Page 1


Gijom Muso

Stan u Parizu


Posvećeno Ingrid I Natanu


Usred zime najzad sam otkrio da u sebi nosim nepobedivo leto Alber Kami


DeÄ?ak


London, jedne subote oko podneva Ti još to ne znaš, ali za nepuna tri minuta suočićeš se s jednom od najtežih nesreća u tvom životu. Nesrećom kakvu nisi očekivala, ali koja će te opeci kao užareno gvožđe po nežnoj koži. Sada još šetaš, vesela, po tržnom centru koji liči na antički atrijum. Posle deset kišnih dana, nebo je ponovo poprimilo lepu tamnoplavu boju. Sunčevi zraci, od kojih svetluca stakleni krov tržnog centra, izazivaju u tebi dobro raspoloženje. Da bi proslavila početak proleća, čak si se častila onom crvenom haljinicom na bele tufne, koja te je mamila već petnaest dana. Opuštena si, gotovo radosna. Dan izgleda obećavajuće: prvo ručak sa Žil, tvojom najboljom prijateljicom, manikir udvoje, sigurno i izložba u Čelsiju, onda večeras na koncert Pi Džej Harvi u Brikstonu. Tiho ploviš mirnim tokovima života. Dok ga, odjednom, ne spaziš. Plavokosog dečačića u teksas pantalonama na tregere i plavom đubretarcu. Ima možda dve godine, ili malo više od dve. Krupnih, nasmejanih očiju, koje sijaju iza šarenih naočara. Finih crta lica, koje se pomaljaju iz okruglog detinjeg lica uokvirenog kratkim sjajnim kovrdžama, kao stog sena pod letnjim suncem. Već neko vreme ga posmatraš, iz daljine, ali što se više približavaš, sve te više fascinira njegovo lice. Netaknut i osunčan predeo, koji nesreća i strah još nisu stigli da pogode. Na tom malom lepom dečjem licu ti vidiš samo lepezu mogućnosti. Radost življenja, iskonsku sreću. Sada i on tebe gleda. Tice mu je ozareno iskrenim osmehom, punim razumevanja. S ponosom ti pokazuje mali metalni avion među njegovim bucmastim prstima, kojim kruži nad glavom. „Vrmmm..." Dok mu uzvraćaš osmeh, neko ćudno osećanje počinje da te obuzima. Spor otrov neodgonetnutog osećanja ispunjava celo tvoje biće nepoznatom tugom. Dete je raširilo ruke i stalo da juri oko kamene fontane, koja je izbacivala spirale od vode pod kupolom tržnog centra. Na trenutak pomisliš da trči ka tebi i da će ti skočiti u ruke, ali... „Tata, tata! Jesi video, letim kao avion!" Podižeš pogled i tvoje oči se sreću s očima muškarca koji hvata dete u letu. Hladno sečivo se zariva i tvoje srce staje. Tog muškarca poznaješ. Pre pet godina bili ste u vezi više od godinu dana. Zbog njega si zamenila Pariz za Menhetn i promenila posao. Šest meseci ste se čak trudili da zatrudnite, bezuspešno. Zatim se taj čovek vratio bivšoj ženi, s kojom je več imao jedno dete. Uradila si sve što si mogla da ga zadržiš, ali to nije bilo dovoljno. S bolom si proživela taj period i, iako si mislila da si uspela da okreneš novu stranicu, danas ga srečeš, i to ti slama srce. Sada bolje razumeš svoj nemir. Kažeš sebi da je to dete moglo biti vaše. Da je to dete moralo biti vaše. Muškarac te je odmah prepoznao i ne izbegava tvoj pogled. Po žalosnom izrazu lica pretpostavljaš da je iznenađen koliko i ti, da mu je neprijatno i da je zaista posramljen. Misliš da će ti se obratiti, ali, kao jelen okružen lovcima, reaguje zaštitnički prema svom potomstvu i žurno okreče leđa.


„Hajde, dođi, Žozefe, idemo." Dok se otac i sin udaljuju, ne veruješ svojim ušima. Žozef je jedno od imena koja ste zajedno razmatrali za buduče dete. Oči ti plamte. Osečaš se opljačkanom. Neki težak umor obrušio se na tebe i prikovao te za mesto na nekoliko minuta, ostavivši te zapanjenom, skamenjenom, s knedlom u grlu. *** S mnogo napora, dolaziš do izlaza iz tržnog centra. U ušima ti zvoni, pokreti su ti mehanički, udovi su ti teški kao kamen. U Parku Sent Džejmsa uspevaš da podigneš ruku da bi pozvala taksi, ali treses se tokom čitave vožnje, boreči se s mislima koje te napadaju, pitajuči se šta se dešava. Zaključavši vrata u stanu, žuriš da napuniš kadu. U sobi ne pališ svetio. I dalje obučena, bacaš se na krevet. Nepomična. Glavom ti prolaze slike deteta s avionom i, uskoro, sav taj očaj koji si osetila pred bivšim ljubavnikom pretvara se u strašan osečaj praznine. Praznine koja te steže u grudima. Plačeš, naravno, ali kažeš sebi da su suze katarzične i da će kriza proči sama od sebe. Ali bol se produbljuje, raste i potapa te kao cunami koji te nosi i ruši sve brane, oslobađajuči godine nezadovoljstva, gorčine, razočaranosti. Oživljavajuči rane za koje si mislila da su zacelile. Ubrzo, panika kao hladna zmija gmiže po telu. Ustaješ u jednom skoku. Srce počinje da ti divlja. Več si doživela identičnu epizodu pre nekoliko godina i stvari se nisu dobro završile. Ali ova ti je misao uzalud prošla kroz glavu, ti ne uspevaš da zaustaviš točak sudbine. Obuzeta nekontrolisanim drhtanjem, teturaš se do kupatila. Kutije s lekovima. Bočice s tabletama. Ležeš u kadu - koja počinje da preliva iako si se svukla samo do pola. Voda je pretopla ili prehladna, više ne znaš ni sama i nije te briga. Osečaš stegu na grudima. U stomaku ambis. Pred tvojim očima mračan horizont, zauvek ispunjen tugom. Ti sama nisi bila svesna da si došla do te tačke. Proteklih godina bila si pomalo izgubljena, to je tačno, i več neko vreme znaš da je život krhak. Ali nisi očekivala da češ danas izgubiti tlo pod nogama i pasti tako brzo. Naročito nisi bila svesna te prljave bujice koja teče u tebi. To crnilo, taj otrov, ta beda. Taj osečaj stalne usamljenosti, koji se naglo probudio i sada te prestravljuje. Bočice plutaju po površini kao usidreni čamci. Otvaraš ih i gutaš pune šake kapsula. Ali to nije dovoljno. Moraš da izvedeš stvari do kraja. Onda vadiš žilet iz brijača koji stoji na ivici kade i prelaziš njime po podlakticama. Uvek si se žestoko borila, ali danas shvataš da više nisi sposobna jer te tvoj neprijatelj ne ispušta iz ruku i poznaje te bolje nego ti. Kako približavaš oštricu venama, pomišljaš ironično na precenjenu radost koju si osetila jutros pri pogledu na sunce kroz prozor. Zatim, tu je još i taj neobično miran trenutak u kojem shvataš da je kocka bačena i da je tvoj put bez povratka več počeo. Kao hipnotisana posmatraš kako krv, rastvarajuči se u vodi, pravi neobično lepe arabeske. Dok osečaš da odlaziš, kažeš sebi da će barem bol prestati, a to nema cenu. I dok te đavo nosi kroz svoja sumporna isparenja, slika dečaka ti ponovo prolazi kroz glavu. Vidiš ga na plaži, uz more. Na nekom mestu koje bi moglo biti Grčka ili jug Italije. Sasvim si mu blizu. Tako blizu da možeš osetiti miris peska, žita, umirujuči kao vetrič što pirka u letnjim večerima.


Kada podigne glavu ka tebi, opet s nežnošću posmatraš njegovo lepo lice, prčast nos i razmak među prednjim zubima, koji mu da je neodoljiv osmeh. Evo ga, širi ruke i počinje da trči oko tebe. „Mama, vidi, letim kao avion!"


USRED ZIME Utorak, 20. decembar


1 Pariski sindrom Paris is always a good idea.1 Odri Hepbern

1. Aerodrom Šari de Gol, Dolasci. Na neki način, definicija pakla na zemlji. Na pasoškoj kontroli stotine putnika skupljalo se u jednu kolonu, koja se protezala krivudavo kao gojazna boa. Gaspar Kutans podiže glavu u pravcu kabina od pleksiglasa, poredanih dvadeset metara ispred njega. Iza reda šaltera, samo dva nesrečna policajca kontrolisala su nadolazeću plimu putnika. Gaspar uzdahnu od očajanja. Svaki put kad bi kročio na ovaj aerodrom, pitao bi se kako su javni funkcioneri mogli da ne znaju kakve razorne posledice može da ima ovako mrsko ogledalo francuske države Proguta pljuvačku. Da stvar bude još gora, ljudi su umirali od vručine. Vazduh je bio vlažan, težak, zasičen užasnim smradom znoja. Gaspar zauze mesto između adolescenta s izgledom motoriste i grupe Azijaca. Tenzija je bila opipljiva: usled vremenske razlike posle leta koji je trajao od deset do petnaest sati, putnici sa licima zombija ljutito su konstatovali da njihovim mukama nije došao kraj. One su počele odmah posle sletanja. Tet iz Sijetla jeste bio tačan - avion se spustio nešto pre 9 ujutru - ali trebalo je čekati više od dvadeset minuta da se postavi avio-most, kako bi mogli da napuste letelicu. Usledilo je beskrajno hodanje kroz zapuštene hodnike. Užasavajuća igra bez granica - da se protumače komplikovani saobraćajni znakovi, da se ne slomi vrat u pokvarenom liftu, da te neko ne smrvi u krcatom šatlautobusu, da bi vas na kraju ugurali kao životinje u ovu jezivu salu. Dobro došli u Francusku! S torbom na ramenu, Gaspar se obilno znojio. Činilo mu se da je već tri kilometra prešao otkako je izašao iz aviona. Slomljen, zapita se šta je kog đavola radio tu. Zašto je svake godine sebe kažnjavao mesecom zatočeništva u Parizu samo da bi napisao novi pozorišni komad? Nervozno se nasmeja. Odgovor je bio jednostavan i zvučao je kao neki reklamni slogan: tehnika pisanja u neprijateljskom okruženju. Svake godine, u isto vreme, Karen, njegov agent, iznajmljivala mu je kuću ili stan u kojem je mogao raditi u miru. Gaspar je toliko mrzeo Pariz - naročito u vreme Božića - da mu nije teško palo da se zatvori u četiri zida i ostane tako dan i noć. Rezultat: delo se samo od sebe pisalo, ili skoro da jeste. U svakom slučaju, krajem januara komad bi bio gotovo završen. Kolona se skraćivala zabrinjavajuće sporo. Čekanje je postalo teško kao junački podvig. Hiperaktivna deca trčala su između graničnika vićući, dvoje staraca u paru


držalo se jedno za drugo da se ne bi srušili, neka beba ispovraćala je sadržaj flašice po grudima svoje majke. Nek idu u tri lepe hožimi praznici... - požali se Gaspar duboko udahnuvši ustajali vazduh. Primetivši nezadovoljstvo na licima svojih sapatnika, seti se članka o pariškom sindromu, koji je pročitao u časopisu. Svake godine više desetina japanskih i kineskih turista bilo je hospitalizovano i često vraćano u otadžbinu zbog teških psihičkih tegoba, koje bi ih pogodile prilikom prve posete prestonici. Tek što bi stigli u Francusku, počinjali bi da osećaju ćudne simptome - delirijum, depresiju, halucinacije, paranoju. Posle nekog vremena, psihijatri su napokon pronašli objašnjenje: neprijatnost koju su turisti osećali bila je posledica nesklada između njihove uzvišene predstave o Gradu svetlosti i onoga što je on zaista. Mislili su da će otkriti ćudesan svet Amelije Pulen, koji se veliča u filmovima i reklamama, a otkrivali bi umesto njega jedan grub i neprijateljski nastrojen grad. Pariz iz njihovih fantazija s romantičnim kafićima, bukinistima na obalama Sene, bregom Monmartr i kvartom Sen Žermen de Pre - srušio bi se pred realnošću: prljavština, džeparoši, nebezbednost, sveprisutna zagađenost, ružnoća velikih gradskih naselja, zapušten gradski prevoz. Kako bi zaokupio misli nećim drugim, Gaspar izvadi iz džepa nekoliko presavijenih listova. Opis i fotografije zlatnog kaveza, koji mu je agent iznajmio u 6. arondismanu. Nekadašnji atelje slikara Šona Lorenca. Fotografije su bile veoma privlaćne i pružale utisak otvorenog, svetlog i umirujućeg prostora, savršenog za književni maraton koji ga je ćekao. Obićno ne bi verovao fotografijama, ali Karen je bila na licu mesta i pobrinula se da mu se svidi. I više od toga, dodala je misteriozno. U svakom slućaju, jedva ćeka da ga vidi. Čekao je još dobrih petnaest minuta dok se jedan od dvojice policajaca na pasoškoj kontroli nije smilovao da pogleda i njegov pasoš. Ljubazan kao i svi šalterski službenici, lik mu ne uputi ni dobar dan ni hvala niti je uzvratio prijatno dok mu je vraćao dokumenta. Nova zagonetka na saobraćajnom znaku. Gaspar ode u pogrešnom smeru pa se vrati. Pokretne stepenice. Niz automatskih vrata, koja se uvek otvaraju sa zakašnjenjem. Požuri da prođe pored pokretne trake za prtljag. Hvala bogu, nije bio toliko nesmotren da prijavi prtljag. Sada nije bio predaleko od izlaza iz pakla, pomući se da izađe iz nesvakidašnje gužve koja je blokirala zonu za dolaske, progura se kroz gomilu, udarivši u par koji se ljubio, preskoćivši putnike koji su spavali na zemlji. Kružna vrata iznad kojih je bio znak Izlaz - Taksi oznaćavala su kraj njegovih muka. Pvo, još nekoliko metara i oslobodiće se ovog košmara. Uzeće taksi, staviće slušalice i mentalno se udaljiti slušajući klavir Breda Meldaua i bas Parija Grenadira. Zatim, istog popodneva, poćeće da piše i... Njegov entuzijazam je splasnuo pod kišom. Udarala je po asfaltu. Nebo crno kao ugalj. Tuga i uznemirenost u vazduhu. Nema taksija na vidiku. Umesto njih, vozila policije i dezorijentisani putnici. „Šta se dešava?, upita radnjka zaduženog za prtljag, koji je mirno pušio kod samostojeće pepeljare. „Niste u toku? Štrajk je, gospodine."


2. U isto vreme, na Severnoj železničkoj stanici, Madlin Grin silazila je sa Eurostara u 9:47, s polaskom iz Londona. Prvi koraci po francuskom tlu bili su nesigurni, nije mogla da se snađe. Noge su joj bile teške, kolena joj klecala. Umoru su se pridružili i vrtoglavica, naleti mučnine i želudačna kiselina, koja joj je nagrizala jednjak. Iako ju je lekar upozoravao na nuspojave, nije očekivala da će provesti Božič u tako lošoj formi. Kofer koji je vukla za sobom bio je težak kao tuč. Od glasnog iritantnog zvuka točkica po betonu pucala joj je glava i tako se samo pogoršavala migrena koja ju je mučila otkako se probudila. Madlin se naglo zaustavi da zakopča do grla rajsferšlus na kožnoj jakni postavljenoj ovčijim krznom. Iako se znojila, drhtala je od jeze. Teško dišuči, pomislila je na tren da će se onesvestiti, ali povrati snagu kako je došla do kraja perona, kao da je uzbuđenje koje je vladalo na stanici dopiralo i do nje i vračalo je u život. Severna stanica je uvek oduševljavala Madlin, uprkos nezavidnoj reputaciji. Tu gde su drugi videli nered i strah, ona je videla sirovu energiju koja se prenosila na sve ljude. Umesto na kakvo siromašno predgrađe, pre je podsečala na košnicu koja nikad ne spava. Hiljade života, sudbina koje se sreću pletuči džinovsku paukovu mrežu. Silovita bujica vas nosi, talas koji treba da znamo da ukrotimo da se ne bismo udavili. Železnička stanica joj je naročito izgledala kao pozorišna scena s mnogo glumaca: turisti, stanovnici bogatog predgrađa, poslovni ljudi, stanovnici siromašnog predgrađa, policajci koji patroliraju, ulični prodavci, dileri, konobari iz obližnjih kafiča i prodavci iz prodavnica... Posmatrajuči taj svet u malom pod okriljem staklenog krova, Madlin pomisli na jednu od staklenih kugli koje joj je baba donosila pri svakom povratku s putovanja. Ogromna kugla koja vri od aktivnosti i zvukova, bez plastičnih pahuljica, koja puca pod svojom težinom. Izađe ispred, gde ju je dočekao pljusak. Što se vremenskih prilika tiče, bile su još lošije nego u hondonu: jaka kiša, prljavo nebo, vlažnost vazduha i sparina. Baš kako ju je upozorio Takumi, više desetina taksija blokiralo je ulaz u stanicu. Ni autobusi ni automobili nisu mogli da prime putnike, ostavljajući ih na cedilu. Ispred televizijskih kamera atmosfera se zagrevala: štrajkači i putnici su iznova igrali istu scenu, koju su novine i televizijske stanice obožavale. Madlin požuri da zaobiđe tu grupu. Kako se nisam setila da ponesem kišobran? - proklinjala je sebe dok je hodala u smeru Bulevara Mađente. Kako je bila skroz blizu ivice trotoara, jedan auto je isprska prošavši kroz baru. Mokra i besna, pođe Ulicom Sen Vensana de Pola do ulaza u crkvu. Tu ju je, došavši na vreme, za volanom popreko parkiranog kombija čekao Takumi. Njegov šareni kombi bio je ukrašen veselim natpisom koji je pružao kontrast okolnom sivilu: „Čudesna bašta Cvećara - Delambrova ulica br. 3a - 75014 Pariz." Spazivši ga, Madlin mu mahnu pa brzo uđe u vozilo. „Hello, Madlin, dobro došla u Pariz!" pozdravi je cvećar dajući joj peškir. „Zdravo, matori, drago mi je što te vidim!" Obrisa kosu pažljivo posmatrajući mladog Azijca. Takumi je imao kratku kosu, sako od rebrastog somota i svilenu maramu. Flanelski karo kačket pokrivao mu je okruglu glavu, a zbog malih klempavih ušiju ličio je na mišića. Imao je posred lica


retke brkove, kakvi su više priličili nekom pubertetliji nego Tomasu Magnumu. Nije uopšte ostario otkako mu je po odlasku iz Pariza ostavila lepu cvećaru, gde ga je nekoliko godina ranije primila da radi. „Divno je što si došao po mene, hvala", reče Madlin vezujući pojas. „Nema na čemu, namučila bi se danas u prevozu." Mladi cvećar dade gas i uputi se ka Abevilskoj ulici. „Kao što vidiš, ništa se u ovoj zemlji nije promenilo otkad si otišla", reče on pokazujući ka grupi demonstranata. „Svakog dana postaje sve gore..." Brisači na starom renou jedva su brisali mlazeve kiše koji su se razlivali po vetrobranu. Uprkos novom napadu mučnine, Madlin se potrudi da održi razgovor: „Pa, kako živiš? Nisi na odmoru za Bozić?" „Neću na odmor do kraja sledeće sedmice. Idem s Maržolen kod njenih za Božić. Njeni roditelji imaju destileriju u Kalvadosu." „Ako i dalje onako loše podnosiš alkohol, biće veselo!" Cvećarevo lice se zacrvene. I dalje je osetljiv, dobri stari Takumi, nasmeja se Madlin gledajući kroz prozor pejzaž koji se natapao kišom. Kombi stiže u Osmanov bulevar i nastavi još petsto metara pa skrenu u Tronšeovu. Uprkos pljusku, uprkos odrazu loše društvene klime, Madlin je bila srećna što je tu. Sviđao joj se život na Menhetnu, ali nije mogla da oseti energiju koju su joj prijateljice toliko hvalile. Zapravo, Njujork ju je iscrpljivao. Pariz će joj uvek biti omiljeni grad jer je tu dolazila da leći rane. Živela je u njemu četiri godine. Nisu joj to baš bile najlepše godine u životu, ali bile su najvažnije: godine snage, oporavka, preporoda. Do 2009. godine radila je u Engleskoj, u Odeljenju kriminalističke policije u Mančesteru. Tu je vodila jednu užasnu istragu - afera Alis Dikson2 - koja ju je slomila i naterala da napusti policiju. Sve je izgubila zbog tog neuspeha: posao, poštovanje kolega, samopouzdanje. U Parizu je preuzela jednu malu cvečaru i izgradila novi život na Monparnasu, daleko od istraga ubistva i nestanaka dece. Taj miran život naprasno je prekinut kada ju je jedan susret odveo u neočekivanom pravcu i pružio joj priliku da nastavi istragu koja joj je uništila život. Najzad je afera Alis Dikson uspešno okončana u Njujorku. Uspeh joj je omogučio ulazak u WITSEC - Program zaštite svedoka u SAD. Ostavila je cvečaru Takumiju i odletela za Njujork. Godinu dana kasnije NYPD - Njujorška policija - ponudila joj je posao konsultanta u Odeljenju za nerešene slučajeve. Madlin je imala zadatak da baci novo svetio na stare i nerešene slučajeve. Ta vrsta posla, koja bi bila uzbudljiva u seriji ili krimiću Harlana Kobena, u stvarnosti se pokazao kao krajnje dosadan kancelarijski posao. Za četiri godine Madlin nije nijednom izašla na teren. Nije uspela ponovo da otvori čak ni jednu jedinu istragu. Služba za koju je radila nije imala sredstava i stalno je udarala u zid birokratije koja bi posramila i francusku administraciju. Svaki zahtev za analizu DNK podrazumevao je popunjavanje hrpe formulara, a svaka dozvola za ispitivanje starih svedoka ili za pristup veštačenjima bio je pračen nenormalnom papirologijom i završavao se, u večini slučajeva, odbijanjem od strane Federalnog istražnog biroa, koji je uvek imao zadnju reč u najzanimljivijim istražnim postupcima. Bez žaljenja je napustila taj posao da bi se vratila da živi u Egleskoj. Čak je i


zamerala sebi što joj je toliko vremena trebalo. Jer otkad se Žonatan Lamprer - čovek kojeg je volela i sa kojim je otišla na Menhetn - vratio svojoj ženi, više je zaista ništa nije zadržavalo u Sjedinjenim Državama. „Maržolen i ja očekujemo bebu na proleče", cvečar je odjednom priznao. Madlin se prenu iz misli usled tog priznanja. „Ja sam... veoma srečna zbog tebe", izgovorila je trudeči se da zvuči radosno. Ali njen odgovor je zazvučao neiskreno. Toliko neiskreno da je Takumi prešao na drugu temu: „Još mi nisi rekla šta te dovodi u Pariz, Madlin." „Svašta nešto", odgovorila je oprezno. „ Ako želiš da provedeš Badnje veče s nama, slobodno dođi." „Hvala na pozivu, ali radije ne bih. Nemoj da se ljutiš, ali stvarno želim da budem sama." „Kako god želiš." Ponovo tišina. Neprijatna. Madlin ne nastavi razgovor. Priljubljena uz prozor, pokušavala je da se priseti svega i da svako mesto veže za poneku uspomenu na pariški život. Madlenin trg podseti je na izložbu posvečenu Difiju u jednoj galeriji; Kraljevska ulica podsečala ju je na bistro koji je služio ragu od teletine da se padne u nesvest; Most Aleksandra III i dalje ju je asocirao na saobračajnu nesreću koju je doživela jednog kišnog dana na motoru... „Imaš li poslovnih planova?", bio je uporan Takumi. „Naravno", šlaga ona. „A jesi li se videla skoro sa Žonatanom?" Gledaj svoja posla! „Dobro, jesi li završio ispitivanje? Podsečam te da sam ja policajac." „Pa, koliko ja znam, ti nisi više policajac..." Ona uzdahnu. Mladi smotanko poče stvarno da joj ide na živce. „Okej, biću iskrena", reče; „hoću da prestaneš da me ispituješ. To što si mi bio šegrt i što sam ti prodala svoju radnju, ne daje ti za pravo da me ispituješ o mom životu!" Dok je kombi prelazio šetalište kod Palate invalida, Takumi pogleda Madlin krajičkom oka. Ostala je ista onakva kakvu je poznavao, neposredna, sa velikom kožnom jaknom, plavim pramenovima i pomalo old school frizurom, s kosom podšišanom ispod ušiju. I dalje ljuta, Madlin spusti prozor i zapali cigaretu. „Pa stvarno, nije valjda da i dalje pušiš?", pridikovao je cvečar. „Nije ti to pametno." „Umukni!", odgovori ona, otpuhnuvši dim u njegovom pravcu da bi ga provocirala. „Ne! Ne u mom autu! Ne želim da bazdi na duvan!"


Madlin iskoristi trenutak kada se kombi zaustavio na semaforu, pa dohvati kofer i otvori vrata automobila. „Hej... Madlin, pa šta to radiš?" „Nisam više klinka da mi ljudi dele lekcije o moralu, koje ne vrede ni pišljiva boba. Odavde ću peške." „Ne, čekaj..." ulici.

Ona zalupi vrata i krenu krupnim koracima, sama, trotoarom u Grenelovoj Kiša je i dalje lila kao iz kabla.

3. „Štrajk?" povika Gaspar. „Kakav štrajk?" Pomiren sa sudbinom, radnik slegnu ramenima i odmahnu rukom. „Pa, kao i obično, znate več..." Da bi se zaštitio od pljuska, pokri glavu rukama. Naravno da se nije setio da uzme kišobran. „Dakle, nema taksija?" „Ni za lek. Možete da probate vozom, ali ide tek svaki treči." Što nisam mrtav... „A autobusi?" „E, to ne znam", namršti se radnik uvlačeči poslednji dim cigarete. Gaspar se besan vrati na terminal. U Releovoj prodavnici prelista najnoviji Le Parizjen. Naslov je bio veoma rečit: „Velika blokada." Vozači taksija, radnici železnice, javnog gradskog prevoza, kontrolori leta, stjuardi, putari, lučki radnici, poštari, đubretari - svi su se složili i zapretili vladi da će blokirati zemlju ako ne povuče kontroverzan predlog zakona. Članak je naveo da se mogu očekivati i drugi štrajkovi i da je usled blokade rafinerija nekoliko dana moguča i nestašica goriva. Da sve bude još gore, ne samo da je početkom meseca bila žrtva povečanog zagađenja, nego je sada Sena doživela i največi porast nivoa vode u istoriji. Cela okolina Pariza bila je nedavno poplavljena, što je samo još više otežavalo saobračaj. Gaspar protrlja oči. Uvek ista pesma svaki put kad kročim u ovu zemlju... Nočnoj mori nije bilo kraja, ali malo-pomalo, umor je savladao ljutnju. Šta da radi? Da je imao mobilni, pozvao bi Karen da nađe rešenje. Ali Gaspar nikad nije želeo da ima mobilni telefon. Kao što nije imao ni kompjuter, tablet, imejladresu, pa ni internet. Pomalo naivno, dade se u potragu za telefonskom govornicom po terminalu, ali izgledalo je kao da su sve nestale. Autobus mu je bio poslednja nada. Izašao je i uzalud tražio nekog vozača da se raspita, potrošio dobrih petnaest minuta da protumači suptilne razlike u linijama autobuskih linija sa aerodroma i očajan ispratio dva krcata autobusa, u koje više ni igla nije mogla da stane. Posle još pola sata čekanja, dok se pljusak pojačavao, napokon je uspeo da uđe u jedan. Nije bilo mesta za sedenje - mada nije ni mogao očekivati da će ga biti - ali je barem uhvatio pravu liniju do Železničke stanice Monparnas.


Stisnuti kao sardine, mokri od kiše, putnici su stoički prihvatili da iskape čašu žuči do dna. Stežuči torbu uz sebe, Gaspar pomisli na definiciju čoveka Dostojevskog: „biće koje se na sve navikava". Da ga izgaze, izguraju, da se znoji među strancima u zagušljivoj kutiji, da s njima deli metalnu šipku punu mikroba... Opet pade u iskušenje da odustane i ode iz Francuske, ali uteši se mišlju da će ova golgota trajati samo mesec dana. Kad bi uspeo da završi rukopis na vreme, za manje od mesec i po dana otići će da isprati zimu i doćeka proleće u Grčkoj, gde je imao čamac usidren na ostrvu Sifnos. Zatim će uslediti šest meseci plovidbe po Kikladima, život u skladu s prirodom, koja pršti od senzacija i boja: zaslepljujuća bela boja sunca po okrećenim kućama, kobalt plava boja neba, tirkizne dubine Egejskog mora. U Grčkoj se Gaspar sjedinjavao s pejzažem, biljkama i mirisima u panteistićkoj fuziji. Nakon što bi se opio morskim vazduhom, prepuštao bi se toploti, šetao se pored zidova od suvog kamena, uživao u mirisu majćine dušice, žalfije, maslinovog ulja i oktopoda na žaru. Sreća bi potrajala do polovine juna. Kada turisti poćnu da opsedaju ostrvo, bežao bi u Ameriku, u svoju vikendicu u Montani. Tu se drukćije živelo: povratak u još nepripitomljenu i neukroćenu prirodu. Dani su mu se svodili na pecanje pastrmke, besciljna lutanja po brezovim šumama, oko jezera, duž reka i potoka. Samotan život, ali ispunjen aktivnostima, daleko od kancerogenog grada i njegovih malokrvnih stanovnika. Autobus se vukao po A-3 metar po metar. Kroz zamagljena stakla Gaspar bi ponegde spazio deliće tabli postavljenih u naseljima severoistoćnog predgrađa: Olne su Boa, Dransi, Livri Gargan, Bobinji, Bondi... Osećao je potrebu da se stopi s prirodom kako bi se proćistio, oprao od bolesne civilizacije. Jer odavno je već Gaspar Kutans u ratu s nemirnim i haotićnim svetom, koji ga je uništavao. Svet koji je pucao na sve strane i koji više nije razumeo. Kao dobrom starom mizantropu, bili su mu bliskiji medvedi, ptice grabljivice i zmije nego takozvana ljudska braća. I bio je ponosan što se separatisao od sveta koji je mrzeo. Ponosan što je uspevao da većinu vremena preživi van društva i njegovih pravila. Tako da već dvadeset pet godina nije upalio televizor, nije skoro ništa znao o internetu i vozio je stari dodž s kraja sedamdesetih godina. Njegov usamljenićki život zasnivao se na odlućnom, ali ne i radikalnom asketizmu. Dozvoljavao je sebi poneki prekršaj kada bi se pružila prilika. Dešavalo mu se da napusti planine ili skrovište u Grčkoj, sedne u avion i ode na koncert Kita Džareta u Žuan le Penu, na retrospektivu Brojgelovih dela u Roterdamu ili izvedbu Toske u Veronskoj areni. Takođe, tu je bio i ćuveni mesec književnosti u Parizu. Nakon što bi godinu danal puštao da pozorišni komad sazri u njegovoj glavi, zatvarao se u kancelariju na šesnaest sati dnevno. Iako bi svaki put mislio da mu fale ideje, inspiracija i želja, neki misteriozni proces započinjao je svoj život. Reči, situacije, dijalozi, replike izbijali bi iz njegovog pera i sačinjavali koherentnu celinu u suvom tekstu bez patosa. Njegovi komadi prevedeni su na skoro dvadeset jezika i igrali su se u čelom svetu. Samo prošle godine bilo je petnaestak postavki širom Evrope i Sjedinjenih Država. Jedan od poslednjih komada - Grad duhova, prvi put je igran u legendarnom berlinskom teatru Šaubine i nominovan za nagradu Toni. Njegove priče su se naročito dopadale štampi za intelektualnu elitu, koja je precenjivala njegov rad i preterivala s analizama. Gaspar nikada nije prisustvovao izvođenjima svojih dela niti je davao


intervjue. Na početku se Karen brinula zbog odluke da se ne pojavljuje u medijima, ali znala je kako da iskoristi njegovu povučenost da stvori „misteriju zvanu Gaspar Kutans". Kasnije, što se manje trudio, to ga je štampa sve više obasipala pohvalama. Poredili su ga sa Kunderom, Pinterom, Šopenhauerom, Kjerkegorom. Gasparu nisu laskali ovi komplimenti, utoliko više što je oduvek mislio da je njegov uspeh plod nesporazuma. Posle Banjolea, autobus se odvuče na periferni bulevar pa kroz Bersi stiže do Železničke stanice Lion. Tu autobus zastade i ostade čitavu večnost da bi iskrcao polovinu putnika, pa se uputi na zapad. Svi Gasparovi komadi odigravali su se u istoj atmosferi apsurda i tragike života, samoče svojstvenoj ljudskoj sudbini. Oni su širili Gasparovu viziju mržnje prema ludilu epohe, lišeni svake iluzije, optimizma, lepih osečanja i hepienda. Ali bez obzira na očajanje i okrutnost kojim su odisali, bili su smešni. Dobro, nisu bili smešni kao Pouic-Pouic, Kavez za luđake ili Au theatre ce soir, ali odlikovali su se energijom i dinamikom. Kako bi Karen rekla, gledaocima su davali utisak da mogu biti slobodni, a kritičarima da su inteligentni. Možda se tako moglo objasniti oduševljenje publike i sve večeg broja glumaca koji su se borili za priliku da na sceni govore njegove mračne tekstove. Upravo su prešli Senu. Na Aragoovom bulevaru otužna i jeftina božična dekoracija podsetila je Gaspara na to koliko mrzi ovaj period godine i u šta se ovaj praznik pretvorio: u komercijalizovanu opštenarodnu feštu od koje mu se povraćalo. Zatim se autobus zaustavi na Danfer-Rošroovom trgu, odmah ispred ulaza u katakombe. Oko skulpture Belforskog lava mala grupa demonstranata mahala je zastavama s obeležjima Opšte konfederacije zaposlenih, Sindikata radnika i Unije sindikata prosvetnih radnika. Vozač spusti staklo da bi popričao s policajcem koji je regulisao saobraćaj. Naćuljivši uši, Gaspar je saznao da će Menska avenija biti blokirana, kao i svi prilazi Monparnaskoj kuli. Vrata autobusa se otvoriše uz škripanje. „Poslednja stanica, izađite svi!", reče šofer veselo, iako je putnike prepuštao tužnoj sudbini. Napolju se oluja pojačavala.

4. Usled štrajka i blokade centara za upravljanje komunalnim otpadom, Pariz je bio zatrpan smećem. Hrpe đubreta gomilale su se ispred restorana, ulaza zgrada i izloga prodavnica. Besni i rastrzani između gađenja i ljutnje, neki turisti su pravili ironične selfije pored kontejnera zatrpanih smećem. Pod kišom koja je lila, Madlin se vraćala Grenelovom ulicom, vukući kofer koji joj je postajao kilogram teži na svakih sto metara. Junačkog srca, odlučila je da ne poklekne. Kako bi se ohrabrila, razrađivala je u glavi plan za sledeće dane. Šetnje po ostrvu Sen Luj, mjuzikl u Satleu, predstava u Pozorištu Edvarda VII, izložba Eržeovih radova u Velikoj palati, Mančester na moru u bioskopu i rezervacije za jednu osobu u nekoliko malih restorana... Bilo joj je stalo da se dobro provede na ovom putovanju. Došla je da se odmori i opet pronađe sebe. Pridavala je baš takvu magičnu moć ovom gradu. Nastavi put trudeći se da ne misli na medicinsku intervenciju kojoj će se podvrgnuti za neki dan. Tek što je prešla Burgundsku ulicu, kiša naglo prestade. Kada


je ušla u ulicu Šerš midi, pojavi se čak i stidljiv zrak sunca i nasmeši joj se. Poče da po smartfonu traži imejl koji je dobila sa sajta za iznajmljivanje smeštaja. Stan u Parizu: pre mesec dana je unela ovaj upit u pretraživač kako bi pronašla smeštaj. Posle pola sata pretrage i kliktanja, naišla je na sajt agencije za nekretnine, koja se specijalizovala za iznajmljivanje neobičnih kuća i stanova. Kuča je umnogome prevazilazila njen budžet, ali tako joj je zapala za oko da posle nje više nije ni razmatrala druge mogučnosti za stanovanje. Boječi se da joj ne ode pred nosom, Madlin je odmah izvadila kreditnu karticu da plati rezervaciju. U potvrdi rezervacije stajala je i tačna adresa i niz kodova da bi mogla u nju da uđe. Prema naznakama, zdanje se nalazilo u Pasažu Žane Ebitern, slepoj ulici preprečenoj gvozdenom kapijom baš preko puta restorana Kod Dimonea. Madlin prepozna velika vrata po ispucaloj boji i, pogleda zalepljenog za ekran, otkuca četvorocifrenu šifru da ih otključa. Čim je zaključala za sobom, Madlin se nađe u vanvremenskom skrovištu. Najpre joj pažnju privuče cveče - orlovi nokti, bambus, jasmin posađen u okruglim gredicama, magnolije - i žbunovi - meksička narandža, japanska andromeda, leptirov žbun - koji su od tog mesta pravili rustično skrovište miljama udaljeno od grubosti grada. Zatim, hodajuči popločaniin stazama, otkrila je četiri kučice jednu kraj druge. Jednospratne kuče okružene povrtnjacima, čije su fasade prekrivali bršljan i hristov venac. Poslednja kuča u slepoj ulici bila je njena. Potpuno drugačija od ostalih. Spolja gledano, bila je to jedna kocka od armiranog betona, koja se ističe crveno-crnim ciglama poredanih kao na šahovskoj tabli. Madlin otkuca novi kod da bi otvorila velika vrata, sva od čelika, iznad kojih je stajao elegantno ugraviran natpis: Cursum perficio3. Čim ude u hodnik, nešto se desi: neka vrsta opčinjenosti slična ljubavi na prvi pogled. Oduševljenje je pogodi pravo u srce. Kako to da se osečala kao kod kuče? Otkud taj neobjašnjivi osećaj harmonije? Iz prirodne svetlosti, koja je imala oker žuti odsjaj? Iz kontrasta s haosom koji je vladao napolju? Madlin je uvek obračala pažnju na enterijer. Dugo je to čak bio i deo njenog posla: da natera prostor da progovori. Ali ona je najčešče imala posla s mestima zločina... Ostavi kofer u uglu i detaljno pregleda sve sobe. Cursum perficio bila je atelje iz dvadesetih godina XX veka, a potpuno renovirana, prostirala se na tri nivoa oko unutrašnjeg dvorišta prekrivenog zelenilom. U prizemlju se kuhinja nastavljala u trpezariju i veliku minimalistički nameštenu dnevnu sobu. Stepenice od sirovog drveta silazile su u zatvoreni vrt podeljen na dve prostorije, koje su gledale na fontanu okruženu puzavicama. A prvi sprat bio je podeljen na ogroman atelje, sobu i kupatilo. Madlin osta opčinjena nekoliko minuta u ateljeu, oduševljena visokim drvenim prozorima, višim od četiri metra, koji su gledali na nebo i vrhove krošnji. U opisu agencije za nekretnine pročitala je da je kuča nekada pripadala slikaru Šonu Lorencu. Zapravo, atelje je izgledao baš onako kako ga je on ostavio, sa sve tragovima boje na podu, štafelajima i drvenim okvirima svih veličina, belim platnima složenim u ormarima. I svuda je bilo kantica s bojama, četkica, debljih i tanjih, boja u spreju. Teško joj je bilo da ode iz ateljea. To mešanje u slikarev intimni život bilo je u


isto vreme i uzbudljivo i uznemirujuče. Vrativši se u dnevnu sobu, otvori staklena vrata terase. Tu je omamiše opojni mirisi cveča iz dvorišta i nasmejana posmatraše dva crvendača kako obleću oko hranilice na zidu. To je više ličilo na selo nego na Pariz! Evo šta će raditi: okupače se pa će uzeti čaj i neku dobru knjigu i sešče na terasu! Kuča joj je vratila osmeh na lice. Bila je u pravu što je sledila instinkt i došla ovamo. Pariz je stvarno grad u kome je sve moguče.

5. Gaspar je, proklinjuči kišu, skakutao s jednog na drugi trotoar, sa jaknom razapetom iznad glave i torbom koja mu se usecala u rame. Ne primetivši stanicu metroa u Danferovoj, odjuri sve do stanice u Edgara Kinea. Ušavši u Delambrovu, našao se na poznatom terenu. Pre dve godine Karen mu je iznajmila veliki stan na uglu Delambrovog trga. Dobro se sečao ulice: mala škola, hotel Lenoks, Čudesna bašta sa izlogom u cveću, kao i restorani gde je ponekad obedovao: Le Sushi Gozen i Le Bistrot du Dome. Kiša je napokon prestala kad je došao do Monparnaskog bulevara. Gaspar iskoristi prestanak kiše da obuče sako i obriše naočari. Neka gruba i nerazumljiva vika dopirala je s ulice. Petarde, sirene, zviždaljke, neprijateljski slogani upućeni vladi. Ulica je bila puna demonstranata. Dugačka povorka uputila se ka Renskoj. Gaspar je poznao fluorescentno žute i crvene prsluke Opšte konfederacije zaposlenih, okupljenih oko reklamnog balona na naduvavanje i zvučnika koji je raspaljivao duh užurbane mase dok je špartala pariškim ulicama. Dramaturg utonu u more zastava i transparenata kako bi se dokopao Raspajevog bulevara. Osećajući olakšanje što je umakao gužvi, povrati dah naslonjen na uličnu svetiljku. Sav znojav, izvadi iz džepa cedulju koju mu je poslala Karen i ponovo pročita adresu kuće i uputstvo kako da do nje dođe. Nastavi put dok je trotoar počinjao da svetluca od stidljivih zraka sunca. Izlog vinoteke na uglu Šerš midija popravi mu raspoloženje. Crveno i crno. Uverio se da je prodavnica prazna pre nego što je ušao. Znajući tačno šta želi, kratko je porazgovarao s prodavcem i izađe deset minuta kasnije noseći kesu punu kvalitetnih vina: Ževre- Samberten, Sambol-Mizinji, Sent-Estef, Margo, Sen-Žilijen... Alkohol... Susrevši svoj odraz u izlogu, pomisli na strašnu uvodnu scenu iz filma Napuštajući Las Vegas, kada se lik kog igra Nikolas Kejdž zaustavlja u podrumu pića i puni kolica brdom flaša. Pauza, početak samoubilačkog pohoda ka paklu. Svakako da Gaspar još nije došao dotle, mada je alkohol činio sastavni deo njegove svakodnevice. Iako je većinu vremena pio sam, dešavalo mu se da se pošteno urolja u kafanama na Kolambija Folsu, Vajtfišu i Sifnosu. Žestoko opijanje sa grubijanima, koje nije bilo briga za Brojgela, Šopen-hauera, Milana Kunderu ili Harolda Pintera. Tako je najlakše uspevao da zakrpi rupe i učini svoj život manje tragičnim. Kao saučesnik u kradi nekoliko trenutaka razbibrige od života. Koliko prijatelj toliko i neprijatelj, alkohol je bio štit koji je osećanja držao na odstojanju, oklop koji ga je štitio od nemira, najbolja pilula za spavanje. Priseti se Hemingvejeve rečenice: „Inteligentan čovek ponekad je prisiljen da se nalije kako bi mogao provoditi vreme


sa svojim prijateljima." Eto, tako. Alkohol, u osnovi, nije rešavao nijedan problem, ali je uz njega lakše podnosio sveprisutno mediokritetstvo, koje je, po njegovom mišljenju, najgora zaraza čovečanstva. Gaspar je razmišljao trezveno, znao je da postoji mogučnost da alkohol odnese prevagu. Imao je čak i jasnu ideju kako se to može desiti: došao bi jednom dan kada bi mu se život učinio toliko nepodnošljivim da više ne bi mogao da se sa njim suoči trezan. Prođe mu kroz glavu slika njegovog leša kako propada kroz ambis alkoholizma. Pokuša da se otrese te neprijatne pomisli i shvati da je došao do velikih vrata obojenih pruskoplavom bojom. Uzevši kesu s vinom pod jednu ruku, Gaspar otkuca četvorocifrenu šifru koja je štitila ulaz u Pasaž Žane Ebitern. Čim uđe u malu šlepu ulicu, oseti kako se oslobađa pritiska. Dugo je s nevericom posmatrao zelenilo i seoski izgled pasaža zasađenog drvečem, koji kao da je pripadao nekoj drugoj epohi. Ovde je izgledalo kao da vreme teče sporije nego drugde, kao da se nalazio u drugoj vremenskoj zoni. Dve pitome mačke ležale su na suncu. Ptice su cvrkutale na granama trešnje. Činilo se da je spoljašnji haos daleko i teško je bilo poverovati da je bio na samo nekoliko stotina metara od strašne Monparnaske kule. Gaspar pređe nekoliko koraka po neravnom pločniku. Pomalo zavučene, skoro sakrivene pod žbunjem, mogle su se naslutiti kučice od mlinskog kamena sa omalterisanim zidovima. Iza zarđalih kapija, po oker žutim fasadama raširili su se bršljan i divlja loza. Konačno se na kraju puta uzdizalo veoma odvažno zdanje pravilnog geometrijskog oblika. Paralelopiped od armiranog betona, opasan prozorima u boji opala, duž fasade od crvene i crne cigle raspoređene kao po šahovskoj tabli. Iznad vrata bio je ugraviran natpis: Cursum perficio, ime poslednje kuće Merlin Monro. Plektronska brava zahtevala je još jednu šifru. Gaspar je sledio Karenina uputstva i čelična vrata se otvoriše uz klik. Radoznao da ispita unutrašnjost, Gaspar prođe kroz hodnik pravo do dnevnog boravka. Nije bilo kao na fotografijama. Bilo je još bolje. Kuča je bila veoma vesto organizovana oko pravougaonog unutrašnjeg dvorišta ukrašenog terasom u obliku slova L. „Jebem ti sve...", iscedi kroz zube, oduševljen elegancijom tog mesta. Raspršila se sva tenzija koja se gomilala u njemu poslednjih sati. Tu je on bio u drugoj dimenziji, na mestu gde se osećao opušteno, kao kod kuće. Funkcionalan prostor je istovremeno i prijatan i prefinjen. Pokušao je na trenutak da analizira poreklo tog osećanja, ali jezik takve arhitekture i harmonije bio mu je nepoznat. Obićno nije obraćao pažnju na enterijer. Jeste na pejzaže: na odraz snežnih planina na površini jezera, na plavićastu belinu lednika, na izbezumljujuću širinu borove šume. Nije verovao u prazne priće o feng šuju i uticaju rasporeda nameštaja na kruženje energije u prostoriji. Ali morao je da prizna da, ako to što ovde oseća nisu pozitivne vibracije, bar je siguran da će mu ovde biti dobro i da će raditi sa zadovoljstvom. Otvorio je staklena vrata, izašao na terasu i naslonio se na ogradu, uživajući u ptićjem cvrkutu i seoskoj atmosferi koja ga je razgaljivala. Bilo je vetra, ali je vreme bilo lepo i sunce mu je obasjavalo lice. Prvi put posle mnogo vremena, Gaspar se nasmeši. U ćast svog dolaska, otvoriće bocu ževrešambertena i nasuti ćašu vina, koju će mirno pijuckati... Neki zvuk ga prenu iz uživanja. Bilo je nekog u kući. Možda spremaćica ili


domar. Vrati se unutra da proveri. Tu je spazio ženu koja je stajala ispred njega. Skroz naga, ne raćunajući peškir koji je prekrivao deo od grudi do butina. „Ko ste vi? I šta radite u mojoj kući?", upitao je. Gledala ga je ljutito. „Baš sam ja to htela vas da pitam!" odgovorila je.


2 Teorija 21 grama Ono što nas delom privlači kod umetnika jeste njihova različitost, odbacivanje konformizma, pokazivanje srednjeg prsta društvu. Džesi Kelerman

1. „Da budem iskren, nisam siguran da razumem šta mi prebacujete, gospođice Grin." Guste sede kose i kočopernog držanja, Bernar Benedik je izgledao kao da ćuva stražu ispred velikog jednobojnog platna u dnu galerije u Ulici Fobur Sent Onorea. Kao da je nedavno smršao, sav je plivao u košulji s ruskom kragnom i tapaciranoj svetlozelenoj jakni. Velike naočari Korbizje su mu potpuno prekrile gornji deo lica, ali su mu isticale okrugle oči i radoznao i blistav pogled. „U oglasu na sajtu stajale su pogrešne informacije", ponovi Madlin povisivši glas. „Nigde se nije pominjao drugi podstanar." Vlasnik galerije klimnu glavom. „Kuća Šona Lorenca i nije u ponudi za više od jednog podstanara", reče s uverenjem. „Pogledajte onda i sami", odvrati Madlin očajničkim glasom, pruživši mu dve odštampane strane: njen ugovor o zakupu, i drugi, identičan, koji joj je dao taj Gaspar Kutans, kog je zatekla kad je izašla iz kade pre sat vremena. Galerista uze papire i pređe preko njih zaćuđenim pogledom, kao da mu ništa nije bilo jasno. „Izgleda da je neka greška", priznade konačno sklopivši naočari. „Sigurno je u pitanju softverski bag, ali da budem iskren, ne razumem se ja mnogo u to. To je Nađa, jedna od devojaka na praksi, postavila oglas na sajt. Mogu da pokušam da je dobijem, ali otišla je jutros u Čikago na odmor i..." „Več sam poslala mejl preko sajta, to neče rešiti moj problem", prekinu ga Madlin. „Čovek koji je trenutno u kuči došao je iz Sjedinjenih Država i nema nameru da ode." Vlasniku galerije se lice smrknu. „Nije trebalo da dam u najam tu kuću! Lorenc je i iz groba nastavio da mi truje život!" progunđa on ljut na sebe. Nervozno je uzdahnuo. „Znate šta?", reče odsečno. „Refundiraću vam sve." „Neću novac. Hoću ono što smo se dogovorili: da živim u kuči - sama:


Madlin je ovu reč naglasila postoje njome zavladalo neko iracionalno uverenje da joj je suđeno da živi u toj kuči. „U tom slučaju, refundiraću g. Kutansu. Hočete li da ga pozovem?" „Nečete mi verovati, ali on nema telefon." „Pa dobro, prenesite mu vi moj predlog." „Provela sam s njim samo pet minuta. Nije mu prijatno." „Ni vama nije prijatno", odvrati Benedik dajuči joj posetnicu. „Zovite me kad budete popričali s njim. Ako obiđete galeriju, ja bih taman imao vremena da mu sastavim poruku izvinjenja i predložim refundaciju." Madlin stavi četvorougaono parče papira u džep farmerki i okrenu se ne zahvalivši sagovorniku, sumnjajuči da će porukom išta postiči kod tog Kutansa, koji je očigledno agresivni grubijan tvrdoglav kao mazga. Bilo je vreme ručka. Kako hije bilo gužve, Madlin iskoristi priliku da baci pogled na slike. Galerija se specijalizovala za urbanu modernu umetnost. U prvoj sali bila su izložena samo velika platna, sva naslovljena Bez naslova. Jednobojne površine s ujednačenim hladnim bojama, isečene skalpelom i prikucane zarđalim ekserima. Druga prostorija je nasuprot prvoj prštala od živih i energičnih boja. Izložena dela bila su istaknuta između grafita i azijske kaligrafije. Madlin ih je posmatrala pažljivo, ali bez ikakve emocije. Prema ovakvim slikama uvek je bila ravnodušna. Istinu govoreći, nikad nije marila za savremenu umetnost. Kao i svi drugi, čitala je članke i gledala reportaže o uspesima slavnih umetnika - dijamantska lobanja Dejmijena Hersta i njegove životinje preparirane u formaldehidu, jastozi Džefa Kunsa, koji su izazvali polemiku u Versajskom dvorcu, Benksijeve provokativne egzibicije, božična jelka u obliku seksigračke Pola Makartnija, koja je uništena na Vandomskom trgu - ali taj svet joj je još izgledao daleko. Iako skeptična, ipak je ušla u poslednju salu, gde su bila predstavljena raznovrsna dela. „Stvarno ništa posebno", oceni ona zaustavljajući se i protiv svoje volje pred nizom šarenih falusoidnih skulptura na naduvavanje, zatim pred likovima iz manga stripova u porno- verziji, izvajanih od poliesterske smole. U produžetku izložbe bila su dva skeleta zamrznuta u nekoj ekstremnoj pozi iz Kamasutre, monumentalne skulpture od lego kockica i statue himera od belog mermera, sa bistom Kejt Mos nasađenom na lavlje telo. Malo dalje, u dnu prostorije, izložena je bila kolekcija oružja - puške, muskete, arkebuze - napravljenog od reciklažnog materijala: konzerve za sardine, istrošene sijalice, kuhinjski pribor od starog gvozda ili drveta, sve to vezano žicom, elektroizolacionom trakom ili vunicom. „Da li vam se dopada?" Madlin se trgnu i okrenu se. Nije ćula Bernara Benedika kad se približio, pošto je ipak bila zadubljena u izložena dela. „Ne razumem se uopšte, ali koliko vidim, nije to za mene." „A šta jeste za vas?" upita vlasnik šaljivim tonom, pruživši joj kovertu koju je gurnula u džep farmerki. „Matis, Brankuši, Nikola de Stal, Dakometi..." „Rado ću se složiti s vama da ovo ovde nije isti nivo umetnosti", osmehnu se pokazujući skup šarenih polnih organa u erekciji. „Možda ćete se smejati, ali ovo se trenutno najbolje prodaje."


Madlin sumnjičavo napući usne. „Imate li ovde i Šona Lorenca?" Benedikovo lice, do tada nasmejano, najednom se zgrči. „Nažalost, ne. Lorenc je bio umetnik koji je malo slikao. Njegova dela gotovo i da ne možete naći, a vrede čitavo bogatstvo." „Kada je tačno umro?" „Pre godinu dana. Tek što je napunio četrdeset devet godina." „Mlad je umro." Benedik se složi: „Šon je uvek bio slabog zdravlja. Dugo je patio od srčanih smetnji i nekoliko puta mu je bio rađen bajpas." „Vi ste imali ekskluzivni ugovor s njim?" Čovek se tužno namršti: „Bio sam mu prvi galerista, ali pre svega sam mu bio prijatelj, iako smo se često svađali." „Na šta liče Lorencove slike?" „Ni na šta poznato!" uzviknu on. „Takav je Lorenc!" „I šta još?", bila je uporna Madlin. Benedik se uživeo u razgovor: „Šon se kao slikar nigde nije mogao svrstati. Nije pripadao nijednoj školi niti je bio zarobljenik ijedne struje mišljenja. Ako tražite analogiju s filmom, recimo da ga možemo uporediti sa Stenlijem Rubrikom: umetnikom sposobnim da stvori remekdela u različitim žanrovima." Madlin klimnu glavom. Morala je da pode, da okonča tu priću s neželjenim podstanarom. Ali nešto ju je zadržavalo na tom mestu; doživela je susret sa slikarevom kućom kao da je srela njega samog, i sada je želela da sazna više o njemu. „Da li vama danas pripada Lorencov atelje?" „Recimo da želim da ga saćuvam od Lorencovih poverilaca. Ja sam mu naslednik i izvršitelj testamenta." „Od poverilaca? Pa rekli ste da su Lorencova dela bila veoma skupa." „Tako je, ali mu je i razvod bio papreno skupo. Nekoliko godina pre toga je potpuno prestao da slika." „Zašto?" „Zbog bolesti ličnih problema." „Kojih problema?" Benedik se iznervira: „Vi ko da ste iz policije!" „Da, da znate da jesam", nasmeši se Madlin. „Molim?", upita zaćuđeno. „Radila sam u policiji nekoliko godina", objasni mlada žena. „U


Odeljenju kriminalističke policije u Mančesteru, pa u Njujorku." „Šta ste istraživali?" Slegla je ramenima. „Ubistva, otmice..." Benedik je začkiljio kao da mu je nešto palo na pamet. Pogleda na sat pa pokaza, kroz staklo, italijanski restoran preko puta ulice, čiji su crni izlog i zlatne zavese podsečali na jedra piratskog broda. „Da li volite saltimboku?" upita on. „Imam važan sastanak za sat vremena, ali ako želite da saznate više o Šonu, častiću vas brzim ručkom."

2. Od blagog povetarca treperile su i povijale se grane na staroj lipi zasađenoj nasred unutrašnjeg dvorišta. Sedeči na stolu terase, Gaspar Kutans otpi gutljaj vina. Ževre-šamberten bio je savršenog ukusa: i pitak i snažan, i bogat i nežan, s aromom crne višnje i ribizle. Međutim, uživanje u degustaciji kvarila je neizvesnost zbog najma kuće. Dođavola, razbesne se on, nema šanse da se odselim zbog ove devojke! Želeo je da ovde napiše komad. To više nije ni pitanje principa, več nužde. Kad mu se već desilo da se po prvi put zaljubi na prvi pogled, nije hteo da se preda dok god je imao prava na to. Ali ova Madlin Grin izgledala je opasno. Insistirala je da mu pozajmi telefon da pozove agenta. Iako nije bila direktno odgovorna za nelagodnu situaciju, Karen se sva pogubila od izvinjavanja i pozvala ga deset minuta kasnije da mu kaže da mu je rezervisala apartman u Bristolu dok se stvari ne razreše. Ali Gaspar je odsečno odbio i dao ultimatum: ili ta kuća ili ništa drugo. Karen mora da pronađe rešenje, inače može da se oprosti od njihove saradnje. Obično bi od takvih pretnji Karen postajala ratoborna. Ali ovog puta to nije bilo dovoljno. Novi gutljaj burgunca. Poj ptica. Prijatan vazduh. Zimsko sunce koje greje srce. Bilo je nešto toliko komično u toj situaciji da je Gaspar prosto morao da se nasmeje. Muškarac i žena koji su, zbog informatičke greške, morali da iznajme istu kuću za Božič. To je ličilo na početak nekog pozorišnog komada. Ne na inteligentne i satirične komade kakve je on pisao, već na nešto veselije. Na neki od Barijeovih i Gredijevih komada iz šezdesetih i sedamdesetih godina, koje je njegov otac voleo i koji su proslavili pozorišta Antoan i Buf Parizjen. Njegov otac... To nije moglo da ga zaobiđe. Svaki put kad bi Gaspar došao u Pariz, sečanja na detinjstvo, plamen za koji je mislio da se ugasio, ponovo bi oživeo. Da se ne bi opekao, Gaspar otera tu sliku iz glave dok nije postala previše bolna. S vremenom je naučio da je bolje takva sečanja držati na odstojanju. Bilo je to pitanje opstanka. Dolio je sebi vina i, sa čašom u ruci, ude sa terase u salon. Najpre mu pažnju privuče muzička kolekcija: stotine diskova džeza, pažljivo poredanih i razvrstanih u kategorije po polici od hrastovine. Uključi ploću Pola Bleja, za koga nikad ranije nije ćuo i na trenutak pusti da ga ponese kristalno čist zvuk klavira dok je posmatrao slike na zidu. Nije bilo ni crteža ni slika, samo crnobelih porodičnih fotografija. Muškarac, žena, dečak. Muškarac je bio Šon Lorenc. Gaspar ga je prepoznao jer se sečao njegovog portreta koji je slikao engleski fotograf Džejn Baun, iz čitulje koja je izašla u novinama Le Mond prošlog decembra. Original fotografije u velikom formatu nalazio se ispred njega: visok, impozantnog držanja, mršavog izduženog lica, tajanstvenog pogleda, koji se čas činio uznemirenim, čas odlučnim. Lorencova žena nalazila se na samo dve slike. Zauzimala je poze slične Stefani Simor ili Kristi Terlington na


naslovnicama modnih časopisa pre dvadeset pet godina. Lepotica iz devedesetih godina: vitka, senzualna, privlačna. Mršava, ali ne preterano. Prekrasna, ali ne i nedostupna. Ipak, najbrojnije Fotografije prikazivale su Lorenca sa sinom. Ovaj slikar je možda bio strog čovek, ali kada je bio s detetom - plavušanom predivnog lica i blistavog pogleda - izraz mu se menjao, kao da je detetova životna radost uticala na oca. Poslednje Fotografije te porodične izložbe, dve grupe prilično veselih slika, prikazivale su Lorenca dok slika sa decom starom pet-šest godina, među kojom je bio i njegov sin, u nekoj vrsti škole ili na kursu slikarstva namenjenom najmlađima. U biblioteci, usred edicije Plejade i retkih izdanja Jasena i Asulina, Gaspar uze monografiju posvečenu Lorencovom delu. Skoro petsto stranica u luksuznom izdanju, koje je sigurno imalo više od tri kilograma. Gaspar stavi čašu na stočič i sede na kauč da bi prelistao knjigu. Morao je da prizna da nije poznavao Lorencov rad. U slikarstvu su mu više po ukusu bili flamanska škola i holandsko zlatno doba: Van Ajk, Boš, Rubens, Vermer, Rembrant... Prelistao je predgovor koji je potpisao neki Bernar Benedik i koji je obečavao duboku analizu Lorencovog dela i pristup neobjavljenoj arhivi. Na samom početku Gasparu se svide Benedikov slobodan i direktan ton, kojim je navodio osnovne činjenice iz Lorencove biografije. Šon Lorenc je rođen u Njujorku sredinom šezdesetih godina. Bio je sin guvernante Elene Lorenc, i nekog lekara iz Aper Vest Sajda, koji ga nikada nije priznao. Kao sin jedinac, buduči slikar proveo je detinjstvo i adolescenciju sa majkom u naselju Polo graunds tauers na severu Harlema, namenjenom nižoj klasi. Iako je jedva spajala kraj s krajem, dala je sve od sebe da pošalje sina u privatnu protestantsku obrazovnu ustanovu. Ali mladi Šon je ispao nedostojan te žrtve: nakon što je nekoliko puta bio izbačen iz škole, malo-pomalo skliznuo je u delinkvenciju. I baš negde pri kraju adolescencije, između dve sitne pljačke, počeo je da slika, to jest da šara zidove i metro stanice na Menhetnu grafitima, u okviru jedne grupe umetnika koja se zvala Proizvođači vatrometa. Gaspar pogleda fotografije iz tog doba objavljene u knjizi. Na njima se mogao videti Šon negde između dvadesete i dvadeset pete godine - mladalačkog izgleda, ali već namučenog izraza lica - kako nosi preveliki crni kaput, majicu umrljanu bojama, reperski kačket i iznošeni par starki. Naoružan sprejovima bio je, na večini fotografija, u društvu dvoje saučesnika: vitkog Latinoamerikanca skladnih crta lica i krupne, pomalo muškobanjaste devojke, koja je svuda imala frizuru kao Indijanac. Čuveni Proizvođači vatrometa, koji su u izrazu besa prekrivali grafitima vagone, ograde i ispucale zidove. Pomalo mutne fotografije, loše granulacije, snimljene u skladištima, pustim predelima i hodnicima podzemne železnice. Fotografije koje su oživljavale divlji, prljavi, nasilni i uzbudljivi Njujork, koji je Gaspar upoznao dok je studirao.

3. „Osamdesete godine bile su zlatno doba grafita u Njujorku", objasnio je Benedik motajući špagete oko viljuške. „Da bi ovladali gradom, klinci poput Šona su bacali boju na sve živo: na gvozdene zastore na prodavnicama, poštanske sandučiće, kontejnere za smeće i, naravno, na vagone metroa." Sedeći preko puta galeriste, Madlin ga je pažljivo slušala, jedući polako salatu od hobotnice. Kad je spustio pribor na sto, Benedik izvadi iz džepa veliki smartfon i potraži


po aplikaciji za fotografije album posvećen Šonu Lorencu. „Pogledajte ovo", reče pružajući telefon Madlin. Mlada žena prelazila je prstom po ekranu ajfona i listala numerisane slike iz datog perioda. „Šta znači Lorz 74?" upita ona pokazujući polukružni natpis na više fotografija. „To je Šonov pseudonim. Često crtači grafita spajaju ime i broj ulice." „Ko su drugo dvoje pored Lorenca?" „Mladi ljudi iz njegovog kvarta sa kojima se tada družio. Njihova grupa zvala se Proizvođači vatrometa. Tatino klinac je potpisivao grafite pseudonimom Noćna Smena, ali on je ubrzo nestao s radara. Devojka koja liči na buldoga, e, to je nešto sasvim drugo: veoma talentovana umetnica poznata kao Bubamara. Jedna od retkih žena u svetu grafita." Madlin nastavi da gleda stotine fotografija koje je Benedik ćuvao. Njujork iz osamdesetih i devedesetih godina nije mnogo ličio na onaj koji je ona poznavala. Mogla se iz njih naslutiti surova džungla, kvartovi pod kontrolom bandi, životi uništeni od kreka. Nasuprot ovoj bedi, žive boje gralfita bile su kao vatrometi. Većina Lorencovih slika sastojala se od velikih šarenih slova, okruglih kao helijumski baloni, koja su se preklapala u pravoj vajldstajl tradiciji. Madlin pomisli na gradske zidine Mančestera, u kojem je odrasla. Taj lavirint od alfabeta, haotično preplitanje strelica i uzvičnika, budio je u njoj oprečna osečanja. Bez obzira na to što joj se nije svideo anarhičan i transgresivan pristup, morala je da prizna da su te otrežnjujuče freske mogle da se izbore barem protiv tuge i sivila betonske džungle. „Znači", nastavi galerista, „na samom početku devedesetih, Šon Lorenc je bio sitni prestupnik koji se družio sa svojom bandom i povremeno voleo da se truje heroinom. Bio je takođe i prilično talentovan i vest crtač grafita, koji je stvorio zanimljive grafite..." „...ali ništa više od toga", pogodi Madlin. „Osim što će se sve to promeniti na leto 1992." „Šta se tada desilo?" „Tog leta Šon Lorenc na stanici Grand central sreče mladu osamnaestogodišnju Francuskinju i zaljubljuje se na prvi pogled. Ona se zove Penelopa Kurkovski. Majka joj je sa Korzike, a otac Poljak. Radi u Njujorku kao bebisiterka i obilazi kastinge jer želi da postane manekenka." Galerista napravi pauzu taman da sipa čašu kisele vode. „Da bi privukao Penelopinu pažnju, Šon će početi da slika po čitavom njujorškom voznom parku. Za dva meseca stvorio je neverovatan broj grafita posvečen svojoj voljenoj." Uzeo je opet telefon da bi potražio i druge slike dok joj je objašnjavao: „Lorenc nije prvi crtač grafita koji je izjavio ljubav kroz svoje slike - Kornbred i Džonvan su to uradili mnogo pre njega - ali je jedini koji je to uradio na takav način." Našavši šta je tražio, spustio je ajfon na sto i približio ga Madlin. Mlada žena se nadvi nad ekranom. Ostala je zabezeknuta onim što je videla. Slike su bile oda ženskoj lepoti, ćulnosti i senzualnosti. Ako su prvi grafiti bili smerni,


takoreči romantični, sledeči su bili mnogo slobodniji. Penelopa je bila žena s oblinama, s više lica, istovremeno eterična i neuhvatljiva kao voda, i protezala se sa vagona na vagon. Ukrašeno liščem, ružama i ljiljanom, lice joj je bilo uokvireno divljom kosom koja je lepršala i talasala se dok su se pramenovi preklapali i stvarali koliko elegantne toliko i jezive arabeske.

4. Otvorene knjige u krilu, Gaspar Kutans nije mogao da skrene pogled sa fotografija vagona koje je Šon Lorenc oslikao u julu i avgustu 1992. Slike su bile prosto fascinantne. Nikad nije video ništa slično. Ili ipak jeste: podsećale su ga na Pikasovu Ženu cvet, kao i na postere Alfonsa Muhe, ali u nekoj avangardno pornografskoj verziji. Ko je bila ta devojka čije telo sija kao da je prekriveno zlatnim cvetovima? Lorencova supruga, naravno, tako kaže legenda. Ona Penelopa, koju je već primetio na crno-belim porodičnim portretima. Dvolična žena, čas srdačna, čas otrovna. Dugonogo biće s kožom belom kao sneg i kosom boje rđe. Gaspar oduševljeno okrenu sledeće stranice monografije, da bi pronašao i druge slike s tom uznemirujućom erotičnošću. Na nekima od njih Penelopina kosa ličila je na desetine zmija koje gmižu po ramenima, uvijaju se oko grudi, ližući joj bedra, milujući joj intimne delove. Njeno lice, psihodeličnog izraza ili natopljeno zlatnom kišom, grčilo se od zadovoljstva. Telo joj se udvajalo, krivilo, okretalo, gorelo...

5. „Ovakvim podvigom Lorenc je prekršio sva pravila", objasni Benedik. „Oslobađa se krutih normi i prelazi u sasvim novu dimenziju i tako sledi stope slikara kakvi su bili Klimt i Modiljani." Madlin je, oduševljena, opet pregledala slike šarenih vagona. „Sva ova dela su danas izgubljena?" Galerista se nasmeši istovremeno veselo i pomireno. „Da, ona su živela samo to jedno leto. Nepostojanost je u samoj srži moderne umetnosti. I upravo ona joj i daje lepotu." „Ko je sve ovo fotografisao?" „Čuvena Bubamara. Ona je bila zadužena za ćuvanje podataka o Proizvođačima vatrometa." „Za Lorenca je sigurno bilo opasno da se upusti u takav poduhvat, zar ne?" Benedik se složi: „Početkom devedesetih u Njujorku je počelo doba nulte tolerancije. Snage reda su se u pravnom smislu veoma dobro naoružale, a MTA - preduzeče za javni transport države Njujork - pokrenulo je hajku na crtače grafita. Sudovi su izricali stroge kazne. Ali baš tim rizikovanjem je i pokazivao veličinu svoje ljubav prema Penelopi." „A kako je uspevao da ga ne uhvate?" „Šon je bio snalažljiv. Pričao mi je da je imao uniforme, pomoću kojih je uspevao da se infiltrira u brigadu za nadzor metroa i tako dobije pristup garažama u kojima su vozovi bili parkirani."


Madlin i dalje nije podizala pogled sa ekrana na smartfonu. Mislila je na tu ženu Penelopu. Šta li je ona osečala posmatrajuči sebe kao blistavu i slobodnu ženu koja je preplavljivala Menhetn? Da li je bila polaskana, posramljena, uvređena? „Je li Šon uspeo u svojim namerama?", upita ona. „Hočete da znate da li je odveo Penelopu u krevet?" „Ne bih to tako formulisala, ali... da." Benedik je, mahnuvši rukom, poručio dve kafe pre nego što je objasnio: „Na početku je Penelopa ignorisala Šona, ali nije lako dugo ignorisati nekog ko vas toliko idealizuje. Ubrzo je pala na njegov šarm. Ludo su se voleli tog leta. Zatim se u oktobru Penelopa vratila u Francusku." „Dakle, bila je to letnja avantura?" Galerista klimnu glavom. „Nemojte se zavaravati. Šonu se ta devojka uvukla pod kožu. Do te mere da se u decembru iste godine pridružio Penelopi u Parizu i zajedno su se uselili u mali dvosobni stan Ulici mučenika. Tu je Šon nastavio da slika, ali ne više po vagonima metroa već po zidovima i ogradama metro stanica Staljingrad i Sena - Sen Deni. Madlin opet baci pogled na slike iz tog doba. Bile su i dalje upadljivih i eksplozivnih boja. Zračile su energijom poput južnoameričkih murala. „Baš tada, 1993. godine, prvi put sam sreo Šona", poveri se Benedik zamišljeno. „Slikao je u malom ateljeu udruženja Klinika za efemeru." „Klinika za efemeru?" „Osnovano je u nelegalno prisvojenoj staroj Bretonoovoj bolnici u 18. arondismanu. Početkom devedesetih tu je radilo mnogo umetnika, slikara i vajara, ali i rok grupa i muzičara." Njegovo lice se odjednom razvedri na sečanje na taj period. „Ja nisam umetnik niti imam neki specijalan talenat, ali imam njuh. Umem da namirisem ljude. A kada sam sreo Šona, na prvi pogled se videlo da vredi stoput više od svih ostalih crtača grafita. Predložio sam mu da izloži radove u mojoj galeriji. I rekao sam mu ono što je neko trebalo da mu kaže mnogo pre toga." „Šta to?" „Posavetovao sam ga da se ostavi grafita i boje u spreju i da počne da slika uljem na platnu. Rekao sam mu da se razume u oblike, boje, kompoziciju, pokret. Da je u sebi nosio snagu da nastavi stopama Poloka i Kuninga." Prisečajuči se svog bivšeg štičenika, Gasparu zadrhta glas i oči mu se ovlažiše. Madlin pomisli na drugaricu koja je godinama nakon raskida plačnim glasom govorila o dečku koji ju je hladno otkačio. Proguta svoj skračeni espreso u jednom gutljaju pre nego što upita: „Šonu se odmah dopalo u Francuskoj?" „Šon je bio poseban. Bio je usamljenik, različit od ostalih crtača grafita. Mrzeo


je hip-hop kulturu, mnogo je čitao i slušao je samo džez i modernu, repetitivnu muziku. Njujork mu je, naravno, nedostajao, ali bio je veoma zaljubljen u Penelopu. Iako im je veza uvek bila burna, stalno mu je bila inspiracija. Između 1993. i 2010. uradio je dvadeset jedan portret svoje žene. Ova serija slika predstavlja remek-delo Šona Lorenca. 21 Penelopa ostače jedna od najveličanstvenijih izjava ljubavi ženi u istoriji umetnosti. „Zašto 21?", upita Madlin. „Zbog teorije o 21 gramu, navodnoj težini duše, znate..." „Da li je Lorenc odmah doživeo uspeh?" „Ma ne! Deset godina nije prodao ni jednu jedinu sliku! Međutim, slikao je od jutra do mraka i često mu se dešavalo da baci sva dela jer nije bio njima zadovolijan. Moj posao je bio da upoznam kolekcionare sa Šonovom umethošću i da im je objasnim. Na početku je bilo teško jer njegov rad nije ličio ni na šta dosad viđeno. Trebala mi je čitava decenija da bih uspeo, ali moja tvrdoglavost se isplatila. Početkom dvehiljaditih, na svakoj Šonovoj izložbi sva platna bi bila prodata još na samom otvaranju. A 2007. godine..."

6. Godine 2007. Alfabet grad, slika Šona Lorenca iz 1998. godine, procenjena je na 25.000 evra na aukciji koju je organizovao Artkurijal. Upravo ova prodaja u Francuskoj obeležava vrhunac popularnosti ulične umetnosti, koja tad postaje i institucionalno priznata. Šon Lorenc je preko noći postao zvezda aukcijske prodaje. Njegove šarene slike, tipične za devedesete godine, prodaju se kao lude i ruše sve rekorde. Ali s umetničkog gledišta, slikar je već prešao na nešto drugo. Adrenalin i žurba, koji su pratili slikanje grafita, ustupili su mesto mnogo promišljenijim slikama, koje su stvarane mesecima, pa i godinama, jer je umetnik bio sve zahtevniji. Kad nije bio zadovoljan slikom, Lorenc bi je smesta spalio. Između 1999. i 2013. naslikaće tako više od dve hiljade slika i skoro sve će ih uništiti. Samo je četrdesetak slika umaklo njegovom strogom sudu. Među njima Seplemler, monumentalna slika o tragediji Svetskog trgovinskog centra, koju je za više od 7 miliona dolara kupio kolekcionar da bi je donirao njujorškom Muzeju 11. septembra. Gaspar podiže pogled s teksta i stade listati strane kako bi pronašao reprodukcije slika iz tog perioda. Lorenc je imao smisla za inovativnost. Simboli i slova sa grafita su nestali i sada su se njegove slike sastojale od blokova u boji, jednobojnih polja istaknutog reljefa, nanesenih špahtlom ili nožićem za slikanje, u večitoj oscilaciji između apstraktnog i konkretnog. Paleta možda više nije imala tako žive tonove - sada je više bilo pastelnih i jesenjih boja: peska, oker-žute, kestena, puderastoroze - ali je bila i suptilnija. Slike iz tog perioda su osvojile Gaspara. U bojama minerala i bisera, podsećale su ga na stene, zemlju, pesak, staklo, mrlje od krvi po pokrovu. Lorencove slike su delovale živo. Doživljavale su se fizički, mogle su da vas oduvaju, da vas nateraju da ih doživite lično, da vas obore s nogu, hipnotišu i izazovu


oprečna osećanja: nostalgiju, radost, smirenje, bes. Poslednje slike iz monografije bile su potpuno jednobojne i datirale su iz 2010. godine. Sada je materija bila glavna. Gusti slojevi i igre svetlosti po reljefu. Ali i dalje su to bila raskošna dela. Zatvorivši knjigu, Gaspar se zapita kako je mogao tako dugo da ne zna za takvog umetnika.

7. „Kakav je bio Lorencov odnos prema novcu?", upita Madlin. Benedik umoči kocku šećera u katu. „Šon je smatrao da je novac pokazatelj slobode", reče on uživajući u zalogaju. „Penelopa je bila drugačija: njoj nikad nije bilo dosta. Krajem dvehiljaditih, na vrhuncu Šonove popularnosti, spletkama je uspela da ga ubedi da preda neke slike Fabijanu Zakarijanu, njujorškom galeristi. Zatim ga je savetovala da proda dvadesetak novih dela na aukciji, a ne preko moje galerije. To je Šonu donelo milione, ali je uništilo naš odnos." „Kako to da neka slika iznebuha vredi nekoliko miliona dolara?", upita Madlin. Benedik uzdahnu. „To je dobro pitanje, ali je teško na njega odgovoriti, jer tržište umetničkih dela ne podleže racionalnom sudu. Cena nekog dela dobij a se kao proizvod kompleksne strategije koju formiraju razni činioci: umetnici i vlasnici galerija, naravno, ali i kolekcionari, kritičari, kustosi..." „Pretpostavljam da vas je Šonova izdaja jako pogodila." Vlasnike galerije se namršti, ali pokuša da zvuči pomirljivo: „Takav je život. Umetnici su kao deca: često su nezahvalni." Zaćuta na nekoliko trenutaka pre nego što je pojasnio: „Posedovati umetničku galeriju znači plivati s ajkulama, znate. Naročito kad niste rođeni sa srebrnom kašikom u ustima, kao što ja nisam bio." „A ipak ste ostali u kontaktu?" „Naravno. Šon i ja smo bili stari znanci. Dvadeset godina smo se svađali i mirili. Nikad nismo prestali da razgovaramo, ni posle epizode sa Zakarijanom, ni posle tragedije koja ga je pogodila." „Koje tragedije?" Benedik glasno uzdahnu. „Šon i Penelopa su oduvek želeli da imaju dete, ali su se mnogo namučili oko toga. Deset godina je redala pobačaj za pobačajem. Mislim da su čak na kraju i odustali, kad se odjednom ćudo desilo u oktobru 2011. Penelopa je donela na svet malog Žilijena. I tada su počele nevolje." „Kakve nevolje?" „Šon je po rođenju deteta bio najsrečniji čovek na svetu. Stalno je ponavljao da je uz sina postao bogatiji. Da je, zahvaljujuči Žilijenu, dobio novi pogled na svet. da je


ponovo otkrio zaboravljene vrednosti i uživanje u malim stvarima. Dakle, shvatate poentu: proseravanje svojstveno muškarcima koji su pod stare dane postali očevi." Madlin je ćutala. Benedik nastavi: „Problem je bio u tome što je imao stvaralačku blokadu. Tvrdio je da su njegovi izvori inspiracije presušili i da je umoran od licemerja umetničkog sveta. Tri godine se samo starao o sinu. Možete li to da zamislite? Šon Lorenc hrani dete flašicom, gura kolica i zabavlja decu u obdaništu. Njegov umetnički rad sveo se na jurcanje po Parizu sa malim Žilijenom. Pravio je tad samo mozaičke grafite jer je to zabavljalo Žilijena! Sve je to bilo besmisleno!" „Ako više nije imao inspiracije..." usprotivi se Madlin. „Inspiracija! To je budalaština!" iznervira se on. „Dođavola, pa videli ste fotografije njegovih radova. Šon je bio genije. A geniju ne treba inspiracija da bi radio. Jedan Šon Lorenc ne prestaje tek tako da slika. Prosto nema prava na to!" „Ja ipak verujem da ima pravo", primeti Madlin. Benedik joj uputi namršteni pogled, ali ona nastavi: „Dakle, Lorenc više nije uzeo u ruke četkicu do kraja života?" Bernar Benedik klimnu glavom i skinu velike naočari da bi protrljao oči. Ubrzano je disao kao da se upravo peške popeo četiri sprata. „Pre dve godine, u decembru 2014, Žilijen je umro pod tragičnim okolnostima. Od tog trenutka Šon ne samo da više nije radio, već je i bukvalno potonuo." „Tragične okolnosti?" Galerista skrenu pogled na nekoliko sekundi, tražeči spoljašnju svetlost pre nego što se zamislio. „Šon je uvek bio mešavina snage i slabosti", precizirao je ne odgovorivši na pitanje. „Sa Žilijenovom smrću stigli su ga stari demoni: droga, alkohol, tablete. Pomagao sam mu kako sam znao, ali mislim da on nije imao nikakvu želju da se spase." „A Penelopa?" „Veza im je već dugo bila u krizi. Iskoristila je ovu dramu da zatraži razvod i brzo nastavila svoj život. A ono što je Šon potom uradio svakako nije moglo da sredi njihov odnos." Galerista napravi pauzu kao da je pomalo na silu hteo da održi neizvesnost. Madlin se odjednom učini da želi da manipuliše njome, ali radoznalost je bila jača. „I, šta je Lorenc uradio?" „U februaru 2015. uspeo sam napokon da sprovedeni jedan projekat na kome sam dugo radio: prestižnu izložbu o Šonovoj zbirci radova 21 Penelopa. Prvi put su svi portreti bili izloženi na istom mestu. Čuveni kolekcionari su nam pozajmili svoja platna. To je bio događaj bez premca.. Ali uoči otvaranja izložbe, Šon je tokom noči upao u galeriju i bakljom zapalio sve slike." Benedikovo lice se zgrčilo kao da je opet proživljavao tu istu scenu.


„Zašto je to uradio?" „Zbog nekakve katarze, pretpostavljam. Iz želje da simbolično ubije Penelopu jer ju je optuživao za Žilijenovu smrt. Ali kakvi god da su bili razlozi, ni ja mu nikad neću oprostiti taj čin. Šon nije imao pravo da uništi ta platna. Najpre, zato što su pripadala svetskoj slikarskoj baštini. A zatim, i zato što me je tim gestom finansijski uništio, a moju galeriju doveo do ivice propasti. Več dve godine mi za vrat diše više osiguravajučih kompanija. Pokrenuta je i krivična istraga. Pokušao sam da zaštitim svoj ugled, ali u umetničkom miljeu svi znaju istinu i moja reputacija je pretrpela..." „Nisam baš razumela", prekinu ga Madlin. „Ko je bio vlasnik zbirke 21 Penelopa?" „Srečom, največi deo pripadao je Šonu, Penelopi i meni. Ali tri platna bila su u vlasništvu velikih kolekcionara, jednog Rusa, Kineza i Amerikanca. Da bi ih odvratio od tužbe, Šon im je obečao nova dela: izuzetna dela, tvrdio je. Osim što, naravno, nikad nisu završena." „Verovatno zato što više nije slikao." „Da, ja sam ih otpisao takođe, tim pre što mislim da Šon poslednjih meseci njegovog života nije ni fizički bio u stanju da slika." Pogled mu se zamagli. „Poslednja godina bila je pravo mučenje za njega. Imao je dve operacije na otvorenom srcu, koje su ga zamalo ubile. Ali razgovarao sam s njim telefonom uoči smrti. Otišao je na nekoliko dana u Njujork na pregled kod kardiologa. Tad mi je saopštio da je počeo ponovo da slika i da je već završio te tri slike, kao i da se nalaze u Parizu i da ću ih uskoro videti." „Možda vam nije rekao istinu." „Šon Lorenc imao je sve moguće mane, ali nije bio lažov. Po njegovoj smrti, svuda sam tražio ta platna. U svaki čošak sam zavirio, na tavan, u podrum. Ali nije bilo ni traga od tih slika." „Rekli ste mi da ste izvršitelj testamenta i naslednik." „To je tačno, ali njegovo nasledstvo je ostalo vrlo neznatno nakon što ga je Penelopa očerupala. Osim kuće u Serš midiju, koju znate, a koja je, uzgred, pod hipotekom, više mu ništa nije ostalo." „Da li vam je nešto zaveštao?" Benedik prasnu u smeh. „Kad vas baš zanima", reče on vadeči mali predmet iz džepa. Bila je to reklamna kutija šibica. Pružio ju je Madlin. „Gran kafe, šta je to?" ' „Pivnica na Monparnasu, Šon je tamo često svračao," Madlin okrenu kutiju i pronađe natpis ispisan hemijskom. Čuveni Apolinerov citat: „Krajnje je vreme da opet upalimo zvezde." „To je neosporno Šonov rukopis", uveravao ju je galerista. „I ne znate na šta je aludirao?" „Nemam pojma. Mislio sam da se radi o nekoj poruci, ali uzalud sam razmišljao, nisam ništa zaključio." „I ova kutija je baš vama bila namenjena?" „To je, u svakom slučaju, jedino što je ostavio u kučnom sefu." Ostavivši dve


novčanice na stolu, Bernar Benedik ustade, obuče sako i zaveza maramu. Madlin je i dalje sedela. I dalje je u tišini posmatrala kutiju sa šibicama, kao da mora da svari priću koju joj je galerista upravo ispričao. Posle kratkog razmišljanja, diže se i upita: „Zašto ste mi uopšte ispričali sve ovo?" Benedik zakopča sako i odgovori: „Da biste mi pomogli da pronađem izgubljene slike, razume se." „Ali zašto ja?" „Vi ste policajac, zar ne? A i rekao sam vam: uvek verujem svom instinktu. Neki osečaj mi govori da ste vi - ako ta platna postoje, a siguran sam da postoje najsposobniji da ih nađete."


3 Lepota vezivanja Kad biste to mogli da iskažete rečima, Ne bi bilo potrebno da ga naslikate. Edvard Hoper

1. Izlazeći sa kružnog toka, Madlin ubrza i zaboravi da uključi migavac na raskrsnici konšanske aleje. Posle ručka sa vlasnikom galerije, iznajmila je skuter na Aveniji Frenklina Ruzvelta. Ne dolazi u obzir da gubi popodne u svađi oko Lorencovog ateljea sa onim nabusitim Amerikancem. Tako se parkirala blizu Jelisejskih polja pa obišla tezge Božičnog vašara. Nije se šetala duže od petnaest minuta, a već je bila deprimirana zbog drvenih kućica poredanih duž, navodno, Najlepše avenije na svetu. Tezge s pomfritom, preprodava džidžabidža Made in China, grozni mirisi kobasica i ćurosa sve je više ličilo na seoski vašar nego na snežni Božić iz priča koje je slušala u detinjstvu. Razočarana, krenula je nazad, prvo u smeru robne kuće BHV, zatim je prošla kroz lukove i park na Vogeskom trgu. Ali ni tu, kao ni na Jelisejskim poljima, ne nađe ono što je tražila: zrnce magije, nagoveštaj čarolije, malo božičnog duha iz starih pesama, koje Englezi zovu božičnim himnama. Po prvi put se nije dobro osećala u Parizu. Nije bila u svom elementu. Uze vespu i, napuštajući grupe turista s njihovom zamornom galamom i štapovima za selfi, koji su u svakom trenutku pretili da vam iskopaju oči, ode u neodređenom pravcu. Po glavi su joj se i dalje motale Lorencove boje i arabeske. Tada shvati da je jedino želela da nastavi putovanje kroz slikarev život. Da se prepusti senkama koje je pravila svetlost, da se izgubi u paleti boja, da je njihov sjaj opčini. Ali Bernar Benedik ju je upozorio: „Postoji samo jedno mesto u Parizu gde možete da vidite sliku Šona Lorenca." Odlučna u tome da isproba svoju sreću, Madlin pođe ka Bulonjskoj šumi. Kako joj mesto nije bilo poznato, parkirala je dvotočkaš čim je dobila priliku, blizu kapije Botaničke bašte, i nastavila peške Avenijom Mahatme Gandija. Sunce je konačno objavilo pobedu nad lošim vremenom. Bilo je lepo vreme. Zlatna prašina letela je tu i tamo kroz vlažan vazduh. Oko parka nije bilo ni traga sindikalcima i besnim demonstrantima. Kolica, dadilje, dečja galama i prodavci pečenog kestenja stvarali su veselu atmosferu. Odjednom se među golim granama drveća pojavi ogroman brod sav od stakla. Obavljena kristalnim jedrima, zgrada Vitonove fondacije uzdizala se ka tamnoplavom nebu. Ljudi su, prepušteni mašti, u tom zdanju videli ogromnu kristalnu školjku, ledeni breg koji slobodno pluta ili haj-tek jahtu na kojoj se vijori sedefasta zastava. Madlin kupi kartu i uđe u zgradu. Hol je bio prostran, svetao i prozračan, gledao je na zelenilo. Odmah se opustila u ovoj ogromnoj staklenoj čauri i šetala nekoliko minuta po atrijumu, oduševljena harmonijom krivih oblika, eteričnom


gracioznošću zgrade. Neobične, pokretne i neuhvatljive senke, koje su pravile ploče sa staklenog krova i koje su se odbijale od zemlje, oživljavale su je ubrizgavajuči joj mekoću i toplinu. Ona se pope stepenicama i prođe kroz opalescentan lavirint okupan prirodnom svetlošću, koji je vodio u desetak galerija. Tu su se mešale slike s privremene izložbe i stalna postavka. Na prva dva nivoa mogli su se diviti remekdelima iz Šćukinove kolekcije: fenomenalne slike Sezana, Matisa, Gogena... koje je ovaj ruski kolekcionar, prkoseči tadašnjim kritičarima, hrabro skupljao više od dvadeset godina. Ispresecan čeličnim gredama i daskama od ariša, poslednji sprat nastavljao se u dve terase, koje pružaju izuzetan pogled na Defans, Bulonjsku šumu i Ajfelovu kulu. Tu su bile izložene dve Lorencove slike, u sali koja je ćuvala takođe i Dakometijevu bronzanu skulpturu, tri apstraktne slike Gerharda Rihtera i dva jednobojna platna Elsvorta Kelija.

2. Ispružen na dugačkoj fotelji od ispucale kože, sklopljenih očiju, Gaspar je slušao konferenciju Šona Lorenca, snimljenu na staroj kaseti, koju je pronašao među pločama u biblioteci. Taj dugačak intervju, koji je vodio Žak Šansel, bio je snimljen pre sedam godina, tokom retrospektive Lorencovog dela u Magovoj fondaciji iz Sen Pol de Vansa. Razgovor je bio veoma živ i neobičan, tim pre što je Lorenc, tajanstven i ćutljiv umetnik, prihvatio da komentariše svoja dela. Odbacivšj sve interpretacije koje su pratile evoluciju njegovog slikarstva, Lorenc je objasnio sledeće: „Moje slikarstvo je neposredno, ne nosi nikakvu poruku. Ono samo želi da uhvati nešto što je istovremeno i promenjivo i stalno." Kroz stotine njegovih odgovora mogli su se naslutiti umor, sumnje, utisak da je, kako je otvoreno priznavao, „možda došao do kraja stvaralačkog ciklusa". Gaspar je gutao njegove reči. Iako nije hteo da oda tajne svojih slika, Lorenc je bar imao vrlinu iskrenosti. Njegov glas, čas zavodljiv i opčinjavajuči, čas zabrinut, podsečao je na dualitet i ambivalentnost njegove umetnosti. Odjednom, neka snažna i agresivna buka prekinu to popodnevno spokojstvo. Gaspar se trže, naglo ustade pa izađe na terasu. Ta „muzika", koja je očigledno dolazila iz jedne od susednih kuća, treštala je kroz celu ulicu. Zvuk je bio grub, prljav, zasičen, pračen jakim dernjanjem umesto pevanja. Kako neko može da uživa u slušanju ove komercijale? - gunđao je osečajuči kako ga stiže veliki umor. Ne može da ima ni trenutak mira. To je bila unapred izgubljena bitka. Svet je pun kretena, morona svake vrste, budala na sve strane. Vladaju dosadnjakoviči, smarači i gnjavatori. Previše ih je, prebrzo se razmnožavaju. Njihova pobeda je sigurna i konačna. Obuzet ljutnjom, Gaspar istrča iz kuće i, kročivši na pločnik, brzo uđe u trag nametljivcu. Galama je dolazila iz najbliže kuće: seoske kuće koja se davila u divljoj lozi. Da bi se najavio, Gaspar povuče zarđalo zvono okačeno o stub od izglačanog kamena. Kako se niko nije pojavljivao, uđe u dvorište, pređe preko bašte, pope se stepenicama do kuće i zakuca na vrata. Kada se otvoriše, Gaspar se iznenadio. Očekivao je da se pojavi bubuljičavi tinejdžer sa džointom u ustima i u majici s natpisom Ajron mejden na leđima.


Umesto njega, video je mladu ženu nežnih crta lica, u košulji s kragnom u stilu Petra Pana, šortsom od tvida i kožnim rišeljeovskim cipelama u burgundsko crvenoj nijansi. „Jeste li vi normalni?", povika on udarivši kažiprstom po slepoočnici. Ona se, iznenađena, povuče korak unazad i pogleda ga zaćuđeno. „Vaša muzika!'', prodra se. „Mislite li da ste sami na planeti Zemlji?" „Pa zar nisam?" Kada je Gaspar shvatio da mu se ruga, ona pritisnu dugme na malom daljinskom upravljaću koji je držala u ruci. Napokon bi tišina. „Napravila sam pauzu od rada na svojoj tezi. Pošto sam mislila da su svi otišli na odmor, malo sam više pojačala", priznade ona u znak izvinjenja. „Odmarate mozak slušajući hard rok?" „Tehnički gledano, to nije hard rok", usprotivi se ona, „već blek metal." „U čemu je razlika?" „Pa, prosto je to..." „Znate šta? Briga me!", prekide je Gaspar odlazeći. „Sebi možete da probijete uši kad god vam se ćefne, ali kupite slušalice i ne mučite druge." Mlada žena prasnu u smeh. „Toliko ste nepristojni da je to prosto smešno!" Gaspar se okrenu. Na trenutak je bio zapanjen tom izjavom. Odmeri devojku od glave do pete: pravilna punđa, odeća koja priliči studentkinji iz visokog društva, ali s pirsingom u nosu i diskretnom tetovažom iza uva, koja je nestajala ispod košulje. Nije ništa pogrešila... „U redu", priznade on, „možda sam malo preterao, ali iskreno, ta muzika..." Ona se opet nasmeši i pruži mu ruku. „Polin Delatur", predstavi se. „Gaspar Kutans." „Vi živite u kući Šona Lorenca?" „Iznajmio sam je na mesec daha." Vetar je udarao po roletnama. Polin je, budući golih nogu, cupkala od hladnoće. „Dragi komšija, poćinje da mi biva hladno, ali biće mi drago da vas ponudim kafom", predloži ona protrljavši nadlaktice od hladnoće. Gaspar prihvati klimnuvši glavom, i pode za mladom ženom u kuću.

3. Madlin je ukoćeno gledala u dve slike kao općinjena. Prva, Grad u plamenu iz 1997, bila je tipićna za Lorencov period ulićne umetnosti: ogroman plamen, slika koja je proždirala platno, eksplozija boja koje su išle od žute do grimizne. Materinstvo, druga slika, bila je novija. Intimna i ogoljena, predstavljala je bledoplavu površinu, skoro belu, preko koje je išla kriva linija kao simbol okruglog trudnićkog stomaka. Najćistija predstava materinstva. Ploća na zidu objašnjava je da je reć o poslednjem


poznatom Lorencovom delu, nastalom malo pre rođenja njegovog sina. Nasuprot prethodnoj slici, emocija nije izbijala iz boje, već iz svetlosti. Kao privućena nekim glasom koji je samo ona ćula, Madlin se približi. Svetlost ju je prizivala. Materijal, tekstura, gustina, hiljadu nijansi slike - sve ju je to hipnotisalo. Slika je bila živa. Za nekoliko sekundi se ista površina menjala od bele do plave, pa sve do roze. Emocija je bila prisutna, ali neuhvatljiva. Lorencova slika je i smirivala i uznemiravala. To kolebanje između dva osećanja fasciniralo je Madlin. Kako jedno platno može da ostvari takav efekat? Pokušala je da se udalji, ali noge joj nisu slušale mozak. Kao dobrovoljni zatoćenik, nije htela da se udalji od svetlosti koja ju je obasjavala. Želela je da i dalje drhti u tom smirujućem vrtlogu. Da ostane i dalje u tom amniotskom i regresivnom prostoru, koji vas pogađa i otkriva o vama ono što niste ni slutili da postoji. Nešto od toga je bilo lepo. Ponešto baš i nije.

4. U kuću Polin Delatur ulazilo se kroz kuhinju. Na prvi pogled, enterijer je bio topao, uređen kao neko seosko domaćinstvo: radni sto od masivnog drveta, keramičke pločice, zavese od amrelčine. Na polici emajlirane pločice, pokvareni mlin za kafu, velike keramičke činije i stari bakarni lonci. „Baš je lepo kod vas, ali malo sam zbunjen. Ovo je po stilu bliže muzici Zana Fere nego vašem blek metalu", zadirkivao ju je. Smešeći se, Polin uze bokal s kafom sa šporeta i sipa dve šoljice. „Da budem iskrena, ovo nije moja kuća. Pripada, kao porodično nasledstvo, jednom italijanskom biznismenu, kolekcionaru umetničkih slika, koji me je upoznao sa Šonom Lorencom. Nikad ne dolazi ovamo. Pošto ne želi da je proda, potrebno mu je da je neko obilazi i održava. To neće doveka trajati, ali u međuvremenu, bilo bi glupo ne iskoristiti priliku." Gaspar uze šolju od devojke. „Ako sam dobro shvatio, vi ovde živite zahvaljujući Šonu Lorencu." Prislonjena leđima uza zid, mlada žena polako prinese šolju ustima i omirisa kafu. „Da, on je ubedio tog Italijana da mi poveri kuću." „Kako ste ga upoznali?" „Šona? Upoznala sam ga tri-četiri godine pre smrti. Tokom prvih godina na faksu pozirala sam kao model studentima lepih umetnosti, tako sam se izdržavala. Jednog dana je Šon održao predavanje. Tu smo se upoznali i sprijateljili." Gaspar je radoznalo posmatrao flaše vina poredane u ormariću za vino od kovanog gvožđa. „Nemojte ovo piti!", upozorio ju je namrštivši se. „Sledeći put ću vam doneti flašu pravog vina." „Sa zadovoljstvom ću ga probati. Treba mi gorivo da bih završila tezu", nasmeši se pokazujući laptop u srebrnoj boji, na radnom stolu okruženog hrpom knjiga. „Koja vam je tema?"


„Upotreba kinbakua u Japanu tokom Eda: korištenje u vojne i erotske svrhe", izrečitovala je. „Kinbaku? Šta je to?" Polin spusti šoljicu na sudoperu, a zatim uputi misteriozan pogled novom komšiji. „Dođite, pokazaću vam."

5. Kroz krov od stakla crveni kesten poprimao je oblik plamena; javor je bleštao; borovi kao da su tušem iscrtavali siluete i pretvarali ih u senke iz kineskog pozorišta. Zamišljena Madlin nije primetila da sunce zalazi za koncertnim podijumom na travnjaku Botanićke bašte. Bilo je skoro 17 h. Posle posete muzeju, sela je u Frank, restoran Pondacije iza šupljikavog atrijumskog zastora. Polako je ispijala crni ćaj. Već nekoliko minuta imala je samo jednu misao u glavi. Samo jedno pitanje: a šta ako je ono što joj je rekao Bernar Benedik taćno? Ako su poslednje tri slike Šona Lorenca stvarno nestale? Satsvim nove slike, koje niko nikad nije video. Podiđe je jeza. Nije htela da dopusti da galerista manipuliše njome, ali ako te slike postoje, ona bi bila presrećna da ih pronađe. Oseti kako joj adrenalin struji venama. Znak da je poćeo lov. Dobro poznat osećaj, u kojem je opet uživala. Bez sumnje, bio je slićan žurbi koja je pritiskala Šona Lorenca dok je slikao grafite po metrou poćetkom devedesetih. Osećaj opasnosti, opijenost strahom, želja da se po svaku cenu tome vrati. Ukljućila je pretraživać na svom smartfonu. Vikipedijin članak o Lorencu poćinjao je kao i svaki drugi: Šon Pol Lorenc, takođe poznat na početku karijere kao Lorz 74, bio je crtač stripova i likovni umetnik, rođen u Njujorku 8. novembra 1966 i umro u istom gradu 23. decembra 2015. Živeo je i radio u Parizu tokom poslednjih dvadeset godina svog života. [...] Nastavi da čita još desetak redova. Zanimljiva i sažeta biografija, ali nije joj rekla ništa više od onog što je već ćula od Benedika. Tek je u poslednjim redovima Madlin pronašla ono što je tražila: Afera Žilijen Lorenc Zločin Dvanaestog decembra 2014. godine, dok se Šon Lorenc nalazio u Njujorku, gde je prisustvovao retrospektivi svog dela u Muzeju moderne umetnosti, njegova supruga Penelopa i sin Žilijen kidnapovani su u ulici na Aper Vest Sajdu. Nekoliko sati kasnije slikaru je stigao zahtev za otkup od nekoliko miliona dolara, zajedno sa odsečenim prstom deteta. Uprkos tome što je uplatio traženu sumu, samo je Penelopa oslobođena, dok je dečak ubijen na majčine oči. Krivac Istragom se vrlo brzo utvrdio identitet otmičara pošto [...]

6. Dnevni boravak Polin Delatur, koji je na plafonu imao ćelom dužinom


postavljenu gredu od maslinovog drveta, nije više ni po čemu ličio na porodičnu kuću, već na moderan stan bez previše dekoracije. Zidovi prostrane sobe bili su prekriveni fotografijama nagih žena vezanih u ekstremnim pozama. Sputana stegnuta tela okačena da vise u vazduhu. Vezana čvrsto utegnutim pojasevima, zarobljena pod sofisticiranim čvorovima. Zgrčenih lica, a nije se znalo da li od zadovoljstva ili bola. „U suštini, kinbaku je stara japanska borilačka veština", objasni znalačkim tonom Polin. „Vrlo razređena veština vezivanja visokorangiranih ratnih zarobljenika. S vremenom je počeo da se primenjuje i kao profinjena erotska veština." Gaspar je posmatrao fotografije, isprva s ustezanjem. Uvek bi s nelagodnošću razmišljao o potčinjavanju i dominaciji. „Znate li šta je rekao ćuveni fotograf Araki?", upita mlada žena. „Konopac mora da miluje žensko telo." Gasparov strah se malo pomalo rasprši. I protiv svoje volje nalazio je da fotografije poseduju zapanjujuću lepotu. Teško je objasniti, ali slike nisu imale ništa vulgarno ili nasilno. „Kinbaku je veoma zahtevna veština", dodade Polin. „Izvedba nema nikakve veze sa BDSM-om. Držim kurs o tome u 20. arondismanu. Morate da dođete jednom. Demonstriraću vam. Ako želite da naučite nešto o sebi, efikasnije je čak i od psihoanalize." „Da li se Šon Lorenc ložio na ovo?" Polin se tužno nasmeja. „Šon je živeo u njujorškoj džungli tokom osamdesetih i devedesetih godina, tako da ga ovakve igrice nisu plašile." „Jeste li bili bliski?" „Bili smo prijatelji, rekla sam vam. Govorio je da ima poverenja u mene. U svakom slučaju, dovoljno poverenja da mi veoma često poverava sina na ćuvanje." Polin je sedela na prečagama drvenih merdevina postavljenih uza zid. „Nisam neki ljubitelj dece", priznade ona. „Ali maleni Žilijen, on je bio nešto drugo: superdečak. Umiljat, živahan, inteligentan." Gaspar primeti da je njeno lice, ionako bledo kao mleko, još više prebledelo. „Govorite o tome u prošlom vremenu?" „Žilijen je ubijen. Niste znali?" Sad je bio njegov red da prebledi. Privuče stoličicu od sirovog drveta i sede, nagnut ka Polin. „Dete... dete koje se nalazi svuda na fotografijama u kuči... mrtvo?" Ne skidajuči pogled s njega, Polin se borila protiv iskušenja da ne gricka nokte lakirane u tamnocrveno. „To je strašna priča. Žilijen je otet u Njujorku i izboden na majčine oči." „Ali... ko je to uradio?" Polin uzdahnu. „Šonova drugarica iz mladosti, bila je u zatvoru. Slikarka čileanskog porekla, poznatija kao Bubamara. Htela je da mu se osveti." „Zbog čega?"


„Iskreno, ne znam ništa o tome", reče ona ustajuči. „Motivi su joj bili nejasni." Polin se vrati u kuhinju pračena Gasparom. „Kad bih rekla da Šon nije više bio onaj isti čovek posle sinovljeve smrti, to bi zvučalo kao eufemizam", reče u poverenju. „Ne samo da više nije slikao već je prosto uvenuo od tuge. Pomagala sam mu koliko sam mogla: išla u nabavku, naručivala hranu, zvala sam Dijanu Rafael kada su mu trebali lekovi." „Ko je ona? Lekar?" „Psihijatar koji ga je dugo lečio." „A njegova žena?" Polin ponovo uzdahnu. „Penelopa je zbrisala čim je dobila priliku, ali to je sasvim druga priča." Gaspar se ujede za jezik da bi prestao da zapitkuje. Pretpostavljao je da Penelopina priča ima dosta nerazjašnjenih delova, ali je previše mrzeo ljubopitljive ljude da bi sada postao jedan od njih. Ipak, dozvoli sebi jedno ne baš lično pitanje: „Lorenc, dakle, do smrti više nije naslikao ni jednu jedinu sliku?" „Ne da ja znam. Najpre, imao je ozbiljnih zdravstvenih problema. A i davao je utisak da ga više slikarstvo ne zanima. Da ga, zapravo, više ništa ne zanima. Čak i tokom radionice koju je jednom-dvaput vodio u Žilijenovoj školi nije uzimao četkicu u ruku." Sačekala je nekoliko sekundi pa je dodala, kao da se upravo nečeg prisetila: „Međutim, uoči smrti, dogodilo se nešto ćudno." Pokaza glavom ka slikarevoj kuči kroz prozor. „Nekoliko noči zaredom, Šon bi puštao muziku do sitnih sati." „Što je to bilo ćudno?" „Pa zato što je Šon slušao muziku samo dok slika. Međutim, nije me iznenadilo to što je opet počeo da slika, već što je to radio noću. Šon je bio zaluđenik za svetlost. Uvek je slikao isključivo danju." „Staje slušao od muzike?" Polin se nasmeja. „Nešto što bi vam se svidelo, pretpostavljam. U svakom slučaju, nije slušao blek metal: Betovenovu Petu simfoniju i još ponešto što i ne znam šta je, ali vrteo je to sve vreme." Izvadi telefon iz džepa i zamaha njime pred Gasparom. „Pošto sam radoznala, uspela sam da pronađem zahvaljujuči Sazamu." Nije imao pojma šta je to, ali se pravio da razume. Polin pronađe naslove koje je tražila: „Katalogptica Olivijea Mesijana i Simfoniju br.2 Gustava Malera." „Kako ste znali da stvarno slika? Možda je samo slušao muziku." „Upravo sam se i ja to zapitala. Izašla sam usred noči, prošla alejom, zaobišla


kuću i popela se požarnim stepenicama do prozora u ateljeu. Znam da to zvuči kao da sam voajer, ali ja preuzimam odgovornost za svoju radoznalost: ako je Šon slikao novu sliku, htela sam prva da je vidim." Gasparovo lice se ozari nekim zagonetnim osmehom dok je zamišljao Polin u akrobatskim aktivnostima. Lorencovo slikarstvo je zaista imalo neprikosnovenu moč da zaludi ljude. „Popevši se do vrha, priljubila sam se uz staklo. Iako su sva svetla bila pogašena, Šon je stajao pred platnom." „Slikao je u mraku?" „Znam da ovo nema smisla, ali činilo mi se da je samo platno bilo izvor svetlosti. Zive, prodorne, takve da je njegovo lice svetlelo." „Šta je to bilo?" „Samo sam nakratko bacila pogled. Stepenice su zaškripale i Šon se okrenuo. Uplašila sam se i sjurila se dole. Vratila sam se kuči pomalo postiđena." Gaspar je gledao tu neobičnu devojku, koja je i provokativna, i načitana, i inteligentna, i tako avangardna. Sigurno bi se svidela večini muškaraca. Kao i Lorencu. Odjednom mu pade na pamet jedno pitanje: „Šon Lorenc vas nikad nije uposlio kao modela?" Polinine oči zasijaše kada je odgovorila: „Uradio je nešto bolje od toga." Tada otkopča košulju i pojavi se tetovaža, ne u celosti, ali u čelom svom sjaju. Koža mlade žene pretvorila se u ljudsko platno eksplozivnih boja: niz šarenih i cvetnih arabeski, koji se pružao od vrha vrata do butine. „Često se kaže da su Lorencove slike žive, ali to je pogrešna reč. Ja sam, zapravo, jedino živo umethičko delo Šona Lorenca."


4 Dva stranca u kući Ja sam veoma optimističan ni zbog čega. Fransis Bejkon

1. Noć je već bila pala kada je Madlin ušla u kuću. Izbegavala je da se suoći sa Gasparom Kutansom koliko god je mogla, iako je znala da je neizbežno. Čak se potajno nadala da se dramaturg odrekao prava na atelje, ali dok je kaćila kožnu jaknu na ćiviluk, primetila je zdepastu siluetu u kuhinji. Koraćajući salonom, kako bi mu se pridružila u kuhinji, zaustavi se pred desetak fotografija uramljenih u amerićkom stilu, u ramovima od svetlog drveta. Pošto je znala da je mali Žilijen mrtav, fotografije, koje su je raznežile pri dolasku u kuću, sad su joj delovale sumorne i zloslutne. Pod utiskom halo-efekta, kuća je te većeri izgledala hladnija, zlokobnija, sva obavijena velom tuge. Shvativši da je ćarolija prestala, Madlin donese radikalnu odluku. Kad je ušla u kuhinju, Kutans promrmlja nešto u znak pozdrava. U svom izbledelom džinsu, kariranoj košulji, s bradom starom desetak dana i iznošenim cipelama marke Timberland, izgledao je pre kao neki drvoseća, a ne ćuveni pozorišni pisac. Stojeći za radnim stolom,koncentrisan na posao, seckao je luk sigurnim i veštim potezima, uz kamernu muziku sa malog prenosnog radija. Pred njim su, oko papirne kese, bile poredane namirnice, koje je sigurno kupio tog popodneva: maslinovo ulje, jakovljeve kapice, kocke za kokošju supu, mali tartufi... „Šta spremate?" „Kritaraki s tartufima. To je sitna grčka testenina, kuva se kao rižoto. Hočete li da večerate sa mnom?" „Ne, hvala." „Kladim se da ste vegan. Vi volite kinou, alge, proklijalo seme i sve..." „Nipošto!", prekide ga ona odsečno. „Što se kuće tiče, htela sam da vas obavestim da vam je prepuštam. Ići ću negde drugde. Vlasnik mi je predložio odštetu i prihvatiću ponudu." On je iznenađeno pogleda. „Mudra odluka." „Ali molim vas da mi date dva dana da se organizujem. U međuvremenu, spavaću na spratu. DeliĆemo samo kuhinju, a vi koristite ostatak kuće." „Odgovara mi", složi se Gaspar. Sipao je nožem očiščeni luk u tiganj. „Šta vas je nateralo da proinenite mišljenje?" Na trenutak je oklevala, a onda odluči da mu kaže istinu: „Nemam hrabrosti da provedem četiri nedelje na mestu gde se još oseča duh mrtvog deteta." „Govorite o malom Žilijenu?"


Madlin klimnu glavom. U sledečih petnaest minuta, u živoj diskusiji, podelili su sve što su saznali o fascinantnom životu Šona Lorenca, kao i o poslednjim, nestalim slikama. Odbivši čašu vina, Madlin otvori frižider i izvadi plastični neseser, koji je pre nekoliko sati ostavila. Ode u sobu tvrdeči da je umorna.

2. Drveno stepenište do Lorencovog skrovišta direktno je izlazilo na atelje sa staklenim zidom. Najlepša prostorija u kuči nastavljala se na spavaću sobu skromne veličine, ali udobnu i s kupatilom. Madlin malo pospremi, pronađe čistu posteljinu u ormaru i namesti krevet. Zatim opra ruke i sede na stočič od izbeljenog drveta, okrenuvši leđa prozoru. Prvo je skinula džemper i košulju. Zatim je iz nesesera izvadila ampulu i špric. Namestila je iglu, skinula poklopac, kucnula prstom po špricu, da bi se mehurići vazduha podigli na vrh pre nego što ih istisne. Već se navikla na tu proceduru. Vatom, koju je prethodno natopila alkoholom, protrlja mesto na stomaku koje je predvidela za ubod. Iako je grejanje radilo, celo joj je telo drhtalo. Bolele su je kosti, bila se sva naježila. Duboko udahnu, zatim uhvati nabor kože između palca i kažiprsta i zabode iglu u meso, ni suviše blizu mišića, ni suviše blizu rebara. Pokušala je mirne ruke da ubrizga tećnost. Peklo je kao đavo. U pićku materinu! Dok je bila policajac, ćesto se nalazila u veoma opasnim situacijama: jednom prilikom su joj prislonili pištolj na ćelo, drugi put metak joj je okrznuo vrat, zatim se susrela licem u lice sa najvećim ološem u Manćesteru. Iako je svaki put uspevala da nadvlada strah, sad se tresla zbog jedne igle! Madlin zatvori oći. Ponovo je disala. Uzela je komadić gaze. Izvadila iglu. Stavila gazu da zaustavi krvarenje. Ispruži se na krevet drhteći. Kao i jutros na stanici, ćinilo joj se da će umreti. Bilo joj je muka, osećala je grćeve u stomaku, teško je disala i od migrene joj je pucala glava. Navukla je pokrivać cvokoćući. Zatvorivši oći, opet je videla slike malog Žilijena, boju krvi, grad u plamenu. Zatim, dok su se slike smenjivale, i veselu sliku majćinstva. I malo-pomalo, bi joj bolje. Telo joj je splaslo. Kako joj san nikako nije dolazio na oći, diže se i umi hladnom vodom. Bila je i gladna. Opojni miris rižota s tartufima peo se ćak do ateljea. Progutavši ponos, sišla je kod Gaspara u salon. „Nego, da li vaš poziv na večeru i dalje važi? Da vidimo da li ličim na nekog ko jede kinou..."

3. Nasuprot svim očekivanjima, večera je protekla u veseloj i prijatnoj atmosferi. Pre dve godine Madlin je prisustvovala izvođenju predstave Grad duhova, Gasparovog komada, koji se dva meseca igrao u Pozorištu Barimor sa Džefom Danijelsom i Rejčel Vajs u glavnim ulogama. Seća se da je imala podeljeno mišljenje o komadu: bilo je sjajnih dijaloga, ali cinična vizija sveta ipak je u njoj izazivala neprijatnost. Srećom, Kutans nije bio podsmešljiva i sarkastična ličnost kakva se naslućivala iz njegovih dela. Zapravo, on je bio prilično ćudan: mizantrop i pesimista iz visokih krugova, iza kojeg se i tokom samo jedne večere može otkriti sasvim prijatna osoba. Spontano, njihov razgovor se potpuno okrenuo Šonu Lorencu. Oboje su bili


oduševljeni slikama i dugo su razmenjivali informacije i anegdote koje su pokupili tokom popodneva. S apetitom su slistili rižoto i popili flašu senžilijena. Posle obroka se razgovor nastavi u salonu. Gaspar je među pločama našao stari singl Oskara Pitersona, potpalio kamin i izvadio viski Papi van Vinkl star dvadeset godina. Madlin je skinula čizme, ispružila noge na kauću, prebacila ćebence preko ramena i izvadila iz džepa ručno uvijenu cigaru. Mešavina duvana i viskija opusti i njih i atmosferu. Sve dok nisu prešli na lične teme. „Imate li dece, Gaspare?" Odgovor je bio odsečan: „Ne, hvala bogu! I nikada ih neću imati." „Zašto?" „Odbijam da nekog osudim na ovaj haos u kojem moramo da živimo." Madlin povuče dim. „Da ne preterujete malo?" „Mislim da ne." „Ima loših stvari, priznajem, ali..." „Ima loših stvari? Otvorite oči, majku mu! Planeta propada i dolazi grozna budućnost: još nasilnija, još teža, još strahovitija. Stvarno treba biti egoista i nametnuti to nekome." Madlin je pokušavala da mu odgovori, ali Gaspar se nije dao zaustaviti. Sledećih petnaest minuta, užarenog pogleda i daha koji je vonjao na alkohol, izlagao je argumente u prilog duboko pesimističnoj viziji čovečanstva, opisujući apokaliptično društvo potčinjeno tehnologiji, preterahoj potrošnji, mediokritetskom razmišljanju. Predatorsko društvo koje je, osuđeno na metodično izumiranje, kupilo kartu za propast u jednom pravcu. Kada je bila sigurna da je završio svoju govoranciju, izjavila je: „Zapravo, vi ne mrzite samo budale, već celu ljudsku vrstu." Gaspar nije pokušavao da porekne: „Znate za Šekspirov citat: Ne postoji zver u tol 'koj meri svirepa da za milost ne zna. Ali čovek ne zna za milost. Čovek je najgori predator. Čovek je štetočina koja, pod maskom civilizacije, uživa jedino u dominaciji i ponižavanju. Megalomanska i suicidna vrsta, koja mrzi svoje bližnje jer mrzi samu sebe." „A vi, Gaspare, vi ste, naravno, drugačiji?" „Ne, naprotiv. Pridružujem se gomili", dodade uz poslednji gutljaj viskija. Madlin ugasi cigaretu u činijici koja je služila kao pepeljara. „Mora da ste mnogo nesrečni kad tako razmišljate." Gaspar je odbacio tu misao dok je ona išla do frižidera po vodu. „Ja sam samo realan. Mnogobrojne naučne studije su još pesimističnije od mene. Zemaljski ekosistemi neminovno nestaju. Več smo došli do tačke bez povratka..." Ona ga isprovocira: „Zašto se onda lepo odmah ne upucate?"


„Nije u tome stvar", branio se on. „Pitali ste me zašto ne želim da imam decu. Odgovorio sam vam: zato što ne želim da rastu u haosu i ludilu." Uperio je optuživački prstom koji je drhtao i od alkohola i od ljutnje. „Nikad neću detetu nametnuti ovaj okrutan svet. Ako vi imate drugačije namere, to je vaš problem, ali nemojte tražiti da vas ja podržim u tome." „Baš me briga za vašu podršku", reče ona sedajuči na kauč, „ali ipak se pitam zašto se onda ne borite da promenite to. Da branite ono za šta se zalažete. Učlanite se u neko udruženje, borite se u..." Prezrivo napuči usne, „Kolektivna borba? Nije to za mene. Ja prezirem političke partije, sindikate, interesne grupe. Ja se slažem sa Brasansom, koji kaže da čim nas ima više od četvoro, postajemo grupa kretena. Abitka je ionako već izgubljena, samo su ljudi prevelike kukavice da bi to priznali." „Znate šta vama treba? Jedna prava bitka. Dete vas obavezuje da se borite. Za budučnost. Za ono što je postojalo i postojače i dalje." Gledao ju je sa ćuđenjem. „A vi, Madlin, nemate decu?" „Možda ću imati jednog dana." „Samo radi sebičnog zadovoljstva, je l' tako?", nasmeja se sarkastično. „Da biste se osećali ispunjenom, ostvarenom, kao kompletna osoba' Da biste bili kao vaše drugarice? Da vas ne bi optuživali mamica i tatica?" Madlin pobesne, usta i prosu mu čašu ledene vode u lice da bi ga ućutala. Zatim je malo oklevala pa mu konačno baci u lice i plastičnu flašicu. „Stvarno ste kretenčina!", povika ona došavši do stepenica. Pođe stepenicama, preskaćući ih po dve, pa uđe u sobu zalupivši vrata. Ostavši sam, Gaspar duboko izdahnu. Nije mu prvi put da zbog alkohola malo pretera s rečima, ali mu jeste prvi put da se tako brzo pokajao zbog izgovorenog. Dureći se kao neko dete, sipao je čašu viskija i ugasio svetla pre nego što se ispružio na dugačkom divanu, ispustivši groktaj od iscrpljenosti. Premotavao je film u glavi zamućenoj od alkohola. Smenjivali su se njegovi i njeni argumenti u svađi. Možda se malo nevešto izrazio na kraju, ali bio je iskren. Zalio je zbog brutalnog tona svojih reči, ali ne i zbog njihovog sadržaja. Pošto je opet o tome razmišljao, shvatio je da postoji nešto što nije pomenuo: ljudi koji žele decu osećaju se sposobnim da ih zaštite. Međutim, on, Gaspar, nikad se neće osećati sposobnim za to. I to ga je plašilo.


LUDI SLIKAR Sreda, 21. decembar


5 Uhvatiti sudbinu za gušu Život ništa ne poklanja. Žak Brel

1. Zuji mu u glavi. Srce mu igra. Naglo se budi iz ionako lakog sna. Gaspar se trgnuo kada su se vrata zatvorila uz tresak. Trebalo mu je nekoliko sekundi da dođe sebi. Prvo nije znao gde se nalazi, ali se odmah zatim vratio tužnoj realnosti: zaspao je sklupčan na staroj Imsovoj fotelji Šona Lorenca. Natopljena znojem, majica mu je bila prilepljena za kožnu fotelju, a lice za naslon za ruke. Teško ustade, trljajuči kapke, masirajuči vrat i slabine. Mamurluk u svom najgorem obliku: glavobolja, ukus cementa u ustima, mučnina, promukao glas. Več se po navici zakleo da više neče ni liznuti alkohol. Ali znao je da ta odluka nje mnogo čvrsta i da će već u podne poželeti piče. Baci pogled na sat: osam ujutru; zatim pogleda kroz stakleni zid: oblačno nebo, ali bez kiše. Pretpostavio je da je Madlin upravo otišla i malo ga je bilo stid što ga je videla takvog. Odvuče se do kupatila, gde je za petnaestak minuta pod tušem popio sigurno pola litra mlake vode. Onda dohvati peškir, obmota ga oko struka pa izađe iz tuš-kabine masirajuči slepoočnice. Migrena mu se pogoršavala, glava mu je pucala bez prekida. Hitno su mu bile potrebne dve tablete ibuprofena. Pretraži torbu, ali ne nađe ništa što bi poslužilo kao lek. Malo je oklevao pa se popeo na sprat, Madlininu teritoriju, spazio neseser i dokopao se napokon onog što je tražio. Dobro je što su neki ljudi organizovani i za one koji to nisu. Dva advila kasnije, bio je u svojoj sobi, gde je navukao jučerašnju odeću pa ode u kuhinju u potrazi za kafom. Iako je našao bokal, u kuhinji nije bilo ni mrvice kafe. Uzalud je otvorio svaki viseči element, nije bilo nijedne kesice za njega, pa je na kraju, nemajuči kud, skuvao pileću supu, koju je pojeo na terasi. Iako mu je u početku prijao svež vazduh, ubrzo je morao da uđe u sobu. Tu je razgledao ploče, tražeči one koje je Polin pominjala sinoč, one koje je Šon Lorenc non-stop vrteo u danima pred smrt. Prva ploča je bila mast-hev za svakog ljubitelja klasične muzike: Betovenova Peta pod dirigentskom palicom Karlosa Klajbera. Na zadnjoj strani omota pročitao je kako je, sudeči po rečima nekog muzikologa, ovaj kompozitor celog života želeo „da uhvati sudbinu za gušu". Zapravo, cela Peta simfonija bavi se borbom između čoveka i sudbine. „Tako sudbina kuca na vrata", bilo je Betovenovo objašnjenje za četiri note na početku simfonije. Druga ploča vračala je u osamdesete godine: bile su to zapravo dve ploče Simfonije br. 2 Gustava Malera, pod dirigentskom palicom Leonarda Bernstajna, u izdanju Dojč gramofona. Uz gostovanje Barbare Hendriks i Kriste Ludvig. Za tu simfoniju austrijskog kompozitora, poznatu još i pod nazivom Vaskrsenje, Gaspar nikad ranije nije ćuo. Pročitao je na omotu da je tema religiozna, buduči da se Maler


malo pre toga preobratio u hriščanstvo. Veličala je večni život i vaskrsenje tela. Opis se završavao rečima Leonarda Bernstajna: „Malerova muzika otvoreno govori o tome koliko smo nesigurni povodom života i smrti. To je surovo iskrena muzika, koja govori o temama koje nam nije prijatno da ćujemo." Koje nam nije prijatno da ćujemo... Gaspar se počeša po glavi. Otkud Lorencu, velikom ljubitelju džeza i minimalističke muzike, pred kraj života tako živo interesovanje za dve monumentalne simfonije? Prosu u sudoperu ostatak mlake supe i sede za sto sa sveskom i olovkom, da bi porazmislio o delu koje će pisati. Bilo mu je teško da se usredsredi. Imao je ćudnu noč, kao da je bio u nekom transu, u snovima je plovio kroz psihodelične pejzaže tetovirane po vezanom telu njegove lepe komšinice. Uznemirujuči prizor, iako nije bilo nikakvog nasilja u njemu. Dobrih dvadesetak minuta proveo je u uverenju da će moći da radi, ali to je bila samo iluzija. I dalje mu se ćinilo da ga veliki Lorencov portret gleda, zove, procenjuje. Ne mogavši više da izdrži, Gaspar ustade i stade ispred zida s fotografijama. Tada je shvatio da ga nije uznemiravala slikareva fotografija. Već detetova. Deteta koje je mrtvo... a tako puno radosti i života na fotografijama, na papiru od srebrno-bromida. Dođavola! To ga je Madlin Grin zarazila prićom o ukletoj kući! Srućio se na kauć uz uzdah. Sa flaše na stoćiću ispred njega mamio ga je tamni odsjaj viskija, ali odoleo je iskušenju. Gledao je netremice nekoliko minuta u sliku malog Žilijena, kako pobednićkog držanja sedi na starom drvenom konjiću, držeći se za šipku ringišpila. Naspram ringišpila videla se silueta Šona Lorenca, kako budno motri na svog potomka. Gaspar zavuće ruku u džep i izvadi novćanik. U jednoj od pregrada nađe staru i izbledelu fotografiju, koju nije pogledao već nekoliko godina: on kao trogodišnjak, sa ocem, na ringišpilu s konjićima, Garnije u Luksemburškom parku. Slika je datirala iz 1977. godine. Skoro ćetrdeset godina delilo je dve fotografije. Nije bila ista epoha, ali je to bio isti ringišpil, i oći dvojice dećaka sijale su istom svetlošću, a pogledi dvojice oćeva plamteli su istim ponosom.

2. Madlin je parkirala skuter na uglu Monparnaskog bulevara i Sevranske ulice. Još nije bilo devet sati, a vazduh je već bio zasićen nekom lepljivom vlagom. Osećala je da se znoji pa je skinula rukavice i ešarpu. A kad samo pomislim da smo usred zime... Ali tog jutra ju je nešto zabrinjavalo više od globalnog zagrevanja: kvart je bio neprepoznatljiv. Jućerašnji protest je sve razrušio i uništio: autobuska stajališta, izloge, saobraćajne znakove. Po trotoaru i kolovozu bilo je srće, kamenica, razvaljenih delova asfalta. Ratni nadrealistički prizor, kakav ne bi nikad očekivala da vidi u Parizu. I svuda su bili nažvrljani protestni grafiti: Svi mrze policiju / Mislim dakle lomim / U pepelu je sve moguće / Nek crkne kapital / Pobeda haosom / Seremo vam se na zakone. Stav prolaznika ju je iznenadio. Neki su, kao i ona, bili zapanjeni, drugi pak ravnodušni, a treči su se čak smejali i rugali, zaustavljali se da naprave selfi. Čak je i


zid kod ulaza u Nacionalni institut za šlepu i slabovidu decu bio oštečen i isprljan natpisima mržnje. Ovaj prizor uništenja zamalo joj natera suze na oči. U ovoj zemlji dešavalo se nešto što nije mogla da razume. Stigavši pred kliniku u kojoj je imala zakazan pregled, Madlin vide da su i tu stakla popucala. Neki radnik je upravo sklanjao drvenu paletu kojom je staklo razbijeno. Pošto se zaustavila, ne znajuči da li sme da nastavi dalje, čovek je razumeo njenu dilemu pa joj je pokazao rukom ispisanu tablu, koja je obaveštavala pacijente da će klinika raditi uprkos incidentima. Ušla je u hol i prijavila se na recepciji. Poranila je da bi izvadila krv, pa prođe pored čekaonice i sve bi gotovo za tri minuta: igla, pa epruveta koja se polako boji u crveno, a onda vata na mestu uboda. Zatim je zamoliše da se popne liftom do drugog sprata, gde se nalazi odeljenje za radiologiju i magnetnu rezonancu. Dok je bila na ultrazvuku, priseti se žive diskusije koju je imala sa Kutansom prošle večeri. Iako je ispravno rezonovao, grešio je što je toliko pomireni nihilista. Jer uvek će biti ljudi koji će odolevati, boriti se protiv nasilja i neče se unapred potčiniti najavljenim katastrofama. I njeno dete će biti takvo. Dobro, malo se izletela, pošto još nije ni trudna. Ali pre četiri meseca, dok je bila na odmoru u Španiji, prelomila je i uputila se na kliniku za vantelesnu oplodnju u Madridu. Imala je blizu četrdeset godina i bez ijedne ozbiljne veze na vidiku. Iako još nije bilo kasno, nije mogla da porekne da joj je telo starilo. Ani njeno srce više nije bilo sposobno za ljubav. Ako je želela da dobije dete jednog dana, imala je samo jedan način da to i ostvari. Tako je ispunila formular, otišla lekaru i uradila analize da bi mogla da se upusti u proces vantelesne oplodnje in vitro. To je konkretno značilo da će izvaditi njene jajne čelije i oploditi ih spermom anohimnog davaoca. To nije bilo baš ono o čemu je sanjala, ali uložila je u ovaj projekat sav entuzijazam i snagu koju je imala. Da bi dobila dete, podvrgavala se svakodnevnom maltretiranju. Najpre obaveznom hormonskom tretmanu: svako veče ubrizgavala je u stomak folikulostimulišuči hormon. Zatim je, svaki drugi dan, vadila krv i radila ultrazvuk, da bi pratila broj i veličinu jajnih čelija. Potom je medicinskom osoblju španske klinike morala telefonom da saopštava rezultate. Ovaj tretman ju je iscrpljivao. Stomak bi joj se naduo, grude otekle, noge bi joj bile teške kao tuč, a migrena i nervoza nisu joj davale mira. Bilo je mračno u prostoriji. Dok joj je lekar prelazio sondom po donjem delu stomaka, Madlin sklopi oči. Uveravala je sebe da je donela pravu odluku. Dobiće dete i skrasiče se. Predugo je u okviru posla vodila istrage o mrtvima, a mrtvi znaju da uvuku u tamu. Zatim je sve dala za ljubav jednog muškarca. Ali takva ljubav je nestalna, krhka i hirovita. Da bi se ohrabrila, priseti se reči koje joj je pri rastanku uputio neko ko joj je mnogo značio: Deni Doji, njena prva srednjoškolska ljubav, koji je, postavši jedan od glavešina Mančesterske mafije, pošao potpuno suprotnim putem. Deni Doji, koji joj je postao neprijatelj onog trenutka kada je postala policajac, ali koji nikada nije prestao da, bar izdaleka, motri na nju. Znam da si obuzeta strahom. Znam da su ti noći nemirne, ispunjene duhovima, leševima i demonima. Znam da si odlučna, ali i da u sebi nosiš nešto mračno i autodestruktivno. Bila si takva i kad smo se sreli u gimnaziji, a događaji koji su se odigrali samo su to produbili. Život prolazi pored tebe, Madi. Treba da izađeš iz tog začaranog kruga pre nego što padneš u provaliju iz koje nema izlaza.


Ne želim da vodiš takav život. Ne želim da pođeš putem na kojem sam se ja izgubio: koji vodi u tamu, nasilje, bol i smrt... Život se ne ponavlja. Izgubljene prilike su zauvek izgubljene. Život ništa ne poklanja. Život je kao valjak, despot čija vojska pod strahovladom drži kraljevstvo u šaci: to je Vreme. A Vreme uvek pobeđuje na kraju. Vreme je najveći istrebljivač ljudi u istoriji. Njega nikad nijedan policajac neće strpati iza rešetaka.

3. Gaspar ustade sa kauča. Mobilni telefon - koji je Madlin zaboravila - počeo je da vibrira na radnom stolu u kuhinji. Pošto se uvek klonio takvih uređaja, gledao ga je s nepoverenjem, ali na kraju ipak odluči da se javi. Bila je to Madlin. Započeo je rečenicu, ali slučajno prekinu razgovor dotaknuvši ekran na pogrešnom mestu. Opsovao je i stavio telefon u džep. Uzdahnuo je. Migrena se smanjila, ali je i dalje bio ošamučen. Neče više odugovlačiti: trebala mu je kafa! I to ne samo jedna šolja. Dohvati flašu vina koju je kupio prethodnog dana, izađe iz kuće pa ode do omiljene komšinice. Ovog puta je Polin Delatur odgovorila već na prvo zvono. Bila je opet lagano obučena, kao da je proleče: uzan šorts od teksasa i otkopčana vojnička kaki košulja sa sportskom majicom ispod. „Pino noar za dupli espreso", predloži on mašuči flašom. Ona se nasmeši i pokaza mu rukom da uđe.

4. Posle pregleda Madlin potraži sklonište u Ulici Fobur Sent Onorea, u mirnom i udobnom prostoru Karavele, italijanskog restorana koji joj je pokazao Bernar Benedik. Pošto nije smela ništa da jede pre vađenja krvi i nije ništa pojela od prethodne večeri, počela je da je hvata vrtoglavica. Poručila je kafu sa mlekom i biskote, i taman je nameravala da pozove kliniku, shvatila je da je zaboravila telefon u Serš midiju. Još mi je samo to trebalo! - potuži se lupnuvši dlanom o sto. „Nešto nije u redu?", upita konobar služeči joj doručak. Prepoznala je Gregorija, mladog vlasnika restorana s kojim ju je prethodnog dana upoznao galerista. „Zaboravila sam mobilni, a moram da obavim jedan važan telefonski razgovor." Milan.

„Da vam pozajmim svoj?", predloži on vadeči iz džepa futrolu u bojama FK „Hvala, baš ste ljubazni!"

Pozvala je Madrid i tražila da razgovara s Luizom. Saosećala je s glavnom medicinskom sestrom, čiji je brat bio policajac. Uvek je znala njene smene i, kad je bilo potrebno, zvala bi je direktno na mobilni, da ne bi pola Kastilje saznalo za veličinu njenih jajnika. Luiza zabeleži rezultate, koje će kasnije preneti lekaru, da ih on analizira i, ukoliko je neophodno, promeni dozu hormona u injekcijama. Nije to bilo više ono doba kada je svako imao svog porodičnog lekara. Bila je to medicina u


verziji 2.0, produkt globalizacije, uberizacije u loukost fazonu, a sve prilično osrednjeg kvaliteta. Ali ako je morala da prođe kroz sve to da bi dobila dete, bila je spremna. Madlin je iskoristila Gregorijev telefon da okrene svoj. Srećom, Kutans se javio: „Gaspare, gde ste? Možete li da mi donesete telefon?" Dramaturg promrmlja nešto nejasno, zatim se linija prekinu. Znajući da ne vredi da zove opet, Madlin otkuca SMS: Možete li mi doneti telefon? Ako vam odgovara, možemo se nači u podne u Gran kafeu u Delambrovoj. Hvala vam. Madi. Pošto joj se kafa ohladila, naručila je drugu i popi je u jednom gutljaju. Mnogo je loše spavala. Lorencove opčinjavajuće slike progonile su je u snu. Cele noći je putovala po horizontima jarkih boja, senzualnim šumama sa živim lijanama, vrtoglavim liticama, gradovima kroz koje je šibao plameni vetar. Probudivši se, bilo joj je teško da kaže da li je to buncanje bilo san ili košmar. Bilo joj je jasno da je upravo ambivalentnost bila srž Lorencovog dela. Spazila je Bernara Benedikal kako, s druge strane trotoara, navlači gvozdene zastore. Pokuca po staklu da bi mu se javila i, baš kao što je i očekivala, on ubrzo dođe da joj se pridruži. „Znao sam da ću vas opet videti!" pobedonosno uzviknu smestivši se preko puta nje. „Ne može se odoleti slikama Šona Lorenca, zar ne?" Madlin mu odgovori primedbom: „Niste mi rekli da je Lorencov sin ubijen." „Istina", priznade on ganuto, „ali to je zato što mrzim da o tome pričam. Žilijen mi je bio kumče. Ta tragedija nas je sve pogodila." „Šta se tačno desilo?" „O svemu je pisalo u novinama", prošapta on. „Zato vas i pitam. Novine retko kad navode istinu." Benedik se složi klimnuvši glavom. „Da biste dobro razumeli situaciju", šaputao je, „moramo da se vratimo mnogo unazad. Mnogo, čak..." Podiže ruku da naruči kafu, i iskoristi tu kratku pauzu da prikupi hrabrost da nastavi: „Več sam vam objasnio: kad sam sreo Šona, iskoristio sam sve svoje veze da bih upoznao ljude s njegovim radom i popularizovao ga. Šon je bio ambiciozan i željan kontakata. Upoznao sam ga s raznim ljudima iz Pondona, Berlina, Hong Konga... Ali postojalo je mesto na koje nikad više nije hteo da kroči: Njujork." „Ne razumem." „Svaki put kad bih mu predložio da se sastane s kolekcionarima na Menhetnu, on bi vrdao", objasni Benedik. „Koliko god neverovatno zvučalo, od 1992. do te nesrečne 2014, Šon Lorenc se nijednom nije vratio u svoj rodni grad." „Je li mu porodica tad još bila živa?" „Majka jeste. Doveo ju je u Pariz krajem devedesetih. Bila je već tada jako bolesna i ubrzo je umrla." Benedik umoči krostini u kafu. „Posle dosta vremena, i navaljivanja, Šon je morao da mi ispriča bar delič


istine." „Je li to imalo veze s okolnostima pod kojima je morao da ode?", upita Madlin. Galerista potvrdi glavom. „Ujesen 1992. godine, posle svoje letnje ljubavi s Penelopom, Šonje ostao sam u Njujorku. Bio je potišten i jedino je želeo da se pridruži devojci u Parizu. Ali nije imao ni prebijene pare. Da bi priuštio avionsku kartu, počeo je da ide u sitne krađe, a u tome mu je pomagala Bubamara." „Ženski član Proizvođača vatrometa", priseti se Madlin. „Čije je pravo ime Beatris Munjos. Ćerka čileanskih imigranata, koji su radili u fabrikama severnog Bronksa. Neobična žena, povučena, divlja, skoro autistična, zarobljena u telu rvača. Bilo je jasno da je zaljubljena u Šona i da bi skočila kroz prozor za njega kad bi joj to tražio." „Mislite li da je on to zloupotrebljavao?" „Iskreno, ne znam. Šon je bio genije, dakle, sigurno je bio i smarač, težak čovek, ali nikako nije bio đubre. Bio je impulsivan, kolerik, mono-manijak, ali ga nikad nisam video da je bio grub prema slabijima. Mislim da je s godinama, kako je ne bi povredio, zapravo prihvatao Beatrisino nabacivanje." „ Ali Penelopa je sve poremetila." „To sigurno. Beatris je sigurno bila očajna kad je ćula da namerava da ode u Francusku, ali ipak mu je pomogla da dođe do novca kroz sitne krađe po prodavnicama." U Madlin se probudi policajac. „Vi to zovete sitnim krađama? Za mene su to oružane pljačke." „Prestanite! Jedino oružje koje su imali bili su pištolji na vodu i gumene maske Super Marija i Luiđija." Madlin je ostajala pri svome: „Lažno oružje ili pravo, krađa je krađa, i znam iz iskustva da to retko kad ima dobar ishod." „Kad bih rekao da to zaista nije imalo dobar ishod, to bi bio žešči eufemizam", priznade Benedik. „Jedne večeri u Kineskom gradu neki piljar se pobunio kada su mu pripretili. Izvadio je pravi pištolj ispod pulta i počeo da puca. Iako je Šon uspeo da pobegne s novcem, Beatris je pogođena i ostala je da leži na podu." Madlin se zavali dublje u stolici. Benedik nastavi smirenim glasom: „Kada ju je policija uhapsila, već su imali protiv nje ogroman dosije." „Video-snimci s kamera za nadzor iz prethodnih pljački", pogodi bivša istražiteljka. „Da, to je bila četvrta radnja koju su opljačkali tog meseca. Njihove maske s likom brkatih vodoinstalatera bile su prisutne na svim snimcima. Umesto da im zaštite identitet, one su im došle glave. Na njenu nesreću, ona je već bila hapšena nekoliko puta i zbog grafita. Imala je i kriminalni dosije. Bila je kao glavna premija za policiju i javno tužilaštvo, i oni su se drage volje upustili u proces. Takav je američki pravni sistem: grub prema slabima, a slab prema grubima." „Nije ocinkarila Šona tokom ispitivanja?"


„Nikada. Mučenica je dobila osam godina zatvora i odslužila i dodatnih četiri zbog pokušaja bekstva i nekoliko tuča sa ostalim zatvorenicama." „Šon se nikada nije predao?" Benedik se nervozno nasmeja. „Sutradan po Beatrisom hapšenju bio je već u avionu za Pariz, gde ga je čekala Penelopa. Šon je to ovako video: nije ništa dugovao Beatris jer joj nikad nije ništa ni tražio. Pokrivala ga je zato što je sama tak« izabrala." „Dakle, srušio je sve mostove za sobom?" „Sve." „I mislite da zato nije hteo da se vrača u Njujork?" „Tako izgleda, zar ne?" Predosećao je da ga u tom gradu čeka neka opasnost. I bio je u pravu. Kada je izašla iz čorke 2004. godine, Beatris Munjos više nije ličila na sebe. Ni fizički ni psihički. Izmenjala je nekoliko poslova, radila je sve i svašta, pokušavala je opet da počne da slika, ali nije imala kontakte, ni svog galeristu, ni popularnost. Neću da krijem od vas da sam, ne rekavši Šonu, kupio nekoliko njenih slika preko Centra za socijalni rad u Harlemu. Ako želite, pokazaću vam ih. Njeno slikarstvo posle zatvora je jezivo, beživotno, zastrašujuče." „Je li znala šta se desilo Šonu?" Benedik slegnu ramenima. „Kako ne bi znala? Danas je dovoljno otkucati ime u pretraživač i eto vam ceo nečiji život. Beatris je videla samo Lorencovu ulepšanu verziju: u njoj je on bio slikar čije slike vrede milione, suprug top-modela i otac predivnog dečaka. I to ju je izluđivalo." „Šta se tačno desilo?" „Njujorški Muzej moderne umetnosti je 2013. godine stupio u kontakt sa Šonom. Hteli su da naredne godine organizuju prvu veliku američku retrospektivu njegovog rada. Iako Šon nije hteo da se vrati u Njujork, niko ne odbija Muzej moderne umetnosti. Tako je u decembru 2014. odleteo u Njujork sa ženom i sinom, da otvori izložbu i da nekoliko intervjua. Nije planirao da ostane više od nedelju dana, ali tada se dogodila tragedija."

5. Polin Delatur bila je spektakl sama po sebi, toliko se trudila da svaki svoj pokret ispuni senzualnošću kada pramen, koji joj je ispao iz punđe, stavi iza uha, prekrsti noge, pokupi jezikom kapljicu kafe koja joj se zadržala na usnama. Ali zaista nije izgledalo kao da time želi da provocira ili zavede. Naoružana dobrim ukusom, znala je da nekom vedrinom probudi želju, kao u slavu života i mladosti. Gaspar je s lakoćom odgovarao na njeno brbljanje, ali posle dve šoljice kafe, preokrenuo je razgovor na ono što ga je stvarno zanimalo: Šon Lorenc. I bilo mu je jako teško da obuzda radoznalost pošto mu je Polin priznala da je bila bebisiterka kod Lorencovih tokom njihovog boravka u Njujorku u zimu 2014. godine. „Iz prve ruke sam doživela celu tu dramu i dve godine kasnije i dalje od toga imam noćne more. U to vreme sam se po ceo dan brinula o Žilijenu. Šon je bio od jutra do mraka zauzet na izložbi u muzeju. Penelopa je samo kulirala: šoping, manikir, sauna..." „Gde su odseli?"


„U apartmanu jednog veoma elegantnog hotela - Bridž klub u Traj-beki." Polin otvori kuhinjski prozor i sede na ivicu pa zapali cigaretu. „Tog dana kad se sve to izdešavalo, Penelopa je planirala da ide kupovinu kod Dina i Deluke, pa da ruća u restoranu ABC kičen blizu Junion skvera. Trebalo je da povede i sina u šoping, da mu kupi odeću, ali me je u poslednjem trenutku pitala da ga prićuvam." Polin povuće dim. Na nekoliko trenutaka je nervoza prekrila životnu radost kojom je dotad zraćila i ona to nije pokušavala da sakrije. „Bio mi je slobodan dan. Kako sam već imala planove, odbila sam njen predlog. Rekla je da nema veze i da će izaći sa Žilijenom. A zapravo, ona nije ni nameravala da ide do Grinić Vilidža i Junion skvera. Išla je da se vidi s ljubavnikom na drugom kraju grada, na severu Aper Vest Sajda, u hotelu na Amsterdamskoj aveniji." „Ko je bio taj ljubavnik?" „Filip Kareja, investitor iz Nice koji je poslovao između Ažurne obale i Majamija. Pomalo neotesan tip, inače, prvi Penelopin dečko u srednjoj školi." „Staje radio u Njujorku?" „Penelopa ga je ubedila da pođe za njom. U to vreme joj Šon nije poklanjao mnogo pažnje." „Je li Lorenc znao da ga žena vara?" Polin uzdahnu. „Iskreno, nemam pojma. Vidite, njihova ljubav podsečala je na Sansonu o starim ljubavnicima. Od onih veza kojima su potrebni konflikti i rane da bi uspele. Stvarno nikad nisam razumela šta ih je vezivalo. Ko je nosio suknju, ko je bio glavni, ko je čiji zarobljenik..." „Nisu se smirili kad su dobili dete?" Ona slegnu ramenima. „Dete retko koji par dovede u red." „ A da li je i Šon varao nju?" „Ne znam." Gaspar pojasni pitanje: „Da li je Gaspar varao ženu s vama ?" Polin mu je spustila: „Tip koji spava s bebisiterkom - to je više scenario lošeg porniča, zar ne?" Tišina. Zatim, protivno svakom očekivanju, Polin odluči da zaigra na kartu iskrenosti: „Iskreno, nije da nije pokušavao, ali ne." Gaspar ustade i dosu sebi kafu pošto mu je domačica dozvolila. „Dakle, šta se desilo u Njujorku tog ćuvenog dana?" „Na početku večeri, videvši da se Penelopa nije vratila niti javila, Šon je počeo da brine, ali nije odmah obavestio policiju. Nije mogao da dobije ženu iz prostog


razloga što je ona zaboravila telefon u hotelu. Sati su prolazili i on je sve više brinuo. Uli uveče resio je da pozove hotelsko obezbedenje, koje je onda pozvalo policiju. Oni su to ozbiljno shvatili, zato što je bio u pitanju nestanak deteta, a i zbog Šonove reputacije. Cele noči su javljali raznim patrolama i počeli su da pregledaju snimke kamera za nadzor oko mesta na kojima je Penelopa rekla da će navodno biti. Naravno, ništa nisu našli." Polin ugasi cigaretu u tacni od kafe. Tice joj je bilo bledo kao krpa. „U 7 ujutru je brzom poštom isporučena kartonska kutija u kojoj je bio dečji prst i zahtev za otkup umrljan krvlju. To je bilo stravično. Tad se uključio i FBI. Proširili su obim istrage, dali uzbunu zbog kidnapovanja, digli na noge sve istražitelje... Na kraju, našli su kameru u Amsterdamskoj aveniji, koja je uhvatila otmicu Penelope i njenog sina." Polin uz uzdah protrlja oči. „U to vreme su mi se stalno javljale slike. Više to nije bio porno, već horor film. Videlo se neko ćudovište, jako kao bik, kako gura Penelopu i Žilijena u prtljažnik krša do kombija." „Kakvo ćudovište?" „Grbavi Indijanac širokih ramena i jakih ruku." Gaspar zamišljeno napuči usne. Polin nastavi: „Otisci ostavljeni na kutiji bili su identifikovani. Pripadali su Beatris Munjos, bivšoj prestupnici poznatoj kao Bubamara, koja se u mladosti družila sa Šonom." Pri pomenu imena Bubamara, Gaspar se priseti slika koje je prethodnog dana video u monografiji: slike na kojima su bili mladi Proizvođači vatrometa kako šaraju grafitima vagone metroa početkom devedesetih: Šon u prevelikoj jakni, Nočna Smena, arogantni Latinoamerikanac s klempavim ušima, i Bubamara, Indijanka u kojoj nije bilo ničeg eteričnog, kao što joj je ime sugerisalo, a koja je na zift-crnoj kosi nosila povez kao indijanski poglavica. „Čim se FBI dočepao istrage, stvari su se ubrzale. Pre nego što je prošlo i podne, otkrili su skrovište gde je Beatris Munjos odvela žrtve. Bio je to hangar u bivšem industrijskom naselju u Kvinsu. Ali kad su izvršili upad, bilo je kasno: Žilijen je već bio mrtav."

6. „Šta je značio taj otkup?", upita Madlin. Bernar Benedik začkilji. „Pitate za sumu od 4.290.000 dolara?" „Da." „To je cena patnje: broj dana koji je Beatris Munjos provela u zatvoru, pomnožen sa hiljadu. Jedanaest godina i devet meseci u paklu: 4.290 dana. Kada se tako predstavi, tražena suma je takoreći smešna." „Lorenc je, pretpostavljam, pokušao da skupi novac." „Naravno, ali Munjos uopšte nije želela novac." „Pa šta je htela? Osvetu?" „Da, tu divlju pravdu o kojoj govori Fransis Bejkon. Želela je da uništi Šonov život, da mu nanese istu užasnu patnju kakvu je i ona sama doživela."


„Ali ipak je poštedela život Lorencovoj ženi?" „Za dlaku. FBI je pronašao Penelopu vezanu bodljikavom žicom za stolicu. I dalje ima ožiljke. Ali najgore je što je Beatris ubila Žilijena na majčine oči." Madlin se sledi. Setila se Denijevog izraza: put tame, patnje i smrti. Gde god išla, šta god raldila, uvek je nailazila na neku povorku leševa. „Je li Beatris Munjos u zatvoru?" „Ne, uspela je da pobegne iz skrovišta pre upada. Bacila se pod voz na stanici Harlem - 125. ulica, gde su Šon i ona nekada iscrtavali grafite po vagonima." Benediku se, iako se pomirio sa sudbinom, ote uzdah očajanja. Madlin potraži lek protiv želudačne kiseline u džepu jakne. „Od juče me muči jedno pitanje", nastavi ona progutavši tabletu. „Šon je bio u Njujorku kad je umro, je li tako?" „Jeste, umro je od srčanog udara nasred ulice." „A što je uopšte otišao tamo? Zašto se vratio u grad za koji ga vežu tako mračne uspomene?" „Pa, išao je na pregled kod kardiologa. Tako mi je bar objasnio u telefonskom razgovoru i imam razloga da verujem da je to bila istina." „Kojih razloga?" Benedik otvori kožnu tašnu Venecija, koju je stavio na susednu stolicu. „Pošto sam znao da ćete opet doći, poneo sam ovo", reče, izvadi svesku sa svetlobraon koricama i dade je Madlin. Ona ju je razgledala sa svih strana. To je zapravo bio mali rokovnik marke Smitson, od kože sa paternom. „Bio sam u Parizu kada sam ćuo za Šonovu smrt. Uskočio sam u avion za Njujork da bih organizovao prevoz tela. Takođe sam u hotelu skupio i sve njegove stvari. Bio je tu samo mali kofer s odečom i ovim rokovnikom." Madlin ga prelista. Jedno je bilo sigurno: raspored Šona Lorenca u godini pred smrt svodio se na lekarske preglede. Na dan smrti, 23. decembra 2015. godine, napisao je: Pregl. dr Stokhauzen u 10. „Od čega je tačno bolovao?" „Imao je nekoliko infarkta. U poslednjoj godini života, Šon se podvrgavao angioplastici i aortokoronarnim bajpasima. Sečate se Fereove pesme: Kada srce više ne kuca, uzalud se pomoć trazi..." „Mogu li da zadržim rokovnik?" Benedik je oklevao, ali odobri klimnuvši glavom. „Mislite da stvarno postoje ta tri poslednja platna koja je naslikao?" „Siguran sam u to", odgovori vlasnik galerije, ne spuštajuči pogled s nje. „Baš kao što sam siguran i da čete ih vi pronači." Madlin je bila obazriva. „Onda morate da mi kažete po čemu da kopam. S kim sve da razgovaram."


„Skoknite do Dijane Rafael. Ona je vrlo dobar psihijatar, a i ljubazna je. Jedna od retkih osoba koje je Šon poštovao. Sreli su se nekoliko meseci posle njegovog dolaska u Francusku, kada je radio u Klinici za efemeru. U to vreme je Dijana vodila grupu za pomoč narkomanima. Zanimala se za nove umetničke forme i među prvima je kupila dve slike. Šonu je bila kao anđeo ćuvar." Madlin je pamtila ove informacije, setivši se da je ovo ime već ćula od Gaspara prethodne večeri. „Ko još?" „Možda i Zan Mišel Fajol, prodavač boja. Drži prodavnicu koja gleda na kej. Šon je često tamo išao po boje." „Penelopa Lorenc i dalje živi u Parizu?" Benedik klimnu glavom umesto odgovora. „Možete li mi dati njenu adresu?" Galerista izvadi hemijsku iz džepa i iscepa stranicu iz rokovnika. „Napisaću vam adresu, ali iz nje nećete ništa izvući. Susret s Penelopom je za Šona bila i velika sreća i velika nesreća. Varnica koja je pokrenula njegovu genijalnost, ali je kasnije zapoćela požar koji mu je uništio život." Pružio joj je savijeno parće papira i zamišljeno se naglas zapitao: „Šta ima gore od toga da vidiš kako ti se srodna duša pretvara u smrtnog neprijatelja?"


6 Zbir destrukcija Slika je bila zbir dodatih delova. Kod mene, slika je zbir destrukcija. Pablo Pikaso

1. Bulevar Sen Žermena se protezao pod bledom svetlošću. Goli platani, zgrade od obrađenog kamena, kafići nakićeni kao muzeji, butici koji odišu luksuzom. Madlin je pretekla mali elektrićni auto, upalila migavac i skrenula u Ulicu Sen Gijoma. Posle dvadesetak metara parkirala je skuter poprećno između ulubljenog smarta i drećavog terenca. Adresa koju joj je dao Bernar Benedik vodila je do jedne od lepših zgrada u ulici s velikim fasadnim ornamentima, nedavno renoviranim. Pozvoni na interfonu pokraj velikih ulaznih vrata od lakiranpe drveta. „Da?", prošaputa neki glas. „Gospođo Lorenc?" Nema odgovora. Madlin odlući da se poigra: „Dobar dan, gospođo, ja sam iz policije. Istražujem nestanak poslednjih slika koje je vaš bivši muž naslikao. Možete li da mi posvetite nekoliko minuta da..." „Jebi se, govno od novinara!" Madlin poskoći iznenađena žestinom uvrede. Ne vredi insistirati. Ako je gospođa Lorenc u takvom raspoloženju, neće ništa postići. Pope se na vespu s drugom idejom u glavi. Prošla je Univerzitetskom, Brodskom, Raspajevim bulevarom pa sve do Monparnasa. Tek je u Odeskoj ulici Madlin pronašla internet kafe, zbijen između palačinkarnice i seks-šopa. Ušavši, zaklela se da neče otiči odatle dok ne ostvari ono šta je naumila.

2. Gaspar je stigao ranije nego što je trebalo. Gran kafe, koji se nalazio pored tezge s ribom, bio je pomalo starinska lokalna pivnica, ali nudio je dobru atmosferu: zidovi obloženi drvetom, B aumanove stolice od krivog drveta, stočiči, veliko ogledalo, pod koji podseča na šahovsku tablu. Sliku je upotpunjavao italijanski klematis, koji je davao mediteranski pečat viseči s plafona kao u baštenskoj kučici. U pola jedan sala je bila skoro prazna, ali polako se punila. Gaspar zatraži sto za dvoje i, i dalje stoječi, na sto stavi telefon, koji je bio jedva stao u njegov džep, te okači sako o stolicu. Zatim se okrenu šanku, poruči čašu kensija i upita može li da telefonira. Konobar ga pogleda zaćuđeno, pa i sumnjičavo, i pokaza ka telefonu na stolu: „Je l' pokvaren?" Gaspar se i ne okrenu.


„Ne, već ne znam da ga koristim. Mogu li da se poslužim vašim?" Konobar pristade i dade mu starinsku slušalicu. Gaspar stavi naočari da bi protumačio broj koji mu je Polin zapisala. Imao je sreče: Dijana Rafael odgovori posle trečeg zvona i odmah se izvini za lošu vezu. Nije bila u Parizu, već u vozu za Marselj, gde je išla da se vidi sa pacijentom u Bolnici Sent Margerit. Gaspar se predstavi i objasni da zove po preporuci Polin Delatur. Dijana Rafael, koja je provodila mnogo vremena u Njujorku, reče da je videla Azil, jedno od njegovih najmračnijih dela, kritiku negativnog uticaja psihoanalize. Ovim tekstom Gaspar nije stekao mnogo prijatelja među psiholozima, ali Dijana mu nije zamerala i tvrdila je da se „mnogo smejala". Kako nije umeo da laže, Gaspar odmah baci karte na sto. Reče da iznajmljuje bivšu kuću Šona Lorenca i da pomaže jednoj prijateljici iz policije, koja je zapela da pronađe tri poslednje slike. „Ako postoje, baš bih volela da ih vidim!" „Polin mi je rekla da ste brinuli o Šonu poslednje godine njegovog života." „Mislite dve poslednje decenije! Bila sam mu prijateljica i psiholog više od dvadeset godina!" „Mislio sam da je to dvoje nespojivo." „Ne volim norme. Pokušavala sam da mu pomognem kako znam i umem, ali mislim da postoji neko prokletstvo genijalnih ljudi." „Šta hočete da kažete?" „Stari princip stvaralačkog rušenja. Da bi stvorio delo kao što je njegovo, možda je bilo neminovno da Šon uništi i sebe i druge." Uprkos lošoj vezi, Gaspara je zaveo glas Dijane Rafael: melodičan, dubok i prijateljski topao. „Polin kaže da je Lorenc bio izgubljen posle sinovljeve smrti..." „To nije bila tajna", prekide ga. „Šon je takoreči umro kad i on. Pošto više nije imao za šta da se veže, nije čak ni pokušavao da izgleda kao da je živ. A i fizički je bio uništen. Podvrgnut je dvema teškim operacijama u poslednjim mesecima života. Nekoliko puta su ga oživljavali. Ali trpeo je tu patnju kao kaznu." „Slikanje mu nije pomagalo?" „I umetnost je nemočna pred smrću deteta." Gaspar nakratko zatvori oči, proguta poslednji gutljaj belog vina i odmah zatim pokaza konobaru da mu donese još jedno. „Ne izvrše samoubistvo svi roditelji koji izgube decu", primetio )'e„U pravu ste", priznade ona. „Svako reaguje na svoj način. Neću vam govoriti o Šonovom medicinskom dosijeu, ali kod njega je sve bilo preterano. Uvek je imao neku bipolarnu stranu ličnosti, koja je uticala na njegovo stvaralaštvo." „Bio je bipolaran?" „Recimo da jeste. Kao i kod mnogih umetnika, njegove reakcije i raspoloženja bili su prenaglašeni. Dok je u periodu euforije ispoljavao određenu žeđ za životom,


isto tako je znao da potone Žilij duboko kada bi bio deprimiran." Gaspar otkopča dugme na košulji. Zašto je tako luđački toplo usred decembra? „Lorenc je bio zavisnik?" Dijana se iznervira po prvi put: „Mnogo pitate, gospodine Kutanse." „Priznajem", izvini se on. Sari.

Na drugoj strani linije ćuo je najavu da će voz uskoro prističi na Stanicu Sen

„Sve što je Šon želeo jeste da otupi i zaboravi", nastavi ona. „Bol je bila velika koliko i ljubav prema sinu, tako da nije želeo ni da se spase ni da se urazumi. Privremena rešenja bila su dobra: tablete za spavanje, anksiolitici i društvo. Ja sam mu ih prepisivala jer sam znala da će ih on ionako uzimati. Tako sam barem mogla da kontrolišem šta guta." Prijem je bivao sve lošiji. Gaspar se ipak usudi da postavi poslednje pitanje: „Da li vi verujete u hipotezu o skrivenim slikama?" Njen odgovor se, nažalost, izgubi u buci voza. Spusti slušalicu i ponovo isprazni čašu. Kada se okrenuo, spazio je Madlin kako ulazi u restoran.

3. „Jeste li možda za neki aperitiv?" predloži konobar postavivši kraj njihovog stola veliku tablu sa dnevnim menijem. Madlin naruči flašu kisele vode, a Gaspar treću čašu vina. Zatim, uz osmeh, dramaturg joj primače telefon koji je zaboravila pri izlasku iz kuće. „Hvala što ste mi ga doneli", reče ona uzevši ga. Gaspar pomisli da je to dobra prilika da se pomire: „Izvinite zbog onog sinoč. Zaneo sam se." „U redu je, pustite to." „Nisam znao da pokušavate da zatrudnite." Madlin pocrvene kao rak. „Otkud vam to?" „To sam... to sam posle zaključio", promrmlja shvativši da se nevešto izrazio. „Primili ste jutros SMS od klinike iz Madrida kao potvrdu da su primili rezultate vaše. „Gledajte vi svoja posla, majku mu! Mislite da želim da pričam o tome sa vama za stolom?" „Zao mi je, slučajno sam pročitao." „Slučajno!", uzviknu ona. Nisu više ni reč ni pogled razmenili dok im nisu doneli piče i dok šef nije došao da uzme porudžbinu. Madlin iskoristi priliku i izvadi reklamnu kutiju šibica, koju joj je dao Benedik.


„Šon Lorenc vam je bio redovni mušterija u lokalu, je li tako?" „I više od mušterije, bio je prijatelj!" odgovori vlasnik sa prizvukom ponosa. Bio je to nizak i pričljiv čovek obrijane glave, u prevelikom odelu s belom kravatom na velike crne tufne. Zbog izražajne mimike lica podsečao je na Luja de Finesa. „G. Lorenc je godinama dolazio da ruča kod nas, skoro svaki dan, tačno u podne." Odjednom se njegove sjajne oči smračiše. „Mada, mnogo manje smo ga viđali posle smrti njegovog sina. Jedne večeri, posle posla, sreo sam ga mrtvog pijanog, ležao je na klupi. Odveo sam ga kuči u Serš midi. Baš mi ga je bilo žao." Pošto nije hteo da se zadržava na tom lošem sečanju, čovek coknu jezikom i brzo dodade: „Poslednja dva-tri meseca njegovog života bilo mu je malo bolje. Više puta je svratio i u restoran i..." „Mislite li da je bio opet počeo da slika?" prekide ga Gaspar. „Sigurno! Opet je ručavao kod nas žvrljajuči po bloku za crtanje. To je bio siguran znak da nešto slika!" „Znate li na čemu je radio?" De Fines se osmehnu u znak odgovora. „Pošto sam bio radoznao, uvek bih koristio priliku da bacim pogled preko njegovog ramena dok sam mu služio hranu. Crtao je lavirinte." „Lavirinte?" „Da, kafkijanske lavirinte, bez ulaza i izlaza. Lavirinti sa beskonačnim granama, od kojih može da vam se zavrti u glavi." Madlin i Gaspar se sumnjičavo pogledaše, ali njihov sagovornik je ćuvao još jednog keca u rukavu. „Nekoliko dana pred smrt, G. Lorenc nam je dao fe-no-me-na- lan poklon: postavio je mozaik." „Ovde?", zaćudi se Gaspar. „Tako je", potvrdi on ponosno, „u dnu druge sale. To je jedan od retkih mozaika Šona Lorenca, u svakom slučaju, največi koji je stvorio. Ljubitelji umetnosti dolaze ovde na hodočašče da bi ga videli i slikali. Naročito Azijci." Vlasnik nije čekao da ga zamole, već ih odmah odvede u dno sale, gde je šarena freska prekrivata zid. „G. Lorenc je hteo da ilustruje Ogromnog krokodila, priću Roalda Dala. To je bila omiljena priča njegovog sina. Tražio je da mu je čita svako veče pred spavanje. Baš lep omaž, zar ne?" Tabla se sastojala od stotine malih sjajnih kvadratiča, koji su pomalo podsečali na velike piksele video-igara iz osamdesetih godina. Začkiljivši, Madlin je prepoznala likove iz svog detinjstva: krokodila, majmuna, slona i zebru, kako se kreću kroz savanu.


Ovo delo je, kad uzmemo u obzir žanr, bilo predivno i duhovito, iako sporedno delo u opusu velikog autora. Madlin zatraži dozvolu da ga fotografiše, a zatim se vrati za svoj sto sa Gasparom.

4. „Izgleda da vam se mala Polin baš sviđa." Baš kao i juče, razmenili su informacije koje je svako sa svoje strane prikupio. „Sa njom je lako izači na kraj i ne voli da kontrira." „To kažete zbog mene?" Gaspar okrenu glavu da bi izbegao njen pogled. „Hajde da razgovaramo o nečemu drugom, ako hočete." Ona predloži podelu poslova: „Po podne nameravam da ispitam Žana Mišela Fajola, Šonovog trgovca bojama. Za to vreme, volela bih da obiđete Penelopu bradi.

Lorenc." Pomalo skeptičan povodom ovog predloga, Gaspar se počeša po

„Zašto bih tražio đavola? Upravo ste mi ispričali da vam je zalupila vrata pred nosom." „Vi čete drugačije proči." „Zašto to mislite?" „Prvo, zato što ste muško. A i pala mi je na pamet genijalna ideja." Zadovoljno se smešeči, objasni mu plan koji je smislila da bi se približili Šonovoj ženi. U internet kafeu je napravila imejl-adresu na Gasparovo ime i poslala Penelopi zahtev da mu pozajmi - odnosno izda - sliku njenog muža pod nazivom Gola, koju je ona i dalje posedovala. „Ništa mi nije jasno", progunđa Gaspar. „Zašto bih hteo da iznajmim sliku? To nema smisla." Madlin odgurnu tanjir i raširi fotokopiju članka iz engleskog Dejli telegrafa, gde se najavljuje tridesetak izvođenja Hipokratove zakletve u Londonu narednog proleča, a to je komad koji je napisao... Gaspar Kutans. „Iznajmljujete sliku kao deo scenografije za premijeru vašeg komada." „To je smešno!" Madlin nesmetano nastavi: „U mejlu sam predložila Penelopi dil od dvadeset hiljada evra. Benedik me je uveravao da joj novac treba i da, na kraju krajeva, želi da proda sve slike na aukciji. Ako dobije priliku da popularizuje Lorencova dela pre prodaje, možete biti sigurni da je neče propustiti." Gaspar se namršti sav ljut. „Vi ste zloupotrebili moj identitet!" „Opustite se, to je bilo s dobrom namerom." „Principi uvek važe samo za druge, jelda? Mrzim ljude kao što ste vi!"


„Ljude kao što sam ja? Šta vam to znači?" „Jasno je šta hoću da kažem!" „Samo je vama jasno!" I dalje ljut, slegnu ramenima. „U svakom slučaju, gospođa Lorenc neče poverovati u takve gluposti." „Grešite", uzviknu pobedničkim tonom. „Zamislite, već mi je odgovorila i čeka vas za pola sata kod kuće, da prodiskutujete o tome." Gaspar otvori usta da prigovori, ali se zadovolji jednim rezigniranim uzdahom. Madlin iskoristi svoju prednost: „Posle intervjua s Fajolom, imam sastanak sa starom prijateljicom, koja je na proputovanju i zastaje u Parizu. Kad se budete videli s Penelopom, nađimo se u Semaforu, da vidimo dokle smo stigli." „Šta sad je taj Semafor " „To je mali kafič na uglu Zakobove i Senske." Toliko je bilo toplo da je restoran otvorio velika stakla izloga. Pošto je Madlin želela da puši, seli su na terasu da popiju kafu. Madlin je zamišljena uvijala cigaretu u tišini, dok je Gaspar, izgubljen u mislima, pijuckao armanjak, kojim ga je častio vlasnik. Iako se nisu usuđivali da to i kažu, moralo se priznati da su sada sačinjavali prilično neobičan par istražitelja. Hipnotišuče Lorencovo delo ih je zarazilo. Uzelo ih je pod svoje. Sve što je izbliza ili izdaleka okruživalo slikara - osečaj za slikarstvo, mračne strane njegovog života - pridavalo je auru misterije i nudilo neko iracionalno obečanje da će, kad jednom izađu na videlo, Lorencove tajne postati i njihove tajne. Iako nisu to priznavali, Madlin i Gaspar su na neki ćudan način bili uvereni da će ih te tajne dovesti do istine, jer, tražeči slike, oni su tražili i neku istinu o sebi.


7 Oni koje uništava... Umetnost je kao pozar, rađa se iz onog što uništava. Žan Lik Godar

1. Nekadašnja privatna palata, a sada stambena zgrada, u kojoj je živela Penelopa Lorenc, odlikovala se bezvremenom svedenom elegancijom, poput drugih lepih zgrada u tom istom kvartu oko Crkve Svetog Tome Akvinskog: jednostavna svetla fasada od obrađenog kamena, stepenice od uglačanog mermera, veoma visok plafon, parket sa šarom riblje kosti, koji krčka. Enterijer je, međutim, bio sušta suprotnost asketskom izgledu zgrade. Bio je čak i oličenje razmetljivosti. Kao da se neki naslednik Filipa Starka pobrinuo za dekoraciju, držeću u ruci papir na kome je svaka stavka bila simbol lošeg ukusa. Tapacirana roze fotelja, prekrivena jastučičima od lažnog krzna, stajala je uz sto od pleksiglasa, ogroman barokni luster, svakakve ukrasne drangulije i neobične lampe. Muškarac koji je otvorio vrata, gledajuči sumnjičavo u Gaspara, predstavi se bezvoljno kao Filip Kareja. Gaspar se prisetio da ga je Polin pominjala kao prvog Penelopinog dečka. I dalje je, dakle, bila s njim. Investitor iz Nice bio je debeljuškast čovek, milion svetlosnih godina daleko od slike Penelopinog ljubavnika kakvu je Gaspar imao u glavi: tonzura, tanka bradica, podočnjaci, velika košulja raskopčana na grudima s prosedim dlakama i priveskom u obliku ajkulinog zuba, na zlatnom lancu. Bilo je teško shvatiti čime je mogao da zavede mladu ženu na vrhuncu lepote, kakva je ona tada bila. Možda je i on tada bio drugaciji? Možda je tada imao više draži. Ili možda, ako ne i sigurno, privlačnost između njih dvoje, kao i uvek, izmiče racionalnom objašnjenju. Investitor ga je uveo u mali salon s pogledom na unutrašnje dvorište i vratio se razgledanju oglasa za nekretnine na svom zlatnom mekbuku. Gaspar je čekao desetak minuta pre nego što mu se pridružila domačica. Kada je bivša manekenka ušla u prostoriju, bilo mu je teško da sakrije iznenađenje. Penelopa Lorenc bila je neprepoznatljiva. Izobličena od plastičnih operacija, iskrivljena karikatura žene kakva je ranije bila. Njeno ukočeno lice, glatko kao od voska, izgledalo je kao da se topi. Deformisane usne podsečale su na balon koji samo što ne pukne. Od natečenih kapaka i jagodica, koje su stajale previsoko na obrazima, oči su joj izgledale manje. Podbulo lice odudaralo je od tela mršavog kao kostur, izuzimajuči grudi, koje su štrcale kao helijumski baloni. „Dobar dan, gospodine Kutanse, hvala vam što ste došli", pozdravi ga ona zadihano, kroz nos, dok je sedala preko puta njega. Pogled joj je bio kao u uplašene životinje jer je bila svesna svog izgleda i utiska koji ostavlja na druge. Kako čovek dođe do te tačke? Kako da se objasni tolika promena? Gaspar se sečao fotografija top-modela iz vremena kada se pojavljivala na naslovnicama


časopisa. Ohola, vitka, atletski građena, privlačna. Zašto je sebe kaznila tim preteranim liftingom i injekcijama botoksa? Kakav je to šarlatan od lekara uništio lepe crte njenog lica? Tražio je nešto u njoj, nekakav trag izgubljene lepote, i našao ga je u očima. Zato se usredsredio na te plavozelene dužice prošarane bronzom. Na varnicu koja je sigurno zapalila i Šonovo srce leta 1992. godine. Gaspar je pozdravi, ali čim je zinuo, odustao je od plana koji je smislio s Madlin. Nije se tu ništa moglo uraditi. Nikad ne bi pristao na laž. Prvo iz moralnih razloga, ali naročito zbog toga što je znao da je loš glumac, nesposoban da žonglira lažima i istinom. Odlučio je da bude iskren. „Biću iskren, gospodo Lorenc, ja sam ovde iz drugog razloga. Ja jesam Gaspar Kutans i jesam napisao komad koji će se igrati na proleće, ali taj ugovor o najmu vaše slike bio je samo deo strategije koju je moja koleginica smislila da bismo stupili u kontakt s vama." „Koja koleginica?" „Ona koju ste jutros najurili." Atmosfera postade napeta. Gaspar oseti da će Penelopa pozvati Kareju u pomoć. Podiže ruku da bi je razuverio. „Dajte mi samo tri minuta da vam objasnim situaciju. Ako posle odlućite da ne odgovorite na moja pitanja, otići ću bez pogovora, i nikad vas više neću uznemiravati." Kako se nije pomerala, on nastavi ohrabren: „Tražimo tri slike koje je Šon Lorenc naslikao poslednjih nedelja pred smrt. To je..." Penelopa ga prekinu: „Šon godinama nije uzeo ćetkicu u ruke pred svoju smrt." „Mi ipak imamo razloga da verujemo da te slike postoje." Ona slegnu ramenima. „ Ako postoje, one su nastale posle našeg razvoda, što znaći da ja nemam nikakvo pravo na njih. Šta me se to onda tiće?" Shvativši da im ova kivna žena ništa neće dati, Gaspar je improvizovao: „Zato što sam ovde da vam predložim dil." „Kakav dil?" „Ako odgovorite na moja pitanja i tako pomognete da pronađemo slike, i vi ćete dobiti jednu." „Nosite se bre u pićku materinu! Ako mislite da me Šonove slike već nisu dovoljno uništile..." Strah se pretvorio u ljutnju. Ustade sa sofe pa se uputi ka frižideru uglavljenom između knjiga u biblioteci kao mini-bar u hotelu. Dohvati dve flašice votke pa iskapi prvu direktno iz flaše. Gaspar pomisli na citat Bukovskog: Nađi ono što voliš i pusti da te ubije. Penelopin otrov zvao se Siva guska. Sipala je sadržaj druge flašice u kristalnu ćašu, koju postavi na stoćić od stakla i kovanog gvožđa, nadohvat ruke. „Šon Lorenc ne bi postojao bez mene, znate? Ja sam pokrenula njegovu


kreativnost i podstakla razvoj njegovog talenta. Pre mene, on je bio beznaćajan crtać grafita iz Harlema, koji je dane provodio u džabalebarenju i duvanju. I više od deset godina, tokom svih onih godina kada nije uspevao da proda nijednu sliku, ja sam mu donosila kintu. Zahvaljujući mojoj lepoti, mojim reklamama, naslovnicama na časopisima, on je na kraju nekako postao poznat slikar." Slušajući njen monolog, Gaspar je mislio na propalu glumicu koju je igrala Glorija Svanson u Bulevaru sumraka. Isti stepen obožavanja žene kakva je nekad bila, i isto patetično pravdanje. „Godinama sam mu bila inspiracija. / slaba talka. Tako je govorio jer je bio ubeđen da ne može da naslika ništa genijalno bez mog prisustva." „Nije grešio", priznao je Gaspar. „Vaši portreti su predivni." „Mislite na 21 Penelopu, zar ne? Reći ću vam nešto: istina je da sam u početku bila polaskana tim slikama. Zatim su mi postale teret." „Zašto?" „Zbog toga kako su me drugi gledali: kao izvor nesreće. Videla sam kako ljudi pilje u mene i činilo mi se kao da ćujem njihove misli. Govorili su da sam lepa, ali ni izbliza tako fascinantna kao žena na slici. Znate li u čemu je tajna Šonovih slika, gospodine Kutanse?" „Recite mi."

2. „Bilo je uzbudljivo raditi sa Šonom Lorencom jer je bio majstor za boju." Kada joj je Bernar Benedik govorio o Zanu Mišelu Fajolu, sam bog zna zašto je Madlin zamišljala starog sedog gospodina u sivom mantilu, koji je odavno trebalo da se penzioniše. U stvari, čovek koji ju je primio u radnji na Volterovom keju bio je crnac, a uz to i mnogo mlađi od nje, kao od brega odvaljen, sa dredovima i zlatnim prstenjem sa satanističkim simbolima na svakom prstu: zmija, pauk, meksička lobanja, jarčeva glava. Nosio je iznošene patike, uzan džins i prsluk preko majice pripijene uz telo. Dočekavši je srdačno i sa iskrenim zanimanjem, Fajol je posluži kafom i keksom koje je spustio na debeli pult od hrasta, prošaran mrljama boje. Oko njih zidovi od golog kamena, svodovi i plafon kao u srednjovekovnim zanatskim radnjama. Takav utisak su pojačavale police od lakiranog drveta, koje su se protezale od plafona do poda, okružene bočicama s bojama. Fajol se, buduči zainteresovan za temu, činio raspoloženim da odgovara na pitanja i ne znajuči ni ko je ona. „Viđam se sa mnogim umetnicima", nastavi on. „Večinu čine egoisti i megalomani koji se smatraju Pikasovom i Baskijinom reinkarnacijom samo zato što su nešto nažvrljali, znaju vlasnike galerija željne da izlože njihova dela i imaju publiku koja će pozdraviti sve njihove bljuvotine." Izvadi jedan keks Petit ekolije iz limene kutije. „I pored uspeha, Šon nije bio takav. Čak je bio skroman, i iako opsednut slikarstvom, to ga nije sprečavalo da se zanima za ljude." Zagrizao je keks i dugo ga je žvakao, kao da je želeo da se natenane priseti svih događaja iz prošlosti.


„Na primer, kad je saznao da se mučim kako bih platio starački dom za majku, napisao mi je ček i nikad mi nije tražio da mu vratim novac." „On je, dakle, više bio prijatelj nego stalna mušterija", primeti Madlin. Fajol je pogleda kao da je rekla da je Zemlja ravna ploča. „Pravi umetnici nemaju prijatelje", izjavi on. „Između ostalog, zbog toga su i postali umetnici. Pomagao sam Šonu koliko sam mogao, pokušavajuči da mu nađem boje koje je tražio. Takođe sam mu činio i neke usluge. Naročito sam se bavio uramljivanjem njegovih slika. Bio je cepidlaka što se toga tiče: hteo je samo američke ramove od svetlog orahbvog drveta, koje je veoma retko i ima ga samo u Iranu." „Zašto ste rekli da je majstor za boje?" „Zato što je stvarno bio! I to od samog početka. Iako je mladost proveo šarajuči ograde i vagone sprejovima, Šon je doživeo radikalnu promenu početkom dvehiljaditih. Želeo je da nauči i postao je stručnjak za boje. A naročito je bio purista. Bilo je ludo videti bivšeg crtača grafita kako odbija da koristi sintetičke boje!" Madlin se usudi na jedno pitanje: „U suštini, koja je razlika između sintetičkih i prirodnih boja?" Rastafarijanac je ponovo popreko pogleda. „Ista razlika kao i između jebanja i vođenja ljubavi, između MP3 zvuka i onog sa ploče, između kalifornijskog i burgundskog vina... You got it?" „Hočete reči da su prirodne boje autentičnije?" „Daju veću dubinu i intenzitet, a pre svega, jedinstvene su jer imaju priću staru hiljadu godina." Fajol u jednom skoku usta sa stolice i uputi se u zadnji deo radnje. „Te boje su među najređim i najskupljim na svetu", reče uzbuđeno pokazujuči na jednoj polici staklene flašice sa prahom u boji. Minijaturne bočice različitih veličina i oblika predstavljale su impresivnu paletu boja, koje su išle od svetlih i pastelnih do tamnih. Na prvi pogled, Madlin nije videla razliku između njih i drugih bočica naokolo, ali se uzdrža da ne pokaže zbunjenost. Zan Mišel F ajol dohvati jedan uzorak i mahnu njime pred njenim licem. „Evo, na primer lapislazuli, takođe poznat pod imenom ultramarin: mistična boja koju su koristili fra Anđeliko, Leonardo da Vinči i Mikelanđelo. Dobijen je iz stene uvezene iz Avganistana i ova boja je bila toliko retka da je u renesansi bila skuplja od zlata." Madlin se sečala da je u romanu Devojka s bisernom mindusom pročitala da je Vermer ovom bojom naslikao devojčin turban na slavnoj slici. Fajol vrati bočicu na mesto i odmah uze drugu boju: ljubičasti prah svetle boje. „Purpur iz Tira, boja toga rimskih careva. Zamislite da je za samo jedan gram bila potrebna sluz deset hiljada školjki, i to vrste koja se naziva bodljikavi volak. Možete da zamislite taj pokolj..." Ponesen svojom pričom, nastavio je:


„Ova indijskožuta dobija se destilacijom kravljeg urina, i to samo od krava koje su se hranile isključivo listom manga. Danas je njena proizvodnja, razume se, zabranjena." Rastafarijanac prebaci dredove preko ramena i prede na skerletni uzorak. „Zmajeva krv, poznata još iz antike. Legenda kaže da je ta boja dobijena mešavinom zmajeve i dečje krvi posle neke herojske bitke u kojoj su oboje izgubili život." Fajol je bio nezasit. Kao posednut tim bojama, nastavio je predavanje svojoj novoj učenici: „Ovo mi je možda omiljena boja!" objavi on uzimajuči novu bočicu s prahom u oker nijansi koja vuče na konjak. „Ona je, u svakom slučaju, najuzbudljivija." Madlin se nagnu da pročita etiketu: „Mumija-braon ?" „Da, egipatska braon boja. Dobijala se mrvljenjem mumificiranih ostataka i skupljanjem smole koja ostaje na zavoju za uvijanje mumije. Bolje je ne razmišljati o silnim arheološkim nalazištima koja su upropaščena da bi se dobila ova prokleta boja! Uostalom..." Madlin prekinu njegov zanos kako bi se vratili temi zbog koje je i došla: „Poslednjih nekoliko puta kada ste videli Šona, koje tipove boja je tražio?"

3. „Svaki put kad vas Šon naslika, on vam ukrade nešto što vam posle nikad ne vrati", reče Penelopa otpivši još jedan gutljaj votke. Gaspar je, sedeči preko puta nje, i dalje bio sumnjičav. „Otima vam lepotu da bi je stavio na platno", insistirala je ona. „Sečate li se priče iz Slike Dorijana Greja7." „Portret koji je stario umesto njegovog vlasnika." „E, pa, sa Šonom je bilo obrnuto. Slike su mu ljudožderi. Hrane se životom i energijom modela. Ubija vas je da bi ona mogla da živi. Penelopa je sledečih nekoliko trenutaka razvijala tu ideju puna mržnje. Gaspar je više nije slušao. Mislio je na ćuveni citat Serža Gensbura: „Ružnoča je u prednosti nad lepotom jer ne nestaje s vremenom." Opet isto pitanje: kakav niz događaja je ovu ženu mogao toliko da promeni? Madlin mu je rekla da je Šon upoznao Penelopu na Menhetnu 1992. godine, kada je imala samo osamnaest godina. Brzo je raćunao. Njegova sagovornica je sada imala četrdeset dve godine. Isto kao i on. U Serš midiju bilo je malo Penelopinih fotografija, ali se on dobro sečao jedne od njih, koja je nastala po Žilijenovom rođenju. Penelopa mu je na njoj izgledala čarobno. Negativni efekti plastične hirurgije su, dakle, bili novijeg datuma. „U roku od nekoliko godina, Šon je uvideo da njegov talenat više ne zavisi od moje malenkosti. Naravno da sam se uplašila da ću ga izgubiti. Moja sopstvena karijera je propadala. Da ne bih potonula, počela sam da pijem i da se drogiram više nego što je trebalo: marihuana, kokain, heroin, tablete... Htela sam da nateram Šona da obrati pažnju na mene. Deset puta me je vodio na odvikavanje. Treba da znate da je Šon imao jednu veliku manu. U stvari, slabost: bio je dobar tip."


„Ne vidim zašto je to slabost." „Ma jeste, ali to je sasvim druga priča. Ukratko, nikad nije skupio hrabrost da me ostavi. Jer je mislio da mi je večiti dužnik. Šon je bio malo šašav. Ili je imao neku svoju logiku." Gasparov pogled pređe s Penelopinog lica na ožiljak u obliku zvezde na desnoj strani vrata. Zatim spazi da je imala još jedan, skoro simetričan, iza levog uha. I na kraju treči, na početku grudi. Odmah je shvatio: ti ožiljci nisu posledica operacija, već mučenja bodljikavom žicom, kojem je Penelopa bila izložena tokom otmice. Tada je shvatio šta se zapravo desilo. Penelopa je upala u začarani krug plastične hirurgije zbog sinovljeve smrti. Isprva je verovatno želela samo da sanira povrede 0d napada, a zatim nije umela da stane. Šon nije bio jedini koji se dobrovoljno izložio samomučenju. Njegova žena je takođe pošla za njim putem samouništenja. Htela je da pati zbog onog što je bio izvor njenog greha: lepote. „Rođenje sina vas nije zbližilo?" „To dete je bilo ćudo. Simbol novog početka. Prvo sam verovala u to, ali bila je to samo iluzija." „Zašto?" „Zato što za Šona nije postojalo ništa drugo. Ni slikarstvo, ni ja. Samo je Žilijen bio važan..." Na pomen sina, Penelopa kao da je upala u neku hipnotičku letargiju. Gaspar pokuša da je zadrži: „Ako mi dozvolite samo da vas pitam još ovo..." „Idite." „Gospođo, samo još jedno..." „Gubite se odavde!", povika kao da se naglo probudila. „Kada ste poslednji put razgovarali s mužem?" Ona uzdahnu. Pogled joj se opet izgubi, ode u potragu za sečanjima. „Poslednji put, to je bilo... na dan njegove smrti. Nekoliko minuta pre smrti. Šon je bio u Njujorku. Zvao me je iz telefonske govornice na Aper Ist Sajdu. Pričao je nešto nepovezano. Zbog vremenske razlike, probudio me je usred noči." „Zašto vas je zvao?" „Više se ne sečam." Plakala je zgrčenog lica. Bio je uporan: „Molim vas, potrudite se! Šta vam je rekao?" „OSTAVITE ME!" Vrisnuvši, opet je potonula u neko bunilo. Nepokretna, ležeči na beloj sofi, izgubila je vezu sa stvarnošću. Divljeg pogleda. Kao da je prestravljena. Shvatajuči situaciju, Gaspar se strašno postide. Šta mu je trebalo da muči ovu ženu pričom koja se njega ne tiče? Koji je smisao njegove potrage? Ode u tišini. U liftu, reče sebi da je Godar bio u pravu: „Umetnost je kao požar, rada se iz onog što uništaval." Mračna priča o porodici Lorenc bila je puna leševa, duhova,


zombija. Sudbina koje je upropastio, spalio i ugljenisao plamen strasti i umetnosti. Umetnost je požar koji se rađa iz onih koje uništava.

4. Žan Mišel Pajol nije morao mnogo da kopa po sečanju. „Posle dugog odsustva, Šon je počeo često da navrača u prodavnicu u poslednja dva meseca života. Pre malo više od godinu dana. U novembru i decembru 2015. godine. Bio je u potrazi." „Za čim je tragao?" upita Madlin pomalo zbunjeno. „Pa za bojama, naravno." „Dakle, po vašem mišljenju, on je opet počeo da slika?" Fajol se nasmeja. „Pa očigledno! I sve bih dao da znam šta je imao na umu." „Zašto?" „Prvo, zato što je bio opsednut belom." „Belom bojom?" Rastafarijanac potvrdi i započe pesničku tiradu: „Da, boja prikaza i duhova. Boja prve svetlosti i otkrovenja. Čistote snega, nevinosti, čednosti. Boja koja predstavlja celinu jer je u isto vreme i simbol života i smrti." „Koju vrstu bele je tražio?" „Pa, u početku je isprobavao razne opcije i zahtevi su mu bili oprečni: čas je bila mat, čas sjajna. Čas nežna, čas gruba. Čas kao kreda, pa onda sa metalik odsjajem. Nisam mogao da se snađem." „Je li bio naduvan ili trezven?" Prodavač se namršti. „Pre bih rekao da je bio uzbuđen. Kao da mu se desilo nešto neočekivano." Vratili su se do pulta. Kapi kiše dobovale su po staklu. „Šon mi je sve vreme pričao o belim mineralnim pigmentima, ali oni imaju manu da izblede i postanu providni čim ih pomešamo s vezivom. Bilo mi je žao što nisam mogao da mu pomognem. Na kraju sam mu predložio da proba gofun širajuki." „Japansku belu?" usudi se da pita. „Da, bisernobela koja se dobija od ostriga. Šon je pokušao da radi s njom, ali se vratio posle nekog vremena i rekao da to nije ono što je tražio. I da tom bojom neče uspeti da predstavi ono što je imao na umu. Taj izraz me je iznenadio." „Zašto?" „Umetnici kao Šon ne pokušavaju da predstave, već da stvore. Da se poslužim Sulažovim izralzom, oni slikaju, ne oslikavaju. Međutim, imao sam utisak da je Šon u glavi imao nešto konkretno, ali da to jednostavno nije postojalo u stvarnosti." „Nije vam rekao šta?"


Fajol se namršti umesto odgovora. Madlin nastavi da ga ispituje: „Jeste li na kraju uspeli da mu pronađete boju?" „Naravno", reče on iskezivši se od uva do uva: „napravio sam mu boju na bazi jednog neobičnog gipsa, kog ima samo na jednom mestu." „Gde to?" Sav ponosan, Fajol poprimi neki zagonetan izraz lica. „Jeste li ćuli za Vajt Sends?" Madlin je razmišljala nekoliko sekundi dok joj ne prođe glavom jedna slika: bele svetlucave dine, kao od srebra, koje se prostiru unedogled. Jedan od najlepših nacionalnih parkova u Americi. „Pustinja u Novom Meksiku?" Rastafarijanac klimnu glavom. „I to tamo gde je postavljena vojna baza u kojoj vojska testira oružje i tajne tehnologije. Na tom mestu se nalazi kamenolom sa veoma retkim gipsom. Prerađena ruda iz koje se dobija veoma otporna boju: neka vrste belosive sa roze odsjajem." „Ako se kamen nalazi u vojnoj bazi, kako ste mogli da mu pristupite?" „To je moja mala tajna." „Imate li uzorak?" Fajol se okrenu ka polici da bi dohvatio bočicu od duvanog stakla. Madlin je prvo pogledala u bočicu s uzbuđenjem, a potom se razočarala. Boja je ličila na kredu. „Znači, za slikanje je potrebno pomešati ovo s uljem?" „S uljem ili nekim drugim vezivom, da." Madlin, zbunjena, uze kacigu s pulta i zahvali Fajolu na pomoči. Dok je rastafarijanac išao ka vratima, zastade kao da se nečega setio. „Šon mi je takođe tražio da mu nađem fosforescentnu boju dobrog kvaliteta. To me je zaćudilo jer je to bilo nekako neozbiljno s njegove strane." „Staje to? Boja koja akumulira svetlost?" „Da, da bi je zatim otpuštala u mraku. Nekada su industrijalci koristili radijum da bi je napravili, a nalazila se pre svega na kontrolnim tablama u avionu." „I eto zračenja!" Fajol se složi. „Kasnije su koristili cink-sulfid, ali nije bio efikasan, brzo se kvario." „Adanas?" „Danas se koriste kristali stroncijum-aluminata, oni nisu ni radioaktivni ni otrovni." „To je tražio Lorenc." „Da, ali Šon je odbio sve moje boje. Kako nisam shvatao šta želi, povezao sam ga s jednom švajcarskom kompanijom koja pravi svetleći premaz za profesionalne satove, kao što su oni za ronjenje. Ti momci su stvarno bili za saradnju, ali ne znam da li je Šon uspeo nešto da isposluje kod njih."


Madlin zapisa za svaki slučaj ime švajcarske kompanije i opet zahvali bojaru. Kada je izašla na Volterov kej, noć je skoro pala. Kiše nije više bilo, a gusti oblaci su se kao crn dim obrušavali na Senu i Luvr. Kao oblaci prašine koje su podigli besni konjanici. Pošla je vespom ka Kraljevskom mostu da bi se na Sen Zermenu videla s drugaricom. Od grmljavine je poskočila. Na nebu ispresecanom munjama činilo joj se da vidi koščato lice Šona Lorenca. Izmučeno lice slično Isusovom, koje se stvaralo od bele svetlosti.


Gaspar Sen Žermen de Pre. Nebo boje cinka. Zgrade kao da su osenčene olovkom. Mračne siluete platana. Utisak kao da hodam po praznom prostoru. Kao da će me napasti i progutati strujanje, zagađenje i nerazgovetna buka bulevara. Slika Penelope Lorenc mi ne izbija iz glave. Upropaščena lepota, promukao glas, sečanje na izgubljenu svežinu podseča me na moje sopstveno propadanje, moj sopstveni umor, moj sopstveni pad. Trebao bi mi čist vazduh, vedro nebo, vetar koji pročiščava dušu, sunce grčkog ostrva ili ledena lepota snežnih vrhova Montane. U nedostatku čistog planinskog vazduha, ulazim žurno u prvi bar na koji sam naleteo, kafič na uglu Sen Zermenove i Sen Perove. To mesto se i dalje drži zastarelog imidža prestonice koja se sviđa strancima, ali koja već dugo više ne postoji: klupe obložene eko-kožom, neonske lampe, stolovi Formika, pepeljare Rikar, stari Kamekin džuboks Skopiton. Ispod krova od stakla, turisti i studenti, svi zbijeni, upravo završavaju sendvič sa šunkom u bagetu, ili pak topli sendvič. Guram se da prođem sve do šanka. Bez ikakvog pokušaja da se obuzdam, naručio sam dva koktela old fašoned, progutao ih u dva gutljaja pa odmah izašao. Alkohol koji sam uneo za ručkom već me je omamio i znao sam da će viski produžiti taj osečaj. Hoću još. U sledečoj pivnici, koja je bila veoma elegantna, iskapio sam još dva viskija. Pa se vračam na Sen Zermen. Pada kiša. Oko mene sve postaje maglovito. Boje su iščezle iz pejzaža. Ostaju samo sivi oblici koji blede iza stakala naočara mokrih od kiše. Vučem se do Bonapartine ulice. Svaki korak mi je težak kao da sam slon iz cirkusa, primoran da drži ravnotežu dok hoda po zategnutom užetu. Neko je upravo pojačao zvuk u mojim ušima, pojačavajuči tako i bolnu gradsku vrevu. Srce mi brzo kuca, tresem se, piški mi se. Steže me u grudima. Posrćem, cvokoćem i gušim se. Kiša mi ulazi u grlo, otežava mi disanje. Svrbi me po grudima, pecka me po rukama, želim da išćupam sebi kožu. Ne pokušavam ćak ni da razumem razlog svoje utućenosti. Mada znam koji bi psihićki razlozi mogli biti. Znam da je moje telo skrovište za demone koji već dugo ne spavaju. Takođe znam da me želja za alkoholom obuzima divljaćkom snagom, kakvu dugo nisam osetio. U Opatijskoj ulici spazio sam restoran, dakle, još jedna potencijalna kafana za mene. Prednji deo je sav od keramike, s crvenim kariranim zavesicama. Pokisao kao miš, ulazim u kafanu sav posrćući. Više se nije moglo popiti piće, konobari su ćistili salu i već postavljali stolove za većeru. Mokar do gole kože, pitam mogu li „popiti ćašicu", ali odmerivši me od glave do pete, odbijaju da me usluže. Vređam ih i mašem im novćanicama ispred nosa, kao da se novcem može sve kupiti. Oni pak dobro vide ko sam ja i izbacuju me. Dok se pljusak pojaćava, primećujem da sam došao do Pirstenbergove ulice. Još jedan uobićajen kliše o Parizu. Maleni trg sa ogromnim pavlovnijama i svetiljkama sa pet sijalica. Poznajem ovo mesto, naravno, ali nisam ovde kroćio ćitavu većnost. Pod uticajem alkohola, pejzaž se krivi, izvija se dok se moje telo naduvava i udvostrućuje.


Oštar zvuk probija mi uši. Hvatam se za glavu. Tišina. Zatim, odjednom, neki glas: „Tata?" Okrećem se. Kome zove? „Plašim se, tata." Ne zovu mene. Ja govorim. Odjednom, imam šest godina. Sedeo sam na ovom trgu s ocem. Na ovom trgu smo „kao kod kuće". Moj otac je obućen isto kao na fotografiji koju nikad ne vadim iz novćanika: pantalone od svetlog platna, bela košulja, pamućni radni sako i lakirane cipele. U džepu jakne imam autić Mažoret i hemijsku u ćetiri boje. Na leđima ranac Tans, s mojim imenom rućno ispisanim na plastificiranom kartonćiću za ime i prezime. U to vreme sam išao u predškolsko u Ulici Sen Benoe. Otac je dolazio da me pokupi iz škole svako drugo veče. Tada je bila sreda po podne. Izlazimo iz bioskopa u Kristininoj ulici, gde smo upravo gledali Kralja i pticu. Tužan sam, ali ne zbog filma. Ubrzo, ne uspevam da se uzdržim i počinjem da plačem. Moj otac vadi iz džepa platnenu maramicu, koju uvek nosi sa sobom. Briše mi oči, nos, uverava me da će sve biti u redu. Da će pronači rešenje. On uvek drži obečanje, ali osečam nejasno da je ovog puta komplikovanije nego inače. Pljusak me vrača u sadašnjost. Naočari su mi potpuno zamagljeni. Ne razlikujem više ništa i u ušima mi bubnji kao da će eksplodirati. Ne želim više da mislim na to. Zašto sam načinio grešku i došao ovde? Kako sam mogao da spustim odbrambeni zid? Nepromišljenost? Veliki umor? Nesvesna potreba za suočavanjem? Ali s kim? Sa tobom, budalo! „Plašim se, tata!", ponavljam. Ne boj se, stari moj. Nećemo nikad biti dugo razdvojeni, obećavam. Ovoj zakletvi ni tada nisam mnogo verovao. I budučnost je pokazala da sam bio u pravu. Sada plačem kao nekakva pokisla propalica. Tijem krokodilske suze kao kad sam bio dete. Kolena mi klecaju. Hteo bih da sednem, ali nekadašnje klupe su sklonjene. Takvo je vreme došlo: ne toleriše se napad umora i ne nudi se sklonište za povređene. Sklapam oči kao da ih više neću otvoriti. Na trenutak pomišljam da ću se onesvestiti, ali ostajem na nogama, nepokretan, dok se sa mene cedi kiša. Gubim pojam o vremenu. Koliko je vremena prošlo dok nisam opet otvorio oči? Pet minuta, deset, pola sata? Kada sam se osvestio, više nije padala kiša. Zaledio sam se. Brišem naočari i za trenutak mislim čak da je kriza prošla i da me je ova voda s neba pročistila. Skoro rešen da zaboravim ovu epizodu, nastavljam put, dolazim do Zakobove i nastavljam Senskom. Ali najednom sam se ukočio. U izlogu galerije sa skulpturama video sam svoj odraz. Naglo me je zaustavio. Dokaz: ne mogu ovako i dalje da živim. Nije to da ne idem nikud. Več je jedino mesto na koje želim da odem „bilo gde van sveta". Odraz mi je grub i umoran. Nepodnošljivo mi je i da ga gledam. Osećam se


poljuljano, obuzet željom da sve prestane. Odmah. Stežem pesnice i pucam. Udarci padaju po staklu u luđačkom besu. Direkt, kroše, aperkat. Dajem sebi oduška. Prolaznici se uplašeni vraćaju natrag. Udarac pravo, kroše, aperkat. Staklo puca. Sake su mi krvave. Srce slabo, a telo u šoku. Udarao sam bez prestanka dok nisam izgubio ravnotežu. I srušio se na trotoar. Dok se jedno lice, uokvireno plavim pramenovima, nije nadvilo nada mnom. Madlin.


8 Laž i istina Umetnost je laž koja nam pomaže da spoznamo istinu. Pablo Pikaso

1. „Dugujete mi objašnjenje!" „Ništa ja vama ne dugujem!" Noć je bila već pala. Madlin i Gaspar su ispred Bolnice Pompidu ćekali taksi koji su pozvali. Dve mraćne i uznemirene siluete isticale su se pred brodom u staklu usidrenim na Seni. Gaspar je bio namršten i iscrpljen. Jedna ruka u zavojima, druga u udlazi. „Naglašavam da je samo zbog mene vlasnik radnje odustao od tužbe protiv vas!" nastavi Madlin ogorćeno. „Mislim da je više zbog basnoslovnog ćeka koji sam mu napisao!" usprotivi se on. „Ali što ste, kog đavola, nasrnuli na izlog koji vam ništa nije skrivio?" Gaspar se nije nasmejao na šalu. Taksi, beli mercedes, ukljući migavce i stade pred njih. Videvši da je jedan od putnika povređen, vozać izađe da im otvori vrata. Kola krenuše duž Grenelovog keja i prođoše 15. arondisman Konventskom ulicom. Dok su stajali na semaforu, Gaspar se rasprića. Priljubljen uz staklo, podelio je s njom neobićnu ispovest: „Rođen sam tri ulice odavde, znate li? U Porodilištu Svete F elicite 1974. godine." Madlin nije skrivala da je iznenađena: „Stekla sam utisak da ste Amerikanac." „Majka mi je bila Amerikanka", pojasni on dok je mercedes kretao. „Kad je diplomirala na Jejlu, našla je posao u Parizu, u velikoj njujorškoj advokatskoj kancelariji Kolman i Veksler, koja je tada otvorila filijalu i u Parizu." „A vaš otac?" „Zvao se Žak Kutans, rodom je iz Kalvadosa. Došao je ovde gore u Pariz s diplomom iz građevinarstva, da radi kao šef gradilišta u firmi koja se bavila izvođenjem javnih radova." „Neobičan par..." „To je eufemizam. Moji otac j majka nisu imali ama baš ničeg zajedničkog. Da budem iskren, teško mi je i da zamislim kako su mogli da me naprave. Mora da je mojoj majci bilo na neki način uzbudljivo da se druži s običnim čovekom iz naroda.


Da skratim, njihova veza se i završila brzinom svetlosti: trajala je svega nekoliko dana leta 1973. godine." „Je li vas majka odgajila?" „Od mog rođenja trudila se da udalji mog oca, išla je čak dotle da mu ponudi novac da me ne bi priznao, ali on nije podlegao toj manipulaciji. Kasnije je smišljala najrazličitije strategije i sve moguče laži da bi svela njegovo pravo na posetu na minimum. Tako sam imao pravo da ga vidim dva sata sedmično, subotom po podne." „Pa to je užasno." „Može se i tako reči. Srečom, stalno me je ćuvala sjajna dadilja. Alžirka Džamila, koju je mnogo pogađala patnja mog oca." Taksi je naglo skrenuo da bi zaobišao dvoje turista na biciklu, očigledno izgubljenih u vremenu i prostoru, koji su se vozili posred kolovoza. „Kako je mama bila retko kod kuće", nastavi Gaspar, „Džamila je dopuštala mom ocu da me krišom presretne uveče posle škole i sredom po podne. Tad smo nas dvojica mogli da budemo sami. Išli smo da igramo fudbal u parku, da gledamo filmove u bioskopu. Čak me je i preslišavao lekcije u kafiću ili na klupi na Eirstenbergovom trgu." „Ali kako to da vaša majka ništa nije znala?" „Zato što su moj otac i Džamila bili veoma oprezni. Ja sam bio mali, ali sam uspeo da ćuvam tajnu, sve do..." Gasparov glas postade nesiguran. Kola usporiše i nastaviše sledeći instrukcije saobraćajca ispred Centralne policijske stanice u 15. arondismanu, gde su policijski automobili u dve kolone stajali ukljućenih motora i upaljenih svetala. „Bilo je to prve nedelje posle mog šestog rođendana", nastavi on. „Iako se tome uvek protivila, moja majka je naprasno promenila mišljenje i uslišila molbu koju sam izrazio tri nedelje ranije: da idem da vidim film Imperija uzvrača udarac u Gran reksu. Već sam ga gledao sa tatom! - maltene sam zavapio. Odmah sam se povratio, ali zlo je već bilo ućinjeno. Za tri sekunde sam potpisao tatinu smrtnu presudu." „Kako to sad smrtnu presudu?" „Mama je povela istragu i toliko maltretirala Džamilu da je ova morala da popusti. Saznavši istinu, tako se smrtno naljutila da je dadilju otpustila, a oca tužila sudu za kidnapovanje deteta. Sudija je nametnuo mom ocu zabranu prilaska, tako da nije smeo da ima nikakav kontakt sa mnom. Kako nije mogao da podnese tu nepravdu, samoinicijativno je krenuo kod sudije kući, da pokuša da joj objasni svoj slučaj." „Uf, jako loša ideja", prošapta Madlin. „Moj otac je pogrešio jer je verovao u pravdu. Gospoda sudija ga je naterala da skupo plati za to. Umesto da ga sasluša, obavestila je policiju, tvrdeći da je dobila pretnje i da se ne oseća bezbedno. Moj otac je uhapšen i zatvoren. Iste noći obesio se u ćeliji." Madlin ga pogleda zapanjena. Ne želeći da ga sažaljevaju, Gaspar namerno prekinu tišinu. „Sakrili su to od mene, razume se. Saznao sam tek nekoliko godina kasnije. U to doba sam imao trinaest i bio sam u internatu u Bostonu. Od tog dana nisam


progovorio ni reč s majkom." Bio je neobično smiren. Skoro da je osećao olakšanje što je podelio neke detalje iz života. Poveravanje strancu ima svojih prednosti: mnogo se slobodnije razgovara, bez barijera i predrasuda. „Vi malopre zapravo niste hteli da razbijete izlog, zar ne?" Uputio joj je slabašan osmeh. „Ne, naravno, hteo sam da razbijem sebe." Dok su se približavali uglu Monparnaskog bulevara i Serš midija, spazio je kako zmija na štapu obasjava noć plavozelenim svetlom. Zamoli taksistu da ga ostavi ispred apoteke, da bi kupio analgetike koje su mu prepisali u bolnici. Madlin izađe s njim. Dok su čekali u redu, tražila je način da malo opusti atmosferu te na kraju reši da se našali: „Baš loš trenutak da se povredite. Sad ne možete da kuvate." On je pogleda ne znajući šta da odgovori. Ona nastavi: „ A to je baš šteta, jer sam gladna kao vuk. Rado bih opet pojela neki vaš rižoto." „Ako želite, častiću vas večerom. Priznajem da vam bar toliko dugujem." „Može." „Gde želite da idemo?" „ A da se vratimo u Gran kafe?"

2. I opet su se neočekivano lepo proveli na večeri. Srećan što ih vidi, vlasnik im dopusti da izaberu sto - u dnu sale, preko puta mozaika Šona Lorenca. Gasparu se vratila boja u lice. Prepričao joj je potresnu posetu Penelopi Lorenc i napad delirijuma koji ga je zadesio u povratku. Uz mnogo anegdota, Madlin detaljno prepriča uzbudljivu posetu Zanu Mišelu Fajolu, koji joj je dočarao Lorencovu opsesivnu potragu za bojama kako bi zadovoljio svoje vizije. Šon je hteo da naslika „nešto što ne postoji u stvarnosti": ova priča ostavila je veliki utisak na nju. Probudila je njenu radoznalost. Šta je to slikar hteo da predstavi na poslednjim platnima? Nešto što je video? San? Proizvod mašte? Puj de Fines ude u salu u stilu filma Veliki restoran: „Specijalitet od golubljeg mesa", najavi Septim spuštajući pred njih dva jela koja su se pušila. Kako je Gaspar imao ruke u zavojima, Madlin sede pored njega da bi mu isekla meso. Dramaturg se nije bunio i njoj se svidelo što nije pokušavao da baš u svakoj situaciji glumi muškarca. Kao što se moglo i očekivati, proveli su dobar deo večere raspravljajuči o Lorencovoj fresci. Madlin je na sto pored čaše vode postavila kutiju šibica ukrašenu Apolinerovim citatom, poslednjim Lorencovim zaveštanjem za Bernara Benedika. I poslednjom zagonetkom: „Krajnje je vreme da opet upalimo zvezde." Koju poruku je slikar hteo da uputi svom prijatelju? Da li se njeno značenje


nalazilo u mozaiku? Želeli su u to da veruju, ali što su ga više gledali, to im je on sve manje govorio. Madlin je mislila da slika liči na neki prizor iz džungle Anrija Rusoa. Gaspar se, s druge strane, jasno sečao knjige Roalda Dala, koju je ilustrovao Kventin Blejk i koju mu je Džamila čitala kad je bio mali. I Madlin se dobro sečala Ogromnog krokodila. Prepuštajuči se nostalgiji, naumili su da se prisete imena raznih likova. Zožo Nevaljalica, majmun, Debeli Pernati, ptica, i Dvosapi, nilski konj, odmah im padoše na pamet. „I slon..." „... lako je: Truba", reče Gaspar. „Azebra?" „Ne sečam se više." „Da nije Zebar?" „Ne, ne bih rekla. Ne sečam se više ni koju ulogu je imala u priči. Posle nekoliko minuta diskusije, Madlin uze mobilni da potraži na internetu tu zebru koje nisu mogli da se sete. Dok je kuckala, Gaspar naglo ustade i dobaci joj sigurnim glasom: „Pustite to! Nema zebre u Ogromnom krokodilu!" Madlin ustade i sama, sva uzbuđena. U tom slučaju, zastoje Lorenc - koji je odlično poznavao priću jer ju je svako veče čitao sinu - naslikao zebru? Nisu baš mogli da kažu „eureka!" ali bar su bili na nekom tragu. Pomeriše sto i dve stolice da bi bolje videli zebru. To je ionako bila najlošije naslikana životinja na slici. Sisar je stajao kao ukopan, okrenut bočno, bez ikakve elegancije. Samo skup crno-belih kvadrata sa ivicama od dva centimetra. Gaspar je brojao kvadrate i premetao po glavi koji sve načini postoje da se sakrije poruka: Morzeova azbuka, muzičke note, kodirane tabele kakve koriste izviđači... „Zaboravite na to", dobaci mu Madlin, „nismo u Da Vinčijevom kodu." Nervoza je natera da izađe ispred i popuši cigaretu. On izađe za njom pod nadstrešnicu ispred ulaza u restoran. Kiša je opet počela. Još jača. Nemilosrdna. I vetar joj se sad pridružio. Gaspar postavi ruku za zaštitu od kiše, kako bi Madlin mogla da zapali. „Jeste li se lepo proveli s prijateljicom? Nadam se da niste morali da skratite druženje zbog mene." „Verujte mi, tek što smo se srele, a ja sam vas spazila kako se obrušavate pesnicama na onaj jadni izlog." Pomalo posramljen, Gaspar obori pogled. „Trebalo je da provedete veče s njom." „Zil se samo nakratko zaustavila u Parizu. Zurila je na avion za Marakeš, ide kod dečka. Neki ljudi naprosto imaju sreče, zar ne?" „Stvarno mi je žao." Nije ga krivila. „Ne sekirajte se, videčemo se opet. Zil mi je najstarija i jedina prijateljica. Več dva puta mi je spasla život." Madlin zamišljenog pogleda povuče još jedan dim. Prvo je oklevala, pa je zatim konačno dodala:


„Poslednji put se to desilo pre osam meseci. Na neki način mi se desilo isto što i vama danas." Gaspar ju je gledao razrogačenih očiju, ali nije razumeo na šta je mislila. „Bilo je to jedne subote ujutru", nastavi ona. „Šetala sam se po tržnom centru u Londonu kada sam videla jednog malog nasmejanog dečaka. Anđetčiča, plavušana, slatkog da ga pojedeš, sa okruglim šarenim naočarima. Smejao mi se na neki poznat način. Imala sam utisak kao da ga poznajem, razumete?" „Mhm." „Kada se bacio u zagrljaj svom ocu, shvatila sam zašto sam imala takav utisak. On je bio sin čoveka s kojim sam bila u vezi pre nekoliko godina. Koji me je napustio da bi se vratio ženi i napravio još jedno dete s njom." „Neka budala?" „Ma ne, što je najgore, veoma dobar čovek. Bili smo u ozbiljnoj vezi od koje sam mnogo očekivala. Zove se Žonatan Lamprer. Možda ste već ćuli za njega. Jedan od najpoznatijih francuskih kuvara." Gaspar promrmlja nešto nerazgovetno. „Ne znam zašto me je ostavio. Ne znam šta nije u redu sa mnom. Šta je to što radim loše. Da skratim, tog jutra sam se potpuno pogubila i sve me je to dotuklo. Dok sam se vratila kući, stigla sam na samu ivicu provalije, ali umesto da polupam izlog, ja sam presekla vene u kupatilu. Vidite, u poređenju sa mnom, to vaše je smejurija!" „I je li vas prijateljica pronašla?" Potvrdila je uvlačeći poslednji dim. „Trebalo je da se vidim s njom tog dana. Pošto nisam došla, niti sam se javljala na telefon, obuzelo ju je neko ćudno predosećanje i resila je da dođe do mene. Da domar nije imao ključ, obesila bih kašiku. Stvarno je malo falilo da se to desi. Bila sam nedelju dana u bolnici, pa sam dva meseca boravila u jednoj od onih divnih ustanova, gde je trebalo da razbistrim glavu, naučim kako da nastavim život i odredim prioritete. Nastavak vam je poznat..." Gaspar je hteo još nešto da pita, ali mu Madlin ne dade vremena: „Hajde, častite me desertom. Primetila sam da imaju baš lep tart s jabukama: ubija koliko je dobar, kako kažu ovde."

3. Gaspar se vrati u bučnu ali prijatnu atmosferu Gran kafea. Pre nego što uđe i ona, Madlin baci opušak i zgnječi ga štiklom. Telefon joj je zavibrirao u džepu jakne. Kako je već propustila nekoliko poziva u poslednjih nekoliko sati, baci pogled na ekran. Bio je to SMS iz španske klinike: Dobro veče, Madlin, Rezultati kontrole su savršeni! Sad treba da dođete u kliniku!


Čekamo vas sutra u Madridu! Sve najbolje, Sofija Sestra je u prilogu poslala skenirani recept za antibiotik i hormon koji će podstaći oslobađanje jajnih ćelija. Madlin je trebalo nekoliko trenutaka da shvati šta se desilo. Pridruži se Gasparu u restoranu i, posle malo oklevanja, podeli s njim novost. „Drago mi je zbog vas." „Izvinićete me, ali moram da kupim avionske karte", reće, izvadi kreditnu karticu i povezala se na sajt Pr Fransa preko telefona. „Naravno." Gaspar se namršti protresavšji desnu ruku. Bol se opet javio, a rane su ga bolele ko đavo. Uze analgetik iz džepa i proguta odjednom tri tablete. Ipak ga savest natera da proveri preporućenu dozu na kutiji. „Pa šta je ovo sad?", uzviknu odjednom sav uzbuđen. Madlin podiže pogled s ekrana da pogleda šta je to zaintrigiralo Gaspara: dvodimenzionalni bar-kod na kutiji od lekova. Sad je i ona shvatila: „Zebra je QRkod!" Izađe odmah iz pretraživaća i uđe u prodavnicu s aplikacijama, da besplatno skine neku koja može da oćita QRkodove. „Šta je QR kod?", upita Gaspar, kome je bilo strano sve u vezi s novom tehnologijom. „Kao što možete i sami da pretpostavite, to je slika sastavljena od crno-belih kvadrata - kad je skeniramo, vodi do neke poruke, sajta ili geografskih koordinata." Gaspar odmahnu glavom. Znaći, Lorenc je smislio da napravi QRkod u mozaiku i da ga integriše u sliku zebre. Nije bio glup. „Znam da vi živite van dešavanja", zadirkivala ga je Madlin, „ali to se danas ćesto radi. Svuda ih nalazimo: na ambalaži, u muzejima, na kartama za prevoz..." Kada je preuzimanje aplikacije završeno, ona je otvori i ustade da se približi slici. Skenirala je zebru kamerom s telefona. I odmah se na ekranu prikaza poruka: We are all in the gutter, but some of us are looking at the stars. „Svi smo mi u blatu života, samo što neki od nas gledaju u zvezde." Čuvena rečenica Oskafa Vajlda malo ih je razočarala. Oboje su očekivali nešto lakše za tumačenje: GPS poziciju, neki snimak... „Ne može se reči da smo napredovali", progunđa Gaspar. Madlin je ćutala. Trebalo je staviti tu poruku u kontekst. Očigledno je upučena Bernaru Benediku, kao dodatak Apolinerovom citatu: „Krajnje je vreme da opet


upalimo zvezde." Ono što je bilo zajedničko citatima bilo je i više nego jasno: pominjanje zvezda. „Zvezda je najambivalentniji moguči simbol", objašnjavao je Gaspar. „Nalazi se u večini religija i ezoteričnih verovanja. Može svašta da znači: kosmički red, nebesku svetlost, putokaz da se ne izgubimo..." Madlin se složi. Da bi ispitala to do kraja, pozva Benedika. Iako je bilo kasno, galerista joj se javio već posle drugog zvona. Bez zadržavanja na njihovom otkriću, ona ga samo upita da li reč zvezda ima neko posebno značenje za Šona. „Ne da ja znam, zašto? Jeste li nešto našli?" „Da li je Lorenc ranije slikao zvezde?" „Ne verujem. Bar ne poslednjih deset godina. Zvezda bi bila suviše očigledan simbol za njega." „Hvala vam." Brzo je spustila da joj ne bi postavljao pitanja. Uzbuđenje je splaslo. Nekoliko minuta bili su udubljeni u sopstvene misli, sve dok njen telefon nije zavibrirao na stolu. Opet Benedik. Nakon kratkog oklevanja, javila se i uključila spikerfon: „Nešto mi je palo na pamet", reče vlasnik galerije. „Možda je nebitno, ali Žilijen, Šonov sin, išao je u školu Zvezda na Monparnasu." Gaspar je brzo reagovao. Odmaknu se u stolici i dade joj znak rukama da prekine vezu. Kada je prekinula, ispričao joj je o dve fotografije u kuči, na kojima se video Lorenc kako slika s decom, i podseti je šta mu je rekla Polin: i posle Žilijenove smrti, Šon je nastavio da vodi slikarsku radionicu u školi svog sina. Madlin je i dalje držala telefon u ruci. Uključila je pretraživač. Pa Guglove mape. Skola Zvezda bila je privatna ustanova koja nudi obrazovanje s modernim pedagoškim pristupom, za decu stariju od dve i po godine. Alternativno obrazovanje po uzoru na Montesorija i Frenea - kakvog je bilo sve više u Francuskoj 2016. godine. Madlin je posmatrala mapu. Nije bilo daleko. Što je i logično: Lorencovi su školovali svog potomka u blizini doma. „Idemo!" povika dohvativši jaknu i spustivši tri novčanice na sto. Pojurivši za njom, Gaspar je zamalo oborio Septima, koji im je upravo donosio tart s jabukama.


9 Da se pobedi smrt Umetnost mi deluje kao jedan od mogućih naćina da se pobedi smrt. Hans Hartung

1. Kiša je padala. Uporan, jak i dosadan pljusak nije prestajao. S Gasparom za petama, Madlin je hodala kroz noć. Optimistično je verovala da su napokon na tragu nečemu. Skola Zvezda je stvarno bila na dva koraka. Izbili su iz Hajgensove ulice na bulevar, preko puta Monparnaskog groblja. Mesto je bilo skoro sasvim pusto, izuzev nekoliko beskućnika koji su sedeli ispod improvizovanih šatora. U skladu sa zahtevima Antiterorističkog programa Vižipirat, ispred školske ograde su bile postavljene parking-barijere, i to je bio jedini nivo zaštite. U ovu obrazovnu ustanovu ulazilo se kroz kapiju okruženu betonskim zidom, visokim skoro tri metra. „Napravite mi lopovsku, Gaspare." „Kako? Više nemam ruke!" žalio se pokazujući povrede. „Onda se sagnite!" zatraži mu ona. Čučnuo je bez oklevanja. S jednim stopalom na Gasparovoj butini, a drugim na njegovom ramenu, Madlin skoči brzo i graciozno, osloni se na zid rukama, podiže se, stade na zid i skoči na drugu stranu. „Jeste li dobro?" Nije odgovorila. Gaspar je zabrinut i nestrpljiv čekao dobrih pet minuta dok se kapija nije uz škripu otvorila. „Brzo, uđite", prošapta ona. „Gde ste dosad, majku mu?" „Prestanite da gunđate! Ni iznutra nije moguće otvoriti bez ključa. Treba da budete srećni što sam ga tako brzo našla." „Gde su ga sakrili?" „U ormariću s prekidačima, u ostavi." Pokušao je da za sobom zaključa praveći što manje buke, ali činilo mu se da okretanje ključa u gvozdenoj bravi odjekuje u noćnoj tišini. Ceo školski posed utonuo je u mrak. Uprkos tami, moglo se razaznati popločano dvorište okruženo raznovrsnim zdanjima. Madlin upali lampu na mobilnom, dok joj je Gaspar i dalje išao za petama, te poče da razgleda zgrade. Originalnom jezgru - gde su sada, sudeći po tablama sa natpisima, bile kancelarije i kabinet za informatiku - pridodate su i druge učionice, sve po principu modularne gradnje. Polugotovi elementi montirani su i spojeni armaturom živih boja. Prešli su dvorište, prošavši i kantinu, pa se popeli spoljnim stepeništem do učionica na spratu.


2. Madlin se dobro osećala u akciji. Oprezna, brza, sposobna da u trenutku donese ispravnu odluku. Za deset godina, koliko je provela na terenu, stekla je reflekse koje je sad brzo povratila. Na kraju neke vrste prolaza pod otvorenim nebom, PVC vrata blokirala su ulaz u učionice. Bez ikakvog oklevanja, ona savi ruku u teksas jaknu i zamahnu laktom da razbije najbliže staklo. Sigurno je postojao i neki jeftini alarm, ali je verovatno bio ugrađen u prizemne prostorije, gde su se nalazili raćunari i sve ostalo što bi eventualno moglo da zainteresuje provalnike. Iznenađen i gotovo obuzet panikom, Gaspar poskoči i odmaknu se. „Stvarno mislite da..." „Začepite, Gaspare!", tiho mu dobaci, provukavši ruku kroz razbijeno staklo da bi otvorila vrata. Uperila je lampu ka prostoriji u koju su ušli. Iako se škola reklamirala kao moderna i napredna, bila je to klasična učionica trećeg ili četvrtog razreda, sa drvenim klupama, plasitificiranom kartom Francuske i posterima koji pričaju istoriju „naših predaka Gala". U dnu prostorije druga vrata su vodila u hodnik, iz koga se ulazilo u učionice za predškolsko, prvi i drugi razred. Poslednja učionica, najveća, bila je za decu iz vrtića. Tu je, najverovatnije, dolazio i mali Žilijen. Snop lampe otera mrak, zaustavivši se na prekidaću. Zaboravivši na oprez, Madlin ga pritisnu da bi upalila svetio. „Vi ste totalno nenormalni!" povika zabrinuto Gaspar upavši u prostoriju. Madlin mu prstom pokaza tri slike okačene o zid. Na prvi pogled, bili su to sasvim obični dečji crteži: Ciča Gliše, dvorci nacrtani bez perspektive, disproporcionalni prinčevi i princeze kreću se po pozadini živih boja, koje kao da su se slivale niz crtež. Ali Madlin je odmah prepoznala ramove od orahovog drveta, koje joj je pomenuo Fajol. Pogledaše se svesni da su pronašli ono što su tražili. Madlin odmah pomisli na pentimento, koji se mogu otkriti jedino infracrvenim zracima. Sećala se da je čitala kako je veliki broj Van Gogovih slika skrivao pod sobom ostatke boja drugih slika, koje je flamanski majstor ranije naslikao. S druge strane, Gaspar pomisli na Poreklo sveta, ćuvenu Kurbeovu sliku, koja je decenijama bila zamaskirana drvenom tablom s nekim banalnim snežnim prizorom, i to samo da ne bi šokirala buržoaziju. Pronađe skalpel u metalnoj fioci učiteljičinog stola. Dok mu je srce ubrzano kucalo, napravi rez na spoljnoj ivici slike, iza kojeg se nalazio plastični film debeo kao mušema. Neka vrsta zaštitnog platna za drugu sliku. Za pravu sliku. Madlin učini isto, samo makazama. Trebalo im je dobrih deset minuta da oslobode sakrivene slike. Kada su završili, odmakoše se i, sedeći jedno uz drugo na stolu klupe, posmatrali su rezultat svoje potrage.


3. Poslednje tri slike Šona Lorenca bile su veličanstvenije, fascinantnije i zagonetnije nego što su Madlin i Gaspar mogli i da sanjaju. Uprkos žučkastom svetlu sijalice, činilo im se da emituju sopstvenu svetlost. Prva slika predstavljala je crn lavirint na tamnosivoj podlozi. Podsečala je na Sulažove slike. Iako crna, slika kao da je bledela kako bi svetlost mogla da prodre. Kao uz pomoč neke misteriozne alhemije, crna površina reflektovala je bledu svetlost prostorije, dajuči joj srebrnast odsjaj i upadljiv hipnotišuči sjaj. Na drugoj, crna je ustupila mesto mirnim tonovima: olovnobela sa sivo-roze odsjajem, koja je postajala sve jača i svetlija kako su se približavali slici. Igrom svetlosti nastajao je neki prolaz, tunel, bleštava staza kroz šumu belih senki. Treča je bila najlepša, najćudesnija, najneobičnija. Takoreči golo platno, kao da je neka tečnost ili da pliva u živi. Zbunjujuča slika, mono-hromatski bela, podložna svakoj mogučoj interpretaciji. Gaspar je u njoj video odsjaj zimskog sunca na snegu koji se pružao unedogled. Pročiščena priroda, uvek ista, oslobođena kancerogenog uticaja ljudi, u kojoj nije bilo granice između neba i zemlje. Madlin pomisli na veliku belu spiralu, bleštavilo od kog vam se vrti u glavi, koje vas ščepa, guta, prodire u tajne predele vašeg biča. Nekoliko minuta se nisu pomerali, opčinjeni. Dva zeca pred farovima. Pokretna svetlost, koja je imala moč da hipnotiše, davala je utisak da će na kraju sve progutati. Zavijanje policijske sirene dopre do njih s ulice i prekinu ih u transu. Gaspar, uplašen, požuri da pritisne prekidač. Ukočio se i oprezno pogledao kroz prozor. Dole su policijska kola projurila i nestala za uglom Raspajevog bulevara. „Lažna uzbuna", reče on okrećuči se ka Madlin. Mlada žena se i dalje nije pomerala. Bila je okrenuta trečoj slici, koja je sada sijala u mraku. Sada su znali čemu je Lorenc namenio fosforescentne boje koje je pominjao Fajol. U mraku je slika dobijala sasvim novu dimenziju. Monohromatska bela slika bila je zapravo vrlo prefinjeno kaligrafsko delo. Stotine svetlečih slova probijale su se kroz mrak. Madlin se približi slici. Kada se i Gaspar približio, shvatio je da slova formirala poruku koja se ponavljala unedogled: ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIVŽILIJEN JE ŽIV...


ZOV SVETLOSTI ÄŒetvrtak, 22. decembar


10 Iza svetlosti Crno nije boja Žorž Klemanso

1. Na putu sam. Biću tu za 10 minuta. Dijana Rafael. Madlin je videla SMS Lorencovog psihijatra stigavši do dva tornja na Bazilici Svete Klotilde. Bilo je pola devet ujutru. Vazduh je bio svežiji i suvlji nego juče. Lišena skutera, koji još nije pokupila iz Senske ulice, došla je brzim hodom iz Serš midija. Koristan džoging da se razbudi organizam. Zaspala je u 3, a probudila se u 6. Poslednji sati bili su veoma naporni. Prvo fizički, zato što je trebalo diskretno preneti slike od škole do kuće. Zatim intelektualno i emotivno. Postojalo je pitanje na koje trenutno nisu mogli ni da naslute moguč odgovor: zašto je, nekoliko dana pred smrt, Šon Lorenc bio uveren da mu je sin i dalje ŽIV? Spustivši ruke na kolena, Madlin povrati dah razmišljajuči o Gasparu. Otkad su otkrili slikarevu poruku, napisanu svetlečim slovima, dramaturga nije držalo mesto. On koji nije znao ništa o internetu proveo je dobar deo noči krstareči po sajtovima velikih američkih medija. Otkrio je nešto zapanjujuče: nekoliko članaka objavljenih u danima nakon tragedije navodili su da telo malog Žilijena zapravo nije pronađeno u skladištu gde je Penelopa bila zarobljena. Rekonstruišući ubilački pohod Beatris Munjos, istražitelji su zaključili da je Čileanka bacila detetov leš u zaliv Njutaun Krika, na jugu Kvinsa. Policajci su na obali pronašli plišanu igračku umrljanu krvlju, koja je pripadala detetu. Poslali su nekoliko ronilaca, ali tom mestu - jednom od najzagađenijih u Njujorku - bilo je teško pristupiti, a i na tom delu reke struja je bila prejaka da bi iko očekivao da pronađe tako maleno telo. Uprkos tome, verzija koju je dala Penelopa Lorenc - koja je uvek tvrdila da joj je sin upucan pred očima - nikad nije dovedena u pitanje. A Madlin, objektivno, nije imala nikakvog razloga da ospori tu tvrdnju. Prema člancima koje je pročitala, sve je navodilo na zaključak da je Munjos sve izvela sasvim sama i bez saučesnika. Detetova smrt činila se izvesnom. Njegove krvi bilo je svuda: u kombiju koji je poslužio za otmicu, u skladištu u Kvinsu, na obalama Njutaun Krika. Madlin odluči da sačeka psihijatra na zagrejanoj terasi kafiča, koja je gledala na vrt bazilike. Zatražila je sastanak s Dijanom Rafael pre sat vremena, poslavši joj SMS-om nekoliko fotografija sa slikama Šona Lorenca. Smestila se kod jedne grejalice i naručila dupli espreso. Na ekranu telefona pojavi se mejl kojim joj je Pr Frans tražio potvrdu za let za Madrid. Polazak u pola dvanaest s Aerodroma Sari de


Gol i dolazak u špansku prestonicu dva sata kasnije. Završi sve formalnosti na internetu, proguta to malo kafe što su joj doneli i naruči još jednu, koju popi razmišljajuči o n nočnoj ekspediciji. Za razliku od Gaspara, nju nije najviše uznemirila poruka od svetlečih slova za koju je mislila da je potpuno šašava - već... sve ostalo. Naročito taj duhovni put, koji je Šon Lorenc opisao ovim triptihom. Put koji je ona sama dobro poznavala jer ga je proživela nekoliko meseci ranije. Kada je prerezala vene u kaldi, Madlin je neko vreme lutala duhom pre nego što je izgubila svest. Polako je gubila krv omamljena vručom parom. Potonula je u neki magloviti predeo. I bila je sigurna da je taj isti pad i Šon Lorenc želeo da predstavi svojim poslednjim slikama. Najpre CRNO. Prekidač koji vas, pritisnut, razdvaja od sveta, prepuštajuči vas nakratko patnji. Lavirint vaše sopstvene tuge. Tamnica u koju se vaš život pretvorio. Zatim prolazak dugačkim mračnim tunelom, koji se završava izbijanjem na toplu, prijatnu svetlost, koja se širi. Taj divan osečaj plovidbe na sedefnoj svili. Prelaženje preko ničije zemlje od pamuka. Prepuštanje lahoru koji vas nosi kroz letnju noč pračenu hiljadama svetiljki koje sijaju kao biseri. Madlin je, onda, imala taj uznemirujuči osečaj odvajanja od tela, kao da je mogla da vidi bolničare koji se nadnose nad njom i pokušavaju da je ožive pre nego što je stave u kola hitne pomoči. I Žil je neko vreme bila s njima na putu do bolnice. Zatim je opet ugledala svetlost. Bleštavi vrtlog ju je progutao i bacio u nezaustavljivu opalescentnu bujicu, gde su se vrtoglavom brzinom smenjivale slike njenog života, kao na filmu. Spazila je lik svog oca, sestre Sare, strica Endrua. Htela je da se zaustavi kako bi porazgovarala s njima, ali nije mogla da obuzda struju koja ju je nosila. Topla, prijatna i nežna struja. Jača od svega. Neko blago šaputanje, koje je ličilo na poj anđela i koji bi vas lišilo svake želje da se vratite natrag. Međutim, Madlin nije otišla do kraja tunela. A skoro da je napipala granicu. Onu koja vodi ka jednosmernoj ulici. Ali nešto ju je pozvalo. Intuicija joj je govorila da njena životna priča možda zaslužuje i neki drugačiji epilog. Kada je otvorila oči, bila je u bolničkoj sobi. Intubirana, priključena na infuziju, u zavojima. Madlin je dobro znala da u njenom iskustvu nema ničeg spektakularnog. Postoje desetine hiljada sličnih priča. Iskustva bliske smrti opisana su u popularnoj kulturi u ogromnom broju romana i filmova. Nju je, naravno, to putovanje promenilo. Ne baš toliko da veruje u život posle smrti, ali dovoljno da proživi punim plučima život pred sobom. Da se oslobodi svega nebitnog. Da životu da drugi smisao. I prema tome, da dobije dete. Sečanje na iskustvo bliske smrti bilo je još tako dobro urezano u njeno pamčenje. Kao da ga je tek doživela. Nimalo nije izbledelo. Naprotiv, osećaji su se iskristalisali, slike postale jasnije. Lepota putovanja, neodoljiv zov svetlosti. I baš tu svetlost je Lorenc uspešno oslikao. U svim nijansama, u svom intenzitetu. Ta prokleta svetlost koja je, neobjašnjivo, sijala kao varljivo sunce nove ljubavi. „Jeste li vi Madlin Grin?"


Pitanje prekinu njeno sanjarenje. Neka nasmejana žena stajala je kod grejalice na terasi. U četrdesetim godinama, bež kožna jakna i naočare za sunce u boji meda. „Ja sam Dijana Rafael", reče pružajući ruku.

2. Ovog puta Kutans nije morao dugo da insistira da ga Penelopa primi. Pojavio se u Ulici Sen Gijoma, u cik zore, noseći veliku sliku pod miškom. Kada se najavio na interfonu, bivša Lorencova žena otvorila mu je i ne pitavši ga šta želi. Gaspar izađe zadihan iz lifta. Filip Kareja nije bio tu u svojstvu komiteta za doček, sigurno još nije ustao. Vrata su bila otključana. Gaspar uđe u hodnik i spusti na parket zavijenu sliku u ramu od orahovog drveta. Penelopa ga je čekala sedeći na sofi u salonu okupanom svetlošću hladnog jutra. Prirodna, plavičasta, mramorna svetlost imala je dvostruki efekat - da ostavi šljašteću dekoraciju salona u senci i da, s druge strane, tehnikom kjaroskuro istakne siluetu udovice Lorenc bolje nego što bi jako osvetljenje. „Obećano, učinjeno!", izjavi on smeštajući na sofu od zrnaste kože sliku i dalje prekrivenu platnom. „Hoćete kafu?" ponudi mu i pozva ga rukom da sedne na sofu. U sivom ispranom džinsu i staroj majici marke Poavr blan, Penelopa kao da je i dalje bila zarobljena u devedesetim godinama. Na drugi pogled nije mu izgledala tako ćudovišno ružna kao prvi put. Zategnuto lice nije joj delovalo toliko ukočeno kao prošli put. Napumpane usne nisu davale utisak kao da će pući svaki put kad progovori. Čovek se na sve navikne, pomisli dok je uzimao bokal s kafom sa stočića. slici.

„Dakle, pronašli ste ono što ste tražili", konstatovala je pokazujući rukom ka

Njen glas se, ipak, nije promenio: tup, beživotan, promukao kao da je progutala šmirglu. „Pronašli smo slike i među njima je jedna koju morate da vidite." Ona uzdahnu. „Da nije slučajno Žilijenov portret?" „Ne baš." „Ne bih podnela da ga vidim." Gaspar ustade i, ne želeći da pravi cirkus, skinu omot da bi pokazao Penelopi poslednju sliku njenog bivšeg muža. Postavljena blizu dva visoka prozora, slika se prikazala u punom sjaju. Gasparu se čak činilo kao da je prvi put vidi. Očaravajuća i opčinjavajuća svetlost izbijala je iz nje i plesala pred njom. „Samo umetnici imaju tu privilegiju da nastave da žive kroz svoja dela", konstatovala je Penelopa. Gaspar je lagano navukao četiri zavese, kako bi prostorija zaronila u mrak. „Šta to radite?", zabrinu se ona.


Zatim spazi svetleća slova i njihovu misterioznu poruku: ŽILIJEN JE ŽIV „Dosta! Otvorite zavese!" naredila je. Obuzeo ju je strašan bes, od koga joj je lice pocrvenelo i iskrivilo se, istićući obrve koje su previsoko stajale, previše pravilan nos i pune obraze. „Zašto je Šon bio ubeđen da je vaš sin živ?" upita Gaspar nemilosrdno. „Ne znam ja apsolutno ništa šta se njemu vrzmalo po glavi!", povika Penelopa i skoči sa sofe, okrenuvši leda slici. Trebalo joj je neko vreme da se smiri i ponovo je pogleda. „Kada ste me juče ispitivali, pretvarala sam se da se ne sećam šta mi je Šon rekao kad mi je telefonirao iz Njujorka nekoliko minuta pre smrti." „Zašto?" „Zato što nisam želela da ponavljam njegove reči, ali. „Da?" „Baš to mi je i rekao: Nas sin je živ, Penelopa!" „Kako ste reagovali na to?" „Opsovala sam ga i spustila mu slušalicu. Dečja smrt nije šala!" „Niste pokušali da saznate šta je. „ Ali šta da saznam? Videla sam kako mi je sin proboden. Videla sam kako ga je đavo lično masakrirao, je li vam bre jasno to? Videla sam ga! VIDELA sam ga! VIDELA SAM GA!" I Gaspar pročita u njenom pogledu da govori istinu. Penelopa zajeca, ali nije htela da pravi scenu. Brzo je progutala knedlu i potrudila se da nastavi: „Nije bilo spasa našoj vezi. Stalno mi je prebacivao da sam ja kriva za Žilijenovu smrt." „Zato što ste lagali gde idete tog dana kad je otet?" Potvrdila je. „Da je policija započela potragu u tom delu grada, možda bi stigli na vreme da ga spasu. Bar je Šon tako mislio, i dugo sam nosila tu krivicu. Ali ako čemo da utvrđujemo krivicu, zapravo su Šonovi postupci pravi uzrok tragedije." Gaspar je shvatio da se u njenoj glavi odigravala uvek ista scena u protekle dve godine. „Da nije naveo Beatris da mu bude saučesnik u pljačkama, ona ne bi bila zadojena mržnjom!" „On nije prihvatao odgovornost za to?" „Ne! Zato što je tvrdio da je on sve to uradio zbog mene. Da bi skupio novac i došao kod mene u Pariz. Rekoh vam: nije bilo spasa našoj vezi jer je sve bila moja krivica." Sada je Gaspara obuzela neka ćudna tuga. Ustade i oprosti se od Penelope.


„Odmah sam znala da ste pošteni, gospodine Kutanse." „Zašto to kažete?" „Vi ništa ne krijete." Odlutavši malo od teme, Penelopa doda: „U životu postoje dobri i loši momci. Pinija razdvajanja je jasna. Vi ste dobar momak. Kao i Šon." Gaspar iskoristi ovaj trenutak prisnosti. Iako je već dohvatio kvaku, okrenuo se i vratio Penelopi. „Znam da vam je užasno teško da govorite o tome, ali želeo bih da znam šta se stvarno desilo kada je Žilijen otet." Ona uzdahnu od umora. „O tome su već napisane stotine novinskih članaka." „Znam, ali hteo bih da ćujem iz vaših usta."

3. Kancelarija Dijane Rafael bila je velika, dvostrana soba, pravougaonog oblika, s izuzetnim pogledom na Pariz. S jedne strane Bazilika Svete Klotilde, s druge Crkva Svetog Sulpicija, kupola Panteona i brdo Monmartr. „Ovde se osećam kao na osmatraćnici gusarskog broda: pogled se pruža tako daleko da se može videti kako se približavaju nevreme, oluje ili cikloni. To može biti korisno za mene kao psihijatra." Doktorka se nasmeši na svoju metaforu, kao da ju je upravo izmislila. Kao i prilikom posete Fajolu, Madlin shvati da je zamišljala potpuno drugaćiju osobu. Zamišljala je staru ućiteljicu s naoćarima i sedom punđom. A Dijana Rafael je u stvarnosti bila sitna žena đavolastog pogleda i kratke kose s uvijenim pramenovima. U mrkožutoj kožnoj jakni, uskom džinsu i urednim patikama marke Gazela, ćinilo se kao da i dalje sebe smatra studentkinjom koja živi boemskim životom. Ostavila je kod vrata kofer s toćkićima, zaštićen providnom folijom. „Idete na odmor?", upita Madlin. „U Njujork", odgovori doktorka. „Tamo provodim pola vremena." Pokaza na fotografije na zidu. Bile su snimljene iz vazduha i predstavljale su staklenu zgradu između šume i okeana. „To je Lorencov dećji centar, dećja klinika koju sam osnovala uz Šonovu pomoć. Nalazi se u Larčmontu, na severu Njujorka, u Okrugu Vestčester." „Lorenc je direktno finansirao izgradnju?" „Direktno i indirektno", precizirala je. „Sredstva su, s jedne strane, došla od prodaje dve ćuvene slike, koje sam ja budžašto kupila 1993. godine i potom preprodala kada je njegova popularnost počela vrtoglavo da raste. Šon je onda ćuo za moj projekat i dao mi još tri slike, uz dozvolu da ih prodam na aukciji po želji. Bio je ponosan što će njegove slike poslužiti za ostvarenje tako konkretnog cilja: lečenje dece kojoj je to najpotrebnije."


Madlin zabeleži tu informaciju u glavi dok se doktorka smeštala za sto. Dijana promeni temu: „Dakle, pronašli ste tri poslednje Šonove slike. Čestitam vam na tome. I hvala na fotografijama. Izgledaju čarobno. Sama suština Lorencovog stvaralaštva!" reče pozivajuči Madlin da sedne preko puta nje na Vasilijevu stolicu. Kancelarija je bila opremljena u bauhaus stilu: stolice od krivih metalnih cevi, kockaste fotelje i barselonske stolice, tapaciran kauč, stočič od laminata s hromiranim nosačima. „Znate li šta te slike predstavljaju?", upita Madlin smestivši se u fotelju. „Šonove slike ne predstavljaju, one..." „One stvaraju, znam, već sam upoznata s tim ćuvenim sloganom. Ali šta znače?" Doktorku je malo uvredila neposrednost kojom je Madlin postavljala pitanja, ali prihvati igru: „Kroz svoje slike Šon je hteo da ispriča o IBS: o svoja dva iskustva bliske smrti." „Znači, vi ste znali za to?" „Za slike nisam, ali ne mogu reči da sam zaćuđena. Šon mi je bio pacijent dvadeset godina! Kao što sam već objasnila G. Kutansu, Šon je 2015. doživeo dva infarkta u roku od nekoliko meseci. Oba puta je pao u komu pre nego što je uopšte mogao biti reanimiran. Drugi srčani udar bio je pračen i septičkim šokom..." „Sepsom?" „Da, veoma ozbiljnom bakterijskom infekcijom, zbog koje je zamalo umro. Bila je čak proglašena i klinička smrt, ali se on nekim ćudom izvukao." „Je li posle ta dva srčana udara počeo da slika ono što je doživeo?" „Mislim da jeste. To iskustvo ga je veoma dotaklo. Prelaz iz tame u svetio ostavio je veliki utisak na njega. Govorio je o tome kao o otkrovenju, preporodu. Otuda njegova želja da i slikama izrazi taj doživljaj." „Je li vas to iznenadilo?" Ona slegnu ramenima. „Radila sam petnaest godina u bolnici. Reanimirani pacijenti koji tvrde da su prošli tunelom sa svetlom na kraju - to je banalna priča, znate već. Međutim, IBS kao fenomen postoji još od antike." „Da li je Šon imao neke fizičke posledice od operacija?" „Sigurno: problemi s pamčenjem, brzo se zamarao, teško je kontrolisao pokrete..." Dijana se zaustavi usred rečenice. Videlo se iz njenog pogleda koliko je bila inteligentna i pronicljiva. „Niste mi baš sve rekli, zar ne?" Madlin se ukipila čekajuči da doktorka nastavi. „Pošto ste toliko insistirali da se vidimo, mora da ste našli još nešto... Možda još neku sliku?"


Madlin izvadi telefon i pokaza Dijani fotografiju poslednje slike u mraku, sa svetlečim slovima koja su ispisivala poruku: ŽILIJEN JE ŽIV. „To je, dakle, u pitanju..." „Kao da niste iznenađeni." Dijana se nalaktila na sto, postavivši ruke u pozu za molitvu. „Znate li zašto su dva putovanja na ivici smrti toliko potresla Šona? Prvo zato što je, na kraju tog ćuvenog tunela iza koga se nalazi svetlost, video sve pokojne osobe koje su mu značile u životu: majku, drugove iz Harlema, koji su se tokom devedesetih ili predozirali ili stradali kao žrtve nasilja u okršajima između bandi. Video je čak i Beatris Munjos." „Klasika", primeti Madlin. „Svi koji su doživeli IBS kažu da im je čitav život prošao pred očima i da su videli sve mrtve koji su im nešto značili u životu." „Reklo bi se da se razumete u tu tematiku." „Vratimo se Lorencu ako može. Ja vam nisam pacijent." Doktorka nije htela da navaljuje. „Postoji neko koga Šon nije video u tunelu..." kazala je. Madlin je napokon shvatila i krv joj se sledila u žilama. „Sina." Dijana klimnu glavom. „Zapravo, sve je počelo od toga,. Šon je krenuo da razvija neku ludu teoriju prema kojoj je, pošto ga već nije tamo sreo, Žilijen još ŽIV. „Vi u to ne verujete?" „Ja verujem u racionalna objašnjenja, kao što su poremečaj vizuelnog korteksa usled smanjenog dotoka kiseonika u mozak, ili izmenjena svest pod uticajem lekova. U Šonovom slučaju sve je bilo jasno: zbog sepse su mu ubrizgali velike doze dopamina, supstance koja može izazvati halucinacije." „Niste pokušali da ga urazumite?" Nemočno odmahnu rukom. „Najgluvlji je onaj koji ne želi da ćuje. Šon je imao potrebu da veruje da mu je sin i dalje živ. Ne možete ništa protiv onog ko ne želi da vas ćuje." „I kakav zaključak je on iz toga izveo?" „Mislim da je hteo da opet otvori istragu o Žilijenovoj otmici, ali ga je smrt sprečila." „A vi mislite da nema nikakve šanse da je mali još živ?" „Ne, Žilijen je, nažalost, mrtav. Penelopa mi nije mnogo draga, ali nema razloga da laže. Sve ostalo je, moram to da kažem, iako mi je bio prijatelj, buncanje jednog čoveka slomljenog od bola i nadrogiranog lekovima."

4. „Ukrcavanje za let AF-118 za Madrid upravo počinje, izlaz 14. Porodice s malom decom, kao i putnici sa brojevima između 20 i 34,


imaju prednost." Madlin proveri broj sedišta na karti koju je upravo odštampala na terminalu Er Fransa. Božić je bio za dva dana. Bilo je velikih kašnjenja i Terminal E na Aerodromu Šari de Gol bio je krcat. „Hvala što ste me ispratili, Gaspare. Znam da ne volite aerodrome..." Ignorisao je zadirkivanje. „Znači, tek tako odlazite?" Gledala ga je ne razumevši šta je hteo da kaže. „A šta drugo da uradim?" „Smatrate da ste završili posao samo zato što ste pronašli slike?" „Da." „A nastavak istrage?" „Koje istrage?" „O Žilijenovoj smrti!" Ona odmahnu glavom. „Nismo mi policija, Gaspare, ni vi ni ja. A istraga je odavno gotova." Pokušala je da uđe u zonu za ukrcavanje, ali on joj prepreci put. „Nemojte sa mnom da razgovarate kao s debilom." „Ma nemojte mi reći!" „Nije još sve izašlo na videlo." „Na šta mislite?" „Na samo jedan detalj", reče ironičnim glasom. „Detetov leš nikada nije pronađen." „Pa to je normalno, potonulo je u Ist Riveru. Iskreno, da li zaista sumnjate u njegovu smrt?" Pošto nije odgovarao, ona nastavi: „Mislite da vas je Penelopa Lorenc lagala?" „Ne", priznao je. „U tom slučaju, prestanite da lupate glavu. Mali je mrtav već dve godine. To je tragedija, ali nas se ne tiče. Vratite se svojim pozorišnim komadima, to vam je preče." Čuteći, otpratio ju je do sigurnosne kontrole. Madlin skinu kaiš i odloži ga u korpu, zajedno s jaknom i telefonom. „Hajde, doviđenja, Gaspare. Imate kuću samo za sebe. Neću više biti tu da vas smaram. Moći ćete na miru da pišete!" Pomislio je na grčki koncept kairosa - presudnog trenutka. I umeće da znamo da ga zgrabimo. Sposobnost da prepoznamo priliku koja može da nas pogura u jednom ili drugom smeru i da je ne propustimo. Kad god bi se u životu našao na nekoj važnoj prekretnici, nije umeo da se snađe. I, evo, čak i sad, Gaspar je tražio način da ubedi Madlin da ostane, ali je odustao. S kojim pravom? Šta bi uradili? Ona ima svoj život, plan do koga joj je stalo i za koji se bori. Zamerao je sebi što mu je uopšte palo na pamet da je od toga odgovara, tako da joj je poželeo sreću. „Sve najbolje, Madlin. Hočete li mi se javljati?"


„Kako, Gaspare, kad nemate telefon?" Pomisli kako su ljudi vekovima komunicirali i bez telefona, ali se uzdrža od primedbe. „Ostavite mi broj, ja ću zvati vas." Shvatio je duboko u sebi da joj nije bilo naročito stalo do toga, ali ipak mu dade broj, koji nažvrlja po gipsu, kao što rade deca. Zatim je prošla kroz detektor metala, mahnula mu još jednom i otišla. Gledao je za njom. Bilo mu je ćudno što se tako rastaju. Što su se složili da je sve gotovo i više se neče videti. Proveli su samo dva dana zajedno, ali mu je delovalo kao da se mnogo duže poznaju. Kad ju je izgubio iz vidika, ostao je da stoji ukočen, kao izgubljen. Šta će sada da radi? bila mu je primamljiva ideja da iskoristi ovaj boravak na aerodromu i ode da kupi kartu za Atinu na šalteru Er Fransa. Neko vreme je tako maštao kako beži iz tog pariškog pakla, iz civilizacije koju je prezirao i koja ni sama njega nije htela. Kad bi istog dana otišao, mogao bi već uveče da bude na svom dragom grčkom ostrvu. Usamljenički život daleko od svega bolnog: žena, muškaraca, tehnologije, zagađenja, osečanja, nade. Dugo je razmišljao, ali je na kraju odustao od ovog plana. Nešto ga je držalo u Parizu, iako nije znao šta. Izađe s aerodroma pa stade u red za taksi. Čekao je manje nego što se plašio. Zatraži od vozača da ga odveze u 6. arondisman. Zatim zaću sebe kako izgovara rečenicu koju nikad nije verovao da će izgovoriti: „Možete li da me ostavite ispred neke Oranžove poslovnice? Moram da kupim mobilni telefon." Proveo je čitav put zadubljen u misli. Teška srca je premotavao u glavi priću koju mu je ispričala Penelopa Lorenc. Priću prepunu leševa, suza i krvi.


Penelopa 1. „Žilijene, požuri, molim te." Menhetn. Aper Vest Sajd. 12. decembar 2014. Deset sati ujutru. Zovem se Penelopa Kurkovski, udata Lorenc. Ako ste žena, sigurno ste me već primetili, pre nekoliko godina, na naslovnicama časopisa Vog, El, Harpers bazar. I mrzeli ste me. Zato što sam bila viša, vitkija, mlađa od vas. Zato što sam imala više stila, više novca i bolje sam izgledala. Ako ste muškarac, možda ste me sreli na ulici i okrenuli se za mnom. I ma koliko da ste obrazovani i ma koliko u teoriji tvrdite da poštujete žene, potajno ste, u dubini vašeg prljavog uma, pomislili nešto poput: „Uh, kakva je!" i „Kako bih je sad!" „Hajde, Žilijene!" Taksi nas je ostavio na uglu ulica Zapadni Central park i Sedamdeset prve. Nema ni dvesta metara do hotela gde me čeka Filip, ali ova moja budala od deteta se ukipila. Okrećem se. U svom mornarskom kaputiću zakopčanom do guše, seo je na stepenište od crvenog peščara, koje se proteže duž cele ulice. Njegov sanjalački pogled ispuni se oduševljenjem kad god otvori usta i vidi kako mu se dah kondenzuje od ledenog vazduha. Ima svoj budalasti osmeh na licu od koga mu se vide razmaknuti prednji zubići, a u rukama nosi starog plišanog psa, koji smrdi i samo što se ne raspadne. „Dosta više!" Vraćam se i vučem ga za ruku da bi ustao. Čim sam ga dotakla, počinje da plače. Uvek pravi iste scene i cmizdri. „Prestani!" Ovo derište me izluđuje! Svako se njime oduševljava, a ne pomišlja kako je meni svaki dan s njim. Čas je spor i zamišljen, čas agresivan i cmizdrav. Sebičan je do bola. I nikad zadovoljan onim što radimo za njega. Samo što mu nisam pripretila da ću mu uzeti psa, neki beli kombi uleće na trotoar i zaustavlja se ispred nas. Vozać iskaće iz vozila i sve se odigrava tako brzo da nemam ni vremena ni naćina da se oduprem. Neko se nadvija nada mnom, udara me bokserom u lice, pa u stomak, na kraju i u rebra, zatim me gura u gepek. Ostajem bez daha. Presavijena trpim takav bol da ne mogu ni da vrištim. Dižem glavu i na mene pada svom težinom moj sin, koga su ubacili u kombi za mnom. Zadnjim delom glave lomi mi nosnu kost. Krv šiklja i sliva mi se niz lice. Oći me peku i zatvaram kapke.

2. Kad sam se osvestila, sedim u polumraku, zarobljena u kavezu od zarđalih sipki. Pravi kavez za životinje, tesan, prljav, sav nikakav. Žilijen je naslonjen na mene. Suze mu teku niz lice prekriveno krvlju. Grlim ga i osećam da je tal krv moja. Grejem ga i uveravam da će sve biti dobro, da će tata doći da nas izbavi. Ljubim ga, ljubim ga, ljubim ga. Za trenutak se kajem što sam uvek bila kivna na njega. I osećam u dubini duše da je ono što nam se dešava možda posledica mojih grešaka.


Zaćkiljila sam kako bih bolje osmotrila tamu oko nas. Kroz slabašnu svetlost s reflektora koji su visili na metalnim nosaćima nazirao se nekakav hangar gde su se ćuvali elementi za zoološki vrt, cirkus ili zverinjak. Primećujem druge kaveze, mrežu u rolnama, stolice od kovanog gvozda poslagane jedna na drugu, veštaćke stene, istrulele drvene palete, plastićno žbunje. „Mama, upiškio sam se", plaće Žilijen. „Nije strašno, ljubavi." Kleknula sam kraj njega, na tvrd i hladan beton. Vazduh se osećao na vlagu, oštar i ustajao miris straha. Podižem plišanog psa koji se vuće po zemlji i koristim ga kao pozorišnu lutku. „Gledaj kucu, hoće da ga poljubiš!" Neko vreme sam se trudila da kroz igru oko njega formiram zaštitni mehur od ludila. Gledam na sat. Još nema ni pola dvanaest. Nismo se dugo vozili, znaći nismo ni odmakli daleko od Menhetna. Možda smo u Nju Džerziju, Bronksu, Kvinsu... Sigurna sam da nas kidnaper nije slučajno odabrao. Morao je mnogo da rizikuje da bi nas napao usred grada. Baš nas je, znači, tražio. Želeo je nas Lorencovih da se dočepa. Ali zašto? Zbog otkupa? Držim se za ovu teoriju zato što mi odgovara. Šon će dati bilo šta da nas izvadi odavde. Doduše, možda mene i ne, ali sina sigurno. Nebitna je tražena suma: on će je nabaviti. Šon je kao mašina za novac: nekoliko poteza četkicom po platnu i naiči će na krdo ovaca spremnih da plate milione. Spekulanti, trgovci, multimilioneri, upravljači hedž fondovima, ruski oligarsi, novopečeni kineski bogataši: svi bi hteli da imaju po jednog Lorenca u kolekciji. Jednog Lorenca! Jednog Lorenca! Jedan Lorenc je skuplji od zlata. Vredi više nego hiljadu crta kokaina. Više od privatnog džeta ili vile na Bahamima. „Kurvice!" Vrisnula sam od iznenađenja, što je opet rasplakalo Žilijena. Neka žena se neprimetno približita kavezu. Debela, pogrbljena, pomalo je hramala. Pretpostavljam da je prerano ostarila: duge, ravne i prosede kose, preterano krivog nosa, očiju koje plamte od besa. Zastrašujuče izborano lice bilo joj je prekriveno tetovažama: ševron, krst, trougao, krug, munja, kao što američki starosedeoci slikaju po licu. „Ko... ste vi?" „Začepi, kurvice! Ti nemaš pravo na reč!" „Zašto ste ovo uradili?" „ZAČEPI!" razdra se uhvativši me za gušu. Snažna kao bik, vuče me i udara mi glavom o gvozdene šipke. Sin vrišti. Nos mi opet krvari. Prihvatam bespogovorno udarce, ali shvatam da ni ona sama nije svesna sopstvene snage. Napokon me pušta. Okrvavljenog lica, padam na zemlju. Kada mi se Žilijen bacio u zagrljaj, vidim kako Indijanka kopa po staroj zarđaloj kutiji za alat. „Dolazi ovamo!", viče. Brišem krv koja mi pada u oči i pokazujem Žilijenu da se udalji u dno kaveza.


Ne treba joj se suprotstavljati. Ona nastavlja da vadi obična i armiračka klešta, šmirglu, stege. „Drži ovo!" viknu dodavši mi klešta. Kako se nisam pomerala, ona se iznervira i izvadi iz korica oko struka nazubljeni lovački nož od ttideset centimetara. Grabi mi ruku i, naglim pokretom, kida kaiš na mom ručnom satu. Zatim mi maše njime pred nosom i namešta sekundaru. „Slušaj me dobro, kurvice. Imaš tačno jedan minut da mi doneseš prst svog sina. Ako odbij eš, uči ću u kavez, zadaviću ga, a potom ću i tebe ubiti." Prestravljena sam. Moj mozak odbija da prihvati šta je upravo zatraženo od mene da uradim. „Nečete valjda da..." „Uradi to!", zaurla bacivši mi klešta u lice. Onesvestiću se. „IMAŠ JOŠ ČETRDESET SEKUNDI! NE VERUJEŠ MI? DOBRO ME GLEDAJ!" Ulazi u kavez i grabi Žilijena koji jeca od straha. Vodi ga napred držeči mu nazubljeni nož na grlu. „DVADESET SEKUNDI!" Prevrče mi se u stomaku. Cvilim: „Ne mogu to da uradim." „SNAĐI SE!" Shvatam da će ostvariti svoje pretnje i da nemam izbora. Podižem klešta i polazim ka njoj i Žilijenu, koji počinje da vrišti. „Mama, ne! Mama, ne! Nemoj! NEMOJ!" Hodajuči ka sinu s oružjem u rukama, shvatam dve konačnosti. Pakao je ovde. Pakao dugo traje.

3. A pakao je gori i od najgore nočne more. Pošto me je naterala da učinim nezamislivo, ćudovište je odnelo mog sina. Da bi se suprotstavila mom luđačkom besu, Indijanka me je udarala sve dok me nije savladala. U stomak, vrat, grudi. Kada sam povratila svest, posadila me je na gvozdenu stolicu i obmotala mi oko grudi bodljikavu žicu, čvrsto je zategavši. Nisam svesna koliko sati je prošlo. Naćuljila sam uši, ali ne ćujem više Žilijena. I samo disanje mi stvara bol. Bodlje na žici probijaju mi kožu. Onesvestila sam se, pa se probudila, izgubivši pojam o vremenu. Krv se sliva niz mene. Sedim u sopstvenim govnima, mokrači, suzama, znoju. „Gledaj, kurvice!" Naglo se budim iz letargije. Indijanka se pojavljuje obasjana svetlošću. Drži Žilijena jednom rukom. U drugoj drži lovački nož. Nemam vremena ni da vrisnem. Sečivo se diže, zasija u


mraku pa se zabode u mog sina. Jednom, dvaput, deset puta. Krv šiklja. Jecam. Vrištim. Bodlje mi se zarivaju u meso, po čitavom telu. Gušim se. Davim se. Želim da umrem. „KURVICE".


11 Cursum perficio Ja nije gospodar u sopstvenoj kući. Sigmund Frojd

1. Vrativši se u Šerš midi, Gaspar naiđe na Šona Lorenca. Veliki slikarov portret - crno-bela fotografija koju je napravio Englez Džejn Baun - dominirao je salonom namećući mu mrtvu tišinu i istovremeno davao utisak da vas sve vreme posmatra. Gaspar je prvo odlućio da ga ignoriše i pobeže u kuhinju da bi ukljućio elektrićni bokal za kafu, koji je kupio kad je izašao iz prodavnice telefona. Da bi se pokrenuo, napravi sebi jednu kratku na italijanski naćin, koju je popio u jednom gutljaju, zatim još jednu produženu, za uživanje. Držeći šoljicu u ruci, vratio se u salon i opet naleteo na slikara. Kad je prvi put video ovu sliku, ćinilo mu se kao da mu je Šon porućivao: Idi u pizdu materinu! Sada je osećao kao da mu Šon pronicljivim i inteligentnim pogledom šalje drugaćiju poruku: Pomozi mi! Nekoliko sekundi je odolevao dozivanju pre nego što je popustio: „Kako da ti pomognem? Dobro znaš da ti je sin mrtav." Bio je svestan da je glupo razgovarati s fotografijom, ali mućila ga je potreba da se opravda. Kao i potreba da sabere svoje misli i donese neke zakljućke. „OK, nisu pronašli telo", nastavi on, „ali to ne znaći da je živ. Priznaj da tvoja prića o IBS ne pije vodu." Strogo lice ga je i dalje posmatralo u tišini. Gaspar je opet zamislio da mu odgovara: da je tvoj sin umro, misliš li da bi... „Ja nemam sina", usprotivio se. Pomozi mi! „Smaraš." Priseti se jedne rečenice iz razgovora između Lorenca i Zaka Sansela. Na kraju konferencije, novinar je upitao slikara o krajnjem cilju koji ima svaki umetnik. Da postanemo besmrtni, odgovorio je Šon bez oklevanja. Ono što bi kod drugih umetnika inače moglo da se shvati samo kao megalomanski ispad, kod Lorenca je dobilo potpuno drugi smisao kada je objasnio: „Ako ste besmrtni, možete mnogo duže da bdite nad ljudima koji su vam dragi." Od silnog posmatranja portreta i suočavanja s njim, Gasparu se zavrte u glavi i poče da mu se privida: slikarevo lice poprimi crte Gasparovog oca i ponovi molbu:


Pomozi mi! Dramaturg trepnu kako bi se povratio. Prvo je video mutno, a onda sasvim jasno. Oslobodivši se jarma obojice, vratio se u svoju jazbinu u prizemlju, gde se svukao, odmotao zavoje i ušao pod tuš. Retko kad se tuširao usred dana, ali uzbuđenje i neizvesnost koji su pratili događaje od prethodne noči lišili su ga sna. Ako ga je umor stigao pri povratku u kuću, hladna voda rasterala je osečaj iscrpljenosti. Dok je brisao udlagu, iznervirao ga je odraz u ogledalu, koji je tu i tamo bio prošaran crnim mrljama: predugačka brada, preduga kosa, previše dlaka, previše masti. U fiokama u kupatilu pronađe staromodnu četku za brijanje i penu. Iako su mu ruke bile u zavojima, prvo je makazama podšišao bradu, a onda se obrijao i podšišao. Osečao se lakšim posle sređivanja. I više nije imao nikakvu želju da navuče opet svoju košulju kakvu nose drvoseče i somotske pantalone kao u šumara. Samo u boksericama i majici, uđe u garderober koji se nalazio pored največe spavače sobe u kuči. Kao Stiv Džobs i Mark Zakerberg, i Šon Lorenc je bio pristalica odeće za sve prilike. Tu je bilo desetak sakoa sa Zmaltovim potpisom, od crne do svetlosive, i belih košulja od puplina s engleskom kragnom i dugmičima od sedefa. Uprkos višku kilograma, Gaspar je bio građen kao i slikar. Obukao je košulju i sako, i odmah se osečao prijatno, kao da je lakši nekoliko kilograma. U fioci sa zamotanim kaiševima primetio je i nekoliko bočica s toaletnom vodom. Nekoliko Karonovih požutelih kutija s natpisom Pour un Homme, od kojih su neke i dalje bile u celofanu. Priseti se jedne anegdote koju mu je ispričala Polin želeči da mu dočara Lorencov opsesivni karakter. Taj parfem bio je prvi poklon koji je Penelopa dala svom budučem mužu na početku veze. Šon ga je uvek nosio, ali ubeđen da je toaletna voda s vremenom promenila formulu, tragao je po Ibeju samo za onima iz 1992. godine i kupovao svaku bočicu na koju bi naleteo. Gaspar otvori jednu od njih i namirisa se. Parfem s mirisom lavande i vanile bio je veoma prijemčiv i elegantan, tako da mu se dopao. Čim je izašao iz garderobe, spazio je svoj lik u ogledalu i činilo mu se da vidi drugog čoveka. Puniju i stabilniju verziju samog Lorenca. Da bi upotpunio utisak, složio je naočari u fioku s parfemima. Spontano je pomislio na jedan od svojih omiljenih filmova - Vertigo - i na bezumnu potragu Skotijevu, koga je igrao Džejms Stjuart. Pokušava da transformiše svoju novu verenicu tako da liči na ženu koju je voleo i izgubio. Opasno je pokušavati da zauzmete mesto pokojnika, upozoravao nas je Hičkok kroz zaplet svog filma. Ali u tom trenutku, Gaspar nije za to mario. Poravnao je sako i, slegnuvši ramenima, izašao.

2. Gasparu je od prvog dana nešto bilo ćudno: zašto je Bernar Benedik, Šonov naslednik i izvršiteli testamenta, izdavao kuću s toliko Šonovih ličnih stvari unutra? To pitanje mu se opet danas javilo kada je ušetao u Lorencovu i Penelopinu nekadašnju spavaću sobu. Ona je ostavljala ambivalentan utisak na njega. S jedne strane, osečala se prijatna porodična atmosfera bračnog para koji je tu obitavao, a s druge, bilo mu je neprijatno što se i protiv svoje volje našao u ulozi voajera. Gaspar je resio da se odupre grižoj savesti tako što će reči sebi da s dobrim razlogom zalazi u tuđu intimu. Izvršio je detaljan pretres cele sobe, otvorivši sve plakare i fioke, ispipavši sve zidove, čak i daske ha parketu, iako prilično nevešto, zbog povređenih ruku. Imao je mršav ulov. Ispod radnog stola od palisandrovog drveta našao je, ipak,


komodu s fiokama na točkićima, punu papira i koverti. Pažljivo je pregledao sadržaj i naišao na članke sa sajtova mejnstrim novina, koji su, na ovaj ili onaj način, izveštavali o Žilijenovoj smrti. Isti oni članci iz Njujork tajmsa, Dejli njuza, Posta ili Vilidž vojsa koje je Gaspar već pročitao prethodnog dana na Madlininom raćunaru. Ničeg novog osim potvrde da se Lorenc pre smrti detaljno posvetio istrazi smrti svog sina. Više ga je u samoj komodi iznenadila pošta koju je Lorenc i dalje dobijao posle sinovljeve smrti. Uobičajeni raćuni za struju i telekomunikacione usluge, reklamne brošure, zatim pošta iz uprave za javni trezor, koja vas prati ad vitam aeternam... Vrata pored roditeljskog apartmana vodila su u Žilijenovu sobu. Gaspar je na pragu malo oklevao pre nego što se upustio u ovaj mučan poduhvat. Pomozi mi! Pokušao je da ostavi po strani svoja osećanja i krenu napred. Ta lepa i svetla soba u obliku kvadrata nalazila se u prizemlju i odlikovala se obnovljenim parketom i nameštajem u pastelnim bojama. Bilo je tiho kao u crkvi, a sunčevi zraci su se probijali kroz prozore, obasjavajući dečji krevet prekriven bež pokrivačem, otkrivajući čestice prašine po lakiranoj površini vitrine, u kojoj su kao dragocenosti ćuvane ilustrovane knjige i kolekcije malih automobila. Kao na slici Normana Rokvela. Iako nije očekivao da nađe bilo šta vredno u ovoj sobi, Gaspar je proveo neko vreme stojeći, uspravno i bez pomeranja, kao na kakvom tajnom mestu za hodočasnike. Nije bilo ničeg morbidnog u njemu. Baš naprotiv, soba kao da je čekala da se mali vrati. Uskoro će se dečačić vratiti iz škole, otvoriti ormar da izvadi lego kocke, magični ekran za crtanje, figurice dinosaurusa... Premetao je ove slike po mislima sve dok na jastuku nije opazio plišanog psa umrljanog krvlju. Gaspar se sledio. Je li to igračka koju je Žilijen vukao sa sobom kada je otet? Ako jeste, kako se ova igračka - koja je morala biti ključni dokaz u istrazi - našla ovde? Uze životinju povređenim rukama. Pas je imao nasmejano i vedro lice, koje se loše slagalo sa suvim tragovima hemoglobina na njušci. Gaspar približi igračku svom licu i odjednom shvati da to nije bila krv već verovatno čokolada. Sada je uviđao svoju grešku: bila je to klasična prevara kojom su se roditelji služili da dobiju još jednu igračku besplatno. Na psećoj njušci nije bilo ni traga oštrom mirisu straha. Bilo je samo blagog i nežnog mirisa detinjstva i mora da ju je zato Lorenc saćuvao kao uspomenu: miris keksa koji se peče u rerni, spokojni prizori iz knjiga s pričama koje mu je čitao, stog pšenice, bodljikava ljuska kestena, lišče koje leti nošeno toplim vetrom. Slike koje su Gaspara učvrstile u sledečem uverenju: da se pred njim otvara put i da će on iči do kraja, kakve god da su posledice.

3. „Devet meseci zime, tri meseca pakla." Stara španska izreka bila je uglavnom netačna: trebalo je zapravo da samo deset dana godišnje pada kiša u Madridu. Nažalost, taj 22. decembar 2016. bio je jedan od njih, i sletevši u špansku prestonicu, Madlin shvati da je tu još hladnije nego u Parizu. Posle napornog leta - pošto je njen avion, dok se spremao da poleti sa Sarla de Gola, izgubio red zbog bolesnog putnika koga su morali da iskrcaju - Madlin je sletela na aerodrom Madrid Barahas sa skoro dva sata kašnjenja, da bi odmah zatim prešla na sve krasote koje prate takav tip putovanja. Sve komplikacije koje su izluđivale Gaspara: krcat aerodrom, besni putnici, beskonačno čekanje, ponižavajuče osečanje


kao da vas neko tretira kao stoku. Pošto je preživela gužvu u autobusu posle silaska iz aviona, krenula je nekom krntijom od taksija, koji je smrdeo na dim i znoj. U tom kršu, čiji su prozori bili zamagljeni od ustajalog vazduha, provela je skoro sat, trpeči istovremeno gužvu tipičnu za poslednju nedelju šopinga pred Božič i beskrajnu litaniju španskih pop hitova, koji su treštali s lokalne radio stanice. Top 50 hitova za žurke: Mecano, Los Elegantes, Alaskay Dinarama... Kutans me je zarazio, požali se ona dok se približavala Fuenkaralskoj ulici, u samom srcu Čueke, uporištu madridske gej zajednice. Predosetila je opasnost. Ne treba se nikako prepustiti pesimističnoj viziji sveta. Ako počne da se pribojava života gledajuči ga kroz Kutansovu prizmu, moči će samo da se rokne. Natera se, dakle, da zauzme pozitivan stav. Vozač taksija bio je odvratan, ali mu je ipak ostavita bakšiš. U hotelu joj niko nije pomogao da prenese kofer, ali reče sebi da nije bilo ni potrebe. Soba, koja je bila rezervisana u pet do dvanaest, bila je zagušljiva i gledala je na neko gradilište i kran, koji su napušteni trunuli, ali ipak nije bila bez šarma. Uostalom, morače da odmara posle intervencije, tako da će moči natenane da potraži neku lepšu lokaciju. Treba da se suoči. Da ne posustaje. Da zaboravi život u haosu koji je vodila do sada, da zaboravi na ludilo oko Šona Lorenca, tragediju njegovog sina, kao i to što je pobegla pre Kutansa. Treba da se posveti izgradnji budučnosti koju je izabrala.

4. Gaspar je u 16 h, stoječi u kuhinji, ručao sardinu iz konzerve sa hlebom. Obrok s nogu je zalio kiselom vodom s limunom. Malo kasnije pustio je jednu od starih džez ploča iz Lorencove kolekcije, što mu je sada bila svakodnevna navika. Zatim je dovukao u salon komodu s fiokama u kojoj se nalazila slikareva pošta i prihvatio se odgonetanja te ćudne arhive. Sedeči tako u odelu na podu, radio je dobar sat pre nego što je naišao na jedan broj časopisa Arr in Amerika, koji je i dalje bio u omotu. Izdanje iz januara 2015. godine. Sudeči po posetnici prikačenoj za omot, glavni urednik ga je poslao Šonu uz poruku zahvalnosti i izjavu saučešča. Unutra je desetak strana bilo posvečeno otvaranju izložbe Šon Lorenc, Zivot u slikama, koja je održana u Muzeju moderne umetnosti 3. decembra 2014. godine, nekoliko dana pre Žilijenove otmice. Listajući časopis, Gaspar je shvatio da je to više bio prijem za elitu nego proslava umetnosti. Zabava, čiji je sponzor bio jedan luksuzni brend, privukla je gomilu prestižnih zvanica. Na fotografijama u časopisu Gaspar je prepoznao Majkla Blumberga, bivšeg gradonačelnika, kao i Erdrua Kuoma, guvernera Njujorka. Na drugim slikama bili su trgovci umetninama Carls Sači i Lari Gagosijan. U haljini s dubokim dekolteom, Penelopa Lorenc, i dalje na vrhuncu lepote, živo je diskutovala sa Sarom Džesikom Parker i Džulijanom Snabelom. Natpisi ispod slika pominjali su. i hrpu modela i drugih mladih poznatih ličnosti, za koje Gaspar nikad nije ćuo. Na fotografijama je Šon Lorenc izgledao odsutno i odavao utisak nelagodnosti. Gaspar je pretpostavljao da su mu smetali raskoš i pompa. Asketizam i čistota s njegovih poslednjih slika bili su sušta suprotnost toj vrsti prijema, gde se dolazilo samo da se bude viđen. Pice mu se grčilo od nemira, kao da je bio svestan da je vrhunac njegove karijere neminovno i najava njegovog pada. Kao da se iza Kapitola


već nazirala senka Tarpejske stene. Kao da je Žilijenova smrt već bila zapisana u blagoj dekadentnosti te večeri. Da budemo sasvim iskreni, Šon se ipak smejao na jednoj fotografiji. Slika s policajcem u uniformi Njujorške policije: tamnoplave boje sa osmougaonom kapom. U uokvirenom pasusu pisalo je da je policajac, neki Adrijano Sotomajor, bio Šonu Lorencu prijatelj iz detinjstva i da se nisu videli dvadeset dve godine. Gledajuči pažljivo u fotografiju, Gaspar je prepoznao kočopernog Latinoamerikanca koji se prsio nal Šonovim mladalačkim slikama u monografiji. Ustao je da bi proverio ovu informaciju u knjizi na polici. Nije bilo nikakve sumnje: Sotomajor je bio treči član Proizvođača vatrometa. On je potpisivao svoje crteže pseudonimom Nočna Smena. S godinama mu je lice postalo krupnije a nekadašnja arogancija ustupila mesto dobrodušnosti, no ipak su mu crte lica saćuvale oštrinu zbog koje podseča na Benisija del Tora. Gaspar je pohranio ovu informaciju negde u dubini svoje memorije i zatvorio časopis. Kada je ustao da bi skuvao još jednu kafu, želja za alkoholom, koja ga je štedela više od dvadeset četiri sata, pogodi ga svom silinom. Iz iskustva je znao da treba brzo reagovati ako želi da obuzda svoje demone. Upravo to je i imao na umu kada je uzeo da prosipa u sudoperu tri flaše kvalitetnog vina i ostatak viskija. Na trenutke je oklevao, grčio se. Celo mu se prvo orosilo znojem, a onda oseti kako se talas nemira povlači i shvatio je da je uspeo da ugasi požar pre nego što se proširio. Za nagradu uze jednu već zamotanu cigaretu iz bele paklice koju je Madlin zaboravila na radnom stolu. Zamenio je jedan otrov drugim, ćuveni Sartrov „koeficijent otpora stvarima", tako velik da su čoveku potrebne „godine strpljenja da bi došao do najbeznačajnijeg rezultata". Nagrade su dobre kakve god da su. S cigaretom u ustima, Gaspar je pustio stranu B na ploči - staru i retku stvar Džoa Munija - zatim opet uronu u posao, čitao članke na svom novom smartfonu, a onda se bacio na ostatak neotvorene pošte. Pregledavši raćune, zadržao se na listingu poziva. Iako je Lorenc retko telefonirao, ovaj dokument bio je bitno svedočanstvo o slikarevom rasporedu u poslednjim danima života. Bilo je Francuskih brojeva, kao i američkih. Gaspar postupi kao što bi i svako drugi, pozivao je hronološkim redom sve brojeve s liste. Dobio je prvo Odeljenje za kardiologiju Bolnice Bisa, ordinaciju doktora Fitusija, kardiologa iz 7. arondismana, zatim apoteku u Raspajevom bulevaru. Među brojevima preko Atlantskog okeana jedan mu je naročito privukao pažnju, jer je Lorenc dva puta bezuspešno pokušavao da ga dobije. Nastavio je da pokušava i sledečeg dana i uspostavio vezu. Gaspar je dobio telefonsku sekretaricu nekog Klifa Istmana, koji je bezličnu poruku ostavio promuklim a veselim glasom strastvenog pušača ili alkoholičara (mada je najverovatnije konzumirao i viski i cigarete, pošto poroci uvek idu zajedno). Za svaki slučaj zamolio ga je da ga pozove, a onda nastavio da analizira Šonovu arhivu, ispitujuči knjige tako što ih je otvarao jednu po jednu, isecajuči poneki članak ili sliku iz monografija, da bi ih zalepio u veliku svesku sa spiralom, koju je namenio pisanju pozorišnog komada. Između jedne divne Salgadove knjige i Spigelmanovog Mausa, pronađe neku staru mapu Njujorka i posluži se njome da bi bolje razumeo rastojanja i kretanja tako što je obeležavao krstičima različitih boja mesta istrage: mesto gde je Žilijen otet, gde su njega i njegovu majku držali zarobljene, most s koga ga je Beatris Munjos navodno gurnula u reku, metro stanicu gde se ubila... Gaspar je toliko predano radio da nije ni primetio kako vreme prolazi. Kada je


digao glavu, noć je već bila pala. Džo Muni je već odavno prestao da peva. Pogleda na sat i seti se da ima sastanak.


12 Crna rupa Slobodni smo samo kad smo sami. Artur Šopenhauer

1. Agencija koju je vodila Karen Liberman nalazila se u Nožarskoj ulici u 1. arondismanu, nedaleko od Gradske većnice i Pompiduovog centra. Gaspar je ovde bio samo jednom, pre dvanaest godina, na početku saradnje s Karen. Otad je ona putovala umesto njega. I Gaspar je zažalio što joj nije to zatražio i ovog puta: put od Serš midija bacio ga je u neprijateljsku i zlokobnu atmosferu pariškog sivila. Bio je napet, kao na nekoj neprijateljskoj teritoriji, a osećaj praznine mu je dodatno otežavao. Mesto je bilo onakvo kako ga je zapamtio: pomalo oronuli ulaz - prekriven mnoštvom pločica s nazivima profesija - koji je vodio u bezlično dvorištance, gde se uzdizala još jedna zgrada, mnogo neuglednija od one koja se videla s ulice. U liftu je bilo tesno kao u mrtvačkom sanduku, a kretao se užasno sporo. Najgore je bilo to što je izgledalo kao da je na izdisaju. Iako je malo oklevao, Gaspar se ipak odluči da se pešaka popne na 6. sprat. Stigao je sav zadihan do ulaza, pozvonio i čekao da mu otvore vrata pre nego što ude u kancelarije u potkrovlju. Bio je zadovoljan kad je video da su stolice postavljene kao u čekaonici - prazne. Pošto je Karen sklopila ugovor s dvadesetak pisaca, dramaturga i scenarista, Gaspar se pribojavao da će sresti nekog svog navodnog kolegu i da će biti primoran da pet minuta ćaska iz pristojnosti. „Čoveku samoća pruža dvostruku korist: prvu, što je sam, i drugu, što nije s drugima." Šopenhauer je rekao nešto tog tipa, pomisli hodajući ka kancelariji Kareninog asistenta. Bio je to mladić ubeđen da ima stila - hipsterska brada, naizgled buntovnićke tetovaže, s frizurom koja je bila kratka sa strane, a duža na vrhu, u ćaka cipelama i strukiranoj košulji od teksasa - iako je bio samo kopija momaka što su pokušavali da naprave Vilijamsburg i Krojcberg kraj kanala Sen Marten. Otežavajuća okolnost za tog tipa bila je što je buljio s nepoverenjem u Gaspara pre nego što ga je i pitao za ime. Vrhunac bezobrazluka, pošto je on sam donosio tri ćetvrtine profita agenciji! Ja sam onaj što ti donosi platu, kretenu!", iznervira se on i uputi se ponosno ka vratima Karenine kancelarije, praćen zbunjenim pogledom asistenta. „Gaspare?" pozdravi ga agentkinja. Čuvši galamu, obišla je oko stola da bi ga doćekala. Vretenastog tela, kratke plave kose, Karen hiberman bližila se ćetrdeset petom rođendanu na proleće, ali se oblaćila isto još od gimnazije: teksas pantalone 501, bela košulja, džemper s Vkragnom i mokasinama u boji vina. Ona je bila Gasparov agent, ali i advokat, raćunovođa, asistent, predstavnik za štampu, fiskalni savetnik i agent za nekretnine.


U zamenu za 20% njegovog prihoda, bila je posrednik između njega i spoljnog sveta. Štitonoša koji mu je omogućavao da živi kako mu se prohte i otera svakog u tri lepe. Što je on obilato koristio. „Kako je moj divlji pisac?" Naglo ju je prekinuo: „Ja nisam tvoj pisac. Ti si moja zaposlena, a to nije isto." „Gaspar Kutans u svom sjaju!", odgovori ona. „Prost, prgav, osetljiv..." Pozvala ga je da sedne. „Zar nemamo sastanak u restoranu?" „Pre toga moraš da mi odštampaš neka bitna dokumenta", objasnio je vadeći smartfon iz džepa. „Članke koje sam našao na internetu." „Prebaci ih Floranu, on..." „Kažem ti da je važno! Hoću da ti to uradiš, a ne tvoj žigolo." „Kako hoćeš. Ah, da, zvao me je Bernar Benedik! Uverio me je da je sve sređeno što se tiče kuće. Devojka je navodno otišla. Moći ćeš da uživaš. Sam." On odmahnu glavom. „Kao da to već nisam znao! U svakom slučaju, ne nameravam da ostanem." „Naravno, to bi bilo suviše jednostavno", uzdahnu Karen. „Da te poslužim viskijem?" „Ne, hvala. Odlučio sam da malo prikočim s alkoholom." Ona razrogači oči. „Je li sve u redu, Gaspare?" Objavio je bez okolišanja: „Ove godine neću napisati komad." Skoro da je mogao da vidi kako kroz njenu glavu prolazi sijaset posledica koje će kao lavinu pokrenuti njegova odluka, otkazivanje ugovora, zakupljenih sala, putovanja... Međutim, njegovoj agentkinji bile su dovoljne samo dve sekunde da prisebnim glasom zapita: „Stvarno? Zašto?" Slegnuo je ramenima i odmahnuo glavom. „Jedan Kutansov komad manje ili više, ne verujem da će to mnogo promeniti istoriju pozorišta..." Pošto je Karen ćutala, on ode još dalje: „Budimo iskreni, iscrpeo sam teme do kraja. Poslednjih godina se samo ponavljam, zar ne?" Ovog puta je reagovala: „Temu svet je ružan, ljudi su budale možda. Ali možeš da pokušaš da pišeš o nečemu drugom." Gaspar se namršti. „Ne vidim čemu bih." Ustade da bi dohvatio cigaretu iz paklice koja je stajala na stolu izađe na terasu da puši.


„Jesi li se zaljubio, je li to u pitanju?" povika Karen idući za njim. „Ne. Šta to pričaš?" „Plašila sam da će se to desiti jednog dana", jadikovala je. On se branio: „Samo zato što ne želim više da pišem, ti zakljućuješ da sam se zaljubio? To je prilično iskrivljeno rezonovanje." „Kupio si mobilni telefon. Ti! Ne piješ više, obrijao si se, ne nosiš naočare, nosiš odela i mirišeš na lavandu! Da, stvarno mislim da si se zaljubio." Gaspar je, uvlačeči dim, izgledao odsutno. Gradska vreva širila se kroz blagu i vlažnu noč. Naslonjen o gelender, gledao je u Sen Zakovu kulu, usamljenu i nedovršenu, kako sija na par koraka od Sene. „Zašto si me ostavila u ovoj rupi?" „Kojoj rupi?" „Ovoj u kojoj vegetiram već godinama." Sad ona zapali cigaretu. „Čini mi se da si se sam zavukao u rupu, Gaspare. I tako si detaljno organizovao svoj život da se nikad iz nje ne izvučeš." „Znam, ali ipak smo prijatelji, ti..." „Ti si dramski pisac, Gaspare, tvoji jedini prijatelji su likovi iz komada." On nastavi: „Mogla si da pokušaš, da probaš nešto..." Ona razmisli za trenutak pa reče: „Želiš li da ti kažem istinu? Ostavila sam te u rupi jer si u njoj pisao najbolje komade. U usamljenosti, nezadovoljstvu, tuzi." „Ne vidim kakve to veze ima." „Baš naprotiv, ti uviđaš dobro kako je to povezano. I veruj kad ti kažem iz iskustva: sreću je lepo doživeti, ali od nje se ništa ne može stvoriti. Da li ti, na primer, poznaješ nekog srečnog umetnika?" Sada je Karen u zanosu strastveno obrazlagala svoje stavove, naslonjena o prozorski okvir: „Čim mi jedan od mojih pisaca kaže da je srečan, počinjem da brinem. Sečaš li se šta je sve vreme ponavljao Trifo: Umetnost je vaznija od života! I dosad je bilo dobro, pošto nisi bogzna šta voleo u životu, Gaspare. Ne voliš ljude, ne voliš čovečanstvo, ne voliš decu, ti..." Dok je dizao ruku da je zaustavi, telefon mu zazvoni. Pogleda u ekran: poziv iz Sjedinjenih Država. „Možeš li da me izviniš na trenutak?"

2. Madrid. Sedamnaest časova, a skoro je mrak. Pre nego što je napustila hotel, Madlin zatraži da joj pozajme kišobran, ali su je na recepciji učtivo odbili. Never mind. Izađe na kišu, odlučna da ignoriše loše vreme, kao što je ignorisala i sve drugo što je nervira. Ubrzo naiđe na apoteku i pokaza recept: antibiotici za zaštitu od infekcije tokom operacije i nova doza hormona za stimulaciju oslobađanja jajnih čelija. Potpuno nova vrsta tretmana, kojim se razmak


između injekcije hormona i punkcije Folikula smanjuje za dvadeset četiri časa. Nije imala sreče: morala je da obiđe još tri apoteke da bi našla to što je tražila. U 18 sati pokušala je da malo glumi turistu i tumarala po Cueki i Malasanji. U teoriji, bila je to živopisna četvrt. Na kraju leta, Madlin je uživala lutajuči po šarenim ulicama, radnjama polovne robe i kafičima u festivalskoj atmosferi. Danas je bilo drugačije. Poplavljeni Madrid kao da se bližio apokalipsi. Još od početka popodneva opasan spoj obilne kiše i jakog vetra tutnjao je po svim delovima grada, sejuči haos, izazivajuči poplave i zakrčenja u saobračaju. Pošto je bila gladna, naumila je da opet ode u mali restoran gde je ručala tokom svog prethodnog boravka, ali nije pronašla put. Nebo je bilo toliko nisko da je pretilo da se obruši na kupole s tamburima, koje dominiraju Kraljevskim gradom. U mraku i pod pljuskom sve ulice i avenije ličile su jedna na drugu, tako da se plan koji je napravila u hotelu srušio kao kula od karata. Ulice Ortaleska, Mehije Lekerike i Arhensole: imena i glasovi su se mešali, pogled joj se mutio. Završila je potpuno izgubljena u nekom oronulom restoranu. Tartar s oradom plivao je u majonezu, a tart s jabukama bio je tek polovično odmrznut. Pre jake grmljavine, jedna močna munja prošara nebo boje mastila, beležeči na trenutak svoj odraz kao negativ na staklu isprskanom kišom. Videvši tu sliku, neka iznenadna tuga pogodi Madlin. Njena usamljenost i bespomočnost otkriše joj se u svoj svojoj nagosti. Pomislila je na Kutansa. Na njegovu energiju i humor, na njegov živahan intelekt. Taj mizantrop imao je dva lica kao bog Janus. Ne može se svrstati ni u jednu kategoriju ljudi, a opet je bio i drag i kontradiktoran. Iako zarobljenik svoje sopstvene mentalne sheme, on je zračio, uprkos pesimizmu, umirujučom snagom. U ovom trenutku dobro bi joj došla njegova energija, toplina, čak i malodušnost. Udvoje su bar mogli jedno drugom da kukaju o svojim mukama. Madlin proguta svoj antibiotik s lošom kafom bez kofeina pa se vrati u hotel. Hormonska injekcija, vruča kupka, flašica riohe iz mini-bara, od koje joj se gotovo momentalno vratila glavobolja. Nije bilo ni deset sati kada se sklupčala ušuškana između čaršava i pokrivača. Sutra je bitan dan u njenom životu. Možda početak i jednog novog života. Kako bi se uspavala razmišljajuči o nečemu pozitivnom, pokušala je da zamisli kako će izgledati dete koje je želela. Ali u njenoj glavi ne stvori se nikakva slika, kao da taj plan nije imao nikakvo uporište u realnosti, osuđen da ostane samo himera. Dok je pokušavala da odgurne tu plimu obeshrabrenja i utone u san, jedna jasna slika joj prođe kroz glavu. Lepo lice Žilijena Lorenca: vedre oči, prčast nos, plave lokne, neodoljiv dečački osmeh. Napolju je potop i dalje trajao.

3. Gaspar odmah prepoznade hrapavi glas s druge strane žice: Klif Istman, čovek koga je Šon zvao u tri navrata nekoliko dana pred smrt. „Dobar dan, gospodine Istmane, mnogo vam hvala što ste mi se javili." Razmenivši nekoliko rečenica, Gaspar je saznao da je njegov sagovornik bivši bibliotekar, koji uživa u mirnim penzionerskim danima u Majamiju. Ali tri dana pred Božič našao se zarobljen u kuči svoje snaje u državi Vašington. „Osamdeset centimetara snega!", vikao je. „Paralisan saobračaj, blokirani


putevi, čak je i vaj-faj slab! Rezultat: umirem od dosade!" „Uzmite neku dobru knjigu", pokušavao je da održi razgovor. „Nemam ništa pri sebi a snaja mi čita samo budalaštine: sve neke gluposti, u pizdu materinu! Ali nisam dobro ćuo ko ste vi. Neki tip iz penzionog fonda sa Ki Biskejna, je l' tako?" „Ne baš", odgovori dramaturg. „Poznajete li izvesnog Šona Lorenca?" „Nikad ćuo, ko je on?" Starac je svaku rečenicu naglašavao coktanjem. „Čuveni slikar. Pokušavao je da vas dobije pre skoro godinu dana." „Moguče, ali ne pamtim dobro u ovim godinama. šta je hteo od mene taj vaš Pikaso?" „Baš to bih i voleo da znam." Opet je zacoktao. „Možda nije hteo mene." „Ne razumem." „Kad sam nasledio ovaj broj, mesecima sam dobijao pozive od ljudi koji su tražili prethodnog vlasnika." Gaspara podiđe jeza. Možda je bio na tragu nečemu. „Stvarno? Kako se zvao?" Činilo mu se kao da zapravo ćuje Istmana kako se češka po glavi s druge strane žice. „Ne znam više, davno je bilo. Taj lik se zvao isto kao neki sportista, mislim." „Neki sportista - to je malo neodređeno." Starčeva memorija bila je tako krhka da je trebalo voditi raćuna da se ne polomi. „Potrudite se, molim vas." „Na vrhu mi je jezika. Mislim da je bio atletičar. Da, skakač olimpijac." Gaspar je s mukom prizivao sečanja. Sport ga baš i nije zanimao. Poslednji put kad je na televiziji gledao olimpijske igre, još su na vlasti bili Miteran i Regan, Platini je izvodio slobodne udarce u Juventusu, a Frankie Goes to Hollywood dominirao je prvim mestom na listi Top 50. Ali ponudi nekoliko imena čisto da se ne obruka. „Sergej Bupka, Tjeri Vinjeron..." „Ne, ma nije bio skok s motkom. Već skok uvis." „Dik Fozberi?" Starac se uživeo: „Ne, ne, katinos, Kubanac." Iznenada se setio. „Havijer Sotomajor!" „Jeste, to je taj: Sotomajor!" Adrijano Sotomajor. Nekoliko dana pred smrt, kada je verovao da mu je sin i dalje živ, Šon je zatražio pomoć od starog prijatelja iz Proizvođača vatrometa, koji je u međuvremenu postao policajac.


Dakle, postojao je neko u Njujorku ko je mogao da mu pomogne. Neko ko je možda nastavio istragu o Žilijenovoj smrti. Ko je možda imao neke sveže informacije. Dok je Gaspar i dalje bio na vezi, Karen kiberman ga je posmatrala kroz prozor svoje kancelarije. Kada je spazila ćudnog plišanog psa koji je mu je virio iz džepa, shvatila je da Gaspar kakvog je ranije poznavala definitivno više ne postoji.


Petak, 23. decembar


13 Madrid Đavo me sledi dan i noć jer se plaši da ostane sam. Fransis Pikabija

1. Madrid. Osam sati. Madlin je probudio alarm na telefonu. S teškom mukom je ustala. Jebena noć. Samo još jedna u nizu. Nije mogla da sklopi oči do 5 ujutru, a onda kao da ju je neki talas potopio tako jako da joj je bilo užasno teško da izroni. Razmakla je zavese i oseti olakšanje videvši da je oluja prošla. Izašla je na terasu da se nadiše svežeg vazduha. Nebo je i dalje bilo sivo, ali pod dnevnom svetlošću Čueka je povratila staru živopisnost. Protrlja oči i stavi ruku na usta dok je zevala. Dala bi bogatstvo za jedan dupli espreso, ali punkcija folikula zahteva prazan želudac. Pod tušem se dugo trljala antibakterijskim sapunom, trudeći se da misli na bilo šta drugo osim na anesteziju. Obukla se jednostavno - tamne čarape, široka košulja od teksasa, vunena tunika, lakirane čizme. Uputstva su bila jasna: bez parfema, šminke i mora se doći na vreme na kliniku. Silazeći stepenicama u hol, stavila je slušalice i namestila odgovarajuću plejlistu. Subertova Mađarska melodija, Mocartov Koncert za flautu i harfu, Betovenova Klavirska sonata br. 28. Smirujući, vedri tonovi, zahvaljujući kojima je lako i poletno koračala. Klinika se nalazila nedaleko od hotela, tako da je imala jasno obeležen put: doći do Trga Alonza Martineza, preći jedan kilometar Ulicom Pernanda el Santa, pa onda kroz baštice Kasteljane. Klinka za vantelesnu oplodnju - mala ali moderna zgrada, koju su štitili prozori od matiranog stakla - nalazila se u poprečnoj ulici. Dok je bila na putu, Madlin je poslala SMS Luizi, da je obavesti da će uskoro stiči. Mlada medicinska sestra pođe joj u susret. Srdačno se pozdraviše, razmeniše novosti i reči ohrabrenja. Luiza ju je prvo upoznala sa anestetičarem, pa s lekarom, koji joj je još jednom detaljno objasnio delikatnu proceduru ekstrakcije jajnih čelija. Ona se obavlja uz pomoč dugačke igle, kojom se iz jajnika vade jajne čelije. „Ali to je potpuno bezbolno", tvrdio je. „Bićete pod anestezijom sve vreme." Iako je nije do kraja razuverio, Madlin dopusti da je odvedu u sobu s krevetom na točkice, gde su i drugi pacijenti čekali na operaciju. Dok je sestra odlazila, Madlin stavi tašnu i telefon u mali sef. Zatim se svukla i obukla bolničku haljinu, kapu i čarape. Osetila se ranjivom tako naga ispod tunike od papira pa je postajala sve napetija. Samo da već jednom završimo... Napokon se vrata otvoriše, ali lice koje je videla nije pripadalo ni Luizi ni lekaru. Več đavolu od Gaspara Kutansa!


„Pa šta vi radite ovde? Kako ste uspeli da uđete?" Odgovorio je na španskom: „Porque tengo buena cara. Y he dicho que yo era su marido.4" „Mislila sam da ne umete da lažete..." „Mnogo sam toga naučio družeči se s vama." „Gubite se, smesta!" reče ona sevši na krevet. „Ili ću vas ja izbaciti!" „Smirite se. Ima nešto novo, i uskočio sam u prvi avion jutros samo da bih vam ispričao." „Šta?" „Znate vi vrlo dobro." „Odjebite!" Kao da nije ništa ćuo, uzeo je stolicu, koja se nalazila pored nje, sklonio flašice vode sa platformskih kolica, da bi na njih spustio svoje stvari. „Sečate li se Stokhauzena?", poče on. „Ne. Sklonite se. Ne želim da razgovaram s vama. I pored toga, smrdite na lavandu. I šta ste uradili s naočarima?" „Nebitno. Stokhauzen je navodno ime Šonovog američkog kardiologa. Pominje se u rokovniku koji vam je Benedik dao." Trebalo joj je nekoliko sekundi da se nadoveže na diskusiju. „Lekar s kojim je Šon imao sastanak na dan smrti?" „Tako je", potvrdio je Gaspar. E pa, taj tip ne postoji. Odnosno, nema kardiologa u Njujorku koji se zove Stokhauzen." Da bi potkrepio svoje reči, izvadi iz tašne hrpu odštampanih papira s rezultatima pretrage po američkim žutim stranama. „Proširio sam pretragu na celu državu: i opet ništa. A to i nema smisla: Lorenca je u Bolnici Biša lečio jedan od najboljih timova evropskih kardiologa. Zašto bi konsultovao nekog njujorškog lekara?" „A vi, zašto ste vi čak dovde došli da me maltretirate?" Podiže ruku da bi je umirio. „Slušaj me, molim te, Madlin." „Sad smo na ti?" „Pretresao sam kuću uzduž i popreko. U Šonovoj kancelariji našao sam desetak odštampanih članaka. Večina su bili isečci iz štampe i ticali se istrage o smrti njegovog sina, ali među člancima je bio i ovaj." Pružio joj je nekoliko papira spojenih spajalicom. Bio je to dosije koji je Njujork tajms posvetio ćuvenim nerešenim slučajevima: smrt Natali Vud, petorka iz Central parka, slučaj Čandre Levi, zatim onaj o zatočenim devojkama iz Klivlanda, itd. Madlin se zaustavila na strani obeleženoj samolepljivom nalepnicom, da bi na njoj pronašla... svoju fotografiju. Protrljala je oči. Skoro da je zaboravila taj članak posvečen Alis Dikson. Klinka koju je pronašla u nezamislivim okolnostima tri godine nakon nestanka. Njena najteža istraga, najbolnija, koju je jedva sprovela do kraja, ali takođe i istraga s najzadbvoljavajučim epilogom. Jedan od najsrečnijih trenutaka u


njenom životu, koji se danas čini tako dalekim. „Lorenc je imao ovaj članak kod sebe?" „Kao što vidiš. Čak je i podvukao neke odlomke." Pročitala je u tišini podvučene delove rečenica: [...] ne raćunajući na Madlin Grin, upornu policajku iz Kriminalističke policije u Mančesteru [...] nikad ne otkriva šta zna [...] čiji će se napori isplatiti [...] mlada Engleskinja radi danas između Aper Ist Sajda i Harlema, u prostorijama jedinice za nerešene slučajeve Njujorške policije u blizini Bolnice Maunt Sinaj. Čudilo ju je što je Lorenc posedovao ovaj članak, ali vrati ga Gasparu bez ijedne reči. „I to je sve?" „A šta ste očekivali?" „Pa očigledno je: Lorenc nije bio u Njujorku da bi se video s lekarom. Bio je na Menhetnu da vidi tebe. TEBE!" Ona se iznervira. „Samo zato što je imao neki stari članak o meni? Mnogo skačete, Gaspare. Čujte, dosta je bilo, sad želim da se fokusiram na svoj privatni život." Ali Gaspar je bio uporan. Raširio je po stočiću mapu Menhetna, koju je obeležio prethodnog dana, te hemijskom nacrta krstić. „Šon Lorenc je umro ovde, nasred ulice, na raskrsnici 103. i Medisonove." „Pa?" „A gde je kancelarija u kojoj si ti tada radila?" Pogleda u kartu ne odgovorivši. „Ovde!" pokaza on. „Blok dalje! To ne može biti slučajnost." Začkiljivši, udubila se u proučavanje mape, i dalje bez odgovora. Kutans baci poslednju kartu dok je bolničar ulazio u sobu. „Gospođice Grin?" „Evo poslednjeg Šonovog raćuna za telefon", kazao je Gaspar ne obraćajući pažnju na bolničara, mašući dvema stranicama. „Tu se nalazi listing Lorencovih poziva. Hoćeš da znaš koji je poslednji broj pozvao pre nego što je otišao iz Francuske?" „Gospođice Grin, spremni smo", insistirao je bolničar, podižući strane na krevetu s točkićima. Madlin pristade, praveći se da ignoriše Gaspara. „212-452-0660! Je li ti poznat taj broj, Madlin? Osvežiću ti pamćenje!", vikao je dok je bolničar gurao krevet iz sobe. „To je broj Jedinice za nerešene slučajeve Njujorške policije! Gde si ti tada radila?" Mlada žena više nije bila u sobi, ali Gaspar nastavi: „Bilo da želiš to da priznaš ili ne, sat pre svoje smrti, Šon je bio u Njujorku da ti otkrije nešto! Tebi! TEBI!"

2. Igla uđe u venu oslobađajući tečnost za anesteziju. Težeći na operativnom


stolu, nakratko joj se učini da ju je pogodio ledeni talas. Zatim se taj neprijatan osećaj rasprši. Kapci joj postaše teški: lekarov glas postade nerazgovetan. Duboko je udahnula i prepustila se. Pre nego što je potonula, učini joj se da vidi nekog muškarca. Ozbiljnog, izduženog lica, umornih očiju. Tice Šona Lorenca. Grozničavim pogledom kao da ju je preklinjao. „Pomozi mi!"

3. Jedanaest sati. Bar koji služi tapas tek se otvorio. Gaspar sede za šank, stavi tašnu na stolicu pored sebe i naruči kapučino. Prvi zadatak: uzeti dve tablete prontalgina da bi umirio bol koji mu razdire prste i šake. Drugi zadatak: poslati SMS i pitati Madlin da mu se pridruži kad bude gotova. „Izvolite vašu kafu, gospodine." „Hvala." Gazda nije bio bezazleni tip, pravigrubijan obrijane glave i guste brade. Pivski stomak mu se isticao pod šarenom majicom s reprodukcijom postera za film Vezi me!, stari Almodovarov film sa Antoniom Banderasom i Viktorijom Abril. Stvarno upečatljiva pojava. „Možete li, molim vas, da mi pomognete?" „Kako vam mogu pomoći?", upita grubijan. Iako mu je bilo pomalo neprijatno, Gaspar izvadi telefon i objasni da se ne razume dobro u moderne tehnologije. „Otkad sam došao u Španiju, ne mogu više da se povezem na internet." Grubijan se počeša po dlakama na grudima pod majicom i odgovori nešto što je sadržavalo reči „ugovor, provajder, pretplata, mobilni podaci u romingu". Gaspar klimnu glavom, ne razumevši ništa, ali grubijan je bio fin. Uvideo je da je ovaj u problemu pa se ponudio da sam poveže njegov aparat na bežični internet u lokalu. Gaspar mu s olakšanjem pruži mobilni i dobi ga nazad za tridesetak sekundi. Onda raširi po šanku dokumente pa iznova pročita sve beleške koje je napravio tokom jutarnjeg leta. Prema uokvirenom pasusu iz časopisa Art in Amerika, Adrijano Sotomajor bio je raspoređen u 25. policijsku stanicu, na severu Harlema. Gaspar potraži njegov broj na Guglu. Baci pogled na sat: 5 h ujutru u Njujorku. Malo je rano da bi ga zvao. S druge strane, policija radi dvadeset četiri sata dnevno. Odlučio je da rizikuje, tako da je prvo izdržao standardno bla-bla- truč, kao i na svim drugim centralama, a onda dobio operaterku koja je pokušala da ga otkači, rekavši mu da zove tokom radnog vremena. Gaspar je bio toliko uporan da ga je na kraju prebacila nekom. „Hteo bih da znam da li poručnik Sotomajor radi tu i dalje", reče svom sagovorniku. Opet su ga odbili, ali ovog puta tonom svojstvenim učitelju koji grdi dete: „Tu vrstu ličnih informacija ne dajemo telefonom." Gaspar izmisli neku priću, da živi u Evropi, došao je na samo nekoliko dana u Njujork i hoče da zna da li može da svrati da pozdravi poručnika Sotomajora, koga zna iz škole i... „Ovo je policijska stanica, gospodine, a ne odbor za maturu bivših učenika


Bredlijeve škole." „Jasno mi je, ali..." Gaspar opsova shvativši da su mu spustili slušalicu, ali odmah je ponovo pozvao. Ista centrala. Isti operater, ista rasprava kako bi ga prosledili nekom nadređenom. Ovog puta, iako ga lik nije uvredio, Gaspar nije uspeo ni da nastavi. Kako je ostavio ime i adresu, zapretili su mu da će ga tužiti ako nastavi da monopolizuje liniju, a zatim, umornim glasom, da bi ga se oslobodio, dežuran lik mu na kraju odvrati da poručnik Sotomajor zapravo radi u 25. stanici i da će te sedmice biti na poslu. Gaspar je spustio s osmehom na licu. Da bi proslavio tu malu pobedu, naruči još jedan kapučino.

4. Kada je Madlin otvorila oči, već je prošlo pola sata. Ona je, međutim, imala utisak da je spavala čitavu večnost. „Gotovo je", kazao je neki glas. Polako je dolazila sebi. Oko nje su boje postojale jasnije, oblici su dobijali oštrinu, lica više nisu bila toliko mutna. „Sve je u redu", uveri je Luiza. Pekar je već otišao, ali je na dobroćudnom licu sestre igrao osmeh. „Uspeli smo da izdvojimo skoro osamnaest jajnih čelija", izjavila je brišuči joj čelo. „I šta sad?", upita Madlin pokušavajuči da se uspravi. „Samo ležite", naredi joj Luiza. Uz pomoč kolege gurala je krevet kako bi iz operacione sale odveli pacijentkinju u sobu za odmor. „Znate šta sledi: razvrstačemo jajne čelije i oploditi najzrelije. I za tri dana čemo vam prebaciti dva najbolja zametka. U međuvremenu, vi čete danas strpljivo ležati kod nas do podneva." „I onda?" „Sve do transfera, morate odmarati u hotelu, uz neku dobru knjigu ili poslednju sezonu Igreprestola. Ali ne dirajte kesice čipsa iz mini-bara, jesmo li se razumele?" „Šta to znači?" „Bićete malo oprezniji s hranom: bez soli, nikako masno. Ukratko, zaboravite na sve grickalice. Ali naročito morate da se od- ma-ra-te!" Madlin je uzdahnula kao neki tinejdžer. Luiza je odvede do sobe gde je ova malopre ostavila svoje stvari. „Mnogo me boli", žalila se pokazujuči na stomak. Luiza se namršti iz saosećanja. „Znam, lutko, normalno je to, ali uskoro će tramadol poćeti da deluje." „Mogu li da se obućem?" „Naravno. Sećate li se šifre za sef?" Sestra joj donese odeću, tašnu i telefon, koje je spustila na stolicu pored kreveta. Dok je Madlin skidala kapu i košulju, Luiza je opet podseti da se odmara.


„Uskoro ću vam doneti užinu, a u međuvremenu, spavajte!" Kada se mlada Špankinja vratila pola sata kasnije, noseći u rukama hranu na poslužavniku, pacijentkinje više nije bilo.

5. „Vi, Gaspare, nikad ne prestajete! Vi ste kao Duraselov zec: udarate kao ludi po bubnju, a ne shvatate da drugima uništavate život!" Madlin je upravo stigla sva bleda u tapas-bar u Ajalinoj. „Kako je prošla vaša operacija?" pokuša da je odobrovolji Gaspar vrativši se vrlo oprezno na persiranje. „A kako da prođe! Došli ste ćak u Madrid da mi se mešate u privatan život, da me progonite, da me..." Bila je tek na poćetku oštre tirade, koju je došla da mu izdeklamuje, kada oseti da joj se ćelo orosilo i da joj noge klecaju. Morala je da pojede nešto ili će se onesvestiti. Nije imala ćak ni snage da se popne na jednu od stolica za šankom. Narućila je ćaj i otišla da se zavali u fotelju kraj prozora prema ulici, u dnu bara. Gaspar joj se pridruži noseći pladanj od lakiranog drveta. Meze na španski naćin: španska tortilja, marinirani oktopod, šunka pata negra, kroketi, lignje, inćuni u sirćetu... „Ne izgledate baš najbolje, ako smem da kažem. Pojedite nešto." „Ne treba mi vaša hrana!" Prihvati njeno odbijanje i sede preko puta. „U svakom slučaju, drago mi je što vidim da ste se predomislili u vezi s Lorencom." „Nisam se ja predomislila!" odgovorila je oštro. „Ništa mi novo niste rekli!" „Da li se vi to šalite?" Odgovorila je na svaki od njegovih argumenata. „Lorenc je istraživao o meni - pa šta? Sigurno je želeo da mu pomognem da nađe sina - pa šta? Možda je i došao sve do Njujorka da me vidi - pa šta?" „Pa šta!?", ponovi Gaspar zapanjen. „Hoću reći: šta to u suštini menja? Lorenc je bio bolestan, slomljen od tuge, fiksao se dopaminom. Bio je spreman da se naloži na bilo šta i zanosio se nekom potpuno neosnovanom pričom o iskustvu bliske smrti. Pa to znate i sami, Gaspare!" „Ne, prestanite s tim! Dosta mi je više da Lorenca smatraju nečim što nije bio. On nije bio narkoman, niti fanatik, već inteligentan čovek koji je voleo svog sina i koji..." Pogleda ga oholo. „Jadnice, zar ne vidite da sebe projektujete u Lorenca? Oblačite se kao on, mirišete kao on, govorite kao on." „Niko me nikad dosad nije nazvao jadnikom."


„Za sve postoji prvi put. U svakom slučaju, bar priznajte da vas je obuzelo njegovo ludilo." Kutans poreče: „Samo hoću da nastavim istragu i nađem njegovog sina." Madlin mu se unese u lice: „Ali sin mu je MRTAV, dođavola! Ubijen je pred majčinim očima! Penelopa vam se zaklela!" „Da", priznade on. „Ispričala mi je svoju istinu." „Svoju istinu, pravu istinu, istina je istina, u čemu je razlika?" On opet otvori tašnu da iz nje izvadi svesku, beleške i svoju arhivu. „U svom aprilskom izdanju 2015. godine, Vanitiferje objavio prilično detaljan članak o istrazi Žilijenove otmice." Pružio je Fotokopiju članka: on se bavio sličnostima između otmice Šonovog sina i sina Carlsa Lindberga iz 1934. godine. „Dosta mi je vašeg pres-klipinga, Gaspare!" „Hm, ali ako se malo potrudite da pročitate članak, videčete da je na kraju novinarka nabrojala predmete koje su istražitelji našli u jazbini gde se skrivala Beatris Munjos." Madlin nevoljno baci pogled na podvučeni odlomak: kutija za alat, dva noža za lov, izolir-traka, bodljikava žica, glava s lutke marke Harcel [...]. „Pa šta vas brine? Detetova igračka?" „Upravo to, to nije bila Žilijenova igračka. Penelopa mi je pominjala jedino plišanog psa sličnog ovom." Kao u nekom mađioničarskom triku, izvadio je iz tašne igračku s ožiljkom od čokolade. „Možda je dete imalo dve igračke kod sebe." „Roditelji uglavnom ne dozvoljavaju deci da nose dve igračke u šetnju." „Možda, ali šta to menja?" „Istraživao sam", reče izvukavši iz dokumentacije isečak iz kataloga za igračke, koji je odštampao u boji. „Za nekog ko dosad nije znao ništa o internetu, može se reči da ste mnogo napredovali..." „Igračke marke Harcel imaju nešto posebno: neke od veoma su krupne i podsečaju na pravu decu." Madlin je razgledala slike iz kataloga i pomisli kako su ludo izgledale: gumene lutke su se naročito isticale veličinom i preciznim crtama lica. Nisu imale nikakve veze s plastičnim lutkama iz njenog detinjstva. „Zašto ste mi pokazali ovo? Kakva je ovog puta vaša luda teorija?" „Beatris Munjos nije izbola Žilijena. Več običnu lutku u dečakovoj odeči."


6. Madlin ga zapanjeno pogleda. „Vi buncate, Gaspare!" Miran i siguran u sebe, Gaspar obrazloži: „Munjosova nikad nije ni nameravala da ubije Žilijena. Ona je želela da muči bračni par Lorencovih. Njena mržnja izneverene žene bila je upučena ka Šonu i Penelopi, ne ka nevinom detetu. Ona je unakazila Penelopu da bi je kaznila za grešnu lepotu. Otela je Žilijena da bi mučila Šona, odsekla mu je prst da bi Penelopu pogodila pravo u srce, ali potpuno sam siguran da ga nije ubila." „Dakle, po vašem mišljenju, ona se zadovoljila tom predstavom: da izbode lutku pred majčinim očima?" „Da, njeno oružje zapravo je bilo psihičko mučenje." lutke."

„To je apsurdno. Penelopa je sigurno mogla da razlikuje sopstvenog sina od

„Ne nužno. Setite se kakvo je nasilje pretrpela. Nekoliko brutalno zadatih udaraca. Unakaženo lice, slomljena rebra, slomljen nos, grudi osakačene bodljikavom žicom... Krv i suze u očima. Kako posle toga možete biti prisebni? Koliko jasno možete videti ako ste satima bili vezani dok vam metalni šiljci prodiru kroz kožu? Koliko dobro možete da rasuđujete dok sedite u sopstvenoj mokrači i govnima, a pritom krvarite? I još gore od svega, kad su vas pre toga primorali da odsečete prst sopstvenom detetu?" Madlin prihvati ovaj prigovor čisto forme radi. „Hajde da pretpostavimo, makar na deset sekundi, da Penelopa nije bila pri sebi i da je možda projektovala svoje največe strahove i tako poverovala u tu jezivu predstavu. Zašto dete nije više bilo u Čileankinom skrovištu kada je policija izvršila upad? I još bitnije, zašto su našli lutku umrljanu detetovom krvlju na obali Njutaun Krika?" „Što se krvi tiče, to je prosto. Podsečam vas da su mu odsekli prst. Što se ostalog tiče..." Gaspar se vrati na članak koji je pominjao policijske izveštaje. „Ako poverujemo u ovo što piše, jedna kamera za nadzor ušla je u trag Munjosovoj u 15 h i 26 min na stanici Harlem - 125. ulica, malo pre nego što se bacila na šine dok je voz dolazio. Od 12 h i 30 min - kada je Penelopa poslednji put videla sina - do 15 h i 26 min, Munjosova je mogla da uradi šta god želi s detetom. Možda da ga zatvori negde, poveri nekome... To je ono što moramo da otkrijemo." Madlin je u tišini posmatrala Kutansa. Bila je iscrpljena od njegovih ekstravagantnih teorija. Protrljala je kapke i viljuškom dohvatila kroket sa šunkom. Gaspar nije dozvoljavao da se obeshrabre, tako da je nastavio svoju argumentaciju: „Niste vi jedini policajac s kojim je Lorenc hteo da se sretne. Malo pre smrti se povezao sa starim prijateljem Adrijanom Sotomajorom." Gaspar je okretao strane po svesci dok nije došao do fotografije hatinoamerikanca u policijskoj uniformi, koju je isekao iz časopisa American art i zalepio pored fotografije iz mladosti ovog trečeg člana Proizvođača vatrometa.


Madlin mu se, već iznervirana, naruga: „A šta mislite? Da se tako vodi policijska istraga? Tako što se mirno listaju novine, seckaju članci i lepe po sveskama? Pa takve sveske imaju devojčice u šestom razredu!" Gaspar nije ni pomišljao da se uvredi, već je spremno dočekao ovu opasku: „Nisam policajac, to je tačno, i očigledno je da ne umem da vodim istragu. Zato i želim da mi vi pomognete." „Ali sve što ste mi rekli je nerealno!" „Ne, Madlin, to nije tačno, i vi to znate. Prestanite da budete tako malodušni. Lorenc je možda bio preplavljen bolom, ali nije bio lud. Ako je već odlučio da dođe u Njujork da vas vidi, to je zato što je imao neki novi trag, u svakom slučaju, nešto konkretno." Tišina. Pa uzdah. „Što sam vas srela, Gaspare? Zašto ste čak dovde došli da me maltretirate? Nije ni vreme, ni mesto za to, majku mu..." „Pođite sa mnom u Njujork. Tamo se nalaze odgovori! Zamolimo Sotomajora za pomoč i nastavimo istragu na licu mesta. Želim da znam šta je Šon Lorenc otkrio. Želim da znam zašto je hteo da razgovara s vama." Eskivirala je: „Idite sami, ja vam ne trebam." „Pre dva minuta ste drugačije govorili! Vi ste prekaljeni policajac, poznajete grad, sigurno i dalje imate kontakte u Njujorškoj policiji i l:BI-ju?" Popivši gutljaj čaja, Madlin je primetila da i dalje na zglobu nosi plastičnu narukvicu koje kače pacijentima. Otkinu je i mahnu njome pred Gasparovim očima, pokušavajuči da ga urazumi. „Gaspare, vidite i sami da mi je život krenuo u drugom pravcu. Upravo dolazim s jedne intervencije, uskoro ću imati još jednu, planiram da zasnujem porodicu..." Dramaturg stavi telefon na sto. Ne ekranu je mejl od Karen kiberman potvrđivao rezervaciju leta kompanijom Iberija za dve osobe istog dana. Polazak iz Madrida u 12 h i 45 min, dolazak na aerodrom Dž. F. K. u 15 h i 15 min. „Ako krenemo odmah, možemo da ga uhvatimo. Vratičete se pre 26. decembra, taman na vreme za svoju drugu intervenciju." Madlin odmahnu glavom. Gaspar je bio uporan: „Ništa vas ne sprečava da krenete sa mnom. Imate dva dana da ubijete ovde. Niko ne operiše za Božič, čak ni u Madridu." „Moram da odmaram." „O, majku mu, samo na sebe mislite!" To je bila kap koja je prelila čašu. Madlin mu baci pladanj u lice. Gaspar je imao tek toliko vremena da se udalji kako ga ne bi pogodio, tako da se hrana prosu po keramičkim pločicama iza njega.


„Za vas je sve igra!" pukla je. „Uzbuđuje vas istraga! Unosi radost u vaš dosadan život, mislite da ste neki junak iz filma! Ja sam se deset godina bavila time! Čak mi se život samo na to i sveo! I reči ću vam sledeče: to su vrata koja vode pravo u provaliju! U svakoj istrazi ostavljate deo svog zdravlja, životne radosti, bezbrižnosti. Do trena kada više nemate ništa. Razumete li? Ništa! Budite se jednog jutra, a od vas je ostala samo ljuštura. Ja sam već prošla kroz to. I ne želim nazad." Gaspar ju je pustio da završi pa pokupio svoje stvari. „U redu, razumem vašu poziciju. Neću vam više dosađivati." Grubijanje izašao iz svoje pečine gunđajuči. Gaspar mu dade dve novčanice da ga umiri. Onda se uputi ka vratima. Madlin ga je posmatrala. Znala je da treba sačekati još samo deset sekundi i njenim mukama doči će kraj. Međutim, ipak povika: „ Ali zašto to radite, majku mu? Vi, koga je baš briga za sve, koji ne volite ljude, ne volite život, zašto vam je, KOJI KURAC, stalo do te priče?" Kutans se vrati i stavi fotografiju na sto. Slika Žilijena na toboganu, fotografisana jednog zimskog jutra na Trgu Strane misije. B ilo je to samo jedno dete, zavijeno u šal, sanjalačkog pogleda, očiju koje su zračile, s osmehom na usnama. Lepo kao sunce, slobodno kao vetar. Madlin nije želela da se zadržava na fotografiji. „Želite da mi na lukav način nabijete krivicu." Jedna suza joj se, ipak, spusti niz lice. Nedostatak sna, iscrpljenost, osečaj da je na ivici živaca. Gaspar je polako uze za ruku. Istovremeno ju je i ubeđivao i preklinjao: „Znam šta mislite. Znam da ste sigurni u Žilijenovu smrt, ali samo mi pomozite da i ja budem siguran. Tražim vam samo da se dva dana posvetite istrazi. Ni sekund više. I kunem vam se da čete se vratiti u Madrid na vreme za drugu intervenciju." Madlin protrlja lice i pogleda kroz prozor. Opet se naoblačilo i kiša krenula da pada. Opet je tuga sve prekrila: nebo, njeno srce, glavu. Duboko u sebi nije imala nikakvu želju da ostane sama za Badnje veče i fucking Christmas, kada su ljudi morali biti veseli, zaljubljeni i u krugu porodice. Kutans je bar nudio priliku da se doživi nešto istovremeno bolno i isceljujuče. „Ići ću s vama u Njujork, Gaspare", popustila je na kraju, „ali kakav god da je ishod, posle ta dva dana, ne želim više NIKAD da vas vidim u životu." „Obečavam da nečete", odgovori on, a osmeh mu je zatitrao na usnama.


14 Nueva York lzlazim iz taksija i to je verovatno jedini grad lepši uživo nego na razglednicama. Miloš Forman

1. Gaspar je ponovo mogao da diše. Okovan polarnom hladnoćom, Njujork je svetlucao pod svetlim nebom. Pariška učmalost i madridsko sivilo sada su bili daleko. Čim je taksi prešao most Trajboro - ogromnu čeličnu konstrukciju koja povezuje Kvins, Bronks i Menhetn Gaspar je osetio da je na poznatom terenu. Njemu, koji je voleo šumu i planine i bio zakleti neprijatelj velikih gradova, ovde je ipak bilo prijatno. Gradska džungla, šuma nebodera, kanjoni od stakla i čelika: ove glupave metafore su ipak imale istine u sebi. Njujork je bio ekosistem. Ovde je bilo brda, jezera, livada, stotine hiljada drveća. Za one koji su hteli da vide, bilo je i beloglavih orlova, sivih sokolova, snežnih gusaka i jelena. Vrhova, čopora, prostranstava, košnica i rakuna. Ovde su reke ledile zimi, a u jesen je lišće čas bilo obasjano, čas je gorelo pod svetlošću. Ovde se sticao utisak da, iako smo pod okriljem civilizacije, divljina nije tako daleko od nas. Njujork... Gasparovo zadovoljstvo odudaralo je od neraspoloženja koje je osećala Madlin. Spavala je nemirno i sve vreme osećala bol tokom leta, i otkako su stigli, odgovarala je Gasparu samo nejasnim onomatopejama. Bez prestanka se pitala, zgrčenog lica, stisnutih usana i pogleda koji se gubio u daljini, kako je mogla da dopusti da je nagovori na ovo putovanje. Zahvaljujući magiji koju je pravila vremenska razlika, još nije bilo ni pola pet po podne. Taksi je sišao s petlje na autoputu Trga Trajboro pa skrenuo za Leksington. Nakon što su se spustili petsto metara niz ulicu, stigoše pred Policijsku stanicu Istočnog Harlema, koja je ličila na neki mali bunker od prljave žute cigle, izgrađen u 119. ulici, pored nadzemnog metroa i otvorenog parkinga. Kako su Gaspar i Madlin stigli direktno s aerodroma, jedva izađoše iz žutog taksija natovareni torbama. Enterijer 25. stanice odgovarao je eksterijeru: bezličan, jeziv i deprimirajući. Nedostatak prozora pojačavao je otužan izgled zgrade. Posle svog ćuvenog telefonskog poziva prethodnog dana, Gaspar se pripremio na najgore: možda je trebalo izdržati dugo čekanje u redu i ići od šaltera do šalter pre nego što dobije priliku da popriča s Adrijanom Sotomajorom. Međutim, pošto je ostalo samo dva dana do Božića, mesto je bilo pusto, kao da je hladnoća koja je pogodila grad obeshrabrila i same kriminalce. Policajka u uniformi dočekivao je posetioce za stolom od crnog metala. Kao jedna prava gromada od sala utegnutog u uniformu, nadzornica je imala telo puža golaća, malene ruke i glavu kao žaba: ogromno trouglasto lice, disproporcionalno velike usne, rošavu kožu. Možda su je postavili na to mesto da plaši decu i da ih odvraća od lošeg puta. Gaspar preuze kormilo:


„Dobar dan, želeli bismo da razgovaramo s poručnikom Sotomajorom." Vodozemka im laganim pokretom dodade formular i, grakćući, objasni da joj trebaju njihove isprave. Madlin je dobro poznavala policijske stanice. Nije više htela da gubi vreme tako da je odgurnula Gaspara i uzela stvari u svoje ruke. „Ja sam kapetan Grin", izjavi dajući svoj pasoš. „Radila sam u Jedinici za nerešene slučajeve Njujorške policije u 103. ulici. Došla sam samo u posetu jednom kolegi. Nema razloga za toliku papirologiju!" Nadzornica ju je neko vreme posmatrala bez reči. Još nije ništa rekla, tako da je odavala utisak kao da diše kroz meku, vlažnu i lelujavu kožu. „Samo trenutak", piskavim glasom reče dok je uzimala slušalicu. Glavom im pokaza ka redu drvenih klupa kod ulaznih vrata. Madlin i Gaspar sedoše, ali je cela prostorija smrdela na sredstvo za dezinfekciju, iako su bili nasred promaje. Madlin, očajna, potraži spas sklonivši se do automata za piče. Poželela je da naruči kafu, ali se setila da na aerodromu nije razmenila evre za dolare. Sranje! Besna i već na ivici živaca, skupila je šaku u pesnicu, i taman htede da udari automat kada je Gaspar naglo zaustavi. „Vi ste poludeli! Urazumite se ili..." „Dobar dan, kako mogu da vam pomognem?"

2. Okrenuše se ka glasu. Pod prigušenim svetlom policijske stanice ukazalo se privlačno lice sa zift-crnom punđom mlade policajke latinoameričkog porekla. Svojom mladošću, finim crtama lica, diskretno našminkanog, i prijatnim osmehom bila je otelotvorenje elegancije i savršena antiteza narednika. Kao da je trebalo da se savršenstvo jednih plati ružnočom drugih, kako bi se opravdao neki nepravedan poredak stvari. Madlin se predstavi i ponovi Gasparovu rečenicu: „Dobar dan, želeli bismo da porazgovaramo s poručnikom Sotomajorom", izjavila je. Policajka klimnu glavom: „To sam ja: Lusija Sotomajor." Gaspar nabra obrve. Iza njegovog zapanjenog pogleda kao da je razumela u čemu je nesporazum. „Aha! Vi sigurno mislite na Adrijana?" „Tako je." „Imamo isto prezime. Nije prvi put da nastane zabuna. Čak i dok je radio ovde, ljudi su mislili da mi je stariji brat ili rođak." Madlin uperi besan pogled u Gaspara: Niste bili sposobni čak ni to da proverite! On bespomočno raširi ruke. On je, naravno, tokom telefonskog razgovora govorio na engleskom, koristeči neutralnu formu u muškom rodu, tako da niko nije reagovao.


„Gde sada radi Adrijano?", nadoveza se brzo da bi ispravio grešku. Policajka se prekrsti. „Nigde, nažalost. On je mrtav." Ponovo razmeniše poglede. Uzdah. Neverica. Razočaranje. „A kada je umro?" „Pre manje od dve godine. Sečam se jer je to bilo baš na Dan zaljubljenih." Lusija pogleda na sat i ubaci dve kovanice od po četvrt dolara da bi naručila čaj. „Mogu li da vas poslužim nečim?" Mlada policajka se ponašala onako kako je i izgledala: elegantno i ljubazno. Madlin uze kafu. „Adrijanova smrt bila je veliki šok", nastavi ona pružajuči papirnu čašu bivšoj koleginici. „Ovde su ga svi voleli. Imao je vrlo inspirativan životni put, koji ovde svi vole da istiću." „Šta to znači?" upita Gaspar. Hladila je čaj duvajuči. „Recimo da je sve dobio sopstvenom zaslugom. U detinjstvu je Adrijano prošao kroz nekoliko hraniteljskih porodica. Čak je neko vreme flertovao i s delinkvencijom, pre nego što se doveo u red i zaposlio u policiji." „Je li umro na dužnosti?", upita Madlin. „Ne baš. Izboli su ga odmah pored kuće, dok je pokušavao da razdvoji dvojicu mladiča koji su se tukli ispred podruma piča." „Gde je živeo?" Rukom je pokazala u pravcu vrata. „Nedaleko odavde, u Ulici borovnica." „Je li njegov ubica uhapšen?" „Ne, i to je razbesnelo sve u stanici. Ubija nas saznanje da je ubica koji je prerezao grlo policajcu i dalje na slobodi." „A jesu li ga bar identifikovali?" „Ne, bar koliko ja znam! Ta tragedija je stvarno ostavila traga. I to naročito u ovom našem kvartu! I Braton je lično zbog toga besneo. Takvo nasilje se ne očekuje u ovom delu Harlema, koji danas važi za veoma bezbedan." Lusija popi čaj kao da je čašica votke. „Moram da se vratim na posao. Zao mi je što sam morala da vam prenesem tako tužnu vest." Bacila je čašu u korpu pre nego što je dodala: „Nisam vas čak ni pitala zašto ste želeli da vidite Adrijana." „U vezi s jednom starom istragom", odgovori Madlin. „Je li vam poznata otmica i smrt sina slikara Šona Lorenca?" „Čula sam za to, ali to nije potpadalo pod naš sektor, bar mislim." Gaspar je nastavio:


„Adrijano Sotomajor bio je Lorencov prijatelj. Nikad vam nije o tome pričao?" „Ne, ali mi nismo ni radili u istom timu, nismo se dobro znali." kusija se okrenu ka Madlin pa dodade: „Au otmicama dece, kao što znate, glavnu reč vodi FBI."

3. Od hladnoće i ledenog vetra trnule su ruke i noge, grčilo se lice, pekao je svaki otkriveni centimetar kože. Na trotoaru preko puta policijske stanice, Madlin zakopča rajsferšlus na jakni koju je kupila u poslednjem trenutku na madridskom aerodromu. Ruke su joj bile namazane kremom, usne balzamom, a šal je dvostruko obavila oko vrata. Bila je toliko ljuta da ga je odmah napala bez upozorenja: „Vi ste pravi nesposobnjakovič, Gaspare!" S rukama u džepovima, Gaspar uzdahnu: „A vi ste, kao i uvek, baš prijatni!" Navukla je kapuljaću uokvirenu krznom. „Prešli smo šest hiljada kilometara - a zbog čega!" Pokušao je da porekne očigledno: „Ma ne, nije baš tako." „Onda nismo gledali isti film!" Izrazio je jednu hipotezu: „A šta ako je Sotomajor ubijen pošto se previše zanimao za Žilijenovu otmicu? Ona ga zapanjeno pogleda. „To je apsurdno. Znate šta, odoh ja u hotel." „Već?" „Umarate me", uzdahnula je. „Dosta mi je više vaših kretenskih teorija! Idem da legnem, dajte mi trideset dolara!" Izašla je na kolovoz da bi pokušala da uhvati taksi. Gaspar otvori novčanik i izvadi dve novčanice, ali je i dalje navaljivao: „Ne želite ni da pokušate da učinite nešto?" „Ne vidim šta bih mogla." „Ma dajte! Mora da ste saćuvali neke kontakte." Pogleda ga očima iz kojih je kuljala mešavina besa i ekstremnog umora. „Več sam vam objasnila, Gaspare: vodila sam istrage u Engleskoj. U Njujorku nisam imala nikakvu konkretnu ulogu na terenu. Bila sam kancelarijski moljac." Cvokotala je od hladnoće. Cela se tresla, cupkala je s noge na nogu da bi se ugrejala. Hladnoća, koja je Gasparu davala energiju, nju je ubijala. Neki ford eskejp oštrih linija naglo zakoči ispred njih. Madlin pobeže u taksi i ne pogledavši svog pratioca, već brzo dade taksisti adresu hotela. Prekrstila je ruke i presavila se, ali već posle nekoliko trenutaka poče da viče na vozača, nekog Indijca koji je baš naumio da vozi spuštenih prozora, uprkos hladnoći. Sik se nije dao, već se


pet minuta svađao pre nego što je popustio i zatvorio prozore. Madlin je sklopila oči. Bila je na ivici snage, iscrpljena, skršena. A naročito ju je mučio bol u stomaku. Neka nadutost, grčevi, mučnina i, bez obzira na hladnoću, nekontrolisani napadi vručine. Kada je opet otvorila oči, taksi je jurio po Vestsajdskom auto- putu, velikoj aveniji uz reku Hadson, koja se pruža sve do Menhetna. Zavuče ruku u džep jakne da izvadi mobilni. U imeniku je dugo tražila broj koji dugo nije okretala. Dok je radila u Njujorku, Dominik Vu bio joj je kontakt u FBI-ju. Tik je bio zadužen da posreduje između jedinice u Njujorškoj policiji gde je radila Madlin i Federalnog biroa. Još preciznije, bio je to Gospodin Ne, koji je odbijao sve njene zahteve. Uglavnom zbog restrikcije u budžetu, ali i da ne bi osporili rad Biroa. Tip nije bio neprijatan. Nedodirljivi Dominik Vu bio je nesumnjivo karijerista, ali ponekad je umeo da donese neočekivane odluke. Vodio je neobičan privatan život: nakon što je dobio dvoje dece s pravnicom iz Gradske skupštine, priznao je da je homoseksualac. Poslednji put kad ga je Madlin srela, bio je u vezi sa novinarom koji uređuje kulturnu tubriku u Vilidž vojsu. „Dobar dan, Dominiče, ovde Madlin Grin." „Zdravo, Madlin! Kakvo iznenađenje! Vratila si se u rodnu zemlju?" „Samo nakratko. Ati?" „Ja sam na odmoru, ali provodim praznike u Njujorku s čerkama." Protrljala je kapke. Svaka reč joj je probijala mozak. „Znaš me, Dominiče, nikad mi nije išlo izmotavanje i..." Čula ga je kako se smeje s druge strane žice. „Da, da, pusti formalnosti. Šta mogu da učinim za tebe?" „Volela bih da mi učiniš jednu uslugu." Čutao je oprezno, pa reče: „Rekao sam ti da nisam na poslu." Ona, ipak, nastavi: „Možeš li da mi iskopaš nešto o okolnostima ubistva jednog policajca u 25. stanici. Adrijano Sotomajor? Ubijen je ispred kuće, u H arlemu, pre manje od dve godine." „Šta tačno tražiš?" „Sve što možeš da nađeš." Vu se uozbilji. „Ti beše više ne radiš kod nas, Madlin..." „Ne tražim poverljive informacije." „Ako se budem raspitivao, ostače tragovi i..." Počeo je da joj ide na živce. „Šališ se? Zar si tolika kukavica?" „Danas, s svim informatičkim dostignučima, možemo..." „OK, nema veze, samo naruči sebi za Božič par muda. Sada bi trebalo da su na rasprodaji u Blumingdejlsu."


Naglo je spustila slušalicu i ponovo postala bezvoljna. Deset minuta kasnije stigla je u hotel, zgradu od braon cigle tipičnog izgleda za Trajbeku. Gaspar je išao tako daleko da je rezervisao smeštaj u hotelu Bridž klub, u kome je Lorenc proveo poslednje dane života. Na recepciji joj rekoše da je hotel pun, ali da su ipak dve sobe rezervisane na ime Kutans: dvostrano orijentisan apartman i sobica na poslednjem spratu. Prisvojila je apartman bez oklevanja, izvadila pasoš i popunila formular za tri minuta. Čim je ušla, ne pogledavši uopšte kroz prozor, navukla je sve zavese, okačila Do not disturb na vrata, i popila koktel od bromazepama, antibiotika i paracetamola. Savijajuči se od bolova, Madlin ugasi lampu i leže. Što se tiče odspavanih sati, protekle noči bile su katastrofalne. Došla je do tačke u kojoj od izmučenog i iscrpljenog tela više nije bila u stanju ni da razmišlja. Ne može da misli, da razmišlja, da isprati ni najmanju ideju. Njeno telo imalo je poslednju reč.


15 Povratak u Ulicu borovnica Drugi će imati moje mane, ali niko neće imati moje kvalitete. Pablo Pikaso

1. Gaspar je oživeo. Kao biljka koju su zalili posle više dana pauze. Puis Menhetna, njegov tempo, oštra i suva zima, metalnoplava boja neba, zimsko sunce koje je bacalo poslednje zrake. Sve je u njemu budilo pozitivno raspoloženje. Nije prvi put primećivao koliko mu je psiha osetljiva na okruženje. Naročito je klima uticala na njega, tako što ga je menjala i podizala mu raspoloženje u nekim prilikama. Dok bi u drugim, od kiše, vlažnosti i isparenja, to isto raspoloženje potpuno potonulo. A toplotni talas bi ga nokautirao. Te česte promene su mu otežavale život, ali s vremenom je naučio da živi s usponima i padovima. Danas je bio savršen dan. Jedan od onih dana koji vrede duplo, ili čak triput više. Trebalo je da ga iskoristi da bi ostvario neki napredak u istrazi. Snalazio se zahvaljujući staroj mapi koju je pronašao u Lorencovoj biblioteci. Skrenuo je desno na Medisonovu, da bi zaobišao veliku zelenu površinu - Park Markusa Garvija - i onda izašao na Lenoksovu aveniju, koja se, u ovom delu Harlema, zvala Avenija Malkolma X. Na jednom uglu kupio je hot-dog i kafu, koji su se prodavali iz kombija, pa nastavio put ka severu. Ulica borovnica, gde je Adrijano Sotomajor ubijen, bila je zapravo uličica oivičena kućama od crvene cigle i drvećem kestena, stisnuta između 131. i 132. ulice. Mesto je pomalo podsećalo na stari Jug, s visokim stepeništem, gelenderima i drvenim verandama živih boja. Gaspar je deset minuta lutao pustom ulicom, pitajući se kako da pronađe nekadašnju policajćevu kuću. Gledao je prezimena po poštanskim sandućićima Faradej, Tompkins, Langloa, Fabijanski, Mur... - ali nije došao ni do kakvog zakljućka. „Pazi, Teo!" „Dobro, tata!" Gaspar se okrenu ka grupici koja mu se približavala trotoarom preko puta. Kao u Kaprinom filmu, otac i sin vukli su veliku novogodišnju jelku. Iza njih je hodala pomalo oholo lepa meleskinja, sa starijom crnkinjom u providnoj kabanici, kožnim ćizmama do butina u boji sleza i šubari. „Dobar dan!" pozdravi ih prelazeći ulicu. „Tražim nekadašnju kuću g. Sotomajora. Je li vam poznat?" Otac je bio ljubazan i predusretljiv, raspoložen da mu pomogne, ali ćinilo se da tu ne živi dugo. Okrenu se ženi, koja bi trebalo da mu je supruga.


Je li ti poznat neki Sotomajor, dušo?" Meleskinja zaćkilji kao da je prizivala daleka sećanja. „Mislim da je to tamo", reće pokazujući kućicu s kosim krovom. Upitala je ženu pored sebe: „Tetka Anđela?" Afroamerikanka pogleda sumnjićavo u Gaspara. „A zašto bih odgovorila ovom beku?" Meleskinja je nežno uhvati za ramena. „Daj, tetka Anđela, kad ćeš prestati da se praviš opasnija nego što jesi?" „OK, OK", predade se ona poravnavši prevelike naoćari za sunce. „Broj 12, porodica Langloa." „Langloa? To je Francusko prezime", konstatovao je Gaspar. Pošto je ušla u formu, tetka Anđela više nije škrtarila s objašnjenjima: „Posle smrti tog policajca, koji je stvarno bio dobar momak, takvih nema mnogo, da ti ja kažem, njegova rođaka Izabela nasledila je kuću. Udata je za Andrea Langloa, inženjera iz Pariza koji radi u Čelsiju, u Guglovoj zgradi. Prilično fin za Francuza: više puta mi je potkresao ogradu, a ponekad, kada kuva, ume da mi donese nešto, recimo parče zečetine sa senfom." Gaspar zahvali porodici i vrati se pedesetak metara pa pozvoni tamo gde su mu pokazali. Malo kameno stepenište, vrata ukrašena ogromnim vencem od borovih grana i zelenike. Zena koja je otvorila - Latinoamerikanka guste kose i plamtečeg pogleda nosila je kariranu kecelju i držala u rukama dete. Kao što bi Eva Mendes izgledala u Očajnim domaćicama. „Dobar dan, gospođo, izvinite što vas uznemiravam. Tražim nekadašnju kuću Adrijana Sotomajora. Rekli su mi da je ova." „Može biti", odgovorila je s mrvom nepoverenja. „Šta želite?" Kutansova metoda bila je: iskriviti istinu, flertovati s lažima, ali nikad im se do kraja ne prepustiti. „Ja sam Gaspar Kutans. Upravo pišem biografiju o slikaru Šonu Lorencu. Vi ga sigurno ne poznajete, ali..." „Ja da ne poznajem Šona?" prekide ga vlasnica. „Da samo znate koliko puta je pokušao da me uhvati za dupe!"

2. Eva Mendes se zapravo zvala Izabela Rodriges. Srdačna žena je vrlo brzo pozvala Gaspara da uđe da se ugreje u kuhinji. Čak je navaljivala i da ga posluži čašicom likera od jaja bez alkohola. Isti onaj u kojem je troje dece uživalo za vreme kasne užine. „Adrijano mi je bio brat od ujaka", objasnila je donoseči iz dnevne sobe stari album sa slikama u platnenim koricama. Okretala je stranice dok su se redale fotografije iz detinjstva i ispričala detaljno svoje porodično stablo:


„Moja majka, Marisela, bila je sestra Ernesta Sotomajora, Adrijanovog oca. Proveli smo čitavo detinjstvo u Tibertonu, to je selu u Masaćusetsu, blizu Glostera." Na fotografijama je Gaspar primetio pejzaže koji su podsečali na neke delove Bretanje: pustare, mala luka, obični čamci koji su se smenjivali sa ribarskim brodičima i onima za krstarenje, sojenicama gde su živeli ribari i splavovima od drvenih dasaka. „Adrijano je bio dobar momak", objašnjavala je njegova sestra. „Prava elita, iako se ne može reći da ga je život mazio." Pokazala je i druge stare fotografije Gasparu. Prizori iz detinjstva: brat i sestra kako se krevelje, prskaju se vodom oko bazena na naduvavanje, ljuljaju se jedno pored drugog na gvozdenoj ljuljašci, prave lampu od bundeve. Ali Izabela je ubrzo rasterala iluziju koju je ta idilična slika davala. „Bez obzira na prividnu radost koja zrači s fotografija, Adrijano nije imao normalno detinjstvo. Njegov otac, moj ujak Ernesto, bio je nasilan i impulsivan čovek, koji je znao da iskaljuje bes na ženi i sinu. Da se drugačije izrazim, Ernesto je delio teške batine, i to često." Izabelin glas puče. Da bi oterala ružne uspomene, pogleda svoju decu pogledom punim ljubavi. Sedeći za stolom, dvojica dečaka su se kikotala sa slušalicama na ušima, pogleda prikovanog za tablet. Najmlađi je pak bio udubljen u veliku slagalicu: Male dvorske dame, najpoznatija Velaskezova slika. Gaspar je potajno razmišljao o svom ocu. Tako finom, pažljivom, nežnom. Kako neki ljudi uništavaju bića koja su donela na svet? Kako ih neki druge vole toliko da bi i život dali za njih? Ostavi ovo pitanje bez odgovora i priseti se šta mu je policajka iz 25. stanice rekla pre pola sata. „Rekli su mi da je Adrijano bio dodeljen hraniteljskoj porodici..." „Da, zahvaljujući našoj učiteljici, gospođici Boninsenji. Ona je prijavila Ernestovo nasilje okružnoj socijalnoj službi." „ Adrijanova majka je to dopustila?" „Ujna Bjanka? Ona je otišla od kuće nekoliko godina pre toga." „Koliko je godina imao vaš brat kad je došao u Njujork?" „U osmoj godini je došao, mislim. Seljakali su ga između dve- tri porodice u početku, pa se na kraju skrasio ovde, u Harlemu, kod gospodina i gospođe Vblis, predivne hraniteljske porodice, koja ga je gledala kao rođenog sina." Zatvorila je album pa je, zamišljena, dodala: „S vremenom su Adrijano i njegov otac ipak uspeli da se pomire..." „Stvarno?" „Pred kraj života ujak Ernesto je oboleo od raka grla. Sin ga je primio i lečio kod sebe što je duže mogao. To je ta velikodušnost koja je krasila mog brata." Gaspar povede diskusiju ka temi koja ga je zanimala: „A gde je tu Šon Lorenc?"


3. Izabeline oči zasjaše. „Šona sam upoznala u osamnaestoj godini! Čim sam postala punoletna, dolazila sam u Njujork da tu provedem leto. Nekad bih boravila kod drugarice, ali najčešče sam bila kod Volisovih." Pustila je da je obuzmu sečanja na dobra stara vremena. „Šon je živeo gore, u naselju Polo graunds tauers", prisečala se, „ali on i Adrijano su stalno visili zajedno, uprkos razlici od četiri godine. Ja sam ih verno pratila, u želji da im se pridružim. Šon je bio pomalo zaljubljen u mene i to mi nije smetalo. Može se čak reči da smo imali i neku vrstu veze na daljinu." Uze gutljaj likera i sačeka neko vreme dok joj se sečanja nisu iskristalisala: „Bilo je to drugo vreme. Drugačiji Njujork. I slobodniji i opasniji. Tih godina ljudi su se stvarno plašili. Nasilja je bilo svuda, a krek se uvukao u sve pore." Odjednom je shvatila da su deca blizu pa je snizila ton: „Glupirali smo se, naravno: mnogo smo duvali, obijali automobile, žvrljali po zidovima. Ali smo takođe išli i u muzeje! Sečam se kako nas je Šon odvlačio u Muzej moderne umetnosti kad god je bila nova izložba. On me je upoznao s Matisom, Polokom, Sezanom, TuluzLotrekom, Kiferom... Več ga je bilo uhvatilo neko ludilo pa je crtao i slikao sve vreme i po čemu god je mogao." Izabela je zaćutala pa, ne mogavši da odoli, reče: „Pokazaću vam nešto", kazala je tajanstvenim tonom. Nestade na trenutak pa se vrati s velikom fasciklom i spusti je na stočič. Pažljivo je otvorivši, izvadi iz nje crtež urađen ugljenom na kartonskoj ambalaži za kukuruzne pahuljice. Njen portret s potpisom Šon, 1988. Stilizovano lice mlade žene: nemiran pogled, divlja kosa, gola ramena. Gaspar pomisli na Pikasove crteže Fransoaz Žilo. Podjednako talentovani i genijalni. U samo nekoliko poteza, Šon je uspeo sve da uhvati: vatrenu mladost, Izabelinu gracioznost, ali i neku ozbiljnost, koja je najavljivala ženu kakva će tek postati. „Čuvam je kao oči u glavi", reče u poverenju, vraćajući crtež u kartonski omotač. „Naravno, kada je pre dve godina održana retrospektiva Šonovih radova u Muzeju moderne umetnosti, to mi je sve izgledalo ludo i vratilo mnoga sećanja..." Gaspar je baš i želeo da pokrenu tu temu: „Jeste li upoznali Beatris Munjos?" Preko Izabelinog lice pređe neka senka i ono se smrači. Odgovorila je birajući reči: „Da, upoznala sam je. Uprkos svemu što je uradila, Beatris nije bila... loša osoba. Bar nije bila onda dok smo se družile. Kao i Adrijano i mnogi drugi mladi iz kvarta, Beatris je bila žrtva. Zivot ju je slomio. Bila je tužna i izmučena osoba, s niskim samopouzdanj em." Izabela se i dalje služila umetničkim metaforama: „Često se kaže da slika postoji samo u očima posmatrača. Slično je bilo i s Beatris. Ona bi živnula tek kad bi je Šon pogledao. Pako je danas to reći, ali s ove distance, žalim što joj nisam pomogla kad je izašla iz zatvora. Možda bi to sprečilo


zločin za koji se kasnije proglasila krivom. Naravno, možda nisam to ovako otvoreno rekla pred Šonom, ali..." Gaspar nije verovao ušima. „Videli ste Šona posle smrti njegovog sina?" Izabeline reči odjeknule su kao bomba: „Pozvonio mi je na vratima prošlog decembra. Pre tačno godinu dana. Sećam se datuma jer sam posle ćula da je sutra umro." „U kakvom stanju je bio?", upita Kutans. Izabela uzdahnu. „Ovog puta, mogu vam reći, više nije želeo da me hvata za dupe." „Šonu se lice izdužilo i propalo, prekriveno bradom, a kosa mu je bila masna. Mogli smo mu lako dati i deset godina više. Nisam s njim razgovarala bar dvadeset godina, ali videla sam neke fotografije na internetu. To više nije bio taj čovek. Oči su mu naročito bile jezive. Kao da nije spavao deset dana ili da se upravo nafiksao heroinom." Gaspar i Izabela prešli su na verandu osvetljenu trima fenjerima. Par minuta pre toga, Izabela je iskopala neku staru paklicu cigareta, koju je štekala u kuhinji iza bakarne šerpe i emajlirane cediljke. Izašla je na polarnu hladnoću da zapali cigaretu, nadajuči se da će možda pramenovi dima ublažiti sečanja tako da manje bole. „Naravno da nije zbog droge bio takav, već zbog tuge. Največa moguča tuga. Koja vas izjeda i ubija kao da su vam dušu išćupali." Energično uvuče dim. „Kada sam videla Šona, renoviranje još nije počelo. Andre, moj muž, i ja tek što smo nasledili kuću i resili da iskoristimo poslednje vikende u godini da je ispraznimo." „Bili ste jedini Adrijanov naslednik?" Izabela potvrdi glavom. „Roditelji su mu bili preminuli, a nije imao ni brata ni sestru. Ali pošto je proces nasledivanja potrajao, u kuči su još bile njegove stvari kad smo je preuzeli. I baš su one i zanimale Šona." Gaspar je osetio kako ga obuzima uzbuđenje. Bio je siguran da je došao do krucijalne tačke u istrazi. „Šon se nije zamarao dugim diskusijama, samo mi je pokazao fotografije malog Žilijena i objasnio da ne veruje u zvaničnu tezu da mu je sin mrtav." „Je li vam rekao zašto?" „Samo je izjavio da je Adrijano nastavio istragu, ali tajno." Noč je odjednom pala. U nekim baštama svetlele su novogodišnje sijalice na jelkama, žbunju i ogradama. „Šta je tačno Šon tražio kod vas u kuči?" „Hteo je da pogleda Adrijanove stvari. Da vidi da li je možda pre smrti ostavio neki trag." „Jeste li mu poverovali?" Odgovori mu glasom obojenim tugom:


„Pa ne baš. Rekoh vam: izgledalo je kao da halucinira, da je lud, da bunca ili ne zna šta govori. Da budem do kraja iskrena, čak me je bilo malo i strah." „Pa ipak ste ga pustili u kuću", pretpostavio je. „Da, ali sve vreme dok je preturao po kući, ja sam s decom šetala po Ist River plazi . Moj suprug ga je držao ovde na oku." „Znate li da li je Šon nešto našao?" Razoćarano se osmehnula. „U svakom slućaju, napravio je jebeni haos u kući! Otvorio je sve fioke, ormare, sve je ispreturao. Kako mi je Andre isprićao, otišao je tvrdeći da je našao to što je tražio." Gaspar je osetio kako mu raste temperatura. „I šta je to bilo?" „Dokumenti, bar mislim." „Kakvi dokumenti?" „Zaista nemam pojma. Andre je pominjao neku fasciklu, koju je Šon strpao u svoju kožnu tašnu." Bio je uporan: „Ne znate šta je bilo u njoj?" „Ne, i baš me briga. Šta god da uradimo, nećemo oživeti mrtve, zar ne?" Gaspar je izbegao ovo pitanje da bi postavio svoje: „Jeste li saćuvali bratovljeve stvari?" Izabela odmahnu glavom. „Sve smo odavno bacili. Iskreno, osim automobila i lepog amerićkog frižidera, Adrijano nije bog zna šta drugo posedovao." Gaspar je razoćarano shvatio da se previše zaneo i da ništa novo neće saznati u Sotomajorovoj kuhinji. „Možete li da pitate muža umesto mene da li se seća još nećega?" Stežući jaknu oko sebe, Izabela klimnu glavom. Gaspar zapisa svoj broj telefona na paklici. „Mnogo je važno", reće naglasivši svaki slog. „A što bismo se sad time bavili? Mali je stvarno mrtav, zar ne?" „Sans doute", odgovorio je na francuskom i zahvalio joj na pomoći. Izabela je gledala kako se taj ćudni posetilac udaljava gaseći pikavac u saksiji od pećene gline. Rekao je sans doute. Izabela je dobro znala francuski i nikad nije razumela logiku koja se krije iza ovog izraza. Svaki put kad bi ga ćula, pitala se zašto sans doute znaći verovatno, a ne bez ikakve sumnje. Moraće da pita muža.


Penelopa „Posle Pikasa, postoji još samo Bog." Često sam se rugala ovoj rečenici Dore Mar, ali danas sam uvidela svu tragičnost ovih reči koje je izrekla muza španskog genija. Jer i ja to osečam u dubini duše. Posle Šona Lorenca, postoji još samo Bog. A kako ja ne verujem u Boga, posle Šona Lorenca nema više ničega. Trudeči se da pobegnem od tvoje utvare, skoro da sam zaboravila kako su na mene delovale tvoje slike, Šone. Ali otkako mi je onaj Gaspar Kutans pokazao tvoju poslednju sliku, ona me progoni. Da li je smrt stvarno takva? Bela, blaga, smirujuča, svetla? Da li se na toj teritoriji, gde strah više ne postoji, i ti danas nalaziš, Šone? Da li je naš sin s tobom? Od juče mi se to vrti po glavi. Nočas sam dobro spavala jer sam osečala olakšanje što sam donela odluku. Celo prepodne sam provela nasmejana, dok sam ušivala haljinu na cvetiče. Onu koju sam nosila prvi put kad si me video u Njujorku, tog 3. juna 1992. godine. I znaš šta? I dalje ostavlja isti efekat na ljude! Našla sam i svoju staru kožnu jaknu, ali ne i martinke koje sam tada nosila. Zamenila sam ih čizmicama od glatke kože, koje su ti se mnogo sviđale, i izašla na ulicu. Otišla sam do Montrejske stanice, pa sam dugo hodala, lagano odevena, u kratkom, uprkos decembarskoj hladnoći. Iza Ulice Adolfa Saksa naišla sam na zatvorenu stanicu koju je nekada koristila linija Mali krug. Ništa se nije promenilo od dana kad si me doveo na mali ponočni piknik. Obrasla grmljem, zgrada propada. Vrata i prozori su zatvoreni, ali sečam se da se moglo doči do perona stepeništem od tehničke sobe. Silazim na peron s lampom na telefonu. Prvo sam promašila smer pa se vračam i nailazim na tunel koji vodi u staro skladište. Nečeš mi verovati: stari vagon je još tu. Javni gradski prevoz ćuva pravo bogatstvo u zgradi koja se raspada, koje vredi nekoliko miliona evra a da to niko ne zna! Ni rđa ni prašina nisu obrisale tvoje vatrene boje. Moja slika i dalje plamti na grubom prljavom limu vagona. Moja pobednička mladost jača je od vremena i od tame. Moja divlja kosa, koja miluje telo kao iz bajke i uvija se oko nogu dvadesetogodišnjakinje, grudi, stomaka. Tu sliku želim da ponesem sa sobom. Ulazim u vagon. Sve je prljavo, crno, prekriveno gustim slojem prašine, ali ne plašim se. Sedam na jedno od sedišta i otvaram tašnu. Predivnu belo-plavu Bulgarijevu tašnu od pletene kože, koju si mi poklonio na proleče pre nego što se Žilijen rodio. Unutra nalazim napunjen matiren 73. Poklon od oca: pištolj koji se nekad koristio u žandarmeriji. Da mogu uvek da se odbranim. Ali danas ću se braniti tako što ću se ubiti. Cev u usta. Nedostaješ mi, Šone. Kad bi znao kakvo olakšanje osečam što ću ti se pridružiti. Tebi i našem malom


dečaku. U ovom trenutku, pre nego što pritisnem okidač, pitam se samo zašto sam ovoliko čekala s tim.


VILINSKI KRALJ Subota, 24. decembar


16 Američka noć Ima nečega u njujorškom vazduhu zbog čega ne vredi spavati. Simon de Bovoar

1. Četiri je sata ujutro, a Madlin se odlično osećala. Imala je više od deset vezanih sati okrepljujućeg sna: jakog, dubokog, prečišćenog od svih košmara i utvara. Bol u stomaku nije prestao, ali se smanjio. Bio je čak podnošljiv. Madlin je ustala, povukla zavese da bi videla Griničku ulicu, već punu ljudi, zatim i, u daljini između dve zgrade, sumorni i ledeni Hadson. Bacila je pogled na mobilni: tri propuštena poziva od Bernara Benedika. Šta sad hoće galerista? U svakom slučaju, moraće da sačeka, sada je bila gladna. Navukla je Farmerke, majicu, duks s kapuljačom i jaknu. Izlazeći iz sobe pronašla je na odmorištu stepenica zatvorenu kovertu. Otvorila ju je u liftu: Kutans se pomučio da joj na tri strane sastavi rukom pisani izveštaj o poseti Izabeli, sestri Adrijana Sotomajora. Takođe joj je zatražio da ga što pre pozove kako bi ugovorili mesto sastanka. Sasvim odlučna da ništa ne učini pre nego što doručkuje, odložila je čitanje za kasnije i savila listove da bi ih stavila u džep. Hotel je bio polubudan. Ovog jutra 24. decembra, putnici koji su samo presedali u Njujorku već su polazili. Dvojica mladih nosača na recepciji bili su zaokupljeni unbšenjem kofera u više vozila, neka na polasku ka aerodromu, duga ka skijaškim centrima na Apalačima. Madlin je napustila lobi da bi sišla u salon u prizemlju, gde je pucketala vatra u kaminu. Osvetljen zracima svetlosti, salon Bridž kluba ličio je na neki stari britanski klub: Česterfildova kanabeta i tapacirane fotelje, biblioteka od mahagonija, afričke maske, preparirane glave divljih životinja. Sela je u gloub-stolicu: loptastu fotelju, čije su konture u stilu šezdesetih bile u potpunom kontrastu sa ostatkom dekoracije. Neka vrsta belboja u beloj livreji pojavio se iznenada iza velike božične jelke, koja se uzdizala na sredini prostorije. Madlin je bacila pogled na meni i poručila crni čaj i rikotu od kozjeg mleka, s krostinima. Prošlo je deset sati pre podne u Parizu i Madridu. Uprkos plamenu koji je pucketao u ložištu kamina na jedva jedan metar od nje, bilo joj je hladno. Dohvatila je karirano čebe od prirodne vune i ogrnula se njime kao šalom. Baba koja se greje kraj vatre, eto šta sam postala, pomislila je uzdahnuvši. Dakle, nije osečala više nikakav entuzijazam ili inspiraciju. Setila se članka iz Njujork tajms magazina, koji joj je pokazao Kutans u Madridu. Kuda se izgubila ta žena puna volje, hrabri borac, koja se nije štedela i nikada ništa nije propuštala? U mislima je ponovo videla fotografiju koja je ilustrovala članak: oštre i jasne crte lica, oprezan pogled. Ta Madlin je isparila. Pomislila je na svoje najistaknutije istrage, na taj ludi osečaj, osečaj opijenosti koji vas obuzme kada spasete nečiji život. Taj kratak osečaj euforije koji bi vas


uhvatio, makar i nakratko, da ste se iskupili za sve ljudske slabosti. Ništa jače nikada nije osetila. Ponovo je pomislila na malu Atis Dikson, koju je pronašla živu posle višegodišnje istrage, a koju je otad izgubila iz vida. Pre nje bilo je i drugo dete, Metju Pirs, koga je išćupala iz kandži jednog predatora. Takođe izgubljen iz vida. Čak i kada bi se istrage završile dobro, euforija bi ubrzo ustupila mesto razočaranju. Naglo shvatanje da ta deca, iako su joj dugovala život, nisu bila njena. Pad zbog kog bi se ubrzo javila potreba za novom istragom. Nova injekcija adrenalina kao antideprgsiva. Zmija koja sebi neprestano grize rep.

2. Belboj se ponovo pojavio s doručkom na poslužavniku, koji je postavio na niski sto pred Madlin. Pojela je hleb s namazom i čaj pod praznim pogledom pretkolumbovske statue, koja se izdizala na polici preko puta nje. Replika fetiša Slomljeno uvo... Madlin još nije mogla da poveruje šta joj je Kutans ispričao. Ili pak nije htela da prihvati ono na šta je ta priča ukazivala. Činjenice se nisu mogle opovrči: ubeđen da je njegov sin i dalje živ, Šon Lorenc naišao je na članak koji mu je ukazao na neke njene predašnje istrage. Tada je bio ubeđen da Madlin nekako može da mu pomogne. Bezuspešno je telefonirao Odeljenju za nerešene slučajeve, a zatim je iskoristio poslednje putovanje u Njujork da je vidi glavom i bradom. Tamo je imao iznenadni srčani udar i srušio se nasred 130. ulice. Bilo je to nekoliko koraka od njene kancelarije. Madlin o tome nije ništa znala. Ima od tada godinu dana i u to vreme Madlin više nije radila u policiji. Štaviše, nije se nalazila ni u Njujorku. Simptomi njene depresije počeli su sredinom jeseni. Krajem novembra je dala otkaz i vratila se u Englesku. Zašto vračati film. Čak i da je mogla da se vidi s Lorencom, to ništa ne bi nužno promenilo. Isto kao i danas, ne bi poverovala ni u jednu od njegovih tvrdnji. Isto kao danas, ne bi mogla ništa da mu pomogne. Nije bila odgovorna za tu istragu i nije bilo načina da se njome bavi. Pojevši rikotu, prinela je ruku stomaku. Sranje. Bolje ponovo počeo. Stomak joj je bio nadut kao da se upravo ugojila pet kilograma za dva minuta. Diskretno je otpustila jednu rupicu na kaišu i dohvatila iz jakne tabletu paracetamola. Misli su joj se vratile Gasparu. Iako je pred njim drugačije govorila, Kutans ju je zadivio. Nije se nimalo slagala s njegovim zaključcima, ali morala je da mu prizna izvesnu dozu upornosti i pravu inteligenciju. Iako tvrdoglav, s malo sredstava, potezao je prava pitanja i nalazio začetke tragova koja su očito promakli iskusnijim istražiteljima. Izvadila je iz džepa proučen i iscrpan izveštaj koji joj je napisao. Tri lista ispunjena obostrano školskom urednošću i lepim, skoro ženskim rukopisom zaobljenim s velikim i vrlo vidljivim kukicama - koji je teško mogao biti doveden u vezu s piščevom ličnošću. Pri prvom čitanju Madlin se pitala koju bi važnost trebalo pripisati tvrdnji da je Šon napustio Izabelinu kuću s dokumentima koja pripadaju Sotomajoru. Zar ih u tom slučaju ne bi pronašli blizu Lorencovog tela ili u njegovoj hotelskoj sobi. Nakon kratkog razmišljanja, pozvala je Bernara Benedika. Vlasniku galerije nije trebalo mnogo da se javi. Bio je i ljut. „Gospođice Grin! Nemate prava na rec!“


„O čemu govorite“ „Znate vi vrlo dobro: o trečoj slici! Onoj koju ste saćuvali za sebe! Dobro ste me prešli..." „Ne razumem ništa, prekinula ga je. Tražila sam od Gospodina Kutansa da vam donese sve tri slike." „Isporučio mi je samo dve!" Uzdahnula je. Kutans nije ni pomislio da je o tome obavesti! „Videću s njim šta se desilo", obečala je. „U međuvremenu, razjasnite mi nešto. Rekli ste mi da ste nakon Lorencove smrti pokupili njegove stvari u hotelu?" „Tačno, stvari i rokovnik." „U Bridž klubu, Trajbeki?" „Da, čak sam insistirao da lično odem da pretresem njegovu sobu." „Da se ne sečate broja?" „Šalite se? Prošlo je godinu dana!" Nešto drugo joj je palo na pamet. „Dok su bolničari pokušavali da reanimiraju Lorenca u 130. ulici, znate li da li su pronašli neke lične stvari kod njega?" Benedik je potvrdio: „Nije imao ništa osim novčanika." „Niste ćuli ništa o nekom rancu ili kožnoj torbi?" Usledila je duga tišina. „Šon je imao poštarsku torbu, koju je stalno vukao sa sobom, to je istina. U pitanju je stari Berlutijev model, koji mu je poklonila žena. Ne znam šta se s njom desilo. Otkud to pitanje? Nastavljate sa istragom? Je li to zbog članka u Parizjenu?" „Kog članka?" „Videčete i sami. U međuvremenu, zahtevam da mi vratite poslednji deo triptiha!" „Rekla bih da niste u poziciji da išta zahtevate", iznervirala se „Gospođice Grin! Nemate prava, O čemu govorite?" Madlin i spustila mu slušalicu. Protrljala je oči ne bi li se povratila. Ako je priča koju je Izabela ispričala Kutansu tačna, prošlo je manje od dvadeset i četiri časa od trenutka kada je Šon pokupio dokumenta kod Sotomajora i njegove smrti. Ali to je bilo dovoljno da slikar uspe da ih nekome preda. Ili je jednostavno sakrio svoju torbu. Takav sled događaja odgovarao je prilično onome kako je zamišljala poslednje Lorencove dane: posvečenog, uznemirenog i paranoičnog biča. Gde l i je mogao da je sakrije? Više nije bilo mesta u Njujorku gde bi Šon boravio; više nije imao rođaka; više nije bilo prijatelja; ni kuće. Preostajalo je jedno rešenje. Najjednostavnije: Šonje sakrio dokumente u hotelskoj sobi. Pokušaj nešto ovog trena. Madlin je ustala i uputila se ka lobiju. Iza velelepnog drvenog pulta stajala je Torin Ašford - kako je pisalo na bedžu - mlada, izuzetno visoka i vrlo lepa žena, koja je izgledala kao da u sebi otelotvoruje standard i renome Bridž kluba.


„Dobar dan." „Dobar dan, gospođica Grin iz sobe 31", predstavila se Madlin. „Šta mogu da učinim za vas?" Lorinin ton bio je učtiv, ali ne srdačan. Nosila je iznenađujuče lepu tamnoplavu haljinu, koja bi pre mogla da zauzme mesto na pisti Nedelje mode nego u lobiju hotela. Madlin je pomislila na kostim kraljice noči u jednom izvođenju Čarobne frule koju je gledala u Kovent gardenu. „Pre godinu dana, u nedelju 19. decembra, slikar Šon Lorenc preminuo je u vašem hotelu. „Vrlo moguče", rekla je ne udostojivši se ni da podigne glavu sa svog monitora. „Želela bih da znam u kojoj je sobi boravio." „Gospođo, nisam u poziciji da dajem takve vrste informacija." Torin je naglašavala svaki slog. Njena frizura izbliza je delovala izuzetno sofisticirano, sastavljena od venaca pletenica pričvrščenih ukosnicama i šnalama ukrašenim cirkonima. „Razumem", prihvatila je Madlin. U stvari, nije razumela baš ništa. Osetila je čak kako je obuzima nagon da uhvati tu kraljicu noči za kosu i razbije joj glavu o monitor. Povukla se i izašla na trotoar da popuši cigaretu. Dok je nosač otvarao velika dvokrilna vrata naglo je osetila hladnoću. To je cena koja mora da se plati, pomislila je tražeći upaljač po džepovima. U polarnoj noći osetila je vibraciju telefona: dve zvonjave za dva SMS- a koja su stigla jedan za drugim. Prva poruka bila je od Luize, bolničarke iz španske klinike za oplodnju, koja ju je obaveštavala da je svih šesnaest jajnih ćelija koje su joj izolovali iskoristive. Kaže da je biolog s klinike predložio da se polovina oplodi spermom nepoznatog davaoca, a da se drugi deo zamrzne. Madlin je dala svoj pristanak i iskoristila priliku da pomene bolove koji su je mučili. Sestra je odgovorila kao iz topa: Mozda je infekcija ili hiperstimulacija. Dođite smesta na pregled u kliniku. Ne mogu, napisala je Madlin, nisam više u Madridu. Gde ste? - pitala je Luiza. Madlin nije želela da odgovori. Drugi SMS nudio je dobru vest. Bio je od Dominika Vua. parku.

Zdravo, Madlin. Ako si blizu, svrati da se vidimo oko 8 u Hobokenskom Smesta je iskoristila priliku: Zdravo, Dominiče. Već si budan? Na putu sam ka teretani, odgovorio je agent FBI.

Madlin je pogledala ka nebu. Pročitala je negde da je od pet sati ujutro potrošnja električne energije velika delimično zbog teretana u koje ljudi sve ranije idu. Imaš li vesti za mene?


Ne preko telefona, Madlin. Shvativši da neće dobiti ništa više, završila je s dopisivanjem: OK, vidimo se kasnije. S cigaretom između usana, shvatila je da je izgubila upaljač. Upravo kada je pošla da pogleda oko sebe, dug plamen pojavio joj se pred očima, probijajući nakratko ledenu hladnoću ranog jutra. „Pronašao sam ga u salonu. Ispustili ste ga u svojoj fotelji", rekao je mladi nosač, približavajući plamen njenom licu. Madlin je zapalila cigaretu i zahvalila mu se klimnuvši glavom. Mladić nije imao ni dvadeset godina. Već ga je ranije primetila: bistrog pogleda, nemirne kose, zavodljivog i buntovnog osmeha, kojim mora da je izluđivao devojke. „Inače, Šon Lorenc je bio u sobi 41", rekao je vračajuči joj zipovac.

3. Madlin je prvo pomislila da je pogrešno ćula i pitala ga da ponovi. „Slikar je odseo u apartmanu 41", izjavio je nosač. „U sobi na uglu, baš poput one koju vi zauzimate, ali samo na spratu niže." „A kako ti to znaš?" „Samo sam naćuo. Juče uveče na recepciji je gospodin Kutans postavio isto pitanje korin kao i vi, i da znate da mu je odmah odgovorila." Madlin nije mogla da veruje: Kutans je uspeo da izvuče informaciju od one arogantne devojke s recepcije! Jebem ti život! Zamišljala je scenu: u Zmaltovom sakou, tugaljivim pogledom i mirisom na lavandu, Kutans mora da je na patetičan način šarmirao devojćurka. Bio je nešto između dobrodušnog sredovečnog zavodnika i smešnog starca. I uspelo mu je. „Da li ju je još nešto pitao?" „Pokušao je da ode u sobu, ali na to Porin nije pristala." Madlin nije mogla da se odupre osečaju grešnog zadovoljstva: Kutansova moč zavođenja nije bila bezgranična. „Kako se zovete?" „Kajl", odgovorio je nosač. „Koliko dugo radite ovde?" „Več godinu i po dana, ali samo vikendom i tokom raspusta." „Studirate?" „Da, na Njujorškom univerzitetu." Dečko je imao pronicljive tamnozelene oči i vatreni osmeh, više đavolast nego anđeoski. „Prošlog leta polovina četvrtog sprata bila je poplavljena", nadovezao se kao da je Madlin postavila pitanje. „Bilo je dosta vode, zaista." Uprkos mladalačkom izgledu, Kajl je u njoj izazivao nelagodnost. Pronicljivost, koja je sijala u njegovim maslinastim očima, poprimala je oblik pretnje. „Zatim je crkla klima", nastavio je. „Odvodna cev se zapušila. Trebalo je


popraviti plafone više soba, među kojima i br. 41." „Zašto mi to govoriš?" „Radovi su trajali tri nedelje. Na sreću: bio sam tu kada su zidari pronašli nešto u jednom od razbucanih plafona. Kožnu tašnu. Uzeo sam da je odnesem na recepciju." „ Ali si je zadržao za sebe", pretpostavila je Madlin. „Da." Ne treba gubiti nit priče. Drugi deo samo što nije počeo. Sada je iza mladičevog nevinog zavođenja nazirala nešto drugo: proraćunost, izopačenost, nešto ledeno. „Bila je to vrlo lepa torba, premda je bila potpuno umrljana bojama. To je ono što ljudi danas žele, jeste li primetili? Niko više ne voli novo. Kao da je prošlost budučnost." Pustio je da njegove reči lebde. „Dobio sam za nju devetsto dolara na Ibeju. Torba je odmah otišla. Znao sam kome pripada jer je ime vlasnika bilo izvezeno s unutrašnje strane, kao da ju je dobio na poklon." „Jesi li otvorio torbu?" „Več sam bio ćuo za Šona Lorenca, ali da budem iskren, nisam poznavao njegove slike. Otišao sam onda da vidim neke od njegovih dela u Vitniju i bio vrlo iznenađen. One uznemiruju jer. „Ne moraš da mi izrecituješ ono što si pročitao na Vikipediji", prekinula ga je. „Dovoljno će biti da mi kažeš šta si našao u torbi." Ako se i jeste uvredio, nije to pokazao. Odgovorio je prividno nevinim glasom: „Čudne neke stvari. Toliko zaprepašćujuče da sam znao da će se neko jednom za to zanimati. Juče mi je sinulo, kada sam ćuo gospodina Kutansa, i vratio sam se kuči da to pokupim." Poput šanera ili prodavca satova na crno, otvorio je postavljenu Barborovu jaknu i pokazao plasticifiranu kartonsku fasciklu. „Daj mi to, Kajle. Na istrazi sam sa Kutansom. On i ja radimo zajedno." „Da, meni je svejedno. To je, dakle, hiljadu dolara. Tu sam sumu mislio da mu tražim." „Ja sam policajac", rekla je. Trebalo je malo više truda da impresionira Kajla. „I moj otac je takode policajac." Oklevala je na sekundu. Jedna od opcija bila je da ga ščepa za vrat i uzme fasciklu na silu. Fizički se osečala spremnom za tako nešto, ali nešto u Kajlu joj je ulivalo strah. Neke osobe imaju đavola u sebi, imala je običaj da kaže njena baka. Ako je to istina, Kajl je bio jedan od tih i sve što bi pokušala protiv njega izašlo bi na njenu štetu. „Nemam hiljadu dolara kod sebe." „Bankomat se nalazi na svega trideset metara", i pokaza sa osmehom na svetla Dvejna Rida5 s druge strane ulice.


Pikavcem je upalila drugu cigaretu i priznala poraz. Taj dečko nije bio običan mladič. Bio je to instrument zla. „Okej, sačekaj me." Prešla je Griničku ulicu i hodala sve do bankomata na ulazu u dragstor. Našavši se ispred aparata, pitala se da li će joj kreditna kartica dopustiti da podigne toliko gotovine. Srečom, kada je ukucala pin-kod, novčanice od pedeset dolara izašle su bez problema. Vratila se ispred hotela govoreči sebi da je sve to bilo ipak prelako. Nije verovala u poklone koji padaju sa neba. Prelazila je ulicu kada je telefon zavibrirao. Benedik. SMS je sadržao samo link ka članku Parizjena. Na ajfonu se pojavio uvodni deo članka a da na link nije ni kliknula: Tragična smrt Penelope Kurkovski, poznate manekenke iz devedesetih godina i muze slikara Šona Lorenca Sranje... Dok se po njenoj glavi kolale informacije, Kajl je pritiskao. „Imate li novac?" Dečko je završio smenu i seo ha svoj bicikl bez kočnica. Uzeo je novčanice i ugurao ih u džep pre nego što joj je predao kartonsku fasciklu. Uz nekoliko zamaha pedalama, nestao je u noči. Madlin je za trenutak pomislila da ju je nasamario i da je nasela kao prava naivčina. Ali nije bilo tako. Otvorila ja fasciklu i počela da čita njen sadržaj pod svetlošću uličnih lampi. I tako se upoznala s Vilinskim Kraljem.


17 Vilinski Kralj Hvata me, oće, zlo mi je, zlo! Otac se zgrozi kad zaću to. Johan Volfgang Gete

1. Smeštena u fotelji u salonu hridž kluba, Madlin je mogla da ćuje svoj puis kako udara u vratnoj veni. Rasuti po niskom stočiću, pred njom se nalaze papiri posmrtnog dosijea, koje je proučavala čitav sat. Užasna arhiva, koju je nesumnjivo napisao Adrijano Sotomajor, koju čine desetine novinskih članaka - neki direktno iscepani iz novina, neki skinuti s interneta - zapisi sa saslušanja, izveštaji s autopsije, fotokopije odlomaka iz dela o serijskim ubicama. Sva dokumenta bila su u vezi sa serijom otmica i ubistava dece, koja su se desila između početka 2012. i leta 2014. godine u državama Njujork, Konektikat i Masaćusets. Četiri ubistva, užasna koliko i neobična, povezana zbunjujučim načinom na koji su se odigrala. Serija je počela u februaru 2012, s malim Mejsonom Melvilom, dvogodišnjakom otetim u gradskom parku u Seltonu u Okrugu F erfild. Njegovo telo nađeno je 12 nedelja kasnije, blizu ribnjaka u Voterberiju, takođe grad u Konektikatu. U novembru 2012. godine, Kejleb Kofin, četiri godine, nestao je dok se igrao u bašti paviljona svojih roditelja u Voltamu u Masaćusetsu. Njegov leš pronašli su planinari tri meseca kasnije, u močvarama Belih planina. Otmica iz jula 2013. godine zapalila je svet: Tomas Šturm kidnapovan je usred noći na Tong Ajlandu u kući svoga oca Matijasa Sturma, nemaćkog arhitekte oženjenog poznatom voditeljkom sa ZDF-a. Slućaj je dobio veliku medijsku pažnju u Nemaćkoj. U jednom trenutku je i otac bio osumnjićen, jer je par bio u procesu razvoda, koji je bio vrlo napet. Nemaćki tabloidi su se okomili - s Bildom na ćelu - i uništili Sturma otkrivajući gnusne ćinjenice iz njegovog privatnog života. Arhitekta je ćak nakratko boravio u zatvoru, ali s poćetka jeseni Tomasovo telo identifikovano je blizu jezera Seneka u državi Njujork. Spigel je tim povodom prvi upotrebio naziv Erlkonig - Vilinski kralj, kao referenca na Geteovu poemu. Ista prića ponovila se i u martu 2014. kada je mladi Danijel Rasel bio otet u parku u Cikopiju, opet u Masaćusetsu, u trenutku nepažnje njegove dadilje. Njegov leš bio je nađen nekoliko nedelja kasnije, ovog puta u slanim močvarama Old Sejbruka, mestu na obali mora u Konektikatu. I onda... više ništa. Počevši od leta 2014, Vilinski Kralj nestaje s radara.

2. Madlin je ispila gutljaj puera, crnog čaja s ukusom lotosa, koji je konzumirala od kada se probudila. Bilo je 6 sati ujutro. Salon Bridž kluba je oživljavao. Veliki


kamin bio je kao magnet, privlačeći oko foajea ranoranioce, koji su pili kafu pred igrom plamena. Protrljala je oči i pokušala da se seti. Tokom nekoliko godina koje je provela u Njujorku, ćula je za Vilinskog Kralja, uglavnom preko vesti, ali ju je sećanje slabo služilo: ubica je harao dve godine, veza između različitih ubistava nije bila uspostavljena odmah, ona tad nije radila u službi koja se bavila tim slučajem, itd... Ipak, već tada joj je jedan detalj upao u oči jer bio neobičan za takav tip zločina: nijedno od tela četvoro dece nije bilo zlostavljano. Nije bilo ni tragova silovanja ni drugačijeg fizičkog zlostavljanja. Izveštaji s autopsija pred njom potvrđivali su da su, dok su bili zarobljeni, taoci dobijali hranu. Tela su im bila čista, namirisana, namazana kremom; kosa ošišana, odeča oprana. Smrt im verovatno nije bila bolna, već izazvana velikom dozom lekova. Činjenica koja ništa nije odavala o gnusnom karakteru ubice, ali koja je komplikovala tumačenje njegovih postupaka. Kada je pročitala dosije, Madlin je pretpostavljala da su svi FBI-jevi kriminolozi, psihijatri i profajleri razbijali glavu pokušavajuči da identifikuju i zaustave psihopatu. Činjenica da Vilinski Kralj nije nikoga ubio već dve godine uopšte nije bila zasluga policije. Ispila je novi gutljaj čaja, meškolječi se u fotelji da bi ublažila grčeve u stomaku. Nije bio mnogo razloga koji bi objasnili to što je serijski ubica utihnuo. Najčešče bi ili bio mrtav ili zatvoren iz drugog razloga. Da li je to bila jedna od navedenih mogučnosti? Naročito ju je izjedalo jedno pitanje. Kako su bili povezani Vilinski Kralj i otmica Žilijena Lorenca? Ako je Šon pokupio taj jedinstveni dosije, mora da je mislio da je Adrijano Sotomajor verovao da bi Vilinski Kralj mogao biti otmičar njegovog sina. Pritom, ništa od dokumenata nije potvrđivalo tu tezu. Nijedan članak nije ni u kom kontekstu pominjao mladog Žilijena. Ako je tako, datumi bi mogli da se povezu, ali koje je razmišljanje dovelo policajca do zaključka da bi Žilijen mogao biti peta žrtva ubice? I zašto njegovo telo još nije pronađeno? Pitanja su se nagomilavala bez ikakve naznake da je rešenje blizu. U njenoj glavi sva ta pitanja stvarala su gusto žbunje, lavirint u kome je Madlin uzalud tražila Arijadninu nit. Ali nesumnjivo nije bilo ničega što treba da se razume. Lorenc nije više bio sasvim pri čistoj svesti; Sotomajor je bio samo istražitelj niskog čina, bez širine, koji nikada nije prešao čin poručnika. Opteretio se tom pričom, pridajuči malo pažnje uzbuđenju potrage na papiru, za ubicom kog je uzalud pokušavao da poveže s otmicom mladog Lorenca. Pustila je misli da joj lutaju praveči skicu od najluđih hipoteza. Šta ako je Beatris Munjos bila Vilinski Kralj? U suštini, nije nemoguče. Datumi ubistava bi mogli biti nesumnjivo dovedeni u vezu, ali Madlin ne bi nikada mogla da to proveri. Prelazeči s jedne misli na drugu, setila se jedne od Kutansovih pretpostavki i razjasnila je u svetlu skorašnjih otkriča: Da nije i Sotomajora ubio lično Vilinski Kralj? Ne, suviše se zanela. Ili je pak pokušavala da reši jednačinu s prevelikim brojem nepoznatih. Odbijajuči da napusti slučaj, odlučila je da dalje istraži. Madlin je zgrabila telefon i pronašla na internetu originalni članak u Spigel u, koji je prvi ubicu prozvao Erlkonig. Pomogla se Guglovim prevodiocem i starim sečanjem na nemački iz srednje škole da bi prevela papir koji se svodio na vrlo kratak intervju sa Karlom Doplerom, starim policajcem minhenskog Bepola . Taj tip - očigledno „stalna


mušterija" - bio je konsultant za više medija. Pretražujuči po drugim sajtovima, Madlin ja pronašla celovitiji i zanimljiviji članak u dnevnom listu Divelt: ukršteni intervju između Doplera i jednog profesora nemačke kulture. Razmena visokog kvaliteta, u kojoj su dva čoveka objašnjavala paralelu između američkog ubice i vilinskog kralja iz nemačkog folklora. Iako Gete nije izmislio termin, zasigurno je njegova duga poema napisana na kraju XVIII veka zapravo popularizovala folklornog vilinskog kralja. Dnevni list naveo je nekoliko stihova iz tog dela, močnog i uznemirujučeg, koja su prikazivala oca i vrlo mladog sina, kako jašu gustom i mračnom šumom. Preteča teritorija, koja je potpuno pod kontrolom uznemirujučeg i opasnog biča. Geteov tekst preplitao je dva dijaloga. Prvi između dečaka koji se plaši ćudovišta i oca koji ga bezuspešno teši. Zatim drugi, još jeziviji, u kojem se vilinski kralj direktno obrača detetu, da bi ga uvukao u svoju mrežu. Počinje izopačenim zavođenjem, posle kog govor ćudovišta poprima brutalan, preteči i nasilan ton: Ja hoću da ljubav i sreću ti dam, Povešću te silo, ne želiš li sam. Kada je video uspaničenog sina, otac je pokušao da ga izvuče iz opasnosti, galopirajuči svom snagom da bi izašao iz šume. Ali kraj pesme je zapečatio nesrečnu detetovu sudbinu: Potera otac konja u kas; Sinovljev sve slabiji bio je glas. Kad stigoše domu u osvit siv, Dečak već nije bio živ. Tekst je inspirisao i druge umetnike - Šuberta koji je prema njemu napisao slavno delo - ali poslužio je i kao osnova čitavoj psihološkoj i psihijatrijskoj analizi XX veka, naročito tema u vezani s nasiljem ili otmicama. Za neke je poema bila čist simbol silovanja. Drugi su u njoj videli dvostruk prikaz očinske figure, čas prikazanog kao zaštitnika, čas kao mučitelja. Madlin je nastavila čitanje. U nastavku članka dva autora su insistirala na činjenici da je svaka žrtva Vilinskog Kralja bila nađena u blizini neke vodene površine, u blizini jova8. Sledilo je zatim objašnjenje koje se više ticalo botanike nego policijskog slučaja. Jova, koja podseča na papir, jeste drvo koje raste na vlažnom zemljištu: močvare, obale reka, među žbunjem do kog nikada ne dopire zrak sunca. Njena velika otpornost na vlagu čini je pogodnom gradom za balvane, pontone, pojedini nameštaj i muzičke instrumente. Pored fizičkih kvaliteta koje poseduje, pripisuje joj se čitava mitologija. U Grčkoj je jova bila simbol posmrtnog života. U keltskoj kulturi druidi su je smatrali simbolom povratka iz mrtvih. Kod Skandinavaca je služila za pravljenje magičnih štapiča, čiji je dim pospešivao ostvarenje čini. U drugim krajevima, jova čiji je biljni sok podsečao na krv - bila je sveto drvo zabranjeno za seću. Šta zapamtiti od svega toga? Kako povezati tu bogatu simboliku s motivima ubice? Na osnovu članka se nije mogao doneti ni najmanji zaključak. Kada je isključila internet, Madlin je imala utisak da je prešla u novi krug ničije zemlje, neprijateljske teritorije prekrivene maglom. Na teritoriju vilinskog kralja nije se moglo lako kročiti.


18 Ledeni grad Znam da će mi život biti neprestano putovanje po nemirnom moru. Nikola de Stal

1. Od sedam sati ujutro, Madlin je dugo čekala pred agencijom Fastkar, na preseku Gansevortske i Griničke. Govorila je sebi da je iznajmljivanje kola samo formalnost u Sjedinjenim Državama, ali buduči da nije rezervisala preko interneta, istrpela je beskrajne procedure i morala da popunjava beskonačne formulare, stoječi u ledenoj sali, pod nadzorom užasnog radnika - izvesnog Majka, koji je više mislio na to kako da s drugovima časka na telefonu nego da nade rešenje za njen problem. Čak je i u Njujorku vreme kada je klijent bio na prvom mestu izgleda prošlo. Izbor vozila bio je sveden na mali ekološki spark, sportski subaru i pikap ševrolet Silverado. „Uzeću spark", odlučila je Madlin. Treba izbeći ogroman auto. „U stvari, ostao je samo pikap", odgovorio je Majk gledajuči u kompjuter. „Upravo ste mi rekli suprotno!" „Izvinite", odgovorio je žvaćuči hemijsku. „Ostali su u međuvremenu već rezervisani." Pomirena sa sudbinom, pružila mu je kreditnu karticu. Svakako bi prihvatila i traktor s prikolicom. Čim je uzela ključeve od pikapa, upoznala se sa svojim ćudovištem od automobila provozavši se kroz nekoliko blokova i pošla auto-putem koji je kroz Trajbeku povezivao Menhetn i Nju Džerzi. S obzirom na to da je bila subota 24. decembar, nije bilo večih zastoja u saobračaju. Za manje od petnaest minuta prešla je s druge strane reke i pronašla mesto na parkingu stanice za trajekte. Madlin nikada nije bila u Hobokenu. Kada je izašla sa parkirališta, obuzela ju je lepota pejzaža. Obale Hadsona poklanjale su panoramu Menhetna koja ostavlja bez daha. Odsjaj sunca na neboderima davao je liniji horizonta nestvaran izgled, obasjavajuči zgrade, izvlačeči beskrajne detalje poput nadrealističnih slika Ričarda Estesa, koji bi fiksirao stvarnost u raskoši zlatkastih odsjaja. Na stotinak metara obišla je dugu drvenu stazu, prožetu zelenim površinama preko puta Haj Lajna i Grinič Vilidža. Pogled sa te tačke gledišta bio je opijajuči. Bilo je dovoljno okrenuti glavu ka jugu da bi se video jedan deo američke istorije: zelenosiva silueta Kipa slobode, koji obasjava svet, malo ostrvo na koje su se doselili preci


današnjih stotine miliona stanovnika. To mesto bi trebalo da je, kao i obično, okupirano biciklistima i trkačima, ali ovog jutra polarna hladnoća odbila je mnoge. Madlin je sela na jednu od klupa na šetalištu, navukla kapuljaću da bi se zaštitila od ledenog talasa s Hadsona i stavila ruke u džep. Hladnoća je bila toliko jaka da je bola oči. Vrela suza potekla joj je niz obraz, ali ona nije odavala ni tugu ni utučenost. Baš naprotiv. Bila je strašno to reči, ali pomisao na istragu o Vilinskom Kralju joj je davala polet. Evo iskre koju je dugo čekala. One koja je probudila njen lovački instinkt. Sa zaprepaščenjem je shvatala da je u ona to i bila u dubini duše. Oduvek je to znala. Teško se može pobeči od svoje prave prirode. Na primer, iza svoje pojave, Gaspar je bio veliki emotivac. Mizantrop koji se pretvarao da prezire čovečanstvo, ali koji je ipak voleo ljude i kome nije dugo trebalo da se potrese zbog priče o ocu kome je umro sin. Madlin nije bila tog kova. Ona nije bila sentimentalna. Ona je bila lovac na krupnu divljač. Lovačka krv tekla je njenim venama. Bujica uzavrele lave izvirala je neprestano iz njene duše. Tu magmu je nemoguće ohladiti ili kanalisati. Ono što je ispričala Kutansu nije bila laž. Tražiti ubice upropašćava život, ali ne zbog razloga koji se uglavnom navode. Potraga za ubicama uništava jer vas čini svesnim da ste i vi ubica. I da to volite. Upravo je to bilo zaista uznemirujuće. „Onaj ko se bori s ćudovištima mora paziti da i sam ne postane ćudovište." Ničeova maksima izgleda zastarelo, ali njeno otrcano značenje bilo je potpuno tačno. Dok traje potraga, ne razlikujete se mnogo od onog za kim jurite. I taj zaključak ostavljao je gorak ukus u svim pobedama. Čak i kada ste mislili da ste ga pobedili, ostajala je ta klica zla. U vama. Postkoitalna tuga. Duboko je udahnula ledeni vazduh da se smiri. Trebalo bi da se spusti na zemlju. Budi razumna, mala moja. Nećeš sama razrešiti aferu koja je pojela živce svim profajlerima u zemlji. Ali ipak... Madlin nije mogla da se odupre pomisli da su joj na tacni nudili jedinstven slučaj. Kakav svi policajci sanjaju da ga dobiju jednom u životu. Pored toga, ničeg više nije bilo: ni veštačke oplodnje, ni ideje o mirnom životu između flašice i pelena. Bio je bitan samo ukus krvi. Opijenost lovom. „Zdravo, Madlin." Ruka se spustila na njeno rame kada je poskočila. Izgubljena u svojim mislima, nije ćula Dominika Vua da dolazi.

2. Gaspara je iz sna prenula zvonjava telefona. Razdražujući ritam sambe, koji mu je davao grozan utisak da je usred karnevala u Riju. Dok je otvorio oči i dohvatio aparat, uključila se sekretarica. Razmakao je zavese i pozvao smesta, i ne poslušavši poruku: bila je to Izabela Rodriges, simpatična rođaka Adrijana Sotomajora. „Kasnim na posao", rekla je istog trena. Gaspar je ćuo u pozadini gradski žamor Made in New York: brujanje saobraćaja, žamor, policijske sirene...


„Zar nije danas dečji dan?", pitao je. „Božić je sutra", odgovorila je lepa Latinoamerikanka. „Gde radite?" „Držim prodavnicu Adelini kapkejkovi u Blikerovoj ulici. Danas je najživlji dan u godini." Izabela je održala reč. Ispitala je muža čega se seća u vezi s posetom Šona Lorenca. „Andre možda ima nešto zanimljivo da vam ispriča", priznala je. „Posetite ga ako želite, ali prg deset sati, jer mora da odvede decu kod moje majke. I nemojte slučajno da zakasne zbog vas!" Gaspar je želeo da odmah sazna nešto više, ali Izabela je već prekinula vezu. Kada je spustio slušalicu, video je SMS od Madlin na ekranu: Moram da proverim nešto. Nađimo se u hotelu u podne. M. Prvo ga je neizvesnost uznemirila, zatim je pomislio kako se upravo i nadao da će ona preuzeti takvu inicijativu. I nije imao vremena za žaljenje ako želi da ulivati Izabelinog muža pre odlaska. Pogledao je na sat, brzo se istuširao, očešljao i prsnuo Pour un Homme proizveden 1992. godine. Našavši se na ulici, otišao je do Frenklinove, kupio karte za metro i seo u Piniju 1 do Kolambus serkla na jugoistoku Central parka. Tamo je preseo i nastavio dvanaest stanica sve do najveće harlemske stanice metroa, koja se nalazi u 125. ulici, na mestu gde su 1990. Proizvođači vatrometa išarali desetine vagona. Na istom mestu je i Beatris Munjos odabrala da okonča svoj život. Gasparu je trebalo manje od 15 minuta da stigne do Ulice borovnica. Očigledno mu se ta ulica dopadala. Stegnuta od hladnoće, ali obasjana suncem, odisala je besmrtnošću kojom se karakteriše idealizovani i bezvremeni Njujork. Ispred broja 12 - kuće u kojoj je živela Izabela - baštovan je na ulici potkresivao kesten čija je senka lelujala po trotoaru. vrata.

„Uđite i osećajte se kao kod kuće", dočekao ga je Andre Langloa otvarajući

Gaspar je video troje dece koja su prethodne večeri sedela za istim porodičnim stolom. Ovoga puta su pred sobom imali bogat doručak: pahuljice, švapski sir, ananas, i to sortu viktorija, žuti kivi. A kao začin, bilo je smeha, sreće, topline. U pozadini se s ajpeda povezanog na radio-stanicu WXQR ćuo Valcer cveča iz Krčka Orasčiča. Kod Langloovih su se deca na sve moguće načine mogla upoznati s kulturom. „Tako dakle, moja žena vam servira liker dok ja robujem na poslu!", šalio se Andre služeći Gasparu šolju kafe. Obrijane glave, mišićave grade, tamne kože i osmeha koji je otkrivao razmak među prednjim zubima, Andre Langloa bio je dopadljiv na prvi pogled. I mladi od svoje žene. Nosio je donji deo trenerke i majicu na kratke rukave s podrškom predsedničkoj kampanji Teda Koplanda. Da bi ostao dosledan, Gaspar je ponovio ono što je prethodnog dan ispričao Izabeli i predstavio se kao pisac koji se zbog pisanja biografije Šona Lorenca zanima za nerešena pitanja oko smrti njegovog sina.


Slušajući ga, Andre je počeo da ljušti pomorandžu za najmlađe dete nagnuto u dečjoj stolici. „Video sam Lorenca jedan jedini put u svom životu, ali mislim da to već znate." Gaspar se prećutno složio da bi mu dao znak da nastavi. „Da budem iskren, žena mi je o njemu mnogo govorila. Znao sam da su imali avanturu mnogo pre našeg braka, zato sam, dakle, bio i malo nepoverljiv prema njemu." „To nepoverenje je oslabilo kada ste ga videli..." Langloa je potvrdio. „Zaista mi ga je bilo žao kada je počeo da nam govori o sinu. Bio je potpuno izgubljen, povučen, s tračkom ludila u pogledu. Fizički je pre ličio na skitnicu nego na neodoljivog Don Zuana." Andre pruži nekoliko komada pomorandže sinu, a potom dade seriju saveta dvama starijim sinovima, počev od pranja zuba do pripreme paketa za ručak, koje je trebalo da ponesu kod bake. „Tada nisam razumeo mnogo toga od priče koju nam je Šon ispričao o vezama s Adrijanom, ali Izabela mu je dopustila da pretraži kuću." Andre je pošao da raspremi sto od doručka i Gaspar spontano stade da mu pomaže, stavljajući prljavo suđe u sudoperu. „Ja nisam imao ništa protiv", uveravao ga je Andre Langloa. „Bilo je to nasledstvo moje žene, povrh svega, proces nasleđivanja bio je duži nego obično, ali savetovao sam Izabeli da se udalji s decom, a ja sam ostao s Lorencom da ga nadgledam." „Rekla mi je da je odneo dokumenta." Kao i prethodnog dana, Gaspar se nadao da će dobiti više informacija, ali hangloa ga nije ostavio dugo u neizvesnosti: „Tačno", priznao je izvlačeći iz hromirane kante plastični džak pun smeća. „Ali ne bih znao da vam kažem šta. Adrijanova soba bila je prepuna papira i raznih spisa." Vezao je džak sa smećem i otvorio ulazna vrata da bi izašao da ga baci u kontejner. „Međutim, nije to bio jedini povod Lorencovog dolaska", dobacio je silazeći niz stepenice. Gaspar ga je pratio u baštu. „Šon Lorenc me je pitao može li da pogleda i Adrijanov auto, inače dodž čardžer, koji je stajao parkiran na prilazu skoro godinu dana." ulicu.

Bradom mu pokaza prolaz ka ćorsokaku, koji se nalazi poprečno u odnosu na

„Prodao sam ga prošlog leta. Bio je krntija koju niko nije održavao od Adrijanove smrti. Kada je Šon došao, akumulator je bio prazan. Gledao je dodž sa svih strana. Mislim da ni sam nije znao šta traži. Zatim, kao da je iznenada dobio inspiraciju, otišao je u dragstor u 131. ulici. Vratio se kod nas pet minuta kasnije, s velikom rolnom džakova za smeće. Otvorio je gepek dodža i izvukao patosnice, koje je stavio u jedan od plastičnih džakova. Otišao je potom bez ijedne reči."


„Tata! Tata! Sidi me je udario!" Povikao je jedan od dečaka trčeći iz kuće da bi se bacio u očeve ruke. „Ostavili ste Šona samog da istražuje a da ga niste ništa pitali?", zaćudio se Gaspar. „Bilo je teško suprotstaviti mu se", objasnio je Andre tešeći svog sina. „Bio je kao opsednut. Kao da je živeo na drugoj planeti, udaljenoj milion svetlosnih godina od naše. Zaista mu se na licu očitavala samo bol." Dečak je već prestao da plače i goreo je od želje da se pridruži bratu. Andre mu je razbarušio kosu. „Niko nikada ne bi trebalo da izgubi dete", promrmljao je za sebe.

3. Dominik Vu bi mogao da igra u u filmu Vonga Karvaja. Trudeći se da izgleda kao pravi dendi, ovaj agent FBI nosio je uvek savršeno krojena odela, istkane kravate i svilene maramice. Ovoga jutra, s pogledom sakrivenim iza naočara, njegova silueta pružala se uz liniju nebodera, koji je imao dovoljno ukusa da se ističe istom metalik plavom bojom kao i njegov kaput od kašmira. „Hvala što si došao, Dominiče." „Nemam mnogo vremena, Madlin. Hans me čeka u kolima s devojčicama. Danas je čak i pesak na dečjem igralištu tvrd kao kamen." Seo je pored nje na klupu, držeći izvesno rastojanje. Na rukama je nosio vrlo fine crne kožne rukavice. Obazrivo je izvadio iz unutrašnjeg džepa svog kaputa parče papira savijeno na četiri dela. „Istražio sam, kao što si i tražila. Nema ničeg neobičnog u ubistvu Adrijana Sotomajora." „Odnosno?" „Ta budala je htela da se van dužnosti pravi važna kao posrednik u svađi između dva sitna dilera, a naravno, nije imao nikakvo oružje pri sebi. Čim je ušao u raspravu, prerezali su mu grlo nožem. Kraj priče." „Ko je bio taj diler?" „Nestor Mendoza, dvadeset i dve godine. Bitanga iz F,1 Barija. Naprasit i agresivan tip, koji je upravo u Rikersu bio izdržao kaznu od tri godine." „Zašto posle nisu uspeli da ga stave iza rešetaka?" Azijac je slegnuo ramenima. „Zato što je zbrisao, a šta si ti mislila! Ima neke rođake u San Antoniju, i toliko, tamo ga nije bilo i nikada mu nisu ušli u trag." „Obično se za ubicama policajaca malo upornije traga, zar ne?" „Ne brini, ukebaće ga jednog dana tokom rutinske kontrole na putu, ili će pronaći njegov leš negde na ulicama Male Havane. Nego, reci mi zašto te zanima Sotomajorovo ubistvo." Vu je bio iskusan agent. Madlin je dobro znala da je pristao da joj otkrije nekoliko informacija samo iz koristi. Ona je bila sposobna policajka i mislio je da će, ako je nanjušila obećavajući trag, on biti prvi koji će od toga imati koristi.


„Mislim da je Sotomajorova smrt povezana s jednim drugim slućajem", priznala je. „Kojim?" „Reci ti meni", odgovorila je. Vu nikada ne bi dolazio da nema bar nekoliko asova u rukavu. „Misliš na njegovog brata, je li tako?" Njegov brat? Koji crni brat? Madlin je osetila kako joj adrenalin raste. „Reci mi šta znaš!", iznervirala se. Federalni agent je namestio srebrne naoćare. Svaki od njegovih pokreta, i ruku i tela, izgledao je kao tajanstvena koreografija koju je unapred uvežbao. „Otkrio sam nešto neobićno zagrebavši po Sotomajorovom slućaju. Imao je mlađeg brata Rubena, profesora istorije na Univerzitetu na Floridi." „Polubrata, onda, hoćeš da kažeš?" „Ne znam ništa o tome. Činjenica je da je Ruben Sotomajor pronađen 2011. ubijen u parku u Gejnsvilu, gde je imao obićaj da džogira." „Kako?" „Divljačka verzija: prebijen na smrt, maltene masakriran bejzbol palicom." Vu je odvio list koji je držao među rukama. „Uhapšen je jedan beskućnik koji ponekad spava u parku. Janis Perahija. Slabo se branio. Tip je bio psihotićan i godinama boravio po psihijatrijskim ustanovama. Perahija je više-manje na kraju priznao i, sve u svemu, osuđen je na trideset godina zatvora. Ukratko, gadan slućaj, ali brzo razrešen. Bar do prošle godine, kad je Transparentnost sve zasrala." „Organizacija koja se bavi slučajevima pogrešnih presuda?" „Da. I ovog puta su pokušali da nam ponište proceduru našavši sudiju koji prihvata da izda nalog za ponavljanje preciznijih DNK testova." „Pod kojim izgovorom?" „Uvek ista stvar: priznanja iznuđena labilnoj osobi i napredovanje nauke, koja sad omogućuje da se ispita DNK, što je prošli put propušteno." Madlin je odmahnula glavom. „Kakav crni napredak nauke za četiri godine?" „Ma sve su to gluposti, slažem se. Pa ipak, i nisu sasvim. S novim naprednim tehnikama za analizu DNK, može se..." „Znam ja sve to", prekinula ga je. „Ukratko, odrađeni su novi testovi, koji su beskućnika oslobodili krivice. Madlin je razumela da je Vu namerno drži u neizvesnosti. „Zašto konkretno?", pitala je. „Zato što su na Rubenovoj trenerci pronašli DNK koji ranije nije bio izolovan." „I DNK je bio u bazi, zar ne?" „Da. I pripadao je policajcu Adrijanu Sotomajoru." Madlin je zastala na


nekoliko sekundi da bi svarila otkriće. „I kakav je zaključak donet? da je Sotomajor ubio svog mlađeg brata?" „Možda, a možda i ne. Moglo bi se takođe raditi o posrednim tragovima, kojima je, između ostalog, teško odrediti datum nastanka." „Da li znaš da su se braća često viđala?" „Nemam pojma. Budući da je Adrijano u međuvremenu ubijen, istraga povodom toga nije nastavljana." „Dakle, priča se tu zaustavlja?" „Nažalost. Sada je tvoj red da mi otkriješ nešto, Madi! Reci mi šta istražuješ." Madlin ne pokleknu, već samo odmahnu glavom. Nema šanse da mu sada govori o Lorencu. A još manje o Vilinskom Kralju. Dendi je ustao uzdišući i nije se trudio da sakrije razočaranje. „Nastavi da kopaš po Sotomajorovom slučaju", posavetovala ga je Madlin. Vu je namestio kaput i osmeh. Kao na filmu, izgledalo je da njegovi gestovi daju utisak usporenog toka vremena. Mahnuo je mladoj ženi i vratio se nazad porodici. Išao je ka suncu ispred sebe, dok je za sobom ostavljao pesmu Yumeji's Theme


19 Vrata pakla Svako misli da je sam u paklu, u tome je suština pakla. Rene Žirar

1. Izvrstan miris kukuruznog hleba širio se restoranom. Da bi pobegao od hladnoće, Gaspar je ušao u restoran Plavi paun, jedan od glavnih harlemskih hramova hrane za dušu. Tokom radne nedelje lokal se otvarao samo u vreme ručka, ali vikendom ste, već od 10 sati, mogli da uživate u obilnom branću: pržena piletina, začinjeni slatki krompir i prženice s karamelom. Seo je blizu ulaza, na barsku stolicu za šankom u obliku potkovice. Atmosfera je bila topla i živa: turisti, buržujske porodice iz kvarta, lepe devojke koje su pijuckale koktele s poetičnim imenima, stari crnci elegantni poput Roberta Džonsona i Telonijusa Manka. Gaspar podiže ruku da bi ga konobar opazio. Mnogo mu se pio viski, ali ipak naruči odvratni čaj od organskog roibosa. Uteši se progutavši kromu punjenu bananom. Tek kada se najeo, činilo mu se da mu mozak ponovo radi. Opet pomisli na ono što mu je otkrio Andre Langloa. Zašto je Šon Lorenc izvadio patosnice iz Sotomajorovog auta? I šta je nameravao da uradi?" Objektivno gledano, nije bilo mnogo rešenja. Samo jedno se nametalo: Lorenc je hteo da analizira vlakna. Ali šta je očekivao da nade na njima? Sigurno krv ili drugi genetski materijal. Gaspar začkilji. U pozadini se javljala jedna drugačija teorija. Suprotna onoj koju je sam smislio i u koju je želeo da veruje. Šon Lorenc možda nikada nije ni tražio Sotomajorovu pomoč. Možda je sumnjao da je njegov stari prijatelj učestvovao u otmici njegovog sina. Pade mu na pamet luda pretpostavka: Sotomajor je bio saučesnik Beatris Munjos. Da li je takav scenario pio vodu? U glavi mu se izredaše slike nemog filma, kao da ga je gledao na platnu. Beatris vozi kombi s malim Žilijenom u gepeku / Krvava dečakova ruka posle amputacije prsta / Kombi stiže na ušče Njutaun Krika i parkira se potom pored dodža čardžera / Sotomajor izlazi iz auta i pomaže Munjosovoj da položi dete u njegov gepek / Žilijenova igračka umrljana krvlju zaboravljena ostaje na trotoaru... Trepnu i vizija se rasprši. Pre nego što nastavi da niže takve scene u glavi, trebaju mu dokazi. Razmišljao je i s druge tačke gledišta. Šon je bio civil, a ne policajac. Da bi započeo analizu tepiha, morao je da se obrati privatnoj laboratoriji. Gaspar zaroni glavu u ruke, pokušavajuči da poveže sve delove svoje istrage. Šonje svratio do porodice Langloa 22. decembra, uoči smrti. Ako se uputio u laboratoriju, to je moralo da bude sutradan. Gaspar se sledi pri sledečoj pomisli: video je da u Šonovom rokovniku stoji 23. decembar, sastanak s misterioznim doktorom Stokhauzenom.


Izvadi mobilni pa potraži pomoč od Gugla, svog novog najboljeg prijatelja, unevši više kombinacija sledečih ključnih reči: Menhetn, laboratorija, DNK, Stokhauzen... Za nekoliko trenutaka našao je ono što je tražio: adresu na Aper Ist Sajdu, na kojoj se nalazila Laboratorija za hematologiju i sudsku medicinu Peletje i Stokhauzen. Uputi se na njihov veb-sajt. Sudeči po opisu, laboratorija je specijalizovana za „genetske analize namenjene utvrđivanju identiteta". Buduči da je akreditovana od FBI-ja, sudova i američkog Ministarstva pravde, često su je angažovali u krivičnim sudskim postupcima, kako bi identifikovala i analizirala biološke tragove s mesta zločina. Privatna lica su joj se često obračala radi otkrivanje očinstva. U jednoj rubrici na sajtu mogle su se pročitati biografije dvojice osnivača: Elijan Peletje, nekadašnji glavni farmaceut u Bolnici Svetog Luke u Montrealu, i Dvajt Stokhauzen, doktor biologije, koji je diplomirao na Univerzitetu Džons Hopkins. Gaspar pozva laboratoriju i dospeo je čak do Stokhauzenove kancelarije. Opet je smislio neku priću između laži i istine: on je pisac biografije Šona Lorenca pa je želeo da porazgovara s doktorom Stokhauzenom. Sekretarica mu poruči da pošalje mejl i izloži svoju molbu pismeno. Gaspar je insistirao da zapisu njegov broj i da njegova molba bude usmeno prenesena drugoj strani. Sekretarica ga uveri da će to i uraditi pa mu, takoreči, spusti slušalicu. Majku ti tvoju... - uzdahnu on. U istom trenutku dobi SMS od Madlin. Tražila mu je podatke o Izabeli, Sotomajorovoj sestri. Želeči da ostane veran svojoj odluci, odoleo je iskušenju da je pozove da bi dobio više informacija i samo joj je prosledio broj telefona koji je zahtevala. Kako mu se čaj ohladio, podiže ruku da bi naručio još jedan, ali se najednom ukočio. Skoro minut nije skidao pogled sa stotina flaša koje su prekrivale zid iza barmena. Rum, konjak, džin, benediktin, šartrez. Intenzivne boje, blistave kao dijamant, koje su ga hipnotisale. Likeri gore, namirisani alkohol plamti u kutiji od stakla. Armanjak, kalvados, apsint, kurasao, vermut, koantro. Na trenutak je Gaspar dozvolio sebi da pomisli kako će bolje razmišljati posle jedne čašice. Kratkoročno gledano, to je verovatno tačno, ali kad bi sada ponovo poklekao, istraga bi skrenula s rigoroznog i asketski strogog ispravnog puta na kome se sada nalazi. Međutim, zlatan odsjaj viskija odlikovao se neodoljivom privlačnošću. Osečao je kako propada. Tako ide odvikavanje: opasnost koja vas je jednom zaobišla zna da vas zgrabi kad to najmanje očekujete. U želucu mu se otvara bezdan. Grudi mu se stežu, pucaju mu slepoočnice pod graškama znoja. Poznavao je ukus svake flaše, marke i etikete. Taj japanski blend, blag i kremast, aroma drveta u škotskom singl moltu, neutralan ukus irskog viskija, ukus meda kod starog burbona, aroma pomorandže i breskve kod čivasa. Kao i prethodnog dana, Gaspar proguta knedlu pa protrlja ramena i vrat da bi odagnao drhtanje. Ali ovog puta se oluja nije brzo povukla. Nije više bio pri sebi. Uprkos svoj volji, bio je na korak od posustajanja. I baš tada mu telefon zazvoni. Na ekranu se prikazao nepoznat broj mobilnog. grla.

„Da?" reče prihvativši poziv. Imao je utisak da mu se glas uvijao da bi izašao iz „Gospodin Kutans? Ovde Dvajt Stokhauzen. Imate li malo vremena pre


ručka?"

2. Madlin spusti štitnik za sunce kako bi bolje videla. Zaslepljujuča svetlost bila je sveprisutna, progutala je celo njeno vidno polje. Več dva sata za volanom pikapa jurila je putem ka hong Ajlandu. Pejzaž je bio ambivalentan: čas depresivan, čas očaravajuči. Sljašteči dvorci milionera smenjivali su se s vikendicama, koje kao da su izašle iz pedesetih godina, i apokaliptičnim prizorima: plaže s belim peskom pružale su se u beskonačnost pod okrečenim nebom. Prošavši Vesthempton, sada je već dvadeset kilometara prelazila preko velikih naselja - Sauthemptona, Bridžhemptona - koji su se redali po velikom priobalnom pojasu Atlantskog okeana. Kada je skrenula na peščani put, GPS je počeo da se gubi. Madlin pomisli kako se izgubila i vrebala neko mesto za polukružno okretanje. Tek tada je opazila starački dom. Na pedeset metara od plaže, stara velika zgrada, spolja obložena drvetom, bila je okružena borovima i brezama. Parkira se pored drveta i zalupi vrata na pikapu. Netaknuta priroda ju je odmah osvojila. Ispod mlečnog neba vetar je divljao, oblikovao dine od peska, ispunjavajuči vazduh mirisom joda. Kao slika Kaspara Davida Fridriha koju je preradio Edvard Hoper. Pope se stepenicama koje su vodile u zgradu. Nema ni zvonca ni automatskog otključavanja. Samo vrata od ispucale boje, zaštičena probušenim komarnikom, koji zaškripaše čim ih je gurnula. Madlin se nađe u pustom hodniku u kome se osečala vlaga. „Ima li koga?" Prvo je jedini odgovor dao vetar koji samo što nije razvalio dihtung trake s prozora. Zatim se na vrhu stepeništa pojavi muškarac duge riđe kose. Zapušten i u sumnjivo beloj bolničarskoj uniformi, s limenkom drpepera u ruci. „Dobar dan", reče Madlin. „Možda sam pogrešila adresu..." „Ne", uveravao ju je bolničar silazeči niz stepenice. „Ovo je Ajlenrok, dom za starije građane." „Nema mnogo ljudi, reklo bi se." Muškarac je imao pomalo jezivu facu - ispresecanu ranama, izbrazdanu ožiljcima od akni - s koje je, međutim, dolazio zaćuđujuče blag azurnoplavi pogled. „Ja sam Horas", predstavi se vezujuči svoju rašćupanu kosu gumicom. „Madlin Grin." Spustio je piče na dasku koja je služila kao pult za recepciju. „Večina penzionera je otišla", objasnio je. „Starački dom će se definitivno zatvoriti krajem februara." „Stvarno?" „Zgradu će srušiti da bi sagradili luksuzni hotel."


„Kakva šteta." Horas se namršti. „Mafijaši s Vol strita upropastili su čitavu regiju. Uostalom, upropastili su i čitavu zemlju! I to se neče zaustaviti ni izborom ove pičkice od Teda Koplanda." Madlin se uzdrža od ulaženja u političku diskusiju. „Došla sam da obiđem gospođu Antonelu Boninsenju. Je li tu?" „Nela? Da, i mislim da će ona poslednja otiči." Pogleda na sat. „Jao, zaboravio sam na njen ručak! U ovo vreme je možete nači na verandi." Horas pokaza niz hodnik. „Prođite trpezariju i tu ste. Hočete li da vam donesem nešto da popijete?" „Može kola." „Žiro?" „Gle! Pa imam ja još mesta ovde, zar ne?", odgovori pokazujuči kaiš na pantalonama. „Nisam to hteo da kažem", nasmeši se bolničar odlazeči u kuhinju. Velika zajednička prostorija u prizemlju podsećala je na staru porodičnu kuću. Neka vrsta polupansiona s pogledom na more, kakvi se nalaze u Benodeu ili Vitstablu. Gole grede, zasebni stolovi od ispranog drveta, prekriveni mušemom s motivom školjke. Ne sme se zaboraviti nezaobilazna mornarska dekoracija, koja je dominirala u starim brojevima magazina Art & dekorejšn iz devedesetih: lampe u obliku staklenih kugli, prašnjavi brodovi u boci, busola i mesingani kompas, preparirana sabljarka, bakropisi sa epskim scenama ribolova iz vremena Mobi Dika... Kada je stupila na zastakljenu galeriju, koju je ljuljao vetar, Madlin se učini da je zakoračila na palubu broda s tri jarbola, i to usred oluje. Sa ispucalim zidovima i plafonom koji je prokišnjavao, činilo se da veranda tone. Sedeći za stočičem, u krajnjem uglu lođe, Nela Boninsenja bila je slabašna starica mišjeg lica i iskolačenih očiju, koje su sijale iza debelih stakala na naočarima poput lupe. Nosila je tamnu iznošenu haljinu za kragnom Petar Pan. Preko kolena joj je bio prebačen vuneni karo pokrivač dok je sedela udubljena u čitanje ogromnog romana: Grad koji nikad ne spava Artura Kostela. „Dobar dan." „Dobar dan", odgovorila je starica podigavši pogled s knjige. „Je li roman dobar?" piše."

„Jedan od mojih omiljenih. Već drugi put ga čitam. Steta što pisac više ne „Je li umro?"

„Ne, već je slomljen od tuge. Deca su mu stradala u saobraćajnoj nezgodi. Hoćete li mi vi dati injekciju?" „Ne, moje ime je Madlin Grin, ja sam istražitelj." „I Engleskinja ste." „Tačno, kako ste znali?"


„Pa zbog akcenta, darlingl Iz Mančestera, zar ne?" Madlin potvrdi klimnuvši glavom. Inače nije volela kad je toliko providna, ali starica nije htela da je uvredi. „Muž mi je bio Englez", dodade Nela. „Bio je iz Prestviča." „Onda je voleo fudbal." „Živeo je samo za slavni Mančester junajted." „Kada su igrali Rajan Gigs i Erik Kantona?" Starica se nevaljalo nasmeši. „Pre će biti kad su igrali Bobi Carlton i Džordž Best!" Madlin se uozbilji. „Došla sam da vas posetim jer vodim istragu. Otmica i ubistvo sina Šona Lorenca, je li vam to ime poznato?" „Slikar? Pa naravno. Znate li da je Džekson Polok živeo ovde blizu? Poginuo je u Springsu, ni deset kilometara odavde, u automobilskoj nezgodi. Bio je s ljubavnicom u oldsmobil kabrioletu. Vozio je mrtav pijan i..." „Čula sam za tu priću", prekinu je Madlin, „ali to je bilo pedesetih godina. Šon Lorenc je savremeni slikar." „Mislite da gubim razum, darling?" „Ne, uopšte. Lorenc je bio i prijatelj vašem bivšem učeniku Adrijanu Sotomajoru. Sećate li se njega?" „Ah, mali Adrijano..." Nela Boninsenja ne završi rečenicu a lice joj se promeni. Kao da je na sam pomen deteta iščezla sva vedrina i dobro raspoloženje. „Vi ste obavestili okružnu socijalnu službu o nasilju koje je trpeo od oca Ernesta Sotomajora?" „Tako je. Bilo je to sredinom sedamdesetih." „Je li Ernesto često tukao sina?" „I više od toga. Taj čovek je bio monstrum. Pravi sadista." Staričin glas se produbi: „Bilo je svega: zagnjurio bi mu glavu u klozetsku šolju, tukao ga kaišem, pesnicom, gasio cigarete po ćelom telu. Jednog dana je naterao malog da drži podignute ruke nekoliko sati. Drugi put da hoda po slomljenom staklu, i šta sve ne." „A što je to radio?" „Zato što na svetu ima mnogo monstruma i sadista i oduvek je bilo tako." „Kakav je bio Adrijano?" „Bio je to tužan i ljubazan dečak, kome je bilo teško da se koncentriše. Često bi odlutao u mislima i vi biste znali da je na nekom drugom mestu, negde daleko. Baš sam zbog toga i pretpostavila da nešto s njim nije u redu. I pre nego što sam primetila tragove zlostavljanja po telu." „Je li se on vama na kraju poverio?" „Ispričao mi je izvesne detalje o tome šta je sve trpeo od oca, da. Ernesto ga je tukao bez razloga. Kažnjavanje je moglo da potraje satima i skoro uvek je to bilo u


kabini broda." „Majka se pravila da ne vidi?" Bivša učiteljica začkilji. „Majka, eh da znate... Nego, kako se beše ona zvala? Ah, da, Bjanka..." „Ona je na kraju otišla od kuće, je li tako?" Nela izvadi platnenu maramicu iz džepa i obrisa stakla na naočarima. Sa sedom kosom i naočarima ličila je na pukovnika Sandersa. „Verujem da je i nju lemao", usudi se da pretpostavi. „Pazite, vruče je!", viknu Horas spuštajuči na sto poslužavnik s limenkom kole, čajnikom i dva đevreka ukrašena lososom, crnim lukom, kaprom i svežim sirom. Nela ponudi Madlin da podele obrok. „Nisu kao devreci iz pekare Ras i kćerke, ali su svejedno dobri", izjavila je zagrizavši jedan od njih. Madlin učini isto, zatim srknu sok pa nastavi ispitivanje: „Rekli su mi da je Adrijano imao brata." Učiteljica nabra obrve. „Ne, mislim da nije." „Jeste, sigurna sam. Zvao se Ruben. Bio je sedam godina mlađi." Nela je razmišljala neko vreme. „U to vreme, kada je Bjanka otišla, govorkalo se da je zatrudnela s nekim drugim. Tipični tračevi za malu sredinu." „Niste im poverovali?" „Bjanka je možda bila trudna, ali i ako jeste, zatrudnela je sa suprugom. Bila je veoma lepa, ali nijedan muškarac iz Tibertona se ne bi usudio da naljuti luđaka kao što je Ernesto." Madlin je i dalje nešto bunilo: „Zašto je Bjanka napustila starijeg sina?" Nela slegnu ramenima kao da je htela da kaže da ne razume zašto. Uze novi zalogaj đevreka pa se najednom seti šta je zaboravila da pita Madlin: „Kako ste saznali sve to? I kako ste mene pronašli?" „Zahvaljujuči Izabeli Rodriges", odgovori Madlin. Učiteljici je trebalo nekoliko trenutaka da se seti Adrijanove sestre od ujaka. vi."

„Mala Izabela, naravno. Dolazila mi je ponekad u posetu. Dobra devojka, kao i

„Nemojte da vas izgled zavarava. Nisam baš toliko dobra devojka", našali se Madlin. Nela joj uzvrati osmeh. „Naravno da jeste." „A jeste li se opet sreli s Adrijanom?" „Ne, ali sam mnogo razmišljala o njemu. Nadam se da je dobro. Znate li šta o njemu?"


Madlin je oklevala. Zašto bi unesrećila staricu ružnim vestima? „Dobro je, ne brinite za njega." „Možda ste dobra devojka, ali ste i lažljivica", povikala je. „U pravu ste, Nela. Zaslužujete istinu. Adrijano je mrtav već skoro dve godine." „To ima veze s vašom istragom o slikaru. Inaće ne biste došli da me vidite..." „Iskreno, još ne znam ništa." Da se ne bi zadržala na policajćevoj smrti, promeni temu: „Pred kraj života Ernesto je bolovao od raka grla. Izgleda da ga je Adrijano primio kod sebe. Da li vam to zvući realno?" Nela razrogaći oći. Iza debelih stakala, ženice su joj se udvostrućile. „ Ako je to istina, prilićno sam iznenađena. Zaćudilo bi me da je Adrijano postao otelotvorenje hrišćanskog milosrđa." „Šta hoćete da kažete?" upita Madlin pomogavši joj da sipa ćaj. „Dok je sami ne doživimo, mislim da nismo sposobni da zamislimo patnju koju zlostavljanje donosi. Ono što je Adrijano pretrpeo, i sve to vreme koje je trpeo, to neizbežno ostavlja posledice i traume. Nezamislivo mentalno rastrojstvo." „Šta je vaša poenta?" insistirala je. „Mislim da u određenom trenutku ta bol i nagomilana mržnja više ne mogu da se kontrolišu. Na ovaj ili onaj naćin, sigurno ćete ih na kraju usmeriti ili protiv sebe, ili protiv drugih." Eliptićno izražavanje nekadašnje ućiteljice nateraše Madlin da pokuša poslednji put: „Da li vam nešto znaći Vilinski kralj?" „Ne. Je li to marka baštenskog nameštaja?" Madlin ustade da se pozdravi. „Hvala vam na pomoći, Nela." Ova žena joj se dopala. Baka kakvu bi volela da je imala. Pre nego što je otišla, otkrila je nešto što ju je mučilo otkako je došla: „Ovaj bolničar..." „Horas?" „Da. Je li dobar prema vama? Čudno izgleda." „Nemojte da vas izgled zavarava, bar ne u njegovom slučaju. On je dobar momak, verujte. Ni njega život nije mazio." Kao da je želela da naglasi Neline reči, veranda stade da pod udarima vetra krčka na neki uznemirujući način. Madlin je morala da podigne glavu ka staklenom plafonu, kao da je očekivala da naprsne. „Rekli su mi da će zatvoriti dom." „Da, za tri meseca." „Imate li neki plan B?"


„Ne sekirajte se za mene, otići ću kod muža." „Mislila sam da je preminuo." „I jeste, 1996. godine." Madlin se nije svidelo kuda vodi njihova konverzacija. „Po mom mišljenju, vi niste na samrti. Delujete zdravo." Starica odmahnu rukom na tu optimističnu opasku pa pozva Madlin koja se vraćala u salon: „Ne znam šta tražite, ali ga nećete naći." „Jeste li vi neki medijum ili šta već?" Nela se nasmeja i zagladi kosu kao poslednji korak u flertovanju. „ Ali naći ćete nešto drugo", uveravala ju je. Madlin joj mahnu i uputi se ka pikapu parkiranom ispod borova. Pre nego što je nastavila put, prošetala je do plaže, divlje, oćuvane, bezvremene. Za nekoliko meseci, kranovi i mešalice doći će da sravne sa zemljom to mesto da bi izgradili hotel, saunu, helidrom. Sve joj se to činilo idiotskim, nepoštenim, neljudskim. Dođavola, izražava se kao Kutans... Vrati se do pikapa. Da bi saćuvala uspomenu na to mesto, uslikala je plažu od belog peska i starački dom. Starica je možda u pravu. Možda je Madlin nešto i pronašla ovde. Iako još nije znala šta. Pope se u auto, ubaci ključ i nagazi na gas da bi došla do nacionalnog puta. Prelazila je kilometre pokušavajuči da sredi misli. Vozila je više od sat vremena kad joj je telefon zazvonio. Na ekranu se pokaza ime. Dominik Vu.

3. Mora da svi iz kvarta ovu zgradu zovu Rubikova kocka. To je bar Kutans pomislio kada ga je taksi ostavio na severu Aper Ist Sajda, na uglu 102. ulice i Medisonove avenije. Laboratorija Peletje i Stokhauzen imala je oblik kocke od višebojnog stakla, šareni pačvork na kome su žive boje davale kontrast sivim i tamnobraon zgradama u okolini. Ko je rekao da Amerikanci nikad ne idu na odmor? Bar tog prepodneva u laboratoriji nije bilo mnogo sveta. Gaspar se najavi kod jedne elegantne i vitke radnice, mada se pre može reči da je bila premršava i koščatog lica: crnih obrva pod oštrim uglom, beličaste kože, tamnog melanholičnog pogleda, koji je podsečao na neke od likova Bernara Bifea. Gospođica Motka ga odvede do kancelarije na šestom spratu, koja je gledala na ogroman bolnički kompleks Maunt Sinaj. „Pa uđite, gospodine Kutanse!", dobaci mu vlasnik laboratorije. Dvajt Stokhauzen spremao se za putovanje. Pored sofe Florens Nol stajala su dva platnena kofera Alzer s monogramom, putna torba iz istog kompleta i par krznenih čizama Mun but.


„Idemo u Aspen za Badnje veče. U hotel Džerom. Jeste li odseli nekad u njemu?" Glas mu je bio obojen arogahcijom. Dođe do Gaspara i pruži mu ruku. „Nisam odavno", odgovorio je dramaturg. Naučnik ga pokretom ruke pozva da sedne na sofu. On sam ostao je da stoji još neko vreme. Pogleda prikovanog za ekran, kuckao je po smartfonu koji je ličio na Liliputanca među njegovim velikim debelim prstima. „Tu sam za minut. Samo da popunim ovaj prokleti formular za aerodrom." Gaspar iskoristi pauzu da bi odmerio svog domačina. Kad je bio dete, majka mu se često družila s ovakvim likovima, koji su živeli u 16. arondismanu u Parizu, Belgrejviji ili na Bikon Hilu. Podbradak i profil sličan Luju XVI idealno su se slagali s dezenom Princ od Velsa na pantalonama, sakoom od tvida, čarapama Gamareli i mokasinama. Konačno, Burbon odloži telefon i dođe da sedne preko puta njega. „Hteli ste da porazgovaramo o Šonu Lorencu, zar ne?" „Koliko znam, on je došao da vas vidi pre godinu dana. Dan pre nego što je umro, 23. decembra 2015. godine." „Sečam se. Ja sam ga lično primio. Recite mi, on je beše bio ćuveni umetnik, zar ne?" Stokhauzen pokaza ka zidovima svoje džinovske kancelarije. „Kao što vidite, i ja sam kolekcionar", izjavio je arogantnim glasom, koji je bio njegov zaštitni znak. Gaspar je, zapravo, već primetio litografiju Benksijeve Devojčice s crvenim balonom - koja se nalazila u hiljadama salona i kao pozadina na hiljadama kompjuterskih ekrana. Prepoznao je i serigrafiju Dejmijena Hersta - ćuvenu lobanju s dijamantima, koja je otišla u večnost - kao i veliku Armanovu skulpturu uništene violine (zar Arman nije ništa drugo pravio sem razbucanih violina?). Ukratko, njegova dela bila su mu odvratna. „Hajde da se vratimo Lorencu, ako može." Izmićuči kao jegulja, naučnik nije nameravao da dopusti Gasparu da vodi intervju. „Kako ste, pre svega, ćuli za tu priću?" upitao je. Gaspar nije želeo da igra tu igru. Ako je Stokhauzen pristao hitno da ga vidi, verovatno je strahovao za svoju reputaciju i reputaciju laboratorije. „Hajde da ne gubimo vreme, gospodine Stokhauzene: ispričajte mi odmah, i to detaljno, šta je od vas tražio Šon Lorenc." „Ne mogu. To je poverljivo, kao što možete da pretpostavite." „Garantujem vam da neće još dugo biti. U svakom slučaju, neće biti kad četa policajaca dođe u Aspen i stavi vam lisice. To će biti pravi spektakl za Džerom, verujte mi." Naučnik se uvredi:


„A zbog čega bi me uhapsili?" „Saučesništvo u ubistvu deteta." Stokhauzen pročisti grlo. „Napolje! Pozvaću svog advokata!" Gaspar se, naprotiv, zavali još dublje u neudobnu sofu. „Ne moramo čak dotle ići." „Šta zapravo želite da znate?" „Već sam vam rekao." Luju XVI bilo je neprijatno. Izvadi svoju elegantnu svilenu maramicu iz džepa da obriše znoj. I odluči da se preda. „Tog 23. decembra Šon Lorenc je upao u moju kancelariju vidno uzbuđen. Izgledao je kao luđak. Iskreno, da nije bio tako poznat, nikad ga ne bih ni primio." „Nosio je plastičnu kesu, zar ne?" Stokhauzen ga namršteno pogleda. „Da, kesu za smeće u kojoj su bile stare patosnice. Znate, one za automobil." Gaspar klimnu. „Da, patosnice iz gepeka dodža." „Ukratko", nastavi naučnik, „Lorenc je želeo da zna da li je na patosnicama bilo DNK njegovog sina." „Je li to tehnički uopšte moguće utvrditi?" Stokhauzen na ovo pitanje slegnu ramenima. „Pa, naravno, kad je već u pitanju Šon Lorenc. Sve što je trebalo da uradimo jeste da uzmemo malo njegove pljuvačke pamučnim štapićem. DNK analiza koju je zahtevao bila je samo malo komplikovanija od običnog testa za utvrđivanje očinstva. Samo što je trebalo malo više vremena." „Apretpostavljam da se Šonu žurilo." Vlasnik klimnu glavom. „Tokom novogodišnjih praznika mnogo je teže zbog godišnjih odmora. Ali svi problemi se mogu rešiti kad izvadite čekovnu knjižicu." „Koji je bio iznos na čeku u ovom slučaju?" „Bilo je nešto bolje od čeka u ovom slučaju." Stokhauzen ustade i uputi se ka Benksijevoj slici, iza koje je bio skriven sef sa senzornom bravom koju otključava otisak prsta. Naučnik otvori čelični ormarič i izvadi mali ram od tamnog drveta. Ispod stakla je crtež s potpisom Šona Lorenca, konture njujorških nebodera. Gasparu pripade muka od sledeče scene: odvratni Stokhauzen izbija iz Lorencovih ruku njegov poslednji crtež da bi mu naplatio za običnu genetsku analizu, a samo zato što je ovaj ludeo od tuge. Luj XVI izgleda nije shvatao domete svoje nečasnosti.


„Mislim da se sa sigurnošću može reči da je ovo poslednje umetnikovo delo!" zakrešta oduševljen tom činjenicom. Gaspar se uzdrža od želje da ga raspali po licu, iscepka crtež i izađe na terasu da bi rasuo deliče kao što se rasipa pepeo. Time bi se dičio, ali to ne bi ubrzalo istragu. Saćuvao je smirenost i nastavio razgovor: „Lorenc vam je, dakle, dao crtež da biste ubrzali analize..." „Da, garantovao sam mu da će dobiti rezultate do 26. decembra ujutru. Bilo je komplikovano, ali izvodljivo." „Dakle, trebalo je da svrati do vas tri dana kasnije?" „Ali nikada nije došao po rezultate jer je u međuvremenu umro", završio je doktor. Stokhauzen ućuta na nekoliko sekundi. „Rezultati su nam stigli dogovorenog datuma, ali ostali su zakopani negde u kompjuteru. Nije bilo sudskog naloga, niti se iko pojavio da ih zatraži. Naš softver je automatski poslao tri mejla kao podsetnik, zatim sam potpuno zaboravio na to." „Lorencova smrt bila je objavljena u svim novinama. Niste pomislili da bi trebalo reagovati?" ulice."

„Ne vidim nikakvu vezu između ta dva slučaja. Umro je od infarkta nasred

Što se toga tiče, Stokhauzen je bio u pravu. „Svake godine", nastavio je, „početkom jeseni, moj tim obavlja veliko spremanje i arhivira naše dosijee. Tek sam tada video rezultate." Gaspar je gubio strpljenje. „I šta kažu?" „Test na očinstvo je bio pozitivan." „Što znači?" „Što znači: patosnice su možda bile i detaljno očiščene, ali lako smo našli tragove krvi koja pripada sinu Šona Lorenca." „I niste obavestili policiju?" „Kažem vam da sam to primetio tek prošlog septembra! Potražio sam ih po internetu: mali je bio mrtav, ubila ga je neka ludača. Šta bi to promenilo?" „U redu", priznao je Gaspar. Ustade sa sofe. Stokhauzen je insistirao da ga isprati do lifta. „Taj automobil iz kog su patosnice, kome je pripadao?", hteoje da zna vlasnik laboratorije. „Ne mislite li da je malo kasno da vas sada to zanima?" Bio je uporan: „Je li to bio auto Beatris Munjos? Ona je ubila i drugu decu, zar ne?" Gaspar shvati da mu je nešto prećutkivao. „Jebem mu mater! Šta još krijete od mene, Stokhauzene?" Lift dođe i vrata se otvoriše, ali Gaspar nije skidao pogled s naučnika. Čovek je jedva disao, kao da je pretrčao ceo Menhetn.


„Tačno je da smo našli tragove krvi Lorencovog sina na tepihu, ali ne samo njih... Bilo je i drugih tragova. Krvi i pljuvačke drugih osoba." „Dece?" „Nemoguče je reči." „I kako vi to tumačite?" „Ne znam! Nisam ni policajac ni patolog. Može svašta da bude. Mogu da budu i posredni dokazi..." „Šta je vaš zaključak?" Stokhauzen je brzo disao: „Moj zaključak je da su i mnoga druga tela prevožena u gepeku tog automobila."

4. Madlin se javila iako je i dalje vozila. „Reci, Dominiče!" „Uradio sam ono što si tražila, Madi, prostudirao sam slučaj Sotomajor i pronašao nešto veoma ćudno." Bez obzira na to što je bio nal odmoru, Dominik Vu je zadržao ton karakterističan za lovca koji je upravo nešto ulovio. „U vezi s bratom?" „Da, s Rubenom. Nekoliko nedelja pre smrti išao je Gejnsvilsku policijsku stanicu da prijavi nestanak svoje majke." „Bjanke Sotomajor?" „Da. Rođene 1946. godine, koja je u trenutku zbivanja imala šezdeset pet godina. Upravo se bila penzionisala. Pre toga je radila u raznim bolnicama, prvo u Masaćusetsu pa u Torontu, zatim u Mičigenu i Orlandu." „Je li imala muža? Dečka?" „Samo se jednom udala, za Ernesta Sotomajora, Adrijanovog i Rubenovog oca. Zatim je nevenčano živela s kanadskim lekarom i prodavcem automobila u Orlandu, koji je otegnuo papke 2010. godine. U trenutku nestanka, viđala se s četrdesetčetvorogodišnjakom, vlasnikom spa centra. Izgleda da je u modi kresanje starijih žena." „Je li bilo istrage o nestanku?" „Da, ali ništa nije otkriveno. Dosije je prazan. Nikakvih pokazatelja, indicija, tragova. Bjanka Sotomajor je isparila." „I na kraju ju je neki sudija proglasio mrtvom?" „U novembru 2015. godine." Zato je Adrijanov ostavinski postupak tako dugo trajao, pomisli ona. „Ja sam uradio svoj deo posla, Madi. Sada mi reci zašto te ovaj slučaj interesuje." „Zovem te kasnije", obečala je. Spustila je ne davši mu priliku da postavi još pitanja.


Zatim odmah pozva Izabelu, ali dobi sekretaricu. Tada odluči da pozove Gaspara. „Gde ste vi, Gaspare, na Menhetnu?" „A gde da budem? Na plaži u Papeteu ili na Bora Bori? Upravo sam bio kod Stokhauzena. Ušao sam mu u trag. Zamislite kad..." „Kasnije", reče ona. „Dolazim po vas. Iznajmila sam auto, ja sam na Auto-putu Sadern Stejt kod Hempsteda. Vračam se iz Hemptonsa. Duga priča. Ispričaću vam." „Imam i ja mnogo toga da vam ispričam." „Reći ćete mi kasnije, ja sam na sat od vas. U međuvremenu, htela bih da mi učinite uslugu." Samo po njenom glasu - jasnog i odlučnog tona - Gaspar je shvatio da Madlin nije bila istog raspoloženja kao prethodne večeri. „Samo recite." „Na dve ulice od hotela, u Tomasovoj ulici, postoji gvožđarska radnja koja se zove Hogart hardver. Vi ćete..." „Šta želite da obavim tamo?" „Ma pustite me da završim! Imate li papir i olovku? Evo šta treba kupiti: dve baterijske lampe, fluorescentne sijalice, čelični pajser i neki veći..." „I šta ćemo s tim?" „To ćete mi vi reći. Uradite tačno onako kao što sam vam rekla. Slušate li me, Gaspare?" Očito je Madlin pronašla nešto što bi napokon odagnalo njene sumnje u osnovanost te istrage. Nešto što ni sam nije mogao da iskopa. Gaspar onda reče sebi da je imao pravo što je došao po nju.


20 Omiljeni sin Crna je, u suštini, boja koja sadrži i proždire sve ostale. Anri Matis

1. Napustili su Njujork oko 1 po podne pa se uputili ka istoku kroz veliku saobraćajnu gužvu. Prvih petsto kilometara do Nju H ejvena bili su noćna mora. Zakrćen auto-put prepun obilaznica. Gradski pakao koji se pruža unedogled. Čitava jedna teritorija koja grca u agoniji, zaražena metastazama betona, gušeći se od ugljendioksida i izduvnih ćestica. Madlin i Gaspar su iskoristili vreme koje im je stajalo na raspolaganju kako bi složili deliće mraćne slagalice. Priću o uništenom detinjstvu. Nasilju koje na kraju izrodi duplo veće nasilje. O svakodnevnoj okrutnosti i agresivnosti koje će, mnogo godina kasnije, biti vinovnici ubilaćke ludosti. Prića o tempiranoj bombi. Prića o dećaku koga su roditelji, svako na svoj naćin, pretvorili u ćudovište. Madlin pojaća grejanje. Noć jp već padala. Nije ni primetila da je prošao dan, obuzeta ritmom otkrića koja su se nizala vrtoglavom brzinom. Otkriveno je mnogo novih ćinjenica. Već je doživela to u prošlim slućajevima. Bio bi to najuzbudljiviji trenutak istrage. Osveta istine kada na površinu, sa razornom snagom, isplove određeni dokazi koji su dugo bili prikrivani. Nakon što je magla krenula da se diže, ono što se naziralo ispod nje bilo je zapanjujuće. Uvek je teško otkriti uzroke tragedije, uhvatiti taj određeni trenutak u kome život naglo menja tok. No Madlin je već neko vreme sa sigurnošću mogla da kaže da je zaplet ove drame poćeo tokom leta 1976. godine, u Tibertonu, maloj ribarskoj luci u Masaćusetsu, ka kojoj su se sada vozili. Tog leta je Bjanka Sotomajor, medicinska sestra iz lokalnog doma zdravlja, shvatila da ćeka još jedno dete. U trenutku kad joj je pogled pao na rezultate krvne slike, donosi radikalnu odluku. Umorna od svakodnevnih batina i povreda koje joj je nanosio muž Ernesto, uzima ušteđevinu i naprećac napušta dom, kako bi zapoćela nov život u Kanadi. U to vreme, Adrijano, njen stariji sin, nema još ni šest godina. Ostavši sam s ocem, dećak sada sam mora da trpi sve nasilje. Dobija batine za batinama, podnosi poniženja koje mu katkad nanosi s nezamislivom okrutnošću. Treba saćekati još dve duge godine da bi njegova ućiteljica Nela Boninsenja prijavila oćeve postupke i oslobodila dete iz kandži pakla. Tada se ćinilo da se dećakov život sredio. Daleko od oca, Adrijano ima sreće što su ga smestili u prilićno srdaćnu hraniteljsku porodicu, koja mu ćak dozvoljava i da zadrži kontakt sa Izabelom, sestrom od ujaka. U Harlemu provodi na uobićajen naćin tinejdžerske dane i gradi prijateljstvo s mladim Šonom Lorencom, genijalnim crtaćem grafita, i problematićnom Beatris Munjos, ćerkom ćileanskih migranata, koja je, zbog fizićkog izgleda, proživela teško detinjstvo ispunjeno prezirom i poniženjima.


Njih troje formiraju Proizvođače vatrometa, grupu crtaća koji živim bojama šaraju po vagonima metroa i zidovima na Menhetnu. Adrijano nije bogzna kako marljiv ućenik. Ubrzo napušta školu i posle turbulentne adolescencije pridružuje se policiji, gde napreduje bez mnogo talasanja. Naizgled, on vodi sređen život. Ali ko može reći šta se stvarno dešava u njegovoj glavi? Tu su se delići slagalice poćinjali zasnivati više na hipotezama. Madlin je dobro znala da sada samo kombinuje utiske i mogućnosti, poduprte nekim ćvrstim ali malobrojnim dokazima koje su pokupili u Njujorku. Međutim, slika koju su stvarali posedovala je iznenađujuću koherentnost. U nešto je Madlin bila sigurna: tama koja je obeležila Sotomajorovo detinjstvo nije se nikada do kraja razišla. Ponovo je isplivala 2010. godine. Tada je Adrijano otkrio mlađeg brata Rubena, predavača na Univerzitetu u Gejnsvilu. Da li su dva brata dugo znala jedan za drugog? Da li se već videli? U ovom stadijumu istrage, Madlin to još nije znala. Mada stoji da je u tom periodu Adrijana razdirala osvetnička mržnja, koja ga je odvela u ubilačko ludilo. Pronašao je majku na Floridi. U početku je sigurno nameravao da je ubije, ali je odustao: smrt je bila previše blaga u poredenju s onim što je zbog nje doživeo. Madlin nije bila psihijatar, ali verovala je da je pronašla uzrok Adrijanovog ponašanja: više je zamerao majci nego ocu. Majci koja ga je napustila. Majci koju je obožavao, ali koja je pobegla s bojnog polja na kome su se borili rame uz rame. Majci koju je uzdizao u nebesa, a koja je ipak pobegla noseči u stomaku novi embrion. Njegova mržnja se, dakle, fokusirala na majku. Madlin je zamišljala koliko je to moralo pogoditi dečaka. Očevo nasilje se nije moglo porediti s tugom koju je osečao posle njenog odlaska. Tako je barem njegov mozak tumačio događaje. Muškarci su po prirodi nasilni. Ali majke moraju da zaštite svoju decu. Samo što je njegova otišla. Da bi zaštitila drugo dete. To dezerterstvo joj nikad nije mogao oprostiti. Scenario je izgledao poremečen, ali to je bio jedini racionalan motiv koji je Madlin mogla da nađe kako bi uspostavila vezu između Adrijanovog životnog puta i zločina Vilinskog Kralja. Adrijano je oteo Bjanku, zarobio je i onda joj verovatno nedeljama detaljno obrazlagao kako će ubiti Rubena, kako će prebiti nasmrt njeno omiljeno dete. Neko vreme se naslađivao psihičkom torturom, a zatim je prešao na delo. Ruben je ubijen. Ali Bjanka se neče tako lako izvuči. Adrijano će ponavljati taj isti zločin sve do kraja života. Sto puta će joj ponoviti bratovljevo ubistvo. Provešče je kroz pakao, biče to sofisticirana kazna koja se verovatno dugo kuvala u njegovoj glavi. U februaru 2012. godine, u dečjem dvorištu u Seltonu, oteo je malog Mejsona Melvila i poverio ga svojoj majci. Bjanka u zatočeništvu nije imala drugog izbora nego da se stara najbolje što može o detetu. Morala je čak da udvostruči pažnju, kako bi ublažila traume koje je sigurno zadobilo dvogodišnje dete kada je brutalno odvojeno od roditelja da bi trunulo u mračnom podrumu u društvu nepoznate žene. Bjanka se sigurno vezala za to dete. Ali sredinom proleća, kao grom iz vedra neba, Vilinski Kralj oduzeo je to dete od majke i ubio ga, verovatno pred njenim očima, pa leš spustio blizu ribnjaka. Postupak koji će sledeće dve godine Adrijano ponoviti u tri navrata, s Kejlebom Kofinom, Tomasom Sturmom i Danijelom Raselom. Madlin više nije sumnjala u identitet Vilinskog Kralja. Adrijano jeste bio ubica, ali suprotno onome što su svi mislili, njegove prave žrtve nisu bila deca. Ružno je reći, ali ti nesrećni klinci bili su samo kolateralna šteta. Sredstva kojima je želeo da nanese beskonačnu patnju jedinoj pravoj žrtvi. Svojoj majci.


2. Kod Mistika je put najzad postao prohodniji. Pikap je i dalje vozio duž obale ka istoku pa nastavio Roud Ajlandom ka Providensu. S radio-stanica je sve najavljivalo početak Badnje večeri za nekoliko sati. Kao da su se svi pevači balada, od Dina Martina do Net King Kola, udružili da zabavljaju narod tokom večeri. Samo što je Luj Armstrong završio White Christmas, Sinatra je već počinjao Jingle Bells. Gaspar je razmišljao slično kao Madlin. Mislio je na grčku mitologiju, na kaznu koju je Zevs namenio Prometeju jer je od bogova ukrao svetu vatru: da bude prikovan za planinu gde mu je orao s Karpata svakoga dana kljucao jetru. Jetra je imala mogućnost regeneracije tokom noći, tako da je njegova patnja počinjala iznova svakog dana. Patnja koja se ponavlja u beskonačnost. Kazna koja se nije mnogo razlikovala od one koju je Adrijano nametnuo majci. Ubistvo omiljenog sina više puta ponovljeno. Gaspar pomisli kako je mnogo mržnje moralo da se nagomila u Sotomajoru kako bi se ovaj upustio u tako nenormalan poduhvat, na nesreću svih onih koji su mu se našli na putu. U decembru 2014, igrom slučaja, na svom ubilačkom pohodu naišao je na druga dva člana Proizvođača vatrometa. Putevi su im se opet ukrstili. Ali žive boje devedesetih godina ustupile su mesto mračnoj boji krvi. Beatris Munjos, s kojom se Adrijano neredovno viđao, bila je žrtva sopstvenih demona. Paradoksalno i žalosno u isto vreme zvuči to što je Beatris za Adrijana predstavljala mladu sestru sapatnicu. Patnja koja rađa novu patnju. Ista vrsta mržnje koja vas nagoni da osudite na najtežu kaznu one koje ste istinski voleli. Ali između ove dve poremečene ličnosti postoji velika razlika: Beatris ne ide do kraja. Ona muči Penelopu Lorenc, i fizički i psihički, ali ne oduzima život Žilijenu. Kada rešava da vrati dete roditeljima, poziva Adrijana, svog prijatelja, za koga misli da je pošten policajac, da bude posrednik. Zakazuje mu sastanak u Njutaun Kriku, poverava mu dete da bi ga vratio ocu i odlazi da se baci pod voz. U takvim neverovatnim okolnostima Vilinski Kralj se sreče sa Šonovim sinom, koji mu se sada nalazi u gepeku. Poklon koji mu štedi napor da otme neko novo dete. Odvodi Žilijena u svoju jazbinu, gde ga poverava Bjanki. Prolaze nedelje. Sledeči svoj uobičajen modus operandi, Sotomajor planira da ubije Žilijena negde krajem februara ili početkom marta. Samo što Vilinski Kralj na izuzetno glup način gubi život pred svojom kućom 14. februara 2015. godine, kada ga ubija neki sitni diler droge. Gaspar se, trepnuvši očima, vrati u realnost. Evo priče koju su Madlin i on uspeli da rekonstruišu, popunjavajuči praznine brojnim hipotezama. Možda su bili na pogrešnom putu, ali ako nisu, i dalje nisu imali odgovor na dva pitanja. Gde je Vilinski Kralj držao svoju majku i žrtve u zarobljeništvu? I još važnije, da li je postojala ikakva šansa da su Žilijen i Bjanka još živi dve godine posle smrti svog tamničara? Odgovor na poslednje pitanje bilo je: verovatno ne. Što se tiče mesta, verovali su da su mu bili na tragu. U Njujorku, nekoliko sati ranije, Gaspar je, sledeči Madlininu intuiciju, pozvao Andrea, Izabelinog muža. Ovaj je potvrdio da je Adrijanov ostavinski postupak dugo trajao i bio veoma komplikovan zbog pravnih implikacija u vezi s Bjankinim nestankom. Da bi pojednostavili stvari, proces je


odblokiran tek kada je sudija potpisao Bjankinu smrtovnicu. „ Andre, da li je bilo još nekog nepokretnog dobra u nasledstvu? Nekog zemljišta? Vikendice? Kolibe? „Da, bila je i stara porodična kuća Sotomajorovih u Tibertonu." „Jeste li skoro bili tamo?" „Nikad nismo! Izabela mrzi tu rupu od grada. A i ta kuća je... strašna! Video sam slike, više podseća na Amitivil nego na Martine vinograde." „Ko sad živi tamo?" „Niko. Pokušavamo da je prodamo već godinu dana, ali nemamo neku navalu kupaca, a i lokalni agent za nekretnine nije baš najbistriji." Gaspar je zabeležio adresu. Kada joj je to pomenuo, Madlin je kazala da nije logično to što stari Ernesto nije pokušao da se otarasi te kuće kad su mu dijagnostikovali rak i kad je otišao da živi kod sina u Njujorku. Hipoteza da je ova kuća Adrijanova jazbina dobijala je sve više na verodostojnosti. Bila je, istina, potrebna đavolska organizacija kako bi se zarobljenici dopremale zalihe hrane dok je Adrijano radio u Njujorku, ali bilo je izvodljivo. Gaspar oseti kako mu srce jače kuca i kako mu krv tutnji u slepoočnicama. „Ne zanosite se, Gaspare. Pronaći ćemo samo dva leša", izustila je Madlin pre nego što je skrenula.

3. Posle više od četiri sata vožnje, kretali su se zaobilaznicom oko Bostona. Malo posle Berlingtona, stadoše na benzinskoj stanici da bi napunili gorivo. Gaspar je želeo da se time pozabavi, ali jedva je povređenim rukama držao crevo. „Bolje idite da uzmete neku kafu!", naredi Madlin uzimajući mu crevo iz ruku. Predade se i uđe unutra da se zaštiti od hladnoće. Ubaci nekoliko novčića u automat. Dva produžena bez šećera. Bilo je skoro 8 uveče. U nekim domovima je Badnje veče već počelo. Sa zvučnika se i dalje ćuo Great American Soundtrack u božičnoj verziji. Gaspar je prepoznao verziju pesme Old Toy Trains Rodžera Milera. Njegov otac je imao običaj da mu svira na gitari francusku verziju Mali dečak, koju je proslavio Grejam Olrajt. Iako je mnogo vremena prošlo, i dalje su mu bila živa sečanja na prve Božice. Najsrečnije trenutke proveo je u dvosobnom stanu svoga oca. Trideset sedam kvadratnih metara, na Trgu Pola Lafarga u Evriju. Video je sliku sebe kako 24. uveče slaže na tanjir keks i vruč čaj blizu jelke pre nego što dođe Deda Mraz. Sečao se poklona za igru s ocem: Veliki Džim, TCR, Čarobno drvo, Gladni nilski konji... Najčešče bi se pri toj pomisli rastužio i brzo se trudio da je zaboravi. Večeras je, ipak, mogao da se prepusti ovom sečanju bez tuge. Prosto kao nekom lepom trenutku, koji pamtimo zahvalni što smo ga uopšte proživeli. I to je bilb dovoljno. „Ala štipa", požali se Madlin došavši da mu se pridruži za barskim stolom od čvrste plastike. Pohlepno srknu kafu, ali kako je bila vruča, morala je da je ispljune. „Jebem mu, Gaspare, hočete da me se rešite ili šta? Je li mnogo komplikovano


za vas da se pobrinete za jednu kafu?" Madlin Grin u punom sjaju. Gaspar pomirljivo ustade i ode da joj donese drugu. Nije dolazilo u obzir da se prepire s njom sad kad se s elanom posvetila istrazi. U međuvremenu, Madlin pogleda telefon. Privuče joj pažnju mejl od Dominika Vua: Poklon za tebe ako sama provodiš Badnje vece. Srećan Bozić. Uz lakonsku poruku bio je priložen neki ogroman dokument. Kliknula je da bi ga otvorila. Vu je uspeo da nekim zaobilaznim putem dođe do Adrijanovog bankarskog izveštaja o novčanim transakcijama. Drugim rečima, do rudnika zlata. „Otkud ste se tako odjednom oraspoložili?" upita Gaspar pružajuči joj kafu. „Bacite pogled na ovo", odvrati mu prosledivši mu PDF na mejl. „Sotomajorovi troškovi. Hajde da prođemo kroz njih pa čemo kasnije pričati. Tražite one koji se ponavljaju." Madlin spusti novu kafu na sto pored smartfona. Pola sata nije dizala pogled s njega. Sedela je spuštene glave, koncentrisana, listajuči desetine stranica bankovnog izveštaja i hvatajuči beleške na blokčetu. Gaspar je radio isto. Ličili su na dva zavisnika za slot-mašinama u nekom kazinu u Tas Vegasu. Troškovi su pokrivali poslednje tri godine života Adrijana Sotomajora. Ovaj dokument je verno oslikavao njegovu svakodnevicu. Otkrivao njegove navike, restoran u kojem je voleo da jede suši, lokacije na kojima je parkirao auto, rampe kroz koje je prolazio po auto-putevima, imena lekara koje je posećivao, čak i sitne ludosti kojima se čašćavao: čizme u kreaciji Edvarda Grina za 1.400 dolara, kašmirski sal Berberi za 600 dolara... Gaspar na kraju podiže glavu razočaran. „Ne vidim ništa što povezuje Adrijana s Tibertonom, nema dokaza da je tamo redovno išao, ni raćuna za vodu ili struju, niti uplate u nekoj od obližnjih prodavnica." „To ne mora ništa da znači. Policajac poput Adrijana sposoban je da sakrije transakcije otvorivši tajni raćun ili plaćajući u kesu. Ali neki redovni troškovi su ovde veoma ćudni." Četiri prodavnice su se stalno pojavljivale. Prvo Houm depo i Louovo usavršenje doma. Dve najveće prodavnice alata, materijala i gvožđarskih proizvoda u zemlji. Iznosi na raćunima bili su visoki kao da se spremao za renoviranje. Vrste poslova - postavljanje zvučne izolacije, ugradnja uređaja za ventilaciju... - koje biste morali da obavite ako želite da nekoga dugo držite u zatočeništvu. Treća firma bila je manje poznata pa su morali da je potraže na internetu kako bi otkrili prirodu posla kojom se bavi. LyotyFoods bila je Firma specijalizovana za onlajn-prodaju liofilizovane hrane. Na njihovom sajtu naročito su se mogle naći zalihe hrane za vojna skladišta ili skloništa za preživljavanje. Paketi koji se sastoje od konzervi sardina, energetskih pločica, sušene govedine i liofilizovanih obroka. Kompanija je opremala planinare ili marince, ali i građane - kojih je bilo sve više i više - ubeđene da će zbog skorašnjeg smaka sveta morati da naprave velika skladišta hrane. I na kraju, transakcije su pokazale da je Sotomajor bio stalna mušterija na sajtu walgreens.com, jednog od najvećih američkih lanaca apoteka. Kod njih se, istina, moglo naći sve - ili skoro sve - ali naročito proizvodi za negu beba i dece mlađeg uzrasta.


Madlin popi hladnu kafu i okrenu se ka Gasparu. Videla je da i on misli isto što i ona. Javila se lažna nada. I slika koja ih nije napuštala: prikazivala je Bjanku Sotomajor, iscrpljenu staricu, koja je godinama zarobljena ležala u zvučno izolovanom podrumu. Koju je zarobio njen sopstveni sin, za koga je sigurno verovala da je mrtav. Zena koja je, više od dve godine, brinula o detetu, odrićući se svega, štedeći na hrani, vodi, struji. Čekajući da jednog dana, možda, neko dođe da ih oslobodi. „Požurite, Gaspare, idemo!"

4. Poslednji kilometri bili su najduži. Put ka Tibertonu bio je krivudav. Malo pre Sejlema trebalo je preći kratak deo puta US-1, a onda su skrenuli naput s blagim usponom koji je okruživao šumu - koju je GPS identifikovao pod ćudnim imenom Bleksidi Vuds - pa su sišli na obalu. Gaspar je krišom gledao u Madlin. Potpuno je promenila fizionomiju. Oči su joj sijale, trepavice joj se uvijale, odlučne crte lica podsećale su Gaspara na fotografiju iz članka u Njujork tajms magazinu. Čak joj je i telo bilo nagnuto napred, kao da se sprema za borbu. Stigli su u Tiberton posle pet sati puta. Izgledalo je kao da je okrug izglasao mere štednje za javnu rasvetu i božične dekoracije: ulice su bile uronjene u mrak, zgrade institucija ničim se nisu isticale, čak je i luka bila mračna. Mesto im se učini još dosadnijim od onog što su pročitali u turističkim vodičima na internetu. Tiberton je bio mestašce s nekoliko hiljada stanovnika, nekada davno bilo je poznato kao raj za ribolovce, koje je tokom decenija ipak sve više propadalo, živeći samo od renomea grada Glostera, slavnog suseda koji je postao nova meka za ribolovce u potrazi za crvenom tunom. Otad je gradić s mukom pokušavao da pronađe svoje mesto negde između pecanja i turizma. Sledili su naznake sa GPS-a i napustili priobalnu zonu da bi sledili asfaltirane krivudave staze. Zatim se nađoše na uskom putu oivičenom gustim rastinjem. Vozili su oko kilometar kada se pod svetlošću farova ukaza tabla s natpisom: FOR SALE. Please contact Harbor South Real Estate,6 predlagao je poster sa brojem telefona u uglu. Madlin i Gaspar izađoše iz vozila podjednako brzo, ostavivši upaljena svetla. Nisu bili naoružani, ali su gepek napunili baterijama i pajserima koje je Gaspar kupio na Menhetnu. I dalje je bilo podjednako hladno. Jak vetar s Atlantskog okeana duvao im je pravo u lice. U Tibertonu je čak i vazduh s mirisom joda smrdeo kao đavo. Približiše se građevini hodajuči jedno pored drugog. Porodična kuća Sotomajorovih bila je malo rustično zdanje u kolonijalnom stilu, sa samo jednim spratom, ka kome je vodio put po sredini. Ako je nekada davno bila lepa, sada je kuća bila zlokobna. Mračna koliba, obrasla kupinama i visokom travom, s vratima između dva propala stuba. Jedva prokrčiše put kroz bodljikavo granje. U mrklom mraku fasada obložena borovim drvetom delovala je kao premazana katranom.


Nisu morali da upotrebe pajser. Vrata su bila odškrinuta. Bila su polomljena, i to odavno, sudeči po vlazi od koje se drvo deformisalo. Uperiše snop lampe ka unutrašnjosti i uđoše. Kuča je bila poluprazna, već godinama ostavljena da trune. Sigurno su je u više navrata posetile lokalne skitnice. Poluotvorena kuhinja bila je opustošena. Drveni šank je nestao, vrata na vitrinama bila su odvaljena. U dnevnoj sobi ostao je još samo jedan iscepan kauč i stočič s polomljenom radnom površinom. Po podu ostaci pivskih flaša, prezervativi, igle. Bilo je čak i kamenja poslaganog ukrug i pepela koji su nagoveštavali da se usred salona ložila vatra. Skitnice su tu dolazile da se jebu, piju i da se bodu na svetlosti vatre. Ali ništa nije ukazivalo na držanje zarobljenika. U drugim prostorijama u prizemlju bilo je još samo prašine, vlage i oštečenog poda, kroz koji je na sve strane prodirala voda. Na zadnjoj strani kuće, kroz verandu se izlazilo na terasu sa istrulelim adirondačkim baštenskim stolicama. Madlin se ote psovka pošto je spazila veliku garažu ili hangar za čamce, s kratkim i veoma kosim krovom. S Gasparom za petama, ona pređe baštu i brzo uđe u skladište. I ono je bilo prazno. Vratiše se u kuću. Pod stepeništem su poluskrivena vrata vodila na drugo stepenište, koje je silazilo u podrum, gde je pod paukovom mrežom trunuo samo sto za stoni tenis. U dnu prostorije bilo je i drugih vrata, koja popustiše pod udarom ramenima: bila je to tampon zona između zemlje i temelja kuće. Očigledno ovde godinama niko nije zalutao. Za svaki slučaj se popeše i na sprat, gde su se nekada nalazile spavaće sobe i kupatila. Ni ovde nije bogzna šta ostalo. Osim sobe u kojoj je verovatno živeo Adrijano do osme godine. Gaspar baterijom osvetli prostoriju u kojoj su sada obitavali duhovi prošlosti. Dušek, prevrnute police, plastificirani posteri koji se vuku po podu. Isti oni koje je i on kačio po zidovima svoje sobe i koji su obeležili njegovo detinjstvo: Ajkula, Roki, Ratovi zvezda... Jedina razlika između njihova dva svetilišta bio je argentinski bokser Karlos Monson umesto Mišela Platinija iz FK Nansi. Gaspar osvetli unutrašnju stranu vrata i primeti tragove merača visine, obeleženog bojicom, nezaobilazan deo svakog detinjstva. Podiđe ga jeza. Nešto se nije poklapalo. Zašto je Ernesto, kad su mu oduzeli starateljstvo nad sinom, saćuvao dečju sobu u istom stanju? Gaspar je ćučnuo. Uramljene slike su ko zna koliko dugo već skupljale prašinu na podu. Protrlja stakla da bi skinuo prljavštinu. Izbledele slike iz osamdesetih godina kakve današnji klince traže na Instagramu. Slike jedne američke porodice: suvo, i ponosno Ernestovo lice, Bjankine lepe latinoameričke crte, zbog kojih je izgledala kao neka tibertonska Monika Beluči. Adrijano ispred rođendanske torte sa pet svećica. Smešio se da ugodi fotografu, ali se već mogao naslutiti taj odlutali pogled koji je pominjala učiteljica. Gaspar zagreba po staklu nekog drugog rama. Četvrti prizor ga ostavi bez teksta: Ernesto s odraslim sinom. Nema sumnje da je slikan tokom ceremonije kada je Adrijano postao član Njujorške policije. Otac je ponosno grlio sina oko ramena. Adrijano je, znači, počeo da se opet viđa s ocem negde između osamnaeste i dvadesete godine, mnogo pre nego što se ovaj razboleo. To je bilo nelogično. Ili bolje reći, imalo je neku iskrivljenu logiku. Prema takvoj logici, pošto Ernesto više nije bio sposoban da ga izubija od batina, prestao je da predstavlja pretnju za sina i ovaj ga je ponovo prihvatio. Još jednom se Gaspar i Madlin zaćudiše što je Adrijano gajio


mržnju jedino prema majci. To je bilo nepravedno, šokantno, besmisleno. Ali posle određenog stupnja užasa i nasilja, smisao i racionalnost više nisu pogodna sredstva za analizu ljudskog ponašanja.


Bjanka Zovem se Bjanka Sotomajor. Imam sedamdeset godina i već pet godina sam penzioner u paklu. Verujte mi iz iskustva: prava priroda pakla ne leži u patnji koju vam nanose. Patnja je samo običan deo života. Ljudsko biće pati od rođenja, svuda, sve vreme, zbog svega i ni zbog čega. Prava priroda pakla, osim intenziteta patnje, leži pre svega u nemogućnosti da je okončate. Zato što više čak nemate ni moć da sebi oduzmete život. Neću vas dugo zadržavati, neću pokušavati da vas ubedim. Prvo, zato što mi vaše mišljenje ne znači mnogo. A i zato što ne možete da učinite ništa za mene, a ni protiv mene. Draže vam je da slušate sporadična i pristrasna sećanja onih koji će vam se zakleti da je Adrijano bio divan i miran dečak, a da smo mi, njegovi roditelji, ćudovišta. Pvo, dakle, jedine prave istine, moje: ja sam iskreno pokušala da volim svog sina, ali mi to nikad nije pošlo za rukom. Ni tokom prvih godina. Pako je nazreti detetovu ličnost. Već kad je imao četiri-pet godina, ja sam se već plašila Adrijana. Ne zbog toga što je bio ćudan, težak i temperamentan - a bio je sve to - već zato što nismo mogli da ga obuzdamo i što je bio lukav. Niko nije mogao da ga kontroliše. Ni ja, svojom ljubavlju, ni njegov otac, svojom agresivnošću. Adrijano nije želeo samo vašu pažnju, hteo je da vas potčini a da vam ne pruži ništa zauzvrat. Hteo je da vas porobi i ništa ga nije moglo od toga odvratiti: ni moja preklinjanja ni batine koje smo dobijali od njegovog oca. Njega je tukao da bi ga pripitomio, a mene da bi me kaznio što sam rodila poremećeno derište. Ledila sam se od njegovog pogleda, čak i dok je patio: u očima sam mu videla okrutnost i đavolski bes. Vi ćete, naravno, reći da sam ja sve to umišljala. Možda, ali ja to nisam mogla podneti. Tako da sam otišla čim sam dobila priliku. Okrenula sam novu stranicu. Zaista novu. Imamo samo jedan život, a ja nisam želela da svoj provedem ispravljajući krive Drine. Kakav smisao ima život koji se svede na niz radnji i obaveza kojih se grozite? Trošiti dane u usranom gradu koji smrdi na ribu, biti u braku koji se svodi na dobijanje batina i pušenje, posle kojeg je nasilnik mogao mirno da spava, biti rob poremećenom detetu... Ja nisam samo nastavila život na drugom mestu, već sam zaista poćela novi: novi muž, novo dete - kojem nisam pominjala brata - nova zemlja, novi prijatelji, novo profesionalno okruženje. Iz prvog života sam sve spalila i potisnula, bez ikakvog žaljenja. Mogla bih da vam prićam o onome što ćitamo po knjigama, a tiće se majćinskog instinkta i grize savesti, koju sam navodno osećala. Mogla bih da vam kažem da mi se srce stezalo kad god bi mu bio rođendan, ali to ne bi bila istina. Nikad nisam pokušavala da saznam šta se desilo s njim. Nikad nisam ukucala njegovo ime na Guglu i bespogovorno sam srušila sve mostove za sobom, tako da ne dobijem nijednu informaciju o njemu. Otišla sam iz njegovog života, i on iz mog. Sve do jedne subote u januaru, kada mi je neko zazvonio na vrata. Bio je to kraj jednog lepog dana. Sunce je pružalo poslednje zrake. Zaklanjajući svetio, iza komarnika,


videla sam siluetu u mornarskoplavoj policijskoj uniformi. „Dobar dan, mama", rekao mi je ćim sam otvorila vrata. Nisam ga videla više od trideset godina, ali nije se promenio. Isti bolesni sjaj u oćima. Ta iskra koja se tokom godina pretvorila u plamen. U tom trenutku sam pomislila da je došao da me ubije. Nisam ni pomišljala da je ono što me ćeka još gore od smrti.


21 Nulti kilometar Niko nikada nije pisao ili slikao, vajao, oblikovao, gradio, pronalazio, sem da bi zapravo izašao iz pakla. Antonen Arto

1. Madlin se, iscrpljena, jedva držala da se ne onesvesti. Gaspar je gledao u prazno kao nokautirani bokser. Napustili su oronulu kuću pošto su je celu još jedanput pretražili. Uzalud. Zbunjeni i umorni, vratili su se u Tiberton i parkirali u luci. Ukočeni od užasne hladnoće, brzo su odustali od ideje da malo protegnu noge na pristaništu i sklonili se u jedini restoran koji je bio otvoren u jedanaest uveče uoči Božića. Stari ribar bio je lokalni pab s desetak gostiju, očigledno stalnih mušterija, koje je služio ribom s krompirićima, čorbom od kapica i kriglama tamnog piva. „Šta još možemo da uradimo?", pitao se Gaspar. Madlin nije imala nikakvu ideju. Sedela je ne pipnuvši hranu, utonula u razmišljanje o Sotomajorovim finansijskim transakcijama. Dobrih petnaest minuta bila je nepomična, ispale su joj oči dok je proučavala brojke, pre nego što je shvatila da neće naći ništa što već nije znala. Nije da je njen mozak odbijao da obrađuje informacije, već jednostavno više nije bilo novih informacija. Nije bilo traga koji može da se prati, ili dokaza koje bi mogli da iskopaju. Nada nije trajala ni sat vremena, ali je ipak postojala. Sada, vraćajući film svojih grešaka unalzad, Madlin je zamerala sebi što nije dovoljno verovala u ovu priću. „Da sam bila tamo kada me je Šon tražio u Njujorku, sve bi sada bilo drugačije. Dobili bismo godinu dana. Godinu dana, razumete li!" Sedeći za tanjirom s ostrigama, Gaspar se odjednom oseti krivim i pokuša da je uteši: „To ne bi ništa promenilo." „Naravno da bi!" Izgledala je potpuno uništeno. Gaspar sačeka trenutak, zatim se odluči i priznade: „Ne, Madlin, to ne bi ništal promenilo, jer vas Šon Lorenc nikada nije tražio u Njujorku." Gledala ga je ne razumevši šta hoće da kaže. „Lorenc uopšte nije znao za vas", reče. Madlin se namršti. Bila je potpuno zbunjena. „Pokazali ste mi članak o meni, koji je on držao u fioci." Gaspar prekrsti ruke i mirno reče: „Ja sam skinuo taj članak s interneta i ubacio komentare." Tišina. Madlin se


priseti nečega i promrmlja: „Vi... rekli ste mi da se moj broj nalazio na više mesta u telefonskom izveštaju." „Ponovo sam ja falsifikovao ta dokumenta, s Karen. Osim toga, džabe sam se mučio, pošto ih vi niste ni proveravali." Zabezeknuta, Madlin je odbijala da prihvati ono sto je ćula, smatrajući to samo još jednom Kutansovom provokacijom. „Lorenc je umro u 103. ulici, samo nekoliko zgrada od moje stare kancelarije. To je činjenica. Svi svetski mediji su to preneli. Bio je tu zato što je želeo da me nade." „Lorenc jeste bio tamo, istina, ali samo zato što se laboratorija Peletje i Stokhauzen nalazi u neposrednoj blizini. Nije dolazio vas da vidi, već Stokhauzena." Najzad ubeđena, ali i zaprepašćena takvom petljom, Madlin ustade s klupe. „Mora da se šalite!" „Tu priću sam izmislio da bih vam privukao pažnju. Jer sam želeo da se priključite istrazi." „Ali... zašto?" Gaspar povisi ton ustavši i on sa svoje stolice: „Zato što sam želeo da pokušamo da otkrijemo šta se zaista desilo tom detetu, a nije mi delovalo da vas to preterano zanima." Svaki razgovor zamro je oko njih i samo je tišina vladala pretoplom prostorijom. „Objasnio sam vam zašto." On podiže kažiprst preteći i poče da viče: „I to mi nije bilo dovoljno! I bio sam u pravu! Uvek ste smatrali da je Žilijen mrtav. Nikada vam nije pala na pamet mogućnost da možemo da ga spasemo." Iznenada Madlin shvati u kojoj meri je bila izmanipulisana i pade joj mrak na oči. „Vi ste potpuno bolesni... vi ste poremećeni! Sišli ste s uma, vi..." Dok joj je u ušima zujalo od besa, ona se baci na njega, da ga uhvati za gušu. Gaspar je odgurnu, ali Madlin se vrati ponovo, i udari ga laktom, zatim i dva puta pesnicom. Zatim direktom u nos i aperkatom u stomak. Gaspar primi udarce bez odbrane. Povijen, poverovao je da je bura prošla, ali jedan siloviti udarac kolenom obori ga na zemlju. Madlin izađe iz lokala poput tornada. Restoranom se prolomi buka. Gaspar s mukom ustade. Usne su mu bile otekle, desno oko ga je probadalo. Udlaga koja je držala prst sada se bila pomerila. Iz nosa mu je šikljala krv. Izašao je iz restorana hramljući i pokušao da stigne Madlin u luci. Ali kada je stigao do pristaništa, ona je već bila upalila auto, koji je sada išao pravo ka njemu. Najpre je pomislio da je samo želela da ga uplaši, ali Madlin nije skretala s putanje. U poslednjem času se baci u stranu da ga ne bi pregazila. Uz škripu guma, vozilo se zaustavi pedeset metara dalje. Vrata se otvoriše i on ugleda Madlin kako izbacuje sve njegove stvari na drveno šetalište: torbu, svesku sa spiralom, pa čak i Žilijenovu


plišanu lutku. „Crkni!" urlala je Madlin. Ona zalupi vratima i naglo ubrza. Točkovi su klizali po vlažnom drvetu, zatim se vozilo stabilizova i napusti luku poput kočije u galopu.

2. „Kako vas je samo premlatila ta ženska!" Krvavog nosa, Gaspar je seo na klupu pod spomenikom mrtvima u luci: bila je to ogromna bronzana barka sagrađena da oda počast ribarima iz grada, kojima je pre skoro tri veka more oduzelo život. „Promenila vam je lični opis", nastavio je veseli mornar, koji nije imao polovinu zuba, dajuči Gasparu šaku punu papirnih maramica. Gaspar klimnu glavom u znak zahvalnosti. Bio je to pijanac kog je primetio malo ranije za šankom u restoranu. Bradati starac pun tikova nosio je kapetansku kapu i sisao štapič sladiča kao beba cuclu. „Upropastila vam je Facu", insistirao je pijanac gurajuči stvari koje je Gaspar pokupio da bi seo na klupu pored njega. „U redu je, ne morate da ponavljate!" „Bio je to pravi spektakl za nas! Retko ženska tako premlati momka. Obično je obrnuto." „Okanite se toga više!" „Ja sam Veliki Sem", predstavi se starac, ravnodušan prema Gasparovom lošem raspoloženju. Gaspar izvadi telefon. „Dobro, Veliki Seme, ili ko god da ste, da li znate gde mogu da pozovem taksi?" Ovaj se nasmeja. „U ovo doba, ovde nečeš nači taksi, momčino. A i pre nego što se izvučeš, možda bi trebalo da platiš raćun." Gaspar je morao da prizna da starac ima pravo. Madlin i on su u gužvi napustili restoran ne plativši večeru. „U redu", reče Gaspar podižuči kragnu na jakni. „Idem sa tobom", reče pijanac. „Kad bi Velikog Sema častio pičem, on bi ti bio mnogo zahvalan, veruj mi."

3. Madlin je plakala. Dečak ju je posmatrao. Toliko je plakala da i pored brisača skoro ništa nije videla na putu. Deset minuta nakon što je ostavila Gaspara, auto joj se, usred krivine, nađe nasuprot autu koji jp išao u suprotnom smeru. Farovi su blesnuli kao da je neko uperio projektor nekoliko centimetara od njenog lica. Ona okrenu volan iz sve snage, i ću besan i očajnički zvuk sirene. Retrovizori se sudariše, i njen auto skliznu s puta i ostade nepomičan, na samoj ivici jarka. U pičku materinu.


Drugi auto pobeže glavom bez obzira i nestade u noči. Iz sve snage, Madlin udari pesnicom u volan i ponovo se rasplaka. Stomak ju je ponovo boleo. Provela je dan ignorišuči bol, ali on se sada pojačavao. Tresla se. S rukama na stomaku, ostala je sklupčana na sedištu nekoliko minuta, očajna, obavijena tamom. Dečak sa slike ju je i dalje posmatrao. Sada je i ona njega posmatrala. To je slika Adrijana Sotomajora, koju je Gaspar našao u kuči. Sa proslave njegovog petog rođendana, malo pre nego što ga je majka napustila. Letnje veče. Iza svečica na torti, dečak se osmehuje objektivu. Nosi žuti prsluk, prugasti šorts i lagane sandale. Madlin obrisa suze rukavom i upali svetio. Ta fotografija joj nije davala mira. Bilo je teško posmatrati je i znati da je monstrum već bio tu, kao klica zla, u mozgu i telu tog malenog dečaka. Znala je za teoriju pojedinih psihologa, prema kojoj je sve već određeno do treče godine. Ta teorija bi je uvek razbesnela. A šta ako je istinita? Možda je sve već bilo tu, u pogledu, i mogučnosti i ograničenja. Ona odagna tu pomisao. Ne možemo nositi u sebi đavola već sa pet godina. Htela je da uđe u trag monstrumu, ali on je već dugo mrtav pa više nije bilo nikoga koga je mogla da lovi. Ostala je samo dečja prikaza. Dete. Dečak. Kao sin Žonatana Lamprera, koji se igrao avionom tržnom centru. Kao dečak kakvog je želela da nosi u stomaku. Kao Žilijen Lorenc. Dete. Madlin uzdahnu. Nekada davno pratila je predavanja i čitala knjige da bi naučila da uđe u glavu ubici. Iako je bilo mnogo izmišljotina i bla-bla-truč u svemu tome, policajci su žudeli da uđu u um kriminalaca. Ali prodreti u um petogodišnjeg deteta... Pogleda prikovanog za fotografiju, ona pokuša da ga dozove u svojoj glavi. Zoveš se Adrijano Sotomajor. Imaš pet godina i... ne znam šta je u tvojoj glavi. Iako je obimo to moj posao da zamislim. Ne znam šta osećaš u trenutku dok duvaš svećice na torti. Ne znam šta osećaš u svakodnevnom životu. Ne znam kakav smisao daješ svemu tome. Ne znam kako izdrzavaš. Ne znam koje su tvoje nade. Ne znam o ćemu razmišljaš uveće pred spavanje. Ne znam šta si radio ovog popodneva. Ne znam ni šta je u glavi tvog oca. Ne znam njegovu priću. Ne znam zašto je poćeo da te zlostavlja. Ne znam kako ste došli dotle: otac, sin, seanse kaznjavanja u potpalublju nekog broda. Udarci kaišem, opekotine od cigareta, glava u klozetskoj šolji. Ne znam da li mući nekog drugog mućeći tebe? Sebe oca? Bankara koji odbija da umanji visinu njegovog dugovanja? Društvo? Ženu? Ne znam zbog čega ga je đavo zaposeo, kao što će kasnije zaposesti i tebe. Madlin približi fotografiju licu. Dečak ju je posmatrao. Oči u oči. Nemoguče je biti ćudovište s pet-šest godina, ali moguče je sve izgubiti. Poverenje, samopouzdanje, snove.


„Gde ideš, mali Adrijano?", šaputala je. „Gde odlaziš kada ti pogled zaluta? Gde ideš kada ti se pogled izgubi u daljini?" Gde je to dalje? Suze su joj ponovo tekle. Osečala je da joj je istina nadohvat ruke. Ali je izmicala. Istina je ponekad bila stvar trenutka, posebno kad ste daleko dogurali u istrazi. Stvar inspiracije. Tišina koja prethodi otkrivanju. Od samog početka odbijala je da poveruje da se ova priča može okončati novim tumačenjem prošlosti. Zato nije ništa specijalno ni očekivala. Neče se neki mesečev zrak spustiti na kontrolnu tablu i dati joj odgovor. Adrijano neče oživeti i šapnuti joj tajnu. Ali ostaje pitanje koje joj je Gaspar postavio: Šta još mozemo da uradimo? To je glavno pitanje svake istrage, a ona nije želela da liši odgovora to đubre od čoveka Gaspara Kutansa. Upali auto, dade migavac i okrenu se polukružno bez upadanja možda? Svog u jarak. Umesto da ide ka Njujorku, krenu nazad u Tiberton. Još nije završila s Gasparom Kutansom.

4. S Velikim Semom, koji ga je zagrlio, Gaspar pređe pristanište i dođe do restorana Stari ribar. Tamo je morao da istrpi ismevanja gostiju, ali pijanice nisu bile zle. Kada su se dobro ismejali, bili su radi i piće da mu plate. Gaspar najpre pomisli da odbije, kako bi ostao trezan, ali onda je spustio gard. Zašto da sada bude čist, kada je istraga završena? Lagano je ispio prvu čašu viskija, zatim je došao na njega red da plati turu. Posle još dve čaše na eks, on spusti na šank dve novčanice od pedeset dolara i zatraži da mu ostave flašu. Zovem se Gaspar Kutans i ja sam alkoholičar. Alkohol je već delovao. I Gaspar se osećao bolje. To je bio najbolji trenutak: posle dve-tri čaše, kada više niste uzdržani, rasterećeni ste od ružnoće sveta, ali niste još sasvim pijani. Uostalom, u takvom stanju je napisao svoje najbolje komade. Kada su mu misli bile skoro jasne. Ipak, u jednom trenutku, društvo pijanaca poče da mu smeta. Previše galame, previše mačizma, homofobije, previše gluposti izrečenih u minutu. Osim toga, uvek je više voleo da se natreska sam. Bio je to intiman i dramatičan čin: kao kada se uradite heroinom. Gaspar dohvati flašu viskija i nađe utočište u susednoj prostoriji. Bila je to pomalo ogavna pušionica, sa zidovima presvučenim crvenim somotom i harpunom, nepristojnih gravura i crno-belih fotografija ribara koji poziraju s najboljim ulovom ispred svojih čamaca. Sve ovo zajedno odavalo je ćudnu atmosferu: Starac i more u Tuluz-Lotrekovoj verziji. Gaspar sede za sto i spusti stvari na stolicu ispred sebe. Sipa sebi četvrtu čašu i poče da lista debelu svesku u koju je beležio sve u vezi s istragom. Ova priča bila je hronika njegovog neuspeha. Možda je nosio njegovu jaknu i parfem, ali on nije Šon Lorenc. Nije bio na visini zadatka da bi preuzeo baklju. Madlin je bila u pravu: ne može se biti rekreativni istražitelj. Iz mnogo razloga, bio je ubeđen da će uspeti da nađe i spase Žilijena. Jer spasti to dete značilo bi spasti sebe samog. Okomio se na ovu istragu jer ju je video kao pogodno sredstvo da dobrim delom nadoknadi ono što


je propustio u životu. Ali ne mogu se za nekoliko dana iskupiti greške načinjene tokom celog života. Uze gutljaj i zatvori oči. Slika Žilijena koji vene u nekom podrumu ureza mu se u mozak. Da li postoji makar i sićušna šansa da je dečak i dalje živ? Više uopšte nije mogao da zna. Uostalom, čak i kada bi ga nekim ćudom pronašli živog, u kom stanju bi dečak bio posle dve godine zatočeništva? I kakva bi bila njegova budućnost? Njegov otac umro je pokušavajući da ga spase, njegova majka ispalila je metak sebi u glavu u jednom napuštenom vagonu. Moglo je biti i boljih ishoda od ovih... Dok je okretao stranice sveske, Gaspar se zaustavi na jednoj od fotografija Proizvođača vatrometa iz monografije koju je napisao Benedik. To je bila njegova najdraža slika. Prvo, zato što je oslikavala autentičnost jedne epohe: surov andergraund Njujork s kraja osamdesetih. Drugo, zato što je to bila jedina slika na kojoj troje razbojnika izgledaju gotovo srećno. Imali su dvadeset i kusur godina, i zajedno su se po poslednji put narugali u lice objektivu pre nego što su im se putevi razišli. Beatris Munjos, poznata pod pseudonimom Bubamara, koja je sa svojih sto dvadeset kilograma i ramenima ko kod dizača tegova bila onemogućena da poleti. Na slici je skrivala facu ispod vojne kape i smešila se momku koji se nalazio s njene desne strane: Lorzu 74, koji još nije postao genijalni Šon Lorenc. Onaj koji će slikati platna za kojima će ljudi ludeti. Da li je već mogao da nasluti kakva ga sudbina čeka? Definitivno ne. Na slici je mislio samo o zezanju sa svojim ortakom, koji se pretvarao da prska boju: Noćna Smena alias Adrijano Sotomajor. Gaspar pažljivije pogleda Adrijana. Uzevši u obzir sve što je sada znao, on razmisli o svom prvobitnom zaključku. Tri dana ranije, prvi put kada je video ovu sliku, mislio je da se Latinoamerikanac kočopernog držanja samo pravio važan, pozirajući u svojoj raskopčanoj košulji, ali ono što mu je tada izgledalo kao arogancija u stvari je bila samo nezainteresovanost. Isti zalutali pogled koji je imao još od detinjstva. Gaspar se zadrža na licu budućeg Vilinskog Kralja. Nije uspeo da nade Adrijanov rosebud. Ključ koji otvara sva vrata. Taj majušni detalj u biografiji koji objašnjava sve paradokse jednog života, pokazuje šta smo zaista, za čim jurimo, od čega bežimo u životu. Na trenutak je imao osečaj da je dokaz bio tu, pred njegovim očima, ali on nije bio u stanju da ga vidi. Zagolica ga sečanje iz tinejdžerskih dana, čitanje Ukradenog pisma Edgara Alana Poa i njegova glavna poruka: najbolji način da sakriješ nešto jeste da ga ostaviš na videlu. Potpuno nesvestan onog što radi, mahinalno izvadi hemijsku i poče da beleži, kao što kao sto je imao običaj da radi dok piše komade. Pročita to što je naškrabao: dva-tri datuma, imena Proizvođača vatrometa, njihove pseudonime. Onda ispravi jednu od grešaka: možda zbog toga što je bio pod utiskom mornarske dekoracije u prostoriji, napisao je Noćna Sena umesto Noćna Smena. Onda zatvori svesku, iskapi viski i uze svoje stvari. Teške glave se dovuče do kase. Bilo je manje ljudi i malo manje buke. Pitao je gazdu gde može da nade sobu da prenoči. Ovaj mu predloži da pozove nekoliko mesta da bi proverio. Gaspar klimnu u znak zahvalnosti. Veliki Sem se, sedeči skoro presavijen na stolici za šankom, zakači za njega kao pijavica. „Častiš li me jednim pićem, momčino?" Gaspar mu sipa viski. Iako nije nastavio da pije, oseti da je viski počeo da deluje. U glavi je počelo da


mu bruji. Osečao je da je vrlo blizu nečega, ali da mu to izmiče. „Jeste li poznavali porodicu Sotomajor?" „Naravno", odgovori pijanica, „svi ih ovde poznaju. Trebalo je da vidiš kapetanovu ženu. Kako se ono beše zvala?" „Bjanka?" „Da, jeste, neviđena lepotica. Kako bih je dobro..." „Jesu li Ernesta zvali Kapetan?" prekinu ga Gaspar. „Da." „Zašto?" „Pa kako zašto, budalo, pa zato što je bio kapetan, majku mu! Bio je jedan od retkih koji je imao dozvolu da lovi u velikim dubinama." „Na čemu je lovio? Na ribarskom brodu?" „Pa naravno, sigurno nije na škuni." „Kako mu se zvao brod?" „Ne znam više. Davno beše. Plačaš još jednu turu?" Jednim pokretom, uprkos povređenim rukama, Gaspar uhvati pijanicu za gušu i unese mu se u lice. „Kako se zvao Sotomajorov brod?" povikao je. Veliki Sem ustuknu. „Smiri se, čoveče! Kakav je to način!" Pijanac onda uze flašu i sljušti je u nekoliko gutljaja. Pošto se malo povratio, obrisa bezuba usta i ustade sa stolice. „Kreni za mnom." Poveo je Gaspara kroz pušionicu i ubrzo dođe do slike na zidu, na kojoj Ernesto Sotomajor pozira sa svojom posadom iza crvene tune teške više od sto kilograma. Slika je bila crno-bela. Bila je iz sredine osamdesetih, ali dobre rezolucije. Gaspar pride slici. Iza ribolovaca se video veliki brod. Začkiljio je da pročita ime broda. Zvao se Noćna smena. Gaspar poče da se trese. Oseti kako mu se oči magle pod udarom emocija. luci?"

„Šta se dogodilo s brodom kada je Sotomajor otišao u penziju? Da li je i dalje u „Sališ se, druže! Znaš li ti koliko košta mesto u luci?" „Gde je onda brod?" „Kao i večina tibertonskih brodova, verovatno su ga odšlepali do Groblja." „Groblje? Kakvo sad groblje?" „Pa Groblje za brodove na Staten Ajlandu." „U Njujorku?" „Da, druže."

Gaspar je već nestao. Dohvati torbu, izađe iz paba, i dođe do luke. Ledeni vazduh mu je prijao, kao da je mogao da ga ekspresno brzo otrezni. Taman kada je uzeo telefon, primetio je u mraku dva fara koja su svetlela pravo u njega.


Bila je to Madlin.


Nedelja, 25. decembar


22 Noćna smena I bi veće i bi jutro, dan prvi. Postanje 1:5

1. Srebrne pahuljice lebdele su u vazduhu kao oblak insekata metalik boje. U sedam ujutru Gaspar i Madlin stigli su na Brodsko groblje na Staten Ajlandu. Vozili su cele noći i bili na ivici snage. Kako bi ostali budni, Madlin je palila cigaretu za cigaretom, a Gaspar je iskapio termos kafe. Sneg ih je iznenadio pred kraj puta, prekrivši tlo slojem od nekoliko centimetara, koji je dodatno usporio njihovo kretanje. Tako su, prkoseći oluji, došli do ulaza u Groblje za brodove. Prostor je bio oivićen bodljikavom žicom i plakatima koji upozoravaju na opasnost pri neovlašćenom ulasku, ali groblje je bilo preveliko da bi zaista sprećili ulazak onima koji poželeli da uđu. Jedino što bi zaista moglo da ih odvrati od ulaska bio je zastrašujući smrad koji se širio regijom. To je prvo što osetite: mućan miris trule ribe i raspadnutih algi. Od smrada koji je zagađivao vazduh okrenuo bi vam se želudac i dobili biste vrtoglavicu. Tek kada biste uspeli da prevaziđete prvobitno gađenje, postali biste svesni panorame i njene neobićne paradoksalne lepote. Nebo s olovnim oblacima pružalo je pogled na apokaliptićni prizor. Divlja nićija zemlja, jalova, napadnuta hiljadama olupina. Olupine koje su trulile u blatu, raspadnuti brodovi, splavovi decenijama nasukani u blatu, napušteni teretnjaci, jedrilice čiji su jarboli zveckali, čak i olupina parobroda izvađenog iz Misisipija. Horizont je bio prazan. Nije bilo ni žive duše, ni zvuka, osim krikova galebova koji su obletali nad zarđalim olupinama. Bilo je teško poverovati da se nalaze na samo nekoliko milja od Menhetna. Več skoro sat Gaspar i Madlin su očajnički tragali za brodom Noćna smena, ali bio je to težak zadatak na groblju te veličine. Pahulje su sve jače padale te nisu mogli da razlikuju brodove čije su se konture sablasno gubile između neba i zemlje. Da stvar bude još gora, nije celo groblje bilo prohodno za automobile. Nije bilo jasno definisanih staza ni asfaltiranog ili obeleženog prilaza. Zavisno od mesta, vozilo se nasumično kretalo neravnim putem pa stazama koje su vodile u čorsokake, te je bolje bilo iči pešice, da se ne bi zaglibili. Baš kada su pretražili jedan od prolaza i prešli peščanu pustaru, gde je bila zaglibljena vojna prikolica, jedan detalj privukao je Madlininu pažnju. Stabla srednje visine bukvalno su izranjala iz vode. Desetak grmova bilo je zasađeno s obe strane peskovite staze. Previše pravilan raspored da bi bio prirodan. Ko bi došao ovde da sadi biljke i zašto? Madlin je nogom slomila jednu grančicu. Gaspar je uze da je prouči.


„Izgleda kao da drvo krvari", reče on pokazujuči crveni biljni sok koji je tekao iz drveta. „Jebem ti sunce", ote se Madlin. „Ovo drveče..." „Šta s njim?" „To su jove!" Drvo koje plače krv. Drvo vaskrsenja posle zimske pustoši. Drvo života posle smrti.

2. Prateči niz jova, prešli su stotinak metara po lošem putu od dasaka, sve dok nisu primetili visoku senku broda koji mirno leži u vodi, vezan za improvizovani ponton. Noaia smena bio je ribarski brod s pramcem dužim od dvadeset metara. Nepokretna masa gvozda, prekrivena rđom, muljem i algama. Bez imalo oklevanja, Madlin uz pomoć daske dođe do ograde i skoči na brod. Boreći se s vetrom, provukla se ispod vešala, preskočila čekrk i došla do staze za ulaz. Gaspar je išao za njom. Sneg je počeo da se ledi i pretvarao tlo u klizalište. Ponton je prekrivala brojna užad, kablovi, pokidani konopci, probušene gume. Klizavo stepenište vodilo je do kormilarnice. Mesto je počelo da prokišnjava, pod je bio pun rupa, zidovi su zaudarali na vlagu. Prekrivena lepljivom prljavštinom, kontrolna tabla bila je uništena: točak, radari, radio i drugi navigacioni uređaji bili su svi nestali. Okačen na zidu, pored pokvarenog aparata za gašenje požara, Madlin ugleda poluistruleli plastificiran dokument, plan broda s merama bezbednosti u slučaju požara. Napustili su kormilarnicu i krenuli mostom koji je vodio do dela za posadu, gde je većina ograde bila srušena. Najpre je bio tu uzan hodnik sa starom peći i zamrzivačem, zatim dve oronule kabine, koje su bile pretvorene u radionice. U jednom uglu džakovi cementa, pijuk, ašov i drugi alat, koji je stajao ispod cerade od PVC- a. Na jednom starom ležaju, među komadićima stakla i uginulim pacovima, bilo je na desetine praznih kartona koji su trulili u lokvi vode. Madlin pokida jednu etiketu s ambalaže i pokaza je Gasparu: Lyoq>Foods, firma koja se bavi prodajom hrane za skladištenje... Nikada nisu bili tako blizu istini kao sada. Pomoću mape su sišli u deo gde su se ranije verovatno držale mašine, a koja je danas bila carstvo pacova i korozije. Po njihovom dolasku, bube pobegoše iza cevovoda koji se nalazio na podu. U uglu prostorije nalazila su se metalna zarđala vrata. Zatvorena. Madlin reče Kutansu da osvetli dok je ona pokušavala da ih otvori. Metalni pajser ništa nije pomagalo. Vratili su se na most i, gledajući u mapu, tražili drugi ulaz u potpalublje. Bezuspešno. Ako je ranije i bilo nekog prilaza, sada je bio zatvoren. Odbijajući da odustanu, proverili su sva dostupna mesta. Vetar je fijukao pa su morali da viću kako bi ćuli jedno drugo. Teturali su se pod oštrim udarima vetra. Pokušavali su da nekako očiste sneg stopalima, želeli su da im pokreti budu brži, ali zaleđeni mišiči nisu ih slušali. Nekoliko trenutaka kasnije, prestali su sa pričom i komunicirali su pokretima. Sa svake strane vijka primetili su po dva dugačka zastora od neprovidnog


stakla. Dva kratka pojasa od cigle prekrivala su tlo. Gaspar odmah pomisli da je tu skriven prozor s rešetkama, koji bi omogučio prirodnoj svetlosti da dođe do podruma. Madlin ugleda dve fiksirane rešetke. Rešetke za ventilaciju. Otrčala je do kabine za posadu i vratila se s pajserom u rukama. Najpre je mislila da će lako razbiti staklo, ali ono je bilo neverovatno jako. Uložila je svu snagu i udarila nekoliko puta. Trebalo joj je dobrih petnaest minuta da probije staklo, zatim dovrši posao polugom, da razbije čitavo staklo. Sneg se odmah skotrlja unutra. Otkačivši jednu od neonki koje je nosila oko struka, spusti je u rupu koju je otvorila. Tri metra ponora bila su ispod poda. „U prolazu se nalazi uže za penjanje. Idem da ga potražim!", viknu ona napravivši polukrug. Gaspar je ostao sam ispred ponora. Tud, unezveren, halucinirao )'eOd užasnih mirisa ribe, izmeta i urina, prenuo se iz svog ludila. Neko je bio otet i ostavljen ovde, to je sigurno. Bio je siguran da je ćuo neki glas pomešan s bukom koju je stvarao vetar. Glas koji ga je dozivao. Nije imao strpljenja da čeka da se Madlin vrati. On skinu jaknu i skoči u potpalublje.

3. Skotrljao se dole pun prašine. Dok je ustajao, od užasnog smrada mu se prevrnuo želudac. Taj specifičan miris je dobro znao: bio je to miris smrti. Un uze lampu i poče da korača u tami. „Ima li koga?" Jedini odgovor dala je mečava od koje se brod ljuljao. Svi svetlarnici i mali brodski prozori bili su zamandaljeni. Iako je svaki udah ovog zagađenog vazduha bio mučenje, ipak je ovaj donji deo broda bio manje zahvaćen vlagom nego ostatak olupine. Vazduh je bio malo suvlji, i što je Gaspar više zalazio u tamu, to je tonuo u veću tišinu. Oluja se odjednom činila tako dalekom, kao da se nalazio u paralelnom univerzumu. Kako su se Gasparove oči privikavale na tamu, tako je primetio da se, u stvari, ne nalazi u potpalublju, već u nekoj vrsti radne prostorije, gde su ribari razvrstavali i čistili ribu. Prošao je pored pokretne trake, velike čelične posude za ribe, ručnog pribora, provodnika za kablove. A iza gomile rešetki pronašao je ono što je znao da je neizbežno otkako je osetio miris smrti: leš Bjanke Sotomajor. Telo starice nalazilo se na podu, sklupčano u jednoj od mnogobrojnih betonskih pregrada. Gaspar približi lampu lešu. Bjankini ostaci više nisu ličili ni na šta. Koža joj je bila naduvena, prekrivena plikovima i žuta poput sunđera, upravo se bila raspadala. Nokti su joj se odvojili od prstiju, a telo, delom požutelo, delom crno, prikazivalo je jedan od poslednjih stadijuma užasa. Gaspar se trudio da se ne sruši pred ovim nepodnošljivim prizorom. Ako je, uprkos hladnoći, miris tela koje je trulilo bio tako jak, onda je to značilo da Bjanka nije bila mrtva veoma dugo. Nije bio lekar, ali mogao je da se opkladi da je mrtva oko tri nedelje. U svakom slučaju, nesumnjivo manje od mesec dana. Gaspar je zašao u mračan hodnik, dozvolivši da ga obavije tama. Sada su strah i hladnoća prelazili njegovim telom. Posmatrao je, vrebao, napet, sav prepušten


trenutku. Bio je spreman na sve. Ovo je bio trenutak koji je čekao dvadeset godina. Razrešenje nečega sto je počelo mnogo pre nego što je ćuo za Šona Lorenca. Ishod borbe između tame i svetla, koji su uvek postojali u njemu. Ovi poslednji dani bili su tako neočekivano puni iznenađenja. Kada je stigao u Pariz pre pet dana, nijednog trenutka nije pretpostavljao da će, umesto da piše pozorišni komad, glumiti speleologa svog života, da bi se izborio s demonima i otkrio da i dalje ima karakterne crte za koje je mislio da su zauvek nestale. Kanalisao je sve što mu je ostalo od snage, pameti i ubeđenja. Više puta umalo je klonuo, ali i dalje je stajao uspravno. Možda ne zadugo, ali barem je stigao dotle. Do ivice ponora. Do samog ćudovišta. Spreman za konačno suočavanje, jer ćudovišta nikad ne umiru zaista. „Ima li koga?" Koračao je i dalje po mraku. Neonka je očigledno bila u kvaru, jer gotovo da uopšte više nije osvetljavala. Odjednom, visinska razlika dođe do izražaja i prolaz se suzi. Više nije video skoro ništa. Više je nagađao nego što je mogao da razlikuje stvari, dva dušeka, gomilu čebadi. Bilo je tu još kartona, kao i sanduka prekrivenih paukovom mrežom. Onda je došao trenutak kada nije mogao da nastavi dalje. Došao je do zida i do gomile cevi. U tom trenutku je i lampa prestala da radi. Gaspar učini nekoliko koraka unazad i onda se zaustavi. Nasumično, on se uputi ka zvuku koji je dopirao iz jedne velike cevi za evakuaciju. Sklupčao se, misleči da je možda mnogo krupan da bi stao u cev, ali ipak je uspeo da uđe. Poče da puzi u tami. Otkako je skočio u potpalublje, znao je da se nazad ne vrača bez njega. Znao je da se njegov život dešava upravo ovde. Da bi došao dovde, fokusirao je svoj život na Žilijena Lorenca. Pakt koji se podrazumeva. Luda opklada iskusnog pokeraša, koji za poslednju partiju odlućuje da stavi sve žetone na sto i igra na sve ili ništa. Opklada da postoji svetlost koja pobeđuje tamu. Gaspar se kretao u mraku, stomaka priljubljenog uz pod. Osečao je veliki pritisak na grudima, zujalo mu je u ušima. Imao je utisak da lagano napušta brod. Više nije ćuo pucketanje broda sa svih strana. Više nije osečao miris benzina, farbe ili vlažnog drveta. Sada je jedino mrkli mrak bio oko njega, crn kao ugalj. U vazduhu se osečao samo miris spaljene zemlje. A na traju tunela žar koji bi ponekad zasijao kada se prođe kroz pepeo. U tom trenutku ga je ugledao.

4. Kutans je trčao po snegu. Osečao je ledeni vazduh u plučima i očima. Zbog udara vetra, pahuljice su mu išle pravo u lice. Kako je nosio samo košulju, ledio se od hladnoće, ali sada je bio imun na bol. Umotao je Žilijena u svoju jaknu i držao ga čvrsto uz sebe. Madlin je otišla prva, da bi upalila auto. Ogromni sivi galebovi obletali su nad njihovim glavama. S kljunovima lešinara, ispuštali su zastrašujuće krike. Kutans je trčao.


Spuštene glave, priljubljene uz bledo detetovo lice, pokušao je da mu da sve što je imao. Toplotu, dah, život. U njegovim postupcima nije bilo improvizacije. Znao je šta treba učiniti. Znao je da se neće okliznuti na zaleđeno tlo doka. Znao je da mu dečak neće umreti na rukama. Pregledao ga je izlazeći iz potpalublja. Žilijen je bio u šoku, nije bio u stanju da otvori oči pošto je toliko vremena proveo u tami, ali Bjanka se sigurno brinula o njemu, do poslednjeg trenutka, tako da nije bio ni blizu smrti. „Biće sve u redu, Žilijene", hrabrio ga je. Zatvorenih očiju, dečak je drhtao i cvokotao zubima. Slobodnom rukom Gaspar dohvati plišanu igračku koja je mu virila iz džepa na jakni i stavi je u detetovo naručje. „Biće u redu, druže. Vidi, doneo sam ti tvog drugara. On će te zagrejati." Kutans je trčao. Ranjene ruke su ponovo počele da mu krvare. Bol je bio tako jak da više nije mogao da ih pomera. Ali ipak ih je pomerao. I dalje je trčao. Gume su škripale u snegu. Kroz snežnu oluju prepoznao je da se Madlinin auto približava. Došao je do doka kada mu je Žilijen nešto šapnuo. Misjio je da nije dobro ćuo i zamolio ga da ponovi „Jesi li to ti, tata?", upitalo je dete. Kutans je shvatio zašto ga to pita: dezorijentisanost, odeća, Lorencov parfem koji se još osećao na jakni i košulji, plišana igračka. Nagnu se ka detetu i taman htede da razreši nesporazum, ali umesto toga ćuo je sebe kako odgovara: „Da, to sam ja."

5. Sa četiri pogonska točka, auto se bez teškoča kretao kroz sneg. Komfor u tom zatvorenom prostoru umanjivao je spoljnu hladnoću. Grejanje je radilo, motor je podrhtavao, radio je bio uključen, tiho se ćula lokalna stanica, koja je na svakih petnaest minuta davala precizne informacije o stanju na putevima. Gaspar i Madlin nisu progovorili ni reči već pola sata, otkako su napustili Brodsko groblje. Gaspar je još držao Žilijena, koji je, izgleda, zaspao u Gasparovim rukama. Sklupčan u očevoj jakni, dečak je izgledao kao mali plavi anđelak. Sa četiri prsta na levoj ruci uhvatio se za Gasparovu ruku i nije je više puštao. Zažarenih očiju, Madlin je unela u GPS adresu Bolnice Belvju na Menhetnu. Nalazili su se na Putu 95, kod Sikokusa u Nju Džerziju. Tog neradnog dana nije bilo mnogo vozila na putevima, iako su vremenski uslovi dosta komplikovali saobračaj. Na sto metara od ulaza u Tinkolnov tunel, kretanje je bilo dodatno usporeno, a zatim je bilo suženo na samo jednu traku. Na levoj traci vozila su milila, branik uz branik, zatim su potpuno stala. Šta sada? Gaspar se setio Hemingvejeve rečenice: „Na najvažnijim raskrsnicama našeg života nema znakova." Tog božičnog jutra Gasparu se pak činilo da jedan svetionik, savršeno jasan, poigrava pred njegovim očima. Ponovo je pomislio na kairos: odlućujuči momenat, trenutak kada je trebalo reagovati kako ne bismo ispustili priliku. Upravo takav trenutak, s kakvim nije znao da se nosi u životu. Bilo je smešno:


poslednjih dvadeset godina proveo je pišuči dijaloge, ali nikada nije znao da komunicira. Svestan da je bilo pitanje sad ili nikad, on reče Madlin: „Imamo još narednih sto metara da izaberemo budučnost, posle toga, biče prekasno." Madlin ugasi radio i upitno ga pogleda. Gaspar nastavi: „Ako skreneš desno prema Menhetnu, pišeš redove prve priče. Ako nastaviš ka severu, onda započinješ jednu drugu." Kako nije razumela šta želi da kaže, upitala ga je: „Šta se dešava u prvoj priči?" Ovoga puta Gaspar je pronašao reči. Prva priča govorila je o životnom putu tri osobe različitih sudbina: pisac pijanac, suicidna policajka, dečak koji je ostao siroče. U prvoj priči, pisac i policajka kreću Linkolnovim tunelom da bi odveli dečaka na urgentno odeljenje Bolnice Belvi. Blagosloveni hleb za novinarčiče, voajere, zlobnike. Intimna drama jedne porodice bila bi izložena na javnom trgu i analizirana. Od te priče napravili bi članke za društvene mreže i grozne emisije u nastavcima za informativne programe. U prvoj priči, dramaturg se na kraju vrača na planinu da bi se zatvorio još više u sebe. Nastavlja da pije, da prezire čovečanstvo, da ne podnosi gotovo ništa na ovom svetu. Svako jutro je teže od prethodnog. Zatim, on pije sve više, nadajuči se da će tako brže stiči do kraja igre. Policajka se možda vrača u Madrid u kliniku za oplodnju. Ili možda ne. Istina, ona želi da postane majka, ali i da ima nekoga u tom novom životu, nekog ko će joj biti podrška. Zato što zna da je slaba. Zato što se rve s tim nespokojem koji nosi u sebi još od puberteta. Naravno, ima perioda kada uspeva da zamaskira stvarnost, da ubedi druge da poveruju - čak i da ona sama poveruje - kako je ona jedna mlada optimistična žena, duhovita, uravnotežena, a u stvari, njen um je u haosu, konfuziji, od groznice i mirisa krvi. Što se malog tiče, to je velika nepoznanica. Ovo siroče ludog slikara i kraljice svih ekscesa, dve godine je odgajala majka serijskog ubice, u potpalublju broda. Kakav je njegov život? Mogli bi se kladiti da je obeležen šetanjem između sirotišta i hraniteljskih porodica. Obeležen posetama psihijatru. Lažno sažaljenje, preterana radoznalost, etiketa žrtve koja mu je prilepljena. Drhtavi pogled koji samo želi da pobegne, da uroni u tamna sečanja iz potpalublja jednog broda. Odjednom, druga traka se oslobodi. Policajac u žutom prsluku dao je znak da se krene napred i saobračaj se odblokirao. Madlin nije bila u stanju da izgovori ni reči, posmatrala je Gaspara, izgubljenog pogleda, pokušavajuči da protumači njegove reči. Automobili iza njih trubili su kao na koncertu, pa Madlin krenu napred ka Linkolnovom tunelu. Kutans je gledao kako se giljotina spušta. Pedeset metara, trideset metara, deset metara. Igrao je na poslednju kartu. Sada je bio red na Madlin. Madlin prođe kroz rampu koja je vodila ka Menhetnu. Ako je i postojala druga priča, morala je biti previše luda, previše rizična, a ne nešto što se može organizovati na brzinu.


Eto, gotovo je, pomisli on. „A druga priča?", upita ipak Madlin. „Druga priča", odgovori Gaspar, „to je porodična priča." Ovoga puta razumela je njegov pogled: Siguran sam da niko ne bi mogao bolje od nas da zaštiti ovo dete. Zatim Madlin trepnu, protrlja kapke rukavom, i udahnu duboko. Onda naglo okrenu volan da bi promenila traku. U poslednjem času auto pređe preko nekoliko belih linija, oborivši plastične barijere koje su se nalazile između traka. Ostavljajuči Menhetn iza sebe, Madlin je uspela da se izvuče iz gužve i ubrza kako bi nastavila put ka severu.

6. Tako je, Žilijene, počela druga priča. Priča o našoj porodici.


Pet godina kasnije...


Evo istine, Žilijene. Eto tvoje priče. Eto naše priče. Priče koju sam napisao u svojoj staroj svesci sa spiralom. Tog jutra te nismo ostavili na urgentnom odeljenju Bolnice Belvi. Nastavili smo vožnju ka severu, do Dečjeg centra u Larčmontu, medicinskog centra za decu koji je Dijana Rafael osnovala zahvaljujući prodaji Lorencovih slika. U toj bolnici ostao si mesec dana. Malo-pomalo, povratili su ti se snaga i vid. To što si doživeo ostalo je veoma zamagljeno u tvojoj glavi. Nisi imao svest o vremenu, niti bilo kakva sećanja iz svog prethodnog života ili otmice. I nastavio si da me zoveš tata. Iskoristili smo taj period kako bismo se organizovali. Tvoja majka se pozabavila administracijom. Pošto je radila za federalni program za zaštitu svedoka, znala je kome da se obrati da bismo dobili falsifikovanu krštenicu koju smo želeli. Na taj naćin si postao Žilijen Kutans, rođen 12. oktobra 2011, u Parizu, a roditelji su ti gospodin Gaspar Kutans i gospođa Madlin Grin. Pre nego što smo napustili Sjedinjene Države, ona i ja smo se vratili na Noćnu smenu s balonima benzina i zapalili olupinu broda. Zatim smo se sve troje nastanili u Grčkoj, na ostrvu Sifnos, gde sam već imao svoju jahtu. Tvoje detinjstvo bilo je obasjano kikladskim suncem i uljuljkano srebrnim talasima i šuštanjem šipražja. Da bih ti pomogao da zaboraviš tamu, nisam znao ništa bolje od živog plavetnila neba, hladovine maslina, svežine caciki salate, mirisa tamjana i jasmina. Podižem glavu sa svoje sveske i posmatram te dok hodaš po plaži pred našom kućom. Oćigledno je moje rešenje bilo efikasno jer si lep kao Apolon i zdrav kao dren, iako se i dalje plašiš mraka. „Mama, pogledaj, letim kao avion!" Širiš ruke i poćinješ da trćiš oko svoje majke koja ti se široko osmehuje. Pet godina je prošlo od tog decembarskog jutra 2016. godine. Pet srećnih godina. Za Madlin, za mene, za tebe, to je početak jednog novog života. Pravi preporod. Ti si u naše živote vratio ono što je davno bilo nestalo: ležernost, nadu, poverenje, smisao. Kao sto ćeš otkriti kada budeš imao dovoljno godina da pročitaš ove redove, ni tvoja majka ni ja nismo uvek bili ovako smireni roditelji kakvim nas ti sada poznaješ. No naš zajednički život naučio me je nečemu. Rađanje deteta ublažava svu tamu kroz koju si morao da prođeš u životu. Apsurdnost sveta, njegovu ružnoću, bezgraničnu glupost više od polovine čovečanstva i kukavičluk svih onih koji love u grupi. Kada imaš dete, odjednom sve postane jasno. Sve tvoje greške, lutanja, svi gresi okajani su jednostavnom svetlošću koja obitava u njegovom pogledu. Ne prođe ni dan da ne pomislim na to famozno decembarsko jutro. Prvi put


kada sam te držao u rukama. Tog jutra, u Njujorku, oluja je bila prejaka, hladnoća mi je ledila telo, lude ptice letele su nad našim glavama i drvo je krvarilo u snegu. Tog jutra sam možda ja tebe oslobodio, ali ti si mene spasao. Sifnos, Kikladi 12. oktobra 2021. godine


Dvadeset druga Penelopa


Vanredna prodaja kapitalnog dela Šona Lorenca u Njujorku 9. OKTOBAR 2019, AFP Njujorška aukcijska kuća Kristi večeras će u Rokfeler plazi staviti na prodaju kapitalno delo američkog slikara Šona Lorenca, preminulog 2015. godine. Nazvano, 22. Penelopa je zapravo stari vagon Pariškog metroa, potpuno prekriven senzualnom slikom koja predstavlja Penelopu Kurkovski, slikarevu suprugu i muzu. Nastalo 1992. godine, po dolasku njujorškog slikara u Francusku, delo je naslikano potpuno ilegalno i otkriveno je tek skoro, prilikom tragične smrti gospođe Kurkovski, koja je izabrala da okonča svoj život u ovom vagonu decembra 2016. godine. Usledila je dugotrajna i teška pravna bitka između Pariškog javnog prevoza i Bernara Benedika, izvršitelja testamenta i jedinog naslednika Šona Lorenca, da bi se odlučilo kome pripada ovo umetničko delo. Tek nedavno su obe strane postigle dogovor kojim se odobrava današnja prodaja. Ne bi nikoga zaćudilo ako ovo delo postavi novi rekord, tvrdi predstavnik aukcijske kuće. Još za života, Lorencova popularnost bila je izuzetna, ali još je više porasla s njegovom smrću. G. Benedik, sa svoje strane, ističe posebnu vrednost ovog dosad neizloženog, dela: 21 slika Penelope Kurkovski uništena je u požaru 2015. godine. Ovaj vagon je, koliko znam, jedino preostalo slikovno svedočanstvo o nesvakidašnjoj vezi Lorenca i njegove bivše supruge. Odbacujući kritike koje ovo delo vezuju za jezive okolnosti u kojima je ono pronađeno, galerista smatra da time umanjujemo njegovu važnost: ovo delo predstavlja suštinu ljubavi i lepote, kaže, pre nego što je zaključio, pomalo filozofski: kako bismo pobegli od surovosti epohe kojom vladaju tehnologija, glupost i ekonomska racionalnost, da li nam ikakvo drugo oružje i preostaje, osim umetnosti, lepote i ljubavi?


Izvori Istina o izmišljenom Ne tražite Šona Lorenca u muzejima i galerijama savremene umetnosti, on je spoj više slikara čije radove veoma cenim i koji, srečom, nisu doživeli ovako tragične sudbine. Takođe, nema svrhe ni da idete na Volterov kej i tražite prodavnicu Zana Mišela Fajola, na njegov lik su me delom inspirisali članci o firmi Kremer pigmente, koju je osnovao Georg Kremer, kao i članci iz elektronskih medija koji govore o kolekciji boja koju poseduje Strausov centar za konzervaciju i tehničke studije na Kembridžu, a za koju kažu da joj nema ravne u svetu. Na kraju, neki od vas su možda primetili da se ovde nakratko pojavljuju likovi ili pominju mesta iz mojih prethodnih knjiga. Nadam se da ste se na ove aluzije nasmešili. One su, u svakom slučaju, dragi čitaoci, znak zahvalnosti za vašu neprekidnu vernost.


Fusnote 1

Pariz je uvek dobra ideja. (Prim, prev.)

2

Vid. Zov anđela.

3

Lat. Put završavam.

4

Zato što sam simpatičan. I rekao sam im da sam vaš muž.

5

Lanac dragstora koji su uglavnom otvoreni 24 sata dnevno.

6

Na prodaju. Molimo vas da pozovete Agenciju za nekretnine Harbor Saut.

Gijom muso – Stan u Parizu  

U Parizu se nalazi jedan atelje, skriven u dnu ulice obrasle zelenilom, previše savršen da među svojim zidovima ne krije poneku tajnu. Madli...

Gijom muso – Stan u Parizu  

U Parizu se nalazi jedan atelje, skriven u dnu ulice obrasle zelenilom, previše savršen da među svojim zidovima ne krije poneku tajnu. Madli...

Advertisement