Page 1


Edicija

Tekstopolis Knjiga 2

Književna radionica Rašić 1


Naslov originala Rodge Glass

LOVESEXTRAVELMUSIK - STORIES FOR THE EASY JET GENERATION © Rodge Glass 2013

Za srpsko izdanje © Književna radionica Rašić

urednik izdanja Srđan Srdić 2


Rodž Glas

Priče za izi džet generaciju s engleskog prevela Nataša Miljković

Beograd, 2015. 3


4


Želim da budem turista Kapka Kasabova

Zamišljam svoj život kao grad negde u trećem svetu, ili drugom. I želim da budem turista u gradu svog života.

Želim da šetam u šortsu i s bejzbol kačketom na glavi, s plastificiranim mapama i landarajućim foto-aparatima. Želim da otkrijem nove stvari. Gle, postavljene su tamo samo za mene! Želim sobu s plesnjivim zavesama. Želim pogled na deponije i derišta. Želim trovanje hranom, saobraćajnu prašinu u ustima, ushićenje bedom drugih.

Pustite me da budem turista u gradu svog života. Dajte mi precenjenu kafu na trgu, pustite me da načas posetim drevni mauzolej i tamo fotografišem mumiju,

dajte mi otvorenu kanalizaciju, zakržljale snove, slavljenje ruševina, gubavce, pse, dajte mi znakove na nekom čudnom jeziku koje nikada ne moram da naučim. A onda mi uzmite novac i pustite me da odem.

5


6


7


8


Prava stvar

Otkad je hrana stigla, pokušavam da ga nasmejem. Ispričam najbolji vic koji mi padne na pamet. Pitam za njegove roditelje, Stefana i Jegdu, i onog književnosti naklonjenog strica čiji ključni uticaj lebdi po obodima njegove biografije. Nabacim čak i braću Grim – ali večeras točkovi razgovora odbijaju da budu podmazani. Vuk se sada gotovo zavukao u svoje jelo, ti ulepljeni beli brkovi cede mu se nad tanjirom, lebde nad mesom. Gunđa i jedva čujno odgovara na moja pitanja kroz neprekidni žamor za stolovima u bašti restorana. Naizgled bezrazložno, prigušeno psuje Turke. Siguran sam da u jednom času kaže: Beč, e to je bilo mesto. Članovi njegove porodice bili su Austrijanci, zar ne? Možda mu nedostaje žena, Ana Marija. I ćerka Mina, slikarka, jedino dete koje spominje tokom razgovora kad je pijan. Posetioci moraju da uzmu ono što im se pruža – ali ja zaželim da sedim naspram nekog potpuno drugog Vuka. Možda nekog mlađeg, s manje poraza za sobom, manje neizmirenih računa. Prijatno, kažem. Uzmi sve što ti život pruža! Onda podignem nož i viljušku, i jedem za sve pare.

Nekim je ljudima i utroba tamna i to je tako. Ne možete im prosto reći da se oraspolože. Pored toga, šta ja znam? Ko sam ja da mu kažem da je pobrkao lončiće? Pazi ovako, Vuče, ovaj razgovor gluvih telefona nema smisla. Ne ne ne. Ipak. Iznenađen sam što ovo mesto kao da živi na njegovim ramenima, pritiska ga nadole, bez obzira na to koliko ovdašnji ljudi pokušavaju da ga liše telesnosti. Spolja deluje kao dobra pogodba. Hrana i prenoćište, zauvek. Bista na trgu. Pristojan honorar. Onda je tu njegov portret koji visi po školama širom 9


zemlje. A njegova strana pogodbe? On jedino mora da jede, pije i smeši se narodu koji prolazi kroz selo. Poslovnim ljudima. Gostujućim umetnicima. Novinarima. I onima poput mene. Ali nekako je čak i to previše. Voli da mi govori kako je on zapravo učitelj, do same svoje srži. Ili klesač slova, u dubini duše. Sve osim turističkog vodiča. (On ispljune ove reči.) Ono što nedeljama jedva čekam da kažem jeste: Zaboravi prošlost, Vuče. Ili: Preboli samog sebe. Mogao si se naći u mnogo većim govnima. Ali nisam idiot, pa ne kažem to. Vuk odmahuje glavom na nešto što ne mogu da znam. Još jedno priviđenje, možda. Šakom mu obavijem ručni zglob. Smatram da smo sada dovoljno bliski za to.

Kažem: Hajde da mi pokažeš malo tog čuvenog srpskog gostoprimstva, a? Poslednji put? On podigne pogled i vidim neznatno ali naglo širenje njegovih zenica, koje sam počeo da razaznajem ovih proteklih nedelja tokom naših kasnih večeri i ranih jutara. Ha!, uzvikne on, kao da je godinama čekao da ga nasmejem, a ja sam najzad rekao nešto smešno. Srpsko gostoprimstvo! Da li sam ti rekao kako su sravnili ovo selo sa zemljom? Onda klikne prstima. Aleksandre, samo donesi bocu, hoćeš li? Aleksandar mahne rukom u našem smeru, ali ne pomera se. Momentalno pomislim na prošlu noć, kad smo se obojica teturali, gledali u srpski mesec s mog srpskog balkona i razgovarali o njegovoj zemlji, njegovom životu, njegovim verovanjima i strahovima, i kako zaista rakija – prava srpska rakija, prava stvar, istinska stvar – uopšte nije droga, već dubok i moćan pročišćivač uma. Aleksandar gleda tenis na velikom ekranu kod šanka otprilike poslednjih sat vremena. Veća je gužva nego obično, 10


i unutra i ovde napolju. Ali on nema potrebe da žuri. Ovo je jedino mesto u selu sa dozvolom za rad. Niko im nigde ne otima posao. Mušterije se mogu uslužiti između poena, tokom pauza za osveženje i reklama. Uostalom, većina njih razume: ovo su posebne prilike. Nema mnogo Srba na Olimpijadi. Zaista nema. Moja gazdarica Goranka mi kaže da postoji neki džudista u konkurenciji (ona uči sistem bodovanja u džudou), ali nema mnogo drugih prilika za osvajanje medalja. Stoga je na Novaku da pokrene naciju. I kao što je gradonačelnik rekao na našem jučerašnjem sastanku: „Ova nacija je uvek spremna da se pokrene“. Spomenuo sam Đokovića nekoliko puta – poneki neformalni komentar o tehnici, kompliment o dobrovoljnom radu van terena – kada te pitaju šta misliš o Srbima, korisno je biti navijač.

Pored Aleksandra, dva tipa iz Ministarstva kulture, Vule i Srđan, dele bocu rakije i dobro im ide. Jutros sam ih video u prodavnici. Obojica su uzela slobodan dan zbog ovog polufinala i ponovo će to učiniti ako Novak prođe u finale. Oni pretpostavljaju da hoće. Mašu mi, podižu čaše, smeše se. Prepoznajem još nekoliko parova rakijaša ovde. Počinjem da se osećam kao kod kuće. Zapravo, upoznao sam skoro sve u selu za tim šankom ili ovim stolom. Za doručak, ručak, večeru, svakog dana nedeljama, ovde smo moj domaćin i ja. Ujutru, uveče, na toplom podnevnom suncu, pre i posle sastanaka, svakog dana mog putovanja, više govedine i svinjetine nego što bi iko mogao da poželi – bio seljak ili kralj, imaš samo jedan stomak da napuniš, zar ne? A mi obojica imamo isti dogovor. Međutim, obične mušterije plaćaju punu cenu. Primećujem da je današnja klijentela mlađa nego obično. Mnogi koji su došli ovde da gledaju meč previše su mladi da bi bili učesnici u poslednjem ratu, ali dovoljno stari da pogode kako zbog 11


toga na njih gledaju stranci. Orni su da pokažu pravu Srbiju. Uvek zastanu. Pitaju kako sam. Da li mi se dopada ovde. Da li mi je išta potrebno. Ovog novembra Vuk će napuniti dvesta dvadeset pet godina, tako da njegovo sećanje doseže dalje od poslednjeg rata, onog pre njega, i onog pre tog rata; on ne pokušava nikoga da impresionira. Ali, kakvo je to pamćenje! Svega se seća, svake uvrede, svakog uboda nožem. Lokalnih ubica koje su bez poštovanja govorile o njemu – Vuk je bio jedan od nas! – pre no što bi napali svoju braću tek nekoliko metara odavde. Aleksandar čeka do kraja narednog poena, onda zgrabi bocu koju smo naručili i dve čašice iz šanka. Na ekranu Mari viče k nebu. Mislim da pobeđuje.

Vuk ustukne svaki put kad se čuje navijanje ili negodovanje iz mase. Čeka dok se Aleksandar najzad ne dogega, i pusti ga da sipa prvu turu pre no što opet progovori. Pomislili biste da će Vuk pokazati naklonost. Još jedan Srbin u inostranstvu, svetski prvak, koji krči svoj put i zastupa naciju. Ali on psuje i pljuje na prašnjavu zemlju. Taj momak Novak, vidi kožu na njegovim šakama! Nežna poput latice. Nikad ni dana istinskog rada. Onda dobijete pravog narodnog heroja baš ovde u vašem restoranu i… Prekida misao i raširi dlanove, kao da bi samo budala imala potrebu da čuje završetak te rečenice. Znaš, Gete se divio mojim knjigama narodnih pesama… čak je i Puškin bio njihov ljubitelj! Nazvali su Institut ruske književnosti po njemu. Blizu Dvorskog trga u Sankt Peterburgu. Veličanstven je! Na reč „veličanstven“ Vuk lupi o sto otvorenim dlanom. A ja? Mene ne mogu čak ni brzo da usluže u mom rodnom gradu! Aleksandar porumeni; možete videti šta misli, uprkos slabom osvetljenju koje dopire od lampi. Ali zna da ne treba da ustane. Nadam se da vam je sve po volji, gospodo?, kaže umesto toga, pokazujući ka hrani. 12


Vuk stegne šake i odgovori: Mislite na našu večeru, Alek? Na putovanje našeg cenjenog prijatelja ispunjeno otkrićima? Ili na godine patnje i nasilja koje su mu prethodile? Zaista mi se dopada ovaj tip, ali ko god da je podučavao Vuka o tome kako da bude šarmantan domaćin, mogao je da uradi bolji posao. Srećom, nisam od onih koji zahtevaju da im se danonoćno lickaju čizme. Samo se nasmejem, potapšem Vuka po leđima i kažem Aleku da uživa u meču.

U mojoj profesiji ne bi trebalo tek tako da dođete u neko novo mesto i napravite ogroman račun. Kada sam dobio potvrdu da će sam Vuk biti moj lični „danonoćni pratilac“, pozvao sam nadležnog u Beogradu i zamolio da mi sastavi izveštaj, što brže to bolje. Ko je ovaj tip, upitao sam, i šta on predstavlja? Zašto ga drže u životu? Takođe, kako se on oseća tim povodom? Morate da budete kadri da pokažete kako poznajete lokalnu kulturu, cenite lokalnu istoriju. Ono što ovdašnje ljude čini posebnim. Takođe sam pitao: šta da uzmem Vuku za poklon? Šta bi bilo korisno reći na našem prvom sastanku? Zanemarite njegova negodovanja, svi znamo istinu. Kao što sam rekao Jaru pre njegovog prošlogodišnjeg putovanja u Sarajevo. Ne možete zapamtiti čitav Kuran samo zato što idete na sastanak u džamiju, ali svakako možete citirati nekoliko stihova. Pokažite dobru volju. I ne hodite zemljom uobraženi i arogantni, takve stvari. Želite da postignete dogovor? Onda dođite pripremljeni. Slušajte. Čitajte. Obraćajte pažnju. Istorija Otomanskog carstva? U mom je ručnom prtljagu. Primerak Vukovog rečnika koji čeka autorov autogram? Takođe. Donacija Vukovom muzeju pokraj manastira? Poslata i primljena pre no što sam se i ukrcao u avion. Nema bato labavo! Radio sam ovo i ranije. Telefonski poziv zahvalnosti od upravnika muzeja bio je 13


izveštačen i izražavao je uverenje da će Vaše putovanje biti glatko kao bebina guza. Odgovorio sam: Iz Vaših usta u Božje uši! I odosmo mi.

Đoković se pruži za lopticom koju ne može da dohvati, gomila za šankom združeno zajeca u kolektivnom bolu, a Vuk baci escajg na tanjir kao da mu je svega dosta. Suze mu se skupljaju na dubokim sitnim borama koje se pružaju od njegovih očiju poput paukovih nogu. Kako je do ovoga došlo?, pita u prazno. Zašto mi ovo rade? Ovde sam već skoro mesec dana i zaista ne znam o čemu govori. Oni te vole, čoveče, kažem Vuku, dok nabadam još jedan komad šnicle. Ti si lud. Sipam nam još rakije i izgovorim najkorisniju reč koju sam do sada naučio: Živeli. (Umem da kažem „živeli“ na devet jezika.) On uputi tugaljiv pogled ka dvorani koja, poput mnogo čega drugog ovde, nosi njegovo ime, i koju jedva možemo da razaznamo u večernjoj tmini. Jedne noći nakon previše čašica, rekao mi je šta vidi kad zatvori oči. Sada ne sluša, ali onako je kako mu kažem. Sve je u redu. Meštani blistaju zbog priče o njemu. Da ostajem malo duže, mislim da bih ga ubedio kako nije važno to što su njegovi potomci uradili s jezikom. On je heroj.

Mog prvog dana, nakon što sam bacio torbe u apartman za goste, odveli su me u obilazak čitavog sela. Obično odjednom bude dvadesetoro, dvadeset petoro ljudi. Ovo mesto je prava premija. Ali ja sam zamolio upravnicu da me sprovede okolo samog. Olja je iz Leskovca. Ovde se preselila zbog ljubavi pre deset godina, tako ona kaže, i jedva da je nekuda otišla sve to vreme. Ispostavilo se da je ta ljubav fatamorgana, ali ne marim za to, rekla je, kao da je to istina. Zašto biste napustili neko ovakvo mesto? Pokazala je k predelu iza nas, drečave, blistave zelene boje, tamnoplave, tradicionalne seoske kuće 14


i krivudavi brdski put koji vijuga k manastiru – i odgovor mi nije padao na pamet. Potom je rekla: U redu. Da ti pokažem kako su seljaci živeli poslednjih godina osamnaestog veka. Kao što mi je rekla nekoliko puta, svoj posao shvata ozbiljno. Sve ovo je odgovornost. Vuk odbija ideju o pravljenju imitacije kolibe. Ako ga pitate zašto, on citira Jevreje: Ne kuvaj dete u majčinom mleku, kaže. Teško je održavati vedru atmosferu kad čovek priča na takav način. Ali probajte.

Tog prvog dana, Olja mi je pokazala reprodukciju Vukove kuće u prirodnoj veličini onakve kakva bi tada bila, sve s loncima i šerpama, i skromne spavaće odaje gde Vuk insistira da noći do dana današnjeg. (Mada sam ga jednom ubedio da se sruči na moj kauč.) Olja mi je ispričala o njegovom odgoju, dugim pešačenjima do manastira – predložila je da jednog dana krenem u šetnju istom trasom kako bih je potpuno doživeo – potom je objasnila zašto su mu roditelji dali ime Vuk, „onaj koga veštice neće ubiti“. Vukova priča se razlikuje – on skreće pažnju na svog umrlog brata i sestre, one koje su veštice rado ščepale – ali kako god. Duboko sam disao i zamišljao kako mora da je bilo tada, kad njegov narod nije imao azbuku, i čekao je da je on, da je neko, izmisli. Pomislio sam na užase Otomanskog carstva, krv i vatru. Kako je Vuk sve to zabeležio. Priključio se ustanku. Mnogo sam pročitao pre no što sam došao, ali to nije isto kao kad stojite na bojnom polju. I, kao što sam rekao gradonačelniku, ako ćemo biti pobratimi, onda moram da osetim tvoj bol, kao što ti moraš da osetiš moj. Čujete priču poput Vukove i osećate se beznačajno, bili počasni gost ili ne. U skučenoj kolibi porodice Karadžić s niskom tavanicom, napisao sam u knjizi utisaka: JA VOLIM VUKA, dodao smajlija i pozirao za fotografisanje dok sam se 15


potpisivao. Fotograf bi trebalo da pošalje izbor fotografija mejlom – želim da ih pokažem devojci – ali samo sam isečke mogao da ponesem kući. Polovina je već objavljena u ovdašnjim novinama. Ja u zgradama gradskog veća. Ja dok držim govor u Loznici. Gradonačelnik i ja dok držimo konferenciju za štampu o „zajedničkoj prošlosti naša dva velika naroda“ i potpisujemo dokumenta o bratimljenju naših gradova. Ali kako možemo biti pobratimi? Nemate nikog poput mene u vašoj zemlji, kaže Vuk, dok ispija još jednu rakiju i malo se opušta. (Vuk nije prisustvovao potpisivanju. Pretvarao se da je bolestan. Nema sumnje oko toga.) Istina, kažem mu, nastavljajući u istom maniru. Ali imamo nekoliko pohlepnih matorih ludaka koji misle da im svet nešto duguje. Nakezim se i ćušnem Vuka po ruci. Pogledam bolje i uverim se da samo što ne pukne. Pokažem mu da sam se samo šalio. Pokažem mu da je to gluma, a on se smiri. Ponekad se pitam, kažem, mlitavo mašući prstom, da ne moraš, da li bi uopšte izabrao da budeš u mom društvu. Pa, moj vučji prijatelju, mogu li da predložim da završiš s tim ćevapom? Jede samo zato što je uznemiren i pravi nered po tanjiru. Ali pustim ga da to radi. Dozovem Aleksandra dok prolazi pokraj našeg stola. Kako napreduje meč, Alek? Loše za Srbiju.

Onda je dobro za Škotsku, zar ne? U redu, kaže Aleksandar, sležući ramenima. Ali koga je briga? Škotska je bombardovala Novi Sad kad sam bio beba.

A ne, kažem mu uz kez. To su bili Englezi. Nisu Škoti bili umešani. Zar bih te lagao? Bilo kako bilo, sad smo pobratimi – postoje papiri koji to dokazuju! 16


Pohvalim Aleksandra zbog sve bogatijeg rečnika, kao i akcenta, i kažem da se nadam kako Novak još uvek može da preokrene meč. Potom mu kažem da popije nešto na moj račun. Malo dobrote nikom nije naškodilo. Da sam sada kod kuće, proslavljao bih svaki poen, mahao bih Andrijinim krstom, stajao po stolovima pabova i urlao „Napred, Mari“ kao da mi je rođeni sin, moje vlastito postignuće. Ali ovde je nekako lako osloboditi se toga. Svakako je lakše sad kad imam ono zbog čega sam došao. Ponekad u zoru sedim na balkonu i pitam se kako bih reagovao na ovo mesto da su me ovde poslali, recimo, one godine kad mi je brak propao, ili one kad sam izgubio posao i morao da spavam kod brata tokom tog dugog mračnog Božića za koji sam mislio da se nikad neće završiti. Priličan sam put prevalio odande dovde. Sada plaćam ručkove i ne proveravam račun. Važno mi je da budem velikodušan. Šalju me na ovakva putovanja, gde je ljudima drago što me vide i žele da vežbaju svoj engleski. Stan u koji su me smestili ima pogled kakav se samo poželeti može – poslao sam mejlom sliku svom bratu, naslovljenu BOLJE OD TVOG ŠUPAČKOG KAUČA. S balkona, pošto sam na poslednjem spratu, vidim čak i dvoranu gde se održava godišnji festival u Vukovu čast. Zalazak sunca je u duginim bojama. Takođe i svitanje. Tamo doručkujem, podignutih nogu, slušam ptice i razmišljam o tome koliko je dobro ponovo biti zaljubljen. Kad bih umeo daleko da dobacim, lako bih mogao da zafrljačim kamen s balkona u dvoranu. A u toj dvorani u toku je lekcija iz istorije. Govore posetiocima: Ovde su se odigrale loše stvari. Ali stvari su se promenile. Neki čak kažu: To je ono što bi Vuk želeo. Kao da je on mrtav. A ne upravo ovde, sa mnom, dok cokće zbog tenisa. 17


Dok se Mari ustremljuje k pobedi, Vuk navaljuje na svoj obrok, koji je apsolutno isti kao juče, i prekjuče, i dan pre toga. Nekoliko vrsta mesa s roštilja, kriška belog balkanskog sira, hleb, paradajz, krastavac, zelena salata. Posmatram i deluje kao da on isprobava osvetu. Prvo će zabosti zadnji, oštri kraj noža u sredinu svake kobasice, potom će otrgnuti meso s viljuške i sitno ga seckati. Onda će lupiti tanjir pljosnatim delom noža kako bi očistio nered koji je upravo napravio, tutnuće oštricu na jezik, a komadići hrane će padati sa strane. I sve to dok govori, nabrajajući zločine onih koji moraju ostati neimenovani: lažljivi jezici, krvave ruke, srca od kamena, kaže sebi, a ja bih mogao da budem i nevidljiv. Tvrde da sam jedan od njih, kaže, iznenada podigavši pogled, kao da samo što se setio da sam tu. Isto su uradili Bernsu u tvojoj zemlji. Nalepili ga na bocu koka-kole. Vuk nije ništa bolji s hlebom. Svako posluženje predstavlja metu, i on samo preseče parčiće na pola, a zatim ih ostavlja u korpu za hleb. Između nabadanja salate nožem i viljuškom, drži escajg poput dva komada malog oružja, i čak i kad se smeje, uvek izgleda spremno da ih upotrebi. Što više pijemo, to deluje izvesnije. Sipam treću, potom četvrtu turu iz boce. Nema svrhe, kaže, odgurujući je. Pitam se da li preteruje ili je ovo deo predstave. Kažem: Avion mi poleće u osam ujutru. Taksi stiže u pet. Šta kažeš da ostanemo budni celu noć? Vuk me gleda pravo u oči. U redu onda, dodam. Bez celovečernjih predstava. Ali hajde da se makar kladimo na tenis. Ti budi Srbija. Ja ću biti Škotska. Gubitnik mora da dokrajči bocu. Nakon pola sata i još nekoliko tura, meč je skoro gotov, Srbija je na pragu poraza, oči me pakleno peku, a Vuk ne obraća pažnju ni na šta oko sebe. Pogledaj me!, kaže, podignutih dlanova uperenih k meni. Nakon svega što sam 18


uradio za ove ljude! Slomljen sam! I teško je to poreći. Odeća mu je i dalje kao u siromaha. Po čitavom njegovom telu su tragovi dugačkog puta do manastira od pre mnogo godina, kada su Turci bili gazde, a on nije vredeo ni pola lule duvana. Svakog dana sam prelazio kilometre po vetru, kaže mi. Borio se. I naravno, kad je tamo stigao, pljuvali su po njemu. Da si na mom mestu, kaže, isto bi se osećao. Onda uzdahne i dotakne svinjsku krmenadlu. Danas je svakako malo žilava, ali nije zapravo toliko loša. Nije važno. Vuk to ne može da vidi. I dalje sam niko i ništa za njih, uzdahne. Ne znam da li je to gotova stvar u ovim krajevima, ali koga je briga? Ovo bi trebalo da bude kulturna razmena. Prislonim se i kažem: Ovo mi radimo u mojoj zemlji. Zatim ga nežno zagrlim, rukom mu pridržavajući potiljak. Potom kažem: Hoćemo li? Trenutak ne može biti bolji. Đoković se bori da dohvati jednu nisku lopticu, mlitavo je zakači, ona ostane na zemlji i meč je gotov. Zastave Ujedinjenog Kraljevstva pojavljuju se svuda po ekranu. Njih dvojica se grle. Srpski komentator zvuči kao da umire. Vuk je u svom mračnom svetu, nije primetio rezultat, a ja odlučim da ga ne teram da dokrajči bocu. Samo mu pomognem da ustane i, naravno, nema računa – zato jednostavno klimnem glavom k Aleku, rukom pridržavajući Vuka i uputimo se k stazi koja vodi do njegove kolibe, a potom tek malo dalje niz stazu, krenem da provedem poslednju noć u svom domu.

Kad ga ostavim kod kuće, kažem mu da sam najzad išao u tu šetnju ovog popodneva, gore do manastira. Kažem mu da sam pratio smernice koje mi je Olja dala. Želeo sam da devojci kupim poklon u prodavnici. I neko vreme za sebe, da na miru obiđem muzej, da proverim da li se dobro provodim. Tužna je to priča, na kraju krajeva, zar ne? Čoveče, kažem Vuku, gurajući ga kroz njegova niska vrata. Muzej s tvojim 19


imenom. Tako znaš da si zaista stigao, a? Kažem mu da je pešačenje do manastira bilo sjajno i kako zemlja počinje da se vrti, ispričam mu sve o tome. Da ne znaš da si u Srbiji, mogao bi da pomisliš kako koračaš rajskim poljima. Tako sam to sada sročio Vuku i on se smeje, kao da je sama reč „Srbija“ šala. Zeleno drveće, kažem. Valovita brda! Idilične kolibe! Miris zemlje! Ovo je Srbija! Kažem mu kako sam sve vreme pevao do tamo, slušajući preglasnu muziku, kao da sam jedina osoba u Evropi. Kako sam zastajao da fotografišem i šaljem slike devojci, po nekoliko svaki put, kad god sam imao domet. Kako sam joj slao poruke: Voleo bih da upoznaš Vuka. Divan tip. Veoma značajna ličnost ovde. Kako je odgovorila da bi ona takođe želela da ga upozna i da se nada da se lepo ponašam. Kad mu sve ovo ispričam, Vuk mi zapravo ne odgovori. Umesto toga kaže: Čuj, ko god da si. Ne možeš da traćiš život napijajući se rakijom, to je prečica do groba. I složimo se oko toga, pre no što se rastanemo. On zahrče pre no što dospem do kraja staze.

Pre odlaska u krevet popijem još jedno piće na balkonu. Pivo, ovog puta. Hladno iz frižidera. Mislim, da očistim nepce, kad već ne mogu da razbistrim misli. Otvorim ga i dok stojim na noćnom vazduhu razmišljam o Vuku koji spava u rekonstruisanoj porodičnoj kolibi udaljenoj manje od stotinu metara. O njegovim košmarima. Zavijanju. Većinu noći, kroz zvuke cvrčaka, čujem ga kako gunđa tamo dole, priča u snu o tome kako više ne poseduje svoju kožu, kako su mu oduzeli ime – što je još gore, kako ne može da se oslobodi aure sveca. Razmišljam o svim životima koje je Vuk živeo, njegovim mnogim inkarnacijama. Baš tada pojavljuje se Goranka i nepozvana počinje da priča. Prvo o Novakovom porazu. Onda o srpskom džudou. Onda o svim postojećim 20


vrstama rakije. Kako ne treba da imam poverenja u nju ako nije srpska. Obećavam i kunem se grobom svoje majke. Ne bih ni u snu to uradio.

Onda, najednom, kaže šta ponekad noću vidi, iz ovog ugla, po seoskim stazama. Mladog sedmogodišnjeg Vuka, jasno kao suzu, kako juri kroz šumu i smeje se. Vuka tinejdžera kako mahnito piskara. Vuka u njegovim dvadesetim, kako drži banku na balkonu, podiže čašicu i kaže okupljenima da reči, slova, zvuci moraju odgovarati ljudima kojima služe. Kad je upitam: Koji ti je omiljeni Vuk?, ona kaže da je to deda koji vikendima priča narodne priče oko logorske vatre. On je baš divan pripovedač, kaže ona, povlačeći dim cigarete, gledajući u nebo. A tu je i taj smisao za humor. Topliji od vatre, uprkos svemu. Na kraju, svako dobije onog Vuka kog zaslužuje. Čini mi se da se ti nisi previše smejao? RG2015

Za Vuka, koji mi je pravio društvo

21

Rodž Glas Priče za Izidžet generaciju  
Rodž Glas Priče za Izidžet generaciju  
Advertisement