Issuu on Google+

www.eparhija-dalmatinska.hr Година VIII. – Број 40

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Васкршњи број – 2010. г. Цијена 10 kn


Патријарх српски Г. Г. Иринеј 1. стр. – Преподобни Херувим Крчки, икона манастира Крке


Април 2010.

БЕСЕДА ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ИРИНЕЈА НА УСТОЛИЧЕЊУ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У БЕОГРАДУ

Пут ка Христу, ка Правди, ка Истини

Ваше високопреосвештенство, уручили сте ми жезал, уручили сте ми панагију српских патријараха, уручили сте ми и пану белу – као највиши знак патријаршкога звања, патријараршке службе и патријараршког служења Богу и своме народу. Ово је велики тренутак и велики дан за мене лично, а, верујем, и за наш народ и за нашу Цркву јер је српски патријарх увек пред Богом и историјом представљао свој народ, делио судбину његову, радост његову, али и трагедију његову. О томе нам говори историја, о томе нам говоре и личности које сте поменули.

После тренутка када сам промислом Божијим и вољом Духа Светога овде хиротонисан за епископа славне Епархије моравичке, у којој сам био годину дана, ово је најсвечанији дан у мом животу. И тада је срце моје дрхтало, устрептало као лист јове кад га ветар покреће. И овог тренутка моје је срце устрептало једном великом свешћу и сазнањем. Постављам питање пре свега себи, а можда и онима који су ме изабрали, да ли сам достојан овога високог звања, ове високе почасти, ове толике части и дара Божијега – да не можемо ни да се захвалимо са достојним речима, а камоли да

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Пут ка Христу, ка Правди, ка Истини ................................... 3 Религија спасења ..................................................................... 6 О Црквеном језику .................................................................. 8 Последњи дани старца Софронија из Есекса ....................... 9 Писмо председници владе Републике Хрватске гђи Јадранки Косор ................................................11 ИНТЕРВЈУ: Његово Преосвештенствo Г. Фотијe за Блиц ....12 ИНТЕРВЈУ: Јосиповића желим што пре видети ..................14 Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ ................................................................16 НДХ на животу ........................................................................19 Млади старац ........................................................................ 22 Последња руска царица ...................................................... 23 Вијести из епархије ...............................................................24

делом и животом то оправдамо. Зато се овога тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру нашем, који ме добротом и милошћу својом, не гледајући на наша недостојанства, наградио назаслуженим даровима. Знам да је то дело милости и љубави Божије, али дело Божије које обавезује и тражи достојан одговор – достојан живот по Христу и Његовом Јеванђељу. Успињање на висину је тешко, али остати на висини је још теже јер висина изазива муње и громове, кише и ветрове, и треба се одржати на тој

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3


4

наставак са стр. 3

висини, али – понављам опет речи апостола Павла – све могу у Христу Исусу, који ми моћ даје. Благодат Божија се даје и предаје у немоћи, а ја сам немоћан. Но, Онај који ме је изабрао, верујем, сигурно ће ми помоћи – и не само мени, него и Цркви, мојој Цркви, нашој Цркви да делам по угледу на наше велике претке, чија сте имена поменули, да се на њих угледам, да их следим њихов пут и њихов пример. Можемо казати да је Христос као Богочовек исувише велики идеал за нас. Он је био човек, али је био и Бог и није могао да греши, а ми смо подложни греху и слабостима. Али нам је зато Господ дао велике светитеље, велике Божије људе. Хвала Богу, наш народ у томе није оскудевао. Дао нам је Господ такве дивне примере да се угледамо на њихове животе, на њихову љубав и њихове жртве, које су често биле крвљу потврђиване. Зато се данас Богу обраћам и благодарим на Његовом превеликом дару мени маленом. Обраћам се и светитељима из нашега рода молитвом да не оставе слугу свога, да не оставе следбенике своје из рода свога. Сећам се сада великог оца Никанора Хиландарца – када се после рата поставило питање да ли да Хиландар прихвати политику која се водила у Југославији или да се отцепи, мудри старац Никанор је рекао: „Какви су такви су, наши су.“ Мудар одговор. Овакви какви јесмо, ми смо њихови и они су наши. А позвани смо сви – а пре свих ја – да се не постиде нас, да се не постиде нашега живота, да се не постиде онога што је наш блаженопочивши Патријарх често говорио: „Човек чини таква дела којима се Бог задиви, али и таква злоде-

БОГОСЛОВЉЕ ла каквих се и ђаво постиди.“ Мудра реч. Зато сада кажем, обраћам се и молим се пастироначалнику Христу и нашим светитељима, из нашега рода, пре свих светитељу Сави. Он нам је зацртао пут, Христов пут, светосавски пут, и нема потребе да бирамо и тражимо којим путем да кренемо. Он нам је трасирао пут ка Христу, ка Правди, ка Истини и остаје нама само да се потрудимо колико то можемо и да их следимо. Поред Пастироначалника и светитељима из нашега рода, обраћам се и сећам се наших непосредних претходника, светог Патријарха Димитрија – једног мудрог и светога старца; великог Варнаве – великог и мисионара и градитеља, који је оставио неизбрисиве трагове у животу наше Цркве; па се сећам и Патријарха Гаврила – мученика и страдалника, који је веру своју морао да потврди и крвљу својом и страдањем својим; ту је и Патријарх Викентије – када је дошао на ово место, на овај трон, о њему су владала различита мишљења, а он је остао на своме путу, следио је пут светосавски, и он је свој став и своје држање платио својим животом; а ту нам је и Патријарх Герман, кога сви знамо. Имао сам ту част да будем хиротонисан руком његовом, као и многа браћа овде – један мудар патријарх, који је сигурно оставио дубоке и трајне трагове у историји наше Цркве, у једном времену ком је била потребна невиност голуба, а мудрост змије. Такав је био велики Патријарх Герман. После њега је дошао непоновљиви патријарх, Патријарх Павле. Једна личност нашега времена толико природна, толико људска, а толико обожена и охристовљена да ће остати у дугом сећању и трајању нашега народа. Надамо

Април 2010.

се – не само у сећању, него да ће много тога из његовога живота прећи у наше наслеђе, да ће се прихватити пре свега од нас, а народ је – онда када га је Господ позвао себи – показао колико га је ценио и колико је заслужио. Видели смо шта народ мисли, шта цени – то су оне врлине које су красиле великог Патријарха Павла. Тежине и одговорности ових почасти. Почаст тражи жртву, а да ли смо способни за жртву? Треба да будемо способни. Надамо се да ће благодат Божија, тросугоба благодат Божија, помоћи да оправдамо оно што нам је предато, да потврдимо то све пре свега својом речју, али и животом. Знајући какав пут предстоји не само мени, него нашој Цркви – а патријарх је само један од епископа сабора, целину чини сабор: то је снага, то је благодат, то је Црква – надам се, браћо архијереји да ћете, као што сте били сарадници онако дубоки и искрени претходном патријарху и патријарху пре њега, и мене подржати и помоћи у свим приликама које нам живот буде наметнуо. Сви смо позвани да носимо крст. Наш крст је веома тежак – зато нас Господ позива да ујединимо снаге и да крст заједнички носимо јер је благодат једна у нама, и Црква нам је једна, и онда морамо бити и у животу своме једни између себе. Кад се патријарх бира и уводи у овај свети трон, обично излаже свој програм. Немам свој програм. Мој програм је програм Цркве. Данас смо чули у светом Јеванђељу где Господ каже – идите, проповедајте Јеванђеље, чините знамења јеванђелска, болесне лечите, губавце ослобађајте губе, слепима враћајте вид. Дакле, идите и чудотворите онако како је Господ чинио, онако како су то чинили свети


БОГОСЛОВЉЕ

апостоли и наши многобројни свети оци. Да поменемо Светога Василија Острошкога, највећег чудотворца нашега времена. Да поменемо ону дивну, предивну фигуру Руске Цркве, Светога Серафима Саровскога – каква знамења, каква дела чудесна је чинио благодаћу Божијом јер је живео Христом и благодаћу Божијом, која се богато и штедро показала у његовом животу. Дакле, браћо, од митрополита високопреосвећених и преосвећених епископа очекујем да заједнички крмаримо Црквом Христовом, својим благодатним силама Богом дарованим да је приведемо тихом и мирном пристаништу. Све могу у Христу – каже апостол. И ми – ако будемо са Христом и у Христу – можемо поновити и чинити иста та дела.

Имамо много задатака. Један од првих и најсветијих задатака је да као Црква сачувамо наше свето мученичко Косово. Да помогнемо нашој држави, која се труди и чини све да га одбрани од оних који хоће да га приграбе. И Црква ту мора помоћи не жалећи труда, а – ако треба – чак и страдања. Им��мо и других обавеза. Једна од најсветијих наших обавеза јесте да наш расељени народ – а има нас на свим континентима – сјединимо и да очувамо јединство. То је био исконски задатак Цркве у свим временима јер је Црква ишла за својим народом, крепила га, снажила, помагала га и помогла да опстане да се очува до дана данашњега. Косово је наша света земља. Наш Јерусалим. Ашче забуду тебе Јерусалиме, забвена буди десница моја – прича цар Давид. А ми ако заборавимо Косово, заборавиће и нас Косово. Трагично је што после овога свечанога чина треба да пођемо у Пећ да овај чин завршимо тамо јер тамо је главно устоличење на трон српских патријараха. Да ли ћемо моћи? Хоћемо ли отићи у туђу земљу, тамо где је зеница ока нашега? Хоћемо ли моћи да посетимо Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку и остале светиње. Србија без тих светиња и Косова није Србија. Него као што је тело лишено душе, тако је Србија лишена Косова без ду-

Април 2010.

ше, без ума и без срца. То нам је свети задатак. Има још пуно задатака, о којима ћемо се договарати на нашим светим саборима и уложити све снаге да оправдамо оно што нам је Господ дао и да оправдамо оно што наши свети од нас очекују. Поздрављам све овде присутне, високопреосвећену и преосвећену господу архијереје; председнике владе Републике Србије и Републике Српске; председника Скупштине Републике Србије; Њихова краљевска височанства; господу министре; њихове екселенције; апостолског нунција; преузвишеног надбискупа београдског; уваженог господина реис ул улему; уважену господу амбасадоре – хвала вам што сте својим присуством увеличали овај свети чин, што сте показали да сте заједно са нама и да можемо на вас рачунати. Драго ми је што су овде са нама представници наше отачаствене земље, која чини да помогне Цркви. Зато смо дубоко благодарни. Надамо се да ћемо уз њихову помоћ решити још неке веома битне и велике проблеме. Мислим да ће имати разумевања, имати љубави према овом народу, према Цркви, која је увек неговала и гајила љубав према своме отачаству, према своме народу. Нека Господ благослови ове свете инсигније, које сам данас добио, нека ми Господ подари моћи и силе да могу и ја, према својој моћи, сведочити име Христово и, према мери, доприносити моћи, вери и слави имена Божијега и слави Цркве наше. Поздрављам сву браћу свештенике, монахиње и монахе, све присутне благочестиве и христољубиви народ наш са поздравом Благослов Божији на свима вама сада и увек.

5


6

БОГОСЛОВЉЕ

Април 2010.

РЕЛИГИЈА СПАСЕЊА о. Александар Шмеман Ми тврдимо да је хришћанство религија спасења. Али од чега она то спасава и како се то спасење задобија? Жалосно је, али веома често и сами хришћани су банализовали, замрсили и извитоперили тај концепт спасења, пружајући тако противницима религије доказе за слична упрошћавања и извртања. «Хришћани су безначајни и слабићи, људи којима је потребно спасење. Нама то не треба. Ми ћемо се спасити сами». «У тој страшној борби, изборићете се за своја права» – а ми ћемо додати – «спасење»... Овако противници религије нападају хришћанство. Управо због тога је од суштинског значаја да разумемо шта у библијском језику и језику хришћанства значи израз спасење. Али ово је могуће једино у оквиру наших претходних разговора о човековом паду. Јер поента наравно није да се спасемо од неке несреће, или неуспеха, од болести, разних патњи и сл. Чини се да би ово требало бити јасно и самим хришћанима, који веома често у својој религији траже управо овакву спољашњу као неку врсту додатне сигурности. Отворено морамо рећи да је такво схватање спасења изопачено. Ово се јасно види у догађају који се збио оне страшне ноћи пре Његовог издајства и смрти, када је Христос сам у врту, остављен и од уснулих ученика. Он се моли да га мимоиђе та чаша, и у Јеванђељу читамо да «се стаде врло жалостити и туговати» (Мк. 14, 33). Ако хришћанство заиста треба да буде религија која спасава од световних зала и невоља, онда је оно потпуни промашај. Али не, нас се не тиче таква врста спасења. Бавимо се оним спасењем о којем смо већ говорили, о спасавању од радикалне и трагичне промене која се збила и која се непрестано одвија у односу човека са његовим животом – промена коју човек сам више није способан да исправи и доведе у ред. Ову промену, овај пад сам ја назаво смрћу. Смрт, не само као крај живота, већ када

сам живот постане потпуни бесмисао, пропадање и нестајање. Када, већ од тренутка рођења, сам живот постане умирање, претварање овог света у космичко гробље – безнадежно предавање човека пропадању, времену и смрти. Није слабић, већ напротив, храбар је онај ко тражи спасење, ко жуди за њим. Слабић тражи помоћ. Слабић тражи ону медиокритетну и досадну срећу што му нуде заговорници разних идеологија, који су заувек решили проблем смрти. Слабићи су они који се задовољавају тиме да живе једно време, па онда да умру. А они храбри овакво виђење сматрају недостојним човека. Ово је наш одговор противницима хришћанства, који тврде да смо ми ужасно слаби, ако нам је потребно спасење. Али не потребујемо спасење само ми, већ образ читаве васељене и аутентичног живота који живи у сваком човеку; то читаво биће људског рода се буни против бесмисленог комешања на земљиној кугли натрпаној лешевима. Према томе, хришћанско схватање спасења значи обновљење тог живота, Живота са великм словом Ж. Живота вечног и незалазног, за који човек зна да је створен. И није знак његове слабости, већ пре ће бити његове снаге ако вапије за тим спасењем и прима га од Бога. Јер Бог је управо тај Живот који је човек изгубио, беспоговорно се предавши свету и потпуно се изгубивши у времену и смрти. Зато ми верујемо и знамо као што каже јеванђелист Јован: «и Живот се јави» (1. Јн. 1, 2). Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ


БОГОСЛОВЉЕ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји. Интелектуалац, технократа, тзв «савремени човек» слеже раменима и изјављује: «Какве бесмислице». Биле то бесмислице или не, али управо тај образ, та Личност, тај Живот, већ пуних две хиљаде година има несравњену власт над људским срцима и животима. Не постоји ни једно једино учење, философија, која се није мењала или ишчезла током времена; ниједно царство, ниједна култура која није нестла у историји. Али ако је било и ако у историји има чуда то је сећање управо на ову Личност, која није написала ни један једини редак, која се уопште није бринула о томе шта ће се о њој говорити касније – Личност која је умрла срманом смрћу на крсту, као зликовац; Личност која заиста живи у онима који верују у Њега. Он је за себе рекао: «Ја сам, Пут, Истина и Живот» (Јн. 14, 6). Данас милиони људи иду овим путем, чувају ову истину, живе тим животом, тако да и највећи светски силници који тачно уређују сваки детаљ човековог живота, од његовог рођења па до смрти, контролишући сваку реч, сваку мисао, сваки удах – чак и такве власти постају немоћне пред овом вером. Христос је Спаситељ света – то је најстарија хришћанска истина. И он је спасао свет и нас давши нам могућност да живимо независно од смрти и времена, и у томе почива наше спасење. Ако је апостол Павле примио Христа након што је дуго прогањао Његове ученике, па је изненада рекао: «Јер је мени живот Христос и смрт добитак» (Фил. 1, 21), онда ми са сигурношћу можемо тврдити да се нешто радикално променило у свету. Додуше, људи и даље умиру као што су и пре умирали, и свет је и даље испуњен подвајањима, тугом и патњом. Али у том и таквом свету

Април 2010.

упаљен је и наставља да гори пламен вере. То није само некакво уверење да ће се негде, ван граница овог света наше постојање наставити – оваква мисао је постојала и пре Христа. У суштини то је доказ да је овај свет и сам живот још једном добио смисао и има сврху, да је време испуњено светлошћу, да је вечност већ ушла у наш живот – сада и овде. Вечност је пре свега познање Бога, које нам се омогућује кроз Христа. Нема више усамљености, нема више страха и таме. «Са вама сам,» каже Христос, «са вама сам сада и у век века, са потпуном љубављу, свим знањем и силом». Вечност је заповест љубави коју нам је Христос оставио. «По томе ће сви људи знати да сте моји ученици, ако имате љубави међу собом» (Јн. 13, 35). И на крају, име те вечности је «мир и радост у Духу Светоме» (Рим. 14, 17), а о тој радости Христос је рекао: «нико вам ту радост неће одузети» (Јн. 16, 22). Спасење није ништа друго до све ово. Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице, Шибеник

7


БОГОСЛОВЉЕ

8

Април 2010.

О Црквеном језику Архимандрит Рафаил (Карелин) Црквени језик ближи је унутрашњем логосу, језику духа, језику религиозне интуиције и молитвених созерцанија, него сав��емени језици. То није језик разума, него језик срца, непосредног проникновења, језик напрегнуте духовне енергије и посебне динамике. Древни језици изазивају у човековој души нешто као „присећање” о изгубљеној људској способности непосредног унутрашњег преноса својих мисли, пријема садржаја друге душе и озарења од Бога. То је језик логоса, који је дубљи од спољног језика који треба материјалну форму, реч. Спољни, формални језици се сви удаљују од свог центра, духовног логоса, све се више диференцирају и материјализују. Нови језици усмерени су првенствено на људски разум, аналитичку способност разума, нижој у поређењу са духовном интуицијом. Они су исто тако способни да изразе емоционална, страстна стања човека, но за изражавање појава у области духа које отварају себе у молитвеном пориву, нови језици постају троми, немоћни као мишице дрхтавог старца. Они који подржавају језичку реформу богослужења тврде да ће на новом, савременом језику литургија постати разумљивија. Но, литургика је сама по себи тајна. Она не може бити разумљива на вербално-се-

мантичком нивоу. У супротном би било могуће разумети је и усвојити седећи у фотељи, са књигом у рукама, за писаћим столом.Литургика није приповедање које може да се детаљно преприча, није ребус који може да се погоди или реши. Литургика је укљученост човека у духовну реалност, а средством тога јавља се дејство на човека целокупног духовног поља Цркве: храмовне архитектуре и декора, богослужбених напева и најважније, сила молитве свештенослужитеља и народа који се налазе у Цркви. За светог Јована Кронштатског су говори-

ли да када је служио литургију или се ћутке молио на проскомидији, људи су осећали силу његове молитве и Божанску благодат, скоро физички. Древни језик ближи је унутрашњем логосу зато што има најјаче деловање на људско срце. Чудна појава: понекад фраза на словенском језику, пролазећи мимо аналитичног разума човека, бујицом топле светлости озарује, као да отвара, срце и оно дрхће као душа путника који је после дугог пута угледао огањ очинског дома. Тада долази до онога што смо већ назвали, можда не сасвим тачно, „присећања”. Човек се присећа изгубљеног раја и тог језика коме су се повиновала сва жива бића, језика на којем је беседовао са Анђелима. Ту је мистика језика. Древни, свештени језик дира срце човека и изнуђује звучање скривених струна душе. Модернисти то не знају и не осећају. Они хоће да замене древне језике новим, због тога да би била боље разумљива семантика речи, која неће учинити разумљивијом тајну богослужења. Осим тога, у литургици постоји паралелни језик ликова и ритуала, не мање важан од словесног језика. Тај симболички језик је још мање разумљив, но он служи укључивању човека у живу реалност произашлих збивања. Уколико желимо да учинимо богослужење доступним нашем телесном разумевању, тада


БОГОСЛОВЉЕ

морамо учинити разумљивим обреде: или заменити их словесном интерпретацијом или их превести на језик театралне пантомиме, то јест претворити обред из разгранатог свештеног симбола у мимички гест. Шта ће тада остати од литургије? Поучна представа? Када кажемо да је литургија спомињање земаљског живота Христа Спаситеља, тада уопште немамо у

виду да је литургија исценирање Јеванђеља. Литургија је могућност за човека да посредством свештених симбола и сам постане учесник библијских догађаја, да унутрашње преживи Голготску Жртву, као Жртву принесену лично за њега, а Васкрсење Христа, као васкрсење своје душе. Рекли смо да је древни језик, сећање човековог срца о његовој древној отаџбини, изгубљеном рају. А, савремени језик је језик школе и универзитета, језик улице и пијаце, фабрике и железничке станице. Он не помаже човеку да се избави из ропства обичне свакодневнице, брига и интереса. Свештени језик сведочи о томе да у храму имамо посла са другим светом, другом за нас необичном реалношћу. Не само међу садржајем речи и осећаја, него исто тако и између осећаја и саме форме језика постоје асоцирујуће везе. Уопште форма не може бити савршено апстрахована од садржаја.

Април 2010.

Нови језик, хтели то или не, носиће у себи нови садржај, нову информацију, нови емоционални подтекст, чије испољење и опредељење није доступно нашем логичком расуђивању. Богослужење се не сме мешати са проповеди или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет. Богословље показује пут, а молитва води по том путу. Ми говоримо о лепоти древних језика. Шта подразумевамо под тим? Ми мислимо, да је то неко тајно сазвучје ритмова срца са ритмовима древних језика и ту хармонију доживљавамо као посебну лепоту језика. Пажљиво прочитајмо наглас псалме на новом и на древном језику. Какву ћемо разлику видети у свом унутрашњем стању? Нови језик подобан је води која може утолити жеђ, но оставити душу хладном, а древни језик је вино које весели и радује срце човека. Из књиге: Хришћанство и модернизам

Последњи дани старца Софронија из Есекса Архимандрит Захарије Захару Четири дана пре упокојења, склопио је очи и више није разговарао са нама. Лице му беше сјајно, а не тужно. На њему се осликавао израз благодатног ишчекивања. Имао је исти израз лица, као када је служио свету Литургију. Ни тада није отварао очи, нити изговарао једну једину реч, већ би подигао руку, благосиљајући нас. Благослов је давао ћутке, али сам осећао да нас напушта. Пре сам се молио Богу да му прoдужи дане овоземаљског живота, управо као што се молимо на литургији светог Васи-

лија Великог: «да продужи дане живота». Ипак, током тих дана, иако сам знао да он одлази, почео сам да се молим: «Мој Господе, даруј рабу твоме улазак у Твоје вечно Царство.» Молио сам се речима светог апостола Петра, као што је то записано у његовој Другој посланици (2. Пт. 1, 11). Тако сам се предано молио: «Молим ти се, Боже наш, даруј рабу Твоме улазак у Твоје вечно Царство и настани га међу његове оце.» Затим бих се сетио имена његових сатрудника,

9


10

наставак са стр. 9

БОГОСЛОВЉЕ

светогорских подвижника, са којима сам знао да је био близак, почевши од светог Силуана, па до осталих отаца. Последњег дана сам га посетио у шест сати ујутру. Била је недеља и служио сам јутарње богослужење, а отац Кирило и други свештеници је требало да служе касније службе. Схватио сам да ће нас напустити тога дана. Почео сам Проскомидију. Требало је да у седам сати почну Часови, а затим и света Литургија. Само сам изговарао речи Анафоре, јер се у нашем манастиру само те речи наглас изговарају. Остатак времена сам наставио да се молим: «Господе, подај слуги Твоме улазак у Царство Твоје». Ово богослужење је било другачије од свих осталих. Након возгласа: «Светиње светима», отац Кирило је ушао у олтар. Погледали смо се. Почео је да плаче и схватио сам да је отац Софроније отишао. Питао сам га у колико сати се старац упокојио и сазнао да се то догодило док сам читао Јеванђеље. Повукао сам се у страну, јер је он желео да разговара са мном, па је рекао: «Причести верне, а затим их обавести да се старац Софроније упокојио, а затим направи мали помен. И ја ћу учинити исто на другом богослужењу.» Затим сам узео свето Причешће и причестио верни народ. Завршио сам богослужење, а ни сам не знам како. Изашао сам из олтара и обратио се верницима: «Вољена браћо, наш Христос, наш Господ, диван је у светима Својим свих времена, јер Његове речи доносе спасење и решење сваке човекове муке. Дошло је време да учинимо оно чему нас божанствена Литургија учи: да благодаримо, да се молимо и умољавамо. Заблагодаримо онда Господу што нам је подарио таквог оца и помолимо се за његову душу. «Благословен Бог наш», и тако сам почео помен. Унели смо његово тело у цркву, јер гробница још није била припремљена. Тело је било откривено наредна четири дана, а ми смо непрекидно читали Јеванђеље од почетка до краја, и поново испочетка, као што то и треба да се чини по упокојењу свештеника. Служили смо неколико Литургија, а он је четири дана био ту, на средини цркве. Био је то прави Васкрс! Такав благослов и торжество! Нико није очајавао. Сви су

Април 2010.

се надахнуто молили. Један мој пријатељ, архимандрит, који је у току лета провео неколико недеља у манастиру, отац Јеротеј Влахос, записао је: «Беше то ноћ у светогорској пустињи.» Он је сада Епископ Нафпактоса. Дошао је чим је сазнао да се отац Софроније упокојио. И он је осећао исто усхићење и рекао ми је: «Ако отац Софроније није свети, онда светитељи и не постоје.» Ту су се задесили и неки светогорци, који су дошли да посете старца, али га нису затекли живог. Један од њих је био и отац Тихон из манастира Симонопетра. Сваки пут када би Грци долазили у Енглеску код лекара, долазили су у манастир по благослов од оца Софронија. Многи су се тако исцелили. Трећег или четвртог дана од старчевог упокојења, у манастир је стигла и једна четворочлана породица. Међу њима је био и тринаестогодишњи дечак. Имао је тумор на мозгу и следећег дана је била заказана операција. Отац Тихон ми рече: «Ови људи су веома узнемирени што су дошли, а нису затекли оца Софронија живог. Зашто не прочиташ неколико молитава за дечака?» Одговорио сам му: «Хајдемо заједно. Ти читај из књиге, а заједн�� ћемо прочитати неколико молитава у другој капели.» То смо и урадили и отац Тихон ми на крају рече: «Знаш, зашто не одведеш дете да прође испод старчевог одра? Исцелиће се. Беспотребно читамо молитве.» Одговорио сам му да не можемо то да учинимо, јер ће људи рећи да хоћемо да га прогласимо светитељем чим се упокојио. Рекох му: «Уради ти то. Ти си са Свете Горе и нико неће моћи било шта да каже.» Узео је дечака за руку и провео га испод одра. Следећег дана дечак је отишао на операцију и лекар није ништа пронашао. Завршио је операцију и рекао: «Погрешна дијагноза. Вероватно је била у питању само упала.» Један лекар Грк је такође био уз дечака и носио је снимке главе на којима се видео тумор. Рекао им је: «Сигуран сам да веома добро знате шта ова погрешна дијагноза значи.» Тај дечак сада има двадесет седам година и одличног је здравља. Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице, Шибеник


БОГОСЛОВЉЕ

Април 2010.

Писмо председници владе Републике Хрватске гђи Јадранки Косор Поштована госпођо Косор, Ових дана пред сам Божић, који је са правом назван празник Мира и добре воље међу људима, изненадила нас је и узнемирила вест о оснивању удружења грађана под називом «Хрватска православна заједница» у Огулину. На сајту ове заједнице у оснивању, прво што упада у очи је чињеница, да они бесправно користе слику српског православног манастира Гомирје. Манастир Гомирје су основали монаси из манастира Крке 1600. године и од тада је он духовни центар православних Срба Горског Котара. Поред фотографије манастира Гомирје на сајту овог удружења грађана у оснивању, налази се и слика једног од највећих светских научника Николе Тесле (1856-1943), који је, као што је добро познато, био син српског православног свештеника из Смиљана, Милутина Тесле. Којим путем и из којег разлога су ове фотографије постале заштитини знак овог удружења уопште није јасно, пошто они сами себе у оснивачком тексту називају Хрватима православне вере.

25. 12. 2009 год.

Уз овај покушај присвајања или задобијања лажног идентитета веома је дискутабилан и назив «православни» који ово удружење користи у своме називу. Дужност нам је да подсетимо да неко постаје православан, не биолошким рођењем него светим крштењем и то искуључиво у једној од канонских и признатих Православних Цркава, што се за припаднике овог удружења не може са сигурношћу тврдити. Поред горе наведеног, указујемо и на чињеницу која открива и показује историјско порекло овог удружења у оснивању, а то је да се оно везује за фашистичку и усташку творевину НДХ. У НДХ је 1942. године злогласни Анте Павелић формирао тзв. «Хрватску православну цркву» са циљем коначног уништења Срба у Хрватској, као и Српске Православне Цркве. Ова чињеница и позивање овог удружења, на тај најмрачнији период новије историје Хрватске, изазива велику узнемиреност међу верницима и припадницима српске заједнице у Хрватској. Дубоко у сећању српског народа у Хрватској још живе стратишта и јаме невиних, да подсетимо само на Јадовно, Глину,

као и на највећи концентрациони логор у овом делу Европе, Јасеновац. На тим местима су страдали невини људи само зато што су били припадници друге вере и друге нације, а међу њима свакако су били најбројнији православни Срби. Ако би ово удружење било носилац и заговорник идеологије из тог времена и тог «авета из прошлости» онда је јасно да за многе људе у Хрватској ускоро неће бити мира, већ се пре назире перспектива таме и злокобних времена, што би свакако довело у питање европску и демократску будућност Хрватске. Запањујућа је чињеница да ово удружење свој иднетитет и своје постојање у старту темељи на негацији других. То се у конкретном случају односи на Србе и Српску Православну Цркву у Хрватској, упркос чињеници да Срби вековима живе на овом просторима, те да су они у многим областима политике, философије, културе и науке дали неизмеран допринос развоју Републике Хрватске и томе да она данас буде на вратима уласка у демократске земље Европске Уније. Ако, било појединац или неко удружење грађана, своје постојање темељи на негацији другог и другачијег, онда се то не може никако дефинисати осим као «духовни и културни тероризам» који је забрањен у демократској Европи. Организације са сличним програмом не могу бити званично регистроване у европским државама. Тако нешто, колико знамо, прописује и предвиђа Устав као и закони Републике Хрватске. Ми као представници Српске Православне Цркве и служитељи Јеванђеља

11


12

наставак са стр. 11

Христовог, подсећамо све, да је Јеванђеље Христово Јеванђеље љубави. У Јеванђељу они људи, који кажу да верују у Бога, а мрзе ближњег свога називају се лажним хришћанима и њихова вера лажном вером (1. Јн. 4, 20). Без обзира како се ми споља декларисали, истинитост своје вере у Бога проверавамо својим односом према ближњима и према свим људима. То значи да било када, ако одступамо од закона љубави, одступамо од самог Бога и од заједни-

БОГОСЛОВЉЕ це са Њим, а то је пут који нас не води спасењу већ трагедији и злу. Поштована госпођо Косор, ово кратко писмо Вам упућујемо са најбољим намерама, да Вас као Председницу Владе Републике Хрватске упознамо са појавом једног оваковог удружења, које асоцира на најмрачнији период новије историје у Хрватској. Ви сте тренутно по функцији најодговоријна личност у Републици Хрватској за очување мира, реда и демократије,

Април 2010.

па Вам се обраћамо да својим ауторитетом и влашћу заштитите православне Србе и Српску Православну Цркву и њихов културни и духовни идентитет, који прети да буде нападанут, што би довело у питање и сам опстанак Срба у Републици Хрватској. С поштовањем, Епископ горњокарловачки г. Герасим Епископ далматински г. Фотије

Његово Преосвештенствo Г. Фотијe за Блиц – Божићна порука је универзална и говори о суштини празника, а то је измирење Бога и човека у Христу. То је један велики библијски догађај који се десио у скромној витлејемској пећини, која од тог тренутка постаје центар света. Када ми на литургији прослављамо Божић у нашим храмовима и домовима где је просута слама, они се поистовећују са Витлејемом. Свети Оци кажу да би требало и срце човеково да постане та пећина у којој духовно може да се роди Христос. То се врло често у свакодневном животу заборавља, али нас наши хришћански празници на то подсећају и тако ће бити до краја историје. Божић нам доноси најдубљу вест да је Бог постао човек и то треба да надиђе све наше муке око посла, егзистенције, болести, ратова, поплава и сваке друге муке. Животни крст постоји и Сам га је Христос носио, али је од сваке животне муке већа нада и вера у спасење.  СПЦ је на вест о оснивању удружења грађана Огулина из Хрватске под називом „Хрватска православна заједница“ узвратила писмом премијерки Хрватске Јадранки Косор. Да ли сте добили њен одговор и шта сте од ње затражили? Да ли оснивање овог удружења доживљавате као угрожавање православља у Хрватској? – Нисмо још добили никакав одговор, јер је био Божић по католичком календару и председнички избори, па су вероватно били заузети. Могуће је да ће доћи одговор. У сваком случају,

хтели смо да укажемо на проблем појављивања тог удружења, које има милитантни духовни карактер и у старту негира постојање Срба и српске Цркве. Оно се историјски темељи на сличном удружењу, које је постојало у време НДХ и Анте Павелића, када је формирана тзв. «ХПЦ».  Реч је о Хрватима, православцима. Шта је ту спорно? – Има много тога спорног. Нико не зна ниједно име чланова тог удружења, иако је програм одређен. Представљају се као православни, а не зна се да ли су крштени у некој православној Цркви. Поред тога, на сајту користе слику манастира Гомирја и слику Николе Тесле, тј. присвајају нешто што је српско.  Тесла је православац из Хравстке... – Да, али не Хрват православац, него син српског свештеника из Смиљана. То је покушај лажног представљања и придобијање лажног идентита, са циљем да касније потражују наше црквене објекте, као да су њихови. Не може нико знати куда то може да иде, али је најгоре што се они позивају на историјску појаву из најмрачнијег периода Хрватске, тзв. «ХПЦ», која је настала са циљем потпуног уништења Срба на овим просторима.  Хрватске власти реаговале су на ваше апеле о заштити Срба повратника и православних храмова. Да ли вам то даје очекивање да ће реаговати и сада?


БОГОСЛОВЉЕ – У неким кризним ситуацијама најдрастичнијих напада на Србе повратнике, реаговао сам и писао председнику Владе и државе. Тада су Месић и Санадер дошли да посете те људе. Хрватска држава је скренула пажњу да неће толерисати такве појаве. И, након тога ситуација се променила. То нам даје уверење да ће и премијерка Хрватске размислити да ли треба забранити то удружење.  Да ли 22. јануар остаје датум за изборни Сабор? – Да, то је дефинисано. Тог 22. јанура ће почети изборни Сабор. Сви епископи, њих 45, колико их има, сви ће бити позвани и присуствоваће изборном Сабору. Уколико неки архијереј не може да дође, свој глас повериће једном од владика.  Да ли ће се нови патријарх бирати по важећем уставу СПЦ, како је изабран и патријарх Павле, или ће бити мењан, тако да изостане бирање жребом? – Сабор ће по��ети по сада важећој процедури, а то је тројна кандидатура. Биће три кандидата од којих се један бира жребом. Нема измене Устава. До измене може доћи једино ако на тај тројни начин не буде могао бити изабран патријарх.  Како се то може догодити? – Па, ако се не буде имало довољно гласова, јер један кандидат мора да има 50%, плус један глас, да би ушао у тројну кандидатуру. Хипотетички, ако нема три кандидата са довољним бројем гласова, мора се приступити другом начину, који дефинише Сабор.  Да ли се Сабор прекида у том случају? – У току Сабора се може променити правило.  Када ће то бити јасно? – Вероватно у току првог дана. Али то не знамо. То је још увек само хипотеза.  Ко су главни кандидати за будућег патријарха? – То је тешко рећи. На пример патријарх Павле уопште није био међу озбиљним кандидатима, па је изабран. Рекао бих да постоји промисао Божија, о томе ко треба да води Цркву и то је на првом месту. Друго су наше људске калкулације, претпоставке, жеље, које су такође разумљиве.  „Блиц“ је писао о две струје у СПЦ. Шта је њихова суштина? – Не постоје две, већ много више струја, јер је Црква живи организам. Има владика који имају 80 година, који су се школовали пре Дру-

Април 2010.

гог светског рата и они на свој начин носе историјско искуство и наслеђе. Онда, имате младих владика који готово да немају ни 40 година, потпуно су формирани у време дигиталне комуникације, мас медија, интрернета; затим, људе који су се школовали у Грчкој, на Светој Гори, на изворима православног богословља; затим, неки су угледни професори који држе предавања по свету; има група владика који су сазревали у православној Русији – они опет носе печат тог искуства. То нису струје, то је живи организам. А сви заједно представљамо једно тело – то је наша Црква, чији је живот много сложенији.  И у њима тихи рат архијереја, несугласице и сукоби, око чега се воде? – Постоје различити ставови, различита мишљења, генерацијске разлике, различито духовно схватање, различите духовне школе. То нису сукоби, рат нити било шта што може да доведе до...  Раскола СПЦ? – То ни у ком случају. И зато се бира патријарх, јер он окупља, сабира све. Он је гарант јединства наше Цркве у суштинском смислу, наравно, са Сабором, али он је увек први у Сабору. Цркву не можемо посматрати као страначки и партијски свет.  Колики је покушај политичких партија да остваре свој утицај на Цркву, и у покушају да прогурају свог фаворита за патријарха? – Наш изборни систем је такав да гласају тајним гласањем само епископи. Значи, утицај спољни може бити, али веома мали. Не сумњам да је држава увек сматрала значајним то ко ће бити патријарх, али, опет пресудан је промисао Божији. Бог је Тај Који бира неког од епископа да буде пастир нашег народа у ово време, као што је то био патријарх Павле до скоро.  Какав треба да буде будући патријарх? – Један владика недавно ми рече: „Добро би било да имамо патријарха који би могао са московским патријархом да говори на руском, са цариградским на грчком, а са римским папом на немачком.  Ко је тај епископ? Ко ће бити патрјарх? – (смех) То не знам. Али кажем, после патријарха Павла који је имао одређени дар смирења, чистоте, светости, сада би нам требао патријарх који би требало да представи нашу Цркву у најбољем светлу, како пред другим народима, ЕУ, тако и пред другим православним и неправославним институцијама. То нам је потребно, као Цркви и као српском народу, јер се у после-

13


14

БОГОСЛОВЉЕ

наставак са стр. 13

дње време много тога негативног говорило о Србима. У том смислу врло је битан патријарх, духовни отац нашег народа. Потребно је да он никада не говори страначки, већ као глава наше Цркве и духовни вођа и пастир.  Који су задаци пред новим патријархом? – Пуно тога, просто, многи нагомилани проблеми стоје пред нашом Црквом, проблеми којима је Црква оптерећена још од претходних ратова, и уопште, питања унутрашње и спољне мисије Цркве.  Да ли се СПЦ противи европским интеграцијама? – Није то питање Цркве. Ако постоје европске интеграције, Црква их прихвата. Ако не, онда то ни Црква не прихвата. Ми се уграђујемо према постојећем систему. То су светски токови на које не можемо много да утичемо, али можемо људе да преображавамо вером, да их чинимо хришћанима и да никада не заборавимо суштину, која надилази све што је световно.  Која су прва питања која мора да реши будући патријарх? – Тешко је рећи. Зависи ко то буде и шта ће му бити приоритети. То је питање уређивања саме Архиепископије београдско карловачке, свакако и питање Пећке Патријаршије, јер је повезано са Косовом…  Да ли очекујете од новог патријарха да угости римског папу? – То је питање прилично осетљиво, колико за патријарха, толико и за Патријашију и

Април 2010.

Сабор, као и саму државу Србију. У том јединству заједничког става тражиће се одговор на то питање.  Да ли сте лично били изненађени поворком од 600.000 људи која је испратила патријарха и како је то доживљено у СПЦ? – Сахрана патријарха је био библијски догађај. Не, нисам очекивао, вероватно као ни други свештеници. Али истовремено, нисмо ни били изненађени. Патријарх је својом врлином и светошћу сабрао тај народ, без спољне рекламе и присиле. Људи су изразили поштовање према честитом човеку, који је уливао поверење, јер се знало да није страначка личност. Просто, био је један библијски човек. То је био мотив да се окупе људи и на киши. Сахрана Патријарха Павла је показала, да су Срби ипак хришћански народ, који је прошао велико страдање у време комунизма.  Како коментаришете чињеницу да је председник Тадић присуствовао седници Светог синода након упокојења патријарха? – Била је то одлука председника. Сам је рекао да жели да помогне око припреме сахране. Не, то није мешање у Цркву.  Да ли је на тај начин председник повредио осећања верника других вероисповести уласком у синод? – Не, он је као председник државе имао право и обавезу да дође и нормално је и логично да тако буде и када је у питању сахрана Патријарха, који је духовни вођа наше Цркве и нашег народа. Татјана Николић-Ђаковић Блиц, 05.01.2010. г.

Син посљедњег Југослoвенског краља престолонаследник Александар II Карађорђевић:

Јосиповића желим што пре видети Као последица катастрофалних ратова, санкција, лоше вођене економије и криминалног бомбардирања које је нанело штете инфраструктури и индустрији, народ је изузетно пропатио, и то не само у Ср-

бији. Људима је било изнимно тешко опоравити се и још увек им није лако. Уза све то, наишла је рецесија и нове главобоље – каже српски престолонасљедник, принц Александар II Карађорђевић, син посљедњег

југословенског краља Петра II, у разговору за “Слободну Далмацију”. Након пада Милошевићевог режима, престолонаследник Александар, заједно са својом породицом, живи у Србији и


БОГОСЛОВЉЕ активно суделује у њеном политичком животу, али и прати догађања у суседним земљама. Без обзира на све репове недавне прошлости, престолонаследник је уверен да су се ратови могли избећи. – Морамо се суочити с чињеницом да су због лудила изгубљене године у последњем десетлећу 20. века. Грађани и даље тешко живе, незадовољни су, разочарани и нерасположени, а толико тога могло се избећи.  Шта је владавина Слободана Милошевића донела Србији и њеним грађанима? – И даље морамо настојати решити проблеме наслеђене из прошлости. Грађани Србије, као и бивше Југославије, много су пропатили. Због употребе негативне религије и негативног национализма, плаћена је висока цена широм бивше Југославије. Људи су губили животе и патили због злоупотребе власти и непоштовања људских права.

публикама. Такво уређење би било врло прихватљиво за Србију, и поштовано од стране њених суседа. – Врло је важно да шеф државе буде неутралан и да није члан ниједне политичке странке. То није недостатак поштовања према онима који су тренутно на власти, с обзиром да би политичари били исти као што су и сада. Неутрални шеф државе би био гаранција стабилности, јединства, континуитета, пружио би неутрално упориште око којег би се сви окупљали. Србија би развила нови позитивни имиџ на који би била по-

Уставна монархија  Заузимате се за уставну монархију која би, по вашему мишљењу, била прихватљива грађанима. Шта би такво друштвено уређење донело Србији? – Уставна парламентарна монархија врло добро функционише, на пример, у Норвешкој, Шведској, Данској, Низоземској, Великој Британији, Белгији, Луксембургу и Шпанији. Не смемо такође заборавити ни Јапан, Канаду, Аустралију и Нови Зеланд. Све земље које сам споменуо у потпуности су демократске, с врло развијеним системом социјалних услуга. У њима је власт у рукама изабране владе, где премијер и његов кабинет управљају, а одржавају се слободни и демократски избори као и у ре-

носна. Такођер треба напоменути како у ЕУ-у републике и уставне монархије заједнички раде за општу добробит свих грађана.  Каквим видите односе Србије и Хрватске? Како доживљавате Хрватску, њену политику, односе са земљама у регији, као и резултате председничких избора у Хрватској? – Искрено се надам да ће се односи побољшавати јер смо потребни једни другима на путу у ЕУ. Наше две земље морају сарађивати ради стварања нових радних места, инвестиција и економског просперитета у регији. Поштовање људских права и толеранција су од битне важности и морају се у потпу-

Април 2010.

ности проводити. Обе стране су правиле грешке у прошлости, али верујем да сада сви желимо да се окренемо будућности и унапредимо односе. Пратио сам изборе у Хрватској и желим председнику Јосиповићу све најбоље, а желео бих га и срести.

Тужба за геноцид  Шта мислите о тужби за геноцид коју је Влада Србије подигла против Хрватске? – Оно што се догодило у прошлости, једноставно је невероватно и шокантно. Породице још увек тугују за својим најмилијима. Уверен сам да би се уз добру вољу нашло решење које би, одајући поштовање жртвама на обема странама, истовремено придонело остваривању заједничког циља, како за грађане обеју наших држава, тако и за ЕУ. Не смемо заувек бити одбојни и смањивати шансе да будуће генерације живе у миру. Не смемо допустити да се понови оно што је било. Морамо спречити нове кошмаре.

Рат се могао избећи  Да ли се рат 1991. године могао избећи и на који начин? – Да, трагедија је могла бити избегнута да је било преговора уобичајених у цивилизованом друштву. Што се тиче разлаза, то је био један од најшокантнијих у историји. Народ је платио највишу цену због лудила политичара који су користили национална и верска осећања на најнегативнији начин, ради очувања власти и распиривања мржње. И све то се до-

15


16

наставак са стр. 15

гађало крајем двадесетог века, мада је много више подсећало на средњи век.

Референдум за НАТО  Треба ли Србија да постане чланица НАТО-а? – Аустрија и Шведска нису чланице НАТО-а и зашто не бисмо били као они? НАТО је бомбардовао Србију. Још увек је преурањено о томе говорити, али референдум би могао бити добро решење.

Блиски Русији, али желе у ЕУ  Србија жели да постане чланица ЕУ-а, а политички и

БОГОСЛОВЉЕ економски ближа је Москви него Бриселу? – Блиски смо Русији, али циљ је Србије, као и Хрватске, чланство у ЕУ-у, али то нас не спречава да будемо пријатељи Русије, нити спречава Русију да буде пријатељ с ЕУ.

Рођен у хотелу Александар Карађорђевић рођен је 1945. године у Лондону и једино је дете побеглог југословенског краља Петра II и принцезе Александре од Грчке и Данске. Родио се у хотелском апартману број 212. хотела “Claridges” којег је Winston

Април 2010.

Churchill проласио југословенском територијом. Бака по оцу му је краљица Марија Карађорђевић, румунска принцеза, кћерка румунског краља Фердинанда и краљице Марије која је била британска принцеза (унука краљице Викторије), тако да је Александар директан потомак краљице Викторије. Његов отац, краљ Петар II умро је 1970. године у Денверу, у америчкој савезној држави Колорадо и једини је европски краљ сахрањен на тлу САД-а. ДЕНИС КРНИЋ Слободна Далмација, 01.02.2010. год.

ЛАЖНА СЛИКА ДРЖАВЕ КОЈОЈ ЈЕ ЗЛОЧИН БИО ПРОГРАМ И ЦИЉ Славко Голдстеин

Хрватско суочавање с трауматском прошлошћу умногоме је комплицираније, теже и спорије него у већини еуропских земаља. Након рекламно замашне најавне кампање, Јутарњи лист је у суботу 6. вељаче објавио невелику фотомонографију на 104 странице, с око 120 снимака из раздобља 1941-1945, под насловом “Живот у НДХ”. Жао ми је што је лист у којем повремено сурађујем објавио такву књижицу, али ми је драго да ми је главни уредник тог листа, кад сам му телефонски најавио да о томе желим написати негативну критику, спремно одговорио да су ми и за такав текст ступци Јутарњег листа отворени. Наслов књижице “Живот у НДХ” неумјесно је претенциозан, јер “живот” подразумијева цјелину (по Анићеву рјечнику “стање бића од рођења до смрти, укупност функција”), а избор фотографија у тој брошури смишљено је једностран, не пружа цјеловиту слику, па није ни животан, већ лажан. Поред тога, својом се грађом односи готово искључиво на град За-

греб, супротно тврдњи у наслову да се ради о цијелој НДХ. Загреб је на тим сликама преплављен банкетима, прославама, парадним мимоходима и разноврсним идиличним призорима. Поглавник Павелић као “отац домовине” дружи се с умилном дјецом насмијаних лица, са сељанкама у кићеним ношњама, с оданим војницима, док његова супруга Марија смјерно скрби за ратну сирочад. Култура и спорт цвату, даме су ау цоурант с еуропским модним трендовима, мноштво грађанства ужива у свирци војне глазбе око павиљона на Зрињевцу. Не, нити једна од тих фотографија није фалсификат, јер фалсификат се крије у тенденциозној селекцији, понегдје и у лажним текстовима уз слике. (На примјер, неточна је тврдња на стр. 69 да су “најпознатији умјетници тог времена дјеловали у вријеме НДХ”, јер Мирослав Крлежа живио је у то вријеме у Загребу, али није “дјеловао”, Владимир Назор, Горан Ковачић, Славко Колар и Вјекослав Афрић отишли су у партиза-


БОГОСЛОВЉЕ не, Иван Мештровић, Јозо Кљаковић и Крсто Хегедушић били су у затвору итд.)

Усташки лов на Србе Загреб је приказан као град у ратном времену који трпи и неке од ратних посљедица, али тај се рат догађа негдје другдје, незнано гдје,

Април 2010.

и са Завртнице отпремали групе Загрепчанки и Загрепчана у логоре смрти. У Раковом потоку и у Дотршчини иза максимирске шуме оружници и усташки редарственици стријељали су насумице одабране таоце и по Пријеком суду осуђенике на смрт. То је такођер била “загребачка свакодневица” које у фотомонографији Јутарњег листа нигдје нема, а тој је “свакодневици” наводно посвећена. На страници 38 налази се невелика слика четверо припадника једне жидовске обитељи који на грудима носе по расним законима прописани жути знак. То је једина од свих 120 фотографија у књизи која даје бар нешто наслутити о геноцидним злочинима усташке власти. У потпису под сликом стоји да “већина од њих није дочекала крај рата”. Зашто “није дочекала”, што им се то догодило? Јасеновцу нема нигдје ни спомена. Додуше, у кратком предговору књизи има неколико коректних реченица које опћенито говоре о судбини загребачких Жидова, али о судбини загребачких Срба и Рома са загребачке периферије нигдје ни ријечи. Први велики лов на Србе у Загребу је приређен 5. и 6. српња 1941: покупљено их је 2.166, одузета им је сва имовина и дијелом су отјерани у Србију, а дијелом у логоре. Слиједио је прилично дугачак низ сличних “акција чишћења” града Загреба који је тако мијењао “лик своје свакодневице”, о којој фотомонографија шути. Као да у Загребу Срба никад није ни било.

Самостални геноцид

а не на градским улицама. Као да у коловозу 1941. није било напада из Ботаничког врта на постројбу усташких свеучилиштараца, у рујну диверзија на средишњу загребачку пошту и препад на њемачке авијатичаре у Звонимировој улици. Кретање грађана било је ограничавано редарственим сатовима, ноћу је полиција масовно хапсила, а дању су влакови са Загребачког збора (данашњег Студентског центра)

А на свој начин прешућена су и козарачка дјеца, која су заслугом Међународног Црвеног крижа и Њемице Дијане Будисављевић допремљена у Загреб. На страници 51, поред слике мале дјеце с усташким знаком на капама, под насловом “Сирочад с Козаре”, дословце пише: “Након њемачко-усташке офензиве на Козару 1942. године, остало је много сирочади. Усташе су их довеле у Загреб и одлучиле одгојити у новом духу”. Ни ријечи о томе да су то била српска сирочад отета од њихових родитеља који су поубијани или отјерани на присилни рад у Њемачку, да је око 7.000 те дјеце поубијано или поумирало од болести и глади у Старој Градишки и да их је од тих посљедица много

17


18

наставак са стр. 17

БОГОСЛОВЉЕ

стотина поумирало још и у загребачким болницама и домовима. У већ споменутом уводном слову “Живота у НДХ” стоји како се “десетљећима прешућивало... да се у НДХ водио свакодневни живот у сјени слова ‘У’...” То је прилично точно, али није оправдање за прешућивања онога што се збивало са супротним предзнаком. “Клин се клином избија” каже народна пословица, али лаж се не избија помоћу лажи, већ само цјеловитом истином. Сви еуропски народи који су за вријеме Другог свјетског рата живјели под окупацијом или доминацијом Трећег Reicha имали су тешкоћа у суочавању са својом прошлошћу из тог раздобља. У свим тим земљама (изузев Данске) било је домаћих људи и институција које су нацистичком СС-у више или мање помагале у вршењу геноцидних злочина, особито у Холокаусту над Жидовима. Једино у фашистичкој Румуњској и усташкој Хрватској тадашње домаће власти нису биле само колаборанти нацистичком СС-у, већ и самостални организатори концентрационих логора и проводитељи геноцидних злочина.

Хрватски отпор НДХ злочину У Хрватској, Босни и Херцеговини то нису били масовни злочини само над Жидовима, већ знатно више над Србима и још радикалније над Ромима. А почињени су у име краткотрајне државне творевине која се китила хрватским именом. То су трауме које хрватски јавни и духовни живот, у неким видовима, оптерећују све до данас. Посредно, имале су становитог утјецаја и на разбуктавање ратних сукоба који су похарали цијелу регију у посљедњем десетљећу двадесетог стољећа. То су дијелом и разлози што је хрватско суочавање с том трауматском прошлошћу у многоме комплицираније и тече спорије него у већини еуропских земаља, које су тај процес добрим дијелом већ апсолвирале и своје спознаје уградиле у темеље еуропског мира и заједништва. Утолико је нужније да то на примјерен начин, у потпуности и без остатка, учини и Хрватска. Полазиште би требало бити, држим, спознаја о злочиначком карактеру НДХ. То није била нормална држава, већ држава којој је злочин геноцида (“народно чистог простора”) био програм и циљ. У том је погледу била претходница низу овдашњих масовних злочина, који се такођер не смију прешућивати ни минимализирати, већ их такођер треба јасно дефинирати,

Април 2010.

по њихову изворишту и карактеру, по размјерима, сличностима и разликама. Истовремено, држим да је нужно свуда истицати да је у Хрватској увијек било и снажног отпора тим злочинима, особито оним почетним под егидом НДХ. То није нужно само ради повијесне истине, већ и у интересу здравља хрватског друштва и идентитета. У том погледу, фотомонографија “Живот у НДХ” неугодан је промашај. Наравно да повијест, ако жели бити вјеродостојна, не смије скривати нити једну од присутнијих компоненти цјеловите истине, па тако ни грађански живот у ратноме Загребу 1941-1945. Ниједан од 120 снимака објављених у фотомонографији не бих избацио, иако бих на више мјеста мијењао текстове под сликама.

Отров за неупућену дјецу Међутим, додао бих барем тридесетак фотографија о пустоме граду под редарственим сатовима, о ноћним рацијама и одведеним фамилијама којих више нема и о опљачканој им имовини, о влаковима који их одводе за Јасеновац и Аuschwitz. Репродуцирао бих један плакат о стријељању велике групе талаца и донио барем једну зорну слику о страдалницима, на примјер ону с јавно објешенима на канделабрима у Дубрави. А нарочито, потрудио бих се да фотомонографија садржи и неколико дојмљивих приказа о отпору што су га грађани Загреба пружали свеопћем Злу и тиме успостављали истинску равнотежу хрватског идентитета који се тек с таквом цјеловитом биланцом не мора устручавати од потпуног суочавања са својом прошлошћу. Фотомонографије каква је ова, о којој је овдје ријеч, тешко да могу директно утјецати на формирање извитоперених мишљења о НДХ, али неупућеној дјеци ипак отварају простор да на ногометним стадионима и Тхомпсоновим концертима демонстрирају опћи младеначки пркос, уз масовне поздраве “За дом спремни”, с подигнутим рукама и кићеним усташким амблемима, па и повицима “Уби, уби Србина”. Све се то може тумачити и као забавна дјечја играрија, али мене неодољиво подсјећа на знамениту сцену у филму “Кабаре”. Лијепа и радосна дјеца лирски њежно започињу пјесму о будућности која припада њима, да би интонација и ритам пјесме, с једнаким рефреном о будућности која “припада њима”, постепено прелазили у војнички марш с врло злослутним пријетњама. Јутарњи лист, 10.02.2010. год.


БОГОСЛОВЉЕ

Април 2010.

НДХ НА ЖИВОТУ Фотомонографија „Живот у НДХ” резултат је већ обављених дијалога између у њој садржаних фотографија и њезина издавача, уредника и изборника. Један је можда, гледајући се у њима, видио Какав Такав Профит, други је можда видио Повијест Ослобођену Идеологије, а трећи Фотографије Које Говоре. У издању издавачке куће Еуропапресс холдинга, као додатак дневнику „Јутарњи лист”, штампана је и по 19.90 куна продавана фотомонографија „Живот у НДХ”. Премда предговор носи наслов „Слике живота, слике смрти”, ништа од тога – ни живота, ни смрти – нема у овој „фотомонографији”. Ништа осим слике и потписа. И управо то одсуство како жи-

вота тако и смрти, навело ме да напишем овај текст. Боље рећи фрагменте или фрагмент нечега што би могло бити текст кад се обнови вријеме текста. Фотографије саме по себи немају значења. Оне су слике у огледалу испред којега нема оних који су се у њима огледавали. Njихово се значење почиње обликовати тек онда кад ми станемо пред њих. На мјесту оних којих више нема, а у којима се огледамо, који су сада наша огледала. Неовисно о томе колико у њима препознавали себе, а колико неког другог. Зато се и значење фотографије обликује у некој врсти дијалога. Тако је ова фотомонографија резултат већ обављених дијалога између у њој садржаних фотографија и њезина издавача, уредника и изборника. Један је можда гледајући се у њима видио Какав Такав Профит, други је можда видио Повијест Ослобођену Идеологије, а трећи је можда видио Фотографије Које Говоре. Било како било, ова је „фотомонографија” слика нашег стања. А какво је то стање слике саме не говоре много. Оне попримају рукопис тек кад прочитамо потписе испод њих. С тим потписима њих се гледа као један безопасан, скоро баналан сликопис.

Два доласка Фотомонографија почиње и завршава с два „доласка”: један „Није-

маца”, други „партизана”. Године 1941. долази њемачка војска која је, како фотографија каже, „на главни загребачки трг накрцала сву силу својих возила да покаже своју снагу”, а „грађанима је”, као што се на фотографији лијепо види, „било допуштено разгледавати их, сликати се и разговарати с војницима”. Дакле, Нијемци су 1941. дошли у Загреб да његовим грађанима покажу своју снагу, али „како је у Загребу прија рата било размјерно мало аутомобила и других возила, нагло закрчење улица њемачким возилима изненадило је грађане”. Да ли та ненавиклост грађана на толика прометала или пословични њемачки гостински војнички бонтон, довели су до тога да се за тенкове с Јелачићева трга „пронађе прикладнији смјештај на руској фронти”. Године 1945. долазе партизани, па су тако умјесто њемачких тенкова „Илицом ... тутњили ...совјетски тенкови Т-34 с партизанском посадом”. Истина, њих грађани због страха од „могућих сукоба између партизана и заосталих њемачких и усташких снага” нису дочекали на улицама. (Иако се може видјети и на фотографији с тенком приличан број људи на улици, као што се на другој види масу која дочекује улазак партизанске пјешадије.) Једном ријечју, „долазак”, речено је све: нити је њемачка војска окупацијска нити је партизанска ослободитељска. Оне су у најбољем случају дошљачке – једна из правца Чрномерца а друга из правца Дубраве.

19


20

наставак са стр. 19

На 16. страни „фотомонографије” налази се фотографија на којој се види радник који с дугачких љестава са зграде „на углу Јуришићеве и Петрињске улице у Загребу” скида ћирилична слова иначе двописменог назива Српска банка, јер „одмах након успоставе Независне Државе Хрватске, власти укидају Српску банку и пословање предају Поштанској штедионици”.

Разврставање на Србијанце и пречане Укидање једне банке и скидање њезина ћириличног назива изгледају као готово уобичајене и безазлене радње у временима промјена, поготову уколико је то у складу са „Законском одредбом о забрани ћирилице с Проведбеном наредбом Министарства унутарњих послова”. Зато ни у њезину оквиру, ни у потпису, ни на њезиној полеђини нема „Наредбе за евакуацију Срба у Загребу који станују у одређеним сјеверним дијеловима града” („Хрватски народ”, бр. 85, 8. свибња 1941. стр. 3), која се има провести у року од 48 сати. Мјеста није било ни за „Одредбу да се Срби смију кретати Загребом само дању” („Хрватски народ”, бр. 85., 8. свибња 1941. стр. 3). Мјеста није било ни за одлуку о секвестрацији српске имовине у Загребу (па се ваљда зато уз фотографију излога књижаре „Велебит” не каже да је та данашња „Просвјетина” књижара била власништво српских обитељи а цијела зграда на Цвјетном тргу власништво Српске православне црквене опћине загребачке). Разумљиво да уз све то није могло бити мјеста ни за оне који су заједно са загребачким Жидовима одведени у логор Керестинец, па ту, како ми је

БОГОСЛОВЉЕ недавно приповиједао Бранислав Ћелап, познати загребачки издавач којем је отац био познати загребачки књижар, разврставани у двије групе: у Србијанце и пречане. Србијанци – уколико већ раније нису „самоиницијативно” отпутовали комфорнијим вагонима – сточним су вагонима отпремани у Србију, док су пречани разврставани у двије групе: сјеверну (Славонија и Сријем) и јужну (Кордун, Банија, Лика и Далмација). Они из сјеверне су изгнани у завичајне опћине с обавезом вишекратног јављања полицији, док су они из јужне групе (заједно са загребачким Жидовима), завршавали у госпићким логорима, односно безданим велебитским јамама. Није ни чудно што на фотографијама „Живота у НДХ” ништа од овога није снимљено кад се на фотографији глумаца Хрватског државног казалишта јасно види како је „Душан Жанко, ... иако вјеран усташком поретку, сачувао бројне глумце српског подријетла и комунистичке прошлости”. Због те чињенице вјеројатно није било мјеста ни за спомен оних глумаца које се није успјело „сачувати”, него их се објесило пред њиховим казалиштем.

Гријех неспомињања Међу фотографијама које показују живот на „улицама, трговима и аренама”, на страни 50. и 51., налазе се оне које показују „два младића одјевена према моди тог времена” како „необавезно чаврљају, док иза

Април 2010.

њих ходају два (иако се и без наочала види да су тројица! оп. М. П.), припадника њемачког Wехрмацхта који су добили излазак у град”, даривање дјеце за „дјечји најдражи бла-

гдан” Светог Николу, те аутобус бањалучког пријевозника Михаљевића из којег излазе „сирочад с Козаре” под будним оком старатељице. Потпис уз слику каже да је „након њемачко-усташке офензиве на Козару 1942. године, остало много сирочади”. Каже се и то да су их „усташе довеле у Загреб и одлучиле одгојити у новом духу”. Ни тко су, ни како су постала сирочад, ни колико их је, ништа до офензивске сирочади која је збринута у Загребу и одгајана у новом духу. Ни ријечи о томе да је та група дјеце одјевених у усташке униформе с усташким знамењем на капама мали број од преко 23.000 козарачке дјеце од којих је, попут оне с Кордуна, Баније


БОГОСЛОВЉЕ и Славоније, велик дио од глади и болести с мајкама или само помрло у логорима попут Градишке, Сиска и Јастребарског. Нигдје ни међу сестрама кармелићанкама, којима је Павелић повјерио скрб о сирочади, нема спомена о Диани Будисављевић, Аустријанки поријеклом, супрузи Јулија Будисављевића, професора медицине и утемељитеља Завода за кирургију на Медицинском факултету у Загребу, која заједно с невеликом групом (Миром Кушевић, Марком Видаковићем, Ђуром Вукосављевићем, Иванком Џакула и Камилом Бреслером), од 23. листопада 1941. па све до коловоза 1945. настоји збринути и збрињава козарачку, кордунску и дјецу оних који су завршили у њемачким радним логорима. Како пише Јосип Колановић, израдила је картотеку за 12.000 дјеце, одговорила на око 4.000 упита родитеља из њемачких логора о судбини њихове дјеце, те око 1.000 из различитих дијелова Хрватске. Нигдје ни једне ријечи о Законској одредби о уређењу правног положаја државне сирочади („Народне новине”, бр. 266., 20. студени 1943.), а по којој одредби су тако дјеца српске националности преименована у хрватска имена, преведена на католичку вјероисповијест, административно им је одређена завичајност и година рођења, док им је за датум рођења одређиван 10. травња!

Онда Душан Зелембаба, данас Стево Карапанџа На страни 54. и 55. велика је фотографија која негдје на Цвјетном тргу, испред данашње Привредне банке, приказује грађане окупљене око информацијског ступа. У потпису стоји да су грађани гла-

вне информације „добивали с огласа облијепљених на ступовима. Ту су се могле наћи свакојаке информације. Од промјене возних редова, најава за казалишне представе и листе стријељаних особа”. Ова фотографија и њезин потпис најбоље илустрирају оно што сам рекао на почетку текста о томе како у овој „фотомонографији”, коју писац предговора жели спасити насловом „Слике живота, слике смрти”, заправо нема ни живота ни смрти. Кад би било једног било би и другог. А у Загребу је, да о другим дијеловима Хрватске не говоримо, било смрти, али не оне која иде уз живот какав се сугерира у наслову ове „фотомонографије”. Но ту се смрт нити слика нити потписује. Она је, ваљда по узору на стање нашег данашњег новинарства, које карактеризира уређивачки четвероред: ред политичког скандала, ред колумни, ред секса и помодности те ред црне кронике и спорта, сврстана међу информације о возном реду и распореду казалишних представа. И то означена као „листе стријељаних особа”! И као што се из „возних редова” не види до каквих је промјена у њима дошло, тако се ни из „листа стријељаних особа” не види да ли је код њих дошло до неких промјена и уколико јесте зашто се то догодило. Тако се не види да ли је један од првих стријељаних у Загребу, кухар хотела „Еспланаде”, Душан Зелембаба (којем је инкриминиран вербални деликт говорења против „нове власти”), жив или мртав. Исто вриједи и за Будислава Борјана, који је због „комунистичке пропаганде” стријељањем ослобођен даљњег издржавања затвора у лепоглавској казнионици. Будући да нису стријеља-

Април 2010.

не, већ премлаћене, то се с још мање сигурности може рећи за загребачке трафикантице, сестре Зденку и Рајку Баковић. Уосталом као и за све оне који су након оружаног напада на усташку патролу код Ботаничког врта или након диверзије у ресторану „Медулић”, који је служио као менза њемачких официра, били похапшени било као „извршитељи” било као „интелектуални зачетници”, а који су стријељани било у Дотршћини било у Ракову Потоку. „Листа стријељаних особа” не спомиње ни Ивана Видњевића, предсједника покретног пријеког суда, који је већ 1942. прослављао неколико хиљада пресуда стријељањем, међу којима и пресуду др. Павлу Лончару, професору реторике на Богословном факултету, због тога што је код власти протестирао због прогона и убојстава Срба. Ето, таква могу бити „средства приопћавања”. Увијек их нешто раздваја од живота и смрти – једанпут листе други пут топ-листе.

Једна идеологија замијенила другу? Након што су 1945. једни отишли, а други дошли, тргови су се поново почели пунити политичким скуповима, па је „у врло кратком времену једна идеологија замијенила другу. И једна и друга тоталитарна”. А што се види по томе што су „имале сличан начин комуницирања с народом. Велики скупови, параде и масовке”. Истина, ова нова је женама узела „стране журнале” и осигурала да „равноправно с мушкарцима судјелују у изградњи социјалистичког друштва” те увела „равноправност између латинице и ћирилице”, као што је она прва ваљда женама осигу-

21


22

наставак са стр. 21

рала „стране журнале”, а Србима „узела ћирилицу”. Дакле, није један живот, као што сугерира назив ове „фотомонографије” замијењен другим, већ је само једна идеологија замијенила другу. А живот, као и ми који се огледамо у његовим сликама, ми смо ваљда само објект идеологизације и дезидеологизације. Ми као да немамо идеје, увјерења, вјеровања. Ми као да не припадамо

БОГОСЛОВЉЕ ничему доли голом животу, голом себи или голој нацији. Ми као да смо тек рођени или тек што смо умрли. Ми као да немамо свијета, већ само живот. Ми као да имамо само огледала живота и оне који потписују наше слике у њима. А у којим се сликама ми никад немамо прилике огледати. Нити их се ослободити! И управо је то оно најгоре и најопасније у овој „фото-

Април 2010.

монографији”, а не њезина евентуална носталгичност према животу у НДХ или другачије оживотворење повијести. Она нас не само лишава одговорности за наше бивше идеје и њихова дјела, већ нас чини неспособним да будемо одговорни за наше будуће идеје и њихова дјела, а у славу Недужности Живота. Милорад Пуповац

ИЗ ШТА ЈЕ ИЗАШМПЕ Архиепископ Сан Франциска Антоније (Медведев) НОВО И ЛО ЗДАЊЕ ЕПАРХИ ЈЕ ДАЛМ АТИНСК Е

МЛАДИ СТАРАЦ

ПРЕПОДОБНИ АМВРОСИЈЕ НОВИ – МИЉКОВСКИ Житије двојице подвижника које је лично познавао, свети праведни Макарије почиње речима: «Никакав сам ја монах браћо, али сам видео монахе.» Ако је овај велики отац налазио утеху у таквим сећањима, како да се не радујем када ја, бедни и само прерушен у монаха, треба да говорим о баћушки Амвросију. Виђао сам га, слушао, најсрећније дане живота сам провео под његовим окриљем и примио сам монашки постриг из његових часних руку. Обраћали смо му се, и још увек то чинимо, речју «баћушка». То је света реч, која обухвата значење и оца и аве. Тако су ословљавали и светог Серафима, али и незаборавне велике оптинске старце Амвросија и Глинска и Белоберега. Та чудесна реч – баћушка – оживљава успомену на архимандрита Амвросија Миљковског. Баћушка је имао обичај да цитира речи (не знам чије), да је «монаштво барометар живота у Цркви». Имајући то на уму,

видећемо како се кроз монаштво појединих националних православних цркава најбоље може сагледати како живе Њена чада и којим духом дишу. Баћушка је канонски припадао српском клиру и волео је Србију, која му је пружила уточиште у време Револуције. Отац Амвросије је рођен у Пензи у свештеничкој породици. На његово духовно узрастање највише су утицали оптински старци и пријатељство са архиепископом Антонијем (Храповицким). Житије оца Амвросија за нас представља казаљку на барометру која описује живот Руске Цркве. Баћушка је познавао тајне подвижнике поробљене Русије и био је живи доказ присутности древног духа Антонија и Теодосија Печерског, Сергија Радоњешког, Нила Сорског и оптинских стараца. Баћушка је рођен у селу Говорово у Саранској губернији, која је била под управом Пензе, првог јануара 1894. године, на

празник светог Василија Великог, великог светилника Цркве и учитеља монаха. У то време је баћушкин деда, отац Симеон Курганов, још увек био активан свештеник. Његов отац, поштовани Зинов Курганов, служио је у Говорову. Није сачувано баш много података о баћу шкином детињству и младости. Познато је да је отац Зинов био обични сеоски свештеник, како кажу, помало мо-


БОГОСЛОВЉЕ деран, те није много ценио монаштво, изузимајући Оптину, као што ћемо то касније видети. Баћушкина мајка, Љубова, се рано упокојила и он је се мало сећао. Не зна се тачно колико је

браће и сестара имао баћушка, само је познато да је имао једног брата. На светом крштењу, баћушка је добио равноапостолно име кнеза Владимира. Не бих вам знао више ништа рећи о

Александра Романов

Последња руска царица

Април 2010.

детињству Владимира Курганова, да није чудесне приче о баћушки коју ћу вам дословце препричати. Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице, Шибеник

ИЗ ШТА ЈЕ ИЗАШМПЕ НОВО И ЛО ЗДАЊЕ ЕПАРХИ ЈЕ ДАЛМ АТИНСК Е

МОНАХИЊА НЕКТАРИЈА (МАКЛИЗ)

УВОД Александра Романов и хришћанска монархија Обавијена вишедеценијском тајном и опскурно лажним приказима нех��тице су је оцрнили они који су користили само оне изворе који су је клеветали. Тако је на жалост постало уврежено и опште прихваћено царицу Александру сматрати као слабу, деспотску и полухистеричну особу. Али од оних који су јој били блиски, или је чак само једном у животу срели видимо сасвим другачију личност – верујућу и великодушну жену која је несебично волела свог Господа, сународнике и своју породицу. А ни храбрости јој није недостајало, јер могла је побећи у време када је њена породица пролазила кроз велику драму у којој је на послетку и сама пострадала. Одбијајући да устукне пред могућ-

ношћу одласка, и те везе које је тако непоколебиво учврстила у свом срцу и вољи постадоше оруђе њене смрти као и смисао њеног живота. Александра Романов, последња руска царица и супруга цара Николаја II била је жена чији је живот повезивао историјску традицију хришћанске монархије и наше секуларно доба. Она је стајала на обе стране тог бездана – присутна у савременом свету, али срцем и душом одана древном предању. Од почетка до краја двадесетог века непрестано су је оцрњивали. Чак су се и даровити писци саплитали јер нису разумели ни контекст ни суштину њеног живота – њену љубав за Православну Цркву и њено убеђење у природну законитост хришћанске монархије. Да би човек разумео Алекснадру мора бити вољан да разуме пре-

... Ако јoш увек постоји неки партизан или слепац, који не може да осети добродушност и благородство њене личности... Бог му помогао! Ова жена је већ једно десетлеће мртва – убијена у неком подруму заједно са својим најмилијима. Мора ли и даље, чак и по смрти бити ружена само зато што је њена смрт била прелудиј славном рођењу Чеке и Стаљина? А што се освете тиче. Заборавите – ни она ни њен супруг нису били такви људи. Али правде ради, сећање на ову добронамерну и пожртвовану породицу мора се очувати. Ј.К. Сквајр

дањско-хришћански поглед на свет. Из те перспективе њен живот је сасвим разумљив, без ње нема наде да будемо реални и да донесемо прави суд. Да бисмо почели ценити њен живот и владавину битно је да покушамо разумети монархију онако како су је схватали она и њен супруг. Осим тога, ако треба да дефинишемо место Романових у историји, морамо оставити по страни наша модрена предубеђења о монархијама и царствима.

23


24

наставак са стр. 23

БОГОСЛОВЉЕ

Април 2010.

Овакво одступање можда неће проћи лако. Под снажним утицајем данашњих државних управа, ми монархију видимо као деспотски систем владавине са суровим владарима, који своје подређене померају као пијуне на шаховској табли. Изгубили смо осећај узајамног односа, који би нам могао дати увид у старији, више предањски поглед на монархију као природни продужетак човековог

односа са творевином. Потпуно је неодговорно да затварамо очи пред овим древним, предањским правилом и обликом владавине који су хришћани поштовали вековима. Сами хришћански владари, ако су били искрени, а не лакоми и бескрупулозни, разумели су да је власт, свака власт, део палог света. Будући да смо ухваћени у мреже првородног греха,

задатак власти је да одржава поредак у друштву до Другог доласка, када ће се људски род изменити. Чак и они који су само површно проучавали ову проблематику, ставиће монархију, као и сваки други облик власти на место које му припада тј. неће је величати преко мере нити омаловажавати или презирати. Превод с енглеског:

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Сестринство Тројеручице, Шибеник

ОБНОВА ЦРКВЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ У КИСТАЊАМА По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија почели су радови на генералној обнови цркве и братске куће при парохији светога Николе у Кистањама. Обнова овог храма је започета на иницијативу Одбора за обнову из Кистања на чијем челу је г. Душан Торбица. Храм св. Николе у Кистањама је саграђен на гробљу гдје се сахрањују скоро сви кистањци, те су на тај начин сви везани за овај храм. Моле се сви који су у могућности да се укључе у обнову овог храма и братске куће, гдје ће се ако Бог да и убудуће сакупљати православни Срби из Кистања и читаве Буковице.

ГРАДОНАЧЕЛНИК ШИБЕНИКА ЧЕСТИТАО ПРАВОСЛАВНИ БОЖИЋ Градоначелник Шибеника др Анте Жупановић поводом православног Божића честитао је Епископу далматинском Г.Г. Фотију и свим верницима Српске православне Цркве Епархије далматинске срећан Божић желећи им пуно здравља, мира, толеранције и поштивања различитости са речима Мир Божији – Христос се роди!


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2010.

ПРОСЛАВА БОЖИЋА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ

Празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић (07.01.2009.) свечано је прослављен у парохијама и манастирима широм Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на Бадњи дан служио је Свету Архијерејску Литургију у Шибенику, а на сам Божић свеноћно бденије и Литургију у манастиру Крки. На Светој Архијерејској Литургији прочитана је божићна посланица Митрополита Амфилохија и свих архијереја Српске православне Цркве у којој се верни народ позива да живи у братољубљу и богољубљу чувајући своју свету православну веру.

И ове године у манастиру Крки на свеноћном бденију било је много народа из Кистања и книнске крајине, а посебно радује то што се велики број од њих причестио на Светој Литургији. Божић је празник мира и духовне радости па још једном користимо прилику да све наше православне Србе у Далмацији и све људе добре воље поздравимо најрадоснијим божићним поздравом желећи им свако добро од Богомладенца Христа у Новој 2010. години. МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ПРОСЛАВА СВЕТОГ СТЕФАНА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ На дан светог архиђакона и првомученика Стефана (09.01.2010.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. У својој беседи Епископ Фотије истакао је значај страдања за Исуса Христа као пут ка вечном Царству Његовом, којим се овенчао и свети архиђакон и првомученик Стефан. У току Литургије је пререзан славски колач и освећено славско жито, јер је свети Стефан Крсна слава сабрата манастира Драговића јеромонаха Јована (Ковачевића). После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за присутни народ.

25


26

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ На празник светог Василија Великог (14.01.2009.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у параклису светог апостола Павла у манастиру Крки. После Свете Литургије прочитане су молитве за благослов Нове године Господње по јулијанском календару. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о великом учитељу Цркве светом Василију Великом, посебно истакавши да је свети Василије Велики сабрао Предање ране Цркве и написао на основу њега своју Литургију у којој је изражено богословље светих апостола и светих отаца Никео – цариградског периода (4. и 5. век).

КРСТОВДАН На Крстовдан 18. јануара 2010. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Спаса у Шибенику. Крстовдан је празник којим се света Црква сећа «Јовановог крштења» и његовог позива на покајање читавог света, како би достојно дочекали Месију – Спаситеља света Исуса Христа. После свете Литургије, извршено је велико освећење воде, у спомен Крститељеве проповеди на Јордану, па се ова освећена вода отуда у народу назива Крстовданска вода.

БОГОЈАВЉЕЊЕ На празник Богојављења (19.01.2010.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у параклису светог апостола Павла у манастиру Крки. После Свете Литургије у саборном храму светог архангела

Михаила извршено је велико богојављенско освећење воде. На празник Богојављења света Црква слави крштење Христово на реци Јордану, када се Бог старога завета објавио свету и човеку као Света Тројица.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2010.

САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У МАНАСТИРУ КРКИ На празник светог Јована Крститеља (20.01.2010.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У току Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено кољиво, јер је свети Јован крсна слава игумана манастира Крке архимандрита Германа (Богојевића). Уз игумана Германа на Светој Литургији саслуживали су јеромонах Симон (Кузмановић) настојатељ манастира Свете Лазарице и сабрат манастира Крке јерођакон Херувим (Ђермановић). У својој проповиједи владика Фотије је честитао крсну славу игуману Герману и нагласио да се увијек требамо угледати на живот и подвиг највећег међу пророцима светог Јова-

на Крститеља. Као што је свети Јован у своје доба позивао на покајање, тако и ми вођени његовим ријечима треба да се припремимо и покајањем удостојимо другог славног Христовог доласка.

ЕПИСКОП НИШКИ Г. ИРИНЕЈ ИЗАБРАН ЗА НОВОГ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ Дана 22. јануара 2010. г. је на Изборном сабору епископа Српске Православне Цркве изабран нови Патријарх српски. У раним јутарњим часовима Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, мјестобљуститељ Патријарашког трона, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви. Високопреосвећеном су саслуживали Епископи: Осечко-пољски и барањски Г. Лукијан, Шумадијски Г. Јован, Аустралијско-новозеландски Г. Иринеј, са викарним епископима Липљанским Г. Теодосијем и Моравичким Г. Антонијем.

27


28

наставак са стр. 27

После Свете Литургије Владике су се сакупиле у Патријарашком двору. Заседању су претходиле консултације пред изборну процедуру. На изборном сабору председавао је Епископ шабачки Лаврентије, најстарији по рукоположењу Епископ Српске Православне Цркве. Свети Архијерејски Сабор има 44 члана, а 34 епископа испуњавали су услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем Епископи су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, који су добили више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за Патријарха је постао Митрополит-црногорско приморски Г. Амфилохије, у другом кругу Епископ нишки Г. Иринеј, а трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ је Епископ бачки Г. Иринеј. Ова тројица кандидата су добили натполовичну већину приликом четири круга гласања. Са светог Јеванђеља коверат са именом Патријарха изабрао је Високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавине (Митрополија загребачко-љубљанска). Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу Пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Иринеју, који се обратио својој браћи Архијерејима истакавши да је његов избор био воља Божја и воља Светог Архијерејског Сабора и да ће он радити на Њиви Господњој у сарадњи са свим Епископима Српске Цркве. Звона на Саборној цркви огласила су се око 14 часова и 15 минута озна-

Април 2010.

чавајући да је изабран 45. Патријарх српски. Епископ бачки Иринеј је, на конференцији за новинаре, рекао да је нови Патријарх изабран у складу са процедуром која је на снази у Српској Православној Цркви, на канонски и законит начин. Такође је казао да је избор текао хармонично, у атмосфери братске љубави и међусобног разумевања свих Епископа у Сабору. Света Архијерејска Литургија, на којој ће бити извршено устоличење Његове Светости Патријарха српког Г. Иринеја почеће сутра у Саборној цркви у 9 часова, а накнадно, када се стекну сви услови, биће извршено свечано увођење у трон Патријараха српских у Пећкој Патријаршији, историјском седишту поглавара Српске Православне Цркве.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Свети Сава први архиепископ српски свечано је прослављен у свим црквама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на светог Саву (27.01.2010. г.) служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. После Свете Литургије пререзан је славски колач и одржан парастос упокојеним епископима далматинским, свим упокојеним професорима и ученицима крчке богословије, братији манастира као и ктиторима и приложницима. У својој беседи Епископ Фотије је нагласио да је свети Сава први српски просветитељ и учитељ који је својим животом и својом православном вером учио народ путу који води у вечни живот. Епископ Фотије

је такође рекао да је Српска Црква недавно добила новога патријарха досадашњег Епископа

нишкога Г.Г. Иринеја, који ће у наше време наставити велико дело светога Саве.

САУЧЕШЋЕ ЗАДАРСКОЈ НАДБИСКУПИЈИ

Поводом изненадне смрти задарског надбискупа мсгр Ивана Пренђе, Епископ далматински г.г. Фотије упутио је изразе саучешћа генералном викару мсгр Ивици Мустаћу, свом свештенству, монаштву и верницима задарске надбискупије. У саучешћу је наглашено да је задарски надбискуп Иван Пренђа био човек толеранције, спреман на дијалог и уважавање различитости, као и то да се много трудио у екуменским напорима ка јединству Цркве у Љубави и Истини.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2010.

ЧАСНЕ ВЕРИГЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА На празник Часних верига светога апостола Петра (29.01.2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. После Свете Литургије архимандрит Герман игуман манастира Крке пререзао је славски колач пошто су Часне вериге крсна слава Епископа далматинског Г.Г. Фотија (Сладојевића). Епископ Фотије у својој беседи говорећи о празнику Часних верига истакао је место и значај првоврховног апостола Петра у раној Цркви, наглашавајући да су нам од светог апостола Петра у Новом Завету остале две посланице, као и да је Марково Јеванђеље написано по његовој преповеди. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за присутно свештенство и монаштво, као и ученике Богословије Света Три Јерарха.

НЕДЕЉА О БЛУДНОМ СИНУ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму у Шибенику.Након Свете Литургије пререзан је славски колач у част Светог Саве, првог Српског Архиепископа. Затим је Епископ Фотије бесједио о значају Светог Саве за српски народ и Цркву, а потом су полазници православне вјеронауке и остала дјеца шибенске парохије рецитовали пјесмице у част Светог Саве, те су им подијељени светосавски пакетићи. Рецитације и подјела пакетића је уприличена у ову недељу због немогућности полазника вјеронауке да ра-

дним даном присуствују Светој Литургији.На Светој Литургији сва присутна

дјеца пристипила су причећу светим Тјелом и Крвљу Христовом.

29


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

30

Април 2010.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У КИСТАЊАМА У недјељу 31.01.2010. г. на дан светог Атанасија Великога у храму светих Кирила и Методија у Кистању служена је Света Литургија уз велико присуство народа и што нарочито радује уз присуство великог броја дјеце школског и предшколског узраста. Свету Литургију је служио настојатељ манастира Крупе игуман Гаврило, те је у надахнутој бесједи говорио о животу и значају светога Атанасија, као и првог српског Архиепископа светога Саве. Наиме на сам дан светога Саве цјела је Далмација била окована снијегом па се већ устаљена традиција даривања дјеце на овај дан није могла одржати. Стога је то учињено данас.

Дарове за најмлађе донирали су Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, конзулат Републике Србије у Загребу и СКД „Просвјета“ из Кистања.

ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ ГОСПОДИН ФОТИЈЕ РАЗГОВАРАО СА ГРАДОНАЧЕЛНИКОМ ШИБЕНИКА Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије у пратњи пароха шибенског о. Милорада Ђурђевића, ђакона Дајана Трифуновића, господина Лазара Кнежића и господина Зорана Бркића, посјетио је дана 09.02.2010. г. градоначелника

Шибеника господина Анту Жупановића. У разговору је било ријечи о положају Српске Православне Цркве у граду Шибенику, те поврату одузете и национализоване имовине. Епархија далматинска и црквена општина Шибеник има

значајну имовину у граду Шибенику која јој на жалост још увјек није враћена, и поред тога што Црква испуњава све услове за поврат. Такво стање у многоме отежава нормалан живот и рад Епархије далматинске као и црквене општине Шибеник. Посебно је наглашен значај поврата зграде поред Саборног храма у којој је тренутно смјештен Радио Шибеник и Шибенски Лист. На Рјешење о поврату ове зграде СПЦ-и, претходна градска власт се жалила два пута, тако да се овај предмет тренутно налази на Управном Суду Р. Хрватске. Градоначелник господин Анте Жупановић, је показао интерес и вољу за помоћ у рјешавању поменутих питања, наравно у складу са могућностима које захтјевају овакви проблеми.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2010.

ПРОСЛАВА СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ Дана 12.02.2010. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. На дан Света Три Јерарха богословија у манастиру Крки прославља своје заштитнике, велике васељенске учитеље светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Литургијско славље увеличали су и свештеници из других епархија, као и монаштво и свештенство Епархије далматинске. На Литургији је појао Благовештењски хор из Младеновца предвођен свештеницима протом Александром Марковићем и протом Слободаном Раковићем. Епископ Фотије је у својој бесједи истакао значај и улогу коју су кроз историју имали ови јерарси и учитељи

Цркве, јер су својим учењем сачували православну вјеру у њеном исконском облику неслеђеном од светих апостола. Након Свете Литургије пререзан је славки колач и освећено славско жито, а потом је приређена славска академија у част школске славе. Програм су приредили ученици богословије уз помоћ КУД-а „Дрвар“ из Дрва-

ра и Благовештењског хора из Младеновца. Светој Литургији и академији су уз остале многобројне госте присустволи и предсједник СНВ-а и саборски заступник г. Милорад Пуповац, начелник општине Кистање г. Слободан Рончевић и начелник општине Бискупија г. Дане Берић. По завршетку свечане академије за присутне госте приређена је трпеза љубави.

НЕОФАШИСТИЧКИ И УСТАШКИ ГРАФИТИ У ЗАДРУ

У недељу 14. фебруара 2010. године, на цркви светог пророка у Задру, по ко зна који пут, исписани су неофашистички и усташки графити. Протојереј-ставрофор Петар Јовановић, задарски свештеник, пријавио је и овај сл��чај полицији, од којих је добио обавештење да су графите исписала двојица малолетника, а да полиција даље ради на овом случају. После недавне најаве задарског градоначелника да ће у Задру из «здравствених разлога» бити срушено осамдесетак у рату порушених кућа православних Срба, ово је нови вид притиска и претњи на «остатак остатака» Срба задарског краја.

31


32

ВЕНЧАЊЕ У БИТЕЛИЋУ У недељу на дан Светога мученика Трифуна 14. фебруара 2010. године венчани су у храму Покрова Пресвете Богородице у Бителићу-Сињ, Ведран Крањац из Бителића и Босиљка Буловић такође из Бителића. Свету тајну венчања је обавио Јереј Борис Медак из Врлике. Након свете тајне свештеник је честитао младенцима на овоме радосноме дану и пожелео им дуг живот, многобројну децу и Благослов Божији у њиховом браку. Слава Господу да је и у овоме храму након доста година извршена Света тајна брака. Уз молитве да ће Господ дати, па ће оваквих радосних догађаја бити и чешће у овој многострадалној епархији наше свете Цркве.

ПРЕЂЕОСВЕЋЕНА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

Дана, 17.02.2010. године Његово Преосвештенство Г.Г. Фотије служио је Пређеосвећену литургију у манастиру Крки. Владика Фотије је у својој беседи истакао значај и важност Васкршњега поста осврнувши се на праслику старозаветне приче о изласку изабраног јеврејског народа

из египатског ропства која у духу светоотачкога предања представља наше избављење од робовања светским страстима. Епископ Фотије је истакнуо да наше тело треба да постане сместиште Духа Светог, да би се на тај начин остварила заједница са Христом кроз Цркву Његову.

НОВИ НАПАДИ НА КУЋЕ СРБА-ПОВРАТНИКА У ДАЛМАЦИЈИ

Да за Србе-повратнике у Далмацији и даље нема мира, види се из најновијих напада на

њихове куће у Добропољцима и Бргуду. У Добропољцима су непознати починитељи про-

валили у кућу Рајка Шапоње и потпуно је девастирали, а вредније ствари су украдене. Истога дана можда и исти непознати починитељи у српском селу Бргуд провалили су врата на већем броју тек обновљених српских кућа. Ови случајеви вандализма и насилништва према Србимаповратницима су пријављени полицији, која интензивно трага за починитељима.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2010.

ПРЕЂЕОСВЕЋЕНА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ У петак прве недеље Великог и Часног поста Преосвећени Епископ далматински г.г. Фотије служио је Литургију Пређеосвећених дарова у книнском Саборном храму Покрова Пресвете Богородице. Епископ Фотије је у својој надахнутој беседи говорио о значају за хришћане што чешћег учествовања у Св. Тајни причешћа, без којег нема спасења. Преосвећени је такође констатовао да Книн заиста постаје једна жива литургијска заједница, јер све већи број наших вјерника учествује у тајнама Цркве, а поготову дјеца.

После Литургије Епископ је посјетио и храм Св. Николе у Врбнику, који је у обнови и, изразио је задовољство са ра-

довима који су до сада учињени. Након тога припремљена је трпеза љубави у просторијама Ц.O. Книн.

ПРОСЛАВА ТЕОДОРА ТИРОНА У МАНАСТИРУ КРКИ

На дан празновања светог Теодора Тирона у првој седмици васкршњег поста (20.02.2010) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи владика је нагласио значај четвртог века, века у којем је живио овај великомученик Цркве Христове. Ово доба је значајно како за хришћанску историју, тако и за православну богословску мисао. Епископ је нагласио да је мучеништво исконски темељ нашег исповедања православне хришћанске вере, јер је то Цркву пратило у целокупној мисији коју је она вршила кроз историју.

ПРИЈЕМ У МАНАСТИРУ КРКИ На празник светог Теодора Тирона (20.02.2010.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је у манастиру Крки начелнике општина Бискупија и Кистање г. Дамјана Берића и г. Слободана Рончевића. Бискупија и Кистање су општине у којима је на власти СДСС и у којима је већинско српско становништво. У току разговора Епископ се упознао са радом и проблемима ових општина и са стањем у којем се налази становништво које живи на подручју ових општина. Нажалост, то је већи-

ном старачка популација, а онај мали број младих људи који се вратио бори се за основну егзистенцију. Општине на челу са својим начелницима се труде да у оквиру својих могућности

33


34

наставак са стр. 33

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

олакшају живот људи на овим просторима. Епископ Фотије се захвалио на пожртвованом труду које улажу представници власти и истакао да је и Црква на истом послу да сачува

Април 2010.

остатке народа и свој идентитет на овом простору. Владика је такође захвалио господи начелницима на помоћи коју пружају храмовима и свештенству у својим општинама.

НЕДЈЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У ЗАДРУ По већ устаљеној традицији Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служи Свету Архијерејску Литургију у Задру на Недјељу православља. Сваке године богослови из Богословије Света Три Јерарха овај празник заједно са својим Епископом и са вјерницима из Задра прослављају у храму светог пророка Илије у Задру. Тако је било и ове године. Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење игумана манастира Крупе и Крке о. Гаврила и о. Германа, уз учешће богослова четврте године Богословије Света Три Јерарха и мноштва присутних вјерника. По благослову Епископа Фотија након причешћа народа, вјернима је о празнику и о смислу поста бесједио игуман Гаврило. У својој бесједи игуман је позвао вјерне да се кроз пост, молитву и причешће што достојније припреме за свијетло Христово Васкрсење. На крају Свете Литургије вјернима се обратио и Епископ Фотије са

неколико ријечи благослова и поуке. По завршетку Литургије Епископ, служашчи свештеномонаси , богослови и домаћин протојереј-ставрофор Петар Јовановић обишли су храм светога Шимуна гдје су се поклонили моштима светога Симеона Богопримца. Мошти светог Симеона се у Задру налазе од XIII вијека, а донијете су из Цариграда у вријеме крсташких ратова. Љубазношћу свештенства који служи при овом храму саркофаг је отворен, те су Епископ, свештеници и богослови имали прилику да виде мошти и да им се поклоне. Након боравка у Задру богослови су обишли и храм светих Кирика и Јулите у Карину. Овај храм је до прошле године био релативно запуштен, али залагањем јереја Миле Савичића и донацијама г. Мирка Дуброје и вјерног народа Карина он је данас потпуно васкрсао. Сада се у том храму завршавају радови на фрескопису и ако Бог да до храмовне славе би треба-

ло да буде завршена генерална обнова ове светиње. Следећа светиња коју су обишли богослови је био древни манастир Крупа. Овај манастир је такође велико градилиште и у њему се тренутно ради на обнови фресака и очувању оригиналног фрескописа Георгија Митрофановића. Поред обнове храма отац Гаврило игуман овог манастира је покренуо и обнову парка испред манастирске цркве. Овај парк ће да уљепша околиш манастира и да учини пријатнијим боравак свим вјернима и туристима који посјећују најстарију далматинску светињу. Ово ходочашће ученика богословије је било веома корисно, јер су се ученици првенствено учествујући у Литургији,а затим и у посјети светињама далматинске Епархије увјерили у оно што уче у својој школи, а то је да се сила Божија у немоћи пројављује, јер је Епархија далматинска по многима била отписана, међутим у њој је благословом Божијим веома жив литургијски живот и духовна и материјална обнова непрестано траје.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2010.

NO COMMENT Задарски «Бандићев» градоначелник за рушење осатака српских кућа

ИСПОВИЈЕСТ СВЕШТЕНСТВА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ У сриједу (24.02.2010.) друге недјеље Часног поста обављена је исповијест свештенства далматинске Епархије. Као и неколико година уназад духовник на исповијести је био архимандрит Михаило из манастира Гомирја. По исповијести је служена Литургија Пређеосвећених дарова на којој су се сви свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске и сви ученици Богословије Света Три Јерарха причестили. Потом је усљедила трпеза љубави у манастирској трпезарији.

Још један прилог мартиријуму Срба и СПЦ у Далмацији додао је ових дана задарски градоначелник, који је од неких назван «Бандићев», јер је у јеку председничке кампање био једини ХДЗ-ов градоначелник, који је отворено подржао Бандића. Он је Србе задарског краја шокирао одлуком свог Градског поглаварства о уклањању осамдесетак «ратних рушевина» тј. кућа православних Срба. Наводно Комсија за јавно здравство града Задра је утврдила да су срушене српске куће «легло штеточина и опасне за опће здравство». Сходно овој «брижној» одлуци за очекивати је да ће се «чишћење» остатака у рату разрушених српских кућа проширити и на задарско залеђе, па и Равне Котаре. Православни Срби из Задра и околине су згрожени и шокирани оваквом одлуком. Они су у највећем броју поднели захтеве за обнову својих кућа и до скора се надали томе, што би било једино истинско и праведно решење њиховог проблема. Међутим сведоци смо да има и других «здравствених» пројеката, који ако буду реализовани могли би довести до потпуног брисања и последњих остатака о присуству и животу Срба у Задру и задарском залеђу.

35


36

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ПРИЛОЗИ ЗА МАНАСТИР КРКУ

Одбор за помоћ манастиру Крки – Милвоки УСА у америчким доларима: Мирко Лакић 250, Мијо Додиг 100, Невен Његован 100, Маринко Манојловић 100, Јово Рашић 100, Славко Станчевић 100, Коста и Сава Дрча 100, Слободан Бабић 100, Стеван Лазић 100, Ненад Годић 70, Слободан Вигњевић 60, Милош Стисављевић 50, Божо Стоисављевић 50, Момчило Видовић 50, Драгица Станчевић 50, Илија Зорић 50, Лазар и Стана Лазић 50, Мићо Неделјковић 50, Некола Лакић 50, Милотије Павловић 50, Дане Вигњевић 50, Васо Драгичевић 50, Славко Стојић 50, Милан Васић 50, Милан Грчић 40, Чикола Екипа 40, Ђуро Вукашин 40, Предраг Зеленбаба 40, Милорад Штрбац 40, Здравко Рађеновић 40, Драган и Драгица Ђилас 40, Петар Кесић 40, Будимир Иванишвић 30, Душан Олујић 30, Чедо Граовац 30, Зоран Штрбац 30, Момчило Кнежевић 30, Милан Плавшић 25, Милан Малиновић 25, Драган Бура 21, Слободан Рашић 20, Јована Арежина 20, Илија Пуповац 20, Душан Кукурузовић 20, Бранко Раковић 20, Младен Ђого 20, Радиша Кузмић 20, Драган Веселиновић 20, Милан Љубичић 20, Драго Мичић 20, Деспот Поповић 20, Раде Ајдер 20, Ђорђе Анђелић 20, Ненад Тодоровић 20, Момчило Кнежевић 20, Илија Стоисављевић 20, Вељо Арежина 20, Бранко Љубија 20, Рајко Драча 20, Далибор Олујић 20, Петар Дрча 20, Милан Милеуснић 20, Слободан Андрић 20, Раде Петровић 20, Миле Јевић 20, Лазар Обредовић 20, Недељко вудраговић 20, Милан Плашић 20, Петар Станучевић 20, Борис Јелеча 20, Глишо Ћилас 20, Мирослав Ковачевић 20, Милорад Аћамовић 20, Драга и Деса Роквић 20, Драго Ћук 20, Славко Вујановић 20, Љубо Ерковић 20, Недељко Тркуља 20, Бато Рађеновић 15, Драган Бранић 10.

Посебно благодаримо за помоћ: Милици Годић, Милици Рашић, Ђурђи Лончар, Марији Лончар, Бранко Видовићу, Зорки Обрадовић, Јели Лакић, Љубици Годић, Олги Грубор, Драгици Станчевић, Мари Рађеновић и Одбору за помоћ манастиру Крки Милвоки УСА. – Укупно: 4000 $ Ђуро Трифуновић 5000 CAD

ПРИЛОЗИ ЗА ЧАСОПИС КРКА

Прилози у канадским доларима: Милан Мрђеновић 1000, Анте Остојић 300, Милан Поповић 100, Стеван Срдић 100, Љубомир Илић 60, Славко Марић 70, Драган Рокић 40, Бранислав Ђумић 20, Рајко Столић 10, Драган Јеличић 15, Бранислав Милимоновић 20, Зоран и Славица Поњевић 20, Борислав Мисита 20, Миленко Радунковић 20, Видослав Глигорић 10, Никола Цвијовић 20, Јовица Русић 40, Жељко Суловер 20, Драган Нинковић 20, Жељко Вишњевац 20, Слободан Шашић 20, Душанка Чукић 10, Михајло Бујанић 10, Драгица Сашић 5, Бранко Јањић 20, Славица Бранковић 10, Данијела Покрајац 30, Маница Арон 70, Срђан Марковић 20, Љубица Цомбар 40, Владо Орељ 40, Даница Картолија 5, Горан Поповић 20, Остоја Маглов 40, Блаженка Чимбур 20, Александар Лолић 20, Дејан Панић 5, Мирко Вујић 5, Властимир Бећоревић 3, Жељко Бије-

Април 2010.

лић 20, Жељко Ђого 20, Лазо 5, Наташа Поповић 10, Зоран Вукосовић 20, Данка Марковић 10, Невен Радић 20, Боро Мирковић 5, Душко Лазић 20, Танасија Поповић 20, Вања Лакић 20, Илинка Покрајац 20, Здравко Црнојевић 10, Никола Берић 10, Гојко Лазић 20, Владимир Стјепановић 20, Александар Станковић 10, Мирослав Перак 20, Ђоко Божић 12, Зоран и Милица Радишић 10, Велим Бијаковић 10, Мила Сукрић 5, Драго Шумић 5, Росанда Мрвалић 10, Зоран Симић 20, Владимир Николић 5, Роберт Цвијан 10, Радован Гајић 20, Јован Симеуновић 5, Немања Косовић 5, Будимир Петрић 5, Драган Малбашић 10, Богдан Опарница 20, Александар Веселиновић 20, Милос Јанковић 20, Радомир Ботуран 5, Дејан Јанковић 20, Саша Ружић 20, Драган Новак 10, Саша Мисовљевић 20, Драган Зимоњић 10, Недељко Михаиловић 20, Драган Андрејевић 40, Александра Николић 20, Григорије Сокић 20, Ненад Војводић 30, Радомир Алексић 60, Манојло Ненадић 20, Илија Мусулин 20, Здравко Тадић 20, Далибор Сладаковић 20, Гертрудф Јањић 20, Родољуб Ристић 20, протојереј Милојко Дмитрић 10, Сандра Видаковић 10, Роса Бановић 20, Војислав Шмукић 20, јереј Десимир Видовић 50, Милан Драцин 100, Дејан Рајић 20, Милан Гордић 20, протонамјесник Александар Гујанчић 10, Томислав Мастило 10, Синиша Димић 10, Миленко Малиновић 10, Ненад Видаковић 10, Слободан Мишљеновић 20, Миле Радомировић 10, јереј Радован Марић 10, Милан Крстић 10, Милан Рађеновић 10, Братољуб Благојевић 45, Неђо Петковић 10, Боро Живковић 10, Слађан Гаврановић 15, Илија Ракановић 20, јереј Ђорђе Цимераш 20, Смиља Спанчевић 50, протојереј Живорад Суботић 20, Ненад Штрбац 20, протојереј Василије Томић 20, Боско Асановић 20, Зоран Лазентић 20, Н.Н 20, Драган Кокановић 10, Саша Трифуновић 20, Саша Дрча 20, Ален Беадер 10, Душан Трифуновић 10, Јова Анделић 20, Бранко Ловрић 20, Милан Вучак млађи 10, Светозар Врањић 20, Милош Рњаковић 20, Василије Николић 20, Петар Теша Андрић 20, јереј Таносковић Вукић 10, Љиљана и Синиша Миливојевић 20, Мирко Мирковић 5, Гојко Петровић 20, Драган Медаковић 5, Илија Војиновић 20, Бранислав Медић 20, Анка Живковић 5, Душан Медић 20, Дмитар Рокнић 10, Станко Тривуновић 20, Новица Клисурић 15, Андрија Ђелетевић 30, Срђан Беадер 40, Рајко Мирчета 15, Мира Клисурић 10, Милан Бабић 10, Мирко Цветичанин 5, Перица М.Манојловић 20, Војо и Мила Радмилић 20, Глишо Радиновић 20, Петар Миловановић 10, Петар Радујковић 5, Симо Ченић 5, Славица Малибаша 5, Даница Ћук 5, Лепосава Цигановић 20, Н.Н 20, Владо Орељ 20, Стефан Пурне 10, Милан Ћелић 10, протојереј Радиша Нинковић 20, Ранко Ћулувија 10, Драган Колобанић 20, монахиња сестра Јустина 40, Стеван Покрајац 15, Горан Јамина 10, Боривоје Вуковић 20, Драгомир Јакшић 20, Ана Ђурић 10, Алекс Зарин 10, Алекс Стеванов 5, Аница Марин 2, Никола Божевић 10, Аница Драгичевић 10, Смиља Папрић 10, Ђорђе Величковић 5, Мирко Лаловић 20, Тома Станојевић 20, Горан Совић 10, Милица Јакшић 5, Милан Филиповић 20, Жељко Поповић 20, протонамјесник Обрад Филиповић 20, Зора Warwick 20, Лазо Анђелић 20, Синиша Ћалић 60, Јова Анђелић 20, Тодор Анђелић 20, Бранко Зјалић 5, Жељка Поповић 10, Јово Анђелић 10, Милан Брковић 20, Зорка Утјешиновић 20, Мира Јачић 70, Н.Н 20, Тоде Трифуновић млађи Јакимир 20, Аница Бибић 20, Бранко Радојевић 20, Душан Драгијевић 20, Милан Томашевић


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ 20, Коста Вуиновић 20, Илија Билбија 40, Милан Бурмучија 20, Микан и Мира Вујатовић 20, Неда Пејић 20, Илија Вукоровић 20, Милан Драговић 20, Никола Вучковић 20, Миодраг Тодорић 25, Предраг Наранчић 20, Милан Наранчић 10, Ратко Лукић 25, Стево Класнић 20, Марко Зарач 20, Африда Зарач 20, Миле Суботић 20, Горан Поповић 20, Драгица Живић 20, Шћепо Михић 20, Драган Лукић 20, Весна Грмуша 20, Синиша Грујић 20, Зоран Клисурић 20, Мирослав Раишић 20, Никола Трифуновић 20, Жељко Гладовић 20, Петар Јовановић 20, Душан Винчић 20, Милан Сенадер 20, Илија Пилиповић 20, Тоде Јовановић млађи 40, Петар Трифуновић 20, Гојко и Јелица Русић 20, Милан и Милена Ћорић 20, Милоран Здјелар 20, Светко Радић 20, Свето Кајгомић 5, Стојанка Петровић 20, Цвијо Пилиповић 20, Недељко Мијатовић 20, Вељко Станојчић 25, Александар Арделић 20, Ратко Лукић 20, Воислав Станко 30, Остоја Маглов 10, Жељко Гладовић 20, епархија Канадска 20, Петар Радујковић 5, Петар Борковић 20, Бранко Винчић 20, Јован Аврамов 20, Милан Бабић 20, Јанко Калинић 20, Јово Д. Мијаковац 20, Мара Лака 20, Воислав Вуковић 20, Мирко Цветичанин 25, Неда Злокапа 20, Љубомир Грубнић 20, Бошко Милић 20, Дако и Анђа Кулуц 20, Даница Манојловић 20, Драган Марковић 20, Мирко Дроњак 25, Јовица Калинић 40, Жељко Драгичевић 40, Александар Дрча 40, Александар Дрча 20, Александар Дрча 40, Перица М. Манојловић 20, Миле Бабић 25, Невенка Злокапа 10, Богољуб Манојловић 20, Србољуб Јовичић 20, Цвико Видаковић 20, Горан Младан 20, Жарко и Бранко Трнинић 100, Младен Јакшић 20, Петар Милановић 20, Здравко Тешић 20, Бранко Попадић 20, Драган Мирковић 25, Цвико Видаковић 40, Ристо Рошиљаш 20, Рајко Мадрок 20, Александар Ловрић 10, Снезана Петриц 20, Вукица Берић 20, Владо Орељ 20, Лазар Панов 10, Мирко Загорац 20, Стеван Ивковић 20, Јован Аврамов 20, Миле Мравовић 20, Остоја Маглов 20, Војо и Мила Радмиловић 40, Коса Млађен 20, Борислав Бијелић 20, Рајко Шановић 20, Жељко Шормаз 20, Жељко Драгичевић 20, Мирко Манојловић 20, Јагода Ченић 20, Мирко Н. Добрић 20, Љубомир Ђурић 20, Милан Андић 20, Милан Борковић 20, Крситина Стоисављевић 20, Лазо Милорад 20, Мајк Стојчин 20, Ђан Јанковић 20, Томислова и Јово Анђелић 40, Сава Трифуновић 20, Милан Михаиловић 20, Даворка Радић 20, протојереј Мирослав Тодоровић 20, Драган Копрница 20, Вуле Јованобић 20, Чедомир Цигановић 20, Богдан Ћук 20, Раде Шобота 20, Роса Илић 20, продавница Гала Гросери 20, Ружа Мачевић 20, Бојана Стоисављевић 20, Петар Перочанин 20, Димитрије Инђић 20, Славица Богдановић 20, Александа Бајак 40, Маринко Дрча 20, Богран Бајић 20, Владо Петровић 20, Милан Вујовић 20, Коста Петровић 20, Радмоло Ковачевић 20, Мира Јелић 20, Авдија Ранчиловић 20, Ристо Коливрат 20, Бладета Цветковић 20, Груја Стевановлола 20, Раде Ченић Шајан 20, Аница Драгичевић 20, Милица Лукић 20, протојереј Живорад Суботић 20, Добро Станишић 20, протојереј Љубо Рајић 40, Драган Маријановић 25, Миломир Станојевић 10, Зоран Воиновић 10, Никола Грубнић п. Тодора 400$, свештеник Драгољуб Малић 110, Добривој Паравиња 4. Томислава и Јово Анђелић 20, Боја и Љубица Стојсављевић 20, Драгица Барић 10, Ранко Крајишник 5, Недељко Топић 5, Весна Ђордески 10, Јелена Гојковић 20. Прилози у аустралијским доларима: Никола Стринић 20, Дако Трифуновић 10, Никола Карна 10, Лука Точић 10, Никола Јасић 10, Никола Ковачевић 10, Ђуро Томаше-

Април 2010.

вић 10, Стана Ђорђевић 10, Снежа Берић 10, Зоран и Сандра Бранковић 70, Шпиро и Грозда Бојић 30, Драгица Јанковић 35, Милош и Душанка Илић 35, Милован Узелац 30, Зоран Узелац 30, Стево и Мара Петровић 35, Миле и Јадранка Мирковић 60, Марија Јавић 30, Сандра Вукадин 5, Александа�� Шаре 40, Никола Шаре 50, Драган Маријановић 10, Ика Шаре 70, Жарко Матовић 10, Миломир Стојановић 20, Гојко Кузмановић 100, Зоран Рњак 20, Зора Шановац 10, Жеља Лончан 10, Сендија Љубенов 5, Војо Мачаревић 5, протојереј Добрица Обрадовић 5, Божо Стојановић 10, Милош Посављак 5, Саво Андрић 20, Слободан Росић 10, Недељко Тиоч 5, Миливој Јовановић 10, Едвард Мачетић 20, Момир Павловић 10, Јован Лакић 5, Никола Краишник 10, Мирко Рађеновић 20, Велибор Стојановић 10, Милош Пуновић 5, Васо Стокић 20, Милош Кнежевић 20, Јован Рњак 20, Борко Ђукановић 20, Милош Посовљак 20, Цветко Вуковић 4, Драган Кесоња 10, Стево Кангрга 5, Н.Н. 5, Остоја Кашиковић 5, Нино Орашчанин 10, Михаило Лазаревић 10, Драган Маторуга 10, Верослав Ђурђевић 10, Н.Н 15, Рајко Ђурђевић 10, Лазо Канлић 5, свештеник Loamis Fortomas 20, Снежана Јаношевић 10, свештеник Geoffrey Korz 10, Раде Чавић 20, ипођакон Тоде Манојловић 50, Ика и Раде Шаре 530. – Укупно прикупљено 9258,00 CAD. Прилоге је скупио с благословом Епископа канадског Г.Г. Георгија ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада.

Прилог за цркву св. Илије у Кашићу Александар Дрча 500 CAD.

Прилози за часопис Крка од Српске православне црквеношколске општине Кабрамата Аустралија

Прилози у аустралским доларима: Протој.-ставрофор Ћуро Ћурђевић 250, Мирко Шукара 50, Дарио Видић 50, Милорад Арчаба 50, Душан Узелац 50, Душан Узелац 50, Петар Лежаја 50, Вујо Црнобрња 50, Радован Дрча 50, Љубомир Калањ 50, Дарко Калањ 50, Неђо Балаћ 35, Др.Марко Маринковић 60, Раде Траживук 100, Јовица Траживук 50, Зоран Траживук 50, Горан Добрић 50, Драгутин Гушавац 50, Љубомир Шормаз 50, Урош Шормаз 50, Гојко Кужет 30, Јово Тошић 50, Предраг Мркела 50, Илија Поповић 50, Зоран Кричка 50, Горан Дејановић 50, Драган Дрча 100, Гроздан Дуброја 50, Раде Траживук 100, Мирослав Бјелан 50. Благодаримо на помоћи: протојереју-ставрофору Ђури Ђурђевићу, Љубомиру Шормазу, Ради Траживуку, Вуји Црнобрњи и Милану Јаћимовићу. УКУПНО: $1,675.00

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција Исправка из прошлог броја: Драгољуб Малић 110$

37


38

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама јереј Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци - Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Давор Стојановић 22300 Книн, Јосипа Јовића 5 Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com


Планина Динара

Река Цетина Фотографија на корицама – Црква Успења Пресвете Богородице (1722. г.) Имотски


www.eparhija-dalmatinska.hr


Krka 040