Issuu on Google+


Dijana Palmer

ŠALA

Emili Glen je izašla iz lifta na četrnaestom spratu ogromne zgrade u centru Čikaga i nasmešila se. Kad bi je sad videle njene kolege s posla! Inače, njen posao bio je tako monoton i dosadan da će ovo biti pravo uživanje, a ne usluga drugarici. Privila je uz sebe žuti kišni mantil i zveket narukvica na njenoj ruci privukao je pažnju poslovnih ljudi koji su izašli s njom na istom spratu. Šta bi ti ljudi učinili da znaju šta ima ispod tog mantila? Pošla je niz dugački hodnik i potražila kancelariju broj hiljadu četiri stotine i jedanaest. Tamo je trebalo da isporuči posebnu poruku. Obično bi to radila Amanda, ali pošto se razbolela, njena prijateljica Marla zamolila je da joj učini uslugu. Radilo se, u stvari, o šali koju je zamislio Marlin momak, a ona je imala savršeno telo za tako nešto ... Emili je bila vitka, visoka i lepo građena. Imala je dugu, crnu kosu koja joj je padala preko ramena. Plave oči, uokvirene dugim crnim trepavicama, bile su pravi ukras na njenom bledom licu. Mada je imala dvadeset i osam godina, još uvek je izgledala kao tinejdžerka. Pokucala je na vrata određene kancelarije i pošto se nikakav odgovor nije čuo, jednostavno ušla. Možda je sekretarica izašla na ručak...


Nasmešila se i pošla prema vratima. Iako još nikada nije radila ništa slično, ovo je shvatila kao izazov i dobru šalu. Unutra je očito tekao poslovni sastanak. Visok i vrlo krupan muškarac bio je nagnut nad velikim stolom i, pokazujući nešto na papiru pred sobom, govorio tihim ali ubedljivim glasom. Još dva čoveka bila su za stolom i pažljivo slušala svaku izgovorenu reč. Emili nije očekivala da vidi tako krupnog i autoritativnog muškarca. Ipak, Vilijem Karson odgovarao je opisu koji je dobila od Marlinog momka. Bio je uzdržan, hladan i ništa na njemu nije moglo privući jednu ženu". Da, mogla bi ga uočiti u gomili ljudi. Nimalo nije privlačan, razmišljala je. Vrlo krupan, crne kose i očiju i, verovatno, prilično zašao u godine. —

Izvolite — rekao je hladno i pogledao je.

Imam poruku za vas, gospodine — rekla je uz osmeh. Onda je

jednostavno dozvolila da kišni mantil padne na pod. Dva čoveka za stolom pogledala su je znatiželjno i odobravanje se očitavalo u njihovim pogledima. Međutim, krupni muškarac se samo ispravio, dok mu se ljutit izraz pojavio na licu. Ne obazirući se na to, Emili je nežnim glasom zapevala jednostavnu melodiju i u svom kostimu barske pevačice počela da se približava strogom čoveku pred sobom. Iako je izgledalo da će je sledećeg časa izbaciti kroz prozor, Emili mu je prilazila sve bliže. Možda je tako bolje, pomislila je i ljupko se nasmešila. —

Srećan rođendan, dušo! — rekla je, prišavši mu sasvim blizu,

pridigla se na vrhove prstiju i poljubila ga. Osetila je da su mu usne sasvim hladne, a oči sve neprijatnije. Bio je tako užasno hladan ... Onda je osetila njegove ruke na svom struku i našla se na zemlji. Ipak, taj dodir trajao je samo onoliko koliko je to bilo neophodno. Da li mu je smetala njena topla, meka koža? —

Kakva je ovo neukusna šala? — upitao je hladno.

Samo čestitka za vaš rođendan — odgovorila je, pokušavajući da

sakrije svoja prava osećanja. Većina ljudi je vrlo dobroćudno reagovala na ovakve šale, ali Vilijem Karson očito nije jedan od njih. Jadni Marlin momak, pomislila je Emili. No, šta ona tu može? —

Od koga? — upitao je s nevericom.

Od vašeg kolege Endrua Dedhama.


Tako znači... To je njegova šala — nastavio je ledenim glasom. —

Ali, meni danas nije rođendan. —

Zašto onda to odmah niste rekli? — upitala je Emili izazivačkim

glasom. — Sasvim sigurno niste pomislili da dolazim s ulice i prodajem nešto! —

Ja tako nešto ne bih nikada kupio — rekao je i podigao obrve.

Zašto ne? Čini mi se da vam neka uputstva o lepom ponašanju

ne bi bila na odmet — rekla je istim tonom. — Hladni i bezosećajni, zar ne? Ispravio se besno i Emili se sad učinio još višim i neprijatnijim. —

Kakav god da sam, to se vas ne tiče! I... ako za tri minuta ne

budete s one strane vrata, uveravam vas da ćete biti uhapšen. —

Ja nisam prostitutka — rekla je uvređeno i obukla mantil. — Ali,

i kad bi i bila, ti to, dušo, ne bi mogao da platiš! —

Sumnjam da bih ikada došao u iskušenje — ispravio je

ljubaznim glasom. — A sada, napolje. Tek tako, kao da ima posla s nekim poslušnim kučetom, pomislila je Emili. Pogledala ga je besno, ali on je samo prekrstio ruke na grudima. Nikada ranije nije videla tako veliku,hladnu ribu! Od sada će Marla morati sama da prenosi poruke svog momka ... —

Kad vam je rođendan, gospodine Severni Pol? — upitala je

prilazeći vratima. — Nadam se da će vam torta eksplodirati u lice! —

Ne tražim mnogo... samo, voleo bih da vi ne budete u njoj.

Ne bojte se... plamen tolikog broja svećica bi me upalio.

Vrata je zatvorila besno, ali su joj ruke drhtale. Jedna mlada žena sedela je za stolom prijateljski joj se nasmešila. —

Čekate li da vidite gospodina Karsona? Žao mi je što nisam bila

tu . . . Izašla sam samo po kafu. Istoga časa ime koje je videla na velikoj građevini prošlo joj je kroz glavu. Nije valjda ovo. .. —

Gospodin Karson ... nije valjda ...

Upravo

on.

Jeste

li

želeli

da

vidite

gospodina

gospođice? —- ponovila je pitanje žena prijatnog izgleda.

Karsona,


Upravo sam to prebrodila — rekla je Emili i nasmejala. — Jadna

njegova žena ... —

Žena?

Emili je već bila pored vrata, ali se ipak okrenula. —

Zar nije oženjen?

- Ne — rekla je sekretarica. — Tako hrabra žena zasada ne postoji — našalila se. —

Razumem ... Do viđenja.

II

Kad je ušla u Marlinu kancelariju, Emili je sva kiptela od besa.. Usred leta ona je ceo Čikago prešla u kišnom mantilu ispod kojeg je, doduše, imala samo kostim barske igračice. Marla je dočekala uz osmeh, očekujući iscrpan izveštaj. —

Pa? — upitala je znatiželjno.

Vilijem Karson je — počela je Emili skidajući se i pripremajući se

da obuče svoj sivi kostim koji je nosila na poslu — velika, hladna riba! Ima smisla za humor koliko i ribe, a tako isto i izgleda! Marla je gledala zapanjeno. Poznavala je Emili već godinu dana, od kad se doselila u Čikago iz malog grada u Džordžiji, ali je još nikad nije videla tako besnu. —

Endi kaže da je vrlo duhovit. ..

Ne znam, možda svoj humor čuva za izuzetne ljude! Odjednom, Marla je počela glasno da se smeje. Bilo je to, očito, jače od nje. —

O, draga, izvini ... Znam da Endi nije mislio ništa loše ...

Uopšte mu nije danas rođendan! — nastavila je Emili oblačeći

belu košulju. — Bar je tako rekao. Poneo se kao da sam prostitutka! A onda me je još izbacio iz kancelarije... Upozorio me da ne iskočim iz njegove rođendanske torte.. Kako ga samo mrzim! Marla je spustila glavu, a njena ramena su se tresla od smeha.


Pa, šta si učinila?

Poljubila ga.

Smeh je postao glasniji i cela kancelarija se orila. —

To ga je razbesnelo, naravno — nastavila je Emili. —- Nisam

mogla da odolim. Izgledao je tako arogantan i uobražen! Mogao je bar da pokuša da uživa u svemu... Mora da ne zna kako izgleda poljubac žene koja ne mora da ga poljubi! —

Kakav utisak! — rekla je Marla kroz smeh. — Toliko mi je žao.

Da se Amanda nije razbolela, sve se to ne bi desilo. —

Nikad više mu ne bih mogla prići... tako je...

Hladan kao riba — završila je Marla umesto Emili.

Tačno!

Šta li će Endi reći kad čuje? Nadam se da neće morati da traži

novi posao zbog svega. —

Ali zašto je Endi uopšte pokušao da se našali sa takvim

čovekom? — upitala je Emili — On uopšte nema smisao za humor, a sem toga, nije mu čak ni rođendan. —

Možda Endi to nije znao — rekla je Marla ozbiljnim glasom.

Mlada žena pred njom izgledala je uredno i vrlo ozbiljno sa kosom podignutom u punđu i u sivom kostimu i beloj košulji. Nikad niko ne bi rekao da je sposobna za šalu o kojoj su još govorile. —

Ne znam, ali sam sigurna da svoje naredno slobodno popodne ne

želim ovako da provedem — uveravala je Emili. —

Puno ti hvala, Emili. Endi će biti presrećan, čak iako se sve tako

završilo. —

Nadam se. Ipak mu reci da nikad više neću biti spremna da

učinim sličnu uslugu. Mahnula je svojoj prijateljici i izašla. Putem je razmišljala o Vilijemu Karsonu, ali joj to nije pomogao da se smiri. Užasan čovek... Hladan, tako arogantan. Mora da je vrlo usamljen. Kako su mu usne bile hladne kad ih je dotakla... Uskoro je stigla u svoj iznajmljen stan i ušla u malu kuhinju. Pošto je stan bio mali, Emili je bila sama, a kako je bilo blizu obale, osećala se kao kod kuće Kenedijevi su bili stariji bračni par koji je prihvatio kao


člana porodice. Nisu bili nametljivi, nisu joj dosađivali, ali su bili tu kad je bilo potrebno. Presvukla se u široku haljinu od svile, koja je otkrivala obline njenog lepog tela užurbala se oko spremanja sendviča. Međutim, zvono na vratima prekinulo je upravo dok je završavala posao. Ko bi to mogao da bude? Marla je jedina navraćala kod nje posle posla, ali danas je trebalo da izađe sa Endijem … Mogao bi da bude neko od Kenedijevih, ali oni su joj vrlo retko dolazili u to doba dana. Možda je neki akviziter... Kako će ga se otarasiti ovoga puta, upitala se i pošla da otvori vrata. Otvorila je vrata onoliko koliko je to zakačeni lanac dozvoljavao i našle se licem u lice sa neprijateljem. —

Ne dajem privatne predstave — rekla je ledenim glasom.

— Sva sreća — odgovorio je. — Hoćete li da otvorite ta vrata ili da ih ja

otvorim? Šta da radi, upitala se Emili. Šta bi Kenedijevi rekli da joj ovaj čovek stvarno razvali vrata? Besno je uzdahnula i otvorila vrata. Bio je u teget sakou, beloj košulji i sivim pantalonama. Izgledao je nekako drugačije nego u kancelariji tog popodneva. Emili je na čudan način osetila da postaje nervozna u njegovom prisustvu. Odmerio je od glave do pete kao da je vidi prvi put. —

Jeste li vi Emili Glen? — upitao je, kao da ne veruje da je našao

pravu osobu. —

Vi, verovatno, ne pravite greške, gospodine Karsone. Bar ja ne

verujem da je tako! —

Izgledate nekako zreliji — rekao je.

Mislite, izgledam starije — rekla je i pogledala ga u oči. —

Prošlog meseca napunila sam dvadeset i osam. Bar saru upola mlađa od vas... — dodala je tihim glasom. —

Meni je četrdeset.

Pa, dvanaest godina nije mala stvar — rekla je kao da razume

njegov položaj vrlo dobro. — Ja se zaista osećam mladom u starijem društvu.


Pogledao je besno i Emili se upitala da li uopšte tome da se smeje. Međutim, njegov bes brzo je prošao. Stavio je ruke u džepove i pogledao je. —

Gospođa Sejers mi kaže da ne radite za nju — rekao je.

Ne, ne radim — odgovorila je nemamo i uputila se u kuhinju. —

Ako volite sendviče od tunjevine, pozivam vas na večeru — rekla je preko ramena. Konačno je zatvorio vrata i pcšao za njom u malenu kuhinju. — Da li je to južnjačko gostoprimstvo ili ja možda izgledam neuhranjen? Emili nije mogla da se ne nasmeje. —

Neuhranjen? Ne bih volela da plaćam vaš račun za hranu ...

Moram da pazim šta jedem — priznao je. — Osim toga, moram

stalno da vežbam, jer bih inače izgledao kao ostareli grizli. — Izvinite — rekla je, ali se pre toga od srca nasmejala. — Nisam se uvredio. Šta radite... mislim, čime se bavite? Emili je prvo usula kafu u lepe keramičke šolje i onda mu odgovorila, kao da joj se ne žuri. — Radim kao daktilograf u jednoj poljoprivrednoj firmi. Pogledao je začuđeno i podigao obrve. - Ali, tako je ... Kako vam izgledam? — upitala je pomalo nervozno. Na njegovom licu pojavio se osmeh. —

Očekivao sam nešto egzotičnije — priznao je.

Odrasla sam u radnji mašina za kucanje. Najegzotičnija stvar

koju sam učinila u života desila se danas popodne u vašoj kancelariji. Samo sam želela da pomognem Marli. —

Endi Dedham počeo je da radi za mene pre mesec dana — rekao

je i seo. — Još me ne poznaje najbolje, ali će naučiti. Vratiću mu istom merom i vi ćete mi pomoći. U kostimu koji sam video danas, naravno. —

Kako? — upitala je Emili osećajući vrtoglavicu.

Njegova je majka — nastavio je igrajući se šoljicom — iz

Bostona. To je vrlo uzdržana stara udovica koja jednom mesečno dolazi da ga izvede na večeru na vrlo otmeno mesto. —

O, ne! — rekla je i zatresla glavom. — To ne bih mogla. Ne tamo!

Svi oni ljudi... A Marla mi nikada ne bi oprostila ... —

Gde je sad vaš duh za avanture, gospođice Glen?


Sakriva se ispod stola, verovatno!. Ne mogu! U stvari, neću! —

dodala je glasno. —

Šta bi se desilo kad bih ja naručio jednog muškarca koji bi se

skiaauo u vašoj kancelariji? — upitao je mekim glasom. —

Ne, to ne biste učinili! Gospodin Kalahan bi me istog časa

otpustio! —

Zar bi zaista to učinio?

Ne, vi ne biste učinili tako nešto!

Obucite se lepo, Kleopatro. I budite u „La Pieru" sutra u sedam.

Zatražite da vidite Keriosa Sve će biti sređeno. U slučaju da se ne pojavite — dodao je — sledećeg jutra imaćete posetu. —

Pre bih umrla!

Zar to nije paradoks? čini mi se da ste prilično uživali u svojoj

ulozi kad se ishod nije vas ticao. - Ja vas nisam dovela u tako neprijatnu situaciju. To se ne može. . . —

Slažem se — rekao je i nasmešio se. Košulja koju je nosio nije

bila sasvim zakopčana i sad je izgledao mnogo muževnije, možda čak i privlačno. Da nije u takvoj situaciji, mogla bi ga čak smatrati privlačnim. —

Privlačim li vas, gospođice Glen? — upitao je odjednom. — Ili

možda samo tražite pogodno mesto gde biste mi zarili jedan poveći mač! —

Samo se čudim da vas ova stolica još uvek izdržava.

Zaista? Nisam baš tako krupan — rekao je i nasmejao se.

Niste... samo ste omanje brdo, to je sve.

Gledao je netremice, kao da se dvoumi zbog nečega. —

Ne nalazim se na jelovniku — rekla je gotovo uvređeno.

Šteta, možda ste ukusniji nego što izgledate.

Emili je podigla šoljicu, boreći se sa željom da mu njenu sadržinu pljusne u iice. —

Ja to ne bih učinio. Zašto biste ostatak večeri proveli u pranju i

spremanju? —

Nimalo mi se ne dopadate — rekla je i uzdahnula.

Blag osmeh pojavio se na njegovom licu. Sad je izgledao mnogo življe i gotovo ljudski, pomislila je Emili. —

Da nisam tako dobro upoznao vaš pol, bio bih u iskušenju da

vas nateram da se predomislite — rekao je tihim glasom. — Na vašu


sreću,

nemam

želju

da

vas

razuverim.

Sasvim

sam

zadovoljan

povremenim avanturama. Činilo se da žene za njega nisu tajna i Emili je bilo drago što ga ona ne interesuje. —

Nadam se da ne moram da padnem na kolena i zahvalim vam se

na tome — rekla je i ponudila ga sendvičima. Uzeo je jedan i pažljivo ga pregledao. — Tražite li nešto? — upitala je i uzela jedan. — Arsenik.

Emili se samo glasno nasmejala. — Poslednju količinu dala sam vozaču autobusa koji me je ostavio dve stanice dalje od stana — priznala je. — Ne morate da brinete, na časnu reč. —

Nije loše. Nisam znao da tunj može da bude tako dobar.

Pripremam poseban preliv — rekla je suvo. — Tata me je naučio

kako da ga spremim. Obično on kuva. Moja majka čak i kafu skuva loše. —

Čime se bavi?

Pomaže tati oko mašina. Vrlo je dobra u tome i ima smisla za

trgovinu. Ali je loša domaćica. Još kao dete shvatila sam da moram ili kuvati ili ostati gladna. Koliko dugo se bavite građevinom? — upitala je ljubazno. —

Ponekad mi se čini da sam rođen s tim. Moji roditelji su umrli

kad sam bio dete. Podigla me je baka, a kasnije sam počeo sa poslom koji volim i koji donosi mnogo novca. Uživam u građenju. Imam rođaka arhitektu koji me je zainteresovao, a ja sam kasnije sam odlučio šta ću studirati. Radio sam za njega još za vreme raspusta. Čim sam diplomirao, dao mi je izuzetno mesto. Nije imao dece, a većinu rođaka nije podnosio. Kad je umro, ja sam nasledio kompaniju. Od tada sam uspeo da je proširim i mislim da je sad gotovo prevelika za mene. Imam mnogo upravnika i sad u svojoj rođenoj kompaniji moram da se borim za ono što mislim da je najbolje . ... —

Srećna sam što ne moram da donosim odluke.

Ja uživam u tome — rekao je, a njegove oči nasmešile su joj se

preko stola. — Volim izazov. To mi daje snagu. U njegovim godinama bilo bi normalno da ima porodicu, pomislila je Emili.

Posmatrala

ga

je

nekoliko

interesovanja u svom pogledu. —

Pa? Da čujem.

trenutaka

nesvesna

istinskog


Emili se promeškoljila. Odjednom svesna svog izgleda i tanke haljine na golom telu. Da se bar nije presvukla ... —

Samo sam se pitala zašto niste oženjeni.

Zato što to ne želim — odgovorio je — A šta ste vi mislili? Nisam

ženomrzac, uveravam vas. — Popio je gutljaj kafe i nastavio. — Dobro, hoćete li doći u restoran ili da pozovem najboljeg striptizera? —

Doći ću — rekla je i uzdahnula. — Ali vam nikad neću oprostiti.

To nije važno. Nećemo se više videti — rekao je i ustao. — Hvala

na sendviču. —

Molim.

Emili ga je ispratila do vrata očekujući da će odmah izaći. Ali nije to učinio. Umesto toga, zastao je i, okrenuvši se prema njoj, uhvatio je za obvaze nežno je naterao da ga pogleda u oči. —

Umalo da zaboravim... Ostao sam dužan nešto od jutros.

Odjednom se nagnuo prema njoj i Emili je osetila njegove tople usne na svojima. Nije mogla da mu se suprotstavi. niti da mu se otme. Za nekoliko trenutaka bila je samo žrtva koja nije želela slobodu. Niko )e nikad tako nije poljubio Čudna slast i toplina razlile su se njenim telom i Emili se predala toj čari. Želela je samo da to nikad ne prestane. Njene oči bile su sklopljene, a ruke samo što se nisu podigle oko njegovog vrata. —

Tako znači — rekao je tiho, podigavši glavu za tren. — Ono

danas bila je samo farsa. Pa ti ne znaš ni kako se to radi .. Emili ga je pogledala u oči, pitajući se da li joj se podsmeva. Ipak, morala je priznati da je u tom trenutku želela samo da nauči od tog čudnog ćoveka nešto više. —

Jeste li završili? — upitala je, pokušavajući da izgleda odlučna.

Da — rekao je promatrajući je nekoliko trenutaka koji su se

Emili učinili kao večnost. — Čudne stvari se događaju. Zao mi je što stižemo iz tako različitih sredina. Bilo mi je drago ako sam vas naučio ponešto. Nevinašce od svojih dvadeset i osam godina. To nije mali izazov, moram da priznam. —

Samo idite i igrajte se s nekim drugim... Gradite nešto. U tome

ste verovatno bolji. Uradiću ono što ste tražili... samo držite tog svog strptizera. .. podalje. Posao mi je potreban.


Tačno u sedam — rekao je i otvorio vrata. — Mogli biste da živite

od plesa — dodao je tihim glasom. — Nikad nisam video egzotičnije telo. Onda se okrenuo i otišao. Emili je neodlučno stajala na vratima. Hladna kao riba ... Pa, svakome se desi da pogreši. Ovo je ipak vulkan u punoj snazi...

III Gospodin Kalahan imao je oko šezdeset godina, bio potpuno ćelav, nosio naočare i bio za glavu niži od Emili. Nije voleo da daje slobodne dane, mrzeo je bolesti svojih radnika i da je nekako mogla da nađe drugi oosao, Emili ne bi ostala da radi kod njega ni jedan dan. Ipak, do dobrog posla bilo je teško doći i zato je radila ono što joj je bilo rečeno, često nemilo škrgućući zubima. Jedino što bi bilo gore od. ovog posla bilo bi vratiti se u Sigruov, gradić gde su živeli njeni roditelji. Tako bi opet bila blizu Henrija Dženreta koji je još uvek čekao da se njome oženi. Kad joj jednom bude dosta velikog grada, ona. će se vratiti i udati se za njega, čvrsto je verovao Henri. Radio je kao novinar u lokalnom listu i bio Emilinih godina. Bio je to drag čovek, ali se Emili još uvek nadala da će se desiti nešto što će joj omogućiti dobar posao u Čikagu pa neće morati da misli na Henrija kao poslednje rešenje. Emili

je

nasumice

odabrala

Čikago.

Nadala

se

avanturama,

uzbudljivom poslu, a posle godinu dana još uvek je radila za gospodina Kalahana. Namrštila se i ispunila novi formular. Pomisao na ono što je čeka u sedam sati još više je oneraspoložila. U podne je pozvala Marlu, želeći da zna da li će moći da pozajmi kostim pevačice. —

Ali zašto? — upitala je Marla.

— Nemam vremena za objašnjenje. Možeš li mi ga dati ili ne? —

Pa... naravno. Bio je kod tebe, zar ne? Morala sam da mu dam

tvoju adresu. Njemu čovek, jednostavno, ne može ništa reći, zar ne? Mislila sam da će ti možda poslati pismo ili nešto slično ... —

Ne mogu ti reći o čemu je stvar, pa me nemoj ni pitati..Ali Endiju

se neće dopasti.


Šta te je naterao da uradiš? Emili... meni možeš reći, ja sam ti

prijateljica. Uto se na vratima kancelarije pojavio gospodin Kalahan i ugledao je kako telefonira. —

Da, gospodine — rekla je Emili mirnim glasom. — Mislim da će

naš proizvod zadovoljiti vaše potrebe. —

Šta? — upitala je Marla.

Možete da poručite i poštom.. Samo proveravate? Ali naravno.

gospodine. Nećete nas zaboraviti... Vrlo ste ljubazni. —

Gospodin Kalahan, pretpostavljam — rekla je Marla kroz smeh.

— Videćemo se kasnije, draga! —

Do viđenja, gospodine. Naravno gospodine — rekla je Emili

spuštajući slušalicu. Onda se nasmešila gospodinu Kalahanu. —

Lepo, devojko. Vrlo lepo — rekao je i klimnuo glavom.

Kad je posle posla došla po kostim, Marla je s nestrpljenjem čekala. —

Šta to nameravaš? — upitala je. — Moraš mi reći, Emili. Na šta

te je taj čovek naterao? —

Ništa ti ne mogu reći — rekla je Emili ozbiljnim glasom. Vrlo

dobro je znala da bi Marla morala reći Endiju šta mu se sprema kad bi znala. —

Ali ja sam ti prijateljica!

Za sada — rekla je Emili. — Nadam se da to nećeš zaboraviti.

Znaš. ovo će biti užasno... —

Kuda ćeš?

Na večeru.

Kuda?

Tog časa zazvonio je telefon i to je spaslo Emili. Marla je pošla da odgovori, a Emili joj je mahnula sa vrata. —

Naravno da razumem. Videćemo se sutra — rekla je Marla. —

Tamo je sigurno hladnije. Žao mi je što se razbolela. Emili je uskoro bila pred skupim restoranom. Bila je nervozna i želela samo da je svemu već kraj. Ušla je i potražila Karlosa. —

Molim? — upitala je domaćica luksuznog francuskog restorana.

Želela bih da razgovaram sa Karlosom — ponovila je Emili. — On

me očekuje.


Zašto? — upitala je starija žena, sumnjičavo tražeći neki trag

bluze, suknje ili pantalona ispod mantila. —

Ja. sam polugola — objašnjavala je Emili. — Treba da uđem i da

uplašim jednu stariju damu. Hoćete li, molim vas, pozvati gospodina Karlosa? —

Da, gospodo! — rekla je domaćica i brzo se udaljila.

Emili se okrenula oko sebe. Zašto je sve ovo moralo njoj da se desi? Mrzela je taj lepi restoran, Vilijema Karsona, sebe i ceo svet! Stvari su u poslednie vreme tekle tako mirno... Zašto je potrebno tako mnogo vremena da se dođe do Karlosa, upitala se Emili. Okrenula se nestrpljivo i odjednom ugledala visokog policajca kako joj prilazi. —

Dobro, mlada damo — rekao je mirnim glasom i izvadio par

čeličnih lisica. — Hajdemo u policijsku stanicu. Ne! — viknula je Emili. — Vi ne možete... Ja sam ovde iz određenih razloga. Dozvolite da vam kažem. Pokušala je da otkopča žuti kišni mantil, ali je policajac uhvatio za ruke i stavio joj lisice. —

Bolje je da nam ništa ne pokažete! A vi... molim vas, bez slika! Vi

pametnjakovići zaista mi ponekad idete na živce - rekao je besno kad je blic blesnuo. — Hvala ti što si me pozvala, Dolores. Pobrinuću se za nju. Hajde, dušo! —

Hvala ti, Dolores! — doviknula je Emili starijoj ženi. Jednog dana ućiniću ti uslugu. Koja ti je omiljena boja? Po-

slaću ti cveće i u njemu jednu bombu u boji! —

Kakve su to sad pretnje? — upitao je policajac. — Nisam znao da

imam posla sa teroristkinjom ... Mogla bi da dobiješ i deset godina! —

Otvori malo taj mantil, dušo — doviknuo joj je reporter, još

jednom je slikajući kako ulazi u policijska kola. Emili je sedela na zadnjem sedištu zatvorenih očiju. Bolje je ponekad ne ustajati iz kreveta, pomislila je. Kakav dan! Objašnjavanje u policijskoj stanici trajalo je dosta dugo. Konačno su pozvali Marlu koja joj je pomogla da objasni o čemu je reč. Kad je konačno izašla iz policijske stanice, Emili je bila ljutita, povređena i malodušna.


Umreću...Jednostavno

ću

umreti.

Zamisli,

ja

uhapšena.

Uhapšena! Osim toga, tu je i taj nesrećni foto-reporter, šta li. Ubiću tog čoveka! Ja ga moram ubiti — ponavljala je. —

Mogla bih da ti pomognem — rekla je Marla. — Kad samo

pomislim na Endija i njegovu majku... Endi je otišao da je poseti, pošto se razbolela. —

Molim?

Endi je otišao kući pošto se njegova majka rano jutros razbolela.

Ali, on mi je rekao da odem u taj restoran danas, tačno u sedam.

Rekao je da potražim Karlosa... A tu se naišao fotograf! Marla, on me je slikao! —

Šta ako radi za neke novine?

Umreću . ..

Pa, možda i nije. Sad idi i spavaj... sutra će sve izgledati bolje.

Sve će ličiti na noćnu moru koja se završila. Lepo se okupaj, idi da spavaš, a sutra će sve biti dobro, veruj mi. —

Hoće li? — upitala je Emili bezvoljno.

Naravno.

*

Ali ujutru je Emili čekalo novo iznenađenje. Pošto je kupila jutarnje novine, samo što nije pala kad se ugledala na naslovnoj strani u žutom kišnom mantilu. Komentar ispod slike takođe je bio užasan. Samo što je stavila novine na sto, telefon je zazvonio. Bez oklevanja je podigla slušalicu, unapred znajući čiji će glas čuti.

Da, gospodine Kalahane.

Vi ste otpušteni! — začulo se sa druge strane, a onda je njen

bivši poslodavac spustio slušalicu. Nekoliko sati kasnije Emili se našla u vrlo ekskluzivnoj četvrti grada. Pomisao na posao, na stanarinu i ostale troškove nije joj dala mira. Nije mogla ni da zamisli da se tek tako vrati kući. Kuća u koju se uputila bila je prostrana, sa velikim, negovanim vrtom ispred nje. Pošto je parkirala svog starog ,,forda'' ispred vrata, zazvonila je. Parkirani beli ,,rolsrojs"


ipak joj nije promakao. Opet je bila u svom sivom kompletu i beloj košulji. Kosa joj je bila u punđi, a lice jedva našminkano. Želela je da učini dobar utisak na gospodina Karsona. Ako ništa drugo, zapamtiće je bar po izgledu. Zazvonila je i stariji čovek otvorio je vrata. —

Mogu li da vam pomognem, gospođice? — upitao je ljubazno.

Htela bih da vidim gospodina Karsona.

Gospodin Karson je u radnoj sobi. Mogu li vas najavim?

Ne — rekla je Emili i pošla mimo njega. — Sama ću se najaviti.

Kuda, molim vas? Stariji čovek je oklevao, ali to nije bilo potrebno. Sam Vilijem Karson stajao je na vratima radne sobe. Ruke je držao u džepovima, a na licu mu se video izraz iznenadenja. —

Gospođice Glen? — upitao je ljubazno.

Gospodine Karsone — rekla je ne manje ljubazno.

Čemu mogu da zahvalim za vašu posetu? — upitao je. — Kako

ste došli do moje adrese? —

Mislim da to sad nije važno — rekla je i izvadivši novine iz torbe,

pružila mu ih. Namrštio se. ali je prihvatio novine. Onda je pogledao s nevericom i podigao obrve na način koji je već zapazila. —

Šta ste to, zaboga uradili?

Otišla sam u navedeni restoran da iznenadim Endija.

Pa, čini se da je sve to bilo nepotrebno. — rekao je, pokušavajući

da se ne smeje. — Nije se pojavio. Ali zar vi niste... —

Endi je bio kod kuće pored bolesne majke — rekla je.

Da, znam. Telefonirao mi je kasno i nisam znao kako da vas

upozorim. -Uhapsili su me i odveli u zatvor. Čak su mi uzeli i otiske prstiju. Miislili su da sam sasvim naga... Rekla sam im da nisam, ali nisu hteli da me slušaju. Moj otac kupuje ove novine! Voli da zna šta se dešava u gradu gde živi njegovo dete. Kakav šok! Kod kuće nikad ne nosim ni šorc... Međutim, Vilijem Karson zabavljao se sasvim dobro. Nije više mogao da se uzdrži i njegov smeh zaorio se prostorijom. To je samo još više razdražilo Emili. Istrgla je novine iz njegovih ruku i besno ih bacila na pod.


Javio mi se gospodin Kalahan... Izgubila sam posao. Sad ću

morati da se vratim kući. A tamo će za dan-dva svi znati za ovo! Emili je odjednom spustila glavu i osetila suze na obrazima. —

Mrzim vas! Naterala sam Marlu da pozove Endija i dođe do vaše

adrese da bih vam lično mogla reći koliko vas mrzim! Vi i vaš ,,rolsrojs" — dodala je ni sama ne znajući zašto. Upravo se okrenula prema vratima kad se odatle začuo nežan ženski glas. —

Ko je to, Vile?

Emili je podigla pogled ugledala milo lice starice koja je gledala sa sažaljenjem. Stajala je oslanjajući se na štap, ali njene oči blistale su nepomućenim sjajem. —

Dobar dan — rekla je mekim glasom.

Dobar dan — odgovorila je Emili, pokušavajući da se osmehne.

Nisam mogla da ne čujem — rekla je kao da se izvinjava.— Vil je

obično sam i buka me je probudila. Jeste li vi balerina koju je sinoć išao da gleda? Ne, ne izgledate mi kao balerina . . . —

Ja sam samo neuspeli ubica — rekla je Emili, pogledavši

Vilijema Karsona besno. — Od nedavno sam u penziji... —

Hvala bogu — rekla ]e starica. — Ne bih volela da me ubiju.

Jeste li za čaj, draga? —

Bako, ja sam siguran da gospođica Glen mora da požuri sa

pakovanjem i bolje je da je ne zadržavamo — rekao je, srećan što će ubrzo biti van grada. —

Rado bih popila čaj, hvala — rekla je Emili uz osmeh.

Hajdemo onda — predložila je starica. — Popićete čaj sa mnom.

— Ja sam Dženet Karson, Vilova baka. —

Baš lepo — rekla je Emili prateći staricu u elegantni salon. — Ja

sam Emili Glen. —

Drago mi je, dete — rekla je starica. — Obožavam belu boju, kao

što vidiš. Nije praktična, ali je lepa — nastavila je da priča dok je Emili razgledala sobu. Onda je sela i pozvonila. Pojavila se mlada žena i starica je zamolila da donese čaj. —

To je Karolina — rekla je Dženet. — Vil je još nije najurio, ali

verujem da već radi na tome. Više voli da me okruži muškarcima. Misli da je njima lakše sa mnom ... — rekla je i nasmejala se. — Već dugo ne


dovodi žene kući. Kad te je spomenuo bila sam istinski iznenađena. Ipak, nisam znala ništa o tebi. —

O, Vil i ja smo odlični prijatelji — rekla je i nasmešila se

krupnom čoveku koji im se pridružio. — Zar ne, Vile? —

Vi i ja, prijatelji? Ne daj bože!

Ali ne brini, Vile... bićemo. Navići ćeš se na mene... ti srećkoviću.

Sami ste krivi za svoje nedaće, gospođice Glen — rekao je i seo.

— Mislim da vam ni malo gramatike i stilistike ne bi bilo na odmet. —

Da nije bilo vas, ja ne bih ni otišla u taj restoran!

Vi ste sve započeli — podsetio je.

Čini mi se da sam nešto propustila — rekla je Dženet.

Imali ste sreće — rekla je Emili i nasmešila se simpatičnoj

starici. —

Gospođica Glen je bila uhapšena u jednom vrlo otmenom

restoranu ... zbog ... —

Zbog toga što sam ispod kišnog mantila nosila kostim barske

igračice ... po instrukcijama gospodina Karsona. —

Ti si poslao ovu mladu damu u elegantan francuski restoran u

kostimu barske igračice? — upitala je starica čuvši priču. - Ona je u istom kostimu ušla u moju kancelariji, otpevala mi pesmu za rođendan i poljubila me! - Nemoj biti smešan, Vile, tebi nije rođendan! -

Znam da nije... Bila je to šala jednog mog radnika...to jest, bivšeg

radnika! —

Ali, Vile! Ne bi valjda ostavio čoveka na ulici zbog jedne dobre

šale? —

Vilijeme ...

Vile — ispravio je. — Svi me zovu Vil.

Ima i lepših imena — rekla je Emili. — Možda biste hteli da ih

čujete nekom drugom prilikom.

Sumnjam — rekao je oštro. — Vi nećete biti u gradu.

Zar? A zašto? — upitala je Dženet.

Zato što je izgubila posao.

Onda joj ga moraš dati, dragi — rekla je starica mirno. To je najmanje što možeš da učiniš, s obzirom na to da si kriv

što ga je izgubila.


To nije moja greška — ispravio je. — Osim toga, nema posla koji

bi mogla da obavlja. —

U tom slučaju, radiće za mene. Meni je potrebna sekretarica i

družbenica. Neko mi mora pomagati, Vile! Ti nikad nisi kod kuće kad si mi potreban. —

Sekretarica? — upitao je Vilijem kao da ne veruje ušima.

Da — ponovila je Dženet. Gledali su se tako da je Emili jednog

časa gotovo počela se smeje. Onda je pogledao Emili. —

Ja nisam došla da tražim posao — rekla je Emili i po gledala

staricu. — Ja sam samo došla da ubijem vašeg unuka. —

To nije preporučljivo na belom tepihu — rekla je Dženet mirno, a

sobarica je unela čaj na srebrnom poslužavniku. Zašto ne bi radila za mene. Ako ti se dopada, možeš i da

stanuješ ovde. —

To nikako! — rekao je Vil tiho.

— Vilijeme! — upozorila ga je Dženet. Ustao je nervozno i izašao. Onda se začulo bučno zatvaranje ulaznih vrata. —

E, tako. Hajde da nas dve porazgovaramo o poslu. Imam

sedamdeset i pet godina i narav lošu kao i moj unuk. Nepoverljiva sam, pomalo despot i nikad ne molim kad mogu da zatražim. Upravo se oporavljam od slomljenog kuka i zato mi je potreban neko da mi pomaže. Vii me praktično drži u zatvoru. Moram se osloboditi i ti mi možeš pomoći. —

Ali vi me ne poznajete — rekla je Emili vrlo razložno.

U mojim godinama — počela je starica, pomno je posmatrajući

— to nije problem. Nekad sam bila najbolji reporter u Čikagu. Sada te ne poznajem, ali ću te ubrzo upoznati. Za sada prolaziš sa visokom ocenom. Tako — rekla je i navela cifru koja je bila dva puta veća od Emiline dotadašnje plate. — Da li ti to odgovara? Da li bi volela da živiš sa nama? —

Rado, kad ne bi bilo vašeg unuka. Osim toga, potpisala sam

jednogodišnji ugovor i vrlo su mi dragi ljudi kod kojih stanujem. Moram priznati da volim i svoj mir. — Koliko imaš godina, draga? —

Dvadeset i osam.

Imaš li roditelje?


- Da, oboje žive u Džordžiji. —

Postoji li neki čovek? — upitala je Dženet konačno.

Ne, ukoliko ne računamo Henrija — rekla je Emili i uzdahnula.

— On takođe živi u Džordžiji i još uvek se nada da ću se vratiti i udati se za njega. —

Lepo ćemo se slagati, zar ne? — upitala je Dženet i nežno se

nasmešila. Kad je gotovo dva sata kasnije izašla i Emili je bila sigurna da će se lepo slagati sa staricom. Međutim, Vilijem Karson strpljivo je čekao da izađe. —

Baš smo imale neiscrpnu temu — rekla je Emili. — Pričale smo o

ljudima koji su uvek loše volje... —

To što ste izgubili posao nije moja krivica. Volim svoj život

onakav kakav jeste. Ne želim da vas viđam ovde. Recite mojoj baki da nećete prihvatiti posao koji vam nudi. —

Ali ona se meni dopada — rekla je Emili ljubazno. — Puno me

podseća na moju majku. Ne možete je zavaravati, ona sto ne oprašta. Mislim da ću se rado brinuti o njoj. —

Zašto?

Već sam odgovorila na pitanje …

Njeno srce je ogromno ... Zašto ne odete kući?

Ne mogu ...

Zašto?

Morala bih da se udam za Henrija! — rekla je konačno. — U

stvari, ako bi to hteo Posle ovog članka u novinama. Moj dobar glas dolazi u pitanje. —

A zašto se ne biste udali za Henrija?

Zato što je najuzbudljivija stvar koju sam od njega dobila bila

,,Emi, imaš lep, prćast nos ..." —

Nije baš strastven.

Ne.

A jeste li vi strastveni? — upitao je odjednom i podigao obrvu.

To je nešto što vas nikad neće i ne sme zanimati. Radiću za vašu

baku, a ne za vas ... —

Dopali ste joj se. Dan i noć će pokušavati da nas zbliži i natera

nas na brak.


Sasvim ste sigurni — rekla je i okrenula se prema svojim starim,

dragim kolima. — Ne volim starije muškarce. —

Četrdeset godina nije starost.

Kad imate dvadeset i osam, čini vam se jako mnogo. Ja želim

nekog s kim ću moći sve ... Odjednom se glasno nasmejao i Emili je shvatila da je on namerno pogrešno razumeo. —

Da trčim, igram tenis, plivam, a ne... — pokušala je da objasni.

Smeh je bio još glasniji. Nije rekla više ni reči, već je ušla u svoja kola i besno se odvezla kući.

IV

Sledećeg jutra, tačno u pola devet, Emili je došla na posao, obučenu svoj omiljeni sivi kostim koji je njenim svetlim, plavim očima davao sivkasti odsjaj. Kosu je podigla u lepu, urednu punđu. Vilijem Karson neće imati nikakvog razloga da se žali na način na koji se oblači na svom novom radnom mestu. Kad je stigla pred kuću, izašao je stariji stoga i pokazao joj da kola parkira u garaži. Ponovo je upalila kola, ali sa teškoćom. Njen stari auto je izgledao smešno pored dva nova i skupa automobila, koji su pripadali Karsonovima. Vilijem, sasvim sigurno, ne želi da njen stari auto stoji parkiran ispred njegove otmene kuće. Snob, pomislila je ljutito. Ipak, ušla je na glavni ulaz. Samo neka joj kaže jednu reč, pomislila je. —

Izvolite, uđite — rekla joj je sobarica. — Gospođa Karson još

spava, ali je gospodin rekao da vas čeka da doručkujete zajedno u trpezariji. Ovuda, molim vas. Doručak sa Vilom, pomislila je. Nije baš velika sreća raditi u ovoj kući. Kad je ušla, sedeo je sa šoljom kafe u ruci. Podigao je pogled, ali njegov izraz lica nije govorio ništa. —

Baka će još dobrih nekoliko sati spavati. Gledala je filmove skoro

do ujutro. —

Ali, ona mi je sama rekla da dođem u ovo vreme.

Rekao sam ti da će pokušati da te baci u moj zagrljaj.


Pa, žao mi je Vilijeme, ali ti stvarno nisi moj tip. Ne volim tako

krupne muškarce. —

Stvarno? — upitao je i prišavši joj naterao je da ustane. Podigao

je s lakoćom i Emili je morala da ga gleda u oči. Moja korpulencija ima svojih prednosti. Sa mnom se nije lako

posvađati. Emili je stavila ruke na njegova ramena, a srce joj je snažno udaralo. Njegova blizina je uznemiravala Gledao je nekako čudno, a njegove lepe usne bile su malo rastvorene. Onda se malo nagnuo prema njoj i njegove usne nežno su dotakle njene. Mada je to trajalo samo tren, Emili je trebalo nekoliko časaka da dođe sebi. —

Kuda ćemo i šta ja treba da radim? — upitala je konačno.

Idemo van grada i tvoj posao će biti da zabeležiš neke moje ideje i

proračune. Ne volim da diktiram u kasetofon. Umeš li da pišeš brzo ili poznaješ scenografiju? —

I jedno i drugo, ali nemam nikakav pribor.

Hajdemo — rekao je i Emili ga je sledila. Izgledao je i poslovno i

privatno i taj osećaj nimalo se nije dopao Emili. Uveo je u svoju radnu sobu i dao joj sve što će joj biti potrebno u radu. Soba je bila prostrana, ali se na svakom koraku videlo da je to soba jednog muškarca. Emili je izbegavala da ga gleda u oči, želeći da sakrije svoju zbunjenost u njegovu blizinu. Kad su izašli i stigli u garaža, krenuo je prema „mercedesu", mada je Emili očekivala da ,,rolsrojs" pripada njemu. —

Baka vozi „rols". Ona voli eleganciju i dobar ukus.

Vaš sluga mi je rekao da se tu parkiram — rekla je Emili, videći

da sa čuđenjem zagleda njen auto. — Pretpostavila sam da ne želiš da stoji pred kućom. Mogao bi da šokira tvoje prijatelje. —

Većina mojih prijatelja su ili mrtvi ili su van zemlje- rekao je i

mirno uspalio motor. — Meni je savršeno svejedno gde će stajati, samo sam mislio da je ovako lakše. —

Izvini — rekla je i pogledala njegov pravilni profil — Jesi li

jedinac? — upitala je nešto kasnije. —

Da. A ti?

Na žalost.


Ja sam, u stvari, imao brata. Dve godine mlađeg. Ubijen je u

Vijetnamu ... —

Žao mi je. To mora da je teško palo tvojoj baki.

Dugo je tugovala. Džek je bio njen ljubimac. Umeo je s njom,

donosio joj cveće. Nikada nisam uspeo da ga zamenim u njenom srcu. Ja sve shvatam ozbiljno i češće radim nego što se zabavljam. —

Pa, ne mogu da te zamislim kako igraš brejkdens.

Nasmejao se i pogledao je na tren. — Ne verujem da bi pod to izdržao. — Šta ćeš graditi? -

Na novom terenu? Veliki trgovački i sportski centar. —

Još jedan? Zar ih nema već previše u Čikagu?

U ovom delu grada ne — rekao je strpljivo. — Osim toga,

planiram neke objekte za starije. —

Zar i ti imaš slabu tačku? — upitala je meko.

Moja baka je moja jedina slaba tačka — rekao je zaustavivši kola

na semaforu. — već davno sam prestao da sanjam o ženi i deci, pa tek da znaš da nisam na raspolaganju. —

Zašto misliš da me interesuješ, gospodine Mont Evereste?

Dopada ti se da se ljubiš sa mnom ...

Volim ja i kokice, pa šta? — upitala je mirno.

Znatiželjna si, a možda sam i ja.

Kako misliš? — morala je da upita.

Volela bi da znaš nešto o seksu, zar ne?

— Verujem da si davno zaboravio pre ono što ću ja tek da naučim. —

Pa, neka ti bude. Nekoliko puta, tačnije dva, stvari su bile

ozbiljne, ali, na svu sreću, instinkt me nije prevario. —

Neko te je prilično povredio — rekla je bez razmišljanja.

Njegov izraz lica odjednom se promenio i on je pogledao strogo. —

Jesi li razgovarala o tome sa bakom? — upitao je ljutito.

Naravno da nisam. Zašto bismo nas dve razgovarale o tvom

privatnom životu? Jednom sam se skoro verila ... Bio je dobar momak. Lep, zgodan, iz dobre porodice koja je uz to i bogata. Zavoleli smo se gotovo na prvi pogled. Da je tražio, sve bih učinila za njega. Znaš već prva ljubav . . . Hteo je da se udam za njega i poveo me svojoj kući. Tada sam imala devetnaest godina i bila sam na drugoj godini studija.


Očito se nisi udala za njega — rekao je kad je ućutala.

Njegova majka bila je užasnuta. Ja sam bila samo obična

devojka iz malog grada tako sam i izgledala. Neću da te zamaram detaljima. Bila sam u toj kući nedelju dana i videla kako izgleda takav život. Sve sam teže podnosila prezir njegove majke i konačno sam sama raskinula veridbu i vratila se kući. Prestala sam i da studiram. Sećanja su bila previše bolna. Trebalo mi je mnogo vremena da sve prebolim. —

Mamin sin.

Kasnije sam čula da se oženio naslednicom kozmetička firme.

Lep kraj, zar ne? —

Šteta što se sve tako završilo.

Naprotiv — pobunila se Emili. — Imala sam sreće. Previše je pio i

u svemu slušao svoju majku. Sve se dobro završilo. Kakav bi to život bij? Ne verujem da bi naša ljubav preživela sve to... Ni kao ljubavnik nije obećavao mnogo — dodala je pomalo neodlučno. —

Niko ne zna šta onom drugom godi ako to sam ne kaže...

Ne verujem da bih smela da budem tako slobodna — rekla je.

Prekrstila je svoje duge noge i podigla pogled prema njemu. Začudo, bilo je tako lako razgovarati s njom. Kao da ga poznaje godinama. —

Zašto ne?

Čini mi se da sam stidljiva što se tih stvari tiče — rekla je i

nasmešila se. — Ne mogu da zamislim da bih se mogla svući... —

A kako misliš da ljudi vode ljubav, u ormarima?

Noću i bez svetla . .. O, bože!

Kad je pogledao iznenađeno, Emili je osetila da crveni. —

Pa, zar nije tako? — upitala je konačno.

Ja nisam nikakav istruktor za neupućene.

Emili se osećala užasno i samo se okrenula prema prozoru. Nije trebalo da se upusti u tako intiman razgovor. —

Jesmo li blizu tog zemljišta koje želiš da pregledaš? Nisam nikad

bila na mestu koje treba pretvoriti u veliki centar. —

Nemoj da budeš tako poslovna ... Nisam hteo da te bilo zbog čega

uvredim ili dovedem u neprijatnu situaciju. Toplina u njegovom glasu joj je prijala. Emili to nije očekivala. — U redu je — rekla je kratko. — Što je sa budućom građevinom?


Divno — rekao je, opet se zaustavljajući zbog crvenog svetla. —

Tačno se vidi kako se zid podiže. Mislio sam da samo ja to činim. —

Šta to?

Nije važno — rekao je i nežno, je dotakao po kosi. — Zašto si

tako nervozna? —

Nije baš prijatno sedeti pored neprijatelja.

Zar? — upitao je uz blag osmeh.

Svetlo se menja — upozorila ga je.

Znam — rekao je i okrenuo se napred.

Zemljište na koje su krenuli bilo je još samo nekoliko minuta vožnje dalje. Vil je uključio radio i oboje su slušali poslednje vesti. Emili ni sama nije znala šta je očekivala da vidi. Sačekala ih je neravna livada, puna otpadaka. Na jednom delu dizale su se oniže stare kuće u kojima, očito, niko nije živeo. —

Prvo ćemo morati sve da rasčistimo — objašnjavao je.

Zar to nije skupo?

Naravno. Svaki veliki poduhvat mnogo košta već i na samom

početku. —

Jesi li već kupio ovo zemljište?

Da jesam, zašto bih dolazio da ga vidim i procenim?

Imaš tešku narav — promrmljala je Emili, osećajući se manje

vrednom, skoro beznačajnom. —

Znam, a sad beleži ono što ti kažem — rekao je pomalo

nestrpljivo. —

Težak si, arogantan, bezosećajan ...

Da, i imam svega sat vremena da uradim ono što sam hteo pre

nego što stignemo na sastanak od velike važnosti. —

Nervozan i tvrdoglav — završila je mirnim glasom.

Lepo — odgovorio je — ali ti ćeš me ipak poslušati, zar ne? Sem

toga, i sama imaš popriličan broj mana ... —

Ja?

Ne.

Ja

sam

ljubazna,

uslužna,

živahna,

prijateljski

raspoložena i tako dalje. Činilo se da se jedva uzdržava od smeha, a kad se konačno okrenuo, Emili je primetila da mu se ramena tresu. —

Hoćemo li početi? — upitala je. — Zato smo ovde, zar ne?

Da — rekao je i pogledao je. — Hajdemo.


Kad je krenuo, Emili je jedva uspevala da drži korak s njim. Mesto je bilo neprijatno, a njene cipele sa visokim potpeticama samo su otežavale probijanje kroz ledinu. Kad se samo seti svoje kuće pored mora i galebova nad plavom vodom ... —

Kuda ćeš to? — upitala je bez daha.

Zašto nosiš takve cipele? Zar voliš da rizikuješ život svaki put

kad izađeš? —

Cipele su lepe ...

Glupost. Sledeći put obuj cipele bez potpetica.

Kako sam mogla da znam šta me čeka?

Mislila si da ćeš piti čaj, jesti kolače i čavrljati s mojom bakom.

Možda bi napisala neko pismo, tek da se osetiš korisnom. —

Tvojoj baki je zaista neko potreban! — rekla je ljutito. Jutro je

bilo toplo, a Emili je bila van sebe. — Osim sobarice, svi u kući su stari gotovo kao i ona. Sta bi bilo da slučajno padne? —

Ti nisi bolničarka.

Jesam . . . to jest, radila sam u bolnici pre svog dolaska ovamo.

Naravno, nisam baš prava .. . Prvu pomoć znam. Potreban joj je neko ko će joj pomoći i oko drugih stvari. Stao je za tren, pogledao je, ali se nije usprotivio. —

Sutra ujutru počeću da tražim drugi posao — obećala je.

— Volela bih da ostanem bar dok ga ne nađem. Da li je to pošteno? —

U redu — rekao je dok su mu se oči suzile.

Znam — rekla je i uzdahnula. — Ti mi ne veruješ. Ni moj deda

tebi ne bi verovao. On misli da je Čikago pun gangstera. Kad sam došla da živim ovde, danima nije razgovarao sa mnom i tatom. Ponekad me čak i pozove da se uveri da je sve u redu. -— Mora da se nagledao filmova ... —

Bio je ribar dok vremena nisu postala teška i dok nije morao da

proda svoj čamac. Od tada se bavi čudnim stvarima. Posle bakine smrti strašno se promenio. Kaže da je život izgubio sjaj od kad je nema. —

Od čeda je umrla?

- Srčani udar. Sve se desilo brzo. Ako to možemo reći, bar je trajalo kratko. Nije se namučila. Bila je u bašti sa svojim cvećem. Bili smo bliski i neke stvari govorim samo dedi. Čini mi se da me razume bolje nego moji roditelji.


Srećan brak?

Proslavili su svoju pedesetogodišnjicu braka pre nego što je baka

umrla ... Voleli su se do poslednjeg dana. Kad god bismo ulazili u njihovu sobu, morali smo da kucamo ... Vil se glasno i od srca nasmejao. —

Tvoja baka podseća me na moju. Dopada mi se.

I ja je volim — rekao je i, izvadivši cigaretu, zapalio je.

Ti pušiš? — upitala je.

I da i ne. Već dve nedelje nisam pušio.

Zašto onda ne prestaneš?

Ne znam šta da radim s rukama.

Mogao bi da naučiš da štrikaš ...Ne, Vile! Džentlemeni ne

udaraju dame ... —

Ja sam iz Čikaga, a ne sa juga.

Znam to — odgovorila je i nasmejala se. — Odaje te naglasak.

Ja nemam nikakav naglasak!

Kad bih te povela kući, ljudi bi iz daleka dolazili da te čuju kako

pričaš! — I ti nekom pričaš o naglasku ... —

Pa, ja nemam naglasak. Bar ne u Džordžiji... Sta to tražiš?

Reći ću ti kad ga nađem. Zapiši ...

Diktirao joj je neke brojke i procene i Emili je pisala hodajući pored njega. Koncentrisala se na posao, i nije više želela da ga povredi. —

Trebaće mi i cene... — govorio je više za sebe. — Poslaću

Rejnoldsa da obavi to. —

Cene ... misliš cena koštanja onoga što sam zapisala?

Pre nego što počnem da gradim nešto, moram znati svaki detalj,

a naročito cene. Svaki ekser je važan. —

Kako se to radi... mislim proračun?

Ako te stvarno zanima, reći ću ti za ručkom.

Važi.

Iako je Emili očekivala da će se vratiti kući i tu ručati, Vil je poveo u vrlo ekskluzivan restoran ... Tek kad je zaustavio kola, Emili je ostala bez daha. Bio je to isti restoran odakle su je izbacili i odveli u policiju. __ Da — rekao je odlučno. — Hajde. Neće te prepoznati, budi sigurna.


Tako je i bilo. Pošli su u baštu u kojoj su stolovi bili postavljeni za ručak. Svuda okolo mirisalo je cveće. Divno! — rekla je Emili oduševljeno. — Volim cveće. —

Da, i sam sam to zaključio.

Kad ga je začuđeno pogledala, on joj se samo blago nasmešio. —

Pričala si o cveću i bašti svoje bake.

Da, volela bih da imam prostora da uređujem baštu i brinem se

o cveću. Kenedijevi su divni ljudi i sigurno bi mi dozvolili to, ali pate od alergije zbog polena i zato imam obzira. Divni su prema meni... —

Tvoje gazde, zar ne?

Pokušali su da žive od penzije, ali to je jednostavno nemoguće.

Živim kod njih od kad saro došla u Čikago. —

Stan je uredan ...

Ali mali. Ipak, volim da odem do obale. Preko vikenda mi to

mnogo znači. —

Nedostaje ti, zar ne?

Da. Uživam u suncu, školjkama, čak i olujama koje naiđu ...

Tako i izgledaš ... Rekao bih da bi dočekala orkan stojeći na plaži

dok se sprema. Emili se nasmešila. —

To kaže i moj deda. Međutim on je upravo takav.

Strastven takođe — dodao je. — Mora da si vatreni znak.

Ako misliš na zvezde, ja sam strelac.

Slobodoumna, avaturista, strastvena ...

Kako znaš?

I ja sam strelac.

Pre bih rekla da si lav.

Čak i tebi se može desiti da se prevariš — rekao je toplo i

nasmejao se. Emili je spustila pogled i on joj se zadržao na prstenu koji je nosio. —

Nisam ga pre primetila — rekla je.

Ti ne nosiš nikakav nakit — zaključio je pomalo iznenađeno.

Imam jedan divan prsten, ali sam nepažljiva i plašim se da ću ga

izgubiti. Retko ga nosim.


U to je stigao konobar i oboje su naručili ručak. Jeli su i razgovarali o svemu i svačemu i kad su konačno stigli njegovoj kući, Emili je bilo žao što je njihovom izletu kraj. —

Stigli ste, konačno — rekla je Dženet ugledavši ih na vratima.

— Ti ćeš Emili izmoriti već prvog dana! —

Ja sam završio ono što sam planirao — rekao je. — Sada je

prepuštam tebi. Beleške će mi trebati sutra ujutro. —

O, tvoj sastanak ... — rekla je odjednom.

O, bože! Sasvim sam zaboravio. Moraću da telefoniram ...

Vil je izašao, a Dženet se od srca nasmejala. —

To je već nešto. On nikad ne zaboravlja sastanke. Šta si mu to

učinila? —

Pitala sam ga stvari vezane za posao. Bilo je stvarno zanimljivo.

Verujem ti. Pa, draga, šta ćemo sad raditi? Ja bih se sada

sunčala i slušala muziku. —

Nemam kupaći kostim, ali ću rado sedeti sa vama. Kakvu

muziku volite? — upitala je pomalo bojažljivo. —

Volim Brusa Springstina, Majkla Džeksona, Dejvida Bouvija ...

Hvala bogu — rekla je Emili i odahnula. — To su moji omiljeni

pevači. —

Sigurna sam da ćemo nas dve biti dobri prijatelji. Hajdemo pre

nego što se Vil vrati i ponovo te povede sa sobom. Beleške ćeš stići da uradiš pre večere. —

Zaista bih morala da odem pre ili oko šest.

U redu, draga. Ja ću uvek ostaviti dovoljno vremena da uradiš

sve za Vilijema. Emili je bilo žao što ništa ne sme da kaže starici o tome šta je obećala Vilu. Sutra će morati da potraži nov posao. Iako je Karsonove poznavala svega nekoliko dama, osećala se s njima kao u pravoj porodici.


V Kad je sledećeg jutra stigla na posao, Vil već nije bio kod kuće. Pošto je gospoda Karson još spavala, Emili je odlučila da pregleda oglase za posao, kao što je obećala Vilu. I pored želje svoje bake, on joj je jasno dao do znanja da je nepoželjna. Zašto bi se svađali? To nikome neće pomoći, a naročito ne Dženet. Našla je dva oglasa koja su obećavala dobar posao i Emili je pozvala navedene brojeve telefona. Prvi posao je neko već dobio, a za drugi su je obavestili da sutra dođe na naznačenu adresu. Osećala se malo bolje. Radilo se o poslu sekretarice, koji je Emili i sama priželjkivala. —

Tu si, znači — rekla je Dženet ulazeći u dnevnu sobu. — Pa,

konačno sam se probudila. Morala sam da pogledam krimić koji se davao kasno, to jest rano ujutro. —

Vi se nedovoljno odmarate — rekla je Emili zabrinuto.

Odmor! Ja imam sedamdeset i pet godina. Ko želi odmor u

mojim godinama? Meni ostaje tako malo vremena, Emili. Želim da doživim sve što možda nisam stigla ili smela dok sam bila mlada. —

Uporni, zar ne? — rekla je Emili s razumevanjem.

Nema mi ravne kad nešto naumim. Nekad sam radila izveštaje

čak i za policiju, draga moja. To ne može neko razmaženo stvorenje. — Sigurno — složila se Emili i otvorila vrata terase. —

Zašto se ne oblačiš udobnije, Emi? — upitala je Dženet

zagledajući urednu zelenu haljinu u kojoj je Emili došla na posao. — Ne želim da se osećaš kao sekretarica koja odgovara na telefonske pozive i uvek mora biti ozbiljna i doterana. Sutra obuci pantalone i slobodno pusti tu lepu kosu. - Nemate ništa protiv? Ali Vil... —

I

Ti radiš za mene, a tek onda za Vila. Osim toga, biće odsutan

nekoliiko nedelja, koliko znam. Mislim da će graditi centar koji sam mu već davno predlagala da sagradi. —

Znači, to je za vas?

- Ne baš, ali mislim da je to dobar poduhvat. Tako ću bar moći sve ono što mi ne dozvoljava. Biće previše zauzet da bi mi stalno nešto prebacivao. Džek je bio drugačiji... Slobodouman kao ja. - Vaš drugi unuk? I — Kako znaš?


— Vil mi je rekao. — Da, Džek je bio divlji još kao dete. Kad zaboravi da je veliki šef, Vil je takođe dobro društvo. Brzo reaguje, kao i ja i prilično je svojeglav. Volela bih kad bi više vremena posvećivao sebi. On, prosto, živi za svoj posao. —

On mu zamenjuje ženu i decu.

Da — rekla je starica i uzdahnula. — Pokušala sam da ga

nekako zainteresujem za neke devojke pošto ga je Koni napustila. Ne želi da se vezuje. Na neki način se osećam krivim zbog toga. Emili je želela da postavi nekoliko pitanja, ali je ipak sačekala da Dženet sama nastavi. —

Koni mu je bila sekretarica. Mnogo mlađa od njega. On je bogat,

a ona je želela luksuz i lagodan život. Prozrela sam je i, čini se, pogrešila što sam mu to rekla. Bila je prava tigrica i borila se protiv mene. Kad je shvatila da drugačije ne može, odlučila je da ide do kraja. —

Ne mislite valjda…

Šta? Ne, nije planirala da me ubije. Kad god bismo bile same, u

očl bi mi govorila koliko želi da me izbaci iz rođene kuće. Vil ništa nije znao. Voleo je i bez obzira na sve, nisam htela da ga povredim. Konačno je počela da se koristi odvratnim stvarima i nisam više mogla da je trpim. Morala sam da razgovaram sa Vilom. I. . . nije mi verovao ... Emi. Znao je da ne volim Koni i mislio je da je to samo ljubomora. —

Mora da je mnogo voleo — rekla je Emili nežno.

Obožavao je, dete moje. Bila sam povređena, ali sam ga

razumela. Rekla sam mu da ću se iseliti iz kuće kad se venčaju. Onda su odredili datum venčanja. Pozivnice su bile poslate . . . ona je kupila venčanicu. —

I onda?

-— Koni je došla da me poseti nedelju dana pre venčanja. Nije znala da je Vil kod kuće . . . Sijala je od sreće i želela je da mi pokaže kako je pobedila. Bila je toliko užasna i bez mere da sam doživela svoj treći srčani udar. Ipak, nikada neću zaboraviti njen izraz lica kad se Vil pojavio na vratima. Pozvao je prvu pomoć i mene su odvezli u bolnicu. Ne znam što joj je rekao ili učinio, samo znam da je otkazao venčanje. Čini mi se da je za njega bilo najgore to što mi nije verovao. Mesecima sam pokušavala da mu dokažem da te više nije važno, ali on od tada nije doveo nijednu devojku kući. Ja se osećam krivom i odgovornom, ali sad


nema načina da se bilo šta popravi. Ne može da se odluči za ozbiljnu vezu, ali i ne želi. —

Šta se desilo sa tom ženom?

Ne znam — rekla je Dženet i uzdahnula. — Ponekad zamišljam

kako je bačena ajkulama, ali znam da je to nemoguće. Čudno je kako su i najinteligentniji muškarci slepi kad su u pitanju žene. Od sjaja ne vide užas koje neke kriju. —

Niko od nas ne želi da vidi ono što je najružnije.

Verovatno . . . Možda sam i ja previše stroga. Koni je bila jedina

moja nada da ću imati praunuke. Bojim se da Vil više neće reskirati. —

Mogao bi da usvoji dete — rekla je Emili šapatom.

Ti imaš razumevanja za mene, Emi. Nemoj me napustiti.

Emili je ćutala. Osećala je grižu savesti što nešto radi iza leđa te divne žene. Ipak, ako sve bude išlo dobro, neće još dugo biti pored nje. Bilo je prošlo već osam sati kad se spremala da ode. Vil se upravo vratio kući. Bio je loše volje i kad je ugledao uputio joj je mrk pogled. —

Jesi li otkucala ono što sam ti ostavio?

Jesam.

Gde je baka?

Telefonira — rekla je meko. — Večerala je i otišla u svoju sobu.

Izgledao je rastreseno i umorno. Prošao je prstima kroz kosu i nastavio da čita redove ispisane na papiru koji je držao. —

Ja... uradila sam ono što si tražio — rekla je tiho.

Šta to?

Mislim da ću dobiti drugi posao — rekla je pokušavajući da

ostavi utisak srećne osobe. — To je mesto sekretarice. Ujutro treba da odem na razgovor. —

Već ti je dosadilo? — upitao je strogo.

Sam si mi rekao da potražim nešto drugo.

Baka se navikla na tebe — rekao je nešto kasnije. — Mesec dana

ne bi bilo mira u kući kad bih ti sad dozvolio da odeš. Emili nije znala šta da kaže. Ni sama nije znala kako, ali toliko je želela da ga uteši, da ga nežno pomiluje po licu. Izgledao je kao neko ko je izgubio svaku nadu.


Vrlo izražajne oči — promrmljao je. Prišao joj je sasvim blizu i

uhvativši je za bradu, podigao njeno lice prema svom. — Žališ li me, Emi? —

Izgledaš kao da te je pregazio tenk — rekla je pokušavajući sve

da okrene na šalu. —

Tako se i osećam. Imao sam sastanak sa gradskim upraviteljima.

Nije to lako na prazan želudac. —

Ostalo je hrane od večere ...

Jesi li ti večerala?

Da ... — rekla je, mada se ono što je pojela teško moglo smatrati

večerom posle napornog dana. — Moram da idem kući. Očekujem telefonski poziv. —

Dobro — rekao je i tužno gledao za njom dok je išla prema

vratima, Emili je zastala s rukom na kvaki i osvrnula se. Izgledao je tako usamljen. —

Bakster odlazi u osam, isto tako i sobarica i vratar. Niko ne

ostaje duže. Bilo je već pola devet i Emili nije znala da li da ostane ili ne. —

Mogu ja i bez večere — promrmljao je i ostavio sako na

elegantnu stolicu. Kao da zna o čemu razmišlja i kako se dvoumi, pomislila je Emili. —

Spremiću ti nešto — rekla je.

A telefonski razgovor koji očekuješ? — upitao je uz slab osmeh.

Delovao je tako umorno. —

Nisam htela da se namećem.

Ne namećeš se. Ne volim da jedem sam.

Okrenuo se i Emili ga je sledila u lepo i moderno opremljenu kuhinju. Izvadila je iz frižidera šnicle, salatu i isekla hleb. Dok je kuvala kafu, sebi je spremila sendvič od šunke. Kafa se pušila u lepim porculanskim šoljicama i kad je uhvatio svojom velikom rukom, Emili se pojavio osmeh na licu. —

Tebi više odgovara krčag — našalila se.

Pa, nije valjda baš tako? — rekao je i, uzevši njenu ruku u svoju,

uporedio je veličinu. Iako je imala duge nežne prste, njena ruka bila je malena u odnosu na njegovu. Ipak, toplina kojom je držao dopirala je do Emilinog srca.


Vrlo si muževan — primetila je zagledajući njegove poluotkrivene

grudi. —

Da ... Zar ne voliš muževne muškarce? Kakve muškarce volite,

gospođice Glen? Emili je pokušala da izvuče ruku iz njegove, ali to je bilo nemoguće. Držao je tako čvrsto da je njegov stisak ostavio bez daha. Gledao je pravo u oči i to je uznemiravalo. —

Ja . . . ne znam.

Zašto ne bismo odmah utvrdili da li je tako — predložio je. Bio je

jak i Emili nije uspela da se odmakne od njega. —

Gospodine Karsone ... — počela je. Privukao je sebi i naterao je

da sedne u njegovo krilo. Mirisao je na neki čudan, orijentalni miris. Bio je tako blizu da je morala da ga gleda i oseti. Onda je uzeo njenu ruku i stavio je na svoje grudi. —

Tako . . . Volim taj dodir — rekao je i nasmejao se.

Ne! — prošaputala je.

Šta kažete sad, gospođice Glen?

Nisam tražila tutora, niti lekciju iz ljubavi...

Ne, niste. Ali ipak mislim da bi vam poneki čas dobrodošao.

Mislim da se vas ne tiče.. . Molim vas, pustite me.

Zašto? Ništa nisam tražio. Bar ne još.

I nećete! Ja radim za vašu baku i to još ne zadugo. Nije moja

dužnost da zadovoljavam vaš apetit. —

Mislim da ne bi ni mogla, Emi. Mislim da ne znaš kako bi to

uopšte trebalo uraditi .. . —

Tačno. .. Trebalo bi da ste zadovoljni zbog toga. Bar neću juriti

za vama! — Zašto ne? Možda bi mi se to dopalo. —

Ali sumnjam da bi se meni dopalo. I, molim vas, prestanite da se

ponašate kao da sam vaša nova igračka. —

Ja uopšte ne mislim da si moja igračka, Emi — rekao je i nežnim

pokretom izvadio jednu od šnala koje su držale njenu kosu u punđi. Pokušala je da ga zaustavi, ali kad joj nije pošlo za rukom, samo je bespomoćno uzdahnula. — —

Meka kao svila — rekao je prošavši kroz njenu kosu. Već sam zaboravio ovaj osećaj . . .


Zar ste izlazili s ćelavim ženama? — upitala je želeći da ga uvredi

da bi je pustio. — Sad ste se zabavili pa me lepo pustite kući. —

Izgledaš mlađa — rekao je zagledajući crte njenog lica. Ja te želim, Emi.

Pre nego što je mogla da smisli razuman odgovor, njegove usne našle su se na njenim. Nije mogla da mu se odupre. Ono što su njegove usne budile u njoj nije bilo lako odbiti. Njene ruke našle su se na njegovim grudima i on je zadovoljno uzdahnuo. —

Da, dopada mi se to. Nemoj prestati, Emi.

Emili je otvorila oči i srela njegov nežan pogled. Kako je nežnost mogla da izvire iz tog arogantnog čoveka? Njegove meke usne ponovo su se našle na njenim i Emili mu je uzvratila poljubac —

Osećaš li koliko te želim Emi? — upitao je ponovo. Ljubili su se

dugo, kao da ne mogu da se zasite usana onog drugog. —

Ovo je divno — prošaputao je. - Ti čak i mirišeš kao devica, Emi

... Zaboravio sam koliko ljubljenje može da uzbudi čoveka ... Na tvojim usnama mogao bih se opijati. —

Nemoj prestati — rekla je bez daha. Pred njim nije bilo tajni.

Zar misliš da mogu? Gladan sam baš kao i ti. Kad bih te uzeo,

da li bi bila tako meka i topla kao sad? Ljubio je sve strastvenije dok su njegove ruke pronalazile put do njenih uzburkanih, bujnih grudi. —

Želim da ih vidim, Emi — rekao je šapatom, i počeo lagano da

otkopčava dugmad na njenoj haljini. — Želim da te gledam i da te ljubim. Emili nije rekla ništa. Drhtala je celim telom kad je dotakao vrelinu njenih grudi. Njegov pogled odavao je divljenje pred prizorom. Emili nije mogla da mu odbije ono što je i sama želela. Upravo je želeo da je poljubi kad su se u daljini neka vrata otvorila. Bez razmišljanja, Emili je otkočila iz njegovog naručja i brzim pokretima počela da namešta haljinu. Gledao je mirno, a onda uzeo ukosnice sa stola i pružio joj ih. —

Nemoj ih zaboraviti — rekao je nežno.

Hvala — rekla je osećajući njegov prodoran pogled.

Zaboravi na sutrašnji razgovor — rekao je jednostavno.

— Ostani.


Vile ... ja neću spavati s tobom — rekla je.

— U redu — odgovorio je lako. —

Ja ... — počela je, ali uto su se vrata otvorila sasvim blizu

kuhinje u kojoj su bili. —

Neću to ni tražiti od tebe — obećao je. — Ne mogu da ti ponudim

budućnost, Emi, i pošto je tako, neću te kompromitovati. Da li je jasno šta sam mislio da treba da kažem da neću... —

Jasno je, sasvim — požurila je da kaže.

Ipak, imaš divna usta, Emi. Nikad nisam ljubio ništa lepše i

slađe. —

Idem kući — rekla je i pošla prema vratima.

O, ti si, draga — začula je glas svoje poslodavke. — Mislila sam

da si već otišla. Vile, Klala me pozvala na partiju bridža sutra uveče. Hoćeš li me odvesti? —

Naravno — rekao je uz osmeh

Nema svađe — rekla je Dženet odjednom. pogledavši prvo jedno,

a onda drugo. — Nemoj slučajno da je nateraš da ode... ako to uradi. obećavam ti da ću otići u starački dom! —

Sačuvaj bože . . isterali bi te odatle u roku od tri dana.

Hm... Videćemo se sutra ujutru draga — rekla je starica,

pretvarajući se da je ljuta na Vila. — Laku noć.

VI Emili je ujutru otkazala razgovor u vezi sa poslom. Radila je prilično naporno i za Vila i za Dženet, ali sve to nije joj padalo teško. Vil je veći deo dana provodio van kuće. Ponekad bi je zamolio da otkuca nešto za njega ili mu sredi beleške, ali je veći deo vremena provodila sa Dženet. Nije joj bilo dosadno. Dženet je umela lepo da priča i da zainteresuje slušaoca. Ponekad bi je oduševljavala, a ponekad šokirala. Leto se bližilo kraju i Emili je s nestrpljenjem čekala svaki novi dan. Kad bi Dženet bila zauzeta ili spavala, ona je često odlazila u negovani


vrt i uživala u zelenilu oko sebe. Mada je Vil ponedeljkom obično po ceo dan bio u svojoj kancelariji, jednog ponedeljka došao je da je potraži. Od one večeri u kuhinji trudio se da održi distancu i nije je dovodio u neprijatnu situaciju. Emili je takođe bila obazriva. Dženet joj je rekla dovoljno o njegovoj prošlosti da bi imala bilo kakve iluzije. Ponekad bi maštala pred spavanje ili u vrtu, ali i protiv toga se borila. lako je ponekad bilo teško, Vil je ipak ostao samo njen pretpostavljeni ili dobar drug. —

Jesam li potrebna gospođi Karson? — upitala je ugledavši ga.

Ne — rekao je i pogledao je od glave do pete. Onda je pošao

zajedno s njom niz baštu. —

Nešto te muči? — upitala je nežno.

Ne — rekao je i nasmešio se.

Vratio si se ranije ili kasno odlaziš? — nastavila je grickajući

travku koju je nosila u ruci. Dan je bio sunčan i topao. Vrt je bio svež i mirisan. —

Imam nešto za tebe — rekao je.

Za mene? — upitala je i zastala.

Tako nešto — rekao je i povukao je u stranu. — Hajdemo.

Za mene? — upitala je s nevericom. Našli su se delu vrta gde su

gajili svakojako cveće za rasad. Emilino lice blistalo je od sreće. —

Za tebe. Biraj koji cvet hoćeš.

O, Vile! — uzviknula je srećno i bez razmišljanja ga čvrsto

zagrlila. — Hvala ti. —

Molim — rekao je toplo, držeći je za nežna ramena. — To je malo

za sve što si uradila za nas. Baka te obožava, znaš li to? —

To je obostrano. Ona je divna prema meni — rekla je i za tren

naslonila glavu na njegove široke grudi. Bilo je tako normalno osetiti njegovu blizinu i toplinu koju je širio. Osećala je otkucaje njegovog srca. —

Emi — prošaptao je.

Nešto u načinu na koji je prošaptao njeno ime upozoravalo je na uzbunu. Ona ne sme dozvoliti da se njihov odnos promeni. Izvila se iz njegovog zagrljaja i nasmejala se. Ipak, nije ga pogledala, nije to smela. —

Pa, šta da uzmem? — upitala je.

Henri će ti pomoći. Daće ti štogod poželiš. Ako želiš da posadiš

nešto novo ovde, on će nabaviti i to.


Pa to mogu i ja...

Rekao sam da će ti pomoći.

Ti si jedan običan tiranin ...

Pošao je prema njoj i uhvatio je za ramena. Uplašivši se da će je možda poljubiti, Emili se trgla. —

Dan je — podsetio je. — Ne bih to učinio na ovakvom mestu i

nema razloga da se plašiš. Emili se ugrizla za usnu. Zašto je toliko uživao u tome da je izaziva? Ništa ozbiljno nije mislio, samo je voleo da je zadirkuje. Ona je mlada i prilično zgodna a on pravi muškarac. Ne sme o njemu da razmišljao kao o takvom i sve će biti u redu. Ipak, kad se nagnuo i poljubio joj nežnu kožu vrata, Emili je ostala bez daha. Nežno je okrenuo prema sebi i pogledao je pravo u oči. Onda se njegov izraz odjednom izmenio. Bio je ljutit. -Pokušao sam — prošaputao je. — Zaista sam pokušao. Emili nije znala šta da kaže i kad je odjednom podigao i poneo u baštensku kućicu sa toplim lejama, nije rekla ništa. U njoj nije bilo nikoga. Nežno je spustio i pomilovao je po licu. Njegov dah je bio nešt0 ubrzan i topao. —

Jednom sam video sliku vile — rekao je šapatom, — Imala je

dugu crnu kosu, plave oči, nežno lepo telo kao tvoje. Svaki put kad te pogledam, želim da te vidim bez odeće, Emi. Želim da te ponesem u svoj krevet i pokažem ti šta je ljubav. Zato sam se toliko i trudio da budem podalje ... Njegove usne bile su nežne i strasne u isto vreme. Emili mu je uzvratila poljubac bez razmišljanja. Podigla se na prste i zagrlila ga oko vrata. —

Ne opireš se — rekao je i pogledao je. Ne ... — rekla je kao kroz san.

Nisi šokirana? — upitao je privlačeći je još bliže. Njegovo telo

gotovo je drhtalo od uzbuđenja. —

Nisam — rekla je nesvesno se igrajući dugmetima na njegovim

grudima. — Izvini — rekla je odjednom i spustila ruke. —

U redu je — odgovorio je dišući malo sporije, kao da se bori za

kontrolu nad sobom. Poljubio je u kosu i nasmešio se. — Ne sećam se kad sam poslednji put bio tako uzbuđen.


Da li da ...

Ne. Ostani tu — požurio je da je zadrži pored sebe. — Sve će biti

u redu... Emili je podigla ruku i nežno ga dodirnula po bradi. Pošto naje rekao ništa, nastavila je da ispituje njegovo lice. —

Dopada mi se tvoje lice — rekla je. — Tako je pravilno i odlučno.

Nije lepo — promrmljao je.

Ne, ali je seksi.

Ti si i jedno i drugo. Jesi li se odlučila?

U vezi sa čim?

Da li ti se dopadaju muževni muškarci?

Iskreno rečeno, nikada ranije nisam bila tako blizu muškarcu

koji nema košulju na sebi ili je raskopčan... —

A tvoj nesuđeni verenik?

Uvek je nosio majicu... a ni u kupaćim gaćicama nisam imala

priliku da ga vidim. Vrio je mršav i nimalo nalik na tebe. Mislim da je prilično samouveren i ja nikada nisam ni razmišljala o njegovom izgledu. Ali tako maljavog muškarca kao što si ti, čini mi se da nisam videla ni u novinama... —

Nemoj da se igraš vatrom, Emi — rekao je i nasmejao se.

Zar ne bi voleo da me zavedeš? — upitala je. — Meni je dvadeset

i osam godina. Dinosaurus koji je preživeo svoje vreme... Jednog dana ću umreti, a neću znati kako je zaista biti žena ... —

To bi previše iskomplikovalo stvari — rekao je gledajući je u oči.

— Potrebna si baki. Ako dozvolim da se to desi, ona bi te mogla izgubiti. Emi, ja sam bio ozbiljan što se dugotrajne veze tiče. Ne želim to. A ti bi to želela ... —

Jesi li tako dobar ljubavnik? — upitala je i nasmešila se.

Imam iskustva — rekao je uhvativši je oko struka. — Seks je kao

kad grickaš čips. Kad počneš. užasno je teško prestati. Postali bismo ovisni jedno o drugom. Ja na to nisam spreman. —

Ali imaš četrdeset godina — podsetila ga je.

Hoćeš da kažeš da ću umreti kao okoreli neženja. Emi, bila je

jedna žena ... Neću da ulazim u detalje, ali sve me je to koštalo previše. Nisam spreman da verujem, ne još.


Razumem — rekla je. Znala je o čemu je reč, ali nije mogla tek

tako da se pomiri s tim. — Tvoja baka kaže da je celog života bila obazriva, ali da će sad da živi onako kako zaista želi. Zar ne misliš da će ti jednog dana biti žao? —

Vidi, vidi ... ko meni daje časove! — rekao je i nasmejao se.

Pa, da. Ali, ti si muškarac i možeš da nađeš ženu kakva će ti

odgovarati. Ja ne mogu da se ponudim nekome kao na tanjiru... to jest, mogla bih, ali t0 nisam ja. Nisam spremna na avanture koje traju jednu noć ili jedan dan. U stvari, ne verujem u čisto fizičku vezu. Želim najboljeg prijatelja, ali u isto vreme i ljubavnika. —

Pa, što se mene tiče, u meni možeš da imaš najboljeg druga ... ali

i ljubavnika, ako to hoćeš. —

Volela bih da vodim ljubav s tobom, Vile, ali mislim da si u pravu

... To bi samo iskomplikovalo stvari. —

Bez obzira na to, volim povremeno da te ljubim i dodirujem.

Poljubi me, Emi. Ima toliko toga što treba da naučiš... Emili ga je poslušala i kad se dug poljubac konačno završio, disala je uzbuđeno i obrazi su joj se crveneli. —

Da, verovatno bi me tako gledala kad bismo vodili ljubav.

Vile ...

Ne... ostani još tren — rekao je i poljubio je u kosu.

Volim maljave muškarce — prošaputala je na kraju.

— A ja volim žene koje imaju tako lepe, krupne plave oči. Bojim se da ih volim previše. Hajdemo, Emi. Čeka nas posao. Posle toga ćemo ručati sa bakom. —

Važi.

Dok su išli prema kući, Emili .je bila presrećna. Bilo je lepo biti pored Vila, tako pažljivog, muževnog i uzbudljivog. Ona ga je želela i želela je vatru koju je u njoj budio. Instinktivno mu je pružila ruku i njegova velika topla šaka prihvatila je s ljubavlju. Kakav divan dan! Nikad nije bila tako srećna. —

Gospodine Karsone! Požurite. Gospođa je... mislim da je srčani

napad... — začuli su odjednom Basterov glas.


VII Sledeći sati proleteli su kao mora. Emili je požurila u kuću za Vilom i našla gospođu Karson kako u velikom bolu zove u pomoć i drže se za srce. Vil je odmah pozvao hitnu pomoć i kućnog lekara. Gospođa Karson bila je bleda, teško je disala, a koža joj je na dodir bila hladna. Emili je sela pored starice i držala njenu hladnu ruku dok je Vil nestrpljivo koračao po sobi očekujući dolazak hitne pomoći. Samo nekoliko minuta kasnije stigla su kola sa sirenom i crvenim svetlom. Vil je otišao sa svojom bakom, a Emili je svojim kolima pošla za njima u bolnicu Kad je ušla u prostrano predvorje, ugledala je Vila kako nemirno šeta i nervozno puši. —

Jesu li ti rekli nešto? — upitala je mirnim glasom.

Ne.

Mada je, dok je radila u bolnici, prilično često bila u situaciji da bude uz ljude koji su se borili za život. Emili se osećala sasvim drugačije. Njoj je bilo stalo do te starice o kojoj se sada radilo. Iako je Vil izgledao užasno, nije znala kako da mu pomogne. Činilo se da se život i za njega gasi. —

Tako mi je žao — rekla je. — Volela bih da mogu da pomognem.

Nemoj da odeš, Emi — rekao je i čvrsto je uhvatio za ruku.

Čekali su dugo, ali se konačno pojavio i lekar koji je preuzeo gospođu Karson. Pozvao je Vila i poveo ga u stranu. Dok je nešto govorio, Vil je izgledao sve gore. Bio je bled kao krpa. Onda mu je lekar pružio ruku. klimnuo mu i otišao niz hodnik. Kad se smirio. vratio se i stao pored nje. —

Jesi li dovezla kola? — upitao je ravnodušno.

Da, svoja. Napolju su.

Sledio je napolje, ali se Emili nije usudila da ga pita bilo šta. Još nisu stigli ni do kola. a već je zapalio drugu cigaretu. On ne misli da je to srčani napad. Veruje da je pre reč o angini pektoris. Sutra ujutru uradiće angiogram, a do tada odbija da bilo šta kaže o šansama. —

Oh. .. — rekla je Emili tužno. Ona sama znala je šta to znači, ali

nije htela da kaže Vilu ništa što bi ga još više zabrinulo. Ako je


pretpostavka tačna, moraće da izvrše operaciju na srcu starice. Jadna gospođa Karson. . . —

Sad je na odeljenju za intenzivnu negu. To znači da postoji

mogućnost za svega tri posete dnevno od oko deset minuta. Vratiću se, ali se moram presvući i uzeti svoja kola. —

Mogu li ja nekako ja pomognem?

Da, možeš ostati kod kuće i zaštititi me od sveta ovih nekoliko

dana. Ne mogu da podnesem i posao i bakinu bolest u isto vreme. —

Otići ću u svoj stan po neophodne stvari... a ti ćeš mi ostaviti

listu ljudi koji će možda zvati i reći šta bih mogla kome da poručim. Ostalo će biti u redu. —

Čudo da se još nisi ubila u ovome — rekao je kad je začuo zvuk

motora. —

Šš ... Ako ih vređaš, stanu nasred raskrsnice i ne možeš ih

pokrenuti. —

Kako se uopšte može vređati nešto što ovako izgleda? Nisam

imao pojma da su u tako lošem stanju, inače bih ti kupio nešto bolje. —

Nećete vi meni kupiti ništa, gospodine Karsone. Ja mogu da se

izdržavam i brinem o sebi. —

Da, računajući sendviče i kola koja se još jedva kreću.

Ja volim ova kola. Imaju dušu ...

Da, ali i sve ono sto dobra kola nemaju. Na primer, kočnice,

jednostavno nisu sigurne. Vozićeš „mercedes" ako budeš morala da ideš nekuda. Ja ću rolsom u bolnicu. —

Ali, Vile ...

Nemoj se svađati sa mnom, lepotice — rekao je tiho.

Kad je Emili uvezla kola u garažu. Vil je izašao, potražio ključeve u džepu i pružio joj ih. —

Nemoj da se svađamo — ponovio je pogledavši je u oči. — Kola

su osigurana. Ako im se bilo šta desi, neću čak ni glas da povisim. —

Užasno ću se plašiti — rekla je iskreno.

Ja bih se plašio u... Nema mnogo razlike, samo je malo veći.

Da, i neuporedivo skuplji.

Hoćeš da porekneš da si snob? Hajdemo sad... Napravićemo

spisak imena ljudi koji će me verovatno zvati.


Zagrlio je i tako su ušli u kuću. Popis nije trajao dugo, ali samo zato što je tačno znao ko i kad bi mogao da zove. —

Sta će sad biti sa projektom na zemljištu koje smo zajedno

pregledali? —

Mnogo ljudi radi za mene, Emi — podsetio je. — Tajna dobrog

poslovanja je u dobrim saradnicima i osećaju za slobodu koju im možeš dati. Snaći ću se, ne brini. Uostalom, to nije gorući problem, a baka jeste. Moram stići u bolnicu za sat ili neću stići na treću pauzu za posetru. Imaš li sve podatke? —

Da, mislim da sam sve zapisala. Brzo ću se vratiti. MOram da

donesem neke sitnice. Klimnuo je glavom i pošao prema vratima. —

Vile ...

Da?

Ona je uporna i vrlo čvrstog karaktera. Ona sama mi je to rekla.

Sigurna sam da će uspeti... —

I ja bih bio siguran, ali ona ima sedamdeset i pet godina, Emi.

-— Moj deda ima osamdeset i tri i još uvek sam okopava baštu. —

Sviđaš mi se, Emi Glen — rekao je i izašao.

Emili se osmehnula i krenula u svoj stan po stvari koje će joj trebati ovih nekoliko dana Pazila je na nova kola i uspela je da ih sačuva od ogrebotina. Ipak, osećala se kao početnik za volanom. Navratila je i do Kenedijevih i rekla im zbog čega će biti odsutna nekoliko dana. Pokušali su da je ubede da ne brine previše i pitali kako bi joj mogli pomoći. Zaista su to divni ljudi, zaključila je po ko zna koji put. Kad se vratila u kuću Karsonovih. Bakster je dočekao sa vrlo zabrinutim izrazom na licu. On je bio tu već čitavih dvadeset godina i vrlo je voleo i cenio gospođu Karson. —

Ima li nekih novosti iz bolnice? — upitala ga je Emili.

Nema, gospođice.

Nadala sam se ...

Da, i mi smo, takođe. Ona je tako draga osoba.

Izuzetna žena — složila se Emili. — Gospodin Karson kaže da je

to najbolja bolnica u gradu Vrlo moderna. Danas je moguće vršiti operacije na srcu.


Sve je to zbog hrane koju voli Kuvarica je obožava i kuva joj sve

što poželi. Nije to dobro za srce ... —

Tako... kad se gospođa vrati mislim da će gospodin morati da je

ubedi da pazi na hranu. —

Ako čujete bilo šta kad odem kući, molim vas...

Biće mi drago da vas pozovem, Bakstere. Iako je ja ne poznajem

dugo kao vi, i meni je vrlo draga. Stariji čovek je klimnuo glavom i vratio se na svoju dužnost. Emili je pošla gore, ali tek tad joj je palo na pamet da ne zna koja će biti njena soba ovih nekoliko dana. Znala je koje je soba gospođe Karson, prošla je mimo nje i otvorila sledeća vrata. Bez zagledanja u ormare. znala je da je to Vilova soba. Brzo je zatvorila vrata njegove sobe i pošla dalje. Sledeća soba bila je sva u ružičastim i tonovima boje neba. Verovatno je to gostinska soba, pomislila te ušla je i stavila svoju torbu na krevet. Izgledala je pomalo čudno u svoj toj raskoši. Brzo je skinula sa kreveta i spustila na meki tepih. Onda je uzela spisak koji je zajedno sa Vilom pripremila i pošla u njegovu radnu sobu. Nije zvao, ali je zato priličan broj ljudi tražio njega. Većina ih je bila na spisku, sem izvesne gospođe Kod koja ga je, po načinu na koji je razgovarala, verovatno dobro poznavala. Dok je odgovarala na pitanja, Emili je osetila tračak ljubomore. —

Volela bih da me pozove čim se vrati — rekla je gospođa Kod

odlučno. — Žao mi je zbog njegove bake, ali ovo je hitno. Pa šta ona misli da je srčani napad, upitala se Emili. Njen temperament došao je do izražaja. Rekla je toj uobraženoj ženi šta misli. Na drugom kraju žice zavladala je neprijatna tišina. —

Sa mnom se tako ne razgovara.

Ja upravo jesam — rekla je Emili. — Ako vam je Vil potreban,

sačekaćete da vas pozove kad bude imao vremena. Ne znam da li ste ikad brinuli za život nekog ko vam je drag, ali njemu je sad jako teško i poslednje što mu je potrebno je žena bezosećajna poput vas! —

Vi... Ko ste vi?

Nisam neko na koga se možete izvikati zato sto vam se to sviđa!

— rekla je Emili ljutito i spustila slušalicu. Ubiće je kad sazna za ovo, pomislila je setivši se Vila. Ta žena ipak nije smela da buđe tako gruba i bezosećajna.


Bilo je još nekoliko poziva, ali oko devet sati uveče telefon je konačno prestao da zvoni. Oko pola sata kasnije stigao je Vil. —

Pa? — upitala je ustajući sa fotelje.

Bio je iscrpljen i to se videlo na prvi pogled. Rukavi košulje bili mu podvrnuti, a sako je nosio prebačen preko ramena. Prišao je prvoj fotelji i umorno se spustio na nju. —

Sasvim je dobro. Dali su joj neko sredstvo protiv bolova i sad se

ljuti što je uopšte u bolnici. Ujutru će je odvesti na ispitivanje pa će mi njen lekar reći šta je posredi. Za sada sumnja da je reč o blokadi, Emi. Možda ima i više takvih mesta. Spomenuo je mogućnost ugradnje bajpasa. Enzimi su normalni, što dokazuje da to nije bio srčani napad. Guši se i ima aritmiju pa bi to moglo da dovede do srčanog udara. —

Postavljanje bajpasa nije ništa strašno. Većina pacijenata se

vraća kući otprilike za nedelju dana. —

To su mi rekli. Ali biće to dugih nekoliko dana.

Hoćeš li da ti donesem nešto da pojedeš? — upitala je.

Mislim da ne mogu da jedem, Emi.

Hoćeš li da popiješ kafu i jedno žestoko piće možda?

To već može — rekao je i prišao stolu da pregleda njene beleške.

Onda je pogledao s ozbiljnim izrazom lica. — Kad je zvala? —

Misliš na gospođu Kod? — upitala je Emili crveneći. — Otprilike

pre sata. —

Šta je htela?

Nije rekla — odvratila je hladno. — Rekla je samo da je hitno.

Emili je sipala viski u čašu i pružila mu je. —

Hvala — rekao je odsutno. I dalje je gledao parče papira.

Bila je jako gruba — nastavila je Emili, izbegavajući njegov

pogled. — I ja sam bila, takođe. Ako ti je to prijateljica, žao mi je. —

Pre nekoliko meseci bila je nešto više od toga. Telefoniraću svima

koji su zvali i rekli da se javim. To je sve. Laku noć, Emi. Tačno je znala šta to znači. Bio loj je zahvalan za ono što je učinila, ali sad bi ga morala ostaviti na miru. On ima ozbiljnog posla. —

Bakster je zamolio da mu javimo kako je gospođa Karson.

Bakster sad može da pričeka — rekao je kratko. Seo je za svoj

masivni sto i podigao slušalicu Nije morao čak ni da gleda dok je zvao tu ženu.


Emili se osećala bedno. Zatvorila je vrata za sobom i uzdahnula. Sam joj je rekao ko je ta dama. Očito je bila jedna od mnogih ... Otišla je u svoju sobu i posle tuširanja obukla sasvim običnu belu spavaćicu i pustila svoju dugu kosu. Čini se da će uskoro, ipak, morati da potraži drugi posao. Ako gospođi Karson ugrade bajpas, njoj će biti potrebna bolničarka, a ne sekretarica. Iako je Vil nekoliko puta pokazao interes za nju, neće mu biti žao ako ode. Prečesto je govorio da ne želi ozbiljnu vezu da to ne bi zapamtila. A ko je ta žena koja je bila tako osorna prema njoj? Da li mu još uvek nešto znači? Kad ne bi bar bila onakva kakva jeste . . . Da ima iskustva sad bi bar mogla da ode u njegovu sobu u spavaćici i pokuša da ga zavede. Razmišljala je o tome nekoliko minula. a onda oterala te misli. Kako samo može da razmišlja o tome sad kad mu je tako teško zbog bolesne bake? Jadna Dženet. Postala joj je tako draga. Kad bude morala da ode, nedostajaće joj. Još uvek je sedela za velikim ogledalom i češljala kosu kad su se vrata otvorila. Bio je ljutit i Emili nekoliko trenutaka od iznenađenja nije ni pomislila da sedi tu spremna za krevet. —

Moram da izađem — rekao je kratko. — Hoćeš li da pripaziš na

telefon i da zapišeš poruke ako ih bude? Zvao sam bolnicu i dao im broj na kojem me mogu naći. Emili ga je pogledala s ljubavlju. Bio je tako umoran i nekako bespomoćan. Brinuo se za baku. Zašto je još i ta žena sad morala da ga uznemirava? Iako joj nije rekao, znala je kuda ide. —

Pripaziću na pozive i zapisati ono št0 je važno — rekla je hladno.

Tek sada je primetio da je njena spavaćica tanka i providna i da pred sobom ima lepo, mlado telo žene koja ga i inače privlači. Njena duga kosa sijala se na ramenima, a plave oči blistale u polutami. —

Pa, gospođice Glen, očekivao sam da nosite pidžame.

Obično spavam i bez ovoga, ali to je tako kad sam kod kuće.

Nemojte dozvoliti da zbog mene menjate svoje navike.

Već sam vam rekla, gospodine Karsone, nemojte očekivati

privatnu predstavu. Ima li još nešto? —

Da, ali sad nemam vremena — rekao je pogledavši prvo nju, a

onda krevet. —

Prestani — rekla je odlučno.

Zašto? — upitao je, zatvorio vrata za sobom i pošao prema njoj.


Ne — prošaputala je. Ustala je, ali to je samo pogoršalo stvari.

Svaki delić njenog tela sad se ocrtavao sasvim jasno. Uhvatio je za ramena i pogledao je u oči. Za nju je to bilo dovoljno. Ona ga, u stvari, obožava . .. —

Rekao si da moraš da izađeš — podsetila ga je.

Znam — rekao je i nežno je pomilovao po kosi.

Vile... — počela je plašeći se da se njeno srce čuje i da će shvatiti

koliko voli njegov dodir i blizinu. —

Nemoj me se plašiti, Emi — rekao je tiho. — Neću ti ništa.

Potrebna mi je samo podrška. Nešto što će mi pomoći da izdržim ovih nekoliko sati. Uhvatio je oko struka, a onda su njegovi nežni prsti počeli da se pomeraju prema njenim grudima. Drhtaj uzbuđenja prošao je Emilinim telom. —

Zašto ... zašto joj onda ne odeš? — upitala je s gorčinom.

Odjednom se ispravio i pogledao je u oči. —

Tako... - promrmljao je suvo. — Misliš li da idem u krevet neke

žene da bih zaboravio na sve, Emi? —

Zar nije tako?

A zar bih ja onda tražio nešto više nego što imam ovde?

Ja sam samo jedna nevina devojka koja ima nameru da to i

ostane, ukoliko . . . Ja ne znam čak ni kako . . . -

Emi... — rekao je kroz smeh. — Ponekad me zaista oduševljavaš!

Gospođa Kod mi nije više ljubavnica, tek toliko da znaš. Ona je momentalno potpredsednik mog saveta. —

Tvog saveta?

Da, potpredsednik — ponovio je. Pogledao je niz njeno telo i

njegov pogled zaustavio se na njenim krupnim, okruglim grudima. — Posao u Južnoj Americi je sada vrlo hitan i ima veze s mojim odlaskom tamo. Ona je sve uredila sa vladom i ima nekih problema. Važno je da se dogovorimo u kom pravcu će poslovi teći. Emili se ugrizla za usnu. — Nije ti hladno? — upitao je odjednom. —

Zašto? Nije.

Onda mora da si prilično uzbuđena, Emi — rekao je i nežno je

dodirnuo po grudima.


Od ovoga nećeš zatrudneti. ne boj se — rekao je kad je htela da

se pobuni. — Ostani mirna, molim te — rekao je i nežno odvezao dve trake koje su držale njenu spavaćicu. Uzdah oduševljenja pred prizorom nije mogao da sakrije. Emili je osetila da crveni, ali se nije ni pomakla. —

Kad ne bih morao da vidim Teri — rekao je meko — odneo bih te

u krevet, svukao te sasvim i ljubio te do iznemoglosti. —

Vile... — prošaptala je, nemoćna da se bori protiv želje koju je u

njoj budio. Onda je podigao tako da su njene grudi bile u visini njegovih mekih usana. Kad je osetila njegovu toplinu, Emili je samo uzdahnula. Onda je spustio i pogledao je od glave do pete. —

Ovo može da dovede do najveće strasti i uživanja, ali ti o tome

još ništa ne znaš, Emi. Emili ga je iznenađeno pogledala nameštajući svoju spavaćicu. —

O, pa ne možeš kriviti nekoga za pokušaj... Mi stare devojke

moramo se bar nadati nekom novom iskustvu — rekla je šaljivo. —

Ti nisi stara devojka, Emi. Ti si mlada, zrela žena koja je uz to i

strašno seksi. Ti ne slutiš koliko te želim. Ali ne večeras... —

Ne, ti imaš posla — završila je rečenicu umesto njega. — Tako je.

Molim te, slušaj telefon. Izašao je brzim korakom i pomalo nervozno zatvorio vrata. Emili je legla i bilo je već skoro svanulo kad je zaspala pošto je čula da se vratio. Kad bar gospođi Karson ne bi bila potrebna operacija, razmišljala je Emili. Ona je jedina osoba koju Vil voli i kad bi je izgubio, bilo bi to strašno. Ona će ostati neko vreme pored njega. On je ne želi dovoljno da bi je uzeo zauvek, ali mu je neko potreban, a ona mu stoji na raspolaganju. Razgovarali su mnogo proteklih nedelja i Emili se činilo da ga razume. Može mu bar biti uteha, ako ništa drugo, razmišljala je tužno. Ako ne želi njenu ljubav, utehu valjda neće odbiti.


*

Sledećeg jutra zajedno su otišli u bolnicu. Pregled je prošao u redu, ali na kraju im je ipak saopšteno da je operacija neophodna i vrlo hitna. Bajpas se mora ugraditi. Ako sve bude u redu, operacija će se izvršiti iste nedelje. Vil je otišao da vidi svoju baku i izašao iz njene sobe prilično zabrinut. Sledećih nekoliko dana prošlo je kao u bunilu. Vi] je gotovo odbijao da jede i dan pre operacije nije čak ni Emili dozvolio da poseti Dženet. Mislio je da bi je to moglo potresti. lako se nije slagala s njim, nije htela da se svađaju. Možda će starica dobro podneti operaciju, ali oni časovi posle nje u njenim godinama mogu biti vrlo opasni. Emili je bila kod kuće i pokušavala da nade neki posao koji bi je okupirao, dok je Vil neprestano bdeo u bolnici. Iako li će podneti svoj odlazak iz te kuće, razmišljala je Emili. Kad se kasno uveče vratio kući, posluga je već bila otišla. Emili ga je čekala želeći da ga natera da nešto pojede. Nije je ni primetio. Odmah je otišao u svoju sobu i zatvorio vrata za sobom. Šta sad? Da li da ga ometa ili ga jednostavno ostavi na miru? Konačno je uzela kafu i sendvič i pošla u njegovu sobu. Mora bar pokušati da mu pomogne. Ne sme ga ostaviti samog. Iako je i sama već bila umorna odlučila je da pomogne Vilu. Rizikujući da otrpi njegov trenutni bes, kucnula je na vrata i onda, ne sačekavši odgovor, ušla sa velikom tacnom u rukama. Sedeo je na sofi sa čašom do pola napunjenom viskijem. Boca je bila blizu. —

Šta hoćeš? — upitao je besno.

Donela sam ti nešto za jelo i molim te, nemoj vikati na mene.

Nisam gladan — odgovorio je. — Odlazi — rekao je i nasuo još

jednu čašu viskija. Emili je spustila tacnu na sto i sela pored njega. Neko vreme su ćutali. -

Rekao sam

— počeo je.

Čula sam šta si rekao. Donela sam ti sendvič i kafu.

Kako samo možeš ...

Usedelice su vrlo tvrdoglave — rekla je sipajući sebi kafu. — Ali

ako im se podsmevaju, one se naljute.


Nisam sigurna da želim to — rekao je i uzeo sendvič. — Pileće

meso. To su mi najomiljeniji sendviči. —

To mora da je telepatija — rekla je posmatrajući ga.

Stvarno? Dobri su.

— Hvala. Sipao je kafu i počeo da je meša kašikicom. I dalje je izgledao umoran i bespomoćan. —

Šta ću ako umre, Emi?

Tvrdoglav kakav jesi... izdržaćeš sve. Snaći ćeš se, baš kao što bi

se i ona snašla u obrnutoj situaciji. Ali ja se na tvom mestu ne bih tako držala. Žena koja uči brejkdens u sedamdeset i petoj neće dozvoliti da je jedna operacija obeshrabri. —

Uvek si takva — rekao je tiho. — Uvek optimista i puna

razumevanja. Ti si jedinstvena, Emi. Ja nikad nisam imao nikog osim bake. Poslednjih godina sam izgradio čitav život onako kako njoj odgovara. Ona je otvorena kad veruje nekome. A tebi veruje, zar ne? Rekla ti je za Koni ... —

Da — priznala je Emili.

Pokušala je da mi kaže ali ja je nisam slušao. Bio sam lud za

tom ženom I nisam hteo da verujem da je takva. Ona je zbog toga doživela srčani napad. Od tada sam živeo kao ... kaluđer, osim povremenih avantura. Nikom nisam dozvolio da mi se približi. Plašio sam se toga. —

Hoćeš li nastaviti da se kažnjavaš do kraja života zato što joj

jednom nisi poverovao? — upitala je nežno. — Ona to ne želi, Vile ... —

Lako je to reći. Nemam poverenja... ne verujem ženama, Emi.

Razumljivo — rekla je. — Volela bih da mogu bilo kako da ti

pomognem. Znam kako ti je u ovakvom času. Nema reči koje mogu nešto da promene. —

Mrzim taj osećaj ... bespomoćnost. Ne mogu da učinim ništa sem

da čekam. —

A ti ne voliš ni da čekaš — rekla je suvo. — Da, znam. Ali ti znaš

da je u najboljoj bolnici, sa najboljim lekarima, da je inače dobrog zdravlja, da će nastojati da prebrodi sve, kao i do sada. Nije sve tako loše.


Sve ja to ponavljam samome sebi, ali ne mogu da budem

siguran. Ne mogu ni oni — dodao je i ponovo uzeo čašu sa viskijem. —

To ti neće pomoći.

Mogu da biram: piće ili žena ... Jedina koja je tu, nije na

raspolaganju i... —

Vile....

— Nije mi potrebna žrtva, Emi. — To ne bi bila žrtva — prošaputala je. — Ja te želim. — Emi... — prošaputao je i potražio njene oči. —

Znam da nisam neka lepotica. previše sam mršava i možda mi

sve crte lica nisu idealne. Ali ja imam dvadeset i osam godina i čuvala sam to za pravo vreme i pravog čoveka; Znam da mi ne nudiš vezu koja će trajati večno, ali sad mi nije ni stalo. Noćas ti je neko strašno potreban i ia bih volela da budem taj neko. Mogao bi da me prihvatiš kao gorak lek ... —

Gorak lek? — upitao je ljubeći je. — Ti si jedno divno stvorenje,

Emi, i ja te bezumno želim. Ali . . . —

Dozvoli da te utešim onoliko koliko mogu — prošaptala je. — Ovo

će biti preduga noć ako ostaneš sam. Ostaću sa tobom i ti me možeš uzeti. —

Rizik... Emi — počeo je meko.

Nema nikakvog rizika — slagala je. Primakla mu se bliže, dajući

mu do znanja koliko ga treba i želi. Ovo će biti možda jedina noć u njegovom zagrljaju, ali živeće od nje do kraja života. — Molim te ... Uzeo je u naručje i njegove usne našle su se na njenim. Njihov plamen brzo je palio vatru u njihovim telima. Onda je podigao s lakoćom i poneo u svoju sobu. Nežno je položio na široki krevet i potražio njene oči. Kad je osetila njegovo telo pored svog. Emili je samo uzdahnula. Polako je skinuo njen džemper i onda tesne farmerke. —

Dopada li ti se? — upitao je spustivši mek poljubac na njen

stomak. — Tako si meka . .. Kad je otkopčao njen grudnjak i kad su se njene pune grudi pojavile pred njegovim očima. osetila je drhtaj u celom njegovom telu. —

Nisam sasvim trezan, Emi — rekao je odjednom. — Trebalo bi da

stanemo ...


Ne... — rekla je u strahu. — Molim te, Vile ...

Pogledao je svojim crnim očima punim čežnje. Uhvatio je oko struka i privio bliže sebi. —

Hoćeš li biti strastvena? Hajde da vidimo ...

Kad je poljubio. Emili je znala da će mu pripasti svim srcem i telom. Ljubio je po licu vratu. grudima i celom telu. Uskoro je i on bio bez odeće. Ona im sad nije bila potrebna. Goreli su od strasti kakve nisu nikad bili svesni. Zadovoljstvo je raslo od svakog dodira i svake nežne reči. Igra njegovih nežnih prstiju po njenim grudima bilo je nešto najlepše što je ikada osetila. To je stvarnost. i to najlepša stvarnost koju je doživela. —

Molim te, Vile ...

Polako, malena — rekao je nežno, plašeći se da će je povrediti.

Želim te ... Vile ...

Pogledao je nežno i nasmešio se. Onda se pomakao tako da su uskoro postali jedno telo i jedna duša. —

Emi — prošaputao je nešto kasnije. — Jesam li te povredio,

dušo? Nisam hteo da budem tako . . . —

Povredio? — upitala je još uvek bez daha. — O, Vile... da li je

normalno tako uživati prvi put? — Naravno, malena . . . Ne dešava se baš često, ali ... Nemoj da misliš da nešto nije u redu! — rekao je i poljubio je. — Bila si uzbuđena i zato nisi osetila bol —

Samo sekundu ... ali bilo je predivno ...

Slatko ludilo. zar ne? Spavaj sa mnom, Emi.

Mislila sam da se to već desilo — rekla je pogledavši ga

začuđeno. —

To je bila ljubav — prošaptao je. — Spavaj u mom naručju.

Kasnije ćemo opet voditi ljubav. Zar je to tako, pomislila je Emili. Svi su pričali o tome, ali ona sama nije verovala da je užitak tako potpun i tako božanstven. —

A rekla si da to ne bi mogla da uradiš na svetlu — zadirkivao je

nežno. —

Nisam razmišljala ni o čemu. Nisam ni sanjala da je to tako. I ti

si me gledao... — dodala je osećajući da crveni.


Morao sam. Nisam hteo da te povredim. Plašio sam se da mi ne

bi rekla. —

Toliko sam se toga plašila celog života... — rekla je i tiho se

nasmejala. —

Emi, nikada nisam bio ni sa kim kao ti. Neke stvari sam činio

prvi put u životu I osećao po prvi put. Mislim da nikada neću zaboraviti ovu noć. Popuno si me opčinila... —

Drago mi je, Vile. Ni ja ovo nikad neću zaboraviti.

Nema kajanja? — upitao je ozbiljnim glasom.

Ne — rekla je i zatresla glavom. Dobro je. Ako sam pijan, Emi, ne želim da se otreznim. Privio je

sebi i Emili mu je pružila svoje usne. Sve je počelo iz početka.

Nauči me — prošaptala je tiho.

Nasmejao se od srca i poljubio je. Čitava noć bila je pred njima.

VIII Vila je našla u jednoj od čekaonica na intenzivnoj nezi. Nervozno je koračao gore-dole i pušio dugačku cigaretu. Setivši se svega što ih sad povezuje, Emili je osetila da joj rumenilo obliva obraze. On sam bio je lepši nego ikad. Podigao je pogled i ugledao je. Mada je Emili očekivala osmeh i stisak ruke, ništa od toga nije se desilo. U njegovim očima videla je samo kajamje. Prišla mu je polako, pokušavajući da ne izgleda nesrećna zbog onog što je primetila. Ćutke su seli i Emili se nadala da neće primetiti da je ona mislila da sinoćni događaj samo početak. Sada bar zna da je to za njega bila samo trenutna slabost zbog briga i alkohola. No, sada nije vreme da razmišlja o tome. Imaće mnogo vremena da prebira po sećanju na prošlu noć. —

Ima li nekih novosti? — upitala je mekim glasom.

Odmahnuo je glavom i povukao dugačak dim cigarete.


Operacija je duga. Trajaće nekoliko sati. Stigao sam baš kad su

je odvodili. Bila je budna i željna da sve konačno bude gotovo. Rekla je da ne tražiš posao na drugoj strani. Nema nameru da nas ostavi, a tebe ostavi bez posla. Emili se nasmešila, a vrele suze pojavile su se u njenim očima. Gledala je u svoje stisnute ruke. ne znajući o čemu da nastavi razgovor. —

Emi, mislim da bi trebalo da se izvinim što sam te zaveo.

Ja sam to želela — podsetila ga je. — Uvek postoji prvi put, zar

ne? Uostalom, ja imam dvadeset i osam godina. Možda je to bio prvi i poslednji put... Ne želim to s većinom muškaraca koje znam. Pogledala ga je u oči, žaleći što će tolike večeri ubuduće provesti bez njega. Bio je smrknut i previše ozbiljan. —

Sad je gotovo — rekla je i prekrstila noge. — Kajanje ne pomaže.

Gledala je niz hodnik i nije primetila da se trgao. Očito je pogrešno protumačio ono što je rekla. Ne sme da razmišlja o tome, pomislila je Emili. Ono zbog čega su tu mnogo je ozbiljnije i teže. lako operacija nije posebno opasna, Dženet je već prilično zašla u godine pa je sva- ka operacija prilično rizična. Duboko je uzdahnula pomislivši na staričin optimizam. Vil je nervozno pušio cigaretu za cigaretom. Nije očekivala da će biti toliko nervozan i zabrinut. Šta će se desiti ako ona ne podnese operaciju? Prošlo je još dva sata. Emili i Vil već su bili van sebe od brige kad se konačno pojavilo poznato lice lekara koji je izvršio operaciju. —

Gospodine Karsone — rekao je doktor i Vil je spremno ustao.

— Vaša baka odlično je podnela operaciju. Već sada diše bez teškoća i za nekoliko minuta preneće je u sobu. Videćete je kad je budu prenosili. —

Pa ... ne znam šta da vam kažem ...

Ona je dobro — rekao je lekar i nasmešio se.

— Hvala vam — promucao je Vil zbunjeno. —

To je moj posao — podsetio ga je čovek u belom i pošao dalje niz

hodnik. —

Divna je... izdržljiva i uporna — rekla je Emili sa suzama sreće u

očima. -— Da, slažem se. Samo nekoliko minuta kasnije videli su Dženet na kolici- ma koja su bila opremljena raznobojnim bocama, koje će joj pomoći prvih nekoliko


dana. Bila je bleda kao krpa i nije se micala, ali oboje su znali da ie sve u redu. —

Još sedamdeset i dva sata treba da prođe da bismo bili relativno

sigurni da je sve dobro podnela. Ipak, čini mi se da je lekar optimista. —

Sad će verovatno početi da igra tenis — rekla je Emili — Nešto

tako mi je spominjala i žalila se na svoje godine. —

Nećeš je valjda podržavati, Erni?

Naravno da hoću. Kupiću joj dobar reket.

Kako bi bilo da sad nešto pojedemo? Sendvič bi mi prijao ...

I meni — složila se Emili.

Ako se nadala da će razgovarati o njima, prevarila se. Držao se razgovora o poslu i o svojoj baki. Najviše je pričao o projektu u Južnoj Americi od kojeg je mnogo očekivao je dozvolio da razgovor dobije bilo šta lično. Emili je sad bair znala da je prošla noć za njega nešto neprijatno, nešto o čemu nije želeo da razgovara. Ako je mislio da će ona želeti trajnu vezu, moraće da ga uveri da nije tako. Ako je jednom i ispala luda, neće to sebi dozvoliti drugi put. Razgovarala je s osmehom na usnama, dok je srce bolelo sve više.

Kasnije, kad su Dženet preneli u običnu sobu, oboje su smeli da je posete. Nije im rekla ništa. već je izgledala kao deo složene mašinerije koja joj je još uvek omogućavala život. — Dobro se držiš, stara damo — rekao je Vil sedajući pored nje. — Samo nastavi tako i ništa više. lako odgovora nije bilo, Emili se učinilo da ga starica razume, i da će učiniti sve što je u njenoj moći. Kad su krenuli kući, već je pao mrak. Nije više bilo nikakvog načina da joj se pomogne. I njima dvoma bio je potreban odmor. Vil je odmah otišao u svoju radnu sobu, a Emili je krenula da im spremi nešto za večeru. —

Bar neću moći da razmišljam

0

svemu toliko — rekao je pre nego

što je prionuo na posao — Ne moraš da zaključaš vrata .. . nema razloga da brineš — dodao je. —

Prošla noć je samo jedna.. Tebi je neko bio potreban, a meni

takođe. Sad smo na istom.


Kako ti kažeš — odgovorio je s malo podozrenja. — Ipak, cenim

tvoj dar, bez obzira na nameru. Bila bi to užasna noć. Večeras ću se držati viskija. Sigurnije je. —

Ako ... ako čuješ telefon i bude nešto o gospođi Karson, molim

te, probudi me. Hoćeš li? —

Naravno. Laku noć, Emi.

Laku noć.

Kad je legla, Emili su se razne misli vrtele u glavi. Vrlo često oteo bi joj se dubok uzdah. Sećanja na prošlu noć budilo je vatru strasti u njenom telu. Kad jednom to osetiš, ne možeš prestati, razmišljala je o Vilovim rečima, Okretala se i prevrtala beskonačno dugo. Konačno je upalila svetlo i uverila se da je tek dva sata po ponoći. Njena mora ipak nije bila tako duga ... Mesečina je obasjavala prostranu sobu. Da li će Dženet ujutru biti dobro? Da li će ovo jutro doneti sreću ili tugu? Kuća je nekako prazna od kad je nema u njoj. Vilu mora da je najteže. Sigurnije je da ne spavaju zajedno i zahvalna mu je na razumnosti. Ona sama još nije poznavala strast i nije mogla da vlada njome. Sledećeg jutra Vil je otišao u bolnicu, a Emili je ostala kod kuće. Za doručkom je pokrenuo za nju prilično neprijatan razgovor. —

Bilo bi bolje da se sad vratiš u svoj stan — rekao je i pogledao je

svojim crnim očima. — Sada se već mogu brinuti o poslu. —

Ljudi bi mogli da počnu s ogovaranjima ...

Nisam zabrinut za svoj dobar glas, Emi — rekao je strogo. —

Tvoja velikodušnost će te jednog dana dovesti u tešku situaciju. Ti previše daješ. Emi! —

Prvi put me neko grdi zbog toga — rekla je i nasmejala se.

Bila si ozbiljna, zar ne? Kad si mi rekla da nema razloga za

zabrinutost. Nema mogućnosti da ostaneš u drugom stanju? —

Naravno da nema — rekla je mirno, mada je sama bila I te kako

zabrinuta zbog te noći. Ni jedno ni drugo nisu učinili ništa da spreče eventualnu trudnoću. Iako joj se tada rizik činio vrednim pokušaja, sada je sve izgledalo drugačije. Sada je osećala krivicu i čudan sram. Kako li će živeti dalje ako ... —

Ako ... Kad baka ozdravi i vrati se kući — rekao je kako bi bilo

da se ti brineš o njoj? — Nisam bolničarka — rekla je oklevajući.


Znam, ali si radila u bolnici. Mogla bi da se brineš a njoj. Ona te

toliko voli. —

Moram da razmislim o tome.

Naravno — rekao je i pogledao na sat. — Bolje da krenem.

Videćemo se. —

Nadam se da je sve u redu — rekla je tiho.

I ja — rekao je pogledavši je u oči. Ipak je otišao bez ijedne reči.

*

Emili se ponovo preselila u svoj stan. Svakodnevno je odlazila u bolnicu i bila je presrećna kad je Dženet konačno mogla da priča i sedi u krevetu. —

Zaiata si izdržljiva stara dama — rekla je Emili setivši se da se

ona sama često tako zove. —

Rekla sam ja da je tako, zar ne? — potvrdila je pokušavajući da

se nasmeje. Još uvek je soba bila puna raznih boca i bočica koje su sadržavale neke tečnosti i lekove. Za potpuno zarastanje rane biće potrebno da prode još šest nedelja. Do tada se bolesnica mora čuvati svakog napora. —

Divno je što te imam, draga — rekla je starica Emili.

Emili joj se toplo nasmešila, ne želeći da starica oseti da su stvari između njenog unuka i nje vrlo komplikovane. Emili se sretala sa Vilom skoro svakodnevno, a nije smela da podražava svoju želju za njim ni za tren. Ipak, ako ostane sa Dženet, moraće i njega da viđa… Sve je bilo kao zamka. —

Da li je Vil mnogo brinuti — upitala je Dženet.

Da — rekla je Emili. — Bio je van sebe pre i posle operacije.

Plašio se da će vas izgubiti. Svi smo, u stvari, brinuli. Naročito Bakster. Svake noći smo morali da ga zovemo. Karolina i gospođa Rid zaslužne su što je kući sve išlo relativno normalno. Sada zna da ne smete da jedete masno... —

Pa to je strašno! Šta, u stvari, smem da jedem? Ništa mi neće

dozvoliti . . .


To je naređenje lekara. Vi želite da živite još dugo, zar ne?

-

Pa, ako budem mogla da igram brejkdens i tenis, zašto da ne? -

Sama ću vam kupiti reket, obećavam! —- Ti si dobra devojčica! Emili samo što se nije glasno nasmejala. Da, ona je dobra devojčica. … Bar je takva bila. A šta je sada? Odbačena mlada žena ... Vil se brzo predomisliti što se nje tiče. Naravno da nije želeo komplikacije u privatnom životu. Njemu sasvim sigurno nije potrebna jedna obična devojka koja vozi, stari, zarđali auto. Osim toga, ona sama ga je izazvala da učini ono što jeste. Ključeve njegovih skupih kola ostavila je na njegovom radnom stolu i opet je vozila svog starog „forda". Nije joj za sada rekao ništa. Činilo se da ne primećuje ništa i da mu nije ni stalo. A i zašto bi, pitala se. Ono što je želeo, dobio je od nje. Ona je želela da ga uteši, a njemu je bila potrebna žena. Ono što je pokazao prema njoj nije imalo nikakve veze sa ljubavlju ... To ne sme da zaboravi. Nije smela da učini ono što je učinila i, sve je to njena krivica. Ipak, njeno srce nije prestajalo da krvari. Zabrinutost zbog moguće trudnoće takođe joj nije dala mira. Šta će uraditi ako još i to bude posledica jedne noći u Vilovom krevetu? Ne, to se ne događa tako često, pokušala je da se ubedi. Ipak, njen razum govorio je upravo ono čega se plašila. Šta će reći njeni roditelji? Oni žive u tako malom gradu... Ako ostane u Čikagu, kako će izdržavati dete i sebe? Kako će raditi za Dženet noseći Vilovo dete. Ne sme da razmišlja o tome . Ugrizla se za usnu i koncentrisala se na razgovor sa Dženet. Mnoge žene ne mogu da imaju decu. Možda je ona jedna ud njih ... Sve će biti u redu, ubeđivala se. Ne sme se brinuti zbog nečega što se verovano neće desiti.


IX Emili je ostajala pored gospođe Karson gotovo po ceo dan. Vil je takođe svakodnevno obilazio, ali njemu poslovi nisu dozvoljavali da mnogo vremena provede pored svoje bake. Ipak, brinuo se da dobije sve što zaželi, a što se ne kosi sa pravilima bolnice. Sa Emili je razgovarao sam0 kad je to bilo neophodno i bio je sve rezervisaniji i hladniji prema njoj. Jednog petka došao je da svoju baku odveze kući. Došao je njenim kolima, a bolničko osoblje došio je da se pozdravi sa staricom. Iako se lekar nije slagao da ode običnim kolima, kad je video da su snabdevena barem televizorom, telefonom i klima-uređajima, dao je svoj pristanak. Vil je iznajmio bolnički krevet i gospođa Karson ga je sad imala u svojoj sobi. Svuda je čekalo cveće i osmesi srećnih ukućana. Pošto su je smestili, Emili i Vil izašli su u malu šetnju po vrtu. Dženet je trebao odmor i mir. Bio je topao jesenji dan. Vetrić je prijatno duvao i Emili je bila nekako tužna. Nije smela da ga pogleda u oči, da ne bi video tugu koju je krila od njega. On je držao ruke u džepovima. Videlo se da ima nešto važno da joj kaže. —

Biću van zemlje nekoliko meseci, Emi — rekao je i potražio njene

oči. — Odlazim u Kolumbiju da nadgledam naš novi projekat. Previše je vredan i važan da bih ga poverio nekom drugom. Emili je osetila da joj srce kuca brže. U poslednje vreme živela je za onih nekoliko trenutaka dnevno kad bi ga videla. — Kad odlaziš? — upitala je tiho. — U ponedeljak ujutru. Možeš ponovo da se vratiš u svoju sobu. Bićeš joj potrebna i preko noći... Razumeš? —

Da.

Nežno je uhvatio za bradu i podigao njeno lice prema svom. Oči boje mraka tražile su nekakav odgovor u njenim. —

Još uvek te proganja, zar ne? — upitao je ozbiljnim glasom. — Ti

i tvoje vaspitanje te ne možete da zaboravite... Trebalo je da te pošaljem te noći od sebe. Ali bio sam van sebe od brige i pod uticajem alkohola. Da li me još uvek mrziš?


Ti me nisi naterao ni na šta — odgovorila je. — Brinuo si zbog

Dženet i ja sam to znala. —

I prišla mi iz sažaljenja — rekao je s gorčinom. Na- smejao se i

pogledao je hladno. — Previše daješ, Emi. Već sam ti rekao da to nije dobro. Iako je zabolelo, nije rekla ništa. Ako mu kaže da to nije bilo zbog toga, pogodiće da je zaljubljena u njega. Tako bi morala da napusti ovu kuću i osobu koja joj je vrlo draga. Kad bi mu pokazala svoja prava osećanja, on bi je se brzo rešio. —

Nije to bilo potpuno nesebično — rekla je najzad.

Zagledao je njene oči i Emili se učinilo da je zadržao dah. —

Ti i ne slutiš koliko želim... — počeo je, a onda se brzo okrenuo

od nje i pogledao na sat. — Opet sam zakasnio. Pobrini se za nju. Pokušaću da se vratim kući do večere. Nije odgovorila. On to, izgleda, nije ni očekivao. Ušao je u kola i odvezao se. Kasnije je rekla Dženet da ide kući po stvari koje će joj trebati dok bude u njihovoj kući. Kad je došla u garažu, njenih kola nije bilo na mestu gde je ostavila. Umesto njih našla je mala, plava japanska kola koja su se sijala iz daljine. Na prozoru je ugledala poruku ispisanu poznatim rukopisom. „Emi, nemoj da se svađamo. Samo ih uzmi i vozi. Tvoja kola su na mestu gde je već davno trebalo da budu. Ovo uzmi kao znak zahvalnosti za sve što si učinila. Vil." Emili je uzdahnula i savivši poruku, ušla u kola. Srce je bolelo za starim „fordom". Onda je upalila motor i odvezla se kući. Kad se te večeri Vil vratio kući, Dženet je već bila večerala i odmarala se uz laku muziku. Pošto je obišao, pošao je da večera sa Emili. Ona, me��utim, nije mogla da jede. —

Šta je sad to? Zašto ne jedeš? — upitao je pomalo ljutito.

— Hoću svoja kola — rekla je mirnim glasom. —

Zašto? Sada su verovatno ispresovana i spremna da se od njih

napravi drugi auto. —

Neću da prihvatim tako skup poklon od tebe — rekla je i

pogledala ga u oči. — Nema potrebe da platiš noć koju sam provela sa tobom!


Izraz njegovog lica bio je užasam. Pogledao je besno, pokušavajući da se smiri. —

Nisam ni mislio da ti platim nešto što se platiti ne može! Nisam,

doista, Emi — dodao je malo glasnije. —

Cenim tvoje dobre namere — rekla je osetivši mučninu — ali

meni nije potrebna tvoja pomoć, Vile! —

Mogla si da pogineš u tom starom... Ta kola su stara bar

dvadeset godina, Emi! Svaki mehaničar bi ti rekao da nisi sigurna u njima. Ne želim da moja baka izgubi tak0 dobru negovateljicu. Tako, znači. Njegov interes za nju svodio se na dobrobit nekog ko je od koristi, a ne zbog nje same. To je morala da shvati od samog početka. Nasmešila se svojoj naivnosti. —

U redu. Voziću ih dok radim za tvoju baku. To je sve. Neću da

prihvatim vlasništvo nad tim kolima. —

Užasno si tvrdoglava, Emi! — započeo je, ali je uto Bakster ušao i

on je samo ljutito pogledao. —

Hoćete li kafu, gospodine? — upitao je.

Da, molim. Jeste li dali baki sve što je tražila?

Da, gospodine. Dobro je večerala i mislim da već spava.

Lepo se odmara i oporavlja — dodala je Emili. — Sama sam sve

proverila. Kad je Bakster otišao po kafu, Vil je nastavio započeti razgovor sa Emili. —

Nećeš se predomisliti što se kola tiče?

Neću.

Ali ja ti dugujem nešto za sve što si učinila.

Dao si mi kola — rekla je. — Šta obično daješ svojim

prijateljicama za jednu noć? Njegova reakcija bila je tako iznenadna da je Emili odskočila. Brzim pokretom bacio je šoljicu na pod ona se uz tresak razbila. Za trenutak je potražio njene oči i onda bez ijedne reči izašao napolje. Bakster je ušao da vidi kakav je to zvuk došao iz trpezarije i zanemeo. Emili takođe nije znala šta da kaže. Suze su polako klizile niz njeno bledo lice Bakster je bio previše dobro vaspitan da bi je bilo šta pitao. ali Emili se osećala užasno. Sedela je nepomično dok on nije izašao sa komadićima kineskog porculana u rukama.


Jedva se nateravši da ustane, Emili je otišla u svoju sobu i pustila suzama na volju. Vil je kod kuće i on će obilaziti gospođu Karson ako joj bilo šta zatreba. Emili je plakala zbog prošlih dana i zbog ljubavi koju je jedva našla koju mora izgubiti. Bila je povređena i osećala se bedno. Vil je na izlasku iz trpezarije pogledao kao da je mrzi. Ova njena pretpostavka kao da se dokazivala svakim danom. Vil je bio kod kuće i u subotu i u nedelju i Emili se trudila da Dženet ne primeti zategnute odnose među njima, kao i da što je moguće manje sreće Vila. Tako je najbolje, uveravala se. Vil je više ne želi i sad mu je samo neprijatno što je mora sretati pod svojim krovom. Emili se stalno činilo da u njegovim očima vidi kajanje zbog svega. Kad je konačno stigao i ponedeljak, dan kad je trebalo da krene u Kolumbiju, Emili je bilo i drago, ali i žao što je tako. Vil se pozdravio sa bakom, a Emili je stajala pored njenog kreveta. — Možete me naći na ovoj adresi u Bogoti ako je hitno — rekao je. — Uvek ću da ostavim poruku gde se nalazim. Emili je samo klimnula glavom. Sve vreme trudila se da jače zaplače. Vil ne sme da vidi koliko je povredio i koliko je j dalje vređa. Konačno se naterala na osmeh. — Srećan put — rekla je. Potražio je njene oči i u njegovim je Emili videla neki novi sjaj koji je iznenadio. Onda je pogledao od glave do pete, dok se pogled na kraju završi na njenim usnama. Čuvaj mi ovu staru damu — rekao je — i nemoj dozvoliti da te izrabljuje. Čuvaj se... — dodao je malo drugačijim tonom. -— Ti takođe — rekla je i nasmešila se. — U džungli ima zmija i još nekih strašnih životinja... —

Čuvaj se krijumčara, dragi — napomenula je Dženet brižno. —

Toga ima posvuda, ali tamo naročito. Nemoj nikad da rizikuješ. — Ne bih se ni usudio rekao je i nasmejao se. Onda se nagnuo i još jednim poljubio staricu u čelo. — Ti se ne daj! —

Zar misliš da sam zato sve prebrodila? Emili će se lepo brinuti o

meni, ne brini se. Zovi nas jednom nedeljno... da znamo kako si i šta se tamo dešava.


Hoću — rekao je čvrsto joj stegnuvši ruku. — Emi, molim te,

isprati me. —

Radije bih se ovde pozdravila, ako nemaš ništa protiv.

Ali ja imam nešto protiv. Hajdemo.

Emili je bespomoćno pogledala Dženet i nevoljno okrenula napolje. Dženet ih je sa zanimanjem posmatrala. Vil joj je nešto šapnuo i izašao. —

Pa? — upitala je hladno kad su stigli na veliku terasu.

U jednoj ruci držao je svoju aktovku, a drugom joj podigao bradu da bi ga pogledala u lice. Činio joj se viši i strašniji nego ikad. Emili je osetila njegov omiljeni miris i ugledala lenj osmeh na dragom licu. Mrzela je uzbuđenje koje je u njoj izazivao. —

Ne mogu da odem verujući da me mrziš — rekao je pažljivo

birajući reči. — Ne mislim da treba da se mrzimo zbog jednog starog zarđalog „forda". —

U redu je. Već sam i zaboravila sve. . .

Nisi imala pravo — rekao je tihim glasom. — Nikad nisam o tebi

mislio kao o devojci za jednu noć. Nikad, Emi! Kad si rekla ... ono za kola, sve je zvučalo tako jeftino ... a to ni za tren nije bilo tako. Želela je da kaže istinu, ali je onda ipak oćutala. —

Nije važno. U svakom slučaju, sada je svemu kraj.

Jesi li sigurna? Dođi, pozdravi se sa mnom kako treba!

Uhvatio je oko struka i privukao sebi. Nadvio se nad njom i poljubio je, ali se Emili uspela savladati. Otrgla se od njega, plašeći se da bi mogao primetiti njena prava osećanja. Međutim, izraz njegovog lica je šokirao. Spustio je ruke i njegov pogled odavao je istinsku, duboku tugu. —

Nemoj — prošaptala je bez daha.

Ali zašto, Emi? — upitao je kratko.

Mni sažaljenje nije potrebno — rekla je osećajući se užasno. —

Nemoj se osećati krivim zbog svega što se desilo. Oboje znamo da si od mene dobio sve što si želeo. Ja sam još jedna od onih tvojih se lako odrekneš kad dođe vreme. Da nije tvoje bake, verovatno bih se već davno našla na ulici. Izraz njegovog lica postao je hladan i krut. —

Ne veruješ da sam sposoban za bilo šta od čega nemam meke

koristi! Dobro, Emi... Misli šta ti drago, bez obzira što si dalek 0 od istine o meni. Dok budem odsutan imaćeš mnogo vremena da razmisliš o


svemu. Možda će ovo vreme uspeti da te ubedi u ono što ja sam. nisam uspeo. Još jedan trenutak gledao je u lice, a onda se okrenuo i otišao. Ni reči više... Nije se ni osvrnuo. Emili je osetila suze na licu i duboko razočaranje koje je preplavilo. —

Zbogom, Vile — prošaptala je.

Trebalo joj je dosta vremena da se sabere i vrati kod Dženet. Kad je ušla, starica joj se nasmešila. Hajde, dođi i reci mi zašto si se svađala sa Vilom. —

Poklonio mi je kola ... Pokušao je da mi ih pokloni — rekla je.

Znači, u tome je stvar.

Ne želim da me neko smara osobom koju treba sažaljevati. Vi ste

mi dragi i tu sam zato što mi je stalo, a ne zato št0 želim da živim na visokoj nozi ili dobijam skupe stvari. —

Ti si nezavisna i ponosna, Emi. Ja te obožavam jer sam i sama

nezavisna i ponosna. Ne volim kad me neko tetoši i tera da radim ono što neću. —

Ja volim da se brinem o vama ... ali neću da o tome govorite ka0

da ste vi u zatvoru, a ja vaš tamničar! Samo vi lepo ozdravite pa ćemo zajedno da radimo sve što vam srce poželi. Važi? Dženet se prvo nasmejala. — Važi, draga! Tako sam umorna... Čini mi se da Vil izgleda gore od mene. Da li je mnogo uzbuđen? —

Strašno — rekla je Emili i sala pored starice. — On vas mnogo

voli. —

Da, i ja ga mnogo volim. Zao mi je što mu je sad tako teško.

Znaš, brinem se za njega, Emi. Sta će on ako umrem? Nema nikog ko će se brinuti o njemu. Nikad se neće oženiti... Ja nikad neću imati praunuke. Kraj naše loze. Sve se završava sa njim. Svi moji snovi će to i ostati. O, Emi, on će biti tako sam. —

Znam — rekla je Emili i ugrizla se za usnu.

Boli me što vodi takav život. Emi, misliš li ti ikad na njega kao

muškarca? —

Ponekad — priznala je Emili — Vrlo je privlačan.

On tebe kradom posmatra, Emi — rekla je starica odjednom. —

Čini to sve vreme. Nadala sam se da ćeš osetiti nešto za njega vremenom, jer čini mi se da je njemu vrlo stalo do tebe.


Emili je osetila da je obliva rumenilo. Ona je i te kako osećala nešto za Vila . . . Ona je spavala s njim, ali on nije želeo više od toga. Čak se i kajao zbog svega. —

Stvarno? — upitala je, ali nije mogla staricu da pogleda u oči.

Vil je veći deo života proveo sam — nastavila je Dženet

Čak i kao dete voleo je samoću. Onda je otišao u Vijetnam. Kad se ratio, bio je drugi čovek. Godinu dana je pio i već sam se plašila da će postati neizlečivi alkohoičar. Zamolila sam ga da to više ne čini, meni za ljubav, i poslušao je. Sada vrlo retko popije neko piće. Čini mi se samo kad mu je jako teško. Onda je svake noći dolazio si drugom devojkom. Nikada nije bio istinski voljen. Njegovi roditelji su umrli i znao je da mi je Džek miljenik. Tek posle Džekove smrti sam se okrenu- la njemu. On je tako navikao na život bez ljubavi, Emi! Kad ga je Koni izneverila, bila je to poslednja kap u prepunoj čaši. On govori i o starosti, ali veruje da će biti sam. Toliko toga je i moja krivica. Dugo već živim kajući se... —

Žao mi je... — rekla je Emili tihim glasom. — Oboje...

Priznajem da sam od početka želela da se vas dvoje zavolite —

rekla je konačno. — Ti si tako draga osoba, Emi. Tako si velikodušna. Vilu je potreban neko tako mlad i srećan kao što si ti. On će postati cinik jednoga dana. Kad biste se bar zavoleli ... Možda kad se vrati iz Bogote — dodala je s nadom. — Stvari se menjaju. Te reči kao da su se morale ostvariti. Nekoliko nedelja kasnije Emili je izgubila apetit i osećala se slabom. Često je preskakala obroke i na kraju je zaključila da se desilo upravo ono čega se najviše plašila. Otišla je kod lekara i on je potvrdio trudnoću.


X

Iako se toga plašila, saznanje je za Emili bilo užasno. Uskoro će Dženet uvideti njen problem i šta će onda? Od kad je napustio zemlju, Vil joj nije ni rečju stavio do znanja da će se među njima nešto promeniti. Sad kad joj se činilo da on mrzi nju, kako da mu kaže da ie u drugom stanju ... Sad je Dženet trebala više nego ikad Ipak. moraće da ode čim n.jeno stanje postane suviše očito. A šta onda? Vil ne sme saznati ništa. Ne bi volela da on pomisli da je u zamci. Uskoro je Emili postala zarobljenik svojih. misli. Nije zna- la šta je najpametnije da učini. Volela je Vila i jedan njen deo radovao se što nosi njegovo dete. Ali onaj njen razumniji deo bio je užasnut. Sama neće moći da izdržava dete, a njeni roditelji će biti poraženi onim što je dozvolila da joj se desi. I sve to zbog jedne noći.. Zbog njene slabosti. Jedina osoba sa kojom ni mogla da razgovara o svemu bila je Marla, ali ona nije bila u gradu Kad bi pred spavanje mislila na Vila, suze bi same klizile niz njeno lice. Apetit joj se nije vraćao, a ponekad Di mogla da spava po čitav dan i noć. Polako je i njeno telo odavalo očitim znacima šta se dešava Vil još nije spominjao povratak ali je Dženet konačno odlučila da porazgovara sa njom. Emili joj je kasno jedne noći čitala neku knjigu kad je prekinuloo otvoreno pitanje. —

Jesi li u drugom stanju, Emi?

Da — rekla je Emili i spustila knjigu.

Bilo je to davno, ali se vrlo dobro sećam vremena kad sam nosila

svog sina. To je bila moja najsrećnija godina u životu, ali sa tobom nije tako, zar ne draga? —

Ja... ne znam šta da radim . Moji roditelji će biti šokirani. Gradić

je mali i u njemu se svi poznaju. Nisu me vaspitali da ... —

Ti si vrlo razumna i draga mlada žena, Emi. To mora da se desilo

pre nego što si došla da radiš za mene. Voliš li oca tog deteta, Emi? Emili je klimnula glavom, ali nije imala sngee da ženu pogleda u oči. —

A on?

On ne zna — rekla je tiho. — Čini mi se da mi on ne može

pomoći. To se desilo samo jedne noći... Ja sam bila luda za njim, a on


me je trebao. A onda, više me nije želeo. Klasična situacija. Mislim da som se malo bila uspaničila što imam dvadeset i osam godina i što sam još uvek neudata. Eto, još uvek je tako. Samo, sad neću više biti sama... —

Zar nema šanse da se taj čovek predomisli i prizna to dete?

Verovatno bi rekao da dete nije njegovo — odgovorila je. — On

me mrzi i sad bih mu samo komplikovala život. —

Nije baš neki muškarac — rekla je Dženet zlovoljno,

Možda je i bolje što je tako. Takav muškarac ti ne treba, Emi. Ali šta da se radi?

Potražiću drugi posao. Žao mi je, ali i vi uviđate da ovde ne mogu

da ostanem. —

Nisam još tako stara da mi deca u kući smetaju — rekla je

Dženet i nasmešila joj se. —

Naravno da niste, ali Vilu se to ne bi dopalo. Vi to znate. U

poslednje vreme se sve više svađamo. Mislim da ni ovako nije srećan što sam tu. Tako je bilo od samog početka. —

Da, znam. Nadala sam se da će se to popraviti. Kad se odlazio,

shvatila sam da bi to bilo prelepo, ali da njemu to ne pada na pamet. —

Kad bi saznao da sam u drugom stanju, stvari bi se samo

pogoršale. Volela bih kad mu to ne biste rekli. Ja ... otići ću pre nego što se on vrati. —

Razumem — rekla je starica : uzdahnula. — Misliš da bi imao još

gore mišljenje o tebi kad bi saznao, zar ne? Ali, draga, nije on tako loš... Ljudi greše. Mogla bi mu pružiti priliku ... —

Ne, ne bih mogla to da podnesem. Molim vas, obećajte da mu

nećete ništa reći. —

Dobro, draga. Obećavam.

Za sada ću se vratiti kući — rekla je Emili zamišljeno. Ništa još neću reći roditeljima, ali ću imati vremena da dobro

razmislim. Još uvek se ne vidi previše. Kad se počne više primećivati, naći ću neki drugi posao. —

Strašno ćeš mi nedostajati, Emi. Mogu li nekako da ti

pomognem? Možda će ti novac biti neophodan ... —

To nikako — rekla je Emili odlučno ali nežno. — Ja vas volim,

Dženet Karson i nikad vas neću zaboraviti.


Neću ni ja tebe, dušo.

Emili je teška srca izašla iz staričine sobe, pozvala Kenedijeve i otkazala stan, a zatim telefonirala roditeljima i javila im da dolazi kući. Već sledećeg jutra avionom je stigla u Džordžiju. Bilo joj je teško što odlazi i uspomene koje su je vezivale za tu kuću navirale su bolno. Rastanak s Dženet bio je najgori deo svega. Iako je u kući bilo dosta posluge. Emili se osećala krivom što napušta staricu. Ali izbora nije bilo. Ono najgore se već desilo, razmišljala je. Sada će morati da razmisli o svom budućem životu, i pokuša nekako da živi od uspomena. Nadala se da njeno dete neće žaliti zbog njene odluke. Ono će morati da živi bez oca, a ona sama nikad nije mislila da se to njoj može desiti. Zar to nije ironija? Vilu je potrebno dete koje ona nosi, ali ga neće imati. Nikada verovatno neće ni saznati da ono postoji. Džek i Pegi Glen bili su u pedesetim godinama. Bil su dobrog zdravlja i još uvek su se vrlo voleli. Emili je uvek pred sobom imala njih dvoje i nadala se da će i ona naći nekog koga će voleti toliko koliko se njih dvoje vole. Oni je sada trudna, ali ne iz ljubavi. Čovek koga voli je samo želeo i to je sve. —

Divno je što si se vratila, draga. Nedostajala si nam. Hoćeš li sad

ostati? — pitala je Pegi. —

Ne znam — priznala je Emili — Nisam sigurna.. Treba mi malo

odmora i samoće. Ne mogu da se odlučim šta dalje. —

Nisi nam mnogo rekla o svom poslednjem poslu. Radila si kod

neke starije žene, zar ne? —

Da, kod jedne divne žene. Već mi nedostaje.

Zašto si onda prekinula posao?

Ostavi dete na miru, Pegi — umešao se njen otac — Kod kuće je i

to je dovoljno. Samo ti budi uz mene dete, i ja ću te spasti španske inkvizicije. Pegi mu se toplo nasmešila i nije se više raspitivala o njenim razlozima za povratak kući. Dani su prolazili sporo. Emili je pomagala u kući i mnogo razmišljala. Vil joj je nedostajao sve više, ali je morala da krije svoju snažnu ljubav prema njemu Brinula je i za Dženet. Tako je iznenada napustila svoju dragu prijateljicu.


Često bi odlazila na plažu i pravila društvo svom dedi. Nosila je široke haljine i njeni roditelji nisu ni posumnjali u njeno stanje. —

Zašto nisi odmah došla, Emi? — pitao je starac nežno.

Bila sam zauzeta. Pomagala sam tati. Neko im mora kuvati.

On je pogledao i konačno se izraz njegovog lica izmenio. Odjednom je bio vrlo ozbiljan. —

Jesi li im već rekla? — upitao je.

Rekla? Šta?

Za dete.

Emili je ostala bez reči. Njegove bledoplave oči sve su primećivale. —

Žene sijaju u toj situaciji. Video sam ih previše da ne bih poznao

znake. Tvoja baka i ja imali smo šestoro dece. Kad tvoj otac i Pegi ne bi bili još uvek tako ludi jedno za drugim, primetili bi i sami. Možda te oni i ne gledaju, ali ja sam primetio. —

Često sam mislila da si jedini koji me voli zato što sam ja ja!

Ti si mi najdraže unuče i ti to znaš. Imam ih petnaest, al! ti si

jedina došla kad je baka bila na samrti. Hoćeš li m reći? —

Ne mogu — rekla je kratko. — Oni su i sami kao deca. To bi za

njih bilo strašno. —

A otac deteta?

On me mrzi — rekla je tužno.

Da li zna? Kladim se da ne zna, Emi... Zašto bi inače putovao

čak ovamo. —

Ko? Putovao? — upitala je sledeći starčev pogled. Samo je Vil bio

tako visok i tako siguran u sebe. Bio je u sivom odelu i nije se trudio da sakrije bes. —

Reklo bi se da se poznajete — nastavio je njen deda.

Bojim se da je tako — priznala je.

Dobar dan — rekao je Vilu koji se približavao. — Lepo vreme za

pecanje, zar ne? Hoćete li da se oprobate? —

Zavisi o kakvoj ribi je reč — rekao je Vil hladno.

Ja idem niz obalu — rekao je starac. — Vikni ako ti budem,

potreban — rekao je Emili. — Samo nek pokuša da te takne — dodao je šaljivo. — Tvoj deda, pretpostavljam — rekao je Vil. —

Da, to je on. Kako je tvoja baka? — upitala je.


Loše — rekao je ljutito. — Znači, nisi mogla da izdržiš. Sad je

previše bolesna da bi se rado brinula o njoj. —

Nisam zato došla.

Naravno da nisi — rekao je besno. — Skoro sam ti poverovao,

Emili Glen. Gotovo sam poverovao da si tako velikodušna i draga kao što baka pretpostavlja. Ali, sve je to sam farsa. Ostavila si je u trenutku kad mene nije bilo pored nje. Prosto pobegla ... —

Nisam pobegla — rekla je oštro, — Rekla sam joj da odlazim i

zašto. —

Nije mi čak ni rekla da si otišla. Nisam znao sve do jutros kad

sam se vratio. Ti, mala varalice! Ti želiš isto što i sve koje sam do sada upoznao. Sve čega se možeš domoći! —

Vratila sam ti kola, zar ne? — rekla je ljutito. Bila je tako

uzbuđena da se uplašila za dete. Ako ga izgubi, nikad mu neće oprostiti! — Idi, Vile i ostavi me na miru . . . —

Ne tako brzo. Vi se vraćate sa mnom, gospođice Glen. Radićeš

još jedan mesec i onda možeš ići, ali ne kad tebi to godi! —

Neću se vratiti sa tobom ...

I te kako hoćeš. Šta misliš, kako bi bilo da odem i kažem tvojim

roditeljima u kakvim smo odnosima? — upitao je i zapalio cigaretu. Bio je bleđi nego obično. —

Zašto hoćeš da se vratim? — upitala je s gorčinom. — Ti me

mrziš. —

Moja baka te voli. Ona umire. Odustala je da se bori čim si

otišla. Suviše sam se napatio da bih sada gledao kako nema volje za život. Vratićeš se sad sa mnom i pomoći joj da prevaziđe sve. —

Ali ja ne mogu! — rekla je, osećajući da joj lomi srce i ne

primećujući to. —

Dobro, onda ću razgovarati s tvojim roditeljima.

Ja ne mogu da se vratim tamo — rekla je šapatom.

Zašto? Zar te peče savest? — upitao je i krenuo obalom.

Tebe je grizla savest, zar ne? Ja... imam posao.

Žao mi je. Pomoći ću ti da se spakuješ.

Nije joj loše zbog mene — pokušala je još jednom.


Jeste — odgovorio je. — Ona je jedina osoba na svetu koju volim

i neću dozvoliti da ode bez borbe. Ako si joj ti potrebna da bi živela, imaće tebe. —

Bez obzira na mene i. . .

Zašto bi tebi to bilo loše? Ja ti nisam značio ništa, ali ona jeste.

I još mi znači.

Kakvog li načina da se to pokaže!

Ostatak puta do kuće su ćutali Nije vredelo prepirati se s njim. Ipak, kad su stigli do vrata, bila je bleda kao kreč. —

Zdravo, draga. Vidim da te je gospodin Karson našao — rekla je

njena majka uz osmeh. —

Da, našao sam je. — Pa, hoćeš li im ti reći, ili da im ja kažem? —

upitao je Emili. —

Moram se vratiti u Čikago — rekla je Emili. — Gospođi Karson je

loše. —

O, žao mi je — rekla je Pegi.

- I meni — pridružio se Džek. — Baš sam se navikao da je opet kod kuće. —

Vratiću se pre nego što me se uopšte zaželite — rekla je Emili i

naterala se na osmeh. — Idem da se spakujem. Nije se okrenula. Nije stigla još do svoje sobe, a oni su razgovarali kao da se godinama poznaju. Do aerodroma su se odvezli kolima koja je Vil iznajmio po svom dolasku. Predeo kojim su putovali bio je lep, ali Emili nije mogla da uživa u njemu. Vil nije ni pokušavao da započne neki razgovor. Šta će sada, upitala se u strahu. Vožnja avionom biće teška, razmišljala je. Čim su poleteli, Emili je osetila snažnu mučninu. —

Jesi li dobro? — upitao je Vil.

Bila sam bolesna i ne osećam se još uvek najbolje.

Imaš li neki lek?

Iako nije volela da uzima tablete. Emili je uzela jednu. Plašila se da bi to moglo da bude loše za dete i laknulo joj je kad je na poleđini kutijice videla da se tablete baš koriste mahom u trudnoći. —

Ne volim tablete.

Da li voliš da povraćaš?

Mrzim Jenkije — rekla je hladno.


To mi nisi rekla one noći pre bakine operacije.

Emili je sklopila oči. Nije volela da se seća te noći. Najbolje da se ne svađa s njim. 1 ovako ioi nije najbolje. —

Izgledaš čudno -— primetio je.

Nisam ručala. Kako očekuješ da izgledam? Izašla sam u šetnju

nadajući se da će mi biti bolje ... Ti si naišao i... —

Čini mi se da te godinama nisam video.

Zaista? I ja sam se nadala da će proći godine pre nego što te

vidim. Lepe godine. Uzdahnuo je ljutito i zapalio cigaretu. —

I ovako mi je loše — rekla je EmiIi.

Zašto otežavaš stvari, Emi?

Ti činiš sve sam. Zao mi je zbog Dženet. I ja je volim.

Ali ja ne mogu čitav život provesti u Čikagu, a naročito ne blizu tebe. Mrzim te! Nijedan mišić na njegovom licu nije se pomerio. Emili se činilo da je prestao da diše. Onda je izvadio novine i počeo da ih čita, kao da je ona poslednja stvar koja ga zanima. Emili se zavalila na sedištu pokušavajući da zadrži suze. Šta će uraditi kad shvati šta je s njom? Sta da kaže Dženet? Nikad u životu nije se osećala tako bespomoćno. A njemu je sasvim svejedno! To je bolelo najviše. Njemu je sasvim svejedno! Nekoliko sati kasnije našli su se u velikom dvorištu i konačno u poznatoj garaži. Emili je gotovo zaspala na sedištu pored njega. Toliko joj se spavalo, a Vil joj to neće dozvoliti. Izašao je i izvadio njen prtljag iz prtljažnika. Onda je podigao njen neseser i bacio ga prema njoj. —

Evo, pomozi i ti.

Emili je namerno gledala kako neseser pada pored njenih nogu. Suviše se plašila da bi udarac koji bi inače primila mogao da povredi dete. —

Izvini... Nisam primetio da si suviše slaba da uhvatiš nešto.

Otvorio vrata. Emili je poslušala. Nije je ni pogledao. —

Još nešto — nastavio je. — Nemoj misliti da ćeš ostati i jedan

dan duže nego što je potrebno da stane na svoje noge. Ne želim te ovde.


Što pre odeš dalje iz mog života, to bolje. Bila si divna one noći, ali sada te više ne želim ni u kom pogledu. —

To nam je jedina zajednička osobina. Sad idi kod bake. Ja ću

odneti tvoje stvari u sobu. Emili je ušla u sobu kad je čula slab Dženetin odgovor na kucanje. Izgledala je starija i slabija nego kad je Emili otišla. —

O, Dženet! — rekla je i potrčala da zagrli staricu.

Moja draga devojčica. Tolik0 si mi nedostajala ... Primorao te je

da se vratiš, zar ne? Zato si tu... Kako si? Put mora da je bio užasan. —

Imala sam mučninu — rekla je Emili šapatom. — Ali sada mi je

drago što sam došla. Šta se to desilo? —

Nemam apetit — priznala je Dženet. — Nemam volju za život.

Rekla sam ti pre nego što si otišla... Ne vidim nikakvu budućnost. —

Ali morate! Vil je sada kod kuće.

Jeste... oko deset minuta dnevno. I kad je kod kuće, ljutit je i

samo se žali na sve. Ne znam šta mu se desilo, ali strašno se promenio. —

Gde je bolničarka koju ste nameravali da uzmete?

Mrzim bolničarke — rekla je Dženet pogledavši Emili. — Toliko si

mi nedostajala. Zajedno nam je bilo lepo. —

I vi ste meni nedostajali. Ali kako mogu da ostanem pored vas.

Ubrzo će primetiti... —

Znaš, mogla bi mu i sama reći. On bi razumeo. Nije to samo

tvoja greška... Lako je ostati u drugom stanju ... Čak i Vil to mora da razume. — U drugom stanju? — začulo se sa vrata. Onda je sklopio oči i prošao prstima kroz svoju crnu kosu. — O, bože! A ja sam te naterao da dođeš i rizikuješ život deteta. Šta sam to učinio!


XI Emili ga je gledala zbunjeno. Bilo je očito da je iznenađen zbog onoga što je saznao, ali kako je prihvatio činjenicu? Gledao je bez prestanka, kao da je vidi prvi put. —

Žao mi je — rekla je konačno. — Nisam htela da se vratim i ti to

znaš. Da nisi insistirao, nikada ne bi ni saznao. —

O, bože ... zato si, znači, otišla.

Naravno da je zbog toga otišla — rekla je Dženet. — Znala je da o

njoj nemaš baš visoko mišljenje i plašila se da ćeš je gledati sa još većim prezirom ako saznaš. Morala sam da joj obećam da ti ništa neću reći pre nego što je otišla. —

Tvojoj baki sam rekla da otac deteta ne zna za sve. Ja ne želim

da on to sazna. Moraću sama da vaspitavam i volim svoje dete. —

Ne, nećeš morati — pobunila se starica. — Ostaćeš ovde i ja ću ti

pomoći. Ako se to Vilu ne dopada, neka se preseli negde drugde. Sa detetom pored sebe mogla bih još godinama da živim. Ja volim decu. —

Čudno... zašto si pokušala da me zaštitiš posle svega što sam ti

učinio — rekao je konačno gledajući je u oči. Dženet je gledala čas u jedno, čas u drugo. —

Bako, ja ti moram nešto priznati. Čovek kojeg je Emi pokušala

sve vreme da zaštiti sam ja. Ona je bila sa mnom one noći kad je trebalo da odeš na operaciju… i dete je moje. — O, Vile! Tako mi je žao! —

I meni je — rekao je i prišao joj u zagrljaj.

Znači, beba je moje praunuče? — upitala je Dženet konačno.

Bojim se da jeste — rekao je Vil. — Nema nikakve sumnje da je

tako. Emili se ugrizla za usnu, dok su se vrele suze slivale niz njeno lice. —

Nemoj da plačeš, Emi. Sve će biti u redu.

Naravno, draga — pokušala je i Dženet da je uteši. — Vil i ja

ćemo se brinuti o tebi. Beba... Ali zaboga. Vile, pa ti nisi oženjen! —

Biću u toku sledeće nedelje ... Nemoj samo da se svađaš — rekao

je Emili. — Ako se budeš svađala, pozvaću onog fotografa da te slika kao onog dana u restoranu i slike ću poslati tvojim roditeljima! Udaćeš se za mene, svidelo ti se to ili ne.


Tako znači? On te je ucenio da bi se vratila! Zapretio si joj da ćeš

reći njenim roditeljima šta se desilo među vama, zar ne? —

To je bio jedini način da je primoram da dođe. Sve se ponavlja.

Čini se da umem da gradim oblakodere i sve tome slično, ali kad je o ljudima reč, stalno grešim. Emi, ja sam ti rekao neke užasne stvari... Nadam se da ćeš nekako smoći snage da mi oprostiš. I zbog onoga što sam ti učinio. Ako je to neka uteha, ni ja nisam baš srećan zbog svega. On ne želi dete, pomislila je. Uostalom, znala je to i ranije, zar ne? Ipak se osećala čudno. —

Idi i lezi — predložila je Dženet. — Meni je već bolje. Mislim da

želim ogroman ručak sa desertom. Snaga će mi trebati. Znaš, ja umem da štrikam. Moje praunuče imaće najlepše stvari na svetu! Nateraj je da legne, Vile. Sad joj je potreban odmor. Nas dvoje se moramo dogovoriti oko svadbe, a Emi će pozvati svoje roditelje . .. Emili je sledila Vila do gostinske sobe. Njen prtljag bio je već tu i sve je mirisalo na skup parfem koji se razbio prilikom pada njenog nesesera. —

Žao mi je zbog onog pada. Kupiću ti nove stvari. Da sam znao da

si trudna, nikad to ne bih učinio. —

Nisam baš tako osetljiva, ali sad sam strašno umorna.

Umorna, bolesna i uznemirena ... a sve je to moja krivica. Polako

se sagnuo i izuo njene cipele. Onda joj je pomogao da se ispruži i pokrio je mekim ćebetom. — Neću te povrediti — rekao je i seo pored nje. — Žao mi je, zbog svega. —

Nisam htela da saznaš.

Da, znam. Otvori oči. Etni. Zašto nisi htela da saznam za bebu?

— upitao je nežno. Nije izgledao ljutit. —

Zato što ... nisam znala kako ćeš reagovati. Mislila sam da ćeš

možda sumnjati da je dete tvoje. —

Kako si mogla da sumnjaš? Kako bi uopšte moglo biti tuđe?

Mogao si me optužiti da sam bila s nekim drugim ...

S kim? S Baksterom? Sada baka ima razloga da živi.

Ima čemu da se nada i raduje. —

Da, videla sam to. Bar je neko srećan zbog svega.

Zar ti nisi? Zar ti ne želiš to dete?

Naravno da ga želim, ali ti ga ne želiš!

Ja ga ne želim? — upitao je i podigao obrve na poznat način.


Ti ne želiš ozbiljnu vezu i brak. Samo avanture ...

A ja sam mislio da me žališ i da si zato bila sa mnom.

Žalim samo sebe što sam bila tako luda ...

Nemoj ... Budi mirna — rekao je i zagledao se u njene oči.

Vile, nemoj ...

Ali njegove usne istoga časa spustile su se na njene. Ljubio je žudno, kao neko kome je konačno dozvoljeno ono što neizmerno želi. Emili mu je uzvratila poljupce i činilo se da više ništa nije važno. —

Moje dete ... Ti nosiš moje dete ... — ponavljao je kao u snu.

— Izgledaš divno. O, bože! Nikada do sada nisam ovo povezivao sa vođenjem ljubavi. —

Muškarci najčešće o tome re misle... Žao mi je Što sam otišla

tako iznenada. Dženet je rekla da će uzeti bolničarku Tako sam se plašila, —

Mogu da zamislim. I ja sam otišao da lečim svoje rane. Mislio

sam da će vreme pomoći i da ću te preboleti. Nisam hteo da razgovaram s tobom čak ni preko telefona. Žao mi je. Na odlasku mi nisi dozvolila ni da te poljubim. Istrgla si se iz mojih ruku kao da me prezireš. —

Ne... nije to bio prezir, Vile. Mislila sam da me mrziš. Plašila sam

se da ćeš iz mog poljupca saznati šta mi značiš. Nisi me želeo i ja sam to znala. Nisam htela da ti otežavam stvari. - Ja tebe nisam želeo? — upitao je i nasmejao se. — Bio sam prestao da jedem i spavam. Jedan ugovor mi je propao jer nisam mogao da razmišljam i koncentrišem se na posao. Odlazio sam u krevet misleći na tebe i budio se neispavan zbog tebe. A tebe nije bilo. Mislio sam da me mrziš zbog onog što sam ti učinio. —

I ja sam to želela. Brinula sam za Dženet, ali sigurno ne toliko

kao ti. Ti si mi pokazao šta znači biti žena. —

Da, vi imate prekrasno telo, gospođice Glen — rekao je i

nasmešio se. — Hoću li moći da te volim kad se venčamo Emi? Hoćeš li spavati sa mnom? —

Ako me želiš.

Da, želim te, Emi. Više nego bilo šta na svatu.. A sad se odmori.

Doći ću kasnije.


Venčali su se sledeće nedelje. Emili je bila presrećna i kad bi je samo voleo, a ne samo želeo, njena sreća bila bi potpuna. Na svadbeno putovanje nisu otišli, jer je Dženet još uvek bila bolesna i Emi je godio odmor. Provodili su vreme zajedno i jedne večeri sedeli su i gledali televiziju. Odjednom su oboje osetili snažnu strast. Ljubav koju su doživeli bila je nešto najlepše što im se ikad desilo.

- Nismo povredili bebu, zar ne? — upitao je konačno. Ne — odgovorila je i nasmešila se.

- Emi, da li... misliš li da bi jednom mogla da me zavoliš? — upitao je iznenada. — Ja... ja te volim toliko da mogu da čekam, ali posle svega ...

O, Vile... zar ne znaš? Ja te volim već dugo. Dragi, zar ti to

nikada nisi pomislio? — upitala je ne uspevajući govori od silne sreće. —

Reci još jednom, Emi. Molim te, reci još jednom da me voli.

Volim te, Vile i bila sam nesrećna sve vreme misleći da me ti

samo želiš ... dok ja trebam tvoju ljubav. —

Emi, da li je moguće biti ovako srećan? Nikada više neću

dozvoliti da odeš od mene. Ne sad kad sam te konačno našao. —

Drago mi je... A bebu?

Već je neizmerno volim — rekao je i izašao za tren. Vratio se s

ogromnim plišanim medom i stavio ga pored nje. —- Ima li još pitanja? — upitao je spustivši poljubac na njene usne. —

Ne, dragi. Sada sam potpuno srećna — rekla je šapatom i privila

se u čvrst zagrljaj. — Voli me . . . KRAJ

scan i obrada voki



Šala diana palmer[1]