Page 1


Književna radionica Rašić


© Ognjenka Lakićević © Književna radionica Rašić

Urednik izdanja Ivan Radosavljević


Ognjenka Lakićević

Ljubavna pisma Guglu

Beograd 2017.


I

Emocionalna forenzika


PAPAIN

pošla mi je krv na nos prvi put kada sam te videla stendalov sindrom svaki put kad te vidim alarm nalik na potres mozga kada primakneš lice tvoje vene i arterije, lavirinti puni sirupa od papaje grliš me dok ne postanem sasvim lepljiva pa ne mogu da odem oduvek te znam heroj svake dečje knjige nevinost koja nikad neće sagoreti još tada je počeo taj proces u mojim malim kostima od tada se ne završava narasta i prerasta jalove opomene determinizma slušaj idemo u majami ne znam šta ćemo tamo ali mislim da će tako vreme pre stati jedan život nije dovoljan da temeljno upoznam svaku vlas tvoju svaku ćeliju svako drhtanje jednom si mi poslao video o topologiji krofni i ljudi nikada neću shvatiti geometrijske strukture ali 7


dovoljna je lepota tvoje komplikovane logike poznajem svaku jezivu jazbinu sopstvene duše poznajem velike migracije neurona i pamtim sve što si ikad uradio i kako me je to ponovo stvorilo svaki put kad te ugledam osetim kako mi kreće krv na nos stendalov sindrom svaki put kada se pomene tvoja dobrota ona će jedina opstati od svega što sam ikad volela.

8


FOTOGRAFIJA

ponekad odvoze tela stranice vesti u trakama krvi posle je mirno teskobno je to iščekivanje  vuče se život mučno ali mi ne želimo da strahujemo od opasnosti tako se ne ide kroz život, kažu   spora sezona trećeg svetskog rata grobovi se ipak umnožavaju sve je manje mesta i sve manje vremena mahnito skupljamo iskustva s površine instrukcije kažu da ćemo tako spoznati više ali sve je to samo gangrena gomilanja ničega  fragmentirani iskustvima sumnjamo u velikodušnosti srca umiremo od lekova a ne od bolesti umiremo od ravnodušnosti na pornografiju na bol na molbe na plač na paramparčad života stalno osećam da me prati miris paljevine a onda vidim fotografiju ti grliš najlepšeg braon psa čija se njuška presijava naslonio si nos na njegovo čelo ta četiri oka jedini su prizor koji bih ikada da ponesem jedini prizor koji me menja 9


odlazim spokojno da spavam dok bukte neobjašnjive mržnje gašene ravnodušnošću dok gore naši gradovi bez ikakve drame umreću u snu od ljubavi

10


PROMENE

treba početi od najtežih zadataka na primer da me više ne bude stid od sebe koliko sam samo velikodušnosti pronašla u rovovima sopstvenog parketa u kojima sam se krila ko zna koliko puta tokom godina, strah pravi rupu u stomaku u kojoj nepregledni predeli moje usamljenosti bujaju pomislim li samo da možda jednom planiraš život bez mene potrebna mi je predanost kao jastuk i jorgan sigurnost koju samo zakletva može da pruži   ja sam besramna hulja prodala bih sve za tvoj neprekidni neprekinuti zagrljaj za topli miris tvog temena obmanula bih svakoga samo zbog zgloba na tvojoj ruci prokockala bih sve što imam zbog tvojih obraza ja sam nepopravljiva baraba ni ne trepnem dok mi curi srce ipak preseče me zvuk lomljave u reči napuštanje neka srča je svugde po vazduhu u krevetu u grlu 11


pesimizam je opet poranio stigao je pre zime biće potrebne godine ali omekšaćemo jednom sva ta moja teška, neutešna proleća.

12


EMOCIONALNA FORENZIKA

sezona je sahrana već godinama svaki put ispod levog plućnog krila dublje ulubljenje ali moramo dalje njihovi kreveti su raspremljeni čekaju drugo telo u mučnostima svih tih neupotrebljivih vena valja se kraj niko nije zaslužio onako da živi, kažemo ko želi kosti preumorne i lošu krv posle duge strepnje u mraku na kraju beskrajnih bolničkih hodnika ljudi samo nestaju ko je sledeći svet je posebno osetljiv na decu ponekad pošaljemo poruku za pomoć nadamo se da će nâs nesreća zaobići SMS empatija kao tiha krivica preživelih   bespomoćni smo strahujemo od nepredvidljivosti ponašanja sopstvenih ćelija čitavog života strepimo od rezultata koji kažu da ništa nije u redu od nepredvidljivosti puteva kojima jure kamioni preveliki u odnosu na naša mala kola nadamo se da će ostati bez kontakta očekujemo da je život dobar prema nama 13


naučili smo da štedimo srce ali prolivamo ljubav samo tamo gde nam se ne vraća samo tako smo sigurno bezbedni od gnjecave bliskosti poistovećujemo sebe sa svojim karijerama kažemo da ne volimo moć a za njom izgaramo katalog naših iskustava postaje sve deblji – a šta uopšte znaš o ljubavi – nemaš nikoga za koga bi umro buktimo na poslu, umorni smo za zagrljaj koji nas pitomo dočekuje na vratima vodimo ljubav u tišini da odagnamo prizore iz vesti svađamo se tiho, pristojno, civilizovano nikada ne vrištimo volim te, nemoj da ideš to rade samo ludaci koji vade pištolje zato mi ne verujemo u glasne ljubavi volimo odmereno opasani zidovima zaštite procenjujemo ulog ne zovemo prvi čekamo da budemo zvani ne odgovaramo na poruke danima hranimo nečije nade da bismo ih posle spalili onda opet malo hranili, mrcvarimo tuđa srca igramo se po pravilima koja smo sami smislili moramo da delujemo skupo, jer, kako bi nas inače iko želeo dostojanstvo je važnije od ljubavi vrištimo dok svršavamo samo da damo znak da smo živi, ali ne govorimo kroz jecaje ti si mi sve jer šta će drugi pomisliti, da nemamo ništa ogoljavamo se iz očaja ne iz intimnosti podrazumevamo one koji nas vole to su naši dosadni pohabani dvosedi stočići retko ih slavimo varamo one koji nam veruju 14


ne govoreći im gde nas boli već se sami krpimo tuđim zagrljajima i onda se vraćamo u krevet i kažemo sebi desilo se ali nikad više do sledećeg puta puni smo tajni, zidova, deformisanih dečjih ideala, prekinutih tokova uzburkane krvi, kao da ne pomišljamo da su iza ugla možda baš ona kola koja će nas ubiti pre nego što smo saznali kako je voleti se sa nekim bez kože dobrote se uvek prekasno setimo želim da me voliš toliko da mogu da podnesem svet toliko da mogu da savladavam život svakog dana iznova želim da me voliš toliko da se ne bojim ako mi stignu oni rezultati ako dugo budem gledala samo hodnike bolnica sve dok ne nastane beskompromisni mrak važno je da smo se budili zajedno dok sam imala telo i koliko ranjivo smo se voleli i dok budem brojala poslednje kapi infuzije, misliću na one tvoje fotografije na mom stolu ti u mornarskom odelu odlučno gledaš pravo ti u miki maus majici, smeješ se i dok me mrak bude preuzimao imaću isti onaj osmeh kao kada mi sunce dodirne obraz dok spavam a osećam tvoj nos odmah pored svog neću se plašiti dok me mrak bude preuzimao ti ćeš uvek biti moja jedina, jedina svetlost. 15


NAJKRAĆE LETO

moram da ubijem ovo leto tako je mekano, najlepše, najokrutnije predvečerja se prelamaju kroz neuništivu svetlost mog nepoverenja u sebe leto će samo da iskrvari kroz tvoju toplotu koja će me uspavati na kratko lepše se krvari na toploti ovih dana povređuje me čak i vazduh oštar po obodima sve dok se ne javiš kroz tanke linije slova koje kucaš onim svojim malim jagodicama  pucketa moje detinjstvo koje zaustavlja dah i kažem sebi pusti se neka te stigne sve od čega bežiš neka te stigne i smrt, ako treba pa šta onda pa šta šalješ mi razglednice dok pokušavam da ubijem leto osećam te u vetru koji počinje svako veče kroz njega dišem jedini vazduh koji imam

16


VIDELA SAM TE EMILE

videla sam te emile misliš mom oku nešto promakne nikad ništa sem mene same videla sam te kako prelaziš autoput peške zbunjen i ometan pomahnitalim automobilima e, tako se osećam oduvek, i to po običnom danu i šta je taj moj život u odnosu na stvaranje dana dok se budim otpijem malo vode iz flaše pored kreveta sve je dobro dok je samo voda i dobro je sama sam ne izdajem nikoga svakome dajem podjednako ništa nepripadanje mi spasava život dovoljna je voda pored kreveta i čista posteljina i ta tvoja knjiga videla sam te emile budim se pre alarma, pre zore jer me peče hitnost života a ti, pozivaš se na smrt kao utehu i ne trepneš videla sam te emile ta tvoja rumunska sela u tvome čelu i te namrštene oči kao da ti stalno smeta svetlo a nikada nisi ni izašao na njega ti misliš meni nešto promakne ti misliš vidiš bolje od mene samo zato što si imao više vremena da posmatraš i smisliš kako se kaže to što osećaš a meni život dahće za vratom, nema vremena, šta misliš zašto ne spavam 17


hitno je hitno je mora da se živi i onda kao živim videla sam te emile lice mi je bilo starije od tvog a tvoje je starije od svačijeg probudila sam se mnogo pre alarma koji je zvonio tačno u sedam gledala sam u plafon prestravljena jer i dalje nemam plan a budućnost mi izgleda kao ogromni vulkan čekam da podivlja, tada ću barem osetiti zagrljaj poznatog pritajenost primirja je nepodnošljiva strepnja i taj strah od svega koji samo masakrira sve što je sunce ikad donelo da samo nisam toliko radoznala da mi samo nije toliko žao te radosti u meni koju bespoštedno šutiram po ceo dan jer krivica i radost ne idu zajedno da samo život može nekako da me pusti sklupčala bih se i pretvorila u ništa

18


NA POSLU

provirujem kroz prozor u senci staklene zgrade ljudi puše lupkaju svojim ozbiljnim cipelama za posao dok se ja šunjam hodnicima kao da sam nešto ukrala isprobavam korporativnu igru prijavljujem se na radionicu o protoku migranata sunce mi pada preko šake ta toplina me podseti na to kako je kada te neko drži za ruku na radionici ponekad zapišem nešto ponekad zaplačem onda uzmem bombonu i razlivam slatkoću po nepcima uteha ima ukus pomorandže i uvek je privremena najgora je beskorisnost male odmazde naših udobnosti i evo, nema suza, tek nešto malo čestica stida po kosi i prstima, kao barut čitamo vesti ali svaki put preživimo čitamo knjige iz psihologije ali nikada nećemo znati do kraja šta sve nosimo u sebi ostaje samo da se nadamo da naša deca neće celoga života morati da se oporavljaju od sopstvenog detinjstva

19


NAŠI TETURAVI ŽIVOTI

zatekla sam ih na istom mestu u gradu drže ona svoja piva još od 1993. samo je ambalaža malo drugačija i razbacujem se savetima, ohrabrujem, bahato nudim rešenja za sve prisutne, a oni ne znaju ono šta samo ti znaš, da u meni nema kičme jedan od njih, plavooki, donosi mi pivo i pre nego što sam popila prethodno kao usput kaže lepa su ti kolena ja pogledam u njih, menjala bih sve za tebe i dok s tobom pričam u sebi, plavooki i ja pričamo o verlenu ja mislim na toma ali vidim on priča o polu sve mi je jedno, i pol i tom su u redu mogla sam i gore da prođem trudim se da delujem prisutno ali ne mogu da ne primetim koliko sve ovo ne vodi nikuda ipak bolje ovaj organizovani očaj nego isto to samo svako sam u svojoj kući ovako zajedno nazdravljamo našim teturavim životima koje držimo tik iznad vode mi smo oni koji nikad nisu odrasli i nikad nisu previše živeli pa nisu imali razloga da podvuku crtu mi smo oni uvek pristojni, mi smo oni bez porodica i nemamo plan i opet nazdravljamo našim teturavim životima prećutimo, zato što znamo 20


mi smo oni koji se nismo snašli mi smo oni pametni u sebi odlazim kući, tamo tiho dišu knjige i drugih zvukova nema tek ponekad osetim fantomsko krckanje kičme koju nemam ponavljam u sebi reč ‘zajedništvo’ još jedna od stvari u koje ne verujem noćas mi spasava život kako sam se uopšte našla ovde samo prva slučajnost je bila dovoljna

21


BIOHEMIJA NEŽNOSTI

noćnim tumaranjima po stanu detektujem izmenjenu konfiguraciju molekula vazduha drugačiju geografiju zidova uskomešane navike nameštaja jedva prepoznajem prostor topli vazduh se spustio markira mesta na kojima si bio i svetlost je drugačija prelama se kroz tvoje odbrane koje se bude kada misliš da te otimam ostaju nerešivi  algoritmi tvoje lepote trnjenje ruku svaki put kad odlaziš iz stana  kaže da ne postoji imunizacija na tvoj silazak niz stepenice biohemija naše nežnosti: premale su nam ruke da obgrlimo sve jedno u drugome premale oči da sagledamo sve jedno u drugome male male ruke i nevešte reči i tvoj dnk spakovan u maramicu pored kreveta jedna besperspektivna nedelja prelila se u čitavo leto u kojem ruke moraju da porastu sparno traljavo leto ali promeniće nas zauvek, znam 22


ANATOMIJA ZAGRLJAJA

dlanovi na lopaticama ruka u rukavu prebačena preko ramena spojeni talasi kose udubljenja šaka napravljena po krivinama tvojih obraza ispod kože na hiljade malih magneta zbog kojih dva tela ne mogu da se odvoje mirišeš na svežinu rane koja se tek formira hoću da se grlimo toliko jako da čujem krckanje kostiju dlanovi su ti meki od maženja psa stegni još jače, računa se samo gubljenje daha svi ti hrabri, hrabri zaljubljeni ljudi koji se polako kreću k nemilosrdnom streljačkom vodu nadajući se da baš njih neće pogoditi metak.

23

Ognjenka Lakićević - Ljubavna pisma Guglu  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you