Page 1

Сребрене плесачице“ и прича о уметности

„Поезија открива овај свет, а ствара други“О.Паз Десанка Максимовић је песникиња љубави- према домовини, природи и првих љубавних патњи и чежњи.За њену поезију битна је песничка слика.Она је попут мозаика најразличитијих боја иза које се крије лепота, неочекиваност и задивљеност чаролијом речи.Све је у њеној поезији тако једноставно, спонтано и неочекивано. Док читамо почетак песме помишљамо на зимске пејзаже , руске бајке и песму „Бреза“ од Сергеја Јесењина. Али, песникиња нам заправо прича своју причу о уметности.


„Пољна сребрена,бела. Трепери кроз снег, трепери,

ред плесачица јела на стопалима од леда.


Борова шума цела , шума ћути и гледа“. У персонификованој и алегоријској слици јела и борова можемо их поистоветити са балеринама и њиховим плесом. Снажан мотив светлости означен је глаголом „треперети“ и придевом „сребрена“. У тој бљештавој светлости и лепоти, а борова шума означена је глаголом „шутети“и „гледати“.Игра постаје све узбудљивија, а покрети све гипкији и тананији стварају лепоту тренутка.Борови су омамљени светлошћу и лепотом нежних покрета на свиленкастом леду. Уметник негде из скривених дубина своје душе ствара уметничко дело и обликује га по свом надахнућу. Ставрајући своје дело он се бори против пролазности и суровости живота. Читалац, слушалац, гледалац су задивљени само „тренутком“ необичности, оргиналности и непоновљивости уметничког дела. Тај тренутак постаје вечна лепота која се памти и остаје будућим генерацијама. Борови су задивљени, зачуђени и заслепљени игром . И ништа, осим лепоте уметност тако снажно не пружа човеку који је воли и поштује.Јеле су симболи живота ,бесмртности, честитости , а поиствећују се са Богом сунца и Аполоном. Сам почетак ове песме можемо поредити са причом бајком, басном, „Аска и вук“ Иве Андрића и са Аскином „игром за живот“. Борови као ћутљиви посмтрачи у поезији су симболи дуговечности и непоколебљивости, а могу се поистоветити и са вуком из приче.


„На челу сребрена круна трепрери кроз снег, трепери. Наручја велова пуна, бисер бљешти на недрима. Лепршају зелени скутови сребром везени у бедрима.“ Песникиња другом строфом као да нас враћа у лепоту наше народне свадбене лирике. Подсећа на непознате уметнике и ствараоце који су стварали поезију и на уметнике народних ношњи који су везом и шарама старали дела. Такође ове песме говоре о животу наших предака и њихових народних кола.Трећа стофа опет нас враћа у лепоту лепршавих покрета. На радост која се шири указују глаголи „смејати се“, а на лепоту игре глагол „њихати се“. И све се то збива само у једном


тренутку радости. Песникињин свет стапа се са лепотом природе и као вечни израз песниковог јединства са уметношћу и стварањем. Нешто што се збива у тишини, „далеко у души“ , у усмаљености, у болу и патњи уметника . Уметник се жртвује , предаје, живи и дарује нам лепоту. Последња строфа одзавња звуковима тишине, меланхолије, елегије. Звуци тишине и усамљености су у контрасту са бљештавим звуковима на почетку песме. У поезији Десанке Максимовић су увек присутне птице. Слободан Ракитић је приметио да птице у њеним песмама симболизују поезију , песнички говор , песничку идеју.

„У

вечер беле скуте свију као птице крила и тихо ућуте“ Т.С. Елиот је говорио да поезија може да комуницира пре него што се подразумева. Радомир Константиновић у својим есејима „Биће и језик“ записао је о Деснкиној поезији:“ Има у њеној поезији изворног надахнућа које ће с времена на време да заблиста светлошћу пригушеном , али јединственом , али има и много мастила просутог руком „књижевника“ по сваку цену , и као оседнутог да буде непретано присутан , тако да ће она остати плен најпротивречних тврдњи“ . Тако у последњим стиховима осећамо присуство уметника. Уметника занетим над својим уметничким делом . Сви остали постају попут борова „неми посматрачи „ и стражари. Он остаје скривен и слободан, а истовремено схвата да његово дело не припада само њему , већ и читавом човечанству. Све постаје „божанско“ и неухватљиво. Љубав без које не може да живи и која представља његов живот. Тако да последње опојне стихове можемо опет повезати са првом строфом. Уметност је вечно жива и траје упркос свему. Татјана Крповић

„Уметност и воља за отпором побеђују свако зло, па и саму смрт“, говорио је Иво Андрић.


Литратура: 1.НАТАША СТАНКОВИЋ-ШОШО,ЧИТАНКА „МАШТАРИЈА РЕЧИ“ ЗА 6. РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, „КЛЕТТ“, БЕОГРАД.2008. СТР.180 И 187.. 2.СЛОБОДАН Ж. МАРКОВИЋ, „ПОЕЗИЈА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ“(ПОРТРЕТ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА), ЗУНС. БЕОГРАД , СТР. 46, 153. 3. ФОРУМ „КРСТАРИЦА“ 4.МИЛКА АНДРИЋ, НАСТАВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У 6. РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ“(ПРИРУЧНИК ЗА НАСТАВНИКЕ), ЗУНС, БЕОГРАД, 2008.


"Сребрене плесачице" и прича о уметности  

Спајањем књижевности, балета, музиике настаје мозаик дело о лепоти уметности.

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you