Page 1


Književna radionica Rašić


© Rastislav Durman © Književna radionica Rašić


Rastislav Durman

BOŽANSTVENA, RIMEJK 2016.

Beograd, 2016.


Jer tamo gde Bog neposredno zavlada, zakoni prirode ne služe ničemu. Dante Aligijeri, Božanstvena komedija Zvezde se rasprskavaju, svetovi se sudaraju, u svemiru gotovo da nema mesta na kome se ljudi ne bi smrznuli ili ispržili, a vi i dalje verujete da je krevet nešto normalno. Teri Pračet, Deda Pras ... jedno mora biti sasvim kao naš svet, a drugo mora biti sasvim kao naš svet izuzev jednog detalja, sledeće kao naš svet izuzev dva detalja, i tako dalje. Robert Šekli, Trampa svesti Hijerarhija anđela: nebeski savetnici (serafini, heruvimi, prestoli), nebeski upravnici (gospodstva, sile, vlasti), nebeski glasnici (vrhovništva, arhanđeli, anđeli).


ZEMLJA 1010111111011111010110100:

ZVON Spasao sam Dobrog Boga. Nije da mu se baš radilo o glavi, nisam se pretrgao od posla, nisam se izložio bilo kakvom riziku, ali ne bih o detaljima, da kažemo da sam ga spasao i gotovo. Bilo kako bilo, Dobri Bog je insistirao da mi se revanšira. Očekujući da me upita šta bih ja, razmišljao sam šta da zatražim, da ne bude previše, a da ne bude ni premalo. I jedno i drugo može da izazove gnev božiji i ostavi me bez ičega što mi i ne bi predstavljalo problem jer ništa specijalno i ne posedujem, ali isti gnev može da izazove i druge posledice, a nikako ne bih voleo da se pretvorim u stub soli kao Lotova žena ili ospem prištevima od pete do temena kao Jov ili izgorim kao Sodoma i Gomora. Srećom, Dobri Bog je imao ideju. – Znaš šta, Adame – rekao je Dobri Bog – rešio sam da i ja tebe spasem. A ja do tada nisam ni znao da sam ugrožen i da me treba spašavati. – Jeste, dečko dragi – potvrdio je Dobri Bog – spašću ti život. Trebalo je da umreš za nešto više od dva meseca, ali nemaš brige, ja ću to da sredim. – Nešto više od dva meseca? – zapanjio sam se. – Kraj jula, početak avgusta? Saobraćajna nesreća, kora banane, galopirajući rak, kolateralna žrtva šenlučenja, infarkt, šlog, pad cigle na glavu... – Šta te briga kada se neće desiti? – prekinuo me je. – A ako baš hoćeš da znaš, ništa od toga što si rekao. Zemlju će pogoditi meteor. Tri puta veći od onoga koji je zbrisao dinosauruse. 7


– I ti ćeš mu sad promeniti orbitu? – A ne – odmahnuo je glavom Dobri Bog. – rekao sam da ću spasti tebe, a ne planetu. Sem toga, ne mogu da se mešam u prirodne zakone. Bilo bi neprincipijelno, ipak sam ih ja stvorio. Dobro, neke od njih. Ujeo sam se za jezik da ne lanem da je, ako ćemo o principijelnosti, on stvorio i Zemlju, ali nije vredelo. Čitao mi je misli. – Jesam, ja sam je stvorio,– priznao je, a onda odmah uzdahnuo. – I nije da mi se baš posrećilo. Ali da znaš, i da nije tog meteora, pitanje je koliko bi ova Zemlja trajala. Svakako više od dva tri meseca, ali vidiš i sam na šta liči i kuda sve to vodi. Činilo mi se da je nekako ravnodušan prema svojoj kreaciji. – Ko kaže da sam ravnodušan? – pobunio se. – Nisam ravnodušan, baš me je pogodilo kada se ono oteo vulkan pa potonula Atlantida, a sada mi je žao i amazonskih šuma i plavih kitova. Sa druge strane, ni najveća cicija među poljodelcima ne očekuje da mu nikne baš svako seme. A meni su neke planete Zemlje baš uspele. Ima dosta njih koje su baš po mom ukusu. Nisam znao šta je hteo time da kaže. – To što se priča o paralelnim svetovima je tačno – rekao je. – Postoji beskrajno mnogo paralelnih svetova u univerzumu, među njima malo manje beskrajno se ponavlja planeta Zemlje. Tebe ima na jedno pedeset posto. – Ono paralelni svetovi – prisećao sam se knjiga koje sam na tu temu pročitao – ono kao na jednoj se paralenoj Zemlji Rim nije pobedio Kartaginu nego obrnuto, na drugoj paralelnoj Zemlji još uvek ratuju posle dve hiljade godina, na trećoj paralelnoj Zemlji ni Rim, ni Kartagina nikada nisu ni postojali. – Tako nešto – potvrdio je Dobri Bog. – Nekog tebe iz paralelnog sveta prebaciću ovamo, a tebe tebe prebaciti na njegovo mesto. – Ne znam – rekao sam – ne znam da li je u redu da se izvučem na račun nekog drugog, pa makar on bio ja. 8


– Ne brini ništa – namignuo je Dobri Bog – neki ti su baš prava đubrad i nisu ni zaslužili ništa bolje nego da im se sruči meteor na glavu. Ne mogu tek tako da te izvučem a da ne popunim tvoje mesto jer će biti narušen balans Postojanja ili tako nešto. Zaustio sam da pitam, ali me je pretekao, opet pročitao misli. – Jesam ja sveznajući, ali to ne znači da moram i da razumem to što znam. Možemo da pitamo Uriela da proba da ti objasni ako hoćeš. Ne bih ti preporučio, strašan je gnjavator. – Dobro – složio sam se – gde ću? – Gde god hoćeš – rekao je Dobri Bog – idi, promuvaj se po paralelnim svetovima, pa izaberi nešto što ti se sviđa. Kakvo bi to bilo spašavanje života kada bi morao da ga provedeš na mestu koje bi ti išlo na živce? – Kad krećem? – pitao sam. – Odmah, naravno – rekao je Dobri Bog – šta ima da se čeka kada smo se lepo dogovorili? Osim toga, ne bih da se pročuje ovo za meteor. – Nikada ne bih... – U ovom trenutku zbilja misliš da ne bi, ali znam ja vas novinare. – Ipak je malo prebrzo... – Ma kakvi prebrzo – odmahnuo je glavom Dobri Bog – prva žena te ostavila, druga žena te ostavila, bliže rodbine nemaš, a svoje prijatelje ćeš naći u paralelnim svetovima. Neki od njih će, doduše biti drugačiji nego što su na ovoj Zemlji, ali tu se ne može ništa. Gde li je taj Ambriel, još pre pet minuta sam mu pomislio da se nacrta ovamo. – Ambriel? – Anđeo, jedan od onih sa dna lonca, ali nije loš u duši. Ambriel se pojavio ne baš namršten, ali i bez vidljivog entuzijazma, pa mi je odmah bilo jasno da mu se više dopadalo ono što je prethodno radio nego što je pretpostavljao da će mu 9


se dopasti ono zbog čega je pozvan. Plav i prozračan, anđeoski lep, jedino me je nešto, ne znam šta, podsetilo na koker španijela. Uvređenog. – Adame – rekao je Dobri Bog – dozvoli mi da ti predstavim tvog vodiča kroz paralelne svetove. Bez njega bi ti prelazak iz sveta u svet bio komplikovan, u nekim slučajevima čak i nemoguć. – Drago mi je – rekao sam i pružio anđelu ruku. Prihvatio ju je mlako, promrmljao nešto što je najviše ličilo na gunđanje. Dobri Bog se pravio da to ne vidi. – Hajde, deco – rekao je – krenite vi polako, ja imam neka posla na Tibetu kada sam već na ovoj Zemlji. I Dobri Bog u trenutku nestade. – Hajde – rekao je Ambriel. Pa smo nestali i mi.

*** Pa smo se pojavili. – Nije uspelo? – pitao sam. – A što ne bi uspelo? – pitao je zlovoljno Ambriel. – Šta ja znam – rekao sam. – Imam utisak da smo na istom mestu. – Nismo. – Šta ja znam – ponovio sam – mislim... Nije da sam baš očekivao da u paralelnom svetu ljudi imaju treće oko, rep ko veverice ili da bljuju vatru, ali meni ovaj svet ne izgleda nimalo paralelan, nego ama baš isto kao onaj iz koga smo došli. – Gazda je mislio da je najbolje da krenemo od nekog sveta koji liči na tvoj da se polako navikavaš i izbegnemo kulturni šok. Pogledao sam unaokolo. Isti natmureni ljudi, otrcane fasade, stari automobili, bačena kutija Laki Strajka izgledala je baš kao od koje se nije odvajala moja prva supruga, sa sve istim 10


upozorenjem da ako želim bebu, pušenjem rizikujem da je izgubim ili oštetim njeno zdravlje. – Nije nikakvo čudo što ne primećuješ razlike na prvi pogled – rekao je anđeo. – Tvoj i ovaj svet su gotovo isti, razlikuju se samo u finesama. – Kao na primer? – Apsolutna prohibicija u celom svetu – odgovorio je. – U Americi nije ukinuta 1933, a onda su je postepeno uvodile i druge države. Poslednja negde oko 1949. – I nema cuge? – Nema. – Ni na crnom tržištu? – Pa sad, verovatno negde na planeti postoji još po neki rakijski kazan u teškoj ilegali, ali nikako ne možemo govoriti i o bilo kakvom tržištu. – Onda ne vidim razlog da se dalje zadržavamo – rekao sam. – Ti biraš – rekao je Ambriel i ponovo smo nestali.

*** – Ma, đavola se tu radi samo o finesi – rekao sam vareći batak ptice dodo na podvarku, daleko ukusniji od bilo kog ćurećeg koji sam pojeo u životu. A ni podvarak nije bio loš. Ambriel nije rekao ništa, davio se u porciji pačetine sa orasima u sosu od šumskog voća – anđeli jesu lišeni potrebe za jelom kada su bestelesni, ne moraju da jedu ni kada se materijalizuju, ali on reče da će da naruči nešto lagano da bi mi pravio društvo i da ne bi privlačio neželjenu pažnju personala odsustvom narudžbine kada smo, je li, već došli da ja ručam u restoranu visoke kuhinje „Kod vragolaste mace“ pošto ništa nisam jeo od jutros. Raspoloženje mu se vidno popravilo, a posle nekoliko rečenica kojima sam komentarisao jelovnik izgledalo je da mu postajem simpatičan. 11


– I na mom svetu se na ovom ćošku nalazi restoran, ali se drugačije zove – rekao sam dok smo ulazili. – A na nekim drugim svetovima se na ovom ćošku nalazi isto „Kod vragolaste mace“, ali nije uvek restoran. A pošto anđeli, kako reče, kad nešto rade, rade to punim kapacitetom i nešto preko toga, pačetina se našla pred njim posle tortilje sa ananasom i piletinom, supe od lososa i mirođije i šafran rižota sa gamborima, a pre junetine u sosu od kiselih krastavaca, taljata bifteka (za dve osobe), crvene pastrmke, tiramisua i štrudli s jabukama i cimetom. – Mislim – prineo sam kriglu piva ustima i otpio ne obazirući se na negodovanje u pogledu kelnera, koji je Ambrielu upravo doneo flašu kalifornijskog kaberne sovinjona iz 2002 – odsustvo pića na prethodnoj Zemlji je mnogo više od finese. Posebno ne mogu da shvatim kako se svet tako lako odrekao alkohola. Ne mogu da zamislim Rusiju bez votke, ni Francusku bez vina. Mora da je bilo krvi do kolena kada se tamo uvodila prohibicija. – Naravno da nije prošlo bez incidenata – rekao je Ambriel njuškajući cigaru pre nego što će da joj odgrize vrh – ali krvi nije bilo do kolena. Čak ni do članaka. Tek tu i tamo po neka kap, da budemo precizni. – Ne mogu da verujem – odmahivao sam glavom. – U stvari je sve prošlo relativno glatko – zapalio je Ambriel cigaru. – Pobeđeni u drugom svetskom ratu se nisu ni pitali, a ne zaboravi da je zapadna Evropa bila pod ogromnim uticajem Amerike, ovde čak mnogo više nego što je to bilo u tvom svetu. Prosto su se utrkivali ko će da bude veći Jenki Dudl od Ujka Sema. Australija isto. Staljin je – iako do kraja života nije prestao da loče – borbu protiv alkoholizma shvatio kao takmičenje sa Amerikom, a obaška mu je dobro došlo da ima još jedan razlog za one njegove čistke. Dobar deo Afrike i Azije još uvek su zapadne kolonije u to vreme. U Kini i Mongoliji se nikada nije ni pilo preterano. Sada ćeš ti da potegneš kumis, a 12


ja ću da ti kažem da to nikada nije imalo više od dva i po posto alkohola. A da bi se nešto zvalo bar pivom mora imati najmanje tri posto. I to ti je to. Živeli. Zadržao je gutljaj vina par sekundi u ustima, pa nastavio: – Da vi ljudi obraćate malo više pažnje na prirodne zakone, sve bi vam bilo mnogo jasnije. Svaka međunarodna situacija ti je čist zakon gravitacije, odnos veličine i rastojanja. – Baš me interesuje – rekao sam pokazujući kelneru da donese novo pivo – kako se siroti ja snalazim u tom svetu bez pića. – Rođen si posle 1949 – rekao je Ambriel. – Ne može ti nedostajati alkohol ako ga nikada nisi ni probao. – Možda sam radoznao obzirom da sam mnogo čitao o alkoholu. – Čitao si i „Robinzona Krusoa“, pa opet nisi otišao da živiš na pustom osrtvu. Ako te baš interesuje, tamo si čokoladni zavisnik. – A šta radim na ovoj Zemlji? – Nema te. Bio si na robiji, ali nisi izdržao ni dva meseca. – Majku mu! – opsovao sam. – Ako će ti biti lakše – Ambriel je zabio viljušku u biftek – ovde si bio nevin, namestili su ti pošto si počeo previše da se raspituješ za prihode srednjeg čarapića. – Čega? – Počasna titula daljih rođaka buduće kraljevske neveste. – A kako to misliš „ovde“? To implicira da sam još negde iza rešetaka? – Tako nekako, robijaš bar u pedesetak svetova, u većini s razlogom. Vidiš, Gazda hoće da te skloni u najboljoj nameri, ali nije nimalo jednostavno da ti se nađe pravo mesto u univerzumu. – Nemam ja neke preterane zahteve – rekao sam skromno. – Pravo mesto mora da zadovolji tri uslova – krenuo je da objašnjava anđeo. – Prvo, da ti ne ugrozi zdravlje – negde su 13


se razvili virusi na koje tvoj imunološki sistem ne bi znao da reaguje, ili je klima takva da bi je teško preživeo sa telom koje je raslo u umereno kontinentalnim uslovima. Drugi uslov tiče se stanja civilizacije koja se na nekom svetu razvila – ne možeš tamo gde civilizacije nema jer ne poseduješ ni elementarna znanja o ishrani u prirodi ili samoodbrani, a nisi ni za svetove koji su toliko otišli napred da ni vodokotlić ne bi znao da upotrebiš, pa bi te zatvorili u zoološki vrt. Treće, tvoj položaj u svetu, pošto ćeš zameniti tamošnjeg sebe i živeti u njegovim cipelama. Gazda sigurno ne bi voleo da te ostavim negde gde je tvoja porodica viđena za krvnu osvetu ili si u dužničkom ropstvu. Sve u svemu, sva tri uslova ne zadovoljava ni jedan procenat svih paralelnih svetova u Postojanju. – Ali taj jedan procenat... – Predstavlja ako ne beskonačan broj svetova, onda bar broj koji je veći od broja atoma u ovoj viljušci plus broj atoma u ovom zalogaju. Atomi sadržani u zalogaju završili su u ustima anđela. – U dve reči – nastavio je on – mi sada kao da smo u ogromnom skladištu seknd hend polovne obuće, na sve strane cipele, kraja im ne vidiš, ali postoji svega nekoliko parova koji su tvoj broj, prijatno razgažene i neće ti praviti žuljeve. Mogu da nam budu pred nosom, ali i zaturene u nekom ćoškiću. Šta kažeš na to? Hteo sam da kažem kako će mu se ohladiti pastrmke, ali nisam, imam i dušu bez obzira na to šta se na mom svetu o tome priča. – I šta ćemo sad? – pitao sam. Nije odgovorio, nego počeo da čereči pastrmku. Siguran sam da anđeli ne mogu da čitaju misli, ovo je spontana reakcija gladnog anđela – zapravo nikako gladnog posle svega što je pojeo, pre će da bude alavog anđela. – Kako šta ćemo? – rekao je posle zalogaja. – Ono ćemo što se obično radi kada kupuješ obuću, da ostanemo pri poređenju. 14


Probamo i probavamo dok ne nađemo što nam odgovara. Kao u Pepeljuzi samo obrnuto, ne tražimo devojku koja odgovara cipeli, nego cipelu koja odgovara devojci. Figurativno. – Možemo li makar da krenemo od modela koji mi se sviđaju? – pitao sam. – Kako stojimo sa vanzemaljcima? – Ima – potvrdio je Ambriel gledajući u vinsku kartu da odabere nešto uz desert. – U devedeset posto slučajeva bliskih kontakata treće vrste vanzemaljci su pokorili Zemlju. U nekih dva posto slučajeva vi ste pokorili njih. U sedam posto se još uvek ratuje da se vidi ko će koga. Samo jedan posto predstavlja ako ne baš pravu idilu kao u „Ratovima zvezda“, ono bar kakvu takvu koegzistenciju. Verovatno negde imate i drugačiju vrstu odnosa, ali to je na nivou statističke greške. – Da se vratimo na onaj jedan procenat. I to bi trebalo da je gomila svetova, svašta tu može da se nađe. – Može. – Nešto i za mene? U ruci anđela ni iz čega pojavio se tablet. – Sad ćemo da vidimo – rekao je, a onda sav ponosan dodao – Orange Mc Clear, najbolja mašina u svim paralelnim svetovima. Da vidimo... Onda se namrštio. – Nema ništa što bi odgovaralo? – Ne, prazna baterija. Najbolja mašina u svim paralelnim svetovima, ali mu je to mana. Baterije. Tablet je iščezao. – Najbolje da krenemo – rekao je Ambriel. – Nemamo baš puno vremena. – Dobro – pokušao sam da prizovem dašak optimizma – nije baš ni da moramo da odaberemo danas. – Očas prođe milenijum, neće dva tri meseca – rekao je Ambriel. – Osim toga, moramo da uračunamo plus minus koji može čak i da pređe trideset posto. Ne protiče vreme u svim svetovima isto, nije na svakoj Zemlji 2016. Dobro, uglavnom je tu negde, 15


ali ima i svetova koji su zaglavili na kraju devetnaestog veka, kao i onih što su stigli do dvadeset drugog. Jedan čak i do 2492. – Zašto? – Pojma nemam. Da mogu da razumem te stvari ne bih sada bio tvoja dadilja, nego radio nešto sa Serafinima i Heruvimima. Bilo mi ga je žao, pominjanje serafina i heruvima mu je očigledno pokvarilo raspoloženje pošto je poslednji zalogaj kolača žvakao gotovo bez uživanja. Odjednom, u ruci više nisam držao kriglu nego samo dršku, a resto se pretvorilo u oblak srče koji se razleteo unaokolo. Drugi metak ispaljen iz nečega sa prigušivačem pogodio je tanjirić na kome je doskora bila štrudla sa jabukama i cimetom, treći Ambiela u čelo. – Dole! – viknuo je i povukao me na pod. Video sam da nestajemo, a onda sam nestao sasvim.

*** – Nije to ništa – čuo sam anđeoski glas pre nego što sam otvorio oči. – Udario si glavom o nogu od stola. Evo, sad ću da dunem, pa ni čvoruga neće ostati... – Čekaj malo – pitao sam – zar ti maločas nisi fasovao metak u glavu? – Fasovao sam dva metka, pizda joj materina kurvanjska – pokazao je Ambiel. – Jedan u glavu, drugi u debelo meso. – I tebi nije ništa? – Ostao sam vidljiv, ali sam se vratio u bestelesno stanje kada sam završio sa jelom da se ne gnjavim sa varenjem. Metak u glavu je u redu, ali nije morala da mi upropasti farmerke, jedva sam našao model koji odgovara mojoj anatomiji. – Žao mi je. Super – nisam znao šta da kažem. – Mislim super je što si bio bestelesan, pa ti nije ništa. 16


–Ma, ništa mi ne bi bilo ni da sam u tom trenutku bio od krvi i mesa, možda malo gnjavaže dok se prekombinuje materija i gotovo. Zna ona da mi ništa ne može. – Zašto je onda pucala? I koja ona? – Pa Lilit, krava jedna demonska. I nije pucala da ubuje mene, nego tebe. – Šta sam joj ja skrivio? – Ti ništa, htela je da napakosti Gazdi. Ako pogineš van svog sveta, ode dođavola balans prostora, vremena, Postojanja i još gomile toga što se od Anđela mog ranga ne očekuje da razume. Nije da bi propao univerzum, ali bi bilo papirologije i gnjavaže odavde do večnosti. Sva sreća što je krava htela da bude moderna pa ponela uzija u koji se ne razume, da je odabrala bodeže ili samostrel, ti više ne bi imao nikakvih problema u životu, ali bismo ih mi imali onoliko! – A šta ćemo ako sledeći put potegne samostrel? – Nema sledećeg puta. – Odustaće? – Ne znaš ti tu demonsku sortu, to ti je ko pitbul, kad zagrize nešto ne pušta. Sledećeg puta neće biti zato što neće moći da nas nađe. Zna da mi je ovo najomiljeniji restoran u Postojanju pa je bilo sasvim logično da mi tu postavi zasedu. Ubuduće može da se slika, nema šanse da prokljuvi gde smo. Valjda. Nije bio naročito ubedljiv, ali mu je celo lice zračilo zaraznim optimizmom. – Dobro – uzdahnuo sam. – Gde smo sada? Ambriel je pogledao unaokolo. – Pojma nemam – rekao je. – u datom trenutku bilo mi je važnije da odande odem, nego da negde stignem. Uhvatio sam prvu slobodnu struju, a ona nas je bacila ovamo. I ovo je ličilo na moj svet, ali van naseljenog mesta. Ovde potok, tamo cvet, vrbe pored vode, livada, pa malo dalje hrastova šuma. Nešto mi je nedostajalo, nisam znao šta. – Kada prelaziš sa sveta na svet, obično se nađeš na istoj geografskoj širini i dužini ako se ne programiraš drugačije – 17


razmišljao je naglas Ambriel. – Tamo odakle dolazimo nalazi se centar grada, a ovde je netaknuta priroda. Nema ni ruševina, što znači da Novi Sad nikada nije ni sagrađen na ovom svetu... Ovo mi je pomoglo da shvatim šta mi nedostaje – prvo buka, a onda i ostali tragovi. Čak i daleko van grada se nalaze dalekovodi ili bandere, kada nije pravi put ono je staza, vidi se trag aviona na nebu, a ako nema baš ničeg drugog tu je prazna plastična flaša ili neko drugo đubre. Ovde ništa od te vrste. – Baš čudno – rekao je Ambriel – vi ljudi imate običaj da se nastanjujete u najgorim nepristupačnim vukojebinama kao što su kamenjari, pustinje i prašume, a pogledaj, ovde su uslovi idealni, pa ni traga od vas. Tiranosaurus reks bio je strašan još u vreme jure i krede, a za ovih šezdeset i pet milona godina radio je na tome da postane još strašniji. Sva sreća što je njegov prvi udarac, kada se odjednom pojavio ni od kuda, bio namenjen bestelesnom biću a ne meni i što smo dobili sekund dva u kojima je T–Reks bio zaprepašćen time što Ambrielu nije ništa. Nestajući, čuli smo kako urla. Stekao sam utisak kako se ne radi o kriku beslovesne zveri nego vrlo smislenoj psovci.

*** Sedeli smo na terasi nad obalom i pili, kako me je Ambriel obavestio, najbolje koktele u univerzumu, zbilja su bili dobri. Osim koktela, dopalo mi se ono što sam pročitao u novinama dok je anđeo kuckao po svom Orandž Mek Kliru – baterija je u međuvremenu proradila – dopalo mi se kako se ljudi smeju, dopala mi se boja neba. U dve reči, taj svet mi se dopao na prvi pogled, ali nisam mogao da ostanem ovde, moj ovdašnji ja završio je pod točkovima autobusa u Čizviku pre dvadesetak godina – malo londonska magla, malo nije gledao gde ide – pa nije bilo parnjaka koji bi me zamenio na mojoj Zemlji. Ovde sam višak, poremetio bih neki balans ili tako nešto. Par sati 18


s vremena na vreme mogu da boravim na svetovima bez parnjaka, ali više od toga ne; nema problema sa turističkom vizom, ali od boravišne dozvole nema ništa. Baksuz. Baksuzi smo obojica, i ja on i ja ja. Naručio sam još jedan koktel – dupli – u nadi da će se anđeo zamajavati tabletom dovoljno dugo da se opijem od tuge što mi je ovaj svet nedostupan. – Mislim da sam našao nešto – rekao je on – kako stojiš sa belim lukom? Jel’ voliš beli luk? – Naravno – odgovorio sam – potpuno se slažem sa onim što je rekla Elis Mej Brok, pa kaže: dodajte origano da jelo bude talijansko, dodajte vino da bude francusko, dodajte pavlaku za ruski šmek, dodajte soja sos da jelo postane kinesko, ali svakako u sve to dodajte beli luk da bi jelo postalo dobro. – Vidiš, to sam propustio, da upoznam tu Elis – rekao je Ambriel, praveći belešku da se kasnije upozna sa materijom. – Svejedno, ako voliš beli luk, onda imam svet za tebe. Klima ko sa bilborda turističke agencije za najprodavaniju destinaciju, društveno uređenje možda nije baš prava utopija, ali je stabilno već vekovima bez nagoveštaja da će se promeniti, a i pozicija tamošnjeg tebe je sasvim solidna. I tamo si novinar, samo ne u štampanim medijima, nego na televiziji. – Ja volim novine – rekao sam. – Predomislićeš se kada ti kažem da zarađuješ deset puta više nego na tvom svetu i da gledaoci obožavaju kako vodiš svoju emisiju u udarnom terminu. – Hoću – složio sam se. – Kakve veze ima beli luk sa klimom, stabilnim društvenim uređenjem i mojom televizijskom karijerom? Zašto si me pitao da li volim beli luk? – Zbog vampira – odgovorio je. – Nema ih mnogo, jedva dva posto, ali su konstitutivan narod. Nisi šovinista, zar ne? – Daleko bilo. – Vampiri su tamo poprilično ovladali veštinom samokontrole. A i da nisu, dovoljno ti je da imaš belog luka u krvi, pa ti neće ništa. Kao ni što komarci nikad ne idu na one koji mirišu 19


na neki B vitamin. Uostalom, pogledaj sam. Prođi malo kroz njihovu Vikipediju. – Čekaj malo – rekao sam. – To nije ovaj svet? Mislim, ne nalazimo se u vampirskom svetu, zar ne? – Ne, taj je bar dvadeset dimenzija daleko odavde. – Pa kako onda da čitam njihovu Vikipediju kada se on nalazi na internetu onog sveta, a mi smo na ovom. – Kažem ti da je Orindž Mek Klir najbolja mašina u svim paralelnim svetovima. Proizvođač, doduše, nije predvideo mogućnost surfanja kroz paralelne svetove, ali sam ja zamolio Uriela da ga malo dotera. Od tada su se i pojavili mali problemi sa baterijama, ali ne možeš da imaš sve odjednom, zar ne? Dao mi je tablet. – Ne izgleda loše – rekao sam pošto sam video par strana. – Ali ratluk sa belim lukom? Ne čini li ti se to malo preteranim? – Pitanje doze – objasnio je. – Vampiri polako stiču otpornost prema belom luku, pa količina u krvi mora da se povećava kako bi ih držala na distanci. – A šta kada steknu potpuni imunitet? – Ovim tempom se to neće desiti u sledećih tri stotine godina, u međuvremenu će se smisliti nešto drugo – rekao je anđeo pun optimizma. – Kako god, tebe to ne kači, osim ako ne računaš s tim da ćeš živeti večno. – Postoji i ta opcija? – Ne u ovom univerzumu. Idemo da vidimo ili ne? – Šta ja znam... – Stabilnost društvenog uređenja počiva baš na prisustvu vampira u društvu, moraju da se nose sa tim pa nema prostora za diktatore, anarhiste, revoluciju, religiju, krupni kapital i tajna društva. Kad god su to probali vampiri su preuzimali dominantnu ulogu, pa su nagrabusili i naučili da se ne isplati. Vratio sam mu tablet. – Možeš li da pronađeš nešto drugo? Uzdahnuo je. 20


– Nisi li mnogo izbirljiv za osobu na čiju planetu treba da se sruči meteor? Nisam stigao da odgovorim, za našim stolom se odjednom našao Dobri Bog. – Momci, kako ide? – pitao je, a onda se obratio kelneru koji je odmah prišao stolu. – Meni zvon. Kelner je podigao obrvu. – Dve trećine maraskina, obavezno zadarskog, trećina štoka, obavezno iz Trsta, i leda unutra tolko da ispuni čašu – objasnio je. – Zato se i zove „zvon“, zbog zvuka kockica leda u mešavini likera i konjaka. Kelner je sa razumevanjem i primesama divljenja klimnuo glavom, lako se naklonio i otišao. – Profesionalci se uvek prepoznaju i uvažavaju – rekao je zadovoljno Dobri Bog, a onda obratio nama. – Niste baš mnogo napredovali, zar ne? – Pa kad izvoljeva – uvređeno je gunđao Ambriel. – Te mu smeta prohibicija, te vampiri... – Pa mora da izvoljeva kada bira kako će da živi do kraja života – sa razumevanjem je rekao Dobri Bog. – Jeste – složio sam se ja. – Ne razumem zbog čega se diže tolika prašina – nastavio je da gunđa anđeo. – U krajnjem slučaju, jedna od hiljadu inkarnacija... Dobri Bog je tako nagazio Ambriela pod stolom da je ovaj u trenutku postao ljubičast. – Inkarnacija? – zainteresovao sam se. – Pusti ga, lupeta – rekao je Dobri Bog. – pobrkao je lončiće. Religije. A da u tom lupetanju i ima nečega i kada se ne bi radilo o službenoj tajni, rekao bih ti da jedna inkarnacija nema veze sa drugom. Kakve veze ima Aleksandar Makedonski sa morskim krastavcem? Sada si to što jesi, živiš život koji je neponovljiv u univerzumu. Da on to može da shvati ne bi bio to što jeste nego radio sa heruvimima i serafinima. 21


Ambriel je obesio nos. Kelner je doneo tri zvona i stavio ih na sto. – Na račun kuće – rekao je. – Naš šef je oduševljen. Da li je gospodin možda autor koktela? – Ne ja, jedan moj poznanik, leto 1983, makarska rivijera – nasmejao se Dobri Bog. – Biće mu drago kada mu kažem da se vašem šefu dopala njegova kombinacija. Kucnuli smo se čašama i led je zbilja zvonio. – Ovako kako ste krenuli, nećete nigde stići – rekao je Dobri Bog. – Muvaćete se po paralelnim svetovima ko muve bez glave i na kraju nećete uraditi ništa. Moraćemo malo da se organizujemo. – Kako? – pitao je Ambriel. – Sve sam isplanirao – rekao je Dobri Bog. – Par dana je malo da Adam vidi da li mu se neki svet dovoljno dopada da se na njega preseli, ali više od toga nemamo da se upuštamo u manipulacije sa vremenom, a to nećemo pošto već dobrano pritiskamo prostor. Napravio sam spisak, imate tu desetak paralelnih svetova za koje je procenjeno da bi mogli da dođu u obzir, pa provedite par dana u svakom, a kada ih sve obiđete, Adam će odabrati jedan od njih. – Možda neće biti potrebe da ih sve obilazim ako mi se neki od njih dopadne odmah – rekao sam. – Ja bih na tvom mestu ipak obišao sve – rekao je Dobri Bog. – Na kraju ćeš se ionako vratiti tamo gde odabereš, a u međuvremenu možeš da uživaš u putovanju kakvo se malo kom smrtniku nudi. Zapravo si u svojoj generaciji na svojoj Zemlji jedini kome se pruža prilika da otkriva nove svetove, planetu ste potrošili, a nema kapaciteta da se dobaci dalje od Marsa i to tek za koju godinu. A ta, kako znamno, tvojoj Zemlji nije pisana. Zar nisi radoznao? – Jesam, ali u granicama zdravog razuma – odgovorio sam. – Tiranosaurusi koji psuju i vampiri kao faktori društvene sta22


bilnosti su kilometrima daleko na onoj drugoj strani pomenute granice. – Što nije razlog da ne popijemo još po jedan zvon pre nego se krene na Zemlju 641 – rekao je Dobri Bog. – A kako se rešava problem Adamovih parnjaka na tim svetovima? – pitao je Ambriel. – Može da bude svašta ako se dva Adama nađu na istom svetu u isto vreme. – Postojanje bi vrisnulo do neba – složio se Dobri Bog. – Dok naš Adam bude živeo život tamošnjeg Adama na Zemlji 2.392, neko će tog tamošnjeg Adama da odvede na njegovu Zemlju. – Kako će se tom drugom Adamu objasniti šta ga je snašlo? – pitao je Ambriel. – Ne moram ja nikom ništa da objašnjavam – odbrusio je Dobri Bog. – Jesam li ili nisam svemoguć? – Ne pada mi na pamet da dovodim svemoć u pitanje – brzo je rekao Ambriel – pitam samo u smislu instrukcija. – Nećemo da komplikujemo – rekao je Dobri Bog – uspavati onog drugog, pa neka spava dok ga ne vratimo kući. – Gde da spava? – pitao je Ambriel. – Zar baš sve moram ja da smislim? – uzdahnuo je Dobri Bog. – Imamo dole valjda još neki manastir u kome ne postavljaju pitanja nego rade šta im se kaže? A kada se vrati na svoj svet korigujemo pamćenje i njemu i njegovoj okolini i nikom ništa. Dete, daj još po rundu. – Da li je moje prisustvo ovde još uvek neophodno? – pitao je Ambriel. – Nego šta – odgovorio je Dobri Bog. – Kako Adam tamo da stigne gde treba ako ga ti ne odvedeš? – Dobro, nema problema – rekao je anđeo – odvedem ga, ostavim i vratim se po njega za par dana. – Ne baš – nije se složio Dobri Bog. – Mora neko da mu se nađe pri ruci i pomogne mu da se snađe. Ako treba da se nađe u tuđoj koži, neko treba da mu kaže gde se ona zakopčava. Ako 23


počne da da zove ljude pogrešnim imenom – a u jednom svetu ljudi ne moraju nužno da se zovu kao u drugom – ako u rođenoj kući krene u kuhinju, a završi u ostavi, ako ne bude znao šta pije u kafani u kojoj je stalni gost, ako ne bude znao kako se zove predsednik republike, ako bude radio sve to ili nešto od toga, neće da valja. Ljudi će pomisliti da je dobio galopirajućeg Alchajmera i zatvoriti ga u ustanovu, a onda nismo uradili ništa. Ideš sa njim da mu govoriš kako se ko zove, gde mu je kuhinja i šta pije. – Dobro – složio se Ambriel bez oduševljenja. – E sjajno – rekao je Dobri Bog – hajde, deco, još po jednu, pa da se ide. Kucnuli smo se. Zvonnn...

24

Rastislav Durman: Božanstvena, rimejk 2016.  
Rastislav Durman: Božanstvena, rimejk 2016.  

Pročitajte prvih 20 strana romana

Advertisement