„Najpre zato što ste mi ukrali novčanik pre tri meseca." „Ali vratila sam vam ga! To je bila samo igra! Način da saznam vašu adresu." „Mogli ste jednostavno da me pitate, možda bih vas i pozvao kod sebe!" „Da, ali to ne bi bilo zabavno." Ulična svetiljka osvetljava mokru kaldrmu prolaza. Sebastijan Larabi odmerava me širokim osmehom. „Potom, zameram vam što ste otišli, a niste mi ostavili svoju adresu." Odmahujem glavom. „Baš lepo!" „Ipak smo spavali, bar mi se čini." „Pa šta onda? Ja spavam sa svima", rekoh sa željom da ga isprovociram. „Odlično, onda ćete večeras spavati napolju", reče on odsečno i zatvori prozor. Noć je i hladno je. Umorna sam, ali iznenađena. U svakom slučaju, nemam nameru da nevaspitanku dozvolim da se ovako ponaša prema meni. ,,U redu, sami ste to tražili!" Na uglu uličice nalazi se mali plastični kontejner. Uprkos umoru, penjem se na njega i puzim uz oluk. Našavši oslonac na saksiji, pravim pauzu na prvom spratu, a onda nastavljam penjanje. Lica okrenutog ka nebu, vidim Sebastijana kroz staklo prozora, izobličenog lica. Gleda me zabezeknuto, razrogačenih očiju. „Slomićete vrat!", viče on i naglo otvara prozor. Iznenađena, povlačim se, a zbog tog pokreta gubim ravnotežu. Izgubivši sve tačke oslonca, in extremis ščepam ruku koju mi pruža. „Vi ste neuračunljivi!", grdi me dok me pridiže do ivice prozora. Kada sam se našla van opasnosti, stežem ga za kragnu i pesnicama ga udaram po grudima. „Ja neuračunljiva, budalo jedna! Zamalo da me ubiješ!" Iznenađen mojom nasilnošću, nekako se izvlači. Besna hvatam njegov kofer, koji je stajao otvoren na podu, i zalećem se da ga bacim kroz prozor. Skače da me spreči i obema rukama grabi u snažan zagrljaj. „Smiri se!", moli me. Njegovo lice je na nekoliko centimetara od mog. Pogled mu je iskren i častan. Odiše čovečnošću koja opušta. Lepo miriše. Miris kolonjske vode koju koriste muškarci generacije Kerija Granta.
SV
110