Alia Mundi: magazin za kulturnu raznolikost

Page 1

ALIA MUNDI magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019 / br. 7

Arapski kulturni centar BAŠTINIK ARAPSKE KULTURE

ISSN 2466-5061

Ана Шомло УВЕК ОВДЕ, ПОНЕКАД ТАМО

Macuo Bašo UMJETNOST HAIKU POEZIJE

Станислав Краков СТРАСНИ ПУТНИК

Београдски мученици БЕОГРАДСКИ ПУТ СУЗА

Призрен са околином OАЗА НАДЕ У ОТЕТОЈ ЗЕМЉИ

Морчић РИЈЕЧКИ СРЕЋОНОША

Јоза Кљаковић Шантић АПИСОВ ТРАГ

Смедеревска тврђава ОД ПРЕСТОНИЦЕ ДО СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ

Манастир Короглаш ЗАБОРАВЉЕНА СВЕТИЊА НЕГОТИНСКЕ КРАЈИНЕ

Фетислам БАЛИ-БЕГОВ АМАНЕТ

„Госпа од Винче“ БОГИЊА И МИТ


Tragom naslovnice: Epimetejeva sjena

Umetnik: Zoran Hercigonja

EPIMETEJEVA SJENA - gusti lakovi za metal i kovine 70 x 50 cm

Zoran Hercigonja, mladi hrvatski književnik i umetnik, rođen je 1990. godine u Varaždinu. Likovnim stvaralaštvom se bavi od rane mladosti. Završio je kurs klasičnog crtanja i slikanja kod profesora i akademskog slikara Živka Skuhala koji je prepoznao njegov talenаt u svetu ekspresionističkih formi. U svom umetničkom radu, posebnu pažnju posvećuje apstraktnoj umetnosti u čemu ga je podržala i profesorka Kristina Horvat-Blažinović. Od 2017. godine član je lokalnog likovnog udruženja „Kula Kneginec“. Svoje radove izlaže u sklopu zavičajnih likovnih kolonija i grupnih izložbi. U javnosti je prisutan od 2009. godine kada je imao svoju prvu samostalnu izložbu radova urađenih u kombinovanoj tehnici. Izložba je bila otvorena u okviru Elektrotehničke škole u Varaždinu. Od drugih važnijih samostalnih izložbi treba istaći i Izložbu portreta pasa u sklopu Međunarodne izložbe pasa u Kinološkom centru Varaždin 2018. godine te izložbu aktova „Habitus defectus“ objavljenih na portalu „FIOKA“ 2017. godine. Svoje radove redovno izlaže i u okviru Online galerije „Ludvig dizajn“. Učestvovao је i na nekoliko zajedničkih izložbi u Zagrebu i okolini. U saradnji sa akademskom slikarkom mr Majom Ralevom Miladinovski, magistrom vajanja iz Makedonije, pokrenuo je reviju za likovne umetnosti „REFLEKSIJE“ u kojoj objavljuje kritike, eseje i osvrte na održane izložbe u zemlji i svetu. Zoran Hercigonja je svoj stvaralački put započeo u tehnici suvog pastela u kojem radi svoje prve važnije radove. Dosta vremena, posvetio je apstraktnoj

umetnosti u akrilu, ulju i lakovima za metal u kojima pronalazi smisao i svrhu umetničkog izraza. Autor je dvestotinjak radova u suvom pastelu i isto toliko radova u akrilu, ulju i lakovima za metal. Centralni motiv njegovih radova je pre svega čovek te egzistencijalistička stvarnost ljudskog bitisanja koju prikazuje kroz krhke i robusne aktove u tehnici lakova za metal. Posebno kadrira estetikom dekadencije iskazujući ranjivost, nepravdu i krhkost naoko čvrstog sveta. Dominantne boje na njegovim slikama su crvena, bela i crna čime umetnik zapravo nastoji da naglasi robusnost, nespretnost i nesavršenost tela. Na njegovim slikama su primetne hladne i guste boje bez prelaza, oštre linije i jasni tonovi. Umetničke i profesionalne težnje ovog mladog i nadarenog „slikara u povoju“ su probijanje na međunarodnu umetničku scenu te izlaganje radova u galerijama moderne umetnosti. ANA STJELJA


ALIA MUNDI magazin za kulturnu raznolikost

januar-april 2019 / br. 7


ALIA MUNDI

ALIA MUNDI

magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019/ br. 7

REČ UREDNIKA

REČ UREDNIKA Dragi čitaoci,

Osnivač i glavni urednik Ana Stjelja Saradnici / autori u 7. broju: Ana Šomlo (Netanija, Izrael) Miloš Todorović (Smederevo, Srbija) Marija Juračić (Opatija, Hrvatska) Vedran Mladenović (Negotin, Srbija) Slavica Garonja (Beograd, Srbija) Ljiljana Stjelja (Beograd, Srbija) Ranko Jakovljević (Kladovo, Srbija) Zoran Hercigonja (Varaždin, Hrvatska)

E-mail alia.mundi.magazin@gmail.com Website http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi Naslovna strana Epimetejeva sjena, Zoran Hercigonja LOGO Ana Stjelja IZDAVAČ

Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“

ŠTAMPA

Štamparija PROOF, Beograd

ISSN 2466-5061 Časopis izlazi tri puta godišnje © Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana.

2

Pred vama je sedmi broj magazina „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost, prvi u 2019. godini. Od ovog broja izdavač magazina će biti Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ koje je pokrenuto u oktobru 2018. godine. Novina su i dve rubrike AM Libris i AM Životopis. U ovom broju predstavljamo Arapski kulturni centar koji aktivno radi na promociji arapske kulture u Srbiji. Velika nam je čast što u ovom broju magazina objavljujemo intervju Slavice Garonje sa srpskom književnicom i prevodiocem sa hebrejskog jezika Anom Šomlo. U rubrici Globtroteri prisećamo se gotovo zaboravljenog putopisca, novinara, književnika i filmskog reditelja Stanislava Krakova. U rubrici Kultura Umetnost Religija govorimo o Smederevskoj tvrđavi kao značajnom kulturnom spomeniku Srbije, poetskoj umetnosti najvećeg japanskog haiku pesnika Macua Baša, i Beogradskom Putu suza kao mestu gde su postradali prvi beogradski mučenici Ermil i Stratonik. Tragom srpske kulturne baštine idemo do potpuno zaboravljenog i zapostavljenog manastira Koroglaš koji se nalazi kod Negotina. U rubrici Globus predstavljamo izuzetno značajan putopis Slavice Garonje koja je obišla Prizren sa okolinom i prenela nam svoje utiske o tome kakva je danas duhovna klima na Kosovu. U novoj rubrici AM Libris predstavljamo veoma zanimljivu poemu Maje Herman Sekulić „Gospa od Vinče“. Kuturni kaleidoskop donosi priču o riječkom Morčiću. U novoj rubrici magazina AM Životopis predstavljamo biografiju slikara Joze Kljakovića Šantića koji je ostavio traga u kulturnom životu Srbije s kraja 19. i početkom 20. veka. Kroz Kapiju Balkana vodimo vas do tvrđave Fetislam koja je imala veoma zanimljivu istoriju. U rubrici AM Promo predstavljamo projekat „Kakva ženska“, blog o znamenitim ženama Srbije koji je 2018. godine prerastao u istoimenu knjigu. U rubrici Memento imamo novinu oličenu u ideji da se od svakog narednog broja osim jedne znamenite Srpkinje, prisetimo i jednog znamenutog Srbina, u ovom broju su to Milica Tomić i Miloš Marić Mlađi. Naslovne korice krasi umetnički rad „Epimetejeva sjena“ Zorana Hercigonje.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

SADRŽAJ BROJA

SADRŽAJ BROJA

1.

Alia Mundi predstavlja

2.

AM intervju

3.

Globtroteri

4.

Kultura Umetnost Religija

5.

Tragom srpske kulturne baštine

6.

Globus

7.

AM Libris

8.

AM Kulturni kaleidoskop

9.

АМ Животопис

10.

Kapija Balkana

Arapski kulturni centar Baštinik arapske kulture

Ана Шомло: Увек овде, понекад тамо

Станислав Краков: Страсни путник Смедеревска тврђава: Од престонице до културног споменика Macuo Bašo: Umjetnost haiku poezije Београдски мученици: Београдски Пут суза Манастир Короглаш Заборављена светиња Неготинске Крајине

2. 4.

Призрен са околином: Оаза наде у отетој земљи

Госпа од Винче Богиња и мит Морчић Ријечки срећоноша

6.

Јоза Кљаковић Шантић: Аписов траг Фетислам: Бали-бегов аманет

AM Promo:

„Kakva ženska“

AM Memento: Милица Томић Милош Марић Млађи Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

8. 3


ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA: Arapski kulturni centar

Baštinik arapske kulture A

rapski kulturni centar je neprofitna, nevladina organizacija sa sedištem u Beogradu, pokrenuta početkom 2017. godine. Osnovali su je diplomirani filolozi arapskog jezika i književnosti kako bi podstakli kulturnu saradnju i razmenu između Republike Srbije i arapskih zemalja. Arapski kulturni centar aktivno radi na promociji arapske kulture, jezika, književnosti, običaja i tradicije, ali u svom radu pažnju posvećuje i dešavanjima u savremenoj umetnosti odnosno savremenoj kulturi arapskog sveta. Centar takođe sprovodi aktivnosti usmerene ka stvaranju što boljih kulturnih i društvenih veza između srpskih studenata i studenata koji dolaze iz arapskih zemalja, i tako radi na stvaranju prilika za njihovo angažovanje te sticanje iskustva i prakse u Centru. Ako se uzme u obzir činjenica da arapski svet danas čine više od 22 zemlje Severne Afrike i Bliskog istoka u kojima je arapski zvaničan jezik, kao i to da je kultura ovih naroda veoma bogata, onda je svakako neophodno postojanje jedne organizacije kod nas koja će toj kulturi posvetiti pažnju. Treba napomenuti i to da arapski jezik pripada grupi semitskih jezika i da je četvrti u svetu po rasprostranjenosti kao maternji jezik, ali i to da je službeni jezik i u organizacijama poput Ujedinjenih nacija, Arapske lige, Organizacije islamske konferencije i Afričke unije. Takođe, nije na odmet znati da je arapska civilizacija tokom srednjeg veka doprinela razvoju mnogih nauka, prenoseći svoja znanja i otkrića u Evropu, a odatle i u druge delove sveta. Ti uticaji su vidljivi i danas, ne samo zato što nalazimo mno4

ge arabizme u evropskim jezicima, već i zato što se neke prakse koje su nam Arapi preneli i dalje koriste, pogotovo u oblastima medicine, filozofije, astronomije, astrologije, matematike, algebre i drugim naukama. Danas su mnogi delovi arapskog sveta zahvaćeni nemirima, što negativno utiče i na sliku arapske kulture širom sveta. Iz tih razloga cilj Arapskog kulturnog centra je da domaćoj publici približi sve ono što je lepo u arapskoj kulturi čime će doprineti poboljšanju ove loše slike o arapskom svetu. Arapski kulturni centar u okviru svojih aktivnosti organizuje kurseve arapskog jezika, koncerte, filmske projekcije, pozorišne predstave, izložbe, radionice, predavanja, seminare i druge kulturno-umetničke događaje. Iako postoji samo dve godine, Centar je do sada organizovao veliki broj kulturnih događaja čime je doprineo razumevanju i promociji arapske kulture u Srbiji. Na svojoj veb-stranici Centar redovno obaveštava zainteresovane o kulturnim događanjima koje sprovode ambasade arapskih zemalja, u saradnji sa srpskim kulturnim institucijama. U okviru veb-stranice postoji i blog na kome se objavljuju zanimljivi i pre svega edukativni članci na razne teme koji su u nekoj vezi sa arapskom kulturom, književnošću i umetnošću. To je prostor na kome mogu da se izraze i svi zaljubljenici u arapsku kulturu tako što će svojim tekstovima doprineti, ne samo kvalitetu bloga, već i samoj ideji promocije arapske kulture. Tako se na blogu Centra mogu pročitati mnogi zanimljivi tekstovi o znamenitim

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA: Arapski kulturni centar

ličnostima arapskog sveta, poput Tunišanke Fatime el Fijri, osnivača najstarijeg univerziteta na svetu, potom Jusefa Šahina, genija egipatskog filma, jordanske kraljice Ranije El Abdulah, libanskog književnika Halila Džubrana i mnogih drugih. Arapski kulturni centar tradicionalno obeležava 18. decembar – Svetski dan arapskog jezika. U protekloj 2018. godini Centar je u saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije i ambasadama arapskih zemalja organizovao prigodni program u okviru kog su, između ostalog bile održane: prezentacija arapske literature dostupne u Narodnoj biblioteci Srbije, prezentacija kaligrafskih radova Aleksandra Stankovića, kao i predstavljanje poezije Miloša Lukića, studenta na Grupi za arapski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, ali i poezije marokanske pesnikinje Safe Sidžilmasi Idrisi. Takođe je prikazan i kratkometražni dokumetarac o učenju arapskog jezika u Srbiji. U muzičkom delu programa učestvovao je poznati srpski muzičar Nenad Khan koji je svirao na tradicionalnom arapskom instrumentu oudu. Jedna u nizu aktivnosti Arapskog kulturnog centra bila je organizacija razgovora na temu, „Heroine arapskog sveta“ koji je koncipiran kao razgovor o istaknutim arapskim ženama, ali takođe i o ličnim pričama i iskustvima koja su ugrađena u identitet samosvesne žene koja upravlja svojom sudbinom. Gošće Beograda su tim povodom bile dve Arapkinje, Chaibia Bouydo Nikolić predsednica Udruženja srpsko-marokanskog prijateljstva i preduzetnica, i Mai El Geridli politički i ekonomski analitičar, profesorka arapskog jezika i književnosti i borac za ljudska prava koje su prisutnima prenele svoja iskustva. Moderator razgovora je bila Višnja Jovančević (Arapski kulturni centar). Krajem marta 2018. godine, u saradnji izdavačke kuće Clio iz Beograda i Arapskog kulturnog centra organizovan je i razgovor na temu „Otkrivanje arapske istorije“ kao putokaz ka savremenim tokovima arapske istoriografije. Kroz ovaj razgovor, publika je imala prilike mnogo više da sazna o arapskoj istoriji, značajnim imenima koja su u njoj ostavila traga. U razgovoru su učestvovali: prof. dr Ema Miljković koja na Filološkom Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br.7

Pozivnica povodom proslave Svetskog dana arapskog jezika

Pozivnica povodom razgovora „Heroine arapskog sveta“ 5


ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA: Arapski kulturni centar

fakultetu Univerziteta u Beogradu predaje Osnove islamske civilizacije, na doktorskim studijama istog fakulteta drži kurs Islamska kultura i civilizacija na Balkanu, a bavi se i proučavanjem Osmanskog carstva, zatim Dr Marko Pišev, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na katedri za etnologiju i antropologiju, koji se u okviru doktorskih studija bavio antropologijom islama i MA Aleksandar Savić, asistent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu koji predaje kulturnu istoriju srednjeg veka i Opštu istoriju ranog srednjeg veka i koji je publikovao kolekciju eseja objavljenih 2016. godine u čast jubileja beogradske orijentalistike. U istoj organizaciji, u Maloj sali Kolarčeve zadužbine održano je i predavanje pod nazivom „Hiljadu i druga noć“ koje je koncipirano kao priča o arapskoj književnosti. O arapskoj književnosti su tom prilikom govorili istaknuti književni prevodioci sa arapskog jezika Srpsko Leštarić i Dragana Đorđević (docent na Grupi za arapski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu). Arapski kulturni centar posebnu pažnju posvećuje studijskim putovanjima u arapske zemlje i iskustvima mladih koji su posetili arapske zemlje te je tako Centar u protekloj godini zajedno sa organizacijom AIESEC organizovao i razgovor sa mladima koji su putovali u Egipat, Tunis i Maroko. Ideja je bila da se razmene utisci i iskustva, kao i to da se pokaže da li postoje predrasude pred odlazak u zemlje arapskog sveta. Arapski kulturni centar je do sada sa Ambasadom Egipta u Srbiji organizovao nekoliko manifestacija. Tokom jula meseca kada se i proslavljao „Mesec egipatske kulture“ u Srbiji, u saradnji sa Ambasadom i Jugoslovenskom kinotekom organizovana je Nedelja egipatskog filma tokom koje je publika mogla da se bliže upozna sa različitim ostvarenjima egipatske kinematografije. Zapaženo je svakako bilo i gostovanje egipatskog slikara i profesora fakulteta Ibrahima Gazala koji je održao predavanje o slikarskim tehnikama, kao i o modernom slikarstvu u Egiptu. Profesor Ibrahim Gazala inače predaje crtanje i slikanje na Fakultetu likovnih umetnosti na Univerzitetu Minia u Egiptu. Pored toga, aktivno se bavi slikarstvom više od 30 godina i jedan je od najpoznatijih i najcenjenijih slikara u Egiptu. Njegovi radovi, koji su 6

Pozivnica povodom predavanja „Otkrivanje arapske istorije“

Pozivnica povodom predavanja „Hiljadu i druga noć“

Pozivnica povodom razgovora „Iskustva iz arapskog sveta“

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA: Arapski kulturni centar

uglavnom prepoznatljivi po pejzažima punih boja, bili su prikazani na brojnim izložbama širom Evrope i Bliskog istoka. Slikajući, putovao je po svetu i ovo nije prvi put da je u Srbiji. Nakon svog boravka u Srbiji 2013. godine, napravio je samostalnu izložbu u Kairu gde su prikazani i radovi inspirisani srpskim pejzažima. Osim u sferi kulture i umetnosti, Arapski kulturni centar se potrudio da publici predstavi i arapsku kuhinju koja svakako igra važnu ulogu u arapskoj tradiciji. Nedavno je takođe organizovao i nagradni konkurs za najbolje radove napisane na arapskom jeziku čime je dao veliki podstrek mladima da uče i usavršavaju ovaj jezik te književno izražavanje na arapskom jeziku. Svojim aktivnim delovanjem, te organizacijom brojnih događanja, Arapski kulturni centar ispunjava zadati cilj i ostvaruje kulturnu saradnju između Srbije i arapskih zemalja. Približavanjem dve kulture i dve tradicije zapravo radi na podizanju nivoa tolerancije i ideje kulturne raznolikosti zbog čega svakako zaslužuje pohvalu i svaku podršku.

Program manifestacije „Nedelja egipatskog filma“

Umetnički rad Ibrahima Gazala

TEKST: Ana Stjelja FOTO: AKC https://akc.rs/

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

7


ALIA MUNDI

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО

Uvek ovde, ponekad tamo ИНТЕРВЈУ ВОДИЛА: Славица Гароња

Како сте споменули и у Вашој књизи „Миленина писма Кафки“, да „ништа није случајно“, тако ми је пре неколико година, до руку, сасвим случајно, дошао Ваш споменути роман, који ме је потпуно фасцинирао, а о којем (с обзиром на то да је објављен још 1988.) до тада у критици нисам прочитала ни речи. Пишући књигу о женама у српској књижевности, нисам желела да пропустим прилику, а да не укажем на ту књигу и дам јој оно место које јој објективно припада и не само у историји књижевности коју пишу жене. Тако се десио и овај наш „сусрет“, иако више виртуелни, с обзиром на то да већ дуго година живите у далеком Израелу. Овај разговор, који сте љубазно прихватили за читаоце „Школског часа“, такође ће се обавити путем е-mail поште, а повод је, управо Ваше књижевно формирање као будуће 8

новинарке и књижевнице, и можете ли, укратко, скицирати друштвену климу, у којој сте, као новосадска гимназијалка, а потом студенткиња оријенталистике на Београдском Универзитету, стасавали? Моја мајка Будимка Смедеревац Шомло рођена је у Вршцу, а мој отац Мирослав Шомло у Будимпешти, одакле се доселио у Југославију након завршетка студија грађевине. Био је Јеврејин и да би се оженио мамом морао је да пређе у православну веру. Као инжењер пројектовао је значајне путеве и мостове у Србији, па смо се тако селили од Неготина, где сам се родила, у Вршац, Панчево, Нови Сад, Београд. Мама је била професор српског језика и књижевности у Новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај“, тако да смо мој будући муж Иван Нинић и ја, њени ђаци, матурирали у Новосадској гимназији. Из овог, до сада реченог, може се закључити да су две особе имале највише утицаја на мене – моја мама,

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI одана књижевности и њен ученик Иван, две године старији од мене, са којим сам нераздвојна од своје петнаесте године. Не само да смо остварили породицу, која сада броји, уз сина Дана и ћерке Еле и пет унука, већ и велику библиотеку коју носимо, допуњавамо и нераздвојни је део нашег живота где год се налазимо. Постоји још једно име – професор др Фехим Барјактаревић. Када сам 1953. уписала прву годину оријенталистике на Универзитету у Београду и код њега слушала предавања о персијској књижевности, причало се да он зна четрдесет пет језика. Да зна арапски и турски то сам видела, јер је предавао језик и књижевности писане на тим језицима. На првој години било нас је шездесеторо. Касније се број смањио, многи су одустали, али су нам се прикључили студенти са старијих година којима су преостали неположени испити. Након мог првог студијског боравка у Израелу, ушла сам у његов кабинет размишљајући како да га ословим. Нисам могла претпоставити да ме се професор сећа. Међутим, он ме је са осмехом и погледом изнад наочара предухитрио: „Šalom, Ana Šomlo, ma šlomeh? Ejh haja birušalajm?“ („Добар дан, како је било у Јерусалиму?“), што ме је изненадило. Пред одлазак у Израел јавила сам му се, али нисам веровала да ће се професор тога сећати. Била је рана јесен када сам кренула на пут и предавања на факултету још нису била почела…. Када сам запазила како савршено памти имена својих студената, поменула сам му да је и моја мајка тридесетих година слушала његова предавања на часовима светске књижевности на Београдском универзитету и да ми је о томе причала. Прекинуо ме је: –Како се звала ваша мама? –Будимка – рекла сам, а он је додао: –Смедеревац, да, сећам је се. Била је веома лепа, али и добар студент. Како сам чуо, постала је професор књижевности, негде у Србији. –Да, потврдила сам, предавала је и мени, код ње сам матурирала у Новом Саду. Посматрао ме је са осмехом и рекао: – Пренесите јој мој поздрав… Била сам изненађена да памти своје студенте између

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО два светска рата. О професору Барјактаревићу причалесу се бајке, али истините. А поврх свега, сем књига које је писао и преводио, гајио је дивне руже у свом врту у београдској Професорској колонији. У свет новинарства и књижевности отиснули сте се релативно рано и истовремено – и те две каријере су текле код Вас, чини ми се, упоредо. Ипак, започели сте као новинар. Можете ли рећи нешто више о тим почецима и како се данас осећате – да ли више као новинар или као писац? Најзад, да ли ове две професије једна другу искључују, по чему би се могло рећи да сте Ви изузетак? Године 1957, ујесен, добила сам стипендију за постдипломске студије на Универзитету у Јерусалиму. Тада сам имала двадесет и једну годину. Мој муж Иван Нинић и ја кренули смо у Израел. Похађали смо часове за стране студенте који су долазили да усавршавају постдипломске студије и хебрејски језик у Mahon Grinbergu у Јерусалиму. Истовремено, слушала сам предавања на Универзитету. Нова средина била ми је врло занимљива, па сам почела да пишем и новинске текстове. Први дописи објављени су ми у београдској „Дуги“, послани из Јерусалима 1958. године, затим у „Политици“, а онда у „НИН“-у, новосадском „Дневнику“, „Јежу“, “Интервјуу“, „Књижевној речи“, „Књижевним новинама“, „Времену“, часописима „Писмо“, „Књижевност“, панчевачким „Свескама“… Неке од тих исечака сам сачувала, а неки нису никада ни стигли до мене. Мој први новински текст „Кроз Негев до Ејлата“ објављен је у „Дуги“ 1958. године. (Мада сам својима у Београду писала да смо Иван и ја били на излету до Црвеног Мора и да нам је било веома лепо, они су се забринули када су прочитали мој текст у „Дуги“. Сматрали су да је тај пут био опасан по живот, мада су били и задовољни, јер су сви наши рођаци и пријатељи купили тај број „Дуге“. Мама је обећала да ће га сачувати, али негде се, не зна како, загубио, као и наредни који је касније био објављен. На

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

9


ALIA MUNDI

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО

срећу ја сам сачувала свеску из које сам преписала странице о нашем путовању). На повратку из Израела, 1959. године, чим сам распаковала кофере у Београду, пронашла сам своју стару писаћу машину, набавила индиго и почела да пишем новинске текстове. Ови дописи из Израела били су повод да ме главни уредник Владимир Паскаљевић, када сам се вратила у Београд 1959. позове да будем стални сарадник „Дуге“. Мада сам готово свакодневно одлазила у „Дугу“ и очекивала да ћу постати стални члан редакције, размишљала сам и евентуално о раду на Факултету. Уложила сам шест година живота у оријенталистику и мислила сам, а још више су то сматрали моји родитељи, да је штета да се не бавим филологијом, поготово што се говорило о томе да ће се на Филолошком факултету у Београду отворити и Катедра за хебрејски језик. Новинарство је постепено, ма колико сам до тада труда уложила у оријенталистику, затамнило моје интересовање за филологију. У листу „Дуга“, где сам ускоро добила стално место новинара, радила сам са младим колегама који ће касније постати главни уредници (Мирко Бојић у „Илустрованој Политици“, Предраг Костић у „Жени“). Непосредни уредник био нам је писац Бранко В. Радичевић, а главни уредник Владимир Паскаљевић. У нашу редакцију свакодневно је залазио песник Бранко Миљковић и десетогодишњи дечак, Горан Паскаљевић, сада један од значајних српских филмских редитеља. Најзанимљивије је тада за Дугу писала Божана- Жана Радојевић, новинар и писац, погинула у саобраћајној несрећи 1963. године. У „Дуги“ сам објавила интервјуе са глумцима Жан Луј Бароом, Сузаном Стразберг (која ми је тада причала о својој другарици Џејн Фонди), писала сам и о Мишелу Симону коме смо приредили изненађење у Кинотеци… У то време, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, снимане су многе филмске копродукције у Авали, па сам у разним југословенским листовима објавила разговоре са Клод Отон Ларом, Лораном Терзијефом, Луј Журденом и другим популарним личностима из света кинематографије. 10

Писала сам и о Телевизији која је тада у Југославији основана, па ми је главни уредник Драгољуб Траиловић понудио да будем стални сарадник Културне рубрике. Прешла сам на Телевизију 1960, али сам истовремено писала и за новине. Мислим да нисам изузетак, многи новинари постају писци. У свет књижевности сте закорачили „на велика врата“ па би, у том смислу, било занимљиво да за наше читаоце опишете Ваш сусрет и разговор са Александром Тишмом. Можете ли нам рећи нешто о тој својој раној књижевној фази, темама којима сте били заокупљени, и првим романима, мотивима да они буду написани, а који су нашој публици такође мање познати,као и од када датира Ваше писање литературе? Писца Александра Тишму познавала сам не само из његових књига, већ и као суседа у Новом Саду. Живела сам у његовом комшилуку, виђала га често на Штранду. Имала сам утисак да и он мене памти, поготово што сам се често тад појављивала на Телевизији. Тако сам се прилично самоуверено појавила у Матици српској са рукописом свог првог романа „Жути пркос“. Пружила сам му рукопис, он га је овлаш погледао и рекао: –Шта? Чак 380 страна! Па о чему сте, забога, толико писали? Одговорила сам да сам новинар, да коментаришем културна збивања за Телевизију, да радим за угледни НИН… –Није исто написати толико страна као новинар, и као књижевник. Ипак сте претерали, закључио je Тишма, а ја сам осетила како ми пада коса, а шминка ми се топи на мокром лицу. Ипак сам смогла снаге да му предложим да прочита једно поглавље, па ако му се не допадне, нека остави мој рукопис и нека ми то јави са пар речи. Његов одговор је гласио: – Када бих прочитао само прву главу Толстојеве „Ане Карењине“, нисам сигуран да бих наставио, а поготово не Ваш роман… Али кад сте због тога дошли у Нови Сад… Устао је и пружио ми руку, уз опаску да ће роман ипак

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI прочитати у целости, и да зна колико млади писци могу да буду повређени, када их на почетку одбаце. Изашла сам очајна и расплакала се на степеништу Матице, а успут сам у неком огледалу видела своје лице у сузама и зноју, и косу која виси у резанцима. После две недеље добила сам његово љубазно писмо, у коме ми саопштава да сам написала врло занимљив роман и да је он спреман да га објави. Вриштала сам од среће, а моја мама Будимка, иначе професорка у гимназији, није знала шта се догађа. Мислила је да сам из Београда у Нови Сад код Тишме ишла по интервју. И од ње сам сакрила свој књижевни првенац. Веома се наљутила због тога, али ми је касније опростила. Ипак, књига није објављена у Матици из политичких разлога. Наиме, партијски секретар Матице сматрао је да у рукопису има осетљивих места о проблемима народности, што у Војводини увек изазива подозрење. И зато је Тишма препоручио мој рукопис Слободану Машићу, првом приватном издавачу тада у Југославији. Машић је предложио да прерадим рукопис у коме би Леа Штрасер била главна личност романа. Књига је објављена у скраћеном облику 1980. под именом ове главне јунакиње, „Леа Штрасер“ и Александар Тишма ми је био први рецензент, на шта сам врло поносна, а интегрални рукопис под првобитним насловом „Жути пркос“ објављен је тек 2006. године.

Пре свега, као новинарка, радили сте у жижи београдске културе, чини ми се, у њеним златним годинама, као дугогодишњи новинар-сарадник на Телевизији Београд. Срели сте се и

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО

Aна Шомло 1968. године у Београду

и дружили се са много знаменитих људи из света културе, из оне велике Југославије. Мислим да су Ваше најновије књиге („Бити и опстати на Телевизији“, „Увек овде понекад тамо“) значајна сведочанства и драгоцени културни маркери једног времена, који ће овој култури тек бити потребни. Можете ли издвојити за наше читаоце нека сећања на споменути рад на Телевизији, као и на личности из тог времена, најзад, зарад истине и правде, поновити из Ваших аутобиографских записа, зашто сте са Телевизије морали да одете? На Телевизији сам се запослила 1960те, али о њој почелада пишем у „Дуги“, пре него што је Београдски телевизијски програм званично почео да ради. Бојана Андрић, уредник у Документарном програму РТС, емитовала је у свом програму лета 2009, прилог о мом пријемном испиту на Телевизији, који до тада никада нисам видела, нити сам знала да је снимљен. Послали су ми касету у Израел, тако да сам после четрдесет година видела како је мој испит изгледао. На Београдској телевизији радила сам у Информативном програму. Било је то време великог телевизијског ентузијазма. Није се

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

11


ALIA MUNDI

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО

водило рачуна о времену, плати, било је важно освајати екран, личности, догађаје. Радила сам у емисијама са Мићом Орловићем и Душанком Калањ, Зором Кораћ, мало је простора да наведем све колеге са којима сам сарађивала, али сам често била гост и у загребачким и сарајевским емисијама, где сам се сретала са Сандом Лангерхолц, Иваном Хетрихом, са Пером Редовићем у Сарајеву и многим колегама који су радили у културном програму. Била сам и сарадник загребачке ТВ емисије „Екран на екрану“. У свом дневнику бележила сам утиске о људима које сам сретала, опчињености телевизијом. Били су у оно време веома значајни. О неким од њих ништа, сем читуље, није објављено. Записала сам у дневник и белешке о својим путешествијима по селима са Захаријем Трнавчевићем, док сам радила у Емисији за село, залеђеним путањама и пешачењу, нашој заслузи за довођење воде у село Кључ. Био је ту разговор са кино-аматерима Душаном Макавејевим, Коканом Ракоњцем, Жиком Павловићем… о њиховој жељи да се професионално баве филмом. У њиховом клубу упознала сам и Бату Живојиновића који се тада надао да ће добити прву праву улогу. Године 2004. у едицији ТВ Полица, Центар за истраживање Радио-телевизије Србије објавио је моју књигу „Бити и опстати на телевизији“ – интервјуе са значајним и популарним личностима тадашње Југословенске телевизије, међу којима са Радивојем Лолом Ђукићем, Душанком Калањ, Мићом Орловићем, Иваном Хетрихом, Сандом Лангерхолц, Здравком Шотром, Ангелом Миладиновим…

12

Године 1967, по мом повратку из Израела, где сам боравила други пут, у партијској организацији Телевизије, чији члан никада нисам била, помешалим су појам ЦИА и Ционизам, па су мој боравак у Израелу представили као политичко ангажовање, што је била тотална бесмислица, јер мене, сем филологије и оријенталистике, ништа друго није интересовало. Након седам година рада у Информативном програму, 1967. године, мој боравак у Израелу представљен је у редакцији Београдске телевизије као нека политичка непријатељска мисија, тако да сам била суспендована и удаљена из редакције, што ме је дубоко потресло. Годину дана била сам на располагању, због чега сам страшно патила, а онда сам почела да радим у ТВ Ревији, тада у оквиру Телевизије. Касније сам сарађивала и у другим програмима. Тај део свог живота описала сам у једној литерарној транспозицији у романима „Жути пркос“ и „Леа Штрасер“. Као новинарка која је обавила низ разговора са нашим најпознатијим личностима (Оља Ивањицки, Милорад Павић), треба напоменути читаоцима да сте објавили и посебну књигу разговора са Милорадом Павићем. Шта за Вас значи његово дело у контексту савремене српске, али и светске књижевности? Да ли је његов књижевни рад довољно вреднован код нас у Србији (бившој Југославији) и да ли је, можда, то био посредан подстицај да се и сами упустите у ванредну литерарну авантуру „дописивања“ несталих писама Милене Јесенске, Францу Кафки? Идеја да напишем књигу разговора са Милорадом Павићем „Хазари или обнова византијског романа“ настала је након случајног сусрета са Павићем у врту Оље Ивањицки. Било је то маја 1980. године. Читаву годину након тога провела сам читајући осамнаест његових дела. Забележила сам 317 питања која ћу му поставити у његовом кабинету, соба бр. 577, на Филозофском факултету у Београду. Међутим, наш разговор

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI је текао спонтано и сва моја питања остала су у бележници. Аутор „Хазарског речника“ био је видовит човек. Мало је реченица написао, а да вам се не чини да их је лично вама упутио. У Шпанији су га дочекали као да је стигао на извор свог „Речника“. Јевреји га усвајају, сматрајући да је Хазаре описао као Израелце нашег времена, а сва мапа Европе се апокалиптички указује као евентуално поприште ишчезнућа народа. Иначе, на Ваше питање – да ли је Павићев рад био подстицај да се упустим у авантуру “дописивања” Милене Јесенске и Франца Кафке – није био. Мој рукопис „Миленина писма Кафки“ био је завршен крајем седамдесетих година прошлог века, пре познанства са Павићем. У врт Оље Ивањици често сам одлазила, али никако нисам успевала да са њом разговарам, јер је увек била окружена пријатељима. Једне вечери, ипак, указала ми се прилика, када је наш разговор такође спонтано почео. Из тога се изродио и текст нашег разговора под насловом „Како размишља Оља Ивањицки“ који се може прочитати у мојој књизи „Увек овде, понекад тамо“.

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО Да се вратимо Вашем делу „Миленина писма Кафки“. Како тумачите недостатак критичарске рецепције ове Ваше књиге, у времену у којем сте стварали у Југославији, и како је дошло до идеје за настанак овог Вашег, у правом смислу, „европског“ романа, који је толико далеко од локалних и домаћих тема наших писаца (да ли је то можда био и Ваш грех), а којим би се подичила и свака велика култура? Најзад, како бисте оценили српску књижевну сцену, али и друштво и јавност у целини, у тренутку када сте одлучили да се преселите у своју “другу” домовину, Израел? Књига „Миленина писма Кафки“ настала је случајно. Једне мајске вечери срела сам на углу Сарајевске и Улице Милоша Поцерца у Београду, Зорана Глушчевића, писца „Кључеви за Замак Франца Кафке“ (1971). У разговору сам поменула да читам Кафкина „Писма Милени“. – То су најлепша љубавна писма!– потврдио је моје мишљење Глушчевић. – Штета што су Миленина писма заувек изгубљена, закључио је. – Нисам сигурна у то, написаћу их поново, рекла сам, убеђена да ништа не може заувек да нестане. – Одговорићу на Кафкина писма, рекла сам… Зоран је моје олако изречене речи озбиљно схватио и стално ми се јављао да ме пита, да ли сам већ почела да пишем Кафки. Тако су кренула моја истраживања живота Милене Јесенске и њене љубави са Кафком, путовање у Праг, трагање за њиховим животима. Моја књига „Миленина писма Кафки“ објављена је након 17 година у издању Књижевне заједнице Новог Сада. Милица Николић, писац и преводилац, написала је веома похвалан приказ у „Летопису Матице српске“. Новинарка Зорица Мутавџић писала је о „Милениним писмима“ у листу „Базар“, под насловом „Необичан подухват Ане Шомло“ 1991. године. Добила сам и награду „Буки Финци“ Савеза јеврејских општина, за ову књигу.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

13


ALIA MUNDI

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО

Године 2005. издавачка кућа Пешић и синови, објавила је књигу „Била сам твоје море“, овог пута Кафкина писма и Миленини / моји – одговори. Том приликом, приређена је промоција у Библиотеци града Београда, и колико сам информисана, тираж ове књиге је распродат. Написала сам и превела двадесетак књига, можда и више, али о њима није било много критичких приказа. Ја, као ауторка, нисам позвана да расуђујем зашто се о мојим књигама у Србији мало пише, али знам да иако неке од њих имају више издања, све су распродате и у књижарама се не могу наћи, па ми се чак из Београда јављају потенцијални читаоци да ме питају како могу да набаве моје књиге, мада од издавача чујем да их је Министарство за културу дотирало и да су све библиотеке у Србији добиле неке од мојих последњих књига. Много сте путовали по свету и са тих путовања остварили и сјајне путописне репортаже, живе, виспрене и упечатљиве литерарне странице, на граници модерног, хибридног књижевног жанра. Та светска кореспондентност мислим да краси и Вашу романсијерску уметност. Шта за Вас значе путовања, и да ли је и то део Ваше уметничке егзистенције, кроз коју Вам није било тешко да се преселите у сасвим другу, али Вама блиску културу? Како је текла Ваша професионална каријера по доласку у Израел? Тих седамесетих година радила сам у Центру за истраживање програма и аудиторијума Телевизије Београд, Била сам уредник часописа „РТВ Теорија“ и пракса. Мој муж Иван Нинић, приређивао је копродукциона издања из области уметности која су била резултат сарадње више земаља, тако да је често путовао по сајмовима књига у свету, као представник „Просвете“, где су биле излагане књиге које је уређивао, а ја сам увек била уз њега. Тако смо били у Америци, Енглеској, Холандији, Немачкој, Швајцарској, Италији... 14

Aна Шомло и Иван Нинић у Израелу на либанској граници 1959.

Страшно сам волела да путујем. Било је право откровење за мене упознати свет, не само из аспекта телевизијских студија и сајмова књига, већ пре свега окружења у којима су се они одвијали. (О тим путовањима, такође више, у мојој књизи „Увек овде, понекад тамо“). У Изреал сам се доселила када нисам више била млада нити имала снаге да се борим у средини где живе, раде и објављују своја дела многи писци, и да стичем књижевну каријеру. Мада сам преводила и познавала многе значајне писце који су ме врло љубазно дочекали и примили у своје Удружење, па ми доделили и награду која се једном годишње даје књижевнику који пише на страном језику, за збирку прича „Поново у Јерусалиму“, ја сам ипак писац који пише „на страном језику“. Преводим са хебрејског, али мислим да се литература може стварати само на матерњем језику и оном на коме се одраста. Преводила сам своје приче и оне су уз редактуру објављиване у израелским књижевним и дневним листовима, као и новинарски текстови. Најзад, уз књижевни и новинарски рад, Ваш преводилачки рад и допринос српско-јеврејским културним везама је огроман. Ви сте као професор

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI оријенталистике, пре свега, врстан преводилац са хебрејског. Ту сте урадили један епохалан пројекат – „Српско- хебрејски речник“, а годинама преводите и најзначајније израелске писце на српски. Да ли се преводилачки рад у српској култури уопште довољно вреднује? Мада сам се интензивно у Југославији бавила новинарством, држала сам и наставу хебрејског језика. Имала сам око педесетак студената у оквиру Јеврејске општине у Београду, у улици Краља Петра, где сам често држала и предавања о израелској књижевности. Моје теме изазвале су интересовање, па сам путовала и у Нови Сад, Суботицу, Загреб. Истовремено, почела сам да се бавим и превођењем са „иврита“ и да објављујем поезију и прозу савремених израелских писаца у књижевним часописима. По мом доласку у Израел, у издању Удружења досељеника Јевреја из Југославије, објављен је 1993. „Хебрејско- српскохрватски речник“ у оба правца мањег обима, а 2007. „Хебрејскосрпски речник“, који садржи више од 30000 речи у издању београдске издавачке куће „Јасен“.

Године 1996. објавила сам уџбеник „Учите сами хебрејски“, на српском, намењен досељеницима. Из моје библиографије могу се видети наслови књига и израелски аутори које сам превела, мада је поезија и проза објављивана у многим књижевним часописима. На Ваше питање – да ли се довољно цене у српској култури, мислим да Ви можете на то питање боље од мене да одговорите. Ја знам

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО да се финансијски готово уопште не вреднују. Можете ли нам укратко нешто рећи о миленијумској јеврејској култури, њеном усуду и српско- јеврејским везама (и историјској судбини?). Како изгледа културни и књижевни живот у Израелу? Можете ли нас упознати са савременом израелском књижевном сценом, писцима које знате и цените. Да ли постоје решења која би се могла применити и поправити наше културне (не)прилике? Најзад, да ли пратите са те удаљености и нашу савремену књижевност и како се уистину културне везе две земље граде и од чега (кога) зависе? Израелска култура наставак је јеврејске традиције која се негује од пребиблијских дана и наставља и у нашем времену не само у овој земљи, већ и у дијаспори. Сем хебрејског језика, Јевреји се служе “ладином”, језиком Сефарда којим су говорили Јевреји у Шпанији и “јидишем”, језиком Ашкеназа, насталом у Немачкој. Данас се ови језици и књижевност студирају на универзитету, али у Израелу сви говоре и пишу на хебрејском (“ивриту”). Не може се стваралачка нит јеврејске литературе која се протеже вековима, сажети у неколико редова и навести имена књижевника и њихових дела. Сјајне су књиге Шемуела Јосефа Агнона, добитника Нобелове награде за књижевност, кога сам преводила, али не мање значајне – Амоса Оза, Алеф Бејт Јехошуе, Шуламит Лапид, Ахарона Апелфелда, Гидеона Телпаза… У крушевачкој „Багдали“ објавили су ми 1995. „Антологију кратких прича Израела“. Овде се свакодневно организују књижевне вечери, промоције, а све новине имају књижевни додатак. Институт за превод израелске књижевности у Тел Авиву лансира у свет нова литерарна остварења и региструје свако дело преведено са “иврита”, то је дотирана установа, али не финансира преводиоце. Мада настојим да будем у току онога што се у савременој српској књижевности збива, нисам довољно упозната са новим остварењима у литератури.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

15


ALIA MUNDI

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО

Сваке године Иван и ја идемо у октобру на Сајам књига у Београду и враћамо са коферима пуним нових издања, али дан је сувише кратак, да бих успела да прочитам све што желим. Културне везе данас нису у центру пажње светске јавности. Пре свега, на тапету су политичке теме, па затим економски интереси, а за културне везе заинтересовани су појединци који немају финансијска средства да би их реализовали. Као дугогодишњи новинар на Телевизији (и уредник часописа „Теорија и пракса“), свакако сте међу најпозванијима да кажете своје мишљење о данашњој улози телевизије (о њеној васпитној, образовној и забавној мисији на којој је започела) и уопте, улози медија у савременом друштву? Да ли је дошло до њихове својеврсне злоупотребе, односно, претварања њихове друштвене улоге у потпуну супротност. Каква је ситуација у Израелу? 16

Свакодневница без телевизије више се не дâ ни замислити… Но чињеница је да телевизија увек, свуда и свима може манипулисати, да поседује моћи кривотворења, злоупотребе, завођења. Томе могу да служе и веома софистициране, у занатском смислу изврсно урађене емисије. Колико ТВ програм може да постане мерило времена и збивања осетило се нарочито последњих деценија, које су упечатљив пример злоупотребе утицаја на широко гледалиште. Са малог екрана оглашавале су се личности које су ауторитативно саопштавале “вести дана”, а гледаоци су несвесно прихватали ставове и интерпретације “презентера”. Још кад се таква пропаганда, паралелно и синхроно, води и кроз остале медије (штампа, радио) њој већина, на жалост, мора подлећи. Људи ни не примете да су изгубили сопствени критеријум у односу на стварност, њено разумевање и тумачење. Телевизија свакако има значајну улогу у друштву, са ТВ екрана се може много сазнати, али и више од тога, губити време. Људи сувише времена проводе пред ТВ екраном. Не може се увек предвидети шта је вредно видети, а шта треба пропустити. То се још више односи на младе, који губе време гледајући често безначајни програм, али они су још више оријентисани на компјутер, сада посебно на facebook, тако да се корице књига све ређе отварају. Ситуација је слична не само у Израелу, већ у целом свету, али ту се ништа не може учинити. Без обзира на мноштво “дугмића” иза којих се за сваког крије нешто по личном избору и укусу, мора да постоји један примаран, национални, јавни програм који ће бринути о општим вредностима и интересима. Одржавање таквог програма је национална обавеза и у финансијском смислу, а и грађани такав програмски профил подржавају претплатом, јер је увек био и биће најгледанији у сегментима на којима и почива – информативном и образовном. Васпитање младих, подршка националној култури, очување народног идентитета, све су то ставке у којима се демонстрира оно

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI најбоље што телевизија може да пружи. Умножавање медијске породице интернетом помаже свим средствима масовних комуникација да опстану, јер су принуђени да се усавршавају. Једини проблем остаје време које се ничим не може продужити, па само оно угрожава предности једног медија над другим, а највише сам живот, јер човек има све мање слободног времена које је неопходно младом човеку да би се развијао, а старом да остане нормалан. Иако више није једини прозор у свет, телевизија је и сада онај најприступачнији и широм се отвара сваком уколико нема трему од глобализације и туге за изгубљеним временом. Као врстан зналац бројних језика, али и брижљив пратилац свега што се дешава и око Вашег матерњег, српског језика, како гледате на данашњу језичку ситуацију у Србији, односно, у земљама бивше Југославије? Кроз Вашу књигу „Мој свет књига (Дневник читања)“ наилазим на Ваш став “о четвороименом језику”, чини се, преко потребан да се овде понови, где са дистанце интелектуалке и књижевнице удаљене од матице, дајете чини се, једну тачну и здраву дијагнозу данашњег језичког каламбура који је настао са распадом земље, па бих Вас замолила да тај став поновите и читаоцима. С обзирома на то да сам одрасла у Југославији за мене је, без обзира на политичку ситуацију, српско-хрватски језик онај језик на коме сам образована и на коме је стварана заједничка култура и пре свега књижевност. Написала сам да смо изненада постали полиглоте служећи се разним језицима новостворених земаља. Наши животи и породице, језик којим смо се служили тако су спојени да се не могу нити их треба раздвајати. Теорија филолошких скоројевића биће кратког века. Тиражи књига у појединим републикама бивше Југославије све су мањи, али се, како читам у вестима, све чешће траже нова издања преко границе.

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО

Гледајући у целини Ваше дело, које одликује, сем огромне ерудиције, свестраност и жанровска разноврсност: Ви сте романописац, приповедач, новинар, путописац, писац хуморески, преводилац, писац уџбеника – Ваша интелектуална радозналост и неисцрпна радна енергија, као и библиографија су задивљујуће! Да ли је Ваш потенцијал у земљи и (српском) језику на којем стварате био уопште довољно искоришћен, препознат, или је то судбина свих врсних интелектуалаца код нас? Најзад, да ли је у време док сте у Југославији најинтензвније стварали, на недовољну рецепцију Вашег дела утицала и родна припадност (мада се од тада нешто ипак, променило: жене су сада добиле своје антологије, монографије, имају своју награду „Женско перо“, пројекте, добијају НИН-ове награде).

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

17


ALIA MUNDI

AM INTERVJU: АНА ШОМЛО

Aна Шомло приликом примања „Повеље“ поводом обнове дипломатских односа између Израела и Србије, 26. децембра 2017. године, у израелском парламенту (Кнесету) у Јерусалиму

Не могу да будем објективна према ономе што сам урадила и афирмацији коју сам или нисам стекла. То могу да процене само друге компетентне личности. Мислим да не треба посматрати да ли је личност која нешто ствара мушкарац или жена. Битно је шта оставља за собом. Ја сам урадила онолико колико сам могла. Не мислим да сам стекла светску славу, али понекад, рецимо од Вас, стигне глас да сте прочитали нешто што сам написала, превела и онда ми се чини да није био узалудан труд који сам уложила. Ако мислите на то, да ли би мој успех био знатнији да се другачије зовем и да припадам другој националности и простору, то такође не желим да коментаришем, јер можда не бих била објективна. Ја живим свој живот онако како умем и желим. Уживам у својој породици, обожавам своју децу и унуке, волим да радим и задовољна сам што то могу, а процене остављам другима, без обзира да ли су објективне или личне. Временом ће стећи, надам се, праву оцену. Госпођо Ана Шомло, у име читалаца и у своје лично име, срдачно Вам се захваљујем на овом разговору! Београд – Натанија, 16. фебруар – 19. март 2011.

Aна Шомло и Славица Гароња у Београду

18

*Интервју са Аном Шомло „Увек овде, понекад тамо или: двојезичност као судбина“ објављен је у књизи Славице Гароње „Жене Говоре“, 2013.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


GLOBTROTERI: СТАНИСЛАВ КРАКОВ

ALIA MUNDI

Strasni putnik С

танислав Краков је веома занимљива личност српске културне историје. Био је у сваком смислу изузетан, као интелектуалац широког образовања, али и интересовања. Бавио се књижевношћу, новинарством и филмском уметношћу, али jе био посвећен и путовањима. Краков је рођен 1895. године у Крагујевцу. Већ са шеснаест година је отишао у рат, узевши учешћа прво у Балканским ратовима, а потом и у Првом светском рату из којих је изашао са бројним одликовањима. Иако се бавио књижевношћу, штавише сматран је једним од најзначајнијих представника модерног прозног израза 20. века, Краков се ипак разочарао у свет издаваштва о чему сведочи и један потписани издавачки уговор из 1921. (са књижарницом Зорана Стојановића) који никада није реализован. Већи део књижевног опуса Станислава Кракова је био складиштен у кутијама и ормарима Народне библиотеке Србије, ван књижног фонда, те није у великој мери био познат и доступан јавности. Приређивању његових дела приступило се тек деведесетих година 20. века, а та тенденција се наставља и данас. Иако се током целог свог живота бавио писањем,

Краков је професионално више био окренут новинарству, касније и филму. Уређивао је часописе „Време“, „Телеграм“, „Наша крила“, а био је и директор Радио Београда. Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“, те путопис „Кроз јужну Србију“, мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу новела „Црвени Пјеро“ (постхумно објављену 1992. године), као и аутобиографско дело „Живот човека на Балкану“. Као редитељ остварио се кроз филмско остварење „За част отаџбине“ које је премијерно приказано 1930. године. Овај филм је првобитно био приказан као неми филм, да би потом био дорађен 1938. године и приказан под насловом „Голгота Србије“. Осим што је био посвећен писању и филмском стварању, Краков је био посвећен и путовањима. Био је страсни путник који је са својих путовања доносио утиске које је записивао у свој путнички дневник, а потом их објављивао у часопису „Време“ и другим међуратним дневним и недељним новинама у периоду од 1924. до 1931. године. Краков је путовао по Европи и Средоземљу (Румунија, Бугарска, Португалија, Шпанија, Француска, Италија, Белгија, Холандија, Крит, Малта, Турска... и Северној Африци (Алжир, Мароко...)

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

19


GLOBTROTERI: СТАНИСЛАВ КРАКОВ

ALIA MUNDI Иако је можда и највише био посвећен писању путописа, Краков за живота није публиковао своја путописна дела. Након његове смрти, постојало је више покушаја да се обиман корпус путописа обједини у једну књигу. То је за руком пошло српском књижевнику и уреднику Мирку Демићу који је дошао до пи-сане оставштине Кракова сачуване у Архиву Србије. Испоставило се да је Краков ипак имао намеру да за живота сакупи своје путописе, тако се дошло до рукописа књиге „На раскршћу света“, откуцане на писаћој машини. То је приређивачу ове књиге и била полазишна тачка приликом рада на објављивању путописа Станислава Кракова. Међу сачуваним папи-рима, пронађен је руком написан увод за књигу која је стицајем околности угледала светлост дана готово четири деценије након смрти писца. Књига насловљена са „Путописи“ (Дерета, 2017) обухвата путописе по Европи, Средоземљу и Северној Африци настале на основу путовања Станислава Кракова објављиваних у периоду од фебруара 1931. до октобра 1932. године . Књигу отвара путопис из Гибралтара, а затвара путопис из нама мало познатог Лихтенштајна. У своје путописе, Краков је уткао своју ерудицију, сву своју књижевну и интелектуалну радозналост, уз осећај за описе, како предела, тако и личности те историјских догађаја везаних за места кроз које је путовао и које је обишао. Због свог савременог израза, али и обиља историјских података, ова књига је актуелна и лако читљива и данас. Путописно стваралаштво Станислава Кракова, сврстава

20

га у ред знаменитих српских путописаца који су за собом оставили занимљиве путописе, попут Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Јелене Ј. Димитријевић, Растка Петровића, Станислава Винавера, Александра Дерока... На крају свог увода Краков записује утисак који сублимира све његове путничке импресије: „Десет година мојих лутања око овог великог, славног и судбоносног европског језгра које око себе скупља око десетину других мора као своје притоке или своје заливе – сажети су у овој књизи многих живих узбуђења и радости“.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА

OD PRESTONICE DO SPOMENIKA KULTURE

С

ваки град, био он велики или мали, има нешто по чему је познат и по чему га људи препознају. То нешто је некада природна појава попут Ђавоље вароши која је заштитни знак Куршумлије, храна попут роштиља који је заштитни знак Лесковца или некакав споменик културе попут Виминацијума који је заштитни знак Костолца. Међутим, мало који град свом “заштитном знаку” дугује више него Смедерево, јер је управо Смедеревска тврђава створила и ставила на мапу овај град. Да тврђаве није било, ко зна како би историја овог подручја изгледала. Географски говорећи, положај Смедерева је јако битан. Данашњи град се налази на обали Дунава, једне од најважнијих и највећих река у Европи. Није изненађујуће да су се људи овде рано населили. Најранији остаци су још из каменог доба, али територија добија на значају тек са римским освајањима. На овом простору се током Римског периода простирао лимес, односно граница која је делила Римско царство од варвара који су живели северно од Дунава. Како би се заштитили од њихових напада, дуж свих лимеса су се подизала утврђења која су била повезана путевима којима је војска могла брзо да прође и брани царство. Наравно, уз њих су настајала и насеља у којима су људи

живели. Тако је своју историју започело и Смедерево које су настанили Римљани, а они су на ову територију донели и винову лозу која ће временом постати скоро подједнак заштитни знак Смедерева као и тврђава (ипак град има своју манифестацију „Смедеревска јесен“ посвећену пољопривреди и своју сорту грожђа од ког се производи познато бело вино – Смедеревека). Смедерево се појављује у историјским изворима током средњег века, али на значају добија тек од 14. века када се српска држава повлачи северно услед напада Османлија. Међутим, тада насеље још увек није имало свој данашњи симбол. Тек након што је деспот Ђурађ Бранковић морао да врати угарском краљу Београд, одлучује да овде подигне нову престоницу. Зидање његовог града на ушћу Језаве у Дунав почиње 1428. године, али због величине здања трајаће годинама и биће укупно 5 фаза изградње. Након завршетка градње, Смедерево постаје управно, војно, привредно, културно и црквено седиште Српске деспотовине. Тврђава прекрива више од 10 хектара површине што је чини једном од највећих равничарских тврђава у Европи. Након што су Османлије освојиле град и тврђаву, иако се у њој налазио двор њиховог непријатеља, они су

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

21


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА

увидели њен значај и зато су је присвојили и у њу сместили седиште гарнизона. Тврђава је почела да се гради у 15. веку и била је практично неосвојива по средњовековним стандардима. Прекривала је огромну површину тако да је била самоодржива, а налазила се на обали две реке тако да је имала проток воде и непријатељи нису могли лако да јој приђу. Будући да је била троугаона и са две стране је имала реке, а испред преосталог бедема се налазио прокопан канал, јасно је да је била тешко освојива. Штавише, комплекс се састојао од два дела – Великог града у ком се налазило насеље и све грађевине које су му биле потребне и Малог града који је био двор деспота Ђурђа и који је био одвојен од остатка тврђаве зидовима и кулама. Чак се и унутар самог двора налазила Донжон кула, односно најјача кула и место последње одбране. Када се градила било је тешко замисливо да ће неко освојити Смедеревску тврђаву, али историјски гледано она је један од последњих артефаката средњовоковне витешке културе. Паралелно док се подизала, приближавала се нова ера у историји и ратовању – у Европу са Далеког истока долазе ватрено оружје и барут. Масивни зидови Смедеревске тврђаве су ноћна мора за

средњовековног витеза који се служи хладним оружјем, али готово занемарљива препрека за армију која располаже топовима. Ново оружје које са неколико хитаца може разрушити зид било је незамисливо у средњем веку. Међутим, времена се мењају, а тврђава није била адекватна за нов начин ратовања и зато је прва ствар коју су Османлије урадиле након што су је освојиле било да је модернизују. У петој и последњој фази градње која је завршена око 1480. године су додате топовске куле и спољашњи зид. Са падом Смедерева почиње ново поглавље у историји овог града. Дотадашњи главни град и двор српског деспота постаје седиште Османске власти. Смедерево и Смедеревска тврђава постају центар Смедеревског санџака (који је понекад у Србији познат и као Београдски пашалук). Тек са освајањем Београда 1521. године се управа из Смедерева премешта у Београд, али је територија административно и даље носила назив Смедеревски санџак. Тврђава је остала битна и тада, будући да се налазила на граници Османског царства и била је у фокусу аустријско-турских ратова. Неколико пута ће бити под аустријском окупацијом, али су Османлије увек успеле да је поврате.

Стари изглед Деспотове тврђаве (Фото: http://www.pravestvari.rs) 22

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА

Деспот Ђурађ је подизањем тврђаве трајно ставио Смедерево на мапу. Шта више, током Првог српског устанка Смедерево поново постаје престоница и седиште тадашње “владе”. При ослобођењу града 1805. године, тадашњи управник тврђаве (диздир) Мухарем Гуша Бошњак је Карађорђу предао кључеве тврђаве у којој је оставио топове и муницију, а за узврат су Турци могли да напусте град са војним частима. Тврђава је постала симбол града толико да је предаја њених кључева била знак да је град ослобођен. Тешко је поверовати, али тврђава је до тада била у релативно добром стању. Није било већих оштећења и бедеми подигнути још у 15. веку су и даље били чврсти. Све се то променило у 20. веку када долазе две највеће трагедије у људској историји које су уједно и разориле тврђаву – Први и Други светски рат. Када је започео Први светски рат, Смедерево се налазило на граници са Аустроугарском. Аустроугарска војска није штедела на муницији којом је гађала Смедерево и зато је тврђава претрпела велика оштећења. Гранате од 42 cm испаљене из чувене хаубице “Дебела Берта” су створили бројне кратере и порушиле зидове, међутим највећа трагедија за тврђаву и град ће доћи у Другом светском рату. Након окупације, Смедеревска тврђава је претворена у магацин муниције и оружја. Петог јуна 1941. године, долази до трагичног и мистериозног догађаја који до данас није објашњен. Целокупна остава експлозива, муниције и оружја у тврђави је експлодирала. Експлозија је оставила иза себе кратер дугачак 50 и дубок 9 метара, порушила скоро све зграде у центру и однела непознат број живота (неки истраживачи тврде пар стотина, а неки ту цифру подижу и на пар хиљада). Узрок експлозије није познат: неки тврде да су то урадили партизани како би ослабили немачку војску, неки да је у питању опушак цигарете немачког војника који је био стациониран у тврђави, енглески авион који је надлетао Смедерево, агент Совјетског савеза (ипак је озлоглашени кординатор оперативних акција Комитерне Мустафа Голубовић у то

време био у Србији и ухапшен је убрзо након експлозије)... Сва објашњења имају своје недостатке: од тога да је тешко поверовати да су партизани били вољни да поруше град и спремни на колетаралну штету од пар стотина цивила (можда јесу, али замена пар стотина живота и целог града за један магацин оружја није баш најбоља тактичка одлука), тешко да је енглески авион у то време прелетео целокупну окупирану територију како би дигао у ваздух магацин и практично немогуће да би се у војсци толерисало то да војник пуши цигарету у поред експлозива и муниције, а Совјетски Савез тада није био у рату са Немачком и мало је вероватно да би у том тренутку када су били напети односи команда ризиковала да избије сукоб само због једног магацина. Тешко да ће се икада разјаснити мистерија експлозије, али њене последице су добро познате. Подрхтавање тла налик на земљотрес се осетило од Београда до Вршца, стакло на прозорима је пуцало у насељима на ободу Смедерева и печурка настала због експлозије се видела километрима. Жртве су биле бројне, материјална штета огромна, али је управо је тврђава спасила град. Њени зидови су задржали ударни талас од ког је град остао релативно заштићен. Прозори су пуцали, зидови се рушили, кровови се урушавали, али град је остао читав. Да није било дебелих бедема Смедеревске тврђаве, Смедерево би вероватно тада било практично у секунди збрисано са мапе. Тврђава је тада претрпела озбиљна оштећења. Рупе у бедемима, куле су пале, неке су чак и тотално порушене. Међутим, Смедерево својој тврђави толико тога дугује да је доста уложено у њену санацију. Велика оштећења су поправљена, осим топовске куле која се налазила на улазу у тврђаву и која је у потпуности порушена. Међутим, радови нису ни приближно готови. Чак и дан-данас се тврђава конзервира, зидови и куле сређују, како би у у скоријем времену она заблистала у свом пуном сјају, како би изгледала онако како је изгледала када ју је подигао деспод Ђурађ Бранковић.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

23


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА

Дуга је и комплексна историја овог објекта. У њему су били бројни великани наше историје: од Ђурђа, преко Карађорђа, краља Александра Обреновића до Тита. Хиљаде живота је прошло кроз њене зидове и читаве генерације Смедереваца је одрастало шетајући се међу бедемима који су били сведоци наше турбулентне прошлости. Огроман пут је прошла – од војног комплекса и престонице државе до споменика културе од изузетног значаја. Тврђава је толико задужила овај град зато што га је ставила на мапу и сачувала од тоталног уништења да није изненађујуће да јој је Музеј у Смедереву посветио цео један спрат. На годишњицу Музеја, 12. априла 2018. године, је отворена нова стална и основна поставка: „Смедеревска тврђава – од престаонице до споменика културе“. Нова изложба указује на то да тврђава није само још једна фортификација и приказује је кроз целу њену историју, улогу коју је имала кроз време, њен утицај на околину и утицај околине на тврђаву. Изложени су бројни предмети који су пронађени приликом археолошких истраживања. Тврђаву не чине само бедеми, већ и цело насеље које се налазило унутра и које археолози тек од недавно упознају. Пронађени су римски споменици, јер када је деспот Ђурађ градио тврђаву, осим каменолома служио се и камењем са оближњих очуваних римских налазишта као што су Монс Ауреус, Маргум и Виминацијум. Пронађена је војна опрема деспотове војске, укључујући оклопе, шлемове, мачеве, буздоване... Наравно, у тврђави је било и насеље тако да није изненађујуће да су пронађене бројне посуде, алатке и сребрне и бакарне кованице. Шта више, будући да је ово била престаоница, у престaоној кованици у Малом граду тврђаве издато је шест емисија новца на којима се налазио ћирилични натпис Смедерево, деспотово име и титулар, представа деспота или Христа и лав који је био симбол породице Бранковић. Унутар тврђаве се налазила и црква будући да је град био не само световна 24

престоница, него и духовна. Данас је познато да се у југоисточном делу тврђаве налазио комплекс који је био православна црква у средњем веку, али како се власт над тврђавом смењивала, мењала се и његова намена. Комплекс ће касније постати џамија, али и католичка црква. Археолози који су вршили ископавања на објекту нашли су остатке људи који су били сахрањени ту, остатке “Смедереваца” кроз историју. Међутим, пронађени су и ретки предмети попут златног пара минђуша из 15. века на којима се налази грб породице Палеолог и монограм МП – иницијали Марије Палеолог. Уз ове предмете на изложби се могу видети и остаци из каснијих периода. Могу се погледати турске кованице и посуђе, као и луле и свакодневни предмети. Поред њих се налазе предмети из периода Првог српског устанка попут оружја и опреме устаника, укључујући и барутницу смедеревског војводе Вујице Вулићевића. Наравно, незаобилазна је прича разарања тврђаве и експлозије муниције и зато се могу погледати и фотографије ове трагедије, Међутим, прича се не завршава овде. Иако је можда очекивано да се заврши са Другим светским ратом, јер од 1946. године тврђава званично више није војни објекат него постаје споменик културе, прича коју изложба представља покрива и овај период. Говори се и о историји истраживања тврђаве, њеној конзервацији и археолошким радовима који су спровођени. Говори се целокупна прича “заштитног знака” Смедерева – споменика културе од изузетног значаја који је створио и сачувао град, тврђаве чији су бедеми били сведоци векова српске историје. ТЕКСТ: Милош Тодоровић

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: MACUO BAŠO

UMJETNOST HAIKU POEZIJE

M misli:

atsuo Basho je bio samuraj, a samuraju je kodeks časti (bushido) svetinja koja se može interpretirati u nekoliko osnovnih

- Samuraj ima samo jednu riječ. - Samuraj ima samo jednog gospodara. - Samuraj se ne boji umrijeti. - Samuraj mora stalno učiti, imati knjigu u jednoj, a oružje u drugoj ruci.

Basho je vjerno služio svog gospodara Tōdō Yoshitada s kojim je dijelio ljubav prema poeziji pa je uskoro postao priznati haiku pjesnik. Sa svojim gospodarom došao je u Edo (današnji Tokio), grad u kojem su se snažno razvili obrt i trgovina, u kojem su sagrađene luksuzne palače feudalaca koje je čuvalo 80 000 slugu i plaćenika. Kada je Bashov gospodar umro, Basho je poželio

napustiti život samuraja i posvetiti se onome što je smatrao najvrjednijim životnim blagom: poezji i razmišljanju. Bilo mu je dosta grada, njegove gužve i pravila, pa kreće na put. Napušta svoju kolibu napravljenu od listova banane (basho) , mijenja svoje pravo prezime Munefusa u Basho i od tada taj pseudonim postaje njegovo ime. Među malobrojnim stvarima koje nosi sa sobom nalazi se pribor za pisanje. Japan je u to vrijeme već imao solidno izgrađene ceste, ali put Matsua vodi uskim stazama mirne i zadivljujuće prirode. Kako ga ona zna zadiviti, zaustaviti na mjestu, opčiniti, svjedoči ovaj njegov haiku:

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

vidjeh prvi snijeg tog jutra zaboravih umiti lice 25


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: MACUO BAŠO

Otvorio je oči za ljepotu prirode, osluškivao njezino disanje. I nije ju dirao. Poštivao je njezin životni tijek, njezine darove. Naš europski nagon poželio bi posjedovati cvijet, ruka bi sama poletjela da ga uberemo, prisvojimo i ne bismo ni pomislili da mu nosimo smrt, uništavamo nevinu ljepotu živoga bića. Nesvjesni smo toga da to nije ljubav prema prirodi, nego sebičnost. Basho nije bio sebičan. On ne trga biljku, on je ne dira, on je samo pažljivo gleda kako bi je stvarno vidio. I pjeva njezinoj ljepoti. gledam pažljivo vidim kako nazuna na živici cvjeta Osjećate razliku? Mi beremo cvijeće, stavljamo ga u vaze, kitimo se njime, poklanjamo ga, uljepšavamo svečanosti i ne shvaćamo da je smrt cvijeta u našim rukama. A svi smo povezani u životu i smrti. Sve je neraskidivo klupko života i na kraju, sve snove, sve iluzije, želje i trpljenja prekriva trava.

Spomenik Macuu Bašu (Foto: Wikipedia)

o, ljetne trave preostale od snova hrabrih ratnika

no putovanje u svoju domovinu Igu do mora i čuvene plaže Suma. Posljednje putovanje vodi ga na sjever, ali sada ne ide sam. Prati ga njegov učenik Takarai Basho daje haiku poeziji novu kvalitetu. U Kikaku. Vrijedni Bashovi biografi su izračunali da jednostavnu sliku unosi duboku filozofsku misao je propješačio oko 2400 kilometara. Impresije sa svojih putovanja sabrao je u i pokazuje kako se velike životne teme mogu ob- jasniti u svega tri stiha, jer haiku poezija razumi- knjigu koju je nazvao „Oku no Hosomichi“, a koja je život. I nije važno, radi li se o tajni svemira ili je tiskana, zahvaljujući jednom njegovom učeniku, nakon njegove smrti. Djelo je prevedeno malenom žapcu koji skače u vodu. Na prvo putovanje, koje je trajalo mjeseci- pod naslovom „Uska cesta prema unutrašnjosti“ ma, Basho je krenuo iz Eda 1684. godine. Možda i spada u jedno od najznačajnijih djela japanske su ga na put nagnale okolnosti, majčina smrt i gu- klasične književnosti. Basho je tvorac haibun stvaralaštva koje bitak kolibe koja je stradala u velikom požaru koji je zahvatio Edo. Osjećao je tugu i osamljenost pa mu je dozvoljavalo da ukratko zapiše dojmove je pošao na taj opasan put. Bio je samuraj i znao se s putovanja i svoj duboki osjećaj života. Haibun obraniti, ali putovi su bili puni razbojnika i pogi- ujedinjuje kratak prozni tekst i haiku. Prozni dio belji. Zanemario je tu činjenicu i propješačio pro- haibuna je uglavnom impresija, misao, lirska provincije Iga i Yamato i stigao do Kyota. Vratio se za. Haibun slijedi dva doživljajna vida: vanjsku u novu kolibu i počeo raditi kao učitelj. Učenici su sliku i njezinu refleksiju u umu pjesnika. Ovako je pisao Basho: ga poštivali i slijedili njegovo učenje. U Kyotu sam poznavao redovnika imen Drugo jednomjesečno putovanje poduzeo je 1687. godine, kada je pješačio u Kashimu, (da- om Unchiku koji je jednom naslikao jednu sliku, našnji Ibaraki). Iste godine kreće na desetomjeseč- autoportret možda, ne sjećam se detalja. Slika je 26

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: MACUO BAŠO

prikazivala redovnika koji je prikrio lice. Pitao me, želim li nešto o slici napisati pa sam složio riječi: Vi imate preko šezdeset godina, a ja tek pedeset. Obojica smo samo sjene jednog sna, možda istog sna. Tada sam, kao da govorim u snu, ispjevao pjesmu: tako sam sâm osvrni se i pogledaj hladnu jesenju noć Između svojih putovanja Basho je radio kao učitelj, poučavao je svoje učenike, organizirao pjesnička natjecanja i njegova je novoizgrađena koliba postala pravi književni kružok tog doba. Njegov haiku o žapcu posebno je bio zapažen na natjecanju pjesnika na temu žabe. ribnjak star i pust u njega skoči žabac zvuk vode Basho se razbolio. Nije napisao oproštajnu pjesmu, ali se ovaj haiku smatra njegovim oproštajem. pao sam na putu preko polja suhe trave moj san vreba San Matsua Basha prelazi prostor i vjekove. Traje. TEKST: Marija Juračić

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

27 27


RELIGIJA: БЕОГРАДСКИ МУЧЕНИЦИ

ALIA MUNDI

Beogradski Put suza Ч

увена Via Dolorosa којом је Христ прошао како би носећи свој крст стигао до Голготе где је распет, симбол је патње и страдања, познатог као “Христове муке”, али и симбол велике духовне снаге и чврсте вере у Бога. Данас, ова улица унутар зидина Старог храма у Јерусалиму представља туристичку атракцију и место ходочашћа. За ову надалеку чувену улицу у Јерусалиму се већ пуно тога зна, али је мало познато да и престоница Србије има свој „Пут суза“. На Београдској тврђави налази се каменита стаза којом су пре више векова ходали српски мученици и страдалници за веру. За београдски “Пут суза”, данас, нажалост, мало ко у престоници зна осим понеког ученог богослова (попут професора Богословије Радомира Поповића) или неког ко се бавио историјом Београда те његовим предањима. Стаза позната као београдски “Пут суза”, обухвата простор од Калемегдана до цркве Ружица, Капеле Свете Петке па све до Доњег града и обале Дунава. Овом стазом су закорачили први београдски светитељи Ермил и Стратоник, познати и као Сингидонски светитељи. Ови Христови следбеници који су пострадали 314. 28

године, данас су готово непознати и немају свој храм у Београду. Да су ипак њихова духовна дела позната широм православног света, говоре у прилог и многе иконе у Русији, као и фреске у манастирима на Светој гори, у Цркви Свете Софије у Кијеву и у српском манастиру Високи Дечани. Ко су били Ермил и Стратоник? Ермил је био хришћанин који је почетком 4. века у Сингидунуму проповедао Христову веру. Због одбијања да се одрекне своје вере, бачен је у тамницу где је подвргнут најстрашнијим мучењима. Стратоник је био Ермилов тамничар, који је видевши како Ермил истрајан и непоколебљив у својој вери, подноси све муке, одлучио да и сâм постане хришћанин. Због тог чина, Римљани су Ермила и његовог тамничара Стратоника (по наредби цара Ликија) живе закопали у сандук и бацили у Дунав. Њихова тела су убрзо испливала на обали у близини данашње Гроцке. Како су њихова тела пронашли хришћани, тако су Ермил и Стратоник сахрањени у једну гробницу над којом је подигнута капела. О првим београдским светитељима и

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


RELIGIJA: БЕОГРАДСКИ МУЧЕНИЦИ

ALIA MUNDI

страдалницима није се много знало све док се професор Радомир Поповић није заинтересовао за њихова житија, која је и превео на српски језик. Гробница првих београдских светитеља налази се у месту Брестовик код Гроцке, а откривена је 1895. године приликом археолошких ископавања. Ова ранохришћанска богомоља постала је споменик културе 1979. године. Нажалост, од ове светиње су данас остали само зидови и свод. Нема обележја нити путоказа који би водили до ње. Међу београдским страдалницима налазе се и Свети игуман Пајсије и ђакон Авакум који су на своју “Голготу” одведени 1813. године. Наиме, током Хаџи-Проданове буне 1814. године Турци су ухватили око 300 виђенијих Срба, међу којима су били игуман Пајсије и ђакон Авакум који су отерани у Београд и одведени у Кулу Небојша како би били оковани. Пре него што су пострадали, њима је понуђено да пређу у ислам, али су они то одбили, када су и забележене ове речи ђакона Авакума: „Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, Мозаик посвећен Ермилу и Стратонику, црква Св. Петке (Фото: Ана Стјеља) радује се смрти; А суд страшни чека и вас Турке, Па ви чин’те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда“. Ђакон Авакум је ове речи певао, носећи на рамену колац на који је требало да буде набијен, док су га Турци водили до Стамбол-капије. Имајући у виду историју и предање, стаза на Београдској тврђави којом су хришћански страдалници ходали ка својој “Голготи”, подносећи муке попут оних које је и сам Исус Христ подносио, названа је „Пут суза“.

ТЕКСТ: Ана Стјеља Споменик ђакону Авакуму на Калемегдану (Фото: Википедија)

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

29


ALIA MUNDI

К

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: МАНАСТИР КОРОГЛАШ

Заборављена светиња Неготинске Крајине

од села Милошева, 7 km северозападно од Неготина, налазе се остаци Короглашког или, како га још народ зове, Милешевског манастира. О његовом постанку ништа се не зна. Није познато када га је и ко подигао, не зна се чак ни коме је био посвећен (народ се по традицији окупља код манастирске цркве на Ђурђевдан и Спасовдан). Судећи по стилу, на основу начина градње (превасходно каменом) и украса на фасадама (цеваста керамика), грађевина би се могла датирати између друге половине XIV и прве половине XV столећа, што значи да припада Моравском стилу који је препознатљив по црквама скромније величине и које се одликују декоративном каменом пластиком. Сличан облик градње може се приметити и код Богородичине цркве у Доњој Каменици код Књажевца која припада истом стилу. Унутрашњост храма је некад била исликана фрескама, од којих данас постоје само незнатни остаци, међутим, преостали фрагменти указују на квалитетнију израду. Манастир је одавно напуштен и у њему нема свештених лица. Територија Неготинске и Тимочке Крајине је карактеристична по томе што има доста значајних културно-историјских 30

споменика који су недовољно истражени и археолошки занимљиви, а томе је допринело што се тај простор није налазио у средишту држава него је увек био погранична област. То је утицало и на токове црквене културе која је специфична за овај крај. За време антике или старог века овде се налазио “limes” (државна граница) и зато у источној Србији Римљани после напуштања Дакије праве војна утврђења и царске палате: Viminacium у Костолцу код Пожаревца, Diana на Дунаву код Кладова, археолошки локалитет Врело-Шаркамен близу Неготина, Felix Romuliana у Гамзиграду код Зајечара и др. У касном средњем веку Србија се налази између Угарске и Турске, Дунав поново постаје граница и дуж њеног тока граде се тврђаве: Смедеревска тврђава, Голубачки град, турски Фетислам у Кладову итд. И сакрални објекти нису изузезак, тако да историјски извори помињу чак пет манастира на простору данашње Крајине: Душица код Душановца, Короглашки манастир код села Милошево и Блатски или манастир Свете Тројице; а од активних манастир Буково надомак Неготина и манастир Вратна недалеко од истоименог села. Црква Короглашког манастира је

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: МАНАСТИР КОРОГЛАШ

скромних димензија (6 × 9,13 m) са припратом (6 × 3,60 m) и једнобродна је грађевина са олтарском апсидом која је споља полигонална, а изнутра полукружна и засведена полукалотом. Грађена је од локалног притесаног камена који се лако обрађује, везаног кречним малтером уз повремену и произвољну употребу опеке. Црква има полу-обличасти свод од кога су очувани само фрагменти. На источној и јужној фасади очуване су по три плитке нише чији су лукови педантно обрађени опеком. Изнад слепих аркада изведен је украс од керамичких цевастих елемената са кружно и крстасто формираним ободом (зелено глеђосани и неглеђосани). У унутрашњости цркве северно од олтарског простора налази се ниша у којој је и данас очуван фрагмент фреске. О овом сакралном објекту и његовом непосредном окружењу у изворима нема података до 18-19 века. Локалитет се први пут јавља у виду картографске ознаке на аустријским војним картама из 18. века, док кратки и непотпуни описи локалитета потичу тек из следећег столећа.

Гроб поред манастира Короглаш (Фото: Википедија/ Gafce)

Орнаментика манастира Короглаш (Фото: Википедија/ Gafce)

Детаљнији описи саме грађевине и околне некрополе забележени су у новије време. Први прави подаци о овом локалитету налазе се у делу аустроугарског путописца Феликса Каница „Србија 1“ објављеног 1868. године. у Лајпцигу. Место цркве Короглаш добило је велики значај у локалним народним предањима. Има неколико народних веровања, а према једном од њих рањени Краљевић Марко, после битке код Ровина (код Арада, 17. маја 1395), прелазио је Дунав уз помоћ свога коња Шарца и на том месту је преминуо. У неготинској низији је потражио помоћ од мирочких вила које су му видале ране лековитим биљем. О томе пише и Феликс Каниц у својој књизи „Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века“. (нем. Felix Kanitz: „Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart“, 1904): „Пошто смо прегазили оба рукавца Јасеничке реке, нашао сам се пред црквицом у Короглашу. (Од 1899. ово место се зове Милошево.) Њене рушевине леже напуштене и усамљене на зеленој површини старог гробља, на чијим су гробницама каменови већином дубоко утонули у земљу; по онима на којима су натписи били још читки — као, на пример, на 2,5 m високом камену подигнутом 1768. Радаку Живановићу — видело се да су ту некада живели Срби. Из тога доба потичу и многе легенде међу влашким становништвом о оснивању црквице. По

Magazin za kulturnu raznolikost jauuar-april 2019, br. 7

31


ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: МАНАСТИР КОРОГЛАШ

Унутрашњост манастира Фото: www.visiteastserbia.rs/

Манастирске иконе

једној, она je овамо долетела из »грешне земље влашке«, по другој — саградио ју je цар Душан у спомен неком свом храбром војводи који je рођен у том крају и који je пао у бици против Бугара; његовој породици je подарио велик земљопосед, звани Душањево, па то име живи и данас, искривљено у Џањево (Данас се то село зове Душановац.) По трећој легенди, ту je народни јунак Краљевић Марко, враћајући се рањен из Влашке, прешао са својим Шарцем преко Дунава и умро; сада почива у цркви која му je на том месту подигнута“. (Вук, „Рјечник“, стр. 297.) Он је поред манастира пронашао и камени запис на коме пише: „Здъ замче кралъ Марко“. „Лазаревићев биограф прича да се међу Бајазитовим српским вазалима који су 1394. морали с њим да иду у поход против влашког војводе Мирче I, [Hormuzaki, Fragmente, l, S. 215 f.] који je био у тајном савезу с Угарском, налазио и Марко, који je кнезу Константину рекао: »Молим Бога да помогне хришћанима, макар ja први погинуо!« Према Константину Филозофу, обојица су пала у овој бици. Један каснији хроничар бележи: »И ту паде Марко Краљевић; убио га je Новак Докмановић« 32

итд. Смрт Константинову у години 1394. поуздано потврђује завештање које je за одржавање помена итд. дала у то време манастиру Св. Јовану у Петри његова кћи Јелена, супруга цара Манојла Палеолога (13911424), и које je цариградски патријарх унео у своју књигу. [Новаковић, Србии Турци XIV и XV века, стр. 190.] Кажу да je на србовском мосту 1876. још стајао камен с натписом: »Здје замче Краљ Марко« (Овде премину К. М.) и да je после пренесен у неготинско начелство, али тамо сам га узалуд тражио. Упркос свему, ja сматрам да душановачко предање о Марку има више основа него многа друга. С обзиром на то да се у српским народним песмама и легендама помињу многа места од Дунава до Јадрана на којима je Марко пао у крвавом боју, вероватно je да место где je сахрањен никад неће моћи поуздано да се утврди“. (Karl Gröber, Der Königssohn Marko, S. 250. Wien 1883.) Фреске су данас доста оштећене и зато су једва видљиве. У истој књизи Феликса Каница може се прочитати опис зидног сликарства овог манастира: „Од фресака треба истаћи: на северном зиду лево три женске фигуре, затим у конкавном средњем пољу три изврсно

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: МАНАСТИР КОРОГЛАШ

Манастир Короглаш (Викпедија / Gafce)

индивидуализована коњаника са штитовима и мачевима, као и три свештена лица десно. На јужном зиду се само на једном малом пољу у ниши распознају св. Трифун и св. Агатон; у апсиди на обема странама њеног уског прозора, изнад схематски сликане завесе, две велике фигуре духовника; у горњој уској траци: Исус за столом, а десно и лево од њега у линијском распореду стоји по шест апостола. На западном зиду се јавља слична композиција, испод ње полагање Богородице у гроб са више фигура око ње, а изнад ње, лебдећи у облацима, хор анђела који носе у небо попрсје светаца с ореолима. У цртежу је нарочито успео диван коњаник са штитом и копљем десно од 2 m високог, хоризонтално косо засеченог улаза, који је како показују трагови боје у малтеру и на спољном зиду, био украшен фрескама.“ Каницов опис показује да је распоред живописа пратио средњовековни програм у декорацији храма. То посебно потврђује забелешка о западном зиду, где је описана композиција Успења Богородице. Радови на конзервацији архитектуре обављени су 1975. и 1976. године, а новија археолошка истраживања су открила, око цркве, већу некрополу из средњег века, у

којој је пронађен богат погребни материјал. Конзерваторски радови су 1975–76. обављени на архитектури, када је црква заштићена кровном конструкцијом на две воде. У порти манастирске цркве приликом археолошких истраживања 1975. и 1976. године откривени су остаци средњовековне некрополе, која је датована на дуги средњовековни период од XI-XV века. У периоду 1978-79. откривено је око педесет гробова, а 1981-82. године 150 и то у два и три нивоа сахрањивања. Приликом ископавања откривено је доста сребрног и позлаћеног накита: минђуше, наруквице, позлаћене дијадем; откривени су и фрагменти стаклених посуда, остаци оружја и средњовековни новац. Ови налази са некрополе указују да је реч о богатијим житељима, можда крајишкој властели из периода Немањића. Истраживања која су обављена у унутрашњости храма показала су у потпуности поремећене слојеве до чега је дошло многобројним копањима у потрази за златом и другим вредностима, док су поједини гробови пресечени темељима објекта.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

ТЕКСТ: Ведран Младеновић 33


ALIA MUNDI

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

oaza nade u otetoj zemqi У тој чудној земљи, Где се песмом плаче.. Милутин Бојић Валентини Питулић и ђацима Богословије у Призрену

Н

е знам зашто ме је улазак у Призренску Богословију, одмах и неодољиво подсетио на Цариградску патријаршију, сред Истанбула. Као што се и тамо, окружен монументалним цариградским зидинама, усред турског мора, на литургији још могао чути православни пој, који се ту није прекидао ни пет векова од пада Цариграда, тако je и нас, прошавши кроз капије Призренске Богословије, усред албанског мора које је остало споља и за нама, дочекао православни пој и српски језик ђака Богословије – што је с обзиром где смо дошли – многима изазвало сузе у очима и силне емоције. Био је то почетак духовних сензације, које су се потом само низале. И сам улазак у град, ноћу, деловао је очаравајуће – Призрен нас је дочекао као ведута из неке оријенталне бајке, чија су се светла огледала у води Бистрице, са многобројним мостовима, веома живим саобраћајем и ноћним животом крај реке. Призрен над светлуцавом реком 34

Бистрицом, као из хиљаду једне ноћи – у чијем смо срцу, на каменом мосту, брзо напуштајући аутобус (са препоруком да се не задржавамо), прелазећи га и крадом сликајући мобилним ту светковину воде и осветљених мостова на реци, са мноштвом младежи по кафићима, ушли право у једну нову димензију – и нeшто што ме је сместа очарало: високо горе, осветљен и величанствен Душанов град. И тај ноћу савршено осветљени царски град изнад Призрена – утеши ме: јер, док год горе светли и постоји, а то је више од осам векова – НАШ ЈЕ. Заиста, царски град. И поново ми се наметнуло поређење са Цариградом. Када сам сутрадан имала прилике да први пут застанем на једном од многобројних призренских мостова и сагледам ведуту града у прелепом сунчаном октобарском дану мало детаљније – указала ми се савршена линеарна перспектива с обе стране реке Бистрице, љупко начичкана крововима кућа Подкаљаје, са монументалним средњовековним зидинама

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI које доминирају градом – где стално, час из ове или из оне махале – као по неком дубљем архитектонском правилу, изниче и провирује понека купола средњовековне православне цркве, опет ми се наметнуло поређење са Цариградом. Да, заиста сте у царском граду. Иако је, кажу, много тога срушено, Подкаљаја, као аутентично старо градско језгро Призрена са призренском чаршијом, још одолева претећем глобализму и новој конфигурацији становништва, сведочећи о свом вековном континуитету, историји и култури усађеној у сваки пору овог тла, па и у сам ваздух овог поднебља, којој ни нова „политичка реалност“, није много нашкодила. То је спољашњи утисак за сваког путника. Изнутра, међутим, у тој људској вреви и гужви улица, са фирмама на неразумљивом језику, јавља се онај други осећај: када бисте – као било где у свету – спонтано пожелели да седнете и попијете кафу крај реке – пресече вас сазнање и изречена опомена, још при вечерњем приспећу древном граду: да се иде брзо, без задржавања, у групи, и да се што мање прича српски. И ту се разилазе све сличности Призрена, града у Србији, на Косову и Метохији, са осталим дестинацијама у свету. Иначе, на тргу крај реке, пуном кафића, у маниру савременог туризма, стоји и фијакер који вози знатижељнике на Каљају – кочијаш седи и чека муштерије, са заденуте три заставице: албанском, ЕУ и „косовском“. Девојке и врло младе тинејџерке су модерно обучене, у фармеркама, такви су и младићи, ђаци... Из кафића се оре најновији хитови, на једном зиду пише графит Рита Ора, и ја нехотице помислим, како би моја кћерка и овде о музици имала доста да прича са својим вршњацима, и онда ме мисао поново врати у „тврду реалност“ – како је то барем за неколико деценија немогућа мисија. Ипак ме то није омело, да се понегде зауставим, тек да направим снимак, да разменим понеку реч са колегиницом, да се сачекамо при преласку улице, осећај је био амбивалентан: овај стари, прекрасан град, који је походио још Свети Сава оснивајући епископију, у њему краљ Милутин на темељима старије византијске базилике саградио једну од најлепших цркава

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

(Љевишку), а цар Душан одабрао за свој двор и гробну цркву - тај српски менталитет у њему, који је чак и под вишевековном Отоманском империјом обликовао и тај очаравајући спој словенства и оријентализма... Само у оваквој лепоти, која се још назире у уличицама и махалама Поткаљаје, моглa je настати она песма Бели лице, Призренка девојка, или Прелетеше тице ластавице (у извођењу Маре Ђорђевић), са мелодијом, која, по стиховима Бојића, доиста представља земљу где се вековима „песмом плаче“; где је ропства за српски народ било вишеструко и несразмерно више него (тек неколико деценија 20. века!) – слободе – са последњим српским кућама у Подкаљаји – испражњеним пре непуну деценију, овај прелепи и старински град који још исијава сва та присуства вековима таложеног сјаја и

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

35


ALIA MUNDI

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

српске средњовековне културе, данас је (нама), дефакто – туђински град. Туђински, сем те оазе, Призренске Богословије, која је чудесан и готово невероватан пример, попут наших манастира на Косову и Метохији, националног опстојавања и истрајности у вери – до данас. Питам младог богослова, који нас дискретно прати, пребројава и сачекује, ако неко одоцни, сликајући још понеки призор, бојажљиво – да ли они игде излазе ван зидина Богословије? – А имам ја овде друштво, каже ми и покаже махалу где живе Горанци, где још постојe старински кујунџилуци, златаре и

и величанствених кубета. Стрепела сам и замрла од страха када сам чула да је горела 2004. године, сећајући се божанствених фресака, а ево је, сада пред нама, поново, и ипак сачувана, након (делимичне) реконструкције, одолевајући толиким вековима, да би са почетком 21. века била у опасности већој него икад. Улазак у њу, са знањем, да су овде од 1307. фреске које и данас плене својом живописношћу боја и лепотом облика и физиономија, од руку Михаила и Еутихија, и да је то прилика сада и ко зна када у животу да их гледам – ствара осећање посебног узбуђења.

Богородица Љевишка Богородица Љевишка

кафане, и где и они, који признају државу Србију, са радошћу дочекују ретке госте, жељни да размене неку реч на мешавини македонског и српског, где се још може попити дакле, она права кафа у овом аутентичном амбијенту. И ево је – Богородица Љевишка – дочекује нас уљудно старији „косовски полицајац“ излазећи из кућице. Виђена тако давно, да то и не рачунам у виђење, стешњена, готово сва ограђена неким неукусно великим приватним кућама са двориштима у кованом гвожђу, тек са преласком улице, Богородица Љевишка изниче у свој лепоти својих древних 36

Сликамо их са свих страна, обилазимо и ћутимо, слушајући кратку презентацију оца Стефана. Но, ка олтарској апсиди и даље влада мрак – заправо чађ на зидовима сведочи о тежини оштећења и величини покушаја злoдела, да се ова црква 2004. уништи, уношењем запаљених гума које су у цркви данима гореле! И то је део који чека реконструкцију. Аутентични портрети Немањића у припрати, са чувеним Немањиним натркиљеним рукама, као у заштити, један од најбољих портрета краља Милутина, најзад, чаробна Богородица још из византијског периода, која је од 12. века

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI преживела и дочекала оштећења 2004, срећом незнатна – све су то речити, и више него снажни утисци. Излазимо напоље, на невероватно сјајан и сунчан дан, са пуно плавог неба, где је црвена опека Љевишке још више пленила контрастом и својом лепотом. Помешано осећања лепоте и зебње – ваљда је таква метафизика читавог овог тла, или ове “земље где се песмом плаче”, где нема више Срба, сем оног симболичног светоника и оазе наде – Призренске богословије – учинила је да схватимо магију овог града и места, и нарочито оно – да га се никада не одрекнемо, да га и у стварности и у имагинацији поносно проносимо и не дамо, јер су осам стотинa година његове (православне, словенске) и српске историје, тапија много јача, и много трајнија од непуне две деценија и тренутних сила зла и моћника, заковитланих над њим, који бескрупулозно и дрско покушавају да нам то узму. А ПОЧЕТАК БЕШЕ... Улазак на Косово поље, у неки крвави сумрак (у неком злокобном црвенилу залазећег сунца) са димњацима који су бљували ватрене димове (ко каже да се у сликарству измишља?) – и окупи те чудан осећај и помало нелагода од симболике дочека ове ватрено-црвене симфоније: у својој си земљи, али са (једва) препознатљивим топонимима на плавим таблама, где једва препознајeш иначе, добро познате српске топониме: Вучитрн, Приштина, Обилић, Бањска... Чудан је осећај да си у својој земљи, а где те окружују натписи на потпуно туђем и неразумљивом језику. Мешају ми се видици, они из 19. века, Александра Гиљфердинга, о којима сам колико синоћ писала рад за научни скуп, са овим што видим сада, у стварности: Муратово турбе (назирем путоказ), Мезгит, док споменик Косовским јунацима остаје негде у даљини и помрчини (неосветљен), и пут до њега испресецан модерним саобраћајницама са безбројним кружним токовима.

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ *** И одлучих од овог часа: ћутати, упијати, памтити. И било је чудо Прво: након дочека у Призренској Богословији, уз чашицу добродошлице и хор прекрасних гласова дечака – ђака, од чега ми се плакало, након вечере, вест: спаваћемо у конаку манастира Светих Архангела! Ако сам икада ишта пожелела, а и сада бојажљиво, да на овом путу видим задужбину цара Душана, те темеље (тако смо близу, свесна колико ово није обично, а најмање туристичко путовање), ово се могло граничити са остварењем најлепших снова! И потпуно нестварна ноћ, у којој напуштамо град окупан у светиљкама, идемо кроз гудуре, ускоро стајемо поново поред реке са великим мостом, без икакве светлости около, са небом пуним далеких звезда, уз помоћ мобилних осветљавамо пут, да би нас тако, као у оној песми чика Јове Змаја, пред капијама које царски стреме у небо, дочекао искушеник и увео у простор манастира, право у велики конак. И ту се прекида свака илузија са средњим веком. Дочекује нас сенка велелепног здања у овој пустоши са околним висовима што се назиру у ноћном небу, на улазу осветљено шкиљавим сијалицама, са великим холом и ходником у приземљу, где се под стаклом запажају арехолошке ископине из Св. Архангела. Затим нам брзо дели кључеве и ми, срећни што добијамо више од оног што смо очекивали, брзо се пењемо на спрат, у модерне собе (апартмане са купатилима) од којих свака носи симболично име једног српског манастира – наша се зове: Грачаница. (Све је то однедавно. Тек ми допире до свести, после ћу и чути, да је овде конак до темеља спаљен 2004. године, у мартовском дивљању Албанаца, и да је његову изградњу, заиста се није штедело – помогла шведска влада). То прво јутро на тераси. Тај поглед из конака, на планински венац који чини оштар троугао пресечен

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

37


GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

ALIA MUNDI

Тврђава Вишеград

небом, показа ми да ово место није обично, ни случајно изабрано, и да је овај положај (одакле гледам) у самом средишту Нечега, тајне духа места (genius loci), где се спајају и пресецају линије вечности. Спавати овде, под овим благотворним сводовима, и тако близу царске задужбине посвећује сваког оног ко заноћи овде! A поглед на планине, по изласку из конака Св. Архангела! У гротлу клисуре коју је пробила Бистрица, са сурим врховима около, као моћним стражарима, изненада је привукла поглед и доминирала лепотом – тврђава Вишеград – високо изнад манастира, изнад које су у кругу, као у средњем веку, кружили моћни и велики орлови. Призор је био импресиван, и утисак није био лажан, јер је величанственост ове тврђаве, још из византијског периода уочио и цар Душан, купивши је да чува и надгледа манастир, за њу давши неколико села. Након тих видика и висова, којих се путник не може нагледати, сада сам тек видела где сам. Испред дрвеног конака je она синоћња моћна капија, са стреловитим косинама које стреме увис, и угравираним двоглавим орловима – царским грбом. Иако скромно, симболично, доиста “царски”. 38

(Тек последњег јутра, жртвујући кафу – уђох међу моћне (и сад!) остатке темеља цркве Светих Архангела, сликајући сваки детаљ који сам могла уочити: дивне пурпурне остатке камене пластике – најчешће грифоне и птице, који ето, ту столећима леже, ван својих капитела, али чудесно сведочећи о духовној и енергетској светости овог места. Нисам желела да одем, а да не потражим место где је био сахрањен цар Душан. И ево, уз сами леви зид главног црквеног брода, са погледом према нашем конаку и тераси (са импровизованим олтаром од дрвета), нађосмо, доста лако, велику гранитну плочу са једноставним натписом: гроб Цара Душана (1308–1355), реконструисан 1952). То су и последњи захвати на овој цркви у доба друге Југославије. После их више није ни било. И никад више озбиљне намере док је било услова и времена, да се црква обнови! (Сад знамо и зашто). Али више од свега, сада ме овде фасцинира само место – замишљам тај чувени под по коме је ходао и Цар, да би га кроз коју годину овде положили и на вечни починак. Нажалост, ни његова судбина, као и свих његових предака, као и народа, није му дала дуго мира. Знам и више него узбудљиву причу о спасавању земних остатака највећег српског

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

ALIA MUNDI владара свих времена, и колика је била улога Радослава Грујића, једног благородника у историји наше цркве и српској историји уопште. Само захваљујући његовој бризи и прегалаштву, остаци цара Душана су сачувани и почивању у цркви Светог Марка у Београду. И пожелела сам да се сликам крај овог више него знаменитог и светог места – јер све је овде у овом окружњу, свето. И, ко зна, да ли ћу икада овде поново доћи. Чудо Друго: ВЕЛИКА ХОЧА Као да сам била у времеплову, и стигла у 14. век! (или: у доба краља Милутина). Мала, аутентична црквица из тог времена, са звоником на преслицу, у прелепом небу и сунцу, а испред ње, на зеленој пољани, народ свуд унаоколо, православна паства и величанствени хришћански обред који се овде није мењао вековима! У белим и златним одеждама са златним крунама, на часној трпези пред црквицом (да је ово могла видети Исидора, помишљам под утицајем њених молитви из Топчидерске цркве), литургију служе владика Теодосије са прислужницима. Поред њега свештеник са штапом Св. Саве, и ја сам помислила како за ову стварност није потребна снага маште! Около пуно дечице (како је то леп призор!), по дивном сунчаном дану, паства која побожно стоји на ливади и литургија која бруји ваздухом и простором, вековима иста – опет ми се плакало. Потом деца, која у реду пажљиво (и радознало) са родитељима за руку или у наручју прилазе послушно владици и примају нафору. А након причешћа, стрпљивог – какво гостопримство, овог дивног, напаћеног народа! У највећој сали села, трпезе у П, и вредне руке домаћица – од сирева и салата, до лозове ракије и чувених вина наших домаћина (виногради, кажу, још из доба краља Милутина, од тога се овде и сад живи. То срце народа осетио је овде и Петар Хандке), са печењем нарезаним пред сваким гостом. А музика – сви се скупили око хармоникаша, једног кршног момка, и

Служба у Великој Хочи коју је држао владика Теодосије

певају – то је онај изворни доживљај песме, као на старим славама! Опет онај дивни метохијски мелос и прави старински оркестар (без озвучења), где се песма на песму низала, започета такорећи химном Срба-Призренлија „Удаде се Јагодо“, што поново тера сузу. То је био доживљај песме, оне наше старинске, онако како се једино она и изводила (и што још једино има у приповеткама Боре Станковића). Да, то је још увек Стара Србија – у овом прамичку слободе, на крајњем југу, опстала само овде (чак је ни у Србији нема!). Но, и поред песме и расположења у замаху, овде су сви озбиљни, без шале (на коју смо ми тамо, лишени елементарних брига које ове људе тиште – од људске слободе па надаље) и мало се ко смеје. Потом, шетња по улицама Велике Хоче, тог живописног и брдовитог места са око хиљаду српских душа, на самом дну Космета, “у раљама” вечите злокобности, близу албанске границе (нисам рекла да је путоказ латиницом В. Хоча, једва видљив, готово исписан руком), са свим изашлим становницима који нас гледају као у неко чудо и драго (давно жељено) привиђење – да се и њима, одсеченим од света, нешто у овом веку лепо дешава. Једна бакица,

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

39


GLOBUS:ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

ALIA MUNDI

Фолклористи испред Турске куће у Великој Хочи

права метохијска жена са шамијом и у дубоким годинама, изашла такође и дуго и жељно нас посматра – то су лица која треба запамтити. Напољу, дуж главне улице, сељаци продају своје производе. Имају и дрвене киоске (вина, ракије, сиреве и дрворезбарије, највише црквене), а жене под вењаком изложиле своје рукотворине – дивне делове српске метохијске ношње, зубуне, кошуље, ешарпе комбиноване са народним мотивима (удружене су у женску задругу Србије и наступају по сајмовима широм земље, како нам рекоше, што је утешно). Модерна „Дечанска виница“, сва у камену, у чијем подруму се продају првокласна дечанска вина, са етикетираним пореклом (и каквом брзином нам пакују, пишу имена – и више с тим нисмо имали посла – све до Београда! Свака част на пословности). Деца се мувају по гомили где се купује, продаје – за њих су то увек чуда. Дом културе – онај социјалистички, недирнут ваљда од 50-тих и 60-тих, када је грађен, са расклиматаним столицама и старинском бином са завесом, ољуспаних 40

зидова – као да сам у мом детињству, у биоскопу “бувари” на Дорћолу у Јеврејској 16 (где смо ишли да гледамо Тарзана). Али зато, модерно озвучење, препуна сала, где се седа где ко стигне и где се деца нестрпљиво премештају са столице на столицу, да боље виде бину – уз нас, препуно мештана, читавих породица са малом децом, жељних било каквих догађаја ове врсте. (А уз све званичне и топле поздравне говоре, опет потом, дивни метохијски мелос, овог пута дечјих гласова уз хармонику њиховог вредног учитеља, затим вртлог прекрасних призренских ношњи у колу, стаситих и прелепих девојака и младића. Ко зна колико су ово увежбавали, за данашњи наступ, нама у част?!). Потом шетња ка месту одржавања нашег научног скупа (због којег смо заправо овде, сад све ово треба “заслужити”). Улице – камене, куће камене, старе турске, озбиљне, као цела метохијска земља и поднебље. Овде је остало исто (и колико ћу видети) једино очувано, аутентично Косово и Метохија, какво знамо из историје и прича. Сем Велике Хоче и старог језгра у Призрену, нигде га више нема.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

Одводе нас затим на дегустацију вина, у двориште са дрвеним конаком – чардаком на спрат. Са “светски” постављеним послужењем у дворишту, на травњаку – на дрвеним, округлим бурићима, на столњацима врхунска вина из Велике Хоче, црна и бела, чаше са високом ногом, салвете, наресци на чачкалицу – као пикник у филмовима. Какав би овде туризам могао да се развије, да су прилике нормалне, помишљам сетно. Почело је да се гради и улаже и овде, баш заинат, на предачкој земљи: велике, лепе метохијске куће на четири воде – прате аутентичан стил предачке градње. Воде нас у салу-ресторан, двојице браћепредузетника, где ће бити одржан први део скупа. Ресторан, бина, камени зидови украшени ликовним делима (поклоном учесника разних ликовних колонија), одају утисак да је овде спокојство као и свуда у свету и да ће тако потрајати и следећих стотину година! Камо среће!

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

И опет након кратке паузе са кафама свих врста, одводе нас, учеснике другог дела скупа у други камени комплекс – Музеј Велике Хоче, недавно реновирану стару турску кућу на спрат (шведска влада), са етно-поставком на спрату, а доле такође изложбом слика (поклона сликарске колоније). Делује ми (више пута ових дана), као да сањам и да се налазим у најпрестижнијим туристичким дестинацијама где све треба сликати. На брзину, на спрату, разгледам аутентичан амбијент метохијске куће од пре сто година: разбој, колевку, женску ношњу (са димијама), икону и сребрно посуђе, и на трен доживљавам некадашњу свакодневницу овог, никад мирног простора. Скуп се одржава у приземљу, у том јединственом ентеријеру украшеном поклонима сликара са сликарске колоније, док је напољу, прави камени антички театар! (где смо наставили наша излагања, јер смо се смрзли у њеним дебелим зидовима, док је напољу блистало сунце). Био је то јединствен наставак једног скупа и доживљај читања реферата напољу, док су сви лежерно поседали по „античким“ седиштима. (Три девојчице бојажљиво провирују, јер се овде увек играју – Валентина их позива руком да седну и оне мало збуњено и срамежљиво седају – тако сам их и овековечила – док је дечак који је наишао иза њих, шмугнуо кроз

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

41


ALIA MUNDI

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

капију брзином светлости). Две наставнице и новинарке из Ораховца, иду и прате сва излагања – Срце нам је пуно!, каже једна од њих. Успут, док ходамо ка центру, причамо, и дајем изјаву за њихов радио. Питам их после – колико их има у Ораховцу и како живе? Све је мање деце, прича, али држимо се. А кад прелазе границу, то су читави циркуси. Показује ми две личне карте, и прича: кад траже личну, пре показивања питам: Коју? То је наша стварност, завршава. Уто на центру срећно добише превоз, изљубисмо се и одоше уз махање из аута. *** И то гостопримство, целим путем, као да си у свом дому: од јутарње кафе у конаку цара Душана (оном првобитном и дрвеном, са интересантним ентеријером – од икона до ћилима,

Део учесника скупа испред Призренске богословије са Валентином Питулић у средини

плана изградње обеју цркава (св. Николе, која се већ гради и стигла је до висине човека, до трпезе са великом дрвеном рибом, уместо послужавника), коју кува искушеник, брзо и спретно, љубазно разговарајући са нама и одговарајући на наша питања. (Oвде је то читав мали колектив – и опет православна хришћанска вера, то чудо и једини спас за нашег човека – јер, овде је свако забављен у некој својој муци). Напољу огроман портрет цара Душана и два пса вучјака, која дају неко страхопоштовање и сигурност овој пастви. И онда, сем незаборавне Велике Хоче, оно гостопримство у Богословији у Призрену - и сваки дан je неки догађај: ујутру нас довозе комбијима довитљиви и дивни момци запослени овде, причамо успут. Просторије у Богословији (која је, такође треба нагласити, горела 2009, а кроз две године изнова почела рад), раскошне: од салона и трпезарије, до читаонице и библиотеке, мале капеле за вечерњу молитву и чудесне конгресне сале у сутерену, са бистом Јастребова, где је настављен наш научни скуп, по свим правилима модерне презентације, са учешћем бројних иностраних гостију. 42

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI Ти окрепљујуће здрави, посни ручкови и вечере, са свим програмима и наздрављањима, песмом и весељем (где и кувари кад заврше посао, кроз шалтер, провире и гледају призор усковитлане енергије весеља и песме, које има само овде), са тим толико васпитаним питомцима-младим богословима, који поспреме свој сто, a потом се веселе уз оркестар (који је последње вечери поново дошао из Велике Хоче), али у десет, сви су се покупили и отишли у спаваонице! Увече ће ту бити отворена и велелепна изложба: „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“. БОГОСЛОВИ – та лепота младости, али и васпитања, која личи на неки колеџ у Енглеској! Певачи, ученици, па смерна паства на служби, најзад момци који нас служе, точе нам вино, прате кроз град, брижно и одговорно, све је то у једној личности и у овом колективу. Има их, сем са свих страна Космета, и из Ниша, Врања, иду даље на студије у Солун, Атину. Кад су на отварању изложбе запевали „Тамо далеко“, опет сам хтела да плачем. А тек, откриће сувенирнице, где ради љубазна девојка, после чујемо, супруга једног од професора: ту ћу купити књигу о Призрену, писану са чудесном посвећеношћу овом граду, из пера Роксанде Тимотијевић, и у којој ћу сазнати управо све оно што ме је занимало – а која ће ми широм отворити очи за овај град, и везати ме заувек за њега. Ту ћу наћи и прави призренски филигран из српске радионице, који сам сањала да купим и понесем на поклон. Ту су и ЦД-снимци дивних момака-богослова, и једва чекам да сниме старе призренске народне песме. Па екстеријер дворишта Богословије! И опет ме све подсети на Цариградску патријаршију. Са овалним степеништем и укусним парком са ограђеним високим дрвећем и негованим цвећем на спољашњим зидовима, са клупама за одмор и

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

Ђаци Призренске богословије

Изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светког рата“

разговор, бистом Симе Андрејевића Игуманова, највећег добротвора у изградњи не само зграде старе Богословије већ и палате на београдским Теразијама, где се пријатно могло предахнути уз непрекидну причу учесника скупа из свих страна света; са момцима-богословима, у једнаким сакоима, као на Оксфорду, који су спретно силазили низ степениште спремајући се за наступ – помислих: – Боже, колико си нам лепоте овде даровао, зашто не пустиш да се на миру развијамо, да више немамо тe страшне непријатеље и историјске пресеке, те сталне претње уништењем, у овом миру и у овој људској лепоти! Јер, не треба заборавити, у самој близини саграђена је нова џамија, која упорно, пет пута дневно са звучника позива своје вернике

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

43


ALIA MUNDI

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

на молитву, али тако да се добро чује и у дворишту Богословије. Tа веза професора и ђака, то је више од односа очева са синовима (чега све мање има и у природним породицама). И док Професори седе достојанствено за дугачким столом на бини – као да сам гледала неку слику славних српских књижевника из 19. века – сви млади, отмени, одмерени, са брадицама, негде дужом косом, у мантијaма али и у модерним сакоима – сви ожењени (лепе, младе жене, овде запослене у различитим службама), уследило је њихово представљање. Kакав узвик – онај неспутани, ђачки, уз свако име: Ураааа! To ђачко обожавање, кроз спонтани младалачки узвик пун одушевљења, то je онај (заборављени) однос професор-ученик, пун поштовања, то је родитељска брига и љубав за ове ђаке, којима су они и отац и мајка, у специфичним околностима, а које су им родитељи поверили, васпитање којe не постоји нигде у Србији (пола београдских средњошколаца бих овде послала на преваспитавање). А међу њима, највеће овације добија једина професорка – која им предаје само срце и душу народа: књижевност и српски језик, и нашa организаторка овог чудесног путешествија, Валентина Питулић.

Манастир Висок Дечани

ДЕЧАНИ Иако скоро виђени (ако се “скорим” може назвати долазак овде већ давне 2009. године), већ тад је била фасцинираност том уређеношћу, том монашком економијом, а истовремено модерношћу организације – од чувених вина и сирева, до живописно резбарених икона из уметничке радионице, те модерног вишејезичког водича по његовом очуваном благу и фрескама – као и тим урбаним, продуховљеним лицима младих монаха, чији је ово ИЗБОР, баш на овом месту да служе и баш у овим временима у овом манастиру, од ког су поново направили прави духовни центар, са светском умреженошћу (само он, нажалост, није на туристичкој мапи, попут фирентинских цркава), чувајући његову 700-годишњу светост и славу, a који чува италијански 44

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

Пећка патријаршија Слава Покрова Пресвете Богородице 14. октобра 2017.

КФОР, као и њихова имања и економије, са стадом коза у прекрасном крајолику. Да ли треба нешто рећи о самом манистиру – том чуду, који једини нетакнут опстојава већ вековима, у овој “вучијој чељусти” (А. Гиљфердинг), који је преживео, недирнут и очуван, у свој раскоши своје архитектуре и фресака, икона и црквених драгоцености и књига, какве више нигде код нас нису сачуване, а све су биле сличног богатства задужбине, и у коме се тек види сва раскош средњовековне српске државе. И ћивот свеца, Дечанског краља, са златним папучама, који је овде од 1313. и коме смо се овде (поново) поклонили. Стојећи у цркви, која богатством тако одудара од свих наших рушевних и пљачканих цркава и манастира кроз векове, међу фрескама са хиљаду сцена и десет хиљада ликова, по лепоти равним италијанским ренесансним мајсторима (из истог времена!), слушајући божански пој и бруј хора православне заједнице која је заједно с нама пристигла у цркву и овде (ко зна из које даљине) дошла на поклоњење, опет сам осетила исто – неуништивост и лепоту вере. Дечанска трпезарија – по други пут нас угошћавају, нас путнике-намернике, срећне и скрушене, и здраво-гладне! Тај кувар у Дечанима, са плавом кецељом и руменог лица (као из филма), који нам је благословио ручак у дечанској трпезарији, једним широким благословеним покретом обе руке, као Христ. А чорба – рекла сам: Написаћу Песму о овој чорби! И уз чашицу ракије, диван посни ручак, потом и дечанско вино из старинског бокала, нудећи се међусобно, осећали смо се захвално-блажено, у истинском хришћанском заједништву. И видиш све много шире, не више онако опседнут само собом, како је обично у великом Граду. А момци из КФОРА – у сунчаним наочарама, насмејани, и вероватно жељни посетилаца, радо се сликају са нашим девојкама. И све је дивно, наизглед туристички, сунчано, препуно лепоте – оне, људском руком створене, којој смо дошли у походе (и за коју стрепимо, од претећег, перманентно и вековима наднесеног људског зла), и оне природне, са околним видицима и сурим клисурама, али и невероватно зеленим четинарским шумама и травом око манастирског комплекса – и којој срећом, људско зло не може ништа! И последње, чудо Треће: ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА Одавно нисам видела и доживела НАРОД у пуном смислу те речи, као у Пећкој патријаршији, и то на челу са својим Пастиром. Видела сам Народ изблиза! И то верујући, као Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

45


ALIA MUNDI

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

праву, библијску паству. Као из доба Сеобе. И као да сам видела патријарха Чарнојевића лично! Никад, и иначе, у тим ретким доласцима овде (свега трипут у животу), када је све било чисто и некако музејски, без људи. А сада! Паства се размилела по свим јазовима, дудињацима, под крошњама, и у конацима, огромно мноштво народа, које је дошло са свих страна (то се видело и по препуном паркингу, и разним регистрацијама, али нисам веровала у овакав призор, нарочито у овом времену и овом политичком тренутку, што је било фасцинантно! А на служби, у крцатој пуној цркви Св. Апостола, са тим главама испод фресака, са хором из Новог Сада, чији су се изузетно уходани гласови спајали у висинама са топлим и бледим лицима светаца, осетила сам се по трећи пут, као у времеплову, и у давном добу Данила Другог. Овде се служи, скоро непрекинуто 800 година! А када смо ми, који нисмо толико верници, седећи напољу, на прекрасном сунчаном јесењем дану, који је увеличао овај празник, сачекали завршетак службе, из цркве се појавио, рекох, НАРОД, у пуном смислу – на челу са Архипастиром (митрополитом Амфилохијем) са дугим штапом, у дугој црној камилавци, окружен калуђерима и пратњом: Призор као из Сеобе Срба! Призор од кога очи не можеш да одвојиш! И пратиш ту поворку која полагано прилази, многе вернике који долазе и љубе руку Mитрополиту. И схваташ да је ово још једна награда која ти је милостиво додељена. Вера је чудо на овим просторима и у преосталом српском народу са Косова – то се изгубило на другим местима српства, сем можда, на рубним странама, истом снагом очуван (зато што су вечито угрожени – у Требињу, Бања Луци, Пакрацу). И Црква је све што држи овај народ овде – стрпљиво, трпељиво, као и ранијих векова, како су их векови научили. Срушено поправљају, камен по камен, цреп по цреп, материјално и видљиво, уз оно духовно, 46

неуништиво, црква помаже градећи, овде где ни наша држава не сме – овде су само они. И то раде врло модерно, квалитетно, трајно... –Даће Бог, кажу загонетно, док посматрам спремне камене блокове за мању цркву Св. Николе, поред Архангела, која је високо надрасла темеље и висину човека. Вера – ти људи, многи појединци, не само црквени, него обични, најобичнији – бољи су од мене! (и од већине данас). Дошла сам, као и увек, сва контаминирана оданде. Овде човек доживи прочишћење. Е САД ОНО – били смо на истој земљи, али у два паралелна света. Призренска Богословија, Велика Хоча, Пећка патријаршија, Дечанска трпезарија – српски језик, прича, реферати (све исто, као и у Београду), дружења, послужење, песма (црквена и народна), тај дивни наш српски језик, и народни мелос; блажена, скоро светитељски чиста лица, сјај у очима, благост и ред (ти чаробни дечаципитомци), а чим изађеш напоље – Друго. Ми смо из тог једног у други паралелан свет прелазили неколико пута дневно. КРОЗ ПРОЗОР АУТОБУСА С друге стране, оно што види путник кроз прозор аутобуса – Косово је простор у невиђеној градитељској експанзији. То је економско “меко” освајање простора, стављање пред “свршен чин”, ако би се икад стање променило нагоре за њих, сем онога – признања, које се готово сад већ са сигурношћу очекује. Ти аутопутеви (нови, веома добри), ти кружни токови на сваких пет метара и асфалт до најмањег засеока (наравно, без Севера), треба да створи нов урбани идентитет, нов имиџ, пријемчив и пријатан за западно (англоамеричко) око, и причу о садашњем напретку, у односу на грозно робовање и заосталост у Југославији, односно, под Србијом. Гради се, гради невиђено, од читавих комплекса дуж аутопута (сервиси, маркети, пумпe са хотелима са 4 звездице – ту нема фабрика!), све до луксузних приватних кућа или читавих комплекса стамбених зграда (врло

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI модерних, живописних, по свим светским стандардима), или огромних “хацијенди” са паркинзима за стотине аутомобила и гостију – но, углавном празних, јер у њима нико не борави (сви су у иностранству, без намере да се врате), без туриста којих овде и нема, као ни без неких великих тржних центара (протока роба и услуга).

Па шта је онда по среди?

То је процес тзв. “оверавања територије”, њеног трајног заузимања изградњом некретнина дуж путева, али и својеврсно “прање пара”. Милиони и милиони евра сливају се свакодневно на албански део Косова, и сад смо у прилици да то и видимо Духовна клима? Они се већ сматрају уједињеним са Албанијом (довољно је то што је већ 2009. изграђен америчким учешћем супер модеран аутопут Приштина-Тирана) – сад само још фали најављени пут Ниш-Тирана!), свуда су албанске заставе (а косовску нико и не сматра за озбиљну заставу, то је њима само прелазна фаза, до пуног уједињења, које је надохват руке). И у тој градњи, они све бришу – не само да нема трагова од српске и турске архитектуре и кућа из југословенског периода (спаљиваних у различитим погромима од 1999), него нема трага ни њиховим идентитским селима са високим зидовима и кућама окренутим од улице (барем оно што се са аутопута може видети). Све су збрисали у име своје једине религије, а та њихова једина новоуспостављена религија се зове – ГЛОБАЛИЗАМ. Као народ без дубље историје, културе и идентитета, па чак и религије (ако сам видела 2-3 џамије и то постмодерне архитектуре и очигледно новијег датума – има их много више у Прешеву и око Бујановца, у Србији) они су пригрлили и потпуно се поистоветили са својим јединим узором и ментором коме се једино диве и са којим су слични (културом такође не старијом од два века) – Америком (САД) и њиховом религијом – Новцем – и ту су се веома добро разумели. Другим речима, косовски Шиптари, данас имају само једну

GLOBUS:ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ религију којој верују – глобализму – и зато у њој тако добро (наочиглед целог света) “пролазе”. Просечан Американац или путник из Западне Европе био би задовољан погледом кроз прозор – пејзаж повремено делује као да је из неких рубних делова Америке – иако се овде нико не бави пољопривредом (на одличној земљи), нема ни индустрије – има само низ ауто-сервиса, грађевинских стоваришта и трговине. Шиптарски језик (пастира и сточара) је сиромашан модерним речником, нарочито индустрије и дигиталне технологије, па су ту интернационалне позајмљенице (које једино и разумемо). Они немају идентитет, ни обележја специфичности ни у савременом урбаном смислу, ни у религиозном смислу – ни за свадбе, ни за сахране – ту су венчанице из неких филмова седамдесетих, чак ни надгробна обележја дуж пута немају никакав знак, већ неки неодређени облик у мермеру (чак ни код “палих хероја” 1998-99), али је ту обавезно албанска застава (нисмо видели ниједну “косовску”), и понегде је извајан орао. Они су у југословенској заједници, захваљујући Титу, и по образовању и ширини слобода одавно превазишли Албанце из Албаније, и ма како им то био циљ (уједињење са Албанијом), питање је како ће се они културолошки сложити. Овде су они одавно обучени модерно, виде се девојке по кафићима, тек понегде у Призрену се види повезана жена (све је то много јаче код муслимана нашег језика у Новом Пазару или Сјеници), тако да (исламска) религија код њих не игра битну улогу, односно, онолико је играла колико им је као народу могла да донесе, а у тој комбинацији (религија плус глобализам-новац) та додатна комбинација у свету очигледно им је (до сада) донела много! Све се фанатички брише са српским трагом, именом (топоними) и неким нечитким улицама њихових “великана”. Нове генерације не треба да знају ништа о (вековној и недавној) прошлости овде. (Пролазак кроз Пећ – унакажена до непрепознатљивости – још само Бистрица исто тече. И препознаје се пут за Патријаршију. У главном парку – бисте неких нових хероја, са уредним албанским заставама

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

47


ALIA MUNDI

GLOBUS: ПРИЗРЕН СА ОКОЛИНОМ

около. И стране компаније (лешинари), које су увек претходница пропасти. Али ја сам у погледу изнад Пећи, изнад њених (непромењивих) врхова, по меандрима, видела српску војску 1915, како промиче, мили, али упорно по науму да се не покори, пење се све више и више... у гудуре Проклетија. Нема сумње, они мисле да су надомак циља. То се види на сваком кораку, чак се чини да су Срби овде нека давна прошлост. Прибојавам се, не – шта ће бити, већ да не поклекнемо пред компромисима и не препустимо овај дивни, преостали, најчистији део српског народа, раљама глобализма. Бојим се наше попустљивости, која је сад ту на великом испиту историје. Ако је икоме још до историје стало. И ЕПИЛОГ СПОМЕНИК КОСОВСКИМ ЈУНАЦИМА – и ево их, поново, по дану, за заокружење читавог овог пута, и преостале жеље – у даљини, једва препознатљив, тужан, остављен на милост и немилост, неосветљен ноћу (за разлику од околних џамија, помпезно бљештећих у зеленој боји). И тако, тек једва назрет кроз прозор аутобуса, и сликан када га је кривина аутопута приближила. Овде су Косовски јунаци одавно изгубили статус споменика – који се једва назире, испресецан асфалтним путевима и кружним токовима, који се стежу око њега све више, као омча – одавно напуштен и од данског КФОРА, чини ми се да се само чека да се сам од себе сруши, ако они то не пожуре, нестрпљиви, да збришу све што је српско. Сликам га са сваке стране прозора аутобуса, како наилази погледу – ко зна да ли ћу га икада и поново видети? Шпалир српских застава, које весело лепршају на ветру и баш на свакој бандери, и са својим најречитијим и најпунијим значењем, прате нас од Севера Косова и потврђују да је ово још наша земља. Наслоњена на Србију, у коју се нада и гледа. Скоро 45 минута тако путујемо до “границе”– иако предео делује пусто и суморно, без икаквих улагања, јер се чека “нешто” (шта би значио пун профил аутопута Краљево48

Рушевина Светих Архангела

Рашка-Косовска Митровица, питам се уместо, погураног од западних ментора ником потребан аутопут “братства јединства” Ниш-Приштина!), насупрот оној мегаломанској градњи доле, снажан је осећај да је ово огроман комад тла, земље, која се ни за центиметар не сме дати – ни по коју цену! Због нашег народа овде, дивног и верујућег, у односу на које сви обреди горе, у Србији, делују као празна фраза. Све најлепше упознала сам доле: ВЕРУ, ЉУБАВ, ГОСТОПРИМСТВО, ПРИЈАТЕЉСТВО. Да, свакако, и НАДУ. 4. децембра - 23. јануара 2018.

(Путопис настао поводом научног скупа „Фолклорно наслеђе Срба са Косова и Метохије у словенском контексту“, одржаног у Призрену и Великој Хочи, 12. и 13. октобра 2017. године)

ТЕКСТ И ФОТО: Славица Гароња

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


AM KULTURNI KALEIDOSKOP: МОРЧИЋ

ALIA MUNDI

РИЈЕЧКИ СРЕЋОНОША

O

но што у Кини представљају новчићи на црвеној траци или у Индији насмејани Буда, то у Ријеци представља Морчић – црнац са белим турбаном, као општеприхваћени ријечки сувенир. Морчић је један од најпрепознатљивијих симбола овог града, а пре свега је маскота Ријечког карневала који има међународни карактер. Постоји неколико легенди које приповедају о пореклу ријечког Морчића. Прву легенду о Зринском је записала позната ријечка археолошкиња и историчарка уметности Радмила Матејчић. Та легенда датира из 16. века, из времена када су се Турци утаборили на Гробничком пољу, у намери да изврше напад на Ријеку. Племенити Зрински је са Градине код Јелења одапео стрелицу која је погодила турског пашу у слепоочницу, након чега се војска разбежала. Легенда још каже да су током те опседе Ријечани подизали поглед ка небу и молили се да камење затрпа Турке. То се управо и десило. Услед тог напада, на пољу су остали само њихови турски турбани. Као сећање на тај догађај Ријечани су својим женама ставили наушнице у облику главе покривене турбаном. Друга легенда потиче са Пељешца и каже да је једна италијанска контеса имала црну слушкињу коју је јако волела. Из те љубави, одлучила је да јој поклони слободу, а као успомену на њу дала је да се израде наушнице са њеним ликом. На настанак Морчића велики утицај је имала и Венеција, имајући у виду чињеницу да је у 17. и 18. веку била такорећи опседнута Оријентом, па су тако богати венецијански патрицији уз оријенталне

зачине, парфеме, тканину, одећу и накит, куповали и црнце – слуге и пажеве које су облачили у оријенталну одећу. То је инспирисало многе венецијанске златаре да почну да израђују брошеве у лику црнца са турбаном, златног попрсја, богато украшеног драгим камењем, прозваног „moretto“.

И данас се углавном израђује накит са ликом црног човека са белим турбаном. Носе га све жене без обзира на друштвени статус и националну припадност мултиетничке Ријеке. Морчић шаље поруку да је управо разноликост у споју култура највећа вредност града Ријеке који ће пригрлити свакога ко се ту нађе, без обзира на то да ли се у њему настанио или је то путник намерник у потрази за срећом или оним што му у духовном смислу недостаје. Морчић, ријечки срећоноша, шири позитивну енергију и оптимизам. Верује се да ношење амајлије Морчића доноси остварење жеља и заштиту од непријатеља. Иво Андрић је једном записао: „Чудно је, како је мало потребно да будемо срећни и још чудније како често нам баш то мало недостаје!“ Ако је веровати легенди, можда ношење Морчића може да пружи то мало што нам недостаје. ТЕКСТ: Љиљана Стјеља

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

49


AM LIBRIS: „ГОСПА ОД ВИНЧЕ“

ALIA MUNDI

Bogiwa i mit Трагом поеме „Госпа од Винче“ Маје Херман Секулић (Пешић и синови, 2017)

П

оезија је одувек била начин за изражавање најдубљих мисли, екстатични плес душе, снажна потреба за слободом и својеврсна мистерија. Понекад поезија надилази садашњост, чак и прошлост, те дотиче саму срж – мит. Откривање језика мита јесте део стварања. То нас доводи до прапочетака, доводи нас до оних који су били “први”, оних којима се дивимо, оних на које очајнички покушавамо да се угледамо. У случају песника, то су музе, богиње које владају најскривенијим кутком њиховог срца и њиховог надахнућа. Постоји тренутак у животу сваког песника када он осети снажну приврженост сопственој богињи, као да су повезани неком невидљивом духовном пупчаном врпцом 50

за утробу цивилизације. Задирање у далеку прошлост није ништа друго до праћење трагова човечанства. То је управо оно што је реномирана српска књижевница Маја Херман Секулић учинила. У својој најновијој књизи, поеми „Госпа од Винче“, она се вратила прапочецима. Ишавши трагом једне старе цивилизације и њеног магичног језика, она се заправо вратила кући. „Госпа од Винче“ је поема објављена на српском и енглеском језику, посвећена божанској музи или Великој Богињи – божанственој тројеручици, свезнајућој, пророчкој која влада човечанством од постанка. „Само још песник говори истину. И то песник – жена. А по свему судећи тај први песник, прауметник била је нека Госпа из

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


AM LIBRIS: „ГОСПА ОД ВИНЧЕ“

ALIA MUNDI Винче, првог градског насеља и седишта велике егалитарно-матријархалне винчанске, аутохтоно европске прото културе и језика.“ То би био кратки опис дивне поеме коју је написала Маја Херман Секулић. Она је употребила све песничке и креативне вештине како би описала Госпу од Винче те како би нам оваплотила прву жену песника – прото песника, како би нам открила скривене знакове, добро чуване у дубоким слојевима неолитске цивилизације која је на обалама Дунава постојала пре неколико миленијума. Муза, Богиња, Жена, Мајка, коју аутор назива и Маја (исто име које носи и сама ауторка) или једноставно поетски Госпа од Винче, симбол је снаге, преданости, симбол је старе Европе, она је прво људско биће које је забележило истину. Ауторка се поистовећује са својом Госпом, гледајући кроз огледало времена. Њене песничке речи су магични симболи који тек треба да буду откривени. Њено песничко појање је призивање Богиње, призивање самог мита. У њеној поеми Богиња се сусреће са митом. Заједно спојени они приповедају о почецима, они причају језиком митова које сваки песник жели да открије на свој начин. Госпа од Винче је такође и фигурина која је ископана на археолошком налазишту које припада Винчанској култури, неолитској култури централне и југоисточне Европе која датира од 5700. до 4500. пре нове ере. И та чувена фигурина приказује жену савијену у позу молитве и моћи. Кроз поему, ауторка нас води до поља и долина где њена јунакиња слободно трчи, показујући нам како сади семе и пшеницу, како хвата свице у зделу тајни, како призива магију, како се клања светом дрвећу, како је написала прву књигу на свету ни не знајући да ју је написала. Читајући поему Маје Херман Секулић, заправо читамо магични језик својих предака, дубоко урезаним у дрво. Такође добијамо и слику Госпе која је наша прамајка, тако духовна, тако брижна, тако храбра, она чији је језик био језик љубави, чија је прва реч била ЉУБАВ, она која се борила за мир, која је живела у миру, окружена прелепом природом, својим вољенима, својом

Maja Herman Sekulić

драгоценом земљом смештеном на простору једне старе заборављене цивилизације. Маја Херман Секулић је написала изузетно поетско дело. Њена „Госпа од Винче“ је и више него успешни поетски наследник чувене књиге „Повратак у Кремону“ Миодрага Павловића. Овом књигом, Маја Херман Секулић је достигла зенит свог поетског стваралаштва. Повратком у далеку прошлост, она је заправо начинила један велики корак напред. Она нам је показала пут који држи бакљу која осветљава таму нашег ума и осветљава пут ка слободи нашег поново рођеног ума. У епилогу своје поеме, ауторка каже: Гледала сам тебе која сам ја Како си после хиљаду година мира Нетрагом нестала у пламену, У великом пожару, Изгорела ти дуга коса Цео твој свет у пепелу Траг Велике Беле Богиње У отиску меке тканине Од плетене трске На дну спрженог ћупа Оскудна је прича Без срећног краја Да ли је то била твоја одлука Да уништиш све, да спалиш трагове Пред најездом варвара и источњака, Или си само хтела да кренеш даље, у непознато, Да будеш опет невезана тугом, прошлошћу, Слободна, А да о томе ниси имала појма?

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

ТЕКСТ: Ана Стјеља

51


ALIA MUNDI

AM ŽIVOTOPIS: ЈОЗА КЉАКОВИЋ ШАНТИЋ

Apisov В

елики хрватски сликар и фрескописац Јозо Кљаковић Шантић рођен је 1889. године у Солину. Најстарији је од деветоро деце из брака Николе Кљаковића Шантића (1861-1942) и Павице Кљаковић рођене Гашпић (18611935). Отац је родом из Кљака код Дрниша, “имају друго презиме Шантић”. Уписавши 1908. године студије на Високој техничкој школи у Прагу, архитектонски одсек, учио је сликарство код Влахе Буковца, истовремено професора „Akademie výtvarných uměn“. Друге године прелази у Беч, на студије технике, али са главним занимањем за усавршавање у ликовним уметностима. Већ 1911. године запажено је његово учешће на међународној изложби у Риму, а са Иваном Мештровићем / „ESPOSITIONE DI ROMA“, фебруар – април у Павиљону лепих уметности Краљевине Србије, дела: „Hudi di Uomo“, „Adam i Eva“, „Le Marche d'Esclaves“, „Saloma Vila Ravioila“. Наредне године у Београду на Четвртој Југословенској уметничкој изложби, мај-јун, нашли су се Кљаковићеви радови: „Ева“, „Бошко Југовић“ 52

trag

и „Три Марије“. Хрватска је у то доба била у саставу Аустроугарске и у њој је на делу јака струја отпора хабзбуршкој суверености међу Јужним Словенима, у културним круговима са упориштима у деловању уметника Влаха Буковца, Ивана Мештровића, Иве Војновића... У сагласју са српском националном политиком, они су били јак ветар у леђа ослободилачким тежњама народа у окружењу. Подаци о боравку и раду Јозе Кљаковића на тлу Србије 1912-1915 у бројним стручним радовима и новинским чланцима о његовом уметничком и политичком опусу објављиваним последњих година у Хрватској, често се своде на коментаре његовог ангажовања у организацији Народна одбрана и податке о делима ликовне уметности које је излагао “под заставом Краљевине Србије”. Његови мемоари објављени првобитно у емиграцији, (Буенос Аирес, 1952), коначно у Загребу 2011. године, под насловом „У савременом хаосу“ садрже низ детаља о сарадњи “са српским револуционарима” из периода пред избијање

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

AM ŽIVOTOPIS: ЈОЗА КЉАКОВИЋ ШАНТИЋ

Првог светског рата, али и о уточишту у Србији због избегавања да буде регрутован у аустроугарску војску. Овај чланак садржи приказ неких од детаља везано за тај период, прилике и људе. Приликом првог боравка у Београду, Кљаковић је постао члан организације Народна одбрана, чије ће распуштање тачком 2. Ултиматума од 23.7.1914. године затражити Аустроугарска након атентата на Ф. Фердинанда. Под именом “Петар Божовић, учитељ из Чачка” ступио је у пиротехнички војни одред. Након кратког војног курса одлази у четврту пограничну чету у Врању, под командом мајора Војина Поповића-Вука, и даље на караулу Козарник на српско-турској граници. Убрзо је повезан са покушајем атентата на хрватског бана Славка Цуваја који је безуспешно извршио Лука Јукић 8. јуна 1912. године, након што је у Хрватској распуштен сабор и суспендован устав. Према његовој тврдњи, када се сазнало за припрему атентата, „Београд је наредио нашој организацији, да експлозивни материјал запленимо, а атентат спречимо; тај посао био је поверен мени“. Након неуспеха подухвата Кљаковић је „добио налог од организације да се одмах из Загреба удаљи“ („У савременом хаосу“, 53). Убрзо се у Београду среће са Драгутином Димитријевићем-Аписом, „мозгом целог револуционарног покрета у Србији“: „Пуковник Димитријевић дуго ми је говорио о њиховој заветној мисли, о ослобођењу свих Јужних Славена. Говорио ми је о ослобођењу српске Босне и Војводине из склопа Аустроугарске монархије. Говорио ми је много о улози Србије, као Пијемонта, која ће дати све од себе и употребити последњи напор да то оствари. Хвалио омладинску пречанску, и српску и хрватску, која душом и телом помаже остварењу тога циља... Кроз кратко време доћи ће до рата између нас, Бугара и Турске. Ако Аустроугарска интервенише, ви онда морате постати сви активни. Морају наши људи вршити саботажу у аустријској војсци, рушити мостове и друге војничке објекте и по могућности вршити атентате

на високе политичке и војничке личности... Не треба се бојати, Русија у том случају иде у рат... Не требате се ви Хрвати бојати нас, нисмо ми Мађари. Држава ће се организовати онако, како народ одреди. У сваком случају сва ће племена бити равноправна“ („У савременом хаосу“, 56-57). Према Кљаковићевим запажањима, почетак Балканског рата октобра 1912. узбудио је омладину у Хрватској: „Прве вести с ратишта јављале су велике победе Срба и Бугара; омладина је почела јавно манифестирати и показивати своје симпатије за Србију и Бугарску; почели су се јављати добровољци...“ Лично се заузео да једна група Сплићана стигне до Сремске Митровице и даље на фронт. Убрзо му је саветовано „да се што пре јави у Задар, на војну дужност“ – није успео одложити одлазак у војску, па је пребегао у Србију. Уз помоћ министра просвете Љубе Јовановића Патка (1865- 1928), члан СКА, таст Неготинца Драгише Стојадиновића, упамћеног и као инструктора Гаврила Принципа за стрељаштво, већ новембра 1912. именован је за суплента цртања у зајечарској гимназији. Везано за период живљења уметник бележи: „...У Зајечару сам дочекао Српско-бугарски рат (трајао од 29. јуна до 31. јула 1913.). Школа је била распуштена, а наставници су отишли на војничке дужности. Ја сам се такође пријавио на дужност дивизији у Зајечару. Упослили су ме као војничког цензора. Одмах првих дана рата Бугари су продрли од Белограчика према Вршкој Чуки до Вратарнице... Због тога је наређена евакуација града. Мене су тада вратили натраг, дали ми осамдесет људи, с којима сам имао држати ред за време евакуације Зајечара, а касније чувати град од пљачке бугарских комита. Сваке вечери ја сам распоређивао стражу по зајечарској периферији. Уза све то што нису бугарске комите упале у Зајечар, град је био прилично опљачкан. Након неколико дана Бугари су се повукли, јер им Румунија објавила рат… Српско-бугарски рат свршио је победом Србије. ’Освећена је Сливница!’– говорили су Срби. Бугари су ћутали и чекали, да врате

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

53


ALIA MUNDI

AM ŽIVOTOPIS: ЈОЗА КЉАКОВИЋ ШАНТИЋ

мило за драго...“ („У савременом хаосу“, 66-70). На лични захтев Јозо Кљаковић премештен је у учитељску школу у Неготину. Ту се доселио са супругом Антонијом (1894-1965) и сином Крунославом (1911-1995), почев од краја 1913. „...Живео сам у Неготину једнолично, без правог животног весеља. Најрадије сам се задржавао у школи, где сам од велике дворане за уметни обрт импровизовао атеље, у коме сам много цртао и много сликао, али нисам ништа ваљано направио. Непрестано ме је прогањала фраза, коју ми је Павачић у Загребу рекао: ’Ви сте преполовљен човек’. И уистину, дух је мој живео у другом простору него моје тело...Те јесени (1915) су Немци одлучили да генерал Макензен у што краћем року ликвидира српски фронт. Њему су се придружили Бугари, да Србима врате Брегалницу. Ја сам се налазио тада на војничкој дужности у Кусјаку, јер је школа била распуштена. Налог за евакуацију добили смо у задњи час. Једва једвице смо се до Зајечара пробили. Жену и малог сина оставио сам у Неготину с намером да се врате у Загреб, када Немци дођу у Неготин. У Зајечару сам се јавио у стожер, не знам које дивизије. Начелник стожера био је пуковник Димитријевић- Апис. Примио ме је срдачно и упутио у дунавску (?) дивизију другог позива, мајору Велимиру Вемићу (члан Црне руке, учесник у атентату на краља Александра Обреновића). Дивизија се налазила негде око Јагодине или Ћуприје. Ту су Срби мислили дати битку. Када сам стигао тамо, нисам више нашао ни дивизиу ни мајора Вемића. Макензен је све то топовима растерао, и Срби нису били у стању ма било какав отпор дати. Вратио сам се у Параћин. Ту сам од колеге Калиновића добио цивилни капут, цивилни огртач и шешир. Хтео сам да избегнем војничким контролама и да се пробијем негде у свет. И тако сам ја као нека сплитска машкара у војничким хлачама, у цивилном капуту, с великим туђим шеширом на глави, чизмама на ногама и завежљајем преко рамена путовао дуге дане, с разним перипетијама према обали Егејског мора...“(У 54

Породична кућа и галерија Јозе Кљаковића, (Фото: Игор Краљ)

(савременом хаосу 70-76). Успео је да се избави пошасти рата бекством у Албанију и преко Грчке у Француску, потом у Швајцарску. У Женеви га је затекао захтев српских власти – Дворска канцеларија затражила је од њега „часну реч да ће казати све што зна о Апису“ везано за судски процес који је против њега вођен и како се испоставило окончан смртном казном. Према запису из 1952. године, његов одговор гласио је „Аписа и другове познајем као честите људе и велике српске патриоте. Чуди ме, да Дворска канцеларија тражи од мене да променим своју струку. Ја сам сликар, и ако треба Дворској канцеларији мишљење о каквом уметничком делу, онда нека се обрати на мене, а не да тражи од мене рђаве исказе о часним људима“ („У савременом хаосу“ , 106). Јозо Кљаковић аутор је циклуса фресака у Цркви Св.Марка у Загребу: Крштење Кристово 1923, Проповед на гори 1923, Ускришње Лазара 1923, Мојсије прима заповести од Бога 1924, Бичевање 1936-7, 1936-37. Полагање у гроб

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

AM ŽIVOTOPIS: ЈОЗА КЉАКОВИЋ ШАНТИЋ

1936-37, Ускрснуће Кристово 1936, Тријумф Св. Еухаристије 1936-37, Поклонство пастира 1936-37, Благовести 1936-37, Пророци Исаија и Јеремија 1936-37, Пророци Езекиљ и Данијел 1936-37. Капелу Св. Фабијана и Св. Себастијана красе његови радови: Распеће са свецима и заштиницима Загреба, Тријуф славенског богослужја – Сплиски сабор, Присега краља Звони-мира, Покршење Хрвата за кнеза Вишеслава – 1940. У Цркви Св. Мартина – Врањиц 1927. године Кљаковићева су дела: Св. Тројство, Рибарење, Последња вечера, Симболи муке- риба, пеликан, јелен и јагње, Св. Петар и Павао, Св. Ћирил и Св. Методије, Св.Астериј, св.Кајо, св.Сташ, Св. Венанциј, Св. Јероним, Св. Дујам, Симболи четири Еванђелиста – орао, лав, вол и анђео, Св. Мартин и уље на дасци Анђели свирачи. Смело би се рећи да је славу ван граница земље афирмисао мозаицима у Папинском хрватском заводу Св. Јеронима у Риму 1944-1967: Крист кнез Мира, Круњење Звонимира и Покрштење Хрвата. Године 1925. освојио је гран при за фреске и витраж на Међународној изложби декоративних уметноси у Паризу. У односу на “српске мотиве” знаменити су Кљаковићеви радови: Карађорђе, уље на платну 1920, Бошко Југовић, уље на платну 1920, цртежи: На Газиместану, Мајка Југовића, Доситеј Обрадовић. Круна овога дела његово опуса је заједнички рад са Антуном Аугустинчићем из 1932. године Споменик палим Шумадинцима, подигнут у Крагујевцу 1937. године. Како се на популарним мрежама, укључујући, Википедију може прочитати: „Рађен је на основи у облику крста; на странама каменог постоља налазе се четири рељефа, а на постољу су четири групе фигура од бронзе, које представљају четири поколења и четири историјске епохе, кроз ратне догађаје који су их обележили: Први и Други српски устанак, Балканске ратове и Први светски рат. На стубу од гранита је у бронзи ливена статуа девојке, која у руци подигнутој изнад главе, држи круну“.

Из приватне архиве Јоза Кљаковића Шантића (Фото: www.vecernji.hr)

Чудесни риболов, фреска (Фото: www.knjiznicasolin.hr/Озрен Мандић

ТЕКСТ: Ранко Јаковљевић Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

Споменик палим Шумадинцима (Фото: Википедија / Струјајое) 55


ALIA MUNDI

KAPIJA BALKANA: ФЕТИСЛАМ

Тврђава Кладово, литографија (Фото: Војни музеј)

Bali-begov amanet Кладовска област постала је део Османског царства након Никопољске битке 1396. године, у којој је пропаст доживео покушај угарског владара Жигмунда да крсташким походом, уз садејство Француске и Византије, зада одлучни ударац Бајазитовој војсци, потпомогнутој од српског деспота Стефана Лазаревића. Тада је Видин, будући османски ратни плен, добио статус санџака, у оквиру којег ће се 1483. године наћи и војнуци– војници и сељаци „неверници“ – хришћански припадници турског војног сталежа насељени у атару данашњег Кладова. Били су то слободни сељаци сврстани у ред “носиоци копаља” са одређеним војним обавезама, подређени десетарима на нижем, и лагаторима на вишем организационим нивоу. Путописац Евлија Челебија (Evlija ibn Derviš Mehmed Zilli), међутим, обишавши ове крајеве 1666. године сачинио је запис о “вароши Куће спасења /Дар и-селам/, тј. грађевине града Фетх-и-ислама”: „Грађевина је из године... једнога од војвода Оца освајања, Мехмеда-хана гази Балибега. Налази се на територији вилајета..., на земљишту видинског санџака, частан је кадилук од 150 акчи, а нахија му обухвата 170 села. У њему имају седиште: ћаја спахија, 56

јаничарски сердар, диздар тврђаве, 300 војника градске посаде, мухтесиб, баждар, емин за риболов и емин за харач. Тврђава му се налази на брду крај Дунава, облика је четвртаста са 12 кула даскама покривених, напред истурених, од камена тврдо саграђених. Град је опасан двоструким зидом, има шанац, једну гвоздену капију која гледа у правцу Кибле (Мека) и над капијом у тврђави се налази џамија Сулејмана хана са шупљим минаретом. У граду је диздарева кућа. То је један тврд од камена сазидан градић који у обиму има 1800 корака. Куће које се налазе у утврђењу начињеном од набоја, поред Дунава, опустеле су и у њима нико не станује. Са стране реке Дунава градско платно је троструко. Тамо, у њему се налазе невиђени топови. Потпуно је добро опскрбљен исто тако џебаном као и ратном опремом. Испред градске капије налази се један плац за клањање и на њему има камен за опело мртваца. Овај град има варош (подграђе) на страни према Кибли (југ). У свему има четири џамије. Укупно има 400 које високих које ниских, пространих и од тврдог материјала саграђених имућних домова са вртовима и воћњацима, шиндром и већим делом покривених као лала црвеним

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI ћерамидама. Но, између свију осталих, куће Чалик Мустафа-аге и Чалик Осман-паше најкрасније су са... капијама. Варош има свега 50 дућана. У чаршији има један диван светао хамам, са добрим ваздухом. Има у свему један хан. У хану има имућних трговаца. Има и две учевне медресе, две дервишке текије и пет почетних школа за малу децу. Крај обале Дунава има око 50 дућана који тргују са џебаном. Има 50 рибњака (мергалар), јер су му становници богати рибарски трговци. Међу становницима му се налази велики број љубитеља странаца и пријатеља убогих, дарежљивих божијих људи. Ваздух и вода су му врло пријатни. И зато што му је клима умерена и момци и девојке су им врло одани љубави. Такво дејство има дунавска вода. Све му становништво зна босански, турски и влашки. Сви носе црвене калпаке и облаче се као крајишници. Лица су румена. Све му људство са женама и децом наклоњени су уживању. Према томе излази да нису...(дузукилер). Међутим будући да је народ наклоњен уживањима, нема учених људи, него му млади људи по чаршији свирају на лаути и разне свирале са језичком и без језичка. Изван вароши броја се не зна колико имају винограда и башта. У овоме шехеру проведох три дана и три ноћи у весељу и уживању, а са Чалик Осман-пашом идосмо у разноврсне ловове. Потом се укрцасмо у једну лађу и заједно са нашим коњима превезосмо се преко реке“ . Није се дешавало често да Турци неком свом граду, тврђави надену име које садржи реч ислам. Неки од разлога леже у околности да се тиме желело дати на значају овом стратешки битном граничном пункту. Мирољуб Јевтић у својим запажањима по истом питању иде и корак даље тврдећи да Фетислам – “освајање/ победа ислама” показује вредност исламског права за Османску државу, мада би се пре могло говорити о својеврсном акцентирању верске димензије, односно како то износи бугарска историчарка Цветана Георгијева, исламизације што подразумева два аспекта: чин промене вере и учвршћење исламског модела цивилизације у начину живота и менталитета балканских

KAPIJA BALKANA: ФЕТИСЛАМ

Мапа путовања Евлије Челебије (Фото:http://maidergi.com)

хришћана. То су вероватни потпуни разлози давања једном граничном објекту назива “Победа ислама”. У периоду од 1530. до 1535. године нахија Фетислам са центром у истоименом граду и 101 селом имала је близу 9000 становника. Тврђаву је одржавала посада од 410 људи: диздар, 106 посадника–мустафхиза, 107 азапа–пешадинаца, 151 мартолоса–шајкаша и 32 фариса–коњаника. Арсенал је чинило 38 зарбезана–одбрамбених топова, 38 прангија–пољских топова, 200 сабаља и 200 пушака; у оквиру ње постојали су Сулејманова џамија, месџид–богомоља, хамам и текија. Фетислам је припадао Видинском санџаку и скупа с њим Румелијском ејалету, с тим што је у време након 1552. године када је основан Темишварски ејалет био у његовом саставу до 1582. године. По питању верских аспеката живота у дунавском бастиону ислама, чини се значајном могућност да су се у фетисламској текији стационирали дервиши следбеници Фазл Хуруфија, спаљеног 1394. године у Хорасану који је за себе тврдио да је нови пророк чије је посланство најавио Исус Христ. Хуруфијеви следбеници стекли су привилегован положај код султана Мехмеда II (1443-1445) (1451-1481), упамћеног на ђердапском подручју као освајача утврђења Голубац и Вишевац. У XVI веку припадници овог реда били су изложени систематским прогонима, попут оних забележених 1576. године у околини Пловдива и 1573. године у

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

57


KAPIJA BALKANA: ФЕТИСЛАМ

ALIA MUNDI

Ел-Хуруфи (Наими) ( Фото: Wikipedia)

Мехмед Освајач ( Фото: Wikipedia)

Босни. То је био разлог њиховог настањивања у рубним пределима Османског царства, какво је било Кладово. Међутим, овде су могли бити присутни и дервиши–припадници братства Бехаудина Накшибенда (13181389) које се ширило почев од Бухаре, Средње Азије, Индије, Блиског истока, до простора данас омеђених границама Србије и Босне, утолико пре што деловање дервиша у склопу војног утврђења Фетислам и у време прогона чланова хуруфијског реда, указује на допуштеност претпоставке да се ради о реду као што је накшибендијски, са значењем широко прихваћеног верског, али и политичког покрета. На крају, бежећи из Бухаре, у близини Фетислама на дунавској Ади Кале, уточиште је почетком XIX века нашао надалеко познати племић-мистик Мишкин Баба, који ће средином столећа на острву бити упокојен у месту где се налазе земни остаци и фетисламског имама, његовог блиског сарадника. Након ратних збивања крајем 18. и почетком 19. века, турска управа морала је да уложи велике напоре да кладовском граду врати статус “Бастиона ислама”. Обнова и доградња комплекса Фетислама започети су 1813. године. Вук Караџић коментарише да је кладовски град одраније био само мали „на старим некаквим развалинама по турски 58

Мухамед Бахаудин Накшибенди (Фото: www.nurmuhammad.com)

сазидан градић као господска кула, а малим наоколо сазиданим јендеком, но цела је варош била опкопана и заграђена палисадима и утврђена са стражарама и топовима. Сад пак, од лета 1813, Турци су у Кладову сазидали нов велики град“. Године 1818. окончани су радови дозиђивања таквог обима као да је град поново зидан, а из тога доба вероватно потиче изградња водовода од Черкинове чесме до тврђаве. На три велике капије постављени су мермерни натписи о предузетим подухватима. Варош капија добила је натпис: „Чувар вере и државе, шах, поправи порушени фетисламски град. Овај узвишени шах, победилац свега света, шах султан Махмуд, Александру је Великом раван. Овај срећни запис написан је у његово срећно царовање, јер је овим градом дата чврстоћа целом румелијском ејалету, и тиме је изражена жеља свих правоверних, и на прагу његовога престола не оста ни моја (писарева) жеља неиспуњена. Под сенком свога цара, град овај би укрепљен, и зидине фетисламске довршише се и начинише се за овога цара . –Изедин (писар), 1235 /1818. г./“. Јужна фетисламска капија носила је име “ороспи” – неверница јер се приповедало да је српска војска кроз њу ушла приликом освајање тврђаве 1810. На њој је уграђена мермерна плоча са текстом: „Султан Махмуд, чувар вере и победилац, начини ово лепо

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7


ALIA MUNDI

KAPIJA BALKANA: ФЕТИСЛАМ

Утврђење Фетислам (Фото: http://virtuelnimuzejdunava.rs)

утврђење; султан Махмуд утврди град Фетислам. Сву је државу опасао он зидом правде, и кад је град Фетислам од свих био најпорушенији, он је утврдио његове зидове онако као што је његова вера тврда. Овај запис начини Изедин 1235 (1818. гoдине)“. Дунавска градска капија добила је у исто време плочу са следећим садржајем: „Нека је прво старање: да се султан, који се узвиси над Александром и Даријем, одржи докле траје топ и пушка, и док свод небески постоји, и да остану зидови и бедеми града Фетислама, који поправи султан Махмуд. Његово величанство султан Махмуд унапредио је своју државу, град овај подигао, и са свију страна повукао пречагу непријатељима. Градске су ове топарнице постале преграда душманима, и нека царски овај град траје док стоји систем небески /машинерија света/. Изед. написа стихове овом граду 1235. (1818. године)“. Из обновитељских радова под султаном Махмудом II проистекло је и Велико утврђење у склопу Фетислама, у оквиру чијег простора је раније тзв. Мало утврђење било заштићено бастионима од чврстог материјала и бедемима између њих од палисада с тим да није извесно да је траса бедема одговарала траси успостављеној 1818. године. Унутрашњи простор Великог утврђења је димензија 470 х 250 m, са шест бастиона и бедемима између њих неједнаких дужина. Тако источни бедем има 110 m, западни 180 а југозападни 300 m. У североисточном бедему ситуирано је Мало утврђење. Бедеми су грађени од камена у

комбинацији правилно клесаних блокова у доњој зони и полуобрађеног камена у горњој зони. Бастиони се састоје од клесаних блокова. Висина бедема и бастиона што се завршавају једноставним венцем од камених плоча износи око 5 m. Одатле почиње земљани насип за топове. Дебљина зиданог дела бедема при врху је 1,60 m а како је лице зида у благом нагибу, у зони темеља је већа. Бедеми су имали четири пролаза до простора рова, са полуобличастим сводовима. Са три стране утврђења постојао је ров ширине 25 метара / изузев са дунавске стране/ који се завршавао зидом контраескарпом, грађеним од ломљеног камена. У Велико утврђење улазило се преко покретних мостова. Капије су зидане каменом, а засвођене полуобличастим сводовима од опеке. У Великом утврђењу биле су сазидане три велике грађевине тзв. „топовњача“, вероватно хан, барутана и „коњушница“, вероватно коришћена за становање у време боравка Турака у тврђави. Овај подухват сликовити је пример потврде тезе Луиса Мамфорда да чим је рат постао један од разлога постојања града, богатство и моћ самог града учинили су га природним циљем ратних похода, уз отварање новог хоризонта освајачких аспирација – “моћ” као израз препреке остварењу националних тежњи за ослобођењем од управе освајача. Град-тврђава предат је од стране Турака српској управи 1867. године. Данас, он има статус споменика културе великог значаја.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

ТЕКСТ: Ранко Јаковљевић 59


ALIA MUNDI

AM PROMO: „KAKVA ŽENSKA“

„Kakva ženska“ Blog o ženama koje su bile progresivne kada to nije bilo moderno

„Kakva ženska!“ je blog na kojem su tokom 2016. i 2017. godine objavljivane kraće ilustrovane priče o ženama koje su na našem području ostavile istorijski trag, pre svega o ženama koje su bile hrabre, obrazovale se, koje su bile humanistkinje, feministkinje, vanserijske umetnice, i onima koje su posvetile svoje živote višim ciljevima. Ovaj blog je posvećen onima koje su bile “prve” u nečemu u Srbiji, koje su pokretale i podsticale, koje su se uspešno izdvojile iz tadašnjeg ograničavajućeg društvenog konteksta i koje su videle dalje od uskih, patrijarhalnih vidokruga. Vremenski okvir koji obuhvata „Kakva ženska“ je 19. i 20. vek, a kriterijum za odabir žena su odredile autorke ovog bloga, Jelena Mitrović, sociološkinja iz Novog Sada i Sonja Bajić ilustratorka i arhitekta iz Novog Sada sa boravištem u Parizu. Još jedan, svakako ne najmanje bitan, povod za ovaj blog je činjenica da se o ovim ženama malo govori, o njima se retko čuje i one, sem toga što po koja ulica ili škola nosi njihovo ime, nikako nisu deo “mejnstrim” kulture, a ogroman deo verovatno nije ni deo formalnog obrazovanja. Cilj autorki ovog bloga je bio taj da čitalačku publiku upoznaju sa nekim od žena koje su važne za našu istoriju. Stoga, stil nije bio pisanje opširnih biografskih priča, ili hronološko ređanje godina, nego najelementarnije isticanje onoga zbog čega je važno znati ko su i šta su bile žene zastupljene u blogu. Do opširnijih biografskih podataka zainteresovani/e svakako lako mogu da dođu i u cilju toga na sajtu postoji poseban deo u kojem je napisan spisak literature. Ove dve mlade žene su priče sa svog bloga pretočile u knjigu „Kakva Ženska“ koju je objavila izdavačka kuća Kreativni centar, a koja je 2018. godine predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu. 60

http://kakvazenska.com/ Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6


ALIA MUNDI: Memento!

75 година од смрти Милице Томић

Милица Томић (Нови Сад, 1859–Нови Сад, 1944) Милица Томић, новинарка и феминисткиња, ћерка Светозара Милетића и супруга Јаше Томића, рођена је 1859. године у Новом Саду. Као ћерка политичког првака Срба у Угарској, одмалена је била надахнута националним духом, те је и име добила по српској песникињи Милици Стојадиновић Српкињи. Школовала се у Новом Саду, Бечу и Пешти и говорила је неколико језика: немачки, мађарски, француски и енглески. Удала се за вођу радикала Јашу Томића због чега је била и политички активна. Уређивала је часопис „Застава“ коју је покренуо њен отац Светозар Милетић и тако постала прва Српкиња уредница неких новина. Њен брак са Јашом Томићем је изазивао буру у јавности, посебно њена полемика у новинама коју је водила са либералом Мишом Димитријевићем. Сукоб је кулминирао када је Димитријевић објавио девојачко писмо Милице Томић које је требало да је дискредитује и као жену и као уредницу, односно политичарку. Након гнусних оптужби на њен рачун, њен супруг Јаша Томић је на новосадској железничкој станици ножем избо Димитријевића због чега је завршио у затвору. Милица Томић је ушла у историју као једна од шест жена које су као посланице 1918. године учествовале у раду Велике народне скупштине у Новом Саду, која је одлучивала о припајању Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Из политичког живота се повукла након смрти супруга 1922. Својим политичким и друштвеним деловањем оставила је велики траг у српској култури, посебно историји штампе. Умрла је у Новом Саду 1944. године. На кући у којој је одрасла тек је крајем 2018. постављена спомен-плоча. У 2019. години се обележава 75 година од њене смрти. Мементо! Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

61


ALIA MUNDI: Memento!

75 година од смрти Милоша Марића Млађег

Милош Марић Млађи (Рума, 1885– Саратов, 1944) Милош Марић, заборављени српски научник и млађи брат Милеве Марић Ајнштајн, рођен је 1885. године у Руми, као најмлађе дете Милоша и Марије (Ружић) Марић. Име је добио по свом оцу, према старом српском обичају по коме се сину додели очево име како би се зауставило умирање деце у породици. Да би га разликовали од оца, његово име су најчешће наводили као Милош Марић Млађи, а касније др Милош Марић. Основну школу је похађао у Загребу, а нижу и вишу је завршио у Новом Саду, након чега уписује студије медицине на угарском Коложварском универзитету (у данашњем румунском граду Клужу). Студије је даље наставио у Швајцарској где је провео годину дана (од 1905 – 1906. године), потом је отишао у Париз и Берн. Након што је дипломирао 1907. године, запослио се на Психијатријској клиници. Убрзо је постао нижи, а потом и виши асистент на Катедри за хистологију и то под менторством чувеног неуропатолога Иштвана Апатија. Током Првог светског рата бива мобилисан и одведен на јужни фронт где стицајем околности пада у руке Руса који у њему виде велики потенцијал. Приметивши његово знање и искуство Руси су га послали у Москву где је радио као лекар у Лефортовској болници. Убрзо након тога почео је да ради и на катедри за хистологију универзитета у Москви, где је пре свега имао све услове да се развија као научник. Тамо се и оженио Маријом Васиљевном Карповом, али за собом није оставио потомке. Сваки траг му се губи 1924. године када се писмом јавио родитељима. Сматра се да је ударио темеље клонирања. Умро је у Саратову 1944. године. У 2019. години се обележава 75 година од његове смрти. Мементо!

62


CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008 ALIA Mundi : magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja. - 2017, br. 1 (jan./apr.)- . - [Beograd] : Udruženje za promociju kulturne raznolikosti “Alia Mundi”, 2017(Beograd : Proof). - 30 cm Dostupno i na: http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi. Tri puta godišnje.

63


Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ pre svega za cilj ima promociju ideje kulturne raznolikosti, zatim promociju kulturne raznolikosti u okviru srpske kulture, te podizanje svesti o značaju očuvanja srpske kulturne baštine. Rad Udruženja će upravo biti baziran na ova tri postulata. U okviru svog rada Udruženje „Alia Mundi“ će nastojati da kroz brojne kulturne, umetničke, književne i naučne projekte skrene pažnju na različite aspekte kultura sveta, ali će takođe i nastojati da skrene pažnju na zaboravljene, a značajne aspekte srpske kulture i njene baštine. Koncept ideje kulturne raznolikosti biće razrađen kroz različite vidove, kako kulturnog, tako i umetničkog te naučnog rada. Posebnu pažnju Udruženje će pokloniti izdavačkoj delatnosti. Objavljivaće knjige u kojima se obrađuju teme vezane za ideju kulturne raznolikosti, knjige koje govore o različitim fenomenima karakterističnim za određene kulture sveta, zatim će objavljivati književne prevode, te beletristiku koja se svojom tematikom oslanja na ideju kulturne raznolikosti, i što je najvažnije, knjige koje svojom tematikom nastoje da od zaborava otrgnu kako materijalno, tako i nematerijalno nasleđe srpske kulture. Cilj Udruženje „Alia Mundi“ je da svojom izdavačkom delatnošću vrati onu prvobitnu funkciju knjige, a to je da ona bude sredstvo obrazovanja. Kroz svoja izdanja Udruženje će nastojati da edukuje svoje čitaoce, kako bi nakon svake pročitane knjige bili bogatiji za još jedno značajno iskustvo. Svoj rad u oblasti kulture Udruženje „Alia Mundi“ će sprovoditi i kroz tri medija čije je izdavač. Radi se o magazinu „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost koji svojom jasno utvrđenom koncepcijom objedinjuje sve postavljene ciljeve rada samog Udruženja, zatim o veb-portalu „ISTOČNI BISER“ koji svojom jedinstvenom koncepcijom nastoji da promoviše kulture Istoka, ali i da ukaže na povezanost srpske kulture sa istočnjačkim kulturama, te da kroz svakodnevno praćenje medijske scene u Srbiji u oblasti kulture, pokaže u kojoj meri Srbija zapravo sarađuje sa zemljama Istoka, i književnom časopisu „Enheduana“ koje nastoji da promoviše lepotu pisanja i knjigoljubljenja. Udruženje će takođe nastojati i da se kulturno poveže sa državama regiona i na taj način postigne kulturno i duhovno jedinstvo naroda koji su nekada delili istu teritoriju, jezik i kulturu. Udruženje će biti otvoreno za saradnju kako sa pojedincima, tako i sa institucijama, pre svega delatnicima u oblasti kulture i umetnosti. Kroz različite projekte, aktivnosti, radionice, Udruženje će sprovoditi svoju osnovnu misiju, a to je promocija ideje kulturne raznolikosti, te promocija tolerancije kao jednog od postulata na kome treba da počiva svako razvijeno, kulturno i duhovno osvešteno društvo. Kako ideja kulturne raznolikosti sve više dobija na značaju u svetu, a kako je ona u srpskom društvu koje je i samo multikulturalno i kulturno raznoliko, više nego potrebna kako bi se ono što pre i što bolje uključilo u evropske i svetske tokove, tako je osnivanje Udruženja za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ bilo logični sled i nasušna potreba srpske kulture i njenog razvoja u današnjem kulturno raznolikom svetu. 64

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi


Posetite veb-stranicu magazina Alia Mundi http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

ALIA MUNDI br. 1 januar-april 2017

ALIA MUNDI br. 2 maj-avgust 2017

ALIA MUNDI br. 3 septembar-decembar 2017

ALIA MUNDI br. 5 maj-avgust 2018

ALIA MUNDI br. 6 septembar-decembar 2018

ALIA MUNDI br. 4 januar-april 2018

ALIA MUNDI br. 7 januar-april 2019

ISTOČNI BISER DONIRAJTE MAGAZIN ALIA MUNDI

spisak donatora biće objavljen na zvaničnom sajtu magazina i u svakom broju magazina Ukoliko želite da pomognete štampanje magazina Alia Mundi, to možete učiniti uplatom na žiro račun Portal za književnost, umetnost i kulturu Istoka Raiffeisen banka 2650000004416111 Svrha uplate: Donacija za magazin Alia Mundi Primalac: Ana Stjelja

65


66


Millions discover their favorite reads on issuu every month.

Give your content the digital home it deserves. Get it to any device in seconds.