Odjednom sam uzbuđena. Grizem mu usnu, guram ga na krevet i kidam dugmad s njegove košulje. Sutradan ujutru. Budim se u skoku uz zvonjavu telefona. Noć je bila kratka. Očiju punih sna, dokopam se slušalice i pridižem na jastuku. Na drugoj strani žice, gazdarica mumla nekoliko rečenica na engleskom. Trepćem. Blaga svetlost prolazi kroz čipkane zavese minijaturne sobe. Dok dolazim sebi, otvaram stopalom vrata kupatila. Nema nikoga... Da li bi me Sebastijan Larabi napustio? Tražim od vlasnice da jasno ponovi. ,,Your cousin is waiting for you at the coffee shop justaround the corner." Moj rođak čeka me u kafeu na uglu ulice. Epa, neka čeka. Ustajem naglo, brzo se tuširam, sakupljam stvari. Silazim niz stepenice, uzimam kofer koji je ostao u holu. Srećem gazdaricu iza pulta, a potom promolim glavu na ulicu. Kafe je na stotinak metara levo. Krećem desno, ka metrou. Jedva prelazim dvadesetak metara kad me vlasnica stiže i reče: ,,I think your cousin has your passport..."* Pošteđen svega modernog, kafe Le Fever ostavlja utisak da je tu prenet iz pedesetih godina: pocinkovani šank, karirani stolnjaci, klupe obložene skajem, stolovi od ultraplasta. Okačen na zid, cenovnik nabraja jela koja su se nudila prethodnog dana: kobasica s pistaćima, svinjski papci, viršle iz Troe. Dok besna ulećem u lokal, zapažam Sebastijana za stolom u dnu kafea. Stajem pred njega i pretim: „Odmah da ste mi vratili pasoš!" „Dobar dan, Niki! Nadam se da si dobro spavala", reče on pružajući mi pasoš. „Izvoli, sedi. Dozvolio sam sebi smelost da naručim i za tebe." Izgladnela, kapituliram pred obilnim doručkom: kafa s mlekom, kroasani, hleb s pekmezom. Otpijam gutljaj kafe, razvijam salvetu i u njoj otkrivam paketić uvezan ukrasnom trakom. ____________________________________
SV
* Mislim da vam je vaš rođak uzeo pasoš. (Prim. prev.) 111