Page 1


Književna radionica Rašić


© Bojan Marjanović © Književna radionica Rašić

Urednik izdanja Ivan Radosavljević


Bojan Marjanović

SUTRA ĆEMO melodrama

2017.


Sve pri훾e su ljubavne pri훾e. Robert Maklijam Vilson

Sve ljubavne pri훾e su pri훾e o duhovima. Dejvid Foster Volas


20:19 h

A šta ako je ovo poslednji put da izlazim iz ovog stana, pita se Goran dok silazi niz stepenice male bele zgrade, relativno nedavno izgrađene na obodu šireg centra Beograda, sasvim dirljive u svojoj jednostavnoj udobnosti i neuklopljenosti u urbanističke planove. Goran se mnogo puta peo i mnogo je puta silazio niz ove stepenice, ali nikada ranije se nije zapitao da li je to poslednji put da izlazi iz stana broj osam. Nikada ranije nije zatvaranje tih teških, smeđih vrata iza sebe i reski zvuk okretanja ključa podizao na nivo metafore. Sada, međutim, Goran hoda sasvim polako i razgleda oko sebe, kao da pokušava da zapamti svaki detalj. Kao da su hodnici zgrade muzej čiji svaki eksponat mora, makar površno, zabeležiti u neku mentalnu fasciklu. Paučina po ćoškovima. Fleka na belom zidu koja je ostala kada je neko zgnječio bubu. Otirač za noge ispred jednih vrata s ilustracijom zavodljive žene s damskim šeširom i dugom muštiklom. Bicikl naslonjen na zid pored stana broj pet. Kolica za bebu pored stana broj četiri. 7


Sve te stvari stoje tu kao neupitnosti ovog prostora. Kao da ih je neki arhitekta pobrojao i odredio da baš na tom mestu moraju stajati. Goran pravi popis svih tih nebitnih sitnica koje zgradu, tu mešavinu betona i gvožđa, čine živim organizmom. Nada se, ako se ponovo nađe na ovom mestu, da će se osetiti kao da tu zaista pripada, ako ih bude prepoznao. Da ga stanari neće ignorisati na hodniku niti učtivo izvijati obrve dok izgovaraju neke neartikulisane pozdrave koji zvuče kao šta ti, nepoznati čoveče, tražiš ovde. Možda je najbolje da se ne viđamo neko vreme. Tek tako. Čovek bi očekivao neku kompleksniju rečenicu koja primorava na promišljanje vlastitog postojanja. Ali, ne, kad se stvari ogole, ispostavlja se da život i njegov dalji tok određuju sasvim jednostavni iskazi. Zdrav si. Ili bolestan. Imaš posao. Ili nemaš. U vezi si. Ili nisi. Srećan si. Ili ne. Recimo, dvoje ljudi provedu pet godina zajedno. To nikada ne kažu jasno, ali ipak veruju da su izgradili poseban intimni kosmos. Veruju da baš njih dvoje čine onaj dobar, redak primer koji u razgovorima poznanici navode kao dokaz da su skladne, duge veze moguće. Ipak, uprkos svemu tome, kad se stvari zakotrljaju ka provaliji, jedno od njih dvoje izgovara neku ofucanu rečenicu, kao da su Ričard Gir ili Meg Rajan zatočeni u romantičnoj komediji, koje Goran nikada nije voleo. Rečenicu toliko istrošenu, toliko puta ispisanu ili izgovorenu da zapravo više nije rečenica. Pretvorila se u standardizovani jauk kojim saopštavaš uobičajene i bolne stvari. Moždajeboljedaseneviđamonekovreme. 8


Sara je, dakle, izgovorila upravo tu rečenicu, a na Goranovo pitanje da li to znači da raskidaju odgovorila je da sad nije u stanju da mu to kaže. A onda je nastavila da gleda u sasvim utišan televizor na kom su spikeri čitali vesti za taj topli, avgustovski dan. Goran sebe dobro poznaje. Svestan je da u ovakvim situacijama ne može da uradi ništa što bi ma kome, a njemu ponajmanje, izgledalo dostojanstveno. Svestan je da neće uspeti da kaže išta razložno niti da dâ neki konstruktivan predlog. Zna, naprosto, da ima samo dva izbora – da odmah zaplače ili da odmah izađe iz stana i time odloži raspad za nešto kasnije. Izabrao je ovo drugo. Vazduh je večeras topao. Kasno je leto, na samom kraju. Ćelavi tip i dalje radi u trafici i robotski jednolično palcem trlja displej mobilnog telefona. Gotovo se naljuti kada ga neko prekine u tome da bi kupio cigarete ili žvake i samo te belo pogleda, ne kaže čak ni dobro veče, već ledeno sasluša tvoj prohtev, procedi nešto poput trista pedeset dinara i kroz mali prozor ti dobaci nekoliko šarenih ambalaža. Kerovi, kao i uvek, laju na aute koji prolaze, blesavi kerovi se ponašaju kao da su čuvari ispucalog i razvaljenog asfalta. Ni po čemu se ovo pozno leto u Sarinoj ulici ne razlikuje, recimo, od prošlog. Da li je moguće da ovako izgleda veče Goranove privatne katastrofe? Ne može da se pomiri s tim. Sve je tako isto kao i uvek! Zar poslednji put ne bi trebalo da bude makar nekako pojavno spektakularan, zar ne bi trebalo da lije neka kiša ili, ako već nebo miruje, zar Goran ne bi trebalo da bude razdražljivi ludak koji ide naokolo, unosi se nepoznatim ljudima u lice i urla: Ali ja nju volim – nemoguće da je ovo 9


kraj – sve ću vas pobiti? Zar je stvarno moguće da dan koji ti toliko menja život izgleda isto kao neka gluva sreda koju ćeš zaboraviti čim od nje nastane neki gluvi četvrtak, misli Goran na putu ka grupici ljudi koja puši cigarete i, okupljena oko limene pečurke, čeka autobus. I dalje hoda polako, ni za mrvicu ne ubrzava hod, pušta noge da lete na jednu, pa na drugu stranu, kao da je ovo veče neko dosadno i lenjo veče četvrtog ili petog dana godišnjeg odmora, a pored njega šumi more u nekim Buljaricama, Čanju ili Bečićima. Iako, trebalo bi da požuri, večeras ima tezgu u jednom kafiću. Goran već nekoliko godina najveći deo svojih prihoda zasniva na tome što svira gitaru u tom klupskom bendu, razlaže akorde, povremeno odsvira neki diskretni solo, otpeva prateći vokal na ponekom stihu, It’s just another day in paradise – Dovoljno je to kad mi kažeš ti dragi bez tebe ne mogu živeti, i tako nekako uspe da skrpi za račune i mesečne troškove. Ili makar da zaradi toliko da ipak ne bude prevelika pozajmica koju mora da uzme od Sare da bi sve to pokrio. A nije, stvarno nije imao to u planu. Svakako nikada nije planirao da živi od tezgarenja gitarom. Pa čak i danas, uprkos načinu na koji zarađuje, Goran voli da misli za sebe da je novinar, iako nema hrabrosti da se tako predstavi baš u svakoj situaciji. Da, studirao je novinarstvo, završio je fakultet u relativno razumnom roku, s relativno dobrom prosečnom ocenom, volonterski ili za vrlo bedne honorare pisao je u nekoliko dnevnih listova, ali, uprkos tome, u tom periodu je stvarno verovao za sebe da je predodređen da bude novinar. Čak je u jednom trenutku, ponesen intelektualnim apetitima, pomislio da 10


bi se mogao, paraleleno s novinarstvom, baviti i društvenom teorijom kao akademski radnik, te je upisao postdiplomske studije teorije kulture. Bili su na prvom predavanju, neka žena vrlo stegnutog osmeha je sedela za stolom i prepričavala opšta mesta o Rejmondu Vilijamsu, a Goran nije mogao da skine pogled s jedne devojke koja je šarenilom svoje odeće činila neodoljiv kontrapunkt bolničkoj atmosferi koju su u učionici stvarale neonske lampe. Sedela je, pogrbljena ispod marame, nogu prekrštenih u širokim pantalonama boje cigle, a po žutoj majici su joj bile razbacane mrvice duvana. U jednom trenutku, javila se i iznela neki komentar na ono što je profesorka pričala, a Goran je jedva uspeo da se koncentriše na njene reči. Međutim, to ga nije sprečilo da se i sam javi, te da nekako, pomalo afirmativno, ali s dozom neslaganja, i sam prokomentariše upadicu te devojke. Šta god da je potrebno, samo da im se što pre ukrste pogledi, samo da što pre uspe da kaže nešto duhovito i natera joj osmeh na lice, samo što pre da se upozna s tom eksplozijom boja koja sedi par mesta od njega. Eto, tako su se nekako, godinama unazad, upoznali Sara i Goran. Stvari su išle jednostavno, pratile su jedna drugu i odvijale se kao po unapred određenim formulama. Gotovo da se Goran i sam povremeno čudio izostanku razmimoilaženja među njima. Naprosto, ništa u životu ne garantuje da ćeš imati sreće da upoznaš nekog s kim ćeš se od početka uklopiti. Oboje su došli iz provincije. Njena mama je bila profesorka književnosti, a tata radnik u propalom gigantu hemijske industrije. Njegov otac je radio kao profesor matematike, a majka kao se11


kretarica direktora u istoj školi. Ona malo zbog porodične istorije, on malo više zbog intelektualne mode, a oboje, dobrim delom, zbog niza iskrenih uverenja, voleli su da parolama i preporučenom literaturom prokazuju kapitalizam. Voleli su da se povremeno šetkaju na mirnim i sasvim bezbednim protestima, razmišljajući o tome da li bi, u nekim drugačijim okolnostima, imali dovoljno hrabrosti da makar jedan kamen bace na nekog pandura ili ćelavog fašistu. Ponekad su, mada bez pokrića, mislili da bi, u pravom trenutku, mogli da ispucaju čitav šaržer u ružnu glavu lošije strane istorije. Voleli su da se bez skrivanja isplaču kad pogledaju neki tužan film. Voleli su da padnu u sevdah kad čuju ovu ili onu pesmu, ali on se nikada nije pomirio sa Sarinom sklonošću ka žestokoj narodnoj muzici. Nije mogao da podnese to podvriskivanje i arlaukanje. Takođe, voleli su da preteruju s kombinacijom piva i rakije. Rakija na eks, pa gašenje pivom, jedno, pa drugo, pa tako sve dok ne obole od hronične upale creva ili jetre. Voleli su i čitav niz stvari zbog kojih su drugim ljudima izgledali smešno i nedosledno, kao što su, na primer, bosanski rokenrol i dalmatinski pop, pomfrit u Mekdonaldsu i Levis farmerke, voleli su da se izležavaju, da kuvaju hranu po receptima s društvenih mreža ili da se jebu vrlo konvencionalno, u mraku i u misionarskoj pozi, sve vreme u stanju potencijalnog poljupca. Skrivali su od drugih da vole da se voze preskupim beogradskim taksijem. Voleli su da odu u bioskop, naslepo, ne proveravajući šta se daje. Mnogo smo toga voleli, misli Goran, mnogo smo se, zapravo, nas dvoje voleli. A, sada, 12


pet godina kasnije – možda bi bilo najbolje da se ne viđamo neko vreme. Goran nervozno izviruje. Ovde staje nekoliko autobusa. Sarin kraj, uostalom, spada u širi centar grada pre svega zato što je dobro povezan s onim što zaista jeste centar, ali Gorana do kafića u kom večeras svira direktno vodi samo jedan od tih autobusa. Srećom, sinoć je posle probe ostavio gitaru i pojačalo kod Ćomija, pa ne mora sad i da juri do svog stana po njih. Tek tada bi zakasnio, a možda bi čak odustao od svirke, spustio se na krevet i, recimo, počeo da razmišlja o tome zašto nije postao onakav novinar kakav je oduvek želeo da bude i zašto tek povremeno za jedan alternativni sajt piše kratke komentare. Ili, recimo, zašto se plaši života u inostranstvu i zašto nikada nije smogao snage da nauči engleski jezik onako kako bi voleo da ga zna. Ili možda ne bi razmišljao ni o jednoj od tih stvari. Možda bi se samo zagledao u prašinu koja se skupila po uglovima stana ili bi nervozno otvarao frižider i premeštao povrće s jedne na drugu policu. Na kraju bi svakako zaplakao, dobro je to znao. Nije siguran samo da li bi zaplakao zato što je tužan jer je Sara, po svoj prilici, odlučila da okonča njihovu vezu ili zato što je kraj te veze, zapravo, kraj njihovog projekta. Projekta koji je, naprosto, morao da uspe. Projekta koji je davao smisao ljubavi i partnerskim odnosima. Ako njih dvoje nisu uspeli da opstanu zajedno, ko će uspeti? Ako nas dvoje nismo mogli da funkcionišemo zajedno, zašto bi, misli Goran, imao poverenja u ma koju drugu vezu s ma kojom drugom ženom u ma kom drugom životu? 13


Utom se prolome prvi taktovi pesme There There grupe Radiohead. Goran izvadi mobilni telefon. „Ej, gde si“, čuje Ćomijev glas i pre nego što uspe da mu bilo šta odgovori, Ćomi postavlja neočekivano pitanje: „Kako ti je ćale?“ Ovo pitanje prenu Gorana. Sasvim je iskakalo iz njegovog toka misli. Kako sad odjednom, usred razmišljanja o Sari, da uleti taj njegov drugi život sina, taj rep produženog detinjstva? Taj život koji, s godinama, sve lošije ume da živi? Od jutros se nije ni čuo s ocem koji već nekoliko dana leži u bolnici, uverava ljude da se odlično oseća i da nema potrebe za brigom. Nije se čuo ni s majkom, koja uglavnom sedi kraj oca i ispituje ga da li treba nešto da mu donese. Nije se čuo ni sa sestrom, koja povremeno odlazi u bolnicu i koja je glavni Goranov izvor informacija o tome kako se otac oporavlja posle relativno iznenadnog srčanog udara. Iznenadnog, jer srčani udar naprosto ne spada u red stvari na koje, ma kakvog da si zdravstvenog stanja, računaš u životu. Ma kako tvoje srce ne radilo po pravilima rada srca, ne postoji taj dan kada ćeš se probuditi i sebi reći – okej, danas idem na posao, svratiću do supermarketa posle da kupim neke sitnice, a uveče ću odraditi jedan maleni srčani udar. A opet, očev srčani udar je tek relativno iznenadan, jer je srce najsmrtonosniji neprijatelj gotovo svih članova Goranove familije generacijama unazad. Cela ta stvar s infarktom je čudna. Goran je za nju saznao tek kada je sve bilo gotovo, nisu hteli da ga zabrinu, te su mu javili tek kada je otac primljen, kada je opasnost prošla i kada su lekari rekli da je u stabilnom stanju. 14


Pade mu na pamet kako je neobično da Sari nije rekao za to, a Ćomiju jeste – iako su njih dvojica dobri prijatelji već godinama, ipak mu je Sara najbliža osoba na svetu. Ili bi to trebalo da bude, ili je makar mislio da bi trebalo da bude, ili je sebe ubedio da bi trebalo da misli da mu je ona najbliža osoba na svetu. Ipak, pokušao je da samom sebi racionalno objasni ovu situaciju. Sinoć se nisu videli jer je Goran imao probu. Nije hteo da joj govori takve stvari preko telefona, a onda, kada su se večeras konačno sreli, dogovorili su se da je možda najbolje da se ne viđaju neko vreme. Naprosto, nije bilo vremena da joj kaže za oca, a sad, zapravo, nije siguran ima li uopšte smisla govoriti joj to. Hej, Saro, znaš, sećaš se mog ćala, onog koji te nervira jer te zove snajka iako nismo venčani niti imamo plan kada ćemo to uraditi, e, pa, znaš, umalo je umro, ali, dobro, pošto je možda najbolje da se ne viđamo neko vreme, nije previše to ni važno, je li, ko ga jebe, to je sad moj problem, zar ne, Goran besno vrišti u sebi, niže reči u imaginarnoj svađi, svaku nemoćniju od prethodne. Ali dobro zna da je jedini razlog što joj nije spomenuo očev napad taj što je naprosto zaboravio to da uradi. Da se setio, zapravo, gotovo je siguran da bi pokušao da odigra na kartu sažaljenja. Pokušao bi, izvesno, da očev zdravstveni problem iskoristi kao argument zašto sada možda ipak nije najbolji čas da se ne viđaju neko vreme. Da, nije to ugodno priznati. To ne govori lepo o njegovom igranju svojih uloga – ni sina, ni partnera. Ali, eto, srećom, zaboravio je da joj kaže da je otac imao bliski kontakt sa smrću. 15


„Dobro je, oporavlja se, ne brini, Ćomi, hvala ti, evo ja uskoro stižem, da, da, okej, kupiću baterije, treba li još nešto, ne, sigurno, okej, zovi ako se nečeg setiš, važi, hajde, vidimo se, hajde, zdravo, zdravo“, vraća telefon u džep, a onda stiže autobus.

16


19:12 h

Okej, da odmah raščistimo neke stvari – nisam ja birala da se stvari tako dese. Naprosto, one se ponekad dešavaju mimo naših izbora. Mimo naše volje. Zapravo ne ponekad – gotovo uvek. Ima ona neka izlizana rečenica, valjda je to rekao Džon Lenon, a ako nije on, onda je verovatno Ivo Andrić ili tako neki drugi internet mudrac, kaže ta rečenica – život je ono što ti se događa dok praviš planove. E, pa, vidite, kao i sve te izlizane rečenice, nerviraju nas upravo zato što su dobrim delom istinite. Glupe su, neinventivne, pune opštih mesta, a, opet, bolno su istinite. Što valjda samo pokazuje koliko smo i mi sami glupi, neinventivni, puni opštih mesta. Ne znam. Zovem se Sara. Prezivam Petrović. Regularno ime i regularno prezime, ako pokušate da me pronađete na internetu, dragi moji, shvatićete da Sarâ Petrović ima toliko mnogo da smo bezmalo pogodne da se transformišemo u neku metaforu. Blago meni. Uskoro ću, za nekih mesec i po dana, napuniti trideset tri godine. Nisam udata i nemam dece. Da je živa, moja baba Vida ne bi bila zadovoljna time. Nikako, vidim je kako frkće i kako vrti glavom, ogrnula je stari prsluk i pod 17


mišku stavila novčanik, krenula je u prodavnicu i samo mi usput dobacuje, onako kako je uvek, usputno, dobacivala sve svoje mudrosti – da ti kažem, ćero, ako žena ne nađe muškarca koji će joj do tridesete napraviti dete, toj ženi sigurno nešto fali. E, pa, dobro, meni možda nešto fali, baba Vida je verovatno bila u pravu. Svakako ne deca, u to sam uverena, ali nešto drugo mi sigurno fali. Recimo, fali mi to što i danas, kada već godinama nije živa, nisam sigurna da li više želim da pošaljem u pičku materinu svoju baba-Vidu zbog stvari koje misli i izgovara ili da je zagrlim i kažem joj da je volim. Sedim sad ovde, sama u stanu. Sedim i čekam da on dođe. Napokon sam danas skupila hrabrosti da mu najavim da moramo da se vidimo, jer moramo o nečemu ozbiljno da razgovaramo. Moramo, moramo, moramo, previše puta sam ponovila tu reč, moramo da ostanemo zajedno, moramo da probamo, moramo da razgovaramo, moramo da se vidimo! Mada, kad bolje razmislim, ništa mi ne moramo. U poslednjih možda mesec ili dva, možda i više, možda čak i čitave godine – dugačak niz neupotrebljivih možda koja nam ništa ne govore i zbog kojih je teško povući granice – eto, u svim tim možda-varijantama život nam pokazuje da zapravo uopšte ne moramo da se viđamo. Osim u prolazu. On ima probu ili svirku, a ja imam sastanak ili konferenciju. On ide sedam dana s prijateljima u Bosnu na planinarenje, a ja idem tri dana poslovno do Niša. Vidimo se tek usput, kad stignemo, popijemo kafu ili nešto pojedemo, je li sve u redu, ma sve je u redu, takav nekakav lud period naišao, mnogo je obaveza, mnogo se radi, 18


mnogo je teško, ma da, ma da, takav je život, jebiga, jer kad ostariš niko ne kuca na tvoja vrata, šta da se radi, ostaje nam što se volimo, klimamo glavom, ljubimo se kratko u usta, sigurno i samouvereno, stari smo znanci, ne moramo ni da se viđamo da bismo se razumeli, kratko se pojebemo, umesto strasti, seks nam postaje puki dokaz fizičkog prisustva, ali to je normalno, tako to ide kada naiđe takav neki period, pa je li tako, pa tako je, možeš li da mi prebaciš nešto malo love, pa mogu, naravno, pa jesi li dobro, pa dobro sam, pa mora li tako, pa mora, je li, tako sami sebe uveravamo, a zapravo, šta to moramo, šta mi to zaista moramo? Davno, bila sam još u osnovnoj ili sam tek pošla u srednju školu, pročitala sam u nekom magazinu jednu stvar koja me duboko potresla. Znate li koji je glavni uslov da dvoje ljudi budu zajedno u emotivnoj vezi? Ako ste, kao i ja tada, odgovorili da je najvažnije da budu emotivno bliski ili možda da imaju srodna interesovanja ili da se ludački fizički privlače ili da, šta znam, imaju sličan pogled na svet, onda ste, verujte mi, naivni kao dete koje ide u osnovnu ili je tek pošlo u srednju školu. Najvažniji uslov da dvoje ljudi opstanu u vezi je vrlo banalan – najvažnije je da budu fizički blizu jedno drugog. Jednostavno tako, neophodan je neki minimalan broj viđanja, podeljenih obroka, kraćih ili dužih seksualnih interakcija, popijenih kafa, spavanja pod istim pokrivačem, odlazaka u kupovinu, razgovora o tome da li nam je trenutno potrebniji novi usisivač ili pegla, kratkih razmena mišljenja o tome da li je pametnije izaći na izbore i glasati za već neko manje zlo ili ostati tog dana kod kuće i biti u miru sa samim 19


sobom. Dakle, najvažnije je da budete fizički blizu jedno drugome, tek to. Ne morate se slagati baš ni oko jedne od ovih stvari i slobodno možete puštati poneku drugu osobu da vam se prošeta mozgom dok se jebete sa svojim partnerom, ali važno je da budete tu, materijalno, telesno, da budete živ komad čoveka na koji drugi živ komad čoveka može računati, otkucaji srca koji stoje u kakvoj-takvoj harmoniji, pa šta ima veze što im je srčana pesmica odurna, tužnjikava i što nikoga više ne zanima, bitno je samo da su oni tehnički precizni i usvirani. Isprazni, konfekcijski džez za dokonu srednju klasu. A Goran i ja već neko vreme nismo čak ni to. Ne ispunjavamo ni taj minimalni, neromantični uslov. Samo se plašimo da to izgovorimo. I zato sam ga zvala da večeras dođe. Bože, ne mogu da verujem do koje smo tačke došli, ne mogu da verujem da smo došli do toga da ja njega treba da zovem da dođe kod mene, da mu upućujem poziv, hej, jebote, maltene SMS pozivnicu, kao da mi je stari prija­telj iz srednje škole koga povremeno vidim da bismo još jednom prepričali isti niz dosadnih anegdota, tek da još jednom lupimo pečat sopstvenom postojanju. Kako smo došli dotle? Šta to nismo primetili usput? Šta nam je to promaklo? Da li se možda pre godinu ili dve pojavio neki znak koji je trebalo uočiti, a mi nismo? Da li je možda onaj razgovor, onaj mučni razgovor kada sam ja htela da probam godinu dana da radim u Švedskoj, u tamošnjem krilu naše organizacije, a on me svim silama odgovarao od toga, vrišteći kako bi udaljenost samo izmrcvarila naš odnos, da li je to možda bio momenat koji je trebalo dru20


gačije analizirati? Ili je drugačije trebalo razmišljati o svim njegovim pokušajima da me ubedi da živimo zajedno, o svim tim pokušajima koje sam ja kategorički odbijala, jer sam verovala – a i dalje (makar mislim da) verujem – u to da je mnogo bolje da svako od nas ima svoje parče prostora gde može da se osami kada mu je to potrebno? Ili je možda nešto mnogo mizernije u pitanju, neki pogled koji sam uputila nepoznatom muškarcu u prevozu, neki njegov uzdah dok čvaka po mobilnom telefonu, a ja pored njega pokušavam da zaspim, neki sekund kad on zausti da nešto kaže, a ja to ne primetim, već nastavim svoju dosadnu priču o tome kako ćemo opet probiti rokove za podnošenje izveštaja o projektu? Možda je upravo tako nekako izgledalo upozorenje da ćemo stići dovde. Okrenite se oko sebe, prijateljice i prijatelji, sad čitate ovu knjigu, probijate se kroz jedan za vas tek puki imaginarni svet, jasno je da se sve ovo što mene boli vas ne može ticati onako kako se tiče mene, ali, hej, iskoračite malo iz privilegovane pozicije jer možda upravo u ovom trenutku vaš partner sedi kraj vas i razmišlja o tome kako ste došli u situaciju da vas više ne poznaje, iako ste vi osoba koju, naime, poznaje najbolje na svetu. Možda se, dok ovo čitate, vaš partner negde jebe, a griža savesti što to radi s nekim drugim samo ga dodatno napaljuje. Znate o čemu govorim – govorim o svim onim trenucima koji su odavno prošlost u vašem odnosu, a vi ste sami sebe ubedili da je upravo to način kako se veze menjaju, sazrevaju, postaju ozbiljnije. A možda se i ne jebe, dragi moji, možda samo hoda gradom, ispija kafe i razgovara s nekim onako kako već dugo nije s vama. 21


Recimo, ja već neko vreme hodam gradom, ispijam kafe, razgovaram i, da budem poštena, povremeno se jebem s Darkom onako kako već dugo nisam s Goranom. Goran je od mene mlađi nepune tri godine, a Darko... Pa, Darko još i više, on je mlađi gotovo punih osam godina. Naravno, to nema veze. Puka koincidencija. Darka sam upoznala, igrom slučaja, negde oko Nove godine u jednom kafiću u koji volim da odlazim. Stajala sam s prijateljicom za šankom, a on se nalaktio i pijan smarao šankera – pusti mi slike u oku, pusti mi tu pesmu, molim te, u tvome oku slike su jasne, srećna ćeš živeti, znaš li ti kakva je to pesma, ma, znaš sigurno, pusti mi je, molim te?! Šanker je bio dosta strpljiv. Čoveku se svašta nalazi u opisu posla, pa i da sluša pijane klince kako baljezgaju i urlaju u želji da budu glasniji od muzike, u želji da ih možda još neko čuje kako, eto, naručuju narodnjake u mestu gde se narodnjaci inače ne puštaju. Možda neko ko deli tu želju s njima, neko ko bi ih zagrlio u tom plitkom transu. Muzika je treštala, elektronski bitovi su otupljivali naše mozgove, a Darko se okrenuo k nama i pitao da li se slažemo da je grozna ova muzika što se čuje sa zvučnika, a ja sam mu, eto, samo rekla da mu je košulja preterano šarena. Tako, jednostavno, samo mi je to izletelo. Uprkos malopređašnjoj pijanoj nadobudnosti, bio je vidno zbunjen, a ja sam ponovila: „Čoveče, prešarena ti je ta košulja, razumeš, pre–ša–re–na“, razvukla sam slog po slog. Da otklonim svaku mogućnost da me nije lepo čuo. Tek ću kasnije saznati da su te smešne šarene košulje omiljeni deo njegove garderobe, a pogotovo mu je draga ta plava košulja s jarkim, crvenim cvetovima. U njoj se oseća kao morski 22


vuk, u njoj svoj višak kilograma doživljava kao stenu koju je isklesalo more. Naravno da sam odmah videla da je Darko klinac i naravno da sam odmah znala da postoji čitav niz stvari o životu koje ja znam, a on ne. Naravno da mi je sve to bilo odmah jasno. Ali, moram reći, bio mi je simpatičan. Tek toliko, ništa više. Par meseci kasnije, jednog jutra mi je pokipela kafa i uprljala ceo šporet. Brisala sam šporet, gledala na sat i proklinjala samu sebe što sam se opet uspavala, što opet kasnim na posao i što ću opet morati da se nekako prošunjam kroz hodnik pored otvorenih vrata kancelarije u kojoj sedi moj šef. Pristojan i uljudan šef, kakav i priliči našoj organizaciji. Šef koji svojim pasivno-agresivnim i zabrinuto očinskim pogledom preko naočara kao da bolećivo govori – pa, draga Saro, zar se nismo dogovorili da nema više kašnjenja? Brzinski sam se istuširala, oprala samo šiške, ostatak kose vezala i obukla prve stvari koje su mi pale pod ruku – crvene farmerke, žute patike, neku plavu majicu i kratku zelenu jaknu. Da, uvek sam volela da se oblačim kao papagaj, a vi, dragi čitaoci i drage čitateljke, ako mislite da je to neukusno, slobodno odjebite u troskocima sa svojim modnim savetima. Sišla sam kratkom nizbrdicom do stanice na kojoj je već bilo makar deset iznerviranih putnika. Kerovi su lajali na automobile, budilo se proleće i kao da niko još nije bio spreman za to, svi su još nosili jakne i sakoe, poneko čak i deblju jaknu, niko još nije imao hrabrosti da se skine u košulju ili majicu. Kalendar to, naprosto, nije dozvoljavao. Kolektivno smo se znojili, a ja sam već poslala poruku svom ko23


legi: „Možda malo kasnim na sastanak, počni bez mene ako stignu ostali, izvini, izvini, izvini!!!“ Naposletku, autobus je došao, već skoro pun, iako je moja stanica tek druga na ruti. Posle svake stanice gužva je bila sve veća, vazduh sve teži, a život sve nepodnošljiviji. Nimalo nije pomoglo ni kada je u jednom trenutku ušla prosjakinja, uboga žena, grbava i izmučenog lica, kao izašla iz nekog srednjovekovnog filmskog geta. Zapevala iz je sveg glasa pesmu o proleću i đurđevku, a ja sam pokušavala da nekako iskopam novčanik i doturim joj novčanicu, ali, pre nego sam uspela, naišla je stanica na kojoj sam morala da izađem. Neka, nema veze, drugi put, moram sad da požurim, sastanak počinje za koji minut, jurila sam ulicom ka svojoj kancelariji. Uletela sam unutra, šefova vrata su, srećom, bila zatvorena, a u sali za sastanke već su me čekali kolega i skuvana kafa. – Hajde, hajde, srećom kasne i ovi drugi na sastanak, a ti, svaka čast, pa skoro da si stigla na vreme. Od koga je, dosta je! – smejao se. Zagrlila sam ga i samo mu kratko i zahvalno prošaputala da puši kurac. Sela sam za sto, otpila gutljaj kafe, pritisnula taster da uključim kompjuter, a zatim se začulo kucanje na vratima. Međutim, umesto saradnika koji je trebalo da dođu na sastanak, na vratima je stajao bradati momak osrednje visine. Pokušavao je širokim osmehom da sakrije nervozu. Držao je neke upakovane kutije i pitao nas da li očekujemo dostavu kurirske službe. Imao je žuti prsluk s imenom firme, a, ispod njega plavu košulju s jarko crvenim cvetovima.

24

Bojan Marjanović - Sutra ćemo  

Roman Bojana Marjanovića

Advertisement