Page 1

Zvoncica

~1~ Foxy


Zvoncica

Anabela Basalo

Nasledstvo njene majke

~2~ Foxy


Zvoncica

1. STARI, ORONULI AUTO zaustavio se pred jednim prostranim, uređenim travnjakom. Žena za volanom pogledala je u kuću koja se nalazila nasred tog zelenila. Bila je to prava vila, velelepna građevina. Videlo se da je vlasnik veoma imućan čim je imao novca da je kupi, ali i da je održava. Bela fasada bila je prošarana drvenim gredama, a braon krov je bio neobično kosog nagiba. To je kući davalo planinski izgled. Staza koja je vodila do ulaznih vrata bila je od sitnog šljunka koji Se presijavao na prepodnevnom suncu. A daleko u pozadini uzdizali su se planinski vrhovi, obavijeni maglom. Da, bio je to nestvaran prizor. - Stigle smo. Na mestu suvozača sedela je još jedna mlada žena. Jasno se videlo da je zaprepašćena. - Ovo je kuća tvoje majke? - Iznenađena si? - Potpuno! Nisam imala pojma da... Nastala je neprijatna tišina. Plavokosa žena za volanom je zavrtela glavom. - Nisi ni mogla da znaš, Una. Ti i ja smo prijateljice četiri godine, a ja sa majkom nisam govorila više od sedam godina. - Ipak, nikad mi ništa nisi rekla o njoj. - Nisam jer ne bih imala ništa lepo da kažem. Ali o pokojnicima sve najlepše... Bolje da ćutim. Želim samo da što pre ovo obavimo. Plavuša je izašla iz kola i duboko udahnula svež vazduh. Setila se svog poslednjeg dolaska tamo - i tad je bilo proleće, sunce je isto grejalo, a povetarac sa planine činio da se čovek nekako slatko naježi. Tada se zaklela da nikada neće više kročiti preko tog praga. Sećala se upalih crnih očiju koje su je gledale dok je ulazila u kola tadašnjeg dečka. Bile su hladne, besprizorne, surove. A ona je plakala. Una je takođe izašla iz kola i prva krenula put staze do lepe kuće. Na pola puta se okrenula i ugledala prijateljicu kako i dalje stoji na prilazu. - Šta se dešava, Kaća? - Ne znam. Prosto moram da se pripremim da uđem unutra. - Bojiš se? ~3~ Foxy


Zvoncica

- Nemam čega da se bojim. Osim ako nije resila da mi i mrtva zagorčava život. - Surova si prema majci Ne znam šta se desilo među vama, ali ipak ti je bila majka. Kaći su pošle suze na oči. - Nemaš ti pojma! Budi srećna što imaš majku kakva je teta Mira. I što ne znaš kakva je bila moja. Una ništa nije rekla, ostala je ukopana u mestu i sačekala da njena prijateljica prva krene. To čekanje je potrajalo, činilo se da Kaća može da se predomisli i da se okrene i vrati u kola. No, kada je napokon napravila prvi korak, njen hod je bio žuran i odlučan.

~4~ Foxy


Zvoncica

2. ČIM JE KAĆA otključala vrata, osetio se blagi miris ustajalosti, one koja nastaje kada se neki prostor dugo ne provetrava. - Bože, kako je lepo! Unin uzvik oduševljenja kao da je iznervirao Kaću. - Uštogljeno je i hladno, baš kao što je bila i moja majka. Samo je u pitanju skup nameštaj. Hajde da otvorimo neki prozor, muka mi je od ovog mirisa. Donji deo kuće bio je otvoren. Nisu postojali hodnici - sa vrata se ulazilo odmah u ogromnu dnevnu sobu sa mnoštvom slika i stilskim nameštajem, dok je sa obe strane bilo stepenište koje je vodilo na sledeći sprat. Kroz svod se prolazilo u trpezariju, a odmah do nje je bila prostrana kuhinja sa modernim aparatima i velikim radnim stolom na sredini. Sve je bilo u sivo-crnim tonovima, sa ponekim belim jastukom, ukrasom ili vazom sa osušenim cvećem. Una je zastala ispred nekoliko slika koje su visile na zidu dnevne sobe. - Prepoznajem imena ovih slikara. Nemoj mi reći da su to originali? Kaća nije odgovorila, samo je odmahnula rukom kao da je se to nimalo ne tiče. - Ovako, ne želim da se dugo zadržim ovde. Pomalo sam ljuta na Peđu što on nije ovde da radi ovo umesto mene. Ali moj brat je izgleda uvek bio malo pametniji od mene. - On je u Americi, ženo! - To što neće doći na sahranu nimalo mu ne zameram. I njega je oterala odavde kad je došao da je poseti poslednji put. Njegovoj ženi je tekla neke ružne stvari samo zato što je meleskinja. Ali mogao je da dođe da bude uz mene. Sigurno zna koliko sam je mrzela... Krilo jednog prozora koji su otvorile naglo je zaškripalo. Pogledale su se, a onda je Kaća prasnula u smeh. - Ne brini, nije to duh. Moja majka nikad ne bi pristala da luta ovim svetom, a da ne može da uživa u blagodetima onog što je otela. - Kako misliš otela? Opet Una nije dobila odgovor. Kaća je krenula ka stepeništu i samo ovlaš pogledala prijateljicu. ~5~ Foxy


Zvoncica

- Ja ću da tražim gore. Ti traži ovde. Vidi u svim komodama i svim fiokama. - Šta tačno tražimo? - Dokumente u vezi sa grobnim mestom. Znam da je sebi kupila grobnicu za života. Sigurna sam da je mislila da brat i ja ne bismo marili gde će biti sahranjena, pa je htela da se obezbedi, da ne završi bez imena na nekom pustom, dalekom groblju. - Bože, pričaš grozne stvari, Kaća! - Da, pričam... Hajde, moramo to da nađemo, pa da mogu na miru da je ispratim na onaj svet. Una je ostala dole, a Kaća se polako popela stepenicama na sprat. Tu je bilo nekoliko vrata. Znala je vrlo dobro šta koja vrata kriju. Dva kupatila je odmah preskočila - nije ličilo na njenu majku da tu ostavlja bilo kakve bitne papire. Ušla je u gostinjsku sobu. Videlo se da u njoj dugo niko nije boravio. Očito da su gosti u poslednje vreme bili retkost u toj kući. Brzo je pretražila orman i noćni stočić, ali sve je bilo prazno, kao u hotelskoj sobi koja čeka nove goste. Iz te sobe prešla je u onu gde je spavala njena majka. Sve je bilo namešteno onako kako bi se i očekivalo od te žene. Krevet je bio zategnut, na toaletnom stolu bilo je nekoliko flašica skupih parfema i jedna četka za kosu. Setila se kako je od malena gledala kako se majka pred spavanje dugo i strpljivo češlja. Uvek joj je izgledalo da u tome ima nekakve meditacije, nečeg vrlo produhovljenog. - Glupost! Samo je bila narcisoidna, ništa više! Progunđavši to, Kaća je nervozno počela da otvara fioke u potrazi za onim zbog čega je došla. Bilo je tu svega - desetak pari rukavica, mnoštvo hulahopki od kojih mnoge nisu bile ni otpakovane, skupoceni veš, a u jednoj fioci je pronašla veliku kutiju sa nakitom. Bilo je tu pravo malo bogatstvo u zlatu. Sa gađenjem je zatvorila kutiju i vratila je na mesto. Čudilo ju je kako majku nikada niko nije pokušao opljačkati. Ceo komšiluk je znao da ona ima novca, a volela je da se kinđuri, makar ako je išla samo do prodavnice. No, očito da se ta žena nije plašila lopova jer nije mnogo brinula o bezbednosti. Nije imala ni ogradu, a ni nekog u kući ko bi mogao da je zaštiti. Toliko je bila prepotentna da je mislila da je nedodirljiva u svakom pogledu, pomislila je Kaća. Ni u garderoberu nije bilo ničeg - osim gomile kostima, uredno složenih košulja i nekolicine kućnih haljina. Jedino u tom garderoberu nije bilo mirisa ustajalosti, kao da je neko krišom dolazio i sipao malo ~6~ Foxy


Zvoncica

parfema među odeću. Mirisalo je na njenu majku, i to tako snažno da je Kaća jedva dočekala da se uveri kako tu nema ničega što bi nju zanimalo, da zatvori garderober, a onda i sobu. Stala je na ivicu stepeništa. Dole se čula buka. Očito da je Una vredno i nespretno rovarila u prizemlju. - Ima li nečega dole? - Ne! Ima svega, ali ne i dokumenata. A gore? - Ostala mi je još jedna prostorija. Ta prostorija je bila ujedno biblioteka i radna soba. Bila je to jedina soba koju je Kaća volela, možda i zbog toga što je majka retko kad tu boravila. Otvorila je vrata i odmah se nasmešila. Da, tu je, ma kako to zvučalo nemoguće, još bilo tragova njenog oca. Drvene police su bile svuda, udobna fotelja je stajala uz veliki prozor, a pored fotelje bio je izrezbaren stočić sa lampom. Oči su joj se napunile suzama. Tu je njen otac trebalo da dočeka svoje poslednje dane - da čita, da rešava ukrštene reči, da oseća toplinu i spokoj. Ali nije tako skončao. Ponovo ju je obuzela strahovita mržnja prema majci. Čudilo ju je kako je moguće da ta žena tu prostoriju nikad nije preuredila, s obzirom da je izbacila muža na ulicu i dozvolila da umre kao pas. Obrisala je suze i počela da otvara fioke koje su se nalazile na jednoj strani zida, ispod polica sa knjigama, uglavnom ruskih klasika. I odmah je ugledala veliku žutu fasciklu na kojoj je krasnopisom pisalo „smrt”. Mogla je Kaća u tom trenutku da se nasmeje majčinom humoru. Uzela ju je i strčala u prizemlje.

~7~ Foxy


Zvoncica

3. KAĆA JE ZAKLJUČALA kuću i žurno krenula prema kolima. U ruci je nosila fasciklu. - Zašto ne pogledaš šta je unutra? Možda nema toga što tražiš. - Tu je, ne brini. Poznajem svoju majku. Liči na nju da sve to spremi na jedno mesto i da označi tako da ne možeš da promašiš. U stvari, to što je ostavila u biblioteci u koju nikad nije ni ulazila jasno mi govori da je znala da ću je ja tražiti. Nameravala je da me i na taj način uvredi jer je podatke o svojoj elegantnoj i brzoj smrti stavila na mesto koje podseća na nekog ko je užasno i sporo umirao. Una se naježila. - Da malo ne preteruješ? Ne znam zašto je toliko prezireš, ali ne mora da znači da je uvek u svemu gledala samo kako da tebe povredi. - U čemu? Od kada je oterala mene, pa onda i brata, iz svog života, ostalo je samo da nas povredi nakon smrti. Bar malo da bocne, da se prisetimo kakva je bila. U svemu drugom smo joj zabranili da nam bude blizu. Sele su u kola. Kaća je dodala drugarici fasciklu. - Drži. Naći ćemo neku kafanu usput i pogledaćemo šta ima unutra. Za svaki slučaj, ako zaista nešto nedostaje, da možemo da se vratimo. Una je klimnula glavom. Auto je krenuo uz škripu guma i uz veliku buku. Neki ljudi su izašli iz susedne kuće i radoznalo gledali prema „jugu” koji je odmicao niz ulicu. Kaća ih je videla u retrovizoru i prepoznala ih je. Ali nije imala snage da se vrati i da ih pozdravi. Samo je želela da se sve to već jednom završi, da njena majka bude pod zemljom i da ona nastavi da živi dalje. - Kaća, nikad mi nisi rekla šta se to desilo između tebe i majke, a ni ja nisam previše pitala jer sam znala da o tome ne voliš da pričaš. Ali stvarno mislim da smo dovoljno bliske da možeš mi se poveriš. Kopam po tuđoj kući, gledam kako se nerviraš. A ne mogu mnogo toga da kažem ni da te posavetujem ako nemam pojma o čemu se radi. Kaća ju je na trenutak pogledala blago i sa mnogo zahvalnosti. Unu je upoznala na poslu. Delile su kancelariju jer su obe bile pravnice i radile su za veliku domaću kompaniju. Kasnije je Una otišla u jednu privatnu firmu, ali nastavile su druženje i postale zaista najbolje prijateljice. ~8~ Foxy


Zvoncica

- U pravu si. Nisam fer, uvlačim te u nešto, a prećutkujem važne stvari. Dobro, ispričaću ti dok ne nađemo neku pristojnu kafanu. Malo se nakašljala, ne primećujući kako je jako stegnula volan. Onda je počela da govori, želeći da što više skrati priču i da ne zvuči toliko očajno kao što je zaista bila. - Znaš da sam odrasla na periferiji, da mi je otac bio moler i da imam dve godine mlađeg brata. Vidiš, to je nešto što želim da pamtim iz detinjstva, jedino što bih volela da mi je u sećanju kad je porodica u pitanju. Kad sam imala deset godina, primetila sam da se nešto menja. Moj otac je bio vrlo zanimljiv čovek, uvek veseo i raspoložen, nikad ništa nije hteo da nam uskrati, a mnogo je radio da bi nam obezbedio dobar život. E, onda sam shvatila da postajemo bogatiji. Ne sećam se svega, ali znam da je otac dobio neko nasledstvo, počeo da zida kuće, da investira novac. Polako smo dobijali bolju garderobu, bolje igračke, bolji nameštaj. Ali onda je i odnos majke i oca počeo da se menja. Do tada je ona bila tiha, dostojanstvena supruga. Nije se ljutila kad bi se glupirao sa decom, kad bi oblačio kostim Deda Mraza da bi nas iznenadio, niti mu je bilo šta prebacivala u vezi sa njegovim prijateljima koji su često dolazilo kod nas. A od tada smo i brat i ja primetili da majka sve više zahteva od tate. Bili su to naizgled bezazleni zahtevi - da nekog bučnog prijatelja ređe dovodi u kuću, da ne pije previše, da ne gubi vreme na igranje fudbala sa mojim bratom i njegovim drugarima. Takve gluposti. Često su se svađali. Meni je to bilo nelogično - bolje smo živeli, a oni su bili u sve gorim odnosima. No, bila sam u dobu prvih ljubavi. Zanimalo me je kako izgledam u društvu, pa me nisu mnogo interesovale njihove svađe. Mislila sam da će proći. A onda je otac prevario majku. Ne znam koliko dugo je to trajalo, ali majka mi je otvoreno rekla kad je saznala ko je ta žena. Bio je to njen prvi atak na mene i brata - zamisli devojčicu, koja se tek upoznaje sa životom, kako joj majka priča da u komšiluku postoji žena koju naš otac voli više od svoje porodice. Strašno me je zatrovala. Mnogo godina kasnije otac mi je ispričao svoju stranu priče. Ali tada je nisam znala. Sve se prevrnulo u roku od samo nekoliko meseci. Otac je na sve načine pokušao da zadrži porodicu, pa je rešio da odemo iz tog kraja. Brat i ja smo ga mrzeli, ignorisali, ismevali, počeo je da vene, a majka je likovala. Tad se pokazala njena strašna sujeta, izbili su kompleksi kćerke jednog propalog svirača. Nju je prva ljubav, neki advokat, ostavio zbog druge žene, pa se ona iz besa i očaja udala za mog oca, koji ju je zasmejavao i zaista je voleo. ~9~ Foxy


Zvoncica

Preselili smo se u veliki stan na drugom kraju grada. To je najgori deo mog života. Otac je kao pokajnik morao da trpi sve napade i uvrede moje majke. Čini mi se da je provodio 20 sati dnevno na poslu kako bi što manje bio u kući. A i ono malo vremena koje je hteo da provede sa nama, decom, ona bi mu zagorčavala komentarima, zahtevima, prebacivanjem. Počela je da kupuje skupu garderobu, da se iživljava njegovim novcem, a kad smo brat i ja na kraju oprostili onu prevaru i postali opet bliski sa njim, počela je da odbacuje i nas. Ponašala se kao dama, gospođa, kraljica. Mi smo bili njene sluge koje mora da trpi, ništa drugo. Meni je govorila da sam klempava i mršava, da ću naći neku budalu koja će me maltretirati i tući jer nisam za bolje. Bratu je govorila da je nesposoban jer je trenirao fudbal i bio samo prosečan u tome. On je fudbal voleo, igrao je iz razonode i nikad nije želeo da postane poznat i priznat fudbaler. Međutim, ona ga je stalno demotivisala jer mu je naturala svoje snove, a onda ih i rušila. Kao da nam se svima svetila zbog njenog nezadovoljstva, prisvajajući očev novac i ono što novac može da pruži. Duboko je udahnula da napravi pauzu. Videlo se da joj teško pada to podsećanje, ali je bilo jasno i da na neki način oseća i olakšanje jer nekome može da se poveri. - Brat je otišao za Ameriku kad je napunio osamnaest. Mislim da je pobegao od kuće, da je to bio njegov način da više ne bude blizu te žene. Ja sam ostala da budem jedina uteha ocu. Tada mi nije bilo jasno zašto on trpi da ga žena tako ponižava, ali sam kasnije shvatila koliko je bio opterećen time što ju je prevario. Samo je želeo da nas održi na okupu. Kad sam upisala fakultet, tatin otac, moj deda, umro je i ostavio mi stan. Jedva sam dočekala da se preselim, ali ispostavilo se da je to najveća greška koju sam napravila. Ja sam pobegla i našla svoj mir, a otac je ostao na milost i nemilost u tom stanu. Dugo sam izbegavala sve što se dešavalo, prosto sam htela da sve to ignorišem, a onda mi je otac javio da su kupili onu kuću i preselili se. Bila sam zatečena, ali priznajem da sam poverovala da je to korak ka njihovom pomirenju. Otac se dobro snašao i tamo, imao je posla oko vikendica, ljudi su ga angažovali za gradnju i nije imao razloga da ostaje u gradu. Ali ta kuća je bila ideja moje majke. Ona ju je našla i ona je tražila da se tamo presele. Kad sam prvi put došla, pomislila sam da je sve to nekako previše za njih dvoje. I nameštaj koji je majka birala i skupocene slike koje su kupovali, i samo okruženje... sve me je to bunilo. Nisam bila sigurna da li otac tu uživa. ~ 10 ~ Foxy


Zvoncica

On je voleo toplinu, dom, i nikad nije bio lud za takvom vrstom luksuza. Sve mi je brzo postalo jasno. Opet je napravila pauzu, ali tada je Una videla suze u Kaćinim očima. - Hej, nemoj da plačeš! Ako ti je teško da pričaš, nemoj. - Ne, moram da pričam o tome. Biće mi lakše kad to podelim s tobom. Samo su me uspomene malo poremetile. - Shvatam. - Nema veze, dobro sam... Jednog dana otac se pojavio na mojim vratima. Imao je kofer u ruci, bio je neobrijan i neuredan, nikad ga nisam videla tako pokunjenog. Rekao mi je da je otišao iz kuće. Poludela sam i htela odmah da zovem majku da ga pusti da se vrati jer je on zaradio tu kuću. Ona nikad nije radila, osim što je povremeno šila za neke prijateljice i to im naplaćivala. Ali on me je molio da to ne radim. Nije hteo da se vrati, po cenu da ostane bez ičega. Želela sam da ostane i živi kod mene, ali ni to nije hteo. Rekao je da ne želi da mladoj devojci koja ima dečka i svoj život bude na smetnji. Ostao je dve noći i onda me slagao da ide kod nekog daljeg rođaka kome treba pomoć oko izgradnje kuće. I ja sam poverovala. Nisam mogla ni da zamislim da bi otišao da se povlači o ulici samo da mi ne bi smetao. Majka mu nije dala da uzme ni novac ni kreditne kartice. A on je imao suviše ponosa ili suviše krivice da se vraća i da je moli za bilo šta. Povremeno je dolazio. Primećivala sam da sve lošije izgleda. No, kad bih insistirala da nešto kaže, da me više uputi u to gde i kako živi, on bi zbijao šale i činio sve da ja na to zaboravim, da se ne brinem. I, nažalost, nisam se brinula. Htela sam da verujem da je sve u redu. Išla sam retko u kuću kod majke, a uvek bih ljutito odlazila odatle jer ona nije htela ni da čuje o ocu. Ponašala se kao da je izbacila nekog parazita kome tu nije mesto. Ulagala je njegov novac, imala je prijatelja koji je bio finansijski mag, pa je počela i sama da se bogati. Sve je prisvajala za sebe, govoreći kao da je ona sve sama zaradila i da tu nema nimalo zasluge mog oca. Nažalost, moj otac je umro od raka kostiju. Tek kad više nije bilo šanse ni svrhe da to krije, sve mi je rekao. Pričao mi je o onoj ženi sa kojom je prevario majku. Bila je to jedna nežna udovica, sa sinom koji je bio nekoliko godina stariji od mog brata, usamljena i željna ljubavi. Otišao je u njeno naručje jer se majka menjala i odbijala. I zaljubio se, priznao mi je. Da nije bilo nas, dece, ne bi razmišljao da li da se razvede ili ne. Ona bi ga usrećila, bio je siguran u to. Najgori deo priče ~ 11 ~ Foxy


Zvoncica

je taj što se ta žena ubila kad joj je otac rekao da je ostavlja. Popila je previše pilula za spavanje. Sin je bio kod babe i dede na selu, niko je nije pronašao više od tri dana. Umrla je sama, slomljenog srca. Otac je to saznao od majke. Ona mu je to saopštila, zlobno i uvredljivo, rugala se ženi koja može da se ubije zbog njega takvog. Tada se on slomio i pomislio da nema gde osim da ostane sa svojom porodicom. Tada, poslednji put kad smo se videli, rekao mi je da je prestao da postoji kao čovek. Samo je životario, i to zbog nas. Zato je sve trpeo, zato je dozvolio da ga majka ponižava, koristi, a onda i šutne na ulicu. Krivio je sebe za smrt te žene, naročito za sudbinu njenog sina, o kome se nije znalo ništa. Otišla sam nakon tog razgovora poslednji put kod majke. Odvezao me je dečko i, kao da sam znala da neće dugo trajati, rekla sam mu da me čeka u kolima. Sve sam joj sručila u lice, zahtevala da ga pusti u kuću, da plati najbolje lečenje, makar da mu se olakšaju zadnji dani. Bila je surova, smejala mi se u lice, nazivala ga najgorim imenima i rekla da joj ne pada na pamet da mu pomaže. Kad sam spomenula ženu koju je voleo, pobesnela je. Očigledno je još uvek vukla komplekse jer ju je prva ljubav ostavila. Na neki način smatrala je da ju je i moj otac ostavio, ali bila je slepa i sujetna da vidi da je sama kriva. Pokondirila se i oterala ga u naručje druge. Izbacila me je iz kuće. Videla sam joj prezir u očima, a strašno je kad dete to gleda u očima rođene majke. Čak mi je rekla i da planira da se ponovo uda, da će dobiti novu porodicu i da ne očekujem da ću joj biti imalo važna kad se to desi. Nisam znala o čemu govori, ne znam ni dan-danas, ali sam shvatila da ona želi da me se odrekne. I otišla sam. Tad sam je poslednji put videla. Bila je za mene mrtva. Moj otac je umro nakon nedelju dana. Sahranili smo ga brat i ja. Bilo je strašno. Ona se nije pojavila. Brat je posle nekoliko godina, kad se oženio, dobio nekakav napad nostalgije i potrebe da prašta. On je uvek bio bliži sa njom nego ja. Mislio je da će to što mu je žena trudna oraspoložiti majku, da će se pomiriti, da će se zaboraviti prošlost. Kad mi je rekao da će je posetiti, bila sam van sebe od besa. Gledala sam ga kao izdajicu i skoro da sam pomislila da bi i sa njim trebalo sve veze da prekinem. Jer nikad neću oprostiti majci način na koji je moj otac umro. I nisam mogla da verujem da bi to moj brat mogao da učini. No, prošao je kako je prošao. Čim je videla meleskinju, odmah ju je izvređala. I to na engleskom, toliko je znala da govori da ta Amerikanka nikad više ne poželi da vidi Srbiju. Nije više htela nas, svoju decu. Oterala nas je s namerom. Mrzela nas je. ~ 12 ~ Foxy


Zvoncica

- Strašno... bože, Kaća, to je strašno! Una je grcala u suzama. Očito da je čekala da se priča završi, pa da oslobodi jecaje. Nije želela da prekine prijateljicu. Plakala je kao kiša. - Hej, nemoj! Nisam htela tebe da rasplačem! Ali obe su plakale, to nije moglo da se spreči. Kaća je osećala kako sa svakom njenom i Uninom suzom jedan deo ogromnog kamena sa njenog srca otpada.

~ 13 ~ Foxy


Zvoncica

4. PRONAŠLE SU JEDNU pristojnu kafanu pored puta, blizu ulaza u grad. Bašta je bila u hladu, a konobar ljubazan. Kad su dobile kafu, Kaća je otvorila fasciklu. Radila je to oprezno, kao da se plaši šta će naći unutra. - Evo, ugovor o grobnom mestu. To smo našli. Bilo je tu još nekih fotokopiranih dokumenata, kao i izvod iz matične knjige rođenih, potvrda o državljanstvu, umrlica roditelja! venčani list. Ali ispod svega toga bila je jedna zapečaćena koverta na kojoj je bilo napisano „važno”. - Šta je to? - Ne znam. Otvoriću i videću. Čim je mojoj majci u smrti nešto važno, odmah se naježim. Bila su to dva lista papira ispisana rukom. Odmah je bilo jasno da je to testament. Kaća je zadrhtala i na trenutak poklopila papire rukama. - Ne mogu da verujem! - Nisi znala da je napisala testament? - A kako bih znala? Nisam je videla sedam godina. - Pročitaj ga. - Potrebno mi je malo vremena. Naslućujem da... tu ima stvari koje će me iznervirati. Una ju je potapšala po ramenu. - Možda se pokajala, pa je rešila da traži oproštaj. - Nisi je poznavala, Una. To sigurno nikad nije ni pomislila. Uzela je papire j počela da čita. Glas joj je podrhtavao. Nije čitala naglas, ali na licu joj se videla reakcija nakon svake pročitane rečenice. Kad je završila, ispustila je papire na sto i zavrtela glavom. Gorko se nasmejala. - Znala sam. Ovo nije traženje oproštaja, ovo je podsmehivanje mrtve žene koja i dalje želi da mi zagorčava život. - Šta piše? - Piše da su poslednje godine njenog života bile jedino što je vredelo. Sve pre toga bila je farsa u kojoj je životarila pored čoveka koga nikad nije volela i dece koja su je izdala. Piše i kome šta ostavlja. Bratu ~ 14 ~ Foxy


Zvoncica

je ostavila slike. Rekla je da vrede i više nego što on zaslužuje da ima, ali da, s obzirom na to među kakvim ljudima živi, svakako će mu novac biti potreban. Grozni sarkazam! Meni je ostavila nakit, dodajući da se nada da ću makar tako naći pristojnijeg muža, ako sam se u međuvremenu udala za klošara koji me je poslednji put dovezao do nje. - Da li je nakit vredan? Kaća ju je popreko pogledala i Una se odmah ugrizla za jezik. - Neću njen nakit! Neću da se kitim njenim perjem. - Šta je sa kućom? - Kuću ostavlja nekom... kako se zove... Gavrilo Karadžić. - Ko je to? - Nemam pojma. Njemu ostavlja i kuću i novac koji ima na računu. I sve vrednosti u kući. Una je zapanjeno gledala prijateljicu. - Da nije to onaj za koga je govorila da će se udati? - Nemam pojma, kažem ti. I ne zanima me. - Možda testament nije važeći. - Jeste, Una. On i nije bio neophodan, ali ga je namerno ostavila da ga pronađem. Na dnu piše da je testament službeno sastavljen kod njenog advokata i napisano je njegovo ime, prezime i adresa. Ovo je bilo ono što je htela da ja nađem. Pisano njenom rukom, ostavljeno da pročitam i da mi se odozgo još jednom ironično nasmeje. - A šta kaže za tog Gavrila? - Ništa. Samo da sve ovo ostavlja njemu. - Moramo saznati ko je to. Možda ju je nekako prevario da mu prepiše kuću? - Ne zanima me. Zaista. Neka to advokat rešava. I moj nakit nek mu da. A sigurna sam da ni brat neće hteti slike. Neka sve ide dođavola. Videlo se koliko je Kaća uzbuđena, koliko joj je teško, koliko je razočarana. Una je shvatila da je ta lepa žena očekivala da će bar u tom poslednjem obraćanju svoje majke naći neku utehu, neku mrvicu zbog koje će moći manje da je mrzi. A majka ju je dokrajčila. I pokojna, morala je da je uznemiri još jednom. - Nisam sigurna da želim da odem na sahranu. - Nemoj tako. Moraš, ~ 15 ~ Foxy


Zvoncica

- Ne moram. Zagledale su se obe negde u daljinu, tamo gde se nazirao grad i gde su kuće bile načičkane kao divlje pečurke. Zvuk automobila dopirao je sa puta i remetio spokoj tog mesta. Ali spokoja ne bi bilo u Kaćinoj duši sve i da je ceo svet utihnuo u tom trenutku.

~ 16 ~ Foxy


Zvoncica

5. BILA JE TO mala povorka od svega desetak ljudi. Među njima Kaća je prepoznala samo tri žene, majčine prijateljice, koje je nikad nisu sasvim napustile. Delovale su zatečeno, ali ne i tužno. Očito da su došle samo zbog višedecenijskog poznanstva, ne zato što su je zaista volele. Druge ljude nije znala. Ali verovala je da su to oni koje je majka upoznala tokom poslednjih godina života. Bili su njeni vršnjaci i držali su se zajedno. Mogli su biti komšije ili neki dalji rođaci koje ona nikad nije videla. Kaća je svojim stavom pokazivala da ne želi da razgovara. I kad bi prišli da joj izjave saučešće, samo bi klimnula glavom i okrenula im leđa. Znala je da je to nepristojno, ali ona je bila tu samo zato što je želela da tu ženu konačno sahrani, da zna da je ona više neće povrediti. Setila se sahrane svog oca. Bilo je mnogo više ljudi - svi su bili tužni i to je pokazivalo ko je kakav čovek bio. Brzo su kovčeg spustili u zemlju. Nije bilo govora, nije bilo popa, sve se odvijalo kao da se događa nešto sramno. I ljudi su brzo otišli nakon što se prvi grumen zemlje skotrljao niz sanduk. Samo je jedan čovek u odelu stajao nedaleko od Kaće. Kad se i ona okrenula da pođe, čovek je stao ispred nje. - Moje saučešće, Katarina. Mrzela je da je zovu tako. Majka joj se nikad nije obraćala po nadimku, samo ju je tako grubo zvala Katarina. Stresla se, klimnula glavom i pokušala da prođe. Ali on je iskoračio i opet joj se našao na putu. - Da se predstavim, ja sam Vladimir Kesić, advokat pokojne Ružice. Pogledala ga je sa nekim blagim prezirom. - Šta hoćete? - Da popričamo o testamentu Vaše majke. - Zvali ste me i ostavljali poruke, ali nisam Vam odgovarala na njih. Zar vam nije jasno da me ne zanima majčin testament i bilo šta što je njeno? Tom čoveku je očigledno bilo poznato u kakvim su odnosima bile majka i kćerka. Klimnuo je glavom. - Shvatam, ali shvatite i Vi mene. Imam, ako ništa drugo, moralnu obavezu prema pokojnici da obavim ono što je tražila od mene. ~ 17 ~ Foxy


Zvoncica

- Pročitala sam testament. Našla sam ga u njenim dokumentima. I znam šta mi je namenila. Mogu Vam odmah reći da se i brat i ja odričemo onoga što nam je ostavila. Uzmite, prodajte, bacite, radite šta hoćete sa tim. - Molim Vas, ja to ne mogu tako. Ali nije samo u pitanju ono što je pripalo Vama. Hteo bih da pričamo o trećoj osobi koja se pominje u testamentu. Iako je zaista htela da stavi tačku na sve to, Kaća je postala malo radoznala kad je pomenuo čoveka kome je njena majka ostavila skoro sve. - Ne znam ko je to. I nisam sigurna da želim da saznam. - Ja sam ga pronašao. I prilično je zatečen time što je naslednik imetka Vaše majke. Želeo bi da porazgovara sa Vama. - Ne pada mi na pamet! Slobodno mu recite da mu želim da u miru i ljubavi koristi sve što mu je pripalo, ali da nemam nameru da razgovaramo ni o čemu. Ne zanima me. Advokat se nakašljao. Očito da mu je bilo neprijatno. - On misli da nije zaslužio njeno nasledstvo. Zato želi da priča sa Vama. Vaš brat je u Americi i pomalo je nezgodno da njega angažujemo. - I on bi vam isto rekao. Samo nas ostavite na miru. Stvarno nas ne zanima gde ide novac naše majke. Mi smo ga se odavno odrekli, kao i nje. Krenula je da prođe pored advokata, rešena da tako prekine mučan razgovor. Ali on je pošao žurnim koracima za njom. - Gospođice, nemojte da mi zamerite, ali ovde niste u pitanju ni Vi ni Vaša majka. Gospodin Gavrilo misli da imate o čemu da razgovarate i da bi trebalo da se nađete. - A on nije došao na sahranu moje majke? - Ne, nije. - Zanimljivo. Ostavila mu je toliko novca, a on nije hteo ni da je isprati u grob. Izvinjavam se, ali to me je slatko nasmejalo. Ne verujem da bi moja majka bila srećna da zna da je tako nasamarena. Ubrzala je, ali advokat je, i pored toga što se zadihao, uspevao da održava korak za njom. - Mislim da su njegovi razlozi opravdani. ~ 18 ~ Foxy


Zvoncica

- Odsutan je? Lep izgovor. Trebalo je i da ga iskoristim, ali neću da budem đubre do kraja. Ne kao ona. - Gospodin nije poznavao Vašu majku. Ne lično. I jako mu je bilo neprijatno da se pojavi na grobu žene koja mu je ostavila nasledstvo koje ne zaslužuje. On i ne zna ko je Vaša majka. Ja sam mu rekao da je imala sina i kćerku i on je insistirao da priča sa Vama. Smatra da je to nesporazum. Zastala je i ispod oka odmerila advokata. Delovao je jako pristojno i pitala se da li je i njemu jasno kolika zmija je bila pokojna Ružica, njegov klijent, a njena majka. - Ja ne mogu da mu u tome pomognem. Nisam razgovarala sa njom godinama i nemam pojma zašto bi baš tom Gavrilu dala nasledstvo. I neka uzme sve, neka ne glumi poštenjačinu. Možda će mu biti lakše ako mu kažete da je i ona to otela nekome. Mom ocu. Oteto nije grehota oteti. Nekako još dođe i pravedno. - Molim Vas, razgovarajte sa njim. Nakratko. - I ja sam pravnik, gospodine. Ali nisam još videla da se advokati toliko zalažu za svoje klijente. To Vam nije u opisu posla. Podeljeno je nasledstvo i to je to. Okrenite se i idite dalje. Nemojte mene da zamarate, molim Vas. Za mene je priča o mojoj majci ispričana. I opet je krenula dalje, nadajući se da će je on sad ostaviti na miru. Samo je htela da napusti groblje i da zaboravi taj dan. - Ja znam, gospođice, vezu između gospodina Gavrila i Vaše majke. On je ne zna, ali ja znam. No, to zaista nije na meni da mu kažem. To onda izlazi van granica i mog posla i mojih nadležnosti. Zastala je i pogledala ga. - Vi znate, ja ne znam. Ja ne mogu da mu kažem, vi nećete. Dakle? - Možda bi Vam značilo... - Ništa mi ne bi značilo da znam kako je on povezan sa mojom majkom! Ali kad ste već toliko dosadni, obećavate da ćete me ostaviti na miru ako čujem to što Vi znate? - Ako Vas to ne dotakne, u redu. Mogu reći sebi da sam sve pokušao. A i tom gospodinu mogu samo da dam pravne savete šta dalje da radi. - Naplatite mu to. Ima sad novca. Tek kad je to izgovorila, shvatila je da njenu upadicu advokat uopšte ne smatra duhovitom niti domišljatom. Gledao ju je popreko i ozbiljno. ~ 19 ~ Foxy


Zvoncica

- Gavrilo Karadžić je sin Valerije Karadžić, žene koja je davno bila u vezi sa Vašim pokojnim ocem i koja se predozirala lekovima, navodno zato što ju je Vaš otac ostavio i vratio se svojoj porodici. Kaća je osetila kako joj noge klecaju, a svet oko nje počinje da se okreće kao da je na velikoj vrtešci u luna-parku. - Molim? - Da, tako je. To je on. Ali on ne zna ko je Vaša majka. Nije mogla više ništa da progovori. Samo se naslonila na prvo stablo kako se ne bi srušila na zemlju.

~ 20 ~ Foxy


Zvoncica

6. U ULICI KOJU je tražila nije bilo slobodnog parking-mesta. Kaća je bila ionako nervozna, ali to ju je dodatno iznerviralo. Bio je to industrijski kraj - fabrika do fabrike, a između njih pojedine firme koje su, bez obzira što su bile velelepne i moderne građevine, delovale pomalo smešno i nakaradno među svim tim fabrikama i stovarištima. Parkirala se u ulici dalje, ispred nekih trošnih kuća sa prljavim dvorištima i razvaljenim kapijama. Duvao je vetar, a njena plisirana haljina se podizala. Sva sreća, pa okolo nije bilo ljudi. Držeći papir sa ispisanom adresom, žurno je hodala prema svom odredištu. Sve vreme je razmišljala da li je pametno što je tu. Nije mogla da razume zašto i nakon što je sahranila majku mora da bude deo njene prošlosti. Možda je to činila jer je bila previše radoznala, možda i osvetoljubiva. Majka je iz nekog, samo njoj poznatog razloga, skoro sav svoj imetak ostavila sinu muževljeve ljubavnice. To nije imalo smisla. Nakon smrti Kaćinog oca majka je zahtevala da se deca odreknu svega, što su Kaća i njen brat odmah prihvatili. Oni su odavno očev imetak smatrali prokletim, njega je majka prisvojila i nije pomogla čoveku sa kojim je imala decu. Nije omogućila da on umre dostojanstveno, u svom domu. Oboje su se odrekli svega, bez osvrtanja. A onda je majka sve ostavila sinu žene koju je prezirala. Kaća u tome nije videla ništa logično. Kad bude otkrila tom Gavrilu ko mu je ostavio nasledstvo, bila je sigurna da će ga kategorički, s gađenjem, odbaciti. A to je značilo da će njenoj majci biti uskraćena poslednja želja. Možda je to bila besmislena osveta, ali ipak je bila neodoljivo privlačna. No, sad kad je bila tu, kad je bila na nekoliko minuta od susreta sa tim čovekom, Kaća se predomišljala. Nije imala nikakvu obavezu da otkriva identitet svoje majke, niti da se viđa sa nepoznatim čovekom. Ali osećala je da bi otac želeo da ona to učini. On je voleo njegovu majku. Bio bi, svakako, srećniji sa njom no što je ikad bio pored žene koju je oženio. Sad se neizmerno kajala što je godinama, pod palicom autoritativne majke, prebacivala ocu za tu prevaru. Ali deci je teško objasniti da život ima drugačija pravila u zavisnosti od životnog doba. Stala je ispred trospratnice koju su okruživala dva ogromna magacina. Na reklami ispred ulaza pisao je naziv firme. Advokat je ponudio svoju kancelariju za sastanak sa tim Gavrilom. Ona je to odbila. Nije htela da advokat bude suviše uključen u priču koja se tiče njenog ~ 21 ~ Foxy


Zvoncica

oca. On je ipak bio majčin advokat i samim tim je Kaća smatrala da ne može da bude na njenoj strani. To je morala da obavi sama. U holu ju je dočekao uniformisani čovek. Ljubazno joj je rekao da sačeka kad mu je rekla koga traži. Obavio je razgovor telefonom, a onda joj objasnio da ide na poslednji sprat liftom i da će je tamo sačekati gospodin Karadžić. Tako je i uradila, osim što je krenula stepeništem umesto liftom. Nije volela liftove, oduvek se plašila da bi u nekom mogla da se zaglavi i uguši. Znala je da je to iracionalna fobija, ali nikad nije pokušavala da je razbije. Prolazeći stepeništem, susrela je nekoliko ljudi koji su užurbano hodali gore-dole, noseći papire. Svi su je ljubazno pozdravljali, kao da je poznaju. Ta firma je očigledno imala uspeha, mislila je, čim su svi tako dobro raspoloženi. A na trećem spratu, na vrhu stepenica, ugledala je muškarca u tamnom odelu. Odmah je primetila da je jako visok. Ali on nije bio u skladu sa tim odelom i okruženjem. Imao je plavu, podužu kosu, prirodno loknastu, onakvu kakvu bi mnoge žene tražile od svog frizera. Bio je preplanuo, očiju svetloplavih, delovao je kao neki australijski surfer. Srdačno se osmehnuo kad ju je ugledao i odmah je znala da je to Gavrilo.

~ 22 ~ Foxy


Zvoncica

7. ZA SAMO NEKOLIKO minuta shvatila je da je Gavrilo Karadžić vlasnik te firme. Odveo ju je u svoju kancelariju koja je gledala na reku, udaljenu samo koji kilometar odatle. Njegova mlada lepa sekretarica ponudila ju je kafom i pićem, ali Kaća je odbila. Nije bila opuštena. Zbog tolike ljubaznosti morala je da razmišlja kako sigurno neće biti isto i ispraćena kad Gavrilo sazna ko je njena majka. Ali da li je mogla da ga krivi? Njegova majka se ubila jer ju je ostavio njen otac. On je bio dečak i sigurno je opravdano ako i dan-danas mrzi i njenog oca, a i svakog ko ima veze sa njim. - Rekao sam sekretarici da me niko ne uznemirava. Imam vremena koliko god je potrebno. Katarina, je li tako beše? Klimnula je glavom. - Da, tako je. - Vaš advokat je bio priličnu štur kad su u pitanju informacije o tome zašto bi vaša majka ostavila nasledstvo nekom koga nikad nije upoznala. Ali me je prilično obradovao kad mi je javio da ću razgovarati sa vama... Možemo li na „ti”? Čini mi se da smo vršnjaci, pa nema potrebe da persiramo jedno drugom. Baš ta prisnost činila ju je još napetijom. Htela je da to obavi što službenije, da mu kaže šta ima i da ode, ali on je ljubaznošću sve poprilično otežavao. Nije mogla da se ponaša onako kako je zamislila. - Može bez persiranja. - Pa, onda... stvarno mi je drago što će se to napokon rešiti. Iskreno, i ja sam čovek od krvi i mesa. Kad me je tvoj advokat... Kaća je podigla ruku i prekinula ga. On nije moj advokat, već advokat moje majke. Gavrilo se zbunio. - Zar to nije isto? - Nimalo. - Uh, dobro, izvini. Kad me je taj čovek prvi put nazvao i rekao mi da sam u testamentu neke žene čije ime nikad nisam čuo, bilo mi je jako neprijatno. Odmah sam shvatio da je to neka greška i otišao sam do njega. Ali tamo su bili moji podaci, sve se slagalo. Rekao sam mu odmah da ne želim da uzimam nešto za šta ne znam od koga dolazi. Onda mi je rekao šta mi sve sleduje prema testamentu i mogu ti reći, ako mi ne ~ 23 ~ Foxy


Zvoncica

zameriš na tome, da sam počeo da se kolebam. Kažem ti, čovek sam od krvi i mesa, pristojno zarađujem, ali kad ti nešto vredno padne sa neba nije baš jednostavno brzo odbaciti sve to. Jedva primetno se nasmešila. - Razumem te. To je kao kad nađeš novčanik pun para na ulici, sa sve dokumentima, pa se na trenutak kolebaš da li ćeš ga vratiti. - E baš tako! Lepo se smešio, lepo je izgledao, činilo se da obasjava prostoriju tom plavom kosom i plavim očima. - Ja sam se tako osetio, iskreno. Onda mi je advokat rekao da je ta žena imala decu, a provukao je diskretno i da su deca dobila mnogo, mnogo manje od mene. Sve je to počelo da zvuči pomalo suludo i uvrnuto, pa sam odlučio da se odreknem tog nasledstva. Advokat je prilično uporan tip. Očito da je bio prijatelj tvojoj majci jer mi je stalno ponavljao kako je to njena poslednja želja i kako je besmisleno da sve odbacim tek tako. Onda sam tražio da razgovaram sa nekim, sa decom ili rodbinom te žene. Govorio mi je kako ne može da te nađe, a da je drugo dete u Americi. Moram ti priznati da me je sve to mučilo. Jedva sam dočekao da mi javi da te je našao i da hoćeš da se sastanemo. I, evo, tu si. Sad ću, nadam se, saznati kakva se to misterija krije oko nasledstva. Kaća je skrenula pogled jer joj se činilo kako on zaista očekuje da reši misteriju, misleći da će ga to na neki način osloboditi. A ona je unapred znala kako će, naprotiv, njen odgovor biti ono što ni u snu nije hteo da čuje. Pokajala se što je došla. Trebalo je to da ostavi advokatu. Njega je majka izabrala da rešava probleme nakon njene smrti. On je trebalo da kaže Gavrilu istinu, a ne da se ona tu preznojava i pomalo stidi što je kćerka nekog ko je i direktno i indirektno kriv za smrt njegove majke. Gavrilu nije promakao Kaćin izgubljen pogled. - Nešto nije u redu? Pogađa li sve ovo nekako tebe ili tvog brata? - Da. Ali ne zato što si ti dobio nasledstvo umesto nas. Mi ga ne želimo. Jednom smo ga se odrekli, a tek sad nas ne interesuje. Osmeh je nestao sa lica plavokosog muškarca, ali njegove oči su i dalje bile tople i otvorene. - To što čujem me pomalo plaši. ~ 24 ~ Foxy


Zvoncica

- Izvini, ali moram ti reći istinu. I unapred te moram upozoriti da ona nije nimalo prijatna. Ali ja sam, iz nekih svojih besmislenih i nejasnih razloga, ipak ovde došla da ti je saopštim. - Ovo zvuči sve gore i gore. Klimnula je glavom, a onda uzdahnula. - Pre nego što ti kažem ko je moja majka, želim da znaš da ja nemam odgovorna to zašto je tebi ostavila sve iz testamenta. To mi je potpuno nejasno. Poslednjih sedam godina nisam bila u kontaktu sa njom, odrekle smo se jedna druge i zaista ne znam šta se dešavalo u njenoj glavi da se odluči na taj potez. Mogla bi to biti griža savesti, ali mene bi to jako iznenadilo jer ona savesti nikad nije imala. Tako da želim da znaš da ja nemam veze sa tim. Ja sam samo izgubljena, odbačena kćerka koja je došla da ti kaže kakve veze moja majka ima sa tobom. I ništa osim toga, jer ni o čemu drugom i nemam pojma. - Katarina, ovo je prilično dugačak uvod. Pogledala ga je i videla zabrinutost na tom lepom licu. Delovao je mnogo mlađe od nje. Ali je, po sećanju na vreme kad se sve ono izdešavalo između njenog oca i njegove majke, znala da je on njenih godina, da su možda vršnjaci. Njena majka je često u svađama pominjala sina te preljubnice i Kaća je zapamtila da je to dečak koji nije ni mnogo stariji, a ni mnogo mlađi od nje. - Jako mi je teško da počnem. - A već si počela. Mislim da ti je teško da završiš. - U pravu si. To je jedna jedina rečenica koju moram da izgovorim i da ti sve bude jasno. Ili tek tad da ti sve postane još nejasnije. - Molim te, izgovori je. Ta molba je bila iskrena i pomalo očajnička. Stisnula je pesnice, kao da će joj to pomoći da izbaci tu strašnu istinu i natrlja mu je na nos. - Dobro... žena koja ti je ostavila nasledstvo je Ružica Canić. Da li ti je poznato to prezime? - Znam kako se preživala, Katarina. Ali mi to ništa ne znači. - A da li ti znači nešto ime Radmilo Canić? Prebledeo je. Oči su mu se suzile i nekako čudno potamnele. - Znam samo za jednog čoveka koji se tako zove. - Verovatno je baš on u pitanju. On je moj otac. ~ 25 ~ Foxy


Zvoncica

Burno je reagovao. Skočio je na noge i u nekoliko koraka se našao ispred nje. Onako visok delovao je još viši jer je ona sedela na niskoj stolici. - Onda je Ružica njegova žena? - Da. I moja majka. Nažalost. Činilo se kao da hoće nešto da kaže, ali mu reči ne izlaze iz usta. Napravio je nekoliko nervoznih koraka po kancelariji, povremeno sevajući pogledom prema njoj, A Kaća je samo sedela i ćutala, pokunjena i prilično besna na sebe što se dovela u tu situaciju. Stidela se svoje majke, njenih postupaka. Bila je sigurna da je učinila baš onako kako bi majka želela da ona učini. Taj muškarac ne može a da je ne prezire. Ostaje samo da sačeka da je izbaci napolje i da je tako ponizi do kraja.

~ 26 ~ Foxy


Zvoncica

8. IZNENADA SE SMIRIO. Vratio se za sto, sklopio šake i uputio joj jedan prilično znatiželjan pogled. Čak i kad je progovorio, glas mu je bio smiren, mada ne više onako topao i ljubazan kao pre. - Dobro. Pokušavam da prihvatim to što sam saznao od tebe. I izvini za reakciju. Očito da je besmisleno da tebe krivim za nešto što nisi učinila. Ali, priznajem ti bilo mi je jako prijatno kad sam te video, sve dok nisi rekla ko ti je otac. Klimnula je glavom. - Razumem. I očekivala sam da će se to desiti. Verujem da kriviš mog oca za majčinu smrt, a sama činjenica da pred tobom sedi njegova kćerka sigurno nimalo ne može biti prijatna. Ne ljutim se na tebe. Sklopio je oči. Činilo se kao da se smiruje, kao da izgovara neku molitvu u sebi, toliko je na trenutak delovao spokojno. Kaća je dobila priliku da ga posmatra, a da to ne bude napadno i čudno. Da, bio je mladolik i privlačan, ali kao da nije pripadao tom ozbiljnom okruženju, ni tom odelu, koje mu je ipak savršeno stajalo. Njega su prizivali sunce, plaže, egzotični predeli gde je toplo i uzbudljivo. Tamo je pripadao, a ne tom betonu i staklu koje ga okružuje. I svakako ne tom glomaznom stolu za kojim sedi. Iznenada je otvorio oči i Kaća se zbunila. - Zašto nisi razgovarala sa majkom tako dugo? To pitanje je na neki način prevazilazilo sve njene neizrečene obaveze prema njemu. Namrštila se. - Nisam sigurna da bi to bilo važno za tebe. Ustala je. Za nju je tu posao bio gotov. Za njom je ustao i Gavrilo. - Zašto ideš? - Zato što sam ti rekla sve što sam znala i što se tebe tiče. Zaista ne mogu više ni da pomognem ni da odmognem. Ja ne znam zašto je ostavila tebi nasledstvo, a nisam sigurna da to iko zna. Moja majka je imala malo prijatelja kojima bi verovala dovoljno da im poveri svoje namere. Ali ako te to bude zanimalo, probaj da nađeš odgovor. Ja sam ovde stavila tačku na sve u vezi sa tom ženom. Krenula je prema vratima. - Ti je, očigledno, mrziš više no što bi ja trebalo da je mrzim. ~ 27 ~ Foxy


Zvoncica

Zastala je, okrenula se i gorko se osmehnula. - Verovatno si u pravu. - Ali u svakom slučaju, hvala ti što si imala hrabrosti da dođeš. Da sam ja bio na tvom mestu, sigurno se ne bih usudio da tako nešto uradim. Nije znala da li da to shvati kao kompliment. Izašla je iz kancelarije, lift se upravo tada otvorio i neka žena je nasmejana izašla iz njega. - Dobar dan, evo držim Vam vrata. Kaća je uplašeno pogledala u „kutiju” ispred sebe. Srce je počelo ludački da joj udara. Ali upravo joj je rečeno da je hrabra. Ona se nije tako osećala, pa je poželela da to nekako promeni, popravi, da se dokaže. - Hvala Vam. Ušla je u lift i osetila kako se preznojava dok je „kutija” polako silazila naniže.

~ 28 ~ Foxy


Zvoncica

9. UNA JE UŠLA u „jugo” prilično loše volje. - Ništa me ne pitaj, posvađala sam se majkom. - Oko čega ste se vas dve posvađale? Kaća nije mogla da zamisli da bi neko imao razloga da se svađa sa tako divnom ženom kao što je bila Unina majka. - U poslednje vreme stalno mi napominje kako je red da mislim na udaju. Dobro, Branko i ja smo već dugo zajedno, ali stvarno nam nije još do tako velikog koraka, Kaća se nasmešila. Znala je da Una to više govori zato što je Branko pomalo inertan u tim stvarima, a ne zato što joj se zaista ne udaje. - Tvoja mama je samo uviđavna i neće da te uvredi i otvoreno ti kaže da bi bilo krajnje vreme da ti zaprosiš Branka. On bi odmah pristao, ali je suviše lenj da te zaprosi prvi. Una je jedva sakrivala osmeh. - Ti i moja mama vodite neke tajne razgovore? - Razumemo se i bez reči. I nemoj se svađati nikad sa njom. Samo se seti šta sam ti ispričala o svojoj majci, pa vidi koliko imaš sreće. - Da, često u poslednje vreme mislim o tome. Zaista mi je žao što ti se sve to desilo. Ali nekako... Kaća je zainteresovano pogledala prijateljicu. - Kad tako počneš rečenicu i prekineš je na pola, tačno znam da si nameravala da kažeš nešto što misliš da mi se neće dopasti. Dobro te poznajem, Una. Hajde, slobodno reci. - Ona te je ipak rodila. Ne znam, ali možda je vreme da joj oprostiš. Auto je naglo skrenuo u jednosmernu ulicu. Una je vrisnula, ali Kaća je počela da se smeje. - Vidiš kako reagujem kad mi kažeš takvu glupost. I da joj oprostim, a ne mogu, to ni njoj ni meni sada ne znači mnogo. Tako da o tome neću ni da mislim. Ubrzo su došle do kafića u kome su nameravale da malo posede te lepe večeri. Neki momci za susednim stolom želeli su da ih časte pićem. Među njima je bio i jedan zgodni crnokosi, ali Kaća nije bila raspoložena ~ 29 ~ Foxy


Zvoncica

za razgovor sa njim. Una ju je uporno nagovarala da dozvoli momku da joj priđe tako što će prihvatiti piće, ali Kaća je ostala neumoljiva. - Nisam raspoložena. Samo želim da nas dve sedimo same, makar samo ćutale i gledale okolo. U tom trenutku zazvonio je Kaćin mobilni telefon. Bio je to advokat Kesić. To ju je uznemirilo. Poslednji put se čula sa njim mesec dana ranije kada se vratila na fakultet nakon što je posetila Gavrila Karadžića. Rekla mu je da je Gavrilo saznao istinu i oprostila se preko telefona sa advokatom, lako ju je uporno nagovarao da uzme nakit i slike koje pripadaju bratu, ona mu je jasno dala do znanja da je to ne zanima. - Ako Gavrilo uzme kuću, to neka ide uz nju. Ako je ne uzme, neka ide dođavola. I mislila je da više nema razloga da je taj čovek zove. Ali, eto, ponovo se pojavio niotkuda. Razmišljala je da li da odgovori na poziv. Ali on je bio uporan, očito svestan da je vrlo moguće da ona izbegava da mu se javi. No, nešto ju je kopkalo, nešto ju je teralo da vidi šta bi advokat sad mogao da joj kaže. - Halo? Čovek sa druge strane žice nije mogao da sakrije iznenađenje u glasu što se javila na telefon. - Oh, Katarina! Ovde advokat Kesić. - Da, da, znam. - Nadam se da Vas ne prekidam u nečemu važnom? - Sa prijateljicom sam na piću. Kažite? - Ovaj... Gospodin Gavrilo me je danas zvao. Želeo je da ga povežem sa Vama, da mu dam Vaš broj telefona. Srce joj je zaigralo, nekako čudno. - Zašto to traži? - Ne znam tačno, ali nisam mu dao broj, rekao sam da ću Vas pozvati i pitati da li je to u redu. Pa, da li je? - Ne znate šta hoće od mene? - Ne baš, ali rekao mi je da bi trebalo da porazgovarate o nečemu. Delovalo je da mu je jako stalo da stupite u kontakt. Kaća je nervozno gledala oko sebe. Bila je u dilemi - s jedne strane nije htela više da govori, a ni da sluša o svojoj majci, naročito ne od nekoga ko je imao razloga da mrzi njenog oca. S druge strane, Gavrilo je ~ 30 ~ Foxy


Zvoncica

kao muškarac ostavio na nju upečatljiv i snažan utisak, a ona to nije mogla da porekne, ma koliko da joj se nije sviđalo što je tako. - Katarina, da li ste tu? - Da, tu sam, ali razmišljam. - U redu. Hoćete li mi javiti kad odlučite? U tom trenutku njen pogled se ukrstio sa pogledom onog crnomanjastog muškarca. Bilo je nečeg perverznog u tome kako ju je posmatrao. Zgađena, okrenula je glavu. - Dajte mu moj broj. - Zaista? - Da, rekla sam Vam. - Sjajno, sjajno. Zvaću ga ujutru i daću mu broj. Sve najbolje Vam želim, Katarina. - I ja Vama. Prekinula je vezu. Una ju je gledala radoznalo. - Izgledaš čudno, Kaća. |e li sve u redu? Nije bila svesna koliko je prebledela tokom razgovora. - Onaj Gavrilo... tražio je moj broj. - Šta hoće? - Ne znam još. - Mislila sam da si stavila tačku na tu priču. Ipak, to sve te povređuje, ali sigurna sam da nadasve želiš da saznaš više o tome zašto je majka nasledstvo prepisala tom čoveku. Kaća je zavrtela glavom. - Nije to... žao mi ga je. Moj otac je mogao nešto lepo da uradi za njegovu majku, ali nije. Naprotiv, ispao je kriv za njenu smrt. A Gavrilo je bio dečak kome je sigurno bilo strašno što mu se majka ubila. Pokušavam na neki način da sperem očeve grehe. To nema veze sa mojom majkom. Una joj nije verovala, ali ništa nije rekla. Bila je sigurna da se tu dešava nešto čega ni Kaća nije sasvim svesna.

~ 31 ~ Foxy


Zvoncica

10. PROLEĆNI DAN MIRISAO je na predstojeće leto. Bilo je divno subotnje prepodne, vikend je izmamio ljude na ulice, naročito decu, koja su umela da se raduju svakom danu. Vozila je do centra grada i jedva pronašla parkingmesto u gradskoj garaži. Osećala se dobro u uskim farmerkama i laganoj kariranoj košulji. Bila je svesna da se muškarci, čak i oni mnogo mlađi od nje, okreću dok prolazi pored njih. Došla je do spomenika koji je bio okružen raznim uličnim prodavcima sa tezgama. Bilo je tu svega - od raznoraznih sitnica, preko šarenih marama, do nacionalnih obeležja na zastavama, kapama i magnetićima. Nervozna zbog velike gužve, Kaća je pokušavala da se uzdigne na prste i da što pre prepozna muškarca kojeg je čekala. Prošlo je nekoliko minuta pre no što je videla lepu plavu kosu, koja se presijava na suncu, i visoku figuru među gomilom. I on se osvrtao, tražio ju je pogledom. Nekako je uspela da mu se približi. Kad ju je ugledao na nekoliko metara ispred sebe, nasmešio se. Nije to bio srdačan osmeh kao onaj kojim ju je dočekao u firmi, ali je bio dovoljan da joj padne kamen sa srca. Ipak nije tražio da se sastanu da bi joj pokazivao svoju mržnju. Samo se toga bojala. Iz nekog razloga nije htela da bude meta njegovog besa zbog nečeg što se davno desilo između njihovih roditelja. - Mislim da je ovo najgluplje moguće mesto koje sam mogao da predložim za naš susret, ali nisam računao na ovoliku gužvu. Spontano, kao da je to sasvim u redu, uzeo ju je pod ruku i izveo iz gužve. Stali su pred jednu robnu kuću gde nije bilo gužve. Bio je u farmerkama i običnoj crnoj majici. Delovalo je kao da je izašao da kupi novine, toliko opušteno, da ju je to pomalo vređalo. Očigledno nije posebno želeo da ostavi dobar utisak na nju, bar ne u pogledu izgleda. A Kaća se ljutila, donekle s punim pravom, jer je ona skoro pola sata tražila naizgled ležernu odevnu kombinaciju, a koja ipak naglašava sve njene atribute. - Našli smo se, to je bitno. Ali ne znam zašto baš ovde. - Zato što je blizu mesta na koje hoću da te odvedem. Namrštila se. Mislila je da će razgovarati, a ne ići bilo kuda sa njim. - O čemu se radi? Nisi hteo da mi kažeš preko telefona, ali ne bih da gubim vreme ako je nešto što se mene i ne tiče. ~ 32 ~ Foxy


Zvoncica

- Zaključio sam da si imala velikih nesporazuma sa majkom. Očigledno misliš da ti je učinila neko zlo, da ti je nekako naškodila. Možda postoje stvari koje ne znaš i koje bi mogle da ti malo rasvetle neke njene postupke. Slučajno sam saznao nešto što mi je pomoglo da shvatim zašto je meni prepisala nasledstvo, pa želim da to podelim sa tobom. Njegov pomirljiv ton prilično ju je nervirao. Trebalo je da prezire njenu majku, trebalo je da mrzi njenu porodicu jer joj se vratio Radmilo i time njegovoj majci slomio srce, pa je i digla ruku na sebe. Nikako nije bilo u redu što pokušava da je pomiri sa ženom koju nije ni poznavao. - Mislila sam da sam ti jasno dala do znanja da me ne zanima ništa više u vezi sa tom ženom. Ako si pronašao razloge za sve što te je zanimalo, svaka čast. Ali meni to neće pomoći, a neće mi ni značiti ako saznam. Zadrži to za sebe. Uhvatio ju je za nadlakticu. Bio je to nežan, ali vrlo odlučan gest. - Molim te, samo mi daj malo vremena. Želim da čuješ neke stvari koje sigurno nisi znala o majci. - A šta ti dobijaš tim? Šta tebi znači što pokušavaš da mi promeniš mišljenje o njoj, naročito kad sam ja ta koja ju je, nažalost, poznavala, a ne ti? Uzdahnuo je. - Zato što se nadam da ću uspeti da prevaziđem svu gorčinu majčinog samoubistva. Čitav život, od trenutka kad sam shvatio da je sama sebi oduzela život, ja očekujem da se pojavi neki znak, bilo šta što bi me ubedilo da joj oprostim jer nije razmišljala šta će biti sa mnom onda kad je patila i umirala za nekim dalekim čovekom. Voleo bih da pokušaš da oprostiš svojoj majci jer se nadam da ću tako i ja moći da oprostim svojoj. Dirnule su je te reči. Naročito su ie dirnule njegove lepe plave oči, prevučene nekakvom senkom tuge, pomalo zamućene. - To je sebično od tebe. - Znam. Ljudi su prolazili pored njih, ali njih dvoje ih nisu primećivali. Njihove sudbine bile su čudno i morbidno isprepletane, kao da se neki pisac komedija rešio oprobati u pisanju tragedija, pa njih dvoje uzeo za glavne junake. ~ 33 ~ Foxy


Zvoncica

- Dobro. Odvedi me na to mesto. Ali ne nadaj se mnogo. Čisto sumnjam da postoji bilo šta zbog čega ću manje mrzeti majku. Klimnuo je glavom i krenuo nalevo, a ona za njim. Prošli su nekoliko manjih uličica i došli do jedne vrlo uske sa starim zgradama predivnih fasada. Sve je odisalo nekakvom posebnom, mirnom atmosferom, tako različitom od trga koji se nalazio u blizini. Ušao je u jednu takvu zgradu. Nije bilo lifta, a spiralno stepenište bilo je vrlo nepristupačno i usko. Na drugom spratu su stali ispred vrata na kojima je bilo prezime Karadžić. - Ovo je tvoj rođak? - Moj stric. On me je odgajio nakon što je majka umrla. Otvorio je vrata i ušao. Kaća je odmah osetila miris tompusa. Prošli su dugim, prostranim hodnikom i ušli u veliki salon. Visoki plafon odlično se uklapao u celokupan nameštaj u prostoriji. Na sredini je bio veliki drveni sto izrezbarenih nogara, a okolo četiri kožne fotelje nameštene kao da se tu održava kakav važan sastanak. Svuda uz zidove bile su police sa knjigama i časopisima. Nije bilo televizora, nije bilo nikakvih modernih aparata. Roletne su bile dopola spuštene, a prostoriju je obasjavalo svetio podne lampe. I čovek koji je sedeo na jednoj od fotelja jednako dobro se uklapao u ceo ambijent. Bio je krupan, sedokos, držao je tompus u ruci, nosio je debeo vuneni prsluk iako je napolju bila skoro letnja temperatura. Imao je i okrugle male naočare. Spustio je novine kad je ugledao posetioce. Nije ustao, ali je srdačno mahnuo rukom prema njima. - Stigao si, Gavro! Vidim, doveo si i gošću. Da li je to Ružičina kćerka? - Da, čiko, jeste. Katarina. Bila je prilično zaprepašćena što taj čovek, Gavrilov stric, pominje njenu majku po imenu, i to sa previše nežnim tonom u glasu. Logično bi bilo pretpostaviti da nema nikoga iz te familije ko bi pokazao imalo nežnosti prema članovima njene porodice. Naprotiv, mržnja je tu bila jedino razumljivo osećanje. - Izvini, mlada damo, što ne mogu da ustanem i rukujem se. Ima godinu dana kako su me noge izdale, pa ih ne koristim previše. - Imao je moždani udar, oduzela mu se desna noga, a ni leva nije baš najbolje. ~ 34 ~ Foxy


Zvoncica

Shvatila je da bi ona trebalo da priđe njemu. To je i učinila. Pružila mu je ruku. Njegova je bila vrela. Za trenutak ju je zadržao. A onda je zamolio da sedne. Gavrilo je seo za njom. - Gavro, posluži gošću nečim. Pre nego što je Gavrilo uspeo da progovori, Kaća je odmahnula glavom. - Nema potrebe, neću ništa. Hvala. - Ne ličiš mnogo na majku, - To je kompliment. Primetila je da su se njih dvojica pogledala. Gavrilo se nakašljao, - Čiko, Katarina i njena majka nisu bile u sjajnim odnosima. - Nismo bile ni u kakvim odnosima. Začudo, čovek se nasmešio. Skinuo je naočare i protrljao oči. - Nešto od toga znam, mada nikad nisam posebno insistirao da mi Ružica govori o razlozima vaših nesuglasica. Mogao sam da nagađam, mislim da sam dobro nagađao. Reč je o njenom mužu, zar ne? To je bio vaš problem, mlada damo? Naježila se. Postajalo je sve čudnije. Kako je Gavrilov stric mogao da zna njenu majku? I očigledno to nije bilo neko površno, slučajno poznanstvo. - A sad se sigurno pitaš otkud ja u toj priči. Vidiš, ni Gavrilo nije znao da ja poznajem Ružicu. Pre nekog vremena, kada je razgovarao sa tobom i saznao odakle mu nasledstvo, došao je kod mene i sve mi ispričao. Pre toga je, valjda, hteo da me poštedi, pa je ćutao o svemu, ali tad mu je bilo teško. Bio je prilično uznemiren otkuda se ta žena pojavila u njegovom životu. Čovek je opet napravio malu pauzu, a Gavrilo je iskoristio priliku da se obrati rezervisanoj i zbunjenoj Kaći. - Poslednjih godina moj stric je imao mnogo zdravstvenih problema, naročito u protekle dve godine. Trudio sam se da ga što manje opterećujem sobom. Ali kad sam mu rekao o nasledstvu i o susretu sa tobom, on je nekoliko dana ćutao i nije mi odmah rekao šta zna. Tek pre nekoliko dana je resio da mi kaže istinu. - Da, prvo sam mislio da je besmisleno nekome ko je davno izgubio majku, i to na tako strašan način, govoriti nešto što je trebalo da kažem mnogo godina ranije. Ali razmišljao sam i shvatio da nemam prava da ga ostavim bez odgovora. Ma koliko on mislio da nisam u pravu, ja smatram da može bez griže savesti da uzme to nasledstvo. U stvari, ~ 35 ~ Foxy


Zvoncica

može da uzme jedan deo, a drugi da pokloni tebi i tvom bratu koji ste iz svega izašli kao najveće žrtve i podneli najveću žrtvu. Kaća je gubila živce. Ništa nije povezivala i ništa joj nije bilo jasno. A razgovor koji je vodio ka tome da je na kraju njena majka mogla da izgleda i kao dobrica jako ju je iritirao. - Možete li nekako da pričate povezano, od početka? Sasvim sam izgubljena u tome što govorile. Gavrilo je podigao ruku, kao da želi da zaustavi strica u odgovoru. Ali nije uspeo. - Početak, mlada damo, niko od nas ne može da odredi. Da li je to bilo kad je tvoj otac ostavio moju snahu ili je početak kad se tvoja majka pojavila na ovim vratima, nemam pojma. - Zašto bi moja majka došla kod vas? - Slučajno. Greškom. Nasmejao se. Samo se on i smejao jer je Kaća bila smrtno ozbiljna, a Gavrilo se nervozno meškoljio na stolici. - Čiko, pusti mene da joj ispričam šta si ti meni rekao. Ako negde pogrešim, ispravi me. Mislim da je Kaća zbunjena, a s obzirom da sam je jedva nagovorio da se vidimo i da pođe ovamo sa mnom, ne bih da rizikujem da se previše iznervira i ode. Moraš razumeti da je ona poznavala drugačiju ženu od one koju si poznavao ti. - Dobro, dobro, reci joj ti. Gavrilo se okrenuo prema Kaći. Nagnuo se napred. Nije mogla da mu vidi oči jer mu je glava bila povijena, ali nije joj smetao ni pogled na njegovu lepu plavu kosu, koja kao da ju je zvala da u njoj mrsi prste. Narednih dvadesetak minuta Gavrilo je govorio, a Kaća je povremeno ispuštala zvukove iznenađenja, negodovanja, čuđenja. Stric je klimao glavom, a povremeno i gestikulirao rukama, učestvujući na taj način u onome što je Gavrilo prepričavao čuvši od njega. Zvučalo je kao da je sve izmišljeno, a opet moglo se desiti bilo kome i bilo gde. Naime, u jednoj kafani, na nedeljnom ručku sa prijateljima, Ignjat, Gavrilov stric, zagledao se kroz prozor i ispred kafane ugledao ženu kako pada na zaleđeni deo staze. Kao pravi džentlmen odmah je istrčao iz kafane i došao do dotične gospođe. Bila je prilično besna jer je njen beli kaput bio sav prljav, a i bolela su je leđa. Iako joj je pomogao, uspela je da Ignjata strašno ispsuje jer joj je nezgodno istegao ruku kad ju je podizao. Predložio joj je da je odvede do bolnice kako bi proverila da li se ozbiljnije povredila. Prvo je odbila, ali kad je napravila nekoliko koraka, prodrala se da je leđa očajnički bole, pa je on insistirao da je ~ 36 ~ Foxy


Zvoncica

odveze u bolnicu. Tamo su konstatovali da se samo ugruvala i ubrzo je pustili. Ponudio je da odu negde da popiju piće. Iako je bila rezervisana i hladna, njemu se Ružica dopala. Bilo je nešto u toj ženi što mu je ubrzalo puls. Očito da ni Ružica nije bila imuna na pristojno ali šarmantno udvaranje čoveka koji joj je pomogao, pa je pristala da ode sa njim, prvo na piće, a potom na večeru. Bio je to početak jedne romanse. Sve se, istina, sporo razvijalo jer su oboje bili zreli ljudi sa pokojim lošim ljubavnim iskustvom. Nakon nekoliko meseci došla je u njegov stan. Ranije nije želela da se viđaju tu, niti na bilo kom mestu gde bi mogli biti prisni. Te večeri je sama došla i to je bio znak da njihov odnos postaje ozbiljniji. Ali te noći, nakon što su prvi put bili bliski i priznali jedno drugom emocije, Ružica je priznala još nešto - da je udata. U prvi mah njen ljubavnik je žustro reagovao. Smatrao je da nije bilo u redu da toliko dugo prećutkuje nešto tako važno. Ona mu je ispričala kako ju je muž davno prevario, kako su joj deca okrenula leđa jer nisu mogla da shvate koliko je povređena. Pričala je koliko se žrtvovala za njih jer je ostala sa njihovim ocem u braku posle te prevare, a na kraju je rekla da će se uskoro njen zakoniti muž iseliti iz kuće. Poverovao joj je jer je bila tako emotivna dok je pričala koliko je bila nesrećna dok nije srela njega, Ignjata, I nastavili su da se viđaju, a jedino što on je u međuvremenu saznao bilo je da se Ružičin muž iselio. Nije je mnogo zapitkivao o tome, ali mu je bilo lakše. Smatrao je da ne bi bilo moralno da se sve više vezuje za udatu ženu. Ovako, ona je bila blizu razvoda, a to je nekako mogao da pregrmi. Naravno, nije tada znao da su se žena njegovog brata i Ružičin muž ikada poznavali. Gavrilo je već uveliko bio svoj čovek, mladić koji se odvojio od strica i lepo sam zarađivao. Sve što je Ružica znala bilo je da je Ignjat odgajio sina svog pokojnog brata i to je smatrala vrlo plemenitim. Gavrilo je u to vreme planirao da sa prijateljem otvori firmu, bio je jako ambiciozan i nije imao mnogo vremena za strica, koji mu je samo povremeno pominjao jednu ženu. Nije otkrivao koliko je to ozbiljno, da namerava da se oženi po drugi put. Prvi Ignjatov brak odavno se završio ružnim razvodom i on je od zajedničkog života bežao sve dok se nije zaljubio u Ružicu. Ali bio je oprezan i čekao je pravi trenutak da o tome obavesti svog nećaka. Ignjat i Ružica su dugo čekali, skoro dve godine, da se reše na život udvoje. Ona je insistirala da se Ignjat preseli kod nje. Bio je u penziji i nije bilo potrebe da provodi svaki dan u grtadu, pa bi mu njena kuća sigurno prijala. I on se složio sa tim. Dosadilo mu je gradsko sivilo i ona ~ 37 ~ Foxy


Zvoncica

uska ulica kojom je svakog dana koračao. Predeo u kom je boravila Ružica bio je prelep, a to je bilo na svega pola sata vožnje od grada. Tada je rešio da napokon upozna Gavrila i svoju buduću suprugu. Plan je bio da odu na večeru, da tada saopšti Gavrilu da se ženi. Bio je uveren da će se nećaku dopasti njegov izbor. Ali nekoliko dana pre dogovorene večera nazvala ga je Ružica. Bila je uznemirena, pa je otišao kod nje. Rekla mu je da ju je posetila kćerka, da su se posvađale i da je uverena kako su joj rođena deca neprijatelji. Nije spominjala to da je Kaća došla da je moli da primi bolesnog muža u sopstvenu kuću i da mu pomogne da umre iole dostojanstveno. Ignjat o tome nije ništa znao. Tada, da bi joj nekako skrenuo misli sa te svađe, on joj je počeo pričati o Gavrilu i njegovoj sudbini. Vrlo brzo nakon što je izgovorio Valerijino ime, Ružica je postala još više uznemirena. Na kraju je i sama shvatila da je u vezi sa deverom muževljeve ljubavnice. Nije mogla to da prećuti. Skočila je i toliko ružnih stvari izgovorila Ignjatu da je on prosto bio u šoku. Vređala je ženu koja je preminula. Činilo se da Ružičina ljubomora nije umrla sa Valerijom. Izašao je besan i razočaran iz njene kuće. On bi mogao preći preko toga što je Ružičin suprug donekle kriv za smrt Gavrilove majke. On je ne bi krivio ni za šta da nije počela tako strašno i bezosećajno da vređa. Naročito ga je bolelo što je Gavrila nazvala kopiletom i ponavljala da joj ne pada na pamet da ga upozna. Posle toga ga je nekoliko puta zvala i molila da joj oprosti. Govorila je da je jednostavno bila u afektu i da nije želela da ga povredi svime što je rekla. Tražila je da je razume, da popričaju, da mu pokaže da nije toliko loša kao što je izgledalo. Ali Ignjat je već doneo odluku. Teška srca, jer je zaista voleo Ružicu, on je odlučio da joj oprosti, ali ne i da je primi nazad sebi. Nije zbog nećaka želeo da se oženi bivšom suprugom čoveka zbog koga se Gavrilova majka ubila. Nije hteo da se igra osećanjima dečaka kojeg je odgajio. Tako Gavrilo, sve do tada, nije znao ko je bila žena koja je jedno vreme bila vrlo bliska njegovom stricu.

~ 38 ~ Foxy


Zvoncica

11. KAĆA JE BLEDO gledala u čoveka koji je pažljivo brisao naočare čistom, belom maramicom. Pomalo joj je bilo smešno to što je čula, ali većim delom je želela da vrišti od muke. - Mislite da je sve što ima ostavila Gavrilu da bi se vama umilila, da biste joj vi oprostili? Klimnuo je glavom. - Da, siguran sam da je htela da se iskupi time za sve što je rekla. Verujem da ju je grizla savest zbog te noći kada je izgovorila strašne i ružne stvari. Kaća je počela da se smeje. Bio je to smeh iz dubine njenog bića. - Ne shvatam, šta je smešno u svemu tome? - Naivni ste. Izvinjavam se što moram to da Vam kažem, ali prokleto ste naivni. - Zašto to misliš? - Zato što je moja majka bila sve samo ne pokajnička duša. To da ostavi sve Vašem nećaku bilo je samo jednim delom potreba da Vam dokaže da ste pogrešili što je niste voleli i dalje. Ali ne bi to učinila da nije time dobila još nešto - da mene i mog brata zbuni, ponizi, da nam pokaže da smo joj manje važni od nekog koga nikad nije ni upoznala, niti imala razloga da voli kao svog. - Vrlo si oštra prema majci. - Vi ste je voleli, pa ste bili slepi za sve loše što je nosila u sebi. Nikad Vam nije rekla da je moj otac umro od najteže bolesti sam, skoro na ulici, bez novca, bez krova nad glavom? Da li Vam je rekla kako je došla do te lepe kuće u koju Vas je zvala da se uselite? Znate li da ona nikad nije radila, da je mom ocu sve otela? Da se sa mnom posvađala jer sam je molila da mu pomogne, da ga primi da umre u toplom, u svom, da bude prema njemu čovek u trenucima kad mu je to najpotrebnije? Ona me je ismejala i isterala iz kuće. Ignjat se pokrenuo, kao da je pokušao da ustane, a onda se umorno vratio u fotelju. - Bila je jako povređena jer ju je prevario. ~ 39 ~ Foxy


Zvoncica

- Ne, on je bio povređen jer je u to vreme činila sve da ga ponizi, da mu umanji muškost. Ponašala se kao pokondirena tikva koja je osetila moć njegovog teško zarađenog novca. Otac mi je pričao o Valeriji. Okrenula se prema Gavrilu. Imala je snažnu potrebu da odbrani očevu čast tu gde se očigledno zastupalo sve loše što je činila njena majka. Nije mogla da podnese da nju neko gleda kao sveticu, da padne u zaborav da je učinila sve kako bi oca ucenila i naterala da ostavi ljubavnicu, da ostane sa njom. - Moja majka nije volela mog oca. A on je voleo tvoju majku. Samo zbog mene i brata, zbog straha da će nas izgubiti, rešio je da ostane uz moju majku. Ali rekao mi je da je njegovo srce tog trenutka puklo, da je prestao da voli život i da je postao ravnodušan. Umro je za tvojom majkom, veruj mi. Jedina je tu likovala Ružica. Ona je dobila šta je htela, a to nije ponovna ljubav njenog muža, već njegov novac, moć da ga ponižava i da ga zgazi do kraja. To je uradila. Da je samo bila povređena zbog prevare, ne bi u svemu tome zgazila i svoju rođenu decu. Mi je nismo prevarili, već smo dugo sopstvenog oca ponižavali, i to jer nam je ona namerno naturala to što je uradio. Moja majka nije bila dobra žena, u to ne može niko da me ubedi! Gavrilo joj je stavio ruku na rame. Oči su mu se sijale. Videlo se da ga je sve to mnogo potreslo. Kaća se začudila kako je lep i kad je tužan, možda jednako lep kao i kad se smeši. - Nije moje da sudim o tvojoj majci. Moj stric ju je voleo, on ju je gledao nekim svojim očima. Ti si bila njeno dete i ti si je znala sa potpuno druge strane. Ja sam samo kolateralna šteta, neko ko je dobio nešto što ne zaslužuje. A sve to od žene koja je ili previše volela ili previše mrzela, pa donela takvu odluku. Ovde sam zbog svoje majke, zbog neizmirenih računa sa njom. Pokušavam da razumem zašto bih joj oprostio što nije mislila na mene dok je trpala u usta sve one tablete. Pokušavam da shvatim zašto joj je tvoj otac bio važniji od mene. Tada je Ignjat planuo. Udario je savijenim novinama po stolu, a onda ispustio čudan dugačak pisak, nešto poput zvižduka. - Hej, hej! O tome možemo ti i ja da pričamo. Katarinu ne bi trebalo da mešamo u naše porodične stvari. To je naljutilo mladu ženu. Smatrala je da su celom tom pričom isprepletani i već toliko povezani da nema šta više da se skriva. - Slušajte, ja nisam htela da saznam sve ovo. Mene nije zanimalo zašto je moja majka napisala onaj testament, niti sam želela da znam sa ~ 40 ~ Foxy


Zvoncica

kim je planirala budućnost i brak. Ne mešam se u tuđe porodične probleme, ali ja sam ovde najmanje svojom voljom i odavno ste me sami uvukli u vaše nečiste stvari, - Nisam želeo da te uvredim, draga Katarina. Samo znam koliko je za Gavrila osetljiva tema smrt njegove majke. - Onda ga pustite da priča, makar me smatrali uljezom. Ako mu je tako lakše... Ta njena neočekivana briga za Gavrila kao da je ućutkala i odobrovoljila starog gospodina sa naočarima. Klimnuo je glavom i bacio pogled na bratanca. - Da, u pravu je. Hajde već jednom da ispričamo i tu priču do kraja. Gavrilo je delovao iznenađeno. - Nikad nisi hteo da pričaš previse o mojoj majci. Stalno si me ućutkivao, kao da je to nešto što me se ne tiče ili nešto što ne mogu da razumem, ma koliko se trudio, jesi li je voleo? Da li je bila dobra snaha? Nikad nisam mogao da spoznam iz tvojih šturih reči šta si ti zaista mislio o njoj. Samo si ponavljao da ju je moj otac voleo. Da li je ona volela njega? Kaća je jedva disala. Bilo je neke strašne, skoro filmske napetosti u svim tim pitanjima koje je Gavrilo nizao. Posmatrala je njegovog strica. Videla je kako mu se lice menja, kako je sve manje spokojan, kako se sve teže miri sa sudbinom. Odjednom, predosetila je da će tu biti otkrivene još neke tajne. Biće još boli, biće razočaranja, biće povređenih. Ustala je naglo i odlučno. - Ipak je ovo nešto između vas dvojice. Zaista me se ne tiče. Okrenula se ka Gavrilu. - Snaći ću se sama odavde. Ali on ju je uhvatio za ruku. Pogled mu je bio molećiv, takav da je pitanje da li bi iko mogao lako da mu odoli. - Ostani. Molim te, ostani. Znam da ti nisam niko i ništa i da nemaš nikakve obaveze da budeš tu, ali... voleo bih da ostaneš. Zadrhtala je. Pred njom kao da je bio nemoćni dečak koji traži utehu, zaštitu, društvo. No, ona se toliko emotivno istrošila, bila je bez duhovne snage. Nije imala bilo šta od toga što je tražio da mu ponudi. Da, bila je potpuno psihički iscrpljena. - Izvini, ne mogu. Ja sam ovde svoje završila. ~ 41 ~ Foxy


Zvoncica

Izvukla je ruku iz njegove, ovlaš pogledala čoveka u vunenom prsluku i žurno izašla napolje.

~ 42 ~ Foxy


Zvoncica

12. NI SAMA NIJE znala kako je došla do trga. Bila je kao u bunilu, hodala je nesvesna prolaznika, automobila, tla pod nogama. A tu na trgu, nekoliko koraka ispred nje, devojčica od oko četiri godine odjednom se saplela i pala. Mlada mršava žena potrčala je i uzela uplakanu devojčicu u naručje. - Bože, jesi li se povredila? Kriva sam, priznajem, kriva sam, trebalo je da te držim za ruku. Hajde, smiri se, nemoj da plačeš, zlato moje. Ti si sve mamino na svetu. Ta scena delovala je kao otrežnjenje na Kaću. Majčinska ljubav, tako otvorena, tako spremna za prihvatanje i nepostojeće krivice, tako brižna i jaka, učinila je nekakav preokret u njenoj glavi. Ona nije imala takvu majku. Očigledno da je nije imao ni Gavrilo. Možda njegova nije bila zla osoba, ali je ipak bila loša majka čim je ostavila sina samog, a to je bilo krajnje sebično i nimalo majčinski. A ona, Kaća, pokazala je jednaku bezdušnost i sebičnost kad je odbila da ostane pored Gavrila. Okrenula se i pošla nazad.

~ 43 ~ Foxy


Zvoncica

13. STAJALA JE ISPRED zgrade sat vremena. Noge su je bolele, ali nije imala gde da sedne, a hodnik u zgradi joj je delovao mračno i nimalo privlačno. No, nije htela da odustane. Morala je pokazati sebi da je bolja od svoje majke, da ne okreće leđa ljudima koji su u nevolji, da ne ide samo za svojom koristi. Onda je Gavrilo izašao. Bio je pokunjen, nekako pogrbljen. Nije je ni primetio. Prošao je pored nje žurno, kao da beži sa mesta zločina. - Hej! Gavrilo! Iznenađeno je zastao i okrenuo se. - Šta radiš tu? - Čekam tebe. Nisam mogla da ostanem gore... ali nisam mogla ni da odem. Nasmešio se slabašno. - Razumem. Razumeo bih i da si otišla. - Ali nisam. Da li si za kafu? Klimnuo je glavom. - Znam za jedan mali kafić sa skrivenom baštom nekoliko ulica niže. - Onda idemo tamo. Prijaće mi kafa, jutros sam popila neku koja mi nimalo nije legla. Za manje od deset minuta sedeli su u jednom dvorištu koje je bilo adaptirano u baštu i ispijali prve gutljaje vruće domaće kafe. Činilo se da se Gavrilu od stričevog stana do tog mesta malo popravilo raspoloženje. Nije više bio onoliko pokunjen. - Obavili ste težak razgovor, zar ne? Pogledao ju j e začuđeno onim plavim očima. - Mislio sam da ne želiš da pričamo o tome. Ne bih da te opterećujem. To su stvari koje sam morao da čujem. Dugo me je štitio taj dobri čovek. Možda je i on izgubio svoju sreću jer je rešio da me zaštiti i ne upozna me sa tvojom majkom. - Ja mislim da je to što je odlučio da je ostavi najbolje što je ikad uradio za sebe. Samo toga nije svestan. Zavrteo je glavom. Bilo je negodovanja u tom gestu. - Kako možeš toliko da mrziš ženu koja te je rodila? Ne razumem. Ja sam danas dobio bar dva jaka razloga da mrzim svoju, ali ne mogu. Ne ~ 44 ~ Foxy


Zvoncica

umem ni da joj oprostim, ali ne mrzim je. Pokušavam samo da razumem. - Da li možeš da razumeš? Zagledao se negde daleko. Tako zamišljen oduzimao je dah svojim besprekornim tenom, pravilnim crtama lica i tim očima koje obaraju s nogu, bio on tužan ili srećan. - Moja majka je bila nežna i brižna. Nikad nije digla glas na mene, nikad je nisam video nestrpljivu, nervoznu, nikad me nije gurala od sebe jer joj nije do igre ili priče sa mnom. Ali ja sam vrlo dobro znao da postoji i druga strana njene ličnosti. Često sam je slušao kako noću plače i priča, brblja, sama sa sobom. Uvek je pila neke tablete, činilo se da su joj posle mene one najhitnije na svetu. Nigde nije išla bez njih, stalno je proveravala koliko ih ima. Jednom sam je pitao šta je boli kad ih toliko dugo pije. Rekla je srce, a onda me pomazila po glavi i kazala da je to šala. Ostao sam bez odgovora, ali više je nikad nisam pitao o tome jer sam shvatio da ne želi da mi kaže. U to vreme sam smatrao da njeno noćno ludilo iza zatvorenih vrata jeste odraz bola jer je moj otac mlad umro i jer nije mogla da ga prežali. Danas sam saznao da je ona pre udaje za mog oca dugo bila psihijatrijski slučaj. Bolovala je od retkog oblika šizofrenije. Moj otac ju je oženio i pored protivljenja cele njegove porodice. Oni su mislili da psihički bolesna žena ne može da bude ni supruga ni majka, ali on je hteo da dokaže suprotno. Umro je mlad. Moj stric je rešio da pomaže majci samo zbog mene. I delovalo je da je sve u redu. Često su me slali kod babe i dede, a ja sam i voleo da idem tamo. Nisam smatrao da to ima ikakve veze sa njihovim strahom da bi majka mogla nešto loše da mi uradi. Napravio je pauzu, uzdahnuo i otpio još malo kafe. - Ona je upoznala tvog oca i rekla stricu da ne želi da joj bilo ko više pomaže. Mislim da je jako verovala u to da će se tvoj otac razvesti i oženiti se njom, da će opet imati porodičan život i muškarca pored sebe, da ju je slomilo kad se sve to završilo. Moj stric je bio toliko besan što ga je isterala iz kuće i što mu je rekla da će, kad se uda, zabraniti porodici da mene viđa da je rešio da joj više ne pomaže. I po cenu da to bude na moju štetu. Ona ga je te noći zvala. Plakala je i pričala nerazumno, ali stric je shvatio da ona traži pomoć. Preklinjala ga je da nastavi da nas pomaže i izdržava jer bez toga nas dvoje zaista ne bismo mogli. Stric je to odbio. Nisam znao da su vodili taj razgovor. To sve menja. Ona se nije ubila samo zato što ju je voljeni čovek ostavio. Možda ju je više slomilo to što je shvatila da je svojim ponašanjem prema stricu i očevoj porodici meni zagorčala i ugrozila budućnost. Mislim da je bila u fazi kada je ~ 45 ~ Foxy


Zvoncica

bolest nadvladala dejstvo lekova. Bila je sama kod kuće, završila težak razgovor sa stricem, ostala usamljena i našla je jedno jedino rešenje da se kazni. Verovatno je mislila da će mi biti bolje ako nje ne bude bilo. Porodica će me prihvatiti bez nje i obezbediti mi dobar život. Dakle, trebalo bi na neki način da joj kažem hvala. A ne mogu. Kao što ne mogu ni da je prezirem jer je trebalo da zna da ništa ne može detetu da zameni majku - čak ni ta prokleta sigurna budućnost, topla postelja i dom. Tad kad je umrla bio sam spreman da živim na hlebu samo da je mogu vratiti nazad. Kako je moguće da ona to nije znala?! To poslednje izgovorio je gledajući u nebo. Kaći se srce cepalo. Odjednom su gresi njene majke delovali kao mačji kašalj. Ona je mogla majci da saopšti sve u lice, da joj kaže šta misli i oseća, da se okrene i ode. A Gavrilo nije mogao da iskaže svoja osećanja, da joj postavi pitanje, da bar sazna šta ona misli i šta joj je na duši. Ona je svoju majku koliko-toliko poznavala. On svoju nije. - Jesmo li oštećeni, Gavrilo? Iznenadio se tim pitanjem. - Kako to misliš? - Time što su nam majke, svaka na svoj način, uskratile da ih volimo? Nakratko se zamislio, a onda zavrteo glavom. - Ne znam. Možda će se jednom pokazati kako je to uticalo na nas. Ali, znaš, drago mi je što više nije bitno čiji sam ja sin, a čija si ti kćerka. Nasmešila se. To joj se dopalo.

~ 46 ~ Foxy


Zvoncica

14. PROVELI SU SAT vremena u neobaveznom ćaskanju o svojim interesovanjima. Nisu se doticali prošlosti. Kaća je sve vreme razmišljala kako je čudno što ih je sudbina spojila na taj način i da bi to moglo nešto da znači, Njoj se Gavrilo dopadao, a što je duže bila u njegovom društvu, sve je više bila oduševljena njegovim zdravorazumskim stavovima, njegovom skromnošću, koju na prvi pogled niko ne bi primetio. Bilo joj je žao kad je rekao da je vreme da krenu. - Imam neke važne obaveze, inače bih ovde sa tobom sedeo ceo dan. Pogledao ju je pomalo čudno. Moglo je to biti flertovanje, ali Kaća je želela da bude oprezna kad je taj čovek u pitanju. Još uvek su nad njima lebdele senke njihovih majki, a to je mogao biti veliki kamen spoticanja. Ispratio ju je. Želela je da joj kaže da će je opet pozvati i tako joj pruži nadu da to nije sve što se moglo desiti među njima. Privlačio ju je, slatko i opasno. Odavno nije bila zaljubljena i želela je da joj se to desi. - Još jednom izvini za sve neprijatnosti koje sam ti priredio. Ali hvala što si bila uz mene. - Nema na čemu. Videla je da je spreman da ode, tek tako. Bilo joj je potrebno još malo vremena sa njim. Nadala se da će se predomisliti i reći ono što ona očekuje. - Znaš li sada šta ćeš uraditi sa nasledstvom? Iznenadio se tim pitanjem. - Ne znam. Pomalo je sebično da ga uzmem za sebe jer nisam sasvim siguran ni da ga želim. S druge strane, ako ga odbacim, gde će otići... Možda je najpravednije da sve to ide tebi i tvom bratu. - To nije bila njena želja. Mislim da treba da ga uzmeš i nešto učiniš s tim. Prodaj, a ako tebi novac nije potreban, možeš sve pokloniti u humanitarne svrhe. - O tome sam i razmišljao. Ali, s druge strane, to je bio nečiji dom. Mislio ja dobro ili loše o tvojoj majci, nekako mi je mrsko da rasprodam i raskućim ono što je njoj značilo. Možda ne razumeš... u potpunoj sam dilemi, ne znam šta da radim. ~ 47 ~ Foxy


Zvoncica

- Imaš vremena da razmisliš. Ako ti zatreba neko za razgovor o tome, tu sam. Nasmešio se. Uhvatio ju je za ruku. Zbog toga je celo njeno telo zadrhtalo. Prineo je njenu šaku ustima, poljubio i pustio je, - Da, o tome se ne može sa svakim razgovarati. Hvala. To važi i za tebe. Ako ti bude došla žuta minuta i ako osetiš da te prošlost pritiska, imaš moj broj. Okrenuo se, a ona je mogla samo da posmatra njegovu visoku figuru kako nestaje među gomilom ljudi. Odjednom je bila setna i neraspoložena. Pitala se zašto je morala da ga upozna baš u takvim okolnostima.

~ 48 ~ Foxy


Zvoncica

15. LETO JE U gradu bilo nepodnošljivo. Temperature su svakog dana bile sve više, zemlja je prosto gorela, nije bilo ni daška vetra. Kaći je ostalo još nedelju dana do godišnjeg odmora. Radovala se tome, iako je planirala da ode samo do brata od strica. On je živeo na severu Srbije, u jednom lepom ravničarskom selu. Imao je troje dece obožavala ih je i nije propuštala da svakog leta provede sa njima bar nedelju dana. Bio je kraj radnog vremena. Klima-uređaj u kancelariji je slabo radio, pa je Kaća osećala kako znoj izbija iz svake njene pore. Trebalo je da se vidi sa Unom na ručku, pa je nervozno pogledala na sat. Čekala je da joj se prijateljica javi i kaže joj za koliko stiže do restorana koji se nalazio odmah pored zgrade fakulteta. Napokon je zazvonio telefon. Ali to nije bila Una - bio je to neko za koga je mislila da je nikad neće nazvati, Ruka joj je drhtala dok je pritiskala zeleno dugmence na mobilnom. - Halo? - Katarina, ovde Gavrilo. Ako se još uvek sećaš mene... Pokušavao je da se našali i prosto je mogla da zamisli njegov osmeh sa druge strane žice. Knedla joj je zastala u grlu. Jedno vreme, nakon što su se poslednji put rastali, svaki put kad bi zazvonio telefon, ona bi zadrhtala i poželela da je on zove. Ali kako se to nije dešavalo, a prolazile su nedelje, njena nada je polako umirala. Bila je više nego sigurna da je nikad neće više nazvati. Naravno, ona nije želela da zove njega, nije nalazila dobro opravdanje za tako nešto. A sad, kad je dobila taj poziv, činilo joj se da bi mogla da poleti, makar kasnije tresnula o zemlju. - Teško je zaboraviti ljude koji ti na onakav način uđu u život kao što si se ti pojavio u mom životu. - Da, u pravu si. Slušaj, znam da se dugo nisam javljao, ali hteo sam da o svemu dobro razmislim i da pokušam da nastavim normalan život, bez osvrtanja na sve što se desilo. Ipak, ono nasledstvo mi ne da mira. Ne mogu da se smirim dok to ne rešim. Voleo bih da razgovaram sa tobom o tome. Ali, naravno, neću da te opterećujem. Ako si ti uspela da sve to prevaziđeš, bilo bi mi drago da meni pomogneš. Nekako ne mogu ~ 49 ~ Foxy


Zvoncica

ništa da radim bez dogovora sa kćerkom one kojoj je sve to pripadalo. Nije u redu. Kaća je bila skoro razočarana tim razlogom koji je naveo. Ali želja da ga vidi bila je jača od tog razočaranja. - Ja sam još nedelju dana tu. Posle idem na godišnji odmor. - Planiraš neko lepo putovanje? - Do jednog sela, nije ništa egzotično u pitanju. Idem u posetu tatinoj rodbini. - I ja putujem za dve nedelje. Istina, ne u selo, ali svejedno. Možemo da se vidimo u subotu, recimo predveče, ako nemaš neke planove. - Za sada nemam. - Odlično. Ali sada dozvoli da ja dođem po tebe. Prošli put sam te zamalo izgubio u onoj gužvi na trgu, A kako je bila moja ideja da se nađemo tamo, moram da se iskupim. Rekla mu je adresu i dogovorili su se da dođe po nju u osam sati. Bilo je još tri dana do subote, a Kaća je već uveliko smišljala kako da se obuče. Nije znala želi li da ga zavodi. Plašila se da bi mogao da prozre njene namere, a ako ga ne privlači u tom smislu, mogla bi ispasti smešna. Nikako nije želela da se to dogodi. Sat vremena kasnije upitala je Unu za savet. Ova je odmah podigla ruke uvis i ispustila pobednički krik. - Znala sam! - Šta si znala? - Da ti se dopada taj Gavrilo. Svaki put kad si pričala o njemu, oči su ti sijale. Mislila si da se to ne vidi. Ne znam zašto mi nisi do sada rekla da tu postoje simpatije. Kaća je počela da odmahuje glavom. - Nije tako, grešiš. Istina, zgodan je i vrlo šarmantan, ali nije baš normalno da me privuče osoba sa kojom sam se upoznala na onako bizaran način. Jednostavno, ne bih da ostavim loš utisak. - Ne laži ni sebe, a ni mene, Kaća. U redu je to što ti se dopada. - Ma, pusti to... Osmeh ju je odavao, ali plašila se da naglas kaže da očekuje nešto od Gavrila. Morala je biti svesna kako njih ipak povezuju stvari koje inače ne spajaju, već razdvajaju ljude. ~ 50 ~ Foxy


Zvoncica

16. ODLUČILA SE DA bude elegantna i privlačna, u topu koji je otkrivao njen zategnut stomak i dugačkoj suknji koja je isticala bokove. Bila je ponosna na svoje telo. - Što da ne?! To je govorila sebi dok se zadovoljno posmatrala u ogledalu. Nije stavila previše šminke, tek toliko da sakrije tragove neprospavane noći jer san nije dolazio, bila je previše uzbuđena. Možda je stavila previše parfema, ali kad je ušla u njegova kola, shvatila je da ni on nije štedeo na svom. - Baš lepo izgledaš večeras. U stvari, prelepo. Tiho se zahvalila. Mogla je i da uzvrati kompliment jer mu je plava košulja odlično stajala. Kosa mu je bila očešljana unazad i to je činilo da mu lice dođe do izražaja, naročito te njegove lepe plave oči. - Imao sam nameru da odemo u jedan lokalni kafić koji volim, blizu mog stana, gde volim da popijem kafu vikendom. Znam da tamo nikad nije gužva, a i kafa im je sjajna. Ali sad kad vidim koliko si lepa, prosto me je sramota da te odvedem negde gde neće biti mnogo ljudi. Šteta da niko ne vidi sa kakvom sam lepoticom. Govorio je to kroz osmeh i Kaća se podozrivo pitala da li se on na neki način šali sa njom jer se tako doterala. - Ne ulepšavam se radi drugih ljudi, već isključivo za sebe. Što se mene tiče, takav kafić mi odgovara. Jedino ako ti ne bi da se negde pokažeš sa ovakvom lepoticom. Znala je da mu je dobro uzvratila. Čak je videla njegovu reakciju podigao je začuđeno obrve, a onda se nasmešio, kao da je shvatio šta je time htela da mu poruči. - Onda idemo tamo. Nije znala u kom delu grada živi, ali se začudila kad je videla da je to samo desetak minuta vožnje od nje. To je bio miran kraj, pomalo porodičan. Kafić u koji su ušli bio je malen, ali je imao simpatičnu baštu pokrivenu trskom, sa divnom fontanom na sredini. Konobarici su zasjale oči kad je videla Gavrila na ulazu. Bila je omanja i simpatična, sa bujnim grudima koje su se njihale dok je hodala. ~ 51 ~ Foxy


Zvoncica

- Opa, nisam te očekivala u ovo vreme! Gavrilo joj je prijateljski namignuo. - Morao sam prijateljicu da dovedem tamo gde je najbolja kafa na svetu. - I najbolja usluga! - Naravno. Kad su naručili i kad je konobarica otišla od stola, Kaća je odahnula. Nimalo joj se nije dopadala prisnost sa kojom se ta devojka obraćala Gavrilu. Tada je shvatila da je to početak ljubomore. Bila je smešna sama sebi. - Vidiš, samo jedan par u uglu, i ti i ja. Nije popularno mesto vikendom uveče. Ali preko dana je krcato. - Slatko je. I konobarica je ljubazna. - Ma, ona je tu oduvek. Mislim da bi bez nje ovaj kafić izgubio dušu. Ugrizla se za jezik jer je želela da kaže nešto što ne bi baš išlo u prilog toj njegovoj konstataciji. Kafa je brzo stigla. Zaista, bila je vrlo dobra. - I, zašto si me pozvao? O čemu želiš da pričaš sa mnom? Kaća je prva povukla potez. Činilo joj se da je bolje da što pre shvati čemu taj susret. - Iskreno, nisam ni sam siguran. Uskoro moram doneti neke jako bitne odluke i ne bi trebalo bilo šta da mi stoji na putu i da me vuče unazad. A ja još uvek mislim o svemu onome što se desilo, što samsaznao. I o onome što mi je činiti u vezi sa kućom tvoje majke. Voleo bih da mi olakšaš i da mi kažeš da ćeš to uzeti kao poklon. - Neću. Ne želim. Da je htela, ostavila bi to meni ili mom bratu. Ona nikako nije želela da se to desi. Uzdahnuo je. - Ne olakšavaš mi. - Ni ti meni. Gavrilo se promeškoljio. - U stvari, nije to razlog zbog koga sam te pozvao da se vidimo večeras. Gledao ju je pravo u oči. Zadrhtala je i zapitala se da li je moguće da će sad izgovoriti kako i on gaji neka osećanja prema njoj. ~ 52 ~ Foxy


Zvoncica

- A koji je pravi razlog? To je prošaputala, uzbuđena zbog nečeg što bi moglo vrlo brzo da se desi. Strahovito je želela da ne greši. Nije skidao pogled sa nje. Da, mislila je, o tome se radi. - Ne bih da pogrešno shvatiš... ni sam ne znam da li to ima smisla. - Samo reci. Nestrpljivost joj se čula u glasu. Gavrilo je to prepoznao. - Pomenula si jednom da si sa ocem pričala o mojoj majci. Da je rekao da ju je voleo. Da li je još nešto govorio o njoj? Ja je se sećam, ali ta slika je izbledela i iskrivila se istog trenutka kad mi je postalo jasno da je sebi oduzela život, da je umrla svojom voljom. Potrebno mi je da ispravim tu sliku, da je stavim u neki realniji okvir. A ne znam ljude koji su je dobro poznavali. Njena rodbina je daleko, sa njima nemam dodira. Moj stric nikad nije voleo snahu, njegovo viđenje je takođe iskrivljeno. Možda je ono što si ti čula od oca jedina lepa slika koju mogu videti, a ti si jedina koja mi je možeš dočarati. Kaća je gledala u njega sa nevericom. Sve njene nade su pale u vodu, osećala se kao izduvani balon. Odjednom je poželela da ode, da više ne gleda tog lepog muškarca i da ne pretura po prošlosti, ni njegovoj, a ni svojoj. - Ne vidim svrhu toga. Iskreno, dosta mi je priče o tvojoj i mojoj majci! Zar misliš da razgovori koje sam ja vodila sa mojim ocem nisu nešto poverljivo, nešto što meni previše znači da bih ih delila sa bilo kim? Gavrilo je uvređeno podigao ruku. - Nisam znao da sam ja bilo ko. - Onda si nešto umislio u toj svojoj glavi. Da li ti ja nešto dugujem? Ne, mislim da ti ama baš ništa ne dugujem. Čak, indirektno, od mog prezimena imaš i koristi. Da sam ja bila dobra svojoj majci, ti ne bi sad lupao glavu šta da radiš sa onim što si dobio. Izgovarala je ojađeno te reči, a znala je da one nisu dobre, da mogu da povrede, da zaista tako ne misli. Ali razočaranje koje je doživela kad je shvatila da je Gavrilo samo koristi da bi umirio savest bilo je ogromno i nekontrolisano. - Nije u redu što to govoriš, Katarina. Nisam rekao da mi nešto duguješ, ali sam te smatrao nekom vrstom saborca u svemu ovome... ~ 53 ~ Foxy


Zvoncica

- Nismo mi saborci ni u čemu! Naprotiv, bilo bi logičnije da se mrzimo, da ne možemo da se gledamo očima. Naše majke su upropastile nas, upropastile druge i same sebe. I isprepletani smo bizarno, a ne romantično, kako ti to pokušavaš da predstaviš. Ja neću da hvalim tvoju majku samo da bi se ti osećao bolje! Niti želim da opraštam svojoj i uzimam njenu imovinu samo zato što tebe grize savest. Molim te, odvezi me kući. Odjednom mi ova kafa nimalo ne prija. Učinio je onako kako je tražila, bez reči. I on je bio besan. Videlo mu se to na licu. Oči su mu postale tamno-plave, kao more u buri, a telo mu se ukočilo. Platio je račun, seli su u kola i bez reči se dovezli do njene kuće. Tamo je samo izletela napolje, svesna koliko je gluposti rekla i kako je nisko pala u njegovim očima.

~ 54 ~ Foxy


Zvoncica

17. DOBRO JOJ JE došao odlazak na selo i druženje sa troje dece koja su bila tako čista u svojoj naivnosti i tako bezbrižna da su uspela da joj povrate dobro raspoloženje. Rođaci su imali veliko imanje na kom je trebalo svakodnevno mnogo raditi. Njen brat od strica Dobrivoje oženio se tu u selu. Ženu je upoznao dok je studirala u gradu u kome je on živeo. Bio je tipičan gradski momak, mangup za koga se porodica uvek brinula kako će završiti. Ali ljubav je učinila da se, bez mnogo premišljanja ili žaljenja, Dobrivoje odluči da ode za svojom dragom. Brzo je naučio seoske poslove i preuzeo imanje njenih roditelja. Oni su ga obožavali i zahvaljivali se bogu što ga je poslao. U toj lepoj, skromnoj kući živeli su baba, deda, Dobrivoje i Rada, dve devojčice i dečak. Od jutra do mraka se tu radilo na poljima, kao i u plastenicima koji su donosili najviše prihoda. Briga o životinjama je bio zadatak koji su obavljala deca. Nedelju dana je Kaća provela tu i zaista je uživala. Nije mogla mnogo da pomogne oko poslova na imanju, ali kako je bila gošća, potpuno su je štedeli. Pomalo su dozvoljavali i deci da zabušavaju u svojim obavezama kako bi Kaći bilo manje neugodno - poslednja se budila i poslednja odlazila u krevet. Veče pred polazak sedela je sa Dobrivojem na tremu. Uživali su u domaćem vinu. Deca su otišla na spavanje, negodujući što ne mogu da ostanu još malo sa teta Katom, kako su je zvali. Deda i baba su već odavno bili u carstvu snova, a na kraju se i Rada, snajka, izvinila i otišla u krevet. Prisećali su se brat i sestra starih dana, zajedničkih nestašluka. Smejali su se, a ponekad i tugovali za tim danima bezbrižnosti. - A onaj magarac ne misli da dođe malo ovamo? - On ti je pravi Amerikanac postao. I, znaš, bolje što je tako. Kad se čujem sa njim, shvatim koliko malo zna o problemima koji ovde svakodnevno muče ljude. Ima i on probleme, ali nekako uvek unapred ima rešenje za njih. I srećan je, dobro se slaže sa ženom, ima zdravo i lepo dete, promenio je posao i ima prelepu kuću u mirnom kraju Dalasa. Ne vidim zašto bi dolazio. Možda ću na zimu ja kod njega, stalno me zove. Videću. - Nije bio na sahrani? - Ne. ~ 55 ~ Foxy


Zvoncica

- Ja sam razmišljao da li da dođem, Rada me je nagovarala, govorila mi da je red, al’ nekako... nisam mogao. Stvarno, toliko sam besan na tu ženu da ni mrtvoj ne mogu da joj oprostim. Kaća ga je potapšala po ruci. - Ne zameram ti. Ni ja ne bih došla da je imao ko da me zameni. - Šta ćeš uraditi sa onom kućom? Dobrivoje nije znao šta se izdešavalo posle majčine smrti. - Ništa. Ionako nije moja. - Čija je? - Nekog čoveka koga majka nikad nije videla. Ali volela je njegovog strica. - Bože gospode! Ti si pravnica, možeš li to da nekako sprečiš? - Ne želim. Zaista, Doco, što dalje od svega što je njeno, najbolje je za mene. Videlo se da se taj dobrodušni čovek jako uzbudio. Ustao je i počeo da mlatara rukama, pomalo mucajući. - To i nije njeno! Ne možeš da dozvoliš da imovina mog strica, a tvog oca, ode u neke nepoznate ruke. Znaš koliko se on mučio za to? Da li si svesna koliko je on sebe uložio da bi svojoj deci obezbedio krov nad glavom? On to nije činio za Ružicu, već za vas dvoje. Stric se sigurno prevrće u grobu od muke što to odlazi nekom tamo ljubavniku! - Njegovom sestriću. - Kako god! Ne smeš to da dozvoliš. Ako treba, ja ću lično da ga uhvatim za gušu i izbacim iz kuće. Ne može to. Ako je Ružica uspela da mu sve otme, bar je bila njegova, oženio ju je i rodila mu je decu. Ali taj mu nije niko i ništa, pa nije u redu da se on baškari i uživa u stričevom imetku. Ne razumem zašto govoriš da ti to nije potrebno. Pa nije to ništa prljavo, to je stečeno poštenim i vrednim radom tvog oca. Kaća je sa zanimanjem posmatrala brata. Nikad nije smatrala da je naročito bistar. Bio je hrabar i vredan, ali nije važio za porodičnu pametnicu. Ali to što je sad govorio, imalo je smisla. I morala je da prizna da je sasvim u pravu. Ono što je njena majka podelila testamentom, nije joj zaista pripadalo. Sve je to bilo očevo, nepravedno oteto. Trebalo je da u potpunosti pripadne njoj i njenom bratu jer su samo njih dvoje bili važni ocu, zbog njih je radio i žrtvovao svoju sreću. - Možda mogu sve to da dobijem... ~ 56 ~ Foxy


Zvoncica

- Moraš! Moraš, inače si na neki način izdala strica. Obezvredila si ono što je napravio za života. Kajo, vraćaj to. Popila je gutljaj vina i pogledala u nebo. Bilo je posuto zvezdama. Čuli su se zvukovi prirode, tihi i diskretni, kako samo može biti noću u ravnici. Gore negde je bio njen otac, među anđelima. I sigurno je u tom trenutku odobravao to što je Dobrivoje govorio. Nije imala prava da se odrekne onog što je otac stvarao za života. Ni zbog majke, a ni zbog Gavrila.

~ 57 ~ Foxy


Zvoncica

18. PRVOG DANA KAD se vratila kući resila je da pozove Gavrila. Znala je da postoji mogućnost da joj se njegova reakcija ne svidi - zbog svega što mu je rekla, mogao bi da tera inat, da odbije razgovor. Pozvala ga je, nakon što je desetak minuta kružila oko telefona, uzimala ga u ruke, pa spuštala natrag. Na kraju je ipak morala da to učini, ma koliko da se uznemirila. Usta su joj se sušila od nervoze. Javio se ledenim glasom. - Gavrilo, Kaća je ovde. Imaš li vremena danas da se vidimo, makar na deset minuta? Moram nešto bitno da ti kažem. Bilo je jasno da razmišlja jer mu je trebalo vremena da odgovori. Znala je da bi joj poremetilo planove ako bi rekao da neće više da priča sa njom ni o čemu, pa je rešila da pokuša da ga izvinjenjem odobrovolji. - Shvatam da si ljut na mene i imaš potpuno pravo na to. Ni sama ne znam zašto sam onako reagovala. Ali ja očigledno nisam raščistila neke stvari u svojoj glavi. Samo sam ih gurnula pod tepih. One onda iskaču i tada gubim kontrolu. - Ako želiš da razgovaramo o tvom izvinjenju, onda gubiš vreme. - Ne, nije to u pitanju. Izvinjavam ti se jer... Prekinuo ju je. - Zato što ti je stalo da me nagovoriš da pristanem na razgovor sa tobom. Jasno mi je. I baš to me nervira jer izvinjenje nije iskreno. - Iskreno je. Zaista. Uzdahnuo je. - Dobro. Ali moram ti reći da ja ne mogu da mrdnem iz stana i da razgovor moramo da obavimo ovde. - Zašto? - Polomio sam nogu na fudbalu. U gipsu je. - Kad se to desilo? - Pre dva dana. - Oh, žao mi je. Dobro, doći ću do tebe. Samo da zapišem adresu. Rekla mu je da će stići za pola sata. Ali bila je gužva u saobraćaju i stigla je za nešto manje od sat vremena. ~ 58 ~ Foxy


Zvoncica

19. BIO JE TO lep stan, svetao, prostran, ukusno namešten. Sela je u dnevnu sobu, dozvolivši mu da skakućući na jednoj nozi ode u kuhinju i donese joj čašu hladne koka-kole. Bližilo se veče. Kroz prozor je videla kako nebo dobija tamnonarandžastu boju, kako se već na ponekim prozorima vide upaljene sijalice, kako polako grad postaje tiši i tajanstveniji. Kad ga je ugledala, ponovo ju je sustiglo koliko emocija zadržava u sebi, sve ono što oseća prema tom muškarcu. Neodoljivo ju je privlačio i toga je sad bila svesna. Skoro da je bolelo to što je verovala da on nju nikad nije posmatrao kao ona njega. Bio je ozbiljan, uzdržan, kao da time želi da joj s.tavi do znanja da ne može da pređe preko svega što mu je rekla poslednji put kad su se videli. Bio je u trenerci, a leva nogavica je bila isečena jer je od stopala do kolena imao gips. - Baš si se udesio! - Udesio me je drugar koji je umislio da je Mesi. Ali na kraju je to i moralo da se desi. - Kako to misliš? Odmahnuo je rukom. - Duga priča. A i lično je. Kako sam shvatio prošli put, ne bi trebalo da se opuštam i gledam te kao prijatelja, ne bi trebalo da ti pričam svoje privatne stvari. Svesna da je namerno pecka, Kaći je ostalo samo da još jednom pokuša da mu se izvini. Najlakše bi bilo da mu može iskreno reći da je zaljubljena u njega, da je očekivala da će joj one večeri priznati da gaji slična osećanja, ali, naravno, nije dolazilo u obzir da mu tako nešto kaže. - Neću pitati dalje. Mada nisam ti ni neprijatelj. - Onda je zvučalo kao da jesi. Ako se dobro sećam, rekla si kako bi trebalo da se mrzimo, a ne da sedimo za istim stolom. - Nisam tako mislila. Ali besmisleno je da se pravdam jer vidim da si previše ogorčen zbog svega što sam rekla, da ne želiš da prihvatiš da većinu toga nisam zaista mislila. - O čemu si htela da razgovaramo? Bilo je malo lakše kad su skrenuli na tu drugu stranu. - Razmišljala sam i shvatila da majčin imetak pripada meni i mom bratu. U stvari, to nikad nije bilo njeno, sve je to stvorio moj otac. ~ 59 ~ Foxy


Zvoncica

Predložio si da nam to pokloniš. Došla sam da te pitam da li ponuda još uvek važi. Jako se iznenadio. Videla je to u njegovom pogledu. Onda se nasmejao, ali nekako gorko i sarkastično. - Ja jesam to ponudio. I stvarno sam tad mislio da je to najpravednije. Ali sad više to ne mislim. Prebledela je. To je očigledno inat izbijao iz njega. - Hoćeš da zadržiš kuću? - Da. Bar jedno vreme. Može mi služiti kao vikendica. Ako ništa drugo, mogu je izdavati. Taj kraj je atraktivan, a u okolini nema mnogo dobrih hotela. - Otkud ta promena? Govorio si da ti ta kuća nije potrebna, da ti je mučno da je koristiš, da bi te grizla savest. - Da, govorio sam to. Ali imao sam vremena da se predomislim. - Ne zaslužuješ je. To znaš. Bila je očajna. I to nije mogla, a ni želela da to sakrije. - Možda je ne zaslužujem ja, ali je nisi zaslužila ni ti. Sve vreme si govorila da ti nije potrebna. Nisi dozvolila ni mom stricu da zadrži koliko-toliko čistu uspomenu na ženu koju je voleo. Sve si radila da omalovažiš majku i da budeš iznad prizemnih ljudskih potreba za materijalnim. Da nemaš finansijskih problema? - Molim? - Pa čim si se tako naglo predomislila, lako je pretpostaviti da si slaba sa novcem, da ti je ovo šansa da se izvučeš. Ako je to, možeš da uzmeš nakit iz kuće jer je on prema testamentu tvoj. I slike koje su pripale tvom bratu. Vređao ju je. Znala je da sve to govori s namerom da je ponizi jer je i ona ponizila njega prošli put. Ustala je. - Ne razumem zašto ovo radiš, Gavrilo. Nisam došla da te molim, već da ti predočim da oboje grešimo što mislimo da je to nešto što je pripadalo mojoj majci. Sve je to očevo. - Koliko ja znam, ti i brat ste se već jednom odrekli svega u njenu korist? - Zato što je bila skot. Nismo hteli ništa od nje. Od besa i očaja zbog očeve smrti nisam ni razmišljala trezveno. Trebalo je tad da uzmemo ~ 60 ~ Foxy


Zvoncica

sve od nje jer na to nije imala pravo. Osim dece, ništa mu lepo nije pružila da bi mogla tako da raspolaže onim što je stvorio. - Trebalo je tada da joj uzmete. Sad je mrtva i sad je to moje. Umalo da ga je udarila koliko ju je nervirao. Ali znala je da postoje drugi načini, istina, jako teški i neizvesni, ali ipak zakonski, da se testament obori. - To je tvoj odgovor, Gavrilo? - Da. Konačan. Uzdahnula je, bacila pogled ka njemu i izašla ljutito iz stana. Bilo joj je potrebno mnogo vremena da se smiri i da prestane naglas da ga psuje. Više nije bio tako uzvišen i sjajan u njenim očima.

~ 61 ~ Foxy


Zvoncica

20. NEKOLIKO DANA KASNIJE dobila je iznenadni poziv od advokata Kesića. Otišla je u njegovu kancelariju. Pružio joj je neke papire i kovertu u kojoj se nalazio svežanj ključeva. - Šta je to? - Poklon. Gospodin Gavrilo Vam je vratio Vaše nasledstvo. Papiri se vode na Vas, a na Vama je kako će te to podeliti sa bratom. Prebledela je. Prethodnih dana spremala se na ljutu borbu protiv Gavrila, tražeći sve moguće rupe u zakonima koje bi joj pomogle da se domogne očevog nasledstva. Ali sad je bila sasvim zatečena. - Da li je rekao zašto se odlučio da mi pokloni sve ovo? Advokat je odmahnuo glavom lagano, kao neka stara kornjača. - Nije hteo da objašnjava. Ali očigledno je to čvrsto rešio jer mi nije dozvolio ni reč da kažem. - A Vi ste pokušali da ga uverite u suprotno? - Ne, samo sam hteo da budem siguran da zna šta radi. I zna. To je bilo dovoljno da ovo prihvatim na sebe. Pregledala je papire. Gavrilov potpis uredno je stajao na svakom od njih. Na kraju ih je potpisala i ona. Advokat je imao Gavrilovo punomoćje, pa su njenim autom otišli da overe ugovore. Nakon svega pitala je koliko staju njegove usluge. - To je plaćeno. Gospodin Gavrilo je regulisao sve oko mog angažovanja. To je prilično uznemirilo Kaću. Em joj je poklonio malo bogatstvo, em je platio advokata, a znala je da to sigurno nije bila zanemarljiva suma. Zato je ona uzvratila. Poslala je Unu na njegova vrata sa nešto novca. Kaća je to smatrala gestom zahvalnosti. Nije očekivala da će ga to bilo kako uvrediti ili naljutiti. Čekala je Unu u kolima ulicu dalje. Iz daljine je videla da je besna. Nikad nije išla tako brzo, sitnim koracima. Uletela je u auto i odmah se obrušila na prijateljicu. - Kako si me samo zeznula! Tako sam se izblamirala da mi dođe da gurnem glavu u pesak kao noj! ~ 62 ~ Foxy


Zvoncica

- Šta se desilo? - Zalupio mi je vrata pred nosem. Rekao je da ti poručim da ga više ne ponižavaš. Kaća je bila zbunjena. Nije joj to bio cilj. Samo je htela da pokaže da se osećala njegovim dužnikom, želela je da nadoknadi novac koji je potrošio na advokata. - Ne razumem ga. - On je gospodin. Nije ti sve prepisao iz nekakve zadnje namere, već zato što je shvatio da je to jedino realno i pravedno. I to što je on platio advokata, trebalo je da ti pokaže da njemu nije stalo do materijalnog, do novca. A ti si obezvredila to. Znala sam da ne treba da prihvatam tvoje sulude ideje. Hajde, idemo odavde. Kaća je upalila auto, ali on je samo zabrundao, prešao nekoliko metara i stao. Bio je kao mrtav. Džaba je pokušavala na sve načine da ga oživi -„jugo” je ispustio dušu, i to samo nekoliko stotina metara od Gavrilove kuće. - Prokleta starudija! Kaća je šutnula auto, a za njom i Una. Kao da im se to dopalo, ponovo su šutnule jedna, pa druga. I opet. Počele su i da se smeju. Ulica je odzvanjala od tog smeha koje je pratilo tupo lupanje u lim. Kad su se umorile, resile su da zaustave taksi. - Šta ćemo sa autom? - Poslaću sutra šlep-službu. Neka prespava ovde za kaznu. Pozvale su taksi i ubrzo se njime odvezle. „Jugo” je ostao u Gavrilovom komšiluku.

~ 63 ~ Foxy


Zvoncica

21. SLEDEĆEG JUTRA PROBUDIO ju je telefon. Jedva ga je našla na dnu torbice, negde pored kreveta. Skočila je kad je videla Gavrilovo ime na ekrančiću. Sigurno ju je zvao da joj drži predavanja što je poslala novac preko Une. Javila se prilično neraspoložena. - Katarina, ja sam, Gavrilo. Da nije možda tvoj auto na parkingu nedaleko od mog stana? Onda se setila da je zaista prethodnog dana krntiju ostavila tamo. - Verovatno je tamo. Nije hteo da upali. Nisam imala drugo rešenje. - Video sam kad sam išao do prodavnice. Učinila mi se poznata lutkica koja visi napred, na retrovizoru. To ju je smekšalo. Ona nikad ne bi obratila pažnju na takve sitnice. - Kasnije ću pozvati šlep-službu da ga odvuku do majstora. Ako mu uopšte ima pomoći. - Ima ovde blizu sjajan majstor, moj prijatelj. Mogu ja da ti odšlepam auto, to je samo dve ulice dalje. Ali moraš da dođeš i doneseš ključeve. Tek tada je zapazila da govori normalnim tonom, da u njegovom glasu nema nikakve gorčine niti prebacivanja. - Čekaj, zar ti nisi ljut na mene zato što sam poslala novac po drugarici? - Jesam, To nije imalo smisla. - Platio si advokata. Nema potrebe da se odričeš i novca i da još i to plaćaš. - To je moja stvar. Kad možeš da doneseš ključeve? - Da li ti je noga još u gipsu? Kako ćeš da voziš? - Ti ćeš, ja ću samo da ti pomažem. Rekla je da će biti tamo za sat vremena. I bila je, možda i ranije. Odmah se bacio na posao. Iako je i dalje nosio gips i pomagao se nekim dugačkim štapom, vrlo spretno je namestio vuču, a onda joj potanko objasnio kako se vozi sa kolima iza. Jednog svog komšiju je angažovao da upravlja „jugom” i vrlo brzo su stigli do majstora. Bio je to jedan mlad simpatičan muškarac koji je pogledao auto i odmah rekao da kvar nije veliki. Dogovorili su se da Kaća dođe natrag za dva dana. Onda je dovezla Gavrila i njegov auto ispred njegovog stana. ~ 64 ~ Foxy


Zvoncica

- Hoćeš gore na kafu? Taj poziv nije htela da odbije. I dalje joj nije pominjao prethodne svađe, niti jučerašnji Unin dolazak kod njega. Ponašao se kao da se među njima nikad ništa loše nije desilo. Ali Kaća je znala da to neće večno da potraje. Čim su seli u njegovu dnevnu sobu, Gavrilo joj je postavio neobično pitanje: - Šta ćeš raditi sa kućom? Zbunjeno ga je pogledala. - Ne znam. Moram da razgovaram sa bratom i vidim da li je on za to je prodamo i podelimo novac ili možda planira da se jednom vrati ovamo, pa da, eventualno, u njoj živi sa porodicom. - Zašto ti ne bi živela tamo? Odmahnula je glavom. - Mislim da nikad ne bih mogla tamo mirno i lepo da spavam. - Zašto, ako si na kraju shvatila da to nije imetak tvoje majke, već očev? - Zašto mi postavljaš tako čudna pitanja? Nasmejao se. - Bio sam u toj kući. Iznenadila se. - Kad? - Pre nekog vremena, nekoliko dana nakon što si mi sve ono rekla u kafiću. Išao sam da vidim da li bi mogla da mi se svidi, može li da me privuče da živim tamo. - I? - Isprva sam bio oduševljen. Predeo je sjajan, vazduh je čist i opijajući, blizina planine je očaravajuća. Ali kad sam kročio unutra... ne znam. Prošao sam sve sobe i tražio tvoje tragove, tragove tvog brata, tvoje porodice, tvog oca. Nisam mogao ništa da nađem. Nijedne slike ili uspomene koja bi podsećala na tebe, na vas... Možda sam želeo da mi se kuća svidi, možda sam sam sebe ubeđivao da je besmisleno suditi o kući prema uspomenama neke nepoznate osobe koja je tu živela. Ali sad, kad više nije moja, kad nemam veze sa njom, pitam tebe šta nameravaš da uradiš. Jer tamo tebe nema. Ni tvog brata. Nema vas ni u naznakama. Lakše sam prepoznao uticaj mog strica - njegova je ideja da se prostor osvetljava podnim lampama, a one su bile u svakoj prostoriji. Dakle, tu tebe nema. I ne verujem da će ikad biti, ma koliko se trudila da tu kuću gledaš nekim drugim očima jer je kupljena novcem tvog oca. - Zašto mi sve ovo govoriš? ~ 65 ~ Foxy


Zvoncica

- Da te sprečim da budeš nesrećna kad shvatiš da tu kuću zaista nisi htela i da je nećeš, bez obzira što je u stvari pripadala tvom ocu. Samo toliko. Možda bi trebalo da budemo neprijatelji, ali nismo. Videla je nežnost u njegovom pogledu. I to ju je ponovo navelo da poželi da ga zavede, da ga ima, da ga opčini. - Nismo neprijatelji. - Ne bih rekao da jesmo. Ti si pokušala da to napraviš od nas, ali nije ti uspelo. - Ako sam ti već prijatelj, onda mi reci zašto je to što si polomio nogu u stvari dobra stvar koja ti se desila. Nasmejao se i odmahnuo glavom. - Kako se sećaš toga! Pomislila je kako li se on seća lutkice na retrovizoru njenih kola. - Ne zaboravljam tako lako. - Devojka mi je napravila ljubomornu scenu jer se dva sata nisam javljao na telefon. U stvari, ona je bila sigurna da je varam, a ja sam se krivio od bola u bolnici. Kad sam je, pošto su mi stavili gips, nazvao, izgovorila je strašne stvari. - Strašnije od onih koje sam izgovorila ja? - Strašne. Samo na drugi način. Bilo je to dovoljno da uvidim da ona nije žena za mene, da neću da gubim vreme sa nekim ko se ne uplaši za mene kad joj se ne javljam na telefon, već odmah misli na sebe, na svoje porive da me drži na uzici. Kaća nije mogla da poveruje da je on sve vreme, dok se ona nadala da je sam i slobodan za nju, imao devojku. - Eto, ispričao sam ti. - Zar ti nije žao? - Zbog čega? - Što si prekinuo sa devojkom? - Žao mi je što sam verovao da je prava. Samo to. Tada ju je uhvatio za ruku. Nežno joj je mazio dlan vrhom kažiprsta. To ju je uzbuđivalo. Celo telo joj je gorelo. - U stvari, ne zanima me tvoj auto. Ne zanima me ni kuća tvoje majke. I baš me briga da li ćeš se u njoj dobro osećati. Od trenutka kad sam te ugledao, znao sam da mi je važno samo to da li ću ikada imati priliku da te poljubim. ~ 66 ~ Foxy


Zvoncica

Nije mogla da poveruje da joj tako nešto govori iz čista mira. - I kad sam shvatio ko si, ko ti je majka i od koga sam dobio nasledstvo, prilično sam se razočarao jer sam bio siguran da posle toga ne smem ni da pomislim da te zavodim. Zato sam se povukao, ali mi đavo nije dao mira. Sve vreme me je nešto kopkalo jer sam siguran da i ti slično osećaš prema meni. Trgla se i pogledom tražila odgovor. - Pitaš se odakle mi to. Ne znam, prosto osećam. Čak i kad si me onda onako izvređala, ja sam u tome video neku vrstu odbrambenog mehanizma. Štitila si se od nečega, možda od mene samog. Privukao ju je k sebi. I poljubio. Usne su mu bile tople, meke, pune žudnje. Uzvratila mu je jednako željno. - Znao sam da i ti to želiš... - Želela sam sve vreme... - Trebalo je samo da mi daš znak. - Nisam mogla ni da pretpostavim da tako nešto osećaš... Ljubili su se, vreme je prolazilo, a činilo se da nijedno ne mari za to.

~ 67 ~ Foxy


Zvoncica

22. NAREDNOG DANA JE ustala iz njegovog kreveta i shvatila da ga nema u sobi. Obukla se i pronašla ga u kuhinji. Pravio je kajganu. - Dobro jutro, Katarina. Odjednom joj to „Katarina” nije zvučalo onako loše kao ranije. Samo ju je majka tako zvala i zato je mrzela kad je neko oslovi punim imenom. Sad joj nije smetalo što ju je Gavrilo tako zvao. - Dobro jutro. Zagrlio ju je oko struka i privukao k sebi. - Kad skinem gips, pokazaću ti sve što noćas nisam mogao da ti pokažem. Zakikotala se. Bilo joj je toliko divno prethodne večeri da gips nije ni primetila. Osećanja su joj se rasplamsala, lebdela je i padala u zanosu, a sve vreme je bila svesna da to među njima nije samo telesno, već da njih dvoje imaju nešto mnogo dublje. - Da li bi hteo da se odvezeš sa mnom do one kuće? Iznenađeno ju je pogledao. - Kako to odjednom? - Ja tebe nisam pitala kako smo odjednom od ljutitog Gavrila stigli do toga da se topimo u zagrljaju. Preskočili smo izvinjenja i objašnjenja. - Namerno smo to preskočili. Uvredila si me nekoliko puta, ja sam pokušao da vratim, ali sam umesto uvreda vratio kuću. To mi j e bio jasan znak da sam se zaljubio u tebe i da ne mislim racionalno. A sad mi reci zašto želiš da ideš u tu kuću? - Da vidim da li je zaista ne mogu osećati i voleti. Nakratko se zamislio. - U redu, ako to želiš. - Najbolje je da se suočim sa njom. Poslednji put kada sam bila tamo, grčevito sam samu sebe uveravala da sam tu samo zbog dokumenata i da ništa drugo ne može da me dotakne. Sad želim da bez ikakvih obaveza provedem tamo sat ili dva i vidim ima li svrhe da pokušavam da je zavolim. - Što se mene tiče, spreman sam odmah da krenemo. Samo da doručkuješ. ~ 68 ~ Foxy


Zvoncica

Ubrzo su se našli na putu ka kući u podnožju planine.

~ 69 ~ Foxy


Zvoncica

23. NIJE MOGLA DA oseti tu kuću. Hodala je gore-dole, a samo je radna soba imala mrvu duše koja bi je navela da sedne, da bude spokojna i da uživa. Gavrilo je išao za njom i posmatrao netremice njene reakcije. - Prava si luda što me tako netremice gledaš i pratiš. - Očekujem neku reakciju. Mržnju, bes, želju za osvetom, bilo šta. Ali ne vidim je. - Ova kuća me sad čini ravnodušnom. Čak je i majčin duh odavde ispario. Ušla je u spavaću sobu koja je nekad pripadala njenoj majci. Četka za kosu je i dalje bila na toaletnom stočiću. - Pogledaj, ovu četku sam videla prošli put. I bila je kao neki đavolji znak koga sam se uplašila. A sad mogu da je dodirnem, da je prevrćem, da je gledam. Okretala je četku neko vreme, a onda je vratila na mesto. Gavrilo je prišao i zagrlio je. - Izgleda da si konačno prihvatila. - Šta to? - Da je više nema, Da više nije sposobna da te povredi. To je na neki način oproštaj sa njom. Pogledala ga je sa divljenjem. - Misliš da joj opraštam samim tim što sam među stvarima koje su nju okruživale? Klimnuo je glavom. - Pravo je pitanje da li bi ikad mogla da prihvatiš ovu kuću kao svoju, da u njoj možeš da se potpuno raskomotiš i opustiš i da ne pomisliš ni delićem podsvesti da se to njoj ne bi dopalo? Tada joj je sinulo. - Sve vreme mi govoriš da je to njena kuća, da su tu vladala njena pravila. Sad shvatam - bez obzira što je sve napravio moj otac, ovo jeste bila njena kuća. Ona ju je prosto začarala i okupirala. Ovde mog oca nema ni u tragovima. Ovo mu zaista ne pripada. Videlo se da je Gavrilo ganut. Zagrlio ju je i privukao je na svoje grudi. ~ 70 ~ Foxy


Zvoncica

- Hteo sam da to sama uvidiš. I ja sam nešto shvatio kad sam poslednji put bio na majčinom grobu i mislio o onim danima kad se ubila. Možemo ih osuđivati i prezirati, ali one su imale prava da od svojih života rade šta god im je volja. Jedna je izabrala smrt, druga život punim plućima. Koja je u pravu i koja ima više šanse za oproštaj? Ne znam. - Ne znam ni ja. Ali shvatam na šta si me usmeno. Ako želim da prihvatim ovu kuću, moram da prihvatim i sliku svoje majke, stvarnu, onakvu kakva je zaista bila. Uzdahnula je. Odjednom kao da je bila bar deset kilograma lakša. Neki ogroman teret se skotrljao sa njene duše i bez traga nestao.

~ 71 ~ Foxy


Zvoncica

24. STAJALA JE PORED Gavrila na grobu svoje majke i osvrtala se. - Nema nikog. Taj šapat zvučao je prilično očajnički. Gavrilo, u crnom odelu, samo joj je stegao ruku. - Polako, doći će. Niko ne žuri da stigne na vreme na groblje, - Ko je ono tamo? Neki muškarac? Gavrilo je odmah prepoznao taj tromi hod potpomognut štakama. - To je stric. A eno, sa druge strane, dolaze neki žena i čovek. Okrenula se i prepoznala Dobrivoja i Radu. Mahali su joj. Ubrzo je došlo još nekoliko ljudi. Svi su oni znali pokojnicu i došli su na godišnji pomen. Kaća je uspela da izgovori nekoliko reči. Zahvalila se svima koji su došli jer im je zatražila da daju oproštaj dostojan jedne dame koja tu počiva. I činilo se da svi prisutni napokon shvataju da je vreme da prevaziđu sve loše što ih je vezivalo sa pokojnicom. Nešto kasnije, Gavrilo i ona su napuštali groblje. - Vidiš, dosta se ljudi odazvalo. - Da. Sad je ispraćena dostojanstveno. Zagrlila ga je i krenula duž staze koja je vodila sa groblja. Bila je srećna što ga drži pod ruku, što mu pripada i što ga je pronašla. - Kada ćemo da priredimo oproštaj tvojoj majci? Ćutao je jedno vreme. Činilo se da to nije nešto što bi želeo. Ali Kaća ga je već dobro poznavala. Znala je da mu uvek mora dati malo vremena kako bi doneo odluke i zaključke koji se možda i kose sa njegovim željama. Zaista, nisu stigli ni do njegovog stana kad je iznenada rekao: - Uradićemo to. Moj stric će doći. Sigurno mu neće biti prijatno, ali će doći. I ostatak porodice. Učiniće to ako shvate da mi to znači. A znači mi. Bila je ponosna na njega. Zagrlila ga je čvrsto. - Jednom si me pitala da li smo oštećeni što smo imali majke kakve smo imali, sećaš se? - Da, sećam se. - Imaš li sada odgovor? Nasmešila se. ~ 72 ~ Foxy


Zvoncica

- Mislim da imam. - A on glasi...? - To je život. On ne bira kome će dati najbolju i najbrižniju majku na svetu, kome će dati pametnicu, a kome diktatora ili samoubicu. To nas nemože unazaditi. To nije opravdanje za naše buduće greške. Nismo oštećeni. I kompleksi nikad neće izbiti iz nas. Nećemo to dozvoliti. - Sviđa mi se taj odgovor. I sviđaš mi se ti. Mnogo. Previše. A dovoljno da pomislim kako bi bilo lepo da više ne donosiš svakog dana svoju četkicu za zube kod mene, pa da je vraćaš. Mislim da bi četkica morala ovde da se preseli. Vrisnula je od sreće. Nije želela ništa više od toga da živi pored njega, da sa njim deli svaki trenutak sreće i tuge, da pored njega zaboravi na sve loše što joj se desilo. - Da li taj vrisak znači ono što mislim? Opet je vrisnula i obesila mu se oko vrata. Napolju je duvao vetar i činilo se da se sprema oluja. Pešaci su ubrzavali korak ne bi li se na vreme sklonili od nadolazećeg nevremena. A Kaći je bilo svejedno šta se tamo negde dešava. Njen život više nije bio mutan, razbistrio se. Sva gorka sećanja su nestala, kao da ih nikada nije ni bilo. Shvatila je da je čoveku potrebno samo ljubavi kako bi mogao da oprosti i najgorem neprijatelju. - Kraj -

~ 73 ~ Foxy

Nnasledstvo njene majke  

Skini i podijeli s prijateljicama!

Nnasledstvo njene majke  

Skini i podijeli s prijateljicama!

Advertisement