Roman
bol izražava neko još nedefinisano pitanje, nudim jednako magloviti odgovor bojeći Eduižina fizička saglasja u crno. Sa iste one podsvesne dijaloške dijagonale lepote: razarajući smeh. Ulazim u CDIJ (CD-Interactif de Jeux) Simulator. „Gospodine Lazare, danas je Petak, Dvadest Šesti Jul 1991 godine. Trinaest je sati, četrdeset šest minuta i dvadeset tri sekunde. Simulator u kontaktu sa Razvojnom Stanicom CJU. Poruka na linku CJQ (Createur de Jeux Quatre).“ Izmišljeni prostor me uvlači u svoje vreme. Podižem desnu ruku, preda mnom jedan od prvih pejsaža Velike Igre stvoren po ugledu na grafike vrlo starog Pariza. Čemu? Od ideje Litesa (Lutèce) smo odavno odustali. Ne uspevam da prihvatim poruku na linku CJQ, pejsaž se ne gubi mojim ponovnim podizanjem desne ruke. Neko je igrao tužni ples sa Simulatorom. Shvatam da se nije zadovoljio samo mehanikom prilično proste elektronske sprave vezane za Razvojnu Stanicu, unutar slike je izvršio krupne izmene toka reke Sene. Džon Stanislas nas je svojevremeno zamolio da internim modemima ne ulazimo u svetske mreže. Ovim se isključuje prisustvo bilo kakvog virusa kao i piratski prodori u razvojne nivoe Velike Igre. Ugrađujući u stanove Tvoraca Igri nove kompjuterske sisteme, vezujući nas u pažljivo formulisana čvorišta Ordikosmoa (OrdiCosmo), Džon Stanislas je odao poštovanje našem osećanju slobode. Tvorac Igri je umetnik, njegovo poznavanje programerstva ne mora da bude veliko. Što je veće, tim bolje može da se saglasi sa Programerom. „Gospodine Lazare, vaša Razvojna Stanica skenirana. Centralna Stanica vas sa zadovoljstvom obaveštava da nijedan poznati virus nije prisutan. Predlažem usaglašavanja sa ostalim Tvorcima Igri po svim nivoima. Poruka sa linka __ 80 __