Page 1


Naslov originala Jamie McGuire "Beautiful Disaster" Copyright © 201 lby Jamie McGuire Translation copyright © za Srbiju, Čarobna knjiga, 2012 ISBN 978-86-7702-260-0 Nijedan deo ove publikacije, kao ni publikacija u celini, ne sme se reprodukovati, umnožavati, preštampavati niti u bilo kojoj drugoj formi i bilo kojim drugim sredstvom prenositi ili distribuirati bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač prema odredbama Zakona o autorskim pravima. Čarobna knjiga Beograd 2012.

Džejmi Makgvajer

DIVNA

PROPAST Prevela Sanja Bošnjak fctmi&iM iinjifjit Za ljubitelje čija je ljubav prema priči pretvorila želju u knjigu u vašim rukama


Prvo poglavlje CRVENA ZASTAVA

Sve u prostoriji je vrištalo da tu ne pripadam. Oronulo stepenište, bučni posetioci stisnuti rame uz rame, vazduh ispunjen mešavinom znoja, krvi i budi. Glasovi su se stapali dok su izvikivali brojeve i imena, a ruke su mlatarale razmenjujući novac i pokrete da bi se sporazumele iznad buke. Probijala sam se kroz gomilu, odmah iza najbolje drugarice. „Čuvaj lovu u novčaniku, Ebi!", doviknula mi je Amerika. Širok osmeh joj je zablistao čak i pod mutnim svetlom. „Držimo se zajedno! Biće još gore kad počne!", viknuo je Šepli. Amerika ga je uhvatila za ruku, a onda mene dok nas je Sepli vodio kroz more ljudi. Oštro blejanje roga preseče zadimljeni vazduh. Buka me je preplašila, tako da sam poskočila i potražila izvor tog prodornog zvuka. Stojeći na drvenoj stolici, muškarac je držao svežanj novčanica u jednoj, a rog u drugoj ruci. Prineo je plastiku usnama. „Dobro došli na krvavo kupanje! Ako tražiš Uvod u ekonomiju... na pogrešnom si jebenom mestu, prijatelju! Ako tražiš Krug, ovo je Meka! Zovem se Adam. Ja određujem pravila i prekidam borbu. Klađenje prestaje čim se protivnici nađu na podu. Nema dodirivanja boraca, nema pomoći, nema promene klađenja i nema ulaska u ring. Ako prekršite ova pravila, prebićemo vas na mrtvo ime i izbaciti bez novca! To se odnosi i na vas, dame! Zato ne koristite ribe da prevarite sistem, momci!" Sepli zavrte glavom. „Gospode bože, Adame!", doviknuo je voditelju iznad buke, očito nezadovoljan prijateljevim izborom reči. Srce mi je tuklo u grudima. S ružičastim džemperom od kašmira i bisernim minđušama izgledala sam kao učiteljica na plažama Normandije. Obećala sam Americi da ću se izboriti sa svim na šta naiđemo, ali neposredno pre cilja došlo mi je da obema rukama zgrabim za tu njenu čačkalicu od ruke. Ne bi me ona dovela u opasnost, ali u podrumu s pedesetak pijanih studenata željnih krvoprolića i zarade nisam baš bila sigurna kakve su nam mogućnosti da izađemo nepovređene. Kad je Amerika upoznala Seplija na orijentaciji za brucoše, često je išla s njim na tajne borbe održavane u raznim podrumima Univerziteta Istern. Svaki dogadaj se odigravao na drugom mestu i držan je u tajnosti sve do sat vremena pre borbe. Pošto sam uletela u malo pitomije krugove, iznenadilo me je saznanje da u Isternu postoji podzemni svet; ali Sepli je znao za njega i pre nego što se upisao. Njegov cimer i rođak Trevis učestvovao je u svojoj prvoj borbi pre sedam meseci. Dok je bio brucoš, pričalo se da je najubitačniji takmičar koga je Adam video za tri godine otkako je osnovan Krug. Na početku druge godine bio je nepobediv. Njegovim pobedama Trevis i Šepli su zajedno lako otplaćivali stanarinu i račune. Adam ponovo prinese rog usnama i povici i kretanje postadoše grozničavi. „Večeras imamo novog izazivača! Rvačka zvezda Isterna Marek Jang!" Začulo se navijanje i gomila se razdvojila kao Crveno more kad je Marek ušao u prostoriju. Kružni prostor se raščistio, a gomila poče da zviždi, dovikuje i ruga se borcu. On je skakutao gore-dole i istezao vrat napred-nazad; lice mu je bilo ozbiljno i


usredsređeno. Gomila se utišala do jednoličnog žamora, a onda mi ruke poleteše do ušiju kad je zagrmela muzika kroz velike zvučnike na drugoj strani prostorije. „Našeg narednog borca ne treba predstavljati, ali pošto ga se bojim kao đavola, ipak ću to uraditi! Drhtite od straha, momci, i skidajte gaće, dame! Pozdravimo Trevisa 'Besnog Psa' Medoksa!" Kad se Trevis pojavio na ulazu na drugom kraju prostorije, buka je dosegla vrhunac. Ušao je nag do pojasa, opušten, kao da ga ništa ne dotiče. Ušetao je u središte kruga kao da je u pitanju samo još jedan radni dan. Vitki mišići su mu se zategli ispod istetovirane kože kad je tresnuo pesnicama o Marekove zglobove šake. Nagnuo se i šapnuo nešto Mareku u uvo, i rvač se pomučio da zadrži ozbiljan izraz. Marek je stajao tik do Trevisa, gledali su se pravo u oči. Marekov izraz je bio ubitačan; Trevis je izgledao kao da se zabavlja. Razdvojili su se nekoliko koraka i Adam je dunuo u rog. Marek je zauzeo odbrambeni stav, a Trevis je napao. Podizala sam se na vrhove prstiju kad bi mi se izgubili iz vida, naginjala se s jedne na drugu stranu da bolje vidim. Pomerala sam se, klizeći kroz bučnu gomilu. Laktovi su se zabijali u mene, ramena su me gurala, bacakala me napred-nazad kao keglu. Ugledala sam vrhove glava Mareka i Trevisa, pa sam nastavila da se probijam napred. Kad sam konačno stigla u prve redove, Marek je zgrabio Trevisa debelim rukama pokušavajući da ga baci na zemlju. Kad se Marek nagnuo, Trevis ga je udario kolenom u lice. I pre nego što se Marek povratio od udarca, Trevis se obrušio na njega; pesnicama je udarao i udarao Mareka u krvavo lice. Nečiji prsti su mi se žarili u ruku i odskočila sam. „Sta, dodavola, radiš, Ebi?", pitao je Sepli. „Ne vidim ništa odande!", doviknula sam mu. Okrenula sam se baš na vreme da vidim kako Marek zadaje snažan udarac. Trevis se okrenuo i na trenutak sam pomislila da se izmiče pred novim udarcem, ali on je napravio pun krug i udario laktom Mareka pravo u nos. Krv me je poprskala po licu i isprljala mi prednji deo džempera. Marek je pao na beton uz tup udarac i u prostoriji je načas zavladala potpuna tišina. Adam je bacio jarkocrvenu četvrtastu tkaninu na Marekovo klonulo telo i gomila je eksplodirala. Lova je ponovo počela da prelazi iz ruke u ruku, a izrazi lica su se podelili od zadovoljnih do očajnih. Pomerala sam se tamo-amo pred onima koji su dolazili i odlazili. Amerika me je dozivala negde otpozadi, ali ja sam stajala opčinjena crvenim tragom od mojih grudi do struka. Par teških crnih čizama zaustavio se ispred mene i privukao mi pažnju na pod. Podigla sam pogled; farmerice isprskane krvlju, lepo izvajani trbušni mišići, gole istetovirane grudi okupane znojem i, konačno, tople, smeđe oči. Gurnuli su me otpozadi i Trevis me je uhvatio za ruku pre nego što sam pala napred. „Hej! Odmakni se od nje!", namrštio se Trevis, gurajući sve koji bi mi se približili. Oštar izraz mu se istopio u osmeh kad je ugledao moj džemper, a zatim mi je obrisao lice peškirom. „Izvini za ovo, Golubice." Adam ga je potapšao po potiljku. „Hajde, Besni Psu! Čeka te lova!" Trevis nije skidao pogled s mene. „Šteta za taj džemper. Lepo ti stoji." Već sledećeg trenutka su ga okružili obožavaoci i nestao je u istom pravcu odakle je i došao. „Na šta si mislila, budalo?", viknula je Amerika i cimnula me za ruku.


„Došla sam ovamo da vidim borbu, zar ne?", nasmešila sam se. „Nije trebalo čak ni da budeš ovde, Ebi", grdio me je Šepli. „Nije ni Amerika", uzvratila sam. „Ona ne pokušava da uskoči u krug!" Namrštio se. „Hajdemo." Amerika mi se osmehnula i obrisala mi lice. „Prava si gnjavatorka, Ebi. Bože, baš te volim!" Obavila mi je ruku oko vrata i popele smo se stepenicama, pa napolje u noć. Amerika je ušla za mnom u moju sobu u domu podrugljivo se osmehnuvši mojoj cimerki Kari. Smesta sam skinula okrvavljeni džemper i bacila ga u korpu za veš. „Odvratno. Gde si bila?", pitala je Kara iz kreveta. Pogledala sam u Ameriku, koja je slegla ramenima. „Krv iz nosa. Nisi nikad videla Ebino čuveno krvarenje iz nosa?" Kara je podigla naočare i odmahnula glavom. „O, videćeš." Namignula mi je i zatvorila vrata za sobom. Nepun minut kasnije zapištao mi je telefon. Kao i obično, Amerika mi je slala poruku nekoliko trenutaka nakon što smo se rastale. ostajem kod šepa. vidimo se sutra, kraljice ringa Pogledala sam Karu, koja me je gledala kao da će mi nos svakog trenutka prokrvariti. „Šalila se", rekla sam. Nezainteresovano je klimnula glavom, a onda vratila pogled na gomilu knjiga na svom krevetu. „Idem da se istuširam", rekla sam i dohvatila peškir i neseser. „Obavestiću medije", izjavila je bezizrazno Kara, spuštene glave. Narednog dana Šepli i Amerika su mi se pridružili na ručku. Nameravala sam da sedim sama, ali kako su studenti nagrnuli u ka- feteriju, stolice oko mene su zauzimali ili Šeplijevi drugovi iz bratstva ili članovi ragbi tima. Neki od njih su prisustvovali borbi, ali niko nije spominjao moj doživljaj kraj ringa. „Šepe", doviknuo je glas u prolazu. Šepli je klimnuo glavom, i kad smo se Amerika i ja okrenule, videle smo Trevisa kako seda na kraj stola. Pratile su ga dve raskošne plavuše u majicama s natpisom bratstva. Jedna je sela Trevisu u krilo, a druga pored njega, hvatajući ga za majicu. „Mislim da sam upravo malo povratila", promumlala je Amerika. Plavuša u Trevisovom krilu se okrenula ka njoj. „Čula sam te, kučko." Amerika je zgrabila kiflu i bacila je preko stola, za dlaku promašivši devojčino lice. Pre nego što je devojka stigla nešto da kaže, Trevis izmače kolena i ona se stropošta na pod. „Jao!", jauknula je i pogledala u njega. „Amerika mi je prijateljica. Moraš pronaći drugo krilo, Leks." „Trevise!", zacvilela je i ustala. Trevis se okrenuo tanjiru i nije obraćao pažnju na nju. Ona je pogledala u sestru i nezadovoljno dunula, a onda su otišle držeći se za ruke. Trevis je namignuo Americi i, kao da se ništa nije dogodilo, uzeo je još jedan zalogaj. Tada sam i primetila malu posekotinu na njegovoj obrvi. Razmenio je poglede sa Šeplijem, a onda započeo razgovor s ragbistom prekoputa. Iako se gomila za trpezarijskim stolom proredila, Amerika, Sepli i ja smo se zadržali da isplaniramo vikend. Trevis je ustao da pode, ali se zadržao na našem kraju stola.


„Šta?", pitao je glasno Šepli i prineo ruku uvu. Trudila sam se da ne obraćam pažnju što sam duže mogla, ali kad sam podigla pogled, Trevis je zurio u mene. „Znaš je, Treve. Amerikina najbolja drugarica? Bila je s nama ono veče", rekao je Sepli. Trevis mi se nasmešio, pretpostavila sam najprivlačnijim osme- hom. Odisao je seksepilom i buntovništvom sa svojom kratko ošišanom smeđom kosom i istetoviranim podlakticama i ja zakolutah očima na njegov pokušaj da me opčini. „Otkad imaš najbolju drugaricu, Mer?", pitao ju je Trevis. „Od druge godine", odgovorila je i skupila usne dok mi se smeškala. „Zar se ne sećaš, Trevise? Upropastio si joj džemper." Nasmešio se. „Uništio sam mnoge džempere." „Odvratno", promumlala sam. Okrenuo je praznu stolicu pored mene, seo i spustio ruke ispred sebe. „Znači, ti si Golubica, ha?" „Ne", obrecnula sam se. „Imam ime." Izgleda da ga je moje ponašanje zabavljalo, što je mene samo još više ljutilo. „Dakle? Koje?", pitao je. Uzela sam poslednju krišku jabuke s tanjira, ne gledajući ga. „Onda ostaje Golubica", slegao je ramenima. Pogledala sam u Ameriku, a zatim u Trevisa. „Pokušavam da jedem." Prihvatio je izazov. „Ja se zovem Trevis. Trevis Medoks." Zakolutala sam očima. „Znam ko si." „Znaš, ha?", rekao je podigavši povređenu obrvu. „Ne laskaj sebi. Teško te je ne primetiti kad pedeset pijandura izvikuje tvoje ime." Malo se uspravio. „To mi se često događa." Ponovo sam zakolutala očima i Trevis se zakikotao. „Imaš li tik?" „Star „Tik. Oči ti neprestano kolutaju." Ponovo se nasmejao kad sam ga ljutito pogledala. „Mada, prelepe su", izjavio je i nagnuo mi se na samo nekoliko centimetara od lica. „Koja je to boja? Siva?" Pogledala sam u tanjir i pustila duge pramenove kose boje karamele da stvore zavesu između nas. Nije mi se dopadalo kako sam se osećala kad mi je bio tako blizu. Nisam želela da budem kao gomila drugih devojaka u Isternu koje crvene u njegovom prisustvu. Nisam uopste želela da on tako deluje na mene. „I ne pomišljaj, Trevise. Ona mi je kao sestra", upozorila ga je Amerika. „Dušo", rekao je Šepli. „Upravo si mu rekla ne. Sad neće nikad prestati." „Nisi njen tip", dodala je. Trevis je odglumio uvređenost. „Ja sam svačiji tip!" Pogledala sam ga i nasmešila se. ,Ah! Osmeh. Ipak nisam pokvarena bitanga", namignuo je. „Drago mi je što smo se upoznali, Golubice." Obišao je sto i nagnuo se ka Amerikinom uvu. Šepli je bacio krompirić na rođaka. „Sklanjaj usta od uva moje devojke, Treve!" „Družim se! Povezujem se!" Trevis je krenuo unazad nedužno podignutih ruku. Nekoliko devojaka je pošlo za njim, uz kikotanje i provlačenje prstiju kroz kosu da mu privuku pažnju. Otvorio im je vrata i gotovo su ciknule od oduševljenja. Amerika se nasmejala. „O, ne. U nevolji si, Ebi."


„Sta je rekao?", pitala sam bojažljivo. „Želi da je dovedeš u stan, zar ne?", pitao je Sepli. Amerika je potvrdila i on je odmahnuo glavom. „Pametna si devojka, Ebi. Reći ću ti, ako padneš sad na njegova sranja i na kraju se naljutiš na njega, nismo ti krivi Amerika i ja, dobro?" Nasmešila sam se. „Neću pasti, Šepe. Ličim li ti na bliznakinje barbike?" „Neće ona nasesti", uveravala ga je Amerika dodirnuvši mu ruku. „Nije mi ovo prvi slučaj, Mer. Znaš li koliko puta me je zeznuo zbog jedne noći s najboljim drugaricama? Odjednom postane sukob interesa izlaziti sa mnom jer je to zbližavanje s neprijateljem! Kažem ti, Ebi", pogledao me je, „nemoj braniti Mer da dolazi i zabavlja se sa mnom jer si ti pala naTrevisovo sranje. Smatraj se upozorenom." „Nepotrebno, ali hvala ti", odgovorila sam. Pokušala sam da ga uverim osmehom, ali previše puta se opekao zbog Trevisovih postupaka da bi bio optimista. Amerika mi je mahnula i otišla sa Seplijem dok sam ja krenula na popodnevno predavanje. Zaškiljila sam na jarkom suncu i stegla ručke na ruksaku. Istern je bio upravo onakav kakav sam se nadala; od malih učionica do nepoznatih lica. Za mene je to bio nov početak; konačno sam mogla da hodam bez šaputanja onih koji su znali — ili mislili da znaju — za moju prošlost. Nisam se razlikovala od ostalih marljivih brucoša koji razrogačenih očiju odlaze na predavanja; nije bilo zurenja, ni šuškanja, ni sažaljenja, ni osude. Samo privid onoga što sam želela da vide: ozbiljna, sva u kašmiru, Ebi Abernati. Spustila sam ruksak na pod, skljokala se na stolicu, a zatim se sag- nula da izvadim laptop iz torbe. Kad sam se uspravila da ga spustim na sto, Trevis je seo pored mene. „Dobro. Možeš da hvataš beleške umesto mene", rekao je. Žvakao je kraj olovke smeškajući se, nesumnjivo najprivlačnije što je umeo. Pogledala sam ga zgadeno. „Čak i nisi u ovoj grupi." „Đavola nisam. Obično sedim tamo", rekao je i pokazao glavom prema prednjem redu. Grupica devojaka je zurila u mene, i primetila sam praznu stolicu u sredini. „Neću ti hvatati beleške", odbrusila sam i pokrenula kompjuter. Primakao mi se tako blizu da sam mu osetila dah na obrazu. „Izvini... jesam li te nekako uvredio?" Uzdahnula sam i odmahnula glavom. „Pa u čemu je onda problem?" Spustila sam glas. „Neću spavati s tobom. Treba da odustaneš." Na licu mu se pojavio prikriveni osmejak pre nego što je progovorio. „Nisam ni tražio da spavaš sa mnom." Zamišljeno je podigao pogled ka tavanici. „Jesam li?" „Nisam jedna od bliznakinja barbika ili jedna od tvojih obožavateljici kao one tamo", rekla sam i pogledala devojke iza nas. „Nisam zadivljena tvojim tetovažama, ili dečačkom privlačnošću, ili lažnom nezainteresovanošću, zato prestani s glupiranjem, dobro?" „Dobro, Golubice." Izluđivalo me je to što ga moja grubost uop- šte ne dotiče. „Sto ne bi došla večeras sa Amerikom?" Podrugljivo sam se nasmešila na njegov predlog, ali on se nagnuo još bliže. „Ne pokušavam da te povalim. Samo želim da se družimo." „Da me povališ. Kako uopšte uspevaš s nekim da spavaš kad tako pričas? Prasnuo je u smeh vrteći glavom. „Samo dođi. Neću čak ni flertovati s tobom, kunem se."


„Razmisliću." Ušetao je profesor Čejni i Trevis je usmerio pažnju na prednji deo učionice. Zadržao je osmeh na licu, od čega mu se stvorila rupica na obrazu. Sto se više smeškao, to sam više želela da ga mrzim, ali upravo zbog tog osmeha nisam nikako mogla. „Ko može da mi kaže koji predsednik je imao razroku ženu s teškim slučajem ružnoće?", pitao je Cejni. „Ovo obavezno zapiši", šapnuo je Trevis. „Trebaće mi to da znam kad budem odlazio na razgovore za posao." „Pssst", rekla sam i ukucavala svaku Čejnijevu reč. Trevis se nasmešio i opustio na stolici. Kako je predavanje odmicalo, čas je zevao, čas mi se naslanjao na ruku da pogleda u monitor. Ulagala sam silan trud da ga ne gledam, ali teško mi je išlo zbog njegove blizine i nabreklih mišića ruku. Cupkao je crnu kožnu traku oko svog ručnog zgloba sve dok Čejni nije završio predavanje. Žurno sam izašla u hodnik. Baš kad sam bila ubeđena da sam na sigurnoj udaljenosti, Trevis Medoks se stvorio pored mene. „Jesi li razmislila?", pitao je nameštajući sunčane naočare. Sićušna brineta je stala ispred nas, širom otvorenih očiju punih nade. „Hej, Trevise", pevušila je poigravajući se kosom. Zastala sam, ustuknula od njenog sladunjavog tona, a onda sam je zaobišla. Viđala sam je i ranije, u zajedničkim prostorijama devojačkog doma Morgan hol, i govorila je normalno. Glas joj je tada zvučao mnogo zrelije i začudila sam se što je smatrala da će ovaj dečji glasić Trevisu biti privlačan. Još malo je piskavo blebetala dok se on opet nije stvorio pored mene. Izvadio je upaljač iz džepa, zapalio cigaretu i ispustio gust oblak dima. „Gde sam ono stao? O da... razmišljala si." Napravila sam grimasu. „O čemu pričaš?" „Jesi li razmislila o tome da svratiš?" „Ako kažem da, hoćeš li prestati da me pratiš?" Razmotrio je moj uslov i klimnuo glavom. „Da." „Onda ću doći." „Kada?" Uzdahnula sam. „Večeras. Doći ću večeras." Nasmešio se i stao. „Lepo. Vidimo se, Golubice", doviknuo je za mnom. Skrenula sam za ugao i videla Ameriku kako stoji s Finčom ispred naše spavaonice. Nas troje smo završili za istim stolom na brucoškoj orijentaciji i znala sam da će on biti dobrodošao treći točak naše dobro podmazane mašine. Nije bio preterano visok, ali ipak je prilično nadvisivao mojih metar šezdeset četiri. Okrugle oči su mu ublažavale izdužene, mršave crte, a izbeljena kosa mu je obično bila očešljana napred na jež. „Trevis Medoks? Gospode, Ebi, kad si ti počela da loviš u dubokoj vodi?", negodovao je Finč. Amerika je razvukla žvaku iz usta. „Samo pogoršavaš što ga odbijaš. Nije na to navikao." „Sta predlažeš da uradim? Da spavam s njim?" Slegla je ramenima. „Uštedela bi na vremenu." „Rekla sam mu da ću svratiti večeras."


Finč i Amerika su razmenili poglede. „Sta? Obećao je da će prestati da mi dosaduje ako pristanem. I vi idete tamo večeras, zar ne?" „Pa da", odgovorila je Amerika. „Stvarno ideš?" Nasmešila sam se i prošla pored njih do spavaonice, pitajući se hoće li Trevis održati obećanje da mi se ne nabacuje. Nije ga bilo teško prokljuviti; ili me je doživljavao kao izazov, ili bezbedno neprivlačnu, dovoljno da budemo dobri prijatelji. Nisam bila sigurna šta me je od toga više ozlojedilo. Četiri sata kasnije Amerika mi je pokucala na vrata da me povede kod Šeplija i Trevisa. Nije se suzdržala kad sam zakoračila u hodnik. „Bljak, Ebi! Izgledaš kao beskućnica!" „Odlično", nasmešila sam se na svoj izgled. Kosa mi je bila skupljena na vrhu glave u neurednu pundu. Skinula sam šminku s lica i zamenila sočiva naočarima sa četvrtastim crnim okvirom. U ofu- canoj majici i donjem delu trenerke, vukla sam noge u japankama. Nekoliko sati ranije mi je palo na pamet da je najbolje da izgledam neprivlačno. Uz malo sreće, Trevis će me ostaviti na miru i prestati da bude onako smešno uporan. Ako traži drugaricu, nameravala sam da budem previše ružna da bi poželeo da ga neko sa mnom vidi. Amerika je spustila prozor na autu i ispljunula žvaku. „Tako si providna. Sto se nisi jednostavno uvaljala i u pseće govno da upotpuniš izgled?" „Ne pokušavam nikoga da zadivim", rekla sam. „Očigledno." Parkirale smo se ispred Šeplijeve zgrade i pošla sam stepenicama za Amerikom. Sepli je otvorio vrata i nasmejao se kad sam ušla. „Šta ti se dogodilo?" „Trudi se da bude neprivlačna", odgovorila je Amerika. Amerika je pošla za Seplijem u njegovu sobu. Vrata su se zatvorila i ostala sam sama, osećajući se izgubljeno. Sela sam na fotelju najbližu vratima i skinula japanke. Stan im je bio estetski prijatniji nego uobičajena momačka gajba. Na zidovima se jesu nalazili predvidljivi posteri polugolih žena i ukradeni saobraćajni znaci, ali bilo je čisto, nameštaj je bio nov i miris ustajalog piva i prljave odeće je bio primetno odsutan. „I bilo je vreme da se pojavite", rekao je Trevis i srušio se na kauč. Osmehnula sam se i podigla naočare na hrbat nosa, očekujući od njega da ustukne pred mojim izgledom. ,Amerika je morala da dovrši rad." „Kad već o tome pričamo, jesi li ti već započela rad iz istorije?" Nije ni trepnuo na moju neurednu kosu i namrštila sam se na njegovu reakciju. ,A ti?" „Završio sam ga danas po podne." „Imamo vremena do sledeće srede", primetila sam iznenađeno. „Jednostavno sam ga odradio. Koliko težak može biti esej od dve strane o Grantu?" „Ja izgleda volim da odugovlačim", slegla sam ramenima. ,,Ve- rovatno ga neću ni početi pre vikenda." „Pa, ako ti je potrebna pomoć, samo mi javi." Čekala sam da se nasmeje, ili da pokaže neki znak da se šalio, ali delovao je iskreno. Podigla sam obrvu. „Ti ćeš mi pomoći oko mog rada." „Imam desetku iz tog predmeta", rekao je, pomalo zlovoljno zbog moje neverice.


„Ima desetke iz svih predmeta. On je jebeni genije. Mrzim ga", oglasio se Šepli dok je vodio Ameriku za ruku u dnevnu sobu. Posmatrala sam Trevisa sumnjičavo i on je podigao obrve. „Šta? Misliš da frajer prekriven tetovažama koji zarađuje za život pesnicama ne može da zaradi ocene? Nisam na fakultetu zato što nemam pametnijeg posla." „Zašto se onda uopšte boriš? Zašto nisi probao da dobiješ stipendije?", pitala sam. „Jesam. Dobio sam polovinu školarine. Ali tu su i knjige, troškovi života, i morao sam da nabavim tu drugu polovinu. Ozbiljan sam, Golubice. Ako ti je oko nečega potrebna pomoć, samo reci." „Ne treba mi tvoja pomoć. Umem da napišem rad." Htela sam da na tome i ostane. I trebalo je na tome da ostavim, ali ova njegova nova strana mi je probudila radoznalost. „Zar ne možeš da pronađeš neko drugo zanimanje? Manje — ne znam — sadističko?" Slegao je ramenima. „To je laka lova. Ne mogu toliko da zaradim poslom u tržnom centru." „Ne bih rekla da je lako ako te udaraju u lice." „Šta? Zabrinuta si za mene?", namignuo je. Napravila sam grimasu i on se zakikotao. „Ne udaraju me često. Ako zamahnu, ja se pomerim. Nije tako teško." Nasmejala sam se. „Ponašaš se kao da niko drugi nije došao do tog zaključka." „Kad zadam udarac, oni ga prime i pokušavaju da uzvrate. To ne donosi pobedu." Zakolutala sam očima. „Šta si ti... Karate Kid? Gde si naučio da v vi« se tucesr Šepli i Amerika su se pogledali, a onda su im oči odlutale do poda. Nije mi trebalo dugo da shvatim kako sam rekla nešto pogrešno. Trevisa to izgleda nije pogodilo. „Imao sam tatu pijanca s lošom naravi i četvoricu starije braće s tim kretenskim genom." „O." Uši su mi se upalile. „Nemoj da se stidiš, Golubice. Tata je prestao da pije, braća su odrasla." „Ne stidim se." Petljala sam oko ispalih pramenova kose, a onda sam rešila da je spustim i uvezem u novu punđu, ne obazirući se na nelagodnu tišinu. „Sviđa mi se tvoja prirodnost. Devojke ne dolaze takve ovamo." „Došla sam prinudno. Nije mi ni palo na pamet da ostavljam utisak na tebe", rekla sam, razočarana što mi je namera propala. Nasmešio se svojim dečačkim, vedrim osmehom i bes mi se pojačao u nadi da ću tako prikriti nelagodu. Nisam znala kako se većina devojaka osećala pored njega, ali videla sam kako su se ponašale. Više sam osećala neku dezorijentisanost i mučninu nego kikotavu zaljubljenost, i što se on više trudio da me nasmeje, to sam bila uznemirenija. „Stvarno sam zadivljen. Obično ne moram da molim devojke da mi dodu u stan." „Verujem ti", odgovorila sam i napravila zgađenu grimasu. Imao je najgoru vrstu samouverenosti. Ne samo da je bestidno bio svestan svoje privlačnosti već je toliko navikao da se žene bacaju na njega da mu je moje suzdržano držanje bilo osvežavajuće, a ne uvredljivo. Moraću da promenim strategiju.


Amerika je uperila daljinski u televizor i uključila ga. „Ima dobar film večeras. Hoće li neko da sazna gde je Bebi Džejn?" Trevis je ustao. „Upravo sam krenuo negde da večeram? Jesi li gladna, Golubice?" „Već sam jela", slegla sam ramenima. „Ne, nisi", dobacila je Amerika, pre nego što je shvatila grešku. „O... hm... tako je, zaboravila sam da si zgrabila... picu? Pre nego što smo krenuli." Napravila sam grimasu na njen bedan pokušaj da ispravi svoju grešku, a onda sam sačekala Trevisovu reakciju. Prešao je preko sobe i otvorio vrata. „Hajde. Sigurno si gladna." „Kuda ideš?" „Kuda god hoćeš. Možemo i do picerije." Pogledala sam u svoju odeću. „Nisam baš obučena." Odmerio me je na tren, a onda se osmehnuo. „Dobro izgledaš. Hajdemo, umirem od gladi." Ustala sam i mahnula Americi, prošavši pored Trevisa na putu do stepenica. Zaustavila sam se na parkingu i sa užasom ga posmatrala dok se peo na crni motor. „Uh..." Zanemela sam i zgrčila gole prste na nogama. Dobacio mi je nestrpljiv pogled. „O, penji se. Voziću sporo." „Sta je to?", pitala sam pošto nisam stigla da pročitam natpis na rezervoaru za gorivo. „Harli najt rod. To je ljubav mog života, pa se potrudi da ne izgrebeš boju dok se penješ." „Imam japanke!" Zurio je u mene kao da govorim stranim jezikom. „Ja imam čizme. Penji se." Namestio je sunčane naočare i motor je zarežao kad ga je upalio. Popela sam se i posegla iza sebe u nameri da se za nešto uhvatim, ali prsti su mi skliznuli s kože na plastični poklopac iznad zadnjeg sveda. Zgrabio me je za ručne zglobove i obavio ih sebi oko struka. „Možeš da se uhvatiš samo za mene, Golubice. I ne puštaj", rekao je i odgurnuo motor nogama. Uz trzaj zgloba, izašao je na ulicu i poleteo kao raketa. Slobodni pramenovi kose su me udarali po licu i zaklonila sam se iza Trevisa, jer sam znala da bi mi se mušice zalepile za naočare ako mu pogledam preko ramena. Smanjio je gas kad smo skrenuli na prilaz restoranu, i čim je dovoljno usporio, nisam gubila vreme da se dočepam sigurnosti betona. „Ti si luđak!" Zakikotao se i naslonio motor na nogare pre nego što je sišao. „Pridržavao sam se ograničenja brzine." „Da, da smo bili na autoputu!", rekla sam i odvezala pundu da prstima razdvojim pramenove. Posmatrao me je kako sklanjam kosu s lica, a onda otišao do vrata, otvorio ih i pridržao. „Ne bih dozvolio da ti se nešto dogodi, Golubice." Žurno sam ušla pored njega u restoran, glave ne sasvim usklađene sa stopalima. Mast i začini su ispunjavali vazduh dok sam išla iza njega po crvenom tepihu posutom mrvicama. Odabrao je separe u uglu, daleko od grupica studenata i porodica, a zatim je poručio dva piva. Pregledala sam prostoriju, posmatrala roditelje kako nagovaraju svoju razdraganu decu da jedu i skretala pogled od radoznalih očiju studenata Isterna.


„Naravno, Trevise", rekla je konobarica i zapisala našu porudžbinu pića. Dok se vraćala u kuhinju, izgledala je ushićeno zbog njegovog prisustva. Zakačila sam od vetra razbarušene pramenove kose iza ušiju, odjednom postiđena zbog svog izgleda. „Često dolaziš ovamo?", pitala sam kiselo. Trevis se laktovima naslonio na sto i uperio smeđe oči u mene. „Dakle, kakva je tvoja priča, Golubice? Uopšteno mrziš muškarce ili samo mene?" „Samo tebe", progunđala sam. Nasmejao se, zabavljen mojim raspoloženjem. „Ne mogu da te provalim. Ti si prva kojoj se gadim pre seksa. Nisi sva smušena kad razgovaraš sa mnom i ne pokušavaš da mi privučeš paŽnju. „Nema tu nikakvog trika. Jednostavno mi se ne sviđaš." „Ne bi bila ovde da ti se ne sviđam." Prestala sam da se mrštim i protiv svoje volje i uzdahnula sam. „Nisam rekla da si loš. Samo ne volim da se o meni unapred zaključuje samo zato što imam vaginu." Zurila sam u so na stolu sve dok nisam čula kako se Trevis zagrcnuo. Oči su mu se raširile i tresao se od gromoglasnog smeha. „O, moj bože! Ubijaš me! To je to. Moramo biti prijatelji. Ne prihvatam odbijanje." „Ne smeta mi da budemo prijatelji, ali nemoj da pokušaš da mi se uvučeš u gaće." Vragolast osmeh mu je zaoštrio crte lica kad se nagnuo još malo bliže. „Nikad ne reci nikad." „Dakle, kakva je tvoja priča?", pitala sam. „Jesi li uvek bio Trevis 'Besan Pas'Medoks, ili tek otkako si došao ovamo?" Prstima sam napravila navodnike dok sam mu izgovarala nadimak, i prvi put mu je samopouzdanje opalo. Izgledao je pomalo postiđeno. „Ne. To je pokrenuo Adam posle moje prve borbe." Njegovi kratki odgovori su mi zasmetali. „To je to? Nećeš mi reći ništa o sebi?" „Sta želiš da znaš?" „Uobičajene stvari. Odakle si, šta želiš da budeš kad odrasteš... tako nešto." „Odavde sam, rođen i odrastao, i glavni predmet mi je krivično pravo." Uz uzdah je odmotao pribor za jelo i stavio ga pored tanjira. Pogledao je preko ramena, stegnute vilice. Članovi Isternovog fudbalskog tima raspoređeni za dva stola prasnuli su u smeh i Trevisu je izgleda zasmetao razlog. „Šališ se", rekla sam u neverici. „Ne, odavde sam", odgovorio je rasejano. „Mislila sam na tvoj glavni predmet. Ne ličiš mi na tipa za krivično pravo." Skupio je obrve, odjednom skoncentrisan na naš razgovor. „Zašto?" Pogledom sam preletela preko tetovaža na njegovoj ruci. „Samo ću reći da više ličiš na krivca nego na pravo." „Ne upadam u nevolje... uglavnom. Tata je bio prilično strog." „Gde ti je bila mama?" „Umrla je kad sam bio klinac", odgovorio je odsečno. „Žao... žao mi je", rekla sam vrteći glavom. Nisam očekivala takav odgovor. Odbacio je moje izjave saučešća. „Ne sećam je se. Braća se sećaju, ali meni je bilo samo tri kad je umrla." „Četiri brata, ha? Kako si ih razlikovao?", zadirkivala sam ga. „Razlikovao sam ih po tome ko je udarao najjače, što je slučajno bilo od najstarijeg do najmlađeg. Tomas, blizanci... Tejlor i Tajler, i zatim Trenton. Nisi


nikako smeo da budeš uhvaćen sam u sobi s Tejlorom i Tajem. Od njih sam naučio polovinu ovoga što koristim u Krugu. Trenton je bio najmanji, ali brz. Sad je jedini koji uspeva da mi zada udarac." Odmahnula sam glavom, zapanjena mišlju o petorici Trevisa kako trčkaraju po kući. „Imaju li svi tetovaže?" „Uglavnom. OsimTomasa. On je reklamni menadžer u Kaliforniji." „A tata? Gde je on?" „Tu negde", odgovorio je. Ponovo je stegao vilicu, sve više ozlojeđen zbog fudbalskog tima. „Čemu se smeju?", pitala sam pokazujući na bučni sto. Odmahnuo je glavom odbivši da kaže. Prekrstila sam ruke i skupila se na sedištu, nervozna zbog onoga što s.u govorili a što ga je toliko žestilo. „Reci mi.“ „Smeju se što sam te prvo izveo na večeru. Kod mene obično... ne ide tako." „Prvor" Kad sam shvatila, Trevis je ustuknuo pred mojim izrazom. Progovorila sam pre nego što sam razmislila. „A ja sam se plašila da se smeju što te vide sa mnom ovako obučenom i misle da ću spavati s tobom", progundala sam. „Zašto da me ne vide s tobom?" „O čemu smo pričali?", pitala sam pokušavajući da zaustavim vrelinu ispod obraza. „O tebi. Koji je tvoj glavni predmet?", pitao je. „O, hm... Opšte obrazovanje, zasad. Još sam neodlučna, ali naginjem ka računovodstvu." „Mada, ti nisi odavde. Mora da si se doselila." „Iz Vičite. Isto kao i Amerika." „Kako si dospela ovamo iz Kanzasa?" Cupkala sam etiketu na pivskoj boci. „Jednostavno smo morali da se sklonimo." „Od čega?" „Od mojih roditelja." „O. A šta je sa Amerikom? I ona ima neprilika s roditeljima?" „Ne, Mark i Pem su sjajni. Praktično su me odgajili. Ona je pošla za mnom; nije želela da idem sama." Klimnuo je glavom. „Zašto IsternV „Previše pitaš", odvratila sam. Pitanja su se izmenila od običnog ćaskanja u lična i postalo mi je nelagodno. Nekoliko stolica je udarilo jedna o drugu dok su fudbaleri ustajali. Razmenili su još jednu, poslednju šalu pre nego što su se uputili ka vratima. Ubrzali su korake kad je Trevis ustao. Oni pozadi gurali su one napred da pobegnu pre nego što ih Trevis sustigne. Seo je prigušivši nezadovoljstvo i bes. Podigla sam obrvu. „Htela si da kažeš zašto si odabrala Istern", podsetio ju je. „Teško je objasniti", slegla sam ramenima. „Valjda mi se tako činilo ispravnim." Nasmešio se kad je otvorio jelovnik. „Znam šta misliš."


Drugo poglavlje SVINJA

Naš omiljeni trpezarijski sto ispunila su poznata lica. Amerika mi je sela s jedne strane, Finč s druge, a ostala mesta su popunili Sepli i njegova braća iz Sigme tau. Teško je bilo čuti uz prigušeni žamor unutar kafeterije, a izgleda da i klima-uredaj ponovo nije dobro radio. Vazduh je bio gust od mirisa pržene hrane i znoja, ali nekako su svi delovali živahnije nego inače. „Hej, Brazile", rekao je Šepli pozdravljajući mladića prekoputa mene. Maslinasta koža i kestenjaste oči su mu odudarali od bele ragbi kape Isterna koju je navukao nisko na čelo. „Nedostajao si mi posle utakmice u subotu, Šepe. Popio sam poneko pivo za tebe", rekao je uz široki beli osmeh. „Hvala ti. Izveo sam Mer na večeru", rekao je i nagnuo se da poljubi Ameriku u dugu, plavu kosu na temenu. „Sediš na mojoj stolici, Brazile." Brazil se okrenuo i ugledao Trevisa iza sebe, a onda je iznenađeno pogledao u mene. „O, je li ona jedna od tvojih devojaka, Treve?" „Nipošto", odmahnula sam glavom. Brazil je pogledao u Trevisa, koji ga je posmatrao iščekujući. Slegao je ramenima i premestio poslužavnik na kraj stola. Trevis mi se nasmešio dok je sedao. „Sta ima novo, Golubice?" „Šta je to?", pitala sam, nesposobna da odvratim pogled od njegovog poslužavnika. Zagonetna hrana na njegovom tanjiru izgledala je kao od voska. Nasmejao se i otpio vodu. „Bojim se dama iz kafeterije. Nemam nameru da kritikujem njihove kulinarske veštine." Nisu mi promakli ispitivački pogledi ostalih za stolom. Treviso- vo ponašanje im je budilo radoznalost, i potisnula sam osmeh, jer sam znala da sam jedina devojka pored koje je zahtevao da sedne. „Grrr... taj test iz biologije je posle ručka", zaječala je Amerika. „Jesi li učila?", pitala sam. „Bože, ne. Čitavu noć sam uveravala svog dečka da nećeš spavati s Trevisom." Ragbisti s kraja stola su prestali napadno da se smeju da bi bolje čuli, što su primetili i ostali studenti. Ljutito sam pogledala Ameriku, ali njoj nije bilo nimalo neprijatno i gurkala je Šeplija ramenom. „Bože, Sepe. Tako si to loše primio, ha?", pitao je Trevis i bacio kesicu kečapa na rođaka. Sepli nije odgovorio, ali ja sam se zahvalno osmehnula Trevisu što im je skrenuo pažnju. Amerika mu je protrljala leđa. „Biće on dobro. Samo, trebaće mu neko vreme da poveruje kako je Ebi otporna na tvoju privlačnost." „Nisam pokušao daje privučem", dunuo je Trevis, pomalo uvređe- no. „Ona mi je drugarica." Pogledala sam u Šeplija. „Rekla sam ti. Nemaš razloga za brigu." Šepli me je konačno pogledao u oči, i kad je ugledao moj iskreni izraz, oči su mu blago zasijale. „Jesi li ti učila?", pitao me je Trevis.


Namrštila sam se. „Nema tog učenja koje bi mi pomoglo s biologijom. Jednostavno mi ne ulazi u glavu." Trevis je ustao. „Idemo." „Šta?" „Idemo po tvoje beleške. Pomoći ću ti oko učenja." „ Trevise... „Diži dupe, Golubice. Rasturićeš taj test." U prolazu sam povukla Ameriku za dugu, žutu pletenicu. „Vidimo se na predavanju, Mer." Nasmešila se. „Sačuvaću ti mesto. Potrebna mi je sva pomoć koju mogu da dobijem." Stigli smo do moje sobe i ja sam izvadila vodič za učenje, a Trevis je otvorio moju knjigu. Neumorno me je ispitivao, zatim mi je razjasnio neke delove koje nisam razumela. Na način kako mi je on objasnio gradivo mi je od zbunjujućeg postalo očigledno. „... i telesne ćelije koriste mitozu za reprodukciju. Tada imamo faze. Zvuče pomalo kao žensko ime: Prometa Anatelo." Nasmejala sam se. „Prometa Anatelo?" „Profaza, Afoafaza, Anaizzz i Ti/ofaza." „Prometa Anatelo", ponovila sam klimajući glavom. Lupnuo me je papirima po glavi. „Shvatila si ovo. Znaš ovaj udžbenik od korica do korica." Uzdahnula sam. „Pa... videćemo." „Otpratiću te do učionice. Ispitivaču te usput." Zaključala sam vrata. „Nećeš se naljutiti ako padnem na ovom testu, zar ne?" „Nećeš pasti, Golubice. Mada, za sledeći treba da počnemo ranije", rekao je dok je hvatao korak sa mnom do zgrade za prirodne nauke. „Kako ćeš pomagati meni, raditi svoj domaći, učiti i trenirati za borbe?" Zakikotao se. „Ne treniram za borbe. Adam me nazove, kaže mi gde je borba i ja odem." Zavrtela sam glavom u neverici dok je on dizao papir ispred sebe da postavi prvo pitanje. Gotovo smo po drugi put prešli udžbenik kad smo stigli do učionice. „Razbij ga", nasmešio se, predao mi beleške i naslonio se na kvaku. „Hej, Treve." Okrenula sam se i ugledala visokog, pomalo mršavog muškarca kako se osmehuje Trevisu na putu do učionice. „Parkeru", Trevis mu je klimnuo glavom. Parkerove oči su malo zasijale kad je pogledao u mene i nasmešio se. „Ćao, Ebi." „Ćao", uzvratila sam, iznenađena što mi zna ime. Viđala sam ga na predavanjima, ali se nikad nismo upoznali. Parker je produžio do svog mesta, šaleći se sa onima koji sede pored njega. „Ko je to?", pitala sam. Trevis je slegao ramenima, ali koža oko očiju mu je sad bila zategnutija. „Parker Hejs. Jedan od braće iz Sigme tau." „ Ti si u bratstvu?', pitala sam sumnjičavo. „Sigma tau, isto kao i Sep. Mislio sam da to znaš", odgovorio je i preko mene pogledao u Parkera.


„Pa... ne izgledaš mi kao... tip za bratstvo", rekla sam dok sam mu odmeravala tetovaže na podlakticama. Pogledao me je i osmehnuo se. „Tata mi je bivši student, a braća su svi u Sigmi tau. To je porodična stvar." „I očekivali su od tebe da se zavetuješ?", pitala sam sumnjičavo. „Ne baš. Oni su dobri momci", rekao je dok je prelistavao moje papire. „Bolje uđi u učionicu." „Hvala ti na pomoći", rekla sam i gurnula ga laktom. Prošla je Amerika i ja sam krenula za njom do naših mesta. „Kako je prošlo?", pitala je. Slegla sam ramenima. „Dobar je učitelj." „Samo učitelj?" „1 dobar prijatelj." Izgledala je razočarano i ja sam se zakikotala na njen snuždeni izraz. Amerika je uvek sanjala o tome da se zabavljamo s dvojicom prijatelja, a cimeri i rođaci su joj zvučali kao dobitak na lutriji. Zelela je da se zajedno smestimo kad stignemo u Istern, ali ja sam odbila u nadi da ću malo raširiti krila. Kad je prestala da se duri, usme- rila se na to da pronađe nekog Šeplijevog prijatelja s kojim bi me upoznala. Trevisovo zdravo zanimanje za mene nadmašilo je njene zamisli. Brzo sam uradila test i sela na stepenice ispred zgrade da sačekam Ameriku. Kad se poraženo skljokala pored mene, sačekala sam da progovori. „Bilo je grozno!", zavapila je. „Treba da učiš s nama. Trevis zaista dobro objašnjava." Zaječala je i naslonila mi glavu na rame. „Nisi mi ništa pomogla! Nisi mogla da mi klimneš glavom ili tako nešto?' Obgrlila sam je rukom oko vrata i otpratila do naše spavaonice. Tokom naredne nedelje Trevis mi je pomogao oko rada iz istorije i podučavao me je biologiju. Zajedno smo proučavali tablu s ocenama ispred kancelarije profesora Kembela. Moj studentski broj je bio na trećem mestu od vrha. „Treća ocena po visini u grupi! Lepo, Golubice!", rekao je stegnuvši me. Oči su mu sijale od uzbuđenja i ponosa, i neki čudan osećaj naveo me je da se od maknem. „Hvala, Treve. Ne bih uspela bez tebe", rekla sam i povukla ga za majicu. Prebacio me je preko ramena i probio se kroz gužvu. „Mesta! Sklanjajte se, ljudi! Napravite mesta za užasno izobličeni ogromni mozak ove sirote žene! Ona je jebeni genije!" Zakikotala sam se na nasmejane i radoznale izraze drugova i drugarica iz grupe. Kako su dani prolazili, suočavali smo se sa stalnim glasinama o vezi. Trevisova reputacija je pomogla da se tračevi utišaju. Bio je poznat po tome što ni sa jednom devojkom nije ostao duže od jedne noći, pa što su nas više puta videli zajedno, više ljudi je shvatalo našu platonsku vezu onakvom kakva je i bila. I pored neprekidnih pitanja o našoj povezanosti, pažnja koju je primao od ostalih studentkinja nije jenjavala. Nastavio je da sedi pored mene na istoriji i ruča sa mnom. Nije mi trebalo dugo da shvatim kako sam pogrešila u vezi s njim, i čak sam ga i branila pred drugima koji ga nisu poznavali kao ja. Trevis je u kafeteriji stavio limenku soka od narandže pred mene. „Nisi morao. Nameravala sam sama da uzmem", rekla sam skidajući jaknu.


„Pa, sada ne moraš", rekao je, a na levom obrazu stvorila mu se rupica. Brazil je frknuo. „Pretvorila te je u potrčka, Trevise? Šta je sledeće, hladićeš je palminim listom u spido kupaćim gaćama?" Trevis mu je uputio ubitačan pogled, a ja sam mu priskočila u odbranu. „Ti ne bi ni popunio spido, Brazile. Zaveži, dođavola." „Polako, Ebi! Salio sam se!", rekao je Brazil i podigao ruke. „Samo... ne govori tako o njemu", odvratila sam mršteći se. Na Trevisovom licu se videla mešavina iznenađenja i zahvalnosti. ,,E sad sam sve video. Upravo me je branila devojka", rekao je i ustao. Pre nego što je otišao s poslužavnikom, uputio je Brazilu još jedan upozoravajući pogled, a zatim je izašao da se pridruži grupici pušača ispred zgrade. Trudila sam se da ga ne gledam dok se smejao i pričao. Sve devojke u grupi su se neprimetno nadmetale za mesto pored njega. Amerika me je gurnula laktom u rebra kad je primetila da sam odlutala. „Sta gledaš, Ebi?" „Ništa. Ne gledam ništa." Spustila je bradu na ruku i zavrtela glavom. „Tako su providne. Pogledaj crvenokosu. Provukla je prste kroz kosu onoliko puta koliko je i trepnula. Kako to Trevisu ne dosadi?" Sepli je klimnuo glavom. „Dosadi mu. Svi misle da je kreten, ali kad bi samo znali koliko strpljivo postupa sa svakom devojkom koja misli da ga može ukrotiti... ne može nikuda a da ga ne gnjave. Veruj mi; ljubazniji je nego što bih ja ikad bio." „O, kao da ti to ne bi voleo", rekla je Amerika ljubeći ga u obraz. Trevis je dovršavao cigaretu ispred kafeterije kad sam prošla. „Sačekaj, Golubice. Otpratiću te." „Ne moraš da me pratiš na svako predavanje, Trevise. Znam i sama kako da tamo stignem." S puta ga je lako skrenula devojka duge crne kose, u kratkoj suknji, koja mu se nasmešila u prolazu. Ispratio ju je pogledom i klimnuo glavom u njenom pravcu bacivši cigaretu. „Vidimo se kasnije, Golubice." „Da", rekla sam i zakolutala očima dok je on trčao za devojkom. Trevisovo mesto je ostalo prazno za vreme predavanja i pomalo sam se ljutila što nije došao zbog devojke koju ne poznaje. Profesor Čejni nas je rano pustio i požurila sam preko travnjaka na sastanak s Finčom u tri sata, da mu predam beleške Seri Kasidi s predavanja muzičkog. Pogledala sam na sat i ubrzala korak. „Ebi?" Parker je dotrčao preko travnjaka i zakoračao pored mene. „Mislim da se nismo zvanično upoznali", rekao je pruživši mi ruku. „Parker Hejs." Prihvatila sam ruku i nasmešila se. „Ebi Abernati." „Bio sam iza tebe kad si dobila ocene iz biologije. Čestitam", nasmešio se i zavukao ruke u džepove. „Hvala. Trevis mi je pomogao, inače bih bila na dnu tog spiska, veruj mi." „O, jeste li vas dvoje..." „Prijatelji." Klimnuo je glavom i osmehnuo se. „Je li ti rekao da je ovog vikenda žurka u Kući?" „Uglavnom razgovaramo o biologiji i hrani." Nasmejao se. „Liči mi na Trevisa."


Na ulazu u Morgan hol Parker mi se zagledao u lice krupnim zelenim očima. „Trebalo bi da dođeš. Biće zabavno." „Razgovaraću s Amerikom. Mislim da nemamo nikakvih planova." „Vas dve ste uvek u paketu?" „Sklopile smo dogovor ovog leta. Ne idemo same na žurke." „Pametno", klimnuo je glavom u znak odobravanja. „Upoznala je Šepa na orijentaciji, pa nisam morala mnogo da trčkam za njom. Ovo će biti prvi put da je zovem, pa sam sigurna da će pristati." U sebi sam se zgrčila. Ne samo da sam blebetala već sam mu jasno stavila do znanja da me niko ne zove na žurke. „Odlično. Vidimo se tamo", rekao je. Zablesnuo me je savršenim osmehom modela Banana republike sa svojom četvrtastom vilicom i prirodno preplanulom kožom i okrenuo se da pode. Posmatrala sam ga dok je odlazio; bio je visok, glatko obrijan, u ispeglanoj košulji na tanke pruge i farmericama. Talasasta tamnoplava kosa mu je poskakivala dok je hodao. Ugrizla sam se za usnu, polaskana njegovim pozivom. ,,E, on ti više priliči", šapnuo mi je Finč u uvo. „Sladak je, ha?", pitala sam, neprestano se smeškajući. „Dođavola, da. Na onaj uštogljeni način misionarskog poloŽaja.“ „Finče!", viknula sam i udarila ga po ramenu. „Jesi li mi donela Šerine beleške?" „Jesam", odgovorila sam i izvukla ih iz torbe. Zapalio je cigaretu, zadržao je medu usnama i zaškiljio na papire. „Jebeno sjajno" rekao je, dok je pregledao stranice. Presavio ih je i stavio u džep, a onda povukao dim. „Dobro je što bojleri u Morganu ne rade. Trebaće ti hladan tuš nakon što te je ošacovao taj visoki macan." ,,U domu nema tople vode?", zacvilela sam. „Tako sam čuo", odgovorio je i prebacio ruksak preko ramena. „Idem na algebru. Reci Mer da me ne zaboravi ovog vikenda." „Reći ću joj", progundala sam i ljutito se zagledala u stare zidove našeg doma. Popela sam se do sobe, ušla i spustila ruksak na pod. „Nema tople vode", promrmljala je Kara sa svoje strane stola. „Čula sam." Zazujao mi je mobilni i otvorila sam ga, pa pročitala Amerikinu poruku u kojoj psuje bojlere. Nekoliko trenutaka kasnije začulo se kucanje na vratima. Ušla je i srušila se na moj krevet, prekrštenih ruku. „Kakvo sranje! Koliko plaćamo, a ne možemo čak ni da se istuširamo toplom vodom?" Kara je uzdahnula. „Prestani da kukaš. Što ne odeš kod dečka? Zar ionako ne boraviš kod njega?" Amerika je pogledala u Karinom pravcu. „Dobra ideja, Kara. Ponekad je baš dobro što si tolika kučka." Kara nije odvajala pogled s monitora računara i Amerikina uvreda je uopšte nije zbunila. Amerika je izvadila mobilni i otkucala poruku neverovatno tačno i brzo. Telefon joj je zapištao i osmehnula mi se. „Bićemo kod Šepa i Trevisa dok ne poprave bojlere." „Šta? Neću!", viknula sam.


„O, hoćeš. Nema razloga da zaglaviš ovde i smrzavaš se pod tušem kad Trevis i Šep imaju dva kupatila." „Nisam pozvana." „Ja te pozivam. Sep je već rekao da je u redu. Možeš spavati na kauču... ako ga Trevis ne koristi." ,A ako ga koristi?" Amerika je slegla ramenima. „Onda možeš da spavaš u njegovom krevetu." „Ne pada mi na pamet!" Prevrnula je očima. „Ne budi tako detinjasta, Ebi. Vas dvoje ste prijatelji, zar ne? Ako dosad nije ništa pokušao, mislim da i neće." Na te reči sam zatvorila usta. Trevis je bio pored mene na ovaj ili onaj način svake noći već nedeljama. Bila sam toliko zauzeta obave- štavanjem svih kako smo samo prijatelji da mi nije ni palo na pamet da ga zanima samo prijateljstvo. Nisam bila sigurna zašto, ali osećala sam se uvredeno. Kara nas je pogledala u neverici. „Trevis Medoks nije pokušao da spava s tobom?" „Prijatelji smo!", branila sam se. „Znam, ali nije čak ni pokušao? Spavao je sa svima." „Osim s nama", rekla je Amerika i odmerila je. „1 s tobom." Kara je slegla ramenima. „Pa, nisam ga nikad upoznala. Samo sam čula." „Upravo tako", prasnula sam. „Ne poznaješ ga." Kara se ponovo okrenula monitoru i zaboravila da smo mi tu. Uzdahnula sam. „Dobro, Mer. Moram da se spakujem." „Spakuj stvari za nekoliko dana, ko zna koliko će im trebati da poprave bojlere", izjavila je preterano uzbuđeno. U mene se uvukao strah kao da se spremam da se ušunjam na neprijateljsku teritoriju. „Uf... u redu." Amerika je poskočila i zagrlila me. „Ovo će biti tako zabavno!" Pola sata kasnije utovarili smo stvari u njenu hondu i krenuli ka njihovom stanu. Amerika je jedva dolazila do daha koliko je brbljala. Pritisnula je sirenu kad je stala na svoje uobičajeno parking-mesto. Sepli je strčao niz stepenice i izvadio oba naša kofera iz prtljažnika, a zatim pošao za nama uz stepenice. „Otvoreno je", rekao je zadihano. Amerika je gurnula vrata i zadržala ih. Šepli je zagunđao kad nam je spustio kofere na pod. „Bože, dušo! Tvoj kofer je deset kila teži od Ebinog!" Amerika i ja smo se ukočile kad je iz kupatila izašla žena zakopčavajući bluzu. „Ćao", rekla je iznenađeno. Prvo je očima s razmazanom maškarom odmerila nas, a onda i naš prtljag. Prepoznala sam je kao dugonogu brinetu koju je Trevis pratio iz kafeterije. Amerika je ljutito pogledala u Seplija. On je podigao ruke. ,,S Trevisom je!" Trevis se pojavio iza ugla u boksericama i zevnuo. Pogledao je u svoju gošću, a zatim je potapšao po zadnjici. „Stiglo mi je društvo. Bolje idi." Nasmešila se i zagrlila ga ljubeći ga u vrat. „Ostaviću svoj broj na pultu." „Uh... ne brini za to", odvratio je opušteno. „Šta?", pitala je i nagnula se unazad da mu se zagleda u oči. „Svaki put!", rekla je Amerika. Pogledala je u ženu. „Kako to da si iznenađena? Ovo je Trevis jebeni Medoks! Čuven je upravo po tome, a one se svaki put


iznenade!", rekla je i okrenula se Sepliju. On ju je zagrlio i pokazao joj rukom da se smiri. Devojka je zaškiljila naTrevisa, zgrabila torbicu i izjurila zalupivši vrata za sobom. Trevis je ušao u kuhinju i otvorio frižider kao da se ništa nije dogodilo. Amerika je odmahnula glavom i prošla kroz hodnik. Sepli je pošao za njom, iskrivljen od težine njenog kofera dok ga je vukao za sobom. Sela sam na fotelju i uzdahnula, pitajući se jesam li poludela što sam pristala da dođem. Nisam imala pojma da je Šeplijev stan kao okretna vrata za glupe fufice. Ruku prekrštenih preko grudi, Trevis se smeškao iza kuhinjskog pulta. „Sta nije u redu, Golubice? Težak dan?" „Ne, samo mi se ovo potpuno smučilo." „Ja?" Smeškao se. Trebalo je da znam da očekuje razgovor. Sad sam još manje želela da odstupim. „Da, ti. Kako možeš nekog tek tako da iskoristiš i da se tako ponašaš?" „Kako sam se ponašao? Ponudila mi je svoj broj, ja sam odbio." Zinula sam zbog takvog nedostatka kajanja. „Hoćeš da spavaš s njom, ali nećeš njen broj?" Laktovima se naslonio na pult. „Šta će mi njen broj ako je neću zvati?" „Zašto si spavao s njom ako nećeš da je zoveš?" „Nikom ništa ne obećavam, Golubice. Nije tražila vezu pre nego što mi se ispružila na kauču." Zurila sam u kauč s gađenjem. „Ona je nečija ćerka, Trevise. Šta ako se jednom neko tako bude ponašao prema tvojoj ćerci?" „Mojoj ćerci bi bilo bolje da ne skida gaće za nekog kretena koga je tek upoznala, da se tako izrazim." Prekrstila sam ruke, ljuta što je u pravu. „Dakle, osim što priznaješ da si kreten, tvrdiš da zaslužuje da bude izbačena kao ofucana mačka zato što je spavala s tobom?" „Kažem da sam bio iskren prema njoj. Odrasla je, bilo je dobrovoljno... bila je čak malo previše voljna, ako baš želiš da znaš. Ponašaš se kao da sam počinio zločin." „Nije izgledalo da su joj tvoje namere bile sasvim jasne, Trevise." „Zene obično pravdaju svoje postupke nečim što umisle. Nije mi otvoreno rekla da očekuje vezu, baš kao što ni ja njoj nisam rekao da želim seks bez obaveza. Po čemu se onda razlikujemo?" „Ti si svinja." Slegao je ramenima. „Zvali su me i gore." Zurila sam u kauč, na kome su jastučići još bili iskrivljeni i zgužvani od nedavne upotrebe. Zgrčila sam se na pomisao koliko je žena spavalo na toj tkanini. Hrapavoj tkanini, kad smo već kod toga. „Pretpostavljam da ću spavati na fotelji", progunđala sam. „Zašto?" Prostrelila sam ga pogledom, besna zbog njegove zbunjenosti. „Ne pada mi na pamet da spavam na tome! Bog zna u šta bih legla!" Podigao mi je prtljag s poda. „Nećeš spavati ni na kauču ni na fotelji. Spavaćeš u mom krevetu." „Koji je još prljaviji od kauča, sigurna sam." „Niko nikad nije spavao u mom krevetu, osim mene." Zakolutala sam očima. „Ma daj!"


„Sasvim sam ozbiljan. Povaljujem ih na kauču. Ne puštam ih u sobu." „Pa zašto onda mene puštaš u krevet?" Izvio je ugao usana u vragolast osmeh. „Planiraš li seks sa mnom večeras?" „Ne!" „Eto zato. Diži sad to svoje zlovoljno dupe, istuširaj se toplom vodom, a onda možemo da učimo biologiju." Nakratko sam ga ljutito pogledala, a onda sam mrzovoljno uradila kako je rekao. Predugo sam stajala pod tušem i pustila da mi voda spere ljutnju. Dok sam utrljavala šampon u kosu, uzdahnula sam na to koliko je lepo ponovo se tuširati u privatnom kupatilu - bez japanki, nesesera, samo opuštajuća mešavina vode i pare. Vrata su se otvorila i ja sam poskočila. „Mer?" „Ne, ja sam", oglasio se Trevis. Nagonski sam obavila ruke oko mesta koje nisam želela da vidi. „Sta radiš ovde? Izlazi!" „Zaboravila si peškir, i doneo sam ti odeću i četkicu za zube, i neku čudnu kremu za lice koju sam ti našao u torbi." „Preturao si mi po stvarima?", vrisnula sam. Nije mi odgovorio. Umesto toga, čula sam kako odvrće slavinu i zvuk pranja zuba. Provirila sam iza plastične zavese, držeći je uz grudi. „Izlazi, Trevise!" Pogledao me je, usana musavih od paste. „Ne mogu na spavanje dok ne operem zube." „Ako se približiš na pola metra ovoj zavesi, iskopaću ti oči na spavanju." „Neću viriti, Golubice", zakikotao se. Čekala sam ispod vode s rukama čvrsto obavijenim oko grudi. Ispljunuo je, probućkao, ponovo ispljunuo, a onda su se vrata zatvorila. Isprala sam sapun s kože, obrisala se što sam brže mogla, zatim navukla majicu i šorts, stavila naočare i provukla češalj kroz kosu. Pažnju mi je privukla noćna krema koju mi je Trevis doneo, i morala sam da se nasmešim. Bio je pažljiv i gotovo dobar kad je želeo. Ponovo je otvorio vrata. „Hajde, Golubice! Osedeću ovde!" Bacila sam češalj na njega i on se sagnuo, zatvorio vrata i smejao se čitavim putem do svoje sobe. Oprala sam zube i krenula kroz hodnik pored Seplijeve sobe. „Laku noć, Ebi", doviknu mi Amerika iz tame. „Laku noć, Mer." Oklevala sam pre nego što sam dvaput tiho pokucala na Trevisova vrata. „Uđi, Golubice. Ne moraš da kucaš." Otvorio je vrata i ušla sam. Videla sam njegov krevet od crnog gvozda postavljen paralelno s prozorima na udaljenom kraju sobe. Zidovi su bili goli, osim usamljenog sombrera iznad uzglavlja. Pomalo sam očekivala da mu soba bude prekrivena posterima oskudno obučenih žena, ali nisam videla čak ni reklamu za pivo. Krevet mu je bio crn; tepih siv, a sve ostalo u sobi belo. Izgledalo je kao da se tek uselio. „Lepa pidžama", rekao je kad je ugledao moj žuto-plavi karirani šorts i sivu majicu Isterna. Seo je na krevet i potapšao jastuk pored sebe. „Pa, dođi. Neću te ugristi." „Ne plašim te se", odvratila sam, prišla krevetu i spustila knjigu iz biologije pored njega. „Imaš li hemijsku?" Pokazao je glavom na komodu pored kreveta. „Gornja fioka."


Nagnula sam se preko kreveta i otvorila fioku, u kojoj sam pronašla tri hemijske, jednu olovku, tubu lubrikanta i čistu, staklenu činiju prepunu paketića različitih vrsta kondoma. Ljutito sam zgrabila hemijsku i zalupila fioku. „Šta je bilo?", pitao je dok je prelistavao moju knjigu. „Jesi li opljačkao dispanzer?" „Ne. Zašto?" Uključila sam hemijsku, ali nisam mogla da prikrijem zgađeni izraz lica. „Zbog tvoje doživotne zalihe kondoma." „Bolje sprečiti nego lečiti, zar ne?" Zakolutala sam očima. Trevis se vratio stranicama, a usne su mu se izvile u uvrnuti osmeh. Čitao mi je beleške, obeležavao glavne tačke dok me je ispitivao i strpljivo mi objašnjavao ono što nisam razumela. Sat vremena kasnije skinula sam naočare i protrljala oči. „Mrtva sam. Ne mogu da zapamtim više nijedan makromolekul." Nasmešio se i zatvorio knjigu. ,,U redu." Zastala sam, jer nisam bila sigurna ko gde spava. Trevis je izašao iz sobe i krenuo hodnikom, promumlavši nešto u Seplijevu sobu pre nego što je uključio tuš. Podigla sam pokrivače i privukla ih sebi do vrata, osluškujući piskavo zavijanje vode koja je tekla kroz cevi. Deset minuta kasnije voda je prestala da teče i pod je zaškripao pod Trevisovim nogama. Prošao je kroz sobu s peškirom omotanim oko kukova. Imao je tetovaže na obe strane grudi i crnu domorodačku šaru na oba mišićava ramena. Na desnoj ruci crne linije i simboli protezali su mu se od ramena do ručnog zgloba, na le- voj su tetovaže dosezale do lakta, sa samo jednim redom teksta sa unutrašnje strane podlaktice. Namerno sam mu okrenula leda dok je stajao pred ormarom i pustio peškir da mu spadne preko bokserica. Pošto je ugasio svetio, uvukao se u krevet pored mene. „I ti ovde spavaš?", okrenula sam se da ga pogledam. Pun mesec mu je kroz prozor bacao senke preko lica. „Pa, da. Ovo je moj krevet." „Znam, ali ja...", zaćutala sam. Jedine druge mogućnosti su mi bile kauč ili fotelja. Nasmešio se i zavrteo glavom. „Zar nisi dosad stekla poverenje u mene? Ponašaću se najbolje što mogu, kunem se", rekao je i podigao prste koje američkim izviđačima ne bi ni na pamet palo da upotrebe. Nisam se raspravljala, samo sam se okrenula i spustila glavu na jastuk, ušuškavajući pokrivač iza sebe da stvorim prepreku između naših tela. „Laku noć, Golubice", šapnuo mi je u uvo. Osetila sam njegov svež dah na obrazu i naježio mi se svaki centimetar tela. Hvala bogu što je bilo dovoljno mračno pa nije mogao da primeti moju sramotnu reakciju ili crvenilo na obrazima koje je usledilo. Činilo mi se da sam tek sklopila oči kad se oglasio alarm. Pružila sam ruku da ga ugasim, ali sam sa užasom povukla ruku kad sam osetila toplu kožu pod prstima. Pokušala sam da se setim gde sam. Kad mi je sinulo, prestravila me je pomisao da je Trevis možda pomislio kako sam to uradila namerno. „Trevise? Tvoj sat", šapnula sam. I dalje se nije pomerao. „Trevise!", ponovila sam gurkajući ga. Pošto se ni tad nije pomerio, nagnula sam se preko njega i rukom potražila pod slabim svetlom sve dok nisam osetila gornji deo sata. Nisam bila sigurna kako da ga isključim, pa sam ga udarila odozgo i pogodila dugme za odlaganje. Negodujući sam se spustila na jastuk.


Trevis se zakikotao. „Bio si budan?" „Obećao sam da ću se lepo ponašati. Nisam rekao da ti neću dozvoliti da legneš na mene." „Nisam legla na tebe", pobunila sam se. „Nisam mogla da dohvatim sat. To je najneprijatniji budilnik koji sam u životu čula. Zvuči kao životinja na samrti." Pružio je ruku i pritisnuo dugme. „Hoćeš li doručak?" Ljutito sam ga pogledala, a onda odmahnula glavom. „Nisam gladna." „Pa, ja jesam. Sto se ne bi odvezla sa mnom do kafea?" „Mislim da ne bih mogla da podnesem tvoju lošu vožnju ovako rano ujutru", odgovorila sam. Spustila sam stopala na pod i uvukla ih u papuče, a zatim se odvukla do vrata. „Kuda ideš?", pitao je. „Da se obučem i idem na predavanja. Treba li da ti dam maršrutu dok sam ovde?" Protegnuo se, a zatim mi prišao, još u boksericama. „Jesi li uvek tako goropadna, ili će se to promeniti kad jednom poveruješ da ne kujem složenu zaveru da ti se zavučem u gaćice?" Spustio mi je šake na ramena i osetila sam kako me miluje palčevima. „Nisam goropadna." Nagnuo se i prošaputao mi u uvo. „Ne želim da spavam s tobom, Golubice. Previše mi se sviđaš." Prošao je pored mene do kupatila, a ja sam stajala, zapanjena. Karine reči su mi se vrtele po glavi. Trevis Medoks je spavao sa svima; osećala sam se nekako uskraćenom pošto sam znala da nema želju čak ni da pokuša da spava sa mnom. Vrata su se ponovo otvorila i ušla je Amerika. „Ustaj, radni ' rfarcde!", smeškala se, zevajući. „Pretvaraš se u svoju majku, Mer", progundala sam preturajući po koferu. „Oooo... to se neko nije naspavao sinoć?" „Nije ni disao u mom pravcu", rekla sam kiselo. Iskusan osmeh joj je obasjao lice. „O." „0, šta? „Ništa", odgovorila je i vratila se u Šeplijevu sobu. Trevis je u kuhinji pevušio neku nepoznatu melodiju dok je mutio jaja. „Sigurna si da nećeš?", pitao je. „Sigurna sam. Ali hvala ti." Ušli su Amerika i Šepli, koji je izvadio dva tanjira iz ormarića i pridržao ih dok ih je Trevis punio vrućom kajganom. Šepli je spustio tanjire na pult i on i Amerika su zajedno seli, utoljavajući apetit koji su sinoć sasvim sigurno istrošili. „Ne gledaj me tako, Sepe. Izvini, ali jednostavno ne želim da idem", rekla je Amerika. „Dušo, Kuća pravi žurku za parove dvaput godišnje", rekao je Šepli dok je žvakao. „Ima još mesec dana do tada. Imaćeš dovoljno vremena da pronađeš haljinu i obaviš sve one devojačke pripreme." „Da, Šepe... to je stvarno lepo... ali tamo neću nikoga poznavati." „Mnoge devojke koje dođu ne znaju mnogo ljudi tamo", odvratio je, iznenađen odbijanjem.


Opustila se na stolici. „Na takve žurke su pozvane one kučke iz sestrinstva. One će se sve međusobno poznavati... biće čudno." „Hajde, Mer. Ne teraj me da idem sam." „Pa... možda možeš da pronađeš nekog da povede Ebi?", pitala je, gledajući u mene, a zatim u Trevisa. Trevis je podigao obrvu, a Sepli odmahnuo glavom. „Trevis ne ide na žurke parova. Tamo vodiš svoju devojku... a Trevis ne...znaš.“ Amerika je slegla ramenima. „Mogli bismo da je povežemo s nekim." Zaškiljila sam na nju. „Čujem te, znaš." Amerika je napravila izraz lica kome nikad nisam umela da kažem ne. „Molim te, Ebi? Naći ćemo ti dobrog momka, zabavnog i pametnog, i znaš da ću se potruditi da bude zgodan. Obećavam da ćeš se lepo provesti! I ko zna? Možda ćeš se i zaljubiti." Trevis je bacio tiganj u sudoperu. „Nisam rekao da je neću voditi." Zakolutala sam očima. „Ne moraš da mi činiš usluge, Trevise." „Nisam tako mislio, Golubice. Žurke za parove su za frajere s devojkama, a opšte je poznato da ja nemam stalne devojke. Ali ti barem nećeš očekivati verenički prsten posle toga." Amerika je izbacila donju usnu. „Mnogo te molim, Ebi." „Ne gledaj me tako!", požalila sam se. „Trevis ne želi da ide, ja ne želim da idem... nećemo biti baš zabavni." Trevis je prekrstio ruke i naslonio se na sudoperu. „Nisam rekao da ne želim da idem. Mislim da bi bilo zabavno kad bismo išli sve četvoro", slegao je ramenima. Svi su uperili oči u mene i ja sam ustuknula. „Zašto se ne bismo zabavljali ovde?" Amerika se napućila, a Šepli se nagnuo napred. „Zato što moram da idem, Ebi. Brucoš sam. Moram da se pobrinem da sve glatko teče, da svi imaju pivo u rukama i tako to." Trevis je prešao preko kuhinje, obgrlio me oko ramena i privukao k sebi. „Hajde, Golubice. Hoćeš li ići sa mnom?" Pogledala sam u Ameriku, zatim u Šeplija i na kraju u Trevisa. „Da", uzdahnula sam. Amerika je zaskičala i zagrlila me, a onda sam osetila Seplijevu ruku na leđima. „Hvala, Ebi", rekao je.


Treće poglavlje JEFTIN UDARAC

Finč je zapalio cigaretu. Dim mu je pokuljao iz nosa u dva gusta mlaza. Okrenula sam lice prema suncu dok me je on zabavljao pričama o vikendu, plesanju, cugi i veoma upornom novom prijatelju. „Ako ti dosađuje, zašto mu dozvoljavaš da te časti pićem?", na- smejala sam se. „Jednostavno je, Ebi. Svorc sam." Ponovo sam se nasmejala i Finč me je gurnuo laktom kad je ugledao Trevisa kako ide prema nama. „Hej, Trevise", zapevušio je namignuvši mi. „Finče", klimnuo je glavom. Zazveckao je ključevima. „Krenuo sam kući, Golubice. Treba ti prevoz?" „Upravo sam krenula unutra'^, odgovorila sam smeškajući mu se kroz sunčane naočare. „Nećeš spavati kod mene večeras?", pitao je. Na licu mu se ogledala mešavina iznenađenja i razočaranja. „Ne, hoću. Samo moram da pokupim neke stvarčice koje sam zaboravila." „Sta, na primer?" „Pa, brijač, na primer. Sta te se tiče?" „I vreme ti je da obriješ noge. Izgrebala si me do bola", uzvratio je s vragolastim osmehom. Finč je iskolačio oči odmerivši me na brzinu i ja sam se iskezila Trevisu. „Ovako kreću glasine!" Pogledala sam u Finča i odmahnula glavom. „Spavam u njegovom krevetu... samo spavam." „Dobro", odgovorio je Finč uz samozadovoljan osmeh. Udarila sam ga po ruci pre nego što sam otvorila vrata i krenula uz stepenice. Kad sam stigla do drugog sprata, Trevis se stvorio pored mene. „O, ne ljuti se. Samo sam se šalio." „Svi već pretpostavljaju da spavamo zajedno. Samo još pogoršavaš.“ „Koga je briga šta oni misle?" „Mene, Trevise! Mene? Otvorila sam vrata, ubacila nasumično nekoliko stvari u malu torbu, a zatim izjurila s Trevisom za petama. Smejao se dok mi je uzimao torbu iz ruke i ja sam ga ošinula pogledom. „Nije smešno. Hoćeš li da cela škola misli kako sam jedna od tvojih drolja?" Namrštio se. „Niko to ne misli. A ako misle, bolje bi im bilo da ja to ne čujem." Pridržao mi je vrata, i kad sam prošla, naglo sam se okrenula prema njemu. „Opa!", uzviknuo je kad je naleteo na mene. Okrenula sam se. „O, bože! Ljudi verovatno misle da smo zajedno, a ti besramno nastavljaš sa svojim... životnim stilom. Mora da izgledam jadno!", postalo mi je jasno dok sam to izgovarala. „Bolje da ne budem više kod tebe. Treba da se držimo podalje jedno od drugog neko vreme." Uzela sam torbu od njega, a on mi ju je ponovo istrgao. „Niko ne misli da smo zajedno, Golubice. Ne moraš da prestaneš da razgovaraš sa mnom da bi nešto dokazala." Otimali smo se za torbu, i pošto je odbio da je pusti, nemoćno sam glasno zarežala. „Je li ikad neka devojka — drugarica — spavala kod tebe? Jesi li ikad vozio


devojke u školu i iz škole? Jesi li ikad ručao s njima svaki dan? Niko ne zna šta da misli o nama, čak ni kad im kažemo!" Otišao je do parkirališta, noseći moju torbu kao taoca. „Rešiću to, u redu? Ne želim da niko misli nešto loše o tebi zbog mene", rekao je zabrinuto. Oči su mu zasijale i nasmešio se. „Daj da ti to nadoknadim. Što ne bismo otišli do Holanđanina večeras?" „To je motociklistički bar", podsmehnula sam se dok sam gledala kako veže moju torbu za motor. „Dobro, hajdemo onda u klub. Odvešču te na večeru, a onda možemo do Crvenih vrata. Ja častim." „Kako će izlazak na večeru a zatim u klub resiti problem? Kad nas ljudi vide zajedno, sve će se samo pogoršati." Seo je na motor. „Razmisli o tome. Ja, pijan, u prostoriji punoj oskudno odevenih žena? Nikome neće trebati dugo da ukapira kako nismo par." ,A šta bi ja trebalo da radim? Da povedem nekog frajera iz bara kući?" „Nisam to rekao. Nema potrebe za preterivanjem", kazao je uz mrštenje. Zakolutala sam očima i popela se na sedište, a zatim mu obavila ruke oko struka. ,A neka nepoznata devojka će krenuti s nama iz bara? Tako ćeš mi nadoknaditi?" „Nisi ljubomorna, zar ne, Golubice?" „Ljubomorna na štai Na neku glupaču zaraženu veneričnom bolešću koju ćeš ujutru odjebati?" Nasmejao se i pokrenuo harli. Jurio je do svog stana duplo brže od dozvoljene brzine, a ja sam zažmurila da isključim drveće i automobile koje smo ostavljali iza sebe. Pošto sam sišla s motora, udarila sam ga po ramenu. „Jesi li zaboravio da sam s tobom? Pokušavaš da me ubiješ?" „Teško je zaboraviti da si iza mene kad si mi butinama skoro iscedila život iz tela." Iscerio se na sledeću misao. ,,U stvari, ne mogu da smislim bolji način za umiranje od toga." ,,S tobom nešto ozbiljno nije u redu." Tek što smo ušli Amerika je izašla iz Šeplijeve spavaće sobe. „Razmišljali smo da izađemo večeras. Idete s nama?" Pogledala sam u Trevisa i nasmešila se. „Svratićemo na suši pre nego što odemo do Vrata." Amerika je razvukla osmeh od uva do uva. „Sepe!", viknula je i kliznula u kupatilo. „Izlazimo večeras!" Poslednja sam došla na red za tuš, pa su Sepli, Amerika i Trevis nestrpljivo stajali kod vrata kad sam izašla iz kupatila u crnoj haljini i seksi ružičastim cipelama s visokim potpeticama. Amerika je zazviždala. „Prokleto si seksi!" Zahvalno sam se nasmešila, a Trevis je pružio ruku. „Lepe noge." „Jesam li spomenula da imam čarobni brijač?" „Ne bih rekao da je do brijača", nasmešio se i povukao me kroz vrata. Bili smo preglasni i nepodnošljivi u suši baru i već smo dovoljno popili za čitavo veče kad smo zakoračili u Crvena vrata. Sepli je neko vreme tražio mesto na parkingu. „Valjda ćeš uspeti večeras, Šepe", promumlala je Amerika.


„Hej. Moram da pronađem širok prostor. Ne želim da mi neka pijana budala ožulja boju." Kad smo se parkirali, Trevis je nagnuo sedište napred i pomogao mi da izađem. „Hteo sam da vas pitam za vaše lične karte. Besprekorne su. Niste ih nabavile ovde." „Da, imamo ih već neko vreme. Bilo je neophodno... u Vičiti", odgovorila sam. „Neophodno?", pitao je Trevis. „Dobro je kad imaš veze", rekla je Amerika. Stucnula je i prekrila rukom usta kikoćući se. „Blagi bože, ženo", rekao je Šepli držeći Ameriku za ruku dok je nespretno koračala pošljunčanom stazom. „Mislim da si završila za večeras." Trevis je napravio grimasu. „O čemu pričaš, Mer? Kakve veze?" „Ebi ima neke stare prijatelje koji..." „To su lažne lične karte, Trevise", prekinula sam je. „Moraš da poznaješ prave ljude ako želiš da dobro ispadnu, je li tako?" Amerika je okrenula glavu od Trevisa, a ja sam čekala. „Tako je", rekao je i pružio mi ruku. Uhvatila sam ga za tri prsta i nasmešila se, ali po izrazu sam znala da nije zadovoljan mojim odgovorom. „Treba mi još jedno piće!", rekla sam kao drugi pokušaj da promenim temu. „Čašice!", viknula je Amerika. Šepli je zakolutao očima. „O, da. Baš ti je to potrebno, još jedna čašica." Čim smo ušli, Amerika me je povukla na plesni podijum. Plava kosa joj je bila svuda i nasmejala sam se na njeno iskreveljeno lice kad je zaigrala. Kad se pesma završila, pridružili smo se momcima za barom. Preterano bujna platinasta plavuša već je bila kraj Trevisa i Amerikino lice se iskrivilo od odvratnosti. „Ovako će biti čitavu noć, Mer. Ne obraćaj pažnju na njih", rekao je Šepli i pokazao glavom na grupicu devojaka koje su stajale nekoliko metara dalje. Odmeravale su plavušu i čekale svoj red. „Kao da je Vegas povratio na jato lešinara", podsmehnula se Amerika. Trevis je zapalio cigaretu pošto je poručio još dva piva i plavuša se ugrizla za naduvanu, sjajnu usnu i nasmešila se. Šanker je otvorio boce i gurnuo ih Trevisu. Plavuša je uzela jednu, ali on joj ju je oteo iz ruke. „Uf... to nije tvoje", rekao joj je i predao pivo meni. Prvo sam pomislila da bacim pivo u kantu, ali žena je delovala tako uvređeno da sam se nasmešila i uzela piće. Ljutio se udaljila, a ja sam se zakikotala, što Trevis izgleda nije ni primetio. „Kao da bih kupio pivo nekoj ribi iz bara", izjavio je uz odmahivanje glavom. Podigla sam pivo, a on je izvio ugao usana u poluosmeh. „Ti si nešto drugo." Kucnula sam bocom o njegovu. „Zato što sam jedina devojka s kojom frajer bez ikakvih merila neće da spava." Rekla sam i otpila gutljaj. „Ti to ozbiljno?", pitao je i skinuo mi bocu sa usta. Kad se nisam povukla, nagnuo se ka meni. „Pre svega... imam merila. Nisam nikad bio sa ružnom ženom. Nikad. Drugo, želeo sam da spavam s tobom. Pomišljao sam da te bacim preko svog kauča na pedeset različitih načina, ali nisam jer te više tako ne vidim. Nije da me ne privlačiš, samo mislim da zaslužuješ više od toga." Nisam mogla da suzbijem samozadovoljni osmeh koji mi se raširio preko lica. „Misliš da sam predobra za tebe."


Podrugljivo se osmehnuo na moju drugu uvredu. „Ne mogu da se setim nijednog frajera koga poznajem a da je dovoljno dobar za tebe." Uobraženost mi se istopila, a zamenio ju je dirnut, zahvalan osmeh. „Hvala, Treve", rekla sam i spustila praznu bocu na šank. Uhvatio me je za ruku. „Hajdemo", rekao je i povukao me kroz gomilu ka plesnom podijumu. „Previše sam popila! Pašću!" Nasmešio se i privukao me k sebi držeći me za kukove. „Zaveži i m" Amerika i Sepli su se pojavili pored nas. Sepli se kretao kao da je gledao previše Ašerovih spotova. Trevis mi se toliko približio da me je gotovo uhvatila panika. Ako je neke od tih pokreta koristio i na kauču, bilo mi je jasno zašto je toliko devojaka rizikovalo da bude poniženo ujutru. Čvrsto mi je rukama stezao kukove, i primetila sam da mu je izraz lica drugačiji, gotovo ozbiljan. Prešla sam mu rukama preko besprekornih grudi i trbušnih mišića koji su mu se zategli ispod tesne majice. Okrenula sam mu leda i nasmešila se kad mi je obavio ruke oko struka. Potpomognuta alkoholom, kad mi je privukao telo uz svoje, na pamet mi je padalo sve osim prijateljstva. Sledeća pesma se stopila sa onom uz koju smo plesali i Trevis nije pokazivao znake da želi da se vrati za šank. Po vratu su mi izbile kapljice znoja i zavrtelo mi se u glavi od raznobojnih svetala. Zažmurila sam i naslonila mu glavu na rame. Uhvatio me je za ruke i podigao ih sebi oko vrata. Rukama mi je prešao preko ramena, rebara i konačno ih je spustio na kukove. Kad sam mu osetila usne, a zatim i jezik na vratu, otrgla sam se. Nasmejao se, pomalo iznenađeno. „Šta je bilo, Golubice?" Obuzeo me je bes i oštre reči koje sam nameravala da izgovorim zapele su mi u grlu. Vratila sam se za šank i poručila još jedno pivo. Trevis je seo na stolicu pored mene i podigao prst da naruči i za sebe. Čim je barmen spustio bocu pred mene, nagnula sam je i popila polovinu pre nego što sam je uz tresak spustila na šank. „Misliš da će to promeniti nečije mišljenje o nama?", rekla sam i povukla kosu na stranu da pokrijem mesto koje je poljubio. Kratko se nasmejao. „Zabole me šta misle o nama." Popreko sam ga pogledala i okrenula se ka šanku. „Golubice", rekao je dodirnuvši mi ruku. Odmakla sam se. „Nemoj. Ne bih nikad mogla dovoljno da se napijem, pa da te pustim da me odvedeš na onaj kauč." Lice mu se iskrivilo od besa, ali pre nego što je uspeo da progovori, prišla mu je crnokosa lepotica s napućenim usnama, ogromnim plavim očima i predubokim izrezom na majici. „Dakle. Je li moguće da je ovo Trevis Medoks", rekla je dok je lelujala na svim pravim mestima. Uzeo je piće i pogledao me pravo u oči. „Hej, Megan." „Upoznaj me sa svojom devojkom", nasmešila se. Zakolutala sam očima na to koliko je jadno providna. Trevis je zabacio glavu da ispije pivo i gurnuo je praznu bocu dalje niz šank. Svi koji su čekali da naruče su je ispratili pogledom sve dok nije pala u kantu za smeće na kraju. „Nije mi devojka." Uhvatio je Megan za ruku i ona je veselo otkasala za njim do plesnog podijuma. Izmrcvario ju je tokom jedne pesme, a onda još jedne, pa još jedne. Privlačili su


pažnju svih prisutnih zbog načina na koji mu je dozvoljavala da je pipa, a kad ju je presavio unazad, okrenula sam im leda. „Izgleda da si ljuta", rekao mi je neki tip dok je sedao pored mene. „Je li ti ono dečko?" „Ne, samo prijatelj", promumlala sam. „Pa, dobro. Bilo bi prilično neprijatno za tebe da jeste." Okrenuo se plesnom podijumu i zavrteo glavom na predstavu. „Ma šta kažeš", rekla sam i popila pivo. Poslednja dva sam iskapila takvom brzinom da sam ih jedva osetila i zubi su mi utrnuli. „Hoćeš li još jedno?", pitao je. Pogledala sam u njega i on se na- smešio. „Ja sam Itan." „Ebi", odgovorila sam i prihvatila ispruženu ruku. Podigao je dva prsta u pravcu barmena i ja sam se nasmešila. „Hvala." „Dakle, živiš ovde?", pitao je. ,,U Morgan holu u Isternu.'1 „Ja imam stan u Hinliju." „Ideš u St ej ti Koliko je to... oko sat vremena odavde? Šta radiš ovde?" „Diplomirao sam prošlog maja. Moja mlada sestra studira na Isternu. Kod nje sam ove nedelje dok se prijavljujem na oglase za posao." ,,Oh... život u stvarnom svetu, ha?" Itan se nasmejao. „1 stvarno je onako kako se priča." Izvadila sam sjaj iz džepa i namazala usne ogledajući se u ogledalu na zidu iza šanka. „Lepa boja", rekao je dok me je gledao kako stiskam usne. Nasmešila sam se, ljuta na Trevisa i otežala od alkohola. „Možda ga kasnije možeš isprobati." Itanove oči su zasijale kad sam se nagnula bliže, i osmehnula sam se kad mi je dodirnuo koleno. Povukao je ruku kad je Trevis zakoračio između nas. „Jesi li spremna, Golubice?" „Razgovaram, Trevise", rekla sam pomerajući ga. Majica mu je bila mokra od cirkusa na plesnom podij umu i napravila sam predstavu tako što sam obrisala ruku o suknju. Trevis je napravio grimasu. „Znaš li uopšte ovog tipa?" „Ovo je Itan", rekla sam i uputila svom novom prijatelju najbolji zavodnički osmeh. Namignuo mi je, a zatim pogledao u Trevisa i pružio ruku. „Drago mi je što smo se upoznali." Trevis me je gledao s očekivanjem dok nisam konačno popustila i mahnula rukom u njegovom pravcu. „Itane, ovo je Trevis", promucala sam. „Trevis Medoks", rekao je i zagledao se u Itaoovu ruku kao da bi mu je najradije otkinuo. Itan je razrogačio oči i nelagodno se povukao. „Trevis Medoks? Isternov Trevis Medoks?" Spustila sam obraz na pesnicu, plašeći se neizbežne razmene testosteronskih priča koje će uskoro započeti. Trevis je ispružio ruku iza mene da se pridrži za šank. „Da, šta s tim?" „Gledao sam te prošle godine u borbi sa Sonom Smitom. Mislio sam da ću prisustvovati nečijoj smrti!"


Trevis ga je gnevno pogledao. „Hoćeš to ponovo da vidiš?" Itan se kratko nasmejao, gledajući čas u njega čas u mene. Kad je shvatio da je Trevis ozbiljan, osmehnuo mi se u znak izvinjenja i otišao. „Jesi li sad spremna?", obrecnuo se. „Ti si potpuni kreten, znaš?" „Nazivali su me i gorim imenima", odvratio je i pomogao mi da siđem sa stolice. Pošli smo za Amerikom i Šeplijem do kola, i kad je Trevis pokušao da me uhvati za ruku i povede do parkirališta, otrgla sam je. Okrenuo se i ja sam stala nagnuvši se unazad kad mi se približio na nekoliko centimetara od lica. „Treba samo da te poljubim i da završimo s tim!", viknuo je. „Smešna si! Poljubio sam te u vrat, pa šta?" Osetila sam mu pivo i cigarete u dahu i odgurnula ga. „Nisam ti ja partnerka za ševu, Trevise." Zavrteo je glavom u neverici. „Nisam ni rekao da jesi! Non-stop si sa mnom, spavaš u mom krevetu, ali polovinu vremena se ponašaš kao da ne želiš da te vide sa mnom!" „Došla sam ovde s tobom!" „Uvek sam se prema tebi odnosio s poštovanjem, Golubice." Ostala sam pri svom. „Ne, ponašaš se prema meni kao prema svom vlasništvu. Nisi imao pravo da onako oteraš Itana!" „Znaš li ko je Itan?", pitao je. Kad sam odmahnula glavom, nagnuo se bliže. „Ja znam. Prošle godine je bio uhapšen zbog seksualnog napada, ali su optužbe odbačene." Prekrstila sam ruke. „O, dakle imate nešto zajedničko?" Trevis je skupio oči i mišići vilice su mu zaigrali pod kožom. „Hoćeš da kažeš da sam silovatelji", rekao je hladnim, prigušenim glasom. Stegla sam usne, još ljuća jer sam znala da je u pravu. Preterala sam. „Ne, samo sam ljuta na tebe!" „Pio sam, dobro? Koža ti je bila na nekoliko centimetara od mog lica i prelepa si, i mirišeš jebeno divno kad se znojiš. Poljubio sam te! Izvini! Dodi sebi!" Posle ovakvog izvinjenja uglovi usana su mi se izvili u osmeh. „Misliš da sam lepa?" Namrštio se prezrivo. „Prelepa si i to znaš. Zašto se gmeškaš?" Uzalud sam pokušavala da sakrijem smešak. „Ništa. Idemo." Nasmejao se i zavrteo glavom. „Šta...? Ti...? Ti si jedan davežf, viknuo je i ljutito me pogledao. Nisam prestajala da se osmehujem i posle nekoliko trenutaka i Trevisova usta su se iskrivila. Ponovo je zavrteo glavom i onda mi prebacio ruku oko vrata. „Izluđuješ me. Znaš to, zar ne?" Kad smo stigli do stana, svi smo se zateturali kroz vrata. Odmah sam se uputila ka kupatilu da isperem dim iz kose. Kad sam izašla ispod tuša, videla sam da mi je Trevis doneo svoju majicu i bokserice da se presvučem. Majica me je progutala, a bokserice su nestale ispod nje. Srušila sam se na krevet i uzdahnula, i dalje se smeškajući zbog onoga što je rekao na parkiralištu. Trevis se nakratko zagledao u mene i osetila sam bol u grudima. Osetila sam neodoljivu potrebu da ga zgrabim za lice i spustim usta na njegova, ali oduprla sam se alkoholu i hormonima koji su mi divljali kroz krvotok. „Laku noć, Golubice", prošaputao je i okrenuo se.


Promeškoljila sam se, jer nisam još bila spremna za spavanje. „Treve?", rekla sam i spustila mu bradu na rame. „Da?" „Znam da sam pijana, i grozno smo se posvađali zbog ovoga, ali..." „Neću da vodim ljubav s tobom, zato ne pitaj", presekao me je, i dalje okrenut leđima. „Šta? Ne!", viknula sam. Nasmejao se i okrenuo se nežno me pogledavši. „Staje, Golubice?" Uzdahnula sam. „Ovo...", rekla sam, spustila mu glavu na grudi, prebacila mu ruku oko pojasa i priljubila se uz njega što sam više mogla. Ukočio se i podigao ruke, kao da ne zna kako da postupi. „Stvarno si pijana." „Znam", rekla sam, previše opijena da bi me bilo sramota. Jednu ruku mi je stavio na leđa, a drugu na mokru kosu, a zatim mi spustio usne na čelo. „Ti si najčudnija žena koju sam upoznao." „To je najmanje što možeš da uradiš nakon što si oterao jedinog tipa koji mi je večeras prišao." „Misliš na Itana siledžiju? Da, za to sam ti dužan." „Nema veze", rekla sam, osećajući kako sledi odbijanje. Zgrabio me je za ruku i držao je na stomaku da se ne bih odmakla. „Ne, ozbiljan sam. Moraš biti pažljivija. Da nisam bio tamo... Ne želim ni da mislim na to. I sad očekuješ da se izvinim što sam ga oterao?" „Ne želim da se izvinjavaš. Nije reč o tome." „O čemu je onda reč?", pitao je i potražio mi odgovor u očima. Lice mu je bilo samo nekoliko centimetara od mog i osećala sam mu dah na usnama. Namrštila sam se. „Pijana sam, Trevise. To mi je jedini izgovor." „Samo želiš da te grlim dok ne zaspiš?" Nisam odgovorila. Pomerio se da me pogleda pravo u oči. „Trebalo bi da te odbijem", rekao je i skupio obrve. „Ali mrzeo bih sebe kasnije ako me više nikada ne bi zamolila." Namestila sam obraz na njegove grudi, a on me je uz uzdah zagrlio čvršće. „Ne treba ti izgovor, Golubice. Samo treba da me zamoliš." Skupila sam se od sunca koje je dopiralo kroz prozor i alarma koji mi je trubio u uvo. Trevis je još spavao, obgrlivši me i rukama i nogama. Oslobodila sam se ispod njegove ruke da se ispružim i pritisnem dugme za odlaganje. Prešla sam rukama preko lica i pogledala kako čvrsto spava na četiri-pet centimetara od mene. „O, bože", prošaputala sam čudeći se kako smo uspeli tako da se zapetljamo. Duboko sam udahnula i zadržala dah dok sam pokušavala da se izvučem iz njegovog stiska. „Prestani, Golubice, spavam", promumlao je i stegao me uz sebe. Posle nekoliko pokušaja konačno sam mu iskliznula iz zagrljaja i sela na ivicu kreveta, a zatim se osvrnula na njegovo polugolo telo umotano u prekrivače. Kratko sam ga posmatrala i uzdahnula. Obrisi su mi se zamutili i za to sam bila sama kriva. Ruka mu je kliznula preko čaršava i uhvatio me je za prste. „Šta nije u redu, Golubice?", pitao je, jedva otvorenih očiju. „Uzeću čašu vode, hoćeš li ti nešto?" Odmahnuo je glavom i zažmurio, sa obrazom priljubljenim uz dušek. „Dobro jutro, Ebi", dobacio mi je Šepli iz fotelje kad sam se pojavila iza ugla.


„Gde je Mer?" „Još spava. Zašto si ustala tako rano?", pitao je pošto je pogledao na sat. „Oglasio se alarm, ali uvek se probudim rano kad prethodnu noć pijem. Prokletstvo." „I ja", klimnuo je glavom. „Bolje probudi Mer. Imamo predavanje za sat vremena", rekla sam, odvrnula slavinu i nagnula se da pijem. Šepli klimnu glavom. „Hteo sam da je pustim da spava." „Nemoj. Biće ljuta ako izostane." „O", rekao je i ustao. „Onda bolje daje probudim." Okrenuo se. „Hej, Ebi?" „Da?" „Ne znam šta se dešava između tebe i Trevisa, ali znam da će učiniti nešto glupo da te naljuti. Takva mu je taktika. Ne zbližava se često s nekim, ali iz nekog razloga tebe je pustio. Ali moraš da pređeš preko njegovih demona. Samo tako će znati." „Šta će znati?", pitala sam i podigla obrvu na njegov melodrama- tičan govor. „Hoćeš li se popeti preko zida", odgovorio je jednostavno. Zavrtela sam glavom i zakikotala se. „Kako god kažeš, Šepe." Šepli je slegao ramenima, a onda nestao u spavaćoj sobi. Čula sam tiho mrmljanje, nezadovoljno jecanje, a onda Amerikino slatko kikotanje. Vrtela sam ovsenu kašu po činiji i istisnula u nju čokoladni sirup dok sam mešala. „To je odvratno, Golubice", rekao je Trevis kad se pojavio samo u kariranim boksericama. Protrljao je oči i izvadio kutiju pahuljica iz ormarića. „Dobro jutro i tebi", rekla sam i začepila bocu. „Čujem da ti se bliži rođendan. Tvoje poslednje tinejdžerske godine", nasmejao se, crvenih i natečenih očiju. „Da... nisam baš osoba za velike rođendane. Mislim da će me Mer izvesti na večeru ili tako nešto." Nasmešila sam se. „Možeš s nama ako želiš." ,,U redu", slegao je ramenima. „To je sedam dana od nedelje?" „Da. Kad je tvoj rođendan?" Sipao je mleko i kašikom potapao pahuljice. „Ne pre aprila. Prvog aprila." „Ma daj." „Ne, ozbiljan sam", odgovorio je žvaćući. „Rođen si prvog aprila?", pitala sam ponovo i podigla obrvu. Nasmejao se. „Da! Zakasnićeš. A bolje i ja da se obučem." „Voziću se s Mer." Videla sam da se namerno hladno ponaša kad je slegao ramenima. „Kako hoćeš", rekao je i okrenuo mi leđa da pojede pahuljice.


Četvrto poglavlje OPKLADA

„Sasvim sigurno zuri u tebe", šapnula je Amerika i nagnula se unazad da pogleda preko prostorije. „Prestani da gledaš, ludo, videće te." Amerika se nasmešila i mahnula. „Već me je video. I dalje gleda." Oklevala sam na tren, a zatim konačno skupila dovoljno hrabrosti da pogledam u njegovom pravcu. Parker je gledao pravo u mene i smeškao se. Uzvratila sam mu osmeh, a onda sam se pretvarala da kucam nešto na laptopu. „I dalje zuri?", promrmljala sam. „Da", zakikotala se. Posle predavanja Parker me je zaustavio u hodniku. „Ne zaboravi na žurku ovog vikenda." „Neću", odgovorila sam trudeći se da ne trepćem ili uradim nešto slično smešno. Amerika i ja smo se uputile preko travnjaka do kafeterije da se nađemo s Trevisom i Šeplijem na ručku. Ona se još smejala zbog Parkerovog ponašanja kad su nam prišli Šepli i Trevis. „Hej, dušo", rekla je Amerika i poljubila svog dečka pravo u usta. „Sta je tako smešno?", pitao je Šepli. „O, jedan tip s predavanja je neprestano zurio u Ebi. Bilo je preslatko." „Samo ako je zurio u Ebi", namignuo je Šepli. „Ko je to bio?", Trevis je napravio grimasu. Uhvatila sam se za ruksak i dala znak Trevisu da mi ga skine s ruku i pridrži. Odmahnula sam glavom. „Mer uobražava." „Ebi! Lažljivice jedna! Bio je to Parker Hejs, i bio je tako providan. Tip je praktično balavio." Trevisov izraz se pretvorio u gađenje. „Parker Hejs?' Šepii je povukao Ameriku za ruku. „Krenuli smo na ručak. Hoćete li uživati u ukusnoj kafeterijskoj hrani ovog popodneva?" Amerika mu je ponovo odgovorila poljupcem, a Trevis i ja smo pošli za njima. Stavila sam poslužavnik između Amerike i Finča, ali Trevis nije seo na uobičajeno mesto prekoputa mene. Umesto toga, seo je nekoliko mesta dalje. Tada sam primetila da nije mnogo govorio dok smo išli ka kafeteriji. „Jesi li dobro, Treve?", pitala sam. „Ja? Jesam, zašto?", rekao je i ublažio izraz lica. „Cutljiv si." Nekoliko članova ragbi tima je prišlo stolu i selo glasno se smejući. Trevis je delovao pomalo ozlojeđeno dok je gurkao hranu po tanjiru. Kris Dženks je bacio pomfrit na Trevisov tanjir. „Šta je bilo, Treve? Čuo sam da si kresnuo Tinu Martin. Blati te danas." „Zaveži, Dženkse", odvratio je, ne dižući pogled s hrane. Nagnula sam se napred tako da snažni džin koji je sedeo preko putaTrevisa oseti punu snagu mog gnevnog pogleda. „Sjaši, Krise." Trevis me je prostrelio pogledom. „Umem da brinem o sebi, Ebi." „Izvini, ja..." „Ne želim da se izvinjavaš. Ne želim ništa", prasnuo je, odgurnuo se od stola i izjurio napolje.


Finč me je pogledao podignutih obrva. „Au. Šta je to bilo?" Zabola sam viljušku u kroket od krompira i dunula. „Ne znam." Šepli me je potapšao po leđima. „Nisi ti ništa kriva, Ebi." „Samo ima nekih briga", dodala je Amerika. „Kakvih?", pitala sam. Šepli je slegao ramenima i usmerio pažnju na tanjir. „Dosad si već videla da je potrebno strpljenje i praštanje za prijateljstvo s Trevisom. On je u sopstvenom svetu." Odmahnula sam glavom. „To je Trevis koga svi ostali vide... ne Trevis koga ja znam." Šepli se nagnuo napred. „Nema tu razlike. Samo treba da ga prihvatiš." Posle predavanja sam se odvezla s Amerikom do stana i videla da nema njegovog motora. Ušla sam u njegovu sobu i sklupčala se u loptu na njegovom krevetu, naslonivši glavu na ruku. Trevis je ujutru bio dobro. Toliko smo vremena provodili zajedno, nisam mogla da verujem da nisam primetila kako ga nešto muči. Ne samo to, uznemirilo me je i to što je Amerika izgleda znala šta se dešava, a ja nisam. Disanje mi se usporilo i kapci su mi otežali; nije prošlo dugo i zaspala sam. Kad sam ponovo otvorila oči, noć se navukla na prozor. Prigušeni glasovi su dopirali kroz hodnik iz dnevne sobe, uključujući i Trevisov duboki ton. Prišunjala sam se hodnikom, a onda se ukočila kad sam čula svoje ime. „Ebi to shvata, Treve. Ne nerviraj se", govorio je Šepli. „Već idete na žurku parova. Zašto je ne bi pitao da izađete?", pitala je Amerika. Ukočila sam se čekajući njegov odgovor. „Ne želim da izlazim s njom; samo želim da budem pored nje. Ona je... drugačija." „Kako drugačija?", pitala je Amerika, pomalo ozlojeđeno. „Ne trpi moja sranja, to mi je nešto novo. Sama si rekla, Mer. Nisam njen tip. Jednostavno nije tako... s nama." „Bliži si njenom tipu nego što si svestan", odvratila je Amerika. Povukla sam se što sam tiše mogla, i kad su drvene daske zaškripale pod mojim bosim nogama, pružila sam ruku da zatvorim vrata Trevisovog kupatila, a onda krenula hodnikom. „Hej, Ebi", nasmešila mi se Amerika. „Jesi li lepo odremala?" „Odvalila sam pet sati. To je pre bila koma nego dremanje." Trevis me je kratko posmatrao, i kad sam mu se osmehnula, krenuo je pravo prema meni, uhvatio me za ruku i povukao kroz hodnik do njegove sobe. Zatvorio je vrata i osetila sam kako mi srce lupa u grudima, očekujući da će reći nešto što će mi smrviti ego. Skupio je obrve. „Tako mi je žao, Golubice. Poneo sam se kao kreten prema tebi." Malo sam se opustila kad sam mu videla kajanje u očima. „Nisam znala da si ljut na mene." „Nisam bio ljut na tebe. Samo imam lošu naviku da se istresam na one do kojih mi je stalo. Jadan izgovor, znam, ali stvarno mi je žao", rekao je i zagrlio me. Spustila sam mu obraz na grudi i smirila se. „Zašto si bio ljut?" „Nije važno. Brinem jedino zbog tebe." Nagnula sam se unazad da ga pogledam. „Mogu da podnesem tvoje ljutite ispade." Proučavao mi je lice nekoliko trenutaka pre nego što su mu se usne razvukle u mali osmeh. „Ne znam zašto me trpiš, i ne znam šta bih radio da nije tako."


Namirisala sam mešavinu cigareta i mentola u njegovom dahu i pogledala sam mu u usne, a telo mi je reagovalo na njegovu blizinu. Izraz mu se promenio i disanje mu je zapelo — i on je primetio. Naginjao se beskonačno, a onda smo oboje poskočili kad mu je zazvonio mobilni. Uzdahnuo je i izvadio ga iz džepa. „Da. Hofman? Gospode... dobro. To će biti laka hiljadarka. Džeferson?" Pogledao me je i namignuo. „Bićemo tamo." Prekinuo je i uhvatio me za ruku. „Dođi sa mnom." Povukao me je hodnikom. „To je bio Adam", rekao je Sepliju. „Brejdi Hofman će biti u Džefersonu za devedeset minuta." Šepli je klimnuo glavom i ustao vadeći mobilni iz džepa. Brzo je kucao poruke sa ekskluzivnim pozivnicama onima koji su znali za Krug. Tih desetak članova će poslati poruke drugoj desetorici sa svog spiska, i tako dalje, sve dok svaki član ne bude znao gde će se održati najnovija borba. „Evo nas", rekla je Amerika uz osmeh. „Bolje da se osvežimo!" Vazduh u stanu je bio napet i živ u isto vreme. Trevis je delovao najsmirenije dok je obuvao čizme i oblačio belu majicu kao da ide da obavi neki kućni posao. Amerika me je povela do Trevisove sobe i namrštila se. „Moraš da se presvučeš, Ebi. Ne možeš obući to za borbu." „Prošli put sam obukla prokleti džemper i nisi mi ništa rekla!", pobunila sam se. „Prošli put nisam ni mislila da ćeš ići. Evo", bacila je odeću na mene, „obuci ovo." „Neću to da obučem!" „Hajdemo!", doviknuo je Sepli iz dnevne sobe. „Požuri!", prasnula je Amerika i utrčala u Šeplijevu sobu. Obukla sam žutu tesnu majicu sa dubokim izrezom i tesne farmerice s niskim strukom koje mi je Amerika dobacila, a zatim sam obula par visokih potpetica i provukla četku kroz kosu dok sam išla hodnikom. Amerika je izašla iz sobe u kratkoj zelenoj lutkastoj haljini i odgovarajućim cipelama na visoke pete. Kad smo skrenule za ugao, Trevis i Sepli su stajali kraj vrata. Trevis je zinuo. „O, dođavola, ne. Hoćeš da nastradam? Moraš se presvući, Golubice." „Šta?", pitala sam i spustila pogled. Amerika se uhvatila za kukove. „Izgleda lepo, Treve, ostavi je na i« miru! Uhvatio me je za ruku i poveo hodnikom. „Obuci običnu majicu... i neke patike. Nešto udobno." „Šta? Zašto? „Zato što ću više brinuti o tome ko ti gleda u sise u toj majici nego o Hofmanu", odgovorio je i stao kraj vrata. „Zar nisi rekao da te boli uvo šta ko misli?" ,,U nekoj drugoj priči, Golubice." Pogledao mi je u grudi, a zatim u mene. „Ne možeš to obući za borbu, zato molim te... samo... molim te, presvući se", promucao je, ugurao me u sobu i zatvorio vrata. „Trevise!", vikala sam. Skinula sam cipele i uvukla se u patike. Zatim sam se izmigoljila iz tesne majice i zavitlala je preko sobe. Navukla sam preko glave prvu pamučnu majicu koju sam dohvatila, a zatim sam protrčala kroz hodnik i stala na vrata. „Bolje?", ljutila sam se dok sam vezivala kosu u konjski rep. „Da!", odgovorio je s olakšanjem. „Hajdemo!"


Trčali smo do parkirališta. Skočila sam pozadi na Trevisov motor dok ga je on palio i u punoj brzini poleteo putem do koledža. Stegla sam ga oko struka u iščekivanju; od žurbe da izađem prostrujao mi je adrenalin u venama. Trevis je prešao preko ivičnjaka i parkirao motor na skrovitom mestu iza Džefersonove zgrade slobodne umetnosti. Podigao je sunčane naočare na vrh glave, a zatim me zgrabio za ruku, smeškajući se dok smo se šunjali ka zadnjoj strani zgrade. Zaustavio se kraj otvorenog prozora u prizemlju. Razrogačila sam oči kad sam shvatila. „Šališ se." Osmehnuo se. „Ovo je VIP ulaz. Treba da vidiš kako će svi ostali uci. Vrtela sam glavom dok je on ubacivao noge, a zatim nestao. Nagnula sam se i viknula u prazno. „Trevise!" „Ovde sam, Golubice. Ubaci samo prvo noge, uhvatiću te." „Nisi pri sebi ako misliš da ću skočiti u mrak!" „Uhvatiću te! Obećavam! Vuci dupe ovamo!" Uzdahnula sam i dodirnula čelo. „Ovo je suludo!" Sela sam a zatim se uvukla dok mi polovina tela nije visila u mraku. Okrenula sam se na stomak, ispružila prste na nogama i potražila pod. Čekala sam da dodirnem Trevisove ruke, ali mi je stisak popustio i uz vrisak sam pala unazad. Dočekao me je par ruku i čula sam Trevisov glas u mraku. „Padaš kao devojka", zakikotao se. Spustio mi je stopala na pod, a zatim me povukao dublje u mrak. Posle desetak koraka čula sam poznato izvikivanje brojeva i imena, a onda se prostorija osvetlila. U uglu je bio fenjer koji je osvetljavao prostoriju tek toliko da razaznam Trevisovo lice. „Sta radimo?" „Čekamo. Adam mora da obavi najave pre nego što uđem." Uzvrpoljila sam se. „Da čekam ovde ili da uđem? Kuda da idem kad počne borba? Gde su Sep i Mer?" „Ušli su na drugi ulaz. Samo prati mene, ne šaljem te u ono ajkulino okno samu. Ostani kod Adama; paziće da te ne izgaze. Ne mogu da te čuvam i zadajem udarce u isto vreme." „Izgaze?" „Večeras će biti više ljudi. Brejdi Hofman je iz Stejta. Oni tamo imaju svoj krug. Biće prisutna i naša i njihova gomila, pa će unutra biti ludnica." „Jesi li nervozan?", pitala sam. Nasmešio se i pogledao me. „Ne. Mada, ti deluješ pomalo nervozno." „Možda", priznala sam. ,Ako ćeš se tako osećati bolje, neću mu dozvoliti ni da me pipne. Neću mu dozvoliti čak ni taj jedan udarac zbog njegovih navijača." „Kako će ti to poći za rukom?" Slegao je ramenima. „Obično im pustim da udare jednom - da izgleda sve pošteno." „Ti...? Ti puštaš ljude da te udare?' „Zar bi bilo zabavno da jednostavno unakazim nekoga, a oni da me i ne dodirnu? Nije dobro za posao, niko se ne bi kladio protiv mene." „Kakva gomila sranja", odvratila sam i prekrstila ruke. Podigao je obrvu. „Misliš da te zezam?" „Teško mi je da poverujem da te neko udari samo kad mu ti to dozvoliš'."


„Hoćeš li da se kladiš na to, Ebi Abernati?", nasmešio se sa sjajem u očima. Nasmešila sam se i ja. „Prihvatam opkladu. Mislim da će uspeti da te jednom udari." ,A ako ne uspe? Šta dobijam?", pitao je. Slegla sam ramenima dok je vika s druge strane zida prerastala u grmljavinu. Adam je pozdravio gomilu, a zatim izgovorio pravila. Trevis je razvukao usta u široki osmeh. ,Ako pobediš, izdržaću bez seksa mesec dana." Podigla sam obrvu i on se ponovo nasmešio. ,Ali ako ja pobedim, ti moraš ostati kod mene mesec dana." „Šta? Pa ionako sam kod tebe! Kakva je to opklada?", viknula sam da nadjačam buku. „Popravili su bojlere uMorganu danas", rekao jeTrevis namignuvši mi uz osmeh. Lice mi je smekšao osmeh, kad je Adam uzviknuo Trevisovo ime. „Sve bih dala da te vidim kako apstiniraš za promenu." Poljubio me je u obraz, a zatim izašao, uspravan. Krenula sam za njim, i kad smo prešli u drugu prostoriju, zapanjio me je broj ljudi sabijenih na malom prostoru. U prostoriji se samo stajalo, ali gurkanje i vika su se pojačali kad smo mi ušli. Trevis je klimnuo glavom u mom pravcu, a onda mi je Adam stavio ruke na ramena i povukao me kod sebe. Nagnula sam se do Adamovog uva. „Stavljam dve na Trevisa", rekla sam. Adam je podigao obrve dok je gledao kako izvlačim dve stotke iz džepa. Ispružio je dlan i spustila sam na novčanice na njega. „Nisi ti naivna kako sam mislio", rekao je i odmerio me. Brejdi je bio barem za glavu viši od Trevisa i progutala sam knedlu kad sam ih videla jednog naspram drugog. Bio je ogroman, dvaput krupniji od Trevisa i sazdan od mišića. Nisam mogla da vidim Trevisov izraz, ali bilo je očigledno da je Brejdi žedan krvi. Adam je primakao usne mom uvetu. „Možda ćeš želeti da začepiš uši, mala." Stavila sam ruke sa obe strane glave i Adam dunu u rog. Umesto da napadne, Trevis je uzmakao za nekoliko koraka. Brejdi je zamahnuo i Trevis je jurnuo nadesno. Brejdi je ponovo zamahnuo, a Trevis se sagnuo i izmakao u drugu stranu. „Šta je ovo, dodavola? Nije ovo boks-meč, Trevise!", viknuo je Adam. Trevis je pogodio Brejdija u nos. Galama je tada postala zaglušujuća. Trevis je levicom udario Brejdija u vilicu i ruke su mi poletele na usta kad je Brejdi pokušao da zada još nekoliko udaraca, od kojih je svaki promašio. Brejdi je pao na svoju pratnju kad ga je Trevis pogodio laktom u lice. Baš kad sam pomislila da je sve gotovo, Brejdi je ponovo počeo da zamahuje. Udarac za udarcem i izgleda da Brejdi više nije mogao da se drži. Obojica su bili okupani znojem i zadržala sam dah kad je Brejdi promašio još jedan udarac, zakačivši rukom betonski stub. Kad se presavio, držeći se za ruku, Trevis je krenuo da ga dokrajči. Bio je nemilosrdan, prvo ga je udario kolenom u lice, a zatim ga je mlatio sve dok Brejdi nije posrnuo i pao na zemlju. Buka je eksplodirala kad se Adam odvojio od mene da baci crvenu maramicu preko Brejdijevog okrvavljenog lica. Trevis je nestao iza svojih obožavalaca, a ja sam se naslonila leđima na zid pomerajući se ka putu kojim smo došli. Osetila sam ogromno olakšanje kad sam stigla do fenjera. Plašila sam se da ne padnem i da me ne pregaze. Usmerila sam oči na vrata i čekala da se gomila izlije u malu prostoriju. Nekoliko minuta kasnije, pošto nije bilo ni traga od Trevisa, spremila sam se da se vratim do


prozora. Uz broj ljudi koji je pokušavao da odjednom izađe, nije bilo dovoljno sigurno da šetam okolo. Tek što sam zakoračila u mrak, začuli su se koraci na betonu. Trevis me je uspaničeno tražio. „Golubice!" „Ovde sam!", viknula sam i poletela mu u naručje. Spustio je pogled i namrštio se. „Nasmrt si me prepala! Umalo da započnem još jednu borbu dok nisam stigao do tebe... I kad sam konačno stigao, tebe nema!" „Drago mi je što si se vratio. Nisam se radovala traženju izlaza u mraku." Sva briga mu je nestala s lica i široko se osmehnuo. „Verujem da si izgubila opkladu." Adam je došao do nas, pogledao me, a zatim ljutito odmerio Trevisa. „Treba da razgovaramo." Trevis mi je namignuo. „Ostani tu. Odmah se vraćam." Nestali su u mraku. Adam je nekoliko puta podigao glas, ali nisam uspela da čujem šta govori. Trevis se vratio, gurnuo svežanj novčanica u džep, a onda mi uputio poluosmeh. „Trebaće ti još odeće." „Stvarno ćeš me naterati da ostanem kod tebe još mesec dana?" ,A ti bi mene naterala da budem mesec dana bez seksa?" Nasmejala sam se jer sam znala da bih. „Bolje da svratimo do Morgana." Trevisovo lice je zasijalo. „Ovo bi trebalo da bude zanimljivo." Adam mi je u prolazu gurnuo dobitak na dlan i utonuo u gomilu koja se razilazila. Trevis je podigao obrvu. „Kladila si se?" Nasmešila sam se i slegla ramenima. „Pomislila sam da upotpunim doživljaj." Poveo me je do prozora i ispuzao napolje, a zatim se okrenuo da izvuče i mene na svež noćni vazduh. Pevajući u tami, cvrčci su zastali tek toliko da nas puste da prodemo. Majmunska trava uz stazu talasala se na nežnom povetarcu i podsećala me na zvuk koji pravi okean kad nisi dovoljno blizu da čuješ lomljavu talasa. Nije bilo ni previše vruće ni previše hladno; noć je bila savršena. „Zašto, za ime sveta, uopšte želiš da budem kod tebe?", pitala sam. Slegao je ramenima, i gurnuo ruke u džepove. „Ne znam. Sve je bolje kad si ti tu." Toplota i prijatnost koju sam osetila zbog njegovih reči brzo su izbledele kad sam mu ugledala crvenu, krvavu mrlju na košulji. „Fuj. Imaš krvi svuda po sebi." Nezainteresovano je pogledao, zatim otvorio vrata i pokazao mi rukom da uđem. Proletela sam pored Kare, koja je učila na krevetu zarobljena naslaganim udžbenicima. „Bojleri su jutros popravljeni", rekla je. „Čula sam", odgovorila sam preturajući po ormaru. „Ćao", pozdravio ju je Trevis. Karino lice se iskrivilo dok je proučavala njegovo oznojeno, krvavo telo. „Trevise, ovo je moja cimerka Kara Lin. Kara, Trevis Medoks." „Drago mi je što smo se upoznali", rekla je i namestila naočare na hrbat nosa. Pogledom je preletela preko mojih prepunih torbi. „Ti se iseljavaš?" „Ne. Izgubila sam opkladu." Trevis je prasnuo u smeh i zgrabio mi torbe. „Spremna?" „Da. Kako da odnesem sve ovo u tvoj stan? Na motoru smo."


Nasmešio se i izvukao mobilni. Izneo mi je prtljag na ulicu i nekoliko minuta kasnije zaustavio se Seplijev stari, crni automobil. Suvozačev prozor se spustio i Amerika je promolila glavu. „Hej, ribice!" „Hej, ti. Bojleri ponovo rade u Morganu, ti i dalje ostaješ kod Šepa?" Namignula je. „Da, mislila sam da ostanem večeras. Čujem da si izgubila opkladu." I pre nego što sam progovorila, Trevis je zalupio prtljažnik i Šep je odjurio uz Amerikin vrisak kad je pala na sedište. Odšetali smo do njegovog harlija i sačekao je da se namestim na sedište. Kad sam ga obgrlila oko struka, stavio je ruku na moju. „Drago mi je što si večeras bila tu, Golubice. Nikad se nisam tako zabavljao za vreme borbe kao večeras." Spustila sam mu bradu na rame i nasmešila se. „Zato što si pokušavao da osvojiš opkladu." Iskrivio je vrat da me pogleda. „Da znaš da jesam." Oči su mu bile ozbiljne, i želeo je da to vidim. Podigla sam obrve. „Jesi li zato danas bio onako neraspoložen? Zato što si znao da su popravili bojlere i da ću otići večeras?" Nije odgovorio; samo se nasmešio kad je pokrenuo motor. Vožnja do stana je bila neobično spora. Na svakom semaforu Trevis me je ili hvatao za ruke ili za koleno. Granice su se opet zamutile i pitala sam se kako ćemo provesti mesec dana zajedno a da sve ne uništimo. Labavi krajevi našeg prijateljstva visili su onako kako nisam mogla ni da zamislim. Kad smo stigli na parkiralište, Šeplijev auto je već bio na uobičajenom mestu. Zastala sam ispred stepeništa. „Mrzim kad stignu kući pre nas. Uvek mislim da ćemo ih prekinuti." „Navikni se na to. Ovo je sad i tvoj stan narednih nekoliko nedelja", nasmešio se i okrenuo mi leda. „Penji se." „Šta?", nasmešila sam se. „Hajde, odneću te gore." Zakikotala sam se i skočila mu na leda, ispreplevši mu prste na grudima dok je trčao uz stepenice. Amerika je otvorila vrata pre nego što smo stigli do vrha i nasmešila se. „Vidi vas. Da ne znam kako stoje stvari..." „O'ladi, Mer", doviknuo je Šepli s kauča. Amerika se nasmešila kao da je rekla previše, a zatim je širom otvorila vrata da oboje prodemo. Trevis se srušio na fotelju. Zaskičala sam kad se naslonio na mene. „Veoma si veseo večeras, Treve. Šta se desilo?", navaljivala je Amerika. Nagnula sam se da mu vidim lice. Nisam ga nikad videla tako zadovoljnog. „Upravo sam zaradio brdo para, Mer. Dvaput više nego što sam mislio. Kako da ne budem srećan?" Amerika se nasmešila. „Ne, nešto drugo je u pitanju", rekla je i posmatrala kako me mazi po butini. Bila je u pravu; bio je drugačiji. Oko njega je vladao neki mir, kao da mu se neko novo zadovoljstvo usadilo u dušu. „Mer", upozorio ju je Sepli. „Dobro, pričaću o nečemu drugom. Zar te nije Parker pozvao na Sig tau zabavu ovog vikenda, Ebi?" Trevisov osmeh je iščezao i okrenuo se ka meni čekajući odgovor.


„Hm... da? Zar ne idemo svi?" „Ja ću biti tamo", javio se Sepli, udubljen u televiziju. ,A to znači da idem i ja", dobacila je Amerika, radoznalo gledajući u Trevisa. On me je kratko pogledao, a onda me bocnuo u nogu. „Dolazi li on po tebe ili tako nešto?" „Ne, samo mi je rekao za zabavu." Amerika razvuče usta u nestašan osmeh koji je gotovo poigravao od očekivanja. „Mada, rekao je da ćete se tamo naći. Stvarno je sladak." Trevis je razdražljivo pogledao Ameriku, a zatim u mene. „Hoćeš li ići?" „Rekla sam mu da hoću", slegla sam ramenima. ,A ti?" „Da", odgovorio je bez oklevanja. Tada je Šepli obratio pažnju na Trevisa. „Prošle nedelje si rekao da nećeš." „Predomislio sam se, Sepe. U čemu je problem?" „Nema ga", progundao je i povukao se u svoju sobu. Amerika se namrštila na Trevisa. „Znaš u čemu je problem", rekla je. „Što ne prestaneš da ga izluđuješ i ne završiš s tim." Pridružila se Šepliju u sobi i čulo se kako mrmljaju iza zatvorenih vrata. „Pa, drago mi je što svi znaju", rekla sam. Trevis je ustao. „Istuširaću se na brzinu." „Šta se to s njima događa?", pitala sam. „Ništa, samo je on paranoičan." „To je zbog nas", pretpostavila sam. Oči su mu zasijale i klimnuo je glavom. „Šta?", pitala sam ga sumnjičavo. ,,U pravu si. Zbog nas je. Nemoj da zaspiš, u redu? Želim da nas dvoje porazgovaramo o nečemu." Krenuo je nekoliko koraka unazad, a zatim nestao iza vrata kupatila. Uvijala sam kosu oko prsta, razmišljajući o načinu na koji je rekao nas dvoje i izrazu lica dok je to izgovarao. Zapitala sam se jesu li granice između nas uopšte postojale i jesam li ja jedina koja još smatra da smo Trevis i ja prijatelji. Sepli je izleteo iz sobe, a Amerika je dotrčala za njim. „Šepe, nemoj!", molila je. Pogledao je u vrata kupatila, a zatim u mene. Glas mu je bio prigušen ali ljut. „Obećala si, Ebi. Kad sam ti rekao da se suzdržiš od osude, nisam mislio na to da se vas dvoje spetljate! Mislio sam da ste prijatelji!" „Jesmo", odgovorila sam, potresena njegovim iznenadnim napadom. „Ne, niste!", besneo je. Amerika mu je dotakla rame. „Dušo, rekla sam ti da će sve biti u redu." Otrgao se od nje. „Zašto ovo podržavaš, Mer? Rekao sam ti šta će se dogoditi!" Uhvatila mu je lice obema rukama. ,A ja sam ti rekla da neće! Zar mi ne veruješ?" Šepli je uzdahnuo, pogledao u nju, pa u mene, a zatim odjurio u svoju sobu. Amerika se skljokala na fotelju pored mene dureći se. „Jednostavno ne mogu da mu utuvim u glavu da, uspeli ti i Trevis ili ne, to neće uticati na nas. Ali toliko puta se opekao. Ne veruje mi." „O čemu pričaš, Mer? Trevis i ja nismo zajedno. Zaista smo samo prijatelji. Čula si ga ranije... nije na taj način zainteresovan za mene." „Čula si to?" „Pa, da." „I ti u to veruješ?"


Slegla sam ramenima. „Nije važno. Nikad se neće dogoditi. U svakom slučaju, rekao mi je da me ne vidi tako. Osim toga, ima fobiju od vezivanja i teško bi mi bilo da pronađem devojku osim tebe s kojom nije spavao, i ne mogu da pratim njegove promene raspoloženja. Ne mogu da verujem da Sep misli nešto drugo." „Zato što ne samo da poznaje Trevisa... razgovarao je s njim, Ebi." „Kako to misliš?" „Mer?", pozvao ju je Sepli iz sobe. Uzdahnula je. „Ti si mi najbolja drugarica. Ponekad mi se čini da te poznajem bolje nego što ti samu sebe znaš. Vidim vas dvoje zajedno, i jedina razlika između mene i Šepa i tebe i Trevisa jeste seks. Osim toga? Nema razlike." „Postoji ogromna, ogromna razlika. Da li Šep dovodi drugu devojku svake noći? Da li ti sutra ideš na zabavu s tipom koji ne može da ostvari dužu vezu? Znaš da ne mogu da se spetljam s Trevisom, Mer. Ne znam ni zašto o tome raspravljamo." Videlo se da je razočarana. „Ne privida mi se, Ebi. Provela si gotovo svaki trenutak s njim poslednjih mesec dana. Priznaj, osećaš nešto prema njemu." „Pusti to, Mer", rekao je Trevis i stegao peškir oko struka. Amerika i ja smo poskočile na zvuk njegovog glasa, i kad su nam se pogledi sreli, u očima sam mu videla da je sreća nestala. Pošao je hodnikom bez reči, a Amerika me je tužno pogledala. „Mislim da grešiš", prošaputala je. „Ne moraš da ideš na tu zabavu da bi se srela s frajerom, imaš ovde jednog koji je lud za tobom", izjavila je i ostavila me samu. Zaljuljala sam se na fotelji i pustila sve što mi se desilo prethodne nedelje da mi se izvrti u glavi. Sepli je ljut na mene, Amerika razočarana, a Trevis... od najsrećnijeg u životu pretvorio se u tako uvređenog da je ostao bez reči. Bila sam previše uznemirena da bih se uvukla u krevet pored njega, pa sam gledala kako na satu prolaze minuti. Prošlo je sat vremena kad je Trevis izašao iz sobe i krenuo hodnikom. Kad je skrenuo za ugao, očekivala sam da će me pozvati u krevet, ali bio je obučen i imao je ključeve motora u ruci. Sunčane naočare su mu sakrivale oči i ubacio je cigaretu u usta pre nego što se uhvatio za kvaku na vratima. „Izlaziš?", pitala sam i ispravila se. „Kuda ideš?" „Napolje", odvratio je, naglo otvorio vrata i zatim ih zalupio iza sebe. Srušila sam se nazad na fotelju i nadurila se. Nekako sam postala zlikovac, a nisam imala pojma kako. Kad je sat na televizoru pokazao dva ujutru, konačno sam rešila da odem u krevet. Dušek je bio pust bez njega i neprestano sam pomišljala da ga nazovem na mobilni. Gotovo sam zaspala kad mu se motor zaustavio na parkiralištu. Dvoja vrata na automobilu su se zalupila ubrzo nakon toga, a onda se nekoliko pari nogu popelo stepenicama. Trevis je petljao oko brave i vrata su se otvorila. Smejao se i mrmljao, a onda sam čula ne jedan, već dva ženska glasa. Kikotanje su im prekinuli nejasni zvuči ljubljenja i stenjanja. Srce mi je stalo, i odmah sam se naljutila što sam se tako osećala. Čvrsto sam zatvorila oči kad je jedna devojka skiknula, a sledeći zvuk je bio njihov pad na kauč. Pomislila sam da zatražim od Amerike njene ključeve, ali sa Seplijevih vrata se jasno video kauč, a ja nisam imala stomak za prizor koji je išao uz zvuke iz dnevne sobe. Zagnjurila sam glavu ispod jastuka i zatvorila oči kad su se vrata otvorila. Trevis je prešao preko sobe, otvorio gornju


fioku noćnog stočića, prekopao po činiji s kondomima, a onda ju je zatvorio i otrčao kroz hodnik. Devojke su se kikotale oko pola sata, a onda je sve utihnulo. Nekoliko trenutaka kasnije jecanje, šuškanje i vika ispunili su stan. Zvučalo je kao da se u dnevnoj sobi snima pornografski film. Prekrila sam lice rukama i zavrtela glavom. Kakve god granice da su se zamutile ili nestale prošle nedelje, na njihovom mestu je sad iznikao neprobojan kameni zid. Odbacila sam svoja smešna osećanja i naterala se da se opustim. Trevis je Trevis i mi smo nesumnjivo prijatelji, i samo prijatelji. Uzvici i drugi odvratni zvuči su utihnuli sat vremena kasnije, a usledilo je cviljenje i negodovanje odbačenih žena. Trevis se istuširao i bacio na svoju stranu kreveta, meni okrenut leđima. Čak i posle tuširanja je smrdeo kao da je popio dovoljno viskija da ošamuti konja i pomodrela sam od straha što je u takvom stanju vozio motor. Kad je nelagoda izbledela i ljutnja popustila, i dalje nisam mogla da zaspim. Kad mu je disanje postalo duboko i ujednačeno, sela sam da pogledam na sat. Sunce će izaći za manje od sat vremena. Svukla sam sa sebe prekrivače, ušla u hodnik i uzela ćebe iz ormara u hodniku. Jedini dokaz Trevisove trojke bila su dva prazna pakovanja kondoma na podu. Zakoračila sam preko njih i srušila se na fotelju. Zatvorila sam oči. Kad sam ih ponovo otvorila, Amerika i Sepli su tiho sedeli na kauču i gledali utišanu televiziju. Sunce je osvetlilo stan i zgrčila sam se kad su mi se leda požalila na svaki pokušaj pokreta. Amerika je obratila pažnju na mene. „Ebi?", rekla je i žurno mi prišla. Gledala me je bojažljivo. Čekala je ljutnju, ili suze, ili neki drugi vid emotivnog ispada. Šepli je bio sav jadan. „Zao mi je zbog onog sinoć, Ebi. Ja sam kriv." Nasmešila sam se. ,,U redu je, Šepe. Ne moraš da se izvinjavaš." Amerika i Sepli su razmenili poglede, a onda me je ona zgrabila za ruku. „Trevis je otišao do prodavnice. On je... uf, nije važno šta je. Spakovala sam ti stvari i odvešću te do doma pre nego što se vrati da ne moraš da imaš posla s njim." Sve do tog trenutka nisam osetila potrebu da zaplačem; bila sam izbačena. Potrudila sam se da smirim glas pre nego što sam progovorila. „Imam li vremena da se istuširam?" Odmahnula je glavom. „Hajdemo bolje, Ebi. Ne želim da ga vidiš. Ne zaslužuje..." Vrata su se naglo otvorila i ušao je Trevis s rukama punim kesa s namirnicama. Otišao je pravo u kuhinju i žurno je počeo da slaže konzerve i kutije u ormariće. „Kad se Golubica probudi, javite mi, dobro?", rekao je tiho. „Uzeo sam špagete, palačinke, jagode i ono sranje od ovsene kaše s čokoladom, i ona voli žitarice fruti pebls, je li tako, Mer?", pitao je i okrenuo se. Kad me je video, ukočio se. Posle nelagodne stanke izraz mu se raznežio i glas mu je postao tih i nežan. „Hej, Golubice." Ne bih se više zbunila ni da sam se probudila u stranoj zemlji. Ništa nije imalo smisla. Prvo sam mislila da sam izbačena, a onda Trevis dolazi kući s torbama punim moje omiljene hrane. Zakoračio je u dnevnu sobu usplahireno gurajući ruke u džepove. „Jesi li gladna, Golubice? Napraviću ti palačinke. Ili ima, uf... ovsene kaše. I uzeo sam ti ono ružičasto penasto sranje s kojim se devojke briju i fen za kosu, i hm... hm... samo tren, ovde je", rekao je i odjurio u spavaću sobu. Vrata su se otvorila, zatvorila, a onda se pojavio iza ugla, sasvim pobledeo. „Stvari su ti spakovane." „Znam", rekla sam.


„Odlaziš", izustio je, poraženo. Pogledala sam u Ameriku, koja je gledala u njega kao da bi ga ubila. „Zar si stvarno očekivao da ostane „Dušo", šapnuo je Šepli. „Nemoj jebeno da počinješ, Sepe. Ne usuduj se da ga braniš preda mnom", kiptela je. Trevis je delovao očajno. „Tako mi je žao, Golubice. Ne znam ni šta da kažem." „Hajde, Ebi", pozvala me je Amerika. Ustala je i povukla me za ruku. Trevis je koraknuo, ali Amerika je uperila prst u njega. „Neka mi je bog u pomoći, Trevise! Ako pokušaš da je zaustaviš, policu te benzinom i zapaliti na spavanju!" ,Amerika", rekao je Šepli, i sam pomalo očajan. Videla sam da je rastrzan između rođaka i žene koju voli i osećala sam se užasno zbog njega. Okolnosti su bile upravo onakve kakve je sve vreme pokušavao da izbegne. „Dobro sam", rekla sam, ogorčena zbog napetosti u prostoriji. „Kako to misliš dobro si?", pitao je Šepli pun nade. Zakolutala sam očima. „Trevis je sinoć doveo žene iz bara, pa šta?“ Amerika je delovala zabrinuto. „Ha, Ebi. Hoćeš da kažeš da ti ne smeta to što se dogodilo?" Pogledala sam ih sve redom. „Može da dovodi kući koga želi. Ovo je njegov stan." Amerika je zurila u mene kao da sam poludela, Šepli se gotovo osmehnuo, a Trevis je izgledao gore nego ranije. „Nisi ti spakovala stvari?", pitao me je. Odmahnula sam glavom i pogledala na sat; prošlo je dva po podne. „Ne, i sad ću morati sve da raspakujem. Još moram da jedem, istuširam se, obučem..." Rekla sam i ušla u kupatilo. Kad sam zatvorila vrata iza sebe, naslonila sam se na njih i skliznula na pod. Bila sam sigurna da sam razljutila Ameriku preko svake mere, ali dala sam Šepliju obećanje i nameravala sam da održim reč. Začulo se tiho kucanje iznad mene. „Golubice?", čula samTrevisa. „Da?", trudila sam se da zvučim normalno. „Ostaješ?" „Mogu da odem ako želiš, ali opklada je opklada." Vrata su se zatresla kad je blago udario čelom o vrata. „Ne želim da ideš, ali ne bih te krivio ako to uradiš." „Kažeš da me oslobađaš opklade?" Nastupio je dugačak tajac. „Ako kažem da, hoćeš li otići?" „Pa, da. Ne živim ovde, ludo", odgovorila sam i na silu se nasmejala. „Onda ne, opklada još važi." Podigla sam pogled i odmahnula glavom, osećajući kako mi suze peku oči. Nisam imala pojma zašto plačem, ali nisam mogla da prestanem. „Mogu li sad da se istuširam?" „Da...", uzdahnuo je. Čula sam kako Amerikine cipele ulaze u hodnik i prolaze pored Trevisa. „Ti si sebični gad", zarežala je i zalupila Šeplijeva vrata za sobom. Podigla sam se s poda, uključila tuš, a onda se skinula i povukla zavesu iza sebe. Ponovo kucanje na vratima i Trevis je pročistio grlo. „Golubice? Doneo sam ti stvari." „Ostavi ih samo na umivaoniku. Uzeću ih."


Ušao je i zatvorio vrata. „Bio sam ljut. Čuo sam da nabrajaš Americi sve ono što ne valja kod mene i to me je izludelo. Samo sam hteo da izađem i popijem nekoliko pića i malo razmislim, ali i pre nego što sam postao svestan, napio sam se kao dupe, a one devojke...", zaćutao je. „Jutros sam se probudio i ti nisi bila u krevetu, i kad sam te našao na fotelji i video prazna pakovanja na podu, smučilo mi se." „Mogao si samo da me pitaš umesto što si potrošio sav taj novac u prodavnici da bi me podmitio da ostanem." „Baš me briga za novac, Golubice. Uplašio sam se da ćeš otići i da više nikad nećeš progovoriti sa mnom." Naježila sam se od njegovog objašnjenja. Nisam ni mislila kako će se on osećati kad me čuje da govorim o tome koliko on nije za mene, a sad su okolnosti bile previše zbrkane da bi se popravile. „Nisam želela da ti povredim osećanja", rekla sam i stala pod vodu. „Znam da nisi. I znam da nije važno šta sada kažem, jer sam sve sjebao... kao i uvek." „Treve?" „Da?" „Nemoj više da voziš motor pijan, dobro?" Prošao je pun minut dok konačno nije duboko udahnuo i rekao: „Da, dobro", odgovorio je i zatvorio vrata za sobom.


Peto poglavlje PARKER HEJS

„Uđi", doviknula sam kad sam čula kucanje na vratima. Trevis se ukočio na ulazu. „Opa." Nasmešila sam se i pogledala svoju haljinu. Top koji se produžavao u kratku suknju bio je primetno izazovniji od svega što sam inače nosila. Tkanina je bila tanka, crna i providna na golom telu. Parker će biti na zabavi i imala sam nameru da budem primećena. „Izgledaš čarobno", rekao je dok sam obuvala cipele s visokim potpeticama. S odobravanjem sam klimnula glavom na njegovu belu košulju i farmerice. „1 ti izgledaš lepo." Rukavi su mu bili skupljeni iznad lakata, otkrivajući složene tetovaže na podlakticama. Kad je gurnuo ruke u džepove, primetila sam da mu je omiljena kožna crna narukvica oko ručnog zgloba. Amerika i Šepli su nas čekali u dnevnoj sobi. „Parker će se upiškiti kad te vidi", zakikotala se Amerika kad nas je Šepli poveo prema kolima. Trevis je otvorio vrata i zavukla sam se na zadnje sedište Šeplijevog čardžera. Iako smo sedeli na tom sedištu bezbroj puta ranije, odjednom mi je bilo čudno što sedim pored njega. Automobili su se nanizali na ulici; neki su čak bili parkirani i na travnjaku. Kuća je pucala po šavovima, a ljudi su i dalje dolazili ulicom iz domova. Šepli se parkirao na travnatu površinu pozadi i Amerika i ja smo pošle za momcima unutra. Trevis mi je doneo crvenu plastičnu čašu punu piva, a onda se nagnuo da mi šapne u uvo. „Ne prihvataj ovo ni od koga osim mene i Šepa. Ne želim da ti neko sipa nešto u piće." Zakolutala sam očima. „Niko mi neće ništa staviti u piće, Trevise.“ „Samo nemoj da piješ ništa što nije od mene, dobro? Nisi više u Kanzasu, Golubice." „To još nisam čula", rekla sam zajedljivo i prihvatila piće. Prošlo je sat vremena a Parker se još nije pojavio. Amerika i Sepli su plesali na sporu pesmu u dnevnoj sobi kad me je Trevis povukao za ruku. „Hoćeš da plešemo?" „Ne, hvala", odgovorila sam. Lice mu se snuždilo. Dodirnula sam mu rame. „Samo sam umorna, Treve." Stavio je ruku na moju i počeo da govori, ali kad sam pogledala iza njega, ugledala sam Parkera. Trevis je primetio moj izraz i okrenuo se. „Ćao, Ebi! Došla si!", nasmešio se Parker. „Da, ovde smo oko sat vremena", rekla sam i izvukla ruku ispod Trevisove. „Izgledaš neverovatno!", vikao je tako da nadglasa muziku. „Hvala!", nasmešila sam se i pogledala uTrevisa. Usne su mu bile stisnute i između obrva mu se stvorila linija. Parker je pokazao glavom u pravcu dnevne sobe i nasmešio se. „Hoćeš li da plešemo?" Nabrala sam nos i odmahnula glavom. „Ne, pomalo sam umorna."


Parker je zatim pogledao u Trevisa. „Mislio sam da nećeš doći." „Predomislio sam se", razdražljivo je odgovorio Trevis. „Vidim", primetio je Parker gledajući u mene. „Hoćeš li da izađemo na vazduh?" Klimnula sam glavom, a zatim pošla stepenicama za Parkerom. Zastao je da me uhvati za ruku dok smo se peli na drugi sprat. Kad smo stigli do vrha, otvorio je dupla balkonska vrata. „Je li ti hladno?", pitao je. „Malo je prohladno", odgovorila sam i nasmešila se kad je skinuo jaknu i prekrio mi ramena. „Hvala." „Ovde si s Trevisom?" „Dovezli smo se zajedno." Razvukao je usta u široki osmeh, a zatim je pogledao na travnjak. Grupa devojaka se šćućurila; ispreplele su ruke da im ne bude hladno. Po travi su bili razbacani krep-papir i limenke piva, zajedno s praznim bocama alkohola. Usred te zbrke braća iz Sigme tau stajala su oko svog remek-dela: piramide od bačvica ukrašenih belim svetiljkama. Parker je odmahnuo glavom. „Ovo mesto će biti uništeno ujutru. Ekipa za čišćenje će imati pune ruke posla." „Imate ekipu za čišćenje?" „Da", nasmešio se, „nazivamo ih brucošima." „Jadan Sep." „On nije u njoj. Oslobođen je zato što je Trevisov rođak i ne živi u Kući." „Živiš li ti u Kući?" Klimnuo je glavom. „Poslednje dve godine. Mada, treba da nađem stan. Potrebno mi je mirnije mesto za učenje." „Da pogodim... glavni predmet ti je poslovanje." „Biologija, a drugi je anatomija. Ostala mi je još jedna godina, zatim da položim prijemni za medicinski fakultet i nadam se da ću studirati medicinu na Harvardu." „Već znaš da si upao?" „Tata mi je išao na Harvard. Mislim, ne znam sigurno, ali on je velikodušan bivši student, ako znaš na šta mislim. Prošek mi je 4,0, dobio sam dve hiljade dvesta bodova na standardizovanom testu, trideset šest na testu za koledž. Imam dobre šanse da me prime." „Tata ti je lekar?" Potvrdio je uz dobrodušan osmeh. „Ortopedski hirurg." „Zadivljujuće." ,,A ti?", pitao je. „Neodlučna." „Uobičajeni brucoški odgovor." Dramatično sam uzdahnula. „Izgleda da sam prokockala priliku da budem jedinstvena." „O, ne moraš da brineš zbog toga. Primetio sam te već prvog dana na predavanjima. Šta radiš na računu tri kao brucoškinja?" Nasmešila sam se i uvila pramen kose oko prsta. „Matematika mi je laka. Spojila sam časove u srednjoj školi i položila sam dva letnja kursa u Vičiti." „E, to je nešto", rekao je. Razgovarali smo na balkonu više od sat vremena o svemu, od obližnjih restorana pa sve do toga kako smo Trevis i ja postali tako dobri prijatelji.


„Ne bih da spominjem, ali vas dvoje ste postali tema za razgovor." „Sjajno", promrmljala sam. „Neobično je za Trevisa. Ne sklapa prijateljstva sa ženama. Češće od njih stvara neprijatelje." „O, ne znam. Videla sam ih dosta koje ili imaju privremeni gubitak pamćenja ili previše lako opraštaju kad je on u pitanju." Nasmejao se. Beli zubi su mu zablistali naspram zlatastog tena. „Ljudi ne razumeju vašu vezu. Moraš priznati daje pomalo nejasna." „Pitaš li me spavam li s njim?" Nasmešio se. „Ne bi bila ovde s njim da je tako. Poznajem ga od svoje četrnaeste i dobro mi je poznat njegov način delovanja. Mada, zanima me vaše prijateljstvo." „Takvo je kakvo je", slegla sam ramenima. „Družimo se, jedemo, gledamo televiziju, učimo i svađamo se. I to je sve." Naglas se nasmejao i zavrteo glavom na moju iskrenost. „Čuo sam da si jedina kojoj dozvoljava da ga postavi tamo gde mu je mesto. To je počasna titula." „Šta god to značilo. On nije tako loš kakvim ga svi smatraju." Nebo je dobilo ljubičastu, a zatim ružičastu boju kad se sunce pomolilo na horizontu. Parker je pogledao na sat, a zatim preko ograde i u proredenu gomilu na travnjaku. „Izgleda da je zabava završena." „Bolje da pronađem Šepa i Mer." „Hoće li ti smetati da te ja odbacim kući?", pitao je. Pokušala sam da suzbijem uzbuđenje. „Ni najmanje. Javiću Americi." Ušla sam, a onda zastala pre nego što sam se okrenula. „Znaš li gde Trevis živi?" Skupio je guste smeđe obrve. „Da, zašto?" „Tamo spavam", odgovorila sam i pripremila se za njegovu reakciju. „Spavaš kod Trevisa?" „Izgubila sam opkladu, pa ću biti tamo mesec dana." „Mesec dana?" „Duga priča", stidljivo sam slegla ramenima. ,Ali vas dvoje ste samo prijatelji?" „Da." „Onda ću te odvesti kod Trevisa", nasmešio se. Sišla sam stepenicama da nađem Ameriku i prošla pored snuždenog Trevisa, kome je izgleda dosađivala pijana devojka. Pošao je za mnom u hodnik kad sam povukla Ameriku za haljinu. „Vi možete krenuti. Parker se ponudio da me odveze kući." „Šta?", uzbuđeno je pitala. „Star, pitao je ljutito Trevis. „Imaš li nešto protiv?", pitala ga je Amerika. Ljutito ju je pogledao, a onda me povukao iza ugla dok mu je vilica igrala pod kožom. „Čak ga i ne poznaješ." Izvukla sam ruku iz njegovog stiska. „Ne tiče te se, Trevise." „Đavola me se ne tiče. Ne dozvoljavam da se voziš s potpunim strancem. Šta ako pokuša nešto s tobom?" „Odlično!Sladak je!" Izraz mu se promenio od iznenađenja u bes i uplašila sam se šta će sledeće reći. „Parker Hejs, Golubice? Stvarno? Parker Hejs", prezrivo je ponovio. „Kakvo je to ime, uostalom?"


Prekrstila sam ruke. „Prestani, Treve. Ponašaš se kao kreten." Nagnuo se, zbunjeno. „Ubiću ga ako te pipne." „Sviđa mi se", naglasila sam svaku reč. Izgleda da ga je zapanjilo moje priznanje, a onda su mu se crte lica zaoštrile. „Dobro. Ako te na kraju pritisne na zadnjem sedištu automobila, nemoj meni da plačeš." Zinula sam, uvredena i razjarena. „Ne brini, neću", rekla sam i prošla pored njega. Zgrabio me je za ruku i uzdahnuo, zureći u mene preko ramena. „Nisam tako mislio, Golubice. Ako te povredi - ako ti zbog njega bude makar neprijatno - obavesti me." Ljutnja me je prošla i spustila sam ramena. „Znam da nisi. Ali moraš da obuzdaš taj preterano zaštitnički stav starijeg brata." Nasmejao se. „Ne glumim starijeg brata, Golubice. Ni blizu." Iza ugla se pojavio Parker s rukama u džepovima i ponudio mi lakat. „Sve je rešeno?" Trevis je stegnuo vilicu i ja sam prešla Parkeru s druge strane da mu odvratim pažnju od Trevisovog izraza. „Da, hajdemo." Uhvatila sam Parkera podruku i prešla s njim nekoliko koraka pre nego što sam se okrenula da se pozdravim s Trevisom, ali on je ljutito posmatrao Parkerov potiljak. Zatim je pogledao u mene i ublažio izraz. „Prestani", procedila sam kroz zube i pošla za Parkerom kroz ostatke gomile do njegovog automobila. „Moj je srebrni." Farovi na automobilu su dvaput blesnuli kad je pritisnuo prekidač na daljinskom ključu. Otvorio je suvozačeva vrata i ja sam se nasmejala. „Voziš porše?" „To nije običan porše. To je porše devet-jedan-jedan GT tri. Ima razlike." „Da pogodim, to je ljubav tvog života?", pitala sam navodeći Trevisovu izjavu o njegovom motoru. „Ne, to je automobil. Ljubav mog života će biti žena s mojim prezimenom." Osmehnula sam se, trudeći se da ne padnem na njegovu razneže- nost. Pridržao me je za ruku dok sam ulazila u auto, i kad se name- stio za volanom, naslonio je glavu na sedište i nasmešio mi se. „Šta radiš večeras?" „Večeras?", pitala sam. „Jutro je. Hoću da te pozovem na večeru pre nego što me neko preduhitri." Razvukla sam osmeh preko lica. „Nemam nikakvih planova." „Doći ću po tebe u šest? „Dobro", odgovorila sam i prepleli smo prste. Parker me je odvezao pravo do Trevisovog stana, pridržavajući se ograničenja brzine i držeći me za ruku. Zaustavio je iza harlija i, kao i ranije, otvorio mi vrata. Čim smo stigli do odmorišta, nagnuo se da me poljubi u obraz. „Odmori se. Vidimo se večeras", šapnuo mi je u uvo. „Zdravo", rekla sam okrećući bravu. Kad sam gurnula, vrata su se naglo otvorila i poletela sam napred. Trevis me je uhvatio za ruku pre nego što sam pala. „Polako, Grejs." Okrenula sam se i ugledala Parkera kako nelagodno zuri u nas. Nagnuo se da proviri u stan. „Ima li unutra poniženih, odbačenih devojaka kojima je potreban prevoz?"


Trevis ga je ljutito pogledao. „Ne zezaj se sa mnom." Parker se nasmešio i namignuo. „Uvek ga zavitlavam. Nemam priliku baš često, pošto je shvatio da je lakše ako ih ubedi da se do- vezu sopstvenim kolima." „Pretpostavljam da to pojednostavljuje stvari", zadirkivala sam Trevisa. „Nije smešno, Golubice." „Golubice „To je samo nadimak, ne znam čak ni kako ga je smislio", rekla sam. Prvi put mi je bilo neprijatno zbog nadimka koji mi je Trevis nadenuo one noći kad smo se sreli. „Moraćeš da mi ispričaš kad saznaš. Zvuči kao dobra priča", nasmešio se Parker. „Laku noć, Ebi." „Misliš dobro jutro?", rekla sam dok sam ga posmatrala kako silazi stepenicama. „I to", doviknuo mi je uz sladak osmeh. Trevis je zalupio vrata i morala sam da trgnem glavu da me ne udari u lice. ,,Šta je? prasnula sam. Odmahnuo je glavom i otišao u sobu. Pošla sam za njim, a zatim skakutala na nozi da skinem cipele. „Dobar je, Trevise." Uzdahnuo je i prišao mi. „Povredićeš se", rekao je i obavio mi ruku oko struka dok mi je drugom skidao cipele. Ubacio ih je u ormar, a zatim skinuo košulju i otišao do kreveta. Otkopčala sam haljinu i svukla je preko kukova, a zatim bacila u ugao. Prevukla sam majicu preko glave, otkopčala grudnjak i provukla ga kroz rukav. Kad sam uvila kosu u punđu na temenu, primetila sam da me netremice posmatra. „Sigurna sam da nemam ništa što već nisi video", rekla sam i zakolutala očima. Zavukla sam se ispod pokrivača i spustila na jastuk, sklupčana u loptu. Otkopčao je kaiš, spustio farmerice i iskoračio iz njih. Čekala sam dok je on kratko, ćutke stajao. Bila sam mu okrenuta leđima, pa sam se pitala šta radi dok tako ćutke stoji pored kreveta. Krevet se ulegao kad se konačno popeo na dušek pored mene i ukočila sam se kad mi je spustio ruku na kuk. „Propustio sam borbu večeras", rekao je. „Adam je zvao. Nisam otišao." „Zaštopitala sam i okrenula se ka njemu. „Zeleo sam da budem siguran da ćeš stići kući." Nabrala sam nos. „Nisi morao da me čekaš." Prstom mi je prešao preko ruke, od čega mi se kičma naježila. „Znam. Pretpostavljam da se još loše osećam zbog one noći." „Rekla sam ti da me nije bilo briga." Podigao se na lakat nesigurno se mršteći. „Zato si spavala na fotelji? Zato što te nije bilo briga?" „Nisam mogla da spavam nakon što su tvoje... prijateljice otišle." „Baš si lepo spavala na fotelji. Zašto nisi mogla da spavaš pored mene? „Misliš pored tipa koji je još smrdeo na par barskih mušica koje je upravo bio poslao kući? Ne znam! Baš sam bila sebična!" Trgao se. „Rekao sam da mi je žao." ,A ja sam rekla da me nije briga. Laku noć", odvratila sam i okrenula se. Prošlo je nekoliko trenutaka tišine. Prebacio je ruku preko jastuka i spustio je na moju. Milovao mi je osetljivu kožu medu prstima, a onda mi je pritisnuo usne na kosu. „Koliko god da sam bio zabrinut jer sam se plašio da nećeš sa mnom više razgovarati... mislim da je još gore ako si ravnodušna."


Zažmurila sam. „Šta hoćeš od mene, Trevise? Ne želiš da se uzrujavam zbog onoga što si uradio, ali želiš da mi je stalo. Kažeš Americi da ne želiš da se zabavljaš sa mnom, ali tako se naljutiš kad ja kažem to isto da izjuriš i besmisleno se napiješ. Ne razumem te." „Jesi li zato ono rekla Americi? Zato što sam rekao da neću vezu s tobom?" Stegla sam zube. Upravo je neodređeno izjavio kako se igram s njim. Smislila sam najjednostavniji odgovor. „Ne, mislila sam ono što sam rekla. Samo, nisam imala nameru da te uvredim." „To sam samo rekao zato što", razdražljivo je počešao svoju kratku kosu, „ne želim ništa da upropastim. Ne znam čak ni kako bih se ponašao kao onaj ko te zaslužuje. Samo sam pokušavao da to rešim u glavi." „Šta god to značilo. Moram malo da odspavam. Imam sastanak večeras." ,,S Parkerom?", pitao je, a u glasu mu se osetila ljutnja. „Da. Mogu li molim te da spavam?" „Naravno", odgovorio je, skočio je s kreveta i zalupio vrata za sobom. Fotelja je zaškripala pod njegovom težinom, a onda su se kroz hodnik začuli prigušeni zvuči televizije. Na silu sam zatvorila oči i pokušala dovoljno da se smirim da zadremam, pa makar samo na nekoliko sati. Na satu je bilo tri po podne kad sam otvorila oči. Zgrabila sam peškir i ogrtač, a zatim se odgegala do kupatila. Čim sam navukla zavesu tuša, vrata su se otvorila i zatvorila. Čekala sam da neko progovori, ali jedini zvuk je bio udarac poklopca na vece šolji o porcelan. „Trevise?" „Ne, ja sam", javila se Amerika. „Moraš li da piškiš ovde? Imaš svoje kupatilo?" „Šep je bio tamo pola sata i praznio se posle pijančenja. Ne idem tamo." „Lepo." „Čujem da izlaziš večeras. Trevis je ljut!", zapevušila je. ,,U šest! Tako je sladak, Amerika. Jednostavno je...", zaćutala sam i uzdahnula. Prenemagala sam se, a nije ličilo na mene da se prenemažem. Stalno sam razmišljala o tome kako se savršeno ponašao od trenutka kad smo se upoznali. Bio je upravo ono što mi je trebalo: Trevisova sušta suprotnost. „Ostavio te je bez reči?", zakikotala se. Promolila sam glavu kroz zavesu. „Nisam želela da dodem kući. Mogla sam večno s njim da pričam!" „Zvuči kao da obećava. Mada, zar nije pomalo uvrnuto što si ovde?" Stala sam pod vodu ispirajući sapunicu. „Objasnila sam mu." Potekla je voda u toaletu i uključila se slavina, od čega je voda pod tušem na tren postala hladna. Vrisnula sam i vrata su se naglo otvorila. „Golubice?", čula sam Trevisa. Amerika se nasmejala. „Samo sam pustila vodu u toaletu, Treve, smiri se." „O. Dobro si, Golubice?" „Odlično. Izlazi." Vrata su se ponovo zatvorila i uzdahnula sam. „Zar je mnogo tražiti brave na vratima?" Amerika nije odgovorila. „Mer?" „Stvarno je šteta što se vas dvoje niste našli. Ti si jedina koja je mogla..." Uzdahnula je. „Nije važno. Sad više nije važno." Isključila sam vodu i omotala se peškirom. „Ti si ista kao on. To je bolest... ovde niko nije razuman. Ljuta si na njega, sećaš se?"


„Znam", klimnula je glavom. Uključila sam novi fen za kosu i otpočela pripreme za izlazak s Parkerom. Uvila sam kosu i namazala nokte i usne tamnocrveno. Pomalo preterano za prvi sastanak. Namrštila sam se na svoj odraz u ogledalu. Nije Parker bio taj koga sam pokušavala da zadivim. Nisam imala prava da se vređam kad me je Trevis optužio za poigravanje, na kraju krajeva. Kad sam se poslednji pogledala u ogledalu, obuzeo me je osećaj krivice. Trevis se toliko trudi, a ja se ponašam kao razmaženo derište. Izašla sam u dnevnu sobu i on se nasmešio, što nikako nisam očekivala. „Prelepa si." „Hvala", odgovorila sam, uzdrmana što mu u glasu ne čujem ni razdražljivost ni ljubomoru. Šepli je zviznuo. „Dobar izbor, Ebi. Frajeri obožavaju crveno." „I uvojci su ti prelepi", dodala je Amerika. Začulo se zvono na vratima i Amerika se nasmešila i mahnula mi s preteranim uzbuđenjem. „Lepo se provedi!" Otvorila sam vrata. U pantalonama i s kravatom, Parker je držao buketić cveća. Brzo me je odmerio, od haljine do cipela, pa nazad. „Ti si najlepše stvorenje koje sam u životu video", izjavio je zaljubljeno. Osvrnula sam se da mahnem Americi, koja se tako široko osmehivala da su joj se videli svi zubi. Sepli je imao izraz ponosnog oca, a Trevis nije skidao pogled s televizije. Parker je pružio ruku i poveo me do svog sjajnog poršea. Čim smo ušli, uzdahnuo je od olakšanja. „Sta je bilo?", pitala sam. „Moram reći da sam bio pomalo uznemiren što idem po ženu u koju je zaljubljen Trevis Medoks... u njegov stan. Ne znaš koliko ljudi me je danas optužilo da sam neuračunljiv." „Trevis nije zaljubljen u mene. Ponekad jedva podnosi da sam mu blizu." „Znači, to je odnos ljubavi i mržnje? Jer kad sam braći rekao da večeras izlazim s tobom, svi su mi rekli isto. Ponaša se tako grozničavo - više nego obično — da su svi došli do istog zaključka." „Greše", ustvrdila sam. Odmahnuo je glavom kao da sam u potpunoj zabludi. Spustio je ruku na moju. „Bolje da krenemo. Rezervisao sam nam sto." „Gde?" „Kod Bjazetija. Probao sam... Nadam se da voliš italijansku hranu." Podigla sam obrvu. „Zar nije bilo kasno za rezervaciju? To mesto je uvek krcato." „Pa... to je naš restoran. Polovina, u svakom slučaju." „Volim italijansku kuhinju." Vozio je do restorana prateći tačno ograničenje brzine, ispravno dajući žmigavce, i razumno je usporavao na svako žuto svetio. Kad je govorio, jedva je skretao pogled s puta. Kad smo stigli do restorana, zakikotala sam se. „Šta je bilo?", pitao je. „Samo si... veoma oprezan vozač. To je dobro." „Razlikuje se od Trevisovog motora?", osmehnuo se. Trebalo je da se nasmejem, ali odjednom mi se ta razlika nije sviđala. „Hajde da ne razgovaramo o Trevisu večeras. U redu?"


„Pošteno", rekao je i ustao sa sedišta da mi otvori vrata. Odveli su nas do stola pored velikog izbočenog prozora. Iako sam bila u haljini, izgledala sam siromašno u poređenju s drugim ženama u restoranu. One su bile okićene dijamantima i odevene u večernje haljine. Nikad ne bih jela na tako razmetljivom mestu. Naručili smo i Parker je zatvorio svoj jelovnik smeškajući se konobaru. „1 donesite nam bocu alegrini amaronea, molim vas." „Da, gospodine", rekao je konobar i preuzeo jelovnike. „Ovo mesto je neverovatno", prošaputala sam naslanjajući se na sto. Zelene oči su mu se raznežile. „Hvala, preneću to ocu." Jedna žena je prišla našem stolu. Kosa joj je bila pokupljena u čvrstu plavu francusku pundu, a sedi pramen joj je razbijao glatke šiške. Pokušala sam da ne zurim u blistave dragulje oko njenog vrata, ili one koji su joj se njihali napred-nazad na ušima, ali bili su napravljeni da budu primećeni. Naciljala me je skupljenim, plavim očima. Brzo se okrenula da pogleda u mog pratioca. „Ko ti je prijateljica, Parkere?" „Majko, ovo je Ebi Abernati. Ebi, ovo je moja majka, Vivijen Hejs." Pružila sam ruku i ona ju je kratko prihvatila. Uz dobro izvežbani pokret, radoznalost joj je osvetlila oštre crte lica i pogledala je u Parkera. ,Abernati?" Progutala sam knedlu, zabrinuta da mi je prepoznala prezime. Parkerov izraz je postao nestrpljiv. „Iz Vičite je, mama. Ne poznaješ joj porodicu. Ide na Istern." „O?", Vivijen me je ponovo odmerila. „Parker sledeće godine ide na Harvard." „Tako je i rekao. Mislim daje to sjajno. Sigurno ste vrlo ponosni." Napetost oko očiju joj je malo popustila, a uglovi usana su joj se izvili u samozadovoljni osmeh. „Jesmo. Hvala." Čudila sam se kako su joj reči ljubazne, a ipak su bile natopljene uvredama. Taj dar nije razvila preko noći. Gospođa Hejs je sigurno godinama uvežbavala nadmoćno držanje u odnosu na ostale. „Drago mi je što smo se videli, mama. Laku noć." Poljubila ga je u obraz, obrisala mu ruž palcem a zatim se vratila za svoj sto. „Izvini za ovo, nisam znao da će biti ovde." ,,U redu je. Deluje... fino." Nasmejao se. „Da, za piranu." Prigušila sam kikot, a on mi se pokajnički osmehnuo. „Otkraviće se. Samo joj treba malo vremena." „Nadam se, dok ti ne podeš na Harvard." Beskonačno smo razgovarali o hrani, Isternu, računu, pa čak i o Krugu. Parker je bio drag, zabavan i sve što je govorio bilo je na mestu. Razni ljudi su mu prilazili da ga pozdrave, a on me je uvek predstavljao uz ponosan osmeh. U ovom restoranu je bio slavna ličnost i kad smo krenuli, osetila sam da me svi u prostoriji odmeravaju. „Sta sad?", pitala sam. „Bojim se da imam semestralni test iz uporedne vertebralne anatomije u ponedeljak rano ujutru. Moram da učim", rekao je i stavio ruku na moju. „Bolje ti nego ja", odgovorila sam trudeći se da ne zvučim previše razočarano. Odvezao me je do stana, a zatim me za ruku poveo stepenicama. „Hvala ti, Parkere." Bila sam svesna glupog osmeha na svom licu. „Sjajno sam se provela." „Je li prerano da te pitam za sledeći izlazak?"


„Nipošto", blistala sam. „Pozvaću te sutra?" „Zvuči savršeno." Nastupio je trenutak nelagodne tišine. Uvek sam se plašila tih trenutaka na sastancima. Poljubiti ili ne poljubiti, mrzela sam to pitanje. Pre nego što sam stigla da se zapitam hoće li me poljubiti ili ne, obuhvatio mi je lice i privukao me sebi spuštajući usne na moje. Bile su meke i tople, predivne. Kratko se odmakao a zatim me opet poljubio. „Pričaćemo sutra, Ebs." Mahnula sam mu i posmatrala ga kako silazi stepenicama do kola. „Zdravo." I ponovo, kad sam okrenula kvaku, vrata su se naglo otvorila i poletela sam napred. Trevis me je uhvatio i povratila sam ravnotežu. „Hoćeš li prestati s tim?", rekla sam i zatvorila vrata. „Ebs? Šta si ti, video za vežbanje?",1 podsmehnuo se. „Golubica?1 Izgovorila sam sa istom količinom prezira. „Dosadna ptica koja kenja svuda po pločniku." „Sviđa ti se taj nadimak", branio se. „Golubica, privlačna devojka, dobitna karta u pokeru, biraj. Ti si moja Golubica." Uhvatila sam mu se za ruku da skinem cipele, a onda sam otišla u njegovu sobu. Kad sam se presvukla u pidžamu, dala sam sve od sebe da ostanem ljuta na njega. Seo je na krevet i prekrstio ruke. „Jesi li se lepo provela?" „Jesam", uzdah, „sjajno. Savršeno sam se provela. On je..." Nisam se mogla setiti prikladne reči kojom bih ga opisala, pa sam samo odmahnula glavom. „Poljubio te je?" Stisnula sam usne i klimnula glavom. „Ima zaista meke usne." Ustuknuo je. „Baš me briga kakve ima usne." „Veruj mi, važno je. Uznemirim se zbog tih prvih poljubaca, ali ovaj nije bio tako loš." „Unervoziš se zbog poljupca?", rugao mi se. „Samo onih prvih. Mrzim ih." „I ja bi ih mrzeo da moram da se ljubim s Parkerom Hejsom." Zakikotala sam se i otišla u kupatilo da skinem šminku s lica. Pošao je za mnom i naslonio se na kvaku. „Dakle, izlazite ponovo?" „Da. Pozvaće me sutra." Obrisala sam lice, šmugnula kroz hodnik i skočila u krevet. Skinuo se u bokserice i seo okrenut leđima prema meni. Pomalo povijen, delovao je iscrpljeno. Vitki mišići na leđima su mu se istegli i načas se okrenuo k meni. „Ako ti je bilo tako lepo, zašto si se tako rano vratila?" „On ima važan test u ponedeljak." Nabrao je nos. „Pa šta?" „Pokušava da se upiše na Harvard. Mora da uči." Otpuhnuo je i okrenuo se na stomak. Videla sam da je razdraženo zavukao ruke pod jastuk. „Da, to neprestano svima ponavlja." „Ne budi kreten. Ima ciljeve... mislim daje to odgovorno." „Zar ne bi trebalo da mu je devojka najvažnija?" „Nisam njegova devojka. Bili smo na jednom sastanku, Treve", prekorila sam ga.

1Engl.: abdominal muscles ili skraćeno abs- trbušni mišići. (Prim. prev.)


„I šta ste vas dvoje radili?" Uputila sam mu preki pogled i on se nasmejao. „Šta je? Radoznao sam!" Pošto sam videla da je iskren, ispričala sam mu sve, od restorana, hrane, pa do slatkih i zabavnih stvari koje je Parker izgovarao. Znala sam da su mi se usta ukočila u glupom smešku, ali nisam mogla da prestanem da se osmehujem dok sam opisivala svoje savršeno veče. Trevis me je posmatrao s podrugljivim osmehom dok sam brbljala i čak mi je postavljao i pitanja. Iako je izgleda bio nezadovoljan okolnostima s Parkerom, imala sam neodređeno osećanje da je uživao što me vidi tako srećnu. Namestio se na svojoj strani kreveta i zevnuo. Kratko smo zurili jedno u drugo pre nego što je zevnuo. „Drago mi je što si se lepo provela, Golubice. Zaslužila si." „Hvala", nasmešila sam se. Mobilni mi se oglasio s noćnog stočića i poskočila sam da pogledam na displej. „Halo?" „Sutra je", rekao je Parker. Pogledala sam na sat i nasmejala se. Dvanaest sati i jedan minut. „Jeste." „Sta kažeš na ponedeljak uveče?", pitao je. Na tren sam prekrila usta, a zatim duboko udahnula. „Uf, da. Ponedeljak veče je odlično." „Dobro. Vidimo se u ponedeljak", rekao je. Prepoznala sam mu osmeh u glasu. Prekinula sam vezu i pogledala u Trevisa, koji me je pomalo razdražljivo posmatrao. Okrenula sam se od njega i sklupčala u loptu, napeta od uzbuđenja. „Prava si devojka", rekao je i okrenuo mi leđa. Zakolutala sam očima. Okrenuo se i povukao me k sebi. „Zaista ti se sviđa Parker? „Nemoj ovo da mi upropastiš, Trevise!" Načas se zagledao u mene, a onda zavrteo glavom i ponovo se okrenuo. „Parker Hejs."


Šesto poglavlje PREKRETNICA

Sastanak u ponedeljak uveče ispunio je sva moja očekivanja. Jeli smo kinesku hranu i smejala sam se Parkerovoj spretnosti sa štapićima. Kad me je dovezao kući, Trevis je otvorio vrata pre nego što je Parker stigao da me poljubi. Kad smo izašli u sredu uveče, Parker je požurio da me poljubi u kolima. U četvrtak za ručkom Parker mi se pridružio u kafeteriji i svi su se iznenadili kad je seo na Trevisovo mesto. Kad je Trevis popušio cigaretu i ušao, ravnodušno je prošao pored Parkera i seo na kraj stola. Megan mu je prišla, ali se smesta razočarala kad joj je odmahnuo da ode. Posle toga su svi za stolom bili ćutljivi i bilo mi je teško da se usredsredim na ono što je Parker govorio. „Pretpostavljam da nisam bio pozvan", čula sam ga kad mi je ponovo privukao pažnju. „Šta?" „Čuo sam da praviš rođendansku žurku u nedelju. Nisam pozvan?" Amerika je pogledala u Trevisa, koji je pogledom prostrelio Parkera kao da će ga svakog trenutka pokositi. „To je bila zabava iznenađenja, Parkere", tiho je rekla Amerika. „O", izustio je, trgnuvši se. „Spremate mi zabavu iznenađenja?", pitala sam Ameriku. Slegla je ramenima. „To je bila Trevova zamisao. Kod Brazila u nedelju. U šest sati." Parkerovi obrazi su poprimili bledocrvenu boju. „Pretpostavljam da sad stvarno nisam pozvan." „Ne! Naravno da jesi!", rekla sam i uhvatila ga za ruku preko stola. Dvanaest pari očiju usmerilo se na naše ruke. Primetila sam da ni Parkeru ne prija pažnja, baš kao ni meni, pa sam ga pustila i spustila ruke u krilo. Ustao je. „Moram nešto da obavim pre predavanja. Pozvaću te kasnije." „Dobro", odvratila sam i pokunjeno se nasmešila. Nagnuo se preko stola i poljubio me u usta. Kafeterijom je zavladao tajac i Amerika me je gurnula laktom kad je Parker izašao. „Zar nije jezivo kako vas svi gledaju?", šapnula je. Namršteno se osvrnula. „Staje?', viknula je. „Gledajte svoja posla, perverznjaci!" Jedno po jedno su okretali glave i usledio je žamor. Prekrila sam oči rukama. „Znaš, ranije sam bila jadna jer su me smatrali Trevisovom sirotom, glupom devojkom. Sad sam zla jer svi misle kako skakućem između Trevisa i Parkera kao pingpong loptica." Pošto je Amerika ćutala, podigla sam pogled. „Sta? Nemoj mi reći da si i ti nasela na to sranje!" „Nisam ništa rekla!", odvratila je. Piljila sam u nju u neverici. ,Ali to misliš?l Odmahnula je glavom, ali nije ništa rekla. Odjednom su mi postali nepodnošljivi ledeni pogledi ostalih studenata, pa sam ustala i otišla do kraja stola. „Treba da razgovaramo", potapšala sam Trevisa po ramenu. Trudila sam se da zvučim učtivo, ali bes koji je ključao u meni obojio mi je reči oštrinom. Svi studenti,


uključujući i moju najbolju drugaricu, smatrali su da žongliram između dva muškarca. Postojalo je samo jedno rešenje. „Pa, reci", rekao je i ubacio nešto pohovano u usta. Promeškoljila sam se jer sam primetila da nas svi u blizini radoznalo gledaju. Pošto se Trevis nije ni pomerio, zgrabila sam ga za ruku i snažno ga povukla. Ustao je i smeškajući se pošao za mnom napolje. „Sta je bilo, Golubice?", pitao je, pogledao u moju ruku na svojoj a zatim u mene. „Moraš me osloboditi opklade", zamolila sam. Lice mu se snuždilo. „Hoćeš da odeš? Zašto? Sta sam uradio?" „Nisi uradio ništa, Treve. Zar nisi primetio da svi pilje? Brzo sam postala prokažena na Univerzitetu Istern." Zavrteo je glavom i zapalio cigaretu. „Nije moja briga." „Da, jeste. Parker kaže kako svi misle da je samom sebi potpisao smrtnu presudu zato što si ti zaljubljen u mene." Podigao je obrve i zagrcnuo se na dim koji je upravo uvukao. „To se priča?", pitao je usred kašljanja. Klimnula sam glavom. Skrenuo je pogled razrogačenih očiju i povukao nov dim. „Trevise! Moraš me osloboditi opklade! Ne mogu da izlazim s Parkerom i istovremeno živim s tobom. To izgleda užasno!" „Pa, prestani da izlaziš s Parkerom." Prostrelila sam ga pogledom. „Nije u tome problem i ti to znaš." „Samo zbog toga želiš da odeš? Zbog toga što se priča?" „Pre sam barem bila glupača, a ti si bio loš momak", progundala sam. „Odgovori na pitanje, Golubice." „Da!" Pogledao je preko mene u studente koji su ulazili u kafeteriju i izlazili iz nje. Razmišljao je, a ja sam postajala sve nestrpljivija dok je on donosio odluku. Konačno se odlučno uspravio. „Ne." Zavrtela sam glavom, sigurna da sam pogrešno razumela. „Molim?" „Ne. Sama si rekla: opklada je opklada. Kad istekne mesec dana, otići ćeš s Parkerom, on će postati lekar, venčaćete se i imaćete dvoje- -troje dece i ja te'više nikad neću videti." Napravio je grimasu na sopstvene reči. „Imam još tri nedelje. Ne dam to zbog ogovaranja po trpezariji." Pogledala sam kroz prozor i primetila da nas cela kafeterija gleda. Od te neželjene pažnje oči su mi se zažarile. Zaobišla sam ga i krenula na predavanje. „Golubice", doviknuo je za mnom. Nisam se okrenula. Te noći Amerika je sedela na pločicama u kupatilu i blebetala o momcima dok sam ja pred ogledalom i vezivala kosu u rep. Samo sam je napola slušala. Razmišljala sam o tome kako je Trevis bio strpljiv - za Trevisa - jer sam znala da mu se nije dopadala pomisao da Parker svako drugo veče dolazi po mene u njegov stan. Proleteo mi je kroz glavu izraz na Trevisovom licu kad sam ga zamolila da me oslobodi opklade, a zatim i kad sam mu rekla kako se priča da je zaljubljen u mene. Neprestano sam se čudila zašto to nije porekao. „Pa, Šep smatra da si prestroga prema njemu. Nikad nije imao nekoga do koga mu je dovoljno stalo..." Trevis je promolio glavu i nasmešio se kad je video kako se zama- javam kosom. „Hoćeš li da skoknemo negde na večeru?", pitao je.


Amerika je ustala da se pogleda u ogledalu i provukla je prste kroz svoju zlatnu kosu. „Šep hoće da obidemo onaj novi meksički restoran u centru ako želite i vas dvoje." Trevis je odmahnuo gkvom. „Mislio sam da Golubica i ja izađemo sami večeras." „Ja izlazim s Parkerom." „Ponovo?", pitao je razdražljivo. „Ponovo", odgovorila sam raspevano. Čulo se zvono na vratima i požurila sam pored njega da otvorim vrata. Parker je stajao ispred mene, s prirodno talasastom plavom kosom iznad sveže obrijanog lica. „Desi li ti se nekad da ne izgledaš predivno?", pitao je Parker. „Kad se samo setim prvog puta kad je došla ovamo, moram da kažem da", javio se Trevis iza mene. Zakolutala sam očima i nasmešila se, pa dala znak Parkeru da me sačeka. Okrenula sam se i zagrlila Trevisa. Ukočio se od iznenađenja, a zatim opustio i čvrsto me privukao sebi. Pogledala sam ga u oči i nasmešila se. „Hvala što si mi organizovao rođendansku žurku. Možemo li drugi put na večeru?" Preko Trevisovog lica preletele su desetine osećanja, a onda su mu se uglovi usana izvili u osmeh. „Sutra?" Stegla sam ga i nasmešila se. ,Apsolutno." Mahnula sam mu kad me je Parker uhvatio za ruku. „Sta je to bilo?", pitao je Parker. „Nismo se u poslednje vreme dobro slagali. Ovo je bila moja verzija maslinove grančice." „Treba li da se zabrinem?", pitao je i otvorio mi vrata. „Ne." Poljubila sam ga u obraz. Parker je za večerom pričao o Harvardu, Kući i planovima da potraži stan. Skupio je obrve. „Hoće li te Trevis dopratiti na rođendansku žurku?" „Nisam sigurna. Nije ništa rekao o tome." „Ako mu ne smeta, voleo bih ja da te povedem." Uzeo me je za ruku i poljubio mi prste. „Pitaću ga. Zurka je bila njegova zamisao pa..." „Razumem. Ako ne, naći ćemo se tamo", nasmešio se. Odvezao me je do stana i zaustavio se na parkingu. Kad me je poljubio na rastanku, usne su mu se zadržale na mojima. Povukao je ručnu dok su mu usne putovale preko moje vilice do uva, a zatim niz vrat. Uhvatio me je nespremnu i ispustila sam tihi uzdah kao odgovor. „Tako si lepa", šaputao je. „Čitavo veče mi je pažnju odvlačio tvoj vrat s podignutom kosom." Obasuo mi je vrat poljupcima i zvučno sam izdahnula. „Zašto ti je toliko dugo trebalo?", nasmešila sam se i podigla bradu da mu omogućim bolji pristup. Usredsredio se na moje usne. Uhvatio me je za obe strane lica, ljubeći me odlučnije nego obično. Nismo imali mnogo prostora u kolima, ali smo ono što smo imali na raspolaganju iskoristili na najbolji način. Naslonio se na mene i ja sam savila koleno kad sam pala na prozor. Zavukao mi je jezik u usta i uhvatio me je za članak na nozi, a zatim mi prešao preko noge sve do butine. Prozori su se brzo zamaglili od našeg teškog disanja, jer se para lepila za hladna stakla. Usnama mi je prelazio


preko ključne kosti, a onda je naglo podigao glavu kad se staklo zatreslo od nekoliko glasnih udaraca. Parker se ispravio, a za njim i ja, nameštajući haljinu. Skočila sam kad su se vrata otvorila. Trevis i Amerika su stajali pored automobila. Amerika se saosećajno mrštila, a Trevis je bio gotovo slep od besa. „Šta dođavola radiš, Trevise?", viknuo je Parker. Okolnosti su mi odjednom delovale opasne. Nikad nisam čula Parkera da diže glas, Trevisovi čukljevi su bili beli od stezanja pesnica pored tela - a ja sam im bila na putu. Amerikina šaka je delovala sićušno na Trevisovoj ogromnoj ruci i odmahivala je glavom na Parkera u znak tihog upozorenja. „Dođi, Ebi. Moram da razgovaram s tobom", rekla je. „O čemu?" „Samo dođi!", prasnula je. Pogledala sam u Parkera i u očima mu primetila ozlojeđenost. „Izvini, moram da idem." „Ne, u redu je. Samo idi." Trevis mi je pomogao da izađem iz poršea, a zatim zalupio vrata. Okrenula sam se i stala između njega i kola, gurkajući ga u rame. „Sta tebi fali? Prestani s tim!" Amerika je delovala usplahireno. Nije mi trebalo dugo da shvatim zašto. Trevis je smrdeo na viski; zahtevala je da pođe s njim, ili ju je on zamolio. Kako god, bila je tu da spreči nasilje. Točkovi Parkerovog sjajnog poršea zaškripati su kad je krenuo s parkirališta i Trevis je zapalio cigaretu. „Sad možeš da uđeš, Mer." Povukla me je za suknju. „Hajde, Ebi." „Što ne ostaneš, Ebs“ kipteo je. Klimnula sam Americi glavom da krene i nerado me je poslušala. Prekrstila sam ruke, spremna za svađu, da se izvičem na njega posle neizbežne pridike. Povukao je nekoliko dimova cigarete, i kad je postalo očito da mi neće ništa objasniti, izdalo me je strpljenje. „Zašto si to uradio?", pitala sam. „Zašto? Zato što te je mrcvario pred mojim stanom!", viknuo je. Oči su mu bile neusredsredene i videla sam da nije sposoban za razuman razgovor. Smirila sam glas. „Možda spavam kod tebe, ali ono što radim i s kim to radim je moja stvar." Bacio je cigaretu na zemlju. „Vrediš mnogo više od toga, Golubice. Nemoj mu dozvoliti da te kresne u autu kao jeftinu maturantkinju." „Nisam ni htela seks s njim!" Pokazao je na prazno mesto gde je bio parkiran Parkerov automobil. „Šta ste onda to radili?" „Jesi li se ikad ljubio s nekim, Trevise? Zar se nikad nisi malo zezao a da ne odeš predaleko?" Namrštio se i odmahnuo glavom kao da pričam besmislice. „U čemu je smisao?" „To mnogi rade... naročito oni koji se zabavljaju." „Prozori su se bili sasvim zamaglili, auto je poskakivao... kako sam mogao da znam?", zamahao je rukama u pravcu praznog parking- -mesta. „Možda ne bi trebalo da me špijuniraš!" Protrljao je lice i odmahnuo glavom. „Ne mogu ovo da podnesem, Golubice. Čini mi se da ću poludeti."


Podigla sam ruke i pustila ih da mi padnu na butine. „Sta ne možeš da podneseš?" „Ako spavaš s njim, ne želim to da znam. Otići ću u zatvor na dugo ako saznam da je on... jednostavno mi nemoj reći." „Trevise", naljutila sam se. „Ne mogu da verujem da si to rekao! Za mene je to veliki korak!" „To kažu sve devojke!" „Ne mislim na kurve s kojima ti imaš posla! Mislim na sebef, rekla sam i prinela ruku grudima. „Nisam... w/?Nema veze." Krenula sam, ali on me je zgrabio za ruku i okrenuo me ka sebi. „Nisi šta?", pitao me je pomalo zaplićući jezikom. Nisam odgovorila - nisam ni morala. Videla sam da je shvatio jer mu se lice razvedrilo i nasmejao se. „Ti si nevina „Pa šta?", izgovorila sam, a krv ispod obraza mi je proključala. Pogled mu je odlutao od mene, leteo je tamo-amo dok je pokušavao da razmišlja kroz viski. „Zato je Amerika bila tako sigurna da nećeš otići predaleko." „Imala sam istog dečka sve četiri godine srednje škole. Zeleo je da postane baptistički sveštenik! Nikad se nije ukazala prilika!" Bes mu je nestao i olakšanje u očima mu je bilo očito. „Baptistički sveštenik? Šta se desilo nakon te teško stečene apstinencije?" „Želeo je da se oženi i ostane u... Kanzasu. Ja nisam." Očajnički sam želela da promenim temu. Veseo pogled u njegovim očima mi je već bio dovoljno ponižavajući. Nisam želela da dublje kopa po mojoj prošlosti. Zakoračio je prema meni i uhvatio me za lice. „Devica", rekao je vrteći glavom. „Ne bih nikad pogodio na osnovu onog kako si plesala u Crvenim vratima." „Što je smešno", odbrusila sam i krenula stepenicama. Pokušao je da me prati, ali se sapleo i pao, a onda se prevrnuo na leda i histerično zasmejao. „Šta radiš? Ustaj!", viknula sam i pomogla mu da se podigne. Obavio mi je ruku oko vrata i pridržavala sam ga uz stepenice. Šepli i Amerika su već bili u krevetu, pa pošto nije bilo pomoći na vidiku, zbacila sam cipele da ne slomim članke dok ga vučem u sobu. Pao je leđima na krevet i povukao me za sobom. Kad smo se spustili, lice mu je bilo samo nekoliko centimetara od mog. Lice mu se odjednom uozbiljilo. Nagnuo se i umalo me poljubio, ali odgurnula sam ga. Namrštio se. „Prestani, Treve!", rekla sam. Držao me je čvrsto uz sebe dok nisam prestala da se borim, a onda mi je povukao bretelu na haljini i svukao je s ramena. „Otkako je reč devica sišla s tih tvojih predivnih usana... odjednom osećam potrebu da te oslobodim te haljine." ,,E, baš šteta. Pre dvadeset minuta si bio spreman da zbog toga ubiješ Parkera, pa nemoj sad da budeš licemeran." „Zajebi, Parkera. On te ne poznaje kao ja." „Daj, Treve. Skidaj se i ulazi u krevet." „Pa o tome ti i pričam", zakikotao se. „Koliko si popio?", pitala sam i konačno uspela da se oslonim nogom između njegovih nogu. „Dovoljno", nasmešio se i povukao me za porub haljine.


„To dovoljno si prevazišao još pre jedno četiri litre", rekla sam i odgurnula mu ruku. Spustila sam koleno na dušek pored njega i prevukla mu majicu preko glave. Ponovo je posegao za mnom i zgrabila sam ga za ručni zglob duvajući zbog smrada u vazduhu. „Bože, Treve, smrdiš na džek denijels." „Džim bim", ispravio me je uz pijano klimanje glavom. „Smrdi na spaljeno drvo i hemikaiije." „Takav mu je i ukus", nasmejao se. Otkopčala sam mu kopču na kaišu i izvukla ga iz pojasa. Nasmejao se i podigao glavu da me pogleda. „Bolje čuvaj svoju nevinost, Golubice. Znaš da volim grubost." „Zaveži", rekla sam, otkopčala mu farmerice, svukla mu ih preko kukova, a zatim i s nogu. Bacila sam ih na pod i podbočila se, teško dišući. Noge su mu visile s ruba kreveta, oči bile zatvorene, a disanje duboko i teško. Onesvestio se. Otišla sam do ormara i zavrtela glavom dok sam pregledala našu odeću. Otkopčala sam haljinu, svukla je preko kukova i pustila da mi padne do članaka. Šutnula sam je u ugao, skinula gumicu i rastresla kosu. Ormar je bio krcat njegove i moje odeće i dunula sam da sklonim kosu s lica dok sam u toj zbrci tražila majicu. Kad sam skinula jednu vešalicu, Trevis mi se zalepio za leda i obgrlio me oko struka. „Nasmrt si me preplašio!", požalila sam se. Prešao mi je rukama preko kože. Bile su drugačije; spore i odlučne. Zažmurila sam kad me je privukao sebi i zagnjurio mi lice u kosu mazeći mi vrat. Osećajući njegovu golu kožu na svojoj, trebao mi je trenutak da se pobunim. „ Trevise...“ Sklonio mi je kosu na stranu i prelazio mi usnama po leđima od jednog do drugog ramena, otkopčavajući mi grudnjak. Poljubio mi je golu kožu na vratu i ja sam zažmurila, jer mi je topla mekoća njegovih usana previše prijala da bih ga zaustavljala. Tiho stenjanje mu se otelo iz grla kad je pritisnuo karlicu o mene i kroz bokserice sam osetila koliko me želi. Zadržala sam dah, jer sam znala da nas od tog velikog koraka kome se on pre samo nekoliko minuta suprotstavljao dele samo dva parčeta tanke tkanine. Okrenuo me je ka sebi, a zatim se privio uz mene, naslanjajući me leđima na zid. Pogledi su nam se sreli i primetila sam mu bol u očima dok mi je posmatrao golu kožu. Videla sam da je i ranije proučavao žene, ali ovo je bilo drugačije. Nije želeo da me pokori; želeo je da pristanem. Nagnuo se da me poljubi i zaustavio se na samo dva centimetra. Osećala sam vrelinu njegove kože na usnama i morala sam da se zaustavim da ga ne povučem do kraja. Prstima mi je pritiskao kožu dok je razmišljao, a onda su mu ruke kliznule na moje gaćice. Kažiprste mi je spustio na kukove, između kože i čipkane tkanine, i onog trenutka kad je trebalo da svuče to fino tkanje niz moje noge, ustuknuo je. Baš kad sam zaustila da kažem da, čvrsto je sklopio oči. „Ne ovako", prošaputao je i prešao mi usnama preko usana. „Želim te, ali ne ovako." Zateturao se unazad i pao leđima na krevet, a ja sam ostala kratko da stojim s rukama prekrštenim na stomaku. Kad mu se disanje ujednačilo, provukla sam ruke kroz majicu koju sam i dalje držala u ruci i navukla je preko glave. On se nije pomerao, a ja sam lagano ispustila vazduh, jer sam znala da neću moći da obuzdam ni sebe ni njega ako se zavučem u krevet, a on se probudi s manje časnim namerama.


Požurila sam ka fotelji i spustila se na nju, a zatim prekrila lice rukama. Osećala sam kako slojevi nemoći plešu i sudaraju se u meni. Parker je otišao uvređen, Trevis je čekao da pronađem nekog - nekog ko mi se istinski sviđa — da pokaže zanimanje za mene, a izgleda da sam jedina devojka s kojom se ne može naterati da spava, čak ni kad je mrtav pijan. Narednog jutra sam sipala sok od narandže u visoku čašu i otpila gutljaj klimajući glavom u ritmu muzike sa ajpoda. Probudila sam se pre zore, a zatim žmirkala na fotelji do osam ujutru. Posle toga, odlučila sam da očistim kuhinju da mi prođe vreme dok mi se manje poletni cimeri ne probude. Napunila sam mašinu za pranje sudova i čistila sam i brisala, a onda sam prebrisala radne površine. Kad je kuhinja zablistala, dohvatila sam korpu s čistom odećom, sela na kauč i presavijala sve dok oko sebe nisam naslagala desetak ili više gomila. Iz Seplijeve sobe je doprlo mrmljanje. Amerika se zakikotala, a onda je nekoliko minuta bilo tiho, posle čega su usledili zvuči zbog kojih mi je bilo neprijatno što sedim sama u dnevnoj sobi. Spustila sam gomile složene odeće u korpu i odnela je uTrevisovu sobu, i nasmešila sam se kad sam videla da se nije ni pomerio otkako se sinoć srušio. Spustila sam korpu i navukla na njega ćebe, prigušivši smeh kad se okrenuo. „Gledaj, Golubice", rekao je i promrmljao nešto nečujno pre nego što mu je disanje ponovo postalo sporo i duboko. Morala sam da ga gledam dok spava; zbog saznanja da sanja mene osetila sam u venama nalet uzbuđenja koje nisam mogla da objasnim. Izgleda da je ponovo utonuo u miran san, pa sam odlučila da se istuširam, u nadi da će se, kad čuju da je neko ustao, Seplijevo i Amerikino stenjanje utišati, kao i škripa i udaranje kreveta u zid. Kad sam isključila vodu, shvatila sam da ih nije briga ko ih čuje. Očešljala sam se, kolutajući očima na Amerikino skičanje, sličnije pudlici nego porno-zvezdi. Začulo se zvono na vratima i dohvatila sam plavi karirani ogrtač i vezala pojas, a zatim protrčala kroz dnevnu sobu. Zvuči iz Seplijeve sobe su odmah prestali i otvorila sam vrata pred Parkerovim nasmešenim licem. „Dobro jutro", pozdravio me je. Prstima sam prošla kroz mokru kosu. „Otkud ti ovde?" „Nije mi se dopao način na koji smo se sinoć rastali. Izašao sam jutros da ti kupim rođendanski poklon i nisam mogao da čekam da ti ga predam. Dakle", rekao je i izvukao sjajnu kutiju iz džepa jakne, „srećan rođendan, Ebs." Spustio mi je srebrno pakovanje u ruku i primakla sam se da ga poljubim u obraz. „Hvala." „Hajde. Želim da ti vidim lice kad ga otvoriš." Zavukla sam prst ispod trake s donje strane kutije, povukla papir i pružila mu ga. Sjajni dijamanti bili su gusto nanizani na narukvici od belog zlata. „Parkere", prošaputala sam. Ponosno je gledao. „Sviđa ti se?" „Da", odgovorila sam i zadivljeno je podigla ispred svog lica, „ali previše je. Ne bih mogla ovo da prihvatim ni da se zabavljamo godinu dana, a ne posle samo jedne nedelje." Napravio je grimasu. „Mislio sam da ćeš možda to reći. Sve sam pretražio zbog savršenog rođendanskog poklona, i kad sam video ovo, znao sam da postoji samo jedno mesto gde pripada", rekao je, uzeo mi ga iz ruke i zakopčao oko zgloba. „I bio sam u pravu. Izgleda neverovatno na tebi."


Podigla sam zglob i odmahnula glavom, opčinjena presijavanjem boja na suncu. „Ovo je nešto najlepše što sam videla. Niko mi nikad nije poklonio nešto tako...", skupo, palo mi je na pamet, ali nisam to želela da kažem, „predivno izrađeno. Ne znam šta da kažem." Nasmejao se i poljubio me u obraz. „Reci da ćeš je staviti sutra." Nasmešila sam se od uva do uva. „Nosiću je sutra", odgovorila sam i pogledala u zglob. „Drago mi je da ti se sviđa. Izraz tvog lica je bio vredan svih sedam prodavnica koje sam obišao." Uzdahnula sam. „Obišao si sedam prodavnica?" Klimnuo je glavom i obuhvatila sam mu lice. „Hvala ti. Savršena je", rekla sam i brzo ga poljubila. Zagrlio me je čvrsto. „Moram da se vratim. Idem na ručak s roditeljima, ali nazvaću te kasnije, u redu?" ,,U redu. Hvala ti!" Doviknula sam za njim i posmatrala ga kako strčava stepenicama. Žurno sam se vratila u stan, ne mogavši da odvojim pogled od zgloba. „Jebote, Ebi!", uzdahnula je Amerika i zgrabila me za ruku. „Odakle ti ovo?" „Doneo mi ju je Parker. Moj rođendanski poklon", odgovorila sam. Zagledala se u mene, a zatim u narukvicu. „Kupio ti je dijamantsku narukvicu? Posle nedelju dana? Da ne znam istinu, pomislila bih da imaš čarobno međunožje!" Glasno sam se nasmejala i otpočela glupo kikotanje u dnevnoj sobi. Umoran i zadovoljan, Šepli je izašao iz svoje sobe. „Zašto vas dve luđače ovde skičite?" Amerika mi je podigla zglob. „Vidi! Rodendanski poklon od Parkera!" Šepli je skupio oči, a onda ih opet širom otvorio. ,,Au." „Šta kažeš?", pitala je Amerika klimajući glavom. Trevis se doteturao iza ugla, delujući pomalo slomljeno. „Društvo, prokleto ste glasni", zaječao je zakopčavajući farmerice. „Izvini", rekla sam i oslobodila se Amerikinog stiska. Prisetila sam se našeg „umalo" trenutka i nekako nisam mogla da ga pogledam u oči. Iskapio je ostatak mog soka od narandže i obrisao usta. „Ko mi je, dodavola, dozvolio da sinoć toliko pijem?" Amerika se nacerila: „Ti sam. Izašao si i kupio litru nakon što je Ebi otišla s Parkerom, i stukao si sve dok se ona nije vratila." „Prokletstvo", procedio je i zavrteo glavom. „Jesi li se lepo provela?", pitao me je. „Ti to ozbiljno?', naljutila sam se pre nego što sam stigla da razmislim. „Zašto?" Amerika se nasmejala. „Izvukao si je iz Parkerovog automobila, smrklo ti se pred očima kad si ih uhvatio da se 'vataju kao srednjoškolci. Zamaglili su prozore i tako to!" Trevisove oči su lutale dok se prisećao prethodne noći. Trudila sam se da potisnem bes. Ako se ne seća da me je izvukao iz kola, neće se setiti ni kako sam bila blizu da mu predam svoju nevinost na srebrnom poslužavniku. „Koliko si ljuta?", pitao je uzmaknuvši. „Prilično." Bila sam još ljuća što moja osećanja nisu imala veze s Parkerom. Čvršće sam vezala ogrtač i odjurila hodnikom. Čula sam Trevisove korake iza sebe. „Golubice", pozvao me je i uhvatio vrata kad sam mu ih zalupila pred nosom. Polako ih je otvorio i stao ispred mene s namerom da istrpi moj gnev.


„Sećaš li se ičega što si mi sinoć rekao?", pitala sam ga. „Ne. Zašto? Jesam li bio zao prema tebi?" Zakrvavljene oči su mu bile zabrinute, što mi je samo pojačalo bes. „Ne, nisi bio zao prema meni! Ti... mi...", prekrila sam oči rukama, a zatim sam se ukočila kad sam osetila Trevisovu ruku na ručnom zglobu. „Odakle ti ovo?", pitao je, ljutito gledajući u narukvicu. „Moja je", odgovorila sam i odmakla se od njega. Nije skidao pogled s nje. „Nisam je nikad ranije video. Izgleda nova." „Jeste." „Gde si je nabavila?" „Parker mi ju je poklonio pre petnaestak minuta", odgovorila sam gledajući kako mu se lice menja od zbunjenosti do besa. „Šta je, dođavola, taj uobraženko radio ovde? Je li prenoćio?", pitao je, svakim pitanjem sve glasnije. Prekrstila sam ruke. „Jutros je išao da mi kupi rođendanski poklon i doneo mi ga je." „Još ti nije rođendan." Lice mu je pocrvenelo dok je pokušavao da se obuzda. „Nije mogao da sačeka", odbrusila sam i podigla bradu s tvrdoglavim ponosom. „Nije ni čudo što sam morao da ti izvlačim guzicu iz njegovog auta, zvuči kao da ste..." Zaćutao je i stisnuo usne. Skupila sam oči. „Šta? Zvuči kao da sam šta? Stegao je vilicu i duboko udahnuo, a zatim izdahnuo kroz nos. „Ništa. Samo sam ljut i hteo sam da kažem neko sranje koje ne mislim." „Ranije te ništa nije sprečavalo." „Znam. Radim na tome", rekao je i pošao ka vratima. „Pustiću te da se obučeš." Kad je posegao za bravom, zastao je i protrljao ruku. Ćim je prstima dodirnuo nežnu ljubičastu oteklinu pod kožom, podigao je lakat i ugledao modricu. Nakratko se zagledao u nju, a zatim okrenuo ka meni. „Sinoć sam pao na stepenicama. I ti si mi pomogla da stignem do kreveta...", izgovorio je pretresajući mutne slike od sinoć. Srce mi je tuklo i progutala sam knedlu kad sam primetila da mu je sinulo. Skupio je oči. „Mi", počeo je, zakoračio ka meni, pogledao u ormar, a zatim u krevet. „Ne, nismo. Ništa se nije dogodilo", rekla sam i odmahnula glavom. Zgrčio se dok mu se sećanje odmotavalo u glavi. „Zamagliš Parkerove prozore, izvučem te iz automobila, a onda pokušam da...", rekao je i odmahnuo glavom. Okrenuo se prema vratima i zgrabio kvaku, a čukljevi su mu pobeleli. „Pretvaraš me u jebenog psihopatu, Golubice", zarežao je preko ramena. „Ne razmišljam ispravno kad sam pored tebe." „Znači, ja sam kriva?" Okrenuo se. Pogled mu je pao s mog lica na ogrtač, noge, a zatim i stopala, pa me je ponovo pogledao u oči. „Ne znam. Sećanje mi je pomalo maglovito... ali ne sećam se da si rekla ne." Koraknula sam napred, spremna da raspravim s njim tu nebitnu činjenicu, ali nisam mogla. Bio je u pravu. „Sta želiš da kažem, Trevise?" Pogledao je u narukvicu, a onda se optužujući zagledao u mene. „Nadala si se da se neću setiti?" „Ne! Bila sam ljuta što si zaboravio!" Prodorno me je pogledao smeđim očima. „Zašto?'


„Jer da sam... da smo... a ti nisi... ne znam zašto! Jednostavno sam bila ljuta!" Pojurio je preko sobe i zaustavio se na nekoliko centimetara od mene. Rukama me je uhvatio za lice, brzo dišući dok ga je proučavao. „Šta mi to radimo, Golubice?" Odmerila sam ga pogledom od pojasa, zatim preko mišića i teto- važe na stomaku i grudima, i konačno sam se zaustavila na toplim smeđim zenicama. „Reci ti meni."


Sedmo poglavlje DEVETNAEST

„Ebi?", pozvao me je Šepli kad je pokucao na vrata. „Mer ide da obavi neke poslove; rekla mi je da ti prenesem u slučaju da i ti moraš nekuda." Trevis nije skidao pogled s mene. „Golubice?" „Da", doviknula sam Šepliju. „Moram i ja nešto da obavim." „Dobro, krenuće čim budeš spremna", rekao je Šepli i koraci su mu se udaljili kroz hodnik. „Golubice?" Izvadila sam nekoliko stvari iz ormara i provukla se pored njega. „Možemo li kasnije da razgovaramo o ovome? Danas imam mnogo posla." „Naravno", odgovorio je uz izveštačeni osmeh. Laknulo mi je kad sam pobegla u kupatilo. Brzo sam zatvorila vrata za sobom. Još dve nedelje u stanu, nikako neću moći da izbegnem taj razgovor — barem ne toliko dugo. Logički deo mog mozga je uporno tvrdio da je Parker moj tip: privlačan, pametan i zainteresovan za mene. Zašto se petljam s Trevisom, ni sama neću nikad razumeti. Kakav god da je razlog, oboje nas je izluđivao. Bila sam podeljena na dve zasebne ličnosti; pitoma, ljubazna osoba kakva sam bila s Parkerom, i ljutita, zbunjena, osujećena osoba u kakvu sam se pretvarala u blizini Trevisa. Čitava škola je primetila da se i Trevis promenio od nepredvidljivog do prokleto nasilnog. Brzo sam se obukla i ostavila Trevisa i Šeplija krenuvši u grad s Amerikom. Kikotala se zbog svojih jutarnjih seksualnih igrarija sa Šeplijem i ja sam je slušala uz prikladno klimanje glavom. Bilo mi je teško da se usredsredim na razgovor kad su mi dijamanti s narukvice stvarali sićušne tačkice svetla na tavanici automobila i podsećale me na izbor s kojim sam se iznenada suočila. Trevis je želeo odgovor, a ja ga nisam imala. ,,U redu, Ebi. Sta se dešava? Veoma si tiha." „Ovo sTrevisom... prava zbrka." „Zašto?", pitala je, a naočare su joj se malo podigle kad je nabrala nos. „Pitao me je šta radimo." „Šta radite? Jesi li s Parkerom ili nisi?" „Sviđa mi se, ali prošlo je samo nedelju dana. Nije ništa ozbiljno." „Osećaš nešto prema Trevisu, zar ne?" Odmahnula sam glavom. „Ne znam šta osećam prema njemu. Jednostavno ne vidim da je to moguće, Mer. Previše kod njega ima lošeg." „Nijedno od vas neće jednostavno da kaže, u tome je nevolja. Oboje se plašite šta bi se moglo dogoditi, pa se grčevito borite protiv toga. Sto posto sam ubeđena da, kad bi ti pogledala Trevisa u oči i rekla mu da ga želiš, on nikad više ne bi pogledao drugu ženu." „To znaš sto posto?" „Da. Imam unutrašnji osećaj, sećaš se?" Na trenutak sam se zamislila. Trevis je pričao sa Šeplijem o meni, ali Šepli ne bi ohrabrio našu vezu time što bi to prepričao Americi. Znao je da bi mi rekla, i to me je dovelo do jedinog zaključka: slučajno ih je čula. Poželela sam da pitam šta su rekli, ali sam se predomislila.


„To sve može dovesti samo do slomljenog srca", rekla sam i odmahnula glavom. „Mislim da on ne ume da bude veran." „Nije bio sposoban ni da održi žensko prijateljstvo, ali vas dvoje ste zapanjili čitav Istern." Opipala sam narukvicu i uzdahnula. „Ne znam. Ne smeta mi ovako kako stvari stoje. Možemo da budemo i samo prijatelji." Amerika je odmahnuo glavom. „Ali vi niste samo prijatelji", uzdahnula je. „Znaš šta? Završila sam s ovim razgovorom. Hajde da odemo da sredimo kosu i nokte. Kupicu ti novu odeću za rođendan." „Mislim da mi baš to treba", rekla sam. Posle višesatnog manikira, pedikira, češljanja, depilacije i puderisanja, zakoračila sam u sjajne, žute cipele s visokim potpeticama i navukla svoju novu sivu haljinu. ,,E, to je Ebi koju poznajem i volim!", nasmejala se Amerika^i zavrtela glavom. „Moraš to da obučeš za žurku sutra." „Zar to i nije bio plan sve vreme?", rekla sam žmirkajući. Mobilni mi je zazujao u torbi i prinela sam ga uvu. „Halo?" „Vreme je za večeru! Gde ste vas dve, dođavola, odjurile?", rekao je Trevis. „Malo smo udovoljavale sebi. Ti i Sep ste znali da jedete i pre nego što smo se nas dve pojavile. Sigurna sam da ćete se snaći." „Ma nemoj. Brinemo se za vas, znaš." Pogledala sam u Ameriku i nasmešila se. „Dobro smo." „Reci mu da ću te odmah dovesti. Moram da svratim do Brazila da uzmem neke beleške za Šepa i onda idemo kući." „Jesi li čuo?", pitala sam. „Da. Vidimo se onda, Golubice." Odvezle smo se do Brazila bez reči. Amerika je isključila motor i zurila u zgradu ispred. Iznenadilo me je to što je Šepli zamolio Ameriku da ide tamo; bile smo udaljene samo blok od Šeplijevog i Trevisovog stana. „Šta nije u redu, Mer?" „Ježim se od Brazila. Poslednji put kad sam bila ovde sa Šepom, bio je sav zavodljiv." „Pa, ući ću ja sa tobom. Ako ti samo namigne, ubošću ga u oko novim štiklama, u redu?" Amerika se nasmešila i zagrlila me. „Hvala, Ebi!" Otišle smo do zadnje strane zgrade i Amerika je duboko udahnula pre nego što je pokucala na vrata. Čekale smo, ali niko se nije pojavljivao. „Pretpostavljam da nije ovde?", pitala sam. „Tu je", odgovorila je razdražljivo. Zalupala je pesnicom po vratima i ona se naglo otvoriše. „SREĆAN ROĐENDAN!", iznutra je viknula gomila. Tavanica je bila sva od ružičastih i crnih balona, svaki centimetar je bio prekriven balonima punjenim helijumom, sa dugim, srebrnim uzicama koje su visile oko lica gostiju. Gomila se razdvojila i Trevis mi je prišao uz široki osmeh, uhvatio me za lice i poljubio u čelo. „Srećan rođendan, Golubice." „Sutra mi je", rekla sam. I dalje zapanjena, pokušala sam da se nasmešim svima oko nas.


Slegao je ramenima. „Pa, pošto si saznala, morali smo da napravimo promene u poslednji čas da te iznenadimo. Iznenađena?" „Vrlo!", rekla sam kad me je Finč zagrlio. „Srećan rođendan, mala!", rekao je Finč ljubeći me u usne. Amerika me je gurnula laktom. „Dobro je što sam te nagovorila da kreneš sa mnom u grad danas, inače bi se ovde pojavila u očajnom izdanju!" „Izgledaš sjajno", rekao je Trevis i odmerio mi haljinu. Brazil me je zagrlio i pritisnuo obraz uz moj. „1 nadam se da znaš kako je Amerikina izjava Ježim se od Brazila bila samo mamac da te dovedemo ovamo." Pogledala sam u Ameriku i ona se nasmejala. „Uspelo je, zar ne?" Kad su se svi izredali, izgrlili me i poželeli srećan rođendan, nagnula sam se ka Amerikinom uvu. „Gde je Parker?" „Doći će kasnije", šapnula je. „Šepli nije mogao da ga dobije na telefon da ga obavesti sve do danas po podne." Brazil je pojačao stereo uređaj i svi su vrisnuli. „Dođi ovamo, Ebi!", pozvao me je i krenuo ka kuhinji. Poredao je čašice po pultu i izvadio bocu tekile iz bara. „Srećan rođendan od ragbi tima, devojčice", nasmešio se i nasuo svima čašicu tekile. „Ovako mi slavimo rođendane: Puniš devetnaest, dobijaš devetnaest čašica. Možeš da ih popiješ ili ih podeliš, ali što više popiješ, dobiješ više ovih", rekao je i raširio pregršt dvadesetica. „O, moj bože!", ciknula sam. „Popij ih, Golubice!", rekao je Trevis. Sumnjičavo sam pogledala Brazila. „Dobijem dvadeseticu za svaku čašicu koju popijem?" „Tako je, pero kategorijo. Sudeći po tvojoj veličini, rekao bih da ćemo izgubiti šezdeset dolara do kraja noći." „Razmisli još jednom, Brazile", rekla sam i zgrabila prvu čašicu, prinela je usnama, zabacila glavu i ispraznila je do dna, a zatim je prebacila u drugu ruku. „Svaka čast!", viknuo je Trevis. „Ovo je stvarno šteta, Brazile", rekla sam i obrisala uglove usana. „Sipaj kuervo, a ne patron." Samozadovoljni osmeh mu je izbledeo, odmahnuo je glavom i slegao ramenima. „Hajde, onda. Imam novčanike dvanaestorice ragbista koji tvrde da ne možeš da popiješ deset." Skupila sam oči. „Duplo ili ništa da mogu da popijem petnaest." „Opa!", viknuo je Šepli. „Ne smeš da završiš u bolnici na svoj rođendan, Ebi!" „Može ona to", dobacila je Amerika i zagledala se u Brazila. „Četrdeset dolara po čašici?", pitao je nesigurno. „Bojiš se?", pitala sam. „Dođavola, ne! Daću ti dvadeset za čašicu, i kad stigneš do petnaest, udvostručiću ti ukupnu svotu." „Tako se u Kanzasu slave rođendani", rekla sam i izvrnula još jednu turu. Sat vremena i tri čašice kasnije plesala sam u dnevnoj sobi s Trevisom. Pesma je bila rok balada i Trevis mi je tiho pevušio reči dok smo plesali. Presavio me je na kraju prvog refrena i pustila sam da mi ruke padnu iza tela. Podigao me je i ja sam uzdahnula. „Nemoj to da uradiš kad počnem da ispijam dvocifreni broj čašica", zakikotala sam se.


„Jesam li ti rekao kako prelepo izgledaš večeras?" Odmahnula sam glavom i zagrlila ga, a zatim mu spustila glavu na rame. Čvršće me je stegao, zagnjurio mi glavu u vrat i naveo me da zaboravim na odluke, na narukvicu i na moje podvojene ličnosti; bila sam upravo tamo gde sam i želela. Kad je muzika postala brža, otvorila su se vrata. „Parkere!", viknula sam i potrčala ka njemu da ga zagrlim. „Uspeo si!“ „Izvini što kasnim, Ebs", rekao je i pritisnuo usne na moje. „Srećan rođendan." „Hvala", odgovorila sam, krajičkom oka primetivši da Trevis zuri u nas. Parker mi je podigao ruku. „Stavila si je." „Rekla sam da hoću. Hoćeš da plešeš?" Odmahnuo je glavom. „Uf... ja ne plešem." „O. Dakle, hoćeš li da prisustvuješ mom ispijanju šeste čašice patrona?", nasmešila sam se i podigla svojih pet dvadesetica. „Udvostručiću ih ako stignem do petnaest." „To je pomalo opasno, zar ne?" Nagnula sam mu se ka uvu. „Potpuno ću ih opelješiti. Igram tu igru s tatom još od svoje šesnaeste." „O", izustio je i nezadovoljno se namrštio. „Pila si tekilu s tatom?" Slegla sam ramenima. „To je bio njegov način zbližavanja." Nije delovao zadivljeno kad je skrenuo pogled i osmotrio prostoriju. „Ne mogu da ostanem dugo. Sutra rano idem s ocem u lov." „Dobro što mi je žurka večeras, jer sutra ne bi stigao", rekla sam, iznenađena njegovim planovima. Nasmešio se i uhvatio me za ruku. „Vratio bih se na vreme." Odvukla sam ga do pulta, podigla još jednu čašicu, ispraznila je i lupila njome naopačke o pult, baš kao sam uradila i s prethodnih pet. Brazil mi je pružio još jednu dvadeseticu i otplesala sam u dnevnu sobu. Trevis me je zgrabio i zaplesali smo s Amerikom i Seplijem. Šepli me je pljusnuo po dupetu. „Jedan!" Amerika mi je zadala drugi udarac po stražnjici, a onda su nam se pridružili i ostali, osim Parkera. Kod broja devetnaest Trevis je protrljao ruke. „Na mene je red!" Protrljala sam bolnu pozadinu. „Budi nežan! Boli me guzica!" Uz zloban osmeh, podigao je ruku iznad ramena. Čvrsto sam zatvorila oči. Posle nekoliko trenutaka, provirila sam iza sebe. Neposredno pre nego što me je dodirnuo, zaustavio je ruku i nežno me potapšao. „Devetnaest!", viknuo je. Gosti su to pozdravili i Amerika je započela pijano izvođenje Srećnog rođendana. Nasmejala sam se kad je došao deo gde je trebalo da mi izgovore ime, a umesto toga su svi otpevali „Golubice". Iz sterea se začula još jedna spora pesma i Parker me je poveo ka improvizovanom plesnom podijumu. Nije mi trebalo dugo da shvatim zašto ne pleše. „Izvini", rekao je nakon što me je treći put nagazio. Naslonila sam mu glavu na rame. „Dobro ti ide", slagala sam. Pritisnuo mi je usne o slepoočnicu. „Šta radiš u ponedeljak uvečer.“ „Idem na večeru s tobom?" „Da. U mom novom stanu." „Našao si ga!"


Nasmejao se i klimnuo glavom. „Mada, poručićemo hranu. Moje kuvanje nije naročito jestivo." „Svejedno bih ga jela", odgovorila sam i nasmešila se. Osvrnuo se po prostoriji, a onda me izveo u hodnik. Nežno me je naslonio na zid i poljubio mekim usnama. Ruke su mu bile svuda. Prvo sam se prepustila, ali kad mi je uvukao jezik medu usne, imala sam nejasan osećaj da radim nešto pogrešno. „Dobro, Parkere", rekla sam i izmigoljila se. „Je li sve u redu?" „Samo mislim da je nepristojno od mene da se ljubim s tobom ovde u mraku kad tamo imam goste." Nasmešio se i ponovo me poljubio. ,,U pravu si, izvinjavam se. Samo sam hteo da ti dam nezaboravan rođendanski poljubac pre nego što odem." „Odlaziš?" Dodirnuo mi je obraz. „Moram da se probudim za četiri sata, Ebs!" Stegla sam usne. ,,U redu. Vidimo se u ponedeljak?" „Videćeš me sutra. Svratiću kad se vratim." Poveo me je do vrata a zatim me poljubio u obraz pre nego što je otišao. Primetila sam da Sepli, Amerika i Trevis zure u mene. „Tatica je otišao!", viknuo je Trevis kad su se vrata zatvorila. „Vreme je da žurka počne!" Svi su vrisnuli, a Trevis me je povukao na sredinu podijuma. „Čekaj... imam raspored", rekla sam i povela ga ka pultu. Istresla sam još jednu čašicu i nasmejala sam se kad je Trevis uzeo jednu s kraja, i popio je. Dohvatila sam još jednu i progutala, a on je učinio isto. „Još sedam, Ebi", rekao je Brazil i predao mi je još dve novčanice od dvadeset dolara. Obrisala sam usta i Trevis me je ponovo povukao u dnevnu sobu. Igrala sam sa Amerikom, zatim sa Šeplijem, ali kad je Kris Dženks iz ragbi tima pokušao da zapleše sa mnom, Trevis ga je povukao za košulju i odmahnuo glavom. Kris je slegao ramenima, okrenuo se i zaplesao s prvom devojkom koju je ugledao. Deseta čašica me je snažno udarila i osetila sam blagu ošamućenost dok sam stajala na Brazilovom kauču s Amerikom i plesala kao nespretna klinka. Besmisleno smo se kikotale i mahale rukama u ritmu muzike. Posrnula sam i umalo da padnem unazad s kauča, ali Trevis me je istog trena uhvatio za kukove da me pridrži. „Dokazala si šta si htela", rekao je. „Popila si više nego ijedna devojka koju smo videli. Ovde te prekidam." „Đavola", frfljala sam. „Šeststo dolara me čeka na kraju na dnu one čašice tekile, i od svih ljudi, nećeš mi ti reći kako ne mogu nešto da uradim za veliku lovu." „Ako ti je toliko stalo do love, Golubice..." „Neću pozajmljivati novac od tebe", iskezila sam se. „Hteo sam da ti predložim da založiš tu narukvicu", osmehnuo se. Udarila sam ga po ruci baš kad je Amerika počela da odbrojava do ponoći. Kad su se kazaljke poklopile na dvanaest, svi smo slavili. Napunila sam devetnaest. Amerika i Sepli su me poljubili u obraze, a onda me je Trevis odigao od zemlje i zavrteo.


„Srećan rodendan, Golubice", rekao je nežno. Gledala sam na trenutak u njegove tople, smeđe oči, i osećala sam se izgubljeno u njima. Soba je bila zamrznuta u vremenu dok smo se gledali, tako blizu da sam mu osećala dah na koži. „Tekila!", viknula sam i oteturala do pulta. „Izgledaš smoždeno, Ebi. Vreme je da završiš za večeras", rekao je Brazil. „Ne odustajem", rekla sam. „Hoću da vidim svoj novac." Brazil je stavio dvadesetice ispod dve preostale čaše, a onda je doviknuo svojim saigračima: „Popiće ih! Treba mi petnaest!" Svi su zaječali i zakolutali očima, a zatim izvukli novčanike da naprave svežanj dvadesetica iza poslednje čašice tekile. Trevis je ispraznio ostale četiri čašice posle moje petnaeste. „Nisam mogao da verujem da ću izgubiti pedeset dolara u opkladi za petnaest čašica s devojkom", požalio se Kris. „Veruj, Dženks", rekla sam i pokupila čaše u obe ruke. Podigla sam ih i sačekala da mi se nagon za povraćanjem smiri. „Golubice?", oslovio me je Trevis i zakoračio u mom pravcu. Podigla sam prst i Brazil se nasmešio. „Izgubiće", rekao je. „Ne, neće", usprotivila se Amerika. „Diši duboko, Ebi." Zažmurila sam i udahnula, podigavši i poslednju čašicu. „Blagi bože, Ebi! Umrećeš od trovanja alkoholom!", viknuo je Sepli. „Može ona to", uveravala ga je Amerika. Zabacila sam glavu i pustila da mi tekila klizne niz grlo. Zubi i usne su mi utrnuli od čašice broj osam i udar žestine je već odavno izgubio svoju oštricu. Zurkom su se promolili zvižduci i povici kad mi je Brazil predao svežanj novčanica. „Hvala", rekla sam ponosno i ugurala novčanice u grudnjak. „Trenutno si neverovatno seksi", rekao mi je Trevis u uvo dok smo prelazili u dnevnu sobu. Plesali smo do jutra, i zbog tekile u venama utonula sam u potpuno nesvesno stanje.


Osmo poglavlje GLASINE

Kad sam konačno otvorila oči, videla sam da mi se jastuk sastoji od farmerica i nogu. Trevis je sedeo leđima naslonjen na kadu; s glavom na zidu i u nesvesti. Izgledao je loše baš kao što sam se ja osećala. Skinula sam sa sebe ćebe i ustala, i zanemela od svog groznog odraza u ogledalu iznad umivaonika. Izgledala sam kao smrt. Maškara mi se razmazala, crne suze su mi zamrljale obraze, ruž mi je bio umrljan oko usta, a kosa mi se zamrsila u grudve s obe strane. Trevisa su okruživali čaršavi, peškiri i ćebad. Namestio je mek ležaj da spava na njemu dok sam ja izbacivala petnaest tura tekile koje sam popila sinoć. Držao mi je kosu da ne upadne u toalet i sedeo sa mnom celu noć. Odvrnula sam slavinu i držala ruku ispod vode dok nije dostigla željenu temperaturu. Dok sam ribala haos s lica, čula sam stenjanje na podu. Trevis se promeškoljio, protrljao oči i protegao se, a onda je pogledao pored sebe i panično se trgao. „Ovde sam", javila sam se. „Sto ne odeš u krevet? I malo se naspavaš?" „Jesi li dobro?", pitao je i još jednom obrisao oči. „Da, dobro sam. Pa, dobro koliko je to moguće. Osećaću se bolje kad se istuširam." Ustao je. „Sinoć si mi preotela titulu luđaka, samo da znaš. Ne znam odakle ti to, ali ne želim da to ponovo radiš." „Odrasla sam u takvom okruženju, Treve. Ništa važno." Uhvatio me je za bradu i palčevima mi obrisao ostatke razmazane maškare ispod očiju. „Meni je bilo važno." „Dobro, neće se više ponoviti. Zadovoljan?" „Da. Ali imam nešto da ti kažem, ako mi obećaš da nećeš poludeti." „O, bože, šta sam uradila?" „Ništa, ali moraš nazvati Ameriku." „Gde je ona?" ,,U Morganu. Sinoć se posvađala sa Šepom." Brzo sam se istuširala i navukla odeću koju mi je Trevis ostavio na umivaoniku. Kad sam izašla iz kupatila, Sepli i Trevis su sedeli u dnevnoj sobi. „Šta si joj uradio?", zahtevala sam da znam. Šepli se snuždio. „Stvarno je ljuta na mene." „Šta se dogodilo? „Bio sam ljut što te je ohrabrivala da onoliko piješ. Mislio sam da ćemo na kraju morati da te vodimo u bolnicu. Jedno je vodilo drugom, i pre nego što sam se osvestio, već smo vrištali jedno na drugo. Bili smo oboje pijani, Ebi. Izgovorio sam neke stvari koje ne mogu da povučem", odmahnuo je glavom zagledan u pod. „Šta, na primer?", pitala sam Ijutito. „Uputio sam joj nekoliko ružnih reči na koje nisam ponosan, a zatim joj rekao da ode." „Pustio si je da odavde ode pijana? Jesi li normalan?", pitala sam i zgrabila svoju torbicu. „Polako, Golubice. Već se oseća dovoljno loše", rekao je Trevis.


Iskopala sam mobilni iz torbice i okrenula Amerikin broj. „Halo?", javila se. Zvučala je užasno. „Upravo sam čula", uzdahnula sam. „Jesi li dobro?" Izašla sam u hodnik da se osamim i osvrnula se samo da Sepliju uputim popreki pogled. „Dobro sam. On je kreten." Reči su joj bile žustre, ali po njenom glasu sam osetila da je povređena. Amerika je usavršila skrivanje osećanja i mogla je da ih sakrije od svih osim od mene. „Žao mi je što nisam otišla s tobom." „To nije tvoja stvar, Ebi", odbacila je tu pomisao. „Što ne dodeš po mene? Možemo da razgovaramo o tome." Disala je u telefon. „Ne znam. Ne bih da ga vidim." „Onda ću mu reći da ostane unutra." Posle dužeg ćutanja čula sam zveckanje ključeva u pozadini. „Dobro. Doći ću za minut." Otišla sam u dnevnu sobu, prebacujući torbicu preko ramena. Posmatrali su me dok sam otvarala vrata da sačekam Ameriku i Šepli se nagnuo napred na kauču. „Dolazi ovamo?" „Ne želi da te vidi, Šepe. Rekla sam joj da ćeš ostati ovde." Uzdahnuo je i naslonio se na jastuk. „Mrzi me." „Razgovaraću s njom. Mada, smisli neko čudesno izvinjenje." Deset minuta kasnije napolju je dvaput zatrubila automobilska sirena i zatvorila sam vrata za sobom. Kad sam stigla do podnožja stepenica, Šepli je projurio pored mene do Amerikine crvene honde i sagnuo se da je vidi kroz prozor. Zaustavila sam se u mestu dok sam gledala kako ga Amerika prezrivo odbija i gleda pravo ispred sebe. Spustila je prozor, Šepli je izgleda počeo da joj objašnjava, a onda su počeli da se svađaju. Ušla sam da im pružim privatnost. „Golubice?", rekao je Trevis dok je silazio stepenicama. „Ne izgleda dobro." „Pusti ih da to reše. Hajde da uđemo", rekao je i prepleo prste s mojima da me povede stepenicama. „Je li bilo toliko loše?", pitala sam. Klimnuo je glavom. „Prilično loše. Samo izlaze iz faze medenog meseca. Rešiće oni to." „Za nekoga ko nikad nije imao devojku, čini se da znaš dosta o vezama." „Imam četiri brata i mnogo prijatelja", odgovorio je smeškajući se za sebe. Šepli je uleteo u stan i zalupio vrata. „Jebeno je nemoguća!" Poljubila sam Trevisa u obraz. „Na mene je red." „Srećno", rekao je Trevis. Sela sam pored Amerike, a ona je ljutito duvala. „Jebeno je nemoguć!" Zakikotala sam se, ali presekla me je ljutitim pogledom. „Izvini", rekla sam i naterala se da prikrijem osmeh. Krenuli smo i Amerika je vikala, i plakala, i ponovo vikala. Povremeno je dizala galamu koja je izgleda bila usmerena ka Sepliju, kao da on sedi na mom mestu. Sedela sam ćutke i puštala je da se smiri samo na njoj svojstven način. „Nazvao me je neodgovornom! Mene! Kao da te ja ne poznajem! Kao da te nisam gledala kako tati uzimaš stotine dolara nakon što si popila dvaput više. Ne zna o čemu priča, dodavola! Ne zna kakav ti je bio život! Ne zna ono što ja znam i ponaša se kao da sam mu dete, a ne devojka!" Stavila sam ruke na njene, ali otresla ih je.


„Mislio je da ćeš ti biti uzrok za naš neuspeh, a na kraju je on odradio posao. A kad već pričamo o tebi, šta je dodavola bilo ono s Parkerom?" Iznenadila me je neočekivana promena teme. „Kako to misliš?" „Trevis ti je priredio žurku, Ebi, a ti izađeš i ljubiš se s Parkerom. I onda se čudiš što svi pričaju o tebi!" „Sačekaj trenutak! Rekla sam Parkeru da nije trebalo da izlazimo u hodnik. Kakve ima veze što mi je Trevis priredio žurku? Nisam s njim?' Dunula je kroz nos gledajući pravo pred sebe. ,,U redu, Mer. O čemu je reč? Sad si ljuta na mene?' „Nisam ljuta na tebe. Samo se ne družim s potpunim idiotima." Zavrtela sam glavom, a zatim pogledala kroz prozor pre nego što kažem nešto što kasnije neću moći da povučem. Amerika je uvek mogla da me navede da se osećam kao govno. „Zar zaista ne vidiš šta se dešava?", pitala je. „Trevis je prestao s borbama. Ne izlazi bez tebe. Nije dovodio devojke kući još od onih glupih bliznakinja, samo što ne ubije Parkera, a ti si zabrinuta što se priča kako se poigravaš obojicom. Znaš li zašto je tako, Ebi? Zato što je to istina!" Okrenula sam se i polako izvila vrat ka njoj, pokušavajući da joj uputim najmrgodniji pogled koji sam uspela da namestim. „Sta tebi, dodavola, fali?" „Izlaziš sad s Parkerom i tako si srećna", rugala mi se. „Zašto onda nisi u Morganu'. „Zato što sam izgubila opkladu, znaš to!" „Ma daj, Ebi! Pričaš o tome kako je Parker savršen, odlaziš na te prelepe izlaske s njim, razgovaraš s njim satima telefonom, a onda svake noći legneš pored Trevisa. Zar ne uviđaš koliko je to pogrešno? Da ti se Parker zaista sviđa, odmah bi prenela stvari u Morgan." Stegla sam zube. „Znaš da nikad nisam prekršila opkladu, Mer." „Tako sam i mislila", rekla je okrećući volan. „Trevis je onaj koga želiš, a misliš da ti je potreban neko kao Parker." „Znam da izgleda tako, ali..." „Tako izgleda svima. Pa, ako ti se ne sviđa to što ljudi pričaju o tebi - menjaj. Nije Trevis kriv. Okrenuo se za sto osamdeset stepeni zbog tebe. Ti skupljaš nagrade, a Parker izvlači korist." „Pre nedelju dana si htela da me spakuješ i da nikad više ne pustiš Trevisa blizu mene! Sad ga braniš?" „Ebigejl! Ne branim ga, glupačo! Brinem o tebi! Oboje ste ludi jedno za drugim! Uradi nešto s tim!" „Kako ti je uopšte palo na pamet da treba da budem s njim?", zavapila sam. „Trebalo bi da me čuvaš od takvih kao što je on!" Stegla je usne, očito gubeći strpljenje. „Toliko si se trudila da se odvojiš od oca. To je jedini razlog zašto si Parkera uopšte uzela u obzir! On je sušta suprotnost Miku, a misliš da će te Trevis vratiti upravo tamo gde si i bila. On nije kao tvoj tata, Ebi." „Nisam ni rekla da jeste, ali dovodi me u položaj da pođem njegovim stopama." „Trevis ti to ne bi uradio. Mislim da potcenjuješ to koliko mu značiš. Kad bi mu samo rekla..." „Ne. Nismo ostavili sve iza sebe da bi me svi ponovo gledali kao i tamo u Vičiti. Hajde da razgovaramo o drugom pitanju. Šep te čeka."


„Ne želim da razgovaram o Šepu", odgovorila je i zaustavila na semaforu. „Nesrečan je, Mer. Voli te." Oči su joj se ispunile suzama i donja usna joj je zadrhtala. „Baš me briga." „Nije tačno." „Znam", zacvilela je i naslonila mi se na rame. Plakala je dok se svetio nije promenilo, a onda sam je poljubila u glavu. „Zeleno svetio." Ispravila se i obrisala nos. „Bila sam prilično zla prema njemu. Ne verujem da će sad pričati sa mnom." „Pričaće. Zna da si bila ljuta." Amerika je obrisala lice, a onda je lagano napravila polukružno okretanje. Brinula sam da ću morati mnogo da je nagovaram da ude sa mnom, ali Šepli je strčao stepenicama i pre nego što je ugasila motor. Otvorio je vrata automobila i izvukao je. „Tako mi je žao, dušo. Trebalo je da gledam svoja posla, ja... molim te, nemoj da ideš. Ne znam šta bih bez tebe." Uhvatila ga je za lice i nasmešila se. „Ti si jedan nadmeni kreten, ali ipak te volim." Obasuo ju je poljupcima kao da je nije video mesecima i ja sam se nasmešila na dobro obavljen posao. Trevis je stajao na ulazu i smeškao se dok sam ulazila u stan. „I živeli su srećno do kraja života", rekao je i zatvorio vrata iza mene. Srušila sam se na kauč, a on je seo pored mene i povukao mi noge preko svog krila. „Šta želiš danas da radiš, Golubice?" „Da spavam. Ili da se odmaram... ili da spavam." „Mogu li prvo da ti dam poklon?" Gurnula sam ga u rame. „Ma daj. Kupio si mi poklon?" Usne su mu se izvile u usplahiren osmeh. „Nije dijamantska narukvica, ali mislio sam da će ti se dopasti." „Hoće sigurno, i da ne vidim." Podigao mi je noge s krila, a zatim ušao u Seplijevu sobu. Podigla sam obrvu kad sam ga čula kako mrmlja, a onda se pojavio s kutijom. Spustio ju je na pod kod mojih nogu i čučnuo iza nje. „Požuri, hoću da se iznenadiš", nasmešio se. „Da požurim?, pitala sam i podigla poklopac. Zinula sam od iznenađenja kad me je pogledao par krupnih, crnih očiju. „Kuće?, ciknula sam i posegla u kutiju. Podigla sam crnu kovr- džavu bebicu do lica i ona mi je prekrila usta toplim, vlažnim poljupcima. Trevis je oduševljeno blistao. „Sviđa ti se?" „Sviđa? Obožavam ga! Kupio si mi kuče!" „To je škotski terijer. Vozio sam se tri sata da ga preuzmem u četvrtak posle nastave." „Znači, kad si rekao da ti i Šepli vozite auto kod mehaničara..." „Išli smo po tvoj poklon", klimnuo je glavom. „Kako je živahan!", nasmejala sam se. „Svakoj devojci iz Kanzasa je potreban Toto",2 rekao je Trevis i pomogao mi da pridržavam sićušnu čupavu loptu u krilu. „Zaista liči na Tota! Tako ću ga i nazvati", rekla sam i nabrala nos na nemirno kuče.

2 Psić iz Čarobnjaka iz Oza. (Prim. prev.)


„Možeš ga držati ovde. Brinuću se o njemu umesto tebe kad se vratiš u Morgan1, usta su mu se razvukla u poluosmeh, „i to mi je garancija da ćeš dolaziti u posetu kad istekne mesec dana." Stegla sam usne. „Ionako bih dolazila, Treve." „Dao bih sve za taj osmeh što ti je sad na licu." „Mislim da treba da odremaš, Toto. Da, tako je", gugutala sam kučetu. Trevis je klimnuo glavom, povukao me sebi na krilo, a zatim ustao. „Hajdemo onda." Odneo me je u svoju sobu, povukao prekrivače i spustio me na dušek. Nagnuo se preko mene da navuče zavese, a zatim legao na svoj jastuk. „Hvala ti što si sinoć ostao sa mnom", rekla sam, dok sam mazila Totovo meko krzno. „Nisi morao da spavaš na podu kupatila." „Sinoć mi je bilo jedno od najboljih večeri u životu." Okrenula sam se da ga pogledam. Kad sam videla da je ozbiljan, uputila sam mu nesiguran pogled. „To što si spavao između toaleta i kade na hladnim, tvrdim pločicama sa upovraćanom glupačom bila ti je jedna od najboljih noći? To je tužno, Trevise." „Ne, to što sam sedeo s tobom dok si bila bolesna, i to što si mi zaspala u krilu bila mi je jedna od najboljih noći. Nije bilo udobno, nisam se nikako naspavao, ali proslavio sam s tobom tvoj devetnaesti rođendan i u stvari si prilično slatka kad se napiješ." „Sigurna sam da sam između nadimanja i pražnjenja creva bila veoma privlačna." Privukao me je k sebi i pomazio Tota koji mi se priljubio uz vrat. „Ti si jedina žena koju poznajem koja i dalje izgleda neverovatno i sa glavom u toaletu. To nešto govori." „Hvala, Treve. Nećeš morati više da se brineš o meni." Naslonio se na jastuk. „Kako god. Niko ne ume da ti pridržava kosu kao ja." Zakikotala sam se i zažmurila, a onda pustila da utonem u mrak. „Ustani, Ebi!", viknula je Amerika i protresla me. Toto mi je liznuo obraz. „Ustajem! Ustajem!" „Imamo predavanje za pola sata!" Skočila sam iz kreveta. „Spavala sam... četrnaest sati? Šta je to, dodavola?" „Ulazi samo pod tuš! Ako ne budeš spremna za deset minuta, ostavljam tu tvoju guzicu ovde!" „Nemam vreihena za tuširanje!", rekla sam presvlačeći se iz odeće u kojoj sam zaspala. Trevis je naslonio glavu na ruku i zakikotao se. „Vi devojke ste smešne. Nije kraj sveta ako zakasnite na jedno predavanje." „Jeste ako si Amerika. Ona ne beži s predavanja i mrzi da kasni", rekla sam, skinula majicu preko glave i uvukla se u farmerice. „Pusti Mer neka ide/Ja ću te odvesti." Skakutala sam na jednoj nozi, a zatim na drugoj dok sam obuvala čizme. „Torba mi je u njenim kolima, Treve." „Kako god", slegao je ramenima, „samo nemoj da se povrediš da bi stigla na predavanje." Podigao je Tota, ljuljuškao ga na rukama kao malu fudbalsku loptu a onda ga odneo kroz hodnik.


Amerika me je izgurala kroz vrata i u kola. „Ne mogu da verujem da ti je kupio to kuče", rekla je gledajući iza sebe dok je izlazila s parking-mesta u rikverc. Trevis je stajao na prepodnevnom suncu, u boksericama i bosonog, obgrlivši se rukapia zbog hladnoće. Gledao je Tota kako njuška grumen trave tepajući mu kao ponosni otac. „Nikad nisam imala psa", rekla sam. „Ovo bi trebalo da je zanimljivo." Amerika je pogledala Trevisa pre nego što je ubacila hondu u brzinu. „Pogledaj ga", rekla je i zavrtela glavom. „Trevis Medoks: gospodin mama." „Toto je presladak. Čak i tebe će vrteti oko malog prsta." „Ne možeš ga povesti sa sobom u dom, znaš. Ne verujem da je Trevis razmišljao o tome." „Rekao je da će ga držati u svom stanu." Podigla je obrvu. „Naravno da hoće. Trevis razmišlja unapred, to mu priznajem", rekla je i zavrtela glavom kad je nagazila na gas. Zadihala sam se kad sam sela na svoje mesto samo minut pre početka. Čim mi se adrenalin slegao, savladala me je težina posle- rodendanske kome. Amerika me je gurnula laktom kad se predavanje završilo i pošla sam za njom do kafeterije. Šepli nas je sačekao kod ulaza i odmah sam primetila da nešto nije u redu. „Mer", rekao je Šepli i uhvatio je za ruku. Trevis je dotrčao do mesta na kojem smo stajali, i dok se držao za kukove, mučio se da dode do daha. „Juri li te gomila pobesnelih žena?", zadirkivala sam ga. Odmahnuo je glavom. „Pokušavao sam da te stignem... pre nego što si... ušla", dahtao je. „Šta se dešava?", pitala je Amerika Šeplija. „Priča se", počeo je. „Svi pričaju da je Trevis odveo Ebi kući i... pojedinosti su drugačije, ali prilično je loše." „Šta?Ti to ozbiljno?", viknula sam. Amerika je zakolutala očima. „Koga je briga, Ebi? Ljudi nagađaju o tebi i Trevisu nedeljama. Nije prvi put da vas je neko optužio da spavate zajedno." Trevis i Šepli su razmenili poglede. „Šta?", pitala sam. „Ima još nešto, zar ne?" Šepli se kolebao. „Pričaju da si spavala s Parkerom kod Brazila, a onda si dopustila Trevisu... da te odvede kući, ako znaš na šta mislim." Zinula sam. „Sjajno! Znači, sad sam školska kurva." Trevisove oči su potamnele i vilica se stegla. „Ja sam kriv. Da je neko drugi u pitanju, ne bi to govorili za tebe." Ušao je u kafeteriju ruku stegnutih u pesnice. Amerika i Šepli su pošli za njim. „Nadajmo se da niko neće biti dovoljno glup da mu nešto kaže", rekla je Amerika. „Ili njoj", dodao je Šepli. Trevis je seo prekoputa, nekoliko mesta dalje od mene, zamišljen nad svojim sendvičem. Čekala sam da me pogleda želeći da mu se utešno nasmešim. Trevis je bio na lošem glasu, a ja sam dopustila Parkeru da me povede u hodnik. Sepli me je gurnuo laktom dok sam mu piljila u rođaka. „Loše se oseća. Verovatno pokušava da prekine govorkanja." „Ne moraš da sediš tamo, Treve. Dođi, sedi ovde", rekla sam i potapšala praznu površinu ispred sebe.


„Čuo sam da ti je bio odličan rođendan, Ebi", rekao je Kris Dženks i bacio list zelene salate u Trevisov tanjir. „Ne zavitlavaj je, Dženkse", upozorio ga je namrgođeno Trevis. Kris se nasmešio i razvukao okrugle, ružičaste obraze. „Čuo sam da je Parker ljut. Rekao je da je svratio juče do tvog stana, a ti i Trevis ste još bili u krevetu." „Spavali su, Krise", dobacila je Amerika. Oči su mi poletele ka Trevisu. „Parker je dolazio?" Nelagodno se promeškoljio na stolici. „Hteo sam da ti kažem." ,,Kada?\ prasnula sam. Amerika mi se nagnula do uva. „Parker je čuo glasine i došao je da razgovarate. Pokušala sam da ga zaustavim, ali on je prošao kroz hodnik i... sve shvatio pogrešno." Spustila sam laktove na sto i prekrila lice rukama. „Ovo postaje sve bolje." „Znači, vas dvoje u stvari niste obavili posao?", pitao je Kris. „Prokletstvo, kakvo sranje. Baš sam pomislio da je Ebi ona prava za tebe, Treve." „Bolje prestani, Krise", upozorio ga je Sepli. ,Ako ti nisi spavao s njom, imaš li nešto protiv da ja probam?", pitao je Kris i zasmejao se sa svojim saigračima. Lice mi je buknulo od stida, ali tada mi je Amerika vrisnula u uvo jer je Trevis skočio s mesta. Nagnuo se preko stola i jednom rukom zgrabio Krisa za grlo, a drugom za majicu. Odbrambeni igrač je kliznuo preko stola, a desetak stolica je zaškripalo po podu kad su ljudi ustali da gledaju. Trevis ga je izudarao po licu, izdižući lakat visoko u vazduh pre svakog udarca. Kris je samo mogao da prekrije lice rukama. Niko nije dirao Trevisa. Izgubio je kontrolu i svi su se plašili da mu stanu na put. Ragbisti su spustili glave i povukli se dok su ga posmatrali kako im nemilosrdno napada saigrača na podu. „Trevise!", viknula sam i optrčala oko stola. Usred udarca, Trevis je zaustavio pesnicu, a onda pustio Krisovu majicu i pustio ga da padne na pod. Teško je disao kad se okrenuo da me pogleda; nikad mi nije delovao tako zastrašujuće. Progutala sam knedlu i koraknula unazad kad je prošao pored mene. Krenula sam za njim, ali Amerika me je uhvatila za ruku. Šepli ju je brzo poljubio, a zatim je izašao za rođakom. „Gospode", prošaputala je Amerika. Okrenule smo se i videle Krisove saigrače kako ga podižu s poda. Zgrčila sam se na njegovo crveno i natečeno lice. Krv mu je curila iz nosa i Brazil mu je dodao salvetu sa stola. „Taj ludi kučkin sin!", ječao je Kris, sedeći na stolici i držeći ruku na licu. Zatim je pogledao u mene. „Izvini, Ebi. Samo sam se šalio." Nisam znala šta da mu odgovorim. Nisam umela da objasnim ovo što se upravo dogodilo, baš kao ni on. „Nije spavala ni s jednim od njih", izjavila je Amerika. „Nikad ne znaš kad da začepiš, Dženkse", zgađeno je dodao Brazil. Amerika me je povukla za ruku. „Dođi. Idemo." Nije gubila vreme, već me je odvukla do svog automobila. Kad je ubacila u brzinu, zgrabila sam je za ručni zglob. „Čekaj! Kuda idemo?"


„Idemo kod Šepa. Ne želim da bude sam s Trevisom. Jesi li ga videla? Tip je potpuno odlepio!" „Pa, ni ja ne želim da budem blizu njega!" Zagledala se u mene s nevericom. „Očigledno se nešto dešava s njim. Zar ne želiš da znaš šta je u pitanju?" „Nagon za samoočuvanjem mi je ovog puta jači od radoznalosti, Mer." „Tvoj glas je jedino što ga je zaustavilo, Ebi. Tebe će slušati. Treba da razgovaraš s njim." Uzdahnula sam, pustila joj ruku i naslonila se na sedište. ,,U redu. Idemo." Zaustavili smo se na parkiralištu, Amerika je parkirala auto između Šeplijevog čardžera iTrevisovog harlija. Otišla je do stepeništa i dramatično stavila ruke na kukove. „Hajde, Ebi!", viknula je Amerika i pozvala me rukom da je sledim. Konačno sam krenula, uz oklevanje, ali sam stala kad sam ugledala Šeplija kako žurno silazi stepenicama i nešto tiho govori Americi u uvo. Pogledao me je, odmahnuo glavom, a onda joj ponovo nešto prošaputao. „Šta je bilo?", pitala sam. „Šep ne...", meškoljila se, „Šep misli da ne treba da ulazimo. Trevis je još prilično ljut." „Hoćeš da kažeš kako misli Azja ne treba da uđem", rekla sam. Amerika je bojažljivo slegla ramenima, a onda pogledala u Šeplija. On mi je dodirnuo rame. „Nisi uradila ništa loše, Ebi. Samo, on... samo, ne želi trenutno da te vidi." „Ako nisam uradila ništa loše, zašto onda ne želi da me vidi?" „Nisam siguran; neće da priča sa mnom o tome. Mislim da mu je neprijatno što je izgubio živce pred tobom." „Izgubio je živce pred ćelom kafeterijom! Kakve ja veze imam s tim?" „Više nego što misliš", odgovorio je izbegavajući da me pogleda u oči. Gledala sam ih kratko, a onda prošla pored njih i potrčala uz stepenice. Jurnula sam kroz vrata i zatekla praznu dnevnu sobu. Vrata Trevisove sobe su bila zatvorena, pa sam pokucala. „Trevise? Ja sam, otvori." „Odlazi, Golubice", doviknuo je s druge strane. Provirila sam i videla ga kako sedi na ivici kreveta, okrenut prozoru. Toto mu se šapicama naslonio na leda, nesrećan što ne obraća pažnju na njega. „Sta se dešava s tobom, Treve?", pitala sam ga. Nije odgovarao, pa sam stajala kraj njega prekrštenih ruku. Vilica mu se zategla, ali više nije imao onaj zastrašujući izraz kao u kafeteriji. Izgledao je tužan. Duboko i beznadežno. „Nećeš o tome da razgovaraš sa mnom?" Čekala sam, ali je i dalje ćutao. Okrenula sam se vratima i konačno je uzdahnuo. „Sećaš se onog dana kad me je Brazil zezao, a ti skočila u moju odbranu? Pa... to se dogodilo. Samo sam se malo zaneo.“ „Bio si ljut i pre nego što je Kris išta rekao", kazala sam i vratila se da sednem pored njega. Nastavio je da gleda kroz prozor. „Mislio sam ono što sam rekao i ranije. Treba da odeš, Golubice. Bog zna da ja ne mogu da odem od tebe." Dodirnula sam mu ruku. „Ne želiš da odem."


Vilica mu se opet zategla, a onda me je obgrlio. Sačekao je trenutak, zatim me poljubio u čelo i naslonio obraz na moju slepoočnicu. „Nema veze koliko se trudim. Mrzećeš me kad se sve završi." Obavila sam ruke oko njega. „Moramo da budemo prijatelji. Ne prihvatam ne kao odgovor", citirala sam. Namrštio se, a zatim me privukao sebi obema rukama, i dalje gledajući kroz prozor. „Često te posmatram dok spavaš. Uvek izgledaš tako mirno. Ja nemam tu vrstu smirenosti. U meni kuva sam taj gnev - osim kad tebe gledam kako spavaš. „To sam radio kad je Parker ušao", nastavio je. „Bio sam budan, a on je ušao i samo je stajao na vratima sa zaprepašćenim izrazom lica. Znao sam šta je pomislio, ali nisam ga razuveravao. Nisam objašnjavao zato što sam želeo da misli kako se nešto dogodilo. Sad cela škola misli kako si bila sa obojicom iste večeri." Toto mi se zavukao u krilo i protrljala sam mu uši. Trevis se sagnuo da ga pomazi, a onda je stavio ruku na moju. „Izvini." Slegla sam ramenima. „Ako veruje tračevima, sam je kriv." „Teško je mogao pomisliti nešto drugo kad nas je video zajedno u krevetu." „Zna da spavam kod tebe. Bila sam potpuno obučena, za ime božje. Uzdahnuo je. „Verovatno je bio previše ljut da bi primetio. Znam da ti se dopada, Golubice. Trebalo je da objasnim. To je najmanje što ti dugujem." „Nije važno." „Nisi ljuta?", iznenadio se. „Jesi li zato toliko poludeo? Mislio si da ću biti ljuta na tebe kad mi kažeš istinu?" „Trebalo bi da budeš. Kad bi meni neko svojevoljno narušio ugled, bio bih prilično ljut." „Ti ne brineš za ugled. Šta se desilo s Trevisom koga je bolelo dupe šta drugi misle?", zadirkivala sam ga gurkajući ga laktom. „To je bilo pre nego što sam video izraz na tvom licu kad si čula šta se priča. Ne želim da budeš povredena zbog mene." „Ti ne bi nikad učinio ništa da me povrediš." „Radije bih odsekao ruku", uzdahnuo je. Naslonio je obraz na moju kosu. Nisam odgovarala, a izgleda da je on rekao sve što je želeo, pa smo sedeli bez reči. Povremeno bi me privio jače uz sebe. Uhvatila sam mu se za majicu, jer nisam znala kako da ga drugačije oraspoložim osim da ga pustim da me grli. Kad je sunce počelo da zalazi, čula sam tiho kucanje na vratima. „Ebi?", Amerikin glas je zvučao slabašno s druge strane drveta. „Uđi, Mer", odgovorio je Trevis. Amerika je ušla sa Šeplijem i nasmešila se kad nas je videla zagrljene. „Hteli smo da izađemo negde da jedemo. Hoćete li da skoknemo do Pej veja? „Uf... ponovo azijska hrana, Mer? Stvarno?", pitao je Trevis. Nasmešila sam se. Ponovo je zvučao kao onaj stari. I Amerika je to primetila. „Da, stvarno. Idete ili ne?" „Umirem od gladi", odgovorila sam. „Naravno, nisi stigla da pojedeš ručak", rekao je namršteno. Ustao je i povukao i mene. „Idemo. Hajde da ti uzmemo neku hranu." Nije skidao ruku s mene, i nije me puštao sve dok nismo seli u separe Pej veja. Čim je Trevis otišao do toaleta, Amerika se nagnula. „Dakle? Šta je rekao?" „Ništa", slegla sam ramenima.


Podigla je obrvu. „Bila si u njegovoj sobi dva sata. I nije ništa rekao?" „Obično ne priča kad je tako ljut", ubacio se Šepli. „Morao je nešto reći", navaljivala je Amerika. „Rekao je da se malo zaneo dok se zauzimao za mene i da nije rekao Parkeru istinu kad je ušao u sobu. To je to", rekla sam i ispravila so i biber. Šepli je odmahnuo glavom i zažmurio. „Šta je, dušo?", pitala je Amerika i ispravila se. „Trevis je", uzdahnuo je i zakolutao očima. „Zaboravite." Amerika je bila tvrdoglava. „O, dođavola, ne možeš samo..." Zaćutala je kad je Trevis seo i prebacio ruku iza mene. „Prokletstvo! Hrana još nije stigla?" Smejali smo se i šalili dok se restoran nije zatvorio, a onda smo se potrpali u kola i krenuli kući. Šepli je poneo Ameriku na leđima uz stepenice, ali Trevis je ostao iza i povukao me za ruku da me zaustavi. Gledao je u naše prijatelje dok nisu nestali iza vrata, a onda mi uputio pokajnički osmeh. „Dugujem ti izvinjenje za danas, zato izvini." „Već si se izvinio. U redu je." „Ne. Izvinio sam se za Parkera. Ne želim da me smatraš luđakom koji okolo napada ljude zbog kojekakvih sitnica", rekao je, „ali dugujem ti izvinjenje jer te nisam branio iz pravog razloga." ,,A to bi bio...", nagovarala sam ga. „Napao sam ga zato što je rekao kako želi da bude sledeći u redu, a ne zato što te je zavitlavao." „To što je nagoveštavao da postoji red jeste dovoljan razlog da me braniš, Treve." „To i hoću da kažem. Bio sam ljut jer sam shvatio da želi da spava s tobom." Kad sam razmislila o tome šta je ovim mislio, zgrabila sam ga za majicu i naslonila mu čelo na grudi. „Znaš šta? Baš me briga", izjavila sam i podigla pogled. „Baš me briga šta ljudi govore, ili što si izgubio živce, ili što si razbio Krisu lice. Poslednje što želim jeste da izađem na loš glas, ali umorna sam od toga da svima objašnjavam naše prijateljstvo. Dođavola s njima." Trevisove oči su se raznežile i izvio je uglove usana. „Naše prijateljstvo? Ponekad se pitam da li me uopšte slušaš." „Kako to misliš?" „Hajdemo unutra. Umoran sam." Klimnula sam glavom i zagrljeni smo ušli u stan. Amerika i Sepli su se već zatvorili u njihovu sobu i ja sam se na brzinu istuširala. Trevis je sedeo s To tom napolju dok se nisam obukla u pidžamu i posle pola sata oboje smo bili u krevetu. Naslonila sam glavu na rame i ispustila dugi, opuštajući uzdah. „Ostalo je još samo dve nedelje. Kako ćeš se snaći sa svim tim uzbuđenjem kad se vratim u MorganT „Ne znam", odgovorio je. Primetila sam da se muči i mršti, čak i u mraku. „Hej", dodirnula sam mu ruku. „Samo sam se šalila." Dugo sam ga gledala, disala, treptala i pokušala da se opustim. Malo se promeškoljio i pogledao me. „Veruješ li mi, Golubice?" „Da, zašto?" „Dođi", rekao je i privukao me sebi. Ukočila sam se na tren, pre nego što sam mu naslonila glavu na grudi. Šta god da se dešavalo s njim, bila sam mu potrebna i


nisam mogla da ga odbijem Ä?ak ni da sam htela. Osećala sam se dobro dok sam leĹžala pored njega.


Deveto poglavlje OBEĆANJE

Finč je odmahnuo glavom. ,,U redu, znači ti si s Parkerom, ili Trevisom? Zbunjen sam." „Parker ne razgovara sa mnom, pa to trenutno visi u vazduhu", rekla sam dok sam pokušavala da namestim ruksak na leđima. Ispustio je dim, a zatim skinuo parče duvana s jezika. „Dakle, jesi li s Trevisom?" „Prijatelji smo, Fince." „Shvataš da svi misle kako imate neki čudan odnos prijateljstva s povlasticama i da to nećete da priznate, je li tako?" „Baš me briga. Mogu da misle šta hoće." „Od kada? Šta se dogodilo s razdražljivom, zagonetnom, povučenom Ebi koju sam poznavao i voleo?" „Umrla je od stresa zbog svih tračeva i pretpostavki." „Velika šteta. Nedostajaće mi to da upirem prstom u nju i smejem joj se." Udarila sam Finča po ruci i nasmejala mu se. „Dobro. Bilo je i vreme da prestaneš da se pretvaraš", rekao je. „Kako to misliš?" „Srce, razgovaraš s nekim ko se veći deo života pretvarao. Uočio sam te na kilometre." „Šta pokušavaš da kažeš, Finče? Da sam prikrivena lezbejka?" „Ne, da nešto kriješ. Džemperići, smerno ponašanje, odlasci u skupe restorane s Parkerom Hejsom... to nisi ti. Ili si bila striptizeta u malom gradu ili si izašla s rehabilitacije. Pretpostavljam da je ovo drugo." Glasno sam se nasmejala. „Užasno loše pogađaš!" „Pa, koja je tvoja tajna?" „Kad bih ti rekla, onda to ne bi više bila tajna, zar ne?" Crte lica mu je zaoštrio vragolast osmeh. „Ja sam tebi otkrio svoju, a sad ti meni tvoju." „Mrzim da donosim loše vesti, ali tvoja seksualna orijentacija baš i nije tajna, Fince." „Jebiga! A ja sam mislio da sam zagonetno seksualno mače", rekao je i povukao još jedan dim. Zgrčila sam se pre nego što sam progovorila. „Jesi li imao lep porodičan život, Finče?" „Mama mi je sjajna... tata i ja smo imali sukoba koje smo morali da rešimo, ali sad smo u dobrim odnosima." „Ja sam imala Mika Abernatija za oca." „Ko je to?" Zakikotala sam se. „Vidiš? Nije bitno ako ne znaš ko je on." „Ko je on?" „Haos. Kocka, piće, preka narav... to je nasledno u mojoj porodici. Amerika i ja smo došle ovamo da bih počela iz početka, bez žiga ćerke pijane propalice." „Kockarska propalica iz Vičite?" „Rođena sam u Nevadi. Sve što je Mik dodirivao tamo se pretvaralo u zlato. Kad sam napunila trinaest, sreća mu se preokrenula."


„I okrivio je tebe." ,Amerika se mnogo čega odrekla da bi došla ovamo sa mnom, kako bih ja mogla da pobegnem, ali čim sam došla, prvo sam naletela na Trevisa." ,,A kad pogledaš Trevisa..." „Sve mi je previše poznato." Finč je klimnuo glavom i bacio cigaretu na zemlju. „Sranje, Ebi. To ne valja." Zaškiljila sam. „Ako kažeš nekome ovo što sam ti upravo rekla, pozvaću mafiju. Poznajem neke od njih, znaš." „Lupaš." Slegla sam ramenima. „Veruj u šta hoćeš." Finč me je sumnjičavo odmerio, a zatim se osmehnuo. „Ti si i zvanično najveća faca koju poznajem." „To je tužno, Finče. Trebalo bi više da izlaziš", rekla sam i zaustavila se na ulazu u kafeteriju. Podigao mi je bradu. „Sve će se srediti. Čvrsto verujem u izreku da se sve dešava s razlogom. Došle ste ovamo, Amerika je upoznala Šepa, ti si pronašla put do Kruga, nešto u vezi s tobom je preokrenulo svet Trevisa Medoksa. Razmisli o tome", rekao je i brzo me poljubio u usne. „Hej!", viknuo je Trevis. Uhvatio me je za struk, odigao me od zemlje i spustio me iza sebe. „Ti si poslednja osoba zbog koje treba da brinem, Finče! Pomozi mi ovde", zadirkivao ga je. Finč se naslonio na Trevisa i namignuo mu. „Kasnije, kolačiću." Kad se Trevis okrenuo prema meni, osmeh mu je izbledeo. „Zašto se mrštiš?" Odmahnula sam glavom trudeći se da ne obraćam pažnju na adrenalin koji mi je potekao venama. „Samo mi se ne dopada taj nadimak. Budi mi neka loša sećanja." „Izrazi nežnosti baptističkog sveštenika?" „Ne", progunđala sam. Trevis je udario o dlan. „Hoćeš li da prebijem, Finča? Da ga naučim lekciju? Srediću ga." Morala sam da se nasmešim. „Da želim da sredim Finča, samo bih mu rekla kako se Prada zatvorila i to bi ga dotuklo." Nasmejao se i krenuo ka vratima. „Hajdemo! Venem ovde!" Seli smo zajedno za trpezarijski sto, štipajući jedno drugo i gurkajući se laktovima u rebra. Trevis je bio raspoložen kao one noći kad sam izgubila opkladu. Svi su za stolom primetili, i kad je pokrenuo malu bitku oko hrane sa mnom, privukao je pažnju i onih koji su sedeli za susednim stolovima. Zakolutala sam očima. „Osećam se kao životinja u zoološkom vrtu.“ Trevis me je kratko pogledao kad je primetio da svi zure, a onda je ustao. „NE MOGU!", viknuo je. Zapanjeno sam zurila dok su se sve glave trgle i pogledale u njegovom pravcu. Nekoliko puta je klimnuo glavom u ritmu muzike u svojoj glavi. Šepli je sklopio oči. „O, ne." Trevis se nasmešio. „Da dobijem za-do-volj-stvo", pevao je, „Ne mo-gu da do-bijem za-do-volj-stvo. A pokušao sam... i pokušao... i pokušao... i pokušao...", popeo se na sto dok su svi zurili u njega, „NE MOGU!"3 Pokazao je na ragbiste na kraju stola, a oni su se nasmešili, „NE MOGU!", doviknuli su horski. Zatim je cela prostorija zapljeskala u ritmu.


Trevis je zapevao u pesnicu. „Dok se vozim kolima, čovek se pojavi na... radiju... govori mi i govori... neke beskorisne vesti! Trebalo bi da raspiri moju maštu! NE MOGU! „O ne, ne, ne!" Zaplesao je pored mene pevajući u zamišljeni mikrofon. Cela prostorija je skladno pevala: „HEJ, HEJ, HEJ!" „To ću reći!", pevao je Trevis. Vrcnuo je i začulo se nekoliko zvižduka i skičanje devojaka. Ponovo je prošao pored mene, pevajući refren do drugog kraja prostorije, s ragbistima kao pratećim vokalima. „Ja ću ti pomoći!" Doviknula je devojka pozadi. „... jer pokušao sam, i pokušao, i pokušao...", pevao je. „NE MOGU! NE MOGU!", pevali su mu pratioci. Zaustavio se ispred mene i sagnuo. „Kad gledam televiziju... i... pojavi se čovek i kaže mi... kako mi košulje bele mogu biti! Pa, on ne može biti muškarac, jer ne puši... iste cigarete kao ja! Ne mogu! U, ne, ne, ne!" Svi su zapljeskali na melodiju i ragbisti su otpevali: „HEJ, HEJ, HEJ!" „To kažem!", pevao je Trevis upirući prst na svoju raspevanu publiku. Neki su ustali i zaplesali s njim, ali većina je samo posmatrala s veselim čuđenjem. Skočio je na susedni sto i Amerika je vrisnula, zapljeskala i gurnula me laktom. Odmahnula sam glavom; umrla sam i probudila se u Srednjoj muzičkoj školi.4 Ragbisti su pevušili osnovnu melodiju: ,,Na-na, na-na-na! Na-na- -na! Na-na, nana-na!" Trevis je visoko podigao pesnicu-mikrofon. „Dok se vozim oko sveta... radim ovo... i potpisujem ono!" Skočio je dole, a zatim se nagnuo preko stola meni u lice: „1 pokušavam da nateram devojku... da mi kaže, u bebi, bolje se vrati, možda sledeće nedelje, jer vidiš da... Neprestano gubim! NE MOGU! U, ne, ne, ne!" Prostorija je pljeskala u ritmu, ragbisti su viknuli njihov deo: „HEJ, HEJ, HEJ!" „Ne mogu! Ne mogu! Da dobijem zadovoljstvo!", pevušio mi je, nasmešen i zadihan. Celom prostorijom se prolomio pljesak, čak i nekoliko zvižduka. Poljubio me je u čelo, a zatim sam ustala da se naklonim. Kad se vratio da sedne prekoputa mene, kikotao se. „Sad više ne gledaju u tebe, zar ne?", dahtao je. „Hvala. Stvarno nije trebalo", rekla sam. „Ebs?" Podigla sam pogled i ugledala Parkera kako stoji na kraju stola. Sve oči su ponovo bile uprte u mene. „Treba da razgovaramo", rekao je, vidno uznemiren. Pogledala sam u Ameriku, Trevisa, a onda i u Parkera. „Molim te?", pitao je s rukama zavučenim u džepove. Klimnula sam glavom i pošla za njim napolje. Prošao je pored prozora sve do povučenog mesta u kraju zgrade. „Nisam imao nameru da ponovo privučem pažnju na tebe. Znam koliko to mrziš." „Onda si mogao da me pozoveš ako si hteo da razgovaraš sa mnom", rekla sam. Klimnuo je glavom, gledajući u zemlju. „Nije mi bila namera da te nađem u kafeteriji. Video sam neko komešanje, a zatim i tebe, i ušao sam. Izvini."

3 „(1 Can't Get No) Satisfaction, Rolinptomi. (Prim. prev.) 4 High School iM us i cal, američka TV filmska trilogija. (Prim. prev.)


Sačekala sam, a on je ponovo progovorio: „Ne znam šta se dogodilo između tebe i Trevisa. To se mene ne tiče... ti i ja smo samo nekoliko puta izašli. Prvo sam bio ogorčen, ali onda sam shvatio da mi to ne bi smetalo da ne gajim osećanja prema tebi." „Nisam spavala s njim, Parkere. Pridržavao mi je kosu dok sam povraćala tekilu u njegovom toaletu. Eto, toliko je bilo romantično." Nasmejao se. „Mislim da nismo počeli kako treba... ne dok ti živiš kod Tre visa. Iskreno, Ebi, sviđaš mi se. Ne znam šta je to, ali izgleda da ne mogu da prestanem da mislim na tebe." Nasmešila sam se i on me je uzeo za ruku i prešao mi prstima preko narukvice. „Verovatno sam te uplašio ovim smešnim poklonom, ali nikad ranije nisam bio u ovakvom položaju. Imam osećaj da se neprekidno takmičim s Trevisom za tvoju pažnju." „Nisi me zaplašio narukvicom." Stisnuo je usne. „Voleo bih da te ponovo izvedem za nekoliko nedelja, kad ti istekne mesec dana kod Trevisa. Tada ćemo moći bolje da se upoznamo bez ometanja." „Pošteno." Sagnuo se, zatvorio oči i pritisnuo usne na moje. „Pozvaću te uskoro." Mahnula sam mu u znak pozdrava, a zatim se vratila u kafeteriju prolazeći pored Trevisa. Zgrabio me je i povukao u krilo. „Raskid je težak?" „Želi da pokušamo ponovo kad se vratim u Morgan." „Sranje, moraću da smislim novu opkladu", rekao je i privukao tanjir ispred mene. Sledeće dve nedelje su proletele. Osim odlazaka na predavanja, provela sam svaki budan trenutak s Trevisom, i veći deo tog vremena smo proveli sami. Izveo me je na večeru, na piće i ples u Vratima, na kuglanje, a bio je i pozvan na dve borbe. Kad se nismo blesavo smejali, razigrano smo se rvali, ili leškarili na kauču s Totom i gledali film. Upadljivo je ignorisao sve devojke koje su treptale na njega i svi su pričali o tom novom Trevisu. Moje poslednje noći u stanu Amerika i Šepli su bili neobjašnjivo odsutni i Trevis se pomučio oko posebne večere. Kupio je vino, postavio salvete i čak doneo i nov srebrni pribor za jelo za tu priliku. Postavio nam je tanjire na kuhinjski pult i privukao stolicu sa druge strane da sedne prekoputa mene. Prvi put sam imala neki neodredeni osećaj da smo na sastanku. „Ovo je stvarno dobro, Treve. Sakrio si sve od mene", rekla sam dok sam žvakala testeninu s piletinom koju je pripremio. Silom se nasmešio i shvatila sam da se trudi da razgovor održi vedrim. „Da sam ti ranije rekao, onda bi to očekivala svako veče." Osmeh mu je izbledeo i spustio je pogled na sto. Gurkala sam hranu po tanjiru. „1 ti ćeš meni nedostajati, Treve." „I dalje ćeš dolaziti, je li tako?" „Znaš da hoću. A ti ćeš dolaziti u Morgan i pomagati mi oko učenja kao i ranije." ,Ali neće biti isto", uzdahnuo je. „Izlazićeš s Parkerom, bićemo zauzeti... ići u različitim pravcima." „Neće se toliko promeniti."


Uspeo je da se kratko nasmeje. „Ko bi pomislio na osnovu našeg prvog susreta da ćemo sedeti ovde? Niko ne bi rekao pre tri meseca da ću biti ovako nesrećan što se rastajem s devojkom." Stomak mi se zgrčio. „Ne želim da budeš nesrećan." „Onda nemoj da ideš", rekao je. Izraz mu je bio toliko očajan da mi se stvorila knedla u grlu. „Ne mogu da se uselim ovamo, Trevise. To je ludo." „Ko kaže? Upravo sam proveo dve najbolje nedelje u svom životu." I« „ ja. „Zašto se onda osećam kao da te nikad više neću videti?" Nisam imala odgovor. Vilica mu se stegla, ali nije bio ljut. Osetila sam neodoljivu potrebu da mu priđem, pa sam ustala, obišla oko pulta i sela mu u krilo. Nije me pogledao, pa sam ga zagrlila oko vrata i naslonila obraz na njegov. „Shvatićeš koliko sam bila naporna, a onda ćeš zaboraviti da ti nedostajem", šapnula sam mu u uvo. Uzdahnuo je dok mi je trljao leda. „Obećavaš?" Nagnula sam se unazad i pogledala ga dodirujući mu lice. Palcem sam mu prelazila preko vilice; izraz lica mu je bio srceparajući. Zažmurila sam i nagnula se da ga poljubim u ugao usana, ali on se okrenuo pa sam dodirnula više nego što sam nameravala. Iako me je poljubac iznenadio, nisam se odmah povukla. Trevis je zadržao usne na mojima, ali nije išao dalje. Konačno sam se odmakla i nasmešila. „Sutra mi je važan dan. Pospremiću kuhinju, a onda idem u krevet." „Pomoći ću ti", rekao je. Ćutke smo zajedno oprali sudove dok nam je Toto spavao kod nogu. Obrisao je poslednju posudu i ostavio je na stalak, a onda me poveo hodnikom čvrsto me držeći za ruku. Razdaljina od ulaza u hodnik do vrata njegove sobe izgledala je dvostruko duža. Oboje smo znali da je do rastanka ostalo samo nekoliko sati. Ovog puta se čak nije ni pretvarao da ne gleda dok sam se presvlačila u njegovu majicu za spavanje. On se skinuo u bokserice i zavukao se ispod ćebeta čekajući da mu se pridružim. Kad sam to uradila, isključio je lampu, a onda me privukao sebi bez traženja dozvole ili izvinjavanja. Čvrsto me je stegao i uzdahnuo, a ja sam mu naslonila lice na vrat. Čvrsto sam zatvorila oči i uživala u trenutku. Znala sam da ću žaliti za njim do kraja života, pa sam ga proživljavala najdublje što sam mogla. Pogledao je kroz prozor. Drveće mu je bacalo senku preko lica. Sklopio je oči, a mene je obuzela neka seta. Teško mi je bilo da ga gledam kako pati, jer sam znala da nisam samo uzrok te tuge... već sam bila i jedina koja je mogla da je odagna. „Treve? Jesi li dobro?", pitala sam. Dugo je ćutao pre nego što je progovorio. ,,U životu nisam bio gore." Naslonila sam mu čelo na vrat, a on me je čvršće stisnuo. „Ovo je glupo", rekla sam. „Vidaćemo se svakog dana." „Znaš da to nije istina." Težina bola koji smo osećali bila je razorna i obuzela me je nezadrživa potreba da nas oboje spasem. Podigla sam bradu, ali sam oklevala; to što sam se spremala da


uradim promeniće sve. Shvatala sam da Trevis na intimnost gleda kao na razonodu, pa sam zažmurila i progutala strah. Morala sam nešto da uradim, jer sam znala da ćemo oboje ležati budni, strepeći od svakog minuta koji će proći sve do jutra. Srce mi je zalupalo kad sam mu dodirnula vrat usnama, a zatim sam mu okusila kožu laganim, nežnim poljupcem. Pogledao me je iznenađeno, a onda su mu oči smekšale kad je shvatio šta želim. Nagnuo se i nežno spustio usne na moje. Toplina njegovih usana mi je proputovala kroz čitavo telo sve do nožnih prstiju i privukla sam ga bliže sebi. Sad kad smo preduzeli prvi korak, nisam imala nameru da se zaustavljam. Razdvojila sam usne i pustila Trevisov jezik da pronađe moj. „Želim te", rekla sam. Poljubac se odjednom usporio i on je pokušao da se odmakne. Odlučna da dovršim što sam započela, ljubila sam ga još strasnije. Povlačio se sve dok se nije našao na kolenima. Ustala sam s njim, ne odvajajući usta od njegovih. Uhvatio me je za oba ramena da me odmakne od sebe. „Sačekaj trenutak", prošaputao je uz vragolast osmeh i teško dišući. „Ne moraš ovo da radiš, Golubice. Ne mora to večeras da se desi." Povlačio se, ali u očima sam mu videla kako neće još dugo moći da se obuzdava. Ponovo sam se nagnula, i ovog puta su mu ruke popustile taman toliko da nam se usne okrznu. Odlučno sam ga pogledala ispod obrva. Trebao mi je trenutak da progovorim, ali rekla sam: „Nemoj me terati da te molim", prošaputala sam mu kod usta. Sa tih šest reči njegova suzdržanost je nestala. Poljubio me je, snažno i željno. Prstima sam mu prešla preko leda, uhvatila se za lastiš bokserica i nestrpljivo mu prešla preko nabora na tkanini. Tada su mu usne postale nestrpljive i srušila sam se na dušek kad se bacio na mene. Jezikom je ponovo prešao preko mog, i kad sam skupila hrabrost da zavučem ruku između njegove kože i bokserica, zastenjao je. Povukao mi je majicu preko glave, a onda mi je rukom nestrpljivo prešao preko tela, uhvatio mi gaćice i jednom rukom mi ih svukao s nogu. Još jednom je spustio usne na moje i zavukao mi ruku sa unutrašnje strane butine, a ja sam ispustila dug, treperav uzdah kad su mu prsti zalutali tamo gde me nijedan muškarac još nije dotakao. Kolena su mi se podizala i uvijala sa svakim pokretom njegove ruke, i kad sam mu zarila prste u telo, namestio se iznad mene. „Golubice", rekao je zadihano, „ne mora da bude večeras. Čekaću dok ne budeš spremna." Pružila sam ruku ka gornjoj fioci njegovog noćnog stočića i otvorila je. Kad sam osetila plastiku medu prstima, prinela sam ugao usnama i otvorila paket zubima. Pomerio mi je ruku s leda i skinuo bokserice, a zatim ih odgurnuo nogama kao da ne može da ih podnese između nas. Paketić mu je zapucketao među prstima i nakon nekoliko trenutaka osetila sam ga medu butinama. Zažmurila sam. „Pogledaj me, Golubice." Zagledala sam se u njega, i pogled mu je bio napet i nežan u isto vreme. Iskrivio je glavu, sagnuo se da me nežno poljubi, a onda mu se telo napelo i prodro je u mene malim, sporim pokretom. Kad se povukao, ugrizla sam se za usnu od nelagode; kad se ponovo zaljuljao ka meni, zažmurila sam od bola. Butinama sam ga čvrsto obuhvatila oko kukova i on me je opet poljubio. „Pogledaj me", prošaputao je.


Kad sam otvorila oči, ponovo se ušao u mene, i uzviknula sam od predivnog peckanja koje sam osetila. Kad sam se opustila, kretanje njegovog tela uz moje postalo je ritmičko. Usplahirenost koju sam osećala na početku je nestala i Trevis me je grlio kao da ne može da me se zasiti. Povukla sam ga u sebe i zastenjao je kad više nije mogao da izdrži. „Toliko sam te dugo želeo, Ebi. Ti si sve što želim", šapnuo mi je u usta. Jednom rukom me je uhvatio za butinu i podigao se na lakat, samo nekoliko centimetara iznad mene. Tela nam je orosio tanak sloj znoja i ja sam izvila leda kad mi je usnama prešao preko vilice, a zatim se spustio niz vrat. „Trevise", uzdahnula sam. Kad sam mu izgovorila ime, pritisnuo je obraz uz moj i pokreti su mu postali oštriji. Zvuči iz grla su mu postali glasniji i konačno me je pritisnuo još jedan, poslednji put, zaječao i zadrhtao iznad mene. Posle nekoliko trenutaka se opustio i disanje mu se usporilo. „Kakav prvi poljubac", rekla sam umorno i zadovoljno. Nasmešio se proučavajući mi lice. „Tvoj poslednji prvi poljubac." Bila sam previše zapanjena da bih odgovorila. Srušio se pored mene na stomak, prebacio mi ruku preko struka i spustio mi čelo na obraz. Prešla sam mu prstima preko gole kože leda sve dok nisam čula da mu se disanje ujednačilo. Ležala sam budna satima, osluškivala njegovo duboko disanje i zavijanje vetra kroz drveće napolju. Amerika i Šepli su tiho ušli u stan i čula sam ih kako na vrhovima prstiju prolaze kroz hodnik mrmljajući jedno drugom. Ranije tokom dana smo spakovale stvari i ustuknula sam na pomisao kako će jutro biti neprijatno. Ranije sam mislila da će, čim spava sa mnom, Trevis zadovoljiti svoju radoznalost, ali umesto toga, on je pričao o večnosti. Zatvorila sam oči i zamislila njegov izraz kad sazna da ovo što se desilo između nas nije početak, već kraj. Nisam mogla da krenem tim putem, i mrzeće me kad mu to saopštim. Izvukla sam se ispod njegove ruke, obukla se i odnela cipele kroz hodnik do Seplijeve sobe. Amerika je sela na krevet, a Sepli je skidao majicu ispred ormara. „Je li sve u redu, Ebi?", pitao je Sepli. „Mer?", pozvala sam je i pokazala joj da izađe sa mnom u hodnik. Klimnula je glavom oprezno me posmatrajući. „Sta se dešava?" „Moraš me sad odvesti do Morgana. Ne mogu da čekam do sutra." Jedna strana usta joj se izvila u osmeh razumevanja. „Nikad nisi volela opraštanja." Sepli i Amerika su mi pomogli s torbama i piljila sam kroz prozor Amerikinih kola dok smo se vozile do Morgana. Kad smo unele i poslednje torbe u moju sobu, Amerika me je uhvatila. „Sad će biti mnogo drugačije u stanu." „Hvala što si me dovezla kući. Sunce će izaći za nekoliko sati. Bolje kreni", rekla sam i kratko je zagrlila pre nego što sam je pustila. Amerika se nije nijednom osvrnula kad je izašla iz sobe, a ja sam razdražljivo grizla usnu jer sam znala koliko će se ljutiti kad sazna šta sam uradila. Majica mi je pucketala dok sam je skidala preko glave, statika u vazduhu se pojačala pred nadolazećom zimom. Osećajući se pomalo izgubljeno, sklupčala sam se u loptu ispod debelog jorgana i disala kroz nos; Trevisov miris mi je još bio na koži.


Krevet mi se činio hladan i stran, oštra suprotnost Trevisovom toplom dušeku. Provela sam trideset dana u krcatom stanu sa Isternovom najozloglašenijom skitnicom i posle svih prepirki i posetiteljki kasno u noć, jedino sam tamo želela da budem. Telefonski pozivi su počeli u osam ujutru, a onda na svakih pet minuta čitavih sat vremena. „Ebi!", zaječala je Kara. „Javi se na glupi telefon!" Pružila sam ruku i isključila ga. Kad sam čula i lupanje na vratima, shvatila sam da neću moći da provedem vreme zatvorena u svojoj sobi kako sam nameravala. Kara se uhvatila za bravu. „Šta je? Amerika se progurala pored nje i prišla mom krevetu. „Sta se, dodavola, dešava?", viknula je. Oči su joj bile crvene i natečene i još je bila u pidžami. Sela sam na krevetu. „Sta je bilo, Mer?" „Trevis je prokleto pukao! Neće da priča s nama, rasturio je stan, bacio stereo preko sobe... Sep ne može da ga urazumi!" Protrljala sam oči i zatreptala. „Ne znam." „Sereš! Reći ćeš mi šta se, dodavola, dešava, i to odmahr Kara je zgrabila neseser i pobegla. Zalupila je vrata iza sebe i ja sam se namrštila, uplašena da će ispričati domskom savetniku, ili još gore, dekanu. „Budi tiša, Amerika, gospode", prošaputala sam. Stegla je zube. „Sta si uradila?" Pretpostavila sam da će biti ljut na mene; nisam znala da će se razjariti. „Ja... ne znam", progutala sam knedlu. „Zamahnuo je rukom na Šepa kad je saznao da smo ti pomogli da odeš. Ebi! Molim te, reci mi!", molila je, a oči su joj se zacaklile. „Bojim se!" Strah u njenim očima mi je izvukao samo polovičnu istinu. „Jednostavno nisam mogla da se opraštam. Znaš da mi je to teško." „Nešto je drugo u pitanju, Ebi. Jebeno je odlepio! Čula sam da te doziva, a onda je projurio kroz ceo stan u potrazi za tobom. Uleteo je u Šepovu sobu zahtevajući da zna gde si. Onda je pokušavao da te pozove. Ponovo, i ponovo, i ponovo", uzdahnula je. „Lice mu je bilo... Gospode, Ebi. Nikad ga nisam videla takvog. „Pokidao je čaršave s kreveta i bacio ih, bacio je jastuke, razbio ogledalo pesnicom, šutnuo vrata... izbio ih je iz šarki! Nešto najstrašnije što sam videla u životu!" Zažmurila sam i suze koje su mi se skupile u očima potekle su mi niz obraze. Dobacila mi je svoj mobilni. „Moraš da ga pozoveš. Barem da mu kažeš da si dobro." ,,U redu, pozvaću ga." Ponovo mi je gurnula mobilni. „Ne, pozvaćeš ga sada." Uzela sam telefon u ruku i prešla prstima preko tipki, pokušavajući da smislim šta bih mu mogla reći. Istrgla mi ga je iz ruke, ukucala broj, a zatim mi ga vratila. Prinela sam telefon uvu i duboko udahnula. „Mer?", javio se Trevis, glasom punim brige. „Ja sam." Veza je nekoliko trenutaka bila tiha pre nego što je konačno progovorio. „Šta ti se, jebote, dogodilo sinoć? Probudim se jutros, a tebe nema, i ti... samo si otišla i nisi mi se ni javila? Zašto?' „Žao mi je. Ja..."


„Žao ti je? Poludeo sam! Ne javljaš se na telefon, iskradeš se i, šta... zašto? Mislio sam da smo konačno sve resili!" „Samo mi je trebalo vremena da razmislim." „O čemu?", zastao je. „Jesam li... jesam li te povredio?" „Ne! Nije to u pitanju! Stvarno, stvarno mi je žao. Sigurna sam da ti je Amerika rekla. Ne volim opraštanja." „Moram da te vidim", rekao je očajno. Uzdahnula sam. „Danas imam mnogo posla, Treve. Moram da se raspakujem i imam gomilu veša za pranje." „Kaješ se", rekao je i glas mu je pukao. „Nije... ne radi se o tome. Mi smo prijatelji. To se neće promeniti." „Prijatelji? Šta je onda, jebote, bilo ono sinoć?", rekao je ljutito. Čvrsto sam zažmurila. „Znam šta želiš. Ja samo... ne mogu trenutno." „Dakle, samo ti je potrebno malo vremena?", pitao je smirenije. „Mogla si to da mi kažeš. Nisi morala da bežiš od mene." „Tako mi se učinilo najjednostavnije." „Za koga?" „Nisam mogla da spavam. Neprestano sam razmišljala kako će sve izgledati ujutru, pakovanje u Merin automobil i... nisam to mogla, Treve", rekla sam. „Već mi je dovoljno loše što nećeš više biti ovde. Ne možeš mi jednostavno nestati iz života." Usiljeno sam se nasmešila. „Videćemo se sutra. Ne želim da bude neprijatno, u redu? Samo moram nešto da rešim. To je sve." ,,U redu", rekao je. „Mogu to." Prekinula sam vezu, a Amerika me je ljutito gledala. „Spavala si s njim? Kučko! Nisi ni nameravala da mi kažeš?" Zakolutala sam očima i pala na jastuk. „Ovde se nije reč o tebi, Mer. Sve se upravo pretvorilo u zbrkanu gomilu sranja." „Šta tu ima teško? Vas dvoje bi trebalo da ste van sebe od sreće, a ne da on lomi vrata a ti se sakrivaš u svojoj sobi!" „Ne mogu da budem s njim", prošaputala sam, ne skidajući pogled s tavanice. Spustila je ruku na moju i tiho progovorila. „Trevis još mora da radi na sebi. Veruj mi, razumem svu suzdržanost koju imaš prema njemu, ali pogledaj koliko se već promenio zbog tebe. Pomisli na protekle dve nedelje, Ebi. On nije Mik." Ja sam Mik! Upustim se u vezu s Trevisom i sav naš trud... puf!" Pucnula sam prstima. „Tek tako!" „Trevis ne bi dozvolio da se to desi!" „To ne zavisi od njega, zar ne?" „Slomićeš mu srce, Ebi. Slomićes mu srce! Ti si jedina devojka kojoj je dovoljno verovao da se zaljubi, a ti ćeš ga zakucati za zid!" Okrenula sam se jer nisam mogla da joj gledam izraz lica koji je pratio njen molećivi glas. „Potreban mi je srećan kraj. Zato smo došle ovamo." „Ne moraš ovo da radiš. Moglo bi da uspe." „Dok me sreća ne napusti." Amerika je podigla ruke i pustila ih da joj padnu u krilo. „Bože, Ebi, nemoj da ponavljaš to sranje. Razgovarale smo o tome." Zazvonio mi je telefon i pogledala sam u ekran. „Parker je." Odmahnula je glavom. „Još razgovaramo."


„Halo?", javila sam se izbegavajući Amerikin ljutiti pogled. „Ebs! Prvi dan slobode! Kakav je osećaj?", pitao je. „Osećam se... slobodno", rekla sam, mada nisam uspela da odglumim oduševljenje. „Večera sutra? Nedostajala si mi." „Da", obrisala sam nos rukavom. „Sutra mi savršeno odgovara." Kad sam spustila telefon, Amerika se mrštila. „Pitaće me kad se vratim", rekla je. „Želeće da zna o čemu smo pričale. Šta da mu kažem?" „Reci mu da ću održati obećanje. Do sutra u ovo vreme neću mu nedostajati."


Deseto poglavlje POKERAŠKO LICE

Dva stola dalje, jedan sto iza. Ameriku i Šeplija sam jedva videla sa svog mesta i sagnula sam se dok sam posmatrala Trevisa kako zuri u praznu stolicu na kojoj sam obično sedela na kraju stola. Osećala sam se glupo zbog sakrivanja, ali nisam bila spremna da sedim čitav sat prekoputa njega. Kad sam pojela, duboko sam udahnula i izašla sam do mesta gde je Trevis dovršavao cigaretu. Veći deo noći sam pokušavala da smislim plan kako da se vratimo na ono na čemu smo bili i ranije. Ako se prema našem susretu budem odnosila onako kako je on uopšteno gledao na seks, imaću bolje izglede. Postojala je opasnost da ga potpuno izgubim, ali sam se nadala da će ga ogroman muški ego naterati da prihvati igru. „Ćao", rekla sam. Iskrivio je lice. „Ćao. Mislio sam da ćeš biti na ručku." „Ručala sam na brzinu, moram da učim", slegla sam ramenima, trudeći se da budem opuštena. „Je li ti potrebna pomoć?" ,,U pitanju je račun. Mislim da sam ga shvatila." „Mogu da ti pravim društvo radi moralne podrške", nasmešio se i zavukao ruku u džep. Čvrsti mišići ruke su mu se zategli od tog pokreta i živo sam se prisetila njihovog zatezanja dok je ulazio u mene. „Hm... šta?", pitala sam, zbunjena neočekivanim erotskim razmišljanjem koje mi je proletelo kroz glavu. „Treba li da se pretvaramo kako se ono nije ni dogodilo?" „Ne, zašto?", odglumila sam zbunjenost i on je uzdahnuo nezadovoljan mojim ponašanjem. „Ne znam... zato što sam ti oduzeo nevinost?", izgovorio je prigušeno nagnuvši se prema meni. Zakolutala sam očima. „Sigurna sam da nisi prvi put nekome oduzeo nevinost, Treve." Baš kao što sam se i plašila, moje opušteno držanje ga je razljutilo. ,,U stvari, jesam." „Hajde... rekla sam da ne želim nikakvu nelagodnost medu nama." Poslednji put je povukao dim i bacio cigaretu na zemlju. „Pa, ako sam išta naučio u poslednjih nekoliko dana, jeste to da ne dobijaš uvek ono što želiš." „Ćao, Ebs", Parker me je pozdravio i poljubio u obraz. Trevis ga je prostrelio pogledom sa ubistvenim izrazom lica. „Doći ću po tebe oko šest?", rekao je Parker. Klimnula sam glavom. „Šest." „Vidimo se uskoro", rekao je i produžio na predavanje. Gledala sam ga kako odlazi i plašila sam se kako ću izdržati posledice poslednjih deset sekundi. „Izlaziš s njim večeras?", kipteo je Trevis. Vilica mu je bila stegnuta i videla sam da mu poskakuje pod kožom. „Rekla sam ti da će me pozvati da izađemo kad se vratim u Morgan. Juče me je pozvao."


„Stvari su se malo izmenile od tog razgovora, zar ne misliš?" „Zašto?" Udaljio se od mene i ja sam progutala knedlu trudeći se da zaustavim suze. Zaustavio se, vratio se i uneo mi se u lice. „Zato si rekla da mi nećeš nedostajati od danas! Znala si da ću saznati za tebe i Parkera i mislila si da ću samo... šta? Preboieti te? Zar mi ne veruješ, ili jednostavno nisam dovoljno dobar? Prokletstvo, reci mi! Reci mi, dođavola, šta sam ti učinio pa da mi ovo radiš!" Ostala sam čvrsta i gledala sam ga pravo u oči. „Nisi mi ništa učinio. Otkad je seks za tebe pitanje života i smrti?" „Otkako je bio s tobom!" Osvrnula sam se oko sebe, pošto sam videla da privlačimo pažnju. Ljudi su polako prolazili, piljili i međusobno se došaptavali. Osećala sam da mi uši gore, i ta vatra mi se proširila preko lica, a oči su mi zasuzile. Zažmurio je, trudeći se da se pribere pre nego što je ponovo progovorio: „To je u pitanju? Misliš da mi nije ništa značilo?" „Ti si Trevis Medoks." Zgađeno je zavrteo glavom. „Da te ne znam bolje, pomislio bih da mi bacaš prošlost u lice." „Ne bih rekla da je nešto što se desilo pre četiri nedelje već prošlost." Lice mu se zgrčilo i ja sam se nasmejala. „Šalim se! Trevise, sve je u redu. Ja sam dobro, ti si dobro. Nema potrebe da dižemo galamu oko ovoga." Lice mu je postalo bezizrazno i duboko je udahnuo kroz nos. „Znam šta pokušavaš." Oči su mu odjednom odlutale jer se udubio u razmišljanje. „Onda ću prosto morati da ti dokažem." Zaškiljio je u mene, odlučan kao pre borbe. „Ako misliš da ću nastaviti da se krešem okolo, grešiš. Ne želim nikog drugog. Želiš da budemo prijatelji? Dobro, prijatelji smo. Ali i ti i ja znamo da ono što se desilo nije bio samo seks." Projurio je pored mene i ja sam zatvorila oči i ispustila dah, nesvesna da sam ga zadržavala. Osvrnuo se k meni, a zatim otišao na sledeće predavanje. Jedna suza mi je pobegla niz obraz i brzo sam je obrisala. Radoznali pogledi kolega s predavanja bili su mi uprti u leđa dok sam se gegala prema učionici. Parker je bio u drugom redu i zavukla sam se u sto pored njega. Razvukao je lice u osmeh. „Jedva čekam večeras." Udahnula sam i osmehnula se, pokušavajući da se povratim od razgovora s Trevisom. „Šta imaš na umu?" „Pa, potpuno sam se smestio u stanu. Mislio sam da bismo mogli tamo da večeramo." „I ja jedva čekam večeras", rekla sam trudeći se da ubedim samu sebe. Pošto je Amerika odbila da mi pomogne, Kara mi je nerado priskočila u pomoć u odabiru haljine za sastanak s Parkerom. Čim sam je prevukla preko glave, brzo sam je skinula i umesto toga se uvukla u farmerice. Nakon što sam čitavo popodne razmišljala o svom neuspelom planu, nisam se mogla naterati da se doteram. Pošto mi se učinilo da je hladno, obukla sam tanak džemper od kašmira boje slonovače preko smeđe majice bez rukava i sačekala sam kod vrata. Kad se Parkerov blistavi porše zaustavio ispred Morgana, izašla sam i pre nego što je on stigao da izađe. „Upravo sam krenuo po tebe", rekao je razočarano dok mi je pridržavao vrata. „Onda sam te poštedela šetnje", kazala sam i zakopčala pojas.


Seo je pored mene i nagnuo se da mi dodirne obraze, ljubeći me mekim, nežnim usnama. ,,Uf', zadihao se, „nedostajale su mi tvoje usne." Dah mu je bio svež, kolonjska voda je neverovatno mirisala, ruke su mu bile tople i meke i izgledao je čarobno u farmericama i zelenoj košulji, ali nisam se mogla otresti osećaja da nešto nedostaje. Ono moje početno uzbuđenje je bilo primetno odsutno i u sebi sam proklinjala Trevisa što mi je to oduzeo. Usiljeno sam se nasmešila. „Prihvatiću to kao kompliment." Stan mu je bio upravo onakav kako sam ga zamišljala: besprekoran, sa skupocenom elektronskom opremom u svakom uglu, i najverovatnije mu ga je ukrasila majka. „Dakle? Šta misliš?", pitao je smeškajući se kao dete koje pokazuje novu igračku. „Sjajno je", klimnula sam glavom. Izraz mu se promenio od vragolastog do prisnog i privukao me je u zagrljaj ljubeći mi vrat. Svaki mišić u telu mi se napeo. Zelela sam da budem bilo gde, samo ne u tom stanu. Mobilni mi je zazvonio i osmehnula sam mu se u znak izvinjenja pre nego što sam se javila. „Kako napreduje sastanak, Golubice?" Okrenula sam leda Parkeru i prošaputala u telefon. „Sta hoćeš, Trevise?" Trudila sam se da zvučim oštro, ali glas mi je omekšao zbog olakšanja što mu čujem glas. „Hoću sutra da idem na kuglanje. Potrebna mi je moja part- nerka." „Kuglanje? Zar nisi mogao da me pozoveš kasnije?" Osećala sam se licemerno dok sam izgovarala te reči, jer sam znala da sam se nadala nekom izgovoru da zadržim Parkerove usne što dalje od mojih. „Kako da znam kad ćeš svršiti? O. Ovo nije ispalo kako treba...", zaćutao je, i zvučalo je kao da se zabavlja. „Pozvaću te sutra i onda ćemo razgovarati o tome, u redu?" „Ne, nije u redu. Rekla si da hoćeš da budemo prijatelji, ali ne možemo da se družimo?" Zakolutala sam očima, a Trevis je frknuo. „Ne kolutaj očima na mene. Ideš ili ne?" „Kako si znao da sam zakolutala očima? Uhodiš me?", pitala sam i pogledala u navučenu zavesu. „Uvek kolutaš očima. Da? Ne? Traćiš dragoceno vreme svog sastanka." Tako me je dobro poznavao. Jedva sam se suzdržala da ga ne zamolim da smesta dode po mene. Morala sam da se nasmešim na tu pomisao. „Da!", odgovorila sam prigušeno, trudeći se da se ne nasmejem. ,,lći ću.“ „Doći ću po tebe u sedam." Okrenula sam se Parkeru smeškajući se kao češirska mačka. „Trevis?", pitao je znalački. „Da", namrštila sam se, uhvaćena na delu. „I dalje ste samo prijatelji?" „I dalje", kratko sam klimnula glavom. Seli smo za sto i jeli kinesku hranu. Posle nekog vremena sam se otkravila prema njemu i podsetio me je na to koliko je privlačan. Razvedrila sam se, gotovo sam se kikotala, upadljivo sam se promenila. Koliko god sam se trudila da potisnem tu misao, nisam mogla poreći da su mi planovi s Trevisom popravili raspoloženje.


Posle večere smo seli na kauč da gledamo film, ali i pre nego što se završila najavna špica, Parker me je oborio na leda. Bilo mi je drago što sam obukla farmerice; ne bih ga tako lako odbila u haljini. Usne su mu se spustile do moje ključne kosti, a ruka mu se zaustavila na mom pojasu. Nespretno je pokušavao da ga otkopča, i čim je uspeo, izvukla sam se ispod njega i ustala. ,,U redu! Mislim da večeras nećemo dalje", rekla sam i zakopčala se. „Šta?" „Prva baza... druga baza?5 Nema veze. Kasno je, bolje da pođem." Uspravio se i uhvatio me za noge. „Nemoj da ideš, Ebs. Ne želim da misliš kako sam te zato doveo ovamo." „Zar nisi?" „Naravno da nisam", odgovorio je i povukao me sebi na krilo. „Samo sam na tebe mislio ove dve nedelje. Izvinjavam se što sam bio nestrpljiv." Poljubio me je u obraz i ja sam se naslonila na njega i nasmešila se kad mi je njegov dah zagolicao vrat. Okrenula sam se ka njemu i prislonila usne na njegove, trudeći se što sam više mogla da nešto osetim - ali nisam. Odmakla sam se i uzdahnula. Namrštio se. „Rekao sam da mi je žao." ,,A ja sam rekla da je kasno." Odvezli smo se do Morgana i Parker mi je stegao ruku nakon što me je poljubio za laku noć. „Hajde da pokušamo ponovo. Sutra kod Bjazetija Skupila sam usne. „Sutra idem s Trevisom na kuglanje." „Onda sreda?" „Sreda je odlična", rekla sam i izveštačeno se osmehnula. Promeškoljio se na sedištu. Razmišljao je o nečemu. „Ebi? Za nekoliko nedelja će u Kući biti priređena žurka za parove..." Zgrčila sam se u sebi, plašeći se razgovora koji ćemo neizbežno morati da obavimo. „Šta?", pitao je i razdraženo se zakikotao. „Ne mogu da idem s tobom", rekla sam i krenula iz kola. Pošao je za mnom i sustigao me na ulazu u Morgan. „Imaš neke planove?" Ustuknula sam. „Imam planove... Trevis me je već pitao." „Šta te je pitao?" „Da idem s njim na žurku parova", objasnila sam, pomalo ozlojeđeno. Lice mu se zarumenelo i prebacio se s noge na nogu. „Ideš na žurku parova s Trevisom? On ne ide na takve događaje. I vi ste samo prijatelji. Nema smisla da ideš s njim." ,Amerika ne bi htela da ide sa Šepom da ja nisam pristala da idem." Opustio se. „Onda možeš da ideš sa mnom", nasmešio se i prepleo prste s mojima. Iskrivila sam lice na njegovo rešenje. Ne mogu da otkažem Trevisu, a zatim da idem s tobom." „Ne vidim u čemu je problem", slegao je ramenima. „Bila bi tamo zbog Amerike, a Trevisa bi oslobodila obaveze. On je odlučan protivnik takvih žurki. Smatra da nas naše devojke tako prisiljavaju da priznamo vezu." ,,U stvari, ja nisam želela da idem. On me je nagovorio."

5 Prva baza u vezi je ljubljenje, druga baza dodirivanje itd. (Prim. prev.)


„Sad imaš izgovor", slegao je ramenima. Bio je odbojno siguran da ću se predomisliti. „Nisam uopšte želela da idem." Izgubio je strpljenje. „Samo želim da razjasnim; ne želiš da ideš na žurku parova. Trevis želi da ide, pozvao te je i ti ne želiš da mu otkažeš da bi išla sa mnom, iako u početku uopšte nisi želela da ideš?" Bilo mi je teško da mu pogledam u ljutite oči. „Ne mogu to da mu uradim, Parkere, žao mi je." „Razumeš li šta je žurka za parove? Tamo ideš sa svojim dečkom." Zbog tog pokroviteljskog tona sva empatija prema njemu je nestala. „Pa, ja nemam dečka, pa tehnički ne bi trebalo da idem uopste. „Mislio sam da ćemo pokušati ponovo. Mislio sam da imamo nešto." „Pa, pokušavam." „Šta očekuješ da uradim? Da sedim kod kuće sam dok si ti na žurci mog bratstva s nekim drugim? Treba li da pozovem neku drugu devojku?" „Možeš da radiš šta želiš", odbrusila sam ozlojeđena njegovom pretnjom. Podigao je pogled i odmahnuo glavom. „Ne želim da idem s drugom devojkom." „Ne očekujem od tebe da ne ideš na sopstvenu žurku. Videćemo se tamo." „Želiš da pozovem neku drugu? A ti ideš s Trevisom. Zar ne uviđaš koliko je to besmisleno?" Prekrstila sam ruke, spremna za svađu. „Rekla sam mu da ću ići i pre nego što smo ti i ja izašli, Parkere. Ne mogu da mu otkažem." „Ne možeš ili ne želiš?" „Svejedno. Žao mi je što ne razumeš." Otvorila sam vrata Morgana i Parker je stavio ruku na moju. „Dobro", pomireno je uzdahnuo. „Ovo je očigledno pitanje kojim ću morati da se pozabavim. Trevis ti je jedan od najboljih prijatelja, razumem. Ne želim da to utiče na naš odnos, u redu?" ,,U redu", klimnula sam glavom. Otvorio je vrata i rukom mi pokazao da udem, ali me je pre toga poljubio u obraz. „Vidimo se u sredu u šest?" ,,U šest", potvrdila sam i mahnula dok sam se pela stepenicama. Amerika je izlazila iz kupatila kad sam se pojavila iza ugla i oči su joj zasvetlele kad me je prepoznala. „Hej, ribice! Kako je prošlo?" „Prošlo je", odgovorila sam klonulo. „O-o." „Nemoj da kažeš Trevisu, dobro?" Frknula je. „Neću. Sta se dogodilo?" „Parker me je pozvao na žurku parova." Amerika je zategla peškir. „Nećeš ispaliti Trevisa, zar ne?" „Neću, i Parker nije srećan zbog toga." „Što je razumljivo", klimnula je glavom. ,A takođe je i prokleto loše.“ Prebacila je duge, mokre pramenove plave kose preko ramena i kapi vode su joj se slivale preko gole kože. Bila je sva protivrečna. Upisala se na Istern da bismo mogle zajedno da se preselimo. Bila je moja samozvana savest i trebalo je da uskoči ako popustim pod svojim urođenim sklonostima da iskočim iz koloseka. Veza s Trevisom je bila upravo suprotno svemu o čemu smo razgovarale, a sad je postala njegova najvatrenija obožavateljka. Naslonila sam se na zid. „Da li bi se ljutila kad ne bih uopšte išla?"


„Ne, bila bih neverovatno i nepovratno besna na tebe. To bi bio razlog za pravupravcatu žensku tuču, Ebi." „Onda ću valjda ići", rekla sam i gurnula ključ u bravu. Mobilni mi je zazvonio i slika Trevisa kako se krevelji pojavila mi se ne ekranu. „Halo?" „Jesi li stigla kući?" „Da, dovezao me je pre pet minuta." „Dolazim i ja za pet." „Čekaj! Trevise?", rekla sam nakon što je prekinuo vezu. Amerika se nasmejala. „Upravo si imala razočaravajući sastanak s Parkerom i nasmešila si se kad je Trevis pozvao. Jesi li zaista toliko glupa?" „Nisam se nasmešila", pobunila sam se. „On dolazi ovamo. Hoćeš li ga sačekati napolju i reći mu da sam otišla na spavanje?" „Jesi, jesi, i ne... reći ćeš mu sama." „Da, Mer, ako ja izađem i kažem mu da sam otišla na spavanje, to će biti stvarno uspešno." Okrenula mi je leđa i krenula ka svojoj sobi. Podigla sam ruke i opet ih spustila na butine. „Mer! Molim te?" „Lep provod, Ebi", nasmešila se i ušla u sobu. Sišla sam stepenicama i ugledala Trevisa na motoru, parkiranog kod ulaznog stepeništa. Na sebi je imao belu majicu s crnom šarom koja mu je isticala tetovaže na rukama. „Zar ti nije hladno?", pitala sam i jače omotala jaknu. „Lepo izgledaš. Jesi li se lepo provela?" „Uf... da, hvala", odgovorila sam rasejano. „Šta radiš ovde?" Pritisnuo je ručicu za gas i motor je zarežao. „Hteo sam da se provozam da pročistim glavu. Želim da podeš sa mnom." „Hladno je, Treve." „Hoćeš da odem po Sepov auto?" „Idemo sutra na kuglanje. Zar ne možeš da sačekaš do tada?" „Provodio sam s tobom svaki sekund svakog dana, a sad te vidim na deset minuta ako imam sreće." Nasmešila sam se i odmahnula glavom. „Prošlo je svega dva dana, Treve.“ „Nedostaješ mi. Penji guzicu na sedište i krećemo." Nisam mogla da se raspravljam. I on je meni nedostajao. Više nego što bih mu ikad priznala. Zakopčala sam jaknu, popela se iza njega i provukla mu prste kroz gajkice na pojasu farmerica. Povukao mi je ruke sebi na grudi, a zatim ih prebacio jednu preko druge. Kad sam ga dovoljno čvrsto zagrlila, jurnuo je putem. Naslonila sam mu obraz na leda i zatvorila oči udišući njegov miris. Podsetio me je na njegov stan i njegovu posteljinu, i na to kako je mirisao dok je hodao okolo s peškirom oko struka. Grad je prozujao pored nas, i nije me bilo briga koliko brzo vozi, ili koliko je hladan vetar dok me je šibao preko kože; nisam čak ni obraćala pažnju na to gde smo. Jedino na šta sam mislila bilo je njegovo telo pored mog. Nismo imali cilj, niti vremensko ograničenje, i vozili smo se ulicama još dugo nakon što su ih napustili svi osim nas. Zaustavio se na benzinskoj pumpi. „Hoćeš li nešto?", pitao je. Odmahnula sam glavom i sišla s motora da protegnem noge. Po- smatrao me je kako provlačim prste kroz zamršenu kosu i nasmešio se. „Prestani. Jebeno si prelepa."


„Samo me uputi do najbližeg snimanja rok video-spota iz osamdesetih", rekla sam. Nasmejao se, a zatim zevnuo i zamahnuo na moljce koji su zujali oko njega. Mlaznica je škljocnula glasnije nego što bi trebalo u tihoj noći. Kao da smo bili jedini na zemlji. Izvukla sam mobilni da proverim vreme. „O, bože, Treve. Tri je ujutru." „Hoćeš da se vratimo?", pitao je, a lice mu se smračilo od razočaranja. Skupila sam usne. „Bilo bi bolje." „1 dalje idemo na kuglanje večeras?" „Rekla sam ti da hoću." „Ideš li ipak sa mnom na žurku za nekoliko nedelja?" „Hoćeš li da kažeš da sam neko ko krši obećanja? To mi je pomalo uvredljivo." Izvukao je mlaznicu iz rezervoara i zakačio je na mesto. „Jednostavno više ne znam šta ćeš uraditi u odredenom trenutku." Seo je na motor i pomogao mi da se popnem iza njega. Zakačila sam prste kroz gajke na njegovom kaišu a zatim sam se predomislila i obavila ruke oko njega. Uzdahnuo je i podigao motor s nogara, ali nije mu se kretalo. Zglobovi na šakama su mu pobeleli dok je stezao ručke. Udahnuo je, zaustio nešto da kaže, a onda odmahnuo glavom. „Važan si mi, znaš", rekla sam i stegla ga. „Ne razumem te, Golubice. Mislio sam da poznajem žene, ali ti me tako jebeno zbunjuješ da ne znam gde se nalazim." „Ne razumem ni ja tebe. Trebalo bi da si Isternov ženskaroš. Neću doživeti pravo brucoško iskustvo kakvo su mi obećali u brošuri", zadirkivala sam ga. „Pa, ovo mi je prvi put. Nikad mi se nije dogodilo da devojka spava sa mnom, a onda traži da je ostavim na miru", rekao je okrenut leđima. „Nije tako, Trevise", slagala sam, postiđena što je naslutio moje namere a da nije ni shvatao koliko je u pravu. Zavrteo je glavom, pokrenuo motor i izvezao ga na ulicu. Vozio je neobično sporo, zaustavljao se na svim žutim svetlima i išao dužim putem do kampusa. Kad smo se zaustavili pred ulazom u Morgan, obuzela me je ista tuga kao i one noći kad sam napustila njegov stan. Bilo je smešno što sam tako osetljiva, ali svaki put kad bih uradila nešto da ga oteram, plašila sam se da će mi uspeti. Otpratio me je do vrata i izvukla sam ključeve izbegavajući njegov pogled. Dok sam petljala oko metala u ruci, odjednom me je uhvatio za bradu i nežno mi prešao palcem preko usana. „Je li te poljubio?", pitao je. Odmakla sam se, iznenađena što su mu prsti probudili neku vatru koja mi je zapalila svaki živac od usta do nožnih prstiju. „Zaista znaš kako da sjebeš savršeno veče, zar ne?" „Misliš da je bilo savršeno, ha? Znači li to da si se lepo provela?" „Uvek mi je lepo kad sam s tobom." Pogledao je u zemlju i skupio obrve. „Je li te poljubio?" „Da", uzdahnula sam, ozlojeđeno. Čvrsto je zažmurio. „I to je sve?" „Ne tiče te se!", odbrusila sam i naglo otvorila vrata. Zatvorio ih je i preprečio mi put sa izrazom izvinjenja. „Moram da znam." „Ne, ne moraš! Pomeri se, Trevise!"


„Golubice..." „Misliš da ću se, pošto više nisam devica, tucati sa svima koji me hoće? Hvala ti?, rekla sam odgurujući ga. „Nisam to rekao, dođavola! Zar previše pitam radi malo duševnog mira? „Kako bi ti saznanje spavam li s Parkerom donelo duševni mir?" „Kako je moguće da ne znaš? Svima je očigledno osim tebi!", uzviknuo je očajno. „Pretpostavljam da sam onda glupa. Preterao si večeras, Treve", rekla sam i posegla za kvakom na vratima. Zgrabio me je za ramena. „Ono što osećam prema tebi... to je ludo." „To si dobro rekao", prasnula sam i odmakla se od njega. „Vežbao sam ovo u glavi sve vreme dok smo bili na motoru, pa me samo saslušaj", rekao je. „ Trevise... „Znam da smo sjebani, je li tako? Ja sam nagao i prek, a ti si mi se zavukla pod kožu kao niko do sada. Jednog trenutka se ponašaš kao da me mrziš, a onda sam ti već sledećeg potreban. Nikad ništa ne radim dobro i ne zaslužujem te... ali jebeno te volim, Ebi. I volim te više nego što sam u životu voleo nekoga ili nešto. Kad si ti pored mene, ne treba mi piće, ili novac, ili borbe, ili seks za jednu noć... trebaš mi samo ti. Samo na tebe mislim. Samo o tebi sanjam. Samo tebe želim." Moja namera da glumim nezainteresovanost bila je krajnje neuspešna. Nisam mogla da glumim nepopustljivost kad je on izložio sve svoje karte na sto. Kad smo se upoznali, nešto se u nama promenilo, i šta god to bilo, navelo nas je da budemo potrebni jedno drugom. Iz meni nepoznatih razloga, bila sam mu izuzetak, i koliko god sam se borila protiv svojih osećanja, i on je bio moj.“ Odmahnuo je glavom, obuhvatio mi rukama lice i pogledao me u oči. „Jesi li spavala s njim?" Vrele suze su mi napunile oči kad sam odmahnula glavom. Pritisnuo je usne o moje i zavukao mi jezik u usta bez oklevanja. Nisam mogla da se obuzdam i zgrabila sam ga za majicu i privukla sebi. Zamumlao je svojim dubokim predivnim glasom i stegao me tako čvrsto da sam jedva disala. Odmakao se, zadihano. „Pozovi Parkera. Reci mu da više ne želiš da se viđaš s njim. Reci mu da si sa mnom." Zažmurila sam. „Ne mogu da budem s tobom, Trevise." „Zašto ne, dođavola?", pitao je pustivši me. Odmahnula sam glavom jer sam se plašila kako bi se poneo kad bi saznao istinu. Kratko se nasmejao. „Neverovatno. Jedina devojka koju želim ne želi mene." Progutala sam knedlu, jer sam znala da ću se približiti istini više nego što sam to učinila mesecima. „Kad smo se Amerika i ja doselile ovamo, znale smo da će moj život krenuti odredenim putem. Ili, da neće krenuti odredenim putem. Borbe, kocka, piće... sve sam to ostavila iza sebe. Kad sam pored tebe... sve mi je tu u neodoljivom, tetoviranom pakovanju. Nisam prešla stotine kilometara da to sve opet proživljavam." Podigao mi je bradu tako da ga pogledam u oči. „Znam da zaslužuješ bolje od mene. Misliš da to ne znam? Ali ako postoji žena stvorena za mene... onda si to ti. Učiniću sve što moram, Golubice. Čuješ li me? Učiniću sve." Okrenula sam se od njega, postiđena što nisam mogla da mu kažem istinu. Ja sam ta koja nije dovoljno dobra. Ja bih sve uništila; uništila njega. Mrzeo bi me jednog dana, i ne bih podnela njegov pogled kad bi došao do tog zaključka.


Rukom je držao vrata zatvorena. „Prestaću da se borim istog trenutka kad diplomiram. Neću više popiti ni kap. Pružiću ti sreću do kraja života, Golubice. Ako budeš verovala u mene, učiniću tako." „Ne želim da se menjaš." „Onda mi reci šta da radim. Reci mi i ja ću to uraditi", molio je. Svaka pomisao na to da budem s Parkerom odavno je nestala i znala sam da je to zbog osećanja prema Trevisu. Razmišljala sam o različitim putevima kojima bi moj život krenuo od tog trenutka - da poverujem Trevisu i upustim se u nepoznato, ili da ga odbijem, znajući tačno gde bih završila, što je uključivalo i život bez njega - i obe odluke su me preplašile. „Mogu li da pozajmim tvoj telefon?", pitala sam. Namrštio se zbunjeno. „Naravno", rekao je izvukao telefon iz džepa i pružio mi ga. Ukucala sam broj, a onda zatvorila oči dok mi je zvonio u uvu. „Trevise? Šta, dodavola, hoćeš? Znaš li koliko je sati?", javio se Parker. Glas mu je bio dubok i promukao, i smesta sam osetila kako mi je srce zatreperilo u grudima. Nije mi palo na pamet da će znati kako zovem s Trevisovog telefona. Sledeće reči su mi nekako pronašle put do drhtavih usana. „Oprosti što te zovem tako rano, ali ovo nije moglo da čeka. Ja... ne mogu s tobom na večeru u sredu." „Skoro je četiri ujutru, Ebi. Šta se dešava?" „U stvari, ne mogu više uopšte da se viđam s tobom." „Ebs..." „Ja... prilično sam sigurna da sam zaljubljena u Trevisa", rekla sam i pripremila se na njegov odgovor. Posle nekoliko trenutaka zapanjene tišine prekinuo je vezu. I dalje sam zurila u zemlju, vratila Trevisu telefon, a zatim nevoljno podigla pogled ka njemu. Na licu su mu se smenjivali zbunjenost, zaprepašćenost i obožavanje. „Prekinuo je." Napravila sam grimasu. Proučavao mi je lice brižno i pun nade. „Voliš me?" „To je zbog tetovaža", slegla sam ramenima. Lice mu se razvuklo u široki osmeh i na licu mu se stvorila rupica. „Pođi sa mnom kući", rekao je i obgrlio me rukama. Podigla sam obrve. „Sve ono si rekao da me odvučeš u krevet? Mora da sam ostavila priličan utisak." „Trenutno samo razmišljam o tome kako bih te grlio čitavu noć." „Hajdemo", rekla sam. Uprkos prekomernoj brzini i prečicama, vožnja do stana je izgledala beskonačna. Kad smo konačno stigli, poneo me je stepenicama. Kikotala sam se dok je otključavao vrata. Kad me je spustio na noge i zatvorio vrata iza nas, ispustio je dugačak uzdah olakšanja. „Ovo nije ličilo na dom otkako si otišla", rekao je ljubeći mi usne. Toto je dotrčao hodnikom mašući repićem i šapama mi dodirivao noge. Tepala sam mu dok sam ga dizala s poda. Šeplijev krevet je zaškripao, a onda je zakoračao po podu. Otvorio je vrata i zaškiljio na svetlu. „Jebote, ne, Treve, nemoj opet da izvodiš to sranje! Zaljubljen si u Eb...", pogled mu se razbistrio i shvatio je grešku, „... Ebi. Ćao, Ebi." „Ćao, Šepe", uzvratila sam i spustila Tota na pod.


Trevis me je proveo pored svog zapanjenog rođaka, nogom zatvorio vrata za sobom i bez oklevanja me privukao u zagrljaj i počeo da me ljubi, kao da smo to radili već milion puta. Skinula sam mu majicu preko glave, a on je meni svukao jaknu s ramena. Prestala sam da ga ljubim samo da skinem i džemper i majicu, a onda sam se ponovo priljubila uz njega. Razodenuli smo jedno drugo i ubrzo me je spustio na dušek. Pružila sam ruke iznad glave da otvorim fioku i zavukla ruku u potrazi za nečim što bi zapucketalo. „Sranje", izustio je zadihano i nezadovoljno. „Otarasio sam ih se." „Šta? Svih?, teško sam disala. „Mislio sam da nisi... ako nisam s tobom, da mi neće trebati." „Šališ se!", rekla sam i spustila glavu na uzglavlje kreveta. Spustio mi je čelo na grudi. „Smatraj da si sve samo ne unapred donet zaključak." Nasmešila sam se i poljubila ga. „Nikad nisi bio s nekom bez njega: Odmahnuo je glavom. „Nikad." Pogledala sam na trenutak oko sebe, zadubljena u misli. Nasmejao se mom izrazu. „Šta radiš?" „Pssst, brojim." Kratko me je posmatrao, a onda se sagnuo da me poljubi u vrat. „Ne mogu da se usredsredim dok to ra...", uzdahnula sam, „dvadeset peti i dva dana...", disala sam. Zakikotao se. „0 čemu, dođavola, pričaš?" „Dobro je", rekla sam i zavukla se ispod njega. Naslonio je grudi na moje i nežno me poljubio. „Jesi li sigurna?" Spustila sam ruke s njegovih ramena na leđa i privukla ga na sebe. Zažmurio je i dugo, duboko zastenjao. „O, moj bože, Ebi", dahtao je. Ponovo se zaljuljao u mene i iz grla mu je ponovo pobegao zvuk. „Bože, predivna si." „Je li drugačije?" Zagledao mi se u oči. ,,S tobom je ionako drugačije, ali", opet je duboko udahnuo i napeo se, „nikad više neću biti isti posle ovoga." Usnama mi je pretražio svaki centimetar vrata, i kad je pronašao put do mojih usta, zarila sam mu prste u mišiće ramena i izgubila se u strasnom poljupcu. Podigao mi je ruke iznad glave i isprepleo prste s mojima, stežući mi ruke sa svakim prodiranjem. Pokreti su mu postali malo grublji i zarila sam mu nokte u šake, a unutrašnjost mi se zategla neverovat- nom snagom. Uzviknula sam, ugrizla se za usnu i čvrsto zažmurila. „Ebi", šapnuo je zbunjeno, „moram... moram da..." „Nemoj da prestaješ", molila sam ga. Ušao je ponovo u mene, uz tako glasno jecanje da sam mu rukom prekrila usta. Posle nekoliko teških udisaja pogledao me je u oči i obasuo poljupcima. Rukama mi je obuhvatio lice a onda me je poljubio ponovo, sporije i nežnije. Usnama mi je dodirivao usne, zatim obraze, čelo, nos, a onda mi se konačno vratio na usne. Nasmešila sam se i uzdahnula, konačno iscrpljena. Privukao me je uz sebe i ušuškao prekrivače oko nas. Spustila sam mu obraz na grudi, a onda mi je on ponovo poljubio čelo i isprepleo prste iza mene. „Nemoj da odeš ovaj put, dobro? Hoću upravo ovako da se probudim ujutru." Poljubila sam ga u grudi, sa osećajem krivice što je to morao da me pita. „Ne idem nikuda."


Jedanaesto poglavlje LJUBOMORA

Probudila sam se na stomaku, naga i upetljana u čaršave Trevisa Medoksa. Držala sam oči zatvorene i osećala kako mi on miluje ruku i leđa. Ispustio je dug, zadovoljan uzdah i progovorio je prigušenim glasom. „Volim te, Ebi. Usrećiću te, kunem se." Krevet se ulegao kad se pomerio, a onda mi je prekrio leđa sporim, malim poljupcima. Ostala sam nepomična, i baš kad je stigao do kože iza mog uveta, ustao je i prešao preko sobe. Lako je tapkao po hodniku i cevi su zacvilele od pritiska vode u tušu. Otvorila sam oči i sela, protežući se. Svaki mišić u telu me je boleo, mišići za koje nisam ni znala da ih imam. Privukla sam čaršav na grudi i zagledala se kroz prozor, posmatrajući žuto i crveno lišće kako se uvija sa grana ka zemlji. Mobilni mu je zavibrirao negde na podu i, pošto sam nespretno pretražila zgužvanu odeću, našla sam ga u džepu farmerica. Na ekranu je bio samo broj, bez imena. „Halo?" „Je li, uf... je li Trevis tu?", pitala je žena. „Tušira se. Mogu li da mu prenesem poruku?" „Naravno. Reci mu da je zvala Megan, hoćeš li?" Trevis je ušao, obavio peškir oko mokrog struka i nasmešio se dok sam mu pružala telefon. „Za tebe je", rekla sam. Poljubio me je pre nego što je pogledao u ekran, a onda odmahnuo glavom. „Da? To je bila moja devojka. Šta ti treba, Megan?" Kratko je slušao, a onda se osmehnuo. „Pa, Golubica je posebna, šta da kažem?" Posle dužeg ćutanja zakolutao je očima. Mogla sam samo da zamislim šta je govorila. „Ne budi kučka, Megan. Slušaj, nemoj me više zvati... Pa, ljubav ti to uradi", govorio je dok me je nežno gledao. „Da, sa Ebi. Ozbiljno, Meg, nema više telefonskih poziva... Kasnije." Bacio je telefon na krevet, a zatim seo pored mene. „Bila je malo ljuta. Je li ti nešto rekla?" „Ne, samo je tražila tebe." „Izbrisao sam nekoliko brojeva koje sam imao, ali pretpostavljam da ih to neće sprečiti da me zovu. Ako same ne shvate, ja ću im objasniti." Gledao me je u iščekivanju i morala sam da se nasmešim. Nikad nisam videla ovu njegovu stranu. „Verujem ti, znaš." Poljubio me je. „Ne bih te krivio kad bi očekivala da to zaslužim.“ „Moram da se istuširam. Već sam propustila jedno predavanje." „Vidiš? Već dobro utičem na tebe." Ustala sam, a on me je povukao za čaršav. „Megan kaže da se ovog vikenda u Crvenim vratima održava zabava za Noć veštica. Prošle godine sam išao s njom, bilo je prilično zabavno." „Sigurna sam da jeste", rekla sam i podigla obrvu. „Mislim da će doći mnogo ljudi. Imaju turnir u bilijaru i jeftina pića... hoćeš li da idemo?" „Zapravo, ne... ne volim da se maskiram. Nikad nisam."


„Ni ja. Samo odem", slegao je ramenima. „I dalje idemo na kuglanje večeras?", pitala sam jer me je zanimalo da li me je pozvao samo da bi bio sa mnom nasamo, što mu sada nije bilo potrebno. „Pa, dođavola, da! I razbiću te!" Zaškiljila sam na njega. „Ovog puta nećeš. Imam novu supermoć." Nasmejao se. „A kakvu to? Nepristojan jezik?" Nagnula sam se da ga poljubim u vrat, a zatim mu jezikom prešla do uva ljubeći mu ušnu školjku. Ukočio se u mestu. „Skretanje pažnje", disala sam mu u uvo. Zgrabio me je za ruke i bacio na leda. „Propustićeš još jedno predavanje." Nakon što sam ga konačno nagovorila da izađemo iz stana i odemo na predavanje iz istorije, trčali smo do kampusa i seli na mesta neposredno pre nego što je ušao profesor Čejni. Trevis je okrenuo crvenu bejzbol kapu naopačke da bi me poljubio u usne, pred svima u slušaonici. Na putu do kafeterije me je uhvatio za ruku i isprepleli smo prste dok smo hodali. Izgledao je tako ponosno što me drži za ruku i objavljuje svetu da smo konačno zajedno. Finč je primetio kad nam je ugledao ruke, a zatim me pogledao uz budalast osmeh. Nije bio jedini, naše skromno pokazivanje ljubavi privlačilo je poglede i izazivalo mrmljanje svih koji su prolazili. Na ulazu u kafeteriju Trevis je povukao poslednji dim i pogledao u mene kad sam zastala. Amerika i Šepli su već bili unutra, a Finč je zapalio još jednu cigaretu, ostavljajući me da uđem sama s Trevisom. Bila sam sigurna da je tračanje uzelo maha otkako me je poljubio pred svima na predavanju iz istorije i plašila sam se izlaska na pozornicu, kakva je bila kafeterija. „Sta je bilo, Golubice?", pitao je i povukao me za ruku. „Svi nas gledaju." Privukao mi je ruku usnama i poljubio mi prste. „Preboleće. Ovo je samo početni šok. Sećaš se kad smo počeli da se družimo? Radoznalost je prestala nakon nekog vremena i navikli su se da nas viđaju zajedno. Hajde", rekao je i povukao me kroz vrata. Univerzitet Istern sam između ostalog odabrala i zbog malog broja studenata, ali preterano zanimanje za skandale koje je uz to išlo bilo je povremeno zamorno. Bila je to uobičajena šala; svi su bili svesni koliko je to neprekidno tračanje glupo, ali ipak su svi besramno učestvovali u njemu. Uzeli smo hranu i seli na naša uobičajena mesta. Amerika mi se mudro nasmešila. Čavrljala je kao da je sve normalno, ali ragbisti na drugom kraju stola su zurili u mene kao da gorim. Trevis je viljuškom kucnuo po mojoj jabuci. „Hoćeš li pojesti to, Golubice?" „Ne, uzmi je, dušo." Uši su mi se zapalile kad je Amerika naglo podigla glavu i pogledala me. „Jednostavno mi je izletelo", rekla sam i zavrtela glavom. Pogledala sam u Trevisa, kome se na licu videla mešavina radosti i obožavanja. Tog jutra smo nekoliko puta razmenili taj izraz i nije mi palo na pamet da je to svima ostalima novo sve dok mi se nije omaklo sa usana. „Vas dvoje ste upravo postali nepodnošljivo slatki", nasmešila se Amerika. Šepli me je potapšao po ramenu. „Spavaš kod nas večeras?", pitao je izgovarajući preko hleba u ustima. „Obećavam da neću izlaziti iz sobe i plašiti te." „Branio si moju čast, Šepe. Oprošteno ti je", rekla sam.


Trevis je zagrizao jabuku, srećniji nego ikad. Vratio mu se mir u očima, i iako je svaki naš pokret posmatralo na desetine ljudi, sve mi se činilo... u redu. Pomislila sam na sve one trenutke kad sam pomišljala da ću pogrešiti ako budem s njim i koliko sam samo vremena izgubila dok sam se borila protiv svojih osećanja. Dok sam gledala preko stola u njegove nežne, smeđe oči i rupicu na obrazu koja je plesala dok je žvakao, nisam se mogla setiti zašto sam se toliko brinula. „Izgleda užasno srećno. Jesi li konačno popustila, Ebi?", pitao je Kris gurkajući laktom svoje saigrače. „Nisi naročito pametan, je 1' da, Dženkse?", rekao je smrknuto Krv mi je smesta pojurila u obraze i pogledala sam u Trevisa, čiji je pogled bio ubistven. Moja postiđenost se povukla pred Trevisovim besom i nezainteresovano sam odmahnula glavom. „Ne obraćaj pažnju." Posle još jednog napetog trenutka ramena su mu se malo opustila i klimnuo je kratko glavom duboko udahnuvši. Nekoliko trenutaka kasnije mi je namignuo. Pružila sam ruku preko stola i zavukla prste medu njegove. „Mislio si ono što si sinoć rekao, zar ne?" Zaustio je nešto da kaže, ali Krisov smeh je ispunio prostoriju. „Blagi bože! Trevis Medoks je papučar!" „Jesi li ti ozbiljno mislila kad si rekla da ne želiš da se menjam?", pitao je i stisnuo mi ruku. Pogledala sam u Krisa, koji se smejao sa saigračima, a onda sam se okrenula ka Trevisu. „Apsolutno. Nauči tog kretena lepom ponašanju." Vragolast osmeh mu se raširio preko lica i uputio se do kraja stola gde je sedeo Kris. Prostorijom je zavladao tajac i Kris je prestao da se smeje. „Hej, samo sam te zavitlavao, Trevise", rekao je kad gaje pogledao. „Izvini se Golubici", prostrelio ga je pogledom. Kris me je pogledao s uplašenim osmehom. „Ja... samo sam se šalio, Ebi. Izvini." Ljutito sam ga gledala dok je on pogledom tražio oproštaj od Trevisa. Kad se Trevis udaljio, zakikotao se i šapnuo nešto Brazilu. Srce mi je zalupalo kad sam videla Trevisa kako se zaustavlja u mestu i steže šake u pesnice. Brazil je odmahnuo glavom i očajno uzdahnuo. „Kad se probudiš, Krise, samo se seti... da si to sam izazvao." Trevis je podigao Finčov poslužavnik sa stola i zamahnuo njime ka Krisovom licu oborivši ga sa stolice. Kris je probao da se provuče ispod stola, ali Trevis ga je izvukao za noge, a on je počeo da cvili. Sklupčao se u loptu, a zatim ga je Trevis šutnuo u leda. Kris se izvio i okrenuo, ispružio ruke i omogućio Trevisu da ga nekoliko puta udari u lice. Krv je potekla i Trevis je ustao, zadihan. „Ako je samo pogledaš, govno jedno, slomiću ti jebenu vilicu!", zapretio je. Trgla sam se kad ga je šutnuo još jednom, poslednji put. Pojavile su se žene zaposlene u kafeteriji, zapanjene krvavom zbrkom na podu. „Izvinite", rekao je Trevis i obrisao Krisovu krv sa obraza. Neki studenti su ustali da bolje vide; drugi su ostali na mestu i potajno uživali u zabavi. Ragbisti su samo zurili u Krisovo mlitavo telo na podu i odmahivali glavama. Trevis se okrenuo i Sepli je ustao, zgrabio i mene i Ameriku za ruke i povukao nas ka vratima za svojim rođakom. Prešli smo kratku razdaljinu do Morgan hola i Amerika i ja smo sele na ulazne stepenice i posmatrale Trevisa kako šeta tamo-amo. „Jesi li dobro, Treve?", pitao je Sep.


„Samo... daj mi minut", rekao je i spustio ruke na kukove dok je hodao. Sepli je gurnuo ruke u džepove. „Iznenadio sam se što si se zaustavio." „Golubica je rekla da ga naučim lepom ponašanju, Šepe, a ne da ga ubijem. Dao sam sve od sebe da se zaustavim na vreme." Amerika je stavila velike četvrtaste sunčane naočare da pogleda u Trevisa. „Šta je to Kris rekao što te je iznerviralo?" „Nešto što više nikad neće reći", kipteo je. Amerika je pogledala u Seplija, koji je slegao ramenima. „Nisam čuo.“ Trevis je ponovo stegao šake u pesnice. „Vraćam se tamo." Sepli mu je dodirnuo rame. „Devojka ti je ovde. Ne moraš da se vraćaš tamo." Trevis me je pogledao i silom se smirio. „Rekao je... kako svi misle da Golubica ima... bože, ne mogu to ni da izgovorim." „Reci već jednom", promumlala je Amerika cupkajući nokte. Finč je došao zaTrevisom, očito oduševljen svim tim uzbuđenjem. „Svaki hetero frajer u Isternu hoće da je isproba jer je prizemljila neuhvatljivog Trevisa Medoksa", slegao je ramenima. „Barem to sad govore unutra." Trevis je projurio pored Finča i uputio se ka kafeteriji. Sepli je jurnuo za njim i uhvatio ga za ruku. Ruke su mi poletele ka ustima kad je Trevis zamahnuo, a Sepli se sagnuo. Pogledala sam u Ameriku, koja je ostala ravnodušna, jer je na to već bila navikla. Setila sam se samo jednog načina da ga zaustavim. Podigla sam se sa stepenica, pretekla ga i preprečila mu put. Skočila sam na njega, obavila mu noge oko struka i uhvatila ga za lice. Obujmio mi je butine i spustila sam mu dugačak, dubok poljubac na usta. Osećala sam kako mu se bes topi dok me je ljubio, i kad sam se odmakla, znala sam da sam pobedila. „Baš nas briga šta drugi misle, zar ne? Ne možeš početi sad", rekla sam samouvereno se smešeći. Imala sam jači uticaj na njega nego što sam mislila da je moguće. „Ne mogu da dozvolim da tako govore o tebi, Golubice", odgovorio je, nezadovoljno se mršteći dok me je spuštao na zemlju. Obgrlila sam ga i ispreplela mu prste na leđima. „Kako? Misle da imam nešto posebno zato što se nikad ranije nisi vezao. Ne slažeš se s tim?" „Dođavola ne, samo ne mogu da podnesem pomisao da svaki frajer na ovom fakultetu hoće da te kresne zbog toga." Naslonio je čelo na moje. „Ovo će me izludeti. Već vidim." „Nemoj da dozvoliš da to utiče na tebe, Trevise", rekao je Sepli. „Ne možeš sa svima da se tučeš." Trevis je uzdahnuo. „Svi. Kako bi se ti osećao da svi tako razmišljaju o Americi?" „Ko kaže da nije tako?", javila se uvredeno Amerika. Svi smo se nasmejali, a Amerika je napravila grimasu. „Nisam se šalila." Šepli ju je uhvatio za ruke i povukao da ustane, a zatim je poljubio u obraz. „Znamo, dušo. Odavno sam prestao da budem ljubomoran. Inače ne bih imao vremena ni za šta drugo." Amerika se zahvalno nasmešila, a zatim ga zagrlila. Šepli je imao čudnovatu sposobnost da umiri sve oko sebe, što je nesumnjivo bilo posledica odrastanja uz Trevisa i njegovu braću. To je verovatno pre bio odbrambeni mehanizam nego bilo šta drugo.


Trevis mi je nosom mazio uvo, a ja sam se kikotala dok nisam primetila da nam prilazi Parker. Obuzela me je ista uznemirenost kao kad je Trevis hteo da se vrati u kafeteriju i smesta sam pustila Trevisa i brzo prešla desetak metara Parkeru u susret. „Moram da razgovaram s tobom", rekao je. Osvrnula sam se iza sebe, a zatim odmahnula glavom u znak upozorenja. „Sad nije pravi trenutak, Parkere. U stvari, trenutak je vrlo, vrlo loš. Trevis i Kris su se pokačili za ručkom i još je malo napet. Bolje idi." Parker je odmerio Trevisa, a zatim ponovo odlučno pogledao u mene. „Upravo sam čuo šta se desilo u kafeteriji. Mislim da ne shva- taš u šta si se upetljala. Trevis donosi nevolje, Ebi. To svi znaju. Niko ne govori kako je sjajno što si ga preobratila... svi čekaju da uradi ono što radi najbolje. Ne znam šta ti je rekao, ali nemaš pojma kakva je on osoba." Osetila sam Trevisove ruke na ramenima. „Što joj onda ti ne kažeš?" Parker se usplahireno promeškoljio. „Znaš li koliko sam poniženih devojaka vozio kući sa zabava nakon što su provele nekoliko sati nasamo s njim u sobi? Povrediće te." Trevis je zgrčio prste i ja sam ga uhvatila za ruke dok se nije smirio. „Bolje idi, Parkere." „Trebalo bi da poslušaš ovo što ti govorim, Ebs." „Ne zovi je tako, jebote", zarežao je Trevis. Parker nije skidao pogled s mene. „Zabrinut sam za tebe." „Cenim to, ali nije potrebno." Parker je odmahnuo glavom. „Video te je kao dugotrajni izazov, Ebi. Naveo te je da pomisliš da si drugačija od ostalih devojaka da bi te uvukao u krevet. Dosadićeš mu. Pažnja mu je kao kod malog deteta." Trevis me je obišao i stao tako blizu Parkera da su im se nosevi skoro dodirivali. „Pustio sam te da kažeš šta imaš. Strpljenje mi se istrošilo." Parker je pokušao da me pogleda, ali Trevis se nagnuo ispred njega. „Nemoj da je gledaš, jebote. Pogledaj me, ti razmaženo govno." Parker ga je pogledao pravo u oči i čekao. „Ako budeš samo disao u njenom pravcu, postaraću se da medicinski fakultet završiš hramajući." Parker se odmakao nekoliko koraka dok mu se ponovo nisam našla u vidnom polju. „Mislio sam da si pametnija", rekao je i odmahnuo glavom pre nego što se udaljio. Trevis ga je posmatrao kako odlazi, a zatim se okrenuo i očima potražio moje. „Znaš da je to sve gomila sranja, zar ne? Nije istina." „Sigurna sam da to svi misle", progunđala sam i primetila da nas prolaznici sa zanimanjem posmatraju. „Onda ću im dokazati da greše." Kako je nedelja odmicala, Trevis je veoma ozbiljno shvatao svoje obećanje. Nije više bio prijatan prema devojkama koje su ga zaustavljale dok je išao na predavanja, a povremeno je bio i grub. Kad smo ušli u Crvena vrata na zabavu za Noć veštica, pomalo sam se plašila kako će uspeti da se kloni pijanih kolega. Amerika, Finč i ja smo seli za obližnji sto i gledali Trevisa i Seplija kako igraju bilijar protiv dvojice braće iz Sigme tau. „Napred, dušo!", doviknula je Amerika i stala na prečke stolice. Šepli joj je namignuo, a onda je udario i poslao kuglu u daleku desnu rupu. „Ura!", ciknula je.


Tri žene odevene kao Čarlijevi anđeli prišle su Trevisu kad je na njega bio red, i smeškala sam se dok sam ga posmatrala kako se trudi da ih ne gleda. Kad mu je jedna prešla prstom preko tetovaže, izmakao je ruku. Odmahnuo joj je rukom da može da nacilja, a ona se napućila svojim drugaricama. „Možeš li da veruješ koliko su smešne? Ovde su devojke bestidne", rekla je Amerika. Finč je zapanjeno odmahnuo glavom. „To je Trevis. Privlačnost lošeg momka. Ili žele da ga spasu, ili misle da su imune na njegovu pokvarenost. Nisam siguran šta je u pitanju." „Verovatno i jedno i drugo", nasmejala sam se dok su devojke čekale da Trevis obrati pažnju na njih. „Možeš li da zamisliš kako to izgleda nadati se da će odabrati tebe? Znati da ćeš biti iskorišćena za seks?" „Sigurno su imale probleme s očevima", zaključila je Amerika i otpila gutljaj pića. Finč je ugasio cigaretu i povukao nas za haljine. „Hajdemo, devojke! Faca Finč želi da igra!" „Samo ako obećaš da više nikad nećeš sebe tako nazvati", rekla je Amerika. Izbacio je donju usnu, a Amerika se nasmešila. „Hajde, Ebi. Ne želiš da rasplačeš Finča, zar ne?" Pridružili smo se policajcima i vampirima na plesnom podijumu i Finč je oponašao Timberlejkove pokrete. Pogledala sam u Trevisa preko ramena i uhvatila sam ga kako me posmatra krajičkom oka pretvarajući se da gleda Seplija kako udara osmu loptu. Sepli je pokupio dobitak i Trevis je prišao dugačkom, plitkom stolu oko plesnog podijuma s pićem u ruci. Finč je mlatarao po podijumu i konačno se zavukao između Amerike i mene. Trevis je zakolutao očima i, kikoćući se, vratio se za naš sto sa Seplijem. „Idem po još jedno piće, hoćeš li ti nešto?", viknula je Amerika da nadjača muziku. „Idem i ja s tobom", rekla sam, pogledala u Finca i pokazala mu ka šanku. Finč je odmahnuo glavom i nastavio da igra. Amerika i ja smo se probile kroz gužvu do šanka. Barmeni su bili prezauzeti, pa smo bile osuđene na dugo čekanje. „Momci večeras razbijaju", izjavila je Amerika. Nagnula sam joj se do uva. „Ne mogu to da razume m zašto se iko kladi protiv Šepa." „Iz istog razloga zašto se klade protiv Trevisa. Budale", nasmešila se. Muškarac u togi se naslonio na šank pored Amerike i nasmešio se. „Šta vas dve dame pijete večeras?" „Same sebi plaćamo pića, hvala", rekla je Amerika i okrenula se napred. „Ja sam Majk", predstavio se, a zatim pokazao na prijatelja. „Ovo je Logan." Učtivo sam se nasmešila i pogledala u Ameriku, čije lice je jasno govorilo odlazite. Konobarica je uzela naše porudžbine, zatim klimnula glavom muškarcima iza nas, a onda se okrenula da napravi Amerikino piće. Donela je četvrtastu čašu punu ružičaste penušave tečnosti i tri piva. Majk joj je pružio novac i ona je klimnula glavom. „Ovde je sjajno", izjavio je Majk dok je posmatrao gomilu. „Da", namršteno se složila Amerika. „Video sam te kako plešeš", obratio mi se Logan i pokazao glavom na plesni podijum. „Dobro si izgledala."


„Uf... hvala", odgovorila sam trudeći se da ostanem učtiva, ali sam strepela da je Trevis samo nekoliko metara dalje. „Hoćeš li da plešemo?", pitao je. Odmahnula sam glavom. „Ne, hvala. Ovde sam sa..." „Dečkom", oglasio se Trevis pošto se pojavio niotkuda. Ljutito je pogledao muškarce ispred nas i oni su se malo povukli, očito zastrašeni. Amerika nije mogla da suzbije zadovoljan osmeh kad ju je Šepli zagrlio. Trevis je klimnuo glavom. „Odlazite." Muškarci su pogledali mene i Ameriku, a zatim su se obazrivo povukli nekoliko koraka pre nego što su se sasvim utopili u bezbed- nost gomile. Šepli je poljubio Ameriku. „Ne mogu nikuda da te povedeni!" Ona se zakikotala, a ja sam se nasmešila Trevisu, koji me je ljutito posmatrao. „Šta je bilo?" „Zašto si mu dozvolila da ti plati piće?" Amerika je pustila Šeplija čim je primetila Trevisovo raspoloženje. „Nismo, Trevise. Rekla sam im da nećemo." Trevis mi je uzeo bocu iz ruke. „Šta je onda ovo?" „Ti to ozbiljno?", pitala sam ga. „Da, jebeno sam ozbiljan", rekao je i bacio pivo u kantu pored šanka. „Rekao sam ti sto puta... ne možeš uzimati piće od nepoznatih muškaraca. Šta ako nešto stave u njega?" Amerika je podigla čašu. „Ova pića nam nisu ni tren izašla iz vida, Treve. Preteruješ." „Ne obraćam se tebi", odbrusio joj je prodorno me gledajući. „Hej!", viknula sam ljutito. „Ne obraćaj joj se tako." „Trevise", upozorio ga je Šepli, „smiri se." „Ne sviđa mi se što dozvoljavaš drugim frajerima da ti plaćaju piće", izjavio je Trevis. Podigla sam obrvu. „Pokušavaš li da započneš svađu?" „Da li bi tebi smetalo da priđeš šanku i vidiš mene kako razme- njujem pića s nekom ribom?" Klimnula sam glavom. ,,U redu. Sad ne primećuješ žene. Shvatam. Trebalo bi i ja da se isto tako potrudim." „Bilo bi lepo." Očito se trudio da se obuzda, i bilo je pomalo uznemirujuće naći se s pogrešne strane njegovog gneva. Oči su mu i dalje sijale od besa i na površinu mu je isplivao urođeni nagon za napadanjem. „Moraćeš da obuzdavaš tu ljubomoru, Trevise. Nisam uradila ništa loše." Pogledao me je s nevericom. „Dođem ovamo, a tebi neki tip kupuje piće!" „Ne viči na nju!", umešala se Amerika. Sepli je spustio ruku Trevisu na rame. „Svi smo mnogo popili. Hajdemo odavde." Sepli ovog puta nije uspeo da ga smiri i bila sam ogorčena što nam je njegov napad prekinuo veče. „Moram da kažem Finču da odlazimo", progunđala sam i prošla pored Trevisa ka plesnom podijumu. Topla ruka me je uhvatila za zglob. Okrenula sam se i ugledala njegov pokajnički izraz. „Idem s tobom." Otrgla sam mu ruku iz stiska. „Sasvim sam sposobna da pređem nekoliko metara sama, Trevise. Sta je tebi?"


Ugledala sam Finča u sredini i probila sam se do njega. „Mi odlazimo!" „Sta?", viknuo je da nadjača muziku. „Trevis je nadrndan! Odlazimo!" Finč je zakolutao očima i odmahnuo glavom mašući dok sam silazila s podijuma. Baš kad sam ugledala Ameriku i Seplija, povukao me je s leđa čovek u gusarskom kostimu. „Kuda ćeš ti?", nasmešio se i priljubio se uz mene. Nasmejala sam se i odmahnula glavom na njegovo kreveljenje. Baš kad sam se okrenula da odem, zgrabio me je za ruku. Nije mi trebalo dugo da shvatim kako ne hvata mene, već se drži za mene — zbog zaštite. „Jao!", viknuo je gledajući iza mene razrogačenih očiju. Trevis se probio do plesnog podijuma i zamahnuo pesnicom pravo prema gusarevom licu, od čega smo oboje poleteli na pod. Sa dlanovima na drvenom podu, zaprepašćeno sam i u neverici treptala. Osećajući nešto toplo i vlažno na ruci, okrenula sam je i ustuknula. Bila sam prekrivena krvlju iz čovekovog nosa. On je prekrio lice rukom, ali jarkocrvena tečnost mu se slivala niz podlakticu dok se uvijao na podu. Trevis se sagnuo da me podigne, naizgled zapanjen koliko i ja. „O, sranje. Jesi li dobro, Golubice?" Kad sam ustala, otrgla sam ruku. „Jesi li ti lud?" Amerika me je zgrabila za ruku i odvukla me kroz gužvu do parkirališta. Šepli je otključao vrata i, kad sam sela, Trevis se okrenuo ka meni. „Oprosti, Golubice, nisam znao da se uhvatio za tebe." „Pesnica ti je prošla pet centimetara od mog lica!", rekla sam i uhvatila uljem zamazani peškir koji mi je Šepli dobacio. Zgadeno sam obrisala krv s ruke. Lice mu se smračilo zbog ozbiljnosti čitavog događaja i sav se zgrčio. „Ne bih zamahnuo da sam znao da mogu da te udarim. Znaš to, je li tako?" „Zaveži, Trevise. Samo zaveži", odbrusila sam i zagledala se u Šeplijev potiljak. „Golubice...", počeo je. Šepli je udario rukom po volanu. „Zaveži, Trevise! Rekao si da ti je žao, a sad zaveži, jebote!" Kući smo se odvezli u potpunoj tišini. Šepli je pomerio sedište unapred da me pusti da izađem i ja sam pogledala u Ameriku, koja mi je klimnula glavom s razumevanjem. Poljubila je svog dečka za laku noć. „Vidimo se sutra, dušo." Šep joj je snuždeno klimnuo glavom i poljubio je. „Volim te." Prošla sam pored Trevisa do Amerikine honde, a on je dotrčao do mene. „Hajde. Nemoj da odeš ljuta." „O, ne odlazim ljuta. Razjarena sam." „Potrebno joj je vreme da se ohladi, Trevise", upozorila ga je Amerika i otključala vrata. Kad se brava na suvozačevim vratima otključala, Trevis je pritisnuo rukom vrata. „Nemoj da ideš, Golubice. Preterao sam. Žao mi je." Podigla sam ruku i pokazala mu ostatke osušene krvi na dlanu. „Pozovi me kad odrasteš."


Naslonio se bokom na vrata. „Ne možeš otići." Podigla sam obrvu i Šepli je optrčao kola do nas. „Trevise, pijan si. Napravićeš ogromnu grešku. Samo je pusti da ode kući i ohladi se... razgovaraćete sutra kad se otrezniš." Trevisov izraz je postao očajan. „Ne može da ode", rekao je i zagledao mi se u oči. „Neće uspeti, Trevise", rekla sam i povukla vrata. „Pomeri se!" „Kako to misliš neće uspeti?", pitao je Trevis i zgrabio me za ruku. „Mislim na tužno lice. Neću pasti na to", izjavila sam i odmakla se. Sepli je na tren pogledao u Trevisa, a zatim se okrenuo ka meni. „Ebi... ovo je trenutak o kome sam pričao. Možda bi trebalo..." „Ne mešaj se, Šepe", prasnula je Amerika i upalila auto. „Zajebaću. Zajebaću mnogo, Golubice, ali moraš mi oprostiti." „Imaću ogromnu modricu na dupetu ujutru! Udario si tog momka zato što si bio ljut na mene! Šta bi to trebalo da mi kaže? Jer trenutno se svuda unaokolo podižu crvene zastavice!" „Nikad u životu nisam udario devojku", rekao je, iznenađen mojim recima. ,A ja neću da budem prva!", odbrusila sam i povukla vrata. „Pomeri se više!" Klimnuo je glavom, a zatim koraknuo unazad. Sela sam pored Amerike i zalupila vrata. Ubacila je auto u rikverc i Trevis se nagnuo da me pogleda kroz prozor. „Pozvaćeš me sutra, zar ne?", pitao je i dodirnuo vetrobran. „Samo kreni, Mer", rekla sam odbijajući da ga pogledam u oči. Noć je bila dugačka. Stalno sam gledala na sat, i zgrčila bih se kad bih videla da je prošao još jedan. Nisam prestajala da mislim na Trevisa i hoću li ga pozvati ili ne, pitajući se je li i on budan. Konačno sam ugurala slušalice ajpoda u uši i odslušala sam svaku glasnu, odvratnu pesmu koju sam imala snimljenu. Poslednji put kad sam pogledala na sat, prošlo je četiri. Ptičice su već cvrkutale ispod prozora i nasmešila sam se kad su mi kapci otežali. Učinilo mi se da je prošlo samo nekoliko trenutaka kad sam začula kucanje na vratima i Amerika je uletela kroz njih. Izvukla mi je slušalice iz ušiju a onda se srušila na stolicu za radnim stolom. „Dobro jutro, sunašce. Izgledaš grozno", izjavila je i naduvala ružičasti balon a zatim pustila da joj glasno pukne. „Zaveži, Amerika!", oglasila se Kara ispod pokrivača. „Jasno ti je da će se par kao što ste ti i Trevis svađati, je li tako?", rekla je Amerika dok je turpijala nokte i žvakala ogromnu žvaku. Okrenula sam se na krevetu. „Zvanično si otpuštena. Užasna si savest." Nasmejala se. „Samo te poznajem. Kad bih ti sad predala svoje ključeve, odmah bi se odvezla tamo." „Ne bih!" „Kako god", otpevušila je. „Osam je ujutru, Mer. Verovatno su još onesvešćeni." Upravo tada sam čula tiho kucanje na vratima. Kara je izbacila ruku ispod jorgana i okrenula kvaku. Vrata su se polako otvorila i na vratima se ukazao Trevis. „Mogu li da uđem?", pitao je tihim promuklim glasom. Ljubičasti podočnjaci su govorili da nije mnogo spavao, ako uopšte i jeste. Sela sam na krevet, zaprepašćena njegovim iscrpljenim izgledom. „Jesi li dobro?" Ušao je i pao na kolena ispred mene. „Tako mi je žao, Ebi. Tako mi je žao", rekao je i obavio mi ruke oko struka zagnjurivši glavu u moje krilo. Obuhvatila sam mu glavu rukama i pogledala u Ameriku. „Ja... uf... idem", rekla je i nespretno potražila kvaku.


Kara je protrljala oči i uzdahnula, a zatim dohvatila neseser. „Uvek sam veoma čista kad si ti tu, Ebi", progunđala je i zalupila vrata za sobom. Trevis me je pogledao. „Znam da poludim kad si ti u pitanju, ali bog zna da se trudim, Golubice. Ne želim ovo da zeznem." „Onda nemoj." „Teško mi je ovo, znaš. Čini mi se da ćeš svakog trenutka shvatiti kako sam obično govno i ostaviti me. Kad si sinoć plesala, video sam kako te desetak tipova posmatra. Otišla si do bara i video sam kako se zahvaljuješ onom tipu za piće. A onda te je uhvatio onaj glupan na plesnom podijumu." „Zamisli mene da udaram svaku devojku koja ti se obrati. Ne mogu da ostanem zaključana u stanu sve vreme. Moraćeš da obuzdaš svoju narav." „Hoću. Nikad ranije nisam želeo vezu, Golubice. Nisam navikao da osećam ovako nešto prema nekome... prema nikome. Ako budeš strpljiva sa mnom, kunem se da ću naučiti." „Hajde da nešto odmah razjasnimo; nisi govno, predivan si. Nije važno ko mi plaća piće, ili ko me poziva na ples, ili ko flertuje sa mnom. Kući idem s tobom. Molio si me da ti verujem, a ti izgleda ne veruješ meni." Namrštio se. „To nije istina." „Ako misliš da ću te ostaviti zbog prvog koji naiđe, onda nemaš mnogo poverenja u mene." Čvršće me je stegao. „Nisam dovoljno dobar za tebe, Golubice. To ne znači da ti ne verujem, samo se pripremam za neizbežno." „Nemoj to da govoriš. Kad smo sami, ti si savršen. Mi smo savršeni. Ali onda pustiš da nam to neko drugi uništi. Ne očekujem da se potpuno promeniš, ali moraćeš da se obuzdavaš. Ne možeš zamahivati svaki put kad me neko pogleda." Klimnuo je glavom. „Učiniću sve što želiš. Samo... samo mi reci da me voliš." „Znaš da je tako." „Moram da čujem kako to izgovaraš", rekao je i namrštio se. „Volim te", rekla sam i dodirnula usnama njegove. „Sad prestani da cmizdriš kao beba." Nasmejao se i uvukao se u krevet pored mene. Proveli smo narednih sat vremena ispod pokrivača kikoćući se i ljubeći, i nismo ni primetili kad se Kara vratila u sobu. „Da li bi mogao da izađeš? Moram da se obučem", rekla je Trevisu dok je stezala ogrtač. Poljubio me je u obraz, a zatim izašao u hodnik. „Vidimo se za tren. Spustila sam se na jastuk dok je Kara preturala po svom ormaru. „Zbog čega si toliko srećna?", progunđala je. „Ni zbog čega", uzdahnula sam. „Znaš li šta je patološka vezanost, Ebi? Tvoj dečko je očiti primer, što je jezivo s obzirom na to da nekada nije imao nimalo poštovanja prema ženama, a sad misli kako bez tebe ne može da diše." „Možda i ne može", rekla sam jer nisam želela da mi pokvari raspoloženje. „Zar se ne pitaš zašto je tako? Mislim... bio je s polovinom devojaka ovde. Zašto ti?" „Kaže da sam drugačija." „Naravno da kaže. Ali zašto?" „Sta tebe briga?", prasnula sam.


„Opasno je kad nekome toliko trebaš. Pokušavaš da ga spaseš, a on se nada da ti to možeš. Vas dvoje ste propast." Nasmešila sam se na tavanicu. „Nije važno ni šta je to niti zašto je tako. Kad je dobro, Kara... prelepo je." Zakolutala je očima. „Beznadežna si." Trevis je pokucao na vrata i Kara ga je pustila. „Idem do čitaonice da učim. Srećno", rekla je najneiskrenijim glasom koji je uspela da skupi. „Šta je posredi?", pitao je Trevis. „Rekla je da smo propast." „Kaži mi nešto što ne znam", nasmešio se. Oči su mu se odjednom usredsredile i poljubio mi je nežnu kožu iza uva. „Što ne dodeš kod i« mene? Stavila sam mu ruku iza vrata i uzdahnula zbog njegovih mekih usana na svojoj koži. „Mislim da ću ostati ovde. Stalno sam u tvom stanu." Naglo je podigao glavu. „Pa? Ne dopada ti se tamo?" Dodirnula sam mu obraz i uzdahnula. Tako ga je lako zabrinuti. „Naravno da mi se dopada, ali ja ne živim tamo." Prešao mi je vrhom nosa preko vrata. „Želim te tamo. Želim te tamo svaku noć." „Neću se preseliti kod tebe", rekla sam i odmahnula glavom. „Nisam tražio da se preseliš. Rekao sam da želim da budeš tamo." „Pa to je isto!", nasmejala sam se. Namrštio se. „Stvarno nećeš spavati noćas kod mene?" Odmahnula sam glavom i pogledom je preleteo preko zida do tavanice. Gotovo sam videla kako mu se točkici okreću u glavi. „Šta smišljaš?", pitala sam i skupila oči. „Pokušavam da smislim novu opkladu", odgovorio je.


Dvanaesto poglavlje DVOJE ISTIH

Ubacila sam malu belu pilulu u usta i progutala je s velikom čašom vode. Stajala sam nasred Trevisove sobe u grudnjaku i gaćicama i spremala se da uđem u spavaćicu. „Sta je to?", pitao je Trevis iz kreveta. „Uf... pilula?" Namrštio se. „Kakva pilula?" „Ona pilula, Trevise. Ti tek treba da popuniš gornju fioku, a ja stvarno ne želim da brinem o tome hoću li dobiti menstruaciju ili ne.“ „O " „Jedno od nas mora da bude odgovorno", rekla sam i podigla obrvu. „Bože, što si seksi", rekao je i podbočio glavu rukom. „Najlepša žena na Isternu je moja devojka. Kakvo ludilo." Zakolutala sam očima, navukla ljubičastu svilenu spavaćicu preko glave i zavukla se u krevet pored njega. Opkoračila sam ga i poljubila mu vrat, a zatim se zakikotala kad je udario glavom o drveno uzglavlje. „Opet? Ubićeš me, Golubice." „Ne možeš ti umreti", rekla sam i prekrila mu lice poljupcima. „Previše si opasan." „Ne, ne mogu da umrem jer ima previše kretena koji se otimaju da zauzmu moje mesto! Možda ću večno živeti samo da im napakostim!" Zakikotala sam mu se pored usta i on me je okrenuo na leda. Zavukao je prst ispod tanke ljubičaste trake vezane na mom ramenu i povukao ju je niz ruku ljubeći mi kožu. „Zašto ja, Treve?" Nagnuo se nazad i pogledao me u oči. „Kako to misliš?" „Bio si sa svim tim ženama, odbijao da se skrasiš, čak im nisi uzimao ni telefonske brojeve... pa, zašto ja?" „Odakle sad ovo?", pitao je dok mi je palcem milovao obraz. Slegla sam ramenima. „Samo sam radoznala." „Zašto ja? Polovina frajera na Isternu samo čeka da nešto ze- znem." Nabrala sam nos. „To nije istina. Ne menjaj temu." , Jeste istina. Da te nisam jurio od samog početka, ne bi te jurio samo Parker Hejs. On je previše obuzet sobom da bi me se plašio. „Izbegavaš moje pitanje! I to jadno, moram da dodam." „Dobro! Zašto ti?" Licem mu se razvukao osmeh i nagnuo se da me poljubi. „Zaljubio sam se u tebe još one noći kad sam imao prvu borbu." „Štapitala sam sumnjičavo. „Istina je. Ti u onom džemperu uprskanom krvlju? Izgledala si potpuno smešno", zakikotao se. „Hvala." Osmeh mu je izbledeo. „Desilo se kad si me pogledala. To je bio taj trenutak. Imala si onaj razrogačeni, nedužni pogled... bez pretvaranja. Nisi me gledala kao Trevisa Medoksa", rekao je i zakolutao očima na sopstvene reči, „gledala si me kao da sam... ne znam, osoba valjda." „Udarna vest, Treve. Ti jesi osoba."


Sklonio mi je šiške s lica. „Ne, pre nego što si došla Sepli je bio jedini koji se prema meni ponašao kao i prema svima ostalima. Nisi se sva spetljala, nisi pokušavala da me zavedeš, niti si provlačila ruke kroz kosu. Videla si mene." „Bila sam prava kučka prema tebi." Poljubio mi je vrat. „To je presudilo." Spustila sam ruke niz njegova leda i zavukla mu ih u bokserice. „Ne mogu da zamislim da ćeš mi ikad dosaditi." „Obećavaš?", pitao je nasmešeno. Telefon mu je zazujao na noćnom stočiću i on ga je prineo uvu. „Da?... O, dodavola, ne, Golubica je ovde sa mnom. Upravo se spremamo za spavanje... Jebeno zaveži, Trente, nije smešno... Ozbiljno? Sta on radi u gradu?" Pogledao me je i uzdahnuo. ,,U redu. Bićemo tamo za pola sata... Čuo si me, glupane. Zato što ne idem nikuda bez nje, eto zato. Hoćeš da ti izudaram lice kad stignem tamo?" Prekinuo je i odmahnuo glavom. Podigla sam obrvu. „Najuvrnutiji razgovor koji sam u životu čula." „To je bio Trent. Tomas je u gradu i kod mog tate je pokeraško veće.“ „Pokeraško veče?", progutala sam knedlu. „Da, obično mi uzmu sav novac. Prevarantski gadovi." „Upoznaću se s tvojom porodicom za trideset minuta?" Pogledao je na sat. „Dvadeset sedam minuta, da budemo tačni." „O, moj bože, Trevise!", zacvilela sam i skočila iz kreveta. „Sta radiš?", uzdahnuo je. Preturivši ormar, izvadila sam farmerice i skakutala gore-dole da ih navučem, a onda sam skinula spavaćicu preko glave i bacila mu je u lice. „Ne mogu da verujem da si mi dao samo dvadeset minuta da se spremim za upoznavanje s tvojom porodicom! Sad bih mogla da te ubijem!" Skinuo je moju spavaćicu s očiju i nasmejao se mom očajničkom pokušaju da izgledam pristojno. Zgrabila sam majicu na V-izrez i navukla je, a onda sam otrčala u kupatilo, oprala zube i prošla četkom kroz kosu. Trevis mi je prišao, potpuno obučen i spreman, i obavio mi ruke oko struka. „Grozna sam!", rekla sam mršteći se u ogledalo. „Shvataš li ti uopšte koliko si lepa?", pitao je dok mi je ljubio vrat. Nezadovoljno sam dunula i odskakutala u sobu da obujem cipele s potpeticama, a onda sam ga uhvatila za ruku dok me je vodio do vrata. Stala sam, zakopčala crnu kožnu jaknu i podigla kosu u čvrstu pundu, spremna za ludu vožnju do kuće njegovog oca. „Smiri se, Golubice. To je samo gomila muškaraca koji sede oko stola." „Upoznajem ti oca i braću... sve u isto vreme... i hoćeš da se smirim?", rekla sam i popela se na motor iza njega. Iskrivio je vrat i dodirnuo mi obraz kad me je poljubio. „Zavoleće te, baš kao i ja." Kad smo stigli, pustila sam kosu da mi padne na leda i prošla prstima kroz nju nekoliko puta pre nego što me je Trevis uveo. „Sveti bože! Evo ga dupeglavac!", viknuo je jedan momak. Trevis je klimnuo glavom. Trudio se da deluje uvređeno, ali videla sam da je uzbuđen što vidi braću. Kuća je bila stara, sa žuto-smedim izbledelim tapetama i ofucanim tepihom u raznim nijansama smeđe. Prošli smo kroz hodnik do sobe sa širom otvorenim vratima. U hodniku se osećao dim i braća i otac su mu sedeli za okruglim, drvenim stolom s rasparenim stolicama.


„Hej, hej... pripazi na jezik u društvu mlade dame", opomenuo ga je otac, a cigara mu je poskakivala u ustima dok je govorio. „Golubice, ovo je moj tata, Džim Medoks. Tata, ovo je Golubica." „Golubica?", pitao je Džim sa začuđenim izrazom na licu. „Ebi", rekla sam i zavrtela glavom. Trevis je pokazao na braću. „Trenton, Tejlor, Tajler i Tomas." Svi su klimnuli glavama, i svi osim Tomasa izgledali su kao Trevisove starije verzije; kratko ošišani, smeđe oči, majice zategnute preko snažnih mišića i prekriveni tetovažama. Tomas je na sebi imao košulju i labavo vezanu kravatu, oči su mu bile lešnik-zelene, a tamnoplava kosa duža od dva centimetra. „Ima li Ebi prezime?", pitao je Džim. „Abernati", klimnula sam glavom. „Lepo što sMo se upoznali, Ebi", rekao je Tomas uz osmeh. „Stvarno lepo", rekao je Trent i vragolasto me odmerio. Džim ga je pljesnuo po potiljku i on je jauknuo. „Sta sam rekao?", pitao je i protrljao glavu. „Sedi, Ebi. Gledaj kako Trevu uzimamo novac", rekao je jedan od blizanaca. Nisam mogla da ih razlikujem; bili su potpuno isti, čak su im se i tetovaže poklapale. Soba je bila ukrašena starim slikama s partija pokera, slikama pokeraških legendi zajedno s Džimom i, pretpostavljam, Trevisovim dedom i starinskim kartama poredanim po policama. „Poznavali ste Stjua Angera?", pitala sam pokazavši na prašnjavu fotografiju. Džimove skupljene oči su zasijale. „Znaš ko je Stju Anger?" Klimnula sam glavom. „I moj tata ga obožava." Ustao je i pokazao na sliku pored. „A ono tamo je Doji Branson." Nasmešila sam se. „Tata ga je jednom gledao kako igra. Neverovatan je." „Trevov deda je bio profesionalac... ovde vrlo ozbiljno shvatamo poker", osmehnUo se Džim. Sela sam između Trevisa i jednog od blizanaca dok je Trenton vešto mešao špil Momci su uložili lovu i Džim je podelio žetone. Trenton je podigao obrvu. „Hoćeš li da igraš, Ebi?" Učtivo sam se nasmešila i odmahnula glavom. „Mislim da ne bi trebalo." „Ne znaš da igraš?", pitao je Džim. Nisam mogla da prikrijem osmeh. Džim je izgledao tako ozbiljno, gotovo očinski. Znam kakav je odgovor očekivao i nisam želela da ga razočaram. Trevis me je poljubio u čelo. „Igraj... ja ću te naučiti." „Možeš da pozdraviš s novcem, Ebi", nasmejao se Tomas. Stegla sam usne, zavukla ruku u torbicu i zatim izvukla dve pedesetice. Pružila sam ih Džimu i strpljivo sačekala da mi ih zameni za žetone. Trentonova usta su se zategla u samozadovoljan osmeh, ali ja se nisam obazirala. „Imam poverenja u Trevisovu sposobnost podučavanja", odvratila sam. Jedan od blizanaca je zapljeskao. „Dođavola, to! Večeras ću se obogatiti!" „Hajde da ovog puta počnemo s malim ulozima", predložio je Džim i izbacio žeton od pet dolara. Trenton je podelio i Trevis je raširio moje karte. „Jesi li ikad igrala karte?" „Nisam dugo", klimnula sam glavom. „Tablici se ne računaju, devojčice", rekao je Trenton zagledan u svoje karte.


„Začepi gubicu, Trente", upozorio ga je Trevis i pogledao brata pre nego što je ponovo spustio pogled na moje karte. „Trebaju ti velike karte, brojevi u nizu, i ako imaš mnogo sreće, u istoj boji." Prva ruka, Trevis je pogledao moje karte, a ja njegove. Uglavnom sam klimala glavom, smeškala se i igrala kad bi mi rekli. I Trevis i ja smo izgubili, i žetoni su mi se smanjili do kraja prvog kruga. Kad je Tomas podelio za drugi krug, nisam dopustila Trevisu da mi vidi karte. „Mislim da sam shvatila", izjavila sam. „Sigurna si?", pitao je. „Sigurna sam, dušo", odgovorila sam. Tri kruga posle vratila sam svoje žetone i oduzela drugima njihove parom kečeva, skalom i jakom kartom. „Sranje!", zacvileo je Trenton. „Početnička sreća!" „Brzo uči, Treve", primetio je Džim, mrdajući ustima oko cigare. Trevis je nategao pivo. „Ponosan sam na tebe, Golubice!" Oči su mu zasijale od uzbuđenja i osmeh mu je bio drugačiji nego ikad dotad. „Hvala." „Oni koji ne umeju sami, podučavaju", podsmehnuo se Tomas. „Baš je smešno, kretenu", promumlao je Trevis. Četiri ruke kasnije dovršila sam pivo i zaškiljila na jedinog čoveka za stolom koji nije odustao. „Ti si na redu, Tejlore. Bićeš beba ili ćeš uložiti kao muškarac?" „Jebiga", izustio je i uložio poslednje žetone. Trevis me je pogledao sa zanimanjem. Taj izraz me je podsetio na gledaoce njegovih borbi. „Šta imaš, Golubice?" „Tejlore?", podstakla sam ga. Lice mu se razvuklo u široki osmeh. „Boja!", nasmešio se i raširio karte preko stola. Pet pari očiju se okrenulo prema meni. Preletela sam pogledom preko stola, a zatim tresnula karte na njega. „Gledajte i plačite, momci! Kečevi i osmice!", zakikotala sam se. „Ful? Kako, jebote?", viknuo je Trent. „Izvini. Oduvek sam želela to da kažem", rekla sam i privukla svoje žetone. Tomas je skupio oči. „Ovo nije samo početnička sreća. Ona ume da igra." Trevis je na trenutak odmerio Tomasa, a zatim pogledao u mene. „Jesi li igrala ranije, Golubice?" Skupila sam usne i slegla ramenima, uz najbolji nedužan osmeh. Trevis je zabacio glavu i prasnuo u neobuzdan smeh. Pokušao je da progovori, ali nije mogao, a onda je pesnicom udario po stolu. „Tvoja devojka nas je upravo opelješila!", rekao jeTejlor pokazujući u mom pravcu. „JEBENO NEMOGUĆE!", zacvileo jeTrenton i ustao. „Dobar plan, Trevise. Doveo si kartarošku ajkulu na pokeraško veče", rekao je Džim i namignuo mi. „Nisam znao!", branio se uz odmahivanje glavom. „Sereš", odbrusio mu je Tomas odmeravajući me. „Nisam!", rekao je kroz smeh.


„Mrzim što to moram da kažem, brate, ali mislim da sam se upravo zaljubio u tvoju devojku", izjavio je Tajler. „Pazi malo", rekao je Trevis, a osmeh mu je brzo izbledeo u grimasu. „To je to. Bio sam blag prema tebi, Ebi, ali sad ću povratiti svoj novac", upozorio me je Trenton. Trevis je odsedeo nekoliko poslednjih krugova posmatrajući kako mu se braća iz petnih žila trude da povrate novac. Ruku za rukom privlačila sam njihove žetone, i ruku za rukom Tomas me je sve pažljivije proučavao. Svaki put kad bih spustila svoje karte, Trevis i Džim su se smejali, Tejlor je psovao, Tajler mi izjavljivao večnu ljubav, a Trent dobijao prave napade besa. Unovčila sam žetone i svima im dala po sto dolara čim smo se smestili u dnevnu sobu. Džim je odbio, ali braća su zahvalno prihvatila. Trevis me je uhvatio za ruku i otišli smo do vrata. Videla sam da nije srećan, pa sam mu stegla prste. „Sta nije u redu?" „Upravo si podelila četiristo dolara, Golubice!", mrštio se. „ Da ie ovo bilo pokeraško veče u Sigmi tau, zadržala bih ih. Ne mogu da ti opljačkam braću, tek sam ih upoznala." Oni bi tvoj novac zadržali!", rekao je. „I zbog toga ne bih izgubio ni trenutak sna", dobacio je Tejlor. Tomas je ćutke zurio u mene iz ugla sobe. „Zašto neprekidno bleneš u moju devojku, Tomi?" „Šta si rekla, kako ti je prezime?", pitao je Tomas. Usplahireno sam se promeškoljila. Pokušavala sam da se setim nečeg duhovitog i zajedljivog što bi im odvratilo pažnju od tog pitanja. Umesto toga sam cupkala nokte i proklinjala u sebi. Trebalo je da budem pametnija, a ne da pobedim u svim rundama. Tomas je znao. Videla sam mu u očima. Pošto je Trevis primetio da mi je neprijatno, okrenuo se braći i obgrlio me oko struka. Nisam bila sigurna radi li to zaštitnički ili se sprema za ono što bi njegov brat mogao da kaže. I njemu je bilo vidno neprijatno zbog bratovog ispitivanja. „Abernati. Šta s tim?" „Shvatam zašto to nisi povezao ranije, Trevise, ali sad više nemaš izgovor", rekao je samozadovoljno Tomas. „O čemu, jebote, pričaš?", čudio se Trevis. „Jesi li nekim slučajem u srodstvu s Mikom Abernatijem?", pitao je Tomas. Sve glave su se okrenule ka meni i ja sam usplahireno prošla prstima kroz kosu. „Odakle poznajete Mika?" Trevis je iskrivio glavu da me pogleda u oči. „On je jedan od najboljih igrača pokera koji je ikad postojao. Poznaješ li ga?" Ustuknula sam, jer sam znala da sam konačno saterana u ugao i moram da kažem istinu. „On je moj otac." Čitava soba je eksplodirala. „JEBENO NEMOGUĆE!" „ZNAO SAM!" „UPRAVO SMO SE KARTALI S ĆERKOM MIKA ABERNATIJA!" „MIK ABERNATI? BLAGI BOŽE!" Tomas, Džim i Trevis jedini nisu vikali. „Rekla sam vam da ne treba da igram", branila sam se.


„Da si spomenula da si ćerka Mika Abernatija, mislim da bismo te mnogo ozbiljnije shvatili", rekao je Tomas. Krišom sam pogledala u Trevisa, koji me je zadivljeno posmatrao. „Ti si srećna trinaestica?", pitao je pomalo zamućenog pogleda. Trenton je ustao i pokazao na mene široko otvorenih usta. „Srećna trinaestica je u našoj kući! Nemoguće! Jebeno ne verujem!" „Taj nadimak su mi dale novine. I priča nije bila sasvim tačna", promeškoljila sam se. „Moram da odvedem Ebi kući, momci", rekao je Trevis, i dalje me gledajući. Džim se zagledao u mene preko naočara. „Zašto nije bila tačna?" „Nisam uzela očevu sreću. Mislim, to je smešno", kikotala sam se i razdražljivo uvijala kosu oko prsta. Tomas je odmahnuo glavom. „Ne, Mik je dao taj intervju. Rekao je da je u ponoć na tvoj trinaesti rođendan njegova sreća presušila." „I prešla na tebe", dodao je Trevis. „Odgajili su te mafijaši!", dobacio je Trent uzbuđeno se osmehujući. „Uf... ne", nasmejala sam se. „Nisu me oni odgajili. Samo su... bili dosta tu." „Prokleta šteta što ti je Mik tako provlačio ime kroz blato u svim novinama. Bila si samo dete", izjavio je Džim i zavrteo glavom. „Ipak je to bila početnička sreća", reklasam, očajnički pokušavajući da sakrijem poniženje. „Podučavao te je Mik Abernati", rekao je Džim vrteći glavom sa strahopoštovanjem. „Igrala si s profesionalcima, i pobedivala, s trinaest godina, za ime božje." Pogledao je u Trevisa i nasmešio se. „Ne kladi se protiv nje, sine. Ona ne gubi." Trevis me je pogledao, i dalje zapanjeno i pomalo izgubljeno. „Uf... moramo da idemo, tata. Zdravo, momci." Duboko uzbuđeno čavrljanje Trevisove porodice se utišalo kad me je izveo kroz vrata i odveo do motora. Uvila sam kosu u pundu, zakopčala jaknu i čekala da progovori. Bez reči se popeo na motor, a ja sam opkoračila sedište iza njega. Bila sam sigurna kako smatra da nisam bila iskrena prema njemu i verovatno je bio postiden što je tako važan deo mog života otkrio u isto vreme kad i njegova porodica. Očekivala sam veliku svađu kad se vratimo u stan i smislila sam desetak raznih izvinjenja dok nismo stigli do ulaznih vrata. Poveo me je kroz hodnik za ruku, a zatim mi pomogao da skinem jaknu. Svukla sam gumicu boje karamela sa glave i kosa mi je u gustim talasima pala na ramena. „Znam da si ljut", rekla sam ne mogavši da ga pogledam u oči. „Izvini što ti nisam rekla, ali o tome ne volim da pričam." „Ljut na tebe?", rekao je. „Tako sam uzbuđen da ne vidim dobro. Upravo si opelješila one budale od moje braće a da nisi ni trepnula, postala si legenda u očima mog oca i sad sasvim sigurno znam da si namerno izgubila onu opkladu koju smo napravili pre moje borbe." „To ne bih rekla..." Podigao je bradu. „Jesi li mislila da ćeš pobediti?" „Pa... ne, ne baš", rekla sam i skinula cipele. Nasmešio se. „Znači, ielela si da budeš ovde sa mnom. Mislim da sam se upravo ponovo zaljubio u tebe." „Kako to da sad nisi ljut?", pitala sam i ubacila cipele u ormar.


Uzdahnuo je i klimnuo glavom. „To je prilično krupna stvar, Golubice. Trebalo je da mi kažeš. Ali razumem zašto nisi. Došla si ovamo da pobegneš od svega toga. Kao da se nebo otvorilo... sad sve ima smisla." „Pa, to je olakšanje." „Srećna trinaestica", rekao je, zavrteo glavom i svukao mi majicu. „Ne zovi me tako, Trevise. To nije dobro." „Prokleto si slavna, Golubice!", rekao je iznenađen mojim recima. Otkopčao mi je farmerice i spustio mi ih do članaka, a zatim mi pomogao da izađem iz njih. „Otac me je mrzeo posle toga. Još me krivi za sve svoje nevolje." Skinuo je majicu i zagrlio me. „Još ne verujem da ćerka Mika Abernatija stoji preda mnom, a ja sam sve vreme bio s tobom i nisam imao pojma." Odmakla sam se od njega. „Nisam ćerka Mika Abernatija, Trevise! To sam ostavila iza sebe. Ja sam Ebi. Samo Ebi!", rekla sam i prišla ormaru. Svukla sam majicu s vešalice i navukla je preko glave. Uzdahnuo je. „Oprosti. Malo me je opčinila tvoja slava." „To sam samo ja!" Stavila sam dlan na grudi u očajničkoj želji da me shvati. „Da, ali..." „Ali ništa. Kako me to sad gledaš? Upravo ti zato nisam ni rekla." Zažmurila sam. „Neću više tako da živim, Treve. Čak ni s tobom." „Jao! Smiri se, Golubice. Hajde da ne preterujemo." Ozbiljno me je pogledao i prišao da me zagrli. „Baš me briga šta si bila ili šta više nisi. Želim tebe." „Onda nam je to zajedničko." Poveo me je do kreveta smeškajući mi se. „Ti i ja, sami protiv sveta, Golubice." Sklupčala sam se pored njega i udobno smestila na dušeku. Nisam planirala da niko osim mene i Amerike zna za Mika Abernatija, i nisam očekivala da će porodica mog dečka biti zaluđena pokerom. Teško sam uzdahnula i prislonila mu obraz na grudi. „Šta nije u redu?", pitao je. „Ne želim da se zna, Treve. Nisam želela ni ti da znaš." „Volim te, Ebi. Neću to više spominjati, u redu? Tvoja tajna je sa mnom sigurna", obećao je i poljubio me u čelo. „Gospodine Medokse, možete li da se smirite dok se predavanje ne završi?", pitao je profesor Čejni kad sam se zakikotala jer mi je Trevis nosem milovao vrat. Pročistila sam grlo i osetila kako mi obrazi gore od stida. „Ne bih rekao, doktore Čejni. Jeste li dobro videli moju devojku?", pokazao je na mene. Smeh je odzvonio prostorijom, a meni se lice zapalilo. Profesor Čejni me je pogledao napola veselim, napola nelagodnim izrazom, a onda je zavrteo glavom na Trevisa. „Samo se potrudite", rekao je Čejni. Grupa se ponovo nasmejala, a ja sam utonula u sedište. Trevis je spustio ruku na naslon moje stolice i predavanje se nastavilo. Kad se završilo, otpratio me je na sledeće predavanje. „Izvini ako sam te postideo. Ne mogu da se suzdržim." „Pokušaj." Parker je prošao, i kad sam mu na klimanje glave uzvratila ljubaznim osmehom, oči su mu zasijale. „Ćao, Ebi. Vidimo se unutra." Ušao je u učionicu i Trevis ga je ljutito posmatrao nekoliko napetih trenutaka.


„Hej", povukla sam ga za ruku dok me nije pogledao. „Zaboravi na njega." „Priča momcima u Kući da ga i dalje zoveš." „To nije istina", odvratila sam ravnodušno. „Ja to znam, ali oni ne znaju. Rekao je da samo čeka svoju priliku. Ispričao je Bredu kako ti samo čekaš pravi trenutak da me šutneš i kako ga zoveš i pričaš mu koliko si nesrećna. Počinje da me ljuti." „Ima bujnu maštu." Pogledala sam Parkera, i kad su nam se pogledi sreli, a on mi se nasmešio, namrštila sam se. „Da li bi se naljutila kad bih te osramotio samo još jednom?" Slegla sam ramenima i Trevis nije gubio vreme, već me je uveo u učionicu. Zaustavio se kod mog stola i spustio mi torbu na pod. Pogledao je u Parkera, a onda me privukao sebi, s jednom rukom na mom vratu a drugom na leđima, i poljubio me, duboko i odlučno. Ljubio me je onako kako se to obično radi u spavaćoj sobi i stegla sam mu majicu u pesnice. Mumlanje i kikotanje se pojačalo kad je postalo jasno da me Trevis neće skoro pustiti. „Mislim da je upravo ostala trudna!", dobacio je neko otpozadi uz smeh. Odmakla sam se zatvorenih očiju i pokušala da se priberem. Kad sam pogledala u Trevisa, i on je gledao u mene sa istim prisilnim suzdržavanjem. „Samo sam pokušavao da im stavim do znanja", prošaputao je. „Dobro si uradio", klimnula sam glavom. Nasmešio se, poljubio me u obraz a zatim pogledao u Parkera, koji se pušio na svom mestu. „Vidimo se za ručkom", namignuo je. Spustila sam se na sedište i uzdahnula, trudeći se da zaboravim na golicanje između butina. Mučila sam se s računom, i kad je predavanje završeno, primetila sam da Parker stoji naslonjen na zid kod vrata. „Parkere", klimnula sam glavom rešena da mu ne pružim reakciju kakvoj se nadao. „Znam da si s njim. Ne mora da te napada pred ćelom grupom zbog mene." Zaustavila sam se i spremila za napad. „Onda bi možda mogao da prestaneš da pričaš svojoj braći kako te zovem telefonom. Preteraćeš i onda te neću žaliti kad ti zabije nogu u dupe." Nabrao je nos. „Slušaj se samo. Provodiš previše vremena s njim." „Ne, ovo sam ja. Ovo je moja strana koju ti uopšte ne poznaješ." „Nisi mi ni pružila pravu priliku, zar ne?" Uzdahnula sam. „Ne želim da se svađam s tobom, Parkere. Jednostavno nije išlo, u redu?" „Ne, nije u redu. Misliš da uživam što mi se svi u Istemu smeju? Trevisa Medoksa svi cenimo jer zbog njega mi izgledamo dobro. Koristi devojke, odbacuje ih i čak i najveći kreteni Isterna izgledaju kao prinčevi posle njega." „Kad ćeš otvoriti oči i shvatiti kako je on sada drugačiji?" „Ne voli te, Ebi. Ti si mu sjajna nova igračka. Mada, posle ovoga što je izveo u učionici, pretpostavljam da više i nisi tako sjajna." Glasno sam ga ošamarila i pre nego što sam shvatila šta sam uradila. „Da si sačekala samo dve sekunde, mogao sam te poštedeti truda, Golubice", rekao je Trevis i povukao me iza sebe.


Uhvatila sam ga za ruku. „Trevise, nemoj." Parker je delovao pomalo uznemireno kad mu se savršeni crveni obris moje ruke pojavio na obrazu. „Upozorio sam te", rekao je Trevis i divljački gurnuo Parkera na zid. Parkerova vilica se zategla i Ijutito me je pogledao. „Smatraj ovo završenim, Trevise. Sad vidim da ste vas dvoje rođeni jedno za drugo." „Hvala", uzvratio je Trevis i obgrlio me oko ramena. Parker se odmakao od zida i brzo skrenuo za ugao da siđe stepenicama pošto se kratkim osvrtom uverio da Trevis ne ide za njim. „Jesi li dobro?", pitao je Trevis. „Ruka me pecka." Nasmešio se. „To je bilo opako, Golubice. Zadivljen sam." „Verovatno će me tužiti i na kraju ću mu ja platiti Harvard. Sta ti radiš ovde? Mislila sam da ćemo se naći u kafeteriji?" Jedan kraj usta mu se izvio u vragolast osmeh. „Nisam mogao da se usredsredim na predavanje. Još osećam onaj poljubac." Pogledala sam niz hodnik a zatim u njega. „Pođi sa mnom." Namrštio se. „Šta?" Krenula sam unazad i povukla ga za sobom sve dok nisam osetila kvaku na vratima laboratorije za fiziku. Vrata su se otvorila, osvrnula sam se iza sebe i videla da je prazna i mračna. Povukla sam ga za ruku, kikoćući se njegovom zbunjenom izrazu, a onda sam zaključala vrata i gurnula ga na njih. Poljubila sam ga i on se zasmejao. „Sta to radiš?" „Ne želim da ne možeš da paziš na predavanjima", odgovorila sam i ponovo ga poljubila. Podigao me je i obavila sam noge oko njega. „Nisam siguran šta sam uopšte radio bez tebe", rekao je i podigao me jednom rukom dok je drugom otkopčao pojas, „ali ne želim nikad ni da saznam. Ti si sve što sam u životu želeo, Golubice." „Samo se seti toga kad ti sledeći put uzmem sav novac na pokeru", rekla sam i skinula majicu.


Trinaesto Četrnaesto poglavlje FUL Okretala sam se sumnjičavo proučavajući svoj odraz u ogledalu. Haljina je bila bela, bez leđa i opasno kratka; gornji deo je pridržavala kratka niska lažnog dragog kamenja vezana oko mog vrata. „Opa! Trevis će se upiškiti kad te vidi u tome!", izjavila je Amerika. Zakolutala sam očima. „Baš romantično." „Uzmi tu. Nemoj dalje ni da isprobavaš, ta je prava", zapljeskala je od uzbuđenja. „Ne misliš da je prekratka? I Maraja Keri pokazuje manje kože." Odmahnula je glavom. „Ni slučajno." Zatim sam ja sela na klupu dok je Amerika isprobavala haljinu za haljinom, jer je bila neodlučnija kad je ona sama u pitanju. Odlučila se za izuzetno kratku, tesnu haljinu boje mesa na jedno rame. Odvezle smo se njenom hondom do stana da bismo otkrile kako nema Seplijevog auta, a Toto je bio sam. Amerika je izvukla telefon, ukucala broj i nasmešila se kad se Sepli javio. „Kuda ste otišli, dušo?" Klimnula je glavom, a zatim me pogledala. „Zašto bih bila ljuta? Kakvo iznenađenje?", pitala je oprezno. Ponovo je pogledala u mene, a zatim ušla u Seplijevu sobu i zatvorila vrata. Protrljala sam Totove špicaste uši dok je Amerika mrmljala u sobi. Kad je izašla, pokušala je da sakrije osmeh na licu. „Šta su sad smislili?", pitala sam. „Krenuli su kući. Neka ti Trevis kaže", rekla je smeškajući se od uva do uva. „O, bože... šta je bilo?", pitala sam. „Rekla sam da ne mogu da ti kažem. To je iznenađenje." Uvrtala sam kosu i grickala nokte, jer nisam bila u stanju da sedim mirno i čekam da mi Trevis otkrije najnovije iznenađenje. Rođendanska žurka, kuče — nisam mogla da zamislim šta je sledeće. Glasan motor Šeplijevog čardžera najavio je njihov dolazak. Smejali su se dok su se peli stepenicama. „Dobro su raspoloženi", primetila sam. „To je dobar znak." Prvi je ušao Sepli. „Samo nisam želeo da pomisliš da postoji razlog što je on to uradio, a ja nisam." Amerika je ustala da pozdravi svog dečka i bacila mu se oko vrata. „Baš si blesav, Sepe. Da sam želela neuračunljivog dečka, zabavljala bih se s Trevisom." „To nema nikakve veze s onim što osećam prema tebi", dodao je Šepli. Trevis je ušao sa četvrtastom gazom na zglobu. Nasmešio mi se i srušio se na kauč spustivši mi glavu na krilo. Nisam mogla da skrenem pogled sa zavoja. ,,U redu... šta si to uradio?" Nasmešio se i povukao me da ga poljubim. Osećala sam kako iz njega zrači strepnja. Spolja se smeškao, ali neodređeno sam osećala da nije siguran kako ću reagovati na ono što je uradio. „Danas sam uzeo nekoliko stvari." „Šta, na primer?", pitala sam sumnjičavo. Nasmejao se. „Smiri se, Golubice. Nije ništa loše." „Šta ti se desilo sa zglobom?", pitala sam i podigla mu ruku držeći ga za prste.


Gromoglasan dizelaš se zaustavio ispred stana i Trevis je skočio s kauča i otvorio vrata. „Već je i bilo vreme, jebote! Kod kuće sam već najmanje pet minuta!", rekao je uz osmeh. Jedan muškarac je ušao unatraške noseći sivu sofu prekrivenu najlonom, a za njim i drugi, pridržavajući je s druge strane. Šepli i Trevis su pomerili kauč - sa mnom i Totom na njemu - a onda su postavili nov na njegovo mesto. Trevis je skinuo najlon, a onda me podigao u naručje i spustio na meke jastuke. „Kupio si nov?", pitala sam sa osmehom od uva do uva. „Da, i još nekoliko stvari. Hvala, momci", rekao je kad su nosači podigli stari kauč i izašli istim putem. „Odoše mnogobrojne uspomene", podsmehnula sam se. „Nijednu ne želim da pamtim." Seo je pored mene i uzdahnuo, posmatrajući me kratko pre nego što je odlepio traku koja mu je pridržavala gazu na ruci. „Nemoj da pošiziš." Razmišljala sam šta bi moglo biti ispod závoja. Zamišljala sam opekotinu, ili šavove, ili nešto podjednako grozno. Povukao je zavoj i ja sam ostala bez reči na jednostavan crni natpis istetoviran sa unutrašnje strane zgloba. Koža oko njega mu je bila crvena i sjajna od namazanog antibiotika. Zavrtela sam glavom u neverici kad sam pročitala reč. Golubica „Da li ti se sviđa?", pitao je. „Istetovirao si moje ime na zglobu?", izgovorila sam reči, ali glas nije zvučao kao da je moj. Misli su mi se razletele na sve strane, a ipak sam uspela da progovorim smirenim, ujednačenim glasom. „Da." Poljubio me je u obraz dok sam začuđeno zurila u trajno mastilo na njegovoj koži. „Pokušao sam da ga odgovorim, Ebi. Već neko vreme nije uradio ništa ludo. Mislio sam da se odvikao", rekao je Šepli i odmahnuo glavom. „Šta misliš?", zanimalo je Trevisa. „Ne znam šta da mislim", odgovorila sam. „Trebalo je prvo da pitaš, Treve", dobacila je Amerika dok je vrtela glavom prekrivši rukom usta. „Šta da je pitam? Mogu li da se istetoviram?", namrštio se i okrenuo ka meni. „Volim te. Želim da svi znaju da sam tvoj." Usplahireno sam se promeškoljila. „Ali to je trajno, Trevise." „I mi smo", odvratio je i dodirnuo mi obraz. „Pokaži joj i ostalo", ubacio se Sepli. „Ostalorekla sam i pogledala mu u drugi zglob. Trevis je ustao i podigao majicu. Upečatljivi stomačni mišići su mu se zategli od tog pokreta. Okrenuo se i preko rebara mu se protezala još jedna nova tetovaža. „Šta je to?1, pitala sam žmirkajući na uspravno ispisane simbole. „To je hebrejski", odgovorio je uz nesiguran smešak. „Šta znači?" „Kaže 'Pripadam mojoj voljenoj, a moja voljena je moja'." Oči su mi poletele ka njegovim. „Nisi bio zadovoljan samo jednom tetovažom, morao si da uradiš dve?"


„Uvek sam govorio da ću uraditi ovo kad upoznam onu pravu. Upoznao sam tebe... otišao sam i uradio tetovaže." Osmeh mu je izbledeo kad je video moj izraz. „Ljuta si, zar ne?", pitao je i spustio majicu. „Nisam ljuta. Samo sam... pomalo zbunjena." Sepli je jednom rukom privukao Ameriku uza se. „Navikni se sad, Ebi. Trevis je nagao i zaleće se glavom kroz zid u svemu. Ovo će ga smiriti dok ti ne stavi prsten na ruku." Amerika je podigla obrve, prvo na mene, a zatim na Seplija. „Sta? Pa, tek su počeli da se zabavljaju!" „Ja... mislim da mi je potrebno piće", rekla sam i ušla u kuhinju. Trevis se zakikotao dok me je posmatrao kako preturam po ormarićima. „Salio se, Golubice." „Jesam?", pitao je Sepli. „Nije govorio o nekom skorašnjem trenutku", ogradio se Trevis. Okrenuo se Šepliju i progundao: „Hvala mnogo, kretenu." „Možda ćeš sad prestati da pričaš o tome." Šepli se nasmejao. Nasula sam viski i zabacila glavu iskapivši čašu. Lice mi se zgrčilo kad mi je tečnost opekla grlo. Trevis mi je nežno obavio ruke oko struka otpozadi. „Ne prosim te, Golubice. Ovo su samo tetovaže." „Znam", rekla sam i klimnula glavom dok sam sipala drugo piće. Uzeo mi je bocu iz ruke i namestio poklopac, a zatim je vratio u ormarić. Kad se nisam okrenula, uhvatio me je za kukove i okrenuo k sebi. ,,U redu. Trebalo je prvo da razgovaram s tobom, ali odlučio sam da kupim kauč, a onda je jedno vodilo drugom. Uzbudio sam se." „Sve mi je ovo prebrzo, Trevise. Spominjao si zajednički život, upravo si istetovirao moje ime, govoriš mi da me voliš... sve je ovo... vrlo brzo." Namrštio se. „Paničiš. Rekao sam ti da ne paničiš." „Teško mi je! Saznao si za mog oca i sve što si ranije osećao odjednom se pojačalo!" „Ko ti je tata?", pitao je Sepli, očito nezadovoljan što nije u toku. Kad mu nisam odgovorila na pitanje, uzdahnuo je. „Ko joj je tata?", pitao je Ameriku, koja je odmahnula glavom. Trevisov izraz lica se zgadeno izobličio. „Moja osećanja prema tebi nemaju nikakve veze s tvojim tatom." „Sutra idemo na žurku parova. To bi trebalo da bude važno jer objavljujemo našu vezu ili tako nešto, a sad imaš moje ime na ruci i tu izreku koja govori o tome kako pripadamo jedno drugom! Zastrašujuće je! Prestrašena sam? Uhvatio me je za lice i spustio usne na moje, a onda me je podigao s poda i spustio na pult. Jezik mu je molio za dozvolu da mi ude u usta, i kad sam ga pustila, zastenjao je. Zario mi je prste u kukove i privukao me bliže. „Tako si prokleto seksi kad se ljutiš", rekao mi je uz usne. ,,U redu", izustila sam, „smirena sam." Nasmešio se, zadovoljan što mu je plan skretanja pažnje uspeo. „Sve je i dalje isto, Golubice. I dalje smo to ti i ja." „Vas dvoje niste normalni", izjavio je Šepli i odmahnuo glavom.


Amerika je razigrano udarila Šeplija po ramenu. „I Ebi je nešto kupila Trevisu danas." „Amerika!", prekorila sam je. „Pronašla si haljinu?", pitao je uz osmeh. „Da", obavila sam i noge i ruke oko njega. „Sutra ćeš se ti uspa- ničiti." „Jedva čekam", rekao je i skinuo me s pulta. Mahnula sam Americi dok me je Trevis nosio kroz hodnik. U petak posle predavanja Amerika i ja smo provele popodne u gradu u lickanju i sređivanju. Sredile smo nokte na rukama i nogama, izdepilirale se, posetile solarijum i izvukle pramenove u kosi. Kad smo se vratile u stan, sve je bilo prekriveno buketima ruža. Crvenim, ružičastim, žutim i belim — izgledalo je kao cvećara. „O, bože!", ciknula je Amerika kad je ušla. Sepli se ponosno osvrtao oko sebe. „Otišli smo da vam kupimo dva cveta, ali obojica smo pomislili da jedan buket neće biti dovoljan." Zagrlila sam Trevisa. „Vas dvojica ste... neverovatni. Hvala." Pljesnuo me je po leđima. „Trideset minuta do žurke, Golubice." Momci su se obukli u Trevisovoj sobi dok smo se mi uvukle u haljine u Šeplijevoj. Baš kad sam zakopčala srebrne cipele s potpeticama, začulo se kucanje na vratima. „Vreme je da pođemo, dame", javio se Sepli. Amerika je izašla i Sepli ja zazviždao. „Gde je ona?", pitao je Trevis. „Ebi se muči oko cipela. Izaći će za trenutak", objasnila je. „Neizvesnost me ubija, Golubice!", doviknuo je. Izašla sam nameštajući haljinu dok je Trevis zabezeknuto stajao ispred mene. Amerika ga je gurnula laktom i on je zatreptao. „Blagi bože." „Jesi li spreman da se isprepadaš?", pitala je Amerika. „Nisam isprepadan, izgleda predivno", rekao je Trevis. Nasmešila sam se i lagano se okrenula da mu pokažem duboki izrez pozadi. „Dobro, sad već ludim", rekao je, prišao mi i okrenuo me. „Ne sviđa ti se?", pitala sam. „Treba ti blejzer." Otrčao je do vešalice i žurno mi prebacio kaput preko ramena. „Ne može to da nosi celu noć, Treve", zakikotala se Amerika. „Izgledaš prelepo, Ebi", rekao je Sepli kao izvinjenje zaTrevisovo ponašanje. Trevisov izraz je bio izmučen kad je progovorio. „Tako je. Izgledaš neverovatno... ali ne možeš to da obučeš. Suknja ti je... jao, noge su ti... suknja ti je prekratka i to je samo pola haljine! Čak nema ni leđa!" Morala sam da se nasmešim. „Tako je sašivena, Trevise." „Vas dvoje živite za to da mučite jedno drugo?", namrštio se Sepli. „Imaš li neku dužu haljinu?", pitao je Trevis. Spustila sam pogled. „U stvari, prilično je skromna spreda. Samo su leđa otvorenija." „Golubice", ustuknuo je od sledećih reči, „ne želim da se ljutiš, ali ne mogu da te povedem u kuću svog bratstva tako odevenu. Potući ću se s nekim već posle pet minuta." Podigla sam se na prste da ga poljubim u usne. „Imam poverenja u tebe." „Ova noć će biti sranje", zagundao je. „Ova noć će biti fantastična", uzvratila je uvređeno Amerika.


„Samo pomisli na to kako će je biti lako skinuti kasnije", rekla sam i poljubila ga u vrat. ,,U tome i jeste nevolja. I svi ostali frajeri će upravo o tome razmišljati." „Ali ti ćeš jedini otkriti", otpevušilasam. Nije odgovorio i odmakla sam se da mu proučim lice. „Hoćeš li zaista da se presvučem?" Proučavao mi je lice, haljinu, noge, a zatim je uzdahnuo. „Šta god da obučeš, prelepa si. Treba da se naviknem na to, je li tako?" Slegla sam ramenima, a on je odmahnuo glavom. ,,U redu, već kasnimo. Hajdemo." Skupila sam se uz Trevisa da se ugrejem dok smo išli od automobila do kuće bratstva. Vazduh je bio zadimljen ali topao. Muzika je grmela iz podruma i Trevis je klimao glavom u ritmu. Svi su se izgleda pojavili odjednom. Nisam bila sigurna zure li zato što je Trevis došao na žurku parova, ili zato što je obukao pantalone, ili zbog moje haljine, ali svi su zurili. Amerika se nagnula da mi šapne u uvo. „Tako mi je drago što si tu, Ebi. Osećam se kao da sam ušetala u film Moli Ringvold." „Drago mi je što sam pomogla", progunđala sam. Trevis i Šepli su nam preuzeli kapute, a zatim nas proveli kroz sobu do kuhinje. Šepli je iz frižidera izvadio četiri piva, a zatim predao po jedno Americi i meni. Stajali smo u kuhinji i slušali kako braća raspravljaju o Trevisovoj poslednjoj borbi. Devojke iz sestrin- stva u njihovom društvu bile su iste one bujne plavuše koje su došle za Trevisom u kafeteriju prvi put kad smo razgovarali. Leksi je bilo lako prepoznati. Nisam mogla da zaboravim izraz njenog lica kad ju je Trevis gurnuo s krila zato što je uvredila Ameriku. Posmatrala me je radoznalo i izgleda da je proučavala svaku moju reč. Znala sam da je zanima zašto sam Trevisu Medoksu neodoljiva i uhvatila sam sebe kako se trudim da joj pokažem. Nisam skidala ruke s Trevisa, ubacivala sam oštroumne pošalice u pravim trenucima razgovora i šalila se na račun njegovih tetovaža. „Druže, istetovirao si devojčino ime na zglob? Šta te je, dodavola, spopalo da to uradiš?", pitao je Bred. Trevis je ponosno okrenuo šaku da pokaže moje ime. „Lud sam za njom", rekao je i nežno me pogledao. „Jedva je poznaješ", podsmehnula se Leksi. Nije skidao pogled s mene. „Poznajem je." Namrštio se. „Mislio sam da si poludela zbog tetovaža. Sad se hvališ time?" Nagnula sam se da ga poljubim u obraz i slegla ramenima. „Sve mi se više sviđaju." Šepli i Amerika su sišli stepenicama, a mi smo krenuli za njima s rukom u ruci. Nameštaj je bio odguran do zidova radi improvizo- vanog plesnog podijuma. Baš kad smo sišli stepenicama, zasvirala je spora pesma. Trevis nije oklevao da me odvuče na sredinu, privukao me je sebi i povukao mi ruku na svoje grudi. „Drago mi je što ranije nisam dolazio na ovakve događaje. Ispravno je što sam doveo samo tebe." Nasmešila sam se i naslonila mu obraz na grudi. Spustio mi je ruku na donji deo leđa, toplu i meku na mojoj goloj koži. „Svi zure u tebe u toj haljini", rekao je. Podigla sam pogled, očekujući da mu ugledam napetost na licu, ali on se smeškao. „Pretpostavljam daje nekako kul... biti s devojkom koju svi žele."


Zakolutala sam očima. „Ne žele me. Čude se zašto me ti želiš. I uostalom, žalim sve koji misle da imaju šansu. Beznadežno sam i potpuno zaljubljena u tebe." Izmučeni izraz mu je bacio senku na lice. „Znaš li zašto te želim? Nisam ni znao da sam izgubljen sve dok me ti nisi pronašla. Nisam znao šta znači biti sam sve do prve noći koju sam proveo bez tebe u krevetu. Ti si jedino dobro što sam u životu uradio. Tebe sam čekao, Golubice." Podigla sam ruke da ga uhvatim za lice i on me je zagrlio i podigao s poda. Pritisnula sam usne na njegove i poljubio me je sa svim osećanjima o kojima je malopre govorio. Tog trenutka sam shvatila zašto je uradio tetovaže, zašto je odabrao mene i zašto sam drugačija. Nisam to samo bila ja, i nije bio samo on, izuzetak je bio ono što smo predstavljali zajedno. Iz zvučnika se začuo brži ritam i Trevis me je spustio na noge. „Hoćeš li još da plešemo?" Amerika i Šepli su se pojavili pored nas i ja sam podigla obrvu. ,Ako misliš da možeš da me pratiš." Trevis se nasmešio. „Isprobaj me." Približila sam mu se kukovima i prešla mu rukom preko košulje otkopčavši mu dva gornja dugmeta. Trevis se nasmejao i odmahnuo glavom, a onda sam se okrenula, pomerajući se u ritmu muzike. Uhvatio me je za kukove, a ja sam zabacila ruke i obujmila ga oko leda. Nagnula sam se napred i prstima mi je pritisnuo kožu. Kad sam se uspravila, usnama mi je dodirnuo uvo. „Nastavi tako i moraćemo rano da odemo." Okrenula sam se, nasmešila i obavila mu ruke oko vrata. Priljubio se uz mene, a ja sam mu ispasala košulju, zavukla mu ruke na leda, pritisnula mu izvajane mišiće prstima i nasmešila se na zvuk koji je ispustio kad sam mu okusila vrat. „Gospode, Golubice, ubijaš me", rekao je i povukao mi porub haljine tek toliko da mi prstima prede preko butina. „Izgleda da znamo u čemu je privlačnost", podsmevala se Leksi iza nas. Amerika se okrenula i ljutito uputila ka Leksi. Šepli ju je na vreme uhvatio. „Reci to ponovo!", kazala je Amerika. „Hajde, usudi se, kučko!" Leksi se sakrila iza dečka, uplašena Amerikinom pretnjom. „Bolje svojoj devojci stavi brnjicu, Brede", upozorio ga je Trevis. Dve pesme kasnije kosa na vratu mi je bila mokra i teška. Trevis mi je poljubio kožu ispod uva. „Dodi, Golubice. Moram da zapalim." Poveo me je stepenicama, a onda je uzeo moj kaput pre nego što smo krenuli na drugi sprat. Izašli smo na balkon i tamo zatekli Parkera i njegovu pratilju. Bila je viša od mene, a njena kratka crna kosa zakačena pozadi jednom ukosnicom. Smesta sam primetila njene visoke potpetice i nogu obavijenu oko Parkerovog boka. Stajala je leđima naslonjena na zid, i kad nas je Parker primetio, izvukao je ruku ispod njene suknje. „Ebi", rekao je iznenađeno i zadihano. „Ćao, Parkeru", prigušila sam smeh. „Kako, uf... kako si?" Učtivo sam se nasmešila. „Odlično, a ti?" „Uf, pogledao je u svoju pratilju, „Ebi, ovo je Amber. Amber... Ebi." „Ebi Ebi?", upitala je.


Parker je brzo i nelagodno klimnuo glavom. Amber se rukovala sa mnom sa gađenjem na licu, a onda odmerila Trevisa kao da se upravo susrela s neprijateljem. „Drago mi je što smo se upoznali... valjda." ,Amber", upozorio ju je Parker. Trevis se kratko nasmejao, a onda im otvorio vrata da prođu. Parker je zgrabio Amber za ruku i poveo je u kuću. „Ovo je bilo... neprijatno", primetila sam i zavrtela glavom prekrštenih ruku dok sam se naslanjala na ogradu balkona. Bilo je hladno i samo je nekoliko parova bilo napolju. Trevis se samo smeškao. Čak mu ni Parker nije mogao pokvariti raspoloženje. „Barem je prestao da iskušava sudbinu pokušajima da te vrati." „Mislim da nije pokušavao da me vrati koliko da me odvoji od tebe." Trevis je nabrao nos. „Odvezao je jednu devojku od mene kući jednom. A sad se ponaša kao da je redovno dolazio i spasavao svaku brucoškinju koju sam kresnuo." Pogledala sam ga krajičkom oka. „Jesam li ti ikad rekla koliko mi se gadi ta reč?" „Izvini", rekao je i privukao me sebi. Upalio je cigaretu i duboko udahnuo. Dim koji je ispustio bio je gušći nego obično, pomešan sa zimskim vazduhom. Okrenuo je ruku i dobro se zagledao u zglob. „Čudno što mi ova tetovaža nije samo omiljena već sam nekako i mirniji kad znam da je tu?" „Prilično uvrnuto." Podigao je obrvu i ja sam se nasmejala. „Šalim se. Ne mogu da kažem da to razumem, ali lepo je... na način Trevisa Medoksa." „Ako mi toliko prija što imam ovo na ruci, ne mogu ni da zamislim kako bih se osećao kad bih ti stavio prsten na ruku." „Trevise... „Za četiri, ili možda pet godina", dodao je. Udahnula sam. „Treba da usporimo. Mnogo, mnogo." „Ne počinji, Golubice." ,Ako budemo nastavili ovim tempom, ostaću bosa i trudna pre nego što diplomiram. Nisam spremna da se uselim kod tebe, nisam spremna za prsten i svakako nisam spremna da se skrasim." Uhvatio me je za ramena i okrenuo me prema sebi. „Ovo nije uvod u rečenicu 'Hoću da se viđam i s drugima', zar ne? Zato što neću da te delim. Ni slučajno, jebote." „Ne želim nikog drugog", rekla sam očajno. Opustio se i pustio mi ramena, a zatim se uhvatio za ogradu. „Šta onda govoriš?", pitao je zagledan u daljinu. „Kažem da moramo da usporimo. To je sve." Klimnuo je glavom, očito nezadovoljan. Dodirnula sam mu ruku. „Ne ljuti se." „Čini mi se kao da napravimo jedan korak napred i dva nazad, Golubice. Svaki put kad pomislim da razmišljamo isto, ti podigneš zid. Ne shvatam... većina devojaka proganja svoje momke da se uozbilje, da govore o svojim osećanjima, da načine sledeći korak..." „Mislila sam da smo već ustanovili da ja nisam kao većina devojaka Nezadovoljno je oborio glavu. „Umoran sam od nagađanja. Kuda ovo po tvom mišljenju vodi, Ebi?" Spustila sam mu usne na majicu. „Kad razmišljam o budućnosti, vidim tebe."


Opustio se i privukao me bliže. Oboje smo posmatrali noćne oblake kako se kreću po nebu. Svetla fakulteta su prošarala mračni blok, a svi koji su dolazili na žurku prekrstili su ruke u debelim kaputima i žurili u toplinu kuće bratstva. U Trevisovim očima je vladao mir kakav sam videla samo nekoliko puta, i sinulo mi je da je taj zadovoljan izraz uvek dolazio posle mog razuveravanja. Doživela sam nesigurnost onih koji prežive čitav niz udaraca loše sudbine; ljudi koji se plaše i sopstvene senke. Bilo je lako uplašiti se mračne strane Vegasa, strane koju neonska svetla i sjaj izgleda nikad nisu dodirnuli. Ali Trevis Medoks se nije plašio borbe, ili da brani nekoga do koga mu je stalo, ili da pogleda u ponižene i ljutite oči prezrene žene. Mogao je da ude u sobu i odvažno se zagleda u oči nekog duplo krupnijeg sa uverenjem da mu niko ništa ne može — da je nepobediv u odnosu na sve što ga ugrožava. Nije se bojao ničega. Dok nije sreo mene. Ja sam bila onaj nepoznati deo njegovog života, divlja karta, promenljiva kojom nije mogao da upravlja. Bez obzira na mirne trenutke koje sam mu pružala, svakog drugog trenutka svakog drugog dana, nemir koji je osećao bez mene postajao je deset puta gori u mom prisustvu. Bes koji ga je ranije obuzimao sad mu je bilo još teže obuzdati. To što sam izuzetak nije više bilo nešto tajanstveno i posebno. Postala sam njegova slabost. Baš kao što sam bila i ocu. „Ebi! Tu si! Svuda sam te tražila!", rekla je Amerika kad je uletela kroz vrata. Držala je svoj mobilni. „Upravo sam razgovarala s tatom. Sinoć ih je zvao Mik." „Mik?" Lice mi se zgrčilo od odvratnosti. „Što bi ih on zvao?" Podigla je obrve kao da bi trebalo da znam odgovor. „Tvoja majka mu je neprekidno spuštala slušalicu." „Šta je hteo?", pitala sam osećajući mučninu. Stegla je usne. „Da sazna gde si." „Nisu mu rekli, zar ne?" Lice joj se snuždilo. „On ti je otac, Ebi. Tata je smatrao da ima pravo da zna." „Doći će ovamo", rekla sam i osetila kako me oči peku. „Doći će ovamo, Mer!" „Znam! Žao mi je!", rekla je pokušavši da me zagrli. Odmakla sam se od nje i prekrila lice rukama. Poznati par snažnih, zaštitničkih ruku mi se spustio na ramena. „Neće te povrediti, Golubice", rekao je Trevis. „Neću mu dozvoliti." „Pronaći će on način", dobacila je Amerika dok me je tužno gledala. „Uvek to radi." „Moram da odem odavde." Obavila sam kaput oko sebe i uhvatila se za kvake duplih vrata. Bila sam previše uznemirena da bih dovoljno usporila i uskladila spuštanje kvaka i istovremenog povlačenja vrata. Baš kad su mi se suze nemoći spustile niz smrznute obraze, Trevis me je uhvatio za ruku. Pritisnuo je i pomogao mi da spustim kvaku, a onda je drugom rukom otvorio vrata. Pogledala sam ga, svesna glupe scene koju sam pravila, i očekivala sam da vidim zbunjen ili nezadovoljan izraz na njegovom licu, ali on me je gledao samo s razumevanjem. Uzeo me je podruku i zajedno smo prošli kroz kuću, sišli stepenicama i probili se kroz gomilu do ulaznih vrata. Njih troje se trudilo da održe korak sa mnom dok sam prečicom jurila ka čardžeru. Amerika je pružila ruku i zgrabila me za kaput da me zaustavi. „Ebi!", šapnula je i pokazala na grupicu ljudi.


Okupili su se oko starijeg, razbarušenog muškarca koji je mahnito pokazivao na kuću sa slikom u ruci. Parovi su klimali glavama i raspravljali među sobom o fotografiji. Odjurila sam do čoveka i istrgla mu sliku iz ruku. „Šta, dođavola, radiš ovde?" Gomila se razišla i ušla u kuću. Šepli i Amerika su mi stali sa obe strane, a Trevis me je uhvatio za ramena otpozadi. Mik je pogledao u moju haljinu i nezadovoljno zacoktao. „Dakle, Kolačiću. Možeš odvesti devojku iz Vegasa..." „Zaveži. Zaveži, Mik. Samo se okreni", pokazala sam iza njega, ,,i vrati se odakle god da si došao. Ne želim te ovde." „Ne mogu, Kolačiću. Potrebna mi je tvoja pomoć." „Šta je još novo?", podsmehnula se Amerika. Mik je skupio oči na nju, a zatim pogledao u mene. „Izgledaš prelepo. Odrasla si. Ne bih te prepoznao na ulici." Uzdahnula sam jer nisam imala strpljenja za ćaskanje. „Šta želiš?" Podigao je ruke i slegao ramenima. „Izgleda da sam se uvalio u nevolju, dete. Starom tati je potrebno nešto novca." Zažmurila sam. „Koliko?" „Išlo mi je dobro, zaista jeste. Samo sam morao malo da pozajmim za početak i... znaš." „Znam", prasnula sam. „Koliko ti treba?" „Dvadeset pet." „Sranje, Mik, dve hiljade petsto dolara? Ako ćeš se izgubiti odavde... odmah ću ti to dati", rekao je Trevis i izvukao novčanik. „Misli dvadeset pet hiljada", dobacila sam streljajući pogledom oca. Mik je odmerio Trevisa. „Ko je ovaj klovn?" Trevis je podigao pogled s novčanika i osetila sam kako mi se naslanja na leda. „Sad vidim zašto je pametan tip kao ti spao na to da traži džeparac od ćerke tinejdžerke." Pre nego što je Mik stigao da progovori, izvadila sam mobilni. „Kome duguješ ovog puta, Mik?" Počešao sa po masnoj prosedoj kosi. „Pa, smešna je priča, Kolačiću... „Kome?, viknula sam. „Beniju." Otvorila sam usta i koraknula unazad na Trevisa. „Beniju? Duguješ Beniju? Šta si dodavola..." Udahnula sam, jer nije bilo svrhe. „Nemam toliko novca, Mik." Nasmešio se. „Nešto mi govori da imaš." „Pa, nemam! Ovog puta si stvarno zabrljao, zar ne? Znala sam da nećeš prestati dok ne nastradaš!" Promeškoljio se; samozadovoljan osmeh na licu mu je nestao. „Koliko imaš?" Stegla sam vilicu. „Jedanaest hiljada. Stedela sam za auto." Amerika me je brzo pogledala. „Gde si nabavila jedanaest hiljada dolara, Ebi?" „Na Trevisovim borbama", odgovorila sam prodorno gledajući u Mika. Trevis me je povukao za ramena da me pogleda u oči. „Zaradila si jedanaest hiljada na mojim borbama? Kad si se kladila?" „Adam i ja smo imali sporazum", odgovorila sam, ne obraćajući pažnju na njegovo iznenađenje. Mikove oči su odjednom živnule. „Mogla bi to da udvostručiš za vikend, Kolačiću. Mogla bi da mi nabaviš dvadeset pet do nedelje i Beni neće poslati svoje gorile na mene." Grlo mi se osušilo i skupilo. „To bi me opelješilo, Mik. Moram da platim školu." „O, povratićeš ti to očas posla", nemarno je odmahnuo rukom. „Kad ti je rok?", pitala sam. „Ponedeljak ujutru. Ponoć", rekao je, nimalo pokunjeno.


„Ne moraš da mu daš ni jebenog centa, Golubice", Trevis me je povukao za ruku. Mik me je zgrabio. „To je najmanje što možeš da učiniš! Ne bih bio u ovom sranju da nije bilo tebe!" Amerika mu je odgurnula ruku, a zatim i njega. „Da se nisi usudio da ponovo počneš s tim sranjima, Mik! Nije te ona terala da pozajmljuješ od Benija!" Mik me je prezirno pogledao. „Da nije bilo nje, imao bih ja svoj novac. Sve si mi uzela, Ebi. Nemam ništa!" Mislila sam da će vreme provedeno daleko od oca ublažiti bol zbog činjenice da sam mu ćerka, ali suze koje su mi potekle iz očiju su me razuverile. „Odneću tvoj novac do Benija do nedelje. Ali kad to učinim, hoću da me prokleto ostaviš na miru. Neću ovo ponovo da radim, Mik. Od sada si prepušten sam sebi, čuješ li me? Drži se. Dalje." Skupio je usne a zatim klimnuo glavom. „Neka bude po tvom, Kolačiću." Okrenula sam se i uputila ka kolima, a Amerika je iza mene rekla: „Pakujte se, momci. Idemo za Vegas."


Petnaesto poglavlje GRAD GREHA

Trevis nam je spustio torbe i osvrnuo se po sobi. „Ovo je lepo, je li tako?" Ljutito sam ga pogledala, a on je podigao obrve. „Sta je bilo?" Rajsferšlus na mom koferu je zacvileo kad sam ga povukla i zavrtela sam glavom. Bila sam opterećena raznim strategijama i nedostatkom vremena. „Ovo nije odmor. Ne bi trebalo da si tu, Trevise." Već sledećeg trenutka se našao iza mene i obavio mi ruke oko struka. „Idem tamo kuda i ti." Naslonila sam mu glavu na grudi i uzdahnula. „Moram da se bacim na posao. Možeš da ostaneš ovde ili da odeš na striptiz. Vidimo se kasnije, u redu?" „Idem s tobom." „Ne želim da budeš tamo, Treve." Lice mu je poprimilo povredeni izraz i dodirnula sam mu ruku. „Ako hoću da osvojim četrnaest hiljada dolara za jedan vikend, moram da se usredsredim. Ne sviđa mi se to kakva ću postati za tim stolovima, i ne želim da to vidiš, dobro?" Sklonio mi je kosu s očiju i poljubio obraz. „Dobro, Golubice." Mahnuo je Americi dok je izlazio iz sobe, a ona mi je prišla u istoj haljini koju je imala i na žurci parova. Ja sam se presvukla u kratku zlatnu haljinu i obula cipele s potpeticama, praveći grimase pred ogledalom. Amerika mi je sklonila kosu unazad i predala mi crnu tubu. „Treba ti još pet slojeva maškare, i baciće ti ličnu kartu čim je vide ako ne naneseš još rumenila. Zar si zaboravila kako se igra ova igra?" Uzela sam joj maškaru iz ruke i narednih deset minuta sam popravljala šminku. Kad sam završila, oči su mi se zacaklile. „Prokletstvo, Ebi, ne plači", rekla sam samoj sebi, podigla pogled i maramicom obrisala ispod očiju. „Ne moraš ovo da radiš. Ne duguješ mu ništa." Amerika me je uhvatila za ramena kad sam još jednom, poslednji put, stala ispred ogledala. „Duguje novac, Beniju, Mer. Ako ovo ne uradim, ubiće ga." Izraz joj je postao sažaljiv. I ranije sam je mnogo puta videla da me tako gleda, ali ovog puta je bila očajna. Videla je da mi uništava život više puta nego što smo mogle izbrojati. „Šta je sa sledećim putem? I sledećim? Ne možeš stalno tako." „Pristao je da me se kloni. Mik Abernati je mnogo toga, ali nije prevarant." Prošle smo hodnikom i zakoračile u prazan lift. „Imaš sve što ti je potrebno?", pitala sam, imajući kamere na umu. Amerika je noktima kucnula po lažnoj vozačkoj dozvoli i nasme- šila se. „Ime je Kendi. Kendi Kroford", izgovorila je besprekornim južnjačkim naglaskom. Pružila sam ruku. „Džesika Džejms. Drago mi je što smo se upoznale, Kendi." Obe smo namestile sunčane naočare i kamena lica kad se lift otvorio i otkrio neonska svetla i živost kazina. Ljudi svih staleža kretali su se u svim pravcima. Vegas je bio rajski pakao, mesto gde možete naći razmetljivo perje i pozorišnu šminku, prostitutke s nedovoljnom ali prihvatljivom odećom, poslovne ljude u skupocenim odelima i čitave porodice u istoj zgradi. Prošle smo kroz prolaz oivičen crvenim konopcima i predale čoveku u crvenom blejzeru lične karte. Kratko me je proučavao i ja sam spustila naočare.


„Bilo bi dobro da nas pustite danas", rekla sam sa izrazom dosade. Vratio nam je lične karte, pomerio se u stranu i propustio nas da prodemo. Prolazile smo pored redova i redova kockarskih aparata, stolova za blekdžek, a zatim smo se zaustavile pored ruleta. Osmotrila sam prostoriju, pregledala razne stolove za poker i odlučila se za jedan sa starijom gospodom. „Onaj", rekla sam i klimnula u tom pravcu. „Kreni agresivno, Ebi. Neće znati šta ih je snašlo." „Ne. Oni su stari znalci Vegasa. Ovog puta moram da igram pametno." Prišla sam stolu, uz najčarobniji osmeh. Domaći likovi su umeli da nanjuše varalicu na kilometar, ali dve stvari koje su prikrivale miris svake prevare išle su mi u prilog: mladost... i sise. „Dobro veče, gospodo. Mogu li da vam se pridružim?" Nisu podigli pogled. „Naravno, lepe ribice. Hvatajte stolice i budite lepe. Samo ne pričajte." „Hoću da igram", rekla sam i predala Americi sunčane naočare. „Za blekdžekom nema dovoljno akcije." Jedan muškarac je žvakao cigaru. „Ovo je sto za poker, princezo. Vuče se pet karata. Isprobaj sreću na poker aparatima." Sela sam na jedino prazno mesto i upadljivo prekrstila noge. „Oduvek sam želela da igram poker u Vegasu. I imam sve ove žetone...", rekla sam i spustila žetone na sto, ,,i stvarno sam dobra on-lajn." Sva petorica su pogledala u moje čipove a zatim u mene. „Postoji minimalan ulog, šećeru", rekao je delilac. „Koliki?" „Petsto, breskvice. Slušaj... Ne želim da te rasplačem. Učini sebi uslugu i izaberi neki sjajan poker aparat." Gurnula sam napred žetone i slegla ramenima onako kako bi nesmotrena i preterano samouverena devojka mogla pre nego što shvati da je izgubila svu ušteđevinu za fakultet. Muškarci su se pogledali. Delilac je slegao ramenima i uložio svoje. „Džimi", rekao je jedan igrač i pružio ruku. Kad sam je prihvatila, pokazao je na ostale. „Mel, Poli, Džo i ono je Vinks." Pogledala sam u žgoljavog muškarca sa čačkalicom u ustima i, kao što se i očekivalo, on mi je namignuo. Klimnula sam glavom i čekala s lažnom strepnjom dok se delila prva ruka. Namerno sam izgubila prve dve, ali do četvrte sam se podigla. Nije trebalo dugo ovim veteranima da me provale, baš kao što je to uradio i Tomas. „Rekla si da si igrala on-lajn?", pitao je Poli. „I s tatom." „Jesi li odavde?", zanimalo je Džimija. „Iz Vičite", odgovorila sam. „Nije ona on-lajn igrač, kažem ja vama", progundao je Mel. Sat vremena kasnije uzela sam dve hiljade sedamsto dolara od svojih protivnika i oni su počeli da se preznojavaju. „Odustajem", rekao je Džimi i smrknuto bacio svoje karte. „Da nisam video svojim očima, ne bih nikad poverovao", čula sam iza sebe. Amerika i ja smo se istovremeno okrenule i usne su mi se razvukle u široki osmeh. „Džese", zavrtela sam glavom. „Šta ti radiš ovde?" „Došla si na moje mesto da varaš, Kolačiću. Sta ti radiš ovde?"


Zakolutala sam očima i okrenula se novim sumnjičavim prijateljima. „Znaš da to mrzim, Džese." „Izvinite nas", rekao je Džes i povukao me za ruku da ustanem. Amerika me je oprezno gledala dok me je odvodio nekoliko metara dalje. Džesijev otac je držao kazino i veoma sam se iznenadila što se on pridružio porodičnom poslu. Nekada smo se jurili hodnicima hotela na spratu, i uvek sam ga pobeđivala kad smo se trkali vožnjom liftovima. Odrastao je otkako sam ga poslednji put videla. Sećala sam ga se kao krakatog pretpubertetlije, a muškarac preda mnom bio je lepo odeven nadzornik kazina, nimalo krakat i svakako muževan. I dalje je imao svilenkastu smeđu kožu i zelene oči kakve sam pamtila, ali ostatak je bilo prijatno iznenađenje. Smaragdne dužice svetlucale su mu pod jarkim svetlima. „Ovo je nestvarno. Mislio sam da si ti kad sam prošao, ali nisam se mogao ubediti da si se vratila. Kad sam video ovu Zvončiću kako čisti za veteranskim stolom, znao sam da si ti." „Ja sam", potvrdila sam. „Izgledaš... drugačije." „I ti isto. Kako ti je tata?" „U penziji je", nasmešio se. „Koliko dugo si ovde?" „Samo do nedelje. Moram da se vratim zbog fakulteta." „Ćao, Džese", pozdravila ga je Amerika i uhvatila me za ruku. ,Amerika", zakikotao se. „Trebalo je da znam. Vas dve pratite jedna drugu kao senka." „Kad bi njeni roditelji saznali da sam je dovela ovamo, to bi se davno prekinulo." „Drago mi je što te vidim, Ebi. Hoćeš li mi dozvoliti da te častim večerom?", pitao je proučavajući mi haljinu. „Volela bih da se ispričamo, ali nisam ovde zbog zabave, Džese." Ispružio je ruku i nasmešio se. „Nisam ni ja. Predaj mi ličnu kartu." Lice mi se snuždilo jer sam znala da mi predstoji rasprava. Džes neće tako lako popustiti pred mojim čarima. Znala sam da mu moram reći istinu. „Ovde sam zbog Mika. U nevolji je." Promeškoljio se. „Kakvoj nevolji?" „Uobičajenoj." „Voleo bih da mogu da pomognem. Dugo se poznajemo i znaš da poštujem tvog tatu, ali znaš i da ti ne mogu dozvoliti da ostaneš." Zgrabila sam ga za ruku i stegla je. „Duguje novac Beniju." Zažmurio je i odmahnuo glavom. „Gospode." „Imam vremena do sutra. Mnogo bi me zadužio, Džese. Daj mi samo toliko." Stavio mi je dlan na obraz. „Znaš šta... ako sutra večeraš sa mnom, pustiću te do ponoći." Pogledala sam u Ameriku, a zatim u Džesa. „Ovde sam s nekim." Slegao je ramenima. „Uzmi ili ostavi, Ebi. Znaš kako se ovde radi. Ne možeš dobiti nešto za ništa." Poraženo sam uzdahnula. „Dobro. Naći ćemo se sutra uveče kod Ferara ako me ostaviš na miru do ponoći." Nagnuo se i poljubio me u obraz. „Još jednom, drago mi je što smo se sreli. Vidimo se sutra... pet sati, u redu? Počinjem s poslom u osam."


Nasmešila sam se dok je odlazio, ali osmeh mi je brzo izbledeo kad sam primetila Trevisa kako zuri u mene od stola za rulet. „O, sranje", izustila je Amerika i povukla me za ruku. Trevis je Ijutito pogledao u Džesa dok je prolazio, a onda mi je prišao. Gurnuo je ruke u džepove i osvrnuo se na Džesa, koji nas je posmatrao krajičkom oka. „Ko je to bio?" Pokazala sam glavom u Džesijevom pravcu. „Ono je Džes Viveros. Dugo se poznajemo." „Koliko dugo?" Pogledala sam u sto s veteranima. „Trevise, nemam vremena za ovo.“ „Izgleda da je odustao od toga da postane sveštenik", dobacila je Amerika i zavodnički se osmehnula u Džesovom pravcu. „To ti je bivši dečko?", pitao je Trevis i smesta se razljutio. „Mislio sam da si rekla da je iz Kanzasa?" Uputila sam Americi nestrpljiv pogled, a zatim uhvatila Trevisa za bradu tražeći punu pažnju. „On zna da nemam dovoljno godina da budem ovde, Treve. Dao mi je do ponoći. Sve ću objasniti kasnije, ali sad moram da se vratim u igru, u redu?" Vilica mu je zadrhtala ispod kože, a onda je sklopio oči i duboko udahnuo. ,,U redu. Vidimo se u ponoć." Sagnuo se da me poljubi, ali usne su mu bile hladne i daleke. „Srećno." Nasmešila sam se kad se utopio u gomilu, a onda sam ponovo obratila pažnju na muškarce. „Gospodo?" „Sedi, Širli Templ", rekao je Džimi. „Sad ćemo povratiti svoj novac. Ne volimo da nas neko pelješi." „Želim vam sve najgore." Nasmešila sam se. „Imaš deset minuta", šapnula je Amerika. „Znam", odgovorila sam. Trudila sam se da zaboravim na vreme i Amerikino koleno koje je usplahireno poskakivalo ispod stola. Ukupan iznos je bio šesnaest hiljada dolara, najveća suma za to veće, i bilo je sve ili ništa. „Nikad nisam video nekoga kao što si ti, dete. Imala si gotovo savršenu igru. I nikako se ne odaje, Vinkse. Jesi li primetio?", izjavio je Poli. Vinks je klimnuo glavom, a veselo raspoloženje mu je jenjavalo sa svakim deljenjem. „Primetio sam. Nema trljanja ili osmeha, čak joj i oči ostaju iste. Nije prirodno. Svi daju neke znake." „Ne svi", samozadovoljno je rekla Amerika. Osetila sam kako mi poznati par ruku dodiruje ramena. Znala sam da je Trevis, ali nisam se usudila da se okrenem, ne sa tri hiljade dolara na sredini stola. „Idem", rekao je Džimi. Oni koji su se okupili oko nas zapljeskali su kad sam izložila svoje karte. Džimi je jedini bio dovoljno blizu s tri iste. Ništa što moja skala nije mogla da dobije. „Neverovatno!", rekao je Poli i bacio svoje dve dvojke na sto. „Odustajem", progundao je Džo, ustao i udaljio se od stola. Džimi je bio ljubazniji. „Mogao bih umreti noćas sa osećajem da sam igrao protiv veoma vrednog protivnika, dete. Bilo mi je zadovoljstvo, Ebi." Ukočila sam se. „Znali ste?"


Džimi se osmehnuo. Godine uvlačenja dima cigareta i ispijanja kafe umrljale su mu velike zube. „Igrao sam i pre s tobom. Pre šest godina. Dugo sam priželjkivao revanš." Pružio je ruku. „Čuvaj se, dete. Reci tati da ga pozdravlja Džimi Pešeli." Amerika mi je pomogla da sakupim dobitak i ja sam se okrenula ka Trevisu gledajući na sat. „Treba mi još vremena." „Hoćeš da isprobaš stolove za blekdžek?" „Ne mogu da izgubim novac, Treve." Osmehnuo se. „Ne možeš izgubiti, Golubice." Amerika je odmahnula glavom. „Blekdžek nije njena igra." Klimnuo je glavom. „Dobio sam malo. Imam šest stotina. Uzmi ih." Sepli mi je predao svoje žetone. „Osvojio sam samo tri. Tvoji su." Uzdahnula sam. „Hvala, društvo, ali i dalje mi nedostaje pet hiljada." Ponovo sam pogledala na sat, a onda sam primetila kako nam prilazi Džes. „Kako si prošla?", nasmešeno je pitao. „Nedostaje mi još pet hiljada, Džese. Treba mi još vremena." „Učinio sam sve što sam mogao, Ebi." Klimnula sam glavom, svesna da sam već tražila previše. „Hvala što si me pustio da ostanem." „Možda bi moj tata mogao da razgovara s Benijem u tvoje ime?" „To je Mikovo maslo. Tražiću da mi produži rok." Džes je odmahnuo glavom. „Znaš da se to neće desiti, Kolačiću, bez obzira na to s koliko se novca pojaviš. Ako je manje od onoga što duguje, Beni će poslati nekoga. Drži se što dalje od njega." Osetila sam kako me oči peku. „Moram da pokušam." Koraknuo je napred i nagnuo se da mi nešto šapne. „Ukrcaj se na avion, Ebi. Čuješ li?" „Čujem te", prasnula sam. Uzdahnuo je, a oči su mu se ispunile saosećanjem. Obavio je ruke oko mene i poljubio me u kosu. „Žao mi je. Da mi nije posao u pitanju, znaš da bih probao nešto da smislim." Klimnula sam glavom i odmakla se od njega. „Znam. Učinio si šta si mogao." Prstom mi je podigao bradu. „Vidimo se sutra u pet." Sagnuo se da me poljubi u ugao usana, a onda je prošao pored mene bez ijedne reči više. Pogledala sam u Ameriku, koja je gledala u Trevisa. Nisam se usudila da ga pogledam u oči; nisam mogla ni da zamislim kako mu je lice gnevno. „Staje u pet?", pitao je Trevis glasom obojenim pritajenim besom. „Pristala je na večeru ako joj Džes dozvoli da ostane. Nije imala izbora, Treve", ubacila se Amerika. Po obazrivosti njenog glasa, znala sam da je Trevis i više nego ljut. Pogledala sam ga ispod oka, a na licu mu se videlo da se oseća izdanim baš kao i Mik one večeri kad je shvatio da sam mu preuzela sreću. „Imala si izbor." „Jesi li ikad imao posla s mafijom, Trevise? Žao mi je ako su ti osećanja povređena, ali besplatna večera sa starim prijateljem nije velika cena da se sačuva Mikov život." Videla sam da želi da se iskali na meni, ali nije mogao ništa da kaže.


„Hajdemo, moramo da pronađemo, Benija", rekla je Amerika i povukla me za ruku. Trevis i Sepli su ćutke pošli za nama dok smo išli glavnim bulevarom do Benijeve zgrade. Saobraćaj - i automobili i ljudi - upravo je počeo da se zgušnjava. Svakim korakom sam osećala mučnu prazninu u stomaku i mahnito sam pokušavala da smislim ubedljiv razlog da urazumim Benija. Dok nismo pokucali na velika zelena vrata koja sam toliko puta videla, mozak mi je bio prazan kao i novčanik. Nisam se iznenadila kad sam ugledala ogromnog vratara — crnog, zastrašujućeg, podjednako širokog koliko i visokog - ali zapanjila sam se kad sam videla da Beni stoji pored njega. „Beni", izustila sam. „Bože, bože... više nisi Srećna trinaestica, zar ne? Mik mi nije rekao u kakvu si lepoticu izrasla. Čekam te, Kolačiću. Čujem da imaš isplatu za mene." Klimnula sam glavom i Beni je pokazao na moje prijatelje. Podigla sam bradu da odglumim samopouzdanje. „Oni su sa mnom." „Bojim se da će tvoji pratioci morati da sačekaju napolju", rekao je vratar nenormalno dubokim basom. Trevis me je smesta uhvatio za ruku. „Neće ući sama. Idem i ja s njom." Beni ga je odmerio i ja sam progutala knedlu. Kad je pogledao u svog vratara i uglovi usana mu se izvili nagore, malo sam se opustila. „Pošteno", rekao je. „Miku će biti drago da čuje da imaš tako dobrog prijatelja." Pošla sam za njim unutra okrenuvši se da pogledam u Amerikino zabrinuto lice. Trevis me je čvrsto držao za ruku i namerno se postavio između mene i vratara. Ušli smo za Benijem u lift, ćutke se popeli na četvrti sprat, a onda su se otvorila vrata. Na sredini ogromne sobe nalazio se sto od mahagonija. Beni je othramao do plišane fotelje i seo, a nama pokazao rukom da sedne- mo na dve stolice ispred njegovog stola. Kad sam sela, osetila sam hladnu kožu pod sobom i zapitala se koliko je ljudi sedelo na njoj svega nekoliko trenutaka pred smrt. Uhvatila sam Trevisa za ruku i on me je umirujuće stegao. „Mik mi duguje dvadeset pet hiljada. Verujem da imaš pun iznos", počeo je Beni žvrljajući po notesu. ,,U stvari", zastala sam i pročistila grlo, „nedostaje mi pet hiljada, Beni. Ali sutra imam ceo dan da ih nabavim. I pet hiljada nije problem, zar ne? Znaš da ja to mogu." „Ebigejl", izgovorio je Beni mršteći se, „razočarala si me. Znaš dobro moja pravila." ,,M-molim te, Beni. Molim te da uzmeš devetnaest i devetsto, a ostatak ću ti doneti sutra." Benijeve svetlucave oči su letele od Trevisa do mene i nazad. Tek tada sam primetila dvojicu muškaraca kako izlaze iz mračnih uglova sobe. Trevis mi je jače stegao ruku, a ja sam zadržala dah. „Znaš da ja uzimam samo cele svote. Činjenica da pokušavaš da mi daš manje mi nešto govori. Znaš šta mi govori? Nisi sigurna da možeš doći do cele svote." Muškarci iz uglova su se primakli za korak. „Mogu da ti nabavim novac, Beni", razdražljivo sam se zakikotala. „Osvojila sam osam hiljada devetsto za šest sati." „Dakle, hoćeš da kažeš da ćeš mi doneti osam hiljada devetsto za još šest sati?", Beni se đavolski nasmešio.


„Krajnji rok je sutra u ponoć", ubacio se Trevis, pogledao iza nas, a onda pratio kako nam se muškarci iz senke približavaju. ,,Š... šta to radiš, Beni?", pitala sam i ukočila se. „Mik me je pozvao večeras. Rekao je da ćeš se ti pobrinuti za njegov dug." „Činim mu uslugu. Ja ti ne dugujem nikakav novac." Rekla sam ozbiljno, jer mi se probudio nagon za preživljavanjem. Beni je naslonio debele, zdepaste laktove na sto. „Razmišljam o tome da naučim Mika lekciju, ali me zanima i koliko ti imaš sreće, dete." Trevis je skočio sa stolice i povukao me sa sobom. Postavio me je iza sebe i krenuo unazad prema vratima. „Džosaja je pred vratima, mladiću. Kuda misliš da ćete pobeći?" Pogrešila sam. Kad sam pomislila da ću ubediti Benija da bude razuman, trebalo je da predvidim Mikovu želju da preživi i Benijevu sklonost ka osveti. „Trevise", upozorila sam ga dok sam posmatrala kako nam se Benijeve gorile približavaju. Trevis me je gurnuo iza sebe metar-dva i ispravio se. „Nadam se da znaš, Beni, da ne izražavam nepoštovanje time što ću ti srediti ljude. Ali volim ovu devojku i ne mogu ti dozvoliti da je povrediš." Beni je prasnuo u glasan smeh. „Moram ti priznati, sine. Imaš najveća muda od svih koji su prošli kroz ta vrata. Pripremiću te za ono što ćeš dobiti. Prilično krupan momak s tvoje desne strane je Dejvid, i ako ne bude mogao da te sredi pesnicama, upotrebiće nož iz one futrole. Čovek s leve strane je Dejn, i on mi je najbolji borac. Sutra ima borbu, u stvari, i nikad nije izgubio. Pazi da ne povrediš ruke, Dejne. Mnogo sam novca uložio u tebe." Dejn se nasmešio Trevisu divljačkim podrugljivim pogledom. „Dobro, gospodine." „Beni, prestani! Mogu da ti nabavim novac!", viknula sam. „O ne... ovo ubrzano postaje zanimljivo", zakikotao se i zavalio u fotelju. Dejvid je jurnuo na Trevisa i meni su ruke poletele ka ustima. Čovek je bio snažan, ali nespretan i spor. Pre nego što je Dejvid stigao da zamahne ili izvadi nož, Trevis ga je onesposobio udarivši ga kolenom u lice. Kad je Trevis zamahnuo, nije gubio vreme i udario ga je svom snagom u lice. Dva udarca i lakat i Dejvid je ležao na podu u lokvi krvi. Beni je zabacio glavu od histeričnog smeha i oduševljeno je udarao rukom o sto kao dete kad nedeljom pre podne gleda crtane filmove. „Dakle, hajde, Dejne. Nije te uplašio, zar ne?" Dejn je opreznije prišao Trevisu, s pažnjom i preciznošću profesionalnog boksera. Pesnica mu je poletela ka Trevisovom licu neverovatnom brzinom, ali on se izmakao i zaleteo u Dejna svom snagom. Pali su na Benijev sto, a onda je Dejn zgrabio Trevisa obema rukama i bacio ga na pod. Kratko su se rvali na podu, a onda se Dejn pridigao i namestio tako da zada nekoliko udaraca Trevisu dok je on ležao zarobljen između njega i poda. Prekrila sam lice jer nisam mogla da gledam. Začula sam bolan uzvik i, kad sam podigla pogled, videla sam Trevisa kako drži Dejna za tršavu kosu i zadaje mu udarac za udarcem u glavu. Dejnovo lice je svakim udarcem udaralo o prednji deo Benijevog stola, a onda se pridigao, dezorijentisan i krvav. Trevis ga je načas pogledao, a onda ponovo napao, mumlajući uz svaki udarac, ponovo koristeći svu snagu. Dejn se jednom izmakao i pogodio pesnicom Trevisa u vilicu.


Trevis se nasmelio i podigao prst. „To je tvoj jedan." Nisam mogla da verujem ušima. Pustio je Benijevog siledžiju da ga udari. Uživao je. Nikad nisam videla Trevisa da se bori bez ograničenja; bilo je pomalo zastrašujuće videti ga kako se svom veštinom bori protiv ovih plaćenih ubica i pobeđuje. Do tog trenutka nisam ni shvatala za šta je sve sposoban. Sa Benijevim uznemirujućim smehom u pozadini, Trevis je dokrajčio Dejna udarivši ga laktom posred lica, pri čemu se ovaj one- svestio i pre nego što je dodirnuo pod. Pogledom sam mu ispratila telo kad je jednom odskočilo od Benijevog uvoznog tepiha. „Neverovatno, mladiću! Prosto neverovatno!", viknuo je Beni i oduševljeno zapljeskao. Trevis me je povukao iza sebe kad je Džosaja ispunio dovratak ogromnim telom. „Da se pobrinem za ovo, gospodine?" „Ne! Ne, ne...", rekao je Beni, i dalje ošamućen od ove neočekivane predstave. „Kako se zoveš?" Trevis je i dalje teško disao. „Trevis Medoks", odgovorio je dok je brisao Dejnovu i Dejvidovu krv s ruku o farmerice. „Trevise Medokse, verujem da bi mogao da pomogneš svojoj devojčici." „Kako to?", zabrektao je. „Dejn je trebalo sutra uveče da se bori. Uložio sam mnogo novca u njega, a čini mi se da on u skorije vreme neće biti u stanju da pobedi. Predlažem da zauzmeš njegovo mesto, zaradiš moj novac i zaboraviću na preostalih pet hiljada i sto dolara Mikovog duga." Trevis se okrenuo ka meni. „Golubice?" „Jesi li dobro?", pitala sam i obrisala mu krv s lica. Ugrizla sam se za usnu i osetila kako mi se lice grči od mešavine straha i olakšanja. Trevis se osmehnuo. „Nije moja krv, dušo. Ne plači." Beni je ustao. „Ja sam zauzet čovek. Uzimaš ili ostavljaš?" „Uradiću to", prihvatio je. „Reci kad i gde i biću tamo." „Borićeš se protiv Broka Makmena. On nije mekušac. Prošle godine je izbačen s prvenstva ultimat fajtinga.6 Trevis je ostao ravnodušan. „Samo mi reci gde treba da dođem." Beni je razvukao svoj osmeh ajkule preko lica. „Sviđaš mi se, Trevise. Mislim da ćemo biti dobri prijatelji." „Sumnjam", odvratio je Trevis. Otvorio mi je vrata i zadržao zaštitnički položaj sve dok nismo izašli. „Gospode bože!", viknula je Amerika kad je videla Trevisovu odeću isprskanu krvlju. „Jeste li dobro?" Uhvatila me je za ramena i zagledala mi se u lice. „Dobro sam. Samo još jedan dan na poslu. Za oboje", odgovorila sam i obrisala oči. Trevis me je uhvatio za ruku i požurili smo prema hotelu sa Šeplijem i Amerikom za petama. Malobrojni su obraćali pažnju na Trevisov izgled. Bio je sav krvav i činilo se da to primećuje samo povremeni pridošlica. „Šta se, dođavola, desilo unutra?", konačno je pitao Šepli. Trevis se skinuo u donji veš i ušao u kupatilo. Uključio se tuš i Amerika mi je predala kutiju maramica. „Dobro sam, Mer." Uzdahnula je i ponovo mi gurnula maramice. „Nisi dobro."


„Nije mi ovo prvi rodeo s Benijem", rekla sam. Mišići su me boleli od dvadesetčetvoročasovne napetosti izazvane stresom. „Prvi put si videla Trevisa kako istresa bes na nekome", rekao je Sepli. „Ja sam to video jednom ranije. Nije lep prizor." „Šta se desilo?, Amerika je zahtevala da zna. „Mik je pozvao Benija. Prebacio je obavezu na mene." „Ubiću ga! Ubiću tog bednog gada!", vikala je. „Ne smatra me odgovornom, ali hoće da održi Miku lekciju zato što je poslao ćerku da otplati njegov dug. Pozvao je svoja dva psa na nas i Trevis ih je sredio. Obojicu. Za manje od pet minuta." „I Beni vas je pustio?", pitala je Amerika. Trevis je izašao iz kupatila s peškirom oko struka, a jedini dokaz za sve što se dogodilo bila je mala crvena mrlja na jagodičnoj kosti ispod desnog oka. „Jedan od tipova koje sam nokautirao trebalo je da ima borbu sutra uveče. Zauzeću njegovo mesto, a Beni će zauzvrat oprostiti preostalih pet hiljada koje Mik duguje." Amerika je ustala. „To je glupo! Zašto pomažemo Miku, Ebi? Bacio te je vukovima! Ubiću ga!" „Nećeš ako ga se ja prvi dočepam", kipteo je Trevis. „Stani u red", rekla sam. „Znači, borićeš se sutra?", pitao je Šepli. „Na mestu po imenu Nula. U šest sati. S Brokom Makmanom, Šepe." Šepli je odmahnuo glavom. „Ni slučajno. Jebeno ne dolazi u obzir, Treve. Taj tip je manijak!" „Da", rekao je Trevis, „ali on se ne bori za svoju devojku, zar ne?" Zagrlio me je i poljubio u kosu. „Jesi li dobro, Golubice?" „Ovo je pogrešno. Pogrešno na toliko nivoa. Ne znam od čega prvo da te odgovaram." „Zar me nisi videla večeras? Biće sve u redu. Već sam gledao Broka kako se bori. Jak je, ali nije nepobediv." „Ne želim da to radiš, Treve." „Pa, ja ne želim da ti ideš na večeru s bivšim dečkom sutra uveče. Čini se da oboje moramo da uradimo nešto neprijatno da spasemo tvog ništavnog oca." To sam već viđala. Vegas je menjao ljude, stvarao čudovišta i propalice. Bilo je lako dopustiti svedima i ukradenim snovima da ti uđu u krv. Videla sam energičan, nepobediv izraz Trevisovog lica mnogo puta dok sam odrastala i jedini lek je bio da se ukrcamo na avion kući. Džes se namrštio kad sam ponovo pogledala na sat. „Zuriš nekuda, Kolačiću?", pitao je. „Molim te, prestani tako da me zoveš, Džese. Mrzim to." „1 ja sam mrzeo kad si otišla. Ali to te nije sprečilo." „Ovo je zamoran i dosadan razgovor. Hajde samo da večeramo, u redu?" „U redu, hajde da razgovaramo o tvom novom muškarcu. Kako se zove? Trevis?" Klimnula sam glavom. „Sta radiš s tim istetoviranim psihopatom? Izgleda kao otpadnik iz porodice Menson." „Budi pristojan, Džese, ili odlazim odavde." „Ne mogu da verujem koliko si se promenila. Ne mogu da verujem da sediš prekoputa mene." Zakolutala sam očima. „Veruj." „Evo je", rekao je. „Devojka koju sam poznavao." Pogledala sam na sat. „Trevisova borba je za dvadeset minuta. Bolje da krenem."

6 Engl.: Ultimatefighting. (Prim. prev.)


„Treba još da nam donesu desert." „Ne mogu, Džese. Ne želim da brine hoću li se pojaviti. Važno je.“ Spustio je ramena. „Znam. Nedostaju mi dani kad sam ja bio važan.“ Spustila sam ruku na njegovu. „Bili smo deca. To je sve bilo mnogo davno." „Kad smo odrasli? To što si ovde je znak, Ebi. Mislio sam da te više nikad neću videti, a evo, ti sediš tu. Ostani sa mnom." Polako sam odmahnula glavom, jer nisam želela da povredim najstarijeg prijatelja. „Volim ga, Džese." Razočaranje mu je pokvarilo osmejak na licu. „Onda bolje pođi." Poljubila sam ga u obraz, istrčala iz restorana i uhvatila taksi. „Kuda ste se uputili?", pitao je taksista. ,,U Nulu.11 Taksista se okrenuo i kratko me odmerio. „Jeste li sigurni?" „Sigurna sam! Krenite!", odgovorila sam i bacila mu novac preko sedišta.


Šesnaesto poglavlje DOM

Trevis se konačno probio kroz gomilu, dok mu je Beni držao ruku na ramenu i šaputao mu u uvo. Trevis je klimnuo glavom i ja sam mu odgovorila. Krv mi se sledila kad sam videla kako se prijateljski odnosi prema čoveku koji nam je pretio pre manje od dvadeset četiri sata. Uživao je u aplauzu i čestitkama na pobedi dok je gomila urlala. Hodao je uspravnije, osmeh mu je bio širi, i kad je stigao do mene, brzo me je poljubio u usta. Osetila sam slani znoj pomešan s bakarnim ukusom krvi na njegovim usnama. Pobedio je, ali i sam je pretrpeo nekoliko udaraca. „Šta se dešava?", pitala sam kad sam videla Benija kako se smeje sa svojom svitom. „Reći ću ti kasnije. Imamo o mnogo čemu da razgovaramo", rekao mi je uz široki osmeh. Neki čovek ga je potapšao po leđima. „Hvala", rekao je Trevis, okrenuo se k njemu i prihvatio ispruženu ruku. „Jedva čekam da vidim tvoju sledeću borbu, sine", rekao je čovek i predao mu bocu piva. „Ovo je bilo neverovatno." „Hajde, Golubice." Otpio je gutljaj piva, promućkao ga u ustima a zatim ispljunuo, a tečnost boje ćilibara na zemlji bila je pomešana s krvlju. Provukao se kroz gužvu i duboko udahnuo kad smo izašli napolje na pločnik. Poljubio me je i poveo bulevarom, brzim i odlučnim koracima. U liftu našeg hotela gurnuo me je na zid sa ogledalima, uhvatio me za nogu i brzim pokretom mi ju je podigao sebi na bok. Silovito me je poljubio i osetila sam kako mu ruka ispod mog kolena klizi uz butinu i podiže mi suknju. „Trevise, ovde ima kamera", promrmljala sam mu uz usne. „Zabole me", zakikotao se, „ja slavim." Odgurnula sam ga. „Možemo da proslavimo i u sobi", rekla sam, obrisala usta i pogledala u ruku u potrazi za grimiznim tragom. „Šta ti je, Golubice? Dobila si novac, ja sam pobedio, otplatili smo Mikov dug i upravo sam dobio životnu ponudu." Lift se otvorio i ja sam se zaustavila da sačekam da Trevis izađe u hodnik. „Kakvu ponudu?", pitala sam. Pružio je ruku, ali ja sam je zanemarila. Zaškiljila sam, jer sam znala šta će mi kazati. Uzdahnuo je. „Rekao sam ti, pričaćemo kasnije." „Hajde da razgovaramo sada." Nagnuo se i povukao me za ruku u hodnik, a zatim me podigao s poda u naručje. „Zaradiću dovoljno novca da nadoknadim to što ti je Mik uzeo, da isplatim ostatak tvoje školarine, svoj motor i kupim tebi auto", rekao je i ubacio karticu-ključ u prorez. Otvorio je vrata i spustio me na noge. „1 to je tek početak!" „A kako ćeš to uraditi?" Grudi su mi se stegle i ruke su mi zadrhtale. Ushićeno me je uhvatio za lice. „Beni će mi dozvoliti da se borim ovde u Vegasu. Šest cifara po borbi?


Zažmurila sam i odmahnula glavom, jer nisam želela da vidim uzbuđenje u njegovim očima. „Šta si rekao, Beniju?" Podigao mi je bradu i ja sam otvorila oči, uplašena da je već potpisao ugovor. Zakikotao se. „Rekao sam da ću razmisliti." Odahnula sam. „O, hvala bogu. Nemoj tako da me plašiš, Treve. Mislila sam da si ozbiljan." Napravio je grimasu i smirio se pre nego što je progovorio.,Jesam ozbiljan, Golubice. Rekao sam mu da prvo moram da razgovaram s tobom, ali mislio sam da ćeš biti srećna. Zakazuje jednu borbu mesečno. Imaš li pojma koliko je to novca? U gotovini!" „Umem da sabiram, Trevise. Takode, umem da zadržim zdrav razum dok sam u Vegasu, što ti očito ne možeš. Moram da te odvedem odavde pre nego što uradiš nešto glupo." Otišla sam do ormara i poskidala našu odeću s vešalica ljutito je gurajući u kofere. Nežno me je uhvatio za ruke i okrenuo me. „Ja to mogu. Mogu da se borim za Benija godinu dana, a onda ćemo se skrasiti na dugo, dugo." „Sta ćeš uraditi? Napustiti fakultet i preseliti se ovamo?" „Beni bi mi plaćao avionske karte, pravice raspored kako mi odgovara." Nasmejala sam se u neverici. „Ne mogu da verujem da si tako naivan, Trevise. Kad si na Benijevom platnom spisku, nećeš se boriti samo jednom mesečno za njega. Zar si zaboravio na Dejna? Na kraju ćeš postati jedan od njegovih siledžija!" Odmahnuo je glavom. „Već smo o tome razgovarali, Golubice. Ne traži da radim bilo šta drugo osim da se borim." „I ti mu veruješ? Znaš li da ga ovde zovu Ljigavi Beni!" „Hteo sam da ti kupim auto, Golubice. Lep. Isplatili bismo u potpunosti obe naše školarine." „O? Mafija sad deli i školarine?" Stegao je vilicu. Ljutio se što mora da me ubeduje. „Ovo je dobro za nas. Mogu novac i da sačuvam dok ne dode vreme da kupimo kuću. Ne bih nigde drugde mogao da zaradim toliko." „A šta je s diplomom iz krivičnog prava? Vidaćeš bivše kolege s fakulteta prilično često budeš li radio za Benija, sasvim sigurno." „Dušo, razumem tvoje strepnje, zaista. Ali o ovom sam dobro promislio. Radiću to godinu dana, a onda ćemo se povući i raditi šta god želimo, dodavola." „Ne možeš tek tako da otkačiš Benija, Treve. Samo on može da ti kaže kad si završio. Nemaš pojma s čime imaš posla! Ne mogu da verujem da uopšte o tome razmišljaš! Da radiš za čoveka koji bi nas prebio namrtvo sinoć da ga nisi zaustavio?" „Upravo tako. Zaustavio sam ga." „Zaustavio si dvojicu njegovih slabijih gorila, Trevise. Sta bi radio da ih je bilo desetorica? Sta ćeš uraditi ako krenu na mene za vreme tvoje borbe?" „Ne bi imalo smisla da to uradi. Zaradivaću mu gomilu novca." „Onog trenutka kad odlučiš da to više nećeš da radiš, postaćeš potrošna roba. Tako se ti ljudi ponašaju." Udaljio se od mene i pogledao kroz prozor, a treperava svetla su mu obojila izmučene crte lica. Doneo je odluku i pre nego što mi ju je saopštio. „Biće sve u redu, Golubice. Postaraću se da tako bude. A onda ćemo se skrasiti."


Odmahnula sam glavom i okrenula se ubacujući odelo u kofere. Kad sletimo na pistu kod kuće, ponovo će postati onaj stari. Vegas čudno utiče na ljude i nisam mogla da ga urazumim dok je opijen protokom novca i viskija. Odbila sam da o tome dalje raspravljamo dok ne uđemo u avion, jer sam se plašila da će me pustiti da odem bez njega. Zakopčala sam pojas stegnutih zuba i posmatrala ga kako čežnjivo zuri kroz prozor dok smo se peli ka noćnom nebu. Već su mu nedostajali pokvarenost i beskrajna iskušenja koja Vegas nudi. „To je mnogo novca, Golubice." „Ne." Trgao je glavu u mom pravcu. „Ovo je moja odluka. Mislim da ne vidiš širu sliku." „Ja mislim da si ti prokleto poludeo." „Nećeš čak ni da razmisliš o svemu?" „Ne, a nećeš ni ti. Nećeš raditi za ubicu i kriminalca iz Las Vegasa, Trevise. Potpuno je glupo što si uopšte mislio da bih mogla o tome da razmišljam." Uzdahnuo je j zagledao se kroz prozor. „Prva borba mi je za tri nedelje." Zinula sam od zaprepašćenosti. „Već si pristao?" Namignuo je. „Ne još." „Ali hoćeš?" Nasmešio se. „Prestaćeš da se ljutiš kad ti kupim leksus." „Ne želim leksus", kiptela sam od besa. „Možeš da dobiješ šta god želiš, dušo. Zamisli kako bi bilo da možeš da se odvezeš do bilo kog salona automobila i samo odabereš omiljenu boju." „Ne radiš ovo zbog mene. Zato prestani da se pretvaraš." Nagnuo se ka meni i poljubio me u kosu. „Ne, radim ovo zbog nas. Jednostavno ne uviđaš kako će biti sjajno." Hladna jeza mi je obuzela grudi i spustila mi se kroz kičmu u noge. Neće se urazumiti dok ne stignemo u stan, a plašila sam se da mu je Beni dao ponudu koju ne može da odbije. Odagnala sam strahove; morala sam da verujem da me Trevis dovoljno voli da zaboravi na dolare i Benijeva lažna obećanja. „Golubice? Znaš li kako da ispečeš ćurku?" „Ćurku?, ponovila sam nespremna na neočekivanu promenu teme razgovora. Stegao mi je ruku. „Pa, približava se Dan zahvalnosti, a ti znaš da te moj tata voli. Zeli da dođeš za praznik, ali na kraju uvek poručimo picu i gledamo fudbal. Mislio sam da bismo nas dvoje mogli da pokušamo da zajedno ispečemo pticu. Znaš, da jednom imamo i pravu večeru sa ćurkom u kući Medoksovih." Skupila sam usne trudeći se da se ne nasmejem. „Samo otkraviš ćurku, staviš je u tepsiju i pečeš je u rerni ceo dan. Nema tu mnogo mudrosti." „Znači, doći ćeš? Pomoći ćeš mi?" Slegla sam ramenima. „Naravno." Pažnju su mu odvlačila opojna svetla ispod, a ja sam se nadala da će na kraju uvideti koliko greši u vezi s Benijem. Trevis je spustio naše kofere na krevet i srušio se poreci njih. Nije pokretao priču o Beniju i nadala sam se da je počeo da zaboravlja na Vegas. Okupala sam Tota, jer mi se gadilo koliko smrdi na dim i prljave čarape nakon vikenda u Brazilovom stanu, a zatim sam ga obrisala peškirom u sobi. „O! Sad mirišeš mnogo bolje!" Zakikotala sam se kad se stresao i poprskao me sićušnim kapljicama vode. Ispravio se na zadnje noge i prekrio mi lice sitnim psećim poljupcima. „1 ti si meni nedostajao, čovečuljak."


„Golubice?", pozvao me je Trevis razdražljivo preplićući prste. „Da?", javila sam se brišući Tota mekim žutim peškirićem. „Želim to da uradim. Želim da se borim u Vegasu." „Ne", odvratila sam, smeškajući seTotovom srećnom licu. Uzdahnuo je. „Ne slušaš me. Uradiću to. Videćeš za nekoliko meseci da je to bila prava odluka." Podigla sam pogled. „Radićeš za Benija?" Razdražljivo je klimnuo glavom, a onda se nasmešio. „Samo želim da se brinem o tebi, Golubice." Suze su mi zacaklile oči jer sam znala da je prelomio. „Ne želim ništa kupljeno tim novcem, Trevise. Ne želim da imam nikakvog posla s Benijem ili Vegasom, ili bilo čim u vezi s tim." ,A razmišljala si da kupiš auto od novca s mojih ovdašnjih borbi." „To je drugo i ti to znaš." Namrštio se. „Biće sve u redu, Golubice. Videćeš." Posmatrala sam ga na trenutak nadajući se da ću mu u očima ugledati neki vragolasti sjaj, čekala da mi kaže kako se šalio. Ali videla sam samo nesigurnost i pohlepu. „Zašto si me uopšte pitao, Trevise? Radio bi za Benija šta god da sam rekla." „Želim tvoju podršku u ovome, ali to je previše novca da bih ga odbio. Bio bih lud da kažem ne." Sedela sam zapanjeno. Čim sam sve shvatila, klimnula sam glavom. „Dobro, onda. Doneo si odluku." Blistao je. „Videćeš, Golubice. Biće sjajno." Odgurnuo je krevet, prišao i poljubio mi prste. „Umirem od gladi. A ti?" Odmahnula sam glavom i on me je poljubio u čelo pre nego što je otišao u kuhinju. Čim je izašao iz hodnika, skinula sam svoje odelo s vešalica, zahvalna što u koferu imam mesta za većinu svojih stvari. Ljutite suze su mi se spustile na obraze. Nije trebalo da ga vodim na ono mesto. Borila sam se na krv i nož da ga udaljim od mračnih ivica svog života, a čim se ukazala prilika, bez razmišljanja sam ga odvukla u samo središte svega što sam mrzela. Trevis će postati deo toga, i ako mi ne dozvoljava da spasem njega, moram da spasem sebe. Napunila sam kofer i zatvorila rajsferšlus na njemu. Svukla sam ga s kreveta, povukla kroz hodnik i prošla pored kuhinje i ne pogledavši u tom pravcu. Požurila sam niz stepenice. Osetila sam olakšanje što se Amerika i Šepli još ljube i smeju na parkiralištu prebacujući njene stvari iz njegovog čardžera u njenu hondu. „Golubice?", pozvao me je Trevis s vrata stana. Uhvatila sam Ameriku za ruku. „Moraš me odvesti do Morgana, Mer." „Šta se dešava?", pitala je, pošto je po mom izrazu shvatila ozbiljnost situacije. Osvrnula sam se i videla Trevisa kako trči niz stepenice i preko travnjaka do mesta na kome smo mi stajali. „Šta radiš?", pitao je i pokazao na kofer. Da sam mu tog trenutka rekla, sve nade da ću se odvojiti od Mika, i Vegasa, i Benija, i svega što nisam želela bile bi izgubljene. Ne bi me pustio da odem i do jutra bih ubedila sebe da prihvatim njegovu odluku. Počešala sam se po glavi i nasmešila u pokušaju da kupim vreme dok ne smislim izgovor.


„Golubice?" „Nosim stvari u Morgan. Tamo imaju silne mašine za pranje i sušenje, a imam neverovatnu količinu veša za pranje." Namrštio se. „Htela si da odeš a da mi ne kažeš?" Pogledala sam u Ameriku, a zatim u Trevisa, smišljajući najuver- Ijiviju laž. „Htela je da se vrati unutra, Treve. Prokleto si paranoičan", odgovorila je Amerika uz opušteni osmeh kojim je mnogo puta obmanula roditelje. „O", izustio je, i dalje nesiguran. „Spavaš ovde večeras?", pitao je i uhvatio me za tkaninu kaputa. „Ne znam. Zavisi od toga kad će mi veš biti gotov." Nasmešio se i privukao me k sebi. „Za tri nedelje ću platiti nekome da ti pere veš. Ili ćeš jednostavno baciti prljavu odeću i kupiti novu." „Ponovo ćeš se boriti za Benija?", pitala je Amerika zapanjeno. „Dao mi je ponudu koju nisam mogao da odbijem." „Trevise", počeo je Sepli. „Nemojte i vi. Ako neću da promenim mišljenje zbog Golubice, neću ni zbog vas." Amerika me je pogledala pravo u oči s razumevanjem. „Pa, bolje da krenemo, Ebi. Trebaće ti večnost za tu gomilu veša." Klimnula sam glavom i Trevis se nagnuo da me poljubi. Privukla sam ga bliže, jer sam znala da poslednji put osećam njegove usne na svojima. „Vidimo se kasnije", rekao je. „Volim te." Sepli mi je podigao kofer u prtljažnik honde i Amerika je zauzela mesto pored mene. Trevis je prekrstio ruke i ćaskao sa Šeplijem dok je Amerika palila auto. „Ne možeš večeras da ostaneš u svojoj sobi, Ebi. Doći će pravo tamo kad shvati", izjavila je Amerika dok se polako izvlačila s parkinga. Suze su mi ispunile oči i slile se niz obraze. „Znam." Trevisov veseo izraz se promenio kad mi je ugledao lice. Nije gubio vreme, već je smesta pritrčao mom prozoru. „Šta nije u redu, Golubice?", pokucao je na staklo. „Kreni, Mer", zatražila sam dok sam brisala oči. Zurila sam u put ispred nas dok je Trevis trčao pored automobila. „Golubice? Amerika! Zaustavi jebeni auto!", vikao je i udarao dlanom o staklo. „Ebi, ne radi ovo!", govorio je dok mu je lice bilo izobličeno od razumevanja i straha. Amerika je skrenula na glavni put i pritisnula gas. „Neće prestati da mi prebacuje za ovo — samo da znaš." „Tako mi je žao, Mer." Pogledala je u retrovizor i spustila nogu do poda. „Gospode bože, Trevise", promumlala je prigušeno. Okrenula sam se i ugledala ga kako trči najbrže što može iza nas, nestaje i ponovo se pojavljuje između svetala i senki uličnih lampi. Kad je stigao do kraja bloka, okrenuo se u suprotnom pravcu i pojurio ka stanu. „Ide nazad da uzme motor. Pratiće nas do Morgana i dići će veliku galamu." Zažmurila sam. „Samo... požuri. Večeras ću spavati u tvojoj sobi. Misliš da će Vanesi smetati?" „Nikad je nema. Zaista će raditi za BenijaT Reč mi je zapela u grlu, pa sam samo klimnula glavom. Zgrabila me je za ruku i stegla je. „Donela si ispravnu odluku, Ebi. Ne možeš ponovo prolaziti kroz to. Ako neće tebe da sasluša, neće nikoga."


Zazvonio mi je mobilni. Videla sam Trevisovo šašavo lice i pritisnula sam ignorisati. Manje od pet sekundi kasnije zazvonio je ponovo. Isključila sam ga i gurnula u torbu. „Ovo će biti prokleta jebena zbrka", izjavila sam, odmahnula glavom i obrisala oči. „Ne zavidim ti na životu naredne nedelje. Ne mogu da zamislim kako izgleda raskinuti s nekim ko neće da te ostavi. Znaš da će to tako biti, zar ne?" Zaustavile smo se na parkiralištu u Morganu i Amerika mi je pridržala vrata dok sam unosila kofer. Žurno smo ušle u njenu sobu i odahnula sam dok sam čekala da otključa vrata. Pridržala ih je, a zatim mi dobacila ključ. „Na kraju će biti uhapšen ili tako nešto", rekla je. Potrčala je hodnikom i s prozora sam je posmatrala kako trči preko parkirališta i ulazi u auto baš kad je Trevis zaustavio motor pored nje. Optrčao je do suvozačeve strane i naglo otvorio vrata, a zatim pogledao na ulaz u Morgan kad je shvatio da nisam u kolima. Amerika je izvezla auto dok je Trevis utrčavao u zgradu, a ja sam se okrenula ka vratima. U hodniku sam čula kako lupa na vrata i doziva moje ime. Nisam imala pojma je li Kara tamo, ali ako jeste, bilo mi je žao što mora to da trpi narednih nekoliko minuta dok on ne prihvati da nisam u sobi. „Golubice? Otvori jebena vrata, dodavola! Ne idem dok ne razgovaraš sa mnom! Golubice!", vikao je i lupao na vrata tako glasno da ga čuje cela zgrada. Zgrčila sam se kad sam čula Karin mišji glas. „Šta je?, zarežala je. Naslonila sam uvo na vrata i mučila se da razaznam Trevisovo prigušeno mumlanje. Nisam morala dugo da se naprežem. „Znam da je tu!", vikao je. „Golubice?" „Ona nije... Hej?', zacvilela je Kara. Vrata su uz prasak poletela iz betonskog okvira sobe i znala sam da je Trevis ušao na silu. Posle čitavog minuta tišine čula sam ga kako viče hodnikom. „Golubice! Gde je ona?" „Nisam je videla!", vikala je Kara, ljuća nego što sam je ikad videla. Vrata su se zalupila i odjednom me je uhvatila mučnina dok sam očekivala šta će sledeće uraditi. Posle nekoliko minuta tišine odškrinula sam vrata i provirila u široki hodnik. Sedeo je leđima naslonjen na zid i s licem u rukama. Zatvorila sam vrata što sam tiše mogla; zabrinuta da je pozvana univerzitetska policija. Posle sat vremena ponovo sam pogledala u hodnik. Nije se ni pomerio. Proverila sam još dvaput u toku noći i konačno sam zaspala oko četiri. Namerno sam odspavala duže, jer sam znala da tog dana neću otići na predavanja. Uključila sam telefon da proverim poruke i videla da mi je zatrpao inboks. Dugačke poruke koje mi je slao tokom noći smenjivale su se od izvinjavanja do izliva besa. Pozvala sam Ameriku po podne, nadajući se da joj Trevis nije oduzeo telefon. Kad se javila, uzdahnula sam. „Hej." Amerika je pričala tiho. „Nisam rekla Šepliju gde si. Ne želim da se meša u ovo. Trevis je trenutno luđački ljut na mene. Večeras ću verovatno spavati u Morganu." ,Ako se ne smiri... srećno sa spavanjem ovde. Sinoć je u hodniku priredio predstavu za Oskara. Iznenađena sam što niko nije pozvao obezbeđenje."


„Izbačen je danas sa istorije. Kad se nisi pojavila, nogom je oborio oba tvoja stola. Šep je čuo da te je čekao posle svih tvojih predavanja. Odlepio je, Ebi. Rekla sam mu da si završila onog trenutka kad je odlučio da radi za Benija. Ne mogu da verujem da je i na tren pomislio da ćeš na to pristati." „Vidimo se kad stigneš ovamo. Mislim da još ne mogu u svoju sobu." Amerika i ja smo bile cimerke narednih nedelju dana i ona se pobrinula da joj Šepli ne dođe pa da ne padne u iskušenje i kaže Trevisu gde sam. Imala sam pune ruke posla dok sam izbegavala da ne naletim na njega. Po svaku cenu sam zaobilazila kafeteriju i predavanja iz istorije, a sa ostalih sam odlazila ranije. Znala sam da ću jednom morati da razgovaram s njim, ali nisam mogla dok se ne smiri dovoljno i ne prihvati moju odluku. U petak uveče sam ostala sama, ležala sam u krevetu i držala telefon kraj uva. Zakolutala sam očima kad su mi zakrčala creva. „Mogu da dodem po tebe i izvedem te negde na večeru", rekla je Amerika. Prelistavala sam knjigu iz isto rije preskačući stranice na kojima mi je Trevis škrabao ljubavne poruke po marginama. „Ne, ovo ti je prva noć sa Šepom posle skoro nedelju dana, Mer. Skoknuću do kafeterije." „Jesi li sigurna?" „Da. Pozdravi Šepa." Išla sam polako ka kafeteriji, nisam žurila da ne bih trpela poglede prisutnih. Čitav fakultet je zujao o prekidu, a Trevisovo neuračunljivo ponašanje je sve samo pogoršavalo. Baš kad sam ugledala svetla kafeterije, primetila sam kako mi prilazi tamna prilika. „Golubice?" Uplašeno sam se ukopala u mestu. Trevis je izašao na svetio, neobrijan i bled. „Gospode, Trevise! Nasmrt si me uplašio!" „Da si se javila na telefon kad sam zvao, ne bih morao da se šunjam unaokolo po mraku." „Izgledaš kao da si došao iz pakla", rekla sam. „Prošao sam kroz njega jednom ili dvaput ove nedelje." Čvrsto sam se obgrlila. „Krenula sam da nešto pojedem. Pozvaću te kasnije, u redu?" „Ne. Moramo da razgovaramo." „ Treve... „Odbio sam Benija. Pozvao sam ga u sredu i rekao ne." U očima mu je zasijala nada, ali nestala je kad je primetio moj izraz. „Ne znam šta želiš da kažem, Trevise." „Reci da mi opraštaš. Reci da ćeš me primiti nazad." Stegla sam zube, zabranjujući sebi da plačem. „Ne mogu." Lice mu se zgrčilo. Iskoristila sam priliku da ga zaobiđem, ali on se pomerio u stranu da mi prepreci put. „Nisam spavao, niti jeo... Ne mogu da se usredsredim. Znam da me voliš. Sve će biti kao nekad ako me primiš nazad." Zažmurila sam. „Nismo funkcionalni, Trevise. Mislim da si samo obuzet mišlju da me poseduješ." „To nije istina. Volim te više od života, Golubice", rekao je po- vredeno. „Upravo to i mislim. Tako priča luđak." „To nije ludost. To je istina."


,,U redu... koji ti je tačno redosled? Novac, ja, tvoj život... ili ima i nešto što dolazi pre novca?" „Shvatam šta sam uradio, u redu? Shvatam zašto tako razmišljaš. Ali da sam znao da ćeš me ostaviti, ne bih nikad... samo sam želeo da se pobrinem za tebe." „Rekao si to." „Molim te, ne radi to. Ne mogu ovo da podnesem... to... to me ubija", rekao je i ispustio vazduh kao da mu ga je neko izbio. „Završila sam, Trevise." Zgrčio se. „Nemoj to da mi govoriš." „Gotovo je. Idi kući." Skupio je obrve. „Ti si moja kuća." Njegove reči su me presekle i grudi su mi se stegle tako da sam jedva mogla da dišem. „Odabrao si, Treve. I ja sam", rekla sam pro- klinjući u sebi podrhtavanje svog glasa. „Držaču se dalje od Vegasa, i od Benija... završiću fakultet. Ali ti si mi potrebna. Ti si mi najbolji prijatelj." Glas mu je bio očajan i slomljen, u skladu sa izrazom lica. Pod bledim svetlom sam videla da mu se suza skotrljala niz lice, i već sledećeg trenutka je ispružio ruke i našla sam mu se u naručju, a njegove usne su se spustile na moje. Čvrsto me je stegnuo na grudi dok me je ljubio, a zatim mi obuhvatio lice rukama i čvršće pritisnuo usne na moja usta, očajnički čekajući moju reakciju. „Poljubi me", šapnuo je, ne skidajući usne s mojih. Držala sam oči i usta zatvorene, opustivši mu se u naručju. Dala sam sve od sebe da ne pomeram usta za njegovim, jer sam čitavu nedelju čeznula za njima. „Poljubi me!", preklinjao je. „Molim te, Golubice! Rekao sam mu ne!“ Kad sam osetila kako mi vrele suze prže hladne obraze, odgurnula sam ga. „Ostavi me na miru, Trevise!" Napravila sam svega nekoliko koraka kad me je zgrabio za zglob. Ruka mi je ostala ispružena iza mene. Nisam se okrenula. „Preklinjem te." Ruka mi se spustila kad je pao na kolena. „Preklinjem te, Ebi. Ne radi ovo." Okrenula sam se da vidim njegov izmučeni izraz, a onda su mi oči skliznule s moje ruke na njegovu, gde sam ugledala svoje ime ispisano debelim crnim slovima na njegovom izvrnutom zglobu. Skrenula sam pogled ka kafeteriji. Dokazao mi je ono čega sam se sve vreme plašila. Koliko god da me voli, kad je novac u pitanju, ja ću biti na drugom mestu. Baš kao kod Mika. Ako popustim, ili će se predomisliti u vezi s Benijem, ili će me prezirati svaki put kad bi novac mogao da mu olakša život. Zamislila sam ga kao fizičkog radnika kako dolazi kući sa istim pogledom u očima kao i Mik kad se vraćao posle noći u kojoj nije imao sreće. Bila bi moja krivica što mu život nije bio onakav kakvim ga je zamišljao, i nisam mogla da dozvolim da mi budućnost bude zagađena gorčinom i žaljenjem što sam ostala. „Pusti me, Trevise." Posle nekoliko trenutaka mi je konačno pustio ruku. Otrčala sam do staklenih vrata i brzo ih otvorila, ne osvrćući se., Svi u prostoriji su zurili u mene dok sam išla ka vitrini s hranom, i baš kad sam stigla do nje, okrenuli su glave da pogledaju napolje kroz prozore, gde je Trevis klečao s dlanovima na pločniku. Kad sam ga videla na zemlji, suze koje sam zadržavala pojurile su mi niz lice. Prošla sam pored naslaganih tanjira i poslužavnika i pojurila hodnikom do kupatila.


Dovoljno mi je bilo što su svi videli scenu između mene i Trevisa. Nisam mogla da dozvolim da me vide kako plačem. Ostala sam šćućurena u pregradi sat vremena i neobuzdano jecala sve dok nisam začula slabašno kucanje na vratima. „Ebi?" Šmrknula sam. „Šta radiš ovde, Finče? U ženskom smo kupatilu." „Kara te je videla da si ušla i došla je u dom po mene. Pusti me unutra", rekao je tiho. Odmahnula sam glavom. Znala sam da ne može da me vidi, ali nisam mogla da progovorim ni reč. Čula sam ga kako uzdiše, a onda je spustio dlanove na pod pre nego što se provukao ispod pregrade. „Ne mogu da verujem da me teraš na ovo", rekao je kad se provukao. „Zažalićeš što mi nisi otvorila vrata, jer sam upravo prepuzao preko popišanog poda i sad ću te zagrliti." Kratko sam se nasmejala, a onda mi se lice razvuklo u osmeh kad me je Finč privukao u zagrljaj. Kolena su mi klecnula i Finč me je pažljivo spustio na pod i privukao na krilo. „Pssst", rekao je ljuljajući me u naručju. Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. „Prokletstvo, devojko. Šta da radim s tobom?"


Sedamnaesto poglavlje NE HVALA

Žvrljala sam po koricama sveske, crtajući kvadrate u kvadratima i povezujući ih da oblikujem osnovne trodimenzionalne kutije. Pet minuta pre početka predavanja učionica je i dalje bila prazna. Život je bio u početnim fazama normalnog, ali trebalo mi je nekoliko minuta da se psihički priviknem da se nađem među ljudima, osim Amerike i Finča. „Ne znači da ne treba da nosiš narukvicu koju sam ti poklonio samo zato što više nismo zajedno", rekao je Parker kad je seo na mesto pored mene. „Nameravala sam da te pitam želiš li da ti je vratim." Nasmešio se i nagnuo se da doda luk na jednu kutiju pri vrhu papira. „To je bio poklon, Ebs. Ne dajem poklone pod uslovima." Doktorka Balard je žurno sela za katedru u pročelju učionice, a zatim je pregledala hrpu papira na stolu. Prostorija je odjednom živnula od čavrljanja koje se odbijalo od velikih, kišom zasutih prozora. „Čuo sam da ste ti i Trevis raskinuli pre nekoliko nedelja." Podigao je ruku kad je ugledao moj nestrpljivi izraz. „Ne tiče me se. Samo si delovala tako tužno i želeo sam da ti kažem da mi je žao." „Hvala", promucala sam i okrenula čist list. „Takođe sam želeo da se izvinim zbog svog pređašnjeg ponašanja. Ono što sam rekao bilo je... nepristojno. Samo, bio sam ljut i istresao sam se na tebi. Nije bilo pošteno i žao mi je." „Ne zanimaju me izlasci, Parkere", upozorila sam ga. Zakikotao se. „Ne pokušavam da iskoristim priliku. I dalje smo prijatelji i želim da proverim jesi li dobro." „Dobro sam." „Ideš li kući za Dan zahvalnosti?" „Idem kod Amerike. Obično provodim Dan zahvalnosti u njenoj kući." Zaustio je da nešto kaže, ali doktorka Balard je započela predavanje. Spominjanje Dana zahvalnosti me je podsetilo na prethodne planove da pomognem Trevisu oko ćurke. Razmišljala sam kako bi to bilo i shvatila sam da se brinem da će opet poručiti picu. Snuždila sam se. Smesta sam odagnala tu misao i potrudila se da pažljivo slušam svaku reč doktorke Balard. Posle predavanja, lice mi je buknulo kad sam videla Trevisa kako trči prema meni s parkirališta. Ponovo je bio sveže obrijan, u duksu s kapuljačom i sa omiljenom crvenom bejzbol kapom na glavi pognutoj zbog kiše. „Vidimo se posle praznika, Ebs", rekao je Parker i dodirnuo mi leda. Očekivala sam ljutiti pogled od Trevisa, ali on kao da nije ni primetio Parkera kad je prišao. „Zdravo, Golubice." Uputila sam mu nelagodan osmeh, a on je zavukao ruke u džepove duksa. „Sepli mi je rekao da ideš s njim i Amerikom u Vičitu sutra." „Da?" „Provešćeš čitav raspust kod Amerike?" Slegla sam ramenima, trudeći se da delujem opušteno. „Zaista sam bliska s njenim roditeljima." „Šta je s tvojom mamom?"


„Pijana je, Trevise. Neće ni znati da je Dan zahvalnosti." Odjednom se usplahirio i stomak mi se zgrčio od mogućnosti drugog javnog raskida. Iznad nas je zagrmelo i Trevis je podigao pogled i zaškiljio kad su mu krupne kapi pale na lice. „Moram da te zamolim za uslugu", rekao je. „Dođi ovamo." Povukao me je ispod najbliže nadstrešnice i pustila sam ga, pokušavajući da izbegnem nevolju. „Kakvu uslugu?", pitala sam sumnjičavo. „Moja... uf..." Prebacio je težinu s noge na nogu. „Tata i momci te i dalje očekuju u četvrtak." „Trevise!", zacvilela sam. Gledao je u svoja stopala. „Rekla si da ćeš doći." „Znam, ali... sad je malo neprikladno, zar ne misliš?" Delovao je smireno. „Rekla si da ćeš doći." „Još smo bili zajedno kad sam pristala da idem s tobom. Znao si da neću doći." „Nisam znao, a ionako je prekasno. Tomas će doleteti, aTajler je uzeo slobodno na poslu. Svi se raduju što će te videti." Skupila sam se i vrtela mokre pramenove kose oko prsta. „Svejedno bi došli, zar ne?" „Ne svi. Godinama se nismo svi okupili za Dan zahvalnosti. Svi su se potrudili da dodu otkako sam im obećao pravi obrok. Nismo imali ženu u kuhinji otkako je mama umrla i..." „To nimalo nije seksistički." Nakrivio je glavu. „Hajde, Golubice, nisam tako mislio. Svi želimo da dodeš. To je sve." „Nisi im rekao za nas, zar ne?", optužila sam ga. Kratko se meškoljio, a zatim odmahnuo glavom. „Tata bi pitao zašto, a nisam spreman da o tome pričam s njim. Neprestano bi mi govorio kako sam glup. Molim te, dođi, Golubice." „Moram da stavim ćurku u šest ujutru. Morali bismo da krenemo odavde u pet..." „Ili možemo da prespavamo tamo." Podigla sam obrve. „Ni slučajno! Dosta mi je što ću morati da lažem tvoju porodicu i pretvaram se da smo još zajedno." „Ponašaš se kao da sam tražio da se zapališ." „Trebalo je da im kažeš!" „Hoću. Posle praznika... Reći ću im." Uzdahnula sam i skrenula pogled. „Ako mi obećaš da ovo nije neka smicalica da se pomirimo, uradiću to." Klimnuo je glavom. „Obećavam." Iako je pokušavao da to sakrije, videla sam mu iskru u očima. Stegla sam usne, trudeći se da se ne nasmešim. „Vidimo se u pet." Sagnuo se da me poljubi u obraz i zadržao mi usne začas na obrazu. „Hvala, Golubice." Amerika i Šepli su me sačekali na vratima kafeterije i ušli smo zajedno. Uzela sam pribor za jelo iz kutije i spustila tanjir na poslu- žavnik. „Sta je s tobom, Ebi?", pitala je Amerika. „Ne idem sutra s vama." Šepli je zinuo. „Ideš kod Medoksovih?" Amerika me je ošinula pogledom. ,.Molim?


Uzdahnula sam i gurnula studentsku karticu blagajnici. „Obećala sam Trevu da ću ići kad smo bili u avionu i svima im je rekao da ću doći." „U njegovu odbranu", počeo je Šepli, „zaista nije mislio da ćete raskinuti. Mislio je da ćeš se pribrati. Bilo je prekasno kad je shvatio da si ozbiljna." „Glupost, Šepe, i znaš to", kiptela je Amerika. „Ne moraš da ideš ako ne želiš, Ebi." Bila je u pravu. Nije da nisam imala izbora. Ali nisam to mogla da uradim Trevisu. Čak ni da sam ga mrzela. A nisam. „Ako ne odem, moraće da im objašnjava zašto se nisam pojavila, a ne želim da mu upropastim praznik. Svi dolaze kući jer misle da ću ja biti tamo." Šepli se osmehnuo. „Zaista im se svima sviđaš, Ebi. Džim je baš pre neki dan razgovarao o tebi s mojim tatom." „Sjajno", promrmljala sam. „Ebi je u pravu", rekao je Šepli. „Ako ne ode, Džim će čitav dan zanovetati Trevu. Nema smisla da im se upropasti dan." Amerika me je zagrlila oko ramena. „1 dalje možeš da ideš s nama. Nisi više s njim. Ne moraš da ga spasavaš." „Znam, Mer. Ali tako je ispravno." Sunce se stapalo sa zgradama napolju, a ja sam se češljala ispred ogledala i pokušavala da odlučim kako ću se pretvarati s Trevisom. „To je samo jedan dan, Ebi. Izdržaćeš jedan dan", rekla sam ogledalu. Pretvaranje mi nikad nije predstavljalo teškoću; brinulo me je ono što bi moglo da se dogodi dok se pretvaramo. Kad me Trevis doveze posle večere, moraću da odlučim. Da donesem odluku koja će biti zamućena lažnim osećajem sreće koju ćemo prikazivati njegovoj porodici. Kuc-kuc. Okrenula sam se i pogledala u vrata. Kara čitavo veče nije dolazila u sobu, a znala sam da su Amerika i Sepli već na putu. Nisam mogla da zamislim ko bi to mogao biti. Ostavila sam četku na sto i otvorila vrata. „Trevise?", izustila sam. „Jesi li spremna?" Podigla sam obrvu. „Spremna za šta?" „Rekla si da te pokupim u pet." Prekrstila sam ruke na grudima. „Mislila sam na pet ujutru.“ „O", izustio je, naizgled razočarano. „Onda bi trebalo da nazovem tatu i javim mu da ipak nećemo prespavati." „Trevise!", zavapila sam. „Dovezao sam Sepov automobil da ne moramo da se gnjavimo s torbama na motoru. Imamo slobodnu sobu u koju bi mogla da se smestiš. Možemo da gledamo film ili..." „Neću prespavati kod tvog tate!" Lice mu se snuždilo. ,,U redu. Ja ću... uf... vidimo se ujutru." Koraknuo je unazad i ja sam zatvorila vrata i naslonila se na njih. Sva osećanja su mi se uskomešala i ispustila sam očajan uzdah. S Trevisovim razočaranim izrazom na pameti, otvorila sam vrata i izašla, a onda ga ugledala kako polako korača hodnikom i nekoga zove telefonom. „Trevise, čekaj." Brzo se okrenuo i od njegovog pogleda punog nade zabolelo me je u grudima. „Daj mi minut da se spakujem."


Preko lica mu se razvukao osmeh olakšanja i zahvalnosti i pošao je za mnom u sobu gde me je s vrata posmatrao kako ubacujem nekoliko stvari u torbu. „Još te volim, Golubice." Nisam podigla pogled. „Nemoj. Ne radim ovo zbog tebe." Udahnuo je. „Znam." Cutke smo se odvezli do kuće njegovog oca. U autu se osećala napetost i bilo je teško sedeti mirno na hladnim kožnim sedištima. Čim smo stigli, Trenton i Džim su izašli na trem, nasmešeni. Trevis je izneo naše torbe iz kola i Džim ga je potapšao po leđima. „Drago mi je što te vidim, sine." Još šire se osmehnuo kad je pogledao u mene. „Ebi Abernati. Jedva čekamo sutrašnju večeru. Prošlo je mnogo otkako... Pa. Prošlo je mnogo." Klimnula sam glavom i pošla zaTrevisom u kuću. Džim je spustio ruku na svoj veliki stomak i iskezio se. „Smestio sam vas u gostinsku sobu, Treve. Mislio sam da nećete hteti da se mučite s krevetom u tvojoj sobi." Pogledala sam u Trevisa. Bilo ga je teško gledati kako s mukom pronalazi reči. „Ebi će, uf... ona će... uf... uzeti gostinsku sobu. Ja ću spavati u svojoj." Trenton je napravio grimasu. „Zašto? Ona spava kod tebe u stanu, zar ne? „Ne u poslednje vreme", odgovorio je, očajnički pokušavajući da izbegne istinu. Džim i Trenton su razmenili poglede. „Tomasova soba je već godinama skladište, pa sam hteo da mu dam tvoju sobu. Pretpostavljam da on može da spava na kauču", rekao je Džim i pogledao na otrcane, izbledele jastučiće u dnevnoj sobi. „Ne brini o tome, Džime. Samo smo hteli da budemo pristojni", rekla sam i dodirnula mu ruku. Smeh mu je odzvonio kroz kuću i potapšao me je po ruci. „Upoznala si moje sinove, Ebi. Trebalo bi da znaš da je mene gotovo nemoguće uvrediti." Trevis je pokazao glavom ka stepeništu i ja sam pošla za njim. Nogom je otvorio vrata i spustio torbe na pod, pogledao u krevet, a zatim se okrenuo ka meni. Soba je bila obložena smeđim drvenim pločama, a smeđi tepih je bio i više nego otrcan. Zidovi su bili prlja- vobeli, a boja na nekim mestima oguljena. Videla sam samo jednu uramljenu sliku na zidu, a na njoj su bili Džim i Trevisova majka. Pozadina je bila uobičajena plava iz fotografskog studija; par je imao perje u kosi i mlada, nasmešena lica. Mora da je slikana pre nego što su dobili decu, nijedno nije moglo biti starije od dvadeset. „Izvini, Golubice. Spavaću na podu." „Naravno da hoćeš, proklet bio", rekla sam i uvezala kosu u konjski rep. „Ne mogu da verujem da si me nagovorio na ovo." Seo je na krevet i protrljao lice od nemoći. „Ovo će biti jebeni haos. Ne znam šta sam mislio." „Znam tačno šta si mislio. Nisam glupa, Trevise." Pogledao me je i nasmešio se. „Ali si ipak došla." „Moram sve da spremim za sutra", rekla sam i otvorila vrata. Ustao je. „Pomoći ću ti." Ogulili smo planinu krompira, isekli povrće, ostavili ćurku da se otkravi i započeli pitu. Prvi sat je bio više nego neprijatan, ali kad su stigli blizanci, izgleda da su se svi okupili u kuhinji. Džim je pričao o svim svojim sinovima i smejali smo se pričama o prethodnim katastrofalnim praznicima kad su pokušavali da naprave nešto drugo umesto da samo naruče picu.


„Dajana je bila izvanredna kuvarica", prisećao se Džim. „Trev se ne seća, ali nije vredelo pokušavati kad je umrla." „Bez pritiska, Ebi", rekao je Trenton. Zakikotao se, a onda zgrabio pivo iz frižidera. „Hajde da izvadimo karte. Hoću da pokušam da povratim nešto onog novca što mi je Ebi uzela." Džim je zamahao prstom na sina. „Nema pokera ovog vikenda, Trente. Doneo sam domine, idi poredaj ih. Prokletstvo, nema klađenja. Ozbiljan sam." Trenton je odmahnuo glavom. ,,U redu, matori, u redu." Tre- visova braća su izašla iz kuhinje, a s njima i Trent, koji je zastao da nas pogleda. „Hajde, Treve." „Pomažem Golubici." „Nema mnogo posla, dušo", rekla sam. „Idi samo." Oči su mu smekšale na moje reči i dodirnuo mi je bok. „Jesi li sigurna?" Klimnula sam glavom i on se nagnuo da me poljubi u obraz stegnuvši mi prstima kuk pre nego što je pošao za Trentonom u salon. Džim je vrteo glavom i smeškao se dok je posmatrao sinove kako izlaze iz kuhinje. „Ovo je neverovatno što radiš, Ebi. Mislim da ne shvataš koliko smo ti svi zahvalni." „To je bila Trevisova zamisao. Drago mi je što sam mogla da pomognem." Krupnim telom se naslonio na pult i otpio gutljaj piva dok je razmišljao šta sledeće da kaže. „Ti i Trevis niste mnogo razgovarali? Imate nekih nesuglasica?" Istisnula sam deterdžent za sudove u sudoperu dok se punila toplom vodom, pokušavajući da smislim šta da kažem a da ne bude bezočna laž. „Stvari stoje malo drugačije, rekla bih." „Tako sam i mislio. Moraš biti strpljiva s njim. Trevis se toga mnogo ne seća, ali on je bio blizak s majkom, i kad smo je izgubili, više nije bio isti. Mislila sam da će to prevazići, znaš, pošto je bio tako mlad. Svima nam je bilo teško, ali Trevu... posle toga je prestao da voli ljude. Iznenadio sam se kad te je doveo ovamo. Kako se ponaša kad je pored tebe, kako te gleda; znao sam da si nešto posebno." Nasmešila sam se, ali nisam dizala pogled s posuda koje sam ribala. „Biće mu teško. Pravice mnogo grešaka. Odrastao je okružen gomilom dečaka bez majke i usamljenim, mrzovoljnim matorcem od oca. Svi smo bili pomalo izgubljeni kad je Dajana umrla i pretpostavljam da nisam pomogao dečacima da se s tim izbore onako kako je trebalo. „Znam da je teško ne kriviti ga, ali svejedno, moraš da ga voliš, Ebi. Ti si jedina žena koju je voleo osim majke. Ne znam šta će s njim biti ako ga i ti ostaviš." Progutala sam suze i klimnula glavom, nesposobna da odgovorim. Džim mi je spustio ruku na rame i stegnuo ga. „Nikad ga nisam video da se smeška kao kad je s tobom. Nadam se da će svi moji momci pronaći neku Ebi jednog dana." Koraci su mu iščezli u hodniku i ja sam se uhvatila za sudoperu u pokušaju da dodem do vazduha. Znala sam da će mi praznik s Trevisom i njegovom porodicom biti težak, ali nisam znala da će mi srce ponovo biti slomljeno. Muškarci su se šalili i smejali u susednoj sobi dok sam ja prala i brisala sudove, a zatim ih ostavljala na mesto. Očistila sam kuhinju i oprala ruke, a onda krenula stepenicama na spavanje. Trevis me je uhvatio za ruku. „Rano je, Golubice. Ne ideš valjda u krevet?" „Imala sam dugačak dan. Umorna sam." „Spremamo se da gledamo film. Što ne siđeš i ne pridružiš nam i« se? Pogledala sam ka vrhu stepenica, a zatim u Trevisov osmeh pun nade. „Dobro."


Poveo me je za ruku do kauča i seli smo zajedno dok je išla uvodna špica. „Ugasi to svetio, Tejlore", naredio je Džim. Trevis je ispružio ruku iza mene preko naslona kauča. Nastavljao je s našom glumom, ali tako da udovolji i meni. Veoma je pazio da ne zloupotrebi situaciju i osetila sam u sebi protivrečne emocije, bila sam i zahvalna i razočarana. Dok sam mu sedela tako blizu, udisala mešavinu duvana i njegove kolonjske vode, bilo mi je teško da održim rastojanje, i fizičko i emocionalno. Baš kao što sam se plašila, počela sam da se kolebam. Borila sam se da potisnem sve ono što mi je Džim rekao u kuhinji. Na pola filma su se otvorila ulazna vrata i pojavio se Tomas s torbama u ruci. „Srećan Dan zahvalnosti!", rekao je i spustio prtljag na pod. Džim je ustao i zagrlio najstarijeg sina, a ustali su i svi ostali, osim Trevisa. „Zar nećeš pozdraviti Tomasa?", prošaputala sam. Nije me gledao dok je govorio, posmatrajući svoju porodicu kako se grle i smeju. „Imam jednu noć s tobom. Neću protraćiti ni sekund." „Ćao, Ebi. Drago mi je što te opet vidim", nasmešio se Tomas. Trevis mi je rukom dodirnuo koleno i ja sam pogledala dole, a zatim u njega. Pošto je primetio moj izraz, sklonio je ruku i isprepleo prste u krilu. ,,Ah-oh. Nevolje u raju?", pitao je Tomas. „Zaveži, Tomi", zarežao je Trevis. Raspoloženje u sobi se promenilo i osetila sam da svi gledaju u mene i čekaju objašnjenje. Nesigurno sam se osmehnula i uhvatila Trevisovu ruku sa obe moje. „Samo smo umorni. Čitavo veče smo pripremali hranu", objasnila sam i naslonila glavu na Trevisovo rame. Spustio je pogled na naše ruke, a zatim mi ih je stegao blago skupivši obrve. „Kad već govorimo o umoru, ja sam iscrpljena", izgovorila sam. „Idem u krevet, dušo." Pogledala sam u ostale. „Laku noć, momci." „Laku noć, sestro", rekao je Džim. Sva braća su mi poželela laku noć i krenula sam uz stepenice. „I ja se odjavljujem", čula sam Trevisa. „Mogao sam da se kladim", zadirkivao ga je Trenton. „Srećno kopile", progunđao je Tajler. „Hej. Nećemo tako govoriti o vašoj sestri", upozorio ih je Džim. Stomak mi se zgrčio. Jedina prava porodica koju sam imala godinama bili su Amerikini roditelji, i iako su se Mark i Pem uvek brinuli o meni sa iskrenom ljubaznošću, bili su pozajmljeni. Šestorica neobuzdanih, vulgarnih, dragih muškaraca u prizemlju dočekali su me raširenih ruku, a ja ću im sutra poslednji put reći zbogom. Trevis je uhvatio vrata pre nego što su se zatvorila, a onda se ukopao. „Jesi li htela da sačekam u hodniku dok se presvučeš za krevet?" „Idem pod tuš. Presvući ću se u kupatilu." Protrljao je vrat. „Dobro. Namestiću sebi dušek." Klimnula sam glavom i uputila se u kupatilo. Temeljno sam se oprala pod starim tušem, skoncentrisana na mrlje od vode i sapunicu da odagnam veliki strah koji sam osećala i zbog noći i zbog jutra. Kad sam se vratila u sobu, spustio je jastuk na pod na svoj improvi- zovani krevet. Slabašno mi se osmehnuo pre nego što je krenuo da se istušira.


Uvukla sam se u krevet, povukla prekrivače do grudi i trudila se da ne gledam ćebad na podu. Kad se vratio, zagledao se u dušek sa istom tugom kao i ja, a zatim je isključio svetio i spustio se na jastuk. Nekoliko trenutaka je bilo tiho, a onda je on nesrećno uzdahnuo. „Ovo nam je poslednja zajednička noć, zar ne?" Sačekala sam trenutak, tražeći prave reči. „Ne želim da se svađamo, Treve. Spavaj." Pošto sam ga čula kako se pomera, okrenula sam se na bok da ga pogledam i naslonila obraz na jastuk. Podbočio je glavu rukom i zagledao mi se u oči. „Volim te." Gledala sam ga. „Obećao si mi." „Obećao sam ti da neću pokušavati da se na prevaru pomirimo. I neću." Pružio je ruku da dodirne moju. „Ali kad bi to značilo da ćemo ponovo biti zajedno, ne mogu da kažem da ne bih razmislio o tome." „Stalo mi je do tebe. Ne želim da patiš, ali trebalo je odmah da slušam svoj predosećaj. Nikad ne bismo uspeli." „Ali ipak si me volela, zar ne?" Stisnula sam usne. „1 dalje te volim." Oči su mu zasuzile i stegao mi je ruku. „Mogu li da te zamolim za uslugu?" „Još se bavim poslednjom uslugom za koju si me zamolio", podsmehnula sam se. Crte lica su mu bile odlučne i moje reči ga nisu pogodile. „Ako je ovo zaista... ako si zaista završila sa mnom... da li bi mi dozvolila da te držim u zagrljaju noćas?" „Mislim da to nije dobra zamisao, Treve." Čvrsto mi je stegao ruku. „Molim te? Ne mogu da spavam kad znam da si na pola metra od mene, a nikad mi se više neće pružiti prilika." Kratko sam se zagledala u njegove očajne oči i namrštila se. „Neću voditi ljubav s tobom." Odmahnuo je glavom. „I ne tražim." Očima sam pretražila slabo osvetljenu sobu, razmišljajući o posledicama, pitajući se hoću li moći da ga odbijem ako se predomisli. Čvrsto sam zatvorila oči, a zatim se odmakla od ivice kreveta i podigla ćebe. Zavukao se u krevet pored mene i žurno me privukao u naručje. Gole grudi su mu se nadimale od neujednačenog disanja, a ja sam proklinjala samu sebe što se osećam tako smireno uz njegovo telo. „Nedostajaće mi ovo", rekla sam. Poljubio me je u kosu i privukao me sebi. Izgleda da nisam mogla da mu budem dovoljno blizu. Zagnjurio mi je lice u vrat, a ja sam mu stavila ruku na leđa da ga utešim, iako je i meni srce bilo slomljeno kao i njemu. Udahnuo je i naslonio mi čelo na vrat, dodirujući mi prstima leđa. Koliko god da smo bili nesrećni poslednje noći naše opklade, ovo je bilo mnogo, mnogo gore. „Ja... mislim da ne mogu ovo, Trevise." Privukao me je čvršće i osetila sam kako mi se prva suza kotrlja iz oka preko slepoočnice. „Ne mogu", rekla sam i čvrsto zažmurila. „Onda nemoj", rekao mi je u vrat. „Pruži mi još jednu priliku." Pokušala sam da se izvučem ispod njega, ali stisak mu je bio previše čvrst da bih mogla da pobegnem. Prekrila sam lice rukama i moji tihi jecaji su nas oboje protresli. Pogledao me je tužnim i vlažnim očima.


Velikim, nežnim prstima mi je povukao ruku sa očiju i poljubio mi dlan. Drhtavo sam uzdahnula dok mi je gledao usne, a zatim ponovo oči. „Nikad neću voleti nekoga kao što volim tebe, Golubice." Smrknula sam i dodirnula mu lice. „Ne mogu." „Znam", rekao je slomljenim glasom. „Oduvek sam znao da nisam dovoljno dobar za tebe." Lice mi se zgrčilo i odmahnula sam glavom. „Nisi samo ti u pitanju, Treve. Mi nismo dobri jedno za drugo." Zavrteo je glavom u želji da nešto kaže, ali se predomislio. Posle dugog, dubokog uzdaha spustio je glavu na moje grudi. Kad su zeleni brojevi na časovniku na drugom kraju sobe pokazali jedanaest sati, disanje mu se konačno usporilo i ujednačilo. Kapci su mi otežali i nekoliko puta sam zatreptala pre nego što sam utonula u san. „Jao!", jauknula sam i trgla ruku od peći, a zatim automatski prislonila usta na opekotinu. „Jesi li dobro, Golubice?", pitao jeTrevis trčeći ka meni i navlačeći majicu preko glave. „Sranje! Pod je jebeno leden!" Prigušila sam smeh dok sam ga gledala kako skakuće na jednoj nozi a zatim na drugoj dok mu se tabani nisu navikli na hladne pločice. Sunce tek što je provirilo kroz roletne i svi ostali Medoksi su čvrsto spavali u svojim krevetima. Gurnula sam staru limenu tepsiju dublje u rernu i zatvorila vrata, a zatim se okrenula da ohladim prste u sudoperi. „Vrati se u krevet. Samo moram da stavim ćurku da se peče." „Ideš i ti?", pitao je i obgrlio se da odagna hladnoću. „Da." „Kreni ti prva", rekao je i mahnuo rukom prema stepeništu. Skinuo je majicu kad smo zavukli noge ispod pokrivača i povukao nam je ćebe do vrata. Obavio je ruke oko mene dok smo drhtali i čekali da nam tela zagreju mali prostor između kože i prekrivača. Osetila sam mu usne na kosi, a onda mu se grlo pomerilo kad je progovorio. „Vidi, Golubice. Pada sneg." Okrenula sam se ka prozoru. Bele pahuljice su bile jedva vidljive pod svetlom ulične lampe. „Pomalo liči na Božić", rekla sam, kože konačno zagrejane uz njegovu. Uzdahnuo je i ja sam se okrenula da ga pogledam. „Šta je bilo?" „Nećeš biti ovde za Božić." „Sad sam ovde." Nagnuo se da me poljubi u usne. Odmakla sam se i odmahnula glavom. „Treve..." Stisak mu se pojačao i spustio je bradu, a kestenjaste oči su mu bile odlučne. „Imam manje od dvadeset četiri sata s tobom, Golubice. Poljubiću te. Mnogo ću te ljubiti danas. Čitav dan. Svaki put kad mi se ukaže prilika. Ako želiš da me zaustaviš, samo reci, ali dok to ne uradiš, potrudiću se da mi svaki trenutak poslednjeg dana s tobom bude vredan." „Trevise...", razmišljala sam o tome nakratko i shvatila da je vrlo dobro znao šta će se desiti kad me odvede kući. Ja sam došla da se pretvaram, i ma koliko nam to kasnije bilo teško, nisam želela da ga odbijem. Kad je primetio da mu zurim u usta, ugao usana mu se ponovo izvio nagore i sagnuo se da me nežno poljubi. Počelo je slatko i


nedužno, ali čim su mu se usne razdvojile, dodirnula sam svojim jezikom njegov. Telo mu se smesta napelo i duboko je udahnuo kroz nos i priljubio se uz mene. Spustila sam koleno i on se namestio iznad mene, ne skidajući usta s mojih. Nije gubio vreme, već me je skinuo, i kad medu nama više nije bilo tkanine, uhvatio se za gvozdeno uzglavlje i jednim brzim pokretom je bio u meni. Čvrsto sam se ugrizla za usnu da prigušim uzvik koji mi se peo kroz grlo. Trevis je zastenjao i oslonila sam se stopalima o dušek da bih podigla bokove u susret njegovim. S jednom rukom na uzglavlju, a drugom iza mog vrata, ulazio je u mene ponovo i ponovo, i noge su mi drhtale od njegovih čvrstih, odlučnih pokreta. Jezikom mi je istraživao usta i osećala sam treperenje njegovog dubokog stenjanja na grudima dok je ispunjavao obećanje kako će nam poslednji zajednički dan biti nezaboravan. Mogla bih hiljadu godina da pokušavam da izbrišem taj trenutak, ali on bi mi i dalje bio urezan u sećanje. Prošlo je sat vremena kad sam zatvorila oči, a svaki živac mi je u telu treperio. Trevis je zadržao dah kad je prodro u mene poslednji put. Srušila sam se na dušek, potpuno iscrpljena. Trevis je teško disao, bez reči i okupan znojem. Čula sam glasove u prizemlju i pokrila sam rukom usta, kikoćući se zbog naše nepristojnosti. Trevis se okrenuo na bok i proučavao mi lice nežnim, smeđim očima. „Rekao si da ćeš me samo poljubiti", nasmešila sam se. Ležeći pored njegovog nagog tela, videla sam bezuslovnu ljubav u njegovim očima i odustala sam od razočaranja, besa i svoje tvrdoglave rešenosti. Volela sam ga, i bez obzira na razloge zbog kojih sam nameravala da živim bez njega, znala sam da to nije ono što želim. Čak i da se nisam predomislila, nas dvoje nikako nismo mogli jedno bez drugog. „Što ne bismo ceo dan ostali u krevetu?", nasmešio se. „Došla sam ovamo da kuvam, sećaš se?" „Ne, došla si da pomogneš meni u kuvanju, a ja se neću javljati na dužnost narednih osam sati." Dodirnula sam mu lice; potreba da okončam našu patnju bila je nepodnošljiva. Kad mu kažem da sam se predomislila i da se vraćamo na staro, nećemo morati ceo dan da se pretvaramo. Mogli bismo umesto toga da slavimo. „Trevise, mislim da bismo..." „Ne govori, u redu? Ne želim o tome da razmišljam dok ne budem morao." Ustao je i navukao bokserice, a zatim prišao mojoj torbi. Bacio je moju odeću na krevet, a zatim navukao majicu preko glave. „Želim ovaj dan da zapamtim po dobrom." Napravila sam jaja za doručak i sendviče za ručak, i kad je počela utakmica, počela sam da pripremam večeru. Trevis je koristio svaku priliku da mi priđe, obgrli me oko struka i poljubi u vrat. Uhvatila sam sebe da gledam na sat i nestrpljivo čekam trenutak da ostanemo nasamo i da mu saopštim svoju odluku. Jedva sam čekala da mu vidim izraz lica i da se vratimo tamo gde smo bili. Dan je bio ispunjen smehom, razgovorom i Tajlerovim pritužbama zbog Trevisovih neprekidnih izliva nežnosti. „Uzmi sobu, Trevise! Gospode!", ječao je. „Dobijaš odvratnu zelenu nijansu", zadirkivao jeTomas. „Zato što su mi se smučili. Nisam ljubomoran, glupane", cerio se Tajler. „Ostavi ih na miru, Taje", upozorio ga je Džim.


Kad smo seli da večeramo, Džim je zahtevao da Trevis iseče ćurku i ja sam se nasmešila kad je ponosno ustao da posluša. Pomalo sam strepela dok nisu počeli da me hvale. Dok nisam poslužila pitu, nije ostao ni komadić hrane na stolu. „Jesam li napravila dovoljno?", nasmejala sam se. Džim se nasmešio i oblizao viljušku spreman za desert. „Napravila si dovoljno, Ebi. Samo smo želeli da se prejedemo do sledeće godine... osim ako ne želiš da ovo sve ponovimo za Božič. Sad si Medoksova. Očekujem te za svaki praznik, i ne da bi kuvala." Pogledala sam u Trevisa, čiji je osmeh izbledeo, i srce mi se steglo. Moram uskoro da mu kažem. „Hvala, Džime." „Ne govori joj to, tata", pobunio se Trenton. „Mora da kuva. Nisam ovako jeo još od pete godine!" Gurnuo je pola parčeta pite od hikorije u usta uz zadovoljno mrmljanje. Osećala sam se kao kod kuće za stolom prepunim muškaraca, koji su sedeli zavaljeni na stolicama i trljali prepune stomake. Preplavila su me osećanja dok sam maštala o Božiću, i Uskrsu, i svakom drugom prazniku koji ću provoditi za tim stolom. Nisam želela ništa više osim da budem deo ove rasturene, glasne porodice koju sam obožavala. Kad su pojeli pitu, Trevisova braća su počela da rasklanjaju sto, a blizanci su preuzeli sudoperu. „Ja ću to", rekla sam i ustala. Džim je odmahnuo glavom. „Ne, nećeš. Momci će se za to pobrinuti. Samo ti vodi Trevisa do kauča i odmorite se. Naporno si radila, sestro." Blizanci su se prskali vodom od sudova i Trenton je opsovao kad se okliznuo na baricu i ispustio tanjir. Tomas je izgrdio braću i uzeo metlicu i lopaticu da počisti staklo. Džim je potapšao sinove po ramenima, a zatim je mene zagrlio pre nego što se povukao u sobu na spavanje. Trevis mi je povukao noge na krilo, skinuo mi cipele i palčevima mi masirao tabane. Naslonila sam glavu unazad i uzdahnula. „Ovo nam je bio najbolji Dan zahvalnosti otkako je mama umrla." Podigla sam glavu da vidim njegov izraz. Smeškao se, ali osmeh mu je bio pomešan s tugom. „Drago mi je što sam bila tu da vidim." Izraz mu se promenio i sa strepnjom sam iščekivala šta će reći. Srce mi je lupalo u grudima i nadala sam se da će me zamoliti da mu se vratim pa da mu kažem da. Las Vegas kao da je bio vekovima daleko dok sam sedela u domu moje nove porodice. „Drugačiji sam. Ne znam šta mi se dogodilo u Vegasu. Ono nisam bio ja. Razmišljao sam o svemu što smo mogli da kupimo s tim novcem, i mislio sam samo na to. Nisam uvideo koliko te boli što želim-da te vratim tamo, ali duboko u sebi mislim da sam znao. Zaslužio sam da me ostaviš. Zaslužio sam svu nesanicu i bol koju sam osetio. To mi je bilo potrebno da shvatim koliko si mi potrebna i šta sam sve spreman da uradim da te zadržim u svom životu." Grickala sam usnu i nestrpljivo iščekivala da dođe do dela kad ću reći da. Zelela sam da me odvede u stan i da ostatak noći slavimo. Jedva sam čekala da se opustim na kauču s Totom, da gledamo filmove i smejemo se kao nekad. „Rekla si da je s nama gotovo i ja to prihvatam. Promenio sam se otkako sam te upoznao. Promenio sam se... nabolje. Ali koliko god se trudio, izgleda da nikad ne


postupam ispravno prema tebi. Prvo smo bili prijatelji, i ja ne želim da te izgubim, Golubice. Uvek ću te voleti, ali ako ne mogu da te usrećim, nema smisla ni da pokušavam da te vratim. Ne mogu ni da zamislim da budem s nekim drugim, ali biću srećan ukoliko ostanemo prijatelji." „Želiš da budemo prijatelji?", pitala sam, i te reči su me opekle u ustima. „Želim da budeš srećna. Kako god." Utroba mi se zgrčila na njegove reči i iznenadio me je snažan bol koji sam osetila. Puštao me je, i to upravo onda kad to nisam želela. Mogla sam da mu kažem kako sam se predomislila i on bi povukao sve što je upravo rekao, ali znala sam da nije pošteno ni prema jednom od nas da ga zadržavam sad kad je prihvatio prekid. Nasmešila sam se da oteram suze. „Pedeset dolara da ćeš mi biti zahvalan kad upoznaš svoju buduću ženu." Namrštio se i lice mu se snuždilo. „Laka opklada. Jedina žena kojom sam želeo da se oženim upravo mi je slomila srce." Posle toga nisam mogla da glumim osmeh. Obrisala sam oči i ustala. „Mislim da je vreme da me vodiš kući." „Hajde, Golubice. Izvini, ali to nije bilo smešno." „Ne tako, Trevise. Samo sam umorna i spremna sam da idem kući." Udahnuo je i klimnuo glavom, a zatim ustao. Pozdravila sam se s njegovom braćom i zamolila Trentona da prenese i Džimu moje pozdrave. Trevis je stajao na vratima s našim torbama dok su svi izjavljivali da će doći kući za Božić, a ja sam uspela da zadržim osmeh dok ne izađem iz kuće. Kad me je Trevis otpratio do Morgana, lice mu je još bilo tužno, ali izmučenosti je nestalo. Vikend ipak nije bila smišljena prevara da me vrati. Bio je to završetak. Sagnuo se da me poljubi u obraz i pridrži mi vrata, a zatim me je posmatrao dok sam ulazila. „Hvala ti za danas. Ne znaš koliko si usrećila moju porodicu." Zastala sam u dnu stepeništa. „Reći ćeš im sutra, zar ne?" Pogledao je na parkiralište, a zatim u mene. „Prilično sam siguran da već znaju. Nemaš samo ti pokeraško lice, Golubice." Zapanjeno sam zurila u njega, i prvi put otkako sam ga upoznala, otišao je od mene a da se nije ni okrenuo.


Osamnaesto poglavlje KUTIJA

Završni ispiti su bili prokletstvo svima osim meni. Stalno sam bila zaposlena i učila sam s Karom i Amerikom u mojoj sobi ili u biblioteci. Trevisa sam viđala samo u prolazu kad se raspored menjao zbog testova. Otišla sam kući s Amerikom za zimski raspust, srećna što je Sepli ostao s Trevisom tako da ne moram da gledam njihove neprekidne izlive ljubavi. Poslednja četiri dana raspusta sam se prehladila i tako dobila dobar razlog da ostanem u krevetu. Trevis je izjavio kako želi da budemo prijatelji, ali nije me zvao. Osetila sam olakšanje što imam nekoliko dana da se valjam u samosažaljenju. Želela sam da to izbacim iz sebe pre nego što se vratim na predavanja. Povratak u Istern kao da je trajao godinama. Željno sam čekala početak prolećnog semestra, ali još više sam želela da vidim Trevisa. Prvog dana predavanja sveža energija prekrila je kampus zajedno s tankim snežnim prekrivačem. Novi predmeti su značili i nove prijatelje i nov početak. Nisam imala nijedno predavanje s Trevisom, Parkerom, Šeplijem i Amerikom, dok s Finčom nisam delila samo jedan predmet. Nestrpljivo sam čekala Trevisa za ručkom, ali kad je ušao, samo mi je namignuo i seo na kraj stola sa ostalom braćom. Pokušavala sam da pratim Amerikin i Finčov razgovor o poslednjoj ragbi utakmici sezone, aliTrevisov glas mi je neprekidno odvlačio pažnju. Zabavljao je društvo pričama o svojim pustolovinama i prestupima koje je napravio tokom raspusta, kao i novostima o Trentovoj devojci koju su upoznali jedne večeri u Crvenim vratima. Plašila sam se da ću čuti kako je i on doveo neku devojku kući ili je upoznao, ali ako jeste, to nije preneo prijateljima. Crveno-zlatne blistave kugle i dalje su visile s tavanice kafeterije i njihale se od strujanja vazduha iz grejalica. Obavila sam džemper čvršće oko sebe i Finč je primetio, pa me je zagrlio i protrljao mi ruku. Znala sam da previše gledam u Trevisovom pravcu, čekajući da on pogleda u mene, ali on kao da je zaboravio da ja sedim za stolom. Činilo se kao da ga ne zanimaju horde devojaka koje su mu prilazile nakon što se pročulo da smo raskinuli, ali takode je bio zadovoljan i time što nam je odnos ponovo postao platonski ali zategnut. Prošlo je već gotovo mesec dana kako smo se razišli i više nisam znala kako da se ponašam u njegovoj blizini. Kad je završio s ručkom, srce mi je zatreperilo kad mi je prišao s leda i spustio mi ruke na ramena. „Kako ti je na predavanjima, Sepe?", pitao je. Sepli je napravio grimasu. „Prvi dani su sranje. Sati programa i pravila. Ne znam ni zašto dolazim prve nedelje. A ti?" ,,E... sve je to deo igre. Kako je kod tebe, Golubice?", pitao je. „Isto", odgovorila sam, trudeći se da zvučim opušteno. „Jesi li se lepo provela na raspustu?", pitao je i šaljivo me ljuljao s jedne strane na drugu. „Prilično lepo", odgovorila sam. Davala sam sve od sebe da zvučim ubedljivo. „Lepo. Imam još jedno predavanje. Vidimo se kasnije." Posmatrala sam ga kako žuri prečicom ka vratima, otvara ih, a zatim u hodu pali cigaretu.


„Ha", izustila je Amerika piskavim glasom. Gledala je za Trevisom koji je prelazio preko travnjaka kroz sneg, a onda je zavrtela glavom. „Šta?", pitao je Sepli. Amerika je zabrinuto spustila bradu na ruku. „Ovo je bilo pomalo uvrnuto, zar ne?" „Kako to?", pitao je Šepli i sklonio Amerikinu plavu pletenicu da je poljubi u vrat. Nasmešila se i nakrivila pod njegovim poljupcem. „Gotovo je normalan... normalan koliko Trevis može da bude. Šta mu je?" Odmahnuo je glavom i slegao ramenima. „Ne znam. Već neko vreme je takav." „Kako se sve okrenulo, Ebi? On je dobro, a ti si nesrećna?", pitala je Amerika, ne obazirući se na to ko sluša. „Nesrećna si?", pitao je iznenađeno Šepli. Otvorila sam usta i lice mi se smesta zapalilo od stida. „Nisam!" Amerika je gurkala salatu po činiji. „Pa, on samo što nije jebeno oduševljen." „Prestani, Mer", upozorila sam je. Slegla je ramenima i odgrizla zalogaj. „Mislim da se pretvara." Šepli ju je gurnuo laktom. „Amerika? Hoćeš li ići sa mnom na žurku parova za Dan zaljubljenih ili nećeš?" „Zar ne možeš da me pitaš kao normalan dečko? Lepo.“ „Pitao sam te... više puta. Stalno mi govoriš da te pitam kasnije." Opustila se na stolici i napućila se. „Ne želim da idem bez Ebi." Šeplijevo lice se iskrivilo od nezadovoljstva. „Prošli put je stalno bila s Trevom. Jedva da si je i videla." „Prestani da budeš beba, Mer", rekla sam i gađala je štapićem celera. Finč me je gurnuo laktom. „Vodio bih te ja, slatkišu, ali ne zanimaju me bratstva, izvini." „To je u stvari prokleto dobra zamisao", rekao je Šepli sa sjajem u očima. Finč je na to napravio grimasu. „Ja nisam iz Sigme tau, Šepe. Ne pripadam nigde. Bratstva su protiv mojih verskih ubeđenja." „Molim te, Finče", pitala je Amerika. „Već viđeno", progunđala sam. Finč me je pogledao krajičkom oka i uzdahnuo. „Ništa lično, Ebi. Nisam nikad bio na sastanku... s devojkom." „Znam." Zavrtela sam glavom da prikrijem duboku postidenost. „U redu je. Stvarno." „Potrebna si mi tamo", rekla je Amerika. „Sklopile smo pakt, sećaš se? Ne idemo same na žurke." „Teško da ćeš biti sama, Mer. Prestani da dramiš", rekla sam, ozlojeđena ovakvim razgovorom. „Želiš dramu? Dovukla sam kantu za smeće pored tvog kreveta, celu noć sam ti pridržavala kutiju papirnih maramica i dvaput sam ustajala da ti dodajem lek protiv kašlja kad si bila bolesna preko raspusta! Duguješ mi!" Nabrala sam nos. „Koliko puta sam ti držala kosu da je ne upovraćaš, Amerika Mejson!" „Ti si meni kinula u lice/", viknula je i pokazala na svoj nos. Oduvala sam šiške sa očiju. Nisam nikad mogla da se svađam sa Amerikom kad bi ona odlučila da istera svoje. „Dobro", procedila sam kroz zube.


„Finče?", pitala sam uz svoj najbolji lažni osmeh. „Hoćeš li ići sa mnom na glupu žurku Sigme tau na Dan zaljubljenih?" Finč me je prigrlio. „Da. Ali samo zato što si je nazvala glupom." Otišla sam s Finčom na predavanje posle ručka, raspravljajući o žurci za parove i koliko oboje strepimo od nje. Odabrali smo stolove na predavanju iz psihologije i zavrtela sam glavom kad je profesor započeo moj četvrti program tog dana. Sneg je ponovo počeo da pada i da se lepi za prozore, ljubazno moleći da ga pustimo unutra, a onda je razočarano padao na zemlju. Pošto je predavanje završeno, momak koga sam srela samo jednom u kući bratstva kucnuo mi je po stolu u prolazu i namignuo mi. Učtivo sam mu se osmehnula, a onda pogledala Finča. Uzvratio mi je iskrivljenim osmehom i pokupila sam knjigu i laptop, a onda ih brzo ugurala u ruksak. Prebacila sam ga preko ramena i odvukla se do Morgana po posoljenoj stazi. Grupica studenata je počela da se grudva na travnjaku i Finč se stresao kad ih je video tako prekrivene bezbojnim prahom. Klecala su mi kolena dok sam pravila Fincu društvo da popuši cigaretu. Amerika je projurila pored nas trljajući svetlozelene rukavice bez prstiju. „Gde je Šep?", pitala sam. „Otišao je kući. Valjda je Trevisu trebala pomoć oko nečega." „Nisi otišla s njim?" „Ne živim tamo, Ebi." „Samo teoretski", namignuo joj je Finč. Amerika je zakolutala očima. „Uživam da provodim vreme sa svojim dečkom, tuži me." Finč je bacio cigaretu u sneg. „Odlazim, dame. Vidimo se na večeri.“ Amerika i ja smo klimnule glavama i nasmešile se kad je prvo poljubio mene u obraz, a zatim Ameriku. Stajao je na mokroj stazi, oprezno se držeći sredine da ne bi zagazio u sneg. Amerika je zavrtela glavom na njegove napore. „Smešan je." „On je sa Floride, Mer. Nije navikao na sneg." Zakikotala se i povukla me prema vratima. „Ebi!" Okrenula sam se i ugledala Parkera kako protrčava pored Finča. Stao je i sačekao da dode do daha pre nego što je progovorio. Naduvana siva jakna mu se podizala sa svakim udisajem i nasmejala sam se na Amerikin radoznao pogled. „Hteo sam... hu! Hteo sam da te pitam hoćeš li da nešto pregrizemo večeras." „O. Uf... već sam rekla Finču da ću jesti s njim." ,,U redu, nema veze. Hteo sam da odem do nove hamburgerdžinice u centru. Svi kažu da je stvarno dobra." „Možda drugi put", rekla sam i shvatila da sam pogrešila. Nadala sam se da neće moj lakomisleni odgovor shvatiti kao odlaganje. Klimnuo je glavom, gurnuo ruke u džepove i brzo se udaljio putem kojim je i došao. Kara je čitala unapred iz svojih novih knjiga i iskrivila je lice u grimasu kad smo Amerika i ja ušle. Ponašanje joj se nije popravilo otkako smo se vratile sa raspusta. Ranije sam toliko vremena provodila s Trevisom da su mi Karine nesnosne primedbe i ponašanje bili podnošljivi. Pošto sam s njom provela svako veče i noć dve nedelje pre nego što se semestar završio, gorko sam se pokajala zbog odluke da ne delim sobu s Amerikom.


„O, Kara. Kako si mi nedostajala", rekla je Amerika. „Osećanje je uzajamno", progunđala je Kara ne dižući pogled s knjige. Amerika je čavrljala o tome kako je provela dan i o planovima sa Seplijem za vikend. Tražile smo po internetu smešne video-klipove i toliko smo se smejale da smo brisale suze. Kara je nekoliko puta dunula zbog našeg ometanja, ali mi se nismo obazirale. Bila sam srećna zbog Amerikine posete. Sati su tako brzo prolazili da se ni na trenutak nisam zapitala je li Trevis zvao sve dok nije odlučila da pode. Zevnula je i pogledala na sat. „Idem na spavanje, Eb... o, sranje!", viknula je i pucnula prstima. „Ostavila sam neseser kod Šepa." „Nije tragedija, Mer", rekla sam, i dalje se kikoćući od poslednjeg video-klipa koji smo gledale. „Ne bi bila da mi tamo nisu ostale pilule za kontracepciju. Hajde. Moram da ga uzmem." „Zar ne može Sepli da ti ga donese?" „Trevis mu je uzeo auto. U Crvenim vratima je s Trentom." Osetila sam mučninu. „Opet? Zašto toliko izlazi s Trentom?" Amerika je slegla ramenima. „Zar je važno? Hajde!" „Ne želim da naletim na Trevisa. Bilo bi čudno." „Slušaš li ti mene? Nije tamo, u Crvenim vratima je. Hajdemo!", zavapila je i povukla me za ruku. Ustala sam uz blagi otpor dok me je vukla iz sobe. „Konačno", izgovorila je Kara. Zaustavile smo se predTrevisovim stanom i primetila sam daje harli parkiran ispod stepeništa, a da nema Seplijevog čardžera. Uzdahnula sam od olakšanja i pošla za Amerikom zaleđenim stepenicama. „Pažljivo", upozorila me je. Da sam znala koliko ću se uznemiriti kad ponovo zakoračim u taj stan, ne bih dozvolila Americi da me na to nagovori. Toto je punom brzinom dotrčao iza ugla i naleteo šapicama na moje noge jer nije uspeo da se zaustavi na ulaznim pločicama. Podigla sam ga i pustila ga da me pozdravi svojim bebećim poljupcima. Barem me on nije zaboravio. Nosila sam ga po stanu i čekala dok je Amerika tražila torbicu. „Znam da sam je ostavila ovde!", doviknula je iz kupatila, a zatim zakoračala kroz hodnik do Seplijeve sobe. „Jesi li pogledala u ormarić ispod umivaonika?", pitao je Sepli. Pogledala sam na sat. „Požuri, Mer. Treba da krenemo." Amerika je razdraženo uzdahnula iz sobe. Ponovo sam pogledala na sat, a zatim poskočila kad su se iza mene naglo otvorila ulazna vrata. Trevis je zabatrgao unutra, grleći Megan, koja mu se smejala kod usta. Kutija u njenoj ruci mi je privukla pogled i nije mi bilo dobro kad sam shvatila šta je to: kondomi. Druga ruka joj je bila na njegovom vratu, i nisam mogla da procenim ko je koga grlio. Trevis je još jednom proverio kad me je video da stojim sama nasred dnevne sobe, i kad se ukočio, Megan je podigla pogled sa ostacima osmeha na licu. „Golubice", zapanjeno je izgovorio. „Našla sam!", viknula je Amerika i dotrčala iz Seplijeve sobe.


„Otkud ti ovde?", pitao je. Miris viskija uleteo je s vihorom pahuljica i neobuzdani bes nadvladao je moju potrebu da glumim ravnodušnost. „Drago mi je što vidim da si ponovo onaj stari, Treve", izjavila sam. Vrelina koja mi je izbijala iz lica pekla mi je oči i maglila vid. „Upravo smo krenule", zarežala je Amerika. Zgrabila me je za ruku i provukle smo se pored Trevisa. Strčale smo stepenicama do kola i bila sam zahvalna što su samo nekoliko koraka dalje, jer su mi se oči napunile suzama. Gotovo sam pala unazad kad mi se kaput zakačio za nešto usred koraka. Amerikina ruka je iskliznula iz moje i ona se okrenula u isto vreme kad i ja. Trevis me je ščepao za kaput i uši su mi se zapalile, peckajući me na hladnom noćnom vazduhu. Usne i okovratnik su mu imali neku smešnu boju tamnocrvene. „Kuda ideš?", pitao je, s napola pijanim, napola zbunjenim pogledom u očima. „Kući", prasnula sam i ispravila kaput kad me je pustio. „Šta radiš ovde?" Čula sam kako gust sneg krčka pod Amerikinim nogama dok mi je prilazila iza leda, a Šepli je dotrčao stepenicama da stane iza Trevisa, zabrinuto gledajući u svoju devojku. „Žao mi je. Da sam znala da ćeš biti ovde, ne bih došla." Gurnuo je ruke u džepove kaputa. „Možeš da dodeš kad god poželiš, Golubice. Nikad nisam ni želeo da odeš." Nisam uspela da sakrijem gorčinu iz glasa. „Ne želim da smetam." Pogledala sam na vrh stepenica, gde je stajala Megan sa samozadovoljnim izrazom. „Uživaj u večeri", rekla sam i okrenula se. Uhvatio me je za ruku. „Čekaj. Ti si ljuta?' Istrgla sam mu kaput iz ruke. „Znaš... ne znam ni zašto sam iznenađena." Skupio je obrve. „Ne mogu da pobedim s tobom. Ne mogu da pobedim s tobom! Kažeš da si završila... Jebeno sam nesrećan ovde! Morao sam da razbijem telefon u milion komadića da te ne bih zvao svakog minuta u prokletom danu - morao sam da glumim kako je sve u redu u školi da bi ti bila srećna... a ti si jebeno ljuta na mene? Slomila si mi srce, jebigaf Poslednje reci su mu odjeknule kroz noć. „Trevise, pijan si. Pusti Ebi da ide kući", ubacio se Šepli. Trevis me je uhvatio za ramena i privukao sebi. „Želiš li me ili ne? Ne možeš to stalno da mi radiš, Golubice!" „Nisam došla ovamo zbog tebe." Rekla sam gnevno ga pogledavši. „Ne želim je", rekao je zagledan u moje usne. „Samo sam jebeno nesrećan, Golubice." Oči su mu zasuzile i sagnuo se kriveći glavu da me poljubi. Uhvatila sam ga za bradu i zadržala ga. „Imaš njen ruž na usnama, Trevise", rekla sam zgađeno. Koraknuo je unazad, podigao majicu i obrisao usta. Zureći u crvene tragove na beloj majici, odmahnuo je glavom. „Samo sam želeo da zaboravim. Samo na jednu jebenu noć." Obrisala sam jednu zalutalu suzu. „Nemoj onda da te ja zadržavam." Pokušala sam da se povučem ka hondi, ali ponovo me je uhvatio za ruku. Sledećeg trenutka Amerika ga je divlje udarala pesnicama po ruci. Pogledao ju je i na tren zapanjeno zatreptao u neverici. Skupila je ruke u pesnice i počela da ga udara po grudima sve dok me nije pustio.


„Ostavi je na miru, gade jedan!" Šepli ju je uhvatio, a ona ga je odgurnula i okrenula se da ošamari Trevisa. Zvuk njene ruke na njegovom obrazu bio je brz i glasan, i ja sam ustuknula. Svi su se na trenutak ukočili, zaprepašćeni Amerikinim nenadanim besom. Trevis se namrštio, ali se nije branio. Šepli ju je ponovo zgrabio, uhvatio je za zglobove i povukao je do honde dok se bacakala. Divlje se otimala, a plava kosa joj je letela okolo od pokušaja da se oslobodi. Bila sam začuđena njenom rešenošću da se dočepa Trevisa. U njenim obično ljupkim, bezbrižnim očima sijala je čista mržnja. „Kako si mogao? Zaslužila je bolje od tebe, Trevise!" .Amerika, PRESTANI!", viknuo je Šepli, glasnije nego što sam ga ikad čula. Ruke su joj pale uz telo dok je s nevericom gledala u Šeplija. „Ti ga branišT Iako je delovao napeto, zauzeo je čvrst stav. „Ebi je raskinula s njim. On samo pokušava da preboli." Skupila je oči i izvukla ruku iz njegovog stiska. „Pa, što onda i ti ne odeš da pronađeš neku KURVU...", pogledala je u Megan, „... u Vratima i ne dovedeš je ovamo da je kresneš, a onda mi javiš je li ti pomogla da preboliš mene." „Mer", posegao je za njom, ali ona ga je izbegla i zalupila vrata kad je sela za volan. Sela sam pored nje trudeći se da ne gledam u Trevisa. „Dušo, nemoj da ideš", preklinjao je Šepli dok se saginjao do prozora. Pokrenula je motor. „Ovde postoje ispravna i pogrešna strana, Sepe. A ti si na pogrešnoj strani." „Ja sam na tvojoj strani", rekao je s očajem u očima. „Ne, više nisi", odgovorila je i krenula u rikverc. „Amerika? Amerika!", dozivao ju je Sepli dok je ona vozila ka putu ostavljajući ga iza. Uzdahnula sam. „Mer, ne možeš raskinuti s njim zbog ovoga. On je u pravu." Stavila je ruku na moju i stegla je. „Ne, nije. Ništa od onoga što se upravo desilo nije u redu." Kad smo se zaustavile na parkiralištu pored Morgana, zazvonio joj je telefon. Zakolutala je očima kad se javila. „Ne želim više da me zoveš. Ozbiljna sam, Šepe", rekla je. „Ne, nisi... zato što ne želim, eto zato. Ne možeš da braniš to što je uradio; ne možeš da mu oprostiš što je tako povredio Ebi i da budeš sa mnom... upravo to mislim, Šepli! Nema veze! Da li se Ebi kresnula s prvim tipom koji je naišao? NijeTrevis u pitanju, Šepli. Nije on tražio da ga braniš! Grr... Završila sam s ovom pričom. Ne zovi me više. Zbogom." Izvukla se iz auta, požurila preko puta i popela se stepenicama. Trudila sam se da održim korak s njom čekajući da čujem šta joj je rekao. Kad joj je telefon ponovo zazvonio, isključila ga je. „Trevis je naterao Šeplija da odveze Megan kući. Hteo je da svrati u povratku." „Trebalo bi da mu dozvoliš, Mer." „Ne. Ti si mi najbolja prijateljica. Nisam mogla da svarim ovo što sam videla večeras i ne mogu da budem s nekim ko to opravdava. Kraj razgovora, Ebi, ozbiljno." Klimnula sam glavom i ona me je zagrlila oko ramena i privukla sebi dok smo se pele stepenicama do soba. Kara je već spavala, a ja sam preskočila tuširanje i zavukla se odmah u krevet potpuno obučena, u kaputu. Nisam mogla da prestanem da mislim na to kako se Trevis doteturao do vrata s Megan, ni na crveni ruž


razmazan preko njegovog lica. Pokušala sam da odagnam mučne prizore onoga što bi se desilo da nisam bila tamo i osećanja su mi se smenjivala, da bih na kraju osetila očaj. Šepli je bio u pravu. Nisam imala pravo da se ljutim, ali to mi nije pomoglo da odagnam bol. Finč je odmahnuo glavom kad sam sela za sto pored njega. Znala sam da izgledam užasno; jedva sam imala snage da se presvučem i operem zube. Spavala sam samo sat vremena prethodnu noć jer nisam mogla da se otresem slike crvenog ruža na Trevisovim ustima ili krivice zbog Amerikinog i Seplijevog raskida. Amerika je odlučila da ostane u krevetu, jer je znala da će pasti u depresiju čim je prođe bes. Volela je Šeplija, i iako je odlučila da raskine s njim jer je odabrao pogrešnu stranu, bila je spremna da istrpi posledice svoje odluke. Finč me je posle predavanja otpratio do kafeterije. Kao što sam se i plašila, Šepli je na vratima čekao Ameriku. Kad me je ugledao, nije oklevao. „Gde je Mer?" „Nije jutros otišla na predavanja." „U sobi je?", pitao je i okrenuo se prema Morganu. „Žao mi je, Šepli", doviknula sam za njim. Ukopao se u mestu i okrenuo, sa izrazom čoveka na rubu živaca. „Voleo bih da ti i Trevis rešite to sranje! Vas dvoje ste prokleti tornado! Kad ste srećni, onda su svuda ljubav, mir i leptirići. Kad ste nadrkani, rušite ceo svet sa sobom!" Odjurio je i ja sam ispustila dah koji sam zadržavala. „Ovo je prošlo dobro." Finč me je uvukao u kafeteriju. „Čitav svet. Opa. Misliš da bi mogla da odradiš svoje vudu vračanje pre testa u petak?" „Videću šta mogu da učinim." Finč je odabrao drugi sto i vrlo zadovoljno sam pošla za njim tamo. Trevis je sedeo sa braćom iz bratstva, ali nije uzeo poslužavnik i nije se dugo zadržao. Primetio me je baš kad je odlazio, ali nije se zaustavio. „Znači, i Amerika i Šepli su raskinuli?", pitao je Finč dok je žvakao. „Bile smo sinoć kod Šepa i Trevis je došao s Megan i... nastala je pometnja. Zauzeli su strane." „Jao.“ „Baš tako. Osećam se užasno." Potapšao me je po leđima. „Ne možeš da utičeš na njihove odluke, Ebi. Onda pretpostavljam da ćemo preskočiti onu zabavu za Dan zaljubljenih?" „Tako izgleda." Osmehnuo se. „Svejedno ću te izvesti. Izvešću i tebe i Mer. Biće nam zabavno." Naslonila sam mu se na rame. „Najbolji si, Finče." Nisam razmišljala o Danu zaljubljenih, ali bilo mi je drago što imam planove. Nisam mogla ni da zamislim kako bih se bedno osećala kad bih ga provela sama s Amerikom i čitavu noć slušala njenu dreku o Trevisu i Šepliju. Svejedno će to raditi — ne bi bila Amerika da nije tako — ali barem će se malo obuzdati u javnosti. Prošle su nedelje januara, i posle hvale vrednog ali neuspelog Šeplijevog pokušaja da se pomiri sa Amerikom, sve manje sam viđala i njega i Trevisa. Do februara su već sasvim prestali da dolaze u kafeteriju i Trevisa sam videla samo nekoliko puta kad sam išla na predavanja.


Vikend pre Dana zaljubljenih Amerika i Finč su me nagovorili da odemo do Crvenih vrata i tokom čitave vožnje do kluba sam se plašila da ću tamo sresti Trevisa. Uzdahnula sam od olakšanja kad ga nisam videla tamo. „Prva tura na moj račun", rekao je Finč, pokazao nam na sto i provukao se kroz gužvu do šanka. Seli smo i posmatrali kako se plesni podijum od praznog puni pijanim studentima. Posle pete ture Finč nas je odvukao na podijum i konačno sam se dovoljno opustila da bih mogla da se zabavim. Kikotali smo se, naletali jedni na druge i histerično se zasmejali kad je muškarac zavrteo svoju partnerku a ona mu promašila ruku i pala na pod. Amerika je digla ruke iznad glave i rastresla uvojke u ritmu muzike. Nasmejala sam se njenom tipičnom izrazu dok pleše, a onda sam se naglo zaustavila kad sam videla Šeplija da joj prilazi s leda. Prošaputao joj je nešto u uvo i ona se okrenula. Razmenili su reči, a onda me je Amerika uhvatila za ruku i povela do našeg stola. „Naravno. Izađemo jedno veče i on se pojavi", progunđala je. Finč nam je doneo još dva pića, zajedno sa čašicama tekile za svakoga. „Mislio sam da će vam možda trebati." „Dobro si mislio." Amerika je zabacila glavu, i pre nego što smo nazdravili, i ja sam zavrtela glavom i kucnula se s Finčom. Trudila sam se da gledam u prijatelje, zabrinuta da je sa Seplijem tu negde i Trevis. Začula se još jedna pesma iz zvučnika i Amerika je ustala. „Jebiga. Neću ostatak noći presedeti za ovim stolom." Bravo, devojko!" Finč se nasmešio i pošao za njom na plesni podijum. Krenula sam i ja, pogledom tražeći Šeplija. Nestao je. Ponovo sam se opustila i pokušala da se otresem osećaja da će se Trevis pojaviti na podijumu sa Megan. Momak koga sam videla u kampusu igrao je iza Amerike i ona se nasmešila, zadovoljna što joj odvlači pažnju. Sumnjala sam da glumi kako uživa u nadi da će je Šepli videti. Skrenula sam pogled na tren i kad sam ponovo pogledala u nju, plesni partner joj je nestao. Slegla je ramenima i nastavila da njiše kukovima u ritmu. Otpočela je sledeća pesma i neki drugi tip je zaplesao iza Amerike, a njegov prijatelj pored mene. Nekoliko trenutaka kasnije moj novi plesni partner se namestio iza mene i osetila sam se pomalo nesigurno kad mi je stavio ruke na kukove. Kao da mi je pročitao misli, sklonio ih je. Pogledala sam iza sebe i više ga nije bilo. Pogledala sam Ameriku i videla da nema ni frajera iza nje. Finč je delovao pomalo uznemireno, ali kad je Amerika upitno podigla obrvu, odmahnuo je glavom i nastavio da pleše. Do treće pesme bila sam znojava i umorna. Povukla sam se za naš sto, spustila otežalu glavu na ruku i nasmejala se kad je još jedan tip pun nade zamolio Ameriku da igra. Namignula mi je s podijuma, a onda sam se ukočila kad sam videla da se trgao unazad i nestao u gomili. Ustala sam i obišla podijum, motreći na prostor kroz koji je uvučen, i osetila sam navalu adrenalina u venama kad sam videla Šeplija kako ga drži za okovratnik. Trevis je stajao pored njega i neobuzdano se smejao sve dok nije podigao pogled i ugledao me kako ih po- smatram. Udario je Šeplija po ruci, i pošto je ovaj pogledao u mom piavcu, gurnuo je svoju žrtvu na pod. Nije mi trebalo dugo da shvatim šta se dešava: vukli su frajere koji su plesali s nama s podijuma i pretili im da nas se klone.


Zaškiljila sam na njih, a onda se vratila do Amerike. Gužva je bila velika i morala sam da gurnem nekoliko ljudi da mi se sklone s puta. Šepli me je uhvatio za ruku pre nego što sam stigla do podijuma. „Nemoj da joj kažeš!", rekao je i pokušao da sakrije osmeh. „Šta to dodavola radiš, Šepe?" Slegao je ramenima, i dalje ponosan na sebe. „Volim je. Ne mogu da dozvolim da neko drugi pleše s njom." „Zašto si onda povukao momka koji je plesao sa mnom?", pitala sam pošto sam prekrstila ruke. „To nisam bio ja", odgovorio je i brzo pogledao na Trevisa. „Izvini, Ebi. Samo smo se šalili." „Nije smešno." „Šta nije smešno?", pitala je Amerika ljutito gledajući Šeplija. Progutao je i uputio mi molećiv pogled. Dugovala sam mu uslugu, pa sam držala jezik za zubima. Uzdahnuo je od olakšanja kad je shvatio da ga neću otkucati, a onda je pogledao Ameriku s dirljivim obožavanjem. „Hoćeš li da plešemo?" „Ne, neću da plešem", odbila je i vratila se za sto. Pošao je za njom i ostavio mene i Trevisa same. On je slegao ramenima. „Hoćeš li da igraš?" „Šta? Megan nije tu?" Odmahnuo je glavom. „Nekad si bila ljupka kad se napiješ." „Drago mi je što sam te razočarala", rekla sam i okrenula se ka šanku. Krenuo je za mnom i podigao dva momka s njihovih mesta. Kratko sam ga prostrelila pogledom, ali nije na to obratio pažnju, već je seo i zagledao se u mene sa očekivanjem. „Hoćeš li sesti? Častiću te pivom." „Mislila sam da ne plaćaš piće devojkama u baru." Nakrivio je glavu u mom pravcu uz nestrpljivo mrštenje. „Drugačija si." „To mi stalno govoriš." „Hajde, Golubice. Sta se dogodilo s našim prijateljstvom?" „Ne možemo da budemo prijatelji, Trevise. Očito." „Zašto ne?" „Zato što ne želim da gledam kako se 'vataš s drugom devojkom svake noći, a ne daš nikome da pleše sa mnom." Nasmešio se. „Volim te. Ne mogu dozvoliti drugim frajerima da plešu s tobom." „Ma nemoj? Koliko si me voleo kad si kupovao kutiju kondoma?" Trgao se, a ja sam ustala i krenula ka stolu. Sepli i Amerika su bili čvrsto zagrljeni i strasno su se ljubili. „Čini mi se da ipak idemo na žurku za Dan zaljubljenih", primetio je Finč namršteno. Uzdahnula sam. „Sranje."


Devetnaesto poglavlje HELERTON

Amerika se od pomirenja sa Šeplijem nije vraćala u Morgan. Nije dolazila na ručak i pozivala me je vrlo retko. Nisam im zavidela jer su morali da nadoknade vreme koje su proveli razdvojeni. Iskreno, bila sam zadovoljna što je bila prezauzeta da me zove iz Seplijevog i Trevisovog stana. Bilo je čudno čuti Trevisa u pozadini i bila sam pomalo ljubomorna što ona provodi vreme s njim, a ja ne. Finč i ja smo se viđali češće i bila sam sebično zahvalna što je i on sam baš kao i ja. Išli smo na predavanja, jeli zajedno, učili zajedno i čak se i Kara navikla da je on tu. Prsti su počeli da mi trnu od ledenog vazduha dok sam ga čekala ispred Morgana da popuši cigaretu. „Da ne bi možda razmislio o tome da odustaneš pre nego što dobijem hipotermiju od stajanja ovde radi moralne podrške?", pitala sam. Nasmejao se. „Volim te, Ebi. Stvarno, ali ne. Nema odustajanja." „Ebi?" Okrenula sam se i ugledala Parkera kako dolazi stazom s rukama u džepovima. Pune usne su mu bile suve ispod crvenog nosa i nasmejala sam se kad je stavio zamišljenu cigaretu u usta i ispustio oblak zamagljenog vazduha. „Mogao bi da uštediš mnogo novca, Finče", nasmešio se. „Zašto svi napadaju moju pušačku naviku danas?", rekao je razdraženo. „Šta ima, Parkeru?", pitala sam ga. Iskopao je dve karte iz džepa. „Izašao je onaj nov vijetnamski film. Pre neki dan si rekla da bi ga gledala, pa sam pomislio da nam uzmem karte za večeras." „Bez obaveza", rekao je Finč. „Mogu da idem s Bredom ako imaš planove", rekao je slegnuvši ramenima. „Znači, nije sastanak?", pitala sam. „Ne, samo prijateljski izlazak." „A videli smo kako to tebi ide", zadirkivao je Finč. „Zaveži!", zakikotala sam se. „Zvuči zabavno, Parkeru, hvala." Oči su mu zasijale. „Hoćeš li da odemo na picu ili nešto pre toga? Nisam ljubitelj bioskopske hrane." „Pica zvuči sjajno", klimnula sam. „Film je u devet, pa ću doći po tebe oko pola sedam?" Ponovo sam klimnula glavom i Parker mi je mahnuo na odlasku. „O, gospode", rekao je Finč. „Ti si proždrljivica, Ebi. Znaš da to neće proći kod Trevisa kad sazna." „Čuo si ga. Nije sastanak. I ne mogu da pravim planove na osnovu toga šta Trevisu odgovara. Ni on mene nije pitao pre nego što je odveo Megan kući." „To mu nećeš nikad zaboraviti, zar ne?" „Verovatno ne." Sedeli smo u separeu u uglu i ja sam pokušavala da se ugrejem trljajući ruke u rukavicama. Primetila sam da smo u istom separeu u kome smo sedeli Trevis i ja kad smo se upoznali i nasmešila sam se prisetivši se toga. „Šta je smešno?", pitao je Parker. „Samo volim ovo mesro. Dobra stara vremena." „Primetio sam narukvicu", izjavio je.


Pogledala sam u svetlucave dijamante na svom zglobu. „Rekla sam ti da mi se sviđa." Konobarica nam je predala jelovnike i poručili smo piće. Parker mi je pričao o prolećnom raspustu i svom napredovanju u pripremama za medicinski fakultet. Dok nam konobarica nije donela pivo, jedva je zastao da udahne. Delovao je napeto i pitala sam se ima li utisak da ipak jesmo na sastanku, bez obzira na ono što je rekao. Pročistio je grlo. „Oprosti. Mislim da sam dovoljno dugo držao monolog." Nagnuo je bocu piva i odmahnuo glavom. „Samo već dugo nisam razgovarao s tobom, pa pretpostavljam da sam imao mnogo toga da kažem." ,,U redu je. Zaista je prošlo mnogo vremena." Upravo tada iznad vrata se oglasilo zvonce. Okrenula sam se i vi- dela Trevisa i Seplija kako ulaze. Trevisu je trebalo manje od sekunde da mi uhvati pogled, ali nije delovao iznenađeno. „Gospode", promumlala sam prigušeno. „Sta je bilo?", pitao je Parker i, kad se okrenuo, video ih je kako sede u separeu na drugoj strani prostorije. „Možemo da odemo u hamburgerdžinicu dalje niz ulicu", predložio je tiho. Još više se unervozio. „Mislim da bi bilo glupo da sad odemo", progunđala sam. Lice mu se snuždilo, poraženo. „Verovatno si u pravu." Pokušali smo da nastavimo razgovor, ali bio je primetno usiljen i nelagodan. Konobarica se dugo zadržala za Trevisovim stolom, provlačila prstima kroz kosu i prebacivala težinu s noge na nogu. Konačno se setila da primi i našu porudžbinu kad se Trevis javio na mobilni. „Ja ću torteline", rekao je Parker gledajući me. ,,A ja ću...", glas mi je utihnuo. Pažnju mi je odvratilo to što su Trevis i Sepli ustali. Trevis je pošao za Šeplijem do vrata, ali je oklevao, zastao i okrenuo se. Kad je video da ga gledam, prešao je preko prostorije. Konobarica se smeškala s nadom, kao da je pomislila kako se vraća da se s njom pozdravi. Brzo se razočarala kad je stao pored mene i nije čak ni trepnuo u njenom pravcu. „Imam borbu za četrdeset pet minuta, Golubice. Želim da dođeš." „ Treve... Lice mu je bilo stoički mirno, ali primetila sam mu napetost oko očiju. Nisam bila sigurna da li on to nije želeo da prepusti moju večeru s Parkerom sudbini ili je iskreno želeo da budem tamo s njim, ali odluku sam donela istog trenutka kad me je pitao. „Potrebna si mi tamo. To je revanš meč s Brejdijem Hofmanom, momkom iz Stejta. Biće velika gužva, ulagače se mnogo novca... i Adam kaže da je Brejdi vežbao." „Borio si se protiv njega i ranije, Trevise, znaš da ga je lako pobediti." „Ebi", tiho je rekao Parker. „Potrebna si mi tamo", ponovio je Trevis, a samopouzdanje ga je napuštalo. Pogledala sam u Parkera uz osmeh izvinjenja. „Izvini." „Jesi li ozbiljna?, pitao je podigavši obrve. „Otići ćeš usred večere?“ „Još možeš da pozoveš Breda, je li tako?", pitala sam ustajući.


Uglovi Trevisovih usana su se izvili u beskrajan osmeh kad je bacio dvadeseticu na sto. „To bi trebalo da bude dovoljno." „Baš me briga za novac... Ebi..." Slegla sam ramenima. „On mi je najbolji prijatelj, Parkeru. Ako sam mu potrebna tamo, moram da idem." Osetila sam kako me je Trevis uhvatio za ruku i poveo. Parker nas je zaprepašćeno posmatrao. Sepli je već telefonirao u čardžeru i javljao svima. Trevis je seo pozadi sa mnom čvrsto me držeći za ruku. „Upravo sam završio razgovor s Adamom, Treve. Rekao je da su se svi momci iz Stejta pojavili pijani i natovareni lovom. Već su odlepili, pa možda Ebi ne bi trebalo da ide." Trevis je klimnuo glavom. „Ti možeš da je paziš." „Gde je Amerika?", pitala sam. „Uči za test iz fizike." „Imaju lepu laboratoriju", rekao je Trevis. Nasmejala sam se i pogledala ga dok se smeškao. „Kad si ti video laboratoriju? Nisi imao fiziku", rekao je Šepli. Trevis se zakikotao i ja sam ga gurnula laktom. Stisnuo je usne dok ga nije prošao nagon za smehom, a onda mi je namignuo i ponovo stisnuo ruku. Prsti su mu se prepleli s mojima i čula sam ga kako je tiho uzdahnuo. Znala sam o čemu razmišlja jer sam se i sama tako osećala. U tom deliću trenutka kao da se ništa nije promenilo. Zaustavili smo se na mračnom parking-mestu i Trevis mi nije puštao ruku sve dok se nismo provukli kroz prozor podruma Helertonove naučne zgrade. Sagrađena je prethodne godine, pa nije bilo ustajalog vazduha i prašine kao u drugim podrumima u koje smo se uvlačili. Baš kad smo ušli u hodnik, do ušiju nam je dopro žamor gomile. Promolila sam glavu i videla okean lica od kojih su mi mnoga bila nepoznata. Svi su imali po bocu piva u ruci, ali studente Stejta je bilo lako prepoznati. Njihali su se poluzatvorenih očiju. „Ostani uz Šeplija, Golubice. Ovde će biti ludnica", rekao je iza mene. Pogledom je preleteo gomilu i zavrteo glavom već na sam broj. Helertonov podrum bio je najprostraniji u kampusu, pa je Adam voleo tamo da zakazuje borbe kad je očekivao mnogo gledalaca. Čak i uz dodatni prostor, ljudi su se tiskali uz zidove i gurali jedni druge da zauzmu dobro mesto. Adam je zašao za ugao ne pokušavajući da sakrije nezadovoljstvo zbog mog prisustva. „Mislio sam da sam ti rekao da ne dovodiš devojku na borbe, Trevise." Trevis je slegao ramenima. „Više mi nije devojka." Lice mi je ostalo mirno, ali tako odlučno izgovorene reči kao da su me probole pravo kroz grudi. Adam je pogledao u naše isprepletene prste, a zatim u Trevisa. „Nikad neću shvatiti vas dvoje." Odmahnuo je glavom, a onda pogledao gomilu. Ljudi su i dalje pristizali od stepeništa, a i ovi unutra su već bili stisnuti. „Večeras imamo uzavreli lonac, Trevise, pa nema izvlačenja, u redu?" „Pobrinuću se da bude zabavno, Adame?" „Ne brinem za to. Brejdi je trenirao." „Pa i ja sam." i „Sereš", nasmejao se Šepli.


Trevis je slegao ramenima. „Potukao sam se s Trentom prošlog vikenda. To malo govno je brzo." Zakikotala sam se i Adam me je ljutito pogledao. „Bolje bi ti bilo da ovo shvatiš ozbiljno, Trevise", rekao je zagledavši mu se u oči. „Mnogo sam novca uložio u ovu borbu." ,A ja nisam?", uzvratio je Trevis ogorčen zbog Adamovog predavanja. Adam se okrenuo i prineo rog ustima penjući se na stolicu iznad mnoštva pijanih gledalaca. Trevis me je privukao sebi dok je Adam pozdravljao gomilu, a onda je izgovorio pravila. „Srećno", rekla sam dodirnuvši mu grudi. Nisam bila nervozna kad sam ga gledala kako se bori, osim onda s Brokom Makmanom u Vegasu, ali nisam se mogla otresti nekog zlokobnog osećaja još od trenutka kad sam zakoračila u Helerton. Nešto nije bilo u redu, i Trevis je to takođe osećao. Zgrabio me je za ramena i poljubio me u usta. Brzo se odmakao nakon što mi je kratko klimnuo glavom. „To je sva sreća koja mi je potrebna." Još sam bila opčinjena toplotom njegovih usana kad me je Sepli povukao do zida pored Adama. Gurali su me i boli laktovima, podsećajući me na prvu noć kad sam gledala Trevisovu borbu, ali gomila je bila manje pažljiva i neki od Stejtovih studenata su bili vrlo agresivni. Studenti sa Isterna su zviždali i pozdravili Trevisa kad je ušao u krug, a društvo iz Stejta je naizmenično zviždalo Trevisu i navijalo za Brejdija. Bila sam na odličnom položaju da vidim Brejdija kako se izdiže iznad Trevisa i nestrpljivo čeka da se oglasi rog. Kao i obično, Trevis je imao bledi osmejak na licu i bio je ravnodušan prema ludilu oko sebe. Kad je Adam započeo borbu, Trevis je namerno pustio Brejdija da zada prvi udarac. Iznenadila sam se kad mu je lice snažno poletelo u stranu od udarca. jeste trenirao. Trevis se nasmešio, zubi su mu se obojili jarkocrvenim, a onda je uzvratio svaki udarac koji je Brejdi zadao. „Zašto mu dozvoljava da ga toliko udara?", pitala sam Šeplija. „Mislim da ga više ne pušta", odgovorio je Šepli vrteći glavom. „Ne brini, Ebi. Sprema se da uzme zalet." Posle deset minuta Brejdi je ostao bez daha, ali još je zadavao jake udarce Trevisu u obraze i vilicu. Trevis je uhvatio Brejdija za cipelu kad je ovaj pokušao da ga šutne i podigao mu nogu visoko, udarajući ga u nos neverovatnom snagom, a onda je podigao još više, od čega je Brejdi izgubio ravnotežu. Gomila je eksplodirala kad je Brejdi pao, ali on se nije dugo zadržao na podu. Ustao je, ali uz dve tamnocrvene linije koje su mu tekle iz nosa. Narednog trenutka spustio je još dva udarca na Trevisovo lice. Krv je potekla iz posekotine na Trevisovoj obrvi i slila mu se niz obraz. Zažmurila sam i okrenula se u nadi da će se borba uskoro završiti. Samo malim pomeranjem tela upala sam u struju posmatrača, i pre nego što sam uspela da se vratim, našla sam se nekoliko metara dalje od zabrinutog Šeplija. Napor da se izborim s gomilom nije bio uspešan i ubrzo sam se našla pribijena uz zadnji zid. Najbliži izlaz je bio na drugoj strani prostorije, podjednako daleko kao i vrata kroz koja smo ušli. Udarila sam leđima o betonski zid i ostala sam bez vazduha. „Šepe!", viknula sam i mahnula rukom iznad glave da mu privučeni pažnju. Borba je bila na vrhuncu. Niko me nije mogao čuti.


Jedan tip je izgubio oslonac i uhvatio mi se za majicu da se zadrži, pritom prosuvši pivo po njoj. Bila sam natopljena od vrata do struka i smrdela sam na gorak miris jeftinog piva. Čovek mi je i dalje stiskao majicu dok je pokušavao da se podigne s poda, a ja sam mu otvarala stisnute prste dva po dva sve dok me nije pustio. Nije me ni pogledao, već se probio kroz gomilu. „Hej! Ja tebe znam!" Neko drugi mi je viknuo u uvo. Odmakla sam se jer sam ga odmah prepoznala. Bio je to Itan; tip kome je Trevis pretio u baru - tip koji je nekako izbegao optužbe za seksualni napad. „Da", rekla sam tražeći razmak u gomili dok sam popravljala majicu. „Lepa narukvica", rekao je, prešao mi preko ruke i zgrabio me za zglob. „Hej", upozorila sam ga i otrgla ruku. Protrljao mi je ruku njišući se i smeškajući se. „Prošli put su nas grubo prekinuli kad sam probao da razgovaram s tobom." Izdigla sam se na vrhove prstiju i videla kako Trevis spušta dva udarca Brejdiju na lice. Između svakog je pregledao gomilu. Tražio je mene umesto da se usmeri na borbu. Morala sam da se vratim na mesto pre nego što mu pažnja sasvim popusti. Tek što sam krenula kroz masu, Itanovi prsti su me ščepali pozadi za farmerice. Leđima sam ponovo udarila o zid. „Nisam završio razgovor s tobom", rekao je Itan zureći mi u mokru majicu s pohotnim namerama. Povukla sam mu ruku s farmerica i zarila nokte u nju. „Pusti me!", viknula sam kad se pobunio. Nasmejao se i privukao me sebi. „Neću da te pustim." Potražila sam u gomili neko poznato lice, istovremeno pokušavajući da odgurnem Itana. Ruke su mu bile teške i stisak snažan. U panici nisam uspevala da razaznam studente sa Stejta od studenata sa Isterna. Izgleda da niko nije primetio moje rvanje s Itanom, a bilo je tako bučno da niko nije ni čuo moje uzvike. Sagnuo se i obavio mi ruku oko leđa. „Uvek mi se činilo da imaš lepo dupence", rekao je i iz usta sam mu osetila smrad ustajalog piva. „Ostavi me!", vrisnula sam i gurnula ga. Pogledom sam potražila Seplija i videla da me je Trevis konačno spazio. Smesta se progurao kroz stisnuta tela oko sebe. „Trevise!", vrisnula sam, ali vrisak mi je prigušila vika gomile. Jednom rukom sam gurnula Itana, a drugu pružila prema Trevisu. Trevis je napravio nekoliko koraka pre nego što su ga povukli nazad u krug. Brejdi je iskoristio njegovu nepažnju i udario ga postrance laktom u glavu. Gomila se malo utišala kad je Trevis udario nekoga u masi u novom pokušaju da stigne do mene. „Odjebi od nje!", viknuo je. Između mesta na kome sam stajala i Trevisovog očajničkog pokušaja da stigne do mene sve glave su se okrenule u mom pravcu. Itan je nesvesno pokušavao da me poljubi. Prelazio mi je nosom preko jagodične kosti, a zatim i niz vrat. „Stvarno dobro mirišeš", mrmljao je. Odgurnula sam mu lice, ali on me je zgrabio za ručni zglob. Razrogačenih očiju, ponovo sam potražila Trevisa. Očajnički mi je pokazao na Šeplija. „Odvedi je! Šepe! Odvedi Ebi!", vikao je i dalje pokušavajući da se probije kroz gomilu. Brejdi ga je povukao nazad u krug i ponovo ga udario.


„Jebeno si seksi, znaš?", rekao je Itan. Sklopila sam oči kad sam mu osetila usta na vratu. U meni je buknuo bes i opet sam ga odgurnula. „Rekla sam PUŠTAJ!", viknula sam i udarila ga kolenom u prepone. Presavio se, jedna ruka mu je nagonski poletela ka izvoru bola, a drugom mi je i dalje stiskao majicu i odbijao da je pusti. „Kučko!", jauknuo je. Sledećeg trenutka sam bila slobodna. Šepli je mahnito gledao u Itana hvatajući ga za okovratnik košulje. Pribio ga je uza zid pesnicom ga udarajući po licu, i prestao je tek kad je Itanu pojurila krv iz usta i nosa. Šepli me je povukao ka stepenicama i gurao sve koji su mu se našli na putu. Pomogao mi je da se provučem kroz otvoren prozor, a zatim niz požarne stepenice, uhvativši me kad sam skočila metar-dva do zemlje. „Jesi li dobro, Ebi? Je li te povredio?", pitao je Šepli. Jedan rukav mog belog džempera visio je na samo nekoliko niti, ali inače sam ostala nepovredena. Odmahnula sam glavom, i dalje zapanjena. Šepli me je nežno uhvatio za obraze i zagledao mi se u oči. „Ebi, odgovori mi. Jesi li dobro?" Klimnula sam glavom. Kad mi se adrenalin stopio s krvotokom, potekle su mi suze. „Dobro sam." Zagrlio me je, pritisnuo mi obraz na čelo, a zatim se ukočio. „Ovamo, Treve!" Trevis je potrčao prema nama punom brzinom i usporio je tek kad me je zagrlio. Bio je prekriven krvlju, oči su mu bile vlažne, a usna prošarana crvenim. „Gospode bože... je li povredena?", pitao je. Šeplijeva ruka mi je i dalje bila na leđima. „Kaže da je dobro." Trevis me je odmakao na dužinu ruku i namrštio se. „Jesi li povredena, Golubice?" Baš kad sam odmahnula glavom, primetila sam da je gomila počela da se sliva požarnim stepenicama. Trevis me je čvrsto držao u zagrljaju i ćutke je proučavao lica. Nizak povijeni muškarac je skočio s lestava i ukočio se kad nas je video da stojimo na stazi. „Ti", zarežao je Trevis. Pustio me je, potrčao preko trave i oborio čoveka na zemlju. Pogledala sam u Šeplija, zbunjena i prestravljena. „Taj tip ga je neprestano gurao nazad u krug", objasnio je. Grupica se okupila oko njih dok su se valjali po zemlji. Trevis je pesnicom udarao tipa u lice. Sepli me je privukao na grudi još teško dišući. Čovek je prestao da se brani i Trevis ga je ostavio na zemlji u krvavoj lokvi. Okupljeni su se razmakli ostavljajući Trevisu dovoljno prostora pošto su mu u očima videli gnev. „Trevise!", viknuo je Sepli pokazavši mu na drugu stranu zgrade. Itan je hramao u senci, pridržavajući se uza zid Helertona. Kad je čuo da vŠepli doziva Trevisa, okrenuo se na vreme da vidi kako napadač juri na njega. Dao se u beg preko travnjaka pošto je bacio pivsku bocu iz ruke i pojurio prema ulici brzo koliko su ga noge nosile. Baš kad je stigao do svojih kola, Trevis ga je zgrabio i tresnuo o auto. Itan ga je molio, čak i kad ga je ovaj zgrabio za košulju i tresnuo mu glavu o vrata automobila. Preklinjanje je presekao glasan udarac lobanje o vetrobran, a onda


ga je Trevis odvukao do prednjeg dela automobila i razbio far njegovim licem. Bacio ga je na haubu i pritisnuo mu lice o metal dok je uzvikivao psovke. „Sranje", rekao je Sepli. Okrenula sam se i videla da je Helerton osvetljen plavim i crvenim svetlima policijskog automobila koji se brzo približavao. Mnoštvo ljudi je skakalo s odmorišta podsećajući na ljudski vodopad na požarnim stepenicama i studenti su se rastrčali u svim pravcima. „Trevise!", viknula sam. Ostavio je Itanovo mlitavo telo na haubi automobila i pojurio ka nama. Sepli me je povukao ka parkiralištu i uz trzaj otvorio vrata. Skočila sam na zadnje sedište i nestrpljivo čekala da i oni udu. Automobili su jurili s mesta izvlačeći se s prilaza i uz škripanje se zaustavljali kad im je drugi policijski automobil preprečio put. Trevis i Šepli su uskočili na sedišta i Šepli je opsovao kad je video kako se zarobljeni automobili povlače unazad od jedinog izlaza. Povezao je auto sa staze i čardžer je poskočio kad je prešao ivičnjak. Krenuo je preko travnjaka i proleteli smo između dve zgrade, ponovo poskočivši kad smo izašli na put iza fakulteta. Gume su zaškripale i motor zagrmeo kad je Šepli nagazio gas. Kliznula sam preko sedišta ka vratima auta kad smo skrenuli i udarila već povredeni lakat. Ulična svetla su prošarala prozor dok smo jurili ka stanu, ali činilo se da je prošao čitav sat dok nismo stigli do parkirališta. Šepli je parkirao čardžer i isključio motor. Momci su ćutke otvorili vrata, a Trevis se sagnuo ka zadnjem sedištu i podigao me u naručje. „Šta se desilo? Prokletstvo, Trevise, šta ti se desilo s licem?", pitala je Amerika kad je strčala niz stepenice. „Reći ću ti unutra", odgovorio je Šepli i poveo je ka vratima. Trevis me je poneo stepenicama, kroz dnevnu sobu i hodnik bez reči, i spustio me je na svoj krevet. Toto mi je šapicama dirao noge i skočio na krevet da mi oliže lice. „Ne sad, druže", rekao je Trevis prigušenim glasom, izneo kuče u hodnik i zatvorio vrata. Kleknuo je ispred mene i dodirnuo pokidane krajeve mog rukava. Oko mu je bilo modro, crveno i otečeno. Koža iznad mu je bila posečena i vlažna od krvi. Usne su mu se crvenele i na zglobovima šaka koža mu je bila oderana. Nekad bela majica, sad je bila umazana mešavinom krvi, trave i prljavštine. Dodirnula sam mu oko i on se trgao odmaknuvši se od moje ruke. „Tako mi je žao, Golubice. Pokušao sam da stignem do tebe. Pokušao sam..." Pročistio je grlo od besa i brige koji su ga gušili. „Nisam mogao da stignem do tebe." „Hoćeš li zamoliti Ameriku da me vrati u Morgan?", pitala sam. „Ne možeš ići tamo večeras. Tamo sad sve vrvi od policije. Ostani ovde. Spavaću na kauču." Drhtavo sam udahnula pokušavajući da odagnam suze. Već se dovoljno oseća loše. Ustao je i otvorio vrata. „Kuda ideš?", pitala sam ga. „Moram da se istuširam. Odmah ću se vratiti." Amerika je prošla pored njega, sela pored mene na krevet i privukla me u zagrljaj. „Tako mi je žao što nisam bila tamo!", zaplakala je. „Dobro sam", rekla sam i obrisala suzama zamrljano lice. Šepli je pokucao na vrata i doneo mi nisku čašu dopola punu viskija.


„Izvoli", rekao je i dodao ga Americi. Predala mi ga je u ruke i lagano me gurnula. Zabacila sam glavu i pustila da mi se tečnost slije niz grlo. Lice mi se zgrčilo kad mi je viski oprljio put do stomaka. „Hvala", rekla sam i vratila čašu Šepliju. „Trebalo je ranije da stignem do nje. Nisam ni shvatio daje nema. Izvini, Ebi. Trebalo je..." „Nisi ti kriv, Šepe. Nije niko kriv." „To je Itanova krivica", kipteo je. „Taj bolesni gad ju je napadao kod zida." „Dušo!", zapanjeno je viknula Amerika. Privukla me je sebi. „Treba mi još jedno piće", rekla sam i pokazala Šepliju na praznu čašu. „1 meni", pridružio se Šepli i otišao u kuhinju. Trevis je došao s peškirom oko struka držeći hladnu limenku piva na oku. Amerika je bez reči napustila sobu dok je navlačio bokserice, a onda je uzeo svoj jastuk. Šepli je ovog puta doneo četiri čaše, do vrha pune tečnošću boje ćilibara. Svi smo iskapili viski bez oklevanja. „Vidimo se ujutru", rekla je Amerika i poljubila me u obraz. Trevis je uzeo od mene čašu sedeći na noćnom stočiću. Kratko me je posmatrao, a onda je otišao do ormara, skinuo majicu s vešalice i bacio je na krevet. „Izvini što sam toliko sjeban", rekao je držeći limenku na oku. „Izgledaš strašno. Sutra ćeš se grozno osećati." Zgadeno je odmahnuo glavom. „Ebi, večeras si bila napadnuta. Ne brini zbog mene." „Teško mogu da ne brinem kad ti se oko zatvara", rekla sam i stavila njegovu majicu na krilo. Stegao je vilicu. „To se ne bi desilo da sam te ostavio s Parkerom. Ali znao sam da ćeš poći ako te pitam. Hteo sam da mu pokažem kako si još moja i zato si bila povređena." Te reći su me uhvatile nespremnu, kao da ih nisam dobro čula. „Zato si me pozvao da idem s tobom večeras? Da se pokažeš pred Parkerom? „Delimično", odgovorio je postideno. Krv mi je napustila lice. Prvi put otkako smo se upoznali, Trevis me je obmanuo. Pošla sam u Helerton s njim jer sam mislila da sam mu potrebna, mislila sam da ćemo se uprkos svemu vratiti na staro. A nisam bila ništa drugo do hidrant; obeležio je teritoriju, a ja sam mu to dozvolila. Oči su mi se ispunile suzama. „Izlazi." „Golubice", rekao je koraknuvši ka meni. „IZLAZI!", rekla sam, dohvatila čašu s noćnog stočića i bacila je na njega. Sagnuo se i ona se razbila o zid u stotine sitnih svetlucavih komadića. „Mrzim te!" Izdahnuo je kao da mu je neko izbio vazduh iz pluća i s bolnim izrazom izašao iz sobe. Skinula sam odeću i navukla majicu. Iznenadili su me zvuči koji su mi provalili iz grla. Već dugo nisam tako nekontrolisano plakala. Za samo nekoliko minuta Amerika je žurno ušla u sobu. Zavukla se u krevet i zagrlila me. Nije me ispitivala niti je pokušavala da me uteši, samo me je držala dok sam suzama natapala jastuk.


Dvadeseto poglavlje POSLEDNJI PLES

Malo pre nego što se sunce pojavilo na horizontu, Amerika i ja smo tiho izašle iz stana. Nismo razgovarale na putu do Morgana. Bilo mi je drago zbog tišine. Nisam želela da razgovaram, nisam želela da razmišljam, samo da izbrišem poslednjih dvanaest sati. Telo mi je bilo teško i bolno, kao da sam preživela saobraćajnu nesreću. Kad smo ušle u moju sobu, videla sam da je Karin krevet namešten. „Mogu li malo da ostanem? Moram da pozajmim peglu za kosu od tebe", rekla je Amerika. „Mer, dobro sam. Idi na predavanja." „Nisi dobro. Ne želim sad da te ostavljam samu." „Trenutno samo to i želim." Zaustila je da se usprotivi, ali je uzdahnula. Ne bi mogla da mi promeni mišljenje. „Vratiću se da te obiđem posle predavanja. Odmori se." Klimnula sam glavom i zaključala vrata za njom. Krevet je zaškri- pao ispod mene kad sam se bacila na njega. Sve vreme sam mislila da sam Trevisu bitna; da sam mu potrebna. Ali tog trenutka osećala sam se kao blistava nova igračka, baš kao što je Parker i rekao. Zeleo je da dokaže Parkeru da sam još njegova. Njegova. „Nisam ničija", rekla sam praznoj sobi. Kad su se reči slegle, savladao me je bol koji sam sinoć osetila. Ne pripadam nikome. Nikad se u životu nisam osećala tako usamljeno. Finč je spustio smeđu bocu ispred mene. Nije nam bilo do slavlja, ali barem me je tešila činjenica da će, kako je Amerika rekla, Trevis izbeći žurku za parove po svaku cenu. Crveni i ružičasti krep-papir prekrivao je prazne limenke piva koje su visile s tavanice i prolazile su crvene haljine svih stilova. Stolovi su bili prekriveni malim srcima od folije i Finč je zakolutao očima na smešne ukrase. „Dan zaljubljenih u kući bratstva. Romantično", rekao je dok je posmatrao parove kako prolaze. Sepli i Amerika su plesali u prizemlju od trenutka kad smo stigli, a Finč i ja smo se bunili protiv našeg prisustva tako što smo se durili u kuhinji. Brzo sam ispila sadržaj boce, rešena da zamaglim sećanja na prošlu zabavu parova na kojoj sam bila. Finč je otvorio još jednu bocu i predao mi je, svestan kako očajnički želim da zaboravim. „Doneću još", rekao je i vratio se do frižidera. „Burence je za goste, a boce za članove bratstva", dobacila je devojka pored mene. Pogledala sam u crvenu čašu u njenoj ruci. „Ili ti je možda tako momak rekao samo zato što je hteo jeftinije da prođe." Skupila je oči, udaljila se od pulta i sa sobom ponela i čašu. „Ko je to bio?", pitao je Finč i spustio još četiri boce. „Neka kučka iz sestrinstva", odvratila sam posmatrajući je kako odlazi. Dok nam se Sepli i Amerika nisu pridružili, šest praznih boca je stajalo na stolu pored mene. Zubi su mi utrnuli i bilo mi je malo lakše da se nasmešim. Osećala sam se prijatnije naslanjajući se na pult. Trevis zaista nije došao i mogla sam da preživim ostatak zabave na miru.


„Hoćete li vi da plešete ili ne?", pitala je Amerika. Pogledala sam u Finča. „Hoćeš li da plešeš sa mnom, Finče?" „Hoćeš li moći da plešeš?", pitao je i podigao obrvu. „To možemo da saznamo samo na jedan način", rekla sam i povukla ga u prizemlje. Skakutali smo i uvijali se sve dok mi se tanak sloj znoja nije stvorio ispod haljine. Baš kad sam pomislila da će mi se pluća raspasti, iz zvučnika je zasvirala spora pesma. Finč se nelagodno osvrnuo oko nas posmatrajući kako se ljudi izdvajaju u parove i približavaju jedni drugima. „Nateraćeš me da plešem uz ovo, zar ne?", pitao je. „Dan je zaljubljenih, Finče. Pretvaraj se da sam muško." Nasmejao se i privukao me u zagrljaj. „Teško, kad nosiš kratku ružičastu haljinu." „Kako god. Kao da nikad nisi video muškarca u haljini." Slegao je ramenima. „Istina." Zakikotala sam se i spustila mu ruku na rame. Telo mi je od alkohola bilo teško i mlitavo dok sam pokušavala da se pomeram u sporom ritmu. „Mogu li da se ubacim, Finče?" Trevis je stajao pored nas, i videlo se da se pomalo zabavlja, a pomalo je bio spreman na moju reakciju. Krv ispod obraza mi je smesta planula. Finč je pogledao u mene, a zatim u Trevisa. „Naravno." „Finče", prosiktala sam dok je odlazio. Trevis me je privukao sebi i pokušala sam da zadržim što više prostora između nas. „Mislila sam da nećeš doći." „I nisam hteo, ali znao sam da ćeš ti biti ovde. Morao sam da dođem." Pogledala sam po sobi izbegavajući mu pogled. Bila sam bolno svesna svakog njegovog pokreta. Promene pritiska njegovih prstiju na mestima gde me je dodirivao, pomeranja njegovih stopala pored mojih, pokreta ruku, češanja o moju haljinu. Osećala sam se smešno što se pretvaram da ne primećujem. Oko mu je prolazilo, modrice gotovo nestale, a crvenih mrlja na licu nije bilo, kao da sam ih izmislila. Svi dokazi one užasne noći su nestali i ostavili samo bolne uspomene. Pratio je svaki moj udisaj i na pola pesme je uzdahnuo. „Izgledaš prelepo, Golubice." „Nemoj." „Šta? Da ti ne govorim da si prelepa?" „Samo... nemoj." „Nisam tako mislio." Nezadovoljno sam dunula. „Hvala." „Ne... izgledaš prelepo. To sam mislio. Govorio sam o onome što sam rekao u mojoj sobi. Neću te lagati. Uživao sam što sam te izvukao sa sastanka s Parkerom..." „To nije bio sastanak, Trevise. Samo smo jeli. Sad ne želi da razgovara sa mnom, zahvaljujući tebi." „Čuo sam. Žao mi je." „Ne, nije." ,,U... u pravu si", zamucao je kad je video moj nestrpljivi izraz. „Ah--- to nije bio jedini razlog što sam te poveo na borbu. Zeleo sam da budeš tamo sa mnom, Golubice. Ti si moja amajlija." „Nisam ja tebi ništa", obrecnula sam se i ljutito ga pogledala. Skupio je obrve i prestao da pleše. „Ti si meni sve."


Stisla sam usne trudeći se da zadržim ljutiti izraz, ali nisam mogla dugo da se ljutim na njega kad me je tako gledao. „Ne mrziš me zapravo... zar ne?", pitao je. Okrenula sam se od njega i odmakla se dalje. „Ponekad poželim da te mrzim. Sve bi bilo prokleto mnogo lakše." Obazriv osmeh mu je usne izvio u tanku, prefinjenu liniju. „Dakle, šta te još nervira kod mene? Šta sam uradio, pa želiš da me mrziš? Ili zašto znaš da ne možeš?" Bes mi se vratio. Progurala sam se pored njega i potrčala stepenicama do kuhinje. Oči su mi se zacaklile, ali odbila sam da se pretvorim u uplakanu zbrku na žurci parova. Finč je stajao pored stola i ja sam uzdahnula od olakšanja kad mi je pružio još jedno pivo. Narednih sat vremena sam posmatrala Trevisa kako odbija devoj- ke i ispija viski u dnevnoj sobi. Svaki put kad mi je uhvatio pogled, ja sam svoj skrenula, odlučna da nam veče prođe bez svađa. „Vas dvoje delujete nesrećno", primetio je Šepli. „Ne bi mogli pokazivati veću dosadu ni da to rade namerno", progunđala je Amerika. „Ne zaboravite... nismo želeli da dođemo", podsetio ih je Finč. Amerika je namestila svoj čuveni izraz lica, kome sam uvek popuštala. „Mogla bi da se pretvaraš, Ebi. Zbog mene." Baš kad sam zaustila da joj oštro odgovorim, Finč mi je dotakao ruku. „Mislim da smo obavili svoju dužnost. Jesi li spremna da pođemo, Ebi?" Popila sam ostatak piva brzim gutljajem a onda uhvatila Finča za ruku. Koliko god sam bila nestrpljiva da odem, noge su mi se ukočile kad je do mene stepenicama doprla ista ona pesma na koju smo Trevis i ja plesali na mom rođendanu. Zgrabila sam Finčovu bocu i otpila još jedan gutljaj u pokušaju da oteram sećanja koja su me preplavila s muzikom. Bred se naslonio na pult pored mene. „Hoćeš li da plešemo?" Nasmešila sam mu se i odmahnula glavom. Zaustio je da kaže još nešto, ali bio je prekinut. „Pleši sa mnom." Trevis je stajao metar-dva dalje, s rukom ispruženom prema meni. Amerika, Sepli i Finč su zurili u mene i čekali moj odgovor nestrpljivo koliko i Trevis. „Ostavi me na miru, Trevise", rekla sam i prekrstila ruke. „Ovo je naša pesma, Golubice." „Mi nemamo pesmu." „Golubice..." „Ne." Pogledala sam u Breda i usiljeno se nasmešila. „Volela bih da plešem, Brede." Bredove pege su se razvukle preko obraza kad se nasmešio i pokazao mi rukom da pođem prva uz stepenice. Trevis se zateturao unazad, a povredenost mu se jasno očitavala u očima. „Zdravica!", viknuo je. Trgla sam se i okrenula na vreme da vidim kako se penje na stolicu i otima pivo od najbližeg zapanjenog Sig tau brata. Pogledala sam u Ameriku, koja je posmatrala Trevisa s izmučenim izrazom lica.


„Za budale!", rekao je pokazujući na Breda. „1 za devojke koje ti slome srce", klimnuo je glavom prema meni. Oči su mu odlutale. „I za apsolutni jebeni užas kad izgubiš najbolju prijateljicu jer si bio dovoljno glup da se zaljubiš u nju." Nagnuo je pivo, iskapio ono što je ostalo, a zatim bacio bocu na pod. Prostorijom je vladala tišina, osim muzike koja se čula na spratu ispod, i svi su zbunjeno zurili u njega. Izmučena, zgrabila sam Breda za ruku i povela ga u prizemlje do plesnog podijuma. Nekoliko parova je pošlo za nama zagledajući me u potrazi za suzama ili nekom drugom reakcijom na Trevisov ispad. Namestila sam ravnodušan izraz i odbila da im pružim to što su želeli. Otplesali smo nekoliko ukočenih koraka i Bred je uzdahnuo. „To je bilo pomalo... čudno." „Dobro došao u moj život." Trevis se progurao između parova na podijumu i stao pored mene. Trebao mu je trenutak da uspostavi ravnotežu. „Ubacujem se." „Ne, nećeš. Gospode!", viknula sam i odbila da ga pogledam. Posle nekoliko napetih trenutaka podigla sam pogled i videla kako Trevis prodorno zuri u Breda. „Ako se ne odmakneš od moje devojke, prerezaću ti jebeno grlo. Upravo tu na plesnom podijumu." Bred se izgleda kolebao i pogled mu je nesigurno leteo od mene do Trevisa, „Izvini, Ebi", rekao je lagano spustivši ruke. Povukao se ka stepenicama, a ja sam ostala sama i ponižena. „To što sad osećam prema tebi, Trevise... veoma liči na mržnju." „Pleši sa mnom", molio je njišući se da održi ravnotežu. Pesma se završila i ja sam uzdahnula od olakšanja. „Idi i popij još jednu bocu viskija, Treve." Okrenula sam se da plešem s jedinim slobodnim muškarcem na podijumu. Ritam je bio brži i ja sam se nasmešila svom novom, iznenađenom plesnom partneru i pokušavala da zanemarim činjenicu da je Trevis udaljen samo metar-dva od mene. Još jedan tip iz bratstva je zaplesao iza mene, uhvativši me za kukove. Zabacila sam ruke iza sebe i privukla ga bliže. Setila sam se kako su Trevis i Megan plesali one noći u Crvenim vratima i potrudila sam se da oponašam taj prizor koji sam toliko puta želela da zaboravim. Dva para ruku su mi bila gotovo na svim delovima tela i bilo mi je lako da zanemarim svoju povučeniju stranu s takvom količinom alkohola u organizmu. Odjednom sam se našla u vazduhu. Trevis me je prebacio preko ramena istovremeno snažno gurnuvši jednog od braće tako da ga je oborio na pod. „Spusti me!", viknula sam i počela da ga udaram pesnicama po leđima. „Neću ti dozvoliti da se blamiraš zbog mene", zarežao je preskačući po dva stepenika odjednom. Svaki par očiju pored kojeg smo prošli gledao je kako se bacakam i vrištim dok me je nosio preko prostorije. „A ne misliš", govorila sam dok sam se otimala, „da je i ovo blamiranje? Trevise!" „Šepli! Je li Doni napolju?", pitao je saginjući se od mojih razbacanih nogu. „Uf... da?", potvrdio je. „Spusti je!", rekla je Amerika i koraknula prema nama. „Amerika", viknula sam dok sam se izvijala, „nemoj samo da stojiš tamo! Pomozi mi!"


Usta su joj se izvila nagore i nasmejala se. „Vas dvoje ste stvarno smešni." Namrštila sam se na njene reči, zapanjena i ljuta što joj je ova situacija smešna. Trevis se uputio ka vratima i ja sam je prostrelila pogledom. „Hvala ti mnogo, drugarice!" Hladan vazduh me je ošinuo po razgolićenim delovima tela i pobunila sam se još glasnije. „Spusti me, proklet bio!" Otvorio je vrata automobila i ubacio me na zadnje sedište, a zatim seo pored mene. „Doni, ti si dežurni vozač večeras?" „Da", odgovorio je i uznemireno posmatrao kako se borim da pobegnem. „Moraš nas odvesti do mog stana." „Trevise... mislim da ne..." Trevisov glas je bio suzdržan, ali zastrašujući. „Uradi tako, Doni, ili ću ti probiti glavu pesnicom, kunem se bogom." Doni je krenuo s ivičnjaka i ja sam se bacila na kvaku na vratima. „Ne idem u tvoj stan!" Zgrabio me je za jedan zglob, a zatim i za drugi. Sagnula sam se da ga ugrizem za ruku. Zažmurio je, a onda mu je kroz stisnutu vilicu pobegao prigušeni jauk kad su mu se moji zubi žarili u meso. „Daj sve od sebe, Golubice. Dosta mi je tvog sranja." Pustila sam mu kožu i trgla ruke otimajući se iz njegovog stiska. rtAdog sranja? Puštaj me iz ovog jebenog automobila!" Privukao mi je zglobove svom licu. „Volim te, dođavola! Ne ideš nikuda dok se ne otrezniš i dok ne shvatimo o čemu je reč!" „Jedino ti ne shvataš, Trevise!", rekla sam. Pustio mi je ruke i ja sam ih prekrstila, a onda sam se durila čitavim putem do stana. Kad su kola usporila, nagnula sam se napred. „Možeš li da me odvezeš kući, Doni?" Trevis me je izvukao za ruku iz automobila i opet me prebacio preko ramena da me ponese uz stepenice. „Laku noć, Doni." „Pozvaću tvog tatu!", viknula sam. Glasno se nasmejao. „On bi me verovatno potapšao po ramenu i rekao mi da je bilo i krajnje vreme!" Mučio se da otključa vrata dok sam se ja šutirala i mlatarala rukama u pokušaju da se otmem. „Prestani, Golubice, ili ćemo pasti niz stepenice!" Čim je otvorio vrata, uleteo je u Šeplijevu sobu. „Spusti. Me.", vrisnula sam. „Dobro", rekao je bacivši me na Šeplijev krevet. „Prespavaj. Razgovaraćemo ujutru." Soba je bila mračna; jedino svetio je bio pravougaoni zrak koji je kroz vrata dopirao iz hodnika. Mučila sam se da izbistrim pogled kroz mrak, pivo i bes, i kad se našao pod svetlom, ono mu je osvetlilo samozadovoljni osmeh. Udarila sam pesnicama o dušek. „Ne možeš više da mi govoriš šta da radim, Trevise! Ja ti ne pripadam!" U trenu koliko mu je trebalo da se okrene prema meni, izraz lica mu se iskrivio od besa. Zakoračao je prema meni, oslonio se rukama na krevet i uneo mi se u lice. ,,E PA JA PRIPADAM TEBI!" Iskočile su mu vene na vratu dok je vikao, a ja sam ga gledala pravo u oči i nisam želela da ustuknem. Gledao mi je u usne i teško disao.


„Ja pripadam tebi", prošaputao je, a bes mu se istopio čim je shvatio koliko smo blizu. Pre nego što sam se setila razloga protiv, zgrabila sam mu lice i prislonila usne na njegove. Bez oklevanja me je podigao u naručje. U nekoliko dugih koraka me je odneo u svoju sobu i srušili smo se na krevet. Svukla sam mu majicu preko glave i u mraku mu potražila kopču na kaišu. On ju je povukao, otkinuo je i bacio na pod. Jednom rukom me je podigao s dušeka, a drugom mi otkopčao haljinu. Prevukla sam je preko glave, bacila je negde u mrak, a onda me je poljubio i zastenjao mi uz usta. Sa samo nekoliko brzih pokreta skinuo je bokserice i pritisnuo grudi uz moje. Zgrabila sam ga za leda, ali odbio je kad sam pokušala da ga povučem u sebe. „Oboje smo pijani", rekao je teško dišući. „Molim te." Stisnula sam mu nogama bokove u očajničkoj želji da ublažim vatru između butina. Trevis je bio rešen da se pomirimo i nisam imala namere da se borim protiv neizbežnog, pa sam bila više nego spremna da provedem noć upetljana u njegove čaršave. „Ovo nije u redu", rekao je. Bio je iznad mene, čela naslonjenog na moje. Nadala sam se da će se samo malo buniti i da ću ga nekako ubediti da greši. Činjenica da ne možemo jedno bez drugog jeste bila neobjašnjiva, ali više mi i nije trebalo objašnjenje. Nije mi čak trebao ni izgovor. Tog trenutka trebao mi je samo on. „Želim te." „Moraš da mi kažeš", rekao je. Utroba mi je vrištala za njim i nisam više mogla da izdržim ni tren. „Reći ću šta god hoćeš." „Onda reci da mi pripadaš. Reci da me primaš nazad. Neću ovo ako nismo ponovo zajedno." „Nikad se nismo ni razdvajali, zar ne?", pitala sam u nadi da mu je to dovoljno. Odmahnuo je glavom i prešao usnama preko mojih. „Potrebno mi je da to čujem. Moram da znam da si moja." „Tvoja sam od trenutka kad smo se sreli." Glas mi je postao molećiv. U svakoj drugoj prilici bih se stidela, ali prevazišla sam kajanje. Borila sam se protiv svojih osećanja, skrivala sam ih i potiskivala. Proživela sam najsrećnije trenutke svog života na Isternu, i to sve s Trevisom. Svađe, smeh, ljubav ili plač, ako su s njim, dobrodošli su. Ugao usana mu se izvio kad mi je dodirnuo lice, a onda ih je nežno spustio na moje i poljubio me. Kad sam ga privukla sebi, nije se opirao. Mišići su mu se zategli i zadržao je dah dok je ulazio u mene. „Reci to ponovo", kazao je. „Tvoja sam", izustila sam. Svaki živac, u meni i na meni, žudeo je za još. „Ne želim više nikad da se razdvojimo." „Obećaj mi", rekao je i zastenjao s novim prodiranjem. „Volim te. Voleću te zauvek." Reči su bile gotovo uzdah, ali gledala sam ga pravo u oči dok sam ih izgovarala. Videla sam da mu nesigurnost iz očiju nestaje i, čak pod slabim svetlom, lice mu se razvedrilo. Konačno zadovoljan, stavio je usne na moje. Probudio me je poljupcima. Glava mi je bila teška i vrtelo mi se od velike količine pića koje sam prethodne noći popila, ali onih sat vremena pre nego što sam zaspala


mi se motalo po glavi sa živim pojedinostima. Meki poljupci su mi se spuštali svuda po rukama i vratu, i kad mi je stigao do usana, nasmešila sam se. „Dobro jutro", progovorila sam. Nije ništa rekao; nastavio je da me dodiruje usnama. Njegove čvrste ruke su me zagrlile i zagnjurio mi je lice u vrat. „Tih si jutros", rekla sam prešavši mu rukama preko golih leda. Spustila sam ih niže, a onda mu zakačila nogu za bok ljubeći ga u obraz. Zavrteo je glavom. „Samo želim da ostanemo ovako", prošaputao J'eNamrštila sam se. „Jesam li nešto propustila?" „Nisam nameravao da te probudim. Sto ne spavaš?" Naslonila sam se leđima na jastuk i podigla mu bradu. Oči su mu bile zakrvavljene, a koža oko njih tamna i crvena. „Sta tebi dodavola fali?", pitala sam zabrinuto. Uzeo mi je ruku u svoju i poljubio je, a onda mi spustio čelo na vrat. „Samo se vrati na spavanje, Golubice. Molim te?" „Je li se nešto dogodilo? S Amerikom?" S tim poslednjim pitanjem sam sela. Iako mi je video strah u očima, izraz mu se nije promenio. Samo je uzdahnuo, seo pored mene i zagledao mi se u ruku. „Ne... Amerika je dobro. Stigli su kući oko četiri ujutru. Još su u krevetu. Rano je, hajde još da spavamo." Srce mi je zalupalo u grudima i znala sam da neću nikako zaspati. Uhvatio me je za lice i poljubio me. Usta su mu se drugačije pomerala, kao da me ljubi poslednji put. Spustio me je na jastuk, poljubio me još jednom, a onda spustio glavu na moje grudi čvrsto me obgrlivši rukama. Svi mogući razlozi za Trevisovo ponašanje smenjivali su mi se kroz glavu kao televizijski kanali. Prigrlila sam ga, uplašena da pitam. „Jesi li spavao?" „Ja... nisam mogao. Nisam želeo...", glas mu je utihnuo. Poljubila sam ga u čelo. „Šta god daje, prebrodićemo, u redu? Što ne odspavaš malo? Rešićemo kad se probudiš." Podigao je glavu i pogledao me. U očima sam mu videla i nepo- verenje i nadu. „Kako to misliš? Mi ćemo to prebroditi?" Skupila sam zbunjeno obrve. Nisam mogla da zamislim šta se desilo dok sam spavala a što ga je tako rastužilo. „Ne znam šta se dešava, ali ovde sam." „Ovde si? Ostaješ? Sa mnom?" Znala sam da mi je izraz sigurno smešan, ali u glavi mi se okretalo, i od alkohola i njegovih besmislenih pitanja. „Da. Mislila sam da smo to sinoć raspravili?" „Jesmo", ohrabreno je klimnuo glavom. Pretražila sam sobu pogledom, razmišljajući. Zidovi mu više nisu bili goli kao kad smo se upoznali. Sad su bili ukrašeni sitnicama s mesta na kojima smo boravili zajedno, a bela boja je bila presečena crnim ramovima sa slikama mene, nas, Tota i naših prijatelja. Veća slika nas dvoje na mojoj rođendanskoj zabavi zamenila je sombrero koji je nekad visio o klinu iznad uzglavlja. Zaškiljila sam na njega. „Mislio si da ću se probuditi ljuta na tebe, zar ne? Mislio si da ću otići?" Slegao je ramenima i uzalud glumio ravnodušnost, što mu je nekad tako lako išlo. „Po tome si čuvena."


„Jesi li zbog toga tako neraspoložen? Bio si budan čitavu noć i brinuo šta će se desiti kad se probudim?" Promeškoljio se kao da će mu naredne reči teško pasti. „Nisam želeo da se sinoć onako dogodi. Bio sam pomalo pijan i pratio sam te na žurci kao jebeni manijak, a onda sam te izvukao odande protiv tvoje volje... a onda smo...", odmahnuo je glavom, jer mu se očito gadilo dok se prisećao. „Imali najbolji seks u životu?", nasmešila sam se i stegla mu ruku. Kratko se nasmejao i napetost oko očiju mu se lagano istopila. „Znači, sve je u redu?" Poljubila sam ga i nežno mu dodirnula lice. „Da, glupane. Obećala sam, zar ne? Rekla sam ti sve što si želeo da čuješ, ponovo smo zajedno i ti još nisi zadovoljan?" Lice mu se zgrčilo. „Trevise, prestani. Volim te", rekla sam i zagladila mu zabrinute linije oko očiju. „Taj glupi prekid je mogao biti završen još na Dan zahvalnosti, ali..." „Čekaj... šta?", prekinuo me je i naslonio se. „Bila sam potpuno spremna da se pomirimo na Dan zahvalnosti, ali izjavio si kako nećeš više pokušavati da me usrećiš, a ja sam bila previše ponosna da ti kažem kako želim da ponovo budemo zajedno.“ „Zajebavaš me? Samo sam hteo da ti olakšam! Imaš li pojma koliko sam bio nesrećan? Namrštila sam se. „Izgledao si sasvim dobro posle raspusta." „Tako sam se tebi prikazivao! Plašio sam se da ću te izgubiti ako se ne pretvaram da prihvatam da smo prijatelji. I sve to vreme sam mogao da budem s tobom? Da li je moguće, Golubice?" „Ja..." Nisam mogla da se svađam; bio je u pravu. Zbog mene smo oboje patili i nisam imala izgovor. „Žao mi je." ,Žao ti je? Gotovo sam se ubio od pića, jedva sam ustajao iz kreveta, razbio sam telefon na milion komadića na novogodišnje veče da te ne bih zvao... a tebi je zao? Ugrizla sam se za usnu i postiđeno klimnula glavom. Nisam imala pojma kroz šta je prolazio i njegove reči su mi zadale oštar bol u grudima. „Tako mi je... žao." „Oprošteno ti je", rekao je uz osmeh. „Nemoj to ponovo da uradiš.“ „Neću. Obećavam." Stvorila mu se rupica na obrazu i odmahnuo je glavom. „Prokleto te volim."


Dvadeset prvo poglavlje DIM

Nedelje su prošle i iznenadila sam se kako nam je brzo stigao prolećni raspust. Očekivano strujanje tračeva i radoznalih pogleda je nestalo i život se vratio u normalu. U podrumima Istema već se nedeljama nije održala nijedna borba. Adam se pritajio nakon što su hapšenja dovela do ispitivanja o tome šta se tačno desilo one noći, aTrevis je postajao sve nestrpljiviji, čekajući telefonski poziv za poslednju borbu te godine; borbu koja mu je plaćala većinu računa preko leta, pa i dobar deo jeseni. Ne zemlji je još bio debeo pokrivač snega i u petak pre raspusta izbio je poslednji okršaj grudvanja na kristalnobelom travnjaku. Trevis i ja smo se probili kroz leteći led do kafeterije, a ja sam se čvrsto držala za njegovu ruku pokušavajući da izbegnem grudve, kao i da ne padnem. „Neće te pogoditi, Golubice. Nisu toliko glupi", umirivao me je prislonivši mi crveni, hladni nos na obraz. „Njihov cilj nema nikakve veze s njihovim strahom od tvoje naravi, Treve." Držao me je uza se i rukom mi trljao rukav kaputa dok me je vodio kroz haos. Naglo smo se zaustavili kad je grupica devojaka vrišteći protrčala dok ih je nemilosrdno gađao bejzbol tim. Čim su se sklonili sa staze, bezbedno me je odveo do vrata. „Vidiš? Rekao sam ti da ćemo uspeti", kazao je uz osmeh. Dobro raspoloženje mu je nestalo kad se tvrda grudva razbila o vrata, između naših lica. Ljutito je pogledom preleteo travnjak, ali broj studenata koji je trčao u svim pravcima ublažio mu je želju za osvetom. Otvorio je vrata posmatrajući kako se sneg topi i klizi niz obojena metalna vrata. „Hajdemo unutra." „Dobar predlog", klimnula sam glavom. Poveo me je pored vitrina s hranom i stavio razna topla jela na poslužavnik. Kasirka je prestala da se čudi još pre nekoliko nedelja, sad već naviknuta na našu rutinu. „Ebi." Brazil mi je klimnuo glavom i namignuo Trevisu. „Imate li vas dvoje planove za sledeću nedelju?" „Ostajemo ovde. Dolaze mi braća", rekao je Trevis odsutno dok nam je postavljao ručak i raspoređivao plastične tanjiriće ispred nas na stolu. „ Ubiću Dejvida Lepinskog!", vikala je Amerika istresajući sneg iz kose dok nam je prilazila. „Direktan udarac!", smejao se Sepli. Amerika ga je upozorila pogledom i smeh mu se pretvorio u nervozno kikotanje. „Mislim... kakav kreten." Nasmejali smo se na njegov pokajnički izraz dok ju je posmatrao kako ljutito korača ka hrani da bi i sam brzo pošao za njom. „Kakav papučar", rekao je Brazil sa zgađenim izrazom na licu. .Amerika je malo napeta", objasnio je Trevis. „Upoznaće njegove roditelje ove nedelje." Brazil je klimnuo glavom i podigao obrve. „Znači, oni..." „Tako je", rekla sam klimajući glavom s njim. „Misle ozbiljno."


„Opa", rekao je Brazil. Zaprepašćenost mu nije silazila s lica dok je čeprkao po hrani i videla sam da je sav smeten. Bili smo svi mladi i Brazil nije mogao da shvati da se Sepli obavezuje. „Kad to pronađeš, Brazile... shvatićeš", objasnio je Trevis smeškajući mi se. Prostorija je zujala od uzbuđenja i od zabave napolju, ali i zbog poslednjih sati pre raspusta koji su se brzo približavali. Kako su se mesta popunjavala, postojano čavrljanje je preraslo u glasan odjek, koji se pojačavao dok su se svi trudili da nadjačaju buku. Dok su se Šepli i Amerika vratili s poslužavnicima, već su se pomirili. Ona je zadovoljno sela na praznu stolicu pored mene i brbljala o predstojećem susretu s njegovim roditeljima. To veće je trebalo da krenu; savršen izgovor za jedan od Amerikinih ozloglašenih nervnih napada. Gledala sam je kako cupka hleb dok je brinula o tome šta će spakovati i koliko prtljaga će poneti a da ne izgleda uobraženo, ali kao da je ipak sve konce držala u rukama. „Rekao sam ti, dušo. Svidećeš im se. Voleće te baš kao što te i ja volim", rekao je Šepli i zakačio joj kosu iza uva. Uzdahnula je i ugao usana joj se izvio kao i uvek kad bi je on umirio. Trevisov telefon je zavibrirao i pomerio se nekoliko centimetara preko stola. Nije obratio pažnju, već je pričao Brazilu o našoj prvoj igri pokera s njegovom braćom. Pogledala sam na ekran i potapšala ga po ramenu kad sam pročitala ime. „Treve?" Bez izvinjenja, okrenuo se od Brazila i posvetio mi punu pažnju. „Da, Golubice?" „Možda ćeš želeti da se javiš." Pogledao je u mobilni i uzdahnuo. „Ili ne." „Moglo bi biti važno." Stegao je usne pre nego što je prineo slušalicu uvu. „Šta je bilo, Adame?" Očima je preletao preko prostorije dok je slušao i povremeno klimao glavom. „Ovo mi je poslednja borba, Adame. Nisam još siguran. Ne idem bez nje, a i Šep odlazi iz grada. Znam... cuo sam te. Hmmm... to nije loša zamisao, u stvari." Nabrala sam obrve, pošto sam videla da su mu oči zasvetlele od zamisli koju mu je Adam izneo. Kad je prekinuo vezu, pogledala sam ga s iščekivanjem. „Dovoljno da se plati stanarina za narednih osam meseci. Adam je dobio Džona Sevidža. Pokušava da postane profesionalac." „Nisam ga video u borbi, a ti?", pitao je Šepli nagnuvši se napred. Trevis je klimnuo glavom. „Samo jednom u Springfildu. Dobar je.“ „Nije dovoljno dobar", rekla sam. Sagnuo se i poljubio mi čelo u znak nežne zahvalnosti. „Mogu ja da ostanem kod kuće, Treve." „Ne", odmahnuo je glavom. „Ne želim da primaš udarce kao prošli put zato što brineš zbog mene." „Ne, Golubice." „Čekaću te", nastavila sam trudeći se da zvučim srećnije nego što sam u stvari bila. „PozvaćuTrenta da dođe. Samo njemu verujem, tako da mogu da se usredsredim na borbu." „Hvala mnogo, kretenu", progunđao je Šepli. „Hej, ti si imao svoju priliku", odbrusio mu je Trevis, pomalo ga zadirkujući.


Seplijeva usta su se iskrivila od ozlojeđenosti. Još se osećao krivim zbog one noći u Helertonu. Izvinjavao mi se svakodnevno nedeljama, ali na kraju je ipak uspeo da dovoljno savlada osećaj krivice i pati u tišini. Amerika i ja smo pokušale da ga ubedimo kako nije kriv, ali Trevis ga je uvek pozivao na odgovornost. „Šepli, nisi ti bio kriv. Ti si ga odvukao od mene, sećaš se?", pružila sam ruku oko Amerike da ga potapšem po ruci. Okrenula sam se Trevisu: „Kad je borba?" „Jedan dan sledeće nedelje", slegao je ramenima. „Želim da budeš tamo. Potrebna si mi tamo." Otpratio me je do predavanja i nekoliko puta me je čvrsto stegao kad bih se okliznula na led. „Treba da budeš pažljivija", zadirkivao me je. „Radim to namerno. Baš si naivčina." „Ako želiš da te zagrlim, samo treba da kažeš", rekao je i privukao me na grudi. Nismo se obazirali na studente u prolazu i grudve koje su nam letele iznad glava kad je pritisnuo usne na moje. Stopala su mi se odvojila od tla, a on je nastavio da me ljubi i s lakoćom me nosio preko kampusa. Kad me je konačno spustio ispred ulaza u učionicu, odmahnuo je glavom. „Kad budemo pravili raspored za naredni semestar, bilo bi zgodnije kad bismo imali više zajedničkih predavanja. „Radiću na tome", rekla sam poljubivši ga još jednom pre nego što sam otišla do svog mesta. Podigla sam pogled i on mi je uputio poslednji osmeh pre nego što je otišao na svoje predavanje u susednu zgradu. Studenti oko mene su se već navikli na naše bestidno iskazivanje naklonosti, baš kao što je i njegova grupa navikla da on nekoliko minuta kasni. Iznenadila sam se kako je vreme brzo proletelo. Predala sam poslednji test za taj dan i otišla do doma. Kara je sedela na svom uobičajenom mestu na krevetu dok sam ja po fiokama tražila nekoliko potrebnih predmeta. „Ideš van grada?", pitala je. „Ne, samo mi je potrebno nekoliko stvari. Idem do Naučne zgrade da pokupim Trevisa, a onda ću čitave nedelje biti u stanu." „Tako sam i mislila", rekla je ne dižući pogled sa stranica knjige. „Lepo se provedi na raspustu, Kara." „Mmmhmm." Kampus je bio gotovo prazan, ostala je samo nekolicina studenata. Kad sam zašla za ugao, videla sam Trevisa napolju kako puši cigaretu. Imao je pletenu kapu preko obrijane glave, a jednu ruku je zavukao u džep iznošene tamnosmeđe kožne jakne. Dim mu je izlazio iz nozdrva dok je gledao u zemlju, duboko zamišljen. Tek kad sam mu prišla na metar-dva, primetila sam koliko je odsutan. „O čemu razmišljaš, dušo?", pitala sam. Nije podigao pogled. „Trevise?" Zatreptao je na moj glas i zabrinuti izraz mu je zamenio neprirodan osmeh. „Zdravo, Golubice." „Je li sve u redu?" „Sada jeste", rekao je privukavši me sebi. „Dobro. Šta se dešava?", pitala sam. Uz podignutu obrvu i mrštenje, izvela sam čitavu predstavu od svoje sumnjičavosti. „Samo imam mnogo briga", uzdahnuo je. Pošto sam očekivala dalja objašnjenja, nastavio je. „Ove nedelje, borba, ti tamo..." „Rekla sam ti da ću ostati kod kuće."


„Potrebna si mi tamo, Golubice", rekao je bacivši cigaretu na zemlju. Gledao je kako nestaje u dubokom otisku stopala u snegu, a zatim me je uhvatio za ruku i povukao ka parkiralištu. „Jesi li razgovarao sTrentom?", pitala sam. Odmahnuo je glavom. „Čekam da mi se javi." Amerika je spustila prozor i promolila glavu iz Šeplijevog čardžera. „Požurite! Ledeno je!" Trevis se nasmešio i požurio, a zatim mi otvorio vata da udem. Šepli i Amerika su ponavljali isti razgovor koji su vodili otkako je ona saznala da će upoznati njegove roditelje, a ja sam gledala Trevisa kako zuri kroz prozor. Baš kad smo se zaustavili na parkiralištu, telefon mu je zazvonio. „Šta dodavola radiš, Trente?", pitao je. „Pozvao sam te pre četiri sata, a nije baš da se satireš na poslu ili nešto slično. Kako god. Slušaj, treba mi usluga. Imam borbu sledeće nedelje. Trebaš mi tamo. Ne znam kada je, ali kad te pozovem, treba da dodeš u roku od sat vremena. Možeš li to da mi učiniš? Možeš li ili ne, glupane? Zato što treba da paziš na Golubicu. Neki kreten ju je prošli put dirao i... da." Glas mu je poprimio zastrašujući ton. „Pobrinuo sam se za to. Znači, ako pozovem... Hvala, Trente." Prekinuo je vezu i naslonio glavu na naslon sedišta. „Je li ti lakše?", pitao ga je Šepli dok ga je posmatrao u retrovizoru. „Da. Nisam bio siguran kako bih to izveo bez njega." „Rekla sam ti", počela sam. „Golubice, koliko puta moram da ti kažem?", namrštio se. Zavrtela sam glavom na njegov nestrpljiv ton. „Mada, ne razumem. Ranije ti nisam bila potrebna." Prstima mi je lagano prešao preko obraza. „Ranije te nisam poznavao. Kad nisi tamo, ne mogu da se usredsredim. Pitam se gde si, šta radiš... kad si tamo, i ja te vidim, pažljiviji sam. Znam da je ludo, ali tako je." ,A ludo je baš onako kako volim", rekla sam i poljubila ga. „Očigledno", promumlala je prigušeno Amerika. U tami Kiton hola Trevis me je držao čvrsto uz sebe. Dah mi se mešao s njegovim na hladnom noćnom vazduhu i čula sam tihe razgovore onih koji su ulazili na sporedna vrata nekoliko metara dalje, nesvesni našeg prisustva. Kiton je bio najstarija zgrada na Isternu i, iako se Krug tamo već održavao, to mesto mi nije prijalo. Adam je očekivao punu prostoriju, a Kiton nije imao najprostraniji podrum u kampusu. Grede su stvarale rešetke duž starih zidova od opeke, što je bio samo jedan znak trenutnog unutrašnjeg renoviranja. „Ovo je jedna od najgorih Adamovih zamisli do sada", progundao je Trevis. „Sad je kasno za promenu", rekla sam,pogledavši u skele. Telefon mu je zasvetleo i on ga je otvorio. Na licu mu je poigravao plavi odsjaj od ekrana i konačno sam mu ugledala dve bore između obrva od brige koje sam viđala i ranije. Pritiskao je dugmad, a onda zatvorio telefon i čvršće me stegao. „Večeras mi deluješ uznemireno", prošaputala sam. „Osećaću se bolje kad Trent dovuče svoje lupeško dupe ovamo." „Ovde sam, plačljiva devojčice", javio se Trent prigušenim glasom. Jedva sam mu razaznala obrise u mraku, ali osmeh mu je blistao na mesečini. „Kako si, sestrice?", pitao je. Zagrlio me je jednom rukom, a drugom je razigrano gurnuo Trevisa.


„Dobro sam, Trente." Trevis se smesta opustio, a onda me je poveo za ruku u zadnji deo zgrade. „Ako dode policija i razdvojimo se, nađimo se u Morgan holu, u redu?", rekao je Trevis bratu. Stali smo kod otvorenog prozora blizu tla, što je bio znak da nas Adam već čeka unutra. „Zajebavaš se sa mnom", rekao je Trent i zagledao se u prozor. „Ebi će se jedva provući." „Proći ćeš", uveravao me je Trevis i uvukao se unutra u mrak. Kao i mnogo puta pre toga, nagnula sam se i odgurnula unazad, jer sam znala da će me Trevis uhvatiti. Sačekali smo nekoliko trenutaka, a onda je Trent zagunđao kad se odgurnuo od prozora i doskočio na pod gotovo gubeći ravnotežu kad su mu noge dodirnule beton. „Imaš sreće što volim Ebi. Ne bih radio ovo sranje ni za koga", progundao je Trent i otresao majicu. Trevis je skočio i brzim pokretom zatvorio prozor. „Ovuda", rekao je i poveo nas kroz mrak. Hodnik za hodnikom držala sam Trevisa za ruku i osećala kako mene Trent drži za majicu. Čula sam kako komadići šljunka škripe na betonu dok sam gazila po podu. Osetila sam kako mi se oči šire u pokušaju da se prilagode na crnilo podruma, ali nije bilo svetla koje bi im pomoglo da se usredsrede. Trent je uzdahnuo nakon trećeg skretanja. „Nikad nećemo pronaći izlaz odavde." „Samo me prati. Biće sve u redu", rekao je Trevis, ozlojeđen zbog Trentovog jadikovanja. Kad je hodnik postao svetliji, znala sam da smo blizu. Pošto je prigušena buka gomile dostigla grozničavi nivo broja i imena, znala sam da smo stigli. Prostorija u kojoj je Trevis čekao da ga pozovu obično je imala jednu lampu i jednu stolicu, ali zbog renoviranja sad je bila puna nameštaja i nasumično dovučene opreme prekrivene belim čaršavima. Trevis i Trent su raspravljali o strategiji za borbu dok sam ja provirivala napolje. Bilo je krcato i haotično kao i prošli put, ali s manje prostora. Nameštaj prekriven prašnjavim čaršavima bio je odguran do zidova da se napravi mesta za gledaoce. Prostorija je bila mračnija nego inače i pretpostavila sam da Adam pazi da ne privuče pažnju na nas. Fenjeri su visili s tavanice stvarajući mutno svetio oko novca koga je držao visoko dok je izvikivao opklade. „Golubice, jesi li me čula?", pitao je Trevis dodirnuvši mi ruku. „Šta?", rekla sam trepćući. „Hoću da ostaneš pored ovih vrata, važi? Nijednog trenutka ne ispuštaj Trentovu ruku." „Neću se ni pomeriti. Obećavam." Osmehnuo se i stvorila mu se rupica na obrazu. „Sad ti izgledaš uznemireno." Pogledala sam vrata, a zatim njega. „Imam loš osećaj u vezi s ovim, Treve. Ne u vezi s borbom, ali... nešto. Od ovog mesta me podilazi jeza.“ „Nećemo ovde biti dugo", uveravao me je. Iz roga se začuo Adamov glas, a zatim me je par toplih poznatih ruku uhvatio za lice. „Volim te", rekao je. Obgrlio me je rukama, podigao s poda, stisnuo uz sebe i poljubio. Spustio me je na zemlju, a onda spojio moju ruku s Trentovom. „Ne skidaj oči s nje", opomenuo je brata. „Ni na tren. Ovo mesto će se pretvoriti u ludnicu čim borba počne. „... dakle, pozdravimo večerašnjeg borca... DŽONA SEVIDŽA!"


„Čuvaću je životom, mali brate", obećao je Trent i cimnuo mi ruku. „Idi sad i rasturi tog tipa, pa da bežimo odavde." „... TREVIS BJESNI PAS MEDOKS!", vikao je Adam kroz rog. Buka je postala zaglušujuća kad se Trevis probio kroz gomilu. Pogledala sam u Trenta, kome se tek nazirao osmejak na licu. Možda niko drugi ne bi primetio, ali videla sam mu ponos u očima. Kad je Trevis stigao do središta kruga, progutala sam knedlu. Džon nije bio mnogo krupniji, ali izgledao je drugačije od svih s kojima se Trevis ranije borio, uključujući i čoveka s kojim se borio u Vegasu. Nije pokušavao da zaplaši Trevisa oštrim pogledima kao drugi; proučavao ga je i pripremao borbu u glavi. Koliko god da su mu oči bile analitične, toliko je u njima nedostajalo razuma. Znala sam, i pre nego što je borba počela, da je ovde u pitanju više od borbe; Trevis je stajao prekoputa đavola. Izgleda da je i on primećivao razliku. Nestao je njegov uobičajeni podsmešljivi osmeh i samo je napeto zurio. Kad se oglasio rog, Džon je napao. „Gospode", rekla sam i zgrabila Trenta za ruku. Trent se pomerao zajedno s Trevisom, kao da su jedno. Napela bih se sa svakim Džonovim zamahom i borila se protiv nagona da zažmurim. Nije bilo uzaludnih pokreta; Džon je bio lukav i precizan. Sve ostale Trevisove borbe su u poredenju s ovom delovale aljkavo. Sirova snaga udaraca izazivala je strahopoštovanje, kao da je sve bilo usklađeno i dobro uvežbano. Vazduh u prostoriji bio je težak i ustajao; prašina iz čaršava se dizala i ulazila mi u grlo svaki put kad bih udahnula. Sto je borba duže trajala, to je osećaj bio sve zlokobniji. Nisam mogla da ga se otresem, a ipak sam se prisiljavala da ostanem na mestu tako da ne odvlačim Trevisovu pažnju. Jednog trenutka bila sam opčinjena predstavom u sredini podruma, već sledećeg me je neko gurnuo otpozadi. Glava mi se trgla od udarca, ali samo sam pojačala stisak da se ne bih pomerila s mesta. Trent se okrenuo i uhvatio dvojicu muškaraca iza nas za majice baciv- ši ih na pod kao da su krpene lutke. „Odbijte ili ću vas ubiti!", viknuo je na one koji su piljili u muškarce na podu. Čvršće sam mu stegla ruku i on me je potapšao. „Držim te, Ebi. Samo gledaj borbu." Trevisu je išlo dobro i uzdahnula sam kad mu je potekla krv. Gomila je postala glasnija, ali Trentovo upozorenje je držalo one oko nas na bezbednoj razdaljini. Trevis je zadao snažan udarac, pogledao me, a zatim brzo usmerio pažnju na Džona. Pokreti su mu bili gipki, gotovo proračunati, kao da je predviđao Džonove napade i pre nego što su se desili. Vidno nestrpljiv, Džon je obuhvatio Trevisa rukama i povukao ga na zemlju. Kao jedno, gomila oko improvizovanog ringa stegla je obruč oko njih i svi su se sagnuli kako se borba nastavila na podu. „Ne vidim ga, Trente!", viknula sam dok sam skakutala na vrhovima prstiju. Trent se osvrnuo u potrazi za Adamovom drvenom stolicom. Pokretom nalik na ples prebacio me je iz jedne ruke u drugu i pomogao mi da se popnem iznad mase. „Vidiš li ga?" „Da!", odgovorila sam držeći se zaTrentovu ruku radi ravnoteže. „On je odozgo, ali Džon mu je obuhvatio vrat nogama!" Trent se nagnuo napred na prstima i prineo ruku ustima: „RAZBIJ MU DUPE, TREVISE!"


Pogledala sam u Trenta, a onda se sagnula da bolje vidim čoveka na podu. Trevis je odjednom skočio na noge, ali Džon mu je i dalje čvrsto nogama stiskao vrat. Trevis je pao na kolena i Džon je snažno udario glavom i leđima o beton. Džonove noge su popustile, oslobodio mu je vrat, a onda je Trevis zamahnuo laktom i počeo da udara Džona stisnutom pesnicom sve dok ga Adam nije odvukao i bacio crvenu maramu na Džonovo mlitavo telo. Prostorija je eksplodirala i skandirala kad je Adam podigao Trevisovu ruku u vazduh. Trent mi je obgrlio noge, slaveći bratovu pobedu. Trevis me je pogledao sa širokim, okrvavljenim osmehom; desno oko je već počelo da mu otiče. Kad je novac prešao iz ruke u ruku i gomila počela da se razilazi spremna da pode, pogled mi je odlutao do fenjera koji se divlje ljuljao u uglu prostorije iza Trevisa. Tečnost je curila iz njega i natapala čaršav ispod. Stomak mi se zgrčio. „Trente?" Pošto sam mu privukla pažnju, pokazala sam mu na ugao. Tog trenutka fenjer je pao s kuke pravo na čaršav, koji je smesta planuo. „Prokletstvo!", viknuo je Trent i uhvatio me za noge. Nekoliko muškaraca oko vatre je odskočilo i zapanjeno piljilo dok je plamen zahvatao i drugi čaršav. Crni dim je pokuljao iz ugla i svi su istovremeno pojurili iz prostorije u panici, gurajući se ka izlazima. Pogled mi se susreo s Trevisovim. Pogled potpunog užasa mu je iskrivio lice. „Ebi!", viknuo je probijajući se kroz more ljudi između nas. „Hajde!", viknuo je Trent i skinuo me sa stolice. Prostorija se smračila i iz njenog drugog kraja dopirali su glasni praskavi zvuči. I drugi fenjeri su se usijali i rasplamsavali vatru malim eksplozijama. Trent me je zgrabio za ruku i povukao me iza sebe dok je pokušavao da se probije kroz gužvu. „Ne možemo tim putem! Moramo da se vratimo istim putem kojim smo došli!", viknula sam opirući se. Trent je gledao oko sebe smišljajući kako da pobegnemo iz središta zbrke. Ponovo sam pogledala u Trevisa, koji se probijao kroz prostoriju. Kako je gomila nadirala, odgurnuli su ga dalje. Uzbuđeno navijanje od malopre pretvorilo se u užasnute krike straha i očaja dok su se svi borili da stignu do izlaza. Trent me je vukao ka vratima, ali ja sam se osvrtala. „Trevise!", viknula sam i pružila ruku prema njemu. Kašljao je i mašući rasterivao dim. „Ovamo, Treve!", doviknuo mu je Trent. „Samo izađite odavde, Trente! Vodi Golubicu napolje!", doviknuo je kašlj ući. Trent me je pogledao u nedoumici. Videla sam mu strah u očima. „Ne znam kuda se izlazi." Još jednom sam pogledala u Trevisa, obris mu je treperio iza plamena koji se širio između nas. „Trevise!" „Samo idi! Stići ću te napolju!" Glas mu je ugušio haos koji nas je okruživao i ja sam se uhvatila za Trentov rukav. „Ovamo, Trente!", pozvala sam ga osećajući kako mi suze i dim peku oči. Desetine prestravljenih ljudi nalazilo se između Trevisa i njegovog jedinog izlaza. Povukla sam Trenta za ruku i gurala svakog ko mi se našao na putu. Stigli smo do vrata, a onda sam pogledala tamo-amo. Dva mračna hodnika bila su bledo osvetljena vatrom iza nas. „Ovamo!", ponovo sam ga cimnula.


„Jesi li sigurna?", pitao je Trent glasom punim sumnje i straha. „Hajdemo!", rekla sam i ponovo ga povukla. Što smo dalje trčali, prostorije su bile sve mračnije. Posle nekoliko trenutaka lakše sam disala kako je dim ostajao iza nas, ali vrisci nisu jenjavali. Postali su još glasniji i mahnitiji. Užasni zvuči iza probudili su moju odlučnost i ubrzali mi korak. Do drugog skretanja naslepo smo se kretali kroz mrak. Držala sam jednu ruku ispred sebe i njome opipavala zid, a drugom sam stezala Trentovu ruku. „Misliš li da je izašao?", pitao je. Njegovo pitanje mi je poremetilo pažnju i pokušala sam da iz glave izbacim odgovor. „Nastavi da se krećeš", procedila sam. Na tren se opirao, ali kad sam ga opet povukla, zatreperilo je svetio. Podigao je upaljač i zaškiljio u mali prostor izlaza. Sledila sam svetio dok je mahao njime po prostoriji i uzdahnula kad sam ugledala vrata. „Ovamo!", viknula sam i povukla ga. Dok sam trčala ka sledećoj prostoriji, na mene je naleteo zid ljudi i srušili su me na zemlju. Tri žene i dvojica muškaraca, svi prljavih lica i razrogačenih, uplašenih očiju, gledali su me. Jedan od momaka mi je pružio ruku da me podigne. „Ovde ima prozora kroz koje možemo izaći!", rekao je. „Upravo smo došli iz tog pravca, tamo nema ničega", odvratila sam i odmahnula glavom. „Mora da ih nisi videla. Znam da su tamo!" Trent me je cimnuo za ruku. „Hajdemo, Ebi, oni znaju kako da izađu!" Odmahnula sam glavom. „Došli smo ovuda s Trevisom. Znam." Pojačao je stisak. „Rekao sam Trevisu da te neću ispustiti iz vida. Idemo s njima." „Trente, tamo smo već bili... nije bilo prozora!" „Hajde, Džejsone!", viknula je devojka. „Idemo", odgovorio je Džejson i pogledao uTrenta. Trent me je ponovo povukao za ruku, a ja sam se odmakla. „Trente, molim te! Izlaz je ovamo, kunem se!" „Idem s njima", rekao je, „molim te, pođi sa mnom." Odmahnula sam glavom dok su mi se suze slivale niz obraze. „Bila sam ovde i ranije. Izlaz nije tamo!" „Ideš sa mnom!", viknuo je vukući me za ruku. „Trente, prestani! Idemo na pogrešnu stranu!", vrištala sam. Stopala su mi klizila preko betona dok me je vukao i, kad se miris dima pojačao, otrgla sam se i potrčala u suprotnom smeru. „EBI! EBI!", dozivao je Trent. Nastavila sam da trčim s rukama ispred sebe, očekujući zid. „Hajde! Nastradaćeš zbog nje!", doviknula mu je devojka. Ramenom sam naletela na ugao i okrenula se, a zatim pala na zemlju. Puzila sam po podu, s drhtavom rukom ispruženom ispred sebe. Kad sam pod prstima osetila zid, pridržala sam se i podigla. Pod rukom su mi se pojavila vrata i ušla sam u narednu prostoriju. Tama je bila beskrajna, ali potisnula sam paniku i pažljivo nastavila pravo, ka narednom zidu. Prošlo je nekoliko minuta i osetila sam kako strah u meni raste kad su u ušima počeli da mi odzvanjaju jauci otpozadi. „Molim te", prošaputala sam u mraku, „neka ovo bude izlaz."


Osetila sam još jedna vrata i, kad sam prošla kroz njih, srebrna traka svetla zasijala je ispred mene. Mesečina se probijala kroz staklo na prozoru i iz grla mi se oteo jecaj. ,,T-trente! Ovde je!", viknula sam iza sebe. „Trente!" Zaškiljila sam i ugledala sićušno kretanje u daljini. „Trente?" Viknula sam, a srce mi je divlje treperilo u grudima. U roku od nekoliko minuta senke su zaplesale po zidovima i oči su mi se raširile od užasa kad sam shvatila da je ono za šta sam mislila da su ljudi u stvari treperavo svetio nadolazećeg plamena. „O, moj bože", izustila sam i pogledala u prozor. Trevis ga je zatvorio iza nas i bio mi je previsok da bih ga dosegnula. Osvrnula sam se u potrazi za nečim na šta bih se popela. Soba je bila puna drvenog nameštaja prekrivenog belim čaršavima. Istim čaršavima koji bi raspirili vatru sve dok se prostorija ne pretvori u pakao. Zgrabila sam parče belog platna i povukla ga sa stola. Prašina se podigla oko mene kad sam ga bacila na pod i odgurala sam masivni komad preko prostorije do mesta ispod prozora. Prislonila sam ga uza zid i popela se na njega, kašljući od dima koji se lagano uvlačio u prostoriju. Prozor je i dalje bio metar iznad mene. Zamumlala sam dok sam pokušavala da ga otvorim i nespretno sam vukla kvaku levo-desno između svakog cimanja. Nije se ni pomerio. „Hajde, dođavola!", viknula sam i pritiskala rukama. Naslonila sam se i upotrebila težinu tela uz mali zamah da ga na silu otvorim. Kad to nije uspelo, zavukla sam nokte ispod rubova i vukla sve dok mi se nije učinilo da su mi se odvojili od kože. Svetio mi je sevnulo iz ugla oka i kriknula sam kad sam videla kako se vatra valja po belim čaršavima okačenim po hodniku kojim sam prošla pre samo nekoliko trenutaka. Pogledala sam u prozor i još jednom zaglavila nokte ispod ivice. Krv mi je potekla iz vrhova prstiju kad su mi se metalne ivice žarile u meso. Nagon je prevladao sve ostale osećaje, šake su mi se stegle u pesnice i zalupala sam o staklo. Na ploči se pojavila mala pukotina, zajedno s krvlju koja se razmazivala i prskala sa svakim udarcem. Udarila sam po staklu još jednom pesnicom, a onda sam skinula cipelu i počela da udaram svom snagom. Sirene su zavijale u daljini i ja sam zajecala udarajući dlanovima o prozor. Ostatak mog života bio je samo nekoliko centimetara dalje, s druge strane stakla. Još jednom sam ščepala ivice, a onda i zalupala s oba dlana. „POMOZITE MI!", vrištala sam jer sam videla da mi se plamen približava. „NEKA MI NEKO POMOGNE!" Iza mene se začuo slabašan kašalj. „Golubice?" Okrenula sam se na poznati glas. Trevis se pojavio na vratima iza mene, s licem i odećom prekrivenom čađi. „TREVISE!", kriknula sam. Sišla sam sa stola i potrčala do mesta na kome je stajao, iscrpljen i prljav. Zaletela sam se na njega i on me je obgrlio rukama kašlj ući dok se borio za vazduh. Rukama me je uhvatio za obraze. „Gde je Trent?", pitao je promuklim i slabim glasom. „Pošao je za njima!", zacvilela sam i suze su mi krenule niz lice. „Pokušala sam da ga ubedim da krene sa mnom, ali nije hteo!" Trevis je pogledao u vatru koja se približavala i namrštio se. Udahnula sam i zakašljala se kad mi je dim ispunio pluća. Pogledao je u mene i oči su mu se ispunile


suzama. „Izvući ću nas odavde, Golubice." Pritisnuo je usta o moja jednim brzim, čvrstim pokretom, a onda se popeo na vrh mojih improvizovanih merdevina. Gurnuo je prozor, a zatim okrenuo kvaku, pri čemu su mu mišići na rukama zadrhtali pošto je svom snagom pritisnuo staklo. „Odmakni se, Ebi! Razbiću staklo!" Uplašena da se pomerim, odmakla sam se samo za korak od našeg jedinog izlaza. Savio je lakat, zamahnuo pesnicom i viknuo udarajući u prozor. Okrenula sam se i zaklonila lice krvavim rukama dok se staklo rasipalo oko mene. „Hajde!", vikao je i pružio mi ruku. Vrelina vatre je obuhvatila prostoriju i poletela sam u vazduh kad me je odigao od tla i izgurao napolje. Čekala sam na kolenima dok se Trevis nije izvukao i pomogla sam mu da ustane. Sirene su ječale na drugom kraju zgrade i crvena i plava svetla s vatrogasnih i policijskih automobila plesala su preko zidova susednih zgrada. Otrčali smo do gomile ljudi koja je stajala ispred zgrade, tražeći Trenta medu prljavim licima. Trevis je dozivao bratovo ime, a sa svakim uzvikom glas mu je postajao sve beznadežniji. Izvadio je mobilni telefon da proveri propuštene pozive, a onda ga je zaklopio i prekrio usta pocrnelom rukom. „TRENTE!", vrisnuo je i istegao vrat da prouči gomilu. Oni koji su pobegli grlili su se i plakali iza kola hitne pomoći i s užasom posmatrali kako vatrogasno vozilo prska vodu kroz prozore i vatrogasci utrčavaju u zgradu sa šmrkovima. Prešao je rukom preko svoje kratke čekinjaste kose vrteći glavom. „Nije izašao", prošaputao je. „Nije izašao, Golubice." Dah mi je zapeo u grlu kad sam videla kako mu se Čad na obrazima prošarala suzama. Pao je na kolena i ja sam pala pored njega. „Trent je pametan, Treve. Izašao je. Sigurno je pronašao drugi izlaz", rekla sam trudeći se da ubedim i samu sebe. Srušio mi se u krilo i šakama mi stezao majicu. Grlila sam ga. Nisam znala šta drugo da radim. Prošlo je sat vremena. Plač i jadikovanje preživelih i posmatrača ispred zgrade sablasno su utihnuli. Posmatrali smo sa sve slabijom nadom kako vatrogasci izvode dvoje ljudi, a onda su nastavili da izlaze praznih ruku. Dok su bolničari zbrinjavali povređene i kola hitne pomoći jurila u noć sa žrtvama opekotina, mi smo čekali. Pola sata kasnije žrtvama s kojima su izlazili nije bilo spasa. Na travnjaku su ležali povređeni, kojih je bilo daleko više od preživelih. Trevis nije skidao pogled s vrata, čekao je da mu izvuku brata iz pepela. „Trevise?" Istovremeno smo se okrenuli i ugledali Adama iza nas. Trevis je ustao i povukao me sa sobom. „Drago mi je što vidim da ste umakli", rekao je Adam, zapanjeno i zbunjeno. „Gde je Trent?" Trevis nije odgovorio. Pogledali smo u ugljenisane ostatke Kiton hola iz čijih prozora je i dalje kuljao gust, crn dim. Zagnjurila sam lice u Trevisove grudi i čvrsto zatvorila oči u nadi da ću se svakog trena probuditi. „Moram, uf... moram da pozovem tatu", rekao je Trevis i skupio obrve dok je vadio mobilni.


Udahnula sam i nadala se da će mi glas zvučati jače nego što sam se osećala. „Možda bi trebalo da sačekaš, Trevise. Još ništa ne znamo." Nije skidao pogled s broja i usna mu je zadrhtala. „Ovo jebeno nije u redu. Nije trebalo uopšte da bude tamo." „To je bio nesrećan slučaj, Trevise. Nisi mogao da znaš da će se nešto ovako dogoditi", rekla sam i dodirnula mu obraz. Lice mu se zgrčilo i oči čvrsto sklopile. Duboko je udahnuo i počeo da ukucava očev broj.


Dvadeset drugo poglavlje MLAZNI AVION

Brojeve na ekranu zamenilo je ime kad je telefon zazvonio i Trevisove oči su se raširile kad ga je pročitao. „Trente?" Iznenađeni smeh mu je pobegao sa usana i osmeh mu se raširio licem kad me je pogledao. „To je Trent!" Ostala sam bez daha i stegla sam mu ruku dok je govorio. „Gde si? Kako to misliš u Morganui Dolazim za tren, da se nisi pomerio, jebote!" Poletela sam napred i trudila se da ga pratim dok je jurio preko kampusa vukući me za sobom. Kad smo stigli do Morgana, pluća su mi vrištala za vazduhom. Trent je strčao stepenicama i zaleteo se na nas. „Gospode bože, brate! Mislio sam da ste pečeni!", rekao je Trent, tako nas čvrsto stegnuvši da sam jedva disala. „Kretenu jedan!", viknuo je Trevis i odgurnuo brata. „Mislio sam da si mrtav, jebote! Čekao sam da vatrogasci iznesu tvoj ugljenisani leš iz Kitona!" Trevis se načas namrštio na Trenta, a zatim ga je privukao u zagrljaj. Ispružio je ruku, mlatarao okolo sve dok nije napipao moju majicu, a zatim i mene privukao u zagrljaj. Posle nekoliko trenutaka Trevis je pustio Trenta, držeći mene uza se. Trent me je pokunjeno pogledao. „Izvini, Ebi. Uspaničio sam se." Odmahnula sam glavom. „Drago mi je da si dobro." ,Ja? Bolje bi mi bilo da sam bio mrtav da me je Trevis video kako izlazim iz zgrade bez tebe. Pokušao sam da te nađem nakon što si otrčala, ali onda sam se izgubio i morao sam da pronađem drugi put. Hodao sam zgradom u potrazi za tim prozorom, ali naleteo sam na policajce i oni su me naterali da izađem. Ludeo sam ovde!", rekao je prešavši rukom preko svoje kratke kose. Trevis mi je palčevima obrisao obraze, a onda podigao majicu da obriše čad s lica. „Hajdemo odavde. Ovo mesto će uskoro vrveti od policije." Pošto je još jednom zagrlio brata, otišli smo do Amerikine honde. Gledao me je dok sam zakopčavala pojas, a onda se namrštio kad sam se zakašljala. „Možda bi trebalo da te odvezem do bolnice. Da te pregledaju." „Dobro sam", odvratila sam i preplela prste s njegovim. Pogledala sam ga i videla mu duboku posekotinu preko zglobova šake. „Je li to od borbe ili od prozora?" „Od prozora", odgovorio je i namrštio se na moje okrvavljene nokte. „Spasao si mi život, znaš." Skupio je obrve. „Nisam hteo da odem bez tebe." „Znala sam da ćeš doći", rekla sam i stegla mu prste. Držali smo se za ruke dok nismo došli do stana. Nisam razaznavala koja je čija krv dok sam spirala grimiznu tečnost i pepeo s kože pod tušem. Kad sam legla u Trevisov krevet, još sam osećala miris dima i oprljene kože. „Izvoli", rekao je i pružio mi čašicu s tečnošću boje ćilibara. „Pomoći će ti da se opustiš." „Nisam umorna." Ponovo mi je pružio čašu. Oči su mu bile iscrpljene, krvave i teške. „Samo pokušaj da se odmoriš, Golubice." „Gotovo se bojim da sklopim oči", rekla sam, uzela čašu i iskapila tečnost.


Preuzeo je čašu i spustio je na noćni stočić, a zatim seo pored mene. Sedeli smo ćutke i oporavljali se nakon poslednjih nekoliko sati. Čvrsto sam zažmurila kad su mi se vratila sećanja na prestravljene uzvike onih koji su ostali zarobljeni u podrumu. Nisam bila sigurna koliko će mi trebati da zaboravim i da li ću to ikad uspeti. Trevisova topla ruka na mom kolenu prenula me je iz budnog košmara. „Mnogo je ljudi poginulo večeras." „Znam." „Nećemo saznati do sutra koliko tačno." „Trent i ja smo prošli pored grupe klinaca dok smo izlazili. Pitam se jesu li uspeli. Izgledali su tako uplašeno..." Osetila sam kako mi suze pune oči, ali pre nego što su mi do- dirnule obraze, obgrlile su me Trevisove snažne ruke. Smesta sam se osetila zaštićenom i zarumenela sam se pod njegovom kožom. Nekad me je plašilo to što sam se osećala tako prijatno u njegovom naručju, ali tog trenutka bila sam zahvalna što se osećam bezbedno nakon što sam doživela nešto tako užasno. Samo sam se iz jednog razloga tako osećala s nekim. Pripadala sam mu. I tada sam shvatila. Bez imalo sumnje, bez brige šta drugi misle, ne plašeći se grešaka ili posledica, nasmešila sam se na reči koje sam se spremala da izgovorim. „Trevise?", izustila sam mu na grudima. „Da, dušo?", šapnuo mi je u kosu. Telefoni su nam istovremeno zazvonili i pružila sam mu njegov dok sam se javljala na svoj. „Halo?" „Ebi?", kriknula je Amerika. „Dobro sam, Mer. Svi smo dobro." „Upravo smo čuli! Svuda je na vestima!" Čula sam kako Trevis objašnjava Šepliju, a ja sam davala sve od sebe da umirim Ameriku. Odgovarala sam na desetine pitanja trudeći se da mi glas bude postojan dok prepričavam najstrašnije trenutke svog života, ali opustila sam se istog trena kad me je Trevis uhvatio za ruku. Kao da sam pričala nečiju tudu priču dok sam sedela u sigurnosti Trevisovog stana, kilometrima daleko od košmara u kome smo mogli da nastradamo. Amerika je zaplakala kad sam završila, jer je shvatila koliko smo bili blizu da izgubimo život. „Počeću sad da se pakujem. Stići ćemo rano ujutru", šmrknula je Amerika. „Mer, ne krećite rano. Dobro smo." „Moram da te vidim. Moram da te zagrlim i da se uverim da si dobro", plakala je. „Dobro smo. Možeš da me zagrliš u petak." Ponovo je šmrknula. „Volim te." „Volim i ja tebe. Lepo se provedi." Trevis me je pogledao, a zatim čvrsto prislonio telefon na uvo. „Bolje zagrli svoju devojku, Šepe. Zvuči uzrujano. Znam, čoveče... i ja. Vidimo se uskoro." Prekinula sam nekoliko trenutaka pre Trevisa i nakratko smo sedeli bez reči, i dalje razmišljajući o svemu što se dogodilo. Posle nekoliko trenutaka spustio se na jastuk i privukao me na grudi. „Je li Amerika dobro?", pitao je zagledan u tavanicu. „Uzrujana je. Biće dobro." „Drago mi je što nisu bili tamo."


Stegla sam zube. Nisam čak ni razmišljala o tome šta bi se dogodilo da nisu otišli do Seplijevih roditelja. Misli su mi poletele ka preplašenim izrazima devojaka u podrumu dok su se borile s muškarcima da izađu. Amerikine uplašene oči su zamenile bezimene devojke u toj prostoriji. Osetila sam mučninu kad sam pomislila na njenu predivnu plavu kosu zaprljanu i oprljenu zajedno sa ostalim leševima položenim na travnjaku. „I meni", stresla sam se. „Oprosti. Večeras si prošla kroz mnogo toga. Ne treba dalje da te opterećujem." „I ti si bio tamo, Treve." Ćutao je nekoliko trenutaka, i baš kad sam ponovo zaustila da nešto kažem, on je duboko udahnuo. „Ne uplašim se često", konačno je izjavio. „Uplašio sam se prvog jutra kad sam se probudio, a ti nisi bila tu. Uplašio sam se kad si me ostavila posle Vegasa. Uplašio sam se kad sam pomislio kako javljam ocu da je Trent poginuo u onoj zgradi. Ali kad sam video tebe kroz plamen u podrumu... bio sam prestravljen. Stigao sam do vrata, bio na nekoliko koraka od izlaza i nisam mogao da odem." „Kako to misliš? Jesi li lud?", pitala sam i naglo podigla glavu da ga pogledam u oči. „Nikad mi ništa nije bilo jasnije u životu. Okrenuo sam se, probio se do prostorije u kojoj si bila i našao te. Ništa drugo nije bilo važno. Nisam čak znao ni hoćemo li se izvući ili ne, samo sam želeo da budem tamo gde i ti, šta god to značilo. Jedino se bojim života bez tebe, Golubice." Podigla sam se i nežno mu poljubila usne. Kad su nam se usta razdvojila, nasmešila sam se. „Onda nemaš čega da se plašiš. Zauvek ćemo biti zajedno." Uzdahnuo je. „Uradio bih sve ponovo, znaš. Ne bih menjao nijedan sekund ako bi to značilo da ćemo biti ovde, ovog trenutka." Kapci su mi otežali i duboko sam udahnula. Pluća su mi se pobunila, jer su me još pekla od dima. Malo sam se zakašljala, a zatim opustila kad sam osetila Trevisove tople usne na čelu. Rukom me je pomilovao po vlažnoj kosi i čula sam kako mu srce postojano lupa u grudima. „To je to", rekao je uz uzdah. „Šta?" „Trenutak. Kad te gledam kako spavaš... taj mir na tvom licu. To je to. Nisam to osetio otkako mi je mama umrla, ali opet ga osećam." Ponovo je duboko udahnuo i privukao me bliže. „Znao sam istog trena kad sam te upoznao da u tebi ima nešto što mi je potrebno. Ispostavilo se da u tebi ipak nema nešto. To si jednostavno ti." Ugao usana mi se izvio i zagnjurila sam mu glavu u grudi. „To smo mi, Treve. Ništa nema smisla ako nismo zajedno. Jesi li primetio?" „Primetio? To ti govorim ceie godine!", zadirkivao me je. „Sad je i zvanično. Lake ribe, borbe, odlasci, Parker, Vegas... čak i požari... naša veza može sve da izdrži." Ponovo sam podigla glavu i primetila mu zadovoljstvo u očima dok me je gledao. Bilo je slično miru koji sam mu videla na licu nakon što sam izgubila opkladu i preselila se kod njega u stan, nakon što sam mu prvi put rekla da ga volim i onog jutra posle plesa za Dan zaljubljenih. Bilo je slično, ali različito. Ovo je bilo apsolutno - zauvek. Obazriva nada mu je nestala iz očiju, a zamenilo ju je potpuno poverenje. Prepoznala sam ga samo zato što su njegove oči odražavale i moja osećanja. „Vegas?", pitala sam. Čelo mu se nabralo i nije bio siguran na šta ciljam. „Da?"


„Jesi li razmišljao da ponovo odemo?" Podigao je obrve. „Mislim da to nije dobra zamisao za mene." „A šta ako odemo samo na jednu noć?" Zbunjeno je pogledao po mračnoj sobi. „Samo na noć?" „Oženi se mnome", rekla sam bez oklevanja. Iznenadila sam se kako sam brzo i lako to izgovorila. Usne su mu se razvukle u širok osmeh. „Kada?" Slegla sam ramenima. „Možemo rezervisati let za sutra. Prolećni je raspust. Sutra nemam nikakvih obaveza, a ti?" „Prihvatam tvoj izazov", rekao je i dohvatio telefon. ,yAmerikan erlajnz", izgovorio je i pažljivo proučavao moju reakciju dok su ga povezivali. „Trebaju mi dve karte za Vegas, molim vas. Sutra. Hmmm...", pogledao me je očekujući da se predomislim. „Dva dana, tamo i nazad. Šta god imate." Spustila sam mu obraz na grudi i čekala da rezerviše karte. Što sam ga duže puštala da razgovara, osmeh mu je bio sve širi. „Da... uf, sačekajte trenutak", rekao je i pokazao na novčanik. „Dodaj mi karticu, hoćeš li, Golubice?" Ponovo je čekao moju reakciju. Veselo sam se ispružila, izvukla karticu iz novčanika i pružila mu je. Pročitao je brojeve predstavnici, posle svakog niza gledajući u mene. Kad ih je obavestio kad joj ističe rok i video da se i dalje ne bunim, skupio je usne. „Hm, da, gospodo. Pokupićemo ih na šalteru. Hvala." Predao mi je telefon i ja sam ga spustila na noćni stočić čekajući da on progovori. „Upravo si me zaprosila", rekao je kao da i dalje očekuje da mu priznam neku smicalicu. „Znam." „Ovo je ozbiljno, znaš. Upravo sam rezervisao dve karte za Vegas za sutra u podne. To znači da ćemo se venčati sutra uveče." „Hvala." Oči su mu se suzile. „Bićeš gospoda Medoks kad kreneš na predavanja u ponedeljak." „O", izustila sam i okrenula se oko sebe. Podigao je obrvu. „Predomišljaš se?" „Moraću naredne nedelje da se ozbiljno pozabavim promenom dokumenata." Polako je klimnuo glavom i oprezno se nadao. „Udaćeš se za mene sutra?" Nasmešila sam se. „Aha." „Ozbiljno?" „Da." „Prokleto te volim.“ Obuhvatio mi je iice i naslonio usne na moje. „Toliko te volim, Golubice", rekao je dok me je ljubio i ljubio. „Samo se seti toga za pedeset godina kad te još budem razbijala u pokeru", zakikotala sam se. Zadovoljno mi se nasmešio. ,Ako to znači šezdeset ili sedamdeset godina s tobom, dušo... imaš moju punu dozvolu da budeš najgora što mozeš.“ Podigla sam obrvu. „Zažalićeš zbog toga." „Kladim se da neću." Nasmešila sam se što sam mogla prevejanije. „Imaš li dovoljno hrabrosti da se kladiš u onaj svoj sjajni motor?"


Odmahnuo je glavom i uozbiljio se, a vragolasti osmeh od malopre mu je nestao. „Ulažem sve što imam. Ne žalim ni zbog jedne sekunde s tobom, Golubice, i nikad neću." Pružila sam ruku i on ju je prihvatio bez oklevanja, protresao je jednom, a onda ju je prineo ustima i nežno mi spustio usne na šake. Soba je bila tiha, podigao je usne s moje kože i jedini zvuk bio je vazduh koji mu je pobegao iz pluća. „Ebi Medoks...", rekao je, a osmeh mu je blistao na mesečini. Pritisnula sam mu obraz na gole grudi. „Trevis i Ebi Medoks. Lepo zvuči." „A prsten?", pitao je namršteno. „O tome ćemo brinuti kasnije. Nekako sam te zaskočila s ovim." „Uf...", zaćutao je i čekao moju reakciju. „Šta?", pitala sam osećajući napetost. „Nemoj da se plašiš", rekao je dok se usplahireno meškoljio. Čvršće me je stegao. „Pomalo sam se... već pobrinuo za taj deo." „Koji deo?", pitala sam i izvila vrat da ga pogledam u lice. Zagledao se u tavanicu i uzdahnuo. „Uplašićeš se." « „ Trevise... Namrštila sam se dok je skidao ruku s mene i pružio je ka fioci noćnog stočića. Nakratko ju je opipavao. Oduvala sam vlažne šiške iz očiju. „Šta? Kupio si kondome?" Kratko se nasmejao. „Ne, Golubice." Skupio je obrve dok se još jače trudio i tražio dublje po fioci. Čim je našao ono što je tražio, pažnja mu se preusmerila i posmatrao me je dok je vadio kutijicu sa skrovitog mesta. Gledala sam dok je spuštao plišanu četvrtastu kutijicu na svoje grudi i postavio je ruku iza glave. „Šta je to?", pitala sam. „Na šta ti liči?" ,,U redu. Menjam pitanje: Kad si to kupio?" Udahnuo je i s tim mu se kutija podigla na grudima i pala kad je ispustio vazduh iz pluća. „Pre dosta vremena." « „Treve... „Samo sam ga video jednog dana i pomislio sam da ima samo jedno mesto gde on pripada... na tvom savršenom prstiću." „Kad jednog dana?" „Zar je važno?", odvratio je. Malo se zgrčio i morala sam da se nasmejem. „Mogu li da ga vidim?", nasmešila sam se i odjednom se osetila ošamućeno. Nasmešio se i on i pogledao u kutiju. „Otvori je." Dodirnula sam je jednim prstom osećajući meki pliš. Obema rukama sam uhvatila zlatnu kopču i podigla poklopac. Blesak mi je privukao pogled i brzo sam ga ponovo spustila. „Trevise!", pobunila sam se. „Znao sam da ćeš se uspaničiti!", rekao je, seo i uhvatio me za ruku. Osetila sam pritisak kutijice na oba dlana, kao da je bodljikava granata koja bi mogla da eksplodira svakog trenutka. Zažmurila sam i odmahnula glavom. „Jesi li ti lud?


„Znam. Znam šta misliš, ali morao sam. To je bio onaj pravi. I bio sam u pravu! Nijedan drugi nije ovako savršen!" Otvorila sam oči i, umesto zabrinutog para smeđih očiju kakve sam očekivala, blistao je od ponosa. Nežno mi je odvojio ruke od kutije i podigao poklopac, a zatim izvukao prsten iz tankog proreza koji ga je držao u mestu. Veliki, okrugli dijamant svetlucao je čak i pod mutnim svetlom i hvatao odblesak mesečine. „To je... bože, neverovatan je", prošaputala sam kad mi je uzeo levu ruku u svoju. „Mogu li da ti ga stavim na prst?", pitao je zagledavši se u mene. Kad sam klimnula glavom, stegao je usne, navukao mi prsten na prst i na trenutak ga pridržao na mestu pre nego što me je pustio. „Sad je neverovatan." Oboje smo posmatrali moju ruku, podjednako zapanjeni kako taj veliki dijamant stoji na mom malom, nežnom prstu. Prsten mi je obuhvatao donji deo prsta, delio se na dva dela oko dragog kamena, a na trakama od belog zlata nizali su se mali dijamanti. „Mogao si da daš učešće za auto umesto ovoga", rekla sam bez daha, ali glas mi je utihnuo. Pogledom sam pratila svoju ruku kad ju je prineo usnama. „Zamišljao sam kako bi izgledao na tvojoj ruci milion puta. Sad kad je tu... „Šta?", nasmešila sam se posmatrajući ga kako zuri u moju ruku, dirnut. Pogledao me je. „Mislio sam da ću morati da se znojim pet godina pre nego što će mi se pružiti prilika da se ovako osećam." „Želela sam to koliko i ti. Samo sam imala đavolski pokeraško lice", uzvratila sam i naslonila usne na njegove.


EPILOG Trevis mi je stegao ruku dok sam zadržavala dah. Trudila sam se da mi lice ostane pribrano, ali kad sam se zgrčila, stegao me je jače. Bela tavanica je na nekim mestima potamnela od curenja. Osim toga, prostorija je bila besprekorna. Nije bilo nereda ni razbacanog alata. Sve je imalo svoje mesto, zbog čega sam osećala olakšanje. Donela sam odluku. Obaviću to. „Dušo...", rekao je namršteno. „Mogu ja to", rekla sam i zagledala se u mrlje na tavanici. Poskočila sam kad me je dodirnuo vrhovima prstiju, ali trudila sam se ne budem napeta. Videla sam mu zabrinutost u očima kad je otpočelo zujanje. „Golubice", ponovo je počeo Trevis, ali ja sam odmahnula glavom. ,,U redu. Spremna sam." Odmakla sam telefon od uva i trgla se i od bola i od neizbežnog predavanja. „Ubiću te, Ebi Abernati!", viknula je Amerika. „Ubiću te!" „Tehnički, sad sam Ebi Medoks", objasnila sam i nasmešila se svom novopečenom mužu. „Nije pošteno!", zacvilela je, a bes joj je nestao iz glasa. „Trebalo je da ti budem kuma! Trebalo je da s tobom kupujem haljinu, pravim ti devojačko veče i držim ti buket!" „Znam", rekla sam videvši da je Trevisov osmeh izbledeo kad sam se ponovo trgla. „Ne moraš to da radiš, znaš", kazao je i spojio obrve. Slobodnom rukom sam mu stegla prste. „Znam." „To si već rekla!", prasnula je Amerika. „Nisam to tebi rekla." „O, sa mnom razgovaraš", ljutila se. „Taaako ćeš sa mnom razgovarati. Naslušaćeš se ti još ovoga, čuješ li me? Neću ti nikad, nikad oprostiti." „Da, hoćeš." „Ti! Ti si... Baš si zla, Ebi! Užasna si najbolja drugarica!" Nasmejala sam se, a čovek koji je sedeo iza mene se trgao. „Budi mirna, gospodo Medoks." „Izvini", rekla sam. „Ko je to bio?", prasnula je Amerika. „To je bio Grifin." „Ko je dodavola Grifin? Da pogodim, pozvala si potpunog stranca na venčanje umesto najbolje prijateljice?" Glas joj je postajao oštriji sa svakim pitanjem. „Ne. Nije bio na venčanju", rekla sam i udahnula. Trevis je uzdahnuo, razdražljivo se promeškoljio na stolici i stegao mi ruku. „Treba ja tebi da stežem ruku, znaš?", rekla sam nasmešivši mu se kroz bol. „Izvini. Mislim da ovo ne mogu da podnesem", rekao je duboko potresen. Opustio je ruku i pogledao u Grifina. „Požuri, hoćeš li?" Grifin je odmahnuo glavom. „Prekriven si tetovažama, a ne podnosiš da tvojoj devojci uradim običan natpis. Završiću začas, druže." Trevis se još jače namrštio. „Ženi. Ona mi je žena." Amerika je ispustila uzdah čim je shvatila o čemu razgovaramo. „Tetoviraš se? Šta se dešava s tobom, Ebi? Jesi li udahnula otrovne gasove u onom požaru?"


Pogledala sam u svoj stomak, na razmazanu crnu mrlju na boku, i nasmešila se. „Trevis ima moje ime na ručnom zglobu", ponovo sam udahnula kad se zujanje nastavilo. Grifin je obrisao mastilo s moje kože i nastavio. Procedila sam kroz zube: „Venčali smo se. I ja sam nešto želela." Trevis je zavrteo glavom. „Nisi morala." Skupila sam oči. „Ne počinji opet. Ovo smo već raspravili." Amerika se nasmejala. „Poludela si. Odvešću te u ludnicu kad stigneš kući." Glas joj je i dalje bio oštar i očajan. „Nije to tako ludo. Volimo se. Praktično smo živeli zajedno čitavu godinu. Što da ne?" „Zato što imaš devetnaest godina, budalo! Zato što si pobegla i nisi nikome rekla i zato što ja nisam tamo!", povikala je. „Izvini, Mer, moram da idem. Vidimo se sutra, u redu?" „Ne znam da li ću želeti da te vidim sutra! A mislim da Trevisa više nikad ne želim da vidim!", podsmehnula se. „Vidimo se sutra, Mer. Znaš da želiš da vidiš moj prsten." „I tvoju tetovažu", rekla je s osmehom u glasu. Isključila sam telefon i predala ga Trevisu. Zujanje je ponovo počelo i usmerila sam pažnju na peckanje, za kojim je sledio sladak trenutak olakšanja dok je brisao višak mastila. Trevis je gurnuo moj telefon u džep, obema rukama je uhvatio moju i sagnuo se da nasloni čelo na moje. „Jesi li i ti ovoliko paničio dok si radio svoje tetovaže?", pitala sam ga dok sam se smeškala na zahvalan izraz njegovog lica. Meškoljio se kao da oseća moj bol hiljadu puta jače od mene same. „Uf... ne. Ovo je drugačije. Ovo je mnogo, mnogo gore." „Gotovo!", oglasio se Grifin s velikim olakšanjem u glasu, koje se ogledalo i na Trevisovom licu. Naslonila sam glavu na stolicu. „Hvala bogu!" „Hvala bogu!", uzdahnuo je Trevis i pomilovao me po ruci. Spustila sam pogled na prelep crni natpis na svojoj crvenoj i bolnoj koži: Gospoda Medoks „Au", izustila sam i naslonila se na lakat da bolje vidim. Trevisovo mrštenje se pretvorilo u pobednički osmeh. „Prelepo je.“ Grifin je odmahnuo glavom. „Kad bih dobio dolar za svakog istetoviranog novopečenog muža koji ovamo dovede ženu i njeno tetoviranje podnese gore i od nje same... pa. Ne bih morao više nikoga da tetoviram." „Samo mi reci koliko ti dugujem, pametnjakoviću", promumlao je Trevis. „Naplatiću za pultom", odgovorio je Grifin, koga je zabavio Trevisov ljutiti odgovor. Pogledala sam po prostoriji na sjajan hrom i postere sa uzorcima tetovaža na zidu, a onda ponovo u svoj stomak. Moje novo prezime presijavalo se u debelim, elegantnim crnim slovima. Trevis me je ponosno posmatrao, a zatim se zagledao u svoju burmu od titanijuma. „Uspeli smo, dušo", rekao je tiho. „Još ne mogu da verujem da si moja žena." „Veruj", odvratila sam uz smešak. Pomogao mi je da ustanem sa stolice i radije sam se oslanjala na desnu stranu, svesna da će mi svaki pokret koji napravim izazvati trljanje farmerica o bolnu kožu. Trevis je izvadio novčanik i brzo potpisao priznanicu pre nego što me je poveo do


taksija koji nas je napolju čekao. Mobilni mi je ponovo zazvonio i, kad sam videla da je Amerika, pustila sam da zvoni. „Nastaviće da ti nabija osećaj krivice, zar ne?", mrštio se. „Duriće se dvadeset četiri sata nakon što vidi slike — a onda će preboleti." Nestašno mi se osmehnuo. „Jesi li sigurna u to, gospodo Medoks?" „Hoćeš li ikada prestati tako da me zoveš? Izgovorio si to stotinu puta otkako smo izašli iz kapele." Odmahnuo je glavom dok mi je otvarao vrata taksija. „Prestaću tako da te zovem kad shvatim da je ovo stvarno." „O, stvarno je", rekla sam pomerajući se na sredinu sedišta da mu napravim mesta. „Imam uspomene s prve bračne noći da to dokažem. Naslonio se na mene i prešao mi nosom preko osetljive kože vrata sve dok mi nije stigao do uva. „I te kako." „Jao...", izustila sam kad mi je pritisnuo zavoj. „O, prokletstvo, izvini, Golubice." „Opraštam ti", odvratila sam uz osmeh. Odvezli smo se do aerodroma držeći se za ruke i zakikotala sam se kad sam videla kako Trevis zuri u svoju burmu. Oči su mu odisale smirenošću, na koju sam se s vremenom navikla. „Kad se vratimo u stan, mislim da će mi tek tada sinuti i prestaću ovako glupo da se ponašam." „Obećavaš?", nasmešila sam se. Poljubio mi je ruku, a onda je stavio sebi na krilo između dlanova. „Ne." Nasmejala sam se spustivši mu glavu na rame dok se taksi nije zaustavio ispred aerodroma. Mobilni mi je opet zazvonio i na ekranu se ponovo pojavilo Amerikino ime. „Neumorna je. Daj da razgovaram s njom", rekao je i zatražio mi telefon. „Halo?", javio se i sačekao da utihne piskava bujica s druge strane linije. Nasmešio se. „Zato što sam njen muž. Sad mogu da se javljam na njen telefon." Pogledao me je, otvorio vrata taksija i ponudio mi ruku. „Na aerodromu smo, Amerika. Što ti i Šep ne biste došli da nas pokupite i onda možeš da vičeš na nas čitavim putem do kuće? Da, čitavim putem. Trebalo bi da stignemo oko tri. U redu, Mer. Vidimo se." Trgao se na njene oštre reči, a zatim mi predao telefon. „Nisi se šalila. Nadrkana je." Platio je taksisti, a zatim prebacio torbu preko ramena i izvukao ručku na mom prtljagu na točkice. Tetovirane ruke su mu se zategle kad je povukao moju torbu, a slobodnom rukom je potražio moju. „Ne mogu da verujem da si joj dao zeleno svedo da nas napada čitavih sat vremena", izjavila sam dok sam ulazila za njim kroz okretna vrata. „Ne misliš valjda da ću joj dozvoliti da viče na moju ženu, zar ne?“ „Prilično ti se sviđa taj izraz." „Vreme je da priznam. Znao sam da ćeš mi biti žena otprilike istog trenutka kad sam te ugledao. Neću lagati i reći kako nisam jedva čekao dan kad ću moći to da kažem... pa ću sad neprekidno da koristim taj naziv. I ti bi trebalo da se navikneš." Rekao je to odlučno, kao da je ranije uvežbao. Nasmejala sam se i stegla mu ruku. „Nemam ništa protiv." Pogledao me je krajičkom oka. „Nemaš?" Odmahnula sam glavom i on me je privukao sebi i poljubio u obraz. „Dobro. Smučiće ti se u narednih nekoliko meseci, ali daj mi samo malo oduška, dobro?"


Išla sam za njim kroz hodnike, pa pokretnim stepenicama i kroz sigurnosne provere. Kad je Trevis prošao kroz detektor metala, glasno je zazujalo. Nakon što je stražar zatražio od njega da skine burmu, lice mu se smračilo. „Pričuvaću vam je, gospodine", rekao je službenik. „Trajaće samo trenutak." „Obećao sam joj da je neću nikad skinuti", procedio je kroz zube. Službenik je ispružio dlan; strpljivi osmeh mu je stvorio sitne bore na nežnoj koži oko očiju. Trevis je nezadovoljno skinuo prsten, spustio ga stražaru na dlan, a onda uzdahnuo dok je prolazio kroz metalni okvir. Alarm se nije oglasio, ali on je i dalje bio ozlojeđen. Ja sam prošla bez smetnji, pošto sam prvo predala prsten. Trevis je još bio napet, ali kad nam je dozvoljeno da prođemo, ramena su mu se opustila. ,,U redu je, dušo. Ponovo ti je na prstu", rekla sam i zakikotala se na njegovo preterivanje. Poljubio me je u čelo i zagrlio dok smo izlazili na terminal. Kad sam uhvatila poglede ljudi pored kojih smo prolazili, pitala sam se je li očigledno da smo sveže venčani ili su samo primećivali budalast osmeh na Trevisovom licu, koji je potpuno odudarao od njegove obrijane glave, istetoviranih ruku i nabreklih mišića. Aerodrom je vrveo od uzbuđenih turista, pištanja i zvonjave kockarskih aparata i ljudi koji su tumarali u svim pravcima. Nasmešila sam se na mladi par koji se držao za ruke. Izgledali su usplahireno i uzbuđeno baš kao Trevis i ja kad smo stigli. Nisam ni sumnjala da će odavde otići s mešavinom olakšanja i zbunjenosti kao i mi. Na terminalu sam prelistavala časopis i nežno dodirnula Trevisa koji je cupkao kolenom. Noga mu se ukočila i ja sam se nasmešila, ne skidajući pogled sa slika slavnih ličnosti. Nešto ga je mučilo, ali čekala sam da mi sam kaže, jer sam znala da se u sebi priprema. Nekoliko minuta kasnije koleno mu je opet poskočilo, ali ovog puta se zaustavio sam od sebe, a zatim je lagano utonuo u stolicu. „Golubice?" „Da?" Prošlo je nekoliko trenutaka, a zatim je uzdahnuo. „Ništa." Vreme je prolazilo suviše brzo i činilo mi se da nam je let prozvan tek što srno seli. Brzo se obrazovao red, a mi smo ustali i čekali svoj red da pokažemo karte i uputimo se dugačkim hodnikom do aviona koji će nas odvesti kući. Trevis je oklevao. „Ne mogu da se otresem ovog osećanja", rekao je prigušeno. „Kako to misliš? Imaš neki loš predosećaj?", pitala sam odjednom uznemirena. Okrenuo se ka meni s brigom u očima. „Imam neki lud osećaj da ću se, čim stignemo kući, probuditi. Kao da ništa od ovoga nije stvarno." Obgrlila sam ga oko struka i prešla mu rukama preko izvajanih mišića na leđima. „Zbog toga si zabrinut?" Pogledao je na svoj ručni zglob, a zatim i na široku srebrnu burmu na levom prstu. „Ne mogu da se otresem osećanja da će se sve raspasti kao mehur od sapunice i da ću ležati u krevetu sam žaleći što nisi sa mnom." „Ne znam šta da radim s tobom, Treve! Ostavila sam nekoga zbog tebe - dvaput - otišla sam s tobom u Vegas - dvaput - doslovno sam otišla do pakla i nazad, udala se za tebe i istetovirala tvoje ime. Ne znam više kako da ti dokažem da sam tvoja." Osmejak mu je ukrasio usne. „Volim kad to kažeš." „Da sam tvoja?", pitala sam. Podigla sam se na vrhove prstiju i spustila usne na njegove. „Ja. Sam. Tvoja. Gospoda. Trevisa Medoksa. Uvek i zauvek." Smešak mu je izbledeo kad je pogledao na tablu za ukrcavanja,


a zatim i u mene. „Sjebaću nešto, Golubice. Smučiće ti se moje sranje.“ Nasmejala sam se. „Sad mi je dosta tvog sranja. A ipak sam se udala za tebe." „Mislio sam da ću se, kad se venčamo, malo manje brinuti da ću te izgubiti. Ali imam osećaj da ću, kad se ukrcam na taj avion..." „Trevise? Volim te. Hajdemo kući." Namrštio se. „Nećeš me ostaviti, je li tako? Čak ni ako budem davež?" „Zaklela sam se pred Elvisom da neću, zar ne?" Čelo mu se malo razvedrilo. „Ovo je zauvek, je li tako?" Ugao usana mi se izvio. „Da li bi se osećao bolje kad bismo se opkladili?" Drugi putnici su polako šetali oko nas i slušali naš besmislen razgovor. Kao i ranije, bila sam bolno svesna ljubopitljivih očiju, ali ovog puta je bilo drugačije. Jedino sam mogla da mislim na to da se Trevisu vratio mir u očima. „Kakav bih ja to bio muž kad bih se kladio protiv sopstvenog braka?" Nasmešila sam se. „Glup. Zar nisi slušao tatu kad ti je rekao da se ne kladiš protiv mene?" Podigao je obrvu. „Znači, tako si sigurna, ha? Kladila bi se u to?" Obavila sam mu ruke oko vrata i nasmešila mu se uz usne. „Kladila bih se u svoje prvorođeno. Toliko sam sigurna." I tada se mir vratio. „Ne možeš biti tako sigurna", rekao je, a iz glasa mu je nestalo bojazni. Podigla sam obrvu i vragolasto se osmehnula. „Hoćeš li da se kladimo?"


DŽEJMI MAKGVAJER Autorka Kindlove bestseler serije Proviđenje, Džejmi je diplomirala na koledžu Severna Oklahoma s diplomom primenjene nauke iz radiografije i živi sa dve ćerkice u Oklabomi. Njen veb-sajt je www. jamiemcguire.com. Sad je stalna, nezavisna spisateljica koja trenutno radi na trećem delu Proviđenja. Džejmi Makgvajer Divna propast v Izdavač: Čarobna knjiga Beograd Za izdavača: Borislav Pantić Plasman: 021/439697 Lektura: Agencija Mahačma Prelom i priprema za štampu: Aleksandar Jovanović Štampa: Rubikon, Beograd Tiraž: 1.300 CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.111(73)-31 MAKGVAJER, Džejmi Divna propast / Džejmi Makgvajer; prevela Sanja Bošnjak. - Beograd : Čarobna knjiga, 2012 (Beograd : Rubikon). - 365 str.; 21 cm. - (^Biblioteka #Svila i saten) Prevod dela: Beautifiil Disaster / Jamie McGuire. - Tiraž 1.300. - Džejmi Makgvajer: str. [367]. ISBN 978-86-7702-264-8 COBISS.SR-1D 194057228

Jamie mcguire 1 divna propast  
Jamie mcguire 1 divna propast  
Advertisement