oči pokatkad ne bez izvesnih promena u svojim dubinama iz kojih se nije nazirala blagost, ali ipak nešto što je podsećalo na to. 110


Nekoliko trenutaka gledao je u vatru i ja sam ga za to vreme posmatrala, kada je on, okrenuvši se naglo, spazio moj pogled prikovan na svom licu - Vi me ispitujete, gospođice Ejr; nalazite li da sam lep? Da sam imala vremena da razmislim, odgovorila bih na ovo pitanje uobičajeno, neodređeno i učtivo, ali mi se odgovor omakao s usana pre nego što sam se osvestila. - Ne, gospodine. - Ah, na časnu reč, ima nečeg čudnog u vama! - reče on ličite na malu sveticu: neobična, starinska, ćutljiva, ozbiljna i jednostavna, s rukama na krilu i očima uprtim u ćilim, izuzev, povremeno, kad se njihov prodoran pogled zaustavlja na mome licu, kao sada, na primer; i kada vam čovek uputi pitanje ili neku primedbu, na koju ste primorani da odgovorite, vi odgovarate kao iz topa, ako ne uvredljivo, ono naglo. Šta hoćete time da kažete? - Gospodine, bila sam odveć prosta, molim vas da mi oprostite. Trebalo je da odgovorim da nije lako dati nepromišljen odgovor na pitanje o spoljnom izgledu, da su ukusi različiti i da lepota dolazi na drugo mesto, ili tome slično. - Nije trebalo tako da odgovorite. Lepota zacelo nije od velikog značaja! I tako, pod izgovorom da ublažite prvobitnu uvredu, da zagladite i da me umirite, vi me podmuklo i dalje vređate. Produžite. Kakve mi mane nalazite, molim vas? Čini mi se da imam ruke i noge, i lice, kao svaki drugi čovek? - Gospodine Ročester, dozvolite mi da povučem svoj prvi odgovor, nisam imala nameru da vas vređam, nespretno sam se izrazila. - Nesumnjivo, tako sam i mislio, i za to ste mi odgovorni. Pa lepo, kritikujte me. Zar vam se moje čelo ne dopada? Podigao je pramen crne kose, koja mu je padala na čelo, i otkrio solidan zaklon svojih intelektualnih moći. - Pa lepo, gospođice, ličim li na ludaka? - Daleko od toga, gospodine. Pomislili biste, možda, da sam neučtiva ako bih vas zapitala da li ste čovekoljubac? - Eto, opet! Novo peckanje baš kada pokušavate da me pogladite; i to zato što sam rekao da ne marim društvo dece i starih žena (priznajem to tiho). Ne, mlada gospođice, nisam čovekoljubac, ali imam savesti; i pokazao je ispupčenje u kojem se, kažu, nalazi ta moć, i koja je, na njegovu sreću, bila jako razvijena. Vidite, nekada sam bio bezgranično nežan. Kada sam bio vaših godina, imao sam puno osećanja. Sažaljenja za usamljene, nesrećne i napuštene, ali otada se sudbina igrala sa mnom, i sada laskam sebi da sam grub i elastičan kao gumena lopta, osetljiva samo na površini, i to na jedno dva mesta. Da, zar mi to ne daje nikakve nade? - Nade, u šta, gospodine? - Da se preobrazim iz gumene lopte u živo biće. 111


„Nema sumnje, morao je dosta popiti vina", pomislila sam i nisam znala kako da odgovorim na to čudno pitanje. Kako bih mogla da kažem da li je on u stanju da se preobrazi? - Izgledate mi veoma zbunjeni, gospođice Ejr. - Iako niste ništa lepši od mene, ipak vam ta zbunjenost dobro stoji. Uostalom, to vam dopušta da razgledate cveće na ćilimu, umesto da ispitujete moje lice. Prema tome, nastavite i dalje da budete zbunjeni. Mlada gospođice, ja sam večeras neobično raspoložen da budem u društvu i da razgovaram. S tim rečima ustao je iz fotelje i stao naslonivši se rukama na mermerni kamin. U tom stavu video se njegov stas isto tako jasno kao i lice, neobično široke grudi, skoro nesrazmerne s dužinom njegovih udova. Uverena sam da bi ga većina ljudi smatrala ružnim. Pa, ipak, bilo je u njegovom držanju toliko nesvesne gordosti, toliko lakoće u ophođenju; bio je ravnodušan na svoju spoljašnjost, jer je znao da ima druge osobine, ozbiljnije i vrednije, iako ne vidljive, koje su nadoknađivale onaj nedostatak privlačnosti, tako, da, gledajući ga, čovek neizbežno deli tu ravnodušnost, pa čak i ne pridaje važnost njegovom spoljnom izgledu. - Večeras sam neobično raspoložen i razgovoran - ponovi on - i eto zašto sam vas pozvao. Vatra i sveće nisu mi dovoljno društvo, kao ni Pilot, jer niko od njih ne ume da govori. Adela je za jedan stepen bolja, gospođa Ferfaks isto tako; što se vas tiče, uveren sam da možete da me zadovoljite, ako hoćete. - Zainteresovali ste me prve večeri, kada sam vas pozvao ovamo. Otada sam vas skoro zaboravio. Druge misli izbacile su vas iz moje glave, ali večeras sam rešio da se razonodim, da odgurnem sve neprijatnosti, i da mislim na prijatnije stvari. Bilo bi mi prijatno da doznam ko ste, da doznam što više prema tome, govorite. Umesto svakog odgovora, osmehnula sam se, ali to nije bio ni ljubazan ni pokoran osmeh… - Govorite - navaljivao je on. - O čemu, gospodine? - O čemu god hoćete. Ostavljam vam potpuno odrešene ruke da izaberete predmet i način na koji ćete govoriti. I dalje sam sedela i ćutala. „Ako on misli da ću govoriti tek samo da govorim i da se odam, videće da se obratio na pogrešnu adresu." - Nemi ste, gospođice Ejr. Ostala sam i dalje nema. Sagnuo je glavu prema meni i jednim brzim pogledom kao da se zario u moje oči. - Tvrdoglavi - upita on - i uznemireni? Ah, pa to je logično. Postavio sam svoj zahtev na nelogičan, skoro neučtiv način. Gospođice Ejr, molim vas oprostite. Dozvolite mi da vam kažem da ne želim da se odnosim prema vama kao prema 112


nekome ko je niže od mene, to jest (tu se popravio) ja samo polažem pravo na prevagu nad vama, koja proističe iz razlike od dvadeset godina među nama i prednosti od jednog veka u iskustvu. Ovaj zahtev je potpuno zakonski, et j' u tiens (i stalo mi je do toga), kako bi Adela kazala, i baš samo u ime toga želim da budete dobri i da razgovarate malo sa mnom, da razgalite moje misli, koje nimalo nisu prijatne. On se potrudio da objasni, skoro da moli za izvinjenje i ja na to nisam ostala neosetljiva, i htela sam da mu to dokažem, - Rado bih vas zabavila ako bih mogla, gospodine, vrlo rado, samo ne mogu da izaberem predmet, jer ne znam šta bi vas zanimalo. Postavljajte mi pitanja i ja ću učiniti sve što mogu da vam odgovorim. - Pa lepo, na prvom mestu, slažete li se sa mnom da imam prava da budem malo autoritativan, pa čak donekle i prek, s obzirom na to, kao što sam već rekao, da sam dovoljno star da mogu da vam budem otac, i da sam prošao kroz razna iskustva s ljudima različitih narodnosti, da sam prevalio pola sveta, dok ste vi živeli mirno sa istim osobama, u istoj kući. - Kako hoćete, gospodine. - To nije nikakav odgovor, ili ako jeste, onda je ljutit, jer je okolišan. Odgovarajte jasno. - Ne nalazim, gospodine, da imate prava da mi zapovedate samo zato što ste stariji od mene, ili zato što ste videli više sveta od mene; vaše pravo na prevagu zavisi od toga kako ste iskoristili svoje vreme i svoja iskustva. Osmehnula sam se. Pomislila sam u sebi da je gospodin Ročester vrlo originalan izgleda da je zaboravio da mi godišnje plaća trideset funti sterlinga da bih izvršavala njegove naredbe. - Hm. Brzo rečeno! Ali to ne mogu da dozvolim, to ne bi išlo u moju korist, pošto sam bio ravnodušan, da ne kažem rđav u iskorišćavanju i jednog i drugog. Ostavimo onda prevagu na stranu, ali vi se ipak morate pomiriti s tim da vam s vremena na vreme zapovedam a da vas ne žacne ili ne uvredi moj zapovednički ton. Pristajete li?Osmejak je vrlo dobar - reče on, razumevši moj izraz - ali treba da govorite. - Pomislila sam, gospodine, da je vrlo mali broj gospodara koji bi se brinuo da li se njegovi potčinjeni plaćenici vređaju ili ne kad im se naređuje. - Potčinjeni plaćenici! Kako! Zar ste vi kod mene plaćeni? Oh, dabome, zaboravio sam! Pa lepo; hoćete li mi onda na osnovu tog novčanog razloga dopustiti da budem više autoritativan? - Ne, gospodine, ne iz tog razloga, već iz razloga što ste zaboravili da li su oni koji od vas zavise zadovoljni ili ne u toj potčinjenosti. - Hoćete li me razrešiti mnogih konvencionalnih učtivosti i fraza a da vas ne uvredim? 113


- Nema sumnje, gospodine, nikada neću pobrkati formalnosti sa uvredom. Prvo mi se donekle sviđa, a što se drugog tiče, nijedno slobodno biće ne bi to podnosilo čak ni za platu. - Gluposti! Većina slobodnih bića podnelo bi ne znam šta za novac. Prema tome, sačuvajte to za sebe i ne upuštajte se u razgovor o stvarima koje nimalo ne poznajete. Pa, ipak, u mislima vam stežem ruku zbog vašeg odgovora, uprkos njegovoj netačnosti. A isto tako i zbog načina na koji je rečen: otvoreno i iskreno. A to se danas često ne čuje, ne, naprotiv, prenemaganje ili hladnoća, ili glupo neshvatanje tuđeg mišljenja, to je uobičajena nagrada iskrenosti. Ni tri od tri hiljade običnih školskih vaspitačica ne bi mi tako odgovorile kao vi sada. Ali nemam nameru da vam laskam. Što niste stvoreni po kalupu drukčijem od većine, to nije vaša zasluga. To je delo prirode. I najzad, posle svega, možda odveć brzo donosim zaključke. Prema onome što znam, možda i vi niste ništa bolji od ostalih. Možda imate nepodnošljivijih mana, koje pretežu nad ono nekoliko dobrih osobina. „I vi isto tako", pomislila sam. Oči nam se sretoše dok je ta misao proletela kroz moju glavu. Izgleda da mi je on pročitao misao, kao da sam je izrazila, jer je nastavio: - Da, da, u pravu ste - reče on - imam i ja puno svojih nedostataka. Znam to, i ne želim da se branim. Sam bog zna da nemam prava da budem strog prema drugima. Imao sam u svojoj prošlosti niz dela, koja zaslužuju više prekora i podsmeha negoli u mojih bližnjih. Počeo sam, ili, bolje (jer, kao svi krivci, volim da hučem na zlu sudbinu i neprijatne okolnosti), bio sam bačen na pogrešan put u dvadeset prvoj godini, i otada nikad nisam izišao na pravi put. Ali mogao sam da budem sasvim drukčiji, mogao sam da budem dobar kao vi, mudriji skoro nepogrešiv. Zavidim vam na vašem duševnom miru, na vašoj čistoj savesti, na vašim nepomućenim uspomenama. Mala devojko, uspomene bez ijedne mrlje mora biti da su izvanredno blago jedan neiscrpan izvor čistog i stalnog osvežavanja, zar ne? - A kakve su bile vaše uspomene kad vam je bilo osamnaest godina, gospodine? - Bile su sasvim lepe, svetle i zdrave. Bio sam isto što i vi kad mi je bilo osamnaest godina, potpuno kao vi. Priroda me je obdarila svime da budem dobar čovek, gospođice Ejr, jedan od najboljih, ali vidnte, ja to nisam. Možda ćete reći da vi to ne vidite. Bar laskam sebi da umem da pročitam to u vašim očima (pazite šta izražavate tim čulom, jer brzo shvatam taj jezik). Na poštenu reč, nisam gad, to ne smete da mislite niti da mi pripisujete sujetu ili kakve slične osobine. Istinski verujem da sam, zahvaljujući više okolnostima a ne prirodi, prost, običan grešnik ponesen neurednim životom koji pruža raskoš. Vi se svakako čudite što vam ovo priznajem. Znajte da ćete se u budućem životu često naći u položaju nevoljnog poverenika tajni svojih poznanika, svet će nagonski pronaći, kao što sam ja pronašao, vašu slabu stranu da ne govorite o 114


sebi već da slušate druge da o sebi govore. Oni će isto tako osetiti da slušate bez zluradosti i preziranja njihove greške, sa već urođenim saučešćem, jer ono nenametljivo ohrabruje i teši. - A kako vi to znate, kako možete sve to da pogodite, gospodine? - Znam to vrlo dobro, zato tako slobodno i govorim kao da zapisujem svoje misli u dnevnik. Reći ćete da je trebalo da nadjačam okolnosti, trebalo je, trebalo je, ali ja nisam uspeo. Kada se sudbina ogrešila o mene, ja nisam bio mudar da ostanem hladnokrvan. Postao sam očajan; zatim sam počeo da propadam. I sada kada čujem o porocima nekog zvekana, ne mogu da polaskam sebi da sam bolji od njega. Prinuđen sam da priznam da smo on i ja na istom stupnju. Sam bog zna koliko bih želeo da sam mogao da pođem pravim putem. Kada padnete u iskušenje, gospođice Ejr, bojte se griže savesti, jer ona truje život. - Kažu da je pokajanje leči, gospodine. - Ne, ono ne leči, samo se popravljanjem može izlečiti i ja bih još mogao da se popravim imam još snage za to, ako, ali na što misliti kada sam vezan, opterećen i proklet? Uostalom, pošto mi je sreća zauvek oduzeta, imam prava da tražim uživanje od života, i dobiću ga, pa makar po koju cenu. - Onda ćete još više propasti, gospodine. - Mogućno, a zašto i ne ako mogu da zadobijem slatka i sveža zadovoljstva? Slatka i sveža kao med, koji pčele skupljaju po ledinama. - Ukus toga meda žacnuće vas i biće gorak, gospodine. - Otkuda vi to znate? Nikada ga niste probali. Kako se ozbiljno i svečano držite, a ni o čemu pojma nemate, baš kao ova kameja (i uze jednu sa kamina). Vi nemate prava da mi držite pridike, vi početnice, koja niste još kročili preko praga života, i sa čijim tajnama nimalo niste upoznati. - Podsećam vas samo na vaše sopstvene reči, gospodine, sad ste baš rekli da zablude donose grižu savesti i da griža savesti truje život. - Ko vam sada govori o zabludama? Ne mislim da je ova prolazna ćudljivost bila zabluda. To je više nadahnuće negoli iskušenje. Donela mi je takav mir, takvu lakoću na duši znam to. Eto, opet se vraća! Uveravam vas, to nije demon, ako i jeste, onda je navukao odeću svetlog anđela. Držim da moram pustiti takvog gosta kada traži da uđe u moje srce. - Ne verujte mu, gospodine, to nije pravi anđeo. - Još jednom, otkuda vi to znate? Kakvim tajnim nagonima uobražavate da razlikujete palog anđela od vesnika s večnog prestola čuvara i zavodnika? - Presudila sam po vašem uzbuđenom izrazu, gospodine, kada ste kazali da se iskušenje svalilo na vas. Uverena sam da će vam biti još mnogo gore ako ga poslušate.

115


- Ni najmanje ono mi donosi najprijatniju vest na svetu. Što se ostalog tiče, vi niste čuvar moje savesti i ne dovodite sebe u nezgodan položaj. Budi mi dobrodošla, lepa lutalice! Izgovorio je ovo kao da je razgovarao s nekom vizijom samo njemu vidljivom. Zatim, prekrstivši svoje raširene ruke, izgledao je kao da hoće da zagrli ovo nevidljivo biće. - A sada - produžio je on, okrećući mi se ponovo - primio sam tog tajanstvenog putnika. To je prerušeno božanstvo, po mom mišljenju. Već mi je donelo dobra; srce mi je bilo kao kosturnica, a sada se pretvara u hram. - Da vam istinu kažem, gospodine, ni najmanje vas ne razumem. Ne mogu da izdržim ovaj razgovor, jer on prevazilazi moja shvatanja. Jedno samo znam, rekli ste malopre da niste tako dobri kao što biste želeli, i da žalite svoje sopstvene mane. Jednu stvar mogu da razumem: da uprljane uspomene stvaraju neprekidno mučenje. Mislim, kad biste pokušali da se popravite bilo bi još vremena da postanete ono što želite i kada biste još od danas pokušali da ispravite svoja dela i svoje misli, kroz nekoliko godina imali biste ono blago uspomena kojeg biste se sa zadovoljstvom sećali. - Pravilno mišljeno i pravilno rečeno, gospođice Ejr, ali u ovom trenutku baš sam spreman da utrem put svojim dobrim namerama. - Gospodine! - Da, da utabam put dobrim namerama, za koje verujem da su kao granit čvrste. Promeniću izvesne svoje prijatelje. I svoja zanimanja. - Hoće li biti bolja? - Bolja mnogo bolja, kao što je bolja čista ruda od otpadaka. Izgleda da u to sumnjate, ja u sebe ne sumnjam. Znam kakav je moj cilj i kakve su moje pobude, i u ovom trenutku spreman sam da se zakunem da su čisti: i cilj i pobude. - Nisu, gospodine, ako tražite nov statut da ih potvrdi. - Jesu, gospođice Ejr, iako traže apsolutno nov statut. Za nov položaj potrebni su novi zakoni. - Opasna je ta izreka, gospodine, jer se odmah vidi da je podložna mnogobrojnim zloupotrebama. - Mlada mudrice, tako je! Ali ja se zaklinjem svojim domaćim bogovima da to neću zloupotrebiti. - Vi ste čovek, i skloni ste grehovima. - Jesam, a i vi isto tako šta onda? - Čovek sklon grehu ne treba da pripisuje sebi moć koja pripada samo božanski savršenim osobama. - Kakvu moć? - Da izjavi za svaku neobičnu i neodređenu radnju da je pravična. - Pravično to je baš ta reč: vi ste je izgovorili. 116


- Onda neka je tako - rekla sam i ustala, smatrajući da je beskorisno da vodim razgovore koji su mi potpuno nejasni, utoliko pre što, bar zasad, ne mogu da odgonetnem karakter svoga sabesednika, i, najzad, osetila sam neizvesnost i neku nesigurnost, koja obično prati neznanje. - Kuda idete? - Da odvedem Adelu na spavanje, već je prošlo vreme kada ona leže. - Bojite me se, jer govorim kao sfinga. - Vaš govor je zagonetan, gospodine, ali iako sam zbunjena, ne plašim se. - Ali vi se bojite, vaše samoljublje brine se da ne zapadnete u grešku. - Da, u tom smislu pribojavam se ne želim da govorim gluposti. - Ako biste tako govorili, to bi bilo na jedan tako ozbiljan i miran način da bih poverovao da je pametno. Zar se vi nikada ne smejete, gospođice Ejr? Ne mučite se da mi odgovorite vidim da se retko smejete, ali možda se smejete vrlo veselo. Verujte mi, po prirodi niste strogi, kao što ni ja nisam u osnovi poročan. Još se na vama oseća pritisak Lovuda koji kontroliše vašu fizionomiju, prigušuje vaš glas i kruti vaše udove. Vi se bojite da budete u prisustvu jednog čoveka pa ma to bio vaš brat, vaš otac, ili vaš učitelj, kako hoćete, bojite se da se smejete odveć veselo, da govorite odveć veselo, da govorite odveć slobodno, ili da se krećete odveć brzo. Ali nadam se da ćete vremenom naučiti da budete prirodni sa mnom, kao što je meni nemogućno da budem zvaničan s vama, i tada će vaši pogledi i pokreti biti življi i manje usiljeni nego što su sada. Čini mi se da u međuvremenu vidim jednu neobičnu pticu kroz uzane prečage u kavezu. Zatočenik je živahan, nemiran i odlučan, kada bi bio slobodan poleteo bi visoko u, oblake. Kako, vi baš hoćete da idete? - Devet je časova otkucalo, gospodine. - Ne mari, pričekajte jedan trenutak. Adeli se još ne spava. U ovom položaju, gospođice Ejr, dok su mi leđa okrenuta vatri, a lice salonu, mogu da posmatram. - Dok sam govorio s vama, imao sam mogućnosti da motrim na Adelu; imam naročite razloge zbog kojih ona za mene predstavlja posebnu studiju, razloge koje ću vam ne, koje treba da vam kažem jednoga dana. Pre deset minuta izvukla je iz svoje kutije malu svilenu ružičastu haljinu. Lice joj se zasijalo kada ju je razvila. Kaćiperstvo joj je u krvi, u mozgu, čak do srži u kostima. „N faut que je l'essaie", uzviknula je„el a l'instant meme"(Treba da je probam, još ovog trenutka) i izletela iz sobe. Sada se svakako oblači uz Sofijinu pomoć. Kroz nekoliko minuta će ući u sobu, i znam šta ću videti minijaturu Seline Varens, kao što se pojavljivala na bini pri dizanju zavese u... ali ostavimo se toga. U svakom slučaju, moja najnežnija osećanja pretrpeće šok To je bar moje predosećanje, ostanite, dakle, da vidite da li sam se prevario. Ubrzo zatim mali Adelini koraci jasno su se čuli kako odjekuju kroz trem. Ušla je preobražena, baš kao što je njen tutor predvideo. Haljina od ružičastog 117


satena, vrlo kratka i na struku jako nabrana, zamenila je mrku haljinu koju je dotle imala. Venac od ružinih pupoljaka ukrašavao je njeno čelo; obukla je svilene čarape i male bele sandale od satena. Estce que ma robe va bien uzviknu ona, jurnuvši k nama et mes souliers? et mes bas? Tenez, je crois, que je vais dancer! (Da li mi haljina dobro stoji? A moje cipele? A čarale? Eto, igraću nešto).I raširivši suknju prešla je sobu s lakoćom jedne balerine, i kada je došla do gospodina Ročestera okrenula se na vrhovima prstiju, zatim napravila reverans kleknuvši na jedno koleno i uzviknula: Monsieur, je vous remercie mille fois de votre bonte a zatim je ustajući dodala: C'est comme cela que maman faisait, n'estce pas, Monsieur? (Gospodine, hiljadu puta hvala na vašoj dobroti. Tako je mama radila, zar ne, gospodine?) - Tačno! - bio je odgovor i „comme cela" (Tako je.) - ona je izvlačila moje englesko zlato iz mojih britanskih džepova. Bio sam naivan, gospoćice Ejr, oh, još kako naivan, kao jagnješce. Vi niste neviniji nego što sam ja tada bio. Moje proleće je prohujalo, pa, ipak, ostavilo mi je ovaj francuski cvetak, koga bih u izvesnim trenucima želeo da se oslobodim. Ne cenim koren iz koga je ponikao, znam da samo zlato može da ga podigne, ali i pored toga imam simpatija za taj cvet, naročito kada izgleda ovako površan kao što je sada. Čuvam ga i negujem u duhu katoličkih principa radi ispaštanja grehova, verujući da dobro delo može da izbriše mnogobrojne grehove. Objasniću vam sve to jednoga dana. Laku noć!

118


GLAVA PETNAESTA ospodin Ročester mi je sve to objasnio nekoliko dana kasnije. G Bilo je to jedno popodne, kada me je slučajno sreo sa Adelom na imanju; i dok se ona igrala s Pilotom i svojom loptom s biserima, pozvao me je da prošetam s njim kroz aleju bukava, dalje od Adele. Objasnio mi je tada da je ona kći jedne Francuskinje, igračice iz Pariske opere, Seline Varens, prema kojoj je nekada gajio, kako on kaže, „grande passion". (velika strast). Selin je tvrdila da mu uzvraća osećanja s mnogo većim žarom. On je verovao da je idol te lepotice, iako je bio ružan: mislio je da je ona njegov„taille d'athlete" (atletski stas) više volela od elegancije Apolona Belvedersko. - I, gospođice Ejr, toliko sam bio polaskan ljubavlju ove galske silfide prema sićušnom Britancu da sam joj poklonio vilu, dao joj poslugu, kola, kašmire, brilijante, čipke itd. Ukratko, počeo sam da upropašćujem sebe u klasičnom stilu, kao svaki glupak. Izgleda da nisam čak imao ni originalnosti da obeležim nov put ka sramu i propasti, već sam tapkao po staroj stazi sa onom glupom tačnošću koja ni za centimetar ne odstupa od tog pravca. Ja sam i to sam zaslužio doživeo sudbinu svih glupaka. Desilo mi se da sam jedne večeri došao kod nje kada me ona nije očekivala i nisam je zatekao kod kuće. Ali noć je bila topla, i kako mi je bilo dosadno da se šetam Parizom, seo sam u njen budoar, srećan što udišem vazduh osvećen njenim dahom. Ne ja preterujem. Nikada nisam verovao u neku njenu vrlinu. Bio je to više miris mošusa i jantara nego vrline. Počeo sam da se gušim od isparavanja cveća i raznih prskanih esencija, i rešio sam da otvorim vrata i iziđem na balkon. Napolju je bila mesečina i upaljeni fenjeri; sve je bilo tiho i vedro. Kako su na balkonu bile stolice, seo sam na jednu i zapalio cigaru i sad ću uzeti jednu, ako mi dopustite. - Zastao je, zapalio cigaru, povukao dim havane, koji se odmah osetio na hladnom vazduhu, i nastavio: - Voleo sam bombone tada, gospođice Ejr, i baš sam grickao čokoladu i pušio posmatrajući u međuvremenu ekipaže koje su klizale kroz elegantne ulice ka susednoj operi, kada sam u jednim elegantnim kočijama, u koje je bio upregnut par divnih engleskih konja, poznao kola koja sam poklonio Selini. Ona se vraćala kući. Naravno, moje je srce nestrpljivo kucalo dok sam nagnut nad balkonom posmatrao. Kao što sam očekivao, kola su se zaustavila pred vratima vile. Plamen se u meni (to je tačan izraz kada je čovek zaljubljen u opersku 119


igračicu) razbuktao. Iako je bila umotana u ogrtač što je bila nepotrebna predostrožnost za jedno toplo julsko veče poznao sam je odmah po njenoj nožici, koja je provirila ispod haljiie kada je silazila iz kola. Nagnut nad balkonom, taman sam hteo da joj došapnem „mon ange" (anđele moj) razume se tonom koji bi čula samo ljubljena kada je za njom izišla jedna osoba, isto tako ogrnuta, ali čije su mamuze odjekivale po kaldrmi, i neka mrska glava prošla je kroz vratnice njene vile. Vi nikada niste osetili ljumoboru, zar ne, gospođice Ejr? Dabome da niste, nije ni potrebno da vas pitam, jer nikada niste osetili ljubav. Imate još vremena za oboje. Vaša duša spava i potres će tek doći da je uzdrma i probudi. Vi mislite da ceo život teče tako tiho kao što vaša mladost ide. Plivajući zatvorenih očiju i zapušenih ušiju, vi ne vidite stene, niti čujete talase koji se o njih razbijaju. Ali kažem vam možete da zapamtite moje reči naći ćete se jednoga dana u tesnacu gde će sva životna bujica bili smrvljena u viru i komešanju, peni i huci; ili ćete biti razdrobljeni u atome i razbacani po stenju, ili izbačeni, preneseni talasima na neku mirniju vodu kao što sam ja sada. Volim ovaj dan, volim ovo olovno nebo, volim tišinu i ozbiljnost ovog sveta pod mrazom. Volim Tornfild, njegovu drevnost, njegovu usamljenost, njegovo staro drveće s granama, njegovo trnovito žbunje, sivu fasadu, njegove tamne prozore o koje se odbija metalno nebo, a, međutim, koliko sam ga prezirao i bežao od njega kao od kuge. Kako ga se još užasavam... Škripnuo je zubima i ućutao. Zastao je i čizmom udario o smrznutu zemlju. Izgledao je kao da ga je neka mrska misao ščepala u svoje kandže i tako stezala da nije mogao da kroči dalje. Peli smo se stazom kad je on tako zastao. Trem je bio ispred nas. Kada je ka zupčastoj kuli podigao oči, u njima se pojavio takav sjaj kakav nikada dotle nisam videla. Bol, sram, gnev, nestrpljenje, prezir, gađenje sve se to, izgleda, kao za trenutak mešalo i borilo u onoj širokoj zenici ispod gustih obrva. Besna je to je bila borba koja je htela da prevlada, ali drugo osećanje je trijumfovalo, nešto grubo i cinično, samovoljno i odlučno, što je umirilo njegovu žestinu i što je ukočilo njegovo prisustvo duha. Zatim je nastavio: - Dok sam ćutao, gospođice Ejr, dogovarao sam se sa sudbinom. Stajala je tu, pokraj tog stabla, kao veštica u Magbetu na ledeni Foresa, „Vi volite, Tornfild?" kaže dižući prst. I potom počinje da piše hijeroglifima preko cele fasade „Voli ga ako možeš! Voli ga ako smeš!" „Voleću ga", rekao sam, „smeću da ga volim, i održaću svoju reč. Ukloniću sve prepreke sreći, dobroti da, dobroti. Želim da postanem bolji nego što sam bio, nego što sam ." Adela mu pritrča s loptom. - Dalje - viknu on grubo - hajde dalje, dete, ili idi kod Sofije! 120


Produžili smo da se šetamo ćuteći, i ja se usudih da ga podsetim gde je naglo prekinuo priču: - Jeste li se sklonili s balkona – upitah - kada je gospođica Varens ušla? Gotovo sam očekivala da će odbiti da odgovori na ovo malo neumesno pitanje, ali, naprotiv, budeći se iz ove mučne rastrojenosti, uperio je pogled na mene, i senke je nestalo s njegovog čela. - Oh, zaboravio sam na Selinu! Dobro, da nastavim. Kada sam video svoju lepoticu da dolazi u društvu jednog kavaljera, učinilo mi se da sam čuo šištanje, i zelena guja ljubomore odvila se na balkonu obasjanom mesečinom, zavukla se ispod mog prsluka i za tren mi zarila svoje zube u srce. Čudnovato uzviknu on, prelazeći iznenada opet s glavne tačke da sam baš vas izabrao da vam se poverim, mlada gospođice, i još čudnije je da me vi tako mirno slušate, kao da ste navikli da vam jedan čovek moga kova priča istoriju o svojim ljubavnicama iz opere, vama naivnoj, mladoj devojci, devojci tako neiskusnoj kao što ste vi. Ali poslednja osobenost objašnjava prvu, kao što sam već jednom rekao, vi svojom ozbiljnošću, svojim opreznim i uzdržljivim karakterom stvoreni ste da čujete tuđe tajne. Uostalom, znam sa kakvom sam osobom došao u dodir, znam da ona nije podložna zarazi, neobičan je razum te osobe i jedinstven. Na sreću, nemam nameru da mu naškodim, ali ako bih to i učinio, nikakvo mu zlo ne bih mogao naneti. Ukoliko vi i ja više razgovaramo, utoliko bolje, jer ja ne mogu da uništim vaš razum, ali vi možete da osvežite moj. Posle ovog udaljavanja od predmeta. produžio je: - Ostao sam na balkonu. „Očevidno je da će otići u njen budoar", mislio sam, „hajde da napravim zasedu." Povukao sam onda ruku kroz otvoren prozor i spustio zavesu, ostavljajući samo jedan mali otvor kroz koji sam mogao da posmatram; pritvorio sam onda prozor toliko da propusti ljubavni šapat, vratio se na svoju stolicu, i čim sam seo oboje su ušli u sobu. Odmah sam pogledao kroz otvor. Selinina sobarica je ušla, upalila lampu, spustila je na sto i povukla se. Tako sam jasno mogao da vidim ovaj par. Oboje su skinuli ogrtače i Varensova se pojavila blistava, u svili i nakitu naravno, moji pokloni i pored nje njen pratilac u oficirskoj uniformi. Poznao sam jednog mladog vikonta, glupog i vrlo poročnog mladića, koga sam sretao u društvu, i nikada mi na um ne bi palo da ga mrzim jer sam ga toliko prezirao. Kad sam ga poznao, onaj gujin bol namah je prestao, jer se u istom trenutku ugasila i moja ljubav prema Selini. Žena koja je mogla da me vara s takvim suparnikom, nije bila dostojna patnji; zaslužila je samo preziranje; možda ipak manje nego ja, koji sam bio njena budala. Počeli su da razgovaraju; njihov razgovor mi je godio; prostački, trgovački, bez srca i neosetljiv; više je mogao da umori nego da razbesni slušaoca. Jedna moja karta stajalo ja na stolu i tako je i moje ime uneto u razgovor. Niko od njih nije imao duhovitosti ili energije da me nagrdi, već su me, kako su umeli, prostački 121


vređali. Naročito Selina, koja je sve zapečatila kad je govorila o mojim ličnim nedostacima sada me je nazivala grdobom. Međutim, dotle se uvek vatreno divila mojoj „beaute male" (muška lepota). I, eto, gde se vi potpuno razlikujete, vi koji ste mi pri drugom viđenju otvoreno kazali da ne nalazite da sam lep. To mi je palo u oči onda... Adela opet dotrča. - Monsieur Džon mi je baš sada javio da je vaš upravitelj imanja došao i želi da vas vidi. - Ah, u tom slučaju moram da skratim. Otvorio sam vrata i ušao u budoar. Vratio sam Selini njenu slobodu, dao sam joj nekoliko dana da napusti vilu, ponudio joj jednu sumu novca za hitne potrebe, ne vodeći računa o njenoj vici, preklinjanjima, protestima i histeričnom napadu. Zakazao sam vikontu sastanak u Bulonjskoj šumi. Sutradan sam imao zadovoljstvo da se obračunam s njim. Prosvirao sam mu metak kroz njegovu bednu mišicu, slabu kao krilo u pileta, i poverovao sam onda da sam se otarasio te žalosne bande. Ali, na nesreću, šest meseci pre toga Varensova mi je dala ovu devojčicu, Adelu, koja je prema njenom tvrđenju bila moja kći. Možda i jeste, na kraju krajeva, iako ne vidim da ona ima ma kakve sličnosti sa mnom. Pilot zacelo više liči na mene nego ona. Nekoliko godina posle raskida, ona je napustila dete i pobegla u Italiju s nekim muzičarem ili pevačem. Adela nema nikakvo pravo, vanbračno ili drugo, na moju potporu, niti ja imam neku obavezu prema njoj, jer nisam njen otac. Ali, doznavši da je bez zaštite, želeo sam da je izvučem iz pariskog šljama i blata i dovedem ovamo, da raste ovde na čistom poljskom vazduhu, pod nadzorom engleske vaspitačice. Gospođa Ferfaks vas je pronašla, i sada, pošto znate da je ona vanbračno dete jedne francuske operske igračice, možda ćete drukčije misliti o svome mestu i mojoj štićenici. Doći ćete jednoga dana sa otkazom i reći ćete da ste našli drugo mesto da me molite da nađem drugu guvernantu, zar ne? - Ne, jer Adela ne može da odgovara za greške svoje majke, ili vaše. Imam simpatija za nju, i sada kada znam da je u neku ruku siroče napuštena od svoje majke i nepriznata od vas, gospodine privezaću se još više za nju. Kako bih uopšte mogla da više volim neko razmaženo dete iz bogate porodice, koje bi mrzelo svoju vaspitačicu kao neku napast, od jednog prezrenog siročeta, koje me smatra za svoju prijateljicu? - Oh, vi tako, dakle, gledate na celu stvar! Pa dobro! Sada moram da idem, i vi isto tako, jer se već smrkava. Ali ja sam ostala još nekoliko trenutaka sa Adelom i Pilotom utrkivale smo se igrale lopte. Kad smo ušle unutra, skinula sam joj kapu i kaput i uzela je na krilo. Dozvolila sam joj da brblja čitav sat a da je nisam grdila zbog izvesnih 122


odveć slobodnih izraza na koje je navikla, izraza koji su odavali površnost njenog karaktera, verovatno nasleđenog od majke, a što je bilo neshvatljivo za jedan engleski um. Pa ipak, ona je imala i svojih dobrih strana, i ja sam bila raspoložena da do najveće mere cenim sve što je bilo dobro u njoj. Tražila sam u njenim crtama i karakteru neku sličnost sa gospodinom Ročesterom, ali nisam ništa pronašla. Ništa u njenom izrazu niti u obliku njenog lica nije odavalo srodstvo između njih. Bila je šteta što se nije moglo dokazati da liči na njega; on bi je onda više voleo. Tek kada sam se povukla u svoju sobu na počinak mogla sam da razmišljam o priči koju mi je gospodin Ročester poverio. Kao što je i sam kazao, nije bilo ničeg naročitog u tome. Ljubav bogatog Engleza prema francuskoj igračici i njeno neverstvo bili su, nesumnjivo, svakodnevna pojava u društvu. Ali bilo je nečeg zaista vrlo neobičnog u onom njegovom strahovitom uzbuđenju, koje ga je obuzelo kada je počeo da govori o svom sada novom i prijatnijem raspoloženju i o novom zadovoljstvu koje oseća u kući i na imanju. Sa čuđenjem sam razmišljala o tome, ali sam to postepeno potiskivala u stranu, jer mi je sve bilo neobjašnjivo. Počela sam da mislim o držanju svoga poslodavca prema meni. Poveravanje tajne, koju je mislio da može da mi kaže, bila je nagrada za moju diskreciju. Smatrala sam je i primila kao takvu. Njegovo ophođenje prema meni bilo je sada, za poslednjih nekoliko dana, ujednačenije nego dotad. Izgleda da mu više nisam smetala, nije više imao one nastupe ledene nadmenosti kad bi me neočekivano sreo; susret je izgledao srdačan. Imao je uvek poneku reč i osmeh za mene. Kada bi me zvanično pozvao, bila bih počastvovana usrdnim dočekom, pa sam poverovala da imam istinsku moć da zabavljam, i da su one večernje diskusije stvorene koliko za njegovo zadovoljstvo toliko i za moju dobit. Govorila sam doista malo s njim, ali sam ga slušala sa uživanjem. On je po prirodi bio otvoren i razgovoran. Trudio se da upozna jedan neiskusan razum sa svetskim događajima (ne s pokvarenostima i grešnim putevima, već sa stvarima koje su za mene bile nove i karakteristične), i ja sam iskreno uživala u novim idejama s kojima me je upoznavao, zamišljajući nove slike koje je ocrtao, prateći ga u mislima kroz nove oblasti koje je otkrivao. Nikada u tome nisam našla neki prljav nagoveštaj, ništa što bi me uzbudilo ili plašilo. Lakoća u njegovom ophođenju oslobodila me je mučne usiljenosti. Njegova prijateljska iskrenost, isto tako korektna kao i srdačna, privlačila me je njemu. S vremena na vreme činilo mi se da mi je on pre rođak nego poslodavac. Pa ipak je pokatkad imao zapovednički ton, ali to mu nisam zamerala. Znala sam da je to njegov običaj. Bila sam tako srećna i tako zahvalna što je uneo novo 123


interesovanje u moj život da sam prestala da čeznem za porodicom. Učinilo mi se da se moja bedna sudbina razvedrava, da se praznina moga života popunjuje, da se moje zdravlje poboljšava, da jačam i da se popravljam. Da li je sada u mojim očima gospodin Ročester bio ružan? Ne, čitaoče, zahvalnost i mnoge uspomene, prijatne i vedre, učinile su to da mi je njegovo lice postalo vrlo milo. Njegova prisutnost bila je veselija od najblistavije vatre. Pa i pored svega toga nisam zaboravljala njegove mane; zacelo ne bih ni mogla, jer ih je on sam često ponavljao. Bio je gord, zajedljiv i grub prema nižima, a u dubini duše znala sam da je njegova velika dobrota prema meni išla na štetu drugih osoba. Bio je promenljive naravi i isto tako ćudljiv; više puta, kada bi me pozvao da mu čitam, zatekla bih ga u biblioteci samog, s pognutom glavom na skrštenim rukama, i kad bi podigao pogled neki mrzovoljan, skoro pakostan osmeh zamračio bi mu celo lice; pa ipak, verovala sam da su njegova ćudljivost, njegova grubost i njegove bivše moralne greške (kažem bivše, jer se sada, izgleda, popravio) poticale iz nekog svirepog udara koji mu je sudbina nanela. Verovala sam da je on po prirodi bio čovek s boljim nagonom, uzvišenijim principima, s prefinjenijim ukusom, i da, s obzirom na svoje obrazovanje, ni njegova sudbina ni njegova poznanstva nisu razvili u njemu ono što je dobro. Držala sam da je vrlo obdaren, iako su zasada te dobre osobine bile upropašćene i neuravnotežene. Ne mogu da poreknem da nisam saučestvovala u njegovoj tuzi, i učinila bih sve što mogu da je ublažim, pa ma kakava ona bila! Iako sam sada ugasila sveću i legla u postelju, nisam mogla da zaspim misleći na njegov pogled kada je zastao na aleji i ispričao mi kako se njegova sudbina isprečila pred njim i prkosila mu da bude srećan u Tornfildu. „Zašto ne!" upitala sam se. „Šta ga otuđuje od ove kuće? Hoće li je opet uskoro napustiti? Gospođa Ferfaks mi je kazala da je on retko ostajao ovde duže od petnaest dana a sada boravi u njoj već osam nedelja. Ako ode, promena će doneti tugu. Pretpostavimo da bude odsutan celog proleća, leta i jeseni. Kako će izgledati svi ti lepi sunčani dani bez radosti?" Ne bih znala tačno da li sam spavala ili ne posle ovog razmišljanja; u svakom slučaju trgla sam se i bila budna kada sam čula neko nejasno mrmljanje, neobično i kobno, koje je dolazilo odozgo, iznad mene. Zažalila sam što sam ugasila sveću, jer je noć bila turobno mračna, a moja duša potištena. Ustala sam i sela u postelji osluškujući; mrmljanje se utišalo. Ponovo pokušah da zaspim, ali srce mi je kucalo puno zebnje i moje unutrašnje spokojstvo bilo je narušeno. Dole, u holu, časovnik je izbijao dva sata. Baš u 124


tom trenutku učinilo mi se da je neko dodirnuo vrata moje sobe; kao da su nečiji prsti dodirivali vrata pipajući put kroz mračnu galeriju. Upitah: „Ko je tu?" Niko mi nije odgovorio. Sledila sam se od straha. Odjednom mi je sinulo kroz glavu da bi to mogao da bude Pilot, koji je, kada bi slučajno našao vrata kuhinje otvorena, često dolazio na prag sobe gospodina Ročestera. Toga jutra bila sam ga videla kako tu leži. Ta me je misao donekle umirila. Opet sam legla; tišina smiruje živce, i kako je potpuni mir ponovo zavladao celom kućom, osećala sam da ću uskoro opet zaspati. Ali mi nije bilo suđeno da spavam te noći. Tek što je počeo da me hvata prvi san, opet sam se trgla prestravljena i uplašena zbog nečega što mi je srž u kostima ledilo. Bio je to demonski smeh prigušen, jeziv i dubok, koji kao da je, tako mi se učinilo, prolazio kroz ključaonicu od mojih vrata. Kako je uzglavlje moje postelje bilo blizu samih vrata, pomislila sam najpre da je ovaj avetinjski smeh odjeknuo pored moje postelje, ili, bolje, pored mog jastuka, ali pošto sam ustala i pogledala oko sebe ništa nisam opazila. Međutim, dok sam tako gledala u mrak taj neprirodni zvuk se ponovio, i ja sam shvatila da je dolazio iz hodnika. Moj prvi pokret bio je da se dignem i spustim rezu, a drugi da viknem: „Ko je tu?" Čula sam neko stenjanje i ječanje. Ubrzo zatim koraci su se udaljili s galerije ka stepenicama trećeg sprata, a potom sam čula kako su se vrata otvorila i zatvorila, i sve je opet bilo mirno. „Da li je to bila Gres Pul? Je li to neka besomučna žena?" - pomislih. Neizdržljivo mi je više bilo da ostanem sama. Moram da odem do gospođe Ferfaks. Navukla sam žurno haljinu i ogrnula se šalom, povukla rezu i drhtavom rukom otvorila vrata. Upaljena sveća stajala je na asuri u hodniku, baš ispred mojih vrata. To me je zbunilo, ali još više me je zgranulo kada sam videla da je galerija puna dima i dok sam gledala levo i desno da pronađem otkuda dolaze ovi plavičasti talasi dima, osetila sam jak miris paljevine. Nešto je lupkalo. Bila su to odškrinuta vrata na sobi gospodina Ročestera i dim je u oblacima kuljao otuda. Nisam više mislila na gospođu Ferfaks. Nisam više mislila na Gres Pul ni na onaj smeh. U tren oka uletela sam u sobu. Plamen je besneo oko postelje. Zavese su uveliko gorele. Usred požara i dima gospodin Ročester je ležao u dubokom snu. - Ustanite! Ustanite!- povikala sam. Drmala sam ga, ali on je samo nešto promrmljao i okrenuo se na drugu stranu. Dim ga je onesvestio. Ni časak se nije smeo izgubiti, plamen je već zahvatio čaršave. Pritrčala sam umivaoniku, zgrabila sam bokal i lavor, na sreću oba puna vode. Polila sam postelju i spavača, odletela u svoju sobu, donela bokal, opet prosula vodu na postelju, i 125


božjom pomoću uspela sam da ugasim vatru, koja je bila počela da besni. Šištanje vatre polivene vodom, tresak bokala koji mi je iz ruke ispao dok sam ga praznila, i povrh svega mlaz vode, razbudili su najzad gospodina Ročestera.Iako je sada u sobi bilo mračno, znala sam da se probudio, jer je počeo da proklinje što se odjednom našao u vodi. - Je li ovo neka poplava? - uzviknu on. - Ne, gospodine odgovorila sam nego požar. Ustanite, skroz ste mokri, doneću vam sveću. - Tako mi svih đavola, je li to Džejn Ejr? - upita on.- Šta ste to uradili sa mnom, mala veštice? Koga ima još u sobi pored vas? Jeste li se zaverili da me utopite? - Doneću vam sveću, i tako vam neba, ustanite. Neko je nešto nameravao protiv vas, ali se ne može brzo doznati ko je i šta je. - Eto, ustao sam, ali je još opasno da donosite sveću. Pričekajte minut-dva dok obučem neko suvo odelo, ako ičeg suvog uopšte ima da, evo moje sobne haljine. - Trčite sada. Otrčala sam i donela sveću, koja je još stajala u hodniku. Uzeo ju je iz moje ruke, podigao je i zagledao pocrnelu i izgorelu postelju, pokvašene čaršave i nakvašen ćilim. - Šta je ovo? Ko je to uradio? - upita on. Ispričala sam mu ukratko šta se desilo: onaj neprirodni smeh koji sam čula u hodniku, koraci koji su se udaljavali na treći sprat; dim miris paljevine koji me je odveo u njegovu sobu; u kakvom sam stanju zatekla sobu, i kako sam ga polivala vodom koja mi je stajala na raspolaganju. Slušao me je vrlo ozbiljno dok sam pričala; lice mu je bilo više zabrinuto nego iznenađeno, ali nije odmah progovorio kada sam prestala. - Treba li da pozovem gospođu Ferfaks? - upitah ga. - Gospođu Ferfaks? Ne. Zašto biste je kog vraga zvali? Šta ona može da pomogne? Pustite je da mirno spava. - Onda ću dovesti Leu i razbuditi Džona i njegovu ženu. - Nije potrebno. Budite mirni. Imate šal, ali ako vam nije dovoljno toplo, možete uzeti moj ogrtač. Umotajte se dobro i sedite u fotelju. Tako, namestite se, stavite noge na stoličicu da ih ne ukvasite. Ostaviću vas nekoliko minuta. Poneću sveću. Ostanite gde ste dok se ne vratim, i budite mirni kao buba. Moram da obiđem drugi sprat. Upamtite, ne pokrećite se i ne zovite nikoga. Izišao je. Videla sam kako se svetlost gubi. Prešao je hodnik nečujnim korakom, otvorio vrata koja vode na stepenište, zatvorio ih za sobom, i poslednji zrak se izgubio. Ostala sam u mrklom mraku. Osluškivala sam da čujem neki šum, ali ništa nisam čula. Prošlo je dosta vremena. Bila sam 126


umorna, bilo mi je hladno i pored ogrtača; a, posle, nisam videla razlog da ostanem ovde, i zašto da celu kuću ne razbudim. Taman sam odlučila da navučem grdnju gospodina Ročestera zbog nepokoravanja njegovim naredbama, kada se bledi plamen sveće opet pojavio u hodniku i kada su se čuli njegovi koraci. „Nadam se da je to on, a ne nešto gore", pomislila sam. Ušao je u sobu bled i natmuren. - Pronašao sam sve - reče on spuštajući svećnjak na umivaonik - sve je kao što sam mislio. - Kako, gospodine? Nije mi odgovorio, ali je stajao prekrštenih ruku i gledao u pod. Posle nekoliko trenutaka, upitao me je čudnim glasom: - Zaboravio sam, da li ste kazali da ste nekoga videli kada ste otvorili vrata na svojoj sobi? - Ne, gospodine, samo svećnjak na podu. - Ali ste čuli neobičan smeh? Čuli ste taj smeh i ranije, mislim, ili nešto slično tome? - Da, gospodine. To je neka žena koja šije rublje, po imenu Gres Pul ona se tako smeje. Neka neobična osoba. - Tako je. Gres Pul pogodili ste. Ona je, kao što kažete veoma neobična. Pa lepo, moram da razmislim o tome. U međuvremenu milo mi je što ste vi jedina osoba, osim mene, koja zna sve pojedinosti noćašnjeg nemilog slučaja. Vi niste brbljivi, ni reči o ovome. Objasniću šta se desilo ovde, - pokazujući na postelju, - a sada se vratite u svoju sobu. Ostatak noći provešću na divanu u biblioteci. Skoro je četiri sata a kroz dva sata posluga će već ustati. - Onda, laku noć, gospodine - rekoh polazeći. Izgledao mi je iznenađen što nije bilo logično jer mi je upravo rekao da idem. - Šta! - uzviknu on već me napuštate, i to na ovakav način! - Rekli ste da mogu da odem, gospodine. - Ali ne pre nego što se pozdravimo. Ne bez jedno dve reči priznanja i srdačnosti, ne tako brzo i hladno. Kako! Pa vi ste mi život spasli! Oteli me od svirepe i grozne smrti! I hoćete da se rastanemo kao obični stranci. Rukujmo se bar! Pružio je ruku, pružih i ja svoju. Uhvatio ju je najpre jednom, a potom obema rukama. - Spasli ste mi život. Srećan sam što vam to neizmerno dugujem. Ništa više ne mogu da kažem. Ni za šta na svetu ne bih želeo da za svoj život dugujem nekom, ali vama to je nešto drugo, osećam da mi ta zahvalnost neće biti teret, Džejn. Zaćutao je i gledao me netremice. Skoro vidljive reči zadrhtale su mu na usnama ali ih nije izgovorio. 127


- I opet laku noć, gospodine, u ovom slučaju ne postoji ni dug, ni zahvalnost, ni teret, ni obaveza. - Znao sam produži on da ćete mi jednoga dana na neki način učiniti dobro, pogodio sam to u vašim očima kada sam vas prvi put opazio. Njihov izraz i osmeh nisu (opet je zastao), nisu (a zatim je izgovorio žurno) uzalud prodrli do dna moga srca. Svet govori o prirodnim simpatijama, slušao sam priče o dobrim duhovima ima malo istine u tim smelim bajkama. Moja mila zaštitnice, laku noć. Nekako naročito podvukao je ove reči, neki čudnovat plam zasijao je u njegovim očima. - Milo mi je što se desilo da sam bila budna - kazala sam mu i pošla. - Šta! Hoćete da idete? - Hladno mi je, gospodine. - Hladno? Dabome, stojite u vodi! Idite onda, Džejn, idite. Držao mi je i dalje ruku tako da nisam mogla da je izvučem. Prisetila sam se kako da ga se oslobodim. - Čini mi se da čujem gospođu Ferfaks, gospodine - rekoh. - Pa lepo, ostavite me. Olabavio je prste, i ja se izgubih. Vratila sam se u postelju, ali mi ni na um nije padalo da spavam. Dok nije svanulo, činilo mi se da se njišem na talasima uzburkanog mora, i da me čas ljuljaju talasi jada čas talasi radosti. Pokatkad mi se činilo da vidim, daleko iza ove pomamne vode, neku divnu obalu, malu kao bregovi Baula, i, na mahove, svež povetarac gurao je moju dušu u pravcu tog privlačnog žala. Ali, čak ni u mašti nisam mogla donde da dospem neki suprotan vetar gurao me je dalje i neprekidno vraćao natrag. Zdrav razum mora da se odupre ludilu; rasuđivanje je tu da utiša strast. Odveć uzbuđena da bih se mogla odmoriti, ustala sam čim se razdanilo.

128


GLAVA

ŠESNAESTA

oga dana, posle ove neprospavane noći, želela sam i u isti mah bojala se da T vidim gospodina Ročestera. Poželela sam da opet čujem njegov glas, a plašila sam se njegovog pogleda. U toku ranog jutra, u jednom trenutku, očekivala sam njegov dolazak. On nije imao običaj da često ulazi u učionicu; ali ponekad bi došao na nekoliko minuta, a sada sam predosećala da će je sigurno posetiti. Međutim, jutro je proteklo kao i obično; ništa se nije desilo što bi narušilo miran tok Adelinog učenja, samo, ubrzo posle doručka, čula sam neku graju blizu sobe gospodina Ročestera, glas gospođe Ferfaks, Lein i kuvaričin ona je bila Džonova žena. Čuo se čak i Džon kako gunđa. Bilo je tu uzvika: „Kakva sreća da gospodar nije izgoreo u postelji! Kako je opasno držati upaljenu sveću noću!" „Sam bog mu je savetovao da se seti bokala s vodom!" „Čudim se da nikoga nije probudio!" „Nadajmo se da nije ozebao spavajući na divanu u biblioteci" itd. Posle ovih priča nastala je galama oko ribanja, čišćenja i doterivanja sobe. I kada sam odlazila na ručak, kroz otvorena vrata videla sam da je sve bilo u redu. Samo su zavese sa postelje bile uklonjene. Lea je stajala na stoličici pored prozora brišući okna potamnela od dima. Taman sam htela da joj se obratim, jer sam želela da doznam kako se razvija cela stvar, kada sam prilazeći videla u sobi još jednu osobu jednu ženu kako sedi pored postelje i prišiva alke za nove zavese. Ta žena nije bila niko drugi do Gres Pul. Sedela je tu natmurena i ćutljiva kao i obično, u svojoj mrkoj haljini, kockastoj kecelji, s belim okovratnikom i kapom. Zadubila se u svoj posao kao da je samo na to mislila. Na njenom grubom čelu i na njenim prostim crtama nije bilo nikakvog bledila ni očajanja što bi čovek očekivao na ženi koja je pokušala da izvrši ubistvo, a koju je njena žrtva noćas otpratila do postelje i, kao što sam verovala, optužila za zločin. Bila sam zbunjena preneražena. Podigla sam glavu, i dok sam je posmatrala nikakav drhtaj, nikakva rumen ili bledilo na njenom licu nisu odvali uzbuđenje, svest o krivici ili strah da bude uhvaćena. Kazala mi je „dobro jutro, gospođice" svojim uobičajenim, hladnim i odsečnim tonom, i uzevši drugu alku i parče pantljike nastavila je mirno da šije. „Pokušaću da je stavim na probu", pomislila sam, „ona je tako nepristupačna da to prevazilazi svako razumevanje." 129


- Dobro jutro, Gres - rekoh. - Da se ovde nije desilo nešto naročito? Čula sam malopre poslugu kako o nečemu govori? - Gospodar je čitao sinoć u postelji. Zaspao je ne ugasivši sveću i zavese su se zapalile; na sreću, on se probudio pre nego što je plamen zahvatio posteljno rublje i drvenariju i ugasio je požar vodom iz bokala. Pogledala me je opet, i ovoga puta izgleda da me je razumela, jer me je posmatrala sa izvesnim nepoverenjem. Zatim je produžila: - Posluga spava u drugom delu kuće, kao što znate, gospođice, tako da nije mogla ništa da čuje. Soba gospođe Ferfaks i vaša najbliže su gospodarevoj. Ali gospođa Ferfaks kaže da nije ništa čula.Kada svet zađe u godine, često ima tvrđi san. Za časak je zaćutala, i zatim dodala sa izveštačenom nemarnošću, ali ipak podvučenim i značajnim tonom. - Ali vi ste mladi, gospođice, i rekla bih da ste laki na snu. Zar vi niste čuli nikakav šum? - Čula sam - rekoh vrlo lagano da me Lea, koja je još brisala prozore, ne bi mogla da čuje – isprva sam pomislila da je Pilot, ali Pilot ne može da se smeje, a ja sam ubeđena da sam čula smeh, i to vrlo neobičan. Uzela je nov konac, pažljivo ga uvoštila, udenula u iglu, a potom sasvim mirno primetila: - Izgleda mi neverovatno da bi se gospodar smejao u takvoj opasnosti, gospođice, mora biti da ste sanjali. - Nisam sanjala rekoh nekako vatreno, jer me je njena nepokolebljiva hladnoća izazivala. Pogledala me je opet onim istim ispitujućim budnim očima. - Jeste li kazali gospodaru da ste čuli smeh? - upita me ona. - Nisam još imala prilike da od jutros razgovaram s njim. - Zar vam nije palo na pamet da otvorite vrata i pogledate u hodnik? - zapita me ona dalje. Izgledalo je da mi postavlja unakrsna pitanja ne bi li na ovaj način izvukla izvesne pojedinosti od mene. Sinulo mi je kroz glavu da će pokušati da mi priredi neku gadost, i stoga pomislih da će biti bolje da se pripazim. - Naprotiv - rekla sam - stavila sam rezu. - Znači da nemate običaj da svake večeri zaključate svoja vrata pre nego što legnete? „Veštica!" Ona želi da dozna moje navike, da bi prema tome mogla da izvodi svoje planove. Gnev je nadvladao opreznost, i odgovorih joj odsečno: - Dosad nisam spuštala rezu na vratima, nisam mislila da je potrebno. Nisam znala da postoji neka opasnost ili nezgoda od koje bi trebalo da se čuvam u Tornfild Holu, ali ubuduće, - i naročito sam podvukla te reči, - pobrinuću se dobro da se osiguram pre nego što se usudim da legnem. 130


- To bi svakako bilo mudrije - bio je njen odgovor - susedstvo je pošteno i nikad nisam čula da su lopovi pokušali da pokradu Tornfild Hol, iako u kući ima srebra za stotine funti sterlinga, a svet to zna. Kao što vidite, za jednu ovako veliku kuću ima vrlo malo posluge zato što se gospodar nikada ovde ne zadržava dugo. A kada dođe, pošto je neoženjen, ne treba mu veliki personal, ali uvek sam mišljenja da je bolje biti oprezan. Dobro je da čovek uvek spusti rezu između sebe i neke opasnosti koja bi mogla da iskrsne. Ima puno sveta koji se, gospođice, oslanja na proviđenje. Ja, opet, nalazim da je ona poslovica tačna: „Ko se čuva, i bog ga čuva." Završila je ovoj govor, odveć dug za nju, razvlačeći kao kakva kvekerka. Ostala sam prosto zgranuta, toliko mi je njeno samopouzdanje izgledalo čudno, a njeno licemerstvo prelazilo sve granice. U tom trenutku ušla je kuvarica. - Gospođo Pul - reče ona obraćajući se Gres - ručak za poslugu je već gotov. Hoćete li da siđete? - Ne, stavite samo bokal s pivom i parče pudinga na poslužavnik, a ja ću to odneti gore. - Hoćete li i malo mesa? - Malo parče i jedan komadić sira, to je sve. - A sago? - Ne vodite sada o tome računa, sići ću dole pre služenja čaja i napraviću ga sama. Tada se kuvarica okrenula meni i kazala da me gospođa Ferfaks čeka, i ja sam otišla. Za vreme ručka gotovo da nisam ni slušala priču gospođe Ferfaks o zapaljenim zavesama, jer sam toliko mučila svoju glavu zbog tajanstvenog karaktera Gres Pul i, još više, razmišljala sam o njenom položaju u Tornfildu, pitajući se stalno zašto ona nije toga jutra predata policiji ili nije bar otpuštena iz službe svog gospodara. Noćas je sam izjavio da je skoro ubeđen u njen zločin. Pa kakav ga to tajanstveni razlog sprečava da je optuži? Zašto me je naterao da mu obećam da ću ćutati. Neobjašnjivo je bilo da se jedan smeo, osvetoljubiv i ponosit plemić stavi na milost i nemilost jedne proste služavke, i to do te mere da čak i kad ona podigne ruku na njega on se ne usuđuje da je otvoreno optuži za pokušaj ubistva, a još manje da je kazni. Da je Gres bila nešto mlađa i lepuškasta, pala bih u iskušenje da poverujem da je pre neko nežnije osećanje nego strah od nje imao uticaj na gospodina Ročestera, ali sam grub izgled ove starije žene odagnao je svaku sličnu pomisao. Pa, ipak, mislila sam, ona je nekada bila mlada, bila je istih godina kao i njen gospodar. Gospođa Ferfaks rekla mi je jednom da je ona već odavno ovde. Ne 131


verujem da je ona ikada bila lepuškasta, ali šta ja znam, možda je ona imala izvesnu originalnost i jačinu karaktera koja je naknadila nedostatke spoljašnjosti. Gospodin Ročester voli odlučne i nastrane osobe. Gres je bar nastrana. Ko zna, možda ga ona zbog nekih bivših (stvar vrlo mogućna kod tako naglih i tvrdoglavih osoba) kaprisa ima u rukama i sada iskorišćuje to vršeći na njega svoj zagonetni uticaj, od koga on ne može da se oslobodi i koji ne sme da zanemari. Ali posle razmišljanja došla sam do zaključka jer sam u mislima videla pljosnatu i četvrtastu priliku gospođe Pul, njeno neprijatno, čak i grubo lice i pomislila sam: „Nemogućno! Moja pretpostavka nije tačna." Međutim onaj skriveni glas koji nam u srcu govori dodao je: „Ni ti nisi lepa, a gospodin Ročester možda ne nalazi to. U svakom slučaju, zar to nisi često osetila. Pa i noćas, seti se njegovih reči, seti se njegovog pogleda, seti se njegovog glasa!" Svega sam se dobro sećala govora, izraza i tona: sve je u tom trenutku oživelo. Bila sam sada u učionici. Adela je crtala, i kada sam se nagnula da joj vodim ruku, pogledala me je iznenađeno. Qu' avez vous, Mademoiselle reče ona vos doigts tremblent comme la feuille, et vos joues sont rouges, mais rouges comme les cerises! (Šta vam je, gospođice, vaši prsti drhte kao list, i obrazi su vam crveni, crveni kao trešnje!) - Toplo mi je,Adela, zato što sam bila nagnuta. Potom je ona nastavila da crta, a ja da razmišljam. Požurila sam da odagnam onu gadnu misao o Gres Pul; bila mi je odvratna. Poredila sam sebe s njom i našla da smo vrlo različite. Besi Livn mi je kazala da sam prava dama. A ona je govorila istinu ja sam dama. Eto, sada izgledam još mnogo bolje nego kad me je Besi videla, rumenija sam i punija, i živahnija zato što imam vedrije nade i radosti. „Veče se spušta", rekoh u sebi gledajući kroz prozor. Nisam danas čula ni glas ni korake gospodina Ročestera. Jutros sam se bojala da se sretnem s njim, a sada to želim, jer sam od čekanja postala nestrpljiva. Kada je sumrak pao i kada me je Adela ostavila da bi se igrala sa Sofijom u dečjoj sobi, poželela sam od sveg srca da ga vidim. Osluškivala sam da zvono dole na spratu zazvoni. Očekivala sam da Lea s njegovom porukom doće po mene. Uobražavala sam, s vremena na vreme, da čujem njegove korake i okretala se vratima nadajući se da će ih otvoriti i ući. Vrata su stajala zatvorena i samo je mrak ulazio kroz prozore. Pa, ipak, nije bilo kasno, a on me je često zvao u sedam pa i u osam časova, a sada je bilo tek šest. Samo da se ne razočaram večeras, kad imam toliko stvari da mu kažem! Želela sam da opet govorim o Gres Pul i da čujem šta će da odgovori. Htela sam prosto da ga upitam da li on stvarno veruje da je ona bila osoba koja je noćas pokušala da izvrši onaj 132


odvratni zločin. I ako je tako, zašto je ćutke prešao preko toga; utoliko gore, ako ga moja radoznalost ljuti. Zabavljalo me je da ga čas ljutim, a čas umirujem. Bilo je to jedno od mojih omiljenih zadovoljstava, i neki siguran nagon uvek me je sprečavao da ne odem daleko. Nikada nisam prekoračila izvesnu granicu, ali sam volela da u zadirkivanju idem do kraja. Ostavljajući na stranu svako poštovanje, poniznost svoga položaja, mogla sam da razgovaram s mojim poslodavcem bez ikakve bojazni ili nelagodne usiljenosti; to nam je oboma godilo. Najzad koraci su odjeknuli na stepeništu. Lea se pojavila; ali došla je samo da mi javi da je čaj spreman u sobi gospođe Ferfaks. Krenula sam, srećna što najzad mogu da siđem dole, jer me je to, uobražavala sam, približavalo gospodinu Ročesteru. - Vi svakako jedva čekate čaj reče ova dobra žena tako ste malo jeli za vreme ručka. Bojim se produži ona da vam nije dobro. Lice vam je crveno, da nemate groznicu? - O, sasvim sam dobro! Nikada se tako dobro nisam osećala. - Onda morate to da dokažete dobrim apetitom. Hoćete li da sipate vodu u čajnik dok završim ovu iglu? Pošto je završila rad, ustala je da opusti zavesu koju je dotle držala podignutu, nesumnjivo da bi iskoristila poslednju svetlost dana. Sumrak se sve više spuštao, dok najzad ne pade potpuni mrak. - Veče je lepo - reče ona gledajući skroz prozor iako nema zvezda; gospodin Ročester je ipak imao lepo vreme za put. - Put! Zar je gospodin Ročester nekuda otputovao? Nisam znala ništa o tome. - Oh, krenuo je na put čim je doručkovao. Otišao je u Lis, na imanje gospodina Eštona, deset milja s druge strane Milkota. Mislim da će tamo biti veliko društvo, lord Ingram, ser Džon Lin, pukovnik Dent i drugi. - Mislite li da će se večeras vratiti? - Ne čak ni sutra, verujem da će ostati nedelju dana i više. Kada se taj elegantni Svet sastane, ne žuri se da se brzo raziđe, jer ima sve što ga veseli i zabavlja. Gospoda su naročito dobro došla za to, a gospodin Ročester ima mnogo dara, vrlo je veseo u drušvu, i uverena sam da je opšti ljubimac. Dame ga naročito vole, vi u to ne biste verovali, imajući u vidu da njegova spoljašnost nije ni najmanje privlačna. Ali držim da njegovi svetski maniri i obrazovanje, možda i njegovo bogatstvo i poreklo, nadoknađuju njegove male fizičke nedostatke. - Ima li dama u Lisu? - Dabome, tamo je gospođa Ešton i njene tri kćeri. Tri mlade, vrlo elegantne dame; zatim tu su Honorabl Blanša i Meri Ingram, najlepše žene, bar kako sam čula. Pre šest ili sedam godina videla sam Blanšu, koja je tada imala osamnaest godina. Došla je ovamo za božićni bal koji je gospodin Ročester priredio. Trebalo je videti trpezariju toga dana kako je bila brgato ukrašena i 133


veličanstveno osvetljena! Bilo je, mislim, oko pedeset zvanica sve najbolje porodice iz grofovije, i gospođica Ingram smatrana je za lepoticu bala. - Kažete da ste je videli, gospođo Ferfaks. Kako izgleda? - Da, videla sam je. Vrata trpezarije bila su širom otvorena, i kako je bio Božić, posluzi je bilo dozvoljeno da se skupi u holu i sluša kako neke dame pevaju i sviraju. Gospodin Ročester ie želeo da uđem u salon, i ja sam sela u jedan miran kutak i posmatrala. Nikada nisam videla sjajniji prizor. Dame su bile prekrasno odevene, većina njih, bar najmlađe bile su lepe, ali gospođica Ingram bila je zacelo kraljica svetkovine. - A kako je izgledala? - Visoka, dobro skrojena, spuštenih ramena, dugačak graciozan vrat, ugasit ten, pravilne i gospodske crte, oči, skoro kao u gospodina Ročestera, krupne, crne i sjajne isto tako kao i njen nakit. Zatim je imala tako lepu kosu, crnu kao ugalj i pozadi tako divno nameštenu punđu od debelih pletenica, a na čelu najduže i najsjajnije uvojke koje sam ikada videla. Imala je čisto belu haljinu, sa ešarpom u boji ćilibara, koja je prelazila preko ramena i grudi, vezivala se sa strane i u dugim resama padala do ispod kolena. Žuti cvet iste nijanse u kosi odskakao je divno od njenih finih kovrdža. - Svi su joj se divili, naravno? - Oh, dabome; i ne samo zbog njene lepote nego i zbog njene obdarenosti. Ona je pevala, a jedan ju je gospodin pratio na klaviru. Onda su ona i gospodin Ročester otpevali jedan duet. - Gospodin Ročester? Nisam znala da ume da peva. - Oh, on ima vrlo lep bas, i izvrstan muzički ukus. - A gospođica Ingram, kakav glas ima ona? - Vrlo bogat i moćan glas. Peva izvrsno; bilo je pravo zadovoljstvo slušati je; na kraju je svirala. Ja ne razumem muziku da mogu o njoj da sudim, ali gospodin Ročester, koji se u to razume, kaže da je njen glas od velike vrednosti. - I ta lepa i tako obdarena mlada dama nije još udata? - Izgleda da nije; čini mi se da ni ona ni njena sestra nisu mnogo bogate. Imanje staroga lorda Ingrama nije bilo razdeljeno i njegov najstariji sin nasledio je skoro sve. - Ali čudim se da se nijedan plemić ili neki bogataš nije zaljubio u nju. Gospodin Ročester, na primer. On je vrlo bogat, zar ne? - Oh, jeste. Ali, vidite, tu je posredi velika razlika u godinama. Gospodin Ročester ima skoro četrdeset godina, a ona tek dvadeset i pet. - Pa šta s tim? Zar se svakoga dana ne sklapaju takvi brakovi? - To je tačno. Pa, ipak, verujem da gospodinu Ročesteru takva misao ne pada na um. Ali vi ništa ne jedete, niste ništa okusili otkako je serviran čaj. - Ne, i suviše sam žedna da bih mogla da jedem. Hoćete li mi dati još jednu šolju? 134


Taman sam htela da nastavim o mogućnostima braka izmeću gospodina Ročestera i lepe Blanše, kada u sobu upade Adela i razgovor pređe na drugu stvar. Pošto sam se opet našla sama, u mislima sam pretresla sve pojedinosti koje sam čula; zagledala sam se u svoje srce i ispitivala najskrivenija osećanja. Trudila sam se da izvedem na garavi put ovog zalutalog putnika koji bludi po izgubljenim stazama moje uobrazilje. Pozvane na moj sopstveni sud, uspomene su dale izjavu o nadama, željama, osećanjima koje sam gajila od prošle noći, o opštem duševnom stanju u kome sam bila već skoro petnaest dana. Zatim je kao svedok izišao razum, i svojim uobičajenim mirnim glasom ispričao prostu, nedoteranu priču da sam odbacila stvarnost i zanela se idealom. Izgovorila sam sledeću presudu: Nikada veća luda od Džejn Ejr nije disala pod nebom. Nikada se fantastično luđe dete nije hranilo slađim lažima i gutalo otrov kao da je bio nektar. „Ti", rekoh, „da budeš ljubimica gospodina Ročestra? Zar ti uobražavaš da imaš moći da mu se dopadneš? Zar ti imaš neke vrednosti u njegovim očima? Beži, tvoja me ludost vređa. Izvukla si zadovoljstvo iz običnih obzira učtivosti obzira koje jedan čovek dobroga roda i lepo obrazovan ukazuje svojim potčinjenima. Kako si se usudila? Jadna, glupa budalo! Zar te tvoj sopstveni interes nije naučio pameti? Celoga jutra ponavljala si u sebi onu kratku scenu od prošle noći. Pokrij svoje lice i stidi se. On je rekao nešto pohvalno o tvojim očima, zar ne? Baš si slepa. Kada bi samo mogla da ih otvoriš i da vidiš svoju prokletu glupost! Nijedna žena ne može da očekuje nikakvo dobro od laskanja svog pretpostavljenog, koji čak i ne misli da se njome oženi; svaka je žena luda koja voli i pati zbog neuzvraćene ljubavi, a mora da ostane skrivena; a još veća je luda ako pusti da se za tu ljubav dozna ili odgovori na nju; to će je povući u ponor odakle se ne vraća. „Čuj, onda, Džejn Ejr, tvoju presudu. Stavi sutra ogledalo preda se i nacrtaj kredom svoju sopstvenu sliku, verno, ne ublažavajući nijedan nedostatak, ne zaboravi nijednu grubu crtu, ne prikrij nikakvu nepravilnost, i ispod toga napiši:

Portret jedne siromašne, ružne i bedne vaspitačice. „Zatim uzmi jednu pločicu od glatke slonovače imaš već jednu u svojoj kutiji za crtanje. Uzmi paletu, pomešaj najsvežije, najlepše i najčistije boje. Izaberi svoje najfinije četkice, nacrtaj brižljivo najljupkije lice koje se da zamisliti, naslikaj najnežnijim bojama lice Blanše Ingram po opisu gospođe Ferfaks. Seti se kao gar crnih uvojaka i očiju kao u odaliska... Šta! Uzmi za model oči gospodina Ročestera? Pazi! Bez plača bez sentimentalnosti bez žaljenja! Ja govorim samo pametno i nadam se da me slušaš. Seti se samo gospodskih 135


harmoničnih crta lica, grčkog vrata i grudi; pusti da se vidi divna i obla mišica i fina ruka. Ne zaboravi ni brilijantski prsten i zlatne grivne; izradi verno toaletu, vazdušaste čipke i blistavi saten, dražesnu ešarpu i zlatnu ružu; napiši ispod toga:

Blanša, savremena dama „Kad god ti se ubuduće desi da uobraziš da gospodin Ročester o tebi lepo misli, uzmi ove dve slike i uporedi ih; reci tada: Gospodin Ročester bi verovatno mogao da osvoji ljubav ove plemenite dame ako bi hteo da se potrudi; pa zar je onda mogućno da bi i jednu ozbiljnu misao utrošio na neku siromanšu i beznačajnu plebejku (građanku). „Uradiću to", odlučila sam i, srećna što sam donela takvu odluku, umirila sam se i zaspala. Održala sam reč. Jedno dva sata bilo mi je dovoljno da skiciram olovkom svoj portret. Za manje od petnaest dana završila sam minijaturu Blanše Ingram, na slonovoj kosti, kako sam je zamislila. Bila je to divna glava, i, kada sam je uporedila s glavom rađenom olovkom, kontrast je bio tako veliki kakav je moje samoljublje samo moglo da zaželi. Godio mi je taj posao. Zaposlio mi je ruke i dušu; dao mi je snage i urezao u moje srce utiske za koje sam želela da budu neizgladivi. Ubrzo sam imala razloga da čestitam sebi što sam pribegla jednoj zdravoj disciplini kojoj sam podvrgla svoja osećanja. Zahvaljujući tome, mogla sam mirno da podnesem iskušenja, koja nikada ne bih mogla da pretrpim da su došla neočekivano, pa ma i spolja.

136


GLAVA SEDAMNAESTA

P rošla je čitava nedelja dana i nikakvih vesti nije bilo od gospodina Ročestera; prošlo je i deset dana, a on nije dolazio. Gospođa Ferfaks je kazala da se ne bi izienadila kada bi on pravo iz Lisa otišao u London, a odatle na Kontinent i da se u Tornfild ne vrati ni za godinu dana. Često je tako odlazio naglo i neočekivano. Kada sam to čula, osetila sam kako mi se led hvata oko srca i steže ga. Dopustila sam sebi da me zaboli to razočaranje, ali, pribravši se i setivši se svojih načela, odmah sam dovela u red svoja osećanja; i bilo je divno što sam tako brzo prešla preko te trenutne ludorije kako sam razjasnila grešku i pretpostavljala da u držanju gospodina Ročestera imam životnog udela. Ne da sam unižavala sebe na stepen roba ili podređenosti, naprotiv, govorila sam baš: „Ti nemaš nikakve veze s gospodarom iz Tornfilda, osim da primaš platu koju ti daje što poučavaš njegovu štićenicu, i da budeš zahvalna što se ljubazno i s puno poštovanja ophodi s tobom, a što možeš da očekuješ ako se pridržavaš svoje dužnosti. Budi sigurna da je to jedini odnos koji on ozbiljno priznaje između tebe i sebe. Stoga ne stvaraj od njega svog idola, svoju ljubav i patnje. On ne pripada tvome rangu; drži se svoga sveta i imaj dovoljno samopoštovanja da ne rasipaš ljubav svog srca, dušu i snagu tamo gde se takav poklon ne traži i gde bi bio samo prezren." Produžila sam mirno da radim svoj dnevni posao; ali ovda onda kroz glavu bi mi prolazile nejasne misli zašto ne bih napustila Tornfild; i protiv svoje volje u mislima sam sastavljala oglase za novine i razmišljala o nekom novom položaju. Te misli nisam zapisivala. One bi mogle da niknu i urode plodom da je to bilo izvodljivo. Gospodin Ročester bio je odsutan više od petnaest dana, kada je gospođa Ferfaks dobila jedno pismo preko pošte. - Gle, od gospodina - reče ona kada je pogledala na žig. - Držim da ćemo doznati da li treba da očekujemo njegov povratak ili ne. I dok je ona lomila pečat i čitala pismo, ja sam nastavila da pijem kafu (bile smo za doručkom), bila je vrlo topla i tome sam pripisivala rumenilo koje je odjednom oblilo moje lice. Zašto mi je ruka zadrhtala i zašto sam nehotice prosula pola šolje u tanjirić? Nisam htela o tome da mislim.

137


- Pa lepo, ponekad mislim da smo ovde odveć mirni, ali, eto, imaćemo puno posla, bar za neko vreme - reče gospođa Ferfaks, držeći i dalje pismo ispred svojih naočara. Dozvolila sam sebi da zatražim objašnjenje, i dok sam na Adelinoj kecelji zavezivala pantljike koje su se razlabavile, i pošto sam joj dala još jednu pogačicu i drugu šolju mleka, kazala sam nemarno: - Nadam se da se gospodin Ročester neće uskoro vratiti? - Dabome da hoće kroz tri dana, kako kaže, to će biti u idući četvrtak, i to ne sam. Ne znam koliko će elegantne gospode doći s njim iz Lisa. On mi šalje uputstva da uredim sve najlepše sobe, da očistim biblioteku i salon, da dovedem pomoćnike za kujnu iz gostionice Cordž iz Milkota, ili bilo odakle. Dame će dovesti svoje sobarice, a gospoda svoje lakeje. Prema tome kuća će biti prepuna. I gospođa Ferfaks na brzinu pojede svoj doručak i požuri da počne s pripremama. Ta tri dana radilo se, kao što je predskazala, svojski. Mislila sam da su sve sobe u Tornfildu izvanredno čiste i dobro uređene, ali izgleda da sam se prevarila. Uzete su tri pomoćnice za čišćenje i takvo ribanje, takvo pajanje, takvo pranje prozora i lupanje ćilimova, takvo skidanje i nameštanje slika, takvo čišćenje ogledala i lustera, takvo provetravanje posteljnog rublja i perjanih pokrivača, takve vatre u ognjištima, nisam videla ni pre ni posle. Adela je bila prosto van sebe. Pripremanje za doček gostiju izgleda da ju je bacilo u oduševljenje. Tražila je od Sofije da pregleda sve njene „toilettes", (haljine) kako je zvala svoje haljine, da dotera i ispegla one koje su „passes" (izgužvane) a nove da se provetre i isprave. Što se nje tiče, ona je samo jurila kroz sobe s lica, skakala preko postelja, i valjala se na naslaganim dušecima i jastucima pored razbuktale vatre u kaminu. Bila je oslobođena školskih dužnosti. Gospođa Ferfaks me je molila da joj pomognem, i ja sam celoga dana bila u sobi za ostavu pomažući njoj i kuvarici. Naučila sam da pravim kremove, kolače od sira, francuske kolače, da sečem divljač i garniram tanjire sa slatkišima. Trebalo je da zvanice stignu u četvrtak po podne, za večeru u šest časova. Za vreme ovih priprema nisam imala vremena da se zanosim varkama, i bila sam, tako mi se činilo, isto tako vesela i vredna kao i svi u kući izuzev Adele. Pa, ipak, s vremena na vreme moja veselost bi pretrpela hladan mlaz; i protiv svoje volje vraćala sam se u carstvo sumnja i slutnji i mučnih zaključaka. To mi se dešavalo kada bih slučajno videla kako se vrata na stepeništu trećeg sprata (koja su u poslednje vreme bila zaključana) lagano otvaraju i propuštaju Gres Pul u beloj kapi, s belom keceljom i okovratnikom; kada sam je pratila pogledom kako mirno i nečujno prolazi kroz galeriju i ulazi u ispreturane sobe i kada je objašnjavala nadničarkama kako se čisti rešetka ili glača mermer na kaminu, ili 138


skidaju mrlje sa zidova, i onda prolazila dalje. Potom bi tako silazila u kuhinju jedanput dnevno, tamo bi večerala, popušila svoju lulu kraj ognjišta, ponela bokal piva za sopstvenu upotrebu i vraćala se u svoje sumorno sklonište. Samo jedan sat od dvadeset i četiri provodila je sa svojim društvom u kuhinji. Ostatak vremena provodila je u nekoj niskoj sobi na mansardi s tapetama od hrastovine. Tamo je sedela i šila i verovatno se sama smejala da bi se razonodila isto tako usamljena kao zatočenik u kuli. Najčudnovatija stvar bila je u tome što osim mene nijedna živa duša u kući nije vodila računa o njenim neobičnim navikama, niti je izgledalo da se ma ko tome čudi. Niko nije govorio o njenom poslu, niko je nije žalio zbog tolike usamljenosti. Jednom sam, doduše, načula deo razgovora između Lee i jedne nadničarke, koji se odnosio na Gres. Lea je kazala nešto što nisam dobro čula i na šta je ova žena primetila: - Ona ima nesumnjivo dobru platu. - Da reče Lea želela bih da je i moja tako dobra, ne da se žalim na svoju gospodar Tornfilda nije tvrdica. Ali ja ne dobijam ni petinu sume koju prima gospođa Pul. Ona ostavlja novac na stranu i svakog tromesečja ide u banku u Milkotu. Ne bih se začudila da je zaštedela toliko da može da živi od rente ako napusti svoje mesto, ali verujem da se svikla na svoj posao, i, još uz to, ona je tek oko četrdeset i jaka je i sposobna za sve. Bilo bi odveć rano za nju da napusti posao. - Rekla bih da je okretna - reče nadničarka. - Ah, ona zna svoj posao, niko bolje od nje - odgovori Lea značajno - a svako ne bi bio sposoban da radi njen posao ni za kakve pare na svetu. - Svakako ne! - bio je odgovor. Ne znam da li gospodar… Nadničarka je produžila da govori, ali se Lea okrenula, spazila me i odmah joj dala znak da prekine. - Zar ona ne zna? - čula sam ženu kako šapuće. Lea je odmahnula glavom i razgovor se, naravno, prekinuo. Sve što sam mogla da doznam bilo je da u Tornfildu postoji neka tajna, i da samo ja nisam upućena u nju. Došao je i četvrtak. Sav posao bio je završen uoči toga dana, ćilimi su nanovo prostrti, zavese na posteljama obešene, besprekorno beli zastirači rašireni preko postelja, toaletni stolovi udešeni, nameštaj izglačan, cveće stavljeno u vaze. I sobe i saloni bili su tako sveži i tako lepi, kako se samo poželeti može. Hol je isto tako pretrpeo promene; veliki izrezbareni zidni časovnik, kao i stepenice i ograda blistali su se poput ogledala. U trpezariji kredenci s posuđem su se caklili. U salonu i budoaru egzotične biljke cvetale su na sve strane. Najzad je došlo i popodne. Gospođa Ferfaks obukla je svoju najlepšu crnu haljinu, navukla rukavice i stavila svoj zlatni sat, jer je ona imala da dočeka 139


goste da dame odvede u njihove sobe, itd. Adela je isto tako zahtevala da je obuku. Iako nisam verovala da će biti izgleda da toga dana bude predstavljena gostima, ipak, da joj učinim po volji, dozvolila sam Sofiji da joj obuče jednu od njenih muslinskih haljina. Što se mene tiče, nije bilo potrebe da se presvučem. Ja neću biti pozvana da napustim svoje svetilište. Učionica mi je zaista postala svetilište i „vrlo prijatno pribežište u nedeljne dane". Dan je bio blag i vedar; prolećni dan, jedan od onih dana pred kraj marta ili početkom aprila koji nagoveštavaju proleće. Sumrak se spuštao, ali je veče čak bilo toplo i ja sam radila u učionici otvorenih prozora. - Počinje da se smrkava - reče gospođa Ferfaks ulazeći u sobu i šušteći svilenom suknjom. - Milo mi je što sam večeru poručila sat kasnije nego što je gospodin Ročester naredio. Već je prošlo šest. Poslala sam Džona na kapiju da vidi ima li koga na drumu. Odatle može da se vidi daleko u pravcu Milkota. Prišla je prozoru. - Ah, evo ga! - reče ona. - Dakle, Džone (i nagnu se preko prozora), ima li čega novog? - Dolaze, gospođo - odgovori on. - Biće ovde za deset minuta. Adela pritrča prozoru. Pošla sam za njom, vodeći računa da se sakrijem iza zavese, da bih mogla da vidim a da me ne primete. Džonovih deset minuta učinili su mi se vrlo dugi, ali najzad se začuše točkovi. Četiri konjanika galopirala su kroz aleju, a za njima su išla dva otkrivena ekipaža. Lepršavi velovi i talasasto perje ispunjavali su kola. Dva konjanika bila su mlada i smela gospoda; treći je bio gospodin Ročester na svom crnom atu Mesiru, dok je Pilot skakutao ispred njega; do njega je jahala jedna dama, i njih dvoje predvodili su celu povorku. Njen ljubičasti jahaći kostim skoro je dodirivao zemlju, dok je povetarac lelujao i nabirao njen veo ispod koga su blistali crni uvojci. - Gospođica Ingram! - uzviknu gospođa Ferfaks i požuri iz sobe dole, na svoje mesto. Kavalkada je, idući stazom, zavila za ugao kuće i izgubila se iz vida. Adela je počela da moli da je pustim da ode dole; međutim, ja sam je uzela na krilo i objasnila joj da ni za šta na svetu ne sme da se pojavi pred damama ni sada ni posle, sem ako izričito ne bude pozvana, i da bi se gospodin Ročester jako naljutio, itd. Briznula je u plač kad je to čula, ali kako je videla da sam stroga, pristala je da obriše suze. Veseo žagor dopirao je sada iz hola. Ozbiljni muški glasovi mešali su se harmonično s kristalnim govorom dama, a iznad svega, iako ne glasno, čuo se zvučan organ gospodara Tornfild Hola kako dočekuje lepe zvanice i uzvišene goste pod svoj krov. Tada su se čuli laki koraci po stepeništu i galeriji i mek, veseo smeh, otvaranje i zatvaranje vrata; a zatim je za neko vreme nastala tišina. 140


- Elles changent de toilettes! (One menjaju toalete!) - reče Adela, koja je, osluškujući pažljivo, pratila svaki pokret i uzdahnula. - Chez maman - reče ona - quand il u avait du monde je le suivais partout, au salon et a leurs chambres; souvant je regardais les femmes de chambre coiffer et habiller les dames, et c'etait si amusant; comme cela on apprend. (Kod mame, kada je bilo gostiju, pratila sam ih svuda, U salon i njihove sobe; često sam posmatrala sobarice kako češljaju i oblače dame, to je bilo zabavno;tako čovek nauči). - Da niste gladni, Adela? - Mais, oui, madmoiselle: voila cinq ou six heures que nous n'avons pas mange. (Pa dabome, gospođice, već pet ili šest časova nismo jeli). - Pa lepo, dok su dame u svojim sobama, usudiću se da siđem dole i donesem vam nešto za jelo. Izlazeći obazrivo iz svoga skloništa, potražila sam stepenice za poslugu, koje su direktno vodile u kuhinju. U tome delu sve je radilo punom parom: i posluga i vatra; supa i riba dostizali su poslednji stepen usavršavanja, i kuvarica, nagnuta nad svojim sudovima, bila je zaneta, jer je usled jare posuđu pretila opasnost da zagori. U tremu za poslugu dva kočijaša i dva lakeja stajala su oko vatre. Sobarice su, mislim, bile gore sa svojim gospodaricama. Nova posluga, iznajmljena iz Milkota, žurila se tamo-amo po kući. Prolazeći kroz taj haos stigla sam najzad do ostave gde sam uzela jedno hladno pile, hleba, neke torte, jedno dva tanjira, viljušku i nož. Sa ovim plenom žurno sam se povukla. Stigla sam do hodnika, i baš sam htela da zatvorim za sobom vrata od stepenica, kada me neki nejasan šum opomenu da se dame spremaju da iziđu iz svojih soba. Nisam mogla da odem u učionicu a da ne prođem pored njihovih vrata izlažući se opasnosti da me iznenade sa tovarom jestiva. Ostala sam mirno u tom kutu, koji je bio bez prozora i mračan; potpuno mračan, jer je sunce uveliko zašlo i suton se spuštao. Ubrzo zatim sobe su jedna za drugom propuštale svoje lepe gošće. Svaka je izišla veselo i dostojanstveno u haljinama koje su blistale u mraku. Za trenutak su zastale u grupi na drugom kraju galerije i razgovarale tiho, s prigušenom živošću; potom su sišle niz stepenice skoro nečujno, kao što lako magla klizi niz brežuljak. Njihov celokupan izgled ostavio je na mene utisak takve prefinjene elegancije kakvu nikada dotle nisam videla. Zatekla sam Adelu gde viri kroz vrata učionice, koja su bila odškrinuta. - Kakve lepe dame! - uzviknu ona na engleskom. - Oh, kako bih želela da sam s njima! Mislite li da će nas gospodin Ročester pozvati posle večere? - Ne, zacelo ne, gospodin Ročester ima drugih, prečih briga. Ne mislite na te dame večeras. Možda ćete ih sutra videti. Evo vam večere. Ona je stvarno bila gladna, i tako su piletina i torte uspeli da za neko vreme privuku njenu pažnju. Bilo je vrlo dobro što sam nabavila ovu hranu, jer bi ovde 141


ona, Sofija i ja vrlo lako ostale bez ikakve večere. Dole je svako imao pune ruke posla i nije mogao da misli na nas. Slatkiši su posluženi tek posle devet časova, a u deset lakeji su još trčali tamo-ovamo sa poslužavnicima za kafu. Dozvolila sam Adeli da ostane mnogo duže nego obično, jer je izjavila da zaista ne bi mogla da zaspi dok se dole vrata stalno otvaraju i zatvaraju i čuje žagor. Uostalom, dodala je, možda će i gospodin Ročester poslati neku poruku kad se bude već skinula „et alors quelle domage".(I onda kakva šteta!) Pričala sam joj priče koliko je god želela, i onda, promene radi, izvela sam je na galeriju. Velika lampa u holu bila je sada upaljena i Adelu je zabavljalo da preko ograde posmatra kako posluga ide gore-dole. Noć se uveliko spustila, i iz salona, gde je bio prenesen klavir, dopirali su zvuci muzike. Adela i ja sele smo na gornji stepenik da slušamo. Ubrzo se s bogatim tonovima instrumenata pomešao i jedan glas. Pevala je neka dama, i glas joj je bio izvanredno mio. Kada je ova solo pesma završena, otpevan je jedan duet, a zatim je nastalo veselje. Živahna graja ispunjavala je pauze. Dugo sam slušala, i, najednom, otkrila sam da je moje napregnuto uvo pokušavalo da razlikuje, usred tih raznih glasova, glas gospodina Ročestera, i kada ga je ubrzo otkrilo, trudilo se da sve te tonove kombinuje i pretvori u reči. Časovnik je otkucao jedanaest. Pogledala sam Adelu čija je glava bila naslonjena na moje rame. Oči su joj se sklapale, stoga sam je uzela u naručje i odnela u postelju. Bilo je skoro jedan kada su se gospoda i dame povukli u svoje sobe. Sutrašnji dan, koji je bio isto tako lep kao i prethodni, bio je posvećen izletu u okolinu. Gosti su krenuli rano po ručku, neki jašući, neki u kolima; videla sam njihov odlazak i njihov povratak. Gospođica Ingram bila je kao i juče jedina jahačica; gospodin Ročester je opet galopirao pored nje. Oboje su jahali malo dalje od ostalih. Skrenula sam pažnju na tu okolnost gospođi Ferfaks, koja je stajala sa mnom na prozoru. - Kazali ste mi da venčanje između njih nije verovatno - rekoh - ali zar ne vidite da je gospodin Ročester izdvaja od ostalih dama. - Pa, mogućno je, nesumnjivo je da joj se divi. - I ona njemu dodadoh pogledajte kako naginje glavu na njegovu stranu, kao da mu nešto u poverenju govori. Želela bih da joj vidim lice, nikako još nisam mogla da ga spazim. - Videćete je večeras - odgovori gospođa Ferfaks. Slučajno sam saopštila gospodinu Ročesteru koliko bi Adela želela da bude predstavljena damama, i on je rekao: „Oh, pustite je da dođe u salon posle večere, i zamolite gospođicu Ejr da je doprati." - Da, rekao je to iz čiste učtivosti, ali mislim da nije potrebno da siđem odgovorila sam. 142


- Pa ja sam mu rekla da vi niste navikli na društvo i da ne verujem da biste voleli da se pojavite pred veselim gostima pred strancima, a on je odgovorio brzo, po običaju: „Koješta! Ako se protivi, recite joj da je to moja izričita želja, i ako se odupire, recite joj da ću lično da je dovedem." - Neću mu prirediti tu neprijatnost - odgovorila sam. - Ići ću, ako ne mogu drukčije, ali to će biti bez zadovoljstva. Hoćete li i vi biti tamo, gospođo Ferfaks? - Ne, izvinila sam se i on je to primio. Reći ću vam kako ćete da izbegnete zabunu prilikom zvaničnog ulaska u salon, što je najneprijatnije u celoj stvari. Možete ući u salon dok je još prazan, pre nego što dame napuste Tgrpezariju. Izaberite neki miran kutak, ne morate ostati dugo posle ulaska gospode, sem ako vam se to ne dopadne. Samo pustite da gospodin Ročester primeti da ste tu, i onda se lagano izvucite niko vas neće primetiti. - Mislite li da će gosti dugo da ostanu ovde? - Možda dve do tri nedelje, svakako ne više. Posle uskršnjeg raspusta ser Džon Lin, koji je nedavno izabran za poslanika Milkota, moraće da ide u London da prisustvuje zasedanju Parlamenta, i mislim da će ga gospodin Ročester otpratiti. Čudi me da je toliko produžio svoj boravak u Tornfildu. Sa izvesnom drhtavicom opazila sam kako se približuje čas kada je trebalo da se pojavim u salonu sa svojom učenicom. Adela je bila van sebe celoga dana kada je čula da će uveče biti predstavljena gostima, i umirila se tek kad je Sofija počela da je oblači. Tada ju je taj važan proces vrlo brzo ukrotio; i kada su njeni uvojci bili glatko očešljani i padali lepo i podjednako, kada je obukla ružičastu haljinu od satena s dugačkom ešarpom, i navukla rukavice od čipaka bez prstiju, izgledala je ozbiljna kao neki sudija. Nije bilo potrebno opominjati je da ne pokvari svoju haljinu. Kada je bila gotova, sela je ozbiljno na svoju malu stolicu, pošto je prethodno podigla suknju pazeći da je ne izgužva, i uveravala me da se neće pomaći dok ne budem spremna. I to nije dugo trajalo. Obukla sam svoju najbolju haljinu (bledosivu, koju sam kupila za venčanje gospođice Templ i koju otada više nisam obukla) brzo sam zagladila kosu i zakačila jedini ukras biserni broš. Sišle smo. Na sreću, postojao je još jedan ulaz u salon, sem onoga iz trpezarije u kojoj su svi bili za stolom. Zatekle smo veliki salon prazan; velika vatra gorela je polako u mermernom kaminu, a voštane sveće sijale su u vedroj tišini među divnim cvećem koje je ukrašavalo stolove. Zavesa od crnog velura, koja je razdvajala salon od trpezarije, bila je navučena, i ma kako da je laka bila ova pregrada od zavese, oni su govorili tako tiho da se njihov govor nije mogao da razazna; jedino se čuo pritajeni žagor. 143


Još pod uticajem svečane bojažljivosti, Adela je bez ijedne reči sela na malu stolicu koju sam joj pokazala. Povukla sam se do prozora i pokušala da čitam. Adela je prinela svoju stoličicu do mojih nogu i ubrzo mi je dodirnula koleno. - Šta je, Adela? - Estce que je ne puis pas prendre une seule de ces fleurs magnifiques, Mademoiselle? Seulement pour completer ma toilete. (Zar ne bih mogla da uzmem samo jedan divan cvet? Da samo dopunim svoju toaletu?) - Vi odveć mislite na svoju „toilette", Adela, ali možete da uzmete cvet. I pošto sam uzela jednu ružu iz vaze, zadenula sam joj za pojas. Uzdahnula je od nekog neizrecivog zadovoljstva, kao da je čaša njene sreće sada bila prepuna. Okrenula sam glavu da prikrijem smeh koji nisam mogla da ugušim. Bilo je nečeg luckastog i bolnog u kultu ove male Parižanke prema haljinama. Čulo se kako se zvanice lagano dižu od stola. Zavesa se razgrnula, kroz otvor videla se trpezarija sa upaljenim lusterom, koji je sipao svetlost na dugačak sto pokriven srebrom, kristalom i veličanstvenim ukrasom na sredini. Jedna grupa dama pojavila se ispod luka, i teška velurska zavesa ponovo se spustila za njima. Bilo ih je osam; ali, nekako, kad su ušle, imala sam utisak da ih je bilo mnogo više. Neke od njih bile su vrlo visoke, mnoge su bile odevene u belo, i njihovi ukrasi još su ih više uveličali, kao što laka magla uveličava mesec. Ustala sam i napravila im dubok poklon; jedna ili dve su klimnule glavom u znak odgovora na moj pozdrav; druge su me samo pogledale. Rasturile su se po sobi, podsećajući me svojom lakoćom i veselošću na jato ptica s belim perjem. Neke od njih bacile su se poluzavaljene na divane i otomane; neke su se, opet, naginjale nad stolovima i zagledale cveće i knjige; druge su u grupi stajale pored vatre. Sve su govorile tihim, ali razgovetnim tonom, što je, izgleda, bio njihov običaj. Kasnije sam doznala njihova imena, i zato mogu da ih sada nabrojim. Prvo, tu je bila gospođa Ešton sa svojim dvema kćerima. Očevidno je da je ona bila vrlo lepa i dobro očuvana. Njena starija kći Emi, mala rastom, imala je naivno i detinjasto lice i nečeg pikantnog u svome držanju; njena bela muslinska haljina i plavi pojas divno su joj stajali. Druga kći, Lujza, viša i mnogo elegantnijeg stasa, imala je ono ljupko lice koje Francuzi nazivaju „un minois chifonne"(nepravilno, ali lepo lice). Obe sestre su bile bele kao ljiljani. Ledi Lin, puna i krepka gospa od svojih četrdeset godina, kruta, vrlo nadmena, bogato odevena, u haljini od svile koja se preliva; njena tamna kosa sijala se ispod plavog perja i uzane brilijantske dijademe. Gospođa pukovnika Denta bila je manje upadljiva, ali, po mome mišljenju, više dama. Mršavog stasa, bledog lica i plave kose, u crnoj satenskoj haljini sa skupocenim čipkanim pojasom i bisernim nakitom, dopala mi se mnogo više od onih dama sa titulama, koje su svojim šarenilom podsećale na dugu. 144


Ali tri najotmenije od svih dama nesumnjivo zbog visokog stasa bile su udovica ledi Ingram i njene kćeri Blanša i Meri. Sve tri su bile vrlo visoke. Udovica je mogla imati između četrdeset i pedeset godina. Njene crte lica bile su još lepe, njena kosa još crna (bar na svetlosti sveća) i njeni zubi divni i blistavi. Većina bi je smatrala prekrasnom za njene godine, i ona je to i bila, nema zbora, s fizičke tačke gledišta. Ali njen izraz i njeno nadmeno ophođenje činili su je skoro nesnosnom. Njen rimski profil i podvaljak stapali su se u vrat koji je ličio na stub. Te crte učinile su mi se ne samo naduvene i zamračene nego čak i ispunjene gordošću; brada je bila toliko gordo isturena da je skoro bila neprirodno prava. Njene grube i prodorne oči, koje su me podsećale na gospođu Rid, njene izveštačene reči, njen dubok, vrlo razmetljiv glas, ukratko, sve je bilo vrlo određeno, vrlo nepodnošljivo. Haljina od jasno crvenog velura i turban od zlatom protkanog kašmira davali su joj (bar tako je ona uobražavala) izgled carskog dostojanstva. Blanša i Meri bile su podjednakog stasa prave i visoke kao topole. Meri je bila nešto mršava za svoj uzrast, ali je zato Blanša bila skrojena kao Dijana. Posmatrala sam je, naravno, s naročitim interesovanjem. Prvo, želela sam da vidim da li se njen izgled poklapa sa opisom gospođe Ferfaks, drugo, da li je uopšte ličila na onu minijaturu koju sam napamet izradila, i treće utoliko gore, moram da priznam da li je bila onakva kao što sam je zamišljala da može da se dopadne gospodinu Ročesteru. Njena spoljašnost odgovarala je uglavnom mome portretu kao i opisu gospođe Ferfaks. Pune grudi, spuštena ramena, graciozan vrat, tamne oči i crni uvojci bili su tu. Ali njeno lice? Njeno lice bilo je kao u majke, samo bez bora; isto nisko čelo, iste grube crte, ista gordost. Možda je to bila manja gordost, ako mogu da kažem; ona se neprestano smejala, ali taj njen smeh bio je zajedljiv, baš kao i onaj uobičajeni izraz na njenim izvijenim i nadmenim usnama. Kažu da je genije svestan svoje vrednosti; ne mogu tvrditi da je gospođica Ingram bila genije, ali da je bila odveć svesna i suviše svesna svoje vrednosti, to je tačno. Zapodenula je razgovor o botanici s ljubaznom gospođom Dent, koja, kako izgleda, nije studirala tu vrstu nauke, iako je izjavila da voli cveće, naročito „divlje i poljsko cveće". Gospođica Ingram je učila, i oholo je nabrajala imena nekih biljki. Odmah sam osetila da se ona s podsmehom zabavlja neznanjem gospođe Dent. Možda je tu bilo nečeg duhovitog, ali ne i dobronamernog. Zatim je sela za klavir: svirala je sjajno. Pevala je, i glas joj je bio divan. Govorila je francuski sa svojom mamom; govorila je dobro, tečno i s dobrim izgovorom. Meri je imala nečeg blažeg i otvorenijeg u ophođenju od Blanše; isto tako i blaže crte i ten malo svetliji (gospođica Ingram bila je tamna kao Španjolka) ali Meri je bila manje živa, njeno lice nije imalo izraza, oči su bile bez sjaja. Nije 145


imala šta da govori, i pošto je sela ostala je tako nepomična kao kip u udubljenju. Obe sestre imale su besprekorno bele haljine. Da li sam sada nešto više znala o izboru koji bi gospodin Ročester mogao da napravi? To ne bih umela da kažem jer nisam poznavala njegov ukus što se tiče ženske lepote. Ako je voleo žene koje veličanstveno izgledaju, onda je ona bila pravi stil. Zatim, bila je prefinjena i obrazovana. Divila bi joj se većina ljudi, mislila sam. I da joj se i on zaista divio, učinilo mi se da imam već dokaza; ostaje mi još samo da ih vidim zajedno. Vi mi ne biste verovali, čitaoče, kad bih vam kazala da je Adela za sve vreme nepomično sedela na stolici kraj mojih nogu, ne. Čim su dame ušle u salon, ustala je, prišla i napravila dubok reverans i ozbiljno dodala: Bon jour, mesdames. (Dobar dan, gospođe.) I gospođica Ingram ju je pogledala svojim podsmešljivim izrazom i uzviknula: - Oh, kakva mala lutkica! Ledi Lin je primetila: - To je svakako štićenica gospodina Ročestera mala Francuskinja o kojoj je govorio. Gospođa Dent ju je blago uhvatila za ruku i poljubila. Emi i Lujza Ešton viknule su u isti mah: - Kakva slatka devojčica! I zatim su je pozvale na divan, gde su je ove dame posadile između sebe, pustile je da ćaska čas na francuskom, čas na nepravilnom engleskom, i sva srećna što je toliko mažena, privlačila je pažnju ne samo mladih devojaka već i gospođe Ešton i ledi Lin. Najzad je donesena kafa, i gospoda su bila umoljena da pređu u salon. Sedela sam u senci ako je uopšte bilo senke u ovoj blistavo osvetljenoj odaji. Skrivale su me donekle zavese na prozorima. Opet se otvorila zavesa na sredini, i goopoda su ušla. Celokupni izgled ovih ljudi, baš kao i dama, bio je vrlo impozantan. Svi su bili odeveni u crno; većinom su bili visoki, a neki i mladi. Henri i Frederik Lin imali su izgled smelih i elegantnih kavaljera. Pukovnik Dent je vrlo lep čovek, pravi vojnik. Gospodin Ešton, sudija iz ovog kraja, veoma je otmen, potpuno bele kose, sa još crnim bakenbardama, što mu je davalo izgled nekog „pere noble de theatre"(Dostojanstven otac, kao na pozornici). Lord Ingram, kao i njegove sestre, bio je visok i lep; ali je izgledao apatičan kao Meri. Sa onim svojim dugačkim udovima izgledao je kao da mu je krv bez topline i duša bez živahnosti. Ali gde je gospodin Ročester? Ušao je poslednji. Nisam gledala u pravcu zavese, a međutim videla sam ga kad je ušao. Pokušavam da usredsredim pažnju na igle i torbicu koju sam plela želela sam samo da mislim na svoj posao koji mi je u rukama, da vidim samo srebrne perle i svileni konac koji mi je ležao na krilu, ali uzalud. Pošto sam ga jasno opazila, neizbežno sam se setila trenutka kada sam ga poslednji put 146


videla, kada sam mu učinila ono što je on nazvao pravom uslugom, kada me je, držeći za ruku, gledao u oči dok se njegovo srce topilo od zahvalnosti, i u čijem sam uzbuđenju i ja imala udela. Kako mi je bio blizak u tom trenutku! Šta se otada dogodilo što je tako izmenilo moj i njegov položaj? Kako smo sada daleko, i koliko smo se otuđili! Toliko tuđi da ne očekujem da će doći da sa mnom govori. Ne čudi me što je, i ne pogledavši me, seo u drugi kraj sobe i počeo da razgovara s jednom od dama. Tek što sam videla da je svoju pažnju obratio na njih i da mogu nesmetano da ga posmatram, moj pogled se i protiv moje volje zaustavi a njegovom licu. Nisam mogla da zagospodarim svojim očnim kapcima, sami su se podizali. Gledala sam ga sada s velikim zadovoljstvom dragocenim, ali i bolnim, kao čisto zlato sa čeličnim oštricama koje nanose bol; sa zadovoljstvom koje bi osetio čovek koji umire od žeđi i žudno pije vodu, iako zna da je izvor zatrovan. Ima istine u rečima „da se lepota nalazi u očima onog koji gleda". Bezbojno ugasito lice moga gospodara, četvrtasto snažno čelo, guste obrve, duboke oči, oštre crte, odlučna i stroga usta sve puno energije, odluke i volje nisu bili lepi u opštem smislu reči, ali su za mene bili više nego lepi; bili su puni privlačnosti, koja je potpuno ovladala mnome i istrgla mi osećanja i okovala ih. Nisam imala nameru da ga volim; čitalac zna da sam se borila da iz svoje duše istrgnem svaku klicu ljubavi, i sada, pri prvom ponovnom susretu, one su spontano oživele, ozelenele i ojačale! Zavolela sam ga, iako me nije gledao. Poredila sam ga s njegovim gostima. Kakva je bila draž Linovih, čežnjiva elegancija lorda Ingrama pa čak i vojnička otmenost pukovnika Denta, u poređenju s njegovom urođenom energijom i istinskom moći? Nije mi se svideo njihov izgled, ni izraz, pa, ipak, verujem da bi oni mnogim posmatračima bili privlačni, lepi i impozantni, dok bi za gospodina Ročestera rekli da je grubih crta i melanholičnog izgleda. Videla sam ih kako se osmehuju i smeju ali tu nije bilo ničeg; svetlost upaljenih sveća imala je isto toliko duše koliko i njihov osmeh, zvuk zvona isto toliko značaja kao i njihov smeh. Videla sam osmeh gospodina Ročestera njegove stroge crte su omekšale, oči su mu postale sjajne i blage. U tom trenutku govorio je s Lujzom i Emi Ešton. Pitala sam se kako su mirno primale taj pogled koji je za mene bio tako prodoran. Očekivala sam da će one oboriti oči i porumeneti pod tim pogledom. Međutim, bilo mi je milo kada sam videla da ih nije ni najmanje uzbudio. „On nije njima ono što je meni", pomislila sam, on nije njihovog kova.Verujem da je od mog. Ja razumem govor njegovih pokreta i njegovog držanja. Iako nas društveni položaj i bogatstvo jako dele, imam nešto u glavi i srcu, u krvi i žilama, što me duhovno spaja s njim. Zar nisam pre nekoliko dana rekla da 147


nemam nikakve veze s njim, izuzev što iz njegovih ruku primam platu? Zar nisam sebi zabranila da ga posmatram pod nekom drugom svetlošću osim kao nekoga ko me plaća? Huljenje protiv prirode! Svako dobro, iskreno, istinsko i snažno osećanje u meni, sve je to hrlilo njemu. Svesna sam da moram da prikrivam ta osećanja, moram da uništim nadu, ne smem da zaboravim da on ne može da me voli. I kada kažem da sam njegovog kova, to ne znači da imam njegovu moć uticaja, i njegovu čaroliju da osvajam, već samo da imam izvesne zajedničke poglede i ukuse. Prema tome moram neprestano da ponavljam da smo zauvek rastavljeni: ali, i pored svega toga, dokle god dišem i mislim, moram da ga volim." Služila se kafa. Dame su se razveselile kao ševe otkako su gospoda ušla u salon. Razgovor je tekao življe i veselije. Pukovnik Dent i gospodin Ešton prepirali su se nešto o politici; njihove žene su ih slušale. Dve gorde udovice, ledi Lin i ledi Ingram, razgovarale su o nečem drugom. Ser Džordž koga sam zaboravila da predstavim čitaocu vrlo visok, sa svežim licem čoveka koji živi na selu, stajao je pored njih sa šoljom u ruci, i s vremena na vreme ubacio bi po koju reč. Gospodin Frederik Lin sedeo je pored Meri Ingram i pokazivao joj gravure iz skupocene knjige; ona je gledala, osmehivala se ovda onda, ali je vrlo malo govorila. Visoki i flegmatični lord Ingram naslanjao se skrštenih ruku na fotelju vesele Emi Ešton; mala i čila, gledala ga je iskosa cvrkućući kao senica; bilo je očevidno da joj se on više sviđao od gospodina Ročestera. Henri Lin sedeo je na divanu kraj Lujzinih nogu, a Adela pored njega. On je pokušavao da s njom govori francuski, dok se Lujza smejala njegovim greškama. S kime će Blanša Ingram početi da govori? Stajala je sama kraj stola nagnuta ljupko nad nekim albumom; izgledalo je kao da nekoga čeka, ali kao da nije želela da se to čekanje otegne. Najzad, izabrala je sebi partnera. Pošto je gospodin Ročester napustio Eštonove, i stao sam pored kamina, ona mu je prišla i stala s druge strane. - Gospodine Ročester, mislila sam da ne volite decu? - Zacelo da ih ne volim. - Pa šta vas je onda nagnalo da primite i čuvate jednu ovakvu malu lutku (pokazujući na Adelu)? Gde ste je pronašli? - Nisam je pronašao, ostavljena mi je da se o njoj brinem. - Trebalo je da je date u školu. - To prevazilazi moja sredstva. Škole su tako skupe. - Kako, rekla bih da ima guvernantu. Videla sam malopre jednu osobu s njom da li je otišla? Oh, nije! Još je tamo iza zavese. Svakako je plaćate, to onda još skuplje staje izdržavati dve osobe.

148


Bojala sam se ili, bolje da kažem, nadala sam se da će ovaj nagoveštaj naterati gospodina Ročestera da baci pogled na moju stranu i nehotice se povukoh još više u senku; ali on nije ni trepnuo okom. - Nisam o tome mislio - rekao je rasejano gledajući ispred sebe. - Ne, vi muškarci nikada ne vodite računa o štednji i o praktičnosti. Treba da čujete mamu, i da vam ona ispriča svoja iskustva s guvernantama. Meri i ja smo imale bar tuce njih. Pola ih je bilo odvratnih, a pola smešnih. Kakva napast, zar ne, mama? - Vi ste mi nešto rekli, dušo moja? Mlada osoba, pošto je pozvala udovicu u pomoć, ponovila je svoje pitanje s objašnjenjem. - Mila moja, ne spominjite mi guvernante. Sama ta reč mi ide na živce. Pretrpela sam tolike muke zbog njih i njihove nesposobnosti i ćudi. Hvala gospodu što više s njima nemam posla! Na to se gospođa Dent nagnula ka ovoj vrloj dami i šapnula joj nešto na uvo. Po odgovoru pretlostavljam da ju je podsetila da se jedan primerak te proklete vrste nalazio u salonu. - Tant pis! (Utoliko rope!) - odgovorila je ova plemenita dama nadam se da će je to naučiti pameti! Zatim tišim tonom, ali ipak dovoljno glasno da bih mogla da čujem i primetim: - Primetila sam je i, sudeći po njenoj fizionomiji, videla sam u njoj sve mane njene klase. - A kakve su te njihove ćudi, gospođo? - upita glasno gospodin Ročester. - Reći ću vam u poverenju - odgovori ona, važno klimajući turbanom. - Vi ste podstakli moju radoznalost, i treba da je zadovoljite. - Upitajte Blanšu, ona vam je bliža. - Oh, ne uplićite me u to, mama! Mogu samo da kažem jednu reč za celu tu bagru: tako su dosadne. Istina, nisam mnogo od njih patila. Moja je briga uvek bila da im doskočim. Kakve pakosti smo priređivali Teodor i ja našoj gospođici Vilson, I gospođi Grej i gospođi Žuber. Meri je bila odveć mirna da učestvuje u tim našim obešenjaklucima. Najveću šegu terali smo s gospođom Žuber. Gospođica Vilson je bila jadna, slaba devojka, uvek gotova da zaplače; ukratko, nije vredelo gubiti vreme zbog nje. A gospođu Grej, grubu i ravnodušnu, ništa nije bilo u stanju da žacne. Ali sirota gospođa Žuber! Vidim je još kako besni kad bismo prevršili meru kad bismo prosuli čaj, mrvili hleb i maslac, bacali knjige uvis, pravili mačju muziku udarajući lenjirima po stolu i ogradi kamina. Sećite li se tih veselih dana, Teodore? - Dabome, još kako! - razveza lord Ingram i sirota stara žena vikala je: „Oh, vi nevaljala deco!" - i tada smo joj držali pridike odakle joj ta smelost da pokušava da nas uči kada znamo više od nje. - Tačno je, Tedi; sećate li se kada smo proganjali vašeg vaspitača, onog bledunjavog gospodina Vajninga popa smetenjaka, kako smo ga zvali. On i 149


gospođica Vilson dozvolili su sebi da se zaljube, bar tako smo Tedi i ja mislili uhvatili smo njihove nežne poglede i uzdahe, koje smo smatrali za znake „la belle passion"(divne ljubavi). Kažem vam, ceo svet je doznao za naše otkriće, kojim smo se kao batinom poslužili da naše neprijatelje isteramo iz kuće. Čim je draga mama čula za ovu stvar, pronašla je da je to nemoralno. Zar ne, mati? - Svakako, lepotice moja! I bila sam potluno u pravu. Budite uvereni da postoji hiljadu razloga zašto se veze izmeću guvernanti i vaspitača ne mogu ni za trenutak trpeti, u jednoj gospodskoj kući, na prvom mestu... - Oh, milost, mama! Poštedite nas nabrajanja! Svi to već dobro znamo. Opasnost od rđavog primera za nevinu decu, rasejanost i neprekidno prenebregavanje dužnosti uzajamni savez, izmena sitnih tajni neverovatna drskost prema pretpostavljenima, pobuna i prevrat na kraju. Zar nemam pravo, gospođo baronice Ingram od Ingram Parka? - Cvete moj, u pravu ste kao i uvek. - Onda više nemam šta da dodam. Govorimo o nečem drugom. Emi Ešton, koja nije čula ovu zapovest, produžila je svojim dečjim glasom. - Lujza i ja smo isto tako zadirkivale našu vaspitačicu, ali ona je bila tako dobra, podnosila je sve. Ništa nije moglo da je uzruja. Nikad se nije ljutila na nas, zar ne, Lujza? - Ne, nikada. Mogle smo da radimo šta smo htele: da preturamo po njenom stolu i kutiji za rad, da, joj isprevrćemo sve fioke, i ona je bila uvek dobro raspoložena i dala bi nam sve što smo htele. - Nadam se - reče gospođica Ingram, zajedljivo izvijajući usne - da bi svako od nas mogao da nam priča svoja sećanja o svojim vaspitačicama. Da bismo izbegli jednolikost, nanovo predlažem da se promeni tema razgovora. Gospodine Ročester, da li podržavate moje mišljenje? - Gospođice, ja sam i sada, kao i uvek, vašeg mišljenja. - Onda neka na mene padne krivica što sam taj razgovor zapodenula. Sinjor Eduardo, jeste li pri glasu večeras? - Dona Bianka, biću ako zapovedate. - Onda, sinjor, izvolite dovesti u red svoja pluća, svoje grlo i vokalne organe, jer će uskoro biti potrebno da mi ih ponudite. - Ko ne bi pristao da bude Ričio jedne tako božanstvene Meri? - Do đavola s Ričiom! - uzviknu ona, zatresavši svojim uvojcima kada se uputila klaviru. Po mome mišljenju, violinist David je morao biti otužno dosadan čovek. Više volim crnoga Botvela. Čovek, koji nije malo besomučan, ne postoji za mene, i neka istorija priča šta hoće o Džemsu Hepbernu, meni se čini da je on neki divlji i grubi hajduk kome bih rado poklonila svoju ruku. - Gospodo, jeste li čuli? Ko od vas najviše liči na Botvela? - uzviknu gospodin Ročester. - Rekao bih najviše vi - odgovori pukovnik Dent. 150


- Na časnu reč, veoma sam polaskan - dodade gospodin Ročester. Gospođica Ingram, koja je sada sela za klavir s gordom ljupkošću, raširivši svoju kao sneg belu kraljevski široku haljinu, počela je da svira sjajan preludijum, ne prestajući da govori. Briljirala je neverovatno te večeri, i njene oči kao i njeno celokupno držanje bili su sračunati da izazovu samo divljenje. Jasno je bilo da joj je stalo da ih zanese i zbuni. - Oh, sita sam današnjih mladića! – uzviknu ona, milujući lako dirke na klaviru. Jadni dečaci, nisu u stanju da se pomaknu ni korak dalje od kapije tatinog parka, pa čak i dotle im je potrebna mamina dozvola ili neki čuvar! Koliko se samo brinu za svoja lepuškasta lica i bele ruke, kao da čovek mora da bude lep! Kao da lepota nije naročita povlastica žena njena zakonska apanaža i nasleđe! Tvrdim da je ružna žena isto što i mrlja na lepom licu prirode, ali što se gospode tiče, neka se zadovolje time što imaju snagu i vrednost, neka njihova deviza bude lov, pucanje i borba. Sve ostalo ne vredi nišga; takvo bi bilo moje mišljenje da sam čovek. - Ako se ikada udam nastavi ona posle pauze koju niko nije prekinuo želim da mi muž ne bude takmac u lepoti, već sušta protivnost. Neću trpeti rivale oko svog prestola, zahtevaću nepodeljene počasti. Njegova odanost ne sme biti deljena između mene i njegovog lika koji vidi u ogledalu. Gospodine Ročester, pevajte sada, i ja ću vas pratiti. - Pretvaram se u poslušnost - glasio je njegov odgovor. Evo jedne gusarske pesme. Znajte da ludujem za gusarima, pevajte je con spirito (iz duše). Naredbe sa usana gospođice Ingram nadahnule bi i drvo. - Čuvajte se onda dobro. Ako mi se ne dopadne, osramotiću vas, i pokazaću vam kako treba pevati. - Pa to znači nagraditi moju nesposobnost. U tom slučaju pevaću što je moguće gore. - Gardez vous en bien! (Dobro se pričuvajte).Ako namerno grešite, izmisliću novu kaznu. - Trebalo bi da gospođica Ingram bude milostiva, jer je u stanju da nanese kaznu koju smrtan čovek ne bi mogao da podnese. - Objasnite! - zapovedi mlada devojka. - Oprostite, gospođo, nikakvo objašnjenje nije potrebno. Vaša fina pamet mogla je da vas obavesti da je samo jedan vaš namrgođeni pogled dovoljan da zameni smrtnu kaznu. - Pevajte! - reče ona, i dodirnuvši dirke opet je nastavila da ga prati. „Sad je trenutak da se iskradem", pomislila sam. Ali glas koji se u tom trenutku dizao, zaustavio me je. Gospođa Ferfaks mi je pričala da gospodin Ročester divno peva. I to je bilo tačno. Imao je snažan i prijatan bas u koji je unosio osećanje i svu svoju snagu. Pronalazio je put od uha do srca, i budio čudne 151


odjeke. Pričekala sam dok se poslednje duboko i puno treperenje nije ugasilo, dok se bujica razgovora, za trenutak prekinuta, nije produžila svojim tokom. Iskrala sam se tada iz svog skrivenog kutka i izišla na sporedna vrata, koja su na sreću bila blizu. Jedan uzani hodnik vodio je odatle u hol. U holu sam opazila da mi se sandala odrešila i klekla sam na ćilim u podnožju stepenica da je zavežem. Čula sam kako su se vrata na trpezariji otvorila i kako je jedan gospodin izišao. Ustajući naglo, našla sam se lice u lice s gospodinom Ročesterom. - Kako ste? - upita on. - Vrlo dobro, gospodine. - Zašto niste prišli da razgovarate sa mnom u salonu? Pomislila sam da bih i ja mogla da mu uputim to isto pitanje, ali nisam htela da budem toliko slobodna. Odgovorila sam: - Nisam želela da vam dosađujem, gospodine, jer ste bili zauzeti. - Šta ste radili za vreme mog odsustva? - Ništa naročito. Davala sam časove Adeli, kao obično. - I postali ste mnogo bleđi nego što ste bili odmah sam to primetio. Šta vam je? - Baš ništa, gospodine. - Da niste ozebli one noći kada me umalo niste utopili? - Ni najmanje. - Vratite se u salon, napuštate ga odveć rano. - Umorna sam, gospodine. Pažljivo me je odmerio za trenutak. - I malo utučena - reče on. - Zbog čega? Recite mi. - Ništa, ništa, gospodine. Nisam utučena. - Ali ja vidim da jeste, i to toliko utučeni Da je dovoljno još nekoliko reči pa da vam suze navru na oči zaista, tu su već, sjaje se i klize: jedan biser je već pao sa vaših trepavica na pod. Da imam vremena, i da se užasno ne bojim da neko od brbljive posluge ne naiđe, znao bih šta to treba da znači. Pa lepo, za večeras vas izvinjavam, ali znajte da dokle god su moji gosti ovde, želim da se pojavljujete u salonu svake večeri. To je moja želja, ne zaboravite. - Idite sada i pošaljite Sofiju po Adelu. Laku noć, moja... Zastao je, ugrizao se za usnu, i naglo me napustio.

152


GLAVA OSAMNAESTA ili su to veseli dani u Tornfild Holu, i dobro iskorišćeni. Kakva razlika B posle prva tri meseca tišine, monotonije i samoće, koju sam provela pod ovim krovom! Sva žalost je, izgleda, najurena iz ove kuće, sve sumorne misli zaboravljene. Ovuda i preko celoga dana osećala se živost i kretanje. Sada niste mogli da pređete galeriju, nekada tihu, niti da uđete u jednu od prednjih, pre, tako pustih soba, a da se ne sretnete s nekom besprekornom sobaricom ili uglađenim lakejem. Kuhinja, soba za ostavu, trem za poslugu, glavni trem, svuda je bilo podjednako živo, i saloni su bili prazni i mirni samo kada bi plavo nebo i jasno prolećno sunce izvukli zvanice u vrt. Pa čak i kada bi se vreme promenilo i neprekidna kiša padala nekoliko dana, nikakva vlaga nije mogla da poremeti vedro raspoloženje. Pronađene su i druge različite zabave koje bi zamenile šetnje na čistom vazduhu. Pitala sam se šta će da rade kada su jedne večeri predložili novu razonodu. Govorili su o igri šarada*, ali nisam znala šta to znači. Pozvana je posluga, koja je začas gurnula stolove u trpezariji na stranu, svetlost je drukčije bila postavljena, a stolice razmeštene u polukrug preko puta luka koji je razdvajao salon od trpezarije. Dok su gospodin Ročester i ostala gospoda nadgledali ove pripreme, dame su se žurno popele u svoje sobe i zvonile po sobarice. Gospođa Ferfaks je bila umoljena da kaže ima li u kući starinskog odela, šalova, zastora ili haljina, i neki ormani na trećem spratu bili su isprevrtani. Tu su pronađeni brokati i krinoline, svileni frakovi i čipke; sobarice su sve to pokupile u naručja i donele. Zatim su stvari odabrane i prenesene u budoar pored salona. U međuvremenu gospodin Ročester je pokupio dame oko sebe i izabrao nekoliko da učestvuju u njegovoj grupi. „Gospođica Ingram je, naravno, u mojoj!" reče on. Potom je izabrao obe gospođice Ešton i gospođu Dent. Pogledao me je, bila sam slučajno blizu njega, jer sam gospođi Dent prikopčavala grivnu koja se otkopčala. - Hoćete li da igrate? - upita me on. Odmahnula sam glavom. On nije navaljivao, a toga sam se najviše plašila da će učiniti. Dozvolio mi je da se mirno vratim na svoje uobičajeno mesto.

* Šarada zagonetka u slikama.

153


On se sa svojom grupom povukao iza zavese. Ostalo društvo, koje je predvodio pukovnik Dent, selo je na stolice poređane u polukrug. Jedan od gospode, gospodin Ešton, videći me samu, predložio je da me pozovu da im se pridružim, ali ledi Ingram je odmah odbila taj predlog. „Ne", - čula sam je kako kaže, - „ona je, izgleda, odveć glupa za ma kakvu igru." Malo posle zazvonilo je zvono, i zavesa se podigla. Ispod luka najpre se pojavila krupna prilika ser Džordža Lina, koga je gospodin Ročester isto tako izabrao, umotana u beli čaršav. Ispred njega, na stolu, ležala je otvorena knjiga, a pored njega bila je Emi Ešton zamotana u ogrtač gospodina Ročestera, s knjigom u ruci. Neka nevidljiva ruka bučno je zazvonila i tada je Adela (koja je navalila da bude u grupi svoga tutora) istrčala napred bacajući unaokolo cveće iz korpe koju je obesila o ruku. Potom je nastupila veličanstvena pojava gospođice Ingram, odevena u belo, s dutačkim velom na glavi i vencem ruža oko čela; pored nje je išao gospodin Ročester, i zajedno su prišli stolu. Kleknuli su dok su gospođa Dent i Lujza Ešton, isto tako obučene u belo, stajale iza njih. Ceremonija se odigrala bezglasno i nije bilo teško pogoditi da je ova pantomima predstavljala venčanje. Kada se završila, pukovnik Dent i njegova grupa šapatom su se dogovarali trenutak dva, i onda je pukovnik doviknuo: - Nevesta! Gospodin Ročester se poklonio i zavesa je pala. Prilično duga pauza nastupila je do ponovnog dizanja zavese. Druga scena bila je mnogo brižljivije pripremljena od prve. Kao što sam već ranije napomenula, salon je bio viši od trpezarije za dva stepenika i na vrhu gornjeg stavljena je velika mermerna školjka koja je kao ukras služila u zimskoj bašti gde je obično i stajala okružena egzotačnim biljkama ili su po njoj plivale zlatne ribice i koja je svakako sa dosta muke bila prenesena, s obzirom na veličinu i težinu. Na ćilimu, pored tog mermernog suda, sedeo je gospodin Ročester umotan u šalove, s turbanom na glavi. Njegove tamne oči i mrka koža tačno su odgovarali ovom odelu. Bio je pravi tip istočnjačkog emira. Ubrzo se pojavila i gospođica Ingram; i ona je bila odevena na orijentalski način. Plamenocrveni pojas obavijao je njen struk, izvezena marama pokrivala joj je kosu, njene divno izvajane mišice bile su nage: jednu je podigla graciozno uvis kao da nosi krčag na glavi. Njeno telo i crte, njen ten i ceo izgled podsećali su na viziju neke izraelske princeze iz prastarih dana i, svakako, njena namera je i bila da to predstavi. Približila se sudu, sagla se kao da je htela da napuni krčag vodom, i opet podigla glavu. Osoba pored izvora zatražila je nešto. Ona se približila, opustila krčag i dala mu da pije. Tada je on izvukao iz nedara jednu kutiju, otvorio je, izvukao prekrasne grivne i minđuše; ona je odigrala zgranutost i divljenje, a on je, kleknuvši, opustio nakit kraj njenih nogu, dok je ona svojim izrazom i 154


pokretima iskazivala nevericu i ushićenje; potom joj je stranac prikopčao narukvice i minđuše. Slika je prikazivala Elizera i Rebeku; samo su nedostajale kamile. Ostalo društvo opet se šćućurilo i bilo je očevidno da nisu mogli da se slože oko naziva koji bi odgovarao ovoj sceni. Pukovnik Dent, njihov tumač, najzad je pronašao reč i zavesa se ponovo spustila. Pri trećem dizanju zavese video se samo jedan deo salona; ostali delovi bili su skriveni nekim tamnim i grubim zastorima. Mermerni sud bio je uklonjen, i na njegovom mestu stajali su običan sto i kuhinjska stolica. Svi ti predmeti bili su nejasno osvetljeni, jer je svetlost dopirala iz nekog fenjera, a sve sveće bile su ugašene. Nasred ove ružne scene sedeo je čovek stisnutih pesnica na kolenima i očiju uprtih u zemlju. Poznala sam gospodina Ročestera iako je imao našminkano lice, odelo u neredu (kaput mu je visio o jednom ramenu, kao da su ga u tuči poderali), imao je očajno i pogruženo držanje; otkrila ga je gruba tršava kosa. Kada se pokrenuo, zazveketali su lanci na rukama. - Tamnica! - uzviknu pukovnik Dent, i šarada je bila rešena. Prošlo je dosta vremena dok su se izvođači obukli u prvobitna odela i sišli u trpezariju. Gospodin Ročester uveo je gospođicu Ingram i ona mu je pravila komplimente na igri. - Znate li reče ona da od sva tri tipa koja ste igrali, najviše mi se sviđa poslednji? Oh, da ste živeli nešto ranije, kakav biste galantan drumski razbojnik bili! - Da li je sva gar oprana s moga lica? - Upitao je on. - Na žalost jeste, i baš je šteta. Ništa bolje ne pristaje vašem licu od onog razbojničkog crnila. - Zar bi vam se dopao neki drumski junak? - Engleski razbojnik, posle italijanskog bandita, a njih može samo da prevaziđe levantinski gusar. - Pa lepo, ma kakav da sam, setite se da ste moja žena i da smo se pre jednog sata venčali u prisustvu svedoka. Ona se nasmejala i porumenela. - Na vas je red, Dent nastavi gospodin Ročester. I čim se druga partija povukla on je sa svojom grupom seo na prazna sedišta. Gospođica Ingram sela je desno od njega, a ostali pogađači unaokolo. Nisam više posmatrala glumce, nisam više sa interesovanjem čekala da se zavesa podigne; svu moju pažnju privukli su sada posmatrači. Kakvu su šaradu pukovnik Dent i njegova grupa izveli, koje su reči upotrebili i način na koji su je odigrali, više se uopšte ne sećam ali još vidim dogovaranje koje je propratilo ovu scenu; vidim kako se gospodin Ročester obraća gospođici Ingram i ona njemu; vidim kako ona naginje svoju 155


glavu k njemu, dok garave kovrdže skoro dodiruju njegovo rame i miluju ga po obrazu. Čujem njihovo međusobno šaputanje, sećam se njihovih izmenjenih pogleda, i osećanje, koje mi je taj prizor izazvao, čini mi se da je ponovo oživelo u trenutku kada ovo pišem. Rekla sam, čitaoče, da sam naučila da volim gospodina Ročestera. Ne mogu da ga ne volim sada samo zato što sam otkrila da više ne obraća pažnju na mene jer sam mogla da provedem časove u njegovoj blizini, a on me ne bi ni pogledao zato što sam videla da je svu njegovu pažnju privukla ova velika dama, koja se bojala da me čak ivica njene suknje ne dotakne u prolazu; koja bi, ako bi njen gord pogled slučajno pao na mene, odmah isti skrenula kao da se zaustavio na nečem nedostojnom njene pažnje. Nisam mogla da ga ne volim zato što sam osetila da će se uskoro oženiti ovom istom damom zato što sam videla da je bila sigurna u njegove namere zato što sam bila neprekidni svedok njenog udvaranja koje je, uprkos njegovoj nemarnosti, bilo osvajajuće i neodoljivo. U svemu tome nije bilo ničega što bi moglo da rashladi ili ubije moju ljubav, već, naprotiv, sve je išlo na to da me baci u očajanje. Možda je i suviše, pomislićete, čitaoče, da izazove ljubomoru, kao da bi žena moga društvenog položaja mogla sebi da dozvoli da bude ljubomorna na tako veliku damu, gospođicu Ingram. Ali ja nisam bila ljubomorna, ili bar ne vrlo često. Bol koji me je mučio ne bi se motao objasniti tom rečju. Gospođica Ingram nije bila dostojna moje ljubomore. Ona je za mene bila suviše male vrednosti da bi mogla da prouzrokuje takvo osećanje. Izvinite za ovaj paradoks: znam šta kažem. Ona je bila raskošna osoba, ali nimalo prirodna; bila je fine spoljašnosti i sjajno obrazovana, ali skučenog duha i bez srca. Ništa spontano nije moglo da nikne na tom jalovom polju. Nikakav prirodan plod nije mogao da se napaja njenom svežinom. Ona nije bila dobra, nije imala ničeg originalnog; ponavljala je obično zvučne fraze iz knjiga. Nikada nije ispoljila svoje ideje, niti je imala svoje ubeđenje i mišljenje. Pretvarala se da je veoma osećajna,ali ona nije znala ni za kakva osećanja simpatije i žaljenja, još manje za nežnost i istinu. Često je to pokazivala ispoljavajući prkosnu antipatiju, koju je bez ikakvog razloga gajila prema maloj Adeli, odgurnuvši je s nekim prezrivim epitetom, ako bi se slučajno zadesila pored nje. Pokatkad bi joj naredila da napusti sobu, i ophodila se s njom veoma hladno i oštro. Pored mojih, i druge oči pratile su svu prevrtljivost njenog karaktera i posmatrale su je pažljivo, izbliza i pronicljivo. Da, budući mladoženja, gospodin Ročester, bez prestanka je motrio na svoju izabranicu, i baš zato što je bio oštrouman i oprezan, što je savršeno znao i bio potpuno svestan mana svoje lepotice ta očevidna odsutnost svakog iskrenog osećanja prema njoj samo je uvećala moje patnje. 156


Videla sam da će se oženiti njome zbog porodičnih, a možda i političkih razloga, jer su mu njen društveni položaj i veze možda godili. Osetila sam da je ne voli i da ona nije u stanju da zadobije njegovu ljubav. Eto najbolnije tačke eto šta me je bez prestanka mučilo: ona nije mogla da ga očara. Da je uspela da ga odmah osvoji, i da je popustio i ponizno stavio svoje srce pred njene noge, pokrila bih svoje lice, okrenula bih leđa i ugušila svoju ljubav. Da je gospođica Ingram bila fina i plemenita žena, obdarena snagom, vatrenom strašću i ljupkošću, imala bih da vodim doživotnu borbu s dva titra ljubomorom i očajanjem. Divila bih joj se tada iskidanog i ojađenog srca priznala bih joj svu prevlast, i bila bih mirna do kraja života; i ukoliko bi njena nadmoćnost bila jača, bilo bi i moje divljenje dublje a moji dani bili bi, zaista, spokojniji. Ali iako nije uspela, videla sam da je mogla da dobije bitku. Uperene u grudi gospodina Ročestera, strele su bez prestanka mirno padale kraj njegovih nogu, a mogle su, sigurno znam, da su bile bačene sigurnijom rukom, da pogode pravo u njegovo ponosno srce da izazovu ljubav u njegovim ozbiljnim očima; mogla je lako da ga osvoje i bez ikakvog oružja. „Zašto ne može više da utiče na njega kada ima već to preimućstvo da bude u njegovoj blizini?" pitala sam se. Ona svakako ne mari mnogo za njega, a još manje iskreno. Da ga je volela, ne bi bilo potrebno da ga onako raskošno obasipa osmesima i neprekidno strelja pogledom, da onako koketira i onako neizmerno rasipa svoju draž. Čini mi se da je, sedeći mirno pored njega, govoreći malo i gledajući manje, mogla pre da uđe u njegovo srce. Videla sam na njegovom licu sasvim drukčiji izraz, a ne ovaj, ovako grub dok mu se ona živahno obraćala; ali onda je on dolazio spontano, a ne sa ovim izveštačenim držanjem i proračunatim manevrima. Pa šta je čovek mogao drugo da uradi nego da to primi. Da je bez razmetanja odgovarala na pitanja, da mu se, kada je potrebno, obraćala bez grimasa taj izraz postajao bi srdačniji i grejao bi ga kao blagodetni sunčev zrak. I kako će uspeti da mu se dopadne kada se budu venčali? Ne verujem da će uopšte uspeti u tome, a to bi bilo izvodljivo i njegova bi žena, u to sam ubeđena, mogla da bude najsrećnija žena na svetu. Još ništa nisam rekla što bi bilo za osudu u pogledu namere gospodina Ročestera da se oženi zbog veza i interesa. Bila sam iznenađena kada sam najpre došla do toga da je takva bila njegova namera. Smatrala sam ga za čoveka na koga ne mogu da utiču tako proste pobude pri izboru supruge, ali što sam duže razmišljala o položaju, obrazovanju, itd., obeju strana, to sam više osećala da nisam pozvana da osuđujem i korim ni njega ni gospođicu Ingram zbog toga što se pridržavaju ideja i načela koji su im usađeni, nesumnjivo, još od njihovog detinjstva. Cela njihova klasa pridržavala se istih načela. Prema tome imali su prava da se ponašaju ovako, iako ja to nisam mogla da shvatim. 157


Činilo mi se, da sam nešto na njegovom mestu, da bih uzela samo takvu ženu koju bih mogla da volim. Ali, svakako, morali su da postoje izvesni argumenti koji su meni bili nepoznati: inače, uverena sam da bi ceo svet radio onako isto kao što bih ja želela. Ali u drugim stvarima, baš kao i u ovoj, postala sam sve milostivija prema svom gospodaru. Zaboravljala sam sve njegove nedostatke na koje sam ranije obraćala strožu pažnju. Najpre sam se trudila da uzmem rđave i dobre strane njegovog karaktera i da, pošto ih dobro izmerim, donesem pravedan sud. Sada nisam videla rđave osobine. Sarkazam, koji je odbijao, grubost, koja me je nekad zgražavala, bili su sada kao neki naročiti začini u izabranom jelu. Njihova prisutnost je potrebna, a njihovo odsustvo ostavilo bi bljutav ukus. A što se tiče onog nečeg neodređenog da li je to bio mračan ili tužan, stvaralački ili potišten izraz što se otvarao ponekad pred očima pažljivog posmatrača i opet zatvarao pre nego što bi čovek mogao odmeriti čudesnu, delimično otkrivenu dubinu? To nešto neodređeno, što je izazivalo kod mene strah i kolebanje kao da sam se kretala po vulkanskim brdima te odjednom osetila da se tlo kreće poda mnom i videla kako se razdvaja, to nešto neodređeno u razmacima sam poomatrala mirno; ponekad uzdrhtala srca, ali uvek smirenih živaca. Čeznula sam da prkosim da to pogodim;verovala sam da je gospođica Ingram srećna, jer bi jednog dana do mile volje mogla da gleda u bezdan, da ispita njegove tajne i kanališe njihove prirode. U međuvremenu, dok sam mislila samo na svoga gospodara i njegovu buduću nevestu videla samo njih, čula samo njihov razgovor i pratila samo njihove pokrete ostalo društvo bilo je zauzeto svojim sopstvenim zadovoljstvom i razonodom. Ledi Lin i Ingram i dalje su držale svoje svečane konferencije, klimajući svojim turbanima jedna drugoj i propraćajući gestovima, kao par uveličanih marioneta, ili neku misteriju ili užas, već prema temi razgovora. Tiha gospođa Dent govorila je s dobroćudnom gospođom Ešton, i obe bi me ponekad udostojile ljubaznom rečju ili osmehom. Ser Džordž Lin, pukovnik Dent i gospodin Ešton razgovarali su o politici ili grofovijskim problemima, ili o sudskim poslovima. Lord Ingram se udvarao Emi Ešton; Lujza je svirala i pevala s jednim od gospode Lin, a Meri Ingram slušala je čežnjivo galantne priče drugih. Često bi svi, kao po nekom dogovoru, prekidali svoje zabavljanje i posmatrali i slušali glavne glumce; jer, na kraju krajeva, gospodin Ročester i gospođica Ingram zato što je ona bila tesno vezana za njega bili su duša i život celog društva. Ako bi on samo jedan sat bio odsutan iz sobe, neka vidljiva sumornost obuzela bi sve zvanice, i njegov povratak ponovo bi sve podstakao, i razgovor bi postajao živahniji. 158


Naročito se osetila praznina i nedostatak raspoloženja, koje je prouzrokovao njegov odlazak jednoga dana kada je bio pozvan da ode u Milkot, i kada se znalo da će se vratiti vrlo kasno. To popodne padala je kiša i šetnja koju je društvo nameravalo da napravi do jedne ciganske čerge, nedavno nastanjene iza opštine u Heju, morala se odložiti. Neki od gospode otišli su da razgledaju štale, mlađi ljudi zajedno s mlađim damama igrali su bilijara. Udovice Ingram i Lin potražile su razonodu u igranju karata. Blanša Ingram, pošto je svojom nadmenom ćudljivošću obeshrabrila gospođu Dent i gospođu Ešton, koje su pokušale da je uvuku u razgovor, odsvirala je najpre nekoliko sentimentalnih romansa na klaviru, i potom, uzevši neki roman iz biblioteke, izvalila se na kanabe, da čitanjem koliko-toliko utroši vreme dosadnog čekanja. Salon i cela kuća bili su mirni. S vremena na vreme odozdo bi se čuo veseli žagor igrača bilijara. Suton se uveliko spuštao, i zvono je već objavilo čas oblačenja za večeru, kada je mala Adela, koja je klečala kraj mene pored prozora, najednom uzviknula: - Voila monsieur Rochester, qui revient! (Evo, vraća se gospodin Ročester)! Okrenula sam se prozoru, i gospođica Ingram je žurno ustala s divana. Ostali su napustili svoja raznolika zanimanja, jer se u isti mah začula lupa točkova i topot potkovica na mokroj stazi posutoj šljunkom. Diližansa se približavala. - Šta mu je palo na um da dođe u ovakvim kolima? - reče gospođica Ingram. Odjahao je na Mezeru, zar ne, kada je pošao? I Pilot je bio s njim šta je uradio s konjem i psom? Dok je to govorila, prišla je prozoru onako visoka, sa širokom haljinom, da sam bila primorana da se toliko povijem, skoro kičmu da prebijem. U svojoj žurbi nije me isprva ni opazila, i kada me je primetila, prezrivo me je pogledala i prešla na drugi prozor. Diližansa se zaustavila, kočijaš je zazvonio na vrata i jedan gospodin u putničkom odelu izišao je napolje; ali, to nije bio gospodin Ročester, već jedan visok, elegantan čovek, neki stranac. - Zašto izazivate? - uzviknu gospođica Ingram. Dosadni majmune! - obraćajući se Adeli.- Ko vas je posadio tu na prozor da objavljujete lažne vesti! - i pogledala me je tako ljutito kao da sam ja bila kriva za to. Iz kola je dopirao neki razgovor, i novi gost je ušao u salon. Poklonio se ledi Ingram smatrajući je najstarijom damom u sobi. - Izgleda da sam stigao u nezgodan čas, gospođo - reče on - kada moj prijatelj gospodin Ročester nije kod kuće. Ali ja dolazim s dalekog puta i mislim da ga mogu pričekati dok se ne vrati, s obzirom da smo stari i dobri prijatelji. Njegovo držanje bilo je vrlo učtivo. Njegov naglasak učinio mi se nekako neobičan ne baš stranački, ali ne i sasvim engleski. Izgledao je istih godina kao i gospodin Ročester između trideset i četrdeset. Lice mu je bilo upadljivo žuto, 159


inače bio je lep čovek, naročito na prvi pogled; pri daljem ispitivanju čovek otkriva nešto neprijatno u njegovoj fizionomiji, ili, bolje, nešto što ne može da se dopadne. Crte pravilne, ali odveć mlitave, oči krupne i dobro usađene, ali bez sjaja, nekako ukočene bar takav je utisak na mene ostavio. Zvono koje je objavilo vreme za preoblačenje rasturilo je goste. Tek posle večere opet sam ga videla; izgledao je tada dobro raspoložen. Ali njegovo lice mi se manje dopalo nego ranije. Učinilo mi se u isti mah uznemireno i bez živosti. Oči su lutale, ali bez ikakvog cilja; to mu je davalo nekakav neobičan izgled, kakav se ne sećam da sam ikada videla. Iako je bio lep i ljubazan, odbijao me je neverovatno. Nije bilo energije na tom glatkom i ovalnom licu; nije bilo ngakakve čvrstine na onom orlovekom nosu i ustima, malim, rumenim kao trešnja; nikakve misli na onom niskom i ravnom čelu; ono tamno bezizrazno oko nije znalo da komanduje. Dok sam sedela u svome uobičajenom kutu i posmatrala ga pri svetlosti sveća, koje su ga sa kamina obasjavale sedeo je u naslonjači koju je neprestano gurao bliže vatri, kao da mu je bilo hladno poredila sam ga s gospodinom Ročesterom. Mislim (ako mogu ovako da se izrazim) da je suprotnost između ova dva čoveka bila veća nego između domaćeg gusana i ponosnog sokola; između mirne ovce i grubog ovčarskog psa koji je čuva. Govorio je o gospodinu Ročesteru kao o svom starom prijatelju. Čudno je moralo biti to prijateljstvo i dobro je ilustrovalo staru izreku: „suprotnosti se privlače". Dvoje ili troje od gospode sedelo je blizu njega i s vremena na vreme čula bih poneki deo njihovog razgovora. Ieprva nisam mogla da uhvatim smisao onoga što sam čula, jer se govor Lujze Ešton i Meri Ingram mešao s delovima rečenica, koje su ovda onda dopirale do mene. Mlade devojke razgovarale su o strancu, obe su ga nazivale „lepim čovekom", Lujza je kazala da je on „prekrasan čovek" i da bi mogla da ga „obožava", dok je Meri Ingram hvalila njegova „lepa, mala usta i divan nos", koji je odgovarao njenom idealu muške lepote. - I samo kakvu blagost naravi otkriva njegovo čelo! - uzviknu Lujza - tako glatko, bez onih bora koje stvaraju namrštene obrve, što ne podnosim. I kakav smiren pogled i osmejak! I zatim, na moju veliku radost, gospodin Henri Lin ih je pozvao na druga kraj salona, da se dogovore o svim pojedinostima nameravanog izleta do Hej Komona. Sada sam bila u stanju da svu pažnju usredsredim na grupu pored kamina, i ubrzo sam doznala da se novi gost zove gospodin Mezon. Doznala sam, zatim, da je upravo stigao u Englesku i da je došao iz toplih zemalja, zbog čega je nesumnjivo njegovo lice bilo onako žuto, i zato je sedeo kraj vatre i nosio 160


kaput. Ubrzo imena Jamajke, Kingstona, Speniš Tauna, objasnili su mi da je živeo na Antilskim ostrvima. Jako sam se iznenadila kad sam kasnije doznala da se tamo prvi put video i upoznao s gospodinom Ročesterom. Govorio je o tropskim vrućinama, uraganima i diluvijskim kišama u toplim predelima, koji se nisu dopadali gospodinu Ročesteru. Znala sam da je gospodin Ročester mnogo putovao, ali sam mislila da je svoja lutanja ograničio samo na evropski kontinent. Nikada dotad nisam čula da je išao u tako daleke zemlje. Razmišljala sam tako o tim stvarima, kada me je jedan neočekivan događaj trgao iz mojih sanjarenja. Gospodin Mezon, koji bi se stresao kad god bi neko otvorio vrata, tražio bi uvek uglja čim bi plamena nestalo, iako je velika masa žara još uvek grejala i bila usijana. Sluga, koji je doneo ugalj, izlazeći zastao je pored stolice gospodina Eštona i rekao mu nešto tihim glasom od čega sam samo mogla da čujem: „Neka stara žena, jako dosadna." - Recite joj da ću je zatvoriti ako neće da se udalji - odgovori sudija! - Ne stanite! - prekide ga pukovnik Dent. Ne terajte je još, Eštone. Iskoristimo tu priliku. Upitajmo dame za savet. I, okrenuvši se njima, dodade glasno: - Gospođe, govorile ste da želite da idete u Hej Komon da posetite cigansku čergu; evo Sam mi baš sada reče da se jedna od tih starih veštica nalazi sada u predsoblju i da navaljuje da je puste u salon da bi mogla da vam proriče sudbinu. Hoćete li da je vidite? - Koješta! Pukovniče - uzviknu ledi Ingram - nećete, valjda, da ohrabrite i takve varalice? Oterajte je svakako, i to što pre! - Ali, gospođo, ne mogu da je ubedim da ode - reče lakej niti iko od posluge to može. Gospođa Ferfaks sada pregovara sa njom i preklinje je da ide. Ona je sela pokraj ognjišta i kaže da niko odatle ne može da je krene dok joj ne dozvole da uđe u salon. - Pa šta hoće ona? - upita gospođa Ešton. - Želi da prorekne budućnost ovim damama i gospodi i zaklinje se da će to učiniti. - Kako izgleda ona? - upitale su gospođice Ešton. - Prava stara veštica, gospođice, crna je kao gavran. - Kako? Ona je prava veštica! - uzviknu Frederik Lin. - Pa da je pustimo unutra, naravno. Svakako - dodade njegov brat - bila bi velika šteta da odbacimo takvu priliku da se zabavimo. - Draga moja deco, ne mislite to valjda ozbiljno? - uzviknu gospođa Lin. - Ni u kom slučaju ne mogu da dozvolim takvu lakomislenost zakrešta udovica Ingram. - Još kako, mama, možete i pristaćete progovori nadmeno Blanša, okrećući se na klavirskoj stolici gde je dotle mirno sedela, očevidno udubljena u note. Vrlo 161


sam radoznala i želela bih da mi neko proriče sudbinu. Prema tome, Sam, recite toj lepotici da uđe. - Draga moja, Blanša, osvestite se. - Da, svesna sam vrlo dobro svega što ćete reći, ali mora da bude kako ja hoću odmah, Sam! - Da, da, da! Bolje tako uzviknula je sva omladina, i dame i gospoda. Pustite je da uđe. Sjajno će nas zabaviti! Lakej se još ustezao. - Ona tako prostački izgleda - reče on. - Idite! - naredi gospođica Ingram i sluga iziđe. Uzbuđenje je odjednom obuzelo celo društvo. Ismejavanje i zadirkivanje bilo je u punom jeku, kada je Sam opet ušao. Ona neće sada da uđe - reče on. Kaže da nije došla s namerom da se pojavi pred tim „vulgarnim skupom" (to su njene reči). Traži da je uvedem u zasebnu sobu i da oni koji žele da im gleda sudbinu dolaze jedan po jedan kod nje. - Vidite li sada, kraljice moja - dobaci ledi Ingram svojoj Blanši - već počinje da vas ucenjuje. Budite pametni, anđele moj, i... - Uvedite je u biblioteku, naravno - preseče „anđeoska devojka". - Ni ja nemam nameru da je zapitkujem pred vulgarnim skupom. Hoću da budem nasamo s njom. Da li je toplo u biblioteci? - Jeste, gospođice. Ali ta žena grozno izgleda. - Prestanite da blebećete, glupače, i radite kako vam naređujem. Sam se opet izgubi i razgovor se nastavi pun tajanstvenosti, živahnosti i očekivanja. - Sada je spremna - reče lakej - ulazeći ona želi da zna ko će prvo doći da mu proriče. - Mislim da bi bolje bilo da je prvo ja vidim, pre ovih dama reče pukovnik Dent. Sam iziđe i opet uđe. - Ona kaže, gospodine, da gospodi neće da gleda i da nije potrebno da se oni uznemiravaju i da dolaze k njoj. Niti (jedva se uzdržavao da ne prsne u smeh) starijim damama isto tako, hoće da gleda samo mladim i neudatim osobama. - Do đavola, ona nema rđav ukus! – uzviknu Henri Lin. Gospođica Ingram svečano ustade: „Idem prva", reče ona glasom koji bi pre dolikovao nekom vođi izgubljenih nada. - Oh, draga, oh, dušo moja! Stanite, razmislite! - dobaci joj njena mama. - Ali ona je prošla ćuteći i dostojanstveno pored nje, izišla na vrata, koja je pukovnik Dent držao otvorena, i čuli smo je kako je ušla u biblioteku. Nastala je prilična tišina. Ledi Ingram je pomislila da je došao zgodan trenutak da krši ruke, što je i učinila. Gospođica Meri je sa svoje strane izjavila da oseća 162


da nema smelosti da se upusti u takvu avanturu. Emi i Lujza Ešton uzdržavale su se od smeha, i izgledale su pomalo uplašene. Minuti su prolazili vrlo lagano; odbrojali su petnaest pre nego što su se vrata na biblioteci otvorila i gospođica Ingram ušla u salon. Hoće li da se nasmeje? Da li će celu stvar primiti kao šalu? Svi pogledi bili su uprti u nju s velikom radoznalošću. I ona ih je dočekala vrlo hladno i natmureno: videlo se da je to nije zabavljalo ni očaralo. Otišla je sva ukočena na svoje mesto i sela ćuteći. - Šta je bilo, Blanša? - reče lord Ingram. - Šta vam je kazala, sestro? - upita Meri. - Šta o tome mislite? Kako se osećate? Ume li zaista da pogađa? - zapitale su gospođice Ešton. - Stanite, stanite, dragi moji prijatelji odgovori gošpođica Ingram ne navaljujte toliko. Zaista se ushićujete preterano zbog takve malenkosti. Izgleda, da pripisujete veliki značaj ovoj staroj ženi ne isključujući tu i moju dragu mamu reklo bi se da apsolutno verujete da u kući imate istinsku vešticu koja je u tesnom savezu sa Starim gospodinom. Videla sam običnu ciganku skitnicu, koja više-manje gleda u dlan, i koja mi je rekla ono što obično mogu da kažu takve osobe. Moja ćud je zadovoljena. Držim da bi gospodin Ešton dobro uradio da je sutra ujutru uhapsi kao što je pretio. Gospođica Ingram uze neku knjigu, zavali se u fotelju i tako odbi da dalje razgovara. Posmatrala sam je skoro pola sata. Za sve to vreme nije prevrnula nijedan list. Lice joj je svakog trenutka postajalo sve mračnije, nezadovoljnije i ogorčenije usled nekog razočaranja. Očigledno je da sve što je čula nije išlo u njenu korist, i sudeći po njenom neraspoloženju i ćutanju, i pored ispoljene ravnodušnosti, ipak je pridavala neki značaj otkrićima koja su joj prorečena. U međuvremenu, Meri Ingram, Emi i Lujza Ešton izjavilo su da se ne usuđuju da idu pojedinačno; a sve su želele da idu. Započeti su pregovori, koje je vodio Sam kao neki ambasador; i posle mnogih odlazaka i dolazaka, od kojih su, uverena sam, Sama noge zabolele, dobijena je najzad s velikom teškoćom dozvola od stare Sibile da primi zajedno sve tri mlade devojke. Njihova poseta nije prošla tako mirno kao Blanše Ingram. Čuli smo iz biblioteke kikotanje i uzvike, i posle skoro dvadeset minuta upale su u salon, bučno otvarajući vrata, strahovito preplašene. - Uverene smo da nešto nije u redu kod nje! - uzviknule su sve u jedan glas. - Kazala nam je takve stvari. Ona zna sve o nama! - i skoro bez daha zavalile su se u razne fotelje, koje su im gospoda dogurala. Na navaljivanje celoga društva da objasne šta im je kazala, izjavile su da im je pogodila sve šta su radile kao deca, opisala im je čak i knjige i ukrase koje imaju u svojim budoarima, govorila im o uspomenama koje su od raznih rođaka 163


dobile. Tvrdile su da im je čak i misli pogodila, i svakoj je na uvo šapnula ime osobe koju voli i šta najviše žele da im se ispuni. Na to su gospoda najozbiljnije počela da ih preklinju da ih što više upoznaju s poslednjim pojedinostima, ali umesto odgovora na njihova dosađivanja, one su počele da crvene, da uzvikuju i da se prigušeno smeju. Za to vreme mame su im dodavale hladne sokove i lepeze, ne prestajući da jadikuju što niko nije hteo da na vreme posluša njihove savete, dok su se starija gospoda smejala, a mlađa se užurbala oko lepih uzbuđenih devojaka. Usred te graje, dok sam napregnutih očiju i ušiju posmatrala prizor koji se preda mnom odigravao, čula sam sasvim blizu sebe neko prigušeno kašljucanje; okrenula sam se i opazila Sama. - Molim vas, gospođice, Ciganka tvrdi da u salonu ima još jedna mlada dama koja nije došla kod nje i zaklinje se da se neće pomaći iz sobe dok i nju ne vidi. Pomislio sam da ste to vi. Nema više nijedne druge. Šta da joj kažem? - Oh, svakako ću poći - odgovorila sam, srećna što mi se ukazala prilika da zadovoljim svoju radoznalost. Neprimetno sam se izvukla iz sobe jer se celo društvo skupilo oko triju zaplašenih devojaka i nečujno sam zatvorila vrata za sobom. - Ako želite, gospođice - reče Sam ostaću u holu, i ako se uplašite, samo me pozovite i ja ću doći. - Ne, Sam, vratite se u kuhinju, nimalo se ne plašim. I zaista se nisam bojala, ali me je jako kopkala cela ta priča o gatari.

164


GLAVA DEVETNAESTA

D uboka tišina vladala je u biblioteci kad sam ušla, i Sibila ako je to uopšte ona bila sedela je udobno u fotelji, pored kamina. Na sebi je imala crven ogrtač i crnu kapu ili, bolje, ciganski šešir širokog oboda preko koga je išla prugasta marama vezana ispod brade. Ugašena sveća stajala je na stolu. Nagnuta nad vatrom, stara je pri plamenu prelistavala neku malu knjigu nalik na molitvenik. Šaputala je reči dok je čitala, kao što to rade stare žene, i nije odmah prestala kad sam ušla. Izgledalo je da želi da završi neki pasus. Stajala sam na ćilimu i grejala ruke, koje su se skoro smrzle, jer sam u salonu sedela daleko od vatre. Osećala sam se vrlo mirnom, kao nikada dotad, jer zbilja nije bilo ničeg u Cigankinoj pojavi što bi moglo da pomuti nečiji mir. Zatim je ona sklopila knjigu i lagano me pogledala. Široki obod na šeširu upola joj je skrivao lice, pa ipak, kad je podigla glavu, mogla sam da opazim da su njene crte bile neobične. Lice joj je bilo bronzano i crno, opušteni pramenovi kose virili su ispod bele povezače, koja je išla ispod brade, preko čela i do pola obraza. Pogledala me je smelo i pravo u oči. - Dakle, i vi želite da čujete svoju sudbinu? - upita me ona glasom odlučnim kao što je bio njen pogled i grubim kao crte na njenom licu. - Nije mi baš mnogo stalo do toga, majko, recite ako hoćete, ali moram da vam skrenem pažnju da u to ne verujem. - Kakva nesmotrenost da mi tako kažete. To sam od vas i očekivala. Osetila sam to po vašem koraku kad ste kročili preko praga. - Zbilja? Imate dobro uvo. - Da, i oštro oko i bistar mozak. - To vam je potrebno u vašem zanatu. - Dabome, naročito kad imam posla s klijentima kao što ste vi. Zašto ne drhtite? - Nije mi hladao. - Zašto niste pobledeli? - Nisam bolesna. - Zašto me ne upitate za savet? - Nisam glupa. Stara veštica se zacereka ispod širokog šešira, zatim izvuče neku kratku crnu lulu, zapali je i poče da puši. Pošto je povukla nekoliko dimova, ispravila je svoje povijeno telo, izvukla lulu iz usta, i dok je netremice gledala u vatru, kazala mi je vrlo odlučno: 165


- Vama je hladno; vi ste bolesni; i vi ste glupi. - Dokažite to - dobacih joj brzo. - Hoću, i to u nekoliko reči. Hladno vam je jer ste sami. Nikakav dodir nije u stanju da kresne varnicu koja je u vama. Bolesni ste, jer najbolje, najuzvišenije i najlepše osećanje, koje se čoveku može da pruži, vama je uskraćeno. Glupi ste, jer ma koliko da patite, nećete da mu dozvolite da vam se približi i ne trudite se da mu iziđete u susret. Opet je stavila u usta svoju crnu lulu i počela snažno da uvlači dim. - Vi to možete da kažete skoro svakom ko živi usamljeno u velikoj kući i od drugog zavisi. - Mogla bih da kažem skoro svakom, ali da li bi se to tačno na svakog odnosilo? - Ako bi posredi bila osoba koja je u mom položaju. - Da, baš u vašem. Nađite mi neku drugu, koja je u istoj situaciji kao i vi? - Lako ih možete naći na hiljade. - Teško da biste našli jednu. Kad biste samo znali u kakvom ste izuzetnom položaju; kako ste blizu sreći, da je dovoljno samo da pružite ruku i da je dotaknete. Gradiva su gotova, dovoljan je samo jedan pokret da ih poveže. Slučajnost ih je malo udaljila, ali dovoljno je da ih pustite da se sastave i blaženstvo će biti ostvareno. - Ne razumem zagonetke. Nikada u životu ni rebus nisam mogla da odgonetnem. - Ako hoćete da vam otvorenije govorim, pokažite mi dlan. - I mislim da treba da ga prekrstim srebrnom parom? - Naravno. Dala sam joj šiling. Stavila ga je u neki stari naglavak, koji je izvukla iz džepa, i pošto ga je zavezala i vratila natrag, kazala mi je da pružim dlan. Poslušala sam je. Nagnula je lice i zagledala ga je vrlo pažljivo, ne dodirnuvši ga. - I suviše je fini reče ona ništa ne mogu da vidim na takvoj ruci; skoro nema nikakvih linija; uostalom, šta ima na dlanu? Sudbina tu nije naslikana. - To vam verujem - rekoh ja. - Ne - produži ona - sudbina se čita na licu. Na čelu, oko očiju, u samim očima, u linijama oko usana. Kleknite i podignite glavu. - Ah, počinjete da govorite stvarnije - rekoh i poslušah je. - Spremna sam da vam sada poverujem. Klekla sam otprilike pola metra od nje. Ona je džarala vatru tako da je plamen suknuo iz razgrnutog uglja, pa ipak svetlost je osvetljavala samo moje lice, a njeno bacala u duboki zasenak dok je tako sedela. - Ne znam s kakvim ste osećanjem došli večeras k meni - reče ona, pošto me je za trenutak odmerila. - Kakve su vam se misli vrzle po glavi dok ste tolike sate proveli u salonu i posmatrali sav taj fini svet kako se kreće i prolazi pored vas 166


kao slike iz čarobne lampe? Osećali ste da između vas i njih nema mnogo simpatija, kao da su oni stvarno bili senke ljudskih likova, a ne istinska bića. - Često se osećam umorna, pokatkad sanjiva, ali vrlo retko tužna. - Znači onda da u potaji gajite neku nadu koja vas održava i ulepšava vam budućnost? - Ja ne. Moja najveća nada je da jednoga dana zaštedim dovoljno novca od svoje plate i da otvorim školu u nekoj maloj kući koju bih uzela pod zakup. - Bedna je to hrana, i nada od nje jedva može da se životari; a sedeći u udubljenju pored prozora (vidite da znam vaše navike)... - Doznali ste ih od posluge. - Ah, uobražavate da ste pronicljivi. Pa lepo, možda i jeste. Da vam pravo kažem, poznajem se sa jednom od njih s gospođom Pul. Naglo sam skočila čim sam čula to ime. „Vi poznajete gospođu Pul?" pomislila sam. Na kraju krajeva, neki đavo je ipak tu umešao prste. - Ne uzrujavajte se - nastavi ova čudna žena. Gospođa Pul je sigurna osoba, zatvorena i mirna, na nju čovek može da se osloni i da joj veruje. Ali, kao što vam rekoh: zar sedeći pored prozora niste mislili ni na šta drugo sem na svoju buduću školu? Zar nemate interesovanja ni za jednu od onih osoba koje zauzimaju divane i fotelje ispred vas? Zar ne proučavate nijedno lice? Zar ne pratite pogledom neku osobu, bar iz radoznalosti? - Volim da posmatram sve fizionomije i sve osobe. - Ali zar nikada ne odvajate jednu od ostalih, ili možda dve? - Da, često kada mi se učini da pokreti ili pogledi jednog para pričaju naročitu priču: onda se zabavljam posmatrajući ih. - A koju priču najviše volite da čujete? - Oh, moj izbor nije veliki! Sve se obično svodi na istu temu udvaranje, što na kraju obećava istu katastrofu venčanje. - Dopada li vam se ta monotona tema? - Zapravo, to me ne zanima mnogo, jer mi ništa ne kaže. - Ništa ne kaže? Kada jedna dama, mlada i puna života i zdravlja, obdarena lepotom i svim što može da pruži rang i bogatstvo, sedi i osmehuje se na gospodina koga vi … - Šta ja? - Koga poznajete i na koga, možda, najviše mislite. - Ja ne poznajem ovde ovu gospodu. Jedva sam izmenila poneku reč s njima, a što se tiče toga da li odgovaraju mome ukusu, neki su dostojni poštovanja, uvaženi i srednjih godina, drugi su mladi, lepi, smeli i puni oduševljenja, ali, svakako, oni su slobodni da uživaju u uspesima koji im gode, što se mene ni najmanje ne tiče. - Vi ne poznajete svu gospodu ovde? Niste sa njima izmenili nijednu reč? Možete li to da kažete i za gospodara kuće? 167


- On nije ovde. - Sjajna primedba! Najdosetljiviji odgovor! Otišao je jutros u Milkot i vratiće se večeras ili sutra. Zar ga ta okolnost isključuje sa liste vaših poznanika, i zar ga potpuno brišete iz života? - Ne, ali nikako ne mogu da vidim kakve veze ima gospodin Ročester sa ovom temom koju ste zapodenuli. - Govorila sam o mladim devojkama koje su se osmehivale na gospodu, i u poslednje vreme gospodin Ročester je bio obasut tolikim umilnim osmesima, više nego što može da izdrži. Zar to niste primetili? - Gospodin Ročester ima prava da uživa u društvu svojih gostiju. - Nije ovde reč o njegovom pravu. Zar vam nije palo u oči da je od svih priča o venčanju najduže trajala priča o gospodinu Ročesteru. - Interesovanje slušalaca ubrzava jezik govornika - rekla sam to više sebi nego Ciganki, čiji su me neobičan govor, glas i držanje već sada bacili u neku vrstu sna. Neočekivane rečenice s njegaih usana nizale su se jedna za drugom, sve dok se nisam uplela u mrežu mistifikacija, i pitala sam se kakav je to nevidljivi duh nedeljama sedeo pored mog srca i posmatrao njegov rad i odbrojavao njegove otkucaje. - Interesovanje slušalaca! - ponovi ona. - Da, gospodin Ročester je satima sedeo i sa prekrasnih usana koje su se trudile da ga očaraju slušao primamljive reči, i gospodin Ročester ih je tako rado slušao i izgledao tako zahvalan za tu pruženu mu zabavu: jeste li to zapazili? - Zahvalan? Ne mogu da se setim da sam na njegovom licu otkrila zahvalnost. - Otkrili? Znači analizirali ste ga? Pa šta ste otkrili, ako ne zahvalnost? Nisam odgovorila. - Videli ste ljubav? Zar ne? Gledajući dalje, videli ste ga oženjenog, pozavideli ste njegovoj nevesti na sreći? - Hm. Baš ne. Jedna veštica kao vi ne pogađa uvek tačno. - Pa šta ste onda, do đavola, videli? - Šta to mari. Ovamo sam došla da vas pitam, a ne da se ispovedam. Da li je venčanje gospodina Ročestera već svršena stvar? - Da, i to s lepom gospođicom Ingram. - Uskoro? - Svi izgledi govore tome u prilog. I nema sumnje da će to biti vrlo srećan par (mada vi tako smelo dozvoljavate sebi da u to sumnjate, što zaslužuje da budete kažnjeni). On mora da voli tako lepu, plemenitu, duhovitu i obrazovanu mladu devojku, i vrlo je mogućno da i ona njega voli; ali ako ne njega lično, ono njegovu kosu. Znam da ona naročito ceni Ročesterovo imanje, iako sam joj (neka mi bog oprosti) povodom toga kazala nešto pre jednog sata što ju je, izgleda, jako uzrujalo, lice joj se bilo izdužilo i usna opustila. Posavetovala bih 168


njenom budućem vereniku da dobro otvori oči: ako bi došao neko drugi sa većim prihodima njegov je slučaj jasan biće izbačen... - Ali, majko, ja nisam došla da čujem sudbinu gospodina Ročestera, već svoju sopstvenu. Ništa mi još niste kazali. - Vaša budućnost je još nejasna. Kada sam razgledala vaše lice, jedna crta protivrečila je drugoj. Udes vam je dodelio izvesnu sreću, to znam. Znala sam to pre nego što sam večeras došla ovamo. Stavio ju je malo u stranu, ali pored vas. Videla sam ga kad je to učinio. Samo od vas zavisi da pružite ruku i da je uzmete, a da li ćete vi to uraditi, to je problem koji pokušavam da rešim. Kleknite opet na taj ćilim. - Ne držite me tako dugo vatra mi peče lice. Klekla sam. Ona se nije nagnula nada mnom, već me je samo posmatrala zavaljena u fotelju. Počela je da šapuće: - Plamen treperi, igra u tim očima; one blistaju kao rosa u zoru; pogled je blag i izražava nežnost; osmehuje se na moj govor. Preosetljiv je, utisci idu žurno jedan za drugim kroz njegovu jasnu sferu; kada iščeznu osmejak je tužan; neki nesvestan umor otežava očne kapke, što znači da samoća stvara melanholiju. Taj pogled beži od mene, neće više da podnosi moje ispitivanje. Izgleda da podrugljivim pogledom poriče istinitost mojih zaključaka neće da prizna ni osećajnost ni patnje. Njegov ponos i rezervisanost potvrđuju samo moje mišljenje. Vaše oko je srdačno. Što se vaših usana tiče, one se često naslađuju osmehom; uvek spremne da razglase sve što um skriva; mada pokušavaju, ako smem da kažem, da prećute sve što se tiče srca. Pokretne i gipke, one nisu stvorene da podnose tegobu večnog ćutanja i samoće. To su usta koja treba mnogo da govore i da se često osmehuju; i da izražavaju naklonost prema svojim sabesednicima. Ta crta je takođe dobar znak. Ne vidim ničeg neprijateljskog u vašoj sudbini, sem na čelu; i to tvrdoglavo čelo kao da kaže: „Mogu da živim sama ako me okolnosti i samopoštovanje na to prisile; ne moram da prodam svoju dušu da bih kupila sreću. Imam u sebi urođenog blaga, koje mi može nadoknaditi sve ako mi ovozemaljske radosti budu uskraćene ili ponuđene po ceni koju ne mogu da platim." To čelo izjavljuje da um drži čvrsto sve uzde i da neće dozvoliti osećanjima da prevagnu i odvuku ga u ponor. Strasti se mogu pomamno razbuktati, baš kao neznabošci, što one i jesu, želje mogu da maštaju o svim takvim stvarima; ali, rasuđivanje će uvek imati završnu reč u svakoj nedoumici i presudan glas u svakoj odluci. Oluje, zemljotresi i požari mogu da besne, ali ja ću uvek slušati savete tog malog glasa koji tumači diktat savesti. Sve je to dobro rečeno, plemenito čelo; tvoje će odluke uvek biti poštovane. Moji planovi su stvoreni i to dobro stvoreni i stvarajući ih pridržavao sam se 169


zahteva savesti i savesti razuma. Znam da će mladost ubrzo izgubiti svoj sjaj i svežinu. Ako bi u toj čaši blaženstva, koja se prinosi žudnim ustima, bilo samo i trunke srama ili mrvice griže savesti, ja ne želim žrtve, brige i smrt to nije po mom ukusu. Ja želim da zaštitim, a ne da okaljam da zaslužim zahvalnost, a ne da lijem krvave suze. Ne, ni mučne. Želim da žanjem osmehe, nežnost i blagost... To je sve. Ali ja govorim sasvim glasno, kao u nekom slatkom zanosu. Želeo bih sada da produžim ovaj trenutak ad infinitum,(beskrajno) ali se ne usuđujem. Gospodario sam sobom do sada potpuno. Odigrao sam ulogu kao što sam se zakleo da ću je odigrati. Ali, ako nastavim igru bilo bi to dalje van moje moći. - Ustanite, gospođice Ejr, ostavite me samog: „lakrdija je odigrana." Gde sam bila? Jesam li bila budna ili spavala? Da nisam sanjala? Da još ne sanjam? Glas stare žene promenio se. Njen govor, njeni pokreti i sve ostalo bilo mi je tako poznato, kao moje sopstveno lice u ogledalu kao reči sa mojih usana. Ustala sam, ali nisam otišla. Pogledala sam je i pošto sam prodžarala vatru ponovo sam je pogledala; ali ona je još više navukla šešir i maramu, i opet mi je dala znak da se udaljim. Plamen je sada obasjao njenu ispruženu ruku. Razdrmana i potpuno svesna, pogledala sam tu ruku. Nije to bila suva ruka jedne stare žene, već nervozna i gipka, sa glatkim i fino izvajanim prstima. Težak prsten sijao se na malom prstu, i sagnuvši se pogledala sam ga i poznala kamen koji sam videla već stotinu puta. Opet sam se zagledala u lice koje se nije više okretalo od mene već, naprotiv, i šešir je bio skinut, marama uklonjena, i glava se naginjala. - Pa lepo, Džejn, poznajete li me? - upita me dobro poznati glas. - Skinite samo taj crveni ogrtač, gospodine, i tada... - Ali veze su se zamrsile, pomozite mi. - Prekinite ih, gospodine. - Eto, a sada... Dole, pozajmljeno ruho! - i gospodin Ročester otrese se lažnoga odela. - Zaista, gospodine, kakva čudna zamisao! - Ali dobro izvedena, eh! Zar ne nalazite? - Morala je dobro uspeti s mladim damama. - Ali i s vama, ne? - Sa mnom niste igrali ulogu gatare. - Pa kakvu sam ulogu igrao? Čiji sam karakter proveravao? Valjda svoj sopstveni? - Ne, neku neobjašnjivu osobu. Ukratko, mislim da ste želeli da me naterate da se odmah odam, da pričam; govorili ste gluposti da biste me naterali da ih i ja izgovorim. To nije pošteno, gospodine. - Praštate li mi, Džejn? 170


- Ne mogu vam reći pre nego što razmislim. Ako posle tog konstatujem da nisam kazala nikakvu ozbiljnu ludost, pokušaću da vam oprostim, ali niste se dobro poneli. - Oh, bili ste vrlo korektni vrlo obazrivi, vrlo pametni. Razmislila sam i uverila sam se da sam stvarno takva bila. Bila je to uteha; ali, zaista, bila sam na oprezi od početka ovog razgovora. Posumnjala sam u neku maskaradu. Znala sam da se Ciganke i gatare ne izražavaju ovako kao što je to bio slučaj kod ove stare žene; osim toga, zapazila sam onaj izveštačen glas i brigu da prikrije svoje crte. Ali, posmatrajući je, mislila sam na Grejs Pul? Na tu živu zagonetku, tu tajnu nad tajnama, a nikako na gospodina Ročestera. - Pa lepo reče on o čemu sada mislite? Šta znači taj ozbiljan osmeh? - Kaže vam začuđenost i čestitanje, gospodine. Dozvoljavate li mi da se sada povučem? - Ne, ostanite još koji trenutak i recite mi šta rade moji gosti u salonu. - Rekla bih da razgovaraju o Ciganki. - Sedite! Recite šta o meni govore. - Bolje bi bilo da se ne zadržavam, gospodine, skoro je jedanaest časova. Ah, znate li, gospodine, da je neki stranac prispeo čim ste jutros otišli? - Stranac, ne. Ko bi to mogao da bude? Nikoga nisam očekivao, da li je otišao? - Nije, kaže da vas odavno poznaje i da sme da dozvoli sebi tu slobodu da vas sačeka dok se ne vratite. - Neka ga đavo nosi! Je li rekao svoje ime? - Zove se Mezon, gospodine, i doputovao je sa Antilskih ostrva, iz Speniš Tauna, sa Jamajke, mislim. Gospodin Ročester je stajao pored mene; uhvatio me je za ruku kao da je hteo da me dovede do stolice. Kad je čuo moje reči, očajnički me je stegao. Osmeh se na njegovim usnama sledio. Neka tegoba u grudima presekla mu je dah. - Mezon!... Antili!Govorio je kao automat koji ponavlja reči. - Mezon, Antili!... ponovio je i treći put, dok mu je lice dobijalo boju pepela. Izgleda da nije bio gospodar svojih pokreta. - Je li vam zlo, gospodine? - upitah ga. - Džejn, to je takav udar... užasan udar, Džejn! Zateturao se. - Oh, naslonite se na mene, gospodine. - Džejn, jednom ste mi ponudili da se naslonim na vaše rame, dopustite i sada. - Da, gospodine, da, naslonite se. Seo je i naterao me da sednem kraj njega. Zatim je grejao moju ruku držeći je obema rukama, i u isti mah gledao me sumornim i zabrinutim pogledom. - Mala moja prijateljice! - reče on. - Želeo bih da sam negde na nekom tihom ostrvu samo s vama, gde brige, opasnost i užasna sećanja ne mogu da me prate. 171


- Da li mogu da vam pomognem, gospodine? Dala bih svoj život da mogu da vam poslužim. - Džejn, ako mi pomoć bude potrebna, potražiću je od vas, obećavam vam to. - Hvala, gospodine, recite mi samo šta da radim i ja ću pokušati to da uradim. - Donesite mi sada čašu vina iz trpezarije, Džejn. Gosti su svakako tamo na večeri. Reći ćete mi da li je Mezon sa njima i šta radi. Otišla sam. Zatekla sam sve zvanice u trpezariji. Baš kao što je gospodin Ročester rekao; nisu bili za stolom, hladna jela bila su poređana na trpezi. Svako se služio čime je hteo, i svi su stajali u grupama s tanjirima i čašama u ruci. Ceo svet je izgledao vrlo raspoložen; smeh i dobacivanje dizali su veliku graju. Gospodin Mezon je stajao pored vatre, razgovarao s pukovnikom i goslođom Dent i izgledao je veseo kao i ostali. Napunila sam čašu vinom (primetila sam kako se gospođica Ingram namrštila. Pomislila je, nema sumnje, da sam odveć slobodna) i vratila se u biblioteku. Užasno bledilo nestalo je s lica gospodina Ročestera, i on je opet izgledao odlučan i strog. Uzeo je čašu koju sam donela. - U vaše zdravlje, potčinjeni duše! - reče on pa ispi čašu naiskap i vrati mi je natrag. - Šta rade tamo, Džejn? - Smeju se i pričaju, gospodine. - Ne izgledaju ozbiljni i tajanstveni, kao da su nešto neobično čuli? - Ni najmanje, šale se i zadirkuju. - A Mezon? - I on se takođe smeje. - Kada bi svi oni došli i pljunuli na mene, šta biste vi uradili, Džejn? - Izbacila bi ih iz sobe, ako bih mogla. Jedva se osmehnuo. - Ali ako bih morao da odem do njih, i ako bi me oni hladno odmerili i počeli da se došaptavaju podrugljivo, i ako bi me sa prezrenjem napuštali jedan po jedan, šta onda? Da li biste i vi pošli za njima? - Mislim da ne bih, gospodine. Bilo bi mi veće zadovoljstvo da ostanem s vama. - Da me tešite. - Jeste, gospodine, da vas tešim koliko mogu. - A ako vas društvo počne da proganja što ste stali uz mene? - Vrlo je verovatno da o tome ne bih ni znala, a ako bih doznala, bilo bi mi svejedno. - Onda znači da biste podneli i sramotu zbog mene? - Podnela bih ma za koga prijatelja koji zaslužuje moju odanost, kao što vi zaslužujete, u to sam ubeđena. - Vratite se u salon, priđite polako Mezonu i na uvo mu šapnite da se gospodin Ročester vratio i da želi da ga vidi, dovedite ga ovamo i onda nas ostavite. - Da, gospodine. 172


Izvršila sam što je zahtevao. Svi gosti pogledali su me zgranuto kada sam pošla pravo k njima. Potražila sam gospodina Mezona, saopštila mu poruku, uvela ga u biblioteku, i zatim se popela u svoju sobu. Mnogo kasnije, pošto sam već davno bila u postelji, čula sam kako se zvanice razilaze u svoje sobe. Raspoznala sam glas gospodina Ročestera kako kaže: - Ovuda, Mezon, ovo je vaša soba. Govorio je veselo i njegov radostan ton otklonio mi je brige. Ubrzo sam zaspala.

173


GLAVA DVADESETA aboravila sam da navučem zavese i spustim roletnu kao što je to bio moj Z običaj. I tako, kada je mesec, pun i sjajan, došao prema mojoj sobi i kada su mi se njegovi zraci prošavši kroz gola okna, prosuli po licu, probudila me je divna svetlost. Probućena duboko u noći uprla sam pogled u tu planetu, kao srebro belu i kao biljur čistu. Bila je lepa, ali odveć svečana. Pridigla sam se i pružila ruku da navučem zavesu. Blagi bože! Kakav krik! Noć tišina duboki mir, sve je bilo prekinuto jednim divljačkim, oštrim, prodornim glasom, koji se prolamao od jednog do drugog kraja Tornfild Hola. Bilo mi se zaustavilo; srce prestalo da kuca; moja ispružena ruka ostala je ukočena. Krik je izumro i nije se ponovio. Zaista, ma ko da je ovako strašno vrisnuo, nije mogao da ponovi taj krik; čak ni džinovski kondor, koji krije svoje gnezdo u Andima, ne bi mogao bez predaha dva puta tako jako da krikne. Taj vrisak došao je s trećeg sprata, jer je odjeknuo iznad moje glave. Iznad moje glave da, u sobi iznad moje čula sam neku borbu, borbu na smrt, i, sudeći po galami, neki prigušeni glas je vikao: „U pomoć! U pomoć! U pomoć!" tri puta, i to vrlo brzo. „Zar niko ne dolazi?" produžio je glas, zatim, dok se prevrtanje i lupanje nastavljalo, čula sam kroz daske i malter: „Ročester! Ročester! za ime božje, dođite." Na jednoj sobi otvorila su se vrata. Neko je istrčao i pojurio kroz galeriju. Još neki koraci začuše se po hodniku trećeg sprata i pad nečijeg tela; potom je opet zavladao mir. Navukla sam nešto na sebe, iako su mi udovi drhtali od užasa, i izišla sam. Svi spavači su se probudili; uzvici, preplašeno šaputanje, dopirali su iz svake sobe. Vrata su se otvarala jedna za drugima i gosti su izvirivali u hodnik. Galerija je ubrzo bila puna. Gospoda i dame napustili su svoje postelje I uzvici: „Oh, šta je to?" „Neko je ranjen?" „Šta se desilo?" „Donesite svetlost!" „Da nije požar?" „Ili lopovi?" „Kuda da bežimo?" mešali su se i dolazili sa svih strana. Da nije bilo mesečine, bili bi u potpunom mraku. Trčali su tamo-amo, zatim su se skupljali u grupe; neki su ječali, neki drhtali; zbrka je dostigla vrhunac. - Gde je, do đavola, Ročester? uzvihnu pukovnik Dent. Nisam ga našao u postelji. - Evo me! evo me! Umirite se svi; dolazim doviknu gospodin Ročester sa dna galerije.

174


I vrata na dnu galerije su se otvorila i propustila gospodina Ročestera sa svećom. Tek je sišao s trećeg sprata. Jedna od dama mu pritrča i zgrabi za ruku. Bila je to gospođica Ingram. - Kakva se strašna nesreća dogodila? - upita ona. - Govorite! Ma i najgore, samo nam odmah recite! - Ali nemojte me oboriti, ili ugušiti - odgovori on, jer su ga obe gospođice Ešton uhvatile čvrsto, i obe udovice, u širokim belim sobnim haljinama, plovile su u pravcu njega kao jedrilice s napetim jedrima. - Sve je u redu, sve je u redu - uzviknu on. - Bila je to najobičnija proba „Mnogo vike ni oko šta". Gospođe, udaljite se, ili ću postati opasan. I zaista je izgledao opasan, sa onim crnim očima, koje su sevale na sve strane. Posle izvesnog napora da se savlada, dodao je: - Jedna služavka prepala se u snu, to je sve. Ona je jako nervozna i razdražljiva, pa je uobrazila, kad se probudila, da je videla avet, ili nešto slično, i od straha je dobila jak nervni napad. A sada, molim vas da se vratite u svoje sobe, jer u kući mora da vlada potpuna tišina kako bismo mogli da je negujemo. Gospođice Ingram, uveren sam da se nećete podati glupom strahu. Emi i Lujza, vratite se u svoja gnezda kao prave golubice. Gospođe (obraćajući se udovicama), očevidno je da ćete nazepsti ako i dalje ostanete u ovom hladnom hodniku. I tako ovim govorom, u kome su se naredbe mešale sa molbama, uspeo je da ih privoli da se vrate u svoje spavaće sobe. Ja nisam čekala da mi naredi da uđem u svoju, već sam se neprimetno povukla, kao što sam se i neprimetno stvorila tu. Ali ne da legnem u postelju; naprotiv, obukla sam se potpuno. Galamu koju sam čula posle onog krika i izgovorene reči verovatno niko drugi sem mene nije čuo, jer je ona dopirala iz sobe koja se nalazila iznad moje. Bila sam uverena da noćna mora jedne služavke nije bila dovoljna da ovakvim strahom ispuni celu kuću, i da je objašnjenje gospodina Ročestera bilo samo obična bajka kojom je želeo da smiri svoje goste. Obukla sam se zato da bih bila spremna, za svaki slučaj. Kada sam bila gotova, sedela sam dugo pored prozora i lutala pogledom preko tihih vrtova i mesečinom okupanih polja, čekajući ni sama ne znam šta. Činilo mi se da neki događaj mora da sleduje posle ovog neobičnog krika, borbe i zapomaganja. Međutim, ništa. Zavladao je mir. Svaki šapat i kretanje postepeno su se gubili, i kroz nepuni sat Tornfild je opet utonuo u tišinu. Noć i san su se opet latili svoje vladavine. U isto vreme mesec se spuštao, spreman da zađe. Kako mi nije bilo ugodno da sedim u hladnoj i mračnoj sobi, rešila sam da onako odevena legnem u postelju. Sklonila sam se od prozora i nečujno prešla preko ćilima, i baš kada sam se sagla da skinem cipele, neka oprezna ruka lalano je zakucala na vrata. - Ko je? - upitala sam. 175


- Jeste li ustali? - upita me glas koji sam očekivala da čujem, glas moga gospodara. - Da, gospodine? - Jeste li odeveni? - Da. - Onda iziđite polako. Poslušala sam. Gospodin Ročester je stajao u hodniku sa svećom u ruci. - Potrebni ste mi - reče on - pođite ovuda lagano, bez šuma. Moje papuče bile su lake, i mogla sam da idem kroz hodnik pokriven asurama nečujno kao mačka. Poveo me je kroz galeriju i uz stelenice i zastao je u mračnom, niskom hodniku kobnog trećeg sprata. Išla sam za njim u stopu. - Imate li sunđer u svojoj sobi? - upita me on šapatom. - Da, gospodine. - Imate li amonijačne soli? - Da. - Vratite se i donesite i jedno i drugo. - Vratila sam se, uzela sunđer sa umivaonika i so iz fioke, i još jedanput prešla isti put. Čekao me je s ključem u ruci. Prišao je nekim malim, crnim vratima, uvukao je ključ u bravu, zastao i ponovo mi se obratio. - Imate li običaj da se onesvestite kad vidite krv. - Ne verujem, ali nikada nisam imala prilike. Osetila sam drhtavicu kad sam mu to odgovorila, ali ne jezu, ne nesvesticu. - Dajte mi ruku reče on ne želim da se onesvestite. Pružila sam mu ruku. - Topla i čvrsta - dodade on. Zatim je okrenuo ključ i otvorio vrata. Našla sam se u sobi koju sam, sećam se, videla ranije, kada mi je gospođa Ferfaks pokazivala kuću. Zidovi su bili presvučeni tkaninom, koja je sada na jednoj strani bila uklonjena i na tom mestu videla su se vrata dotle pažljivo skrivena. Ta vrata su bila otvorena, a iz druge sobe svetlost je prodirala kroz njih. Otuda sam čula neko mumlanje, slično naljućenom psu. Gospodin Ročester spusti sveću i reče mi: „Pričekajte malo", i uđe u drugu odaju. Glasan smeh dočekao je njegov ulazak, najpre zvučan, ali koji se završio onim demonskim: „ha! ha!" svojstvenim samo Gres Pul. Znači da je ona bila unutra. Čula sam neki nerazgovetan govor. Najzad se gospodin Ročester vratio i zaključao vrata za sobom. - Hodite Džejn! - reče on, i dovede me do drugog kraja široke postelje, koja je sa svojim navučenim zavesama zauzimala priličan deo sobe. Jedna fotelja stajala je pored uzglavlja. Na njoj je sedeo jedan čovek potpuno odeven, sem redengota, sasvim nepomičan, zavaljene glave i zatvorenih očiju. Gospodin Ročester podiže sveću nad njim. Poznala sam odmah u ovom bledom i skoro 176


ukočenom licu stranca gospodina Mezona. Isto tako videla sam da je njegovo rublje na jednoj strani, kao i ruka, potpuno natopljeno krvlju. - Pridržite sveću - reče gospodin Ročester. Uzela sam je, a on je potražio lavor, koji je napunio vodom sa umivaonika: - Pridržite ovo" reče on. Poslušala sam ga. Uzeo je sunđer, zamočio ga u vodu i pokvasio ovo avetinjski bledo lice. Zatražio je potom od mene amonijačnu so i stavio mu je pod nos. Gospodin Mezon je ubrzo otvorio oči i zajecao. Gospodin Ročester raskopča košulju ranjenog čoveka, kome su mišice i rame bili obavijeni zavojem. Sunđerom je uklonio krv koja je curila kap po kap. - Da li je rana ozbiljna? - upita gospodin Mezon. - Koješta! Nije obična ogrebotina. Ne uzrujavajte se, čoveče, malo više hrabrosti! Otići ću lično da dovedem lekara. Nadam se da ćete sutra ujutru biti u takvom stanju da će moći da vas prenesu. Džejn - produži on. - Gospodine? - Moraću da vas ostavim u sobi sa ovim gospodinom jedan sat, a možda i dva. Kupićete ovako krv, kao i ja, dok se ne vratim. Ako vam se učini da mu je zlo, dajte mu nekoliko gutljaja vode i stavite mu so pod nos. Ne razgovarajte s njim ni pod kakvim izgovorom. A vi, Ričarde, znajte, ako progovorite, da će vam život biti u opasnosti. Ako otvorite usta, ako se uzbudite, ja neću da budem odgovoran za posledice. Nesrećnik je opet jauknuo. Izgledalo je kao da ne sme da se pomakne. Strah od smrti ili nečeg drugog kao da ga je sasvim paralizovao. Gospodin Ročester dao mi je sada krvavi sunđer, i počela sam da se služim njime kao što mi je pokazao. Posmatrao me je jedan trenutak kako radim, zatim je ponovio: „Setite se! Bez razgovora!" i izišao je iz sobe. Obuzeo me je neki neobičan osećaj kada se ključ okrenuo u bravi i kada se bat njegovih nogu izgubio u hodniku. Eto, tako sam se našla na trećem spratu zaključana u jednoj od onih misterioznih ćelija. Noć oko mene, bled i krvav čovek ispred mene. Samo jedna obična vrata razdvajaju me od ubice. Da eto šta me je užasavalo. Sve ostalo mogla sam da izdržim, ali sam zadrhtala pri pomisli da bi Gres Pul mogla da provali vrata i skoči na mene. Pa ipak, morala sam da ostanem na svom mestu. Moram da pazim na ovo avetinjsko lice na ove pomodrele, nepomične usne stegnute od straha, na ove zatvorene oči, koje se čas otvaraju i lutaju po sobi, a čas me netremice gledaju pune preživljenog straha. Moram da zavlačim ruku u lavor pun krvave vode i da brišem krv, koja je neprestano kapala. Moram da gledam kako se upaljena sveća sve više topi, kako se senke izdužuju na zidu pokrivenom starim goblenima i tajanstveno se lelujaju na vratima jednog velikog starinskog ormana. Ta vrata imala su dvanaest polja, i u svakom je bila izrezana glava jednog od dvanaest apostola, dok se na vrhu dizao krst sa raspetim Hristom od abonosa. 177


Već prema tome koliko bi nestalni mrak naletao i tinjajući sjaj blesnuo sad ovde, sad onde, čas bi se video bradati lekar Luka pognuta čela, čas bi to bio sv. Jovan s dugom kosom koja se talasala, zatim, opet, đavolsko lice Judino, koje bi izraslo iz polja i izgledalo kao da oživljava i preti da otkrije arhi-izdajnika samog satanu u njegovom određenom obliku. U ovoj jezivoj sredini morala sam ne samo da slušam već i da pazim, da osluškujem pokrete one divlje zveri ili veštice, koja se nalazila u svojoj jazbini iza mene. Ali posle posete gospodina Ročestera izgleda kao da je bila omađijama: za sve to vreme čula sam samo tri zvuka, u tri razna trenutka nečiji korak, trenutno mumlanje i dubok ljudski uzdah. Najzad su počele da me muče moje sopstvene misli. Kakav se zločinac krije u ovom usamljenom zamku a njegov sopetvenik ne može da ga se oslobodi ili kazni? Kakva je to misterija, koja je praćena čas požarom, čas krvlju u časovima posle ponoći? Kakvo je to biće prikriveno u običnom ženskom obliku, što se pokatkad demonski smeje, a ponekad pušta krike ptica grabljivica kad vrebaju svoj plen? I ovaj čovek nad kojim bdim taj običan i miran stranac kako se on upleo u ovu mrežu grozote? I zašto se furija okomila na njega? Šta ga je nagnalo da dođe u ovaj udaljeni kut zamka u tako pozni čas, kada je trebalo da spava u postelji? Lepo sam čula kad mu je gospodin Ročester pokazao sobu na prvom spratu pa šta ga je dovelo ovamo? I zašto je sada tako krotak posle napada ili zločina izvršenog nad njim? Zašto je tako mirno pristao da čuva tajnu što je gospodin Ročester od njega zahtevao? I zašto je moj gospodar tražio od njega da ćuti? Njegov gost bio je svirepo napadnut; i protiv njega samoga pokušavan je ranije odvratni zločin; i oba pokušaja u tajnosti su zaglađena i predata zaboravu! Štaviše, primetila sam da se gospodin Mezon ne usuđuje da protivreči gospodinu Ročesteru, kao i to da je ovaj poslednji umeo da zauzme znatno čvršći stav prema njemu i da je imao neverovatnog uticaja. Ono nekoliko reči, koje su oboje izmenjali, samo su mi to još više potvrdile. Bilo je očevidno da je od njihovog prvog razgovora gospodin Ročester, svojim zapovedničkim držanjem, vodio ovog drugog kako je i kuda je hteo. Otkuda onda onaj užas kod gospodina Ročestera kada je čuo da je Mezon došao? Kako ga je samo ime ove neotporne osobe, koju je on mogao da ućutka jednom rečju kao kakvo dete pogodilo pre nekoliko časova kao grom iz vedrog neba. Oh! Ne mogu da zaboravim onaj pogled i ono bledilo kada je šaputao: „Džejn, to je takav udar to je takav udar, Džejn." Još ne mogu da zaboravim kako mu je ruka zadrhtala na mom ramenu. Nije to bila neka laka stvar, koja je toliko uzdrmala i potresla odlučnog i snažnog Ferfaksa Ročestera. „Kada će se vratiti? Kada će se vratiti?" ponavljala sam u sebi, dok se noć otegla a moj bolesnik ječao, zanosio se i krvario. Ali ni dan ni pomoć nisu 178


stizali. Toliko puta sam prinosila vodu Mezonovim ustima, toliko puta sam mu stavljala amonijačne soli pod nozdrve da su svi moji napori, izgleda, ostali bezuspešni. Da li je patio telesno ili duševno, da li usled gubitka krvi, ili zbog svega ukupno, ne znam, ali on se naglo gubio. Tako je ječao i izgledao slab i izgubljen da sam se plašila da ne umre, da nisam smela čak ni da govorim s njim. Dogorela sveća se ugasila, i dok je izdisala opazila sam beličastu liniju pri dnu zavese na prozoru. Zora je počela da sviće. Ubrzo zatim čula sam Pilotov lavež daleko iz njegove štenare u dnu dvorišta. Moja nada je oživela. Nisam se prevarila, pet minuta kasnije zaškripao je ključ u ključaonici i objavio mi da je moje bdenje završeno. U stvari, ono nije trajalo više od dva časa, ali meni su se mnoge nedelje učinile kraće od ovog čekanja. Gospodin Ročester je ušao sa hirurgom po koga je bio otišao. - A sada, Karter, radite brzo - reče on. Dajem vam pola sata da previjete rane, da pričvrstite zavoje, da bolesnika snesete dole i da ga odvedete. - Ali da li je on sposoban da se prenese, gospodine? - U to ne sumnjam, ništa nije ozbiljno, on je vrlo nervozan i treba ga hrabriti. Hajde, na posao. Gospodin Ročester je zatim razmakao teške zavese i podigao roletnu i pustio da što više svetlosti prodre u sobu. Meni je bilo vrlo ugodno kada sam videla da svanjiva. Ružičaste pruge počele su da boje istok. Tada je on prišao Mezonu koga je lekar već pregledao. - Kako je, stari moj? - upita gospodin Ročester. - Pogodila me je žestoko, svršeno je sa mnom - odgovori ranjenik jedva čujnim glasom. - Ni najmanje samo hrabro! Od danas pa za petnaest dana to se neće ni primetiti. Izgubili ste malo krvi, i to je sve. Karter, uverite ga da nema nikakve opasnosti... - To mogu da potvrdim mirne savesti - reče Karter koji je već počeo da razvija zavoje. - Želeo bih samo da sam ranije došao, ne bi toliko iskrvario - ali šta je ovo? Koža i tkivo na ramenu nisu samo isečeni, već i iskidani. Ova rana nije nanesena nožem, vide se jasno tragovi zuba! - Ujela me je promrmlja Mezon. - Napala me je kao tigrica kada joj je Ročester istrgao nož iz ruke. - Nije trebalo da popustite. Morali ste je odmah ščepati - reče Ročester. - U takvom slučaju čovek ne zna šta da radi - odgovori Mezon. - Oh, bilo je strašno! - dodade stresavši se. - Nisam se tome nadao. Izgledala je isprva tako mirna. - Opomenuo sam vas - odgovori njegov prijatelj rekao sam vam da budete na oprezi kada joj se približujete. Uostalom, mogli ste da pričekate do sutra, pa 179


bismo zajedno pošli. Bila je to prava ludost što ste hteli da govorite s njom u ovo doba noći, i još sam. - Pomislio sam da će joj to činiti dobro. - Pomislili ste! Pomislili ste! Da, muka mi je kad od vas tako nešto čujem. Ali, propatili ste, i patićete još dosta što se niste držali mog saveta, stoga vam neću više ništa reći. Karter, požurite! Požurite! - Odmah, gospodine. Evo, rame je već previjeno. Moram da pregledam i onu drugu ranu na mišici, i tu je zarila zube, - rekao bih. - Sisala mi je krv. Kazala je da će mi srce isisati - reče Mezon. Spazila sam kako je gospodin Ročester zadrhtao. Neki čudnovat izraz gađenja, užasa i mržnje pojavio mu se na licu, ali on je samo dodao: - Hajde, umirite se, Ričarde, i ne obraćajte pažnju na njene gluposti. Ne ponavljajte ih. - Voleo bih da mogu da zaboravim - odgovori on. - Zaboravićete kad budete otišli iz ove zemlje; kada se vratite u Speniš Taun možete da mislite o njoj kao da je mrtva i sahranjena ili, bolje, nemojte na nju uopšte misliti. - Nemogućno mi je da zaboravim ovu noć! - To nije nemogućno. Budite energičniji, do đavola! Pre dva sata verovali ste da ste već mrtvi, a, eto, živi ste, i sada govorite. Tako! Karter je skoro gotov s vama. Još jedan trenutak i bićete pristojno opremljeni. Džejn (obrati mi se prvi put otkako se vratio), uzmite ovaj ključ i siđite u moju sobu, odatle u sobu za oblačenje, otvorite gornju fioku na ormanu i izvadite jednu čistu košulju i okovratnik. Donesite ih ovamo brzo. - Izišla sam. Pronašla sam tražene stvari i donela ih. - Sada - reče on - pređite s druge strane postelje, iza zavese, dok ga obučem, ali ne napuštajte sobu. Možda ćete mi opet ustrebati. Povukla sam se kao što mi je rekao. - Da se neko nije kretao dole kad ste sišli, Džejn? - upita odmah Ročester. - Ne, gospodine, sve je bilo mirno. - Izvešćemo vas brzo, Dik; i to će biti bolje i za vas i za onu nesrećnicu tamo zatvorenu. Davno se borim da izbegnem skandal, i ne bi mi bilo prijatno da se sada desi. Hajde, Karter, pomozite mu da obuče kaput. Gde ste ostavili svoju bundu? Znam da ni jednu milju ne možete da putujete bez nje; ovde je klima strahovito hladna. U svojoj sobi? Džejn, otrčite do sobe gospodina Mezona odmah do moje i donesite kaput koji tamo nađete. Nanovo sam odjurila, i opet se vratila noseći veliki ogrtač postavljen krznom. - A sada imam još jednu poruku za vas – reče moj neumorni gospodin morate još jednom da odete do moje sobe. - Kakva sreća što su vaše papuče od velura, Džejn! Drvena obuća ne bi mogla da bude od koristi u ovakvim prilikama. 180


Otvorićete srednju fioku na toaletnom stolu i uzećete odatle jednu bočicu i čašicu, samo brzo! Odletela sam tamo i natrag, i donela traženu kristalnu bočicu i malu čašu. - U redu! A sada, doktore, biću slobodan da sam sipam potrebnu dozu, na svoju odgovornost. Ovo pojačavajuće sredstvo kupio sam od jednog šarlatana iz Rima vi biste tog tipa sigurno najurili, Kartere. Ta droga je stvar koja se ne sme zloupotrebiti, ali je dobra u ovakvim slučajevima. Džejn, malo vode. Pružio mi je čašicu, koju sam dopola napunila vodom iz boce, koja je stajala na umivaoniku. - To je dovoljno pokvasite sada ivicu bočice. Učinila sam kao što je rekao; zatim je odmerio dvanaest kapljica crvene tečnosti i dodao je Mezonu. - Ispijte, Ričarde. Za sat-dva to će vam dati ono što vam nedostaje: energije. - Ali, hoće li mi to škoditi je li nešto jako? - Popijte! Popijte! Što brže! Gospodin Mezon je poslušao, jer je bilo očevidno da bi njegovo protivljenje bilo uzaludno. Sada je potpuno bio odeven; i dalje je bio vrlo bled, ali ne više umrljan krvlju. Gospodin Ročester ga je pustio da odsedi nekoliko trenutaka pošto je popio tečnost; zatim ga je uhvatio za ruku: - Uveren sam da se sada možete ispraviti - reče on - pokušajte. Bolesnik se digao. - Karter, pridržite ga s druge strane. Hrabro. Ričarde, krenimo, tako vrlo dobro! - Mnogo se bolje osećam - dodade Mezon. - Ubeđen sam. A sada, Džejn, pođite ispred nas stepenicama za poslugu; skinite rezu s vrata na sporednom ulazu i recite kočijašu diližanse, koji stoji u dvorištu ili negde dalje, jer sam mu rekao da ne pravi galamu preko kaldrme da bude spreman za polazak; mi idemo za vama. Ako vidite nekog drugog uz put, dođite do podnožja stepenica, Džejn, i lagano se zakašljite. Pet i po časova je otkucalo baš u trenutku kada je i sunce počelo da izlazi, ali u kuhinji je još bilo mračno i tiho. Sporedni ulaz bio je zatvoren; otvorila sam vrata što sam tiše mogla. Dvorište je isto tako bilo mirno, a kapija širom otvorena: pred njom diližansa sa upregnutim konjima i kočijašem na boku. Prišla sam mu i kazala da gospoda dolaze, klimnuo je glavom, a ja sam pažljivo pogledala unaokolo i oslušnula. Ništa nije narušavalo duboki mir ranoga jutra. Zavese su svuda bile spuštene na prozorima soba za poslugu; samo su ptičice cvrkutale na rascvetanom drveću u voćnjaku i beharom pokrivene grane padale su preko zida, koji je odvajao dvorište. Konji u zatvorenim štalama počeli su da ržu; inače, na sve strane bilo je tiho. Gospoda su se sada pojavila. Mezon, koga su pridržavali Ročester i hirurg, izgledalo je da ide prilično lako; pomogli su mu da se popne u kola; gospodin Karter je seo pored njega. 181


- Čuvajte ga dobro reče gospodin Ročester hirurgu i zadržite ga kod sebe dok sasvim ne ozdravi. Kroz dan-dva dojahaću do vas da vidim kako mu je. Kako se osećate, Ričarde? - Vazduh mi vraća snagu, Ferfaks. - Ostavite otvoren prozor pored njega, Karter, nema vetra, do viđenja, Dik. - Ferfaks! - Pa lepo, šta je sad? - Neka je dobro leče, neka je neguju što je moguće blaže, pustite je… Zastao je i briznuo u plač. - Činim sve što mogu; uvek sam to radio i nastaviću tako - odgovorio je on. Zatim je zatvorio vrata i kola su krenula. - Neka gospod jednom učini kraj svemu tome! - dodade gospodin Ročester dok je zatvarao i zaključavao tešku kapiju na dvorištu. Posle toga uputio se lagano i rasejano ka vratima koja su vodila u voćnjak. Misleći da mu više nisam potrebna, htela sam da se vratim u kuću, kada sam opet čula da me zove: „Džejn!" Otvorio je mala vrata na zidu i čekao me na pragu. - Hodite da se malo nadišemo svežeg vazduha - reče on - ova kuća je prava tamnica, zar vam se ne čini? - Nalazim da je kuća divna, gospodine. ________________________________________________________________

________________________________________________________________ - Iluzije i neiskustvo mladosti zamračuju vam oči - odgovori on. - Vi sve vidite u ulepšanim bojama, ne možete da vidite da je pozlata potamnela i da su svilene zavese samo obična paučina, da je mermer prljavi škriljac, a ono uglačano drvo najprostija građa. Dok ovde (pokazao je rukom voćnjak u koji smo ušli) sve je istinsko, čisto i slatko. 182


Krenuo je jednom stazom oivičenom šimširom, gde su s jedne strane bile jabuke, kruške i trešnje u cvetu, a s druge leje sa starinskim cvećem: poljskim šebojem, karanfilima, jagorčevinom, dan-i-noć pomešan sa citronelom, divljim ružama i drugim raznim mirišljavim biljem. Ono je sada bilo sveže i zeleno, i posle čestih aprilskih kiša i sunca mirisalo je ovog prekrasnog prolećnog jutra. Sunce se pelo na istoku i svetlošću je kupalo kitnjaste voćke poprskane rosom i mestimično osvetljavalo senovite staze. - Džejn, hoćete li jedan cvet? Uzbrao je jedan ružin pupoljak, prvi na šiblju, i ponudio mi ga. - Hvala, gospodine. - Volite li ovaj sunčev izlazak, Džejn? I ovo nebo s lašim oblacima koji će se sigurno istopiti s dnevnom toplotom ovaj tih i mirisan vazduh? - Da, vrlo mnogo. - Proveli ste neobičnu noć, Džejn? - Da, gospodine. - I pobledeli ste zbog toga jeste li se uplašili kad sam vas ostavio samu s Mezonom? - Da, bojala sam se da neko ne iziđe iz one druge sobe. - Ali ja sam zatvorio vrata, ključ je bio u mom džepu. Bio bih nepažljiv pastir kad bih ostavio jagnje, moje najmilije jagnje tako blizu kurjačke jazbine bez ikakve zaštite. Ne, nije bilo nikakve opasnosti. - Hoće li Gres Pul ostati i dalje ovde, gospodine? - Oh, dabome! Ne lupajte glavu zbog nje prestanite da mislite na nju. - Pa, ipak, čini mi se da vam život nije siguran sve dok je ona ovde. - Ne bojte se, umeću da se pričuvam. - Da li je opasnost, koja vas je sinoć zaplašila, sada prošla, gospodine? - Ne bih to mogao da tvrdim dok Mezon ne napusti Englesku, pa čak ni onda. Vidite, Džejn, moj život je isto što i stajanje na vulkanskom krateru, jer se erupcija može desiti svakoga dana. - Ali izgleda da se gospodin Mezon da lako ubediti. Očevidno je, gospodine, da imate jakog uticaja na njega. On vam se nikad neće suprotstaviti, nikada vam neće naneti zlo. - Oh, ne! Mezon mi se neće suprotstaviti, niti će mi učiniti nažao ali nenamerno mogao bi u trenutku, nekom nepromišljenom rečju, da me liši, ako ne života, a ono moje sreće. - Recite mu da bude oprezan, gospodine; recite mu čega se plašite, i kažite mu kako da izbegne opasnost. On se sarkastično nasmejao, brzo mi zgrabio ruku, i još brže je odgurnuo. - Kada bih to mogao da uradim, ludice, gde bi onda bila opasnost? Uništena u jednom trenutku. Otkako poznajem Mezona, dovoljno je da mu kažem „uradi 183


to", i stvar je učinjena. Ali u ovom slučaju ne mogu da mu kažem „Pazite da mi ne naškodite, Ričarde", jer je potrebno da krijem od njega da bi on mogao da mi naškodi. Zgranjava vas to, zgranuće vas još više. Vi ste moja mala prijateljica, zar ne? - Godi mi da vam služim, gospodine, i da vas poslušam u svemu što je pravično. - Tačno, to sam već video. Video sam vaše istinsko zadovoljstvo u hodu, očima i na licu kada ste mi pomagali i ugađali radeći za mene i sa mnom. Video sam kako kategorički kažete u sebi „ovo je pravično". Ali da sam vam naredio da učinite nešto što bi vam se učinilo zlo, ne bi bilo kod vas onog lakog trčanja ii usrdnosti, ni živahnog pogleda, ni rumenila na licu. Moja bi se prijateljica tada okrenula i kazala mi: „Ne, gospodine, to je nemoguće; ne mogu to da učinim jer to nije dobro" i zanemeli biste kao ukočena zvezda. Pa lepo, i vi imate moć nada mnom, i možete da mi naškodite. Pa, ipak, ne smem da vam pokažem svoje bolno mesto iz straha, iako ste mi odani i prijateljski naklonjeni, da me odmah ne probodete. - Ako nemate da se bojite gospodina Mezona više nego što imate od mene, onda ste vrlo sigurni. - Neka bog da da tako bude! Evo jednog hladnjaka, Džejn, sedite. Hladnjak je u stvari bilo jedno udubljenje u zidu, obraslo bršljanima, sa seoskom klupom. Gospodin Ročester je seo, ostavljajući mesto i za mene. Ali ja sam stajala. - Sedite reče on klupa je dovoljno dugačka za dvoje. Ne ustežete se da sednete pored mene, zar ne? Da to nije u redu, Džejn? Odgovorila sam mu potvrdno. Osetila sam da ne bi bilo mudro da sam odbila. - A sada, mala moja prijateljice, dok sunce pije rosu, dok se cveće u ovom starom vrtu budi, razvija i ptice po njivama traže hranu za svoje male po Tornfildu, a vredne pčele počinju svoj rad izneću vam jedan slučaj. Zamislite da je vaš, ali najpre me pogledajte, recite mi da li vam je ovde dobro, da li sam u pravu što vas zadržavam, i da li žalite što ste ostali. - Ne, gospodine, vrlo sam zadovoljna. - Pa lepo, onda, Džejn, pozovite u pomoć svoju maštu. Pretpostavimo da niste više mlada devojka, lepo vaspitana i pristojna, već jedan pust dečko, od detinjstva užasno razmažen: zamislite sebe u nekoj dalekoj, tuđoj zemlji. Shvatite da ste tamo napravili veliku grešku, sasvim svejedno kakve prirode ili iz kakvih pobuda, ali čije će vas posledice pratiti kroz ceo život i upropastiti vašu celu egzistenciju. Pazite, ja nisam rekao zločin, nisam govorio o prolivanju krvi, ili, pak, o nekoj krivici koja bi mogla da me izvede pred sud. Rekao sam: greška. Rezultati toga što ste nekada uradili postaju vam svakim danom sve nesnošljiviji, vi preduzimate mere da se toga oslobodite, te neobične mere, ali ni nezakonske ni kažnjive. Pa ipak ste bedni, jer su sve vaše nade 184


uništene još u samom početku života. Pomračenje se navlači preko vašeg sunca koje se rađa, i vi osećate da ono neće prestati sve do njegovog zalaska. Gorke i sramne uspomene jedina su hrana vašem sećanju. Vi lutate tamo-amo tražeći u izgnanstvu odmor, sreću u zadovoljstvu mislim, gruba, čulna zadovoljstva koja uspavljuju razum i uzbuđuju čula. Umornog srca, izmučene duše, vraćate se domu posle tolikih godina svojevoljnog izgnanstva, upoznajete se tada sa jednom osobom gde i kako, sasvim svejedno, nalazite u njoj toliko dobrote i sjajnih osobina, koje već dvadeset godina tražite i kakve dotle niste sreli, a one su sasvim sveže, zdrave, bez mrlje, bez prljavštine. Takvo društvo vas oživljava, preporođuje, osećate kako vam se vraćaju bolji dani uzvišenije želje, čistija osećanja. Želite da započnete iznova život i da poslednje dane provedete dostojanstvenije, na način dostojan besmrtnog bića. Da biste postigli svoj cilj, da li vam je dopušteno da preskočite prepreku običnu konvencionalnu smetnju, koju vaša savest ne podnosi i koju vaš sud ne odobrava? Zastao je očekujući moj odgovor; i šta da mu kažem? Oh, kada bi neki dobar duh mogao da predloži neki pravilan i zadovoljavajući odgovor! Uzaludna težnja! Zapadni vetar šaputao mi je kroz bršljanovo lišće, ali nikakav ljupki Ariel nije se poslužio da mi to prevede. Ptice su cvrkutale visoko na granama, ali ma kako da je njihovo pevanje bilo umilno, ipak je ostalo neiskazano. Gospodin Ročester je ponovio pitanje: Da li taj grešnik ili lutalica, koji sada traži mir i kaje se, ima prava da prkosi svetskom mišljenju i zauvek spoji svoju sudbinu s tom milom, blagom i iskrenom tuđinkom, i na taj način osigura mir i u isti mah preobrazi svoj život? - Gospodine odgovorila sam mir jedne lutalice i preobražaj jednog grešnika nikada ne bi trebalo da zavise od nekog drugog bića. Ljudi i žene su smrtne osobe.Filozofi se često kolebaju u mudrosti, hrišćani u dobroti; i ako bi neko koga poznajete patio i bludeo, pustite ga da pogleda iznad svojih bližnjih ne bi li našao snagu koja uzdiže, i neizmernu dobrotu koja ublažuje i leči. - Ali sredstvo, sredstvo! Bog, koji želi naš spas, bira sredstvo koje mu se svidi. Bio sam govorim sada bez metafora ja sam bio taj svetski, raspusan nespokojan čovek i verujem da sam pronašao sredstvo za svoj spas u… Ućutao je. Ptice su nastavljale svoju pesmu, lišće je lagano šaputalo. Skoro da sam se pitala zašto nisu prekinuli sa svojim pesmama i šapatima da čuju otkriće to još neizrečeno, ali trebalo bi da duže zaćute, toliko se ćutanje oteglo. Najzad sam pogledala svog sabesednika: žudno me je posmatrao. - Mala prijateljice - reče on sasvim promenjenim glasom, dok mu se lice isto tako promenilo gubeći svu blagost i ozbiljnost, i postalo grubo i zajedljivo primetili ste moja nežna osećanja za gospođicu Ingram. Nalazite li, kad bih se njom oženio, da bi me ona potpuno preobrazila? 185


Ustao je naglo, otišao do drugog kraja staze i vratio se pevušeći neku ariju. - Džejn, Džejn - reče on zaustavljajući se preda mnom bledi ste od silnog nespavanja. Zar me ne proklinjene što sam vam narušio odmor? - Da vas proklinjem? Ne, gospodine. - Stegnimo onda ruku, kao potvrdu ove izjave. Kako su vam hladni prsti! Bili su topliji noćas kada sam ih dodirnuo na vratima one tajanstvene sobe. Džejn, kada ćete opet ovako provesti celu noć sa mnom? - Kad god mogu da vam budem na usluzi, gospodine. - Na primer, uoči mog venčanja! Ubeđen sam da neću moći da zaspim. Obećajte mi da ćete tada sedeti sa mnom i praviti mi društvo? Vama ću moći da govorim o svojoj divnoj verenici, jer ste je sada videli i poznajete je. - Da, gospodine. - Ona je pravi biser, zar ne, Džejn? - Jeste, gospodine. - Divna je, zaista je divna, Džejn, i lepo građena, visoka, crnomanjasta i vesela, s kosom kao u Kartaginjanke! Neka mi bog oprosti! Eno, Dent i Lin su već u štalama! Prođite pored šiblja na onu malu kapiju. Otišla sam na jednu stranu, on na drugu i čula sam ga kako u dvorištu veselo kaže: - Mezon vas je jutros sve preduhitrio ustajanjem; digao se pre sunca, i ja sam sišao da se sa njime oprostim.

186


GLAVA DVADESET PRVA

P redosećanja su čudne stvari! Baš kao i simpatije i razna znamenja. A sve troje pomešano stvara neku misteriju koju čovečavstvo još nije rešilo. Nikada se u životu nisam smejala predosećanjima, jer sam imala dovoljno neobičnih iskustava. Verujem da simpatije postoje (na primer, među dalekim davno neviđenim, otuđenim rođacima, potvrđujući, uprkos njihovom otuđivanju, jedinstvo izvora iz koga vode poreklo): simpatije čija dejstva obmanjuju ljudska shvatanja. Jer treba da znamo da znamenja mogu možda biti samo izrazi simpatije prirode prema čoveku. Kada sam bila devojčica, jedva ako mi je bilo šest godina, čula sam jedne noći kako Besi Livn kaže Marti Abot da je sanjala neko malo dete; a sanjati decu to je siguran znak da će se dogoditi neka nesreća, bilo njoj, bilo nekome iz porodice. Možda bi te reči izbledele u mome sećanju da se ubrzo nije dogodilo nešto što ih je još više učvrstilo. Idućeg dana Besi je bila pozvana kući, jer joj je umrla mala sestra. U poslednje vreme sećala sam se često tih reči i tog događaja, jer u toku poslednjih nedelju dana nije prošla nijedna noć da u snu nisam videla neko dete, koje sam ponekad ljuljuškala u naručju, ponekad cupkala na kolenu, ponekad posmatrala kako se itgra s cvećem, ili, pak, kako zavlači ručice u vodu. Jedne noći bilo je to rasplakano dete, a iduće nasmejano; ponekad bi se pripijalo uz mene, a pokatkad bežalo. Ali u ma kakvom raspoloženju bilo, ma kako izgledalo, tek nije propustilo nijednu od ovih sedam noći da mi se u snu ne prikaže čim sklopim oči. Nikako mi se nije svidela ta slika. Postala sam nervozna čim bi se približavalo vreme spavanju kao i čas te vizije. Zbog te bebe, koja me je posećivala u snu, bila sam budna i one noći pune mesečine, kada sam čula onaj krik; i baš sutradan po podne javljeno mi je da me neko čeka u sobi gospođe Ferfaks. Kada sam sišla, zatekla sam u malom salonu jednog čoveka koji me je čekao i koji je po svome izgledu odavao momka iz gospodske kuće. - Vi me se svakako ne sećate, gospođice - reče on ustajući kad sam ušla. Zovem se Livn. Bio sam kočijaš kod gospođe Rid kad ste bili u Gejtshedu, pre osam do deset godina, još i sada sam tamo. - Oh, Roberte! Kako ste? Sećam vas se vrlo dobro. Puštali ste me ponekad da jašem ponija gospođice Georgiane. Kako je Besi? Vi ste njen muž? 187


- Da, gospođice. Moja žena je vrlo dobro, hvala. Rodila mi je još jedno dete pre dva meseca imamo sada troje i žena i beba su sasvim dobro. - Kako je cela porodica, Roberte? - Žao mi je što nemam dobrih vesti o njima, gospođice. Rđavo su sada u velikoj su nevolji. - Nadam se da niko nije umro rekoh gledajući njegovo crno odelo. I on je pogledao na krep oko šešira i odgovorio: - Gospodin Džon je umro pre nedelju dana, u svome stanu u Londonu. - Gospodin Džon? - Da. - Kako je njegova mati to podnela? - Vidite, gospođice Ejr, takva se nesreća ne događa često. Živeo je groznim životom; poslednje tri godine odao se raznim porocima i njegova smrt nanela je sramotu celoj porodici. - Besi mi je još pričala da nije dobro živeo - Nije dobro! Gore nije mogao, upropastio je i svoje zdravlje i imanje s najgorim ljudima i ženama. Zapao je u dugove i tamnicu. Njegova mati dvaput ga je izvukla, ali, čim se našao na slobodi, vraćao se starim navikama. Bio je slabić, i propalice, s kojima je drugovao, vukle su ga na koju su stranu htele. Pre tri nedelje došao je u Gejtshed i tražio od gospođe da mu prepiše sve što je još od imanja ostalo. Gospođa ga je odbila. Njeni prihodi bili su već mnogo smanjeni zahvaljujući rasipništvu svoga sina. Posle toga on je otputovao i uskoro zatim doznali smo da je mrtav. Kako je umro, jedini bog zna! Kažu da je izvršio samoubistvo. Ćutala sam; kakve strašne vesti. Robert Livn je nastavio: - Gospođi već odavno nije dobro; jako se ugojila, ali je zdravlje ipak popustilo. Novčani gubici i strah od bede potpuno su je slomili. Vest o smrti gospodina Džona, i način na koji je završio, došli su tako iznenada da ju je udarila kap. Puna tri dana nije mogla da govori, ali od prošlog utornika malo joj je bolje. Izgledalo je kao da želi da nam nešto kaže, i neprestano je mojoj ženi davala neke znake i nešto mrmljala. Tek juče ujutru Besi je razumela da ona izgovara vaše ime, i najzad je jedva razabrala ove reči: „Dovedite Džejn idite i potražite Džejn Ejr, hoću da govorim s njom." Isprva Besi nije bila sigurna da li je ona pri čistoj svesti ili ne. Ponovila je njene reči gospođici Elizi i gospođici Georgiani, savetujući im da pošalju po vas. Mlade dame su najpre odbile, ali kako je njihova mati bila ove više uznemirena i zvala toliko puta: „Džejn, Džejn", one su najzad pristale. Krenuo sam juče iz Gejtsheda, i ako biste mogli da se spremite, gospođice, voleo bih da vas povedem sutra ujutru. - Da, Roberte, spremiću se. Osećam da treba da odem. 188


- I ja mislim, gospođice. Besi kaže da je ona uverena da nećete odbiti; samo držim da ćete morati tražiti dozvolu pre nego što odete? - Da, i to ću odmah učiniti. Pošto sam ga uputila u odaje za poslugu i poverila Džonovoj ženi da se o njemu stara, pošla sam da potražim gospodina Ročestera. Nisam ga pronašla u salonima na donjem spratu; isto tako nije bio ni u dvorištu, ni u štalama, ni u bašti. Upitala sam gospođu Ferfaks da li ga je videla. Kazala mi je da po svoj prilici igra bilijara s gospođicom Ingram. Požurila sam do bilijarske sale; odatle je dopirao žagor i udaranje lopte. Gospodin Ročester, gospođica Ingram, obadve gospođice Ešton i njihovi obožavaoci bili su zaneti igrom. Bila mi je potrebna izvesna hrabrost da uznemirim tako zanimljivu partiju. Svoju nameru, međutim, nisam mogla da odložim; stoga sam prišla gospodaru koji je stajao pored gospođice Ingram. Kada sam već bila blizu nje ona se okrenula i pogledala me s visine; njene oči kao da su htele da kažu. „Šta hoće sad ovo šunjalo?" i kada sam tihim glasom izustila „Gospodine Ročester", napravila je takav pokret kao da je htela da me otera. Sećam se kako je tada izgledala. Bila je izvanredno graciozna i upadljiva. Imala je prostu jutarnju haljinu od. bledoplavog vunenog krepa i azurnu prozirnu ešarpu u kosi. Bila je sva obuzeta igrom, i podstaknut ponos nije umanjio izraz njene nadmenosti. - Da li ova osoba vas traži? - upita ona gospodina Ročestera, i gospodin Ročester se okrenu da vidi ko je bila ta „osoba". Načinio je neobičnu grimasu, bacio bilijarski štap i pošao za mnom iz sobe. - Šta ima novo, Džejn? - reče on naslonivši se na vrata učionice, koja je zatvorio. - Molim vas, gospodine, želela bih da mi date odsustvo od nedelju-dve. - Šta će vam? Kuda ćete? - Da obiđem jednu bolesnu damu, koja je poslala po mene. - Kakvu bolesnu damu? Gde stanuje ona? - U Gejtshedu, u grofoviji. - Grofoviji? Pa to je stotinu milja daleko! Ko je ona kada traži da je ljudi obilaze na toj daljini? - Zove se Rid, gospodine gospođa Rid. - Rid iz Gejtsheda? Postojao je sudija Rid iz Gejtsheda. - To je njegova udovica, gospodine. - I kakve veze imate vi s njom? Odakle je poznajete? - Gospodin Rid je bio moj ujak, brat moje majke. - Do đavola! Nikada mi ranije to niste kazali. Govorili ste uvek da nemate nikog od porodice. 189


- Nikoga ko bi me hteo, gospodine. Ujak Rid je umro, a njegova žena me je najurila. - Zašto? - Zato što sam bila sirota, što sam joj bila na teretu i nije me trpela. - Ali Rid je ostavio decu? Vi imate sestre i brata od ujaka. Ser Džordž Lin govorio je juče o jednom Ridu iz Gejtsheda, za koga veli da je bio jedan od najvećih propalica u Londonu, a Ingram je pomenuo Georgianu Rid, koja je pre dve godine važila za lepoticu te sezone. - Džon Rid je mrtav, gospodine; upropastio je sebe i upola i svoju porodicu, i veruje se da je izvršio samoubistvo. Te vesti su tako potresle njegovu majku da ju je udarila kap. - I šta vi sada možete da joj pomognete? Koješta, Džejn! Nikada mi ni na pamet ne bi palo da putujem stotinu milja da bih obišao neku staru damu, koja će možda umreti pre nego što tamo stignete. Uostalom, rekoste da vas je najurila. Da, gospodine. Ali to je bilo davno i tada je bila u drugim okolnostima. Ne bih volela da danas zanemarim njene želje. - Koliko biste dugo ostali? - Što je mogućno kraće, gospodine. -Obećajte mi da ćete ostati samo nedelju... - Bolje je da se ne zaričem. Možda ću biti prinuđena da ne održim reč. - U svakom slučaju, vratićete se natrag, ni pod kakvim izgovorom nećete se dati nagovoriti da ostanete stalno kod njih? - Oh, ne! Svakako ću se vratiti, ako je sve u redu. - A ko ide s vama? Nećete valjda putovati sto milja sami? - Ne, gospodine, poslala je svoga kočijaša po mene. - Neku pouzdanu osobu? - Da, gospodine, deset godina je u službi kod njih. Gospodin Ročester se zamislio. - Kada nameravate da krenete? - Rano ujutru, gospodine. - Pa lepo, morate imati novaca za put. Ne možete tek tako bez para putovati, a rekao bih da nemate mnogo. Još vam nisam dao vašu platu. Koliko svega imate novaca kod sebe, Džejn? - upita me on smešeći se. Izvukla sam novčanik, bio je vrlo tanak. - Pet šilinga, gospodine. On je zatim istresao na dlan moj novčanik i nasmejao se, jer ga je zabavljala ta mala suma. Potom je izvukao portfelj - Evo - reče on, nudeći mi jednu banknotu. Bila je od pedeset funti, a on mi je dugovao samo petnaest. Kazala sam da ne mogu da je razmenim. - Nije potrebno da mi vraćate, znate i sami. - Uzmite svoju platu. 190


Odbila sam da primim više nego što mi sleduje. Isprva se naljutio, ali posle, kao da se nečeg prisetio, reče: - Dobro, dobro! Bolje je da sve ne dam sada, ostali biste tamo možda tri meseca kad biste imali pedeset funti. Evo deset, zar vam to nije dosta? - Jeste, gospodine, sada mi dugujete pet. - Onda se vratite po njih. Biću vaš bankar za četrdeset funti. - Gospodine Ročester, mogla bih da vam spomenem još jednu poslovnu stvar, sada kad mi se prilika ukazala. - Poslovnu stvar? Kopka me da čujem. - Vi ste mi do sada nekoliko puta nagovestili, gospodine, da ćete se uskoro oženiti? - Da, pa šta onda? - U tom slučaju, gospodine, Adela će otići u školu. Uverena sam da i sami osećate da je to potrebno. - Da je uklonim s puta moje buduće, koja bi mogla da je u svom oduševljenju i pregazi? Pametno je to što ste mi kazali, nema zbora. Adela, kao što kažete, mora ići u školu, i vi, naravno, morate otići pravo do đavola? - Nadam se da neću, gospodine. Ali bih morala da potražim sebi neko novo zaposlenje. - U poteru! uzviknu on tako jetkim glasom da mu se lice iskrivilo. Posmatrao me je netremice nekoliko trenutaka. Pretpostavljam da ćete moliti i staru gospođu Rid, ili gospođice njene kćeri da vam pomognu da nađete neko mesto, zar ne? - Ne, gospodine, nisam u takvim odnosima sa svojim rođakama da bih od njih mogla da očekujem neku sličnu uslugu već jednostavno daću oglas preko novina. - I otići ćete čak do piramida u Egipat! - progunđa on. - Opasni su ti oglasi! Poželeo bih da sam vam ponudio samo jednu funtu umesto deset. Džejn, vratite mi devet funti, potrebne su mi. - I meni, gospodine odgovorih mu - stavljajući novčanik iza leđa. - Ne mogu ni da pomislim da vam ustupim novac. - Mala varalice - reče on odbijate - moju novčanu molbu! Dajte mi pet funti sterlinga, Džejn. - Ni pet šilinga, gospodine. - Pustite me da pogledam u novčanik. - Ne, gospodine, nemam poverenja u vas. - Džejn! - Gospodine! - Obećajte mi jednu stvar. - Obećaću vam sve, gospodine, što mislim da mogu da ispunim. 191


- Da nećete dati oglas, i da to traženje posla prepustite meni. Naći ću vam na vreme jedno mesto. - Biće mi vrlo milo da tako uradim, gospodine, ako mi vi sada obećate da ćemo Adela i ja izići iz kuće na vreme, pre nego što vaša nevesta dođe. - Vrlo dobro! Vrlo dobro! Održaću svoje reč; znači, vi odlazite sutra? - Da, gospodine, i to rano. - Hoćete li sići u salon posle večere? - Ne, gospodine, moram da se pripremim za put. - Pa to, onda, vi i ja moramo da se oprostimo za kratko vreme? - Tako je gospodine. - Kako se svet oprašta, Džejn, naučite me, jer ne znam. - Kaže se „zbogom", ili nešto drugo. - Pa kažite, onda. - Zbogom, gospodine Ročester, zasad. - Šta ja treba da kažem? - Isto, ako vam se sviđa, gospodine. - Zbogom, gospođice Ejr, zasad. Je li to sve? - Da. - Izgleda mi kruto, suvo, i nekako neprijateljski. Voleo bih nešto drugo, neki dodatak uobičajenom pravilu. Na primer, kad bismo se rukovali, ali ne to mi ne bi bilo dovoljno. Prema tome nećete da učinite ništa više sem zbogom, Džejn? - To je dovoljko, gospodine, od srca se mnogo naklonosti može staviti samo u jednu reč kao i u nekoliko. - Vrlo verovatno, ali to „zbogom" je bezizrazno i ledeno. „Koliko će još dugo ostati tako naslonjen leđima na vrata?" upitah se, „a ja još imam da se pakujem." - Na sreću, zazvonilo je zvono za večeru, i on se naglo izgubio, bez ijedne reči. Toga dana nisam ga više videla, i otputovala sam ujutru pre nego što se digao. ***

Prispela sam u vratarsku kućicu Gejtsheda oko pet časova po podne, prvoga maja. Zaustavila sam se tu pre nego što sam pošla u kuću. Kućica je bila vrlo čista i uredna. Prozori su bili ukrašeni čistim, belim zavesama; pod je bio bez ijedne mrlje, rešetka i pribor za kamin blistali su se, a velika vatra pucketala je u ognjištu. Besi je sedela pored vatre i dojila bebu, dok su se Robert i njegova sestra igrali mirno u jednom uglu. - Neka vas gospod blagoslovi! Znala sam da ćete doći! - uzviknu gospođa Livn kad sam ušla. 192


- Da, Besi - rekoh poljubivši je nadam se da nisam stigla kasno. Kako je gospođa Rid? Nadam se da je još živa? - Da, živa je, i prisebnija nego što je bila. Doktor kaže da može da se vuče još nedelju-dve, ali ne veruje da uopšte može da ozdravi. - Da li me je pominjala skoro? - Govorila je o vama još jutros, i želela je da dođete. Sad baš spava, ili bar pre deset minuta je spavala, kada sam bila gore u kući. Skoro svako popodne leži kao u nekom letargičnom snu, i budi se oko šest sedam časova. Hoćete li da se malo odmorite, gospođice, i onda ću vas odvesti do nje. Na to je ušao Robert, Besi je spustila zaspalo dete u kolevku i prišla da ga dočeka. Posle me je naterala da skinem kaput i popijem čaj, jer je pronašla da sam bleda i umorna. Bilo mi je prijatno da primim njeno gostoprimstvo i ostanem s njom. Pustila sam da mi mirno skine kaput, kao što me je svlačila kad sam bila dete. Sve uspomene iz detinjstva povrvele su kada sam je videla kako trčkara po kući. Opremila je poslužavnik s najlepšim porculanskim šoljama, ispekla hleb, donela maslac i kolače za čaj, i u međuvremenu ćuškala je Roberta, ili blago udarala malu Džejn, baš kao što je nekada sa mnom postupala. Besi je sačuvala svu žustrinu kao i svoje lake noge i lepo lice. Kada je čaj bio gotov, približila sam se stolu, ali ona je izrazila želju da mirno sedim pored vatre. Mora da me posluži pored kamina, kazala je ona, i stavila je šolju i tanjirić s hlebom i kolačima na mali sto, donela dečju stoličicu i posadila me. Osmehnula sam se i poslušala je kao kada sam bila dete. Želela je da zna da li sam bila srećna u Tornfild Holu i kakva je moja gospodarica; kada sam joj kazala da je tamo samo gospodar, pitala je da li je dobar i krasan gospodin, i da li se ja slažem s njim. Rekla sam joj da je on skoro ružan čovek, ali pravi gospodin, da se sa mnom lepo ophodi i da sam zadovoljna. Zatim sam opširno pričala o veselom društvu, koje je odskora u kući i Besi je o tome slušala s velikim interesovanjem, jer su to zapravo bile stvari u kojima je uživala. Tako je u razgovoru brzo prošao čitav sat. Besi mi je opet stavila kapu na glavu, itd. Zajedno s njom pošla sam u veliku kuću. Isto tako pre osam godina ispratila me je stazom kojom smo se sada pele. Jednog vlažnog i mračnog januarskog jutra napustila sam neprijateljski krov, očajna i ogorčena srca osećajući se progonjenom i napuštenom da potražim pribežište u ledenom zaklonu Lovuda, tako udaljenom i tako nepoznatom. Taj isti negostoljubivi krov dizao se sad preda mnom. Moja budućnost je još bila neizvesna, i srce mi je još patilo. Osećala sam da još i sada lutam i jurim zemašom površinom, ali imala sam više poverenja u sebe i u svoje sposobnosti, i nisam zebla od neprijatnosti koje bi mogle da mi se dese. Bolna rana nekadašnjih patnji bila je sada potpuno isceljena, i moja vatrena želja za osvetom potpuno se ugasila. 193


- Uđite najpre u trpezariju - reče Besi vodeći me kroz hol - unutra ćete naći mlade dame. Trenutak kasnije našla sam se u toj sobi. Svako parče nameštaja bilo je na istom mestu, baš kao onog jutra kad sam bila predstavljena gospodinu Broklherstu; čak i ćilim na kome je stajao bio je još prostrt na podu. Bacivši pogled na police s knjigama, učinilo mi se da sam videla dve sveske Bevikovih Britanskih ptica kako stoje na starom mestu, na trećoj polici, i Guliverova putovanja i Hiljadu i jednu noć, poređane iznad njih. Mrtve stvari nisu se izmenile, ali žive nisu se mogle poznati. Obadve mlade devojke bile su u sobi; jedna vrlo visoka, skoro isto tako kao gospođica Ingram, ali vrlo mršava, žuta u licu, i vrlo strogog izgleda. Bilo je nečeg asketskog u toj osobi, i njena sasvim prosta crna haljina, uštirkan okovratnik, kosa glatko očešljana unazad i brojanice i krst od abonosa još više su podvlačili taj utisak. Bila sam sigurna da je to Eliza, mada nisam pronašla mnogo sličnosti na tom izduženom i bezbojnom licu s onom koju sam nekada poznavala. Druga je svakako bila Georgiana; ne Georgiana koju sam zapamtila vitka kao vila, od jedanaest godina. Ovo je bila potpuno razvijena devojka, vrlo punačka, divne boje lica, s lepim i pravilnim crtama, plavim sanjalačkim očima i kovrdžavom plavom kosom. I ona je imala crnu haljinu, kao i njena sestra, ali sasvim drugog kroja, mnogo moderniju i punu nabora, i njena toaleta bila je isto toliko privlačna koliko je toaleta njene sestre izgledala stroga. Svaka od njih nasledila je poneku crtu svoje majke, i to samo po jednu; mršava i bleda starija kći imala je oči porodice Kerngorm. Raskošno lepa mlađa kći imala je konture brade i vilice svoje majke možda malo ublažene, ali dovoljno istaknute da njenom strasnom i punačkom licu dadu onu karakterističnu grubost. Kada sam ušla, obadve mlade devojke ustale su da me pozdrave, i obe su mi se obratile sa „gospođice Ejr". Eliza mi je kazala nekoliko kratkih, odsečno izgovorenih reči, bez osmeha; a zatim je opet sela, uprla pogled u vatru i izgledalo je kao da me je zaboravila. Međutim, Georgiana, pored uobičajenog „kako ste?", dodala je još nekoliko običnih rečenica o putu, vremenu itd., izgovarajući ih nekako razvučeno, i kradimice me je merila od glave do pete merila je pogledom moj skromni ogrtač od tamnog merino krzna i zadržala se duže na prostom ukrasu moje jevtine kape. Izvesne mlađe dame imaju naročiti dar da vam se podsmevaju ne izgovarajući nijednu neučtivu reč. Neka razmetljivost u očima, hladno držanje, nemaran ton, potpuno izražavaju njihovo mišljenje, iako nikakva određena grubost nije ispoljena ni rečju ni pokretom. Pa ipak podsmeh, prikriven ili otvoren, nije više mogao da utiče na mene kao nekada. I dok sam tako sedela između svojih rođaka, iznenadilo me je kako sam 194


se ravnodušno osećala pod utiskom zanemarenosti starije i zajedljivog zagledanja mlađe. Eliza nije mogla da me unizi, niti Georgiana da me dovede do besa. U stvari, imala sam da mislim o nečem drugom. U toku poslednjih nekoliko meseci, osećanja koja su se probudila u meni bila su mnogo jača, dublja patnje i zadovoljstva bili su divni, ili snažniji od onih koje bi mi iko mogao da naturi tako da nisam vodila računa o njihovom držanju, pa ma ono bilo dobro ili rđavo. - Kako je gospođa Rid? - upitala sam brzo Georgianu posmatrajući je mirno, dok je ona smatrala za duhovito da ne razume pitanje, kao da je to bila neka neočekivana sloboda s moje strane. - Gospođa Rid? Ah! mislite na mamu, vrlo je rđavo. Sumnjam da je možete videti večeras. - Ako biste hteli da se popnete gore i obavestite je da sam došla, bila bih vam vrlo - zahvalna rekoh. Georgiana se naglo trgla i začuđeno razrogačila svoje plave oči. - Znam da ona naročito želi da me vidi - dodala sam - i ne bih želela da tu njenu želju odugovlačim više nego što je to apsolutno potrebno. - Mama ne voli da je uveče uznemiravaju - dobaci Eliza. Ustala sam brzo i pošto sam mirno skinula kapu i rukavice, a da me one nisu pozvale da i dalje tu ostanem, izjavila sam da idem do Besi koja je, mislim, bila u kuhinji da se raspitam da li je gospođa Rid voljna da me večeras primi. Otišla sam, i kada je Besi pošla da izvrši moju poruku, odlučila sam da preduzmem druge mere. Dotada sam se uvek povlačila pred drskim osobama. Da me je neko pre godinu dana ovako dočekao kao što su me danas dočekale moje rođake, napustila bih Gejtshed još sutra ujutru, ali sad sam odmah videla da bi takva moja odluka značila ludost. Prevalila sam put od stotinu milja da obiđem svoju ujnu, i moram da ostanem kod nje dok joj ne bude bolje ili dok ne umre. Što se tiče gordosti ili gluposti njenih kćeri, odbaciću ih i neću o njima voditi računa. Prema tome, obratila sam se pazikući. Zamolila sam je da mi pokaže moju sobu; kazala sam joj da ću ovde ostati verovatno nedelju dve dana, zamolila je da pošalje moj kofer u sobu i pošla sam tamo. Susrela sam Besi na odmorištu stepeništa. - Gospođa je budna - reče ona. - Kazala sam joj da ste stigli. Hajdete, videćemo hoće li vas poznati. Nije mi bilo potrebno da me neko vodi u tu dobro poznatu sobu u koju sam nekada često bila zvana da bih izvukla grdnju ili kaznu. Uputila sam se žurno, pratila me je Besi, i lagano sam otvorila vrata. Slaba svetlost stajala je na stolu, jer je počelo da se smrkava. Velika postelja na stubovima, sa zavesama u boji ćilibara, bila je još uvek tu, kao i toaletni sto, fotelja, pa čak i ona stoličica na 195


kojoj me je toliko puta prisilila da klečim i da molim za oproštaj zbog grešaka koje nisam učinila. Pogledala sam naglo u jedan kut, očekujući da vidim vitke linije bića uvek skrivenog tu, da iskoči i da me ošine po rukama i pognutom vratu. Prišla sam postelji, razmakla zavese i nagnula se nad visoko naslaganim jastucima. Dobro sam se sećala lica gospođe Rid i željno sam tražila da vidim poznati lik. Kakva sreća što vreme gasi želju za osvetom i smiruje bes i odvratnost! Napustila sam ovu ženu s gorčinom i mržnjom u srcu, i vratila sam joj se, eto, sada s puno saučešća za njene patnje i s dubokom čežnjom da zaboravim i oprostim sve uvrede da joj stegnem ruku u znak izmirenja. Posmatrala sam sada to dobro poznato lice, uvek strogo i nesalomljivo kao i pre ništa nije moglo da ublaži taj pogled, ništa da ispravi povijeni luk onih despotskih obrva. Koliko su se puta namrštile preteći mi i stvarajući mi jad u srcu. I sada sam se još sećala svih tih slika užasa i briga. Pa, ipak, sagnula sam se i poljubila je. Pogledala me je: - Je li to Džejn Ejr? - Da, ujna Rid. Kako ste, draga ujna? Nekada sam se zarekla da je nikada više neđu nazvati ujnom. Ali pomislila sam da nije greh zaboraviti i pogaziti sada tu zakletvu. Dohvatila sam joj ruku, koja je ležala na pokrivaču, i da je srdačno stisla moju, osetila bih u tome trenutku istinsko zadovoljstvo. Ali neosetljive prirode ne raznežavaju se tako lako, niti se urođene antipatije mogu brzo izbrisati. Gospođa Rid je izvukla ruku, i, okrenuvši lice od mene, izjavila je da je veče vrlo toplo. Pogledala me je opet tako ledeno da sam odmah osetila da se njeno mišljenje i njena osećanja ne samo nisu promenila nego da se nikada neće promeniti. Njene neumoljive oči koje nisu znale za nežnost, još manje za suze govorile su jasno da će me do kraja života smatrati rđavom, i da ne bi osetila nikakvo zadovoljstvo ako bi sada poverovala da sam dobra; bila bi samo teško uvređena kad bi priznala svoju krivicu. Zabolelo me je to, i pobunila sam se, pa ipak sam odlučila da je bolje da je ukrotim da zagospodarim njom, uprkos njenoj naravi i njenoj volji. Uzdržala sam suze, koje su mi navirale kao nekada, stavila sam stolicu pored njenog uzglavlja, sela i naslonila se na njen jastuk. - Pozvali ste me rekoh i evo došla sam. Nameravam da ostanem pored vas sve dok vam ne bude bolje. - Oh, dabome! Jeste li videli moje kćeri? - Da. - Onda im možete reći da želim da ostanete ovde dok ne budem mogla da govorim s vama o stvarima koje mi leže na srcu. Večeras je odveć kasno za to, i teško mi je da se svega setim. Ali htela sam nešto da vam kažem... čekajte... 196


Njen izgubljen pogled i promenjen glas jasno su pokazivali koliko je bolest izmenila ovo snažno telo. Okrećući se nemirno bila se umotala u pokrivače, i kako je moj lakat, naslonjen na jedan kraj perine, zadržao pokrivač, odmah je prasnula: - Ispravite se! - reče ona - ne smetajte mi, ne zatežite rublje! Jeste li vi Džejn Ejr? - Jest, ja sam. - Koliko sam muke imala s tim detetom, ne da se zamisliti. Kakav je samo teret ona bila za mene koliko mi je (neprijatnosti nanosila iz dana u dan svojom nepojmljivom prirodom, svojim naglim nastupima i svojim besprekidnim i nepodnošljivim praćenjem svakog mog pokreta! Jednoga dana govorila mi je kao da je poludela, kao neka furija kako nijedno dete ne bi moglo da govori. Bila sam vrlo zadovoljna što sam mogla da je oteram od kuće. Šta su uradili s njom u Lovudu? Tifus se pojavio u školi i mnoge učenice su umrle. Međutim, ona nije, ali ja sam kazala da je podlegla bolesti. Želela bih da je umrla! - Čudnovata želja, gospođo Rid. Zašto je toliko mrzite? - Nikada nisam podnosila njenu majku. Ona je bila jedina sestra moga muža i on ju je mnogo voleo. Usprotivio se kada se porodica odrekla nje zbog njene nedostojne udaje. Docnije, kada je doznao da je umrla, plakao je kao zvekan. Želeo je da dovede njeno dete, iako sam ga preklinjala da ga da nekoj dojkinji i da plaća izdržavanje. Mrzela sam tu bebu čim sam je videla to slabunjavo, plačljivo i jadno stvorenje! Cvilelo je u kolevci po čitavu noć nije plakalo glasno, kao druga deca, već je ječalo, jaukalo. Rid se sažalio na tu malu bebu. Ljuljao je i brinuo se o njoj kao da je bilo njegovo rođeno dete, čak i više nego što se brinuo o svojoj rođenoj deci kad su bila mala. Pokušao je da sprijatelji moju decu s tom malom prosjakinjom. Ali moji ljubimci nisu mogli da je trpe, i on se ljutio na njih što su izražavali svoja negodovanja. Za vreme svoje poslednje bolesti tražio je neprestano da je donesu kod njega, i na jedan sat pred smrt naterao me je da se zakunem da ću je čuvati pored svoje dece. Više bih volela da mi je ostavio da se brinem o nekom sirotom derletu iz doma za napuštenu decu, ali on je bio slab, po prirodi slab. Džon nimalo ne liči na svoga oca, i to mi je milo. On je na mene i moju braću pravi Gibson. Oh, kako bih želela da me ne muči neprestano svojim pismima, i da mi ne traži novac! Nemam više novaca da mu dajem. Osiromašili smo sada. Moram da otpustim polovinu posluge i zatvorim jedan deo kuće, ili da je izdam. Nikada se ne mogu pomiriti s tim ali kako ćemo izići na kraj? Dve trećine mojih prihoda idu na otplatu hipoteka. Džon se užasno kocka, i uvek gubi jadan dečko! On je žrtva raznih varalica. Džon je propao, sasvim nisko je pao! Izgleda strašno sramota me je kad ga vidim! 197


Gospođa Rid se jako uzbudila. - Možda bi bilo bolje da je ostavim sada - rekoh Besi, koja je stajala s druge strane postelje. - Svakako, goslođice. Ona često govori uveče, ujutru je mirnija. Ustala sam. - Stanite - uzviknu gospođa Rid imam još nešto da vam kažem. Uvek mi preti da će ubiti mene ili sebe. Sanjam ga često opruženog, s velikom ranom na grudima, ili s naduvenim modrim licem. Zapala sam u nevolju! Koliko teških muka! Šta da radim? Kako da pronađem novac? Besi je pokušala da je ubedi da uzme lek za umirenje, i uspela je posle izvesnih teškoća. Nekoliko trenutaka docnije gospođa Rid se utišala i zadremala. Ostavila sam je tada. Proteklo je više od deset dana dok sam mogla opet da razgovaram s njom. Bila je čas u delirijumu, čas u nekom letargičnom snu, i lekar je zabranio sve što bi moglo da je neprijatno uzbudi. U međuvremenu uspela sam da se nekako složim, koliko sam mogla, sa Elizom i Georgianom. Isprva su zaista bile vrlo hladne. Eliza bi provela pola dana u šivenju, ćutanju ili pisanju, i jedva bi progovorila poneku reč sa sestrom ili sa mnom. Georgiana bi po čitave sate brbljala neke gluposti svojoj kanarinki, ne vodeći računa o meni. Ali ja sam odlučila da mi ne bude dosadno i da ne ostanem bez razonode. Bila sam ponela sve što mi je bilo potrebno za crtanje; to mi je bilo dovoljno. Snabdevena kutijom olovaka i s nekoliko listova hartije, obično sam sedela kraj prozora, podalje od njih, i zabavljala se crtajući razne vinjete, slike koje su mi padale na um; čas neko more između stena; mesec koji se diže i brod koji tone; grupu trski i irisa, iz kojih se pojavljuje sirena s lotosovim cvetom; vilenjaka kako sedi na vrapčjem gnezdu ispod rascvetanog gloga. Jednoga jutra počela sam da skiciram jedno lice: kakvo će lice biti, bilo mi je svejedno. Uzela sam mekanu crnu olovku, i bacila sam se na posao. Ubrzo se na hartiji pojavilo široko, ispupčeno čelo, a zatim spoljna linija donjeg dela lica. Konture su mi se svidele, i moji prsti žurno su dopunjavali crtež. Trebalo je dodati markantne i neizvijene obrve ispod tog čela, a onda, razume se, dobro ocrtan nos, energičan i s drhtavim nozdrvama. Potom pokretne usne koje nisu bile uzane, pa dalje odlučnu bradu, s prevojem u sredini. Naravno, slika je zahtevala crne zaliske, kao gar crnu kosu, grguravu na slepoočnicama i malo talasastu na čelu. A sada oči: ostavila sam da ih naslikam naposletku jer su zahtevale najveću pažnju. Napravila sam ih velike i legao izdužene, s dugačkim tamnim trepavicama; zenice su bile sjajne i krupne. „Dobro je", pomislila sam ali ipak nije to što bih htela. „Ove oči zahtevaju više energije i više života." Pojačala sam olovkom senke da bih što više istakla osvetljene delove... i jedno dva srećna poteza bila su dovoljna da uspešno prikažu lice. Eto, imala sam pred sobom prijateljski lik, pa 198


šta onda mari što su mi ove mlade gospođice okrenule leđa? Posmatrala sam svoje delo, osmehivala sam se na neverovatnu sličnost. Zanela sam se i bila sam zadovoljna. - Je li to portret nekoga koga poznajete? - upita Eliza, koja mi je neopaženo prišla. Odgovorila sam joj da je to rađeno iz glave, i žurno sam sakrila sliku ispod svojih tabaka. Naravno da sam slagala. U stvari, to je bila verna slika gospodina Ročestera. Ali to se nije ticalo ni njih ni ma koga drugog osim mene. Georgiana je takođe prišla da vidi. Ostali crteži dopali su joj se više, ali za glavu je našla „da je vrlo ružna". Obe su bile jako iznenađene mojim crtanjem. Ponudila sam im da izradim olovkom njihove portrete, i svaka je zasebno pozirala. Tada mi je Georgiana pokazala svoj album. Obećala sam da ću joj napraviti jedan akvarel, i to ju je odjednom oraspoložilo. Predložila mi je da se prošetamo po bašti. Pošto smo tako provele dva sata, razgovor je postao poverljiviji. Ispričala mi je detaljno o divnoj zimskoj sezoni, koju je pre dve godine provela u Londonu o divljenju koje je izazvala o pažnjama koje su joj bile ukazane. Nagovestila mi je, čak, kako je očarala jednog mladog gospodina s titulom. U toku popodneva i večeri saopštila mi je još više podataka o toj ljubavi. Dodala je razne nežne razgovore, i u poverenju mi ispričala sentimentalne scene. Ukratko, čitav roman modernog života bio je toga dana improvizovan u moju čast. Ove ispovesti po navljale su se iz dana u dan, uvek ista tema o njoj, njenim ljubavima i neprijateljima. Čudno je kako nikada ni jednom rečju nije spomenula bolest svoje majke ili bratovljevu smrt, ili težak porodični položaj. Izgleda da su joj misli bile obuzete samo sećanjima na zadovoljstva i razonode koje su prošle ili koje je očekuju. Provodila je dnevno samo pet minuta pored svoje bolesne majke, nikada više. Eliza je još uvek malo govorila. Bilo je očevidno da nije imala vremena za razgovor. Nikada nisam videla zaposleniju osobu od nje, pa, ipak, bilo je teško reći šta je radila, a još teže otkriti rezultat tolike marljivosti. Imala je u sobi budilnik, koji ju je rano budio. Ne znam čime se bavila pre doručka, ali posle tog obeda podelila je vreme na podjednake delove, i svaki sat bio je određen za određen posao. Tri puta dnevno čitala je neku malu knjigu; ubrzo sam doznala da je to molitvenik anglikanske crkve. Upitala sam je jednom šta je najviše u toj knjizi privlači, i ona mi je odgovorila da proučava Rubriku. Tri sata dnevno provodila je u vezenju crvenim koncem nekih ivica na crvenom veluru, koji je bio veliki kao ćilim. Na moje pitanje šta namerava s tim da radi, izjavila je da je to pokrivač namenjen oltaru jedne nove crkve koja se podiže u blizini Gejtsheda. Dva sata posvećivala je svome dnevniku; druga dva sata radila je u povrtnjaku, a sat na pregledanju računa. Uvek bez ikakvog društva, i uvek bez ijedne reči. Mislim da je bila srećna na svoj način; svakodnevni posao bio joj je 199


dovoljan, i ništa joj nije smetalo sem kada bi neki slučajan događaj poremetio tok njenog kao sat uređenog života. Jedne večeri, kad je bila razgovornija više nego obično, kazala mi je da su Džonov rasipnički život i materijalna propast porodice bili izvor njenih dubokih patnji, ali da je sada pregorela sve i donela svoju odluku. Na vreme se postarala da sebi osigura svoj deo, i kada njena mati umre što je apsolutno neminovno, kako je mirno primetila, jer neće moći ovako dugo da se muči povući će se negde gde njene urođene navike neće biti poremećene, i postaviće sigurnu pregradu između sebe i ništavnog sveta. Upitala sam je hoće li i Georgiana poći s njom. - Ne, razume se. Ona i Georgiana nemaju ničeg zajedničkog, niti su ikada imale. Ni za šta na svetu ne želi da je ima na teretu. Georgiana će ići svojim putem, a ona Eliza, svojim. Što se tiče Georgiane, kada mi ne bi otvarala svoje srce, provodila je veći deo svoga vremena u ležanju na divanu, žaleći se na dosadu u kući i želeći neprestano da je tetka Gibson pozove u goste u London. „Bilo bi mnogo bolje", govorila je ona, „kad bih mogla da odem od kuće na jedno mesec-dva, dok sve ne bude gotovo." Nisam je pitala na šta misli kada kaže „kad sve bude gotovo", ali držim da se to odnosilo na očekivanu smrt njene majke i sumorne ceremonije prilikom sahrane. Eliza uopšte nije vodila računa o žalbama i nemarnosti svoje sestre, kao da taj stvor, koji se jada i leškari, nije bio pored nje. Pa, ipak, jednoga dana, kada je sklopila knjige s računima i savila svoj vez, iznenada je počela da joj čita lekciju: - Nikada na svetu nije postojala tako uobražena i nemoguća životinja kao što ste vi. Vi niste imali pravo da se rodite, jer nikakve vajde nemate od života. Umesto da živite samostalno, kao što svako pametno stvorenje treba da živi, vi uvek tražite da svoju slabost prikačite za neku jaču osobu. I ako niko neće da se optereti takvim debelim, ali slabim i beskorisnim bićem, onda plačete da se s vama rđavo postupa, da ste zanemareni i bedni. Izgleda da za vas život samo treba da bude pun neprekidnih promena i prijatnih uzbuđenja, inače je obična tamnica; svet treba da vam se divi, da vam se udvara, da vam laska morate da imate muziku, igranke, društvo inače venete, umirete. Zar nemate toliko mozga da se oslobodite svih tih napora i želja, da postanete nezavisni? Uzmite jedan dan, podelite ga, i za svaki deo odredite neku dužnost. Ne budite ni jedan sat, deset minuta, pet minuta bez posla, radite sve sa izvesnim metodom, sa ozbiljnom tačnošću. I dan će se završiti pre nego što se osvestite; i nikome ne morate da se zahvaljujete što ste se otresli jednog dosadnog trenutka. Ne treba da tražite ničije društvo, razgovor, simpatije, ni trpeljivost ukratko, naučite se da budete ovoj gospodar. Poslušajte ovaj moj savet, koji vam prvi i poslednji put dajem, i onda nećete tražiti nikog drugog, pa ma šta se desilo. Ako ga zanemarite i 200


nastavite da i dalje, kao do sada, hučete jadikujete i lenstvujete snosićete posledice sopstvenog idiotizma, ma kako bile teške i nepodnošljive. Slušajte, kažem vam prosto i nikada to više neću ponoviti: posle smrti moje majke perem ruke što se vas tiče od onog trenutka kada kovčeg bude spušten u grobnicu gejtshedske crkve. Rastavićemo se kao da se nikada nismo poznavale. Ne mislite da ću vas samo zato što slučajno imamo iste roditelje trpeti da mi se prikačite uz skute. Kažem vam ovo: kada bi cela čovečanska rasa izumrla izuzev vas i mene, i nas dve ostale same na zemlji, ostavila bih vas tu, i prešla bih u neki novi svet. Ućutala je. - Mogli ste da uštedite sebi tu pridiku - odgovori Georgiana. - Svakome je već poznato da ste vi najsebičnije stvorenje na svetu, i bez srca. Znam koliko me mrzite. Osetila sam to kad ste mi priredili onu gadost sa lordom Edvinom Verom. Niste mogli da podnesete da budem iznad vas, da imam titulu, da budem primana u krugovima u kojima ne biste smeli ni lice da pomolite, i zato ste me špijunirali i dostavljali i zauvek upropastili moje planove. Georgijana je uzela maramicu i čitav sat brisala nos, dok je Eliza sedela hladno, ravnodušno i mirno radila svoj posao. Neki obraćaju malo pažnje istinskom, plemenitom osećanju, ali ovde su bile dve prirode, jedna nepodnošljivo jetka, dok se druga isticala potpunim odsustvom jetkosti uistinu, osećanje bez rasuđivanja je kao laka promaja; ali rasuđivanje koje nije ublaženo osećanjem jeste i suviše gorak i težak zalogaj da ga čovek proguta. Popodne je bilo kišno i vetrovito, Georgiana je najzad zaspala na divanu, čitajući neki roman, a Eliza je otišla da prisustvuje službi u novoj crkvi jer je u pitanju vere bila neumitan formalist. Nikakvo nevreme nije moglo da je opreči da izostane od onoga što je smatrala svojom pobožnom dužnošću. Nedeljom je išla tri puta u crkvu, a preko nedelje kad god je bilo službe. Odlučila sam da se popnem gore i da vidim kako je onoj samrtnici koja je ležala skoro bez ikakvog lečenja. I same služavke obraćale su malo pažnje na nju. Pogođena bolničarka, nad kojom niko nije vodio nadzor, izvukla bi se iz sobe kad god je mogla. Jedino je Besi bila odana, ali je ona morala da se brine i o svojoj porodici, i samo bi s vremena na vreme dolazila da je obiđe. Soba bolesnice bila je prazna, kao što sam očekivala; bolničarka je izišla; bolesnica je ležala mirno i kao da je bila u nekom polusnu. Njeno bledo lice utonulo je u jastuke; vatra se gasila u kaminu. Prodžarala sam je i naložila, doterala pokrivače, posmatrala je neko vreme, jer nije mogla da me vidi, i potom sam prišla prozoru. Kiša je snažno udarala u okna, a vetar je pomamno duvao: „Eto, ovde leži žena", mislila sam, „koja će uskoro prestati da živi. Hoće li taj duh koji se sada bori s telom odleteti kada ga se najzad oslobodi?" 201


Razmišljajući o toj velikoj misteriji, setila sam se Elen Berns, njenih poslednjih reči njene vere njenih pojmova o odvajašu duše. U mislima sam još čula njen glas, zamišljala njen bledi i duhovni izgled, njeno izmučeno lice i uzvišen pogled dok je ležala na samrtničkoj postelji i šaputala svoje želje da bude primljena u carstvo božje, kada neki blagi glas promrmlja iza mene: - Ko je to? Znala sam da gospođa Rid danima nije govorila. Da li je dolazila k sebi? Prišla sam joj. - Ja sam, ujna. - Ko ja sam? - odgovori ona. - Ko ste vi? i gledala me je iznenađeno i malo uzbuđeno, ali ne neprijatno. -- Nepoznati ste mi gde je Besi? - Ona je kod svoje kuće, ujna. - Ujna! - ponovi ona. - Ko me to zove ujnom? Vi niste od Gibsonovih, a, međutim, znam vas to lice, te oči, i čelo. Sasvim ste mi poznati, ličite mi ličite mi na Džejn Ejr! Nisam odgovorila, bojeći se da se ne potrese kada dozna ko sam. - Pa ipak - reče ona - da nije možda neka greška. Misli me varaju. Želela sam da vidim Džejn Ejr, i uobražavam da vidim sličnost tamo gde je nema. Uostalom, za osam godina morala se dosta izmeniti. Blago sam je sada uveravala da sam ja ta osoba koju je želela da vidi, i videći da me razume i da je pri čistoj svesti, objasnila sam joj kako je Besi poslala svoga muža po mene u Tornfild. - Znam da sam vrlo bolesna - reče ona malo kasnije. Pre nekoliko trenutaka pokušala sam da se krenem u postelji, i videla sam da ne mogu da po krenem udove. Bolje je da sa svoje savesti skinem teret pre nego što umrem. Kada je čovek zdrav, on ne oseća koliko to muči, kao mene sada. Je li bolničarka tu? - Ima li koga u sobi sem vas? Uverila sam je da smo same. - Pa lepo, dva puta sam vam učinila nažao, i sada se kajem. Jednom kada sam pogazila obećanje, koje sam dala svome mužu da ću vas čuvati kao svoje dete. - Drugi put - ućutala je. - Na kraju krajeva, možda to nije od velike važnosti promrmlja ona kao za sebe. Biće mi posle možda bolje, a da se toliko ne ponizim pred njom, mučno mi je. Pokušala je da se malo podigne, ali nije uspela. Lice joj se izmenilo. Izgledalo je kao da je osetila neki unutarnji znak, posle čega bi nastupilo možda poslednje gušenje. - Oh, treba da svršim s tim. Večnost je preda mnom. Bolje da joj kažem. Idite do mog toaletnog stola, otvorite ga, i donesite pismo koje tamo nađete. Poslušala sam je. - Pročitajte glasno - reče ona. 202


Pismo je bilo vrlo kratko, i glasilo je:

„Gospođo, Hoćete li da budete dobri da mi pošaljete adresu moje rođake Džejn Ejr i da mi kažete kako je. Nameravam da joj uskoro pišem i želim da dođe kod mene na Maderu. Proviđenje mi je pomoglo da sebi osiguram život. Kako sam neoženjen i bez dece, želim da je za života usvojim i posle smrti joj ostavim sve što imam. Ostajem, gospođo, itd. itd. Džon Ejr, Madera." Pismo je nosilo datum od pre tri godine. - Zašto nikad za ovo nisam doznala? - Upitah je. - Zato što sam vas iz dna duše toliko mrzela da nisam htela ni da vam pomognem, čak i posredno, da dođete do nekog imanja. Nisam mogla da zaboravim vaše ponašanje prema meni, Džejn, vaš bes kada ste se jednom obrecnuli na mene I tvrdili da sam vam odvratna i da se svirepo ponašam prema vama. Ne mogu da zaboravim šta sam osetila kada ste mi taj otrov sipali u lice. Osetila sam takav strah kao da je zver, koju sam udarila i odgurnula, dobila ljudski pogled i klela me ljudskim glasom. Donesite mi malo vode! Oh, požurite samo! - Draga gospođo Rid - rekoh nudeći joj lek koji je tražila - ne mislite više na to, izbacite to iz svoje glave. Oprostite mi one reči izgovorene u besu. Bila sam tada još dete; osam devet godina prošlo je od tada. Nije vodila računa o onome što sam joj kazala, ali kada je progutala malo vode i udahnula vazduh, produžila je: - Kažem vam da nisam mogla to da zaboravim, i osvetila sam se. Nisam mogla da podnesem da vas stric usvoji i da vam obezbedi udoban i lep život. Pisala sam mu da žalim što moram da mu pričinim razočaranje, ali Džejn Ejr je mrtva; umrla je od tifusne groznice u školi u Lovudu. Radite sada kako vam je volja. Pišite mu i porecite mu moje tvrđenje izložite mu moje laži, kada to budete hteli. Čini mi se da ste rođeni samo da me mučite. Zahvaljujući vama, moj poslednji čas biće otrovan grižom savesti zbog jedne greške koju nikada ne bih pokušala da učinim da nije bilo vas. - Kada bih samo mogla da vas ubedim da na to ne mislite više, ujna, i da mi podarite svoje simpatije i oproštaj. - Vi ste po prirodi rđavi - reče ona pa čak i danas mi je nemogućno da vas razumem. Kako ste sve mirno i strpljivo podneli u toku devet godina, a desete ste se pretvorili u žestinu i vatru.

203


- Moja priroda nije tako rđava kao što mislite. Nagla sam, ali ne i osvetoljubiva. Koliko sam puta, dok sam bila dete, poželela da vas volim; da ste mi samo dali mogućnosti, sada eto istinski čeznem da se s vama izmirim. Poljubite me, ujna. Prislonila sam obraz njenim usnama. Nije htela da ga dodirne. Kazala je da joj smetam kad se naginjem nad posteljom, i opet je zatražila vode. Kada sam izvukla ruku jer sam je podigla i pridržavala dok je pila opustila sam je na njenu mršavu i hladnu. Njeni slabi prsti skupili su se od mog dodira i njen skoro ugašen pogled izbegao je moje oči. - Volite me, onda, ili mrzite, kako god hoćete - rekoh najzad ali ja vam od srca sve praštam; potražite sada da vam i bog oprosti i počivajte mirno. Jadna bolesna žena! Bilo je odveć kasno za nju da se upinje i izmeni svoj uobičajeni način mišljenja. Mrzela me je za života i na samrti još uvek me mrzi. Bolničarka je ušla u sobu s Besi. Ostala sam još jedno pola sata, nadajući se da ću videti neki znak naklonosti, ali uzalud. Pala je u zanos iz koga se više nije vraćala. Umrla je u ponoć te iste noći. Nisam bila u sobi da joj sklopim oči; isto tako nijedna od njenih kćeri. Izvestili su nas tek ujutru da je sve svršeno. Obukli su je i opremili za poslednje putovanje. Eliza i ja otišle smo da je vidimo. Georgijana, koja je briznula u plač, izjavila je da ne sme da je vidi. Nekada snažno, okretno telo Sare Rid ležalo je sada nepomično i ukrućeno. Požuteli očni kapci pokrivali su njene oči hladne kao čelik. Čelo i odlučne crte sačuvale su još izgled njene neumoljive duše. Kako je neobično i svečano delovao taj leš na mene! Posmatrala sam ga sumorno i bolno: ničeg blagog, ničeg nežnog, ni saučešća, ni nade, nikakve pokornosti nije izazvao u meni. Misleći na nju, obuzela me je neka mučna tegoba ne zato što sam je izgubila već zbog jedne tako strašne smrti bez kajanja, Eliza je hladno posmatrala svoju mrtvu majku. Posle nekoliko minuta ćutanja, dodala je: - S njenim zdravljem trebalo je da dočeka duboku starost, ali brige su joj skratile život. Zatim joj je nervozan grč za trenutak stegao usta, i kada je to popustilo, okrenula se i izišla iz sobe kao i ja. Niko od nas nije suzu pustio.

204


GLAVA DVADESET DRUGA

G ospodin Ročester dao mi je samo nedelju dana odsustva; međutim, prošlo je mesec dana dok sam napustila Gejtshed. Želela sam da otputujem odmah posle sahrane, ali Georgiana me je preklinjala da ostanem dok ona ne pođe u London, gde je bila pozvana kod svoga ujaka gospodina Gibsona, koji je došao da prisustvuje sahrani i da uredi porodične stvari. Georgiana mi je u poverenju kazala da se plaši da ostane sama sa Elizom. Od nje nije mogla da očekuje neko saučešće u svojoj usamljenosti, podršku u svome strahu, niti neku pomoć prilikom priprema. Stoga sam, koliko sam mogla, podnosila njeno beznačajno uzdisanje i sebično jadanje, i šila joj haljine i pakovala ih. Doduše, dok sam ja radila, ona je lenstvovala. Za to vreme mislila sam o sebi. „Da mi je nešto sudbina dodelila da živim s vama, rođako, započeli bismo život na sasvim drugoj nozi. Ne bih vas ovako krotko podnosila. Odredila bih vam jedan deo posla, i primorala bih vas da ga uradite ili bi ostao nesvršen. Isto tako uspela bih da vas nateram da ugušite u sebi to cviljenje i neiskrene žalbe. Samo zato što je naše druženje kratkotrajno, što je palo za vreme žalosti, pristala sam da budem strpljiva i popustljiva prema vama." Najzad sam ispratila Georgianu. Ali je sada došao red na Elizu da me zamoli da ostanem još nedelju dana. Njeni planovi zahtevali su više vremena i pažnje. Odlučila je da ode u neki nepoznat kraj. Po ceo dan je ostajala u svojoj sobi sa zaključanim vratima, puneći kofere, prazneći fioke, spaljujući razne hartije, i ni sa kim nije dolazila u dodir. Zamolila me je da nadgledam posao u kući, da primam posete i odgovaram na saučešća. Jednoga dana saopštila mi je da sam slobodna. - Vrlo sam vam zahvalna na vašim neocenjivim uslugama i diskretnom držanju - dodala je ona. Velika je razlika živeti s nekim kao što ste vi i sa Georgianom. Vi živite svojim životom i nikome ne smetate. Sutra krećem na Kontinent. Nastaniću se u manastiru, blizu Lila; tamo ću živeti na miru, bez ičijih dosađivanja. Posvetiću izvesno vreme proučavanju katoličkih dogmi, i brižljivo ću studirati delatnost njihovih sistema. Ako pronađem da je sve u redu, kao što nagađam, preći ću u katoličku veru i zakaluđeriću se. Nisam izrazila svoje čuđenje, niti pokušala da je razuverim. „Taj poziv pristajaće joj sjajno", pomislila sam, „i neka joj bude sa srećom!"

205


Na rastanku mi je kazala: - Do viđenja, rođako Džejn Ejr, želim vam sreće, vi imate pameti. - I vi niste bez toga, rođako Eliza - odgovorih joj - vaša pamet će vas dogodine odvesti i živu vas zazidati u neki francuski manastir. Ali ne mešam se u vaše stvari to vam godi i meni je pravo. - U pravu ste - kazala je, i posle tih reči otišle smo svaka svojim putem. Kako neću više imati prilike da govorim o njoj i njenoj sestri, reći ću još sada da se Georgiana sjajno udala za jednog bogatog gospodina iz visokog društva, da se Eliza, najzad, zakaluđerila u manastiru, u koji je kao isposnica privremeno stupila i kome je poklonila sve svoje imanje, i da je danas tamo glavna sestra. *** Nisam znala kako se osećaju oni koji se posle dužeg ili kraćeg odsustva vraćaju kući. Nikada nisam preživljavala sličan osećaj. Znala sam samo, kad sam bila dete, šta znači vratiti se u Gejtshed posle duge šetnje i izvući grdnju ako mi je hladno ili ako sam bila natmurena, ili, kasnije, kad sam se iz crkve vraćala u Lovudi čeznula za obilnom večerom i dobrom vatrom, a nisam zatekla ništa od svega toga. Takvi povratci nisu bili ni poželjni ni prijatni. Nikakav magnet me nije privlačio, niti je uzburkivao otkucaje moga srca kada sam se približavala. Ostalo mi je sada da iskusim svoj dovratak u Tornfild. Moj put bio je dosadan vrlo dosadan, pedeset milja prvoga dana, noć provedena u krčmi, pedeset milja drugog dana. Za vreme prvih dvanaest časova mislila sam na poslednje trenutke gospođe Rid; opet sam videla njeno izmučeno i bezbojno lice i čula njen neverovatno izmenjen glas. Sećala sam se isto tako sahrane, kovčega, pogrebnih kola, povorke posluge i farmera u crnom odelu jer je rodbine bilo vrlo malo otvorene grobnice, tihe crkve i svečane službe. Zatim sam zamišljala Elizu i Georgianu, jednu kao najprivlačniju osobu na balu, a drugu kako sedi u manastirskoj ćeliji. Počela sam da razmišljam o njima i da anališem posebne odlike ovih osoba i njihov karakter. U toku noći pojavile su se sasvim druge slike i ležeći u gostioničkoj sobi mislila sam samo o onome što me čeka. Vraćala sam se u Tornfild. Ali koliko ću vremena ostati tamo? Ne dugo, u to sam sigurna. Gospođa Ferfaks mi je pisala za vreme moga odsustva. Gosti su se rasturili. Gospodin Ročester je otputovao u London pre tri nedelje, ali ga očekuju kroz petnaest dana. Gospođa Ferfaks je pretpostavljala da je otputovao u prestonicu u cilju priprema za svoje venčanje, jer je govorio da će kupiti nova kola; dodala je još da joj njegova ženidba s gospođicom Ingram izgleda čudna, ali da će se prema onome što se zucka, i prema svojim ličnim opaskama, i to skoro desiti. 206


„Treba biti veliki skeptik i posumnjati u to", mislila sam; „što se mene tiče, nimalo u to ne sumnjam." Međutim, postavljalo se drugo pitanje: „Kuda ću?" Sanjala sam gospođicu Ingram cele noći, ali u zoru sam sanjala vrlo živo kako je za mnom zatvorila kapiju Tornfilda pokazujući mi put, dok je gospodin Ročester posmatrao i mene i nju smešeći se zajedljivo. Nisam javila gospođi Ferfaks tačan dan svoga dolaska, jer nisam želela da mi pošalje kola u Milkot. Želela sam da se vratim mirno pešice; i pošto sam svoj kofer poverila gostioničaru, napustila sam gostionicu oko šest časova jednog junskog večera i krenula starim putem u Tornfild. Putem koji je vodio kroz sama polja i koji se sada vrlo retko upotrebljavao. To letnje veče nije bilo čudesno, već tiho i blago. Kosači su radili duž puta, i nebo, iako malo oblačno, obećavalo je dosta lepih dana. Mestimično plavetnilo bilo je čisto i jasno, a oblaci visoki i tanki. Zapad je nagoveštavao toplotu, nikakva kišna magla nije ga zamutila izgledalo je da plamti kao zapaljen oltar iza zaklona prozračne pare, a iz pojedinih prodora sijala je zlatnorumena svetlost. Bilo mi je milo kada se put ispred mene smanjio, toliko milo da sam odjednom zastala i zapitala se šta znači i odakle ta tolika radost, kao i da se podsetim da se ne vraćam svome domu, u stan ili kuću u kojoj prijatelji s nestrpljenjem očekuju moj povratak. „Gospođa Ferfaks poželeće mi dobrodošlicu sa svojim tihim osmehom, to je izvesno", rekoh, „i mala Adela pljesnuće rukama i skočiće da me zagrli, ali ti dobro znaš da misliš na nekog drugog; a isto tako znaš da on na tebe ne misli." Ima li nečeg tvrdoglavijeg od mladosti? Nečeg nespokojnijeg od neiskustva? Oboje mi je došapnulo: pa i preimućstvo što ću videti gospodina Ročestera biće veliko zadovoljstvo, pa makar me on i ne pogledao; i oboje je dodalo „Požuri! Požuri! Budi s njim dok još možeš, još nekoliko dana, ili nedelja najviše, a zatim rastaćete se zanavek!" I tada sam osetila nov bol koji je počeo da mi nagriza srce i, ne hoteći da priznam svoju bedu krenula sam napred žurno. Na imanju Tornfilda se takođe kosilo seno. Kosači su napuštali livade i vraćali se kućama s kosama na ramenima, baš kad sam nailazila. Ostalo mi je da pređem još samo livadu dve, da pređem put i stignem do kapije. Živice su bile pune majskih ruža, ali ja nisam imala vremena da ih berem; želela sam samo da što pre stignem. Prošla sam pored visokog žbuna ruža koji je preko staze pružao svoje zelene i rascvetane grane; videla sam uzani prelaz s kamenim stepenicama i spazila tu gospodina Ročestera kako sedi s beležnicom i olovkom. Pisao je nešto.

207


Da, to nije bio duh; međutim, za trenutak su mi živci popustili. Nisam mogla da zagospodarim sobom. Šta znači to? Nisam mislila da ću tako zadrhtati kada ga ugledam, niti da ću izgubiti glas i pokrete u njegovom pristustvu. Nastaviću put čim budem mogla da se pokrenem, Ne želim da me smatra za takvu ludu. Znam i drugi put do kuće. Ali i kada bi ih bilo dvadeset, bilo je već kasno, jer me je opazio. - Halo! - uzviknu on i spusti beležnicu i olovku. - Vratili ste se! Priđite, molim vas. Mislim da sam mu prišla, ali kako i na koji način, ne znam. Izgubila sam svaki pojam o sopetvenim pokretima, i brinula sam se samo da izgledam spokojna, a iznad svega da obuzdam mišiće na licu koji će se pobuniti i protiv moje volje, izraziće ono što sam htela da prikrijem. Na sreću imala sam veo i to spušten, da bih bar prividno sačuvala mir koji pristojnost iziskuje. - Šta je, Džejn Ejr? Dolazite pešice iz Milkota? Dabome, opet vaša ćudljivost. Zašto niste tražili da vam se pošalju kola i da se vratite putem kao ostali smrtnici? Već se šunjate u blizini kuće kroz suton, kao neki san ili senka. Gde ste, do đavola, bili celoga meseca? - Bila sam kod svoje ujne, gospodine, koja je umrla. - Taj odgovor zaista liči na Džejn! Dobri anđeli, pomozite mi! Ona dolazi s drugog sveta iz carstva mrtvih, i priča mi to kada me vidi samog, u sumraku! Kad bih smeo, dodirnuo bih vas da se uverim da li ste živo biće ili senka, vilenjače! Radije bih se usudio da se dohvatim raspaljene buktinje. Skitnico! Skitnico! - dodao je posle jednog trenutka. - Ostavili ste me pre mesec dana i potpuno me zaboravili, zakleo bih se u to. Znala sam da ću se obradovati kada budem opet videla svoga gospodara, čak iako sam strahovala da će uskoro prestati da bude moj gospodar, iako sam znala da mu nisam ništa. Ali gospodin Ročester (tako sam bar mislila) imao je neku naročitu moć da svojim prisustvom usreći druge, pa su mi mrvice sreće, koje je bacao prolaznim pticama kao što sam ja, izgledale kao kraljevska gozba. Poslednje njegove reči bile su pravi melem; izgledalo mi je kao da je hteo da kaže da njemu ipak nešto znači da li sam ga zaboravila ili ne. I govorio je o Tornfildu kao da je to moj dom. Oh, kad bi to zaista bio moj dom. Nije silazio s prelaza, i nisam se usudila da ga zamolim da me propusti. Upitala sam ga brzo da li je bio u Londonu. - Da. Rekao bih da ste to doznali zahvaljujući svojoj vidovitosti. - Ne, gospođa Ferfaks mi je pisala. - I da li vas je izvestila šta sam radio tamo? - Da, gospodine. Svako zna zbog čega ste išli. - Moram da vam pokažem kola, Džejn, i reći ćete mi da li će dolikovati gospođi Ročester, i da li će ona ličiti na kraljicu Boadiseu kada se zavali u one ljubičaste jastuke. Želeo bih, Džejn, da sam nešto lepši da bih joj dolikovao. 208


- Recite mi sada vi, vilo, zar ne možete da mi date neke mađije, neki napitak ili nešto slično što bi me načinilo lepim čovekom? - To bi prevazišlo moć svih mađija, gospodine - a u mislima dodala sam: „Jedno zaljubljeno oko, to su jedine čini koje bi vam bile potrebne, takvom oku bi bili dovoljno lepi; ili, bolje, vaša ozbiljnost, moćnija je od svake lepote." Gospodin Ročester je ponekad čitao moje neizgovorene misli s tačnošću koja mi je bila neshvatljiva. Ovoga puta nije obratio pažnju na moj kratki odgovor, već se osmehnuo na mene onim samo njemu svojstvenim osmehom, kojim se retko koristio i za koji kao da je mislio da je predobar za obične svrhe; taj osmeh bio je pravi sunčev zrak koji me je sada obasjao. Prođite Džejn - reče on, propuštajući me da prođem preko prelaza idite kući i odmorite svoje umorne nožice na prijateljskom pragu. Ostalo mi je da ga ćuteći poslušam, nije bilo potrebno više da govorim. Bez ijedne reči prešla sam preko prelaza, i nameravala sam da ga ostavim na miru, kada me je neki skriveni podsticaj nagnao da se okrenem. Kazala sam mu, ili, bolje, neki unutarnji glas progovorio je i protiv moje volje: - Hvala, gospodine Ročester, na velikoj ljubaznosti. Veoma sam srećna što se opet vraćam kod vas, i ma gde vi bili, tu je moj dom, moj jedini dom. Zatim sam krenula tako žurno, i da je hteo da mi odgovori ne bi stigao. Mala Adela bila je kao luda od radosti kad me je ugledala. Gospođa Ferfaks me je dočekala sa uobičajenom srdačnošću. Lea se osmehnula, pa čak mi je i Sofija poželela veselo „Bon soir"(Dobro veče). Sve mi je to bilo vrlo prijatno, jer nema veće sreće nego osetiti da ste voljeni od svojih bližnjih i da im vaše prisustvo donosi prijatnost. Te večeri zatvorila sam oči i nisam htela da mislim na budućnost. Zapušila sam uši da ne čujem glas, koji me je neprestano opominjao o bliskom rastanku i neizbežnom bolu. Kada je čaj bio poslužen i gospođa Ferfaks uzela pletivo, i kada sam sela pored nje na malu stolicu, a Adela klečeći šćućurila se uz mene, učinilo mi se da nas okružuje međusobna ljubav i zlatan mir. Prošaputala sam u sebi tihu molitvu da nas ubrzo ne rastave; ali kada se gospodin Ročester pojavio, bez ikakvog prijavljivanja, i kada je, gledajući nas, izgledao vrlo zadovoljan prizorom ove prijateljske grupe kada je rekao da veruje da je gospođa Ferfaks zadovoljna što se njena usvojena kći opet vratila i dodao da je Adela bila prete a croquer sa petite maman Anglaise (Spremna da pojede svoju mamicu Engleskinju) usudila sam ce da ce ponadam da će nas čak i posle svoje ženidbe zadržati negde zajedno, pod svojom zaštitom, i da nas neće lišiti sasvim svoga prisustva, koje je za mene bilo što i sunčev sjaj. Petnaest dana relativno sumnjive tišine propratilo je moj povratak u Torinfild Hol. Nije se govorilo o ženidbi gospodarevoj, a nisam videla nikakve pripreme za takav događaj. Skoro svakoga dana pitala sam gospođu Ferfaks da li je što sigurno čula povodom toga. Njen odgovor je uvek bio negativan. Kazala mi je 209


da ga je jednom pitala kada će dovesti svoju mladu, ali da joj je on odgovorio nekom šalom i onim svojim neobičnim pogledom, i da iz toga nije mogla ništa da zaključi. Jedna stvar mi je pala u oči. Nije bilo odlazaka i povrataka između Tornfild Hola i Ingram Parka; doduše, rastavljalo ih je dvadeset milja, i Ingram je bio u drugoj grofoviji, ali, zar je to neka razdaljina za strasno zaljubljenog verenika. Naročito za jednog neumornog konjanika kao što je gospodin Ročester to je jedna obična jutarnja šetnja. Počela sam da gajim nade, na koje nisam imala pravo, da je veridba prekinuta, da su razni glasovi bili neosnovani, i da se neko od njih dvoje predomislio. Ispitivala sam lice svoga gospodara da vidim da li je tužno ili gnevno, ali nisam mogla da se setim da je ikad bilo tako vedro kao sada. I čak u trenucima kada smo moja učenica i ja bile s njim i kada bih pala u neizbežno očajanje, ipak je on bio veseo. Nikada me nije tako često zvao, nikada nije bio srdačniji sa mnom dotada, i, na žalost, nikada ga nisam tako volela.

210


GLAVA DVADESET TREĆA

P rekrasno ivanjdansko leto obasjalo je Englesku. Nebo je bilo čisto, sunce tako blistavo; zračilo je dugo, i sa retkom milošću grejalo je našu otadžbinu. Izgledalo je kao da su topli italijanski dani došli s juga i kao jato divljih ptica selica spustili se da otpočinu na okomitim stenama Albiona. Seno je bilo zdenuto, livade oko Tornfilda ozelenele su. Putevi su bili beli i suvi, a drveće u svežem zelenilu. Žbunje i šume bili su kitnjasti i tamno obojeni, i prijatno su odskakali od bledozelenih i suncem obasjanih ispaša. Uoči Ivanjdana, Adela, umorna od dugog branja šumskih jagoda, legla je u postelju kad i sunce. Pričekala sam dok nije čvrsto zaspala, a potom sam sišla u vrt. Bio je to najčudesniji sat u danu: „groznica dana stišavala se" i sveža rosa padala je po žednim poljima i zažarenim vrhovima brežuljaka. Pri zalasku sunce je iščezlo prosto, bez uobičajene povorke oblaka, i purpurna svetlost, koja je padala s vrha brežuljaka ka zenitu, samo je označila tačno mesto zalaska rumenom bojom, nešto tamnijom od plamena rubina. Istok je takoće blistao, čist i tamnoplav, i njegov jedini skromni ukras bila je jedna usamljena zvezda: večernjača je prethodila mesecu koji je još bio ispod horizonta. Šetala sam se neko vreme preko popločane staze ispred kuće, ali poznati miris aroma cigare dopirao je s nekog prozora; spazila sam da je prozor na biblioteci bio odškrinut, i bojeći se da me neko otuda ne posmatra, prešla sam u voćnjak. Nijedan deo imanja nije bio tako zaklonjen i nije toliko podsećao na raj. Bio je pun voćaka i cveća; dok je s jedne strane bio razdvojen od dvorišta visokim zidom, s druge strane ga je aleja bukava skrivala od travnjaka. U dnu, obična zgrada delila ga je od usamljenih livada; krivudava staza vodila je do ograde oivičene lovorovim žbunjem i završavala se divovskim divljim kestenom u čijem se hladu nalazila klupa. Tuda je čovek mogao nesmetano da luta. Dok me je opijala svežina rose i vladao potpun mir, dok se plameno nebo zamračivalo, osetila sam da bih tu beskrajno dugo mogla da ostanem. Međutim, mesečeva svetlost privukla me je u gornji deo voćnjaka i, prolazeći pokraj leja s cvećem, naglo sam zastala ne zato što sam nešto videla, ili čula nešto što bi me uplašilo, već zbog nekog finog mirisa koji sam tada osetila. Glog i jasmin, karanfil i ruže nisu više nudili svoje mirisne krunice zašlom suncu; ovaj novi parfem nije dolazio ni iz žbunja ni iz cveća, to je bila dobro sam znala aroma cigare gospodina Ročestera. Pogledala sam unaokolo i oslušnula. 211


Videla sam samo drveće povijeno pod teretom plodova. Slavuj je pevao u lugu pola milje daleko; nikakva se prilika nije videla, nikakav se korak nije čuo, ali je zato miris bio sve jači. Treba da pobegnem. Uputila sam se kapiji koja vodi u gaj i opazila gospodina Ročestera kako ulazi u voćnjak. Sakrila sam se u neko udubljenje uokriveno bršljanom. On neće dugo ostati ovde, ubrzo će se vratiti putem kojim je došao, i ako budem mirna neće me opaziti. Ali ne veče je i za njega bilo lepo kao i za mene, a tako isto privlačan je i ovaj stari vrt; hodao je lagano i podizao grmovite grančice ogrozda; zagledao plodove krupne kao šljiva, zatim je brao zrele trešnje i naginjao se nad cvećem, bilo da udahne njihov miris bilo da se divi kapljicama rose na krunicama. Veliki leptir zujao je oko mene i spustio se potom na neku biljku pored nogu gospodina Ročestera. Opazio ga je i sagao se da ga razgleda. „Sada mi je leđima okrenut", pomislila sam, „i zanet je ovim leptirom; ako lagano pođem, možda ću moći da se neopaženo iskradem." Išla sam ivicom travnjaka da me koračanje po šljunku ne bi odalo. On je stajao između leja, metar dva od mesta kuda je trebalo da prođem; očevidno je bio zainteresovan ovim noćnim leptirom. „Proći ću vrlo lako", pomislila sam. Mesec je izdužio njegovu senku preko peskovite staze i kada sam koraknula preko nje, gospodin Ročester, ne okrećući se, dobacio mi je mirno: - Džejn, dođite da vidite ovog leptira. Nisam se ni pomakla; on nije imao oči na leđima zar je njegova senka mogla da vidi? Zadrhtala sam najpre, a zatim sam mu prišla. - Pogledajte njegova krila - reče on podsećaju me gotovo na insekte koje sam video na Antilima. - U Engleskoj se vrlo retko viđaju tako veliki i šareni leptiri; eto, odleteo je! I zaista, noćni insekt je odleteo. Pokušala sam krišom da se izvučem, ali gospodin Ročester je pošao za mnom, i kada smo stigli do kapije, rekao mi je: - Vratite se, pravi je greh biti u kući u ovako lepoj noći, niko, zacelo, ne želi da legne kada zalazeće sunce ustupa mesto mesečini. Jedan od mojih nedostataka je u tome što mi jezik pokatkad brzo odgovara, a ponekad ne ume da izgovori ni najobičnije izvinjenje; i to se uvek desi kada bi me jedan brz i smišljen izgovor lako izvukao iz neke mučne zabune. Nisam volela da se sama šetam s gospodinom Ročesterom u ovo doba po mračnom voćnjaku, ali nisam umela da pronađem zgodan razlog da ga ostavim. Pošla sam za njim nemarnim korakom, i lupala sam glavu da pronađem način kako da se izvučem, ali on je izgledao tako pribran i tako ozbiljan da sam se zastidela svoje zbunjenosti. Ako je već tu postojalo neko zlo, ili ako je ono bilo na pomolu, onda je ono samo u meni ležalo, dok je on bio nesvestan svega i potpuno spokojan. - Džejn - poče on čim smo prešli na stazu oivičenu lovorovim žbunjem i uputili se lagano ka ogradi, k divljem kestenu - Tornfild je prijatan leti, zar ne? 212


- Da, gospodine. - Mora biti da ste donekle privrženi ovoj kući vi koji cenite lepotu prirode, i dobrim delom umete da se prilagodite. - Oh, još koliko! - Iako ne mogu da razumem zašto, rekao bih da ste mnogo naklonjeni onoj maloj luckastoj Adeli, pa čak i valjanoj gospođi Ferfaks? - Da, gospodine, volim ih obe na različit način. - I bilo bi vam žao da se rastavite od njih? - Dabome. - Šteta! - reče on, uzdahnu i zaćuta. - Tako je to u životu produži zatim čim se čovek skrasi na nekom divnom mestu da se odmori, tada ga neki glas pozove da krene na drugu stranu, jer je čas odmora otkucao. - Moram li da krenem i ja, gospodine - upitala sam ga. - Treba li da napustim Tornfild? - Mislim da ćete morati, Džejn. Vrlo mi je žao, Džejnet, ali zaista verujem da ćete morati. Kakav udar za mene! Ali, htela sam da ga hrabro podnesem. - Pa, lepo, gospodine, kada dobijem naređenje, biću spremna da idem. - Čas je kucnuo moram vam još večeras reći. - Znači, onda, da se ženite, gospodine? - Tačno, apsolutno tačno. Sa svojom urođenom finoćom pogodili ste. - Uskoro, gospodine? - Vrlo brzo, Moja... hoću reći, gospođice Ejr. Sećate li se, Džejn, kada su vam prvi put prosto dostavili ja, ili neko drugi da nameravam da prekinem s bećarskim životom i da uvučem glavu u bračni jaram, ukratko da raširim ruke gospođici Ingram i uzmem je u naručje (imao bih dosta da obuhvatim, ali to nije glavno, čovek ne može da ima mnogo od tako divne osobe kao što je moja lepa Blanša), ali, šta sam počeo da govorim čujte me, Džejn! Zašto okrećete glavu? - Ne tražite valjda opet noćnog leptira? Ta to je samo bumbar, dete. Želim da vas podsetim da ste mi prvi kazali, s diskretnošću koju cenim sa onim predviđanjem, opreznošću i poniznošću koja odgovara vašem odgovarajućem i zavisnom položaju u slučaju da se oženim gospođicom Ingram, da bi bilo bolje za vas i Adelu da što pre odete iz kuće. Prelazim preko tog predloga, ma kako on bio uvredljiv za moju obožavanu. Zaista, kada budete otišli daleko, Džejnet, pokušaću da to zaboravim. Zapamtiću samo vaš savet, ubeđen sam, i pridržavaću ga se kao zakona. Adela mora da ide u školu, a vi, gospođice Ejr, moraćete naći neko drugo mesto. - Da, gospodine, odmah ću dati oglas u novine; u međuvremenu nadam se... 213


Taman sam htela da izustim: „Nadam se da ću moći da ostanem ovde dok ne nađem sebi novo skrovište", ali sam ućutala bojeći se da ne započnem suviše dugu rečenicu, jer mi je glas već podrhtavao. - Otprilike kroz mesec dana nadam se da ću biti oženjen - nastavi gospodin Ročester - a za to vreme postaraću se lično da vam nađem novo mesto i sklonište. - Hvala vam, gospodine, žao mi je što vam stvaram... - Oh, nije potrebno da se izvinjavate! Smatram kad jedna osoba zaposlena kod mene vrši svoj posao kao vi, da ima prava da od svog gospodina traži izvesnu malu pomoć, koju je on u stanju da joj ukaže. Doduše, već sam preko svoje buduće tašte čuo za jedno mesto, koje će vam odgovarati. Reč je o vaspitanju pet kćeri gospođe Dionisius O Tel iz Biternat Lodža, Konant, u Irskoj. Držim da će vam se Irska dopasti. Kažu da su Irci srdačni ljudi. - Pa to je dosta daleko, gospodine. - Šta to mari, vi ste pametna devojka, i ne bojite se da putujete morem i daleko. - Ne puta, već daljine; a, zatim more je takva prepreka... - Od čega, Džejn? - Od Engleske i Tornfilda, i još... - I od čega, Džejn? - Od vas, gospodine! Izletele su mi ove reči protiv moje volje a isto tako i suze su mi navrele na oči. Ali ipak nisam plakala glasno, izbegla sam jecanje. Pomisao na gospođu O Tel iz Biternat Lodža kao ledeni obruč stegla mi je srce; a misao na more i penu bila je još ledenija, jer je trebalo da me rastavi od gospodina pored koga sam sada šetala; no najledenija pomisao bila je na širok ambis bogatstvo, društveni rang i običaje, koji su se isprečili između mene i onogo koga sam sasvim prirodno i neizbežno volela. - To je dosta daleko ponovih. - Oh, svakako. I kada budete otputovali u Biternat Lodž, Konant, Irska, nikada vas više neću videti, Džejn, to je sigurno. Nikada ne idem u Irsku, niti me ta zemlja privlači. Bili smo dobri prijatelji, Džejn, zar ne? - Da, gospodine. - I kada se prijatelji nađu uoči rastanka oni vole da ostatak vremena provedu zajedno. Hodite! Razgovaraćemo o putu i rastanku natenane jedno pola sata, a možda i više, ovde ispod kestena, dok zvezde svetlucaju gore iznad nas. Tu je i klupa oko drveta. Hajdete, sešćemo mirno večeras, iako nam nije suđeno da se i drugi put tu odmaramo. Posle tih reči posadio me je i seo kraj mene. - Irska je daleko, Džejnet, i žao mi je što moram da pošaljem tamo svoju malu prijateljicu, na tako dosadan put, ali ako ne mogu drukčije, šta da se radi? Zar ne mislite, Džejn, da imamo nečega srodnog? 214


Nisam smela da izustim odgovor u tom trenutku: srce mi je bilo prepuno. - Rekao sam to, jer pokatkad imam neobično osećanje u odnosu na vas naročito kada ste tako blizu mene kao sada kao da mi je veza čvrsto i nerazrešivo privezana negde ispod levih rebara i spojena sa istim delom vaše male osobe. I ako se onaj bučni irski kanal i dve stotine milja ispreče između nas, bojim se da će ova veza između nas pući; imam neki predosećaj da će mi duša početi da krvari. Što se vas tiče... vi ćete me zaboraviti. - To, gospodine, nikada. Vi dobro znate... Bilo mi je nemoguće da nastavim. - Džejn, da li čujete slavuja kako u šumici izvija? Slušajte! Slušala sam, ali sam iznenada grčevito zajecala, jer nisam mogla više da izdržim, i u očajanju osetila sam kako me prožima bol od glave do pete. Kada sam nastavila da govorim to je bilo samo da izjavim i da poželim da se nikada nisam rodila i da nikada nisam došla u Tornfild. - Zašto? Zar vam je toliko žao da ga napustite? Moja osećanja, dugo uzdržavana patnjama i ljubavlju, zagospodarila su najzad mnome, i otimala su se sada da uzmu maha, da ovladaju i žive, da se najzad čuju. - Očajna sam što napuštam Tornfild. Volim Tornfild, jer sam u njemu živela prijatno i lepo bar za izvesno vreme. Niko me nije gazio. Nisam se osećala kao potčinjena osoba i isključena iz okruženja sa svima koji su pametni, energični i iznad mene. Govorila sam na istoj nozi, i uživala u tome sa originalnom, snažnom i inteligentnom glavom. Upoznala sam vas, gospodine Ročester, i sa užasom i zebnjom osećam da moram da se od vas otrgnem zauvek. Ja vrlo dobro shvatam potrebu svog odlaska i za mene je on što i potreba da umrem. - Ali gde vi vidite tu potrebu? - Gde? Pa vi ste mi je sami izneli? Gospodine. - U kom obliku? - Objavljujući mi da će gospođica Ingram, ta lepa i plemenita mlada devojka, uskoro biti vaša nevesta. - Moja nevesta! Kakva nevesta? Ja nemam neveste! - Ali, imaćete je. - Da, hoću hoću hoću! - i stegnu zube. - Moram da odem... sami ste kazali. - Ne, morate da ostanete! Zaklinjem se, i održaću zakletvu. - Kažem vam da moram da odem! - odgovorila sam ljutito. - Mislite li da mogu da ostanem ovde i da ništa ne značim u vašim očima? Smatrate li me za lutku, za nekakvog robota mašinu bez osećanja, koja će dozvoliti da joj se sa usana otrgne poslednji zalogaj i prospe kap vode koja znači život? Držite li, zato što sam sirota i nepoznatog roda, sićušna i bez lepote, da nemam ni duše ni srca? Varate se!... Imam isto toliko duše kao i vi, i više srca! I da mi je bog podario lepotu i bogatstvo, umela bih da vam pričinim ovaj rastanak mnogo svirepijim 215


nego što meni danas pada. Ne govorim vam sada po uobičajenim pravilima i društvenim nazorima, čak ni svojim trošnim telom, već se moja duša obraća vašoj, i kao da smo s one strane groba i stojimo pred bogom, jednaki kao što smo! - Kao što smo! - ponovi gospodin Ročester... i pošto me je obgrlio rukama, privukao me je na grudi, i pritisnuo svoje usne na moje. - Tako je, Džejn! - Da, tako, gospodine - pokušavala sam da se istrgnem iz zagrljaja - ali ipak nije tako, jer vi ste oženjen čovek ili skoro oženjeni ženom koja je niža od vas za koju nemate nikakvih simpatija koju istinski ne volite, jer sam videla i čula kako je ismejavate. Crvenela bih zbog takvog braka; prema tome, bolja sam od vas pustite me da idem. - Kuda, Džejn? U Irsku? - Da, u Irsku. Rekla sam vam što mi je bilo na srcu, i sada mogu da idem ma gde. - Džejn, umirite se. Ne borite se tako kao divlja uhvaćena ptica, koja u očajanju čupa svoje vlastito perje. - Nisam ptica, i nikakva me mreža nije ulovila. Ja sam slobodno ljudsko biće, s nezavisnom voljom koja mi nalaže da vas ostavim.Jakim naporom uspela sam da se oslobodim, i stala sam pravo pred njega. - Sami ćete rešiti sudbinu - reče on - nudim vam svoju ruku, svoje srce i sve što imam. - Zbijate šalu, kojoj moram da se nasmejem. - Tražim da zajedno idemo kroz život, da postanete moje drugo ja, i da budete moja najbolja saputnica. - Izabrali ste već sebi drugu i morate je zadržati. - Džejn, utišajte se malo, odveć ste uzbuđeni, i ja ću se smiriti. Vetar je blago prohujao stazom i zatresao kestenove grane, odlutao je dalje, dalje, i izumro. Samo je slavuj čežnjivo izvijao svoju pesmu u tom trenutku. Slušajući ga, ponovo sam zaplakala. Gospodin Ročester je sedeo mirno i posmatrao me blago i ozbiljno. Prošlo je tako nekoliko trenutaka u ćutanju, i on je najzad progovorio: - Sedite pored mene, Džejn, i hajde da se objasnimo i razumemo. - Nikada neću više sesti pored vas. Odbačena sam i ne mogu da se vratim. - Ali, Džejn, ja vas preklinjem da postanete moja žena. Samo vama nameravam da se oženim, Zanemela sam; mislila sam da mi se ruga. - Hodite, Džejn hodite bliže. - Vaša verenica stoji između nas. Ustao je i uhvatio me za ruku. 216


- Moja nevesta je ovde - reče on - privlačeći me ponovo k sebi jednaka je i slična meni. Džejn, hoćete li da se udate za mene? Opet mu nisam odgovorila; i dalje sam se izvlačila iz njegovog naručja, jer mu još nisam verovala. - Sumnjate li u mene, Džejn? - Potpuno. - Zar nemate vere u mene? - Nimalo. - Znači da sam u vašim očima lažov? - upita me ljutito. - Malo sumnjalo, ubediću vas.Kakva je moja ljubav prema gospođici Ingram? Nikakva! Vi to dobro znate. Voli li ona mene? Ne. Potrudio sam se da to proverim. Rasturio sam glas oko nje da moje imanje nije ni trećina onoga što se zamišlja, i posle toga posetio sam ih da bih video rezultat te ubačene vesti, i ona i njena mati ledeno su me dočekale. Nisam hteo, nisam mogao da se oženim gospođicom Ingram. Vas, neobično, i skoro vanzemaljsko biće... vas volim kao samoga sebe. Vas, siromašnu i bez porodice, i malu, jednostavnu, preklinjem da me primite za muža. - Kako, mene? - promucala sam, počinjući da verujem kad sam videla njegovu iskrenost, da govori ozbiljno i bez preterane učtivosti - mene, koja sem vas nema nijednog jedinog prijatelja a svetu ako ste mi uopšte prijatelj, koja nema ni kršene pare osim onoga što mi vi dajete? - Da, vas, Džejn. Želim da postanete moja potpuno, jedino moja. Pristajete li? Recite da, brzo. - Gospodine Ročester, pustite da vam vidim lice, okrenite se tako da vas mesečina obasja. - Zašto? - Želim da pročitam vaš izraz, okrenite se. - Tako! S moga lica nećete pročitati ništa više negoli s nekog izgužvanog i zabrljanog lista. Čitajte onda, samo požurite, jer patim. Lice mu je zbilja bilo jako uzbuđeno i vrlo crveno, crte su mu bile neobično zgrčene i neki neobičan sjaj blistao mu je u očima. - Oh, Džejn, mučite me! - uzviknu on. - Kakvim me prodornim, ali odanim i blagorodnim pogledom mučite! - Kako bih mogla da vas mučim! Ako ste iskreni, i ako je vaša ponuda ozbiljna, moja jedina osećanja prema vama su zahvalnost i odanost a ona ne mogu da muče. - Zahvalnost! - promuca on; pa besno dodade - Džejn, prihvatite moju ponudu. Recite, Edvarde zovite me po imenu Edvarde, udaću se za vas. - Govorite li ozbiljno? Volite li me istinski? Da li iskreno želite da se udam za vas? 217


- Dabome, i ako je potrebno da se zakunem da bih vas zadovoljio, eto, zaklinjem se. - Onda, gospodine, udaću se za vas. - Recite Edvarde mala ženice! - Dragi Edvarde! - Hodite bliže, sasvim uz mene - reče on, i vrlo ozbiljnim glasom šapnuo mi je na uvo, jer je njegov obraz sada dodirivao moj - usrećite me i ja ću vas.Neka mi bog oprosti! - dodade on posle duže pauze. - I neka se nijedan čovek ne umeša između nas. Ona je moja, i ja ću je čuvati. - Nema ko da se umeša. Ja nemam nikoga od roda ko bi mi smetao ili branio. - Ne, i to je najbolje - reče on. Da sam bila manje zaljubljena, primetila bih izvesnu ljutinu u njegovom glasu, ali sedeći pored njega, probuđena iz onog strašnog sna, u koji me je rastanak bacio, i pozvana sada u bračni raj, mislila sam samo na beskrajno blaženstvo, i ispijala sam sreću do dna. Nekoliko puta ponavljao je: „Jeste li srećni, Džejn?" I u nekoliko mahova odgovarala sam: „Jesam... jesam." Posle toga je šaputao: „Sve će biti nadoknađeno sve će se nadoknaditi. Zar ja nisam našao prijatelja bez doma, bez zaštite? Zar neću umeti da je čuvam, mazim i tešim? Moja je ljubav iskrena i stalna. Znam da će moj glavni sudija odobriti ovaj moj postupak. Sve će biti iskajano pred božjim sudom. Znam šta radim. Što se tiče ljudskoga roda perem ruke. Što se tiče mišljenja sveta ne tiče me se." Ali šta se dešavalo unaokolo? Mesec još nije zašao, a senka je bila sve gušća oko nas. Jedva sam mogla da nazrem lice svoga gospodara, iako je bilo nedaleko od mene. Zašto je cvileo kesten? Lomio se i ječao, dok je vetar zavijao kroz žbunje lovorika i pomamno duvao oko nas. - Moramo da uđemo - reče gospodin Ročester. Vreme se menja. Šteta, ostao bih kraj vas do zore, Džejn. „I ja s vama", pomislila sam, i taman sam htela da izgovorim svoju misao, kada je jedna zasenjujuća varnica razderala oblak koji sam posmatrala; zatim se zaorio užasan tresak i grmljavina oko nas, i jedino što sam uspela da uradim bilo je da sakrijem zasenjene oči na rame gospodina Ročestera. Kiša je naglo počela da pada. Uzevši me za ruku, gospodin Ročeoter je potrčao stazom kroz baštu do kuće. Pokisli smo pre nego što smo do praga stigli. U tremu mi je skinuo šal, stresao kišu s kose koja se opustila, kada je gospođa Ferfaks izišla iz svoje sobe. Nisam je odmah primetila, a ni gospodin Ročester. Lampa je bila upaljena, a sat na zidu otkucavao je ponoć. - Požurite se da skinete mokre haljine - reče on - i pre nego što odete, laku noć, laku noć, najmilija! Poljubio me je nekoliko puta. Kada sam se istrgla iz njegovih ruku i pogledala, 218


našla sam se pred udovicom, bledom, ozbiljnom i zgranutom. Samo sam se osmehnula na nju i ustrčala uz stepenice.„Objašnjenje će doći docnije", pomislila sam. Međutim, kad sam stigla u svoju sobu, srce mi se steglo pri pomisli da bi ona i za trenutak mogla rđavo da shvati prizor koji je videla. Ali radost je ubrzo zbrisala svako drugo osećanje; i uprkos pomamnom vetru, jakoj i bliskoj grmljavini, sevanju munja, uprkos kiši koja je padala kao slap ta bura trajala je dva sata nisam osetila ni strah ni neku bojazan. Gospodin Ročester je tri puta dolazio za to vreme do mojih vrata i pitao me da li se plašim; to mi je pružilo mir, i to mi je davalo snage. Pre nego što sam sutradan ustala, mala Adela je dotrčala da mi kaže da je grom u toku noći udario u dnu voćnjaka u veliki divlji kesten i presekao ga nadvoje.

_______________________________________________________________

________________________________________________________________

219


GLAVA DVADESET

ČETVRTA

ad sam ustala i dok sam se oblačila, u mislima sam prelazila ono što se K desilo i pitala se da to nije bio samo san. Nisam mogla da budem sigurna u stvarnost sve dok opet ne vidim gospodina Ročestera i ne čujem kako ponavlja svoje ljubavne reči i obećanja. Dok sam se češljala, posmatrala sam se u ogledalu, i utvrdila da nisam tako ružna; u očima mi je sijala nada, lice mi je oživelo i porumenelo. Izgledalo je kao da su mi oči gledale u neki začarani izvor i pozajmile odblesak njegovih sjajnih talasića. Često se nisam usuđivala da gledam svog gospodara, jer sam se bojala da mu se moj pogled ne dopadne; ali sada sam mogla da podignem svoje lice i ne rashladim njegova osećanja svojim izrazom. Obukla sam jednostavnu, ali čistu i svežu letnju haljinu. Nikada mi nijedna odeća nije tako lepo stajala, jer nijednu nisam nosila u tako srećnom raspoloženju. Nisam bila iznenađena kada sam, sišavši u hol, videla da je posle sinoćne oluje i kiše nastalo prekrasno junsko jutro i osetila kroz otvorena staklena vrata svež i mirisan povetarac. I priroda je morala biti zadovoljna što sam bila tako srećna. Jedna prosjakinja i njen dečko oboje bledi i poderani dolazili su stazom; potrčala sam im u susret i dala im sve što sam imala u kesici tri do četiri šilinga. Šta mari da li je ona dobra ili rđava, trebalo je da i oni učestvuju u mom veselju. Gavrani su graktali i ptice cvrkutale, ali ništa nije bilo toliko raspevano i razdragano kao moje srećno srce. Gospođa Ferfaks iznenadila me je gledajući kroz prozor, i tužnog izgleda kazala mi je ozbiljno: - Gospođice Ejr, hoćete li doći na doručak? Za vreme doručka bila je vrlo uzdržana i hladna prema meni. Ja još nisam mogla da joj išta objasnim. Morala sam da pričekam da joj to moj gospodar kaže. Upinjala sam se da doručkujem, a potom sam žurno pošla uz stepenice. Srela sam Adelu koja je baš izlazila iz učionice. - Kuda idete, Adela? Vreme je za učenje. - Gospodin Ročester me je poslao u moju sobu. - Gde je on? - Tamo - reče ona, pokazujući na odaju iz koje je izišla. Ušla sam unutra, i, zaista, zatekla sam ga gde stoji. - Hodite i poželite mi dobro jutro - reče on. Prišla sam mu radosno, i on me nije hladno oslovio ili stegao ruku, već me je zagrlio i poljubio. Sada mi je izgledalo tako prosto i prirodno što sam voljena i obožavana. 220


- Džejn, izgledate čudesno nasmejani i lepi - reče on - istinski lepi jutros. Je li to moja bleda vila? Sitna kao zrno prosa? Je li to moja ozarena devbjčica sa rupicama na obrazima i ružičastim usnama, s glatkom smeđom kosom punom preliva I svetlim kestenjastim očima? (Moje su oči zelene, čitaoče, ali treba da izvinite njegovu grešku, za njega su svakako imale novu boju.) - Ovo je Džejn Ejr, gospodine. - Koja će uskoro postati Džejn Ročester - reče on - kroz četiri nedelje, Džejnet, ni dana više. Čujete li to? Dobro sam čula i nisam mogla potpuno da razumem. U glavi mi se sve vrtelo. Ova njegova izjava izazvala je tako snažan osećaj, i umesto da liči na radost, ispunila me je zgranutošću i zaprepašćenjem, skoro strahom. - Pocrveneli ste, a sada ste tako bledi, Džejn. Zbog čega? - Zato što ste me nazvali novim imenom Džejn Ročester, i to mi zvuči tako neobično. - Da, gospođa Ročester - nastavi on - mlada gospođa Ročester, mlada supruga Ferfaksa Ročestera. - To je nemogućno, gospodine, ne izgleda mi verovatno. Na zemlji ljudska bića nikada ne uživaju toliku sreću. Zašto bi onda moja sudbina bila drukčija nego mojih bližnjih? Ona ne može da liči na vilinsku bajku? To je sanjarenje! - San koji mogu i hoću da ostvarim. Počeću još danas. Još jutros sam napisao pismo svome bankaru u Londonu da mi pošalje izvestan nakit, koji sam mu poverio na čuvanje. Porodični nakit, koji su nekada nosile dame Tornfilda. Kroz dan-dva, nadam se da ću vam ga prosuti u krilo, jer sve povlastice, sve pažnje koje bih ukazao kćeri jednog engleskog lorda, ako bih se njome oženio, od sada pripadaju vama. - Oh, gospodine, ostavimo nakit na stranu! Ne volim da čujem da se o tome govori.Drago kamenje za Džejn Ejr zvuči nekako neprirodno i čudno. - Više bih volela da prođem bez toga. - Lično ću vam oko vrata staviti brilijantsku ogrlicu, metnuti dijademu na čelo i dobro će vam stajati, jer je priroda tom čelu podarila otmenost, Džejn. Prikopčaću grivne na te fine ruke i pretrpati te vilinske prstiće raskošnim prstenjem. - Ne, ne, gospodine! Govorimo o nečem drugom, molim vas. Ne obraćajte mi se kao nekoj lepotici, ja sam samo vaša skromna, puritanska vaspitačica. - U mojim očima ste lepi, i vaša lepota odgovara mome ukusu, ona je fina i vazdušasta. - Hoćete li reći, bojažljiva i beznačajna. Vi sanjate, gospodine, ili se rugate? - Tako vam boga, ne budite ironični! Želim da svet takođe prizna i da se divi vašoj lepoti - produži on, ne primećujući da mi je sve jako neugodno, jer sam osetila da zavarava sebe ili pokušava da me obmane. Obući ću moju Džejn u 221


svilu i čipke, i ukrasiću joj kosu ružama, i staviću joj na glavu, koju toliko volim, najskupoceniji veo. - I tada me nećete poznati, gospodine; neću više biti vaša Džejn Ejr, već majmun u pajackom kaputu svraka s tuđim perjem. Više bih volela vas da vidim, gospodine Ročester, prerušenog za kakav karneval nego sebe u dvorskoj haljini. Ne nalazim da ste lepi, gospodine, iako vas nežno volim i tako iskreno da bih mogla da vam laskam. Stoga mi ne laskajte. Međutim, on je nastavio da mi govori istim tonom, ne obazirući se na moje proteste. - Još danas ću vas odvesti kolima u Milkot, da izaberete sebi nove haljine. Kažem vam, venčaćemo se kroz četiri nedelje. Venčanje će biti vrlo skromno, proslavljeno tiho u maloj crkvi, nedaleko od Tornfilda. Zatim ću vas odmah odvesti u London. Posle kratkog bavljenja odvešću svoje blago u krajeve pune sunca, ka francuskim vinogradima i italijanskim poljima, i videćete sve što je najlepše u staroj i modernoj umetnosti; osetićete draž velikih gradova, i naučićete da cenite sebe upoređujući sebe sa ostalima. - Putovaću, i to s vama, gospodine? - Boravićete u Parizu, Rimu i Napulju, u Firenci, Veneciji i Beču. Sve zemlje koje sam proputovao sam, proći ćemo sada zajedno; gde god je kročila moja teška noga, staće i lagana nožica moje vile. Pre deset godina projurio sam Evropu polulud, pun gađenja, mržnje i besa. To su bili moji jedini saputnici, a sada, izlečen i preporođen, posetiću je nanovo sa svojim anđelom utešiteljem. Nasmejala sam se kada sam čula te reči. - Ja nisam anđeo - protestovala sam - i neću to postati dok ne umrem. Biću ono što jesam. Gospodine Ročester, ne očekujte i ne tražite u meni nikakvu nebesku vrlinu jer ćete se razočarati, uostatom, ni ja od vas to neću tražiti. - Pa šta očekujete od mene? - Za izvesno kratko vreme bićete, kao što ste sada, vrlo zaljubljeni; zatim ćete se umiriti, a potom postaćete ćudljivi, i najzad vrlo strogi, i moraću mnogo da vam se umiljavam da bih vam ugodila. Ali kada se budete sasvim navikli na mene, možda ćete opet imati naklonosti prema meni. Kažem, naklonost, upamtite, a ne ljubav. Vaš ljubavni plam utišaće se za šest meseci, ili još manje. Zapazila sam u romanima, koje su ljudi napisali, da je to najduži rok koji ostavljaju supružanskoj ljubavi. Međutim, i posle svega, nadam se da vas kao drug i kao prijateljica neću razočarati. - Razočarati! Da imam samo prijateljstvo za vas! Verujem da ću i to osećati, ali kasnije primoraću vas da priznate da vas istinski volim, strasno i postojano. - Zar niste ćudljivi, gospodine? - Samo prema ženama čija mi se spoljašnost dopada; pravi sam demon kada otkrijem da nemaju srca ni duše kada ispolje sićušan duh, banalan i glup, a možda i grubost i nemoguć karakter. Ali prema blagim očima, uzbuđenim 222


rečima, ustreptaloj duši, i naravi koja se povija a ne lomi gipkoj, a čvrstoj, savitljivoj i stalnoj ostaću uvek nežan i veran. - Jeste li ikada naišli na takav karakter, gospodine? Jeste li ikada voleli takvu osobu? - Volim je sada. - Mislim, pre mene. Da li je neka žena odgovarala vašem idealu? - Nikada nisam sreo neku vama sličnu, Džejn, vi mi se dopadate i ukrotili ste me. Pokatkada izgleda da se potčinjavate, i volim tu vašu savitljivost, i dok navijam taj mekani i svileni konac oko prsta, fini drhtaj struji mi kroz srce. Pod vašim sam uticajem i pobeđen sam, i taj je uticaj slađi nego što mogu da se izrazim. Pobeđen sam i nikakav trijumf ne pričinjava mi toliku radost kao taj poraz. Zašto se osmehujete, Džejn? Šta znači taj neobjašnjivi osmeh? - Mislila sam, gospodine (izvinićete ovu neželjenu misao), mislila sam na Herkula i Samsona, i na one koje su ih očarale. - Zbilja, vilenjaku jedan! - Pst, gospodine! To nije nimalo mudro što kažete, kao što ni ti heroji nisu mudro postupili. Pa, ipak, da su bili oženjeni, nesumnjivo je da bi njihova muževna ozbiljnost popravila njihovu ljubavničku slabost, i bojim se da ćete i vi učiniti isto. Pitam se kako ćete mi odgovoriti kroz godinu dana ako vas zamolim za neku uslugu, koja vam neće goditi. - Zahtevajte nešto sada, Džejnet, najmanju stvar. Želim da me preklinjete - Hoću, gospodine, već imam gotovu molbu. - Govorite. Ali ako me i dalje budete gledali s tim osmehom, zakleću se da na sve pristajem pre nego što saznam u čemu je stvar, i izgledaću budala. - Ni najmanje, gospodine; tražim samo ovo: da ne šaljete po nakit, i da me ne kitite ružama, jer bi to ličilo kao kada bi zlatnom čipkom oivičili tu prostu džepnu maramicu koju nosite. - Mogao bih isto tako i „da stavljam pozlatu na već pravo zlato", - to znam. Vaša molba biće uslišena. Opovrgnuću nalog koji sam uputio bankaru. Ali vi još ništa niste tražili. Molili ste samo da se poklon povuče. Pokušajte opet. - Pa, lepo, gospodine, budite dobri i zadovoljite moju radoznalost koja me golica. To ga je izgleda uzbunilo.- Kako? Kako?- dodade on žurno. Radoznalost je opasna stvar. - Dobro je što se nisam zavetovao da ću ispuniti svaki vaš zahtev. - Ali u ovome što vam tražim nema nikakve opasnosti, gospodine. - Govorite, Džejn, ali više bih voleo da, možda, umesto neke tajne tražite polovinu moga imanja. - Oh, kralju Ahasveru! Šta bih radila s polovinom vašeg imanja? Mislite li da sam zelenaš, i da tražim dobre investicije u imanju? Bilo bi mi milije da uživam vaše poverenje. Nećete me valjda isključiti iz svog poverenja kad me već primate u svoje srce? 223


- Poveriću vam rado sve što vredi, Džejn, ali, tako vam boga, ne tražite nepotreban balast! Ne čeznite za otrovom... nemojte se pretvoriti u Evu! - Zašto ne, gospodine? Sad ste mi baš rekli koliko vam se sviđa što ste pobeđeni i kako vam godi kad neko pokušava da vas ubedi. Zar ne mislite da bi bolje bilo da to iskoristim i da počnem da se umiljavam i preklinjem da plačem pa čak i da se durim ako je potrebno da bih samo okušala svoju moć nad vama? - Čikam vas da to pokušate Priđite, recite, i igra je gotova. - Zar već, gospodine? Vi se brzo predajete. - Kako strogi izgledate! Obrve su vam namrštene. Hoćete li tako da izgledate i kada se oženite? Ako vi tako budete izgledali i posle venčanja, ja ću, kao hrišćanin, napustiti svaku želju da živim s takvom inadžikom. Ali šta to imate da me pitate, derište recite žurno? - Tako, sad ste manje učtivi, i meni se vaša grubost više sviđa od laskanja. Više volim da budem i derište nego anđeo. Evo šta sam htela da vas upitam: zašto ste se toliko mučili da me uverite da ćete se oženiti gospođicom Ingram? - Je li to sve? Hvala bogu kad nije nešto gore! Razvedrio se sada, pogledao me je osmehnuvši se, pomilovao me po kosi, kao da je bio zadovoljan što je izbegao neku opasnost. - Mislim da mogu da vam se ispovedim nastavi on čak iako vas malo razdražim, Džejn. A video sam kako plamtite, Džejn, kada vam se duša zapali I kada ste ljuti. Goreli ste noćas na hladnoj mesečini kada ste se pobunili protiv svoje sudbine i tražili da budete meni ravni. Džejnet, tako reći, vi ste me sami isprosili. - Dabome da jesam. Ali, molim vas, vratimo se na stvar gospođica Ingram? - Pa, lepo, pretvarao sam se da se udvaram gospođici Ingram, jer sam želeo da vas zaludim kao što sam i ja bio lud, i znao sam da će ljubomora biti moj najbolji saveznik. - Prekrasno! Zar možete biti gordi na to? Sramota je i skandal ponašati se tako. Zar niste ništa mislili o osećanjima gospođice Ingram? Njena osećanja svode se na jedno: ponos, i to je trebalo malo poniziti. Jeste li bili ljubomorni, Džejn? - Šta to mari, gospodine Ročester, to nema nikakve važnosti za vas. - Odgovorite još jedared. Zar ne mislite da će gospođica Ingram patiti zbog vašeg nepoštenog koketiranja? Zar se neće osećati napuštenom i izneverenom? - Nemogućno! Naprotiv! Kazao sam vam kako me je napustila. Sama pomisao na smanjenje mojih prihoda ugasila je u trenutku njen plam. - Pribegavate čudnim sredstvima, gospodine Ročester. Bojim se da vaša načela nisu odveć nastrana. - Moja načela nisu podvrguta nikakvoj uglađenosti, Džejn, možda sam ih rđavo vodio.

224


- Još jednom ozbiljno vas pitam, mogu li da uživam u velikoj sreći, koja se na mene sručila, a da se ne brinem da zbog toga neko strahovito pati, kao ja doskora? - Potpuno možete, dobra moja devojčice, jer niko na svetu nema za mene čistu ljubav kao što je vaša, Džejn, i radujem se što to mogu da konstatujem. Ja imam vere u vašu naklonost. Spustila sam usne na ruku, koja je ležala na mome ramenu. Volela sam ga tako mnogo više nego što sam mogla da kažem više nego što reči imaju moć da to izraze. - Tražite još nešto - dodade on - uživam da me molite i da vam popuštam. - Moja molba je već gotova.Saopštite svoje namere gospođi Ferfaks, gospodine. Videla me je sinoć s vama u holu, i naše ponašanje porazilo ju je. Recite joj ma šta pre nego što je ponovo vidim. Bilo bi mi žao da jedna tako dobra žena o meni rđavo misli. - Idite u svoju sobu i stavite šešir na glavu odgovorio je. Želim da me sada otpratite u Milkot, i dok se spremite za vožnju sve ću objasniti staroj dami. Da li ona misli, Džejnet, da ste zbog ljubavi zaboravili na ceo svet i da ne žalite taj zaborav? - Verujem da misli da sam zaboravila na svoj i vaš položaj, gospodine. - Položaj! Položaj! Vaš položaj je u mom srcu i teško onima koji se usude da vas uvrede, sada i ubuduće. Idite. Brzo sam se spremila, i kada sam čula da je gospodin Ročester napustio mali salon gospođe Ferfaks, sišla sam žurno. Stara žena čitala je, po svom običaju, jedan deo Svetog pisma. Biblija je stajala otvorena pred njom, a naočari preko knjige. Izgleda da je zaboravila na svoju jutarnju pobožnu lektiru prekinutu objašnjenjima gospodina Ročestera. Njene oči, uprte u prazan zid preko puta, izražavale su zgranutost jedne mirne duše najednom uzbuđene neočekivanom vešću, Kada me je ugledala, ustala je. Potrudila se da se osmehne i izgovori nekoliko reči u znak čestitanja, ali je njen osmeh iščezao i rečenica ostala neizgovorena. Zatim je stavila naočari, zatvorila Bibliju i odgurnula stolicu od stola. - Tako sam iznenađena - poče ona - da ne znam šta da vam kažem, gospođice Ejr. Da nisam prosto sanjala. Ponekad zadremam kad sam sama i zamišljam stvari koje ne postoje. Često mi se dešavalo, dok sam tako dremala, da mi se javlja moj dragi muž, koji je umro pre petnaest godina, da dolazi i seda pored mene. Čula sam ga čak da zove: „Alisa", kako me je zvao. Hajde, recite mi, je li istina da je gospodin Ročester tražio vašu ruku? Ne smejte mi se. Ali čini mi se da je pre nekoliko minuta došao u sobu i rekao da ćete kroz mesec dana postati njegova žena. - To isto rekao je i meni - odgovorih joj. - Zaista! I vi mu verujete? Jeste li prihvatili? 225


- Da. Pogledala me je zgranuto. - Nikad u to ne bih poverovala. On je vrlo gord. Svi su Ročesterovi ponositi; njegov otac voleo je bar novac. I on je bio uvek vrlo oprezan. On namerava da se vama oženi? - Tako mi je rekao. Odmerila me je od glave do pete! Pročitala sam u njenim očima da maj šarm nije bio dovoljno moćan da joj objasni tu zagonetku. - To prevazilazi moja očekivanja - produži ona - ali verovatno da je to tačno čim vi kažete. - Ne znam šta će iz svega izići, ne mogu da kažem. Zaista ne znam. Jednakost društvenog ranga i imanje je ipak najbolja stvar u takvim slučajevima; a, posle, i razlika od dvadeset godina između vas. Mogao bi skoro da vam bude otac. - Ne, zacelo ne, gospođo Ferfaks uzviknuh malo žacnuta. On nikako ne liči da mi je otac! Niko ko nas je video zajedno ne bi to ni za trenutak mogao da pomisli. - Gospodin Ročester izgleda mlad, i jeste mlad, kao čovek od dvadeset i pet godina. Da li se stvarno iz ljubavi ženi vama? - upita ona. Njena hladnoća i skeptičnost toliko su me uvredili da su mi suze pošle na oči. - Žalim što sam vas ražalostila - nastavi udovica - ali vi ste tako mladi, i tako malo poznajete ljude da bih želela da vas upozorim. Stara poslovica kaže: „Nije zlato sve što sija", i u ovom slučaju bojim se da ne iskrsne nešto što bi bilo drukčije nego što vi i ja očekujemo. - Kako? jesam li ja neko strašilo? - rekoh - zar je nemoguće da gospodin Ročester gaji prema meni čista osećanja? - Ne, vi ste prijatni, i u poslednje vreme mnogo ste se prolepšali, i verujem da vam je gospodin Ročester odan. Odavno sam primetila da ste njegova ljubimica. Bilo je trenutaka kada sam zbog vas bila malo uznemirena i htela sam da vas opomenem da se pripazite. Ali nisam bila rada čak ni da spomenem mogućnost nečeg što ne bi bilo dobro. Znala sam da bi vas takva pomisao prosto šokirala, možda I uvredila; bili ste tako diskretni, i tako savršeno skromni i razumni da sam se nadala da ćete moći sami da se odbranite. Ne mogu da vam kažem šta sam noćas prepatila dok sam vas tražila po celoj kući, a nigde nisam mogla da vas pronađem, kao ni gospodara; i onda, u ponoć, videla sam da dolazite s njim. - Pa, lepo, ostavimo to sad na stranu - prekidoh je nestrpljivo - sada vam je sve jasno. - Nadam se da će na kraju sve biti dobro - reče ona - ali, verujte mi, treba biti mnogo oprezan. Pokušajte da držite gospodina Ročestera na odstojanju. Ne verujte ni njemu ni sebi. Gospoda njegovog ranga nisu navikla da se žene guvernantama. 226


Počela sam već da se ljutim. Na sreću, Adela je utrčala u sobu. - Povedite me, povedite i mene u Milkot - plakala je Adela. - Gospodin Ročester neće da me vodi iako ima dovoljno mesta u novim kolima, molite ga da me povede, gospođice. - Hoću, Adela - požurila sam da iziđem s njom i napustim svoju strogu i mračnu starateljku. Kola su bila spremna, kočijaš ih je terao oko kuće ka glavnom ulazu, i moj gospodar je koračao po stazi gore-dole, dok ga je Pilot pratio u stopu. - Adela može da pođe s nama, zar ne, gospodine? - Rekao sam joj da ne može. Neću derlad u kolima. Samo vas hoću. - Dozvolite joj da pođe, molim vas, gospodine Ročester. Bilo bi mnogo bolje. - Ne, smetaće mi njeno prisustvo. I glas i pogled bili su odlučni, bez pogovora. Ledene opomene gospođe Ferfaks oneraspoložile su me; njene sumnje, polile su me kao hladan mlaz. Nešto neizvesno i neprijatno pomutilo je moje najlepše nade. Posumnjala sam donekle u moj uticaj nad svojim gospodarem. Već sam htela da ga poslušam mehanički, bez daljeg objašnjavanja, ali, kada mi je pomogao da se popnem u kola, pogledao me je: - Šta se desilo? - upita on. - Zar su svi sunčevi zraci otišli? Želite li stvarno da mala pođe s nama? Je li vam neugodno da je ostavite? - Volela bih mnogo više da pođe s nama, gospodine. - Onda hajde po šešir, i vrati se brzo kao munja! - doviknu on Adeli.Poslušala ga je što je brže mogla. - Na kraju krajeva, neće mnogo smetati ako nam pokvari jedno jutro - reče on jer uskoro pripašće mi vaše misli, vaš razgovor i vaše društvo za ceo život. Kada se Adela popela u kola počela je da me ljubi u znak zahvalnosti što je pošla. Ubrzo je pobegla u drugi kraj kola, s druge strane od njega. Zatim je počela da gleda na moju stranu. Tako strog sused ulivao joj je strah; njemu, ovako neraspoloženom, nije smela da postavi nikakvo pitanje niti neku primedbu. Pustite je da sedne pored mene - preklinjala sam ga. - Možda će vam smetati, gospodine, ima dovoljno mesta s ove strane. Podigao ju je i spustio kao da je kakvo malo pseto. - Poslaću je uskoro u školu - reče on, - ali ovoga puta sa osmehom. Adela je čula i upitala odmah da li će ići u školu bez Mademoiselle. - Da – odgovorio - je on apsolutno bez Mademoiselle, jer ću odvesti Mademoiselle na Mesec, i tamo ću u belim dolinama vulkanskih visova potražiti neku pećinu, i Mademoiselle će tamo živeti sa mnom, samo sa mnom. - Tamo neće imati šta da jede. Umorićete je glađu - primeti Adela. - Skupljaću manu za nju ujutru i uveče: ravnice i brežuljci na Mesecu pokriveni su manom, Adela. - Ali ona treba i da se greje. Šta ćete raditi za vatru? 227


- Bregovi na mesecu imaju vatru. Kada joj bude hladno odneću je na vrh i položiću je pored kratera. - Oh, qu' elle u sera mal peu comfortable. (Oh, kako će joj tamo biti rđavo tako neugodno)! I kada joj ce odelo podere, kako ćete joj nabaviti novo? Gospodin Ročester je priznao da je u škripcu. - Hm - reče on. Šta bi ti, Adela, radila? Mućni malo glavom i pronađi nešto. Šta misliš o haljini od belog ili ružičastog oblaka? I zar se od duge ne može napraviti divna ešarpa? - Gospođici je mnogo bolje ovako - zaključi ona posle dugog razmišljanja. Uostalom, dosadiće joj da živi samo s vama na Mesecu. Da sam ja na gospođičinom mestu, nikada ne bih pristala da pođem s vama. - Pristala je već, dala je svoju reč. - Ali vi ne možete da odete donde, nema puta do Meseca. Sve je vazduh, a ni vi ni ona ne možete da letite. - Adela, pogledaj ovo polje - reče on, - pošto smo već izišli iz Tornfilda i klizili lagano po glatkom putu za Milkot sa koga je noćašnji pljusak skinuo prašinu i oko koga je nisko žbunje i visoko drveće blistalo od jasnog zelenila osveženog kišom. - Ovim poljem, Adela, šetao sam kasno jedne večeri pre petnaest dana onog dana baš kad si mi pomagala da kosimo seno u livadama do voćnjaka i kad sam se, zamahujući kosom, jako umorio. Seo sam da se odmorim na prelazu, i tada sam izvadio beležnicu i olovku i počeo da pišem o nevoljama koje su me davno zadesile, kao i o želji da naiđu srećniji dani za mene. Pisao sam vrlo brzo, jer je dnevna svetlost uveliko bežala, kada je nešto iskrslo na putanji i stalo nekoliko koraka od mene. Pogledao sam to malo sićušno stvorenje, s velom od letnjih svilica na kosi. Pozvao sam tog malog stvora da mi priđe bliže i on se ubrzo našao u mom krilu. Nismo razgovarali, ali ja sam čitao u njenim očima, i ona u mojim, i naš nemi razgovor glasio je ovako: - Bila je to mala vila, koja je došla iz svog vilinskog carstva da me usreći; moram da pođem s njom na neko usamljeno mesto, daleko od ovog sveta daleko, na Mesec, recimo i ona je pokazala na mladi mesec, koji je baš klizio iza Hejhila. Pričala mi je o alabasterskim pećinama i o srebrnim dolinama gde bismo divno živeli. Rekao sam joj da bih voleo da odem tamo, i podsetio sam je, kao i ona mene, da nemamo krila da odletimo donde. „Oh", odgovorila je ona, „to ništa ne znači! Evo vam jedne amajlije koja uklanja svaku teškoću", i pružila mi je divan zlatan prsten. „Stavite ga na domali prst leve ruke. Ja sam vaša i vi pripadate meni: napustićemo zemlju i stvorićemo naše nebo tamo gore." I opet je klimnula glavom Mesecu. Taj prsten, Adela, nalazi se u mom džepu u vidu zlatnika, ali ću ga ubrzo zameniti pravim prstenom. 228


- A kakve veze ima gospođica s tim? Ja ne marim za vile, kazali ste da ćete odvesti gospođicu na Mesec? - Gospođica je vila - reče on tajanstvenim šapatom. Na to sam ja kazala da je to šala i da o tome ne vodi računa, i ona je odmah ispoljila svoj francuski skepticizam tvrdeći: da je gospodin Ročester „un vrai menteur"(Pravi lažov) i uveravala ga je da ne veruje u „Contes de fee" (Vilinske priče) i da „du reste il n'y avait pas de fees et quand meme il u en avait" (Da, uostalom, vile ne postoje, pa čak i kad bi postojale) da je ona ubeđena da se vila nije pojavila pred njim, niti da mu je poklonila prsten, niti da mu je ponudila da s njom živi na Mesecu. Sat koji smo proveli u Milkotu bio je nekako mučan za mene. Gospodin Ročester me je naterao da uđem u jednu radnju gde se prodavala svila i navalio da poručim pola tuceta haljina. Bilo mi je užasno neprijatno. Molila sam ga da to odloži: „Ne, trebalo je svršiti s tim sada." Preklinjući ga šapatom, uspela sam da pola tuceta smanjim na dve haljine, pa i pored toga zakleo se da će ih lično izabrati. Sa zebnjom sam posmatrala kako mu se oči zaustavljaju na najraskošnijim tkaninama: izabrao je jednu izvanrednu bogatu svilu u boji najlepšeg ametista, i drugu od prekrasnog ružičastog satena. U nekoliko mahova kazala sam mu šapatom da mi odmah može poručiti i haljinu od zlata i šešir od srebra, jer se nikada neću usuditi da obučem ove koje mi je namenio. S beskrajnom teškoćom, jer je bio tvrdoglav kao mazga, ubedila sam ga da te blistave materije zameni crnim satenom i kao biser sivom svilom. - Ovoga puta pristajem - rekao je on - ali ipak želim da vas vidim gizdavu i blistavu kao kraljicu. Svanulo mi je kada smo, najzad, izišli iz te radnje sa svilom, kao i od zlatara. Ukoliko mi je više kupovao poklona, utoliko su mi više goreli obrazi od neprijatnosti i uniženja. Kada smo se opet popeli u kola, i dok sam sedela tako grozničava i izmorena, setila sam se najednom da sam zbog iznenadnih dogaćaja, vedrih i sumornih, potpuno zaboravila na pismo koje je moj stric Džon Ejr uputio gospođi Rid; o njegovoj nameri da me usvoji i da me odredi za svoju naslednicu. „Bilo bi mi mnogo lakše", mislila sam, „kada bih, ma i najmanje, bila materijalno nezavisna. Ne mogu da podnesem da budem lutka po ukusu gospodina Ročestera ili da me kao drugu Danajku zaspe zlatnom kišom. Čim stignem kući pisaću na Maderu i reći svom stricu da se udajem, i za koga. Ako bi bilo nade da jednoga dana donesem skroman prihod gospodinu Ročesteru, mnogo bih lakše podnosila to što sam mu sada pala na teret." I umirena nekako ovim mislima (koje ipak nisam ostvarila toga dana), usudila sam se da još jednom izdržim zaljubljeni pogled svoga gospodara, iako sam ga izbegavala. Osmehnuo se na mene, i taj osmejak podsetio me je na sultana koji 229


u trenutku sreće i zadovoljstva obasipa robinju svojim zlatom i dragim kamenjem. Odgurnula sam njegovu ruku, koja je neprestano tražila moju. - Nije potrebno da me tako gledate - rekoh mu - jer ako produžite do kraja ću nositi svoje stare haljine iz Lovuda. Venčaću se u onoj ljubičastoj pamučnoj haljini, a vi od one biserne svetle možete sebi napraviti sobnu haljinu i čitavu seriju prsluka od crnog satena. Nasmejao se i protrljao ruke. - Oh sjajno je videti je i čuti je! – uzviknu on. Zar nije originalna? Zar nije privlačna? Ne bih zamenio ovu malu Engleskinju za čitav harem velikog sultana ni za sve hurije sa očima gazele.Ta istočnjačka aluzija opet me je žacnula. - Ni za trenutak ne bih ostala u tom vašem haremu - rekoh mu - prema tome ne smatrajte me za neku njima ravnu. Ako vam takve želje leže na srcu, gospodine, idite bez oklevanja do trga u Istambulu i kupite koliko god hoćete robinja za basnoslovne novce. - A šta će te vi raditi dok ja pregovaram o toliko robinja? - Ja ću postati misionarka i boriću se za slobodu potlačenih i ugnjetenih, i dići ću pobunu u vašem haremu. - Nemilosrdni ste Džejn, vi kao da biste se venčali toliko skromno, čak da možete da ne izadjete pred oltar. - Ja samo želim jednostavna razmišljanja, neopterećene predrasudama drugih.Da li se sećaš šta si govorio o Selini Verans, o dijamantima koje si joj poklonio o kašmiru. Ja neću biti engleska varijanta Saline Verans. Ja ću nastaviti da budem guvernanta Adelina i da zarađujem mojih trideset funti godišnje i oblačiću se od tog novca a vi mi možete dati svoju pažnju i ljubaznost a tako će te dobiti moju zauzvrat. Sad smo se već približavali Tornfildu. - Hoćete li obedovati samnom danas? - upita dok smo prolazili kapiju. - Ne hvala gospodine. - A zbog čega ne, ako smem pitati? - Nikad nisam večerala s vama pa ne vidim razlog za promenu do … - Dokle, završi misao? - Žao mi je ne mogu vam pomoći gospodine. - Pretpostavljate li da jedem kao kakav ljudožder ili džin, i plašite se da u mome društvu obedujete? - Nisam o tome razmišljala, gospodine, ali bih želela da ovako produžim celog meseca. - Moraćete odmah da napustite svoje vaspitačko robovanje. - Oprostite, gospodine, ali držim da neću. Nastaviću i dalje po starom običaju. Neću vam biti na smetnji celoga dana, baš kao što sam navikla. Možete me 230


pozvati uveče, ako budete raspoloženi da me vidite, onda ću doći, ali ne u drugo vreme. - Želeo bih da pušim, Džejn, ili bar malo burmuta, da malo umirim sebe, „pour me donner une contenance"(i da dođem k sebi), kako bi Adela kazala, ali, na nesreću, nemam pri sebi ni kutiju sa duvanom ni burmuticu. Pa ipak čujte moj šapat. Sada je vaše vreme, mala tiranko, ali uskoro će doći moje, i kada vas zgrabim, držaću vas i čuvaću vas, eto privezaću vas za lanac ovako (dodirnuvši svoj džepni sat). Da, devojčice moja, nosiću vas u grudima iz straha da ne izgubim svoj alem kamen. Govorio mi je tako dok mi je pomagao da iziđem iz kola, i dok je on skidao Adelu uspela sam da uđem u kuću i da se povučem u svoju sobu. Razume se da me je još iste večeri pozvao da dođem u salon. Pripremila sam mu unapred zanimanje, jer ni po koju cenu nisam želela da provedem sve vreme „tete a tete" u razgovoru s njim. Setila sam se da je imao lep glas; znala sam da je voleo da peva, kao većina dobrih pevača. Ja lično nisam pevala, i po njegovom mišljenju nisam bila ni muzikalna, ali neizmerno sam uživala da slušam dobru muziku. Čim je sumrak, taj poetski čas, počeo da preko prozora navlači svoju plavu zvezdama posutu zavesu, ustala sam i prišla klaviru preklinjući ga, da mi otpeva jednu pesmu. Rekao mi je da sam ćudljivo strašilo i da bi to radije ostavio za neki drugi put; ali, ubedila sam ga da nikada neće naći pogodniji trenutak od sadašnjeg. - Da nastavila sam umreću kad kucne moj čas, kao i vi kad kucne vaš, ali više volim da ga pričekam a ne da ga ubrzam kao hinduska udovica... - Pa lepo - reče on - treba mi oprostiti zbog te sebičnosti i poljupcem mi dokazati da mi je oprošteno. Ne - odgovorila sam - moliću vas da me izvinite. Prebacio mi je tada da sam gruba, i dodao je „da bi se svaka druga žena rastopila od miline kad bi čula ove strofe otpevane u njenu čast". Potvrdila sam mu da sam po prirodi prilično gruba i da će često to osetiti i, štaviše, odlučila sam da mu pokažem izvesne rđave strane svoga karaktera u toku ove četiri nedelje. Tako će bar znati kakav je posao napravio, i imaće dosta vremena da ga se otarasi. - Znači da vi nikada nećete da govorite mirno i razumno? - Da, hoću, ako vam to godi, a što se tiče razumnosti, laskam sebi da i sada tako govorim. Naljutio se, lagano je škripnuo zubima i nervozno dobovao prstima po stolici. „Vrlo dobro", pomislila sam, „možete se buniti i duriti koliko vam je volja, ali ubeđena sam da je ovo najbolji način postupanja s vama. Volim vas više nego što mogu da iskažem pa ipak neću dozvoliti da me osećanja obrvaju i, zahvaljujući svojim odgovorima, zadržaću vas na ivici ponora; šta-više, s 231


takvom žaokom, sačuvaću razdaljinu, što će biti mnogo bolje i za vas kao i za mene." Najzad, malo pomalo, uspela sam da ga prilično naljutim. Povukao se uvređen u drugi kraj sobe, i ja sam iskoristila tu priliku da ustanem i iziđem, rekavši mu uobičajenim glasom, vrlo učtivim i punim poštovanja: - Želim vam laku noć, gospodine. Nastavila sam s ovakvim načinom ophođenja za sve vreme našeg vereništva, i to s najvećim uspehom. Zbog toga je svakako bio ljutit i neraspoložen, ali, u samoj stvari, to mu je donekle i stvaralo razonodu, i da sam bila krotka kao jagnje i gugutala kao grlica, to bi laskalo njegovom despotizmu, ali ne bi godilo njegovom prosuđivanju niti bi zadovoljavalo njegovu razumnost, a još manje bi odgovaralo njegovom ukusu. U prisustvu drugih bila sam kao i ranije snishodna i tiha; doduše, ne bih mogla ni da se vladam drukčije. Zadirkivala sam ga i protivrečila sam mu samo za vreme naših večernjih sastanaka. Nastavio je da šalje po mene u sedam časova, ali kada bih se pojavila pred njim nije me više pozdravljao medenim rečima kao „ljubavi moja" i „najmilija"; najlepša tepanja koja mi je sada upućivao bila su: „izazivajuća lutko", „zlokobna vilo", „ćudljivo derle" i „zadirkivalo", itd. Umesto milovanja, dobila sam sada grimase. Uštinuo bi me za ruku umesto rukovanja; povukao bi me za uvo umesto nežnog poljupca. I sve je bilo u redu. Volela sam više ove sitne grubosti nego ma kakve izlive nežnosti. Videla sam da mi je gospođa Ferfaks odobravala. Prestala je da se plaši zbog mene, prema tome bila sam uverena da se oprezno ponašam. U međuvremenu gospodin Ročester je tvrdio da zbog mene smrtno pati, da je postao koža i kost, i pretio mi je groznom kaznom, bliskom i neumoljivom. Smejala sam se u sebi njegovim pretnjama: „Držim vas u šahu sada", mislila sam „i ne sumnjam da ću vas i ubuduće držati tako; ako mi dosadašnji načini ne budu dovoljni, pronaći ću druge." Pa ipak, moj zadatak nije bio bogzna kako lak; vrlo često poželela bih radije da mu se umilim nego da ga zadirkujem. Moj budući muž već je počeo da predstavlja za mene ceo svet, i više nego svet, skoro nadu u večni život. Isprečio se čak između mene i pobožnih misli, kao što pomračenje skriva sunce od ljudskih očiju. U tim danima nisam mogla da vidim ni boga već samo njega od koga sam napravila svog idola.

232


GLAVA DVADESET PETA esec dana našeg vereništva približavao se kraju. Već su i poslednji M časovi bili izbrojani. Veliki dan venčanja bio je sasvim blizu; sve pripreme uveliko su bile završene. Ja lično nisam imala šta da radim; moji koferi bili su spakovani, zaključani i poređani duž zida moje male sobe. Sutra u ovo doba biće već na putu za London, i tako ću ja poći (božjom voljom) ili, bolje reći, ne ja, već neka Džejn Ročester, osoba koju ja još ne poznajem. Ostalo mi je još da prikačim na svoje kofere karte s adresom; četiri male karte ležale su još u fioci. Gospodin Ročester ih je lično napisao: „Gospođa Ročester hotel, London za svaki kofer. Nisam mogla da se odlučim da ih pričvrstim niti da naredim da ih pričvrste. Gospođa Ročester! Ali ona nije još postojala; rodiće se tek sutra, tamo oko osam časova ujutru; i biće potrebno da pričekam, da se zaista uverim da ona živi pre nego što joj poverim sve ove stvari. Dovoljno je već što su koferi u ormanu, preko puta mog toaletnog stola; njene toalete odgurnule su moju crnu prostu haljinu iz Lovuda i slamni šešir, jer meni ne pripada ova svilena venčanica od biserne boje ni vazdušast veo koji visi na čiviluku. Zatvorila sam orman u zidu da prikrijem ovu neobičnu, raskošnu haljinu, koja se pri večernjoj svetlosti bilo je oko devet časova nekako avetinjski svetlucala u mojoj mračnoj sobi. „Doviđenja, moj beli snu", rekoh, „ostavljam te jer sam grozničava; čujem kako vetar duva; izići ću napolje da se nadišem svežeg vazduha." Moje grozničavo stanje nisu izazvale samo užurbane pripreme, ne, čak ni pomisao na veliku promenu na nov život koji će početi od sutra. Nesumnjivo je da su obe okolnosti imale svog udela u stvaranju onog raspoloženja uznemirenosti i uzbuđenja koje me je guralo napolje u ovaj pozni čas. Postojao je i treći uzrok koji je mnogo više od ostalih uticao na mene. Neka čudna zebnja uvukla mi se u dušu. Dogodilo se nešto što nisam mogla da shvatim; niko sem mene nije znao ni video taj događaj koji se desio prošle noći. Gospodin Ročester je bio odsutan te večeri, i još se nije vratio kući. Posao ga je odveo na neko malo imanje, trideset milja udaljeno od Tornfilda posao koji je lično morao da svrši pre svoga odlaska iz Engleske. Čekala sam sada njegov povratak željna da se otresem misli koje su me mučile, i da potražim rešenje zagonetke koja me je kopkala. Pričekajte dotle, čitaoče, kada mu budem otkrila svoju tajnu, doznaćete je i vi.

233


Pošla sam u voćnjak da se tamo zaklonim od južnog vetra koji je celoga dana jako duvao pa ipak nije doneo ni kapi kiše. Umesto da se sa dolaskom noći utiša, izgleda da je još više pojačao svoje fijukanje i silinu. Drveće se jako povijalo samo na jednu stranu i ispravljalo se teškom mukom; neprekidan zamah vetra gurao je grane ka severu, oblaci su žurno jurili jedan za drugim i stapali se u mase. Nijedan deo plavog neba nije se video te julske noći. S nekim divljim zadovoljstvom trčala sam ispred vetra, oslobađajući se svojih briga u vihoru koji je ječao kroz vazduh. Sišavši putanjom oivičenom lovorovim žbunjem, našla sam se pred srušenim divljim kestenom. Stajao je preda mnom crn i raspolućen: stablo pogođeno gromom kroz sredinu avetinjski je zjapilo. Rascepljene polutke nisu bile rastavljene jedna od druge, već pričvršćene pri dnu snažnim korenom s debelim žilama; svako dalje njegovo rastenje bilo je prekinuto, jer biljni sok nije više mogao da teče kroz stablo. Njegove velike grane ležale su uvele, a iduće zime oluje će svakako oboriti na zemlju jednu ili obe polutke. Sada, ipak, moglo se reći da one i dalje sačinjavaju još jedno drvo ali ruševinu, potpunu ruševinu. „U pravu ste što se čvrsto držite jedna za drugu", rekoh kao da su ovi džinovski otpaci živa bića i mogu da me čuju. „Rekla bih da u vama, tako pocrnelim, opaljenim i oguljenim ima još poneka iskrica života, koja se diže iz tog vernog i poštenog korena. Nikada više neće lišće ozeleneti na vašim granama nikada više ptice neće praviti gnezda na vašim račvama; vaši časovi ljubavi i zadovoljstva prohujali su, ali vi niste očajne: svaka polutka ima druga da mu se jada i saučestvuje u propasti." Dok sam posmatrala to uništeno drvo, mesec je krvav i taman za trenutak provirio kroz jedan kutak slobodnog neba; učinilo mi se da me je pogledao zgranuto i tmurno, pa se brzo i ponovo zagnjurio u dubinu oblaka. Vetar je trenutno popustio oko Tornfilda, ali u daljini, preko šume i vode, dopirali su njegovi divljački i setni jecaji. Bilo je odveć tužno slušati sve to, i ja sam opet utekla. Lutala sam gore-dole po voćnjaku i skupljala jabuke, koje su prekrile travu ispod drveća; odvojila sam zrele od još nezrelih, odnela ih u kuću i ostavila u ostavu. Ušla sam zatim u biblioteku da se uverim da vatra dobro gori, jer iako je bilo leto, znala sam da će se gospodin Ročester, posle tako tmurne večeri, obradovati kada pri povratku ugleda veselu vatru u kaminu; da, vatra je bila na vreme prodžarana, i dobro je gorela. Stavila sam njegovu fotelju kraj kamina, dogurala sto, spustila zavese i stavila svećnjake na sto. Kada sam završila ove sitne pripreme, bila sam uzrujanija nego dotle, nisam mogla da se smirim, pa čak ni da ostanem u kući. Mali časovnik u sobi, kao i veliki u tremu, izbijali su deset časova. 234


„Kako je već kasno" rekoh. „Otrčaću do glavne kapije, i kako se s vremena na vreme mesec pojavljuje, moći ću ipak da vidim niza drum. Možda je već blizu, i ako ga sretnem uštedeću sebi veliku zabrinutost." Vetar je šumeo u visokom drveću, koje je raslo pored kapije; ali put, koliko sam mogla da sagledam levo i desno, bio je tih i pust, sa senkama koje su se lelujale preko njega kad bi se mesec pojavio. Inače, žive duše nije bilo na njemu. Suze su mi navrele na oči suze razočaranja i nestrpljenja; postiđena, žurno sam ih obrisala. Ostala sam tako još na kapiji. Mesec se potpuno skrio iza gustih oblaka, noć je bila mračna i kiša je naglo počela da pada. „Želela bih da dođe! Oh, želela bih da dođe već jednom!" uzviknula sam obuzeta nekim bolesnim predosećanjem. Očekivala sam ga pre čaja, sada je već bio mrak; šta je moglo da ga toliko zadrži? Opet mi je sinuo kroz glavu sinoćni događaj. Protumačila sam ga kao predznak neke nevolje. Pobojala sam se da se moje odveć vesele nade mogle da se ne obistine; toliko sam uživala u svojoj sreći poslednjih dana da sam poverovala da je ona dostigla svoj vrhunac i da sada mora da opada. „Pa, lepo, ne mogu da se vratim kući", pomislila sam, „ne mogu da sedim kraj vatre dok on putuje po ovakvom vremenu. Bolje je da zamaram svoje udove nego da naprežem srce, poći ću mu u susret." Krenula sam i pošla brzo, ali ne daleko; tek sam prevalila četvrt milje, kada sam čula topot potkovica; neki konjanik je jahao u galopu, pas je trčao pored njega i lajao. Bestraga sa onim gadnim predosećanjem! Bio je to on na Mezuru, u pratnji Pilota. Spazio me je, jer je mesec opet izvirio. Skinuo je šešir i mahao njime oko glave. Potrčala sam mu u susret. Tako! - uzviknu on, i pruži ruku saginjući se iz sedla - ne možete bez mene, to je očigledno. Dajte mi obe ruke i stanite na vrh moje čizme: hajde, skočite! Poslušah ga; radost me je načinila lakom. Skočila sam na konja, ispred njega. Srdačno me je ljubio i razmetljivo je trijumfovao, što sam primila kako sam mogla. Pa ipak, prekinuo je svoju razdraganost i upitao: - Ali šta se dogodilo, Džejnet? Zašto ste u ovo doba pošli da me sačekate? Da se nije što neprijatno desilo? - Ne, ali pomislila sam da se nikada nećete vratiti. Nisam mogla da podnesem da vas u kući čekam, naročito po ovoj kiši i vetru. - Kiša i vetar, zaista! Da, mokri ste kao mala sirena. Povucite moj ogrtač oko sebe; rekao bih da imate groznicu, Džejn, i obrazi i ruke vam prosto gore. Molim vas recite šta se desilo. - Ništa, sada niti se plašim niti sam nesrećna. - Znači da je bilo oboje? - Skoro; to ću vam još večeras reći, gospodine, i kladim se da ćete se samo nasmejati mojim patnjama. 235


- Nasmejaću se od srca kada sutrašnjica prođe; dotle se ne usuđujem, još nisam siguran u svoju pobedu. Jeste li vi to koji ste se kao jegulja izmigoljili i bockali me kao majska ruža celoga meseca? Nisam smeo nigde prst da spustim iz straha da se ne ubodem, i eto, sada, čini mi se da u naručju grejem zalutalo jagnje. Napustili ste stado da potražite svoga pastira, zar ne, Džejn? - Bilo mi je potrebno da vas vidim, ali se ne razmećite. Evo nas već u Tornfildu, pustite me da sjašem. Spustio me je na popločanu stazu pred ulazom. Kada je Džon odveo konja, on je pošao za mnom i rekao mi da se požurim i presvučem i zatim vratim u biblioteku. Zaustavio me je na stepenicama da mi iznudi obećanje da se neću dugo zadržati. Nisam dugo ostala. Posle pet minuta bila sam već u biblioteci. Zatekla sam ga pri večeri. - Sedite i pravite mi društvo, Džejn; ako bog hoće, ovo je pretposlednji obed, za duže vreme, koji ćete jesti u Tornfild Holu. Sela sam blizu njega, ali sam mu kazala da ne mogu da jedem. - Da li je to zbog sutrašnjeg puta, Džejn? Zar vam misli na London oduzimaju apetit? - Večeras ne vidim sasvim jasno svoj put, gospodine, i jedva znam kakve mi se misli vrzmaju po glavi. Ceo mi se život čini nestvarnim. - Izuzev mene, ja sam dovoljno živ pipnite me. - Naprotiv, gospodine, vi me tek podsećate na neki duh: vi ste običan san. Ispružio je svoju ruku smejući se. - Je li to san?- reče on podnoseći mi je pred oči. Imao je muskuloznu i snažnu ruku kao i dugačku i jaku mišicu. - Da, iako je dodirujem, ipak je san rekoh - uklanjajući je ispred očiju. Gospodine, jeste li gotovi s večerom? - Jesam, Džejn. Zazvonila sam i naredila da iznesu poslužavnik. Kada smo opet ostali sami, prodžarala sam vatru i sela na stoličicu, pokraj kolena svoga gospodara. - Skoro je ponoć? - rekoh. - Da, ali setite se, Džejn, obećali ste mi da ćete bdeti sa mnom cele noći uoči moga venčanja. - Jeste, i održaću obećanje bar za jedan sat-dva, jer ni sama ne želim da spavam. Jesu li sve vaše pripreme završene? - Sve je spremno, gospodine. - I moje - odgovori on sve je u redu; - ostavićemo Tornfild sutra, pola sata posle povratka iz crkve. - Vrlo dobro, gospodine. - S kakvim neverovatnim osmehom izgovarate te reči: „vrlo dobro", Džejn! Kako su vam obrazi rumeni, i kako vam se oči čudno cakle! Jeste li zdravi? 236


- Verujem da jesam. - Verujem! Šta vam je? Recite mi šta osećate? - Ne bih mogla, gospodine, nikakve reči nisu u stanju da iskažu šta osećam. Poželela bih da se ovaj čas nikada ne približi kraju. Ko zna šta nam sudbina sprema idućeg časa. - To je već hipohondrija, Džejn. Bili ste odveć uzbuđeni i suviše premoreni. - Da li se vi, gospodine, osećate spokojnim i srećnim? - Spokojan? ne, ali srećan do dna srca. Pogledala sam ga ne bih li pročitala na njegovom licu to blaženstvo: i odista, bilo je vatreno i zračilo je od sreće. - Poverite mi se, Džejn - reče on - oslobodite svoje misli od svega što vas muči. Čega se to plašite? Da ne budem dobar muž? - To mi ne pada na um. - Ili se možda pribojavate nove sredine u koju ćete ući? ili novog života kroz koji ćete proći? - Ne. - Vi me mučite, Džejn, vaš pogled i ton puni su neke brižne smelosti koje me zgražavaju i muče. Želim da mi objasnite. - Onda, čujte, gospodine. Otišli ste sinoć od kuće? - Da, znam, i pre kratkog vremena dali ste mi na znanje da se nešto desilo u mome odsustvu verovatno ništa naročito važno, ali, jednom rečju, nešto što vas je uzrujalo. Recite mi. Da vam gospođa Ferfaks nije što rekla? Ili ste štogod od posluge čuli? Da vaša preosetljivost nije bila uvređena? - Ne, gospodine. Časovnik je počeo da izbija ponoć pričekala sam dok se nije završio dvanaesti udarac, i tek onda sam nastavila: - Juče sam celoga dana bila veoma zaposlena i presrećna u toj neprekidnoj žurbi, nisam bila, kao što ste pomislili, ni uzbuđena ni obuzeta nekim strahom od nove okoline, itd. Mislila sam kako je to sjajno moći nadati se, i živeti s vama, jer vas volim. Ne, gospodine, ne milujte me sada pustite me da vam nesmetano govorim. Juče sam verovala proviđenju i držala da se svi događaji okreću u vašu i moju korist. Dan je bio divan, ako se sećate tišina i vedro nebo nisu mi pričinjavali nikakve brige po vodom vašeg puta. Posle čaja, šetala sam se malo po popločanoj stazi misleći na vas; i u mojoj mašti bili ste tako blizu da mi vaše odsustvo nije nimalo smetalo. Razmišljala sam o životu koji je prošao i o vašem životu, gospodine, koji je bio bogatiji i uz budljiviji od moga. Pitala sam se zašto moralisti nazivaju ovaj svet sumornom divljinom, jer za mene je sad bio pun draži kao rascvetani cvet. Po zalasku sunca vazduh je zahladneo i nebo se prekrilo oblacima; ušla sam unutra. 237


Sofija me je pozvala da vidim svoju venčanu haljinu koju su tek isporučili; u drugoj kutiji pronašla sam vaš poklon nevestinski veo, koji ste po svom prinčevskom rasipništvu poručili iz Londona. Odlučili ste, mislim, pošto ne želim da imam nakit, da mi podvalite i da primim nešto vrlo skupoceno. Osmehnula sam se dok sam ga razvijala i smišljala kako ću vas zadirkivati zbog vašeg aristokratskog ukusa i napora da svoju plebejsku nevestu prerušite u plemićku. Pomišljala sam već kako ću vam doneti i pokazati četvrtast, neizvezen, običan veo, koji sam lično spremila da pokrijem glavu devojke iz nižeg staleža i da vas upitam zar nije dovoljno dobar za ženu koja svome mužu ne donosi ni bogatstvo, ni lepotu, ni društvene veze. Videla sam već jasno vaš pogled i čula vaše odlučne republikanske odgovore i vaše gordo priznanje da nemate nikakve potrebe da uvećate svoje imanje ili da popravite svoj položaj ženeći se za novac ili titulu. - Kako me već dobro poznajete, mala veštice! - upade gospodin Ročester ali šta ste pronašli sem vela u kutiji? Jeste li otkrili neki tajni otrov, ili kamu, kad tako tužno izgledate? - Ne, ne, gospodine, pored finog i bogatog veza, našla sam samo gordost gospođe Ferfaks, i to me nije poplašilo, jer sam već navikla da vidim i đavola. Ali, gospodine, kako je padao mrak, vetar je počeo da besni, duvao je sinoć cele večeri, ali ne kao sada pomamno i besno već s nekim jezivim cviljenjem. Poželela sam da ste kod kuće. Ušla sam u ovu odaju, i pogled na praznu naslonjaču I zagašenu vatru sledio me je. Dugo vremena nisam mogla da zaspim kad sam legla neko nemirno osećanje more stezalo mi je dušu. Fijuci sve bešnjeg vetra kao da su prikrivali neke žalosne glasove, koji su mi dopirali do ušiju, da li je neko jecao u kući ili van nje, nisam mogla da razaznam. Ali, nema sumnje, jecanje je bilo sve bolnije i najzad sam zaključila da je to svakako lavež nekog psa iz daljine. Bilo mi je milo kad je sve to prestalo. Na kraju sam zaspala i u snu nastavila da patim te mračne i vetrovite noći. I želja da budem s vama nastavila se u snu, ali i tu sam bila nekako čudno i jadno svesna da se neka prepreka isprečila između nas. U toku svog prvog sna išla sam nekakvim zavijucima pored nekog nepoznatog puta, okružena potpunom tminom, i dok me je kiša šibala u naručju sam nosila malo dete, neko sićušno detence, koje nije moglo ni da hoda, koje je drhtalo u mojim rukama i bolno plakalo. Osećala sam u snu, gospodine, da se vi nalazite ispred, na tom putu, i naprezala sam svu snagu da vas stignem i upinjala sam se da izgovorim vaše ime i preklinjala vas da stanete ali moji pokreti kao da su bili prikovani a glas izumro, dok ste vi, osećala sam, bili sve dalje i dalje. - I zar ti snovi pritiskuju vaše misli, Džejn, sada kada sam pored vas? Mali nervozni stvore! Zaboravite te neprijatne vizije u snu, i mislite samo na istinsku sreću! Rekli ste da me volite, Džejnet, ja to neću zaboraviti, i vi to ne možete 238


poreći. Te reči nisu umrle neizgovorene na vašim usnama. Čuo sam ih jasno i nežno; misao je možda odveć svečana, ali je slatka kao muzika: „Mislim da je divno nadati se i živeti s vama, Edvarde, jer vas volim." Volite li me, Džejn? Ponovite. - Volim vas iz sveg srca. - Pa, lepo - reče on posle nekoliko minuta ćutanja - čudno je kako je ta rečenica bolno prodrla kroz moje grude. Zašto? Čini mi se zato što ste je izgovorili s tako ozbiljnom, pobožnom odlučnošću, i zato možda što je vaš pogled, uprt u mene, pun uzvišene vere, istine i odanosti; to je isuviše, kao da je neki duh bio blizu mene. Gledajte me zlobno, Džejn, kao što to ponekad umete; dobacite mi onaj vaš divlji i stidljivi, izazivajući osmejak i recite mi da me mrzite zadirkujte me, uvredite me, učinite ma šta da me razdrmate. Više volim da budem bezuman negoli tužan. - Zadirkivaću vas i vređaću vas da vam zadovoljim tu želju u srcu kad budem završila priču, ali sada saslušajte me do kraja. - Pomislio sam, Džejn, da ste već sve ispričali. Učinilo mi se da već znam uzrok vaše melanholije. Odmahnula sam glavom. - Kako? Još nešto? Neću da verujem da je nešto značajno. Unapred vas opominjem da vam neću verovati. Nastavite. Iznenadila me je uznemirenost njegovog izgleda i nestrpljivost njegovog držanja; pa, ipak, nastavila sam priču: - Sanjala sam drugi san, gospodine. Tornfild Hol bio je pretvoren u drvenu ruševinu punu slepih miševa i buljina. Čini mi se da je od prednjeg dela kuće ostao samo jedan zid, kao neka školjka, vrlo visok i veoma trošan. Lutala sam po mesečini kroz travom obrasle zidine, i spotakla sam se preko mermernog kamina I palih polomljenih ukrasa s tavanice. I dalje sam nosila zamotano u šal ono malo nepoznato dete; nisam mogla nigde da ga spustim, iako su mi ruke bile umorne zbog njegove težine nisam mogla da krenem napred. Čula sam galopiranje konja, negde na drumu, i bila sam uverena da ste to vi i da ste odlazili na neki predug put, u neku daleku zemlju. Uspuzala sam se uz tanak zid, žureći pomamno, željna da vas s vrha još jedanput vidim. Kamenje se kotrljalo ispod mojih nogu, bršljanove grane, za koje sam se hvatala, kidale su se, dok mi je ono dete u strahu grčevito stezalo vrat i skoro me gušilo. Najzad ispeh se na vrh. Videla sam vas kao kakvu mrlju na belom putu, kako se svakog trenutka sve više i više udaljujete. Oluja je bila tako jaka da nisam mogla da se održim. Sela sam na uzanu ivicu zida i ljuljala preplašeno dete, videla sam vas kako zavijate drumom, sagnula sam se da vas još poslednji put vidim, i zid se srušio. Zatresla sam se, dete se skotrljalo s moga krila, izgubila sam ravnotežu, pala sam i probudila se. 239


- Je li to sve, Džejn? To je samo predgovor, gospodine, priča tek dolazi. Kada sam se razbudila zasenila me je neka svetlost, pomislila sam da sviće! Ali prevarila sam se, bila je to svetlost sveće. Svakako je Sofija ušla u moju sobu. Svećnjak je stajao na mom toaletnom stolu, a vrata zidnog ormana o koji sam okačila svoju venčanicu bila su širom otvorena, čula sam samo šuštanje svile koje je otuda dopiralo. Upitala sam: „Sofija, šta radite?" Niko mi nije odgovorio, ali neko ljudsko stvorenje pojavilo se iz ormana. Nepoznata žena uzela je sveću, podigla je iznad svoje glave i počela da razgleda haljine koje su na čiviluku visile: „Sofija! Sofija!" ponovo sam uzviknula. Niko nije odgovorio. Sela sam u postelju i nagnula se: obuzelo me je najpre iznenađenje, a potom zgranutost, krv mi se sledila u žilama. Gospodine Ročester, to nije bila Sofija, ni Lea, ni gospođa Ferfaks, nije bila ni ne, apsolutno sam ubeđena to nije bila ni ona tajanstvena žena, Gres Pul. - Mora biti da je neko od njih bio - prekide me moj gospodar. - Ne, gospodine, to vam svečano izjavljujem. Osoba koja je stajala ispred mene nikada mi pred oči nije izišla otkako sam u Tornfild Holu; njena visina, i njena prilika bili su mi potpuno novi. - Opišite je, Džejn. Izgledala je visoka, širokih pleća, s gustom crnom kosom koja joj je padala niz leđa. Ne znam kakvu je haljinu imala na sebi: potpuno belu i pravu, a da li je to bila haljina, čaršav ili pokrov, ne mogu vam reći. - Jeste li videli njeno lice? - Isprva ne. Ali ubrzo ona je uzela moj veo iz ormana, podigla ga je, dugo ga zagledala, zatim ga prebacila preko svoje glave i okrenula se prema ogledalu. U tom trenutku spazila sam sasvim jasno odblesak lica i crta u mračnom ovalnom ogledalu. - I kakve su bile? - Užasne i jezive, bar tako mi se učinilo, gospodine oh, nikada u životu nisam videla takvo lice. Bilo je bezbojno, skoro divljačko. Želela bih da mogu da zaboravim kolutanje onih crnih očiju i one podbule crte, onaj taman ten! - Aveti su obično blede, Džejn. - Ovo je bilo modrocrveno, gospodine; usne otekle i skoro crne; čelo jako naborano; crne obrve izvijene iznad zakrvavljenih očiju. Hoćete li da vam kažem na šta me podsećaju? - Recite! - Na grozne duhove iz starih nemačkih legendi o vampirima. - Ah, pa šta je zatim radila? - Skinula je, gospodine, moj veo sa svoje mračne glave, poderala ga nadvoje, i bacila ga na pod, stala da ga gazi. 240


- Potom? - Prišla je prozoru, podigla zavesu i pogledala napolje, možda je opazila da sviće, jer je uzela svećnjak i pošla vratima. Baš kada je prolazila pored moje postelje, zastala je: njen zažaren pogled zaustavio se na meni prinela je sveću sasvim blizu moga lica, i ugasila je ispred mojih očiju. Osetila sam kako njeno lice gori pored moga i onesvestila sam se, drugi put u životu da, samo drugi put onesvestila sam se od straha. - Ko je bio pored vas kad ste došli k sebi? - Niko, gospodine, samo je dan uveliko svanuo. Ustala sam, umila se svežom vodom i popila nekoliko dobrih gutljaja; uprkos slabosti, osetila sam da nisam bolesna i odlučila sam da nikome do vama ne ispričam o ovoj noćnoj viziji. Recite mi sada, gospodine, ko je ta žena? - To su halucinacije grozničavog mozga, više nego sigurno. Moram da vas dobro pričuvam, blago moje; nežni živci, kao što su vaši, nisu stvoreni i ne mogu da izdrže jaka uzbuđenja. - Gospodine, budite uvereni da moji živci nisu uzrok ovome; ta osoba je bila živa; sve se odigralo kao što sam kazala. - A vaši prethodni snovi, jesu li oni bili stvarni? Zar je Tornfild Hol pretvoren u ruševine? Jesmo li rastavljeni nepremostivim preprekama? Je sam li vas ostavio bez suze bez poljupca i jedne reči? - Još ne. - Zar se spremam da to učinim? Kako! Dan koji treba da nas zauvek spoji tek počinje, i kada jednom budemo sjedinjeni umeću da izbijem iz vaše glave sve uobražene grozote; to vam garantujem. - Uobražene grozote! Želela bih kad bih mogla u to da poverujem; želim to više nego ikada, jer čak ni vi ne možete da mi objasnite misteriju te strašne gošće. - Očevidno je da to nije bila stvarnost, Džejn, jer ni ja nisam u stanju da vam dam objašnjenje. - Ali, gospodine, to sam i ja pomislila kada sam jutros ustala i kada sam preletela pogledom sobu da se ohrabrim i priberem; posmatrajući poznate mi stvari, na punoj dnevnoj svetlosti, tu na ćilimu videla sam ono što je obmanulo moju hipotezu veo iscepan od gore do dole, na dva dela! Opazila sam kako se gospodin Ročester trgao i zadrhtao; zatim me je žurno obgrlio rukama i uzviknuo: - Ako je neki zao duh noćas bio blizu vas, hvala gospodu što je samo veo nastradao. Oh, kad pomislim šta se sve moglo desiti! Uzdahnuo je i pritisnuo me tako jako na svoje grudi da sam jedva mogla da dišem. Posle ćutanja od nekoliko minuta, nastavio je veselo: - Sada, Džejnet, objasniću vam sve potanko. To je bio upola san i upola java. Jedna žena nesumnjivo je ušla u vašu sobu, i ta žena bila je morala je biti Gres Pul. Nazvali ste je običnim bezumnim stvorenjem; prema onome što znate o 241


njoj, imate prava da je tako zovete. Znate šta mi je priredila. Šta je pokušala protiv Mezona. Bili ste budni i sanjivi kada je ona ušla, ali kako ste bili u grozničavom stanju, skoro u bunilu, pripisali ste joj skoro neki avetinjski izgled, posve različit od pravog; duga opuštena kosa? modro podbulo lice, preuveličan stas, sve su to bili samo odlomci vaše mašte, posledice noćne more. Jedino je bilo stvarno ono cepanje vela, i to liči na nju. Vidim da biste me zapitali zašto držim takvu ženu u kući; kada protekne godina i jedan dan po našem venčanju reći ću vam, ali sada još ne. Jeste li zadovoljni, Džejn? Primate li ovo moje objašnjenje cele te misterije?Razmišljala sam i učinilo mi se da je to jedino mogućno rešenje. Nisam bila zadovoljna, ali da mu ugodim pokušala sam da tako izgledam svakako, osetila sam izvesno olakšanje i odgovorila sam mu prijatnim osmehom. I kako je jedan sat davno izbio, spremala sam se da ga ostavim.- Spava li Sofija sa Adelom u dečjoj sobi? - upita me on kad sam upalila sveću. - Da, gospodine. - Ima li dovoljno mesta i za vas u malom Adelinom krevetu? Moraćete noćas spavati s njom, Džejn. Nije nikakvo čudo što vas je događaj koji ste mi ispričali toliko uzbudio, i više bih voleo da ne spavate sami. Obećajte mi da ćete otići u dečju sobu.- Otići ću sa zadovoljstvom, gospodine. - I dobro zaključajte vrata. Kada odete gore probudite Sofiju pod izgovorom da tražite da vas sutra na vreme probudi, pošto morate biti potpuno spremni i doručkovati pre osam časova. A sada ne mislite više na strašne stvari; odagnajte sve brige, Džejnet. Čujte, vetar je prestao, samo povetarac ćarlija i kiša više ne udara u prozorska okna. Pogledajte (podigao je zavesu) kakva divna noć! Zaista. Polovina neba bila je čista i bez senke: oblaci, gurani zapadnim vetrom, skupljali su se na istoku u velike, srebrnaste mase. Mesec je plavio vrh svojom tihom svetlošću. - Pa, lepo reče gospodin Ročester gledajući me ispitivačkim pogledom kako se sada oseća moja Džejnet? - Noć je vedra, gospodine, moja duša takođe. - I noćas nećete sanjati o rastanku i jadu, već o srećnoj ljubavi i blaženom venčanju. Ovo predskazanje bilo je upola ispunjeno. Nisam nameravala da sanjam tužne snove, ali isto tako nisam sanjala ni radosne, jer cele noći nisam oka sklopila. Zagrlila sam Adelu i posmatrala sam njen dečji san tako miran, tako spokojan, tako nevin i čekala da svane. Uzbuđenje i uzrujanost potpuno su me rasanili, ustala sam čim je sunce granulo. Sećam se da se Adela pripila uz mene i obavila ruke oko moga vrata; blago sam je spustila na postelju poljubivši je. Neko neopisivo uzbuđenje nateralo mi je suze na oči, i ostavila sam je bojeći se da moji jecaji ne naruše njen zdrav odmor. Ona je bila slika moje prošlosti; a novi put u život, kome je trebalo da pođem u susret, predstavljao je moju budućnost, tu voljenu, nepoznatu budućnost od koje sam se pribojavala. 242


GLAVA DVADESET

ŠESTA

sedam časova Sofija je došla da me obuče. Bila je spora u svom poslu, i to U je tako dugo trajalo da je gospodin Ročester, koji je, držim, postao vrlo nestrpljiv od dugog čekanja, poslao da pita zašto ne silazim. Ona je baš prikačinjala moj veo (ipak onaj jednostavan) za kosu pomoću broša; izvukla sam se iz njenih ruku čim je sve bilo gotovo. - Pričekajte! - uzviknula je Francuskinja. - Pogledajte se u ogledalo, niste ni pogled bacili. Okrenula sam se na samim vratima: videla sam u ogledalu jednu osobu u venčanoj haljini, s nevestinskim velom, koja je tako malo ličila na mene da sam skoro pomislila da je to neka strankinja. „Džejn", pozvao me je neki glas, i ja sam se požurila dole. Na dnu stepenica dočekao me je gospodin Ročester. - Otkad vas već čekam! - reče on. Glava mi gori toliko sam nestrpljiv. Uveo me je u trpezariju, i pošto me je brižljivo odmerio, izjavio je da sam „lepa kao krin, i ne samo ponos njegovog života već radost njegovih očiju", zatim mi je dao svega deset minuta da doručkujem i zazvonio je. Jedan lakej, nedavno uzet u službu, odazvao se na poziv. - Je li Džon pripremio kola? - Da, gospodine. - Da li je prtljag već snesen dole? - Baš ga sad snose, gospodine. Idite u crkvu i vidite da li je gospodin Vud, paroh, stigao s klisarom. Vratite se da me izvestite. Crkva je, kao što je čitaocu poznato, bila odmah iza kapije i lakej se ubrzo vratio. - Gospodin Vud je već tamo, oblači odeždu. - A kola? - Konji su upregnuti. - Ona nam nisu potrebna do crkve, ali moraju biti spremna čim se vratimo. Svi koferi i kutije moraju biti smešteni i privezani i kočijaš na boku. - Razumem, gospodaru. - Džejn, jeste li gotovi? Ustala sam. Nije bilo ni devera, ni deveruša, ni rođaka, nikoga nismo čekali: pošli smo samo gospodin Ročester i ja. Gospođa Ferfaks stajala je u holu kada smo pošli. Htela sam da zastanem i progovorim s njom, ali moju ruku držala je druga, gvozdena; vukao me je da sam jedva mogla da ga stignem; bilo je dovoljno samo pogledati lice gospodina Ročestera i razumeti da ni sekundu 243


zakašnjenja neće da otrpi. Ne znam da li i ostale mladoženje izgledaju kao on tako čudno, tako natmureno, odlučno, tako nesavitljivo, očiju tako sjajnih i plamenih ispod crnih obrva. Nisam više znala da li je dan bio lep ili ružan; silazeći stazom nisam gledala ni u nebo ni u zemlju; moja duša bila je s mojim očima i oboje je bilo upereno u gospodina Ročestera. Želela sam da pogodim ono nevidljivo biće na koje je, dok smo išli putem, pala njegova besna pomisao. Želela sam da doznam kakve se sve misli bore u njegovoj glavi, kakva ga griža savesti peče, i čemu se tako i toliko odupire. Kod grobljanske ograde zastao je. Opazio je da sam bez daha. - Jesam li svirep u ljubavi svojoj? - reče on. - Odmorite se za trenutak. Naslonite se na mene, Džejn. I sada se sećam stare sive crkvice koja se mirno dizala ispred mene, kao i gavrana koji je kružio iznad zvonare po još rumenom jutarnjem nebu. Takođe se još sećam humki pokrivenih zelenim busenjem; nisam zaboravila ni one dve nepoznate osobe koje su se šetale po groblju čitajući natpise na ono nekoliko nadgrobnih spomenika obraslih mahovinom. Pali su mi naročito u oči, jep čim su nas opazili, zašli su za crkvu, verovatno su nameravali da uđu na pobočna vrata i prisustvuju venčanju. Gospodin Ročester ih nije primetio: zagledao se tako ozbiljno u moje lice sa koga je, čini mi se, sva krv nestala. Osetila sam kako mi hladan znoj izbija po čelu i kako mi se obrazi i usne lede. Kada sam malo došla k sebi, što se ubrzo desilo, on je išao lagano pored mene stazom koja nas je vodila u crkvu. Ušli smo u miran i skroman hram gde nas je čekao sveštenik pored niskog oltara, u beloj odeždi, s klisarom. Sve je bilo tiho. Samo dve senke pomerale su se u najzabačenijem uglu. Moje pretpostavke bile su tačne: stranci su se pre nas uvukli i stajali su okrenuti leđima pored Ročesterove grobnice, u udubljenju, posmatrajući kroz rešetke mermerni spomenik na kome je klečeći anđeo čuvao ostatke Damera od Ročestera, poginulog u Marston Muru za vreme građanskih ratova, i njegove žene Elizabete. Stali smo pred oltar. Čuvši neki oprezan korak iza sebe pogledala sam preko ramena: jedan od dvojice stranaca očevidno pravi gospodin prilazio je lagano oltaru. Služba je počela. Pošto je objasnio značaj braka, sveštenik je koraknuo napred i nagnuvši se bliže gospodinu Ročesteru, nastavio je: - Zahtevam i tražim od vas oboje (jer ćete na dan strašnoga suda, kada sve tajne naših srca budu otkrivene odgovarati) da priznate da li postoji neka prepreka vašem venčanju, jer, budite uvereni, ako ste spojeni van božanskih zakona bog neće priznati vaš brak, i vaše venčanje neće biti zakonito. Zastao je po običaju. Kada je posle pauze takva rečenica ikada bila prekinuta odgovorom? Ne, možda jedanput u sto godina. I sveštenik, ne podigavši glavu 244


sa svoje knjige i zadržavši samo za trenutak dah, nastavio je, pružajući ruku prema gospodinu Ročesteru: - Pristajete li da se po zakonu venčate sa ovom ženom? Kada je jedan jasan glas izbliza dobacio: - Ovo venčanje se ne može obaviti. Izjavljujem da postoji jedna prepreka. Sveštenik je pogledao nepoznatog čoveka koji je izgovorio ove reči i zanemeo je; klisar isto tako. Gospodin Ročester je ustuknuo malo, kao da se zemlja zaljuljala ispod njegovih nogu, zatim se ispravio i, ne okrenuvši se, dodao je: - Produžite! Kada je izgovorio dubokim i odlučnim glasom ovu reč, zavladao je tajac. Gospodin Vud je zatim izjavio: - Ne mogu da nastavim venčanje pre nego što ispitam ovo tvrđenje i ne dobijem dokaze da li je ono istinito ili lažno. - Ceremonija je prekinuta - izjavi glas iza naših leđa. - U stanju sam da dokažem svoju izjavu. Nepremostiva smetnja sprečava ovaj brak. Gospodin Ročester je čuo ove reči, ali nije obraćao pažnju na njih. Stojao je kruto i tvrdoglavo i pružao je samo ruku da bi zgrabio moju. Kako je snažan i topal bio taj stisak! Kako je u tom trenutku njegovo bledo, uporno i masivno čelo podsećalo na mermer! Kako su mu oči blesnule besnim plamom! Gospodin Vud bio je u nedoumici. - Kakve je prirode ta prepreka? - upita on možda se može preći preko nje, možda se da objasniti! - Ne, teško! - glasio je odgovor. Rekao sam da je nepremostiva i ne govorim napamet. Nepoznati čovek se približio i naslonio na ogradu. Nastavio je izgovarajući svaku reč jasno, mirno, uporno, ali ne glasno: - Ranije venčanje stvara tu prepreku. Gospodin Ročester je već oženjen, i njegova žena još živi. Pri tim lagano izgovorenim rečima moji živci su zadrhtali jače nego pri najjačoj grmljavini krv mi se uzburkala, čas se ledila, čas gorela; pa ipak, ostala sam pribrana i nisam se onesvestila. Pogledala sam gospodina Ročestera, primorala sam ga da me pogleda. Bio je bled i neprobojan kao stena, dok su mu mu iz očiju sevale varnice. Poricao nije ništa, i kao da je prkosio svemu i svačemu. Bez ijedne reči, bez osmeha, kao da u meni nije video živo biće, obgrlio me je oko struka i privukao jako k sebi. - Ko ste vi? - upita on ovog uljeza. - Zovem se Brigs, advokat iz Londona, iz ulice... - I tvrdite da sam već oženjen?

245


- Podsetiću vas da postoji ta dama, koju zakon priznaje, a koje se vi odričete. - Izvolite mi onda dati podatke o njoj njeno ime, ime njene porodice, i gde sada boravi. - Svakako. Gospodin hladno izvuče parče hartije iz džepa i pročita nekako zvanično, kroz nos:

„Ovim tvrdim i gotov sam da dokažem da je oktobra... (pre petnaest godina) Edvard Ferfaks Ročester, iz Tornfild Hola, grofovija i iz Ferndin Manora, grofovija... Engleska, bio venčan s mojom sestrom Bertom Antoanetom Mezon, kćerkom Džonasa Mezona, trgovca, i Antoanete, njegove žene, kreolke, u crkvi San Fernanda, Speniš Taun, Jamajka. Akt o venčanju nalazi se u knjigama pomenute crkve, a kopija je u mojim rukama. Potpis:

Richard Mezon " - Ako je taj dokumenat autentičan nastavi gospodin Ročester on zaista dokazuje da sam bio oženjen, ali ne da je ta pomenuta žena još živa. - Pre tri meseca bila je živa - odgovori advokat. - Otkuda vi to znate? - Imam svedoka koji to može da dokaže, čije svedočenje čak ni vi, gospodine, ne možete da poreknete. - Onda izvedite ga ili idite do đavola. - Izvešću ga on je tu. Gospodine Mezon, budite dobri pa priđite. Pri pomenu tog imena gbspodin Ročester je škripnuo zubima i zadrhtao. Bila sam tako blizu njega da sam potpuno osetila kako je zatreperio od besa i očajanja. Drugi stranac, koji je dotle stajao postrani, koraknuo je bliže, i njegovo bledo lice pomolilo se iza advokatovog ramena. Da, to je bio gospodin Mezon. Gospodin Ročester se okrenuo i dobro ga odmerio. Crne oči moga gospodara sada su bile kao u tigra: sijale su divljim krvavim pogledom; krv je jurnula u njegovo lice, obično tamno i preplanulo, i u sjajno čelo; pokrenuo se, podigao je svoju jaku ruku mogao je da udari Mezona, da ga obori na kameni pod, i smrvio bi ga u sekundu ali Mezon ustuknu i žalosno uzviknu: „Blagi bože!" Gnušanje rashladi gospodina Ročestera, njegova ljutnja se ugasi kao plamen na vetru. Samo ga je upitao: „Šta imate da kažete?" Nerazgovetan odgovor izmakao je s Mezonovih belih usana.

246


- Kako, do vraga, ne možete jasno da odgovorite? Ponovo vas pitam, šta imate da kažete? - Gospodine, gospodine - upade sveštenik ne zaboravite da ste na svetom mestu. Zatim, obraćajući se Mezonu, upita ga blago: - Jeste li sigurni, gospodine, da je žena ovog gospodina još živa? - Hrabro! - Podstaknu ga advokat - govorite. - Živa je i nalazi se u Tornfild Holu - reče Mezon malo odlučnijim glasom. Video sam je tamo prošlog aprila. Ja sam njen brat. U Tornfild Holu! - uzviknu zgranuto sveštenik. - Nemogućno! Ja već odavno stanujem u ovom kraju, i nikada nisam čuo da postoji neka gospođa Ročester u Tornfild Holu. Prezrivi osmejak zaigrao je oko usana gospodina Ročestera, i on promrmlja: - Tako mi boga, pobrinuo sam se da je niko pod tim imenom ne poznaje! Zamislio se nekoliko minuta kao da se preslišava u sebi; i kada je doneo odluku, izjavio je: - Dosta! Znaćete sve; istina će izleteti kao zrno iz puške; sklopite knjigu i skinite odeždu; Džone Grin (klisaru), napustite crkvu. Danas neće biti venčanja. Čovek ga odmah posluša. Gospodin Ročester nastavi grubo i cinički: - Bigamija je ružna reč! Međutim, ja sam hteo da postanem bigamist, ali sudbina ili proviđenje zaustavili su me u tome. Možda pre ovo drugo. Ja sam nešto malo bolji od demona u ovom trenutku, kao što bi moj paroh rekao; nesumnjivo je da zaslužujem najstrašniju božju kaznu, da budem bačen u vatru koja se nikada ne gasi, ili crvima koji ne mogu da uginu. Gospodo, moj plan je pokvaren! Ono što su ovaj advokat i njegov klijent izneli, istina je: bio sam oženjen, i žena s kojom sam se venčao još je živa! Kažete, Vud, da nikada niste čuli da se govori o živoj gospođi Ročester u zamku, ali usuđujem se da kažem da ste čuli prepričavanja koja kruže po okolini da pod krovom držim, pod strogim nadzorom, jednu tajanstvenu ludu? Neki su vam valjda došapnuli da je to moja vanbračna polusestra; neki da je to moja odbačena metresa. Ponavljam vam sada da je to moja žena kojom sam se oženio pre petnaest godina po imenu Berta Mezon, sestra ove hrabre ličnosti koja sada svojim dršćućim udovima i belim licem pokazuje kakvo junačko srce mogu ljudi da imaju. Hajde, ohrabrite se, Dik! ne bojte me se pre bih udario neku ženu nego vas. Berta Mezon je luda i vodi poreklo iz porodice ludaka; već tri generacije ta familija daje idiote i mahnite potomke! Njena mati, kreolka, bila je ne samo luda već i pijanica! Doznao sam to pošto sam se već oženio njenom kćeri, jer su dotle dobro prikrivali porodičnu tajnu. Berta, kao dostojna kći, kopirala je svoje roditelje u oba pravca. Kakvu sam prekrasnu saputnicu dobio čistu, mudru, skromnu; možete da zamislite kako sam bio srećan čovek! Preživeo sam sjajne scene! Oh! moje iskustvo bilo je božansko, kad biste samo znali! Ali neću vam 247


više objašnjavati. Brigs, Vud, Mezon, pozivam vas da zajedno dođete u moju kuću i posetite bolesnicu gospođe Pul, moju ženu! Videćete kakvim su me stvorenjem oženili prevarom, i presudićete sami da li sam bio u pravu što sam hteo da prekinem taj bračni ugovor i da potražim naklonost ljudskog stvorenja. Ova mlada devojka nastavi gledajući me nije znala kao ni vi, Vud, za ovu odvratnu tajnu, mislila je da je sve ispravno i zakonski, i nije ni sanjala da će biti uvučena u lažan brak s jednim bednikom koji je bio vezan za jednu ludu, rđavu i poročnu ženu! Hajdete svi pođite sa mnom! Držeći me i dalje čvrsto za ruku, izišao je iz crkve, a ostala trojica za nama. Pred glavnim ulazom stajala su opremljena kola. - Vratite ih natrag, ispregnite konje i odvedite ih u štalu, Džone -- reče hladno gospodin Ročester - za danas nam nisu potrebna. Na ulazu gospođa Ferfaks, Adela i Sofija prišle su da nas pozdrave. - Ostavite nas na miru! - uzviknu gospodar - vaše čestitke su izlišne! Ko ih traži? Zacelo ja ne. Zakasnile su za petnaest godina! Prošao je kroz trem i počeo da se penje uz stepenice ne ispuštajući moju ruku, davajući znak onoj gospodi da pođu za njim. Popeli smo se do prvog sprata i došli do drugog; mala crna vrata, koja je gospodin Ročester otvorio, propustila su nas u sobu prevučenu ćilimima, u kojoj je stajala velika postelja sa stubovima i onaj živopisan, starinski orman. - Poznato vam je ovo mesto, gospodine Mezon - reče naš vođa - ovde vas je ona ujela i napala nožem. Podigao je zatim zavese koje su skrivale druga vrata i otključao ih kao i prva. U jednoj sobi bez prozora gorela je u kaminu velika vatra, ograđena jakim rešetkama, a s tavanice je visila lampa. Gres Pul, nagnuta nad vatrom, očevidno je kuvala nešto u šerpi. U dubokom mraku, na drugom kraju sobe, neko biće trčkaralo je tamo-amo. Da li je to bilo ljudsko biće ili životinja, teško bi se moglo reći na prvi pogled: mumlalo je na sve nas, grebalo pod i režalo kao kakva neobična zver. Međutim, na sebi je imalo odelo i veliku crnoprosedu kosu, oštru kao griva, koja joj je pokrivala glavu i lice. - Dobar dan, gospođo Pul! - reče gospodin Ročester. - Kako ste? Kako je danas vašoj bolesnici? - Podnošljivi smo, gospodine, hvala - odgovori Gres Pul, pažljivo dižući s vatre svoj sud - malo džandrljiva, ali ne pomamna. Jedan divljački krik kao da je hteo da porekne ovaj povoljan izveštaj; odevena hijena skočila je i ispravila se. - Ah, gospodine, opazila vas je! - uzviknu Gres. - Bolje bi bilo da ne ostanete ovde. - Samo nekoliko trenutaka, Gres, samo malo... - Pričuvajte se onda, gospodine! Tako vam boga, budite oprezni. 248


Luda je vriskala; uklonila je svoju raščupanu kosu s lica i ljutito gledala svoje goste. Odmah sam poznala ono modrocrveno i podbulo lice. Gospođa Pul se približila. - Uklonite se - reče gospodin Ročester gurajući je u stranu mislim da nema nož. - Što se mene tiče, oprezan sam. - Nikada čovek nije siguran s njom, gospodine, - vrlo je podmukla i uz to vrlo snažna. - Bolje bi bilo da je ostavimo - prošaputa Mezon. - Idite do đavola! - odvrati mu njegov zet. - Čuvajte se - uzviknu Gres. Tri gospodina su naglo ustuknula. Gospodin Ročester me je sakrio iza sebe kada je luda skočila na njega, zgrabila ga za grlo i zarila mu zube u obraz. Nastala je borba. Ona je bila visoka žena, skoro istoga rasta kao i njen muž, a pored toga prilično puna. Pokazala je skoro mušku snagu i u nekoliko mahova izgledalo je kao da će ga udaviti, iako je on bio atleta. Mogao je da je se oslobodi jednim dobrim udarcem, ali on se rvao s njom, bilo je očigledno da nije hteo da je udari. Najzad ju je uhvatio za ruke. Gres Pul mu je dodala konopac, i pošto joj je prebacio ruke na leđa, vezao ih je čvrsto, a ostatkom konopca privezao ju je za stolicu. U toku ovog vezivanja ona nije prestajala da se besomučno dere i grčevito bacaka. Tada se gospodin Ročester okrenuo posmatračima, pogledao ih s gorkim i ozbiljnim pogledom: - Eto, to je moja žena. To je jedini bračni zagrljaj koji sam ikada od nje doživeo to su nežnosti, koje je trebalo da ulepšaju moje slobodne časove! I evo šta sam poželeo da prisvojim (stavljajući ruku na moje rame), ovu mladu devojku koja ozbiljno i mirno stoji pred vratima pakla i koja ume da vlada sobom i pred kreveljenjem ovog demona. Hteo sam nju, kao promenu posle ovog strašila. Vud i Brigs, pogledajte razliku! Uporedite samo ove bistre oči sa onim zakrvavljenim beonjačama ovo lice sa onom maskom ovaj stas sa onim naslaganim salom, i onda: osudite me, propovedniče jevanđelja, i vi predstavniče zakona, i setite se da će vam se suditi kako ste vi sudili! A sad gubite se! Moram da zatvorim svoje blago. Povukli smo se. Gospodin Ročester se zadržao jedan trenutak da izda potrebna naređenja Gresi Pul. Kad smo silazili niza stepenice, advokat mi se obratio: - Vi, gospođice, ni najmanje niste za osudu i nemate sebi šta da prebacite - reče on. - Vašem stricu biće milo da čuje, ako bude još u životu, kada se gospodin Mezon bude vratio na Maderu. - Moj stric! Kako! Poznajete ga? - Gospodin Mezon ga poznaje. Gospodin Ejr je opunomoćenik njegove trgovačke kuće već nekoliko godina. Kada je vaš stric primio vaše pismo u kome mu javljate da ste se verili s gospodinom Ročesterom, desilo se da je bio 249


baš s gospodinom Mezonom koji je doputovao na Maderu radi oporavka. Gospodin Ejr mu jej saopštio ovu vest, jer je znao da je moj klijent poznavao jednog gospodina po imenu Ročester. Gospodin Mezon, zgranut i rastužen, kao što možete da pretpostavite, otkrio mu je pravo stanje stvari. Žao mi je što moram da vam saopštim da je vaš stric veoma bolestan, i uzevši u obzir njegovu bolest tuberkulozu i razvoj do koga je došla, verovatno je da više neće ustati iz postelje. Prema tome nije mogao da požuri u Englesku i da vas izvuče iz zamke u koju ste upali, ali je preklinjao gospodina Mezona da ne gubi vreme i da preduzme potrebne korake da bi sprečio ovaj nezakoniti brak. Uputio ga je na mene da mu pomognem. Požurio sam i hvalu bogu što nisam zakasnio, kao što nesumnjivo i vi morate biti zahvalni. Da nisam ubeđen da će vaš stric već podleći bolesti pre nego što stignete na Maderu, savetovao bih vam da pođete s gospodinom Mezonom tamo, ali s obzirom na tu okolnost nalazim da je mnogo bolje da ostanete u Engleskoj dok ne doznate dalje vesti, bilo od njega ili od gospodina Ejra. Je li potrebno da još ostanemo ovde? - upita on gospodina Mezona. - Ne, ne hajdemo - odgovori ovaj uznemireno i, ne čekajući da se oproste s gospodinom Ročesterom, izišli su na glavna vrata. Sveštenik je ostao da sa svojim nadmenim parohijanom izmenja još nekoliko rečenica, pridika, ili prebacivanja, i kad je to završio, otišao je i on isto tako. Čula sam da su se glavna vrata zatvorila za njim, jer sam stajala na pragu svoje sobe u koju sam se povukla. Kako se u kući sve utišalo, zatvorila sam se u sobu, spustila rezu na vratima da mi niko ne uđe, i počela ne da plačem niti da jadikujem još sam bila dovoljno mirna već da mehanički skidam svoju venčanicu, koju sam zamenila prostom vunenom haljinom, za koju sam verovala, još koliko juče, da sam je poslednji put obukla. Posle toga osetila sam slabost i premor, i sela sam. Spustila sam ruke na sto i naslonila glavu. Razmišljala sam: dotle sam samo slušala, posmatrala i kretala se pratila ovamo onamo one koji su me vodili i vukli pratila događaje kako se nižu jedan za drugim, saznala razna otkrića; ali tek sad sam počela da razmišljam. Jutro je proteklo u miru, izuzev one kratke scene u sobi lude žene; događaj u crkvi prošao je bez velike galame, nije došlo ni do kakve burne eksplozije, ni do glasne svađe, ni prepirki, ni prkosnih reči, ni suza, ni jecanja; izgovoreno je samo nekoliko reči, mirno je saopštena prepreka usled koje se venčanje nije moglo obaviti. Nekoliko kratkih i strogih pitanja upućeno je gospodinu Ročesteru, objašnjenja i odgovori dati su, dokazi podneseni, i moj gospodar otvoreno je priznao istinu; prikazao živi razlog ovakvog svog postupka; uljezi su otišli i sve je bilo svršeno. 250


Našla sam se opet u svojoj sobi kao i pre uvek ista, bez ikakve promene; niko me nije ni napao, ni udario, ni iskoristio. Pa ipak, gde je ona jučerašnja Džejn Ejr? Gde je bio njen život? Gde su otišle njene nade? Džejn Ejr, koja je još juče bila zaljubljena i nestrpljiva verenica skoro već mlada bila je danas opet napuštena, usamljena devojka, sleđenog srca: nije imala šta da očekuje od života. Božićnji zimski mraz pao je usred leta, snežna decembarska vejavica besnela je u junu, led je prekrio sazrele jabuke, susnežica je ubila rascvetane ruže, livade i polja posuti su tankom ledenom korom, staze, do juče još pune lišća i mirisa, oivičene cvećem, danas su bile puste, pune neizgaženog snega, i šume koje su još pre dvanaest časova ponosno njihale svoje lisnate grane, sada su puste, podivljale i bele kao zimska borovina u Norveškoj. Moje nade su bile mrtve pogođene kao prvenci jedne noći u Egiptu. Sećala sam se svojih omiljenih želja, juče još blistavih i radosnih, eno ih gde leže danas ukrućene i sleđene, i bez ikakve nade na oživljenje. Gledala sam svoju ljubav: to osećanje, koje je u meni stvorio moj gospodin, zatreperilo je i zadrhtalo u mom srcu sada kao bolesno dete u hladnoj kolevci. Bolest i zebnja svalile su se na tu ljubav; ona nije mogla više da potraži mišicu gospodina Ročestera ni da oseti toplinu njegovih grudi. Oh, nikada mu se više ne može vratiti, jer je iščezla vera poverenje uništeno! Gospodin Ročester nije za mene više ono što je bio, nije bio ono što sam o njemu mislila. Ne želim da mu pripisujem poroke, neću reći da me je prevario, ali on je izgubio pojam o neokaljanoj istini, i ja moram da napustim njegovu blizinu. To mi je bilo jasno. Kada, kako, kuda, još nisam mogla da odredim; ali on će me, nema sumnje, požuriti da odem iz Tornfilda. Učinilo mi se da nije imao prave naklonosti prema meni; to je bila samo neobuzdana strast, to se stišalo i on više neće želeti da ostanem pored njega. Čak ću se bojati da se sretnem s njim; mora biti da sam mu već mrska. Oh, kako sam bila slepa! Koliko sam bila slaba! Pokrila sam rukama oči: osetila sam kako me mrak obavija, a moje misli navirale su kao nagla i mutna bujica. Nesposobna da učinim ma i najmanji napor, osetila sam se napuštenom. Izgledalo mi je kao da ležim u presušenom koritu neke planinske reke i čujem kako izdaleka, sa planine, s tutnjavom nailazi bujica koja će me odneti. Nisam imala volje da ustanem, ni snage da pobegnem. Ležala sam tu čeznući za smrću. 251


Još samo jedna misao podrhtavala je u meni, sećanje na boga. Neizgovorena molitva dizala se u mom srcu, ali nisam mogla da je sastavim; nisam imala snage da je iskažem. „Ne napuštaj me u ovoj nevolji; niko mi neće pomoći." Val očajanja bio je blizu, i kako nisam uputila nikakvu molitvu da ga zadrži, kako nisam sklopila ruke ni klekla na kolena, ni pomakla usne, zahvatila me je jaka i užasna bujica. Bila sam potpuno svesna izgubljenog života, propale ljubavi, razočaranih nada, uništene vere, bila sam slomljena i dotučena. Ne mogu da opišem svu gorčinu tog časa. Istina je: „Voda mi je ušla u dušu, zagazila sam duboko u blato iz koga nisam mogla da izvučem nogu, zapala sam u duboku vodu i talasi su me prekrili."

252


GLAVA DVADESET SEDMA nogo kasnije, u toku popodneva, podigla sam glavu i videći kako je M sunce, koje se spuštalo ka zapadu, ostavljalo senke na zidu, upitala sam se: „Šta da radim?" Moja savest mi je odgovorila: „Smesta napusti Tornfild." Ali taj odgovor, tako nagao, tako strašan i zapovednički, bio je nepodnošljiv da sam zapušila uši. „Ne biti nevesta Edvarda Ročestera, to još nije bilo najgore u mojoj nesreći", branila sam se, „da sam se razbudila iz najslađih snova, i pronašla da su neostvarljivi i pusti, još bih u strahu mogla to da podnesem i da se savladam, ali da moram da ga napustim što pre, zauvek, beznadežno, to mi je bilo nepodnošljivo. To nisam mogla da učinim." Pa ipak, neki unutarnji glas došapnuo mi je da mogu, i posavetovao mi je da treba to da učinim. Borila sam se sa svojom sopstvenom odlukom. Poželela sam da budem nejaka, da odbacim od sebe to užasno iskušenje i muke koje su me čekale; ali moja savest, pretvorena u tiranina, pritegla je moje srce, izjavljujući bez milosti da moje patnje tek počinju; i zaklela se da će me svojom gvozdenom rukom prisiliti da pođem ka ponoru jada i stradanja koji se otvarao preda mnom. „Neka me neko drugi otrgne odavde!" preklinjala sam. „Neka mi neko pomogne da odem!" „Ne, otići ćeš sama, niko ti neće pomoći; iskopaćeš sama sebi desno oko; odseći ćeš sama svoju desnu ruku; prinećeš svoje srce na žrtvenik, i bićeš sveštenik koji će tu žrtvu primiti." Naglo sam ustala pogođena užasom ove neumoljive kazne izgovorene u tišini. U glavi mi se vrtelo kad sam se ispravila. Osetila sam da mi je zlo usled uzbuđenja i iznemoglosti; ni hleba ni vode nisam uzela od sinoć, a nisam ni doručkovala. I sa oštrim bolom pomislila sam sada da za sve ovo vreme, dok sam ovde bila zatvorena, niko nije došao da me upita kako sam, niti me je ko pozvao da siđem dole; pa čak ni Adela nije zakucala na vrata, ni gospođa Ferfaks me nije potražila! „Prijatelji uvek zaboravljaju one koje je sreća napustila", prošaputala sam kad sam povukla rezu i izišla iz sobe. Saplela sam se o neki predmet. Osetila sam vrtoglavicu, nisam dobro videla, noge su me izdale. Nisam mogla brzo da dođem k sebi. Pala sam ali ne na pod, jer me je jedna pružena ruka zadržala. Pogledala sam pridržavao me je gospodin Ročester, koji je sedeo na stolici ispred moje sobe. - Izišli ste najzad - reče on. - Eto, satima sam vas čekao i osluškivao: nisam čuo nikakav pokret, nikakav jecaj; još samo pet minuta te samrtničke tišine, i 253


provalio bih vrata kao pravi obijač. Pobegli ste tako od mene? Zatvorili ste se i jadali samoj sebi? Više bih voleo da ste došli i žestoko me napali. Naprasiti ste: očekivao sam scene, suze, poželeo sam da ih prolijete na mojim grudima, međutim, one su pale na neosetljiv pod, ili na vašu malu maramicu. Ali šta ja govorim: vi uošpte niste plakali! Vidim samo prebledele obraze i izmučene oči, ni traga od suza. Vaše je srce, znači, lilo krvave suze? Kako, Džejn! Nijedne reči prekora? Ničeg gorkog ničeg što probada? Ništa što bi moglo da rani ili nanese bol? Sedite mirno tu gde sam vas smestio i posmatrate me umornim i bezbojnim pogledom. Džejn, nikada nisam mislio da vas ovako ranim. Da je čovek o kome govori Sveto pismo, koji je imao samo jedno jagnje koje je voleo kao svoju kćer, koje je jelo njegov hleb, pilo iz njegove kape i spavalo u nje govom naručju, da ga je pogreškom zaklao, ne bi više prezirao svoju krvavu zabludu nego što se ja grozim svoje. Hoćete li mi ikada oprostiti? Oprostila sam mu, čitaoče, još u istom trenutku. Bilo je toliko griže savesti u njegovim rečima, toliko istinske žalbe u njegovom glasu, toliko muške odvažnosti u njegovom držanju, i, najzad, toliko neizmenjene ljubavi u njegovom izrazu da sam mu sve oprostila; ali ne rečima, ne otvoreno, već samo duboko u srcu. - Vi znate da sam bednik, Džejn? - upitao je živo, čudeći se verovatno mome neprekidnom ćutanju i krotkosti, što je svakako pre bio rezultat moje slabosti nego moje volje. - Da, gospodine. - Onda, recite mi otvoreno, grubo ne štedite me. - Ne mogu, premorena sam i slaba. Htela bih malo vode. Uzdahnuo je kao da mu se duša cepa, i uzevši me u naručje odneo me je dole. Isprva nisam znala u koju me je sobu odneo, sve mi je bilo mutno pred očima ali sam ubrzo osetila oživljavajuću toplotu vatre iako je bilo leto; sledila sam se gore u svojoj sobi. Prineo mi je ustima čašu vina, popila sam ga i povratila se malo; zatim sam pojela nekoliko zalogaja, koje mi je ponudio i ubrzo sam se osvežila. Bila sam u biblioteci sedela sam u njegovoj naslonjači sasvim blizu njega. „Kada bih sada mogla, bez velike patnje, da napustim ovaj život, to bi bilo najbolje za mene", pomislila sam, „ne bih bila prinuđena da kidam svoje srce i veze, koje me spajaju sa gospodinom Ročesterom. Njega moram da napustim, bar tako izgleda. Ali ja ne želim da ga ostavim, ne mogu da ga napustim." - Kako se sada osećate, Džejn? - Mnogo bolje, gospodine, uskoro ću biti sasvim dobro. - Uzmite još malo vina, Džejn. 254


Poslušala sam ga; spustio je čašu na sto, stao je ispred mene i pažljivo me posmatrao. Najednom se naglo okrenuo, bolno uzviknuo; krik je bio pun strasnog uzbuđenja; otišao je do drugog kraja sobe i odmah se vratio, nagnuo se kao da je hteo da me poljubi, ali ja sam se setila da su mi poljupci sada bili zabranjeni. Okrenula sam lice i odgurnula ga. - Šta! Šta je sad? - dodade on žustro. - Oh, setio sam se. Ne želite da poljubite muža Berte Mezon? Smatrate da je mesto zauzeto i da samo ona ima prava na moje poljupce i milovanja? - U svakom slučaju, za mene tu nema mesta, i nemam prava da to tražim, gospodine. - Kako, Džejn? Poštedeću vas mnogih reči. Odgovoriću mesto vas zato što sam već oženjen, hteli ste da kažete. Jesam li u pravu? - Da. - Ako tako mislite, morate imati neobično mišljenje o meni, morate me smatrati za prepredenog propalicu za nesigurnog i niskog stvora koji je izigravao nesebičnu ljubav da bi vas svojevoljno uvukao u zamku, uprljao čast i oduzeo vam samopoštovanje. Šta na to kažete? Vidim da ništa ne kažete; na prvom mestu, još ste iznureni i jedva dišete; na drugom mestu, ne možete još da se priviknete da me napadate i optužujete, i sem toga oči su vam pune suza, i prolićete ih čim progovorite. I vi ne želite da prasnete, da napravite scenu, mislite samo kako ćete odigrati ulogu jer smatrate da je govor nekoristan. Poznajem vas i umem da se čuvam. - Gospodine, ne želim da glumim pred vama i moj nesigurni glas opomenuo me je da prekinem rečenicu. - Ne u vašem smislu reči, već u mome, pripremate se da me uništite. Kazali ste već da sam oženjen čovek i da ćete me zbog toga ostaviti, ukloniti se s moga puta. Pre nekoliko sekundi odbili ste da me poljubite. Nameravate da postanete potpuno tuđi prema meni, da pod ovim krovom živite samo kao Adelina vaspitačica. Ako bih vam ikada rekao neku prijateljsku reč, ili ako biste se ikada prijateljski poneli prema meni, kazali biste: „Ovaj čovek pokušao je da od mene načini svoju prijateljicu: moram da budem prema njemu hladna kao led, i kao stena", i to ćete i postati. Pokušala sam da dam čvrstinu svome glasu i da odgovorim: - Sve je promenjeno, gospodine, i ja se moram izmeniti to je nesumnjivo; da izbegnem poniženje, neprekidne borbe između naših uspomena i sadašnjice, postoji samo jedan način: Adela mora da dobije novu vaspitačicu, gospodine. Oh, Adela će ići u školu to je već rešeno; ne želim da vas više muče bolne uspomene na Tornfild Hol, na ovo prokleto mesto na ovaj Ahanov logor ove gadne zidine koje skrivaju groznu stvarnost: Jedan sahranjen život. Ovaj uzani kameni pakao ima samo jednog demona, a on sam gori je od čitave legije đavola. Džejn, vi nećete ostati ovde, ni ja. Pogrešio sam što sam vas ikada 255


doveo u Tornfild Hol iako sam znao da je on pun zlih duhova. Tražio sam da od vas sakriju prokletstvo, koje vlada u ovom domu, pre nego što sam vas uopšte video, jep sam se bojao da Adela nikada neće imati vaspitačicu ako se dozna ko boravi onako tajanstveno na trećem spratu. Nisam mogao da sklonim ludu na neko drugo mesto iako imam još jednu staru kuću, Ferndin Manor, usamljeniju i još zabačeniju od ove, sazidanu usred šume, gde bi luda bila dovoljno sigurna, ali moja savest nije mi dozvolila da je odvedem u to nezdravo mesto. Verovatno da bi me ti vlažni zidovi brzo oslobodili te nesrećnice. Međutim, svako ima svoje poroke; što se mene tiče, nemam sklonosti ni za indirektan zločin, pa čak ni u pogledu one koju najviše mrzim. Prikrivajući boravak ove lude u vašoj okolini bilo je isto što i spuštanje pokrivenog deteta u hlad mancanile tog otrovnog drveta. Blizina te lude kobna je i uvek je takva bila. Zatvoriću Tornfild Hol, zakucaću vrata i donje prozore; daću gospođi Pul dvesta funti sterlinga godišnje da ostane sa mojom ženom, kako ste nazvali to strašilo, Gres će pristati za te novce, i dovešće svoga sina, čuvara iz Grimsbi Ritrita, da joj pravi društvo i da joj pritekne u pomoć kada moja žena dobije jake nastupe; ili kada joj dođe da pali vatru u posteljama onih koji spavaju, da ih napada nožem, da ih do kosti ujeda i tako dalje. - Gospodine upadoh mu u reč vi ste bez srca prema toj nesrećnici, govorite o njoj sa toliko mržnje, sa osvetoljubivom antipatijom. To je svirepo sa vaše strane ona nije kriva što je luda. - Džejn, mala dušo moja (zvaću vas tako, jer vam to dolikuje), vi ne znate o čemu govorite, opet ste me pogrešno osudili: ne mrzim je zato što je luda. Da ste vi ludi, zar mislite da bih vas mrzeo? - Dabome, gospodine, to je izvesno. - Onda se varate i ne poznajete me, i ne znate na kakvu sam ljubav sposoban. Svaka čestica vašega tela draga mi je kao da je moja sopstvena. U patnjama i u bolesti uvek bi mi bila mila. Vaš razum je moje blago, i da je uništen i dalje bi ostao moje blago; ako biste pobesneli, moje bi vas ruke obgrlile vaš dodir, čak i u ludilu, imao bi za mene naročitu draž. Kad biste naleteli na mene onako mahnito, kao što je moja žena jutros uradila, primio bih vas u svoj zagrljaj, zaljubljeno kao i pre. Ne bih s gađenjem utekao od vas kao što sam pobegao od nje. U trenucima vaše smirenosti vi ne biste imali drugog čuvara ni bolničara osim mene; bdeo bih nad vama sa neumornom nežnošću, ma se i ne osmehnuli na mene; nikada se ne bih zamorio da gledam u vaše oči, iako u njima ne bih pročitao ni znaka raspoznavanja Ali zašto vam sve to govorim? Počeo, sam o tome da vas odvedem iz Tornfilda. Sve je, kao što znate, spremno za nagli odlazak: ________________________________________________________________ Drvo koje raste na Javi i čiji ja mlečni sok Jako otrovan.

256


otputovaćete još sutra. Molim vas, Džejn, izdržite još samo jednu noć pod ovim krovom, i onda: zbogom, nevolje i grozote zauvek! Znam jedno skriveno mesto koje će biti sigurno sklonište od mrskih uspomena, od neželjenih uljeza čak i od laži i ucene. - Povedite i Adelu, gospodine - prekidoh ga - ona će vam biti dobar drug. - Šta hoćete time da kažete, Džejn? Rekao sam vam da će Adela otići u školu; i šta bi mi jedno dete trebalo kao društvo? I to ne moje dete već vanbračna kći jedne francuske igračice? Zašto mi dosađujete s njom? Zašto mi neprestano određujete Adelu za druga? - Govorili ste da hoćete da se povučete, gospodine, a povlačenje i samoća ubijaju; to bi bilo odveć sumorno za vas. - Samoća! samoća. ponavljao je on ljutito. Vidim da moramo da se objasnimo. Ne znam kakvi su to tajanstveni izrazi koje kao sfinga izgovarate. Vi ćete sa mnom deliti tu samoću. Jeste li razumeli? Odmahnula sam glavom. Bila je potrebna izvesna hrabrost da se usudim da mu tako uzrujanom saopštim rečima da ne pristajem. Šetao je nervozno po sobi, zatim je zastao, kao da je najednom bio prikovan za pod. Gledao me je dugo i grubo: okrenula sam pogled vatri i pokušala da zadržim miran i pribran stav. - Eto, Džejnin karakter počinje da se ispoljava - reče on najzad mirnijim glasom nego što sam po njegovom izgledu mogla da očekujem. Svileno klube razmotavalo se do sada prilično glatko, ali oduvek sam verovao da ću naići na čvor i zamršenost, i nisam se prevario. A sada sleduju uvrede, očajanje i beskonačne neprijatnosti! Tako mi boga, poželeo bih da imam delom Samsonove snage, i da smrvim zabunu jednim potezom! Počeo je opet da se šeta, i ovoga puta zastao je opet baš ispred mene. - Džejn! Hoćete li da budete razumni (sagnuo se i približio usne mome uvu), jer ako ne pristanete upotrebiću silu. Glas mu je bio prigušen, grub, a pogled kao u čoveka koji samo što nije prasnuo i u žestini dao oduške svome pritajenom besu. Videla sam da idućeg trenutka neću ništa moći s njim da postigaem. Samo u ovoj sekundi mogla sam još da ga smirim i uzdržim. Ma i najmanji pokret popuštanja, izvlačenja, straha, zapečatio bi zauvek moju odluku i njegovu. Ali ja se nisam bojala, baš ni najmanje. Osetila sam neku unutarnju snagu, neki uticaj koji me je podržavao. Kriza je bila opasna, ali ne i bez ikakve draži: verovatno slična Indijancu, kada preko opasnih vrtloga klizi u svom malom kajaku. Uhvatila sam ga za stisnutu šaku, ispravila sam njegove zgrčene prste i polako mu kazala: - Sedite, razgovaraću koliko vam je volja, i saslušaću sve što imate da mi kažete, pa makar to bilo razumno ili ne. 257


Seo je, ali nije produžio odmah da mi govori. Borila sam se dosad da ne briznem u plač, mučila sam se da suze ugušim, jer sam znala da ne bi voleo da me vidi uplakanu. Sada, međutim, smatrala sam da je mnogo bolje da ih pustim da slobodno teku koliko god hoće. Ako mu to ne godi, utoliko bolje. Rasplakala sam se od sveg srca. Počeo je ubrzo da me preklinje da prestanem. Kazala sam mu da je nemogućno sve dok je toliko ljut. - Ali ja nisam ljut, Džejn. I suviše vas volim. Evo u čemu je stvar: ne mogu da podnesem taj odlučan i okoreo izraz na vašem malom bledom licu. Obrišite oči, dosta sada. Glas mu je postao blag i pokazao mi je njegovo popuštanje, prema tome i ja sam se primirila. Pokušao je da nasloni svoju glavu na moje rame, ali mu to nisam dopustila. Tada je hteo da me privuče na svoje grudi, odbila sam. - Džejn! Džejn! - reče on - glasom punim bola i gorčine da sam sva zatreperila zar me više ne volite? Tražili ste samo moj položaj i rang koji pripada mojoj ženi? I sada, kada mi je nemogućno da postanem vaš muž, bežite od moga dodira kao da sam žaba ili majmun. Te reči su me duboko žacnule. Pa šta sam mogla sada da radim ili da odgovorim? Nema sumnje, najbolje bi bilo da ćutim, ali bila sam mučena grižom savesti pri pomisli da ga tako svirepo uvredim. Nisam mogla da se oduprem želji da melemom previjem ranu koju sam napravila. - Volim vas više rekoh nego ikada, ali ne bi trebalo da vam to kažem, niti da se prepustim tom osećanju; i ovo je poslednji put što sam vam to rekla. - Poslednji put, Džejn; kako? Zar mislite da možete da živite pored mene, da me svakodnevno viđate i ostanete uvek hladni i rezervisani, iako me volite? - Ne, gospodine. To svakako ne bih mogla; i prema tome vidim samo jedan izlaz; ali, ako ga saopštim, naljutićete se još više. - Oh, recite! Ako se razbesnim, vi imate naročiti dar da plačete. - Gospodine Ročester, moram da vas napustim. - Za koliko vremena, Džejn? Za koliko minuta dok zagladite kosu jer se malo rastršavila, i dok ne osvežite lice koje izgleda grozničavo. - Moram da ostavim Adelu i Tornfild, da se rastanem od vas zauvek. Moram da otpočnem nov život, daleko odavde, među nepoznatim licima, u tuđini. - Naravno, rekao sam vam to maločas. Pređimo preko te lude pomisli da se rastanete od mene. Mislite samo da morate da postanete jedan deo mene. Što se tiče novog života, imaćete ga. Postaćete moja žena; ja nisam oženjen. Bićete gospođa Ferfaks stvarno, i po imenu. Biću vam veran do groba. Otići ćemo na moje imanje na jugu Francuske, u belu vilu na obali Sredozemnog mora živećete tamo srećni, dobro čuvani, živećete tamo nevinim životom. Ne bojte se da ću ikada poželeti da vas namamim na grešku da vas načinim svojom 258


metresom. Zašto vrtite glavom, Džejn? Morate biti razumni, inače ću pobesneti. Ruke i glas zadrhtali su mu, nozdrve su se raširile i oči zablistale, pa ipak sam se usudila da mu odgovorim. - Gospodine, vaša žena živi. Tu činjenicu lično ste potvrdili jutros. Ako budem živela pored vas kao što želite biću vaša metresa, reći suprotno bila bi obmana, laž. - Džejn, nisam blag po prirodi vi to zaboravljate; nisam ni strpljiv, nisam ni mirnog ni hladnog temperamenta. Iz samilosti prema meni i sebi, stavite prst na moje bilo, osetite kako kuca i pričuvajte se! Povukao je rukav i pružio je ruku. Krv je napuštala njegovo lice, ono je postalo tamno kao zemlja; nisam više znala šta da radim. Bilo.je svirepo da mu nanesem toliko uzbuđenja svojim odupiranjem, od čega se on užasavao. Da popustim nije bilo ni govora. Učinila sam ono što nagonski rade sva ljudska bića dovedena u krajnje očajanje potražila sam pomoć odozgo. I nehotice, reči: bože, pomozi mi! otele su mi se sa usana. - Pa ja sam lud! - uzviknu odjednom gospodin Ročester. Ponavljam joj da nisam oženjen i ne objašnjavam joj zašto. Zaboravljam da ona ništa ne zna o karakteru te žene i o okolnostima koje su propratile moju paklenu vezu s njom. Oh, uveren sam da će se Džejn složiti s mojim mišljenjem kada bude doznala sve što ja znam! Dajte mi samo vašu ruku da osetim vaš dodir, i da vas vidim, što će mi dokazati da ste pored mene i u nekoliko reči izneću vam pravo stanje. Hoćete li da me saslušate? - Da, gospodine, satima, ako želite. - Oh, tražim od vas samo nekoliko trenutaka. Džejn, jeste li ikada čuli i znali da nisam bio najstariji sin u porodici, da sam nekada imao starijeg brata? - Sećam se da mi je gospođa Ferfaks nešto napomenula. - I jeste li znali da je moj otac bio mnogo štedljiv, skoro tvrdica? - Načula sam nešto. - Dakle, Džejn, njemu je bilo stalo da svoje imanje ne podeli, nije mogao da se pomiri s mišlju da ga razdeli i da mi ostavi jedan deo. Odlučio je stoga da sve treba da pripadne mome bratu Roulendu. Međutim, isto tako nije mogao da se pomiri da drugi njegov sin bude siromašan. Bogata ženidba mogla je jedino da mu osigura imanje. Za to vreme potražio je za mene jednu bogatu partiju. Gospodin Mezon, bogati trgovac i zakupac plantaže na Antilima, bio je njegov davnašnji poznanik. Bio je uveren da je njegovo bogatstvo veliko i skovali su zaveru da me ožene sa bolesnicom, i totalnom ludom. Moj otac i moj brat Roulend znali su sve to, ali oni su mislili samo na trideset hiljada funti sterlinga, i stvorili su zaveru protiv mene. Bila su to strašna otkrića za mene; pa, ipak, i pored prevare i prikrivanja, nikada ne bih prebacivao svojoj ženi čak i kada sam utvrdio da nemamo ničeg zajedničkog; mrzak mi je bio njen ukus, i otkrio sam da je niske duše, obična, 259


uskogruda, nesposobna za uzvišenija osećanja, za šira shvatanja i kada sam uvideo da ne mogu da provedem ni jedno jedino veče, čak ni jedan sat u danu sa njom u miru, da ni običan razgovor nismo u stanju da vodimo jer ma o čemu se povela reč, odmah bih čuo njen odgovor grub i banalan, perverzan ili glup, kada sam saznao da nikada neću imati spokojan i uređen dom, jer nikakva posluga nije htela da podnese ljutite ispade njene gadne naravi i uvredljive, apsurdne i protivrečne naredbe čak i tada sam umeo da se savladam. Izbegavao sam prekore, nikakve primedbe nisam joj stavljao, trudio sam se da u potaji progutam kajanje i prezrenje, i prikrivao sam duboku antipatiju koju sam prema njoj osećao. Džejn, neću vas više mučiti ovim strašnim pojedinostima; u nekoliko jasnih reči izraziću što imam da kažem. Živeo sam s tom ženom, zatvorenom gore, četiri godine i mogu vam reći da sam za to vreme strahovito propatio. Njen karakter postajao je ubrzo sve nepodnošljiviji, njeni poroci pogoršavali su se i toliko ovladali njome da je svirepost jedino mogla da je od njih odvikne, a ja nisam hteo da se svirepošću poslužim. Kako je njen mozak bio ograničen i njene mane ogromne! Kakvo je prokletstvo bilo kada su se njene rđave sklonosti sručile na mene! Berta Mezon, dostojna kći svoje nečasne majke, vukla me je kroz odvratne i unižavajuće patnje i poniženja, koja može da pretrpi samo čovek privezan za ženu bez morala i stida. U međuvremenu umro mi je brat, a na Kpaju četvrte godine i moj otac. Bio sam tada dovoljno bogat a vodio sam grozan život s najvulgarnijom ženom, propalom i bestidnom, ženom koja je po zakonu i društvenim obzirima bila moja. Nisam mogao da je se otresem nikakvim zakonskim putem, jer su lekari već tada utvrdili da je moja žena luda svi njeni ispadi pretvorili su se u klice ludila; Pejn, ne sviđa vam se moja priča, izgledate kao da vam je zlo hoćete li da ostatak nastavim drugog dana? - Ne, gospodine, završite je sada, žalim vas, najozbiljnije vas žalim. - Sažaljenje koje dolazi, Džejn, od izvesnih ljudi je štetna i uvredljiva vrsta priznanja, koja čovek može s punim pravom da baci u lice onima koji ga pružaju ta vrsta sažaljenja je urođena podlim i sebičnim srcima: to je hibridan, egoistički bol, pomešan s neznalačkim prezirom prema onima koji taj jad podnose. Ali vaše sažaljenje, Džejn, nije takvo; to nije osećanje izraženo na vašem licu u ovom trenutku kojim su vam oči skoro preplavljene od koga se vaše srce nadima od koga vaša ruka treperi u mojoj. Vaše sažaljenje je, draga moja, patnja koju ljubav stvara; to je baš taj bolni grč iz koga se rađa božanska ljubav. Primam ga, Džejn; neka kći bola slobodno dođe moje raširene ruke dočekaće je. - Nastavite sada, gospodine. Šta ste radili kada ste utvrdili da je luda? - Džejn, bio sam skoro na ivici očajanja i samo ostatak samoljublja sprečio me je da se survam u ponor. 260


U očima sveta bio sam očevidno osramoćen, ali odlučio sam da ostanem čist i dostojanstven u svojim nisam dozvolio da se zarazim porocima ove žene, i otrgao sam se od svih njenih duševnih nedostataka. Pa, ipak, društvo je vezivalo moje ime i mene s njom, video sam je, slušao svakodnevno, njen dah (kakva gadost!) mešao se s vazduhom koji sam udisao; nisam mogao da zaboravim da sam nekada bio njen muž ta misao mi je bila onda, pa i sada, neopisivo mrska; znao sam a, dokle god ona živi, neću moći da imam drugu i bolju ženu; jer, iako je bila pet godina starija od mene (njena porodica slagala je čak i njene godine), imala je sve uslove da živi duže od mene. I tako sam u dvadeset i šestoj godini izgubio svaku nadu i veru u bolju budućnost. Jedne noći probudila me je njena vika (otkako su lekari utvrdili da je luda, bila je, razume se, zatvorena) bila je žarka, tropska noć, kakva obično prethodi uraganu u antilskom podneblju. Kako nisam, mogao da spavam, ustao sam i otvorio prozor. Vazduh je bio kao sumporna para. Nigde nisam mogao da pronađem svežeg zraka. Komarci su zujali i leteli po sobi; more, koje sam odatle mogao da čujem, tutnjalo je podmuklo kao zemljotres crni oblaci navlačili su se preko neba; mesec je tonuo u talase, pun i krvav, kao topovsko đule, i bacao svoje poslednje zrake na svet koji je već drhtao od nailazeće bure. Bio sam pod utiskom ove nepogode i u ušima su mi brujale psovke, koje je luda naglas ponavljala; trenutno pominjala je i moje ime, sa nekom demonskom mržnjom, i još sa kakvim rečima! Ni profesionalna bludnica nije imala grublji rečnik od nje. Čuo sam svaku njenu reč, svaki kurjački krik, iako su nas dve sobe razdvajale, jer su zidovi kuća na Antilima odveć tanki. Ovakav život, mislio sam, pravi je pakao! Ova okolina, ovo bogohuljenje je provalija bez dna! Zar nemam prava da se oslobodim, ako mogu? Napustiću sve patnje ovoga života, kidajući meso koje pritiska moju dušu. Ne plašim se večnog plamena koji zastrašuje fanatike; budući život ne može biti gori od ovoga prekratiću sve muke, i otići ću bogu. Govoreći to, kleknuo sam, otključao kofer i izvadio dva napunjena revolvera; nameravao sam da se ubijem. Ali ta kriza očajanja trajala je samo jedan trenutak. Neki svež vetar iz Evrope duvao je preko okeana i dopro do mene kroz otvoren prozor; zatim se razbesnela bura; zatutnjala je grmljavina, munje su sevale i vazduh je opet postao svež i čist. Tada sam smislio i doneo odluku. Dok sam se šetao mokrom stazom ispod pokislih pomorandži, narova i ananasa, i dok je oko mene svitala prekrasna tropska zora razmišljao sam ovako, Džejn; čujte me, jer to je bila prava mudrost koja me je u ovom mračnom času nadahnula i pokazala mi put kojim treba da krenem. Hladan i prijatan vetar ćarlijao je kroz osveženo lišće i Atlantik je grmeo u slavnoj slobodi: 261


moje srce, usahlo i kidano godinama, namah je oživelo i raskucalo se moje biće čeznulo je za novim životom duša mi je bila žedna svežine. Osetio sam kako se nada opet rađa, kao i da je moj preporođaj moguć. Sa svoda cvećem ukrašenog na dnu moga vrta gledao sam preko mora plavljeg od neba: stari svet je bio onamo; novi planovi vrzmali su mi se po glavi. „Poći", šaputala mi je nada, „vrati se u Evropu: tamo niko ne zna za tvoje okaljano ime ni kakav gnusan teret nosiš na ramenima. Povedi sobom ludu ženu u Englesku, smesti je u Tornfild pod jakim nadzorom. A zatim putuj u zemlje koje hoćeš, i stvori sebi nov život kakav ti srce želi. Ta žena, zbog koje si toliko propatio, koja je osramotila tvoje ime, pod noge bacila tvoju čast i upropastila tvoju mladost, nije tvoja; ni ti nisi njen muž. Pazi da se neko o njoj dobro stara, kako zahteva njena bolest, da ni u čemu ne oskudeva, i onda si učinio sve što bog i čovečanstvo od tebe zahtevaju. Neka njeno ime i veze koje vas spajaju budu uvek zakopane; nisi dužan nikome da daješ obaveštenja. Bdi nad njenom sigurnošću i udobnošću, ali pritaji njenu sramotu i ostavi je." Tačno sam postupio po tom savetu. Moj otac i brat nisu objavili moju ženidbu svojim poznanicima, jer još u prvom pismu koje sam im uputio posle ove nesrećne ženidbe pošto sam već osetio neizmernu gadost prema podvali koja mi je priređena i doznao za porodični karakter i poroke, a osetio kakva mi grozna budućnost predstoji preklinjao sam ih da je drže u tajnosti. I ubrzo sramno ponašanje žene, koju mi je otac izabrao bilo je takvo da bi i on morao da crveni zbog svoje snahe. Prema tome, ne samo da nije ni pokušao da je objavi već ju je držao u najvećoj tajnosti. Poveo sam je u Englesku. Kakvo užasno putovanje s tim čudovištem na brodu. Svanulo mi je najzad kada sam uspeo da dovedem u Tornfild, i kada sam je čitavu zatvorio na treći sprat, u onu tajnu sobu, pretvorenu već deset godina u jamu divljih zveri u jazbinu đavola. Bilo mi je vrlo teško da pronađem čuvara za nju, jer je bilo potrebno pronaći nekoga na čiju se vernost moglo spokojno osloniti; luda žena, za vreme nastupa, mogla je da oda moju tajnu; sem toga, u danima kada je bila svesna a to je nekada trajalo po nekoliko nedelja govorila je o meni najgore stvari. Najzad sam uspeo da pronađem gospođu Pul iz lovišta Grimsbi Ritrit. Ona i lekar Karter (koji je previo Mezona one noći kada ga je udarila nožem) su jedine osobe kojima sam poverio istinu. Gospođa Ferfaks je možda nešto posumnjala, ali nije mogla da dozna ništa određenije. Uglavnom, gospođa Gres se pokazala kao dobar čuvar, iako je u nekoliko mahova, zbog jedne mane, koju ništa nije moglo da izleči i koja je pojmljiva zbog njenog zamornog posla, njena opreznost popustila. Luda je bila i podmukla i vrlo prepredena, i nikada nije propustila priliku da iskoristi trenutnu nemarnost svoje čuvarke; jednom da prikrije nož, kojim je napala svoga brata, i dva puta da se dokopa ključa svoje ćelije, i otuda se iskrade u toku noći. U jednoj takvoj prilici pokušala je da me zapali u postelji, drugi put ušunjala se kao avet u vašu sobu. 262


Zahvalan sam proviđenju, koje je lebdelo nad vama, što je svoj bes iskalila na vašem venčanom velu, koji ju je verovatno podsetio na njeno venčanje; ali šta je moglo sve da se desi, o tome ne smem ni da mislim. Kada se samo setim kako me je ta goropad jutros ščepala za grlo, kako je nagnula svoje tamno, modro lice nad gnezdom moje golubice, krv mi se ledi u žilama - I šta ste uradili, gospodine upitah ga kad je zaćutao pošto ste je smestili ovde? Kuda ste otišli? - Šta sam radio, Džejn? Pretvorio sam se u bludeći oganj. Kuda sam išao? Nastavio sam da lutam po svetu kao progonjen duh. Prešao sam na Kontinent, i obišao razne zemlje. Moja potajna želja bila je da sretnem neku dobru i inteligentnu osobu, koju bih mogao da volim: suštu suprotnost one furije koju sam ostavio u Tornfildu. - Ali vi niste mogli da se nanovo oženite, gospodine. - Odlučio sam i bio ubećen da mogu, i da treba da se oženim. Moja prvobitna namera nije bila da obmanem svoju ženu kao što sam vas prevario. Nameravao sam da joj sve do tančina iznesem i da je otvoreno zaprosim, to mi je izgledalo tako logično i smatrao sam da imam pravo da volim i da budem voljen. Ni trenutka nisam sumnjao da će neka žena odbiti da shvati moj položaj i primi moju ponudu, uprkos prokletstvu koje već toliko godina vučem. - I onda, gospodine? - Moram da se osmehnem kada me toliko ispitujete, Džejn, otvorili ste oči kao neko ptiče i pravite nervozne pokrete kao da moji odgovori nisu dovoljno brzi za vas, kao da želite da odjednom pročitate šta se nalazi u dnu tuđeg srca. Ali, pre nego što nastavim, recite mi šta hoćete da kažete onim: „I onda, gospodlne?" Tu malu rečenicu često ponavljate, i to me je odvelo u beskonačne priče, zašto, ne znam tačno. - Hoću time da pitam šta je bilo dalje? - Dabome! I šta biste još želeli da doznate? - Jeste li tako pronašli neku koju ste zavoleli, da li ste je zaprosili, i šta vam je odgovorila? - Mogu vam reći da sam našao ženu o kojoj sam sanjao, i da sam je zaprosio, ali njen odgovor nije još zapisan u knjizi sudbine. Punih deset godina lutao sam iz jedne prestonice u drugu: nekada u Petrograd, često u Pariz, s vremena na vreme u Rim, Napulj i Firencu. Zahvaljujući bogatstvu i starom porodičnom imenu, mogao sam da biram društvo koje sam hteo. Vrata su mi svuda bila otvorena. Tražio sam idealnu ženu meću engleskim damama, francuskim kontesama, italijanskim sinjorama i nemačkim groficama. Nisam mogao da je pronađem. Ponekad bi mi se učinilo da sam je spazio, čuo njen glas, video siluetu one koja bi mi nagovestila ostvarenje moga sna, ali ubrzo bio bih razočaran. Ne mislite, valjda, da sam tražio neko savršenstvo po spoljašnosti i moralnim osobinama. Čeznuo sam samo za onim što mi je godilo što je bilo 263


potpuno suprotno onoj kreolki, i uzalud sam čeznuo. Među svima njima nisam pronašao nijednu koju bih, da sam bio slobodan a već sam iskusio sve užase, rizik i gadosti nepromišljenog braka poželeo da uzmem za ženu. Razočaranje mi je donelo neki nemir. Pokušao sam da živim neurednim životom, ali ne i razvratnim; toga sam se oduvek užasavao. To je isključivo pripadalo mojoj kreolskoj Mesalini, i gnušanje me je uvek od toga zaustavljalo, čak i u zadovoljstvima. Sve zabave koje su se graničile sa orgijama, činilo mi se, pre bi me približile njoj i njenim porocima, i od toga sam bežao kao lud. Pa, ipak, nisam mogao da živim sam; prema tome pokušao sam s metresama. Prva koju sam izabrao bila je Selina Varens druga greška, koju sa žaljenjem ponavljam. Poznato vam je već ko je bila ona, i kako se moja veza s njom završila. Pored nje imao sam još dve: Giasintu, jednu Italijanku, i Nemicu Klaru, obe lepe. Ali šta je za mene značila njihova lepota kroz nekoliko nedelja? Giasinta je bila razuzdana i naprasita; dosadila mi je odmah posle tri meseca. Klara je bila poštena i tiha, ali teškog duha, troma i bez izraza, nije imala ničeg po mome ukusu. Bio sam srećan kada sam joj dao pozamašnu sumu novca, pomoću koje je otvorila neki dućan, i kada sam je, se otarasio. Ali, Džejn, vidim već po vašem licu da ćete steći rđavo mišljenje o meni. Smatrate me za nekog neosetljivog stvora, bez principa, za nitkova, zar ne? - Ne divim vam se toliko kao pre, gospodine. Zar vam nije izgledao sraman taj način života, prvo sa jednom, posle s drugom metresom? O tome govorite kao da je to sasvim obična stvar? - Tako je i bilo sa mnom, iako nisam mario za takav život. Bedni su to dani bili, ne bih voleo da ih preživim još jednom. Jedna plaćena metresa je isto što i rob: oboje su često po prirodi uvek inferiorni, i živeti s njima je unižavajuća beda. Mrzim i sećanje na vreme koje sam proveo sa Selinom, Giasintom i Klarom. Osetila sam da je govorio istinu, i izvela sam iz toga izvesne zaključke. Ako odem tako daleko da se zaboravim i zanemarim sve principe koje su mi ulili i da, pod ma kakvim izgovorom, kroz ma kakvo iskušenje pođem tragom onih nesrećnica da bi on jednoga dana imao za mene iste reči pune prezrenja. Nisam glasno izrazila to svoje ubeđenje, bilo je dovoljno što sam ga osetila. Pritisla sam ga na svoje srce, da ostane tu i da mi kao pomoć posluži u trenucima iskušenja. Džejn, zašto mi ne kažete sada: „I onda, gospodine?" jer još nisam gotov. Izgledate mi tako ozbiljni. Vidim da mi još i dalje ne odobravate. Ali pustite me da vam objasnim. U januaru ove godine, kada sam se oslobodio svih prijateljica sa srcem punim gorčine, kao fatalnom posledicom beskorisnog, usamljenog i proćerdanog života izmučen razočaranjima, gnevan na ceo ljudski rod, a naročito na žene (jer sam počeo da smatram da je pojam o jednoj ljupkoj, 264


inteligentnoj i vernoj ženi samo običan san!), vratio sam se u Englesku zbog poslova. Jednog hladnog zimskog popodneva dolazio sam jašući u Tornfild Hol. Nisam računao da ću naći spokojstvo i zadovoljstvo u tom mrskom domu. Kod Hej Lena opazio sam jedno malo usamljeno stvorenje kako sedi na prelazu. Prošao sam nemarno pored njega, kao pored vrbe zasađene s druge strane puta. Nisam imao nikakav predosećaj šta će ona značiti za mene; nikakav unutarnji glas nije mi došapnuo da je zaštitnica moga života moja dobra ili zla sudbina bila tu, preda mnom, pod tim skromnim izgledom. Nisam znao čak ni kada je prilikom moga pada ta mala neznanka prišla i ozbiljno mi ponudila svoju pomoć. Malo, slabo stvorenje! Učinilo mi se kao da je senica sletela na moju nogu i predložila mi da me ponese na svojim tananim krilcima. Odgovorio sam joj nabusito, ali ona nije htela da se pomakne. Stajala je tu pored mene sa neobičnom upornošću, i govorila je sa izvesnim autoritetom. Morao sam da primim tu pomoć, koju mi je nudila ta slabačka ruka. Kada sam se najzad naslonio na to nežno rame, neko novo osećanje neki nov šok prostrujao je kroz moje telo. Bio sam srećan kada sam doznao da ću ponovo videti ovu malu vilu da ona stanuje tamo, u mome domu inače ne bih mogao da je bez žaljenja pustim da mi umakne iz ruku i iščezne iza one nejasne ograde. Čuo sam kada ste se te večeri vratili, Džejn. Malo je verovatno da ste bili svesni koliko sam mislio na vas i vrebao vaš povratak. Sutradan posmatrao sam vas dobro skriven čitavih pola sata kako se igrate sa Adelom na galeriji. Sećam se, padao je sneg, i niste mogli da se igrate napolju. Bio sam u svojoj sobi, vrata su bila odškrinuta, mogao sam da vas gledam i čujem. Adela je privlačila vašu pažnju neko vreme, pa, ipak, učinilo mi se da su vaše misli bile daleko od igre, ali vi ste bili strpljivi s njom, mala moja Džejn, pričali ste joj i zabavljali je dugo. Kada vas je najzad ostavila, pali ste u duboka sanjarenja i počeli ste lagano da se šetate kroz galeriju. Ponekad, prolazeći pored prozora, posmatrali ste kako napolju pada već krupan sneg, osluškivali fijuke vetra i koračali i dalje lagano sanjarili. Mislim da ti snovi na javi nisu bili mučni: na mahove oči su vam radosno zasijale, blago uzbuđenje preplavilo je vaše lice, ne izražavajući ni gorčinu ni ljutnju ni setu, vaš pogled je otkrivao skoro neku radost, koju samo može da oseti mladost uljuljkana nadom i na krilima prenesena u raj. Glas gospođe Ferfaks, kada je u tremu govorila s nekom služavkom, trgao bi vas; kako ste se čudno osmehnuli, kao da ste se podsmehnuli svojim sopstvenim snovima, Džejnet! Vaš osmeh bio je pun rečitosti. Kao da je hteo da kaže: „Moje divne vizije su veoma privlačne, ali ne smem da zaboravim da su potpuno neostvarljive. Nosim u mislima ružičasto nebo i raj prepun rascvetanog cveća; ali, u suštini, svesna sam da mi predstoji mučan put, i da mi mnoge oluje 265


zamračuju vidik." Otrčali ste na donji sprat i zatražili od gospođe Ferfaks da vam da neki posao: da pregledate račune, klk nešto slično mislim da je bilo. Naljutio sam se što ste se udaljili s moga vidika. Nestrpljivo sam očekivao da padne veče kako bih mogao da vas pozovem u svoju sobu. Vaš karakter bio je za mene nešto sasvim neobično, potpuno novo. Želeo sam da ga ispitam, produbim ili bolje upoznam. Ušli ste u salon te večeri nekako bojažljivo, ali ne I bez dostojanstva: bili ste odeveni malo staromodno skoro kao sada. Naterao sam vas da govorite i pronašao sam kod vas čudne suprotnosti. Vaše odelo, kao i vaše ponašanje bili su podvrgnuti nekom pravilu; vaš izgled, često bojažljiv, po prirodi bio je otmen, ali bili ste apsolutno nenaviknuti na društvo, i, očevidno, bojali ste se da ne načinite neku nesmotrenost ili glupost; katkada ste imali zbunjen izgled, međutim, kada bi vam se reč direktno uputila, gledali biste svoga sabesednika oštrim, smelim i sjajnim očima; bilo je nečeg prodornog i snažnog u vašem pogledu. Čim vam je pitanje bilo postavljeno, umeli ste da odgovorite brzo i tačno. Izgleda da ste se ubrzo navikli na mene. Mislim da ste shvatili da postoji simpatija između vas i vašeg sumornog i natmurenog gospodara, Džejn, jer je prosto preneražavajuće videti kako ste se brzo snašli i dobro osećali u mome društvu. Ma koliko gunđao, niste ispoljili ni iznenađenje, ni strah, ni dosadu, a još manje nezadovoljstvo zbog moje natmurenosti; posmatrali ste me, i s vremena na vreme osmehnuli biste se na mene sa prostom, ali pametnom ljupkošću koju ne umem da opišem. Odmah sam bio zadovoljan onim što sam video: voleo sam ono što sam video i poželeo da to stalno gledam. Međutim, za jedno izvesno vreme držao sam vas na razdaljini I retko sam tražio vaše društvo. Ja sam intelektualni epikurejac i hteo sam da produžim svu draž ovog novog privlačnog poznanstva. Uostalom, obuzeo me je neki strah da cvet ne uvene brzo ako ga odveć slobodno mirišem, da ne izgubi divnu boju i svežinu. Tada još nisam znao da to nije neki prolazan cvet, već njegova blistava slika urezana u nerazorivi dragi kamen. Štaviše, želeo sam da vidim hoćete li me potražiti ako vas odgurnem ali, to vam ni na pamet nije palo; ostajali ste u učionici nepokretni kao vaš sto i nogare za crtanje; ako bih vas slučajno sreo, prolazili biste brzo, sa puno poštovanja, kao da me jedva poznajete. Vaš uobičajeni izraz tih dana, Džejn, bio je zamišljen, ne beznadežan, jer niste bili slabi, ali nije bio ni vedar, jer ste imali malo nade život i niste poznavali nikakvih trenutnih zadovoljstava. Pitao sam se šta ste o meni mislili i da li ste uopšte mislili na mene; da bih to otkrio, pozvao sam vas sebi. Bilo je nečeg milog u vašem pogledu i srdačnosti u vašem ophođenju; video sam da volite društvo, da ste žalosni zbog ove tihe učionice zbog dosade koja prati vaš život. Dozvolio sam sebi to uživanje da budem ljubazan s vama; ljubaznost je ubrzo podstakla uzbuđenje: lice vam je dobilo blaži izraz, glas je bio prijatniji, uživao sam kad su vaše usne izgovarale moje ime zahvalnim, srećnim tonom. 266


Podešavao sam da vas slučajno sretnem, Džejn, u to vreme. Vaše držanje je izražavalo nekakvo oklevanje, gledali ste me uznemireno, sa izvesnom sumnjom; niste mogli da pogodite moju trenutlu ćud, da li ću izigravati gospodara i biti strog, ili prijatelja i biti blagonaklon. Još tada sam bio zaljubljen u vas, iako sam često zauzimao strog stav. I kada bih vam srdačno pružio ruku, takva radost i blaženstvo ozarili bi vaše mirno lice! Jedva bih izdržao da vas ne zgrabim i pritisiem na svoje srce. - Ne govorite mi više o tim danima, gospodine prekidoh ga žurno, brišući suze; mučile su me te njegove reči, jer sam znala šta moram da radim, i to što pre; a sva ta sećanja, sva ta otkrića njegovih osećanja samo su još više otežavali moju nameru. - Ne, Džejn odgovori on čemu služi da govorimo o onome što je prošlo, kada je sadašnjica mnogo sigurnija budućnost mnogo vedrija? Zadrhtala sam kada sam čula takvo tvrđenje. -Vi shvatate potpuno kako cela stvar stoji zar ne? - produži on. - Pošto sam proveo celu mladost i jedan deo zrelog života upola u neizrecivoj bedi a upola u sumornoj osamljenosti, prvi put sam sreo osobu koju istinski volim pronašao sam vas. Vi ste moja ljubav najbolje što je u meni moj dobar anđeo. Privezan sam za vas najjačim vezama. Nalazim da ste dobri, obdareni, divni, vatreni; i sveta strast začeta je u mom srcu, ona hrli vama i njena moć i čist plamen spajaju nas u jedno biće. I zato što sam to duboko osetio i znao, odlučio sam da se oženim vama. Reći da već imam ženu, prazno je podsmevanje. Vi bar znate kakav se grozan đavo nalazi u ovoj kući. Kriv sam što sam pokušao da vas obmanem, ali plašio sam se tvrdoglavosti vašeg karaktera. Bojao sam se predrasuda koje su vam ulivane još od detinjstva. Želeo sam da budete moja, pre nego što se usudim da vam se ispovedim. To je bilo kukavički. Trebalo je najpre da se obratim vašoj plemenitosti i vašoj velikodušnosti, kao što činim sada da vam jasno iznesem sve preživele nedaće i jad da vam opišem svoju glad i žeđ za uzvišenijim i dostojnijim životom, da vam pokažem ne svoju odluku (slaba je ta reč), već svoju neodoljivu želju, koja me goni da na ljubav uzvratim ljubavlju, a na vernost vernošću. Trebalo je tek tada da vas zamolim da prihvatite moju odanost i da mi u zamenu podarite svoju, Džejn dajete li mi je sada? Ućutao je. - Zašto ćutite, Džejn? Bila sam na paklenim mukama: neka gvozdena ruka stezala mi je grlo. Grozan trenutak, pun borbe, mraka i vatre! Nijedan živi stvor na svetu ne bi mogao da poželi da bude više voljen od mene. A onoga, koji me je toliko voleo obožavala sam. I morala sam da se odreknem svoje ljubavi i svog idola. Samo jedna sumorna reč obuhvatala je moju mrsku nameru: „Odlazak." 267


- Džejn, vi razumete šta tražim od vas? Samo obećanje: biću vaša, gospodine Ročester. - Gospodine Ročester, neću biti vaša. Nastala je još jedna duga pauza. - Džejn! nastavio je on s takvom blagošću da mi se srce cepalo i ledilo od užasa, jer sam osetila kako u njegovom glasu drhti rik lava koji će uskoro odjeknuti - Džejn, znači li to da ćete otići jednim putem, i pustiti me da odem drugim? - Da. - Džejn reče on, naginjući se i grleći me. Mislite li to ozbiljno. - Da. - I sada? - on stade nežno da ljubi moje čelo i obraze. - Da - i jednim žurnim pokretom oslobodila sam se njegovog zagrljaja. - Oh, Džejn, kakva gorčina! To je grozno. Nije nikakav greh voleti me. - Bio bi ako bih pokušala, gospodine. Neki divljački pogled podigao mu je obrve i izmenio lice: ustao je, ali se uzdržao. Naslonila sam ruku na naslon jedne stolice, dršćući uplašena ali i dalje odlučna. - Jedan trenutak, Džejn. Bacite samo jedan pogled na moj strašan život kada budete otišli. Sva moja radost otići će s vama. Pa šta mi onda ostaje? Za ženu imam onu ludu zatvorenu gore, a to je isto što i leš sa onog groblja. Šta da radim, Džejn? Kuda da se okrenem, gde da nađem druga? Malo nade? - Učinite što i ja, oslonite se na boga i sebe samog. Verujte u sebe samog. Nadajte se da ćemo se sresti tamo. - Znači, nećete da popustite? - Ne. - Osuđujete me, onda, na bedan život i da umrem proklet? Glas mu je bivao sve jači. - Savetujem vam da živite bez greha, i želim vam da umrete bez griže savesti. - Oduzimajući mi ljubav, otkidate mi vrlinu. Terate me u razvrat, a umesto strasti nudite mi porok kao razonodu. - Gospodine Ročester, ne određujem vam takvu sudbinu, kao ni sebi. Rođeni smo da se borimo i patimo i vi isto kao i ja. Učinite tako. I zaboravićete me pre nego što vas ja budem zaboravila. - Smatrate me lažovom: kakva ljaga za moju čast! Izjavljujem da ne mogu da se promenim, a vi mi u lice kažete da ću se brzo promeniti. Kakvim se izopačenim sudom, kakvim se izopačenim mislima nadahnjuje vaše držanje! Bolje je, po vašem mišljenju, gurnuti svog bližnjeg u očajanje nego prekoračiti običan ljudski zakon, iako to prekoračenje nikome ne škodi? Vi bar nemate ni rođake ni poznanike koje biste uvredili ako biste živeli sa tim. 268


To je bilo tačno; i dok je govorio i moja savest i moj um obrnuli su se protiv mene i optužili me za najteži zločin što mu se odupirem. Govorili su skoro glasno kao i osećanja, vikali su očajnički: „Oh, popusti, pomisli na njegov jad, opasnost u koju juri, šta će biti od njega kad bude napušten? Seti se njegovog neukrotivog karaktera, očajanja u koje će zapasti smiluj mu se; spasi ga, voli ga, reci mu da ga voliš i da ćeš biti njegova. Koga imaš inače na ovom svetu? I koga ćeš uvrediti ako tako postupiš?" Pa, ipak, odgovor je bio neumoljiv:„Ali brinem se za sebe. Ukoliko budem usamljenija, lišena prijatelja, bez zaštite, utoliko ću sebe više poštovati. Držaću se božjeg zakona usvojenog od ljudi. Sačuvaću načela koja sam poštovala dok sam bila pri čistoj svesti, a ne luda kao što sam to sada. Zakoni i principi ne služe ničemu kad je čovek zaštićen od raznih iskušenja. Oni su stvoreni za ovakve trenutke, kada se telo i duša bune protivu njihove strogosti; strogi jesu, ali pogaziti ih neću. Ako bih to učinila da bih zadovoljila samo svoju ličnu ugodnost, kakvu bi onda važnost imali ti zakoni i ti principi? Nikakvu! Ali oni imaju svoju vrednost, bar tako sam verovala, iako danas u to ne verujem a to je zato što nisam pri čistoj svesti jer sam van sebe, vatra mi juri kroz žile, i srce mi kuca tako jako da njegove otkucaje ne mogu da odbrojim. Ostaje mi samo da se oslonim na već stečeno mišljenje, na već davno stvorene odluke: i to je sve na šta u ovom času mogu da spustim nogu." Tako sam i učinila. Gospodin Ročester pročitao je moju odluku u mojim očima, i njegov bes dostigao je vrhunac; nije mogao da mu se odupre, pa ma šta se desilo. Prešavši sobu, uhvatio me je za ruku i obgrlio oko struka. Gutao me je svojim plamenim pogledom. Osetila sam se fizički tako nemoćna u tom trenutku, kao osušena trava u usijanoj peći, ali moralno sam imala još snage u duši, i zato sam bila sigurna. Na sreću, duša ima svoga tumača, često nesvesnog, ali uvek vernog u oku. Bacila sam pogled na njegovo besno lice, i u isto vreme uzdahnula sam protiv svoje volje; stezao mi je mišicu tako jako da sam osetila bol i snaga me je već napuštala. Nikada - reče on i škripnu zubima - nikada nisam video takvo stvorenje, nežno i neukrotivo u isti mah. Prava trska u mojim rukama (prodrmao me je dok je govorio)! Mogu da je previjem između palca i kažiprsta, ali šta bih imao od toga ako je savijem, ako je pocepam, ako je smrvim? Pogledajte te oči: videćete u tom pogledu odblesak odlučne, divlje i slobodne duše koja mi prkosi ne samo hrabrošću već i strogim trijumfom. Ma šta uradio s kavezom, tu surovu i lepu pticu ne mogu da uhvatim! Ako slomim,ako uništim taj nežni zatvor, to će još više poslužiti da oslobodim zatočenicu. Mogao bih nasilno da uzmem tu kuću, ali njen ukućanin odleteo bi k nebu pre nego što bih postao sopstvenik tog skloništa. I baš vas, duše, sa voljom i energijom, vrlinama i čistotom, vas želim da prisvojim, ne samo vaše lomno telo. Mogli biste mi doći svojevoljno, 269


doleteti i šćućuriti se na moje srce, oh, kad biste samo hteli! Ali vezani protiv svoje volje, izvući ćete mi se iz ruku i iščeznućete kao miris, pre nego što se nadišem vaše opojne arome. Oh! dođite, Džejn, dođite! Izgovarajući te reči, pustio me je iz svog zagrljaja, ali nije skidao oči s mene. Bilo mi je mnogo teže da se oduprem njegovom pogledu negoli njegovoj žestini; međutim, samo bi idiot mogao da popusti sada. Usudila sam se da se usprotivim njegovom gnevu, svesna da ne smem da dozvolim da me rastuži njegov jad. Uputila sam se vratima. - Odlazite, Džejn? - Idem, gospodine. - Ostavljate me? - Da. - Nećete se vratiti? Nećete biti moja utešiteljka. Moj spasilac? Zar vam ni moja ogromna ljubav, ni moj duboki bol, ni moja bolna preklinjanja ništa ne kažu? Kako mi je glas cepao dušu! Kako mi je teško bilo da odlučno ponovim: - Odlazim. - Džejn! - Gospodine Ročester! - Povucite se, onda, pristajem ali setite se u kakvim me mukama ostavljate. Idite u svoju sobu, promislite o svemu što sam vam rekao, Džejn, i smilujte se na moje patnje mislite na mene. Okrenuo se, zatim se bacio na divan zagnjurivši lice u jastuke. „Oh, Džejn! nado moja, ljubavi moja, živote moj!" otelo mu se sa usana. Potom se čuo jak jecaj. Već sam bila na vratima, čitaoče, ali vratila sam se, vratila sam se isto onako odlučno kao što sam pošla. Klekla sam pored njega, privukla sam k sebi njegovu glavu, poljubila ga u obraz i blago ga pogladila po kosi. - Neka vas bog blagoslovi, moj ljubljeni gospodaru! - rekoh. - Neka vas bog sačuva od zla i nesreća. Neka vas vodi i teši, neka vas nagradi za sva dobra koja ste mi nekada učinili. - Ljubav male Džejn bila bi mi najlepša nagrada odgovori on bez nje moje je srce slomljeno. Ali Džejn će mi pokloniti svoju ljubav, i to plemenito i velikodušno. Krv mu je jurnula u lice, varnice su mu poletele iz očiju, skočio je i pružio ruku, ali iskrala sam se iz tog zagrljaja i odmah napustila sobu. „Zbogom!" jauknulo je moje srce kad sam ga ostavila. A moje očajanje dodalo je: „Zbogom zauvek!" Te noći nisam ni pomislila da spavam, ali san me je savladao čim sam legla u postelju. U snu su mi se javljale razne slike iz detinjstva: sanjala sam da ležim u 270


crvenoj sobi u Gejtshedu, da je noć bila jako mračna i da me je obuzeo neki ludački strah. Svetlost zbog koje sam se toliko prepala i onesvestila pre nekoliko godina, nanovo je zasvetlela, pela se duž zida, i, lelujajući se, zaustavila se usred zamračene tavanice. Podigla sam glavu da je pogledam. Bila je pokrivena gustim i nejasno osvetljenim oblacima, kao onima koje mesečina kupa svojom bledom svetlošću pre nego što ih razdvoji. Posmatrala sam je zabrinuto kako se pojavljuje, kao da će neka reč moje sudbine biti zapisana na tom krugu. Pojavila se iznenada, onako kako se mesec nikada nije pomolio iza oblaka: prvo je neka ruka uklonila crnkastu paru, i zatim je, ne mesec, već neka bela ljudska prilika zablistala na azurnom nebu naginjući svoje divno čelo nad zemljom. Posmatrala me je dugo i žestoko, shvatila sam njenu poruku iako je bila na neizmernoj daljini. Šaputala mi je: „Kćeri moja, beži od iskušenja." „Da, majko, poslušaću vas." Ponavljala sam taj odgovor kada sam se probudila iz tog sna ili, bolje reći, posle te vizije. Bilo je još mračno, ali junske noći su kratke: zora brzo sviće posle ponoći. „Nije odveć rano da počnem sa zadatkom koji imam da izvršim", pomislila sam. Ustala sam: bila sam odevena, jer sem cipela ništa nisam skidala. Znala sam gde ću pronaći svoje rublje u fiokama, jedan medaljon i jedan prsten. Tražeći te stvari, našla sam bisernu orglicu, koju me je Ročester naterao da primim pre nekoliko dana. Ostavila sam je, to nije bilo moje, pripadala je onoj vizionarskoj nevesti koja je jutros iščezla. Ostale stvari zavila sam u paket; kesicu s novcem, u kojoj je bilo dvadeset šilinga (sve što sam imala) stavila sam u džep. Vezala sam oko brade trake mog slamnog šešira, prikačila šal, uzela zavežljaj i cipele, koje još nisam htela da obujem, i iskrala se iz sobe. „Zbogom, dobra gospođo Ferfaks!" prošaputala sam kad sam promakla pored njenih vrata. „Zbogom, moja mala Adela", rekoh gledajući na detinju sobu. Bilo mi je nemogućno da uđem i poljubim je. Trebalo je da prevarim jedno oprezno uvo, koje je možda u ovom trenutku osluškivalo. Prešla bih bez zastajkivanja pored vrata gospodina Ročestera, ali moje srce zaustavilo je trenutno svoje otkucaje na tom pragu, i noge su mi stale kao prikovane. U toj odaji nije bilo sna, njen sopstvenik je nemirno šetao od zida do zida i uzdisao bez predaha dok sam slušala iza tih vrata. U toj sobi skrivao se za mene privremeni raj i kad bih htela trebalo je samo da uđem i kažem: „Gospodine Ročestere, voleću vas i živeću s vama do smrti." I to bi bila radost, ljubav i sreća. Taj velikodušni gospodar, koji sada nije mogao da spava, s nestrpljenjem je očekivao dan. Čim svane poslaće po mene, a ja ću biti daleko. Tražiće me, ali uzalud. Osetiće se napuštenim; videće da je njegova ljubav odbačena, patiće, možda će pasti u očajanje. I na to sam mislila, i ruka mi je posegla za kvakom. 271


Trgla sam je odmah, i prošla sam ne dodirnuvši je. Tužno sam sišla niz stepenice. Znala sam šta treba da radim. i radila sam mehanički. Potražila sam u kujni ključ od sporednih vrata, kao i bočicu sa zejtinom i jedno perce i podmazala bravu. Uzela sam hleba, ponela sam vode, jer ću možda morati dugo da pešačim, nisam mogla da dozvolim da me snaga, i inače poljuljana, sasvim napusti. Sve to učinila sam nečujno. Otvorila sam vrata, prošla, te zatvorila ih, lagano. Zora je tek počela da sviće i obasjavala je dvorište. Velika kapija bila je zatvorena i zaključana, ali jedno krilo zatvaralo se pomoću reze. Prošla sam kroz ta vrata, i zatvorila ih. I tako sam sada bila van Tornfilda. Čitavu milju dalje, iza livada, pružao se put koji je vodio u suprotnom pravcu od Milkota, put kojim nikada nisam išla, ali koji sam često posmatrala i pitala se kuda vodi; uputila sam se tuda. Sada nisam smela sebi da dozvolim nikakvo razmišljanje, nikakav pogled da bacim unazad, nikakav unapred. Nijednu misao ne smem da poklonim ni prošlosti ni budućnosti. Prva je bila tako zanosno slatka tako samrtno tužna da bi samo jedan redak bio dovoljan da oslabi moju hrabrost i slomi moju odlučnost. Druga je bila užasno prazna, nalik na svet posle potopa. Išla sam preko polja, kroz žbunje i stazama dok se sasvim nije razdanilo. Mislim da je bilo divno letnje jutro: sećam se da su moje cipele, koje sam navukla čim sam iz kuće izišla, bile ubrzo vlažne od rose. Ali nisam pogledala ni sunce koje se rađalo, ni nasmejano nebo, ni buđenje prirode. Onaj koga vode na gubilište ne misli na cveće koje mu se uz put osmehuje, već na oštricu sekire, na presečen vrat, na grob koji zjapi iza njega. I ja sam mislila na tužno bekstvo i beskućničko lutanje i oh! s kakvim sam bolom mislila na ono što sam ostavila. Nisam mogla da se otrgnem od toga. Mislila sam samo na njega u njegovoj sobi, kako posmatra rađanje sunca pun nade da ću se uskoro pojaviti i saopštiti mu da ostajem i da ću biti njegova. Čeznula sam za tim, premišljala da se vratim. Nije bilo još kasno, mogla sam još i sad da ga poštedim gorkih patnji i poniženja. Uverena sam da dotle moje bekstvo nije bilo otkriveno. Mogla sam da se vratim, da postanem njegova tešiteljka njegov ponos, možda i njegov spasilac od bede i propasti. Oh, taj strah što će biti napušten, daleko gori od mog samoprogonstva kako me je mučio! Kao da mi se otrovna strela zarila u grudi i prodirala sve dublje kad bih pokušala da je izvučem; Bolelo bi me kad bih i dalje na to mislila! Ptice su počele da cvrkuću u žbunju i šumicama; pa i one, živi simbol ljubavi, bile su verne jedna drugoj, a šta sam bila ja? U svom najjačem bolu, u svojim očajničkim naporima da ostanem verna svojim pojmovima o časti, užasavala sam se i sama sebe. Savest mi nije pružala nikakve utehe, pa čak ni moje samopoštovanje. Uvredila sam, ranila sam, napustila sam svoga gospodara. Mrzela sam samu sebe. Pa, ipak, nisam mogla da se vratim ni korak nazad, bog me je svakako 272


vodio, jer je bol ućutkao moju volju, ugušio glas moje savesti. Gorko sam plakala idući usamljenim putem; išla sam brzo, brzo, kao u bunilu. Najzad unutrašnja slabost prešla je i na moje udove, i ja sam pala na zemlju. Ležala sam tu tako izvesno vreme lica naslonjena na vlažan busen. Obuzeo me je neki strah ili nada da ću tu umreti, ali ubrzo sam ustala, puzeći najpre, a potom se ispravila odlučia i spremna da stignem do druma. Kad sam došla donde morala sam da sednem i da se odmorim ispod živice. Dok sam tako sedela, čula sam lupu točkova i spazila neka kola. Dala sam rukom znak i kočijaš je zaustavio kočije. Pitala sam ga kuda ide. Kočijaš mi je rekao ime nekog udaljenog mesta, u kome, bila sam sigurna, gospodin Ročester nema poznanika. Upitala sam ga koliko će mi uzeti da me odveze donde. Zatražio mi je trideset šilinga, i kada sam mu kazala da imam samo dvadeset, pristao je da se zadovolji tom sumom. Zatim me je pustio unutra, jer su kola bila potpuno prazna, zatvorio je vrata i krenuo dalje. Dragi čitaoče, neka vam se nikada ne desi da osetite ono što sam onda osećala! Neka da bog da vaše oči ne proliju toliko vrelih i toliko razdirućih suza kao što su tada tekle niz moje obraze. Neka nikada vaše usne ne prošapću toliko molitvi, očajnih i beznadežnih kao što sam ih ja u tom času šaputala; neka vam se nikada ne dogodi da postanete oruđe zla prema biću koje najviše volite na svetu.

273


GLAVA DVADESET OSMA rošla su dva dana. Bilo je letnje veče kada me je kočijaš skinuo na jednom P mestu, zvanom Vajtkros; nije mogao da me vozi dalje za novac koji sam mu dala, a ja više nisam imala ni šilinga u džepu. Kočije su otišle, već su bile milju daleko od mene, ostala sam sama. U tom trenutku setila sam se da sam zaboravila da uzmem svoj zavežljaj iz pregrade u kolima, gde sam ga ostavila radi veće sigurnosti; ostao je tamo i ostaće ko zna koliko; bila sam lišena svega što sam imala. Vajtkros nije grad, čak ni zaselak, već kameni stub postavljen na raskrsnici, okrečen, verovatno da se bolje vidi izdaleka i u mraku. Četiri putokaza sa rukom koja je pokazivala pravac bila su postavljena na vrhu označujući četiri pravca: najbliži grad bio je udaljen deset milja, najudaljeniji oko dvadeset. Po poznatim imenima ovih varoši znala sam u koju sam grofoviju stigla, bila sam u centralnom delu severne Engleske, s pustarama pokrivenim vresom, oivičenim planinama. Velike pustare pružale su se s obeju strana, a sa one druge strane doline, koja se protezala ispod mojih nogu, dizali su se bregovi. Stanovništvo u ovom kraju bilo je raštrkano, i nikakve prolaznike nisam videla po ovim putevima koji su išli na istok i zapad, sever i jug. Putevi, široki, beli i pusti, presecali su ove pustare i gusta paprat rasla je uz samu ivicu druma. Pa, ipak, poneki slučajni putnik mogao je da naiđe ovuda, a ja nisam želela da me iko vidi; stranci bi se pitali šta radim tu, zašto se šetkam oko putokaza, očevidno bez cilja i izgubljena. Mogli bi da me ispituju, i šta bih mogla da im odgovorim sem onoga što bi neverovatno zvučalo i izazvalo sumnju. Nikakva veza u ovom trenutku nije me vezivala za ljudsko društvo nikakva draž ni nada ne privlače me mojoj sabraći niko ko bi me video ne bi imao prijatnu reč i dobru želju za mene. Nemam nikakvih rođaka, već opštu majku: Prirodu; potražiću njene grudi i odmor. Pošla sam pustarom obraslom vresom. Držala sam se jaruge koja je duboko zasecala zemljište. Gazila sam do kolena kroz tamnu paprat, išla sam u pravcu u kome se ona pružala i pronašla neku stenu od granita pokrivenu mahovinom, stenu skrivenu u paprati. Sela sam pored nje. Ogromna pustara širila se oko mene, nada mnom granitni kamen, a iznad njega nebo. Prošlo je dosta vremena dok se nisam umirila; bojala sam se nekog divljeg stada stoke, plašila sam se da me neki lovac ili kradljivac divljači ne pronađe. Ako bi vetar dunuo jače kroz gustu paprat, trgla bih se od straha da se preda mnom ne pojavi bik; ako bi zviždovka kriknula, pomislila bih da je neki čovek. Pa ipak, kada sam uvidela 274


da su moje zebnje neosnovane, smirila sam se zahvaljujući dubokoj tišini. Dotle nisam mislila; osluškivala sam samo, okretala se i plašila; sada, međutim, mogla sam da razmišljam. Šta da radim? Kuda da idem? Oh, nesnosna pitanja, kada ne mogu ništa da učinim niti ma gde da odem! Kada još moram da prevalim dugačak put na svojim umornim I drhtavim nogama pre nego što stignem u neko ljudsko naselje gde ću morati da izmolim hladnu milostinju pre nego što nađem neko prebivalište; i dok, protiv svoje volje, ne izmolim tuđu samilost, ubeđena sam da ću biti odgurnuta pre nego što saslušaju moju priču, ili dok jednu od mojih nevolja ne ublaže. Dodirnula sam vres: bio je suv i još uvek topao od vrelog letnjeg sunca. Pogledala sam u nebo: bilo je čisto, i samo jedna ljupka zvezda žmirkala je odozgo. Rosa je pala, nikakav povetarac nije ćarlijao. Priroda mi se učinila blagonaklona i dobra; poverovala sam da me i ovako odbačenu voli; i ja, koja sam od ljudi mogla da očekujem samo nepoverenje, odbacivanje i uvrede, pripila sam se uz nju sa kćerinskom ljubavlju. Barem večeras biću njen gost, kao što sam i njeno dete. Ta mati primiće me u svoj stan bez novaca. Preostao mi je još jedan komadić hleba, ostatak zemičke koju sam kupila za poslednje pare kad smo u podne prolazili kroz neki grad. Videla sam zrele kupine kako se crne tu i tamo, nabrala sam punu šaku i pojela ih sa hlebom. Glad koja me je dotle mučila, iako nije bila sasvim utoljena, bila je mnogo ublažena ovim isposničkim obedom. Pomolila sam se bogu, i zatim sam izabrala svoju postelju. Pored stene paprat je bila vrlo visoka. Kada sam se opružila, upala sam tako da se lišće nada mnom nadvilo ostavljajući samo jedan uzani prostor kroz koji je dopirao svež noćni vazduh. Presavila sam svoj šal nadvoje i pokrila se njime; malo uzvišenje, mahovinom obraslo, poslužilo mi je kao jastuk. Tako mi neće biti hladno bar u početku noći. Mogla sam prilično lepo da se odmorim, ali moje tužno srce prekinulo je moj počinak. Njegove otvorene rane, njegovo unutarnje krvarenje i pokidana vlakna zadavali su mi neizrecivi bol. Treperilo je zbog gospodina Ročestera i njegove zle sudbine i ječalo usled dubokog sažaljenja prema njemu; tražilo ga je sa neizmernom čežnjom i nemoćno, kao ptiče sa slomljenim krilima, pokušavalo je da uzleti. Iscrpljena ovim mučnim mislima, ustala sam i klekla. Noć je uveliko pala i zvezde su se pojavile; ova lepa i tiha noć razagnala je svaki strah svojom vedrinom. Znamo da je bog na svakom mestu, ali njegovo prisustvo osećamo mnogo dublje kada se njegova dela ispolje pred nama u svoj svojoj veličanstvenosti, a baš u sjaju noćnog neba, po kome njegovi svetovi nečujno klize svojim tokom, najjasnije čitamo njegovu svemoć i njegovu prisutnost. Klekla sam da se pomolim za gospodina Ročestera. Pogledala sam u nebo i, 275


kroz suzama zamagljene oči, opazila sam Mlečni put. Prisećajući se da bezbroj planetnih sistema sastavljaju ovaj svetlosni veo, shvatila sam najednom veličinu i moć božju. On će umeti da spase sve što je bilo delo njegovih ruku; bila sam ubeđena da ni zemlja niti jedna duša neće propasti. Izvor života bio je takođe i spasilac duša. Zahvalila sam svojom molitvom. Gospodin Ročester je bio van opasnosti: on je božje delo, i bog će ga čuvati. Naslonila sam se ponovo na stenu i zaspala zaboravljajući brige. Glad i žeđ pojavili su se sutradan s buđenjem. Ptice su uveliko izletele iz svojih gnezda, pčele su izišle iz svojih košnica da skupe med pre nego što rosa usahne, i sunce je već preplavilo i zemlju i nebo kada sam ustala i pogledala oko sebe. Kakav divan, topal i tih dan! U kakvu se zlatnu pustinju pustara pretvorila! Sunce na sve strane. Poželela sam da živim tu, na njoj. Spazila sam guštera kako trči po steni, spazila sam vrednu pčelu kako upija slatki sok kupina. Zašto nisam pčela ili gušter, pa da ovde nađem potrebnu hranu i stalni kutak? Na žalost, ja sam samo obično ljudsko biće, sa svim ljudskim potrebama, i ne smem da zastajkujem tamo gde neću moći da ih zadovoljim. Ustala sam i osvrnula se na postelju koju sam napuštala. Bez nade u budućnost, poželela sam da moj stvaralac pozove k sebi moju dušu; da se moje umorno telo pomoću smrti oslobodi svih daljih borbi sa sudbinom i da se mirno raspada i u miru stapa sa zemljom u ovoj divljini. Međutim, ostao mi je život, sa svim svojim zahtevima, svojim patnjama i svojim odgovornostima. Moram da nosim teret; da zadovoljim svoje potrebe; da izdržim sve muke; da ispunim sve obaveze. Krenula sam dalje. Stigla sam do putokaza i pošla putem ostavljajući za sobom sunce, koje je bilo u zenitu i peklo. Nikakve posebne okolnosti nisu me prisilile da izaberem taj drum. Dugo sam išla, i kada mi se učinilo da sam prevalila dobar deo puta i da mogu dozvoliti sebi da se odmorim, jer me je umor obrvao, sela sam na obližnji kamen koji sam spazila, pokoravajući se bez napora slomljenom srcu i udovima; čula sam u daljini zvuk zvona zvuk crkvenog zvona. Uputila sam se u pravcu tog zvona, i tamo, između romantičnih bregova, čiji sam izgled prestala da posmatram već pre jednog sata, spazila sam jedan zaselak i zvonaru. Cela dolina desno od mene bila je puna pašnjaka, njiva zasejanih žitom i šumaraka; blistava rečica krivudala je kroz raznovrsne prelive zelenila, kroz pozlaćene njive, kroz tamne šumice i jasno zelene livade. Lupa točkova na putu ispred mene trgla me je iz sumornih misli, i podigavši glavu spazila sam teško natovarena kola kako idu uzbrdo, a malo dalje dve krave i njihovog čuvara. Ljudi, život i ljudski naporan rad bili su u blizini. Moram napred, da se borim za život i da se povijem pod teretom rada kao i ostali. Oko dva časa po podne stigla sam u selo. U dnu jedne ulice nalazio se mali dućan s nekim zemičkama u izlogu. Kako sam lakomo posmatrala ove hlepčiće! 276


S takvom hranom možda bih mogla da se malo okrepim i da steknem energiju, bez koje će mi biti teško da nastavim put. Želja da nanovo dobijem snagu vratila mi se čim sam se našla meću ljudskim bićima. Stid bi me bio da se onesvestim od gladi pri ulasku u selo. Zar nemam ničeg na sebi što bih mogla da ponudim u zamenu za jednu od onih zemički? Zamislila sam se. Imala sam malu svilenu ešarpu oko vrata; imala sam rukavice. Ne bih umela da kažem kako se snalaze ljudi koji se nalaze u krajnjoj nevolji. Isto tako nisam znala hoće li primiti ove stvari, verovatno da neće. Ali moram da pokušam. Ušla sam u radnju: jedna žena sedela je za tezgom. Videći jednu pristojno odevenu osobu, jednu damu, kako sam joj se učinila, prišla mi je učtivo. Čime može da me usluži? Zbunila sam se, od sramote nisam mogla da izgovorim molbu koju sam već pripremila. Nisam se usudila da joj ponudim već nošene rukavice I izgužvanu maramu; štaviše, osetila sam da je takva razmena nemoguća. Zamolila sam je samo da sednem za trenutak, jer sam bila umorna. Razočarana što u meni nije našla kupca, hladno mi je dozvolila da sednem. Pokazala mi je stolicu. Poželela sam da zaplačem, ali svesna da takav izliv neraspoloženja ne bi bio pametan, uzdržala sam se. Ubrzo sam je upitala da li u ovom selu postoji neka krojačica ili obična švalja? Da, dve ili tri. Jedva da i one imaju posla. Razmislila sam jedan trenutak. Bila sam u škripcu. Potrebe su me na to gurale. Nisam imala ni mogućnosti ni prijatelja, čak ni pare u džepu. Moram ma šta da preduzmem. Ali šta? Da se na nekoga obratim. Kome? - Da li znate neko mesto u okolini gde je potrebna služavka? - upitala sam je. - Ne, ne znam. - Koja je glavna delatnost u ovom mestu? Čime se veći deo stanovništva bavi? - Većina su zemljoradnici; drugi rade u fabrici igala gospodina Olivera ili u topionici. - Da li gospodin Oliver prima žene na rad? - Ne, to je muški posao. - A šta žene rade? - Ne znam odgovorila mi je. Neke rade jedan posao, druge nešto drugo. Jadni ljudi dovijaju se kako znaju. Izgleda da su je moja zapitkivanja zamorila; i zaista, s kakvim pravom sam joj dosađivala? Jedno dve susetke ušle su u radnju, razumela sam da im je stolica potrebna i izišla sam. Popšla sam ulicom razgledajući sve kuće s leve i desne strane, ali nisam mogla da pronađem nikakav izgovor niti razlog da uđem u ma koju od njih. Lutala sam po zaseoku, udaljavala se od centra i ponovo se vraćala skoro čitav sat i više. 277


Iznurena, izmučena glađu, skrenula sam jednom stazom i sela ukraj, ispod živice. Posle dužeg vremena ustala sam i opet pošla da tražim nešto neku pomoć ili bar nekoga ko bi mogao da mi pruži neko obaveštenje. Jedna lepa kućica s vrtom, izvanredno čista i puna cveća, dizala se u dnu staze. Zaustavila sam se pred njom. S kakvim pravom sam se zaustavila pred belim vratima i dodirnula ovaj blistavi zvekir? Na koji bi način mogla da zainteresujem stanovnike ove kuće da mi pomognu? Pa ipak sam prišla bliže i zakucala. Jedna žena blagog lica, čisto odevena, otvorila je vrata. Drhtavim i jedva čujnim glasom koji se samo može očekivati od jednog beznadežnog srca i iscrpenog tela upitala sam je da li je potrebna služavka. - Ne - reče ona - ne držimo devojku. - Možete li mi reći gde bih mogla da nađem zaposlenje ma kakve vrste? Nastavila sam. Nisam odavde, i nikoga u ovom kraju ne poznajem. Htela bih ra radim ma kakav posao. Ali ona kao da nije imala vremena da misli na mene, a još manje da mi pronađe neku službu; uostalom, ko zna kako joj je morala izgledati sumnjiva moja pojava, položaj i priča! Odmahnula je glavom rekavši da jako žali, ali da ne može da mi pruži nikakva obaveštenja, i bela vrata zatvorila su se tiho i sasvim učtivo, pa ipak zatvorila mi ih je ispred nosa; da ih je malo duže ostavila otvorena, mislim da bih zaprosila malo hleba, jer sam bila strahovito gladna. Nisam mogla da se vratim u prljavo selo, gde mi, uostalom, niko nije mogao pružiti nikakvu pomoć. Čeznula sam da skrenem u šumu, koja nije bila daleko, i čiji bi gusti hlad mogao dami ponudi dobar zaklon; ali bilo mi je zlo, bila sam nemoćna, toliko slaba da me je prirodni nagon naterao da se šunjam oko kuća, gde je bilo ipak nade da dođem do hrane. Samoća ne bi bila samoća odmor ne bi značio odmor dok je glad kao kobac kljunom kidala moju utrobu. Prilazila sam kućama, napuštala ih i opet se vraćala i odlazila dalje, odgurnuta uvek istom svešću da nemam prava da tražim da ne mogu da očekujem da se neko sažali na moju bednu sudbinu. U međuvremenu popodne je izmicalo dok sam ja tako lutala kao izgubljen i gladan pas. Prelazeći preko polja, spazila sam zvonaru ispred sebe; požurila sam u tom pravcu. Nedaleko od groblja, usred vrta, stajala je, iako mala, ipak lepo ozidana kuća, u kojoj je svakako stanovao paroh. Setila sam se da se stranci, kada stignu u neko mesto gde nemaju prijatelja, i traže zaposlenje, obično obraćaju svešteniku za preporuku i pomoć. Najzad, to je sveštenički poziv da pomogne savetom bar one kojima je potrebna pomoć. Učinilo mi se nekako da imam čak i prava da potražim savet u ovom domu. Prikupivši snagu, krenula sam napred, stigla do kuće i zakucala na kuhinjska vrata. Otvorila ih je neka stara žena. 278


Upitala sam je da li je to parohova kuća. - Da. - Da li je sveštenik tu? - Nije. - Hoće li se uskoro vratiti? - Neće, otputovao je. - Daleko? - Ne tako daleko oko tri milje. Pozvan je zbog iznenadne smrti svoga oca. Sada se nalazi u Marš Endu, i verovatno će ostati tamo petnaest dana. - Da li je tu njegova žena? - Ne, nema nikoga do mene, a ja sam domaćica u kući. I od nje se, čitaoče, nisam usudila da zatražim ma kakvu hranu, iako sam već posrtala od gladi nisam mogla da prosim i opet sam se udaljila. Još jedanput sam razvezala maramu još jednom sam se setila onih zemički iz izloga. Oh, samo jednu koricu! Jedan zalogaj samo! Kako bi mi to utolilo glad! Nagonski sam se nanovo okrenula selu; opet sam našla dućan i ušla unutra; iako je tu bilo nekoliko osoba, usudila sam se da pitam: - Da li biste mi dali zemičku za ovu maramu? Pogledala me je sa očevidnim podozrenjem. - Ne, ona nikada nije prodavala svoju robu na takav način,- odgovorila je. Skoro van sebe, zamolila sam je za polovinu zemičke; odbila me je opet. - Ne znam odakle vam ta marama. - Hoćete li da uzmete moje rukavice? - Ne, šta bih radila s njima? Čitaoče, nije nimalo prijatno da vam iznosim sve pojedinosti. Neki kažu da je prava radost sećati se prošlih nevolja; ali čak i danas jedva imam hrabrosti da se prisetim tih časova; moralno poniženje, pomešano s fizičkim patnjama stvorili su mučna sećanja da ne marim da se na njih podsećam. Ne optužujem one koji su me odgurnuli. Tome sam se mogla i nadati, to se nije moglo izbeći. Običan prosjak često izaziva sumnju, a lepo odeven uvek. Ja sam, svakako, tražila samo neko zaposlenje; šta se to koga tiče da mi nađe posao. Zacelo ne osobe koje su me prvi put ugledale i koje ne znaju ko sam. A što se tiče žene koja nije htela da primi moju maramu u zamenu za zemičku, dabome da je i ona bila u pravu ako joj se moja ponuda učinila podozrivom, ili, pak, ako je razmena bila bez velike koristi. Pređimo preko toga. Muka mi je od svega kada se setim. Pred sam sumrak prošla sam pored neke farmerske kuće, na čijem je pragu sedeo jedan farmer i jeo hleb i sir. Zaustavila sam se, i upitala ga: - Hoćete li da mi date parče hleba, jako sam gladna. Odmerio me je iznenađenim pogledom, ali bez ikakvog odgovora odsekao mi je

279


debeo komad hleba i pružio. Držim da nije verovao da sam prosjakinja, već neka nastrana gospođa kojoj se svideo njegov crni hleb. Čim sam izmakla od ove kuće, sela sam i pojela ga. Nisam mogla da se ponadam da ću tu noć provesti pod krovom, i potražila sam prenoćište u šumici, kao i prethodne noći. Međutim provela sam užasnu noć, moj odmor bio je narušen: zemlja je bila vlažna, a vazduh hladan; pored toga, nepoznate osobe su prolazile pored mene više puta, tako da sam bila prinuđena u nekoliko mahova da menjam mesto; nisam se osećala ni spokojnom ni sigurnom. Pred zoru počela je da pada kiša, i ceo dan je bio kišovit. Ne tražite, čitaoče, da vam do tančina opišem taj dan. Kao i prethodnog, tražila sam posao; kao i dotle, bila sam najurena; glad me je mučila kao i ranije: samo sam malo hrane stavila u usta toga dana. Pred vratima jedne kuće spazila sam jednu devojčicu, koja se baš spremala da izruči svinji neki hladan poridž. - Hoćete li da mi date to? - upitala sam je. Mala je razrogačila oči. - Majko uzviknula je jedna žena mi traži da joj dam ovaj poridž. - Pa, lepo, dete - odgovori ova žena - daj joj ako prosi. Svinja inače neće da ga jede. Devojčica mi je sipala hladnu smesu u šaku i ja sam je halapljivo pojela. Kako se spuštao kišovit sumrak, zastala sam na jednoj stazi kojom sam išla više od jednog sata. „Snaga me sasvim napušta", rekoh sebi. „Osećam da dalje ne mogu da idem. Hoću li i ove noći biti beskućnica? Dok kiša ovako lije, da li ću morati opet da stavim glavu na hladnu i mokru zemlju? Na žalost, ništa mi drugo ne preostaje, jer ko će mi pružiti prenoćište? Ali to će biti užasno: sa glađu koja me kida, sa slabošću, sa zimom, i onim osećanjem očajanja koje me je savladalo. Po svim izgledima, umreću do zore. Pa zašto ne mogu da se pomirim s tom mišlju da umrem? Zašto se toliko borim da spasem ovaj bedni život? Zato što znam i verujem da je gospodin Ročester još živ; i onda još, da umrem od gladi i zime! Toj sudbini nisam mogla da se pokorim mirno. Oh proviđenje! Podrži me još malo! Pomozi mi vodi me! Moje zamračene oči lutale su po tamnom i maglovitom kraju. Videla sam da sam se prilično udaljila od sela, ono se više nije videlo. Iščezla su čak i obrađena polja. Izukrštanim putanjama i pobočnim stazama opet sam se približila pustari, i samo nekoliko njiva, skoro isto tako pustih i nerodnih kao i ledina od koje su oduzete, ležalo je sada između mene i onog mračnog brežuljka. „Pa, lepo, radije ću umreti tu nego na ulici ili nekom putu, gde ima prolaznika", mislila sam. „I bolje je da čavke i gavrani ako gavrana uopšte ima u ovom kraju 280


iskljuju moje telo nego da me zatvore u bolnički mrtvački sanduk i sahrane u zajednički grob siromaha." Uputila sam se potom u pravcu brega. I stigla sam donde. Ostalo mi je samo da pronađem neku šupljinu gde bih mogla da legnem i da se osetim sklonjenom ako ne sigurnom. Ali cela površina zemljišta bila je ravna. Razlikovala sam samo dve boje, zelenu na barskim mestima, gde su rasle trske i mahovina, i crnu tamo gde je zemlja bila osušena i pokrivena vresom. Iako je već bilo mračno da bih mogla da razlikujem boje, ipak sam videla kako trske i paprat stvaraju suprotne senke i odbleske. Pogled mi je i dalje lutao po pustom predelu i gubio se u divljem prizoru, kada je najednom, negde tamo daleko na pustari, zasijala neka svetlost. „To je ignis fatuus"(divlja vatra), bila je moja prva pomisao i očekivala sam da se brzo ugasi. Međutim, ona je gorela i dalje ne udaljujući se niti se približujući. Da nije to neka vatra zapaljena u čast nekog veselja? Gledala sam da vidim hoće li se proširiti: ne, gorela je odmereno. „Možda je to sveća u nekoj kući", zaključila sam, „ali ja nikada neću moći da stignem dotle. Odveć je daleko, pa čak i da je metar udaljena od mene, šta bi pomoglo? Zakucala bih na vrata koja bi mi zalupili pred nosom." Spustila sam se na zemlju i zarila lice u travu. Ležala sam tako duže vreme; noćni povetarac duvao je preko brežuljaka i moje glave i izumro ječeći negde u daljini; kiša je lila i pokisla sam do kože. Da eam samo mogla da se ukrutim I da tako ostanem i dočekam smrt mogla bi još da lije, ne bih osetila ovu ledenu kišu, ali moje telo, još uvek živo, drhtalo je pod ovom ledenom vlagom. Ubrzo sam ustala. Svetlost je i dalje sijala tamo, ne jako; svetlucala je kroz kišu. Pokušala sam opet da koračam vukući svoje umorne noge u tom pravcu. Išla sam ka bregu preko neke široke presušene bare, preko koje bi zimi bilo nemogućno preći, a koja je i sada, usred leta, bila blatnjava. Dva puta sam pala, ali sam se ubrzo digla i prikupila snagu. Ona svetlost bila je moja poslednja nada: moram da stignem donde ma po koju cenu. Pošto sam prešla baru opazila sam neku belu prugu preko pustare. Približila sam se. Bio je to put koji je vodio pravo ka onoj svetlosti, koja je još sijala s nekog uzvišenja, kroz drveće. Očevidno su to bili borovi, koliko sam mogla da razlikujem njihov oblik i boju u mraku. Moja je zvezda iščezla kada sam se približila, neka prepreka iskrsla je izmeću mene i nje. Ispružila sam ruku I napipala neko tamno kamenje ispred sebe: bio je to nizak zid od neotesanog kamenja, a iznad njega visoka i bodljikava živa ograda. Pipala sam dalje i najzad sam spazila neki beličast predmet, kapiju, koja se otvorila čim sam je dodirnula. S leve i desne strane stajali su visoki žbunovi tuje i zelenike. Prošla sam kroz kapiju i pored žbunja, i najednom je u mraku iskrsla silueta jedne tamne, niske i dugačke kuće; ali svetlost, koja me je vodila, 281


nisam više videla. Sve je bilo u mrklom mraku. Da se stanovnici nisu povukli na odmor? Na žalost, tako je svakako i bilo. Tražeći vrata, zavila sam za jedan ugao: onaj prijateljski zračak opet je zablistao kroz šarena okna malog prozora pokrivenog rešetkom, uzdigautog od zemlje jednu stopu i umanjenog još bršljanovim lišćem koje je pokrivalo ceo taj zid kuće. Prozor je bio tako zaklonjen i uzan da su zavese i kapci bili sasvim nepotrebni; i kada sam se sagla i uklonila lišće koje ga je pokrivalo, mogla sam da vidim sve unutra. Jasno sam videla sobu s popločanim, dobro izribanim podom, kredenac od orahovine s kalajnim tanjirima na policama, po kojima je igrao rumeni plamen velike vatre. Spazila sam časovnik, beli kuhinjski sto, nekoliko stolica. Sveća, koja mi je poslužila kao kula svetilja, gorela je na stolu, i pri toj svetlosti sedela je jedna starija žena, grubog izgleda, ali savršeno čista kao i sve oko nje. Ona je plela čarapu. Površno sam zapazila sve predmete iako na njima nije bilo ničeg naročitog. Ali jedna grupa pored ognjišta, okupana njegovom toplotom i rumenom svetlošću, privukla je moju pažnju. Dve mlade graciozne devojke veoma otmene sedele su, jedna u niskoj naslonjači za ljuljanje, druga na još nižoj stoličici; obe u dubokoj crnini, u haljinama opervaženim krepom za žalost, koje su naročito isticale njihovu belu i finu kožu. Veliki stari lovački pas odmarao je svoju veliku glavu u krilu jedne mlade devojke dok je na kolenima druge ležao crni mačak. Ova skromna kuhinja bila je vrlo neobično mesto za ovako lepe devojke! Ko su one? Svakako ne kćeri one starije osobe za stolom, jer je ona ličila na seljanku, a one su imale svu otmenost prefinjenih dama. Nikada nisam videla nekoga ko liči na njih, pa, ipak, što sam ih više posmatrala njihove crte izgledale su mi sve poznatije. Ne bih mogla da kažem da su lepe njihovo bledilo i strogost isključivali su svaku lepotu; nagnute nad knjigom izgledale su zamišljene, skoro odveć stroge. Na stočiću između njih stajala je druga sveća i dve velike knjige, koje su one često otvarale i poredile tekst iz malih knjiga što su držale u rukama, kao osobe koje se prilikom prevoda služe rečnicima. Ceo prizor bio je tako tih, kao da su obe osobe i cela odaja obasjani vatrom obična slika; bilo je mirno do te mere da sam mogla da čujem pucketanje vatre i otkucaje časovnika u drugom uglu; uobražavala sam čak da jasno razlikujem zveket pletećih igala one stare žene, kada je najzad jedan glas prekinuo ovu neobičnu tišinu i dopro do mene: - Čujte, Dijana - reče jedna od njih - Franc i stari Danijel putuju po mračnoj noći, i Franc priča kako je sanjao strašan san i od užasa se probudio slušajte! Jedva čujnim glasom čitala je nešto od čega nijednu reč nisam mogla da razumem; bio je to neki meni sasvim nepoznat jezik ni francuski ni latinski. Da li je bio grčki ili nemački, ne bih umela da kažem. - Dobro je - reče kada je završila - dopada mi se. 282


Druga mlada devojka, koja je podigla glavu da čuje svoju sestru, ponavljala je, gledajući u vatru, redove koje je pročitala. Dan kasnije doznala sam koji je to jezik i koja je to knjiga. Prema tome citiraću ceo red, koji mi je izgledao, iako sam ga prvi put čula, kao udarac o ploču od mesinga prazan, bez ikakvog smisla:-„Da trat hervor Einer anzusehen wie die Sternen nachts ausschauen." (Tada je neko izišao napred da pogleda kako izgledaju zvezde u noći). - Dobro! dobro je! - uzviknu ona dok su joj tamne i duboke oči zasijale naročitim sjajem. - Imate tu noćnog arhanđela jasno predstavljenog! Taj red vredi hiljadu strana nekog bombastog stila: „Ich wage die Gedanken in der Schale meines Zornes und die Werke mit dem Gewichte meines Grimms."

(Odvagao sam misli u sudu svoga gneva, a dela, tegom svog bola) Sviđa mi se. Obe su opet zaćutale. - Postoji li neka zemlja u kojoj se govori na taj način? - upitala je stara žena, dižući pogled s pletiva. - Dabome, Hana u jednoj mnogo većoj zemlji od Engleske, gde ne govore drukčije nego tako. - Pa, lepo, ne znam kako razumeju jedni druge, i da ste tamo, pitam se, da li biste mogle da mi kažete šta ste čule? -Verovatno je da bismo razumele poneku reč, ali ne sve jer nismo tako obrazovane kao što mislite, Hana. Ne govorimo nemački i ne možemo da čitamo bez rečnika. - I šta imate od toga? - Mislimo da predajemo jednog dana nemački i onda ćemo imati više novca nego sada. - Moguće, ali ostavite to učenje, dosta ste večeras radile. - I ja mislim, umorna sam. A vi, Meri? Na kraju krajeva, naporno je učiti jedan jezik bez učitelja, samo pomoću rečnika. - Još kako, naročito kao što je nemački, ovako opor, ali sjajan jezik. Ne znam kad će se St. Džon vratiti kući. - Svakako uskoro, tek je deset i pogleda na zlatan sat koji je nosila za pojasom. Napolju pljušti. Hana, hoćete li biti dobri da pogledate vatru u salonu? Stara žena ustade, otvori vrata kroz koja sam jedva opazila neki hodnik; čula sam je kako džara vatru u drugoj sobi i odmah se vrati. - Ah, deco! - reče ona - srce mi se steže kad uđem u sobu i ugledam praznu stolicu u uglu. Keceljom je obrisala oči. Obe mlade devojke, koje su dotle izgledale ozbiljne, dobile su sada neki tužan izraz.

283


- Ali on je mnogo srećniji sada - nastavi Hana - ne bi trebalo da poželimo da se vrati. A posle, mirnija se smrt ne može poželeti od njegove. - Kažete da nas nije spominjao? - upita jedna od mladih devojaka. - Nije imao vremena, dete moje. Vaš jadni otac umro je u tren oka. Nije se osećao dobro dan ranije ali nije bilo ništa ozbiljno, i kada ga je gospodin St. Džon upitao da li želi da pošaljemo po vas, nasmejao mu se u lice. Idućeg dana osetio je težinu u glavi baš pre petnaest dana zaspao je i nije se probudio; ukrutio se već kad je vaš brat ušao u sobu i našao ga mrtvog. Ah, deco! takvi se ne rađaju više jer vi i gospodin St. Džon od drugog ste kova; izmetnuli ste se na majku, koja je volela knjige i bila učena. Meri, vi ste prava njena slika, Dijana više liči na oca. Meni su izgledale tako slične da ne bih umela da kažem gde je stara služavka (jer sam zaključila da je sigurno to) pronašla tu razliku. Obe su bile plave i vrlo vitke; obe su imale inteligentna i gospodska lica. Jedna je imala samo malo tamniju kosu i češljala se na sasvim drugi način; Merine svetlosmeđe kovrdže delio je gladak razdeljak, dok su Dijanini tamniji uvojci gusto poređani padali na vrat. Sat je otkucao deset časova. - Uverena sam da biste htele da večerate - primeti Hana - i gospodin St. Džon će biti gladan kada se bude vratio. Počela je da priprema večeru. Obe sestre ustale su; spremale su se da se povuku u salon. Do tog trenutka posmatrala sam ih veoma pažljivo; njihova pojava i razgovor zanimali su me do te mere da sam gotovo bila zaboravila na svoj bedni položaj. Osvestila sam se i osetila još veće očajanje i usamljenost poredeći sebe s njima. Kako sam mogla da se nadam da ću izazvati sažaljenje kod stanovnika ove kuće; kako sam mogla da očekujem da poveruju u moje nevolje, da mi pruže hranu i utočište? Kada sam napipala vrata i sa ustezanjem zakucala, osetila sam da je ta nada puna neosnovanog uobraženja. Hana je otvorila. - Šta tražite? - upita me ona iznenađenim glasom, - mereći me pogledom pri svetlosti sveće. - Da li bih mogla da govorim s vašim gospođicama? - Bilo bi mnogo bolje da meni kažete šta imate. Odakle ste došli? - Strankinja sam u ovom kraju. - Pa šta tražite ovde u ovo doba? - Htela bih da zamolim za prenoćište i komad hleba. Nepoverenje, osećanje koga sam se najviše bojala, pojavilo se na Haninom licu. - Daću vam parče hleba - reče ona posle kratke pauze - ali ne mogu da primim pod krov neku skitnicu. Sumnjivi ste mi. - Pustite me da razgovaram s vašim gospođicama. - Ne! Zacelo ne! Šta one mogu da vam pomognu? Ne bi trebalo da lutate po drumovima, to nije dobro za vas. 284


- Ali kuda da idem ako me vi oterate? Šta da radim? - Oh, kladim se da znate vrlo dobro kuda ćete i šta ćete da radite. Postarajte se samo da ne uradite ništa rđavo, to je sve. Evo vam jedan peni, idite sada... - Jedan peni ne može da me nahrani, i ja nemam više snage da idem dalje. Ne zatvarajte vrata, preklinjem vas, tako vam boga! - Moram, kiša pada unutra - Recite mladim damama. Pustite me da ih vidim... - To mi ne pada na um. Da ste neka pristojna osoba, ne biste dizali toliku galamu. Hajde, odlazite. - Umreću ako zatvorite vrata. - Nećete. Bojim se da smerate neko zlo, čim se šunjate oko tuđih vrata u ovo doba noći. Ako imate saučesnike lopove ili njima slično nedaleko odavde, možete im reći da nismo same u kući; imamo jednog gospodina, pse i puške. I posle tih reči ova poštena, ali nepokolebljiva služavka zalupi vrata i zaključa ih. To je bio vrhunac za mene. Neverovatan bol i istinsko očajanje lomili su mi srce. Bila sam zaista iznemogla; nisam mogla da načinim ni korak. Srušila sam se na mokar prag, ječala sam kršeći ruke, i u neizmernom strahu počela da plačem. Oh, ta smrtna sablast! Oh, taj poslednji čas koji se približuje s takvom grozotom! I još ova samoća, ovo odbacivanje od strane bližnjih! Ne samo da nisam imala ni trunke nade već me je hrabrost, bar za trenutak, napustila; potrudila sam se da ponovo obodrim dušu. „Ne ostaje mi ništa drugo sem da umrem", rekoh u sebi, „ali ja verujem u boga. Pokušaću da primim njegovu volju bez roptanja." Nisam se zadovoljila da pomislim ove reči, već sam ih glasno izgovorila; i sateravši sav svoj jad na dno srca, upinjala sam se da ostanem tu nema i nepomična. - Svi ćemo umreti - reče jedan glas sasvim blizu mene - ali svi nismo osuđeni na lagane muke ili na prerani kraj, kao što bi se vama desilo ako biste pred ovim vratima umrli od gladi i umora. - Ko to govori? - upitah zastrašena ovim neočekivanim glasom, nesposobna da iz toga izvučem neku nadu ili pomoć. Neka nejasna ljudska prilika, koju u mračnoj noći nisam mogla da vidim, stajala je pored mene. Novodošavši je snažno zakucao na vrata. - Jeste li to vi, gospodine St. Džon? - uzviknu Hana. - Jeste, ja sam, otvorite brzo. - Mora da ste strašno pokisli po ovako hladnoj noći! Uđite vaše sestre su već zabrinute zbog vas, i bojim se da u okolini ima sumnjivih tipova. Sad je baš bila jedna prosjakinja. Kako, još nije otišla! Leži tu na pragu. Ustanite! Zar vas nije stid? Gubite se kad vam kažem! - Ćutite, Hana! Hoću nešto da kažem ovoj ženi. Vi ste izvršili svoju dužnost što 285


ste je oterali, pustite sada da ja izvršim svoju i da je primim. Bio sam tu i slušao sam vas obe. Rekao bih da je ovo neki poseban slučaj. Moram da ga ispitam. Ustanite, mlada ženo, i pre mene uđite u kuću. Poslušala sam ga s teškom mukom. Ubrzo sam se našla u čistoj i vedroj kuhinji baš pred ognjištem dršćući i posrćući, svesna da ličim na avet sa svojim izmučenim licem i mokrim odelom. Obe mlade devojke, i njihov brat, gospodin St.Džon, i stara služavka netremice su me posmatrali. - St. Džon, ko je to? - čula sam kad je jedna od sestara upitala. - Ne bih umeo reći; našao sam je pred vratima - odgovorio je brat. - Ona je zaista užasno bleda - reče Hana. - Bela kao platno, kao smrt - dodade mlada devojka. Srušiće se, dajte joj da sedne. U glavi mi se sve okretalo; srušila sam se, ali dočekala me je stolica na vreme. Bila sam još pri svesti, mada za trenutak nisam mogla da govorim. - Možda bi je malo vode povratilo. Hana, donesite čašu. I vrlo je iznurena. Kako je mršava i bez kapi krvi! Prava avet! - Je li bolesna ili izgladnela? - Mislim da je gladna. Hana, je li to mleko? Dajte mi i parče hleba. Dijana (koju sam poznala po njenim dugim uvojcima kada se nagla nada mnom) nadrobila je hleb u mleko i prinela mi ga ustima. Lice joj je bilo sasvim blizu moga i ja sam opazila na njemu izraz istinskog sažaljenja. Osetila sam saučešće u njenom ubrzanom disanju. Glas kojim je izgovorila one proste reči: „Pokušajte da jedete" drhtao je od uzbuđenja i kao melem delovao na moje srce. - Da pokušajte! - ponovila je Meri blago i lagano skinula moju mokru kapu i podigla mi glavu. Počela sam da jedem, isprva jedva, a kasnije halapljivo. - Ne sve odjednom, treba ići umereno - reče brat - dosta joj je. I uzeo je šolju mleka i hleb iz ruku svoje sestre. - Još malo, St. Džone vidite kako guta pogledom. - Za trenutak ne više, sestro. Pokušajte da li može da govori sada upitajte je za ime. Osetila sam da mogu da govorim i odgovorila sam: - Zovem se Džejn Eliot. Želela sam iznad svega da ne otkriju ko sam i odlučila unapred da uzmem drugo ime. - A gde stanujete? Gde su vaši roditelji? Ćutala sam. - Možemo li da obavestimo nekoga koga poznajete? Odmahnula sam glavom. - Šta možete da nam o sebi kažete? Ne znam zašto, čim sam prekoračila prag ove kuće i našla se jednom lice u lice sa sopstvenicima, nisam se više osećala odbačenom, napuštenom i nepriznatom od celoga sveta. Usudila sam se da odbacim svoju ulogu prosjakinje, da 286


preuzmem svoje prirodno držanje koje je dolikovalo mome obrazovanju. Kada mi je St. Džon zatražio objašnjenje koje zasad nisam mogla da mu pružim odgovorila sam posle kratke pauze: - Gospodine, večeras ne bih mogla ma šta da vam kažem. - Pa šta onda reče on očekujete od mene? - Ništa - rekoh; nisam imala snage da dajem duže odgovore. Dijana nastavi. - Hoćete li da kažete - upita ona - da smo vam ukazali pomoć koja vam je potrebna? I da možemo da vas pustimo na pustaru po ovako kišnoj noći? Pogledala sam je. Imala je, bar tako mi se učinilo, izvanredan izraz koji je u isti mah ispoljavao njenu energiju i dobrotu. Odmah sam se ohrabrila. Osmehom sam odgovorila na njen milostiv pogled, i zatim rekoh: - Imam poverenja u vas. Da sam bedno pseto bez gospodara, uverena sam da me večeras ne biste izbacili iz svoje kuće, toga se ne plašim. Radite sa mnom šta vam je volja, ali izvinite što malo govorim nemam daha grlo mi se steže čim pokušam da govorim. Sve troje posmatrali su me ćuteći. - Hana - reče najzad gospodin St. Džon pustite je sada da sedi, i ne postavljajte joj pitanja, kroz deset minuta dajte joj ostatak tog mleka i hleba. Meri i Dijana, hajdemo u salon da zajedno razmotrimo celu stvar. I povukli su se. Uskoro zatim jedna od mladih devojaka vratila se u kuhinju ne znam koja. Neka prijatna obamrlost obuzela me je pored ove vatre. Pritajenim glasom izdala je neka naređenja staroj Hani. Ubrzo zatim, uz pomoć služavke, pela sam se uz stepenice, skinula mi je moje mokro odelo, i uskoro sam se našla u toploj i suvoj postelji. Zahvalila sam bogu jer sam u svojoj iznemoglosti ipak osetila zračak zahvalne radosti i zaspala sam.

287


GLAVA DVADESET DEVETA ećanje na ta tri dana i noći ostala su vrlo nejasno u mome pamćenju. Sećam S se samo izvesnih trenutaka, ali misli i pokreta vrlo malo. Znala sam samo da se nalazim u jednoj maloj sobi i u uzanoj postelji. Učinilo mi se da sam srasla s tim krevetom; ležala sam nepomično kao stena i da je neko pokušao da me izvuče, čini mi se da bih umrla. Nisam obraćala pažnju na sate koji su prolazili nisam znala kada se jutro pretvaralo u podne i podne u veče. Zapažala sam dobro one koji su ulazili i izlazili iz sobe. Mogla sam čak da kažem i ko je bio; mogla sam da razumem šta su govorili, ali ja nisam mogla da govorim, bilo mi je nemoguće da otvorim usta i pokrenem udove. Služavka Hana bila je moj najčešći posetilac. I njen dolazak mi je smetao. Osećala sam nekako da je želela da što pre odem, da nije bila u stanju da shvati moj tužan položaj ni okolnosti koje su me dovele u ovu kuću, jednom rečju, da je bila rđavo raspoložena prema meni. Dijana i Meri pojavljivale su se u mojoj sobi jedanput ili dvaput dnevno. Šaputale su pored moje postelje ovakve rečenice: - Dobro smo uradile što smo je primile. - Dabome! Našli bismo je sutradan mrtvu na pragu da je ostala napolju celu noć. - Pitam se samo kroz kakve je muke prošla. - Zaista, morala je mnogo propatiti jadno stvorenje! tako mršavo i bledo; koliko je morala lutati! - Ona nije neobrazovana osoba, koliko mogu da ocenim po njenom načinu govora; ima čist akcenat i, odelo, Koje je skinula, iako mokro i kaljavo, malo je nošeno i od dobrog je materijala. - Ima vrlo karakteristično lice, iako je izmršavelo i unezvereno, sviđa mi se; da je zdrava i živahna, uverena sam da bi izgledala vrlo prijatno. Nijedanput u njihovom razgovoru nisam čula ma i jednu reč da žale što su mi ukazale gostoprimstvo, niti su izrazili sumnju ili neko negodovanje prema meni. I to me je ospokojilo. Gospodin St. Džon bio je samo jednom da me obiđe; pogledao me je pažljivo i rekao da je moja obamrlost obična posledica jake i duge premorenosti. Prema tome, izjavio je da nije potrebno da pošalje po lekara; bio je uveren da će priroda učiniti svoje da se što pre oporavim. Svi moji živci bili su napeti, i, po njegovom mišljenju, moj nervni sistem iziskuje dubok mir i dobar san. Nisam bila bolesna i smatrao je da ću se uskoro oporaviti posle dobrog odmora. Svoje

288


mišljenje izgovorio je tihim i snažnim glasom i, posle nekoliko trenutaka ćutanja, dodao je tonom čoveka koji po prirodi nije mnogo rečit: - Ima neobično lice, zaista ničeg vulgarnog ni prostog na njemu. - Naprotiv, fina je - odgovori mu Dijana. - Pravo da vam kažem, Džone, srce mi se steže kad pomislim na tu jadnu malu. Želela bih kad bismo mogli da joj ukažemo neku trajniju pomoć. - Nećete imati prilike, kako mi izgleda - reče on. - Videćete da ćemo doznati da je to neka mlada devojka iz dobre porodice, koja je posle nekog nesporazuma sa svojima učinila glupost da pobegne. Možda bismo uspeli da ih pronađemo, ako se ona ne uzjoguni. Ali prema izvesnim crtama na njenom licu, sumnjam da ćemo je lako obrlatiti. Posmatrao me je nekoliko trenutaka vrlo pažljivo, i zatim dodao: - izgleda inteligentna, ali ne i lepa. - Ona je tako bolesna, Džone. - Slaba ili zdrava, biće uvek ružna. Ljupkost i skladnost, koji sačinjavaju lepotu, nemaju veze s njenim licem. Trećeg dana bilo mi je bolje; četvrtog sam mogla da govorim, da se pokrećem i da sedim u postelji. Hana mi je donela kašu od griza i pečena hleba, čini mi se pred ručak. Pojela sam hranu sa zadovoljstvom; bila mi je prijatna i nisam više osećala onaj kiseo i ljut ukus koji mi je dotle trovao svaki zalogaj. Kada je Hana napustila sobu, osetila sam se prilično jakom i okrepljenom; ubrzo, probudila se u meni želja za kretanjem posle toliko odmaranja. Htela sam da ustanem, ali šta da obučem? Nisam imala ništa drugo sem onog svog vlažnog i blatnjavog odela u kome sam spavala na zemlji i pala u baru. Bilo me je sramota da se tako odevena pojavim pred svojim dobročiniteljima. Ali bila sam pošteđena poniženja. Na stolici pored postelje ležalo je moje odelo, čisto i osušeno. Moja crna svilena haljina bila je okačena na zidu. Tragovi blata bili su očišćeni, a ukvašena i izgužvana svila bila je ispeglana; sve je bilo pristojno. I moje čarape i cipele, oprane i očetkane, izgledale su uredno. U sobi je bio umivaonik i češalj. Sa teškom mukom, odmarajući se svakih pet minuta, uspela sam da se obučem. Odelo je visilo na meni, jer sam mnogo omršavela, ali ogrnula sam se šalom koji je pokrio moje nedostatke, i nanovo čista i pristojna bez traga prljavštine i aljkavosti, čega sam se uvek grozila i što mi se činilo unižavajuće spustila sam se oprezno niza stepenice, oslanjajući se na ogradu u uzanom i niskom hodniku, i uskoro se našla u kuhinji. Mirisala je tako prijatno na sveže pečen hleb, a sem toga divna vatra gorela je na ognjištu. Hana je pekla hleb. Poznato je da je vrlo teško isterati iz srca predrasude ljudi čija duša nikada nije bila oplemenjena obrazovanjem; one su ukorenjene kod njih kao korov u kamenju. Hana je isprva bila hladna i kruta prema meni; kasnije, počela je malo da popušta, i kada me je videla čistu i lepo odevenu, čak se i osmehnula. 289


- Kako, zar ste već ustali? - reče ona. - Znači da vam je bolje. Sedite na moju stolicu pored vatre, ako hoćete. Pokazala mi je stolicu za ljuljanje; sela sam. Nastavila je da radi ispitujući me ovde onda kradom, ispod oka. Najednom, kada je vadila hleb iz peći, okrenula se i upitala me iznebuha: - Da li ste ikada prosili pre nego što ste došli ovamo? Ovo pitanje uvredilo me je trenutno, ali prisetivši se da je glupo da se ljutim, i da sam joj zbilja izgledala kao prosjakinja, odgovorila sam joj mirno, ali ne bez izvesne čvrstine: - Prevarili ste se što ste pomislili da sam prosjakinja. Nisam navikla da prosjačim, isto kao ni vi ni vaše mlade gospođice. Posle kratkog ćutanja odgovorila je: - Ne razumem vas, nemate kuće, ni novca, koliko vidim? - Iako nemam ni kuće ni novca, to ne znači da sam prosjakinja u vašem smislu reči. - Jeste li obrazovani? - Da, vrlo. - Ali nikada niste bili u koledžu? - Jesam, punih osam godina. Hana je razrogačila oči. - Pa zar ne možete onda da se izdržavate? - Izdržavala sam se, i verujem da ću opet moći da zaradim sebi što mi je potrebno. Šta ćete da radite s tim ogrozdima? - Da ih spremim za kolače. - Dajte meni da ih očistim. - Ne, ne želim da ma šta radite. - Ali moram nešto da radim. Pustite me. Najzad je popustila; čak mi je donela čist salvet i raširila ga preko moje haljine, da je ne isprljam. - Niste navikli da budete služavka, to vidim po vašim rukama primeti ona. Da niste slučajno bili krojačica? - Ne, prevarili ste se. A sada ne vodite više računa šta sam bila. Ne lupajte glavu o meni; recite mi bolje ime ove kuće u kojoj se nalazim. - Neki je zovu Marš End, a neki Mur Hauz. - I gospodin koji ovde stanuje zove se St. Džon? - Ne, on ne boravi ovde, samo je došao na kratko vreme. On obično stanuje u svojoj parohiji u Mortonu. - U selu nekoliko milja odavde? - Tako je. - A šta je on? - Sveštenik. 290


Setila sam se odgovora stare domaćice u kući kraj crkve kada sam zatražila da vidim paroha. - Ovo je, znači, kuća njegovog oca? - dodadoh. - Da, stari gospodin Rivers ovde je živeo, i njegov otac i njegov ded, čak i njegov pradeda. - Onda se ovaj gospodin zove St. Džon Rivers. - Jeste, St. Džon je njegovo kršteno ime. - I njegove sestre se zovu Dijana i Meri Rivers? - Da. - Otac im je umro? - Pre tri nedelje, od kapi. - Nemaju majku? - Ne, naša gospođa umrla je davno. - Jeste li dugo u službi kod ove porodice? - Punih trideset godina. Odnegovala sam sve troje. - To znači da ste bili poštena i verna služavka. Moram da vam to priznam, iako ste bili neučtivi i nazvali me prosjakinjom. Pogledala me je opet zgranuto. - Mislim reče ona da sam se mnogo prevarila u vama. Ali morate mi oprostiti, jer u okolini ima mnogo skitnica i lopova. - I hteli ste - nastavila sam prilično strogo - da me ostavite na vratima u onakvoj noći, kada čovek ni psa ne bi izbacio. - Bila sam gruba, doduše, ali šta sam mogla da radim? Mislila sam više na decu nego na sebe. Jadna deca! Nemaju nikoga da se brine o njima osim mene. Eto, zašto sam izgledala nabusita. Nekoliko trenutaka ćutala sam ozbiljno. - Ne smete misliti rđavo o meni - dodala je opet. - Eh, nemam najbolje mišljenje o vama, i reći ću vam zašto ne zato što ste odbili da mi pružite prenoćište, ili što ste me smatrali za neku nepoštenu osobu, već zbog toga što ste mi prebacili da nemam ni novaca ni kuće. I najboljim ljudima se desilo kao i meni, da se jednoga dana nađu bez sredstava; i ako ste hrišćanka, ne treba da smatrate sirotinju za zločin. - Ne, ne bi trebalo - reče ona. - To mi je i gospodin St. Džon rekao; pogrešila sam, priznajem ali sada imam sasvim drugo mišljenje o vama. Vi izgledate kao sasvim pristojna mlada devojka. - U dobar čas praštam vam sada. Rukujmo se. Pružila mi je svoju brašnjavu ruku. Nov, iskreniji osmeh ozario je njeno ogrubelo lice, i od tog trenutka postale smo prijateljice. Hana je očevidno volela da ćaska. Dok sam čistila voće od peteljaka i dok je razvlačila koru za kolače počela je da mi potanko priča o svome pokojnome gospodaru i gospođi, i o „deci", kako je nazivala ove mlade osobe. 291


- Stari gospodin Rivers, pričala je, bio je prilično prostodušan čovek, ali vrlo lepo vaspitan i od stare, poznate porodice. Imanje Marš End pripadalo je Riversovima otkako je kuća sagrađena i bilo je, tvrdila je ona, „oko dvesta godina staro"; iako je bilo malo skromno mesto, veličanstvena kuća gospodina Olivera u Morton Velu ne bi se mogla porediti s njim. Ali ona dobro pamti oca Bila Olivera, kada je bio još prost radnik u fabrici igala; a Riversovi su bili gospoda još u Tudorovo doba, što se još može videti u crkvenim knjigama u Mortonu. Pa, ipak, „naš stari gospodin bio je kao i ostali svet strastan lovac I oduševljavao se za zemljoradnju i tome slično". Gospođa je bila sasvim drukčija. Volela je mnogo da čita i uči, i deca su se ugledala na nju. Niko u ovom kraju ne voli toliko da studira kao one; ako bi mogla da kaže, sve troje volelo je da čita čim je progovorilo; uvek su imali „svoje ideje". Čim je odrastao, gospodin St. Džon je hteo da ide na univerzitet i da postane paroh, a gospođice, čim su izišle iz škole, dobile su mesta za učiteljice, jer je njihov otac izgubio veliku sumu novca usled bankrotstva nekog čoveka u koga je imao poverenja; i kako nije bio više bogat da im osigura dobre miraze, trebalo je da zarađuju za život. Odavno već ne stanuju ovde i došle su sada na nekoliko nedelja zbog smrti svoga oca; one toliko vole Marš End i ove pustare i okolne bregove. Bile su u Londonu i u mnogim velikim gradovima, ali uvek kažu da nema lepšeg kraja od ovoga; i, posle, one se tako dobro slažu, nikada među njima nema nesloge i prepirke. Na svetu ne postoji tako složna porodica. Pošto sam završila trebljenje ogrozda, upitala sam je gde su mlade devojke i njihov brat. - Otišli su da se prošetaju do Mortona, ali kroz pola sata vratiće se na čaj. I zaista, došli su tačno kada je Hana kazala. Ušli su na kuhinjska vrata. Kada me je spazio, gospodin St. Džon samo se poklonio i prošao dalje, dok su obe mlade devojke zastale. Meri je u nekoliko ljubaznih reči izrazila svoje zadovoljstvo što vidi da mi je bolje i da sam u stanju da siđem; Dijana se rukovala sa mnom i pripretila mi glavom. - Trebalo je da sačekate na moju dozvolu da siđete dole - reče ona. - Još ste prilično bledi i vrlo mršavi! Jadno dete! Jadna mala! Dijanin glas zvonio je u mojim ušima kao gugutanje golubice. Bilo je nečeg u njenom pogledu što me je ushitilo. Ceo njen izgled bio je pun draži. I Meru je imala onaj inteligentni izraz, i njeno lice bilo je isto tako ljupko, ali njeno ophođenje bilo je uzdržljivije i držanje, iako ljubazno, ipak malo hladnije. Dijana je gledala i govorila sa izvesnim uplivom, očevidno je imala jaku volju. Po prirodi, bila sam dosta naklonjena da popuštam pred tako pravičnim uticajem i da se povinujem jačoj volji kada mi savest i samopoštovanje to dozvole. - I kakva posla imate ovde? - nastavi ona. 292


- Tu nije vaše mesto. Meri i ja ponekada sedimo u kuhinji, jer kad smo kod kuće zloupotrebljavamo slobodu. Ali vi ste naš gost i morate da pređete u salon. - Meni je ovde vrlo dobro. - Ni najmanje, Hana radi i zasipa vas brašnom. - Posle toga, vatra je odveć jaka za vas - umeša se Meri. - Razume se - dodade njena sestra. Hajdete, morate biti poslušni. I, držeći me još za ruku, podigla me je i uvela u susednu sobu. - Sedite reče ona smeštajući me na divan dok se ne skinemo i čaj ne bude gotov; to je jedno od naših omiljenih preimućstava u našoj maloj kući okruženoj pustarom da same spremamo naše obede kad nam to godi, ili kada Hana peče hleb, pere rublje ili pegla. Izišla je i zatvorila vrata ostavljajući me samu sa St. Džonom, koji je sedeo prekoputa mene s knjigom ili novinama u ruci. Zagledala sam se najpre u salon, a posle u svog suseda. Salon je bio prilično mala soba, vrlo jednostavno nameštena, ali jako udobna, jer je bila čista i uredna. Staromodne stolice, dobro uglačane, sijale su se, a sto od orahovine blistao je kao ogledalo. Nekoliko starinskih portreta, koji su predstavljali ličnosti iz minulih vremena, ukrašavali su zidove. Orman sa staklenim vratima skrivao je knjige i jedan stari servis za čaj. Nije bilo nikakvih suvišnih ukrasa u toj odaji, nikakvog modernog nameštaja, izuzev dveju kutija za rad i jednog malog ženskog pisaćeg stola od ružinog drveta. Sve zajedno sa ćilimom i zavesama izgledalo je u isti mah dotrajalo i dobro sačuvano. Gospodin St. Džon sedeo je nepomično, baš kao i oni portreti na zidu, uprtog pogleda na stranu knjige koju je čitao, stegnutih usana, i bilo je zgodno posmatrati ga. Da je bio kip a ne čovek, ne bi bilo zgodnije. Bio je mlad imao je možda dvadeset osam do trideset godina vitak, visok. Njegovo lice privlačilo je pažnju; imao je grčku glavu sa veoma čistim crtama: prav, klasičan nos, usta i bradu kao kod kakvog Atinjanina. Zaista, bilo je retko sresti jedno englesko lice da toliko liči na antičke kipove kao njegovo. Imao je svakako prava da kritičkim okom ispituje moje nepravilne crte kad su njegove bile u takvom skladu. Imao je velike plave oči s kestenjastim trepavicama; visoko čelo, bledo kao slonova kost, gubilo se delimično ispod nemarnih pramenova njegove plave kose. Lep opis, čitaoče, zar ne? Međutim, to lice nije davalo utisak blagosti, osećajnosti, pa čak ni mirnoće. Dok je tako mirno sedeo, bilo je oko njegovih usana, obrva i nozdrva nekih tragova uznemirenosti, nestrpljenja, nečeg grubog. Nije mi uputio nijednu reč, nije me ni pogledao dok se njegove sestre nisu vratile. Dijana, koja je ulazila i izlazila iz sobe spremajući čaj, donela mi je jedan mali kolač, tek izvađen iz peći. - Pojedite ga još sada - reče ona - mora da ste gladni. Hana kaže da od jutros niste ništa okusili sem ono malo kaše za doručak. 293


Nisam odbila, jer se moj apetit opet probudio. Gospodin Rivers zatvorio je sada svoju knjigu, prišao stolu, seo i upravio svoje lepe plave oči na mene. U njegovom pogledu osećala sam izvesno neceremonijalno dostojanstvo i bilo mi je jasno da je namerno a ne iz stidljivosti dosad izbegavao da obraća pažnju na mene. - Vrlo ste gladni - reče on. - Da, gospodine. Oduvek sam imala običaj da odgovaram kratko na kratka pitanja i jasno na direktne primedbe. - Sreća je vaša što vas je mala groznica primorala da se za ova tri dana uzdržite od svake hrane, bilo bi vrlo opasno da ste odmah zadovoljili svoju glad. Sada možete da jedete, ali ipak sa izvesnom umerenošću. - Nadam se da neću dugo jesti na vaš račun, gospodine - bio je moj smušen i neučtiv odgovor. - Ne reče - on hladno - kada nam budete kazali adresu svojih roditelja, pisaću im i onda ćete svakako moći da se vratite kući. - Moram da vam kažem da je to prosto van moje moći: jer nemam roditelja ni svoga doma. Pogledali su me svi troje, ali ne sa nepoverenjem; osetila sam da nisu posumnjali u moju iskrenost; bilo je više radoznalosti u njihovim pogledima. Govorim naročito o mladim devojkama, jer je to bilo teško pročitati u očima St. Džona: iako vrlo bistre u pravom smislu reči, imale su nešto u šta je bilo teško prodreti. Izgleda da ih je pre upotrebljavao kao oruđe da ispita tuđe misli nego da otkrije sopstvene. I ta mešavina prodornosti i uzdržljivosti u njegovom pogledu mogla je više da zbuni čoveka nego da ga ohrabri. - Hoćete li da kažete - upita on - da ste potpuno sami i bez ikakve porodice? - Dabome. Nikakva veza ne spaja me ni sa kakvim živim bićima, prema tome nemam prava da zahtevam da me prime ni pod čiji krov u Engleskoj. - Veoma neobičan položaj za jednu mladu devojku vaših godina! Opazila sam kako je zagledao moje ruke kad sam ih spustila na sto. Pitala sam se šta sad traži; njegove reči ubrzo su objasnile njegovo ispitivanje. - Nikada se niste udavali? Vi ste neudati! Dijana se nasmeja. - Kako? Pa ona jedva ako ima sedamnaest ili osamnaest godina, St. Džone reče ona. - Imam nepunih devetnaest, ali nisam udata. Ne. Osetila sam kako mi je krv jurnula u lice; gorka i bolna sećanja budila su se u meni pri samom nagoveštaju na venčanje. Svi su zapazili moju zabunu i uzbuđenje. Dijana i Meri okrenule su oči s moga pocrvenelog lica, ali njihov hladniji i stroži brat nastavio je da me posmatra netremice, dok mi nije naterao suze na oči. 294


- Gde ste stanovali u poslednje vreme? - upita on. - Odveć zapitkujete, St. Džone - prošaputa Meri tihim glasom, ali on se naslonio na sto i tražio je odgovor dugim, odlučnim i prodirućim pogledom. - Ime mesta u kome sam stanovala kao i osobe kod koje sam živela moja je tajna - odgovorila sam odsečno. - Koje, ako hoćete, imate pravo, po mome nahođenju, da zadržite za sebe i sačuvate i od St. Džona i svakog drugog - primeti Dijana. - Pa, ipak, ako ništa o vama ne budem znao, ne mogu da vam pomognem reče on. A vama treba pomoć, zar ne? - Da, još kako mi je potrebna, i tražim je, gospodine. Zar se ne može naći neki istinski čovekoljubac, koji bi mi stvorio posao za koji sam sposobna, i koji će mi pružiti bar ono što je najpotrebnije za život? - Ne znam da li sam istinski čovekoljubac, ali i pored toga voljan sam da učinim sve što je u mojoj moći da postignem tako pošten cilj. Recite mi najpre šta ste navikli da radite, i šta možete da radite. Tek što sam bila završila s čajem. Ovo me je piće jako osvežilo, ojačalo mi je napete živce kao što vino daje snagu džinu, i omogućilo da odlučno odgovorim ovom mladom sudiji, koji me je s toliko navaljivanja ispitivao. - Gospodine Rivers - rekoh obraćajući mu se i gledajući ga pravo u oči kao što je i on mene gledao, otvoreno i bez stidljivosti - vi i vaše sestre učinili ste mi ogromnu uslugu najveću koju čovek može da pruži svome bližnjem, svojimm plemenitim gostoprimstvom spasli ste me smrti. To dobročinstvo daje vam bezgranično pravo na moju zahvalnost, i pravo, do izvesnih granica, na moje poverenje. Ispričaću vam povest skitnice koju ste primili pod svoj krov u onolikoj meri u kojoj mogu da sačuvam duševni mir, svoju fizičku i moralnu sigurnost kao i spokojstvo drugih. - Siroče sam, kći jednog sveštenika. Roditelji su mi umrli pre nego što sam ih upoznala. Odgajena sam u jednom domu za siromašnu decu. Reći ću vam čak i ime te ustanove, u kojoj sam šest godina provela kao učenica i dve kao učiteljica: Sirotište u Lovudu, u grofoviji... svakako ga znate po imenu, gospodine Rivers? Gospodin Broklherst bio je blagajnik. - Čuo sam o gospodinu Broklherstu i posetio sam školu. Napustila sam Lovud pre skoro godinu dana da postanem privatna vaspitačica. Dobila sam dobro mesto i bila sam vrlo srećna. To mesto bila sam prinuđena da napustim pre četiri dana, kada sam došla ovamo. Ne mogu da kažem razlog svog iznenadnog odlaska, bilo bi beskorisno, opasno i zvučalo bi neverovatno. Nikakva ljaga nije pala na moje ime, isto tako ne snosim nikakvu krivicu kao što ni niko od vas troje ne snosi. Duboko sam nesrećna i ostaću dugo nesrećna, jer katastrofa koja me je isterala iz kuće u kojoj sam našla raj veoma je neobična i strašna. Imala sam samo dve stvari u izgledu kad sam odlučila da odem: brzinu i tajnost. Da to osiguram, morala sam da ostavim sve što sam 295


imala, izuzev malog zavežljaja, koga sam u žurbi zaboravila da uzmem iz kočija koje su me dovele do Vajtkrosa. Dospela sam u taj kraj bez igde ičega. Prespavala sam dve noći napolju i lutala dva puna dana ne prekoračivši ničiji prag. Za to vreme samo sam dva puta unela u sebe malo hrane, i kada su me glad, iznurenost i krajnje očajanje doveli do vaše kuće, vi ste me, gospodine Rivers, digli sa svoga praga i dali mi sklonište pod svojim krovom. Znam šta su sve vaše sestre učinile za mene od tog trenutka jer nisam bila u nesvesnom stanju za vreme one obamrlosti i njihovom iskrenom i spontanom saučešću dugujem isto toliko koliko i vašem hrišćanskom milosrđu. - Ne dajte joj da sada toliko govori, St. Džone - reče Dijana kad sam zaćutala ona nije još snažna za takva uzbuđenja. Hodite na divan i sedite, gospođice Eliot. I protiv volje zadrhtala sam kada sam čula ovo prezime. Zaboravila sam sasvim na svoje novo lažno ime. Gospodin Rivers, kome, izgleda, nije ništa moglo da izmakne, odmah je to zapazio. - Rekli ste da se zovete Džejn Eliot? primeti on. - Kazala sam tako, i pod tim imenom zvaću se ubuduće, iako to nije moje pravo ime; zvuči mi malo čudno kad ga čujem. - Nećete reći svoje pravo ime? - Ne, bojim se iznad svega da me ne pronađu; izbegavam sve što bi moglo da me oda. - U pravu ste, ubeđena sam u to - reče Dijana. - A sada, brate, ostavite je na miru za neko vreme. Ali čim je St. Džon razmislio malo, počeo je nanovo sa svojim neumoljivim i upornim ispitivanjem. - Vidim da ne želite da se duže koristite našim gostoprimstvom, i želeli biste da se što pre oslobodite saučešća mojih sestara i moga milosrđa (potpuno sam shvatio vaše delikatno prećutkivanje i ne zameram vam ono je na mestu), jednom reču, voleli biste da postanete nezavisni? - Razume se, to sam već kazala. Pokažite mi gde i kako da radim, ili kako da pronađem nekakav posao, to je sve što želim. Onda me pustite da idem, pa ma to bilo i u najmanju kolibu; ali dotle mi dopustite da ostanem ovde, jer se bojim da ponovo iskusim sve užase napuštenosti i gladi. - Pa naravno da ćete ostati ovde - reče Dijana stavljajući svoju belu ruku na moju glavu. - Razume se - dodala je Meri prostim i iskrenim tonom koji joj je bio urođen. - Vidite, moje sestre se raduju da vas ovde zadrže - reče St. Džon - kao što bi sa zadovoljstvom čuvale i negovale promrzlu pticu koju bi zimski vetar bacio na naš krov. Ja bih, međutim, više voleo da mogu da nađem načina da se sami izdržavate, i potrudiću se da u tome uspem, ali ne zaboravite da je moj uticaj vrlo mali. 296


Ja sam službenik vrlo siromašne parohije, moja pomoć biće vrlo skromna, i ako prezirete poniznija zanimanja, moraćete da se obratite za pomoć nekom uticajnijem od mene. - Ona je već kazala da je spremna da radi ma kakav pošten posao - odgovori Dijana mesto mene - i dobro znate, St. Džone, da ne može mnogo da bira; prinuđena je da se osloni na tako okorelo lice kao što ste vi. - Biću krojačica, biću odlična služavka, dadilja, ako ne mogu da pronaćem nešto bolje - odgovorila sam mu. - Dobro reče - hladno St. Džon. - Ako ste na sve spremni, obećavam vam da ću vam pomoći na svoj način i u svoje vreme. Opet je uzeo knjigu koju je pre čaja čitao. Što se mene tiče, ubrzo sam se povukla. Govorila sam mnogo i ostala duže na nogama nego što mi je snaga dozvoljavala.

297


GLAVA TRIDESETA ve što sam više upoznavala stanovnike Mur Hauza, sve sam ih više volela. S Za nekoliko dana toliko sam. se oporavila da sam mogla da sedim celoga dana, pa čak i da iziđem pomalo u šetnju. Pomagala sam Dijani i Meri u njihovim poslovima; razgovarala sam s njima koliko su htele, i trudila se da im uzvratim dobrotu kad god bi dozvolile. Bilo je nečeg izvanredno prijatnog u tom odnosu, nešto što sam prvi put osetila zadovoljstvo, koje proističe iz savršenog sklada ideja, ukusa i načela. Volela sam da čitam iste knjige koje su one volele da čitaju; sve što se njima dopadalo i mene je ushićavalo, poštovala sam sve što su one odobravale. Volele su tako mnogo svoju usamljenu kuću; pa i ja sam zavolela tu sivu, malu starinsku zgradu, sa onim niskim krovom, s rešetkama na prozorima, sa svojim trošnim zidovima, s onom stazom oivičenom starim borovima, povijenim od jakog planinskog vetra, volela sam njen vrt taman od zelenika i tuja gde je samo otpornije cveće moglo da uspeva. Sestre su volele i pustaru rumenu od rascvetanog vresa, koja se pružala ispred njihovog skromnog doma, i iza njega, u duboku dolinu do koje se spuštala šljunkovita staza što polazi od njihove kapije i krivuda najpre kroz papratom obrasle padine, a zatim kroz mršave pašnjake, koji se retko nalaze pored pustara i po kojima pasu stada sivih ovaca s malim čupavim jaganjcima. Prirastao mi je za srce izgled ovog kraja i potpuno sam shvatila njihovo oduševljenje i odanost, jer sam i sama bila očarana ovim mestom. Osetila sam svu lepotu ove usamljenosti; oči su mi se naslađivale onim neobičnim bojama divlje mahovine, vresa i poljskog cveća razbacanog po pašnjacima, sjajne paprati i žućkastog stenja. Te sitne pojedinosti bile su mi, kao i njima, izvori nepreglednog uživanja. Jaki vetrovi i blagi povetarci, kišni i sunčani dani, izlasci i zalasci sunca, mesečina i oblačne noći u ovom pustom predelu pričinjavali su meni, kao i njima, iste razonode i obavijali su me istom draži, kao i njih. Slagale smo se isto tako i u kući. Obe su bile mnogo obrazovanije od mene, i čitale su mnogo više; žudno sam išla stazama znanja kojima su one pre mene prošle. Prosto sam gutala knjige koje su mi davale. I sa zadovoljstvom smo uveče diskutovale o onome što sam preko dana pročitala. Misli su nam se podudarale, mišljenja poklapala. Jednom rečju, slagale smo se savršeno. Ako je jedna od nas tri bila nadmoćnija i vođa, to je svakako bila Dijana. Prevazilazila me je svojom spoljašnošću; bila je lepa i snažna. Bilo je neke

298


životne radosti u njenoj bujnosti što me je čudilo i zadivljavalo. Mogla sam da govorim neko vreme u početku večeri, ali čim bi oduševljenje prošlo sela bih na stoličicu pored Dijaninih nogu, naslonila bih glavu na njena kolena i slušala čas Meri, čas nju, kako razgovaraju o stvarima o kojima tako malo znam. Dijana se ponudila da me uči nemačkom jeziku. Volela sam da mi predaje. Uloga profesora godila joj je, i imala je dara za to; a meni je bilo prijatno da budem njen đak. Naše prirode slagale su se, i uzajamno i duboko prijateljstvo ubrzo nas je spojilo. Saznale su da umem da crtam. Njihove olovke i kutije s bojama odmah su mi stavljene na raspolaganje. Moja umešnost na tom polju očarala ih je. Meri je satima sedela i posmatrala me dok sam crtala, zatim je pristala da joj dajem časove i bila marljiv i istrajan učenik. Naši dani tako prijatno ispunjeni prolazili su kao sati, a nedelje kao dani. Što se tiče gospodina St. Džona, on nije učestvovao u intimnosti koja se prirodno i brzo razvila između njegovih sestara i mene. Jedan od glavnih razloga ove otuđenosti bio je svakako taj što on skoro nikada nije bio kod kuće. Provodio je najveći deo vremena u obilaženju bolesnika i siromaha po svojoj raštrkanoj parohiji. Izgleda da ga nikakvo vreme nije moglo sprečiti u vršenju svojih svešteničkih dužnosti. Posle jutarnjeg čitanja, ma bila kiša ili sunce, stavljao bi šešir na glavu i praćen Karlom, starim lovačkim psom svoga oca, odlazio bi da izvrši svoju misiju dobročinstva ili dužnosti nisam mogla da doznam šta se upravo iza toga krilo. Ponekad, kada bi vreme bilo mnogo loše, njegove sestre pokušale bi da ga zadrže. Tada bi im on odgovorio s neobičnim osmehom, više svečanim nego radosnim: - Ako bi me jak vetar ili pljusak zadržali da izvršim tako laku dužnost, zar to ne bi bilo rđavo pripremanje za budućnost koju sam sebi odredio? Dijana i Meri bi obično odgovarale na ovo pitanje dubokim uzdahom, i tužno ćutanje zavladalo bi posle toga. Osim njegove česte odsutnosti, postojala je još jedna prepreka u prijateljstvu između nas dvoje. St. Džon je bio uzdržljiva, povučena priroda, i zamišljen. Revnostan u vršenju svojih svešteničkih dužnosti, nepogrešiv u svome životu i držanju, on ipak nije uživao u toj vedrini, u tom unutarnjem zadovoljenju, koje bi trebalo da bude nagrada svakog iskrenog hrišćanina i pravog čovekoljupca. Pokatkad, uveče, dok je sedeo za pisaćim stolom pored prozora, prestao bi da čita ili piše, naslonio bi bradu na ruku i prepustio se ne znam kakvom sanjarenju, ali da je ono bilo uznemiravajuće i prilično tužno, videlo se iz njegovog pogleda koji je sevao i širio njegove zenice. Šta-više, verujem da mu priroda nije pružala onako bogata oduševljenja kao što je pružala njegovim sestrama. Koliko se sećam, svega je jednom govorio o draži koju oseća kada posmatra ova brda i o urođenoj ljubavi koju ima za ovaj 299


tamni krov i stare zidove svoga doma; pa ipak, bilo je više sete nego zadovoljstva u tom glasu i rečima, koje su izražavale njegova osećanja; izgleda, nikad nije lutao kroz pustare iz ljubavi prema njihovoj tišini koja umiruje nikada nije potražio ona bezbrojna uživanja kojim su obilovale ove puste ravnice. Nije bio nimalo razgovoran, i trebalo je da prođe dosta vremena pa da ocenim njegov karakter. Stekla sam najpre izvestan dojam tek kada sam prvi put čula propoved koju je držao u svojoj crkvi u Mortonu. Volela bih da mogu da opišem tu propoved, ali je to van mojih moći. Ne bih mogla tačno ni verno da predstavim utisak koji je na mene proizvela. Počeo je tiho i, zaista, dok je izlagao, glas mu je ostao nepromenjen do kraja. Osetila sam kako se uzdržava, kako kontroliše svoju snagu. Svojim besedničkim darom uzbudio mi je dušu, uznemirio misli, ali ih nije utišao. Kroz ceo govor osećala se neka čudna gorčina, odsutnost utešljive srdačnosti; često je pravio oštre aluzije na kalvinističke doktrine na izbor, sudbinu, osudu i svaka reč o ovome zvučala je kao presuda strašnog suda. Kada je završio, umesto da se osećam bolje, da budem mirnija i ozarenija, osetila sam neizrecivu tugu; jer učinilo mi se ne znam da li su i ostali osetili tako da je ovaj govor koji sam slušala ponirao iz neke dubine na čijem su se dnu nalazile naslage razočaranja uzburkane nagonima nezadovoljenih čežnji i uznemiravajućih težnji. Bila sam ubeđena da St. Džon Rivers, besprekoran, savestan i marljiv nije još pronašao onaj božji mir koji prevazilazi svaku moć rasuđivanja. Nije ga još pronašao kao ni ja. I skriveno i prigušeno žaljenje zbog srušenog idola i izgubljene sreće bolno osećanje o kojem u poslednje vreme nisam govorila, nanovo me je obuzelo i stalo tiranisati. Prohujao je čitav mesec. Trebalo je da Dijana i Meri uskoro napuste Mur Hauz i da se vrate daleko drukčijem životu i okolini, koji su ih čekali kao vaspitačice u jednom velikom gradu na jugu Engleske. I to među bogate i ohole porodice, čiji su ih ukućani gledali kao skromne osobe niže od sebe, ne zapažajući njihove sjajne i urođene odlike, i cenili samo njihovo obrazovanje onako kao što su se divili veštini kuvarice ili okretnosti svojih sobarica. Gospodin St. Džon još mi ništa nije rekao o zaposlenju koje je obećao da mi pronađe. Međutim, meni se žurilo da dobijem posao ma koje vrste. Jednog jutra, kada sam se u salonu zadesila nasamo s njim, usudila sam se da se približim udubljenju pored prozora u kome je stajao njegov pisaći sto, i taman sam htela da progovorim ne znajući kako da započnem razgovor jer je bilo dosta teško probiti onu ledenu rezervisanost njegove prirode kada mi je on uštedeo tu neprijatnost i prvi zapodenuo razgovor. - Hoćete da me nešto upitate? - reče on podigavši pogled kad sam se približila. - Da, htela bih da znam da li ste nešto čuli o nekom poslu koga bih mogla da se latim? 300


- Našao sam nešto još pre tri nedelje, ali kako mi se učinilo da ste ovde korisni i srećni jer su vas moje sestre zavolele i vaše društvo pričinjava im veliko zadovoljstvo smatrao sam da nije potrebno da prekinem tu harmoniju pre nego što Dijanin i Merin odlazak ne učini da vaša želja za poslom bude neophodna. - A one odlaze kroz tri dana? - upitah. - Da, i kada budu otišle, ja ću se vratiti u Morton. Hana će poći sa mnom i stara kuća biće zatvorena. Pričekala sam nekoliko trenutaka očekujući da nastavi o onome o čemu je prvi počeo da govori. Ali, izgleda da su mu se druge misli vrzmale po glavi; očevidno je bilo da je zaboravio da postojim. Stoga sam bila prinuđena da ga podsetim na temu koja je za mene bila od bitne važnosti i koja me je brinula. - Kakvo zaposlenje imate u izgledu za mene, gospodine Rivers? Nadam se da ovo odugovlačenje nije uticalo da ga ne dobijem? - Oh, ne, pošto taj posao zavisi samo od mene da vam ga pružim i od vas da ga prihvatite. Zaćutao je ponovo. Izgleda da nije mogao lako da nastavi. Počelo je da me hvata nestrpljenje. Jedno dva nervoznija pokreta i prodoran pogled rekli su mu dovoljno ono što bih mu i rečima rekla i sa mnogo manje uznemiravanja. - Oh, ne treba da žurite da to čujete reče on iskreno da vam kažem, nemam ništa naročito i tako korisno da vam ponudim. Pre nego što vam objasnim, setite se da sam vam već skrenuo pažnju da ako uspem da vam pomognem, to će otprilike ličiti kao kad slepac pomaže hromom. Siromah sam; uvideo sam to pošto sam isplatio očeve dugove; ostaje mi samo ova trošna kućica, s nekoliko borova iza nje, i jedan komad pustare s tujama i zelenikama ispred kuće. Nejasan sam: Rivers je staro ime, ali od tri jedina potomka, dvoje zarađuju svoj hleb u tuđini, a treći sebe smatra tuđincem u svome rodnom kraju ne samo za života već i posle smrti. Da, i on se smatra počastvovanim tom sudbinom, i žudi za danom kada će mu na ramena biti stavljen krst i kada će poglavar crkve borca, čiji je i on najskrušeniji član, izreći lozinku: „Ustani i pođi sa mnom!" St. Džon je izgovorio ove reči kao besedu, tihim, dubokim glasom. Zatim je nastavio: - I pošto sam i sam siromašan i mračan, mogu da vam ponudim samo siromašnu i neznatnu službu. Možda ćete misliti da je unižavajuća jer sada vidim da su vaše navike prefinjene, da imate idealan ukus i da ste živeli među obrazovanim svetom! Ali smatram da poslovi koji održavaju našu rasu nisu unižavajući. Smatram, ukoliko je zemljište na kome hrišćanski radnik pokušava da ore neplodnije i neraskrčenije, ukoliko je oskudnija nagrada koju mu rad donosi, utoliko je to za njega veća čast. Pod takvim okolnostima njegova sudbina je sudbina pionira prethodnika, a prvi pioniri Biblije bili su apostoli i njihov vođa Hristos, spasitelj čovečanstva. - Pa, lepo rekoh - kada je opet zaćutao - nastavite. 301


Pogledao me je pre nego što je nastavio. I zaista, izgleda da je čitao na mome licu kao da su moje crte bila slova napisana na beloj hartiji. Zaključak izveden iz ovog ispitivanja izrazio je sledećim rečima: - Verujem da ćete primiti mesto koje vam nudim - reče on - i čuvaćete ga neko vreme, međutim ne stalno, kao što ni ja ne bih mogao da se zadovoljim ovim skučenim i dosadnim životom i radom, ovim mirnim pozivom engleskog seoskog sveštenika, jer u vašoj prirodi kao i u mojoj, mada su različite, postoji neka primesa koja je štetna za svaki odmor i nekretanje. - Molim vas objasnite - nastojala sam kad je opet zaćutao. - Vrlo rado, videćete koliko je skroman, banalan i potčinjavajući posao koji vam predlažem. Neću dugo ostati u Mortonu, pošto mi je otac umro i pošto sam svoj gospodar. Napustiću ovaj kraj verovatno kroz godinu dana. Ali dok sam ovde, napregnuću se koliko mogu da poboljšam sudbinu ovih siromaha. Kada sam pre dve godine došao u Morton, nije bilo škole, siromašna deca nisu mogla da očekuju nikakav napredak. Otvorio sam onda jednu školu za dečake, i sada nameravam da otvorim drugu za devojčice. U tu svrhu iznajmio sam jednu zgradu, s jednom kućicom od dve sobe koje su namenjene za učiteljičin stan. Njena plata biće trideset funti sterlinga godišnje; kuća je već nameštena, vrlo prosto, ali ima sve što je potrebno zahvaljujući velikodušnosti jedne dame, gospođice Oliver, jedinice jednog bogataša u mojoj parohiji, gospodina Olivera, sopstvenika fabrike igala i topionice. Ta mlada devojka plaća za obrazovanje i odevanje jednog siročeta iz radionice, pod uslovom da devojčica pomaže učiteljici u domaćim poslovima koje ona zbog predavanja u školi ne bi stigla da svrši. Hoćete li da budete učiteljica te škole? Postavio mi je tako naglo to pitanje, kao da je donekle očekivao prezir i uvredljiv otkaz. Neupoznat sa mojim mislima i osećanjima, nije mogao ni da sluti kako sam prihvatila to pitanje. Posao je, doduše, bio skroman, ali to je značilo imati krov nad glavom, a ja sam želela sigurno sklonište. To je značilo rad bez predaha, pa ipak, upoređen s položajem vaspitačice u nekoj bogatoj kući, predstavljao je nezavisnost; plašila sam se sada službe među stranim svetom. Ovaj posao nije bio neprijatan ni nedostojan, ni ponižavajući. Odlučila sam se. - Zahvaljujem vam na predlogu, gospodine Rivers, i primam ga od sveg srca. - Ali da li ste me razumeli? - reče on. - To je seoska škola; vaši đaci biće siromašne devojčice seoska deca u najbolju ruku kćeri farmera. Pletenje, šivenje, čitanje, pisanje i računanje, to je sve čemu imate da ih učite. Šta ćete raditi sa svojim obrazovanjem? Šta sa svojim težnjama, osećanjima, ukusom? - Pričuvaću ih dok mi ne ustrebaju. Neće se pokvariti. - Onda znate šta treba da preduzmete? - Dabome. Osmehnuo se, ali to nije bio gorak ili tužan osmejak, već osmejak zadovoljstva 302


i zahvalnosti. - Kada ćete stupiti na posao? - Preseliću se još sutra u svoju kućicu i otvoriću školu, ako hoćete, još iduće nedelje. - Vrlo dobro, neka tako bude. Ustao je i prešao preko sobe; zatim je zastao, ponovo me pogledao i zavrteo glavom. - Zašto tako sumnjivo tresete glavom, gospodine Rivers? - upitah ga. - Nećete dugo ostati u Mortonu; ne, ne! - Zašto? Šta vas goni da tako mislite? - Čitam iz vaših očiju; njihov izraz ne nagoveštava u vama nikakvu želju za skučenim životom. - Nisam ambiciozna. Zadrhtao je kada sam izgovorila reč „ambiciozna". Odmah je ponovio: - Ne, ko je ambiciozan? Ja jesam, ali kako ste pogodili? - Govorila sam o sebi. - Pa lepo, ako niste ambiciozni, onda ste. - Ućutao je. - Šta onda? - Hteo sam da kažem vatreni. Ali možda ćete rđavo protumačiti tu reč i uvrediti se. Hteo sam da kažem da naklonosti i ljudske simpatije imaju velikog uticaja na vas. Ubeđen sam da nećete biti dugo zadovoljni time da provodite svoje slobodno vreme u samoći i da se posvetite samo jednoličnom radu, potpuno lišenom svakog podsticaja, kao što ni sam ne mogu da se pomirim da živim okružen ovim pustarama, pritešnjen planinama. Priroda, koju mi je bog dao, buni se protiv svega; i moje moći, ti božanski darovi, ostaju nikakve i neiskorišćene. Vidite kako dovodim sebe u kontradikciju. Ja, koji sam vam malopre propovedao zadovoljavanje sa skromnim poslom i pravdao čak i poziv drvoseče i vodonoše, u strahu od boga ja, njegov sveštenik, bunim se u svojoj duši. Najzad, naše prirodne težnje i načela moraju se pomiriti na neki način. Izišao je iz sobe. I za ovo kratko vreme dbznala sam više o njemu nego za ceo mesec dana; pa ipak, kopkalo me je da doznam još više. Dijana i Meri bile su sve tužnije i ćutljivije što se više približavao dan njihovog rastanka od brata i starog doma. Obe su se trudile da sačuvaju uobičajenu vedrinu, ali tuga koju su pokušavale da uguše nije se dala lako prikriti ni pobediti. Dijana je napomenula da je ovaj odlazak mnogo drukčiji od dosadašnjih. A što se tiče St. Džona, rastanak će verovatno biti za nekoliko godina, možda i zanavek. - Žrtvovaće sve svome dugo pripremanom planu - reče ona porodičnu ljubav, pa čak i mnogo jača osećanja. St. Džon izgleda miran, Džejn, ali on ima plameno srce. Poverovaćete da je blag, ali u izvesnim stvarima je neumoljiv kao smrt i, što je najgore, moja savest mi neće dozvoliti da ga odvratim od njegovih 303


strogih odluka, jer ga, svakako, ni za trenutak ne osuđujem. Njegov cilj je pravičan, plemenit, hrišćanski, pa ipak, cepa mi srce. I suze joj navreše na oči. Meri je samo jače pognula glavu nad svojim poslom. - Oca više nemamo, a uskoro ćemo ostati i bez doma i brata. U tom trenutku iskrsao je jedan neprijatan mali događaj koji je, izgleda, samo potvrdio staru poslovicu da „jedna nevolja nikada ne dolazi sama" i dodao njihovim brigama još i žaljenje što im se izmakla jedna srećna okolnost. St. Džon je prošao pored prozora čitajući jedno pismo. Zatim je ušao u salon: - Naš ujak Džon je umro - reče on. Obe sestre izgledale su pogođene ovom vešću; ne uplašene i ožalošćene, vest je bila više iznenadna negoli tužna. - Umro? - ponovi Dijana. - Da. Bacila je ispitujući pogled na svoga brata. - Pa šta onda? - upitala je tiho. - Šta onda, Dijana - odgovori on i nijedan mišić nije zaigrao na njegovom mramornom licu. Ništa, pročitajte sami. Bacio joj je pismo na kolena. Ona ga je pročitala i dala Meri. Meri ga je ćuteći preletela pogledom i vratila bratu. Pogledali su se sve troje i osmehnuli se sumornim, tužnim osmehom. - Amin! Živećemo opet - reče najzad Dijana. - U svakom slučaju, nismo u gorem položaju nego što smo bile - primeti Meri. - Samo, to nas podseća na ono što je trebalo da bude - reče gospodin Rivers - a to odudara nekako odveć jasno od onog što je danas. Savio je pismo i zaključao ga u fioku, i opet izišao. Za nekoliko trenutaka niko nije progovorio. Zatim je Dijana, okrenuvši mi se, kazala: - Džejn, začudiće vas, svakako, naše tajanstveno ponašanje i pomislićete možda da smo neosetljive kada nas vest o smrti jednog tako bliskog rođaka nije ožalostila, ali mi nikada nismo ni videle ni upoznale svog ujaka. On je bio brat naše majke. Moj otac se davno posvađao s njim. Po njegovom savetu moj otac je uložio veći deo svoga imanja u neke poslove koji su ga upropastili. Nastali su uzajamni prekori; rastali su se u ljutini, i nikada se nisu pomirili. Moj ujak je zatim napravio sjajne poslove; izgleda da je zaradio dvadeset hiljada funti sterlinga. Nikada se nije ženio, i nije imao nikakvih bližih rođaka od nas i jedne nećakinje, njemu isto tako bliske kao što smo mu i mi. Moj otac se uvek zanosio nadom da će ujak ispraviti svoju grešku ako nama ostavi svoju imovinu; ono pismo obavestilo nas je da je sve zaveštao svojoj nećaki, izuzev trideset gvineja, koje treba da budu razdeljene St. Džonu, Dijani i Meri Rivers da za tu sumu kupe crni flor. Razume se da je on imao prava da radi kako mu je volja; pa ipak nas je obuzelo trenutno neraspoloženje kad smo tu vest primile. Meri i ja osećale bismo se vrlo bogate s jednom hiljadom funti sterlinga; što se 304


St. Džona tiče, taj bi mu novac bio dragocen radi dobrotvornih svrha koje bi mogao da ostvari. Posle tog objašnjenja prešle smo na drugi razgovor, i nikada više ni gospodin Rivers ni njegove sestre nisu spomenule svoga ujaka. Sutradan napustila sam Marš End i otišla u Morton. Dan kasnije Dijana i Meri otputovale su u udaljeni grad B... Nedelju dana kasnije gospodin Rivers i Hana preselili su se u crkvenu kuću. I tako je stari dom bio napušten.

305


GLAVA TRIDESET PRVA oja kuća! Najzad sam stekla kuću. Bila je to upravo kućica od dve odaje; M jedn mala soba, okrečena, popločanog poda, sa četiri stolice i jednim stolom, časovnikom, ormanom s nekoliko tanjira, činija i servisom za čaj od delfi keramike. Iznad te sobe nalazila se druga, velika kao kuhinja, s posteljom i ormanom s fiokama malim, ali ipak velikim za ono malo odela što sam imala; mada je velikodušnošću mojih ljubaznih prijateljica moja skromna garderoba bila uvećana najpotrebnijim stvarima. Veče je. Otpustila sam sa jednom pomorandžom malo siroče, koje mi je pomagalo u kući. Sedim sama pored vatre. Tog jutra otvorena je seoska škola. Imam svega dvadeset učenica. Ali samo tri znaju da čitaju, nijedna ne ume da piše i računa. Neke pomalo pletu, neke znaju nešto da šiju. Sve govore s jakim narečjem svoga kraja tako da zasada teško možemo da se razumemo. Neke su rđavo vaspitane, grube, neukrotive, neznalice, ali bilo je drugih, prilježnih, željnih da nauče, i ta njihova marljivost godila mi je. Ne smem da zaboravim da su ove male seljančice odevene u gruba odela ipak ljudska bića kao i naslednice najaristokratskijih porodica, i da klice urođenih talenata, duhovne čistote, inteligencije i blagonaklonosti mogu da postoje u njihovim srcima baš kao i kod dece plemenitog roda. Moja je dužnost bila da razvijem te sposobnosti, i uverena sam da će mi to pribaviti puno radosti. Nisam očekivala mnogo uživanja od svog novog života; ali, nema sumnje, ako budem umela da savladam svoje misli i da podstaknem snagu, moći ću ipak da živim od dana do dana. Da li sam sa zadovoljstvom, sa mirnoćom i spokojstvom održala jutros i po podne časove u skromnoj, goloj učionici? Da ne zavaravam sebe: moram da odgovorim ne. Osetila sam se očajnijom nego ikada. Da, osetila sam luda, kao što jesam, da sam unižena. Učinilo mi se kao da sam se spustila jedan stepen niže na socijalnim lestvicama. Bila sam poražena neznanjem, sirotinjom, grubošću dece koju sam videla i čula oko sebe. Ali ne prezirem odveć sebe zbog takvih osećanja, priznajem svoje greške, i to je već nešto, i potrudiću se da ih prebrodim. Nadam se da ću ih sutra delom pobediti i kroz dve do tri nedelje će biti možda sasvim savladane. Kroz nekoliko meseci, zadovoljstvo što opažam napredak kod mojih učenica promeniće moju odvratnost u gordost. U međuvremenu treba da postavim sebi jedno pitanje. Šta je bolje? Da li je trebalo da popustim iskušenju, da poslušam glas strasti, da se bez ikakvog 306


otpora bez borbe pustim i padnem u zlatnu klopku, da zaspim u cveću koje je skriva i da se probudim pod južnim nebom ispunjenim mirisom, u raskoši jedne gospodske vile; da sada boravim u Francuskoj, kao prijateljica gospodina Ročestera, van sebe od sreće i njegove ljubavi jer bi me on, oh, svakako voleo ludačkom ljubavlju za neko vreme. Voleo me je nikada niko na svetu neće me voleti kao on. Nikada više neću čuti one slatke pohvale lepoti, mladosti i ljupkosti jer se nikada nikome neće učiniti da imam te draži. Bio je zaljubljen i ponosan na mene. Ali gde lutam i šta govorim, i šta iznad svega osećam? Ne znam šta je bolje: da budem robinja u ludačkom raju kraj Marselja, da jednoga sata treperim od neopisivog blaženstva i da se gušim u gorkim suzama griže savesti i srama u drugom ili da budem seoska učiteljica, slobodna i časna, u vetrovitom, planinskom gnezdašcu i zdravom srcu Engleske? Da, osećam sada da sam bila u pravu kada sam prigrlila svoja načela i moralni zakon, što sam prezrela i odgurnula nezdrava iskušenja u jednom trenutku ludila. Bog me je doveo do pravog izbora, i ja sam zahvalna proviđenju. Tako sam dospela do te tačke u svom večernjem sanjarenju. Ustala sam i prišla vratima i posmatrala zalazak sunca i mirna polja ispred moje kućice koja je, kao i škola, bila pola milje udaljena od sela. Ptice su cvrkutale pred počinak. „Vazduh je bio blag, rosa kao melem." Dok sam tako gledala, zamišljala sam da sam srećna, i zgranula sam se kada sam primetila da odavno plačem zašto? Zbog sudbine koja me je razdvojila od mog gospodara; zbog njega, koga neću više videti; zbog očajnog bola i onog fatalnog besa posledice mog odlaska koji će ga možda odvesti s pravog puta bez ikakve nade na neko poboljšanje. Pri toj pomisli okrenula sam glavu od divnog neba i usamljene doline Mortona kažem usamljene, jer se nikakva kuća nije videla osim crkve i parohove kuće, poluskrivene u zelenilu, i, na sasvim suprotnom kraju, krov od Vel Hola, u kome je stanovao bogati Oliver sa svojom kćerkom. Pokrila sam oči i naslonila glavu na kameni okvir vrata, ali me je ubrzo trgao šum kapije u mom malom vrtu. Pogledala sam. Neki pas, stari Karlo gospodina Riversa, koliko sam mogla da vidim, gurao je njuškom vratnice na koje se bio oslonio St. Džon prekrštenih ruku; njegovo nabrano čelo i njegov pogled ozbiljan do neprijatnosti uporno me je merio. Pozvala sam ga da uđe. - Ne, ne mogu da ostanem, doneo sam vam samo jedan mali paket, koji vam šalju moje sestre. Mislim da je to kutija s bojama, olovkama i hartijom. Prišla sam da ga uzmem; taj poklon dobro mi je došao. Čini mi se da me je nekako strogo posmatrao kad sam mu se približila. Verovatno, tragovi suza još su bili vidljivi na mom licu. - Da li je vaš prvi dan u školi bio teži nego što ste zamišljali? - upita on. - Oh, ne, naprotiv, mislim da će vremenom moje učenice dobro napredovati. 307


- Možda vaš stan, vaša kućica, vaš nameštaj, možda je sve prevarilo vaša očekivanja? Doduše, sve je skromno, ali - Moja kućica je čista i ne prokišnjava, i moj nameštaj je dobar i udoban. - Zahvalna sam na svemu što me okružuje i nisam tužna. Nisam nimalo glupa da istražujem i žalim što nemam ćilim na podu, divan i srebrno posuđe; uostalom, pre pet nedelja nisam imala ništa bila sam izgnanik, prosjakinja i lutalica. Međutim sada imam poznanike, dom i posao. I hvalim boga što mi je dao prijatelje i srećniju sudbinu. - Ali osećate usamljenost i neku tegobu? Ta kućica iza vas mračna je i tiha. - Jedva sam imala vremena da uživam u miru, i prema tome nisam imala vremena da se jadam na usamljenost. - To je vrlo dobro; nadam se da zaista osećate zadovoljstvo u onome o čemu govorite. Uostalom, vaš zdrav razum reći će vam da ne treba da gledate unazad kao Lotova žena. Naravno, ne znam ništa o vašoj prošlosti, ali vam savetujem da se čvrsto oduprete svakom iskušenju koje bi vas nagnalo da se osvrnete na svoje prošle dane. Prionite na zdrav posao i potrudite se da ispunite zadatak koji ste preuzeli, i to bar za nekoliko meseci. - To i jeste moja namera - odgovorih. St. Džon nastavi: - Težak je to posao kontrolisati sklonosti i ispravljati prirodu svojih učenica, ali to se mož uraditi, znam iz iskustva. Bog nam je dao u izvesnoj meri moć da stvaramo svoju sudbinu, pa i kada čeznemo za hranom koju ne možemo da pribavimo, i kada nas naša volja gura na zabranjeni put, mi ne treba da umremo od iznemoglosti, niti da ostanemo nepomički u očajanju, već treba da potražimo drugu hranu našoj duši, isto tako jaku kao i ona zabranjena koju želimo da oprobamo i možda čistiju, i da krenemo čvrstim korakom po pravom i širokom putu, kao što je onaj koji nam je sreća zatvorila, da krenemo ma kako on bio težak. Pre godinu dana bio sam duboko nesrećan, jer sam verovao da sam se prevario što sam izabrao sveštenički poziv. Jednolične dužnosti mog novog posla bile su mi užasno dosadne. Goreo sam od želje za što aktivnijim životom, da upoznam svu grozničavost i uspeh književne karijere; čeznuo sam za sudbinom umetnika, pisca, besednika, oh! ma za čim, samo da ne budem sveštenik. Da, srce političara, vojnika žudnog slave, poznatog ljubavnika kucalo je pod mojim vikarskim stiharom. Počeo sam da razmišljam; moj život je bio tako bedan da ga je trebalo izmeniti ili umreti. Posle nekoliko meseci lutanja i borbe, svanulo mi je u duši; pomoć je došla, moj skučeni život najednom se raširio. Već je hteo da zagrli vasionu. Meki glas odozgo govorio mi je da ustanem, da priberem snagu, da raširim krila i da daleko odnesem božansku poruku. Da sa dostojanstvom izvršim svoju misionarsku dužnost, trebalo mi je snage i 308


okretnosti, hrabrosti i govorničkog dara, sve osobine vojnika, državnika i besednika; jer se one sve susreću u dobrom svešteniku. Odlučio sam da budem misionar. Od tog trenutka u meni se stvorio potpun preokret; moje oslobođene sposobnosti nisu sačuvale ni trunke od onog pritiska koji ih je gušio, sem izvesne tuge koju jedino vreme može da isceli. Doduše, moj se otac usprotivio ovoj odluci; ali, od njegove smrti ne postoji više nikakva prepreka da ostvarim svoje planove. Čim uredim svoje stvari, nađem naslednika za Morton, kad prekinem jedno dve sentimentalne veze a i tu ću poslednju teškoću moći da prebrodim, jer sam se zavetovao napustiću Evropu i otići ću na Istok. Izgovorio je ove reči svojim neobičnim, uzdržanim ali i oduševljenim glasom, i kada je završio, upro je pogled u sunčev zalazak u koji sam i ja gledala. Oboje smo okrenuli leđa stazi koja je sa poljane vodila do vratnica. Nismo čuli nikakav korak preko staze obrasle travom, žuborenje rečice u dolini bio je jedini uspavljujući šum u ovom času koji je narušavao tišinu, i zato smo se trgli kada je jedan veseo, kristalno zvonak glas uzviknuo: - Dobro veče, gospodine Rivers. Dobro veče, stari Karlo. Vaš pas brže poznaje prijatelje od vas, načuljio je uši i mahao repom čim me je opazio na dnu polja, a vi mi još okrećete leđa. To je bilo tačno. Iako se gospodin Rivers prenuo pri prvim melodičnim rečima ovog glasa kao da je grom rastrgao oblake iznad njegove glave, ostao je i dalje nepomičan i u istom položaju, s rukom ispruženom na kapiju i licem okrenutim ka zapadu. Okrenuo se najzad sa proračunatom sporošću. Učinilo mi se da pored njega stoji neka vizija. Tu, na tri stope, stajala je jedna prilika odevena u belo, mlada i ljupka, elegantnih linija; kada se ispravila, jer je bila pognuta milujući Karla, zabacila je unazad dugačak veo, koji je dotle skrivao savršenu lepotu. To je odveć jak izraz, pa ipak ostajem pri tome. Nikada umerena klima Albiona nije izvajala tako divne crte, nikada pod njegovim blagim povetarcem i njegovim maglovitim nebom nisu nikle takve ruže i ljiljani kao što je bio njen prekrasan ten. Nikakva draž nije nedostajala, nikakav nedostatak nije ga ružio; mlada devojka imala je pravilne, fine crte; oči kao badem, koje se viđaju samo na divnim slikama: izdužene, crne i duboke; dugačke trepavice koje lepom oku daju naročitu čar; izvijene obrve, kao olovkom napisane; belo glatko čelo, za oko ugodna suprotnost rumenom tenu, sjajnom pogledu, ovalnim obrazima, svežim i kadifenim; usne isto tako sveže, rumene, zdrave, fino prosečene; jednaki i blistazi zubi; mala brada s rupicom, i najzad raskošna kosa jednom rečju, sve odlike koje sačinjavaju ideal lepote pripadale su ovoj mladoj devojci. Ushićeno sam posmatrala ovo neobično stvorenje, i divila sam joj se od sveg srca. Priroda ju je zacelo odveć razmazila i zaboravljajući svoje maćehinske navike obdarila je svoju mezimicu sa svom nežnošću jedne dobre vile. 309


Šta je St. Džon mislio o ovom zemaljskom anđelu? Sasvim prirodno sam se to upitala kada sam videla kako se okreće k njoj i kako je posmatra; i sasvim prirodno potražila sam odgovor na svoje pitanje na njegovom licu. Njegov pogled već je skliznuo s lica i spustio se na skroman bokor krasuljka, koji je rastao pored kapije. - Kakvo divno veče! Samo odveć kasno za vas da idete sami - reče on, gazeći nogom snežnobele glavice cveća. - Oh, tek što sam se vratila iz S (izgovorila je ime jednog velikog grada, udaljenog oko dvadeset milja). Tata mi je rekao da ste otvorili školu i da je nova učiteljica prispela, stoga sam posle čaja stavila kapu na glavu i potrčala ovamo da je vidim. Je li to gospođica? - reče ona pokazujući na mene. - Da - reče St. Džon. - Verujete li da će vam se dopasti Morton? - upita me ona sa onom direktnom i naivnom jednostavnošću u glasu i držanju koja joj je izvanredno pristajalo. - Nadam se. Imam već mnogo razloga da volim ovaj kraj. - Jesu li vaše učenice marljive kao što ste očekivali? - Da, prilično. - Volite li ovu kućicu? - Vrlo mnogo. - Da li sam je lepo namestila? - Zaista vrlo lepo. - I jesam li dobro izabrala Alisu Vud, vašu malu pomagačicu? - Zacelo, poslušna je i okretna. (To je, dakle, gospođica Oliver, bogata naslednica, pomislila sam; bogatstvo joj je bilo isto tako naklonjeno kao i priroda! Pitam se kakve su srećno izabrane vile prisustvovale njenom rođenju!) - Doći ću ponekad da vam pomognem prilikom učenja - reče ona. - Biće za mene divna promena da dođem ovamo s vremena na vreme. Gospodine Rivers tako sam se prijatno zabavljala za vreme svoga bavljenja u S... Sinoć, ili bolje jutros, igrala sam do dva sata. Deseti bataljon preseljen je tamo posle štrajka. I oficiri su najprijatniji ljudi na svetu. Oni bacaju u zasenak sve mlade trgovce makaza i oštrače iz grada. Učinilo mi se da je St. Džon opustio donju usnu, i da mu je oko usana zalebdeo gorak osmejak dok mu je nasmejana, mlada devojka saopštavala ovu vest. Podigao je svoj pogled sa krasuljka, i upro ga u nju. Bio je to ozbiljan pogled, prodoran i značajan. Odgovorila mu je ponovnim smehom, i on je sasvim dolikovao njenoj mladosti, njenim obrazima, njenim rupicama i vedrim očima. Dok je on nepomično stajao ćutljiv i ozbiljan, ona je opet počela da miluje Karla: - Jadni Karlo, on me voli - reče ona. Nije tako strog i leden prema svojim prijateljima, i kad bi mogao da govori, ne bi tako ćutao. 310


Dok je tako milovala psa po glavi saginjući se sa urođenom gracioznošću pred njegovim mladim i strogim gospodarem, opazila sam kako se njegovo lice razvedrava. Videla sam kako je njegovo ozbiljno oko zablistalo novim plamom, i zadrhtao je usled nekog ogromnog uzbuđenja. Sa oživljenim licem i sjajnim pogledom izgledao je u tom trenutku isto tako lep čovek kao što je ona bila lepa žena. Grudi su mu se nadimale, kao da je njegovo veliko srce, umorno od despotskog pritezanja, htelo da iskoči uprkos njegovoj volji, i da poleti ka nemogućnoj slobodi. Ali se zauzdao kao što dobar jahač može da ukroti svog pomamnog ata. Ni jednom rečju ni pokretom nije odgovorio na ljupke predloge mlade devojke. - Tata kaže da više ne dolazite da nas obiđete - nastavi gospođica Oliver dignuvši pogled. Postali ste pravi stranac u Vel Holu. On je sam svake večeri i ne oseća se najbolje. Hoćete li da me otpratite i da ga obiđete? - Nije zgodan čas da se pojavim pred gospodinom Oliverom - odgovori St. Džon. - Nije zgodan čas! Ali kad vam kažem da jeste. To je baš vreme kada tata traži društvo, kada posao prestane i nema čime da se zabavi. Hajdete, gospodine Rivers, pođite sa mnom. Zašto ste tako stidljivi i tako natmureni? - Nastavila je ubrzo, jer je on i dalje ćutao. - Ne večeras gospođice Rozamond, ne večeras. - U redu ako ste tako rešili ja ću vas pozdraviti sada, - pošla je i na kapiji se ponovo okrenula - Jeste li dobro gospodine St. Džon malo ste rumeni u licu. - Sasvim mi je dobro - reče i pođe, on na jednu ona na drugu stranu. Okrenula se jedno dvaput i bacila pogled za njim dok je odlazio.

311


GLAVA TRIDESET DRUGA

J a sam nastavila sa radom u seoskoj školi najbolje što sam umela. U početku je to bio zaista težak posao.Ali sa vremenom trud se isplatio.Deca su se privikavala na obaveze a njihovi roditelji (farmeri i njihove žene) obasipali su me ljubaznošću. Sa uživanjem sam primala njihovu prostosrdačnost i uzvraćala im sa izvesnim uvažavanjem, na šta oni možda nikada nisu bili naviknuti, a što ih je ushićavalo i koristilo im; jer dok ih je to uzdizalo u sopstvenim očima, nadahnjivalo je u isti mah i na spasonosno takmičenje da zasluže da se svet ophodi s puno poštovanja prema njima. Osetila sam da sam postala omiljena u susedstvu. Kad god bih izišla u selo čula bih sa svih strana srdačne pozdrave, i uvek sam bila dočekana s prijateljskim osmehom. Živeti tako uvažena, pa ma to dolazilo i od radne klase, bilo je što I „sedeti na divnom lepom suncu", jer vedra unutarnja osećanja cvetaju pod takvim zracima. U tim danima moga života srce mi je bilo više ispunjeno zahvalnošću nego što je tonulo u jad. Pa ipak, čitaoče, da govorim iskreno, usred ovog mira, ovog radom ispunjenog života, posle jednog dana provedenog u poštenim naporima oko mojih učenica, posle večeri provedene u crtanju i čitanju na miru sanjala sam noću neobične snove: snove obojene, nemirne, pune ideala, bure; snove u kojima sam, po nepoznatim zemljama, uvek u nekom prevelikom uzbuđenju, punom avantura i u romantičnim epizodama, sretala gospodina Ročestera. I tada sam imala osećanje da sam u njegovom naručju, da čujem njegov glas, da vidim njegove oči, da dodirujem njegovu ruku i obraz, da ga volim i da me on voli, nada da ću ceo život provesti pored njega obnavljala bi se s prvobitnom snagom i žarom. Probudila bih se zatim. Setila bih se gde sam i svoga položaja. Sela bih onda u svoju postelju bez zavesa, drhtala bih i cvokotala, i samo je mračna noć bila svedok mog neizmernog očajanja, i jedino ona je čula jecaje mog slomljenog srca. Ali tačno u devet časova ujutru bila sam već u školi, mirna, pribrana i spremna za dnevni posao. Rozamond Oliver održala je svoju reč i dolazila je da me poseti. Obično je svraćala u školu za vreme jutarnjeg jahanja. Došla bi do vratnica u kasu na svome poniju, u pratnji livrejisanog sluge. Nije bilo lepše slike od nje u crvenom žaketu, sa amazonskim šeširom od crnoga velura, koketno stavljenim preko dugih uvojaka koji su joj milovali obraze i lepršali oko ramena. I tako je obično ulazila u školu, klizeći pored klupa zasenjenih 312


seoskih devojčica. Dolazila je uvek u vreme kada je gospodin Rivers držao dnevne časove iz veronauke, i mislim da su oči mlade gošće probadale srce mladog sveštenika. Neki naročiti nagon obaveštavao ga je kad bi ulazila; čak i kad je ne bi video, i kada mu je pogled bio uprt na drugu stranu, a ona bi se pojavila, obrazi bi mu porumeneli, i njegovo lice, hladno kao mermer, menjalo bi se na neopisiv način i u svojoj nepomičnosti izražavalo uzdržanu ljubav mnogo jače nego što bi to odao neki mišić na licu ili smeliji pogled. Razume se, ona je znala svoju moć. Doduše, on nije mogao da joj sakrije da mu to godi. Uprkos njegovom hrišćanskom stoicizmu, kada bi prišla i obratila mu se veselo, sa osmehom, ohrabrujući ga, čak i kada bi ga zaljubljeno pogledala, njemu bi ruka zadrhtala i oko zaplamtelo. Izgledalo je kao da hoće da joj to kaže svojim tužnim odlučnim pogledom, ako to nije mogao usnama: „Volim vas, i znam da me volite. Nisam nem, zato se očajno plašim da neću uspeti. Ako bih vam ponudio svoje srce, uveren sam da biste ga prihvatili. Ali ovo srce već je stavljeno na sveti oltar, vatra je već uonaokolo nameštena i uskoro će žrtva biti pretvorena u prah." Tada bi se ona napućila kao razočarano dete, oblak bi se navukao i zamračio njenu vedru živahnost; naglo bi izvukla svoju ruku iz njegove i neobuzdano bi se okrenula i ostavila ga, dok bi njegovo držanje odavalo u isti mah i nešto herojsko i mučeničko. Nema sumnje, kad bi ga ona tako ostavila, da bi St. Džon rado dao ceo svet da pođe s njom, i da je pozove, zadrži, ali nije želeo da joj pruži ni jedan delić nebesne sreće, niti da se radi njene očaravajuće ljubavi odrekne nade na istinski i večni raj. Pored toga, sve ono što je bilo u njegovoj prirodi skitničko, pesničko, svešteničko on nije mogao da zatvori u granice jedne jedine strasti. On nije mogao, ili, bolje, on nije hteo da se odrekne svoje ogromne misije dobročinstva radi salona i mira u Vel Holu. Mnogo sam doznala baš od njega samog, uprkos njegovoj uzdržljivosti, prilikom jednog izleta, kada sam se usudila da ga nateram da govori. Gospođica Oliver često je počastvovala moju kućicu svojim posetama. Do potankosti sam upoznala njen karakter, koji nije imao ničeg tajnog ni prikrivenog. Bila je koketa, ali ne i bez srca; naviknuta da sve bude kako ona hoće, ali ne i sebična. Iako su joj od rođenja ispunjavali svaku želju, ipak nije bila sasvim razmažena. Bila je nagla, ali dobroćudna, gorda (zar bi mogla da bude drukčija kada joj je svaki pogled u ogledalo uzvraćao takvu lepotu), ali ne i izveštačena, široke ruke, lišena svake nadmenosti koju bogatstvo pruža, čedna, dovoljno inteligentna, vesela, živa. Ukratko, bila je puna draži, čak i hladnom posmatraču njenoga pola kao što sam ja, ali nije bila naročito interesantna, niti je imala nečeg individualnog. Bila je potpuno različita, na primer, od sestara St. Džona. Pa ipak, skoro sam je volela kao što sam volela svoju učenicu Adelu, s 313


tom razlikom što je naklonost prema detetu koje se čuva i uči ipak jača nego prema starijoj osobi, ma kako ona bila privlačna. Gajila je prema meni neku osobitu simpatiju. Kazala mi je da ličim na gospodina Riversa, samo je, razume se, dodala: da nisam ni deseti deo tako lepa kao on, iako sam vrlo mila, ali on je pravi anđeo, i da sam ipak dobra, inteligentna, odmerena, odlučna kao on. Tvrdila je da sam lusus naturae(čudo prirode) za jednu seosku učiteljicu. Bila je uverena kad bi se doznalo za moju istoriju, da bi se mogao napisati divan roman. Jedne večeri, kada je sa onom svojom detinjastom živahnošću i svojom prirodnom indiskretnošću, u čemu nije bilo ničeg uvredljivog, preturala po mojim fiokama od ormana i stola u maloj kuhinji, pronašla je dve francuske knjige, jednu svesku Šilera, nemačku gramatiku i rečnik, zatim moj pribor za crtanje i neke crteže, među kojima i skicu jedne lepe male devojčice, rumene kao Amor, jedne od mojih učenica, i nekoliko manjih pejzaža koji su predstavljali dolinu Mortona i okolne pustare. Bila je prvo zgranuta, a zatim van sebe od ushićenja. - Jesam li ja radila te slike? Da li znam francuski i nemački? Kakvo sam srce kakvo čudo bila! Crtala sam bolje od njenog nastavnika u najboljoj školi u S. Da li bih htela da izradim njen portret, da pokaže tati? - Sa zadovoljstvom - odgovorila sam joj. I zatreperila sam od ushićenja kao pravi umetnik što ću moći da radim po tako savršenom i prekrasnom modelu. Imala je tada na sebi tamnoplavu svilenu haljinu, ruke i vrat bili su joj goli, njen jedini ukras bila je njena kestenjasta kosa, koja je u prirodnim uvojcima, nenamešteno, padala na ramena. Uzela sam tabak finog kartona i brižljivo nacrtala skicu, radujući se unapred što ću je izraditi u bojama. I kako je već bilo kasno, kazala sam joj da će morati opet da dođe da mi pozira. Ispričala je o meni takvu priču svome ocu da ju je gospodin Oliver lično dopratio iduće večeri. Bio je to čovek srednjih godina, visok, grubih crta, sede kose, i pored njega ličila je njegova kći na lep cvet ponikao pored drevne kule. Izgledao je ćutljiv, i možda malo gorda ličnost, ali prema meni je bio izvanredno ljubazan. Skica Rozamondinog portreta jako mu se svidela. Dodao je da moram da ga dovršim. Sem toga, navaljivao je da sutradan dođem i s njima provedem veče u Vel Holu. Otišla sam. Bila je to prostrana lepa kuća, koja je pružala bezbroj dokaza o bogatstvu sopstvenika. Rozamond je bila vrlo vesela i srdačna za vreme moje posete. Njen otac je bio ljubazan, i kada smo posle čaja zapodenuli razgovor, izrazio se veoma povoljno o onome što sam učinila za školu u Mortonu i rekao da se samo boji, iz onoga što je video i čuo, da sam odveć dobra za to mesto i da ću ga ubrzo napustiti i zameniti nekim drugim koje će više odgovarati mojim sposobnostima. 314


- To je istina! - uzviknu Rozamond ona je dovoljno spremna da bi mogla da bude vaspitačica u nekoj visokoj porodici, tata. Pomislila sam da mi je mnogo bolje tu gde sam nego da sam u nekoj gospodskoj porodici. Gospodin Oliver mi je zatim s puno poštovanja govorio o gospodinu Riversu i njegovoj porodici. Rekao je da je njihovo ime jedno od najstarijih u susedstvu, da su njihovi preci bili vrlo bogati, da je nekada ceo Morton pripadao njima, i da čak i danas smatra da bi se predstavnik tog doma, ako bi hteo, mogao oženiti devojkom iz najboljih porodica. Istovremeno je izrazio svoje žaljenje što se jedan tako fin i obrazovan mladić odlučio da postane misionar i tako proćerda svoj dragoceni život. Po svemu mi je izgledalo da gospodin Oliver ne bi pravio nikakvo pitanje o Rozamondinoj udaji za St. Džona. Gospodin Oliver je smatrao da su dobra porodica, staro ime i sveštenički poziv bili dovoljna naknada za bogatstvo. Bio je peti novembar, i praznik. Moja mala devojka, pošto mi je pomogla da spremim kuću, otišla je zadovoljna što je dobila još jedan peni za svoj posao. Sve oko mene bilo je besprekorno čisto i blistalo se. Pod je bio opran, mesing na ognjištu očišćen, stolice uglačane. Doterala sam se i obukla; imala sam pred sobom celo popodne na raspolaganju. Nekoliko stranica prevoda s nemačkog oduzelo mi je čitav sat. Uzela sam potom paletu i olovke i predala se prijatnijem poslu da završim minijaturu Rozamonde Oliver. Glava je već bila skoro gotova. Ostalo mi je još da obojim zaleđe i osenčim nabore, da karminom samo malo dotaknem usne, ovdeonde da stavim koju nemarnu kovrdžu i pojačam tamniju nijansu na trepavicama ispod modrikastih očnih kapaka. Bila sam utonula u dovršenje ovih sićušnih pojedinosti, kada je neko žurno zakucao na moja vrata koja su ubrzo propustila St. Džona Riversa. - Došao sam da vidim kako provodite odmor - reče on.- Nadam se ne u razmišljanju? Ne, to je dobro, dok crtate ne osećate se usamljenom. Vidite, još uvek nemam poverenja u vas, iako ste dosada sve sjajno podneli. Doneo sam vam jednu knjigu za vašu večernju utehu. I spustio je na sto novo izdanje pesama, jedno od onih istinskih dela kojima je tako često bila podarena javnost tih vremena zlatno doba savremene književnosti. Avaj! Čitaoci našeg doba manje su srećni. Ali, hrabrosti! Neću da zastanem da bih optuživala, ili jadikovala. Znam da poezija nije umrla, niti je genije nestao; niti je Mamon stekao toliku moć da veruje u okove ili ubija; oboje će opet jednoga dana osigurati svoj opstanak, svoje prisustvo, svoju slobodu i svoju moć. Moćni anđeli sigurni su na nebu! Oni se osmehuju kada duše trijumfuju, dok slabi plaču zbog svoje propasti. Poezija uništena? Genije prognan? Ne. Mediokritet, ne. Ne dopustite da vas zavist zavede na tu misao. Ne! Oni ne samo da žive, vladaju i iskupljuju bez njihovog božanskog uticaja, koji je svuda raširen, vi biste bili u paklu paklu svoje sopstvene niskosti. 315


Dok sam žurno prelistavala strane Marmiona (jer je to bio Marmion), St. Džon se nagnuo da zagleda moj crtež. Njegovo visoko telo naglo se ispravilo, ali nije ništa rekao. Pogledala sam ga i on je izbegao moj pogled. Znala sam dobro šta misli i jasno sam pročitala šta se u njegovom srcu zbiva. U tom trenutku bila sam hladnija i mirnija od njega i imala sam privremeno preimućstvo nad njim; osetila sam želju da mu pomognem ako to mogu. „Sa svojom čvrstinom i samosavlađivanjem", pomislila sam, „odveć je zatvoren u sebe, prigušuje svako osećanje i svu tegobu, a ne ispoljava, ne priznaje i ne poverava ništa. Uverena sam da bi mu dobro činilo kad bih mu malo govorila o onoj ljupkoj Rozamondi, kojom misli da ne treba da se oženi. Nateraću ga da progovori." Najpre mu rekoh: - Sedite, gospodine Rivers. Ali on je odmah odgovorio, kao i uvek, da ne može da ostane. „Vrlo dobro", odgovorila sam u mislima, „stojte ako hoćete, ali nećete još otići, to sam odlučila; samoća vam isto tako ne godi kao ni meni. Pokušaću, ako mogu, da pronađem tajni prolaz do vašeg poverenja, kao i otvor na tim grudima od mermera kroz koji ću uliti jednu kap umirujućeg balsama." - Da li ovaj portret ima sličnosti? - upitah ga naglo. - Sličnosti! Na koga treba da liči? Nisam ga izbliza pogledao. - Jeste, gospodine Rivers. Skoro je zadrhtao na moj iznenadni i neobičan prepad, i zgranuto me pogledao. „Oh, to još nije ništa", šaputala sam u sebi „nemam nameru da tako brzo ustuknem pred vašom okrutnošću, spremna sam da idem što dalje" i nastavila sam. - Videli ste je izbliza i vrlo jasno; ali nemam ništa protiv da je ponovo pogledate i, - ustajući, stavila sam mu minijaturu u ruku. - Slika je dobro urađena - reče on - vrlo nežna, u jasnim bojama; crtež je tačan i ljubak. - Da, da, znam to. Ali šta kažete o sličnosti? Na koga liči? Savlađujući svoje ustručavanje, odgovorio je: - Na gospođicu Oliver, rekao bih. - Naravno. I sada, gospodine, kao nagradu što ste tačno pogodili, obećavam da ću vam izraditi brižljiv i veran duplikat ove iste minijature, ako samo priznate da bi vam takav poklon pričinio zadovoljstvo. Ne bih želela da traćim vreme i rad na dar koji ne bi imao nikakve vrednosti za vas. On je i dalje posmatrao sliku. I što ju je više zagledao, sve ju je čvršće držao, i izgledalo je da je sve više želi. - Tolika sličnost! - promucao je. - Oči su verno nacrtane, svetlost, izraz, sve je savršeno. Sve je prosto! 316


- Da li bi vam bilo prijatno, ili bi vas još više bolelo da imate sličan crtež? Recite mi otvoreno. Kada budete na Madagaskaru, ili u Keptaunu, ili Indiji, da li bi vam ovakva sličica pružila neku utehu? Ili bi samo probudila u vama uspomene koje bi vas ožalostile i mučile? Krišom je podigao oči, pogledao me neodlučno, uznemireno, zatim je opet pogledao u sliku. - Izvesno je da bih voleo da je imam. Ali da li je to razumno ili mudro, to je drugo pitanje. Pošto sam ga uverila da se on dopada Rozamondi i da se njen otac ne bi usprotivio njihovom venčanju, bila sam, iako ne tako zanesena kao St. Džon, gotova da doprinesem ostvarenju ovoga braka. Izgledalo mi je da će on, ako postane naslednik ogromnog bogatstva gospodina Olivera moći da čini ista ona dobročinstva kao kad bi otišao daleko i uništio svoje sposobnosti pod tropskim suncem. Pod tim utiskom, rekla sam mu: - Koliko mogu da vidim, bilo bi pametnije i razboritije da uzmete original, i to što pre. Najzad je seo. Spustio je sliku na sto pred sobom, podupro je glavu rukama i zaljubljeno je posmatrao. Primetila sam da nije bio ni ljut ni uvređen mojom smelošću. Štaviše, kad sam mu se iskreno obratila da govorim o predmetu koji je smatrao nepristupačnim i da ga čujem da o tome slobodno govori, videla sam da mu to pričinjava zadovoljstvo i iznenadno skida teret s duše. Ljudi povučeni u sebe često osećaju jaču potrebu da iskažu šta im leži na srcu nego oni koji bez ustezanja izlivaju svoja osećanja. Biti najstroži stoik ipak je čovečno, i provaliti smelo i dobronamerno u „tiho more" njihovih duša često se čini samo zato da bi im se učinilo neko olakšanje. - Dopadate joj se, u to sam uverena - rekoh dok sam stajala pored njegove stolice i njen otac vas poštuje. Sem toga, ona je slatka devojka, možda malo nepromišljena, ali vi ste dosta pametni za oboje. Trebalo bi da se oženite njome. - Dopadam joj se? - upita on. - Svakako, više nego iko drugi. Neprestano o vama govori. Nema predmeta koji joj više godi od toga i na koji se tako često vraća. - Vrlo mi je prijatno da to čujem - reče on - nastavite još četvrt sata. I tada je izvadio iz džepa sat i stavio ga na sto. - Kakva je vajda da nastavimo - upitala sam - kada ste čvrsto rešeni da mi protivrečite i kada ste već skovali nov lanac da pritegnete svoje srce. - Ne zamišljajte stvari tako grubo. Zamislite da popuštam i da se topim kao sada, da ovozemaljska ljubav izbija kao svež izvor u mojoj duši i slatko plavi polje koje sam sa toliko truda i rada pripremao, brižljivo zasejao semenom dobrih namera i nesebičnih planova. I eto, ono je poplavljeno nektarom, mlade klice su potopljene, divan otrov počeo je da ih nagriza i vidim sebe izvaljenog na divanu u salonu Vel Hola, pored nogu svoje žene Rozamonde Oliver. Ona 317


mi govori svojim umilnim glasom, gleda me onim očima koje je vaša vešta ruka tako verno kopirala, osmehuje se na mene svojim koralnim usnama. Ona je moja, ja njen i dovoljna mi je sadašnjica, i svet oko mene prolazi. Ćutite! Ne recite ništa srce mi je prepuno uživanja, čula su mi opijena, neka vreme koje sam odredio prođe na miru. Slušala sam ga. Sat je i dalje kucao, grudi su mu se burno dizale i spuštale. Ćutala sam. Četvrt je prohujalo u smirenju. Zatim je uzeo sat, spustio sliku na sto, ustao i stao pored ognjišta. - Sada - reče on - pošto sam stvorio sebi taj trenutak iluzije, pošto sam spustio svoje slepoočnice na grudi iskušenja, dragovoljno savio glavu pod njen jaram pun cveća, pio iz njenog pehara, video sam da me je jastuk pekao, da se guja otrovnica skriva pod cvećem i da nektar ima gorak ukus. Njena obećanja su šuplja njene ponude lažne. U to sam ubeđen. Pogledala sam ga sa čuđenjem. - Čudno je - produži on - dok pomamno volim Rozamondu Oliver sa svom jačinom prve ljubavi i plama koji može da izazove jedna tako savršeno lepa, ljupka i privlačna osoba osećam istovremeno neko mirno samouverenje da ona nije žena stvorena za mene; da nije drug koji meni treba; da ću se u to uveriti godinu dana posle venčanja; i da će posle dvanaest meseci zanosa uslediti život žaljenja. To znam. - Zaista čudno! - omaklo mi se sa usana. - Dok je nešto u meni - nastavi on - veoma podložno njenim dražima, drugo, nešto duboko prožeto je njenim nedostacima koji su takvi da ne bi mogli da se slože ni sa čim čemu težim, niti da sarađuju sa onim što nameravam da preduzmem. Rozamond mučenica, radenica, ženski apostol? Rozamond, žena jednog misionara? Ne! - Ali vi ne morate biti misionar. Možete napustiti taj plan. - Da napustim! Šta! Svoj poziv? Svoje veliko delo? Moj temelj na zemlji za svoj večni stan? Svoje nade da budem među onima koji su sve lične ambicije spojili u ovu, sjajniju ambiciju da usavrše svoj rod, da nose buktinju znanja u carstvo neznanja, da mirovanje zamene radom, ropstvo slobodom, sujeverje verom, strah od pakla nadom u nebo? Zar moram da se toga odreknem? To mi je draže od krvi u venama. To je za mene budućnost i razlog zbog koga živim. Posle priličnog ćutanja rekoh:- A gospođica Oliver? Zar vam njeno razočaranje i njen jad ništa ne kažu? - Gospođica Oliver je uvek okružena prosiocima i laskavcima. Neće proći ni mesec dana i moja će slika izbledeti u njenom srcu. Zaboraviće me i udaće se verovatno za nekoga koji će je bolje usrećiti od mene. - Govorite prilično hladno, ali patite usled tog sukoba. I slabite. - Ne, ako i mršavim malo, to je samo zato što se brinem zbog svojih još neizvesnih planova, zbog svog odlaska koji se neprestano odlaže. Jutros sam 318


izvešten da moj zamenik, koga već tako davno očekujem, ne može još za tri meseca da me smeni, i to će se verovatno produžiti u šest. - Vi drhtite i crvenite kad gospođica Oliver uđe u učionicu. Opet se pojavila zgranutost na njegovo licu. Nije mogao da zamisli da se jedna žena može usuditi da tako govori sa čovekom. Što se mene tiče, vodila sam ugodno ovaj razgovor. Nikada nisam mogla da stupim u vezu sa jakim, diskretnim i prefinjenim dušama, pa ma kom polu pripadale, dok nisam prešla sve prepreke uobičajene rezervisanosti, prekoračila prag njihovog poverenja i zauzela mesto u njihovom srcu. - Originalni ste - reče on - i nimalo bojažljivi. Ima nečeg smelog u vašoj duši, kao i pronicljivosti u očima, ali dozvolite mi da vas razuverim, da rđavo tumačite moja uzbuđenja. Zamišljate ih dubljim i moćnijim nego što su. Pripisujete mi jače simpatije nego što imam prava na njih. Kada rumenim i kada treperim u prisustvu gospođice Oliver, ne sažaljevam sebe. Ja prezirem slabost. Znam da je to grozno, da je obična drhtavica tela, ali to nije grčenje duše. To je kao stena, čvrsto postavljena u dubini nemirnog mora. Upamtite da sam hladan, grub čovek. Osmehnula sam se s nevericom. - Čuli ste moju ispovest na buran način - produži on - i ona vam sada stoji na raspolaganju. Ja sam prosto, u osnovi kada se sa mene skine bledo krvavo odelo kojim hrišćanstvo pokriva svoje nedostatke hladan, grub, ambiciozan čovek. Od svih osećanja jedino prirodne naklonosti imaju stalnu moć nada mnom. Um, a neosećanje, moj je vođa. Moja ambicija je neograničena, moja želja da se uzdignem, da postignem više od drugih nezasitljiva je. Poštujem istrajnost, strpljivost, vrednoću, obdarenost, jer su to sredstva pomoću kojih su ljudi dostizali vrhunac i peli se do moći. Sa interesovanjem pratim vašu karijeru, jer vas smatram za model marljive, postojane, energične žene, a ne zato što vas duboko žalim zbog onoga što ste preturili preko glave ili onoga zbog čega još patite. - Opisujete sebe kao da ste običan paganski filozof. - Ne. Ima razlike između mene i deističkih filozofa. Ja verujem; verujem u Jevanđelje. Pogrešno ste rekli epitet. Nisam paganski, već hrišćanski filozof. Sledbenik Isusove ideje. Kao njegov učenik, ja usvajam njegove čiste, njegove milosrdne, njegove blagorodne doktrine. Ja ih propovedam, zakleo sam se da ću ih širiti. Još u mladosti sam bio za religiju, i ona je ovako uticala na prve crte moga karaktera; od najmanjeg začetka prirodne ljubavi ona je stvorila drvo koje je svojom senkom pokrilo sve čovekoljublje. Iz divljeg žilavog korena čovekovog poštenja ona je odgajila pravi smisao božanske pravde. Od ambicije mog bednog bića da steknem moć i slavu, ona je stvorila težnju da širim carstvo nebesko, da u ime krsta postižem pobede. Religija je upravo toliko učinila za mene; pretvorila je prvobitno tkivo u najbolje; očistila je i obučila prirodu. Ali 319


ona nije mogla da iskoreni prirodu niti će priroda biti iskorenjena „sve dok ovaj smrtnik ne pređe u besmrtan život". Posle toga uzeo je šešir koji je ležao na stolu pored moje palete. Još jednom je pogledao portret. - Divna je - promuca on.- Zaista nosi tačno ime: Ruža sveta. - Mogu li da uradim još jednu sliku? - Cui bono? (U čiju korist?) - Ne. Spustio je na sliku tanak, svileni papir preko koga sam obično naslanjala ruku prilikom bojenja da ne bih isprljala karton. Šta je odjednom video na tom belom papiru, bilo mi je nemoguće da pogodim, ali nešto mu je privuklo pogled. Pošto je žurno zgrabio hartiju, pogledao je ivicu, zatim me je ubrzo odmerio sasvim neobičnim i potpuno nerazumljivim pogledom, pogledom kojim je odmerio moj stas, lice i odelo, i to hitro kao munja. Rastavio je usne kao da je hteo da progovori, ali se predomislio, i presekao je rečenicu ko zna kakvu. - Šta se desilo? - upitah ga. Baš ništa odgovori on, i videla sam kako je, nameštajući papir, vešto otkinuo komadić hartije i gurnuo ga u rukavicu; i sa žurnim poklonom i jednim „laku noć!" iščezao je. - Pa, lepo uzviknula sam to je vrhunac. Sada je na mene bio red da zagledam onaj papir, ali ništa nisam opazila izuzev nekoliko mrlja stvorenih kada sam probala boju ili brisala četkicu. Razmišljala sam jedan trenutak o toj misteriji, ali kako nisam mogla da je razjasnim, i uverena da nema bogzna kakvu važnost, odgurnula sam je iz svojih misli i ubrzo zaboravila na nju.

320


GLAVA TRIDESET TREĆA ada je gospodin St. Džon otišao, počeo je da pada sneg. Snežna bura K trajala je celu noć. Sutradan je oštar vetar naneo nove vejavice, i pred sumrak dolina je bila toliko zavejana da je skoro bila neprohodna. Spustila sam kapke na prozorima, stavila malu asuru na vrata da ne bi sneg navejao u sobu, prodžarala vatru, i pošto sam čitav sat provela pored ognjišta slušajući prigušen bes vetra, upalila sam sveću i uzela „Marmiona". Dan obasja i reku Tvid duboku i Nortam zamka okomite strane, i usamljene Ševiot planine. Čuvaju tornjevi i goleme kule zidove stare što ga opasuju, žuti, zlaćanim sjajem obasjani i u muzici stihova ubrzo sam zaboravila na mećavu. Čula sam neki šum oko vrata. Pomislila sam da su se zatresla od vetra. Ne, bio je to St. Džon Rivers, koji je, dignuvši rezu, upao unutra iz mraka punog fijuka i one ledene oluje, i stao pred mene. Kaput koji je pokrivao njegovo dugačko telo bio je beo kao glečer. Bila sam zgranuta, jer sam najmanje očekivala nekog gosta po ovakvoj noći, i to iz zavejane doline. - Rđave vesti? - upitala sam ga. - Da se nije nešto neprijatno desilo? - Ne. Kako ste se brzo prepali - odgovorio je skidajući kaput i vešajući ga na vrata, gurajući pri tom nogom asuru koju je pomerio prilikom ulaska. Otresao je sneg sa svojih čizama. - Ukaljaću vam pod - reče on - ali moraćete da me izvinite ovoga puta. Zatim se približio vatri. Uveravam vas da sam stigao ovamo s teškom mukom dodade grejući ruke na plamenu. Upao sam na jednom mestu u smet do pojasa, na sreću sneg je bio mek. - Ali zašto ste došli? - nisam mogla da se uzdržim a da mu ne kažem. - Kakvo negostoljubivo pitanje! Ali kad me već pitate, reći ću vam da prosto želim da govorim malo s vama; umorio sam se od svojih nemih knjiga i praznih soba. Sem toga, od juče sam doživljavao uzbuđenje čoveka kome je ispričano pola priče i koji gori od nestrpljenja da čuje nastavak. Seo je. Prisetila sam se njegovog neobičnog jučerašnjeg ponašanja i počela da se plašim da li je pri sasvim čistoj svesti. Pa ipak, ako je lud, njegovo ludilo bilo je vrlo hladno i pribrano, jer nikada nisam videla njegovo lice sličnije izvajanom mramoru nego u ovom trenutku dok je, uklanjajući mokru kosu sa čela, pustio da vatra osvetli njegove blede obraze na kojima sam sa žalošću tako jasno opazila tragove briga i patnji. Čekala sam nadajući se da će najzad nešto reći što ću moći da razumem, ali on je mislio podbočivši bradu rukom i stavivši 321


prst preko usana. Palo mi je u oči da mu je ruka kao i lice izmršavilo. Neko, možda neosnovano sažaljenje obuzelo mi je dušu, i u tom uzbuđenju rekoh mu: - Poželela bih da Dijana i Meri dođu i stanuju s vama. Teško vam je biti tako usamljen; a, posle, vi ne umete da se čuvate i brinete o svom zdravlju. - Ni najmanje - reče on - umem da se pobrinem kada je to potrebno. Dobro se osećam sada. Šta mislite da mi nedostaje? Izgovorio je ove reči s takvom nemarnošću i ravnodušnošću, što je pokazalo da je, po njegovom mišljenju, moja samoća bila mnogo veća. Ućutala sam. Sedeo je i dalje očiju uprtih u razbuktalu vatru, zamišljen, kao da sanja. Misleći da je bolje da nešto brzo kažem, upitala sam ga da li mu ne duva od vrata koja su bila iza njega. - Ne, ne! - odgovorio je odsečno i ljutito. „Pa, lepo", pomislila sam, „ako nećete da govorite, sedite mirno; ostaviću vas na miru i vratiću se svojoj knjizi." Prenela sam sveću i nastavila da čitam Marmiona. Ubrzo je počeo da se pokreće; pogledala sam. On je izvukao svoju kožnu lisnicu, izvadio jedno pismo, koje je ćuteći pročitao, savio ga i vratio u džep, i opet se udubio u misli. Bilo je uzaludno i da pokušam da na tom neprobojnom licu pročitam šta se dešava, još manje sam mogla u svom nestrpljenju da pristanem da ćutim. Neka me i odbije ako mu je volja, ali moram da govorim. - Imate li vesti od Dijane i Meri? - Ne od onog pisma koje sam vam pokazao pre nedelju dana. - Da se nisu desile neke promene povodom vaših planova? Da vas ne zovu da napustite Englesku ranije nego što ste očekivali? - Bojim se da se to neće dogoditi, to bi bilo odveć dobro. Videći da ne mogu da izvučem ništa od njega, promenila sam teren. Počela sam da govorim o školi i svojim učenicama. - Mati Meri Garets oseća se bolje, i Meri je jutros došla u školu; imaću još četiri nove učenice iz Fondri Kloza, došle bi još danas da nije bilo snega. - Zaista! - Gospodin Oliver plaća za dve. - Zar? - Namerava da celu školu obraduje za Božić. - Znam. - Da li je to bio vaš predlog? - Ne. - Pa čiji je onda? - Mislim njegove kćeri. - To liči na nju, ona ima prekrasno srce. - Da 322


Opet je nastalo duže ćutanje. Časovnik je otkucao osam puta. To ga je probudilo, ispravio je noge i seo pravo preko puta mene. - Ostavite tu knjigu za jedan časak i priđite bliže vatri - reče on. Kako mome čuđenju nije bilo kraja, poslušala sam ga. - Pre pola časa - poče on - govorio sam o svome nestrpljenju da čujem nastavak priče; posle dužeg razmišljanja rešio sam da je bolje da vas poštedim pričanja, da ja preuzmem ulogu govornika i da vas prisilim da budete slušalac. Pre nego što počnem, moram vas unapred opomenuti da će ova priča čudno odjeknuti u vašim ušima, ali zastarele pojedinosti često se osveže kada prođu kroz nova usta. U svakom slučaju, nije dugačka. Pre dvadeset godina, jedan siromašan sveštenik ne vodite računa o njegovom imenu sada zaljubio se u kćer jednog bogataša, i ona u njega; venčali su se protiv volje njenih roditelja koji su je se odrekli odmah po venčanju. Dve godine kasnije mladi par je umro i sahranjeni su u isti grob, jedno do drugog. (Video sam njihov grob, nalazi se u porti jednog sumornog, čađavog industrijskog grada u grofoviji...) Ostavili su jednu devojčicu, koju je odmah po rođenju prihvatilo jedno sirotište hladno kao dubok sneg kroz koji sam večeras gazio. Sirotište je ubrzo predalo siroče u bogatu kuću njenih rođaka po majci, i nju je odnegovala ujna po imenu (prelazim sada na imena) gospođa Rid iz Gejtsheda. Zadrhtali ste? Da niste čuli neki šum? Čini mi se da je to neki pacov koji trči po školskom tavanu. Bio je to neki ambar pre nego što sam ga opravio i pretvorio u školu, a ambari su obično puni pacova. Da nastavim. Gospođa Rid čuvala je siroče deset godina; da li je ona bila srećna za to vreme ili ne, ne bih mogao da kažem, jer ni od koga nisam ništa čuo. Ali posle tog vremena premestila ju je u jedno mesto koje poznajete, u školu u Lovudu, u kojoj ste i sami proveli toliko godina. Izgleda da je njeno vladanje tamo bilo pohvalno. Od učenice postala je nastavnica, kao i vi, i uostalom, ima puno zajedničkih tačaka između njene prošlosti i vaše. Zatim je napustila taj položaj da bi postala vaspitačica. I tu se, eto, podudaraju vaše sudbine; preuzela je da vaspitava štićenicu nekog gospodina Ročestera. - Gospodine Rivers! - prekinuh ga. Nagađam vaša osećanja reče on ali uzdržite se jedan trenutak, završiću brzo, saslušajte me do kraja. O gospodinu Ročesteru ne znam ništa, sem da je toj mladoj devojci ponudio da se njome oženi, i baš pred samim oltarom otkriveno je da on ima još živu ženu, iako ludu. Kakvo je bilo njeno docnije držanje i kakve su bile njegove namere, to su samo pretpostavke, ali dogodilo se, kad su potražili vaspitačicu, da je ona pobegla niko nije mogao da kaže ni kada, ni gde, ni kako. Napustila je Tornfild Hol noću, i svako traganje za njom bilo je uzaludno. Ceo kraj je bio pretražen, ali niko nije mogao da uputi na bilo kakav trag o njoj. 323


Međutim, trebalo ju je hitno pronaći; dati su oglasi kroz sve novine. I ja sam primio jedno pismo od nekog gospodina Brigsa, beležnika, koji mi je dostavio sve ove pojedinosti koje sam vam ispričao. Zar to ne zvuči kao neka stara priča? - Recite mi samo jednu stvar, kad već toliko znate, možete mi to reći. Šta je s gospodinom Ročesterom? Kako je i gde je? Šta radi? Da li je dobro? - Ne znam ništa što se odnosi na gospodina Ročestera; u pismu se pominje samo toliko koliko se odnosi na ovaj pokušaj prevare, o čemu sam govorio; uradili biste bolje da se raspitate za ime vaspitačice i o prirodi događaja koji iziskuje njenu prisutnost. - Zar niko nije išao u Tornfild Hol? Niko nije video gospodina Ročestera? - Mislim da nije. - Ali pisali su mu? - Razume se. - I šta je on rekao? Ko je primio njegova pisma? - Gospodin Brigs kaže da odgovor na njegovu molbu nije dobio od gospodina Ročestera, već od neke dame koja se potpisala Alisa Ferfaks. Užasnula sam se i sledila. Moje najcrnje slutnje bile su verovatno tačne. On je napustio Englesku i u očajanju pojurio da potraži neka stara mesta puna zadovoljstva, na Kontinentu. I kakav zaborav za svoje teške patnje kakav je cilj te strasti šta je tražio tamo? Nisam smela da odgovorim na to pitanje. Oh, jadni moj gospodar, nesuđeni muž moj koga sam tako često zvala „moj dragi Edvard"! - To je morao biti nepošten čovek - primeti gospodin Rivers. - Ne poznajete ga ne iznosite svoje mišljenje o njemu - rekoh ljutito. - Vrlo dobro - odgovori on mirno - u stvari, u glavi mi se vrzmaju druge misli, a ne on. Još nisam završio svoju priču. Pošto vi nećete da upitate za ime te vaspitačice, moram vam ga sam reći. Čekajte! Imam ga ovde uvek je mnogo bolje videti važne činjenice napisane crno na belo. Ponovo je otvorio beležnicu i pregledao je. Iz jedne pregrade izvukao je jedno parče hartije otkinuto u žurbi: poznala sam hartiju i mrlje ultramarinske i crvene boje, kao i laka: bila je to ivica svilenog papira kojim sam pokrila sliku. Ustao je i prineo mi je očima, i pročitala sam, obeležene tušem, mojom rukom napisane reči: DŽEJN EJR nema sumnje, to sam napisala u trenutku rasejanosti. - Brigs mi je pisao o jednoj Džejn Ejr - reče on - oglasi su tražili Džejn Ejr. Ja sam znao jednu Džejn Eliot. Priznajem da sam sumnjao, ali tek juče po podne dobio sam potvrdu. Odbijate li svoj pseudonim? - Da da, ali gde je gospodin Brigs? Možda bi on znao o gospodinu Ročesteru nešto više od vas? 324


- Brigs je u Londonu. Sumnjam da ma šta zna o Ročesteru; njega nimalo ne interesuje gospodin Ročester. U međuvremenu zaboravljate najbitniju tačku i zanosite se sitnicama. Ne pitate zašto vas Brigs traži šta hoće od vas. - Pa lepo, šta hoće? - Prosto da vam kaže da je vaš stric, gospodin Ejr sa Madere umro; da vam je ostavio svoju zaostavštinu, i da ste sada bogati samo to i ništa više. - Ja! bogata! - Da, bogati, prava naslednica. Zavladala je tišina. - Razume se, moraćete da dokažete svoj identitet - nastavi odmah St. Džon - što ne stvara nikakve teškoće; i odmah će vam biti stavljen na raspolaganje imetak zaveštan u engleskim funtama; Brigs ima testament i potrebna dokumenta. Bio je to nov list u knjizi! Divna je to stvar, čitaoče, kad se u trenutku vinete iz puke sirotinje u bogatstvo, divna. Ali to, ipak, nije stvar koja se može brzo shvatiti i u kojoj se može odmah uživati. A, potom, život ima i drugih draži koje vas više uzbuđuju i ushićuju. Ovo je solidno, ovo je stvar današnjice i nema ničeg idealnog u tome, i sve što je u vezi s tim solidno i ozbiljno i sve su manifestacije slične. Čovek ne skače, ne igra i ne uzvikuje ura! od radosti kada dozna da je postao bogat. Čovek počinje da razmatra odgovornosti i da razmišlja o poslovima: na bazi sigurnih zadovoljstava pomaljaju se izvesne ozbiljne brige i on se uzdržava i premišlja o sreći sa svečanim izrazom na licu. Sem toga, reči nasledstvo, zaastavštiia, idu ruku pod ruku sa rečima smrt, pogreb. Moj stric, moj jedini rođak, umro je. Od dana kada sam doznala da postoji gajila sam nadu da ću ga jednom videti, a sada nikada više. I, posle, taj novac pripao je samo meni, usamljenom siročetu, a ne jednoj čitavoj porodici. Nema zbora, to je bio veliki blagoslov. Nezavisnost je ne manje sjajna stvar da, osetila sam to i ta misao mi je radošću ispunila srce. - Najzad, razvedrilo vam se čelo - reče gospodin Rivers. - Pomislio sam da je Meduza izgledala kao vi i da se pretvarate u stenu. Možda ćete me upitati koliko iznosi vaše bogatstvo? - Kolika je suma? - Oh, sitnica! Nepotrebno je govoriti dvadeset hiljada funti sterlinga, mislim, ali šta je to. - Dvadeset hiljada funti sterlinga? To je bio nov udar. Računala sam četiri do pet hiljada. Ova vest zaustavila mi je za trenutak dah u grudima. Gospodin St. Džon, koga dotle nikad nisam čula da se smeje, sada se nasmejao. - Pa, lepo - reče on - da ste izvršili ubistvo, i da sam vam rekao da je vaš zločin otkriven, ne biste izgledali više poraženi. - Velika je to svota zar ne mislite da je posredi neka greška? 325


- Nikakva greška. - Možda ste rđavo pročitali brojke možda je samo dve hiljade. - I slovima i brojkama napisano je dvadeset hiljada. Osetila sam opet neku neprijatnost, kao kad čovek sedne sam za sofru s najlepšim jestivom, a na njoj ima jela za stotinu ljudi. Gospodin Rivers ustade i poče da oblači kaput. - Da nije ovako strašna noć - reče - on poslao bih vam Hanu da vam pravi društvo. Izgledate očajno. Ali sirota Hana ne bi mogla da prođe kroz smetove kao ja. Njene noge nisu tako dugačke kao moje, prema tome moram da vas ostavim samu s vašim brigama. - Laku noć. Već je stavio ruku na bravu. Iznenadna misao sinula mi je kroz glavu. - Stanite jedan časak uzviknuh. - Zašto? - Htela bih da znam zašto je gospodin Brigs pisao vama o meni; kako je doznao, ili mogao da uobrazi da vi, koji živite u jednom tako zabačenom kraju, imate neku moć da mu pomognete da me pronađe? - Oh! Ja sam sveštenik reče on i sveštenstvu se ceo svet često obraća s molbom za pomoć u tako neobičnim slučajevima. Opet je reza zveknula. - Ne, taj odgovor ne može da me zadovolji! - uzviknula sam.I doista, bilo je nečeg neobjašnjivog i tajanstvenog u tom njegovom objašnjenju, koje je, umesto da me umiri, još više podstaklo moju radoznalost. - Cela stvar je vrlo čudnovata - dodadoh. - Moram da doznam što više o tome. - Drugi put. - Ne! Još večeras! Još večeras! I kako se okrenuo vratima, stala sam između njega i njih. Izgledao je zbunjen. - Nećete otići dok mi sve ne kažete - rekoh mu. - Više bih voleo da to ne bude sada. - Treba da mi kažete! Morate! - Voleo bih da vas Dijana ili Meri obaveste o tome. Razume se da su ovakve primedbe još više raspalile moju radoznalost i dovele je do vrhunca; ona je morala da bude zadovoljena bez svakog daljeg oklevanja. I to sam mu kazala. - Ali rekao sam vam već da sam vrlo neosetljiv čovek - reče on - teško je umilostiviti me. - A ja sam vrlo uporna žena koja ne trpi odlaganje. - A ja sam hladan čovek - dodade on - ništa ne može da me raskravi. - Ja sam, međutim, vatrena priroda i vatra topi svaki led. Toplota s moga ognjišta otopila je sav sneg s vašeg kaputa, voda je pala na moj pod i sada liči na raskaljanu ulicu. Ako se nadate da vam ikada oprostim taj veliki zločin i nesmotrenost što ste uprljali moju kuhinju, recite mi ono što želim da doznam. 326


- Pa dobro, - onda reče on popuštam, - ako ne zbog vaše ozbiljnosti ono zbog vaše istrajnosti: kao izlokan kamen na koga neprekidno kaplje voda. Uostalom, jednog dana morate doznati onda neka bude danas. Zovete se Džejn Ejr? - Dabome, to sam već potvrdila. - Vi možda i ne slutite da i ja nosim isto ime. Da mi je kršteno ime St. Džon Ejr Rivers. - Ne! Sećam se da sam videla slove E u vašem potpisu na knjigama koje ste mi uzajmili na čitanje, ali se nikada nisam upitala kakvo se ime iza toga krije. Ali, šta onda? Svakako… Zastala sam. Nisam se usudila da pomislim, još manje da izustim misao koja mi je sinula kroz glavu i koja je u toj sekundi predstavljala ozbiljnu verovatnoću. Okolnosti se upliću, podudaraju i idu svojim redom. Lanac koji je dotle predstavljao rpu alkica protezao se sada potpuno prav svaka karika bila je ispravna i povezanost potpuna. Nagonski sam pogodila sve pre nego što mi je St. Džon rekao još jednu reč, ali ne mogu da očekujem da i čitalac ima istu moć opažanja, stoga moram da ponovim njegovo objašnjenje. - Moja mati zvala se Ejr; imala je dva brata; jedan, koji je bio sveštenik, oženio se gospođicom Džejn Rid iz Gejtsheda; drugi, Džon Ejr, trgovac u Funčalu na Maderi. Gospodin Brigs, kao advokat gospodina Ejra, pisao nam je avgusta meseca da nas izvesti o smrti našeg ujaka, kao i da je pokojnik ostavio sve svoje imanje siročetu svoga brata sveštenika, lišavajući nas nasledstva zbog svađe koju je imao s našim ocem i koju nikada nije zaboravio. Pre nekoliko nedelja ponovo nam je pisao da nam javi da se naslednica izgubila, i pitao nas da li što znamo o njoj. Ime slučajno napisano na malom parčetu hartije pomoglo mi je da je pronađem. Ostalo vam je poznato. Pokušao je opet da pođe, ali ja sam se prislonila na vrata. - Pustite me da govorim - rekoh - pustite me da za trenutak udahnem vazduh i razmislim. Ućutala sam, on je stajao preda mnom sa šeširom u ruci, prilično pribran. Nastavila sam: - Vaša mati bila je sestra moga oca? - Da. - Prema tome ona je moja tetka? Klimnuo je glavom. - Moj stric Džon bio je vaš ujak Džon? Vi, Dijana i Meri ste deca njegove sestre, a ja njihovog brata? Bez ikakve sumnje. - Onda ste vas troje moje sestre i brat od tetke, i polovina naše krvi dolazi iz istog izvora? - Da! Mi smo rođaci. 327


Pogledala sam ga. Našla sam, dakle, brata, i to brata na koga mogu da budem gorda, koga mogu da volim, i dve sestre čije su osobine bile takve da sam osetila, kada sam bila tuđinka za njih, istinsko divljenje i srdačnost. One dve devojke, koje sam klečeći pored niskog prozora kuhinje u Mur Hauzu posmatrala s nekom gordom mešavinom interesovanja i očajanja, bile su moje najbliže rođake; i mladi i dostojanstveni gospodin, koji me je skoro polumrtvu zatekao na svome pragu, bio je moj rođak po krvi. Kakvo veličanstveno otkriće za jednu ubogu siroticu! Ovo je bilo pravo bogatstvo! Bogatstvo srca! Izvor čistog, iskrenog prijateljstva. Ovo je bio blagoslov neba, pravi i opijajući ne kao onaj poklon zlata, bogat i u neku ruku dobrodošao, ali tako težak da se podnese! Pljesnula sam sada rukama od iznenadne radosti bilo mi je zakucalo, krv brže prostrujala kroz vene. - Oh, kako sam zadovoljna! Kako sam zadovoljna! - uzviknula sam. St. Džon se smešio. - Zar vam nisam rekao da prenebegavate bitne stvari radi izvesnih sitnica? Bili ste ozbiljni kada sam vam saopštio da ste postali naslednica, a sada ste van sebe od radosti kada sam vam kazao jednu beznačajnu stvar. - Šta hoćete da kažete? Možda je to za vas beznačajno; vi imate sestre i ne marite da steknete sestru od ujaka; ali ja nisam nikoga imala; i sada iznenada imam tri rođaka ili dva, ako ne želite da i vas uračunam tu koja su se stvorila kada sam već odrasla. Opet vam velim, srećna sam! Počela sam da se šetam brzo po sobi. Zastala sam poluzagušena od misli, koje su se kretale brže nego što sam mogla da ih primim, shvatim i sredim; od misli šta je sve moglo i trebalo da bude još mnogo ranije. Pogledala sam na prazan zid i učinilo mi se da vidim nebo posuto zvezdama, koje su treperile i koje su me obasjavale nadama i milinom. One koji su mi spasli život, i koje sam od onog časa volela u svojoj sirotinji, mogu sada da nagradim. Bili su pod jarmom i ja sam mogla da ih oslobodim; bili su rastureni i mogu da ih spojim. Nezavisnost i izobilje koje sam stekla, mogu i oni da imaju. Zar nismo četvoro? Dvadeset hiljada funti sterlinga podjednako podeljenih znači po pet hiljada svakome to je bilo dovoljno! Pravda će biti zadovoljena i uzajamna sreća osigurana. Bogatstvo sada nije predstavljalo teret za mene: nije to više bio novčani dar, već nasledstvo života, nade i radosti. Kako sam izgledala dok su mi se te misli kao vihor vrzmale po glavi, ne bih umela da kažem. Ali opazila sam ubrzo da je gospodin Rivers stavio stolicu iza mene i blago pokušao da me privoli da sednem. Savetovao mi je isto tako da se smirim; s prezrenjem sam odbila njegove savete, odgurnula sam njegovu ruku i opet počela da hodam po sobi. - Pišite i Dijani i Meri još sutra - rekoh i recite im da se odmah vrate kući. Dijana je kazala da bi se obe smatrale bogatim kad bi svaka od njih imala 328


hiljadu funti sterlinga, prema tome sa po pet hiljada svaka će se snaći vrlo dobro. - Recite mi gde mogu da nađem i da vam donesem čašu vode - reče St. Džon vi morate uložiti napore da se primirite. - Koješta! Kakav će utisak ovo nasledstvo proizvesti kod vas? Hoće li vas zadržati u Engleskoj i privoleti da se oženite gospođicom Oliver i započnete život kao ostali smrtnici? - Jeste li poludeli? U glavi vam je čitava zbrka. Suviše sam vam naglo saopštio vesti i one su vas uzbunile više nego što možete da izdržite. - Gospodine Rivers! Izgubiću strpljenje zbog vas; dovoljno sam svesna. Vi ste taj koji me ne shvata, ili se pravi da me ne razume. - Ako biste možda podrobnije objasnili, verovatno da bih vas bolje razumeo. - Da objasnim? Šta tu ima da se objasni? Možete i sami da vidite da će dvadeset hiljada funti sterlinga, suma o kojoj govorimo, podeljena na četiri dela dati svakome po pet hiljada funti! Sve što tražim od vas, to je da pišete svojim sestrama i da ih izvestite o bogatstvu koje im je palo u deo. - Hoćete reći, vama. - Saopštila sam vam već svoje poglede o tom nasledstvu. Nisam sposobna za druge. Nisam grubo sebična, slepo nepravedna ili gadno nezahvalna. A sem toga, odlučila sam da steknem dom i rođake. Volim Mur Hauz i živeću u Mur Hauzu; volim Dijanu i Meri, i do groba ću ostati uz Dijanu i Meri. Biće mi zadovoljstvo i korist da imam pet hiljada funti sterlinga. A mučilo bi me i tištalo da imam dvadeset hiljada, koje, štaviše, nisu moje, iako sam ih zakonito dobila. Prema tome, prepuštam vam ono što mi je potpuno suvišno. Neka ne bude ni protivljenja ni nepotrebnih reči oko toga; složimo se odmah u tome i odlučimo što pre. - Vaša je odluka prenagla. Trebalo bi vam dosta vremena da se odlučite o jednoj takvoj stvari pre nego što vaša reč bude imala punu važnost. - Oh, kad sumnjate u moju iskrenost, onda mi je lako. Uvidećete pravičnost ove stvari. - Ja vidim izvesnu pravdu, ali taj vaš postupak protivan je svima običajima. Sem toga, celo bogatstvo je vaše; moj ujak ga je stekao lično svojim radom i slobodan je da ga ostavi kome hoće. Ostavio ga je vama. Najzad, sud vam dozvoljava da ga zadržite. I potpuno čiste savesti možete ga smatrati svojim. - Za mene je to - odgovorih mu isto toliko stvar osećanja koliko i savesti. Moram da zadovoljim svoja osećanja. Retko sam imala mogućnosti da tako postupim. Ako biste mi protivrečili, stavljali primedbe, ili me odbijali godinu dana, ne bih mogla da se odreknem izvanrednog uživanja koje sam u trenutku nazrela da jednim delom isplatim ogromnu uslugu, i da sebi steknem prijatelje do kraja života. - Vi tako mislite sada - odgovori St. Džon - jer ne znate šta znači imati i, prema 329


tome, uživati u bogatstvu. Ne možete još da pojmite važnost koju će vam dati dvadeset hiljada funti sterlinga; kakvo će vam mesto osigurati u društvu; i o perspektivama koje će vam se otvoriti, ne možete… - A vi - prekidoh ga - ne možete zamisliti čežnju da steknem bratovljevu i sestrinsku ljubav. Nikada nisam imala svoj dom, nikada nisam imala brata i sestre; moram i hoću da ih sada imam. Niste valjda voljni da me odbijete i da me ne primite, zar ne? - Džejn, biću vam brat, moje sestre biće vaše sestre, bez obzira na ovo žrtvovanje vaših sopstvenih prava. - Brat? Da, na daljini od hiljadu milja! Sestre? Da, da robuju kod tuđina! A ja bogata pretrpana zlatom, koje nisam ni zaradila ni zaslužila! Vi, bez para! Prekrasna jednakost i bratstvo! Divno jedinstvo! Intimna odanost! - Ali, Džejn, vaše težnje za porodicom i domaćom srećom mogu se ostvariti i na drugi način, a ne na ovaj kako vi gledate; možete se udati. - Opet gluposti! Da se udam! Ne želim da se udajem, i nikada se neću udati. - To je smelo rečeno: takva smela i preterana tvrđenja su samo dokaz uzbuđenja u kome se nalazite. - Nema u tome ničeg preteranog. Znam šta osećam i koliko mi je mrska svaka pomisao na udaju. Niko se mnome neće oženiti iz ljubavi, a ja ne želim da poslužim nekome kao sredstvo za novčane špekulacije. I, posle toga, ne želim stranca, nesimpatičnog tuđinca, različitog od mene, hoću oko sebe srodne duše, one s kojima imam nečeg zajedničkog. Recite još jednom da ćete mi biti brat. Kada ste izgovorili tu reč, bila sam blažena i srećna, ponovite je, ako možete da je iskreno ponovite. - Mislim da mogu. Znam da sam uvek voleo svoje sestre, i znam na čemu se zasniva moja ljubav prema njima, na poštovanju njihovih vrednosti i divljenju njihovim obdarenostima. Vi, isto tako, imate inteligenciju i načela. Vaši ukusi i navike slični su Dijaninim i Merinim; vaše mi je prisustvo bilo uvek prijatno; u razgovoru s vama našao sam već nekoliko puta spasonosnu utehu. Osećam da lako i prirodno mogu da napravim mesta u svome srcu za vas, kao za svoju treću, najmlađu sestru. - Hvala vam. To je dovoljno za večeras. A sada idite; jer ako još ostanete, možda ćete me ponovo naljutiti svojim nepoverenjem i skrupulama. - A škola, gospođice Ejr? Mislim da je treba zatvoriti? - Ne. Zadržaću svoje učiteljsko mesto dok mi ne nađete zamenu. 330


Osmehnuo se odobravajući. Rukovali smo se, i on je otišao.

Nije potrebno da do potankosti pričam o daljim borbama koje sam imala i o argumentima koje sam upotrebalo da stvar nasleđa udesim kao što sam želela, Moja dužnost bila je vrlo teška. Ali kako sam bila čvrsto rešena i kako su moji rođaci najzad uvideli da nepokolebljivo želim pravičnu podelu nasleđenog novca, a kako su u svome srcu morali da osete da radim po pravdi, znajući vrlo dobro da bi i oni na mome mestu isto tako postupili na kraju kraja popustili su i zatražili izabrani sud. Sudije su bili gospodin Oliver i još jedan sposoban advokat. Obojica su se složili s mojim mišljenjem, i ja sam odnela pobedu. Prenos je bio izvršen. St. Džon, Dijana, Meri i ja imali smo dovoljno prihoda.

331


GLAVA TRIDESET

ČETVRTA

ožić je bio na pragu kad je sve bilo uređeno. Približavala se sezona B raspusta. Zatvorila sam školu u Mortonu pobrinuvši se da rastanak bude propraćen izvesnim poklonima. Bogatstvo otvara ruku kao i srca, jer dati malo u naknadu za izdašno primanje samo je prirodan odjek neobičnog izliva osećanja. Odavno sam već osetila zadovoljstvo što me mnoge od mojih seoskih učenica vole, i kada smo se rastale, bila sam u to ubeđena, ispoljile su svoje simpatije prosto i otvoreno. I moja zahvalnost bila je duboka što sam u njihovim naivnim srcima ostavila traga; obećala sam da ću svake nedelje dolaziti da im po jedan sat održim predavanje. Gospodin Rivers je došao u školu. Pošto sam obišla razrede u kojima je bilo šezdeset učenica, sada poređanih napolju, i zaključala vrata, ostala sam s ključem u ruci da se kratko oprostim s nekoliko mojih najboljih učenica. Bile su to mlade devojke, pristojne, skromne, dovoljno obrazovane, s puno poštovanja prema sebi i drugima, kakve se samo mogu da nađu u redovima engleskih seljanki. I to je dosta rečeno. Kada sam kasnije putovala po Evropi i najbolje su mi izgledale neznalice, grube i proste u poređenju s mojim učenicama iz Mortova. - Smatrate li da ste dobili nagradu za usamljenost dok ste vršili svoju dužnost? upita me gospodin Rivers kada su učenice otišle. - Zar se vaša savest što ste učinili jedno dobro delo ne raduje? - Nema sumnje. - I kada uzmete da ste radili svega nekoliko meseci! Zar ne bi ceo život, posvećen dužnosti na prosvećivanju svoga naroda, bio lepo proveden? - Da rekoh ali ne mogu dalje da nastavim. Želim da radim za samu sebe i da usavršavam i svoje sposobnosti kao i tuđe. Uživaću u tome. Ne spominjite mi više školu, napustila sam je, i spremna sam na dug raspust. Bio je ozbiljan. - Pa što sada? Šta nameravate sada da radite? - Da radim, da radim koliko mogu. Prvo, molim vas da oslobodite Hanu i da nađete nekog drugog da vas služi. - Treba li vam? 332


- Da, da ide sa mnom u Mur Hauz. Dijana i Meri doći će kući kroz nedelju dana i želim da sve bude spremno pre nego što dođu. - Razumem vas. Pomislio sam da ćete već odleteti na neki izlet. Ovako je bolje. Hana će poći s vama. - Recite joj onda da bude gotova do sutra, i evo vam ključ od škole. Ključ od moje kuće dobićete sutra ujutru. - Uzeo ga je. - Dajete mi ga vrlo veselo - reče on ne mogu potpuno da shvatim kako lakog srca napuštate ovo mesto i kakav posao želite sebi da pribavite u zamenu za ovaj koji napuštate. Kakav je vaš cilj, kakvi su vaši planovi, i kakve ambicije imate za svoj dalji život? - Moj cilj je da očistim, razumete li pravi smisao tih reči,da očistim Mur Hauz od tavana do podruma; drugi, da ga namažem voskom i uljem, i da ga glačam dok ponovo ne zablista; treći, da namestim svaku stolicu, sto, postelju i ćilime s matematičkom tačnošću; a posle ću da vas upropastim i potrošim sav ugalj, jer nameravam da založim dobru vatru u svim sobama; i naposletku, na dva dana pre dolaska vaših sestara, Hana i ja posvetićemo svoje vreme lupanju jaja, čišćenju suvoga grožđa, seckanju badema i ostalog materijala za pravljenje božićnog kolača, i oprobaćemo sve svoje kuvarske sposobnosti, ako to možete da razumete. Ukratko, moja je namera da sve stvari dovedem u red pre idućeg četvrtka, pre nego što Dijana i Meri dođu. Moj san je da im priredim savršen doček. St. Džon se malo osmehnuo, ali je ipak bio razočaran. - Sve je to lepo i krasno za izvesno vreme - reče on - ali ozbiljno se nadam da ćete, kad prođu prvi trenuci radosti, potražiti nešto uzvišenije od domaćih ushićenja i domaćinskih radosti. - Najlepše stvari koje postoje na svetu! - prekidoh ga. - Ne, Džejn, ne. Ovaj svet nije stvoren samo za uživanja, i ne pokušavajte da ga tako zamišljate, nije stvoren ni za odmor, pazite da se ne ulenjite. - Naprotiv, držim da ću biti veoma zaposlena. - Džejn, izvinjavam vas onda; dajem vam velikodušno dva meseca da potpuno uživate u ovom svom položaju i da se naslađujete čarima kasno pronađenog srodstva, ali posle, nadam se da ćete početi da gledate dalje od Mur Hauza i Mortona, od sestrinskog društva, sebičnog mira i čulnog uživanja koje civilizacija širi. Nadam se da će vas tada još jednom vaša energija pokrenuti na neki drugi posao. Sa čuđenjem sam ga pogledala. - St. Džon rekoh mu nalazim da je grešno što tako govorite. Raspoložena sam da budem zadovoljna kao kraljica, a vi pokušavate da me uzdrmate i da mi u dušu unesete nemir? Dokle ćete? 333


- Dotle dok ne uspem da iskoristim vaše dobre osobine kojima vas je bog obdario, i zbog kojih će vam jednoga dana zatražiti da položite računa. Džejn, motriću na vas izbliza i sa zebnjom to vam unapred velim. Potrudite se da se uzdržite od nesrazmerne radosti, koju prosipate na obična kućevna zadovoljstva. Ne vezujte se tako tvrdoglavo za ovozemaljska uživanja, sačuvajte svoju postojanost i žar za stvari kojima one odgovaraju; prestanite da ih ćerdate na besmislice. Čujete li me, Džejn? - Dabome, baš kao da mi govorite grčki. Osećam da imam razloga da budem srećna, i biću srećna. Do viđenja! Bila sam srećna u Mur Hauzu i radila sam u njemu od sveg srca, kao i Hana. Bila je ushićena kada je opazila koliko mogu da budem razdragana pored napravljenog darmara u kući i kako sam mogla da četkam, brišem prašinu, da čistim i kuvam. I zaista, posle dvodnevnog loma i vašara, divno je bilo videti kako se postepeno od haosa stvara red. Prethodno sam otputovala u S. da kupim potreban nameštaj. Moji rođaci dali su mi odrešene ruke da izvršim izmene koje mi se dopadnu, i jedna suma novca ostavljena je na stranu u tu svrhu. Mali salon i spavaće sobe ostavila sam kao što su bili, jer sam znala koliko će zadovoljstva pričiniti Dijani i Meri da opet vide svoje stare stolove, stolice i postelje, više negoli najelegantniji nameštaj. Pa ipak, izvesne novine bile su potrebne da im po dolasku pruže novu udobnost koju sam želela. Tamni, lepi ćilimi i slične zavese, brižljivo raspoređeni i još brižljivije izabrani antički ukrasi u porculanu i bronzi, novi pokrivači, ogledala i pribor za njihove toaletne stolove, sve sam uspela da nabavim. I sobe su izgledale sveže, ali ne i upadljive. Namestila sam potpuno još jedan nov salon i spavaću sobu sa starim nameštajem od mahagonija i bordo zavesa. Stavila sam tepihe po hodnicima i stepenicama. I kad je sve bilo završeno, zaključila sam da je Mur Hauz po svome unutrašnjem uređenju bio model skromne udobnosti, kao što je u ovo doba godine po svojoj spoljašnjosti predstavljao primer zimske pustoši. Najzad je došao i željeni četvrtak. Očekivali smo naše putnice uveče, i još pre sumraka vatre su bile zapaljene u kaminima, u svim sobama i gore i dole; kuhinja je bila u redu. I Hana i ja, odevene svečano, čekale smo. St. Džon je stigao prvi. Molila sam ga da bude što dalje od kuće dok ne bude sve gotovo. I doista, sama pomisao na nered i prašinu koja je vladala u kući bila je dovoljna da ga odatle otera. Zatekao me je u kuhinji dok sam nadgledala pečenje kolača za čaj. Prilazeći ognjištu zapitao me je „da li sam, najzad, zadovoljna s domaćim poslovima?" Umesto odgovora, pozvala sam ga da zajedno sa mnom prođe kroz kuću i vidi rezultat moga rada i truda. Jedva sam ga naterala da krene. Pogledao je samo kroz otvorena vrata, i pošto se prošetao po gornjem i donjem spratu rekao je da sam se svakako jako umorila kada sam za tako kratko vreme uspela da izvršim tolike izmene. Ali 334


nije izgovorio nijednu reč da izrazi zadovoljstvo zbog novog izgleda svoga doma. Ta hladnoća me je porazila. Pomislila sam da sam možda ovim izmenama narušila harmoniju koju je voleo i uklonila stare drage uspomene. Upitala sam ga, sasvim skrušenim tonom, da nije posredi takav slučaj. - Ne, ni najmanje. Naprotiv, primetio sam da ste neverovatno poštovali svaku sitnicu. Bojim se da ste samo utrošili suviše mnogo misli, više nego što je potrebno za ceo ovaj preuređaj. Na primer, koliko ste vremena posvetili doterivanju ove sobe? Da li uzgred možete da mi kažete gde se nalazi jedna knjiga? Pokazala sam mu svesku na polici; uzeo ju je, povukao se u svoje udubljenje kod prozora i počeo da je čita. To mi se, čitaoče, nije svidelo. St. Džon je bio dobar čovek, ali počela sam da verujem da je istinu rekao kada je o sebi govorio da je grub i hladan. Ćudske slabosti i životne prijatnosti nisu imale za njega nikakve privlačnosti, a mirna uživanja nikakvu draž. Upravo, živeo je samo u svojim težnjama za nečim što je dobro i uzvišeno, ali nikada nije hteo da se odmara. Kada sam pogledala njegovo visoko čelo, i dalje mirno i bledo kao beli mramor, njegove fine crte zadubljene u čitanje, najednom sam razumela da on nikada neće moći da bude dobar muž, i da bi bilo teško biti njegova žena. Kao u nadahnuću, shvatila sam njegovu ljubav prema gospođici Oliver, i složila sam se s njim da bi to bila samo ljubav njegovih čula. Razumem, iako je prezirao sebe zbog grozničavog uticaja koji bi ona proizvela na njega, kako bi poželeo da ga uguši i uništi, i do koje je mere bio svestan da ni ona njega nikada ne bi dovela do sreće ni on nju. Videla sam da je bio stvoren od materije od koje priroda kleše svoje heroje hrišćanske i paganske svoje zakonodavce, svoje državnike, svoje pobednike, snažne bedeme na kojima mogu da počivaju veliki svetski interesi, ali koji vrlo često smetaju domaćem ognjištu svojom masovnom i ledenom pojavom. „Ovaj salon nije njegova sfera", razmišljala sam, „himalajski vrhovi, žbunje u Kafri, pa čak i kužne baruštine na obalama Gvineje, sve bi mu više godilo i odgovaralo. Doduše, on može da proklinje mir domaćeg života. Tu on nije u svom elementu; njegove bi sposobnosti tu učmale i ne bi mogle da se razviju do potpune mere. Samo na poprištima borbi i opasnostima gde se ističe hrabrost i gde se troši energija, gde se ispoljava srčanost tu bi on progovorio i kretao se, tu bi bio učitelj i propovednik. Na ovom ognjištu svako veselo dete imalo bi prevlast nad njim. Bio je u pravu što je izabrao misionarski poziv to sada dobro vidim. - Evo ih! Evo ih! - uzviknula je Hana otvarajući širom vrata na salonu. U istom trenutku veselo je zalajao stari Karlo. Istrčala sam. Bilo je već mračno, ali se jasno čula tutnjava točkova. Hana je odmah upalila fenjer. Kola su se zaustavila 335


pred kapijom, kočijaš je otvorio vrata na kolima i ubrzo je iz kola sišla jedna dobro poznata silueta, a za njom druga. Trenutak kasnije moje lice se našlo pod njihovim šeširima, najpre je dodirnulo baršunaste Merine obraze, zatim lepršave Dijanine uvojke. Smejale su se, ljubile mene, a potom Hanu. Potapštale su Karla, koji je bio van sebe od radosti, upitale su živo da li je sve u redu i na potvrdan odgovor ušle su u kuću. Bile su se ukočile od dugog i zamornog puta od Vajtkrosa i sledile od hladnoće večernjeg vazduha, ali njihova razdraganost vratila se kada su ugledale rasplamtelu vatru. Dok su kočijaš i Hana unosili kutije i kofere, upitale su za St. Džona. U tom trenutku pojavio se iz salona. Obe su mu se obisnule o vrat u isti mah. Poljubio je mirno obe sestre i tihim glasom poželeo im dobrodošlicu, ostao je još nekoliko časaka, i potom, naglasivši da će uskoro doći u salon, povukao se u svoje omiljeno sklonište. Upalila sam sveće da ih povedem u sobe, ali Dijana je najpre naredila da se kočijaš nečim posluži, i tek onda su pošle obe za mnom. Bile su ushićene obnavljanjem i ukrasima u svojim sobama, naročito zavesama, ćilimima i bogato ukrašenim kineskim vazama. Nebrojeno puta izrazile su mi svoju zahvalnost. Bilo mi je milo što sam videla da se moje doterivanje kuće podudaralo s njihovim željama, i da je sve što sam uradila uvećalo draž njihovog veselog povratka u dom. Divno je bilo to veče. Moje sestre, van sebe od raspoloženja, bile su prepune priča i komentara tako da je njihova razdraganost još više ućutala St. Džona. Njemu je iskreno bilo milo da vidi svoje sestre, ali nije mogao da učestvuje u njihovoj radosti i njihovom veselju. Događaj toga dana, to će reći Dijanin i Merin povratak, godio mu je, ali sve ono što je propratilo taj događaj, ona vesela galama i uzbuđenost oko dočeka, ljutili su ga pomalo. Videla sam da je poželeo malo mirniji dan. Usred najvećeg veselja te večeri, jedan sat po čaju, neko je zakucao na vrata. Hana je ušla da javi da je „jedan siromašan dečko došao u ovo doba da odvede gospodina Riversa kod svoje majke koja umire". - Gde stanuje ona, Hana? - Blizu Vajtkrosa, skoro četiri milje odavde, i to preko pustara i mahovine. - Recite mu da ću poći s njim. - Zaista, gospodine, bilo bi bolje da ne idete. Nema staze preko tog tresetnog zemljišta; to je najgori put po ovakvom mraku. Posle, napolju je takva hladnoća i vetar kakav se skoro ne pamti. Najbolje je da joj napišete da ćete doći sutra ujutru. Ali on je već bio u hodniku, oblačio je svoj kaput, i bez ijedne primedbe bez protivljenja, otišao. Bilo je tada devet časova. Vratio se tek u ponoć. Bio je gladan i umoran, ali izgledao je srećniji nego pre polaska. Izvršio je svoju dužnost, istrošio se, isprobao je svoju snagu i bio je zadovoljniji sobom. 336


Čini mi se da je njegovo strpljenje bilo prilično pogođeno tokom cele nedelje. Bila je božićna nedelja. Nikakav određeni posao nismo radile već smo provodile vreme skoro ni u čemu. Vazduh sa pustara, sloboda doma, zora blagostanja, sve je delovalo na Dijaninu i Merinu dušu kao životni eliksir, tako da su bile vesele od jutra do podne i od podneva do noći. Govorile su neprestano. Njihovi duhoviti razgovori, puni živosti i originalnosti, imali su za mene takvu draž da sam više uživala da ih slušam, i da u njima učestvujem, nego ma šta da radim. St. Džon nije se protivio našoj živahnosti, ali ju je izbegavao. Retko je bio u kući; njegova parohija je bila velika, stanovništvo raštrkano, i svakodnevno je obilazio bolesne i siromahe po raznim krajevima. Jednog jutra, za vreme doručka, pošto se zamislila nekoliko trenutaka, Dijana ga je upitala: - Jesu li vaši planovi još uvek isti? - Uvek. Nepromenjeni i nepromenljivi - odgovorio je on. I posle toga nam je saopštio da je njegov odlazak iz Engleske bio, najzad, konačno utvrđen za iduću godinu. - A Rozamond Oliver? - dodade Meri, kojoj su se ove reči nehotice, i protiv njene volje, otele sa usana, jer tek što ih je izgovorila, načinila je pokret kao da hoće da ih povuče. St. Džon je držao knjigu u ruci njegova nedruštvena navika da čita za vreme obeda zatvorio je i pogledao je. - Rozamond Oliver - reče on - udaće se za gospodina Grenbia, jednog od najpoznatijih i najuvaženijih stanovnika u S. unuka i nasledniha ser Frederika Grenbia. Njen otac mi je to juče saopštio. Sestre su se najpre međusobno pogledale, zatim bacile pogled na mene, i onda smo ga sve tri pogledale. Bilo je jasan kao kristal. - Ali zaruke su vrlo brzo sklopljene - reče Dijana - oni se tek odskora poznaju. - Od pre dva meseca, upoznali su se u oktobru na balu grofovije S. Ali kada ne postoje nikakve prepreke za brak, kao u ovom slučaju, kada su sve okolnosti zadovoljavajuće, svako oklevanje je nepotrebno; uskoro će se venčati, kada zamak u S... koji im je ser Frederik poklonio, bude opravljen za primanje. Kada sam prvi put videla St. Džona posle ovog iskušenja, usudila sam se da ga zapitam da li ga je ovaj događaj ožalostio, ali on je izgledao tako da moje saučešće nije bilo potrebno. Umesto da mu ga ponudim, osetila sam izvestan stid sećajući se na šta sam se već jednom usudila. Uostalom, nisam više znala kako da razgovaram s njim. Njegova rezervisanost držala nas je i dalje na odstojanju, a moja se iskrenost zaledila. On nije održao svoje obećanje da će se ponašati prema meni kao prema svojim sestrama. Neprestano je pravio primetnu razliku između nas, što nije nimalo oživljavalo srdačnost među nama. Ukratko, sada kada sam postala njegova priznata rođaka i živela pod istim krovom s njim, osetila sam veću udaljenost između nas nego kad me je znao kao seosku učiteljicu. 337


Kad se samo setim do koje sam granice uživala njegovo poverenje! Sada sam jedva mogla da shvatim njegovu hladnoću. Pošto su tako stajale stvari, nisam bila malo iznenađena kada je naglo podigao glavu nagnutu nad sto, i rekao: - Vidite li, Džejn, vodio sam bitku i odneo pobedu. Zgranuta što mi se ovako obratio, odgovorila sam posle jednog trenutka razmišljanja: - Ali, jeste li uvereni da se ne nalazite u položaju onih pobednika čiji ih trijumfi odveć skupo staju? Zar vas drugi trijumf neće upropastiti? - Mislim da neće. Pa čak i kad bi se to dogodilo, to ne bi ništa značilo; nikada neću imati potrebe da odnesem još jednu takvu pobedu. Sukob je bio odlučujući. Moj put je sada potpuno čist. I zahvalan sam bogu na tome! Rekavši to, vratio se svojim knjigama i ćutanju. Kako je naša uzajamna sreća, hoću reći Dijanina, Merina i moja, dobila mirniji karakter, i kako smo se latile našeg starog običaja da učimo, St. Džon je sve više ostajao kod kuće. Sedeo je u istoj sobi sa nama, nekada satima. Dok je Meri crtala, a Dijana preuzela da čita neku enciklopedističku studiju na moje veliko divljenje, i ja nastavila da učim nemački, on je ozbiljno proučavao neki istočnjački jezik koji mu je bio potreban za njegove planove. Tako zauzet, izgledao je u onom svom skloništu tih i zadubljen u studije. Ali ono njegovo plavo oko ostavljalo bi tu neobičnu gramatiku koju je studiralo, lutalo bi po sobi i zaustavljalo se nekad na nama učenicama, s prodornim ispitivanjem. Ako bi ga neko opazio, odmah je uklanjao pogled na drugu stranu, pa ipak, ovde-onde, pogled bi mu se prikovao za naš sto. Pitala sam se što znači to. Čudila sam se isto tako zašto mi je uvek izražavao svoje zadovoljstvo kada bih jedanput nedeljno odlazila u svoju školu u Morton. Još više bi moja radoznalost bila zagolicana ako vreme nije bilo povoljno, ako bi padao sneg ili kiša, ili duvao jak vetar, a njegove sestre počele da me preklinju da ne idem. Tada bi im se on usprotivio i hrabrio me da ispunim svoju dužnost ne obazirući se na nepogodu. - Džejn nije takav slabić kao što biste vi želele da bude - rekao bi on. Ona može da podnese planinske vejanice ili pljusak kao i svi drugi. Njena konstitucija je snažna i elastična, ona može bolje da podnese različite klimatske prilike nego mnoge najsnažnije osobe. Kada bih se vratila pokatkad vrlo umorna, ili pokisla i vetrom išibana, ne bih se usudila da se požalim, jer sam videla da bi ga takvo gunđanje uvredilo. Izdržljivost i srčanost dopadale su mu se u svima prilikama, suprotno mu je bilo mrsko. Jedno popodne ipak sam dobila dozvolu da ostanem kod kuće, jer sam zbilja bila nazebla. Njegove sestre otišle su u Morton da me zamene. Sedela sam i 338


čitala Šilera, dok je on odgonetao neke naškrabane orijentalske rečenice. Kada sam kasnije uzela neki prevod radi vežbanja, desilo se da sam slučajno pogledala na njegovu stranu. Našla sam se pod pogledom onog plavog oka koje posmatra. Koliko me je dugo ispitivao i probadao tim pogledom, ne bih mogla da kažem. Taj pogled bio je tako uporan i tako hladan da sam u trenutku osetila neko sujeverje kao da sedim u sobi s nekim podmuklim stvorom. - Džejn, šta radite? - Učim nemački. - Želeo bih da ostavite nemački i da učite hindustanski. - Vi ne govorite ozbiljno? - Najozbiljnije, i reći ću vam zašto. Počeo je zatim da mi objašnjava da je jezik koji on uči hindustanski i da, ukoliko više napreduje, izgleda da zaboravlja početak; da bi mu vrlo mnogo koristilo kad bi imao učenika sa kojim bi s vremena na vreme mogao da prelazi iste stvari da bi ih što bolje upamtio; da se jedno vreme ustezao da taj izbor poveri meni ili svojim sestrama, ali da je najzad izabrao mene, jer sam jedino ja mogla da istrajem na tom poslu. Da li bih htela da mu učinim tu uslugu? Ta žrtva ne bi bila dugotrajna, pošto ga još samo tri meseca razdvajaju od konačnog odlaska. St. Džon nije bio čovek kome bi se moglo lako odreći. Osećalo se da je kod njega svaki utisak, prijatan ili mučan, bio duboko urezan i stalan. Pristala sam. Kada su se Dijana i Meri vratile, saznale su da sam postala učenica njihovog brata, dok sam dotle bila Dijanina. Ona se nasmejala i složila s Meri da ih St. Džon nikada ne bi mogao nagovoriti na takav korak. Na to je on mirno odgovorio: - To sam znao. Našla sam u njemu vrlo strpljivog, vrlo uzdržanog učitelja, koga, međutim, nije bilo lako zadovoljiti. Iziskivao je mnogo od mene i, kada bih ispunila njegovo očekivanje, pokazao bi svoje odobravanje na svoj način. Malo pomalo, stekao je izvestan uticaj nada mnom tako da mi je oduzeo svu slobodu mišljenja. Njegove pohvale i pažnje bile su ređe od njegove ravnodušnosti. Nisam više mogla da govorim niti da se slobodno smejem u njegovom prisustvu, jer me je neki nagon podsećao da on ne podnooi živahnost (bar ne s moje strane). Bila sam tako ubeđena da su mu samo ozbiljna raspoloženja i rad bili prijatni da je u njegovom društvu svaki napor da pokušam ili da uradim nešto drugo bio uzaludan. Pala sam pod njegovu vlast, što me je ledilo. Ako bi rekao „idite", išla sam; „dođite", došla sam; „uradite to", uradila sam. Ali nisam volela ovo ropstvo. Toliko puta sam poželela da je nastavio da me i dalje zanemaruje. Jedne večeri, pred odlazak na spavanje, njegove sestre i ja stajale smo pored njega, i kako 339


smo mu poželele laku noć, poljubio je obe, po svom običaju; i isto tako, po običaju, pružio je meni ruku. Dijana, koja je bila raspoložena za zadirkivanje (ona nije patila od njegovog autoriteta, jer je imala takođe jaku volju u drugom smislu), uzviknula je: St. Džon, vi nazivate Džejn svojom trećom sestrom, ali se ne ponašate prema njoj kao brat, treba da poljubite i nju. I gurnula me je k njemu. Pomislila sam da je bilo nečeg izazivajućeg u tome, i zbunila sam se nekako. I dok sam tako mislila i osećala, St. Džon je spustio glavu; njegovo grčko lice bilo je blizu moga, njegove prodorne oči ispitivale su moje i poljubio me je. Mramorni ili ledeni poljupci ne postoje uopšte, inače bih mogla da kažem da ovaj pozdrav moga) rođaka sveštenika spada u tu vrstu. Možda postoje opitni poljupci, i ovo je bio ispitivački poljubac. Pošto me je poljubio, pogledao me je kao da je hteo da dozna rezultat. Nije bio upadljiv. Uverena sam da nisam pocrvenela. Možda sam malo pobledela, jer sam osetila da je taj poljubac bio pečat utisnut na moje okove. Posle te večeri nikada nije propustio ovu ceremoniju, i ozbiljnost i smirenost, s kojom sam se povinjavala, izgleda da mu je pričinjavala izvesnu prijatnost. Što se mene tiče, iz dana u dan sam želela da mu više ugodim, ali da bih to postigla svakodnevno sam osećala sve više i više da moram da se odreknem polovine svoje prirode, da ugušim svoje sposobnosti, odbacim svoje ukuse i da prisilim sebe da idem za onim stvarima za koje nemam stvarnot smisla. Želeo je da me povuče na izvesne visine do kojih nikada ne bih mogla da stignem, i mučila sam se u težnjama da dosegnem cilj koji je odredio. Bio je to isto tako nemoguć pokušaj kao da se trudio da moje nepravilne crte pretvori u svoje čisto klasično lice, ili da mojim promenljivozelenim očima da onu plavetnu boju mora i ozbiljan sjaj svojih. Uostalom, nije me samo morila tuga zbog njegovog upliva na mene. U poslednje vreme nije mi bilo teško da budem tužna. Neko potajno zlo usadilo mi se u srce i upijalo moju sreću na samom izvoru neka kobna zebnja skolila mi je dušu. Možda ste pomislili, čitaoče, da sam zaboravila gospodina Ročestera u vrtlogu ovih promena, bogatstva i života? Ni za trenutak. Uspomena na njega bila je uvek uz mene, jer to nije bila para koju sunčani zraci mogu da razagnaju, ni lik nacrtan na pesku koga oluja može da razveje. To ime bilo je urezano na tablici kojoj je sudbina odredila da traje koliko i sam mramor. Bolna čežnja da saznam šta je s njim pratila me je u stopu; dok sam bila u Mortonu, svake večeri ulazila sam u svoju kućicu da mislim samo na to; i sada, u Mur Hauzu, odlazila sam uveče u svoju sobu samo da bih o tome sanjarila. U toku neizbežne prepiske s gospodinom Brigsom, povodom testamenta, upitala sam ga da li mu je po znato gde se gospodin Ročester sada nalazi i kako je sa zdravljem. Ali, kao što je St. Džon zaključio, on nije imao pojma šta je s 340


njim. Pisala sam tada gospođi Ferfaks preklinjući je da mi pruži podatke o njemu. Računala sam sa sigurnošću da će ovaj korak odagnati moje zebnje; bila sam uverena da ću uskoro dobiti odgovor. Bila sam začuđena kada kroz petnaest dana nisam dobila nikakav odgovor; ali kada je prošlo dva meseca, i kada je poštar dolazio iz dana u dan ne donoseći ništa za mene, obuzele su me kobne slutnje. Pisala sam ponovo. Možda je moje prvo pismo zalutalo. Nova nada sledovala je novom naporu kao i prošla, sijala je za nekoliko nedelja, zatim izbledela kao i prethodna, i ugasila se. Nisam dobila nijedan red, nijednu reč. Kada je prošlo pola godine u uzaludnom iščekivanju, Moja je nada izumrla, i u duši mi je zaista bilo mračno. Divno proleće zablistalo je oko mene, ali nisam mu se obradovala. Leto se približavalo; Dijana se trudila da me razveseli, govorila mi je da izgledam bolesna i želela je da me odvede negde na more. St. Džon se tome usprotivio; rekao je da mi nije potreban nerad, već neko zaposlenje, da je moj sadašnji život bio suviše prazan i da treba da ima neki cilj; tako me je prisilio da i dalje učim hindustanski i zahtevao od mene sve više učenja. I ja, kao luda, nikada nisam pomislila da mu se oduprem. Nisam mogla da mu se oduprem. Jednoga dana došla sam na svoj čas setnija nego obično; doživela sam još jedno razočaranje. Hana mi je kazala da je ujutru došlo jedno pismo za mene, i kada sam sišla da ga uzmem, skoro ubećena da su tako davne željene vesti najzad prispele, zatekla sam obično poslovno pismo od gospodina Brigsa. Gorka razočaranost naterala mi je suze na oči, i dok sam sedeći za stolom pokušavala da rastumačim naopaka slova hindustanskog pravopisa, oči su mi opet zasuzile. St. Džon me je pozvao za svoj sto da čitam; prilikom tog pokušaja glas me je izdao; reči su se izgubile u jecajima. Samo smo on i ja bili u salonu. Dijana je svirala vežbe na klaviru u drugom salonu. Meri je radila u bašti bio je divan majski dan vedar, sunčan, s blagim povetarcem. Moj drug nije izrazio nikakvo čuđenje povodom moga uzbuđenja i čak me ni za uzrok nije upitao; rekao je sasvim prosto: - Pričekaćemo nekoliko minuta, Džejn, dok se priberete. I dok sam u žurbi ugušila izvor svoje tuge, on je sedeo mirno i strpljivo, naslonjen na sto, i kao lekar posmatrao me svojim znalačkim okom i očekivao krizu bolesti kod svoga pacijenta. Pošto sam ugušila jecanje, obrisala oči i promrmljala nešto da se ne osećam dobro toga jutra, nastavila sam svoj zadatak i uspela da ga završim. St. Džon je odgurnuo svoje i moje knjige, zaključao svoj sto i rekao: - Sada, Džejn, treba da se prošetate, i to sa mnom. - Pozvaću Dijanu i Meri. - Ne, želim da imam samo jednog pratioca ovog jutra, i to morate biti vi. 341


- Obucite se, iziđite kroz kuhinjska vrata, pođite putem u pravcu Marš Glena, stići ću vas za jedan časak. Nisam znala za sredinu. Nikada u životu u svojim postupcima sa pozitivnim grubim karakterima, koji su suprotni mome, nisam znala za sredinu između apsolutne potčinjenosti i otvorenog protivljenja. Uvek sam verno usvajala prvi deo onog trenutka kad bih s vulkanskom naglošću pala u drugi, i kako u ovom trenutku nisam bila jogunasto raspoložena, ponizno sam saslušala naredbu St. Džona, i deset minuta kasnije išla sam divljom stazom doline pored njega. Povetarac je duvao sa zapada, preko brežuljaka, noseći sladak miris vresa i rogozine. Nebo je bilo besprekorno plavo; potok nabujao od prolećnih kiša spuštao se u dolinu čist i blistav, upijajući sunčeve zrake i safirnu boju neba. Dok sam išla van putanje i gazila po mekoj ledini posutoj sitnom i kao smaragd zelenom mahovinom, pogdegde poprskanoj belim cvetićima i zvezdastim žutim cvećem, brda oko nas zatvarala su vidik, jer se dolina na svom drugom kraju postepeno vijugala oko njihovog podnožja. - Odmorimo se ovde - reče St. Džon kada smo stigli do prvih stazica u stenju, koje su sačinjavale neku vrstu prolaza ispod kojih je potok padao u slapovima; a malo dalje planina, odbacujući zemlju i cveće, zadržala je samo ogrtač od vresa i nakit od granita, i kao da je čuvala poslednju nadu usamljenosti, poslednje sklonište tišine. Sela sam, a St. Džon je stajao pored mene. Gledao je na prolaz i dole u dolinu; pogled mu je odlutao zajedno s potokom, zatim se peo ka nebu, i oči su mu postale još plavlje. Potom je skinuo šešir i pustio da mu povetarac miluje kosu i čelo. Izgledalo je kao da se udružio s nekkm dobrim duhom ovog mesta i oči mu se opraštaju s nečim. - I videću ga opet - reče on - glasno nideći ga u snu, kada budem spavao pored Ganga, i kasnije kada se i drugi san spusti na moje oči, na obalama neke tamnije reke. Čudne reči neke čudne ljubavi! Ozbiljna strast patriote za otadžbinom! Seo je, i skoro pola sata proteklo je u ćutanju; niti se on obraćao meni niti ja njemu; najzad je produžio: Džejn, kroz šest nedelja odlazim, zauzeo sam mesto na jednom brodu koji putuje za istočnu Indiju dvadesetog juna. - Bog će vas štititi, jer ste nastavili njegovo delo - odgovorih mu. - Da - reče on - to je moja slava i radost. Ja sam sluga jednog nepogrešivog gospodara. Ne odlazim na dalek put vođen ljudskim vođom koji je podložan zabludama svoje slabe, bedne sabraće. Moj kralj, moj zakonodavac, moj šef je svemoćni. Izgleda mi neobično da sve što je oko mene ne gori od želje da se upiše pod istu zastavu i ne prisajedini se istoj četi. - Svi nemaju vašu moć; i bilo bi pametno za slabe da požele da idu ukorak s jakima. - Ja ne govorim slabima, niti mislim na njih. Obraćam se samo onima koji su dostojni tog posla, i sposobni da ga izvrše. 342


- Malo ih je na broju, i teško ih je naći. - Rekli ste istinu. Ali kada se pronađu, pravo je naterati ih silom, pokazati im kakav dar imaju u sebi, i zašto im je dat, došapnuti im božju poruku, ponuditi im ravno od boga mesto u redovima njegovih izabranika. - Ako su stvarno okvalifikovani za tu dužnost, zar im najpre njihovo srce neće nagovestiti taj poziv? Osetila sam kao da se neka strašna čarolija okreće oko mene i obavija me. Zadrhtala sam da ne čujem neku kobnu reč, koja bi odmah izgovorena još jače pritegla onaj magijski lanac. - I šta vaše srce kaže? - upita St. Džon. - Moje srce je nemo, moje srce je nemo, - odgovorila sam neobično dirnuta i uzbuđena. - U tom slučaju govoriću umesto njega - nastavio je dubokim, nemilosrdnim glasom. - Džejn, pođite sa mnom u Indiju, pođite kao moja pomoćnica i saradnica. Učinilo mi se kao da se doline i nebo spuštaju i da se bregovi kreću! Bilo mi je kao da sam čula poziv s neba kao da je neki vizionarski vesnik, kao onaj iz Makedonije, rekao: „Dođi ovamo da nam pomogneš." Ali ja nisam bila apostol ne mogu da vidim vesnika ne mogu da primim njegov poziv. - Oh, St. Džon uzviknuh imajte milosti. Obratila sam se s molbom biću, koje u izvršenju onoga što je smatralo svojim zadatkom nije znalo ni za milost ni za grižu savesti. Nastavio je: - Bog i priroda namenili su vam da budete misionarska žena. Nisu vam podarili prijatnu spoljašnost, već moralne osobine: stvoreni ste za rad, ne za ljubav. - Treba da postanete misionarska žena, i postaćete. Treba da budete moja. Tražim vas ne za svoje zadovoljstvo, već zbog službe svome gospodu. - Nisam stvorena za to. To nije moj poziv - rekoh mu. Računao je na ovakve prve primedbe. I nije bio ljut zbog njih. Zbilja, kada sam videla kako se naslonio na stenu, prekrstio ruke na grudi i zauzeo miran stav, videla sam da je spreman na dugačku i zamornu priču i da se snabdeo dobrim strpljenjem koje treba da traje do kraja njegovog spora pa ipak ubeđen da će mu kraj doneti pobedu. - Poniznost je, Džejn - reče on - osnov svih hrišćanskih vrlina. I vi ste u pravu kada tvrdite da niste stvoreni za taj posao. Ko je sposoban? Ili ko među onima koji su istinski pozvani veruje da je dostojan tog poziva? Ja, na primer, nisam ništa drugo do prah i pepeo. Slažem se sa sv. Pavlom, da sam prvi među grešnicima. Ali ne trpim da me ovaj osećaj svoje sopstvene niskosti zaustavi. Znam ko je moj vođa. On je isto tako pravičan koliko i moćan, i pošto je on izabrao slabo oruđe da izvrši veliki zadatak, on će pronaći u neizmernom blagu svoje promisli što je potrebno da popuni njegovu slabost. Mislite kao što ja 343


mislim, Džejn imajte poverenja kao i ja. Tražim da se naslonite na Stenu vekova. Ne sumnjajte, ali će ona poneti težinu vaše ljudske slabosti. - Ne razumem misionarski život. Nikada nisam proučavala misionarski rad. - Ma kako skroman, tu sam ja da vam pružim pomoć koju tražite. Mogao bih da vas upućujem u vašu dužnost iz sata u sat, da ostanem pored vas, da vam neprekidno pomažem. I to u početku (jer znam da ste za sve sposobni), ali ubrzo bili biste isto toliko jaki kao i ja, i mogli biste da radite i bez moje pomoći. - Ali moje sposobnosti gde su one za ovaj poduhvat? Ne osećam ih. Vaše reči ne bude ništa u meni, nikakav glas mi ne odgovara. Oh, poželela bih da možete da zavirite u ovom trenutku u moju dušu, ona je kao mračna kula na čijem dnu leži lancima privezan strah, strah da me ne ubedite da pokušam ono što ne bih mogla da izvršim. - Imam već i gotov odgovor za vas čujte ga. Proučavao sam vas od našeg prvog susreta. Punih deset meseci posmatrao sam vas kako živite. Stavljao sam vas za to vreme na razne probe, i šta sam video? U seoskoj školi video sam da ste u stanju da izvršite tačno i pošteno dužnosti, iako one ne odgovaraju ni vašim navikama ni vašim sklonostima. Video sam da možete da ih izvršite s puno sposobnosti i takta. Umeli ste da osvojite osobe s kojima ste radili. U smirenosti s kojom ste doznali da ste neočekivano postali bogati, poznao sam dušu za koju poroci nisu mogli da se prilepe; materijalna dobra nisu imala vlast nad vama. Po vašoj hitnoj odluci da svoje bogatstvo podelite na četiri dela, zadržavajući samo jedan deo za sebe, odričući se ostatka u ime apstraktne pravde, zapazio sam srce koje drhti od radosti prilikom podnošenja žrtve. Po pokornosti s kojom ste, po mojoj želji, napustili studije koje su vas interesovale i prihvatili druge zato što su mene zanimale, po neumornoj prilježnosti s kojom ste radili, po nesalomljivoj energiji i nepokolebljivom raspoloženju pomoću kojih ste prebrodili sve teškoće, poznao sam dopunu osobina koje tražim. Džejn, poslušni ste, marljivi, nezainteresovani, verni, pouzdani i hrabri; vrlo ste blagi i junačni. Prestanite da sumnjate u sebe ja imam bezgranično poverenje u vas. Kao direktorka jedne hinduske škole i pomoćnica, vaša pomoć među hinduskim ženama biće mi od neocenjive koristi. Gvozdeni obruč stezao se sve više oko mene, ubedljivost je koračala laganim, ali sigurnim korakom. Uzalud sam zatvarala oči; ove poslednje reči koje je izgovorio, učinilo mi se, slobodno otvaraju put koji je dotle bio zakrčen. Moj posao koji mi je dotada bio nejasan, očajno zamršen, zgušnjavao se dok je govorio i dobijao je određeniji oblik pod njegovom rukom. Očekivao je odgovor. Zatražila sam četvrt sata da razmislim pre nego što se usudim da odgovorim. - Vrlo dobro odgovorio je, ustao, i udaljio se malo do prelaza, seo je na uzvišenje pokriveko vresom i nepomično čekao. „Mogu da uradim ono što on 344


od mene zahteva: primorana sam da to vidim i priznam", razmišljala sam. „Tako je ako poživim. Ali osećam dobro da ne bih mogla dugo da živim pod hindustanekim nebo. Pa šta onda? On za to ne mari. Kada dođe dan da umrem, on će me prepustiti bogu koji mi je poklonio život. Sve jasno vidim. Napuštajući Englesku, ostaviću ljubljenu, ali praznu zemlju gospodin Ročester nije više u njoj; pa i kad bi bio, šta bih od toga imala? Posao me je sada vukao na drugu stranu, da živim bez njega. Ničeg tako apsurdnog, ničeg tako slabog nije bilo u tome što se vučem iz dana u dan, kao da čekam neku nemogućnu igru okolnosti koja bi trebalo opet da nas spoji. Razume se (kao što je St. Džon jednom rekao), moram da potražim drugi cilj u životu u zamenu za onaj koji sam izgubila. Zar mi on sada zaista ne nudi najsjajnije zaposlenje koje čovek može da usvoji i gospod da odobri? Zar nije čovek svojim plemenitim brigama i božanskim rezultatima učinio najbolji izbor da ispuni nastalu prazninu raskinute ljubavi i zgažene nade? Verujem da moram da kažem da, pa ipak drhtim. Na žalost, ako se pridružim St. Džonu, ostaviću polovinu svoga života. Ako odem u Indiju, idem u preranu smrt. I kako će biti ispunjeno vreme između odlaska iz Engleske u Indiju do smrti? Oh, vrlo dobro znam! Imam jasnu predstavu o tome. U naporima da zadovoljim St. Džona, treba ići do krajnjih granica. Ako pođem s njim podneću sve žrtve koje zahteva, izvršiću sve do kraja, baciću sve na oltar srce, utrobu, prineću celu žrtvu. On me nikada neće voleti; ali će mi sve odobravati; pokazaću mu snagu i izvore kakve još nije video. Da, mogu da radim mnogo kao i on, i bez iole gunđanja. „Mogućno je dakle da pristanem na njegov zahtev, ali pod jednim uslovom pod jednim strašnim uslovom. To je da zatražim da postanem njegova žena. A on ima za mene srce jednog muža koliko i ona mračna džinovska stena na dnu oko koje se kovitla potok. On me ceni kao što vojnik ceni dobro oružje, i to je sve. Kad ne bih bila njegova žena, to bi bilo podnošljivo, ali mogu li da ga pustim da dovrši svoje račune da hladno izvede svoje planove da prođem kroz svadbenu ceremoniju? Mogu li da primim burmu od njega, da otrpim sve oblike ljubavi (koje ne sumnjam da će beskrupulozno izvršiti) znajući da je duša prazna? Zar mogu da podnesem pomisao da je ovaka ukazana mi milost žrtva njegovih načela? Ne, takvo mučeništvo bilo bi grozno. Nikada se neću tome pokoriti. Mogu da ga pratim kao njegova sestra ne kao žena. I to ću mu reći." Pogledala sam u pravcu uzvišenja. Ležao je tamo, mirno, kao oboren stub. Okrenuo je lice k meni, njegove oči sijale su i posmatrale me pažljivo. Ustao je i prišao mi. - Spremna sam da pođem u Indiju ako mogu da budem slobodna. - Vaš odgovor traži objašnjenje - reče on. - Nije mi jasno. - Dosada ste bili moj usvojeni brat i ja vaša usvojena sestra. Ostanimo i dalje tako, bolje da se vi i ja ne venčavamo. 345


Zavrteo je glavom. - Usvojeno bratstvo ne važi u ovom slučaju. Da ste moja prava sestra, bilo bi drukčije. Poveo bih vas i ne bih tražio ženu. Ali ovako, ili će naša veza biti osvećena i zapečaćena brakom, ili u ovom slučaju neće postojati; praktične prepreke protive se svakom drugom planu. Zar ne vidite, Džejn? Razmislite jedan trenutak vaš jak, zdrav razum rukovodiće vas u tome. Razmislila sam zaista, pa, ipak, moj zdrav razum, takav kakav je, doveo me je do zaključka da se mi ne volimo kao što muž i žena treba da se vole, prema tome da ne treba da se venčamo. - St. Džone, smatram vas kao brata, i vi me smatrate kao sestru, produžimo i dalje tako. - Nemogućno, nemogućno - odgovori on kratko i odlučno. - To ne ide. Rekli ste da ćete poći sa mnom u Indiju. Setite se to ste rekli. - Uslovno. - Dobro dobro, do izvesne tačke odlazak iz Engleske sa mnom je zajednička saradnja u mojim budućim poslovima protiv toga se ne bunite. Već ste skoro stavili ruku na plug, i suviše ste razumni da je sada sklanjate. Imate samo da vodite računa o jednom, a to je na koji ćete način najbolje da izvršite posao koji ste preuzeli. Uprostite svoje komplikovane interese, osećanja, misli, želje, ciljeve koji vas vode. Spojite sve želje u jedan jedini cilj: da što bolje ispunite poruku svog velikog gospodara. Da to postignete, morate imati pomoćnika, ne brata to je labava veza već muža. I ja, isto tako, ne tražim sestru; svakoga dana je neko može oteti od mene. Hoću ženu, jednog druga na koga ću moći da utičem u životu, da je potpuno zadržim, do smrti. Drhtala sam dok je govorio. Osetila sam njegov uticaj do srži, njegovu prevlast nad mojim udovima. - Potražite nekog drugog, St. Džone, potražite neku drugu osobu podesniju od mene. - Koja odgovara mojoj nameri, hoćete reći koja odgovara mome pozivu. Opet vam velim da nije u pitanju beznačajan, privatan čovek s ljudskim sebičnim željama, koji traži druga, već jedan misionar. - Daću misionaru svu svoju energiju, jer to je sve što traži ali ne i sebe. To bi značilo da dodam semenu ljusku i mahunu. Njemu nije potrebno; sačuvaću to za sebe. - Vi to ne možete vi to ne treba da uradite. Mislite li da će bog biti zadovoljan s polovičnom žrtvom? Hoće li da primi osakaćenu žrtvu? Govorim vam u ime boga, pod njegov steg hoću da vas uvrstim. Ne mogu da primim u njegovo ime nepotpunu zakletvu: mora biti cela. - Oh, dala bih bogu svoje srce rekoh ali vama to ne treba. Ne bih mogla da se zakunem, čitaoče, da nije bilo pritajenog sarkazma u tonu njegovih reči, kao i u osećanju koje ih je propratilo. Dosad sam se tiho pribojavala St. Džona, jer ga nisam razumela. Dosad me je držao u 346


strahopoštovanju, jer me je ostavljao u sumnji. Koliko je nečeg svetog, koliko smrtnog bilo u njegovoj prirodi, nisam mogla do sada da razjasnim. Ali, posle ovog razgovora otkriće je izvršeno, mogla sam da anališem njegovu prirodu. Opazila sam njegove slabosti, razumela sam ih. Najzad sam shvatila, sedeći tu, na toj klupi punoj vresa, pred tom lepom osobom preda mnom, da sedim pored nogu čoveka slabog i zabludelog kao što sam i ja. Pao je veo s njegove grubosti i tiranije. Osetila sam tada njegove nedostatke i ohrabrila sam se. Bila sam s nekim ko je meni ravan s nekim s kim mogu da se prepirem i kome, ako nađem za shodno, mogu da se oduprem. Zaćutao je posle mog odgovora, i ja se usudih da ga pogledam. Njegove oči, uprte u mene, izražavale su u isti mah i strogu iznenađenost i oštro ispitivanje. „Je li ona sarkastična, i to sarkastična prema meni?" kao da su htele reći: „Šta to treba da znači?" - Ne zaboravimo da je ovo ozbiljna stvar – reče on posle dužeg ćutanja jedna od stvari o kojoj ne možemo ni da mislimo ni da govorimo olako, bez greha. Verujem vam, Džejn, da ste bili veoma ozbiljni kada ste rekli da ćete dati svoje srce bogu. To je sve što tražim. Kada jednom otkinete svoje srce od čoveka, i posvetite ga svome stvaraocu, dolazak tog njegovog duhovnog carstva na zemlju biće vaša neizmerna radost i uživanje; bićete spremni da odmah učinite sve, ma kakav kraj bio. Videćete kakav će zamah dobiti vaša snaga i moja posle naše veze u braku te jedine veze koja daje karakter stalnog sklada sudbinama i smerovima ljudskih bića i prelaziće preko plitkih ćudi, svih banalnih tegoba osećanja, svih skrupula o stupnju, vrsti i začini ili nežnosti običnih ličnih naklonosti, i požurićete da uđete u ovaj brak što pre. - Zbilja? - rekla sam kratko i pogledala njegovo lice, lepo u svojoj harmoniji, ali neobično strašno u svojoj mirnoj strogosti: njegovo čelo, zapovedničko, ali ne otvoreno; njegove oči, vedre, duboke i prodiruće, ali nikada blage; njegov visoki dostojanstveni stas i zamislila sam sebe kao njegovu ženu. Oh, to nikada ne može biti! Kao njegov drug i saradnik bilo bi drugo. Prešla bih okeane s njim, zbog njegovih sposobnosti mučila bih se pod istočnjačkim suncem, u azijskim pustinjama; divila bih se i podsticala njegovu hrabrost, odanost; navikla bih se na njegovo gospodarenje; nesmetano bih se smešila njegovoj neizmernoj ambiciji. I, nesumnjivo, patila bih često što sam tako vezana za njega. Telo bi mi bilo pod teškim jarmom, ali bi mi um i duša bili slobodni. Imala bih još nečemu da se okrenem: svojim nepotčinjenim osećanjima s kojima bih razgovarala u trenucima usamljenosti. Bilo bi kutaka u mome umu koji bi bili samo moji i do kojih on nikada ne bi dopro, i osećanja koja bi tamo rasla i ostala zaklonjena, do kojih njegova strogost ne bi mogla da dospe i koje njegov odmeren ratnički marš ne bi mogao da zgazi. Ali kao njegova žena, uvek pored njega, uvek uzdržana, prinuđena da uvek držim svoju sopstvenu vatru da tinja, da je prisiljavam da u meni sagoreva bez ijednog uzvika, iako mi 347


prigušeni plamen proždire utrobu ne, to bi bilo nepodnošljivo. - St. Džone - uzviknuh kada sam dotle stigla u svom razmišljanju. - Dakle? - upita on ledeno. - Ponavljam da dragovoljno pristajem da pođem s vama kao vaš saradnik, ali ne kao vaša žena. Ne mogu da se udam za vas i da postanem jedan deo vas. - Morate postati jedan deo mene - odgovori on uporno inače je svaka pogodba bezvredna. Kako mogu ja, koji još nemam trideset godina, da povedem sa sobom u Indiju devetnaestogodišnju devojku, sem ako nije udata za mene? Kako bismo mogli da budemo uvek zajedno nekada u samoći, nekada među divljačkim plemenima a nevenčani? - Vrlo dobro - rekoh odsečno - pod takvim okolnostima kao da sam ja vaša rođena sestra, ili čovek i sveštenik kao vi. - Poznato je da niste moja rođena sestra. Ne mogu da vas tako predstavim. Kad bih pokušao, značilo bi navući štetne sumnje na vas i sebe. Uostalom, iako imate jak muški um, imate i žensko srce i to ne ide. - To se savršeno da izvesti - nastavih sa izvesnim prezrenjem. - Imam žensko srce, ali ne kad ste vi u pitanju; za vas imam drugarsku odanost, vojničku iskrenost, neku vrstu bratstva, ako hoćete, poštovanje i potčinjenost novajlije prema svome pretpostavljenome, ništa više ne bojte se. - To je baš što hoću - reče on kao za sebe - to je baš što želim. Iako bi bilo prepreka, treba ih oboriti. Džejn, nećete se pokajati ako se udate za mene, budite u to sigurni. Mi se moramo venčati. Ponavljam vam, nema drugog izlaza; i, nesumnjivo, doći će dovoljno ljubavi posle venčanja da ovaj brak učini dostojnim u vašim očima. - Prezirem vaš pojam o ljubavi - nisam mogla da se uzdržim da ne kažem pošto sam ustala i stala ispred njega naslanjajući se na stenu. - Prezirem način na koji mi nudite svoja osećanja, da St. Džone, prezirem i vas kada mi to nudite. Gledao me je netremice, grizući svoje fino ocrtane usne; umeo je tako savršeno da savlada sebe da mi nije bilo lako da pogodim da li je besan ili samo iznenađen. - Nisam očekivao da taj izraz čujem od vas - reče on - mislim da nisam učinio i izgovorio ništa zbog čega bih mogao da zaslužim toliko prezrenje. Dirnuo me je njegov blag ton i zaplašilo malo njegovo mirno držanje. - Oprostite mi te reči, St. Džone, ali vaša je krivica što sam se uzbudila te sam tako nesmotreno govorila. Vi ste zapodenuli taj razgovor o stvarima u kojima se naše prirode potpuno razilaze, o stvarima o kojima vi i ja nikada ne bi trebalo da raspravljamo. Sama reč ljubav je što i jabuka nesloge ubačena između nas. Ako bi stvarnost iziskivala, šta bismo radili? Kako biste se osećali? Dragi moj rođače, napustite svoje planove o ženidbi zaboravite to. - Ne - reče on - to je moj davno željeni plan, i jedini koji može da mi osigura veliki kraj. Ali danas vas više neću prisiljavati. Odlazim sutra u Kembridž; 348


imam tamo puno prijatelja s kojima bih želeo da se oprostim. Biću odsutan petnaest dana za to vreme razmislite o mojoj ponudi; i ne zaboravite, ako je odbijete, ne odričete se mene, već boga. On vam otvara uzvišenu službu preko mene, i samo kao moja žena možete stupiti u tu službu. Odbijete li da budete moja žena, zauvek ćete ostati na mračnoj stazi zadovoljstva i gole sebičnosti. Strahujte u tom slučaju, jer ćete biti ubrojani među one koji su se odrekli vere i koji su gori od nevernika. Završio je. Okrenuo se, i još jednom: „Pogledao je reku, pogledao je u brežuljak." Ali ovoga puta njegova osećanja ostala su u njegovoj duši i njegovom srcu, nisam bila dostojna da ih čujem iz njegovih usta. Dok sam išla pored njega kući, tako sam dobro umela da pročitam ono njegovo gvozdeno ćutanje koje je palo na mene: razočaranje jedne stroge i despotske prirode koja je naišla na otpor tamo gde se nadala pokoravanju neodobravanje jednog nesavitljivog i hladnog mišljenja što je kod drugoga našao osećanja i poglede s kojima nije mogao da se srodi. Ukratko, kao čovek želeo je da me prisili na poslušnost, i samo kao iskreni hrišćanin strpljivo je podnosio moju pokvarenost i dao mi toliko vremena za razmišljanje i pokajanje. Te večeri, pošto je poljubio svoje sestre, našao je za potrebno da zaboravi da mi stegne ruku i napustio je sobu ćuteći. Ja iako nisam imala ljubavi za njega, imala sam osećanje prijateljstva osetila sam bol što me je izostavio. Toliko me je to zabolelo da su mi suze potekle. - Vidim da ste se vi i St. Džon svađali, Džejn - reče Dijana za vreme šetnje po pustari. Ali pođite za njim; on se šetka kroz hodnik i čeka vas, pomirićete se. Nisam imala mnogo ponosa u takvim prilikama. Oduvek sam više volela sreću od dostojanstva; i potrčala sam za njim. Stajao je u podnožju stepenica. - Laku noć, St. Džone - rekoh mu. - Laku noć, Džejn - odgovori on hladno. - Rukujmo se onda - dodadoh. Kakav hladan i mlitav stisak ruke! Bio je duboko nezadovoljan onim što se toga dana odigralo, srdačnost nije mogla da ga zagreje, ni suze da ga tronu. Do srećnog izmirenja neće doći s njim. Ni vedriji osmeh ni blagorodnija reč. Ali on je bio hrišćanin strpljiv i pribran i kada sam ga upitala da li mi je oprostio, odgovorio je da nema običaj da se priseća uvreda, da nema šta da oprosti jer nije bio uvređen. I posle takvog odgovora napustio me je. Više bih volela da me je udario!

349


GLAVA TRIDESET PETA

N ije otišao u Kembridž outradan, kao što je rekao. Odložio je svoj odlazak za čitavu nedelju dana. I za to vreme strogo me je kaznio. Ponašao se kako samo može da se ponaša dobar ali neumoljiv čovek prema onome koji ga je uvredio. Ne ispoljavajući otvoreno nikakvo neprijateljstvo, nijednom neprijatnom rečju nije mi stavio do znanja da sam trenutno van njegove milosti. Ne, ne mogu da kažem da je St. Džon gajio neku vrstu nehrišćanske osvetoljubivosti, niti da bi mi i dlaku s glave otkinuo da je imao punu moć da to učini, jer je po svojoj prirodi i načelima bio izvan niskog zadovoljstva koje pruža osveta. Oprostio mi je što sam kazala da ga prezirem, i njega i njegovu ljubav, ali reči nije zaboravio, i dokle god budemo živeli neće mi to zaboraviti. Videla sam po njegovom pogledu, kada se okrenuo meni, da su one lebdele između mene i njega, i kad god sam progovorila one su ponovo zabrujale i njihov odjek gušio je svaki njegov odgovor. On se nije ustručavao da sa mnom govori. On me je čak svako jutro pozivao da dođem za njegov sto. I strahujem da je onaj pokvarenjak u njemu imao i to zadovoljstvo, koje nije svojstveno pravom hrišćaninu, da isključi sa što većom žestinom, dok je radio i govorio kao obično iz svakog dela i svake faze duh zainteresovanosti i odobravanja, koji je ranije davao njegovim rečima i ponašanju izvestan šarm. Za mene on nije bio više čovek od krvi i mesa već od mramora; oko mu je bilo hladno, svetloplavo kao draga kamen, jezik samo oruđe za govor ništa više. Sve je to bilo samo mučenje za mene prefinjeno i lagano. I održavalo je u celom mom biću slabi plamen ljutnje i neki ustreptali jad, koji me je satirao i lomio u isti mah. Osetila sam kako bi, da sam njegova žena, taj pravični čovek, s dušom čistom kao dubok izvor do koga sunce ne dopire, mogao da me uskoro ubije i da ne izvuče ni kap krvi iz mojih vena, da na svoju kristalnu savest ne primi ni odblesak najbleđe mrlje. Naročito sam to osetila kad bih pokušala da učinim neki korak pomirenja. Nikakva patnja nije odgovorila na moju. Nije iskusio nikakvu tegobu zbog našeg udaljavanja, nikakvu čežnju za pomirenjem, i kad su mi se, kao što se dogodilo ovoga puta, oči zamaglile od suza nad knjigom nad kojom smo oboje bili nagauti, suze nisu proizvele nikakav utisak na njega, kao da je njegovo srce stvarno bilo od kamena ili metala. Međutim, prema svojim sestrama bio je nežniji nego obično. Kao da se bojao da me sama ta hladnoća ne može dovoljno da ubedi do koje sam mere prognana i da je 350


potrebno da doda još snažniji kontrast. I uverena sam da to nije radio iz neke zlobe, već iz principa. Uoči njegovog odlaska slučajno sam ga videla kako se šeta po vrtu pred sam zalazak sunca, i sećajući se, dok sam ga posmatrala, da mi je taj sada toliko tuđ čovek spasao jednom život, i da smo bliski rođaci, dirnuta, pokušala sam poslednji put da opet zadobijem njegovo prijateljstvo. Izišla sam i prišla mu dok je stajao naslonjen na malu kapiju. Rekoh mu bez okolišenja: - St. Džone, nesrećna sam što ste ljuti na mene. Budimo prijatelji. - Nadam se da smo prijatelji - odgovorio mi je mirno, ne prestajući da posmatra penjanje meseca u koji se bio zagledao pre nego što sam mu prišla. - Ne, St. Džone, nismo prijatelji kao što smo bili. Vi to dobro znate. - Zar nismo? To nije u redu. Što se mene tiče, ne želim vam ništa rđavo, samo dobro. To vam verujem, St. Džone, jer sam uverena da ste nesposobni da nekome poželite zlo, ali budući da sam vaša rođaka, želim malo više simpatija od onog opšteg čovekoljublja koje prenosite na obične tuđince. - Naravno - reče on - vaša je želja umesna i ja sam daleko od toga da vas smatram stranom. Ove reči izgovorene ledenim i mirnim tonom bile su dovoljno ubistvene. Da sam samo poslušala svoj ponos i srdžbu napustila bih ga odmah, ali nešto je u meni bilo jače od tih osećanja. Duboko sam poštovala obdarenost i načela svoga rođaka. Njegovo prijateljstvo bilo mi je dragoceno, i zaboleo me je taj gubitak. Nisam htela da napustim svaku nadu da je opet osvojim. - Zar se moramo ovako rastati, St. Džone? I kada budete otišli u Indiju, zar ćete me ostaviti tako, bez ijedne ljubaznije reči? Prestao je sada da posmatra mesec i pogledao me je. - Kad budem otišao u Indiju zar ću vas napustiti? Kako! Zar nećete poći sa mnom u Indiju? - Kazali ste da ne mogu ako se ne udam za vas. - I zar nećete da se udate za mene? Još se pridržavate te odluke? Čitaoče, poznajete li, kao što ja znam, sav onaj užas koji vam hladni ljudi mogu da nanesu svojim ledenim pitanjima? Koliko njihova ljutnja podseća na snežne mećave, njihovo nezadovoljstvo na lomljenje leda u promrzlom moru? - Ne, St. Džone, neću se udati za vas. Ostajem i dalje verna svojoj odluci. Lavina se rastresla i skliznula malo, ali se nije sasvim odvojila. - Još jednom, zašto to odbijanje? - upita on. - Prvo odgovorila sam jer me ne volite; i sada vam tako odgovaram što me skoro mrzite. Kad bih se udala za vas, ubili biste me. Ubijate me već i sada. Njegove usne i obrazi prebledeli su bili su samrtnički beli sasvim beli. 351


- Ubio bih vas, ubijam vas? Izgovarate reči koje ne bi trebalo da izustite: ljutite, lažne i koje ne priliče ženama. One odaju nesrećno stanje duše i zaslužuju najstrože prekore; one izgledaju neoprostive kad dužnost čoveka ne bi bila da prašta svome bližnjem i po stoti put. Završila sam svoje delo; dok sam iskreno pokušavala da izbrišem iz njegove duše tragove svoje prethodne uvrede, utisnula sam sada na tu upornu površinu drugu, daleko dublju mrlju, opekla sam ranu. - Onda ćete me zaista mrzeti - rekoh. Beskorisno je da pokušam da se izmirimo. Vidim da sam u vama samo stekla večnog neprijatelja. Ove poslednje reči pogoršale su još više stvar, zacrnile su je, jer su dirnule u istinu. Te beskrvne usne zadrhtale su u tom trenutku. Poznala sam taj oštri gnev koji sam probudila, i srce mi se steglo. - Protumačili ste rđavo moje reči - rekoh i uhvatih ga za ruku - nemam nameru da vas žalostim i mučim... zacelo to nisam želela. Gorko se osmehnuo i istrgao ruku. - I sada povlačite svoje obećanje i ne mislite da pođete u Indiju, rekao bih? reče on posle prilično ćutanja. - Da, ići ću kao vaša pomoćnica - odgovorila sam. Opet je nastalo dugo ćutanje. Kakva se borba vodila u njemu između njegove prirode i božje milosti, ne mogu da kažem. Samo je neki čudan sjaj blesnuo u njegovim očima i neke neobične senke prešle su preko njegovog lica. Najzad je progovorio: - Dokazao sam vam već nemogućnost vašeg predloga. Jedna neudata devojka vaših godina ne može da prati preko mora jednog neoženjenog čoveka. Potvrdio sam vam to takvim rečima da sam pomielio da će vas to sprečiti da se ponovo vraćamo na to pitanje. Žalim zbog vas što ste to ponovili. Prekinula sam ga. Taj odgovor me je dirnuo i dao mi još više hrabrosti. - Sačuvajte svoj zdrav razum, St. Džone. Vi govorite gluposti. Pretvarate se da ste uvređeni onim što sam vam kazala. U stvari, to vas nije istinski uvredilo, jer sa svojom uzvišenom dušom ne biste smeli da budete tako odsečni i tako uobraženi da ne shvatite tačno ono što sam mislila. Ponavljam opet, biću vaš zamenik, ako hoćete, ali vaša žena nikada. Opet je jako prebledeo, i ponovo je obuzdao svoju ljutnju pre nego što je mirno odgovorio, ali sa izvesnim isticanjem: - Ženski zamenik, koji nije moja žena, nikada mi neće odgovarati. Izgleda, dakle, da ne možete da pođete sa mnom, ali ako je vaša ponuda iskrena, govoriću, kad budem u Londonu, sa jednim oženjenim misionarom čijoj je ženi potrebna pomoćnica. Zahvaljujući svome novcu bićete materijalno nezavisni od Udruženja, i na taj način spašćete se beščašća što niste održali reč i što ste napustili zastavu pod koju ste se zakleli da pođete. - Nikada nisam, kao što je čitaocu poznato, zvanično dala obećanje i svoju reč, i 352


ovaj govor bio mi je vrlo grub i preterano despotski u ovoj prilici. Odgovorila sam: - Ne postoji beščašće ni kršenje obećanja, ni napuštanje cele stvari. Nisam ni u kakvoj obavezi da idem u Indiju, naročito s tuđincima. Usudila bih se da idem s vama, jer vam se divim, imam poverenja u vas, i sestrinski vas volim, ali, ako ma s kim drugim pođem, uverena sam da neću dugo živeti pod tim podnevljem. - Ah, bojite se za sebe - reče on podrugljivo. - Da. Bog mi nije dao život da ga uludo straćim i, ako bih vas poslušala, počinjem da mislim da bi to bilo isto što i izvršiti samoubistvo. Štaviše, pre nego što bih se konačno odlučila da napustim Englesku, htela bih da budem načisto s tim da li bih mogla da budem korisna ne napuštajući je. - Šta hoćete da kažete? - Bilo bi beskorisno da pokušam da vam objasnim, ali postoji nešto zbog čega se već davno bojim i patim, i ne mogu nigde da odem pre nego što odagnam te grozne slutnje. - Znam na koju se stranu okreće vaše srce i za čim žudi. Interesovanje koje vas rukovodi nezakonito je i bezbožničko. Trebalo ga je odavno ugušiti, i trebalo bi da crvenite zbog toga. Mislite na gospodina Ročestera? To je bilo tačno. Moje ćutanje bilo je jasno priznanje. - Hoćete li potražiti gospodina Ročestera? - Moram da doznam šta je bilo s njim. - U tom slučaju ne ostaje mi - reče on - ništa drugo nego da vas spomenem u svojim molitvama i preklinjem gospoda da vas ne odbaci u milosti svojoj. Mislio sam da sam u vama poznao njegovu izabranicu. Ali bog ne vidi kao čovek. Neka bude njegova volja. Otvorio je kapiju, prošao i iščezao u dolini. Kad sam se vratila u salon, zatekla sam Dijanu na prozoru vrlo zamišljenu. Bila je mnogo viša od mene, stavila mi je ruku na rame, i sagnuvši se, zagledala mi se u lice. - Džejn - reče ona - uvek ste bledi i uznemireni. Uverena sam da se nešto krije iza toga. Recite mi šta smerate vi i St. Džon. Posmatrala sam vas s prozora ovo pola sata. Morate mi oprostiti što sam vas uhodila, ali u poslednje vreme pretpostavljam izvesne stvari. St. Džon je tako čudnovato stvorenje! Zastala je; ne rekoh ništa. Zatim je nastavila: - Taj moj brat gaji neobične misli u odnosu na vas, uverena sam. Odavno već pokazuje izvesno interesovanje za vas, kojim do sada nije udostojio nikoga do te mere. Želela bih da vas voli Džejn, da li vas voli? Stavila sam njenu hladnu ruku na svoje goruće čelo: - Ne, Dijana, ni najmanje. - Zašto vas onda prati pogledom i ostaje nasamo s vama, i drži vas neprestano uza se? Meri i ja smo zaključile da bi on želeo da se udate za njega. 353


- Istina je pitao me je da se udam za njega. Dijana pljesnu rukama. - To je baš ono što smo se nadale i mislile! - I vi ćete se udati za njega, Džejn, zar ne? I onda će ostati u Engleskoj? - Daleko od toga, Dijana, njegov jedini cilj je, predlažući mi taj brak, da mu postanem pomoćnica u njegovim misionarskim poslovima u Indiji. - Kako? Želi da vas povede u Indiju? - Da. - Ludost! - uzviknu ona. - Uverena sam da tamo ne biste živeli ni tri meseca. Vi nećete otići, niste valjda pristali, Džejn? - Odbila sam da se udam za njega. - Što ga je, prema tome, uvredilo - dodade ona. - Duboko, bojim se da mi nikada neće oprostiti. Pa ipak, ponudila sam se da pođem kao sestra. - To bi bila najveća ludost, Džejn. Pomislite samo na zadatak koga ste se latili zadatak čiji neprekidan umor ubija i najjače, a vi ste tako nežni. St. Džon. poznajete ga naterao bi vas na nemogućnosti. Pored njega ne biste smeli da se odmarate za vreme vrućine; i na nesreću, primetila sam da ma šta on od vas zatražio, upinjali biste se da to izvršite. Čudim se da ste imali hrabrosti da odbijete njegovu ruku. Znači, ne volite ga, Džejn? - Ne kao muža. - Pa, ipak, on je lep čovek. - A ja sam tako ružna, - vidite, Dijana. - Nismo jedno za drugo. - Ružni! Vi? Ni najmanje. Odveć ste lepi i dobri da se pržite na kalkutskom suncu. I opet me je najozbiljnije zaklela da napustim svaku misao da pođem s njenim bratom. - Zaista, moram - rekoh joj - jer kada sam mu se pre kratkog vremena ponudila da mu poslužim kao đakon, izjavio je da je užasno uvređen mojim smislom o pristojnosti. Izgleda da sam učinila nešto nepristojno kad sam mu predložila da pođem s njim nevenčana, mada sam od prvog trenutka verovala da sam u njemu našla brata. Tako sam ga i smatrala. - Zbog čega verujete da vas ne voli, Džejn? - Trebalo je da ga čujete kada o tome govori. Bezbroj puta podvukao je da se ne ženi radi sebe, već zbog svojih dužnosti. Rekao mi je da sam stvorena za rad ne za ljubav, što je nesumnjivo tačno. Ali, po mome mišljenju, ako nisam stvorena za ljubav, znači da nisam ni za udaju. Zar to ne bi bilo užasno, Dijana, celoga života biti vezana za čoveka koji vas smatra samo za korisno oruđe? - Nepodnošljivo neprirodno van svake sumnje! - I još - nastavila sam - iako sada gajim prema njemu samo sestrinsku ljubav, kada bih bila prinuđena da budem njegova žena mogu da predvidim mogućnost 354


da sebe stavim na muke, da se neizbežno, čudno, zaljubim u njega, jer je on tako obdaren: u njegovom pogledu, držanju i govoru ima često neke veličine. U tom slučaju moja sudbina bila bi neizrecivo bedna. On ne bi želeo da ga volim. I ako bih ispoljila iole osećanja, objasnio bi mi da je to površno, da on to ne traži, i da mi to ne priliči. Znam kako bi to izgledalo. - Pa ipak, St. Džon je dobar čovek - reče Dijana. - On je dobar i veliki čovek, ali bez milosti, u poteri za svojim velikim ciljevima zaboravlja osećanja i težnje malih ljudi. Prema tome, bolje je da se beznačajni uklone s njegovog puta da ih u svome prolazu ne pregazi. Evo ga, dolazi! Ostavljam vas, Dijana. I požurila sam uza stepenice čim sam opazila da ulazi u vrt. Ali bila sam prinuđena da ga opet vidim za vreme večere. Izgledao je miran kao obično. Pomislila sam da će jedva progovoriti sa mnom, i bila sam ubeđena da je napustio svaku pomisao da me proganja svojim planom o venčanju: nastavak će pokazati da sam se duboko prevarila. Ophodio se sa mnom po starom, kao u poslednje vreme vrlo učtivo. Nesumnjivo da je izmolio pomoć od boga da bi savladao gnev koji je besneo u njemu, i poverovao je sada da mi je još jednom oprostio. Kao večernju lektiru pre molitve izabrao je dvadeset i prvu glavu Otkrovenja. Bilo je uvek divno slušati kada su sa njegovih usana dolazile reči iz Biblije, još nikada dotle njegov glas nije tako prijatno i duboko zvučao nikada njegovo držanje nije bilo tako upečatljivo u svojoj plemenitoj jednostavnosti, kao da je izricao božja proročanstva. I te večeri, taj glas imao je svečaniji ton njegovo držanje uzbudljiviji smer dok je sedeo u sredini porodičnog kruga (majska mesečina prodirala je kroz prozor nezastrt zavesom, tako da je svetlost sveće na stolu bila skoro nepotrebna), dok je sedeo tako nagnut nad velikom Biblijom i opisivao viziju novog neba i nove zemlje. Govorio je kako će bog sići na zemlju među ljude, kako će ubrisati suze s njihovih očiju i obećao je da više neće biti ni smrti, ni brige, ni plača, ni jada, jer će sve te stvari izumreti. Reči koje su sledile uzbudile su me neobično. Naročito sam osetila nepogrešivu promenu u glasu kojim ih je izgovarao. Njegov pogled se s vremena na vreme zadržavao na meni. „Koji pobijedi dobiće sve, i biću mu bog, i on će biti moj sin." Ali jasno i lagano je pročitao: „A strašljivima i nevjernima" itd. „je mesto u jezeru što gori ognjem i sumporom, koje je smrt druga." Odsad sam znala da se St. Džon plašio zbog takve moje sudbine. Tih, prigušen trijumf pomešan sa čežnjivom ozbiljnošću obeležio je njegovo čitanje poslednjih sjajnih stihova iz te glave. Čitalac će poverovati da je njegovo ime već bilo zapisano u Hristovoj knjizi života i da je željno iščekivao da kucne čas kada će biti primljen u grad u koji zemaljski kraljevi ne donose 355


slavu i čast, u kome nema potrebe za sunčevim ili mesečevim sjajem jer ga slava gospoda obasjava, a Hristos je ta svetlost. U molitvi i čitanju Biblije ispoljio je svoju energiju i otkrio svu ogorčenu revnost. Preklinjući, tražio je snagu za malodušne, pravac za zabludele ovce, povratak ma i u jedanaestom času za one koje iskušenja sveta i tela skreću s pravog puta. Tražio je, zahtevao je kao dar žarač istrgnut iz vatre. Ozbiljnost je uvek duboko svečana. Prvo, slušajući tu molitvu, divila sam se njegovoj iskrenosti; a, potom, dok se ona nastavljala i uzdizala, bila sam dirnuta i najzad pogođena kaznom. Ali on je bio prožet veličinom i dobrotom svoje molitve, tako iskrene da su ostali, koji su ga slušali, morali to isto da osete. Kada je molitva bila završena, oprostile smo se od njega. Odlazio je rano ujutru. Pošto su ga poljubile, Dijana i Meri su napustile sobu mislim u dogovoru s njim, jer im je nešto došapnuo. Pružila sam mu ruku i poželela srećan put. - Hvala Džejn reče on. Kao što sam rekao, vratiću se iz Kembridža kroz petnaest dana; dajem vam toliko vremena da razmislite. Ako bih se obazirao na zemaljski ponos, rekao bih da ne vredi govoriti s vama o venčanju sa mnom: ali ja slušam svoju dužnost i čvrsto se pridržavam svoga prvobitnog cilja da sve učinim za slavu božju. Moj Gospodar dugo je patio, tako ću i ja. Ne mogu da vas ostavim da propadnete. Pokajte se odlučite se, dok još ima vremena. Setite se da nam je naređeno da radimo dok još traje dan jer, prema opomeni, „doći će noć, kada nijedan čovek neće raditi". Setite se sudbine Divsa koji je dobro živeo na ovom svetu. Neka vam bog da snage da izaberete bolju stazu, koju vam niko neće moći da otme. Spustio je ruku na moju glavu dok je izgovarao poslednje reči. Govorio je ozbiljno, blago. Doduše, njegov pogled nije bio pogled ljubavnika koji gleda svoju draganu, već više sveštenika koji poziva svoju izgubljenu ovcu ili, još bolje, anđela čuvara koji bdi nad dušom za koju je odgovoran. Svi obdareni ljudi, imali osećanja ili ne, bili revnosni, željni slave ili titule, ili despoti samo ako su iskreni imaju svoje uzvišene trenutke kada vole da potčinjavaju druge ili da vladaju nad njima. Osetila sam poštovanje prema St. Džonu tako jako poštovanje da me je taj nagon odmah doveo do tačke od koje sam tako davno bežala. Bila sam u iskušenju da prekinem svaku borbu s njim, da se bacim u bujicu njegove volje, u zaliv njegovog života, i da izgubim svoj sopstveni. Bila sam gotovo pod njegovim teškim uticajem kao što sam nekada bila, samo na drugi način, pod uticajem druge osobe. Oba puta sam bila luda. Da sam popustila, to bi značilo ogrešiti se o svoja načela. Da popustim sada, dovela bih u zabludu svoje mišljenje. I sada tako mislim, u ovom mirnom času, kada bacim pogled na prošlost i na tu krizu. Tada nisam bila svesna ovoga ludila. Stajala sam nepomično pod dodirom moga prvosveštenika. Moja odbijana bila su zaboravljena moj strah prigušen moj otpor paralizovan. Nemoguće a to će 356


reći moje venčanje sa St. Džonom žurno se pretvaralo u moguće. Sve se iz osnova naglo izmenilo, kao nekom čarolijom. Religija je govorila anđeli su dali mig bog je naređivao život se uvijao kao pergament i kroz otvorene kapije smrti nazirala se večnost. Izgledalo mi je da bi se zbog spasa i večne sreće, koju obećava, ovde moglo žrtvovati sve u jednoj sekundi. Mračna soba bila je puna vizija. - Možete li se odlučiti sada? upitao je misionar. Pitanje je bilo postavljeno blagim glasom. Privukao me je nežno k sebi. Oh, koliko je ta nežnoeg bila moćnija od snage! Mogla sam da se oduprem srdžbi St. Džona, ali njegova dobrota savijala me je kao trsku. Pa, ipak, osećala sam ako sada popustim da se neću manje kajati jednoga dana zbog svog ranijeg protivljenja. Njegova priroda nije bila izmenjena posle jednočasovne molitve, bila je samo uzvišenija. - Mogla bih da se odlučim kad bih bila sigurna odgovorila sam kad bih bila ubeđena da je božja volja da treba da se udam za vas. Zaklela bih se smesta da ću se udati za vas pa neka bude kako bude! - Moje molitve su uslišene! - uzviknu St. Džon. Pritisnuo je još jače rukom moju glavu, kao da je hteo da potvrdi svoje pravo; obgrlio me je rukama skoro kao da me je voleo (rekoh skoro jer sam znala za razliku, osetila sam šta znači biti voljen; ali, kao i on, odbacila sam ljubav i iznad svega mislila samo na dužnost). Borila sam se sa svojom unutrašnjom vizijom, zamračenom gustim oblacima koji su prolazili ispred nje. Iskreno, duboko i žarko čeznula sam da radim samo ono što je dobro, i samo to. „Pokaži mi, put!" preklinjala sam nebo. Bila sam uzrujanija nego ikada, i čitalac će presuditi da li je ono što se desilo bilo posledica te moje uzrujanosti. Kuća je bila tiha, jer mi se činilo da su svi, izuzev St. Džona i mene, otišli na počinak. Jedina sveća počela je da se gasi, i mesečina je preplavila sobu. Srce mi je kucalo brzo i teško, čula sam njegove otkucaje. Iznenada, zastalo je u mojim grudima, dok me je neko neopisivo osećanje obuzelo od glave do pete. To osećanje nije podsećalo na munjeviti udar, ali je bilo isto tako oštro, isto tako neobično, i isto tako zaprepašćujuće. Delovalo je tako na moja čula kao da je njihova aktivnost bila dotle učmala i trebalo je da se naglo probudi. I uzdrmana, razbudila su se. Oči i uši iščekivali su nešto, dok mi je telo drhtalo. - Šta ste čuli? Šta vidite? - upita St. Džon. - Nisam videla ništa, ali sam čula neki glas koji je odnekud vikao: - Džejn! Džejn! Džejn! - i ništa više. - Oh, bože! Šta je to? - promucala sam. Trebalo je da kažem „Gde je to", jer glas nije dolazio iz sobe, ni iz kuće ni iz vrta; nije dolazio ni iz vazduha ni iz zemlje.

357


Čula sam ga ali gde i kako bilo mi je nemoguće da doznam. I to je bio glas ljudskog bića poznatog, voljenog, dobro zapamćeni glas glas Edvarda Ferfaksa Ročestera, vikao je bolno i očajno, ludački, čudno i žurno. - Dolazim! - uzviknula sam. - Čekajte me! Oh, doći ću! Izletela sam na vrata i pogledala u hodnik: bilo je mračno. Istrčala sam u vrt, bio je prazan. Gde ste? - vikala sam. Bregovi oko Marš Glena vratili su mi slab eho. „Gde ste?" Oslušnula sam. Samo je vetar lagano uzdisao u borovom granju. Sva pustara utonula je u samoću i mir. „Beži od mene, praznoverje" pomislila sam kada se ta sablast dizala pored crne zelenike kraj kapije. „To nije kikakvo tvoje obmanjivanje niti tvoja čarolija to je delo prirode. Probuđena priroda učinila je ne čudo već što je najbolje mogla." Otrčala sam od St. Džona, koji je išao za mnom i hteo da me zadrži. Kucnuo je moj čas da preuzmem vlast. Moje moći su se razigrale i ojačale. Kazala sam mu da se uzdrži svakog pitanja i svake primedbe; želela sam da me ostavi samu. Osećal sam potrebu da budem sama. Odmah me je poslušao. Kada čovek ima dovoljno energije da zapoveda, poslušnost je uvek tu. Popela sam se u svoju sobu, zaključala se, pala na kolena, i molila se na svoj način sasvim različit od načina St. Džona, ali mnogo moćniji. Učinilo mi se da se sasvim približujem svetom duhu, i moja duša izlila je svoju zahvalnost pred njegovim prestolom. Ustala sam posle te molitve zahvalnice donela sam odluku i legla bez straha, ozarena željno očekujući da osvane dan.

358


GLAVA TRIDESET

ŠESTA

ajzad je svanulo. Ustala sam u zoru. Pobrinula sam se da za sat-dva N uredim svoje stvari u mojoj sobi, fioke i ormane, u slučaju da se rešim da ih ostavim za kraće vreme. U međuvremenu sam čula St. Džona kada je izlazio iz svoje sobe. Zastao je pred mojim vratima. Bojala sam se da ne zakuca, ali on je samo provukao jednu cedulju kroz vrata. Uzela sam je i pročitala:

„Ostavili ste me sinoć vrlo naglo. Da ste još samo malo duže ostali, stavili biste svoju ruku na hrišćanski krst i anđeosku krunu. Očekujem vašu jasnu odluku kada se kroz petnaest dana budem vratio. U međuvremenu pazite se i molite se da ne padnete u iskušenje. Duša je, ubeđen sam, voljna, ali telo je, kako vidim, slabo. Moliću se za vas svakoga sata. Vaš St. Džon." „Moja duša je voljna", odgovorih u sebi, „da uradi ono što je pravično, i moje telo je, nadam se, dovoljno jako da ispuni volju neba, kada mi ta volja bude potpuno jasna. U svakom slučaju, biće dovoljno jaka da potraži ispita da nasluti izlaz iz tih oblaka sumnje i pronađe istinsku izvesnost." Bio je prvi juni, ali jutro je bilo tmurno i hladno: vetar je udarao o moja okna. Čula sam kad su se glavna vrata otvorila i St. Džon izišao. Bacivši pogled na prozor, videla sam ga kad je prošao kroz vrt. Krenuo je preko pustare pokrivene izmaglicom u pravcu Vajtkrosa. Tamo će uzeti poštanska kola. „Kroz nekoliko časova poći ću vašim putem, rođače", pomislila sam. „I ja ću morati da sačekam kola u Vajtkrosu. I ja imam nekoga da potražim i vidim pre nego što napustim Englesku." Do doručka imala sam još dva sata. Da mi prođe vreme, šetala sam se lagano po sobi i razmišljala o poseti koju sam namislila da učinim. Sećam se unutarnjih osećanja, koje sam preživela, jer mogu da ih se setim s neizrecivom hladnoćom. Prisetila sam se glasa koji sam čula. Ponovo sam se zapitala otkuda je došao, ali kao i dotle uzalud; izgledalo mi je da je bio u meni ne u spoljnom svetu. Pitala sam se da nije bio posredi običan utisak proizveden napetošću živaca,neka varka? Nisam mogla da shvatim ili poverujem. Ličio mi je pre na neko nadahnuće. Onaj čudesni potres osećanja došao je kao zemljotres koji je uzdrmao temelje na tamnici Pavla i Silasa; otvorio je vrata na ćeliji moje duše i 359


popustio zategnute veze probudio je iz tog sna, i ona je skočila ustreptala, osluškujući preplašena. Tada je tri puta zadrhtao onaj krik u mojim ušima i mome treperećem srcu i kroz moju dušu, koja se nije uplašila i zatresla, već se rasplinula od radosti što je uspela da pobedi napore i da se rastavi od tela. „Kroz koji dan", rekoh prekidajući svoja sanjarenja, „znaću nešto o onome čiji me je glas, kako mi se čini, sinoć zvao. Pisma mi nisu donela nikakav rezultat poći ću lično da se raspitam." Za vreme doručka rekla sam Dijani i Meri da idem na put, i da ću biti odsutna bar četiri dana. - Sami, Džejn? - upitale su me. - Da, da vidim ili doznam vesti o jednom prijatelju zbog koga sam se u poslednje vreme jako zabrinula. Mogle su da kažu, kao što su nesumnjivo pomislile, da su držale da nemam prijatelja izuzev njih, jer sam zaista često tako govorila. Ali, po svojoj urođenoj delikatnosti, uzdržale su se od svakog ispitivanja, izuzev što me je Dijana zapitala da li se sigurno dobro osećam da bih mogla da putujem. Primetila je samo da sam vrlo bleda. Odgovorila sam da me ništa ne boli, osim što sam jako zabrinuta, i da se nadam da ću se uskoro i toga osloboditi. Bilo mi je lako da se pripremim za put, jer me nisu uznemiravale nikakvim pitanjima, nikakvim sprečavanjem. Pošto sam im jednom objasnila da im sada ne mogu pružiti nikakve pojedinosti o svojim planovima, one su ljubazno i mudro prešle preko toga, dajući mi istu slobodu koju bih i ja njima ostavila u sličnim prilikama. Napustila sam Mur Hauz u tri sata po podne, i ubrzo, posle četiri, stajala sam pored putokaza u Vajtkrosu čekajući na dolazak diližanse, koja je trebalo da me odvede u daleki Tornfild. U tišini ovih usamljenih drumova i pustih bregova čula sam kako se iz daljine približuju kola. Bila su to ista kola iz kojih sam pre godinu dana, jedne letnje večeri, baš na tom mestu izišla očajna, bez nade, i bez ičega! Stala su na moj poziv. Ušla sam, samo ovoga puta nisam bila prinuđena da se odvojim od sveg bogatstva da bih platila svoje putovanje. Kada sam s jednom našla na putu za Tornfild, osetila sam se kao golub pismonoša koji se vraća u svoj golubarnik. Put je trajao trideset i šest sati. Pošla sam iz Vajtkrosa u utorak posle podne, i u četvrtak rano ujutru kočijaš je prekinuo put da bi napojio konje u jednoj krčmi kraj puta, podignutoj pored predela čije su me zelene živice, prostrana polja i niski brežuljci (kako su bile blage i zelene ove boje i linije u poređenju sa strogim pustarama severa!) podsećale na crte poznatog lica. Da, poznala sam odlike ovog pejzaža, bila sam sigurna da sam blizu svog cilja. Koliko je Tornfild Hol udaljen odavde? upitala sam krčmara.

360


Samo dve milje, gospođo, preko polja. „Moje putovanje je završeno", pomislila sam. Izišla sam iz kola i predala kofer gostioničaru da ga čuva dok se ne vratim. Platila sam prevoz, dala napojnicu kočijašu, i pošla. Sunce koje se dizalo

obasjalo je natpis na krčmi, tako da sam mogla da pročitam zlatna slova: Grb Ročesterovih. Srce je htelo iz grudi da mi iskoči. Bila sam već na imanju svoga gospodara. Ali moje oduševljenje je splasnulo sleđeno ovom mišlju: „Možda je tvoj gospodar s one strane La Mašpa, šta znaš, i, posle, ako je u Tornfild Holu, kuda ti žuriš, ko je pored njega? Njegova luda žena. I šta ti imaš s njim, ne smeš se usuditi ni da govoriš sa njim, ili potražiti da ga vidiš. Izgubila si samo vreme, uradila bi bolje da ne ideš dalje", nastavljao je neumorni cenzor.„Zatraži obaveštenja kod sveta u gostionici; oni će ti reći sve što hoćeš i umiriće tvoje slutnje. Idi do onog čoveka i zapitaj ga da li je gospodin Ročester kod kuće." Taj predlog bio je umesan; pa, ipak, nisam mogla da se odlučim da tako postupim. Plašila sam se odgovora koji bi me doveo do očajanja. Produžiti sumnju značilo je produžiti nadu. Moći ću još jednom da vidim Hol pod zracima njegove zvezde. Preda mnom su se dizali prelazi ona ista polja preko kojih sam žurila slepa, gluva, zbunjena, kao da me je neka furija gonila u stopu onoga jutra kada sam pobegla iz Tornfild Hola. I pre nego što sam razmislila, našla sam se na istoj stazi! Kako sam hitro koračala! Kako sam trčala s vremena na vreme! Kako sam gledala u daljinu ne bi li opazila tako dobro poznatu mi šumu! S kakvom sam radošću pozdravila i poznala prva drveta i znani predeo livada i brežuljaka! Najzad, pojavila se šuma, sklonište gavrana čije je graktanje prekidalo jutarnju tišinu. Obuzela me je neobična radost, žurila sam sve više. Još jedna njiva, zatim još jedna staza i potom zidovi dvorišta sporedne zgrade, dok je šuma skrivala kuću i odaju za poslugu. „Moj prvi pogled zaustaviće se na fasadi Tornfild Hola", odlučila sam, „čije će mi krunište pasti odmah u oči, a odatle ću moći da raspoznam prozor svoga gospodara; možda će biti na prozoru on rano ustaje. Možda se sada šeta po voćnjaku, ili po popločanoj stazi ispred kuće. Kad bih samo mogla da ga vidim! Samo za trenutak! U tom slučaju svakako ne bih bila toliko luda da mu potrčim u susret? Ne mogu da kažem nisam sigurna. Ako bih to učinila pa šta onda? Neka ga gospod blagoslovi! A onda? Ko bi mogao da mi zameri kad bih još jednom bila srećna što ga vidim? Ali ja buncam, možda on u ovom trenutku 361


posmatra kako se rađa sunce na Pirinejima, ili Sredozemnom moru." Pošla sam duž zida voćnjaka i zavila za ugao. Tu su baš bile vratnice koje su vodile na livadu, između dva kamena stuba, krunisana kamenim kuglama. Skrivena iza jednog od tih stubova, mogla sam da pogledam i vidim fasadu zamka. Obazrivo sam provukla glavu želeći da proverim da li su neke zavese na spavaćim sobama dignute: kule, prozori, dugačka fasada sve sam lepo mogla da posmatram iz svoga skloništa. Možda me gavrani koji kruže nad glavom posmatraju dok ovako zagledam kuću. Ne znam šta li misle. Mora biti da su primetili da sam najpre bila predostrožna i bojažljiva i da sam se kasnije osmelila. Prvo sam zavirila, a zatim dugo gledala; onda sam izišla iz skloništa na livadu; potom sam slobodno posmatrala celu zgradu. „Kako je prvi pogled bio izveštačen", morali su reći, „i kako je glupo bilo zagledanje sada!" Evo jednog primera, čitaoče. Ljubavnik nalazi svoju zaspalu draganu na klupi pokrivenoj mahovinom; želi da je vidi, ali da je ne probudi. Lagano se prikrada preko trave, nečujno, zastajkuje uobražava da se ona pokreće, povlači se; ni za šta na svetu ne želi da bude opažen. Sve je mirno, opet se približuje, naginje se nad njom; samo lagani veo pokriva joj lice, diže ga, nanovo se saginje, i njegove oči napajaju se njenom lepotom toplom i čudesnom, i ljupkom u svom odmoru. Kako je žuran bio njihov prvi pogled! Kako su se netremice gledali! Kako se prenuo! Kako je iznenada i snažno zgrabio osobu koju dotle nije smeo prstom da dodirne! Kako ju je glasno zvao po imenu i spustio svoj teret gledajući ga bezumno! Zgrabio ju je i vikao, gledao, jer se više nije bojao da se ona ne probudi nekim glasom koji bi izgovorio nekakvim pokretom koji bi mogao da učini. Mislio je da njegova ljubav spava slatkim snom, i najednom otkriva da je mrtva. Sa bojažljivom radošću iščekivala sam da vidim jednu veličanstvenu kuću, opazila sam pocrnele ruševine. Bilo je zaista uzaludno da se krijem iza stuba kapije! Da izvirujem na prozore pokrivene rešetkama iza kojih se možda neko kretao! Nije bilo potrebno da osluškujem otvaranje vrata da zamišljam korake po šljunkovitoj stazi! Travnjak, ceo vrt, sve je bilo izgaženo i pusto: vrata su zjapila. Fasada kuće, kao što sam je nekada videla u snu, pretvorila se u visok trošan zid, izbušen prozorima bez okana, bez krova, bez kula, bez dimnjaka. Sve je bilo srušeno. Neka samrtna tišina i pustinjska usamljenost vladala je unaokolo. Nikakvo čudo što pisma upućena na ovdašnje stanovnike nisu dobila odgovor: značilo je što I slati poslanice grobnici u crkvi. Jezivo crnilo kamenja objašnjavalo je kakva je zla kob zadesila Tornfild Hol. Ali kako je došlo do požara? Kakva se priča krila iza ove nesreće? Kakav je gubitak usledio pored upropašćenog mramora, maltera i rezbarije? Da nije nečiji život stradao tu, sa zgradom? Ako jeste, čiji? Glavno pitanje: nije bilo nikoga da mi odgovori čak ni neki nemi beleg. 362


Lutajući unaokolo oko trošnih zidova i po opustošenoj kući, uverila sam se da se ova propast nije skoro dogodila. Sneg je, mislila sam, vejao kroz razbijena okna, kao i zimske kiše, jer je kroz mokre gomile đubreta proleće istovaralo razno bilje: trava i korov rasli su ovde onde po kamenju i oborenim balvanima. Oh, gde je tada bio nesrećni gospodar ovih ruševina? U kojoj zemlji? Pod čijim okriljem? Oči su mi se i protiv volje okrenule ka kuli pored crkvice, pored kapije, i upitah: Da li sa Damerom od Ročestera deli pokoj njegove uzane mramorne kuće?" Trebalo je dobiti odgovor na sva pitanja, Nisam ih mogla nigde dobiti, jedino u krčmi, i odmah se uputih tamo. Gazda mi je lično doneo doručak u trpezariju. Zamolila sam ga da zatvori vrata i sedne; imala sam nešto da ga pitam. Ali kada me je poslušao, skoro da nisam znala kako da započnem, toliko sam se užasavala mogućih odgovora. Pa ipak, onaj prizor pustoši koji sam posmatrala, pripremio me je do izvesne mere da čujem nesrećnu priču. Gazda je bio pristojan čovek, srednjih godina. - Vi, naravno, poznajete Tornfild Hol? - uspela sam najzad da izustim. - Da, gospođo, stanovao sam tamo nekada. - Zaista? - rekoh. „Ne u moje vreme", pomislila sam. Potpuno ste mi nepoznati. Bio sam lakej pokojnog gospodina Ročestera dodade on. Pokojni! Čini mi se da me je snažan udarac koji sam pokušala da izbegnem pogodio usred grudi. - Pokojni! - promucala sam. - Je li umro? - Mislio sam na oca današnjeg gospodara Edvarda - objasnio je. Opet sam počela da dišem. Krv mi je ponovo zastrujala, potpuno razuverena ovim rečima da je gospodin Edvard moj Ročester (neka ga gospod blagoslovi ma gde bio!) bio živ: da je, ukratko, bio „današnji gospodar". Mile reči! Pomislila sam da sad mogu da čujem sve što će doći ma kako strašno bilo s prilično smirenošću. Pošto nije u grobu, mogu da podnesem i misao da se nalazi na Južnom ili Severnom polu. - Da li gospodin Ročester sada boravi u Tornfild Holu? - upitala sam, znajući unapred, razume se, kakav ću odgovor dobiti, ali želela sam da još odgodim direktno pitanje gde se on sada nalazi. - Ne, gospođo oh, ne! Niko više tamo ne stanuje. Rekao bih da niste iz ovog kraja, inače biste znali šta se desilo prošle jeseni. Tornfild Hol je sav u ruševinama. Izgoreo je do temelja u doba žetve. Velika nesreća! Ogromna količina dragocenih stvari tako je uništena. Jedva se što dalo spasti. Požar je buknuo duboko u noć, i pre nego što su vatrogasci iz Milkota došli, zgrada je bila sva u plamenu. Bio je to strahovit prizor, video sam ga svojim očima. - Duboko u noć! - promucala sam. - Da, to je bilo uvek fatalno vreme za Tornfild. Da li se doznalo šta je prouzrokovalo vatru? - upitah ga.

363


- Nagađali su, gospođo, nagađali su. U stvari, mislim da je to lagano. Možda vam nije poznato produži on približujući stolicu stolu i spuštajući glas da je u zamku bila neka dama, jedna luda, koju su tamo čuvali? - Čula sam nešto o tome. - Čuvali su je u strogom zatvoru, gospođo; čak toliko godina skoro niko nije znao da ona postoji. Niko je nije video; zuckalo se samo da takva osoba boravi u Holu, ali ko je ona, bilo je teško zaključivo. Kažu da ju je gospodin Edvard doveo iz inostranstva i da je bila njegova metresa. Ali vrlo neobična stvar odigrala se pre godinu dana vrlo neobična stvar. Bojala sam se da ću sada čuti svoju sopstvenu istoriju. Pokušala sam da ga vratim na činjenice. - I ta dama? - Ta dama, gospođo odgovori on ispalo je da je bila žena gospodina Ročestera! I to je otkriveno na veoma čudan način. U zamku je bila jedna mlada dama, vaspitačica u Holu, u koju se gospodin Ročester... - Ali požar? - Vratiću se na to, gospođo u koju se gospodin Ročester zaljubio. Posluga kaže da niko nije bio tako zaljubljen kao on. Bio je neprekidno uz nju. Posmatrali su to jer znate običaj posluge, gospođo, i on je nju u zvezde dizao, prosto da ne verujete, jer niko sem njega nije nalazio da je lepa. Bila je mala, sitna, kažu, skoro kao neko dete. Lično je nisam video, ali sam slušao od sobarice Lee o njoj. Lea ju je jako volela. Gospodinu Ročesteru je četrdeset godina skoro, a vaspitačica je imala manje od dvadeset; i vidite, kada se gospoda njegovih godina zaljube u sasvim mladu devojku, onda su kao omađijani. Najzad je hteo da se njome oženi. - Reći ćete mi taj deo priče drugi put - prekidoh ga - ali sada iz naročitih razloga želim da čujem sve pojedinosti o požaru. Da li se sumnjalo da je luda gospođa Ročester bila kriva za tu nesreću? - Pogodili ste, gospođo, sasvim je sigurno da je samo ona, i niko drugi, odgovorna za požar. Ona je imala čuvarku, neku gospođu Pul ženu sposobnu za taj posao, punu poverenja, ali s jednom manom uvek je nosila sa sobom bocu sa džinom, i katkad bi popila koji gutljaj više. To je razumljivo, jer njen posao nije bio tako lak. Ali bilo je vrlo opasno, jer kada bi gospođa Pul posle džina zaspala, luda dama, koja je bila i prepredena kao veštica, uzela bi joj ključeve iz džepa, izvukla bi se iz sobe i počela bi da luta po kući praveći gadosti koje joj na um padnu. Priča se da jednom umalo nije zapalila svoga muža živog u postelji, ali to ne mogu da tvrdim. Te noći, međutim, zapalila je prvo zavese u sobi do svoje i potom je sišla na donji sprat i uputila se u sobu koja je pripadala vaspitačici (kao da je, uprkos svemu, nešto posumnjala i uzela je na zub) i tu je prinela sveću postelji; na sreću, postelja je bila prazna. 364


Vaspitačica je pobegla dva meseca pre; i pored neprekidnog traženja gospodina Ročestera, koji je vaspitačicu kako izgleda smatrao za svoje najveće blago na svetu, nije mogao ništa o njoj da dozna, prosto je podivljao i poludeo od očajanja. On nikada nije bio divljak, ali pošto ju je izgubio, postao je opasan. Želeo je da uvek bude sam. Ispratio je gospođu Ferfaks, domaćicu, negde kod njene rodbine. Ali učinio je to veoma velikodušno, odredio joj je godišnju doživotnu rentu, i zaslužila je bila je to vrlo dobra žena. Svoju štićenicu, gospođicu Adelu, poslao je u školu. Prekinuo je sve veze sa gospodom iz susedstva, i kao pustinjak zatvorio se u Tornfild Holu. - Kako! Zar nije napustio Englesku? - Da napusti Englesku? Neka vas bog blagoslovi, ne! Nije hteo da prekorači kućni prag, izuzev noću, kada je kao sablast lutao po vrtu i voćnjaku. Kao da je um izgubio što i verujem; jer nikada niko nije bio smeliji, hrabriji i inteligentniji od njega pre nego što se ta sitna vaspitačica pojavila, gospođo. - On nije bio čovek koji bi se odao piću, kocki ili trkama, kao drugi, i nije bio bogzna kako lep, ali je bio hrabar i svojevoljan kao retko ko. Znam ga još iz detinjetva, vidite, i što se mene tiče, često sam poželeo da se gospođica Ejr udavila u moru pre nego što je došla u Tornfild Hol. - Znači da je gospodin Ročester bio kod kuće kad je buknula vatra? - Da, dabome. Popeo se na tavan dok je sve plamtelo ispod i iznad njega, probudio je svu poslugu i pomogao im da siđu, zatim se vratio da iz ćelije izvuče svoju poludelu ženu. I tada su mu doviknuli da se ona nalazi na krovu gde je doista stajala mašući rukama iznad zupčaste ograde i vikala da su je čuli milju daleko. Video sam je svojim sopstvenim očima i čuo. Bila je to krupna žena, s dugačkom crnom kosom. Videli smo kako njena kosa leprša obavijena plamenom. Video sam, i još nekolicina je videla gospodina Ročestera kako se kroz tavanski prozor ispeo na tavan, približio joj se i doviknuo: „Berta!" I tada, gospođo, ona je vrisnula i skočila, i idućeg trenutka ležala je razmrskana na kaldrmi. - Mrtva? - Mrtva! Da, mrtva kao kamen po kome su joj bili rasuti krv i mozak. - Blagi bože! - Zaista to možete reći, gospođo, bilo je grozno. - Zadrhtao je. - A posle? - navaljivala sam. - A posle, gospođo, posle je kuća izgorela do temalja. Ostalo je samo još nekoliko zidova. - Niko nije izgubio život u toj nesreći? - Ne možda bi bilo bolje da se tako desilo. - Šta hoćete time da kažete? 365


- Jadni gospodin Edvard! - izusti on. - Nikada nisam pomislio da ću ga takvog videti! - Neki kažu da je to pravda božja što je krio svoje prvo venčanje i što je hteo da se oženi drugom ženom još dok mu je prva živa. Što se mene tiče, žalim ga. - Kazali ste da je živ? - uzviknuh. - Dakle, živ je, ali mnogi misle da bi bolje bilo da je umro. - Zašto? Kako? - Opet mi se krv sledila u žilama. - Gde je on? - upitah. - Je li u Engleskoj? - Da, da. U Engleskoj je mislim da sada ne može ni da napusti Englesku; on je prava ruina. Kakve su ovo bile samrtne muke! A moj sabesednik, izgleda, odlučio je da ih produži. - On je potpuno slep - reče najzad. - Da, gospodin Edvard je slep. Bojala sam se goreg. Bojala sam se da nije poludeo. Prikupila sam snagu da ga upitam kako je došlo do ove nesreće. - Zbog njegove hrabrosti i odanosti, gospođo. Nije hteo da napusti kuću dok najpre svi nisu iz nje izišli. Kada je najzad sišao niz glavne stepenice, pošto se gospođa Ročester bacila na kaldrmu, nastao je strahovit tresak sve se srušilo. Izvađen je ispod ruševina živ, ali teško povređen. Jedna greda pala je tako da ga je unekoliko zaštitila, ali jedno oko mu je isterano i ruka tako prignječena da ju je gospodin Karter, hirurg, morao odmah amputirati. Drugo oko dobilo je zapaljenje. Prema tome, izgubio je vid potpuno. Sada je zaista bespomoćan slep i sakat. - Gde je on? Gde se nalazi? - U Ferndinu, u jednom zamku na imanju oko trideset milja odavde. Jedno očajno mesto. - Ko je s njim? - Stari Džon i njegova žena, nije hteo nikoga drugog. Kažu da je sasvim potišten. - Imate li neka kola? - Imam čeze, gospođo, vrlo lepe čeze. - Spremite ih što pre, i ako vaš kočijaš može da me odveze do Ferndina pre nego što se smrkne, platiću vam dva puta onoliko koliko budete tražili.

366


GLAVA TRIDESET SEDMA lemićki dvorac Ferndin bila je starinska zgrada osrednje veličine, bez P ikakvih arhitektonskih pretenzija, duboko zavučen u šumu. Slušala sam već o njemu. Gospodin Ročester mi je često govorio o tom imanju i pokatkada je odlazio tamo. Njegov otac je kupio to imanje jedino zbog lova. Hteo je tu kuću da izda, ali nije mogao da naće zakupca zbog nezdravog položaja. I tako je Ferndin ostao nenastanjen i nenamešten, izuzev dve tri sobe preudešene za boravak gospodara u vreme sezone lova. Stigla sam u tu kuću jedne večeri, koja je duboko ostala urezana u mom sećanju po tužnom nebu i hladnom vetru, besprekidnoj i sitnoj kiši, koja je prodirala do srži. Poslednju milju prešla sam pešice, pošto sam otpustila čeze i kočijaša uz dvostruku nagradu, kako sam obećala. Čak i kad se nalazite sasvim blizu ovog zamka, ne možete da ga vidite, tako je gusta i mračna bukova šuma oko njega. Gvozdena kapija između granitnih stubova pokazala mi je gde treba da uđem, i prošavši kroz nju, našla sam se u mraku svoda pokrivenog gustim lišćem. Staza zarasla u travu vodila je kroz šumu čvornovatih i iskrivljenih stabala i izvijenih grana. Išla sam tako, nadajući se da ću stići do kuće, ali staza se sve više gubila i zavijala i nikakvog znaka da neko stanuje na tom zemljištu nisam opazila. Pomislila sam da sam pošla pogrešnim pravcem i da sam izgubila put. I mrak i mračna šuma okružavali su me. Pogledala sam unaokolo tražeći drugi put. Nije ga bilo. Sve je bilo isprepletano, grane izukrštane sa gustim, letnjim lišćem nigde prolaza. Nastavila sam da idem. Put se najzad proširio i kroz neko proređeno drveće ugledala sam ogradu, a zatim i kuću, koja se jedva mogla da raspozna pri ovoj tmurnoj svetlosti. Zidovi su bili zelenkasti i vlažni. Prošla sam kroz jednu malu kapiju, samo rezom zatvorenu, i našla se u zatvorenom dvorištu u kome je drveće bilo zasađeno u polukrug. Nije bilo ni cveća ni leja, samo široka šljunkovita staza, koja je opkoljavala travnjak oivičen teškim okvirom šume. Kuća je imala dve šiljate kule na fasadi; prozori s rešetkama bili su uzani, kao i vrata do kojih se dolazilo preko jednog stepenika. Ceo izgled se potpuno slagao s rečima gostioničara kod Ročesterovog grba da je ovo bilo „jedno očajno mesto". Bilo je tiho, kao u crkvi u radne dane, i padanje kiše po lišću bio je jedini šum koji se čuo unaokolo.

367


„Da li ima nekog živog unutra?" zapitah se. Doista, neko je živeo unutra, jer sam čula izvesno kretanje, uzana spoljna vrata otvorila su se i neko se spremao da iziđe iz kuće. Krilo se lagano otvaralo. U sumraku se pojavila neka osoba i zastala na pragu neki gologlav čovek. Ispružio je ruku kao da je hteo da se uveri da li pada kiša. Kako je već bilo mračno, jedva sam ga poznala. Bio je to gospodar, Edvard Ferfaks Ročester, niko drugi. Zastala sam zadržavajući dah, i počela sam da ga posmatram da iz prikrajka motrim na njega, na žalost, nevidljiva za njega. Bio je to iznenadan susret, kada bol zadržava zanos. Nije mi bilo teško da zadržim svoje uzvike i svoje korake koji su me vodili njemu. Njegov stas bio je još snažan i prav kao i pre; njegovo držanje i dalje uspravno, kosa još i sada crna kao u gavrana; njegove crte nisu bile izmenjene. Uostalom, zar je jedna godina jada mogla da obori ovu atletsku snagu, ili desetkuje njegovu muškost? Ali na njegovom licu primetila sam promenu, izgledalo je očajno i potišteno podsećalo me je na neke zatvorene i lancem vezane divlje zveri ili ptice, kojima je opasno bilo prići zbog njihovog upornog jada. Orao u kavezu, kome je svirepost ugasila zlatne oči, morao je ličiti na ovog oslepelog Samsona. Čitaoče, mislite da sam ga se plašila zbog njegovog surovog slepila? Ako u to verujete, onda me malo poznajete. Neka blaga nada mešala se s mojim bolom. Možda ću ubrzo moći da spustim poljubac na to kameno čelo i na te usne tako ozbiljno stegnute ali još ne. Još mu neću prići. Sišao je preko stepenika i koračao lagano napred, pipajući u pravcu travnjaka. Gde je bio sada njegov smeli korak? Zatim se zaustavio kao da nije znao na koju će stranu da se okrene. Podigao je ruku i otvorio očne kapke, sa očajničkim naporom gledao je nebo i u drveće zasađeno u polukrug. Moglo se videti da je sve za njega bilo mračno. Ispružio je desnu ruku (levu, osakaćenu, držao je skrivenu na grudima) i izgledalo je da je pomoću dodira želeo da dozna šta se nalazi oko njega, Ali sem praznine, ništa nije napipao, jer je drveće bilo nekoliko metara udaljeno od mesta na kome je stajao. Napustio je taj napor, savio je ruku, i mirno stajao ćuteći na kiši, koja je sada jako padala na njegovu nepokrivenu glavu. U tom trenutku prišao mu je Džon. - Hoćete li da me uhvatite ispod ruke, gospodine? - reče on evo jake kiše, zar ne bi bilo bolje da uđete? - Ostavite me na miru odgovorio je. Džon se povukao ne opazivši me. Gospodin Ročester je zatim pokušao da korača, ali uzalud. Svaki pokušaj bio je odveć nesiguran. Nastavio je ovoj put pipajući, ušao je u kuću i zatvorio vrata. Tada sam prišla vratima i zakucala. Džonova žena došla je da mi otvori. 368


- Meri rekoh kako ste? Trgla se i odskočila je kao da je ugledala avet. Umirila sam je. Na njeno pitanje „Jeste li to zaista vi, gospođice? Dolazite tako kasno na ovo usamljeno mesto?" odgovorila sam hvatajući je za ruku. Ušla sam zatim u kuhinju u kojoj je sedeo Džon pored jake vatre. U nekoliko reči objasnila sam im da sam čula sve što se desilo otkako sam napustila Tornfild i da sam došla da vidim gospodina Ročestera. Zamolila sam Džona da ode do čuvareve kuće, gde sam otpustila čeze, i da donese moj kofer koji sam tamo ostavila. I dok sam skidala šešir i šal, pitala sam Meri da li mogu da provedem noć tu; i doznavši da je to, iako teško, ipak izvodivo, saopštila sam joj da ću ostati. U tom trenutku zazvonilo je zvonce iz salona. - Kada budete ušli - rekoh izvestite svoga gospodara da jedna osoba želi da govori s njim, - ali mu ne recite moje ime. - Ne verujem da će vas primiti - odgovori ona - svakoga odbija da primi. Kada se vratila, upitala sam šta je rekao. - Morate reći svoje ime i zbog čega dolazite - reče ona. Zatim je napunila čašu s vodom i stavila je na poslužavnik zajedno s upaljenim svećama. - Je li za to zvonio? - upitah. - Jeste, uvek traži da mu se unesu sveće kad se smrkne, iako je slep. - Dajte mi poslužavnik, uneću ga ja lično. Uzela sam ga iz njenih ruku. Pokazala mi je vrata od salona. Poslužavnik se zatresao dok sam ga držala i voda se prosula; srce mi je snažno kucalo. Meri je otvorila vrata da me propusti, i zatvorila ih za mnom. Ovaj salon je izgledao jezivo. Zapuštena vatra bedno je tinjala u ognjištu, a slepi stanovnik stajao je pored nje naslanjajući čelo na staromodni kamin. Njegov stari pas, Pilot, ležao je sa strane uklupčan, kao da se bojao da ga iznenada ne nagazi. Kada sam ušla, Pilot je načuljio uši. Zatim je skočio lajući i cvileći, poleteo je na mene da mi umalo nije prevrnuo poslužavnik iz ruku. Spustila sam ga na sto; potom sam ga pomilovala i tiho rekla: „Lezi!" Gospodin Ročester se mahinalno okrenuo nastojeći da shvati šta se oko njega komeša. - Ali, kako ništa nije video, okrenuo se i uzdahnuo. - Dajte mi vode, Meri - reče on. Prinela sam mu poslužavnik s pola čaše vode. Pilot me je u stopu pratio sav razdragan. - Šta je? - upita on. - Lezi, Pilot! - rekoh opet. Prinoseći vodu ustima zastao je da oslušne. Ispio je i spustio čašu. - Jeste li vi to, Meri? - Meri je u kuhinji - odgovorila sam. Naglo je ispružio ruku, ali kako nije video gde stojim, nije mogao da me dodirne. 369


- Ko je to? Ko je to? - pitao je, kao da je pokušao da vidi onim svojim mrtvim očima bolan i uzaludan pokušaj! - Odgovorite mi, progovorite opet! - naređivao je glasno. - Hoćete li još malo vode, gospodine? Prosula sam pola čaše - rekoh. - Ko je to? Šta je to? Ko govori? - Pilot me poznaje, i Džon i Meri znaju da sam ovde. Došla sam tek večeras odgovorila sam. - Blagi bože! Kakva varka! Kakvo me slatko ludilo obuzima? - Ni varkani ludilo. Vaš razum je, gospodine, odveć jak za varke, a vaše zdravlje suviše otporno za ludilo. - Gde je govornik? To je samo neki glas? Oh, ne mogu da vidim, ali moram da opipam, inače će mi srce prestati da kuca i mozak pući. Ma ko da ste, dopustite da vas dodirnem, jer ne mogu da preživim ovo! Počeo je da pipa, zaustavila sam njegovu lutajuću ruku i zadržala je u svojim. - Njeni prsti! - uzviknu on - njeni mali tanani prsti! Ako je tako, mora da je tu. Njegova muskulozna ruka istrgla se iz moga stiska. Zgrabio mi je mišicu, rame, vrat, struk obgrlio me je i pritisnuo uz sebe. - Je li to Džejn? Ko je to? Ovo je njen oblik njen stas. - I ovo je njen glas - dodadoh. Tu je sva, i njeno srce takoće. Neka vas bog blagoslovi, gospodine! Milo mi je što sam opet blizu vas. - Džejn Ejr, Džejn Ejr! - bilo je sve što je mogao da kaže. - Dragi moj gospodaru odgovorila sam. Ja sam, Džejn Ejr, pronašla sam vas vraćam se vama. - Je li to java? Istina? Moja Džejn živa? - Dodirnite me, gospodine, držite me, i to čvrsto, nisam hladna kao leš ni neopipljiva kao vazduh, zar ne? - Moja živa draga! Ovo su zacelo njeni udovi i njene crte, ali ne mogu da primim to blaženstvo posle tolikih mojih nesreća. To je san, jedan od onih snova, koji sam doživeo one večeri kad sam je jednom stisnuo na svoje srce, kao onda, osećajući da me voli, i poverovao da me neće napustiti. - Što više nikada neću učiniti, gospodine, počev od ovog dana. - Nikada, kaže vizija? Ali uvek se budim i pronalazim da je to prazno podsmevanje. I bio sam očajan i napušten moj život je mračan, usamljen, beznadežan duša mi je žedna, a zabranjeno joj je da pije srce mi je gladno a osuđeno da ne jede. Divni slatki snu, koji mi sada ležiš u naručju, odletećeš isto kao i tvoje sestre što su odletele; ali, poljubi me pre nego što odeš zagrli me, Džejn. - Evo, gospodine, evo! Spustila sam usne na njegove oči, nekada tako blistave, a sada ugašene uklonila sam mu kosu sa čela i poljubila takođe. Izgleda da se naglo osvestio i stekao uverenje da je ovo bila stvarnost. 370


- Jeste li vi? Je li to Džejn? Znači, vratili ste mi se? - Jesam. - I niste ostali ukočeni, mrtvi u nekom šancu, na dnu nekog potoka? I ne morate bedno da zarađujete svoj hleb među strancima? - Ne, gospodine! Sada sam nezavisna žena. - Nezavisna? Šta hoćete time da kažete, Džejn? - Moj stric na Maderi umro je i ostavio mi je pet hiljada funti sterlinga. - Ah, zaista, stvarno! - uzviknu on. - Nikada o tome nisam mogao da sanjam. Uostalom, to je baš njen glas; živahan, prijatan i blag oživeo je moje osušeno srce, uneo nov život u njega. Kako, Džejnet! Postali ste nezavisna žena? Bogata žena? - Vrlo bogata, gospodine. Ako mi dozvolite da stanujem s vama, mogu da sazidam svoju kuću do vaših vrata, i možete me obići i sedeti u salonu kada se uveče zaželite društva. - Ali pošto ste sada bogati, Džejn, vi nesumnjivo imate prijatelje koji će vas tražiti i neće dopustiti da posvetite svoj život jednom slepom bedniku kao što sam ja? - Rekoh vam da sam nezavisna, gospodine, i bogata. Ja sam svoj gospodar. - I hoćete da ostanete kod mene? Naravno, sem ako se ne usprotivite. Biću vaša susetka, vaša nudilja, vaša domaćica. Nalazim da ste usamljeni, biću vaš pratilac čitaću vam, šetaću s vama, sedeću s vama, dvoriću vas, i biću vaše oči i vaše ruke. Napustite taj setan izraz, dragi moj gospodaru, nećete biti više očajni dok ja živim. Nije mi odgovorio; izgledao je ozbiljan zamišljen. Uzdahnuo je, upola je otvorio usta kao da je hteo da progovori, i opet ih je zatvorio. Bila sam malo zbunjena. Možda sam prenaglila sa uljudnošću, možda je i on, kao St. Džon, prosudio da je moj korak odveć smeo. Zaista sam iznela svoj predlog i verovala da će zatražiti da se udam za njega. Uljuljkivala me je neka nada, ne mnogo sigurna jer je ostala neizgovorena, da će još jednom zatražiti da budem njegova. Ali on nikakav nagoveštaj nije učinio, i kako je njegovo držanje bilo sve sumornije, setila sam se najednom da sam pogrešila i da sam nehotice ispala smešna. Počela sam blago da se izvlačim iz njegovog naručja ali me je on sve žudnije stezao. - Ne ne Džejn; ne smete da odete. Ne dotakao sam vas, čuo sam vaš glas, osetio sam prijatnost koju mi vaše prisustvo donosi, slast vaše utehe; ne mogu da se odreknem tih radosti. Ne ostaje mi još bogzna šta, hoću vas. Neka se ceo svet smeje neka me nazove nemogućim, sebičnjakom ali to ništa ne znači. Moja vas duša traži: treba je zadovoljiti, inače će se smrtno osvetiti svome telu. - Pa, lepo, gospodine, ostaću s vama, kazala sam već. - Da, ali vi smatrate jedno da ostanete sa mnom, a ja podrazumevam drugo. Vi ćet se možda zadovoljiti da ostanete pored mene, da me negujete kao mala 371


ljubazna nudilja (jer imate blagorodno srce i ljupku dušu koja vas goni na požrtvovanje prema onima koje sažaljevate), i to bi, nema sumnje, trebalo da mi bude dovoljno. Držim da bi trebalo sada da gajim prema vama samo očinska osećanja; mislite li tako? Hajde, recite mi. - Misliću što vi budete hteli, gospodine. Biću zadovoljna da budem samo vaša nudilja, ako mislite da je tako najbolje. - Ali ne možete večito biti moja nudilja, Džejnet; mladi ste moraćete se udati jednoga dana. - Nije mi stalo do udaje. - Trebalo bi, Džejnet. Da sam ono što sam nekada bio, pokušao bih da osetite da vam je do toga stalo ali slep stvor! Opet ga je obuzela seta. Ja sam, naprotiv, bivala sve veselija i sve hrabrija. Te poslednje reči dale su mi na znanje u čemu je čvor, i kako to za mene nije predstavljalo nikakvu teškoću svanulo mi je u duši zbog moje prvobitne zabune. Zapodenula sam živahniji razgovor. - Krajnje je vreme da neko preuzme na sebe da opet ličite na čoveka - rekoh deleći njegove guste nepodsečene uvojke jer vidim da ste se preobrazili u lava, ili nešto slično. Imate onaj „faux air"(lažan izgled) Nabukodonosora u polju, to je izvesno. Vaša me kosa podseća na orlovo perje, ali nisam još primetila da su vam nokti izrasli u kandže. - Na ovoj mišici nemam ni šake ni noktiju reče on vadeći iz grudi osakaćenu šaku i pokazujući mi je. Običan patrljak užasan prizor! Zar ne nalazite, Džejn? - Žalosno je videti to, i žalosno je videti vaše oči, kao i brazde na vašem čelu. I najgore u svemu tome je što mi preti opasnost da vas još više zavolim zbog toga i pružim vam priliku da postanete uobraženi. - Pomislio sam da ćete se pobuniti kada budete videli moju ruku i moje nagrđeno lice. - Zaista? Ne govorite tako, inače ću reći nešto što će pobiti vaše mišljenje. Pustite me sada jedan trenutak, da prodžaram vatru i počistim kamin. - Možete li da opazite kada vatra plamti? - Da, desnim okom mogu da nazrem svetlost neku rumenu maglu. - I vidite li sveće? - Vrlo nejasno svaku kao svetao oblak. - Možete li da me vidite? - Ne, mila moja, ali i previše sam zahvalan što mogu da vas čujem i dodirnem. - Kada večeravate? - Nikada ne večeravam. - Ali večeras ćete večerati. Gladna sam, isto tako kao i vi, a čini mi se da zaboravljate da večerate.

372


Pozvala sam Meri i postarala se da soba uskoro dobije veseliji izgled, a posle toga pripremila sam prijatnu večeru. Bila sam tako uzbuđena i zadovoljna i sa lakoćom sam razgovarala s njim za vreme večere; i dugo još posle toga jer pored njega nisam osećala nikakvu neprijatnu usiljenost nisam morala da uzdržavam svoju veselost i živahnost, i bilo mi je savršeno ugodno s njim jer sam znala da mu se takva sviđam, i da ga sve što kažem ili uradim teši i vraća u život. Kakvo divno osećanje! Izvuklo je i obasjalo ono što je najbolje u meni: istinski sam živela samo u njegovoj blizini, kao i on u mojoj. Iako je bio slep, osmesi su zaigrali preko njegovog lica, radost se pojavila na njegovom čelu, i crte su se ublažile i zagrejale. Posle večere počeo je da mi postavlja bezbroj pitanja, gde sam bila, šta sam radila, kako sam ga pronašla. Odgovarala sam mu nadohvat, bilo je vrlo kasno da mu te večeri izložim sve pojedinosti. Osim toga, nisam želela da pogodim preosetljivu žicu da stvorim svež izvor uzbuđenja u njegovom srcu, jer je moj glavni cilj bio da ga razvedrim. I bio je veseo, kao što sam kazala, ali na mahove. Kad bi za trenutak naš razgovor bio prekinut ćutanjem, uznemireno bi se okrenuo, dodirnuo me, i potom rekao: „Džejn". - Jeste li vi pravo ljudsko biće, Džejn? Jeste li sigurni u to? - Potpuno sigurna, gospodine Ročester. - Pa ipak, kako ste se ovog tmurnog i bednog večera stvorili iznenada na mom usamljenom ognjištu? Ispružio sam ruku da uzmem čašu vode od posluge, i vi ste mi je dodali. Upitao sam nešto, očekujući da će mi Džonova žena odgovoriti, a vaš glas mi je odjeknuo u ušima. - Jer sam ja ušla, mesto Meri, s poslužavnikom. - Eto čarolije u svakom času koji sada provodim s vama. Ko bi mogao da ispriča kakav sam taman, sumoran, očajnički život provodio poslednjih meseci? Ništa nisam radio, ništa očekivao; spojio sam dan i noć, osećao sam zimu kada bih pustio da se vatra ugasi, i glad kad bih zaboravio da jedem. I, onda, ona beskonačna briga i s vremena na vreme pravo ludilo od želje da opet imam kraj sebe svoju Džejn. Da, čeznuo sam više za njenim povratkom nego za svojim izgubljenim vidom. Kako je mogućno da je sada opet sa mnom i da kaže da me voli? - Zar neće opet iznenada otići kao što je i došla? Bojim se da je sutra neću zateći ovde. Običan, praktičan odgovor, van njegovih uzrujanih misli, uverio me je da bi bio najbolji i najubedljiviji u ovakvom njegovom raspoloženju. Prevukla sam prstom preko njegovih obrva i primetila sam da su bile zamršene i da ih moram nečim da namažem i ispravim, da opet porastu crne i guste.

373


- Kakva je vajda činiti mi ma kakvo dobro, blagorodni duše, kada ćete me opet u jednom kobnom trenutku napustiti proći kao senka, kako i kuda ni sam ne znam, i da vas posle ni na kakav način ne mogu pronaći? - Imate li češalj u džepu, gospodine? - Zašto, Džejn? - Da očešljam ovu zamršenu, crnu grivu. Nalazim da užasno izgledate kad vas izbliza zagledam. Govorite o meni kao da sam vila, ali uverena sam da vi skoro ličite na poljske duhove. - Jesam li odvratan, Džejn? - Mnogo, gospodine, i uvek ste bili, vi to znate. - Uf! Obešenjakluk vas nije napustio, ma gde bili. - Pa ipak, stanovala sam s vrlo dobrim svetom, daleko boljim od vas, hiljadu puta boljim; imali su ideje i poglede kakvim se nikada niste bavili u životu; veoma prefinjene i zadivljujuće. - Gde ste to, do vraga, bili s njima? - Nećete večeras to doznati od mene, gospodine, moraćete do sutra da pričekate, da ostavim pola priče neispričane; znajte, ovo će biti neka vrsta jemstva da ću se pojaviti sutra ujutru za vašim stolom o doručku, da je završim. Nego, uzgred budi rečeno, neću da se pojavim pored vašeg ognjišta samo sa običnom čašom vode; moraću da donesem bar jedno jaje, a da i ne kažem ništa o prženoj šunki. - Ah, mala podsmešljiva vilo ljudsko biće u isti mah! Već ste napravili od mene drugog čoveka, osećam sve što nisam osetio za ovih dvanaest meseci. Da vas je Saul mogao imati za svoga Davida, zao duh bio bi isteran bez pomoći harfe. Tako, gospodine, sada izgledate pristojno. Ali, moram da vas napustim. Putovala sam poslednja tri dana, i čini mi se da sam jako umorna. Laku noć. - Još samo jednu reč, Džejn; u kući u kojoj ste stanovali da li je bilo samo dama? Nasmejala sam se i pobegla, smejući se i dok sam trčala uz stepenice. „Vrlo dobra ideja" pomislila sam radosno. Vidim da ima načina da ga otrgnem iz melanholije, bar za neko vreme. Sutradan, rano ujutru, čula sam ga kad je ustao i kako šeta iz sobe u sobu. Čim je Meri sišla, čula sam ga kako pita: - Da li je gospođica Ejr ovde? Zatim: koju ste joj sobu dali? Je li suva? Idite i vidite da li što želi? I kada će da siće dole? Sišla sam čim sam mislila da je vreme doručku. Kako sam polako ušla u sobu, mogla sam da ga posmatram pre nego što je osetio da sam tu. Zaista, kako je bilo žalosno videti onaj snažan duh sada tako telesno osakaćen. Sedeo je u svojoj fotelji miran, ali ne odmoran, već očevidno u stanju očekivanja; preko lica mu se prevukla uobičajena tuga, i celo njegovo biće podsećalo me je na ugašenu lampu koja čeka da se ponovo upali. Na žalost! Nije više od njega 374


zavisilo da stvori svetlost, zbog toga se morao osloniti na druge! Nameravala sam da se pojavim bezbrižna i vesela, ali nemoć ovog nekada jakog čoveka dirnula me je do srca. Pa ipak, prišla sam mu što sam mogla življe. - Jutro je vedro i puno sunca, gospodine - rekoh. - Kiša je prestala i svetlost je mnogo blaža, uskoro ćete se šetati sa mnom. Potpirila sam vatru koja je tinjala. Lice mu se ozarilo. - Oh, vi ste zbilja tu, ptico moja! Hodite. Niste otišli, niste iščezli? Čuo sam jednu od vaših sestrica pre jednog sata kako peva leteći iznad šume; ali njena pesma mi ništa ne kaže, kao što ni sunce koje se rađa nema za mene zraka. Sva melodija zemlje skupljena je u glasu moje Džejn. Sve sunčeve zrake osećam u njenom prisustvu. Suze su mi navrele na oči kada sam čula ovo priznanje zavisnosti; baš kao kad bi prikovani džinovski orao bio prinuđen da preklinje vrapca da bude njegov pomoćnik. Ali nisam želela da budem plačljiva, obrisala sam slane kapljice i požurila se da pripremim doručak. Proveli smo veći deo jutra na vazduhu. Vodila sam ga dalje od vlažne i divlje šume, kroz vesela polja, opisivala sam mu kako su čudesno zelena, kako cveće I žbunje izgleda sveže, kako je blistavo plavo nebo. Potražila sam za njega neko sedište na skrivenom i divnom mestu, neki stari panj. Nisam odbila, kada je sedeo, da mu sednem u krilo. Zašto bih, kada smo oboje, i on i ja, bili srećniji ovako nego kad smo rastavljeni. Pilot je ležao kraj naših nogu: sve je bilo tiho. Iznenada, stežući me u zagrljaj, gospodin Ročester je uzviknuo: - Svirepa, svirepa begunice! Oh, Džejn, kako mi je bilo kada sam otkrio da ste pobegli iz Tornfilda i kada vas nisam mogao da pronađem. I naročito kad sam pregledao vašu sobu i uverio se da niste poneli ni novac ni ma šta što bi vam umesto novca poslužilo! Biserna ogrlicakoju sam vam dao ležala je nedirnuta u svojoj kutiji; vaši koferi ostali su zatvoreni i zaključani, onako kako su bili spremni za svadbeno putovanje. Pitao sam se šta je s mojom ljubljenom, lišenom odela i novca? I šta ste radili? Hoću sve da doznam sada. Na njegova preklinjanja, počela sam da mu pričam o svojim doživljajima prošle godine. Prilično sam ublažila priču o ona tri dana, koja su se odnosila na lutanja i gladovanja, jer zašto da mu nanosim nepotreban bol. I ono malo što sam mu rekla, dirnulo je njegovo verno srce dublje nego što sam htela. Nije trebalo da ga ostavim tako, rekao je, i da bez ikakvih sredstava krenem na put. Trebalo je da mu saopštim svoju nameru. Trebalo je da imam poverenja u njega; on me nikada ne bi naterao da mu budem prijateljica. Iako je u svome očajanju izgledao gnevan, voleo me je zaista i suviše iskreno i nežno da bi mogao da se pretvori u tiranina. Dao bi mi radije pola svoga imanja, ne tražeći u zamenu ništa do jednog poljupca, samo da ne lutam sama po svetu. Bio je ubeđen da sam propatila više nego što sam mu priznala. 375


- Pa, lepo, ma kakvi bili moje patnje i stradanja, bili su kratkog veka odgovorila sam i tek onda počela da pričam kako sam bila primljena u Mur Hauzu, kako sam dobila mesto učiteljice u seoskoj školi, itd. Moje iznenadno nasledstvo, pronalaženje mojih rođaka, sve je išlo po redu. Razume se, ime St.Džona Riversa često sam spominjala u svojoj priči. - Taj St. Džon je, znači, vaš brat od tetke? - Dabome. - Spominjali ste ga često: marite li za njega? - On je vrlo dobar čovek, gospodine, ne mogu da ga ne volim. - Dobar čovek. Da li to znači uvažen, pristojan gospodin pedesetih godina? Ili, šta? - St. Džonu je tek dvadeset devet godina, gospodine. - Jeune encore (Još mlad) kao što kažu Francuzi. Je li to mali, flegmatičan i prost čovek? Jedna od onih osoba čija se dobrota sastoji više iz nedostatka poroka nego iz dokaza vrline. - On je neumorno aktivan. Živi samo da izvršava krupne stvari i uzvišene zadatke. - Ali njegov um? Nema sumnje, malo je slab? Ima dobre namere, ali vi sležete ramenima dok ga slušate kad govori? - On vrlo malo govori, gospodine. Što kaže uvek je umesno. Njegov um je izvanredan, možda ne mnogo osetljiv, rekla bih, ali vrlo snažan. - Znači, onda, da je sposoban. - Neverovatno sposoban. - Ima li potpuno obrazovanje? - St. Džon je univerzitetski obrazovan. - Njegovo ponašanje, ako se ne varam, rekli ste da nije po vašem ukusu? - Usiljeno i svešteničko? - Nikada nisam spomenula njegovo ponašanje, ali bi zaista trebalo da imam rđav ukus da mi se ne dopadne. Uglađeno je, tiho, i potpuno gospodsko. - Njegova spoljašnost zaboravio sam kako ste ga opisali neki neotesan duhovnik, skoro pridavljen belom kravatom i uzdignut na svojim debelim đonovima, zar ne? - St. Džon se dobro odeva. On je lep čovek: visok, smeđ, s plavim očima i grčkim profilom. (Za sebe.) „Neka ga đavo nosi!" (Okrećući se meni.) - Sviđa li vam se, Džejn? - Da, gospodine Ročester, dopada mi se, ali to ste me već pitali. Naravno, videla sam gde je ciljao moj sabesednik. Ljubomora ga je mučila; gušila ga je, ali ta rana bila je spasonosna: odvraćala ga je od njegove melanholije koja ga je nagrizala. Prema tome, nisam htela da odveć brzo opčinim zmiju. 376


- Možda biste više voleli da ne sedite dalje u mome krilu, gospođice Ejr? primetio je nekako brzo i neočekivano. - Zašto ne, gospodine Ročester? - Slika koju ste mi opisali predstavlja i suviše zapanjujući i jak kontrast. Vaše reči su vrlo lepo dočarale Apolona. On živi u vašoj uobrazilji visok, smeđ, s plavim očima i grčkim profilom. Vaše oči zaustavljaju se na Vulkanu istinskom kovaču, pocrnelom, širokih pleća i slepom i sakatom, uz to. - Nikada o tome nisam ranije mislila, ali vi zacelo ličite na Vulkana, gospodine. - Pa, lepo, možete me napustiti, gospođo, ali pre nego što odete (i stegao me je jače nego dotle) bićete ljubazni da mi odgovorite na jedno dva pitanja. Ućutao je. - Kakva pitanja, gospodine Ročester? Zatim su nastala ova unakrsna pitanja. - St. Džon vas je naimenovao učiteljicom u Mortonu pre nego što je znao da ste njegova rođaka? - Da. - Viđali ste ga često? Je li posećivao školu? - Svakodnevno. - Je li bio zadovoljan vašom nastavom, Džejn? Znam da ste pametvo radili, jer ste darovita osoba. - Da bio je zadovoljan. - I otkrio je mnoge osobine u vama koje nije znao da imate? Imate izvesne darovitosti koje nisu obične. - O tome ništa ne znam. - Imali ste i malu kućicu pored škole, zar ne? Da li je tu pokatkad dolazio da vas obiđe? - S vremena na vreme. - Uveče? - Jedno dva puta. Ponovno ćutanje. - Koliko ste još stanovali s njim i njegovim sestrama pošto ste pronašli da ste rođaci? - Pet meseci. - Je li Rivers provodio mnogo vremena s damama iz svoje porodice? - Jeste. Sedeli smo svi u jednom salonu i učili. - Je li mnogo studirao? - Vrlo mnogo. - Šta? - Učio je hinduski. - A šta ste vi u međuvremenu radili? - Učila sam najpre nemački. 377


- Je li vam on pokazivao? - On ne zna nemački. - Je li vas nečem drugom poučavao? - Malo hinduski. - Rivers vas je učio hinduskom jeziku? - Da, gospodine. - I svoje sestre? - Ne. - Samo vas. - Samo mene. - Jeste li vi tražili da učite? - Ne. - On je lično želeo da vas uči? - Da. Duga pauza. - Zašto je to želeo? Šta bi vam hindustaneki jezik mogao da koristi? - Imao je nameru da me povede sa sobom u Indiju. - Ah, stigao sam do srži istine. Hteo je da se udate za njega? - Tražio je da se udam za njega. - To je izmišljotina bestidna laž da me uvredite. - Oprostite, to je prava pravcata istina. Prosio me je nekoliko puta, i s toliko navaljivanja koliko i vi. - Gospođice Ejr, ponavljam vam, možete da me ostavite. Koliko ću puta morati da ponovim istu stvar? Zašto i dalje uporno sedite u mom krilu kada sam vas otpustio? - Zato što mi je tu vrlo udobno. - Ne, Džejn, nije vam tu udobno, jer vaše srce nije sa mnom. Ono je kod vašeg rođaka tog St. Džona. Oh, do ovog trenutka verovao sam da je moja mala Džejn samo moja! Verovao sam da me voli, čak i kada me je ostavila, i to je bila kap ambrozije u čaši moje žuči. Uprkos svim suzama koje sam prolio zbog našeg rastanka, uprkos tom kao večnost dugom rastavljanju, nisam mogao da poverujem da dok ja suze lijem ona drugoga voli! Ali, čemu žaljenje? Uzaludno je, Džejn, ostavite me, idite i udajte se za Riversa. - Onda me odgurnite, gospodine, odbacite me, jer dragovoljno neću ustati. - Džejn, uvek sam voleo zvuk vašeg glasa. On je oživljavao nadu, zvučao je tako istinski. Kada ga čujem, vraća me unazad za godinu dana. Zaboravljam da ste stvorili novu vezu. Ali ja nisam lud idite! - Kuda treba da idem, gospodine? - Svojim putem s mužem kog ste izabrali. - Ko je to? - Znate taj St. Džon Rivers. 378


- On nije moj muž, niti će to ikada biti. On mene ne voli, ja ga ne volim. On voli (on ume da voli, ali to nije kao što vi volite) jednu mladu damu po imenu Rozamond. Želeo je da se oženi sa mnom samo zato što je mislio da sam pogodna za misionarsku ženu, što ona ni u kom slučaju ne bi mogla da bude. On je dobar i uzvišen, ali strog, i za mene hladan kao glečer. On ne liči na vas, gospodine. Nisam srećna kraj njega, ni blizu njega, ni s njime. On nije milostiv prema meni, nema nežnosti. Ne vidi ničeg privlačnog u meni čak ni mladost samo nekoliko korisnih odlika moje inteligencije. Znači li, onda, gospodine, da treba da vas ostavim i odem k njemu? Zadrhtala sam i protiv svoje volje, i nagonski sam se pripila uz svog slepog, ali voljenog gospodara. Osmehnuo se. - Kako, Džejn! Je li to istina? Da li doista tako stoje stvari između vas i Riversa? - Sasvim tako, gospodine! Oh, ne treba da budete ljubomorni! Želela sam malo da vas zadirkujem da biste bili manje žalosni. Pomislila sam da je i srdžba bolja od tuge. Ali ako želite da vas volim, trebalo bi da uvidite koliko vas zaista volim, i da budete gordi i zadovoljni. Moje srce je vaše, gospodine, vama pripada i ostaće sa vama, čak i kad bi me sudbina zauvek rastavila od vas. Ponovo, dok me je ljubio, mračne misli navukle su mu se na čelo. - O, moj izgubljeni vide! Moja osakaćena snago! - šaputao je bolno. Da bih ga umirila, počela sam da ga milujem. Znala sam na šta je mislio, i htela sam da progovorim umesto njega, ali se nisam usudila. Kad je za trenutak okrenuo lice na drugu stranu, videla sam kako mu se jedna suza skotrljala ispod prilepljenog očnog kapka i skliznula niz obraz. Srce mi se steglo. - Vredim koliko i onaj stari divlji kesten koga je grom pogodio u voćnjaku Tornfilda - reče on najzad. I kakva bih prava imao da volim jednu majsku ružu i da ona svojim poljupcima pokrije moje ruševine? - Vi niste ruševina, gospodine ni drvo oboreno gromom; sveži ste i puni snage. Biljke će nicati oko vašeg korena, hteli vi to ili ne, jer uživaju u vašoj izdašnoj hladovini; i dok rastu, naslanjaće se na vas i obavijati oko vas, jer im vaša snaga pruža sigurnu podršku. Opet se osmehnuo, utešila sam ga. - Govorite o prijateljima? - upita on. - Da, o prijateljima - odgovorila sam ustežući se; znala sam da sam htela da kažem više nego prijatelji, ali nisam mogla da nađem neku drugu reč. Pomogao mi je. - Ah, Džejn. Ali hteo bih da imam ženu. - Zaista, gospodine. - Zar je to nešto novo za vas? - Razume se, o tome ništa ranije niste kazali. - Je li to neka rđava vest? 379


- Sve to zavisi od okolnosti, gospodine i od vašeg izbora. - Vi ćete ga izvršiti umesto mene, Džejn. Povinovaću se vašoj odluci. - Izaberite onda, gospodine, onu koja vas najviše voli. - Izabraću baš onu koju najviše volim. Džejn, hoćete li da se udate za mene? - Da, gospodile. - Za jednog slepog čoveka, koga ćete imati da vodite za ruku? - Da, gospodine. - Za sakatog čoveka dvadeset godina starijeg od sebe, koga ćete morati da dvorite. - Da, gospodine. - Je li to istina, Džejn? - Istina, gospodine. - Oh! Mila moja! Neka vas bog blagoslovi i nagradi. - Gospodine Ročester, ako sam ikada u životu učinila neko dobro delo ako sam ikada imala čistije misli ako je ikada moja molitva bila iskrenije i bez huljenja ako sam ikada poželela nešto pravično sada sam nagrađena. Biti vaša žena, za mene znači što i biti najsrećnije stvorenje na svetu. - Zato što uživate da se žrtvujete? - Da se žrtvujem? Šta ja žrtvujem? Glad za hranu, iščekivanje za zadovoljstvo da budem srećna, da zagrlim ono što najviše cenim da stavim usne na onoga koga volim da se odmorim na rukama onoga kome verujem. Znači li to žrtvovati se? Ako je tako, onda zaista uživam da se žrtvujem. - I da podnosite moje nedostatke, Džejn? - To za mene ništa ne znači, gospodine. Više vas volim sada kada mogu istinski da vam budem od koristi, nego kada ste bili gordi i nezavisni, kada ste prezirali sve i tražili da samo vi dajete i zaštićujete. Dosad sam mrzeo svaku pomisao da mi neko pomaže, da me vodi. Osećam da ubuduće neću to više mrzeti. Nisam mario da spustim svoju ruku u nečiju koju sam iznajmio, ali biće mi drago da osetim Džejnine fine prstiće. Više volim i potpunu usamljenost negoli večite usluge posluge; ali, Džejnino blago ophođenje biće moja neprekidna radost. Džejn mi odgovara, a da li ja njoj odgovaram? - Savršeno, gospodine. - Kad je tako, nemamo šta više na svetu da čekamo: venčaćemo se što pre. Govorio je vatreno. Njegova stara neobuzdanost budila se u njemu. - Džejn, treba samo da dobijemo dozvolu i venčaćemo se bez oklevanja. - Gospodine Ročester, primećujem da je sunce počelo već da se spušta ka zapadu, i Pilot je već otišao kući da jede. Dozvolite da pogledam na vaš sat. - Prikačite ga o svoj pojas, Džejnet, i nosite ga ubuduće, meni nije potreban. - Skoro je četiri sata po podne, gospodine. Zar niste gladni? 380


- Kroz tri dana biće naše venčanje, Džejn. Ne mislite na fine haljine i nakit, sada sve to nije dostojno oklevanja. - Sunce je popilo sve kišne kapljice, gospodine, povetarac se utišao, sasvim je toplo. - Znate li, Džejn, da i sada nosim ispod svoje kravate malu bisernu ogrlicu koju sam vam poklonio? Nosio sam je od dana kada sam izgubio jedino blago, i kao jedinu uspomenu na nju. - Vratićemo se kroz šumu, tuda je veći hlad. On je nastavio svoje misli, ne vodeći računa o mojim rečima. - Džejn! Vi držite da sam, ako smem da kažem, bezbožan pas. Ali moje se srce nadima od zahvalnosti prema milostivom bogu! On ne vidi kao što čovek vidi, već mnogo jasnije, ne sudi kao što čovek sudi, već mnogo mudrije. Rđavo sam radio. Hteo sam da isprljam moj nevini cvet da zlim dahom zadahnem njegovu čistotu. Svemogući ga je istrgnuo iz mojih ruku. U svom protivljenju skoro sam proklinjao rastanak, i umesto da pognem glavu pod tom presudom, ja sam joj prkosio. Božanska pravda išla je svojim tokom; ne sreće su se svalile na mene; bio sam primoran da prođem kroz tamnu dolinu smrti. Njegove kazne su velike, i jedna od njih načinila me je pokornim zauvek. Znate da sam bio gord na svoju snagu. I šta je ostalo od toga kada sad moram da primim tuđu ruku, kao dete, u svojoj slabosti? I tek na kraju, Džejn, samo na kraju počeo sam da osećam božju ruku u svojoj sudbini. Počeo sam da osećam grižu savesti, pokajanje, želju da se izmirim sa svojim tvorcem, počeo sam ponekad da molim; bile su to vrlo kratke molitve, ali vrlo iskrene. Pre nekoliko dana, mogu da ih izbrojim pre četiri dana, bilo je to prošlog ponedeonika uveče, obuzelo me je neobično neraspoloženje, ono kada jad zamenjuje mahnitost, a bol tvrdoglavost. Odavno sam stekao utisak, pošto nigde nisam mogao da vas pronaćem, da ste mrtvi. Kasno te večeri možda izmeću jedanaest i dvanaest časova pre nego što sam pošao na tužan počinak, preklinjao sam gospodina, da me, ako nalazi za shodno, izbavi ovog života, da me primi u drugi svet, nadajući se da ću tamo moći da vidim svoju Džejn. Bio sam u svojoj sobi i sedeo pored otvorenog prozora. Blagi noćni vazduh delovao je na mene kao melem; iako nisam mogao da vidim zvezde, osećao sam ipak po nekoj svetloj magli da je bila mesečina. Čeznuo sam za tobom, Džejnet! Oh, čeznuo sam i za tvojom dušom i za tvojim telom! Pitao sam boga, sa strepnjom punom poniznosti, zar već nije bilo dosta mog očajanja, nesreće i mučenja, i zar najzad ne mogu da pronađem sreću i mir. Priznao sam da sam zaslužio sve što sam pretrpeo i molio sam da me više ne stavlja na iste muke. I alfa i omega ovih želja moga srca nehotice se istrgla s mojih usana: 381


Džejn! Džejn! Džejn! - Jeste li te reči glasno izgovorili? - Jesam, Džejn. Da me je ko čuo, pomislio bi da sam poludeo, jer sam ih tako mahnito izgovorio. - Je li to bilo prošlog ponedeonika, nekako blizu ponoći? - Da, ali vreme ne igra nikakvu ulogu. Ono što je posle došlo, neobično je zapanjujuće. Pomislićete da sam sujeveran imam donekle izvesno sujeverje u krvi, i oduvek sam ga imao. Pa i pored svega, ovo je prava pravcata istina ono što sam čuo i što ću vam ispričati. Kada sam uzviknuo: „Džejn! Džejn! Džejn!" neki glas ne bih mogao reći odakle je taj glas došao, ali znam čiji je to glas bio odgovorio je: „Dolazim, čekajte me", i trenutak kasnije kroz vetar sam čuo šapat: „Gde ste?" Reći ću vam, ako mogu, misao, sliku, koju su ove reči probudile u meni. Međutim, teško je izraziti ono što bih hteo da kažem. Kao što vidite, Ferndin je sahranjen u gustoj šumi, gde se zauvek guši i umire bez odjeka. „Gde ste?" učinilo mi se da je izgovoreno u bregovima, jer sam čuo kako eho dolazi s planina. U tom trenutku povetarac koji mi je prešao preko čela učinio mi se hladniji i svežiji. Mogao sam da poverujem da ćemo se u nekom usamljenom divljem kraju Džejn i ja ponovo sresti. Mislim da smo se u duši sreli. Vi ste, nema sumnje, u tom času spavali, Džejn. Možda je duša vaša pobegla iz svoje ćelije i došla da uteši moju; jer to je bio vaš glas što mi je govorio, u to sam ubeđen. Čitaoče, to je bilo u ponedeljak uveče, pre ponoći, kada sam i ja primila onu tajanstvenu poruku. To su bile iste reči na koje sam odgovorila. Saslušala sam priču gospodina Ročestera, ali mu nisam ništa odgovorila. To podudaranje izgledalo mi je odveć ozbiljno i suviše neobjašnjivo da bih mogla da ga saopštim, ili da o tome govorim. Ako bih ma šta kazala, moja priča ostavila bi dubok utisak na misli moga sabesednika; a taj um je već toliko propatio da mu nije trebalo nanositi još jaču uznemirenost natprirodnim pojavama. Zadržala sam, dakle, sve u svom srcu. - Nemojte, dakle, da se čudite - nastavio je moj gospodar - što sam s teškom mukom mogao da poverujem, kad ste se sinoć pojavili, da ste to vi a ne običan glas i vizija, nešto što se neće rastopiti u tišini kao onaj ponoćni šapat i odjek u bregovima. Sada zahvaljujem bogu! Znam da sam se prevario. Da, zahvaljujem bogu! Skinuo me je s krila, ustao, s poštovanjem skinuo šešir, i, spuštajući svoje slepe oči ka zemlji, ostao je u nemoj molitvi. 382


Samo poslednje reči njegove molbe mogle su da se čuju: - Zahvaljujem svome tvorcu što se usred suđenja setio milosrđa. Skrušeno preklinjem svoga spasitelja da mi da snage da ubuduće vodim čistiji život nego što sam ga dosada vodio! Zatim je pružio ruku da ga povedem. Uzela sam tu milu ruku, za trenutak je zadržavajući na svojim usnama, zatim sam je prebacila preko svoga ramena; bila sam manja od njega, i tako sam mu u isti mah služila i kao oslonac i vođa. Ušli smo u šumu i pošli kući.

________________________________________________________________

________________________________________________________________

383


GLAVA TRIDESET OSMA a, čitaoče, udala sam se za njega. Bilo je to tiho venčanje. On i ja, D sveštenik i đakon, bili su prisutni. Kada smo se vratili iz crkve, ušla sam u kuhinju gde je Meri pripremala ručak, a Džon čistio noževe. Rekla sam: - Meri, udala sam se jutros za gospodina Ročestera. Domaćica i njen muž pripadali su onoj pristojnoj, flegmatičnoj vrsti ljudi, kojima se može saopštiti i najvažnija vest, bez opasnosti da vam provale bubnu opnu svojim uzvicima i zbune vas bujicom reči svoga iščuđavanja. Meri je podigla oči i dobro se zagledala. Kašika, kojom je zalivala par pilića što su se pekli na ražnju, ostala je nekoliko trenutaka u vazduhu, i za to vreme Džonovi noževi odmarali su se od glačanja; ali, Meri, koja se ponovo sagla nad pečenje, rekla je samo: - Zaista, gospođice? Je li to sigurno? Idućeg trenutka, nastavila je: - Videla sam lepo kad ste izišli s gospodarom, ali nisam ni slutila da idete u crkvu na venčanje. I nastavila je da pomazuje piliće. Kad sam se okrenula, Džon se osmehnuo od uveta do uveta. - Rekao sam Meri da će tako biti - reče on - znao sam šta će gospodin Edvard (Džon je bio stari sluga i znao je svoga gospodara kad je bio mlađi u kući; prema tome, često ga je zvao po imenu) znao sam šta će gospodin Edvard uraditi; i bio sam ubeđen da neće dugo čekati; i dobro je uradio, tako mi boga. Želim vam svaku radost, gospođice! - sasvim učtivo namestio je pramen kose na čelo. - Hvala vam Džone. Gospodin Ročester mi je rekao da predam ovo vama i Meri Tutnula sam mu u ruku banknotu od pet funti sterlinga. Ne čekajući nikakve reči, izišla sam iz kujne. Kada sam malo kasnije prolazila pored kujne, načula sam ove reči: - Ona će mu biti bolja žena nego ma koja od onih velikih dama. I zatim: - Ako i nije od najlepših, ima dobro srce i u njegovim očima ona je lepotica, to svako može da vidi. Odmah sam pisala u Mur Hauz i Kembridž, da im javim šta sam uradila, objašnjavajući zašto sam tako postupila. Dijana i Meri odobrile su moj postupak bez rezerve. Dijana je još dodala da čeka samo da medeni mesec prođe i da će onda doći da me vidi. - Bilo bi bolje da dotle ne čeka - rekao je gospodin Ročester kada sam mu pročitala pismo - jer ako na to čeka, zakasniće pošto će naš medeni mesec 384


blistati do kraja života. Njegovi zraci izbledeće samo na vašem ili mom grobu. Kako je St. Džon primio tu vest, ne znam. Nikada mi nije odgovorio na pismo koje sam mu uputila. Tek posle šest meseci pisao mi je ne spominjući ime gospodina Ročesteoa, niti ikakvu aluziju na moje venčanje. Njegovo pismo bilo je mirno i puno dobrote, iako vrlo ozbiljno. Otada mi je pisao redovno, iako ne često. Nadao se da sam srećna i verovao je da nisam od onih koji žive bez vere na ovome svetu i misle samo na zemaljske stvari. Nadam se, čitaoče, da niste sasvim zaboravili malu Adelu, zar ne? Ja nisam. Ubrzo sam zamolila gospodina Ročestera i dobila dozvolu da odem i obiđem je u školi u koju ju je smestio. Njena skoro ludačka radost kada me je ugledala jako me je dirnula. Bila je bleda i mršava; kazala mi je da nije srećna. Videla sam da su pravila te škole bila odveć stroga, nastava prilično ozbiljna za dete njenih godina. Povela sam je sa sobom kući. Mislila sam da postanem opet njena vaspitačica kao nekada, ali sam ubrzo uvidela da je to neizvodljivo. Moje vreme i staranje zahtevala je druga osoba moj muž. Stoga sam pronašla drugi, bliži pansionat, nedaleho od Ferndina, i tako sam mogla da je češće obilazim i ponekad dovodim kući. Postarala sam se da ni u čemu ne oskudeva što bi joj umanjilo udoban život. Uskoro je u novoj školi bila srećna i dobro je učila. Kada je porasla, zdravo englesko obrazovanje ispravilo je u velikoj meri njene francuske nedostatke; i kad je napustila školu, stekla sam u njoj prijatnu i poslušnu prijateljicu, odanu, dobre naravi i ozbiljnu. Svojom srdačnošću i pažnjom odavno je isplatila svaku malu ljubaznost, koju sam ikada mogla da joj učinim. Moja priča bliži se kraju. Samo još jedna reč o mome iskustvu kao udate žene, i još jedan pogled na sreću onih čija su se imena najčešće pojavljivala u toku ove povesti i gotova sam. Već je deset godina kako sam se udala. Znam šta znači živeti potpuno s bićem koje najviše voliš. Smatram sebe najblaženijim stvorom blaženijim nego što to reči uopšte mogu da izraze, jer sam ja život svoga muža kao što je i on moj. Nijedna žena nije nikada bila bliža svome suprugu od mene, više kost njegovih kostiju i telo njegovog tela. Ne znam za umor u Edvardovom društvu, kao ni on u mome; oboje znamo kako nam srca biju u odvojenim grudima. Prema tome, mi smo uvek zajedno. Biti zajedno za nas znači što i biti slobodan u samoći i veseo u društvu. Mislim da razgovaramo preko celog dana. Govor je za nas samo življi način mišljenja. On uživa sve moje poverenje, i posvetio mi je svoje. Mi se potpuno slažemo po karakteru. Rezultat slaganja je savršen. Gospodin Ročester bio je još slep prve dve godine našeg braka. Možda nas je ta 385


okolnost još više zbližila još više spojila; ja sam dotle bila njegov vid, kao što sam i danas njegova desna ruka. Ukratko, bila sam, kao što me je često nazivao, zenica njegovih očiju. Video je prirodu, video je knjige kroz mene; i nikada se nisam umorila gledajući umesto njega i prepričavajući izgled polja, drveća, grada, reke, oblaka, sunčevih zraka predela oko nas, vremena, nastojeći da mu tako pomoću zvukova utisnem sve ono što svetlost nije mogla da pruži njegovom oku. Nikada se nisam zamorila čitajući mu, nikada se nisam zamorila vodeći ga onamo kuda je želeo: da učinim za njega sve što zaželi. I sa zadovoljstvom sam vršila službu, potpuno i predano, uprkos njegovoj žalosti jer je on to zahtevao bez bolnog stida i bez poniženja. Voleo me je tako iskreno da se nije ustručavao da se koristi mojom pomoći: osetio je da ga neizmerno volim, i ovo ukazivanje pomoći bila je u stvari moja najdraža želja. Jednog jutra, na kraju druge godine, dok sam pisala pismo koje mi je diktirao, došao je, nagnuo se nada mnom i rekao: Džejn, imate li neki blistavi ukras oko vrata? Imala sam zlatan lanac i odgovorila sam: - Da. - A da li imate svetloplavu haljinu? - Tačno. Saopštio mi je tada da mu se od pre izvesnog vremena činilo da se na jednom oku umanjio mrak, i da je sada u to ubeđen. Otišli smo zajedno u London. Obratio se za savet jednom čuvenom očnom lekaru, koji je uspeo da jednom oku vrati vid. Ni sada ne može da vidi sasvim jasno, ne može da piše i čita dugo, ali može sam da korača i šeta a da ga niko ne vodi za ruku. Nebo nije više prazno i zemlja nije više mračna za njega. Kada su mu predali u naručje prvenca, mogao je da vidi da je njegov sin nasledio njegove oči, onakve kakve su nekad bile krupne, sjajne i crne. Tom prilikom opet je priznao, sa srcem prepunim radosti, da je bog milostivo ublažio njegovu kaznu. Moj Edvard i ja smo srećni. Utoliko pre što su oni koje volimo isto tako srećni. Dijana i Meri Rivers udate su. Svake godine jedna za drugom dolaze da nas obiđu, i mi idemo kod njih. Dijanin muž je kapetan, sjajan marinski oficir, i dobar čovek. Merin muž je sveštenik, drug njenoga brata sa univerziteta i po sposobnostima i načelima dostojan je nje. Obojica, kapetani Ficdžems i Vorton, vole svoje žene, i voljeni su od njih. Što se tiče St. Džona, on je napustio Englesku, otputovao je u Indiju. Pošao je stazom koju je sam izabrao i kojom još ide. Nikada se nijedan pionir nije borio neumornije od njega između stenja i opasnosti. Odlučan, veran i požrtvovan, pun energije, revnosti i istine, radio je za ljudski rod. Raščišćavao je tegoban put ka poboljšanju: kao džin obarao je ove predrasude rasa, vekovima slagane. Možda je bio strog, možda je mnogo iziskivao, možda je još bio ambiciozan, ali njegova strogost ličila je na ratnika Gretharta, koji je čuvao svoje hodočasne 386


konvoje od Apolonovog besnog napadaja. On je kao apostol koji govori umesto Hrista, kad kaže: „Svako ko hoće da pođe za mnom, treba da se odrekne sebe. Neka uzme svoj krst i neka krene. I ako je ambiciozan, to je zato što njegova duša želi da zauzme mesto među onima koji su se otkupili od zemlje među onima koji će se bez mrlje pojaviti pred prestolom boga i koji će podeliti poslednje velike pobede Hrista, koji su pozvani, izabrani i verni." St. Džon se nije oženio, niti će se ikada oženiti. Dosad mu je bilo dovoljno da se bori za izvršenje svoga zadatka, ali se njegov posao bliži kraju, njegovo sjajno sunce hrli žurno zahodu. Njegovo poslednje pismo koje sam primila, izmamilo mi je suze na oči, pa ipak je ispunilo moje srce božanskom radošću: računao je na svoju sigurnu nagradu, na svoju krunu. Znam da će mi idući put nečija nepoznata ruka napisati da je dobri i verni sluga najzad pozvan, na radost svome spasitelju. I zašto bih plakala? Nikakav strah od smrti neće zamračiti poslednje trenutke St. Džona. Um će mu postati čist, srce neukrotivo, nada sigurna, a vera nepokolebljiva. Njegove sopstvene reči o tome svedoče: „Moj gospodar" kaže on, „obavestio me je. Svakodnevno stavlja mi do znanja sve jasnije: Dolazim uskoro! i, iz časa u čas, odgovaram mu s puno žudnje: Amin, dođi, gospodine Hriste!."

387


POGOVOR

N avršilo se tačno sto dvadeset godina otkako je jedan senzacionalan događaj uzbudio književnu javnost Engleske. Te daleke godine dogodilo se da su gotovo istovremeno objavljena tri romana potpisana istim prezimenom Bel, dotad potpuno nepoznatim i širokoj čitalačkoj publici i literarnim znalcima. No, ako jedno takvo, sasvim obično englesko prezime nije govorilo ništa više o piscima, imena koja su uz to prezime stajala bila su dobro odabrana, neobična, dovoljno zvučna i egzotična da bi zagolicala pažnju: Karer, Elis i Ekton Bel. Ko bi to mogao biti? Da li je sva tri romana napisao isti autor? I zašto se krije iza različitih imena? A ako nije, u kakvoj vezi oni stoje? Misterija je bila potpuna, još uvećana uspešnim prijemom sva tri romana i pohvalnim kritikama. Stoga se može razumeti zaprepašćenje londonskih izdavača kada su se u njihovoj kancelariji jednog dana pojavile tri mlade, skromne, neupadljive devojke iz zabačenog provincijskog mestašceta i predstavile kao toliko pominjani Karer, Elis i Ekton Bel. Pa, iako je istina o njihovim pravim imenima Šarlot, Emili i En Bronte bila ubrzo obelodanjena, interesovanje javnosti nije splasnulo. Bez obzira na misteriju oko autora, sami romani sadržali su u sebi dovoljno novog, neobičnog i originalnog da daju maha pravoj poplavi kritičarskih teorija, teza i protivteza, dokaza i protivdokaza. Vremenom prvobitno zaprepašćenje ustupalo je mesto smirenijim, zrelijim, studioznijim pokušajima da se „fenomen" sestara Bronte objasni i stavi u odgovarajuće vremenske okvire. Što se, pak, čitalaca tiče, njihovo oduševljenje ne samo što nije jenjavalo već je sve više raslo, širilo se sa Engleske na Kontinent, jednom rečju, nadživelo sve granice, vremenske i prostorne. Pomenuti romani, a i drugi od istih autora, nanovo su preštampavani, prevođeni na sve jezike sveta, na osnovu njih pravljeni su pozorišni komadi, a u novije vreme sa isto tako velikim uspehom prenošeni i na celuloidnu traku. Izuzetno stvaralaštvo sestara Bronte, a ne manje i njihov život privlačili su brojne istraživače i dali im materijal za obilje studija, monografija, biografija, eseja, članaka, napisa i komentara. Zaista, gotovo da ni o jednom engleskom piscu, naravno sa izuzetkom velikog Šekspira, nije napisano više nego o „devojkama iz Havorta". Tako, eto, već sto dvadeset godina traje ta „bronteana", svojevrsna mistifikacija istovremene pojave tri književnika (i to još književnica!) iz iste porodice. Pa, u čemu je „fenomen" sestara Bronte? Čega ima tako neobičnog i specifičnog u njihovom slučaju? 388


Priča o sestrama Bronte počinje sa njihovim ocem Patrikom, u čijim žilama je tekla krv keltskih predaka. Došavši iz siromašne Irske, trbuhom za kruhom, ovaj bivši kovač, tkač i privatni učitelj je svoje obično, prozaično prezime Pranti ili Branti zamenio zvučnijim, otmenijim, Bronte. Pošto je uspeo da završi poznati Koledž sv. Džona u Kembridžu, Patrik Bronte je službovao u raznim provincijskim mestima i selima kao učitelj i anglikanski sveštenik nižih zvanja. Oženio se Marijom Branvel, Engleskinjom iz pokrajine Kornvol, takođe keltskog porekla. Sledećih nekoliko godina porodica Bronte se seljakala iz mesta u mesto, povećavajući se skoro za po jednog člana godišnje: Marija, Elizabet, Šarlot, Patrik Branvel, Emili Džejn i En. Relativno sređenje situacije donelo je Patrikovo postavljenje za paroha u mestašcetu Havort, u divljem ambijentu močvarnih predela, usred jorkširske pustare. Tu, u sumornom, tmurnom parohijskom zdanju navrh sela, okruženom grobljem s jedne, a nepreglednom pustopoljinom s druge strane, rastu deca koja su od rana pokazivala osobine nasleđene od roditelja: elokvenciju, osebujnost mašte gordost, idealizam, melanholiju, sklonost zanošenja romantikom, pesnički dar. Možda je presudni događaj u njihovom životu bila majčina smrt od raka 1821. godine. Celo breme staranja oko nejakih mališana sada se svalilo na umorna očeva pleća. Oduvek pomalo nastran, Patrik je posle ove nesreće, a i usled pretećih oblaka siromaštva, postao još sumorniji, melanholičniji, tužna avet u još žalosnijem domu. Tako su deca još od najranijih godina bila lišena roditeljske topline i nežnosti, što će u njima ostaviti dubokog traga. Prepuštena sama sebi, sa dosta slobodnog vremena i dokolice, ona su nalazila oduške u lutanju kroz vresišta, u neobuzdanoj igri mašte, crtanju, čitanju, a veoma rano su počela da dragocene komadiće hartije ispisuju sitnim slovima. Da bi se shvatila genijalnost pastorove dece, dovoljno je setiti se kakvu su fantastičnu igru isplela od jedne obične kutije drvenih vojnika. Tih dvanaest vojnika su u dečjoj mašti postali vladari imaginarnih država na afričkim obalama, država koje su imale svoju skupštinu, vojsku, pozorišta, sopstvene knjige, novine, čak i izložbe slika. Igra se nastavljala nekoliko godina i za to vreme rasla je gomila dečjih rukopisa koji zadivljuju raznovrsnošću i koji su kasnijim istraživačima poslužili kao ključ za ulazak u svet Bronteovih. Međutim, bilo je vreme da se igra uskladi sa pravim obrazovanjem. U početku je izgledalo dovoljno što su otac i tetka podučavali decu u raznim predmetima, a onda se Patrik Bronte rešava da pošalje tri najstarije devojčice u obližnji Kovan Bridž, gde je bila jeftina škola internatskog tipa.

389


Uslovi za život i rad u ovoj ustanovi za obrazovanje kćeri siromašnih sveštenika nisu bili ništa bolji od onih sa mračnih stranica Dikensovog romana Nikolas Niklbi. Memljivost, vlaga, loša ishrana, bili su veoma pogodno tlo za pojavu tuberkuloze, od čega Marija i Elizabet brzo umiru, dok se Šarlot vraća kući i uspeva da odoli opakoj boljci. No, taj kratak boravak ostaće joj u neizbrisivoj uspomeni i, mnogo godina kasnije, sirotišta u Lovudu biće upravo inspirisano mučnim danima provedenim u Kovan Bridžu. Kasnije, kad je napunila petnaest godina, Šarlot ponovo provodi izvesno vreme na školovanju, a zatim postaje učiteljica u istoj školi, sa Emili i En kao učenicama. To iskustvo i znanje, računale su, može im samo koristiti, s obzirom da izgledi za budućnost nisu bili ružičasti. U ono vreme, jedino zanimanje dostupno sirotim devojkama sa izvesnim stepenom obrazovanja bio je poziv guvernante, u stvari dadilje i privatne vaspitačice istovremeno. Tako sestre Bronte, u želji da nešto doprinesu kućnom budžetu, u nekoliko navrata tokom deset godina rade u raznim porodicama u obližnjim mestima. Verovatno se tada i rodila ideja o otvaranju sopstvene privatne škole. No, kako je za takav poduhvat bilo neophodno znanje stranih jezika, plemenita tetka nesebično priskače u pomoć sa svojom skromnom ušteđevinom, te dvadesetpetogodišnja Šarlot i dvadesettrogodišnja Emili odlaze u Belgiju. Taj boravak ostaće dugo vremena za Šarlot izvor radosti, nadanja, strepnji, razočaranja i, konačno, neiscrpni rudnik inspiracija u njenom kasnijem književnom radu. Naime, vlasnik pansionatske škole u kojoj su se u Briselu smestile, bio je izvesni Monsieur Konstantin Eže, tridesettrogodišnjak snažno izražene individualnosti, veoma daroviti profesor i tumač literature. Nije li onda prirodno što se u srcu povučene engleske provincijalke, odrasle učenice, razvila čista, platonska ljubav prema još mladom profesoru, čoveku svetskih manira? Ali, na žalost, postojala je i Madame Eže, uzorna supruga i muževljev pomoćnik u održavanju velike škole. Izgleda da je ona intuitivno osetila opasnost i sa puno takta nastojala da proredi susrete svoje učenice sa mužem, iako se on, sa svoje strane, svim silama starao da ne primeti, a kamoli podstakne taj pupoljak simpatije koji se vrlo lako mogao rascvetati u ružu ljubavi. Privremeni izlaz iz Šarlotine borbe sa samom sobom donosi tetkina smrt, posle čega se devojke vraćaju u Havort. Sada Emili rešava da preuzme na sebe staranje o domaćinstvu utučenom ocu i ekstravagantnom bratu rasipničkih sklonosti, koji je već dobro zakoračio stranputicom. Iz tog uzanog sveta ona više nikad neće izaći, povučena, zatvorena u sebe, izbegavajući kontakte sa meštanima, okrenuta jedino čudesnim unutrašnjim svetovima koje je njena mašta plela. Šarlot, pak, ekstrovertniju po prirodi, otvoreniju prema spoljnjem svetu, osećanja su vukla natrag, te ona provodi još godinu dana u pansionatu 390


Eže, ovog puta predajući engleski. Najzad, posle teške duševne bure, kada je definitivno uvidela da njene simpatije ne nailaze na odgovarajući odziv, vraća se skrhana u Havort. Poslednji očajnički pokušaj bila su četiri pisma voljenom profesoru (u potpunosti štampana te godine), no, ovaj je ostao nem, pa se velika, iako jednostrana, romansa mogla smatrati završenom. Počeli su opet sivi, jednolični dani u tužnom zdanju havortske parohije. Jedina svetlost bile su uspomene, ma kako bolne, jedina uteha i jedini izlaz vraćanje poeziji, toj prvoj ljubavi i igri sve Bronteove dece. U međuvremenu je, usled slabog odziva učenika, propalo dugo priželjkivano otvaranje škole. No, slučaj je hteo da se odmah rodi novi plan. Jednog dana Šarlot je nabasala na prekrasne stihove ispisane Emilinim rukopisom. Iz burne diskusije, koja se nakon toga razvila, zametnuće se ideja da se štampanjem pesama pokuša doći do novaca. Tako se 1846.godine pojavljuje zajednička zbirka (izdata o sopstvenom trošku), „Pesme", potpisana pseudonimima Karer, Elis i Ekton Bel, iza kojih je lako nazreti Šarlot, Emili i En Bronte. Neposredni efekat ovog izdanja bio je ništavan, ali to nije obeshrabrilo devojke, i one se okreću romanu kao pogodnijem medijumu. Sledi nova, još upornija i ogorčenija borba za osvajanje izdavača. Prva nastupa, kao najstarija i najiskusnija, Šarlot. Njen roman Profesor, najneposrednije zasnovan na briselskim sanjarijama, biće od svih izdavača odbijen kao neuspeo. Samo jedan od njih će u propratnom pismu nagovestiti da je nazreo talentovanog pisca, zahtevajući da pogleda još koje delo istog autora. A onda, sasvim iznenada, uspeh je trijumfalno zakoračio na vrata havortekog parohijskog doma. Zaista, 1847 godina ima se smatrati briljantnom za porodicu Bronte. Naime, izdavači su u kratkom vremenskom razmaku objavili sva tri ponuđena romana, Šarlotinu Džejn Ejr, Emiline Orkanske visove i Agnes Grej najmlađe sestre En (poslednja dva štampana zajedno). Srdačan prijem ovih dela i pomenuta senzacija oko njihovih autora potpuno će izmeniti dotad tihi, sporohodni život Bronteovih. Blesak slave najviše je ozario Šarlot, no reputacija jednom stvorena morala se održavati. Već iduće godine izlazi još jedan roman potpisan prezimenom Bel, Enina Stanarka zamka Vajldfel. Ali sestre nisu stigle dugo da uživaju u uspehu. Niz iznenadnih neočekivanih udara sasvim proređuje nekad brojnu porodicu Bronteovih. Prvo, od posledica intoksikacije alkoholom, umire jedini brat, nesrećni Branvel. Taj veoma nadareni mladić, nekad uzdanica porodice, miljenik svih sestara, poslednjih godina bio je sramna mrlja, izvor mnogih nedaća i briga. Razočaran, jer usled oskudice nije mogao da ostvari svoj san odlazak na umetničku akademiju zagušen učmalošću provincije, sve više je tonuo u ludilo, da bi ga tek smrt lišila muka. Iza njega ostali su divni portreti sestara, rađeni sa puno ukusa i ljubavi, 391


naročito Emilin, utoliko dragoceniji jer predstavlja jedino svedočanstvo o njenom fizičkom izgledu. Na njegovoj sahrani Emili dobija sudbonosnu prehladu. Oduvek gorda, kapriciozne prirode, ona stoički trpi, trudeći se da padom u postelju ne zanemari domaće poslove, ali uzalud smrt dolazi po nju decembra 1848.godine, samo tri meseca posle brata. Porodična neotpornost Bronteovih prema tuberkulozi, povećana specifičnim klimatskim uslovima kraja u kome su živeli, samo šest meseci kasnije odvodi u smrt novu žrtvu ovog puta En. Tako, od šestoro dece, kraj ostarelog pastora, nagrizenog nedaćama i pretećim slepilom, ostaje jedino Šarlot. Iako obrvana neizmernim bolom i zlim slutnjama, a možda u neku ruku kao i pokušaj bega, Šarlot će usred tog jezivog plesa pustošne smrti naći u sebi toliko snage da završi novi roman Šerli, započet u poletnom uzbuđenju posle prvog uspeha. Igrom slučaja, delo će izići iz štampe maja 1849.godine, istog meseca koji je En odneo u nepovrat. Kao uteha za sve gubitke u životu, roman Šerli je definitivno učvrstio Šarlotinu reputaciju u književnom svetu, doneo joj laskava priznanja, kao i lično prijateljstvo s mnogim tadašnjim velikanima romanopiscem Tekerijem, pesnikom i kritičarem Metju Arnoldom, slikarem Ričmondom, a pre svega s gospođom Gaskel, njenim kasnijim biografom. Sve to joj je pomoglo da se malo oporavi, očvrsne i prione na rad, koji je na kraju i ostao jedino pribežište. Istina, mnogi biografi bacaju po koji snop svetlosti na jednu malu romansu koja je u to vreme Šarloti nuđena kao uteha i moralna podrška. Naime, izvesni Džems Tejlor, poslovni agent izdavačke kuće u kojoj su joj romani štampani, pretendovao je na nešto više od čisto poslovnih odnosa sa poznatom spisateljkom. Međutim, u njenom životu on će značiti isto toliko koliko je ona značila profesoru Ežeu, njegovu naklonost primala je sa uzdržanim simpatijama ali bez ikakvih daljih ohrabrenja. Uostalom, sećanje na pansionat u briselskoj Ulici Izabel bilo je još suviše blisko, suviše urezano u njenom srcu. Tim uspomenama iz Brisela i temi koja jy je opsedala čitavog života vratiće se Šarlot još jednom, u svom poslednjem romanu, Vilet, objavljenom 1853.godine. Zanimljivo je da, za razliku od Profesora (njenog prvenca, štampanog posthumno, tek 1857.godine), Šarlot u rešenju tragične dileme ne pribegava idealizaciji, već je čini životno mogućom, ostvarljivijom. Zato Kembridžska istorija engleske književnosti opravdano smatra da je ovo delo „umetnika a ne patnika". U svakom slučaju, izgleda da je to bio zadnji plamsaj dugogodišnje neugašene strasti. Podaci govore da je, i pored očevog protivljenja u početku, Šarlot ubrzo prihvatila bračnu ponudu pastorovog pomoćnika Artura Bela Nikolsa, inače svog odanog i strpljivog obožavaoca. I pored više puta izražene sumnje (u raznim pismima), izgleda da se bračna sreća konačno počela smešiti 392


ovoj izuzetnoj ženi plemenita srca i velikih sposobnosti. Na žalost, uživanje u toj sreći trajaće prekratko, već sledeće godine (1855.), Šarlot umire na porođaju. Tako se priča o Bronteovim završava odakle je i počela, sa ocem Patrikom, natmurenim, već oslepelim starcem koji je nadživeo svoje šestoro dece i kao avet, kao Hitklifov duh iz Emilinih Orkanskih visova, do smrti lutao jorkširskom pustarom. Međutim, zatvaranje životnog kruga Bronteovih nije značilo potpun kraj, naprotiv, bio je to početak novog života, trajnijeg, vrednijeg, slavom ozarenijeg. Nalazeći put do čitalaca na raznim meridijanima, dela koja su iza Bronteovih ostala već sto dvadeset godina obnavljaju sećanje na izuzetnu veličinu njihovih autora i njihovu tragičnu, a ipak ljudski dostojanstvenu ličnu povest, istovremeno pričajući svoju priču o stradanjima i uspehu, patnji i radostima života. Književna zaostavština Šarlot, Emili i En Bronte obimom nije velika. Ako izuzmemo dečje sanjarije o Staklenim Gradovima i velikim kraljevstvima zvučnih imena (Šarlotina Angria, Emilin Gondal), ostaje jedino osam zrelih dela: kolektivna zbirka pesama i sedam romana, jedan Emilin, dva Enina i četiri Šarlotina. Svako od ovih dela je od osobene važnosti za proučavaoce i poklonike sestara Bronte, svako poseduje specifične, samosvojstvene karakteristike.

KRAJ

393