Page 63

Лон­дон, Па­риз и Рим, Ни­ко­л у Па­ши­ћа је по­слао у Пе­тро­град, а Сто­ја­на Но­ ва­ко­ви­ћа у Ца­ри­град. Ми­ло­ва­но­вић је до­бро при­мљен у Ита ­ли­ји, ус­пео је да до­би­је обе­ћа­ње да ће вла­да по­др­жа­ти срп­ске ин­те­ре­се.177 Ита­ли­јан­ски пред­став­ник у Лон­до­ну из­ве­шта­вао је о мо­г у­ћим пре­го­ во­ри­ма Ср­би­је са Тур­ском око за­јед­нич­ке ак­ци­је про­тив Ау­стро­у ­гар­ске, али је ен­гле­ска вла­да би­ла ми­шље­ња да сул­тан не­ће по­др­жа­ти пре­го­во­ре. Ру­ски пред­став­ник у Ца­ри­гра­д у по­твр­дио је да се Ср­би­ји не­ће да­ти те­ри­то­ри­јал­ на на­док­на­да јер је Ау­стро­у ­гар­ска про­гла­си­ла Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну сво­јом те­ри­то­ри­јом и да је је­ди­ни мо­г у­ћи усту­пак Ср­би­ји до­зво­ла за из­град­њу Ја­ дран­ске же­ле­зни­це. Пре­го­во­ри Пор­те и Ау­стро­у­гар­ске тра­ја­ли су од де­цем­бра 1908. го­ди­не до ја­ну­а­ра 1909, ка­да је до­го­во­ре­на нов­ча­на на­док­на­да Тур­ској у ви­си­ни од два и по ми­ли­о­на тур­ских ли­ра. Про­то­кол о по­стиг­ну­том спо­ ра­зу­м у пот­пи­сан је тек 26. фе­бру­а­ра 1909, због ком­пли­ка­ци­ја јер је Ау­стро­ у­гар­ска зах­те­ва­ла да Тур­ска прет­ход­но за­бра­ни пре­нос рат­ног ма­те­ри­ја­ла за Ср­би­ју пре­ко ње­не те­ри­то­ри­је, на шта Тур­ска ни­је при­ста­ла, јер је же­ле­ла да за­др­жи до­бре од­но­се са Ср­би­јом.178 Рас­пра­ва о анек­си­ји во­ди­ла се и на јав­ним сед­ни­ца ­ма На­род­не скуп­ шти­не дру­гог и тре­ћег ја­ну­а­ра 1909, јер се си­т у­а­ци­ја све ви­ше за­о­штра­ва­ла. Пре­ма ста­во­ви­ма Ау­стро­у ­гар­ске на­го­ве­шта­ва­ло се рат­но ста­ње, а др­жав­ни врх Ср­би­је ни­је по­ка­зи­вао спрем­ност да по­пу­сти. Из Бу­дим­пе­ште су сти­за­ле гла­си­не да се за март спре­мао на­пад на Ср­би­ју и да се по­во­дом тих при­пре­ ма на­ре­ди­ла мо­би­ли­за­ци­ја за­гре­бач­ког и те­ми­швар­ског кор­п у­са. Срп­ском пред­став­ни­ку у Ри­м у са­ве­то­ва­ло се да Ср­би­ја оста­не мир­на и стр­пљи­ва јер је вој­нич­ка стру­ја у Бе­чу по­др­жа­ва­ла вој­ну ак­ци­ју. Ен­гле­ска је са дру­ге стра­не за­го­ва­ра­ла да се пи­та­ње анек­си­је што пре раз­ре­ши, јер ако се бу­де че­ка­ло, не­ће се мо­ћи спре­чи­ти вој­на ак­ци­ја. Ми­ло­ва­но­вић се цир­ку­ла­ром од 22. фе­бру­а­ра обра­тио ве­ли­ким си­ла­ма из­ра­жа­ва­ју­ћи да Ср­би­ја сво­јим др­жа­њем ни­је да­ла по­во­да да се про­тив ње пре­ду­зму во­је ме­ре ни­ти је на би­ло ко­ји на­чин пре­ти­ла Ау­стро­у ­гар­ској. Сма­ трао је да би ул­ти­ма­т ум Ср­би­ји био нај­го­ри на­ср­тај и да би се она мо­ра­ла бра­ни­ти без об­зи­ра на ис­ход. Ау­стро­у ­гар­ска је ис­т у­пи­ла пре­ма Ср­би­ји но­том од 6. мар­та 1909, ко­јом је зах­те­ва­ла да се от­поч­ну но­ви пре­го­во­ри о тр­го­вин­ском уго­во­ру, јер је ис­ ти­цао онај ко­ји је пот­пи­сан мар­та 1908, а услов је био да се Ср­би­ја оба­ве­же да ће про­ме­ни­ти сво­је ста­во­ве у по­гле­ду анек­си­је. На овај на­чин Ау­стро­у ­гар­ ска је же­ле­ла да ди­рект­но уђе у пре­го­во­ре са Ср­би­јом и из­бег­не мо­гу­ће ру­ско по­сре­до­ва­ње. Уме­сто ди­рект­ног од­го­во­ра, Ср­би­ја је упу­ти­ла ве­ли­ким си­ла­ ма но­т у, ко­ја је ујед­но тре­ба­ло да бу­де и од­го­вор на ау­стро­у ­гар­ски зах­тев за тр­го­вин­ски уго­вор. Ср­би­ја је пре­пу­шта­ла си­ла­ма пот­пи­сни­ца­ма Бер­лин­ског 177

Con­fi­den­zi­a ­le, DD, Qu­e­sti­o­ne d’Ori­en­te, se­rie LX, 1908, doc. 5997. Ми­ха­и­ло Вој­во­дић, Ср­би­ја и Анек­си­о­на кри­за 1908–1909, 137; Se­rie P Po­li­ti­ca, Ser­bia, B 198, Ro­ma 17. no­vem­bre 1908. Con­fi­den­zi­a ­le, DD, Ser­bia, 1908, doc. 890, 891. 178

61

Profile for Arhiv Vojvodine

Србија у очима италијанске дипломатије 1878–1908.  

Србија у очима италијанске дипломатије 1878–1908. La Serbia negli occhi della diplomazia italiana 1878–1908.

Србија у очима италијанске дипломатије 1878–1908.  

Србија у очима италијанске дипломатије 1878–1908. La Serbia negli occhi della diplomazia italiana 1878–1908.

Advertisement