Page 1


ALIA MUNDI magazin za kulturnu raznolikost

januar-april 2017/ br. 1


REČ UREDNIKA

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI

magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017 / br. 1

Osnivač i glavni urednik Ana Stjelja Saradnici u 1. broju: Srđan Marković (Beograd, Srbija) Vedran Mladenović (Negotin, Srbija) Slavica Garonja (Beograd, Srbija) Latika Chawda (Wardha, India) Khadija Al-Shangiti (Riyadh, Saudi Arabia) Jasmina Hanjalić (Sarajevo, BiH) Aron Albahari (Beograd, Srbija) E-mail alia.mundi.magazin@gmail.com Website http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi Grafička priprema i štampa Digital Art Company, Beograd Naslovna strana Rangoli, Latika Chawda LOGO Ana Stjelja

REČ

UREDNIKA

Dragi čitaoci, pred vama je prvi broj novopokrenutog magazina „Alia Mundi” koji za cilj ima promovisanje ideje kulturne raznolikosti. Magazin „Alia Mundi” je osmišljen kao kolaž zanimljivih rubrika o lepoti i bogatstvu različitih kultura sveta. Kroz sedam rubrika: Alia Mundi predstavlja, AM intervju, Globtroteri, Kultura Umetnost Religija, Tragom srpske kulturne baštine, Globus i Kapija Balkana, magazin će imati za cilj da predstavi što više kultura iz različitih delova sveta i tako doprinese širenju svesti o kulturnoj raznolikosti. Posebna pažnja biće posvećena srpskoj kulturnoj baštini i njenom očuvanju. Magazin „Alia Mundi” želi da pokaže da je svet onoliko bogat koliko različitih kultura neguje, te da treba da bude ujedinjen u svojoj kulturnoj raznolikosti i multikulturalnosti. Ako u tome uspe, misija magazina „Alia Mundi” biće u potpunosti ispunjena. Uživajte u čitanju!

IZDAVAČ Ana Stjelja ISSN 2466-5061 Časopis izlazi tri puta godišnje ©Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana. 2

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


SADRŽAJ BROJA

ALIA MUNDI

SADRŽAJ 1. Alia Mundi predstavlja..

BROJA

Kulturni centar I.R. Irana u Srbiji: Dom persijske

kulture

2. AM intervju:

Slavica Garonja: Od zlatnog veka do zlatne doline

3. Globtroteri

Jelena J. Dimitrijević: Kofer pun uspomena

2.

4. Kultura Umetnost Religija

Hadidža el Šankiti: Saudijsko žensko pero Romski bend Kal: Magija urbanog rock’n’roma Mudrost sufija: „Zvezdano nebo”

Timura Zulfikarova

4.

5. Tragom srpske kulturne baštine

Šarkamen: Zaboravljeno blago istočne Srbije Beograd kao utočište: Duhovnim stopama

beogradskih Kalmika

5.

6. Globus

Buhara: Biser drevnog Puta svile

7. Kapija Balkana

Melodija sevdaha: „Kad ja pođoh na Bembašu” Sarajevska Vijećnica: Generacijska ljepota i bol

7. Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

3


ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA.. KULTURNI CENTAR I.R. IRANA U SRBIJI

DOM PERSIJSKE KULTURE

K

ulturni centar I. R. Irana, jedan je od najaktivnjih stranih kulturnih centara u Srbiji. Kao počasni gost 61. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga ali i kao institucija koja gotovo dve decenije promoviše kulturu i umetnost Irana, zaslužuje da se nešto više progovori o njegovim dosadašnjim dometima kada je u pitanju njegova kulturna aktivnost u Srbiji.

Kulturni centar I. R. Irana postoji od 1990. godine i glavni cilj mu je promocija iranskoislamske kulture na prostoru tadašnje Jugoslavije, kasnije Srbije. Među glavnim aktivnostima Kulturnog centra izdvaja se veoma razvijena izdavačka delatnost, zatim organizovanje kurseva persijskog jezika, održavanje festivala filma kao i organizovanje izložbi i različitih kulturnih manifestacija.

Kulturni centar Irana je jedan od retkih, ako ne i jedini strani kulturni centar koji nastoji da svoje izdavaštvo usmeri ka domaćem čitaocu. Kako bi što bolje predstavio svoje bogato kulturno i kniževno nasleđe, Kulturni centar je sproveo neke značajne izdavačke poduhvate, objavivši dela kako klasične tako i moderne persijske književnosti. Ništa manje značajan je i njegov doprinos u oblasti orijentalistike (knjige: „O persijskoj književnosti”, „Hafiz i Gete”, „Riznica persijske poezije”, „Istorija persijske književnosti”, „Iranološka istraživanja i najistaknutiji iranolozi na teritoriji prethodne Jugoslavije”). Treba istaći izdanja poput knjige „Muhamed (s.a.v.s.) - uzvišeni moral Božjeg poslanika”, koja donosi izabrana poglavlja iz životopisa o Poslanikovom životu i misiji u svetlu autentične islamske tradicije, čuveno delo persijskog književnika i filozofa Feridudina Atara „Govor ptica”, kao i kapitalno delo persijske književnosti Hafizov „Divan”.

IZDANJA KC IRANA

4

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA... KULTURNI CENTAR I.R. IRANA U SRBIJI

U okviru izdavačke delatnosti Kulturnog centra Irana, posebno mesto zauzima časopis „NUR”, tromesečnik za kulturu i islamske teme čiji je urednik Aleksandar Dragović. Kuriozitet je da ovaj časopis izlazi u kontinuitetu od 1991. godine, i već duže vreme predstavlja jedini i relevantni časopis na ovim prostorima koji se bavi filozofijom i duhovnošću Istoka, ali i raznim aspektima iranske kulture. U časopisu „NUR”, pretežno objavljuju domaći autori, profesori univerziteta, istraživači iz oblasti persijske i srodnih kultura. Tematski spektar ovog reprezentativnog časopisa je veoma širok i kreće se od međureligijskog dijaloga, preko komparativne religije, do poezije i proznih radova. Iranski kulturni centar posebnu pažnju posvećuje obrazovanju, prevashodno kroz besplatne kurseve persijskog jezika koji se u kontinuitetu organizuju od 1991. godine. Nastava se odvija na teheranskom dijalektu, koji se među brojnim persijskim dijalektima smatra standardnim, i kao takav se koristi na radiju, televiziji i u filmovima. Srpski jezik se prilikom održavanja kursa koristi kao posrednik i to samo u slučaju kada je to neophodno. Posebnu pažnju, Centar posvećuje promociji iranskog filma koji je doživeo veliku ekspanziju u protekle dve decenije. U saradnji sa domaćim filmskim institucijama (posebno Muzejom Jugoslovenske kinoteke), Centar organizuje festival iranskog filma, te tako i ljubitelji filmske umetnosti u Srbiji mogu da se upoznaju sa uspešnim i zanimljivim filmskim ostvarenjima koja dolaze iz Irana. Sadašnji direktor Kulturnog centra Islamske Republike Iran u Srbiji i izvanredni direktor Kulturnog centra Islamske Republike Iran u Crnoj Gori i Makedoniji je dr Mohsen Solejmani, koji je diplomirao englesku književnost na univerzitetu Alame Tabatabai u Teheranu i doktorirao u oblasti dečije književnosti. Kulturni centar Irana poseduje sve osobine jednog razvijenog i dobro organizovanog Kulturnog centra, koji neretko sarađuje i sa drugim stranim kulturnim centrima kao što je recimo Geteov institut (zajednička publikacija „Hafiz i Gete”). Za sve ljubitelje persijske književnosti, umetnosti i kulture, preporučujemo da posete ovaj svojevrsni dom perijske kulture u Beogradu.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

A.S. http://www.iran.rs 5


AM INTERVJU: SLAVICA GARONJA

ALIA MUNDI

Slavica Garonja, Beograd, 1987.

OD ZLATNE DOLINE DO ZLATNOG VEKA Poštovana Slavice, pre svega, hvala Vam što ste prihvatili intervju za magazin Alia Mundi. Kao profesor univerziteta i naučni istraživač iz oblasti srpske folkloristike, ali i kao književnik, dali ste doprinos osvetljavanju nekih značajnih i pomalo zapostavljenih segmenata srpske kulturne baštine. Kako vidite ulogu srpskog intelektualca danas kada je u pitanju očuvanje srpske kulturne baštine? Da li on ima pasivnu ili aktivnu ulogu i da li se dovoljno poklanja pažnja očuvanje srpske kulturne baštine? Pre svega, hvala Vam na pozivu za ovaj razgovor. Moje uporedo bavljenje naukom i beletristikom, proisteklo je iz životnih okolnosti – pre svega, 6

u ovoj zemlji ma koliko želeli da budete pisac, ne možete da živite samo od pisanja i da biste obezbedili neku sigurnu egzistenciju. Moj prirodan put nakon diplomiranja bila je nauka i to manje kao svesno izabran put, a više kao splet okolnosti, koji me je čini se, sudbinski vezao za narodnu književnost i folkloristiku i to kroz upoznavanje srpske usmene tradicije u Slavoniji (zahvaljujući mojoj baki po majci). Ta istraživanja, koja sam započela još u studentskim danima, a realizovala prvom knjigom (1987), koncentrično su se širila kroz sledećih dvadeset godina, da bi bila krunisana doktorskom disertacijom o celokupnom srpskom usmenom poetskom nasleđu Vojne Krajine u zapisima od 18. do

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


AM INTERVJU: SLAVICA GARONJA

ALIA MUNDI 20. veka (objavljena 2008.) Spoznaja Granice kao osovine celog srpskog naroda na Balkanu i ključnog pojma za metafizičku sudbinu na ovom tlu je nešto što je potpuno – čast izuzecima i usamljenim pojedincima – skrajnuto u našoj folkloristici i istoriografiji. To je jedno potpuno neistraženo, belo polje u našoj nauci, i mada je bio zadovoljavajući odjek ove moje knjige u naučnoj kritici, čini se da ova saznanja nisu ozbiljnije uključena u istraživanja ukupnog korpusa srpskog usmenog pevanja. I dalje se sve vrti samo oko Vuka i Vukovih zbirki. No, nagrada „Sava Mrkalj” koju sam, uz profesora Duška Ivanića, dobila ove godine „za životno delo” – što je možda malo preuranjeno – jeste za ovu, i verovatno, najnoviju knjigu o pisanoj krajiškoj baštini („Srpska književna Krajina od baštine do egzodusa”) – što govori da postoje ljudi koji su pratili, razumeli i vrednovali ovaj učinak kao doprinos jednog važnog ogranka srpskog naroda van tzv. matice. U ovom odgovoru verovatno je sadržan i drugi deo Vašeg pitanja: kako vidim ulogu srpskog intelektualca danas, po pitanju očuvanja srpske kulturne baštine. Osnovne mane srpske humanističke (pa i književne) nauke i pored vanrednih pojedinačnih rezultata, su u neumreženosti, nesistematičnosti, samim tim i neefikasnosti i nejedinstvenog nastupa u svetu. Ne znamo jedni za druge, šta ko radi, i sve što se i uradi zasniva se najčešće na ličnim vezama i pozivima – bez određivanja ciljnih i prioritetnih nacionalnih poslova i zadataka u svakoj oblasti, sa pažljivo biranim stručnim timom i kadrovima, fundamentalnim (a ne nekim efemernim) projektima. Recimo, u folkloristici ni do danas nisu urađena tri ključna posla: nemamo Institut za folkloristiku (svi u regionu ga imaju), nemamo jedan sintetički i moderan udžbenik iz narodne književnosti (Hrvati ga imaju), najzad, nije digitalizovana naša prebogata Etnografska zbirka u SANU, što su decenijski poslovi proverenog stručnog tima saradnika. Kao pojedinci ne možemo mnogo da učinimo, pa se i ja, nakon tridesetogodišnjeg rada u folkloristici, osećam pomalo umorno, dakle, silom prilika od velikih želja i aktivnosti, polako postajem pasivan posmatrač tekućih zbivanja. Uostalom, tu je i moja literatura, kojoj planiram potpuno da se okrenem u dogledno vreme.

Koreni su Vam iz Slavonije o kojoj ste pisali i na naučnom i na književnom nivou. Šta biste izdvojili kao Vaš najveći doprinos kada je u pitanju proučavanje kulturnog nasleđa Srba iz Hrvatske? Presudnu ljubav za Slavoniju u detinjstvu, ali i za narodnu književnost u zrelom dobu, izvršila je na mene, kao što sam rekla, moja baka po majci, Marija Ćurčija, čije priče i leksika, na neki način čine od nje glavnu junakinju mog romana „Povratak u Arkadiju”. Govorila je i mislila kao Vuk Karadžić, hercegovačkom ijekavicom, a imala leksiku i izreke koje ni kod Vuka nisu zabeležene. Uostalom, tako je počelo sa narodnim pesmama koje mi je ona kazivala – nigde ih nije bilo zabeleženih, nisu bile poznate, a bile su suvo zlato. Ona je jedna od duhovnih kruna tog naroda, njegove usmenosti, čestitosti, čistote, visprenosti, vitalnosti i humora. Naravno, uz nju, ja tako pamtim čitavu galeriju likova, već iščezlih ne samo (nasilno) sa tog tla, već i iz života. Dugo mi je trebalo da razjasnim i samoj sebi, otkud mi ta ljubav prema Slavoniji, kada sam tamo odlazila samo letima, i to kao dete – a kojoj sam posvetila u nauci, a evo najzad i u književnosti, godine života i rada, pa i danas volim da prođem njenim (sada pustim) predelima Zlatne doline i Papuka – kada sam rođena i odrasla usred Beograda, na Dorćolu. Činjenica što je to rodni kraj moje majke, ne mora da bude presudan (jer su i druga deca tih šezdesetih, išla na raspuste kod baka i deka u razne krajeve Jugoslavije – postojbine svojih roditelja), ali u tom traganju ima jedan zamajac od koga sam počela i u romanu – od one dve, možda ključne scene maminog boravka u domu za ratnu siročad nakon Drugog svetskog rata, kao metafore te ratne traume, a potom i večite (kasnije odlaskom i udajom u Beograd) razdvojenosti od svoje majke i kuće, tog kraja i “svog” naroda, koje je genetski prenela i na svoje potomstvo. Mene je, kao što rekoh, očarao još u najranijem detinjstvu taj srpski narod u Slavoniji, taj govor, duboko su me potresale te priče iz rata (ustaški logor u Slavonskoj Požegi, zbegovi, ofanzive) i uopšte taj mentalitet, ali i sami predeli Zlatne doline, i Arkadije usred nje (u stvarnosti, selo Kula na dvadesetom kilometru od Slavonske Požege), u kome

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

7


AM INTERVJU: SLAVICA GARONJA

ALIA MUNDI sam proživela taj, za detinjstvo, vrlo bitan zlatni vek čovečanstva, kome se neprestano u snovima, a i u literaturi, kroz ovaj roman, vraćam.

„Moj predak je drvo” – nastajala u trenutku „prsnuća”, kada sam mislila da nikada neću stići da napišem i roman), i u pripovednoj formi (priča „Pod lupom made in England”), najzad i u romanu. Tako je, barem, kod mene. Pošto univerzitetski rad često traži celog čoveka, za pisanje moje literature u životu mi je procentualno ostajalo najmanje vremena. S obzirom na ritam izlaženja tih mojih beletrističkih knjiga, prolazilo je ponekad i nedopustivo mnogo godina, što se u javnosti ne prašta. Ali sam ustanovila da sam imala potrebu da se žanrovski iskažem u pojedinim periodima istovremeno i u poeziji, i u pripoveci i u romanu, što sam do sada „duplirala” (dve zbirke pesama, dve zbirke pripovedaka, dva romana), što i nije tako mnogo.

Roman „Povratak u Arkadiju” (SKZ,

2014)

Stoga, kao odgovor na Vaše pitanje, mogu reći, sada iz perspektive zrelog doba, da su najznačajnije stvari koje sam do sada uradila za taj srpski narod u Hrvatskoj – uz spomenutu knjigu o Vojnoj Krajini i njenom celokupnom usmenom nasleđu od 18. do 20. veka, ustvari roman „Povratak u Arkadiju” (plavo kolo SKZ 2014, nagrada „Pečat vremena”), koji sam, da ne zvučim patetično, sanjala da napišem čitavog života. Literatura uvek dublje, trajnije i šire prodire u duše ljudi nego dela nauke, koja su rezervisana za mali krug stručnjaka. Koje su to glavne teme koje obrađujete u svojim književnim delima, kako u poeziji, tako i u prozi? Pravog pisca mislim da „biraju teme”, a ne obrnuto, što je danas najčešće slučaj (i to trivijalno svedeno na izbor „ciljne grupe” čitalaca, teme „šta se danas čita” da bi se to svidelo izdavaču, objavilo, prodalo i pokupile neke nagrade). Pošto nemam tu vrstu pritisaka i obaveza, teme koje nosim u sebi, čini se „od pamtiveka”, same traže da izađu iz mene, mada ih i sporije realizujem, jer ne radim primarno i samo to (pisanje). Takođe, i sâm motiv, građa sami „biraju” formu (barem u mom iskustvu), koja je imanentna onome što hoću da kažem (u pesmi, prozi, romanu). Ne biram dakle, svesno formu, ona se javlja imanentno samom iskazu. Evo, na primer, motiv Arkadije imam i u pesničkom obliku (poema 8

Mogu reći da su (i) moje inspiracije u prozi koncentrisane koliko oko etnosa – u najlepšem smislu jezičke memorije identiteta naroda, toliko i oko žene kao glavne junakinje, odnosno ženskog principa. U širem smislu volim prošlost i njenu memoriju, ali je transformišem na jedan moderan način. Recimo, moj prvi roman „Pod Mesečevim lukom” (iz već davne 1992.), veoma dobro primljen, dešava se u tursko doba, ali to je zapravo, jedna moderna erotska drama, glavne junakinje Stamene i Turčina. Dakle, i tu sam bila na tragu folklora, još bolje, naših kolektivnih arhetipova, koji sam pisala gotovo prelogički, i koji je, moguće, deo nekog mog arhetipskog i predačkog „znanja” – dakle, čista fikcija, san. No, uz fikciju koja mi, dakle, nije problem, Arkadija je naprotiv, ostvareni poetski san sa autobiografskim pečatom. Sve te teme (i postupci) se naročito vide i u mojim pričama, takođe nedavno objavljenim („Izidina kopča”, 2013), gde se tematski priče takođe mogu podeliti na „autobiografsku podlogu” protkanu dorćolskim pričama, kao i motivima iz naše nedavne stvarnosti (inflacija 1993., pad Krajine, NATO-bombardovanje, ali kao pozadinom zbivanja, dok u nekim pričama prate se te inicijacijske faze žene: ženska erotika, rođajno načelo). No, još više u ovim pričama ima mistifikacija (moj omiljeni postupak, poput „Hasanaginice”) ili kroz dnevničku, epistolarnu i drugu formu, progovaranje samih i važnih žena naše prošlosti – od Lenke Dunđerski (njen, naravno, nepostojeći dnevnik), preko Milice Srpkinje ili profesorke Brane Marković – stradalnice sa Golog otoka, presabiranje ličnog

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


AM INTERVJU: SLAVICA GARONJA

ALIA MUNDI vremena nad rukopisima Milke Žicine, do Isidore Sekulić, sa kojom vodim jedan fiktivni imaginarni razgovor – mada smo bile savremenice samo godinu i po dana (ja sam rođena 1957. , ona umrla 1958.)

Knjiga pripovedaka „Izidina kopča” (SKZ, 2013)

Rana zbirka pripovedaka „Deveta kuća” (1994) sažimala je moja dotadašnja iskustva putovanja, ali ne u formi klasičnog putopisa (inače moj važan deo egzistencije), već više kao predložak za čist narativ, a ovoj temi tek ću se posvetiti, jer sam veliki putnik, sa značajno obogaćenim iskustvima (prostornim, kulturološkim i egzistencijalnim), naraslim u međuvremenu. Što se poezije tiče, taj iskaz je toliko meni sveti – blizak molitvi – što je i lično iskustvo da je prva pesnička reč bila zaista molitva – da se i ne usuđujem da se nazovem pesnikinjom. Gde proza postane nemoćna da sve iskaže, počinje poezija. Moje poetsko stvaralaštvo je nastajalo sa ogromnim vremenskim pauzama, iz krajnje egzistencijalnih razloga, u specifičnoj, poemskoj formi (zbirka „Moj predak je drvo” je tako sastavljena od pet poema nastajalih od 1990. do 2007.)

I pored skoro tridesetogodišnjeg bavljenja narodnom književnošću (folkloristikom) i preko deset knjiga iz te oblasti, istinski „pomak” i vidljiva priznanja donela mi je u prvoj deceniji 21. veka jedna sasvim druga oblast u nauci – žensko stvaralaštvo u srpskoj književnosti. Osnovavši i kurs na fakultetu sa tim nazivom, pišući već više od decenije i pribirajući znanja o tome, kako iz skoro potpuno neiščitane baštine naših književnica, tako pišući i književnu kritiku o stvaralaštvu književnih savremenica, ja sam, moram priznati, sa gotovo pravom literarnom strašću napisala monografiju „ŽENA U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI” (2010), koja mi je otvorila mnoga, za mene dotad zatvorena vrata, i koju, uz pomenute dve knjige, takođe smatram svojim najvećim učinkom u književno-naučnom radu. To je prva istorijska sinteza o našim književnicama na srpskom jeziku kod nas, gde pratim razvoj ženske književnosti od dnevnika Anke Obrenović, pa recimo, do romana Gordane Ćirjanić („Kuća u Puertu”), dakle u rasponu od 170 godina (dotad je u sličnom smislu to uradila samo jedna Engleskinja, Silija Hoksvort 2000. godine u knjizi koja, iako prevedena, još nije ugledala svetlo dana kod nas, kao i Magdalena Koh, no, koja parcijalno prati samo epohu moderne u ženskom stvaralaštvu). Naravno, brojna otkrića moja i mojih koleginica, usledila su posle ove knjige, tako da mi je u pripremi za štampu i nova knjiga, koncentrisana oko jednog važnog pojma 20. veka – ideologije, i koju sam tako i nazvala – „ŽENA I IDEOLOGIJA” (u izdanju mog fakulteta, FILUM).

Dakle, ima još dosta divnih književnih stvari kojima bih želela da se posvetim i da ih realizujem, a da li će se to ostvariti, videćemo. Pisac ima više života, i ponekad je ona unutrašnja biografija, mnogo zanimljivija od one, spoljašnje. Osim srpskom folklornom baštinom bavili ste se i ženama u književnosti. Da li smatrate da se nešto menja kada je u pitanju savremena percepcija srpske književnosti koje su u prošlosti stvarale žene?

Monografija „Žena u srpskoj književnosti” (Dnevnik, 2010)

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

9


AM INTERVJU: SLAVICA GARONJA

ALIA MUNDI Doista, 21. vek se može već sada smatrati vekom žena. One se vraćaju u književno pamćenje, a nadam se da će uskoro zauzeti svoje objektivno mesto i u srpskom književnom kanonu. Tome u prilog napominjem da mi je upravo iz štampe izašla Antologija ženske pripovetke do 1950. godine, pod naslovom „VRT TAJNI” (u izdanju Vukotić media). Ovaj trend poslednjih trideset godina već uveliko je prisutan u svetu. Imali ste tu čast i privilegiju da u svojoj knjizi intervjua „Žene govore” razgovarate sa najeminentnijim ženama srpskog pera. Kako ste doživeli to iskustvo i kakav bi bio Vaš zaključak na osnovu svih obavljenih razgovora?

Knjiga intervjua „Žene govore” (Altera, 2013)

Da, knjiga „ŽENE GOVORE” je moje veliko životno iskustvo, i hvala Vam što ste mi postavili to pitanje. U poslednjih desetak godina, upoznajući i družeći se sa ženama piscama, ili ženama u strukama bliskim knjizi (profesorki univerziteta, urednica, kritičarki), došla sam (opet) na srećnu zamisao da te naše brojne razgovore pretočimo u tekst. Dakle, najvećim delom, iz ovih književnih prijateljstava, rodila se ta, meni veoma draga knjiga: „ŽENE GOVORE” (2013), ako nije neskromno da je poredim sa čuvenom knjigom Branimira Ćosića („Deset pisaca, deset razgovora”), аli i као refleks na Rastkove „Ljudi govore”. U njoj je deset razgovora sa deset značajnih, a uglavnom zapostavljenih žena ove kulture i ovog vremena. To duhovno bogatstvo dobijeno 10

kroz razgovare sa tim mojim sagovornicama, od kojih nažalost, neke više nisu u životu, želela sam da podelim sa drugima, jer njihova sećanja zauzimaju prostor od jednog, 20. veka (najstarija sagovornica mi je Dragica Srzentić, koja nije književnica, već junakinja jednog romana, a која je umrla prošle godine, u 103. godini), a svakako najznačajnija Svetlana Velmar-Janković, koja je krunisala ovaj moj naum. Hoću da kažem da je bilo izuzetno inspirativno i sadržajno saznati o čitavoj toj epohi u 20. veku, ali iz iskošenog, „ženskog ugla” – od međuratnog perioda i duhovnih strujanja, preko duhovne klime na Beogradskom univerzitetu i bombardovanju Beograda (više sećanja), do Golog otoka i savremene književne scene (interesantno, da u tri razgovora prepliću se ova ženska iskustva o Golom otoku). Ovde ističem moje starije sagovornice, a među prvima Svetlanu Velmar-Janković i njenu toplu priču o Beogradu i njenoj porodici (čiji odlazak sam doživela kao lični gubitak), moju profesorku srednjeg veka na Filološkom, Radmilu Marinković, zatim metodičarku i urednicu kultnih čitanki, Ljiljanu Nikolić (nažalost, nedavno preminulu), preko Ane Šomlo, sada u Izraelu, pisca fascinantnog romana „Milenina pisma Kafki” – kojim bi se podičile i veće kulture od naše, i njene dileme dvojezičnosti i pripadnosti dvema kulturama, kao i veličanstveno svedočanstvo Golootočanke, profesora u penziji, Vere Cenić iz Vranja, do spomenute Dragice Srzentić, takođe IB-stradalnice. Sve one su imale tegoban život, koji ih ni malo nije štedeo, iako su poticale ponekad sa sasvim suprotnih klasnih i ideoloških pozicija (od visoke građanske klase do partizanki), u životu su kroz tegobni 20. vek prošle gotovo isto, sačuvavši ipak i pre svega – jednu toplu humanost prema životu i ljudima, i dajući sav pluralizam turbulentnih događaja na našem prostoru u 20. veku. U novijoj i mlađoj garnituri mojih sagovornica, od Milice Mićić Dimovske (nažalost, takođe prerano preminule), naučila sam o ženskom doživljaju i bogatstvu sveta, od Ljilje Šop o zajedničkoj ljubavi prema Mediteranu, od Gordane Ćirjanić da su klasični romani još uvek mogući, od Mirjane Mitrović da se pisanjem potvrđuje sopstveni identitet. Sve one su i mene, pre svega, ljudski obogatile, tako da ta prijateljstva smatram svojom najboljom književnom školom. Knjiga „ŽENE GOVORE” (2013) je jedno od mojih najdražih književnih iskustava, izuzetno predstavljena i na „Borinim danima” u Vranju, 2014. godine.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


AM INTERVJU: SLAVICA GARONJA

ALIA MUNDI Šta za Vas predstavlja kulturna raznolikost i kako bi po Vama ona trebalo da se neguje? Svaka raznolikost ili takozvani pluralizam, je bogastvo po sebi: antropološko, psihološko, geografsko, jezičko, nacionalno, najzad kulturno i književno. Gde su velike „raskrsnice svetova”, tu su bile i raskrsnice ideja, uticaja, kultura, ukrštaji od rasnog do duhovnog senzibiliteta, ili amalgami starih kultura, koji su tu živeli pre nas, gde naročito ubrajam područje naše egzistencije, Balkansko poluostrvo. Naravno, život na „vetrometini” donosio je u istoriji i vanredne žrtve i patnje, ali kroz to i prekaljenost, vitalizam i visprenost, da se u svim uslovima opstane, ostane na nogama, kroz često granične egzistencijalne situacije, ali i originalne iskorake. To je bogatstvo koje mnogi drugi nemaju, u tzv. uređenom svetu. Rođena sam u Jugoslaviji i ponela sve najbolje osobine ove velike, nacionalno mešovite zemlje, cenjene u svetu. Ja i danas sve naše regione (a sada raznorazne balkanske državice) i dalje doživljavam kao „naše”, jer spolja nametnute političke granice, ne moraju imati uticaja na unutrašnju ličnu geografiju, ukoliko, naravno, ne morate da živite u njima. Naša nacionalna raznolikost, koju sam doživljavala kao prednost i bogatstvo u Jugoslaviji, u odnosu na ostale zemlje, nakon njenog raspada i naročito u 21. veku poprimilo je, ovo naravno kažem u pežorativnom smislu, oblike čiste postmoderne, gde se pogazila jedna velika jugoslovenska ideja, duža od stoleća, i gde se beži sada od sličnosti, a insistira na beznačajnim različitostima na kojima se panično grade sopstveni nacionalni identiteti. Kulturna raznolikost budi radoznalost za svaki vispreniji duh, jer sve drugo je veštačko ograničavanje i duhovno siromašenje. Ko god ima jak (nacionalni) identitet, s radošću je otvoren prema Drugom – nema zazor niti problem, još manje da ga se „boji”, već da to Drugo prihvati i apsorbuje u nešto više, bogatije, lepše – dakle, otvoren za sve novine. Mislim da su Srbi kao narod takvi: veliki putnici, lako pokretljivi i prilagodljivi po svim stranama sveta (sindrom seoba!), odlični znalci drugih jezika i kultura. Međutim, u toj beskrajnoj ljubavi prema Drugom, kojoj smo tako kao narod skloni, opominjuće je pročitati knjigu o postkolonijalnoj kulturi i književnosti koleginice Jelene Arsenijević:

„TERRA AMATA VS. TERRA NULLIUS” (diskurs o (post)kolonijalizmu u delima Vongara i le Kelizoa). Pouke iz prošlosti moramo znati i u tome je potrebno stalno negovanje kulture sećanja, da nam se ne bi ponovo dogodile stvari koje su se desile, naročito u dvadesetom veku, omeđene godinama 1915, 1941, 1991-1995, 1999. Koja kultura osim srpske Vam je bliska i sa kojom kulturom pronalazite identifikaciju po bilo kom osnovu? Moram priznati da sam u tinejdžerskim danima odrasla na engleskoj pop-kulturi, kao uostalom svi iz tih sedamdesetih godina prošlog veka, a što ponekad presudno utiče na formiranje ličnosti. Mora biti da je upravo u tome došlo do plodonosnog ukrštaja tih različitosti sa slovenskim genima i u slučaju jedne jedinke, poput moje. Dakle, i kasnije, što je interesantno, ja sam se bavila kroz imagologiju i pisanju o Drugom, uglavnom Engleskinjama i njihovim putovanjima po Balkanu – od Mis Irbi preko engleskih bolničarki u Srbiji u Velikom ratu, do Rebeke Vest i njenog putovanja u Jugoslaviju 1937. godine. No, ono što otkrivam kao pravu ljubav u 21. veku, jesu putovanja – po literarnim i arheološkim tragovima, često i tragom mita, gde izrasta Mediteran kao definitivno moj duhovni (i stvaralački) nukleus i svi narodi i zemlje koji mu gravitiraju, gde posebno ističem Grčku i njena ostrva, kao i Italiju. Tu je definitivno i kolevka najstarijih civilizacija, gde naročito prepoznajem matrijarhalni kult – od Male Azije (Likije), preko njenog centra – Krita – preko Sicilije do Egipta i Gibraltara. To obožavanje Bogorodice u savremenoj Grčkoj ili Madone kod Italijana, Francuza i Španaca, nije ništa drugo nego preoblikovano obožavanje Velike Majke starih naroda, u šta ubrajam i neolitske narode od Crnog mora do Balkana, a na neki način i Slovene, koji dolaze i stapaju se u taj amalgam. Takođe, idući tragom književnosti i mita, prešla sam sa ćerkom simboličan put od Troje do Itake, a sa pravom arheološkom strašću obišle smo stare gradove – od Efesa u Turskoj, do Pompeje u Italiji, dok taj vrhunac svakako predstavljaju antički gradovi na Siciliji, poput Sirakuze, a gde izdvajam iznad

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

11


AM INTERVJU: SLAVICA GARONJA

ALIA MUNDI svih Taorminu, koja na litici od hiljadu metara nad morem ostavlja bez daha – i danas pravi savremeni turistički centar. Taj vrhunac Mediterana i Grčke predstavlja svakako Knosos na Kritu, taj izbliza viđen i doživljen ženski princip u fascinantnim arheološkim iskopinama i u muzeju u Heraklionu. Najzad, kao mnogi, zaljubljenik sam u Grčku i njena ostrva, u kojoj sam procentualno po broju putovanja provela najviše vremena, i gde je taj doživljaj mitologije jonskih ostrva kroz ličnu situaciju transponovan u meni veoma dragoj poemi „Lefkada” (objavljenoj u „Letopisu MS”, 2011). Putovanja su estetizacija života i duhovna higijena od svakodnevnice. Mislim da svakog pravog putnika i estetu, a samim tim i pisca – odlikuje be-

skrajna radoznalost za Drugog i njegovu kulturu, koja samo može proširiti vidike i predstavljati jedino istinsko obogaćenje za jedinku i zajednicu. Kada se jednom vrati materinski-ženski princip kao dominirajući (ovde ne mislim na – feministički, već na princip obožavanja dvojstva majke i deteta, kao primarne porodice), biće više šanse da na ovoj planeti jednom ponovo bude taj zaboravljeni zlatni vek, a koji je postojao – bez nasilja i ratova, osvajanja i tlačenja (nacionalnog, klasnog, rodnog – što je sve proizvod muškog principa). To sam otkrila upravo na Mediteranu, tačnije ovog leta na Kritu, u Knososu – što je posredan odgovor i na Vaše pitanje.

INTERVJU VODILA: ANA STJELJA FOTO: SLAVICA GARONJA

12

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


ALIA MUNDI Ako bi u jedan kofer mogle da stanu sve uspomene s puta, sva proživljena iskustva, svi ljudi i predeli, sve boje i mirisi, kako Istoka tako i Zapada, onda bi kofer srpske književnice i svetske putnice Jelene J. Dimitrijević (1862−1945), bio prepun i pretežak. Ova smela dama srpskog pera, često se vodeći motoom to čudesno piće put, savremenim rečnikom, mogla bi se okarakterisati kao globtroterka. Za njenog prilično dugog životnog veka, uspela je da proputuje gotovo ceo svet, i Istok i Zapad. U jednom od svojih putopisa („Pisma iz Soluna”, 1918) zabeležila je: „Ja imam dve ljubavi, jednu za Istok, drugu za Zapad”. Upravo tako se i ponašala. Njena stopala hodala su biblijskim stazama, „starim (Evropa) i novim svetom (Amerika)”, istorijski značajnim gradovima i mestima, urbanim i ruralnim, dalekim i čudesnim predelima, ali bi se ona, svaki put, sa svojih putovanja vraćala u svoju oazu, u svoj kosmopolitski Beograd, u kuću koja se nalazi u ulici Francuska br. 29. Ali, od kada traje ta magija putovanja? U slučaju „srpske Sapfo”, to je gotovo usud koji ju je pratio od rođenja. Iako je na svet došla u carskoj prestonici Kruševcu, već u svojoj 9. godini je krenula na put. Nizali su se gradovi: Aleksinac, Niš, Beograd, Atina, Solun, Carigrad, Beč, Aleksandrija, Kairo, Haifa, Jerusalim, Vitlejem, Damask, Bejrut, Granada, Malaga, Pariz, London, Njujork, Kalkuta, Madras (današnji Čenej), Santiniketan, Bombaj (današnji Mumbaj), Cejlon (današnja Šri Lanka), Kjoto i mnogi drugi gradovi i manja mesta koja je obišla. Vođena nekom neobičnom

GLOBTROTERI: JELENA J. DIMITRIJEVIĆ

Jelena J. Dimitrijević (fotografija iz časopisa

„Bosanska vila” br. 5 i 6, God. XIV, 1899)

KOFER PUN USPOMENA

snagom, uz veliku pasiju prema otkrivanju novih i nepoznatih predela, Jelena J. Dimitrijević je saznavala, sazrevala, upoznavala, sticala i što je najvažnije, delila svoje iskustvo. Ono što je posebno krasi jeste njena nesebičnost, te želja da sva svoja iskustva podeli sa svojim sunarodnicima, posebno sunarodnicama. S obzirom na to da je prvenstveno bila dama od pera, Jelena je odlučila da ta iskustva podeli kroz svoje knjige: zbirku poezije „Pesme Jelene Jov. Dimitrijevića” (1894), putopise „Pisma iz Niša. O haremima” (1897), „Pisma iz Soluna” (1918), „Pisma

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

13


GLOBTROTERI: JELENA J. DIMITRIJEVIĆ

ALIA MUNDI iz Indije” (1928), „Pisma iz Misira” (1929), „Novi svet ili u Americi godinu dana” (1934), „Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta” (1940), zbirke pripovedaka Đul-Marikina prikažnja (1901), „Fati-sultan, Safi-hanum, Mejrem-hanum” (1907), roman „Nove” (1912) i poemu na francuskom jeziku „Une vision” (1936). U svoj kofer uspomena Jelena je pažljivo i predano slagala ne samo utiske sa brojnih putovanja, ne samo predele i pejzaže već i susrete sa zanimljivim ljudima. Tako nas je kroz svoje knjige upoznala sa Turkinjama iz skrivenih niških, carigradskih i solunskih harema, mladoturskim revolucionarima Enver-bejom i Džemal-bejom, sa načinom života američkih žena i njihovom borbom za emancipaciju, sa lepotom i dobročinstvom bogate Parsijanske Ledi Dorab Tata, te o Kulama Tišine i pomalo zastrašujućim običajima sahranjivanja Parsa u Indiji, potom nam je približila kako je izgledao i o čemu je razmišljao veliki indijski pesnik Rabindranat Tagor ali i kakve su joj pesme pevale mlade Japanke na brodu Korea Maru. Uvela nas je i na dvor Harun el Rašida i upoznala sa Zenaidom (Gruzijkom koja je rođena 1799. godine) ženom od 128 leta koja je u „Palatu Harun el Rašid” dovedena još kao mlada nakon što je kao robinja kupljena na carigradskom

Jesir-Pazaru. Upoznala nas je i sa naprednom Egipćankom, feministkinjom Hudom Šaravi i prenela nam kako se egipatske žene bore za emancipaciju. Brojne je pripovesti ispredala srpska globtroterka Jelena J. Dimitrijević. Putovanje kroz njen književni svet jednako je uzbudljiv kao i njena putovanja na kojima je između ostalog predstavljala srpski rod i njegovu kulturu. Njene knjige su riznica znanja iz kojih se može puno toga saznati o drugim kulturama a koje ujedno predstavljaju i pravi primer kulturne raznolikosti. Posebno zanimljive utiske o putovanju kao takvom Jelena je ispisala na brodu. U to vreme jedino prevozno sredstvo za prekookeanska putovanja, našlo je svoje mesto u impresijama a kasnije i objavljenim delima srpske književnice. Brodovi Italia, Korea Maru, Nafplion, samo su neki od brodova kojim je srpska književnica krenula na put oko sveta. Način na koji je ona opisivala Egejsko i Sredozemno more, Indijski, Atlantski i Tihi okean, slave njeno književno pero ali su i svojevrstan poziv na put, ne samo onaj stvarni, rekama, morima, okeanima, kopnom i zemljama Istoka i Zapada, već i poziv na duhovno putovanje sopstvenim svetovima i predelima sopstvene duše. Jelena je kao iskusna putnica odlazila i na takva putovanja, to su ona skrivena putešestvija koja su ostavila dubokog traga na njeno celokupno književno stvarlaštvo.

Korea Maru, brod na kome je putovala Jelena J. Dimitrijević a koji je plovio na relaciji Amerika-Manila-Honolulu-Rusija-Kina-Japan-Indija

TEKST: ANA STJELJA FOTO: ČASOPIS „BOSANSKA VILA”, GOD. XIV, BR. 5/6, 1899. http://www.atlantictransportline.us/ 14

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: HADIDŽA EL ŠANKITI

SAUDIJSKO ŽENSKO PERO Kulturu jedne zemlje čine njeni poslenici, oni neumorni pregalnici koji nastoje da stvaraju, ma koliko se to nekad činilo teško. Kada se spomene Kraljevina Saudijska Arabija, prvo na šta se pomisli je da je to veoma konzervativna zemlja u kojoj vladaju brojne zabrane, koje su posebno rigorozne kada su u pitanju žene. Vrlo često se spočitava nošenje najstrožijeg vida muslimanske ženske odeće – nikab. Mnogi zaboravljaju, a bilo bi dobro spomenuti da se u Saudijskoj Arabiji i muškarci „pokrivaju”, dakle nose dugačke bele tunike (taub) dok glavu pokrivaju maramom (gutra) oko koje stavljaju kanap (ogal) koji služi za učvršćivanje te marame. Dakle, pravila pristojnog odevanja (u skladu sa religijom, tradicijom i klimom) jednako važe za oba pola. Takođe, Saudijcima se spočitava strog odnos prema ženama koje, kako to interpretiraju, uglavnom strani mediji, nemaju prava na ono u čemu druge žene u svetu odavno već „uživaju”. Da se u Saudijskoj Arabiji ipak život odvija normalno, da nije sve baš onako kako mediji predstavljaju, te da ova stroga i konzervativna zemlja polako počinje se da menja, govori u prilog i primer mlade, obrazovane i umetnički nadarene saudijske književnice Hadidže el Šankiti. Ova vrlo talentovana Saudijka, rođena je u Arkanzasu 1991. godine, u porodici u čijoj osnovi dominira kulturna raznolikost s obzirom na to da joj je majka Amerikanka a otac Saudijac. Još kao tinejdžerka, s porodicom se preselila u saudijsku prestonicu Rijad gde je upisala prestižni fakultet (Princess Nourah bint Abdulrahman University) na kome je 2014. godine s uspehom diplomirala engleski jezik i književnost.

Zbirka poezija „ A Glimpse Within” (Xlibris, 2014)

U poeziju se zaljubila još kao devojčica, i to pre svega zadivljena lepotom pesničke rime. U njenom sećanju je zabeležno da je rimu zavolela mnogo pre nego što je zavolela poeziju i to ponajviše zahvaljujući knjigama čuvenog američkog dečjeg pisca i ilustratora Dr. Suessa čije su knjige priča prepune simpatičnih rima. Stava je da umetnost na najbolji način oblikuje nečiju kreativnost i stvaralačku energiju. Za nju, umetnost je izraz, a sebe smatra osobom koja ima potrebu da se izrazi i to upravo kroz pisanje. Deo njenog kulturnog identiteta su i Istok i Zapad, jer je odrastajući u porodici u kojoj su se jednako govorila dva jezika (i arapski i engleski) i gde su se poštovala dva različita kulturna nasleđa, naučila da

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

15


KULTURA UMETNOST RELIGIJA: HADIDŽA EL ŠANKITI

ALIA MUNDI

živi u saglasju sa različitostima. Duboko veruje da je upravo porodica, odnosno podrška porodice ključni faktor za uspeh, posebno ako je u pitanju rad u nekoj društvenoj sferi ili umetnosti. Da njen svet čine kultura i umetnost, da je poezija njen omiljeni način izražavanja, može se jasno videti kada se pročita njen prvenac, zbirka poezije „A Glimpse Within”, objavljena 2014. godine. Ova zbirka, posvećena je svim njenim prijateljima ali i svima onima koji u njenim stihovima pronalaze sebe i svoja iskustva. Svojom poezijom šalje poruku da ljudi koji se osećaju usamljeno ili pomalo izgubljeno u današenjem svetu, ne treba toga da se stide niti to da kriju. Svojom knjigom im poručuje da nisu jedini, i da nisu usamljeni u tom svom osećanju. Da ova obrazovana Saudijka, ima šta da kaže, i da je njena borba za stvaralaštvo i više nego očigledna, govori u prilog i činjenica da intenzivno priprema i svoju drugu knjigu poezije pod naslovom „Collide” („Sudar”), kao svojevrsna metafora za sudar različitih svetova i duhovne identifikacije, činjenice da pripada i Istoku i Zapadu, da je „devojka pod hidžabom” ali sa savršenim američkim akcentom, da jednako promišlja svet oko sebe i svoj unutrašnji svet, te da se ne libi da slobodno i iskreno izrazi svoje emocije. Osim poezijom i umetnošću, Hadidža se bavi i jednom izuzetno humanom delatnošću a to je briga o deci među kojima ima i dece sa autizmom. Pokušava da spoji svoju kreativnost i rad sa decom koja zahtevaju puno pažnje i ljubavi. Iako se ta njena misija i rad nekad čine vrlo teškim i iscrpljujućim, iako joj to oduzima puno vremena, ona ipak osećajući zadovoljstvo što čini dobro delo, uvek uspeva da pronađe vremena da svoje misli i osećanja stavi na papir.

16

Duboko veruje da upravo saudijskim književnicama treba odati najveće priznanje zbog hrabrosti i istrajnosti u svojoj nameri da svoje ime stave na korice neke knjige ili da potpišu neko svoje književno ostvarenje. Iako se ona izražava na engleskom jeziku, kao jeziku na kome najbolje oseća poeziju, smatra da bi njene knjige možda i veći efekat postigle da su pisane i objavljene na arapskom jeziku. U budućnosti se nada možda i jednom takvom ostvarenju. Ova mlada i veoma perspektivna saudijska književnica, vrlo hrabro korača stazama poezije u zemlji koja je još u 7. veku iznedrila jednu vrsnu pesnikinju. Čuvena El Hansa, iz grada Nadžda čijoj se pesničkoj veštini a naročito potresnim elegijama, divio i sâm prorok Muhamed, na neki način je otvorila put svim Arapkinjama kojima je pero milo i koje imaju potrebu da se iskažu kroz bilo prozni ili poetski izraz. Sa Hadidžom el Šankiti, saudijsko žensko pero postaje bogatije, snažnije, smelije i putokaz je za budućnost. Ostaje samo da joj na tom njenom putu zaželimo puno uspeha, uz nadu da će iz tog njenog vrsnog pera, izaći još puno stihova oblikovanih njenom dušom.

El Hansa, crtež Halila Džubrana

TEKST: ANA STJELJA FOTO: KHADIJA AL SHANGITI https://sr.wikipedia.org/wiki

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: ROMSKI BEND KAL

MAGIJA URBANOG

ROCK’N’ROMA ... Kada krećeš na put nemoj tražiti savet od onih koji nikada nisu napustili svoj dom... RUMI Romi su čudesan narod sa veoma živopisnom kulturom, običajima i tradicijom koju su poneli iz svoje postojbine Indije i koju neguju već vekovima. Oni su večita inspiracija. Nadahnuli su mnoge velikane svetske umetnosti, poput španskog književnika Federika Garsija Lorke i proslavljenog srpskog reditelja Emira Kusturice. Romi su narod sa dušom, narod koji nije lako razumeti, uostalom kao i neke druge narode. Samo oni koji su imali tu priliku da upoznaju romske porodice, da se s njima sprijatelje i osete njihovu blagost i dobrotu, njihovu nesebničnost i spremnost da pomognu drugome u nevolji, samo oni mogu da shvate njihovu ljudsku veličinu, duhovnu snagu i pozitivnu energiju koju nose u sebi i koju tako lako prenose i na druge. Romska kultura je odraz njenih indijskih korena ali i sredine u koju su Romi integrisani i koja ih donekle oblikuje. Iako su uspeli da očuvaju svoju tradiciju i osoben način života, Romi su poprimili i neke navike sredine u kojoj žive pa se tako razlikuje način života Roma u Španiji, Italiji, Mađarskoj, Srbiji. Čini se da od kada postoji svest o Romima kao narodu, postoje i predrasude koje nije lako prevazići. Ne treba zaboraviti da u svakom narodu postoje dobri i loši ljudi, da svaki narod ima dobre i loše navike i da je biti dobar ili loš pitanje pojedinca a ne cele nacije. Tako je i kod Roma. Neki od njih možda nisu za primer i možda još puno moraju da rade na sebi ali isto tako, neki od njih mogu da nas zadive svojom intelektualnom širinom, kreativnošću, pogledima na svet i spremnošću da menjaju sebe i svet oko sebe. Jedan od takvih primera je romski muzički bend Kal koji svojom umetnošću promoviše i više od muzike. Kal je amalgam svega onoga što Romi jesu i treba da budu. Tragom reči „kal” (na romskom jeziku znači „crno”) koja na hindi jeziku znači „sutra”, dolazimo do grupe entuzijasta i vrsnih muzičara koja gleda u budućnost, kako muzike tako i romskog kulturnog i svakog drugog prosvećenja. Bend Kal je fuzija rokenrola i romskog melosa, zbog čega Logo benda Kal Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

17


KULTURA UMETNOST RELIGIJA: ROMSKI BEND KAL

ALIA MUNDI je vrsta muzike koju ovaj urbani bend iz predgrađa Beograda propagira nazvana „rock’n’roma”. Članovi benda Kal su: Miloš Veličković (bubanj), Ivan Kuzev (bas), Dejan Jovanović (harmonika), Miloš Jevremović (violina), na čelu sa osnivačem benda Draganom Ristićem (vokal, gitara) koji je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu gde je završio i master studije teorije dramskih umetnosti i medija. Kada se udruže obrazovanje, kreativnost, ljubav prema umetnosti i potreba da se uradi nešto u okviru svoje društvene zajednice, dobija se jedan kulturni i društveni angažman za primer, primer koji treba istaći i slediti.

Da je muzika ali i društvena i kulturna angažovanost benda Kal odavno prešla granice Srbije govore i turneje benda po Americi (2006. i 2008. godine) ali i podatak da je katarska televizija Al Jazeera napravila dokumentarni film pod nazivom „Gipsy melody” u kojem glavnu ulogu imaju članovi ovog benda. Osim promocije samog muzičkog benda Kal, ovaj dokumentarac donosi i inspirativnu priču o ulozi muzike u borbi za prava Roma. Ono što ove muzičke posvećenike čini posebnim je to što osim bavljenja muzikom, imaju izraženu društvenu odgovornost i potrebu da daju svoj doprinos romskoj nacionalnoj manjini, i to kroz različite aktivnosti. U tu svrhu, osnivač

Članovi benda Kal

Za deset godina postojanja, ovaj zanimljivi muzički sastav, postigao je veliki uspeh, kako na domaćoj, tako i na inostranoj muzičkoj sceni. Bend Kal, svoju karijeru započeo je 2006. godine. Tokom decenije postojanja, bend je kako kod nas, tako i u inostranstvu, održao preko 600 koncerata, uz zapaženo ućešće na brojnim domaćim, evropskim i svetskim festivalima (EXIT Festival, Roskilde Festival u Danskoj, Fuzion Festival u Berlinu, Pepsi Sziget Festival u Budimpešti). David Altheer (The Times) je za bend Kal rekao da je „...Verovatno najbolji bend istočno od Pariza...” 18

benda Dragan Ristić, sastavio je i manifest ali i pokrenuo kampanju za afirmaciju Roma koja nosi naziv „Da li znaš ko sam ja?” Ovaj projekat, deo je antidiskriminacione kampanje koju bend Kal sprovodi u saradnji sa MTV Srbija. Kampanja je zvanično objavljena 16. oktobra 2010. godine, na međunarodni Dan tolerancije, kada je u saradnji sa beogradskom opštinom Stari Grad organizovan multimedijalni događaj na beogradskom Trgu Republike i u kulturnoj ustanovi Parobrod. Romski bend Kal nastoji da dopre do svojih slušalaca i poštovalaca te da kroz muziku izrazi

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


KULTURA UMETNOST RELIGIJA: ROMSKI BEND KAL

ALIA MUNDI

svoj stav ali i da edukuje ljude, posebno mlade, koji su najčešća žrtva predrasuda koje vladaju, naročito kada je reč o romskoj populaciji. Snažne poruke koje isijavaju iz manifesta koji potpisuje Dragan Ristić, poziv su na novo upoznavanje Roma i njihove kulture. Takođe, poziv su za buđenje, za novo sagledavanje sveta, iz perspektive poštovanja kulturne raznolikosti i što je najvažnije, sa jednim plemenitim ciljem a to je uzdizanje tolerancije na najviši pijedestal ljudskih vrlina.

Odlomak iz „Manifesta”:

Da li znaš ko sam ja? Rom sam! Krenuo sam iz Indije pre osam vekova na ekskurziju sa koje se nikada nisam vratio. Na tom putu izgubio sam sve i takav dođoh do vas. Jedino što mi je ostalo je čista duša prepuna ljubavi! Nikada nisam podigao oružje da bih odbranio sopstvene interese i sopstvenu slobodu. Igram pored vatre ne samo zbog toga što mi je lepo nego da bih se ugrejao. Na svom putu sreo sam velike ljude poput Lorke, Servantesa, Lista, Getea, Grasa i svi su oni pisali o meni i tako zadužili evropsku i svetsku kulturu. Najveći sam Evropljanin od svih Evropljana. Sve ono što vi sada učite ja sam odavno naučio. Dok vi o meni ne znate ništa ja o vama znam sve! Dragi prijatelji vreme je za buđenje. Živimo pored vas stotinama godina, komšije smo a toliko malo nas poznajete. Znate li da su Django Rajnhart, Jul Briner, Čarli Čaplin, Hoakin Kortes poreklom bili Romi? Znate li da među nama ima inžinjera, doktora, glumaca, pravnika? Vreme je da prestanemo sa predrasudama i stereotipima o širokim osmesima i zlatnim zubima. Hajde da zajedno gradimo budućnost u kojoj smo svi jednaki. Moja generacija je spremna. Ne gledajte me samo kao muzičara! Gitara je moja zastava a pesmama vam poručujem ono što niste želeli da čujete. Verujem da će jednoga dana ljudski um uspeti da zaustavi planetu. Verujem da će ljudski um izmisliti gumicu kojom ćemo izbrisati svu mržnju sa ove planete i da će ostati samo ljubav. Ako ne bude tako ja sa ove zaustavljene planete silazim pa ćemo se videti drugom prilikom.

TEKST: ANA STJELJA FOTO: BEND KAL www.kalband.com

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

19


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: MUDROST SUFIJA

„Zvezdano nebo” TIMURA ZULFIKAROVA

„Oblak dođe i na travu... stade suze liti,

bez rumenog vina nikad ne treba biti. Kako nam se danas mili po toj travi ići, a iz našeg praha travu ko će sve gaziti?!” OMAR HAJJAM Ne tako davno, obreo sam se u tadžikistanOnaj koji boluje svakako će ga probati ne znajući da skom gradiću Ajniju, vekovima smeštenom u dolini vreme može načiniti nove stvari starim, i isto tako između obronaka planinskih masiva koju lokalci stare stvari novim. Tako je, neko cveće je usahnulo, zovu Fan. Nimalo nije lako organizovati prevoz u a neke pustinje su procvetale”. Kažu moji domaćini da je tom delu Centralne Azije, ali sam Rudakijeva poezija bila uzor za imao sreće da mi jednoga jutra, pesničke majstore kao što su bili priđe neki „brka” preplanulog Firdusi, Hajam, Sadi, Hafiz, Džalica i da mi kaže kako ima džip mi, Navai i mnogi drugi koji su koji je itekako nužan u brdskim Rudakija pominjali kao učitelja. predelima, naročito ako neko I ranije sam sedeo sa učenim ljuželi da obilazi sveta mesta. Pridima pored mezara u Damasku, stao sam na njegovu ulogu vodiŠirazu, Delhiju i svim onim meča i vrlo brzo se obreo na mezaru stima gde se poštuju duhovnjaci (grobu) Abdulah Džafara Rudakoji su zadužili ljudski rod, no kija, velikog pesnika iz 10. veka. fascinacija u Tadžikistanu je ovoVeć sam ponešto znao o ovome ga puta bila one vrste zbog koje ti pesniku koji je bio uzor mnogim se zavrti u glavi. Smeje se „brka” pesnicima koji su došli posle njezbog moje opijenosti i kaže mi da ga, no nisam znao detalje iz njeimam hoće da mi pokloni neku govog života. Imam koji se brine knjigu na ruskom jeziku. Pomio mezaru i pomenuti „brka”, poslih da je to velika čast, ali kada sadili su me pored mermernog sam shvatio da sam na poklon groba i objasnili mi da je Rudaki Timur Zulfikarov, 1955. dobio knjigu poezije meni neposvojevremeno odbio sponzorstvo znatog pesnika Timura Zulfikarova (rođenog 1936. tadašnjih vladara Samanida i sa njihovog dvora u Dušanbeu) upitno sam pogledao svoje domaćine. se vratio u svoj rodni kraj da nastavi život u miru, Imam se smeška, pa mi tutnu u ruku šolju crnog okružen prirodom. Toliko je voleo prekrasnu priročaja i kaže da poslušam još jednu priču. Naime, tridu, u čiju sam se lepotu i sâm uverio, da su ga kler deset godina posle Muhamedovog vaznesenja, ani ostali ljubomorni pesnici proglasili za paganina. đeo Džibril se ukazao i Uvajsu, žitelju Karna u JeOdgovarao im je u svom stilu: „Svet se okreće i vremenu, naredivši mu da se ostavi materijalnog sveta me teče kao potok ispod naših nogu. Ono što danas i posveti podučavanju odabranih. Siromaštvo im je zovete eliksirom, može sutra postati otrov, pa šta? 20

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


KULTURA UMETNOST RELIGIJA: MUDROST SUFIJA

ALIA MUNDI

Slika „Zvezde poezije” iz muzeja posvećenog persijskom pesniku Rudakiju

bilo životno opredeljenje i skupljali su se oko grobova „Svetih Mrtvaca” kako bi pročistili srca. Čak je i Muhamed govorio: „Ako ti srce opčini tuga, idi i moli se na grobovima svetih”. U početku su Uvajsijevi pobornici, zvani abdali (na turskom „lutajući derviši”), hodali potpuno nagi zbog čega su ih mnogi smatrali umobolnicima ali potpuno bezopasnim. Imam kaže da se njihov broj od vremena Uvajsija limitirao na sedamdeset u svakoj generaciji. Većina njih živi u nedostupnim krajevima na obroncima planina i u pećinama. Druže se sa divljim životinjama i ponekad se spuste u naselja da pokažu kako još uvek dele materijalni svet sa ostalim ljudima. Imam je otpio gutljaj čaja i zagledao se u mene svojim smaragdno zelenim očima. Kaže da se prorok Muhamed godinama borio da ljudima oko sebe dokaže da nije pesnik nego prorok. Uspelo mu je. Alah napravi od pesnika ili mrtvaca ili mudraca. Pesnik živi kratko, a mudrac dugo. Pesnik voli sve ljude, no svi ljudi ne vole pesnike. Ove reči imama su mi odjekivale u glavi dok sam

ulazio u sobu hotela u Penđikentu, drevnom gradu u kome su još uvek vidljivi ostaci „Kula Tišine”, mesta gde su Zoroastrijanci orlovima ostavljali svoje mrtve. Moj vodič, čije sam ime zaboravio no pamtiću ga kao misterioznog „brku”, značajno je namignuo dok sam ja zurio u prekrasne planinske vrhove koji su se uzdizali iznad drevnog grada. U tom mestu sam ostao nekoliko nedelja dok nisam iščitao knjigu koju mi je imam poklonio i dok nisam o njoj dobro porazmislio, okružen prekrasnim ambijentom oko hotela. Kako je to čudno, naletiš negde na srednjem Istoku na obične ljude koji vole pesnike i mudrace, oni ti poklone knjigu tajni i dok je čitaš kao da je čitav sadržaj iz knjige „iscureo” napolje i postao deo tvoga realnog života. Nekoliko paunova se gnezdilo oko ribnjaka pored koga sam sedeo u bašti hotela dok je prekrasna devojka sa ružičastim usnama i zlatnim uvojcima, svako malo, nalivala moju šolju sa čajem.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

21


KULTURA UMETNOST RELIGIJA: MUDROST SUFIJA

ALIA MUNDI

Mezar pesnika Rudakija nedaleko od tadžikistanskog grada Penđikenta

Shvatio sam da je knjiga koju nisam ispuštao iz ruku izdata u Moskvi 1980. godine i da je nastala od nekoliko proznih poema koje je Timur Zulfikarov posvetio mudracima Nasredinu Hodži i Omaru Hajjamu. Vrlo brzo mi je bilo jasno da je neobičan stil, koji me je podsećao na „zaumski” jezik Hlebnjikova, vrlo vešto mešao pesnikovo ogromno ezoterično znanje sa semantičkim lavirintima svojstvenim Džemsu Džojsu ili Hermanu Brohu. Drugim rečima, u pitanju je postmodernizam ubačen u vrtloge drevnih ritmova koji čitaoca polako ali sigurno uvode u stanje transa. Nisam tada znao da se Timur Zulfikarov okušao i kao scenarista filmova, ali sam to mogao da pretpostavim usled impresija nastalih zbog pesnikovog veoma slikovitog stila koji slovima slika minijature svojstvene najvećim mogulskim slikarima. Jasno mi je bilo već kod prvog čitanja da Timur deli Firdusijev senzibilitet junačkog epa, ali da je u njegovom pesništvu vidljiv i daleki dostojanstveni predak, pra-predak svakog pripovednog izraza, ako ne i ljudskog predanja uopšte – mit. U mitu se razotkriva osnovno stanje ljudske duše, razotkriva se samoj duši, koja ga ponovo prepoznaje i aktivira u zbivanjima u svetu i prirodi. Timur je motivisan „zvezdanim nebom nad njim i moralnim zakonom u njemu samom” jer je to mitski ukorenjeno znanje o vanvremenosti koje se pojavljuje kao suština svakog pravog umetničkog dela, bilo to delo mudraca ili pesnika, i što obojici daje snage, ali ih prisiljava da se okrenu ka prošlosti i da prošlost uzdignu do sadašnjosti, do jedno večno trajne sadašnjice. 22

U pesnikovoj imaginaciji dolazi do spoja odnosno jedinstva racionalnosti i iracionalnosti, čije se prividne suprotnosti ukidaju u dubljoj stvarnosti duše. To je jedinstvo koje određuje svaki ljudski život: čovek koji se osvrće za svojim životom, vidi ga kao neraskidivo jedinstvo, uprkos svim prividno nerazrešivim suprotnostima kojima je on ispunjen. Ako umetničko delo teži da „novinu” koja mu je poverena iskaže u okviru starih izražajnih sredstava i ako mu to čudo zaista pođe za rukom, rezultat tog njegovog nastojanja biće „mračnost” − mračnost neposredne iracionalnosti, mračnost mističnog zanosa ili mračnost dubine u koju mnogi čitaoci ne žele da zarone. Prorok ili vidovnjak, a time i veliki pesnik, svi oni govore mračnim jezikom. Oni ne moraju da tragaju za novim izražajnim sredstvima, oni bez oklevanja prihvataju tradicionalni jezik, iako on nije dovoljan za izražavanje „novoga” ali on u njihovim ustima prerasta u novi jezik, jer ono „novo” preneto je kod njih u naponu između reči, u neizrečeno i neizrecivo, u arhitektonsko. Onaj koji hoće da za umetnost iznalazi samo nova područja lepote, stvara senzacije, ali ne i umetnost. Umetnost nastaje iz slutnje o realnosti i samo na tom putu se ona uzdiže iznad dekoracije i kiča. Moji dani u drevnom gradu na planinama ponosnog Tadžikistana prolazili su u fantastičnoj interakciji sa ljudima koji su slutili da sam u njihovu zemlju došao po nešto što se ne može meriti rečima. Zaludno je bilo što sam svako malo pokušavao da citiram novootkrivenog pesnika i tako mojim domaćinima stavim do znanja da sam spreman za „pačiju školu”. Oni su se jednostavno smejali i govorili da svako od njih ima u svojoj široj porodici bar jednog takvog koji recituje stihove, vrti se oko svoje ose i ne plaća račune. Kažu za njih da su neprilagođeni. Jednog dana sam se namestio i seo ispod zidina drevnoga grada gledajući u sliku gde se mitski Đamšida klanja Suncu i Mesecu. Pored nje je slika Rustama koji ubija zmaja. Rustam neodoljivo podseća na Svetog Đorđa. Iz dremeža me budi slepac sa tamnim naočarima i štapom kojim me je lupio po tabanima. Ja mu se izvinih što sam mu se našao na putu, ali mi on kaže da se ne izvinjavam jer on uopšte nije slep. Ja sam se začudio i pre nego što sam stigao da ga upitam zašto se pretvara da je slep on mi je sam odgovorio: „Slep sam za manifestacije ovoga sveta. Kada budem izašao pred Njega, onako velikog i istinskog, moje će oči tada istinski oslepeti, a On će mi onda vratiti vid”. Tada sam shvatio da je tako i sa pravim umetničkim delom. Ono zasenjuje čoveka

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: MUDROST SUFIJA

do slepila, a potom ga čini vidovitim. U viru slika agregat je nebrojeno mnogih sistema vrednosti. I i fascinacija, za koje više nisam znao kom periodu bez obzira da li ti sistemi stoje jedan pored drugog pripadaju, Timurova poezija je došla kao ključ za indiferentni i daleki, ili pak ratuju međusobno, razumevanje bar onoga što je pesnicima vekovima čovek je stalno pod prinudom da sva ta različita razdiralo dušu. Zulfikarov se poistovetio sa Omarom stremljenja objedini u jedan jedini sistem koji je Hajjamom i njegovim bolom zbog smrti Nizami Munjegov sopstveni, da ih takoreći asimiluje u svoju luka, velikog vezira na dvoru Seldžuka. Ali, pesnik vlastitu biologiju. I što su polovi sveta i polovi njihose poistovećuje i sa otrovnim nožem asasina koji vih vrednosti razmaknutiji tim teži postaje zadatak po narudžbi „Starca sa planine” taj nož zabada u i duševna situacija pojedinca, tim teže on izlazi na slabine Muluka. Veliki vezir služi Turcima, a oni u kraj sa dobrim i zlom koji su mu nametnuti. Jednim Hajjamovo vreme preddelom svoga bića čovek će uvek grešiti. No, ako stavljaju novu rasu u se čovek ogreši o komokrilju islama. Želeli su pleksan sistem vrednoda vladaju islamskim sti kakav predstavlja svetom, a kao jedino „društvo” njega će to sredstvo da to ostvare isto društvo odbaciti, on smatrali su veru lišenu će biti odbačen u sistem slobodoumnih naučnineprijatelja „društva” ka i filozofa. Zato su u jer se predpostavlja svoju službu primali da je taj čovek postui plaćali poslušne trpao prema zakonima govce šerijatom, pa su opozicionog sistema. poltronski šerijatski pravnici i licemerni pro„Ptica koja tvrdi povednici postali vrlo da izvorske vode nije, traženi i dobro plaćeni. nek slobodno Zulfikarov jasno čitaocu čitav život slanu vodu stavlja do znanja da je pije”. on taj usijani nož koji Sufijska izreka para lažne proroke. Pesnik je ovde osvetnik Bajazida Bistamija i Mensura Al Haladža, dve blistave zvezde na nebu „neprilagođenih”. Pesnik iscrtava novi duhovni sporazum. Radi se o novom duhovnom sporazumu od kojeg bi se nadalje dalo odmeTimur Zulfikarov, ravati šta je vrednost „Knjiga Otkrovenja Omara Hajjama”, (Utopija, 2016) a šta nije. Timur Zulfikarov je svestan da živi u trenutku koji je osamsto godina daleko od Hajjamovog doba, ali on izražava ogromnu napetost između dobra i zla koji kao neizdržljivi zaoštreni TEKST: SRĐAN MARKOVIĆ polovi suprotnosti ispunjavaju sva vremena kao FOTO: SRĐAN MARKOVIĆ i ovo današnje u kojima, opet, postoje zasebni http://www.zulfikarov.ru/photos ekstremistički karakteri. Zbivanja u kojima se odvija ljudski život, kolektivni kao i individualni, Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

23


ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: ŠARKAMEN

ŠARKAMEN

zaboravljeno blago istočne Srbije

Arheološki lokalitet (rezidencijalno-memorijalni kompleks iz perioda tetrahije, III-IV vek) Šarkamen, smešten je u gornjem toku Vrelske reke iza brda koje se naziva Koridžan. Nalazi se na obroncima planine Deli Jovan, na putu između Plavne i Šarkamena. Obuhvata površinu oko 20 ha, sa prosečnom nadmorskom visinom od oko 300 m. Prva istraživanja je krajem XIX veka otpočeo mađarski putopisac, arheolog i etnolog nemačkog porekla Feliks Filip Kanic (1829 – 1904) koji je u svojoj knjizi „Srbija – zemlja i stanovništvo” zapisao: „...pola časa zapadnije, na južnoj strani platoa koji se uzdizao prema istoku, našao sam jedan jak rimski kastel koji je štitio put. Njegova osnova, koju sam snimio, pokazuje kvadrat sa stranama od 100 m i bedemima debelim 2 m, na sredini i uglovima bedema istureno je osam jakih okruglih kula, prečnika 14,5 m. Zidovi od čvrsto povezanih blokova sijenita, tesanog peščanika, kamenja koje se našlo na licu mesta i opeka dugih 0,50 m spuštali su se niz padinu nagnutu od severa prema jugu, oranica na toj padini, posuta antičkim krovnim pločama i fragmentima grnčarije, dala je svom vlasniku Radoju Miliću Bugarskom već dosta vrednog antičkog novca i drugih predmeta. Pet minuta dalje uz potok, levo od puta, nalaze se kod jedne »zavetine« neobično jaki zidovi. Zavetina se smestila u severni deo kvadratnog rimskog kastela sa stranama dugim 30 m čiji su 0,50 m duge opeke, pečene ploče...” O tom lokalitetu se ništa nije pisalo ni govorilo, niti se on pominjao sve do 1950. godine. Tek posle 100 godina, obnovljeno je interesovanje i prvi od istraživača, koji se ponovo zainteresovao za Šarkamen bio je naš poznati arhitekta i istoričar umetnosti Đurđe Bošković, koji je dugo vremena bio direktor Arheološkog instituta u Beogradu. Video je jednu građevinu pod kupolom, za koju je pomislio da su neke terme, možda ostaci kupatila; video je i pretpostavio, neke ostatke mosta preko jedne rečice. Negde 1975. godine, u Muzej Krajine u Negotinu stigla je vest da su seljani Šarkamena na tom lokalitetu našli komade jednog retkog kamena »porfira«, koji je vađen jedino u Egiptu. Neki su smatrali da je lokalitet ustvari privredni rudarski centar, a ne vojni logor kako se do tada smatralo, jer se zna da je istočna Srbija bogato izvorište bakra i srebra, pogotovo što su reke istočne Srbije zlatonosne. Sa tom idejom, Arheološki institut u Beogradu sklopio je dogovor sa jednom arheološkom institucijom u Americi da otpočne istraživanje na ovom lokalitetu. Tamo su otišli i arheolozi koji 24

Kamen neobičnog oblika pronađen na lokalitetu

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


ALIA MUNDI

Detalj s jugoistočne kule

Mauzolej u Šarkamenu u kojem je pronađen zlatni nakit

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: ŠARKAMEN

su postavili sonde, i kako nisu naišli na ono što su očekivali, tj. na dokaze o rudarenju, niti na nešto što bi ih na to navodilo, njihovo interesovanje se ugasilo i Šarkamen je ponovo zaboravljen. Inicijativa da se krene sa istraživanjima pokrenuta je tek 1993. godine, dok su sistematska arheološka istraživanja lokaliteta počela u leto 1994. godine. Drugog oktobra 1996. godine grupa arheologa na čelu sa akademikom Dragoslavom Srejovićem (1931 – 1996), pronašla je u centru samog mauzoleja, duboko u steni, set zlatnog nakita (38 komada) i sedam zgužvanih listića na kojima piše: Maximinus P(ius) F(elix) AVG(ustis) pored zgarišta koji su verovatno ostaci od lomače. Nešto kasnije, organizovana je izložba u Riminiju (Italija). Da bi se zaštitilo, antičko zlato (ogrlice, prstenje, pločice, ...) prebačeno je iz Muzeja Krajine u Narodni muzej u Beogradu, gde se i danas čuva. U toku je veliki, dugoročni istraživačko-konzervatorski projekat na ovom lokalitetu čiji su nosioci: SANU, Arheološki institut iz Beograda, Muzej Krajine iz Negotina i Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Niša uz podršku i razumevanje Vlade Republike Srbije, SO Negotin i MZ Šarkamen. U periodu od 2013. do 2015. godine sprovedene su tri kampanje arheoloških iskopavanja. Tokom tih iskopavanja, posebna pažnja posvećena je istraživanju dva sektora utvrđene palate: monumentalnu jugoistočnu kulu kružne osnove (kula 8) i zapadnu kapiju sa pripadajućim kulama, od kojih je južna poligonalna (kula 1), a severna kružna (kula 2). Konzervatorsko-restauratorski radovi, delom su izvedeni 2014. godine i to na jugoistočnoj kuli. Tom prilikom, otkriven je ulaz kule, sa monumentalnim stepeništem, jedinstvenim arhitektonskim rešenjem u rimskom fortifikacionom graditeljstvu, kao i ostaci starijeg utvrđenja vile (villa rustica), koja je prethodila izgradnji carske rezidencije - kula kvadratne osnove sa delom istočnog i južnog bedema, ukomponovani u fortifikaciju palate. U nastavku radova, uz južni bedem, zapadno od ulaza u jugoistočnu kulu, otkriven je objekat za vodosnabdevanje, vodotoranj – castellum aquae , sa sistemom dovodnih i odvodnih kanala i taložnika. Voda je u utvrđenu palatu dovođena sa juga, najverovatnije akvaduktom (aquaeduct), koji je premošćavao dolinu Vrelske reke, možda sa izvora ove rečice iz pećine, sa Vrela. Razlog izgradnje ovog vodovoda, u okruženju koje je bogato vodom i izvorima, najverovatnije treba tražiti u njenim lekovitim svojstvima, poseb-

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

25


TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: ŠARKAMEN

ALIA MUNDI

Zlatna ogrlica sa medaljonima III-IV vek

no ako se ima u vidu da su Rimljani pridavali veliki značaj termama, kupatilima i uopšte lekovitoj vodi. S obzirom na to da je rimski vladar Maksimin Daja podigao rezidenciju u rodnom mestu, po uzoru na ostale tetrarhe, sigurno su mu bila poznata blagotvorna svojstva vrelske vode. Treba naglasiti da su, očuvana rimska postrojenja za snabdevanje vodom, (vodotornjevi) veoma retka, a u našoj zemlji su otkrivena samo još u blizini palate Mediana, koju je u 4. veku podigao car Konstantin Veliki u Nišu i na Caričinom Gradu (Iustiniana Prima) kod Lebana, gradu i arhiepiskopskom sedištu, koje je u svojoj postojbini podigao car Justinijan I u 6. veku. Stručni tim u kampanji arheoloških iskopavanja koja su sprovedena 2015. godine činili su: dr Sofija Petković, viša naučna saradnica Arheološkog instituta, rukovodilac projekta, Gordan Janjić, muzejski savetnik Muzeja Krajine, koordinator projekta, Branko Aleksić, apsolvent arheologije i Nikola Ivanković, apsolvent arhitekture. Nažalost, u avgustu 2016. godine, vandali su oštetili ovaj objekat za vodosnabdevanje koji su arheolozi tek nedavno otkrili. Istraživački radovi na Šarkamenu učinili su da lokalitet postane dostupan i veoma zanimljiv stručnjacima i turistima i svima onima koji neguju i poštuju svoju prošlost, a ljubitelji su bistrog potoka, zdravog vazduha i prelepe prirode.

iz mauzoleja u Šarkamenu

Arheološki projekat „Vrelo Šarkamen’’

26

TEKST: Vedran Mladenović FOTO: Vedran Mladenović

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: BEOGRAD KAO UTOČIŠTE

DUHOVNIM STOPAMA BEOGRADSKIH KALMIKA Beograd je čudesan grad. Njegova bogata i uzbudljiva istorija svedoči o njegovoj izraženoj multikulturalnosti koja ga je oduvek izdvajala na mapi evropskih i svetskih prestonica kosmopolitizma. Opšte je poznato da su se u Beogradu oduvek ukrštali razni uticaji, da je kao „vrata Istoka – kapija Zapada” oduvek privlačio pažnju, da su njime prodefilovali razni narodi, koji su u manjoj ili većoj meri ostavili svoj trag. Beograd je u prošlosti bio mesto koje su naseljavali Jevreji, Grci, Cincari, Turci, Rusi, Jermeni, Arbanasi, Česi, Nemci, Mađari, te i ne čudi što su svi oni ovaj grad oblikovali na poseban način, u njega utkavši ono najdragocenije – svoju kuturu, običaje i tradiciju. Ipak, manje je poznato da je Beograd u jednom periodu svoje istorije postao utočište i jednog malog ali vrlo zanimljivog, dobroćudnog i gostoljubivog mongolskog naroda – Kalmika. Poreklom iz ruske autonomne republike Kalmikije, ovaj narod pripada grupi zapadnomongolskih naroda i govori kalmijskim jezikom (iz porodice uralo-altajskih jezika). Kalmici su većinom narod budističke vere, mada, među njima ima i pravoslavaca. Istorija pripoveda da se ovaj mongolski narod tokom 17. veka u Rusiju doselio iz svoje prapostojbine Džungarije. Kalmici su prvobitno naselili Sibir a potom su se širili i u druge delove Rusije. Zanimljivo je da su Kalmici u Rusiji imali položaj donekle privilegovanog naroda shodno činjenici da nisu porobljeni niti su silom dovedeni, već da su narod koji je dobrovoljno naselio prostore Rusije. Ova činjenica umnogome govori o karakteru Kalmika. Pripadnici ovog naroda su do 19. veka živeli pretežno nomadskim životom. Živeli su u jurtama – okruglim šatorima od drvenog kostura koji su oblagali presovanom vunom i prekrivali kožama. U svakodnevnom životu Kalmika, konj je imao veoma važnu ulogu te se za prosečnog pripadnika ovog mongolskog naroda navodi da: „…rođen uz konja, Kalmik u njemu gleda sve, gleda deo samog sebe. On se bez konja oseća slab, ništavan; onog mo-

menta kada uz sebe ima svog konja, on je već drugi čovek – sposoban da izvrši i najteže zadatke. Otuda u narodnim pesmama Kalmik uvek pored svoga epskog junaka opeva konja, najvernijeg prijatelja, druga i slugu…” Međutim, vremenom, Kalmici sve više gube slobodu, posebno kada je u pitanju poštovanje verskih običaja. O tome najbolji svedoči podatak da su ruske vlasti zabranile Kalmicima da održavaju svoj kult spaljivanja mrtvih. Kalmici su kao odgovor na to a pre svega kako bi očuvali svoje običaje, pristupili simboličnom spaljivanju, tako što su sveštenici prilikom sahrane na listu papira crtali lik pokojnika uz početne inicijale njegovog imena a potom su taj isti papir spaljivali na kandilu a pepeo bacali u vodu. Kada je nastupila boljševička agresija, Kalmici su bili primorani na migraciju. Da su Kalmici oduvek imali tendenciju migracija, govori u prilog i podatak da je u prvim decenijama 20. veka, jedna grupa Kalmika pronašla svoje utočište i u Beogradu. Tako je Beograd dobio još jedno značajno obeležje na svojoj mapi multikulturalnosti i kulturne raznolikosti. Posle prvog svetskog rata Kalmici su iz stepa južne Rusije, pravo sa obala Dona na Dunav, stigli u Jugoslaviju sa sobom donevši „Točak Učenja”, budistički simbol koji zapravo simbolički prikazuje samsaru, odnosno budistički duhovni koncept (prisutan i u hinduizmu, sikizmu, đainizmu) koji podrazumeva večni tok (rađanje, umiranje i ponovno rađanje). Veruje se da je sâm Buda naslikao ovaj simbol kako bi običnom svetu pojasnio budističko učenje. Prva grupa Kalmika u Srbiju je pristigla početkom aprila 1920. godine. Bežeći od boljševičke agresije, među ruskim emigrantima našla se nekolicina pripadnika ovog mongolskog naroda koja je pronašla svoje utočište u prestonici Srbije. Krajem 1920. godine, pristigla je daleko brojnija grupa Kalmika (oko 300 izbeglica). U godinama koje su usledile, broj Kalmika se sve više povećavao da bi u jednom trenutku u Beogradu bila formirana

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

27


ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: BEOGRAD KAO UTOČIŠTE

Beogradski Kalmici

najveće kalmička kolonija u Evropi. Među pridošlim Kalmicima najviše je bilo onih sa Dona, ali i Čerkeza i Tibetanaca. Kalmici su prevashodno naseljavali periferiju grada. Najveći broj Kalmika nastanio se u prigradskom naselju Mali Mokri Lug. Beogradski Kalmici koje su njihovi sugrađani nazivali „Kinezi”, opisivani su kao „…narod niskog rasta, zdepaste građe, širokog lica, istaknutih jagodica, i crne kose koju su muškarci često vezivali u čvor. Dok su im čelo prekrivale šiške…” Bili su dobro prihvaćeni od strane svojih sugrađana pre svega zbog svoje pitomosti, poštenja i vrednoće. Uglavnom su prihvatali teške i slabo plaćene poslove, pre svega kao radnici na građevini ili u ciglanama. Kada se pročulo da su Kalmici shodno svom poreklu, veoma iskusni konjanici, mnogi od njih su dobijali poslove kao konjušari, radnici na ergelama ili kao fijakeristi. Zanimljivo je da su starije generacije beogradskih Kalmika uglavnom bile neškolovane, dok su se mlađe generacije obrazovale pa se tako jedna manja grupa Kalmika školovala na Beogradskom univerzitetu. Deca Kalmika, pohađala su ruske i srpske osnovne škole te je tako zabeleženo da je u periodu od 1922. do 1944. oko sto dece iz kalmičkih porodica pohađalo srpske osnovne škole. Ono što je takođe zanimljivo jeste podatak da su se mnogi Kalmici ženili Srpkinjama i da su se iz tih mešovitih brakova rađala deca koja su odlično govorila srpski jezik. Ova pojava je pre svega bila 28

posledica činjenice da je među Kalmicima koji su izbegli iz Rusije bilo jako malo žena te je većinska muška populacija Kalmika u Beogradu neretko osnivala porodice sa našim ženama. Iako daleko od svoje postojbine, Kalmici su nastojali da uspostave duhovni i verski kontinuitet. Kako su oni bili budisti-lamaisti i kako u Beogradu toga doba nije postojao nijedan hram gde bi budisti mogli da ispovedaju svoju veru, oni su se u početku snalazili na različite načine. Među kalmičkim izbeglicama koje su izbegle iz Rusije, nalazilo se i nekoliko budističkih sveštenika, među kojima se svakako izdvajao bakša Gavi Džimba Borinov koji se trudio da svom narodu omogući dostojne uslove za ispovedanje sopstvene vere. Tako su prve budističke bogomolje zapravo bile dve zakupljene sobe u beogradskoj ulici Vojislava Ilića br. 47 gde se budistički molitveni hram nalazio u periodu od 1923. do 1925. godine kada je premešten u Metohijsku br. 51. Kako nisu imali dovoljno finansijskih sredstava za zakupninu pomenutog prostora, Kalmici su se 1925. godine obratili Ministarstvu vera za pomoć. Nažalost, njihov apel nije urodio plodom. Ipak, zahvaljujući ljudima dobre volje, san Kalmika o osnivanju budističkog hrama, postao je stvarnost.

Miloš Jaćimović ( 1858-1940)

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: BEOGRAD KAO UTOČIŠTE

Budistički hram u Beogradu

Ključnu ulogu u duhovnom životu Kalmika, odigrao je Miloš Jaćimović (1858-1940), beogradski trgovac i industrijalac u čijoj ciglani su neki od njih bili zaposleni. Zahvaljujući njegovom dobročinstvu, i činjenici da im je poklonio zemljište iz svog poseda, Kalmici su dobili svoju duhovnu svetinju a Beograd Kalmički budistički hram, ujedno i jedan od prvih budističkih hramova u Evropi (svakako prvi i jedini u Zapadnoj Evropi!). Kalmici su svoju pagodu (koju na kalmičkom jeziku nazivaju hurul), izgradili sami svojim snagama a na osnovu inicijative glavnog sveštenika Borinova, te uz novčana sredstva brojnih istaknutih Srba, čak i članova kraljevske porodice ali i dobrostojećih Kalmika, rasutih po Evropi. Ne zna se tačno ko je zaslužan za projektovanje samog hrama ali se na osnovu nekih podataka veruje da se radi o projektu ruskog inženjera Klapnina. Sa izgradnjom budističkog hrama, počelo se 1929. godine. U arhitekturi kalmičkog hrama vidna je tradicija drvenih zgrada jer su Kalmici tek od 18. veka počeli da koriste ciglu i kamen. Za razliku od hramova koje su nekada podizali u svojoj otadžbini, Kalmički hram u Beogradu, bio je prilično skroman.

Hram je zvanično osveštan decembra iste godine. Zabeleženo je da je ceremoniju osvećenja ovog hrama obavio duhovni vođa Kalmika u izgnanstvu, bakša Namđal Nimbušev, koji je za tu svečanu priliku doputovao iz Pariza. Pored njega, u ceremoniji je učestvovao i bakša beogradski Umaljdinov, uz asistenciju dvojice sveštenika. Ovaj trenutak, bio je od izuzetnog značaja za život beogradskih Kalmika ali i za evropsku kalmičku zajednicu, s obzirom na to da je ovaj narod od strane Boljševika pretrpeo napade najteže vrste, prevashodno se to odnosi na njihov duhovni život i činjenicu da su im u periodu između 1918. i 1920. godine, svi budistički hramovi spaljeni te sravnjeni sa zemljom. Uz samo budističko svetilište koje su Kalmici zvali „Kalmički dom”, nalazile su se još dve prostorije koje su služile za održavanje sastanaka takozvane „Kalmičke kolonije”. Postojala je još jedna prostorija koja je služila kao učionica u kojoj su deca Kalmika učila svoj maternji jezik i veronauku. Ubrzo je osnovan i Budistički duhovni savet koji je imao za cilj da ujedini ove malobrojne pripadnike mongolskog naroda koji su živeli u Beogradu, i to prvenstveno kroz prikupljanje sredstava koja su se ulagala u njihove kulturne, prosvetne i sportske aktivnosti. U maloj kalmičkoj zajednici Beograda, najznačajnije mesto je zauzimao dr Erdne Nikolajev (1896-1966), intelektualac koji je 1920. godine emigrirao u Tursku gde je ubrzo potom postao član Budističkog saveta. Poput ostalih kalmičkih intelektualaca i Nikolajev odlazi u Prag gde se priključuje kalmičkoj eliti koja 1923. godine osniva „Kalmičke komisije kulturnih radnika”. Da se radi o izuzetnoj ličnosti, govori i podatak da je nakon studija filozofije u Pragu, postao prvi Kalmik koji je doktorirao na prestižnom Karlovom univerzitetu. U Beograd je došao 1932. godine dajući veoma značajan doprinos kako gradu Beogradu tako i kalmičkoj zajednici. Deci beogradskih Kalmika, držao je časove ruskog i kalmičkog jezika ali i časove iz budističke veronauke. Ono što je od posebne važnosti za doprinos Erdne Nikolajeva, to je da je srpsku štampu obaveštao o aktivnostima kalmičke zajednice, te danas zahvaljujući njemu i njegovim brojnim novinskim tekstovima, imamo bolji uvid u istoriju, kulturu, veru i običaje Kalmika u Beogradu. Nedugo nakon otvaranja, Kalmički budistički hram je postao znamenitost Beograda. U jednoj novinskoj reportaži iz tog vremena, navodi se da se trospratni krov budističkog hrama mogao uočiti već na prevoju brda kod Starog Đerma. Ova

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

29


ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: BEOGRAD KAO UTOČIŠTE

Ceremonija osveštenja Kalmičkog budističkog hrama u Beogradu

svojevrsna atrakcija, privlačila je pažnju stanovnika grada ali brojnih uglednih ličnosti, novinara, pripadnika diplomatskog kora i stranaca koji su dolazili u Beograd. Zabeleženo je da je 1931. godine ulica u kojoj se nalazio hram nazvana Budistička ulica (danas Budvanska ulica). U godinama koje su usledile, beogradski budistički hram posetilo je više značajnih ličnosti. Posebnu pažnju skreće poseta kalmičke princeze Nirdžidme Torgutske, ćerke torgutskog princa Palte (1882-1920), gubernatora pokrajine Sinkjang. Ova plemenita dama školovana u Evropi, posetila je beogradske budiste 20. septembra 1933. godine. Treba svakako izdvojiti i posetu nemačkog oficira Helmuta Klara koji je 1944. godine, na svom putu za Beč prošao kroz Beograd i tom prilikom bio ugošćen od strane beogradskih Kalmika. O toj poseti, Klar je napisao i reportažu koju je nekoliko godina kasnije i objavio uz nekoliko fotografija koje je sâm načinio a koje ilustruju kako je izgledala unutrašnjost samog budističkog hrama. Beogradski Kalmici, često su se susretali i sa predstavnicima plemićkih porodica i pripadnicima diplomatskog kora, neretko tražeći pomoć raznih vrsta. Tako su se Kalmici, u nedostatku duhovnih relikvija, za pomoć obratili predstavnicima svih ruskih izbeglica u Jugoslaviji nakon čega je njihova molba prosleđena poslaniku Japana u Bukureštu. Ubrzo im je iz Tokija stigao veliki paket sa Budinom statuom i ostalim relikvijama. Budina statua je zvanično osveštana 25. marta 1934. godine. Kako je za vreme službe u hramu bilo dosta vernika i kako sâm hram nije mogao da primi sve beogradske Kalmike koji su želeli da prisustvuju službi, starešine hrama su zatražile dozvolu za proširenje hrama. S obzirom na to da nije bilo finansijskih sredstava 30

za veću rekonstrukciju, hram je pretrpeo samo male izmene, tako što je dozidan ulaz i oltarski deo. Povodom desetogodišnjice od podizanja hrama, 23. novembra 1939. godine, organizovana je proslava koja je upotpunjena odavanjem počasti srpskom dobrotvoru Milošu Jaćimoviću. Po ulasku Rusa u Beograd, pred kraj Drugog svetskog rata, Kalmici počinju da napuštaju grad u kome su živeli dve decenije. Glavni razlog je očuvanje vere koje u novim istorijskim okolnostima nisu mogli više da sprovode. Većina Kalmika odlazi u zemlje Zapadne Evrope, Ameriku i Kanadu. Odlaskom Kalmika, opusteo je i hram koji više nije imao svoju svrhu. Doneta je odluka o rušenju hrama a na njegovo mesto je podignuta neugledna dvospratna zgrada. Time je u kulturološkom smislu, završen jedan uzbudljiv period bogate istorije Beograda. Danas, na tlu Beograda nema više Kalmika i njihovih potomaka, ali postoji sećanje na njih, praćeno bogatim dokumentarnim materijalom koje se brižljivo čuva u prestoničkim bibliotekama i arhivima. Krećući se duhovnim stopama beogradskih Kalmika, zapravo, krećemo se stopama kulturno raznolikog Beograda, njegovih zanimljivih priča koje je brižljivo sačuvao za buduće generacije, one koje budu želele da nešto saznaju i nauče o bogatoj istoriji svoga grada.

Oltar unutar Kalmičkog budističkog hrama

TEKST:ANA STJELJA FOTO: http://budisti.tripod.com

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


GLOBUS: BUHARA

ALIA MUNDI

Biser Drevnog Puta Svile Buhara je biser drevnog Puta svile. Buhara je oaza koja traje otkada je sveta i veka, ona je mesto iz čijih se nepresušnih izvora svi putnici napijaju božanske tečnosti. Smešten u pustinji, između reka Zarafšan i Amudarja, nazivan Numidžkent, Puho, Buho i Buge, ovaj grad preživeo je najezde Arapa, Turaka, Mongola, Sovjeta i svih ostalih koji su pokušali da ga osvoje. Snovi putnika da će hodati po kamenim uličicama gde su se šetali pesnici kao što su Ibn Sina, Rudaki, Dakiki, Firdusi i brojni drugi , postaju java u Buhari – gradu nad gradovima.

Al-Buharzi mezar U istočnom delu stare Buhare nalazi se lokacija kultnog mauzoleja napravljenog u čast pesnika, teologa Sajfi ad-Din Buharzija koji je živeo od 1190. do 1261. godine. Mauzolej je sagrađen 1358. godine blizu mesta gde počiva pesnik. Sama zgrada mezara ima kompleksan strukturalni plan pa je podeljena na mesto gde počiva šejh koje zovu gurhana i mesto gde se okupljaju hodočasnici koje zovu zijaratkhana. Elegancija i lepota mezara je pojačana efektima koje izaziva nakrivljena terakota u svojim plavim, teget i belim tonovima. Al-Buharzi, bio je student misterioznog Nađim ad-Din Kubroa koji je osnovao sufijsko bratstvo kubravije i koji je izabrao Buharu kao centar duhovnog zbivanja pre najezde Mongola.

„Al –Buharzi Mezar”, posvećen velikom persijskom pesniku iz 12. veka

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

31


GLOBUS: BUHARA

ALIA MUNDI

hram koji je postao jedan od najpoznatijih u Centralnoj Aziji. Luk niše unutrašnjeg ulaza nosi tekst urađen od plavih pločica i oslanja se na stupove od rezbarenog kamena. Okvir oko portala je napravljen od isprepletane terakote i kada se čovek zagleda u njega moć „arabeske” pojačava se na svim nivoima. Osnova hrama je postavljena u 12. veku, mada su određene dekoracije dodavane u 16. veku.

Ulugbek medresa kompleks

„Nadir Divanbegi Medresa”, sazidana 1620. godine

Nadir Divanbegi medresa kompleks

Kalon minaret i okolina

Ovaj prekrasan kompleks su arhitekte zamislile kao veliki karavan-saraj tj. odmaralište za putnike, ali namena mu je promenjena na volšeban način. Naime, tadašnji emir Imamkuli-kan se prilikom otvaranja kompleksa propisno napio vina, pa se zahvalio graditeljima na prelepoj medresi. Naravno graditelji nisu smeli da protivureče jer „emir nikada ne greši” pa su brže-bolje promenili namenu. Posle ovog čudnog događaja, lokalni derviši su zgradu koja je nasuprot Nadir-begove medrese proglasili za svoju hanikahu, tj. mesto gde se obavljaju derviške ceremonije. Kompleks je izgrađen 1620. godine i krasi ga prekrasno jezerce između tri građevine među kojima dominira figura istorijskog derviša-šaljivca Nasredin Hodže u prirodnoj veličini.

Magoki Atar džamija Buharci kažu da je Magoki Atar džamija izgrađena u dvanaestom veku i da je mesto na kome je izgrađena pre bila pijaca sa začinima. Hiljadama godina unazad, pre nego što su se prodavali začini, mesto je bilo poznato po okupljanjima nomada. U početku su slavili noć punog meseca, a potom su postali poklonici kulta vatre. Graditelji hrama su u vreme kada je islam već bio dominantna religija bili naročito inspirisani da sazidaju 32

U čast slavnog Timurovog unuka Ulugbeka koji je čovečanstvo zadužio i svojim genijalnim astronomskim istraživanjima, izgrađena je velelepna medresa u 15. veku a njeni kreatori su bili niko drugi nego Nađmid Buhari i Ismail Isfagani – najveći arhitekti toga vremena. Na ulazu u Medresu nalazi se ploča sa izrekom „Aspiracija za znanjem je sveta obaveza svakog muslimana i muslimanke.”

Poi Kalijan kompleks sastoji se od tri prekrasne građevine: minareta Kalon, Kalon džamije i Mir Arab medrese, pa zajedno čine jedan od najdivnijih prizora za oči svakoga ko poštuje umetnost i duhovnost. Mir Arabova medresa, sagrađena je za vreme vladavine Šejbanida u 16. veku pod budnim okom Ubajdul-kana. Za njen čarobni izgled zaslužan je arhitekta Abdalak Jamani koji je bio više poznat kao Mir Arab, duhovni učitelj Šejbanida. Nasuprot medrese je džamija sazidana u 15. veku čiji ulaz je potpuno ukrašen mozaikom. Iznad portala dve, kao nebo plave, kupe uzdižu se i doprinose monumentalnosti. Između medrese i džamije gordo se uzdiže Kalon minaret koji je zaštitni znak svetog grada Buhare. Njegova visina je 46,5 metara i celom visinom postoji 12 dekorativnih kaiševa raznolikih i unikatnih ornamenata. Mnoge legende su se zadržale oko ovog monumentalnog zdanja. U jednoj od njih se kaže da je jedan šah, vladar Buhare, u nastupu ljubomore osudio svoju ženu da skoči sa vrha minareta. Ona je bila mudra, pa je kao poslednju želju od svog muža zatražila da na dan egzekucije obuče sve svoje svilene haljine. Pošto joj je šah to dozvolio ona je na taj dan došla pred hiljade ljudi u podnožju minareta obučena u predivne svilene haljine čije su se boje razlivale oba-

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


GLOBUS: BUHARA

ALIA MUNDI sjane jutarnjim suncem. Kada je skočila sa vrha minareta sve haljine su se otvorile kao padobrani u duginim bojama i mudra vladarka se sigurno prizemljila poput leptira.

Ismail Semani mezar Ovaj spomenik u Buhari mnogi su prepoznali kao remek-delo svetske arhitekture, umetničko delo koje sija u svojoj perfektnoj umetničkoj formi. To je jedna od najdrevnijih građevina od pečenih cigli napravljenih na Putu svile. Hram je mezar posvećen Ismailu Semaniju, legendarnom vladaru koji je obeležio 10. vek u Centralnoj Aziji jer je najzaslužniji za islamizaciju turskih plemena u toj širokoj oblasti. Ekspresivne forme ornamenata na njegovom mezaru predstavljaju direktnu interpretaciju mitološkog simbolizma islama i religija pre njega.

Behaudin Nakšibendi kompleks Mezar Behaudina Nakšibendija je najsvetije mesto u Buhari i jedno od najsvetijih mesta u islamskom svetu. Behaudin je bio učenik škole Guđuvanija iz dvanaestog veka koji je sufizam studirao kod Hodže Jesevija. Nakšibendi znači „pečat na srcu” te se tako pripadnici ovog sufijskog reda poučavaju da stalno u sebi ponavljaju zikr, i to šapatom ili jedva čujnim glasom, kako bi se molitva utisnula u srce.

˘ Bakir nekropola Car Ova nekropola je ogroman kompleks sa džamijom, minaretom i raskošnim grobnicama u kojima su se vekovima sahranjivali buharski prinčevi, princeze i svi ostali koji su se staležom izdvajali od običnih žitelja.

˘ MinAr džamija Car

Cazma Ejub

Malo je onih koji su došli da se dive umetnosti u Buhari a da se na prvi pogled nisu zaljubili u medresu „Čar Minar”. Ovaj biser arhitekture, sazidao je bogati turski kalif Nijazkul 1807. godine. Četiri skladno izvajanih minareta sa vrhovima obloženih najfinijim plavim pločicama dominiraju scenom i posetilac se zapita da li sanja, jer je njihova gracioznost skoro natprirodna.

Ćazma Ejub je turbe izgrađeno na mestu svetog izvora, koji je, prema legendi, koristio biblijski Jov, koga u Buhari zovu Ejub. Veruje se da je posedovao šamanske sposobnosti, jer je mogao da prizove vodu.

„Mezar Ćazma Ejub” iz 12. veka

TEKST: SRĐAN MARKOVIĆ FOTO: SRĐAN MARKOVIĆ Ulaz u „Medresu Čar Minar”

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

33


KAPIJA BALKANA: MELODIJA SEVDAHA

ALIA MUNDI

Porijeklo melodije narodne pjesme

„Kad ja pođoh na Bembašu” Aflikovac, stara razglednica Sarajeva

Jedan od sinonima za grad Sarajevo je svakako i stara sevdah pjesma „Kad ja pođoh na Bembašu”. Sevdah ili narodna, ova pjesma je najprepoznatljiviji muzički simbol grada, po kome Sarajlije sami sebe sa ponosom identifikuju, ali i po kome ih i drugi prepoznaju. Riječi pjesme su nam poznate… onakve kakve priliče jednoj ljubavnoj pjesmi, istina o neostvarenoj ljubavi, iz jednog prohujalog vremena, ali sa porukom uvijek aktuelnom. Ko je pisao riječi ove pjesme!? …. Ne zna se! Kao što se ne zna i većini narodnih – sevdah pjesama. Ko je osmislio melodiju – muziku!? … Ni to se ne zna! Međutim, mi sarajevski, bosanski, sefardski Jevreji imamo jedan od mogućih odgovora! A imamo i ishodište za tu mogućnost, jer nam naše prisustvo u gradu, još od 1565. godine (o čemu je sačuvan pisani dokument iz protokola-zapisnika sarajevskog suda – sidžila) daje argument za mogući taj i takav odgovor. A to je, otprilike, i vrijeme kada nastaje pjesma „Kad ja pođoh na Bembašu”. Ako vas put navede u bilo koju sinagogu u vrijeme tri hodočasna jevrejska praznika Šavuot, Sukot i Pesah, prepoznaćete i vjerovatno iznenaditi se, da u dijelu molitve koja se čita i pjeva za te praznike, prepoznajete toliko karakterističnu i poznatu vam melodiju pjesme „Kad ja pođoh na Bembašu”. Roš Hodeš je polupraznik praznika Pesah i posljednja dva dana tog praznika Dio molitve koji se čita i pjeva na hebrejskom jeziku, a koji sačinjava pomenuti tekst, zove se „Seder Alel” (Oda Hvale) koja počinje hebrejskim riječima „Odeha ki anitani…”. I pjeva se potpuno u melodiji koja je i melodija „Kad ja pođoh na Bembašu”! I to nije sve! Ova melodija se pojavljuje i u dijelu molitve kod još dva jevrejska praznika; Purima i Hanuke. Kod sefardskih Jevreja pomenuta melodija se koristi i prilikom čitanja molitve za 34

drugi dan Šabata (praznika Subote, koji počinje u petak izlaskom prve zvijezde) i čita se u subotu uveče, na ladino jeziku, jeziku kojim su govorili i govore Jevreji porijeklom iz Španije. Ta molitva se zove Avdala. Zbog pjevnosti i melodičnosti pomenute molitve, kod sefardskih Jevreja se ustalila upotreba pomenute melodije i u svjetovnoj pjesmi, te je tako postala melodija jedne popularne ljubavne pjesme koja se pjeva na ladinu i nosi ime „Mi kerido, mi amado” (Moj voljeni, moja željo). Nesumljivo je da je ova, među Jevrejima veoma popularna i često pjevana pjesma, sa pjevnom i romantičnom melodijom, mogla ostaviti traga na sredinu u kojoj su Jevreji iz Španije našli svoj novi dom, i da je vremenom mogla poslužiti anonimnom autoru za melodiju, među Sarajlijama tako popularne pjesme…„Kad ja pođoh na Bembašu”.

„Seder Alel” – Oda hvale

TEKST: ARON ALBAHARI FOTO: ARON ALBAHARI http://seher-sarajevo.blogspot.com

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


KAPIJA BALKANA: SARAJEVSKA VIJEĆNICA

ALIA MUNDI

SARAJEVSKA VIJEĆNICA VIŠEGENERACIJSKA LJEPOTA I BOL

„Moj djed i baka rođeni su na Vratniku, u blizini Vijećnice. Otac još bliže, na Kovačima, praktično gleda na nju. Majka mi je radila u Vijećnici kao bibliotekarka. Ja sam prohodala i rasla nekih desetak minuta od nje. Najbolja prijateljica, pjesnikinja Bisera Alikadić, bila je knjižničarka u Vijećnici. Kao student teatrologije bila sam član biblioteke i ondje spremala ispite. Moj sin takođe, i još uvijek ima člansku kartu biblioteke. Količina bola i užasa kada je Vijećnica gorila i tri dana letjeli komadići knjiga u tom slučaju bila je višegeneracijska.”

Ovo su riječi Ljubice Ostojić, sarajevske književnice i teatrologa, koje mi reče nakon što joj spomenuh da ću pisati članak o našoj Vijećnici. Zar ću početi s vatrom, s neobičnom i tragičnom sudbinom jedne građevine koja je odavno postala simbol grada? Ko god da vam je poslao razglednicu iz Sarajeva na njoj je uvijek ona, prelijepa vremešna dama koja se odmara pokraj rijeke Miljacke i kamenog, još starijeg mosta. Godine 2006. gradska Vijećnica u Sarajevu proglašena je nacionalnim spomenikom Bosne i

Vijećnica nakon renoviranja

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

35


KAPIJA BALKANA: SARAJEVSKA VIJEĆNICA

ALIA MUNDI

Dekoracije centranog hola

Vitraž ispod kupole u centralnom holu

Hercegovine i predstavlja najljepši i najreprezentativniji objekat iz austrougarskog perioda njene istorije. Građena je u pseudomaurskom stilu, kao i većina objekata u Sarajevu u to doba, pa je njegov svojevrsni sinonim. S dolaskom austrougarske vlasti 1878. godine u Sarajevu se ukazala potreba za izgradnjom objekta koji bi poslužio za potrebe Magistrata i Gradskog poglavarstva. Tadašnji gradonačelnik Sarajeva Mustajbeg Fadilpašić 1881. je predložio izgradnju gradske vijećnice, što je i ostvareno u periodu od 1892.-1895. godine. Ovo krasno zdanje izgrađeno je na Baščaršiji, upravo na mjestu nekadašnjeg Mustaj-pašinog mejdana (trga), na desnoj obali rijeke Miljacke, a odmah preko puta ulice je Šeherćehajin most. Zgrada je trougaonog tlocrtnog oblika, sa svih strana okružena saobraćajnicama. Na tom prostoru prije izgradnje Vijećnice nalazila su se dva hana i jedna privatna kuća. Hanovi su porušeni, a vlasnik privatne kuće, starosjedioc Benderija, 36

zahtijevao je da mu se isplati nadoknada od jedne kese dukata i kuća bude prebačena, svaki njen ćerpič, odmah na drugu obalu Miljacke. To je i urađeno, a kuća i danas postoji i poznata je pod nazivom „Inat kuća”, jer vlasnik nije htio popustiti vlastima, i tjerao je inat s njima sve dok njegove žalbe nisu došle do samog dvora Monarhije. Izrada idejnog projekta je povjerena Karlu Pariku, arhitekti angažovanom pri Zemaljskoj vladi Bosne i Hercegovine, koji ga je izradio 1891. Pošto je odbio napraviti izmjene svojih planova, na primjedbe ministra finansija barona Benjamina Kalaja, Parik odustaje od svog daljeg angažmana. Izrada novog projekta povjerena je Aleksandru Viteku. Pošto se radilo u pseudomaurskom stilu, arhitekta je čak dva puta odlazio u Kairo radi studiranja sličnih objekata. Uzor mu je bila džamija i medresa Hasana II. Kako je Vitek, navodno zbog ovog projekta, umno obolio i izvršio samoubistvo, završetak njegovih ideja

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


KAPIJA BALKANA: SARAJEVSKA VIJEĆNICA

ALIA MUNDI

U svojoj 120-godišnjoj istoriji postupno su se njene funkcije orijentisale ka duhovnim stremljenjima Bosne i Hercegovine, tako da prvobitnu administraciju zamjenjuje kultura, nauka i umjetnost, a ne bez razloga se upravo ovdje razvija Akademija nauka i umjetnosti, kao i glavna biblioteka. Tako pojam „Vijećnica” postaje sinonim kulture i duhovnosti, što je i danas. Ona je mijenjala namjene: počev od dana svečanog otvorenja, korištena je kao Gradska vijećnica, zatim kao Gradska sudnica, a u periodu 19101911., bio je sjedište Bosanskog parlamenta (Sabora). Prema podacima bila je privremeno i kratkotrajno sjedište Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, a od 1948. do 1992. u njoj je smještena Narodna i univerzitetska biblioteka Bosne i Hercegovine.

Ulaz u Vijećnicu

je povjeren 1894. godine Ćirilu M. Ivekoviću. Tako je već na samom početku izašla na površinu trnovita sudbina ove građevine. Gradnja je počela 1892. i završila krajem 1895. Osnovne konstruktivne elemente čine stubovi, zidovi, lukovi i zastakljena kupola nad holom. Zgrada je trougaone osnove sa šestougaonim jezgrom, holom, najvažnijim dijelom raskošnog enterijera, koji je nadsvođen staklenom kupolom. U skladu sa funkcijom objekta i njegovom arhitekturom izvedena je i raskošna fasada sa reprezentativnim pročeljem s trijemom, bojena crveno-žuto sa ornamentalnom fajansnom oplatom. Arhitektonsku raskoš objekta prati ista takva slikarska dekoracija na glavnom stepeništu, zidovima velike svečane sale, trijemu i holu, na velikom vitražu glavnog stepeništa i pod kupolom. Već u jesen 1894. godine u istočni dio zgrade useljava Okružni sud, u zapadni Gradsko poglavarstvo, a u podrumski prostor smještena su razna društva. Svečano otvorenje Vijećnice obavio je baron Ivan Apel 20. aprila 1896. godine.

Vijećnica je od svog postanka bila memorija mjesta. Novine i časopisi objavljivali su tekstove i fotografije o njoj, poput dokumenata tog doba. Izgled i neposredno okruženje Vijećnice bili su prikladan okvir da se fotografijama obilježe trenuci novouspostavljene ulične rasvjete, novog tramvaja na električni pogon, prve automobile grada koji su, ne bez povoda, ispred nje slikani, kao i posjeta cara Franje Josipa gradskoj upravi, a bila je i centralna tačka svih fotografa koji su sa istočnih padina težili da snime panoramu centralnog dijela grada Sarajeva. Jedna je od prvih zgrada koja potvrđuje značaj Sarajeva kao administrativno-upravnog centra Bosne i Hercegovine, te značaj same države u sklopu austrougarskog carstva. Ona je, uz zgradu Zemaljske vlade, jedan od dva najveća objekta tog perioda u Sarajevu. Odlikuje je reprezentativnost i bogatstvo umjetničke obrade, te prostorni i likovni doživljaj enterijera. Simbolički značaj Vijećnice izrastao je nakon njenog razaranja kao pokušaja uništenja kulturnog identiteta države i naroda, a obnova je simbol otpora silama destrukcije. Nažalost, pogođena je mnoštvom teških i zapaljivih projektila u noći 25/26. avgusta 1992. godine, spaljena i usljed gorenja porušena. Nastale su neprocjenjive štete na zgradi i samom knjižnom fondu. Tada je uništeno blizu dva miliona knjiga.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

37


KAPIJA BALKANA: SARAJEVSKA VIJEĆNICA

ALIA MUNDI „Nakon mitskog paljenja Aleksandrijske biblioteke, te nacističkog spaljivanja knjiga u Drugom svjetskom ratu, paljenje Vijećnice je najveći barbarski čin u historiji čovječanstva po broju uništenih knjiga i dokumenata neprocjenjive vrijednosti” – naglasio je direktor Nacionalne i univerzitetske biblioteke BiH Ismet Ovčina na obilježavanju 24. godišnjice od kada je zapaljena sarajevska Vijećnica. Također je istakao da je za građane BiH Vijećnica predstavljala simbol duhovnosti i dokaz višestoljetnog susreta različitih kultura i tradicija, mjesto okupljanja, učenja i druženja generacija studenata, profesora i naučnika, ali čak i jednog broja onih koji su naredili njeno granatiranje. Odjeljenje za rijetke knjige i rukopise unutar biblioteke bilo je posebno zanimljivo. Tu se nalazila građa najviše kategorije: inkunabule, stare rukopisne knjige pisane bosanskom ćirilicom, zbirka orijentalnih rukopisa sa oko 400 kodeksa i 700 pojedinačnih dokumenata, rukopisi domaćih autora na orijentalnim jezicima, izdanje stranih štamparija. Čuvalo se bogato ukrašen rukopis Kur’ana, te štampane knjige, Četverojevanđelje iz Mrkšine crkve (1562. god.) i Cvjetni triod iz Skadra ( 1563. god.), više knjiga iz štamparije Božidara Vukovića u Mlecima (16. vijek) i mnogi druge štampane dragocjenosti. Odjeljenje je posjedovalo i cijele zbirke dokumenata: fermana, berata i brojne druge raritetne građe – više od 7000 rukopisa rijetkih knjiga i 3000 rariteta. Štete koje su nastupile na fondu ovog odjeljenja su neprocjenjive. U plamenu su nestali notni zapisi muzičke zbirke, kao i grafička zbirka, u sklopu koje je čuvana velika kolekcija starih razglednica, fotografija i portreta. Sačuvana je samo kartografska zbirka, ali je i ona pretrpjela velika oštećenja. Stradale su i biblioteke nacionalnih kulturno-prosvjetnih društava „Prosvjete”, „Napretka” i „Gajreta” , koje su se od 1949. godine nalazile u sastavu biblioteke. Izgubljen je i najveći dio fonda naučnih radova, magistarskih i doktorskih disertacija, kao i fond stranih 38

Paljenje Vijećnice 1992. godine

publikacija, strane periodike, i drugi fondovi koji su služili za obavljanje univerzitetske nastave i naučnih istraživanja. Vijećnica je kao Nacionalna i univerzitetska biblioteka imala značaj za cjelokupnu regiju. Razaranjem knjižnog i naučnog fonda ugašene su i funkcije Vijećnice kao objekta centralne naučne biblioteke BiH. Građevinska sanacija je izvođena kroz duži period u etapama. Prva je bila u periodu (1996.1997.), koju je finansirala Republika Austrija, i druga je finansirana sredstvima Evropske komisije i to od 2000.-2004. Naša ljepotica konačno je obnovljena i otvorena 2014. godine, ali bibliotečka građa još nije vraćena u njene prostorije. „Ljudi su ginuli iznoseći knjige iz prostora Vijećnice koja je vandalistički napadnuta i gotovo uništena. Ono što danas budi moja sjećanja je ogroman napor uposlenika te institucije koji su se borili da je spase” – kazao je istaknuti bh. glumac Josip Pejaković. Počeh članak s jednom eminentnom književnicom, a završavam s eminentnim glumcem. Tako ona, ljepotica Vijećnica, više od jednog vijeka okuplja oko sebe same eminencije. TEKST: JASMINA HANJALIĆ FOTO: JASMINA HANJALIĆ

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1


ALIA MUNDI

ALIA MUNDI

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008 ALIA Mundi : magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja - 2017, br. 1 (jan./apr.)- .[Beograd] : Ana Stjelja, 2017- ([Beograd]) : Digital Art company). - 24cm Tri puta godišnje. ISSN 2466-5061 = Alia Mundi COBISS.SR-ID 226263820

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1

39


ALIA MUNDI ALIA MUNDI

AM PROMO: 14. Beogradski festival igre

„Velika igra”

ALIA MUNDI

14. Beogradski festival igre od 24. marta do 11. aprila 2017.

Pod sloganom „Velika igra”, jedan od najvažnijih festivala umetničke igre u svetu, u okviru svog četrnaestog izdanja od 24. marta - 11. aprila, predstavlja publici izuzetan izbor naslova. Ukupno 15 kompanija iz 10 zemalja, sa preko 30 koreografskih postavki, biće predstavljeno u Beogradu i Novom Sadu. Festivalu prethodi revija filmova Dani igre u Kinoteci, brojne radionice, majstorski kursevi i izložbe, a deo manifestacije jeste i gostovanje predstave „Brodski/Barišnjikov” u režiji Alvisa Haramanisa i izvođenju slavnog Mihaila Barišnjikova. Beograd je zahvaljujući ovoj manifestaciji postao prestižna stanica u biografiji umetnika koji kreiraju trendove i ispisuju istoriju plesne scene, mesto gde se otkrivaju nove produkcije, i sa podjednakom pažnjom predstavljaju poznati i mladi autori. Aktuelnost programa određuje poziciju manifestacije na međunarodnoj mapi, dok visoki standardi i hrabro uvođenje novih plesnih formi, koreografskih rukopisa i estetike, istovremeno unapređuju očekivanja publike i diktiraju izazove kreiranja sadržaja. Beogradski festival igre / Belgrade Dance Festival

40

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2017, br.1 Holandska trupa Introdans, komad „U spomen” flamansko-marokanskog koreografa Sidija Larbija Šerkauija


Alia Mundi: magazin za kulturnu raznolikost  

Prvi broj magazina Alia Mundi (januar-april 2017)

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you