Page 1


Naslov originala Sandra Brown BREATH OF SCANDAL


PROLOG Njujork Siti, 1990.

Vraćala se u Palmeto. Džejd Speri je podešavala venecijanere dok je kroz kancelarijski prozor dvadesetog sprata posmatrala saobraćajnu gužvu kod Linkolnovog centra. Hladan vetar, koji su poterali gradski autobusi izbacujući štetna isparenja u ionako zagađen vazduh, brijao je oko ćoškova. Poput uznemirenih žutih bubašvaba, taksiji su prelazili iz jedne zagušene trake u drugu. Pešaci ni na tren nisu zastajali, već su nastavljali da se kreću, grčevito stežući torbe u rukama. Kad se preselila u Njujork, Džejd je bilo teško da se privikne na ovo neprekidno kretanje. Prvo su se raskrsnice pokazale kao veoma rizična mesta. Ništa nije bilo tako strašno kao stajati na ivici prometne avenije, u centru Menhetna, pitajući se šta će je prvo pokositi - neki podivljali taksi, ogromni autobus ili gomila ljudi što se gura otpozadi i biva sve nestrpljivija zbog jadne seljančice, čiji je izgovor podjednako spor kao i oprezni hod. Ali kao i sa svakim drugim izazovom, Džejd je samo pognula glavu i izborila se s njim. Nije se kretala brzo, nije čula brzo, a nije ni govorila brzo poput domaćina, ali nije ih se ni plašila - jednostavno je bila drugačija. Nije bila odgojena da žuri. Džejd Speri odrasla je u okruženju gde je po letnjem danu najmarljivija jedinka možda neki vilin konjic iznad talasa. Dok je stigla do Njujorka, već je navikla na težak rad i samopregor. Prilagodila se i preživela zato što su joj ponos Južne Karoline i visoko podignuta glava bili urođeni poput govora. Danas se sve to isplatilo. Hiljade sati planiranja, manevrisanja i napornog rada konačno su nagrađeni. Niko ne može ni da nasluti koliko godina i suza je uložila u povratak u rodni grad. Vraćala se u Palmeto. Tamo je bilo dosta onih koji su imali za šta da ispaštaju i Džejd će se postarati da im se to dogodi. Odmazda o kojoj je sanjala bila joj je nadohvat ruke. Sada je imala moć i da je ostvari.


Nastavila je da zuri kroz prozor, ali je ulična scena duboko dole nije bogzna kako pogađala. Umesto nje, kao da je gledala visoku travu koja se leluja po priobalnim barama. Miriše jedak, slan vazduh i opojne magnolije. Isprobava južnjačku kuhinju. Neboderi su zamenjeni visokim borovima; široke avenije postale su tromi kanali. Setila se kakav je osećaj udisati vazduh koji je toliko težak i gust da ne može čak ni da povije mlitavu sivu špansku mahovinu što se sliva s grana prastarih živih hrastova. Vraćala se u Palmeto. A kada stigne tamo, nastaće pravi pakao.


1. Palmeto, Južna Karolina, 1976.

„Ma nemoj mi reći!” „Kunem ti se.” „Lažeš, Pačete.” „Siguran si, Lamare? Lažem li, ili možda ipak ne lažem? Može li dobra kurva da ti namakne kondom samo ustima?” Lamar Grifit je upitnim pogledom streljao svoja dva najbolja prijatelja, Hača Džolija i Nila Pačeta. „Ne znam, Nile. Može li?” „Zašto bih te inače pitao?”, podsmevao se Nil. „Nikad nisi bio kod kurve.” „A ti jesi?” Hač se grohotom nasmeja. „Kako! Naravno da jesam! I to mnogo puta.” Tri maturanta sedela su u separeu u lokalnom mlečnom restoranu. Hač i Lamar delili su jednu plastičnu klupu. Nil je zalegao na drugoj, naspram plastičnog stola. „Ne verujem ti ni jednu jedinu reč”, kaza Hač. „Stari me odveo kod jedne.” Lamar se isceri na ovu pomisao. „Zar te nije bilo sramota?” „Ma kakvi!” Hač podrugljivo pogleda Lamara. „Ma laže te, budalo!” Okrenuvši se Nilu, upita: „Gde je taj kupleraj?” Nil pogleda sopstveni odraz u mozaiku ogledala na zidu separea. Njegovo lepo lice uzvraćalo mu je pogled. Savršene tamnoplave šiške padale su mu nisko preko obrva, iznad seksepilnih zelenih očiju. Njegova kestenjasto-bela koledžica izgledala je iznošeno i opušteno mu je visila s ramena. „Nisam rekao da me je odveo u kupleraj. Rekao sam da me je odveo kod kurve.” Hač Džoli nije bio fizički privlačan kao njegov drug Nil. Bio je krupan i nezgrapan momak sa širokim koščatim ramenima i svetlocrvenom kosom. Uši su mu


štrčale iz glave pod pravim uglom. Nagnuvši se napred, oblizao je debele usne. Glas mu je bio mek i zaverenički. „Hoćeš da kažeš da ovde u gradu ima kurvi? Ko je ona? Kako se zove? Gde živi?” Nil se lenjo nasmeja drugarima. „Mislite da ću s vama podeliti takvu tajnu? Znate šta će se onda desiti: vas dvojica upadate na njena vrata i pravite potpune debile od sebe. A ja umirem od blama što vas poznajem.” Signalizirao je konobarici i naručio još jednu turu čeri-kole. Kad su im točena pića stigla, Nil krišom izvuče srebrnu pljosku iz unutrašnjeg džepa koledžice i velikodušno začini svoje piće, a zatim ponudi drugu dvojicu. Hač se posluži burbonom. Lamar odbi. „Ne, hvala. Meni je dosta.” „Seronjo!” prozva ga Hač, munuvši ga laktom u rebra. Nil ubaci pljosku nazad u džep. „Moj stari kaže da postoje dve stvari kojih muškarac nikad ne može da se zasiti. Viskija i žena.” „Amin!” Hač se slagao sa svime što Lamar kaže. „Zar ti ne misliš tako, Lamare?”, rugao mu se Nil. Tamnokosi momak slegnu ramenima. „Jašta.” Namrštivši se nezadovoljno, Nil se skljoka u separe. „Nešto si se opasno uozbiljio, Lamare. Ako ne možeš da držiš korak s nama, moraćemo da nastavimo bez tebe.” Lamarove crne oči ispuniše se brigom. „Kako to misliš da ne mogu da držim korak?” „Pa mislim na zajebanciju. Da povališ nešto. Da se napiješ.” „Njegova mamica ne voli kad on radi te loše stvari.” Hač naglašeno ženskim pokretima sklopi velike crvene šake ispod brade i zatrepta. Progovorivši visokim falsetom, izgledao je i zvučao presmešno. Ali Lamar je ovu provokaciju ozbiljno shvatio. „Pa ispovraćao sam utrobu zajedno s vama prošlog petka!” uzviknuo je. „Zar nisam ukrao one lubenice kad si mi rekao, Nile? Zar nisam ja taj koji je kupio sprej kad smo ispisali onaj grafit na zidu pošte?” Hač i Nil se nasmejaše njegovoj jarosti. Nil se pruži preko stola i potapša Lamara po obrazu. „Bio si dobar, Lamare. Stvarno dobar.” Ne mogavši da zadrži ozbiljno lice, on ponovo prasnu u smeh. Haču su se koščata ramena tresla od smeha. „Povratio si više od nas dvojice


zajedno, Lamare. Šta je mamica mislila o tvom mamurluku sutra ujutro?” „Nije ni znala da mi nije dobro. Nisam ustajao iz kreveta.” Dosađivali su se. Nedeljne večeri uvek su bile dosadne. Loše cure oporavljale su se od subotnjih bahanalija i nisu želele da ih iko uznemirava. Dobre devojke nedeljom idu u crkvu. Nije bilo sportskih događaja zakazanih za nedelju. A te večeri im nije bilo ni do pecanja ni do lova na krabe. Stoga je Nil, kao stalni vođa i strateg, pokupio svoja dva drugara sportskim autom i odveo ih u vožnju Palmetom, u potrazi za nečim čime bi se zabavili. Ali iako su se provezli nekoliko puta glavnom džadom, nisu pronašli nikakvu akciju u gradu. „Hoćete da odemo do Volmarta i malo procunjamo?”, predloži Lamar. Druga dvojica uglas rekoše: „Ne.” „Znam”, kaza Nil u naletu inspiracije, „hajdemo u neku crnačku crkvu. To uvek bude strava.” „Aha”, promrmlja Hač, klateći svojom riđom glavom. „Ćale mi je zapretio da će mi odrati kožu s leđa ako to ponovim. Poslednji put kad smo išli, za dlaku da izazovemo rasne nemire.” Hačov otac Fric bio je oblasni šerif. Fric Džoli bio je dečakova savest u nebrojenim prilikama. Poslednja opcija im je bila odlazak u mlečni restoran, gde su se nadali da će naći nešto zanimljivo. Sve dok naručuju i ponašaju se pristojno, osoblje ih neće izbaciti. Naravno, ako Nila uhvate da ima flašu viskija u jakni, ode sve dođavola. Njegov otac Ajvan zabranio mu je da ponese pivo kad je odlazio od kuće. „Otkud sad to?”, pitao ga je Nil. „Juče ujutro me je nazvao Fric. Osećao se dobro i bio je nadrndan. Rekao mi je da je Hač došao smrdeći kao pijani petak, a da si ga ti snabdeo pivom. Rekao je da šerifov sin ne može pijan da se vozi po gradu i pravi pizdarije. Dora Džoli bila je podjednako ljuta. Rekao sam mu da ću se postarati za to.” „I?” „I evo, staram se!”, zagrme Ajvan. „Večeras nema piva!” „Isuse!” Nil snažno zalupi vrata na izlasku. Kad je seo u auto, zakikotao se i potapšao po unutrašnjem džepu jakne, gde je sakrio srebrnu pljosku skupocenog burbona. Ajvan je tu nikad ne bi tražio. Međutim, dobar osećaj što je prevario svog starog dotad je već ishlapeo. Hač je proždirao svoj drugi hamburger. Njegovi maniri za stolom gadili su se Nilu. Svaki obrok je jeo kao da mu je poslednji, odgrizajući velike zalogaje, glasno gutajući i ne mareći da prekine razgovor dok žvaće.


Lamar je oduvek bio beskičmeni dosadnjaković. Bio je večiti pesimista čije je društvo Nil tolerisao samo zbog toga što je slabić. Bilo je zabavno imati u blizini nekog beskičmenjaka koji predstavlja otirač za pošalice i metu za uvežbavanje verbalnog zlostavljanja. Lamar je bio učtiv, i više nego prosečnog izgleda, ali jedina prava svrha kojoj je služio jeste da bude Nilova bokserska vreća. I večeras je bio natmuren i nervozan kao i uvek. Svaki put kad bi mu se neko obratio, on bi poskočio. Nil je pretpostavljao da Lamarovo uobičajeno trzanje potiče od toga što živi s mamom. Od tog matorog šišmiša svako bi se trzao. Majradžejn Grifit mislila je da je opasna jer je od Kauanovih. Kauanovi su nekad bili najveći proizvođači pamuka od Savane do Čarlstona. Ali ovdašnji stanovnici više i ne pamte te dane. Kauanovima su došla teška vremena, a većina ih je pomrla. Stara gazdinska kuća pored obale još je stajala, ali pre mnogo vremena je zatvorena i osuđena na propast. Pa ipak se Majradžejn držala svog devojačkog prezimena kao kržljavo prase za trinaestu sisu. Bila je zaposlena u Pačetovoj fabrici za preradu soje, kao i svi ostali iz tri obližnja okruga. Družila se s obojenima i ljudima na koje u neka srećnija vremena ne bi ni pljunula. Iživljavala se na svom mužu sve dok nije umro. Kad je Ajvan ugledao telo Lamarovog oca u sanduku, primetio je da se siroto kopile smeje po prvi put u životu. Isuse, pomislio je Nil, nije ni čudo što je Lamar stalno nervozan kad živi s tom harpijom. Nilu je bilo drago što mu je majka umrla još dok je bio mali. Niz dadilja, većinom obojenih žena iz okoline Palmeta, čuvao ga je dok nije porastao i na povremene batine počeo i da uzvraća. Rebeka Flori Pačet, njegova majka, bila je plava i bledunjava, najgora riba s kojom je Ajvan ikada legao, bar kako je otac rekao Nilu kad je dečak pokazao zanimanje za majčin karakter. „Rebeka je bila slatka mala cura, ali gurati ga u nju bilo je kao da ga guraš u ledomat. Mada moram da priznam, dala mi je ono što sam želeo.” U tom trenutku Ajvan ga je blago udario po vilici. „Sina.” Nil je opet smatrao da je dovoljno loše imati i samo jednog roditelja kom se mora odgovarati, mada je Ajvan bio prilično popustljiv i obično je okretao glavu kad god bi Nil upao u neku nevolju. Ajvan je plaćao Nilove kazne za prekoračenje brzine i uvek pokrivao troškove onog što je uništio ili ukrao. „Čoveče, pa znaš li ti ko je moj tata?!”, urlao je Nil na radnika u gvožđari, koji ga je jednom uhvatio u krađi. Šerif Fric Džoli pozvao je Ajvana na lice mesta da izgladi stvar. Nil je iz radnje


izašao s lovačkim nožem, koji je smotao uz samozadovoljni osmeh i time razjario frustriranog prodavca. Tip je kasnije pronašao svoj automobil sa sve četiri gume isečene. „Crkva je dosadna.” Lamarove reči trgnuše Nila iz sanjarenja. Grupa mladih ljudi nahrupila je u mlečni restoran. Nil istog trena momke oceni kao Isusove fanatike i ne previše vredne njegove pažnje. Ali svaku od cura je vatreno odmerio od glave do pete. To je činilo čuda s njihovim egom i pomagalo im da noćima imaju veoma prijatne snove. Osim toga, nikad nije bilo na odmet pripremiti polje za neko buduće oranje. Možda će jedne noći čeznuti za društvom i bude mu potrebna neka od ovih devojaka. Ako, i kada je pozove, setiće se ovog požudnog pogleda kojim ju je darivao. Jednom se hvalio da bi i crkvenu sopranistkinju preobratio u kurvu za ciglo pet minuta. Nisu to bile prazne tvrdnje. „Ćao, Nile. Ćao, Lamare. Ćao, Hače.” Dona Di Monro zaustavila se kod njihovog separea. Čisto iz navike, Nilove oči se spustiše niz njeno telo, a onda se popeše nazad. „Ćao, Dona Di. Jesi li spašena večeras?” „Ja sam već spašena. Ali sam zato sigurna da ćeš ti goreti u paklu, Nile Pačete.” Nasmejao se. „Prokleto si u pravu. Radujem se unapred svakom trenutku koji ću tamo provesti. Ćao, Fiorina.” Jedna od devojaka u društvu Done Di pre nekoliko nedelja bila je na plesu za Dan zaljubljenih u kantri klubu. Izbor je bio prilično slab te večeri, pa je flertovao s njom, a inače je ne bi ni primetio. Plesao je s njom dok nije počela da se topi bukvalno. Kad ju je izveo napolje i zavukao joj ruku pod suknju i između butina, prste je odatle izvukao sasvim mokre. Taman kad je postalo zanimljivo, njen ćale se pojavio da je traži. Sada je Nil spustio pogled i nestašnim glasom pitao: „Jesi li ispovedala neke grehe večeras, Fiorina? Jesi li imala neke prljave misli ovih dana?” Devojka je pocrvenela od glave do pete, promrmljala nešto nerazgovetno i žurno se pridružila grupi vernika, s kojom je i došla. Dona Di je ostala. Ona je bila drska devojka tamnih, bistrih očiju i živog, ponekad nepristojnog duha. Na nesreću, nije imala baš mnogo šta da ponudi kad je izgled u pitanju. Kosa joj je bila ravna i tanka. Nosila ju je s razdeljkom na sredini, ne zato što je tako htela, već zato što je jedino tako uspevala da je namesti. Iz profila gledano, nozdrve su joj bile spojene s gornjom usnom. S iskrivljenom vilicom, kao i


nemirnim pogledom, podsećala je na prijateljski raspoloženog pacova. Bila je zagrejana za Hača, ali kao i obično, on ju je ignorisao. „Vidi-vidi ko nam je došao”, rekao je, usmerivši Nilovu pažnju na parking koji se video kroz prozor. „Gospodin predsednik studentskog tela.” Gledali su dok je Gari Parker parkirao automobil na jedno od mesta. Njegova stalna devojka Džejd Speri sedela je napred, blizu njega. „Poveo je sa sobom najbolje studentsko telo.” Nil otrovnim pogledom prostreli Lamara, ne mogavši da pogodi ruga li mu se on to. Ali ne bi on smeo to. Svoj interes za Džejd Speri čuvao je kao tajnu, i to od svih. „Taj njegov auto je obično govno”, kaza Hač nikom posebno. Lamar reče: „Džejd to, izgleda, ne smeta.” „Naravno da ne smeta, kretenu”, kaza Dona Di. „Zaljubljena je u njega. Njoj nije bitno što je on siromašan ko crkveni miš. Idem da se pozdravim s njima. Vidimo se.” Nil je smrknuto gledao kroz prozor u Garija i Džejd. Gari je sigurno rekao nešto smešno pošto se Džejd nasmejala i naslonila na njega, prislonivši slepoočnicu uz njegov obraz. „Uh, boga ti, zgodna je”, progunđao je Hač. „Ali on je prokleti farmer. Šta je privlači na njemu?” „Njegov mozak”, kaza Lamar. „Ili je možda impresionirana njegovim velikim plugom”, našali se Hač. Lamar se nasmejao. Nil je ostao kameno nem. Nepokretan, upiljenog pogleda, posmatrao je kako Gari meko ljubi Džejdine usne pre nego što je otvorio vrata automobila i izašao. Bio je to čedan, topao poljubac. Nil se pitao, i to ne po prvi put, da li ju je ikada poljubio neko ko je po tom pitanju dovoljno ozbiljan - neko poput njega. Džejd je neosporno najzgodnija cura u Palmetskoj srednjoj školi, a najzgodnija cura trebalo je da pripada Nilu Pačetu, baš kao i najbolja odeća i najbolji auto. Njegov ćale je najbogatiji i najmoćniji tip u okolini. Samo to je bio dovoljan razlog da dobije sve što poželi. Gospođicu Džejd Speri o ovome očigledno niko nije obavestio. Bez obzira na to koliki je nivo Garijeve inteligencije, Nil nikada neće shvatiti kako taj ubogi farmer Gari može da joj se sviđa više od njega. Ne samo što je pokazivala primetan manjak interesovanja, već je i Nil stekao utisak da ona prema njemu oseća čak i gnušanje. Uz neverovatnu dozu snobizma, odnosila se prema njemu kao prema nekom nižem biću. Mada, uvek je bila ljubazna -Džejd je bila ljubazna sa


svima - ali ispod te njene učtive spoljašnjosti, Nil je otkrio prezir koji ga je izjedao. Možda samo ne zna šta propušta. Možda samo ne shvata da se pomirila s tim da neće imati najboljeg. Možda je došlo krajnje vreme da to sazna. „Hajdemo”, iznenada je rekao, skliznuvši iz separea. Bacio je na sto dovoljno novca za pića i Hačov hamburger, a onda odšetao prema vratima. Napolju je krenuo prema otvoru gde su mušterije naručivale hranu. Nije morao da pita Hača i Lamara da li su krenuli za njim. Išli su u korak s njim, kao što je znao da hoće.

Dona Di otvori suvozačeva vrata automobila Garija Parkera i uvuče se pored Džejd. „Nisam znala da ideš ovamo”, reče Džejd. „Mogla si da se dovezeš s nama iz crkve.” „I budem levo smetalo? Ne, hvala.” Nije bilo ozlojeđenosti u glasu Done Di. Njih dve su bile nerazdvojne od prvog dana u obdaništu. Mada je svima bilo jasno da je Džejd u svakom smislu nadilazila svoju drugaricu, Dona Di nije osećala zavist prema svojoj zgodnijoj i ostvarenijoj drugarici. „Šta kažeš za večernju propoved?”, pitala je Dona Di. „Da li si osetila božji dah na potiljku svaki put kad je propovednik pomenuo bludničenje?” Džejd nije prijalo kad se raspravljalo o propovedi, ali je odgovorila ravno: „Nemam zbog čega da se osećam krivom.” „Pa ipak”, kaza Dona Di. Džejd uzdahu donekle iznenađeno. „Znala sam da ne smem da ti priznam da smo Gari i ja razgovarali o tome.” „Ma, daj, za ime sveta”, uzviknula je Dona Di. „Pa zabavljate se već tri godine. Svi misle da ste uradili to već milion puta.” Džejd se ugrize za donju usnu. „Uključujući i moju majku. Posvađale smo se pre nego što me je Gari večeras pokupio.” „Pa?” Dona Di uze karmin iz Džejdine tašne i nanese ga. „Ti se uvek svađaš sa mamom. Mrzim što ovo moram da kažem, Džejd, ali tvoja mama je prava kučka.” „Ona ne shvata da ja volim Garija.” „Naravno da shvata. U tome i jeste problem. Ona ne želi da ga ti voliš. Ona misli da možeš da nađeš nekog boljeg.” „Nema boljeg od njega.”


„Znaš ti na šta ja mislim”, kaza Dona Di i dalje preturajući po Džejdinoj tašni. „Volela bi da nađeš nekog bogatog i uticajnog, znaš, nekog kao što je Nil.” Džejd se sva stresla od gađenja. „Nema šanse.” „Šta misliš, da li je stvarno izdrpao Florinu u kantri klubu na Dan zaljubljenih? Ili se ona samo hvališe? Stvarno ima dugačak jezik.” „Mislim da to što ju je izdrpao Nil Pačet nije nešto čime bi trebalo da se hvali.” „Pa, ti si onda izuzetak.” „Hvala nebesima.” „Nil je zgodan.” Primeti Dona Di. „Ne mogu da ga podnesem. Pogledaj ga. Misli da je tako sjajan.” Posmatrale su Nila i njegove prijatelje kako okružuju Garija, koji je čekao u redu da naruči hranu. Nil je nekoliko puta udario Garija po ramenu, a kad mu je Gari rekao da prestane, ovaj je zauzeo bokserski stav. „Odvratan je”, kaza Džejd zgađena. „Aha. Volela bih kada Hač ne bi toliko visio s njim.” Nije bila tajna da je Dona Di ludo zaljubljena u Hača Džolija. Svoje srce držala je na dlanu da ga svi vide. Potajno, Džejd je smatrala da se Hač ponaša kao seljačina, ali da ne bi uvredila Donu Di, nikad to nije izgovorila. A nije joj rekla ni za sve one Hačove pozive i pokušaje da zakaže sastanak s njom. Ona odbija njegove pozive zbog Garija. Ali čak i da nema stalnog dečka, nikada ne bi izašla s Hačom, zbog Done Di. „Ne sviđa ti se Hač, zar ne, Džejd?” upita je tada Dona Di. „Ma sviđa mi se.” Istini za volju, Hač je činio da se oseća neprijatno. Išli su na trigonometriju zajedno i ona ga je često hvatala kako zija u nju. Kad god bi se to dogodilo, on bi pocrveneo do ušiju, a onda zauzimao arogantan stav, kako bi prikrio zbunjenost. „Šta ti se ne sviđa kod njega?” U glasu Done Di osećala se odbrambena nota. „Nije to u pitanju. Stvarno. Nemam ništa protiv njega osim društva s kojim provodi vreme.” „Misliš li da će me pozvati na matursku proslavu, Džejd? Umreću ako me ne pozove.” „Nećeš umreti”, umorno kaza Džejd. Dona Di je izgledala toliko potišteno zbog manjka njenog saosećanja da je potpuno promenila ton. „Izvini, Dona Di. Nadam se da će te Hač zvati. Stvarno se nadam.”


Njihova maturska proslava u maju već je delovala trivijalno i dečje. Za Džejd je predstavljala samo još jednu od prepreka za nastavak Garijevog i njenog života. A svakako nije smatrala da je to nešto oko čega se treba preterano uzbuđivati, mada je to verovatno zato što je imala osiguranu pratnju. Za razliku od Done Di, ona nije morala da brine o sramoti što za tu važnu noć neće imati pratioca. „Ne mogu da smislim koga bi Hač mogao da pozove, a ti?”, zabrinuto upita Dona Di. „Ni ja.” Džejd baci pogled na ručni sat. „Šta ga je zadržalo? Moram da se vratim kući do deset, inače će moja majka ponovo početi.” „A morate da ostavite malo vremena i za parkiranje, ha?” Dona Di pogleda svoju drugaricu i šapnu. „Kada se ti i Gari ljubite, da li ti dođe da svisneš koliko si napaljena?” „Aha”, prizna Džejd, blago drhteći. „I što moramo da stanemo.” „Pa ne morate.” Džejdine uske i tamne obrve skupiše se u ljutiti izraz. „Ako se Gari i ja volimo, kako to može biti pogrešno, Dona Di?” „Nisam ni rekla da je pogrešno.” „Ali sveštenik to stalno govori. Kao i Biblija. Moja majka. Svi.” „Svi kažu da je bludničenje...” „Nemoj da koristiš tu reč. To je tako grozna reč.” „Kako bi ti to nazvala?” „Vođenje ljubavi.” Dona Di slegnu ramenima. „Ista stvar. Bilo kako bilo, svi kažu da je vođenje ljubavi pre braka greh, ali da li neko u to stvarno veruje?” Dona Di odmahnu glavom i zatrese ravnu crnu kosu. „Čini mi se da ne. Mislim da svi osim nas greše kao nenormalni i neverovatno dobro se provode. Kada bih imala šansu, ja bih to uradila.” „Stvarno?” upita Džejd, tražeći prijateljičinu potvrdu. „Kada bi me Hač pitao, možeš se kladiti u tu svoju zgodnu guzicu da bih pristala.” Džejd je gledala Garija kroz vetrobran i osetila topli nalet zadovoljstva, protkan pritajenom nelagodnošću. „Možda to i nije greh. Možda je vreme da Gari i ja prestanemo da slušamo sveštenika i postupimo po svojim instinktima. Ma jednostavno ne znam”, zastenjala je. „Pričali smo o tome do iznemoglosti i samo bismo bili još više frustrirani nego pre.”


„Ma daj, stvarno”, progunđala je Dona Di. „Idem unutra. Vidimo se.” „Čekaj, Dona Di”, kaza Džejd, uhvativši je za rukav. „Ljutiš se?” „Ne.” „Zvučiš tako.” „Pa dobro, Džejd, volela bih kada bih imala tvoje probleme. Volela bih da imam tvoju prirodno valovitu crnu kosu i besprekornu kožu. Volela bih da imam velike plave oči i kilometar trepavica. Volela bih da imam dečka koji dahće za mojim telom, ali me istovremeno i poštuje. Volela bih da imam kompjuterski mozak i pun iznos stipendije za koledž.” „Ja još nemam stipendiju”, kaza Džejd, umanjujući ironične komplimente Done Di. „Ah, ali imaćeš. To je samo pitanje vremena. Za tebe sve na kraju bude kako treba, Džejd. Zato je tako pakleno zamorno slušati kako cmizdriš. Na šta se ti u stvari žališ? Božanstvena si bez truda. Pametna si. Popularna si. Verovatno ćeš držati oproštajni govor za našu generaciju, a čak i da to ne budeš ti, biće to momak koji obožava zemlju po kojoj hodaš i vazduh koji dišeš. I ako hoćeš da se jebeš dok ti mozak ne proključa, učini to. A ako nećeš, nemoj. Ali molim te, nemoj više da kukaš o tome, dobro?” Nakon ovog izliva, Dona Di opsova ispod glasa. I mekšim glasom reče: „Trebalo bi da me plaćaš što sam ti najbolja prijateljica, Džejd. Nije to tako lak posao, da znaš.” Zgrabila je tašnu i iskoračila na trotoar, zatvorivši vrata za sobom.

„Ćao, Gari.” Ton Nilovog glasa beše pritvorno prijateljski. Uskladivši se s njim, Lamar i Hač ponoviše što je rekao. „Ćao, svima”, Garijev osmeh bio je otvoren i prostodušan. „Šta se radi?” „Ništa posebno”, odgovori Nil. „Jesi li već čuo nešto za svoju stipendiju?” „Još ne. A nije ni Džejd. Mada, očekujemo svaki dan.” „Hoćeš da ti stavim lešnik na sladoled, Gari?”, konobarica upita kroz prozor. „Što da ne.” „Što da ne”, otegnuto ponovi Nil. Pogledao je prema autu gde je sedela Džejd. „Džejd to voli. Ona voli velike lešnike.” Hač je prasnuo u smeh. Lamar se kikotao. Garijev osmeh nestade. „Prestani, Nile”, rekao je ljutito. Bacio je pogled preko


ramena prema automobilu. Nevino, Nil podiže ruke. „Bila je to šala. Šta je, ne voliš šale?” Šaljivo je udario Garija po ramenu. Gari srdito ustuknu. „Ne kad je Džejd u pitanju.” „Izvoli, Gari”, kaza konobarica, proturivši dva slatkiša kroz prozorče. „Jedan s karamelom i jedan s čokoladom. To je dolar i pedeset.” „Hvala.” Gari joj je platio, a onda izvukao dve salvete iz držača i svakom rukom uzeo po jedan sladoled. Okrenuo se od šaltera, ali Nil mu je preprečio put, zajedno s Hačom i Lamarom. „Koji je Džejdin?” Ne shvatajući poentu Nilovog naizgled bezazlenog pitanja, Gari slegnu ramenima. „Karamela.” Svaki od sladoleda je na vrhu imao jarkocrvenu višnju. Nil je usisa ustima, a onda, dramatičnim pokretom, iz usta iščupa peteljku. Promuljao je višnju po ustima pre nego što ju je uhvatio zubima. Gledajući pravo u Džejd, sugestivno je stisnu zubima, a onda je sažvaka, lascivno uživajući pre nego što je proguta. Okrenuvši se prema Gariju, zlobno se iscerio. „Kaži svojoj devojci da sam uživao dok sam joj jeo višnjicu.” „Mamicu ti pokvarenu! Evo ti, najedi se!” Gari gurnu sladoled pravo u Nilovo samozadovoljno lice. Potpuno nespreman za ovo, Nil se zateturao unazad, gušeći se u smesi koja mu je prekrivala lice. Gari je iskoristio ovu prednost. Zakačio je petom Nilovu nogu, jako je povukao i oborio ga na zemlju. Nil se nauznak sručio na beton. Gari je stao iznad njega. „Začepi već jednom ta tvoja pogana usta!” Drugi sladoled mu je bacio u krilo i krenuo ka svom automobilu. Nil je đipio na noge pljujući bujicu pretnji. „Ubiću te za ovo, Parkeru! Niko se ne zajebava ovako sa mnom i prolazi nekažnjeno!” Postao je svestan kakvu komediju pravi od sebe i preusmerio je svoj gnev. „Majku li mu!”, urliknuo je na svoja dva druga, koja su ukočeno i šokirano gledala poraženog Nila. „A šta je s vama, samo ćete tako stajati s palčevima u buljama? Pomozite mi!” Hač i Lamar pohrliše prema njemu nudeći maramice i papirne salvete. Dok je čistio lice, Nil je piljio u Garijev auto koji je išao unazad. Farmer možda misli da ga je nadmudrio, ali grdno se vara ako misli da je to kraj.


2. „Trebalo je da ga umlatim kao vola.” „Pokazao si mu njegovog boga, Gari.” Nasmejala se Džejd, setivši se Nilovog zapanjenog izraza dok mu je smrznuti krem kapao s nosa. „Zašto mu nisam dao ono zbog čega je i došao?” „Zato što nisi neandertalac poput njega. Osim toga, bilo ih je više. Morao bi da se tučeš i sa Hačom i sa Lamarom.” „Ne plašim ih se ja!” Džejd je smatrala da je rasipanje tolike energije na muževnost smešno, ali davala je sve od sebe da pomogne Garijevom egu. „Prestani da se sekiraš zbog toga. Nil nije toga vredan.” Nakon kratke tišine, pitala je: „Šta je učinio kad si se toliko razbesneo?” „Nešto tipično za njega”, odbrusi on. „Ispričao je jednu od svojih podmuklih aluzija. Mozak mu je poput septičke jame. Uvredio te je.” Udario je pesnicom po dlanu. „Bože, kakav je to kučkin sin! Bez obzira na to koliko je bogat, on je obična gnjida!” „Pošto to već znaš, zašto mu dozvoljavaš da nam upropasti veče? Moram uskoro da se vratim kući.” Gari je imao meku smeđu kosu i nežne žućkaste oči. Nežnost je njegovom licu odgovarala više od srdžbe. Na Džejdin meki prekor, lice mu se potpuno opusti u uobičajen i učtiv izraz. Pomazio ju je po obrazu nadlanicom. „U pravu si. Nilu bi godilo kada bi znao da nam je upropastio veče. Mene samo užasno nervira kada iz njegovih prljavih usta čujem tvoje ime.” Ona mu prstima prođe kroz kosu. „Volim te, Gari Parkeru.” „I ja tebe volim.” Poljubivši je vatreno i strasno, šakom ju je uhvatio za potiljak i privukao njeno telo koliko god je mogao i koliko mu je prednje sedište dozvoljavalo. Parkirao je na udaljenom mestu, na putu koji se pružao po obodu plavne močvare. Februarsko veče bilo je prohladno i vlažno. Ipak, u automobilu je bilo toplo, a bivalo je sve toplije. Za nekoliko minuta prozori su se zamaglili. Džejd i Gari su teško disali dok su njihova lepa mlada tela gorela od strasti, i to od one vrste strasti koju je sveštenikova propoved osuđivala. Gari je zario prste u njenu gustu, poput mastila crnu


kosu. Drugu ruku je gurnuo ispod njenog džempera. „Džejd?” Pogledala ga je, očiju vlažnih od želje. „Ti znaš da te volim?” Ona je povela njegovu ruku prema svojoj dojci. „Znam da me voliš.” Počeli su da se zabavljaju u drugom razredu srednje škole. Pre toga, Džejd su na školske plesove i zabave vodili dečaci koje su pratili roditelji. Upoznavala je momke u bioskopu, petkom uveče, ali tada je Dona Di uvek bila s njom. Pored malo držanja za ruke i povremenih čednih poljubaca za laku noć, Džejd nije bila intimna s pripadnicima suprotnog pola sve dok nije počela da izlazi s Garijem. Nije ni želela. Na njihovom drugom sastanku razdvojila je usne i oni su se poljubili. Neke devojke su tvrdile da im se to sviđa; druge su govorile da im je gnusna i sama pomisao na to. Ali nakon te večeri, Džejd je čvrsto verovala da su tu drugu grupu sačinjavale one koje se nikada nisu stvarno poljubile. Garijev jezik, koji se pomera u njenim ustima bio je nešto najslasnije što je ikada osetila. Mesecima je ovo duboko i zadovoljavajuće ljubljenje bilo vrhunac njihovog zbližavanja. Prisnost među njima se produbljivala postepeno, dok je prvobitno fizičko privlačenje sazrevalo u nešto mnogo snažnije. Žudela je da oseti njegovu šaku na svojoj dojci mnogo pre nego što se on usudio da je tamo stavi. Od dodirivanja preko odeće napredovao je do zavlačenja i maženja po goloj koži. Sada je njena dojka ispunjavala njegovu ruku koja ju je nežno mesila. Malo su smanjili žestinu ljubljenja kako bi mogli potpuno da uživaju u zadovoljstvu koje im je pružalo maženje. Usne su mu se odvojile od njenih kada je krenula ispod koledžice, da mu otkopča košulju. Dlanovima je prelazila preko njegovih glatkih, tvrdih grudi. Posegnuvši joj iza leđa, otkopčao joj je brusthalter veštinom koju je razvio vežbajući. Dodirnuo joj je bradavice. One su otvrdnule pod milovanjem njegovih prstiju. Džejd je mumlala od zadovoljstva. Kad je poklopio otvorenim ustima jednu bradavicu i dodirnuo je jezikom, ona meko izdahnu svoju želju. „Gari, želim da vodimo ljubav.” „Znam, znam.” Hulahopke su joj tesno prianjale uz telo, ali on je uspeo da uvuče šake pod njih pravo u guste kovrdže koje su spljeskane ležale pod njima. Tek poslednjih nekoliko nedelja dozvolili su sebi da odu ovoliko daleko. Još uvek je bilo novo, čudno i predivno osetiti Garijeve prste kako je miluju na najtajnijim delovima tela. Ugrizla se za donju usnu kako bi utišala stenjanje od naslade. Grudi su joj bile dovedene do vrhunca osetljivosti, ali on ju je i dalje nežno podsticao jezikom. Želela je da se rastopi od radosti što mu daruje svoje telo. Večeras je odlučila da mu uzvrati za uživanje koje joj je tako nesebično pružao. Volela je njegovo visoko, čvrsto,


sportsko telo i želela je da ga još bolje upozna. Posegnuvši mu između butina, ona nespretno pritisnu dlanom rajsferšlus njegovih pantalona. Garijeva glava se trže. Udahnuo je vazduh naglo sikćući. Ruka kojom ju je milovao, zamrla je u hulahopkama. „Džejd?” Ona je ostala posramljena, ali je odlučno zadržala ruku gde je bila, ne povlačeći je. „Hmm?” „Ne moraš to da radiš. Hoću da kažem, ne želim da misliš da očekujem to.” „Znam. Ali ja želim.” Pritisnula je dlan još jače. Šapćući iznova njeno ime, pozabavio se kopčom kaiša, dugmetom i rajsferšlusom, a onda, isprobavajući, uvuče joj šaku u pantalone. Ispod donjeg veša koža mu je bila vrela. Njegovo koplje bilo je tvrdo. Sklopio joj je prste oko sebe. Džejd je bila šokirana kada je shvatila koliki je. Naslućivala je to, naravno, ali osećaj neke nejasne izbočine na stomaku kroz odeću bio je nešto sasvim drugo u odnosu na potpuno obuhvatanje njegovog organa šakom. Dok ju je divlje ljubio, ona je stidljivo ispitivala njegovu erekciju. Šakom je išla gore-dole od čega mu se prekidao dah. On je prostenjao njeno ime i skliznuo prstima između mesnatih usnica njenih genitalija. Ovaj pokret izazvao je trenje kakvo Džejd nikada pre nije osetila. Izvila je kukove uvis, posežući za njim, posežući za nečim što joj je izmicalo. Čitav donji deo tela ju je peckao. „Gari?” Ovo je bilo neverovatno otkriće. Želela je da mu to saopšti, podeli to sa njim. „Gari?” Šakom je čvrsto stisnula njegov penis. Uz duboko i nestrpljivo mumlanje, Gari se odvojio od nje i seo uspravno. Odgurnuo joj je ruku iz krila. „Stani. Ako ne staneš, napraviću svinjac.” „Baš me briga”, prošaputala je. „Mene nije.” Prekrstivši ruke preko volana, on nasloni čelo na izbelele zglobove. „Džejd, muka mi je od svega ovoga. Toliko želim to da uradim.” Obećavajuće peckanje odjednom je trepnulo i zgasnulo. Zažalila je zbog toga. Bilo je to nešto sjajno, zanosno, skoro zastrašujuće, ali poželela je da saznala kuda to vodi. Da li je to bio orgazam? Ali njena prva briga bio je Gari, koji je bio mnogo uznemireniji od nje. Približila mu se i pomilovala ga po glavi. „Ne znam šta je gore”, rekao je, „da te ne dodirujem, ili da te dodirujem do tačke kada te toliko želim da me sve boli.”


„Mislim da bi mi bilo gore da te ne dodirujem. Bar meni.” „I meni bi to bio pakao. Ali ne možemo više ovako.” „Onda više i nećemo.” Podigao je glavu i pogledao je. Nekoliko trenutaka ju je upitno gledao u lice smeđim očima. Onda je spustio pogled i sa žaljenjem počeo da odmahuje glavom. „Ne možemo, Džejd. Ti si nešto najbolje što mi se u životu dešava. Ne mogu to da upropastim.” „Zašto bi vođenje ljubavi nešto upropastilo?” „A šta ako zatrudniš?” „Neću. Neću ako budemo pazili.” „I pored toga bi mogla. Onda bi naše šanse da odemo odavde”, pokazao je bradom prema vetrobranu, „odletele dođavola. Ja bih morao da uzgajam soju za Ajvana Pačeta, a ti bi morala da radiš u njegovoj prokletoj fabrici. Svi bi rekli da nisam ništa bolji od mog ćaleta, i bili bi u pravu.” Zbog večno rastućeg broja malih Parkera, Garijev otac Otis, koji nije znao da se zaustavi, bio je glavna gradska šala. Bio je to samo još jedan žig koji je Gari bio odlučan da otrese sa sebe. Privio je Džejd na grudi i naslonio bradu na njenu glavu. „Ne možemo se kockati sa šansom da stvorimo bolji život.” „To što ćemo voditi ljubav ne znači nužno da nam je budućnost osuđena na propast.” „Ali plašim se da iskušavam sudbinu. Jedino vreme kada se zaista osećam dobro jeste kada sam s tobom, Džejd. Ostalo vreme osećam se usamljenim. To zvuči šašavo, zar ne? Kako mogu da se osećam usamljeno pored šestoro mlađe braće i sestara u kući? Ali tako je. Ponekad se osećam kao nahoče, kao da ne pripadam stvarno svojim roditeljima. Moj ćale strpljivo obrađuje poplavljena polja i useve koji trule, i prodaje ono što proizvede u feudalnom gradiću kao što je Palmeto. Prezire to što je siromašan i neuk, ali ništa ne preduzima da samom sebi pomogne. Uzima sve što mu Ajvan Pačet baci i srećan je što uopšte nešto dobija. I ja sam siromašan, ali nisam neznalica. I sigurno se ne plašim Pačeta. Neću da budem kao moj ćale, da prihvatim stvari onakve kakve jesu samo zato što je tako oduvek bilo. Hoću da napravim nešto od sebe. Znam da to mogu, Džejd, ako budem imao tebe kao podsticaj.”


Uhvatio ju je za ruku i pritisnuo njen dlan na usne, ostavši u tom položaju dok je govorio: „Međutim, toliko se plašim da ću te izneveriti.” „Ti nikada ne bi mogao da me izneveriš.” „Jednog dana možda ćeš odlučiti da se za sve to ne vredi boriti. Možda ćeš odlučiti da želiš nekog tipa kom ne predstoji toliki put, koji ne mora ništa da dokazuje. Tipa poput Nila.” Ona istrgnu ruku iz njegove i ljutito poče da trepće. „Nemoj nikad više tako nešto da mi kažeš. Zvuči kao nešto što bi moja majka rekla, a znaš koliko poludim kada počne da mi planira život.” „Možda je u pravu u ponečemu, Džejd. Devojka koja izgleda kao ti zaslužuje nekoga s novcem i društvenim položajem, nekoga ko bi mogao da pokori svet i stavi ti ga pod noge. To i ja želim da uradim. Šta će biti ako izgubiš strpljenje pre nego što to budem u stanju da to i uradim?” „Slušaj me, Gari Parkeru. Ne dajem ni pet para za položaj u društvu. Ne čeznem za životom u luksuzu. Imam neke svoje ambicije, koje su takve kakve su bez obzira na to volim li te ili ne. Stipendija je samo prvi od mnogih koraka. Baš kao i ti, i ja imam porodičnu sramotu koju moram da nadživim. Jedini svet koji želim za sebe jeste onaj koji sama stvorim.” Umekšala je ton glasa i obavila mu ruke oko vrata. „Onaj koji stvorimo zajedno.” „Ti si stvarno mustra, znaš to?” Čvrsto je stisnuo oči i vrelo šapnuo: „Bože, tako mi je drago što si mene izabrala.”

Kuća koju je Džejd delila sa svojom majkom bila je izgrađena odmah nakon Drugog svetskog rata, da primi poplavu vojnog osoblja koje su smeštali oko kanala za snabdevanje. Za trideset godina, koliko je otad prošlo, komšiluk napravljen od belih montažnih kuća prilično je propao. Pastelne nijanse nisu više izgledale tako veselo i pomodno, već musavo i jeftino. Za razliku od ostalih u ulici, kuća Sperijevih bila je brižljivo očuvana. Bila je mala, sa samo dve spavaće sobe i jednim kupatilom. Dnevna soba bila je pravougaona, s uskim prozorima koji su pokrivale teške zavese. Bila je to jedina prostorija u kući koja je imala tepih. Nameštaj nije bio skupocen, ali sve je držano u savršenoj čistoći jer je Velta Speri strastveno prezirala svaki vid prljavštine. Nije dozvoljavala čak ni da se u njenoj kući drže biljke, zato što su one rasle iz posuda s otvorenom zemljom. Jedina udobnost u dnevnoj sobi bio je televizor u boji, koji je Velta kupila u Sirsu na kredit.


Sedela je u naslonjači i gledala TV kada se Džejd vratila. Velta je ispitivački gledala svoju kćerku, tražeći znake koji bi joj otkrili da li se nedolično ponašala s onim malim Parkerom. Nije uspela ništa da otkrije, ali opet, Džejd je bila dovoljno pametna da sakrije tragove. Umesto da je pozdravi, rekla je: „Skoro da si zakasnila.” „Ali stigla sam. Tek je deset.” „Služba je gotova ima već nekoliko sati.” „Otišli smo do mlečnog restorana. Svi su bili tamo.” „Verovatno je jurcao da bi te dovezao kući na vreme.” Velti se Džejdin stalni momak nije dopadao i nije izgovarala njegovo ime kad god je to mogla da izbegne. „Nije jurcao. Gari je veoma pažljiv vozač. Znaš to, mama.” „Prestani da se raspravljaš sa mnom”, kaza Velta, podignuvši glas. „Onda prestani da kritikuješ Garija.” Velta je prezirala Garija jer, kako je tvrdila, Džejd previše vremena provodi s njim - vremena koje bi ona i Džejd mogle da provode zajedno. U stvari, njen prezir bio je zasnovan na Garijevom poreklu. Bio je sin farmera koji uzgaja soju. Parkerovi su već imali previše dece, a nisu stajali, što je bilo odvratno, i skoro svakih deset meseci dobijali su novu bebu. Otis Parker je uvek bio u dugu kod kreditne zadruge. Velta je ovo znala jer je radila u kreditnoj kancelariji kao daktilografkinja i šalterska službenica. Velta nije mnogo cenila nikoga ko nije imao novca. I ličilo bi na malog Parkera da Džejd napravi dete. Nadala se da je Džejd dovoljno pametna da to ne dozvoli, ali na nesreću, poput svog zapanjujuće dobrog izgleda, devojka je od svog oca nasledila i žicu za romantiku i strast. Velta prebaci pogled na uramljenu fotografiju na stočiću, s koje su joj nasmejane plave oči Ronalda Sperija - toliko nalik Džejdinim - uzvraćale pogled. Vojnička kapa mu pod nekim šašavim uglom stoji povrh tamnih kovrdža. Medalja časti visi oko vrata. Ostale medalje zakačene su za prednje džepove uniforme i svedoče o njegovoj srčanosti i hrabrosti u Korejskom ratu. Velti je imala šesnaest godina kada se smeli ratni heroj iz Palmeta vratio kući. Ovaj nizijski gradić nikad ranije nije dobio tako grandiozno odlikovanje. Svi žitelji su se pojavili da dočekaju njegov voz, koji je brekćući ulazio u stanicu. Crveni tepih bio je odmotan za omiljenog gradskog sina, koji je dolazio pravo iz Vašingtona, gde su mu priredili svetkovinu. Čak se rukovao i s predsednikom. Velta ga je upoznala na gradskom plesu koji je u njegovu čast održan u Sali


veterana rata. Upravo te noći, dok su plesali uz pesme Peti Pejdž i Frenka Sinatre, ona je odlučila da se uda za Ronalda Sperija. Sledeće dve godine besramno ga je proganjala, ne odustajući sve dok nije ispalio sudbonosno pitanje. Da ništa ne bi izbaksuziralo, Velta se pobrinula da se venčaju nedelju dana nakon što ju je zaprosio. Na nesreću, u Palmetu nije bilo severnokorejskih komunista. Godine su prošle od trijumfalnog povratka kući, a Ronald i dalje nije znao šta će raditi do kraja svog života. Nije imao nikakve grandiozne ambicije. Iako je bio neverovatno zgodan, nije imao želju da unovči svoju Medalju časti poput Odija Marfija.1 On nije čeznuo za tim da postane filmska zvezda. Budući bez roditelja i siromah, prijavio se u vojsku samo da bi imao gde da spava i šta da jede. Bio je idealan vojnik jer je neko uvek bio tu da mu kaže šta i kada treba da radi. Pretpostavljeni su mu naređivali da dobro puca i ubija žute komunjare, a pošto je bio odličan strelac, to je i radio. Kada je jednog dana ubio dvadeset dva Korejca, nije mu ni palo na pamet da je upravo zaslužio medalju. Bio je popularan. Imao je harizmu i privlačnost koji su ljude prirodno privlačili. Svi su voleli Rona Sperija. Međutim, gubljenje vremena s drugarima i prepričavanje zabavnih priča u sali za bilijar nije obezbeđivalo prihode. Prebacivao se s jednog besmislenog posla bez budućnosti na drugi. Sa svakim novim poslom koji bi otpočeo, Veltin duh bi uzleteo. Ovo je bio taj koji će ih lansirati u bogatstvo. Ali Medalja časti, koja mu je obezbeđivala poštovanje, nikada mu nije pružila izobilje i društveni stalež za kojim je Velta žudela. Čak ni Medalja časti ne može da vas ustoliči u južnjačkom društvu ako nemate nekog uglednog dedu i mnogo porodičnog novca priđe. Velta je bila četvrta u porodici s devetoro dece. Otac je čitavog života bio napoličar, sve dok nije umro za plugom koji je vukla mazga, ostavivši u bedi i njenu majku i sve potomstvo koje je još bilo maloletno. Porodica je morala da se osloni na milosrđe drugih za hranu i opstanak. Ali mnogo više od siromaštva i gladi, Velta se bojala prezira. Kako je lovorov venac oko Ronove glave lagano venuo, ona je počela da sumnja da im se ljudi smeju iza leđa. Grdila ga je što je protraćio njihovu jedinu šansu da budu slavni i bogati. Pretila mu je i nagovarala ga, ali njemu je jednostavno nedostajalo inicijative da zaradi za život. Nije mu dozvolila da se ponovo regrutuje. Bilo bi to ponižavajuće, kao da priznaje poraz, tako mu je rekla. Zabrinuta zbog svega ovog, već je odlučila da ga ostavi kad je zatrudnela s Džejd nakon šest jalovih godina. Velta se tada grčevito uhvatila za nadu da će beba podstaći


njenog muža da uradi nešto sa svojom karijerom uspešnog vojnika. Ali nakon što je Džejd došla, Velta je morala da ode da radi u fabrici Ajvana Pačeta. Poslednjih deset godina Ronovog života bilo je obeleženo dobijanjem i gubljenjem poslova, velikim snovima koji nikada nisu ostvareni, obećanjima koja su se razvodnjavala u sve većim količinama pića. Jednoga dana, dok je Džejd bila u školi, a Velta na poslu, poginuo je čisteći svoju pušku. Milostivo, šerif Džoli proglasio je njegovu smrt za nesrećan slučaj. Lokalna organizacija veterana poklonila je novac Velti i Džejd da otputuju do Arlingtonskog nacionalnog groblja, kako bi Ronu Speriju podarili herojsku sahranu. Gledajući sada ovu fotografiju, Velta nije osetila ni trunku čežnje za njim. Ron je bio zgodan i sladak i vatren sve do dana kada je poginuo, ali šta joj je to donelo? Džejd je, s druge strane, on nedostajao do dana današnjeg. Veltu je vređala devojčina nežna privrženost uspomeni na njega, baš kao što je bila ljubomorna na njihovo međusobno slepo obožavanje dok je bio živ. Često bi uzimao Džejd u krilo i govorio joj: „Bićeš ti dobro, lutko mala. Imaš moj lik i maminu volju. Nikad nemoj da se plašiš i bićeš dobro.” Ali Džejd će proći mnogo bolje nego samo dobro. Ako se Velta pita, Džejd će bar imati bolji brak nego ona. „Nil Pačet je zvao malopre”, rekla je, smešeći se po prvi put otkako je Džejd stigla. „Pravi je đavo, taj mali.” „Običan ljigavac.” Veltu na momenat zbuni Džejdina žestina. „Grozno je što to kažeš.” „Nil je grozan.” „Grozan? Zašto? Pola devojaka iz srednje škole dale bi desnu ruku da ih nazove.” „Neka ga ta polovina devojaka slobodno uzme.” „Sigurna sam da nije kasno da mu se javiš.” Džejd odmahnu glavom. „Moram da učim lekciju iz istorije za sutra.” „Džejd”, pozva je Velta odsečno, kad je Džejd krenula prema svojoj sobi. „Nepristojno je ne uzvratiti telefonski poziv, a posebno od nekog kao što je Nil.” „Ne želim da razgovaram s Nilom, mama.” „Provodiš sate na telefonu s malim Parkerom.” Džejd stisnu usne i nekoliko sekundi ih tako zadrža pre nego što reče: „Moram da učim. Laku noć.”


Velta isključi televizor i krenu za Džejd u sobu, zadržavši njena vrata pre nego što ih je ova zatvorila. „Provodiš previše vremena učeći. To nije normalno.” Džejd skide suknju i džemper i savesno ih okači u uski plakar. „Moram da sačuvam dobre ocene ako želim da dobijem stipendiju.” „Stipendija!” prosikta Velta. „Samo na to misliš.” „Zato što je to jedini način da priuštim sebi koledž.” „Što je, po mom mišljenju, gubljenje vremena za tako lepu curu kao što si ti. Džejd se okrenu od plakara i suoči se s majkom. „Mama, ne želim da se ponovo svađam oko ovoga. Idem na koledž, odobravala ti to ili ne.” „Nije stvar da li odobravam. Samo mislim da je nepotrebno.” „Potrebno je ako želim neku karijeru.” „Proćerdaćeš sve to vreme i novac, a onda ćeš se na kraju ipak udati.” „Žene u današnje vreme mogu i jedno i drugo.” Velta pređe preko sobe, uštinu Džejd za obraz i iskosi joj glavu, izloživši bledocrvenu mrlju na Džejdinom vratu i pokazavši prezir prema tome što je videla, ali i prema svojoj kćerki. „Kakve šanse imaš da se udaš za nekoga, ako zatrudniš s tim malim Parkerom?” „Gari će se pobrinuti da ne zatrudnim. I on je najpristojnija osoba koju poznajem. Za Garija ću se i udati, mama.” „Džejd, momci mogu da nateraju devojke da rade ono što inače ne bi radile, samo ako im govore da ih vole. Ako daš to ovom momku, niko koga vredi imati neće te više hteti.” Džejd klonu na ivicu kreveta, i tužno pogledavši majku, odmahnu glavom. „Nisam to nikome dala, mama. Kada to budem uradila, biće to Gari i učiniću to zato što se volimo.” Velta frknu. „Previše si mlada da bi znala Šta je ljubav.” Džejdine oči poprimiše tamnoplavu boju, što je bio znak rastuće srdžbe. „Ne bi to govorila da tvrdim kako sam zaljubljena u Nila Pačeta. Terala bi me da ga zarobim kako god znam i umem... čak i da se seksam s njim.” „Bar bi postala neko i nešto u ovom gradu kada bi se za njega udala.” „Ja jesam neko i nešto!” Velta stisnu pesnice, držeći ruke spuštene pored tela. „Ista si kao tvoj otac glava u oblacima, idealista!”


„Nema ništa loše u tome što imam neke ciljeve.” „Ciljeve?”, narugala se Velta. „Smešna reč za razgovor o tvom ocu. On nije ispunio ni jedan jedini cilj u čitavom svom životu. Za sve godine koliko smo bili u braku, nije učinio ni jednu jedinu stvar vrednu pažnje.” „Voleo me je”, uzvrati Džejd. „Ili to ne smatraš za nešto vredno?” Velta se okrenula i ukočeno krenula prema vratima. Pre nego što je otišla, rekla je: „Kada sam bila tvojih godina, udala sam se za heroja grada. Tvoj Gari danas predstavlja nešto slično. Dobro izgleda, sportska zvezda i predsednik razreda; ma sve što devojka samo poželeti može.” Podsmešljivo je nastavila: „Ali slušaj me kad ti kažem, heroji su privremeni, Džejd. Oni blede poput jeftinih zavesa. Jedino što se računa je novac. Bez obzira na to koliko nagrada taj mali Parkerov osvoji, sve što će ikada biti jeste samo prvorođeni sin starog Otisa Parkera. Mislim da ipak želiš nešto bolje za sebe.” „Ne, mama”, usprotivi se Džejd blago. „Ti želiš nešto bolje, ali za sebe.” Velta zalupi vrata za sobom.

Džejd je sedela na visokoj stolici i grickala kolače. Pete cipela zakačila je za hromiranu prečku koja je opisivala krug oko nogu stolice. Udžbenik iz hemije ležao joj je otvoren u krilu. Svakog dana posle škole, i pola subotnje smene, Džejd je radila u prodavnici braće Džouns. Preko nedelje je počinjala u četiri i radila dok je Velta ne bi pokupila na povratku iz fabrike, obično oko šest. Nije to bila duga smena, ali ona je Pitu, poslednjem preživelom od tri brata, davala šansu da malo posedi sa svojom obolelom ženom u staračkom domu, a Džejd priliku da zaradi mali džeparac. Prodavnica je bila od one vrste koja odumire. Podne daske kao da su bile prekrivene voštanim filmom od limunovog ulja koje je više decenija korišćeno za brisanje. U najhladnijim zimskim popodnevima starci bi se okupljali oko zdepaste peći u zadnjoj prostoriji i raspravljali o stanju u svetu, žvaćući duvan i igrajući domine. Vile su visile, šiljcima nadole, s kuka zašrafljenih u tavanicu. Mušterija je mogla da opremi svog konja, ali isto tako i novorođenče. Mogla je da kupi špil karata, kockice za igru, ali i Bibliju. Raznovrsnost robe i kupaca činila je posao zanimljivim. Džejd je pokušavala da se usredsredi na tekst koji je čitala, ali um bi joj odlutao


s hemije na privatne probleme, prvenstveno na one s majkom, koja je odbijala da shvati Džejdinu ljubav prema Gariju, kao i njenu goruću želju da od života dobije nešto više od nečeg tako običnog - muža, doma i dece. Porodica je Džejd bila važna i želela ju je. Ali želela je i mnogo više od toga. Većina devojaka iz njenog razreda već se pomirila s tim da će raditi za Ajvana Pačeta, dok se ne udaju i počnu da rađaju decu, koja će, kako stvari stoje, raditi za Nila. S Garijem je delila ambiciju da prekine taj začarani krug. Bilo namerno ili ne, Ron Speri je ispunio svoju kćerku hrabrošću koja je njemu samome nedostajala, ulivajući u nju želju da za sebe stvori bolji život od onog kakav su imali njeni roditelji. Bar oko toga su se ona i njena majka slagale. Jedino se njihov krajnji cilj razlikovao... kao i sredstva da se do njega dođe. Džejd se plašila da se te razlike nikad neće pomiriti, a posebno kad je reč o Gariju. Gari je bio još jedan izvor brige za to tmurno popodne. Ni ona ni on nisu još dobili vesti od saveta za stipendiju. Zbog toga, kao i zbog sve jače seksualne frustracije i pakla koji im je Nil u školi priređivao posle onog incidenta u mlečnom restoranu, bili su prenadraženi i tankih živaca, čak i jedno za drugo. Trebalo im je zabave. Ako bude toplo za vikend, možda bi mogli da naprave piknik na plaži, ili da se provozaju, da urade nešto što će ih relaksirati i pomoći im da bolje sagledaju stvari. Razmišljala je o tome kada se začulo zvono iznad vrata. Džejd je podigla glavu s udžbenika i ugledala Donu Di kako utrčava. Obrazi su joj se rumeneli, a grudi nadimale dok je gutala vazduh. Džejd poskoči sa svog mesta, a udžbenik iz hemije pade na pod uz glasan udarac. „Šta se događa, za ime sveta?” Dona Di mahnu šakom ispred lica i nekoliko puta duboko udahnu. „Bila sam u školi. Gospodin Paterson me zamolio da ostanem i pomognem mu da popuni nešto.” I?” „Dobila si je! Stipendiju!” Džejdi se srce istog trena pope u grlo. Nije poverovala u ono što je čula, pa je ponovila: „Dobila sam? Stipendiju?” Dona Di brzo zaklima glavom. „Univerzitet Južne Karoline.” „Otkud znaš? Jesi li sigurna?” „Videla sam pismo koje je stajalo na stolu gospodina Patersona. Izgledalo je veoma zvanično, znaš već, s onim zlatnim pečatima, svitkom i koječime. Videla sam tvoje ime na njemu i kao slučajno ga srušila sa stola dok sam dohvatala neku fasciklu


koju je trebalo da...” „Dona Di!” „Dobro. Bilo kako bilo, pročitala sam ga. Dekan, ili već tamo neko, zahvaljuje se našem direktoru što iz Palmetske srednje škole šalje tako dobra dva učenika.” Džejdine oči se raširiše. „Dva?” Dona Di raširi ruke u stranu i ciknu: „I Gari je dobio.” Tada su obe počele da ciče. Uhvativši se za ruke, počele su da skakuću sve dok tegla šarenih jajašca nije počela da zvekeće na pultu. „O, bože! Oh, ne mogu da verujem! Koliko? Je li pisalo koliko?” „Pisalo je samo puna stipendija. Zar to ne znači sve?” „Ne znam. Nadam se. Oh, hvala im koliko god da je”, bez daha kaza Džejd. „Moram da kažem Gariju. Je li on još u školi? Jesi li ga videla na terenu?” Trkačka ekipa pripremala se za sezonu i trenirala je svakoga dana posle škole. „Nisam. Rekla sam gospodinu Patersonu da mi nije dobro i da moram ići. Otrčala sam do stadiona i potražila Garija. Htela sam da ga pokupim da dođemo i zajedno ti kažemo.” „Možda je bio u svlačionici.” Dona Di odmahnu glavom. „Pitala sam. Marvi Gibs mi je rekao da ga je video kako odlazi.” Džejd pogleda u sat s klatnom, koji je visio na zidu. Stajao je okružen kukavicama koje su se sve spremale da otkucaju pola šest. „Ponekad gospodin Džouns dođe pre šest. Sigurna sam da će me danas pustiti da odem nekoliko minuta ranije.” „Zbog čega?” „Da kažem Gariju.” „Zašto ga jednostavno ne nazoveš?” „Hoću da mu kažem u lice. Hoćeš li me odvesti do Garijeve kuće? Molim te, Dona Di?” „Možda već zna”, kaza Dona Di. „Sigurna sam da je dekan i tebi poslao to pismo. Sigurno te već čeka kod kuće.” „Istina. Ali Parkerovi su na sporednoj poštanskoj ruti. Ponekada dobiju poštu čitav dan kasnije. Osim toga, moram da ga vidim. Danas. Sada. Molim te, Dona Di.” „Dobro. Ali šta je s tvojom mamom? Šta će biti kad dođe da te pokupi?” „Gospodin Džouns će joj reći kuda sam otišla.”


„Poludeće ako budeš razgovarala s Garijem pre nego što budeš pričala s njom.” „Neka poludi. On mora prvi da sazna.” Ostareli gospodin Džouns nije znao šta da misli kada je ušao u svoju radnju nekoliko minuta kasnije, a Džejd Speri mu poletela u susret široko raširenih ruku. Zagrlila ga je čvrsto i poljubila ga u izborani obraz. „Gospodine Džounse, nešto jako važno se dogodilo. Znam da je prerano, ali da li biste me pustili ranije? Drugi put ću nadoknaditi vreme. Molim vas?” Govorila je brzo, spajajući reči. „Pa, s obzirom na to da samo što nisi eksplodirala, bolje da te pustim.” „Hvala vam! Hvala vam!” Ponovo ga je poljubila u obraz i otišla u stražnju sobu da pokupi školske knjige, kaput i torbicu. Bila je previše uzbuđena da bi osetila hladnoću, pa je smotala kaput i privila ga na grudi, podigla udžbenik iz hemije s poda i istrčala u radnju. Dona Di je u tom trenutku bila zauzeta novim stalkom sa svetlucavim senkama za oči. Džejd je pokupi i povuče prema vratima. „Vidimo se sutra, gospodine Džounse. Kad moja majka dođe po mene, molim vas, recite joj da sam otišla s Donom Di i da ću se vratiti kući za sat. I recite joj još da imam jako lepe vesti.” „Hoću.” „Hvala. Ćao!” „Devojke, čuvajte se, čujete li me?” Dona Di i Džejd istrčaše na vrata, pa niz trotoar do auta Done Di. Džejd baci svoje stvari na zadnje sedište i uđe dok je njena prijateljica sedala za volan. Prošla je nekoliko semafora u gradu i za nekoliko minuta već su jurcale niz autoput sa dve trake. Bilo je sumorno i maglovito veče, ali prozore su ostavile spuštene i radio pustile prilično glasno. Što su se više udaljavale od ivice grada, okolina je postajala manje dopadljiva. Prošle su pored objekata toliko trošnih da se nisu čak mogle ni nazvati kućama. Krovovi i tremovi ulegnuti. Prozori papirom pokriveni, a kapci nepopravljivo vise. Prastari automobili i neupotrebljiva priključna ratarska oruđa trulela su u prednjim dvorištima i predstavljala dom za čitava jata izgladnelih ptica. Ovako je bilo skroz do obale, nekoliko kilometara daleko. Iza te obale stajao je Atlantski okean prošaran ostrvcima. Izolovane zajednice na njima kao da nisu bile u XX veku. Siromaštvo je bilo opšta pojava. Često nije bilo ni vodovoda. Između ostrva i obale ležale su močvare u


kojima su se rojili insekti, što je dodatno mučilo južnjačke izopštenike. Bolesti kao posledica neuhranjenosti i loše higijene, uglavnom iskorenjene u većini zapadnih zemalja, ovde su se još mogle naći. Džejd je smatrala da je ekonomska klima u ovom delu države žalosna. Nije bilo čudno što je Gari često bio snužden zbog postojećih socioekonomskih nejednakosti. Parkerovi su bili siromašni po svim standardima, ali živeli su kao kraljevi u poređenju s drugima. Privredne grane koje su cvetale u Pijemontu, u severozapadnom delu Južne Karoline, i dalje su muku mučile da opstanu u toj nizini. Turizam je bio glavna delatnost duž obale, ali su se graditelji odmarališta opirali ideji industrijalizacije, zbog zagađenja koje bi moglo da upropasti igrališta za bogate. U međuvremenu, farmeri poput Otisa Parkera pokušavali su da opstanu uz ispošćenu i opustošenu zemlju, dok su se despoti kao Ajvan Pačet gojili isisavši sve do krvi. Trend je trebalo preokrenuti. Možda će ona i Gari biti prethodnica, prva generacija novog Juga, pioniri... „Uh, sranje!” Psovka trgnu Džejd iz plemenitog sanjarenja. „Šta se desilo?” „Nestalo nam je benzina.” „Šta?” Pogledala je i sama u merač, ne verujući. „Čuješ li ti mene? Nestalo je benzina!” Dona Di je pustila da automobil skrene na usku traku zemlje pored puta i sam se zaustavi. Džejd je zevala u svoju prijateljicu s nevericom. „Kako može da ti nestane benzina?” „Od silnog uzbuđenja, zaboravila sam da proverim koliko imam pre nego što smo otišle iz grada.” „I šta ćemo sad?” „Sačekaćemo da neko naiđe, pretpostavljam.” „Sjajno!” Džejd se skljokala u sedište i uhvatila za koren nosa. Nakon kratkog ćutanja, Dona Di reče: „Slušaj, pogrešila sam, dobro? Svima na svetu, osim tebi, dozvoljeno je da s vremena na vreme pogreše. Znam da želiš da vidiš Garija, a shvatam i zašto. Izvini.” Zbog ovog izvinjenja, Džejd oseti stid. Da nije bilo Done Di, ne bi ni saznala za svoju stipendiju. „Ne, ja moram da se izvinim tebi.” Gurkala je ruku Done Di sve dok se ona nije


okrenula i pogledala je. Džejd se izvinjavajuće nasmeši. „Nisam nameravala da budem tako grozna.” Doni Di se osmeh ocrtao na usnama, koja su bila premala za njene zube. „U redu je.” A onda obe počeše da se kikoću. „Kakva đavolja nezgoda!”, uzviknu Dona Di. Proturivši glavu kroz otvoreni prozor, teatralno je uzviknula: „Upomoć! Upomoć! Dve ljupke gospe su u nevolji!” „Idiotkinjo jedna, vraćaj glavu unutra! Kosa ti se kvasi!” Dona Di isključi farove, kako ne bi istrošila akumulator, i njih dve se smestiše da sačekaju prvog ko će naići. Sunce je bilo zašlo još pre nego što su izašle iz grada. Na seoskom putu bilo je mračno. Nakon petnaest minuta bez ijednog auta, Džejd je počela da brine. „Nije tako hladno, a i prestalo je da rominja. Možda bismo mogle da se vratimo u grad i pešice.” Dona Di ju je pogleda kao da je poludela. „Pa to je nekoliko kilometara!” „Možemo bar da odemo do najbliže kuće s telefonom.” Dona Di preplašeno pogleda preko ramena. „Nameravaš da nonšalantno odšetaš do jedne od onih crnačkih koliba? A, ne. Nema šanse. Može da se desi da nas niko više nikada ne vidi.” „Samo zato što su crni ne znači da su i opasni. Ništa veći rizik nije ni stopirati. Nikad ne znaš ko će ti stati.” „Rizikovaću.” Nastavile su da se raspravljaju sve dok Dona Di nije pokazala niz put. „Svetla!” Otvorila je vrata i stala nasred puta, mašući obema rukama iznad glave i vičući. „Ehej! Hej! Stanite!” Vozač sportskog automobila namerno je ubrzao. Dona Di je stala na srednju crtu na putu i nije ni mrdnula. Automobil se uz klizanje zaustavio svega nekoliko centimetara od nje. „Nile Pačete, kučkin sine!”, viknula je. „Mogao si da me pregaziš!” Nil skide nogu s kočnice i auto krenu napred sve dok rešetka nije udarila u mršave noge Done Di. Ona odstupi nekoliko koraka, psujući ga. Hač i Lamar u automobilu urlali su od smeha. Nil je primetio Džejd kroz otvorene prozore auta Done Di. „Šta ste to vas dve dame naumile?” „Krenule smo do Garijeve kuće, ali nestalo mi je benzina”, objasni Dona Di.


„Imate li malo?” Hačovo podrigivanje grunu poput topa. „Nemamo više!” Dona Di ga razočarano i ovlaš pogleda. „Možete li onda da nas odbacite do grada i izbacite na pumpi? Nazvaću ćaleta i on će nas vratiti.” Hač otvori suvozačeva vrata i izađe, razmotavajući svoje dugačko telo s dubokog sedišta. „Kaži: Molim te, s višnjom na vrhu”, zajedljivo će on. Lamar, koji je sedeo pozadi, kao i obično, nagnuo se napred. „Mi ne nudimo besplatni prevoz, znaš.” „Svi ste tako slatki”, kaza Dona Di uz teški sarkazam. „Jedva se uzdržavam.” Džejd je strepeći posmatrala kako Nil izlazi iz auta i kočoperi se ispred automobila Done Di. Ne obazirući se na blato pored puta, prešao je na suvozačevu stranu i otvorio vrata. „Izlazi.” „Smrdiš kao bačva”, primetila je izašavši. „Obrnuli smo par piva posle škole. Bili smo na pecanju.” „Upecali ste nešto?” „Ne, sve do sad.” Džejd se ova opaska nije dopala, ali odluči da je ignoriše. Pazeći da ga ne dodirne, obišla ga je i krenula prema ostalima. Sve od one večeri u mlečnom restoranu, Nil ju je provocirao više nego obično, često je pozivao kući i namerno joj stajao na put po hodnicima u školi. Izbegavala ga je koliko god je mogla. Ježila se od njega, i nakon onoga što se dogodilo u nedelju veče, pre nekoliko nedelja, nije više ni pokušavala da sakrije antipatiju. Nil Pačet rodio se s mogućnostima koje ne samo što je uzimao zdravo za gotovo već ih je još i traćio. Džejd nije mogla da toleriše toliko rasipanje, a posebno jer savestan momak poput Garija mora grčevito da se bori za svaku, pa i najmanju prednost. Nil je bio lenj i nemiran u školi, skoro kao da je izazivao profesore da ga obaraju ili mu izriču disciplinske mere. Ali znao je da oni to neće učiniti. Većina ih je imala supružnike ili rodbinu koja je na neki način radila za Ajvana. Džejd je verovala da nije samo univerzalna adolescentska sklonost prema bahatosti ono što nagoni Nila da se nedolično ponaša. Neki od njegovih ispada išli su mnogo dalje od puke pakosti i graničili se s okrutnošću. U svemu što je govorio i činio postojala je mrva urođene zlobe, istinske podlosti duha. Bio je opasniji nego što je većina ljudi pretpostavljala, mislila je Džejd. Deo odbojnosti koju je osećala prema njemu poticao je i od unutrašnjeg instinkta za strah.


„Kako ćemo se svi tu nagurati?”, pitala je Dona Di, sumnjičavo gledajući unutrašnjost sportskog automobila kroz vetrobransko staklo. „Sve sam smislio”, rekao je Nil. Gurnuo je vozačevo sedište napred. „Upadaj kod Lamara”, rekao je Džejd. Nije bilo zadnjeg sedišta, već jedva nešto malo prostora ispod zadnjeg kosog prozora. Džejd je oklevala. „Možda bi bilo bolje da ostanem kod auta Done Di.” „Ovde, napolju, sama?”, zakreštala je Dona Di. „Neću vas dugo čekati”, rekla je Džejd. „Najviše pola sata. Ne smeta mi da ostanem, stvarno.” „Ulazi!” „Nil je u pravu, Džejd”, usprotivila se Dona Di. „Ne možeš sasvim sama da ostaneš ovde u mraku. Ulazi pozadi s Lamarom. Ja ću sedeti u Hačovom krilu.” Zvučala je veoma srećno zbog ovakvog rasporeda. Ali Džejd nije delila prijateljičino oduševljenje. Osećala se neodređeno nelagodno, ali onda je shvatila da se ponaša nepromišljeno. Nil je vozio kao đavo, ali verovatno će biti sigurnija u grupi nego sama na pustom auto-putu po kišnoj noći. Preskočila je prednje sedište i ugurala se u majušni prostor s Lamarom, koji je dao sve od sebe da joj napravi mesta. „Ćao, Džejd.” „Ćao.” Nasmešila se Lamaru. On je uvek delovao tako pomirljivo i spreman da udovolji, pa ga je sažaljevala. Bilo joj je prosto neverovatno što se on uopšte petlja s Nilom. Nil je skliznuo iza volana i zatvorio vrata. „Upadaj!” Hač posluša naređenje. Dona Di pređe sa suvozačeve strane automobila. Pre nego što je uspela da uđe, Nil je rekao Haču: „Zatvori vrata.” Hač zatvori vrata i pogleda upitno u Nila. „Šta ćemo s Donom Di?” Nil dodade gas. „Ona ostaje!” Dona Di uhvati ručku vrata, ali Nil se pružio preko Hačovih grudi i pritisnuo dugme za zaključavanje. „Pusti me da uđem, drkošu!” Dona Di je počela da udara po prozoru. Umorno, Hač kaza: „Nile, ne bi trebalo da je ostavljamo...” „Zaveži!” „Pusti je unutra!” Džejd se baci preko udubljenih sedišta i nagnu se preko Hačovog krila, posegnuvši za ručicom vrata. „Otvori vrata, Dona Di! Brzo!”


Otključala je vrata, ali pre nego što je Dona Di uspela da ih otvori, Nil ubaci u brzinu i auto polete napred. „Ako ona ne ide, ne idem ni ja!”, urlala je Džejd. Sada više želeći da izađe iz auta nego da Dona Di u njega uđe, ponovo se ispružila prema vratima. „Uhvati je za ruke, Hače.” I pored toga što je pravio opasno polukružno skretanje na auto-putu, koji je uz to bio klizav od ulja i bljuzgavice, Nil nije podigao glas. Njegova ledena mirnoća užasnula je Džejd. „Ne!” Počela je da se bori protiv Hačovih pokušaja da je uhvati. Mlatarala je rukama, koje je prignječio, i pokušala da se iskoprca između dva prednja sedišta kako bi bar nekako dospela u položaj da dosegne ručku na vratima. Laktom je zakačila Nila po uvu. „Isuse! Zar ne možeš da je smiriš, Lamare? Moram da vozim, zaboga!” Lamar ju je ščepao oko struka. Džejd je vrisnula i petom ritnula zadnji prozor. Bacila se prema menjaču, ali Nil je karate udarcem udari po zglobu i šaka joj momentalno utrnu. Džejd je videla Donu Di, na momenat osvetljenu farovima. Stajala je nasred puta i brzo treptala. „Dona Di, pomozi mi!” Hač uhvati i zadrža Džejdine zglobove. Lamar je čvrsto obuhvati oko struka. Auto pojuri napred u pomrčinu. „Pustite me napolje!” „Šta mi to radimo, Nile?” upitao je Hač. „Samo se malo zabavljamo.” Ubacio je u petu brzinu. „Ovo nije zabava, idiote!” urliknula je Džejd. „Vrati me kod Done Di. Ne možeš je ostaviti tamo samu. Uplašiće se.” „Tamo je strašno mračno, Nile”, s nelagodom primeti Lamar. „Hoćeš i ti da izađeš?” „Neću, samo...” „Onda zaveži.” Nilovi drugari poslušno zaćutaše. Džejd je pokušala da se sabere i umiri strah. Ovi momci nisu nepoznati - zna ih čitavog života. Lamar i Hač bili su glupi, ali u osnovi simpatični. Nil je, međutim, umeo da bude opak. „Ne idemo u grad, Nile”, primetio je Hač. „Kuda je vodiš?” „Pa išla je da vidi Garija, zar ne?”


„Znači idemo do Garijeve kuće?”, oklevajući upita Lamar. „Hače, hoćeš li mi, molim te, pustiti ruke?” pribrano zamoli Džejd. „Boli me.” „Izvini.” Pustio ju je. Postupivši isto kao i on, i Lamar je pusti. „Samo te vozimo do Garija, Džejd”, rekao je, kratko se nasmejavši. „A onda ćemo te odbaciti do auta Done Di. Garijev ćale verovatno ima benzin koji koristi za traktor.” Pogledala je Lamara, ali nije reagovala na njegov slabašni osmeh. Svi su zaćutali. Da je ovo bila obična vožnja, jedno drugo bi zadirkivali, provaljivali šale i raspravljali o sutrašnjem kontrolnom iz hemije. Napeta tišina se Džejd činila još neprijatnijom. Ako je dvojici Nilovih najboljih drugara neprijatno, onda ona ima ozbiljan razlog da se plaši. „Bližimo se isključenju”, kaza Hač. Ali Nil nije prebacio u nižu brzinu. „Oko pedeset metara s tvoje desne strane, Nile.” Auto projuri pored uskog seoskog puta koji se završavao kod farme Parkerovih. „Šta to radiš?” Džejd se obrati Nilovom prelepom profilu. „Pusti me napolje. Ići ću pešice od skretanja.” „Nile, šta je ovo?” upita Hač. „Hoću prvo da stanem na jedno mesto.” Džejdino srce poče divlje da tuče od straha. Pre sat vremena slavila je dobre vesti o stipendiji, a sada su joj dlanovi bili vlažni i ledeni od neizvesnosti. Nil skrenu levo na sledećem skretanju, na put koji to baš i nije bio. Mrtve strnjike visokog korova prekrivale su brazde puta, gole i veoma neravne. Farovi su skakutali kao svetla na bovama na pučini. „Vraćamo li se do kanala?” pitao je Lamar. „Tašta.” „Zašto?” „Zaboravio sam nešto”, odgovori Nil. Hač je podozrivo piljio u drugara, ali ništa nije rekao. Tlo pod točkovima postalo je močvarno kako su počeli da se primiču vodi. Nil zaustavi auto. Isključio je motor, ali je ostavio svetla. „Svi napolje!” Otvorio je vrata i iskoračio na blatnjavu zemlju. Hač je oklevao pre nego što je učinio isto. Džejd ga je čula kako pita: „Šta tražimo ovde, Nile? Šta si to zaboravio?” Lamar ju je gurnuo. „Bolje će biti da izađeš. Kad Nil nešto utuvi u glavu, najbolje je samo poslušati. Inače, poludi.” „Zbog mene može da poludi koliko hoće, baš me briga.”


Nil je prešao sa zadnje strane auta, otključao gepek i otvorio ga. „Rekao sam, izlazite!” „Idi dođavola!” „Lamare, pomozi mi.” Nil uhvati Džejd za ruku. Nije ovo očekivala i kriknula je od bola kad ju je naglo cimnuo. Lamar joj pomože, gurnuvši joj zadnjicu. Da nije spustila nogu na zemlju, ničice bi pala u blato. Uspravila se i pogledala Nila, oslobodivši zglob ruke. „Skidaj ruke s mene.” „Ili šta? Tvoj momak će me ponovo prebiti s dva sladoleda?” Podsmešljivo je frknuo, a onda se okrenuo leđima prema njoj i krenuo prema prenosnom frižideru, delimično skrivenom u mrtvoj travi. „Hoćeš pivce?” „Ne.” „Hače, Lamare?” Nil otvori kutiju, izvadi tri piva, i ne sačekavši da mu drugovi odgovore, baci po jednu konzervu svakome. Otvorio je svoje i dobrano otpio. Kao dobri imitatori, Hač i Lamar učiniše isto. Džejd se naslonila na zadnji branik automobila, marljivo ih ignorišući i trljajući ruke zbog vlažne hladnoće. Nije se setila da uzme kaput i udžbenike iz auta Done Di. Bila je strašno mračna noć. Niski, vlagom krcati oblaci blokirali su mesec. Čula je sporo kretanje vode u blizini, ali nije mogla da vidi ništa dalje od male krpe svetla farova. Vetar je bio blag, ali je bilo veoma hladno. Nil dokrajči svoje pivo. Zgužvavši konzervu rukom, bacio ju je u nisko rastinje na obali uskog kanala. Tlo je bilo zatrpano sličnim konzervama. „Možemo li sada da idemo?” Džejd je pokušala da zvuči oholo i pored toga što je drhtala. Nil se zatetura prema njoj. „Ne još.” „Zašto ne?” „Zašto što ćemo, pre nego što odemo”, rekao je otežući, „sva trojica da te pojebemo.”


3. Dona Di Monro bila je veoma zabrinuta. Nije se osećala lagodno što je ona sigurna u svojoj kući, a za Džejd se još uvek ne zna gde je. Da je stigla kući, Džejd bi se sigurno već javila. Dona Di čekala je svega pet minuta u autu kada se pojavila porodica u karavanu, zaustavila se i ponudila joj da je odveze do grada. Otac ju je pokupio na benzinskoj pumpi, napunio kantu benzinom i odvezao je do njenog automobila. Vratila se u Palmeto nešto manje od dvadeset minuta nakon što su tri momka nestala s Džejd. Pomisao na to da je ostavljena i dalje ju je mučila. Kako se usuđuju da odu i tako je ostave? I zašto nisu pustili Džejd iz auta kada je sasvim očigledno bilo da ne želi sama da ide s njima? Nila Pačeta trebalo bi postaviti uza zid i upucati ga pravo u čelo. Kao i obično, Hač je izvršio Nilovu naredbu bez najmanjeg otpora. Donu Di je bolelo što Hač toliko malo mari za nju da ju je ostavio na pustom drumu; kao plen bilo koje bitange koja bi se pojavila. Naravno, pomisao na to da je zgrabi i odnese u noć upravo Hač Džoli, bila je ludo romantična i jedna od fantazija kojom se zabavljala mnogo puta. Mada ne bi bilo idealno da se Nil i Lamar muvaju okolo dok je Hač odnosi, Dona Di je ipak zavidela Džejd na avanturi i tome što je „oteta”. Sada se, sama u svojoj sobi, Dona Di pitala šta bi trebalo da uradi za Džejd. Da li je Nil pokušao da je vrati na mesto gde ju je pokupio, da li ju je vratio u grad ili ju je odvezao pravo do Garijeve kuće? Postojao je samo jedan način da to sazna. Dona Di krenu prema telefonu i poče da okreće broj Parkerovih. Ali šta ako Džejd nije tamo? U svetlu skorašnje tuče s Nilom u mlečnom restoranu, Gari bi poludeo kada bi saznao šta je Nil uradio. Dona Di nije želela da uvali Džejd u nevolju s mamom, ali ni s Garijem. A nije želela ni da se iko na nju ljuti. Ali nije mogla da se opusti sve dok ne sazna šta se događa. Konačno odlučivši, ona pozva Parkerove.

„Otišla?” „Tako je, Velta”, reče Pit Džouns. „Vratio sam se iz doma malo pre šest. Džejd i ona Monroova praktično su skakale po zidovima. Kad sam dozvolio da Džejd ode malo ranije, momentalno su zbrisale odavde. Rekla mi je da ti kažem da će se vratiti kući za sat s dobrim vestima.”


Velta nije volela iznenađenja, pa čak ni ona srećna. A posebno joj nije trebalo nijedno večeras. Bila je umorna. Donji deo leđa boleo ju je od celodnevnog sedenja za stolom. Bila je gladna. Želela je da se vrati kući, jede, dugo leži u kadi i ode u krevet. Velta je imala tek četrdeset godina, ali izgledala je starije, a posebno dok je ljutito pućila tanke usne. „Ne liči na Džejd da ode bez dozvole.” Pit Džouns se zakikota. „Nešto važno se dogodilo. Džejd je jedva dodirivala zemlju.” „Je li rekla kakve su to dobre vesti?” „Jok.” „Pa, brzo će se vratiti”, rekla je s pritvornom ravnodušnošću. Nije bilo svrhe davati materijala glavnom rasadniku tračeva. „Hvala vam, gospodine Džounse. Laku noć.” Na putu kući Velta je po ulici tražila automobil Done Di. Ovo bekstvo je sigurno bilo njeno maslo. Otkad su joj roditelji dali tu krntiju od automobila, devojke su bile previše nezavisne. Zato Velta nikada nije dozvoljavala Džejd da uzima auto, osim ako joj ne kaže kuda ide i koliko će biti odsutna. Ljudi nisu mislili lepo o devojkama koje su previše slobodne. Dok je stigla kući, Velta je već bila razjarena. Poštansko sanduče bilo je krcato poštom, a ona previše umorna i gnevna da bi je sredila. Bacila ju je na kuhinjski sto i ne pogledavši je. Za večeru je podgrejala malo supe. Upravo je završila kupanje kad je zazvonio telefon. „Halo?” „Ćao, gospođo Speri. Dona Di je. Mogu li da pričam s Džejd, molim vas.” „Gospodin Džouns mi je rekao da je s tobom!” „Aha, pa... bila je. Još nije stigla kući?” „Dona Di, želim da znam šta se događa, i to iz ovih stopa. Džejd je otišla iz radnje pre šest, a sada je skoro devet. Gde je ona?” „Krenule smo do Garijeve kuće i ostali bez benzina.” „Zašto ste išle skroz do kuće Parkerovih u to doba dana?” „Želela je da nešto kaže Gariju.” „Nešto što se nije moglo reći telefonom?” „Gospođo Speri, nemojte me grditi zbog toga.”, zakmečala je Dona Di. „Sve ćete čuti od Džejd. U svakom slučaju, nestalo nam je benzina na pola puta do tamo. Nil Pačet se pojavio. I Hač i Lamar su bili s njim. Oni su, ovaj, povezli su Džejd sa


sobom.” „Kuda?” „Ne znam. Odvezli su se, a mene su ostavili tamo. Hteli su malo da se našale, pretpostavljam, ali ovo je najgora šala koju je Nil ikada izveo.” „Jesi li ti sada kod kuće?” „Nisam bila neko vreme.” Objasnila je kako se vratila u grad. „Pomislila sam da se Džejd do sada već vratila kući - znate, da su je ili Nil ili Gari vratili. Poslednji put kad sam ih videla, uputili su se ka farmi Parkerovih.” „E pa nije tamo. Nije mi se javila.” „Mislite li da je Džejd dobro?”, s nelagodom upita Dona Di. „Ako ju je Nil odvezao do Garijeve kuće, verovatno se malo zaboravila. Morala sam ovih dana da je korim što ne dolazi kući na vreme.” „Zašto se nije vratila po mene?” „Koliko si bila sama tamo?” „Ne dugo.” „Verovatno si bila ne putu kući kada je ona stigla.” „Pretpostavljam, ali možda bi neko trebalo da nazove Garijeve i raspita se da li je tamo. Nisam ja htela da zovem zato što je bilo malo zle krvi između Garija i Nila. Gariju se ne bi svidelo kad bi saznao da se Džejd vozila s Nilom.” „Pa, ako je tamo, onda to već zna, zar ne?” „Istina”, priznade Dona Di lagano, dok joj je ovo bivalo sve jasnije. „Možda se naljutio, a Džejd pokušava da izgladi stvari.” „Ne sekiraj se ti, Dona Di. Ja ću zvati Parkerove. Laku noć.” Velta je razmišljala o tome šta bi dobila kada bi nazvala Parkerove, ali se ipak predomislila. Ako je Džejd s Garijem, sigurna je. Ako je s Nilom, zašto uznemiravati Garija? Ono što ne zna ne može ga povrediti. Osmeh se pojavio u uglovima Veltinih usana i retka iskra blesnu u njenim sivim očima. Ako je Džejd s Nilom, tim bolje. Jedno veče u njegovom društvu moglo bi da promeni devojčino mišljenje o životu. Možda bi shvatila koliko je bitno družiti se s pravim ljudima, i koliko bi zabavnije bilo zaljubiti se u bogatog nego u siromašnog momka. Kad se sve uzme u obzir, ovo je možda najbolja stvar koja je mogla da se dogodi.


Da je izbor bio prepušten Džejd, ona bi verovatno legla na močvarnu zemlju pored kanala i ostala tako dok ne bi umrla od gladi, žeđi i izloženosti prirodi. Međutim, njen instinkt za preživljavanje bio je prejak. Nije znala koliko dugo je ležala u mraku, sklupčana u odbrambeni fetalni položaj, utrnula od povreda koje su joj nanete. Oblaci su plakali zbog nje. Magla, koja se mestimično spuštala čitavog dana, pretvorila se u žalosnu kišu. Smrznuta, ponižena i izmučena, konačno se sklupčala i uspela da se nekako pridigne na ruke i kolena. Puzila je nekoliko metara i pronašla cipelu koju je, u jednom trenutku tokom napada, odbacila. Opipavala je po mraku za njenim parom, ali nije uspela da ga nađe. Nije bilo bitno. Ništa više nije bilo bitno. Mogla je da bude mrtva, isto kao što je sada živa. Ali ne, to nije bila baš cela istina. Odlučnost da se poštara da Hač Džoli, Lamar Grifit i Nil Pačet budu kažnjeni za ovo što su joj učinili, bila je ipak mnogo jača od volje da preživi. S ovom misli koja joj je u duši plamtela poput buktinje, s mukom je ustala i slabim pokretima pokušavala da namesti bluzu. Dugmad su joj bila pokidana. Najviše što je mogla da učini bilo je da ponovo namesti brusthalter. Grudi su je bolele. Oblaci na nebu zaklanjali su mesečinu. Nije bilo ničega što je moglo da umanji pomračinu. Ispruženih ruku, napipavala je put preko čistine poput slepca, i shvatila gde se nalazi tek kad je zapela za duboke tragove guma koje je Nilov automobil ostavio u mekom blatu. Spustivši se ponovo na ruke i kolena, puzila je duž tragova, znajući da će je, ako ih bude pratila, na kraju dovesti do auto-puta. Neka noćna životinja ispuzila je iz niskog rastinja i presekla joj put. Naglo trgnuvši ruke, ustuknula je od straha, zadržala dah i počela da osluškuje. Nekoliko minuta je prošlo. Kada nije čula ništa osim svog snažnog lupanja srca i nije osetila nikakvo pomeranje u visokoj travi koja je oivičavala uski put, nastavila je da se probija duž utabanog traga, koncentrišući se samo na to da prvo postavi jedan dlan na hladnu mljackavu zemlju, a zatim sledeći. Vukla je kolena za sobom sve dok nisu počela da je bole, kao i ostatak tela. Kiša joj je zapadala za kragnu, slivala joj se niz leđa i lepila joj kosu za teme. Nekoliko puta bila je u iskušenju da odustane. Želela je da legne i umre jer joj je za svega nekoliko sati čitav život postao gadan i pust. Nije želela da prizna šta joj se dogodilo niti da izlazi na kraj s razornim posledicama. Ali ako odustane, njeni silovatelji mogli bi da prođu nekažnjeno. Zato bi i nastavila dalje. Šaka, koleno, šaka, koleno, šaka, koleno... Nakon dosta vremena, činilo joj se da su prošli sati, stigla je do jarka koji se


pružao duž auto-puta. Gmižući dalje, ispružila se da napipa asfalt. Uz promukli 'radosni uzvik, uspentrala se i legla sva iznurena na auto-put, kao da želi da ga zagrli, poput hodočasnika koji je konačno stigao do svetog hrama. Površina puta bila je tvrda za njen obraz, ali legla je ničice da se odmori. Ako je stigla dovde, uspeće da se vrati i u grad, u bolnicu, do šerifove kancelarije. Hvala bogu što je preživela da prijavi zločin. Hača, Lamara i Nila neće biti teško pronaći. U zavisnosti od toga koliko će joj trebati da se vrati u grad, za samo par sati, oni će se naći iza rešetaka. Mnogo pre nego što se dovoljno odmorila i bila spremna da krene dalje, naterala se da ustane. Vođena potrebom da kazni svoje obeščastitelje, oteturala se prema sredini puta. Praćenje isprekidane bele pruge mnogo je manje opasno nego opipavanje duž neravne zemljane trake pored puta. Dok se kretala napred, pokušala je da izračuna koliko će joj trebati da stigne do Palmeta. Ili bi trebalo da ide samo do prve kuće na koju naiđe? Odatle bi mogla da pozove pomoć. Majka joj se sigurno razbolela od brige. Velta je želela da zna gde je Džejd u svakom bogovetnom minutu dana. Dona Di je sigurno već uzbunila nekog zbog njene otmice - osim ako nije i sama silovana. „O, bože, molim te, ne”, mumlala je samoj sebi. S nadom je razmišljala o dobrovoljcima koji ih već traže i pročešljavaju oblast. Možda će do vremena kad stigne u grad njena tri napadača već biti uhapšena. Automobil joj je skoro sasvim prišao kada je shvatila da je uopšte tu. Mora da se toliko udubila u misli da je slaba prednja svetla nisu upozorila da prilazi. Nil! Vratio se po nju. Još nije uhapšen. Vratio se da je povredi, možda i ubije kako ne bi mogla da svedoči protiv njega. Džejd je posrćući skrenula s auto-puta i zaronila u jarak. U njemu je bilo stajaće vode do visine kolena. Smrdela je na prljavštinu. Hladna sluz joj se provlačila između golih prstiju na nogama. Njen strah je, međutim, bio jači od gađenja. Uspaničena, cvileći se probijala kroz trsku i šaš koji kao da su joj se kačili za rubove suknje. Kad je stigla do ograde od bodljikave žice, čučnula je pored jednog stubića i sakrila se, pokušavajući da bude nevidljiva. Automobil je usporio i lagano krenuo pored ivice. Kad su svetla farova pala na nju, stao je. „Ne, ne.” Spustila je glavu na ramena i zaštitila stomak prekrštenim rukama, koje su krvarile od desetine ogrebotina od drača iz jarka.


„Gospoj'ce, gospoj'ce, šta ćeš tu u ova doba?” Glas je bio crnački. Kao i ruke koje su se ispružile prema njoj. „Gospoj'ce, jesi povređena?” Dodirnuo ju je po ramenu. Ona se trgnula. On naglo povuče ruku. „Neću ja vama ništa, gospoj'ce. Šta se dogodilo?” Naspram dva svetlosna zraka farova jedva se videla njegova silueta, ali Džejd je razaznala radni kombinezon i meki filcani šešir. On ponovo ispruži ruke prema njoj. Ovog puta se nije trgnula. Stavio joj je ruke ispod podlaktica i pažljivo se pomerio unazad, povukavši je za sobom i izvadivši je iz jarka. Držeći jednu ruku pod njenom rukom, čovek otvori suvozačeva vrata i pomože joj da uđe u njegov stari kamionet. Vrata se zatvoriše za njom uz glasno čegrtanje zarđalog metala koji ju je potresao. Unutra je bilo suvo, ali nije bilo grejanja. Počela je nekontrolisano da se trese. „Kuda si krenula, gospoj'ce?”, pitao ju je dok je sedao za volan. „Jesi negde odavde?” „Hoćete li me, molim vas, odvesti do bolnice?” Nije prepoznala sopstveni glas. Bio je grub od vrištanja. Nil ju je ošamario jer je vrištala. Hač joj je prekrio usta velikom šakom. Njeni vrisci ispunili su Lamara teskobom. „Bolnicu? Naravno, gospoj'ce. Samo se ti odmori. Sve će biti u redu.” Džejd učini kako joj čovek reče. Spustila je glavu na sedište i sklopila oči. Bila je sigurna. Vrele suze kapale su joj iz zatvorenih očiju i kotrljale se niz obraze. Tiho je plakala dok se prastari kamion truckao auto-putem. Ili je dremnula ili je na momenat izgubila svest jer je, skoro istog trenutka, kamion usporio i stao. Čovek je izašao i obišao auto kako bi joj otvorio vrata. „Hvala vam”, prošaputala je dok joj je pomagao da izađe. Kad je istupila na zemlju, u donjem delu tela počela je da oseća bolno probadanje. Zanela se i morala je da se uhvati za rukohvat. Sklapajući oči, naslonila je obraz na hladnu metalnu površinu sve dok se vrtoglavica nije smirila. „Hvala vam”, ponovila je. Okrenula se prema čoveku koji ju je ljubazno spasao, ali njegov kamionet se udaljavao. „Ne, čekajte.” Zaklonila je oči zbog farova i nije uspela da vidi kako on ili njegov kamionet izgledaju. Nije bilo prednje tablice. Kad je kamionet stigao do glavnog puta, prednja vuča je proradila i on otčangrlja u kišnu tamu. Džejd je pretpostavila da je ovaj žurni beg jedini način da se on zaštiti od onih koji će pogrešno pretpostaviti kakva je njegova veza s belkinjom, žrtvom silovanja. Na nesreću, u Palmetu je još bilo mnogo onih koji, u datoj situaciji, prvo deluju, a kasnije postavljali pitanja.


Išla je kolebljivo prema kliznim staklenim vratima s natpisom HITNA POMOĆ, ispisanim crvenim neonskim slovima. Vrata se otvoriše u stranu. Iza njih, plavobeličasto svetio flourescentnog osvetljenja bilo je previše jako. Užasavala se što je izložena takvoj belini, pa se zadržala s unutrašnje strane vrata, čekajući da je neko primeti. Dve sestre i jedan čovek, koji je izgledao kao domar, ćeretali su i smejali se kod prijemnice. Džejd je mislila da će moći da prijavi napad, ali kada je za to došlo vreme, ispunio ju je neki strah. Ovo je bio samo prvi korak od mnogo ozbiljnih koraka koje će morati da preduzme kako bi pravda bila sprovedena. Da bi postigla svoj cilj, međutim, bila je spremna da podnese sve teškoće i neprijatnosti s kojima će se sresti. Ostavljajući blatnjav trag za sobom, prikupila je hrabrost i vukući se krenula prema prijemnici. „Izvinite.” Tri para očiju okrenuše se prema njoj. „Možete li mi pomoći, molim vas?” Spazivši je, na licima im se pojavio strah, što je trajalo nekoliko sekundi. Onda se domar sklonio s puta, jedna od sestara je posegla za telefonom, a druga optrčala pult kako bi Džejd pružila oslonac. „Šta ti se dogodilo, zlato? Jesi li imala nesreću?” „Silovana sam.” Sestra je iznenađeno pogleda. „Silovana? Ovde u Palmetu?” „Pored kanala, odmah do obalskog auto-puta.” „Bože dragi!” Džejd je bila bolno svesna domara, koji je upijao svaku njenu reč i piljio u njene grudi kroz razdrljenu košulju. Druga sestra je razgovarala telefonom. „Doktore Harvi, potrebni ste nam u urgentnom! Jedna devojka je upravo stigla. Kaže da je silovana.” „Silovana sam.” Džejdin glas je pucao. Bila je veoma blizu da zaplače. Poželela je da domar prestane da blene u nju. „Hajde, zlato, hajde da te smestimo ovde dok ne dođe doktor. Hoćeš li da ti pozovemo nekoga?” „Ne dok se ne sredim.” Sestra je uvede u malu ordinaciju. Zavesa koju je navukla oko stola bila je veoma tanka i valovita, poput žutog padobrana. „Uh, uh, baš si prljava. Skini tu odeću. Sve. Doktor će morati da obavi karlični pregled, znaš. Obuci ovo.” Dala je Džejd plavo-belu prugastu pamučnu bolničku spavaćicu. „Da li biste vi to mogli?”, pitala je nesigurno. „Šta to, zlato?” Sestra je slagala instrumente od nerđajućeg čelika. Delovali su grozno i zastrašujuće.


„Pa taj pregled.” Nije želela muškarca u blizini, nije želela da je dodiruje. Mislila je da neće preživeti da ponovo raširi noge i izloži se još jednom muškarcu. „Izvini, zlato, ali ne. Je li te on izgrebao po rukama?” „Oni. Bila su trojica.” Užasnuta, sestra prošaputa: „Crnci?” „Ne, belci.” Kao da joj je laknulo. „Nazvaću šerifovu kancelariju. Doktor će doći začas.” Sestra je prošla kroz zavesu, ostavivši Džejd samu. Lagano i bolno, skinula je svu odeću. Složila je mokru i poderanu odeću - bluzu, suknju i brusthalter - na gomilu na podu. Gaćice i hulahopke nije imala, kao ni cipele. Pri razotkrivajućem svetlu pogledala je svoje telo, stiskajući pesnicom usne da ne bi vrištala. Bila je prljava. Od kolena naniže noge su joj bile prekrivene blatom. Po rukama je imala duge, krvave ogrebotine. Kolena i bridovi šaka bili su joj izgrebani i krvavi ispod nekoliko slojeva blata. A najgore od svega, stomak i koža među butinama bili su zamrljani nekom lepljivom tvari, u crvenoj nijansi od njene krvi. Osećala se prljavije od pljuvaonice. Brzo se nagnuvši nad umivaonik od nerđajućeg čelika, povratila je. „Gospođice, ovaj, Speri?” Muški glas je dopro do nje iza zavese. Videla se njegova silueta kroz tanku tkaninu. Džejd se zagrcnula, zakašljala se i pročistila svoje užareno grlo. „Moram sada da vas pregledam, gospođice Speri.” „Samo... samo trenutak.” Spetljala se oko spavaćice i konačno je uspela nekako da je navuče preko glave. Njen rub joj je jedva prekrivao gornji deo butina. Popela se na sto za pregled i namestila tkaninu oko kukova, prekrivši se koliko god je mogla. „Dobro.” Sistem joj je pripremio još jedan neprijatan šok. Doktor je bio veoma mlad. Imao je sveže lice koje je izgledalo kao da mu jedva ponekad treba brijanje. Oči su mu bile bistre i zbunjene. Ona se nadala nekome ko je podsećao na ljubaznog porodičnog doktora s čuvene slike Normana Rokvela - sedokosog starijeg gospodina sa simpatičnim stomačićem i naočarima. Doktor je sigurno osetio koliko joj je odbojan. Davao je sve od sebe da izgleda i zvuči saosećajno, verovatno zato što nije želeo da se bakće s histeričnom devojkom. „Sledećih nekoliko minuta će vam biti neugodno, gospođice Speri. Pregledaću vas, slikati nekoliko slika polaroidom, postaviti vam nekoliko pitanja. Neka će biti neprijatna, bojim se. Hajde da završimo prvo s njima, šta kažete?”


Prešavši na posao, podigao je metalni poklopac medicinskog kartona i izvadio hemijsku olovku iz prsnog džepa svog belog laboratorijskog mantila. „Puno ime?” „Džejd Elizabet Speri.” „Starost?” „Osamnaest.” „Datum rođenja?” Upisivao je odgovarajuće podatke u polja na zvaničnom formularu, a onda su, kako ju je upozorio, pitanja postala neprijatna. „Kad ste imali poslednji ciklus?” „Ne sećam se.” „Moram to da znam. Otprilike bar.” Trljajući slepoočnice, Džejd je pokušala da se seti. Rekla mu je datum koji se činio mogućim. On ga je zapisao. „Neka venerična oboljenja?” Ovo pitanje ju je zapanjilo. „Molim?” „Da li ste ikada imali neko venerično oboljenje ili bili u seksualnom kontaktu s nekim ko ga ima?” Nešto u njoj je puklo i ona se brecnu od srdžbe. „Do večeras sam bila devica!” U tom trenutku, Džejd je znala da je večeras izgubila nevinost i to na više različitih načina. „Shvatam. Dobro.” Doktor zabeleži ovo na karton. „Da li je čovek...” „Ljudi. Već sam rekla sestri da ih je bilo trojica. Zar vam nije rekla?” „Ne, izvinite, nije. Trojica?” „Trojica.” „Da li su sva trojica izveli penetraciju?” Donja usna poče da joj podrhtava. Uhvatila ju je zubima. „Jesu.” „Sigurni ste?” „Jesam!” „Da li su sva trojica ejakulirala?” Skoro joj je ponovo bilo muka. Progutavši još jedan odvratan gutljaj žuči, ona zakrešta: „Da!” „Jeste li sigurni, gospođice Speri?” skeptično ju je pitao. „Mislim, ako ste bili devica, možda ne umete da kažete.” Zurila je u njega, ali nije mogla da prikupi dovoljno energije da ostane dovoljno dugo ljuta. „Sva trojica su... učinila to.”


Pustio je da poklopac padne na karton i vratio olovku u džep. Izbacivši glavu kroz zavesu, pozvao je sestru da mu asistira. Ona je pomogla Džejd da legne, a onda joj namestila noge na ledene metalne držače. Doktor je ugurao šake u par gumenih rukavica, pucnuvši njima kod zglobova. Seo je na nisku stolicu kod ivice stola za pregled i podesio zaslepljujuće jarko svetio. Dodirnuo je njene butine pod masnicama i više ih raširio. Ona se neznatno glasno pobunila. „Upozorio sam vas da će ovo biti neprijatno, gospođice Speri. Pokušaću da vas ne povredim.” Nije mogla da ga pogleda u oči dok ju je gledao između njenih butina. Umesto toga, čvrsto je sklopila oči dok je osećala kako gura nešto tvrdo, hladno i napadno u nju. Grčevito se uhvatila za ivice presvučenog kreveta. „Pokušajte da se opustite. Učinili ste ispravnu stvar, znate. Dobro je što niste prvo otišli kući i istuširali se pre nego što ste došli ovamo.” Nije mogla da nastavi ovaj razgovor, bar ne dok je tako jasno izložena i njemu i sestri. Koža joj je bila hladna i vlažna na dodir, ali joj je crvena plima srama zagrevala vene. U glavi joj je bubnjalo i mogla je da oseti svaki otkucaj srca u ušima. „Mislite li da ćete moći da identifikujete muškarce?” „Oh, da. Mogu da ih identifikujem.” „Pa, to je dobro, u najmanju ruku. Platiće za ovo. To jest, osim ako ne izgubite živce i odbacite tužbu pre nego što slučaj dospe na sud.” „Neću izgubiti živce”, zaklela se, čvrsto stisnute i ukrućene vilice. „Evo, gotovo je. Osim stidnih malja. Nisu sve vaše. Pokupiću neke ovde. I one idu u laboratoriju.” Džejd se zgrčila i držala oči čvrsto sklopljenim sve dok nije osetila kako joj sestra spušta noge s držača i pomaže joj da sedne. Doktor joj je uzimao uzorke ispod noktiju štapićima od narandžinog drveta, a posle toga je skinuo rukavice i bacio ih u kantu za otpatke. „Stanite samo ispred zavese”, rekao je Džejd dok je posezao za polaroidnim foto-aparatom. Naložio je sestri da joj pomogne da namesti spavaćicu. Sledećih nekoliko minuta, fotografisali su je spreda i otpozadi. Nijednom nije bila potpuno naga, ali kao da je bila. Fotografisao joj je lice, ramena, dojke, stomak, butine, guzove, svako mesto na kom je bila neka ogrebotina ili masnica. Nije ih bilo mnogo. Nil je pazio na to. „A šta je s tim ogrebotinama po rukama i kolenima?”


Odmahnula je glavom. „To sam zadobila kasnije, dok sam puzila pored autoputa.” „Dobro. Ispuniću izveštaj i odneti ovo u laboratoriju. Sada tamo nema nikoga, ali mogu toga da se late odmah ujutro. Sestra će vas odvesti do tuša. Daćemo vam operaciono odelo da obučete. I vaša odeća ide u laboratoriju.” Džejd klimnu. „Hvala vam.” Izleteo je odatle, odnevši laboratorijske dokaze sa sobom. „Hajde sa mnom, dušo.” Sestra ponovo navuče zavesu i krenu prema vratima. Džejd je oklevala svesno tegleći kratku spavaćicu. „Ovakva? Pa jedva mi pokriva zadnjicu.” „Ovo je bolnica. Niko to ne primećuje.” Džejd je pomislila na domara, koji će sigurno primetiti. Međutim, izgleda da nije bilo drugog izbora. Krenula je za sestrom kroz hodnik, praveći male korake kako bi sprečila da ivica spavaćice leprša. „Imate sreće što je Dok Harvi došao iz velike gradske bolnice. On zna šta treba da se radi”, reče sestra. Prošli su kroz par dvokrilnih vrata obeleženih rečima SAMO ZA BOLNIČKO OSOBLJE i ušli u salon gde je nekoliko sestara pilo kafu i jelo užinu iz automata. Ljubopitljivo su je pogledale dok je prolazila kroz prostoriju idući za sestrom. „Evo ovde”, rekla joj je, držeći otvorena vrata ženske svlačionice. „Peškiri i sve ostalo što ti treba je u ormanu pored tuš-kabine. Tu je i pumpica za ispiranje.” Džejd požele da sestra malo tiše govori. Svi u sobi su buljili u nju. „Nikad se nisam ispirala”, prošaputala je. „Nije to ništa. Uputstva su odštampana na kutiji.” Džejd skliznu kroz vrata. Baš kako joj je žena i rekla, sve što joj treba pronašla je u ormanu. Skinula je bolničku spavaćicu i ušla u kabinu. Na sreću, voda je bila topla. Džejd ju je pustila dok se nije sasvim zagrejala. Pojačala je koliko god je mogla da izdrži i uživala u vrelim žaokama. Prala ju je, bila je tako pročišćujuća. Želela je da spere sa sebe njihove gnusne ostatke. Zapanjilo ju je što je izdržala ovako dugo sa svim tim na svojoj koži, a da nije poludela. Nakon što se tri puta nasapunala, podigla je jednu nogu na držač za sapun i oprala telo između butina. Toliko ju je bolelo da je zaplakala, ali je trljala i trljala sve dok koža nije počela da je boli. Nevešto, ali upotrebila je i ispirač i bilo joj je drago što je to učinila. Konačno, šamponom je isprala kosu od blata i nekoliko puta vrelom vodom isprala usta. Posle svega toga se osećala znatno bolje, mada je znala da se nikada više neće


osećati sasvim čistom. Bila je zaprljana mentalno, fizički i emocionalno. Nikad više neće biti ono što je bila. Od te pomisli osetila se neutešno i gnevno. Obrisala se, a onda umotala mokru kosu u grubi peškir. Bilo je nekoliko kompleta zelenih operacionih odela složenih na gornjoj polici ormana. Drugi komplet, kad ga je prislonila na sebe, prilično dobro joj je pristajao. Papirne nazuvke trebalo je obuti preko cipela, ali ona ih je privezala na bose noge. Plašljivo je otvorila vrata i pogledala u sobu za zaposlene. Sestra je bila sama, sedela je na sofi i gledala neku emisiju na TV-u. Kada je spazila Džejd, ustala je. „Želiš li nešto? Kolu? Kafu?” „Ne, hvala.” „Zvali su sa prijema. Šerifov zamenik je došao da popriča s tobom.” „Spremna sam.” Cipele su mu žvakale po podu. Zamenik je brbljao s domarom i doktorom Harvijem kada su ona i sestra prišle prijemnom pultu urgentnog odeljenja. Predstavnik zakona gurnuo je pozadi kapu na glavi, zauzeo nadmeni stav i sumnjičavo je odmerio. „Gospođica Speri?” „Tako je.” „Molim vas, sedite ovde.” Džejd je lagano sela na ivicu vinilnog kauča u boji lavande. On je seo na stolicu naspram nje. Doktor Harvi je ostao da stoji kod ivice kauča. Zamenik, koji nije bio ništa stariji od doktora, izvadio je mali blokčić povezan spiralom iz gornjeg džepa uniforme. „Doktor Harvi, ovde prisutan, kaže da tvrdite da ste večeras silovani.” Ona obojicu odmeri s nevericom. „Zašto svi govore da tvrdim ovo ili kažem ono? Silovana sam! Vi mislite da lažem?” „Samo polako. Niko vas nije optužio za laganje. Ja samo pokušavam da utvrdim šta se dogodilo. Smirite se, u redu?” Džejd se sabrala. Ali nije joj bilo lako. Morala je da dozove sve svoje rezerve samodiscipline, kako ne bi počela da vrišti. Domar i sestre su se ponovo okupili kod obližnjeg pulta. Džejd nije smatrala da je paranoična što misli da šapuću o njoj. S vremena na vreme neko od njih, ili svi, pogledali bi u njenom pravcu, a onda brzo skrenuli pogled i nastavili razgovor. „Kako vam je puno ime?” pitao je zamenik. Njegovo lice poče da joj se muti. Shvatila je da joj se oči pune suzama.


„Silovana sam”, naglasila je ove reči. „Moji silovatelji su na slobodi dok mene ovde ponižavate i vređate.” Udahnula je isprekidano. „Već sam doktoru rekla svoje puno ime, adresu, datum rođenja i tako dalje. Zar ne biste više voleli da saznate šta mi se dogodilo i ko je počinio zločin?” „Sve u svoje vreme”, odgovorio je on, potpuno neuznemiren ovim rečima propraćenim suzama. „Primenjujem standardnu policijsku proceduru koja se koristi za ovakvu vrstu prijave. Ako slučaj dospe do suđenja, ne biste voleli da izvršioci budu oslobođeni zbog neke tehnikalije, zar ne, mlada damo?” „Zašto jednostavno ne odgovorite na njegovo pitanje, gospođice Speri?”, predloži doktor, govoreći blago i ljubazno. „Gledano dugoročno, biće brže. Mogu li vam doneti nešto da popijete?” „Ne, hvala vam.” „Mogu vam dati sedativ ako želite.” Ona energično zavrte glavom. Ponovo se usredsredivši na zamenika, bez emocija je odgovarala na njegova rutinska pitanja. „E sad, što se tiče večeri”, rekao je, pre toga se nakašljavši, „rekli ste doktoru Harviju da su vas napala tri čoveka i silovala vas.” „Tako je.” „Da li su bili naoružani?” „Ne.” „Ne? Nisu vas držali na nišanu ili bilo šta slično?” „Savladali su me i držali me na zemlji.” „Hmm. Da li su svi ostvarili penetraciju?” „To je u mom izveštaju, zameniče”, priskoči doktor Harvi u pomoć. „Ja ovde ispitujem, doco, hvala. Odgovorite na pitanje, gospođice Speri.” „Da”, kaza Džejd. „Svi su... penetrirali i otišli do kraja.” „Da li su vas sodomizovali?” „Ne, nisu.” Doktor ponovo odgovori umesto nje, jer je Džejd toliko bila zapanjena pitanjem da na njega nije mogla ni da odgovori. „Da li ste bili primorani na oralni seks?” Ona odmahnu glavom dok ju je lagano saginjala. „Ne.” „Ovaj, gde se ovaj navodni napad dogodio?” Navodni? Ova reč ju je uznemirila, ali je odgovorila na njegovo pitanje. „Kod kanala i obalskog auto-puta. Ne verujem da skretanje ima ime. To je samo zemljani put. Mogu da vas odvedem pravo tamo. Ako je nisu pokupili, pronaći ćete tamo


delove moje odeće.” „Da li možete da nam obezbedite opise navodnih napadača.” „Mogu i bolje od toga, zameniče. Mogu da ih imenujem.” „Znate njihova imena?” „Oh, da.” „Hej, pa, to je pravi proboj za nas. Samo napred.” Veoma revnosno je potavio olovku iznad spiralom povezanog blokčića. „Lamar Grifit.” Vrh olovke je bučno škrabao po papiru. A onda je, zbunjeno izvivši glavu na ednu stranu, zamenik pročitao ime koje je upravo zapisao. Pogledao je u Džejd. „Sin Majradžejn Grifit?” „Lamar Grifit”, ponovi Džejd odsečno. „Nil Pačet.” Krv se lagano povlačila iz zamenikovog lica. Nervozno je oblizao usne. „I Hač Džoli.” Nekoliko trenutaka je samo zurio u nju. A onda je, nagnuvši se napred i približivši joj se na samo nekoliko centimetara, prošaputao: „Zajebavaš se sa mnom, a?” Iščupala mu je blokčić i olovku iz ruku i ispisala tri imena na papir s linijama. Zarivši vrh olovke u podebljana imena viknula je: „Ovo su imena ljudi oji su me silovali. Vaša je dužnost da budu uhapšeni i strpani u zatvor.” Videlo se kako guta pljuvačku i iskosa gleda doktora, kao da traži pomoć. „Gospođice, hm, hm...” „Speri!” urliknula je. „Gospođice Speri, sigurno ne mislite ovo što kažete.” „Mislim svaku bogovetnu reč!” „Nešto ste pobrkali.” „Nil, Hač i Lamar oteli su me iz auta moje drugarice, odvezli me tamo i sva trojica su me silovala. Posle toga su me samo ostavili.” Skočila je na noge. „Zašto samo sedite tu i ništa ne radite? Pozovite Donu Di! Krenite za ovim momcima! Stavite im lisice! Strpajte ih u zatvor!” „Gospođice Speri.” Doktor je prihvati za ruku. Poveo ju je da sedne ponovo na sofu i dao znak sestri. „Možda bi bilo dobro da joj donesete valijum.” „Neću to da uzmem”, prasnula je Džejd, otresavši mu ruku. Zameniku je rekla: „Ako niste sposobni da pohvatate ove kriminalce, pozovite nekoga ko jeste.” „Jebiga, devojko! Upravo si imenovala sina mog šefa kao silovatelja.”


„Tako je. Hač je bio drugi. On je bio najgrublji. I najveći. Skoro me je ugušio.” Nije shvatila da stiska pesnice toliko snažno dok nisu počele da je bole. Pogledala je šake i videla četiri polumeseca utisnuta u oderane dlanove. „Bolje bi bilo da pozovete šerifa”, kaza doktor zameniku. „Bog te mazo”, rekao je dok je oklevajući ustajao. Prešao je rukom preko svog mladalačkog, bucmastog lica. „Uopšte se ne radujem ovome, nimalo. Počeće da pršte govna na sve strane kad šerifu Džoliju kažem da su njegov sin i sin Ajvana Pačeta optuženi za silovanje.”

Sat vremena kasnije Džejd je sama sedela u istražnoj sobi. Prostorija je smrdela na ustajali duvanski dim i nervozni znoj. Zamenik ju je pravo iz bolnice dovezao do zgrade suda i smestio u kocku, kao da želi da opere ruke od čitave ove pogane stvari. Džejd je bila sigurna da će, pre nego što se sve završi, stvari postati još gore. Pravne posledice bile su nezamislive, ali kudikamo beznačajne u poređenju s ličnim problemima s kojima mora da izađe na kraj. Kako će reći Gariju? Ne može sada da razmišlja o posledicama jer će poludeti. Mora da se pozabavi ovim ovde - Dona Di, na primer. Džejd se brinula za njenu sigurnost. Bilo je sasvim izvodljivo da, nakon što su je momci ostavili, da su se vratili i isto to učinili i njoj. Možda je to bio Nilov plan - da ih razdvoje i učine bukvalno bespomoćnim. Dona Di je možda ozbiljno povređena, leži bez svesti negde pored auto-puta. Možda čak i mrtva. Mučne misli prekinuo joj je šerif Fric Džoli, ušavši u prostoriju. Umesto uniforme nosio je farmerke i gornji deo flanelske pidžame ispod kamuflažnog lovačkog prsluka. Bilo je jasno da su ga podigli iz kreveta. Riđe čekinje izbijale su mu iz brade i obraza. „Dobro veče, Džejd.” „Zdravo, šerife Džoli.” Povremeno mu je prodavala duvan za žvakanje u radnji. Uvek su se prijateljski obraćali jedno drugom. Sada je poseo svoje markantno krupno telo u stolicu preko puta i prekrstio ruke na izbrazdanom stolu između njih. „Čujem da si upala u neku nevolju noćas.” „Nisam upala u nevolju, šerife Džoli.” „Ispričaj mi.” „Mogu li da sačekam da mi majka stigne?” Nije želela da prepričava svoju priču


više od jednom. „Doktor iz bolnice je obećao da će je pozvati i reći joj da dođe ovamo.” Zamenik nije pustio Džejd da je sama pozove. „Velta je već u zajedničkoj prostoriji, živa se jede”, rekao je. „Ali voleo bih da čujem šta to imaš da nam kažeš pre nego što je dovedemo.” „Zašto sam uvedena u istražnu sobu?” „Zato što je tako zgodno i izolovano.” Gledala ga je s nevericom. „Ja ništa nisam skrivila.” „Niko nije ni rekao da jesi. Šta se dogodilo?” Bio je najbolji glumac od svih. Džejd ovlaš pogleda svoje čvrsto stisnute ake i duboko udahnu. „Nil, Lamar i Hač naišli su na Donu Di i mene, nakon to nam je nestalo goriva na putu. Odvezli su me protiv moje volje Nilovim autom. Odveli su me na mesto gde su danas po podne pili pivo i pecali, i oni su...” Podigla je glavu i pogledala ga u oči. „Naizmenično su me silovali.” Piljio je u nju nekoliko dugih momenata, ali ništa nije rekao. Džejd dodade: „Bojim se da je i Dona Di povređena kao i ja.” „Zamenik mi je rekao da se raspituješ za nju. Nazvao sam njene. Kod kuće je. Ništa joj ne fali.” Ona duboko udahnu od olakšanja. „Hvala nebesima.” Glas mu je bio dubok i pun poverenja kad je ponovo progovorio. „Ovo su stvarno veoma ozbiljne optužbe protiv tih momaka, Džejd.” „Silovanje je ozbiljan zločin.” „Teško mi je da poverujem da bi učinili tako nešto.” „I meni je teško da poverujem. Danas po podne ni ja ne bih verovala da je moguće.” „Pa onda”, reče, „zašto mi onda ne kažeš šta se stvarno dogodilo?”


4. Nilova soba je još bila mračna kad je njegov otac otvorio vrata i uleteo u nju. Ajvan je došao pravo do kreveta, svukao prekrivače i žestoko udario Nila po golim guzovima. „Govno malo!” Nil se otkotrljao na drugu stranu kreveta i skočio. Otac i sin su se suočili preko nenameštenog kreveta. Nil je bio nag. Ajvan je nosio bokserice i staru belu potkošulju. Njegova čeličnobela kosa štrčala je na raznim mestima na glavi. Ali i pored toga nije predstavljao komičan prizor. Mrki pogled bio je zastrašujući. „Koji ti je đavo?”, pitao je Nil s rukama na kukovima. Bio je raščupan, sanjiv i mrzovoljan. Njegovo zgodno, čvrsto telo bilo je više proizvod genetike nego vežbe. Ponašalo se odlično u sportskim arenama, ali ga Nil nije naprezao osim ako je to bilo apsolutno neophodno. Svoje vitko i snažno telo prihvatao je kao svoju kob. „Upravo me je zvao Fric!” Ajvan mu reče. „Pa? Mrkla je noć. Vraćam se u krevet.” „Malo sutra se vraćaš!” Nilova glava bila je na pola puta do jastuka kad ga je Ajvan zgrabio za kosu i podigao. Snažno ga je udario otpozadi. Nil se zalete prema zidu. Hitro se okrenuo, podignutih pesnica, spreman na borbu. „Jesi li sinoć silovao devojku?” Nil momentalno spusti ruke. „Ne znam uopšte o čemu pričaš.” „Pričam o Džejd Speri, koja se sada nalazi u zgradi suda i optužuje te za silovanje, eto o tome pričam!” Ajvan preteći uperi kažiprst u Nilove grudi. „Bolje da mi kažeš istinu, mali.” Ajvanovo režanje moglo bi i mrtve da probudi. Nilove oči letele su po zamračenoj sobi, zaustavivši se kratko na nekoliko predmeta, pre nego što su se konačno spustile na Ajvanovo natmureno lice „Ako tvrdi da je silovana, onda prokleto i bestidno laže.” „Znači znaš o čemu pričam, ti mali lažljivi kučkin sine!” „Ne lažem!” viknuo je Nil. „Hač, Lamar i ja smo je pokupili i odveli na pecanje. Popili smo malo piva. Malo se zezali. Ona se opustila - mislim stvarno opustila, ćale. Tražila je to, i dobila je.”


Ajvan ga je gledao, dok mu je u pronicljivim očima sevala svetlost praskozorja, poput srče. „Čisto sranje! Ta mala Sperijeva nije kurva! Zalepila se za onog Parkerovog malog. Šta ona ima da traži s vama bitangama?” Nil opsova ispod glasa i prođe šakom kroz kosu. „Kažem ti, ćale, tražila je to. Pretvara se da je luda za Parkerom i ni za kim drugim, ali u svakoj prilici vrti mi repom ispred nosa. A kad joj je momak tu, opet bude nadmena i ponaša se prema meni kao da sam pseće govno u koje je stala. Misliš da ću da trpim takva sranja od jedne cure? Nema šanse! Sinoć sam odlučio da joj pokažem kakav bi pravi muškarac trebalo da bude. Ako hoće to da zove silovanjem, to je njen problem.” „Malo sutra je njen problem!” Ajvan je slušao Nilovo objašnjenje iznenađujuće strpljivo. Sada je škrgutao zubima. „To nije samo njen problem! Napravila je od toga šerifov problem! A sada je i moj problem!” Nil se odsutno počeša po preponama. „Šta ćeš sad da radiš?” „Prokleto ništa!” „Ha?” Nilov stav izgubi malo od drskosti. „Ništa neću da uradim sve dok mi iskreno ne kažeš šta se dogodilo. Jesi li primorao devojku na to?” Nil zbunjeno podiže ramena. „Stvari su malo izmakle kontroli.” Ali brzo je dodao: „Ali znam da je htela to.” „A šta je s Hačom i Lamarom?” „I oni su hteli malo.” Iscerio se. „Nisam sebičan.” Ajvan krenu da ga raspoluti nadlanicom zbog drskosti, ali odluči da ne troši energiju i samo spusti podignutu ruku. „Hača i mogu da zamislim. Ali ne mogu da zamislim ono Majradžejnino pile da se gura između devojčinih nogu.” „Lamaru je trebalo malo podsticanja, ali bio je sasvim dobar.” Začulo se kucanje na vratima. Okrenuli su se i ugledali domaćicu Julu kako stoji na pragu. „Oćete vašu jutarnju kafiću, gosn Pačet?” „Ne!” zalajao je Ajvan. „Reći ću ti kad budem hteo prokletu kafiću!” „Dobro. Samo pitam.” Otišla je. Ajvan je nakratko zurio u prazan dovratak, a onda je rekao Nilu: „Zašto niste otišli tamo kod crnja i pronašli neku curu koja ne laje? Što ste morali da čačkate malu Sperijevu?” „Htela je, eto zato.” „Isuse, kakvo sranje!”


Nil je, ne delujući ni najmanje zabrinuto, prišao krevetu i obukao farmerke koje je sinoć prebacio preko podnožja kreveta. „Šta ćeš da radiš, ćale?” „Ne znam još. Pusti me da razmislim.” Ajvan je koračao duž kreveta. „Mogli bi da te zatvore na duže vreme zbog optužbe za silovanje, znaš.” „Ma bez veze”, promucao je Nil. „To je sranje. Ne mogu da pošalju nikoga u zatvor jer je jebao curu koja je tražila da se jebe.” Ajvan reče: „Ja to znam i ti to znaš. Treba samo da se postaramo da i svi ostali misle kao mi.” „Pa, ja ne idem u zatvor, u to sam prokleto siguran. U zatvoru crnje karaju belce u bulju. Moraš nešto da uradiš, ćale.” „Začepi i pusti me da razmišljam!” urliknuo je Ajvan. A onda je iznenada ošamario Nila po licu. „Bitango mala! Savršeno si mi upropastio dan!” *** Džejd je naslonila glavu na prekrštene ruke na stolu istražne sobe. Kapci su joj goreli i otekli. Čitave noći su je držali budnom u zgradi suda. Dozvoljeno joj je bilo da ode u toalet samo jednom, a i onda ju je zamenik otpratio tamo i nazad. Postupali su s njom kao da je uhapšena, dok, po njenom saznanju, ništa nisu preduzimali da njene napadače uhvate. Dva puta je šerifu Džoliju ispričala svoju priču, opisujući sve veoma precizno. Za vreme drugog prepričavanja nije promenila ni jednu jedinu reč. Njena izuzetna memorija uvek ju je dobro služila u školi. Večeras ju je iskoristila da veoma precizno opiše grupno silovanje. Koliko god detalji bili sramotni, nije ih ulepšavala. Ne želeći da je uvredi, šerif je pokušavao da je zbuni. „Džejd, Hač je bio kod kuće kad sam malopre otišao.” „Ne znam gde je sada. Znam samo gde je bio i šta je radio oko sedam sati uveče.” „Tad kažeš da se dogodilo?” „Tad se dogodilo. Hač tada nije bio kod kuće, zar ne?” „Vratio se oko devet i rekao da je bio s Nilom i Lamarom.” „I bio je. Silovao me je.” Fric je prešao krupnom šakom preko rumenog lica, zatežući opuštenu kožu. „Gde si bila između sedam sati, kad se navodno silovanje dogodilo, i vremena kada si stigla


u bolnicu, što je bilo...” Konsultovao je zamenikovo blokče. „Stigla si u bolnicu u jedanaest i trideset četiri.” „Nakon što su me tamo ostavili, dugo sam samo ležala. Onda sam se odvukla do auto-puta. Kad se automobil pojavio iza mene...” „Mislio sam da si rekla da je kamionet.” „I jesam. Bio je kamionet. Ali prvo sam mislila da je opet Nilov auto. Uspaničila sam se i pokušala da se sakrijem u jarku. Jedan crnac nagovorio me je da izađem odatle i uđem u njegov auto. Odvezao me je do bolnice.” „Nije ti rekao svoje ime?” „Nije.” „I ne možeš da ga opišeš?” „Bilo je mračno. Sve što znam jeste da je imao šešir i kombinezon.” „To može biti bilo koji Južnjak. Pitam se, ako je tako fino postupao s tobom, zašto nije ušao u bolnicu s tobom? Zašto je samo ispario?” „Da ste vi crnac iz komšiluka i da ste dovezli u Urgentni centar belu devojku koja je očigledno silovana, da li biste se vi zadržali, šerife Džoli?” Bio je dovoljno uljudan da makar izgleda zabrinuto. Zatim je rekao: „Neke belkinje bi radije umrle nego da ih siluje crnac.” Džejd ustade iz stolice, obiđe je, uhvati se za naslon i zauze borbeni stav. „Mislite da me je pokupio i silovao crnac, a ja želim da za to okrivim vašeg sina i njegova dva prijatelja? Je li to vaša teorija?” „Moram da pokrijem sve uglove, Džejd. A posebno ako je moj sin optužen za krivično delo.” „E pa, umesto da mene gnjavite, zašto Haču ne postavite sva ova pitanja?” „To i nameravam.” Ubrzo nakon tog razgovora dozvolio je da joj se pridruži majka. Velta je uvek bila lepo doterana, pa je Džejd šokiralo što je sada izgledala neuredno i raščupano. Utrčala je u sobu za ispitivanje, skoro srušivši šerifa Džolija u silnoj žurbi. „Džejd! Šta se dogodilo? Niko neće ništa da mi kaže. Gde si bila?” Poslednje što je Džejd tada trebalo bila su dodatna pitanja. Bilo joj je potrebno da je neko zagrli i uteši. Bilo joj je potrebno bezuslovno prihvatanje. Umesto toga, njena majka je tražila još odgovora. Da je bila na njenom mestu, Džejd je pretpostavila da bi možda na isti način reagovala, ali od toga joj nije bilo ništa bolje. Na Veltinom licu nije se očitovala nikakva emocija kada joj je Džejd rekla šta se


dogodilo. Nakon nekoliko sekundi tupog zurenja, ona je glupo ponovila: „Silovana?” „Da, mama!” Neočekivano, pružila je ruku da zagladi nekoliko pramenova kose koji su se osušili na nepravilan način oko Džejdinog lica. „Ko je to učinio?” Kad joj je Džejd rekla, Velta povuče ruku kao da je sa Džejdine kose skočila varnica. „Pa to je... to je nemoguće, Džejd. Poznaješ te momke čitavog života. Ne bi oni učinili tako nešto.” „E pa jesu!” Suze joj nabujaše u očima. „Zar mi ne veruješ, mama?” „Naravno, Džejd. Naravno da ti verujem.” Džejd nije bila sigurna u to, ali joj je manjkalo energije i srca da pokuša sebe da uveri. Na šerifov zahtev, ponovo je ispričala čitavu priču. Kad je završila, on je otišao, rekavši da će se vratiti. Pošto su ostale same, ona i njena majka ništa značajno jedna drugoj nisu rekle. Velta ju je pitala da li je dobro, a Džejd, zbog apsurdnosti pitanja, jednostavno je odgovorila da jeste. Otkad ju je pomilovala po kosi, Velta je više nijednom nije dodirnula. Negde pred zoru zamenik se pojavio i ponudio Velti šoljicu sveže kafe. Džejd je podigla glavu, shvativši da je sigurno zadremala od čiste iscrpljenosti. Kratko i uplašeno je kriknula kad se na vratima pojavio prvo Nil Pačet. Disanje joj je postalo plitko i isprekidano, kao da je trčala. „Šta on radi ovde?” Ajvan Pačet i šerif Džoli ušli su za Nilom. „Prosipaš neke veoma ozbiljne optužbe, mlada damo”, reče joj Ajvan. „Kad me je Fric nazvao i rekao mi o čemu se radi, zahtevao sam da optužiš mog sina u lice. Ćao, Velta.” Džejdina majka je reagovala na Ajvanovo prisustvo podjednako kao što je Džejd reagovala na Nilovo. „Zdravo, Ajvane.” „Ovo dvoje mladih napraviše pravi džumbus jutros, zar ne?” „Da.” „Ništa ja nisam napravila!” požali se Džejd na Ajvanov pokušaj da od njene majke napravi saučesnika protiv neposlušne dece. „Ovo je meni učinjeno. Ja s tim nemam nikakve veze.” „Ma hajde, Džejd”, kaza Nil, progovorivši po prvi put. „Za ime sveta, da li iskreno očekuješ da ti neko poveruje da si silovana?”


„Niko ne mora da mi veruje na reč. Mogu da pogledaju fotografije slikane u bolnici. Laboratorijski dokazi će potvrditi ovo što govorim.” Seo je za ćošak stola. „Ne kažem da se to nije dogodilo”, rekao je spokojno. „Samo kažem da malo slobodnije interpretiraš kako se to dogodilo.” „Nije istina!” Udaljila bi se još od njega da joj je to stolica dozvoljavala. Onako zgodan koliko je bio, njoj je bio istinski odbojan. „Dobro, hajde da se smirimo”, reče šerif Džoli, preuzevši uzde. „Nile, molim te, pomeri se.” Pokazao je mesto do zida. „Ajvane, ti sedi na stolicu.” Ajvan je seo. Pogledao je Veltu. „Dobićeš plaćen slobodan dan.” „Hvala.” Džejd je pogledala majku, gnevna na nju zbog popustljivosti koju pokazuje prema Ajvanu Pačetu. „A sada, Džejd”, kaza Fric, privukavši njenu pažnju ponovo na sebe. „Molim te, ispričaj svoju priču još jednom zbog Ajvana i Nila.” Ovo je bio zastrašujući zahtev. Nije znala da li je u stanju da glasno izgovori intimne detalje silovanja pred Nilom i njegovim ocem. Međutim, kada slučaj dospe na suđenje, imaće još veću publiku. Ajvan ju je gledao popustljivo, ali je uočila zlobu koja se pomaljala iza dobroćudnog pogleda. Nil je bio naslonjen na suprotni zid, ruku prekrštenih na grudima. Cerio se samouvereno. „Aha, Džejd. Baš bih voleo da čujem kako sam te to silovao.” Njegov posprdni ton ju je podstakao. Neće se izvući za ovo što joj je uradio, čak i da mora da ponovi ružnu istinu hiljadu puta. Nakon što je uzela gutljaj mlakog soka, koji joj je doneo zamenik, počela je od dela kada je automobil Done Di ostao bez goriva, a završila sa dolaskom u bolnicu. „Ostatak je”, tiho je završila, „sada deo dokaznog materijala.” „Jeste li već pronašli tog misterioznog crnca?”, upita Ajvan Frica. Šerif odmahnu glavu. „Nije mogla ništa da nam kaže što bi nam pomoglo da ga identifikujemo.” „Hmm.” Zadovoljan osmeh nastanio se na Ajvanovim usnama. „Taj čovek postoji”, insistirala je Džejd. „U stanju u kom sam bila, nisam mogla da prepešačim čitav put do grada” „To i jeste ono što ćale pita”, kaza Nil. „Tvoje stanje nije bilo ni blizu tako loše kako ga predstavljaš. Imala si i više nego dovoljno vremena da se peške vratiš u grad, i to si i uradila. Uplašila si se na putu ovamo. Počela si da misliš a Parkera i na to šta će pomisliti kada čuje za našu malu zabavu.”


Džejd skoči sa stolice. „Da se nisi usudio da izgovoriš njegovo ime! Nisi toga dostojan! Radije bih da me ponovo siluješ nego da Garija uvlačiš u ovo.” „Džejd, za ime sveta, sedi.” Velta je ščepa za ruku i povuče je nazad na stolicu. Ajvan pripali cigaru i nehajno ugasi šibicu mašući rukom, a onda ju je bacio na pod. Šerif Džoli kaza: „Nile, ti ne moraš da odgovaraš ni na jednu optužbu.” „Ne smeta mi. Ona laže.” „Ajvane, da li si siguran da ne želiš da pozoveš svog advokata?” „Odričemo se tog prava, Frice. Zašto da ga gnjavimo ovako rano ujutro? emamo šta da krijemo. Pitaj dečka šta god ti volja.” Fric se obratio Nilu. „Šta se dogodilo kada ste naišli na Donu Di i Džejd?” „Bilo je kako je Džejd rekla”, odgovorio je. „Ponudili smo im vožnju. Ušla je u moj automobil svojom voljom. Čak je morala da preskače sedište kako bi sela nazad s Lamarom.” „Nisi je primorao da uđe u automobil?” „Ne, zaboga.” „To je zato što sam mislila da će i Dona Di ići s nama”, dodade Džejd brzo. Kada sam videla da nameravaju da je ostave, pokušala sam da izađem. Zadržali su me. Nisu hteli ni nju da puste unutra, ni mene napolje.” Nil se nasmejao. „Sve je to bilo u šali. Kao neko lažno kidnapovanje, znate? Samo smo se zezali.” Nastavio je priču odatle i ispričao im kako su došli na ono mesto blizu kanala. „Džejd je izašla i sela dok smo pili pivo.” „Nije imalo kuda da se ide”, objasnila je. „Kada ste mi ispričali šta ste radili kada sam shvatila šta nameravate, počela sam da bežim. Kaži im, Nile. Znaš je to istina. Pokušala sam da pobegnem od vas.” „Nile, šta ste joj rekli?” upita Fric. „Rekao sam joj da ćemo je jebati.” Velta je spustila ruku na grudi i prekrstila noge. Ajvan je pućkao svoju cigaru. Fric je trljao slepoočnicu. „To potvrđuje Džejdinu priču.” „Tada sam se okrenula i potrčala prema putu”, rekla je. „Ali nisam stigla daleko. Nil me je zgrabio za kosu i srušio me.” On bespomoćno jedva primetno slegnu ramenima. „Rekla je nešto što je zvučalo kao: Hoćete malo sutra, ali kroz smeh.” „Nisam rekla ništa slično, a sigurno se nisam smejala. Bila sam prestravljena.” „Od tri drugara?”, s nevericom frknu Ajvan.


„Jeste, počela da beži”, reče Nil, „ali ne previše brzo, ne kao da ne želi da bude uhvaćena. Uhvatio sam je za kosu. Malo smo se rvali. Jeste pružala žestok otpor, ali samo iz fazona.” „To je laž”, promuklo prošaputa Džejd, odmahujući glavom tvrdokorno poričući. „To je laž. Povredio me je. Pokidao mi je...” Jedna misao je pogodi. Pogledala je u Nilove blatom ukaljane farmerice - to su bile iste one koje je nosio prethodno veče. „Pocepao mi je hulahopke, a onda i gaćice. Stavio ih je u džep pantalona. Proverite mu džep.” „Nile?” Fric glavom dade znak da ga ovaj posluša. Ajvan okrenu glavu i pogleda preko ramena u Nila dok je ovaj gurao ruku u desni džep. Izvadio je žuti donji deo kupaćeg. Velta, prepoznavši ih, prekri usta da priguši zapanjeni uzdah. Nil je zijao u Džejd, očiju ispunjenih žaljenjem. Poluglasno je rekao: „Rekla si mi da ih zadržim kao uspomenu, dušo. Sećaš se?” „Laže!” Skočila je sa stolice i obišla sto, prstiju savijenih kao kandže i uperenih u njegovo zlobno lice. Fric je uhvati oko pojasa i zadrža je. Vrata se otvoriše i zamenik proviri. „Šerife, da li je sve u redu ovde?” „Sve je u redu”, uverio je zamenika. „Ovaj, šerife, što se tiče ovih dokaza iz laboratorije.” „Da, želim da pročitam zvaničan izveštaj čim to bude moguće.” „To sam baš i hteo da vam kažem. Brisevi i sve ostalo greškom su bačeni. Čitav nalaz gospođice Speri jutros je spaljen u bolničkoj peći.” Kad je to čula, sva borbenost iz nje odjednom iščili. Klonula je preko Fricove ruke i dozvolila mu da je vrati u stolicu. Mučenički zaplakavši, skljokala se nazad u nju. Svi fizički dokazi o silovanju su uništeni. Čak i kada bi doktor s urgentnog svedočio u njenu korist, sve što bi mogao da potvrdi jeste da je imala seksualne odnose i da su oni naizgled bili grubi. Pod unakrsnim ispitivanjem, njegovo svedočenje bilo bi beskorisno. Osim toga, on ne može da identifikuje napadače. Ništa što je bilo rečeno u ovoj prostoriji neće biti prihvaćeno kao dokaz a sudu pa čak ni Nilovo priznanje da ju je obljubio. Mogao bi da promeni čitavu priču i porekne da je uopšte i bio upleten u ceo događaj. Od ovog trenutka, biće Džejdina reč naspram njihove. Ali iz oblaka crnog očaja koji se spremao da je proguta, blesnuo je tračak nove nade. Odjednom ona podignu glavu. „Dona Di.” „Šta?” Šerif Džoli se okrenu prema njoj.


„Pozovite Donu Di. Ona će vam reći da sam se opirala. Ona me je videla kako pokušavam da pobegnem iz Nilovog auta. Ona će potvrditi da nisam s njima otišla dobrovoljno.” Fric pogleda ručni sat, a onda kaza zameniku: „Pozovite dom Džoa Monoa. Pokušajte da pronađete i dovedete njegovu ćerku pre nego što ode u školu, Kažite joj da želim da svrati ovamo, ali nemojte joj reći zašto.” Zamenik skide kapu i izađe na vrata. Spremili su se da čekaju. Velta je uzela Džejdine gaćice sa stola i ugurala ih u svoju tašnu. Ajvan je zatražio kafu, koju mu je donela uslužna službenica. Nil je izašao samo koliko da uzme kolu iz aparata u zajedničkoj prostoriji. Kako ne bi gledala u njega, Džejd je ponovo spustila glavu na ruke i sklopila oči. Vapila je za snom. Želela je da skine sa sebe zelenu operacionu odeću i smešnu obuću. Želela je da očešlja kosu i opere zube. Želela je da se osami i plače za onim što je nepovratno izgubila - svoje devičanstvo. Gari, Gari, nemo je uzdisala. Neće je kriviti za silovanje, ali nije bila ni toliko naivna da ne zna da će se ovo loše odraziti na njihovu vezu. Razmišljanje o tome joj je toliko slamalo srce da je pokušala da se koncentriše na nešto drugo. „Koliko dugo radiš za mene, Velta?”, čula je kako Ajvan pita njenu majku. I dalje je pućkao svoju užasnu cigaru. Od dima je Džejd pripala muka. „Već dugo.” „Baš bi bilo šteta, zar ne, kada bismo morali da se raziđemo zbog ovog nesporazuma.” Džejd podignu pogled prema njemu. „Nemojte pokušavati da je zastrašite, gospodine Pačete. Nadam se da moja majka više nijedan dan neće raditi u vašoj odvratnoj fabrici. Ne želim novac koji tamo zarađuje za hranu koju jedem i odeću koju nosim.” U normalnim okolnostima Džejd se nikada ovako ne bi ophodila prema odraslima. Ali bila je žrtva okrutnog i bolnog napada, i kao svaka povređena životinja, samo je želela osvetu. Ajvan otrese pepeo cigare na pod. Namrštio se strogo joj zamerajući. „Bolje da svojoj curi staviš brnjicu, Velta. Ima podugačak jezik.” Velta se okrenu prema Džejd i prošaputa: „Ćuti! Zašto pokušavaš da pogoršaš sve?” U tom trenutku šerif uvede Donu Di. Bojažljivo, ona je oklevala pre nego što je ušla u prostoriju. Njene crne oči preskakale su s jednog lica na drugo. Konačno se zaustaviše na Džejd. „Šta se događa? Šta se dogodilo? Otkud to da si tako obučena?” „Molim te, uđi, Dona Di.” Šerif je blago pogura napred i privuče joj jedinu preostalu stolicu. „Sedi. Hoćemo da ti postavimo nekoliko pitanja.”


„O čemu?” Glas joj je drhtao zbog straha od nepoznatog. „Šta nije u redu? Nije valjda neko poginuo, šta je bilo?” „Ništa slično”, kaza Fric, pokušavši da umiri nervoznu devojku. „Sinoć je bilo nekih problema. Možda možeš da nam pojasniš par stvari.” „Ja? Kakvih problema?” „Nešto se dogodilo nakon što ste juče kasno po podne ostali bez goriva”, rekao je. „Ja sam zdrava i čitava stigla kući.” „Ali Džejd nije.” Dona Di se okrenula prema Džejd. „Šta se dogodilo? Izgledaš užasno.” „Silovali su me.” Dona Di naglo i oštro uzdahnu. Njene sitne oči se iskolačiše. „Silovali? O, moj bože, Džejd, zaista? Silovali?” „Tako kaže”, otegnuto će Nil. Dona Di prasnu okrenuvši se prema njemu. „Bila je s vama. Kako je mogao neko da je siluje?” „On je to učinio! On, Hač i Lamar su me silovali.” Po drugi put u nekoliko sekundi, Dona Di ostade potpuno šokirana. „Hač te je silovao?” zašištala je. „Lažljivica!”, kaza Nil. „Zaveži!” Glas šerifa Džolija prasnu poput biča. „Svi vi! Ovo je moja kancelarija. Ja sam ovde glavni. Ja postavljam pitanja.” Zastao je da se postara da se Džejd i Nil stišaju pre nego što se obratio Doni Di, koja je gledala u Džejd, brzo trepćući očima. Džejd je posmatrala kako prijateljičine oči prelaze preko njene neuredne kose, ogrebotina na rukama i bolničke odeće. „Silovana?” Izgovorila je poluglasom, da li zbog straha od šerifa ili iskrene neverice. Emocije su se nakupljale u Džejdinom grlu. Ona neutešno klimnu. „Dona Di?” Šerif je čekao da se usredsredi na njega. „Džejd tvrdi da su momci naišli dok ste stajale tamo na obalskom auto-putu. Kaže da su je nagovorili da uđe u Nilov auto, a onda nisu hteli da je puste kad je postalo očigledno da će tebe ostaviti. Džejd kaže da se svojski potrudila da izađe iz auta. Kaže da je vrištala i šutirala zadnje staklo. Nil kaže da je sve to bilo u šali. Kaže da je Džejd bila svesna da je to samo zezanje. E sad, znam da ne možeš da posvedočiš o onome što se dogodilo posle toga, ali voleo bih da čujem šta imaš da kažeš o raspoloženju u kom su svi bili kada su


momci odvezli Džejd autom.” Ajvan se nagnuo na sto i spustio ruku na Donu Di. „Ne sporimo da su se momci zabavili s njom, shvati.” Pogled Done Di skliznu na Džejd. Ona ju je oštro i prodorno gledala. „Svi su se smenjivali. Nil je to priznao. Ali sada je red na Džejd da razmisli o svemu, predomislila se i sada optužuje ove momke da su je uzeli na silu. Misliš li da je to u redu?” „Ajvane!” oštro kaza Fric. „Ja ću preuzeti odavde.” Uz sve veću teskobu, Džejd je gledala kako se izraz lica Done Di postepeno menja. Kad je ušla u prostoriju, bila je iznenađena i zbunjena. Zatim ju je, kad je čula da je Džejd napadnuta, gledala saosećajno. Sada ju je, međutim, Dona Di posmatrala s podozrenjem. Ajvan Pačet je namerno podstakao tu sumnju u njoj tako što je ono što se dogodilo stavio u seksualni kontekst i ublažio nasilje. On je, kao i svi ostali, znao šta Dona Di oseća prema Haču, pa je uspešno podstakao u njoj žar ljubomore. „Dona Di, ništa nisam kriva”, iskreno kaza Džejd, glasom koji je pucao. „Nisam učinila ništa da ih isprovociram, nisam čak ni želela da odem s njima. Bila si tamo. Znaš to. Prisilili su me.” „Dona Di?” Nije odvajala pogled od Džejdinog preklinjućeg lica čak i dok je okretala glavu prema šerifu. Konačno je pogledala u njega. „Pili su, mislim.” „Nil je i to priznao. Da li su bili bezobrazni? Napadni? Pretili vam na bilo koji način?” Dona Di nervozno obliza usne. „Ne. Samo su se ponašali kao i inače. Kao pametnjakovići. Znate. Kao i uvek.” „Ispričaj im šta se dogodilo kada sam ušla u auto”, nagna je Džejd. „Videla si me kako se borim s njima, Dona Di.” Nestrpljivo je pogledala Džejd pre nego što je rekla: „U pravu je.” Džejd se skljoka od olakšanja. Sklopila je oči i uvukla prvi, duboki udah vazduha u poslednjih nekoliko sati. Konačno neko ko govori nešto u njenu korist i podržava njenu priču. „Nakon što je Džejd ušla u auto”, rekla je Dona Di, „počela je da lupa po prozorima.” „Tako je. To sam i ja rekla.” „Da li ti se činilo kao da se bori da izađe odatle?” upita šerif, ignorišući Džejd. „Aha. Lamar ju je držao pozadi. Pokušavala je da između sedišta dohvati ručku


ili menjač. Nil ju je udarao po rukama. Mislim da ju je Hač uhvatio za zglobove.” „Jeste. Vidite.” Džejd ispruži ruke, i na obe se video prsten od modrih masnica. Kad je video njene zglobove, šerif Džoli se namrštio. Piljio je u podne pločice između svojih čizama dok je nemilosrdno grizao usnu. Pogledao je Ajvana. „Znači ipak su je odveli na silu.” „Da!”, povika Džejd. „Nisam to rekla.” Nakon Džejdinog pobedonosnog uzvika, reči Done Di odzvanjale su tupo. „Šta?” Džejd zapanjeno pogleda Donu Di. „Bilo je nekog komešanja u automobilu”, požuri druga devojka da kaže, „ali momci su se samo zezali, znate? Poigravali su se s Džejd isto kao što su se poigravali sa mnom kad su me ostavili.” Džejd ustade iz stolice. „Šta to govoriš, Dona Di?” „Sedi, Džejd.” „Prestani više, svega ti.” Dobaci Nil ravnim glasom, kao da se dosađuje. „Džejd, ne ponašaš se razumno”, kaza Velta. „Ne govori istinu, i to namerno!” Džejd, van sebe od besa, uperi optužujući prst u Donu Di. Pošto su fizički dokazi uništeni - a bila je sigurna da to nije slučajno - jedina nada da postigne osudu jeste očevidac. Dona Di nije bila svedok samog napada, ali mogla je da potkrepi Džejdinu tvrdnju da je primorana da ostane u Nilovom automobilu. To bi, u kombinaciji s doktorovim iskazom, u svakoj poroti izazvalo bar razumnu sumnju. Džejd pljesnu oguljenim dlanovima po površini stola i nagnu se prema Doni Di. „Znam da želiš da zaštitiš Hača, ali on je silovatelj. Silovao me je!”, rekla je, naglašavajući svaku oštru reč. „Hač to ne bi učinio.” „E pa jeste!” Dona Di ustuknu od Džejd i oprezno pogleda šerifa Džolija. „To je sve što znam. Mogu li sada da idem?” „Dona Di, ne čini to”, molila je Džejd dok ju je šerif izmicao u stranu, pomažući Doni Di da ustane sa stolice. Posegla je za rukom svoje prijateljice, ali Dona Di je otresla sa sebe njene ruke, kao da je grabe. „Hač ne zaslužuje da ga štitiš!” vrisnu Džejd. „Silovao me je! Za ime boga, Dona Di, molim te, reci im istinu!” Dona Di se okrenu, sevajući očima. „Istinu? Dobro, reći ću im istinu.” Obratila


se svima. „Pre nekoliko nedelja, Džejd je rekla da se umorila od čekanja na brak da bi imala seks. Rekla je da bi volela da nagovori Garija Parkera na to.” Zlobno je pogledala Džejd. „E pa, izgleda da si sinoć konačno dobila svoju priliku, kaži? Tri puta zaredom! Jednom s Nilom. Jednom s Lamarom. A jednom sa... Hačom.” Džejd otvori usta da kaže nešto, ali bila je previše uzbuđena da iz sebe ispusti ma kakav zvuk. Dona Di je još jednom, ovog puta put s mržnjom, pogledala pre nego što je otvorila vrata i izašla. Nakon što je zalupila vrata za sobom, tišina je bila zaglušujuća. Nil je prvi progovorio. „Rekao sam vam da je sama želela.” Šerif ga opasno pogleda, ali Džejd je bila previše tupa da bi to primetila. “Nile”, kaza Fric, „možeš da ideš. Ajvane, sačekaj me napolju. Hoću da razgovaram s tobom pre nego što odeš.” Dok je ustajao, Ajvan utešno spusti ruku na Veltu. „Prosto neverovatno kroz šta nas sve naši puleni teraju da prolazimo, zar ne?” Izašao je za Nilom. „Još uvek imaš mogućnost da podneseš zvaničnu tužbu, Džejd.” Trebalo je nekoliko trenutaka da se slegne ovo što je šerif rekao. I dalje je bila umrtvljena udarcem izdaje Done Di. „Šta?” „Želiš li da formalno optužiš ove momke za silovanje?” „Da.” Fric je brzo pogledao Veltu, a onda ponovo Džejd. „Bolje bi bilo da jako dobro i ozbiljno razmisliš pre nego što potpišeš dokumente.” „Ne moram o tome uopšte da razmišljam”, reče. „Oni su me silovali. Ima da pate zbog ovog bar koliko sam patila i ja.” Kleveta Done Di skoro ju je bolela isto kao i samo silovanje. Duboko u srcu, uključila je i Donu Di u sledeće što je rekla: „Svi oni moraju da plate za ovo što su mi učinili.” Umorno je uzdahnuo i krenuo prema vratima. „Dobro onda. Hajdete kući. Ja ću otkucati papire i poslati ih kasnije.”


5. Šerif Džoli krenuo je kroz zajedničku prostoriju, koja je bila prepuna ljudi pošto je počinjala dnevna smena. Osećajući šefovu zlu volju, niko mu nije stajao na put. I zaista, svi su ga obilazili u širokom luku i sklanjali poglede dok je ulazio u svoju kancelariju, gde ga je Ajvan Pačet čekao. Fric uđe i zatvori vrata. Ajvan je proždirao krofnu. Umočio ju je u kafu i odgrizao trećinu u jednom zalogaju. „Prokleto dobre krofne, Frice.” „I to je jedino o čemu razmišljaš, Ajvane? O krofnama?” Fric se baci u stolicu. Podigavši laktove na sto, prošao je sa svih deset prstiju kroz gustu valovitu kosu. U prvom razredu srednje jedan pametnjaković usudio se da Frica zovne: „Hej, Crveni!”, i jedva preživeo da o tome pripoveda. Niko više nikada nije pokušao da Fricu prišije ovaj nadimak. Ajvan Pačet nije bio zaplašen ni Fricovim mišićima niti njegovim položajem u zajednici. Ajvan je iz čiste obesti mogao da učini da se izglasa da Fric ostane, ali isto tako i da ode sa svoje pozicije. Obojica su toga bili savršeno svesni. S fizičkog stanovišta, Ajvan je bio u daleko podređenijem položaju. Seda kosa mu se tanjila, ali ne drastično. Bio je prosečne visine i težine. Nije bio naročito mišićav, ali nije delovao ni kao mekušac. Odeća mu nije bila ni konzervativna ni pomodna, već jednostavno udobna. Ali Ajvanova osrednjost prestajala je u njegovim očima. U njima se očitovala arogancija zbog činjenice da je nesporno najbogatiji i najuticajniji pojedinac u tri okruga i da njima može da upravlja kao kneževinom, ako mu se prohte. Oči su mu blistale poput leda, ali s primesom plamena. Taj plamen je bio odraz neutažive pohlepe kojom se vodio. Ajvanu Pačetu se sviđalo ko je i šta je i sve bi učinio da zaštiti tiransku kontrolu kojom je vladao svojim carstvom. Voleo je da ga se plaše više nego što je voleo seks i kocku, pa čak i novac. Vaspitao je svog sina da bude potpuno isti kao on. Sisao je ostatke šećera sa svojih prstiju bez prstenja. Po Ajvanovom mišljenju, samo pederi nose nakit. „Želim da ti skrenem pažnju, Frice, da mi se ne sviđa ono što vidim.” „Šta kažeš?” „Obrve ti podrhtavaju. Kad god se zabrineš oko nečega, obrve ti podrhtavaju.” „Pa, prokleto mi je žao zbog toga, Ajvane”, osorno odgovori Fric, „ali ja, eto,


brinem kad mog dečaka optuže za silovanje devojke. To me stvarno jako brine.” „Ta se optužba neće održati ni minut.” „Možda i neće. Ali upravo je učinila da joj poverujem. Džejd nije neka kurvica koja pokušava da se osveti trojici viđenijih dečaka. Zašto bi izmislila takvu priču? Lepa je i pametna i na pravom putu da napravi nešto od sebe. Kakve koristi ima od toga da podiže prašinu ako u tome nema nikakve istine?” „Otkud ja znam?” kaza Ajvan, pokazavši ovog puta prve znake jarosti. „Pažnja, možda. Ili je možda bila nešto ljuta na svog momka pa je htela da mu se osveti.” „Ne veruješ u to ništa više od mene, Ajvane. Prokleto dobro znaš da ovde ima mnogo više od obične zabave koja se malo otrgla kontroli.” Fric ga je pomno gledao. „Neko iz bolnice ti je dugovao neku uslugu, je li tako? A ovog jutra si jednostavno okrenuo tog nesrećnika.” Ajvan na ovo nije ni trepnuo. „Siguran si da želiš to da me pitaš, šerife? Jesi li siguran da želiš da znaš?” „Ne mogu da podnesem kad neko uništava policijske dokaze. Od toga mi se povraća.” Ajvan se nagnu napred. Oči mu blesnuše. „Želiš li da vidiš Hačovo ime na optužnicama za silovanje?” „Prokletstvo! Naravno da ne.” „Onda se opusti” kaza Ajvan. Sprovevši istog trena sopstvene reči u dela, zavalio se u stolicu i srknuo još malo kafe. „Za sve sam se pobrinuo. Za dan-dva sve će se stišati.” Fric zabrinuto pogleda prema vratima. „Devojka namerava da podnese zvaničnu tužbu.” „Predomisliće se.” „Šta ako se ne predomisli?” „Ne brini.” „Šta ako se ne predomisli?”, ponovi Fric, skoro vičući. Ajvan se blago zakikota. „Ako ne odustane, napravićemo od nje lažljivu kurvu.” Fricu pripade muka. „Ko bi to poverovao za Džejd?” „I pre nego što završim s njom”, kaza Ajvan opako gledajući, „pola muškarca iz našeg okruga tvrdiće da im je pušila, a ljudi će jedva čekati da poveruju u svaku reč.” Fricu je pozlilo. Morao je da izađe na svež vazduh. Ustavši, rekao je: „Moraćeš da mi oprostiš, Ajvane. Ovde sam još od pre ponoći. Idem kući da se tuširam i


pojedem nešto.” I Ajvan je ustao. „Znaš u šta mi je najteže da poverujem od svega ovoga? Da se onom malom govnetu Lamaru stvarno digao. Platio bih da to vidim.” Smejući se, potapšao je Frica po leđima. Ovaj je jedva izdržao da se ne zgrči i ne otrese mu ruku. „Nil je rekao da je Hač naskočio na nju kao pas u teranju. Šta tvoj mali ima da kaže u svoju odbranu?” „Još uvek nisam razgovarao s njim. Zvao sam Doru i rekao joj da ga zadrži da ne ode u školu. Zato jedva čekam da se vratim kući. Želeo bih da mi Hač kaže kako tu devojku nije prisilio ni na šta.” Ajvan ga uhvati za ruku i povuče prema sebi, iako je Fric bio značajno krupniji. „Slušaj me, šerife”, prosiktao je. „Jebe mi se da li će ti Hač nešto reći ili neće, neće biti nikakvog javnog priznavanja - ni na klupi za svedoke, ni na oltaru baptističke crkve, niti bilo gde drugde. Čuješ li me? Jesi li dobro to utuvio?” „Ajvane, ako su krivi...” „Krivi, dupe moje prababe. Krivi za šta? Zato što su se jebali? Kad je postalo zločin da se uspaljeni magarci jebu? Na kraju krajeva, devojka se jeste malo uplašila.” Slegnuo je ramenima. „To je razumljivo, pretpostavljam. Naši dečaci verovatno nisu bili najfiniji. Ali nije povređena. Preboleće to. Ali ako naši momci odu u zatvor, životi će im biti upropašćeni.” Približio se licem veoma blizu Fricu. „Moj sin neće provesti u zatvoru ni jedan jedini dan zbog nečije pice. Ne zanima me koliko Hača peče savest, ili koliko moralan ti misliš da jesi, jer ima da pokopaš ovo ovog trenutka, Frice. Odmah!” Ajvan ga pusti i odmaknu se. Zagladio je kosu, koja se presijavala od voska. Zarotirao je ramenima kako bi ih malo opustio. A onda je, namestivši čio i srdačan osmeh na lice, otvorio vrata i nehajno išetao u zajedničku prostoriju. Fric je gledao kako Ajvan odlazi, mrzeći ga zbog samouverenosti, prezirući ga zbog manjka morala i diveći mu se zbog nepopustljive odvažnosti. Fric je doviknuo jedno ime. Za nekoliko sekundi jedan službenik pojavio se pred njim. „Da, gospodine?” „Kada otkucaš tu tužbu, odnesi je do kuće Sperijevih i ostavi je tamo.” Najnamrgođenijim pogledom, Fric je gledao pravo u službenikove oči. „A onda je zaboravi. Ako ikada čujem da si i pomenuo tu tužbu, garantujem ti da ćeš žestoko zažaliti - i to do kraja života.” Službenik proguta knedlu. „Da, gospodine.” Fric klimnu, znajući da je bio prećutno jasan. „Ako iko pita, vraćam se za sat.” Fricu je trebalo svega pet minuta da stigne kući. Živeo je samo nekoliko


raskrsnica od centra Palmeta i najvišeg solitera, Prve nacionalne banke. Gradsko područje brojalo je deset hiljada ljudi, mada je još deset puta toliko živelo u ruralnim delovima okruga. U komšiluku Džolijevih živeli su stariji i pristojni ljudi. Fric i Dora kupili su kuću kao tek venčani par, pripremajući se za svu decu koju su planirali da rasporede u brojne sobe. Na nesreću, Dori je otkriven tumor na jajnicima ubrzo nakon što je Hač rođen i podvrgnuta je kompletnoj histerektomiji. Od jedne od slobodnih soba napravila je krojačnicu; Fric i Hač su u drugoj držali svoju pecarošku i lovačku opremu. Dora je u kuhinji prala sudove kad je Fric ušao na zadnja vrata i skinuo prsluk. „Ćao, imamo li kafe?” Dora Džoli bila je visoka i vitka žena čija je vesela narav iščilela pred ljutitim pomirenjem zbog prevremene sterilizacije. Bila je efikasna domaćica, ali ne više i brižna, vesela devojka kojom se Fric oženio. Obrisala je ruke u krpu. „Šta se događa, Frice? Otkud to da su te zvali usred noći u sud? Zašto si mi rekao da zadržim Hača da ne ode u školu?” Fric usu sebi kafu. „Gde je on?” „Gore u svojoj sobi. Ponaša se podjednako čudno kao i ti. Spremila sam mu doručak, ali skoro ništa nije pojeo. Nešto nije u redu s vama dvojicom. Hoću da znam šta je razlog.” „Ne, ne želiš, Dora. Veruj mi - ne želiš. I neka ostane tako.” Spustivši nepopijenu kafu na porcelansku sudoperu, izašao je iz kuhinje. Vrata Hačove sobe na drugom spratu bila su zatvorena. Fric jednom pokuca snažno, a onda ih otvori i ude. Hač je bio potpuno obučen, ali bos. Sedeo je na nenameštenom krevetu, naslonjen na uzglavlje, mrzovoljno piljeći uprazno. Prekrivena pegicama, koža njegovog lica delovala je bleđe nego inače. Sinoć je rekao da se posekao po obrazu kada je naleteo na granu. Fricu se sada, pošto je znao da je bilo drugačije, prevrnuo stomak kad ga je ugledao. Hač ga je bojažljivo posmatrao dok je ovaj prilazio krevetu i sedao na ivicu. „Majka kaže da nisi doručkovao.” „Nisam, gospodine.” „Jesi li bolestan?” Uznemireno se vrpoljio na prekrivaču i naizgled lakonski slegao ramenima. Fric je ispitao previše osumnjičenih da ne bi prepoznao krivicu kada je vidi. Stomak mu se uznemireno zgrči.


„I, dečko, šta nije u redu?” „Ništa.” „A što ne bismo prestali da se igramo žmurke ti i ja?”, kruto kaza Fric. „Ispričaj mi.” „Šta da ti ispričam?” Fric izgubi strpljenje. „Dajem sve od sebe da te ne prebijem kao životinju! Pamet u glavu i počni da pričaš! Poštedi sebe batina koje sam prokleto siguran da si i više nego zaslužio!” Hačove slabe kontrole nestade. Počeo je grčevito da guta knedle. Telo mu se izdiglo. Široka ramena počeše da se tresu. Izgledao je spreman ili da brizne u plač, ili da se ispovraća. Konačno je uspeo da prozbori: „Znaš za Džejd?” „Znam da je stigla u bolnicu sinoć oko pola dvanaest.” „Pola dvanaest!”, uzbuđeno će Hač. „Kaže da ju je neidentifikovani crnac pokupio iz jarka pored obalskog autoputa i odvezao je tamo. Kaže da ste je ti, Nil i Lamar tamo grupno silovali i ostavili.” Podigavši kolena, Hač spusti laktove na njih, zglobovima trljajući oči. „Ne znam šta mi se dogodilo, ćale. Majke mi, nisam shvatio šta radim sve dok se nije završilo.” Fricu grudi odjednom otežaše poput vreće cementa. I poslednji uzaludni tračak nade da devojka možda ipak laže, trepnuo je i zgasnuo. Umorno je istrljao lice. „Silovao si tu curu?” „Nisam hteo”, zajecao je Hač. „Nešto me je obuzelo, sve nas. Bilo je kao da stojim sa strane i gledam sebe kako to radim. Nisam mogao da veruj em da to radim, ali nisam mogao ni da se zaustavim.” Fric je slušao kako mu sin jecajući prepričava ceo događaj. Svaka optužujuća reč bila je poput šiljka koji mu se zabija u glavu. Hačova priča bila je gotovo identična Džejdinoj. „I samo ste je ostavili tamo?”, pitao je Fric kad je Hač konačno prestao da priča. „Šta smo drugo mogli? Nil je rekao...” „Nil je rekao?”, urliknuo je Fric. „Hoćeš do kraja života da igraš kako Nil svira? Ne možeš da razmišljaš sam za sebe? Nil je rekao: Hajde da silujemo Džejd Speri, a si ti odmah isukao kitu. Da je Nil rekao: Odseci svoja jaja i pojedi ih, Hače, da li bi i to uradio?” „Pa, nema velike razlike ni između Ajvana i tebe, zar ne?” Fric ga je skoro odalamio preko lica. Čak je podigao i ruku, ali ju je onda spustio. Gola istina u


Hačovim rečima sprečila ga je da završi udarac. Šta to pokušava? Da li želi da kazni Hača ili samog sebe i svoju grešnu savest? Utučeno je spustio ruku i obesio glavu. Nakon par trenutaka Hač reče: „Žao mi je, ćale. Nisam hteo to da uradim.” „U redu je, sine. Ovog jutra nije vreme da se izvrdava istini, bez obzira na to koliko je ružna.” „Jesi li rekao mami za... Džejd?” Fric odmahnu glavom. „Hoću li ići u zatvor?” „Ne, ako uspem da te spasem. Ne želim da ti neki zatvorenik napravi nešto slično ovome što ste ti i tvoji prijatelji uradili toj devojci sinoć.” Hačovo krupno i muževno lice skvrčilo se poput bebećeg. Počeo je da jeca glasno i hrapavo. Nespretno, Fric ga privi na grudi i potapša po leđima. „Nisam hteo, ćale. Kunem se. Žao mi je.” Fric mu je verovao. Čak je negde mislio da se Haču dopada mala Sperijeva i da poslednje na svetu što želi jeste da je povredi. Njegov sin nije imao ni mrvu pakosti u sebi. Sam od sebe nikada ne bi postupio nasilno. Ali bio je s Nilom. Nil je bio podstrekač. Uvek je to bio. Fric je očekivao da se dogodi nešto poput ovoga. Samo nije znao u kom obliku će se dogoditi. Ni u najgorim snovima nije pomišljao da će biti ovoliko strašno. Nilova duša bila je izopačena. Ajvan mu je trubio o tome koliko je poseban i momak je u to poverovao. Nije bilo granice njegovom zadovoljstvu samim sobom. Ono što je želeo, uzimao je i nikada nije ispaštao za svoje postupke. Posledica svega toga bila je da Nil veruje da je iznad zakona koji važe za druge ljude. Frica nije iznenađivalo to što je Nil izabrao Hača i Lamara da mu budu najbolji drugovi. Kao prvo, oni su bili jedini drugovi iz razreda koji su ga trpeli. A kao drugo, labilnog su karaktera. Nikad se nisu bunili, činili su sve što je Nil želeo. Njega su se plašili više nego bilo koje druge autoritativne figure, uključujući i roditelje. Nil je lukavo iskorišćavao njihov ego i nesigurnost da ih učini slepo lojalnim i apsolutno poslušnim. Fric je znao da Ajvan može da pokopa ovaj incident. Previše puta je bio svedok kako njegove prljave spletke uspevaju da bi sumnjao u njegovu moć. Čak i kad bi slučaj dospeo do suda - a bilo je zaista malo verovatno da će otići toliko daleko - u okrugu Palmeto momci nikada ne bi bili osuđeni. Bar polovina porote bili bi Pačetovi zaposleni, a drugu polovinu bi Ajvan potkupio. Reputacija Džejd Speri bila bi javno iskasapljena. Ne, Hač neće otići u zatvor. Ali greška poput ove ne nestaje jednim jednostavnim potezom, kao kad se kreda briše s table. Fric je imao dovoljno religioznih ubeđenja u


sebi da se plaši pakla. I nije nešto posebno verovao u to da je za dospevanje u pakao neophodno umreti. Grešnik bi mogao da ga doživi i na zemlji. „Čini mi se da ćeš još više zažaliti pre nego što se sve ovo završi, dečače moj. Žao mi te je.” Fric je znao da je ovo što radi, gledano na duge staze, loše za njegovog sina i ozbiljno ogrešenje o tu devojku. Jedina alternativa je da pusti da Hačov život bude uništen ovom jednom nepromišljenom greškom. Kako to može da se očekuje od roditelja? To je ipak previše. Najbolje čemu je Fric mogao da se nada jeste da neće doživeti dan kada će Hač morati da okaje svoj greh. „Samo drži jezik za zubima”, rekao je svom sinu. „Ni sa kim ne razgovaraj o tome. Što manje njih zna, to bolje. Ajvan i ja ćemo to srediti.”

Pored toga što se slaba sunčeva svetlost nekako probijala kroz visoke i retke oblake, bilo je mračno i hladno u kući kada su se Džejd i Velta vratile. Džejd je pojačala termostat. Topao vazduh, koji je počeo da izlazi iz otvora na tavanici, osećao se na pepeo. Krenula je kroz hodnik prema svojoj sobi. S praga je pogledala poznatu prostoriju. Za dvadeset četiri sata otkako je otišla, bila je netaknuta. Ona sama je, međutim, bila nepovratno izmenjena. Užas zbog gubitka stuštio se na nju poput talasa. Ovakve napade kajanja već je prepoznavala, ali oni su i dalje bili sveži i novi i svaki je imao strahovit uticaj. Moraće da nauči da se priprema za njih i da se s njima izbori. „Džejd, želiš li da ti pripremim nešto? Kakao? Nešto da pojedeš?” Okrenula se i pogledala svoju majku. Veltino lice bilo je smireno, ali u njenom pogledu nije se ništa videlo. Pokazivala je ljubaznost iz puke potrebe. Džejd je čeznula za svojim ocem, koji ju je podizao u krilo i ljuljuškao u škripavoj staroj stolici. Nikad se nemoj bojati, Džejd. „Ne, hvala, mama. Kasnije ću uzeti nešto, kad se okupam i obučem.” „Mislim da bi trebalo da popričamo.” „Stvarno?” „Nemoj da si drska, Džejd”, prasnu Velta, pobunjeno se uspravivši. „Biću u kuhinji.” Okrenula se na peti i vratila se niz hodnik. Džejd je zatvorila vrata svoje sobe i skinula sa sebe operaciono odelo. Slučajno je spazila svoj odraz u ogledalu na stočiću. Poželevši da sakrije telo od sopstvenog


pogleda, uzela je kućnu haljinu iz ormana i čvrsto se umotala njome. Napunila je kadu vrućom vodom, potopila se do brade, a onda je zagnjurila i glavu. Poželela je da duboko udahne, ispuni pluća vrelom vodom i okonča svoj život. Ali nije mogla. Nije joj manjkalo hrabrosti da to uradi; nedostajao joj je mir. Neće imati mira sve dok ne zadovolji pravdu. Shvativši to, pravac njenog delovanja postade sasvim jasan. Veltina reč bila je gotovo kao garancija. Kad je Džejd izašla iz svoje sobe, Velta ju je čekala u kuhinji. Sedeći za malim kvadratnim stolom, mešala je šećer u šolji instant kafe. Sipavši sebi čašu mleka, Džejd joj se pridruži za stolom. „Jedan zamenik nam je doneo ovo. Poručio ti je da to pročitaš pre nego što se vratiš u sud.” Džejd je pogledala dugački beli koverat na stolu, ali ništa nije rekla. „Ne znam kako si se uvalila u sve ovo, Džejd”, poče Velta. „Stvarno ne znam.” Džejd popi gutljaj mleka. „Ali ne bi trebalo da pogoršavaš situaciju tako što ćeš podići zvaničnu tužbu protiv momaka.” Velta izvuče papirnu salvetu iz plastične kutije na sredini stola i obrisa kafu kojom je isprskala tacnu. Džejd je usmerila koncentraciju na čašu mleka i pustila da majčine reči teku preko nje poput bujice po glatkom kamenju. Jedini način da ovo preživi bio je da se izmesti iz sadašnjosti i preseli um u neki trenutak u budućnosti, kada će stvari biti drugačije. „Možeš li da zamisliš kako će na nas uticati to suđenje za silovanje?” Velta je trljala nadlaktice kao da joj je od ove pomisli odjednom postalo hladnije. „Pamtiće te po tome do kraja tvog života. Ljudi će zaboraviti da je tvoj tata dobio Medalju časti. Svaki put kad tvoje ime bude pomenuto, to će biti u vezi s tim nesrećnim događajem.” Potcenjujuće reči njene majke uništavale su Džejdinu koncentraciju. Sklopila je oči i pustila da joj glava padne unazad. Čistom snagom volje, zadržala je gorke odgovore koji su joj punili grudi i preklinjali da budu izgovoreni. „Šerif je u mnogo čemu bio u pravu, Džejd. Verujem da ti je sve vreme želeo samo najbolje. Stvarno mislim. Ako ovo izađe na videlo, to će svima izazvati neprilike. Ajvan će me sigurno otpustiti. Ne mogu da radim kod njega kad su nam deca na suprotnim stranama i bore se u sudnici. Ako izgubim posao, šta ćemo da radimo?” Velta zastade da udahne i popije još jedan gutljaj kafe. „Samo vas četvoro znate šta se tamo stvarno dogodilo. Ti momci će ispričati sasvim drugačiju priču, Džejd. Njihova verzija protiv tvoje. Tri glasa protiv jednog. Šta misliš, kome će narod da


veruje? Ljudi će reći da si sama to tražila čim si sela u Nilov auto.” Velta je kuckala po stolu noktom kažiprsta. „Žrtva silovanja uvek bude okrivljena za to što joj se dogodilo. To možda nije u redu, ali tako je. Ljudi će reći da si lepa i da si toga svesna. Reći će da si se šepurila pred tim momcima sve dok nisu izgubili kontrolu. Ljudi koji su se kleli u tebe kao idealnog đaka i poštenu hrišćansku devojku počeće da te gledaju sasvim drugačijim očima. Neki bi čak mogli početi da šire laži samo da bi bili bitni. Neće proći mnogo i nijedna od nas dve više neće moći da drži glavu uspravno u ovom gradu.” Velta uzdahnu. „Nakon ovog, možeš komotno da se pozdraviš sa šansom da se udaš za bilo kog značajnog. Volela bih da si porazmislila pre nego što si se istrtljala.” Džejd ustade, ode do sudopere i prosu ostatak mleka u odvod. A onda se okrenula da se suoči sa svojom majkom. „Predomislila sam se, mama. Neću podneti tužbu.” Veltine usne se rastvoriše, a onda se približiše osmehu najbliže koliko su mogle. „Oh, Džejd, ja...” „Čekaj, mama, pre nego što bilo šta kažeš, hoću da budem sigurna da znaš zašto to neću uraditi. Nisam promenila mišljenje zbog saveta koje sam dobila od tebe ili od šerifa Džolija. I nije me briga ako te Ajvan Pačet otpusti još danas po podne. Zapravo, ako nemaš hrabrosti da mu se suprotstaviš i sama daš otkaz, nadam se da će on to učiniti umesto tebe. Prezirem i samu pomisao na to da zavisim od njega na bilo koji način. A isto tako me ni najmanje ne zanima kako bi suđenje uticalo na tvoju ili moju reputaciju. Nije mi bitno šta ko misli. Svako ko poveruje u tako gnusnu laž o meni odmah umanjuje svoju vrednost što se mene tiče. Jedini razlog što ne želim suđenje je Gari. Naša veza bila bi potpuno otvorena za javnost. Sasvim nepoznati ljudi bi o tome razgovarali dok prostiru veš. Ne mogu da podnesem misao o tome da nevina i čista ljubav koju smo delili postaje nešto ružno i sramotno, nešto što služi za podsmeh. Previše ga volim da bih ga izložila nečemu toliko groznom. Možeš li da zamisliš kako će se osećati posle saznanja da su se tri momka... da su se... ispraznili u mene?” Suze se skotrljaše niz njeno lice. Jedna pukotina kao da se otvorila na njenim grudima, poput pukotine u zemlji, i ona prostenja. „Ne, mama, ti ne možeš da zamisliš šta će to značiti za Garija, ali ja mogu. On će želeti da ih ubije. Možda će i pokušati i tako će ugroziti svoju budućnost. Neki pametni advokat odbrane - a Ajvan može sebi da priušti najboljeg - mogao bi da pozove Garija da svedoči u njihovu korist. Ili bi morao da javno razgovara o našoj intimnosti ili bi morao da lažno svedoči kako bi to izbegao. Neću dozvoliti da se to dogodi.” Nepokolebljivo, ona obrisa suze sa obraza. „Na kraju, shvatila sam da bi suđenje samo odložilo neizbežno.” „Kako to misliš?” upita Velta.


„Ja ću se sama pobrinuti da plate za ovo. Nekako, jednog dana, dobiću ono što mi je potrebno.” Istog trena suze su joj presušile. „Zašto se mučiti s pravnim postupkom kada će skoro garantovano dobiti oslobađajuću presudu? Zašto Gariju priređivati te muke? Biće mu dovoljno teško i kad raskinem s njim. Kako bih ga zaštitila, moraću da ga ostavim”, dodala je tupo. „Osim toga, mama, dobili smo stipendije. Pismo je juče stiglo. Krenula sam do njega da mu saopštim lepe vesti kada je automobil Done Di ostao bez benzina.” Nepravda je bila nesavladiva i razoružavala ju je. Klonula je iznad sušilice za sudove. Velta ustade sa stolice i žustro pljesnu dlanovima. „Pa, koji god da su razlozi, drago mi je što si odlučila da nastaviš sa svojim životom. Najbolja stvar koju možeš da uradiš jeste da zaboraviš da se ovo ikada dogodilo.” Džejd naglo podiže glavu. Neka divlja energija blesnula joj je u plavim očima. Mada je stajala sasvim mirno, telo joj je bilo nategnuto i uzdrhtalo. Kad je progovorila, glas joj je bio miran i ledeno kontrolisan. „Nikad to neću zaboraviti.”

Do drugog odmora mrlje od znoja krasile su pazuhe Lamarove košulje. Bio je nervozan, uspaničen i zbunjen. Nil i Hač nisu došli u školu. Samo to mu je bilo dovoljno da se oseća kao da je prepušten samome sebi. I sam je razmišljao da ostane kod kuće, ali onda bi morao da smisli neki izgovor za svoju majku. Kad god je to bilo moguće, izbegavao je da ima bilo kakvu interakciju s Majradžejn, a posebno ako je ona uključivala neko licemerje. Mogla je da nanjuši laž na kilometar. Za vreme uvodnog časa gospodin Paterson je sve učenike obavestio da su maturanti Gari Parker i Džejd Speri dobili pune stipendije za koledž. Svi su tapšali. „Znam da svi želite da čestitate našim sjajnim učenicima”, direktor je rekao preko razglasa. „Na nesreću, Džejd Speri je danas odsutna, zato ne zaboravite da joj čestitate kada dođe u školu.” Pošto je čuo da je Džejd odsutna, Lamar je stvarno počeo da se znoji. Između časova je sreo Garija Parkera u hodniku, ali se pretvarao da ga ne vidi, kako ne bi morao da razgovara s njim. Da li će ikada moći da pogleda Garija u oči nakon ovoga što je učinio njegovoj devojci? Sinoć je osećao potajni ponos zbog svog seksualnog postignuća. Ali pri otrežnjujućoj svetlosti dana, međutim, podsetio je sebe da je njegov uspeh išao na Džejdin račun. Gledajući Garija, koji je ljubazno primao čestitke od svojih drugova iz razreda,


Lamarova krivica iskoči u prvi plan. Preplavljen sramom i užasom, zamakao je u najbliži muški toalet i povratio. Četvrti čas imao je zajedno sa Donom Di Monro. Kad je ušao u učionicu, laknulo mu je što je vidi kako sedi u svojoj klupi, ali olakšanje je bilo kratkog daha. Stomak mu se preteći stegao kad ga je pogledala. Znala je. U njenom upitnom pogledu video je da zna. Nekako je saznala šta se dogodilo nakon što su je ostavili na auto-putu. Pogled kojim ga je fiksirala učinio je da se oseća gore nego kada mu je majka jednom prilikom očitala bukvicu zbog jedne od njegovih mnogobrojnih mana. Osećao se kao da je nag i izložen. Poželeo je da otpuzi u neku rupu i tamo se sakrije. Ali umesto toga, morao je da izdrži svih pedeset pet minuta engleskog. Minuti su prolazili mučno lagano. Ko je rekao Doni Di? Džejd, pretpostavljao je. Ali kada? Kako? Poslednji put kad je video Džejd, ona je ležala na zemlji kolena privijenih na grudi. Setio se da je pomislio kako bi najbolje bilo kada bi ona jednostavno umrla. Onda niko ne bi mogao da posvedoči ovome što je uradio. Majka nikada ne bi saznala. Naravno, veoma brzo je pohranio tu misao, pre nego što ju je Gospod čuo i zgromio ga. Izgleda da Džejd nije bila povređena onako kako se na prvi pogled činilo. Ali kako se vratila u grad? Da li je nekome rekla šta se dogodilo kod kanala? Očigledno jeste, pošto je Dona Di znala. Oh, bože! Ako je Dona Di znala, onda će i drugi saznati, a na kraju će i njegova majka čuti za to. Biće kazni. Bez obzira na to šta Nil kaže, moraće da ih bude. Do sada je šerif Džoli sigurno već saznao. Iako je njegov sin učestvovao, on je bio nemilosrdan čovek. Svakog časa je neki razvijeni zamenik mogao da upadne na vrata učionice, mlatarajući pištoljem i nalogom za hapšenje Lamara Grifita. Krv mu je oticala iz glave toliko brzo da je morao da je spusti na klupu kako se ne bi onesvestio. Koža mu je bila lepljiva. Ponovo je osetio mučninu. Lamar je ozbiljno pomišljao da pobegne iz učionice, skroz do centra, i prepusti se na milost i nemilost okružnom javnom tužiocu. Bolje da oda svoje prijatelje i pruži državi dokaze, bolje da ima Ajvana Pačeta za doživotnog neprijatelja, bolje da bude zaključan s lopovima, makroima i serijskim ubicama, nego da iskusi žestinu kojom će se njegova majka obrušiti na njega. Ali kako se ispostavilo, Lamar je ipak propustio svoju šansu da zaždi prema vratima. Dok je trebalo da budu potpuno zaokupljeni čitanjem Aleksandra Poupa, Dona Di je prišla katedri i prošaputala molbu da bude puštena do medicinske sestre. „Šta nije u redu?” nastavnica je pitala.


„Ne osećam se dobro. Znate već.” Pogledala je nastavnicu onim pogledom koji devojke uglavnom imaju kada žele da jedna drugoj kažu da su dobile mesečni ciklus. „Naravno, dušo. Idi kući i lezi s termoforom.” Lamar je kriomice posmatrao kako Dona Di odlazi. Dok je zatvarala vrata učionice za sobom, pogledala je pravo u njega, ali on nije uspeo da protumači značenje ovog nemog saopštenja. Izgledalo je kao da mu poručuje da drži jezik za zubima. Kada se škola za taj dan završila, njegova rovita kolena jedva su ga držala dok je žurno išao do svog auta. Pošto nije znao šta bi drugo, ni gde da potraži odgovore, odvezao se do Nilove kuće. Ona se nalazila na uzvišenom imanju. S auto-puta vijugao je pošljunčani puteljak kroz gustu šumu. Kuću je okruživao negovani travnjak širok kao teren za ragbi. Tri veoma stara i živa hrasta štitila su ga gustom strehom od grana. Korenje je vijugalo po zemlji poput cevi od lave. Dvospratna ciglena kuća bila je impresivna, ali Majradžejn ju je prezirala. „Matori Rufus Pačet nije imao ni mrvicu dobrog ukusa. Zamislio je da kuća ima osam stubova na verandi, a šest bi bilo sasvim dovoljno. Rufus je želeo da razljuti našeg taticu tako što je sagradio kuću veću od naše. Nije uopšte lepo kad si tako razmetljiv”, često bi rekla. Ali nedavno je protivurečila samoj sebi, rekavši: „Sramota je što Ajvan dozvoljava da ta divna kuća tek tako propada. Treba joj ženska ruka. Trebalo je još davno ponovo da se oženi. Ta Jula što radi za njega prava je aljkavuša. Lenja je i arogantna.” Lamar je imao tri čiste da drži jezik za zubima i ne pita otkud njegova majka sve to zna. Koliko zna, ona nikad nije ni kročila u Pačetovu kuću. Mnogo puta ga je odvezla do nje, ali nikada nije pozvana unutra. Ajvanov otac Rufus napravio je bogatstvo od pamuka. Znoj berača pamuka, napoličara i radnika na mašini za preradu bio je ugrađen u malter koji je pastelne cigle držao na gomili. Rufus je bio pametan. Dok su se njegovi savremenici natezali s mešetarima da iscede još koji peni iz svake bale pamuka na sve gorem tržištu, on se prebacio na soju. Poput familije Majradžejn, velika većina uzgajivača pamuka izgubila je sve. Budzašto su prodavali ogromna polja Rufusu samo da ne bi morali da plaćaju porez na zemlju koju više nisu mogli da priušte da obrađuju. Rufus je bio gladan za zemljom i gramzivo je širio svoje imanje i levo i desno. Ne obazirući se na ruganja svojih vršnjaka, nastavio je da uzgaja soju. Kada je to postalo isplativo, napravio je fabriku kako bi sam mogao da je prerađuje. Nakon što


je Rufus umro, Ajvan je nasledio svu zemlju i fabriku, kao i moć koja je išla sa svim tim. Jednog dana Nil će učiniti isto. Kao i njegov sin posle njega. Lamar, umesto da oseća zavist prema svom drugu, osećao je olakšanje što nema takvu vrstu odgovornosti pred sobom. On je bio zadojen tvrdoglavim kauanovskim ponosom i iskreno verovao da je on razoran i glup. Šta je dobro doneo Kauanovima? Jedini koji su ostali živi su neki daleki rođaci tu i tamo, i Majradžejn, koja je bila škrta, gramziva i posesivna. Napravila je pakao od života Lamarovom pokojnom ocu, koji je Lamaru još nedostajao. Da je život počela u siromaštvu, možda bi svi bili mnogo srećniji. Kako se Lamar približavao kući, video je da nije Nilov jedini gost. Hačov auto je bio parkiran ispred, na kružnom prilazu. Jula mu je otvorila vrata. Savesno, Lamar je obrisao noge o otirač pre nego što je kročio u mermerno predvorje. „Ćao, Julo. Je li Nil tu?” „Gore je s Hačom, u svojoj sobi.” Ustrčao je uz široko stepenište i otvorio druga vrata s leve strane, posle galerije. Nil je sedeo na podu, leđima naslonjen na krevet. Hač se opuštao u fotelji. Začudo, Nil je izgledao isto kao i uvek. Hačove pege kao da su potamnele preko noći. Ili mu je koža ispod njih bila neprirodno bleda? Ogrebotina na obrazu isticala se u oštrom kontrastu. „Ćao”, reče Nil. „Uđi. Hoćeš pivo?” „Ne, hvala.” Hač ništa ne reče. Kratko su se pogledali, ali zbog grešne tajne koju dele, Lamaru je bilo teško da gleda svoje drugove. Hač se očigledno osećao isto. Ali Nil je delovao ravnodušno. „Kako je bilo u školi, Lamare?” „Dobro, valjda.” „Nešto bitno se dogodilo?” gucnuo je malo piva. „Ne.” Nakon kratke pauze, dodao je: „Gospodin Paterson je objavio da su Gari i... i Džejd dobili stipendije za koledž.” Uputio je Haču jedan kratak skriveni pogled. Hač je još više pobeleo. „Ma nemoj mi reći?” otegnuto će Nil. „Vidi ti to? Lepo, bogami.” Hač iskoči iz fotelje i ode do prozora. U hodu je sasuo bujicu psovki. Slušajući Hača, Nil uze još jedan gutljaj piva. „Šta te muči? Zar ti nije drago zbog njihovih stipendija?” Negde ispod njegovih reči pomaljao se podsmeh. Hač se ljutito naglo okrenu. „Zar nećemo o tome čak ni razgovarati? Hoćemo li se samo pretvarati da se ništa nije dogodilo?” Pošto je Hač konačno načeo temu, Lamar oseti olakšanje što konačno može o


tome s nekim da priča. „Bogami, čitavog dana se užasno plašim.” „Plašiš? Zašto?”, upita Nil podrugljivo. „Zato što mislim da ću nagrabusiti, šta misliš?” Nil se malo uspravi, odmahujući glavom kao da ga zbunjuje Lamarova zabrinutost. „Kao što sam ti rekao sinoć, nećemo nagrabusiti. Zar ti mene ne slušaš kad ti nešto govorim, Lamare? Nismo učinili ništa loše.” Lamar pogleda Hača. On nije bio zadovoljan situacijom kao Nil, ali nije želeo da se pobuni kako ne bi ispao kukavica i zamerio se Nilu. Lamar je bio sam u ovome. Lamar ščepa svoju sve slabiju hrabrost obema rukama i izdrža. „Nekim ljudima se možda ne čini tako, Nile.” „Kojim ljudima?” „Ljudima koji za to budu čuli.” „A ko će da im kaže? Džejd?” Frknuo je. „Teško.” Hač reče: „Rekla je mom ćalcu.” „Rekla je tvom ćaletu?” Ponovi Lamar visokim piskutavim glasom. Kolena klecnuše pod njim i on pade na pod uz udarac. „I šta je on uradio?” „Apsolutno i prokleto ništa!” Nil, očigledno uzdrman, ustade i iščupa još jedno pivo iz pakovanja od šest. Kad ga je otvorio, belina mu se prosu preko šake. Dok je otresao penu, rekao je: „Vas dvojica mi stvarno idete ne živce, znate? Ako budete išli okolo i izgledali i ponašali se kao da ste nešto skrivili, svi će to i pomisliti.” „Možda i jesmo skrivili.” Nil očima prostreli Lamara. Lamar se oseti poput insekta kog čiodom zabijaju za parče stiropora, ali morao je ovo da zbaci sa svojih pleća ili da pukne. „Bez obzira na to šta kažeš, Nile, mislim da Džejd nije želela da je... znaš.” „Jesi li ti lud?” Ove reči izleteše iz Hača, kao da su se širile usled nekog unutrašnjeg pritiska. „Naravno da nije želela, idiote! Borila se kao divlja mačka! Silovali smo je, prosto i jednostavno!” „Bože moj!” Lamar se preturi na stranu. Utroba mu se uzburkala kao da je od vode. Uplašio se da će se unerediti. Pomislio je kako će ponovo povratiti. A i da se osramoti, šta ga briga? Ionako će umreti istog trena kad mu majka čuje kakav zločin je počinio. „Zaveži!”, prosikta Nil. „Obojica začepite!” Stisnuo je prave, bele zube. „Slušajte, debili jedni, devojke stalno prave ovakva sranja. Mada, pružila je žestok otpor. Zar misliš da bi želela svima da ispričamo kako je svojevoljno pristala na grupno silovanje? Pre nego što razglasimo svim ostalim momcima koliko je laka bila,


mora da izmisli ovo sranje kako bismo ispali loši. Kako to ne kapirate?” Hač je izgledao dovoljno očajno da bi se uhvatio za svaku slamku, bez obzira na to koliko tanku. Lamar je takođe hteo da veruje Nilu, ali svaki put kad bi Nil počeo da zvuči logično, Lamar bi se setio snage kojom se Džejd borila i koliko je užasnuta bila kad su je on i Hač držali za Nila. Hač obrisa oznojeno čelo nadlanicom. Koža mu je bila boje gita isprskanog zarđalom bojom. „Nije trebalo da je ostavimo tamo.” „Pa vratila se u grad, zar ne?” „Kako se vratila?” upita Lamar. Nil mu prepriča ono što je znao i sve što je jutros čuo u sudu. „Stekao sam utisak da Dona Di zna”, primeti Lamar kad je Nil završio. „Dona Di je posvedočila u našu korist”, kaza Nil. „Bilo joj je kristalno jasno da je Džejd znala u šta se upušta kad je sela u auto s trojicom napola pijanih napaljenih macana. Možda je trebalo i Donu Di da pozovemo na našu malu zabavu.” Iscerio se i coknuo usnama. „Mada, ne bih rekao da je dobra kao njena prijateljica Džejd. „Nikad nisam imao tako slatku pičku.” Lamar spusti pogled na svoje ruke koje su mu mlitavo ležale u krilu. Imao je neku snažnu potrebu da ih opere. „Dona Di je bila nadrndana na Džejd jer se jebala s tobom”, rekao je Nil Haču. „Skoro da si mogao da vidiš paru kako joj izlazi na uši. Stvarno joj je stalo do tebe. Zašto ne bi bio malo ljubazan prema njoj, Hače? Da joj daš malo onoga što si dao Džejd.” Hačove velike šake skupiše se u pesnice. U lice mu se vrati boja. U stvari, postalo je cvekla-crveno. Hač je bio kratkog fitilja u blizini bilo koga osim Nila, ali za sve postoji prvi put. Lamar zaustavi dah, u strahu očekujući nastavak. Hač je očigledno bio dovoljno pametan da ne ljuti Nila. Njegova crvena boja poče da bledi i on opusti pesnice. „Idem kući.” Teško gazeći, prešao je sobu. Pre nego što je stigao do vrata, Nil mu prepreči put. „Stvarno ću se razočarati ako dva moja najbolja prijatelja ispadnu samo obične babuskare.” Ošinuo je i Lamara upozoravajućim pogledom kojim je pogledao Hača. „Džejd je jutros dirnula u osinje gnezdo, ali sada je sve gotovo. Zvao je moj ćale nedavno i rekao da je obavestila Frica da je odlučila da ne podiže optužbe. To ti je isto kao da je priznala da je sama to tražila.” Pošto nijedan od njih dvojice nije odgovorio, dodao je: „Pa, zar nije tako?” Dva momka se neodlučno pogledaše. Konačno Lamar promumla: „Kako ti kažeš,


Nile.” „Dobro onda, opusti se, hoćeš li?” Hač reče: „Ćale mi je zabranio da izlazim dve nedelje. Vidimo se kasnije.” Nakon što je otišao, Nil podiže ruke visoko iznad glave i protegnu se, široko zevajući. „Mene je ćale jutros izvukao iz kreveta još pre zore. Čitavog dana se teglim.” Podigao je pivo i u jednom gutljaju popio sve što je ostalo. „Hoćeš da idemo malo na basket ili nešto?” „Ne, moram, ovaj, moram da se vratim kući.” Lamar ustade. Zbunjeno se spetljao oko rajsferšlusa jakne, gurnuo ruke u džepove, pa ih izvadio. „Hoće li moja majka saznati za ovo, Nile?” „Zašto?” Nil se smejao kao aligator. „Plašiš se?” „Znaš dobro”, prizna Lamar uz slabašan osmeh. Nil ga potapša po plećima. „Neće saznati. Pa čak i da sazna, šta onda? Imao si seks. Moz misliti.” Iznenada zgrabi Lamara za tur i tiho prošaputa: „Baš si se istresao u nju, brate moj. Bio sam tako ponosan na tebe.” Malo ga je stisnuo pre nego što ga je pustio, smejući se na svoj poznati bezbrižni način. Lamar se pozdravi i krenu ka stepenicama. Visoka tavanica u kući činila je da se oseća malim i zatočenim. Momentalno je zastao i udahnuo kako bi se smirio. Dok se naslanjao na balustradu, shvatio je da se ponovo obilno znoji. Graške znoja izbiše mu na gornjoj usni. Dlanovi su mu bili klizavi i hladni od znoja. Ali iznenadio ga je jedan novi osećaj: pevac mu je bio tvrd. Veoma tvrd. Pričao njegovom seksualnom junaštvu od prethodne noći bila je razlog. Nije znao da li je srećan zbog toga ili mu se ponovo povraća.


6. Gari Parker prepade Donu Di Monro kod njenog automobila na studentskom parkingu odmah posle zvona u pola četiri. Njegove sumnje da ga izbegava bile su tačne. Kad ga je videla, skoro je ispustila udžbenike. „Gari! Z-zašto nisi na terenu?” „Hoću da razgovaram s tobom, Dona Di.” „O čemu?” Bacila je knjige na zadnje sedište i sela za volan, želeći da što pre ode. Gari se pružio kroz vrata i izvukao ključ. „Ej, šta...” „Hoću da znam šta se događa s Džejd.” „Džejd?”, ponovila je. „Džejd. Znaš, Džejd Speri, tvoja najbolja drugarica.” „Aha”, rekla je, iznenada neprijateljski raspoložena. „Šta s njom?” „Zašto je toliko dugo nema u školi? Šta joj je? Svaki put kad nazovem, njena majka mi kaže da je bolesna. Džejd uopšte više neće da razgovara sa mnom. Zar je toliko bolesna? Jesi li je videla?” „Ne, od prošle nedelje”, kratko je odgovorila. „Ako njena majka kaže da je bolesna, onda je valjda bolesna.” „Ni ti nisi razgovarala s njom?” „Nisam.” „Ne mogu u to da poverujem, Dona Di. Ti si joj najbolja prijateljica.” „A ti si joj dečko. Ako neće da razgovara s tobom, zašto misliš da će razgovarati sa mnom? Molim te, vrati mi ključeve. Moram da se vratim kući.” Ispružila je otvoreni dlan, ali on ga je ignorisao. „Hoćeš da kažeš da si pokušala da razgovaraš s njom i ona je odbila?” Njeno malo lice se namreška od dvoumljenja i ljutnje. „Slušaj, Gari, trebalo bi da znaš da smo se posvađale i da više ne razgovaramo.” On ju je strpljivo posmatrao uz nevericu. „Sigurno se šališ!” „Ne šalim se.” „Šta je izazvalo tu svađu?” „Ne mogu da ti kažem. Sad me, molim te...” Posegnula je za svojim ključevima, ali on ih je držao van domašaja. „Gari, vrati mi ključeve!” „Neću dok mi ne kažeš šta se, dođavola, događa!”


Gari je obično bio pitome naravi. Njegova trenutna jarost bila je nusproizvod nervoze i straha. Nekoliko dana je osećao da nešto nije u redu. Drugovi iz razreda su ga gledali iskosa. Nekoliko razgovora utihnulo je kad je on naišao. Džejd je dobila neku misterioznu bolest. Ništa nije normalno od onog dana kada je čuo za stipendiju. Iako nije imao ništa konkretno s čim bi to mogao da poveže, imao je neki snažan predosećaj da se neko petljao u njegov život. „Šta se događa s Džejd?” pitao je. „Ako hoćeš da znaš šta je s Džejd, pitaj nju.” Dona Di zgrabi svoje ključeve pre nego što je dobio priliku da je u tome spreči. Međutim, posegnuo je kroz otvoreni prozor i uhvatio je za ruku. „Da li to ima ikakve veze s Nilom?” Dona Di je toliko brzo okrenula glavu da su joj vratni pršljenovi pucnuli. „Zašto to pitaš?” „Zato što je u poslednje vreme posebno odvratan. Odjednom se ponaša prema meni kao da smo najbolji drugari, osim što je toliko licemeran da je proziran. Kao da zna za neku šalu koju ja još uvek nisam čuo.” Uznemirena, Dona Di obliza usne. Pogledom je neodređeno švrljala. Delovala je kao uhvaćena, zbog čega se Gariju u utrobi javi osećaj mučnine jer je pogodio o čemu se radi. „Da li Nilovo iznenadno prijateljstvo prema meni ima ikakve veze s Džejd?” „Moram da idem.” „Dona Di!” „Moram da idem!” Startovala je auto i odletela s parkinga bez osvrtanja. „Prokletstvo!” Gari otrča do svog auta. Nije namerno odlučio da izostane s treninga na stadionu tog popodneva. Jednostavno je reagovao na potrebu da momentalno vidi Džejd. Ako bude morao da provali njena vrata, učiniće to samo da je vidi.

Džejd je prepoznala zvuk njegovog automobila. Prebacivši se na prozor u dnevnoj sobi, videla ga je kako ustrčava uz prednji prilaz i dvaput kuca na vrata. Nehotice, ona zaječa od čežnje, pre nego što se sabrala i otvorila vrata. „Džejd!” „Ćao, Gari.” Široki osmeh ozari mu lice. Bilo je jasno da je presrećan i da mu je laknulo što je vidi. „Osim što si malo bleda i upijena, izgledaš normalno.”


„A šta si ti očekivao?” „Ne znam”, rekao je ogorčeno. „Otvorene rane, možda.” Ščepao ju je za nadlaktice i privukao je u snažan zagrljaj. Izgleda da nije primećivao da se ne privija uz njega kao obično. „Razboleo sam se od brige”, prošaputao joj je u vrat. „Drago mi je što vidim da si u redu.” Ona je prekinula zagrljaj. Ustuknuvši preko praga, pozvala ga je da uđe. Ovlaš je pogledao preko ramena osećajući krivicu. „Sigurna si da je u redu, pošto ti majka nije tu?” „U redu je.” U trenutnoj situaciji kršenje jednog od Veltinih čeličnih pravila bilo je najmanja od svih Džejdinih briga. Kada je zatvorila vrata, Gari ju je ponovo privukao k sebi i požudno je pogledao. „Šta se događa s tobom, Džejd? Sigurno si bila strašno bolesna. Tvoja mama mi je govorila da si toliko bolesna da ne možeš ni na telefon da se javiš.” „To sam joj rekla da ti kaže.” On ju je upitno pogledao. „Sedi, Gari.” Okrenuvši mu leđa, prišla je stolici i sela. Kad ga je pogledala, bilo je očigledno da je zbunjen odsustvom njenih emocija. Džejd je i sama jedva uspevala da se izbori s njima. Garijevi nežni dodiri podsetili su je na one druge, koji nisu bili baš toliko nežni. Iako je njen mozak znao da postoji ogromna razlika, telo izgleda nije uspevalo da je napravi između njegovih milovanja i ozleđivanja nasilnika. Ali trebalo je da bude zahvalna, bar je tako pretpostavljala. Bez fizičke želje koju mora da uguši, ovo što se sprema da uradi proteći će daleko lakše. On joj priđe, kleknu ispred stolice i čvrsto stisnu njene prekrštene ruke. „Džejd, ništa ne razumem. Šta se događa?” „Šta to ne razumeš?” „Ništa. Zašto ne dolaziš u školu? Zašto nećeš da razgovaraš sa mnom?” „Nije mi bilo dobro.” „Toliko ti nije bilo dobro da nisi mogla da dođeš do telefona i javiš mi se?” Učinila je da joj glas bude hladan. „Moram nešto da ti kažem, Gari.” „O, bože, ne”, promuklo je prošaputao. Nagnuo se i zagnjurio lice u njeno krilo, grabeći joj postavljenu kućnu haljinu i gužvajući je prstima. „Da li imaš neku smrtonosnu bolest? Nećeš valjda umreti?” Njoj se srce slomi. Nije mogla da se uzdrži a da ne provuče prste kroz njegovu talasastu smeđu kosu. Kosa kao da je vodila neki sasvim svoj život, protkala je kroz


njene prste. Nežno mu je prešla rukom po glavi. Uzdah mu se ote iz grla; bio je poput odjeka uzdaha koji je ona zadržala u sebi. Pre nego što se predala bolu u svom srcu, podigla je glavu. „Nije ništa od toga. Neću umreti.” Dodirnuo joj je lice, prelazeći prstima po svakoj njegovoj krivini. „Samo...” Nekoliko puta je pogrešno započinjala, a onda je rekla: „Razbolela sam se emotivno.” Ponovio je ove reči kao da su iz nekog drugog jezika. „Zbog čega?” „Bila sam pod velikim pritiskom.” „Zbog škole?” Dodirnuo joj je kosu, sklanjajući joj jedan uvojak s lica. Ona se oduprla porivu da nasloni obraz na njegov dlan. „Popustiće te to sada, dobili smo stipendije. Hej! Nismo se ni videli otkad smo saznali. Čestitam!” „I ja tebi, takođe.” „Kako ćemo da proslavimo?” Oči su mu se zamaglile dok joj je rukom prelazio s vrata na grudi. „Znam kako bih ja.” „Ne!”, vrisnula je piskavo dok se sklanjala od njegovog dodira. On je bio toliko zapanjen da ga je veoma lako odgurnula dok je ustajala sa stolice. Pokreti su joj bili grčeviti i isprekidani, kao da je tek nedavno naučila da hoda. „Džejd?” Okrenula se prema njemu i suočila se s njim. On ju je zbunjeno odmeravao. „Zar ne shvataš šta pokušavam da ti kažem? Bila sam pod pritiskom zbog stipendije, ali i zbog nekih drugih stvari. Najviše zbog nas.” „O čemu pričaš, zaboga?” To što je odugovlačila samo je još pogoršavalo stvar, shvatila je. Nije postojao način da se ovo uradi a da ne povredi i njega i sebe. „Pametan si momak”, rekla je, namerno svom glasu dodavši notu nestrpljenja. „Zar ne umeš da čitaš između redova? Baš moram da ti sričem? Kako ne možeš da shvatiš šta želim da ti kažem?” Gari ustade. Postavio je ruke na svoje uske bokove i iskrivio glavu na jednu stranu. „Da li ti to pokušavaš da raskineš?” „Ja... ja mislim da bi trebalo malo da se odmorimo jedno od drugog, da. Stvari su otišle previše daleko, lagano su izmicale kontroli. Moramo malo da uzmaknemo.” Garijeve ruke opušteno padoše pored tela. „Ne mogu da verujem. Džejd?” Krenuo je prema njoj i pokušao da je uhvati u naručje. Ona ga u tome spreči. „Ne mogu da podnesem više ovaj seksualni pritisak od tebe, Gari.” „Kao da ti nisi vršila seksualni pritisak na mene?” viknuo je.


„Naravno! Znam da jesam. O tome ti i pričam. Nije zdravo da oboje potpirujemo lomače koje ne možemo da ugasimo.” „Pre samo nekoliko nedelja predlagala si da počnemo da ih gasimo.” „Predomislila sam se. Trebalo bi da sačekamo, da damo sebi dovoljno vremena kako bismo doneli ispravnu odluku.” Žurno je obliznula usne. „Ali ni to nije dovoljno dobro. Moramo da se viđamo s drugim ljudima. Počeli smo da se zabavljamo još otkad smo bili dovoljno odrasli. Želim da ti... da počneš da se viđaš s drugim devojkama.” Nekoliko trenutaka nemo je zurio u nju. A onda mu se oči sumnjičavo suziše. „Ovo ima nekakve veze s Nilom Pačetom, je li tako?” Mala vratanca u podu kao da su se otvorila pod njom. Osetila je kako propada u mračnu prazninu. „Ne”, promuklo je porekla. On je očigledno pomešao njen strah s krivicom. „Malo sutra nema”, rugao se. „Uvlači mi se u bulju više od nedelju dana. Još otkad si se kao razbolela. Ponaša se kao čovek koji ima neku slasnu tajnu koju umire da mi saopšti. Sad bar znam o čemu se radi. Hteo je da mi natrlja nos time. Izašla si s njim, priznaj?” „Nisam.” „Ne laži me. I Dona Di me je nešto lagala kad sam spomenuo njegovo ime. Jeste li se zato posvađale?” „Dona Di?” izgovorila je ovo uz negativan prizvuk. „Sačekao sam je danas posle škole. Izbegavala me je namerno, isto kao i ti.” „Šta ti je rekla?” „Ne brini. Nije te ocinkarila.” Odmahnuo je glavom. „Znači, konačno si pala na Nilov neodoljivi šarm. To je sigurno obradovalo tvoju majku.” Džejdina crna kosa šibala je oko njene glave dok je žustro odmahivala glavom. „Ne. Prezirem ga. Znaš to, Gari.” „Kad ti tako kažeš.” Klatio se na stopalima napred-nazad, jedva suzbijajući gnev u sebi. „Možda bolje sam da ga pitam.” Okrenuo se prema vratima, ali nije napravio više od dva koraka kada je Džejd skočila i zakačila mu se za leđa. „Ne, Gari, nemoj. Kloni ga se.” On se ljutito okrenu i povuče je k sebi. „Ako si već morala da me prevariš, zašto si to učinila s Pačetom?” „Grešiš, Gari. Molim te nemoj da misliš...” „Pačet, zaboga!” Ispustio ju je toliko naglo da je posrnula unazad. Gari otvori


vrata i izađe. „Gari!” Nije se osvrnuo, ali Džejd je znala da je čuje kako ga doziva sve dok se njegov automobil nije udaljio pola bloka. Džejd se uteturala nazad i naslonila se na vrata. Suze koje je zadržavala izbiše poput bujice. Plakala je sve dok više nije imala suza i dok nisu počeli da je potresaju suvi, iscrpljujući jecaji.

Gari je prvo razmišljao o tome da se odveze pravo do Pačetovih i suoči se s Nilom lice u lice. Verovatno bi mogao da ga ispraši u fer tuči, ali nije želeo da kučkinom sinu priušti zadovoljstvo saznanja da je ipak uspeo da ga isprovocira. Mogao je da ga pusti da se uobraženo šećka s tim svojim govnjivim kezom na licu, ako to želi. Gari Parker se neće spustiti na njegov nivo. Dok je stigao do kuće, Garijev gnev zamenio je očaj. Seoska kuća izgledala je ružnije nego ikad pre. Prezirao je tu staru kuću s oguljenim krečom i ulegnutim tremom. Mrzeo je kokoške koje su kljuckale po dvorištu, i smrad obora za svinje. Prezirao je smeh i ćeretanje mlađe braće i sestara dok su dotrčavali da se hvataju za njegove noge i ometaju ga dok korača preko zemljane čistine. „Gari, mama kaže da moraš da mi pomogneš s matematikom večeras.” „Gari, kaži Stivu da prestane da me prati.” „Gari, hajde, vodi me u grad.” „Zavežite!” Šest pari zapanjenih očiju pogledalo je u njega. Pogledao je polukrug tih lica, mrzeći njihove blage izraze prepune nade. Šta misle da je on, nekakav svetac? Gurnuo ih je s puta i, rasteravši kokoške, potrčao preko dvorišta do štale. Unutra je pronašao mračni ćošak gde se bacio na seno i pokrio glavu rukama. Čežnja, mržnja i ljubav ratovali su u njemu. Čeznuo je da pobegne s ovog mesta. Prezirao je siromaštvo, ružnoću, prljavštinu i nedostatak privatnosti. Ali voleo je svoju porodicu. U sanjarenjima, koja su se stalno iznova vraćala, dolazio je s koledža kao darežljivi Deda Mraz i delio im poklone. Odgovornost da te snove pretvori u stvarnost bila je opterećujuća. Često je razmišljao o tome da jednostavno nestane. Ali to, naravno, nikada ne bi učinio. Ne samo zato što mu je osećaj odgovornosti bio toliko duboko ukorenjen, već i zbog Džejd. Ona je učinila da sva ružnoća njegovog života bude podnošljiva, u njoj je ležalo obećanje da neće uvek biti tako. Ona je bila srž svih njegovih nada.


„Bože”, prostenjao je. Kako da istrpi ovaj život bez nje? Džejd, mislio je očajno, šta ti se to dogodilo, šta se dogodilo nama, našoj zajedničkoj budućnosti? Planirali su da se obrazuju, a onda i da se vrate u Palmeto i učine ovo društvo ravnopravnijim. A sada, kako se činilo, prebegla je u drugi tabor - tabor Pačetovih. Kako je mogla? „Gari?” Otac je ušao kroz široka vrata štale. Otis Parker još nije imao pedeset godina, ali izgledao je najmanje deceniju starije. Bio je mršav, žilav i vitak čovek s večno povijenim ramenima. Kombinezon mu je visio na koščatom telu. Zatekao je sina kako sedi u senovitom ćošku, na brdu sena što kiselo bazdi. „Gari? Deca mi kažu da si nešto ljut.” „Zar ne mogu da imam ovde ni dve sekunde mira?” „Nešto se dogodilo u školi?” „Nije! Samo sam hteo da se malo osamim.” Gariju je došlo da se na nekoga isprazni, a otac mu je bio pogodna meta. „Bar jednom me ostavite na miru!”, viknuo je. „Dobro.” Otis se okrenu da ode. „Nemoj da ne baciš pomije svinjama.” Gari đipi na noge, šaka skupljenih u pesnice. „Slušaj, stari, poslednji put bacam tim jebenim svinjama. Nasmrt mi je dosadilo da ih hranim. Dosta mi je da budem okružen kreštavom dečurlijom koju si napravio jer nisi znao ništa bolje. Muka mi je od ovog mesta i trulog smrada tvog neuspeha. Muka mi je od škole i nastavnika i priče o stipendiji, kad se zapravo svima njima jebe za sve. Ne vredi biti dobar. To te ne vodi nikuda. Nikuda!” Potrošivši energiju, Gari pade na kolena na prljavo seno i poče da plače. Nekoliko minuta prošlo je pre nego što je osetio grubu očevu ruku kako mu steže rame. „Čini mi se da će ovo da pomogne.” Otis mu je pružao teglu punu prozirne tečnosti. Gari je oklevajući uze, otvori je i pomirisa. A onda i potegnu. Domaća rakija pržila ga je čitavim putem kroz ždrelo do stomaka. Zakašljavši se i zašištavši, vratio je teglu Otisu, koji je dobrano potegao. „Ne govori mami za ovo.” „Odakle ti?” „Izgleda da je došlo vreme da čuješ za Džordži. Crnkinju koja pravi briju već godinama. Ne naplaćuje previše. A ionako više ne mogu sebi da priuštim. Sakrio sam je ispod onog starog sedla tamo, ako ti ikada bude trebala, a ja nisam tu, znaš.” Otis pažljivo vrati poklopac na teglu. „Imaš problema sa ženama?” Gari neodređeno slegnu ramenima, mada mu je pomisao na Džejdinu izdaju više


pržila utrobu od ove domaće brije. „One su možda jedino što je Bog stvorio da čoveka toliko izludi da priča ko što si ti sad pričo.” Otis ga je strogo gledao. „Ne sviđa mi se što si loše govorio o mlađoj braći i sestrama jer si tako odma loše govorio i o mami.” „Izvini, nisam mislio tako.” „Jesi, mislio si. Ali bću da znaš da smo svako dete napravili iz ljubavi. Ponosni smo na sve do jednog.” Otisu se zamagli pogled. „A posebno na tebe. Pojma ti ja nemam otkud ispade 'vako pametan i sve to. Reko bi' da te sramota od nas.” „Nije, ćale.” Uzdahnuvši, Otis reče: „Nisam tol'ko glup da ne znam što ne dovodiš drugare, Gari. Jasno mi je to. Slušaj, tvoja mama i ja, mi nećemo da ti ideš u škole da bi vodio brigu o nama i našoj deci. 'Oćemo da odeš odavde samo zbog jednog - jer ti to jako želiš. Nećeš da budeš propalica ko ja. Sve što sam ikada imo je ovo tužno parče zemlje, a i to nije bogzna šta. Čak nisam ni to sam zaradio, već moj ćalac. Ja sam samo dao sve od sebe da mi ostane.” Gari se skoro gušio od kajanja što je rekao ono što je morao. Otis je osetio njegovo žaljenje i potapšao ga po kolenu, opraštajući mu, a onda se oslonio na njega kako bi se podigao. „Ti i Džejd ste se svađali?” Gari klimnu. „Pa proći će to. Žena mora ponekad da istera svoje, inače ne bi bila žena. Kad i' to uvati, bolje da i' neko vreme ostaviš na miru.” Udelivši mu ovaj mudar savet, ležerno je krenuo prema vratima. „Još malo pa će večera. Privati se za poso.” Gari je gledao kako mu otac odlazi. Gegavim i krivonogim hodom udaljio se žalosnim dvorištem, zatrpanim slomljenim starim igračkama i kokošjim izmetom. Gari prekri lice šakama, poželevši da, kada ih spusti i otvori oči, bude milionima kilometara daleko, oslobođen od svih dužnosti. Svi, uključujući i njegovu porodicu, očekivali su previše od njega. Osuđen je na propast i pre nego što je počeo. Bez obzira na to kolike planine postignuća prešao, nikad neće ispuniti svačija očekivanja. Nikad neće biti dovoljno dobar, dovoljno bogat. Nikada neće biti Nil Pačet. Za ime sveta, zar je Džejd morala baš kod njega da otrči? Pa šta ako je Nil najbogatiji dečko u gradu? Džejd zna koliko je plitak. Kako je mogla da podnese da je on dodiruje? Dok je Gari zurio u svoje zapušteno okruženje, odgovor je postao istog trena jasan: Nil Pačet nikada nije kročio u školu s kokošjim izmetom na cipelama. Ozlojeđenost ga je izjedala poput sirovog alkohola u stomaku. Zažaliće ona zbog


ovog. Neće proći mnogo i vratiće mu se puzeći. Samo se nakratko zaljubila u Nila, to je sve. Neće to trajati. A njega, Garija, istinski je volela. Ono što su oni imali bilo je previše duboko i trajno da bi se tako lako odbacilo. Pre ili kasnije, Džejd će doći sebi. U međuvremenu, on će... šta? Osećaj odgovornosti probudi se iznenada i podiže ga na noge. Izašao je da nahrani svinje.


7. „Hej, Džejd.” Džejd se okrenula od ormarića, privivši udžbenike na grudi. Toliko malo njenih drugova iz razreda je razgovaralo s njom da bi se uvek iznenadila i obradovala kad bi joj neko - bilo ko - prišao. Okolnosti su bile nejasne, ali po govorkanjima u Palmetskoj srednjoj školi, Džejd je prevarila Garija Parkera, i to s Nilom Pačetom. Pričalo se da ju je zbog tog neverstva Gari ostavio. Za dva i po meseca, od najpoželjnije maturantkinje postala je socijalni gubavac. Dok su se svi njeni vršnjaci uzbuđeno bavili predstojećom maturskom zabavom, Džejd su jednostavno izbegavali. Glasine nisu ostale zatočene samo u okviru srednje škole. Probile su se i u zajednicu, i to na velika vrata. Kada su stigle do ušiju Pita Džounsa, on je Džejd otpustio s privremenog posla uz slab izgovor da bi više voleo da za njega radi neki mladić. Ni kod kuće stvari nisu bile bolje. Velta se žalila kako se loše ponašaju prema njoj na poslu. „Čula sam kako moje kolege šapuću o tebi. Zar ti nisam rekla da ćeš biti okrivljena za to što se dogodilo? Trebalo je da te taj crnac doveze pravo kući. Mnogo si pogrešila što si otišla u bolnicu. Zapečatila si tako i svoju i moju sudbinu.” Džejd nije imala s kim da podeli svoje probleme. Nikada neće oprostiti Doni Di što ju je izdala. Bilo je očigledno joj Dona Di nije oprostila što je podstakla Hačov libido. Ponor između njih dve nikada neće biti premošćen, a pošto nije bilo nikoga drugoga ko bi mogao da joj zameni Donu Di, gubitak najbolje prijateljice, i svakoga u koga je mogla da se pouzda, bilo je kao da je izgubila nogu. Ali Džejd je zapravo svake noći gorko plakala zato što je izgubila Garija. Bilo je očigledno iz njegovog stava da je poverovao u laži koje su kružile oko nje. Njegov gnev i zbunjenost bili su plodno tle za ružnu sumnju koju je Nil Pačet posejao i uspešno gajio. Postupajući suptilno, poput zmije u rajskom vrtu, Nil je nastavio da muči Garija raznim aluzijama. Pratio je Džejd vatrenim pogledima, poput psa tragača, kao da je svima saopštavao postojanje zajedničke nestašne tajne. Od njegovih nagoveštaja prevrtao joj se stomak. Ali zbog Garija joj je Nilovo gutanje očima padalo još teže. Njegovo samopouzdanje i ponos bili su brutalniji od batina koje je dobila. „Ćao, Patris”, rekla je devojci koja je smogla hrabrosti da prekrši trenutni trend i


obrati joj se. Patris Votli bila je punačka, bleda i divlja. Džejd nije mogla da se seti da je ijednom razgovarala s njom još od osnovne škole, kada je postojala veoma jasno povučena crta između dobrih devojaka i loših devojaka. Sve donedavno, njih dve su bile na različitim stranama te linije. Patrisina majka nedavno je dobila četvrti razvod i već je bila u grozničavoj potrazi za mužem broj pet. Njen aktivni ljubavni život uvek ju je potpuno okupirao, pa je Patris bila uglavnom prepuštena samoj sebi. Kao rezultat, Patris je uspela da spakuje mnoga iskustva u svojih osamnaest godina. „Slušaj, neću ništa da kažem, znaš”, prošaputala je, približivši se Džejd. „Ali jesi li ti zaglavila?” Džejd stisnu pesnice. „Naravno da nisam. Zašto pitaš?” Patris coknu nepoverljivo usnama i uz tračak saosećanja. „Slušaj, Džejd, rekla sam da neću ništa da kažem, ali prepoznajem znake, kapiraš? Dvaput sam išla tim putem.” Džejd pognu glavu, odsutno gurajući prst u srebrnastu spiralu kojom je bila povezana njena sveska. „Ne osećam se baš najbolje, to je sve.” „Koliko ti kasni?” Džejd oseti kako lagano puca u sebi. „Dva meseca.” „Isuse! Pa ti si valjda pametna devojka! Nemaš baš mnogo vremena, curo. Moraš brzo nešto da preduzmeš.” Džejd je odbijala da prizna šta bi zakasneli ciklusi trebalo da znače. Nije čak ni razmatrala šta će raditi ako najgora mogućnost postane stvarnost. „Rešićeš ga se, zar ne?” „Ja... ja nisam razmišljala...” „Pa, ako odlučiš, mogu da ti pomognem”, ponudi pomoć Patris. „Zašto bi?” „Da li je to dete Nila Pačeta?” Patris je već čula glasine. Džejd slegnu ramenima, što je bio znak da ne može biti sigurna čije dete nosi. „Pa, u slučaju da je Nilovo, želim da ti pomognem.” Patris izvadi paklu cigareta i pripali jednu, mada pušenje nije bilo dozvoljeno u zgradi škole. Izvila je vrat i poslala oblak dima prema tavanici. „Kurvin sin je isto to učinio i meni, u leto posle osmog razreda. To mi je bio prvi put. Keva je potpuno pošandrcala. Moj tadašnji očuh odbio je da plati abortus, pa je


mama otišla kod Nilovog matorog po novac. Kaži, oćeš pljugu? Izgledaš mi kao da ti je muka.” Džejd rukom mahnu da otera dim od lica. „Ne, hvala.” „Gde sam ono stala? Ah, da. I tako, stari Ajvan je dao sto dolara. Otišla sam kod Džordži u crnački deo. Ona naplaćuje samo pedeset, pa smo još i zaradile u svemu tome. Ali ko bi reko”, reče ona, vidno time potresena, „moja keva je zadržala sve do poslednje pare. Bilo kako bilo, nije mi teško da popričam s Džordži o tebi. Malo je čudna i neće baš da primi svakoga ko nije preporučen, znaš? I veoma je tajanstvena jer neće da joj ostali poslovi trpe zbog ovog.” „Kakvi drugi poslovi?” Patris se utiša. „Pored abortusa, ima još jedan poslić, mada svi misle da je krojačica. Ako nemaš dovoljno novca i ako nećeš da neko sazna, Džordži je prava osoba za to.” Ponovo je povukla dim iz cigarete. „Slušaj, znam da je ovo malo previše odjednom. Možeš da mi kažeš da odjebem i odjebaću. Meni ni iz džepa ni u džep, kapiraš?” „Cenim tvoju pomoć, Patris, ali moram da razmislim. Nisam čak ni sigurna da sam... da će uopšte biti potrebe.” Patris pogleda Džejdi u stomak i slegnu ramenima. „Sigurno. Kapiram, curo. I meni se prvi put od toga prevrtao stomak. Ali keva mi je rekla da nema šanse da će u kući trpeti njanjavo derle. Osim toga, Nil Pačet je pravi seronja, ko bi zdrave pameti želeo da odgaja njegovo kopile?” Džejdin stomak se pobuni na tu misao. „Javiću ti šta sam odlučila, Patris. Hvala ti.” Potrčala je prema najbližem toaletu. Nekoliko trenutaka kasnije izašla je iz boksa. Slabo se naginjući nad lavabo, zaronila je šake u hladnu vodu i poprskala lice. „Nije to beba”, prošaputala je svom bledom odrazu u ogledalu. „Nije to ništa.”

Svaki put kada bi Džejd videla Patris u hodniku, ova bi podizala jednu obrvu u znak nemog pitanja. Džejd se pretvarala da to ne vidi, mada ju je Patris naterala da prizna sebi da postoji još jedna moguća užasna posledica silovanja. Trudnoća. I dalje je odbijala da razmišlja o fetusu kao o osobi, kao o bebi. Želela je da odloži donošenje odluke o tome sve dok ne primi diplomu, što je bilo za svega nekoliko nedelja. Ali život u njoj se razvijao. Veoma je pazila na to kako se oblači. Ali ako je Patris primetila, bilo je samo pitanje vremena kada će primetiti i drugi. Najviše se plašila da će neko svoje sumnje


podeliti s Garijem. On nikad ne sme saznati. Trudnoća je bila nepobitan dokaz da je bila s nekim drugim osim s njim. Da li će uspeti da izdrži do svečanosti dodele diploma a da on to ne sazna? Sme li uopšte i da pokuša to? I pored svega, razred ju je izabrao da drži pozdravni govor. Gari je određen za oproštajni govor. Bila je toliko ponosna na njega, ali se nije usudila da mu čestita. On se već zabavljao s nekom drugom devojkom, a kada bi ga Džejd slučajno srela u hodniku, uvek bi okrenuo glavu. Počast što je druga u svom razredu bila je utešna nagrada kojom se dičila. Godine učenja i napornog rada pretvorile su se u konkretno postignuće. Uz veoma malo roditeljske podrške, uspela je da zasluži tu čast. Prokleta bila ako dozvoli Nilu i njegovim prijateljima da joj i to otmu. Kad je stala za mikrofon na probi proslave i obratila se publici, poželela je da gleda svoje silovatelje u oči. Neće im dozvoliti da je vide uplašenu. Oteli su joj telo i uništili reputaciju, ali otići će s netaknutim dostojanstvom. Ali šta ako se ljudi kradom, iza luksuzno odštampanih programa, budu kikotali njenoj trudnoći koju tako neuspešno pokušava da sakrije? U nedelji priprema za bal, dok su drugovi iz razreda razrađivali velike planove za taj važan vikend, Džejd se mučila sa svojim problemom. Jedna od savetnica prišla joj je na odmoru. „S kim ćeš ići na diplomski bal, Džejd?” „Ne idem na bal, gospođo Trenton.” „Ne ideš? Niko te nije pozvao?” „Tako je.” U stvari, Nil ju je zvao, ali Džejd mu je samo spustila slušalicu, i ne udostojivši ga odgovora na ionako sarkastičan poziv. Bio je čak toliko bezobrazan da joj predloži sastanak učetvoro, sa Hačom i Donom Di. Gospođa Trenton ju je pažljivo pogledala. „Želim da dođeš kod mene, u moju kancelariju, sledeće nedelje, Džejd. Mislim da moramo da razgovaramo.” I ona zna. Dok je Džejd išla niz hodnik, shvatila je da joj je izbor da dela ili da čeka upravo uskraćen. Skoro da joj je laknulo zbog toga. Neće morati da se zadržava na toj dilemi, niti da vaga svoje opcije. Samo je trebalo da obavlja izvesne radnje, čini pokrete i završi s tim što je pre moguće. Kada se škola završila za taj dan, potražila je Patris Votli.


Džejd je retko kad išla u taj deo grada - a još sama, to se nikada nije desilo. Da bi stigla tamo morala je da pređe prugu i proveze se pored napuštenog depoa i fabrike za preradu pamuka, koja više nije radila. Tek tada je zvanično bila u Crnačkoj četvrti. Pre nekoliko godina Velta je unajmila jednu crnkinju da joj pegla. Kad god su odlazile u kuću te žene, Velta bi joj naredila da ostane u autu i da ni sa kim ne razgovara. Posle nekoliko meseci, Velta je procenila da je uslužno peglanje preskupo. „Osim toga”, čula je Džejd dok je ova razgovarala s prijateljicom, „nasmrt se plašim da idem u taj deo grada. Nikad ne znaš šta smeraju.” Budući da je tada bila dete, Džejd nije shvatala čega se Velta plaši i šta bi moglo da im se dogodi dok šetaju gradom s druge strane pruge. Niko nikad nije prišao automobilu, nije ima se ni obratio, niti je ispoljio i najmanje zanimanje, a kamoli pretnju. Štaviše, gospođa koja je peglala uvek bi poslala nekoliko čajnih kolačića umotanih u maramicu, specijalno za Džejd. Zlatni meki lisnati diskovi posuti šećerom - izgledali su i mirisali tako da voda odmah krene na usta. Ali nikad nije dobila priliku da sazna kakav im je ukus. Velta joj nikad nije dozvolila da ih jede i uvek bi ih istog trena bacila čim bi se vratile. Džejd je parkirala majčin auto ispod jedne tanane mirte, čitavu raskrsnicu daleko od adrese koju joj je Patris zapisala. Dok je gurala papir u Džejdinu ruku, prošaputala je: „Nazvaću Džordži i reći joj da te čeka. Ponesi keš.” Keš, koji je predstavljao veliki deo novca zarađenog u radnji Pita Džounsa, stajao je u novčaniku koji je držala pod pazuhom dok je koračala ispucalim i neravnim trotoarom. Nešto od Veltine nezdrave paranoje prešlo je i na nju, ali bilo ju je sramota da prizna. Hodala je spuštenog pogleda, ne gledajući ni levo ni desno, dok je prolazila pored reda niskih kuća što su na svojim malim parcelama stajale jedna do druge, zid do zida. Džordžina kuća izgledala je potpuno isto kao i sve ostale. I pored ledene strepnje u utrobi i nazubljenog sečiva njene savesti, koje joj je testerisalo srce, Džejd je ipak zanimalo šta se događa unutra. Kuća je bila široka tek koliko za dve sobe, ali duboka, tako da je zadnji trem skoro dopirao do zadnje uličice iza kuće. U nekom trenutku u prošlosti, kuća je bila okrečena, ali danas je taj beli kreč bio samo davno sećanje. Zeleni krov od ter-papira bio je mnogo puta krpljen. Metalni dimnjak je zarđao i od njega je išla smeđa mrlja duž čitavog spoljnjeg zida. „Ne dozvoli da te izgled prevari”, rekla joj je Patris. „Stara Džordži je jedna vrlo bogata crnkinja. Mogla bi da kupi pola okruga ako bi htela.” Gledano spolja, činilo se da nikog nema kod kuće. Teški zastori bili su navučeni na sve prozore. Skupivši snagu, Džejd pređe prednji prilaz, kroči na trem i pokuca na


drveni dovratak s mrežastim vratima. Osetila je desetine pari skrivenih očiju koji su joj se urezivali u leđa, ali shvatila je da se to ipak događa samo u njenoj glavi. Nije se usudila da se osvrne i opovrgne, ili potvrdi, svoje zebnje. Odjednom je postala svesna da na ulici nema nikoga - nema automobila, nema dece koja se igraju u dvorištima ni mladih majki da guraju kolica duž trotoara. Džordžine komšije zazirale su od belih uljeza isto koliko su i beli uljezi zazirali da lutaju po njihovom komšiluku. Ta žalosna rasna šizma bila je jedna od pojava za koju se nadala da će je zajedno s Garijem ispraviti. Ulazna vrata se lagano otvoriše i Džejd po prvi put ugleda Džordži kroz mrežicu na ulazu. Bila je znatno mlađa nego što je Džejd očekivala, ili je možda samo izgledala tako zbog glatkog, neizbrazdanog lica. Pune usne su se isticale zbog jarkocrvenog ruža. Oči su joj bile poput diskova od ebanovine. Bila je visoka i toliko vitka da su joj udovi izgledali skoro kao u pauka. Kosu je toliko skratila da joj je izgledala poput uske kape. Stajala je obučena u strukiranu haljinu boje jorgovana. Džejd je laknulo kad je videla da je besprekorno čista. Suvo je progutala. „Zovem se Džejd. Patris je zvala zbog mene.” Džordži otvori mrežasta vrata i Džejd uđe unutra. Kuća nije vonjala neprijatno, kao što se plašila da će biti slučaj. Pitala se šta Džordži drži u svim tim teglama. Čitavi sanduci tegli stajali su naslagani u hodniku. Žena podiže ruku i dade joj znak da krene ispred nje. Krenuvši prema zadnjem delu kuće, Džejd ju je pratila kroz hodnik koji je delio kuću i predstavljao neprekinutu pravu liniju od prednjih do zadnjih vrata. U tišini je i kuckanje zidnog sata zvučalo previše glasno. Iz kuhinje je dopro visoki, tanki i jedva čujni zvižduk proključalog čajnika. Džordži pokaza na prostoriju levo. Jedina stvar koja se tamo nalazila, osim stola prekrivenog belom gumenom prostirkom, bio je staromodni emajlirani medicinski ormarić. Džejd je zastala na pragu. „Zašto si došla kod mene?” Poskočila je začuvši Džordžin šaputavi glas, iako se mnogo manje plašila žene nego stola s belom gumenom prostirkom i medicinskim ormarićem, u kojoj su se krili instrumenti od nerđajućeg čelika, kojima se moglo sakatiti i ubijati. „Imam nešto za šta se treba pobrinuti”, hrapavo odgovori Džejd. Džordži ispruži ruku. Isprva je Džejd bila zbunjena ovim pokretom. Ali kada je shvatila šta to znači, pretražila je svoju torbu s novčanikom i izvadila pet novčanica


od deset dolara, koje je stavila na Džordžin ružičasti dlan. Bila je dovoljno profesionalna da svoj novac traži unapred, ali ipak ne i dovoljno dama da ga otvoreno ne zatraži. Nestao je u džepu donjeg dela haljine; nije zahvalila Džejd na njemu. „Skini gaće i lezi na sto.” Džejdina vilica poče da se trese. Sad, kada je došlo vreme za to, preplavili su je jeza i strah. Nespretno je spustila torbicu na ivicu stola i ispod suknje dohvatila gaćice, svukla ih i iskoračila iz njih. Nagnuvši se da ih podigne, pitala je: „Zar ne bi trebalo da se cela skinem?” „Ne dok te ne pregledam. Možda neću ništa uraditi.” „Zašto ne?” Koliko god da se plašila abortusa, plašila se i da bude odbijena kao kandidat. „Moraš da uradiš to. Već si mi uzela novac.” „Lezi, molim te!” kaza žena, i to ne naročito ljubazno. Džejd leže. Džordži joj zadignu suknju, prebacivši joj je preko grudi i otkrivši je od struka nadole. Džejd okrenu glavu i poče da zuri u prazan zid. „Neke devojke dođu prekasno”, objasni Džordži. Postavila je šake na donji deo Džejdinog stomaka i poče da ga masira. „Ne mogu da im pomognem ako predugo čekaju.” „Nije prekasno za mene. Pitala sam Patris.” „Videćemo.” Džordži je nastavila da gnječi Džejdin stomak. Oči su joj bile sklopljene. Pustila je da je samo njene šake, kojima ju je pritiskala, vode po Džejdinom telu između karličnih kostiju, pupka i pubičnog trougla. Konačno, zadovoljna, pružila je Džejd ruku da ustane i spustila joj suknju na mesto. Džejd sede na ivicu stola, a noge počeše neprijatno da joj se klate. Gumeni prekrivač beše hladan, bolnički i stran pod njenom golom zadnjicom. Pokušala je da ne razmišlja o tome. „Hoćeš li uraditi to?” „Je li ovo dete Pačetovog sina?” „Nije to dete”, usprotivi se Džejd. „To je... ništa.” „A jel ga Nil Pačet gurao tamo?” „Ne mogu da znam sigurno. Bila su trojica. Nil je jedan od njih. Druga dvojica su njegovi drugari.” Pogledi im se susretoše. „Silovali su me.” Žena ju je dugo gledala. A onda je tiho rekla: „Mislila sam da on siluje samo crne devojke. Skini se. Pomoći ću ti.”


Džejd je lagano išla trotoarom, praveći kratke i obazrive korake. Šake su joj bile hladne i vlažne, i tresla ju je groznica. Naizmenično se tresla i znojila. Džordži joj je govorila da ne ide tako brzo, ali ona je insistirala. Veče je padalo. Moraće da smisli neko razumno objašnjenje za kašnjenje kada bude otišla po Veltu u fabriku, ali sada više nije htela da se muči tim problemom. Drhtavim rukama otključala je vrata auta. Dugo je samo sedela tako, zureći kroz vetrobran u cvetove fuksije na mirti i razmišljala. Na kraju, kada joj je bilo malo bolje, startovala je automobil i izvezla se na ulicu, i vozila brzo sve dok Džordžina kuća nije ostala daleko za njom. Morala je da vidi Garija. Najgore što je Gari mogao da uradi jeste da je odbaci, ali učinio je upravo to. Ali ako mu ispriča sve što se dogodilo te noći, možda je primi nazad. Pomisao na njegove ruke, koje je s mnogo ljubavi grle i štite, natera je da snažno pritisne papučicu gasa. Zašto je, pitala se, čekala ovoliko dugo da mu kaže istinu? Gari ju je poznavao bolje od bilo koga drugog na svetu. Kada bi mu otvorila srce, sigurno bi shvatio da je ona samo žrtva. Objasnila bi mu da je njena uzdržanost bila pokušaj da ga zaštiti od javnog prezira. Pošto je svakako prezren, njena ćutnja više nije potrebna, a ni neophodna. Zašto da dozvoli da Nil, Hač i Lamar imaju toliku kontrolu nad njihovim životima? Gari i ona su jaki, mladi i inteligentni. Zajedno, sigurni i učvršćeni u svojoj ljubavi, mogli bi da ostave ovu epizodu iza sebe, odu iz Palmeta zauvek i izgrade svoju budućnost. Pomisao na fizičko vođenje ljubavi bila je zastrašujuća. Ali Gari je bio nežan. Bio bi strpljiv sve dok svi njeni strahovi i opiranje ne bi nestali. Nije gajila iluzije da će život od ovog trenutka biti lak. Mnogo će tražiti od Garija. Moraće da bude spreman da prihvati neprihvatljivo. Što će i učiniti, ako je voli dovoljno - morala je da veruje u to. Zabavljao se s drugom devojkom, ali svaki put kada bi ga videla, pre nego što bi stigao da navuče svoju masku ravnodušnosti, Džejd bi u njegovim smeđim očima pročitala bolnu čežnju istovetnu njenoj. Usredsredila se na to i ulila sebi hrabrosti dok je jurila kroz sumrak. Osvetljeni iznutra, prozori Parkerovih činili su da im kuća izgleda kao krezuba bundeva za noć veštica. Videla je gospođu Parker kako viri kroz kuhinjski prozor, jer je čula da neki automobil staje ispred kuće. Pošto je bilo toplo i blago veče, Garijeva mlađa braća i sestre još su se igrali u dvorištu. Otis je preko polja vozio traktor prema kući. Džejd izađe iz auta, iznenađena što je kolena ne nose. Bilo je šašavo što je bila


toliko nervozna jer će videti Garija. On je podjednako kao i ona bio povređen raskidom. Čvrsto se držala za nadu da će i on jedva čekati da se pomire. Gospođa Parker joj je mahnula iza zaklonjenog kuhinjskog prozora. „Džejd, gde si ti sve ovo vreme? Otkad te nisam videla!” „Znam”, odgovorila je, smešeći se po prvi put u nekoliko meseci i grleći Garijeve mlađe sestre. Bar je njena porodica želela da je primi nazad. „Toliko ste mi svi nedostajali.” „Znaš šta, Džejd? Džoi je konačno naučio da piški u nošu.” „Pa to je divno!” „Ali još uvek mora da nosi pelene.” „Naučila sam da se klizam, Džejd!” Džejd je reagovala na svaku novu vest, prenaglašeno se radujući trivijalnostima koje su njima bile toliko bitne. „Gde vam je stariji brat?” Auto mu je stajao tamo, pa je znala da je u blizini. „U štali je.” „Mama mu je rekla da baci hranu svinjama pre večere.” „Pa, ja bih sad volela da odem da ga vidim.” Džejd nežno pomeri decu u stranu. „Ostaješ li na večeri?” „Ne znam. Videćemo.” „Mama”, jedan od dečaka viknu prema kući, „može li Džejd da ostane na vecen? Džejd mahnu Otisu dok je prelazila dvorište, pazeći gde staje. Otis skide šešir i mahnu visoko iznad glave u znak pozdrava. Ohrabrio ju je topli doček koji joj je priredila Garijeva porodica. Oni ili nisu čuli govorkanja o njoj, ili nisu u njih verovali. „Gari? Gari?” Kročila je kroz široka vrata, pokušavajući da se prilagodi tami dok je pogledom pretraživala štalu nalik pećini. Miris sena beše jak. „Gari, kaži nešto”, rekla je, nervozno se smejući. „Gde si? Šta radiš tu u mraku?” Ali on nije radio ništa - osim što je visio s jednog kraja konopca kojim se obesio o gredu.


8. Atlanta, 1981.

Dilon Berk ležao je u hotelskom krevetu noseći samo pantalone večernjeg odela i odsutno cupkao malje na prsima dok je gledao vrata kupatila, čekajući da se pojavi njegova mlada. Osećao se kao da je prilično pijan, mada je popio samo jednu čašu šampanjca, koji je tako štedro tekao na venčanju u organizaciji Debrinih roditelja. Njuberijevi su bili baptisti koji mnogo piju, ali pošto su tako velikodušno darivali svoju crkvu, njihov sveštenik je okretao glavu na drugu stranu dok su otvarali magnum boce šampanjca. Dilon je ipak bio pijan od ljubavi i sreće. Smeškao se, prisećajući se kako je Debra prosula šampanjac na njegovu šaku kada su prepleli ruke i nazdravili jedno drugom. Ne obazirući se na publiku, ona je to koketno polizala. Baka ga je uvek savetovala da pronađe sebi baptistkinju. „One su uglavnom poštene devojke”, govorila mu je, „ali nisu toliko opterećene krivicom poput katolikinja.” U Debrinom slučaju, nana Berk bila je u pravu. Debrina moralna potka bila je otporna kao kaljeni čelik, ali je ona istovremeno bila i veoma senzualno stvorenje. Od svoje brojne i bučne porodice naučila je da privrženost iskazuje otvoreno, bez srama ili straha. Dilon je sada bio nestrpljiv da dobije malo te bezrezervne i nesebične ljubavi. I samo razmišljanje o njoj ga je uzbudilo. Iznajmljene pantalone postale su mu neugodno tesne. Ustao je iz kreveta i preko luksuznog tepiha otišao do prozora koji mu je pružao panoramski pogled na centar Atlante. Bio je suton, svetla širom grada počela su da trepere. Zadovoljno je udahnuo i isprsio se. Bože, život stvarno može da bude veličanstven. Njegov je bio. Imao je malo truckav početak, ali dobra sreća ga je konačno sustizala. Čuvši kako se otvaraju vrata kupatila, okrenuo se i video Debru kako stoji okupana zlaćanim svetlom. Njena plava kosa stvarala joj je prozračan oreol oko glave. Dok je išla prema njemu, grudi su joj se njihale žitkom zavodljivošću pod svilenkastom spavaćicom boje slonovače. Sa svakim korakom, seksi tkanina se nakratko uobličavala i ocrtavala deltu među njenim butinama.


Privukao ju je sebi i poljubio je, nimalo kavaljerski, vatreno, gurnuvši joj jezik među rastvorene usne - i osetio tečnost za ispiranje usta. „Šta je?” Debra upita poluglasno kad je osetila njegov osmeh na usnama. „Jesi li grgotala?” „Kad me već pitaš, jesam. Nakon što sam oprala zube, a to sam učinila čim sam izašla iz kade.” „Okupala si se?”, pitao je, njuškajući njen topli i mirisni vrat. „Mislim da je običaj da se mlade okupaju pre nego što se podaju svojim muževima.” „Hoćeš li da se i ja prvo istuširam?” „Ne.” Uzdahnula je, iskrivivši glavu na stranu kako bi lakše stigao do njenog grla. „Neću da radiš ništa drugo osim ovoga što upravo radiš.” On se zakikotao. „Siguran sam u to.” Spustio je šake na njene grudi i prelazio prstima preko vrhova sve dok se nisu ukrutili. „Vidiš? Bio sam u pravu.” Obgrlivši je rukama, privukao ju je k sebi i strasno poljubio. Kad je konačno podigao glavu, rekao je: „Volim te, Debra.” Voleo ju je skoro od prvog trenutka kad ju je ugledao. Sreli su se prvog dana jesenjeg semestra na Univerzitetu u Džordžiji. Jo[ kao maturanti upisali su se zajedno na napredni kurs engleskog. Dilon je nastavu pohađao kao izbornu. Za Debru, kojoj je engleski bio glavni predmet, kurs porekla engleskog jezika bio je obavezan. Nakon nekoliko reči iz usta feminiziranog profesora, Dilon je shvatio da će morati da prođe kroz prave muke dok ne promeni raspored. Bio je siguran da neće imati dovoljno jak stomak da tri sata sluša profesorova nazalna naglašavanja, jednom nedeljno, čitav semestar. A onda je pet minuta nakon početka uletela Debra, plave kose raščupane od vetra, obraza rumenih od zbunjenosti, puna izvinjenja što nije mogla da pronađe učionicu i zadihana od napora jer je pretrčala dva sprata stepenica. Dilon se istog trena zaljubio i obuzela ga je strast. Posle časa se progurao kroz ostale studente, vijajući onu zbog koje je promenio mišljenje o rasporedu. „Ćao!”, rekao je, hvatajući korak s Debrom Njuberi. Zapamtio joj je ime kada ga je saopštila profesoru, koji se ljutio što je prekinula predavanje. Pogledala je Dilona očima boje Kariba. „Ćao.” „Čija si?” Stigli su do stepenica. Ona je stala i okrenula se prema njemu. „Molim?”


Povukavši je nazad kako ne bi pravili gužvu na stepenicama, Dilon ponovi pitanje. „Svoja sam”, odgovorila je tako da bi i Glorija Stajnem2 bila ponosna. „Bez stalnog dečka, muža ili partnera?” „Ne. Mada ne vidim kakve to veze ima s tobom.” „Baš sam stigao do tog dela. Da li bi htela da spavaš sa mnom?” „Ne znam. Da li bih?” Mogla je da ga ignoriše i jednostavno ode niz stepenice. Mogla je i da se naljuti i ošamari ga. Mogla je da se uvredi i održi mu predavanje o muškoj dominaciji. Umesto toga, njena reakcija bila je upravo onakva kakvoj se nadao - nešto poput potpune kapitulacije, naravno. Ona se našalila s njim. Postavio joj je pitanje, simpatično se osmehnuvši, tako da ona nikako nije mogla da se uvredi. Uz vrlo malo izuzetaka, ženama se sviđalo kako on izgleda. Dilon je ovo skromno prihvatao jer, na kraju krajeva, on sam nije imao ništa sa svojim lepim licem. Genetika je za to bila odgovorna. On je svoje bademaste oči uvek uzimao zdravo za gotovo, ali žene su, izgleda, mislile kako su zlatne mrljice u njima neobično interesantne. Tvrdile su da mu zavide na njegovim dugim crnim trepavicama i na tome kako mu smeđa kosa mestimično posvetli u leto. Kada ga je Debra pogledala od glave do pete, po prvi put u skorije vreme Dilonu je bilo zaista stalo do toga šta jedna žena misli o njegovom izgledu. Činilo se da joj se dopada i da je vredan pravog flerta. Umesto da legnu u krevet, kako je predložio, dogovorili su se da odu na kafu. Bili su već pri kraju druge šoljice kada se ona setila da ga pita za ime. Još od samog početka, to uopšte nije bilo bitno. Do Dana zahvalnosti već su bili u krevetu. Viđali su isključivo jedno drugo, a sastanci su im se obično završavali vrelim petingom i manuelnom stimulacijom. Uz neverovatnu samokontrolu, Dilon se uzdržavao da čak i zatraži nešto više. Tog poslepodneva, nakon obilne gozbe povodom Dana zahvalnosti, bili su u kuhinji Njuberijevih kada je Debra rekla: „Dilone, hajde da vodimo ljubav.” Nije gubio vreme, već ju je izgurao iz kuće pune rodbine i odvezao u najbliži motel. „Trebalo je da mi kažeš da si devica”, prošaputao je nakon toga . Ugledavši nesigurnost na njegovom licu, privila se uz njega. „Nisam želela da misliš da sam čudna.” „Ti znaš šta ovo znači, zar ne?” „Da me nećeš poštovati ujutro?”, vragolasto je pitala. „Ne. To znači da ćemo morati da se venčamo.”


„I nadala sam se da ćeš to reći.” Odložili su sve za sedam meseci, da bi stigli da diplomiraju, ali i zato što je Debra oduvek maštala o tradicionalnom junskom venčanju. Osim toga, trebalo je pripremiti sve za događaj od neverovatnih petsto zvanica. Nakon što se velelepna proslava završila, Dilon je svoju mladu uzeo u naručje i odneo je u postelju, nežno je položivši na krevet. „Zar ne želiš da skinem ovo sa sebe?”, pitala je, dodirnuvši spavaćicu. „Ne još. Verovatno si za nju dala pravo malo bogatstvo. Trebalo bi da je nosiš duže od četrdeset pet sekundi. A osim toga”, dodao je, „sviđa mi se na dodir.” Prešao je rukom po njenom stomaku dok joj je ljubio podatne usne. Pod njegovim krupnim šakama osećala se kao lutka s pokretnim delovima, koji su želeli da budu postavljeni baš kako je on to činio. Nikad nije iskorišćavao njenu spremnost da mu udovolji i uvek je pazio da je ne povredi. Pazeći da je ne stiska prejako, obuhvatio je njen uski grudni koš i podigao joj stomak prema svom licu. Poljubio ga je kroz klizavu tkaninu. „Hmm”, prostenjala je kad ju je polegao na jastuke. „Voli me sada, Dilone.” „Činim to.” Mada mu je erekcija bila toliko čvrsta da ga je bolelo, nije želeo da njihovo prvo vođenje ljubavi u braku bude ishitreno i obično. Čitavog života je čekao da oseti jedinstvo s drugom osobom. Debra je bila ta osoba. Prilika mora biti valjano proslavljena. Poravnavši prste s njenim rebrima, palcem je krenuo uz krivinu dojki, a onda stigao i do malih vrhova. Svilenkasti sloj između njegove i njene kože samo je pojačavao zadovoljstvo koje joj je pružao milovanjem i koje je upijao iz njenih reakcija. Odgovarajući na prošaputani poziv, izvadio joj je jednu dojku iz labavog dekoltea i uhvatio bradavicu usnama. Sisao ju je ritmično, a onda izvodio svoju erotsku magiju jezikom. „Dilone, molim te...” Ruka mu je skliznula u procep među njenim butinama. Ona je izvila kukove nagore i pritisnula brdašce o brid njegove šake. On bi ovo verovatno izdržao da mu ona nije otkopčala pantalone i oslobodila erekciju. „Isuse!”, prosiktao je kad je palcem prešla preko njegovog osetljivog vrha. Konzumirali su svoj brak dok je on još uvek bio u večernjim pantalonama, a ona u negližeu. Tek kasnije su ležali goli, isprepleteni na širokom krevetu, želje samo trenutno utažene.


„Imam najlepšeg muža na svetu.” Debra je ležala na njegovim grudima, mazila ih otvorenim ustima i nosom trljala mekane malje. „Lep?”, skeptično je rekao. „Teško.” Ona tvrdoglavo odmahnu glavom. „Lep.” Poljubila je jednu njegovu bradavicu i nasmejala se kad je on prostenjao od zadovoljstva. „Pokvario sam te. Pre nego što si me srela, bila si dobra devojka”, zadirkivao ju je. „To je bilo pre nego što sam shvatila šta propuštam.” Kada je prihvatila njegovu prosidbu, Dilon je dozvolio sebi da poveruje da ga ona možda zaista voli, mada je to otvoreno izjavila bezbroj puta. Bila je to prevelika sreća. Nije zasluživao nekog toliko lepog i neiskvarenog poput Debre Njuberi. Ali nije zaslužio ni bezuslovno prihvatanje njene porodice. Pateći zbog toga, na kraju je izazvao čarku. Usred te rasprave, Debra ga je pitala: „Kakvu to užasnu tajnu imaš kad se plašiš da ću prestati da te volim kad je saznam?” „Imam dosije”, jednostavno je rekao. „Misliš li da će tvoji roditelji želeti zeta koji je robijao?” „Neću znati šta da mislim sve dok mi ne ispričaš o čemu se zapravo radi, Dilone.” Roditelji su mu poginuli kada je imao osam godina. „Putovali su do mene da me pokupe iz letnjeg kampa. Bila je to jedna od onih čudnih nesreća na auto-putu. Kamion s prikolicom izgubio je kontrolu i podleteli su pod njega.” Pošto nije postojao niko ko bi ga prihvatio, pripao je majci njegovog oca. „Nana Berk je dala sve od sebe, ali ja sam bio divlje dete. Sve do trenutka kada su mi roditelji poginuli, sve je bilo u redu. Tata je dobro zarađivao. Majka je bila brižna i nežna. Nije bilo fer ni prema njima, a ni prema meni, što su poginuli. Počeo sam da pravim probleme u školi. Ocene su mi otišle dođavola. Prezirao sam nanu jer je pokušavala da zauzme mesto mojih roditelja, mada sam u jednom trenutku prosvetljenja ipak shvatio koliki sam joj teret predstavljao u to vreme. Na kraju, prihvatio sam činjenicu da svoju sudbinu sam krojim i da bi mi bilo pametnije da od nje nešto napravim. Nekoliko sledećih godina sve je bilo u redu. Ali onda, kada sam napunio četrnaest, nana se razbolela. Morala je da leži u bolnici. Kada sam pitao koliko je ozbiljna njena bolest, doktor mi je prosuo gomilu sranja o božjoj volji. Tada sam shvatio da će nana umreti. i ona mi je to iskreno rekla. Žao mi je što te ostavljam samog, Dilone, rekla je, ali ovo više nije u mojim rukama.


Nakon što je umrla, smestili su me u hraniteljsku porodicu. Prezirao sam te ljude. Osim mene, bilo je još petoro dece. Neprestano sam slušao o ratu u nekom mestu po imenu Vijetnam, ali to nije bilo toliko gadno kao bitke u mom domu, a posebno među ljudima koji su nas odgajali. Ko zna koliko sam puta video tog čoveka da bije svoju ženu. Čim sam napunio šesnaest godina, otišao sam. Shvatio sam da će samostalni život biti bolji od života u hraniteljskoj porodici. Trebalo je da imam neki starateljski fond, ali nakon što su me prošetali nekoliko puta, shvatio sam da ga se neko dočepao, i to verovatno ono dvoje hranitelja. Ali to sam prihvatio samo kao manji zastoj. Bio sam siguran da mogu sam da uspem, samo što nisam - na kraju sam morao da kradem da ne bih umro od gladi. Naravno, jednog dana su me uhapsili i poslali na farmu za problematične momke, što je samo eufemizam za maloletnički zatvor. Od prvog dana kada sam tamo stigao, smišljao sam planove za bekstvo. I pokušao sam dvaput. Drugi put jedan od savetnika ubio je boga u meni.” „Užas!” promrmljala je Debra saosećajno. Dilon joj uputi smrknut i iskrivljeni osmeh. „Isprva sam i ja tako mislio. Ali kasnije mi je objasnio da je, pošto je želeo da čujem i prihvatim ono što ima da mi kaže, morao da ima moju nepodeljenu pažnju. Rekao mi je da shvata da mi je u životu podeljena prilično loša ruka, ali da samo od mene zavisi kako ću odigrati. Mogu da nastavim da zapadam u nevolje sve dok ne završim na doživotnoj, ili mogu da preokrenem sve i učinim da okolnosti počnu da rade u moju korist.” „Očigledno si prihvatio njegov savet.” „Baš na tom mestu sam i dobio svoju matursku diplomu. Kada sam izašao, našao mi je posao u jednom javnom preduzeću, izrada planova, šema i slično. To preduzeće platilo mi je i školovanje i smeštaj. Ostalo znaš.” Debra ga je posmatrala umereno srdita. „I to je to? To su razmere tvoje prljave skrivene prošlosti?” „Zar nije i previše?” „Dilone, bio si dete. Napravio si nekoliko grešaka.” On je ipak tvrdoglavo odmahivao glavom. „Ja nisam bio dete od svoje osme godine, otkad sam saznao da su mi roditelji nastradali. Otada sam odgovoran za sve svoje postupke.” „Dobro, neke od tvojih grešaka malo su ozbiljnije od običnih, pa su i posledice teže. Nemoj biti tako oštar prema sebi. Uzdigao si se iznad grešaka svoje mladosti. Volela bih da sretnem tog savetnika i zahvalim mu što te je doveo u red.”


„I ja bih voleo da možeš da ga upoznaš. Na nesreću, ubrzo nakon što sam otišao, jedan klinac ga je ubo nožem, a onda stajao i gledao kako ovaj krvari nasmrt. Zato”, sumirao je, „nemam koga ni da pozovem na ovo lepo venčanje koje je isplanirala tvoja majka.” „Ti ćeš biti tamo”, rekla mu je Debra dok ga je grlila. „A to što me činiš srećnom, mojoj porodici je najvažnije.” Njuberijevi su bili pripadnici stare i nekada bogate familije. Roditelji su joj potekli iz velikih porodica. Debra je imala tri brata i dve sestre. Sve osim jedne od njenih sestara bile su udate, tako da je čitava armija tetaka, ujaka, stričeva i rođaka bila prisutna na svakom porodičnom okupljanju. Dilon je bio toplo dočekan pod njihovo okrilje. Isprva je bio donekle hladan. Bio je to odbrambeni mehanizam. Plašio se da će, prizna li da su ga prihvatili, sve to nekako izbaksuzirati, baš kao što se plašio da prihvati Debrinu bezuslovnu ljubav. Ali sada, dok su zajedno spokojno ležali nakon bračnog seksa, Dilon je dozvolio sebi luksuz da uživa u svojoj dobroj sreći. Zaradio je diplomu koledža, koja će mu otvoriti razne mogućnosti. Postao je deo velike i brižne porodice koja je predstavljala nešto što nikada nije imao. Mlada mu je bila pametna i slatka, zabavna i seksi. Uhvatio ju je za pramenove kose i podigao njenu glavu sa svojih grudi, okrenuvši joj lice prema sebi. „Bolje da prestaneš s tim grickanjem?” „Zar ti se ne sviđa?” „Toliko mi se sviđa da bi mogla da dobiješ i više nego što si tražila.” „Nemoguće.” Smešeći se, ona spusti usne na njegov stomak i poljubi ga. „Dilone?” „Hmm?” „Nauči me ono, znaš, kako da s tobom vodim ljubav ustima.” Njegove oči, inače sneno napola zatvorene, odjednom se razrogačiše. Osim u periodu koji je proveo u popravnoj instituciji, Dilon je seks prihvatao uglavnom zdravo za gotovo. Još od prvog puta dolazio mu je sam od sebe. Jednog jutra, tokom letnjeg raspusta u nižoj srednjoj školi, Dilon je otvorio zadnja vrata kuće svoje babe kada je neko pokucao na njih. Gospođa Čandler, prva komšinica, bila je mlada i puna života. Imala je krupne oči, krupne dojke i dugačke noge, kojima se često razmetala noseći kratke šortseve, da lepo naglasi procep i zadnjicu. Suprug joj je vozio kamion za firmu Sejfvej i češće nije bio kod kuće nego što jeste. Dosada ju je činila veoma čestim gostom Berkovih. „Ćao, Dilone. Je li ti baka kod kuće?”


Znala je prokleto dobro da nije kod kuće, pošto joj automobil nije bio na prilazu. Dilon, sa svojih jarosnih trinaest godina, požele da to istakne. Samo što bi to bilo nepristojno, a baka ga je ipak naučila nekim manirima. Rekao je: „Nana je otišla do radnje.” „Eh, šteta.” Gospođa Čandler razočarano zatrepta. „Rekla mi je da svratim da mi da one kupone što je spremila. Znaš li gde ih je stavila?” „Na komodi su, u predsoblju.” „Mogu li sad da ih dobijem, molim te? Baš sam se spremala da i sama odem u prodavnicu kad sam se setila da ih nemam.” Dilon prozre i tu laž. Nije bila obučena za nabavku potrepština. Bila je opremljena za zavođenje. Iz čiste radoznalosti, otvorio je komarnik. Ona je uskočila. Nije se ni pomerio prema stočiću u hodniku. Umesto toga, ostao je licem u lice sa gospođom Čandler. Već je bio viši od nje. Prokomentarisala je njegovu visinu dok ga je milovala po golim rukama i preko mišićavih, ali ćosavih grudi. Još uvek nisu bile sasvim razvijene, ali pokazivale su znatan potencijal. „Bože moj, Dilone. Nisam ni primetila koliko si porastao.” Njegovo mlado telo pucalo je od muških hormona, a u glavi mu je hujalo od želje. „I vi ste. Porasli, mislim.” Pogled mu se spusti na njene grudi. Velike tamne areole jasno su se ocrtavale ispod uske bele pamučne bluze. U nekoliko sekundi, koliko je prošlo, gospođa Čandler je već usmerila njegovo golobrado lice do svojih ružičastih bradavica, isturivši ih prema njegovim usnama. Nana Berk zaustavila se na prilazu upravo u trenutku kada je mlada neverna žena iz susedstva posegla u Dilonove gaće, da malo istražuje. Dva dana kasnije, gospođa Čandler bila je dovoljno očajna da rizikuje da bude uhvaćena. Ušunjala se na zadnja vrata dok je Dilonova baka dremala. Podigla je kažiprst prema napućenim usnama i pozvala ga u njegovu sobu. Dok su se šunjali niz hodnik, čuli su nanino polučujno hrkanje kroz otvorena vrata sobe. Čim je Dilon zatvorio vrata, gospođa Čandler je pala na njega poput krvožedne mačke. Bez veština koje dolaze samo sa iskustvom, Dilon je bio podjednako gladan. Kad se zario u nju, ona je bila lepljiva i vrela. Eksplodirao je od zadovoljstva. Kada je sve bilo gotovo, njena jedina zamerka bila je da je svršio previše brzo. Tapšući ga po ruci, rekla je: „Poradićemo na tome.” „Kako?” pitao ju je, gledajući je ozbiljnim bademastim očima. „Kako ćemo poraditi na tome?” prošaputao je. „Šta je trebalo da uradim? Pokaži mi.”


Njegova zbunjenost bila je toliko neočekivana, a interesovanje toliko iskreno, da je ona zaplakala. Provela je ostatak leta učeći ga kako da je zadovolji, usput mu objašnjavajući da gorila za kog se udala ne zna čak ni gde se „to” nalazi, ni za šta služi. „Samo me jebe dok me toliko ne zaboli da ne mogu da hodam, nakon čega smatra da je dokazao da je fantastičan ljubavnik.” Dilon je bio odličan učenik. Naučio je kako da zadovolji, kako da ženi pruži ono što joj treba i što priželjkuje. Nikad nije zanemarivao činjenicu da je gospoda Čandler žena nekog drugog čoveka. Ono što su radili bilo je nemoralno, to je znao. Iznova se sebi zaklinjao da će prestati. Ali onda bi mu ona došla, sva spremna i željna, i on ne bi mogao da odoli ni iskušenju, ni prilici. Osim toga, smatrao je da kamiondžiji ne duguje nikakvo poštovanje. Šofer koji je usmrtio njegove roditelje otišao je s jezive scene sasvim zdrav i čitav. Nekoliko dana nakon Praznika rada gospoda Čandler je došla da kaže njegovoj baki da joj je muž prebačen na drugo radno mesto. „Selimo se u Liti Rok sledeće nedelje.” „Hvala gospodu”, promrmljala je nana dok je gledala gospođu Čandler kako se provlači kroz živicu od ružinog grma, koja je odvajala njihova dvorišta. Dilon oštro pogleda svoju baku, pitajući se da li je celog leta znala šta se događa u njegovoj sobi dok ona po podne spava. Nikada više nisu pomenuli gospođu Čandler. Ali Dilon je nikad nije zaboravio. Pretpostavljao je da muškarac nikad ne zaboravlja ženu s kojom je imao prvo puteno iskustvo. Koristio je njeno telo kao eksperimentalnu laboratoriju, ali nije osećao krivicu zbog toga. Ona ga je vodila i iz toga izvlačila podjednako zadovoljstvo kao i on - a ponekad i veće. Primenio je lekcije koje je naučio s gospođom Čandler na lake devojke iz škole od kojih je većina bila starija od njega. Jednoj od njegovih „polusestara” iz hraniteljskog doma dobro su došle njegove veštine. Bila je debela devojka smrdljivog daha i loše kože, koja je bila patetično zahvalna za nežnost koju je svake noći ispoljavao prema njoj. Devojke koje je sretao na ulici su oguglale i susreti s njima imali su mali emocionalni efekat. Bio je pohotljiv kao jarac do vremena kada je otpušten iz popravnog doma i kada je krenuo na koledž. Ali priroda je bila na njegovoj strani. I psihološki i fizički bio je zreliji od svojih vršnjaka. Potencijal koji je gospođa Čandler primetila u njemu kao trinaestogodišnjaku konačno se ostvario: imao je visoko, jako i vitko telo, i bio privlačan i dopadljiv. Nije imao nikakvih problema da nađe prijatelje među ostalim mladićima, kao ni da poželjnije koleginice odvuče u krevet. Prva žena koja mu je pružila oralni seks bila je kurva koju su unajmili pripadnici


njegovog bratstva, kao iznenađenje za zabavu nakon izglasavanja. Imala je čak i uvežbanu rutinu: zamahivanje sisama, nakon čega sledi brzo pušenje; deset dolara, molim. Bilo je još prilika posle ove, ali većina žena je pristupala ovom posebnom načinu opštenja s pokornom rezigniranošću, kao da je to nešto što se očekuje, ali u čemu se uopšte ne uživa. Nikad pre ga žena nije pogledala sa željom i ljubavlju, i pitala ga da je nauči kako to da radi. Propustio je Debrinu kosu kroz prste i nežno rekao: „Ne moraš to da radiš.” Ona ga zbunjeno pogleda. „Ali želim. Je li ti neprijatno?” On se kratko nasmeja, shvativši da jeste. „Malo.” „Hoću da to uradim dobro.” „Nema tu dobar i loš način.” „Ali kladim se da postoji razlika između dobrog i sjajnog.” Popela se malo uz njegovo telo i spustila usne na njegove, šapćući: „Nauči me da bude sjajno.” Mnogo kasnije, Dilon je posmatrao svoju mladu koja je spokojno spavala pored njega. Bila je toliko lepa da ga je u grlu zabolelo od nežnosti. Čak i više od toga, bila je predivna osoba. Lukavstvo, u bilo kom obliku, bilo joj je potpuno strano. On je bio jedini čovek koji je imao njeno telo, a to je bila privilegija koju nije prihvatao olako. Ona mu je dala i srce i poverila mu svoju ljubav na čuvanje. Oslonila se na njega da sačuva njenu emotivnu i finansijsku sigurnost do kraja života. Najveći izazov s kojim će se ikada suočiti bio je da postane sve ono što Debra želi i što joj je potrebno da on bude. Vatreno šapnuvši, sekući tamu spokojne sobe, rekao je sebi: „Nemoj zajebati ovo.”


9. „Gospodine Berk, Pilot želi odmah da vas vidi.” Šeretski otpozdravivši, Dilon dade znak da je čuo poruku koju mu je sekretarica u prolazu doviknula s vrata kocke, koju je delio s još tri crtača. Bacio je olovku i prekrio usta pesnicom. Iza nje je progunđao nekoliko psovki, ignorišući prikrivene poglede svojih kolega. Ustao je i strgnuo svoj sako s naslona stolice. Ne potrudivši se da odvrne rukave košulje, gurnuo je ruke u sako i izašao iz kancelarije. Bila je to samo još jedna od stotina kancelarija koje su činile prostrani kompleks u vlasništvu Pilotove inženjerske industrije u Talahasiju. Ime kompanije bilo je zbunjujuće, jer nije imalo nikakve veze s avijacijom. Građevinsko-inženjerska firma dobila je ime po svom osnivaču i generalnom direktoru Forestu Dži Pilotu. Kružila je anegdota da je Forest Dži potomak zloglasnog Pontija Pilata i da je sklonost ka raspinjanju nasledio upravo od svog pretka. Danas je, kako se činilo, Dilon Berk bio taj kog je trebalo razapeti. „Ubrzo će vam se pridružiti, gospodine Berk. Sedite, molim vas.” Sekretarica Foresta Džija klimnula je prema fotelji u prijemnoj kancelariji, odmah ispred unutrašnjeg svetilišta. Dilon se buntovnički baci u fotelju. Bio je gnevan na sebe zbog svog jučerašnjeg ponašanja. Izgleda da je neki od Pilotovih špijuna prijavio njegovu verbalnu kritiku. Pilot nije voleo nezadovoljstvo u svojim redovima. Da je po njegovom, vojska koja radi za njega crnčila bi u svojim ćoškovima i držala svoja mišljenja o rukovodstvu za sebe. Sve do danas, Dilon se pokoravao ovom nepisanom pravilu. U početku se osećao srećnim što ga je zaposlila Pilotova industrija, dobro poznata širom jugoistoka. Ni njemu ni Debri nije smetalo preseljenje. Sve je delovalo kao produžetak njihovog medenog meseca. Početna plata nije bila baš sjajna, ali Dilon je bio uveren da će je ubrzo povećati. Nadao se da će, kada nadzornici uvide njegov potencijal, poželeti da odgovore na njegove zahteve kako ne bi rizikovali da ga izgube zbog konkurencije. Predviđao je sebi uspon do vrha meteorskom brzinom. Ali nije se dogodilo ništa slično. Kompanija je unajmila desetak mladih inženjera pravo s koledža. I nikome nije pružena šansa za napredak. Dilon nije igrao u prvoj ligi i nije zarađivao veliki novac. Debra je tvrdila da je neopisivo srećna, mada je Dilon znao da joj sigurno nedostaje luksuz kojim ju je otac zasipao. Zaslužila je


mnogo bolje od skučenog, jednosobnog stana. Vreme kao da je stajalo za njega. Svakim danom bivao je sve nestrpljiviji. Bilo je toliko toga što je želeo da uradi, a u Pilotovoj industriji nije uspevao da uradi ništa. Dao bi otkaz mesecima ranije da stopa nezaposlenosti nije bila tako visoka. Sve dok ne bude imao valjane izglede, ne može da priušti sebi da izgubi ovaj posao. Zujalica na sekretaričinom stolu se oglasila. „Možete sada da uđete, gospodine Berk”, obratila mu se ledeno učtivo. Dilon namesti kravatu dok je prilazio strašnim vratima. Zgrabio je mesinganu kvaku agresivno i okrenuo je. Pilot ostavi po strani crtež koji je gledao i pogleda u Dilona preko srebrnih ramova naočara za čitanje, klimnuvši prema stolici s druge strane stola. Dilon nije dozvolio da ga Pilotov pogled zaplaši. Čekao je da to prestane. Konačno, Pilot reče: „Kako sam shvatio, niste zadovoljni nama, gospodine Berk.” Ako će svakako biti šutnut, nema šta da izgubi ako bude iskren. Neka se Forest Dži Pilot slika ako mu se ne svidi ono što ima da kaže. Debra, to je znao, prva će ga podržati što je otvoreno govorio. „Tako je. Nisam.” „Volim kada su moji zaposleni srećni. Onda je ovo mnogo prijatnije mesto za rad.” „Nisam imao nameru da remetim to. Uočio sam nešto što mi se nije svidelo i izneo svoje viđenje, to je sve.” Pilot skide naočare i zamišljeno obrisa stakla platnenom krpicom. „Zašto vam smeta to što je gospodin Grejson postavljen kao glavni inženjer na projektu za kliniku?” „Nije samo da mi samo smeta. Sasvim sam popizdio. Podneo sam zvaničan zahtev svom nadzorniku za taj posao. Uveravao me je da će dospeti na vaš sto.” „I jeste.” „Aha, shvatam. Umesto mene postavili ste Grejsona.” „Gospodin Grejson je u kompaniji već deset godina. Vi ste zaposleni tek prošle godine, i to pravo sa fakulteta. Vaše ocene i uzorci radova koje ste podneli kad ste se prijavljivali bili su dovoljno upečatljivi da vas zaposlimo, ali vi ste još uvek početnik.” Široko je raširio ruke. „Gospodin Grejson ima više iskustva.” „Ja imam više talenta.” Dilonova iskrena otvorenost iznenadila je starijeg čoveka. Kratko se nasmejao. kako mi se čini, veća muda.”


„Kada ste me zaposlili”, nastavio je Dilon, „obećana mi je mogućnost da nešto stvarno i uradim. Ova medicinska klinika je već treći put da ne dobijam neki izvanredni posao, a dobijaju ih ljudi koji nisu sposobniji od mene. Iskreno, mislim da su čak i manje sposobni. Vaš sistem napredovanja smrdi, gospodine Pilote. Naporan rad i talenat trebalo bi da budu nagrađeni, umesto što su zatvoreni u one male staklene kutije koje zovete kancelarijama.” „Gospodine Berk...” „Ja sam inženjer. Hoću da gradim. Dok su drugi dečaci crtali automobile i mlaznjake, ja sam crtao zgrade budućnosti i pokušavao da shvatim kako da ih podignem.” Srdit, ustao je i počeo da korača. „Ono što radim ovde”, rekao je, ispruživši ruku prema vratima, „radio sam kao brucoš na prvoj godini na faksu.” „Neki ljudi smatraju da je crtanje za moju firmu nešto najbolje što im se dogodilo.” „Sedenje po čitav dan za crtaćim stolom i čekanje na zvono u pet nije moja predstava izazova. Ionako će za nekoliko godina kompjuteri preuzeti sve crtanje. Crtači će postati samo taster operatori.” Pilot se zavalio u fotelju. „A kako to vi zamišljate posao koji pruža izazov, gospodine Berk?” „Rad sa arhitektom, unajmljivanje podizvođača, nadgledanje projekta. Hoću da budem tamo od trenutka kada se izvadi prva lopata zemlje do momenta kada se zavrne poslednja sijalica.” „Onda mogu da vam učinim uslugu.” Iako je očekivao prekid radnog odnosa, kada je Dilon čuo ove reči, prenuo se. Isuse, šta li je mislio kada je sebe doveo u ovakav bezizlazan položaj? Šta je planirao da uradi? Kako da izdržava sebe i svoju mladu? „Prva lopata zemlje već je izvađena.” Dilon zatrepta i dovede Foresta Dži Pilota ponovo u žižu. „Gospodine?” „U stvari, već je bio počeo rad na metalnoj konstrukciji kada je projekat zamrznut zbog lošeg rukovođenja.” „Ne shvatam.” „Sedite, gospodine Berk.” Kad je Dilon ponovo seo, ovaj je nastavio: „Dok ste se vi istresali na mene jer ste popizdeli što vam nisam dao posao s klinikom, ja sam vas u stvari ozbiljno razmatrao za jedan drugi.”


Dilon teško proguta, ali razborito oćuta. „Nasuprot onome što mislite”, kaza Pilot, „vaš rad nije prošao neprimećen. Niti vaši liderski kvaliteti. Ponosim se dobrim nosom za otkrivanje bistrih i ambicioznih mladih talenata. Kao što ste rekli, neki ljudi su zadovoljni rutinskim poslom. Drugi nisu. Vi ste ovaj potonji. Na nesreću, imati ambicije, mladosti i talenta nije dovoljno. Da bi stvarno dorastao, čovek mora da razvije i strpljenje i samodisciplinu. Ono što bi trebalo da uradim jeste da vas ovog trenutka otpustim zbog drskosti. Ali neću, a jedan od razloga je zato što ste preveliki talenat da bih vas prepustio konkurenciji. A drugi, zato što posao koji imam u planu zahteva nekog ko ima petlju da bude prgav kad se za to pojavi potreba. „Zato mislim da je došlo pravo vreme da izvadite cipelu iz usta i kažete mi da li ste zainteresovani za projekat koji sam vam namenio.” Dilon uspe da ostane dostojanstven. „Naravno, veoma sam zainteresovan.” „Pre nego što odemo dalje, moram da vam kažem da ovaj posao ima jednu ozbiljnu manu.” Uvek je tako, turobno pomisli Dilon. Đavo uvek dođe po svoje. Nešto dobro uvek prati nešto jednako loše - to je bila Dilonova verzija Njutnovog zakona. To je bio sistem svemirskog zapisničara da svede stanje. Međutim, ništa nije moglo da bude lošije od povratka u onu staklenu kancelariju i crtaći sto. Kretanje je uvek poželjnije od stajanja. „Spreman sam da se uhvatim u koštac sa bilo čim, gospodine Pilote.” *** Te večeri Dilon je kući doneo buket cveća, svež baget pravo iz pekare i flašu vina. „Kojim povodom?” Debra zadihano upita nakon što ju je pustio posle vrelog pozdravnog poljupca. „Šta je za večeru?” „Hamburgeri. Zašto?” „Dobro je. Doneo sam crno vino.” „Čini mi se da si jednu usput već popio”, rekla je njušnuvši mu dah. „Ponašaš se vrlo čudno. Muž koji nosi poklone u prvoj godini braka sumnjiv je poput Trojanskog konja. Imaš neku sa strane, a?”


„Apsolutno!” Spustio je ruke na njenu zadnjicu i privukao k sebi. „Najzgodniju ribu koju je Atlanta ikad izrodila.” „Slatka mala ja?” „Nijedna druga, šećeru. I”, otegnuto je rekao uz pohotan osmeh, „'oćeš da se jebeš?” „Aha.” Trkali su se do spavaće sobe, skinuli odeću i vodili ljubav. Posle toga, dok je Debra dolazila sebi ležeći na izgužvanim čaršavima, Dilon se iskrao iz sobe i vratio poklonima koje je doneo. Stavio ih je pred nju. „Šta to ove tri stvari imaju zajedničko?”, pitao je. „Sve je to mito.” „Slatko. Imaš još jedan pokušaj.” „Izgleda da si imao fantastičan dan na poslu. Šta se događa?” „Hoću li morati da pronađem neku drugu devojku s kojom ću se igrati ili šta?” „Dobro, dobro. Cveće, vino i hleb”, zamišljeno je rekla. „Imaju li ikakve veze sa sporama ili budi, nešto poput toga?” Odmahnuo je glavom. „Nije toliko bitno cveće koliko traka oko njega.” „Crvene, bele i plave pruge.” Počela je da peva poznatu patriotsku pesmu. „Moja zemljo, kojoj pevam, divna zemljo...” „Druga zemlja čije su boje crvena, bela i plava.” „Engleska.” „Nije ni ta.” Uzela je flašu vina i pročitala etiketu. A onda je, upitno pogledavši Dilona, rekla: „Francuska?” On se široko osmehnu. „Čestitam vam gospođo! Osvojili ste prvu nagradu.” „A to je?” „Dve godine, a možda i više, u Parizu!” „Dilone?” „U stvari, pored Pariza - u Versaju, gde je kraljevska palata. Ne verujem da će ti smetati da živiš u predgrađu, ako se ne varam?” Debra poče da ciči. „Dilone, o čemu ti to pričaš?” Ispričao joj je za posao koji mu je Pilot ponudio. „U pitanju je međunarodna


osiguravajuća firma. Počeli su da grade novi kompleks kancelarija za svoje glavno evropsko predstavništvo. Ispostavilo se da je građevinska firma nekompetentna i posao je zaustavljen dok se ne angažuje nova.” „Pilot se ponudio za taj posao?” „Naravno. Sada Pilotu treba inženjer za probleme, koji će da ode tamo i počisti sav taj svinjac.” „I Forest Dži Pilot izabrao je tebe.” Raširio je ruke od svog golog tela i uzalud pokušao da izgleda skromno. Debra mu se obesi oko vrata. Preturio se nauznak, podigavši je sa sobom i pavši na baget. „Možeš li da veruješ da je mislio da to što treba da živimo u Francuskoj predstavlja nedostatak?”, pitao je Dilon. „A ne zna da je najveća životna ambicija moje žene da otputuje u Francusku i izbrusi jezik.” „Jesi li mu rekao to?” „Hej, pa nisam glup! Pretvarao sam se da sam vrlo nezadovoljan što moram da živim u inostranstvu i rekao mu da ću, ako prihvatim posao, morati da dobijem neku kompenzaciju za to mučenje.” „I šta je rekao?” „Sto dolara više nedeljno.” Preplavljeni radošću od uzbuđenja, ponovo su vodili ljubav. Hamburgeri koje je Debra planirala da posluži za večeru zamenjeni su zgnječenim bagetom i mlakim vinom. Nakon što su smazali i poslednju mrvu i popili i poslednju kap, ležali su povrh razbacanih smrvljenih cvetova i pospano ćeretali o svojoj sjajnoj budućnosti.

Preseljenje je bilo noćna mora. Bilo je tu sređivanja pasoša i viza, uplakane rodbine s kojom se trebalo oprostiti, kao i milion sitnih poslića koje je trebalo posvršavati. Ove obaveze uglavnom su pale Debri u zadatak, dok se Dilon upoznavao s nezavršenim projektom. Bio je nestrpljiv da počne. Otišao je u Francusku pre Debre, kako bi pripremio budući život, i dočekao je na Aerodromu Šarl de Gol tri nedelje kasnije. Prošavši carinu, potrčala mu je u zagrljaj i snažno su se zagrlili. Dok ju je provodio kroz užurbani aerodrom, neprestano joj je ponavljao koliko mu je nedostajala. „Ne možeš mene prevariti, Berk”, zavitlavala ga je dok su ulazili u garažu. „Sigurno je promarširala čitava četa francuskih ljubavnica za ove tri nedelje.” Smejući se, blago ju je gurnuo prema autu. „Je li ovaj naš?”, pitala je s nevericom.


„Bojim se da jeste.” „Tako je mali.” „Ovo je jedini način da se preživi ovdašnji saobraćaj. Moraš naći način da se provučeš, inače satima ostaješ zaglavljen.” Odmerila je malu unutrašnjost spram dužine Dilonovih nogu. „Možeš li ti tu da staneš uopšte?” „Na baš knap. A i imam nešto da ti saopštim povodom toga.” Svečano je izjavio: „Ne mogu više da imam decu.” Debra spusti ruku na njegovo međunožje. „Sve dok je ovo u funkciji, nije bitno.” Istog trena on se postide zbog njenog javnog flerta, ali ga ona podseti da su u Francuskoj i da su Francuzi poznati po toleranciji prema ljubavnicima. Izvinio joj se zbog stana, koji je bio na trećem spratu u zgradi s liftom kom nije verovao i koji joj je naredio da nikad ne koristi. Bila je to uska, promajom šibana zgrada sa po četiri stana na svakom spratu. „Ovo je najbolje što sam našao”, kaza Dilon sa žaljenjem dok je otključavao vrata. „Ovde je sve tako skupo.” Ono što je on nalazio starim i neudobnim, Debri je bilo neobično i ljupko. „Imamo i balkon!”, uzviknula je potrčavši prema prozoru i raskrilivši salone. „Mada, pogled baš i nije nešto.” Balkon je gledao na tužno zapušteno dvorište. Za nekoliko nedelja, međutim, iz prozorskih saksija, koje je Debra postavila, cvetala je jagorčevina. Pukotine na unutrašnjim zidovima prekrila je živopisnim turističkim posterima i napravila presvlake od čaršava, da sakrije trošnost nameštaja koji je došao sa stanom. Vrlo brzo je to postao dom koji Dilon ne bi menjao ni za Versajsku palatu u blizini. Rođeni Parižani vikendima su bežali na selo, ostavljajući grad turistima poput Berka. Parkirali bi automobil na obodu grada i hvatali metro. Uskoro su postali pravi majstori u snalaženju sa višeslojnim, podzemnim sistemom stanica. Poput gladnih gurmana na gozbi, konzumirali su sve što je francusko. Zaljubili su se u prizore, mirise i zvuke Grada svetlosti. Pohodili su muzeje, parkove i istorijske javne zgrade, otkrivali skrivene kafiće gde su čak i Amerikancima naplaćivane poštene cene za izvrsna jela. Katedrale s prozorima od vitraža bile su mračna utočišta na kojima su tražili privatnost, ali za ljubljenje, ne za molitvu. Američke viršle bledele su pred onima koje su prodavali na Monmartru, rame uz rame s originalnim likovnim delima. Kako su proslavili prvu godišnjicu braka, proveli su produženi vikend u vinskom kraju, isprobavajući lokalna vina dok ih se nisu zasitili, i spavali u malim hotelima u


kojima su postelje bile tvrde i raskošne poput sosova što su ih služili u prisnim malim trpezarijama. Ali u njihovom raju nalazila se i jedna guja. Ime joj je bilo Haskel Skenlan. Dilonovo zvanje bilo je glavni inženjer zadužen za gradnju. Haskel se bavio administrativnim poslovima - platnim spiskovima, nabavkom i knjigovodstvom. Nakratko su se sreli u Talahasiju. Dilon se nadao da će se prvi utisak o čoveku promeniti kada dođu u Francusku. Zbog Debre se nadao da će moći da se sprijatelje s Haskelom i njegovom ženom. Na nesreću, Haskel Skenlan pokazao se kao veliki gnjavator, kako na domaćem, tako i na stranom terenu. Nijedan od građevinskih radnika nije mogao da ga podnese. Kao nemilosrdni merilac vremena, smanjivao im je platu i za tridesetak sekundi zakašnjenja. Kada se predradnik obratio Dilonu zbog povećanja plate, izneo je ovaj razuman zahtev pred Haskela Skenlana. Haskel se tvrdokorno opirao da o tome čak i razmisli. „Za ime boga, daj im povišicu!”, viknuo je Dilon nakon pola sata uzavrele rasprave. „Svima?” „Svima!” „To će ih samo ohrabriti da ponovo traže.” „Bože, Haskele, samo traže povećanje od dvadeset centi po satu.” „Pomnoži i sve će ti biti jasnije.” „Dobro, onda im podigni za deset centi po satu. Pokazaćemo dobru volju i možda to bude dovoljno da ostanu s nama. Izgubio sam dva dobra stolara prošle nedelje jer mogu više da zarade na izgradnji onog sportskog centra.” „Stolari koje si izgubio su zamenjeni.” „Ali za to je bilo potrebno nekoliko dana mog vremena da ih intervjuišem i zaposlim. Ne volim da gubim dane. Planirano je da se izgradnja završi negde sledećeg leta. Ja bih voleo da završim do ranog proleća.” „Zašto?” „Zato što je Debra trudna. Koliko god voleli što smo ovde, voleo bih da mi se beba rodi kod kuće.” „Lični interesi ne bi trebalo da budu važniji od kompanijskih.” „Jebi se!” Haskel ga je kao opomenuo. „Prebaci se na takav rečnik ako ti je lakše.


Uveravam te da to neće promeniti moje mišljenje.” Dilon se prebacio na taj rečnik, pa čak i mnogo gori pre nego što je čitava stvar rešena. „Ne bih voleo da ga preskočim u lancu komandovanja”, rekao je Debri to veče za večerom. „Ali čova je teška cicija i ne vidi ništa osim krajnjeg finansijskog rezultata. Ali ono što ne uspeva da shvati je sledeće, što pre podigne zgradu, više novca će uštedeti Pilotovoj industriji.” „Možda je preskakanje u lancu komandovanja ipak potrebno”, kaza Debra. „Ne možeš biti efikasan ako se stalno prepireš s čovekom koji je očigledno ljubomoran na tebe.” „Ljubomoran?” Haskel i njegova žena su došli jednom na večeru, na Debrin poziv, pa je imala prilike da ih osmotri. „Dilone, budi realan. Ti si sve što bi on voleo da bude. Ti si zgodan, on nije. Ti si visok i snažan, a on je bledi slabunjavi mekušac. I pored jezičkih barijera, ti se dobro slažeš s ljudima, a njega ismevaju. Zar mi nisi rekao da ga na francuskom zovu šupak? Mislim da ga ni rođena žena ne trpi.” On odobravajuće promrmlja. „Možda si u pravu, ali postoji velika razlika između uočavanja problema i njegovog rešavanja.” „Nazovi Pilota. Iznesi mu problem.” „Da mu postavim ultimatum - Haskel ili ja?” Odmahnuo je glavom. „Nisam spreman da rizikujem to. Haskel je duže u kompaniji od mene, a Pilot mnogo polaže na verno službovanje. Ako odabere Haskela, neću stići da završim svoju prvu zgradu. Osim što mi treba posao, hoću da uživam dok gledam kako se završava moja zgrada.” Dilon je sledeće nedelje izgubio dva metalska radnika. Izgubio je živce kada Haskel nije hteo da mu obezbedi budžet s kojim bi mogao da pregovara s radnicima. „Samo pokušavaju da manipulišu tobom.” „Idi dođavola!” Dilon se brzo udaljio kako ne bi zabio pesnicu u Haskelovu cicijašku njušku. Shvatio je da mu zaista ne preostaje ništa drugo nego da pozove Pilota.” Pilotu se to nije dopalo. „Stvarno nisam mislio da ću morati da brinem zbog ličnih sukoba dvojice navodnih profesionalaca.” „Žao mi je što vas maltretiram zbog ovog, ali ako Haskel nastavi da kompanijsku kesu drži čvrsto zatvorenom, nastavićemo da gubim kvalitetne građevince. Biću primoran da angažujem drugorazredne radnike, a mislim da nijedan od nas dvojice to ne želi, zar ne, gospodine Pilote?” Statičke smetnje zatrčale su kroz prekookeansku telefonsku vezu za vreme pauze


koja je usledila. Konačno Pilot reče: „Kažite mu da lično odobravam povišicu od deset centi po satu, za sve.” „Petnaest?” „Dvanaest i to je to, Berk. I nemojte me više uvlačiti u razmirice. Postavio sam vas da rukovodite ovim projektom, prema tome, preuzmite kontrolu.” Pilot je prekinuo pre nego što je Dilon imao prilike da mu se zahvali. Shvatio je da je sve ispalo dobro. Inače, moglo je da ispadne da Pilot samo podstiče rivale umesto da primenjuje zdrav poslovni rezon. Ali Haskel Skenlan nije to video tako. „Jesi li otišao da plačeš kod tatice?”, podrugljivo je pitao kad ga je Dilon informisao o razgovoru s Pilotom. „Rekao sam mu ono što sam smatrao da je najbolje u interesu ovog projekta.” „Aha, naravno”, jetko kaza Haskel. „Pilot gleda tebe i vidi mladu verziju samog sebe. Pod zlaćanom površinom njegovog uspeha, on je drzak i grub poput tebe. Ponosi se sobom što je samog sebe stvorio. I zato nemoj pogrešno da veruješ kako si dobio ovaj spor svojom zaslugom. Pobedio si samo zbog šefovog samoljublja.” Pošto je stvarno pobedio, Dilon se nije mnogo opterećivao Haskelovim mišljenjem. Osim nekoliko dana hladne, grozne kiše, na gradilištu je sve teklo glatko tokom jesenjih meseci. Dilon nije izgubio više nijednog radnika, jer su svi znali da je on odgovoran za njihovu povišicu. Radnici su, izgleda, cenili njegov dar da zapamti njihova imena, umeće da ispriča poneki mastan vic, kao da je jedan od momaka, i osećaj kada da se umeša u neku privatnu prepirku, a kada ne. Od njih nije tražio ništa što i sam nije mogao da uradi. Rizikovao je, ostajao prekovremeno, jeo pripremljeni ručak zajedno s njima i zaslužio njihovo poštovanje zbog toga što se s njima družio, umesto da se odvaja. Dilon je želeo da poznaje svoju zgradu intimno - svaki zakivak, svaki kabl, svaku ciglu - radije nego da se zapečati u prikolici. Kontrolisao je svaku etapu izgradnje. Njegovi visoki standardi doveli su do nove razmirice s Haskelom Skenlanom. „Šta je ovo, boga ti?” Dilon je rukavicom držao parče strujnog kabla. Nesrećni električar, kog je Dilon nasumično odabrao da ispita, oprezno je pogledao gomilu posmatrača, i videvši da mu niko neće priskočiti u pomoć, poče da objašnjava na brzom francuskom. Dilon nije shvatio ni jednu jedinu reč. Mlatarao je komadom žice ispred radnikovog lica. „Ovo nije ono što sam poručio. Odakle ti ovo?” Jedan od radnika natucao je engleski. Potapšao je Dilona po ruci. Dilon se ljutito okrenu prema njemu. „Šta je?” Čovek pokaza prema nagomilanim koturovima žice.


Nakon kratkog pregleda, Dilon se obrati ljudima koji su besposleni stajali. „Nemojte više postavljati ovo sranje. Razumete?” Čovek koji je služio kao tumač prenese ovo ostalima. Podigavši jedan od teških koturova na rame, Dilon se servisnim liftom spusti u prizemlje, a onda ulete na vrata prikolice. Haskel je, sedeći za svojim kompjuterom, refleksno poskočio na nenadani prekid. Kad je video Dilona, namrštio se s neodobravanjem na ovo varvarsko ponašanje. „Hoću da mi kažeš šta je ovo, dođavola.” Veliki kalem žice pade na Haskelov sto uz tresak. On odgurnu stolicu koja se otkotrljala na točkićima. „Šta to radiš?” zacvileo je. „Sklanjaj to s mog stola!” Dilon se podboči postavivši ruke s obe strane metalnog kalema i nagnu se napred. „Slušaj me, govno malo, nateraću te da pojedeš svaki centimetar ovog beskorisnog sranja ako mi ne objasniš zašto nisi kupio ono što sam napisao na porudžbenici pre nekoliko meseci. Imaš deset sekundi.” „Žice koje si poručio bile su tri puta skuplje od ovih”, kaza Haskel, povrativši nešto mirnoće. „Žice koje sam naručio su tri puta bolje i tri puta sigurnije od ovih!” „I ovo je dozvoljeno po lokalnim građevinskim normama.” „Ne i po mojim”, kaza Dilon kroz stisnute zube. „Da sam znao da nisu dovoljno...” „Kurca ti ne znaš! Ova zgrada će biti krcata svim mogućim vrstama osetljive elektronike. Da bi se izbegla katastrofa, mora da ima kvalitetne instalacije.” Dilon zgrabi telefon i baci ga u krilo iznenađenom računovođi. „A sada, da si se bacio na telefon i naručio ono što sam tražio. Hoću da se materijal dostavi do sutra u podne, ili ću ti poslati sve besposlene električare da izdrkaju ovde na tvoj sto.” Telefon zaklepeta po podu kad je Haskel ustao. „Ne možeš tako da razgovaraš sa mnom!” „Upravo sam to učinio.” Dilon klimnu prema telefonu. „Gubiš vreme! Uradi kako sam ti rekao!” „Neću! Moja je obaveza da se postaram da se smanje troškovi!” „Slažem se, sve dok to ne kompromituje integritet zgrade. U ovom slučaju, čini upravo to.” „Žica koju sam naručio je dovoljno dobra i, po lokalnoj vladi, sigurna.” „Pa, po Dilonu Berku, ona je sranje. Neću da je stavljam u moju zgradu.”


„Tvoju zgradu?” Haskel ovo kaza nadmeno se osmehujući. „Samo poruči žicu koju sam ti rekao, Skenlane.” „Neću!” Dilon je težio harmoniji i izbegavao je sukob kad god je mogao. Ali nije se spremao da spusti svoje standarde na svom prvom projektu. Niti je bio spreman da ponovo poziva Pilota. Pilot mu je već rekao da preuzme kontrolu. „Ili se hvataj za telefon ovog trenutka”, mirno je rekao, „ili si otpušten!” Haskelu se šiljata vilica otvori. „Ne možeš me otpustiti.” „Đavola ne mogu!” „Je li? Pa videćemo šta gospodin Pilot ima da kaže o ovome.” „Siguran sam da ćemo videti. U međuvremenu, smatraj se uklonjenim s ovog projekta. I ako ne želiš da te prebijem ko vola, bolje mi se skloni s očiju dok te zauvek ne sklone.”

Debrin neprijatelj bila je dosada. Prvih nekoliko meseci u Francuskoj zabavljala se sređivanjem stana u okviru skromnog budžeta i uspela u tome koliko su joj to dozvoljavali sami nedostaci u zgradi. Razgovarali su o mogućnosti da se ona zaposli, ali to nije bilo izvodljivo. Nije bilo mesta za nastavnike u školama koje su nastavu držale na engleskom, a dućandžije su radije zapošljavale svoje žene nego Amerikanke. Skraćivala je sebi dane čitanjem, šetnjama po neobičnim uskim ulicama i pisanjem dugih pisama svojoj brojnoj porodici. Mada je pokušavala da sakrije to od Dilona, postala je nostalgična i apatična. Na silu je morala da beži od depresije. Trudnoća ju je podmladila. Nije patila od neprijatnih propratnih efekata i klela se da se nikada nije osećala bolje. Bila je prožeta energijom. Svakog dana su se ona i Dilon divili suptilnim promenama na njenom telu. Ova nova vrsta intime produbila je njihovu ljubav. Kako bi ubrzala protok vremena do dolaska bebe, upisala se na časove kuvanja nedaleko od stana. Na časovima su bile i četiri žene i dva muškarca, od kojih su svi bili u penziji. Oni su se, zajedno s postarijom glavnom kuvaricom, bezrazložno muvali oko nje poput kvočki. Kasnije je čitave dane provodila ili na časovima, ili u svojoj maloj kuhinji, uvežbavajući ono što je naučila, ili kupujući po obližnjim pijacama sastojke potrebne za isprobavanje kulinarske veštine za Dilona. Vratila bi se kući pretrpanih ruku i sve odnela gore škripavim liftom, koji joj je Dilon zabranio da


koristi. Tog poslepodneva ju je skoro uhvatio, jer je stigla svega nekoliko trenutaka pre njega. Istog trena ju je zagrlio i snažno poljubio u hladne usne. A onda ju je, smešeći se, pustio i rekao: „Hajdemo u Švajcarsku.” „Švajcarsku?” „Aha, ma znaš, jednu od zemalja koje se graniče s Francuskom - koze i Hajdi, Alpi i sneg, jodlovanje.” „Naravno da znam za Švajcarsku. Sećaš li se našeg izleta do Ženeve?” „Beše ono gde je naša soba imala ogledalo na plafonu?” „Znači, sećaš se.” „Kako bih mogao da zaboravim?” zarežao je, ponovo je uhvativši. Usne im se spojiše u poljupcu. „Ne trebaju nam ogledala na plafonu”, prošaputala je kad su se konačno razdvojili. „Ali moram da odem iz grada i proslavim.” „Proslaviš šta?” „Danas sam otpustio Haskela Skenlana.” Debrin osmeh izblede. Dilon joj je rekao šta se dogodilo. „Bilo mi je grozno što sam otišao do kraja, ali nije mi ostavio izbora.” Gledao je njen zabrinuti izraz. „Misliš da nisam ispravno postupio?” „Mislim da si postupio na jedini mogući način. Na nesreću, moje mišljenje nije toliko bitno koliko mišljenje Foresta Dži Pilota.” „Zato večeras hoću da odem u Švajcarsku. Ako se složi s mojom odlukom, imaćemo sjajan vikend u Alpima. Ako je poništi, moraću da dam otkaz iz principa, i u tom slučaju nećemo sebi više moći da priuštimo put u Švajcarsku. A ako me otpusti, ovo prethodno je takođe tačno. Zato, dok sam još uvek odlično zaposlen i osećam se ovako dobro, oterajmo sve dođavola i krenimo.” Uzeli su ekspresni voz do Lozane, nakon čega još jedan do Cermata. Šalili su se sa studentima, brbljali s jednom babom iz Montrea, koja je štrikala kapu za svoje deseto unuče, i grickali hranu koju je Debra smotreno ponela. Dilon je pio jako crno vino pravo iz meha koji mu je ponudio jedan od studenata, ali odbio je marihuanu. Kada je par preko puta njih počeo da se ljubi, oni su i sami pomislili zašto da ne, i mazili se i ljubili sve dok nisu zaspali. Dilon se u Cermatu spuštao najtežim stazama. Debru je trudnoća sprečavala da


čini isto, pa se tešila obilazeći bleštave radnje i gledajući beskrajnu promenadu džetsetera. Zajedno su se vozili sankama koje su vukli konji i gledali klizače kako na srebrnim oštricama klize po smrznutom jezeru. Prežderavali su se od sira, tvrdog crnog hleba, belog vina i švajcarske čokolade. Tokom povratka vozom kući, Dilon je privuče sebi i nasloni bradu na njenu glavu. „Ovo je bio pravi medeni mesec.” „Šta je falilo putu na Bermude?” „Apsolutno ništa. Ali tada si bila moja mlada. Sada si mi žena.” Gurnuo je šaku pod njen kaput i položio je na veliki stomak. „Volim te.” Dok su u Lozani menjali vozove, kupila je tablu aspirina. „Šta ti je?”, pitao ju je. „Počelo je da me boli grlo.” Na mahove je prespavala ostatak puta do Pariza, a često ju je budila groznica. „Boli me kad gutam”, žalila se. Dilon nasloni šaku na njeno čelo. „Goriš. Bolje da uzmeš još aspirina.” „Ne volim to da radim bez doktora. Aspirin možda nije dobar za bebu.” Dok su stigli do Pariza, Dilon je bio veoma zabrinut, mada ga je Debra uveravala da je njeno bolno grlo jednostavno posledica izloženosti planinskom vazduhu. Borio se sa saobraćajnom gužvom koja je vladala ponedeljkom ujutro, da bi je što pre doveo do akušera, i uspeli su da stignu do njegove ordinacije taman kada se otvarala. Sestra, ljubazna i zabrinuta, povede Debru do sobe za pregled, a Dilona zamoli da sačeka ispred. Njemu se to nije svidelo, ali je ipak poslušao. Nakon što je nekoliko pacijenata u čekaonici skrenulo pogled, shvatio je da sigurno izgleda kao probisvet. Nije se obrijao dok su bili na putu i proveo je bukvalno besanu noć u vozu. Konačno, uveli su ga u doktorovu kancelariju. „Madam Berk ima veoma loše grlo”, rekao je na engleskom s jakim akcentom. „Ja...” Napravio je pokret kao da nešto briše. „Uzeo je bris”, kaza Debra iscerivši se. „Streptokoke?”, upita Dilon. „Bez uvrede, doktore Gotje, ali ako je toliko ozbiljno, možda biste mogli da nam preporučite nekog specijalistu.” „Slažem se”, rekao je, kratko klimnuvši. „Ali da sačekamo rezultate laboratorije. Trebalo bi da znamo sutra.” „Sigurna sam da će sve biti u redu”, Debra je uveravala svog zabrinutog supruga. „Prepisao mi je antibiotik. Ostajem u krevetu danas i potpuno se prepuštam tebi u ruke.”


Dilon je pokušao da joj uzvrati osmehom, ali ona je izgledala toliko bolesno da nije mogao da se nasmeje. Odveo ju je nazad u stan i smestio u krevet pre nego što je pretrčao dva bloka do najbliže apoteke da uzme lek. Progutala je kapsulu i popila šolju čaja pre nego što je pala u dubok san. Tek tada se Dilon setio da nazove gradilište. Porazgovarao je s predradnikom kog je privremeno stavio na čelo pre nego što je otišao u petak. Francuz ga je uveravao da je sve pod kontrolom i ubeđivao ga da ostane sa svojom bolesnom ženom. Čitavog dugačkog dana sedeo je pored Debrinog uzglavlja, dremuckajući u fotelji, budeći je samo kad je bilo vreme za lek. I pored visoke temperature i lošeg stanja, uspela je da se našali dok ju je nosio u kupatilo da se olakša. „Dobro je što mi se ovo nije dogodilo u devetom mesecu. Ne bi mogao da me podigneš.” Davši joj lek, skinuo se i legao s njom u krevet. Iscrpljen, zaspao je istog trena kad je legao. Tokom noći se probudio. Čkiljeći kroz tamu, pogledao je sat na noćnom stočiću. Bilo je vreme da se Debri da još jedna tableta. Uključio je lampu. I prodorno viknuo. Debrine usne bile su plave i ležala je nepomično. „O, bože! O, Isuse! Debra! Debra!” Prebacio je nogu preko nje i opkoračio joj butine. Spustio je uvo na njene grudi. Odahnuo je od radosti kad je čuo otkucaje njenog srca. Ali bili su slabi. Jedva je disala. Dilon skoči iz kreveta i navuče odeću, ne zakopčavši nijedno dugme. Gurnuo je bose noge u patike. Uzevši Debru u naručje sa sve ćebadima, protrčao je kroz mračan stan i izbio na hodnik. Strčao je niz stepenice vratolomno nesigurno. Da li da pozove hitnu ili da je sam odveze u bolnicu? Na kraju se odlučio za ovo drugo, shvativši da će, dok pronađe broj i uz svoje ograničeno znanje francuskog objasni koliko je situacija hitna, možda biti previše kasno. „Bože, ne, ne.” Glasno je i zaduvano izdahnuo ove reči kad je istrčao iz zgrade, uputivši se prema svom parkiranom automobilu. Smestio je Debru na prednje sedište. Ona se skljoka na stranu i njegov glas je ponovo pukao u hrapavoj molitvi. Otprilike je znao gde je najbliža bolnica i odjurio u tom pravcu. Gume su škripale po kolovozu i odjekivale od nemih zgrada dok je automobil proklizavao na ćoškovima. Levom rukom je upravljao dok je desnom masirao Debrin zglob. Neprestano je brbljao o tome kako joj nikad neće oprostiti ako umre. Osoblje na urgentnom momentalno je prepoznalo ozbiljnost njenog stanja i užurbano je odguralo na kolicima. Dilon je morao da potrči da bi ih stigao. Kod vrata s natpisom, koji nije mogao da pročita, preprečili su mu ulaz ljudi koje nije mogao da


razume. Odbio ih je i pokušao da se baci za kolicima kroz vrata. Na kraju su ga sputali i sklonili u čekaonicu, gde mu je medicinska sestra koja zna engleski zapretila izbacivanjem iz bolnice ako se ne smiri. „Smirim?”, zavapio je hrapavo. „Žena mi je kao smrt, a vi očekujete da se smirim? Hoću da budem s njom.” Ona je ostala nepokolebljiva i na kraju mu pomogla da popuni gomilu formulara koji su morali biti popunjeni zbog prijema u bolnicu. A onda, nakon što je ostao sam, Dilon je uznemireno koračao dok se nije toliko umorio i uzrujao da više nije mogao da napravi nijedan korak, te je samo pao u stolicu. Obesio je glavu, pritisnuo palčevima duboko očne duplje i molio se Bogu, za kog nije bio ubeđen da postoji, već je, što je bilo paradoksalno, sasvim sumnjao. Šta će još ovo sebično božanstvo tražiti od njega? Zar nije već dao dovoljno? Svi koje je ikada voleo su mu oduzeti: roditelji, baka, savetnik iz popravnog doma koji se za njega zainteresovao. Kao da je bio baksuz. Ljudi, čuvajte se! Ako volite Dilona Berka, umrećete! „Ne, ne”, prostenjao je. „Nemoj Debru! Molim te, nemoj Debru! Nemoj mi nju uzeti, ti sebični kučkin sine!” Pogađao se s nevidljivom silom, zaklinjući se da će sve dati samo da Debra bude pošteđena. Obećao je da će živeti dobrim životom, da će hraniti gladne i odevati nage. Zakleo se da nikada više ništa neće tražiti ako mu ova mala usluga bude uslišena: „Pusti je da živi.” „Mesje Berk?” Dilon naglo uspravi glavu. Doktor je stajao nekoliko koraka od njega. „Da? Moja žena? Da li je...” „Biće u redu.” „Oh, Isuse!” zajecao je Dilon dok mu je glava padala na hladne pločice zida čekaonice. „Oh, Bože!” „Imala je alergijsku reakciju na antibiotik koji je prepisao doktor Gotje. Niko nije pogrešio”, brzo je dodao. „Razgovarali smo s doktorom Gotjeom. Ništa u njenom medicinskom kartonu iz Sjedinjenih Država nije ukazivalo na to da ima alergiju na ovaj...” „Slušajte, nemam nameru nikoga da tužim”, prekide ga Dilon, ustavši. „Debra je živa i biće dobro. To je sve što me zanima.” Dilonu je toliko laknulo da su mu kolena bila kao od gume. Sve se tako brzo dogodilo. Život je dragocen. Život je prolazan. U jednom trenu je tu, u sledećem ga


nema. Svaka sekunda trebalo bi da bude iskorišćena do krajnjih granica, jer nikad ne znaš kada će stići do dna. Moraće to da zapamti. Moraće da kaže Debri za ovu spoznaju. Učiniće od toga svoju filozofiju, živeće po njoj, preneće je svojoj... Njegove radosne misli odjednom se zalediše. „Doktore”, promuklo je rekao. I pre nego što je pitao, znao je koji će odgovor dobiti, ali morao je da pita. Usne su mu bile krute, a usta suva od strepnje. „Doktore, niste pomenuli bebu. Da li je beba dobro?” „Žao mi je, mesje Berk. Ništa nismo mogli da uradimo za dete. Bilo je mrtvo kad je madam Berk stigla.” Dilon je gledao u doktora ne videvši ga zapravo. Pogađao se za Debrin život, ali je uslove ostavio otvorenim. Sada je znao i koja je cena.


10. Morgantaun, Južna Karolina, 1977.

Doktor Mičel R. Heron, prodekan na koledžu Dander u Morgantaunu, u Južnoj Karolini, otvorio je fasciklu s prijavom Džejd Speri i pružio joj komad papira preko svog natrpanog stola. „To je vaučer. Predajte ga blagajniku istog dana kad se budete prijavili.” Ona prebaci pogled s njega na kartončić koji joj je pružao. Odštampan preko gravure upravne zgrade koledža nalazio se njen ček. Pokušala je da trepćući izoštri brojke, ali čak ni to nije mogla. „Iznos će pokriti školarinu, udžbenike i sve uplate”, rekao je prodekan. „Sami ćete se snalaziti za životne troškove, mada će koledž vrlo rado da vam obezbedi spisak lokacija s raspoloživim i pristupačnim smeštajem.” Jedva ga je čula od buke u ušima. „Ne znam... Ne znam kako da vam se zahvalim, doktore Herone.” „Zahvalićete mi se tako što ćete dati sve od sebe. Učite vredno. Dajte sve od sebe. Ostvarite svoje ciljeve.” „Da, da, hoću.” Olakšanje i radost izleteli su iz nje u vidu smeha. Naglo je ustala, skoro izgubivši ravnotežu. „Hvala vam! Nećete zažaliti. Vi...” „Nema na čemu, gospođice Speri. Bićete pravi dragulj na Danderu. Mali smo, ali imamo sjajnu akademsku reputaciju. Ponosimo se marljivošću i poštenjem svojih studenata.” Okolnosti su primorale Džejd da odustane od stipendije Univerziteta Južne Karoline. Nakon što je više od godinu dana radila u velikom diskontu u Savani, počela je da se prijavljuje na druge univerzitete i koledže za finansijsku pomoć. Ponovo je pogledala ček u svojoj ruci, jedva dozvoljavajući sebi da poveruje da je stvaran. Kako bi završio prijem, doktor Heron ustade i ispruži ruku. „Voleo bih da me posetite kada se upišete. Zanima me koje ćete kurseve odabrati za prvi semestar. Fakultet se zanima za svakog svog studenta.” „Doći ću da vas posetim, obećavam. Hvala vam još jednom.” Džejd otrča do


vrata. Nakon što ih je otvorila, pogledala ga je preko ramena. „Eh, da, prenesite moju zahvalnost ostalim članovima odbora za dodelu stipendije.” „Hoću. Doviđenja, gospođice Speri.” „Doviđenja.” Dugački hodnik, u kom se nalazila njegova kancelarija, bio je prazan i tih. Džejd je želela da vrisne od oduševljenja, tavanici u lučnom gotskom stilu, ali uspela je da se uzdrži. Međutim, potrčala je prema vratima na drugom kraju hodnika uz mnogo više radosti nego što je dostojanstvo arhitekture to dopuštalo. Kada je izašla, svom uzbuđenju pustila je na volju. Naslonila se na impozantan žlebovit stub i zurila u vaučer pre nego što ga je čvrsto privila na grudi poput neke razdragane škrtice. A onda je, sigurno ga smestivši u svoju tašnu, istupila iz senke upravne zgrade i trema s kolonadom, i krenula u šetnju po suncu kasnog leta. Ono je delovalo jarkije i prijateljskije nego kada je nervozno ulazila u zgradu. Cveće pored uređenih staza bilo je neverovatno. Nebo je bilo izuzetno plavo, oblaci beli i bez mane. Nikad nije primećivala koliko je trava zelena. Ili je samo trava u dvorištu Dander koledža tako posebno bujna? Bilo je kao da je, poput Doroti iz Čarobnjaka iz Oza, odjednom izbačena iz crnobelog sveta u živopisni tehnikolor. Prošla je kroz pravi pakao, ali izašla je na drugu stranu da bi otkrila kako se za život ipak vredi boriti. Vestminsterska zvona kapele univerzitetskog grada označila su pun sat dok je protrčavala pored biblioteke. Bila je prožeta osećajem mira i optimizma koje nije osetila još od silovanja. Danas joj je dozvoljen novi početak. Auto nije bio voljan da se kreće i da ide brže od pedeset a da se ne uključi lampica za previsoku temperaturu. Jedva je uspeo da preživi put od Savane. Nakon vožnje od nekoliko sati, stigla je dan ranije. Posle prijavljivanja, Džejd je iskoristila ostatak dana da se upozna sa okolinom koledža. Univerzitet je činio srž grada i za Džejd je imao i šarma i karaktera. Jedina lokalna grana industrije bilo je obrazovanje, a kupolasta upravna zgrada jedini soliter u gradu. Elegantan komšiluk, koji je okruživao univerzitetski grad, činili su impozantni domovi u kojima su živeli fakultetski radnici. Komercijalni deo Morgantauna bio je mali i sasvim dovoljan da zadovolji Džejdine potrebe. Gde će živeti? Da li će uspeti da pronađe jeftin stan blizu univerziteta kako bi mogla peške da dolazi na nastavu i ostavi Velti automobil? Jesenji semestar neće početi još mesec dana, ali toliko toga treba da se uradi. Šta prvo da potraži - posao ili mesto za život?


Parkirala je automobil ispred broja 3, i podrugljivo se nasmešivši, izgrdila samu sebe što je zapala u karakterističnu šemu zabrinutosti. Danas će se opustiti i proslaviti. Dobitak stipendije bio je prvi korak ka postizanju krajnjeg cilja - da Garijeve ubice budu kažnjene. Nil Pačet, Hač Džoli i Lamar Grifit su je silovali, ali bili su odgovorni i za Garijevo samoubistvo. Ako njena rešenost da istera pravdu ikada bude uzdrmana, sve što treba da radi jeste da se seti prizora Garijevog tela koje visi na užetu. Svojim nasilništvom, podmuklošću i lažima, Nil i njegovi pajtaši primorali su ga na samoubistvo. Džejd se neće smiriti dok ne plate za svoje zločine. Osveta neće biti brza. Biće to spor i mukotrpan proces, za koji će možda trebati i mnoge godine, ali bila je spremna na to. Zahvaljujući doktoru Heronu i upravnom odboru, krenula je tim putem. Očekujući da vrata budu zaključana, iznenadila se kada su se odmah otvorila. „Majko? Uspela sam!” Džejd je kročila u malu zagušljivu sobu. Klima-uređaj se mučio da ubaci hladan vazduh unutra, ali slabo mu je išlo. Džejdin um je odmah registrovao tri stvari. Kod majčinih nogu stajao je spakovan kofer. Čovek kog se gnušala stajao je s druge strane tog kofera. A Grejam, njen sin, plakao je u prenosnoj kolevci. Džejd zastade na pragu i pokuša da shvati šta kofer znači. Veltin upiljeni pogled bio je kamen i prkosan. Čovekove oči nemirno su lutale i nisu htele da se zaustave na Džejd. Ona požele da zatraži objašnjenje, ali materinski instinkti odnesoše pobedu. Bacivši tašnu na krevet, prišla je kolevci i podigla uplakanu bebu u naručje. Privila je Grejama na grudi. „Ššš, mili. Šta nije u redu? Mamica je stigla. Sve je u redu.” Ljuljala ga je sve dok nije prestao da plače, a onda se obratila majci. „Šta on radi ovde?” Čovekovo ime bilo je Harvi-nešto ili nešto-Harvi. Džejd nije mogla da se seti. Namerno je blokirala to iz svog uma nakon što je pocepala njegovu vizitkartu i bacila mu komadiće u lice. Rekla mu je da će, ako svojevoljno ne napusti porodilište, pozvati da ga izbace. Mada se čovek predstavljao kao osnivač i direktor privatne agencije za usvajanje, Džejd je imala drugačiju interpretaciju njegovog poziva. On je bio agencija za usvajanje koliko je i diler droge bio apotekar. Harvi je bio Veltino otkriće. Rekla je Džejd da je on odgovor na sve njene probleme - odnosno, Džejdino nezakonito dete. Ne konsultujući Džejd, Velta ga je dovela u bolnicu dan posle Grejamovog rođenja. Harvi je ponudio nekoliko hiljada dolara za njenog sina. „Muška bela beba bez defekata ima najveću cenu u ovom poslu”, rekao je. Tada


je Džejd počela da viče i zapomaže, uznemirivši ostale pacijente i uzbunivši medicinsko osoblje. Džejd je sada čvršće stisnula Grejama dok je sevala pogledom prema majci. „Rekla sam ti mnogo pre nego što se Grejam rodio da ga nikad neću dati na usvajanje. Ponovila sam to nakon što se rodio. Mislila sam tako, a sigurno i sad mislim tako. Zamoli svog prijatelja da ode ili ću zvati policiju.” „Harvi nije ovde ni zbog tebe ni zbog tvoje bebe”, kaza Velta. Džejd ih oboje pogleda naizmenično. „Šta onda traži ovde? Kako je znao gde da nas nađe?” „Nazvala sam ga sinoć i rekla mu gde smo.” „Zašto?” Grejam je počeo da se koprca u čvrstom zagrljaju, ali Džejd nije popustila. Uprkos ovome što joj je majka rekla, Džejd se plašila da bi mogla da joj otme dete. Na nesreću, muke je nisu zbližile s majkom. U proteklih godinu dana, i inače slaba veza majke i ćerke postojano je bivala sve slabija. Džejdina zaokupljenost sticanjem obrazovanja išla je Velti na živce. Po njenom mišljenju, rešenje za nezakonito dete bio je muž. „Hajdemo u Palmeto, Džejd”, predložila joj je jednog dana u rano leto, kada su im strasti bile uzburkane poput tropskog vremena. „Tamo ćemo bar biti izgnanici u poznatom okruženju. Ako bi se bar delimično pristojno ophodila prema njima, sigurna sam da bi jednog od one trojice naterala da prizna Grejama i oženi te.” Džejd ju je skoro udarila. „Po mogućstvu Nila Pačeta?” „Pa, život u toj njegovoj lepoj kući bio bi daleko bolji od ove rupe!” Zavapila je Velta, odručivši široko kako bi pokazala njihov otrcani stan u Savani. „Ovo se ne bi ni dogodilo da si bila ljubaznija s njim.” Džejd je pokupila Grejama, istrčala i nije se vraćala sve dok nije počela oluja. Velta više nikada nije pomenula povratak u Palmeto, pa je Džejd pretpostavila da je konačno digla ruke od ideje. Izgleda da jeste, ali skovala je drugi plan, koji je nekako uključivao Harvija. „Još mi nisi rekla šta ovaj traži ovde”, kaza Džejd. „Još od onog dana u bolnici, Harvi i ja se redovno viđamo. Tajno, naravno.” Džejd zagrli Grejama još čvršće. Nisu valjda skovali neku zaveru da joj oduzmu Grejama? Nisu valjda pokušali da je proglase za nepodobnu majku? Neće dozvoliti da se to dogodi. Niko joj nikada neće oduzeti dete. „Harvi je bio dovoljno uljudan da zanemari tvoju nepristojnost”, kaza Velta.


„Kad se setim scene koju si napravila u bolnici, stvarno ne znam kako može da bude tako pomirljiv, osim ako ima dobro srce.” Velta se okrenula prema čoveku i nasmešila se. „Bilo kako bilo, kad smo juče stigli, shvatila sam da si se zaljubila u ovo mesto. Bez obzira na to šta ja želim, ti si prokleto rešena da studiraš ovde. Tako sam sinoć, kada si otišla po hamburgere, pozvala Harvija u Savanu i prihvatila njegovu ponudu.” Šokirana, Džejd ponovi: „Njegovu ponudu? Misliš svadbenu ponudu?” „Tako je”, prkosno odgovori Velta. „Čekali smo da se vratiš pa da odemo.” Džejd je, zinuvši, blenula u nju, a onda je prasnula u smeh. „Mama, sigurno ne misliš ozbiljno! Stvarno bežiš s ovim tipom? Molim te, kaži mi da se šališ.” „Ne šalim se, uveravam te. Harvi je pokupio moje stvari iz stana u Savani i poneo ih sa sobom. Sve što je ostalo možeš da uzmeš. Hajdemo, Harvi. Dovoljno smo dugo čekali.” Harvi, koji nije prozborio ni reč, pokupio je kofer i krenuo prema vratima. Velta ga je sledila. „Mama, čekaj!” Džejd je spustila Grejama nazad u kolevku i potrčala za majkom, sustigavši je kod sive limuzine. „Da li si ti potpuno poludela?” pitala je Džejd. „Ne možeš da odeš tek tako.” „Odrasla sam. Mogu da radim šta god hoću.” Džejd ustuknu korak unazad. Velta joj je vraćala u lice reči koje je ona sama nedavno govorila, i to u više navrata, a posebno kada je obavestila Veltu da namerava da zadrži bebu. „Ne čini to”, uzbuđeno je šapnula Džejd. „Znam da samo hoćeš da me naljutiš, mama. Trebaš mi. Molim te, nemoj da ideš.” „Znam da sam ti potrebna. Ali žao mi je, Džejd. Sama si izazvala sve svoje nevolje. Neću da ti izigravam dadilju dok ti svakog dana ideš na fakultet.” Džejd pokuša nešto drugačije. „Nije bitno što mi trebaš zbog Grejama. Za to ću se nekako snaći”, dodala je brzo. „Ali mama, molim te, razmisli o tome šta to znači za tebe.” „Da li je toliko teško prihvatiti da me čovek smatra privlačnom?” „Naravno da ne. Ali ti to možda želiš toliko jako da vidiš i nešto čega zapravo nema. Jesi li razmišljala o tome? Daj sebi bar toliko vremena da ga malo bolje upoznaš.” „Nemam više vremena, Džejd. Davno je prošlo vreme kada sam poslednji put učinila nešto za sebe. Umorna sam od ispaštanja za tvoje greške. Zbog tebe sam


morala da napustim posao, prodam kuću i preselim se.” „Nije to moja greška”, pobunila se Džejd promuklim i očajnim glasom. „Sama si kriva što su te silovali, a posle toga si insistirala da zadržiš bebu kad je najbolje rešenje za sve bilo da je se rešiš.” „To ne bi bilo najbolje za mene, mama. Želela sam Grejama. Volim ga.” „E pa, Harvi voli mene”, tvrdila je Velta. „Nakon svega što sam prošla, želim da se malo zabavim.” Džejd oseti odgovornost prema svojoj majci. Bila je njena dužnost kao kćerke da se umeša kako bi sprečila katastrofu, čak i da je to značilo da će je uvrediti. Bolje da joj se majka uvredi nego da joj život bude uništen. „Nije te dovoljno vredan, mama”, kaza Džejd. Prezrivo je pogledala Harvijevu zalizanu kosu i sjajno odelo. „On vreba ljudske emocije zbog profita. Cenka se s ljudskim životima. Je li to čovek za kog želiš da se udaš? Tata je bio odlikovan Medaljom časti. Bio je heroj. Kako uopšte možeš da pomisliš...” „Tvoj otac heroj se ubio, Džejd!” „To nije istina!” Veltine oči se pakosno suziše. „Bilo nam je sasvim dobro sve dok se ti nisi pojavila. Posle svega Ron više nije mogao da živi s nama, pa je razneo svoj mozak u komadiće. Tako da imaš dva samoubistva iza sebe, Džejd. U stvari, od tebe nemam ništa osim problema, i to od dana kad si se rodila. Neću da proživim ostatak svog života u senci tvoje destrukcije.” Gurnuvši je u stranu, otvorila je suvozačeva vrata i ušla. Harvi ih zvučno zatvori za njom, a onda pređe na vozačevu stranu i sede za volan. Velta je držala glavu okrenutu na drugu stranu dok su išli unazad i odlazili. „Mama, ne!” Džejd potrča za autom, ali on se brzo udaljavao. „Mama!” vrisnula je. Gledala je za njima sve dok nisu nestali s vidika, a onda ostala da stoji sve dok se Grejamovo plakanje nije probilo kroz zapanjenost i nevericu. Potpuno odsutna, ušla je u neurednu kolibu. Grejam je mahao bucmastim ručicama u napadu srdžbe. Usta su mu bila široko otvorena i otkrivala da ima samo dva zuba. Džejd je gugutala dok mu je menjala pelenu. Izgleda da se, u žurbi da se spakuje i ode s Harvijem, Velta uopšte nije potrudila da ga presvuče. Sedela je sa svojom bebom na krevetu i ljuljuškala ga dok je čekala da mu se flašica zagreje. Kad je dostigla željenu temperaturu, gurnula mu je cuclu u usta. On ju je željno prihvatio. Zbog njegove halapljivosti, odvikla ga je od sisanja mnogo pre


nego što je emotivno bila spremna da zaista prestane. Grčevito se držao za njenu bluzu, zarivajući mekane prstiće u materijal. Dok je sisao gumenu bradavicu, držala ga je blizu sebe, kako bi imao osećaj kao da ga hrani iz svog tela. Zauvek će za nju biti misterija kako nešto toliko lepo i slatko, kao što je on, može biti rezultat nečega toliko ružnog kao što je silovanje. Retko je povezivala Grejamovo začeće sa silovanjem, pošto bi je to primoralo da razmišlja o tome čije seme se uhvatilo u njoj. Nije to želela nikada da sazna. Početak poricanja da je Grejamovo začeće bilo silovanje dogodilo se onog popodneva u Džordžinoj kući. Ona je rekla Džejd da se ponosi ne samo svojom preciznošću s medicinskim instrumentima, već i svojim instinktom o ljudima. Tog poslepodneva instinkt joj je nagovestio da pita mladu i uplašenu Džejd da li stvarno želi abortus svoje bebe. „Ti naprosto nisi tip devojke kakve dolaze kod mene, gospođice Speri. Čak je i ona rospija Patris Votli to rekla. Jesi li sigurna da želiš ovo?” U tom trenutku Džejd je znala da ne želi. Fetus u njoj, kao nekom magijom, odjednom je prestao da ima bilo kakve veze sa silovanjem. Dete koje je raslo u njoj bilo je njeno. Zavolela ga je istog trenutka, potpuno. Otkriće je donelo takav emotivni udarac da se onesvestila na Džordžinom stolu s gumenom prostirkom. Pola sata je nekontrolisano jecala, i to ne zbog žalosti, već olakšanja što je oslobođena mučne odluke koja ju je proganjala nedeljama. Ovaj izliv emocija ju je iscrpao i uplašio. Na kraju se pribrala, kroz suze zahvalila Džordži za utrošeno vreme, i otišla. Džordži je zadržala pedeset dolara, naplativši odgovaranje neodlučne devojke od abortusa po istoj tarifi kao i da ga je obavila. „Spreman da podrigneš?” Džejd izvuče flašicu iz Grejamovih usta. On se pobunio, ali se smirio kada ga je Džejd potapšala po leđima da dobro podrigne. „Ohoho!”, uzviknula je. „Ovo je bilo baš dobro!” On ju je pogledao i nasmešio se. Preplavila ju je ljubav, moćna poput intravenoznog narkotika. Prešla je palcem preko njegove donje usne, obrisavši kristalizovane ostatke mešavine mleka i pljuvačke. Posisala je to s palca, a onda ga ponovo privila na grudi i vratila mu flašicu. Potresena i slaba od ispoljenih emocija, izašla je onomad iz Džordžine kuće s obnovljenom nadom. Da je sve objasnila Gariju, kao što je i trebalo one noći kada se dogodilo silovanje, on bi razumeo. Brižan i pun ljubavi kakav je bio, složio bi se s njenom odlukom da zadrži bebu. Otišli bi iz Palmeta, venčali se i nastavili da ostvaruju svoje snove. Gari bi odgajao njenu bebu kao svoju, i niko nikada ne bi znao


da nije tako. S tim planovima u sebi, požurila je prema Garijevoj kući. Ali to je mesto gde se njeno sećanje uvek borilo da skrene na drugu stranu. Put do Garijeve farme uvek je vodio pravo do štale i groznog prizora koji ju je tamo čekao. „Da si mi samo još malo verovao.” Nagnula se i prošaputala ove reči na Grejamovo mekano uvo. „Zašto si to učinio, Gari?” Znala je zašto, naravno. Njegova vera u nju bila je razorena. Oni koji su je razorili išli su nekažnjeno dalje kroz život, ali ne zauvek. A Bog je ipak bio milostiv u jednom. Grejam nije ličio ni na jednog od njene trojice napadača. Nijedna od njegovih crta nije odavala oca. Imao je crnu i valovitu kosu, kao ona. Oči će mu ostati plave i donekle izvijene nagore u uglovima. Jedino lice koje se pomaljalo iza njegove buckaste, bebeće lepote, bilo je lice Ronalda Sperija, koje je bilo samo muška varijanta njenog. Godilo joj je što liči na njenog oca. Od dana kada se dogodilo očevo samoubistvo, Džejd je shvatila da je proglašenje smrti kao slučajne bilo krajnje sumnjivo. Međutim, bio je gadan udarac to što je istinu na kraju čula od majke. Velta je oduvek žestoko poricala da su rane koje je njen suprug samom sebi naneo bile namerne. To što je priznala, uz nagoveštaj da je Džejd odgovorna, otkrilo je stvarnu količinu majčine mržnje prema njoj. Da li je zaista bila toliko nesrećna što živi s kćerkom da je odlučila da pobegne s takvim ljigavcem Harvijem? Izgleda da jeste. Džejd je trebalo neko sećanje na majku za koje je mogla da se veže. Za razliku od sećanja na oca, takvih nije bilo. Nakon što je Grejam završio s mlekom, nije ga vratila u krevetac, već ga je i dalje držala kod sebe, što je često činila kad joj je bio potreban utešan ljudski dodir. Nakon što je šok zbog Veltinog odlaska malo popustio, posledice uticaja na nju i Grejama počeše da se sležu. Sve što je Džejd imala kod sebe bilo je nešto odeće i nekih trideset dolara. To je bilo jedva dovoljno da se vrate u Savanu. A kada stignu, kako će se sasvim sama preseliti u Morgantaun? „Šta ćemo da radimo, Grejame?” Gurnula je nos u njegov mirisni vrat. „Šta ćemo da radimo?” Najlakše bi bilo da se vrate u Savanu i nastavi da radi, uz obećanje samoj sebi da će, čim bude uštedela dovoljno novca, nastaviti obrazovanje. Ali štednja će biti dvostruko teža pošto će imati dodatni trošak u izdržavanju deteta. Računi će se gomilati, a san o odmazdi će se udaljiti van domašaja. Ne, ne sme da dozvoli da se to dogodi. Mora da postoji neki način. Ako i ne postoji u ovom trenutku, ona će ga stvoriti. Ne sme da dozvoli da joj ova prilika izmakne. Jednu stipendiju već je žrtvovala i


nema nameru da Ĺžrtvuje joĹĄ jednu.


11. Zvonce je odjeknulo kroz čitavu kuću. Bila je to veličanstvena kuća, izgrađena u džordžijanskom stilu. Crvena cigla ukrašena je belom i akcentovana sjajnim crnim kapcima na svim prozorima. Bila je postavljena prilično daleko od ulice, na travnjaku koji je pedantno održavan. Trava je još blistala od jutarnjeg zalivanja sistemom automatskih raspršivača. Očigledno bogatstvo činilo je da se Džejd oseća samosvesno. Kritički je pogledala svoju suknju, nadajući se da se ne vidi koliko je izgužvana. Navlažila je prste jezikom i poslednji put obrisala Grejamova izbalavljena usta upravo u trenutku kada je vrata otvorila lepa, sićušna žena, pepeljastoplave kose. Pogađajući nasumično, Džejd joj odmah pripisa rane pedesete. „Dobro jutro.” Grejam momentalno privuče njene blage sive oči, tek se posle toga nasmešila i Džejdi. „Izvolite?” „Dobro jutro. Jeste li vi gospođa Heron?” Ona klimnu. „Jesam.” „Moje ime je Džejd Speri. Izvinite što sam zvala tako rano, ali htela sam da uhvatim dekana Herona pre nego što ode na posao.” Odlazak na univerzitet s Grejamom delovao je kudikamo napadnije od dolaska u dekanov dom. „Da li je još uvek tu, ako smem da pitam?” „Doručkuje. Uđite.” „Radije ću ostati ovde na tremu”, oklevajuće kaza Džejd. „Ono zbog čega želim da ga vidim neće dugo trajati.” „Onda nema nikakvog razloga da ne uđete. Molim vas. Je li ovo vaš mališa? Slatkiš jedan.” Džejd shvati da je progurana kroz prelep, ali i domaćinski uređen dom. Prošli su kroz osunčanu kuhinju gde su joj primamljivi mirisi slanine i jaja naterali vodu na usta. Ovih dana njena ishrana sastojala se uglavnom od pirinčanih pahuljica i sendviča s puterom od kikirikija. Nije mogla da se seti kada je poslednji put pojela nešto kuvano. Ušli su u zastakljeni zadnji trem koji je činio deo kuće. Za stolom od kovanog gvožđa, sa staklenom površinom, dekan Heron je završavao svoj doručak. Kao i dana kada ga je Džejd videla u kancelariji, na sebi je imao smeđe odelo i kravatu, ali


mogla je da ga zamisli i u džemperu s kožnim zakrpama na laktovima i vrećastim pantalonama s uglačanom zadnjicom. Osedela kosa okruživala mu je ćelavu glavu poput lovorovog venca. Pramenovi dlaka izbijali su iz njegovih ušiju. Imao je savršeno odgovarajuće maljave izrasline i iz nozdrva. Umesto da deluje odbojno, njegova kosmatost bila je čak dopadljiva. Lice mu je bilo prijatno, oči prijateljske, a osmeh ljubak. Ljubopitljivo je pogledao kada je njegova supruga dopratila Džejd. Sklonio je platnenu salvetu koju je ututkao za kragnu košulje i ustao. „Aha, gospođica Speri, je li tako? Ovo je prijatno iznenađenje.” „Hvala vam.” Prebacila je Grejama na levu ruku i ispružila desnu. Nakon što su se rukovali, pokazao je stolicu s druge strane stola i ponudio joj da sedne. Džejd se oseti kao da je van sebe i nespretna. Kaiš torbe samo što joj nije spao s ramena, a Grejam se vrpoljio i pokušavao da dohvati obešen list bostonske paprati koji je visio iznad njih. „Ne, hvala vam, doktore Heron. Stvarno ne mogu da ostanem. Oprostite mi što vas prekidam za doručkom, ali kao što sam rekla gospođi Heron, moram da vas vidim pre nego što odete na univerzitet.” „Imam vremena za još jednu šolju kafe. Voleo bih da mi se pridružite. Keti, molim te... gospođice Speri?” Ponovo je pokazao prema stolici. Džejd sede na nju, ne želeći da ispadne nepristojna, ah najviše i zato što bi balansiranje s Grejamom, uz istovremeno pridržavanje torbe koja klizi s ramena, iznurilo i iskusnog žonglera. „Hvala vam. Izvinite što sam ovako banula. Trebalo je možda da se ranije... Ne, Grejame!” U deliću sekunde sprečila je da joj sin pojede listove koje je pokidao s paprati. „Izvinite. Nadam se da nije oštetio biljku.” „Ovo je već treći put da se izvinjavate otkako ste ušli u ovu prostoriju, gospođice Speri. Od tolike doze kajanja postajem nervozan.” „I ja”, kaza Keti Heron, vraćajući se s malim poslužavnikom. Na njemu su stajali šoljica, tacna i tanjir. Na tanjiru su se nalazili komadi dinje, umotani u komade pršute tanke kao papir, kao i jedan mafin s borovnicama. „Oh, nisam htela da vam...” „Da li više volite čaj ili kafu?” Džejd nije želela da ih uvredi odbijajući gostoprimstvo. Osim toga, stomak joj je zavijao. „Čaj, moliću”, tiho je rekla. „Ako vam to ne predstavlja problem.” „Uopšte. Već sam pristavila vodu.” Keti Heron otišla je po čaj. Džejd se slabašno nasmešila prodekanu. „Hvala vam


na gostoprimstvu.” „Nema na čemu. Maslac?” Pružio joj je voterford kristalnu posudu za maslac. Dok je mazala maslac na topli mafin, dala je Grejamu gumeni prsten za žvakanje, koji je uvek nosila sa sobom. Za sada, delovao je zadovoljno, žvaćući ga dok je ona doručkovala. Gospođa Heron nasula je sebi aromatični čaj od jasmina, a onda se vratila na svoje mesto za stolom. „Kako se beba zove?” „Grejam.” „Grejam. Sviđa mi se. Veoma neobično, zar ne, dragi?” „Aha. Gospođica Speri je ona devojka iz Palmeta o kojoj sam ti pričao.” „Ah, zaista. Vidite, gospođice Speri, Mič ima dalje rođake u Palmetu.” Džejd zapanjeno pogleda prodekana. Prošli put kada su se videli uopšte nije pomenuo Palmeto. Nije želela da im postavi pitanje koje bi počelo sa: „Da li poznajete...” Što se manje spominje Palmeto, to bolje, jer nije želela da ih laže o bilo čemu. Ali na sreću, Grejam im je odvukao pažnju. Udarao je gumenim prstenom po ivici stola, a onda ga bacio na pod kako bi uzeo sjajnu srebrnu kašičicu. Podigla je prsten, ali kašika mu je bila ukusnija. Keti se smejala dok je on balaveći grizao kašiku. „Neće joj ništa biti. Samo neka žvaće, ako mu se tako sviđa.” Prodekan Heron je pažljivo posmatrao Džejd. „Ne sećam se da ste spomenuli da ste majka kada ste došli da me vidite pre nekoliko nedelja.” „Ne, gospodine, nisam.” „Nije da me se to tiče, naravno. To ne bi imalo nikakvog uticaja ni na odbor za dodelu stipendije.” Džejd obrisa usta platnenom salvetom. „Ipak, mislim da vas se tiče, doktore Herone. Zato sam jutros i došla.” Otvorila je tašnu, izvadila vaučer i gurnula ga preko stola prema njemu. „Sa žaljenjem moram da odbijem stipendiju.” Gospođa Heron je prva prekinula dugu i čudnu tišinu. „Gospođice Speri, znam za vas pošto mi je suprug pričao o vama. Ostavili ste pozitivan utisak na njega. Ali ako vam je neprijatno, ostaviću vas nasamo da porazgovarate o tome.” Džejd je ganula njena osećajnost. „Nema potrebe, gospodo Heron. Sve u svemu, nema šta posebno ni da se kaže.” Podigla je remen tašne na rame, podigla Grejama s


krila i ustala. „Hvala vam zaista na doručku.” „Samo malo, gospođice Speri”, reče prodekan Heron. „Sedite, molim vas.” Sačekao je dok je to učinila. Skupivši šake ispod brade, upitno ju je pogledao. „Iskreno da vam kažem, zapanjen sam i razočaran. Retko srećem studente poput vas, koji imaju uslove za punu stipendiju, kao i one koji budu toliko očigledno oduševljeni kad je dobiju. Vi ste bukvalno odlepršali iz moje kancelarije. Šta se dogodilo otkako smo se videli?” Džejd je razmatrala čitav niz mogućih laži. Međutim, to što ih gleda pravo u oči činilo je laganje nemogućim. Bili su ljubopitljivi, tačno, ali ta nezgodna ljudska osobina dolazila je u paru s nečim ne tako uobičajenim - istinskom zabrinutošću. „Majka me je napustila.” Njen odgovor očigledno nije bio ono što su očekivali, pa je pojasnila. „Moja majka brinula se o Grejamu dok ja radim. Planirala sam da nastavim da radim i posle nastave, kao i vikendom, kako bih pokrila troškove, ali sada neću moći da priuštim dadilju sa svim troškovima koje imamo.” „Sigurno...” Džejd odmahnu glavom, namah prekinuvši prodekanov pokušaj da je prekine. „Verujte mi, pretresla sam sve opcije.” Prekidajući posao u Savani, jednom nedeljno trčala je do Morgantauna u potrazi za smeštajem, poslom i pogodnim mestima na kojima bi mogla da ostavi dete. Ali potraga je bila uzaludna. „Sva obdaništa koja sam pogledala - priznajem da sam bila prilično izbirljiva ne mogu da priuštim, čak i kada se njihovo radno vreme poklapalo s mojim rasporedom. Povrh svega, zbog priliva studenata pre jesenjeg semestra, nisam uspela ni posao da nađem. Pošto majka više ne može da mi pomogne, jednostavno mi je nemoguće da se upišem ovog semestra.” Spustila je pogled, ne želeći da vide strah u njenim očima. Ne samo da je njena akademska karijera u pitanju, već i čitav život. Šef u Savani već je izgubio strpljenje što traži da toliko odsustvuje i već ju je otpustio. Pre nego što je otišla, Velta je ispraznila njihov mršavi štedni račun, uzevši sve što je ostalo od prodaje kuće u Palmetu. Džejd je spala na poslednjih dvadeset dolara. Od toga je dvanaest trebalo večeras da potroši na stanarinu. Sutra će ostati bez novca. Pretpostavljala je da će morati da se prepusti svom bivšem šefu na milost i nemilost i da će morati da ga preklinje da je vrati na posao. „Odbijanje stipendije deluje kao pomalo dramatičan i drastičan korak, gospođice Speri”, rekao je prodekan Heron. „Slažem se, ali u ovom trenutku nemam izbora. Ovo me neće sprečiti da se


obrazujem, doktore Herone. Obećavam vam to. Imam čvrste razloge što želim da steknem diplomu što je pre moguće.” „Koji su to razlozi?” „Lične prirode su.” Njen sažet odgovor natera ga da se namršti. „Zašto ste se prijavili za stipendiju na Danderu?” „Iskreno?” „Bili ste bolno otvoreni sve dosad.” „Dander je jedini od nekoliko preostalih iz tri okolne države gde već nisam probala. Odbijena mi je finansijska pomoć od gomile koledža i univerziteta. Pošto je ovo škola u vezi sa crkvom, igrala sam na kartu danderskog hrišćanskog milosrđa.” „A šta bi bilo da smo vas i mi odbili, šta biste radili?” „Ono što i sada planiram - da nastavim da pokušavam.” Doktor Heron pročisti grlo. „Da li sam u pravu ako pretpostavljam da je Grejamov otac...” „Grejamov otac je mrtav.” Ljudi ne bi nikad prestali da pitaju. Ovo je delovalo kao najjednostavniji odgovor. Sumnjala je da joj veruju, ali je nisu dalje ispitivali. „Znam za jedan posao”, iznenada kaza Keti Heron. „Dragi”, okrenula se suprugu, „znaš Doroti Dejvis. Ima onu radnju gde kupujem odeću.” A onda se okrenula ka Džejd i rekla: „Baš juče, Doroti mi je rekla kako traži nekog ko će joj voditi knjige. Rekla je da joj se vid toliko pogoršao da više ne može da pročita fakture.” „Ne iznenađuje me. Matori šišmiš sigurno već gura osamdesetu.” Keti pljesnu supruga po nadlanici. „Ne slušaj ga, Džejd. Gospođica Doroti je malo kruta, ali je prava dušica ispod površine. Mora da bude čvrsta kako bi bila uspešna poslovna žena. Da li si zainteresovana?” „Zainteresovana sam za bilo šta, gospođo Heron. A ekonomija mi je glavni predmet. Ali sam posao mi nije dovoljan. Još nisam pronašla odgovarajuće obdanište, kao ni mesto za život.” „Sigurna sam da ćemo nešto naći.” Džejd pomisli na dvadeset dolara u svojoj tašni. Nije imala dovoljno čak ni za depozit kako bi se uselila. „Mislim da ipak nećemo, gospođo Heron.” Prodekan je pogledao na sat i ustao. „Zakasniću ako odmah ne krenem. Vreme je da se pozabavimo suštinom problema.” Namreškao je obrve s namerom da deluje strogo. „Gospođice Speri, verujem da


ste, pored toga što ste previše ponosni da to priznate, sasvim siromašni. Nikada nisam razgovarao s nekim toliko mladim ko je bio odlučniji od vas da stekne obrazovanje. Divim se vašem ponosu. S druge strane”, ovo je izgovorio autoritativnim tonom kojim je često budio zadremale studente, „previše ponosa može da škodi pojedincu. To je vreme kada se ponos ostavlja po strani, otkriju se ranjiva mesta i nekome se pruži čast da vam pomogne. Siguran sam da Keti može da vam namesti taj posao kod gospođice Dejvis, mada bih ga ja nerado prihvatio da sam na vašem mestu. Gazdarica je škrta i sasušena matera prakljača koja ni za Božić neće besplatno da upakuje poklone. Ako budete mogli da radite za nju, zaslužujete da vas kanonizuju za sveticu. I na kraju, ako niste primetili, Keti se svaki put zamagli pogled kad pogleda Grejama. Na nesreću, nemamo svoju decu. Uopšte ne sumnjam da će ga nasmrt razmaziti dok budete s nama.” „S vama?”, povika Džejd. „Oh, ali, ja...” „Ćutite, gospođice Speri. Nisam završio, a vreme je od suštinske važnosti. Ono što očigledno ne znate jeste da Keti i ja često primamo po jednog zaslužnog studenta u svoj dom dok traje semestar. Ove godine smo odlučili da to ne učinimo samo zato što smo prošlog proleća imali loše iskustvo: jedan mladić nam je pobegao s parom srebrnih svećnjaka. Nije mi žao tih prokletih svećnjaka koliko mi je zasmetalo što me je moja, do tada odlično baždarena moć procene, izdala. Vi ste je povratili. I zato, osim ako niste lakomi na srebrninu, vi i vaš sin ste dobrodošli da ostanete koliko god želite. U svakom slučaju, shvatiću kao ličnu uvredu ne budem li video vaše ime na listi brucoša do kraja današnjeg upisa. Vaše svedočanstvo je bilo skoro savršeno i bilo bi to užasno traćenje intelekta ako ne biste nastavili obrazovanje zbog nečega tako beznačajnog kao što je nedostatak novca. Keti, jedu mi se pržene ostrige za večeru.” Uz odsečan pokret rukom, on ode. Keti Heron potapša Džejd po ruci. „Ponekad ga uhvati ta teatralnost, ali navići ćeš se.”


12. Kolumbija, Južna Karolina, 1978.

„Hej, Hače! Mislio sam da si umro, ili da ti se nešto desilo. Ulazi, ružni kučkin sine.” Nil Pačet pridržao je vrata svom drugu. Hač je kročio u neurednu dnevnu sobu. „Š'a ima?” „Ništa. Baš lepo što si svratio. Lamare!” viknu Nil. „Imamo društvo!” Pronašavši mesto između postera Loni Anderson i navijačica Dalas Kauboja, Nil udari pesnicom po zidu. „Iskopaj tu stolicu, Hače, i sedi. 'Oćeš pivo?” „Može, hvala.” „Mislio sam da si na treningu, gosn sportisto.” Nil ga udari po ramenu dok je ulazio u kuhinju po pivo. „Ma jesam. Nek se nosi.” Hač uze hladno pivo od Nila i cugnu, a onda glasno podrignu. „Ah, ovo je bilo dobro. Ćao, Lamare.” Lamar se pojavi iz hodnika. Imao je šarenu kravatu, iako je nosio odsečene farmerke i majicu. U ruci je držao teniski reket. „Ćao, Hače. Kako ide s ragbijem?” „Ove godine tim je sasvim bez veze. Ne računajte na dobre utakmice. Raspakujete se?” Lamar ostavi reket i skinu kravatu s vrata. „Pokušavam da sredim sobu.” „Čemu?” Upita Hač i zavali se u propalu fotelju. „Ovo mesto će ionako da sruše za nedelju dana. Zato mi se i sviđa.” Već drugu godinu zaredom, Nil i Lamar dele smeštaj van univerzitetskog grada. Kuća je bila stara, prostrana i dovoljno daleko od komšija, taman toliko da policiju niko ne pozove sve dok žurke ne budu potpuno van kontrole. U prvoj godini Haču nije bilo dozvoljeno da živi s njima pošto je bio član ragbi tima i morao je da živi u spavaonici za sportiste. Zavidio im je na slobodi i opuštenoj atmosferi kuće. „Prošlog proleća, kad je Majradžejn došla da spakuje Lamara, pogledala je unutra i skoro se momentalno onesvestila”, kikotao se Nil. „Da je moj stari nije uhvatio dok je padala, imali bismo sad konture njenog tela tamo na prednjem tremu. Znate ono, ko Pera Kojot što ostavi rupu kad tresne na zemlju?”


Uzeo je džoint iz ladice stola, upalio ga i dvaput povukao. Hač je žalosno odbio kad mu je Nil ponudio. „Bolje ne. Dona Di me namiriše na kilometar. Bolje da uzmem još jedno pivo.” Nil dodade džoint Lamaru, koji ga je istovremeno pušio i nervozno se i izazivački cerio Haču. Nil se vratio iz kuhinje i dao Haču još jedno pivo. „Ženica draga privezala te za kratku uzicu, a?” Nil uze nazad džoint i povuče. „Koja si ti budala, što si morao da se ženiš čim smo došli do ovog rasadnika za pice po imenu univerzitet?” „Nije tako loše”, progunđao je Hač. Nil postavi šaku iza uva. „Kakva je to buka, Lamare?” „Kakva buka?” „Pa zar ne čuješ? Meni se čini kao da neko vuče za sobom kuglu.” „Idi dođavola!” Hač iskapi i drugo pivo i zgužva aluminijumsku pikslu jednom rukom. „Ja bar mogu da ga stavim svako veče.” „Mogu i ja”, otegnuto će Nil, „ali ne moram da i' ženim.” Hač i Dona Di prvi sastanak imali su na maturskoj zabavi. Na neki način, on se osetio dužnim da je pozove. Delovalo je kao da to i ona očekuje, a oboje su znali zašto, mada o tome nikada nisu razmenili ni reč. Tokom leta koje je usledilo posle mature, kad god nije bio s Nilom i Lamarom, bio je s Donom Di. Haču se ona uvek donekle dopadala, ali postepeno mu se dopadala sve više. Nilovo podsmešljivo mišljenje o njoj bivalo je sve manje bitno svaki put kada bi je Hač iznova sreo. Mada nije bila lepotica, bila je duhovita i slatka i bilo je očigledno da mu je privržena. Nikad nije propuštala crkvu nedeljom, ali su mu već na drugom sastanku prsti dospeli pod njen grudnjak, do bradavica, a do trećeg mu je već stvar odrađivala rukom. Bila je njena ideja i da se prebace na zadnje sedište njegovog automobila posle proslave Četvrtog jula i vatrometa na plaži. „Ali nisam se setio... Hoću da kažem, Dona Di, nemam gumicu.” „Dobro, Hače. Želim te toliko jako da me uopšte nije briga.” On je to shvatio na sledeći način: ako njoj nije bitno što će izgubiti nevinost, ni on ne bi trebalo da se brine za kontrolu rađanja. I zar mu nije Nil jednom rekao da device ne mogu da zatrudne? Osim toga, bio je malo pijan i mnogo napaljen, a Dona Di toliko prokleto popustljiva da je požuda odnela pobedu nad zdravim razumom. Od tog trenutka uvek je nosio rezervne kondome, za slučaj da se njoj ponovo prohte. Kako se ispostavilo, trebali su mu na svakom sastanku.


„Krešeš li Donu Di?” pitao ga je Nil na Praznik rada, dok su skijali na vodi. „Ne”, slagao je Hač. „Ona je fina cura. Znaš to.” Nil ga je skeptično pogledao. „Ne mogu da podnesem da moj najbolji drug krije neku tajnu od mene. Ako joj se ne zavlačiš u gaćice, što onda provodiš toliko vremena s njom?” „Deluješ ljubomorno, Nile.” Lamar je želeo da ovo bude šaljivo. Ali Nilovo lice se smračilo od gneva. Nakon toga se samo spakovao i otišao kući. Pošto su i čamac i sva skijaška oprema pripadali njemu, Hač i Lamar nisu imali izbora nego da i sami skrate svoj praznik. Kad je Dona Di sva srećna obznanila da se nekako provukla, jedva ispunjavajući uslove za upis na univerzitet, on je ovu vest primio pomešanih osećanja. Želeo je da se viđa s njom na fakultetu i znao je da će mu nedostajati, ali Nil je imao velike planove za Lamara i njega. „Toliki lom ćemo da pravimo da ćemo se upisati u anale višeg obrazovanja”, obećavao je Nil pijano. „Ima da obalimo svaku junicu koja mrda.” Prvog semestra na koledžu Hač je nekako uspeo da ispoštuje svoj gusti raspored i zadrži poziciju odbrambenog igrača u ragbi timu, smiri Donu Di, redovno pohađa nastavu i sasvim ispuni Nilova očekivanja. Na terenu je radio ono što su mu govorili i prepuštao planiranje igre igračima iz navale. Pošto je s Donom Di pohađao nekoliko časova u prvoj godini, ona mu je radila sve pismene zadatke. Zauzvrat je očekivala ljubav i pažnju, koje joj je on drage volje poklanjao kad god nije bio previše iscrpljen. Posle subotnjih igara i čitave nedelju veče, učestvovao je u pijančenju koje kod Nila nikad nije prestajalo. Trave, cuge i riba bilo je uvek u izobilju. Upravo posle jednog od ovih razuzdanih vikenda dogodila se prva ozbiljna svađa između njega i Done Di. „Slučajno sam čula tri devojke koje su u biblioteci pričale o prošlonedeljnoj orgiji”, rekla mu je dok je cmizdrila u papirnu maramicu. „Ta plavuša sa šljivom na vratu pričala je svojim drugaricama kako se spetljala s riđokosim ragbistom, ali da je bila toliko pijana da ne može da se seti kako se zove. Znam da si to bio ti, Hače. Ti si jedini igrač na univerzitetu koji ima riđu kosu. Uvek si mi govorio da ništa ne radiš, samo popiješ nekoliko piva kada odeš kod Nila. Jesi li spavao s tom plavušom?” Skoro kao da je čuo Nila kako ga nagovara da je slaže kako bi je skinuo s grbače. Umesto toga, mrva brige i poštenja, naterala ga da je pokajnički pogleda u lice i prizna. „Izgleda da jesam, Dona Di. Ponekad se tamo stvari otrgnu kontroli.” Dona Di je klonula jecajući, zbog čega se Hač prepao i osetio krajnje


bespomoćno. Zagrlio ju je od nelagode. „Izvini, dušo. Ništa mi to nije značilo. S drugom devojkom nije isto kao s tobom. Tebe... tebe volim.” Jedva je mogao da poveruje šta je izrekao, ali zato ga je Dona Di savršeno čula. Podigla je glavu i pogledala ga plačnim očima. „Stvarno, Hače? Stvarno me voliš?” Hač je samog sebe prevario ovim što je rekao. Pre nego što je uspeo da se izvuče, već su razgovarali o vereničkom prstenu za Dan zaljubljenih i o crkvenim zvonima u junu. Kada su se vratili kući u Palmeto, da obaveste roditelje o svojim planovima, Fric mu je u razgovoru nasamo saopštio svoju zabrinutost. „Premlad si da bi se ženio, sine”, rekao je. „Znam, ćale, ali ona to stvarno želi.” „A da li ti želiš?” „Pa naravno. Mislim, nadam se. Hoću reći, valjda.” „Da li se ženiš njome zato što je voliš?” „Naravno. Zašto bih inače?” Razmenili su poglede nelagode. Fric je rezignirano uzdahnuo. „Pa, ako si siguran da je to ono što želiš.” Venčali su se druge nedelje juna. Tri dana pre venčanja Dona Di i Hač sedeli su u dnevnoj sobi njenih roditelja i otvarali poklone koje su dobili. Spustila je sa strane komplet noževa za meso koji samo što je otvorila i sačuvala mašnu na vešalici koja je već bila puna sličnih traka. „Hače?” „Mhm?” Trpao je u sebe sendvič sa salamom koji mu je gospođa Monro napravila. „Moram nešto da te pitam?” „Hajde.” Dona Di je veoma pažljivo vezivala novu mašnu za vešalicu, upražnjavajući ono što je započela s prvim poklonima za venčanje. „Sve bi trebalo da bude izneto na videlo pre nego što se dvoje venčaju, je li tako?” Hač je s vrhova prstiju lizao so koja se zadržala od pomfrita. „Tako je.” „E pa, radi se o onoj noći kada ste odveli Džejd na kanal.” Hač se smrznuo, držeći prste još uvek na usnama. Lagano je spustio ruku i okrenuo se prema Doni Di, ali ju je vrlo nerado pogledao pravo u oči. Njegova istaknuta Adamova jabučica pomerila se gore-dole kad je progutao knedlu. „Da, šta je s tim?”


„Ono što je ona rekla nije bilo istina, zar ne? Niste je zaista silovali?” Dona Di okrenu lice prema njemu. Hač je razmišljao da li da joj kaže istinu ili ono što je želela da čuje. Morao je da prizna ili da ju je silovao ili da je želeo da bude s njenom najboljom prijateljicom. Bila je to situacija u kojoj nikako nije mogao da pobedi. „Naravno da je nismo silovali”, promrmljao je. „Poznaje nas. Kako bi to moglo biti silovanje?” „Zar nije pokušala da vas zaustavi?” Njegova široka ramena podigla su se i spustila s nekom težinom. „Ona je, ovaj... znaš kako neke cure vole da kažu da neće kad u stvari hoće?” Dona Di okrenu glavu. „Da li si je želeo, Hače? Mislim, sigurno si želeo da uradiš to s njom inače ne bi mogao da ti se digne.” Nervozno je pomerao stopala po tepihu u dnevnoj sobi. „Nije bilo tako, Dona Di. Kunem ti se bogom. Bilo je... bilo je jako čudno. Jebiga, ne znam kako to da ti objasnim.” Nervoznim gestom, široko je raširio ruke, dlanovima nagore. „Nisam odjednom odlučio da pojebem Džejd, kapiraš?” „Dobro.” Dona Di kolebljivo uzdahnu i lagano ispusti vazduh. „Uvek sam sumnjala da je lagala da ste je primorali. Eto, baš je bila ubedljiva, niste mogli da se uzdržite, je li tako? Pa ljudsko si biće. Muškarac. Čovek može da izdrži samo donekle.” Nije se obazirao na njeno treptanje, dok se ona nije obazirala na graške znoja iznad njegove usne. Oboje nisu bili iskreni, ali zbog mirne savesti bilo je neophodno da nastave da se zavaravaju, kao i sebe same. Na samom venčanju, Nil se primakao Haču i prošaputao: „Najtoplije preporučujem deverušu.” „To je rođaka Done Di.” „Baš me briga čija je rođaka, jebe se kao zečica.” Nil ga munu u rebra. „Pomisli samo kako možeš da se zabaviš na porodičnim okupljanjima.” „Ti si lud!”, procedio je Hač, otresavši druželjubivu ruku kojom ga je Nil zagrlio. „Hej, druže moj! Hoće li ti ovaj brak malo pomrsiti konce? Stvarno ne bih voleo da se to desi.” U tom trenutku, Hač je odlučio da bude veran svojoj supruzi. Bez obzira na to kako su zataškavali prošlost kako bi bila prihvatljiva njihovim savestima, Dona Di je slagala da ga oslobodi optužbe za silovanje. Njena ljubomora prema Džejd bila je opravdana, mada oboje to nisu želeli da priznaju. Bili su vezani zajedničkim grehom


koji nije želeo da usložnjava tako što će biti neverni suprug. Uzevši u obzir sve teškoće koje su napravili Džejd, vernost uopšte nije bila preskupa cena. Odmah nakon medenog meseca na Hilton Hed Ajlandu, Hač se zaposlio u kancelariji svog tate šerifa sve dok nije došlo vreme da se javi na timske treninge. Dona Di je jedva čekala da se skući na Kolumbiji. Po njegovom mišljenju, njen kućevni instinkt bio je ipak previše jak. Prošle noći, dok su raspakivali krhki porcelan u prostoriji sa zidovima od šljake, saopštila mu je kako planira da smanji broj časova koje pohađa. „Uštedećemo novac koji trošimo na moje obrazovanje. Kakogod, i nisam neka mudrica, Hače. Šta ću ja s književnošću i biologijom? O tome već znam sve što mi treba, šta kažeš?” Ispružila se i vragolasto stisnula njegova jaja. „Još uvek uzimaš pilule, je li?” „Naravno. Zašto?” Primetio je da ga nije pogledala u oči dok je odgovarala na njegovo pitanje. „Zato što je poslednje što nam sad treba dete o kome bi morali da brinemo.” „Znam to, ludo.” „Obećao sam matorcima da neću napustiti školovanje ako se venčamo. Kursevi koje pohađam ove godine su baš teški. Trener me jaše što se ne trudim dovoljno. Ne mogu sada da se prihvatim još nekih obaveza.” Ostavila je to što je radila, zagrlila ga i lagano poljubila. „Nakon svega što sam za tebe uradila, zar još uvek ne shvataš da mi je tvoja sreća na prvom mestu?” I eto ga opet - suptilni podsetnik da je poturila svoj vrat za njega kada mu je to očajnički trebalo. Da li će ta tajna krivica biti cena koju će neprekidno plaćati do kraja života? Ta užasna pomisao mučila ga je čitave noći i dovela ga na Nilova vrata istog popodneva. To što je bio s Nilom i Lamarom bilo je kao da se vraćao na mesto zločina. Imao je isti osećaj kao da čačka bolni zub. Što je više to radio, to mu je više smetalo. Problem je bio u tome što nije mogao da se zaustavi. „I, kako je Dona Di?”, pitao ga je Lamar. „Nisam je video od vašeg venčanja.” Marihuana je smekšala Lamara. Zavalio se u fotelji, prebacivši mršavu nogu preko naslona za ruke. „Dobro je. Pozdravila vas je.” Nil izvadi neotvorenu flašu dzeka danijelsa i odvrnu čep, a onda, potegnu pravo iz flaše. „Rekao si Doni Di da dolaziš ovamo?” „Naravno.” „I ona ti veruje?”, graknuo je Nil. „Još je gluplja nego što sam mislio.”


Hač se razjari. Skočio je veoma žustro. „Nije baš toliko glupa. Kaže da ste puni govana i ja počinjem da verujem da je u pravu.” Krenuo je prema vratima. Nil se iskobelja iz fotelje i stade ispred Hača, preprečivši mu put. „Nemoj da odeš ljut”, umirujuće je rekao. „Samo sam se zavitlavao. Ostani još malo. Nekoliko cura iz sestrinstva obećalo je da će doći i pomoći nam da malo sredimo gajbu. A to i nije jedino što žele da sređuju”, dodao je uz cerenje. „Lamar i ja nećemo moći da izađemo sami s njima na kraj.” „Ne, hvala”, zlovoljno kaza Hač. „Idem kod žene.” Pokušao je da obiđe Nila, ali i pored pića i gandže, Nil je i dalje bio okretan i pod punom kontrolom nad svojim čulima. „Čoveče, hoćeš li ikada uspeti da je otkačiš?” Hač se zaledi. „Otkačim?” „Nemoj se praviti lud. Mislim na dug koji imamo prema Doni Di zbog onog što je učinila za nas.” Hač uputi Lamaru kratak pogled ispunjen krivicom, ali Lamar okrenu glavu. „Ne znam o čemu pričaš.” „Đavola ne znaš”, kaza Nil, zlobno se nasmejavši. „Pokušavaš da se odužiš Doni Di što ti je guzicu spasla zatvora lažući. Prvo si je pojebao. A onda si je venčao. I sada igraš njenu kako ona svira.” „Zaveži!” „Stvarno bi mogla da ti zarije svoje kandže kada bi znala koliko si uživao s njenom najboljom drugaricom. Zar nije tako, Lamare?”, pitao je, pogledavši drugog momka, kom je bilo neopisivo neprijatno. „Ti i ja smo se dobro proveli, ali verujem da je ovde prisutni Hač mislio da je Džejdina pećina samo njegova.” Hač primače lice na svega par centimetara od Nilovog. „Ti si bolesni kučkin sin, Nile! Ne želim više ništa da imam s tobom!” Gurnuo je Nila u stranu i izjurio na vrata. Lamar ga je pozvao: „Hej, Hače! Nil nije tako mislio! Ostani!” Hač je nastavio da korača ne osvrćući se. „Vratićeš se ti!”, dovikivao je Nil kroz komarnik. „Znaš ti kod koga su svi slatkiši! Kad više ne budeš mogao da izdržiš, vratićeš se!” Ubrzo nakon što je Hač izjurio iz kuće, Lamar se vratio u svoju sobu, ostavivši Nila da mahnito i prazno bunca. Nil nije često gubio živce, ali kada bi ovako poludeo, Lamar ga se plašio. Nije znao čega se više plaši - Nilovih izliva gneva ili njegovog zlokobnog ćutanja. Dok se Nil umirio i stišao, gnev je tinjao u njemu poput sumpora u


dubinama pakla, a srdžba je mogla skoro da se nanjuši. I sam Lamar je mrzeo što živi u toj kući, ali manjkalo mu je hrabrosti da to saopšti Nilu i iseli se. Preko letnjeg raspusta razmišljao je o tome. Želeo je da ga majka zamoli da promeni univerzitet ili mu predloži da ostane kod kuće pre nego što nastavi obrazovanje. Želeo je da se nešto dogodi - bilo šta - što bi mu omogućilo da ne živi pod Nilovom dominacijom bar godinu dana. Ali ništa se nije dogodilo, a on nikada nije prikupio hrabrosti da kaže Nilu da želi da živi negde drugde. Nevoljno je preselio stvari iz Palmeta nazad u staru kuću koju su iznajmili za drugu godinu. Kutije i koferi još su bili naređani duž zidova sobe i čekali da budu raspakovani. U nedostatku inicijative, legao je na krevet i pokrio oči podlakticom. Pošto je Hač otišao, Lamar nije gajio ni najmanju nadu da će pobeći Nilu. Ako bi rekao Nilu da želi negde drugde da živi, niko ne zna šta bi ovaj uradio. Tako da je, kako se činilo, bio zatočen ovde. Bila je to dvadesetčetvoročasovna žurka. Nil je bio okružen ljudima koji su tvrdili da im je on najbolji drug. Lamar je odavno shvatio da oni mnogo više vole ono što im on obezbeduje nego njega. Isto tako je sumnjao da se nekolicina plaši da ga uvredi, baš kao i on sam, i da su samo iz straha prihvatali njegove pozive. Vrata kuće uvek su bila otvorena nepoznatim ljudima u potrazi za seksom, pićem i slabim drogama. Neprekidan protok studenata u potrazi za zadovoljstvima činio je da Lamar ima veoma malo privatnosti. Čak i kada se povlačio u svoju sobu i zatvarao vrata, neko je uvek upadao u potrazi za kupatilom ili praznom sobom za parenje. I od same pomisli na predstojeće devetomesečno terevenčenje hvatao ga je umor. Nil je bio ljubomoran na bilo šta što je umanjivalo njegovu tiraniju nad prijateljima. Zahtevao je apsolutnu lojalnost i neprekidnu dostupnost. Zato je danas i napao Hača. Nil je, u stvari, bio ljubomoran na Donu Di što dobija veći deo Hačovog vremena. Daleko je otišao pomenuvši epizodu s Džejd. Njih trojica nisu želela da priznaju da se ona ikada zbila. Čak i kada se Gari Parker obesio, a Džejd i njena majka otišle iz Palmeta, odbijali su da povežu ove događaje s onim što se odigrao pored kanala te hladne i žalosne večeri. Međutim, koliko god se trudili da to izbegnu u svojim razgovorima, tema je nekako uvek pronalazila put i izbijala na površinu. Kada bolje razmisli o tome, Nil je uglavnom bio taj koji ju je prvi spominjao. Da li je Nil zapravo vešto manipulisao incidentom, za šta je optuživao Donu Di? Podsticao je njihovo sećanje na njega kad god bi nešto želeo. Podsećanje ih je primoravalo da se ponašaju kako on zapoveda. Ali još koliko dugo? - pitao se Lamar. Do kraja života? Misao ga je prožela do kostiju. Poslednje što mu treba jeste da bude nepresušni izvor Nilove poruge. Ne daj bože da Nil ikada sazna da se zaljubio.


Pored nevoljnosti da živi s Nilom još čitave dve godine, nesrećnim ga je činilo i to što se odvojio od novopronadene ljubavi, profesora engleskog u osmom razredu Palmetske niže srednje škole. Slučajno su se upoznali u bioskopu. Njihov prvi sastanak nije bio romantičniji od odlaska na kafu posle filma, pa ipak, razgovarali su do duboko u noć. Ostatak leta viđali su se skoro svako veče. Jedne večeri, nakon vožnje duž obale, Lamar je uz oklevanje priznao: „Ne mogu da te vodim kući. Živim s majkom.” „I ja bih voleo da budem sam s tobom.” Dogovorili su se da se tajno sastanu u jednom motelu. Tamo je, posle silovanja Džejd Speri, Lamar zaista izgubio svoju nevinost. Pošto su njegovi prijatelji pogrešno mislili da on već godinama upražnjava seks, nije mogao da uništi taj mit i nekome se poveri o najlepšoj noći u svom životu. Bio je minuciozno diskretan, što nije bila mala stvar kada se živi s Majradžejn. Njoj nije bilo bitno što Lamar već godinu dana živi odvojeno od kuće; želela je da zna gde se on nalazi svakog minuta. Neki blagonakloni anđeo sprečio je da ona čuje za incident s Džejn Speri. Majradžejn je bila prva koja je osudila Džejn kada je Gari izvršio samoubistvo. Znajući razmere te nepravde, Lamar se borio sa savešću nad tim da li da majci objasni bar neke pojedinosti. Međutim, uložio je samo simboličan napor i sve je mudro držao za sebe. Do današnjeg dana nije mogao da poveruje da je imao toliku sreću da za tu neprijatnost prođe potpuno nekažnjeno. Osećajući se kao da živi od pozajmljenog vremena, bio je posebno oprezan da mu majka ne sazna za novu ljubav. Sada je imao dva greha na savesti. Čovek nikada ne može da se oslobodi svojih greha. Lamar je plaćao za svoja tajna nedela tako što je bio osuđen na još godinu dana Nilove tiranije. Naterao se da ustane i pripremi se za veče. Stvarno bi trebalo da se raspakuje pre nego što dođu devojke iz sestrinstva. Inače će mu rasturiti stvari pa neće znati gde da ih traži. Pošto je Nil to očekivao, malo će se naduvati, malo napiti i verovatno će dovesti neku od njih u svoju sobu zbog seksa. Nedavno je usvojio filozofiju života po kojoj, kako bi se preživelo u surovom svetu, svako radi ono šta mora, čak i da mu se to ne sviđa.


13. Morgantaun, Južna Karolina, 1977-1981.

„Čoveče! Kakvo sranje od ispita, a, šta kažeš?” Džejd se nasmešila kolegi koji je išao u korak s njom dok je izlazila iz zgrade gde su izučavali prirodne nauke. „Taj ispit definitivno je bio sranje.” Zvona sa tornja odzvonila su četiri. Drveće je bacalo duge i uske senke na travnjak, a živahno jesenje lišće tumbalo se na prohladnom brzom vetru. „Biologija mi nikad nije išla od ruke. Hej, kad smo već tu, ja sam Henk Arnet.” „Drago mi je, Henk. Džejd Speri.” „Ćao, Džejd.” Razoružavajuće se nasmejao. „I, šta misliš, jesi li položila?” „Ja imam stipendiju. Ne mogu samo da prođem. Moram i da održim prosek.” On zviznu. „Uf, to je teško.” „Ako ti prirodne nauke nisu jača strana, šta jeste?” nastavila je da ćaska. „Umetnost. Mone uvek, Marija Kiri nikad. Misliš li da je Pikaso znao, ili čak mario, za to kako se razmnožava paramecijum?” Džejd se nasmeja. „Meni je glavni predmet ekonomija.” „Hmm.” Podigao je obrve kao da je impresioniran. „S licem kao što je tvoje, pre bih rekao muzika. Možda čak i književnost.” „Jok, marketing i menadžment.” „Fijuu, instinkti su mi baš omanuli. Ni u snu te ne vidim kao buduću tajkunku.” Ona to primi kao kompliment. „Dobro, ovde skrećem.” Zaustavili su se na raskrsnici dve popločane staze. „Bilo mi je drago, Henk.” „Aha, i meni. Slušaj, hteo sam da odem na kafu. Šta misliš o tome?” „Sjajno zvuči, ali moram na posao.” „Gde radiš?” „Stvarno moram da žurim, Henk. Ćao!” Pre nego što je uspeo da je zadrži, okrenula se i otrčala prema parkingu.


Henk Arnet ju je gledao dok nije nestala s vidika. Bio je pitome naravi, visok i vitak, i imao je težak južnjački naglasak. Ramena su mu bila široka i koščata, a njegova gusta i talasasta crvenkastosmeđa kosa vezana u rep. Prijatno lice nije bilo od one filmske lepote, ali blesak u smeđim očima davao mu je privlačnost. Oblačio se uglavnom na buvljaku, ali je on tu odeću nosio poletno, ne delujući nimalo feminizirano. Jedna od njegovih vrlina bila je istrajnost. Uz dobar smisao za humor, nalazio je da su nedostaci života više zabavni nego iritirajući. Džejd je sve ovo otkrila tokom prve godine na Danderu. Nakon njihovog prvog susreta, Henk je uobičajio da je prati s časa biologije do auta. Pošto joj je to bio poslednji čas za taj dan pre odlaska na posao, uvek je imala dobar razlog da odbije njegove pozive za kafu. I pored toga što joj se veoma dopadao, obeshrabrivala je njegove suptilne ponude da se viđaju.

Kao što je prodekan Mič Heron predvideo, gospođica Doroti Dejvis nije bila poslodavac s kojim je bilo lako raditi. Usedelica, i baš zbog toga previše ponosna, bila je veoma zahtevna i sitničava. Njena radnja mogla je da opremi žene odećom od rođenja do sahrane. Gospođica Doroti bila je lično upoznata sa svakim bogovetnim komadom robe u radnji i mogla je napamet da ispljune stanje skoro svega. Njeni radnici su je se smrtno bojali. Džejdina efikasnost i marljivost osvojili su gospođicu Doroti. Volela ju je zato što je „razumna mlada osoba, za razliku od većine”. Džejd je vreme u radnji koristila pametno, učeći sve što može o izradi i prodaju odeće i ostalih tekstilnih proizvoda i svakodnevnom vođenju posla. Kako bi nepovratno naškodila Pačetovima, shvatila je da će morati da ih napadne na ekonomskom frontu. Želela je da uskrati Pačetovima ono što im je najvažnije novac i uticaj koji dolazi s njim. Želela je da trajno obogalji njihovu mašinu moći. Krajnji cilj bio je da u Palmetu izazove ekonomski prevrat, koji će doprineti zajednici i svrgnuti monarhiju Pačetovih. Nije gajila iluzije da će to biti lako. Moraće da bude pametna, dovitljiva i da stekne mnogo više moći od njih, pre nego što sve to pokuša. Od tog trenutka, sve što je činila bio je deo priprema za povratak i njihovo svrgavanje. Svakog jutra budila se razmišljajući o tome i zaspivala beleške, s ukusom pobede koja je bila još godinama daleko. Da nije bilo Nila, ne bi bilo ni silovanja. On i njegov otac bili su centralne mete. Nije nameravala da Hača, Donu Di i Lamara pusti tek tako, ali oni će pasti kao posledica uništenja Pačetovih. Pod lažnim imenom pretplatila se na dnevne novine Palmeto post, koje su joj


stizale u poštanski fah u univerzitetskom gradu. Novine su joj pomagale da bude u toku s lokalnim vestima. Preko leta je pročitala objavu o udaji Done Di za Hača. Džejd se pitala da li je imala sve tri deveruše u ružičastom, kao što je oduvek želela. Novine nije nosila u dom Heronovih zbog straha da će otkriti da je ona persona non grata u svom rodnom gradu. Mičova rodbina tamo izgleda da je stvarno bila „dalja”, jer nije imao nikakvog kontakta s njima - nije bilo ni poziva ni poseta, pa čak ni rođendanskih čestitki. Tema se nikada više nije ponovila, ali prošli su meseci pre nego što je Džejd uspela da se oslobodi straha od tog otkrića. Par je zaista počeo mnogo da znači i njoj i Grejamu, i nije želela da bilo šta poremeti njihov odnos. Naplaćivali su joj samo pedeset dolara za smeštaj i hranu, a i na to su pristali samo da bi ona sačuvala svoj ponos. Gospođica Doroti joj je davala deset procenata popusta na odeću. Ali oblačenje Grejama, koji je brzo rastao, i dalje je bilo skupo, kao i pedijatrijski pregledi i vakcinisanja. Svaki peni bio je bitan. Pošto nije smela da dozvoli da bilo šta ugrozi njen posao, nije joj bilo drago kada se jednog poslepodneva Henk Arnet neočekivano pojavio u ostavi gospođice Doroti. Džejd je kao oparena poskočila s kutije somotskih kućnih haljina koje je sortirala. „Šta tražiš tu? Molim te, idi! Izgubiću posao!” „Ne boj se, Džejd. Stara dama te neće otpustiti. Rekao sam joj da ti nosim hitnu poruku od tvog gazde.” „Doktora Herona? Kakvu poruku?” Henkovo lice naboralo se na desetak mesta kada se nasmešio. „Živiš s dekanom Heronom?! Vidi ti to!” Počešao se po glavi. „Nikad se ne bih setio da pogledam u smeštaj na fakultetu. Pročešljao sam sve spavaone i sestrinske kuće.” „Od svih prljavih i trulih trikova...” Uvek je izbegavala da pruži direktan odgovor na njegovo navođenje da mu kaže gde živi. Ovog puta ju je nadmudrio, ali bilo je nemoguće ostati ljut na Henka. „Dobro, pošto si dobio ono što si tražio, molim te, idi. Ne mogu da priuštim sebi da izgubim ovaj posao.” „Otići ću mirno, pod jednim uslovom.” „Nema nikakvih uslova.” „Kako hoćeš.” Seo je na ivicu stola gospođice Doroti i smotao jednu jabuku iz korpe s voćem, koje je gospođica Doroti posvećeno jela zbog biljnih vlakana. Džejd baci zabrinut pogled prema vratima ostave, očekujući svoju poslodavku da uleti s već potpisanim otkazom u rukama. „Koji uslov?”, prošaputala je. „Sutra, pre časa biologije, moraš na kafu sa mnom. I nemoj da mi kažeš da imaš


neki drugi čas, zato što sam te video kako učiš u biblioteci za vreme tog časa.” „Gospođice Speri?” Glas gospođice Doroti trgnuo je Džejd i ona je prihvatila njegov poziv i oterala ga zajedno s jabukom koju je sakrio pod jaknu. Dok je izlazio, pozdravio je gospođicu Doroti odsečnim vojničkim pozdravom. Njene uske nozdrve podrhtavale su od besa. „Ko je ovaj drski mladić?” Džejd odmuca neko prihvatljivo objašnjenje, ali u sebi se smejala razmišljajući koliko je Henk Arnet stvarno drzak. Sledećeg dana otišli su na kafu i to im je postala navika. Zvao ju je na sastanke za večeru, u bioskop i na koncerte, ali na svoje razočaranje, ona je uvek odbijala. I drugi mladići s univerziteta su je proganjali, ali ona je glatko odbijala njihovo udvaranje. Samo joj je Henk prišao na prijateljski, neagresivan i neseksualan način, jedini koja je mogla da podnese. Jednog sunčanog poslepodneva, pred kraj božićnog raspusta, Džejd se igrala s Grejamom u zadnjem dvorištu kada ju je Keti pozvala. „Stiglo ti je društvo.” Henk je u skokovima prešao preko dvorišta i spustio se na travu pored nje. „Ćao! Kasnim nekoliko dana s ovim, ali srećan Božić i srećna Nova godina.” „I tebi takođe.” „Je li Deda Mraz bio dobar prema tebi?” „I previše”, odgovorila je, setivši se Heronove neprijatne darežljivosti, kojoj nije mogla da uzvrati. „Ranije si se vratio iz Vinston-Sejlema.” Slegnuo je ramenima. „Nisam imao šta da radim kod kuće osim da jedem. Mama je rekla da sam smršao i sva se dala na to da me izleči. Podsetio sam je da sam oduvek bio mršav, ali kljukala me je i pored toga - možda više neću ni jesti do Uskrsa. Džejd, ko je ovaj malac?” Rečenice su tekle jedna za drugom, ali naglo je prestao nakon što je postavio ovo pitanje. Izvivši glavu na jednu stranu, upitno ju je pogledao, pomalo kao kuče koje gleda u svog vlasnika dok mu ovaj nešto govori. „Ovo je moj sin. Zove se Grejam. Kaži Henku ćao, Grejame.” Grejam se dogegao preko trave do Henka i pljesnuo ga po nosu. „Hej!” Podigao je obe pesnice, kao da se sprema na boks s detetom, a onda ga veoma nežno udario u stomačić. Grejam se nasmejao. „Nisam udata, a nisam nikad ni bila udata, Henk.”


„Nisam te pitao.” „Ali si želeo.” „Da li ti je njegov otac bitan?” „Što se mene tiče, Grejam nema oca.” Henk joj se ljupko nasmeši i pade na travu, povukavši dete sa sobom. Grejamu se sviđala gruba igra. Njegov zvonak smeh dozva Keti na zadnja vrata, da vidi šta se to događa. Pozvala je Henka da ostane na večeri.

„Nedostajaćeš mi do ludila.” Henk je tugaljivo gledao kroz vetrobran svog automobila. Bio je pljusak - jak i neumoran prolećni pljusak. „Kad moja mama ne bi paničila, mogao sam ostati i pohađati letnji kurs.” „Ne možeš to, Henk. A posebno ne zbog mene.” Džejd je sedela na suvozačevom mestu njegovog folksvagena, koji je ofarbao da liči na bubamaru. Okrenuo je glavu i pogledao je. „Džejd, sve što radim, radim zbog tebe. Zar to nisi već ukapirala?” Ona spusti pogled. „Pre nekoliko meseci sam ti rekla da ćemo biti samo prijatelji. I to je sve. Tačno se sećam tog razgovora. Dogodio se odmah nakon što si se vratio s božićnog raspusta. Učili smo za biologiju...” „Sećam se, sećam se”, rekao je zlovoljno. „Nemoj mene da kriviš ako si sada razočaran. Bila sam iskrena prema tebi od samog početka.” Uhvatila se za ručku vrata, ali on je ščepao za ruku. „Nisi bila iskrena, Džejd. Rekla si mi da je sve što želiš prijateljstvo, ali mi nisi rekla zašto. Mogu samo da nagađam da razlog ima veze s Grejamom.” Ona je tvrdoglavo odmahnula glavom. „Slušaj, Džejd, lud sam za tim klincem. Nije mi uopšte bitno ko mu je otac, voleo bih da mu budem ćalac.” „Molim te, Henk, nemoj”, prostenjala je. „Nemoj više ništa da govoriš. Ne mogu da ti uzvratim osećanja.” „Kako znaš?” „Znam.” „Zašto, Džejd? Reci mi. Znam da ti se sviđam.” „Mnogo mi se sviđaš.”


„Ali... Šta?” Ona okrenu glavu, odbijajući da odgovori. „Džejd.” Henk uhvati njeno lice svojim dugim vitkim šakama. „Neki prokletnik te je povredio. Slomio ti je srce. Dozvoli mi da ti to nadoknadim, važi? Toliko te volim, mogu da ti nadoknadim svako loše iskustvo koje si pretrpela.” Ona se ugrizla za donju usnu i odmahnula glavom koliko su joj njegove šake dozvoljavale. „Toliko si lepa, Džejd. Bože, volim te.” Spustio je glavu prema njoj i prvi put je tada poljubio. Usne su mu bile meke i nežne. Nisu predstavljale nikakvu pretnju, pa ipak, Džejdino srce poče snažno da lupa. Od šoka i straha se ukočila. On ju je ljubio po licu, blago prešavši usnama preko njenih kapaka i jagodica, mrmljajući koliko je lepa i poželjna, i koliko luđački želi da vodi ljubav s njom. Na kraju se vratio na njene usne. Džejd nekoliko puta brzo i kratko udahnu, a onda prestade da diše kada je još jače utisnuo svoje usne pokušavajući da rastvori njene. I dalje skamenjena, nije mogla da ga odgurne. Pogrešno protumačivši, on to shvati kao ohrabrujući znak. Iskrivio je glavu na stranu i trljao svoje usne uz njene, rastvorivši ih. Džejdino telo se još jače steglo. Henk skloni ruke s njenog lica i spusti ih na ramena, gde je, prstima je masirajući, pokušao da je opusti. Zatim je uzeo jednu njenu ruku i pritisnuo je sebi na grudi. Drugu je spustio na svoju butinu. Disanje mu se produbilo i postalo nepravilno. Ispuštao je kratke, čeznutljive zvuke duboko iz grla. Međutim, ispoljio je izvanrednu samodisciplinu dok je pokušavao da produbi poljubac i privoli je na nekakav odgovor. Ali Džejd ustuknu. Henk je i dalje bio nežno uporan. Jezik mu nije bio nametljiv i previše uporan, ali u trenutku kad joj je dospeo u usta, Džejd poče da cvili od gađenja i straha. Nije se sećala strasne nežnosti Garijevih poljubaca, već samo onih prisilnih tokom silovanja. Stavila je šake na Henkova ramena. Pogrešno protumačivši ovo, on je obgrli rukama i zagrli snažno dok ju je pritiskao na vrata i naslanjao se na nju. „Ne!” Džejd ga odgurnu, mlateći glavom levo-desno, moleći ga da prestane da je povređuje. Ispuštala je opore i mučne jecaje. „Stani! Molim te, nemoj! O, bože!” „Džejd?” Smrtno uplašen, Henk je pokušao da je zagrli, ali ona se sklupčala pored vrata. „Džejd”, prošaputao je, glasom zbunjenim i uplašenim, „izvini! Neću te povrediti! Džejd!”


Prstima ju je milovao po kosi dok se nije smirila. Na kraju, podigla je glavu i pogledala ga razrogačenim i uplašenim očima. „Rekla sam ti. Ne mogu.” „U redu je, Džejd.” Bila je uporna u nastojanju da on shvati šta mu govori. „Ne mogu da budem s tobom na taj način. Ne mogu da budem ni s jednim čovekom. Nikada. Nemoj očekivati tako nešto. Nemoj gubiti vreme u pokušavanju.” Oči su mu izgubile iskru, ali ne i blagost. Nasmešio se i slegao ramenima samoosuđujuće. „To je moje vreme. Gubiću ga onako kako mi se sviđa.” Otpratio ju je do ulaznih vrata i poslednji put je pozdravio, obećavši joj da će pisati najmanje jednom nedeljno preko leta. Nakon što je ušla, Džejd se naslonila na vrata i sklopila oči. „Džejd, da li biste ti i Henk želeli malo kolača i kafe?” Keti je kročila u predvorje iz zadnjeg dela kuće, momentalno se zaustavivši kada je videla turoban izraz na Džejdinom licu. „Henk nije sa mnom, Keti. Rekao mi je da vas oboje pozdravim i da se raduje ponovnom susretu na jesen.” „Ah, mislila sam da će ući malo.” „Neće. Kako je Grejam? Je li pravio problem za spavanje? Bolje da odem i pogledam šta radi?” Dok je Džejd prolazila pored nje, Keti ispruži ruku i uhvati je. „Šta nije u redu, Džejd? Da li si se uznemirila jer Henk odlazi preko leta? Ili ste se nešto sporečkali?” Džejd se skljokala na treći stepenik i pokrila lice rukama, smejući se neveselo iza njih. „O, bože, volela bih da je nešto tako jednostavno.” Keti sede na stepenik ispod nje, skloni joj ruke s lica i pogleda je s majčinskom zabrinutošću. „Šta nije u redu, Džejd? Možeš li da pričaš o tome?” „Gde je Henk? Šta se događa?” upita Mič kad im se pridružio. Na sebi je imao letnji ogrtač preko pidžame. Keti je, Džejd tada primeti, takođe bila obučena za krevet i imala je nekoliko papilotni u kosi. Čekali su je. Heronovi su joj bili poput roditelja. Ronald Speri bio je tek nešto više od medalje u kutiji, fotografija i jedno toplo, ali udaljeno sećanje. Džejdje nekoliko puta pokušala da pronađe majku, ali nije imala uspeha. Velta je dobro sakrila svoje tragove - ili ih je Harvi sakrio za nju. Bilo je očigledno da je oprala ruke od Džejd i Grejama. Prekid odnosa s majkom skoro joj je slomio srce, ali nekako je to prihvatila i nadala se da je Velta pronašla svoju sreću. Džejd svakako jeste. Od dana kada su Heronovi insistirali da se ona i Grejam usele kod njih, tretirali su je kao svoju kćerku, mada su zahtevali i da ih zove po


imenu. Grejamova verzija „Keti” bila je nešto poput „Kef”. A Miča je zvao „papa”. Dani su se pretvorili u nedelje, a nedelje u mesece, i nije prošlo mnogo a Džejd više nije mogla da zamisli svoj život bez Keti i Miča. Ona i Grejam bili su u velikoj i udobnoj sobi na drugom spratu. Keti im je pripremala predivne obroke. Prelepa kuća, isprva samo pribežište, postala im je dom. Keti je nosila Grejamove slike u novčaniku i hvalila se njegovim uspesima poput prave babe. Poštovali su Džejdinu privatnost i nikad je nisu pitali za detetovog oca, mada je bila sigurna da ih to zanima. Svaka neprijatna situacija koja bi proistekla iz upoznavanja Džejd i Grejama s nekim prijateljima, ili je strpljivo ignorisana ili je spretno zaobiđena taktičnošću Keti Heron. Džejd im je bila zahvalna za ono što su činili, iako nije mogla da im se oduži, ali se nadala da će im zajedno s Grejamom vratiti bar malo sreće koju dobijaju. Bez velikodušnosti Heronovih, njen život imao bi sasvim drugačiji obrt. Ne samo što bi izgubila priliku da pohađa koledž, već, što je mnogo bitnije, ne bi imala ni njihovu ljubav, prihvatanje i saosećajnost. Sada je, sevši u nisku stolicu pored stočića u predvorju, Mič rekao: „Hoćete li mi vi, dame, reći šta se događa?” „Nešto se dogodilo između Henka i Džejd večeras.” Džejd se bledo nasmeši. „Nije, Keti. Ništa se večeras nije dogodilo medu nama. Nikad i neće. U tome i jeste problem.” Duboko je uzdahnula. „Nažalost, Henk se zaljubio u mene.” „A ti ne osećaš isto prema njemu?” nežno upita Keti. „Volim ga silno, ali kao prijatelja.” „Težak je udarac za zaljubljenog momka kad shvati da će biti samo prijatelj”, kaza Mič. „Znam”, neveselo kaza Džejd. „Pokušala sam da mu kažem još pre nekoliko meseci da nema nade. Ohrabrivala sam ga da se viđa s drugim devojkama. Znala sam da ću ga povrediti ako bude nastavio da se viđa sa mnom, ali nije hteo da me sluša. I najgore se dogodilo, i slama mi srce.” „Jesi li sigurna da ga na kraju nećeš zavoleti?” s nadom upita Keti. „On je tako opušten mladić, i tako očaran tobom. Možda nakon što se razdvojite ovog leta...” Ali Džejd je već odmahivala glavom. „Ja se neću zaljubiti u njega - neću se zaljubiti ni u koga.” Zabrinuta lica odražavala su njihova osećanja. Bilo bi neverovatno olakšanje kada bi se rasteretila i rekla im čitavu istinu. Ali nije želela da saznaju za silovanje. Shvatila je da žrtve napada ostaju žrtve čitavog života. Čak i kada su potpuno nevine,


kao što je to bila ona, zauvek ih gledaju ljubopitljivo i sumnjičavo, kao da nose neki žig. Živela je u strahu da Heronovi ne saznaju za nju. Verovatno je ne bi osudili, ali nije želela da rizikuje. Svaki put kada bi poželela da im se poveri, trebalo je samo da se podseti kako su je njeni drugari iz razreda, najbolja prijateljica, pa čak i rođena majka odbacili. „Umorna sam”, reče Džejd ustajući. „Laku noć.” Zagrlila ih je umesto da im objasni, pre nego što je krenula gore, verujući im da će poštovati njenu privatnost. Nisu više postavljali pitanja.

Još dok je pohađala letnju nastavu, Džejd je radila produženo radno vreme u radnji sve dok se nije upoznala sa zalihom i finansijama kao i sama gospođica Doroti. Do kraja leta Džejd joj je postala toliko korisna da je gospođica Doroti otpustila knjigovođu i prepustila joj čitavo knjigovodstvo. „Trebaće mi još novca”, rekla joj je Džejd blago, ali odlučno. „Najmanje pedeset dolara nedeljno.” Našle su se na četrdeset dolara povišice. Džejd je većinu toga stavljala na stranu. Ako joj se ikada dogodi nova kriza u životu, bila je odlučna da ostane s više od dvadeset dolara u džepu. Heronovi i ona uspeli su nekako da pregrme Grejamovu demonsku drugu godinu. Keti je jedva nekako uspevala da skloni sve lomljive stvari van njegovog domašaja. Posle podne, kada se Mič vraćao s univerziteta, trošio je višak Grejamove energije tako što ga je odvodio u duge šetnje. Bez obzira na vreme, s rukom u ruci šetali su se trotoarima u susedstvu. Mič je s njim razgovarao o čudesima vasione, i kao da sve razume, Grejam je slušao. Njihovi izleti uvek su donosili nešto interesantno - žirovi, gusenice, poneki buketić maslačaka za sto u trpezariji. Henk se vratio na jesen. Džejd se iznenadila koliko joj je bilo drago što ga vidi. Kao što je i obećao, pisao je najmanje jednom nedeljno. Pisma su mu bila puna vesti i zanimljivih priča, i uvek je ubacivao poneki originalni crtež za Grejama. Nakon što su se skoro svakodnevno viđali mesec dana, Džejd je konačno pokrenula pitanje njihovog odnosa. „Henk, nisi zaboravio ono što sam ti rekla prošlog proleća, zar ne?” „Nisam”, odgovorio je. „ A da li si ti zaboravila šta sam ja tebi rekao?” Ona ga je gledala neutešno. „Osećam krivicu. Trebalo bi da izlaziš i da se zabavljaš. Trebalo bi da sklapaš druge veze koje će biti mnogo... plodonosnije.” Prekrstio je duge ruke na grudima. „Ono što pokušavaš da mi natukneš je da bi trebalo nekog da povalim, je li tako?”


„Baš tako.” „Kad budem hteo, učiniću to, u redu? Za sada, jedina žena s kojom bih želeo da vodim ljubav ima nekih problema. Sve dok ih ne reši, spreman sam da se time zadovoljim.” „Molim te, nemoj, Henk. Nikad neću rešiti te probleme. Ne želim da budem odgovorna za tvoju nesreću.” „Nisam nesrećan. Radije bih bio s tobom, bez jebanja, nego da se jebem s nekom dok želim da si to ti. Ima li to ikakvog smisla?” „Apsolutno nikakvog.” Nasmejao se, ali pogled mu je bio ozbiljan. „Mada, ima nešto što bi mogla da mi učiniš.” „Šta?” „Da potražiš profesionalnu pomoć.” „Misliš psihijatra?” „Ili psihologa, ili savetnika.” Zagrizao je donju usnu samo trenutak pre nego što je dodao: „Džejd, ne pokušavam da saznam o čemu se radi. Shvati, ali osećam da se dogodilo nešto traumatično zbog čega te muškarci odbijaju. Jesam li blizu?” „Ne muškarci. Sviđaju mi se muškarci.” „Onda je seksualna bliskost to što te plaši. Nije te samo odbijalo kad sam pokušao da vodim ljubav s tobom. Bila si preplašena.” Nije ni porekla ni potvrdila ovo, ali pogled joj je ostao uperen negde u stranu. „Možda kada bi porazgovarala s nekim, možda bi ti to pomoglo da to prevaziđeš.” „Ne polaži velike nade u to.” „Ne bi škodilo da pokušaš.” Nisu o tome ponovo razgovarali, ali posadio je seme u Džejdin um. Ona je pažljivo vagala dobrobiti i nepovoljnosti. Jedina smetnja bio je trošak. Nerado je ulagala novac u profesionalno savetovanje kada nije gajila preveliku nadu da će joj se to isplatiti. Još jedna nepovoljnost bio je Henk. Ako počne da ide kod psihologa, možda će on očekivati momentalan oporavak i početi da traži mnogo više nego što je ona u stanju da da. Osim toga, najvažnija svrha njenog života nije bila da uspostavi uspešnu vezu s muškarcem, već da osveti Garijevu smrt. Ako se bude bavila svojom fobijom, to bi joj moglo razvodniti krajnji cilj. Ali dobrobit je bila očigledna. Mogla bi ponovo da postane normalna.


Prošlo je više od godinu dana nakon pominjanja ove teme kada je zakazala prvi razgovor. Nekoliko nedelja je ovu odluku držala za sebe. Kad je konačno obavestila Henka, on ju je uhvatio za ramena, snažno je stisnuo i uzviknuo: „Odlično! Sjajno!” Neposredan uspeh razgovora nije bio ni sjajan ni odličan. Razgovor o silovanju sa ženom psihologom otvorio je rane koje nisu, kako se Džejd nadala, otupele s vremenom i udaljenošću. Sa svake seanse vraćala se s osećanjem kao da je ponovo silovana. Međutim, posle nekoliko meseci terapije, stekla je samopouzdanje da će jednog dana možda biti u stanju da ostavi svoj strah po strani. Ako se to ikada desi, biće joj drago koliko i Henku. Jednog prohladnog vetrovitog poslepodneva početkom marta, na trećoj godini studija, trčeći prilaznim puteljkom, došla je do ulaznih vrata i ušla. „Keti? Miče? Grejame? Mama je stigla”, doviknula je. „Gde ste svi nestali?” Grejam je dojurio u predvorje i uhvatio joj se za kolena. Činilo se da svakoga dana poraste za jedan centimetar. Trenutno se kretao s impulsom lokomotive. Ona se sagnula da ga zagrli. „Gde je Keti?” „U radnji.” „Znači da si sam sa papom?”, pitala ga je dok je skidala kaput. „Papa spava.” „Spava?” Krenula je prema njegovoj radnoj sobi, dozivajući ga sve paničnije pošto nije odgovarao. „Miče?” Džejd se sledila na pragu sobe čije su zidove prekrivale police s knjigama. Iako je znala da ne može da je čuje, tiho je ponovila: „Miče?” Sedeo je za stolom s otvorenom knjigom u krilu, glave klonule u stranu, očigledno mrtav. Te večeri Džejd i Keti su zajedno u tišini bdele u sobi u kojoj je umro, okružene knjigama koje je voleo. Keti je toliko potresao šok i gubitak da je Džejd morala da se pozabavi poslovima oko sahrane. Obavestila je rektora koledža, ispisala i odštampala izjavu za štampu za lokalne medije i odvezla Keti do pogrebnog preduzeća da izabere sanduk. Kasnije, kada se Keti povukla u svoju sobu, Džejd je primala prijatelje koji su došli da izjave saučešće i ostave hranu. Supruga mladog profesora istorije dobrovoljno se javila da pripazi na Grejama dok sahrana ne prođe. Džejd je oberučke prihvatila njenu ponudu, znajući da će on neprestano da im se mota oko nogu, zbunjen dolascima i odlascima tolikih nepoznatih ljudi. Osim toga, svaki put kada bi pitao gde je papa, osećale su se kao da i Keti i njoj zariva nož. Henk joj se našao pri ruci. Obavljao je posliće kad je trebalo i izvršavao zadatke


koje niko drugi nije mogao. Na dan sahrane stigao je rano ujutru. Džejd ga je, noseći vunenu haljinu s rol-kragnom i jednostruku nisku veštačkih bisera, dočekala na vratima. Kosa joj je bila zaglađena i vezana u repić na potiljku crnom somotskom mašnom. Blede senke tuge i umora pod njenim očima samo su pojačavale njihovo duboko plavetnilo. Odvela je Henka u kuhinju, gde samo što je skuvala lonče kafe. Pruživši mu šoljicu, rekla je: „Keti se još uvek oblači. Bolje da odem i kažem joj da požuri. Ništa ne može da nađe. Potpuno je izgubljena. U braku su bili trideset tri godine i sad je izgubljena. Imali su tako savršen brak. On je uvek bio tako...” Glas joj je pukao, ramena opustila i ona dopusti Henku da je privije uz sebe. Bio je dobar osećaj biti u nečijem naručju. Njegove šake gladile su je gore-dole po leđima dok joj je on na uvo šaputao reči utehe i ohrabrenja. Bio je topao. Miris koji je nosio na sebi bio je privlačan i poznat. Volela je grebuckavi osećaj njegovog vunenog sakoa na obrazu. Pre nego što su shvatili šta se događa, zagrljaj je promenio svoj karakter. Baš kao što joj je savetnica savetovala, Džejd se koncentrisala na sve što je bilo senzualno i prijatno i nije razmišljala ni o čemu drugom osim o onome što je lepo i dobro. Iznenadivši se, otkrila je da je sve bilo tačno takvo. Podigavši glavu, zbunjeno ga je pogledala. Nežno joj se nasmešio kao da joj čita misli. Njegova ruka lagano se pomerila k njenoj bradi i on ju je pomazio zglavkom prsta. Palcem je dva puta blago prešao preko usana pre nego što ju je meko poljubio. Džejdino srce tuklo je kao ludo, ali ne od straha. Nije se stegla, okrenula, pa ni ustuknula. Henk je podigao glavu i čekao, dajući joj vremena da se pobuni. Pošto nije, ispustio je dugačak uzdah, koji je osetila na usnama pre nego što ih je ponovo pomazio. „Henk?” „Samo mi ne reci da stanem”, zamolio ju je. „Nisam ni htela”, prišla mu je za korak. Stenjući, Henk je obgrli rukama i privuče bliže sebi. Njegove usne blago rastvoriše njene. Vrhom jezika prelazio je po njenim zubima. „Džejd?” promrmljao je. „Džejd?” Začulo se zvono na vratima. Džejd se ukočila. Henk ju je pustio i odstupio. „Dođavola!” Ona ga nervozno i zadihano pogleda. „Izvini.” Dok je išla kroz kuću, refleksno je ovlažila usne i okusila poljubac. Uopšte nije bio loš. U stvari, bio je veoma ukusan. Bilo je zlobno razmišljati o tome na dan Mičove sahrane, ali nije mogla da sačeka da


ponovo bude nasamo s Henkom. Ali kada je otvorila vrata, osmeh joj se sledio na licu. Stajala je licem u lice s jednim od svojih silovatelja.


14. Majradžejn Kauan Grifit nije mogla izgledati više uvređena ni da su joj u lice pljusnuli kofu hladne vode. „Ti si ta Sperijeva”, rekla je, izgovorivši to kao optužbu. „Šta, za ime sveta, ti radiš ovde?” Džejd se zbunjeno uhvati za kvaku, očiju prikovanih za Lamara. Promene na njemu u poslednje četiri godine bile su beznačajne. Kosa mu je bila duža. Ali tamne oči još su mu bile oprezne, nervozne, i dok je zapanjeno piljio u Džejd, i dalje pokajničke. „Možemo li da uđemo?” sarkastično upita Majradžejn. Džejd otkide pogled od Lamara i pogleda njegovu majku. Majradžejn nije starila privlačno. Loši aspekti njene ličnosti bili su očigledni na njenom izbrazdanom i izobličenom licu. Neveštom rukom pokušala je da kozmetikom kamuflira propadanje. Rezultati su bili jadni. Jarkoplava senka za oči nakupila se u pregibima kapaka, a ruž je izbledeo u pukotinama koje su se zrakasto širile preko usana. Džejd kroči u stranu i klimnu im da uđu u predvorje. Sa onim nevešto namalanim usnama iskrivljenim od osude, Majradžejn je kritički pogleda od glave do pete. „Nisi mi odgovorila zašto otvaraš vrata mog rođaka.” „Živim ovde”, odgovori Džejd. „Džejd?” Udrvenivši se, okrenula se dok je Henk prilazio iz zadnjeg dela kuće. Majradžejn je buljila u njegov repić vidno užasnuta. „Ja sam Henk Arnet”, rekao je, pruživši ruku Lamaru. „Jeste li vi prijatelji doktora Herona?” „Mičel mi je bio rođak u drugom kolenu”, ledeno uzvrati Majradžejn. „Gde je njegova udovica?” Ton njenog glasa odražavao je njeno mišljenje da situacijom slabo upravljaju ljudi koji tome nisu dorasli. „Obavestiću Keti da ste stigli”, kaza Džejd i krenu prema stepeništu. „Henk, molim te.” Glasa joj nestade dok je nejasno pokazivala prema dnevnoj sobi. Henk ju je čudno gledao. Očigledno je primetio da nešto nije u redu, ali najgora pomisao nije se čak ni približila onome što je ona stvarno osetila kada je otvorila vrata i ugledala Lamara. Brzo se okrenu i otrča gore. Na odmorištu, leđima se naslonila na zid i čvrsto stisnula pesnice na usne. Grčevito je sklopila oči, a šareni bleskovi palili su se iza


zatvorenih kapaka. U ušima joj je odzvanjao neki zastrašujući zvuk. Četiri godine. Utisak je trebalo već da otupi za četiri godine. Ali kada se našla oči u oči s Lamarom, toliko snažno je u njoj proključao gnev da je poželela da mu zarije nokte u lice i izudara ga pesnicama. Želela je da ga povredi koliko je i on nju povredio. Začudo, uzdržala se, ali pomisao na boravak pod istim krovom terao ju je da drhti od gađenja. Želela je da se opere, da se istušira vrelom vodom i istrlja se, kao što je učinila posle silovanja. Međutim, nije imala drugog izbora nego da izdrži. Zbog Keti ne može sada da pravi scene. Danas joj je bila potrebna. Mehanički se pokrećući, prišla je vratima glavne spavaće sobe i pokucala. „Keti, stigli su gosti.” „Uđi, molim te.” Keti se mučila da zakopča visoku kragnu crne haljine. Džejd joj priđe s leđa i učini to umesto nje, dok se Keti gledala u ogledalu. „Mič je mrzeo kad nosim crno. Govorio je da je to previše dramatična boja za mene.” Radoznalo je nakrivila glavu na stranu. „Misliš li da je to bio kompliment?” Džejd joj spusti bradu na rame i nasloni glavu na njenu, gledajući ih u ogledalu. „Naravno da jeste. Smatrao je da si zanosna.” Keti se nesigurno nasmeši. „Ponekad zaboravim da ga više nema, Džejd. Okrenem se da mu nešto kažem, a onda se iznenada setim i nanovo osetim bol. To je kao sveža rana, znaš?” Osećaj joj je bio i više nego poznat. Upravo tako se osetila kada je otvorila vrata Lamaru Grifitu pre samo nekoliko minuta. „Majradžejn Grifit iz Palmeta upravo je stigla. Čeka te dole.” Keti je tražila nešto među stvarima na stočiću. „Gde mi je maramica? Htela sam da ponesem onu koju mi je Mič kupio onog leta kad smo išli u Austriju.” Izvezena maramica bila je ispred nje. Džejd je uze i predade Keti. „Rekla je da je Mičova rođaka.” „Sigurno misliš na Majradžejn Kauan.” „Grifit joj je udato prezime.” „Zaboravila sam. Ne poznajem je baš najbolje. Mič nije mogao da je podnese. Njena majka i Mičova majka bile su sestre od tetke, ako se ne varam. Nismo se videle godinama, ali ona je tip žene koji se uvredi ako nije lično obavešten. Nazvala sam je one večeri kad je Mič umro.”


„Gospođa Grifit i... njen sin Lamar bili su podjednako šokirani što me vide ovde, kao i ja što vidim njih.” Keti je prestala da traži ručni sat među razbacanim predmetima na toaletnom stočiću. Čak i u svom bolu, prepoznala je prazninu u Džejdinom glasu. „Nisam otišla iz Palmeta u idealnim uslovima, Keti. Došlo je do... skandala. Hoću da to čuješ najpre od mene u slučaju da to pomenu.” Ketine oči ljutito zatreptaše. „Bolje bi im bilo da ništa ne spominju.” „I ne želim da znaju za Grejama. Niko u Palmetu ne zna za njega i imam razloge zašto želim da tako i ostane.” „Razloge koje ne možeš da podeliš sa mnom?” Džejd okrenu glavu i odmahnu glavom. „Džejd”, reče Keti, posegavši za njenom rukom, „Mič te je voleo, ja te volim. Ništa to ne može da promeni. Da sam znala da ti Majradžejn budi loše uspomene, ne bih je ni zvala.” Dve žene se zagrliše. „Hvala ti”, prošaputa Džejd. S rukom u ruci sišle su i ušle u dnevnu sobu. Majradžejn je sedela na ivici sofe, ukrućena. Lamar je sedeo na stolici, delujući napeto i kao da mu je neprijatno. Henk je koračao pored prozora. Izgledao je kao da mu je laknulo kad su se Keti i Džejd pojavile. „Još neko parkira kod ivičnjaka”, rekao je. „Otvoriću vrata.” Keti zadrža Džejdinu ruku dok je prilazila da poželi dobrodošlicu Majradžejn. „Hvala ti što si došla, Majradžejn. Zdravo, Lamare. Miču bi bilo drago što vas vidi. Mislim da Džejn već poznajete.” „Naravno da znamo”, kaza Majradžejn, uputivši Džejd prekorni pogled, koji je Keti ignorisala. „Džejd živi s nama oko tri godine”, kaza Keti. „Mič ju je smatrao ćerkom koju nikada nismo imali. Obožavao ju je, kao i ja. Džejd, hoćeš li, molim te, doneti tacnu s kafom, da se naši gosti posluže? Molim te izvini, Majradžejn. Moram da pozdravim nove goste.” Kao i obično, Keti je veoma vešto izbegla neprijatnu situaciju. Grifitovi su uskoro bili potpuno zaokupljeni ostalim gostima koji su došli da izjave saučešće pre sahrane. Džejd je bila zauzeta pozdravljanjem ljudi na vratima i držanjem bokala s kafom. Za vreme sahrane u kapeli univerziteta skoro da je i zaboravila na nenajavljeno


pojavljivanje Lamara i njegove majke. Sedeći pored Keti, na Ketin zahtev, bila je zaokupljena gledanjem sanduka oivičenog cvećem. Sećanja na Miča lutala su joj umom dok su mu ljudi s fakulteta držali hvalospeve. Bio je ugledan akademski građanin, posvećeni suprug, ljubazan i brižan poočim njoj, a Grejamu kao rođeni deda. Njihovi životi ne bi bili isti bez njega. Nedostajaće im užasno. Pored grobne rake ljudi su joj čestitali na hrabrosti zbog Keti. Pošto su joj oči ostale suve, niko nije mogao da pogodi koliko je u sebi plakala. Dan kao da se otegao u beskraj. Nepregledna kolona Mičovih prijatelja i kolega došla je u kuću da izrazi saučešće udovici. Gužva nije prestala da se smanjuje sve do večeri. Do noći je samo nekoliko gostiju ostalo. Kada su i oni otišli, Keti i Džejd konačno ostadoše same. „Pretpostavljam da bi trebalo da pokupim Grejama”, kaza Džejd. „Zašto ga ne pustiš da prenoći tamo još jednu noć? Ponudili su se. Znaš da se dobro brinu o njemu. Čitav dan si provela na nogama. Znam da si umorna.” „Iscrpljena sam”, priznade Džejd, utonuvši u sofu pored Keti i izuvši crne antilop cipele. „Ali ne više od tebe, u to sam sigurna.” „U stvari, uživam da razgovaram o Miču. Toliko mnogo je značio brojnim ljudima.” Džejd posegnu za Ketinom rukom i zadrža je u svojoj. „To je sigurno.” Kratko su ćutale, a onda Keti reče: „Nisam ni primetila kada je Henk otišao, nisam stigla da mu se zahvalim za sve što je učinio u poslednjih nekoliko dana.” „Poslala sam ga zajedno s postarijim parom iz Berminghama. Nisu bili našli sobu u motelu i činilo mi se da ne znaju kako će se snaći. Ti si bila s nekim, pa Henk nije mogao da se pozdravi.” „Tako je drag dečko.” „Jeste. Jako je drag.” Ćutali su još nekoliko minuta, a onda Džejd reče: „Hvala ti što si se pobrinula za gospođu Grifit i Lamara. Držala sam se što sam dalje mogla od njih dok nisu otišli.” „Zla veštica uspela je da me presretne kad sam izlazila iz kupatila. Ščepala me je za ruku i pitala me da li znam za skandal zbog kog si pobegla iz Palmeta. Ja sam joj rekla da ako ima nešto negativno da kaže o tebi, onda nema šta da traži u mojoj kući.” Ketine ravne obrve izviše se od brige. „Džejd, da li te taj skandal iz Palmeta sprečava da budeš u romantičnoj vezi s Henkom?” Džejd odveza crnu traku s kose i oslobodi je. Gledala je crni somot dok je provlačila traku kroz prste. Tiho je rekla: „Kada sam bila četvrta godina srednje, silovala su me tri dečaka. Lamar Grifit bio je jedan od njih.”


Mada nije planirala ovo, trenutak se činio pravim da saopšti Keti. „Majradžejn to ne zna, naravno. Sve što je čula jeste da sam ja odgovorna za to što se moj dečko ubio.” Kad je brana konačno podignuta, reči se više nisu mogle zadržati. Skoro čitavih pola sata samo su kuljale iz nje. Ispričala je svoju priču bez emocija, kao da je izgovara napamet, zato što ju je samoj sebi recitovala svaki put kada je njena potreba za osvetom jenjavala. Kada je prvobitni šok prošao, Keti je plakala tiho u svoju maramicu. „O, Džejd”, zajecala je kada je Džejn završila. „Tako mi je drago što si mi rekla. Nije trebalo da prolaziš kroz to sve sama. Ovo mnogo šta objašnjava. Kako je majka mogla da ostavi tebe i Grejama?” „I ona je sumnjala u moju nevinost i prezirala me je zato što nisam ostala u Palmetu i prisilila jednog od momaka da prizna Grejama i oženi me.” „O bože! Kako je uopšte mogla da ti predloži tako nešto?” Džejd se nagnula i zagrlila Keti. „Ti si prva osoba koja je zaista iskreno poverovala da se ovo dogodilo. Znam da bi i Mič reagovao isto. Dolazila sam mnogo puta u iskušenje da vam ovo ispričam. Sad mi je drago što nisam, pošto je Mič bio u srodstvu baš s Lamarom.” „I meni je drago što Mič nije tu da čuje tvoju priču. Sigurno bi...” Utihnula je i spustila šaku na grudi. „Oh, ali volela bih da je sada ovde, Džejd. Kako ću podneti da ga nikada više ne vidim, čujem njegov glas, dodirnem ga?” „Ne bi trebalo da te gnjavim svojim problemima. Ne večeras.” „Ne, Mič bi nas na to podstakao. On nas je zbližio i želeo bi to.” Džejd ju je držala sve dok Ketine suze nisu presahle. „Idem sada gore, Džejd”, prošaputala je hrapavo dok je ustajala. „Laku noć.” „Hoćeš li biti dobro?” Keti se bledo osmehnu. „Neću. Ali moram da budem sama... s njim... da se poslednji put oprostim.” Nakon što je otišla gore, kuća je postala previše tiha. Dok je Džejd obilazila prostorije skupljajući salvete i čaše, pomislila je koliko bi joj bilo drago da je Grejam tu, da galami i izvodi svoje male nestašluke. To bi moglo malo da ublaži prazninu koju je Mič ostavio za sobom. Nije bila sigurna da će ikada više moći da kroči u njegovu radnu sobu da ga tamo ne zamisli, skljokanog na stranu, u fotelji. To nikada neće proći, pomišljala je. Moraće da se prisili da ga zamisli kako ponovo iščitava neku knjigu, ili korača


trotoarom držeći Grejama za ruku, ili mu priča neku od onih svojih predivnih priča. Zvono na vratima prekide joj misli. Pogledala je letimično svoj odraz u ogledalu u hodniku pre nego što je otvorila vrata. „Džejd...” Pokušala je da zalupi vrata, ali Lamarova ruka polete i on ih uhvati. „Molim te, Džejd. Pusti me da porazgovaram s tobom na minut.” Piljila je u njega dok su joj se grudi podizale i spuštale sa svakim usplahirenim udisajem. „Odlazi!” „Molim te, Džejd. Čitav dan pokušavam da pronađem pravo vreme da razgovaram s tobom.” „Nikad neće doći pravo vreme. A danas sigurno ne.” Ponovo je pokušala da zatvori vrata, ali on se ugurao između njih i dovratka. „Isuse, Džejd, misliš li da mi je bilo lako da dođem ovamo?” „Ne bih znala, znaš, pošto nikada nisam nikoga silovala. Ne bih znala koliko je teško ili lako suočiti se sa žrtvom posle toga, mada mi se čini da ni ti ni tvoji prijatelji niste imali nikakvih problema da me u školi srećete svakog dana. Upravo zato i ne mogu da shvatim zašto ti je toliko teško da večeras dođeš ovamo.” On je izgledao jadno. „Šta god da mi kažeš, nije dovoljno grozno za ono što zaslužujem, Džejd. Ne mogu da vratim ono što smo učinili. Ali molim te da mi dozvoliš da razgovaram s tobom - samo nekoliko minuta. To je sve što tražim.” Pustila ga je unutra - možda zato što je priznao da je ono što se dogodilo pored kanala ipak učinjeno protiv njene volje. Kada je kasnije razmišljala o tome, to je bio jedini razlog zbog kog ga je pustila da uđe. Tiho je zatvorio vrata za sobom nakon što je kročio unutra. „Gde je gospođa Heron?” „Gore.” „Možemo li da sednemo negde?” „Ne.” U nesvesno odbrambenom pokretu, Džejd je prekrstila ruke preko stomaka. „Kaži to što si došao da kažeš, Lamare.” Bolje je izgledao nego u srednjoj školi, ali ništa više samosvesno. Nije joj se protivio. „Džejd, ovo što smo ti učinili...” „Bacili ste me u blato, držali mi ruke i noge i naizmenično me silovali. To ste učinili, Lamare.” „Isuse”, zastenjao je.


„Očigledno su ti sećanja na tu noć malo zamagljena. Moja nisu. Nil me je nekoliko puta ošamario da me ućutkiva. Hač je bio najgrublji. On me je najviše povredio.” Lamarova koža dobi zelenu nijansu pod svetlom lustera u hodniku. „Ti si oklevao, ali si učinio sve isto kao i oni.” „Zato što nisam imao izbora, Džejd.” „Nisi imao izbora? A kakvog sam izbora imala ja?” „Da sam želeo sve da zaustavim, šta sam mogao da uradim? Da prebijem Nila i Hača?” Ispustio je kratak, lajav smeh. „Sigurno. Sad mi je sve jasnije. Kako ne razumeš?” „Ne razumem”, uzvratila je, plamteći očima. „To što nisi mogao ništa da sprečiš, ne znači da si morao da učestvuješ. Mogao si da ostaneš sa mnom i pomogneš mi. Mogao si da istupiš i podržiš moju priču o tome šta se dogodilo.” „Nil bi me ubio.” „Samo si stajao i gledao kako me gaze. Ništa nisi rekao ni kada je Nil ismevao Garija i konačno ga oterao u samoubistvo.” „Ništa nisam mogao da kažem, Džejd. Morao sam da podržim Nila. Izvini.” Suze su treperila u njegovim očima. „Ti si jaka. Ti si uvek bila jaka. Ljudi su se ugledali na tebe. Ti ne znaš kako je to kada imaš samo dva prijatelja.” „Ja znam kako je to kada nemaš nijednog!” Onih poslednjih, usamljeničkih meseci četvrtog razreda svi su je ignorisali osim Patris Votli. Lamar je iskreno mucao svoja izvinjenja. „Ti ne znaš kako je to biti pod Nilovom kontrolom. Sve do ove godine nisam uspeo da se otkačim od njega, a to ga je neverovatno razljutilo. Zajedno smo živeli u toj staroj kući...” „Ne zanima me.” „Pa dobro, iselio sam se pre nego što se završio semestar prošlog proleća, i nije razgovarao sa mnom nedeljama posle toga. Isto tako se ponašao i kada se Hač oženio. Kad smo već tu, da li znaš da je oženio Donu Di Monro?” „Zaslužuju jedno drugo.” „Hač je igrao ragbi nekoliko godina. Nil je bio ljubomoran čak i na tim. Posle naše druge godine studija Hač je sve iznenadio kada je otišao u marince. Nil je rekao da samo želi da pobegne od Done Di, pošto ga je terala da prave bebu. Sad žive na Havajima, ali čuo sam da planiraju da se vrate u unutrašnjost. Hač još uvek nije postao tata.”


A možda je postao tata još odavno. Od ove pomisli Džejd se naježi. „Jesi li zato došao, Lamare? Da me izvestiš o mojim silovateljima?” „Džejd, skoro sam se onesvestio kada si jutros otvorila ta vrata. Zanemeo sam od straha.” „Straha?” ponovila je ovo uz gorak smeh. „Jesi li se uplašio da ću te možda ubiti?” „Ne, još gore. Uplašio sam se da ćeš uperiti prst u mene i početi da vičeš silovanje.” „Pokušala sam to jednom i ništa nije pomoglo.” „Tvoj prezir je opravdan.” „E pa, hvala ti, Lamare. Drago mi je što sam dobila tvoje odobrenje.” „Nisam hteo da zvuči ovako kako je ispalo.” Spustio je glavu i piljio u pod, duboko izdahnuvši. „Mislim da bi bilo bolje da odeš.” „Još uvek ti nisam rekao ono što sam želeo.” Gledala je pravo u njega, zahtevajući od njega da to više ne odlaže. „Želim da shvatiš zašto... zašto sam morao da igram kako su oni svirali te noći. U to vreme u našim životima Hač bi učinio sve što bi mu Nil rekao. Osim toga, mislim da je Hač zaljubljen u tebe.” „Kako se usuđuješ da silovanje proglasiš za ljubav.” Spustila je ruke pored tela, šake skupivši u pesnice. „Jedina razlika između ovoga što ste mi učinili i ubistva je što sam ja još živa. A da je Nil rekao tebi i Haču da me ubijete, ja bih verovatno sada bila mrtva.” Njegove oči molile su je za popustljivost. „Sve što si rekla je istina, Džejd. Bio je to zločin, nasilni čin odmazde uperen protiv Garija koji je nadmudrio Nila u onoj tuči u mlečnom restoranu. Bar je to bilo tako za Nila. A on je uvek mleo koliko se uobraženo i važno ponašaš u njegovoj blizini. Mislim da nije mogao da podnese što ti se više sviđa Gari nego on. A za Hača...” Slegnuo je ramenima. „Imam neke svoje teorije, ali samo Hač zna zašto je to učinio.” Zastao je i duboko uzdahnuo. „Za mene, bio je to test muževnosti. Morao sam i njima i sebi da dokažem da sam muško. Na nesreću, to nije pomoglo.” Džejd ga je oštro pogledala. Podigao je glavu i pogledao pravo u njene oči. „Ja sam homoseksualac, Džejd.” Podrugljivo se nasmejao. „Mislim da sam klasičan slučaj - slab otac, dominantna majka. Moje sumnje o meni samom nisu bile potvrđene sve dok nije prošla moralno izopačena prva godina studija, u kojoj sam mnogo jebao, ali nisam baš mnogo uživao.


Sledećeg leta sreo sam jednog čoveka u Palmetu. Radio je kao profesor u nižoj srednjoj školi, sve dok nije uhvaćen s jednim od svojih učenika u muškom klozetu. Moja majka nije mogla ni da pretpostavi koliko sam skrhan kada me je nazvala da mi saopšti najnovije vesti i ispričala mi čitavu užasnu priču o mom ljubavniku. Pretpostavljam da je uživao da preobraća mlade poput mene. Otišao je negde na istok. Moja prva ljubavna veza se tragično završila.” „Isto kao i moja.” „Jeste”, tiho je rekao, odvrativši pogled. „Privlačili su me novi prijatelji i ljubavnici na fakultetu. Jedan je postao ljubomoran na moje seksualne aktivnosti sa ženama na Nilovim bahanalijama. Učestvovao sam jer nisam želeo da Nil sazna za mene. Ne daj bože da moja majka ikada sazna. Verovatno bi poslala Klan na mene. Možeš li da zamisliš kakva bi njena reakcija bila kada bi saznala da će loza Kauanovih odumreti jer je njen sin peško?” Grejam je možda Kauan, ali Majradžejn to nikada neće saznati. „Još uvek se nisam razotkrio”, priznade Lamar. „Ali nakon što sam te danas video, želeo sam da to znaš. Pomislio sam da bi to pomoglo da se objasni zašto sam uradio to što sam uradio.” Nekoliko trenutaka, Džejd ga je posmatrala s tinjajućim prezirom. „Nisi došao da mi objasniš ništa što bi meni pomoglo, Lamare. Priznao si svoju mračnu tajnu zato što želiš da ti oprostim. E pa, nemaš sreće. Tvoje seksualno opredeljenje ne opravdava silovanje. Nisi ti samo mene povredio, izazvao si i Garijevu smrt. Čak i kada bih mogla da ti oprostim za prvi zločin, ni za živu glavu ti neću oprostiti drugi. Ne, Lamare, dok sam živa, neću vam oprostiti! Sve dok te nisam jutros videla, bila sam u zabludi da me je vreme anesteziralo. Kad si se pojavio, sve mi se namah vratilo, i to užasno živo kao i uvek. Ponovo sam ležala na leđima u hladnom blatu, i molila vas trojicu da mi to ne radite.” Oči joj se preteći suziše. „Nikad to nisam zaboravila, i dokle god pamtim, neću vam oprostiti!” Zurio je u jednu tačku negde iza njenih leđa. Lepe crte na njegovom licu bile su izobličene od tuge i pomirenja. Konačno, on vrati pogled na nju. „To sam i mislio da ćeš reći. Ali mislio sam - nadao sam se - da bi vredelo pokušati.” Okrenuo se prema vratima, ali je zastao i vratio se. „Pretpostavljam da neće pomoći ako se izvinim.” „Neće.” Potišteno, klimnuo je glavom i izašao, zatvorivši vrata za sobom. Džejd pojuri prema vratima i zaključa ih. Držala je čelo pritisnuto na drvo sve dok je nije zabolelo. Njihove podrugljive opaske odzvanjale su joj u glavi. Nil ju je držao za ruke i


podstrekivao Lamara da on bude sledeći. Hač je, zaduvan od skorašnjeg napora, nazvao Lamara pederom koji se snebiva. Prekrivši uši, Džejd okrenu leđa prema vratima i skliznu niz hladnu površinu sve dok zadnjicom nije dodirnula pod. Sagnula je glavu preko skupljenih kolena, baš kao što je to učinila i te noći, i žalosno prostenjala: „Ne, molim vas, nemojte.” Ali Lamar je to svejedno učinio i delovao je neverovatno ponosno posle svega. Kako se usuđuje da joj dolazi, umiruje svoju savest, otkriva svoje mrske tajne i još traži od nje oproštaj? Njemu je sigurno delovalo kao da je ona preživela incident i sasvim joj dobro ide. Nije znao da ona, čak i pored terapije od nekoliko meseci, ne može da primi i uzvrati ljubav nijednom čoveku. Ta noć je bila utisnuta u njenu dušu neizbrisivo poput belega. Nikada je se neće rešiti. Bila je to celoživotna osuda koju nije mogla ni sa kim da podeli, a posebno ne s nekim ko joj je toliko drag poput Henka. Zbog svih okolnosti, danas je uspela da ga izbegne. Ali sutra će mu reći da nikada neće biti u stanju da svoju ljubav pokaže i fizički. Bilo joj je nemoguće da bude ono što mu je trebalo, ono što zaslužuje da ima. Ovog puta mora da ga natera da u to poveruje i prihvati. Pomrčina u njenom srcu odgovarala je mraku noći. Tišina kuće skupljala se oko nje. Tugovala je za Grejamom, koji je izgubio svog papu. Srce joj se slomilo zbog Keti, koja je izgubila supruga i najboljeg prijatelja. Žalila je za Henkom i bolom koji mu sigurno izaziva. U najcrnjim trenucima noći, skoro je zavidela Miču na novopronađenom miru.

Džejd je diplomirala na Danderu kao najbolji student. U govoru na probi proslave javno se zahvalila prodekanu Mičelu Heronu što je imao vere u nju. Keti je slikala desetine fotografija u odori s kapom i održala prijem u njenu čast. Dana kada je Džejd poslednji put izašla iz radnje gospođice Doroti, staričina leđa stajala su pravo kao i uvek, ali oči su joj bile suzne. „Ovo mi je isto kao da prodajem radnju”, šmrkala je. „Trebaće mi nedelje da pronađem nekoga da te zameni.” Ono što je zaista govorila bilo je da nikada neće uspeti da je zameni, i obe su to znale. Poslednje godine svog rada tamo, Džejd je nadgledala celokupno poslovanje radnje. Ostali zaposleni polagali su račune njoj. Gospođica Doroti se povukla i bila gazdarica samo na papiru. „Želim da ti poklonim ovo”, rekla je i pružila Džejd beli koverat. U njemu je bio


jedini ček koji je gospođica Doroti napisala u poslednjih nekoliko godina. „Pet hiljada dolara!” uzviknu Džejd kad je protumačila paučinasti rukopis. „Zaslužila si to. Da sam ti to ostavila u testamentu, prokleti advokati bi sve pojeli”, rekla je džangrizavo. „Ne znam šta da kažem.” „Kaži doviđenja. Odlaziš, zar ne?” Iz straha da će slomiti krhke kosti gospođice Doroti, Džejd je nije stisnula snažno koliko je želela. Nedostajaće joj radnja i ekscentrična vlasnica, ali ni blizu koliko će joj nedostajati Keti. To što odlazi od Keti biće mnogo gore nego kad se odvajala od rođene majke. Kad je stigla kući, sela je na kolski prilaz, gledala kuću i prisećala se onog jutra kada se smelo uspela uz prednje stepenice s Grejamom u rukama. Sada je on kroz ista ta vrata istrčao sam. Bio je čvrst momčić irskoplavih očiju, s nagoveštajem vertikalne rupice na bradi. Nije se čak ni zaduvao kad je stigao do automobila. „Keti pita zašto sediš tu napolju u automobilu.” Zato što se užasno plašim da uđem i saopštim joj novosti, pomislila je. A njemu je rekla: „Čekala sam da moj najmiliji dečko izađe i dođe po mene.”


15. Talahasi, Florida, 1983.

Skoro svi na prekoatlantskom letu zaspali su do polovine nekog šupljeg filma koji se prikazivao. Dilon nije mogao da spava. Sedišta nisu bila pravljena za čoveka njegove veličine. Jedino što je mogao da uradi bilo je da jednostavno zabaci glavu i sklopi oči. „Ja?” „Pa ko drugi. Šta si radio danas?” Dok su koračali prema kući, on je brbljao o Ulici Sezam i odlasku do „mesta na kom je bilo mnogo cveća”. „Vrtić”, kaza Keti, čuvši samo kraj njihovog razgovora. Njih troje krenuše prema kuhinji, gde je Džejd često boravila s Keti dok je spremala večeru. „Kupila sam malo balzaminki za saksije na verandi.” „Lepo će tamo izgledati. Koje su boje?” Džejd je pokušala da oživi razgovor, ali kada je zamro, shvatila je da više ne može da odlaže neizbežno. „Keti, moram nešto da ti kažem.” „Baš sam se pitala kada ćeš. Znala sam da imaš nešto na umu.” Sela je s druge strane stola, naspram Džejd. Grejam je bojio debelu bojanku, dok mu je jezik virio u uglu usana. „Ne znam kako drugačije da ti kažem, osim da to učinim bez uvijanja.” Džejd duboko uzdahnu. „Prihvatila sam posao u jednoj firmi koja proizvodi odeću. Firma je u Šarlotu.” „U Severnoj Karolini?” „Da. Nadala sam se da ću pronaći nešto bliže Morgantaunu, ali obrazovanje je, kao što znaš, ovde jedina industrijska grana. To je dobar posao s pristojnom početnom platom. Radiću direktno s potpredsednikom zaduženim za nabavku.” Pogledala je Keti uz nemu molbu za razumevanjem. „I pored toga što to znači da Grejam i ja moramo da se preselimo, ovo je previše dobra prilika da bih je propustila”


Džejd se spremila da je prihvati, u slučaju da Keti padne od neutešne tuge i suza. Ali umesto toga, lice starije žene ozarilo se poput božićne jelke. „Ja volim promene. Kad krećemo?” Čuvši kako se Debra meškolji, okrenuo se da je proveri. Namestila je ćebe preko njihovog uspavanog sina, a onda pogledala Dilona i nasmejala se. „Dobar je putnik”, prošaputala je. „Ko bi rekao da mu je ovo prvi let.” Šestomesečni Čarli ležao je u nosiljci. Kada je prostenjao kroz san, roditelji, koji su ga obožavali, pogledali su se i nasmejali. „Pokušaj da dremneš”, blago kaza Dilon. Pružio je ruku preko sedišta koja su ih razdvajala i pomilovao ju je po kosi. „Tvoja porodica nam neće dati ni sekund mira kad sletimo u Atlantu.” „Šališ se? Toliko će biti zaokupljeni Čarlijem da nas neće ni pogledati.” Poslala mu je poljubac, a onda se malo udobnije smestila ispod avionskog ćebeta i zatvorila oči. Dilon je nastavio da je posmatra dok mu je srce raslo od sreće kad se setio da ju je zamalo izgubio pre godinu i po dana. Mesecima, koji su usledili posle bolesti koja je rezultirala gubitkom deteta, Debra je bila u teškoj depresiji. Roditelji su joj došli u Francusku i pomogli joj da pregura fizičke patnje. Njuberijevi su ostali koliko god su mogli, a onda su je poverili Dilonu, koji se osećao nedoraslim da se izbori s njenom potištenošću. Nisu je više zanimale aktivnosti kojima se bavila ranije, uključujući i časove kuvanja. Nije više održavala stan. Kada bi se Dilon uveče vratio s posla, sam je obavljao poslove po kući. Prljava odeća se gomilala jer nije pronalazio vremena da je sredi. Debra je spavala po čitave dane. To je izgleda bio jedini način da se izbori s tugom. Dilon je žalio za izgubljenim detetom tako što se do krajnjih granica umarao poslom. Fizički napor bio je njegov lek. Iscrpljenost je pružala privremeno blaženstvo zaborava. Debra nije pronalazila takvo olakšanje za svoju nesreću. Čak je odbijala i da razgovara o tome s Dilonom koji je, kad god bi spomenuo tu temu, verovao da razgovor o tome može doneti pročišćenje. On se konsultovao s njenim akušerom i dobio savet da joj da još vremena. „Madam Berk preživela je užasan emotivni bol. Morate biti strpljivi s njom.” Dilon je bio ovaploćenje strpljenja kad je u pitanju Debra. Ono što mu je manjkalo bilo je strpljenje za plitkoumlje takozvanih profesionalaca. Pošto nedeljama nije primetio nikakav napredak, razmišljao je da je na neko vreme pošalje kući. Mislio je da će joj druženje s velikom porodicom možda podići raspoloženje i povratiti optimizam.


Međutim, nikada nije uspeo da se natera da joj to predloži. Nije mu godilo da je gleda kako ravnodušno zuri uprazno, ali bilo bi još gore da je uopšte ne vidi. Nemajući drugog izbora, primenjivao je strpljenje koje mu je doktor predložio. Za to vreme, seks je bio Debrina jedina opsesija. Čim joj je telo zacelilo, terala ga je da vodi ljubav s njom, mada to bezumno sparivanje koje su upražnjavali nije ono što je Dilon mogao da nazove vođenjem ljubavi. Čin nije bio podstaknut strašću ili željom, već beznađem. Uživanje nije bilo cilj ni jednom ni drugom. Želeo je da se probije kroz njenu samonametnutu izolaciju. A ona je želela da ponovo zatrudni što je pre moguće. Potpuno su preskakali predigru. Svake noći su znojno grabili jedno drugo, tresući krevet u mahnitom parenju. Posle toga se Dilon osećao praznim i neveselim, ali nastavio je da to čini, pošto je tih nekoliko minuta bilo jedino vreme u čitavom danu kada je Debra pokazivala znake života. Ponekad, kada je Dilonu dolazilo da počupa kosu s glave od razočaranja, uvek je sebe tešio rečima: „Bar nema onog Haskela Skenlana da se s njim makljam.” Forest Dži Pilot opozvao je Dilonov otkaz računovođi, ali ga je poslao na neki drugi projekat, u Sjedinjenim Državama. To je zadovoljilo Dilona. Nije ga uopšte zanimalo šta Skenlan radi, ni gde je, sve dok je van njegovog života. Skenlanova zamena bio je jedan mnogo odgovorniji Francuz, koji je besprekorno govorio engleski. Debra se okrenula za 180 stepeni čim je saznala da je opet trudna. Kad je Dilon stigao kući, poletela mu je u naručje čim je kročio na vrata. Ovakva radost bila je toliko neočekivana da je pao nauznak. Ona je skočila na njega, smejući se kao pre onog kobnog putovanja u Cermat. „Trudna sam, Dilone! Trudna sam!” I pre nego što je stigao da se oporavi od iznenađenja, ona mu je raskopčavala košulju i halapljivo ljubila njegove grudi i vrat. Vodili su ljubav tu na podu, i bilo je, kao i uvek, vrelo od ljubavi i nežnosti. „Isuse, tako je dobro što si se vratila”, prošaputao je pohotno dok je hvatao za kukove i zarivao se u nju. Kao da se neka neprozirna zavesa odjednom podigla, život im je ponovo postao osunčan. Život je bio dobar, ali Dilonov nepobedivi protivnik - pesimizam - trovao ga je tokom Debrine trudnoće. Šta ako se tragedija ponovo desi? Debra bi mogla da doživi još jedan napad depresije za koji ni on ni ona ne bi smogli dovoljno snage da ga prežive. Dok se približavala drugom tromesečju, periodu u kom je izgubila prvu bebu, Dilonov nemir pojačao se do mahnitog vrhunca. Jedne večeri je iznenada izjavio: „Poslaću te kući da se porodiš, i neću da čujem da se buniš.”


„Ja jesam kod kuće.” „Znaš na šta mislim. U Džordžiju. Kod tvoje mame. Ona će se postarati da miruješ, a tako i treba. U svakom slučaju, želim da naša beba bude rođena na američkom tlu.” Ona ga pronicljivo pogledala. „Konačno si našao, priznaj?” „Našao šta?” „Ljubavnicu. Sudeći po našoj komšinici odozdo, svi Francuzi imaju bar po jednu. Upozorila me je da je samo pitanje vremena pre nego što usvojiš taj običaj, a posebno pošto moja figura više nije graciozna i zavodljiva.” „Zavodljiva si do ludila”, zarežao je, spuštajući šake na brežuljak njenog stomaka. Zadigao joj je majicu i poljubio zategnutu kožu. Usnama je nastavio da se penje prema slobodnim dojkama. „I ti si usvojila nekoliko francuskih običaja”, mrmljao je dok je palacao jezikom preko potamnele bradavice. „Svi brusthalteri su mi sada mali.” Ona je skupila svoje dojke i ponudila mu ih. Usnama ju je ljubio sve dok zajednički uzdasi komšinici odozdo nisu pokazali da nije u pravu. Kasnije, dok je ležala naslonjena na njegove grudi, a on zaštitnički naslonio ruku na njen stomak, ona je pospano pitala: „Kad si planirao da me spakuješ majci?” „Zaboravi”, uzdahnuo je, poljubivši je u uvo. „Nikuda ti ne ideš bez mene.” Sve dok u rukama nije držao svog nemirnog i vrištavog novorođenog sina, Dilon nije spuštao gard pred hirovitom sudbinom. U očima svoga oca, Čarls Dilon Berk bio je čudo. Od prvog trenutka kad ga je ugledao, bio je omađijan svojim detetom i očinstvom uopšte. Sreća na poslu nastavila je da se drži. Zgrada za osiguravajuću kompaniju bila je gotova na sveopšte zadovoljstvo. Forest Dži Pilot lično je došao iz Floride da je pregleda. Znatno je ostario, pomislio je Dilon, i kao da mu je sve to bilo naporno, ali ipak je pohvalio Dilona za dobro obavljen posao i pokazao svoju zahvalnost u vidu gotovinskog bonusa. „Uzmi šest nedelja plaćeno. To će ti biti dovoljno vremena da se preseliš pre nego što se vratiš na posao.” Pre nego što se vrate u Talahasi, planirali su da najmanje dve nedelje provedu s Njuberijevima u Atlanti i daju im dovoljno vremena da se upoznaju sa svojim najnovijim unukom. Dilon je bio siguran da Forest Dži ima velike planove za njega. Ispunio je starčeva očekivanja. Spustivši glavu na tvrdo jastuče sedišta, Dilon zadovoljno zatvori oči. I pored


rike mlaznih motora, mogao je da čuje Debrino postojano disanje i slatke, grlene zvuke koje je Čarli proizvodio u snu.

„Šta je sad ovo, dođavola?” zaurla Dilon. „Gde je Forest Dži? Šta ti tražiš za tim stolom?” Haskel Skenlan se zavali u skupocenu kožnu fotelju i uobraženo odvrati Dilonu: „Imam čast da te obavestim da gospodin Pilot više ne radi ovde.” Dilon je uložio svaku mrvu samokontrole da ne preskoči sto, zgrabi Skenlana za koščati vrat i iz njega iscedi život. Ovo je bio đavolski šok za prvi dan na poslu. Kad je spazio nepoznati znak na parkingu, nadao se da to samo znači da originalna kompanija samo ima novo ime i logo. Ali čim je ušao u ono što je nekada bila kancelarija Foresta Džija, susreo se s neprijatnim iznenađenjem. Pilotova inženjerska industrija imala je novog vlasnika i upravu - a za kormilom je sedeo Haskel Skenlan. Dilon je pogledom sevao prema starom neprijatelju. „Šta se dogodilo s Forestom Džijem?” Skenlanovi dugi prsti klizali su se napred-nazad po ivici uglačanog stola. „Tvoj mentor se penzionisao.” Dilon frknu. „On ne bi oslobodio tu stolicu bez borbe.” „Bilo je neprijatnosti”, priznade Skenlan neiskreno se pućeći. „Čudi me da nisi ništa o tome pročitao u novinama.” „Nisam imao vremena, selio sam se. Šta se dogodilo?” „Uz sve čime raspolaže, kompanija za koju radiš odlučila je da može mnogo više nego što je to gospodin Pilot radio.” „Drugim rečima, bila je to otimačina. Neki konglomerat se pojavio i izgurao Foresta Džija.” Dilonove oči se suziše dok je gledao Skenlana. „Pitam se ko im je pružio insajderske informacije.” Skenlanovo cerenje bilo nepodnošljivo, poput grebanja nokta po tabli. „Ja sam dao sve od sebe da pomognem novoj upravi.” „Siguran sam da jesi”, podrugljivo će Dilon. „Ubeđen sam da si im ljubio guzice sve dok ti usne nisu poplavele.” Skenlan đipi sa stolice, gnevno trepćući očima, dok su mu se obrazi nadimali poput gujinih. Dilon se nagnuo preko stola. „Hajde, Skenlane, udari me. Molim te. Daj mi samo jedan razlog da te prebijem ko vola.”


Skenlan odstupi korak unazad. „Ako ti je posao mio, bolje ti je da paziš kako mi se obraćaš, gospodine Berk. Nismo otpustili nijednog radnika otkad smo došli, ali to je neminovnost. Ne bi mi smetalo da ti budeš prvi koji će da ode.” Dilon je bio u iskušenju da kaže Skenlanu da se jebe i izleti napolje. Ali gde će ga to odvesti? Nije mu nedostajalo love, zahvaljujući bonusu koji mu je dao Forest Dži. Međutim, bio je izložen brojnim troškovima tokom selidbe. U Talahasiju neće biti tako mnogo raspoloživih poslova, a i ne može od Debre i Čarlija da traži da se ponovo sele taman kad su se smestili. Odlučili su da ne kupe kuću sve dok se bolje ne upoznaju s gradom. Umesto toga, iznajmili su jednu u urednom i uglednom kraju. Njihova bašta bila je manja nego što je to Dilon želeo i imala je samo jedno drvo. Ali Debra je delovala zadovoljno. Za sada, bilo bi glupo da grize ruku koja ga hrani. „Šta imaš za mene?” promrmljao je. Skenlan je pridigao pantalone dok je sedao nazad. Posegnuo je za jednom fasciklom, otvorio je, i krenuo prstom po nizu brojeva. „ A-ha, evo jedne kocke na drugom spratu koja je slobodna. Broj 1120. Možeš da se useliš danas i da počneš sutra.” „Vraćaš me za crtaću tablu?”, viknuo je Dilon. „Šta to pokušavaš da izvedeš?” „To je jedini posao koji je trenutno dostupan. Uzmi ili ostavi.” Dilon je progunđao niz psovki na francuskom. „Podrazumeva se”, dodade Skenlan, „da posao crtača nije plaćen kao terenski posao, tako da će ti plata biti smanjivana dok ne bude proporcionalna radnom mestu.” „Sigurno uživaš u ovome”, kaza Dilon. Skenlan se zadovoljno nasmeši. „Izuzetno.” „Ne mogu da se vratim na crtanje. Sigurno imaš još nešto.” Skenlan ga je gledao kratko, a onda okrenuo fotelju i izvukao fasciklu iz ugrađenog ormarića iza leđa. „U stvari, upravo sam se setio nečega. Nedavno smo kupili jedno imanje u Misisipiju koje treba ozbiljno prepravljati pre nego što bude moglo da se koristi za proizvodnju i stvaranje profita. Jesi li zainteresovan?”

Dilon je skratio priču za Debru. „Tako da, ili ću primiti posao u Misisipiju ili ću ponovo početi da crtam.” Zario je pesnicu u dlan. „Ne znam samo zašto nisam nokautirao malog kopilana i otišao.” „Znaš zašto nisi. Nisi više ulični pesničar. Sada si porodičan čovek,


profesionalac koji ne dozvoljava da ga ljigavci poput Skenlana poraze.” „Pa, u ovom trenutku taj ljigavac ima kečeve u rukama, i to prokleto dobro zna. Nakon što sam otišao, pokušao sam da zakažem nekoliko razgovora za posao. Sigurno sam obavio bar dvadeset poziva. Odgovor je uvek bio isti. Niko nema nikakav posao. Niko nikoga ne zapošljava.” „Osim što bi voleo da odvojiš Skenlanu glavu od tela, kakav te još posao zanima?” „Ne znam, Debra.” Skljokao se u sofu i umorno protrljao oči. „Ali pouzdano znam da neću da se vraćam na crtanje.” „Onda ćeš prihvatiti taj drugi posao i preselićemo se u Misisipi.” Dilon uze Čarlija iz Debrinog krila i smesti ga u pregib svog lakta. Beba je čvrsto stisnula očev kažiprst. „Imam alternativu. Nije sjajna, ali imaj na umu da je sve samo privremeno.” Nakon što je izložio svoj alternativni plan, pitala ga je: „A gde ćeš živeti?” „U prikolici na placu. Uspeću s poljskim krevetom, malim frižiderom i rešoom.” „A šta je s kupatilom?” „Uzeću onaj na iznajmljivanje. A zgrada na kojoj ću raditi ima tuševe. Skenlan mi je dao planove da ih proučim pre nego što odlučim.” Izraz njenog lica je odražavao nedostatak entuzijazma za ideju. „Dolazićeš kući svakog vikenda?” „Neću nijedan propustiti. Obećavam.” „Ne vidim zašto da se svi ne preselimo u Misisipi.” „Zato što bi me Skenlan istog trenutka kada se smestimo povukao s tog posla. Mogao bi tako neodređeno dugo da me voza.” „Ali i ovo je neodređeno dugo”, rekla je tugaljivo. „Mogao bi tamo da te drži zauvek.” Dilon tvrdoglavo odmahnu glavom. „Neću biti emotivno vezan za ovaj posao kao za onu zgradu u Versaju. Ostaviću ga istog trenutka čim čujem za nešto novo. Ostavio sam prijave svuda po gradu. Valjda će se pojaviti nešto.” Skenlan mi nikad neće zaboraviti što sam iskoristio viši položaj i otpustio ga u Francuskoj. Osvetio se i Forestu Džiju, a sada je meni dao da biram između ovog sranja i povratka u jednu od onih prokletih staklenih kocaka. Očekuje da prihvatim to jer je lakše. Ne želim da kučkinom sinu priuštim to zadovoljstvo.” Držeći Čarlija u jednoj ruci, privukao je ženu bliže i poljubio je u slepoočnicu.


„Veruj mi, Debra. Ovo je najbolje. Nedelje će brzo prolaziti, nećeš čak imati vremena ni da ti zafalim.” Na nesreću, putovanja nisu bila tako brza i laka kako se Dilon nadao. Smeštaj u Misisipiju bio je bedan, ali to nije rekao Debri, pošto se ona trudila da zadrži pozitivan stav. Kraj nije bio ni na vidiku. Izuzetno kišna jesen držala je sva gradilišta na Jugu potpuno napuštenim. Bilo je brojnih otpuštanja. Niko nije želeo da zaposli građevinskog inženjera, bez obzira na to koliko je pametan, ambiciozan ili odlučan. Dilon je kupio novi automobil dok su bili u Atlanti. Taj je ostavio Debri, a sam je dugo putovao do Misisipija na polovnom motociklu. Svakog petka je kasno dolazio kući, a nedeljom po podne morao je da kreće nazad. Tako jedva da je imao dovoljno vremena da se odmori od napornog vikenda do ponedeljka ujutro. Sam posao bio je neinspirativan. Najveći deo obuhvatao je unutrašnje renoviranje. Zamenjivao je trošne zidove, ponovo postavljao propale plafone i podove. Zgrada je bila stara i ružna, a kada je završi, i dalje će biti stara i ružna. Ali ipak, radio je pod istovetnim veoma oštrim standardima kao što bi radio da je zgrada nova. Čvrsto je sve držao pod kontrolom i insistirao da radnici daju sve od sebe na poslu. Bilo je to pitanje ponosa. Osim toga, nije želeo da Skenlanu pruži ni mrvu prednosti. Može da ga prerasporedi ili otpusti zbog nesuglasica, ali nikada zbog loše obavljenog posla. Ta situacija je za Dilonovu porodicu predstavljala napor. Pošto su nabijali toliko nežnosti u svoje vikende, morali su da se za to posebno trude, pa je to oduzimalo nešto od užitka. Domaći zadaci koje Debra nije mogla da obavi pali bi u obavezu Dilonu. Obično mu ne bi smetalo da ih obavlja, ali provodio je dragocene sate subotnjih jutara na neke beznačajne poslove dok je čeznuo da spava, vodi ljubav sa ženom ili da se divi sinovom brzom rastu. Iako su bili okruženi mladim porodicama poput njih, nisu imali nikakav društveni život. To je počelo da se vidi i na Debri. Čitavu nedelju, i to svaku nedelju, provodila je potpuno sama s bebom mlađom od godinu dana. Obožavala je Čarlija i bila izvrsna majka, ali nije imala oduška za sebe i izgleda da nije bila sklona da se uključuje u bilo kakve komšijske aktivnosti. Dilon je počeo da primećuje znake rastuće depresije i to ga je plašilo. Jedne nedeljne večeri, dok se pripremao da krene na dug put do Misisipija, privukao ju je k sebi. „Sledeći petak uzeću slobodno i doći kući ranije. Misliš li da ćeš to moći da podneseš?” Njen osmeh je bio kolebljiv ali blistav. „O, Dilone, stvarno? Pa to je divno.”


„Nisam stigao da obavim sve sa tvog spiska ovog vikenda. Sledeće nedelje imaću dovoljno vremena da sve obavim i još da se ulenjim. Nađi dadilju za subotu uveče. Sredićemo se i izaći malo. Večera. Ples. Film. Šta god poželiš.” „Volim te”, rekla je zabivši nos u kragnu njegove košulje. Držali su jedno drugo i još malo se ljubili sve dok nije došlo vreme da ili konačno ode ili da ponovo vode ljubav. Nažalost, pokupio je kacigu. Debra je krenula za njim do vrata, noseći Čarlija koji je, uz mnogo vežbe, naučio da mahne ćao-ćao. Dilon se nije usuđivao da zatraži slobodan dan od Skenlana, pa je podmitio jednog od podizvođača da sve nadgleda dok on bude odsutan. To ga je koštalo svega sanduk piva. U četvrtak ujutro nazvao je Debru. „Ne zoveš me valjda zato što hoćeš da mi kažeš da nećeš doći?”, zabrinuto je pitala. „Eh, ti što ništa ne veruješ. Naravno da dolazim.” Spustio je glas i ubacio imitaciju Gruča Marksa: „Planiram puno da dođem ovog vikend.” Ona se zakikotala. „Šta ti radiš?” „Smišljam nekoliko iznenađenja za tebe.” „Uf-uf, ne mogu da dočekam. Da li ja to čujem svog sina u pozadini?” „Ciči zato što zna da pričam s tobom.” „Kaži mu da stižem za nekoliko sati.” „Pazi, Dilone. Vreme je ovde grozno.” „Stižem i pre nego što sledeći put pomisliš na mene.” Hladno vreme nije moglo da ga zaustavi da krene, ali ga je svakako usporilo. Poluostrvo Florida prolazilo je kroz period najhladnijeg zabeleženog vremena. Padavine su bile obilne. S vremena na vreme poneka manja ledenica udarila bi mu u vizir kacige. Čak i s kožnim rukavicama, prsti su mu se smrzli dok je grčevito stiskao ručke. Kad je konačno stigao, Talahasi nikad nije bolje izgledao. Čim je otvorio vrata kuće, dočekali su ga nadražujući mirisi koji su se širili iz kuhinje. Na sredini trpezarijskog stola stajala je vaza sa svežim cvećem i čokoladna torta s njegovim imenom na glazuri. Goveđi ribić krčkao se u pećnici. „Debra?” Spustio je kacigu i rukavice na stolicu i krenuo prema zadnjem delu kuće, gde su bile spavaće sobe. ,Jesi li u kadi?” Proverio je Čarlijevu sobu, ali kolevka je bila prazna. „Šta vas dvoje smerate? Je li ovo deo iznenađenja?” Dilon je otvorio vrata glavne spavaće sobe i zastao da gleda svoju ženu i sina kako spokojno spavaju na krevetu. Čarli je bio sklupčan u pregibu Debrine ruke. Njena zlatna kosa izgledala je predivno onako prostrta po jastuku. Dilonovo srce bilo


je ispunjeno ljubavlju. Dala je sve od sebe da pripremi ovaj poseban vikend za njega. Krenuo je prema krevetu, seo na ivicu i pomazio je po obrazu. Tada je shvatio da njih dvoje uopšte ne spavaju.

Haskel Skenlan je često radio dokasno kako bi postigao nešto u životu, ali jedne posebne večeri ostao je i duže nego inače. Već je pao mrak kad je izašao iz zgrade. Njegov auto bio je jedini koji je ostao na parkingu. Jedna visoka figura iz senke preprečila mu je put. Još i pre nego što je Skenlan stigao da krikne od iznenađenja, pesnica s impulsom pneumatskog čekića zabila mu se u usta, polomivši mu sve prednje zube u korenu desni i toliko snažno mu zabacila glavu da je ležao čitava dva meseca. Ali pre nego što je pao na zemlju, uhvaćen je za kragnu i ponovo udaren. Drugi udarac polomio mu je vilicu. Poslednji udarac pogodio mu je stomak; slezina mu se raspukla. Nedelju dana proveo je u bolnici, balansirajući u polusvesnom stanju, pre nego što je uspeo da policiji saopšti na koga sumnja za brutalni i naizgled ničim izazvan napad. Policijski automobil zaustavio se na adresi koju im je on dao. Niko nije otvorio vrata kada su pozvonili. Dva policajca ispitala su najbližu komšinicu. „Nakon sahrane”, rekla im je ona, „ostao je svega par dana.” „Sahrane?” „Žena i sin su mu umrli pre tri nedelje, ugušili su se. Sećate se kada smo imali onu groznu oluju? Pre nego što je gospođa Berk legla da odmori, uključila je rernu prvi put u ovoj sezoni. Ventil nije bio dobar pa su se ugušili u snu. Gospodin Berk ih je našao kada se vratio kući.” „Ne znate gde je?” „Nisam ga videla već nedelju dana. Pretpostavljam da se vratio na posao.” Policajci su dobili nalog za pretres i ušli u kuću. Koliko su mogli da kažu, ništa nije pomerano od dana fatalne nesreće. Buket uvenulog cveća još je stajao na trpezarijskom stolu u vazi sa smrdljivom i ustajalom vodom. Pored nje su bili ostaci čokoladne torte koje su se dočepali mravi. Niko na gradilištu u Misisipiju nije video gospodina Berka od četvrtka uveče, kada je otišao kući. Njegovi saradnici izrazili su žaljenje zbog smrti njegove porodice. „Bio je lud za svojim detetom”, jedan od njih je rekao. „Neprekidno je pričao o njemu.”


„Šta je pričao o ženi?” „Njena slika još je u prikolici gde ju je i ostavio. Nije se zezao s njom, ako me to pitate.” Nikada nisu podnete nikakve tužbe zbog napada na Haskela Skenlana. Jedini mogući osumnjičeni je nestao. Činilo se kao da je jednostavno napustio sve i otišao.


16. Palmeto, Južna Karolina, 1987.

„Prokleta pederčina! Možeš li da veruješ?” Nil Pačet je odmahnuo glavom u neverici i uzeo još jedan gutljaj viskija s vodom. Hač Džoli bio je podjednako šokiran vestima o Lamaru kao i Nil. Samo što Hač nije bio toliko razgovorljiv. „Nisam baš mnogo vremena proveo s Lamarom u poslednjih nekoliko godina”, rekao je. „Ni blizu kao ti.” „Šta bi to trebalo da znači, dođavola?” upita Nil, braneći se. „Sranje! Ništa ne bi trebalo da znači osim da nisam mnogo vremena proveo s njim. Jesi li primetio neke promene kod njega u poslednjih nekoliko godina?” „Ne, a to može da znači samo jednu stvar.” „Koju?” „Da je sve vreme bio pešovan”, kaza Nil. „Sve ove godine koje je proveo zalepljen za nas bio je peško. Izluđuje me kad pomislim na to. Živeo sam s tim tipom! Bože!” Sve do ovog trenutka, Dona Di se uzdržavala od razgovora. „Jadno je to kako olajavate nekoga ko je upravo umro. Baš me briga što je Lamar bio peder i dalje je ljudsko biće. Bio nam je prijatelj. Žao mi ga je.” Nil se zakikotao. „Trebalo bi da porazgovaraš sa svojom vajnom suprugom, Hače. Skreni joj pažnju na nekoliko stvari. Ako oseća toliko sažaljenje prema homosima, možda bi trebalo da se preseli u San Francisko, kao i Lamar.” „Znaš”, nastavio je, „to je trebalo da mi bude prvi znak. Prvo se iselio iz kuće koju smo delili, a onda se sav popalio oko toga kako će se preseliti u Kaliforniju čim diplomiramo. Ko pri zdravoj pameti želi da živi među svim onim čudacima, osim ako i sam nije takav? Još onda je trebalo da znam da je pešovan.” Dona Di otvori usta da nešto kaže, ali Hač je ošinu pogledom i upita: „Je li ostalo nešto od onog sosa, draga?” Ozlojeđeno je izjurila iz prostorije u pravcu kuhinje. Često je gubila živce. U poslednje vreme žestila se oko preseljenja u veću kuću. Ovu su kupili nakon što su se


vratili sa Havaja, gde je Hač bio preraspodeljen. Nije bila ništa bolja od one koju su imali u bazi, ali to je bilo sve što su mogli da priušte. Osim toga, Dona Di je koristila kuću - uz gomilu nekih drugih stvari - kao izgovor za svoje loše raspoloženje. Hač je ignorisao buku bačenog posuđa i treskanje vratima kuhinjskih elemenata i dosuo gostu piće. Nil je još uvek pretresao temu nedavne smrti Lamara Grifita. „Čuo si za tu bolest od koje je umro - kako se zove?” „Sida”, rekla je Dona Di kada im se pridružila, noseći poslužavnik sa sosom i čipsom. „Moj tata kaže da je samo pešovani mogu dobiti. Dobijaju je zato što jebu jedan drugog u dupe. Šta kažeš, kakav način da se umre?” Hač prionu na sos i čips. Najveći deo njegovih ragbi mišića pretvorio se u salo i nakupio se u predelu stomaka, ali on je ipak nastavio da udovoljava svom sportskom apetitu. „U novinama je pisalo da je umro od upale pluća”, mrmljao je punih usta. „To Majradžejn želi da svi misle”, kaza Nil. „Čak nije sahranila Lamara ovde, na zemljištu Kauanovih kojim se toliko ponosi. Kremiran je u Kaliforniji. Gomilica pepela verovatno nije bila visoka”, rekao je, pokazavši prstima veličinu od pet centimetara. „Čuo sam da nije imao više od pedeset kilograma na kraju.” Nasmejao se. „Čoveče, možeš li da zamisliš kakva je to bila sahrana? Sigurno je bila prava predstava - gomila sekapersi koje sede naokolo i balave. Oh, jadanja, šta ću sad bez mog milog Lamarčića”, rekao je Nil jednoličnim falsetom. Dona Di naglo ustade: „Ti si najobičnije govno, kao što si uvek i bio, Nile Pačete! Izvinite!” Ponovo je otišla iz sobe. Sekund kasnije čulo se kako se uz tresak zatvaraju vrata spavaće sobe. Nil gurnu jezikom obraz iznutra. „Tvoja stara je prava komedija, Hače.” Hač pogleda u pravcu u kom je Dona Di nestala. „Morao sam da radim malo prekovremeno, a ona ne voli da noću ostaje sama.” Jedini posao koji je Hač uspeo da nađe kad je otpušten iz mornaričke pešadije bio je u fabrici za preradu soje. Dona Di prezirala je činjenicu što radi za Pačetove, ali on to nije želeo da kaže Nilu. Povratak na koledž nikad nije ni razmatran. Čak i da je imao novca, nedostajalo mu je inicijative. Dona Di je radila na prijemu u ginekološkoj ordinaciji. Jedna od prednosti bila je što ima besplatne preglede i savete. Bili su u braku skoro deset godina, pa ipak još nije uspela da začne. Borila se protiv svoje neplodnosti uz fanatizam koji je zapanjivao Hača.


Dugo godina pokušavao je da je urazumi povodom toga. „Ne shvataš!”, urlala bi na njega. „Ako ne možemo da imamo bebu, onda nema razloga da ti i ja budemo zajedno.” Njemu je ova logika izmicala, ali nije se nadovezivao, pošto je to na kraju uvek rezultiralo svađom od koje se osećao potišteno. Prihvatao je to kao hormonsku žensku stvar koju muškarci jednostavno nisu dovoljno dobro opremljeni da shvate. I njegova rođena majka patila je od iste boljke, pošto je želela još dece. Najmanje jednom nedeljno Dona Di je dolazila s posla s nekim člankom o novoj reproduktivnoj tehnici za neplodne parove. Redovno je revolucionarni metod oplođavanja uključivao i njega na neki zahtevan i neprijatan način. Ili bi se jebali dok ga jaja ne zabole, ili bi morao da drka u plastičnu kesu, ili bi se ona šećkala s termometrom u ustima, dok ne bi došlo pravo vreme, kada bi rekla: Rekla bi „Sad!” i morali bi to da učine istog trena, bilo da je mrkla noć ili vreme nedeljnog ručka. Jednom ga je čak uhvatila dok je srao i pokucala na vrata kupatila s rečima: „Nemoj se truditi da navlačiš pantalone. Vreme je.” Ova taktika mu nije bila nimalo romantična. Hač je pretpostavljao da ne bi trebalo da osuđuje njenu opsesiju. On nije bio taj koji nije radio kako treba. Broj spermatozoida bio je u redu. Svaki doktor kog su konsultovali rekao im je isto: Dona Di ne može da ima dete. Ali Dona Di bila je prokleto odlučna da začne. Bilo je kao da želi da dokaže svetu, njemu i samoj sebi da može. Ono čega se plašio bilo je da njena manija za bebom ima neke veze sa incidentom sa Džejd Speri. Nije želeo da bude siguran da je krivica ono što pokreće Donu Di, pa zato to nikad nije pominjao. Nil je ispraznio čašu burbona i spustio je na ivicu stočića za kafu. „Prerano si se venčao, Hače. Zar ti nisam to rekao onomad? Ali nisi hteo da me slušaš. Sad si se zaglavio u kući s histeričnom ženom, a ja se još uvek momčim.” Coknuo je usnama od zadovoljstva. „Svake noći druga pička.” Nagnuvši se ka njemu, snizio je ton. „Pođi sa mnom večeras. Malo ćemo lumpovati, kao u stara dobra vremena. Ne mogu da zamislim bolji način za oproštaj s našim drugarom Lamarom.” „Ne, hvala. Obećao sam Doni Di da ćemo ići u bioskop.” „Šteta.” Uzdahnuvši, Nil ustade i nehajno krenu k vratima. Hač ležerno krenu za njim. „Uzgred”, poče Nil, „rekao mi stari da se raspitam za tvoju mamu. Kako je?” „Kako bi se i očekivalo. Konačno je prodala kuću i uzela nešto manje. Mnogo radi u crkvi, ispunjava vreme, znaš, pošto nema više tate da brine o njemu.” Pre godinu dana šerif Fric Džoli istraživao je jednu izgorelu zgradu i jedna greda se odvalila. Od pada je slomio kuk. Mesecima je ležao u bolnici. Čak i kad se vratio kući, nikad nije povratio prvobitnu snagu i dobijao je jednu po jednu komplikaciju,


sve dok nije umro od infekcije. „Kaži joj da je moj tata poručio da samo pozove ako joj nešto treba.” „Hvala, Nile. Preneću joj. Značiće joj.” „Najmanje što može da učini je da joj malo pomogne. Tvoj tata je mom tati mnogo pomogao. Znaš...” Posegnuo je i potapšao džep Hačove košulje. „Nikad ne škodi imati čoveka otvorenog uma u šerifovoj kancelariji. Kako ti se sviđa posao u fabrici?” „Smrdi do neba.” Nil se zakikotao i blago udario Hača u rame. „Videću šta mogu da učinim.” Hač ščepa Nila za rukav kad je ovaj krenuo napolje. „Kako to misliš?” Nil ukloni Hačovu ruku. „Bolje da obiđeš ženicu. Izvini se u ime svog druga kretena. Još nisam naleteo na ženu koja se nije rastopila posle izvinjenja.” Hač zaklima velikom riđom glavom poput razdraženog psa. „Kaži mi šta si mislio s tim o mom poslu u fabrici.” Nil se namršti kao da nevoljno želi da otkrije neku tajnu. Spustivši ton, rekao je: „Već je vreme da neko primeni kreativno razmišljanje na tvoj slučaj, Hače. Šerif koji je preuzeo kancelariju nakon što je tvoj ćale umro toliko je uštogljen da škripi dok hoda. Moj ćale misli da odeljenju treba sveža krv. Da li sad znaš na šta mislim?” „Ja?” Upita Hač, spustivši nivo glasa da ga uskladi s Nilovim konspirativnim šapatom. Nil se široko osmehnu. „Zamisli samo kako će ti se mama obradovati ako kreneš ćaletovim stopama.” „Prijavio sam se za posao zamenika kad sam napustio vojsku. Nisu tada nikog zapošljavali.” Nil se podboči i odmahnu glavom kao da ga je iznerviralo neko priglupo dete. „Tvoj problem je što ne veruješ ni u šta, Hače. Da li su Pačetovi ikada omanuli kad su nešto naumili? Reč tu, reč tamo - i stvari se jednostavno dogode.” „Bolji posao bi mi svakako olakšao situaciju kod kuće.” Hač baci pogled prema zadnjem delu kuće, gde se Dona Di durila. „Uradio bih bilo šta da se zaposlim u šerifovoj kancelariji.” Nil mu se lukavo nasmeši i blago ga potapša po obrazu. „Na to i računamo, Hače. Na to i računamo.”


Ajvan se opuštao u svojoj dnevnoj sobi uz čašu džeka danijelsa kad se Nil vratio. Ušetao je i krenuo pravo prema baru s pićem. Održavajući neizvesnost, pripremio je sebi jedno. Ajvan je, pošto mu je dozlogrdilo, bacio novine u stranu i upitao: „Pa, je li se upecao?” „Ćale, progutao je mamac poput izgladnelog soma.” Ajvanov dlan pljesnu po naslonjaču kožne sofe. „Proklet bio! To su dobre vesti. Ne mogu da dočekam da išutiram onog kučkinog sina. Moraćemo to lagano da obavimo, naravno. Hač će da počne kao zamenik, pa će lagano napredovati. Hajde da kažemo za godinu dana, najviše osamnaest meseci, i trebalo bi da komotno budemo najdalje što se može dospeti u lokalnoj policiji.” Nil nazdravi ocu podigavši čašu. „Možda jesi mator, ali još uvek u rukavu držiš nekoliko kečeva.” „Mator malo sutra”, zaurlao je Ajvan. „Još uvek mogu da nadmudrim, natpijem i nadjebem svakog dvadeset godina mlađeg od sebe.” „Ja i jesam nekih dvadeset godina mlađi od tebe”, cerio se Nil. Ajvan ga je merkao. „Slušaj me, momče. Po pitanju lokanja i kurvanja, čini mi se da si sasvim na mestu. Ali nemoj da zaboraviš nadmudrivanje. Ne trudiš se dovoljno. Moraš da pretpostaviš posao viskiju i ženama, ili ćeš potonuti još pre nego što dospeš do vode.” „Pa radim ja”, nabusito će Nil. „Tri puta sam ove nedelje bio u fabrici.” „ A ostala četiri dana provodiš trošeći gume na novom autu koji sam ti ja kupio.” „Šta mi to znači što se pojavljujem u fabrici? I dalje si ti glavni. A i odbijaš svaku moju ideju.” Delujući razdraženo, Ajvan odgurnu praznu čašu. „Daj mi još jedan viski.” Nil učini kako mu je naređeno, ali to nije učinio blagonaklono. Ajvan je gucnuo sveže piće. „Za sada ne vidim potrebu za trošenjem novca na unapređivanje ili širenje posla. Ali dosta sam razmišljao o našoj budućnosti u poslednjih nekoliko nedelja i odlučio da je došlo vreme da se oženiš.” Nil je ostao s čašom za viski na pola puta do usta. Sledio se, pogledavši oca pravo u oči. „Ti si to odlučio?” „Da, vreme ti je da se ženiš.” „Ma jebi se!” „Nemoj da si drzak”, zagrmeo je Ajvan, udarivši pesnicom po naslonu za ruke.


„Trenutno si podoban samo za brzu vožnju, teško pijančenje i karanje raspuštenica.” Ajvan uperi zatupasti kažiprst u sina. „Ako želiš da te poštuju i da te se plaše, prvi korak je da se oženiš.” „Otkud ti pomisao da mi treba cmizdrava ženturača oko vrata? Takav život je za glupe kučkine sinove poput Hača. Meni se moj život sviđa kakav je sada.” „To znači da ti onda ne smetaju tračevi o tebi i Lamaru.” Nilova reakcija bila je snažna i munjevita. „Koji tračevi?” Pošto je sada bio siguran da ima svu Nilovu pažnju, Ajvan se zavalio u jastuke na sofi u malo opuštenijoj pozi. „Zajedno ste još otkad ste bili deca. Ljudi će teško poverovati da nisi znao da je peško.” Ajvan je piljio u svog sina ispod obrva. „ A i sam se pomalo pitam...” „Pazi se, matori!”, kaza Nil upozoravajućim tonom. „Pa jeste živeli zajedno, i to sami. Pošto je Lamarova perverznost izbila na videlo, samo je pitanje vremena pre nego što počnu da se pitaju isto to i za tebe.” Nilova srdžba mogla se očitovati samo u očima, koje su se skupile do uskog proreza. „Svako ko pomisli da sam peder mora da je lud. Ima najmanje stotinu žena samo iz ovog grada koje prokleto dobro znaju da sam kako treba. Samo mi tu mlataraš šargarepom ispred nosa kako bih se povinovao tvojoj volji.” Ajvanov glas je ostao smiren. „I sam si mi rekao da je Lamar bio sa ženama dok ste bili na koledžu. Ljudi bi mogli da pomisle kako izigravaš plejboja samo da bi zataškao istinu.” Gucnuo je piće, ali proračunate oči nisu se odvajale od Nila. „Taj mali Majradžejnin bio je sjebaniji od najsjebanijeg. Neću da ljudi isto kažu i za mog sina.” Lukavo je sagnuo glavu. „Neko ženče bi saseklo govorkanja u korenu. A još bolje bi bilo kada bi i bepče zakmečalo devet meseci posle venčanja.” Udahnuvši duboko i zadovoljno, osvrnuo se po sobi. „Nimalo mi se neće svideti da umrem, dečko moj. Ne želim da se odreknem ničega što mi pripada.” Prepredene oči ponovo se okrenuše prema sinu. „Ali otišao bih mnogo dostojanstvenije kad bih znao da iza sebe ostavljam dinastiju.” Punu meru svoje zlobe usmerio je pravo na svog sina. „Jedino što stoji između mene i besmrtnosti si ti. Najmanje što bi mogao da uradiš jeste da poradiš na pravljenju sina i naslednika.” „Bog zna da sam stekao dosta iskustva.” Ajvan shvati Nilov neobičan komentar kao pristanak. Podiže rubriku „Društvo” iz čarlstonskog dnevnog lista koji je čitao kad je Nil ušao. Pružio ga je Nilu. Prva strana bila je prekrivena fotografijama mladih devojaka u kitnjastim belim haljinama.


„Sezonska žetva debitantkinja”, kratko kaza Ajvan. „Izaberi jednu.” *** Maria Su Pikens bila je savršena: plava, plavooka i baptistkinja. Majčino poreklo bilo je besprekorno. Njen tatica i njegov poslovni partner nagomilali su bogatstvo praveći cevi od otpadnog metala. Ajvanu se sviđala mešavina uljudnosti i grube komercijalnosti iz koje je potekla. Marla Su bila je treće dete po redu i jedina devojčica. Njen najstariji brat bio je očigledan naslednik biznisa s metalnim cevima. Drugi brat bio je lekar i radio je u Čarlstonu. Što se same Marle Su tiče, ona je bila ležerna mlada žena koja je bogatstvo svoje porodice i svoju prirodnu lepotu uzimala zdravo za gotovo. Trenutno je studirala na koledžu Brin Mar, ali nije imala drugih ambicija do da se dobro uda, bude otmena gazdarica i odgoji još jednu generaciju Južnokarolinjana besprekornih poput nje same. Ovaj plan za budućnost nije mogao biti proizvod taštine proistekle iz naivnosti, pošto i pored sve svoje tobožnje prefinjenosti Marla Su ipak nije bila previše bistra. Ajvan je i to uzeo u obzir kao prednost. Zdušno je prihvatio Nilov izbor koji je bio baziran isključivo na fizičkom izgledu. Marla Su je krajnje nerazborito saučestvovala u planu zaljubivši se u Nila još prve večeri kad su se upoznali. Jedan poznanik iz viših krugova Čarlstona bio je Ajvanu nešto dužan. „Smatraću dug izmirenim ako izdejstvuješ prijem za mene i mog sina na jedan od onih debitantskih prijema.” Prvu polovinu večeri Pačetovi su samo osmatrali iz prikrajka. Marlu Su nije bilo teško zapaziti. Bleštala je kao i niska dijamanata oko njenog tankog aristokratskog vrata. Osetivši se opijenim od šampanjca i optimizma, Ajvan je pljesnuo Nila po leđima dok su gledali kako Marla Su, plešući valcer, prolazi pored njih sa svojim trenutnim partnerom. „Pa, dečače, šta kažeš?” Nil još jednom odmeri devojku od glave do pete, zamagljenim pogledom kojim je uspevao da pokoleba i ledenije cure. „Kao da joj ćale nije dao da nosi sise.” „Ma pusti to, dečko! Čim kaže da, kupi joj par velikih.” Nil je pitao Marlu Su za ples, primenivši šarm po kom je bio čuven. Ona je pala na svaki njegov proračunati laskavi slog. Smejuljila se, rumenela i verovala svim srcem kad je ponizno rekao: „Voleo bih da te ponekad nazovem, ali znam da si verovatno prezauzeta da razgovaraš s dripcem iz Palmeta kao što sam ja.”


„O ne, nisam!” izjavila je iskreno u jednom dahu. A onda je, spustivši pogled i snizivši glas, sve dok nije postao jedva čujan, dodala: „Mislim, ako hoćeš, volela bih da se ponekad čujem s tobom, Nile.” „Prestar sam za tebe.” „Oh, mislim da nisi. Uopšte. Deset godina nije ništa.” Sutradan je primila dva tuceta belih ruža, koje je pratio telefonski poziv. Dogovorili su se da se nađu na ručku. Posle tog sastanka, nije je nazvao nedelju dana. „Sve je to deo programa”, uveravao je Ajvana, koji je bio nestrpljiv zbog tog odlaganja. Nilova strategija pokazala se efikasnom. Marla Su je sva ucveljena jedva dočekala da je on zovne i pozvala ga u Čarlston na porodičnu nedeljnu večeru. Nil se ponašao najbolje što je umeo, odgovarajući s punim poštovanjem na pitanja njenog oca. Laskao je majci i snajama Marle Su, sve dok nisu počele da mu jedu iz ruku. Jedva je uspeo da ostane ozbiljan. Njegov stari bio je u pravu - nema ništa lepše od manipulacije ljudima. Osim možda seksa, a od Marle Su to za sada nije dobijao uopšte. Ajvan mu je zapretio da je ni slučajno ne pipka nepristojno. „Ta devojka ima nedirnutu trešnjicu, pazi šta ti kažem. Ostavi je na miru do prve bračne noći.” „Misliš da sam glup?” ozlojeđeno upita Nil. „Veruje da je previše poštujem i da je neću odvući u krevet pre nego što se venčamo. Presrećna je što misli da me tako kontroliše.” Kako bi umanjio napetost koju mu je udvaranje nametnulo na seksualni život, okrenuo se jednoj ženi iz Palmeta, koja je imala neutaživ seksualni apetit i muža čiji je posao iziskivao česta putovanja. Nil se viđao s Marlom Su onoliko koliko joj je to škola dozvoljavala. Međugradski telefonski račun bio je užasan, a čitavo bogatstvo trošio je i na cveće. Ali investicija se isplatila. Pozvan je da provede čitav vikend s njom u Čarlstonu. Naoružan dijamantom od tri karata i nerazmetljivim držanjem, pitao ju je da mu učini čast i postane njegova žena. Kao što je i očekivao, ona je odmah pristala. Venčanje je planirano kao društveni događaj godine. Jedina osoba koju Nil nije uspeo da izmanipuliše bila je mladina majka, koja je želela da se sve obavi po pravilima Emili Post.3 Do trenutka kada se približio svadbeni vikend, već je bio na ivici da od svega digne ruke i nastavi svoj život. On i Ajvan preselili su se u jedan čarlstonski hotel za vreme trajanja svadbenih svečanosti u čast mlade i mladoženje, a koje su počinjale u petak za ručak, u domu mladinih babe i dede po majci.


„Samo pomisli”, prošaputala mu je Marla Su na uvo, „sutra uveče bićemo samo ti i ja. Sami.” Nil proštenja i zagrli je. „Nemoj da mi pričaš sad o tome, draga, jer će mi se dići ovde u bakinom predvorju.” I pored konzervativnog odgoja, volela je kada je tako govorio. Privukao ju je u naručje i čvrsto je zagrlio. Tada je spazio drugu mladu ženu koja je stajala na drugom kraju prostorije. Gledala ga je ledenim i odvažnim pogledom, koji je istog trenutka prepoznao kao poziv. Dok ju je posmatrao, umočila je prst u svoje piće i gurnula ga u usta, nakon čega je počela lagano da ga izvlači. Njemu se digao. „Nile!”, tiho ciknu Marla Su, ljupko pocrvenevši. „Budi pristojan.” „Onda prestani da me izazivaš”, odgovorio joj je, pustivši je da misli kako je ona odgovorna za erekciju. Nekoliko minuta kasnije, ona devojka mu je prišla. „ A kada ću ja moći da se upoznam s mladoženjom, Marla Su?” „Jao, Nile, ovo je moja najstarija prijateljica. Ona je deveruša.” Nije baš uhvatio njeno ime - što je ionako bilo nebitno. Ali zato je uhvatio sugestivnu poruku u njenim očima. „Tako mi je drago što se konačno upoznajemo”, otezala je. Rukovali su se. Kako su razdvojili šake, jagodicom prsta ga je pomazila po dlanu. U sumrak tog petka uveče zvanice su se okupile za probu venčanja u svetilištu velike baptističke crkve, gde je revnosni dekorater već bio aranžirao korpe s cvećem i svećnjacima. Svaki put kada je Nil pogledom odlutao prema onoj deveruši, bio je sve uvereniji da joj dodeljena titula časne device uopšte ne stoji. Ako je ona bila devica, on je mogao da leti; a pogledi koje mu je upućivala sasvim sigurno nisu bili časni. Njen tatica, kako je čuo, bio je poslovni partner gospodina Pikensa. Morao je samo da se divi devojci koja je bila dovoljno drska da tako otvoreno flertuje, a da opet bude dovoljno pametna da je ne uhvate. Iz crkve je povorka automobila prešla nekoliko raskrsnica do restorana gde je Ajvan bio domaćin probne večere. Nije žalio novca. Bio je to raskošan događaj. Dorastao prilici, ponašao se kao savršen domaćin. Uz visoko podignutu čašu šampanjca, oči su mu zasuzile kad je rekao: „Kada bi Nilova majka mogla da bude ovde večeras, da proslavi ovaj srećan događaj, sve bi bilo savršeno. Sine, nadam se da ćete ti i tvoja voljena mlada Marla Su doživeti bar mrvicu sreće koju smo imali ja i Rebeka.” Dok je Nil pristojno otpijao iz svoje vinske čaše, nazdravljajući sentimentalnoj


zdravici, deveruša mu je mazila jaja pod salvetom na krilu. Kad se večera zvanično završila, svi su prionuli na dobar provod. Među gostima je bio i Hač Džoli, novoizabrani šerif oblasti Palmeto, koji je bio Nilov kum. On i njegova žena plesali su uz muziku tročlanog ansambla. Marla Su je otvorila svadbene poklone, cičući od radosti vadeći jedan za drugim skupocene predmete. Deveruša je značajno zakačila Nila dok je izlazila iz prostorije. „Izvinite”, dahtala je zavodljivo. Nil je sačekao nekih šezdeset sekundi pre nego što se nagnuo prema svojoj mladi i izvinio se. „Moram nešto da obavim.” „Šta?” Uhvatio joj je čitavo lice šakama. „Mlade ne bi trebalo da postavljaju takva pitanja osim ako ne žele da pokvare svoja svadbena iznenađenja.” Njene plave oči zatreperiše. „Toliko te volim.” „I ja tebe.” Meko ju je poljubio pre nego što se provukao kroz gužvu. Skoro je stigao do vrata kad su ga presreli Hač i Dona Di. „Izgleda kao fina devojka”, kaza Dona Di. „Mnogo bolja nego što zaslužuješ.” „Znaš, Dona Di, s tim tvojim dvokrakim jezikom”, kaza Nil, „pravo je čudo što do sada nisi isekla Hačov kurac na froncle.” „Jedi govna i crkni, Nile!” Hač je pokušao da bude mirotvorac. „Izgleda da stvarno ženiš curu iz dobro porodice, Nile. A njeni matorci su ludi za tobom.” Negde u zgradi čekala ga je jedna devojka koja ga je luđački želela. Opasnost da ih neko uhvati davala je svemu posebnu draž. Spletka je bila neodoljiva. On je jedva čekao da joj se pridruži. „Hajde da se malo opustimo, šta kažete? Ćale je potrošio malo bogatstvo na ovu žurku. Pijte!” I pre nego što su stigli da ga zadrže, izašao je na vrata. Privatna trpezarija, gde se održavala žurka, bila je odmah do predvorja. Nadesno je bio kratak hodnik. Nil je skoro prošao pored vrata toaleta kada su se ona otvorila. Časna devica mu se, mameći ga, nasmešila. „Šta ti je toliko trebalo? Već sam počela da mislim da nećeš ni doći.” Uvukao se u toalet i zaključao vrata za sobom. Zamračena prostorija podsećala je na luksuzni bordel, puna cvetnog cica i ogledala s pozlaćenim ramovima. Jedva da


je imao dovoljno vremena da pregleda čitavu prostoriju pre nego što ga je deveruša ščepala. Otvorene usne su im se spojile u halapljivom poljupcu. „Ti si luda”, mumlao je dok joj je proždirao vrat. „Mora biti da prezireš Marlu Su.” „Obožavam Marlu Su.” Privijala se uz njega, kidala mu dugmad s košulje i gladila gola prsa oštrim noktima i vlažila ih podlim jezikom. „Ovo je samo moj hobi. Neke cure skupljaju muzičke kutije ili starinske flaše. Ja skupljam mladoženje.” Kad joj je zadigao suknju i ščepao je za dupe, otkrio je da ona nosi pojas za čarape i čarape, ali da nema gaćice. Podigao ju je visoko i prislonio na svoj napeti šlic. Pošto su mu ruke bile zauzete, ona je otkopčala mider svilene haljine i protrljala gole grudi o njegovu uštirkanu košulju. Od trenja su joj se bradavice ukrutile. Nil je sagnuo glavu kako bi jednu dojku uzeo u usta. Ona mu je otkopčala šlic i vukla gaće sve dok se njegov kruti organ nije pojavio u svoj svojoj veličini. „Mmm”, stenjala je dok ga je gladila. „Hoćeš ga, a?”, groknuo je on. „E pa, evo ga.” Stavio joj je ruke na ramena i gurnuo je na kolena ispred sebe. Ona je bila spremna i hitro ga je uzela u usta. On joj je prolazio prstima kroz kosu i gurao kukove napred. Zabacivši glavu, pomerao ju je po vratima levo-desno, izgubivši se u osećaju koji su mu pružala njena usta. Uspela je da izvuče glavu iz njegovog stiska. „Izvini. Nema šanse da ja ostanem kratkih rukava.” Odvojila se i legla na tapaciranu naslonjaču podigavši kolena. Nil se prevalio unapred i pao povrh nje. Zagnjurio je glavu među njene grudi i gnječio ih, grubo se zarivši u nju. Što je jače pumpao, to joj se naizgled sve više dopadalo. Zajedno su došli do eksplozivnog vrhunca. Ugrizao ju je za dojku kako ne bi zavrištao. Nekoliko trenutaka posle toga ležali su zadihani jedno pored drugog. Kad se Nil konačno odvojio od nje, ona je sela, smaknula kosu s očiju i pogledala tragove zuba na dojci. „Kučkin sine!” Kikoćući se, popravio je odeću, prišao umivaoniku i oprao ruke, a onda zagladio kosu. Stojeći pored vrata, pogledao ju je. Ona je i dalje sva razdrljena i raskrečena ležala na naslonjači. „Bolje da se opereš pre nego što se vratiš na žurku”, rekao je, klimnuvši prema njenom međunožju. „Osećaš se do neba.” Kad je otključao vrata i otvorio ih, zatekao ga je neprijatan prizor. Ajvan je stajao na pragu, ubistvenog izraza na licu.


„Glupi mali kurcoliscu!” grmeo je Ajvan. Kad su konačno otišli s probne večere, Ajvan je počeo da grdi Nila zbog nepromišljenosti. Bila je to neoprezna i luda stvar, ali je isto tako bilo i đavolski zabavno. On je bio mladoženja, a ne mrtvac. Nijedan punokrvni muškarac ispod devedeset pet ne bi odoleo tako primamljivom parčetu. Niko ih nije otkrio osim Ajvana. Niko čak nije ni primetio da ga nema. Nil se vratio na žurku, zagrlio i poljubio svoju mladu dok su se prijatelji i porodica smešili. Deveruša neće nikome reći. Kakva je šteta načinjena? Srdžba njegovog matorog bila je neopravdana, a nastupi gneva Nilu su počeli da idu na živce. „U stvari, ćale, ona je kurcolizac”, učtivo je odgovorio. Ajvan je pustio volan automobila i odalamio ga preko usta. Udarac je zatekao Nila potpuno nespremnog. „Šta je sad!” viknuo je. „Nemoj da si to ikada više ponovio.” „Nemoj ni ti da si ponovio nešto tako glupo. Da krešeš deverušu dok su mlada i njena porodica u susednoj prostoriji?” promucao je. „Šta si bre mislio? Sve si mogao da uprskaš!” „Ali nisam”, uzvratio je Nil vičući. „I zato prestani da trubiš o tome.” „Unajmio sam tri kurve za tvoje momačko veče. Nisi mogao da sačekaš još tričav sat na jednu od njih?” „Nameravam da učinim da ti se isplati trošak, ali kladim se da ništa što tvoje kurve mogu nije uzbudljivo kao tucanje deveruše veče pred svadbu.” Ajvan je izgledao kao da će ga ponovo udariti. Ali umesto toga zgrabio je volan i snažno pritisnuo pedalu gasa. Krenuli su prema hotelu gde su Nilovi drugovi bili pozvani da proslave momačko veče. „Nisam odlučio da te oženim iz hira, znaš”, režao je Ajvan. „Da sam želeo samo oplođivača zbog unuka, mogli smo da ti pronađemo sasvim pristojnu curu u Palmetu. Odabrali smo ovu devojku zato što su džepovi njenog tatice postavljeni novčanicama od sto dolara. Naslediće mnogo love kad napuni dvadeset pet i najveći deo toga dospeće u tvoje ruke. Ali ako nastaviš da jebeš njene drugarice po klozetima, misliš li da ćeš videti jedan jedini cent?” „Čekaj malo, čekaj malo”, uzbuđeno kaza Nil. „Ne očekuješ valjda da promenim stil života samo zato što sam se oženio, nadam se? Ako očekuješ, grdno si pogrešio.” Ajvan prostreli sina pogledom, mada nije smanjivao brzinu. „Boleće me uvo i da prevrneš svaku lepoticu od Čarlstona do Majamija i nazad. Samo upotrebi malo zdravog razuma. Tretiraj svoju ženu kao keramičku figuru koju koristiš samo u


posebnim prilikama. Pokloni joj nešto s vremena na vreme. Daj joj bebe da se nečim zanima. Onda možeš da tucaš koga god želiš, a ona neće ni prstom mrdnuti da to spreči. Ali za ime sveta, ne varaj je pred njenim nosom.” Nil je prezirao predavanja. Ako je išta poznavao, poznavao je žene. „Slušaj, matori, znam kako treba sa ženom, u redu?” „Ne znaš ni približno koliko misliš da znaš.” „Ne treba ti da mi to kažeš... Hej, ćale!!!” Ajvan nije imao nikakve šanse. Nije ni video teretni voz.


17. Los Anđeles, 1991.

„Grejame? Ja sam.” „Ćao, mama! Jesi li videla već neke filmske zvezde?” Džejd se cerila od sreće u slušalicu. Mogla je da zamisli Grejamovo četrnaestogodišnje lice. Pramen valovite tamne kose pao mu je preko obrva. Pod njima su iskrile plave oči. „Nijednu do sada, ali danas sam ti kupila suvenir.” Bacila je pogled na dres losanđeleskih Ovnova koji mu je kupila. „Šta si mi kupila?” „Moraćeš da sačekaš i vidiš.” „Je li nešto dobro? Hoće li mi se svideti?” „Sjajno je i obožavaćeš ga.” Raspitivala se za situaciju kod kuće. Uveravao ju je da nije bilo poremećaja u njihovom dobro podmazanom rasporedu. Keti Heron bila je rođena organizatorka. „Da li je još kiša u Njujorku?” „Aha”, turobno kaza Grejam. „Padaju sekire.” „Baš mi je žao. Ovde je predivno i sunčano.” „Jesi li išla da plivaš?” „Nisam imala vremena.” „Mama? Da li baš moramo da se preselimo u to mesto u Južnoj Karolini?” Džejdin osmeh ispari. Nedostatak oduševljenja zbog preseljenja kod njenog sina prilično ju je uznemiravao. „Znaš odgovor na to, Grejame. Zašto me stalno pitaš?” „Nikoga neću poznavati”, mrmljao je potišteno. „Moraću da se odvojim od svih svojih prijatelja.” Što se vreme selidbe iz Njujorka bližilo, to su češće vodili ovaj razgovor. Grejam je znao da je, što se tiče karijere, taj projekat bitan za njegovu majku. Nije znao da postoje i lični interesi - niko to nije znao. Prethodna preseljenja prihvatao je zdravo za gotovo. Ali sada, pošto je bio tinejdžer, prijateljstva su postala smislenija. Pružao je otpor ideji da se od njih


odvoji. „Steći ćeš nove prijatelje, Grejame.” „Neću imati šta da radim tamo.” „To nije istina. Palmeto je blizu okeana. Moći ćeš da ideš na plažu kad god poželiš. Ići ćemo na pecanje i u lov na krabe.” „Ja ne volim krabe.” Ovo nije prokomentarisala. „Škola u Palmetu sada ima i fudbalski klub -već sam proverila. Moći ćeš da nastaviš da igraš.” „Ali neće biti isto.” „Ne. Neće biti isto. Mnogo se razlikuje od grada.” „To je neka rupetina.” Ćorsokak. Na to nije mogla da pruži nikakav kontraargument. U poređenju s Velikom jabukom, Palmeto je definitivno bio prava rupetina. Nakon pauze koja je usledila, Džejd je uzbuđeno dodala: „Sutra ću razgovarati s građevincem zbog kog sam prešla toliki put. Poželi mi sreću.” „Srećno. Nadam se da ćeš ga unajmiti. I, mama, molim te, čuvaj se. U Kaliforniji ima pravih luđaka.” „A u Njujorku ih nema?” „Ovde bar znaš koji su.” „Uvek pazim”, rekla mu je. „Nadam se da ću uspeti da sklopim posao za dan-dva i vratim se kući. Izaći ćemo negde i zabaviti se. Važi?” „Važi.” Nedostajao joj je čim je spustila slušalicu. Bilo je dana kada je bio svojeglav, ali bio je idealan sin. Kako je odrastao, zauzimao je posesivni i zaštitnički stav prema njoj, što je Džejd istovremeno bilo i zanimljivo i dirljivo. Već je bio viši od nje. Na to se trebalo privići. Bio je jak, sportski građen i beskrajno energičan. Džejd je potajno bila ponosna na njegovu fizičku privlačnost, ali kad god bi neko to spomenuo, ona bi isticala koliko je ponosna na njegovu inteligenciju i karakter. Imao je dobar smisao za humor i bio je osećajan, što joj je pričinjavalo posebno zadovoljstvo. Nije olako odbacivala njegovo protivljenje da napusti prijatelje i školu i preseli se u drugu državu - sasvim drugi svet. Preseljenje je još uvek bilo mesecima daleko, jer neće se ispisati iz škole dok se tekuće polugodište ne završi. Nadala se da će, kada za to dođe vreme, biti psihički spreman za to, mada je već imao godinu dana da se


privikne na ideju. Džejd se živo sećala tog zimskog dana prošle godine, kada joj je odobren projekat u Palmetu. Njena prezentacija pred upravnim odborom bila je besprekorna. Tema je toliko temeljito istražena da je nagomilala pravi arsenal statistike kojom je podupirala svoje argumente. Na britka pitanja koja su joj postavljali članovi odbora odgovarala je jasno i uz dovoljno detalja kojima je sticala njihovo poverenje bez snishodljivosti. Nije bila agresivna, već je pustila da činjenice i brojevi govore sami za sebe. Džordž Stajn, izvršni direktor, bio je poslednji živi osnivač kompanije GSS. Mada mu je bilo skoro osamdeset, bio je i dalje za kormilom konglomerata koji je osnovan još dok je Čarli Čaplin bio najprodavaniji na blagajnama bioskopa. Započeo je s jednom čeličanom, a u decenijama koje su usledile, nastavio je da raste. Sada je GSS predstavljao okrilje za kompanije širom sveta, obuhvatao je mnoštvo preduzeća, što komercijalnih, što tehničkih. GSS je uobičajio da otkupljuje kompanije na ivici propasti i da ih raspušta ili reorganizuje kako bi ih učinio profitabilnim. Prvobitno je Džejd bila unajmljena da analizira tri tekstilne fabrike koje je GSS otkupio. Njena obimna procena rezultirala je sastankom na kom joj je ponuđena karijera. Njena preporuka odboru bila je da zatvori tri postojeće fabrike i izgradi jednu novu, veću i tehnički napredniju. Nekoliko članova odbora promrmljalo je svoju saglasnost. Gospodin Stajn, čije su žućkaste šake i ćelava glava bili prošarani staračkim pegama, zurio je u Džejd veoma dugo. Ostatak njegovog tela s vremenom je propao, ali pogled mu je bio bistar kao u dvadesetogodišnjaka. „Delujete kao da ste nepopustljivi po pitanju svojih stavova, gospođice Speri.” „I jesam. Sigurna sam da je to jedini način da GSS napravi neki novac u poslu s tekstilom. A Palmeto u Južnoj Karolini savršena je lokacija za fabriku poput ove, zbog blizine kanala za transport. Nema boljeg načina da iskoristimo sopstvene transportne resurse i stignemo do inostranih tržišta?” „Šta je sa osobljem ovih fabrika? Hoćemo li i njih isto tako da pretovarimo?” „Nipošto. Predlažem da ih preselimo u Palmeto ili da im damo šest meseci plaćenog odsustva kada zatvorimo njihove fabrike, ako odbiju preseljenje.” Po zaključenju rasprave, Stajn je pozvao odbornike na glasanje. Džejdin plan bio je jednoglasno prihvaćen. „Dobro, gospođice Speri”, rekao je Stajn kada je prebrojao podignute ruke, „projekat je vaš. Projekat TeksTil, je li tako?” „Tako je”, odgovorila je, pokušavajući da zakamuflira rastuće oduševljenje profesionalnim držanjem. „Volela bih da fabriku nazovemo TeksTil.”


TeksTil je sada već u razvojnoj fazi više od godinu dana. Pravnici firme neprimetno su kupili zemlju. Jedva su prošli na glasanju Gradskog veća Palmeta i izdejstvovali odgovarajuću urbanističku zonu za plac. Radeći zajedno sa Dejvidom Sefrinom, jednim od građevinaca pod pokroviteljstvom kompanije GSS, Džejd je angažovala arhitektu i već je imala nacrte. Došla je u Los Anđeles da unajmi izvođača radova. Kad glavni posao bude dodeljen, sve će doći na svoje mesto. Preseliće se u Palmeto - što će bez sumnje biti šokantno za meštane, koji nisu imali nikakvog razloga da je povežu s ogromnom kupovinom zemlje - zemljani radovi počeće kao priprema za izgradnju. Počeće i priprema za prebacivanje osoblja koje je odabralo tu alternativu. Talas uznemirenosti prošao je kroz upravne redove firme kada je Džejd zaposlena u kompaniji. Mali broj muškaraca, a još manje žena, radio je na potpredsedničkim pozicijama. Prošlo je neko vreme dok je njena poslovna pronicljivost uverila ostale na sličnim pozicijama da joj mladost i lepota ne umanjuju sposobnost. Prvo su je njene muške kolege obilazile, oprezno kružile oko nje, sumnjičavo njuškale i pokušavale da saznaju koliko njena ambicija ide visoko i da li predstavlja neku pretnju njihovim pojedinačnim težnjama. A njuškali su i iz drugih razloga. O njenim nogama se šovinistički razmatralo uz piće i u muškim svlačionicama u kompanijskoj teretani. Nekolicina, što momaka, što oženjenih, pokazalo je interesovanje za istraživanje njenih dugih, vitkih bedara, pa skroz do gore. Na nesreću, niko ko se usudio da zaista isproba vodu, nije dobio priliku ni da u nju stvarno i zagazi. Tokom karijere u poslovnom svetu Džejd je ignorisala sitne tračeve i seksualne aluzije koje su joj upućivane. Svoj profesionalni život držala je strogo profesionalnim. Izbegavala je neizbežne kancelarijske spletke. Ni od kog nije tražila da joj se poverava, niti je sama to činila. Prema svima se ophodila prijateljski, ali donekle uzdržano. Bila je uvek usmerena isključivo na posao, ne na kolege. Dokazala se za veoma kratko vreme i bila je bogato nagrađena tako što je postavljena za upravnika fabrike TeksTil. Međutim, niko - ni Džordž Stajn niti bilo ko drugi - nije znao koliko je ovo nameštenje za nju suštinski bitno. Želela je da obavi sjajan posao i da od TeksTila napravi savremen komercijalni uspeh. Ali niko nije pretpostavio da je povratak u Palmeto pod firmom GSS više privatan nego profesionalan. „Uskoro”, mrmljala je samoj sebi dok je ustajala iz udobne fotelje u kojoj je sedela dok je razgovarala s Grejamom.


Prišla je prozoru prešavši na drugi kraj sobe. Smeštaj za ovu posetu nije bio nasumično izabran. Odabrala je da odsedne u ovom hotelu jer je bio smešten preko puta veoma prometnog građevinskog placa. Ostali gosti hotela možda su to videli kao manjkavost, ali nakazan prizor bio je tačno ono što je Džejd tražila kada je rezervisala. Od dolaska u Los Anđeles pre tri dana, krišom je posmatrala građevinski plac, beležeći detalje i utiske. Džejd ovo nije smatrala prevarom, već jednostavno zdravom poslovnom praksom. Ako želi da uspe u uništavanju nepravedne ekonomije Palmeta, ništa ne sme da prepusti slučaju. Pronalaženje prave građevinske opreme za TeksTil bilo je od suštinskog značaja. Izvođač ne sme biti neko ko će shvatiti da mu se ne sviđa Palmeto i izvući se na pola posla ili - čega se najviše plašila, jer se to i ranije dešavalo - da mu se neće sviđati da radi za ženu. A pošto Džejd planira da veoma pažljivo nadgleda svaki aspekt fabrike, mora da ima samo najsnažnije saveznike na svojoj strani. Najstrože zahteve postavljala je i pred sebe, da bude najpametnija i najjača što može. Ljudi oko nje ne bi smeli biti slabiji - a posebno glavni izvođač. Još dugo će on i ona biti jedini predstavnici firme u Palmetu. Pre nego što je otputovala iz Njujorka, spakovala je i jedan moderan dvogled. Sada ga je koristila da proceni napredovanje posla s druge strane ulice. Želela je da zna kako izvođač vodi svoj svakodnevni posao. Da li sprovodi mere bezbednosti? Da li materijal nemarno troši? Da li su njegove ekipe marljive ili lenje? Uperen pravo preko puta na sprat koji je odgovarao njenoj sobi na šesnaestom, automatsko podešavanje daljine momentalno je izoštrilo građevince tako da su izgledali kao da može da ih dosegne. Bilo je vreme ručku. Radnici su se opušteno šalili među sobom dok su otvarali termose i odmotavali sendviče. Po svemu sudeći, bila je to jedna vesela družina, što je bio dobar znak i odlična preporuka za izvođača radova. Jedan pokret u uglu vidnog polja privukao joj je pažnju i ona pomeri dvogled samo za milimetar. To je on. Taj čovek privukao joj je pažnju još prvi put kada je u ruke uzela dvogled i uperila ga na nezavršenu zgradu. Tri dana on neprekidno podstiče njenu radoznalost. Za razliku od ostalih, on nikada nije uzimao pauzu za ručak. Činilo se da se nikada ne odmara i ne druži se s kolegama radnicima. Radio je neprekidno i nezavisno, držeći glavu s kacigom stalno pognutu, koncentracije usmerene na tekući posao. Sada mu je, dok je čučeći gledao gomilu nacrta, iznenadan dašak vetra doneo praznu kesu kukuruznog čipsa i zalepio mu je za nogu. Videla je kako mu se usne pomeraju dok je šutirao kesu nazad prema krugu u kom su sedeli radnici. Jedan od njih podigao je celofansku kesu i brzo je ugurao u svoju kutiju za sendviče.


Dobar si, pomislila je. Održavanje radnog mesta čistim jedan je od njenih preduslova. Videla je sve što je želela, ali neracionalno je oklevala da spusti dvogled. Njegova distanca ju je intrigirala. Njegovo lice pod bradom nikad se nije smejalo. Nikada ga nije videla bez neprozirnih naočara. Nosio je odeću veoma sličnu onoj koju je nosio juče, kao i dan pre toga - stare farmerke, izbledelu crvenu potkošulju, čizme i radne rukavice. Ruke su mu bile glatke i prilično mišićave, a koža preplanula do tamnobronzane nijanse. Temperatura je bila blaga, tipična za Južnu Karolinu, pa ipak, kroz moćni dvogled mogla je da vidi da mu je znoj natopio guste malje na grudima i napravio trougao na prsima. Dok je i dalje gledala, skinuo je kacigu taman toliko da provuče prste kroz raščupanu, na suncu izbledelu smeđu kosu koja mu je dopirala skoro do ramena. A onda se, taman kada se spremao da vrati kacigu na glavu, okrenuo i pogledao pravo prema hotelu. Kao da ga je pozvala, pogledao je pravo prema njenom prozoru. Od toga je pretrnula. Osetivši se krivom, ispustila je dvogled i odskočila od prozora, iako je staklo bilo zatamnjeno i neprozirno. Nikako nije mogao da je vidi, pa ipak, ovo ju je potreslo. Ako mu je pogled iza zatamnjenih naočara žestok koliko i stav, onda je sigurno čovek kojem se ne bi svidelo da ga nadgledaju. Dlanovi su joj bili vlažni. Otrla ih je o suknju. Stomak joj je bio vazdušast. Brzo je nasula sebi čašu vode i popila je. Nije znala šta ju je to obuzelo. Već godinama doživljava muškarce kao nešto potpuno nepodsticajno. Njeni pokušaji da ostvari romantičan odnos sa Henkom završio je razočaravajuće za oboje. Profesionalno savetovanje nije pomoglo. Nakon meseci terapije, psiholog je zaključio: „Znamo šta je prouzrokovalo vaše stanje. Kako se vi nosite s tim, to je vaša stvar. Da bi nastupilo ozdravljenje, gospođice Speri, morate da učestvujete u procesu.” Džejdin iskreni odgovor je bio: „Ne mogu. Pokušala sam i na kraju samo povredila nekog do koga mi je bilo zaista stalo.” „Onda smo, bojim se, dospeli u ćorsokak. Moraćete da budete hrabri da biste uspeli da ostvarite novu seksualnu vezu.” Džejd nije nedostajalo hrabrosti, već je u pitanju bila sebična želja da se e povredi ničije srce. Pošto nije bilo garancije da će ikada biti „izlečena”, nije prihvatala tu šansu na tuđ račun. Upravo zato ju je snažna fizička reakcija na čoveka kog je videla kroz dvogled zapanjila. Sela je za mali pisaći sto i napravila još jednu belešku u svojoj svesci. Ovu energiju stvara nešto mnogo jače od snažnog seksualnog


poriva. Onemogućena da ikada u potpunosti zavoli nekog čoveka, ili da prihvati njegovu ljubav, bila je odlučnija nego ikad da traži odmazdu. Niko u Palmetu neće morati da trpi nepravdu koju Pačetovi neprekidno čine. Nakon svih ovih godina, bila je veoma blizu da ostvari svoje ciljeve. Pametno je provela dane u Los Anđelesu. Nakon što je tri dana posmatrala i analizirala, sada je bila ubeđena da joj je Dejv Sefrin pronašao odgovarajućeg izvođača radova za TeksTil. Sutra će ostaviti dvogled i predstaviti se.

Stojeći pred ogledalom na vratima hotelske sobe, Džejd je proveravala kako izgleda. Primetila je tragove tridesetog rođendana koji je minuo pre dve godine. Uticaj vremena nije bio naročit. Sačuvala je mladalačku vitkost ne upropastivši ženstvene krivine. Još uvek joj je na obrazima prebivalo mladalačko rumenilo. Kosa joj je bila sjajna i tamna, bez tragova sedih, još uvek. Oči, plavlje nego ikad, i dalje su oduzimale dah. Omiljena boja odeće bila joj je crna. Često ju je nosila. I ozbiljan dvodelni komplet, koji je odabrala za danas, bio je crn, ali opet dovoljno lak da joj bude prijatno na južnokarolinskoj klimi. Kad je izašla iz hotela, Džejd se setila svih onih godina po diplomiranju koje su je dovele do ovog trenutka. Radila je u Šarlotu, u Severnoj Karolini, sve dok se nije ukazao bolji posao u Berminghamu u Alabami. Imala je posao u trgovini, ali je primljena kao rukovodilac srednjeg nivoa u hijerarhiji. Usledila je serija drugih poslova, mada je najveći deo ipak bio u oblasti tekstila i proizvodnje odeće, u koju je uložila sve svoje znanje stečeno pod vođstvom gospođice Doroti Dejvis. Ona, Grejam i Keti, koja je postala deo porodice, nekoliko puta su se selili. Intuitivno, Džejd je znala kada je naučila sve što joj trenutna pozicija nudi i kada došlo vreme da se napreduje. Njeni poslodavci uvek su žalili za njom kada je odlazila. Jedini izuzetak bio je kada je poslodavcu morala da pripreti tužbom za seksualno uznemiravanje. Pošto joj je bio nadređeni i njene pretnje nije shvatao ozbiljno, otišla je nakon svega šest meseci. Najveći deo njenih iskustava bio je koristan. Krećući se tim putem, naučila je sve o tehničkim aspektima posla, reklamnim strategijama i kako se povećava produktivnost. Međutim, njen krajnji cilj prevazilazio je ograničenja ovih relativno malih preduzeća. Njeni dometi bili su daleko veći. Kada se pojavi prava prilika, biće spremna za nju. Učila je. Podrobno je proučavala poslovne magazine, tako da je bila odlično upoznata sa kompanijom GSS mnogo pre nego što je u Vol strit žurnalu pročitala


članak koji je imao suštinski značaj za njenu budućnost. Već je znala da je GSS jedan od najvećih i stalno rastućih konglomerata na svetu. Glavna tema članka bila kupovina tri tekstilne fabrike, koje trenutno, sudeći po rečima intervjuisanog potpredsednika, predstavljaju samo brigu. Nakon što je nekoliko puta pročitala članak, u Džejdinoj glavi počeo je da se oblikuje plan. U to vreme radila je za kompaniju kojoj je sedište bilo u Atlanti, ali znala je gde želi da ode. Iste večeri uputila je međugradski poziv u Njujork. „Henk? Ćao, Džejd je.” „Hej, šta ima? Kako si? Kako je Grejam?” „Raste ko iz vode. Uskoro će te prešišati.” „Je li Keti dobro?” „Odlično je. Neprocenjiva je, kao i obično.” Odmah nakon Džejdinog susreta s Lamarom Grifitom na Mičovoj sahrani, obavila je ozbiljan i iskren razgovor s Henkom. Rekla mu je da, i pored psihoterapije koju je prošla, ne može da se upusti u fizičku vezu. I po cenu žrtvovanja prijateljstva, želela je da on u potpunosti shvati da će veza ostati čisto platonska. Ohrabren poljupcem koji se dogodio tog jutra, on je prvobitno bio obeshrabren, a posle toga i ljut zbog Džejdine iznenadne promene. Samo je izleteo. Džejd ga nije videla mesecima. Onda je jedne večeri iznenada banuo na vrata, kao da se ništa nije dogodilo. Njihovo prijateljstvo nastavilo se tamo gde je stalo. Umesto da nešto objasni, jednostavno je rekao: „Radije ću ti biti prijatelj nego ništa.” Dok se seljakala iz jednog grada u drugi, s jednog na drugi posao, ostala je u bliskom kontaktu s Henkom; pisali su jedno drugom i čuli se često. Zato se i nije iznenadio kad ga je pozvala u Njujork, gde se nedavno preselio i diplomirao na akademiji za umetnost i dizajn. Kada su razmenili najnovije vesti, ona ga je pitala: „Zar nisi ti radio u jednom trenutku za GSS?” „Prošle godine. Danas je o njima bio jedan članak u Žurnalu.” „Zato sam se i setila.” „Unajmili su me da im ponovo dizajniram kancelarije”, rekao joj je. „Ukapirao sam da im treba pozamašniji odbitak od poreza. Ponuda koju sam poslao bila je toliko kapitalistički nadahnuta da me je bilo čak i sramota što toliko tražim.” „Sumnjam u to.” Nasmejao se. „U svakom slučaju, prihvatili su.”


Henk se sasvim lepo snalazio. Nakon što je nekoliko godina radio za komercijalnu dekoratersku kuću, nastavio je dalje sam, povukavši većinu klijenata za sobom. Njihove preporuke obezbedile su mu solidnu i korisnu bazu klijenata. Sada je dizajnirao enterijere za nove komercijalne zgrade, ili za one koje se renoviraju. Poveravajući većinu rudarskih poslova dvojici šegrta, uživao je u kreativnoj dokolici koju je većinom provodio slikajući. „Kao kompanija, kakvi su za saradnju?” „Dobri stari Stajn - Džordž mu je ime - vodi stvar gvozdenom pesnicom. Svi ga se smrtno plaše.” „Jesi li ga sreo lično?” „Naravno. Raspravljali smo se oko mog dizajna, da proverimo da li se poklapa s njegovim idejama o produktivnom radnom okruženju. Posle je postao pravi ljubitelj moje umetnosti. Oprosti mi na neskromnosti.” Džejd se borila s neodlučnošću. Oklevala je da pita Henka za posebnu uslugu. Do sada nikoga nije uvlačila u svoju odmazdu. Čak je i Keti, koja je znala za silovanje i užasne posledice, mislila da se Džejdino napredovanje u karijeri jednostavno događa samo od sebe. Nije bila upoznata s Džejdinim skrivenim motivima. Henk će pristati da ispuni sve što mu bude tražila, ali mrzela je da ga iskorišćava. S druge strane, ishod na njega neće uticati. Umesto što koristi prijatelja, jednostavno će iskorišćavati jedinstvenu priliku. „Henk, da li bi mogao da mi središ da se upoznam s nekim?” „Sa Džordžom Stajnom?” pitao je, primetno iznenađen. „Ako je on taj koga se svi plaše, onda s njim moram da pričam.” „Mogu li da pitam zašto?” „Hoću da radim za njih.” „Misliš ovde u Njujorku? Bože, tako bih voleo da si ovde, ali bolje da te upozorim, ovde stvarno svi brzo govore. Nigde u gradu ne može se naći jestivi prženi som, a u poređenju s Džordžom Stajnom, Leona Helmsli4 je mis šarma.” „Savršeno sam svesna svih manjkavosti, ali vreme je da počnem da se dobacujem tvrdom lopticom s velikim dečacima.” „GSS ima personalno odeljenje u svakoj od svojih kompanija. Zašto ne ideš normalnim kanalima?” „Koliko se ljudi javlja za posao svakoga dana? Moj CV izgleda dobro, ali možda


prođu meseci pre nego što ga neko i pogleda. Osim toga, hoću da se zaposlim pri vrhu, a ne negde u sredini.” Henk zviznu kroz zube. „Mogla si da me pitaš i za neku manju uslugu, nešto tipa da se popnem na Empajer stejt bilding potpuno go usred bela dana?” „Znam da tražim puno, Henk. Ako ne možeš to da mi organizuješ, razumeću.” „Jesam li rekao da ne mogu? Samo, Džordž je matori džangrizavac s kojim moraš pažljivo ili si ga uprskala. Daj mi nekoliko dana da smislim taktiku.” „Radije bih da se upoznam s njim u prijateljskoj i opuštenoj atmosferi, negde daleko od njegove falange potčinjenih. Možeš li tako nešto da izvedeš?” Henk je to uspeo zbog nje. Pozvao je gospodina Stajna u svoj studio da vidi jednu sliku koju je upravo završio. Namamio je starca rekavši mu da će ovo moderno delo izgledati fantastično iza njegovog stola. Džejd je već čekala u Henkovom stanu u Sohou kada je Stajna šofer dovezao. Predstavljena mu je kao prijateljica koja nije iz grada. Stajn se zaljubio u sliku, cenkao se s Henkom i kupio je za svoju kancelariju, što ga je oraspoložilo. Dok su pili piće, Stajn je ljubazno pitao: „Jeste li vi isto slikarka, gospođice Speri?” Da je Džejd ispisala scenario, ne bi mogla da smisli bolju uvodnu rečenicu. „Ne, ja radim na proizvodnji i marketingu tekstila.” „Ona je potpredsednik ispostave u Atlanti koja proizvodi liniju radne odeće”, dodade Henk. „Pročitala sam da je GSS nedavno kupio tri Kelsove fabrike”, primeti Džejd. „Tako je.” Stajnu je ovo bilo sumnjivo. Mrštio se. „Hmm.” Džejd je delovala neimpresionirano. Gucnula je malo vina. „Henk, stvarno bi trebalo da zaliješ onu biljku tamo u ćošku. Izgleda...” Džordž Stajn je prekide: „Jeste li upoznati s njihovim fabrikama, gospođice Speri?” „Samo po reputaciji.” „Kakvoj?” Oklevala je. „Nadam se da ih GSS može učiniti profitabilnim, mada...” „Mada?” upita starac. „Ali bez sumnje će mu biti potrebna ogromna organizacija čitave operacije, počev od uprave pa nadole. Osavremenjavanje te tri fabrike biće skupo.” Slegla je ramenima, ostavivši ga da sam izvlači zaključke.


„A da li će vredeti tog troška?” „Za odgovor na to pitanje potrebno je višemesečno procenjivanje, gospodine Stajne. Teško da sam u poziciji da vam pružim ikakav odgovor.” „Tražio sam ga, zar ne.” Henk priguši kikot, ubacivši maslinu iz koktela u usta. Džejd kaza: „Poznajem posao od razboja do fakture, gospodine Stajne. Mogu da prepoznam dobro vođenu fabriku kada je vidim. Prepoznajem probleme koje bi trebalo rešiti i sigurna sam u svoje sposobnosti da ih rešim. Međutim, ne dajem ocene ako su mi dostupni samo industrijski tračevi. Zar u vašoj kompaniji nema nikoga ko bi mogao da uradi detaljnu procenu?” I pre nego što je ovo pitala, znala je da nema. Inače Stajn ne bi ni tražio njeno mišljenje. Pre nego što je izašao iz Henkovog stana, zamolio ju je da mu pošalje CV. „Pretpostavljam da biste bili zainteresovani da radite za nas.” „Samo ako je ponuda dovoljno primamljiva, gospodine Stajne.” Džejd se, prisećajući se ovog čudnog intervjua za posao, smešila za sebe dok je izlazila iz hotela. Losanđeleska izmaglica bila je još gušća zbog prašine sa gradilišta s druge strane ulice. Buka je bila zaglušujuća, ali Džejd to nije smetalo. Trebalo je preći samo dva ćoška do izvođačeve prikolice. Odlučila je da pešači. Sećanja na prvi sastanak s Džordžom Stajnom prizvala su i sećanja koja nisu imala nikakve veze s poslom. „Smatraj da si angažovana”, rekao joj je Henk kada je Stajn otišao. „Hajde da proslavimo.” Otvorio je još jednu flašu ohlađenog belog vina. Dok su sedeli na gomili jastuka koji je služio umesto nameštaja, posegnuo je za njenom šakom i pomazio joj nadlanicu palcem. „Pronašao sam nekog, Džejd”, počeo je. „Misliš neku ženu?” „Aha. Sreo sam devojku na odeljenju za uređenje doma u Mejsiju. Pokušavala je da proda najružniju sofu koju sam ikad video jednoj podjednako ružnoj ribi. Pogledali smo se dok je isticala neke lepše strane ove tapacirane grozote. Sve dok ta guska nije isukala kreditnu karticu, nisam mogao da prestanem da se smejem.” Džejd se nagnula, želeći da sazna još. „Kako se zove?” „Didri. Diplomirala je dizajn enterijera i prihvatila posao kod Mejsija dok ne nađe nešto bolje.” „Znači da imate dosta toga zajedničkog.” „Potiče iz malog grada u Nebraski, ima pegav nos, slatko dupence i zarazno se smeje.”


„I mnogo ti se sviđa.” Gledao je Džejd u oči, kao da nešto traži. „Aha. A što je još zanimljivije, i ja se njoj sviđam.” „Meni to baš i nije nešto zanimljivo. Imate li dobar seks?” On se lenjo nasmeši. „Izgleda da se u Nebraski cure tresu više od kukuruzovine.” „Drago mi je, Henk”, kaza Džejd, stisnuvši mu šaku među svoje. „Veoma mi je drago.” „Razmišljam o tome da je zaprosim.” Neodlučno ju je pogledao, a onda posle toga značajno pitao: „Šta ti misliš, Džejd? Da li bi trebalo?” Nije joj tražio savet. Pitao ju je da li bi trebalo da prestane da joj se nada i počne da pravi planove s nekim drugim. „Oženi se njom, Henk”, rekla je hrapavo. „Biću srećna zbog vas.” Pre nego što je otišla na poslovni put u Los Anđeles, Džejd je svratila kod Henka i Didri da vidi njihove bliznakinje. Tek što su bile napunile šest nedelja. Henk je i dalje bio njen najbolji prijatelj. Unajmila ga je i kao dizajnera kancelarija u TeksTilu u Palmetu. Džejd trepnu i vrati se u sadašnjost i shvati da je stigla na svoje odredište. Osetila je nalet adrenalina koji dolazi sa svakim poslovnim poduhvatom, a posebno iznenadnim napadom. Dejvid Sefrin dogovorio je otvoren sastanak sa izvođačem, ali na njen zahtev, tačan dan i vreme sastanka nije mu saopštio. „Videću kakav mi je raspored i sama ću ga nazvati kad stignem u Los Anđeles”, rekla je projektantu. Želela je da vidi stvari onakve kakve zaista jesu, a ne kakve bi mogući graditelj TeksTila želeo da budu. Odvažna, ušla je u prikolicu bez kucanja. Unutra su bila dva stola. Za jednim je sedela sekretarica i kuckala na kompjuterskoj tastaturi. A za drugim čovek koji je razgovarao telefonom. Leđima je bio okrenut Džejd. Sekretarica je odvojila svoje ljubičaste nokte od tastature. „Mogu li da vam pomognem?” „Došla sam da vidim gospodina Matijasa.” Sekretarica je usmerila svoj pogled prema drugom kraju prikolice. „Imate li zakazano?” „Ne, ali gospodin Sefrin je razgovarao umesto mene s gospodinom Matijasom. Molim vas da mu kažete da je gospođica Speri iz kompanije GSS iz Njujorka došla da vidi...” „Gospođica Speri?”


Točkići na stolici su zacvileli dok se okretao. Džejd se lagano okrenula, zadržavši ravnodušan izraz lica. „Gospodine Matijase? Ja sam Džejd Speri. Drago mi je.” Zbunjen, netremice je gledao u Džejd dok je brzo završavao telefonski razgovor. Ustavši, zakopčao je sako i prešao čitavu dužinu prikolice ispružene ruke. „Nisam znao da danas imamo sastanak.” Netrpeljivo je pogledom ošinuo sekretaricu. „I nemamo. Nisam bila sigurna kakav će mi biti raspored ovde. Ali kako se čini, danas sam slobodna. Uz male šanse da i vi nemate nikakve planove za ručak, pomislila sam da svratim.” „Ručak? Danas? Pa zašto da ne.” „Šta je s gospodinom Hemphilom?” upita sekretarica. „Otkaži!”, neučtivo prasnu njen šef. „Ovaj, kada biste voleli da idemo?”, pitao je Džejd. „Sada.” „Aha. Ja, ovaj, mislio sam da biste možda voleli da vas povedem u obilazak.” „Ja sam već sve obišla, gospodine Matijase.” „Dobro, pa to je fino. Ovaj, imate li prevoz? Ako ne, ići ćemo mojim automobilom.” Požurio je napred i otvorio joj vrata prikolice. Kada su se smestili u kožom postavljenu unutrašnjost jaguara i složili se oko izbora restorana, ona je pitala: „Jeste li pročitali informacije koje vam je poslao gospodin Sefrin?” „Naravno da jesam. Od korice do korice. Ja sam pravi čovek za taj vaš projekat u Južnoj Karolini.” „Zašto to mislite, gospodine Matijase?” Džejd je slušala dok je on, nakon kratkog i skromnog uvoda, pobrojao svoje neverovatne kvalifikacije. Svako bi pretpostavio da uspešan poslovni ručak traje bar dva sata. Čak i uz borbu sa losanđeleskim saobraćajem, Džejd i gospodin Matijas vratili su se u prikolicu mnogo brže od toga. Odbila je njegov poziv da nastave razgovor unutra. „Hvala vam na vremenu, gospodine Matijase.” Okrenula se da pođe. On ju je obišao i preprečio joj put na stazici. „Ovaj, čekajte. Kada ćete mi se javiti?” „Gospodin Sefrin i ja treba da intervjuišemo još neke izvođače”, slagala je. Za vreme ručka pokušala je da bude otvorenog uma, ali svaka reč iz njegovih


usta potvrđivala je njen prvi utisak. Pomislila je da je sam pisao svoje novinske izveštaje i preporuke, jer je bilo očigledno da ima veoma visoko mišljenje o sebi. Što se više hvalio, Džejd je bila sve manje impresionirana. Koliko god jako želela da otpočne rad na projektu, suočila se sa sumornom činjenicom da je čitav ovaj put bio besmislen pošto još uvek nije imala glavnog izvođača. „Proći će nedelje, možda i meseci pre nego što donesemo konačnu odluku”, rekla je Matijasu, vrdajući. „Ovaj, niste se valjda naljutili zbog onog što se dogodilo u restoranu?” „Mislite na ono kada ste me pozvali u svoj stan na desert?”, hladno je pitala, odbacivši i poslednje tragove profesionalizma. „Ne, gospodine Matijase, nisam se naljutila, zgrozila sam se.” „Ovaj, vi ste prvoklasna dama. Vredelo je pokušati”, verbalno ju je bocnuo, iskezivši se glupim osmehom. „Ne možete kriviti muškarca što je pokušao da vas obrlati.” „O da, i te kako mogu, gospodine Matijase.” „Onda ste vi jedna od onih aktivistkinja što nam zavide na penisima. Mudolomke, tako vas zovu. Verujem da ste o meni doneli sud i pre nego što smo krenuli na ručak.” „U pravu ste, jesam.” Pošto on nije štedeo na izrazima, nije videla nijedan razlog da zadrži svoje utiske za sebe. „Vaša kancelarija je u haosu. I to ne govorim o neredu koji nastaje u atmosferi gde neko naporno radi, govorim o krcatim pepeljarama, praznim flašama od soka i blatnjavom podu. Drugo, došla sam bez najave da vidim kako ćete izaći na kraj sa situacijom. Vaš prethodni poslovni ručak trebalo je da otkažete ličnim pozivom i uz objašnjenje. Osim toga, ne mogu toliko vremena da provedem sa osobom koja skoro svaku rečenicu počinje sa ovaj. I na kraju, istog trena kada sam ugledala vaše ruke, znala sam da niste za ovaj posao.” „Šta nije u redu s mojim rukama?” „Nežne su, a vaši nokti manikirani.” „Ovaj, gospođo, gde se vi...” Sirena policijskog automobila prekinula je Matijasa. Zaustavio se na svega nekoliko metara od mesta gde su njih dvoje stajali. „Šta se ovo događa, za ime sveta?” Zaboravivši Džejd, Matijas je odmarširao prema njima i zgrabio jednog policajca za rukav. „Šta tražite vi ovde?” „Ko ste vi?” „Vejn Matijas. Ja sam ovde šef.”


„Primili smo poziv. Izgleda da je jedan od vaših radnika skrenuo pameću i napao drugog. Negde tamo”, dodao je policajac, izvijajući glavu unazad i gledajući više spratove nezavršene zgrade. „Sranje! Samo mi još to sad treba”, promrmljao je Matijas, otpustivši čvor kravate. Gomila pešaka počela je da se skuplja, radoznala da sazna šta se događa. „Bolje bi bilo da te ljude držite podalje. Ne treba mi još i tužba ako se neko povredi.” Džejd je odgurana zajedno s ostalim radoznalcima, ali poželela je da ostane i vidi šta se dogodilo kad su morali i policiju da pozovu. Ona i ostali su nestrpljivo čekali u tišini dok su gledali kako se pomoćni lift lagano spušta. Kad je stigao do zemlje, zveketava metalna vrata se otvoriše i jednog čoveka izguraše u spremne ruke uniformisanih policajaca. „Ti!” Matijas ispljunu s gađenjem. „Trebalo je da znam da si ti ovo zamesio.” Bio je to čovek kog je Džejd gledala kroz dvogled.


18. Policajac je laktom uklonio Matijasa u stranu i stao pred tog čoveka, čije su ruke bile sputane iza leđa nečijim kožnim kaišem. Dva druga radnika izašla su za njim iz lifta, mada su držala rastojanje. Nije se predao bez borbe, primetila je Džejd. Krvario je iz posekotine iznad obrva, ali lica druge dvojice pretrpela su još veću štetu. Prezrivo je posmatrao one koji su stajali oko njega, a posebno Matijasa. Jedan od policajaca je pitao: „Dobro, šta se dogodilo tamo gore?” „Mogao je sve da nas pobije”, prasnu jedan od radnika. „Skoro da je i uspeo da ga nismo savladali i vezali mu ruke.” Policajac klimnu svom partneru. „Skini mu taj kaiš i stavi mu lisice.” Pitao je ovog što je progovorio: „Ko si ti?” „Ja sam predradnik. Bili smo gore i radili na ventilacionim cevima, a on je počeo da se žali na loš kvalitet materijala. Ja sam mu rekao da ga se prokleti materijal ne tiče i da se vrati na posao. On je odbio i tražio je da vidi gospodina Matijasa. Ja sam mu rekao da se šefu baš jebe za njegovo mišljenje i da se vrati na posao, inače ću ga oterati u tri lepe. Tada me je udario.” Dodirnuo je oteklinu na bradi. ,Je li to istina?” Pandur se okrenuo prema radniku latinoameričkog porekla, koji je sišao liftom zajedno s njima. „Si. Počeo je sve da nas udara.” „Urlao je i gospodina Matijasa nazivao pogrdnim imenima.” „Mene?” začudio se Matijas, iskoračivši napred. „ A šta sam ti pa ja uradio? Ja čak i nisam bio tamo gore.” „Ti si naručio to sranje.” Niski i brundavi glas optuženog čoveka, koji je sada prvi put progovorio, sve je zapanjio i naterao da zaneme. „Ova zgrada izgoreće ko papir ako neko makar i prdne u te ventilacione cevi.” Matijas opsova ispod glasa. „Sjeban je u glavu. Mislim to još otkad sam ga zaposlio, ali bilo mi ga je žao, znate”, rekao je, govoreći ulagivačkim tonom, dok se obraćao policajcima. „Od prvog trenutka mi jede džigericu, ali dokle god radi celog dana...” Vazduh uz šištanje izlete iz njegovog tela kada ga je pogodila čovekova pesnica pravo u stomak, savivši ga na pola. Policajci samo što su skinuli kaiš s njegovih ruku, a on je napao Matijasa.


Zapanjeni policajci ponovo pokušaše da ga svladaju, ali on ih gnevno odgurnu. Radnik zgrabi Matijasa za kragnu i baci ga na mrežastu ogradu. Dva policajca poleteše prema njima i odvojiše čoveka od zaduvanog Matijasa. Tek združenim snagama uspeli su da mu stave lisice. Saopštena su mu prava dok je odvođen do patrolnog auta gde su ga ugurali na zadnje sedište. „Srediću te zbog ovog”, urlao je Matijas, preteći mu svojom bledom, nežnom pesnicom. „Tužiću te za nasrtaj, kučkin sine!” „Bolje nego za ubistvo”, urlao je čovek kroz zadnji prozor patrolnog auta. „Moraćete do stanice da uložite žalbu”, policajac je rekao Matijasu. „I vi”, rekao je radnicima. „Moraćemo da uzmemo izjave od svih vas.” Oni su odmahivali glavama i mrmljali nešto za sebe dok je policajac ulazio u automobil kod svog partnera, nakon čega su se odvezli. Rulja se razišla, ali Džejd se muvala okolo, i to neprimećena, skoro čitava dva sata pre nego što je Matijas konačno otišao uz grmljavinu jaguara. Sekretarica je još uvek nešto kuckala za kompjuterskim terminalom kada je Džejd nenajavljeno ušla u prikolicu po drugi put. „Šta hoćete?” pitala je sekretarica neljubazno. „Nekoliko informacija, molim vas.” „Gospodin Matijas je za danas završio.” „Sigurna sam da vi možete da mi pomognete.” „Kako?” „Trebaju mi podaci o čoveku koji je danas uhapšen.” Lice joj naprasno postade manje neprijateljsko. „Sladak je, a, šta kažete?” „Izvinite?” „Opasno je zgodan, jelda?” „Možete li da mi pomognete ili ne?” ljubazno je pitala Džejd. Sekretarica slegnu ramenima, a onda okrenu obrtnu stolicu prema kompjuterskom terminalu i otvori datoteku. „Prosto sam se rastopila onog dana kada je ušao i tražio da popuni molbu.” „Kako se zove?” „Dilon Berk. Bradonje su me uvek tako palile. Imam jednu prijateljicu -bradonje uvek naziva čistačima međunožja. Zar to nije grozno?” Zakikotala se. „Muškarci s bradom su uvek tako misteriozni, zar ne?” „U stvari, više me zanima njegova prošlost.”


Sekretarica je pregledala podatke na ekranu. „Počeo je da radi za Matijasa 28. aprila prošle godine.” „A pre toga?” „Ne piše. Pogledajte sami. To je sve što imamo o njemu. Nemamo čak ni adresu stanovanja.” Okrenula je monitor prema Džejd, koja je pregledala oskudne podatke, a onda iskidala papir iz beležnice i zapisala čovekovo ime i broj socijalnog osiguranja. „Šta on tačno radi?” „Sve. Kad biste ga pogledali, ne biste rekli, ali nema šta ne zna da uradi. Matijas stalno ide da nešto pita gospodina Berka, ali to nikad ne bi priznao.” Džejd zapamti ovo. „Dakle, njegove optužbe su tačne?” „Optužbe? A, mislite na to što je rekao o tome da Matijas koristi nikakve materijale?” „Je li to istina?” „Slušajte, ne vidim da bi to trebalo da vas zanima. Već sam vam rekla i više nego...” „Flertovao je sa mnom.” Džejd je imala neki predosećaj, pa je zaigrala na tu kartu. „Dok smo bili na ručku, Matijas je zavukao ruku pod moju suknju i pitao me da pođem s njim u njegov stan danas po podne.” Sekretaričine oči se suziše do proreza. Purpurni nokti saviše se prema dlanovima poput kandži. „Uf, to dvolično, ljigavo i napaljeno malo govno!”

Džejd je gledala Dilona Berka dok su ga izvodili do stola gde je potpisao priznanicu za svoje stvari. Kad je stavio ručni sat, službenik kod stola rekao mu je nešto zbog čega je okrenuo glavu. Pogledao je Džejd uznemirujuće prodornim očima, koje je prvi put primetila još dok ga je gledala kroz dvogled. Ispod gustih obrva, bademaste oči posmatrale su je sumnjičavo. Krenule su od vrha glave, sve do vrhova crnih lakovanih cipela, i ponovo gore. Upotrebila je svu snagu volje da se ne vrpolji. „Jeste li sigurni?”, čula ga je kako pita policijskog narednika kad je ponovo okrenuo glavu ka njemu. „Poklonu se u zube ne gleda, druškane moj. Hajde, beži odavde dok se nismo predomislili.”


Džejd ustade, iznenađena što su joj kolena nesigurna. Nije volela policijske stanice. Previše su je podsećale na noć koju je provela u istražnoj sobi u Okružnom sudu u Palmetu. Nije se iznenadila kada je saznala da Hač sada sedi u kancelariji koja je nekada pripadala njegovom ocu. „Gospodine Berk?”, pozvala ga je dok mu je prilazila. „Hoćete li poći sa mnom, molim vas?” Kad je upitno okrenuo glavu na stranu, plava kosa mu je pomilovala rame. „Zbog čega? Ko ste vi, dođavola?” „Ime mi je Džejd Speri. Molim vas?” Pokazala je prema vratima. Nije ni trepnula plavim očima pred njegovim upornim pogledom, mada ju je uznemirivao. „Kako je narednik i rekao, možda će promeniti mišljenje i odlučiti da vas zadrže preko noći. Zato, molim vas, ovuda.” Krenula je prema izlazu, odajući lažnu sigurnost u to da će krenuti za njom. Koliko je znala, čim budu izašli na vrata, mogao bi da strugne i da ga nikada više ne vidi. Ipak, pao joj je kamen sa srca kada je krenuo s njom u korak. Povela ga je do limuzine parkirane pored ivičnjaka. Šofer je požurio da im otvori vrata. Dozvolila je da Berk uđe pre nje. Oklevao je svega nekoliko sekundi pre nego što je ušao u luksuzni zadnji deo. Limuzina je bila preterana, znala je to. Ali želela je da bude impresioniran dobrom srećom koja ga je nekim čudom zadesila. Želela je da odgovori pozitivno na njenu ponudu. Džejd pruži ruku ka dugmetu za podizanje staklenog paravana između šofera i zadnjeg dela. Ništa ne rekavši, Berk je pažljivo pratio njene pokrete. Limuzina se uključila u saobraćaj i klizeći nastavila da se kreće bez zvuka, poput neke srebrnaste zmije. Džejd prekrsti noge, a onda požele da to nije učinila. Njene čarape napraviše svilenkasto grebuckavi zvuk u tišini. Berk joj pogleda u noge, a onda podignu upitni pogled na njeno lice. Kako bi zabašurila nervozu, Džejd otvori tašnu i izvadi paklu cigareta i novi upaljač. „Cigaretu?” „Na pušim.” „Oh.” Nasmejala se, rugajući se samoj sebi dok je odlagala cigarete i upaljač na mali ugradni bar limuzine. „Izgleda da sam gledala previše filmova.” „Filmova?” „Kad god zatvorenik bude pušten, prvo što mu ponude su cigarete. Kupila sam ih misleći... ovo je prvi put da sam nekoga izvukla iz zatvora.” Cinično gledajući, osvrnuo se po luksuznoj unutrašnjosti limuzine. „I meni je ovo


prvi put.” „Nikad pre niste bili u zatvoru?” Naglo se okrenuo prema njoj, prenuvši je neočekivanim pokretom. „ A vi?” Činio se veoma krupnim i previše blizu i odjednom je posumnjala u ispravnost svoje impulsivne odluke. Prisetila se koliko je brzo napao Matijasa kad su mu skinuli kaiš s ruku. Njegova puka snaga ju je plašila, ali nije se trgla, jer je pretpostavila da je to upravo ono što on želi. Pokušavao je da je zastraši, verovatno zato što se i sam tako osećao. „Ni ja nikad nisam bila zatvorena, ne”, ravno je odgovorila. Podvrgnuo ju je još jednom polaganom, upitnom pogledu. „Nekako sam znao da niste.” „Boli li vas posekotina iznad oka?” Nije više krvarila, ali rana je još delovala sveže. „Preživeću.” Opustio se na sedištu, usmerivši pogled ponovo pravo ispred sebe, na stakleni pano koji ih je odvajao od vozača. „Kuda idemo?” „Mislila sam da ćete biti gladni. Hoćete li sa mnom na večeru?” „Večeru?” upitao je, sumorno se osmehnuvši. Spustio je pogled na svoju radnu odeću i cipele. „Nisam baš obučen za neko lepo mesto.” „Hoće li vam to smetati?” „Zaboga, ne. Ali smetaće vama?” „Ni najmanje.” U tišini su se vozili nekoliko minuta pre nego što ga je ponovo svladala radoznalost. „Kad ćete mi saopštiti šta se, dodavola, događa? Ako vas je Matijas poslao da me potkupite, ili nešto slično, onda...” „Uveravam vas da nije. Posle večere ću vam sve objasniti, gospodine Berk. Kad smo već kod toga, stigli smo.” Limuzina se lagano zaustavila ispred restorana. Džejd se posavetovala sa konsijeržom hotela pre nego što se odlučila za ovaj restoran i dala adresu vozaču limuzine. Porodično zdanje reklamiralo je zdravu hranu i razumne cene. Mesto nije bilo elitističko, a enterijer je izgledao kao set iz nekog filma Džina Otrija.5 Ogromna sala za ručavanje bila je zamračena, a potpuna tama ublažena samo krugovima zlatne svetlosti koju su bacali fenjeri na tavanici. Džejd je bila zadovoljna svojim izborom. Do stola u uglu dopratila ih je domaćica kuće u kožnoj suknji s resama i kaubojskim čizmama. Gospodin Berk će


ovde biti mnogo manje sumnjičav nego u nekom ekskluzivnom restoranu. Naručio je točeno pivo od konobarice. Džejd je naručila mineralnu vodu s limetom. Kratko se zahvalila kad su pića stigla. Dok je pio pivo, Džejd ga je prikriveno posmatrala, pitajući se kako će izgledati bez brade. Uredno je obrisao penu s brkova koji su mu prekrivali gornju usnu i padali preko punije donje usne. Njegove ruke, primetila je, nisu bile nežne. Bile su to radničke ruke s kvrgavim člancima. Nokti su mu bili potkresani i čisti, ali nisu bili uglancani do punog sjaja. Radne rukavice ostavile su fina zatamnjenja oko zglobova. Snažne ruke, koje su ostavile utisak na nju kroz dvogled, izgledale su još snažnije uživo. Danas je nosio kariranu flanelsku košulju preko potkošulje. Ostavio ju je nezakopčanu. Rukavi su joj bili iščupani. Izložena prsa ostavila su vidan utisak na konobaricu. „Kad vi završite, mogu ja?” Džejd podiže pogled s njegovih grudi na lice. „Molim?” „Hoću li moći i ja vas tako detaljno da pregledam kao vi mene? Moglo bi postati gadno ako pokušamo da očijukamo u isto vreme.” Povratak konobarice spasao je Džejd od odgovora na ovo pitanje. Brzo je naručila. „Moj gost će uzeti vaš najveći biftek, srednje pečen, s pomfritom i salatom. Ja ću malu pečenicu. Kasnije ćemo naručiti desert.” Pljesnula je jelovnike konobarici na ruke, a onda se okrenula Berku. On je toliko čvrsto stiskao kriglu da su mu članci na prstima pobeleli. Glas mu je treperio od jarosti. „Sada sam već veliki dečko, gospođice ko god da ste. Umem i sam da pročitam jelovnik i naručim.” Nije ga gledala, kako se njemu učinilo, pa ju je primedba da očijuka s njim razgnevila. „Oprostite zbog neučtivosti. Ponekad sam takva, nesvesno. To je samo loša navika.” „Hoćete li mi reći šta ja tražim ovde s vama?” „Posle večere.” Promrmljao je reč koja nije pristajala civilizovanom razgovoru za večerom. „U međuvremenu, mogu li da popijem još jedno pivo?” „Naravno.” Do trenutka kada je završio i drugo pivo, stigla im je i hrana. Halapljivo je prionuo na nju, pustivši Džejd da se pita kad je poslednji put pojeo dobar komad govedine. Koristio je escajg ispravno, ali prebrzo. „Želite li još jedan biftek?” ljubazno ga je pitala, nagnuvši se preko stola prema njemu. Istog trenutka kada je primenila taj sažaljivi ton, shvatila je da je pogrešila. On ju je hladno pogledao. „Ne.”


Odbio je više zbog ponosa nego zato što se zasitio, ali Džejd nije reagovala. Tanjiri su im sklonjeni. Grubo je odbio desert i samo slegnuo ramenima kad je ponudila kafu. „Dve kafe”, rekla je Džejd konobarici. Kada su usluženi, ona je počela da objašnjava. „Bila sam na gradilištu danas po podne kada ste uhapšeni, gospodine Berk.” Posmatrala je njegove oči, tražeći reakciju, ali ona nije usledila. Oči su mu ostale postojano uprte u nju, ne odajući ništa. Treptaj iznenađenja ili interesovanja mogao bi se očekivati. Odsustvo bilo kakve reakcije bilo je uznemirujuće. „Impresioniralo me je nekoliko stvari. Prvo, niste se uplašili da kažete šta mislite i ostanete pri svojim stavovima, iako vaše mišljenje nije bilo prihvaćeno, čak naprotiv. To odaje ubeđenost i odvažnost, što su svojstva koja tražim. Treba mi neko žestok.” Duboko u njegovim grudima začeo se smeh kao grmljavina. „Pa, neka sam proklet. Stvarno ste se propisno namučili.” „Da, jesam.” Spustivši podlaktice na sto, nagnuo se napred i nežno joj rekao preko dve zaboravljene kafe koje su se hladile. „Sada razumem. Tražite avanturu zato što je vaš bogati i uspešni muž radoholičar, koji je previše zauzet pravljenjem novca da bi obratio pažnju na vas. Ili ste možda otkrili da kreše neku daktilografkinju pa hoćete da mu se osvetite. Slučajno ste se danas zadesili tamo gde se svašta događalo i ovlažili zbog svoje fantazije o znojavom građevincu s kacigom. Naterali ste svog šofera da vas odveze do gradske kuće gde ste - pošto ste bogata, moćna i tiranska kučka - povukli par dobrih veza da me izvučete iz zatvora. Jesam li pogodio?” Samozadovoljno se zavalio u stolicu. „Dobro, u redu. Žao bi mi bilo da sav taj trud bude uzaludan. Za hiljadu dolara, jebaću vas čitavu noć.”


19. Prože je jeza. „Kako se usuđujete?” Posegnuvši preko stola, lagano je uhvatio njen zglob velikom šakom. „Dobro, onda petsto. Ali danas sam ostao bez posla. Nisam baš u poziciji da mnogo spuštam.” Džejd otrgnu ruku. Prvi poriv bio joj je da ga izgrdi, kao i Matijasa malo ranije, zbog seksualne konotacije koja je bila mnogo manje uvredljiva nego Berkova. Ali u poređenju s čovekom koji je sedeo za stolom nasuprot nje, čak je i ljigavi Matijas dobro prošao - bar naizgled. Ali Džejd je nešto govorilo da u Dilonu Berku ima mnogo više nego što se to na prvi pogled moglo reći. Nepotkresana brada, duga kosa i neotesanost bili su veštački. Nije znala kako to zna. Jednostavno je znala. Umesto da ga ostavi uz oštar prekor, ostala je, ne želeći da ga se odrekne. Zašto, pitala se. Kakva ju je to igra sudbine dovela na gradilište baš kad su ga hapsili? Danima ga je posmatrala kroz dvogled s hotelskog prozora. Bilo je kao da joj ga je sudbina prstom pokazala. Još uvek ju je posmatrao opreznim, sumnjičavim pogledom. Na njegovom mestu, zar ne bi i ona sama bila zbunjena? Kakogod, fabrika TeksTil dugovala mu je makar još jednu šansu. Pozvala je konobaricu. „Jeste li sigurni da nećete desert, gospodine Berk?” Zurio je u nju sa zebnjom, a onda osorno rekao: „Pitu s jabukama.” „Dve”, kaza Džejd konobarici. „I trebaće nam još kafe. Nastavite da nam je donosite. Verovatno ćemo se malo duže zadržati.” Kada se konobarica povukla, Džejd je piljila u Dilonove nepokolebljive smeđe oči. „To što želim, želim toliko snažno da mogu da ga okusim noću u snu. Možete mi pomoći da to dobijem, ali nema nikakve veze sa seksom. S tim saznanjem, da li ste i dalje zainteresovani da čujete moj predlog?” Oči su mu ostale na Džejd čak i kada se nagnuo unazad da ostavi konobarici mesta da posluži pitu i svežu kafu. Podigavši desertnu viljušku, rekao je: „Počev odsad, pa dok ne završim pitu, imate vremena da me zainteresujete.” „Vaše optužbe bile su na mestu. Matijas je koristio materijale ispod standarda i podmićivao gradskog inspektora da mu ih odobri.” „Kučkin sin!” prošaputao je ispod glasa. „Znao sam! Viđao sam svašta za šta sam bio siguran da ni kod slepca neće proći, ali posle svake inspekcije Matijas je uredno dobijao odobrenje od grada.”


„Klijentima je naplaćivao po ceni kvalitetnih materijala i kupio kajmak.” „Ma savršeno mi se jebe za novac. Prokleta zgrada mogla bi da padne i pri manjem zemljotresu. Kako ste otkrili?” „Preko sekretarice. Imala je još štošta da mi kaže o njemu kad sam joj rekla da je flertovao sa mnom za vreme ručka.” „Uh, sjajno”, promrmljao je. „To me stavlja u istu vreću s Matijasom.” „Teško, gospodine Berk.” „Pa ko ste vi, istražitelj? Niste valjda pripremili sve ovo kako bih svedočio na sudu protiv Matijasa?” „Nisam. Uopšte me ne zanima šta će biti s Matijasom. Napravila sam fotokopije njegovih narudžbenica i ostalih optužujućih dokumenata, a onda ga nazvala na mobilni telefon. Pripretila sam mu da ću ono što sam pronašla odneti kod državnog tužioca ako ne odustane od tužbe protiv vas.” „Niste morali lično da me ispratite iz zatvora.” „Jesam, morala sam.” „Zašto?” „Zato što se spremam da vam ponudim posao za koji sam htela da unajmim Matijasa. Hm, završili ste s pitom. Smem li da nastavim?” Nije je usmeno ohrabrio da nastavi, ali je odgurnuo prazan desertni tanjir i podigao šoljicu kafe. Nakon što je dopustila sebi da se nasmeši, Džejd mu je rekla koga zastupa. Samo mu je neodređeno bio poznat GSS. „Skoro trinaest meseci naša pravna služba je tiho pripremala plac u Palmetu, u Južnoj Karolini. Tamo pravimo fabriku.” „Kakvu fabriku?” „Tekstilnu. Ali pored tkanine koju ćemo tamo izrađivati, proizvodićemo i pristupačnu odeću. Ekonomska klima u toj oblasti države je veoma loša. Sve do poslednjih deset godina graditelji odmarališta duž obale sprečavali su industrijski razvoj. „Zbog zagađenja.” „Tačno. Ali nakon što je oformljen Odbor za kontrolu zagađenja, to više nije problem. Lobisti su izgubili uticaj. Odbor za državni razvoj svim srcem nas podržava jer je GSS posvećen zaštiti životne sredine.” „Kladim se da su posvećeni i dobroj zaradi”, cinično je rekao. „Ali za sve uključene. Dovešćemo nešto rukovodilaca i nižih rukovodilaca, ali


fabrika će pre svega zaposliti na stotine lokalnih stanovnika, i to i na mnoga specijalizovanih radnih mesta. Potpuno će promeniti karakter lokalne ekonomije.” „Nikad nisam čuo za Palmeto.” „Nalazi se blizu obale, između Savane i Čarlstona. Broj stanovnika na teritoriji grada je nešto preko deset hiljada, ali još hiljade žive u tri združena okruga. Čitava regija imaće koristi kada GSS dođe.” „Kakvu ulogu vi imate?” ,Ja nadgledam čitav projekat.” Podigao je jednu obrvu. „Vi ste najveća zverka?” „U neku ruku.” „I došli ste čak iz Južne Karoline da unajmite građevince?”, skeptično ju je pitao. „Došla sam da unajmim glavnog izvođača.” „To uglavnom radi projektant.” „GSS ima razvojnu kompaniju. Čovek po imenu Dejvid Sefrin zadužen je za TeksTil. On me je i poslao da se nađem s Matijasom, koji je imao ozbiljne preporuke, mada sam odmah počela da sumnjam u verodostojnost njegovih preporuka.” „Ako je taj Sefrin projektant, zašto vi unajmljujete glavnog izvođača?” „Zato što ja moram da ga odobrim. Ova fabrika je moja bebica, gospodine Berk. I tako je od trenutka kada je začeta. Dugo ću neposredno raditi sa izvođačem, zato je veoma bitno da on bude pravi čovek za taj projekat.” Neznatno se nagnuvši napred, dodala je: „Verujem da ste vi čovek koji mi treba.” Grohot smeha privukao je poglede ostalih gostiju. „Aha, baš.” Pogledao je samog sebe i pokazao prstom nepravilnu rupu na kolenima farmerki. „Stvarno izgledam kao pravi šef. Može čovek da me pronađe na svakom postrojavanju osumnjičenih.” „Potpuno mi je nebitno kako izgledate.” On kruto odmahnu glavom. „Nisam ja čovek za vas. Žao mi je što sam vas razočarao.” „Vi ste s Juga, gospodine Berk.” On ju je oštro, upitno pogleda. „ Južnjak prepoznaje Južnjaka”, rekla je, „I nije vam bio stran problem industrije protiv turizma.” „Unajmićete me samo zbog mog južnjačkog naglaska?” „Ne, unajmiću vas zbog vaših kvalifikacija.” „Nisam kvalifikovan.”


„Nemojte me zajebavati.” On ponovo iznenađeno podigne obrvu. „Možete odbiti moju ponudu, ali me nemojte lagati. Sigurna sam da imate dobar razlog što se krijete iza brade i tog nadmenog stava, ali kvalifikovani ste za ovaj posao. Sekretarica mi nije pričala samo o Matijasu, i o vama mi je štošta rekla. Stvari su bile u haosu dok se vi niste pojavili. Nedugo nakon što ste se zaposlili, počeli ste da uočavate probleme i dajete Matijasu savete sve dok više ništa nije radio pre nego što je vas pitao. Ne unajmljuje nove podizvođače dok ne čuje vaše mišljenje. Je li tako?” On ju je samo posmatrao kamenim pogledom. „Rekla je da ste naizgled stručnjak za sve, od tumačenja nacrta, preko armiranja, do električnih instalacija. Rekla je da vas je Matijas prezirao zato što ste se prepirali s njim oko loših materijala, ali se nije usuđivao da vas otpusti jer ste postali nezamenljivi. Je li to istina?” Zagrizao je kraj brka. „Imam vaš broj socijalnog osiguranja”, dodala je tiho. „Lako ću vas proveriti. Zato se nemojte truditi da me lažete.” Progunđao je nekoliko psovki, a onda dodao: „Možda sam u jednom trenutku bio kvalifikovan, ali poslednjih sedam godina nisam radio ništa drugo osim fizičkih poslova. Nisam želeo. Ne želim ni sada. Samo hoću da me ostave na miru, dođavola.” „Zašto?” „To se vas ni najmanje ne tiče.” I ponovo je njegov pojačan ljutit glas privukao pažnju obližnjih gostiju. „Mislim da je vreme da odemo”, predloži Džejd. „Spremni?” „Još poodavno.” „Gde da vas odbacimo?”, pitala je kad su se smestili na zadnje sedište limuzine. „Do gradilišta. Moj kamionet je parkiran tamo. Bar se molim bogu da je još uvek tamo.” Džejd saopšti adresu šoferu, a onda se ponovo nasloni na sedište. „Uprkos činjenici da mu trebate, Matijas vas neće baš srdačno dočekati. Šta ćete raditi sutra, gospodine Berk?” „Kasno ću ustati, pretpostavljam.” „A onda?” „Krenuti da tražim posao.” „Bilo kakav posao?” „Tako je. Bilo kakav posao. Bilo gde. Zapravo, nije ni bitno.” „Mislim da jeste.” Naglo je okrenuo glavu prema njoj i pogledao ju je zato što


mu je protivurečila. „Mislim da je mnogo bitnije nego što želite da priznate.” Dohvatila je akten-tašnu s poda i otvorila je. „Ovo je prospekt koji je gospodin Sefrin pripremio za TeksTil. Želim da vam ga dam i da ga pregledate.” Dala mu je prospekt koji je bio uvezan u plastičnu foliju. „Sutra se vraćam u Njujork. Postoji li neki broj na koji mogu da vas pozovem za nekoliko dana?” „Ne. A kad pregledam ovaj prospekt, neću promeniti mišljenje.” „Plata je pet hiljada dolara mesečno i kreće odmah po potpisivanju ugovora. Nagrada od dvadeset pet hiljada dolara biće vam isplaćena nakon završetka radova.” U prospektu o tome nije pisalo ništa. Džordž Stajn ima da pukne od muke, ali morala je da pokuša šta god joj padne na pamet. „Novac mi ni najmanje nije bitan.” „Aha, tako? A hteli ste da mi naplatite hiljadu dolara za noć sa mnom”, podsetila ga je. „Pokušao sam da vas uvredim.” „Uspelo vam je.” Prošao je rukom kroz svoju dugačku neurednu kosu. „Hvala vam što ste me izvadili iz zatvora, ali uludo ste potrošili vreme.” „Mislim da nisam.” Limuzina se zaustavila pored ivičnjaka pored mračnog i pustog gradilišta. „Znate kako da me nađete kad donesete odluku, gospodine Berk” „Ne slušate me, zar ne? Već sam odlučio. Moj odgovor je ne.” Šofer obiđe auto i otvori mu vrata. Spustio je jednu nogu na trotoar, ali se okrenuo i pitao: „Kako ste rekli da se zovete?” „Džejd.” „Hvala za večeru, Džejd, ali volim kada je biftek dobro ispečen.” Iznenada se pokrenuvši, uhvatio ju je za glavu i povukao ju je prema sebi. Čvrsto ju je poljubio u usta. Gurnuo joj je jezik između usana, prodrevši duboko, ali kratko, pre nego što ju je istog trena pustio. „Oprostite zbog neučtivosti. Ponekad sam takav, nesvesno. To je samo moja loša navika.” Izašao je, ostavivši je zapanjenu, vlažnih i pulsirajućih usana.

Stojeći na pragu kancelarije, Dilon se osećao nespretno, kao da tu ne pripada i kao da mu je odeća pretesna. Nakon dosta godina koliko je radio napolju, boravak u kancelariji činio ga je klaustrofobičnim.


Džejd Speri sedela je za stolom i razgovarala telefonom. Leđima je bila okrenuta prema vratima. Tamnu kosu vezala je nisko u rep i pričvrstila je zlatnom šnalom, ali je odsutno uvijala jedan ispali pramen oko kažiprsta. „I još nešto, Keti, molim te, nazovi Grejamovu školu i dogovori sastanak s direktorom. Hoću da ga vidim pre nego što odem... Aha... Ne, neću zaboraviti. Hvala ti što si me podsetila. Biću kod kuće oko šest. Ćao.” Spustila je slušalicu i okrenula se na stolici, naglo i kratko udahnuvši kad ga je videla kako tamo stoji. „Izvinite. Izvolite?” „Kako se to sve lako zaboravlja.” Od iznenađenja joj se izmenio izraz lica, učinivši joj oči većim i bistrijim, a usta mekšim. „Gospodine Berk?” On samouvereno slegnu ramenima. Brzo je ustala i obišla sto. Na sebi je imala belu bluzu, jednostavnu crnu suknju i iste one cipele sa štiklom koje je nosila i u Los Anđelesu pre dve nedelje. Noge su joj izgledale podjednako dobro, koliko se sećao. „Nisam vas prepoznala bez brade”, rekla je. „ A i kosa vam je kraća, zar ne?” „To je veoma ljubazan način da se kaže da sam se doveo u red. Čak sam se i doterao.” Ironično je raširio ruke u stranu. Na sebi je imao najbolje farmerke i novu košulju. Naknadno je čak kupio i kravatu u Kejmartu, gde je kupio i košulju. Toliko je vremena prošlo otkako je poslednji put vezao kravatu da mu je trebalo tri pokušaja i more psovki da bi uspeo. Proučivši svoj novi izgled u ogledalu, shvatio je da je učinio najbolje što je mogao. Ako joj ne bude dovoljno dobar, biće to na njenu štetu. Kome ovo uopšte treba? Njemu. Dilon je došao do ovog zaključka nakon nekoliko dana provedenih u duševnoj patnji. Prokleta bila! Džejd Speri je uspela u pokušaju da ga, po prvi put u sedam godina, zainteresuje za nešto. Dama je luda što ovako značajan projekat hoće da poveri istrošenoj i bednoj skitnici kao što je on, ali - bože! -izazov je bio neodoljiv. „Izvinite što piljim”, rekla je, povrativši se. „Izgledate drugačije. Sedite, molim vas.” Seo je na stolicu koju mu je pokazala. „Verovatno je trebalo da se prethodno najavim.” U stvari, nije mu bilo bitno. Plašio se da će mu reći da je mesto već popunjeno. Bilo bi to strašno razočaranje da mu je to rekla. Zbog te mogućnosti glas mu je bio hrapav. „Nadam se da nisam došao u nezgodno vreme.” „Niste, ni najmanje.” Vratila se na svoje mesto za stolom. S interesovanjem je razgledao njenu kancelariju. Sve je u njoj bilo blistavo i moderno, pa ipak je bila


topla, sa saksijama afričkih ljubičica na prozorskoj dasci i uramljenim amaterskim crtežima koji su ukrašavali zidove. Svaka slika u kredi bila je potpisana sa „Grejam Speri”. „Moj sin”, prokomentarisala je, isprativši njegov pogled. „Sad ima četrnaest godina. Sramota ga je što držim njegove crteže iz osnovne škole.” „Četrnaest”, promrmljao je Dilon. Čarli bi ove godine napunio osam. Prešao je šakom preko gustih brkova, koje je odlučio da ostavi kada je obrijao bradu. „Hoćete li možda kafu ili neko osveženje?” „Ne, hvala.” „Kada ste otišli iz Los Anđelesa?” „Pre nedelju dana. Vozio sam.” „Aha, shvatam. To je sigurno bio poseban doživljaj.” „Bilo je dobro”, lakonski je odgovorio. Da li ona to odugovlači, ne želeći da mu kaže da je pronašla nekog drugog, s boljim ponašanjem? „Prvi put ste u Njujorku?” „Jesam.” „Šta mislite o gradu?” „Onako.” Nakon kratkog ćutanja je rekla: „Nadam se da mi donosite dobre vesti.” „Je li posao još slobodan?” „Jeste.” „E pa više nije.” Oči joj se zacakliše, ali joj je glas ostao smiren. „Veoma mi je drago što to čujem, gospodine Berk.” „Zašto? Našli ste me u zatvoru. Ne znate kako radim. Nemam čak ni stalni posao.” „Odlučila sam dok sam bila u Kaliforniji da ne želim kompaniju za saradnika. Pojedinac je mnogo manje strašan od neke velike kompanije.” „I dalje ne kapiram”, Dilon reče. „Želimo da TeksTil pripadne narodu Palmeta. Angažman lokalnih građevinaca i regionalnih podizvođača biće početak u pravom smeru. Saopštila sam ovu ideju gospodinu Sefrinu i on se složio. Činjenica da nemate svoju radnu snagu zapravo je plus.” Namerno južnjački naglasivši izgovor, dodala je: „I vi govorite njihov jezik. Ne zvučite kao nametljivac, a mi pokušavamo da se predstavimo kao nenametljiva.”


„A taj tip, Sefrin...” „Veruje mojim instinktima, mada moram da vam kažem da smo u međuvremenu tražili i dalje. Ali još ste moj prvi izbor i zato mi je veoma drago što vas vidim ovde. A sada, kažite mi kako radite.” Sklopila je šake nad stolom i zauzela slušalačku pozu. „U stvari, radio sam sve pomalo u vezi sa izgradnjom, ali ono što najviše volim jeste da sastavljam čitavu zgradu.” „Eto, i pre nego što sam shvatila da je najobičnija varalica, prvo što me je odbilo kod Matijasa bile su njegove ruke”, rekla je. „Bile su nežne. On upravlja iz fotelje. Treba mi neko ko nadgleda svaki aspekt izgradnje, ko radi rame uz rame sa podizvođačima i građevincima.” „Tu nema problema. Ja baš tako i volim da radim.” „Odlično. Ovaj posao takođe zahteva čoveka koji je potpuno posvećen projektu od trenutka kad zabijemo prvi ašov do završetka. Možete računati na to da će trajati najmanje dve godine.” „Ionako nemam ništa pametnije da radim.” „Preseljenje u Palmeto vam neće biti problem?” „Apsolutno nikakav. Kao što ste već pogodili, odrastao sam na Jugu i diplomirao na Džordžiji.” „Postoji li još nešto o čemu biste voleli da porazgovaramo pre nego što naložim pravnoj službi da napravi nacrt radnog ugovora?” „Šta je s podizvođačima?” „Šta je s njima?” „Neću prihvatiti nijednog ako nije izabran od najmanje tri”, rekao je. „Da li sam u obavezi da prihvatim onog koji ima najmanju cenu?” „Ne ako vam se ne sviđa.” „Najjeftiniji ponuđač uvek ispadne najskuplji na duže staze - ako posao mora iznova da se obavi.” „Mislim da se razumemo, gospodine Berk. A sada, ako mogu da vidim vaše preporuke, sve smo obavili.” On se nelagodno promeškoljio u fotelji. Ovog dela razgovora se i pribojavao. „Ne mogu da vam ponudim nikakve preporuke.” „Oh? Zašto ne?” „Poslednjih nekoliko godina sam se dosta seljakao. I uglavnom za sobom spaljivao mostove. Potukao bih se, napio ili bi mi dojadila šefova nestručnost i nikad


se ne bih vraćao.” Slegnuo je ramenima. „Preporuke nisu bile prioritet. U svakom slučaju, ja ih nemam.” „Kako da znam da se nećete potući, napiti ili me napustiti?” „Nećete znati. Jednostavno ćete morati da mi verujete na reč.” Dilon zadrža dah. Pošto je stigao dovde, nije bio siguran da će podneti razočaranje ako ga sada odbiju. Želeo je ovaj posao. Bio mu je veoma bitan. Značio mu je razliku između života koji će ponovo početi da živi i pukog životarenja. Ona ustade i obiđe sto. „Morate biti u Palmetu do prvog maja. Zakazala sam sastanak s upravom grada, na kom ću objaviti naše planove, i trebalo bi da budete tamo.” „Hoćete da kažete da me primate?” „Primljeni ste. Od sada pa do prvog maja, skoro svaki minut vašeg radnog dana provodićete na sastancima sa Sefrinom, arhitektom, dizajnerom i sa mnom. Vaš posao je do tančina isplaniran, gospodine Berk. Pokušaću da vam pronađem neku kancelariju koju ćete moći da koristite.” Zaposlio se! Bio je previše zapanjen da reaguje. Pružila mu je ruku. „Jesmo li se dogovorili?” Dilon ustade i prihvati je. Postojala je ogromna razlika između rukovanja sa Džejd Speri i nekim drugim. Njene šake bile su male, što je bila tek prva razlika, i hladne i suve, što je bila druga. Nije delovala kao da će ga tako snažno stegnuti, pa ju je mnogo duže pamtio. „Izvinite me. Neću dugo.” Ostavila ga je samog u kancelariji. Prišao je prozoru i pogledao grad. I dalje mu je bilo teško da poveruje u ovo što mu se događa. One večeri kada ga je odvela na biftek, nekoliko puta je odbio njenu ponudu. Međutim, posle toga nije mogao da prestane da razmišlja o njoj. Konačno je popustio i uzeo prospekt koji mu je ostavila. Pročitavši ga desetak puta, fabrika TeksTil postala mu je opsesija, poput njegove žalosti. Sedam godina pokušava da pobegne od krivice. U izveštaju islednika piše da su Debra i Čarli umrli nesrećnim slučajem, ali Dilon je znao ko je odgovoran. Nakon što su ambulantna kola odnela njihova tela, dok je divljao po kući, mahnit od bola, otkrio je listu zadataka koje nije stigao da obavi prošlog vikenda. Poslednja stavka na listi bila je „proveri šporet”. Otišavši iz Talahasija, besciljno je lutao unaokolo s krivicom na plećima. Poneo ju je sa sobom do smrznutih daljina Aljaske i u prepune džungle Centralne Amerike. Pokušao je da je udavi u viskiju, izmaltretira je u besmislenom


seksu i ubije je rizicima. Pa ipak nije mogao da je se otrese. Bila je kao regenerišuće živo tkivo, deo njega toliko prepoznatljiv, poput otisaka prstiju. Nakon što je danima razmišljao o predlogu Džejd Speri, palo mu je na pamet da bi možda mogao da sjedini svoje dve opsesije. Ako bude prihvatio ovaj posao i obavio ga dovoljno dobro, možda bi tako okajao grešku koja je izazvala smrt njegove žene i sina. „Sve je spremno.” Dilon refleksno poskoči kad se Džejd vratila u prostoriju, donevši sa sobom ugovor na tri strane. Pažljivo ga je proučio, popunio nedostajuće podatke i potpisao se. Ona je rekla: „Čim budete imali stalnu adresu u Palmetu, molim vas, javite nam je zbog dokumenata.” „Ako je vama svejedno, voleo bih da živim na placu.” „Na gradilištu?” „Voleo bih da iznajmim dovoljno veliku prikolicu da mi služi i kao kancelarija i kao prostorije za život.” „Kako god hoćete.” Džejd ustade i krenu prema vratima. Dilon krenu za njom. „Obavestila sam gospodina Sefrina. Njegova kancelarija je u drugoj zgradi, ali krenuo je ovamo. Gospodin Stajn je čuo da ste kod nas pa me je zamolio da vas upoznam. Ali pre toga, ima još jedna stvar koju moramo da raščistimo.” Spustila je pogled. Dok je gledao tako, činilo mu se da njene crne, uvijene trepavice izgledaju kao naslikane na bledim obrazima nekom finom četkicom. „Nije trebalo da me poljubite one večeri. Ništa slično ne sme se ponoviti. Ako vam je problem da radite pod nadzorom žene, moram to da znam.” Namerno je sačekao s odgovorom dok ga nije ponovo pogledala. „Jedino da sam slepi evnuh ne bih primetio da ste žena. Predivna žena. Ali ne bi mi smetalo ni da imate brkove guste poput mojih. Hoću ovaj posao. Isto tako, niste ostavili mesta sumnji da odgovaram isključivo vama. I to je u redu. Nemam nikakvih seksualnih ambicija. Na kraju krajeva, od mene ste sigurni. Kad mi treba žena, ja je pronađem, ali to uvek bude samo za jednu noć. Ne želim onu koju moram da gledam i da s njom razgovaram i sledećeg jutra.” Njeno teško gutanje sasvim se lepo čulo. „Shvatam.” „Ne, ne shvatate, ali to nije bitno. Samo budite uvereni da mi nije običaj da se zaljubljujem u žene za koje radim.” „Zašto ste me onda poljubili?”


On se iskosa nasmešio, podigavši jedan brk. „Zato što sam popizdeo.” „Zašto?” „Za početak, nisam baš imao neki dan”, sarkastično je počeo. „Onda ste naišli vi, prava cvećka od mušterije, spremna da ubija zlatnom kreditnom karticom. Veliki sam dečko. Ne volim da me šikaniraju okolo ništa više nego što vi volite da vam povlađuju zato što nosite parfem i hulahopke. Mislim da ne postoji čovek koji voli da se žena prema njemu odnosi snishodljivo.” „I vice versa.” „Onda je trebalo da me ošamarite kada sam vas poljubio.” „Niste mi pružili šansu.” Razgovor je trajao deset puta duže od poljupca i već se spremao da batali stvar. Bilo mu je neprijatno. Nije znao šta ga je nateralo da je poljubi. Jedino u šta je bio siguran jeste da nije želeo da zna. Bilo kako bilo, nije mogao da pusti da sve prođe, a da joj ne postavi još jedno pitanje. „Ako vam je taj poljubac toliko smetao, zašto ste me zaposlili?” „Zato što sam čitav svoj život posvetila uspehu ovog projekta, gospodine Berk. U poređenju s tim, jedan poljubac teško da ima ikakav značaj.” Oči su joj poprimile tamniju nijansu i Dilon se, ne po prvi put, pitao šta nju zapravo motiviše. „Međutim, ne sme da se ponovi.” „Kao što sam objasnio, poljubac nije bio seksualno motivisan.” „Dobro.” Osmeh je ukazivao na to da joj je laknulo, kao i njemu, što je tema zatvorena. „Pre nego što odemo kod gospodina Stajna, ima li još nešto što vas zanima?” „Aha, ko je uopšte gospodin Stajn?”


20. Palmeto, maj 1991.

Sala je bila krcata tog blagog prvog dana maja. Džejd je sedela na stolici u redu koji je bio postavljen na bini u dubini sale. Ona se brzo punila bučnom i radoznalom publikom. Malo-pomalo pročulo se da je veliki deo zemlje kupljen i određen za industrijsku upotrebu. Dilon je bio u Palmetu već nekoliko nedelja, pribavljao je neophodne građevinske dozvole i dogovarao se s javnim službama oko obezbeđivanja uslova za gradilište, ali pokušavao je da to obavi što je moguće tiše i nije imao nikakve javne nastupe. Ali glasine su divljale. Kako se pričalo, u Palmetu su gradili sve, od tematskog parka do nuklearnog reaktora. Džejd je tražila od gradskog veća - čiji članovi nisu poznavali planove kompanije GSS - da sazove ovaj sastanak kako bi se umanjio strah i da bi se obradovala i uključila čitava zajednica. Govor je brižljivo pripremila, ali u stomaku su joj ipak igrali leptirići. Kako bi ih smirila, mislila je na kuću koju je iznajmila i u kojoj će ona, Keti i Grejam stanovati dok budu u Palmetu. Bila je to starija kuća s prostranim sobama, parketom i plafonskim ventilatorima. Vlasnici su je potpuno renovirali i modernizovali pre nego što su krenuli u drugi projekat renoviranja u Čarlstonu. Džejd je preko jednog trgovca nekretninama iz Njujorka potpisala najam čim se kuća pojavila u ponudi. Keti će obožavati osunčanu kuhinju i komarnicima zaštićen zadnji trem, koji će je, bez sumnje, podsetiti na njenu kuću u Morgantaunu. Duboko zadnje dvorište u senci drveća bilo je oivičeno grmovima azaleja. Džejd je jednu od soba na spratu namenila Grejamu. Dopašće mu se ugrađene police, gde će namestiti svoj muzički stereosistem. Oduševljeno mu je opisala sobu preko telefona. „Ima tri velika prozora, koja gledaju na prednje dvorište i orman u koji se može ući, prostraniji od ovog koji sada imaš. Obožavaćeš ga.” I dalje je osećao nesigurnost i opiranje. „Zvuči u redu, čini mi se. Koliko je daleko od mesta na kom gradiš tu fabriku?”


„Nekoliko kilometara. Zašto?” „Pitam samo. Dilon je rekao da ću moći ponekad da dođem.” Grejam je upoznao Dilona u Njujorku, kada je jednog poslepodneva banuo u kancelariju posle škole. Sreli su se pre toga samo jednom, ali Grejam ga je često pominjao. Henk je bio jedini odrasli muškarac s kojim je Grejam bio blizak. Džejd je Grejamovo slepo obožavanje Dilona smatrala bezopasnim, dokle god ne ode predaleko. Mada je Dilon Berk bio upravo ono što joj je trebalo da napravi TeksTil, nije bila sigurna da on predstavlja podoban obrazac za njenog sina, a posebno zato što Dilon možda traži nekog ko će mu zameniti sina kog je izgubio. Znala je o Dilonu više nego što je pretpostavljao. Osim nje, izvođač je najvažnija osoba na projektu. Za vreme dvonedeljne pauze između sastanka u Los Anđelesu i pojavljivanja u Njujorku, Džejd je upotrebila silne resurse kako bi prekopala njegovu prošlost, nadajući se da će dokazati da su njeni instinkti o njemu bili tačni. Sada je znala za njegovo problematično detinjstvo, za vreme koje je proveo u popravnom domu i na koledžu. Znala je za Pilotovu industriju i njegove poteškoće s novim rukovodstvom. Tragične smrti njegove žene i deteta pojašnjavale su njegov cinizam. Od njegovih bivših kolega saznala je da je bio briljantan, ali proćerdan talenat. Kada mu je zatražila preporuke, učinila je to kako bi na probu stavila njegovo poštenje. Iskrenošću ju je ubedio da je napravila pravi izbor. Imao je lične razloge da se uhvati u koštac s ovim projektom. Nisu bili jaki kao njeni, ali sami po sebi bili su dovoljno moćni. Da se nije sam pojavio u Njujorku, vratila bi se u Los Anđeles i pronašla ga. Odlučeno je da Grejam i Keti ostanu u Njujorku sve dok Grejam ne završi polugodište. Uz mogućnost da će ponovo videti Dilona, postao je zagrejaniji za preseljenje, i to je bilo dobro. Ali Džejd nije želela da Dilona smatra za drugara. Bila je ubeđena da će Grejam, kada sledeće jeseni krene u školu u Palmetu, steći nove prijatelje i brzo se prilagoditi. Iako je odrastao s dve žene, bio je dobro prilagođen momak, bez nejasnoća oko svoje seksualnosti. Imao je četiri godine kada je prvi put pitao: „Mama, gde je moj tata?” To je bilo tek što su se preselili iz Morgantauna u Šarlot, a Džejd ga upisala u predškolsko. Bio je bistar i radoznao, pa nije iznenađivalo što je, nakon samo nedelju dana koje je proveo tamo, primetio da njihovoj porodici nedostaje ono što su druge izgleda imale. „Ti nemaš tatu” nežno je pokušala da mu objasni. „Ali i ne treba ti. Imaš Keti i


mene, a pre nego što je umro, imao si papu. Imao si sreće što imaš tako mnogo ljudi koji te toliko vole.” Privremeno je bio umiren, ali tema je ponovo došla na dnevni red nakon što ih je Henk posetio. „Da li je Henk moj otac?” „Nije, sunce. On je samo naš dragi prijatelj koji te voli.” Grejamova tvrdoglava upornost rasla je proporcionalno s njim. Njegove dve obrve približile su se jedna drugoj iznad nosa, a plave oči buntovno su potamnele. „I ko je onda moj otac? Morao sam imati oca.” „Imao si ga, ali on nije bitan.” Ali naprotiv, posedovanje oca bilo je neopisivo važno za sedmogodišnjaka. Za razliku od prošlog puta, temu više nije bilo tako lako izbeći. „Jesi li se razvela od njega?”, pitao je. „Ne.” „Da li bi mogao nekad da dođe da me vidi?” „Ne.” „Zar me nije voleo kada sam se rodio?” „Nije bio tamo. Tu sam bila samo ja. A ja sam te volela dovoljno za deset ljudi. Ma stotinu.” Do tog trenutka je dospeo u doba kada zagrljaji više nisu bili sasvim prihvatljivi, ali te noći joj je dozvolio da ga dugo drži u naručju. Došlo je i vreme kada se s tim problemom borio na neki svoj način, ponekad čak i sa izmišljenim pričama. Džejd je saznala da Grejam izmišlja priče o ocu koji je poginuo dok je spašavao bebu iz zgrade u plamenu. „Zašto si to rekao, Grejame?” nežno ga je pitala, da ne zvuči da ga kori. On je slegnuo ramenima. Malo se durio, ali oči su mu svetlucale od suza koje je bio previše ponosan da pusti, budući da je tek bio napunio deset. „Da li te deca u školi zadirkuju što nemaš oca?” „Ponekad.” Njene nade da se Grejam neće osećati poniženim bile su nerealne. To što ima samo jednog roditelja bilo je bitno. Veći deo detinjstva proživela je samo s jednim roditeljem, ali dok je stvarno bila dete, otac je bio prisutan. Nakon njegove smrti, imala je fotografije i sećanja koja su joj pomagala. Nikada nije zaboravila tihe razgovore s njim, njegove tople, široke zagrljaje, poljupce za laku noć, kao ni šaputane reči: „Nikad se nemoj bojati, Džejd.” Nije dolazilo u obzir da saopšti Grejamu istinu. Ako bude saznao da je njegovo


postojanje posledica silovanja, verovatno će kriviti samog sebe što je uopšte tu. Odbijala je da prebaci toliku krivicu na svoje dete, sećajući se okrutne odgovornosti koju je Velta prebacila na njena pleća poslednji put kad ju je videla. Keti se s tim nije slagala. Svaki put kada je Grejam pokretao pitanje svog oca, nagovarala je Džejd da mu kaže, ali uzalud. Žig sramote što nema oca bio je dovoljno loš, ne treba mu još i saznanje o svemu ostalom. Kako bi ublažila konflikt, čak mu je dala i dozvolu da laže. „Prezirem laži, Grejame. Znaš to. Ponekad, međutim, mislim da su u redu ako su izgovorene da zaštite nekog drugog, a ne sebe. Zato, kada te prijatelji pitaju za oca, možeš da ih zaštitiš da se ne osramote, tako što ćeš im samo reći da je mrtav. Dajem ti dozvolu da kažeš da je jednostavno umro pre nego što si se ti rodio. Dobro?” I očigledno jeste bilo u redu, jer Grejam više nikada nije to pomenuo. Dostigao je onaj nivo zrelosti kada je s tim mogao sam da se izbori. Razmišljajući o tome koliko brzo godine prolaze, Džejdino srce poskoči od čežnje za njim. Nije mogla da sačeka do juna, kad će joj se pridružiti u Palmetu. „Podigla si veliku prašinu.” Džejd se prenu iz sanjarenja i okrenu se ka tihom glasu u blizini. Dilon je seo na prazno mesto pored nje. „Dobro jutro, Dilone. Danas si veoma zgodan.” „Hvala”, odgovorio je pometeno. Nosio je novo odelo za ovu priliku, a i podšišao se. I ona sama se krajnje brižljivo obukla. Biće starosedelaca u masi koji će se setiti skandala koji je izazvala kad je otišla. Najveći deo prosto se interesovao za novu delatnost u Palmetu. Bilo kako bilo, danas će biti žižna tačka svačije pažnje. Želela je sve da ih zaseni. „Sinoć sam se odvezla do tvoje prikolice, ali nisi bio tamo”, rekla je Dilonu. „Žao mi je što smo se mimoišli.” „Stekla sam utisak da si se smestio.” „Nije bilo bogzna šta da se smesti. Spreman sam za posao.” „Nisam znala da imaš i psa.” „Psa?” „Jedan pas je ležao na gornjem stepeniku prikolice.” „ A, on”, rekao je, mršteći se. „Pojavio se pre nekoliko dana. Pogrešio sam što sam mu dao malo mrvica sa stola.” Okrenuvši glavu, osmehnula se cinično. „I sada te je usvojio?”


„Ne baš sasvim. Odneću ga u kafileriju čim budem imao priliku.” „Čim mu noga ozdravi, misliš. Ono je izgledalo kao neki improvizovani zavoj”, rekla je, uz provocirajući osmeh koji je zadržala na usnama. Dilonov smrknuti pogled se produbio. „Tukao se s nekim i ima gadnu posekotinu. Nasuo sam peroksid na to i zavio mu ranu. To je sve.” „Ne znam, Dilone”, rekla je jetko. „Mislim da si stekao ljubimca za ceo život.” Promenio je temu klimnuvši prema masi. „Jesi li očekivala ovo?” „Jesam. Po prvi put se moje ime pojavilo juče uveče u novinama.” On okrenu glavu prema njoj. „Postoji li neki razlog što tvoje ime izaziva toliko interesovanje?” „Možda. Odrasla sam ovde.” Na ovo je reagovao kao da ga je udarila struja. Smeđe oči je oštro upro u nju. „Zanimljivo je kako si to prećutala.” I pre nego što je imala prilike da odgovori, gradonačelnik Palmeta joj priđe. „Gospođice Speri, hajde da damo ovim ljudima još pet minuta da se smeste, onda možete da počnete svoju prezentaciju. Šta rekoste, koliko će da traje?” „Negde oko deset minuta. Posle toga ću im omogućiti da postavljaju pitanja.” „To je sasvim u redu. Samo vi uzmite vremena koliko god vam treba, lepa gospođice. Danas je ipak poseban dan. Još uvek ne mogu da se povratim.” Presekavši njegov pokušaj da ispolji muški šovinizam, upoznala ga je s Dilonom. Dok su se njih dvojica rukovali, Džejd je dobila priliku da pogleda između njih i uoči ženu koja je sedela u gužvi. Refleksno je usnama izgovorila njeno ime. Dona Di. Njena bivša drugarica nikad nije korigovala svoje ukrštene zube; malo lice joj je i dalje završavalo u špic negde iznad gornje usne. Imala je kratku kosu, ali ona je i dalje bila nepopustljivo ravna. Međutim, na njenom licu bilo je primetnih razlika. Više nije izgledala komično živahno, već osiono. Oči kao da su joj se povukle dublje u lobanju, zbog čega je izgledala podmuklije nego ikad. Podsećala je na nepoverljivu životinju koja svet posmatra iz svog brloga. Pogled joj je bio nekarakteristično upiljen, zalepljen za Džejd. Vreme je utisnulo upadljive linije kraj ispupčenih usta. Džejd i Dona Di bile su isto godište, pa ipak je Dona Di izgledala najmanje deset godina starija. Džejd oseti oštar ujed kajanja što ne može s nežnošću da se seti svih onih noći koje su prespavale jedna kod druge, kikoćući se i planirajući budućnost, koja se neizbežno okretala oko muškaraca za koje su htele da se udaju - Garija i Hača. Bar je jedna od njih dve ostvarila svoju želju. Džejd su se misli sigurno očitavale ne licu, jer


je Dona Di prva sklonila pogled. Pogledala je u krilo. Bilo je čudno što Hač nije bio prisutan. Bilo je dosta zamenika šerifa, koji su masu držali pod kontrolom, ali Hač nije bio medu njima. Hač je uvek bio veliki i jak, ali u suštini kukavica. Bez sumnje je pokušavao da izbegne prvo suočavanje s njom u petnaest godina. Bilo je nekoliko lica u publici koja su Džejd bila neodređeno poznata. S drugima je mogla da poveže čak i imena. Nije videla Majradžejn Grifit, a opet, Majradžejn i nije bila osoba koja se saživljava s većinom, pošto ionako veruje da su obično smeće. Naravno, i Lamara nije bilo. Džejd se s njim čula samo jednom nakon susreta u Morgantaunu. Kao i pre, preklinjao ju je za razumevanje. Žalila je što je umro tako tragično, ali njena rešenost nije poklekla -umro je bez oproštaja. Gradonačelnik joj ponovo priđe. Pogledao je na ručni sat i važno cimnuo revere kaputa. „Pa, ako ste spremni, možete početi, gospođice Speri, mislim da možemo da počnemo.” Osetivši nalet energije, ona kaza: „Ja sam spremna.” Gradonačelnik je krenuo s poetskim govorom pred mikrofonom sve dok pola publike nije omlitavelo od dosade, a druga polovina počela nervozno da se vrpolji. I konačno, predstavio je Džejd. Aplauz iz publike bio je ljubazan, ali uzdržan. „Dame i gospodo, hvala vam što ste došli. Vaš broj ukazuje na to da je GSS napravio sjajan izbor placa za svoju fabriku TeksTil. Palmeto je izabran iz nekoliko razloga. Među njima su dostupnost sirovih materijala za gradnju i otvorenost prema lukama, što prevoz robe čini podesnim i relativno jeftinim, kako za domaće, tako i za inostrano tržište. A najvažniji razlog za odabir ove lokacije, međutim, bila je dvostruka korist koja se može izvući iz ovog poduhvata. Fabrika TeksTil će obezbediti stotine radnih mesta. Oživeće oslabljenu ekonomiju. TeksTil će napredovati zbog snažne, spremne i spretne radne snage - drugim rečima, vas.” Džejd zadrža dah. Kako se i nadala, začuo se prvo slabašan aplauz, potom nešto snažniji, sve dok nije postao zaglušujući u prepunoj prostoriji. Radovala se u sebi, znajući da ih je pridobila. Strateški nastupivši, nije počela s pokušajem da ih impresionira bogatstvom i moći kompanije. To bi samo izazvalo ozlojeđenost. Umesto toga, laskala je čitavom regionu i njegovim ljudima. Promena raspoloženja bila je skoro opipljiva. Masa je pokazala jedno mnogo ljubaznije lice. Njena publika nije više bila sumnjičava prema jenkijevskoj kompaniji koja pokušava da se ugura i preplavi njihovu oblast nekim strancima. Prepričala im je


proizvodnu proceduru, od grubo pripremljenog pamuka koji stiže u fabriku, do trenutka kada on izlazi u vidu gotove odeće, spremne za bilo koje svetsko tržište. „Ova fabrika pripadaće ovoj zajednici”, istakla je Džejd. „Što više u nju budete ulagali, više će vam se isplatiti. Hiljade dolara će se svake godine shvati samo u lokalni budžet, i to se može uložiti u toliko potrebna poboljšanja za čitavu zajednicu. Na individualnoj bazi značiće bolje poslovne prilike za radnike u vidu brojnih i različitih poslova.” „Kakve poslove?”, neko je dobacio iz zadnjeg dela. „Montažne linije, pakovanje i utovar, održavanje i izgradnja, kancelarijski poslovi. Spisak mogućnosti je bukvalno beskrajan. Samo za početak biće nam potrebno mnogo građevinskih radnika. Sada bih volela da vam predstavim i gospodina Berka. On je naš glavni izvođač radova.” Okrenula se prema Dilonu i dala mu znak da priđe. Prišao je govornici. Njegova pojava bila je upečatljiva, ako ni zbog čega drugog, onda zbog neverovatne telesne građe. To je, zajedno s njegovim gustim, uvijenim brcima i prodornim očima, primoralo mrmoravu masu da se sasvim umiri. Džejd mu se ohrabrujuće nasmeši dok mu je prepuštala mikrofon. Nakon kratkog obraćanja on se uz izvinjenje udaljio i vrlo brzo vratio noseći arhitektonske crteže završene fabrike. Kada su je videli, začuo se zapanjeni uzdah. „Ovako će postrojenje izgledati kada bude završeno”, objasnio je Dilon. „Kao što vidite, biće to savremeni poduhvat za koji će biti potrebno nekoliko godina. Moja politika je da podstičem podizvođače da unajmljuju domaće radnike.” Naslonio je crtež na govornicu i vratio se na mesto. „Hvala vam, gospodine Berk.” Džejd se ponovo obratila publici. „Spremna sam da odgovaram na pitanja...” Ulazna vrata su se s tolikom snagom otvorila da su snažno tresnula o unutrašnji zid. Sve glave su se okrenule da vide o čemu se radi. Iščekujući romor raširi se prostorijom dok su dva muškaraca ulazila. Ne gledajući ni levo ni desno, prošli su srednjim prolazom između redova sklopivih stolica sve dok nisu stigli do bine. Džejd je srce tuklo u grlu, ali ignorisala je nepristojni prekid. „Sada ću odgovarati na vaša pitanja.” Nekoliko ruku se podiglo, ali nije joj bilo ostavljeno dovoljno vremena da im da reč. „Imam jedno pitanje, gospođice Speri”, javi se jedan glas iz prošlosti. „Odakle ti petlja da pokažeš svoju njušku u ovom gradu?” Džejd ostade pribrana, mada joj se izraz lica zaledio dok je spuštala pogled na čoveka koji je stajao ispred govornice.


Ajvan PaÄ?et zurio je u nju iz invalidskih kolica.


21. Izbezumljeni gradonačelnik se umeša. Nije želeo da rizikuje da građanin broj jedan bude uvređen. A nije želeo ni da Džejd bude uvređena. Bez obzira na to kako se posmatra, bila je to veoma opasna situacija. Jedini način da se izbegne katastrofa bio je da se sastanak momentalno završi. Džejd se uz pomoć mikrofona nadjačavala s opštom gungulom, obećavajući ljudima da će na sva dalja pitanja odgovoriti kroz seriju novinskih članaka. „Šta se, dođavola, ovde događa?” pitao je Dilon kad joj je prišao. „Ko je taj starkelja?” „Kasnije ću ti reći. Sada samo želim da odem odavde.” „Nisi mi odgovorila na pitanje!” Ajvana nije zastrašilo bučno komešanje. Mada je sastanak bio okončan, masa se sporo razilazila. Velika većina ostala je da vidi šta će se dalje dogoditi. Osećali su da vatromet samo što nije počeo, a kako je to već bio običaj, Ajvan je iskorišćavao svoju publiku. Džejd bi odabrala neko drugo vreme za prvi susret s Pačetovima, ali Ajvan je tražio njen odgovor, a ona nije imala nameru da odstupi. Sišla je s podijuma i stala licem u lice s njim. „Imam sva prava da budem u ovom gradu, kao i bilo gde drugde gde poželim. Slobodno tržište još uvek funkcioniše u Americi.” „Ne i u mom gradu.” „Vidi, vidi. Džejd Speri. Znači ti si ta misteriozna osoba koja stoji iza svega ovoga. Ko bi rekao?” Nil je stajao iza Ajvanovih kolica. Pogrešila je što je mislila da je imuna na utisak koji će on imati na nju. Nije bila. Gnev i mržnja prostrujali su kroz nju, skoro joj pomutivši pogled na njegovo iscereno lice. Strpljivo, rekla je samoj sebi. Neće se još dugo tako samozadovoljno ceriti. Pošto je sve ove godine primala novine iz Palmeta, znala je za njihovu nesreću na pružnom prelazu kod Čarlstona. Ajvanu su obe noge odsečene iznad kolena. Nilove povrede uključivale su slomljenu karlicu i brojne kosti, uz niz ozbiljnih povreda koje su ga mesecima držale hospitalizovanim. Venčanje s Marlom Su Parker nikad se nije održalo. Razlozi za otkazivanje bili su veoma nejasni.


Na Nilovoj pojavi nisu se videle nikakve posledice starenja ili udesa. Bio je zgodan i arogantan kao i uvek. „I pomislio sam da čitava stvar smrdi do neba kad sam video onaj zahtev za preraspodelu zemljišta na dnevnom redu gradskog veća. Naravno, glasao sam protiv. Pokušao sam da utičem i na druge, ali nekima su zvezde pomutile vid pa ne znaju šta je dobro za ovaj grad.” Lukavo se cerio. „Moram da ti kažem, Džejd, divim ti se kako si to podlo izvela.” „Nemoj da joj deliš komplimente.” Režeći, Ajvan uperi prstom u Džejd. „Ozbiljno sam se naljutio na tebe, mlada damo. Možda misliš da si ispala jako pametna. Možda čak misliš da sam, pošto sam osuđen na ovu prokletu stolicu, slab i nesposoban.” Dokotrljao je stolicu sve dok patrljcima nije dotakao njena kolena. Ona nije odstupala, mada joj je njegova pojava bila odbojna, a pomisao na njegov dodir odvratna. „Slušaj me sad, devojčice”, siktao je. „Jači sam nego ikad. Taj jebeni voz nije mi oštetio mozak, znaš.” Oči su mu se skupile do zluradih proreza. „Na ovo možeš da računaš - ta tvoja prokleta fabrika nikad neće nići na mojoj teritoriji.” Štap mu je počivao u krilu. Podigao ga je i udario njime po arhitektonskom crtežu koji je i dalje stajao naslonjen na govornicu. Pao je prednjom stranom na pod. Krajičkom oka Džejd je videla kako Dilon kreće prema njima. Ispružila je ruku i zaustavila ga položivši mu je na grudi. Glas joj je bio zapanjujuće miran. „Priznajem da ste nekada bili zastrašujući, gospodine Pačet.” Pogledom je bezosećajno šarala po njemu. „A sada jedva da ste i patetični.” Obišla je invalidska kolica i prošla pored Nila ne dajući znak ni da ga je primetila, a kamoli da je nešto rekao. Ispred, ljudi su se još uvek muvali. Svi su je nestrpljivo posmatrali dok je izlazila iz zgrade. Očigledno su čekali da vide kako je prošla s Ajvanom. Sigurno koračajući, otišla je trotoarom do svog novog čirokija i otključala vrata. Ubacila je akten-tašnu unutra i spremila se da sedne za volan, kada ju je neka ruka ščepala otpozadi. Dilon je stavio tamne naočare, ali i pored toga što su mu oči bile zaklonjene tamnim staklima, videla je da je razjaren. Zbog radoznalih prolaznika, glas mu je bio tih i napet. „Šta je to bilo, zaboga?” „Ovo nije ni vreme ni mesto da o tome raspravljamo.”


Još joj se više uneo u lice. „Đavola nije. Pre nego što okrenem i jednu jedinu lopatu zemlje, hoću da znam da li imam sačmaru uperenu u leđa. Ko je ta stara vucibatina u kolicima?” „Ime mu je Ajvan Pačet i nije oduvek u kolicima.” Podigla je ruku da skloni pramen neposlušne kose. Šaka joj se tresla. Nadala se da Dilon neće to primetiti. „Međutim, oduvek je kučkin sin.” „Pačet? To je onaj tip sa sojom?” „Tako je. A sada mi, molim te, pusti ruku. Dosta mi je javnih istupa zajedno jutro. Neću da se rvem ovde s tobom na ulici.” Pogledao je u svoju šaku, koja je čvrsto držala njenu nadlakticu. Izgleda da do tog trenutka nije ni bio svestan da je dodiruje. Momentalno ju je pustio. „Onaj drugi mu je sin?” „Nil.” „Šta imaš ti s njima?” „To je moja stvar.” Pokušala je da uđe u auto, ali on ju je ponovo hitro ščepao, poput klopke. „To je i moja stvar otkako si me izvadila iz onog zatvora.” Dok je cedio svaku hrapavu reč kroz zube, brkovi jedva da su mu se micali. „Navela si me da mislim da će sve biti bajno ovde u Diksiju, da će svi stanovnici žaleći sto posto za ovo i da će se ljudi otimati da rade za mene. Očigledno je da neće biti baš sve tako sjajno. Hoću da znam sa čim se suočavam.” „Ono sa čim se sada suočavaš, gospodine Berk, to sam ja.” I pored toga što su radoznalci još uvek nehajno prolazili duž trotoara, iščupala je ruku iz njegovog stiska. „Tvoje odgovornosti se ne protežu i na odnose s javnošću. To je moj odeljak. Od ovog trenutka, biću ti zahvalna ako ne budeš više preispitivao moje motive. I otpustiću te ako pokušaš da se mešaš.” Pognuvši se, ušla je u auto i zalupila vrata. Nije pogledala nazad dok je izlazila s parkinga i odvozila se. Džejd je znala da Dilon ima sva prava da bude zabrinut za podršku javnosti pošto bi to moglo iz korena da promeni njegov radni raspored. Njena posla s Pačetovima, međutim, nisu bili njegova briga i nikada to neće ni biti. Osim toga, znala je da mu neće prijati saznanje da igra čak i najmanju ulogu u njenoj planiranoj odmazdi. Bilo kako bilo, neće mu saopštiti ništa više nego što mora da zna. Dok je ulazila u kuću, njen nedavno uvedeni telefon je zvonio. „Halo?” „Je li sastanak gotov?”


„Gospodine Stajne!” uzviknula je. „Jeste, samo što se završio.” „Zašto me niste nazvali? Rekao sam vam da me zovete.” „Taman sam mislila. Samo što sam ušla.” „I? Kako je prošlo?” „Izuzetno. Nismo mogli imati bolji odziv.” Ukratko mu je prepričala šta se dogodilo, izostavljajući da pomene i Pačetove. „Znači, još uvek ste uvereni u komercijalni potencijal ovog kraja.” „Bez rezerve.” „Dobro. Onda mi dozvolite da vam izložim nekoliko ideja s kojima se u glavi poigravam.” Džejd sede da sasluša.

„Još si tu? Nisi ukapirao?” Vrhom nove cipele Dilon gurnu psa lutalicu u stranu i otključa vrata prikolice. „Gubi se!” Mešanac podiže glavu i pogleda ga tužnim očima, ponovo leže na stepenik i spusti glavu na prednje šape. „Kako hoćeš”, promrmlja Dilon. „Ali nemoj da očekuješ od mene da te hranim.” Zalupio je vrata prikolice tako snažno da se čitava zatresla. Uzevši sok iz frižidera u uskoj kuhinji, stajao je u njegovoj hladnoći i otpio pola soka u jednom gutljaju. Zakotrljao je hladnu konzervu po čelu. „Prokletstvo!” Nije voleo da mu se događa bilo šta što ga tera da razmišlja ili oseća. Pre sedam godina zvanično je prestao da oseća. Mnogo dublje nego što su njegova žena i sin bili pokopani u svojim grobovima, on je zakopao svoja osećanja. Ništa osim njegovog tela nije nastavilo da postoji. Unutra je bio šupalj i prazan. Sviđalo mu se da bude tako. Nameravao je da tako i ostane. Otišao je iz kuće u kojoj su Debra i Čarli umrli, ostavivši sve za sobom. Od tog dana držao se po strani od sveta. Nije posedovao ništa osim nekoliko osnovnih stvari koje je mogao da ponese sa sobom u kamionetu. Ostajao je ravnodušan prema drugim ljudima. Nigde nije ostajao dovoljno dugo da sklopi prijateljstva. Nisu mu trebala. Na teži način saznao je da bez obzira na to koliko dobro obavlja ono što se od njega očekuje, bez obzira na to koliko dobar pokušava da bude, ipak na kraju ostane kratkih rukava. Biva kažnjen za nedela koja nije bio čak ni svestan. Dugovi se uvek gomilaju, a tarifa su životi ljudi koje voli. Iz ove okrutne lekcije, Dilon je razvio logičnu filozofiju: Nemoj voleti.


Život mu je bio sigurna, bezbolna praznina i želeo je da tako i ostane. Nije mu trebao nikakav glupavi pas da razvije privrženost prema njemu. Nije želeo da mu ovaj posao bude toliko bitan da postane zaštitnički ili posesivno vezan za njega, kao ni da razmišlja o njemu u stilu „moja fabrika”. A prokleto je bio siguran da mu ne treba žena koja će mu se uvući pod kožu. Zalupio je vrata frižidera uz psovku. Ali takav je život. Na pragu mu je šćućurena neka tupava džukela koja mu liže ruku svaki put kad se pojavi na vratima. Prema fabrici TeksTil već se ponaša zaštitnički poput mame medvedice, a još ni prva lopata nije okrenuta. I već je ljut na Džejd Speri. Ljutnja je predstavljala emociju. Nije želeo da ima nikakve emocije kad je ona u pitanju. Nakon nekoliko nedelja konferencija i sastanaka u Njujorku s ljudima u formalnim odelima, ljudima koji na rukama nikada nisu imali žuljeve, jedva je čekao da započne pravi posao. A sada, činilo se da će, baš kada je dozvolio sebi da se emocionalno uključi u neki posao po prvi put nakon nekoliko godina, projekat biti prava propast. I budala bi predvidela da se Pačet neće tek tako predati i mirno posmatrati kako još jedno industrijsko postrojenje ulazi u grad i šalje njegov posao na daleko drugo mesto. Džejd Speri nije budala. Unapred je znala da će Pačetove pretvoriti u neprijatelje. A nakon onih reči koje su razmenili na gradskom sastanku, Dilon je znao da su neprijatelji već jako dugo - a i njegov sin bio joj je neprijatelj. Stari Pačet je rekao: „Odakle ti petlja da pokažeš svoju njušku u ovom gradu?” To je nagoveštavalo skandal. Da nije Džejd iz Palmeta otišla osramoćena? Dilon iskapi sok i zgužva konzervu u šaci. Nije mogao da zamisli da je sposobna, mirna, promišljena i pribrana gospođica Speri uključena u nekakav skandal, a posebno ne razvratne prirode. Nije želeo da je zamišlja u bilo kakvom kontekstu, ali ona je veoma često obitavala u njegovim mislima. To je bilo normalno, uveravao je samog sebe. Ona mu je bila šefica. Razmišljao bi o svom šefu i da mu je šef muškarac. Međutim, da mu je šef muškarac, ne bi imao iste misli kao one koje je često imao o Džejd. Bio je fizički veran Debri skoro godinu dana nakon njene smrti. A onda je jedne hladne i usamljene noći, u jednoj od stepskih država - Montani? Ajdahu? - pokupio neku ženu u nekom baru i odveo je u motel. Posle toga se gadio samome sebi i bio usamljeniji nego ikada pre. Plakao je za Debrom suvim i razdirućim jecajima. I pored njegove emocionalne onesposobljenosti, fizički nagoni su se probudili i postali ponovo sasvim zdravi i čitavi. Drugi put kada je odveo neku ženu u krevet, imao je manje problema da se s tim izbori. Treći put je bilo čak i lako. Dotad je razvio sposobnost da razdvoji fizički čin od savesti. Telo je moglo da mu se uzbuđuje bez krivice. Uspevao je da doživi telesno zadovoljenje ne uključujući srce i um.


Uzdržano ponašanje činilo ga je još poželjnijim za žene nego pre. Nalazile su da je njegovo prikriveno neprijateljstvo uzbudljivo. Neveselo držanje budilo je u njima materinske instinkte. Međutim, nijedna nije uspevala da utaži ništa drugo osim puke seksualne želje. Kad ih je ostavljao, osećao se podjednako loše kao i pre. Imena i lica mu nikada nisu ostajala u sećanju. Ali jedno ime i lice sada su se učestalo vraćali u njegove misli. To ga je prilično zabrinjavalo. Mešanac pred vratima poče da laje. „Zaveži”, doviknuo je Dilon kroz vrata. A onda je čuo automobilski motor i otvorio vrata. Džejd Speri je izašla iz sjajnog novog kamioneta sa logom TeksTila na vratima. „Da li grize?”, upitala je, klimnuvši prema vratima. „Otkud znam. Nije moj.” „Ali mislim da on to ne zna. Već te čuva.” Sagnuvši se u struku, pozivala je psa poljupcima. „Dođi, kuco, 'odi, mali.” Pas je prestao da laje, zacvileo je nekoliko puta, a onda počeo da puzi niz stepenice prema njoj. Pustila ga je da joj onjuši šaku. Liznuo ju je. Počešala ga je iza ušiju. „Odličan pas čuvar”, šaljivo kaza Dilon. Ispravivši se, Džejd mu dobaci svežanj ključeva od kamioneta. „Nadam se da će ti se svideti.” Uhvatio je ključeve u vazduhu jednom rukom. „Tvoj je i možeš da ga voziš dokle god si na ovom poslu.” „Već imam kamionet.” Pogledala je njegov izudarani kamionet. „To je za privatnu upotrebu. Kad god predstavljaš TeksTil, koristi kompanijski kamionet, molim te.” „Da gospođo. Još nešto?” Popela se uza stepenice u prikolicu. Pas ju je pratio, mašući repom. Uzela je kreditnu karticu za benzin iz tašne i dala je Dilonu. „I ovo koristi.” „Hvala.” „Računi će biti slati prvo meni.” „I bolje bi im bilo.” Bio je nepristojan i nepodnošljiv, ali zato što nije voleo kad mu žena daje poklone. To ga je podsećalo na vreme kada ga je gospoda Čandler učila kako da vodi ljubav. Uradi ovo, uradi ono. Ne tako jako. Jače. Sporije. Brže. Dilon je brzo učio, i nije prošlo mnogo, razvio je sopstvenu tehniku. Mnogo je više voleo da on bude glavni. Bio je to neumesan i nepoželjan stav, znao je to, ali nije mogao da se savlada. Na neki nastran način bilo mu je drago što je stajao jednu stepenicu iznad Džejd, pa je


ona morala da podigne glavu kako bi mu se obratila licem u lice. Možda mu je šefica i može da mu kupi novi kamionet, ali neće udarati na njegovu muškost. „Moraćeš da me odvezeš kući.” „Naravno.” „Hoću prvo da vidim kako si sredio kancelariju.” Ali nije se ni pomerio. Smešila mu se pritvornom ljupkošću. „Ako je zgodno, da završimo to sad, gospodine Berk.” Pogledao ju je pravo u oči, osetivši da trenutno traje neobjavljeni rat između njegove i njene volje. Na kraju je iskoračio u stranu i mahnuo joj da uđe u prikolicu. Kako bi sprečio psa da uđe, zatvorio je vrata, a onda poželeo da to nije učinio. Prikolica je bila premala za dvoje ljudi - bar se tako činilo pošto je ostao sam u njoj sa Džejd. Nikad je nije video obučenu ni u šta drugo osim u prigodnu kancelarijsku odeću. Presvukla se od gradskog sastanka i sada je na sebi imala farmerke i beli pulover. Da nije znao, nikad ne bi rekao da je nosila u sebi dete čitavih devet meseci. Butine i dupe bili su joj čvrsti i vitki. Stomak joj je bio ravan. Grudi... Nakašljao se. „Telefon će uvesti sutra.” „Dobro”, rekla je, prestavši sa inspekcijom stola koji je postavio. Deo za život bio je pretvoren u zbijenu kancelariju. Jedini predmeti koji nisu korišćeni za posao bili su radio i mali TV. „Ovo ti baš i ne ostavlja mnogo prostora za život.” „Ne treba mi mnogo prostora.” „Jesi li siguran da nećeš da razmotriš moj predlog da ti unajmim sekretaricu?” Odmahnuo je glavom. „Ako kasnije odlučim da mi treba, obavestiću te.” Pogled joj je lutao negde iza njega, prema kuhinji i spavaćoj sobi. „Htela si malo da mi proveriš i krevet?” Hitro je uperila pogled u njega. Mogao je da se opkladi u čitavu sledeću platu da joj je neki jedak komentar zatitrao na usnama, ali predomislila se i nije ga izgovorila. Ali je zato odsečno rekla: „Jedino što mene interesuje jeste to odakle ćeš voditi kompanijske poslove.” Postojala je granica gde prestaje tvrdoća gospođice Speri, shvatio je. I nije se protezala preko odnosa među polovima. Tu se njena prefinjenost izduvavala poput kišobrana. Posmatrao je njenu interakciju sa muškarcima u upravi u Njujorku. Nisu joj prijala zavijena značenja ili aluzije. Nije bila koketa. S njom, ili je posao, ili nije ništa. Zaključio je da nije udata. A nikad nije pomenula ni nekog bivšeg. Jedan od mlađih direktora u GSS-u prišao mu je kod aparata za kafu i pitao ga: „Karaš li ti


Džejd?” Dilon nikad nije odobravao prostačko muško razmetanje, a posebno među nepoznatima. „Da li to stvarno ima ikakve veze s tobom?” „Stavio sam pedeset dolara u opkladu.” Dilon spokojno otpi gutljaj vrele kafe dok je opasno čkiljio u čoveka. „Znaš šta, ako hoćeš da pričaš o seksu, idi lepo i jebi se, a onda dođi da mi ispričaš kako ti je bilo.” Izgleda da je Džejd uspela da iznervira nekoliko kolega koji su zato počeli da spekulišu o njenoj seksualnosti. I Dilon je želeo da zna nešto više o detetovom ocu, ali se uzdržavao od načinjanja te teme. „Možda bi trebalo da nabavimo drugu prikolicu”, rekla je na svoj britki, poslovni način. „Zašto?” „I meni treba kancelarija. Bilo bi mnogo zgodnije da mi bude ovde na placu nego u centru. Osim toga, trebalo bi da imaš neku prostoriju u kojoj ćeš pregovarati sa podizvođačima, i tako dalje. Šta misliš? Nešto dovoljno veliko da stane i moj sto i još da možemo da primamo goste.” „Tvoj novac.” „Postaraću se za to sutra.” „Super.” „Pa, čini mi se da je to sve.” Već je bila kod vrata, držeći ruku na kvaci, kad ju je on obišao i preprečio joj put. „Nije to baš sve, Džejd.” Refleksno, veoma hitro je odstupila korak. Njegov iznenadan pokret kao da ju je prepao, čak i previše, pomislio je. Izgledala je skoro kao da ga se plaši. „Šta hoćeš?” Nije mogao da objasni ni to što je ostala bez daha. Imala je svu kontrolu. Zašto ga se plaši? Za sada, odložio je ličnu radoznalost i okrenuo se praktičnim stvarima. „Ispričaj mi za Ajvana Pačeta.” „Šta želiš da znaš?” „Mogu da shvatim zašto se uznemirio oko fabrike TeksTil. Ona će mu oteti deo moći. Palmeto je bio njegovo carstvo i dugo je njime neometano vladao.” „Čini mi se da to može i tako da se posmatra”, rekla je. „Meni se čini da si ti to tako posmatrala.”


„Kako to misliš?” „Znala si da će fabrika nepovoljno uticati na Pačeta. Jesi li zato odlučila da je izgradiš baš ovde?” „Pročitao si prospekt. Znaš da je Palmeto savršena lokacija.” „Isto tako znam da si mogla da izabereš još deset drugih gradića duž čitave jugoistočne obale koji su isto tako mogli da budu savršeni. Zašto Palmeto?” „Odavde sam potekla.” „Što nas dovodi do drugog pitanja. Zašto Pačet smatra da je bezobrazno što si se vratila?” Zabacila je glavu, namestivši pramen opuštene, crne i valovite kose, koji joj je počivao na ramenu. „Nisam baš otišla iz Palmeta u savršenim okolnostima.” „Da li te okolnosti nekako uključuju Pačetove?” „Da, zajedno sa svima ostalima.” „A posebno mladog Pačeta.” „Zašto to kažeš?” Kratko je posmatrao njeno lice, a onda pokušao da pogodi. „Ko je otac tvog deteta, Džejd?” „Grejam nema oca.” „Neće biti. To se nije ponovilo još od Vitlejema. Bila si trudna kad si otišla iz Palmeta, zar ne?” Jedva ga je i pogledala ledenoplavim očima. „Jesi li zatrudnela s Nilom Pačetom, pa on nije hteo da te oženi? Je li to u pitanju?” „Nije. Prezirem Nila Pačeta i uvek sam ga prezirala.” Gurnuvši ga u stranu, otvorila je vrata i kročila napolje. Pas je skočio na noge i živahno zamahao repom, željno iščekujući još koju nežnu reč. Džejd je ignorisala psa i sišla je niz stepenice, okrenuvši se na najnižem stepeniku da se ponovo obrati Dilonu. „Vidi, znam da sam jutros u gradu bila malo ohola prema tebi, izvini. Trebalo je da te uverim da držim stvari pod kontrolom i da se tu završi.” „Ali da li stvarno držiš situaciju pod kontrolom?” „Apsolutno. Izaći ću na kraj sa svim problemima koji mogu da se pojave, a sigurna sam da shvataš, biće ih još mnogo pre nego što završimo. Tebe bi trebalo da brine samo izgradnja. I molim te da zadržiš spekulacije o mom detetu i meni za sebe. U stvari, još bolje, uopšte nemoj da spekulišeš o nama. Kada otpočnu iskopavanja, trebalo bi da ima toliko posla da nećeš imati vremena ni o čemu drugom da misliš


osim o trenutnom poslu.” Dilona je ovo zaintrigiralo još više. Njena usplahirena reakcija na postavljeno pitanje samo mu je pojačala znatiželju. Ovo je bio mali grad. Ljudi pričaju. Pre ili kasnije saznaće nešto o njenoj mračnoj prošlosti. Ali razborito je odlučio da se sada time više ne bavi. Zaključao je prikolicu i krenuo za njom prema novom kamionetu u koji je ona već sela na suvozačko mesto. Seo je za volan i startovao motor. „Opa, bato!” primetio je dok je razgledao unutrašnjost. „GSS je prvoklasna korporacija”, kruto je rekla. Vozio je kamionet niz utabani puteljak koji je vodio na auto-put. „Moraćeš da mi objasniš kako da stignem do tvoje kuće.” Znao je gde se nalazi kuća koju je iznajmila, ali nije želeo da joj to prizna. Prateći njena jezgrovita uputstva, vozio je kroz grad. Uskoro je shvatio da ga ne vodi do iznajmljene kuće. „Iznenađuje me što želiš da živiš ovoliko daleko”, prokomentarisao je, razgovora radi, dok su izlazili iz grada. „Ne idemo pravo do moje kuće. Treba mi tvoje mišljenje o nečemu.” Pogledao ju je zbunjeno, ali nije mu pojasnila. Nastavio je da vozi auto-putem koji je, to je znao, vodio pravo prema obali Atlantika. „Skreni desno na sledećoj raskrsnici.” Kako mu je naložila, skrenuo je oštro na uski šljunčani put. „Bilo gde ovde možeš da staneš.” Čim je zaustavio kamionet, izašla je. „Volela bih kada bi pošao sa mnom.” Dilon izađe i krenu za njom prema ogradi s bodljikavom žicom. Truli znak na kom je pisalo ZABRANJEN PROLAZ bio je prikucan za jedan od stubova. Ignorišući ga, rekla mu je da raširi dve žice, dovoljno da se ona provuče. Rekao je: „Ti znaš da je ovo privatan posed.” „Da, znam.” Kada se skroz provukla, spustila je nogu na donju žicu, gurnuvši je dole, i podigla gornju koliko god je mogla. „Hajde. Mislim da nas niko neće uhvatiti.” Zbog svoje visine, Dilon je morao mnogo više da pazi od nje dok se provlačio između dve strune bodljikave žice. Kad je bio s unutrašnje strane, podbočio se i pogledao je. „I šta sada? Šta to vidimo s ove strane što nismo mogli da vidimo s puta?” Stajali su na neobrađenom polju. Ako je imala na umu lepu šetnjicu po okolini, poželeo je da mu je rekla da se presvuče. Skinuo je kravatu i sako, ali još je nosio pantalone i cipele koje je imao na sebi na gradskom sastanku. „Hoću samo da razgledam malo.” Udarila je pravo preko polja. „Nisam želela da


dolazim sama.” „Da, stvarno je glupo kad negde ideš sama”, našalio se. Ali kao što je i mislio, ovo je nije nasmejalo. Pola sata su gazili preko neobrađene zemlje. Ona je išla duž ograde, a onda ga zamolila da koracima izmeri dužinu, što je i uradio, ne shvatajući razloge koji stoje iza ovog čudnog zahteva. Izvadila je spiralno povezanu svesku iz tašne i napravila nekoliko zabeležaka. Vetar se pojačao, ali ona to nije primetila, čak ni kada ju je po licu i ustima šibao njenom kosom. Mračni oblaci se pojaviše, krećući se brzo i nisko. Dilon začu udaljenu grmljavinu. Nastavili su da koračaju u brzom tempu bez nekog njemu znanog razloga. Konačno, pokupila je vetrom razbarušenu kosu u šaku i učvrstila je na potiljku, dok je okretala glavu prema njemu. „Šta misliš?” U tom položaju, stopala široko razmaknutih, ruku iza glave, s bluzom pripijenoj usled vetra, koja je jasno ocrtavala oblik, veličinu i građu njenih grudi, sve njegove misli bile su vodene iskonskom putenošću. „Šta ja mislim?”, ponovio je nabusito. „Mislim da ćemo pokisnuti.” Pogledala je nebo očima koje su bile u tamnijoj nijansi od olujnih oblaka. „Mislim da si u pravu. Ali šta misliš o ovom imanju?” Nestrpljivo, rukom je prošao kroz svoju vetrom razbarušenu kosu. „Zar zato tabanamo ovuda poslednjih pola sata - kako bi čula moje mišljenje o ovom jadnom komadu zemlje? To sam mogao sve da ti kažem i da ne ublatnjavim svoje nove cipele.” „Misliš da ništa na vredi?” „Da li vredi?”, urlao je iznad vetra. „Mislim da je bezvredno. Verovatno pola godine stoji poplavljena.” „Razmišljam da je kupim za GSS.” Rekavši to, okrenula se od njega i nastavila da korača po neravnoj zemlji prema ogradi. Potpuno sluđen, Dilon ju je pratio. „Zašto, zaboga?” „Zbog budućeg razvoja. Molim te da budeš jako obazriv s tim žicama, Dilone.” Provukli su se kroz žicu bez problema i krenuli prema kamionetu. Zalupio je suvozačeva vrata za njom i optrčao oko haube. Tek što je ušao u auto, kišne kapi počele su da pijuckaju po vetrobranu. Prokleo je blato na cipelama i nastavio raspravu gde su je prekinuli. „Sigurno ne


misliš ozbiljno da kupiš ovu zemlju.” „Možda i mislim. Gospodin Stajn je danas zvao. Raspravljali smo o nekoliko raznih mogućnosti koje nam se pružaju u ovom okrugu. Postoji veoma velika šansa da kupim ovo imanje za korporaciju. U stvari, njegov predlog bio je više u formi izvršnog naloga.” „Pre nego što na ovoj zemlji izgradiš bilo šta veće od poljskog klozeta, potrošićeš milione da ga pripremiš.” „Milione imamo.” Njena drskost ga je dovodila do ludila. „Pošto imaš već sve odgovore, zašto si mene povela?” „Zbog zaštite.” Ljutito ju je gledao neko vreme, a onda ubacio u rikverc, prebacio ruku preko sedišta, okrenuo glavu i poterao kamionet unazad do autoputa. Na vrhovima prstiju ispružene ruke osetio je Džejdinu kosu. Bila je vlažna i meka, a razgnevilo ga je što je to uopšte i primetio. Poželeo je da ščepa čitave pramenove i zarije nos u nju. Kiša je rashladila prozore. Počeli su da se zamagljuju. Osećao je Džejdin parfem u nepokretnom, zagušljivom vazduhu. Džejdina kosa. Džejdin parfem. Bio je i previše svestan Džejd. Potraživši nešto što će mu odvući pažnju, primetio je seosko poštansko sanduče koje se nepouzdano nakrivilo na trulom drvenom kolcu. Kroz kišu, Dilon je pročitao ime koje je na iskrivljenoj metalnoj ploči bilo ispisano pre ko zna koliko godina. Slova su izbledela, ali ipak je uspeo da ih pročita: O. PARKER.

„Hoću da znam šta smera ta mala kučka!” Ajvan je netrpeljivo mahnuo prema služavki koja je pokušavala da ga po drugi put posluži slatkim krompirom. Jula se penzionisala pre četiri godine. Njena kćerka preuzela je posao, prihvativši i dodatne dužnosti staranja o invalidu. „Donesi mi flašu konjaka”, osorno je naredio. Dok se ona udaljavala da izvrši nalog, Ajvan je zurio u Nila, koji je pogrbljeno sedeo na stolici i igrao se hranom koja mu je ostala u tanjiru. „Da nisi ogluveo? Kaži nešto?” Pokrenuvši samo svoje oči, Nil je pogledao oca. „Koliko puta treba da ti kažem? Ne znam ništa više od onog što sam ti već rekao.” Ajvan zgrabi flašu od služavke i usu dobru količinu u čašu za viski. Služavka je sklonila Nilov tanjir kad joj je dao znak da je završio. Kad se vratila u kuhinju, ostali


su sami u trpezariji - dvojica ljudi za stolom koji je predviđen za dvadesetoro. Nil kaza: „Izvođač Berk dao je posao oko iskopavanja nekoj ekipi iz Kolumbije. Oni već dovoze opremu za iskopavanje.” „Pa, mogli bi isto tako i da je odvezu”, režao je Ajvan dok je sipao sebi još jedan brendi. Otkotrljao se od stola pravo u dnevnu sobu. „Dolazi ovamo”, dobacio mu je kroz prazne sobe. Unutrašnjost se nije promenila osim nekih sitnih stvari zbog Ajvanovih kolica. Nil je za ocem ušao u dnevnu sobu, donevši čašu brendija sa sobom. „Ne možeš ovo da zaustaviš pukom željom da to nestane, matori. Napravio si od sebe običnu budalu na sastanku, gunđajući poput ranjenog aligatora. To nije način da se time pozabaviš, ćale.” Nil se bacio u kožnu sofu. „Moramo da pobedimo Džejd u njenoj igri. Uspavali smo se na smeni dok je kupovala tu zemlju gde će biti fabrika. Ovog puta nas neće zateći kako dremamo.” „Šta si naumio?” Brendije omekšao Ajvanovu mrzovolju. Osim toga, brendi mu je ovih dana iscrpljivao snagu pa je postajao pravi tiranin. Otkad mu je železnička nesreća narušila zdravlje, Nil je preuzeo većinu dužnosti. Pošto je ranije izbegavao rad, prijatno ga je iznenadilo što je otkrio da je rad poput igre. Uvek je igrao na pobedu - i nije znao kako se gubi. „Malo sam njuškao šta sve Džejd radi”, rekao je ocu. „Kancelarije je postavila na gradilištu u prenosivoj zgradi, odmah pored prikolice u kojoj živi taj tip Berk. Jedino što je bilo čudno bila su dva odlaska do Parkerovih.” „Nemoj mi reći!” „Dvaput da ja znam”, ponovi Nil namrštivši se. „Jednom s Berkom, drugi put sama. Ne odlazi da ih vidi, znaš. Samo njuška okolo. Drugi put nije čak ni izašla iz auta, samo se provezla oko Otisove ograde nekoliko puta. Juče je otišla do zgrade suda i tražila da vidi izvod iz katastra.” „Siguran si da je u pitanju imanje Parkerovih?” „Siguran sam. Dao sam kompliment debelom dupetu Grejsi Del Ferguson”, odgovori Nil, misleći na službenicu u zgradi suda. „Posle toga je bila spremna sve da mi da. Džejd je tražila da vidi sve zapise o imanju Parkerovih i okolnom zemljištu.” „Ja posedujem većinu okolne zemlje.” „Tako je, ćale, poseduješ. Grejsi Dol je to i primetila dok se starala da dobro


osmotrim njene velike sise.” „Da li je Džejd rekla Grejsi Del zašto je zanima baš ta parcela?” „Nije.” Dok je Nil obojici sipao još po jedan brendi, Ajvan je pitao: „Šta misliš, zašto je Džejd zainteresovana za farmu Parkerovih?” „Nemam blage veze, ali ne sviđa mi se to”, gunđao je Nil. „Hoću da znam šta smera.” „Pa, nije izvesno da će to obznaniti pre vremena. A pre ili kasnije otkriće da si je pratio i raspitivao se.” „Nema problema. Pronašao sam dvojicu momaka koji su na pragu inteligencije, ali znaju da drže jezik za zubima. Naizmenično je prate i obaveštavaju me. A u međuvremenu”, dodao je, lenjo se cereći, „uključio sam malo i svoj šarm. Juče sam joj poslao cveće.” Ajvan je zlobno posmatrao svog sina. „Mnogo bolje izgleda sada nego dok je bila devojka.” „I ti si primetio, ha?”, smejao se Nil. „Upala je u grad i podigla mnogo prašine, ali ispod tog korporativnog imidža, Džejd je samo žena. Mogu da propagiraju jednakost koliko god im volja. Kada se sve svede na osnove, jedina stvar zbog koje zaista vrede nalazi im se između nogu.” „Inače bih se složio s tobom. Ali ova žena me brine. Nije zaboravila šta se dogodilo pre mature.” Ajvan upre kratkim prstom u prazan prostor između njih dvojice. „Namerila se da nas sahrani, dečko. Nije ona tupava, znaš to. A sada može biti samo pametnija. I nanjušila je krv. Našu krv.” Nilove oči blesnuše iznad ivice čaše za brendi. „Jedino u šta sam siguran jeste da će, ako i nikne neka nova industrija u Palmetu, ona pripadati Pačetovima.” Ajvan se isceri. „Tako sam te i učio da razmišljaš. Toplo mi je oko srca kada znam da su se neke od lekcija primile. Niko neće doći ovamo i tek tako nas izgurati.” „Neće, ali Džejd će sasvim sigurno malo uzburkati neke stvari. Za početak, mogla bi da započne rat oko dnevnica. Ako ponudi i deset centi više zaposlenima, šta misliš, za koga će narod poželeti da radi?” „Naši zaposleni su lojalni.” „Lojalni dupe moje”, podrugljivo kaza Nil. „Ovo je novi Jug, ćale. Probudi se. Sva ta sranja o generacijama radnika su samo to - sranja. Ako Džejd obeća da će im platiti više od nas, izgubićemo ih. Neće biti bitno da li su njihove tatice i dedice radili za nas. Prokletstvo! Svaki put kad pomislim na to, poželim da sam joj obavio prste


oko vrata.” Ajvan pogleda Nila ispod obrva. „Verovatno bi bilo bolje da si nastavio i ubio je te noći, a onda okrivio ili crnje ili neki beli ološ.” „Jes'. Voleo bih da sam tada znao ono što sada znam.” „Krenula je da se osveti, to je jasno. Dovoljno puta sam i sam to radio pa prepoznajem znake.” Ajvan coknu usnama s gađenjem. „Zamisli, boga ti, ono usrano govance od Majradžejninog sina jednostavno je umro. A naš cenjeni šerif zaista nije u stanju da se s ovim izbori. I pogodi ko ostaje?” Nil nasloni šaku na rame svog oca. „Ne brini, ćale. Mi smo sve što nam treba.”

Džejd parkira čiroki u dvorištu koje je izgledalo - što je bilo donekle neverovatno, ali i tužno - potpuno isto kao i poslednji put kad ga je videla. Kokoške su verovatno bile nekoliko generacija iza onih prethodnih, ali su i dalje kljucale po dvorištu. Krmača je groktala iz svog blatnjavog svinjca. Kroz kuhinjski prozor videla je gospođu Parker kako briše ruke o krpu i gleda kroz prozor da vidi ko je došao. Džejd dožive jezivi osećaj već viđenog. Bolje da je došla u neko drugo doba dana, a ne sada kada je sve podsećalo na onaj sumrak kada je zatekla jezivi prozor u štali. Ali vreme večere bilo je jedino vreme kada će Otisa naći u kući. Prišla je ulaznim vratima i pokucala. S krpom prebačenom preko ramena, gospođa Parker otvorila je vrata i začkiljila u Džejd, kroz slabo pričvršćenu mrežu, zaklonivši oči od zalazećeg sunca. „Izvolite?” „Zdravo, gospođo Parker. To sam ja, Džejd. Džejd Speri.” Džejd je ču kako glasno i brzo uzdiše. Od toga su joj se nadule koščate grudi. Pomerila je šaku prema obrvi i malo pažljivije pogledala. „Otkud ti tu?” „Želela bih da uđem i porazgovaram s vama.” „Nemamo mi šta da kažemo jedna drugoj.” „Molim vas, gospođo Parker. Zaista je važno, inače ne bih došla. Molim vas. Džejd je zabrinuto čekala, naizgled beskrajno, u tišini, a onda komarnik glasno zacvile kad ga gospođa Parker otvori. Iskosila je sedu glavu; Džejd je kročila u dnevnu sobu. Materijal na sofi bio je toliko pohaban da se pamučno punjenje moglo videti kroz rupe. Na uzglavlju fotelje nalazila se masna mrlja. Tepih se na ivicama potpuno raspleo. Nikakvo poboljšanje se u sobi nije dogodilo otkad je Džejd


poslednji put bila tu. Bila je to sumorna soba s prljavim tapetama, uništenim nameštajem, glasnim satom i uramljenom Garijevom slikom u diplomskoj odori s kapom, koju nikada nije obukao za ceremoniju. Kad se vratila, Džejd je obišla Garijev grob. Videvši njegovo lice, koje joj se osmehivalo iz jeftinog rama, prenula se, ali to je samo pojačalo njenu rešenost. Okrenula se prema Garijevoj majci, koja kao da je ostarila i više od petnaest godina, koliko je stvarno prošlo. Kosa joj je bila tanka i zapuštena, a odeća joj je visila. Ispod odeće, koža je visila, prekrivajući samo kosti. „Gde su mlađa deca, gospodo Parker? Šta se s njima dogodilo?” Bez ikakve duže priče, rekla je Džejd da su se dve kćerke udale i da imaju decu. Jedan od dečaka živi u gradu sa ženom i radi u Pačetovoj fabrici za preradu soje, drugi je otišao u marince, a treći je otišao od kuće ne rekavši ni kuda ide. Poslednja razglednica koju su dobili od njega bila je iz Teksasa. „Beba je još ovde kod kuće”, umorno je rekla. „Sledeće godine će maturirati.” S tugom, Džejd se setila svega što je Gari želeo da uradi kako bi mlađoj braći i sestrama popločao put. Čula je jedna vrata koja su se zatvarala u drugom delu kuće. „To će biti Otis”, nervozno je rekla gospođa Parker. „Neće mu se svideti to što si došla.” „Moram da pričam s njim.” Otis Parker je ostario još više nego njegova žena. Bio je povijen, a ono kose što mu je ostalo bilo je belo. Umor, očaj i tuga urezali su duboke brazde na njegovom licu. Prepao se kada je ugledao Džejd. „Imamo goste, Otise.” Gospođa Parker je skinula krpu s ramena i sada ju je uvrtala rukama. „Ko je to?” Prišao je svojim gegavim, krivim nogama i stao nekoliko stopa od Džejd, čkiljeći u nju kratkovidim očima. „Ja sam, Džejd Speri, gospodine Parkere.” Dah izađe iz njegovog tela uz tihi siktaj. Džejd je pomislila da će se izduvati. Umesto toga, uspravio se do pune visine. „Tačno, sad vidim. Š'a ti bćeš?” Džejd je želela da ih zagrli. Ako bi ih zagrlila, osetila bi se skoro kao da ponovo dodiruje Garija. Ali odolela je impulsu. Pokušala je da izjavi saučešće na Garijevoj sahrani, ali su je odbili. I oni su verovali, kao i svi ostali, da je njeno neverstvo dovelo do Garijevog samoubistva. „Čuo sam da si se vrnula u grad”, rekao je Otis. „Š'a bćeš od nas?”


„Možemo li da sednemo?” Par se nemo dogovorio razmenivši poglede. Otis se okrenuo i pošao da sedne u fotelju s tamnom mrljom na uzglavlju. Gospoda Parker je Džejd pokazala sofu, a onda sela u običnu stolicu s pletenom sedalicom. „Rekli ste da ste čuli da sam se vratila u grad”, poče Džejd. „Da li znate zašto?” „Čuo sam da praviš nekaku fabriku.” „Tako je.” Ukratko im je objasnila. „Moja kompanija već razmatra nekoliko različitih načina da se proširi. A da bismo se razvijali, treba nam još zemlje. Zato sam večeras i došla da vas vidim, gospodine Parkere.” Udahnula je vazduh u stegnute grudi. „Želim da kupim vašu farmu u ime kompanije GSS.” Gospođa Parker podiže šaku do usta, ali ne ispusti ni glasa. Otis je i dalje čkiljio u Džejd. „Ovo mesto? A što?” „Ima nekoliko mogućnosti”, odgovorila je izvrdavajući da pruži pravi odgovor. „Je l? A kakih?” „Nemam slobodu da o njima raspravljam, gospodine Parkere. Isto tako želim da vas zamolim da ova ponuda ostane strogo poverljiva.” Pogledala je gospođu Parker, a onda ponovo Otisa. „Nadam se da shvatate to. Apsolutno niko za to ne sme da zna.” „Nije mi bitno. Ne prodajem.” „Ja razumem da je imanje u vašoj porodici veoma dugo, gospodine Parkere. Sigurno postoji i sentimentalna vezanost koju treba razmotriti, ali...” „Nije na prodaju!” Džejd uvrnu usne na unutra. Navela ih je da se sete, gurala ih je u bolno prisećanje. Njeno prisustvo u njihovom domu bilo je podsećanje na sina kog su veoma voleli, a kog su tako tragično izgubili. Bila je u iskušenju da ode i olakša im bol. Ali umesto toga, naterala se da nastavi dalje. „Da li biste mi bar odobrili da nepristrasna treća strana proceni imanje? To bi bilo obavljeno uz najveću moguću diskreciju i bez ikakvih neprijatnosti po vas, obećavam. Kada dobijem procenu, značilo bi mi kada biste mi pružili priliku da ponovo porazgovaramo.” „To neće da škodi, jelda, Otise?” pitala je gospođa Parker. Otis je neprijateljski gledao Džejd. „Ti si povredila mog dečka. Slomila si mu srce i dušu napola.” Džejd je pognula glavu. „Ne mogu da vam objasnim šta se tog proleća dogodilo, ali morate mi verovati da sam Garija volela svim srcem. Da mi je pružena prilika,


nikad ga ne bih povredila.” „Misliš da ćeš, ako kupiš ovo mesto, malo da umiriš savest?” pitao je gospodin Parker. „Nešto tako.” „E vi’š, ni ti ni ta tvoja kompanija za koju radiš nemate dovoljno para da kupite našeg Garija.” „Potpuno ste u pravu, gospodine Parkere. Etiketa s cenom nikada ne bi mogla da se stavi na njegov život. Stvar je u tome da vaša farma leži na putu našeg napretka. Kompanija GSS spremna je da plati veoma veliku cifru za nju.” „Nije na prodaju. Ne tebi.” Ustao je i izašao iz prostorije. Nakon nekog vremena Džejd s oklevanjem ustade da pode. Gospođa Parker otprati je do vrata. „Mislite li da će biti u redu ako neko proceni imanje?” Žena baci zabrinuti pogled prema zadnjem delu kuće. „Nije reko ne, jel'?” „Ne, nije.” „Onda je valjda u redu.” „Mogu li posle toga da ponovo dođem kod vas?” Njene napućene usne odavale su emocije. „Džejd, voleli smo našeg dečka. Mislim da nikad nismo preboleli to što je sebi uradio.” „Nisam ni ja.” „A, brate, i Otisa je to skoro ubilo.” Obrisala je nos kuhinjskom krpom. „Ponosan je, znaš, kako već muškarci umedu. Mene ako pitaš, ja bi 'tela nešto za tugu što smo preturili zbog Garija. Neko bi mogo da plati za sve to.” Džejd ispruži ruku i pritisnu je. „Hvala vam. Uskoro ću se javiti. I molim vas, zapamtite da nikome o ovome ništa ne govorite.”


22. „Ovaj, mama?” „Ovaj, šta?” Grejam podiže pogled sa sportskog magazina koji je prelistavao. Ležao je ispružen na stomaku, na podu dnevne sobe. „Zvuči smešno kad ti to kažeš. Uglavnom crni momci to govore jedni drugima.” „Upoznala sam jednom prilikom čoveka - belog čoveka - koji je većinu svojih rečenica započinjao sa ovaj, i to me je toliko nerviralo da sam ga poslala u zatvor.” Grejam se okrenu na leđa, a onda i sede. „Nemoj mi reći.” „Neću ti reći.” Tamna kosa bila mu je raščupana, a oči bistre. Ne skrivajući to, Džejd mu se nekoliko trenutaka otvoreno divila. Od njegovog i Ketinog dolaska u Palmeto, pre nedelju dana, Džejd kao da nije mogla da ga se nagleda. Strašno joj je nedostajao ovih šest nedelja koliko su bili razdvojeni. To je bilo najduže vreme koje su proveli odvojeni, i nije u njemu uživala. „Ako mi ne veruješ”, rekla je, „pitaj gospodina Berka sledeći put kad ga vidiš. On bolje od mene zna da taj čovek zaslužuje da bude u zatvoru.” „Gospodin Berk je tako kul.” „Kul?” Džejd pokuša da primeni žargonski pridev na tog čoveka. Radio je bez prekida i svako odlaganje - poput lošeg vremena ili pokvarene opreme - prihvatao kao ličnu uvredu. Uzdigao je savesnost na stepen fanatizma. Izgradnja fabrike za njega je bila krstaški rat. Bio je skoro isto opsednut njome koliko i ona. „Pretpostavljam da bi se moglo reći da je kul.” Namerno je ton glasa držala neobaveznim. Dilon nije imao poroka za koje je ona znala. Nikad nije bio pijan ili mamuran u njenom prisustvu. Ako se i viđao sa ženama, činio je to daleko od prikolice. Po njenom saznanju, nikad nije doveo nijednu ženu na gradilište. „Prvi put kada sam ga sreo, mislio sam da je nekako zao”, rekao je Grejam. „Zao?” „Ne smeje se baš puno, zar ne?”


„Ne, pretpostavljam da ne”, rekla je zamišljeno. Onih nekoliko puta što ga je videla da se smeši, činio je to cinično. „Prvog dana kad si me odvela na gradilište, urlao je na mene jer sam se popeo na buldožer.” Za kratko vreme koliko je u Palmetu, Grejam ju je tri puta nagovorio da ga odvede na plac. Bio je očaran njime. Sada se pitala da li je u pitanju Dilon, a ne iskopavanje, to što ga je omađijalo. „Drago mi je što je urlao na tebe. Nemaš ti šta da tražiš na teškoj mašineriji. Stvarno je opasno.” „To je i gospodin Berk rekao. Rekao mi je još i da se ljudi koji rizikuju da se povrede na takav način u glavi imaju govno umesto mozga.” „Grejame!” „On je to rekao mama, ne ja. Ja samo citiram.” „Kakve si još zanimljive izraze pokupio od gospodina Berka?” Iscerio se. „Mislim da mu se sada sviđam, ali totalno je poludeo kada smo se Loner i ja popeli na onu gomilu šljunka.” „Loner?” „Njegov pas. Tako ga gospodin Berk zove. Ja sam se popeo, kao što bih se popeo na bilo koje drugo brdo, a gospodin Berk je istrčao iz svoje prikolice urlajući na mene i terao me da odmah siđem - baš je psovao, mama. A onda me je uhvatio za ruku i malo me protresao i pitao me da li imam imalo pameti i zar ne znam da se deca svakodnevno uguše pod šljunkom. Ja sam mu rekao da nisam dete. A on je rekao: A nisi ni odrastao. I dok se muvaš ovuda, radićeš kako ti ja kažem. Bio je malo i strašan, jer kad govori tako tiho i opasno kao tada, ne možeš da vidiš kako mu se pomeraju usta ispod brkova, jesi li primetila to?” „Da, znam.” Videla je kad Dilon izgubi živce. Kao i Grejam, uhvatila je samu sebe kako mu gleda u brkove i usne da vidi da li se pomeraju. „Nije te povredio, zar ne?” „Ma kakvi. Mislim, naravno da nije. Kasnije se izvinio što me je uhvatio za ruku. Rekao je da se, kad je video mene i Lonera na šljunku, usrao u gaće jer je mislio da će nas ta gomila progutati.” Ona se namrštila na njegov jezik. I Grejam joj se ponovo naivno osmehnu. Bilo mu je zabavno da izgovara reči koje su inače zabranjene. „Ima toliko jak stisak da može kosti nekome da polomi.” Njegova snaga nikad nije bila pod znakom pitanja. U više prilika Džejd je zastala


kod prozora svoje portabl kancelarije da ga posmatra dok radi, potpuno nesvestan da ga iko gleda. Korak mu je bio dugačak i siguran dok se kretao okolo i nadgledao iskopavanje. Čak i izdaleka mogla je da ga raspozna među ostalim radnicima pošto je uvek nosio belu kacigu i pilotske naočare... a tu su bili i njegovi brkovi, naravno. „... ako smem. Mogu li?” „Izvini, Grejame. Šta da li možeš?” Zakolutao je očima kao i svi tinejdžeri kada njihovi roditelji ispadnu glupi. „Mogu li biciklom da se odvezem do gradilišta? Znam put.” „Ali ima nekoliko kilometara.” „Molim te, mama.” „Izgleda da su ovde u toku pregovori s ozbiljnim ulozima”, reče Keti. Ušla je noseći poslužavnik s keksom i pićem. Za Grejama je bila čaša mleka, a kafa za Džejd i nju. „Trebaće vam malo hranljivih materija kako biste nastavili dalje.” Za kratko vreme koliko je bila tamo, Keti je već primenila svoju veštinu da kuću pretvori u pravi dom. Džejd nije ni shvatala koliko joj Keti znači sve dok šest nedelja nije provela bez nje. Ona obavlja sve kupovine, sprema obroke i čisti kuću. Želi to da radi i odlična je u tome. Ako ne bi imala nikoga o kome bi se starala, smatrala bi svoj život besmislenim. Spustila je tacnu na stočić i sela pored Džejd na sofu. „O čemu večeras diskutujemo?” Uz prvi čokoladni kolač, koji je na sto iznet pravo iz rerne, Grejam objasni: „Gospodin Berk je rekao da mogu da dođem na gradilište kad god poželim. Šta ima loše u tome da odem biciklom, mama?” „Kao prvo, predaleko je da se ide biciklom. Drugo, gradilište nije igralište. Smetao bi radnicima i mogao bi da se povrediš. I na kraju, trebalo bi da tražiš drugare medu svojim vršnjacima.” „Već sam upoznao nekoliko dečaka iz komšiluka.” Nadala se da će preko leta sklopiti neka prijateljstva, zbog čega će mu na jesen biti lakše kada se bude upisivao u školu. Vreme koje bude provodio samo s dečacima svog uzrasta biće mnogo zdravije nego ono koje provodi s njenim glavnim izvođačem pustinjakom. „Gospodin Berk ima pametnija posla nego da te zabavlja.” „Ali rekao je da mogu, mama. Ne daš mi da se zabavljam”, gunđao je. Keti, pravi diplomata, reče: „Možda bih uskoro mogla da pozovem gospodina Berka na večeru.”


„Jeeej! To bi bilo lepo”, kaza Grejam, ponovo se osmehujući. „Nisam baš sigurna u to”, dodade žurno Džejd. „Zašto ne, mama?” „Ako ne izađe uveče, uglavnom jede sam u toj prikolici”, usprotivi se Keti blago. „Sigurna sam da bi mu se svidelo da pojede malo domaće hrane.” „Ako želi da živi kao pustinjak, mislim da bismo morali poštovati njegovu privatnost.” To je bio slab izgovor. Čak i da joj izrazi na njihovim licima to nisu rekli, znala bi da je tako. Istina je bila da su ona i Dilon provodili mnogo vremena svakoga dana. Bio je toliko sposoban da je za brojne odluke tražila i njegovo mišljenje ili savet. Bili su prijateljski nastrojeni, ali strogo profesionalni u međusobnom odnosu, i tako će morati da ostane. „Još uvek mi nisi odgovorila na to da li smem da vozim bicikl do tamo”, podseti je Grejam. „Molim te, mama. Palmeto nije kao Njujork. Ovde se ništa loše ne događa.” Potresena ovim što je rekao, Džejd nesigurno vrati svoju šoljicu i tacnu na poslužavnik. Keti se brzo umeša. „Daj joj dan-dva da malo razmisli, Grejame. Pošto si potamanio keks s tog tanjira, možeš da mi pomogneš da sredim kuhinju. Ponesi poslužavnik, molim te. Ja stižem za tobom za sekund. Šibaj!” Grejam nerado ustade i odnese poslužavnik iz sobe. Kad je bio dovoljno daleko da ne čuje, Keti prekri Džejdine šake koje je čvrsto stisnute držala na kolenima. „Nije svestan šta govori, Džejd.” „Naravno da nije. Ali sve dok me nisu silovali, ni ja ne bih poverovala da se išta loše ovde može desiti.” Keti je pažljivo birala sledeće reči. „Znam da nikada nisi želela da Grejam sazna kako je začet.” „I nisam promenila mišljenje.” „Ali šta će biti ako to sazna od nekog drugog?”, zabrinuto upita Keti. „Šta ako mu neko priđe i otvoreno ga pita koji je od te trojice njegov otac?” „Ljudi koji znaju za silovanje neće o tome pričati. A čak ni oni ne znaju da je Grejam te noći začet.” „Tvoji neprijatelji su najvažniji ljudi u gradu - Pačetovi i šerif Džoli. Kad saznaju za Grejama, jednostavno će sabrati dva i dva.” „Pa šta? I priznati da su me silovali? Teško.”


Keti je pažljivo posmatrala lice svoje mlade prijateljice. „Džejd, nikada se nisam mešala u tvoj privatni život. Da jesam, naterala bih te da se udaš za Henka Arneta još onda. Nikad nisam uzimala sebi slobodu da ti govorim šta bi trebalo da radiš.” „Zašto imam osećaj da će to upravo da se promeni? Starija žena je ignorisala njen sarkazam i užurbanim šapatom rekla: „Pusti sve to.” „Šta da pustim?” „Nisam glupa, Džejd. Nisi slučajno izabrala Palmeto kao mesto za novu fabriku. Zašto bi se vraćala u mesto tako neprijatnih sećanja ako ne da se osvetiš?” Još jače je stisnula Džejdine šake. „Tvoja postignuća trebalo bi da predstavljaju dovoljno veliku osvetu. Prevazišla si svaku prepreku na svom putu. Imaš Grejama koji te zaista svim srcem voli. Šta ti više treba? Pusti to.” „Ne mogu, Keti.” Nije čak ni pokušala da porekne Ketine optužbe. „Godinama čekam ovo. Neću sada odustati.” „Plašim se za tebe. Čitava stvar deluje razorno. Mogla bi da te uništi pre nego što ti stigneš da uništiš njih.” „Ne želim da ih uništim. Da želim, ubila bih ih još pre petnaest godina. Razmišljala sam o tome.” Odmahnula je glavom. „Ali njihovo ubistvo bilo bi previše lak završetak. Ne, želim da izgube nešto što im je drago, kao što sam ja izgubila svoju nevinost i dečka kog sam volela. Želim da ih vidim lišene snova, kao što sam ih ja bila lišena. A još više od toga, želim da osvetim Garijevu smrt. Ubili su ga, Keti, i to isto kao da su mu prislonili pištolj na glavu i povukli oroz. Neću se smiriti dok skupo ne plate za njegov život.” Ton glasa joj se smekšao, postao setan. „Bio je idealist. Sanjarili smo o danu kada ćemo s trona skinuti Pačetove i zaustaviti njihovu ekonomsku tiraniju nad Palmetom. Oni se hrane žrtvama koje nemaju novca, snage i uticaja, baš kakva sam i ja bila pre petnaest godina. Oni ne poštuju zakon i nemaju skrupula, i nastaviće da povreduju ljude i guše ovaj grad sve dok ih neko ne zaustavi.” Izraz lica joj očvrsnu od nanovo pobuđene rešenosti. „Petnaest godina sam radila da dobijem ovu šansu. Ne mogu sada da je proćerdam.” Keti neko vreme ništa nije odgovorila, a onda ju je Džejd pogledala pogledom punim molbe. „Kaži Grejamu šta ti se dogodilo. Ako su ovi ljudi podli kao što kažeš, odupreće ti se. Mogu da pokušaju da ti napakoste i preko njega. Kaži mu, Džejd, pre nego što to uradi neko drugi.” Prepoznala je mudrost u ovome što joj je govorila Keti, ali prisetila se kako je Velta prebacila svu krivicu očeve smrti na nju. Ako ispriča Grejamu za silovanje,


možda će preuzeti na sebe krivicu za sopstveno začeće. Nije želela da ga optereti krivicom koja traje čitavog života. „Ne, Keti. Nikada ne sme da sazna.” A rasprava o tome da li Grejam ima dozvolu da se biciklom odveze i doveze s gradilišta ostavljena je po strani kada je Dilon otišao iz grada da porazgovara s nekoliko podizvođača koji rade s betonom. „Zamolio me je da se postaram da Loner dobija hranu i vodu dok ga nema”, rekla je Grejamu te večeri kad se vratila kući. „Nema nikakvog smisla da uopšte i pitaš da se odvezeš biciklom. Raspravljaćemo o tome kada se gospodin Berk vrati.” Grejam se pokunjio. „Kad će to biti? Za sto godina?” „Za dve nedelje, rekao je.” „Znači, sto godina”, tiho je prozborio dok se utučeno udaljavao. Nije bio zadovoljan obrtom događaja, ali Džejd potajno jeste. Ketin oprez nije se mogao tako lako odbaciti. Toliko je bila usredsređena na svoje planove da uopšte nije razmatrala kontrapoteze koje bi Pačetovi, ili Hač, mogli da preduzmu. Od gradskog sastanka, kao da su se držali po strani. To je bilo sumnjivo samo po sebi. Nije bilo sumnje da nešto smeraju. Sve dok ne sazna o čemu se radi, neće moći da spusti gard ni na trenutak. Nije želela da Grejam slobodno tumara po gradu. I pored toga što je Dilon bio odsutan, rad na gradilištu se nastavio. Postavio je kopača kao privremenog nadzornika. Pošto su Dilonovi standardi bili visoki, Džejd je verovala da će čovek savesno odraditi posao, ali ipak se osećala sigurnije kad je Dilon u blizini. Gradilište je postalo skoro kao turistička destinacija, jer je privlačilo na stotine radoznalih kibicera. Retko kad bi prošao dan da Džejd nekom novinaru s medija ne da intervju. Lola Garison, honorarna novinarka iz Čarlstona, provela je skoro čitav dan s njom. Pisala je članak o fabrici TeksTil za nedeljni dodatak koji se delio uz nekoliko novina na čitavom Jugu. Proleće je lagano postajalo leto. Dani su se produžavali. Jedne večeri Džejd je odlučila da radi prekovremeno nakon što su ekipe za iskopavanja isključile svoju mašineriju i završile za taj dan. Toliko se udubila u to što je radila da je izgubila osećaj za vreme i nije se prenula sve dok Loner nije počeo da laje ispred. Blagi trepet radosti zaigrao joj je u stomaku. Dilon se vratio, pomislila je. Ali koraci na stepenicama nisu bili dovoljno teški i Loner nije lajao svojim radosnim lavežom dobrodošlice. Vrata prikolice se otvoriše. „Zdravo, Džejd.” „Dona Di!” Odjednom se prepala što vidi staru prijateljicu, ali i obradovala što njen posetilac nije neko ko može da je ugrozi.


Loner je i dalje bio na pragu pomamno lajući. „Dobro je, dečko!” reče mu Džejd. Obišla je sto i otišla da zatvori vrata. Okrenuvši se, suočila se s Donom Di. „Dobro izgledaš, Džejd.” Osmeh joj je bio obojen gorčinom i zavišću. „Ali kad razmislim, uvek si dobro izgledala.” „Hvala ti.” „Ništa. Ne očekujem da mi uzvratiš. Lagala bi.” To prekide Džejd i ona ništa ne reče. Godine nisu bile nežne prema Doni Di, koja ionako nikad nije bila lepa. Njen šarm je oduvek počivao u bodroj prirodi. Ali sada više nije imala ni to. Njen uvrnuti smisao za humor pretvorio se u zlobu. „Zašto si došla, Dona Di?” „Mogu li da sednem?” Džejd klimnu prema stolici, a onda se vrati za sto. Dona Di sede i izveštačeno povuče ivicu suknje preko kolena, otkrivši na taj način koliko je nervozna. Nijedna jedina koščica u telu Done Di nije bila skromna. Nije marila za to da li su joj kolena prekrivena ili ne. Nešto drugo je izazivalo njenu uznemirenost. Možda krivica. „Bila sam do tvoje kuće”, rekla je. „Rekli su mi da još radiš.” „Oni?” „Jedna starija žena i dečak... Grejam?” „Da, Grejam.” Dona Di skloni pogled. Džejd primeti da obema rukama čvrsto stiska ručku svoje tašne, kao da se plaši da će joj je neko oteti. „Ja, ovaj, nisam znala da imaš sina do pre nekoliko dana.” „Bio je u Njujork dok se nije završilo polugodište. Kako si saznala za njega?” „Znaš kako glasine ovde brzo putuju.” „Da, znam. I previše dobro.” Dona Di sagnu glavu i zabaci pramen kose za uvo. „Lep je momak, Džejd.” „Hvala ti.” „Liči na tebe.” „I mog oca.” „Aha, sećam se njegovih slika koje si imala.” Prstima je prelazila preko šavova na kožnom kaišu tašne. „Koliko ima godina... mislim Grejam?” „Četrnaest.” Dve žene zurile su jedna u drugu preko sobe, preko gorkih godina. Dona Di


prekide napetu tišinu. „Nateraćeš me da te pitam, zar ne?” „Da pitaš šta?” „Da li je začet te noći?” „Misliš, one noći kad sam silovana?” Džejd odjednom ustade. „To će tebi i Haču da obezbedi lepu temu za ćeretanje za večerom.” I Dona Di ustade. „Hač i ja nećemo večerati zajedno. Večeras čak nećemo ni razgovarati. Hač je na intenzivnoj nezi u bolnici u Savani, Džejd. On umire!” Reči su joj odzvanjale. Na trenutak, dve žene su se gledale, a onda se Dona Di skljoka u stolicu i uhvati se za glavu. „On umire.” Baš kao što je to bio Fric, i Hač je predstavljao samo figuru iza svoje značke. Bio je Pačetova marioneta. Pre Džejdinog povratka, sve je to predstavljalo samo teoriju. Prvog dana u Palmetu, ona je to i testirala. Namerno je prekršila ograničenje brzine i zaustavio ju je saobraćajac. Kada je pokušao da joj napiše kaznu, ona se usprotivila. „Gospodinu Pačetu se neće dopasti kad čuje za ovo. Ja sam mu prijateljica. Rekao mi je da se ne brinem ako me zaustave zbog brze vožnje. Sve što treba jeste da nazove šerifa i on će to srediti, tako je rekao. Zašto svima da pravimo probleme? Nema smisla, zar ne?” Odglumivši ulogu koju je prezirala, skinula je sunčane naočare i zbunila zamenika osmehom. „Pa, drago mi je da ste mi rekli, mlada damo.” Gurnuo je blokčić nazad u džep. „Šerif Džoli bi mi dupe pomerio da sam uvredio prijateljicu gospodina Pačeta. Da li je u pitanju Nil ili matori?” „Sami izaberite”, rekla je startujući motor. „Ne prepoznajem vas. Kako ste rekli da vam je ime?” „Nisam rekla”, kazala je i odvezla se, zadovoljna što je dokazala svoje sumnje. Sada se osećala kao da je utrnula. Neće imati to zadovoljstvo da pokaže Hača kao korumpiranu kukavicu koja se ne plaši ni osude koliko podsmeha Ajvana i Nila Pačeta. „Nisam znala, Dona Di”, rekla je. „Žao mi je što to čujem.” Dona Di prezrivo frknu. „Aha, kladim se. Ako Hač umre, biće dva gotova, ostao još jedan, a?” „Pazi, to ti je isto kao da si priznala da im je zajedničko to što su me silovali.” „To su trojica koju si optužila.” Čudno ju je gledala. „Ajvan kao i da je mrtav, znaš. Nikad se neće sasvim oporaviti od te nesreće. Nil je bio u lošem stanju neko vreme. Isprva su svi mislili da je ostao nemoćan. Zar ne bi bio fazon da palmetskom


superpastuvu ne može više da se digne? Ali ispalo je da je u pitanju samo zlobna glasina. Mnogo žena se kune da je čvrst i uspaljen kao i uvek.” „To me stvarno ne zanima.” Dona Di je nastavila kao da Džejd ništa nije rekla. „Fric i Lamar su takođe mrtvi. Ajvan je obogaljen. Hač umire. Bog je skoro poravnao rezultat za tebe, Džejd. Sigurno živiš sasvim pravednički.” „Nisam odgovorna ni za jednu od tih nesreća. I bez obzira na to šta ti misliš, Dona Di, ne želim da Hač umre.” „Ali sigurno nećeš plakati na njegovoj sahrani?” „Ne, sve svoje suze isplakala sam na Garijevoj sahrani.” Dona Di kratko uzdahnu i braneći se kaza: „Hač s tim nema nikakve veze. Nil je rekao Gariju, ne Hač.” „Šta je rekao Gariju?” „Da si trudna i da si otišla kod Džordži po pomoć.” Ovaj komadić informacije, tako nenajavljeno otkriven, paralisao je Džejd. Iako je ostala potpuno nepomična, u glavi joj se luđački vrtelo. Krv joj je jurnula kroz vene zabrinjujućim tempom. „Nil je rekao Gariju da sam otišla da abortiram?” Glas joj je bio poput suve turpije. Pitanje koje je proganja već godinama konačno je dobilo svoj odgovor. Dona Di nije shvatala da je nedostajući komad slagalice upravo stavila na mesto. Džejd je očajnički želela da sazna šta je Garija nateralo na samoubistvo. Sada je znala. Rečeno mu je da je trudna i u njegovim očima ona nije bila samo neverna, već i lažov. Nije bilo bitno kako je Nil saznao da je trudna - verovatno mu je rekla Patris Votli. Nije gubio vreme i odmah je rekao Gariju. A onda je, bez imalo vere u nju, Gari digao ruku na sebe. Izgleda da nije bilo granice Nilovoj podmuklosti. Džejd sklopi šake kod struka. „Bolje da ideš, Dona Di.” „Nisi abortirala tog dana, zar ne?” „Zamolila sam te da odeš.” „Tvoj sin je ta beba, kaži mi? Slušaj me, Džejd.” Duboko je udahnula, kao da pokušava da se sabere. „Pre oko godinu dana, Haču je stalno bilo loše. Koliko god je mogao, zanemarivao je simptome. Znaš koliko tvrdoglavi muškarci mogu biti kad je to u pitanju. Nikad ne žele da priznaju da nisu Supermeni.” „I tako”, nastavila je, „nismo otkrili šta nije u redu sve dok mu nisu otkazali bubrezi. Dijagnostikovana mu je retka bolest bubrega. Otada on ide na dijalizu. Niko u


gradu ne zna. Čuvali smo tu tajnu kako ne bi izgubio posao. Ali čak ni to više nije važno.” Izvadila je maramicu iz tašne i obrisala oči. „Bilo kako bilo, bubrezi su mu gotovi. Dijaliza mu više ne pomaže. Mora da mu se izvrši transplantacija da bi preživeo.” „Zao mi je zbog oboje.” „Džejd”, molećivo nastavi Dona Di, „najbolja šansa koju Hač ima za transplantaciju je tvoj sin.” „Molim?”, uzdahnula je u neverici. Dona Di ustade sa stolice i približi se Džejd na nekoliko centimetara. „Hač i ja nemamo decu. Sve smo pokušali, ali nikad nisam zatrudnela. Dora je umrla pre dve godine tako da Hač nema nikoga od rodbine.” „Pre nego što pronađemo nekog donora, vreme će mu isteći, Džejd”, zaplakala je, posegavši da uhvati Džejdinu ruku, „ako je Hač Grejamov otac, Grejam bi mogao da bude donor koji Haču treba.” Džejd oslobodi ruku, trgnuvši je i udalji se od nje kao da je kužna. „Jesi li ti poludela? Nikad, Dona Di!” „Za ime boga, radi se o ljudskom životu!” „Da, tačno - Garijevom životu. On je umro od posledica onoga što je Hač uradio meni, bez obzira na to kako ti to obojiš veselim bojama u svojoj savesti. Prokleto dobro si znala da govorim istinu onog dana u šerifovoj kancelariji. Znala si, Dona Di! Posle toga si čak širila i laži o meni.” „Imala sam samo jebenih osamnaest godina”, viknula je. „Bila sam besna što momak za kojim ludujem balavi za mojom najboljom drugaricom, a ne za mnom.” „To teško da te opravdava. Tvoja sitna ljubomora delimično je primorala Garija na samoubistvo.” Dona Di prekri uši rukama, ali Džejd ih povuče dole. „Ne bih dala ni jednu jedinu kap krvi da se spase Hačov život!” „Ti si jedna samosvojna, sebična kučka!” jetko kaza Dona Di. „I uvek si to i bila!” „Najvažnija stvar na svetu za mene je moj sin. Moj sin, Dona Di. On nije ničiji, već je moj. I niko ga nikada neće ni dodirnuti.” Pogled Done Di bio je toliko otvoreno pun mržnje da bi je, da Džejdina rešenost nije bila tako jaka, sigurno slomio. Dona Di okrenu leda, otvori vrata i izjuri napolje.


Džejd žurno zaključa vrata za njom, a onda jurnu prema telefonu. Keti se javila posle drugog zvona. „Keti, je li Grejam tu?” „Naravno. Sedi pored mene i večera. Rekla si nam da počnemo bez tebe.” „Da, da, drago mi je da ste me poslušali.” Kolena su joj klecala. Sela je na stolicu za stolom. „Slušaj, Keti, volela bih da Grejam ne izlazi večeras napolje. Čak ni da vozi bicikl po ulici, ni skejt, a ni da ubacuje u koš.” „Planiramo da gledamo neki film na HBO posle večere.” „Dobro. To je dobro.” „Šta nije u redu?” „Ništa.” „Da li ovo ima veze s tim što je gospoda Džoli svraćala danas?” „Ima, ali bih volela da to ne spominješ Grejamu.” Osetila je Ketino neodobravanje kroz nastalu tišinu. „Hoće da te čuje.” „Daj ga.” „Hej, mama, kad dolaziš kući?” „Uskoro. Čekaj me.”

„Šta je...” Dilon skrenu kako ne bi udario psa. Loner je izleteo iz jarka pored autoputa i potrčao pravo prema kamionetu. Dilon naglo stisnu kočnice, ostavivši gumeni trag dugačak nekoliko metara. „Glupa džukelo!”, doviknuo mu je kroz prozor. Začuvši poznati glas, Loner se uz klizanje zaustavi na trotoaru. Iskrivio je glavu i pogledao kamionet, a onda jurnuo, pomamljen od radosti. Dilon otvori vrata. Loner mu skoči u krilo, poče da ga liže po licu i lupka po volanu mašući repom. „Glupa džukelo, silazi! Ala smrdiš. Kad si se poslednji put kupao?” Gurnuo je Lonera s krila i ponovo ubacio u brzinu. Kad su krenuli, bacio je kradomice pogled na životinju pored sebe. Loner ga je zaljubljeno gledao. Jezik mu je visio iz usta. Teško je dahtao. „Hiljadu puta sam ti rekao da me ne voliš, ali nećeš da me slušaš, je li?” Dilon priznade da je lepo što ga je neko dočekao posle dvanaestodnevnog odsustva, iako je jedini kome je nedostajao mešanac što bez imalo mozga istrčava pod točkove dve tone teškog kamioneta. I pored toga što nije to hteo, zavoleo je tog psa.


Tražio ga je pogledom kada se nije muvao oko prikolice i brinuo za njega dok se ne vrati. Počešao je životinju iza levog uva. „Kuda si ti krenuo? Ili si se vraćao kući? Jesi li išao da nađeš neku drugaricu?” Loner prestade da dahće i podiže obrve. „Aha! Jesi li dobio malo, a?” Loner zacvile. Dilon tugaljivo reče: „Da, znam taj osećaj.” Namestio je levi zglob preko volana i nastavio da tapka Lonera desnom rukom. U ovo doba noći nije bilo mnogo saobraćaja. Bila je to vožnja bez uključivanja mozga, što je bilo dobro, jer Dilonov mozak ionako nije bio zaokupljen vožnjom. Nedostajala mu je. Skratio je odsustvo za dva dana. Nepotrebno je vozio šest sati da se još večeras vrati kući, a isto tako je mogao to da učini i sutra. I otkad je uopšte počeo da razmišlja o ovom mestu - ili bilo kom mestu - kao o svom domu? Zato što je tu bio neko koga je želeo da vidi. To ga je nasmrt preplašilo - toliko da je skoro samog sebe nagovorio da ostavi TeksTilov kamionet u Noksvilu i jednostavno ponovo nestane. Međutim, protiv ove misli nije se predugo borio. „Ako ništa drugo”, rekao je Loneru, koji ga je pažljivo slušao, „bežanje od takvih problema je kukavičluk.” Kakvog smisla je imalo njegovo otuđenje od društva kad je Debra umrla? Privremeno ga je anesteziralo, omogućilo mu da nastavi da živi i pored toga što je bio potpuno ravnodušan prema životu. Nakon što je pronašao tela, jedini razlog za život bila mu je potreba da Haskelu Skenlanu nanese bol. Završivši to, nije mu više bilo bitno da li će ikada više udahnuti i jedan jedini put. Ali neki motivišući faktor držao ga je u životu. Kao kompjuterski čip, nešto majušno ali efikasno, zakopano duboko u njegovu svest, postaralo se da nastavi da živi. A sada je znao i zašto. TeksTil. Suđeno mu je da napravi ovu fabriku. Verovao je to svakom strunom svoga bića. „Znači, moram da je završim. Moram sebi dokazati da mogu da isteram to do samog kraja. Kapiraš?” Loner zacvile i spusti glavu na Dilonovu butinu. „Ma znam. Život je sranje.” Nije želeo da mu pas priraste za srce, pa ipak evo ga s grudvom u grlu jer je glupom džukcu drago što se vratio kući. Isto tako nije želeo ni da mu se dopadne dečak, ali Grejam je bio tačno onakvo dete kakvo je želeo da Čarli postane. Radoznao, bistar, otvoren i dovoljno nestašan da ne postane običan kreten. „Kako je Grejam?”, pitao je Lonera. „Jesi li ga viđao često? Možda ću ga, sledeći put kad odem na duže, zamoliti da te jednom nedeljno okupa.” Loner prebaci


rep s jedne na drugu stranu, nevoljno odobrivši ovaj predlog. Nije baš voleo da se kupa. „Mogao bih da mu ponudim nekoliko dolara. Dečacima njegovog uzrasta uvek treba neka lova.” Pre nego što je otišao, Džejd mu se izvinila što Grejam neprekidno dangubi na gradilištu. Mislila je da dosađuje Dilonu jer se petlja unaokolo i stalno postavlja neka pitanja. A zapravo, on je bio polaskan svaki put kad bi se Grejam muvao oko njega. Pitanja, ali i primedbe, ponekad su bile duhovite, a ponekad zaista pronicljive. I pored toga što bi voleo da nije tako, ipak se radovao što će ponovo videti Grejama. Nije voleo da razmišlja o tome za vreme šestočasovne vožnje, ali sada, kada je bio na svega nekoliko minuta od cilja, morao je da prizna šta je pravi razlog što je požurio da se vrati: želeo je da vidi Džejd. Imao je mnogo šta da joj saopšti, naravno. A i bilo je mnogo toga što je ona njemu morala da saopšti. Morali su da prodiskutuju o stvarima koje su se dogodile dok je bio odsutan. Međutim, da li je posao bio jedini razlog što je želeo da je vidi? Molio se bogu da jeste, pošto bi svaki drugi razlog bio nelojalan prema Debri, ali i naprosto glup. Trebalo je da pronađe neku ženu dok je bio van grada. Da je smotao u krevet neku toplu i željnu ženu, možda ne bi bio toliko napet. Možda se ne bi toliko radovao što će videti Džejd. Možda mu pevac ne bi skakao i od same pomisli na to kako je izgledala kad je onomad stajala na pretećoj oluji. Skrenuo je kamionetom na pošljunčani put do njegove prikolice. Loner je, osetivši da je kod kuće, ustao na sedištu i protresao se od nosa do repa. Dilon se zakikotao, ali je naglo prestao da se smeje kad je video svetio u prenosivoj kabini i Džejdin čiroki parkiran ispred. „Šta, dođavola, ona traži tu usred noći?” Parkirao je kamionet i izašao. Loner skliznu pored njega i uputi se ka svojoj posudi za vodu. Dilon pokuša da otvori vrata kancelarije. Ali bila su zaključana. „Džejd?” Izvadio je ključ iz džepa farmerki i ugurao ga u bravu. Vrata se bez zvuka otvoriše. Glava joj je počivala na stolu; spavala je. Dilon se na prstima prikrade. „Džejd?” Nije se ni maknula. Glavu je položila na ispruženu ruku. Pogled mu je privukla njena ruka. Imala je veoma vitke prste. Šaka joj je bila nežna, a ovako opuštena, delovala je krhko. Kosa joj je bila poput talasastog i raščupanog žbuna, prelivajući se preko njene ruke i papira nad kojima je zaspala. Bila je kao mastilo crna, savršen dodatak njenoj bledoj koži.


Pojavilo se blago rumenilo na njenom obrazu. Obrva joj je bila glatka i sjajna kao da je nacrtana na porcelanskoj lutki. Bila je u dubokom snu. Disala je kroz blago razmaknute usne. Od silne želje da je dodirne, Dilon je osećao bol u utrobi. Sam sa sobom raspravljao je šta da radi. Ne bi joj godilo ako bi je neko zatekao u ovako ranjivoj pozi. Za oboje bi bilo čudno, a i moglo bi da utiče na njihov poslovni odnos, koji nije želeo da ugrozi ni po koju cenu. Njoj očigledno nije bilo neprijatno. Uzimajući sve u obzir, najbolje bi bilo kada bi je ostavio ovako kako jeste. Ako se probudi i primeti da se vratio, mogla bi da dođe u njegovu prikolicu i započne razgovor ako to bude želela. Ako ništa drugo, videće se odmah izjutra. Međutim, nije video nijedan razlog da joj svetlost lampe bije u lice, pa se nagnuo preko stola da je isključi. Istog trena kad je kancelarija zapala u mrak, ona se probudila. „Ne!” Skočila je iz stolice i skoro ga u glavu udarila glavom. „Džejd, ja sam.” „Ne diraj me!” Preturala je po stvarima razbacanim po stolu. „Šta to radiš?” „Ako me dodirneš, ubiću te!” Dilon, zapanjen njenom nasilnom reakcijom, pogleda u njene ispružene ruke i primeti hladni metalni odsjaj. „Džejd”, reče umirujuće, „ja sam, Dilon.” Krenuo je rukom prema prekidaču lampe. „Ne!” Ona uperi nožić za pisma prema njegovom stomaku. „Isuse!” Očigledno je i dalje spavala, ili je bila toliko dezorijentisana da uopšte nije znala šta radi. Da se niko ne bi povredio, bacio se preko stola i uhvatio je za ruke. Telefon je pao sa stola. Papiri se razleteše poput jesenjeg lišća na jakom vetru. Džejd vrisnu. Borili su se oko nožića za pisma. Udarila je o zid iza sebe, srušivši kalendar sa ekserčića. Uvrnuo joj je ruke, ali ona nije htela da ispusti nožić. Iako se činilo da je prožeta nadljudskom snagom, znao je da je sigurno povređuje. Izviniće se kasnije. Prvo mora da se poštara da mu ne proburazi stomak. Na kraju je uspeo da je čvrsto uhvati za oba zgloba i izvrne joj ruke visoko iznad glave. Snažno je udario u nju telom, pribivši je uza zid svom snagom. Ona je neobuzdano mlatila glavom levo-desno. „Moraćeš prvo da me ubiješ!” „Džejd.”


„Neću ti dozvoliti! Moraćeš da me ubiješ!” „Džejd!” Bilo je kao da je kročio u njenu noćnu moru i šamarom je probudio. Odmah je prestala da se bori. Glava joj se smirila. Grudi su joj se brzo trljale gore-dole o njegove grudi. „Ko je to?” Osećao je njeno ubrzano disanje na svom licu. „Dilon.” „Dilon?” „Tako je.” „Dilon?” „Da.” Potpuno iscrpljen, nagnuo je glavu, naslonio je na njeno čelo uz pomamne uzdisaje. Pustio joj je zglobove. Učinivši to, ruke su joj beživotno pale sa strane. „Jesi li dobro?”, promuklo je pitao. Ona klimnu. Odstupio je od nje i uključio lampu. Nožić za pisma u njenoj ruci bio je nazubljen. Mogao je biti i smrtonosan. „Boga ti poljubim!”, opsova on. „Šta si, dođavola, pokušavala s ovim prokletim nožem?” Džejd ispusti nožić na sto i istog se momenta skljoka u stolicu. „Da se odbranim.” Bila je bleda, tresla se i dahtala, ali inače je delovala u redu. Videvši da je dobro, Dilon dopusti sebi da pobesni. „Skoro si me proburazila, jebote!” Džejd se nasloni laktovima na sto i skloni pramen kose s lica. „Nije trebalo da se šunjaš.” „Nisam se šunjao. Baš sam bio glasan. Dvaput sam zvao po imenu.” „Zašto me nisi probudio?” „Nisam hteo da te prepadnem.” „Aha, pa si se nagnuo preko mene kao da ćeš me udaviti.” Izgovorio je čitav splet psovki. “I šta ti uopšte radiš tu? Koliko je sati?” pitala je, očigledno i dalje zbunjena posle naglog buđenja. „Nije tako kasno”, odgovorio je. „Tek je prošlo jedanaest.” „O, bože.” Podigla je telefon s poda. Dok je zvala kući, Dilon je stajao pored stola i sevao pogledom prema njoj. „Drago mi što si stigao baš kad treba”, rekla je


dok je spuštala slušalicu. „Keti se zabrinula, ali ne voli da me prekida dok radim.” „Otkud ti uopšte ideja da ostaneš ovde sama po mrklom mraku?”, ljutito je pitao. „Imala si sreće što sam ja ušao na ta vrata.” „Vrata su bila zaključana.” „Kao da bi to zaustavilo nekog ko stvarno reši da uđe.” „Pa ništa se tragično nije dogodilo, hajde da to zaboravimo, može?” Takav njen omalovažavajući ton nikad nije omanuo, svaki put bi ga izbacio iz takta. Nakon što je obišla sto, preprečio joj je prolaz. „Zaboravićemo kad ja kažem da ćemo zaboraviti. Nije sigurno za ženu da ostaje ovde sama, kilometrima daleko od grada, i to noću. Nemoj to više da radiš.” „Smem li da te podsetim da nisi u poziciji, a nemaš ni ovlašćenja, da mi naređuješ?” „Prokleta bila, zaboravi posao! Ovo s tim nema nikakve veze. Osim toga, koristiš svoj položaj samo kad znaš da nisi u pravu.” Ošinula ga je pogledom. „Da je u pitanju bilo ko drugi, Loner bi zalajao da me upozori na opasnost.” Dilon spusti glavu bliže njoj. „Je li tako?” „Tako je.” „E pa, za tvoju informaciju, Loner uopšte nije bio tu”, rekao je blago. „Išao je da nađe nešto da povali. Da je imao sreće, verovatno se ne bi vratio do jutra.” Nervozna i osramoćena, sklonila je pogled. „Cenim tvoju brigu za moju sigurnost.” „Ne laskaj sebi. Nisam baš toliko zabrinut. Samo pokušavam da utuvim malo zdravog razuma nekome ko ima govno umesto mozga.” Ona hitro okrenu glavu nazad prema njemu. „Baš mi je drago što si upotrebio baš taj izraz. To me je podsetilo da ti skrenem pažnju na to da ne koristiš takav rečnik pred mojim sinom.” „Prisluškivala si moje razgovore s Grejamom?” „Naravno da nisam. Ali on te citira. Misli da si užasno zanimljiv.” To ga preplavi toplim talasom zadovoljstva. „Stvarno?” „Stvarno. Zato pazi šta pričaš dok si u njegovoj blizini.” „Nisam rekao ništa što već nije čuo na kablovskoj televiziji, ili u školskoj učionici.”


„To nema nikakve veze, zar ne?” „Ne. Zapravo sve ima veze. I ako ne želiš da Grejam bude obična sekapersa, pusti ga malo s lanca, neka kaže pokoju ružnu reč. Previše se druži sa ženama. Koristiće mu vreme koje provede ovde.” „Što me dovodi do drugog problema. Nemoj ga podsticati da ovamo dolazi biciklom.” “I nisam.” „On kaže da jesi.” „Nisam.” „Nisi uopšte razgovarao s njim o vožnji bicikla dovde?” „Jesam, naravno, jer je tema jednom prilikom došla na dnevni red. Rekao sam da je to nešto o čemu ti moraš da odlučiš.” „Pa pošto sam mu majka, hvala ti lepo.” Tada je shvatio da će je sigurno ponovo poljubiti. Bila je to najveća moguća glupost, ali on će to svakako učiniti, i kada se na to konačno odluči, znao je da ga ništa neće zaustaviti. Uvukao joj je prste u kosu i zabacio joj glavu, a onda spustio usne na njene. Iznenađena, ostala je bez daha. Osetio ga je na svojim usnama, i okusio. U tom trenutku, svaka druga misao mu je jednostavno isparila iz glave. Nije razmišljao o posledicama ovog poljupca - pošto je neminovan zaključak bio da će ga, čim se poljubac završi, ona momentalno otpustiti. Nije razmišljao o Debri. Nije razmišljao ni o čemu. Jednostavno je odgovarao na predivan erotski stimulans koji mu je ljubljenje Džejd pružalo. Vrhom jezika je palacao preko njenih usana, a onda ga je gurnuo u njena usta. Ona se prepala; to je osetio. Telo joj je postalo nesavitljivo kao jarbol i zadržala je dah. Međutim, nije dozvolio da ga pomete njena nesaradnja. Primenjivao je tehniku koju je savladao pre mnogo godina i lagano vodio ljubav s njenim ustima. Uranjao je jezik, a onda ga izvlačio, iznova i iznova, sve dok nije nastavila da diše i uhvatila ga za ruke. „Ne”, prošaputala je. „Molim te.” Ali nije mislila: molim te, stani. Mislila je: molim te, nastavi. Zato što je, iako je započela molbu sa ne, on osetio njeno uzbuđenje. Raslo je u njoj. Stvaralo vrelinu koju je mogao da oseti čak i kroz odeću. Disanje joj se ubrzalo i postalo plitko - bilo je to uzbuđeno disanje. Uhvatio joj je lice dugim prstima i zabacio glavu još više unazad. Zagnjurio se u


njen izloženi vrat i poljubio meko i mirisno udubljenje ispod uva. „Ne, Dilone!” zacvilela je. „Kažeš ne, ali ne misliš ne.” Vrativši se na njene usne, iskrivio je glavu i poljubio je još dublje nego malopre. Vrelina i strast skupile su mu se u predelu slabina. Zastenjao je od intenziteta ovog bola, pred zrelošću zadovoljstva. Spustio je jednu ruku na njenu zadnjicu i podigao ju je prema sebi. Erekcija mu je sela u njen rascep. Trljao se o nju. Stenjala je. Drugom rukom je krenuo na njene grudi. Bile su jedre, pune, savršene. Bradavica joj je reagovala na maženje palcem. Hteo je da je obuhvati usnama, čak i kroz bluzu, i pognuo je glavu da to uradi. „Ne!” Toliko brzo se odvojila od njega da se spotakla, izgubila ravnotežu i zateturala prema zidu. Prekrstila je ruke preko grudi i šakama krenula gore-dole po nadlakticama, kao da pokušava da ih očisti od prljavštine. Oči su joj bile toliko razrogačene da se belina videla sa svih strana oko uspaničenih elektroplavih dužica. „Rekla sam ne!” promuklo je viknula. „Rekla sam ti ne! Ne! Ne! Zar ne razumeš? Ne!” Zapanjen, Dilon zakorači prema njoj. „Džejd, ja...” „Ne diraj me! Nemoj!” Glas joj se podigao do histeričnog piska i ispružila je ruke ispred sebe da ga zaustavi. Podigao je ruke u znak predaje. „Dobro, dobro, neću te dirati. Obećavam.” Nikad se nije našao u ovakvoj situaciji. Žene su ponekad pružale simboličan otpor, to je bio deo igre, ali nijedna nikad nije bila histerična s njim. A Džejd nije čak ni glumila. Da je pomislio da glumata, ražestio bi se. Ali to nije bila gluma. Bez imalo sumnje, ona se istinski prestravila od njega. „Ne moraš me se bojati, Džejd”, rekao je nežno. „Ni na šta te neću primoravati.” „Ne mogu!” „Vidim to.” „Ne mogu!”, ponovila je. „Hej, u redu je? A sad prestani da me gledaš kao da sam Džek Trbosek. Neću te povrediti.” Njena panika se postepeno stišavala. Prestala je da trlja nadlaktice gore-dole, ali ruke je i dalje držala prekrštene na grudima. Iz očiju je nestao onaj zatočenički pogled, pogled životinje u klopci, ali oči su joj i dalje neobuzdano švrljale. Trljala se po dojci koju joj je dirnuo. Taj njen potpuno ženstven i samozaštitni pokret učinio je


da se oseća poput zlostavljača dece. I dalje izbegavajući njegov pogled, žurno je pokupila tašnu i ključeve. „Bolje da odem kući ili će se Keti zabrinuti.” „Džejd, šta...” Ona je osorno odmahnula glavom poremetivši mu sve planove koje je možda imao da ispita razloge njenog bizarnog ponašanja. Izašla je odatle skoro trčeći i ušla u čiroki. Dilon je stajao na dovratku i gledao za njom potpuno zabezeknut. Gledao je sve dok pomračina nije progutala crveni sjaj njenih zadnjih svetala.


23. Ideja o kojoj je Džordž Stajn prvog maja raspravljao s Džejd uključivala je i izgradnju još jedne poslovne zgrade u blizini fabrike TeksTil. Ona bi služila za smeštanje ne samo viših upravljačkih instanci tog postrojenja, već i onih zaduženih za transport, naftu i razne druge industrijske grane na jugoistoku. U mesecima koji su usledili, zvao ju je skoro svakodnevno i tražio izveštaj o kupovini zemlje. Ona je odugovlačila tako što mu je govorila da je veoma izbirljiva. Nedavno ju je pitao, ako je taj zadatak prevelik zalogaj, da joj možda pošalje nekoga u pomoć. Prepoznala je da je to samo njegov blef da je požuri, ali je isto tako znala da neće moći večno da odugovlači. Dodatna zgrada bila je primamljiv projekat, i to jedan od onih u koji je želela da bude uključena... ali sve u svoje vreme. Na nesreću, kada bi gospodin Stajn došao na neku ideju, voleo je da momentalno vidi i rezultate. Jutra nakon Dilonovog povratka Džejd je odlučila da ponovo pita Parkerove. Nenametljivo, koliko god je to bilo moguće, procenila je njegovu farmu, zajedno s nekoliko dodatnih placeva u Palmetu i okolini. Na farmu je došla rano, taman kad se Otis spremao da se popne na traktor, spremivši se da krene u polje. „Neće mi trebati više od minut vašeg vremena, gospodine Parkere”, rekla mu je dok je prilazila. „Ako si došla zbog zemlje, samo gubiš vreme.” „Molim vas, saslušajte me.” Sačekala je dok nije nerado stupio na zemlju. Nastavila je nakon kratke pauze. „Teško mi je da poverujem da vi i gospoda Parker ne želite da ostatak života provedete u luksuzu. Mogli biste da kupite prelepu kućicu u gradu i penzionišete se. Ne biste morali više da radite ni dan u životu, osim ako to stvarno ne želite. Pomislite samo na sve ono što biste mogli da učinite za svoju decu i unuke.” On ju je s puno prezira posmatrao. „Sve to zvuči veoma primamljivo, stvarno. Ali ako odlučim da prodam, to neće biti tebi.” „Kako to mislite?” Izvukao je izbledelu crvenu krpu iz zadnjeg džepa svog kombinezona i pretvarao se da petlja nešto oko traktora. „Ne dugujem ti nikakva objašnjenja.” „Gospodine Parkere, zamolila sam vas da nikome ne govorite da sam zainteresovana za vašu zemlju.”


„Pa i nisam. Al' ti bi trebalo da znaš kako to ide kod nas. Priča krene sama. Onaj vaš čova procenitelj, onaj što si ga unajmila, čitava dva dana se moto ovuda. Vid'li su ga i drugi.” Ona žurno otvori akten-tašnu. „Ovo je suma koju GSS nudi za vaše imanje, zajedno s kućom.” Dala mu je pravno ispravan ugovor i pokazala na sumu pri dnu strane. On je zatreptao slabovidim očima da izoštri slova, a onda se njegova uska vilica opusti. „Pesto 'iljada? Je l' me zajebavaš?” „Ne, gospodine Parkere, nipošto. Sve što treba je da se nađete sa mnom u ovoj kancelariji iz zaglavlja, danas po podne, i potpišete ugovor.” „Ne znam baš”, rekao je odmahujući glavom. „Moram da vam kažem da vam niko drugi neće ponuditi ovoliko za imanje, gospodine Parkere. To je daleko veća suma od procenjene.” On ju je nakratko sumnjičavo gledao, a onda odmahnuo glavom. „E pa, neću da radim niš' na brzinu. Kao što sam ti reko, nisam još odlučio da prodam.” Okrenuvši joj leđa, popeo se na traktor i pokrenuo motor. Nabacivši slamnati šešir na glavu, isterao je traktor iz dvorišta. Džejd je spustila ugovor na trem i na njega stavila kamen. Kad se okrenula da pođe, čula je komarnik kako se otvara i ugledala gospodu Parker. „Dobro jutro.” „Kažu da imaš sina.” Gospoda Parker rekla je ove reči žurno, kao da joj je veoma teško da ih izgovori. „Tako je. Ime mu je Grejam.” „Samo sam se pitala, znaš, da l' bi mogao da bude od mog Garija?” Tuga je pala na Džejd poput pokrova. Očajnička nada koju je videla na ovom umornom i prostom licu stezala joj je srce. Došla je u iskušenje da slaže i kaže da je Gari Grejamov otac, ali to bi na kraju Parkerovima samo nanelo štetu; kao i Grejamu. „Ne, nije, gospođo Parker”, tužno je rekla. „Ali od prvog dana kada sam saznala da sam trudna, želela sam da jeste.” Bez ijedne reči više, suvonjava žena se vratila u kuću. Komarnik se uz buku zatvori. Za koji minut Džejd je stigla do raskrsnice s auto-putem. Čim je stigla dotle, jedan kadilak eldorado jarkocrvene boje projurio je pored nje. Uputivši se prema gradilištu, toliko je bila zadubljena u misli o Parkerovima da nije primetila isti taj eldorado dok se nije skoro poravnao s njom na drumu. Izgleda da je napravio pun okret i sada ju je pratio. Nil Pačet je sedeo za volanom.


Smešeći se, dao joj je znak da stane. „Teraj se dođavola!” I dalje se smešeći, dovoljno je ubrzao kako bi stekao prednost od nekoliko metara pre nego što je naglo skrenuo, skoro se zabivši u Džejdin čiroki. Ona refleksno pritisnu papučicu kočnice. Nil je postrance parkirao ispred nje, tako da su dva automobila formirala slovo T na uskom auto-putu. Džejd otvori vrata i izađe. „Da li si normalan, šta radiš to?” „Lepo sam te zamolio da staneš.” Prepoznala je taj ton, bahatost i nipodaštavanje dok je išao prema njoj. Kakva ironija, bili su na skoro istom mestu gde su je onomad kidnapovali iz automobila Done Di pre petnaest godina. „Kao i obično, ako nešto ne ide kako hoćeš, ti to ipak nametneš.” Ljubazno se naklonio. „Priznajem.” „Ako si želeo da me vidiš, trebalo je da zakažeš sastanak.” „Pa pokušao sam, zar ne? Zar nisi primila nijednu poruku koju sam ti ostavio na sekretarici?” „Jesam. Ignorisala sam ih.” „I zar nisi prekinula vezu svaki put kad sam te nazvao? Nisam primio čak ni čestitku zahvalnosti za cveće koje sam poslao da ti poželim srećan povratak.” „Bacila sam ga istog trena kad je stiglo.” Začikavao ju je. „Džejd, Džejd, otišla si na Sever i uobrazila se. Sigurno si pokupila gomilu loših navika od onih Jenkija gore. Šta se dogodilo s onom slatkom devojčicom koju smo svi znali i voleli?” „Grupno su je silovali.” Žacnuo se, ali to je bila uvežbana reakcija. „Vidim da si još uvek malo ljuta. Bolje da pripaziš na to, Džejd. Od gorčine ćeš ostariti pre vremena, to će ti urezati bore u lice. Osim toga, čemu to? Lamar je mrtav i sahranjen. Hač će uskoro da mu se pridruži. Ja - ja ti se obraćam kao stari prijatelj, nudim ti lulu mira i nadam se da ćeš zaboraviti naš mali nesporazum.” Svođenje silovanja i Garijevog samoubistva na mali nesporazum bilo je groteskno. Morala je da upotrebi i poslednji atom volje kako mu noktima ne bi izgrebala osmeh s lica. „Ti mi se obraćaš kao čovek koji se plaši, Nile. Moje prisustvo predstavlja pretnju feudalnoj ekonomiji koja ovde vlada. Uskoro ćeš izgubiti vlast i svestan si toga. A što je još bolje, i ja sam svesna.”


„Nemoj još uvek da Pačetove otpisuješ, Džejd.” „Nikad i nisam. Samo ovog puta nećeš pobediti.” Ušla je u automobil i zatvorila vrata. On se sagnuo i proturio glavu kroz otvoreni prozor. „Jesi li sigurna?” „Vraški ću se postarati da bude tako.” Delimično je sklopio oči. „Znaš, Džejd, nisam hteo da poverujem kad sam čuo da imaš sina, pošto sam video da nemaš čak ni muža. Zato sam pre neki dan prošetao malo do tvoje kuće, kad ono stvarno, eno ga jedan tinejdžer, ubacuje u koš na prilaznom putu, i to baš kao što sam i ja to nekad činio.” Nije mogla da sakrije svoju paniku. Videvši to, Nil nastavi istim blagim, ravnim tonom glasa. „Baš sam se pitao da li je Džordži stvarno izvadila bebu iz tebe onog dana kad smo te videli kako ulaziš u njenu kuću.” „Mi?” „Pa, Gari i ja. Baš smo išli da kupimo malo brije od nje. Prokleti bili ako se nismo šokirali kada smo videli kako na prstima prilaziš njenoj kući, s pedeset dolara čvrsto stisnutih u svojoj maloj šaci.” „Nisi išao da kupiš briju. Patris Votli ti je rekla da ću biti tamo. A poveo si i Garija da me vidi.” „Sasvim je odlepio”, rekao je kratko se nasmejavši. Tresla se toliko nekontrolisano i pomamno da je jedva uspela da progovori. „Mislila sam da nisi vredan ni da te ubijem. Ali pogrešila sam. Trebalo je da te ubijem pre petnaest godina.” Smeškao se bezbrižno. „Znaš šta ja mislim, Džejd? Mislim da si izašla iz Džordžine kuće sa svojih pedeset dolara u rukama i bebom u stomaku.” Gurnuo je ruku kroz prozor i uvrnuo pramen njene kose oko prsta. „Mislim da sam ja stavio tu bebu tamo. Mislim da je taj dečko moj. A ono što mi Pačetovi smatramo da je naše, mi to i uzmemo.” Ona izmaknu glavu unazad u istom trenutku kad je menjač ubacila u rikverc. Auto jurnu unazad, skoro polomivši Nilu ruku pre nego što je stigao da je izvuče kroz otvoreni prozor. Džejd ubaci u prvu i pritisnu papučicu gasa. Čiroki pojuri napred, za dlaku promašivši zadnji kraj poslednjeg modela eldorada. Džejdini prsti grčevito su stezali volan. Škrgutala je zubima kako ne bi vrištala. Prokleti bili! Zašto je baš Pačetovima podarena moć da je terorišu? Strah i sumnja izjedali su je kad je stigla na gradilište i parkirala ispred svoje prenosne kancelarije. Unutra je bilo već zagušljivo. Uznemirena i uplašena, uključila


je klima-uređaj i skinula sako. Dok ga je kačila na ofinger, vrata iza njenih leđa se otvoriše. Pojavila se Dilonova silueta, ogromna i oštra na jarkom jutarnjem suncu. „Dobro jutro”, rekla mu je. „Jutro.” Bilo je teško gledati ga u oči nakon onog što se sinoć dogodilo. Brzo se pozabavila kuvanjem kafe. Ruke su joj se još uvek tresle zbog svega onog što je Nil rekao. Bila je nespretna i neefikasna i svuda je prosipala mlevenu kafu. „Nisam stigla sinoć da te pitam za putovanje. Kako je bilo?” „Bilo je korisno, čini mi se.” „Nisam očekivala da ćeš se vratiti pre utorka.” „Stigao sam da obiđem sve sa liste brže nego što sam očekivao.” „Jesi li odabrao podizvođača?” „Hteo sam da s tobom porazgovaram o glavnim konkurentima.” „Dobro. To ćemo da obavimo čim skuvam kafu.” „Da li to znači da još radim ovde?” Džejd se naglo okrenula prema njemu. Iako je bio obučen u obično radno odelo, videlo se da se ispod njega nije ni mrdnuo. Zastao je na pragu kao da od nje čeka dozvolu da uđe. „Naravno da još uvek radiš ovde. I zatvori vrata, molim te. Puštaš napolje hladan vazduh.” Ušao je unutra i zatvorio vrata. „Nakon onoga što se sinoć desilo, nisam bio siguran da još imam posao. Pomislio sam da ćeš me poslati da se pakujem.” Ponekad bi volela da on obuče nešto više od obične potkošulje. A naročito je to želela sada. Teško joj je bilo da gleda u njegove izložene grudi, a još teže u duboke oči. „Da te otpustim ne bi bilo fer, zar ne? Zbog nečeg tako tričavog kao što je običan poljubac?” Namerno je umanjivala značaj poljupca jer je to bio jedini brz, siguran i razuman način da se prevaziđe situacija - drugim rečima, odustajala je. Da nije odbacila njegov značaj, morala bi ozbiljno da ga kazni. Ako bi to uradila, bila bi primorana da se izbori i sa sopstvenim nedoumicama. A to jednostavno nije bila spremna da učini. Njegov poljubac ju je oduvao, da. I prestravio ju je, to je sigurno. Ali zajedno s ovim reakcijama, koje je počela da prihvata kao normalne, bila je tu i dodatna zbunjenost što je potekla iz neke duboko ukorenjene radoznalosti šta bi se dogodilo da ga nije zaustavila. Kroz besanu noć poigravala se raznim idejama. Kakav bi ishod bio da njena „ne”


nisu bila dovoljno čvrsta da sputaju njegovu želju? Bez obzira na to kako sebi postavila ovo hipotetično pitanje, odgovor je uvek bio isti. Njegovo milovanje postajalo bi sve upornije. I ubrzo bi im odeća postala smetnja, a na kraju on bi sigurno očekivao i da ona primi u sebe ono što ju je tako snažno pritiskalo kod donjeg stomaka. Upoznao bi je intimno. I ona bi upoznala njega, njegovu snagu i suštinu. Sama pomisao na to terala ju je da zatreperi i spolja i iznutra, i to ne nužno od odbojnosti i straha. To je i bio izvor njene zbunjenosti. Zašto nije uvređena? Zašto je to ne odbija? Henkovi pokušaji da joj se udvara, kada je konačno shvatio da ona to ne želi, bili su nežni i blagi. Nije bilo ničeg nežnog u tome kako su Dilonova usta preuzela komandu nad njenim ustima, ničeg blagog u gladnom prodiranju njegovog jezika. Niko je nije tako poljubio još od Garija. A ako bi bila hrabro iskrena, morala bi da prizna da je niko nikada nije tako poljubio. Njena reakcija na Dilonove nasrtaje bila je uslovljena. Odgovarala je na način simptomatičan za njen psihološki problem. Ipak, nije reagovala dovoljno brzo i nepopustljivo, kako je to inače činila. Dala mu je dovoljno vremena i prostora da manevriše. Zašto? Zato što ju je, i pored agresivnosti, njegov zagrljaj zagolicao na mestima za koja je verovala da su imuna na seksualnu stimulaciju. Srce joj je udaralo ne samo iz straha, već i iz nekog čudnog uzbuđenja koje je, upravo zbog same čudnovatosti, bilo podjednako zastrašujuće. Njena neprimerena reakcija na sve to bila je isto tako uznemirujuća kao i sam poljubac. Zato i nije bila spremna da se time pozabavi baš sada. Njen susret s Nilom i prikrivene pretnje učinile su da oseti strah i shvati koliko je nezaštićena. Keti je predvidela da će je napasti preko Grejama. Zaklela se da će udvostručiti napore da ga drži van njihovog domašaja. Međutim, njen najveći problem bio je ponovno uspostavljanje radne atmosfere s Dilonom. Time se mora pozabaviti odmah, zarad dobrobiti samog projekta. Privremeno odloživši brigu za Grejama, rekla je: „Sedi, Dilone. Kaži mi koje si podizvođače za betoniranje uzeo u obzir.” Seo je dok im je ona sipala kafu. Pošto je već znala da je pije bez mleka, pružila mu je šolju iz koje se pušilo, a onda otišla za svoj sto i sela. „Sveo sam izbor na tri ponude”, rekao je, dodavši joj fasciklu koju je doneo. „Nisu poređane ni po kakvom kriterijumu.” Prelistala je tri ponude koje je Dilon primio, a onda se vratila na prvu i počela pažljivije da je čita. On se vrpoljio na stolici. Znala je da će nešto kazati i pre nego što je ispustio i jedan jedini zvuk.


„Osećam da bi trebalo da ti se izvinim, Džejd, ali nisam siguran zbog čega.” „Nikakvo izvinjenje nije potrebno.” „Vidim da si nešto uznemirena.” „Jesam uznemirena, ali to s tobom nema nikakve veze.” Pogled je držala uperen u papir pred sobom, ali je veoma malo primala od svega što je pročitala. Koncentracija joj je neprekidno bežala na to kako ju je brkovima golicao po ustima. „Razjasnila si mi neke stvari... o ljubljenju, hoću reći.” „Sećam se tog razgovora.” „Onaj put kad sam te poljubio u limuzini... pa, hteo sam da ti kažem da je taj put bilo nešto sasvim drugo u odnosu na sinoć. Sinoć...” „Nisam tražila nikakvo objašnjenje.” „Bez obzira na to, ne želim da misliš kako sam zloupotrebio tvoje prijateljstvo.” „Nisam ni mislila to.” „Nisi mi dala nikakve seksualne znake.” „Dobro je to znati.” „Nisam planirao da te poljubim, Džejd. Bilo je spontano.” „Razumem.” „Da si mi rekla ranije da ne voliš to...” „Nisam rekla da ne volim.” Tek kad je čula sopstvene reči shvatila je šta je upravo priznala. Pogledi su im se sudarili, bez ikakvog zvuka, ali uz potres. Ona je naglo uzdahnula. Nije to bila zaštita od intenziteta njegovog pogleda. „Dakle, dopalo ti se?” pitao je hitro. „Ne. Mislim...” Ponovo je spustila pogled. „Ono što sam stvarno rekla, Dilone, bilo je da ne mogu... ne mogu to.” „Ne možeš da ljubiš kolegu?” „Ne mogu nikog da ljubim.” Čula je kako spušta šoljicu s kafom na ivicu stola. Odeća mu je kliznula po naslonu za ruke kad se pomerio napred. „Ti ne možeš da ljubiš - nikog?” „Tako je.” „Zašto?”


„To je moj problem.” „E pa sad je i moj”, rekao je, podižući glas. Hrabro je ispravila glavu i pogledala pravo u njega, a onda poželela da to nije učinila. Podlaktice je naslonio na ivicu stola i neznatno se nagnuo napred. Letnje sunce mu je izvuklo pramenove u kosi. Gole ruke, široka prsa, lice s brkovima i postojanim bademastim očima, sve je zračilo muškošću koja ju je i fascinirala i sputavala poput poljupca. „Tema je završena”, rekla je žurno. „Zasad možda.” Bacila je pogled na posao na stolu i nakašljala se. „Volela bih da popričamo o ovim ponudama, pa da možeš da odlučiš.” „U redu”, rekao je lagano. Složio se, ali tokom čitavog sastanka gledao ju je postojano i nepokolebljivo od čega joj je bilo neugodno toplo. Sve je radio sa istim prokletim intenzitetom - radio, piljio... i ljubio.

„Prokletstvo, počinje da mi bude muka od sveg ovog sranja!” Ajvan nije mislio na svoj invaliditet, kao ni na kolica, mada jeste udario po naslonu za ruke. Uznemirio ga je ugovor koji je ležao na patrljcima njegovih butina, ugovor koji je Nil na prevaru izvukao od gospođe Parker. „Ko bi zdrave pameti platio pola miliona dolara za to tužno parče zemlje?” „Izgleda da ću to biti ja”, smrknuto kaza Nil. „Za šta joj uopšte treba, izgorela dabogda?” „Možda ni za šta drugo do da tuda pusti prugu. Sudeći po planovima, fabrika će slati robu preko okeana iz Port Rojala. Za šta god da joj treba, to su loše vesti za nas.” Nil je zurio u ugovor, namreškanih obrva. „To je sigurno samo prva Džejdina ponuda. Kompaniji GSS lova izlazi na dupe. Podizaće ulog sve dok Otis ne pristane.” „Sipaj mi piće”, zarežao je Ajvan. Nil i sebi sipa čisti burbon. Dobro se pokazao pred Džejd danas. U stvari, uradila je pravu stvar. Po prvi put u životu, njegovo samopouzdanje počelo je da zadobija udarce. Njome nije bilo lako manipulisati, kako su se on i Ajvan zavaravali da će moći. Strpljivo je ignorisala njegove telefonske pozive. Tvrdila je da je bacila ruže koje joj je poslao. Uspela je da zainteresuje čitavu zajednicu za novu fabriku. U


stomaku je osećao da će ih nadigrati. Ćale mu je bio star i obogaljen. Glas mu je još uvek bio snažan, ali da li su ga ljudi uopšte više slušali? Koliko će imati uticaja kada se pojavi nova industrija? Ajvan je bio poznat kao neko ko manipuliše ljudima tako što se cenka boljim poslovima. Ali neće proći mnogo i moraće da preklinje ljude da rade za njega. Nil pogleda svoje okruženje. Obisonski tepih, engleski porcelan, voterfordski kristal - sve je nasleđeno od majčine porodice, sve je bilo neprocenjivo. Uživao je u tome što ima najveću i najmoderniju kuću u čitavom okrugu. Sviđalo mu se da svake godine vozi novi automobil. Sviđalo mu se da bude Nil Pačet i sve što je to ime značilo u ovom gradu. Proklet bio, nije želeo da se stvari menjaju u ovom periodu njegovog života. Ovlaš je pogledao oca, koji je pogrbljeno sedeo u invalidskim kolicima, i shvatio da njihova budućnost ne sme biti poverena tom matorom invalidu. Njegov ćale nije dorastao ovoj bitki, ali jeste naučio sina kako da se bori prljavo. Došlo je vreme da Nil malo protegne sopstvene mišiće. „Slušaj šta planiram, stari. Idem u banku da potpišem menicu na pet stotina hiljada dolara.” Ajvan ga je oštro pogledao. „ A šta će biti zalog?” „Jutro-dva zemlje ovde, jutro-dva tamo. Nakupiću dovoljno imovine da pokrijem menicu.” „Ne volim da prodajem zemlju.” „Nikad ti se nisu sviđale moje ideje o proširivanju. Sad smo se zaglavili s ovom jednom fabrikom koju će zaseniti jedna sasvim nova industrija. Da si mi dozvolio da se proširimo i obnovimo, uradimo neke stvari koje sam ja hteo, ne bismo sad bili u škripcu”, ljutito je rekao Nil. „Zato umukni i za promenu me malo slušaj.” Ajvan se namršti, ali ne reče ništa. Nil reče: „Džejd je bacila oko na nekoliko imanja, ali farma Parkerovih ubedljivo je najveća, te joj je zato sigurno i najvažnija. Krenućemo zato na njih. Moramo da se domognemo Otisovog imanja.” „Banka ti možda neće dati toliko.” „Hoće ako im kažem da je kratkoročno. Sve što treba jeste da obezbedim imanje Parkerovih. Onda će mis univerzuma morati da dođe i meni ispred nosa mahne tim ugovorom s logom kompanije GSS. Možeš u život da se kladiš da će, kada se to desi, cena tog imanja preko noći skočiti. I to ne samo zemlja Parkerovih, već i sva ostala zemlja koju posedujemo oko nje. Ako je spremna da ponudi pola miliona, onda je


spremna da ponudi i više. Moraće da je kupi od nas, a ja ću otplatiti menicu, i ostaće mi da platim samo kamatu. U međuvremenu, napraviću ozbiljan profit.” „Šta ćeš reći u banci za šta ti treba novac?” „Izmisliću nešto. Neću da počne da se šuška o ovome po gradu. Hoću da ovo šokira i iznenadi Džejd, kao ujed za dupe.” Nil je imao planove kako da iskoristi profit koji ostvari, planove o kojima nije želeo da raspravlja s ocem sve dok se ne reši sva ova zbrka. Nadao se da će se Ajvan složiti sa unapređivanjem i proširenjem posla. Već godinama se raspravljaju o tome. Ajvan se tvrdoglavo drži tradicije i ruga modernoj tehnologiji. Možda će ga ova pretnja naterati da promeni mišljenje. Nil je vodio posao još od železničke nesreće, mada je Ajvan i dalje predstavljao glavnu figuru. Došlo je vreme da svi, uključujući i njegovog starog, počnu da ga cene kao šefa. Progutao je ostatak pića. „Hoćeš da ti dovedem neku curu večeras, ćale?” Ajvanove oči blesnuše. „Ona crvenokosa koju si mi doveo za rođendan ima usta kao usisivač.” „Videću da li je još u gradu.” „Ne, ne večeras. Previše mi je toga u glavi da mi ga sad sisa.” Zamišljeno se trljao po bradi. „Hoću da budem siguran da nismo ništa propustili. Šta je s Otisom? Šta ćeš njemu reći?” „Pošto se znate toliko dugo, pustiću tebe da s njim pregovaraš.” Ajvan se zacerekao. „Gluplji je od prašine koju obrađuje. Podsetiću ga koliko sam bio dobar prema njemu sve ove godine. Reći ću mu da ako već mora nekom da proda, bolje da to bude prijatelj.” Zastao je zamišljeno. „Možda bi bolje bilo da od banke tražiš šeststo hiljada. Neće škoditi da malo začinimo stvar. Ona Sperijeva kučka ume da bude opasno ubedljiva.” „To je dobra ideja.” Nil se spremio da krene, ali Ajvan ga je zadržao. „Pokaži mi opet dečakovu sliku.” Ajvan se podjednako iznenadio kao i Nil kada je čuo da Džejd ima sina tinejdžera. Nil je polaroidom fotografisao Grejama i doneo sliku da je pokaže Ajvanu. I sada je ponovo dao sliku ocu, koji ju je ponekad i satima gledao. Nil reče: „Jutros sam se provezao pored njihove kuće i video ga kako kosi travu. Pravog je uzrasta.” „Rekao si mi da je otišla kod Džordži.”


„Jeste, ali izašla je s bebom.” „To ne znaš. A Džordži je mrtva. Nju ne možemo da pitamo.” „Danas sam to rekao Džejd. Nije porekla. Ali čak i da jeste, znam da sam u pravu. Ja sam joj probušio trešnjicu. Nije bila trudna s Garijem Parkerom.” „Dođavola, sine!” reče Ajvan, nagnuvši se napred i skoro slineći, zamlatara fotografijom. „Zamisli samo šta bi značilo da je dečak tvoj.” „Ne moram da zamišljam. Znam da je moj.” Nilov izraz lica je bio prepreden i preteći. „Hoću ga, ćale.” „Vas trojica ste je imali te noći”, namršteno primeti Ajvan. „Mogao bi da bude i Hačov. Ili čak i Lamarov.” „Ma na njih čak i ne liči!” „Pa ne liči ni na tebe!” urliknu Ajvan. „Pljunuta ona. Kad si već toliko siguran, kako znaš da je tvoj?” „Moj je.” „Toliko žarko želiš u to da veruješ, da možeš da okusiš to, a, dečače?” Ajvan ovo kaza uz odvratan smeh. „Zato što znaš da je to jedini naslednik kog ćeš ikada imati.” Nil pređe rukom preko vlažne gornje usne. Nesreća koja je Ajvanu oduzela noge, Nilu je oduzela sposobnost da se razmnožava. Teretni voz je smrvio prednju trećinu njihovog automobila. Nil je satima ostao zarobljen u olupini sve dok spasilački tim nije uspeo da proseče izvitopereni metal i oslobodi ga. Dotok krvi do njegovih testisa je bio sprečen toliko dugo, da je izazvao nepovratni sterilitet. Nije voleo o tome da razmišlja. Hvala bogu što bar nije ostao impotentan. Ubio bi se da se to dogodilo. Ali svaki put kad bi isplivala priča o nasledniku, postajao je neprijatan. Još od kolevke mu govore da jedna od stvari koja se od njega traži jeste obezbeđivanje novog malog Pačeta. To se očekivalo. To je bila jedina stvar koja je zaista bila bitna. Pljesnuo je Ajvana po leđima. „Prepusti sve meni, ćale. To je moj sin i ja ću ga tražiti.” Razdražilo ga je što ga Džejd i dalje prezire kao obično đubre. Još davno ga je odbacila zbog Garija Parkera. I dalje ga je gledala kao da je iskopan iz štrokavog dvorišta. Nije mogao da toleriše da ga bilo koja žena gleda s visine. Kad završi s njom, Džejd Speri će proklinjati dan kad je od njega napravila neprijatelja.

Džejd potera auto uz prilaz. Grejam je bio na prednjem travnjaku i uvežbavao je


driblinge s fudbalskom loptom. „Hej, mama.” „Ćao.” „Gledaj.” Šutnuo je loptu preko dvorišta. Kad se našao na svega korak-dva od nje, šutnuo je loptu jako, pravo u deblo jednog bora. „Pogodak!”, viknuo je, podignuvši pesnice visoko iznad glave u znak pobede. „Lako je kad nema protivnika.” Smaknuo je nekoliko znojavih crnih uvojaka s čela. „Ha?” „Hajde još jednom, al' da ja budem goša.” „Hajde!” Uzeo je loptu i odneo je u dalji deo dvorišta. Džejd je hitro s nogu zbacila visoke potpetice i zauzela odbrambeni stav ispred drveta. „Kreni kad si spreman.” Umesto da krene pravom linijom kao malopre, Grejam poče da vijuga po dvorištu, spretno driblajući loptu uvežbanim i skladnim pokretima nogu. Džejd je spremno čekala ispred „gola”, ali on ju je izbacio iz ravnoteže jednim veštim driblingom i loptom pogodio deblo pre nego što je uspela da se povrati. „Gol!”, viknuo je. Iskezivši se, Džejd se baci napred, nasrnu na njega i obori ga na travu. „Faul! Faul!” Džejd ga zagolica po bokovima. Ali iznenadio ju je kada se prevrnuo na stranu i zbacio je sa sebe. Ona sede, dahćući. „Kad si naučio to? Pre svega par meseci, mogla sam sat vremena da te držim na zemlji.” „Rastem.” Pogledala ga je majčinski ponosno. „Naravno.” „Koliko si teška, mama?” „Kakvo je to pitanje?” „Ne stvarno. Koliko?” „Oko pedeset kilograma.” „Već sam teži od tebe!” „Šta to vas dvoje radite?” Keti ih je posmatrala s verande. „Igramo fudbal i izgubila sam”, snuždeno kaza Džejd. Grejam skoči na noge i povuče je za ruke da ustane. „Imaš telefonski poziv”, kaza Keti, „da kažem da sačeka poluvreme?” „Vrlo smešno”, odvrati Džejd dok se lenjo penjala uza stepenice, a Keti se smejala. „Sipaću ti kolu.”


„Hvala”, dobaci Džejd preko ramena dok je u čarapama išla prema telefonu u hodniku. „Halo?” „Gospođice... ovaj, Džejd?” „Da.” „Ovde Otis Parker.” Prošlo je više od nedelju dana otkad je ostavila ugovor kod njega. Opirala se želji da ga nazove i bila je veoma zadovoljna što ju je konačno nazvao. Odgovorila je uz lažnu staloženost. „Zdravo, gospodine Parkere.” „Neki čovek se javio na telefon koji sam našao na vizitkarti koju ste ostavili. On mi je dao ovaj broj.” „To je verovatno bio gospodin Berk. Nadam se da ovaj poziv znači da ste odlučili da prihvatite moju ponudu.” „Pa i ne baš. Još malo ću razmisliti o njoj.” Obema šakama je uhvatila slušalicu i klimnula u znak zahvalnosti Grejamu, koji joj je doneo hladno piće. „Gospodine Parkere, spremna sam da podignem ponudu.” Morala je da nastavi obazrivo, a posebno zato što nije bila sigurna zašto odugovlači. „Šta biste rekli na ponudu od sedam stotina pedeset hiljada?” On prekri slušalicu. Do Džejd su dopirali prigušeni parčići razgovora. Savetovao se s nekim. Gospodom Parker? Da li je pitao za mišljenje ili tražio savet? Ili ga je navodio neko treći? Vratio se razgovoru. „Ako već nudite tako mnogo, rekao bih da vam je jako stalo do ovog imanja.” „I jeste.” „Zašto?” „Bojim se da vam to ne mogu otkriti.” „Hmm. Pa, ja...” „Pre nego što mi odgovorite... voljna sam da vam dam osamnaest meseci da se iselite. Drugim rečima, GSS će biti vlasnik imanja čim se obavi trgovina, ali nećemo aktivirati vlasništvo još godinu i po posle toga. To će vašoj porodici ostaviti dovoljno vremena da se preseli. Niste obavezni da čekate sve to vreme, ali imaćete i tu opciju.”


Džejd otpi malo kole dok se još jedan prigušeni razgovor odvijao. Prsti su joj bili hladni skoro kao i zaleđena čaša. Kada je gospodin Parker progovorio preko veze, rekao je: „Moraću da vam se ponovo javim.” „Kada?” „Kada odlučim.” „Gospodine Parkere, ako je još jedna strana...” „To je sve što ću vam sad reći. Doviđenja.” Još dugo nakon što je spustila slušalicu, zurila je u telefon, poželevši da je ponudila više, poželevši da je stvari izrekla drugačije. Toliko mnogo zavisi od toga kako rukovodi ovom situacijom u rukavicama. Ne samo što je njeno dostojanstvo bilo na kocki, već i budućnost u kompaniji.

Otis Parker spusti slušalicu i okrenu se prema svojim gostima. „Pa, Otise, šta ćeš joj reći kada je budeš nazvao?” Ajvan je piljio u njega ispod obrva. Otis se počešao po glavi i s nelagodom pogledao suprugu, koja je nemo i ukočeno sedela na sofi. „Iskreno, nisam baš siguran š'a da radim, Ajvane. Nudi sedamsto pedes' 'iljada i da je mi godinu i po da se iselim. Teško da ćeš da nadmašiš to.” „Možemo i hoću.” Nilova vilica kao da je bila isklesana od granita, a oči oštre poput stakla. Za sve vreme sastanka s Parkerovima odbijao je da sedne. Nakon što je preneo Ajvana u fotelju s masnim uzglavljem, stajao je, nehajno naslonjen na zid, delujući mnogo mirnije nego što je bio. Bila je to paklena nedelja. Želeo je da privede ovaj posao kraju, što pre to bolje. Nije voleo da bude dužan do guše. Ali kad je dovde već stigao, bolje da ode do kraja. Ako to znači da mora da podigne nekoliko hipoteka na luksuzne stvari, poput čamca i kuće na Hilton Hedu, učiniće i to. Neprimetno je klimnuo prema ocu. „Daj nam nekoliko nedelja da dostignemo njenu ponudu”, rekao je Ajvan, okrenuvši se prema Otisu. „Duguješ mi toliko, ko zna koliko puta sam ti produžio kredit.” A onda je Ajvan uradio ono što najbolje ume. Uključio je i malo zastrašivanja. „Neću se ustručavati da ti kažem, Otise, da sam se razočarao u tebe. Prvi put kad je Džejd pokrenula temu kupovine ovog mesta, trebalo je da dođeš to da mi kažeš. Ne bih ni otkrio da moji špijuni nisu pazili na moje interese. Mislio sam da me lažu prvi put kad su mi rekli da si se upleo u zaveru te Sperijeve da me upropasti.”


„Nisam se ja uplo ni u kaku zaveru, Ajvane.” „Pa, meni bogami tako izgleda. Evo moje ponude, još uvek netaknuta leži na stolu. A evo i mene, računam da smo prijatelji, računam da unapredim tog tvog sina koji radi kod mene. Da, da, gospodine moj, spremao sam se da ga unapredim u predradnika i dam mu veliku povišicu, samo na bazi našeg prijateljstva. Pomislio sam da će mu trebati dodatna lova pošto se bliži druga beba.” Frknuo je, ostavljajući Parkerovima da popune sve ono što je ostalo nedorečeno. Nil nastavi gde je on stao. „Hoćeš da krenemo, ćale?” „Mislim da hoću, pošto mi se čini da nikakav posao noćas nećemo sklopiti.” Ajvan mahnu Nilu da dođe i pokupi ga. „Umorio sam se od ovog odugovlačenja, Otise. Čekam da promeniš mišljenje o ovome, čuješ li?” Otis neutešno klimnu. Nil podiže Ajvana u naručje i podiže ga iz fotelje. Otis otrupka do vrata i pridrža im ih. Dok su izlazili, Nil kaza: „Ne mogu da verujem da poslujete sa Džejd nakon što se Gari obesio zbog nje. Ako prodate ovo mesto njoj, prevrnuće se u grobu.” Gospođa Parker ispusti kratak i ranjeni jauk. Nil ih oboje pogleda prezrivo, a onda odnese svog oca preko škripavog trema i uveza ga pojasom na prednjem sedištu eldorada. Dok su se udaljavali od kuće, Ajvan reče: „Dobar posao. Taj poslednji udarac mogao bi da bude prava stvar.” „Mada, ne smemo da računamo na to.” „Kako to misliš?” „Novac je mnogo jača motivacija od sentimentalnosti. Umesto da se izjednačimo s Džejdinom ponudom, trebalo bi da se vratimo s boljom.” „Zašto, za ime sveta?” „Ona čeka da je nazove s odgovorom, je li tako? Mogli bismo da je preskočimo, zeznemo matoru budalu i nateramo ga da se potpiše na isprekidanu linijicu pre nego što se opasulji. Ova igra mogla bi da se nastavi beskonačno. Sa resursima koje ima iza leđa, mogla bi da podiže ulog do sudnjeg dana. Sigurno nečeg ima u ovom poslu, inače ne bi tako brzo toliko podigla ponudu.” „Uradi sve što treba, dečko”, progunđao je Ajvan, odsutno se trljajući po grudima. „Neću se mirno naspavati sve dok ta kuja ne nestane iz mog života.”


24. „Da li mislite da bih mogao profesionalno da igram fudbal, gospodine Berk?” „Rekao sam ti da me zoveš Dilon.” „Znam, ali čudno mi je.” „Zovi me Dilon. Dobar ti je taj potez konjem, Grejame. A odgovor na tvoje pitanje je: da, mislim da bi mogao da postaneš profesionalac ako to dovoljno žarko želiš.” „To mi je i mama rekla. Kaže da mogu sve što hoću ako to dovoljno jako želim.” Iz hodnika, gde je stajala da je ne vide, Džejd se smejala. „Pametna žena, tvoja mama.” „Aha. Jeste li videli njenu sliku u nedeljnom magazinu?” „Naravno. Sjajan članak. Trebalo bi da se ponosiš njome.” „I ponosim se.” Grejamov entuzijazam se postupno smanjivao. „Ali i dalje nije kul što mi ne da da se vozim biciklom na gradilište.” „Ima svoje razloge.” „Glupi su.” „Ne za onog ko se brine za svoje dete.” Možda Dilonov dolazak na večeru i nije bio tako loša ideja, na kraju krajeva, mislila je Džejd dok je slušala razgovor koji je tekao paralelno s partijom šaha. Keti je toliko uporno navaljivala da pozove Dilona na večeru da ga je na kraju i pozvala tog poslepodneva. Potrudila se da zvuči spontano i nemarno, rekavši nešto poput: „Zašto ne bi došao na večeru večeras? Grejam bi hteo da s tobom igra šah.” Nekoliko sekundi je oklevao pre nego što je pristao. „Naravno. Dolazim čim se sredim.” „Odlično. Vidimo se.” Ponašala se opušteno i bezbrižno, umanjujući tako svaki značaj koji bi on mogao da pripiše ovom pozivu. Večera je bila živahan događaj. Ponašali su se poput starih porodičnih prijatelja. Dok su se šalili i zadirkivali, bilo je teško poverovati da su, pre samo nekoliko nedelja, njegova usta strasno grabila njena, da joj je rukama milovao dojke, da se telom pribijao uz nju u seksualnom zadovoljstvu. Niti bi Džejd ikada rekla da će se, toliko dana kasnije, prisećati njegovog


zagrljaja tako jasno i živo, ni da će u njoj to sećanje izazvati iste pomešane i neobične reakcije poput samog poljupca. „Šta radiš ti tu u hodniku?” Poskočila je kao da je za nešto kriva kada joj se Keti približila s leđa i uhvatila je kako prisluškuje. Šapnuvši, onda objasni: „Dobrano su odmakli u muškom zbližavanju, pa nisam htela da ih prekidam.” Keti je pogleda, izvivši obrve, pogledom koji je govorio da nije naivna, i ispred Džejd uđe u dnevnu sobu, gde su njih dvojica na stočiću za kafu igrali šah. „Ima još pite od bresaka, Dilone, ako želiš posluži se.” „Hvala, Keti, ali ne. Večera je bila divna.” „Hvala ti.” „Mama, Dilon je rekao da ćemo možda ove jeseni on i ja otići na fudbalsku utakmicu Klemsona.” „Videćemo.” Grejam se taman spremio da zahteva malo konačniji odgovor od nje, kada se oglasilo zvono na vratima. „Ja ću.” Skočio je na noge. „To mi je drugar doneo novu igricu za nintendo. Dilone, ako želiš, naučiću te kako se igra.” Dilon iskrivi ugao usta što je moglo da prođe kao osmeh. „To što ne znam da igram Kida Ikarusa stvarno čini da se osećam matorim i prilično glupim.” „Ništa više nego ja”, reče mu Džejd uz blagi smeh. „Još uvek nisam ukapirala kako da držim džojstik.” Blesak nestašluka oglednu se u njegovim očima. „Čuo sam da je samo potrebna vežba.” Džejd jedva dočeka Grejamov povik s ulaznih vrata. „Mama! To je opet ona žena.” Džejd ustade sa stolice i krenu prema hodniku, naglo zastavši kad je Grejam uveo Donu Di u dnevnu sobu. „Jednom je već bila ovde i tražila te”, reče Grejam. Dona Di kratko okrznu pogledom Dilona pre nego što je pronašla Džejd. „Verovatno je prvo trebalo da nazovem, ali... mogu li da popričam s tobom na minut?” Džejd je svoju poziciju sasvim razjasnila u poslednjem razgovoru. Nije želela da se ponavlja, a posebno ne pred Keti, Grejamom i njihovim gostom. „Hajdemo na verandu.” Kada su izašle na ulazna vrata, Džejd se okrenula prema Doni Di i rekla: „Trebalo je da nazoveš. Rekla bih ti da ne trošiš vreme i džaba ponovo dolaziš ovamo.”


Dona Di prestade civilizovano da se ponaša. „Nemoj da si drska sa mnom, Džejd. Videla sam duplericu o tebi u nedeljnom dodatku prošlog vikenda. Sada si velika zverka. Kako te je ona Garisonova opisala, čovek bi rekao da si nešto najbolje što se ovde ikada dogodilo. Ali ni divlji konji ne bi me dovukli do tvog praga da mi nisi poslednja nada.” „Za šta?” „Za Hača. Sve mu je gore. Stanje mu je kritično. Ako se za nekoliko dana ne nađe donor bubrega, izgubiću ga.” Džejd spusti pogled na obojene daske poda verande. „Zao mi je, Dona Di, ali ne mogu ti pomoći.” „Moraš! Grejam je jedina nada koju ima.” „To ne možeš znati”, Džejd je govorila tiho, ali glas joj je bio prigušen od kipećeg gneva. „Prezirem i sam pokušaj da odgovornost za Hačov život sasvim prebaciš na leđa moga sina.” „Ne na njegova - na tvoja. Kako možeš da pustiš da čovek umre a da ništa ne preduzmeš?” „To nije tamo neki čovek, Dona Di. To je čovek koji me je silovao. Da Hač gori, polila bih ga vodom, ali ti tražiš mnogo više od toga. Nikad Grejama ne bih primorala na testiranja.” Rešeno je odmahivala glavom. „Ne. Apsolutno ne.” „Čak i da je Hač otac?” „Ššš! Čuće te! Stišaj se!” „Šta ćeš reći sinu kada bude želeo da zna ko mu je otac? Hoćeš li mu reći da si pustila da mu tata umre zato što si htela da mu se osvetiš?” „Ćuti, za ime boga!” „Za ime tebe, hoćeš da kažeš? Ne želiš da Grejam zna da nisi ništa bolja od ubice. Misliš li da će te voleti kada sazna da si pustila da mu otac umre, a ti nisi ni prstom mrdnula?” „Zašto vas dve urlate tu napolju?” Džejd se naglo okrenu. Dilon ih je gledao kroz komarnik. „Gde je Grejam?”, pitala je, plašeći se da je i on čuo optužujuće reči Done Di. „Keti ga je bukvalno odgurala gore.” Iskoračio je kroz komarnik i pridružio im se na verandi. „Šta se događa?” „Došla sam da molim za život svog muža”, rekla mu je Dona Di. „Džejd može da ga spase, samo kada bi htela.”


„To nije istina, Dona Di. Ništa se ne zna zasigurno.” „U ovom trenutku, Hač leži na intenzivnoj nezi”, Dona Di objasni Dilonu. „Umreće ako Džejd ne dozvoli da mu Grejam da bubreg. Odbija da to učini jer ne želi da dečko upozna svog oca.” Dilon prebaci pogled na Džejd. Gledao ju je upitno i prodorno. Ona je nemo odmahivala glavom. „Dobro”, kaza on, pogledavši Donu Di. „Rekla si to zbog čega si došla. Sad doviđenja.” Dona Di ga oholo pogleda. Izraz njegovog lica ostao je zagonetan. Njeno razmetanje splasnu. Nakon čega je rekla, obraćajući se Džejd: „Ako tvoj sin sazna za ovo, nikad ti neće oprostiti. Nadam se da će te mrzeti do kraj života.” Sišla je s verande, požurivši niz puteljak, i ušla u auto. U momentu kada se odvojila od ivičnjaka, Grejam protrča kroz vrata s Keti za petama. „Mama, zašto ste se svađale?” „Ništa to nije bilo, Grejame. Ne tiče te se to”, odgovorila je, izbegavajući upiljeni Dilonov pogled. „Ovo je već drugi put da dolazi, znači da je sigurno nešto važno. Kaži mi šta hoće od tebe.” „Lična stvar je u pitanju, Grejame.” „Možeš da mi kažeš.” „Ne, ne mogu i ne želim oko toga da se raspravljam! Okani se!” Njen povišen, upozoravajući glas posramio ga je pred njegovim herojem, Dilonom. „Nikad mi ništa ne govoriš!”, viknuo je. „Ponašaš se prema meni kao prema klincu.” Otrčao je nazad u kuću i uza stepenice. Keti je izgledala spremna da interveniše, ali se mudro uzdržala. „Biću u svojoj sobi ako vam zatrebam.” Kad je i ona ušla, Dilon progovori: „Hoćeš da ja porazgovaram s Grejamom?” Džejd se naglo okrenu i pogleda ga u oči, usmerivši svoju srdžbu prema njemu, pošto je bio pogodno žrtveno jagnje. „Ne, hvala ti”, kruto je rekla. „Danas si baš svašta čuo, jelda? Naređujem ti da zaboraviš sve što si čuo.” Uhvatio ju je za ramena i naslonio na sebe. „Nema šanse.” Posle ove sažete izjave, pustio ju je brzo kao što ju je i uhvatio. Dok se udaljavao, preko ramena joj je dobacio: „Znaš gde možeš da me nađeš ako Grejamu zatreba pomoć. Laku noć.”


Nisu mu trebala ta sranja. Takvo je bilo Dilonovo raspoloženje kad se dokotrljao do vrata prikolice svojim izudaranim kamionetom, nakon čega je isključio motor. Izgleda da je Loner bio na još jednoj psećoj ekskurziji. Nije ga bilo da ga pozdravi. I bolje je tako, Dilon priznade dok je ulazio. Nije bio baš dobro društvo, čak ni za psa. Prikolica je bila vrela i zaparena poput ekspres lonca. Uključio je klima-uređaj i stao ispred ledenog vetra dok je svlačio košulju i otkopčavao farmerke. Podlaktice je potpuno naslonio na zid iznad klima-uređaja i naslonio čelo na njih. Vazduh mu je prelazio preko vlažne kože i mrsio mu malje po telu. Ni za živu glavu nije mogao da razume Džejd. Taman kad je mislio da ju je shvatio, bačena mu je još jedna neuhvatljiva lopta - poput ove večeras. Ni u ludilu ne bi mogao da predvidi da će se posle večere u Džejdinoj kući pojaviti žena koja traži da Džejdinom sinu vade bubreg za svog obolelog muža. Spomenula je Hača. U lokalnim novinama je u vikend-izdanju bila priča o šerifu Palmeta Haču Džoliju, koji je u Savanskoj bolnici čekao na transplantaciju bubrega. Osim ako nije u pitanju neka šašava koincidencija i Palmeto ima dva čoveka po imenu Hač koji čekaju bubreg, Hač Džoli je Grejamov otac. Grejam toga, očigledno, nije svestan, a Džejd namerava da ga i dalje drži u mraku. Da li je Džejd znala za Džolijevu bolest pre nego što se vratila? Da li je mahala Grejamom kao šargarepom pred nosom kritično obolelog čoveka? Ako je Džoli Grejamov otac, gde su tu onda Pačetovi? Kako se oni uklapaju u čitavu priču? Džolijeva žena prezire Džejd, ali ne iz očekivanih razloga. Normalno bi bilo da žena želi da ospori očinstvo svog muža nad vanbračno začetim detetom. Iskustvo ga je naučilo da ništa nije normalno kad je u pitanju Džejd Speri. Očigledno joj je bila potrebna pomoć. Pa ipak, kad ju je ponudio, nabacila je taj ledeni oklop i glatko ga odbila. Koja bi budala odbila ponuđenu pomoć kad mu tako očajnički treba? Dilon provuče prste kroz kosu. „Isuse!” Prepoznao je Džejdinu ludost pošto je i sam patio od nje. Na Debrinoj i Čarlijevoj sahrani bio je otvoreno nepristojan prema Njuberijevima i svim njihovim prijateljima. Prezreo je svaki iskreni izraz žaljenja i odbio ponuđenu pomoć, pošto mu je boravak u blizini ljudi koje je Debra poznavala i volela bio previše bolan. Odbacio ih je, verujući da će pronaći bezosećajnost u samoći. Tek nakon što je prihvatio ovaj posao, javio se Njuberijevima. Napisao im je pismo, izvinivši se za sedam godina koliko je ćutao i obavestivši ih gde se nalazi. Uspeo je da ispiše Debrino ime ne osećajući se kao da mu ga neko urezuje u srce


žiletom. Njuberijevi su mu odgovorili, izrazivši radost što se javio i uputili mu poziv da ih poseti u Atlanti. Sad je bio u stanju da se seti Debre žive - divne i nasmejane - umesto da je vidi kako leži mrtva s njihovim sinom u naručju. I pored tvrdoglavih pokušaja da se ne odrekne svoje tuge, zacelio je. Podesio je termostat na prozorskoj jedinici klima-uređaja i otišao u spavaću sobu. Izuo je čizme, iskoračio iz farmerki i gaća i nag legao u postelju. Stavio je ruke pod glavu i zurio u plafon. Upravo kakav je i on bio sedam godina, Džejd je na isti način nerado prihvatala bilo čiju pomoć, pošto nije mogla da se suoči sa svojim problemom. „Pa šta?” Dilon nije shvatio da je rekao ovo glasno sve dok se nije čuo. „Šta?” Šta ju je toliko uplašilo da sad ne veruje nikome, da se plaši sopstvene seksualnosti? Sve dok nije upoznao Džejd, mislio je da je reč frigidna samo opšta fraza kojom se opisuju čednije kurve. Nimfice iz filmova B-produkcije smatraju se frigidnim pre nego što se podaju slatkorečivim glavnim muškim glumcima. One su suprotnost nimfomankama, što je reč s brojnim značenjima, ali bez prave definicije. Na nesreću, savršeno je opisivala Džejd Speri. Ona se užasavala muškog dodira. Da li joj je Hač Džoli oteo pravo na uživanje u seksu? Ako jeste, onda Dilon već prezire tog kučkinog sina i na neviđeno. Džejd je bila inteligentna, razumna i prelepa, ali imala je užasnu tajnu zaključanu u ostavi svoga uma. Nastaviće da je proganja sve dok je neko ne istera. „I ne razmišljaj o tome”, progunđao je u mraku. Ti samo radiš za nju, podsetio se. Nisi ni njen psihijatar, ni njen ljubavnik, pa čak ni potencijalni ljubavnik. Ali Dilon je ležao tako satima, razmišljajući o otvaranju Džejdinog srca i proterivanju njenih strahova.

Uspavano telo na intenzivnoj nezi bilo je ljudsko obličje koje u životu održavaju mašine osmišljene da produže život koji više nije vredno živeti. Džejd je gledala svog druga iz razreda, svog silovatelja. Hač nikad nije bio zgodan, ali sada je izgledao užasno ružno. Kosti njegovog širokog lica bile su groteskno isturene, a obrazi upali. Belilo je stajalo u oštrom kontrastu s bakarnocrvenom kosom. Oduvek je bio snažan i kršan sportist; sada su mu u nozdrve upumpavali kiseonik. Medicinska tehnologija je umesto njega obavljala sve funkcije koje njegovo telo više nije moglo. Dok su mu vitalne funkcije elektronski nadgledane i beležene dok se borio za


život, dve prisutne medicinske sestre raspravljale su o zagušljivoj vrelini napolju i epskoj drami o građanskom ratu sa Melom Gibsonom, koji je sniman na obližnjem lokalitetu. „Samo dva ili tri minuta, gospođice Speri”, rekla joj je jedna dok su izlazile. „Da. Hvala vam.” Podsvesno se borila sa ovom odlukom čitave noći, pošto ju je jutros probudila ideja da bi trebalo da se odveze do Savane i vidi Hača. Uopšte nije sumnjala u ozbiljnost njegovog stanja. Ali isto tako nije promenila ni mišljenje o tome da se Grejam testira kao donor organa. Jednostavno je osetila potrebu da ode i suoči se sa Hačom, što će verovatno biti i poslednji put. Nagovorila je osoblje da je puste na intenzivnu negu. Srećom, Dona Di nije bila tamo da ospori njenu tvrdnju da je rođaka koja je doputovala čak iz Njujorka da se oprosti s rođakom Hačom. Bilo joj je drago što je došla. Za mržnju je bila potrebna energija. Ponekad je mržnja prema trojici koja su izazvala Garijevo samoubistvo bila toliko snažna, da ju je činila maltene sitom. Posle ovog dana imaće više energije jer će biti teško trošiti mržnju na čoveka u krevetu. On se odjednom trgnuo i otvorio oči. Trebalo mu je malo vremena da izoštri pogled na Džejd, a još više da shvati ko je to s njim. Kad se to dogodilo, njegove suve i izbledele usne se odvojiše i on prokrklja njeno ime u neverici. „Zdravo, Hače.” „Isuse! Jesam li umro?” Ali ona odmahnu glavom. Pokušao je da ovlaži usne, ali jezik mu je delovao naduto. „Dona Di mi je rekla da si se vratila.” „Dugo je prošlo.” Kratko ju je gledao. „Koliko vidim, izgledaš fantastično, Džejd. Potpuno isto.” „Hvala.” Usledila je čudna pauza. Konačno Hač reče: „Dona Di reče da imaš sina.” „Tako je.” „Tinejdžera.” „Puni petnaest za sledeći rođendan.” Sklopio je snažno oči i napravio grimasu kao da je u bolovima. Kad ih je ponovo otvorio, nije imao problema oko izoštravanja njenog lica. „Je li moj?” „Kako da znam, Hače, kad ste me sva trojica silovali?” Zastenjao je poput čoveka u duševnoj patnji. „Moj je”, rekla je značajno. „Ne želim ni da znam ko mu je od vas otac.”


„Ne mogu da te krivim, rekao bih. Samo bih voleo da umrem znajući to.” „To se neće dogoditi makar živeo još pedeset godina. Ispustio je sumoran kikot. „Čini mi se da to neće biti slučaj.” „Gospođice Speri, moram vas zamoliti da sada odete.” Džejd dade signal sestri da je shvatila. Tiho je rekla: „Zbogom, Hače.” „Džejd?” Podigao je iglama izbodenu ruku u masnicama da je zadrži. „Dona Di je dobila tu šašavu ideju. Htela je da zamoli tvog sina da mi donira bubreg.” „Dvaput je bila kod mene.” Ponovo kao da ga je presekao bol. „Rekao sam joj da to ne radi. Dođavola, radije bih umro nego sakatio tog dečaka. Da kojim slučajem jeste moj sin, nikad ga ne bih primoravao na takvo iskušenje. Ne dozvoli da te nagovori na to. Ne dozvoli joj da maltretira dečaka.” Njegovo ogorčenje ju je iznenadilo. Suze koje su mu ispunile oči nisu odgovarale tako muževnom licu. Nekoliko puta je grčevito progutao. „Ako je on moj sin, ne daj mu da sazna za mene... za ono što sam učinio.” Suze su mu se slivale niz koščato lice. „Voleo bih da mogu sve da poništim, ali ne mogu. Sve što mogu da kažem je - oprosti mi, Džejd.” „Nije to tako lako, Hače.” „Ne očekujem da mi oprostiš. Čak ne želim ni tvoje saosećanje. Samo želim da ti kažem da naši životi više nisu bili isti posle te noći. Moj ćale je odmah znao da nije ispravno postupio i nikad to nije preboleo. Nismo razgovarali o tome - jednostavno znam da je tako. Lamar je, kako bog zapoveda, na kraju kažnjen. A onaj voz se osvetio Ajvanu i Nilu umesto tebe.” „Nilu?” „On je ostao sterilan. Ne može da ima decu. To, naravno, niko ne sme da zna. Čak ni Dona Di ne zna. Nil mi je slučajno ispričao jedne noći kad je bio pijan.” Kratko je zaćutao da povrati dah i snagu. „Želim da kažem, Džejd, da smo svi ipak kažnjeni zbog toga.” „Vi ste možda patili, ali Gari je umro.” On je sa žaljenjem klimnuo. „Aha, a i sa tim na savesti moram da umrem.” Brzim treptanjem isterao je još suza iz očiju. „Nisam planirao da te povredim kao što sam te povredio, Džejd. Za sve to, prokleto mi je žao.” Dugo su gledali jedno drugo. Pogled je prekinut kada je Dona Di upala na odeljenje intenzivne nege, sva


zarumenjena i zaduvana. Naglo je zastala kada je videla Džejd koja je stajala pored kreveta gde je ležao njen muž. „Ako si došla da se raduješ tuđoj nesreći, nemaš sreće”, rekla je prkosno. „Hač je dobio donora.” Otrčala je na drugu stranu Hačovog kreveta i privila njegovu bledu ruku sebi na grudi, milujući je. „Dvadesetogodišnjak je imao saobraćajnu nesreću negde pred jutro.” Nasmešila mu se kroz suze radosnice. „Tkiva se sasvim dobro podudaraju, pa je doktor dao zeleno svetio. Uskoro dolaze da te pripreme za operaciju. O, Hače”, prošaputala je, nagnuvši se da ga poljubi u čelo. On je naizgled bio previše obradovan vestima da bi bilo šta rekao. Dona Di se ispravi i pogleda Džejd. „Ipak nam neće trebati tvoj sin, na kraju krajeva.” Sićušne oči su joj pakosno ljeskale. „Tako mi je drago, da znaš. Nikada neću morati da ti se zahvalim što si spasla mom mužu život.” *** Dilon je pola noći bio budan, pokušavajući da shvati sve nove činjenice koje je saznao. Kad je konačno odlučio da otpočine, snovi su mu bili nemirniji od svesnog stanja - kao i nesporno erotičniji. U cik zore odlučio je da odloži subotnje zadatke i obaveze, i umesto toga da se odveze do Savane. Ciljao je na nešto više od puke promene ambijenta. Krenuo je u potragu za informacijama. Ako ne može da ih dobije od Džejd, možda će ih izvući iz Done Di Džoli. Tehnički, Džejdin privatni život nije bio njegova stvar. Ako nastavi da se petlja, ona će smoći snage da ga otpusti. Ali stigao je do tačke kada je spreman da preuzme taj rizik. Sviđalo mu se to ili ne, već je bio u vezi s Džejd, i pored toga što je to bila jednostrana veza. Stigao je u bolnicu baš kad je Džejd izašla sa intenzivne nege. Videvši ga u hodniku, uputila mu je nezadovoljan pogled. „Šta tražiš ovde?” Lice joj je delovalo bledo pod plafonskim fluorescentnim bleštavilom. Ispod očiju je imala ljubičaste polumesece, ali one su zbog toga samo bile krupnije i življe boje. Nosila je kratku kamenovanu teksas suknju, belu platnenu košulju, crveni kožni kaiš i crvene sandale. Izgledala je neverovatno. „I ja bih tebe isto to mogao da pitam”, odgovorio je. „Nakon onoga što sam sinoć čuo, pomislio sam da je ovo poslednje mesto na kom ćeš danas biti.” „Imam razloga da budem ovde. Ti ih nemaš.” „Smatraj me radoznalim prolaznikom.” Primetivši komešanje po intenzivnoj nezi, Dilon pogleda preko Džejdinog ramena. Hodnik se odjednom napuni medicinskim


osobljem koje se užurbano muvalo. „Šta se događa?” „Hač ima donora.” Utroba mu se stegla. „Nemoj...” „Ne, nije Grejam. Žrtva neke nesreće.” Bacila je pogled prema odeljenju, a onda se okrenula prema izlazu. Dilon je krenuo s njom. „Da li je Hač Džoli Grejamov otac?” Bez imalo kolebanja, nastavila je žustro da korača. „Ne znam.” „O, bože!” Razdraženo je stao ispred nje da joj prepreči put. „Da li je ili nije?” „Zašto se mešaš u moj privatni život? Tvoja morbidna opčinjenost njime me stvarno nervira.” „Šta ti dođe gospođa Džoli?” Krajnje iznervirana, ona zadrža dah na trenutak pre nego što pomirljivo izdahnu. „Dona Di i ja smo nekada bile najbolje prijateljice.” „Do kog trenutka, Džejd? Kad si prestala da budeš njena prijateljica? Kad ti je Hač napravio bebu? Da li su tada već bili u braku?” „Naravno da nisu! Kako se usuđuješ...” Stisnula je usne kako ništa više ne bi rekla. Bio je prilično siguran da ju je ovo pitanje razdražilo. Bilo je vreme da joj se konačno suprotstavi. Uhvativši je za ruku poveo ju je prema izlazu. Stišanog glasa pitao ju je: „Da si iskrena sa mnom i otvorena, ne bih morao da te uhodim.” „Ovo se tebe ne tiče.” „Mislim da me se i te kako tiče.” „Zašto?” Ponovo je stao ispred nje. Toliko o otporu. Priterao ju je ka najbližem zidu i zarežao: „Zato što želim da znam zašto se smrzneš svaki put kada te dodirnem. Prokleta bila, Džejd, učinila si da želim da te dodirnem. Ali ne mogu da podnesem da me gledaš kao žrtva, a ja kao da imam krvave rukama.” „Ne želim to da slušam.” „Možda ne želiš to da slušaš, ali tako jeste i ti to dobro znaš. Po tome kako sam te ljubio znaš da želim da spavam s tobom.” „Nemoj. Ne govori ništa više.” „Džejd...” „Zapamti ovo”, rekla je naglasivši to. „Ništa intimno se nikada neće dogoditi


između nas.” „Zato što potpisuješ moj ček za platu?” Srdžba blesnu u neveselim plavim očima. „I zato. Ali najviše zbog onoga o čemu ne znaš ništa.” „O čemu, Džejd? Upravo to pokušavam da saznam. Kaži mi o čemu.” Odmahnula je glavom. Njena tvrdoglavost činila se neprobojnom. Psujući u bradu, Dilon kroči u stranu i pusti je da ide ispred njega prema izlazu.

Popodne je odmaklo već do polovine kad je Džejd stigla do oboda Palmeta. Primetila je u retrovizoru da je Dilon i dalje prati. Nije dozvoljavao da se više od jednog automobila ubaci između njih u povratku iz Savane. Krenuo je odmah iza nje. Vijugavi seoski put bio je s obe strane zatvoren gustom šumom. Završavao je ćorsokakom kod napuštene gazdinske kuće. Znak „Na prodaju” stajao je tamo toliko dugo da ga je skoro potpuno zaklonila visoka trava koja je rasla oko podnožja. Vreme je izbledilo su slova. Sama kuća bila je arhitektonski upečatljiva, mada je dospela u stanje zapuštenosti. Boja se ljuštila s korintskih stubova. Prozorski kapci su ili visili ili ih nije ni bilo. Deo krova otkinuo je poslednji uragan koji je krenuo na kopno. Okolni živi hrastovi, međutim, izbegli su oštećenja. S njihovih grana dugačka mahovina uglavnom je nepomično visila na vlažnoj vrućini, osim ako ju je oborio dašak obalskog povetarca. Ptice su cvrkutale među impozantnim borovima i pile iz lišajevima prekrivene kamene fontane. Tankovijaste mirte toliko su bile opterećene sitnim cvastima fuksije da su se grane povijale poput glava starih služavki što ih svladava dremež. Džejd izađe iz čirokija. „Lepo mesto”, primeti Dilon ironično dok je izlazio iz svog kamioneta. „Zar nije prelepo? Razmišljam da ga kupim.” Nezastrašena njegovim pomanjkanjem oduševljenja, Džejd se pažljivo popela uza stepenice na verandu. Ona se protezala s tri strane kuće. Koraci su joj šuplje odzvanjali dok je koračala po njoj, vireći kroz prozorska okna. Ona koja su još uvek imala stakla bila su prljava od slanih kapi. Plaža je bila daleko skoro kilometar. „Sigurno ne misliš ozbiljno”, kaza Dilon, popevši se na verandu zajedno s njom. „Mislim.” „Zar nije malo velika za vas troje?” „Nije za nas. Hoću da je kupim za GSS.”


On se hrapavo nasmeja. „Prvo ona bezvredna farma, a sada i ova napuštena južnjačka lepotica. Nadam se da ti Džordž Stajn nije dao blanko potpisanu kompanijsku čekovnu knjižicu.” Ne vređajući se, ona siđe s verande i odluta prema istočnoj strani kuće, gde je nekada bio cvetni vrt. Smrvljene školjke, koje su oivičavale stazu sada su bile ugušene korovom, a u zasadima je rasla divlja travuljina umesto nekadašnjeg negovanog cveća. U daljem delu bašte stajao je još jedan živi hrast. Ljuljaška je visila s jedne od grana. Konopci kojima je ljuljaška bila privezana za drvo bili su deblji od njenih zglobova. A čvorovi ispod daščanog sedala deblji od njenih kolena. Oprezno je sela na sedište i vrhom sandale se nesigurno odgurnula. Zabacivši glavu unazad, sklopila je oči i pustila da joj se po licu prospe tačkasto sunčevo svetio. Duboko je udisala slani vazduh, koji je bio prilično zasićen mirisima lonicera i gardenija. „Već si bila ovde.” Otvorila je oči. Dilon ju je gledao, stojeći s obe ruke u zadnjim džepovima. Njegove bademaste oči bile su zelenije nego inače, reflektujući zelene grane drveta. „Nekoliko puta. Nisam se šalila kad sam rekla da želim da je kupim. Želim da ovo bude kompanijsko odmaralište, neka vrsta korporativnog prenoćišta s doručkom.” „Mislio sam da izviđaš ovo imanje da bi napravila upravnu zgradu.” „Ovo bi bilo kao dodatak zgradi. Zamisli kako bi bilo divno zabavljati klijente i više direktore ovde. Uzela sam nacrt od trgovca nekretninama i poslala ga Henku.” Dilon je upoznao Henka u Njujorku. Dogovarali su se oko enterijera fabrike TeksTil. „Rekla sam mu da bih volela da kuća bude modernizovana, ali da se sačuva južnjačka lepota i šarm. Ako budemo osvojili i strano tržište, kao što se nadamo, mogli bismo da dovodimo njihove predstavnike ovamo na zvanične večere. Možda da ih provozamo jednoprezima s konjima i služimo ih ledenim čajem od nane na verandi. Posle toga bi progutali svaku priču.” Prišao joj je s leđa, uhvatio kanap iznad njenih šaka i počeo da gura ljuljašku, ne previše energično, ali dovoljno da joj vetrić pomrsi kosu. „Jesi li već iznela svoju moćnu ideju matorom Džordžu?” „Nisam još. Hoću da Henk prvo napravi nekoliko akvarela.” „Ti i Henk izgleda da ste prilično prisni.” „Prijatelji smo još od koledža.”


„Hmm.” Ignorisala je aluzije u njegovom glasu. „Zamolila sam Henka da dizajnira i jednu kuću na obali, u stilu saletle, gde možemo da priređujemo kompanijske žurke, izlete i prijeme. Mogli bismo je izdavati turistima kad je ne koristimo. To bi umanjilo deo troškova za održavanje.” „Džordžu bi se to svidelo. A dok svi ti strani direktorčići sede na verandi i pijuckaju ledeni čaj od nane, hor crnja mogao bi da im otpeva gospel iz sobe za robove.” Spustila je nogu i izrovala metar dugačku brazdu u zemlji pre nego što se ljuljaška zaustavila. Morala je jako da izvije glavu unazad kako bi ga pogledala u oči. Vrh njene glave bio je veoma blizu da mu dodirne stomak. „Šališ se sa mnom.” Nije se ni pomerio, mada bi razgovor bio mnogo lakši da je pustio konopce i prešao s druge strane ljuljaške da je pogleda spreda. „Tako je.” „Hvala ti što priznaješ, konačno.” „Nema na čemu.” „Izgleda da sam se malo zanela. Misliš li da sam luckasta?” „Mislim da si... zanimljiva”, priznao joj je nakon što je tražio pravu reč. „U stvari, Džejd, potpuno me zbunjuješ.” Glas mu je bio previše napet da bi bio ležeran. Pokušala je da malo razvedri situaciju nakon ovog što je rekao, pa je prebacila temu na njega. „I ti si prilično zagonetan tip.” Brkovi mu se raširiše preko nasmešenih usta. „Ja?” „Aha. Za jednog neženju koji živi sam, ne izlaziš baš mnogo.” „Nema tu nikakve zagonetke. Moja zahtevna šefica ne ostavlja mi previše vremena da se zabavljam.” „Ne viđaš se sa ženama.” On podignu jednu od obrva. „Vodiš evidenciju?” „Upravo sam te okarakterisala kao čoveka kom često treba žensko društvo.” „Misliš seks.” „Da, seks”, ponovila je nelagodno. Mirno popodne odjednom postade još sporije. Čak su i insekti prestali monotono da zuje. Vazduh je bio previše vreo za disanje. Džejd postade svesna svoje odeće i


svakog mesta na kojem joj se mokro lepila za kožu. Kosa joj je bila teška i vrela na vratu. Sunce boje putera pržilo je zemlju koja je ispuštala vrelinu u vidu treperave jare. Sve je bilo kao u naparfemisanoj sauni - jedino što nisu bili goli. Postala je veoma svesna koliko joj je Dilon blizu, koliko su joj ramena blizu njegovih kukova. Samo centimetri su im delili šake na konopcima. Njegov miris se provlačio s mirijadom drugih, ali uspela je da ga prepozna. „Ono što sam htela da kažem je da”, rekla je bez daha, „nedostatak aktivnog društvenog života sigurno ima veze s tim što si izgubio ženu i sina.” Njegovi brkovi se vratiše na mesto. Spustio je ruke i odmakao se od ljuljaške, okrenuvši joj leđa. „Kako znaš za to?” „Znala sam nekoliko dana nakon što smo se upoznali.” „Tebi treba ostaviti da sve proveriš”, rekao je kruto, okrenuvši se da je pogleda. „TeksTil mi je zaista veoma bitan. Ne smem sebi da dozvolim nijedan propust. Proverila sam te što sam temeljnije mogla.” Ljutito je gledao u nju nekoliko trenutaka, a onda mu se ramena polagano opustiše. „Pa pretpostavljam da ionako nema veze, pošto već znaš.” „Šta se dogodilo?”, pitala je blago. „Zašto pitaš? Pa već znaš.” „Znam samo najosnovnije činjenice.” Otkinuo je grančicu s drveta i vrteo je među prstima. „Živeli smo u Talahasiju. Radio sam za jednog ljigavog kučkinog sina koji mi je dao posao van grada. Samo vikendom sam dolazio kući. Debra je, naravno, mrzela to. Ja sam to mrzeo još više. Ali u to vreme nismo imali izbora. Postajala je depresivna, pa smo isplanirali poseban vikend. Došao sam kući jednog hladnog i mokrog petka uveče. Isplanirala nam je veliko veče.” Glas mu je postajao monoton dok je išao sa Džejd kroz kuću i pričao joj šta je zatekao na krevetu, u glavnoj spavaćoj sobi. „Izgledali su tako savršeno”, hrapavo je nastavio. „Nije bilo nereda, ni krvi, ni...” Napravio je pokret nerazumevanja. „Mislio sam da spavaju.” „Šta si uradio?” Pogled mu se zaledio. „Premlatio sam čoveka koji me je držao daleko od moje porodice.” „Dobro.” „Onda se nisam treznio nekoliko meseci, odsekao sam se od svega, čak i od druženja koje si spomenula. Kad sam nastavio dalje, povalio sam svaku ženu koja je


rekla da. Debelu, mršavu, ružnu, lepu, staru i mladu. Nije mi bilo bitno, znaš?” Džejd odmahnu glavom. „Pa, možda bi ipak trebalo da si muško da bi to razumela.” „Možda.” „Bilo kako bilo, mnogo sam se muvao i ostao sam sam sve dok mi nisi ponudila ovaj posao.” Probadao ju je pogledom. „Ovo je prvi put u sedam godina da imam za šta da živim. Dugujem ti zahvalnost zbog toga, Džejd.” „Ništa ti meni ne duguješ osim napornog rada za novac koji ti plaćam. Do sada se nisam razočarala.” Ispustio je grančicu na zemlju i otresao šake. „Trebalo je da budem kod kuće s njima.” „Zašto? Da i ti umreš s njima u snu? Da li bi to promenilo nešto nabolje?” „Trebalo je da proverim rernu.” „ A ona nije trebalo da je uključuje dok je ne proveriš.” „Nemoj sad da se prepiremo.” „Onda nemoj da pričaš gluposti, Dilone. Bio je to nesrećan slučaj: nikoga ne možeš okriviti. Ne možeš da proživljavaš čitav život pokušavajući da okaješ nešto što uopšte nije tvoja greška.” Nakratko je pogledala u njega. „Kad čujem kako govoriš o tome, to mnogo šta objašnjava. Znala sam da ti je TeksTil bitan. Ali sve do sada nisam shvatala koliko.” „Gledam na to kao na drugu šansu. Ne želim da je upropastim.” Klizio je niz deblo drveta sve dok nije seo na pete. „Eto, sada znaš šta me motiviše. A šta je s tobom?” „Fantastična plata. Položaj i poštovanje u svetu muškaraca.” „Hmm. Uza sve to što ti ide u prilog, zašto si se vratila u Palmeto?” „Zato što je kompaniji bila potrebna zajednica, a zajednici ova fabrika. Promućurnom kakav si, sigurno ti nije promaklo koliko je ovdašnja ekonomija uništena. Neki od ljudi koji ovde žive još uvek nemaju tekuću vodu u kućama. I žive samo od onog što sami uzgoje. TeksTil će zaposliti stotine ljudi. Ali pre nego što uopšte proradimo, moraću da organizujem radionice i časove da ih naučim osnovnim veštinama. Onima koji budu zaposleni biće plaćen procenat od plate još dok su na obuci. Fabrika će imati obdanište, kako bi oba roditelja mogla da rade. Biće i...” „Sve je to sranje, Džejd.” Usta joj se opustiše od zapanjenosti. „Šta?” „Rekao sam da je sve to sranje. Zvuči sjajno. Za nekoga ko gleda sa strane, ti se


kupaš u altruizmu”, rekao je, uspravivši se. „Ali ako budem kopao dovoljno duboko, pronaći ću razloge zbog kojih želiš da napraviš fabriku baš ovde, i to neće biti saosećanje sa siromašnima i ekonomski ugnjetavanima.” Opkoračivši joj noge, uhvatio je konopce ljuljaške, stao ispred nje i počeo da joj govori pravo u okrenuto lice. „To ima neke veze s tvojom bivšom prijateljicom i šerifom za kog se udala, i koji je, a možda i nije, Grejamov otac. Negde u sve to su upetljani i Pačetovi. Nisi baš u ljubavi s važnim ljudima ovog grada.” „Kasno je. Moram da idem.” Ustala je, iako je to značilo da će joj srce poskočiti od dodira s prednjim delom njegovog tela. Sagnula se ispod jedne njegove ruke i skoro uspela da pobegne pre nego što ju je on uhvatio i okrenuo. „To nije dovoljno dobro, Džejd.” „Razlozi koje sam ti saopštila i zbog kojih želiš da ovde izgradiš fabriku su stvarni.” „U to ne sumnjam.” „Zašto onda ne možeš to da prihvatiš i ostaviš se toga?” „Zato što se tu nešto ne slaže. Neko ko luči toliko saosećanja za malog čoveka, potrudio bi se kad bi nekom zatrebao bubreg.” „Niko neće da seče Grejama i vadi mu bubreg!” „Aha - posebno ako je oboleli oženjen tvojom bivšom najboljom prijateljicom, a možda je i otac tvog deteta.” Prišao joj je za jedan korak. „Da li te je Džoli šutnuo zbog Done Di dok si bila trudna i još uvek zaljubljena u njega?” „Mrzela sam ga!” „E sad već stižemo negde. Zašto?” „Ostavi me na miru, Dilone!” „Neću dok ne shvatim o čemu se radi.” „Ne treba ti ništa da shvataš.” „Zašto se trzaš svaki put kad ti se približi muškarac?” „Ne trzam se.” „Đavola se ne trzaš”, rekao je blago. „Skoro si se onesvestila pre nekoliko sekundi kada si se grudima naslonila na mene. A izraz tvog lica, kada si shvatila da mi se digao, ne može se ni opisati.”


„Nisam primetila.” „Lažeš me. Da li je Hač Džoli čovek koji te je učinio frigidnom?” „Nisam frigidna!” „Nisi? Mene si vala prevarila.” „Možda mi se jednostavno ne sviđaš.” Prepleo je šake oko njenog potiljka, ispod kose, gde joj je koža bila vlažna od vrućine. „To je još jedna laž, Džejd.” Pognuvši glavu, ovlaš ju je okrznuo preko usana. „Sama si rekla da ti se dopao moj poljubac.” „Nisam.” „Lažljivice.” Dodirnuo je ugao njenih usana jezikom. Bilo je uzbuđujuće, i to zastrašujuće. Od njegovog izazovnog maženja uzbudila se i zavrtelo joj se u glavi. Uhvatila mu je košulju na grudima, osetivši čvrste mišiće ispod odeće. Njegova veličina i snaga su je savladavale; lako je mogao da je povredi. Osećala je i mirisala njegovu muškost. Ona ju je istovremeno zavodila i odbijala. Borila se protiv njene privlačnosti, kao i protiv straha od nje. „Ne čini to, Dilone”, molila ga je uprkos njegovim usnama. „Ne mogu da ti je zamenim. Nijedna žena ne može.” Trznuo je glavom unazad. „Šta si rekla?” „Neću da budem jedna od onih koje povališ u žalosti za svojom ženom.” „Stvarno misliš da si mi to, samo još jedna meka i vlažna putanja što me vodi u zaborav?” „Možda, zar ne?” Tiho je opsovao. „Slušaj, da je to sve što želim, mogao bih da imam ženu u krevetu do večeras.” „Ali da li bi i ona imala sina tinejdžera?” „Aha, kapiram sad”, rekao je ljutito. „Grejam bi trebalo da bude zamena za sina kog sam izgubio.” „Jedno je sigurno - svojski si se potrudio da se zbližite.” Njegov gnev bio je opipljiv skoro kao i vrelina. U talasima je prolazio kroz njegovo telo i ulazio u njeno. Grubo ju je odmerio od glave do pete, zaustavivši se na njenim grudima i pri vrhu butina pre nego što ju je ponovo pogledao u lice. „Nemaš dovoljno vere u sebe, Džejd. Bez obzira na to da li imaš ili nemaš Grejama, ja bih te i dalje vrlo rado jebao.”


Okrenuo se i krenuo prema parkiranom kamionetu. Budući da je sama bila kriva što se naljutila, sad je jurnula za njim. Stigla je baš kad je sedao na mesto vozača. „Ako mi budeš uporno govorio slične stvari, neću imati izbora osim da te otpustim.” „Samo napred”, odgovorio joj je prkosno trznuvši bradom. Verovatno ju je samo izazivao da ostvari svoju pretnju kako bi je uplašio, ali uspelo je. Pomisao na to kako napušta projekat delovala je otrežnjujuće. Gde će pronaći tako dobrog izvođača? Kakvo opravdanje će saopštiti Džordžu Stajnu, kome je o Dilonu govorila samo najbolje? Pokušala je drugačiju taktiku. „I dalje smatram da si najbolji za ovaj posao, Dilone.” „Hvala.” „Zar ne vidiš da ne bi bilo pametno da postanemo ljubavnici čak i kada... kada bih ja mogla.” „Nikad nisam ni tvrdio da bi to bilo pametno.” „To bi trajno poremetilo naš dobar poslovni odnos. Nijedno od nas dvoje to ne želi, jesam li u pravu?” „Jesi.” „TeksTil nam je oborna i previše bitan. Ne možemo da dozvolimo da se lični konflikti mešaju u posao.” „Ako ti tako kažeš.” „Znači, shvataš šta ti pričam?” „Shvatam šta pričaš.” „I imam tvoju reč da više nećeš nastaviti s ovim?” „Nema šanse.” Sve do tada, izbegavao je izravan pogled u nju. Kad ju je pogledao, ona to oseti poput blagog udarca u stomak. Odmah zatim, stavio je neprozirne naočare i više nije mogla da mu vidi oči.


25. „Kučkin sine!” Grejam šutnu probušenu gumu bicikla. „Mamicu mu jebem usranu!” Uživao je da izgovara ove reči koje je čuo od građevinaca - ponekad čak i od Dilona, kad Dilon nije znao da je u blizini. Ako bi ga majka čula da tako govori, bio bi kažnjen najmanje nedelju dana. Međutim, sada nikog nije bilo tu da ga čuje, pa je izbacio još jednu turu bezobraština. Konačno je privoleo majku da mu dozvoli da odlazi i vraća se biciklom do gradilišta, ako je nazove pre nego što krene i ne zaustavlja se neplanirano usput. Svega nekoliko puta je uspeo to da izvede, pre nego što se vreme pogoršalo. Nedelju dana padala je kiša. Do trenutka kada se vreme popravilo, pao je u krevet od stomaćnog virusa zbog kog je čitav jedan dan povraćao, a onda čitav sledeći samo beživotno ležao. Još nekoliko dana posle bolesti majka mu je zabranjivala svaku energičnu aktivnost. „Ako je to bio letnji grip, možda se i vrati.” „Ali, mama, sjajno se osećam sada.” Nije uspevao da je smekša. Tako da je ovo bio prvi dan posle skoro dve nedelje da mu je dozvoljeno da obiđe gradilište, i baš sad mu je pukla guma. Grejam ju je besno razgledao. Ako bude vozio, uništiće je. Trebalo bi da odgura bicikl do kuće, ali onda ništa od današnje posete gradilištu. Ako ga odgura do gradilišta, neće stići za određeno vreme, što će preplašiti njegovu mamu. Kako god da okrene, nagraisao je. Jedan automobil projurio je pored njega podignuvši oblak prašine. I pored skorašnjih kiša, dani su bili toliko vreli da je zemlja ponovo bila suva. Grejam mahnu da rastera prašinu oko glave, a onda ispruži vozaču srednji prst. Istog trenutka upališe se zaustavna svetla na automobilu. „Uf, jebote!” zaplašeno prošaputa Grejam. Na još veće zaprepašćenje, auto poče da ide unazad. „Uf, sranje!” Oblizao je prašinom osušene usne i obrisao oznojene dlanove o tur kratkih pantalona. Eldorado boje karamelizovane jabuke dokotrljao se do njega. Zatamnjeno suvozačevo staklo se elektronski spustilo. „Hej, dečko!” Grejam proguta pljuvačku koja mu se skupila od nervoze. „Zdravo.” „Ako se ne varam, isturio si mi prstić.” Grejamova kolena pretvoriše se u puding. Odjednom mu se opasno išlo u WC.


„Da, gospodine.” „Otkud to?” „Ja, ovaj, skoro sam sa udavio od prašine koju ste podigli.” A onda, ne želeći da zvuči kao totalni kreten, dodao je: „Mislim da ste prebrzo išli.” Vozač se nasmeja. „Prokletstvo, dečače, pa ja uvek vozim prebrzo. Moram da stignem na mnogo mesta i vidim mnogo ljudi.” Klimnuo je prema biciklu. „Čini mi se da si u nevolji.” „Guma mi je pukla.” „Kuda si krenuo?” „Tamo gde grade fabriku TeksTil.” „Hmm.” Vozač vrhom prsta spusti naočare i preko rama pogleda u Grejama. „To je u suprotnom smeru od onog u kom ja idem, ali mogao bih da te odbacim.” „Ma ne, hvala. Ja ću...” „Bicikl će stati u gepek.” „Svejedno, hvala vam, gospodine, ali bolje ne.” „Ti si Džejdin sin, je li tako?” Grejam se istog trena zapanji. „Da, gospodine. Kako znate?” „Kako ti je ime?” „Grejam.” „Tako je, Grejam. Pa, Grejame, ja i tvoja mama se znamo još od osnovne škole. Možda me je pominjala - Nil Pačet?” Ime mu je bilo donekle poznato. Grejam je bio siguran da je majka pričala o nekim ljudima koji se prezivaju Pačet. „Da li poznaje i vašeg oca?” „Poznaje”, odgovori Nil široko se osmehujući. „Ime mu je Ajvan. Da li znaš da mu je teretni voz iz cuga presekao obe noge?” Kao i većina dečaka njegovog uzrasta, i Grejam je bio opčinjen takvim pričama. „Uf, nije valjda stvarno!” „Jeste. Odmah tu iznad kolena. Bilo je užasno.” Pritisnuo je jedno dugme u odeljku za rukavice i poklopac gepeka se otvori. „Ubaci nazad bicikl i upadaj. Biće mi zadovoljstvo da te odbacim.” Grejamu je bilo zabranjeno da se vozi s nepoznatima, ali sad je saznao ko je ovaj čovek, a i njegova majka ga je znala. Ako ne bude krenuo s njim, ostaće nasred puta i dalje ne znajući šta da radi. Uzevši sve u obzir, to mu je ipak bila najbolja opcija.


Odgurao je bicikl do zadnjeg dela auta i podigao ga u gepek. Morao je da namesti ribolovačku opremu i dve sačmare koje su tamo bile, ali konačno je uspeo da ubaci bicikl i zatvori gepek. Luksuzna kožna unutrašnjost automobila natera ga da postane svestan svojih prašnjavih patika. Njegove oznojene gole noge lepile su se za sedište. Ali posle boravka na vrelom suncu, osećaj je bio prijatan. „Spreman?” „Da, gospodine.” „Batali to sranje gospodine, može? Zovi me samo Nil.” „Hvala.” Nil ga je pitao kako mu se sviđa Palmeto. Grejam je veoma pristojno odgovarao na sva njegova pitanja. Prešli su skoro kilometar i po pre nego što je s nelagodom rekao: „Gospodine Pačet, moramo da se okrenemo. Gradilište je na drugoj strani.” „Znam. Ali mislio sam da prvo popravimo tvoju gumu kad smo već tu. Znam jednog majstora koji će ti to učiniti besplatno. A dok čekamo, popićemo nešto hladno. Da li ti to zvuči dobro?” „Rekao bih.” Piće jeste zvučalo dobro. Bio je užasno žedan. Možda će zakasniti nekoliko minuta kod mame u kancelariju, ali se tešio mišlju da popravka gume neće duže trajati nego što bi trajalo da se ostatak puta vozi biciklom. Čim budu otišli iz radionice, reći će gospodinu Pačetu da nagazi. Brzim kadilakom će za tren oka biti na gradilištu, i to mnogo brže nego što bi tu razdaljinu ispedalao. „Nazvaću mamu iz garaže da joj kažem da ću kasniti”, rekao je u iznenadnom naletu inspiracije. „Naravno, ako moraš da je obaveštavaš.” Nil pogleda prema njemu. „Da li još uvek ide kod Parkerovih s vremena na vreme?” „Gde?” „Na farmu Parkerovih.” „Ne znam.” „Ah. Video sam je tamo, pa sam pomislio da je možda spominjala nešto.” „Znam da kupuje neko imanje za svoju kompaniju”, izlanu se Grejam, pokušavajući da bude od pomoći. „Prava je živa vatra, a?” Uzimajući ovo kao kompliment, Grejam uzvrati osmehom. „Naravno.” Kad su stigli do garaže, jedan čovek u masnom kombinezonu izvukao se da ih dočeka. Nasmešio se gospodinu Pačetu, otkrivši tri burmutom umrljana zuba. Dok je


popravljao gumu, ponudio im je da sačekaju u kancelariji, gde je bilo prijatno. Grejam otprati Nila do natrpane kancelarije. Samo neznatno je bila hladnija od spoljašnjosti i smrdela je na pretrpanu pepeljaru, mazivo i motorno ulje. Grejamu bi bilo neprijatno da nije bio zapanjen bleštavo nagom devojkom na zidnom kalendaru. Nije znao da bradavice mogu da budu tako velike i crvene, kao ni da stidne dlake mogu da budu tako bujne i tamne. „Tamo je telefon, ako ćeš da zoveš majku.” Grejam u stvari nije činio ništa loše, ali pomislio je da u tom trenutku baš i ne bi morao s njom da razgovara. Osim toga, nije želeo da Nil Pačet, koji je bio superkul, pomisli da je mamina maza. „Ma jok. U redu je.” Nil poljubi prste i potapša devojku s kalendara po okrugloj zadnjici. „Baš je dobra, a? Kad sam bio tvojih godina, često sam dolazio ovamo samo da gledam ove kalendare. Kasnije sam ovde kupovao gumice. Brže je nego u apoteci, znaš. U kupatilu je aparat na novčiće, ako ti ikada hitno budu trebali.” Bez reči, Grejam odlepi oči od kalendara da zine u Nila. „Znaš valjda šta su gumice, zar ne, dečko?” Grejam tupavo klimnu, a onda se nakašlja i izoštri pogled, konačno rekavši: „Prokletstvo, da, znam šta su gumice.” „I mislio sam da znaš. Koliko ti je uopšte godina?” Godilo mu je što gospodin Pačet razgovara s njim kao muškarac s muškarcem. Ponosno je odgovorio: „Punim petnaest za sledeći rođendan.” „A kad je to?” „Dvadeset sedmog novembra.” Nil ga je kratko gledao, a onda se osmehnuo. „Negde oko Dana zahvalnosti.” „Svake sedme godine pada na Dan zahvalnosti.” „Zamisli. Pa, šta ćeš da piješ?” Otvorio je aparat s hladnim pićima, neka od njih Grejam nije nikad video. Bio je to sanduk s rashlađenim vazduhom. Flaše su stajale u redovima napravljenim od metalnih rešetki. Nil je lupio po fioci kase i ona se otvorila. Izvadio je šaku novčića. Grejam je zurio u novac, a onda nervozno pogledao kroz prozor. „Zar se neće buniti?” „Duguje mom ćaletu i previše usluga da bi se bunio. Ne sekiraj se za to. Šta ćeš da popiješ?” Grejam potraži nešto poznato u redovima poklopaca. „Imaju li doktor peper?”


„Doktor peper? Čini mi se da nemaju. Grapeta, orandž nehi, big red i čokolit soldžer.” „Čokolit soldžer? Šta je to?” „Hoćeš da mi kažeš da si doživeo sasvim zrelo doba od četrnaest godina, a da nikad nisi probao čokolit soldžer?” Nilova neverica učini da se Grejam oseti glupo, ali ipak donekle samoodbrambeno. „U Njujorku smo pili čokoladni krem. Kupovali smo ga od uličnih prodavača.” Nil ubaci dva novčića od četvrt dolara u prorez za novac. „Čokoladni krem? E to tačno zvuči kao nešto što bi neki Jenki pio.” Čokolit soldžer bio je predivan. Gospodin Pačet mu je ponudio još jednu turu, ali odbio je. Brinuo se zbog vremena. „Šta mislite, koliko još dok mi ne popravi gumu?” „Izgleda mi da je gotov.” Nil mu otvori vrata i oni izađoše u radionicu. Grejamu je laknulo što će uskoro krenuti. „Već je trebalo da stignem. Mama se ljuti kad zakasnim.” „Pa”, otegnu Nil, „znaš kakve su žene. Uspale se i oko najmanje sitnice.” Druželjubivo je pljesnuo Grejama po ramenu.

„Molim te, prestani meni da prosipaš iste dosadne izgovore koje nudiš ostalim klijentima.” Nasmešila se Džejd u telefonsku slušalicu. „Kad ćeš imati nešto da mi pokažeš?” „Znaš valjda da ne smeš pritiskati umetnika”, kaza Henk Arnet. „Pritisak guši kreativnost.” „Kada? Neću da odnesem predlog našem drugaru Džordžu sve dok ne budem mogla da ga oduvam tvojim crtežima.” Džejdini planovi da kupi gazdinsku kuću za GSS i dalje su stajali. Sati su potrošeni na međugradske razgovore sa Henkom. Dopala mu se ideja od samog početka, ali nije mogao potpuno da se posveti poslu sve dok ne vidi ono s čim će raditi. Džejd se dogovorila s trgovcem nekretninama da uđe u kuću. Polaroidi koje je uslikala trenutno su bili kod Henka. On ju je ubeđivao da se poigrava s nekoliko ideja. Ona je bila nestrpljiva da ih vidi. „I pored sve skromnosti, priznajem da bi nekoliko mojih akvarela predstavljalo ubedljivi dodatak”, zaključio je. „Kao što znaš, Džordž je lud za mojim delima.” „Pa pokreni se onda i uradi ih.” „Daj mi još dve nedelje.”


„Deset dana.” „Gora si od Didri”, požalio se. „Tvoja žena je pravi anđeo. A kad smo već kod toga, kako su moje male kume bliznakinje?” Dilon uđe u kancelariju taman kad je ona spuštala slušalicu. „Izgledaš srećno.” „Razgovarala sam s Henkom.” „Da li se uvek tako smeškaš kad pričaš s njim?”, gorko je pitao. „Ponekad.” On frknu sarkastično. Bio je loše raspoložen još od pljuskova, koji su gradilište pretvorili u opasno blatište. Dilon je konačno popustio i zaustavio iskopavanja sve dok se voda ne smiri, a zemlja prosuši. Odlaganje je napravilo očekivanu rupu u rasporedu. On je bio jedini za koga je to bilo neprihvatljivo i sada je i sebe i sve ostale gurao preko svih granica, da nadoknadi izgubljeno vreme. Smešio se još manje nego inače. Danas je njegovo ponašanje bilo posebno tmurno. Na majici je, s prednje strane, imao fleku od znoja u obliku klina. Čizme i farmerke su mu bile prašnjave. Napolju je ostavio kacigu, ali ne i naočare. Vrteo ih je držeći ih za dršku. Umesto da to bude odsutna, opuštena kretnja, saopštavala je suzdržanu frustraciju. Usne su mu bile čvrsto stisnute ispod brkova. Nije je dodirnuo od onog dana kod napuštene gazdinske kuće. Razgovori su bili striktno poslovni. Bilo kako bilo, ono što je rekao pre nego što su se rastali i dalje je prilično dobro obitavalo u Džejdinom umu. Ako je i sumnjala u odluku koja je stajala iza njegovog „Nema šanse”, sve što je trebalo da uradi bilo je da ga pogleda ravno u oči. „Jesi li želeo da me vidiš zbog nečeg određenog, Dilone?” „Aha, zbog večere.” „Molim?” „Zbog večere! Hajde da zajedno večeramo.” „Dobro. Nazvaću Keti. Sigurna sam da joj neće smetati da postavi još jedan tanjir.” „Ma nisam mislio na to.” Prišao je njenom stolu. „Hajdemo na večeru. Samo ti i ja.” „Misliš kao sudar?” „Ma baš kao sudar.” „Kada?”


„Uskoro.” „Zašto?” „Zašto da ne?” U pogledima su im vrcale varnice. Džejd podiže šaku do grla i poigra se brošem koji je tamo prikačila. On je spustio pesnice na ivicu stola i nagnuo se. „Pa?” pitao ju je napola srdito. „Da li ima nešto loše u tome da ti i ja večeramo? Ili ti se ne sviđa ako je muškarac taj koji plaća?” Ovo ju je uvredilo. U njenom glasu osetila se neka daleka hladnoća kad je rekla: „Proveriću s Keti da vidim kad bi ona mogla da ostane s Grejamom. A onda ć...” Odjednom je zaćutala i naglo ustala. „Dilone, da li je Grejam stigao?” „Mislim da nije.” „Nisi ga video?” „Danas ne. U stvari, nisam još otkad se razboleo. Kad je trebalo da dođe?” Obišla je sto i potrčala do vrata prikolice, naglo ih otvorivši. Loner je dremao u hladu na stepeniku. Podigao je glavu i nezainteresovano ju je posmatrao. Da je Grejam negde u blizini, bez obzira na to koliko je toplo, Loner bi se muvao s njim, ne bi dremao u hladu. Pogledom je prešla po najbližoj okolini, ali ni Grejamu ni biciklu nije bilo traga. „Koliko je sati?” Bila je okružena satovima i nosila je i ručni sat, pitanje je bilo refleksno. „Sad će pet. Zašto?” Obišavši Dilona, vratila se za sto i podigla telefonsku slušalicu. „Prošlo je više od sat vremena otkad me je Grejam nazvao”, rekla je dok je ukucavala svoj kućni broj. „Trebalo bi da je već stigao.” „Možda nije krenuo čim je nazvao.” Odmahnula je glavom. „Bio je nestrpljiv da dođe ovamo pre nego što ekipa završi i ode... Ćao, Keti. Je li Grejam tu?” Čuvši odgovor sa strepnjom, prsti su joj se stegli oko telefonskog kabla. „Da, znam da je zvao, ali još nije stigao.” „Šta kaže?” Dilon upita kad je Džejd prekinula. „Upravo ono što sam se i plašila da će reći. Otišao je čim je nazvao. Keti je stajala pored njega. Mahnula mu je na odlasku. Kreće ovamo i usput će ga tražiti.” „Možda je sreo nekog drugara.” „Savestan je on. Zna da ga očekujem. Bio bi već tu... osim ako mu se nije nešto dogodilo.” Dilon je ščepa za ramena u trenutku kad je ponovo jurnula prema vratima.


„Džejd, ima četrnaest godina. Momci tog uzrasta lako se zanesu i zaborave na vreme. Grejam ume da se stara o sebi. Ne panici.” „Previše se plaši da će mu ova privilegija biti oduzeta da bi uludo trošio vreme da dođe ovamo. Nešto mu se dogodilo!” Izvukla je ramena iz njegovog stiska i napustila prikolicu. Nije imala nikakav jasan plan u glavi. Adrenalin ju je terao na delanje, na kretanje, na pokušaj da odmah locira Grejama. „Kuda ideš?” „Da ga tražim.” Ušla je u čiroki. „Ne možeš samo da lutaš besciljno okolo”, rekao je. „Ako se pojavi, kako ćemo znati gde da te nađemo?” „Hajde da prvo brinemo o tome da ga nađemo.” Dok je posezala da zatvori vrata, primetila je eldorado koji je skretao s autoputa. Prepoznavši ga istog trena, izletela je iz auta. Pre nego što je Nil čak i stao, Džejd je ščepala suvozačeva vrata i otvorila ih. „Grejame!” Kolena joj skoro klecnuše od olakšanja. Izvukla ga je sa kožnog sedišta i zagrlila ga. Loner je šašavo trčkarao oko njih, lajući radosno sve dok mu Dilon nije naredio da se smiri. „Mama, daviš me”, promucao Grejam mladalački zbunjeno. Držeći ga za ramena, gurnula ga je od sebe na razdaljinu ispruženih ruku. „Gde si bio?” „Pukla mi je guma na biciklu pa me je gospodin Pačet pokupio, odvezao me u garažu da je zakrpim i onda smo došli pravo ovamo.” Uputila je ubilački pogled prema Nilu, koji joj se smešio gledajući je preko krova automobila. „Trebalo je da me nazoveš iz garaže, Grejame.” „Nisam razmišljao o tome”, promrmljao je. „Gde ti je bicikl?” pitao je Dilon. „U gepeku.” Nil ode do zadnjeg dela auta i ključevima otvori gepek. Loner ga je sumnjičavo njuškao. Dilon izvadi bicikl i istrese jedno jezgrovito: „Hvala.” „Ne zahvaljuj mu!” ispljunu Džejd ogorčeno, skoro previše gnevna da govori. „Mama, pa povezao me je.” Poželela je da snažno protrese Grejama zbog toga što staje u Nilovu odbranu. Kako bi samu sebe sprečila da to uradi, kruto je držala ruke pored sebe zarivajući nokte u dlanove do granice bola. „Mislila sam da znaš da ne smeš da se voziš s nepoznatima, Grejame.”


„Ali on nije nepoznat. Ti ga znaš. I on tebe zna. Mislio sam da će biti u redu.” „Nisi dobro mislio!” „Džejd.” „Zaveži, Dilone! Ovo je moja stvar! Ja ću da izađem na kraj s tim!” „Pa samo da ti kažem, veoma loše to činiš.” Keti je sprečila dalju diskusiju kada je dojurila u svom automobilu. Žurno je izašla iz njega. „Tvoja majka i ja smo se nasmrt prepale, Grejame Speri. Gde si bio?” Džejd upade: „Sve će ti ispričati na putu kući.” „Kući?” zacvileo je Grejam. „Moram da idem kući?” Džejd ga oštro pogleda i to preseče svaku dalju raspravu. Čak se ni Keti nije usudila da pita nešto. Zagrlila je Grejama oko ramena i otpratila ga do automobila. Čim su se udaljili, Džejd se okrenula prema Nilu. „Trebalo bi te strpati u zatvor!” „Jednom si mi time već pretila, ali na kraju si se usrala, sećaš se? Kada ćeš naučiti, Džejd, ko krene na mene, nema nikakve šanse da pobedi?” „Skloni se od mog sina! Ako mu naudiš, ubiću te!” „Naudim?” svilenim glasom upita Nil. „Zašto bih naudio svojoj krvi i mesu?” „O čemu ti pričaš, čoveče?”, pitao je Dilon, preteći koraknuvši prema Nilu. Osetivši promenu gazdinog raspoloženja, Loner poče da reži. Ali Nila nijedan od njih dvojice nije uplašio. „Ja sam ćale tom malom. Za ti Džejd nije rekla?” „To nije istina!”, viknula je. „Da li da nazovem šerifovu kancelariju ili da se sam njime pozabavim?”, pitao ju je Dilon. Nil zajedljivo nastavi: „Aha, Džejd. Šta bi želela da uradi? Hoćeš da ostane i čuje sve prljave detalje naše davno ugašene ljubavi? Ako je on tip koji tvoju macu drži vlažnom ovih dana, siguran sam da ga zanima.” „Ljigavi kučkin sine!” Dilon je bio spreman da ga udari, ali Džejd stupi između njih dvojice. „Ne, Dilone. Upravo to i želi. Viđala sam to i ranije. Ostavi me nasamo s njim.” „Kako da ne”, režao je Dilon i dalje se preteći približavajući Nilu. „Molim te, ne raspravljaj se sa mnom.” Skrenuo je pogled ka njoj kao da uopšte ne može da je razume. A onda je,


psujući, ušao u prenosnu kancelariju i zalupio vrata za sobom. „Smiri i ovu glupu životinju”, kaza Nil. Loner se još uvek šunjao oko njega, režeći. Ona ga pozva. „Kaži šta imaš da kažeš, Nile.” Pružio je ruku i pomilovao je po obrazu pre nego što je stigla da ga pljesne po ruci, a onda se i iscerio posle toga. „Ne plašiš se ti da ću povrediti tvog dečaka. Plašiš se da ću ga tražiti, ili još gore, da će on tražiti mene.” Nil je sterilan. Pačetovi razmišljaju o dinastiji. U tom zapanjujućem i užasavajućem trenutku, Džejd shvati koliko im je bitno Grejamovo postojanje. Pokušaće da naprave od njega jednog od svojih. Krijući svoju bojazan, ona kaza: „Ne postoji čak ni najmanja šansa da se tako nešto dogodi.” „Ne? Dopao sam mu se, Džejd. Pitaj ga.” „Ne sumnjam da si ga šarmirao. Dečake njegovog uzrasta lako privlači zloba.” Kratko se nasmejao. „Zašto svima nama ne olakšaš? Kaži samo jednu reč i sve ću učiniti za tebe, ponudiću ti brak, kao što je trebalo pre petnaest godina. Svi bismo mogli da budemo jedna velika i srećna porodica, da živimo u porodičnoj kući - tri generacije Pačetovih i nova gazdarica kuće.” „Okani se mog sina!” rekla je jednoličnim glasom. „Upozoravam te, Nile!” „Džejd”, gugutao je, „znaš bolje od svih da je u Palmetu jedino upozorenje koje vredi ono koje dolazi od Pačeta.” Prišao joj je i uhvatio je za vilicu. „Dozvoli mi da ti uputim jedno. Ne bori se protiv mene. Dobiću svog sina s tobom ili bez tebe.” Nasmešio se značajno. „Vrlo brzo će to biti gotovo.” A onda je namignuo. „Jednom si me imala i nije bilo tako loše, a?” Trgnula je glavu iz njegovog hvata i odstupila od njega. „To je sve za sada”, rekao je i dalje se smešeći. „Kasnim na jedan sastanak.” Nakon što joj je poslao poljubac, ušao je u eldorado i odvezao se. Džejd je i dalje neustrašivo stajala sve dok nije nestao s vidika, a onda se skljokala niz spoljašnji zid montažne zgrade. Dilon izjuri na vrata. Lice mu je bilo razjareno, smračeno i gnevno poput đavoljeg. „Slušaj, bio sam fin! Bio sam strpljiv! Ali dovde mi je došlo sve ovo sranje! Hoću da znam šta se događa i zašto! I nećeš otići nikuda dok sve ne ispričaš!”


26. Uzevši je za ruku, povukao ju je uza stepenice za sobom. Zaključao je vrata, skinuo slušalicu s telefona i pokazao joj prema dvosedu. „Sedi!” „Imam mnogo posla, Dilone.” „Gotova si za danas. U svakom slučaju, ne interesuje me šta si imala u planu, moramo da proćaskamo. A sada, sedi!” Spustila se na sofu, prekrivši lice šakama, prepustivši se više iz emotivnog bola nego slepe poslušnosti. „Hoćeš li nešto da popiješ?” Odmahnula je glavom. Dilon privuče metalnu sklopivu stolicu i namesti je svega nekoliko centimetara od njenih kolena. Opkoračivši je naopačke, nasloni ruke na njen naslon. „Dobro, da čujem.” „Šta to?” „Auu, boga mu”, opsova on razdraženo. „Još ćemo da se igramo igre pogađanja?” „Ovo je tvoja igra, ne moja. Hoću da idem kući.” „Pre samo minut htela si da radiš.” „Prestani da me maltretiraš!” „Onda počni da pričaš.” „Šta želiš da znaš?” „Za početak bi mogla da mi objasniš zašto dva muškarca tvrde da je Grejam njihov sin.” „Obojica bi mnogo dobila da je Grejam njihovo dete. Hač bi dobio bubreg. A Nil bi dobio naslednika.” Kad je Dilon upitno podigao obrve, dodala je: „On je sterilan od nesreće u kojoj je Ajvan ostao bez nogu.” Dilon je tako i mislio, ali nije bio zadovoljan njenim objašnjenjem. „I dalje nema nikakvog smisla, Džejd. Muškarci uglavnom ne jure okolo da svima priznaju očinstvo. Uglavnom je sasvim suprotno.” „Okolnosti su neobične.” „Da li si spavala s obojicom?”


„Nisam.” „Znači da su njihove tvrdnje potpuno neosnovane?” Ništa nije rekla. „Ko je otac, Džejd?” „Ne znam!” „Znači da si ipak spavala s obojicom.” „Nisam!” „Prokletstvo”, urliknuo je, „kaži mi iskreno!” „Silovali su me!” Reči su glasno odjeknule od zidova male prostorije. Odjekivale su u Dilonovoj lobanji dok je zurio u Džejd, zanemeo od šoka. Ponovo je prekrila lice šakama. „Silovali su me”, ponovila je tiho. „Silovali su me!” Dilon je provukao prste kroz kosu i zadržao je tamo nekoliko trenutaka. Kad je spustio ruke, trljao je dlanovima gore-dole po butinama. Hteo je da zna. Terao ju je da mu kaže. Ali ovo nije želeo da čuje. Očekivao je da čuje ispovest preobraćene jogunaste tinejdžerke, ili stidljive introvertne devojke koja je tražila pažnju tako što je bila laka, ili buntovnice koja je ustala protiv tlačenja strogih roditelja. Ali silovanje nije očekivao. „Kada, Džejd?” „U februaru, dok sam bila četvrti razred srednje. Bio je to dan kada sam saznala da smo Gari i ja dobili pune stipendije za odlazak na univerzitet.” „Gari?” Prokletstvo, taman kad je mislio da je upoznao sve glumce ove drame, ona uvede novog. „Gari Parker”, rekla je. „Bili smo zaljubljeni srednjoškolci, ali i više od toga. Trebalo je da se venčamo i zajedno promenimo svet.” Tihim i dalekim glasom, ispričala mu je o njihovoj vezi. „Tako mnogo smo očekivali od budućnosti. Mnogo sam ga volela.” „Da li bi on mogao da bude Grejamov otac?” Pogledala je prema prozoru koji je do tog trenutka postao kvadratna zakrpa svetlosti boje lavande. „Ne. Bila sam devica kada su me silovali.” „Bože mili. I njih dvojica su se izvukli?” Ponovo ga je pogledala. „U stvari, bila su trojica. Treći je bio Lamar Grifit. Bio je stidljiv i osetljiv dečak, ali i on je učinio to da bi sačuvao obraz pred Nilom.” „Da li još uvek živi u Palmetu?”


Ispričala mu je Lamarovu sudbinu. Posle poduže pauze, Dilon reče: „Kapiram, bila je to Nilova ideja.” „O, da”, jogunasto je odgovorila. „On im je bio kolovođa. Da nije bilo njega, to se nikada ne bi dogodilo. Ali Hač i Lamar mogli su to da spreče. Ali umesto toga, oni su me takođe silovali, a onda me ostavili tamo.” „Ostavili su te?” „Dona Di me je vozila do Garijeve kuće da mu kažem za stipendije. Na putu nam je nestalo benzina.” Dilon je slušao dok se ona prisećala tog sumornog popodneva. Nije izostavila ni najmanji detalj. Godine su prošle, ali njeno sećanje ostalo je kristalno jasno. „Kad su me odvezli, prvo sam bila užasno ljuta. Počela sam da se plašim kad Nil nije skrenuo prema Garijevoj kući. Umesto toga, odvezao se do kanala gde su tog dana pecali. Naredio je svima da izađu iz automobila. Ja sam se bunila, ali me je izvukao.” „A ona dvojica su ga slušala ko najobičnije ovce?” „Teško je i zamisliti koliku moć je Nil imao nad njima. Radili su sve što bi im rekao. Razdelio im je limenke piva. Ja nisam htela da pijem. Kad su završili, pitala sam da li možemo da idemo. Nil je rekao da nećemo još. Pitala sam ga zašto. A on je rekao...” Kolebala se. Pogled joj se spustio u krilo. „Rekao je: Zašto što ćemo, pre nego što odemo, sva trojica da te pojebemo.” Dilon spoji ruke, i naslonivši laktove na naslon stolice, prekri usta obema pesnicama. Zatvorio je oči, poželevši da nikad nije bio grub s njom i poželevši svim srcem da je odalamio Nila po samozadovoljnoj njušci kad je imao šansu. „Nisam ni na trenutak pomislila da se zeza.” Džejdin glas zvučao je šuplje. Dilon je znao da više kao da nije s njim; vratila se u to hladno, kišno, februarsko veče. „Okrenula sam se i potrčala, ali Nil me je stigao i uhvatio za kosu. Bolelo je, vrisnula sam i suze su mi potekle. Podigla sam ruke pokušavajući da oslobodim kosu, ali nisam uspela. Dok su mi ruke bile podignute, on me je drugom rukom uhvatio oko struka i gurnuo na zemlju. Bila je hladna i vlažna.” Napravila je grimasu. „Smrdela je gadno - kao mrtva riba. Hač je viknuo: Nile, šta to radiš, za ime sveta? Nil je odgovorio: Upravo ono što smo joj rekli da ćemo uraditi. Začepi i pomozi mi. Drži je za ruke. Vrištala sam i plakala i govorila: Ne, ne! Nisam videla nikog osim Nila. Udarala sam ga sve dok se Hač nije spustio iznad moje glave i uhvatio me za zglobove. Pribio mi ih je na zemlju iznad glave. Nil se naginjao nada mnom i govorio mi da začepim. Nekoliko puta me je ošamario.


Lamar je rekao: Isuse, Nile, jesi li šenuo? Nil je pogledao preko ramena i rekao: Budi koristan i prestani da se ponašaš kao pičkica. Nećemo da je povredimo. Lamar je oklevao. Nisam mogla da ga vidim, ali sam ga čula kad je rekao: Ona plače. Nil se tada stvarno razljutio. Rekao je: Hoćeš li ti malo ovoga ili nećeš? Ako nećeš, gubi mi se s očiju. Nil je ležao na meni. Razdvojio mi je noge i zabio mi koleno u mišić s unutrašnje strane butine. Vrisnula sam. Ponovo me je ošamario. Pokušala sam da ga šutnem. E tu me je Lamar uhvatio za članke. Nisam mogla da se pomerim. Počela sam da ih preklinjem da ne čine to. Ućutkaj je, rekao je Nil. Ne mogu da podnesem to cviljenje, najobičnije žensko sranje. Hač mi je oba zgloba uhvatio jednom rukom i prekrio mi usta drugom. Izvila sam glavu i pokušala da pogledom zamolim Hača za pomoć, ali on nije gledao u mene. Gledao je šta Nil radi.” Dilon se nije ni pomakao. Ništa nije rekao. U jednom trenutku Džejd je počela da se igra šnalom na ručnom satu. U prostoriji je bilo toliko tiho da je mogao da ga čuje kako kucka. „Nil mi je pokidao bluzu. Brusthalter se kopčao napred. Otkopčao ga je i rastvorio. Sećam se... Sećam se da me je bilo užasno sramota što sam tako izložena. Čvrsto sam stisnula oči. Grizla sam jezik sve dok nisam okusila krv. Rekao je: Zar nije ovo lep prizor? Sise Džejd Speri.” Štucnula je i ispustila suvi jecaj. „Mislila sam da ću umreti. Želela sam da umrem. Celo to poniženje... Nil, kog sam mrzela...” Prekrila je usta šakama kao da će joj pozliti, ali nastavila je, glasa prigušenog ispod šaka. „Stavio je svoje ruke na mene. Stiskao, štipao i vukao me je. Bilo je užasno, bolno i ponižavajuće. Onda se nagnuo nad mene i snažno zagrizao moju levu bradavicu. Toliko jako da me je bolelo.” Dilon naglo ustade sa stolice. Ugurao je šake u zadnje džepove iznošenih farmerki i ustumarao se po prostoriji kao da traži laki izlaz iz nje. Bura u njemu ga je zastrašivala svojom snagom. Želeo je da nešto udari, smrvi, uništi. Bilo je očigledno da Džejd nije primetila njegovu reakciju. Njena užasavajuća pripovest se nastavila. „Nil se smejao kad se uspravio na kolena i otkopčao rajsferšlus pantalona. Svukao ih je i uhvatio penis rukama. Rekao je: Lep je, zar ne, Džejd? Kladim se da tvoja pička jedva čeka. Hač je očigledno počeo da se brine. Rekao je: Nile, daj, čoveče, lepo si se zabavio. Pusti je sada. Nil je rekao: Da je pustim? Nema šanse, jok, tek počinjem da se zabavljam. Nil mi je zadigao suknju. Okretala sam kukove s jedne na drugu stranu,


pokušavajući da ga sprečim da mi skine čarape. Žurio je, Lamar je morao da mu pomogne. Onda je Nil...” Dilon je stajao pored prozora i slepo zurio u sve tamnije nebo. Kad je ona prestala da govori, pogledao ju je preko ramena. Glava joj je klonula preko jedne ruke; masirala je slepoočnice. Dilon se vratio do svoje stolice, okrenuo ju je i seo prema njoj. Ništa nije rekao i nekako je uspeo da se otme potrebi da je dodirne. I samo njegovo prisustvo ju je tešilo. Bodrio se time. Spustila je šaku s lica i obliznula usne. „Nil je pljunuo u šaku i razmazao pljuvačku po sebi. Rekao je: Kladim se da odlično pušiš kurac. Zar ne pušiš Parkerov? Trebalo bi da te nateram da to uradiš i meni.” Sklopila je oči, kao da joj je laknulo. „Ali nije”, rekla je hrapavo. „Nije bilo lako, ali ušao je u mene. Izgleda da se iznenadio što sam devica pošto je pogledao u moje lice i nasmejao se. Nagnuo se i rekao mi: Pa, boga mu. Ipak ću da imam tvoju trešnjicu, kao da je to neka samo nama znana šala. A onda je...” Ponovo je nagnula glavu. „On... jako gurnuo i stvarno me je gadno zabolelo.” Halogena sigurnosna svetla napolju su se automatski uključila. Nešto od plavobeličaste svetlosti doprlo je kroz prozor, ali najveći deo kancelarije bio je u dubokim senkama i u sibilantnim tonovima njenog glasa. „Mislila sam da će zauvek trajati. Ali kad se završilo, shvatila sam da mu uopšte nije trebalo mnogo da stigne do vrhunca. Kad se izvukao, razmazao mi je seme po stomaku. Pogledao je u Hača i rekao: Podmazao sam stvar za tebe. Zamenili su mesta. Kad mi je Hač sklonio ruku s usta, ponovo sam pokušala da vrištim, ali nisam imala snage. Jedva sam uspela da podignem ruku. Kada se Hač nadvio nad mene, ogrebala sam ga po licu. Opsovao me je i uhvatio se za obraz. Kad je sklonio šaku, prsti su mu bili krvavi. To ga je razjarilo. Progunđao je: Drži je za ruke, Nile. Nil me je uhvatio za ruke i držao mi ih pored glave. Hač je jedini koji me je poljubio. Prvo sam mislila da je to sve što će uraditi. Težinom me je skoro ugušio dok mi je bez prestanka gurao jezik duboko u usta. Od toga sam skoro povratila. Iznutra sam gnevno vrištala, ali jedini zvuk koji sam ispuštala zvučao je kao mjaukanje mačke. Čula sam kako se Nil smeje iza mene. Hoćeš li, Hače, majke ti? Isuse! Zbog tebe sam se opet uzbudio. Čak se i Lamaru digao. Lamar se nervozno zakikotao. Vrisnula sam kad se Hač zabio u mene. Bio je dvaput grublji od Nila. Znala sam da me cepa iznutra i da zbog njega krvarim. Mogla sam to da osetim.” „Prokletnici!” prosiktao je Dilon. Jedva je sputavao gnev; udarao se pesnicama


po butinama. „Kad je Hač svršio, izvio je leđa i užasno i vrišteće urliknuo. Sećam se da se iskezio i pokazao zube. Izgledao je tako grozno, odvratno. Onda je pao na mene. Nisam mogla da dišem i osetila sam njegov vreli dah na vratu. Smrdeo je na pivo i bila mi je muka, ali ja sam se plašila da ću se, ako popustim i povratim, udaviti u tome. Uspela sam nekako da se savladam. Lamar je poslednji došao na red. Do tada, više nisam imala snage da se borim. Pomislila sam da će Lamar zaplakati kad me pogleda. Šake su mu bile kod šlica, ali oklevao je. Nil reče: Šta nije u redu? Hajde da te vidimo. Lamar je rekao: Mislim da ovo nije u redu, Nile. Lamarov glas je bio drhtav i nesiguran. To je bila crta njegovog karaktera. Pošto se dokazao, Hač se osećao živahno. Prokletstvo, mogli smo i da pretpostavimo da će se mali pederko usrati. Lamar je viknuo: Nisam pederko! Čini mi se da se čak i tada borio sa svojom seksualnom neopredeljenošću. Sigurno je shvatao da će se ili pokazati, ili će biti meta podrugivanja, pa je odlučio... da se pokaže. Kad je svukao pantalone, druga dvojica su aplaudirala njegovoj erekciji. Znam da je to Lamaru bio prvi put. Nije čak ni znao gde da... Nabijao se u mene. Bolelo je jer sam već bila odrana i izranjavljena. Kad je konačno ušao, zabijao se pomamno i brzo, poput životinje u teranju. Znoj mu je izbio po licu. Nil je neprekidno zbijao šale i podsmevao se Lamarovoj tehnici. Konačno je i on svršio. Smejao se od olakšanja kad se odvojio od mene, ali čim je pogledao u moje lice, osmeh mu je nestao. Mislim da je Lamar jedini shvatao razmere onoga što su učinili. Oči su mu se nemo izvinjavale. Ali nisam mu oprostila ni tada, kao ni mnogo godina kasnije, kada sam ga videla.” „Kad je to bilo?”, pitao je Dilon. Ukratko mu je ispričala o sahrani Miča Herona i Lamarovom iznenadnom dolasku. „Nisam mu oprostila - nijednom od njih - do današnjeg dana.” Nakon duže tišine, podigla je glavu. „Hoćeš li mi dodati maramice, molim te?” Dilon pronađe kutiju maramica na ivici njenog stola. Dohvatio ih je i pružio joj. „Hvala ti.” Nije upotrebila maramice da obriše oči, pošto za čitavo vreme koliko je pričala, nije ispustila nijednu suzu. Upotrebila ih je da obriše znoj s dlanova. „Da li su te ostavili tamo, Džejd?” „Jesu.” Gorko se nasmejala. „Poput okrutnog klišea, Nil je popušio cigaretu pre


nego što su otišli. Sećam se da sam osetila fosfor šibice i miris duvana. Sklupčala sam se čvrsto. U tom trenutku bila sam utrnula. Ne sećam se da sam osećala bol koliko sam osećala utrnulost. Raspravljali su šta da rade sa mnom i odlučili da sam dovoljno sposobna da se sama vratim u grad. Lamar je pitao: Šta ćemo da kažemo ako neko otkrije šta se dogodilo? Nil je rekao: A ko će da kaže? Ti? Ni u ludilu. Zašto se onda brineš? Hač je pitao šta će biti ako ja ispričam. Nil se samo nasmejao. Rekao je da sigurno ne želim da moj ljubljeni, misleći na Garija, sazna za to. Rekao je da sam sama to tražila, da sam ih svu trojicu izazivala. Naravno da su se Hač i Lamar složili s njim, prosto zato što su znali da je to ono što on želi od njih, ali i da samima sebi opravdaju to što su uradili. Ne verujem da se Nil kaje ili oseća bilo kakvu krivicu. Nemoralan je. Nema savesti. Želeo je da mi se osveti što ne volim njega već Garija, i želeo je da mu se osveti jer mu je Gari nabio sladoled u lice u nekoj svađi. Video je način da to sve obavi jednim udarcem. Pošto nosi prezime Pačet, smatra da je to njegovo pravo.” „Trebalo je da odmah odeš vlastima.” Ona se ponovo iskreno nasmejala. „Dilone, ne poznaješ me izgleda, zar ne? Čim sam uspela da se pomerim, otpuzila sam do auto-puta. Nije me bilo briga hoću li posle toga umreti, samo sam želela da poživim dovoljno da ih vidim kažnjene.” Ispričala mu je o odlasku u bolnicu i svemu što se dogodilo sledećeg dana u kancelariji šerifa Džolija. Dilon nije mogao da poveruje. „I tako je grupno silovanje počišćeno ispod tepiha i zaboravljeno?” „Sve do sada.” „Sada si, petnaest godina kasnije, došla da se osvetiš. Želiš da plate što su te silovali.” „I ne samo to.” „Hoćeš da kažeš da ima još?” „Gari.” „Ah, da. Zaboravio sam.” On blago reče: „Momci često imaju velikih problema da se izbore s tako nečim, Džejd.” „Gari svakako jeste. A posebno kad su me Nil i ostali predstavili kao kurvu. Nil


nije hteo da se okane. Rugao se Gariju skrivenim nagoveštajima sve dok ovaj nije više to mogao da podnese.” Kad mu je rekla šta je Gari uradio nakon što ju je video kod Džordžine kuće, Dilon je ostao zapanjen. Ponovo je zario prste u kosu i pokušavao da pronađe reči. Ali uzdržao se da ne kaže prvo što mu je palo na pamet: da je Gari trebalo da ima više vere u ženu koju voli. Ne bi joj se svidelo da to sad čuje. „Nisam mogla da ostanem u Palmetu nakon Garijevog samoubistva. Ali zaklela sam se ću se jednog dana vratiti i da ću, kada se vratim, ja imati punu kontrolu.” „Već si zapušila usta Ajvanu i Nilu. Umeju da pročitaju šta piše na tarabi. Znaju šta nova industrija znači za njih.” „Za mnogo toga treba da odgovaraju. Nisam ja jedina koju su povredili za sve ove godine.” „Da li si znala da je Hač bolestan pre nego što si se vratila?” „Nisam. Planirala sam da razotkrijem korupciju u šerifovoj kancelariji.” „Da li je korumpirana?” „Kladila bih se u poslednju paru da jeste. Hač pokriva tragove Pačetovih kao što je to činio i njegov otac.” „Mada, to sad deluje nebitno?” „Izgleda da je tako.” Rani pokazatelji govorili su da je Hačova transplantacija bubrega uspela. Doktori su bili uzdržani sve dok se pretnja od infekcije nije smanjila, ali prva prognoza bila je dobra. Lekovima su se borili protiv odbacivanja organa. Prema izveštaju, nije patio ni od kakvih negativnih sporednih efekata. I pored toga, verovatno nikada više neće biti u stanju da se vrati na posao. „A šta je s Donom Di? I nju treba kriviti podjednako kao i bilo kog od njih.” „Ona je oduvek volela Hača. Da sam razotkrila njegovu korumpiranost, ona bi zajedno s njim pretrpela sramotu. Eto, na kraju, morala je da dođe do mene i moli me za njegov život, baš kao što sam ja nju molila da kaže istinu u kancelariji šerifa Džolija. Ali nisam zato odlučila da ne razmotrim Grejama kao donora, već zato što konačno sada zna kakav je osećaj biti očajan - kada te i poslednja nada napusti.” „Da li Lamar ovde ima porodicu?” „Majku. Koliko ja znam, nikad nije saznala za silovanje.” „Onda bi bilo kakav vid osvete bio potpuno neefikasan, zar ne?” „Osim što bi Grejam mogao biti njeno jedino unuče.”


„Ti stvarno ne znaš ko je njegov otac?” „Ne.” „Grejam ne zna za...” „Ne! I ne želim da sazna!” „Sigurno je pitao odakle je potekao, ko mu je otac.” „Umanjila sam njegov značaj. Grejam prihvata činjenicu da sam mu ja jedini roditelj.” Dilon se sumnjičavo namršti. „Za sada, možda. A šta sutra, i posle toga? Što bude stariji, veće su šanse da će želeti da zna ko mu je otac.” „Tad ću moći iskreno da mu odgovorim da ne znam.” „Postoje načini da se to ustanovi. Genetski otisak, tako se to zove.” „Ne želim da znam. Ionako nema veze. On je moj. Moj!”, istakla je, glasom koji je pucao. „Da sam znala za Hačovu bolest i Nilovu sterilnost, verovatno bih ostavila Grejama u Njujorku. Nisam mogla da znam da će on postati središnji faktor u njihovim životima. To me plaši, Dilone. Misliš da sam preterala danas po podne, ali upoznata sam sa podmuklošću za koju su Nil i njegov otac sposobni.” Njen strah bio je očigledan. Instinktivno, Dilon pruži ruku k njoj. I ona, podjednako instinktivno ustuknu. „Prokletstvo, želeo bih da ti ne budem tolika pretnja. Voleo bih da te zagrlim.” Tama kao da je pojačala hrapavost njegovog glasa. „Samo da te zagrlim, Džejd. To je sve.” Nakon nekoliko trenutaka, ona je prošaputala: „Mislim da mi ne bi smetalo da me samo zagrliš.” „Nikad te ne bih povredio”, rekao je dok je ustajao sa stolice i sedao na sofu pored nje. „Nikada.” „Verujem.” Zagrlio ju je i naslonio se, povukavši je za sobom, sve dok se nisu naslonili na naslon sofe. Prisnost poze u kojoj se našla ju je uznemirila. Uhvatila se za bicepse. „U redu je”, promrmljao je. „U redu je. Pustiću te čim mi budeš rekla. Želiš li? Kaži mi.” Nakon što je napeto oklevala, odmahnula je glavom i naslonila se na njega. Očigledno joj njegova golotinja ispod tesne potkošulje nije smetala. Naslonila je glavu na njegove grudi. Njena kosa klizila mu je po koži, zbog čega je skoro prostenjao od uživanja. Ona je, s puno poverenja, držala svoju ruku na njegovoj. „Džejd?” „Hmm.”


„Od tada nisi u stanju da vodiš ljubav?” „Ni u stanju, niti sam želela.” „Nisi želela ni da probaš?” „Pokušala sam s Henkom.” „Henkom Arnetom?” Ubode ga žaoka ljubomore. „Bio je zaljubljen u mene, znala sam to, ali nisam mogla. A nisam želela ni da ga povredim. Stalno sam mu govorila da nema svrhe, da ne mogu da se promenim. Nagovarala sam ga da ne polaže nade u moj oporavak. Ali Henk je stvarno tvrdoglav. Neće da sluša.” „Očigledno si uspela da ga ubediš.” „Godinama nisam uspevala. Želela sam da mu uzvratim naklonost pa sam počela da idem kod psihologa. Na kraju sam mogla da ga poljubim a da se ne prepadnem.” „Jesi li uživala dok si ga ljubila?” „Koliko sam bila u stanju.” Dilonova ljubomora beše malo ublažena. Nije tako umanjivala njegove poljupce dok mu je pričala koliko je u njima uživala. „Negde u to vreme, Mič je umro”, nastavila je. „Lamar se pojavio na njegovoj sahrani. Kad sam ga ponovo videla, vratio se sav užas. Konačno sam rekla Henku da ne mogu da imam seksualnu vezu ni sa kim. To je prosto bilo nemoguće.” „Jesi li mu rekla zašto?” „Nisam. A pošto nisam, on se naljutio i nije se vraćao mesecima. Jednog dana se vratio i otad smo samo dobri prijatelji. Konačno je to prihvatio.” Dilon nije želeo da hvali Henka rečima da je sjajan tip i da je trebalo da mu pruži još jednu šansu. Henk je u Njujorku, a Dilon ovde s njom i drži je u naručju. „Zašto si mi rekla za silovanje, Džejd?” Kad je podigla glavu i pogledala ga, znao je da nema razloga da bude ljubomoran ni na Henka ni na bilo koga drugog. „Ne bi mogao da me prihvatiš ovakvu bez objašnjenja.” „I?” „I zato... zato što mi je bitno da shvatiš zašto sam ovakva kakva sam.” Kako je ne bi poljubio, gurnuo je njenu glavu sebi pod bradu. „Ono što ti se dogodilo bio je zločin. Stvarno užasan, i nasilan. Nikakve veze nema sa seksom.” „Znam to, Dilone.” „Seksualna intimnost između dvoje ljudi koji se vole...”


„To je nešto sasvim drugačije”, rekla je, završivši rečenicu umesto njega. „Šta misliš, da psiholog to nije ponavljao dok mi nije nasmrt dosadilo? Ne, nisam podsvesno krivila sebe. Da, bila sam ljuta na seksistički pravni sistem kao što sam bila ljuta i na muškarce. Ne, ne verujem da su svi muškarci varvari. Ne, ne naginjem ka tome da sam lezbejka. Ne, ne želim da svi muškarci budu kastrirani.” „E sad mi je lakše.” Ponovo je podigla glavu, i kada su se pogledali, počela je da se smeje. On joj se pridružio. Smejali su se nekoliko minuta. Bilo je pročišćujuće, jer nisu mogli da plaču. Smeh ih je iscrpao. Naslonili su se jedno na drugo zbog oslonca. Onda kao da su u istom trenutku prestali da se smeju. Jedne sekunde, razdragano su se kikotali. U sledećoj su se gledali, bez daha i napeto. Dilonove grudi kao da su bile pretesne. Pogledao ju je u usta. Posmatrao je kako joj se usne pomiču. „Dilone?” Hitro je sklopio oči. „Isuse, tako želim da te poljubim. Želim da vodim ljubav s tobom po prvi put u tvom životu. Želim da ti pokažem šta je to stvarno, šta to može da bude. Želim da ti vodiš ljubav sa mnom.” Kad je ponovo otvorio oči, gledala ga je zapanjeno, usne su joj drhtale. Bio je u iskušenju da prisloni svoje usne na njene i otkrije zašto ga gleda baš s ovim izrazom na licu. Nadao se da je to zato što ju je uzbudio - a ne odbio. Pomilovao ju je po kosi. Čeznuo je da umiri uplašeni drhtaj njenih usana mekim poljupcem ili masažom zabrinute bore između obrva. Želeo je da lepota njenog daha potekne od strasti, a ne od shvatanja. Želeo je da joj pokloni dar seksualnog otkrića, koji joj je tako grubo otet. Ali ako ne odigra do kraja kako treba, sve će bespovratno propasti. Zato ju je nežno odgurnuo od sebe, ustao, a onda i njoj pomogao da ustane. Žalobno je rekao: „Neki drugi put.”

Kuća je bila u mraku. Dilon, koji je bio uporan u tome da je otprati do kuće, nije se odvezao sve dok nije ušla. Keti joj je ostavila poruku na kuhinjskom stolu u kojoj joj je objasnila da je rano legla s glavoboljom. U frižideru je čeka lonac s večerom, pisalo je u poruci. Sve što Džejd treba da uradi jeste da je ugreje u mikrotalasnoj. Shvatila je da nije dovoljno gladna da bi se time baktala. Nakon što je zaključala kuću i spremila je za noć, popela se gore. Svetlost se probijala ispod vrata Grejamove sobe. Pokucala je, a onda ih otvorila. Ležao je u krevetu i gledao televiziju, kako se činilo, ne naročito pažljivo. „Mogu li da uđem?”


„Tvoja kuća.” Ignorišući ironiju, prišla je podnožju kreveta i sela. „Shvatam. Ljut si na mene.” Borio se u sebi da li da nastavi da se duri ili da izbaci svoj gnev. Ovo drugo je pobedilo. „Zar ti ne bi bila ljuta na mene da sam te nasmrt osramotio? Mama, molim te, tretirala si me kao balavca pred Dilonom i gospodinom Pačetom.” „To što sam učinila možda ti se učinilo kao nerazumno, Grejame, ali bila sam jako zabrinuta.” „Potpuno si šiznula ni oko čega! Nisam čak ni kasnio kad sam došao.” „To nije bio pravi razlog. Bila sam nervozna zato što si bio s Nilom.” „Zašto? Bio je ljubazan. A i poznaješ ga, zašto je to problem?” „Problem je zato što ga i previše dobro poznajem. On je sve samo ne ljubazan.” „Tako je delovao”, prozborio je ratoborno. „Sigurna sam da jeste. On luči šarm, ali je truo iznutra, Grejame. Moraćeš da mi veruješ na reč za to. Drži se dalje od njega. Ume da bude veoma opasan.” On frknu. „Ozbiljna sam. Ako ti opet priđe, hoću odmah da mi javiš.” Obuzet tinejdžerskom tvrdoglavošću, kratko ju je posmatrao. „Promenila si se, mama.” „Promenila?” „Otkad smo se preselili ovamo, sve vreme si napeta.” „Moram da obavim ogroman posao, Grejame. Kao dodatak fabrici TeksTil, kupujem imanje za matičnu kompaniju i obavljam sav...” „Pokušavaš da kupiš zemlju od nekih ljudi koji se prezivaju Parker?” Džejd iznenađeno pogleda svog sina. „Otkud ti znaš za to?” „Gospodin Pačet je to pomenuo danas.” Džejd se uopšte nije čula s Otisom Parkerom još od poslednjeg telefonskog razgovora. Kolebala se da li da ga nazove i pritisne ga ili da mu da još vremena da razmotri njenu ponudu. Grejam je potvrdio njene sumnje - Pačetovi su krenuli na nju. Vrativši na silu svoje misli na Grejama, rekla je: „Znaš koliko posla imam. Mnogo bitnih stvari imam na umu. Dovoljno si odrastao da to shvatiš.” „Ali imala si mnogo posla i kad si bila u Njujorku. Nisi bila toliko obuzeta svime time. Šta se dogodilo?” Posegla je i zagladila mu kosu prstima. „Znam da delujem kao da sam jako napeta u poslednje vreme, to je zato što želim da dobro obavim ovaj posao s


projektom. A i zato što želim da ovde budeš srećan. Jesi srećan, kaži mi? Sviđa ti se kuća?” „Naravno, sjajna je, samo...” „Šta samo?” „Tako mnogo stvari moram da objašnjavam novim drugarima.” „Objašnjavaš?” „Zašto nemam tatu, pa onda i to da Keti u stvari nije u srodstvu s nama. Znaš, sva ta sranja koja i inače moram da objašnjavam.” Otkinuo je zanokticu. „Znam da si mi uvek govorila da smo mi posebna porodica. Jedinstvena.” Tužno ju je pogledao plavim očima. „Ne želim da budem poseban, mama. Umorio sam se od toga da budem poseban. Želim da budem normalan, kao i svi ostali.” „Nema tako nečeg kao što je normalno, Grejame.” „Pa, većina ljudi su normalniji nego mi.” Onako velikog koliki je bio, ona ga privuče u svoje naručje i pritisnu zabrinuto lice sebi na vrat. „Ponekad se u životu događaju stvari nad kojima nemamo kontrolu. Moramo da napravimo najbolji mogući život od onog što nam je dato. Svim srcem želim da uživaš u normalnom porodičnom životu. Ali nije tako ispalo. Zao mi je. Uradila sam najbolje što sam umela. I dalje radim ono što mislim da je najbolje”, dodala je, razmišljajući o Ketinom i Dilonovom savetu da Grejamu ispriča za silovanje. Ali nije mogla. Sinu je bilo dovoljno teško da se navikne na novi dom i opterećujuće sazrevanje i bez mučenja s njenom tragedijom.


27. Džejd je radila za svojim stolom kada je Nil ušao nenajavljeno, čak i ne pokucavši. Loner je nije upozorio da je neko napolju. Grejam je pecao u obližnjem potoku i poveo je psa da mu pravi društvo. Nil joj se nasmešio kao da su se razišli u najboljim okolnostima. „Ćao, Džejd.” „Znam da je tako, mama. Zaboravi da sam to pomenuo.” Odvojio se i bledo joj se osmehnuo. „Izvini što sam te osramotila pred Dilonom, obećavam da to više nikada neću učiniti.” „Jesi li bila s njim večeras?” „Jesam. Zašto?” „Samo pitam.” „Šta je?” pitala je kroz smeh. „Smeškaš se kao neka lasica.” „Mislim da se sviđaš Dilonu, to je sve.” „Naravno da mu se sviđam. Ne bismo mogli da sarađujemo tako dobro da mu se ne sviđam.” „Hajde, mama. Znaš ti šta ja mislim.” „Mi smo prijatelji.” „Aha.” Nadmeno se smeškao. „Da li misliš da ću biti visok kao deda kad prestanem da rastem?” Pogledao je prema uramljenoj fotografiji na stočiću. „Koliko je bio visok deda Speri?” Za trinaesti rođendan, Džejd mu je zvanično poklonila dedinu Medalju časti i sliku koju je čuvala. Od vremena kada je bio još toliko mali da joj je sedeo u krilu, pričala je Grejamu priču o hrabrosti svog oca u Korejskom ratu. Nikad mu nije rekla da je deda izvršio samoubistvo. „Imao je metar i devedeset, mislim.” „Znači da ću najmanje toliko biti visok.” „Verovatno.” Nagnula se i poljubila ga u čelo. „Samo nemoj baš da žuriš, dobro? Laku noć.” „Laku noć. Mama?”


„Hmm?” Okrenula se kod vrata i pogledala ga. „Da li mi je i tata bio visok?” Razmišljajući o trojici napadača, promuklo je odgovorila: „Iznad proseka.” Grejam klimnu zadovoljno, a onda pruži ruku da isključi lampu iznad kreveta. „Laku noć.” „Šta ti tražiš tu?” „Doveo sam ćaleta da te vidi.” „Zbog čega?” „Ne bih želeo da pokvarim iznenađenje.” Svako iznenađenje koje pripreme Pačetovi može biti samo rđavo. „Ne želim da ga vidim.” „Nemaš izbora.” Sklopivom stolicom je podbio vrata prenosne prikolice pre nego što je izašao. Kad se vratio, nosio je Ajvana u rukama. Spustio ga je na sofu. Džejd je kruto stajala pored stola. Nil je sklonio stolicu s vrata i seo na nju. Samouvereno i uobraženo, podigao je članak na koleno druge noge. „Zbog čega želite da me vidite?” pitala je Ajvana. „Ne pitaš me za zdravlje?”, rugao se. „Nema ni uobičajenih pošalica? Nećemo prvo da probijemo led?” „Ne.” Prekrstila je ruke preko grudi pokretom koji je odavao nestrpljenje. „Ako imate nešto da mi saopštite, pričajte. Ako nemate, odlazite.” „Ja se ne ponašam tako prema ljudima.” „Tako se ja ponašam prema vama.” Milovao je glatku, krivu površinu svog štapa. „Video sam slike tvog dečaka. Stvarno je zgodan.” Setila se Ajvanovog običaja da odmerava ljude s visine, iza svojih gustih obrva. Koristi taj metod zastrašivanja upravo sada, na njoj. Teško je bilo sačuvati ravnodušnu fasadu, posebno jer je govorio o Grejamu. Njegova zla priroda bila je samo pojačana fizičkim deformitetom. Trudeći se da joj glas ostane ravnodušan i ravan, ona odgovori: „Mislim da jeste.” „Podseća na tebe. Bar iz daljine. Voleo bih da ga vidim izbliza.” Srce joj je tuklo, ali izraz lica joj je ostao miran i ništa nije rekla. „Zašto ne sedneš, Džejd?” ponudi joj Nil. „Radije ću stajati.” „Kako hoćeš.” Ajvanova pegava šaka, prekrivena venama, nestala je u sakou i iz


unutrašnjeg džepa je izvadio koverat. Pružio ga je Džejd. Ona ga je sumnjičavo gledala. „Šta je to?” „Otvori i videćeš, hoćeš li?” Džejd uze koverat, otvori ga i izvadi ugovor o kupoprodaji zemlje. Brzo je pregledala papir, a onda se usredsredila na bitne redove koji su označavali strane uključene u prenos vlasništva. „Otis Parker”, prošaputala je. Ukočenosti nestade iz njenog držanja. „Tako je.” Ajvan obliznu usne, podsetivši je na mesoždera koji je upravo proždrao svoj plen. „Sada je zemlja u našem vlasništvu. Posao je konačno juče okončan.” Kao u transu, Džejd se vrati do svog stola i sede. Ispravljala je presavijene strane dokumenta. Pečat javnog beležnika bio je tu. Dokument je nesumnjivo bio zvaničan. Nije ni čudo što ju je Otis izbegavao. Nije odgovarao na poruke koje je ostavljala gospodi Parker, koja je uvek zvučala van sebe kad bi pozvala. Džejd se odvezla da ga vidi, ali niko nije odgovorio na njeno kucanje, iako je znala da su kod kuće. Ogrubelim glasom pitala je: „Koliko ste mu dali?” „Milion dolara.” „Jedan milion?” „Tako je.” Nil se zadovoljno zavali u stolicu: „Dali smo mu iste uslove kao i ti. Ne mora da se iseli dve godine ako ne želi. To će mu omogućiti da ubere dvogodišnji prinos. Nije da će mu nešto naročito trebati taj prihod”, dodao je uz kikot. „Kako... otkud vam toliko kapitala?” On joj namignu. „Likvidirao sam neku aktivu, založio ponešto i uzeo kratkoročni zajam. Kad si u upravnom odboru lokalne banke, možeš da izvedeš svašta.” Saosećajno ju je pogledao. „Vidiš, Džejd, još uvek imaš mnogo šta da naučiš o tome kako dobri stari južnjački momci završavaju posao. „Došla si u grad, vrtela si repom kao da si neko i nešto.” Ajvan joj se zlobno cerio. „Ti Njujorški dripci koje predstavljaš su pičkice u odnosu na mene.” Snažno se udario po prsima. Nervozno, Džejd obliza usne. „Koji su uslovi isplate?” Nil pogleda oca i nasmeja se. „Zar misliš da smo se juče rodili, Džejd? Nismo ti ostavili manevarskog prostora. Zaključili smo posao deponovanjem čeka na pun iznos.


Otis samo što se nije upiškio u kombinezon kad sam mu dao ček.” Džejd je pokušavala da ostane pribrana u licu. Pažljivo je ponovo savila dokument i vratila ga u koverat koji je položila na ćošak stola. „Čestitam!” Kao da je sastanak zaključen, uzela je olovku i nastavila da radi ono što je radila kad je Nil ušao. „Pa?” Džejd pogleda u Nila, s upitnim osmehom na licu. „Pa?” „Zar nemaš ništa da nam kažeš?” „O čemu?” „Prokletstvo!”, zaurla Ajvan. „O zemlji. Šta misliš?” „Ti je želiš. Mi je imamo”, kaza Nil, široko šireći ruke. „Zaboravi na uvlačenje onom Otisu. On više nije faktor. Ja imam ono za čime slini tvoja moćna firma. Od ovog trenutka, moraćeš da imaš posla sa mnom.” Ona spusti olovku i prekrsti šake ispod brade. „Pogrešili ste. Moja kompanija nije zainteresovana za imanje koje je nekada pripadalo Parkerovima, a sada pripada vama.” Osmehnula se ljupko. Ajvan se nasmejao. „Aha, kako da ne, samo se pravi da nam spusti cenu.” „Uopšte, gospodine Pačete. Sasvim sam iskrena. Ni najmanje nisam zainteresovana da otkupim tu zemlju. A sada, molim vas da me izvinite...” Nil naglo ustade. „Kučko lažljiva! Prokleto dobro znam da si želela to imanje. Još otkad si došla u grad, cunjala si oko njega, premeravala ga, procenjivala. Nemoj pokušavati da porekneš to. Pratio sam te.” „Da, i mislila sam da ćeš to učiniti”, mirno je rekla. „U stvari, računala sam na to.” Ajvanova pluća su šištala dok je pokušavao da udahne kiseonik. „Prokleta bila!” Piljio je zlokobno u nju. Njegova zla duša je vonjala. Gadno je smrdeo. „Prevrtljiva mala kurvo! Prevarila si...” „Zaveži!” Nil je dobacio ocu. U dva dugačka koraka je prešao razdaljinu do Džejdinog stola, posegnuo preko njega i ščepao je za biceps, podigavši je na noge. Govorio je kroz stisnute zube. „Hoćeš da kažeš da nikad nisi ni želela imanje Parkerovih?” „Tako je. Samo sam želela da ga vi poželite.” „Izigrala nas je kao par običnih budala”, Ajvan je režao. „Potrošili smo milion dolara na gomilu svinjskih govana.” Mahnula je glavom prema starijem čoveku i pogledala ga plamtećim plavim


očima. „Mada je i milion mala nadoknada za Garijev život, zar ne mislite tako?” Nil ju je povukao oko stola i snažno je protresao. „Uništila si nas.” „Baš kao što ste vi uništili Garija i mene.” Ošamario ju je nadlanicom preko usta. Ona je vrisnula. Vrata su se tako naglo otvorila da su napravila promaju. Dilonova poza i zastrašujući izraz kao da su pripadali bogu munje, ali progovorio je samrtnički blago. „Zažalićeš zbog ovog.” Pojurio je preko prostorije, zgrabio Nila za vrat i bacio ga na zid. Ajvan je štapom udario Dilona po zadnjoj strani kolena. Ovaj je urliknuo od iznenadnog bola, hitro se okrenuo i oteo štap od Ajvana. Džejd se prvo uplašila da će štapom razbiti starcu glavu. Ali umesto toga, stao je na jedan kraj, podigao drugi i polomio ga kao grančicu. Bacio je u stranu dva komada i reagovao na Džejdin uplašeni vrisak kad se Nil bacio na njega s leđa. Nil se uvek uzdao u druge da se za njega biju. Dilon je, s druge strane, od malih nogu naučio kako da se tuče da bi preživeo. Kretao se precizno i brzo, i laktom je udario Nila u stomak, a onda mu sjurio pesnicu u lice, lomeći mu hrskavicu i cepajući mu kožu. Nil se zateturao unazad, udario u zid i pao na pod. Dilon je stajao iznad njega i teško disao. „Gubi se što dalje odavde i nosi to matoro govno sa sobom. Ili ostani i ukaži mi čast i privilegiju da te prebijem na mrtvo ime.” Nil pokuša da lizne krv s brade, ali ona je liptala iz nosa i kapala mu na košulju. Prikupivši dostojanstva koliko je smogao, nekako se podigao na noge. Nakon udaraca koje mu je zadao Dilon, nije mu bilo lako da podigne i odnese Ajvana. Džejd ih je otpratila do vrata, znajući da je trenutak koji je čekala petnaest godina konačno stigao. Pačetovi su pobeđeni i poniženi. Nil priveza Ajvana za suvozačevo sedište svog eldorada. Džejd je stala ispred hromirane rešetke hladnjaka kad je krenuo oko haube. Pljesnula mu je dokument u dlan. „Nadam se da nećeš više nikada pronaći mir, dok si živ.” Zgužvao je dokument pesnicom. „Zažalićeš zbog ovoga! Prokleto ćeš zažaliti!” U bolovima se nekako smestio za volan. Džejd je zaklonila oči od sunca i gledala kako se udaljavaju. Nije se čak ni zakašljala u oblaku prašine koji su podigli. Kolena joj klecnuše i ona se skljoka tačno tu gde je stajala. Spustila je ruke na zemlju pored sebe. „Uspela sam. Uspela sam.” Dilon čučnu pored nje. „Jesi li povredena?” „Ne. Osećam se divno!” Nasmešila mu se. Njegovo lice bilo je ispresecano prašinom i znojem. Preko čela se videla crvena pruga od kacige. Naočare su mu


ostavile utisnute polumesece u obraze, ispod očiju koje su odavale zabrinutost. „Hvala ti, Dilone.” „Video sam njegov auto i došao što sam brže mogao.” Nežno ju je dodirnuo po usni. Bila je naduta, ali nije krvarila. „Ipak ne dovoljno brzo.” „Čak me i ne boli.” Pogledala je za automobilom i padajućim oblakom prašine. „Uspela sam!” ponovo je prošaputala. „Šta?” Ispričala mu je za genijalan potez koji je izvela. „Plašila sam se da neće nasesti, da će shvatiti da je moja zainteresovanost za imanje Parkerovih samo zamka.” „A šta da nisu zagrizli mamac?” „Mič mi je ostavio nasledstvo. Nisam ni znala za to dok nije pročitan testament. Da je ovo propalo, iskoristila bih nasledstvo da sama otkupim imanje Parkerovih.” On je razočarano odmahivao glavom. „Odvukla si me tamo, naterala me da izmerim imanje ko neka budala, a sve samo za predstavu?” „Priznajem da sam te iskoristila. Izvini.” „Posle onoga što su ti Pačetovi uradili”, rekao je neznatno klimajući glavom, „ne moraš da objašnjavaš ni svoje motive ni svoje metode.” „To je bila moja osveta. Nisam htela da te uvlačim, ni bilo koga drugog, više nego što moram.” Ponovo je pogledala u daljinu. Dan je bio vreo i sparan, mada je leto već popuštalo. Promena je bila neminovna. „Gari je prezirao to što je siromašan”, rekla je setno. „Mrzeo je to, i mrzeo je to zbog svoje porodice. Često je govorio da će se jednog dana vratiti u Palmeto i baciti milion dolara u krilo svom ocu.” Okrenula se prema Dilonu, blistavog izraza na licu. Pruživši ruku, uhvatila ga je za nadlakticu. „Dilone, učinila sam to za njega.” Uhvativši je za struk, ustao je podigavši je sa sobom. Iskreno, kako to retko čini, osmehnuo se ispod brkova. „Mislim da ovo mora da se proslavi.”

Kad je domaćica provirila u dnevnu sobu i pitala gospodina Ajvana i gospodina Nila kad da spremi večeru, Nil je na nju bacio kristalnu flašu. Sagnula se taman na vreme i imala toliko pameti da ih više ne uznemirava. Soba je smrdela na konjak koji je sa drvenih oplata kapao na tepih, ali obojica su bila toliko pijana od svega što su popila, da nisu primetili isparenja. „Kučka”, promrmljao je Nil dok je sipao još pića u čašu. „Prokleta bila, nije se


onomad baš pokazala. Bila je grozna devica.” Mahnuo je, široko zamahnuvši čašom i prosuvši piće po šaci. „Zbog toga se sve to dešava, znaš. Zbog toga što smo se Hač, Lamar i ja zabavili onomad s njom. Kako smo, dođavola, mogli znati da će to tako teško primiti i da će se njen dečko obesiti zbog toga?” „Sedi i začepi”, zarežao je Ajvan iz svojih kolica. Glava mu je bila nisko na ramenima, kao da mu je telo progutalo vrat. Oči su mu bile kao čiode zluradog svetla pod ljutitim obrvama. „Pijan si.” „Imam dovoljno razloga za to.” Nil se teturajući dovukao do očevih kolica i nadvio se nad njega. „U slučaju da si zaboravio, ćale, više nemamo ni u šta da se popišamo. Između ostalog, procenjeni profit od sledeće godine iskoristili smo za taj zajam.” „A čija je to briljantna ideja bila?” „Trebalo je da upali”, kaza Nil braneći se. „E pa vidiš nije!” Obrazac je ustanovljen još dok je bio dečak. Nil je bio samouveren i arogantan sve dok ne bi upao u nevolju, a tada se okretao svom tati da ga izvadi. „Šta ćemo s novcem, ćale?” cvilio je. „Kako ćemo da platimo zaposlene? Moraćemo da zatvorimo fabriku.” Ajvan je gledao Nila uz otvoreno gađenje. „Zašto se uopšte brineš zbog toga? Uskoro i nećemo imati zaposlene jer će svi raditi u TeksTilu za Džejd Speri. Pačetova fabrika za preradu soje postaće istorija.” Nilovo izmučeno lice trzalo se od emotivne napetosti. „Ne govori tako, ćale.” „To ona planira još od samog početka. Želela je da nas zatvori, da nas upropasti.” Ajvan je kao u metu piljio u naspramni zid, kao da će ga čistom snagom pogleda razoriti. „I upravo to je i uradila.” Nil se skljokao u sofu i vrhovima prstiju počeo da trlja očne duplje. „Ne znam kako da budem siromašan. Ne želim da budem siromašan.” „Prestani da mi tu cviliš!” „Pa šta tebe briga šta će biti, starče? Ja sam taj koji će morati da lopata sve ovo đubre za sobom. Doktor kaže da ti ni srce ni pluća ništa ne valjaju. Ionako ćeš uskoro umreti.” „Ne treba mi doktor da mi to kaže.” Nije izgledao kao da se smrt bliži. Oči su mu sijale paklenim sjajem. „Ali jedno je sigurno. Neću umreti dok ne sredim ovaj račun jednom zasvagda. Ta Sperijeva mala neće se izvući s ovim. Ne sasvim. Neka uživa u svojoj maloj pobedi - u zamenu za nešto mnogo bitnije.”


Istog trena se otreznivši, Nil spusti piće na ivicu stočića za kafu. „Za svog sina.” „Tako je, dečko. Pačetovi su možda ranjeni, ali nisu mrtvi. Čim se probudiš okrenućeš telefon i pozvati da dođe... Majradžejn Grifit.”

Dilon se bavio roštiljem u dvorištu. „Dobra riba”, rekao je Grejamu koji mu je pomagao. „Hvala”, odgovorio je on, ponosno se smešeći. „Svaki put kad odem na to mesto na kanalu, ulovim bar jednu.” „Kako je u školi?” Već dve nedelje išao je u Palmetsku srednju školu i do sada je sve bilo kako treba. Tako je i rekao Dilonu. „Nadam se da ću uspeti da uđem u fudbalski tim. Sledeće nedelje je izborno takmičenje.” „Nećeš imati problema.” Dilon prevrnu ribu. „Nedostaje li ti Njujork?” „Ne baš. Nekako mi se sviđa da živim u malom gradu. A tebi?” Pre nego što je odgovorio, Dilon je pogledao prema kući. Grejam je pogledao za njim. Video je mamu kroz kuhinjski prozor. „Aha, sviđa mi se ovde”, kaza Dilon, ponovo se usredsredivši na roštilj. „Šta ćeš da radiš kad se završi fabrika? Hoćeš li ostati ovde ili ćeš se preseliti negde drugde?” Pošto je pitanje već iskrslo, Grejam je jedva dočekao priliku da pita Dilona za planove. Bilo bi sjajno kada bi se Dilonova budućnost nekako poklapala s njegovom. „Fabrika nije ni blizu gotova”, kaza Dilon. „Izgradnja će trajati još nekoliko godina. Nisam siguran šta ću posle toga raditi. Ne planiram toliko unapred.” „Otkud to?” „Shvatio sam da to ne donosi ništa dobro.” Džejd isturi glavu kroz zadnja vrata. „Sve je spremno. Čekamo samo vas, muškarce.” „Ne više. Riba je gotova”, uzvrati Dilon. „Grejame, isključi gas, molim te.” „Naravno.” Njegova majka ih je prekinula u nezgodnom trenutku. Dilonova poslednja izjava ga je zbunila jer je bila u kontradikciji s majčinim verovanjem da bi svako trebalo da odredi svoje ciljeve i ide prema njima bez obzira na to kakve se prepreke pojave. A isto tako bi voleo da dobije neke garancije da će Dilon ostati tu još dugo.


„Pripazi da ventil bude zavrnut do kraja”, upozorio ga je Dilon. „Hoću.” Dilon je poslužio riblje filete i izneo plitki tanjir kroz zadnja vrata koja mu je Džejd pridržavala. Grejam je gledao dok se ona naginjala i mirisala pečenu ribu, oblizujući se u iščekivanju. Dilon je rekao nešto što ju je nasmejalo. Odjednom ponovo radostan, Grejam pažljivo zatvori gas i krenu unutra. Uvek mu se sviđalo kad Dilon dolazi na večeru, ali večeras je u kući vladala prava slavljenička atmosfera. Nije bio siguran u to šta proslavljaju, a nije mu bilo ni bitno. Sve što je bilo bitno jeste da je njegova mama bila najopuštenija otkad je otišla iz Njujorka. Možda je stvarno čula i prihvatila ono što joj je rekao pre nekoliko nedelja. Danas je bila veoma živahna. Presvukla se kad se vratila s posla i sada je imala odeću od mekog i paperjastog belog materijala. Drugovi su mu stalno govorili kako mu je mama veoma zgodna, i to jeste bila istina. Dok su se smeštali za sto da večeraju, izgledala je neverovatno lepo. Zamoljen je da izgovori molitvu i on je izmrmljao jednu brzu molitvu za Dan zahvalnosti. Dok su punili tanjire, pitao je: „Možemo li da se igramo pogađanja sličica posle večere? Dilon i ja ćemo biti par, kao prošli put.” „Ni za živu glavu!”, uzviknula je Džejd. Zgrabila je nož i udarila njegovom drškom po stolu. „Vas dvojica ste varali prošli put.” „Ne bih baš otišla tako daleko i nazvala njihove ručne signale varanjem”, diplomatski kaza Keti. „Varanje je, kad ti kažem”, ubeđeno ponovi Džejd. „To me vređa. Povuci reč.” Dilon se pruži preko ćoška stola i ugura ruku ispod njene kose, stegavši je za vrat. Refleksno, ona podignu rame i iskrivi glavu na jednu stranu, zarobivši mu šaku između obraza i ramena. Dogodila se istovremena promena na njenom licu, Grejam je to primetio. Nije mogla izgledati zapanjenije ni da je Dilon ustao od stola i počeo da igra bez odeće na sebi. Izvila je glavu i okrenula se prema njemu. „Povlačim je.” I glas joj je zvučao smešno, kao da je popila čašicu čistog viskija. Obrazi su joj se zarumeneli i počela je da diše kao da je radila vežbe. Nastavili su da se gledaju i nakon što je Dilon lagano sklonio ruku s njenog vrata. Kad su konačno prekinuli pogled, Dilon poče da razmazuje puter po kukuruzu na klipu. Njegova mama kao da se našla u nedoumici. Zurila je u svoj tanjir i petljala sa srebrninom kao da je nikad pre


nije videla pa nije sigurna kako da je koristi. Grejam se u sebi nasmejao. Ako njegova mama i Dilon ne žele da imaju seks, onda on nema blagog pojma ni o čemu.

„Još uvek ne mogu da pređem preko toga. Svaki put kad se setim, želim da se uštinem kako bih bila sigurna da se zaista dogodilo.” Džejd se okrenula prema Dilonu dok su sedeli na ljuljašci na tremu, koju je nedavno postavila. „Dogodilo se, zar ne? Ovo nije san?” „Bez sumnje je san za Parkerove. A više kao nočna mora za Pačetove. Zgazila si ih kao bubašvabe.” „Ah, da, baš sam strašna”, rekla je smejući se. „Pa umeš da budeš. Nasmrt si me prepala one večeri kad si me izvukla iz zatvora.” „Ja? Pa ti si imao gustu bradu i smrknuti pogled.” „Ali ti si kontrolisala situaciju. Ja nisam kontrolisao svoj život još otkad je Debra umrla. Tvoja ležerna sposobnost me je plašila. Šta misliš, zašto sam se ponašao kao mačo-svinja?” „Mislila sam da je to proisteklo iz tvog šarmantnog karaktera.” Ukrivo se osmehnuvši, on odmahnu glavom. „Iz pukog straha.” Džejd pogleda preko prednjeg dvorišta. Kroz guste grane drveća mesečina se razlivala u šarenim obrisima preko trave. Cvrčci su zrikali. Lahor je slabo mirisao na morsku vodu. „Volela bih da moja majka zna šta sam danas uradila.” U glasu joj se nije očitovala gorčina, samo želja. „Nikad te nisam čuo da spominješ roditelje. Šta se dogodilo s njima?” „Poželećeš da nikad nisi pitao.” Džejd je sledećih pola sata pričala o čudnom odnosu koji je imala s majkom. Ispričala mu je za očevo samoubistvo i koliko je ono različito uticalo na njih dve. Bio je užasnut kad je čuo da je i Velta delimično krivila Džejd za silovanje. „Nisi u pravu”, rekao joj je kad je završila priču s Veltinim odlaskom. „Drago mi je što sada znam. A isto tako mi je drago što nikad nisam imao prilike da upoznam tvoju majku.” „Čitavog života sam samo želela da me voli. Ali nikad me nije volela. Bila je


nesrećna kad sam ja došla na svet i to se nikad nije promenilo.” „Istini za volju, verovatno je bila ljubomorna na tebe, Džejd. I mada to nikad ne bi priznala, sigurno te je nesvesno ipak poštovala.” „Možda se zadovoljiš poštovanjem kad prevališ tridesetu. Ali ne i kada imaš tri, ili trinaest. Pa čak i osamnaest. Nikad nisam mogla da budem ono što je želela da budem.” „A to je?” „Tupava južnjačka lepotica koja će se jednog dana dobro udati - a u Palmetu to znači upecati Nila Pačeta.” Dilon opsova. „Moji ciljevi išli su toliko dalje od toga da ona jednostavno nije mogla ni da ih sagleda, a kamoli shvati.” „Pa, gde god da je, sigurno zna da je pogrešila, Džejd. Verovatno žali zbog svega što je uradila.” „Volela bih da je vidim i popričam s njom. Ne treba mi izvinjenje. Samo bih volela da vidi kako smo Grejam i ja prošli u životu. Volela bih da znam da li je konačno našla nešto ili nekoga ko ju je usrećio.” „Zvučiš kao da si joj oprostila.” Džejd je razmišljala o reči oprostiti i odlučila da se na njeno stanje ipak ne može primeniti. Njena majka je pripadala jednom sasvim drugačijem vremenu. Velta više nije imala nikakvu moć ili autoritet da je povredi. „Samo bih volela da zna da sam postigla ono što sam želela. Da li se uopšte kaje, ili da li sam joj oprostila, potpuno je nebitno. To pripada prošlosti. Posle današnjeg dana želim da gledam samo napred, nikako unazad.” Dilon ustade s ležaljke i priđe ogradi koja je zatvarala verandu. Nisu ni primetili da se smrklo. Iza njihovih leđa kuća je bila tiha. Keti i Grejam su se već povukli na počinak. Dilon kao da se nije žurio da ode. Naslonio je šake na ogradu i nagnuo se u struku. „Mnogo sam razmišljao o prošlosti u poslednje vreme.” „O nečemu posebnom?” „Aha. Došao sam do istog zaključka kao i ti. Vreme je da se sve jednostavno pusti. Da se krene napred.” Okrenuo se i naslonio kukove na ogradu, okrenuvši se prema njoj. „Čitavog života funkcionišem po teoriji da ako je osoba dovoljno dobra, ako naporno radi, ako ne remeti značajno kosmički poredak, da će biti nagrađena. Da će za nju na kraju sve biti kako treba. Ali druga strana ove filozofije je da ako nešto uprska, platiće to


veoma skupo. Loše stvari se događaju lošim ljudima. I na kraju, počeo sam da sumnjam da nešto nije u redu s tom teorijom.” Osetila je kao da pogledom poseže za njom kroz srebrnastu tamu. „Govoriš o svojoj ženi i sinu.” „Da.” „Kada se dogode nesreće poput ove, Dilone, zar nije u ljudskoj prirodi da traži objašnjenje? I zar nije običaj da - pošto nešto svakako moramo da okrivimo najčešće okrivimo sebe?” „Ali ja sam od toga napravio nauku. Počelo je kada su mi roditelji poginuli. Sećam se da sam brinuo do iznemoglosti pitajući se šta sam to uradio da se Bog toliko ljuti na mene. To je bilo pre vremena kada su savetnici shvatili da bi deci trebalo da kažu da nisu ona kriva za sve što krene nizbrdo.” Okrenuo je dlan i pogledao žuljeve na vrhovima prstiju. „Ako počneš tako da razmišljaš još dok si dete, to se nastavlja u adolescenciji i u zrelom dobu. Neprekidno sam pokušavao da dobra dela držim u ravnoteži s greškama, kako se ne bih ogrešio o sudbinu. Kad god bih uradio nešto pogrešno, samo bih čekao da mi čekić padne na glavu.” Okrenuo se, izloživši joj svoj profil. „Kad su Debra i Čarli umrli, pomislio sam da sam nešto gadno zasrao.” Nasmejao se samoosudujuće. „To je vrhunac oholosti, da veruješ kako jedan čovek može biti odgovoran za sudbinu drugih, zar ne? Ali za sve ove godine na sebe sam svaljivao krivicu za njihovu smrt. Mislio sam da je to zaslužena odmazda za nešto što sam uradio ili nisam uradio.” Džejd pređe verandu da stane pored njega kod ograde, ali nije ga prekidala. Odmahivao je glavom razočarano. „Na kraju krajeva, sranja se događaju, baš kao na onim nalepnicama s parolama. Sranja se događaju. Tragedije se dešavaju dobrim ljudima. Sreća se osmehuje ljigavom šljamu.” Pogledi su im se susreli. „Ne mogu ti objasniti koliko je olakšanje izvući se ispod tolikog tereta krivice.” „Debra i Čarli bili su žrtve loše sreće, Dilone. Kao i ti.” „Hvala ti što si mi pomogla da to sagledam.” Podigao je šake s obe strane njenog lica, pustivši je da se navikne na ideju da će je dodirnuti. Onda joj je prstima sklonio tamne uvojke kose s obraza. „Prelepa si, Džejd.” U sebi je postala veoma mirna i tiha. Pošto nije osetila bučan alarm koji se uglavnom oglašavao kad je muškarac dodirne, nije želela ni da se pomeri -ni da trepne, proguta ili diše - da u sebi ne bi probudila onaj zveketavi užas. Umesto da se usredsredi na sebe i svoje reakcije, pokušala je da usmeri svu


svoju pažnju na Dilona. Šta je on to video kada je pogledao u nju tim dubokim sivozelenim očima? Da li joj je kosa bila svilenkasta na dodir? Da li je i njega obuzelo isto nestrpljenje od kog zastaje dah, kao i nju? Nestrpljenje za čim? - pitala se. Bila je to uznemirujuća pomisao, pa ju je nestrpljivo odbacila. Prihvatiće ovo otkucaj po otkucaj srca, a zasad nije želela da bilo šta to poremeti. Ispružio je desnu ruku u visini ramena i naslonio se na potporni stub iza nje. Zatočena između stuba i njega, osetila je nalet panike. Međutim, kad je izgovorio njeno ime, njegov duboki i prisebni glas ju je umirio. „Džejd?” „Hmm?” „Hoću sad da uradim nešto što si mi ko zna koliko puta rekla da ne pokušavam.” Stomak joj se podigao i spustio se kao da nema težinu. Osetila je njegov dah, vreo i svež, na svom licu. Oči su joj bile širom otvorene dok ih nije nevoljno zatvorila. Njegovi brkovi zagolicali su je po gornjoj usni. Liznuo je prostor između njenih usana samim vrhom svog jezika, toliko nežno da joj se isprva činilo da je to izmislila. „Sad ću da te okusim, Džejd.” Izvivši glavu, poravnao je svoje usne s njenim. Šokantno, ali usne su joj se željno razdvojile. Ispustio je duboki, čežnjivi zvuk i utisnuo jezik u njena usta. Pritisnuo joj je usta sigurno i neagresivno i veoma nežno joj sisao usne. Jezik mu se pokretao unutra, ali nije bio nasrtljiv. Tamna vrelina noći spustila se na nju zajedno s dubokom magijom njegovog poljupca. Osetivši se kao da joj se vrti u glavi, ona refleksno potraži oslonac. Šakom ga je obuhvatila oko ruke kojom se naslanjao na stub. Uzdahnuo je njeno ime i opustio lakat, zbog čega se dovoljno približio da im se dodirne odeća. Pokušao je da spusti drugu ruku na njen struk. Usnama je ljubio i štipkao njene usne. Prelazio je preko njih brkovima. Nežno joj je uvukao donju usnu među zube. Pognuo je glavu i poljubio je u vrat. Ona kratko uzdahnu. „Plašim se.” „Mene?” „Ovoga.” „Nemoj.” Džejd zatvori oči i pokuša da ne razmišlja. Dilon je čekao. „Je li u redu?” Podigao je glavu i pogledao je u lice. „Džejd?”


Spustila je šaku na grudi koje su se brzo dizale i spuštale. „Ne mogu da dišem.” Jedan ugao njegovih brkova se podigao. „Da li je to dobar ili loš znak?” „Nisam sigurna.” „Ja ću da ga prihvatim kao dobar.” „Dobro.” „Opusti se.” Gurnuo ju je blago dok se nije naslonila na stub. „Diši duboko.” Kao dete, uradila je kako joj je rečeno. Sklopljenih očiju, nekoliko puta je umirujuće udahnula. Kad je otvorila oči, Dilonovo lice bilo je toliko blizu njenog da je ponovo izgubila dah. „Osećam se tako šašavo.” „Ne bi trebalo. Predstoji ti prevazilaženje najgore ženske noćne more.”


28. „Kuda idemo?” pitala je Džejd. „Hoću da kažem, znam kuda idemo, samo ne znam zašto?” „Čekaj i videćeš.” Farovi su osvetljavali tunel od drveća koji se završavao ćorsokakom kod gazdinske kuće koju je Džejd nedavno kupila za GSS. Osim najdubljih senki od teškog lišća, dvorište je bilo okupano mesečinom. Kuća je bila bela i veličanstvena, mnogo lepša nego na jarkom dnevnom svetlu. Dilon se tajnovito osmehivao dok je vadio baterijsku lampu iz pretinca za rukavice. „Hajde. Sve je u redu. Vlasnik je moj blizak prijatelj.” Zajedno su prešli dugačko dvorište i popeli se uza stepenice. Stare daske škripale su pod njihovom težinom. „Moram to da popravim pre nego što se neko povredi”, rekao je dok je tražio ključ u džepu farmerki. „Odakle ti ključ?” „Ako ne prestaneš da postavljaš pitanja, upropastićeš iznenađenje.” „Kakvo iznenađenje?” „Želim da je prevaziđem.” Ove reči samo se iskotrljaše iz nje. „Zaista želim to, Dilone.” „Dobro je. To je dobro”, rekao je kratko. „Poradićemo na tome. Ono što sam zamislio je dugački vikend koji ćemo zajedno provesti. Bez ikakvih obaveza. Bez očekivanja. Samo izolacija od svega poznatog tako da možemo da se opustimo. Šta kažeš?” „Ne.” Spustio je ruke i udaljio se od nje. Izraz lica je odražavao mešavinu ljutnje i frustracije. „Onda ne mogu da nastavim da te ljubim, Džejd. Zato što ću pre ili kasnije izgubiti glavu. Moj pevac će preuzeti komandu i na kraju ću te prestrašiti. A neću da se to desi.” Okrenuo se od nje i strčao niza stepenice. Sustigla je pre nego što je stigao do kamioneta. „Dilone, ne shvataš.” „Shvatam. Kunem se da shvatam. Samo...” Provukao je prste kroz kosu. „Isuse, ne mogu više da izdržim.” Uhvatila ga je za rukav. „Ne. Mislim, ne shvataš ono što pokušavam da ti kažem.


Ne želim da čekam dugački vikend. Hoću da probam večeras.” Nervozno je ovlažila svoje usne, pogledala ga molećivo. „Sada, Dilone.” „To je još jedno pitanje.” Plesniv smrad, toliko tipičan za prazne kuće, dočekao ih je čim je otvorio ulazna vrata i ugurao Džejd u široko predvorje. Uključio je lampu i osvetlio pod od italijanskih pločica. „Ovo je sjajan prizor.” Džejd obgrli svoje laktove. „Ali mnogo mi se više sviđa danju. Malo je strašno.” Bila je zbunjena i blago razočarana. Kad su otišli iz njene kuće, pretpostavila je da će je odvesti pravo do svoje prikolice. Da ostanu kod nje nije dolazilo u obzir. Čak i kada bi uspeli da se provuku pored Keti i Grejama, osećala bi se čudno, znajući da su oni u susednim sobama. Nije joj trebalo ništa što je doprinosilo osećaju teskobe. Ako bude imala vremena da razmišlja o ovome, možda će izgubiti petlju. Škripava stara kuća, koja je godinama stajala sasvim prazna, teško da ju je mogla umiriti. A i donekle ju je sneveselilo i ovo odlaganje. Nije se valjda njegov žar tako lako gasio?” „Daj mi ruku i pazi gde staješ.” Pružila mu je ruku. Krenuo je gore, iznenadivši je tako što je zaobilazio stepenike koji su slomljeni i potencijalno opasni. „Već si bio ovde?” „Aha.” „Bez mene?” „Aha.” „Kada?” „Pazi, tu je jedan zarđali ekser.” Kad su stigli do odmorišta, Dilon je skrenuo desno, prešavši svetlom po hodniku. Vrata svih soba bila su otvorena, osim jednih na kraju hodnika. Upravo ka tim vratima vodio ju je Dilon. Gledao ju je s nadom pre nego što je okrenuo porcelansku ručku i otvorio vrata. Džejd je prešla prag i ušla u sobu. Za razliku od ostatka kuće, ova soba bila je očišćena. Nije bilo paučine u uglovima visoke tavanice niti je visila s kristalnih suza visokih lustera. Lak na drvenom podu je potamneo, ali je potpuno očišćen od prašine i trunja. U sobi je stajao samo jedan komad nameštaja - mesingani krevet. Džejd se veoma dopao kad je prvi put bila u kući, mada je mislila da se ne može očistiti. Sada


je bleštao pod zrakom Dilonove lampe. U viktorijanskom stilu, visoko uzglavlje činili su komplikovani zavijuci i pletenice. Jastuci u čistim belim platnenim jastučnicama bili su naslagani uz njega. Tu su stajali i čisti čaršavi i prekrivač preko dušeka. Mreža protiv komaraca bila je okačena na plafon i puštena oko kreveta. Potpuno zbunjena, Džejd je stajala i gledala dok je Dilon prilazio mermernom kaminu i palio sveće koje su stajale iznad njega. Zatim je obišao čitavu sobu i popalio desetak ostalih sveća, sve dok bledi i prugasti zidovi nisu počeli da trepere na mekom svetlu, a mesingani krevet pod mrežom nije zasvetlucao kao užaren. Kad je i poslednja sveća upaljena, dunuo je u šibicu i bacio je u kamin, a onda se okrenuo ka Džejd. Ona je delovala pometeno i plašljivo. „Pa, šta misliš?” Podigla je ruke u stranu i spremila se da nešto kaže, ali nikakve reči nisu joj izašle iz usta. „Uglavnom nemam šta da radim noću”, rekao je. „Od trenutka kada si kupila ovu kuću, dolazio sam ovamo posle posla i kuckao pomalo.” Uperio je nelagodan pogled prema krevetu. „Možda deluje arogantno, znam. Ali znam koliko ti se mesto svidelo. Pa sam pomislio da ako ti ikad... ako mi ikad... ma dođavola.” Prešao je rukom po potiljku, a drugu ugurao u farmerke. „Slušaj, nisam mogao da te odvedem do proklete prikolice, dobro? To je najneromantičnije mesto koje mogu da zamislim... mislio sam da ti treba... da zaslužuješ da te neko zavede.” Izrekao je gomilu psovki. „Zvučim kao neki glupak, kaži? E pa, i osećam se kao prokleta budala. Najromantičnija stvar koju sam uradio sa bilo kojom ženom otkad je Debra umrla, jeste da sam je pitao kako se zove.” Ispustio je uzdah nepatvorenog gađenja. „Ovo verovatno nije bila dobra ideja. Možeš da odustaneš ako želiš.” Nemo, Džejd odmahnu glavom. „Neću se ljutiti, obećavam ti”, rekao je. „Kaži da ne želiš ovo i završićemo.” Prišla mu je. „Počinjem da mislim da si ti taj koji se plaši, Dilone.” „I plašim se. Plašim se da ćeš se povući.” Grubo je dodao: „ A ne želim to.” „Verovatno ću biti strašno smotana.” Svetlost sveća odražavala se u njegovom intenzivnom pogledu. „To je nemoguće.” Samosvesno, ona skrenu pogled prema krevetu. „Soba je predivna. Stvarno. Ovo je bilo pažljivo - i romantično - od tebe.” „Hvala.” Ponovo se okrenula prema njemu i stidljivo se osmehnula. „Drago mi je što ćeš


to biti ti, Dilone.” Posegnuo je i uhvatio ju je za ruku. Palcem je prelazio po člancima prstiju. „I meni je. Ali zašto ja?” Trepavice su joj zaklonile oči. „I dalje nisam sigurna da ću uspeti ovo da izvedem do kraja, ali... ti si jedini koji je učinio da poželim da mogu. Prvi put smatram da je vredno preduzetog rizika.” Prinevši njenu šaku ustima, poljubio joj je nadlanicu. „Ako u bilo kom trenutku poželiš da prestanem, sve što treba da mi kažeš je da stanem i ja ću stati. Verovatno ću opsovati. Možda ću čak i zaplakati”, rekao je napola se smešeći. „Ali staću.” Nije želela da prestane da radi to što je radio s njenom šakom. Držao ju je na usnama, i dok je govorio, njegov dah je ostavljao vlažan osećaj na koži. Blago ju je okrenuo, i dok joj je rastvarao prste, nežno joj je zario zube u mekani koren palca. Sklopivši oči, poljubio ju je u središte dlana, čvrsto prislonivši usta na to mesto. Usne su mu bile tople i prilježne, a jezik razigran i erotičan. Poveo joj je kažiprst prema svojim brkovima. Prešao je s jednog kraja na drugi vrhom njenog prsta, dodirujući ivicu gornje usne. Lagano, prešao je zubima po njenom kažiprstu. Golicalo ju je - po prstu i u donjem delu stomaka. Uzeo je svaki njen prst, grickajući meso i mazeći kožu jezikom. Džejd je podjednako uživala gledajući ga, kao i u tome šta joj je radio. Svetlost sveća pojačavala je svetlije pramenove njegove kose. Tamne i kratke trepavice počivale su mu na jagodicama lica, koje su nežno presecale zrakaste bore. Njegova usta, s punijom donjom usnom ispod širokih brkova, izgledala su neopisivo seksi. Od samog gledanja u njih u stomaku se osećala kao mačka koja se slasno i s uživanjem proteže posle dugog sna. Poljubio je unutrašnju stranu njenog zgloba, a onda krenuo uz krivinu lakta. Osetila je vlažni obris njegovog jezika i glatku površinu zuba dok je prelazio po njenoj koži. Glavom joj je dodirnuo dojku i Džejd se uplašila da se užasni strah vratio. Ali polagano, od središta njenih grudi, telo joj je govorilo da je ovo dobro i sasvim na mestu. „Treba da se stvrdnu.” Nije shvatila da je izgovorila ovo naglas sve dok se Dilonova glava nije podigla. „Šta?” „Ništa.” „Šta si rekla?” „Rekla sam... rekla sam da treba da se stvrdnu.”


„Šta to?” „Moje bradavice.” Pogledao ih je. „Da li su?” Ona klimnu. „Kad si me očešao glavom.” „Je li to bio dobar osećaj?” „Jeste.” „Jesam li do sada uradio nešto što ti se nije dopalo?” „Jesi.” „Šta to?” „Prestao si da pričaš.” On se tiho zakikota. „Vidiš? Vraćam se svom starom sebi. Očekujem da nešto pode po zlu kada đavolski želim da sve ide kako treba.” Kao da je ovo neka spora i ustaljena rutina koju su upražnjavali svake večeri, podigao joj je ruke i položio ih na svoja ramena. Uhvativši je lagano oko struka, privukao ju je bliže, sve dok im se tela nisu dodirnula. Kad su se potpuno spojili, Džejd nije mogla da sakrije iznenađenje. „Tvoje bradavice nisu jedina stvar koja otvrdne, Džejd”, podsetio ju je hrapavo šapćući. Naslonivši čelo na njeno, nastavio je istim užurbanim tonom. „To je samo meso. To sam ja, a mene se ne plašiš, je li tako?” Sačekao je da mu odgovori. Konačno je odmahnula glavom, valjajući čelo preko njegovog čela. „Molim te, nemoj da me se plašiš.” „Ne plašim se.” „Onda me poljubi.” Izvio je glavu unazad i pogledao je. „Poljubi me, Džejd.” „I jesam.” „Ne, ja sam tebe poljubio. Ima razlike.” Želela je da mu dokaže da se nije uplašila. A što je još važnije, morala je da dokaže i sebi samoj. Provukla je prste kroz njegovu kosu, povukavši mu glavu nadole dok se u isto vreme propinjala na prste. Prislonila je usne na njegove. Njegova reakcija bila je u najmanju ruku prilično mlaka i to ju je donekle iznerviralo. „Pomoglo bi kada bi mi uzvratio.” „Ne ljubiš me. Samo se dodirujemo usnama. To se ne računa.” Njen strah od intimnosti borio se s rešenošću da taj strah konačno porazi. Ponovo


se propevši na prste, dodirnula je jezikom liniju između čvrstih usana. One popustiše i odjednom je jezikom palacala po unutrašnjosti njegovih usta, trljala njegov jezik i kušala Dilona. Privukla mu je glavu još niže. Usne mu se spojiše s njenim. Nešto neverovatno uzbuđujuće se dogodilo. Oboje su to osetili. Ispustivši gladan jecaj, prekrstio je ruke na njenim krstima i savio je u struku. Pošto je Džejd i dalje osećala da ima kontrolu, dozvolila je to. U stvari, jedva je dočekala čvrstu vrelinu njegovog tela. Prvi put za petnaest godina pustila je da joj čula bez kontrole divljaju. Nasađivala se u dodirima i ukusu njegovih usta. Kakvoća njegove kose i kože predstavljali su novo i uzbuđujuće zadovoljstvo za vrhove njenih prstiju. Uši su joj uživale u čežnjivim zvucima koji su se čuli iz njegovog grla uz zavodljivi titraj. Njegova snaga je nije plašila. Osećaj je bio dobar na mestima gde se njena mekoća upotpunjavala s tom snagom. Događala se prava eksplozija u svakoj tački u kojoj bi se dodirnuli. Poljupci su se nastavili. Dok je njena želja rasla, gurala je jezik sve dublje u njegova usta. Reagovao je na isti način, sve dok svaki poljubac nije postao istinski čin ljubavi, putena razmena. Konačno, bez daha, Džejd odvoji usta i iscrpljeno se nasloni na njega. „Dilone, možemo li, molim te, da sednemo?” „Hajde da legnemo.” Ona ga gurnu od sebe. Oči su mu svetlucale, potpuno usredsredene, ali glas mu je bio uverljivo tih. „Slažeš se?” Od same pomisli na to da legne s njim, srce joj je snažno zaigralo i pomamno zalupalo. Nestrpljivo, ona pogleda prema krevetu. Dodirnuo ju je po obrazu nadlanicom i ponovo privukao njenu glavu. „Jedno pored drugog, Džejd. Neću leći na tebe.” Ovlažila je usne. Imale su Dilonov ukus - predivne su bile, kao Dilon. „Dobro. Jedno pored drugog.” Klimnuvši odobravajuće, on se udalji od nje i poče da otkopčava košulju. „Još nisam spremna da skinem odeću”, rekla je brzo. „U redu.” Ali njen izbor nije promenio i njegov. Skinuo je košulju i ispustio je na pod. Nije nosio kaiš. Pojas njegovih starih farmerki bio je toliko izbledeo da su niti bile skoro potpuno bele. Krivile su se ka spolja, stvarajući izazovni prostor između pojasa i ravnog, maljama posutog stomaka. Razdvojivši mrežu za komarce, spustio se na jednu stranu kreveta i izuo čizme, jednu po jednu, a onda izuo i čarape.


Ispružio se na leđa, dok mu je potamnela koža bila skoro crna naspram belih čaršava i jastuka. Ispružio je ruku ka njoj kroz procep u mreži. Drhtureći, ona se spustila pored njega. Izula je sandale i to je bio jedini ustupak koji je učinila pre nego što je zatvorila mrežu za komarce. Bez košulje je izgledao još opasnije, a njegova sirova mišićavost počela je da je savladava. Vrtoglava euforija koju su izazvali poljupci počeli su da iščezavaju. Golicave varnice sevale su jedna po jedna, poput ugaraka vatre koja se gasi. Osetila je crninu straha koji se spuštao na nju. I Dilon je izgleda isto to osetio. Nežno je rekao: „Napravljen sam od iste tvari kao i ti, Džejd. Samo imam drugačiji oblik.” Pogledala je njegove široke, maljave grudi i oštar procep koji je delio stomak od grudnog koša, čudesan pupak i očiglednu izbočinu na njegovim preponama. „Sasvim.” Kažiprstom je dodirnuo jedan ugao njenih namrštenih obrva. „Nije tako loše, zar ne?” „Uopšte nije loše”, odgovorila je promuklo. „Sviđa mi se kako izgledaš. Tako je od prvog trena kad sam te videla kroz dvogled.” On se upitno namršti. „Dvogled?” Naslonio je šaku na njena leđa i shvatio da su široka tačno pedalj, od vrha njegovog palca do vrha malog prsta. Šakom je prelazio gore-dole po njenoj kičmi. „Sećaš se, kad sam te angažovala, rekla sam ti da sam te gledala kako radiš nekoliko dana. Gledala sam te kroz dvogled iz hotelske sobe preko puta. Nekoliko puta sam pomislila da osećaš da te gledam. Delovao si kao da gledaš pravo u mene.” Pogledala ga je plavim očima i ostala u tom položaju. „Oduzimao si mi dah.” Prestao je da je miluje po leđima i njegova ruka ju je zapekla kao ugarak, kad ju je dodirnuo kroz tanku tkaninu bluze. „Nisam umela da reagujem na to kako si uticao na mene”, priznala mu je grlenim glasom. „A šta je sada?” „I dalje ne znam kako da reagujem.” „Saznaj onda.” „Kako?” „Dodirni me. Obećanje i dalje stoji”, dodao je. „Neću uzvratiti. Osim ako ne poželiš.” Oprezno je pogledala njegove gole grudi. „Radije bih se još malo ljubila, ako je to u redu.”


Osmeh mu je bio samo neznatno napet. „To mogu da podnesem, bar mislim.” Posegnuo je i povukao je do sebe, ali ona se neznatno opirala. Opustio je šaku na njenoj ruci. „Ako ćemo da se ljubimo, moramo da dovedemo usta na istu visinu. Lezi, Džejd.” Nakon nekoliko napetih trenutaka, ona ukočeno legnu. Obujmio joj je lice šakama i privukao ga bliže sebi. Usta su im se spojila u još jednom dubokom i vlažnom poljupcu. Bilo je meko, čulno i seksi. Provokativno, njegov jezik je ulazio i izlazio iz njenih usta. Nije prošlo mnogo i poljupci više nisu bili dovoljni. Želela je više. Bilo joj je lakše da ga dodiruje kada ga ne gleda u oči. Plašljivo je spustila ruku na njegove grudi. On je prostenjao od iznenađenja i prijatnosti, ali nije prestao da je ljubi. Koža mu je bila vrela. Malje na grudima spremno su i živahno odskakale pod njenim dlanom. Bradavica mu je bila podignuta i tvrda. Mogla je da je oseti. Nekoliko minuta nije mogla da se pomeri. Ali njegovi poljupci bili su ubedljivi, izvlačili su iz nje svu teskobu i prožimali je neumornom radoznalošću i željom. Jedva je pomerala prste. Još čvrstih mišića. Još malja. Palcem je dodirnula njegovu bradavicu. On naglo udahnu i zadrža dah. Džejdina ruka ostade gde se zatekla. „Nisam hteo da te uplašim”, rekao je promuklo. „Nemoj stati.” „Nisam očekivala da bude tako...” „Kako, Džejd?” „Tako... lepo.” Tiho se smejući, on zagnjuri lice u njenu kosu i čvrsto je zagrli. Prevalio ju je na sebe. Promena položaja bila je toliko iznenadna i neočekivana da Džejd nije imala vremena da se pripremi za šok što leži između njegovih butina. Sleđena, samo je piljila u njega. „Ako ti se ne sviđa, možemo se zameniti”, rekao je svečano. Nakon što je analizirala situaciju, shvatila je da je očekivala uzbuđenje, a ne strah. Prošle su godine otkako se ljubakala s Garijem Parkerom. I pošto je prošlo tako mnogo otkako se ovako dobro osećala, skoro da nije prepoznala šta je u pitanju. Pa ipak, adolescentsko milovanje koje su upražnjavali nije moglo da se poredi s ovim. Gari je bio momak. Dilon je bez sumnje bio muškarac, a ni ona više nije bila devojka. Već godinama je žena, ali Dilon je prvi muškarac koji ju je učinio svesnom svoje ženstvenosti. Bilo je to opojno i uzbuđujuće osvešćenje. Njegova erekcija smestila se u procep između njenih butina. Toplota je zračila od te tačke gde su se dodirivali, do svih delova tela. Njena ženstvenost bila je


grozničava. Pulsirala je u slatkastom nadimanju uzbuđenja. Čeznula je i to je bilo neverovatno. „Sviđa mi se, ali ne znam šta da radim”, rekla je kroz mučni šapat. „Radi šta god želiš, Džejd. Ovo nije test. Ne ocenjujem te. Ne možeš pasti ili položiti. Sve što uradiš je ispravno.” Spustila je usne na njegove po još jedan poljubac. On je čvrsto držao njenu glavu u rukama dok je ustima obrađivao njena usta u orgijastičkom ljubljenju koje ih je ostavilo bez daha. Ona izvi glavu kako bi udahnula; iskoristio je taj trenutak da joj se zagnjuri u vrat. Podigao je ruku do prvog dugmeta njene bluze. „Šta... Ne.” Ostavivši ruku gde je bila, rekao je: „Pa to je deo toga, Džejd.” „Znam, ali...” „Želim da te vidim. Pusti me da te dodirnem.” Neprestano su se gledali. Konačno, on reče: „Dobro. Ako ne želiš.” „Ne. Čekaj.” Oklevala je samo sekund pre nego što je ponovo šakama prešla preko njegovih grudi i stomaka. Kleknuvši između njegovih butina, povukla je Dilona u sedeći položaj i povela njegovu ruku ka svojim grudima. „Nemoj me povrediti.” „Nikad. Nikad to ne bih učinio. Želim da ti pokažem kako je lepo kad te neko dodiruje.” Klimnula je u znak pristanka i pustila mu ruku. On je otkopčao prvo dugme i premestio se na sledeće. Pokreti mu nisu bili užurbani. Kad je završio s dugmićima, lagano je izvukao kraj njene bluze iz pojasa suknje. A onda je, posegavši pod otkopčanu bluzu, dodirnuo i njen grudni koš. „Mogu li da ti dodirnem grudi, Džejd?” Šake su mu bile hladne. Bile su žuljevite i grube, ali dodir mu je bio nežan. „Da.” Uhvatio ju je za levu dojku. „Kaži mi ako te povređujem. Kaži mi da stanem.” „Ne plašim se da ćeš me povrediti. Plašim se da neću moći da izdržim. Plašim se da će me to podsetiti i da će to sećanje sve upropastiti.” „Nemoj sad ni o čemu da razmišljaš. Usredsredi se na osećaje.” Nežno ju je gnječio preko brusthaltera. Lagano je prešao prstima preko njenih bradavica. One su se stegle. Nevoljno, ispustila je kratak predući zvuk. „Želim da ti otkopčam grudnjak.” Ona klimnu. Posegnuvši joj iza leđa, otkopčao ga, a onda gurnuo šaku pod opuštenu korpicu i uhvatio joj dojku. Ona je uzdahnula njegovo ime. „Želiš li da stanem?” Ništa ne rekavši, odmahnula je glavom.


Istražujući, krenuo je šakom preko dojke. Ona se ukrutila i preoblikovala. Ugrizla se za usnu kad se konačno usredsredio na bradavicu. Bila je tvrda i uvećana još pre nego što je počeo da je dodiruje. „Isuse, pa ti si savršena, Džejd.” Nastavio je da prelazi palcem preko krutog vrha, jedva ga dodirujući, mameći u njoj jezu i talase vreline. Džejd, zanemoćala od njegovog maženja, pognula je glavu i naslonila je na njegovo rame. On ju je zagrlio. Nežno je zarila nokte u meso, u njegova leđa. „Džejd, hoću tu da stavim usta. Ovde.” Pritisnuo joj je bradavicu. „Smem li?” Ona mu dade pristanak kratkim pokretom glave. Rastvorio joj je bluzu i sklonio korpice njenog grudnjaka. Osetila je noćni vazduh, koji je dopirao kroz otvoreni prozor, na izloženoj koži. Hladio joj je ogoljene dojke. Prvi njegov poljubac bio je mek, nežan i pažljiv. Usne su mu se poigravale s kožom. Golicao ju je jezikom. Brkovima je češkao uzdignuti vrh bradavice sve dok nije pomislila da će poludeti od nepodnošljivog zadovoljstva. Onda su je njegove usne usisale i okružile je vrelim, slatkim i usisavajućim pokretima. Svako nežno sisanje povlačilo je odgovarajuće strune duboko u njenoj utrobi. Bilo je neverovatno, zapanjujuće, sveobuzimajuće. Refleksno, uspravila se u klečeći položaj i tako bila još dostupnija. Dilon je držao njenu dojku šakama kao da pije iz nekog životvornog putira. Kad je sklonio usta, gurnuo je nos i prislonio svoj grubi obraz, pre nego što ju je ponovo uzeo u usta. Njena odeća mu je stalno smetala i nervirala ju je, kao i njega. „Ako ti spustim bluzu s ramena, da li ćeš izvući ruke iz rukava?”, promuklo ju je pitao. „Molim te, Džejd.” Ona klimnu. Svukao joj je bluzu s ramena i izvukao joj jednu ruku iz rukava. Odjednom izgubivši živce, ona pritisnu brus na grudi. Gledali su se intenzivno pravo u oči. Primetila je kako vena na Dilonovoj slepoočnici vidno pulsira i da mu se vilica zgrčila. „Hoćemo li ovde stati?” „Ja... Ne, mislim da nećemo.” Spustila je ruke i brus mu pade u krilo. „O, bože, hvala ti”, rekao je duboko izdahnuvši. Obema rukama joj je prvo dodirnuo kosu, poneku crtu na licu, zatim usne, koje su bile otečene i ružičaste od ljubljenja. Prstima joj je prešao preko grla, grudi i kosine dojki. Gledao ju je kao da je neko čudesno stvorenje. „Pokaži mi šta želiš da ti uradim, Džejd.”


Uhvativši mu lice dlanovima, povela ga je do grudi i gledala kako se njegove usne utapaju u njeno meso. Bradavice joj otvrdnuše pod milovanjem jezika. Njegova usta su joj pružala nepodnošljivo zadovoljstvo. Stenjući, prevalio se na jastuke, zbacio njen brus s krila i posegao za dugmićima svojih farmerki. Džejdine oči se razrogačiše od panike. „Neću uraditi ništa što ne želiš da uradim”, brzo je objasnio. Podigavši levu ruku iza glave, ščepao je krivu cev uzglavlja. „Ne mogu da uradim ništa jednom rukom, je li tako? Ali moram da napravim malo mesta, Džejd.” Desna ruka je pomamno pokušavala da otkopča tvrdoglavu dugmad. Kad su konačno bila otkopčana, raširio je šlic i otkrio ispupčenje na belim i uskim pamučnim boksericama. Ali i pored toga, oblik i dimenzije njegove erekcije bile su očigledne. Džejd ju je plašljivo gledala. Dosledan onome što je rekao, jednu rukuje i dalje držao na uzglavlju, ali ju je drugom pomazio po obrazu. „Uzbuđen sam, da. I treba da budem uzbuđen. Ali nije mi tvrd zato što želim da te silujem, povredim ili ti dokažem da sam fizički superiorniji. Tvrd mi je zato što imaš predivne plave oči u kojima želim da se izgubim. Tvrd mi je zato što imaš fantastične noge s kojih ne mogu da skinem pogled još od one večeri kad smo se vozili u onoj prokletoj limuzini. Tvrd mi je zato što su ti usta tako ukusna, a dojke slatke i znam da si do sada sigurno već ovlažila.” Iskezio se zbog erotizma sopstvenog monologa. Prostenjao je uz napor: „Ne želim da te povredim, Džejd. Želim da vodim ljubav s tobom.” Ona prekrsti ruke na grudima i položi dlanove na ramena. „Znam to, Dilone. U srcu znam. Ali u glavi...” „Prestani da slušaš glavu”, rekao je, skoro počevši da viče, nakon čega se istog trena umirio. „Šta želiš da radiš, Džejd? Slušaj svoje srce. Šta ti govori?” „Kaže da želim i ja da vodim ljubav s tobom, ali se plašim da ću se zalediti kad pokušaš da prodreš u mene.” Pomazio ju je po kosi. „Onda neću ni pokušavati. Znao sam da će za to biti potrebno vreme. Računao sam na to da idemo polako. Ići ćemo korak po korak i nećemo pokušavati da imamo odnos sve dok ne budeš spremna.” „To nije fer prema tebi.” „Ja ne patim.” Sumnjičavo je pogledao svoje krilo. Tugaljivo se nasmejao. „Dobro, postoje različite vrste patnji. Ponovo ću šesti, važi?” Kad je ona opet klečala između njegovih butina, lagano je spustio njene ruke s grudi. „Tako si lepa”, prošaputao je.


Jedan poljubac pretapao se u drugi sve dok nije postalo nemoguće razaznati kad se jedan završavao, a drugi počinjao. Ruke mu nisu mirovale. Mazio ju je po vratu, leđima, struku i grudima. Džejd se više nije stidela da i ona njega dodiruje. Njegove grudi bile su neistražena teritorija koju je ispitivala radoznalim rukama i znatiželjnim ali opreznim usnama. „Hajde”, promrmljao je kad su se njene usne nadvile nad njegovu bradavicu. Nežno ju je liznula i otkrila da je to veoma uzbudljivo. Imala je trideset tri godine i ovo je bilo prvo muško telo kojem je imala pristup. Bila je to zemlja čuda novih iskustava za njene oči, ruke i usta. Dilonove usne su se često vraćale na njene dojke. Iznova i iznova ih je ljubio. Pokretljivim vrhom svoga jezika, mogao je da je odvede u ludilo. Prekrstila je ruke oko njegove glave i privila ga čvrsto na grudi, uživajući u dodiru njegove guste kose na glatkoj koži i toplog i vlažnog kretanja njegovih usana. U centru njenog bića sve ju je već bolelo. Usnice su joj se nadule od dotoka krvi i želje. Kako bi se oslobodila grozničavog bola, ona je instinktivno izvila karlicu i pribila je uz njega. On sočno opsova. Nije ni primetila da je on ugurao svoje ruke pod njenu suknju sve dok nije osetila dlanove kako joj klize niz butine. „Da li je ovo u redu, Džejd?” Ona je samo nepovezano stenjala. Rukama joj je prešao po turu, mazeći je dlanovima i privlačeći je sebi. Onda je spustio glavu i kroz suknju se zagnjurio u udubinu između butina. „O, bože.” Uzdahnula je u naletu zadovoljstva koje je neočekivano maženje izazvalo u njoj. Butine joj se rastopiše. Čvrsto ga je uhvatila za ramena. Jednom rukom ju je uhvatio za zadnjicu, dok je drugu prebacio na prednju stranu gaćica. Prsti su mu skliznuli pod čipku pravo u guste i glatke malje iznad njenog središta. Džejd nije ni razmišljala o tome da li se plaši. Ispustila je hrapavi uzdah i spustila glavu nad njegovu. „Rastvori malo butine, Džejd.” Nije ulazio u nju. Nije je grubo ispitivao. Prstima ju je nežno istraživao, ubedljivo gladio i nije pritiskao jače nego što bi to činio leptir svojim krilima. Ona je još malo odmakla kolena. „To je to”, ohrabrujuće je prošaputao. „Boga ti, tako si vlažna.” Dodirnuo joj je dojku, a onda to učinio i ustima. „Kao svila.” Prst mu je skliznuo među nabubrele usnice, ali nije prodro u nju. Nežno, lagano,


razdvojio je pune usne da otkrije najosetljiviju tačku rotacionim pokretima prsta. Instinktivno, Džejd poče ritmično da se diže i spušta uz njegovu šaku. Svećama osvetljena soba poče da se skuplja oko nje. Njen univerzum smanjio se na centar kreveta, na centar njenog tela, gde joj je Dilon pružao više zadovoljstva nego što je mogla da zamisli da je moguće. Jezik mu je bio na njenoj bradavici, palacao je podjednako nežno kao i vrh prsta kojim je masirao klizavi klitoris. Stomak joj je bio pun leptirića. Grudi su joj se dizale sa svakim brzim udisajem. Vrelina ju je preplavljivala. Bez imalo stida, vodila je njegovu ruku. Kad je pritisak postao neizdrživ, kad je čitavo njeno telo postalo vrelo kao pećnica, ugrizla ga je za mišićavo rame, kako ne bi vrisnula dok joj se približavao eksplozivni završetak. On je pao među jastuke, povukavši je za sobom, tako da je istegnuta ležala na njegovim prsima i stomaku, s nogama između njegovih nogu. Gladio ju je po kičmi, mazio po zadnjici, masirao ramena. Njena glava ostala je pribijena u pregibu njegovog vrata. Dok se spuštala, duboko je udisala miris znoja koji se mešao s njenim parfemom i njegovom kolonjskom vodom. Telo su joj povremeno potresali drhtaji. I konačno, uhvatio ju je za glavu i podigao je kako bi mogao da je pogleda u lice. „Prava si cvećka”, hrapavo je prošaputao. Razočarano je sagnula glavu. „Nisam znala da će biti tako... tako...” „Kao da sam ja to rekao.” Tiho su se nasmejali. Meko su se poljubili. A onda su se ponovo požudno poljubili, preplevši jezike. Grubim dlanovima uhvatio ju je za tur i privukao k sebi. „Hoću da te osetim na sebi, Džejd. Tvoju vlažnost, tvoju vrelinu - na sebi. Kunem se da će moj pevac ostati gde jeste, ali, prokletstvo...” I ona je želela da oseti njega. Nekoliko trenutaka ranije pomislila je da je čitava njena čežnja istrošena u tom jednom činu. Ali umesto toga, poljupcima je već obnavljao želju koja je istovremeno bila i nova i poznata. Zbacila je odeću sa sebe i protegla se nad njim. Kad je Dilon ponovo počeo da je mazi, rukama ju je uhvatio i ona zastenja. Nastavio je da je vuče uz svoje telo sve dok usnama nije mogao da joj dohvati dojku. Delovalo je prirodno da razdvoji noge. Kolena su joj se razdvojila da mu opkorači kukove. Obuhvatio joj je butine i pomerao ih gore-dole, mazeći je dok više nije mogla da izdrži. „Dilone, molim te.” Nije bila u stanju da kaže šta ga moli. Ali nikada ne bi pretpostavila da će joj ovo uraditi. Uhvativši joj kukove, povukao ju je naviše dok se istovremeno naginjao napred dalje od jastuka. Zagnjurio je lice u glatke malje između njenih butina. Kako se ne bi pomerila napred, Džejd se uhvatila za uzglavlje.


Poljubio je njene gipke i tamne dlake. „Dilone...” Skliznuo je još niže i ponovo je poljubio, otvorenih i nežnih usta. Ona se skoro onesvestila kad je osetila njegov jezik - kako je širi, istražuje, pronalazi, golica i liže - dok joj rukama masira zadnji deo butina, odmah ispod guzova. Hučanje u ušima joj se vratilo. Srce joj je brže zakucalo. Ružičasto crvenilo počelo je da se širi od stidne kosti do njenih tvrdih bradavica. Samo što se nije ponovo dogodilo. Želela je to. Pa ipak... „Ne!” Pokušala je da se udalji od njega. „Dilone, ne! Stani!” Pustio ju je, kao što su se i dogovorili, ali uz zbunjen i anksiozan izraz na licu. „Za ime boga, zašto?” „Hoću te u sebi.” Skinula mu je gaće i spustila se nad njegov penis, koji je već bio vlažan od sopstvene sjajne izlučevine. „Ne, Džejd, pusti mene...” „Dozvoli mi!” rekla je odlučno. Ritmične kontrakcije već su počele da je potresaju kad je gurnula glatku glavu njegovog organa među kožne pregibe svog. Telo joj je čitavo pulsiralo oko te tačke. Prostenjao je nešto prosto i spustio ruke na njene butine. Provukao je prste kroz vlažan gustiš kovrdža i pritisnuo nabubrelo malo zrno mesa odmah ispod njih. Džejd ga pozva po imenu dok je vrhunac proletao kroz nju kao raketa. Natakla se na njega, a onda se skljokala na njegove grudi dok su vrtlozi zadovoljstva nastavili da se kovitlaju kroz nju. Dilon obavi svoje ruke oko njenog vitkog tela. Bilo mu je dovoljno da jednom prodre u nju kako bi svršio. Zidovi prostorije osvetljene svećama odjekivali su od mekih uzdaha zadovoljstva, jecajima radosti i uzdasima opuštanja.


29. Raspoloženje u bolnici bilo je kao u pogrebnom zavodu. Doktor koji je stajao kod podnožja kreveta više nije skrivao pesimizam. Pogledavši prvo u svog pacijenta, a onda i u njegovu suprugu, rekao je: „Žao mi je. Učinili smo sve što smo mogli.” Nekoliko trenutaka nakon što je otišao, niko ništa nije rekao. Konačno Hač okrenu glavu na jastuku. Posegnuo je za rukom Done Di. „Pa, izgleda da je to to.” „Ne.” Njeno malo, oštro lice iskrivilo se dok se mučila da zadrži suze. „Taj novi lek protiv odbacivanja možda uspe.” „Čula si šta je rekao, Dona Di.” „Rekao je da je eksperimentalan i da nije preterano optimističan. Čula sam svaku reč. To ne znači da nema nade. Odbijam da poverujem u to.” „Ti si uvek imala sklonost da odbiješ da poveruješ u ono što ne želiš.” Umoran, Hač zatvori oči. „Šta bi sad to trebalo da znači?” Samo je ležao i ništa nije odgovarao. Povukla ga je za ruku. „Hače?” Otvorio je oči, mada je taj napor očigledno dodatno trošio njegovu snagu. Glas mu je bio veoma slab. „Nikad nisi zaista želela da poveruješ šta se stvarno dogodilo s Džejd.” „Džejd?” „Silovali smo je, Dona Di. Tačno onako kako je rekla.” Pokušala je da izvuče svoju šaku, ali ju je, za čoveka na umoru, iznenađujuće čvrsto držao. Dona Di je uspaničeno pokušala da promeni temu razgovora. „Ti sad imaš mnogo bitnije stvari o kojima treba da brineš nego o nečemu što se dogodilo pre petnaest godina, Hače.” „Imam čitavu večnost u paklu da brinem o tome. Silovao sam je. I pomogao u maltretiranju Garija Parkera, zbog čega se on ubio!” „Hače, ovaj doktor te je oterao u depresiju. Pričaš koješta. Ćuti malo!” „Prestani da lažeš samu sebe, Dona Di!” zašištao je. „Kriv sam ko sam davo. Svi smo.” „Džejd te je isprovocirala, Hače. Sigurna sam u to.”


Ispustio je dugačak, patnički uzdah. „Vrlo dobro znaš da nije bilo tako.” „Možda nije uradila ništa očigledno, ali...” „Moj ćale mi je, dan nakon što se to dogodilo, rekao da ću zažaliti pre nego što se sve završi. I bio je u pravu.” Hač izvrnu oči prema tavanici. „Ali drago mi je zbog jednog. Drago mi je što ovaj bubreg, koji moje telo odbacuje, nije od Džejdinog dečaka.” „Zašto to kažeš?”, pitala je uvređeno. „Zato što, ako i jeste moj sin, poslednje što bih želeo jeste da se odrekne bilo čega u moje ime. Džejd je imala pravo kad te je odbila. Niko od nas ne polaže pravo na njenog sina. Niko od nas nema nikakvo pravo.” Dona Di oseti ujed zavisti i ljubomore koju je u njoj samo Džejd mogla da probudi. Ščepala je muževljevu šaku. „Zašto si to uradio, Hače? Da li te je Nil na to naterao? Je li to bila jedna od onih šašavih situacija koje se otmu kontroli?” „Aha, Dona Di”, promrmljao je hladno. „Bila je to jedna od onih glupavih situacija koje se otrgla kontroli.” Lakše je mogla da mu oprosti silovanje nego što je mogla da mu oprosti čežnju za Džejd. „Nisi imao nikakav drugi razlog da... da je uzmeš?” Hač je oklevao, a onda je blago odgovorio: „Ne, nisam imao nikakav drugi razlog.” Ali Dona Di u to nije verovala ništa više nego što je verovala njegovom usiljenom osmehu.

Zrak sunčevog svetla pade na Dilonovo lice. A to sunce nije se probijalo kroz prozore spavaće sobe njegove prikolice, zato na trenutak i nije znao gde je niti zašto se oseća tako prokleto dobro. Otvorio je jedno oko, video providnu mrežu za komarce i odjednom se setio zašto bi danas trebalo da se oseća kao princ. Oslobodio je Džejd njenih demona. Noseći na sebi samo veoma zadovoljni osmeh i prekonoćnu bradu, prevrnuo se na drugu stranu, spreman da privuče njeno slatko telo na svoje, za još jednu turu egzorcizma. Druga strana kreveta bila je prazna. Uspaničen, zbacio je čaršav sa sebe i rastvorio mrežu. Pozvao ju je po imenu, ali reči su se samo odbile od zidova prazne kuće. Oteturao se do prozora. Na njima nije bilo zavesa i draperija, samo mreža. Pregledao je dvorište dok mu je grudi stezala


teskoba. Kad ju je ugledao, ispustio je duboki uzdah olakšanja, a onda se naslonio na okvir prozora da uživa u pogledu. Bila je obučena, ali bosa. Sunce je slikalo šarene pruge po njenoj raščupanoj kosi. Skupivši šake oko usta, pozvao ju je. Podigla je pogled prema prozoru na drugom spratu. „Dobro jutro!” Blistavi osmeh bio je konkurencija tek rođenom suncu. U suknju je nakupila voće. „Breskve, sveže sa drveta, za doručak! Već sam pojela jednu! Predivne su!” „Ali ne kao ti”, kaza Dilon samome sebi. Prvi nagoveštaj novog uzbuđenja okrznu mu prepone. Okrenuvši se nazad prema sobi, pronašao je svoje farmerke u podnožju kreveta i žurno ih navukao. Nije se zamarao zakopčavanjem šlica pre nego što je potrčao niz hodnik. Preskočio je stepenice kojima je bila potrebna popravka i trčeći izleteo na ulazna vrata. Dvorište je bilo prazno. „Prokletstvo!” Odjednom se iznenadio kad je shvatio gde će je pronaći. Potrčao je kroz uređeni deo bašte. I stvarno, zatekao ju je s druge strane kako sedi na ljuljašci pod živim hrastom. Ostao je bez daha dok je stigao do nje - ali više od uzbuđenja nego od umora. Uhvatio je kanap kojim je ljuljaška bila privezana i nagnuo se da je poljubi po prvi put od svitanja. Usne su joj bile vlažne od breskvinog soka i mada su se samo usnama dodirnuli, bio je to moćan poljubac. Kad je odvojio svoje usne od njenih, pogledao ju je pravo u oči, koje su bile poluotvorene i snene od požude. Uvezala je krajeve košulje oko struka ali se nije, na njegovo zadovoljstvo, potrudila da je zakopča. S visine je mogao da vidi zavodljivi rascep među njenim dojkama. „Sviđa mi se vaša odeća, gospođice Speri.” Sasvim suprotno ovome što je rekao, gurnuo je ruku pod njenu košulju i prekrio joj suncem ugrejanu dojku. Uvek je na posao išla kao prava svetska dama, direktorka u usponu. Čak i u svakodnevnoj odeći odisala je profesionalnošću. Sada je ova bosa, ozarena i raščupana Džejd bila pravi raj za oči, mada mu ovog jutra stvarno nije trebalo mnogo da se uzbudi. Naslonila je glavu na njegovu podlakticu i strasno uzdahnula od njegovog odvažnog poteza. „Nisam mogla da pronađem donji veš.” „Pojaviće se već. Sada mi se sviđaš baš takva.” Obrazi joj dobiše boju zrelih bresaka koje su joj počivale u krilu. Nasmejao se i osetio se čudno... i dobro. Bilo je kao da je preko noći izgubio čitavih pedeset kilograma. Toliko se osećao laganim,


toliko slobodnim. Bio je srećan. I, shvatio je, bio je ludo zaljubljen. Imanje je bilo kao s onog sveta. Prazna stara kuća bila je samo njihova i romantična, pravo ostrvo samoće. Ptice kao da su jutros malo zakasnile. Čak su i uvek vredne veverice uzele slobodan dan. Vazduh je bio slankast i nepomičan. Jutro je bilo maglovito i lenjo i sve što je živelo i disalo nagoveštavalo je seks. Poželeo je da može da zaustavi sat na stotinu godina i provede svaki minut vodeći ljubav s Džejd. „Ustani i pusti me da sednem.” „Gde ću ja onda šesti?” pitala je bezobrazno. „Meni u krilo.” Ideja joj se sigurno dopala, jer je ustala da mu prepusti ljuljašku, a onda sela u njegovo krilo. „Breskvu? Jedna od poslednjih u sezoni.” Zagrizao je breskvu koju mu je prinela ustima. Slatki sok iscureo je iz nje, slivajući se po njenoj ruci, niz njegovu bradu, kapljući mu na gole grudi. „Dobro?”, pitala je. „Mm-hmm.” Obavio joj je šaku oko vrata, zabacio glavu i poljubio je izuzetno čulno. Kad se poljubac završio, uzdahnuo je: „Veoma dobro.” Gurnuo joj je ruku prema ustima. I sama je odgrizla komad breskve. Primorao ju je da uzme još jedan zalogaj, pa još jedan, sve dok joj usta nisu bila puna, a sok curio preko brade, pravo niz grlo. Dilon je gledao kako joj sok kaplje na grudi pre nego što joj je približio glavu i počeo da je liže. Odvezao je čvor na struku i rastvorio bluzu, izloživši joj grudi suncu i svojim pohotnim usnama. Zaboravivši na breskvu u ruci, zagrlila ga je oko vrata i izvila se unazad, pružajući mu vrat i grudi. Ljubeći je, popeo se do usana. Kad su im se usne spojile, prostenjao je od strasnog uzbuđenja. Okrenuo ju je prema sebi i pokazao joj da raširi noge i sedne mu na butine. Dok su se ljubili, telom se uvijala uz njega izluđujući ga. Govoreći mu u brkove, promrmljala je: „Da li bi mislio da sam previše...” „Ne, ni slučajno.” Ruka joj je nestala ispod suknje, koja joj je bila skupljena oko struka. Kad ga je vrhovima prstiju dodirnula, on je zastenjao. Kada ga je šakom uhvatila za testise, progunđao je mešavinu molitvi i psovki. A kad mu je izvadila pevca iz farmerki, snažno ju je poljubio. Uvela ga je u svoje telo, a onda ga primila celog, lagano prihvatajući svaki tvrdi centimetar.


Dilon je upro petama o zemlju i ljuljaška se pomeri unapred. Ugura ga još dublje u nju. Uživanje je bilo neizmerno. Tada se ljuljaška vratila nazad i Džejd se još jače nabila na njega. Zagrlio ju je rukama i čvrsto je držao. „Nemoj da te povređujem”, prošaputao je. „Ne boli me. Ali mogu da te osetim mnogo dublje nego sinoć.” „Pa i jesam dublje.” „Da. Da.” Ljuljaška je nastavila da se ljulja. Svaki put kad bi prestajala da se njiše, Dilon bi ih nežno odgurnuo. Bio je spreman da svrši dosta pre nje, ali se uzdržao. Zagnjurivši nisko glavu, palacao joj je jezikom preko bradavice, a onda brzo počeo da kruži jezikom, sve dok nije osetio kako se zgrčila oko njega poput somotske rukavice. Ispuštala je seriju isprekidanih, dahtavih krikova dok je telom iz njega muzla dugačak klimaks. Prilepili su se jedno za drugo, mokri od znoja i lepljivi od seksa i breskvinog soka. Posle kratkog opuštanja, podigao je glavu i pogledao je u lice. Sklanjao joj je mokre uvojke kose sa orošenih obraza. „Probudio sam se jutros”, počeo je tiho, „i pre nego što sam shvatio gde se nalazim, pitao sam se zašto se osećam tako dobro.” „I ja se osećam dobro, Dilone. Nikad neću moći da ti zahvalim za...” Stavio joj je prst na usne. „Zadovoljstvo je bilo samo moje.” „Nije samo tvoje.” „Ovo je bio sjajan seks, Džejd. Ali i mnogo više.” Spojio je šake iza njene glave. „Dopalo mi se što si spavala pored mene.” „I meni se dopao taj deo”, rekla je nežno. „Mnogo. To je bio prvi put da sam ikada spavala s muškarcem. Nisam znala da mogu da se osećam toliko sigurno. Nije ni čudo što ljudi oko toga dižu toliku frku.” „Nije čudo.” Nasmešio se i povukao je na grudi. Spustila je glavu na njegovo rame. „Dilone?” „Hmm?” „Sinoć, taman kad je trebalo da, znaš, po prvi put...” rekla je isprekidano. „Da?” „Rekao si: Ne, Džejd. Zašto si rekao ne?” „Hteo sam da stavim kondom.” „Ah! Toga se nisam ni setila!” „E pa, trebalo je, ali pošto nisi, dozvoli mi da te uverim da nema mesta panici.


Najgore što može da ti se desi jeste da opet ostaneš trudna.” Podigla je glavu i pogledala ga. „Nikad te ne bih uhvatila na bebu.” Pogledom se upiljio u nju. „Ne mogu da se setim ničega lepšeg što bi moglo da mi se desi.” Uz isprekidan i kratak uzdah, pitala je: „Da li ti to govoriš da me voliš?” „Tačno to govorim.” „I ja tebe volim, Dilone. I ja tebe volim.” Meko ga je poljubila u usne pre nego što je vratila glavu na njegovo rame. Jedini zvuk koji su čuli bila su njihova usklađena srca i škriputanje starog kanapa. Ostali su na ljuljašci još dugo nakon što se ona potpuno zaustavila.

Majradžejn Grifit parkirala je svoju sivu Fordovu limuzinu na polukružnom prilazu ispred kuće Ajvana Pačeta. Nilov poziv na kasni doručak došao je kao grom iz vedra neba. Majradžejn je bila u penziji već dve godine. Otada nije ni videla ni čula Pačetove. Često je mislila da je donekle neukusno što su joj poklonili zlatan broš, rukovali se s njom, a onda je potpuno zaboravili nakon što je punih trideset pet godina radila za njih. Naravno, bila je Lamarova krivica što su je se ljudi klonili. Ko želi da se druži s majkom čoveka koji je beščasno umro u prokletom paganskom gradu? Ona nije verovala u to što su ljudi pričali o njenom sinu. Lamar nije bio perverznjak. Nije bio zastranio u nezamislive grehe koje su mu ljudi pripisivali. Umro je od upale pluća i retkog oblika raka kože. Do današnjeg dana odbijala je da poveruje u njegova izopačena samrtna priznanja. Izneo je lažne tvrdnje jer mu se um izokrenuo od lekova protiv bolova i jer mu je mozak ispralo medicinsko osoblje koje je krenulo u lov na veštice. Svi u San Francisku se toliko boje side da po njima svako ko se razboli sigurno boluje od nje. Pačetovi očigledno nisu verovali u te laži ništa više od nje, jer je inače nikada ne bi pozvali u svoj dom. Dok je posmatrala impresivnu fasadu kuće, kojoj je uvek zavidela, navukla je par belih pamučnih rukavica. Ruke su joj bile vlažne od znoja usled nervoznog uzbuđenja. Zbog čega to Ajvan želi da je vidi? Nil je nagovestio da je važno i hitno. Ali nije stvarno ni bitno šta je Ajvanu na umu. Bila je polaskana što su je pozvali. Cvetna pamučna haljina bila je savršena za jutarnje sastanke. Preživela je nekoliko sezona, ali bila je kvalitetna. Ćale joj je uvek govorio da je bolje da ima


jednu kvalitetnu stvar nego deset ispod proseka. Kad god je Majradžejn išla u centar, bila je užasnuta kako su žene obučene u današnje vreme. Izgleda da im nije bilo bitno šta nose. Nije mogla da razlikuje ugledne ljude od đubreta jer su se svi loše oblačili. Uljudnost i smernost takođe su bile prošle pojave - baš kao i dinastija Kauanovih, baš kao i porodično imanje. Nedavno je prodato, kako je čula. Govorilo se da je banka jedva dočekala da ga se reši. Kad je čula za to, ronila je gorke suze. Tužno je što su neke stvari nepovratne. Nikad više neće živeti u svojoj porodičnoj kući, ali do poslednjeg dana života čvrsto će se držati otmenih običaja iz prošlosti, od kojih je jedan bio da se nikada ne pojavljuje u pantalonama na javnom mestu, a drugi da nikada ne odlazi na neko druženje bez rukavica i maramice. Dok se stepenicama penjala na verandu, popravila je slamnati šešir širokog oboda, koji sme da se nosi i do pet sati po podne. Niko nikada neće reći da Kauanovi ne znaju da se ponašaju s ponosom i pristojno. Kao poslednja živa Kauanova, Majradžejn je kao ličnu odgovornost primala obavezu da očuva reputaciju svog devojačkog prezimena. Kad je Ajvanova pomoćnica otvorila vrata, gošća je pružila svoju posetnicu s utisnutim imenom. „Ja sam Majradžejn Kauan Grifit. Gospodin Pačet me očekuje.”

Kad su stigli do njene kuće, Džejd je pozvala Dilona da uđe s njom. „Neuredan sam”, usprotivio se. „Nisam se obrijao, a dlake na grudima su mi slepljene od breskve.” „Ništa nisi neuredniji od mene. Molim te. Hoću da ti spremim doručak.” „Nisam te prvo ni na večeru izveo.” „Kako to misliš prvo?” Nasmejao se njenim plavim očima. „Ulazim samo na kafu - jedna brza šolja i to je to.” S rukama jedno drugome oko struka, spokojno su išli prema ulaznim vratima. „Kako znaš da me Grejam i Keti ne čekaju unutra s napetim sačmarama?” „Srećni su zbog nas dvoje”, odgovorila mu je, smešeći se. „Otkud znaš?” „Zato što sam ja srećna.” Džejd ude ispred Dilona i skoro se sudari s Keti, koja je žurno izlazila. „Dobro jutro.” „Hvala nebesima da ste došli kući”, stara žena je rekla bez daha. „Samo što sam se probudila i pronašla poruku od Grejama. Otišao je biciklom da se nađe s Dilonom i tobom kod Dilonove prikolice.” Džejd zanemari ljubopitljivu promenu koja je nastupila na kraju rečenice. „Zna valjda da ne sme da izlazi bez dozvole, čak ni subotom”, uzbuđeno je uzviknula.


„Moraću da ga kaznim na nedelju dana.” Dilon spusti ruku na njena ramena i okrenu je prema sebi. „Možda se brinuo za tebe. Kako to nisi pomislila? Bilo je neodgovorno od nas što se nismo javili. Ako je Grejam krenuo do gradilišta, stići ću ga na putu do tamo.” „Mislila sam da ćeš ostati na kafi.” „To je bilo pre.” „Ali...” „Zašto ne bih krenuo pre vas i sreo se s Grejamom. Kad se ti i Keti sredite, dođite do moje prikolice. Sve vas vodim na palačinke s orasima.” „To zvuči sjajno.” Džejd nije mogla da prestane da se osmehuje. Niti je mogla da se ljuti na Grejama. Ovog jutra, zlovolja jednostavno nije bila moguća. „Keti?” „Ja sam za.” „Dobro”, kaza Dilon. „Vidimo se uskoro.” Spustio je prst na Džejdinu bradu i okrenuo joj glavu za nežan poljupčić. Džejd ga je zamišljeno gledala kako ide preko travnjaka i ulazi u kamionet. On mahnu i odveze se. Kad se okrenula, Keti ju je pronicljivo gledala. „Iznenađena sam”, rekla je. „Nisam očekivala da on bude neko poput Dilona.” „On?” „Čovek koji će te osloboditi. Očekivala sam nekog s potpuno druge strane mačospektra, nekog ko nije toliko telesan.” „Dilon je veoma nežan.” Keti s ljubavlju dodirnu Džejdinu zamršenu kosu. „I mora da bude ako je pobedio tvoj strah.” „Otkad su mu žena i dete umrli, rvao se sa sopstvenim alama. Bila sam dobra za njega podjednako kao i on za mene. To je najbolje u čitavoj stvari.” Skeptično gledajući, Keti je pogleda tako polugolu. „Sigurna si da je tako najbolje?” Džejd se glasno nasmejala, grleno i seksi, na način koji bi joj do juče bio potpuno stran. Gospode, koliko je dobro biti punopravni član ljudske rase. Oslobođena straha i gušenja, sada je konačno ukapirala sve one viceve za odrasle. Keti je sigurno pročitala odgovore na sva svoja brojna pitanja u Džejdinim blistavim očima. Njene su blistale od suza. „Stvarno izgledaš kao da zračiš, Džejd.” „Srećnija sam nego što sam ikada bila”, rekla je bez rezerve.


Nisu otišli na palačinke tog jutra. Džejd i Keti stigle su do gradilišta za nekih četrdeset minuta nakon što je Dilon otišao od njihove kuće. Loner je kružio oko čirokija i lajao, srećan što ih vidi. Dok su pokušavale da ga smire, Dilon je izašao iz prikolice. Džejdino srce je preskočilo nekoliko otkucaja pošto je ugledala svog ljubavnika nakon kratkog razdvajanja. Ljubavnika. Reč je bila kao novi dodatak njenom rečniku. Ponovila ju je nekoliko puta u sebi, pokušavajući da se navikne na zvuk i značenje. Ponos i osećaj posedovanja bujali su joj u grudima. Radost je ključala iz izvora novopronađene ljubavi. A onda je rekao: „Grejam nije ovde, Džejd.” Njeno uzbuđenje je splaslo u sekundi. „Nije ovde?” „O, bože moj”, promrmljala je Keti. „Ja sam kriva. Nisam smela da se uspavam.” „Dečaci umeju tako da odu. Siguran sam da je dobro.” Džejd je po brazdi između Dilonovih obrva znala da iza njegovih reči ne stoji čvrsto ubeđenje. „Gde bi mogao da bude?” „Ne znam. Išao sam onim putem kojim on ide kad sam dolazio i nisam ga video nigde usput. Očekivao sam da ga zateknem ovde kad stignem. Ali nisam. Lonerova činija za hranu bila je prazna, pa mislim da Grejam ovde uopšte nije ni bio. On nahrani psa čim stigne, bez obzira na to da li ga treba hraniti ili ne. Odvezao sam se na drugu stranu gradilišta, tamo gde su merili, ali nije ni tamo.” Džejd se uhvatila za laktove, iako je sunce već dobrano odskočilo i dan bio i previše topao da bi se ježila od hladnoće. „Možda je otišao na pecanje”, rekla je s nadom. „Možda. Spremao sam se da odem do njegovog omiljenog mesta na kanalu kad ste se vas dve dovezle.” Umirujuće ju je uhvatio za podlakticu. „Ostani tu. Vraćam se za pet minuta.” Odvezao se u kompanijskom kamionetu. „Hajdemo u tvoju kancelariju da sačekamo”, predloži Keti. Džejd joj dozvoli da je povede u prikolicu, ali kad su ušle, ona ipak nije mogla da se smiri. Koračala je do prozora svakih nekoliko sekundi, s nadom očekujući da vidi Dilona kako se vraća s Grejamom. „Da nije njegova poruka lažna? Šta misliš, da je nije napisao pod prinudom?” „Naravno da nije”, reče Keti. „Grejam mi je tutnuo poruku ispod vrata, a ostavio je i otvorenu kutiju s keksom na kuhinjskom stolu. Mislim da je pošao da se nade s Dilonom i tobom, baš kao što i piše u poruci.” „Pa gde je onda?”


„Nešto ga je sprečilo i stao je negde.” „Ne sme da se zaustavlja osim ako nema dozvolu za to.” „Deca ponekad zaboravljaju. Nekad namerno ne slušaju.” „Ne ovog puta”, tvrdoglavo kaza Džejd. „Osim toga, Grejam više nije dete.” Jedna nova misao je prekide. „Da li misliš da se naljutio što sam čitavu noć ostala s Dilonom?” „Ni najmanje ne verujem u to. Grejam ga je zavoleo mnogo pre nego što si ti shvatila da si ga zavolela.” Džejd je oštro pogleda. „Šta te iznenađuje, Džejd? Da Grejam voli tog čoveka, ili da ga ti voliš? Ili si iznenađena što sam znala da se nešto događa između vas dvoje i pre nego što ste i sami to saznali? Od prvog dana bilo je očigledno šta Dilon oseća prema tebi, i podjednako je očigledno da se ti zaljubljuješ u njega. Pronicljiv, kakav jeste, zar ne misliš da je i Grejam video iste te znake? Lud je za Dilonom. Sigurna sam da je presrećan što ste konačno zajedno.” Džejd je omela neka buka koja je doprla spolja. „Vratio se.” Istrčala je na vrata u trenutku kad je zazvonio telefon. „Keti, javi se, hoćeš li?” Grejam nije bio u kamionetu. „Nigde ga nisam video”, rekao joj je Dilon. „Vozio sam se duž ivice kanala. Nema traga ni njemu ni biciklu.” Džejd čvrsto pritisnu pesnice na usne. On ju je prihvatio u svoje naručje. „Ne paniči. Negde jeste; pronaći ćemo ga već.” „Džejd”, pozva je Keti kroz otvorena vrata. „Telefon je za tebe.” „Uzmi poruku.” „Nil Pačet je.”


30. Dilon je vozio misleći samo na jednu stvar - brzinu. „Kučkini sinovi! Šta su uradili, ščepali ga pored puta?” „Ne znam. Nije rekao.” Džejdine oči bile su prikovane za put. „Sve što je rekao je da su Grejam i Majradžejn Grifit kod njega i da vode razgovor za koji misli da bi me interesovao.” „A Majradžejn je...” „Majka Lamara Grifita?” Dilon pruži ruku preko sedišta i stisnu joj šaku. „Ne mogu više da te povrede, Džejd.” „Imaju mog sina.” „Ne bi se usudili ni da ga taknu.” „Možda ne fizički. Ali imaju oni svoje načine, veruj mi. Ne poznaješ ih kao ja.” Kad joj je Nil saopštio svoju jezivu poruku, ispustila je slušalicu. Hitro je izvadila nešto iz malog sefa ispod stola pre nego što je potrčala prema vratima. „Idem s tobom”, rekao joj je Dilon. „Keti, molim te, zaključaj kancelariju. Odvezi Džejdin automobil kući i sačekaj nas tamo. Zvaćemo kad budemo mogli.” Dilon sačeka Džejd kod čirokija i povede je prema svom kamionetu. „Ovo je moj problem, Dilone. Moja borba. Sama ću.” „Ne ideš bez mene. Zato odmah prestani i ulazi!” Sada joj je bilo drago što je i on pošao. Ponašao se snažno i ubedljivo. A osim toga, vozio je agresivnije nego što bi ona imala snage i pribranosti da vozi. Stigli su do imanja Pačetovih u rekordnom vremenu. Džejd je strelovito izletela iz kamioneta istog trena kad se zaustavio. Potrčala je uza stepenice i preko verande. Dilon je bio odmah iza nje kad je uletala na ulazna vrata. „Grejame!” Njen povik je odjeknuo od zidova i visoke tavanice. „Ovde je.” Prizor u zvaničnoj sobi za prijeme delovao je varljivo nevino, poput pozorišne scene. Na niskom stolu stajao je srebrni čajnik iz kog se pušilo, zajedno s biskvitima i džemom, svežim kompotom i poslužavnik sa tankim listovima pečene šunke. Niko nije jeo.


Majradžejn Grifit je sedela u fotelji, haljine u potpunom neskladu sa šarenim presvlakama. Rumenilo je nanela nespretnom rukom, napravivši dva drečava kruga na smežuranom bledom licu. Par belih rukavica počivao joj je u krilu. Na glavi je imala smešan šešir... a ubistveni pogled bio je usmeren prema Džejd. Ajvan je, sedeći u svojim invalidskim kolicima, izgledao kao bezoblična masa koju na gomili drži loše skrojena odeća. Osmeh mu je bio podmukao i zlurad. Upale oči izgledale su poput prozora u srce pakla. I pored otečenog nosa i masnice na bradi, Nil je izgledao potpuno doteran i neuznemiren kao i uvek. Nosio je sive platnene pantalone i ružičastu košulju. Stajao je ispred mermernog kamina, nehajno laktom naslonjen na isklesanu površinu kamina. Vrteo je visoku čašu u kojoj se nalazila tečnost koja je ličila na bladi meri. Džejd sve ovo obuhvati jednim pogledom, a onda se usredsredi na svog sina, koji je sedeo na stolici. Potrčala je prema njemu. „Grejame, jesi li dobro?” On skoči na noge, obiđe stolicu je i postavi je između sebe i majke. Rukama je naizmenično savijao i hvatao naslon, koji je imao gravure cvetova drena. „Ne približavaj mi se! Mrzim te!” Džejd namah stade. „Grejame! Šta to govoriš?” „Pustila si ga da umre. Mogao sam da mu pomognem, ali ti mi nisi dozvolila, pa je umro.” „Ko?” „Hač”, obavesti je Nil. „Nije više s nama.” Džejd je istog trenutka ostala zabezeknuta. Dona Di joj pade na um i ona oseti nalet saosećanja prema njoj. „Hač je umro?” „Dona Di nas je sinoć nazvala da nam saopšti loše vesti.” „Ti si ga ubila!”, vikao je Grejam. „Nemoj da razgovaraš tako s majkom”, oštro mu kaza Dilon. „Ti, i ti zaveži”, prskao je kroz pljuvačku Grejam. Davao je sve od sebe da ne pusti dečačke suze koje su mu stajale u očima. „Ona je kurva, a sada i ti to znaš. Verovatno te je jebala čitave noći.” „Sad je dosta!”, urliknu Dilon. „Kao budala, nadao sam da ćete se venčati. Jutros sam pošao da vam kažem da se slažem s tim, ali sada sigurno nećeš hteti pošto znaš da mi je majka kurvetina!” Džejd poče: „Grejame, slušaj me, ja...” „Ne. Ti si najgora osoba koju poznajem. Pustila si da čovek koji je možda moj


otac umre. Mogao sam mu dati bubreg, ali ti nisi htela čak ni da mi kažeš.” „Koja svrha da ti kažem? On možda uopšte nije bio tvoj otac.” „Zato i jesi kurva.” Pokazao je na Ajvana i Nila. „Rekli su mi da je jedan od trojice mogao biti moj otac. Rekli su mi da si uradila to sa svom trojicom. Dvojica su već mrtva i sada ih nikada neću upoznati zbog tebe. Ova starica može biti moja baka, samo ni to nisi želela da znam.” „Ne, nisam želela da znaš ko ti je otac.” „Zašto?” viknuo je. „Zato što je učinio veliko zlo.” „Zlo?” štucnuo je. „Ne verujem ti.” „Istina je.” „Ti si lažljivica. Nikad nisi htela da mi pričaš o ocu zato što te je bilo sramota. Nikad ti više neću verovati. Nikada.” Juče je mislila da je porazila svoje neprijatelje, ali sada su se vratili s odmazdom. Bili su dovoljno pametni da je napadnu tamo gde je najranjivija - preko Grejama. Videla je strah, zbunjenost i agoniju na njegovom mladom licu. Čitav svet se srušio oko njega, a njegova predstava majke razbijena je pakosnim lažima. Ako ga ne vrati istog časa, verovatno će ga izgubiti zauvek. Samo istina joj ga može vratiti. „Ono što su ti rekli je donekle istina, Grejame. Bilo koji od tri čoveka mogao bi biti tvoj otac. A znaš li zašto? Zato što su me njih trojica silovali. Dobila sam tebe zato što su me njih trojica silovala.” Isprekidano je i naglo udahnuo kroz otvorena usta. „Nisam želela da saznaš to zato što nisam želela da ti nametnem tu sramotu. Nisam želela da kriviš sebe za nešto što nije tvoja krivica. To je njihov greh, Grejame. Njihov. Ne moj, a sigurno ne tvoj.” Prišla mu je jedan korak i poverila mu se. „Ne bih ti rekla ni sada da se ne plašim da ću, ako to ne učinim, izgubiti tvoju ljubav i poverenje zauvek. Moraš da mi veruješ, Grejame. Ta tri čoveka oduzeli su mi nevinost i moju mladost. Ukrali su mi moju prvu, divnu ljubav, dečka po imenu Gari Parker, koji se ubio zbog toga što su uradili. Tvoja baba nas je napustila zbog toga što se dogodilo.” Ispružila je ruke. „Ne mogu da im dozvolim da mi te oduzmu, Grejame. Izvrnuli su činjenice da me učine lošom, ali ja nisam loša. A nisi ni ti. Volim te. Znam da i ti


voliš mene. I pošto me voliš, moraš da veruješ da je ovo što ti govorim istina.” Sumnjičavo je pogledao Pačetove, a onda ponovo u Džejd. „Silovana si?” „Tako je. Kada sam imala osamnaest godina. I jedina dobra stvar koja je nastala iz svega toga si ti.” Oklevao je na trenutak pre nego što je oborio stolicu i pohrlio k njoj. Čvrsto ga je stisnula uza sebe i držala ga kao da ga nikada neće pustiti. „Zaustavio me je na putu. Rekao mi je da ćeš biti ovde, mama. Rekao je da bi trebalo da pođem s njim.” „Znam koliko ubedljiv može da bude.” „Izvini što sam rekao one stvari o tebi. Nisam mislio to.” „Znam da nisi.” Preko njegovog ramena, odmeravala je Nila s gnušanjem. „Volimo jedno drugo, i to nikad ništa neće promeniti. Nikada.” Dilon ih zagrli oboje. „Hajdemo što dalje odavde.” Kao po naredbi, okrenuli su se prema lučnom prolazu. „Ne tako brzo”, rekao je Nil. „Nismo još završili. Imamo još mnogo šta da raspravimo sa Džejd što se tebe ne tiče, Berk.” Džejd progovori pre nego što je Dilon dobio priliku za to. „Nemam ja šta da raspravljam s tobom, osim možda o mogućoj tužbi za kidnapovanje.” „Ne možeš kidnapovati sopstveno dete”, kaza Nil. „Kako on to misli, mama?” „Kladim se da bi voleo da upoznaš svog pravog oca”, kaza Ajvan Grejamu. „Zar ne bi to voleo? Da upoznaš svog ćaleta i deku?” „Prestanite!”, viknula je Džejd. „Zar niste naneli dovoljno štete za jedan dan?” Grejam je pogledom streljao Nila. „Ti si bio jedan od njih, zar ne? Da li si i ti silovao moju majku?” „Tako ona kaže”, on ponovi mirno. „Ali saznaćeš već, sinko, kako žene umeju da lažu.” „Nemoj me zvati tako!” „Nije baš kako ona kaže, Grejame. Priznaj, Džejd?”, pitao ju je, namignuvši joj. „Odvratan si!” Džejd uhvati Grejama za ruku i okrenu se da pode, ali Majradžejn ih sve iznenadi ustavši i progovorivši po prvi put. Uperivši svoj dugački, suvi prst u Grejama, rekla je: „On je Kauan! Vidim mog tatu u njemu. To je Lamarov sin i ja ga hoću!”


„E pa ne možeš da ga imaš.” Džejd naizmenično pogleda Ajvana i Nila. „Zašto ste nju uvlačili u ovo? Samo da pogoršate stvari?” Ajvan reče: „Ako je Lamarov sin, Majradžejn ima sva prava na njega, baš kao i mi ako je Nilov.” Dok je išla prema njima preko sobe, Majradžejnine oči sjaktale su od luđačke žestine. „On je moja krv i meso! On je Kauan! On je jedan od nas!” Gledajući u Džejd, prosiktala je: „Kako se usuđuješ da kriješ ovo dete od mene sve ove godine? Kako se usuđuješ da me pustiš da verujem kako više nemam nijednog živog rođaka?” „Ova je potpuno šenula.” Dilon munu Grejama u lakat. „Hajdemo.” „Ne savetujem vam da odete s dečakom”, kaza Ajvan. „ A neće biti pametno ni da ga sakrijete. Planiramo da ovu stvar iznesemo pred sud ako budemo morali.” „Koja je svrha toga?” „Starateljstvo.” Džejd ih pogleda s nevericom. „Nijedan sud na svetu neće hteti ni da sasluša vaš slučaj.” „Pomisli samo na prašinu koju može da digne”, kaza Ajvan podmuklo se kikoćući. „Ne treba ti takav skandal, zar ne? Ne verujem da će se toj tvojoj jenkijevsko-jevrejskoj kompaniji za koju radiš dopasti novine krcate pričama o tebi i tri srednjoškolska drugara s kojima si ludovala na gomili.” Majradžejn zapanjeno uzdahnu od ove prostote, ali na nju ionako niko nije obraćao pažnju. „Ili su to bila četiri drugara, ćale?”, podrugljivo upita Nil. „Ne zaboravi Garija.” „Nemoj više da si zucnuo o mojoj majci!” Pre nego što su Džejd ili Dilon uspeli da ga spreče, Grejam pojuri prema Nilu stisnutih pesnica, spreman da se tuče. Dilon ga jedva povuče nazad. „Ja ću ga dohvatiti prvi”, progunđa Dilon. Džejd iskorači ispred njih. „Vas dvojica, izlazite napolje!” Grejam se borio da se oslobodi od Dilona kako bi dohvatio Nila. Dilon je i sam izgledao spreman da ga ubije. „Pa da te ostavim samu s njima? Malo sutra, Džejd.” Položila je šaku na njegovu ruku. „Molim te. Sačekajte napolju. Ovo moram sama da obavim.” „Mama, nemoj me slati napolje”, bunio se Grejam. „Grejame, moram. Molim te.” Dilon je razmišljao dok je proučavao njeno lice. „Molim te”, žurno je šapnula. Konačno je popustio i izgurao Grejama prema lučnom prolazu. Grejamu se to nije dopalo, ali Dilon nije trpeo gluposti. Pre nego što su izašli, Dilon se okrenuo i uperio


preteći prst u Nila. „Ako je samo takneš, ubiću te. Ništa mi neće priuštiti veće zadovoljstvo.” Kad je Džejd čula kako se ulazna vrata zatvaraju za njima, okrenula se prema prostoriji. Ovo je bilo najvažnije suočavanje u njenom životu. Molila je Boga da smogne snage da sve odigra dobro. Nikad se nemoj bojati, Džejd. „Ovo nikada neće izaći na sud”, rekla je Nilu mirnim, samouverenim glasom. „Nemaš prava na mog sina.” „Mogao bi biti i moj sin.” „To nikad nećeš saznati.” „Mogu da uzmu DNK uzorak.” „To nikada neću dozvoliti Grejamu. Bilo koji zahtev za njim imaće podjednaku težinu kao i priznanje na silovanje.” „Moj sin nikad nikog nije silovao!” vrisnula je Majradžejn. Džejd se okrenu prema njoj. „Jeste, gospođo Grifit. Kad ste došli na sahranu Miča Herona, Lamar mi se izvinio.” Ponovo pogledavši Nila, rekla je: „Probaj s ovim slučajem da izađeš na sud, ako želiš. Ovako ću svedočiti - moja trudnoća je posledica grupnog silovanja koje si ti izazvao.” „Niko na svetu neće poverovati u to.” „Možda i neće, ali kao što tvoj otac reče, sigurno će podići gadan smrad.” „Oko tebe.” „I oko tebe. Sećaš li se žene po imenu Lola Garison?” „Ko je sad pa ta?”, nezadovoljno upita Nil. „Ona se tebe jako dobro seća, Nile. Trebalo je da bude deveruša na tvom venčanju, koje se nikada nije dogodilo zbog nesreće. Nešto malo pre nego što si otišao sa svoje probne večere na momačko veče, obljubio si je u kupatilu restorana. Sećaš li se sada?” „Bledo. I šta s tim?” „Gospođica Garison je honorarni novinar. Pre nekoliko nedelja me je intervjuisala za članak u nedeljnom dodatku.” „Video sam ga”, rekao je glumeći dosadu. „I opet, šta s tim?” „Pomenula je onako uzgred da su jedini ljudi koje zna u Palmetu neki koji se prezivaju Pačet. Prepričala mi je okolnosti pod kojima ste se upoznali i nazvala te


ljigavim i jadnim kurvinim sinom o kom bi volela da sazna što više prljavštine. Izgleda da si se, nakon što si raskinuo veridbu, pakosno razmetao činjenicom da si imao jednu od deveruša, i to bukvalno budućoj ženi pod nosom. To je uništilo njihovo prijateljstvo.” „Prijateljstvo, moje dupe”, rugao se. „Lola, ili kako se već, dođavola, zove, okomila se na mene. Kakva je ona prijateljica?” „Nisam mislila na prijateljstvo između dve devojke, već između njihovih očeva. Ta dva čoveka bili su poslovni partneri. Raskol je ispao prilično skup za oca gospođice Garison. Nikad se nije oporavio - ni finansijski ni emotivno. Smatra da si lično odgovoran za njegovu propast. Sigurna sam da bi volela da čuje moju priču o noći pored kanala.” Usledio je momenat napete tišine, koji je konačno prekinuo Ajvan. „Umoran sam od natezanja s tobom”, rekao je. „Ako želiš da se igraš klevetanja preko novina, samo napred. Igraćemo se. Dok ova cura bude pisala o pušenjima po javnim klozetima, mi ćemo tebe optuživati za prevaru.” „Prevaru?” Nil nastavi umesto svog oca. „Podizala si cenu imanja Parkerovih ne nameravajući da ga kupiš.” „Dokaži to, Nile”, izazivala ga je. „Otis Parker će posvedočiti da sam uložila deset hiljada dolara kao kaparu za imanje. I kako ćeš onda dokazati da nisam nameravala da ga kupim?” „Upravo sam mu dao milion dolara”, urliknuo je Ajvan. „Otis će posvedočiti da su mu muda mala kao grašak ako ga zamolim.” „Osim što je kapara uložena na čuvanje do realizacije. Postoje dokumenti o tome. Ako nameravaš da se petljaš s tim kao što si učinio s medicinskim dokazima posle silovanja, nemoj se džaba mučiti. Račun se nalazi u mojoj njujorškoj banci.” Otac i sin razmeniše nervozne poglede. Izgledali su kao dvojica ljudi koji se drže za splav koji lagano propušta. Ono malo za šta još mogu da se uhvate lagano je klizilo iz njihovih ruku. Džejd je mogla da namiriše njihov strah. Osećaj je bio opojan. „Finansijski, vi ste uništeni”, rekla im je. „Za nekoliko meseci vaša fabrika biće zatvorena zbog nedostatka obrtnog kapitala. Nećete moći da pretite ljudima otpuštanjem jer će im TeksTil fabrika ponuditi poslove s boljim radnim uslovima i daleko višom platom. Podržaću inicijativu da neki pošten čovek preuzme Hačovu kancelariju šerifa. Tvoji dani kao diktatora Palmeta su gotovi, Ajvane.” Pogledala je Nila. „A ti više nemaš moć da bilo koga povrediš. Tvoj šarm se


izduvao još davno. A ja uopšte nisam smatrala ni da ga imaš.” Pokrenuo se hitro poput zmije i uhvatio je stiskom koji lomi kosti. „Još uvek mogu da tvrdim da je dete moje. To će ti naneti dovoljno patnje.” Oslobodila je ruku, gurnuvši ga od sebe. „Ponavljam, jedini način da tražiš Grejama je da priznaš da si kriv za silovanje.” Nil se zakikota. „Kakav god da je zakon o zastarevanju, do sada je to sigurno već zastarelo.” „I u tom slučaju ću podneti građansku tužbu protiv tebe. A hoću, ako me na to nateraš, bez obzira na to koliki bi skandal izbio. Vidiš, Nile, nisam verovala da je moguće poslati te u zatvor za to što si uradio, samo zato što nisam želela da Grejam sazna istinu. Sada kada si me primorao da mu je otkrijem, to više nije tako strašno. Približi mu se još samo jednom”, zapretila mu je staloženo, „i ideš pravo u zatvor zbog silovanja.” „Biće tvoja reč protiv moje”, rugao joj se. „Nikad ne bi uspela to da dokažeš.” Džejd otvori tašnu i izvadi video-kasete. Podigla ju je da je svi vide. „Ovo je u mom sefu još otkad sam se vratila u Palmeto. Postoji kopija u sefu, ovde u Palmetu, i još jedna u sefu banke u Njujorku, koji samo moj advokat ima dozvolu da otvori. Teško ju je gledati. Nadam se da nikad neću morati da je upotrebim, ali nemoj misliti da neću ako me na to nateraš.” Nil poče da tapše komično. „Odlična predstava, Džejd. Tresem se od neizvesnosti. Šta je na kaseti?” „Lamar.” Majradžejn ispusti tihi, ranjeni krik. „Snimio ju je nekoliko dana pre nego što je umro. Na Lamarov zahtev, njegov partner mi ju je poslao nakon što je umro. Dovoljno je jasna sama za sebe, ali da parafraziram, pun je kajanja za ono što mi je, zajedno s Hačem i tobom učinio. Priznao je svoj zločin - tvoj zločin, Nile. Kao čovek na umoru, moli me za oproštaj jer se plaši za svoju smrtnu dušu. Tvrdi da ga ta noć progoni čitavog života. Ispovest je izuzetno upečatljiva. Niko ko je vidi neće sumnjati da govori istinu.” Spustila je video-kasetu na stočić za kafu i okrenula se ka Majradžejn. „Ovo što su vam danas uradili karakteristično je za njih i dostojno prezira. Iskoristili su vas. Nikad niste morali da saznate za ovo. Ali pošto već jeste, nećete tražiti Grejama zato što čak niste voleli ni sina kog ste imali, gospođo Grifit. Lamara ste učinili slabim i bojažljivim, i njime se lako dalo manipulisati, baš kao što se desilo one noći kad je Nil predložio da me na smenu siluju. Zato se ne osećam loše što sam kupila imanje


vaše porodice za moju kompaniju. Biće potpuno renovirana i useljena, ali neće je naseljavati Kauanovi.” Majradžejnino smežurano lice zbrčkalo se poput torbice za nakit. „Poreklo se vidi”, rekla je zajedljivo. „Nadam se da ne, gospođo Grifit. Bar ne u slučaju mog sina”, tiho kaza Džejd. Okrenuvši ženi leđa, odmerila je Ajvana, koji je šišteći sedeo u svojim invalidskim kolicima, ponosa i snage uništenih poput njegovog tela. Otpisala ga je kao nedostojnog bilo kakvog komentara, što je bila najveća uvreda koju je mogla da mu nanese. Pogledavši Nila, rekla je: „Traži mog sina i ideš pravo u zatvor, Nile. Ponovo se zakači sa mnom i podneću građansku tužbu za to što si uradio meni i Gariju. Tvoj zločin će konačno izaći na videlo i bićeš kažnjen za njega. I savetujem ti da odmah smanjiš svoje troškove. Kada sam se vratila u Palmeto, planirala sam da te pošaljem u zatvor, što sam i mogla. S ovom kasetom sam mogla. Ali u poslednjih nekoliko meseci shvatila sam da postoje mnogo važnije stvari od toga da te kaznim... i daleko zahvalnije. Imam novi život, novu ljubav i svog sina. Oni su sada u središtu mog života, a ne osveta. Od ovog trenutka želim da gledam napred, a ne nazad. Petnaest godina život mi je bio usredsređen na tebe.” Rekla je poslednju reč uz prezrivi osmeh. „Nisi vredan više nijedne moje sekunde. Gotov si i to je dovoljno. Gotovo je.” „Đavola je gotovo. Ne plaše me tvoje pretnje. Ne plašiš me ni ti, kučko.” „O, da, plašim te, Nile”, mirno je odgovorila. „Ja sam tvoja najgora noćna mora - neko ko te se ni najmanje ne plaši.” Poslednji put ih je pogledala, a onda se okrenula i izašla iz prostorije. Išla je hodnikom kuće, gde su se prvi suptilni znaci propadanja jedva videli, ali bili su nesumnjivo prisutni. Dani Pačetovih su odbrojani. Ali Džejdini tek dolaze. Kad je izašla iz kuće, nasmešila se Dilonu i Grejamu, koji su je nestrpljivo čekali pored kamioneta. Grejam joj je potrčao u susret, očigledno zabrinut. To što je saznao istinu nije uticalo na njegovu ljubav prema njoj. Nakon što su okolnosti njegovog začeća konačno izbile na svetio dana, oslobođena je te opterećujuće tajne. „Mama, šta se dogodilo?” „Rekla sam im da će, ako ti ponovo budu smetali, zažaliti.” „To je sve?” pitao je, donekle razočarano. „U suštini.” Pogledao ju je potišteno. „Trebalo je da mi ispričaš.” „Možda si u pravu, Grejame.”


„Zar si mislila da neću razumeti?” „Nije to u pitanju. Pokušavala sam da te zaštitim od toga. Nisam želela da o sebi misliš išta lošije zbog onog što je uradio tvoj otac - ko god on bio.” „Dilon kaže da sam osoba za sebe. Ne moram da znam koji od njih je moj otac.” „Ti si Grejam Speri”, rekla je osećajno, pomazivši ga po obrazu. „To je sve što meni treba.” „I meni.” „I samo da znaš, otišla sam do Hača pre nego što je umro. Umesto da te pita da mu budeš donor, odbio je da o tome čak i razmišlja. Ne bi trebalo da osećaš krivicu zbog toga.” Pogledao je prema kući. „Ti Pačetovi... voleo bih da si pustila Dilona i mene da ih prebijemo.” Smešeći se, zagrlila ga je i pogledala Dilona preko sinovljevog ramena. „Cenim vašu ponudu.” Dilon se nagnuo i ovlaš je poljubio u usta. „Ti si žena i po.” „Od sinoć... zahvaljujući tebi.” Široki brkovi mu se izviše u osmeh. „Hajdemo kući.” Vozili su se s otvorenim prozorima po auto-putu koji je bio ravan i uzan, oivičen hrastovim drvećem s bradama od mahovine i visokim borovima koji su upirali prema nebu. „Znaš li šta mi je otac često govorio, Grejame?” „Deka Speri?” „Aha. Govorio je: Nikad se nemoj bojati, Džejd. Ja sam mislila da govori o umiranju. Ali danas sam shvatila da je mislio na nešto drugo. Govorio mi je da se ne plašim da živim. Umiranje je lako kad se uporedi sa životom. Mama nije mogla da podnese svoj život pa je bežala od njega. Ćale uopšte nije imao hrabrosti da živi. Ali ja imam.” Mladalački prilagodljiv i nemiran, Grejam je već petljao oko dugmića na radiju, ne slušajući je pažljivo. Dilon je, međutim, čuo i razumeo svaku reč. Pružio je ruku preko sedišta i obrisao suzu s njenog obraza. To je bila prva suza koju je pustila u poslednjih petnaest godina. Poljubio je suzu na svom palcu i prislonio joj dlan na obraz. Kad su stigli do njene kuće, rekla je Grejamu: „Kaži Keti da je sve u redu i da ćemo se vratiti na vreme za večeru.”


„Kuda idete?” „Dilon i ja moramo još nešto da obavimo.” „Kuda idete? Hoću i ja da idem.” „Ti nisi pozvan.” „Hoćete da budete sami kako biste se ljubili, i sve ostalo.” „Izlazi!” Grejam, nasmejavši se Dilonu kao muškarac muškarcu, izađe. Dilon dodade: „Postavi šahovsku tablu. Igraćemo posle večere.” Grejam se nasmejao i otrčao prema kući. „Prošao je kroz ovo nepovređen, Džejd.” „Jeste. Hvala bogu”, prošaputala je. „Valjda. Uglavnom zahvaljujući tebi.” Sačekala je da Grejam uđe na ulazna vrata pre nego što se okrenula Dilonu. „Hoću da me odvedeš tamo.” Nije morao da je pita gde želi da ide, samo kako da tamo stigne. Rekla mu je kuda da ide. Kako je okolina promicala, ona je shvatala koliko je malo ličila na devojčurak koji se s najboljom prijateljicom vozio ovuda jedne hladne februarske večeri. Nije više bila ni odlučna žena koja se vešto probija kroz poslovni svet, poput trkača što punom brzinom trči po terenu s loptom u rukama. Već je postigla pogodak i ne mora više da se dokazuje. Dve strane Džejd Speri stapale su se u jednu. Poput sastojaka nekog gulaša, zasebni elementi njene ličnosti konačno su se krčkali zajedno. Bila je to čudna mešavina, jedinstvena po teksturi i aromi, mešavina koja je počela da stiče pravi ukus. Nakon mnogo godina kretanja prema samo jednom cilju, stigla je tamo odakle je krenula. Meštani koji je se sećaju više je ne smatraju devojkom koja je pobegla zbog skandala. Ponašali su se prema njoj s dužnim poštovanjem zbog svega što je postigla. Oni koji je nisu znali, smatrali su je heroinom koja čini sjajne stvari za njihovu zajednicu. Sve ono što je samu sebe ubedila da mrzi, iznenadilo ju je kad je shvatila da je u stvari sasvim suprotno - južnjačka kuhinja i život u malom gradu, letnji vazduh težak za disanje, lagani povetarac koji miriše opojnim cvetnim miomirisima i iskonska aroma morske vode. Čitav region nije mogao biti kriv za ono malo loših ljudi koje je iznedrio. Poslovna žena, majka, prijateljica i ljubavnica - šta god da je još bila, bila je žena Juga. Srce joj je tuklo u tromom južnjačkom ritmu. Puteljak koji se odvajao od auto-puta bio je zarastao. Niko tuda nije prošao već dugo. Džejd je želela da misli da od one noći niko tamo nije bio. Nasip pored kanala


izgledao je drugačije po dnevnom svetlu. Meko pljuskanje vode nije delovalo zlokobno. Nije bilo zastrašujućih senki, ni jedva primetnih kretnji u mraku. Dilon je strpljivo stajao po strani dok je Džejd lutala okolo, prisećajući se... i zaboravljajući. Na kraju je konačno prišla i stala ispred njega. „Vodi ljubav sa mnom, Dilone.” „Ovde?” „Da.” „Zašto?” „Ne želim da se do kraja života sećam ovog mesta kao mesta gde sam silovana. Kad god se to desi, poniženje i gnev mi se vrate. Hoću da ga se sećam sad kad je toplo, sunce sija, a ja sam s čovekom kog volim.” Prošao je prstima kroz njenu kosu. „Želim da me voliš. Ali da li si sigurna da voliš baš mene, a ne ono što sam za tebe učinio?” „Zavolela sam te još dok sam mislila da to nikada neću moći da ti pokažem. I da nisam uspela to da prevaziđem, ipak bih te i dalje volela.” Spustila je dlan na njegov obraz. „Volim tebe. Vođenje ljubavi je bonus.” Kroz uzdah izgovorivši njeno ime, privukao ju je k sebi. Obgrlio ju je rukama, snažno i potpuno. Usta su im se spojila u strasnoj razmeni fizičke želje i ljubavi kojom su bili preplavljeni. Razodenuli su jedno drugo, odbacujući komade odeće na travu. Šakama su se milovali i uzbuđivali. Podigao je njene dojke do svojih usta i njihova središta ostavio tvrda i zarumenjena. Ona je milovala toplu težinu njegovog uda. Džejd leže na travu i povuče ga do sebe. „Ovako ćemo.” Kleknuo je među njene butine i polagano se spustio na nju. „Ako ti se ne bude dopalo, kaži mi da stanem”, prošaputao je. „Voli me, Dilone.” Ušao je lagano, tonući u nju odmereno i postupno. Svako probadanje pretvorio je u zaseban čin ljubavi, skoro se potpuno povlačeći pre nego što se ponovo zario u nju. Svaki put kad bi je ispunio, bilo je tako uzbudljivo da je počela da diže bokove u susret njegovim ubodima. Ubrzao je tempo. Instinktivno, Džejd je bolje namestila noge. Spustila je šake preko njegovih leđa, do guzova, i pritisnula ga bliže, jače i dublje. U trenutku kada su svršavali, Džejd je izvila leđa, vrat izložila njegovim usnama, promuklo prošaputanim ljubavnim izjavama i zavetima. Privukla je njegovo voljeno lice u pregib vrata. Mazeći ga po kosi, kroz suze pročišćenja gledala je sunce i na svom osmehu osećala njegovu toplotu.


Napomene [←1] Vojnik koji je najviše puta odlikovan u Drugom svetskom ratu. Iskoristio je vojničku slavu da uđe u svet filma. (Prim, prev.) [←2] Američka feministkinja i novinarka. (Prim, prev.) [←3] Američka spisateljica poznata po pisanju pravila lepog ponašanja. (Prim, prev.) [←4] Poslovna žena poznata po rđavoj naravi i tiranskom ponašanju. (Prim, prev.) [←5] Američki zabavljač koji se proslavio kao pevajući kauboj. (Prim, prev.)

Sandra Brown - Dah Skandala  
Sandra Brown - Dah Skandala  
Advertisement