Page 1


Književna radionica Rašić


© Aleksandar Novaković © Književna radionica Rašić

Urednik Ivan Radosavljević


Aleksandar Novaković

Gloriosa roman

Beograd 2017.


The war and the revolution are inseparable George Orwell


TOMISLAV Po meni, pored slabih i iskonski zlih, postoje još tri pasmine ljudi na ovom svetu: heroji, lažni heroji (koji su često mešavina slabih i zlih) i Duško. Ni danas nisam siguran koliko je on pravi heroj a koliko jedan od nas, slabih. Ako to i nije, Duško je toliko dobro igrao heroja da je razlika između njegovih dela i junaštva neznatna. Moram reći da, kad se govori o poznatima, ljudi teže da stvari preuveličaju ili umanje. I, naravno, uvek su bili tu, videli su sve, oni su poznavali poznate bolje nego oni sebe same, oni su… Ja nisam. Duško Popović je bio moj školski drug, ali ne i najbolji. Jedan od desetak drugara. Sprijateljili smo se tek kad smo se zamomčili. U ono vreme kad smo, posle Velikog rata, bili malci (ne kažem klinci jer se u našem kraju „tera u klinac”) čini mi se kao da ničega nije bilo. Skoro svi smo odrastali u nemaštini, u varošici Č. u zapadnoj Srbiji. Duškov otac, Spasoje, bio je žandar a majka Vida domaćica. Živeli su u ruševnoj kući na kraju varoši. Tu „vilu promaju” nasledili su od Duškovog dede Vlastimira. Duško je bio omalen, crnomanjast, lepuškast, plah, svojeglav i pametan. Bio je, za razliku od mene, okretan, talentovan za sportove, prava žiška. Znao je da se kao majmunče uzvere uz najveći bor u gradskom parku za manje od trideset sekundi. Osvajao je nagrade na takmičenjima iz trčanja. Kad bi na njega udario malac viši za glavu i deset kila teži, Duško bi ga, uz opštu graju i navijanje, nahra7


nio prašinom u školskom dvorištu. Imao je snagu u pesnicama a ni srčanosti mu nije manjkalo, ali ono što je Duška krasilo je bila finta, veština. Znao je da svoju, nazovimo je tako, manu, iskoristi kao prednost i obori nadmoćnijeg protivnika. Napominjem da, iako je mogao, nikad nije napao nekoga. Uvek je branio sebe i svoje drugove. Znao je da odbrusi, da bude prgav ali ne i da te povredi. I kad bi se nadurio zbog nečega to nije dugo trajalo. Takav je bio s osam i isti takav je bio s osamnaest godina. Meni se on tada činio nekako natprirodnim, preterano savršenim da bi zaista postojao. Ali neke rupe na tom sjajnom oklopu sam video već tada. Možda zbog toga što sam znao, kao i danas, da ćutim i posmatram. Ne znam da li sam ikad imao neki drugi dar ali nećemo sad o meni. Ovo je Duškova priča. Znalo je da mu, kad je pričao o nekom kaubojskom romanu koji je nedavno pročitao, zasuzi oko. I to bi obično bilo kad bi opisao deo u kojem najbolji šerifov prijatelj pogine ili banditi s leđa upucaju starog telegrafistu. Njegove užarene crne oči bi na tren dobile dva zlatasta polumeseca a potom bi zgasnule. U uglu oka bi se pojavila jedva vidljiva kap koju bi hitro otro kao da mu je neka, samo njemu znana, čestica upala u oko. Mislim da sam ja bio jedini od dečaka koji je to mogao da vidi. Možda zbog toga što sam svakog koga sam znao stavljao pod lupu i tražio nedostatke. Takav sam i danas – najveći cinik koji je postojao. Eto dokaza da se ljudi ne menjaju s godinama, a ako se i menjaju to je obično nagore. Anđelčić u detinjstvu – gad u starosti. Bilo je i drugih rupica o kojima nisam pričao drugovima. Jednom sam ga video kako s tezge Đura Pekara u Tešnjarskoj ulici krade kiflu. Đuro je, okrenut leđima, brojao pazar a Duško je, u trenu, uleteo kroz širom otvorena vrata, zgrabio pecivo i izjurio napolje. Naravno, Đuro ga nije video. Drugi put sam ga ugledao u viru potoka, u brdima iznad varoši. Bio je avgust mesec i ja sam se tu zatekao jer sam hteo 8


da lovim ribu „na ruke”. Imao sam deset, ne jedanaest godina. Duško je go, kao od majke rođen gnjurio, praćakao se udarajući stopalima po plitkom, kamenitom dnu, i sve bi bilo, kako da kažem, uobičajeno da nisam video gadne, tamnocrvene tragove kaiša na njegovim leđima. Bio mi je okrenut leđima. Baš sam se udaljavao kad je on skočio, besan i drhtav, okrenuo se prema meni i povikao: – Ako nekome kažeš za ovo umlatiću te k’o vola u kupusu! Bilo je u njegovom glasu koliko pretnje toliko i preklinjanja. Ili bar danas tako mislim. Uglavnom, kratko sam klimnuo glavom i ne osvrćući se zaždio odatle. I mene je moj otac tukao ali nikad tako. Nikad to nikome nisam ispričao, delom iz straha od Duška a delom i iz straha od Spasoja koji je tada dogurao do čina kapetana. Duško je, da i to kažem, imao neki neobičan osećaj za pravdu. Jednom smo on, Danilo Dakić, sin najbogatijeg trgovca u varoši, i ja igrali klikera u školskom dvorištu u centru Č. Imali smo tada devet-deset godina. Nisam siguran. Znam samo da sam ja bio najlošiji i da sam, u prvoj partiji, izgubio sva tri klikera – jednog staklenca i dva olovnjaka tako da se to brzo pretvorilo u „trojanski rat” između Danila i Duška. Na početku je imao dva svoja olovnjaka, kao i one klikere koje je pokupio Danilu i meni. Ubrzo je Danilo koji je u svojim tustim šakama držao limenu kutiju krcatu porcelancima počeo da se znoji i, oklevajući, spušta zasluženi plen u Duškove malene, mrkim blatom pokrivene šake. Na kraju je ostao i bez klikera i bez kutije u kojoj su nekad bile svilene bombone firme Kandić i sin. Dakić je, dok je Duško strpljivo brojao plen i polako ga pakovao u kutiju, prosiktao kako Duško nije igrao po pravilima, kako je zemlju između klikera čistio od grančica i lišća što se ne radi, te kako je čekao da skrene pogled kako bi primakao svoj kliker njegovom i sve 9


tako u krug. Duško se nije obazirao na primedbe i polako, skoro ceremonijalno, razgledao je svaki od osvojenih klikera pre no što bi ga stavio u kutiju. A onda je Danilo izvukao tajno oružje: svog brata Savu koji će ubiti Boga u pobedniku. Duško mu je mirno rekao: – Dobro. Nek dođe s tvojim tatom da i njega prebijem. Poražen, Danilo je zbrisao bez reči. Najveći klikerdžija Č. je uzeo kutiju pod mišku i krenuo prema hotelu Smreka koji se nalazi na brdu iznad grada. Išao sam za njim u korak, ko zna zašto. Nakon petnaestak minuta hoda stigli smo do klupice na ivici šumarka iza kojeg se belasao hotel. Bacio je par kratkih pogleda levo i desno a zatim počeo da šakama kopa rupu pored klupe. Zemlja je, s obzirom na to da je tog jutra pala kiša, bila mirisna, rastresita i laka za kopanje. Duško je iskopao rupu duboku dvadesetak santimetara i potom spustio kutiju u nju. – Ovo je sad naša tajna. – Kao gusarsko blago? – Kao gusarsko blago. I, to je bilo to. Ne znam zašto ih nije poneo kući. Možda su mu Danilove reči učinile ukus pobede malo kiselim? Elem, jednog dana sam, potpuno iznenada, za vreme letnjih ferija, saznao da se Duško odselio sa svojim roditeljima u Beograd. Spasoje je dobio mesto kakvo se ne odbija – šef policijske stanice na Vračaru. Duško je postao gimnazijalac (kao i ja) ali je kasnije otišao na studije prava u Novom Sadu (ja sam ostao u Č). Mogao sam i ja da odem u neki veliki grad i nastavim sa školovanjem ali nešto mi nije dalo. Valjda taj osećaj da to ne bi promenilo ništa bitno u mom životu. Sticati zvanja, stavljati uramljene diplome na zid. Čemu? Jedino što me je zanimalo bilo je čitanje knjiga i miran život. Sa devetnaest godina sam postao bibliotekar u rodnom mestu. I to je bilo sve. Imao sam mir i knjige. Toliko o Tomislavu 10


Naumoviću. Ovo, kao što rekoh, nije moja već Duškova priča i ja sam samo pripovedač. Bitno je da znate da mi je, više od četiri godine nakon njegovog iznenadnog odlaska, stiglo pismo od Duška Popovića, studenta prava. Početak pisma nije bio najsretniji: „Dragi Tomislave, čuo sam da si postao bibliotekar.” Jasno vam je šta je hteo da mi kaže. Zar ne? Ja, vrli student prava, veliki mag fudbala, ja „žiška”, ja Beograđanin i Novosađanin pozdravljam tebe, mizernog bibliotekara iz jednog od onih mesta u koja su po kazni slani junaci Nušićevih komedija. S kojih visina ja dolazim!? Ali već u narednim rečenicama, Duško piše o knjigama koje je pročitao, o Tolerovim dramama, o neobičnim pesnicima okupljenim oko Andrea Bretona, o ljubavi prema svemu što je francusko, o zabranjenim filozofima: Prudonu, Bakunjinu, Marksu. Bio sam iznenađen njegovim naglim interesovanjem za sve što nije pravo ili fudbal. Docnije je, po završenim studijama, naprasno počeo da se zanima za avione. Možda je na njega uticao njegov brat od strica, Vladimir Popović, koji je, kao i njegov mlađi brat Zaviša, bio vojni pilot. Elem, Duško je završio avijatičarsku školu u Novom Sadu i postao rezervni oficir. Tek mi to nije bilo jasno. Samozvani marksista i sportista, momak koji je zavodio devojke svirajući im romanse na gitari, budući advokat, želi da postane pilot u rezervi. Smatrao sam to nepotrebnim trošenjem vremena i novca. A uz to želi i da vodi rasprave o umetnosti. Da se izdaje za Bogom danog mudraca. Dušan nikad nije bio pravi intelektualac. Što ne znači da ja jesam ali to je, jednostavno, tako. Vidite, njegove opservacije su uvek bile pune strasti ali često površne, nekako zbrdozdolisane, bez reda. Kao da bi mu nešto puklo u glavi pa bi napisao poneku pametnu a onda, dok okom trepneš, prebacio na drugu ili treću temu, nikad ne završivši ono što je započeo. Kad je pisao o devojkama ili utakmicama to je već bila druga stvar. Tu se znalo – draga mu je 11


ili mu nije draga, njegov tim je dobio, izgubio ili je bilo nerešeno (ovaj rezultat je najviše mrzeo jer nije imao „rez”, kako je govorio). Za Duška je „rez” bio najznačajniji, on je određivao njega i njegovo mesto u životu. Manihejac, to je bio Duško. Crno ili belo. Nije voleo nerešen rezultat, siva polja, dileme, procente. Za njega neko može biti ili stoprocentni čovek ili stoprocentni gad. Ja to pripisujem njegovom dinarskom poreklu. Da, reći ćete, i ja sam te krvi ali ja sam hladan, cinik i pesimista, jednom rečju sve što gorštački sinovi nisu. Bili gotovo bestelesni posvećenici kao Nikola Tesla ili razuzdani hajduci s nešto pesničkog u sebi, kao Duško, oni su uvek krajnost i nikad mera. Možda mi je to nedostajalo i možda me je upravo to okrenulo fudbaleru i budućem pravniku iako ni za fudbal a još manje za pravo nisam mario. Leti bi Duško navratio u Č. Ostao bi nekad dve nedelje, nekad duže, video prijatelje, odigrao utakmicu sa mesnom balavurdijom i otkrio im, usput, pokoju fintu. Nas dvojica bismo se obično našli u kafani Kod Gavre, popili kafu ili, u mom slučaju, s obzirom na to da Dušan nije pio, jednu ljutu. Onda bi usledila duga šetnja u kojoj bi, peripatetički, raspravljali o književnosti, politici, filosofiji. Njegovi bi argumenti bili, kao i uvek, od srca a moji od uma. Kad smo se poslednji put sreli, sećam se, predložio mi je da odemo do hotela Smreka. Seli smo na onu klupu pored koje je, davno, bilo je tome trinaest godina, zakopao klikere. Isceđeni od letnje žege, u laganim, platnenim belim odelima, sedeli smo na klupi „kao dva dekadentna buržuja” kako je rekao. Pušio sam, sećam se, neki hercegovački duvan a Duško se podsmevao mojim lošim navikama. Pomalo rasrđen njegovim rečima upitao sam ga zašto je došao ovde kad mu je Č. tesan, kad u njemu žive sitni malograđani kao ja, koji puše jak duvan i piju rakiju čija jedna kap izaziva mantanje u glavi. Pogledao je pred sebe, u pravcu brda koja se nadnose nad varošicom. 12


– Došao sam da vidim prijatelje. Došao sam… po svoje klikere. Ustao je, elegantan, zalizane zift-crne kose, i počeo da šakama raskopava sasušenu zemlju pored klupice. Radio je to nehajnim, pomalo trapavim pokretima dečaka. Ubrzo se u njegovim rukama stvorila musava kutija firme Kandić i sin. Prodrmao je par puta, kao da proverava da li su svi klikeri unutra, a zatim je brižno spustio na klupu i seo pored mene. Ozbiljnim glasom mi je rekao kako je u Španiji fašistička hunta generala Franka napala svoj narod. On to ne može da gleda. Boriće se tamo kao pilot Republike. Zamolio sam ga da to ne radi, da ne gine uzalud. Okrenuo se prema meni i pogledao me čudno, s nekom mešavinom prezira i čuđenja. Pretpostavio sam da se u tom trenutku zapitao da li je moguće da sam toliko glup da ne vidim nešto tako očigledno. Španija je zemlja u kojoj će se videti ko je na kojoj strani. Ukoliko Španija padne Hitler i Musolini će zavladati Evropom. Običan narod, obični ljudi koji su izabrali svoju vlast ginu jer brane svoje pravo od vojske koja zna samo za silu. Ovo više nije rat samo za komuniste, anarhiste ili sindikate. Ovo je rat za Evropu. Ovo je ili–ili. – Opet tvoje manihejstvo – prostenjao sam. – Videćeš, Tomo, biće ili – ili. – Videćeš, Duško, biće ili Hitler ili tvoj Staljin a meni se ne gine ni za jednog ni za drugog. – Nije ti stalo ni do starih demokratija? Do Engleske, Francuske? – Ne verujem ni u demokratiju ni u komunizam ni u anarhiju. – Ti si, ti si… nihilista! – Možda. Naposletku, bilo bi bolje da pomognem celoj stvari tako što ću sedeti i čekati da sve propadne. – Treba delovati. 13


– Zato je sve ovako kako je – jer ljudi premalo razmišljaju a previše deluju. Motor ne treba hraniti drugim gorivom, treba ga ugasiti i započeti iznova. Razmisli, prijatelju. Kad bi svi bili kao ja ratova ne bi ni bilo. Fašista ne bi bilo. Ni države. Nečinjenje je najbolji oblik borbe. – Ti si – rekao je Dušan ustajući – samoživ i zatucan. I kukavica. – Jer ne želim da idem u Španiju? – Jer znaš da ti je tamo mesto ali ne želiš da odeš u strahu za svoj mali bibliotekarski život. Zbogom! I tu je hitro zgrabio svoje klikere i stuštio se niz brdo, u pravcu varoši. Nikad se više nismo sreli. Da li mi je bilo krivo? Pomalo. Ali, opet, ne možete reći da nisam bio u pravu za Brku? Zar ne? Hajde, recite.

14


SPASOJE Gledaš svog sina. Tvoj je i ne veruješ. Nema u njemu jedna kost koja je tvoja. Isti majka. I raste nekako mimo tebe. Crn i sitan kao neko Jevrejče ili Ciganče. A mi Popovići smo visoki, smeđi, dugih, bledih lica, sivih očiju. Takvi smo otkad za sebe znamo. Moj pradeda, kojeg se još pomalo sećam, je bio takav. I svi posle njega. Na rečima škrti, tihi i strogi. Kad nas gledaš ne znaš šta ti mislimo. Samo te pogledamo i ti se slediš, bio vezir ili rezil. Jer mi smo takvi. Jer smo sila. Mi vladamo vazda, bili kmetovi, popovi ili policajci. Držimo reč, odani smo. U vatru – u vatru. U vodu – u vodu. Lepo mi je rekao otac: Nemoj uzimati onu garavušu – ocrneće nam porodicu. A uzeo sam je, ja koji sam znao da zapevam, glas da mi zadrhti: Mala moja ruse kose, Nekadašnji moj ponose. I tako iskrsne Dušan. Jurca naokolo i smišlja zijane. Svira u tamburu i peva sevdah. To mu je od majčine krvi. Nije od moje, to nikako. Ćemane, tambura, pesma, to je za Cigane, jok za Srbe. Reći će neki da sam bez srca ali ja poznam čoveka kad ga pogledam, pročitam ga ko železnički red vožnje. A Dušan, kad se rodio, kad sam ga držao u ovim šakama, to crno dlakavo šilježe, ja sam znao kakav će biti i hteo sam, kako mi ga je žena brzo pružila, da ga istom hitrinom vratim nazad. Ali nemoj Spasoje, treba da to odraste, da se očeliči, da postane čovek. Ima vremena, nemoj da se trošiš, jak si čovek. Otkud 15


mi ta slepa vera? Krv se ne menja, ona je tu, kola, traži ono svoje, da satre, preturi, sažeže, da njuška, zapitkuje, proganja, plače, kuka ko neka ženetina. To je ženina krv. Spomenuo je ovde onaj nesrećni Tomislav da sam tobož bio surov prema Dušku. Ako ga nisam mnogo voleo to ne znači ni da sam ga mrzeo. Ne možeš se ljutiti ni na ženu jer znaš da ti je verna. Desi se nekad da se dete vrgne na drugu stranu. Kažu da muška deca zaliče na majku a ženska na oca. Ispalo je kako ispalo, pa ti trpi. Šta zna, zakeralo jedno knjiško, šta se dogodilo? Taj žuravi o životu ne zna ništa jer ni vojske ni žene nije video. Ja sam prebio Duška jer drugačije nije moglo. Jednom sam to uradio i nikad više. Jeste da sam znao da ga počupam za kosu ili udarim po turu ali nisam bio neki zlikovac. Iskajišao sam ga za njegovo dobro i iz straha da ne učini neku nesreću. Bilo je to, tačno se sećam, na godišnjicu ubistva ministra Milorada Draškovića, 21. jula 1922. godine. Komunisti­čki terorista, ludi Turčin Alija Alijagić, ubio je ministra u Delnicama. Pištoljem, usred bela dana. Drašković je napisao „Obznanu” kojom se zabranjuje partija crvenih bandita i zbog toga je platio životom. Jurili smo posle toga tu pogan gde smo stigli. Znam neke žandare koji su se toliko plašili crvenih da su znali da ih ubiju na putu do tamnice. Bolje tako nego da ti guja otme pušku i ubije te. Ovako kažeš: oteo se, krenuo da beži, a za to, zna se – sledi kuršum. E, jednu takvu guju su moji ljudi poterali kroz ulicu Aleksandra Ujedinitelja. Bio je to neki kožarski radnik, Mićo Mijović, rodom iz Kolašina, koji je u Č. podbunjivao radnike. Našli su mu ispod madraca gomilu letaka u kojima se poziva na boljševičku revoluciju. Ja sam, u vreme kad su ga dovodili u policiju, stajao na terasi žandarmerije i ispijao jutarnju kafu. Pored mene je sedeo Duško i duvao u sviralu od zovinog drveta. Znao je ponekad da dođe kod mene i vrzma se po 16


hodnicima, pretura papire u pisarnici i zapitkuje žandare zašto su im brci uvošteni i takve gluposti. Ja sam ga puštao jer sam mislio da će mu se policijski posao dopasti. Elem, Mićo je bio prebijen na mrtvo ime. Ja nisam rekao mojim žandarima, Peru i Jovandeki, da ga unakaze. Samo da ga uhapse i dovedu u zatvor. Ali znate kako je. Pero i Jovandeka, inače braća, došli su par meseci ranije iz Bosanske Dubice a tamo ljudi rade stvari malo drugačije nego u Srbiji. Bio je Mijović u radničkom kombinezonu i beloj košulji koja je bila isprskana krvlju. Levo oko mu je bilo skroz otečeno, desni obraz se pretvorio u modri otok a noge je jedva vukao jer su, otkriće se posle, bile prekrivene ubojima. S rukama u negvama, posrćući, ćopajući, on je pokušavao nemoguće – da stoji i ide napred. Svet je počeo da se skuplja. Pero je opsovao i naredio narodu da se vrati nazad jer se „nema šta videti”. Duško je prestao da svira i pogledao prema uhapšeniku i dvojici žandara. Lice mu se učinilo nekako tužnim. – Ko je onaj čovek, tata? – Mićo Mijović. Radnik. – Je l’ ukrao nešto? – Nije. – Je l’ ubio? – Koliko znam, nije. – Što ste ga uhvatili? – Nisam ja. Jovandeka i Pero su ga uhvatili. – A što? – Jer je komunista a oni žele nemoguće. – A to je? – Da svi budemo bogati. – A šta želiš ti? – Ja sam policajac. Ja ne želim ništa osim da služim kralju. 17


– A je l’ kralj želi da svi budemo bogati? – Ne možemo da svi budemo bogati. Tako je otkad je sveta. Neki imaju više a drugi manje. – A što, tata? – Pusti te trice i trk do majke! Odma! Gledao sam ga kako istrčava iz stanice i grabi hitro prema žandarmima. Šutnuo je Pera u cevanicu i jurnuo prema Jovandeki. – Ne, sine, nemoj! – povikao sam. Jovandeka je, neodlučan, stajao i upitno zurio u mene. Mijović je to iskoristio i počeo da beži niz ulicu. Pero ga je sustigao u nekoliko koraka i silovito udario kundakom između plećki. Ostavio sam kafu i strčao niz stepenice pa na ulicu. I tamo u prašini, ugledam kako moj sin pokušava da telom zaštiti Mijovića dok Pero i Jovandeka kruže oko njih, ne znajući šta da urade. Zgrabio sam ga za ruku, otrgnuo od komuniste i krenuo da ga vučem kući. Otimao se kao prase koje vode na klanje. I jeste, tu sam ga iskajišao. Da sasečem tog komunistu u korenu. Nikad ga više nisam tako prebio. I da znate, kad je trebalo melem da mu se stavlja, ja sam to radio, nisam dao ženi ni da se približi. Ja povredim – ja zacelim.To je moj sin i ko će ako ja neću. Jer mi razumemo a ona ne. Kad se boriš, kad patiš, kad se držiš svog, bio u pravu ili ne. Jer to čini čoveka i ja znam kako je kad juriš senke kačaka po albanskim gudurama i kad jurišaš na bugarski bajonet. A Duško, iako ne izgleda tako, iako brani komunca, on se bori i plaća za to kao što svi plaćamo. Tu sam, dok sam mu jednom prao rane na leđima a on trpeo dodir lanene krpe stisnutih zuba, prvi put pomislio da je on moja krv i da će takav večito ostati. Ne moram ga voleti ali ga moram poštovati. Neki bi mi rekli: eto, Spasoje, videlo se da će ti sin postati komunista, ali nije bilo tako. Dušana do prve godine studija politika nije zanimala. Taj je trčao samo za loptom i 18


suknjom. Prirodno je bistar pa može da se izvuče u školi ali, par puta, Boga mi, jedva se provukao. Bude jednom, dvaput, triput dobije dvojku a on, umesto da uči, odjuri u Knez Mihailovu. Zvižduće za kojekakvim frajlicama. I misli da ja ne znam, ja koji svako malo idem kod najopasnijeg policajca u gradu, Dragog Jovanovića, na kafu. Javljali mi pozornici gde je bio, s kim je viđen, da li pije ili trenira. Čim se dokopa starog dela Beograda, on je moj. A kad dođe u predgrađe – još više. Jer, ja držim Vračar. Upisao je Pravni fakultet i, bogami, lepo studirao. Imao sam s čim da se podičim. U to vreme je počeo da jurca za loptom u Novom Sadu. Rekoh sebi: i bolje. Tamo je mirnija sredina, uređenija, na­učiće se austrijskoj gospoštini, istrešće se kroz taj fudbal i ako naiđe na poneku Mađaricu – neka. A to što se združio s Dragovcem, to mi je nekako promaklo. Mislio sam da je samo zbog sporta. Zanela me Duškova slava. Video sam da je njegovo ime često u novinama: „Crna Munja”, „Dika Vojvodine”, zvali su ga „hitrim”, „pouzdanim”, „odličnim”, „s istančanim instinktom za igru”, „mladom nadom”, „mladim vukom”. I bio sam ponosan na mog fudbalera. Potajno, da ne vidi žena, isecao sam iz novina članke o njemu. A on je uspeo da bude i sportista i student, polagao je ispite s dobrim ocenama. I uvek isti, s manirima. Oca da postidi svojom gospoštinom. Majstor prevare, kao i svaki komunista. Učio je od najboljih. Onih što su po Moskvi kovali zavere. Ti su ga uzeli pod svoje preko sporta i to znam tačno i ko. Filip Dragovac, crveni doktor i pride, Boga ti, reprezentativac! On je otrovao mom Dušku srce i nagovorio ga da upiše pilotsku školu a potom pobegne u Španiju. Koliko sam bio naivan! Pomislio sam: kad ode u vojsku postaće pravi čovek. Šta čovek – ljudina! Avijatičar, jedan od najboljih u puku. Nijedan aeromiting nisam propustio. Moj sin, srpski soko, jezdi iznad Zemuna, Novog Sada, Bele Crkve. A ja pomislim: 19


Spasoje, ti si svog sina u nebo podigao. Grli me žena, plače, ne može da gleda, meni srce kao suva šljiva, glumim junaka a suza mi beži. I ko da posumnja u takvog momka? Pa ja sam, kad ga je jednom kapetan Basić ubio ko vola u kupusu, odjurio lično na poligon u Beloj Crkvi da svetim sina. Ne znate za to? Ovako je bilo: Duško je jednom odocnio u kasarnu. Za­igrao se fudbala s nekim novosadskim đilkošima. A Basić ga uzeo na zub i čim je ovaj ušao u odavno usnulu kasarnu, vikne: – Drž’, vancagu! Tu ščepaju Duška dva vojnika, svaki ko dupli ja. A Basić skine kaiš pa udri - po leđima, po stomaku, po licu… Kad sam Duška, svog otečenog, posetio u bolnici pomislih: Nema više one lepote! Zgažena zauvek! I tu mi krv udarila u glavu, pravac Bela Crkva. Na poligon! Obrisao sam s onim kopiletom Basićem celu pistu. I to mi nije bilo dosta nego sam potegao neka poznanstva pa sam odjurio kod ministra vojnog, onog nastranog Petra Živkovića na audijenciju. Zar sin jedne od najvećih kuća u Srbiji da pati kao crni rob? Ne prođe mesec ili dva i da vidiš – nema više Basića. Otpušten iz službe. Eto, to sam ja spreman da uradim za svoju krv! A šta je on uradio za mene? Zbrisao ko poslednja lopurda. Askurđela mi, nisam znao šta je namislio. Krio je tu Španiju ko zmija noge. A moj šef Dragi Jovanović me stalno upozoravao: – Ti si pouzdan čovek, Spasoje, ali tvoj sin je komunista. Pazi ga. Reci mu da se mane ćorava posla. A ja bih rekao da će ga proći to mladalačko ludilo. Pa on je sportista i pilot ove zemlje, budući advokat, neće ni on šutnuti kopanju iz koje pije. – Crveni su kao besna deca – rekao mi je jednom Dragi – daj mu tvoju, kako kažeš, kopanju i tri ćase pride i on će opet sve da prospe. 20


Dok nisam čuo za Duškove pobede na frontu nisam ni znao gde je, ni da li je živ. Dragi Jovanović me jednom pozvao u kancelariju, dva dana nakon što je Duško otišao sa BSK-om na, kako je rekao, turneju. Vidim i sad Dragog kako me meri onim svojim sitnim duvan-žutim očima, natušten kao gradonosni oblak. S Dragim se uvek mora oprezno a dve mu stvari u razgovoru nikad ne spominji: novac, jer su ga jednom suspendovali zbog pronevere, i Nemce jer mu je majka Vilma Nemica pa će misliti da ga ismevaš što je polutan. Ćuti Dragi neko vreme, gricka onu debelu usnu, začkilji sitnim očima pa potom resko, ko psovku, ispali: – Gde ti je sin? – Gde bi bio? U Francuskoj, na turneji. – Jes, na turneji kao oni naši praški studenti. Kao oni što ih je Dom kralja Aleksandra držao kao malo vode na dlanu a oni, nezahvalnici, na front. Nije na turneji. Znaš li da se, pre nego što je ušao u BSK, ispisao iz Jugoslavije. Perje je letelo, čujem. A znaš zašto, Stanoje? Ne znaš?! Ko malo vode su ga držali tamo a on okrene ćurak naopako pa pravo u BSK. Je l’ to čudno? Ne treba da budeš policajac pa da znaš da je to čudno ali je nikad nisam zapitkivao sina o fudbalu. – A znaš li koja zemlja se graniči sa Francuskom? – Nikad nisam bio dobar iz zemljopisa. – Da ti pomognem – kaže Dragi paleći cigaretu – nalazi se na jugu i puna je Staljinovih derviša. – Španija!!! – kažem i proklinjem u sebi onog ko je takvu napravio. – Eto, vidiš kako znaš. Jeste, Španija. Napunili mu njegovi drugari fudbaleri ćupu idejama o crvenom carstvu zemaljskom. Jeste, i oni i onaj njegov pajtaš iz Zemuna, onaj slikar Denić. Sve tu lepo piše, crni Spasoje. Zbrisao je sa svojim pobratimom iz eskadrile, onim seljačetom Draškom 21


Timotijevićem u Španiju, da ratuje za Republiku. Ne veruješ? Na! Baca mi na sto izveštaj policije Drinske banovine. I tu stoji, crno na belo, da je moj sin, „svršeni pravnik, levičar ali ne i komunista, antifašista, zaveden idealima, prebegao u Španiju”. Meni počne da se manta u glavi. Gledam Dragog koji mi pokazuje prema vratima. S očiju da mu se gubim. Tako kaže. A ja stojim, gluv, nem, kao omađijan. Ni napred ni nazad. Laže Dragi, laže kao pašče! Moj sin pobegao tamo na kraj sveta? A pobegao je. Kad to kaže glavni lovac na beogradske komuniste onda je to sigurno tačno. Otkud njemu pare za put? Nije utekao s mojim novcem, tu vam dobar stojim. Ja sam mu davao za studije, ne za terorizam. Krenuo je za krvavim barjakom i zaboravio na svog oca, svoju majku. Zvao sam i našu ambasadu u Parizu, raspitivao se ali kasno – on je već odavno prešao Pirineje. Jedno jedino pismo mi nije poslao odatle. Pogazio je svoje seme i pleme, svoju krv, svoje poreklo. Mene se odrekao! Majci piše a meni – jok! Pa sad ti pravi sina. Podigneš ga, zavoliš ga i on se okrene protiv tebe. Eto. Nisam nikad bio za komuniste ali jedno moram da im priznam – tvrdi su, hrabri, do fanatizma. Kao i moj Dušan. Pisalo se o njemu svašta u beogradskim novinama: da nije Srbin već poljski Jevrejin, agent Kominterne David Zubrovski, da ratuje za pare, da je oborio dvanaest Frankovih aviona i dobio milion i po dinara koje je na moje ime ostavio u pariskoj banci, da teferiči sa španskim bludnicama, da je pun zlata k’o brod i da se to zlato nalazi na tajnom računu u švajcarskoj banci. U to ja ni jednog jedinog trena nisam poverovao. Ni u šta od toga. On je bio komunista ali je bio dobar momak. Kad je trčao za loptom, trčao je dok ne sagori, kao na utakmici protiv Francuske. Kad se tukao, tukao se do pobede – svoje ili, mnogo ređe, tuđe. Trebalo je imati hrabro22


sti za tako šta. Protiv sile je udario, ej! Nemačke, najjače armije u Evropi. Ko njegov otac nekad. Ne pravdam ga ali ga razumem. Možda mu pamet nije na pravom mestu ali srce jeste. Duško jeste pogrešan heroj ali je moj heroj. Sećam se, bio je šesti april, podne, stajali smo ispred našeg vračarskog doma u plamenu. Ni čačkalica nije ostala od svega. Žena i ja, dvoje ubogih staraca, pred bivšim domom. Sve što smo imali je sažeženo Hitlerovim bombama. I tu me ona uhvati za lakat i plačući kaže: – Eto, vidi! Duško se protiv ovog borio! I tu me posred čela udari kako je, na neki način, možda moje dete bilo u pravu.

23

Aleksandar Novaković - Gloriosa  
Advertisement