Aleksandra Poter - Moj gospodin savrseni

crnog somota... milion nebeskih vereničkih prstenčića koji se protežu u beskonačnost... uvek i zauvek... Oh, tako je romantično...

Grupa se vratila unutra a ja naslanjam laktove na ogradu buljeći u nebo.

Ne mogu da se setim koliko sam već ovde < deset minuta, pola sata možda, koga briga? Kao da je sve stalo, a ja sam u nekom velikom, toplom, mekanom balonu koji pluta. Čak mi više nije hladno. Sve o čemu mogu da razmišljam je nebo, ovo veliko, prelepo crno nebo. Kunem se da se ne sećam da je ikada bilo tako neverovatno. Potpuno sam očarana...

Takoñe sam, naravno, naduvana kao prokleti balon.

Zadovoljno se osmehujući ničemu posebnom, uzimam gutljaj šampanjca.

Džoint je stvarno pomogao.

Nije mi muka niti nešto slično, samo sam potpuno opuštena < ili stondirana, zavisi od toga kako posmatrate < u svakom slučaju, možda je vreme da se vratim unutra i pridružim zabavi. Ako naletim na Spajka, šta me briga? Nije baš kao da moram da razgovaram sa njim. Biću potpuno cool i ignorisaću ga, kao on mene. Nije da sam sitničava ili nešto tako. Kao što sam i rekla, sada sam potpuno opuštena.

I ispijajući ostatak u čaši, podižem drugu i okrećem se da uñem unutra.

I nalećem na gospodina Darsija. „Sranje.” Još uvek čvrsto držeći obe čaše, odbijam se od njega, prosipajući šampanjac.

Iznenañeno me gleda. „Emili?” „Čoveče, izvini, ruke su mi pune i nisam te videla i...” brbljam. U meñuvremenu gospodin Darsi je ovde. Na balkonu. Tačno ispred mene.

Jebote.

Samo zato što sam se prebrzo okrenula, sve je počelo da se vrti. O, bože, imala sam flashback sebe kao projektila na zadnjem sedištu onog VW Rabbit<a i osetila probadajući užas. Ne. Molim te, Bože. Ne. Sve samo ne to. Hvatam se za rukohvat da bi se stabilizovala i pogledala naokolo da bi videla kako se gospodin Darsi ustremio ka meni.

Sve drugo se zamzlo.

Muškarci se ovih dana ne ustremljuju. Ševrdaju i krivudaju, kao Spajk, šaka zabijenih u džepove, povijenih ramena, vukući stopala. Ali ne i